Hana Arent - Izvori Totalitarizma

April 1, 2017 | Author: jokokokl | Category: N/A

Share Embed Donate

Report this link

Short Description

Download Hana Arent - Izvori Totalitarizma...

Description

PRVI DEO

Antisemitizam

Ovo je zna~ajan vek koji je po~eo Revolucijom a zavr{io se Aferom! Mo`da }e ga zvati vekom trica i ku~ina. RO@E MARTEN DI GAR

Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma

PRVO POGLAVLJE:

Z

je jo{ uvek to nesre}na slu~ajnost {to se nacisti~ka ideologija koncentrisala oko antisemitizma i {to je nacisti~ka policija, dosledno i beskompromisno, ciljala na proganjanje i kona~no na istrebljenje Jevreja. Tek je uàs kona~ne katastrofe, a jo{ vi{e besku}ni{tvo i iskorenjenost preìvelih, izbacio u prvi plan “jevrejsko pitanje” u na{em svakodnevnom politi~kom ìvotu. Ono {to su sami nacisti tvrdili da je njihovo glavno otkri}e – uloga jevrejskog naroda u svetskoj politici – i njihov glavni interes – proganjanje Jevreja u celom svetu – javno mnjenje je smatralo izgovorom da se pridobiju mase ili zanimljivim demago{kim sredstvom. Sasvim je razumljivo to {to nacisti~ke parole niko nije uzimao ozbiljno. To je aspekt savremene istorije koji najvi{e iritira i baca u zabunu: da od svih velikih nere{enih pitanja ovog veka ba{ ovaj naizgled mali i nevaàn jevrejski problem ima sumnjivu ~ast da je celu paklenu ma{inu stavio u pogon. Takva neslaganja uzroka i posledice vre|aju na{ zdrav razum, da ne govorimo o istori~arevom ose}anju za ravnoteù i harmoniju. U pore|enju sa samim doga|ajima, sva obja{njenja antisemitizma kao da su nepromi{ljeno i vratolomno izvedena da bi prikrila problem koji tako ozbiljno ugroàva na{e ose}anje proporcije i nadu u du{evno zdravlje. Jedno od ovih brzopletih obja{njenja je izjedna~avanje antisemitizma sa neobuzdanim nacionalizmom i njegovim ksenofobi~nim izlivima. Na àlost, ~injenica je da je moderni antisemitizam proporcionalno rastao sa opadanjem tradicionalnog nacionalizma i da je dostigao svoj klimaks ta~no u momentu kada se raspao evropski sistem nacionalnih dràva i njegov dragoceni balans mo}i. Shvatilo se ve} da nacisti nisu bili jednostavno nacionalisti. Njihova nacionalisti~ka propaganda bila je uperena na saputnike, a ne na ube|ene ~lanove; ovim drugima, naprotiv, nikada nije bilo dozvoljeno da izgube iz vida dosledno nadnacionalan pristup politici. Nacisti~ki “nacionalizam” ima vi{e zajedni~kih aspekta sa skora{njom nacionalisti~kom propagandom u Sovjetskom Savezu, koja tako|e sluì da pothrani predrasude u masama. Nacisti su gajili istinski prezir, koji nikad nisu porekli prema uskosti nacionalizma, prema provincijalizmu nacionalnih dràva i vi{e puta su A MNOGE

4

ANTISEMITIZAM

ponovili da je njima “pokret”, internacionalnog delokruga kao i bolj{evi~ki, va`niji od ijedne dràve koja nu`no mora da bude vezana za odre|enu teritoriju. I ne samo nacizam, nego i pedeset godina antisemitske istorije govori protiv izjedna~avanja antisemitizma sa nacionalizmom. Prve antisemitske partije u poslednjim decenijama devetnaestog veka bile su me|u prvima koje su se internacionalno udruìle. Od samog po~etka one su sazivale internacionalne kongrese i bavile se koordinacijom internacionalnih ili, u najmanju ruku, interevropskih aktivnosti. Glavni trendovi, kao {to je poklapanje opadanja mo}i nacionalnih dràva sa porastom antisemitizma, te{ko da }e se ikad valjno objasniti samo jednim razlogom ili jednim uzrokom. Istori~ar se u najve}em broju takvih slu~ajeva suo~ava sa veoma sloènom istorijskom situacijom gde skoro da ima slobodu da izoluje jedan ~inilac kao “duh vremena”, a to zna~i da ne{to gubi. Ima svakako nekoliko korisnih op{tih pravila. Za na{e svrhe glavno od njih je Tokvilovo veliko otkri}e (u L’Ancien Régime et la Révolution, knjiga II, pog. 1.) motiva èstoke mr`nje koju su francuske mase osetile prema plemstvu kad je izbila Revolucija – mr`nja koja je podstakla Berka da primeti da se revolucija vi{e bavila “poloàjem plemstva” nego institucijom kralja. Prema Tokvilu, francuski narod je mrzeo plemstvo kad je ono gubilo vlast vi{e nego {to ga je ikad ranije mrzeo, upravo zato {to sa brzim gubitkom realne mo}i kod plemstva nije do{lo i do zna~ajnog smanjenja bogatstva. Sve dok je plemstvo dràlo neograni~enu mo} jurisdikcije, narod ga nije samo trpeo nego ga je i po{tovao. Kad su plemi}i izgubili svoje privilegije, izme|u ostalih privilegije eksploatisanja i ugnjetavanja, narod ih je po~eo smatrati parazitima bez ikakve stvarne uloge u upravljanju zemljom. Drugim re~ima, ni ugnjetavanje niti eksploatacija kao takvi nisu uvek glavni razlog za kivnost; bogatstvo bez vidljive funkcije mnogo je nepodno{ljivije jer niko ne moè da razume za{to bi se ono tolerisalo. Antisemitizam je dostigao vrhunac kada su Jevreji istovremeno izgubili svoje javne funkcije i uticaj i ostali bez i~ega, samo sa bogatstvom. Kad je Hitler do{ao na vlast, nema~ke banke bile su skoro potpuno judenrein (a ba{ tu su Jevreji dràli klju~ne pozicije tokom vi{e od sto godina), a nema~ka jevrejska zajednica u celini, posle dugog postojanog ja~anja dru{tvenog poloàja i broja, tako je brzo slabila da su statisti~ari predvideli njen nestanak za nekoliko decenija. Statistike, istina, ne moraju da pogode prave istorijske procese; ipak, vredno je pa`nje da je statisti~arima nacisti~ko proganjanje i istrebljivanje moglo da izgleda kao besmisleno ubrzavanje procesa koji bi se verovatno odvijao u svakom slu~aju. Isto je bilo u skoro svim zapadnoevropskim zemljama. Drajfusova afera nije eksplodirala pod Drugim carstvom, kada su napredak i uticaj francuske jevrejske zajednice bili veliki, ve} u Tre}oj republici, kada su Jevre-

ANTISEMITIZAM KAO UVREDA ZDRAVOG RAZUMA

5

ji imali sve ali su nestali sa zna~ajnih poloàja (iako ne i sa politi~ke scene). Austrijski antisemitizam nije postao nasilan za vladavine Meterniha i Franje Josifa, ve} u poratnoj austrijskoj republici, kada je bilo savr{eno jasno da verovatno nijedna druga grupa nije pretrpela toliki gubitak uticaja i prestià nestankom habsbur{ke monarhije. Proganjanje grupa koje nemaju mo} ili je gube svakako nije mnogo prijatan prizor, ali ono ne proizlazi samo iz ljudskog zla. Ono {to tera ljude da po{tuju ili toleri{u stvarnu vlast i da, s druge strane, mrze ljude koji imaju bogatstvo bez vlasti, jeste racionalni instinkt da vlast ima odre|enu funkciju i da je od nekakve zajedni~ke koristi. âk i eksploatacija i tla~enje jo{ uvek ~ine da dru{tvo funkcioni{e i uspostavljaju izvesnu vrstu reda. Samo se bogatstvo bez vlasti ili distanciranje od politike ose}aju kao parazitski, beskorisni, revoltiraju jer takva stanja kidaju sve konce koji povezuju ljude. Bogatstvu koje ne eksploati{e nedostaje ~ak i odnos koji postoji izme|u eksploatatora i eksploatisanog; uzdrànost bez politike ne podrazumeva ~ak ni minimum zainteresovanosti tla~itelja za tla~enog. Op{te propadanje zapadne i srednjoevropske jevrejske zajednice, u svakom slu~aju, opisuje samo atmosferu u kojoj su se odigrali slede}i doga|aji. Samo po sebi propadanje ih obja{njava isto onoliko malo kao {to bi puki gubitak vlasti plemstva objasnio Francusku revoluciju. Va`no je imati svest o tim op{tim pravilima da bi se pobili oni saveti zdravog razuma koji nas navode da verujemo da èstoka mr`nja ili iznenadna pobuna nu`no proizlaze iz velike vlasti i velikih zloupotreba i da dosledno organizovana mr`nja prema Jevrejima moè biti samo reakcija na njihov zna~aj i vlast. Mnogo je ozbiljniji, jer se svi|a velikom broju ljudi, jedan drugi proma{aj zdravog razuma: Jevreji, po{to su bili potpuno bespomo}na grupa uhva}ena u op{te i nere{ive sukobe tog vremena, mogli bi se optuìti za sve to zlo i na kraju iza}i kao njegovi skriveni tvorci. Ovo obja{njenje, drago srcima mnogih liberala, najbolje ilustruje i najbolje pobija {ala koja se prepri~avala posle Prvog svetskog rata. Jedan antisemit tvrdio je da su Jevreji izazvali rat; odgovor je bio: Da, Jevreji i biciklisti. Za{to biciklisti? pita onaj. A za{to Jevreji? pita ovaj drugi. Teorija po kojoj su Jevreji uvek `rtveno jagnje sadrì mogu}nost da `rtveno jagnje bude i neko drugi. Ona zagovara savr{enu nevinost `rtve, nevinost koja nagove{tava da ne samo {to nikakvo zlo nije po~injeno, ve} da ba{ ni{ta nije u~injeno {to bi mo`da moglo imati veze sa doti~nom stvari. Istina, teorija o `rtvenom jagnjetu u svom proizvoljnom obliku nije se nikad pojavila u {tampi. Kad god, i ma na koji na~in, njeni poklonici pomno poku{avaju da objasne za{to je odre|eno `rtveno jagnje tako dobro odgovaralo svojoj ulozi, oni pokazuju da su napustili teoriju i da su se

6

ANTISEMITIZAM

upleli u uobi~ajena istorijska istraìvanja – gde nikad ni{ta nije otkriveno osim da istoriju ~ine mnoge grupe i da je iz izvesnih razloga jedna grupa izdvojena. Takozvano `rteno jagnje nu`no prestaje da bude nevina `rtva koju svet krivi za sve svoje grehe i preko koje èli da se spase kazne i postaje jedna od tolikih grupa koje su ume{ane u svetska pitanja. Ali ne prestaje jednostavno da bude saodgovorna time {to postaje `rtva svetske nepravde i okrutnosti. Sve do skora, unutra{nja nedoslednost teorije o `rtvenom jagnjetu bila je dovoljan razlog da se ova diskredituje kao jo{ jedna od mnogih teorija koje su motivisane eskapizmom. Ali porast nasilja kao glavnog oru|a vlasti dao joj je kredibilitet ve}i nego {to je ikad ranije imala. Temeljna razlika izme|u moderne diktature i svih drugih tiranija iz pro{losti jeste u tome {to se nasilje vi{e ne koristi kao sredstvo za uni{tavanje i zastra{ivanje protivnika ve} kao instrument za vladanje masama savr{eno poslu{nih ljudi. Nasilje kakvo danas poznajemo udara bez ikakve prethodne provokacije, njegove su `rtve nevine ~ak i sa gledi{ta progonioca. To je bio slu~aj u nacisti~koj Nema~koj kada se sve nasilje usmerilo protiv Jevreja, to jest, protiv ljudi sa izvesnim zajedni~kim karakteristikama, nezavisno od njihovog specifi~nog pona{anja. U sovjetskoj Rusiji situacija je jo{ konfuznija, ali su ~injenice, na àlost, suvi{e o~igledne. S jedne strane, bolj{evi~ki sistem, za razliku od nacisti~kog, nikada nije teorijski priznavao da moè da sprovodi nasilje nad nevinim ljudima pa, iako u svetlu izvesne prakse moè da izgleda kao hipokrizija, izvesna razlika postoji. S druge strane, ruska praksa je u jednom jo{ “naprednija” od nema~ke: proizvoljnost terora nije ograni~ena rasnom podelom, dok su stare klasne kategorije ve} odavno napu{tene, tako da je u Rusiji svako mogao iznenada da postane `rtva policijskog terora. Mi se ovde ne bavimo posledicom vladavine putem terora – time {to niko, ~ak ni izvr{ioci, nikad ne mogu da budu bez straha; u na{em kontekstu bavimo se uglavnom proizvoljno{}u kojom se `rtve biraju, a za to je presudno da su one objektivno nevine, da su izabrane bez obzira na to {ta su mogle ili nisu mogle da po~ine. To na prvi pogled deluje kao zakasnela potvrda stare teorije o `rtvenom jagnjetu i ta~no je da `rtva modernog nasilja zaista pokazuje sve karakteristike `rtvenog jagnjeta: ona je objektivno i apsolutno nevina jer ni{ta nije u~inila ili propustila da u~ini {to bi imalo bilo kakve veze sa njihovom sudbinom. Zato dolazimo u isku{enje da se vratimo na ono obja{njenje koje `rtvu automatski osloba|a odgovornosti; izgleda da to sasvim odgovara realnosti u kojoj nas najja~e poga|a potpuna nevinost pojedinca uhva}enog u uàsnu ma{ineriju i njegova potpuna nesposobnost da izmeni svoju sudbinu. Teror dakako, postaje oblik vlasti tek kad se razvije do krajnjih gra-

ANTISEMITIZAM KAO UVREDA ZDRAVOG RAZUMA

7

nica. Da bi se zaveo totalitarni reìm, teror mora da se predstavi kao instrument koji }e nositi posebnu ideologiju; a ta ideologija mora da pridobije naklonost mnogih, ~ak i ve}ine, pre nego {to se teror u~vrsti. Za istori~are je va`no to {to su Jevreji, pre nego {to su postali glavne `rtve modernog nasilja, bili u centru nacisti~ke ideologije. A jedna ideologija koja treba da ubedi i da mobili{e ljude ne moè proizvoljno da bira svoju `rtvu. Drugim re~ima, ako u o~evidan falsifikat kao {to su “Protokoli sionskih mudraca” veruje tako mnogo ljudi da to moè da postane tekst celog politi~kog pokreta, zadatak istori~ara nije vi{e da raskrinkava falsifikat, niti da izmi{lja obja{njenja kojima se odbacuje glavna politi~ka i istorijska ~injenica o toj stvari: da se falsifikatu veruje. Ta ~injenica je va`nija od (istorijski govore}i, drugorazredne) okolnosti {to je u pitanju falsifikat. Teorija `rtvenog jagnjeta ostaje tako jedan od glavnih poku{aja da se spase ozbiljnost antisemitizma i va`nost ~injenice da su se Jevreji na{li u sredi{tu bure doga|aja. Isto toliko je ra{irena i suprotna doktrina “ve~nog antisemitizma” po kojoj je mr`nja prema Jevrejima normalna i prirodna reakcija kojoj istorija samo daje manje ili vi{e mogu}nosti. Povremena rasplamsavanja mr`nje ne traè posebno obja{njenje, jer su ona prirodne posledice ve~itog problema. Samo se po sebi razume da su ovu doktrinu prihvatili profesionalni antisemiti; ona daje najbolji mogu}i alibi za sve uàse. Ako je istina da ~ove~anstvo ve} vi{e od dve hiljade godina insistira na ubijanju Jevreja, tad je ubijanje Jevreja normalno, ~ak humano zanimanje, a mr`nja prema Jevrejima je opravdana i ne traì dodatne argumente. Mnogo vi{e iznena|uje jedan drugi aspekt ovog obja{njenja, pretpostavka ve~nog antisemitizma, koju je prihvatilo veoma mnogo nepristrasnih istori~ara, pa ~ak i veliki broj Jevreja. To je ona ~udna podudarnost zbog koje ova teorija ostaje tako opasna i zbunjuju}a. Njena eskapisti~ka osnova u oba primera je ista: ba{ kao {to antisemiti razumljivo èle da izbegnu odgovornost za svoja dela, tako Jevreji, napadnuti i brane}i se, {to je jo{ razumljivije, ni pod kojim uslovima ne èle da raspravljaju o svom dêlu odgovornosti. U slu~aju jevrejskih i ~esto hri{}anskih poklonika ove doktrine, me|utim, eskapisti~ke tendencije zvani~nih apologeta se zasnivaju na va`nijim i manje racionalnim motivima. Ra|anje i porast modernog antisemitizma bilo je propra}eno i spojeno sa jevrejskom asimilacijom, sekularizacijom i odumiranjem starih religijskih i duhovnih vrednosti judaizma. Dogodilo se zapravo da su veliki delovi jevrejskog naroda u isto vreme bili ugroèni fizi~kim izumiranjem spolja i raspadanjem iznutra. U toj situaciji Jevreji zabrinuti za opstanak svog naroda bacali bi se sa ~udnim, o~ajni~kim, pogre{nim tuma~enjem, na ute{nu ideju da bi antisemitizam, ipak, mogao biti odli~no sredstvo za o~uvanje zajednice ovog naroda, tako da bi tvrdnja o ve~nom antisemitiz-

8

ANTISEMITIZAM

mu ~ak sadràla ve~nu garanciju za postojanje Jevreja. Ova praznoverica, ova sekularizovana parodija ideje ve~nosti sadràna u veri u izabranost i mesijansku nadu, bila je potkrepljena ~injenicom da su tokom mnogih vekova Jevreji iskusili èstoko hri{}ansko neprijateljstvo koje je bilo zaista mo}no sredstvo o~uvanja, duhovno kao i politi~ko. Jevreji su pogre{no shvatili moderni ne-hri{}anski antisemitizam kao staru versku mr`nju prema Jevrejima – i to utoliko naivinije {to je njihova asimilacija zaobi{la hri{}anstvo u njegovom religioznom i kulturnom vidu. Suo~eni sa o~iglednim simptomom slabljenja hri{}anstva, oni su odatle u svem neznanju mogli da zamisle da je moderni antisemitizam nekakvo oìvljavanje takozvanog “mra~nog doba”. Nepoznavanje i pogre{no razumevanje sopstvene pro{losti bilo je delimi~no odgovorno za njihovo fatalno potcenjivanje aktuelne i nezapam}ene opasnosti koja ih je ~ekala. Ali trebalo bi tako|e imati na umu da je nedostatak politi~ke sposobnosti i prosu|ivanja bio izazvan samom prirodom jevrejske istorije, istorije naroda bez vlade, bez zemlje i bez jezika. Jevrejska istorija nudi izvanredan primer, jedinstven u ovom pogledu, naroda koji je svoju istoriju zapo~eo dobro definisanim pojmom istorije i skoro svesnom odlukom da ostvari dobro zacrtan plan na zemlji a onda, ne odustaju}i od tog koncepta, zaobi{ao sve politi~ke akcije tokom slede}e dve hiljade godina. Rezultat je bio takav da je politi~ka istorija jevrejskog naroda postala zavisnija od nepredvidivih, slu~ajnih, nesre}nih ~inilaca nego istorija drugih naroda, tako da su Jevreji posrtali od jedne uloge do druge i nisu ni za jednu preuzeli odgovornost. S obzirom na kona~nu katastrofu, koja je dovela Jevreje tako blizu potpunog uni{tenja, teza o ve~nom antisemitizmu je postala opasnija nego ikad. Danas bi, vi{e nego {to je to ikad iko poverovao da je mogu}e, ta teza skinula odgovornost sa onih koji mrze Jevreje. Antisemitizam, daleko od toga da bude misteriozna garancija za preìvljavanje jevrejskog naroda, razotkrio se kao jasna opasnost od njegovog istrebljenja. Ipak je realnost opovrgla takvo obja{njenje antisemitizma, kao i teoriju `rtvenog jagnjeta iz sli~nih razloga. Time se kona~no razli~itim argumentima, ali sa istom tvrdoglavo{}u, isti~e potpuna i neljudska nevinost koja tako napadno karakteri{e `rtve modernog terora, a koju doga|aji izgleda potvr|uju. To obja{njenje ima prednost nad teorijom `rtvenog jagnjeta time {to nekako odgovora na neprijatno pitanje: Za{to od svih ljudi ba{ Jevreji? – samo {to na to pitanje traì odgovor: Ve~no neprijateljstvo. Dosta je zna~ajno to {to samo dve doktrine koje barem poku{avaju da objasne politi~ko zna~enje antisemitskog pokreta odri~u svaku posebnu odgovornost Jevreja i odbijaju da o tom problemu diskutuju u specifi~nim istorijskim terminima. Po tom inherentnom negiranju va`nosti ljudskog pona{anja one su uàsno sli~ne onim modernim praksama i formama vladavine koje, sredstvima nasumi~nog nasilja, ukidaju samu mogu}nost ljud-

ANTISEMITIZAM KAO UVREDA ZDRAVOG RAZUMA

9

skog delovanja. U svakom slu~aju, u logorima smrti Jevreje su ubijali kao po obja{njenju koje su te doktrine dale za{to su Jevreji omraèni: bez obzira na to {ta su u~inili ili propustili da u~ine, bez obzira na porok ili vrlinu. [tavi{e, same ubice, izvr{avaju}i samo nare|enja i ponosne na svoju bestrasnu efikasnost, sablasno su nalikovale na neljudski, impersonalan tok doga|aja kako ga je smislila doktrina ve~nog antisemitizma. Takvi zajedni~ki imenioci teorije i prakse nisu sami po sebi pokazatelj istorijske istine iako su pokazatelj “zgodnog” karaktera takvih stavova i obja{njavaju za{to oni gomili zvu~e tako uverljivo. Istori~ar je u njih ube|en onoliko koliko su oni sami deo njegove istorije i zato {to stoje na putu njegovom traganju za istinom. Po{to je savremenik, on moè da podlegne njihovoj uverljivosti kao bilo ko drugi. Opreznost u rukovanju op{teprihva}enim mi{ljenjima koja nastoje da objasne cele istorijske trendove va`na je posebno za istori~are modernog doba, jer je ovaj poslednji vek proizveo obilje ideologija koje pretenduju da budu klju~ za istoriju, a zapravo nisu ni{ta do o~ajni~ki napori da se izbegne odgovornost. Platon je, u svojoj ~uvenoj borbi protiv anti~kih sofista otkrio da njihova “univerzalna umetnost o~aravanja duha argumentima” (Fedar 261) nema nikakve veze sa istinom, ve} da cilja na uverenja koja su po samoj svojoj prirodi promenljiva i koja su validna samo “u vreme slaganja i onoliko dugo koliko traje slaganje” (Teetet 172). On je tako|e otkrio sâmo nesigurno mesto istine u svetu jer iz “ube|enja dolazi uverljivost, ne iz istine” (Fedar 260). Najupadljivija razlika izme|u starih i modernih sofista je da su se stari zadovoljavali prolaznom pobedom argumenata na ra~un istine, dok moderni èle trajniju pobedu na ra~un stvarnosti. Drugim re~ima, jedni su razarali dostojanstvo ljudske misli, dok drugi razaraju dostojanstvo ljudskog delanja. Stari manipulatori logikom bili su briga filozofa, dok moderni manipulatori ~injenicama stoje na putu istori~arima. Jer sama istorija je razorena i njena se razumljivost – utemeljena na ~injenici da su je odredili ljudi pa je stoga ljudi i mogu razumeti – u opasnosti kad god se ~injenice ne drè vi{e kao nerazdvojne od pro{log i sada{njeg sveta i kad se zloupotrebljavaju da bi se dokazalo ovo ili ono mi{ljenje. Ostaje, dakako, nekoliko vodi~a kroz lavirint neartikulisanih ~injenica ako se diskredituju uverenja i ako se tradicija ne prihvata vi{e kao neosporna. Takva zamr{enost istoriografije, ipak, ima sasvim sporedne posledice ako se imaju u vidu duboki potresi u na{e vreme i njihovi efekti na istorijske strukture zapadnog ~ove~anstva. Njihov neposredni rezultat je bio razotkrivanje svih onih ~inilaca na{e istorije koji su sve do sada bili skriveni od na{eg pogleda. To ne zna~i da je ono {to je po~elo da se ru{i u ovoj krizi (mo`da najdubljoj krizi u zapadnoj istoriji od pada Rimskog carstva) bilo puka fasada, iako su mnoge stvari koje smo samo nekoliko decenija unazad smatrali nerazorivom su{tinom razotkrivene kao fasada.

10

ANTISEMITIZAM

Istovremeno opadanje mo}i evropske nacionalne dràve i ja~anje antisemitskih pokreta, poklapanje pada nacionalno organizovane Evrope i istrebljenja Jevreja koje se pripremalo kroz pobedu antisemitizma nad svim izmima koji su se sa njim takmi~ili u prethodnim borbama za pridobijanje naklonosti javnog mnjenja, treba uzeti kao ozbiljan pokazatelj izvora antisemitizma. Moderni antisemitizam mora se posmatrati u mnogo {irem okviru razvoja nacionalnih dràva, a istovremeno se njegov izvor mora traìti u izvesnim aspektima jevrejske istorije i u specifi~nim dru{tvenim funkcijama koje su Jevreji imali tokom pro{lih vekova. Kad bi se, u poslednjem stadijumu degeneracije, antisemitske parole pokazale kao najefektnija sredstva za podsticanje i organizovanje velikih masa ljudi za imperijalisti~ku ekspanziju i razaranje starih oblika vlasti, tada bi prethodna istorija odnosa izme|u Jevreja i dràve morala da sadrì osnovne klju~eve za ja~anje neprijateljstva izme|u izvesnih grupa dru{tva i Jevreja. Pokaza}emo taj razvoj u slede}em poglavlju. Ako je, dalje, postojan rast moderne gomile – to jest déclasses svih klasa – proizveo vo|e kojih se ne ti~e pitanje da li su Jevreji bili dovoljno va`ni da postanu ìà politi~ke ideologije, koje stalno u njima vide klju~ za istoriju i sredi{nji uzrok svih zala, tada istorija odnosa izme|u Jevreja i dru{tva mora da sadrì osnovne pokazatelje neprijateljskog odnosa gomile i Jevreja. Odnosom izme|u Jevreja i dru{tva bavi}emo se u tre}em poglavlju. êtvrto poglavlje se bavi Drajfusovom aferom, nekom vrstom generalne probe za predstavu koja se izvodi u na{e doba. Ovaj slu~aj je razmatran sasvim detaljno zbog neobi~ne prilike koju pruà da se u kratkom istorijskom trenutku vide ina~e skriveni potencijali antisemitizma kao glavnog politi~kog oru`ja politike devetnaestog veka i njene relativne uravnoteènosti. Slede}a tri poglavlja analiziraju, naravno, samo pretpostavke koje se nisu potpuno realizovale dok pad nacionalne dràve i razvoj imperijalizma nisu dostigli vidno mesto na politi~koj sceni.

Jevreji, nacionalna dràva i ro|enje antisemitizma DRUGO POGLAVLJE:

I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao dràvni bankar

N

A VRHUNCU svoga razvoja u devetnaestom veku, nacionalna dràva je dala jevrejskim stanovnicima jednaka prava. Dublje, starije i mnogo sudbonosnije nesuglasice skrile su se iza apstraktne i prividne nedoslednosti {to su Jevreji primili dràvljanstvo od vlada koje su tokom vekova uzele nacionalnost kao pretpostavku za dràvljanstvo i homogenost populacije kao glavnu karakteristiku dràvne zajednice. Paralelno sa nizom emancipatorskih ukaza koji su polako i neodlu~no do{li za francuskim ukazom 1792. menjalo se pona{anje nacionalne dràve prema svojim jevrejskim stanovnicima. Slom feudalnog poretka dao je podstreka novom revolucionarnom konceptu jednakosti, prema kojem se vi{e ne moè tolerisati “nacija unutar nacije”. Jevrejska ograni~enja i privilegije trebalo je da budu ukinute zajedno sa svim drugim posebnim pravima i slobodama. Taj porast jednakosti, svakako, veoma je zavisio od ja~anja nezavisne dràvne ma{ine koja je, kao prosve}ena despotija ili kao ustavna vlada nad svim klasama i partijama, mogla u veli~anstvenoj izolaciji da funkcioni{e, vlada i predstavlja interese nacije u celini. Stoga je, po~ev od kasnog sedamnaestog veka, porasla ogromna potreba za dràvnim kreditom i nova ekspanzija dràvne sfere ekonomskog i poslovnog interesa, po{to nijedna grupa evropskog stanovni{tva nije bila spremna da dâ kredit dràvi ili da preuzme aktivnu ulogu u razvoju dràvnih poslova. Bilo je sasvim prirodno da se Jevreji, sa svojim vi{egodi{njim iskustvom pozajmljivanja novca i svojim vezama sa evropskim plemstvom – kome su ~esto dugovali lokalnu za{titu i ~ije su finansijske poslove vodili – pozovu u pomo}; bilo je jednostavno u interesu novog dràvnog biznisa da se Jevrejima daju izvesne privilegije i da se oni tretiraju kao odvojena grupa. Ni pod kakvim uslovima dràva nije mogla sebi da dozvoli da ih potpuno asimiluje sa ostatkom stanovni{tva, koje je odbilo kredite dràvi, koje je bilo nevoljno da otpo~ne i da razvije biznis koji je vodila dràva i koje je sledilo ustaljene oblike privatnog kapitalisti~kog preduzetni{tva.

12

ANTISEMITIZAM

Tako, emancipacija Jevreja do koje je doveo sistem nacionalne dràve u devetnaestom veku imala je dva uzroka i uvek prisutnu dvozna~nost. S jedne strane, do nje je do{lo zahvaljuju}i politi~koj i pravnoj strukturi nove dràvne zajednice koja je mogla da funkcioni{e samo u uslovima politi~ke i pravne jednakosti. Vlade su, zbog sebe samih, morale da izglade nejednakosti starog poretka potpunije i brè. S druge strane, bio je to jasan rezultat postepenog {irenja posebnih privilegija Jevreja, koje su prvobitno bile date samo pojedincima, a zatim preko njih malim grupama dobrostoje}ih Jevreja; tek kad ta ograni~ena grupa nije vi{e mogla da zadovoljava stalno rastu}e zahteve dràvnog biznisa, te privilegije su kona~no pro{irene na celu zapadno i srednjoevropsku jevrejsku zajednicu.1 Tako je u isto vreme i u istim zemljama emancipacija zna~ila jednakost i privilegije, razaranje autonomije stare jevrejske zajednice i svesno o~uvanje Jevreja kao zasebne grupe u dru{tvu, ukidanje posebnih ograni~enja i posebnih prava i pro{irenje takvih prava na sve ve}u grupu pojedinaca. Podjednaki uslovi za sve dràvljane postali su premisa nove dràvne zajednice i dok je ta politika bila sprovedena u najmanju ruku do li{avanja starih vladaju}ih klasa njihovih privilegija da vladaju, a starih potla~enih klasa prava na za{titu, taj proces se poklapa sa ra|anjem klasnog dru{tva koje ponovo deli dràvljane, ekonomski i dru{tveno, isto tako efikasno kao i stari reìm. Jednakost uslova, kako su je jakobinci shvatali u Francuskoj revoluciji, ostvarena je samo u Americi, dok je na evropskom kontinentu ona najedanput bila zamenjena pukom formalnom jednako{}u pred zakonom. Temeljna protivre~nost izme|u dràvne zajednice zasnovane na jednakosti pred zakonom i dru{tva osnovanog na nejednakosti klasnog sistema spre~avala je razvoj delotvornih dràva i ra|anje nove politi~ke hijerarhije. Nepremostiva socijalna nejednakost, ~injenica da je klasna pripadnost na kontinentu pojedincu bila dodeljena i sve do Prvog svetskog rata garantovana ro|enjem, nije ipak mogla da se meri sa politi~kom jed1 Prema modernim istori~arima, prava i slobode date dvorskim Jevrejima tokom sedamnaestog i osamnaestog veka pokazali su se samo kao prete~a jednakosti: dvorski Jevreji su mogli da ìve gde god su èleli, bilo im je dozvoljeno da slobodno putuju po teritoriji svog vladara, smeli su da nose oru`je i imali su prava na posebnu za{titu lokalnih vlasti. Zapravo su ti dvorski Jevreji, karakteristi~no nazvani Generalprivilegierte Juden, imali u Pruskoj ne samo bolje ìvotne uslove od svoje sabra}e Jevreja koji su jo{ uvek ìveli pod skoro srednjovekovnim ograni~enjima, ve} su bili bogatiji od svojih nejevrejskih suseda. Njihov ìvotni standard bio je mnogo vi{i nego srednje klase u to vreme, njihove su privilegije u najve}em broju slu~ajeva bile ve}e od onih koje su bile date trgovcima. I ta situacija nije promakla pa`nji njihovih savremenika. Hri{}anin Vilhlem Dom, istaknuti zagovornik jevrejske emancipacije u Pruskoj u osamnaestom veku, àli se na praksu koja je bila na snazi od vremena Fridriha Vilhelma I koja je bogatim Jevrejima davala “razne prednosti i podr{ke” ~esto “na ra~un i uz prenebregavaje marljivih, prvnih (to jest nejevrejskih gra|ana)”. U Dankwürdigkeiten meiner Zeit, Lamgo, 1814-1819, IV, 487.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

13

nako{}u. Jedino politi~ki nazadne zemlje, kao Nema~ka, zadràle su neke ostatake feudalizma. Tamo su pripadnici plemstva, koje je u celini ve} bilo na putu da se transformi{e u klasu, imali privilegovan politi~ki status i tako su kao grupa mogli da sa~uvaju izvestan poseban odnos sa dràvom. Ali to su bili ostaci. Potpuno razvijen klasni sistem isklju~ivo je zna~io da je status pojedinca odre|en pripadno{}u njegovoj sopstvenoj klasi i njegovim odnosom prema drugoj, a ne njegovom pozicijom u dràvi ili unutar njene ma{inerije. Jedini izuzetak od ovog op{teg pravila bili su Jevreji. Oni nisu ~inili posebnu klasu i nisu pripadali nijednoj od klasa u svojim dràvama. Kao grupa, oni nisu bili ni radnici, gra|ani srednje klase, zemljoposednici, niti seljaci. Izgledalo je kao da ih njihovo bogatstvo svrstava u srednju klasu, ali oni nisu u~estvovali u njenom kapitalisti~kom razvoju; jedva da su bili zastupljeni u industrijskim preduze}ima i ako su, u poslednjim etapama istorije, u Evropi postojali veliki poslodavci, zapo{ljavali su slu`benike a ne radnike. Drugim re~ima, iako je njihov status bio odre|en njihovim jevrejstvom, nije bio odre|en njihovim odnosom sa drugom klasom. Njihova posebna dràvna za{tita (bilo, u staroj formi, kao otvorene privilegije, bilo kao poseban emancipatorski ukaz koji nije bio potreban nijednoj drugoj grupi i koji je ~esto trebalo oja~avati protiv neprijateljstva dru{tva) i njihove specijalne usluge vladama spre~ile su njihovo podvrgavanje klasnom sistemu i konstituisanje posebne klase.2 Kad god su, tako, oni bili primani i ulazili u dru{tvo, postajali su ~vrsto odre|ena, samoza{ti}ena grupa u okviru jedne od klasa, aristokratije ili buròazije. Nema sumnje da se interes nacionalne dràve da sa~uva Jevreje kao posebnu grupu i da spre~i njihovo asimilovanje u klasno dru{tvo poklapa se jevrejskim interesom za samoo~uvanje i preìvljavanje grupe. Tako|e je vi{e nego verovatno da bi bez te koincidencije napori vladara bili uzaludni; mo}ni trendovi dràve da izjedna~i sve gra|ane, i te`nja dru{tva da inkorporira svakog pojedinca u klasu, a oba podrazumevaju potpunu asimilaciju Jevreja, mogli su biti osuje}eni samo kombinovanjem intervencije vlade i dobrovoljne saradnje. Zvani~na politika prema Jevrejima nije, najzad, bila uvek tako dosledna i nepokolebljiva kao {to moèmo da poverujemo ako posmatramo samo krajnje rezultate.3 Zaista iznena|uje kako su 2 Jacob Lestschinsky u jednoj ranoj raspravi o jevrejskom problemu istakao je da Jevreji ne pripadaju nijednoj dru{tvenoj klasi i govorio je o “Klasseneinschiebsel” (u Weltwirtschafts-Archiv, 1929, Band 30, 123 ff.), ali je video samo lo{e strane poloàja Jevreja u Isto~noj Evropi, a nije govorio o velikim prednostima u zapadnim i srednjoevropskim zemljama. 3 Na primer, pod Fridrihom II, posle sedmogodi{njeg rata u Pruskoj, u~injen je izvestan napor da se Jevreji inkorporiraju u neku vrstu trgova~kog sistema. Stariji, op{ti Juden Reglement iz 1750. bio je istisnut sistemom regularnih dozvola koje su bile izdate samo onim stanovnicima koji su uloìli znatan deo svog bogatstva u nova manufakturna preduze}a. Ali ovde, kao i svuda, takvi vladini napori su potpuno propali.

14

ANTISEMITIZAM

Jevreji propustili {anse za uobi~ajeno kapitalisti~ko preduze}e i biznis.4 Ali bez zainteresovanosti i angaòvanja vlada Jevreji bi te{ko mogli da sa~uvaju svoj grupni identitet. Nasuprot svim drugim grupama, Jevreje je definisala i njihovu poziciju odre|ivala dràva. Kako, ina~e, to dràvno telo nije imalo nikakvu drugu dru{tvenu stvarnost, oni su, u dru{tvenom smislu, bili u praznom prostoru. Njihova dru{tvena nejednakost je bila dosta druga~ija od nejednakosti koju uslovljava klasni sistem; ona je opet bila uglavnom rezultat njihovog odnosa prema dràvi, tako da, u dru{tvu, sama ~injenica da je neko ro|en kao Jevrejin zna~ila bi ili da je preterano povla{}en – pod posebnom za{titom vlade – ili podvla{}en, bez izvesnih prava i mogu}nosti koje su bile uskra}ene Jevrejima s namerom da se spre~i njihova asimilacija. Simultani uspon i pad evropskog sistema nacionalnih dràva i evropske jevrejske zajednice otprilike se odvija u slede}im fazama: 1. Sedamnaesti i osamnaesti vek su bili svedoci sporog razvoja nacionalnih dràva pod tutorstvom apsolutnih monarhija. Pojedini Jevreji su se svuda izdizali iz duboke tame do ponekad blistave, ali uvek uticajne pozicije dvorskih Jevreja koji su finansirali dràvne poslove i vodili finansijske transakcije svojih knezova. Ovaj je razvoj malo uticao i na mase koje su nastavile da ìve u vi{e ili manje feudalnom poretku i na jevrejski narod u celini. 2. Posle Francuske revolucije, koja je naglo promenila politi~ke prilike na celom evropskom kontinentu, pojavile su se nacionalne dràve u modernom smislu, ~ije su poslovne transakcije zahtevale znatno ve}u koli~inu kapitala i kredit kakav dvorski Jevreji nisu nikad stavili nekom knezu na raspolaganje. Samo udruèno bogatstvo bogatijih slojeva zapadno i 4 Felix Priebatsch (”Die Judenpolitik des fürstlichen Absolutismus im 17. und 18. Jahrhundert”, u Forschungen und Versuche zur Geschichte des Mittelalters und der Neuzeit, 1915) navodi tipi~an primer iz ranog osamnaestog veka. “Kada je stala proizvodnja u fabrici ogledala u Nojhauzu u Donjoj Austriji, koju je vlast dotirala, Jevrejin Verthajmer je dao caru novac da kupi fabriku. Kad su ga molili da je preuzme, odbio je tvrde}i da je zauzet finansijskim transakcijama.” Vidi tako|e Max Köhler, “Beiträge zur neueren jüdischen Wirtschaftsgeschichte. Die Juden in Halberstadt und Umgebung”, u Studien zur Geschichte der Wirtschaft und Geisteskultur, 1927, tom 3. U toj tradiciji koja je bogate Jevreje dràla dalje od pozicija vlasti u kapitalizmu, je ~injenica da su 1911. pariski Rot{ildovi prodali svoje naftne izvore u Bakuu Royal Shell-u, kada su bili, sa izuzetkom Rokfelera, najve}i svetski magnati. O tome govori Richard Lewinsohn, Wie sie gross und reich wurden, Berlin, 1927. André Sayou, (”Les Juifs” u Revue Economique Internationale, 1932), u polemici sa Werner Sombartovom identifikacijom Jevreja sa kapitalisti~kim razvojem, zastupa op{tu tezu: “Rot{ildovi i drugi Izraeli}ani koji su skoro isklju~ivo angaòvani u pokretanju dràvnih zajmova i u me|unarodnom kretanju kapitala, uop{te nisu poku{ali ... da stvore velika preduze}a.”

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

15

srednjoevropske jevrejske zajednice, koje su oni u ove svrhe poverili nekim istaknutim jevrejskim bankarima, moglo je da zadovolji nove pro{irene vladine potrebe. Taj je period doneo sa sobom dodeljivanje privilegija, do tada potrebnih samo dvorskim Jevrejima, {iroj klasi bogatih, koja je u osamnaestom veku uspela da u|e u va`nije urbane i finansijske centre. Kona~no je emancipacija data u potpuno razvijenim nacionalnim dràvama a uskra}ena je samo u onim zemljama gde Jevreji zbog svoje brojnosti i op{te zaostalosti u tom regionu nisu bili u stanju da se organizuju u specijalne izdvojene grupe ~ija bi ekonomska funkcija bila finansijska podr{ka njihovoj vladi. 3. Po{to je taj prisni odnos izme|u nacionalne vlade i Jevreja po~ivao na indiferentnosti buròazije prema politici i prema dràvnim finansijama, ovaj je period okon~an usponom imperijalizma, krajem devetnaestog veka, kada kapitalisti~ki biznis u obliku ekspanzije nije vi{e mogao da se vr{i bez aktivne politi~ke pomo}i i intervencije dràve. Imperijalizam je, s druge strane, potkopao same temelje nacionalne dràve i u zajednicu evropskih naroda uveo takmi~arski duh poslovnih koncerna. U ranim decenijama toga razvoja Jevreji su izgubili svoju ekskluzivnu poziciju u dràvnom biznisu u korist imperijalisti~ki nastrojenih biznismena; opao je njihov zna~aj kao grupe, iako su Jevreji pojedina~no sa~uvali uticaj kao finansijski savetnici i kao posrednici u Evropi. Ti su Jevreji, ipak – za razliku od dràvnih bankara devetnaestog veka – imali ~ak manje potrebe za {irokom jevrejskom zajednicom nego dvorski Jevreji sedamnaestog i osamnaestog veka, i to uprkos njenom bogatstvu, pa su se ~esto potpuno otcepljivali od jevrejske zajednice. Jevrejske zajednice nisu vi{e bile finansijski organizovane, pa iako su pojedina~no Jevreji na visokim poloàjima u o~ima nejevrejskog sveta ostali reprezentativni za jevrejstvo u celini, za to je bilo malo, materijalnog osnova, ako ga je uop{te bilo. 4. Kao grupa, zapadnoevropska jevrejska zajednica se dezintegrisala zajedno sa nacionalnom dràvom u decenijama koje su prethodile Prvom svetskom ratu. Brzo propadanje Evrope posle rata zateklo je Jevreje ve} li{ene njihove ranije mo}i, atomiziovane u gomilu bogatih pojedinaca. U doba imperijalizma jevrejsko je bogatstvo postalo bezna~ajno; za Evropu koja nije imala ose}aja za ravnoteù mo}i izme|u svojih nacija i za me|uevropsku solidarnost, nenacionalni, me|uevropski jevrejski element postao je predmet op{te mr`nje zbog nekorisnog bogatstva i nezainteresovanosti za vlast. Prve vlade kojima je bio potreban redovan dohodak i sigurne finansije bile su apsolutne monarhije pod ~ijim su okriljem nastajale nacionalne dràve. Feudalnim kneèvima i kraljevima tako|e je bio potreban novac i ~ak kredit, ali u posebne svrhe i jedino za povremene operacije; ~ak i u

16

ANTISEMITIZAM

{esnaestom veku, kada su Fugeri stavili sopstveni kredit na raspolaganje dràvi, oni jo{ uvek nisu razmi{ljali o ustanovljavanju specijalnog dràvnog kredita. Apsolutni vladari zadovoljavali su svoje finansijske potrebe starim metodom ratovanja i plja~ke, a delimi~no putem novih oblika poreskog monopola. Ovo je potkopalo vlast plemstva i uni{tilo njegovo bogatstvo ne ublaìv{i rastu}u netrpeljivost ostatka stanovni{tva. Dugo su apsolutne monarhije traìle u dru{tvu klasu koju bi uzele za oslonac kakav je feudalna monarhija imala u plemstvu. U Francuskoj je neprestana bitka izme|u gildi i monarhije, koja je èlela da ih inkorporira u dràvni sistem, trajala od petnaestog veka. Najinteresantniji od tih eksperimenata bili su bez sumnje ja~anje merkantilizma i napori apsolutne dràve da uzme apsolutni monopol nad nacionalnim biznisom i industrijom. Propast koja je iz toga proiza{la i bankrotstvo koje je doneo koncentrisan otpor buròazije u usponu, dovoljno su poznati.5 Pre emancipatorskih ukaza, sve kneèvine i svaki monarh u Evropi ve} je imao dvorskog Jevrejina koji je vodio finansijske poslove. Tokom sedamnaestog i osamnaestog veka ti su dvorski Jevreji bili uvek usamljeni pojedinci koji su imali me|uevropske veze i me|uevropski kredit na raspolaganju, ali nisu sa~injavali me|unarodnu finansijsku celinu.6 Karakteristika ovih vremena kada su pojedini Jevreji i prave male bogate jevrejske 5 Me|utim, te{ko je proceniti uticaj trgovinskih eksperimenata na budu}i razvoj. Francuska je bila jedina zemlja u kojoj se stalno isprobavao sistem trgovine a to je rezultiralo ranim procvatom manufaktura koje su nastajale zahvaljuju}i me{anju dràve; Francuska se nikad nije sasvim oporavila od tog iskustva. U periodu slobodnog trì{ta njena je buròazija izbegavala neza{ti}enu investiciju u doma}e industrije dok je birokratija, tako|e proizvod sistema trgovine, nadìvela kolaps slobodnog trì{ta. Uprkos ~injenici da je birokratija tako|e izgubila sve svoje proizvodne funkcije, ona je ~ak i danas karakteristi~nija za tu zemlju i ve}a je prepreka njenom oporavku nego buròazija. 6 Tako je bilo u Engleskoj od Marano bankara kraljice Elizabete i Jevreja koji su finansirali Kromvelovu vojsku, dok su za jednog od dvanaest jevrejskih me{etara primljenih u londonsku berzu govorili da barata ~etvrtinom svih vladinih dugova u to vreme (vidi Salo W. Baron, A Social and Religious History of the Jews, 1937, Vol. II: Jews and Capitalism); u Austriji su za samo ~etrdeset godina (1695-1739) Jevreji kreditirali vladu sa vi{e od 35 miliona florina i gde je smrt Zamuela Openhajmera 1703. izazvala te{ku finansijsku krizu i za dràvu i za cara; u Bavarskoj su 1808. za osamdeset posto svih vladinih dugova jam~ili i pregovarali Jevreji (vidi M. Grunwald, Samuel Oppenheimer und sein Kreis, 1903); u Francuskoj su trgovinski uslovi bili posebno povoljni za Jevreje, ve} je Kolber hvalio veliku korist koju dràva ima od Jevreja (Baron, op.cit.,loc.cit.) i gde je u sred osamnaestog veka nema~ki Jevrejin Limfan Kalmer dobio titulu barona od zahvalnog kralja koji je cenio usluge i lojalnost “Na{oj dràvi i Nama li~no” (Robert Anchel, “Un Baron Juif Francais au 18e siècle, Liefman Calmer” u Souvenir et Science, I, pp. 52-55); a tako|e i u Pruskoj gde su Münzjuden Fridriha II dobili titulu i gde je na kraju osamnaestog veka 400 jevrejskih porodica bila jedna od najbogatijih grupa u Berlinu. (Jedan od najboljih opisa Berlina i uloge Jevreja u njegovom dru{tvu na kraju osamnaestog veka na}i }e se u Das Leben Schleiermachers, Wilhelm Dilthey, 1870, pp. 182 ff.).

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

17

zajednice bili mo}niji nego ikada u devetnaestom veku,7 bila je otvorenost sa kojom se o njihovom privilegovanom statusu i pravu na njega raspravljalo, kao i pa`ljivi iskazi vlasti o va`nosti njihove slu`be za dràvu. Nije bilo ni najmanje sumnje ili nejasnosti o vezi izme|u pruènih usluga i datih privilegija. Privilegovani Jevreji u Francuskoj, Bavarskoj, Austriji i Pruskoj primali su plemi}ke titule skoro kao prirodnu stvar, tako da su oni ~ak i spolja bili vi{e nego samo bogati ljudi. înjenica da su Rot{ildovi s toliko muke stigli do svoje molbe za titulu koju je potvrdila austrijska vlada (uspeli su 1817), bila je znak da je taj period zavr{en. Do kraja osamnaestog veka postalo je jasno da nijedan od staleà ili klasa u razli~itim zemljma nije voljan ili nije u mogu}nosti da postane nova vladaju}a klasa, to jest da se identifikuje sa vla{}u kao {to je to plemstvo vekovima ~inilo.8 To {to apsolutna monarhija nije na{la zamenu unutar dru{tva, dovelo je do potpunog razvoja nacionalne dràve i njenog zahteva da bude iznad svih klasa, potpuno nezavisna od dru{tva i njegovih posebnih interesa, kao pravi i jedini predstavnik nacije u celini. To je s jedne strane rezultiralo produbljivanjem rascepa izme|u dràve i dru{tva na kome je ta dràva i po~ivalo. Bez toga ne bi bilo potrebe – ili ~ak ikakve mogu}nosti – da se Jevreji ravnopravno uvedu u evropsku istoriju pod istim uslovima. Kada su svi napori da postigne savez sa nekom od glavnih klasa u dru{tvu propali, dràva je odlu~ila da se postavi kao ogroman poslovni koncern, i to najpre samo u administrativne svrhe, svakako, ali su interesi, finansijski i drugi, i tro{kovi bili tako veliki da se mora uvideti postojanje specijalne sfere dràvnog biznisa od osamnaestog veka nadalje. Nezavisni rast dràvnog biznisa bio je izazvan sukobom sa finansijski mo}nim snagama tog vremena, sa buròazijom koja je i{la putem privatnog ulaganja, koja je izbegavala sve dràvne intervencije i odbijala aktivno finansijsko u~e{}e u onome {to se pokazalo kao “neproduktivan” poduhvat. Tako su Jevreji bili jedini deo stanovni{tva voljan da finansira po~etke dràve i da svoju sudbinu veè za njen kasniji razvoj. Sa svojim kreditom i me|unarodnim vezama oni su bili u odli~noj poziciji da pomognu nacionalnoj dràvi da u|e me|u najve}a preduze}a i poslodavce tog vremena.9 7 U ranom osamnaestom veku austrijski Jevreji su uspeli da skinu Ajzemengerov Entdecktes Judentum 1703, a na kraju veka se Mleta~ki trgovac u Berlinu igrao uvek sa malim prologom kojim se izvinjavalo (neemancipovanoj) jevrejskoj publici. 8 Jedini i nevaàn izuzetak mogli bi biti u Francuskoj skuplja~i poreza zvani fermiers-généraux koji su zakupljivali od dràve pravo da prikupljaju porez garantuju}i utvr|enu svotu vladi. Oni su svoje veliko bogatstvo stekli u apsolutnoj monarhiji i direktno su zavisili od nje, ali su bili isuvi{e mala grupa i isuvi{e izolovana pojava da bi sami po sebi bili ekonomski uticajni. 9 Hitni slu~ajevi u kojima su se povezivali vladin biznis i Jevreji mogu se meriti kroz one slu~ajeve u kojima su antijevrejski ~inovnici bezuslovno morali da sprovode tu politiku.

18

ANTISEMITIZAM

Velike privilegije, odlu~uju}e promene u poloàju Jevreja, bile su nu`na cena pruànja takvih usluga i, u isto vreme, nagrada za velike rizike. Najve}a privilegija bila je jednakost. Kad su Münzjuden Fridriha Pruskog ili dvorski Jevreji austrijskog cara kroz “op{te privilegije” i “prava” dobili isti status koji su pola veka ranije svi pruski Jevreji dobili pod imenom emancipacije i jednakih prava; kada su krajem osamnaestog veka i na vrhuncu svog bogatstva berlinski Jevreji uspeli da spre~e priliv svojih sunarodnika iz isto~nih pokrajina jer nisu èleli da dele svoju “jednakost” sa siroma{nijom bra}om koju nisu priznavali kao jednake; kada su u vreme Francuske nacionalne skup{tine Jevreji iz Avinjona i Bordoa èstoko protestovali protiv toga {to je francuska vlada darovala jednakost Jevrejima iz isto~nih pokrajina – postalo je jasno da barem Jevreji ne razmi{ljaju o jednakim pravima, nego o privilegijama i posebnim slobodama. I zaista ne iznena|uje {to su privilegovani Jevreji, blisko povezani sa poslovima svojih vlada i sasvim svesni prirode i uslova svoga statusa, bili nevoljni da za sve Jevreje prihvate dar slobode koji su sami posedovali kao cenu usluga koja je, znali su, bila ura~unata u te usluge, i zato te{ko moè postati pravo za sve.10 Tek krajem devetnaestog veka, s usponom imperijalizma, po~ele su bogate klase da menjaju svoju prvobitnu procenu o neisplativosti dràvnog biznisa. Imperijalisti~ka ekspanzija, zajedno sa sve savr{enijim instrumentima nasilja i apsolutnim monopolom dràve nad njima, dala je dràvi interesantan poslovni predlog. To je, naravno, zna~ilo da Jevreji postepeno ali automatski gube svoju ekskluzivnu i jedinstvenu poziciju. Ali veliko bogatstvo Jevreja, njihov uspon iz mraka do politi~kog zna~aja svr{ili bi se ~ak i ranije da su se ovi ograni~ili na prostu poslovnu funkciju u sve ja~im nacionalnim dràvama. Do sredine pro{log veka neke su dràve stekle dovoljno pouzdanja da nastave bez jevrejske podr{ke i finansiranja vladinih zajmova.11 Sve ja~a svest pripadnika nacije da njihove suTako je Bizmark u mladosti odrào nekoliko antisemitskih govora samo da bi postao, kao kancelar Rajha, blizak prijatelj Blajhrederu i pouzdan za{titnik Jevreja protiv antisemitskog pokreta dvorskog kapelana [tekera u Berlinu. Viljem II, iako krunisani knez i ~lan antijevrejskog pruskog plemstva, koje je bilo veoma naklonjeno svim antisemitskim pokretima u osamdesetim godinama, preko no}i je promenio svoja antisemitska ube|enja i napustio svoje antisemitske protégés kada je nasledio presto. 10 Jo{ u osamnaestom veku kad god bi se cele jevrejske grupe dovoljno obogatile da budu korisne dràvi, uìvali su kolektivne privilegije i bili kao grupa odvojeni od svoje manje bogate i manje korisne bra}e, ~ak i u istoj dràvi. Kao Schutzjuden u Pruskoj, bordo{ki i bajonski Jevreji u Francuskoj su uìvali jednakost mnogo pre Francuske revolucije i ~ak su bili pozvani da ulaù àlbe i predloge zajedno sa drugim staleìma u Convocation des Etats Généraux od 1787. 11 Jean Capefigue (Histoir des grandes opérations financières, Tome III: Banque, Bourses, Emprunts, 1855) tvrdi da su tokom Julske monarhije samo Jevreji, a posebno ku}a Rot{ild spre~ili zna~ajan dràvni kredit baziran na Banque de France. On tako|e tvrdi da su

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

19

dbine sve vi{e zavise od sudbina njihovih dràva navela ih je da povere vladama vi{e potrebnog kredita. Samu jednakost simbolizovale su vladine obveznice koje su bile svima na raspolaganju i koje su se kona~no smatrale najsigurnijim oblikom ulaganja kapitala, jednostavno zato {to je dràva, koja je vodila nacionalne ratove, jedina mogla zaista da posreduje da za{tititi imovinu svojih gra|ana. Od sredine devetnaestog veka nadalje Jevreji su mogli da zadrè svoju istaknutu poziciju samo zato {to su imali da odigraju jo{ jednu va`niju i sudbonosniju ulogu, ulogu isto tako blisko povezanu sa njihovim u~estvovanjem u sudbini dràve. Bez teritorije i bez sopstvene vlade, Jevreji su uvek bili me|uevropski element; taj internacionalni status nacionalna dràva je ~uvala jer su na njemu po~ivale finansijske usluge Jevreja. Ali ~ak i kad se njihova finansijska korist iscrpla, me|uevropski status Jevreja ostao je od velikog nacionalnog zna~aja u vreme nacionalnih sukoba i ratova. Dok se potreba nacionalnih dràva za jevrejskim uslugama razvijala sporo i logi~no, izrastaju}i iz op{teg konteksta evropske istorije, uspon Jevreja do statusa od politi~kog i ekonomskog zna~aja bio je izvanredan i neo~ekivan njima samima kao i njihovim susedima. Od kasnog srednjeg veka Jevreji koji su davali novac na zajam izgubili su svu svoju pre|a{nju va`nost, te su u ranom {esnaestom veku ve} bili proterani iz gradova i trgova~kih sredi{ta na selo i u unutra{njost, zameniv{i tako uniformnu za{titu udaljenih vi{ih vlasti za nesigurni poloàj koji su im dali sitni lokalni plemi}i.12 Do preokreta je do{lo u sedamnaestom veku kada su, tokom Tridesetogodi{njeg rata, upravo zbog svoje raspr{enosti, ti mali, bezna~ajni pozajmljiva~i novca mogli da garantuju neophodno snabdevanje pla}enih vojski u udaljenim zemljama i da uz pomo} sitnih preprodavaca kupuju namirnice u svim oblastima. Kako su ti ratovi ostali feudalni, manje ili vi{e privatne stvari kneèva, koje nisu uklju~ivale interes drugih klasa i nisu pridobili pomo} naroda, pobolj{anje statusa Jevreja bilo je vrlo ograni~eno i jedva vidljivo. Me|utim broj dvorskih Jevreja je porastao jer je sada svakom feudalnom posedu bio potreban neko kao dvorski Jevrejin. Sve dok su ti dvorski Jevreji sluìli male feudalne gospodare koji, kao ~lanovi plemstva, nisu teìli da predstavljaju ikakvu centralizovanu vlast, oni su bili sluge samo jedne grupe u dru{tvu. Posed kojim su upravljali, novac koji su pozajmljivali, provizije koje su uzimali, sve se to smatralo privatnim vlasni{tvom njihovih gospodara, pa ih tako te delatnosti nisu posle doga|aja 1848. Rot{ildove delatnosti postale suvi{ne. Raphael Strauss (”The Jews in the Economic Evolution in Central Europe” u Jewish Social Studies, III, I, 1941) tako|e napominje da su posle 1830. “dràvni krediti postali ve} manje riskantni tako da su hri{}anske banke po~ele sve vi{e da se time bave”. Protiv tih interpretacija stoji ~injenica da su prevladale odli~ne veze izme|u Rot{ildovih i Napoleona III, iako ne moè biti sumnje u op{ti trend vremena. 12 Vidi Priebatsch, op.cit.

20

ANTISEMITIZAM

mogle uplesti u politi~ke stvari. Omraèni ili favorizovani, Jevreji nisu mogli postati politi~ki subjekt od bilo kakve va`nosti. Kada bi se, pak, funkcija feudalnog gospodara promenila, kada bi napredovao do kneza ili kralja, menjala bi se i funkcija njegovog dvorskog Jevrejina. Jevreji, po{to su bili strani element, ne posebno zainteresovani za takve promene u svom okruènju, obi~no su poslednji postajali svesni svog pobolj{anog statusa. Toliko koliko su se za to zanimali, nastavili su da vode privatne poslove i njihova je odanost bila li~na stvar bez ikakvih politi~kih motiva. Odanost je zna~ila po{tenje; ona nije zna~ila drànje strane u sukobu ili vernost iz politi~kih razloga. Snabdevanje, odelo i hrana za vojsku, nov~ane pozajmice za unajmljivanje vojske, bilo je samo za dobrobit poslovnog partnera. Ta vrsta odnosa izme|u Jevreja i plemstva bila je jedina koja je ikada vezivala jednu grupu Jevreja za neki drugi sloj u dru{tvu. Kada je to po~etkom devetnaestog veka nestalo, nikada nije nadokna|eno. Jevrejima je ostala jedino sklonost ka plemi}kim titulama (naro~ito u Austriji i Francuskoj), a nejevrejima neka vrsta liberalnog antisemitizma, koji je gledao zajedno Jevreje i plemstvo bez razlike i uobraàvao da su oni neka vrsta finansijskog saveza protiv buròazije u usponu. Takva argumentacija, ~esta u Pruskoj i Francuskoj, bila je do izvesnog stepena verodostojna sve dok nije do{lo do op{te emancipacije Jevreja. Privilegije dvorskih Jevreja zaista su bile o~evidno sli~ne sa pravima i slobodama plemstva i istina je da su Jevreji bili isto tako upla{eni da }e izgubiti privilegije i da su koristili iste argumente protiv jednakosti kao i pripadnici plemstva. To je postalo jo{ uverljivije u osamnaestom veku kada su najprivilegovaniji Jevreji dobijali bezna~ajne titule i po~etkom devetnaestog veka kada su bogati Jevreji koji su izgubili veze sa jevrejskim zajednicama i traìli novi dru{tveni status uzeli plemstvo kao model. Ali sve je to imalo malo posledica, prvo jer je bilo sasvim jasno da je plemstvo na zalasku a da Jevreji, naprotiv, stalno dobijaju na statusu, a tako|e i zbog toga {to je upravo samo plemstvo, naro~ito u Pruskoj, postalo prva klasa koja je stvarala antisemitsku ideologiju. Jevreji su bili dobavlja~i u ratovima i sluge kraljeva, ali sami se nisu angaòvali u sukobima, niti se to od njih o~ekivalo. Kada su se ti sukobi pro{irili do nacionalnih ratova, oni su i dalje ostali internacionalni element ~iji su zna~aj i korist leàli upravo u njihovoj neoptere}enosti bilo kakvim nacionalnim interesom. Kako nisu vi{e bili dràvni bankari i ratni dobavlja~i (poslednji rat koji su Jevreji finansirali bio je prusko-austrijski rat 1866, gde je Blajhreder pomogao Bizmarku kada je pruski parlament ovome odbio potrebne kredite), Jevreji su postali finansijski savetnici i pomo}nici u mirovnim pregovorima i, na manje organizovan i odre|en na~in, posrednici informacija. Poslednji mirovni sporazumi izvedeni bez jevrejske asistencije bili su sporazumi izme|u kontinentalnih sila i Fran-

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

21

cuske na Be~kom kongresu. Blajhrederova uloga u mirovnim pregovorima izme|u Nema~ke i Francuske 1871. bila je jo{ za~ajnija nego njegova pomo} u ratu13 i on je kasnih sedamdesetih pruìo ~ak zna~ajnije usluge kada je, putem veza sa Rot{ildovima, obezbedio Bizmarku indirektni kanal vesti ka Bendàminu Dizraeliju. Versajski mirovni ugovori bili su poslednji u kojima su Jevreji igrali zna~ajnu savetni~ku ulogu. Poslednji Jevrejin koji je svoje istaknuto mesto na nacionalnoj sceni dugovao svojoj me|unarodnoj jevrejskoj vezi bio je Valter Ratenau, zlosre}ni ministar spoljnih poslova Vajmarske republike. Platio je ìvotom to {to je (kako je jedan od njegovih kolega rekao posle njegove smrti) poklonio svoj presti` u me|unarodnom svetu finansija i podr{ku Jevreja {irom sveta14 ministrima nove republike koji su bili potpuno nepoznati na me|unarodnoj sceni. O~igledno je da antisemitske vlade ne bi koristile Jevreje za ratne i mirnodopske poslove. Ali isklju~enje Jevreja sa me|unarodne scene ima mnogo op{tiji i dublji zna~aj koji se ne moè objasniti pukim antisemitizmom. Ba{ zato {to su kori{}eni kao nenacionalni element, Jevreji su mogli biti od vrednosti u ratu i miru samo dotle dok su svi za vreme rata svesno poku{avali da o~uvaju mogu}nosti mira, samo dok je sva~iji cilj bio kompromisni mir i ponovno uspostavljanje modus vivendi. îm je “pobeda smrti” postala odlu~uju}a politika, a rat po~eo da teì potpunom uni{tenju neprijatelja, Jevreji vi{e nisu mogli biti ni od kakve koristi. Posledica te politike je, u svakom slu~aju, bila razaranje njihove zajedni~ke egzistencije, iako nestajanje sa politi~ke scene pa ~ak i ga{enje specifi~nog grupnog ìvota nije ni u kom slu~aju moralo da dovede do njihovog fizi~kog istrebljenja. Samo je polovi~no istinit ~esto ponavljani argument da bi Jevreji postali nacisti isto tako lako kao i njihovi nema~ki sugra|ani da im je samo bilo dozvoljeno da se priklju~e pokretu, kao {to su se u~lanili u italijansku fa{isti~ku partiju pre nego {to je italijanski fa{izam uveo rasni zakon. To je ta~no samo u pogledu individualne psihologije Jevreja, koja se naravno nije mnogo razlikovala od psihologije njihove sredine. To je dvostruka gre{ka u istorijskom smislu. Nacizam, ~ak i bez antisemitizma, bi bio smrtni udarac postojanju jevrejskog naroda u Evropi; pristanak na njega zna~io bi samoubistvo, ne nu`no za pojedince jevrejskog porekla, ve} za Jevreje kao narod. 13 Prema jednoj anegdoti, koju uvek navode svi njegovi biografi, Bizmark je odmah posle francuskog poraza 1871 rekao: “Pre svega, Blajhreder je morao da ide u Pariz da se sastane sa svojim drugovima Jevrejima i da o tome (pet milijardi franaka za reparacije) porazgovara sa bankarima.” (Vidi Otto Joehlinger, Bismarck und die Juden, Berlin, 1921). 14 Vidi Walter Frank, “Walter Rathenau und die blonde Rasse”, u Forschungen zur Judenfrage, Band IV, 1940. Frank je, uprkos zvani~nom poloàju pod nacistima, ostao pone{to obazriv u svojim izvorima i metodima. U ovom ~lanku on daje citat iz Ratenauove ~itulje u Israelitisches Familienblatt (Hamburg 6. juli 1922), Die Zeit, (jun 1922) i Berliner Tageblatt (31. maj 1922).

22

ANTISEMITIZAM

Na prvu protivre~nost koja je odredila sudbinu evropskih Jevreja tokom poslednjih vekova, to jest na protivre~nost izme|u jednakosti i privilegovanosti ({to je pre jednakost data u obliku i u svrhe privilegovanosti), mora se dodati i druga protivre~nost: Jevreji, jedini nenacionalni evropski narod, pla{ili su se raspada sistema nacionalnih dràva vi{e nego iko drugi. Ova situacija je manje paradoksalna nego {to na prvi pogled mo`da izgleda. Predstavnici nacije, bilo jakobinci od Robespjera do Klemansoa, ili predstavnici srednjoevropskih revolucionarnih vlada od Meterniha do Bizmarka imali su ne{to zajedni~ko: svi oni su bili iskreno zaokupljeni “ravnoteòm mo}i” u Evropi. Oni su, naravno, poku{avali da poremete tu ravnoteù, svaki u korist svoje zemlje, ali nikad nisu sanjali o preuzimanju monopola nad kontinentom ili o potpunom uni{tenju svojih suseda. Jevreji su mogli biti upotrebljeni ne samo u interesu ove dragocene ravnoteè, oni su ~ak postali neka vrsta simbola zajedni~kog interesa evropskih nacija. Tako, dakle, nije samo slu~ajnost {to su katastrofalni porazi naroda Evrope po~eli katastrofom jevrejskog naroda. Bilo je izuzetno lako zapo~eti uni{tenje dragocene evropske ravnoteè mo}i eliminacijom Jevreja, a izuzetno te{ko shvatiti da je u ovu eliminaciju bilo ume{ano ne{to vi{e od neobi~no okrutnog nacionalizma ili oìvljavanja “starih predrasuda” u zao ~as. Kad je do{lo do katastrofe, sudbina jevrejskog naroda posmatrana je kao “poseban slu~aj” ~ija istorija sledi izuzetne zakone i ~ija sudbina stoga nema op{te vaènje. Ova propast evropske solidarnosti odjednom se odrazila na propast jevrejske solidarnosti {irom Evrope. Kad je po~eo progon nema~kih Jevreja, Jevreji iz drugih evropskih zemalja prona{li su da nema~ki Jevreji predstavljaju izuzetak ~ija sudbina nema nikakve sli~nosti sa njihovom. Sli~no tome, raspadu nema~ke jevrejske zajednice prethodio je rascep na bezbrojne frakcije koje su sve verovale i nadale se da }e njihova osnova ljudska prava biti za{ti}ena specijalnim privilegijama – privilegijom za veterane iz Prvog svetskog rata, za dete veterana, ponosnog sina oca ubijenog u borbi. Izgledalo je kao da je uni{tenju svih pojedinaca jevrejskog porekla prethodilo razaranje bez krvi i samoraspadanje jevrejskog naroda, kao da je jevrejski narod dugovao svoje postojanje isklju~ivo drugim narodima i njihovoj mr`nji. Jo{ uvek je jedan od najpodsticajnijih aspekata jevrejske istorije to {to je aktivan ulaz Jevreja u evropsku istoriju izazvala ~injenica {to su oni inter-Evropljani, nenacionalni element u svetu narastaju}ih ili postoje}ih nacija. To {to su tu ulogu igrali mnogo istrajnije i mnogo temeljnije nego funkciju dràvnih bankara, jedan je od materijalnih razloga za novi, moderni tip jevrejskog stvarala{tva u umetnosti i naukama. Ima neke istorijske pravde u tome {to se njihov pad podudario sa propa{}u sistema i dràvne zajednice koja je, ma kakvi da su joj nedostaci, imala potrebe i mogla da toleri{e jedan ~isto evropski element.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

23

Veli~ina ove dosledno evropske egzistencije ne treba da se zaboravi zbog mnogih nesumnjivo manje privla~nih aspekata jevrejske istorije tokom pro{lih vekova. Nekoliko evropskih autora koji su bili svesni ovog aspekta “jevrejskog pitanja” nisu imali osobite simpatije prema Jevrejima, ali su bez predrasuda ocenili celu evropsku situaciju. Me|u njima je bio Didro, jedini francuski filozof osamnaestog veka koji nije bio netrpeljiv prema Jevrejima i koji je u njima prepoznao korisnu kariku izme|u Evropljana razli~itih nacionalnosti; Vilhelem fon Humbolt, koji je bio svedok njihove emancipacije kroz Francusku revoluciju, primetio je da su Jevreji gubili svoju univerzalnost kada su postajali Francuzi;15 i kona~no Fridrih Ni~e, koji je, zga|en Bizmarkovim Nema~kim rajhom, skovao izraz “dobar Evropljanin”, koji mu je omogu}io ta~nu procenu zna~ajne uloge Jevreja u evropskoj istoriji i pomo}u kojeg je izbegao pad u zamku jeftinog filosemitizma ili u popovanje o “progresivnim te`njama”. Ova procena, iako sasvim ta~na u spoljnom opisu pojave, previ|a najozbiljniji paradoks ugra|en u ~udnu politi~ku istoriju Jevreja. Od svih evropskih naroda Jevreji su jedini bili bez sopstvene dràve i upravo su iz tog razloga bili toliko èljni i toliko podlo`ni savezima i vladama i dràvama kao takvim, ma {ta da su te dràve ili vlade predstavljale. S druge strane, Jevreji nisu imali politi~ku tradiciju ili iskustvo i bili su malo svesni napetosti izme|u dru{tva i dràve kao i o~iglednih rizika i potencijala mo}i svoje nove uloge. Ono malo znanja ili tradicionalne prakse {to su doneli u politiku vodilo je poreklo prvo iz Rimskog carstva, gde su ih {titili, da tako kaèmo, rimski vojnici i kasnije, u srednjem veku, kada su traìli i dobili za{titu dalekih vladarskih i crkvenih vlasti od stanovni{tva i lokalne uprave. Iz ovih iskustava oni su nekako izvukli zaklju~ak da vlast, posebno visoka vlast, njih favorizuje i da su niì ~inovnici, a posebno obi~an narod, opasni. Ovu je predrasudu, koja iskazuje savr{enu istorijsku istinu, ali vi{e ne odgovara novim okolnostima, delila ve}ina Jevreja i ona je bila tako duboko ukorenjena i nesvesna kao {to su i nejevreji obi~no prihvatali odgovaraju}e predrasude o Jevrejima. Istorija odnosa izme|u Jevreja i vladara bogata je primerima kako su brzo jevrejski bankari prebacivali svoju privrènost od jedne vlade do druge ~ak i posle revolucionarnih promena. Francuskim Rot{ildovima je 1848. trebalo samo dvadeset i ~etri sata da prenesu svoje usluge sa vlade Luja Filipa na novu francusku republiku koja je bila kratkog veka i ponovo na 15 Wilhelm von Humboldt, Tagebücher, priredio Leitzmann, Berlin, 1916-1918, I, 475. – ^lanak “Juif” iz Encyclopédie, 1751-1765, tom IX, koji je verovatno napisao Didro: “Tako raspr{eni u na{e vreme... (Jevreji) su postali instrumenti komunikacije me|u najudaljenijim zemljama. Oni su kao zupci i ekseri u velikoj gra|evini potrebni da sastave i drè na okupu sve druge delove.”

24

ANTISEMITIZAM

Napoleona III. Isti se proces ponovio, malo sporije, posle pada Drugog carstva i uspostavljanja Tre}e republike. U Nema~koj tu iznenadnu i laku promenu oli~avaju, posle revolucije 1918, finansijska politika Vartburgovih sa jedne strane, i promenljive politi~ke ambicije Valtera Ratenaua, s druge.16 U ovaj tip pona{anja ume{alo se vi{e od prostog buròaskog obrasca koji uvek podrazumeva da nema ni~eg uspe{nijeg od uspeha.17 Da su Jevreji bili burùji u uobi~ajenom smislu re~i, mo`da bi pravilno procenili izvanredne mogu}nosti mo}i svojih novih funkcija i bar bi poku{ali da igraju tu izmi{ljenu ulogu tajne svetske mo}i koja sastavlja i obara vlade, ulogu koju su im antisemiti ionako pripisivali. To je, me|utim, najmanje istina. Jevreji, bez poznavanja vlasti i nezainteresovani za nju, nikad nisu mislili da sprovedu vi{e od blagog pritiska u sporedne svrhe samoodbrane. Taj nedostatak ambicije su kasnije o{tro zamerili asimilovaniji sinovi jevrejskih bankara i biznismena. Dok su neki od njih sanjali, kao Dizraeli, o tajnom jevrejskom dru{tvu kome bi mogli da pripadaju a koje nikad nije postojalo, drugi, kao Ratenau, koji su bili bolje informisani, uìvali su u poluantisemitskim tiradama protiv bogatih trgovaca koji nisu imali ni vlast ni dru{tveni poloàj. Tu nevinost nikad nisu sasvim razumeli nejevrejski dràvnici ili istori~ari. S druge strane, jevrejski predstavnici ili pisci su potcenjivali uzdrànost Jevreja od vlasti tako da su je jedva ikad spominjali osim {to su izraàvali iznena|enje zbog apsurdne sumnje uperene protiv njih. U memoarima dràvnika iz pro{log veka mnoge primedbe ostavljaju utisak da ne}e biti rata jer ga Rot{ild u Londonu ili Parizu ili Be~u ne èli. âk i tako trezven i pouzdan istori~ar kao J. H. Hobson mogao je da izjavi ~ak 1905: “Da li iko ozbiljno pretpostavlja da ijedna evropska dràva moè da povede rat ili da moè da se raspi{e veliki dràvni zajam ako se ku}a Rot{ild i oni koji su sa njima povezani namrgode na to?”18 Ovaj pogre{an sud zabavan je po svojoj naivnoj pretpostavci da su oni svi kao jedan, poput Meternihovog iskrenog verovanja da “ku}a Rot{ild u Francuskoj igra ve}u ulogu nego ijedna strana vlada”, ili njegovo samouvereno predskazanje be~kim Rot{ildovima neposredno pre revolucije u Austriji 1848: 16 Valter Ratenau, ministar spoljnih poslova Vajmarske republike 1921. i jedan od istaknutih predstavnika nove volje Nema~ke za demokratiju proklamovao je tek 1917. svoja “duboka monarhisti~ka uverenja”, prema kojima samo “pomazani”, i nijedan “skorojevi} kome se posre}ila karijera” ne moè da vodi zemlju. Vidi Von kommenden Dingen, 1917, p. 247. 17 Ovaj buròaski obrazac, me|utim, ne treba zaboraviti. Kad bi on bio samo stvar li~nih motiva i obrazaca pona{anja, metode ku}e Rot{ild ne bi se svakako mnogo razlikovale od metoda njihovih nejevrejskih kolega. Na primer, Napoleonov bankar, Uvrar, po{to je pribavio finansije za Napoleonov stodnevni rat, odmah je ponudio svoje usluge Burbonima koji su se borili za povratak. 18 J. H. Hobson, Imperialism, 1905, p. 57. nerevidirano izdanje iz 1938.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

25

“Ako ja treba da propadnem, i vi }ete sa mnom.” Istina je zapravo da su Rot{ildovi imali isto tako malo politi~kih ideja kao i drugi jevrejski bankari o tome {ta èle da izvedu u Francuskoj, da zapravo nisu imali nikakvu jasnu svrhu koja bi ~ak i iz daleka nagove{tavala rat. Naprotiv, kao i drugi Jevreji, oni se nikada nisu udruìvali sa nekom posebnom vladom, ve} radije sa vladama, sa vla{}u kao takvom. Ako su u to vreme i kasnije pokazivali primetnu naklonost prema monarhijama a protiv republika, to je bilo samo zato {to su oni ispravno sumnjali da su republike zasnovane na ve}em stepenu narodne volje, kojoj instiktivno nisu verovali. Koliko je duboko jevrejska sudbina bila u dràvi, a koliko je bilo fantasti~no njihovo nepoznavanje aktuelnog stanja u Evropi, iza{lo je na videlo poslednjih godina Vajmarske republike kada su se Jevreji, ve} s razlogom upla{eni za budu}nost, oku{ali u politici. Uz pomo} nekolicine nejevreja oni su tada osnovali partiju srednje klase koju su nazvali “Dràvna partija” (Staatspartei), ~ije je i samo ime protivre~no. Bili su toliko naivno uvereni da njihova “partija”, zami{ljena da ih reprezentuje u politi~koj i socijalnoj borbi, treba da bude sama dràva da im ceo odnos partije prema dràvi nikada nije postao jasan. Da se iko potrudio da uzme ozbiljno ovu partiju uvaène gospode koji se nisu snalazili, mogao je jedino da zaklju~i da je lojalnost po svaku cenu fasada iza koje zlokobne snage pletu zaveru da preuzmu dràvu. Ba{ kao {to su potpuno ignorisali sve ve}u napetost izme|u dràve i dru{tva, Jevreji su poslednji postali svesni da su ih okolnosti nagnale u sredi{te sukoba. Tako nisu nikada znali kako da procene atisemitizam, ili, jo{ bolje, nikada nisu raspoznavali momenat kada se dru{tvena diskriminacija pretvarala u politi~ki argument. Za vi{e od sto godina antisemitizam je polagano i postepeno kr~io sebi put u skoro svim dru{tvenim slojevima u skoro svim evropskim dràvama dok nije iznenada izronio kao predmet o kome se moè posti}i skoro jedinstveno mi{ljenje. Zakon po kome se odvijao ovaj proces bio je jednostavan: svaka klasa koja je do{la u sukob sa dràvom kao takvom postala je antisemitska jer je izgledalo da su Jevreji jedina dru{tvena grupa koja predstavlja dràvu. A jedina klasa koja se pokazala skoro imuna na antisemitsku propagandu bili su radnici koji, uvu~eni u klasnu borbu i opremljeni marksisti~kim tuma~enjem istorije, nikada nisu do{li u direktan konflikt sa dràvom, ve} jedino sa drugom dru{tvenom klasom, buròazijom, koju Jevreji svakako nisu predstavljali i ~iji zna~ajan deo nikada nisu bili. Politi~ka emancipacija Jevreja u nekim dràvama na kraju osamnaestog veka i diskusija o tome u ostalim delovima Srednje i Zapadne Evrope rezultirala je pre svega odlu~nom promenom u njihovom stavu prema dràvi, koja je nekako bila simbolizovana usponom ku}e Rot{ild. Nova poli-

26

ANTISEMITIZAM

tika ovih dvorskih Jevreja, koji su prvi postali sasvim razvijeni dràvni bankari, iza{la je na videlo onda kad se oni vi{e nisu zadovoljavali time da sluè jednog odre|enog kneza ili vladu putem svojih me|unarodnih veza sa dvorskim Jevrejima u drugim dràvama, ve} su odlu~ili da se postave internacionalno i da istovremeno i konkurentno sluè vladama Nema~ke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Austrije. Ovaj ne~uveni kurs bio je u velikoj meri reakcija Rot{ildovih na opasnosti stvarne emancipacije, koja je, zajedno sa jednako{}u, pretila da nacionalizuje jevrejske zajednice njihovih zemalja i da razori same me|uevropske prednosti na kojima su po~ivale pozicije evropskih bankara. Stari Majer Am{el Rot{ild, osniva~ ove ku}e, mora da je shvatio da me|uevropski status Jevreja nije vi{e bezbedan i da je bolje da poku{a da ostvari ovu jedinstvenu internacionalnu poziciju u svojoj sopstvenoj porodici. Postavljanje pet sinova u pet finansijskih prestonica Evrope – Frankfurt, Pariz, London, Napulj i Be~ – je bio njegov ingeniozni izlaz iz zbunjuju}e emancipacije Jevreja.19 Rot{ildovi su zapo~eli svoju spektakularnu karijeru kao finansijske sluge izbornog kneza iz Esena, jednog od izuzetnih zajmodavaca svoga vremena, koji ih je nau~io poslovanju i pribavio im mnoge svoje mu{terije. Njihova je velika prednost bila {to su ìveli u Frankfurtu, jedinom velikom urbanom centru iz koga Jevreji nisu nikada bili proterivani i gde su po~etkom devetnaestog veka ~inili blizu 10 posto gradskog stanovni{tva. Rot{ildovi su po~eli kao dvorski Jevreji, ni pod jurisdikcijom kneza niti slobodnog grada ve} direktno pod vla{}u dalekog be~kog cara. Oni su tako kombinovali sve prednosti jevrejskog statusa iz srednjeg veka sa prednostima svoga vremena i bili su mnogo manje zavisni od plemstva i drugih lokalnih vlasti nego iko od ostalih dvorskih Jevreja. Kasnije finansijske radnje ove ku}e, ogromno bogatstvo koje su nagomilali i njihova jo{ ve}a simboli~na slava od po~etka devetnaestog veka dovoljno je poznata.20 Na scenu velikog biznisa su u{li tokom poslednjih godina napoleonskih ratova kada je – od 1811. do 1816 – skoro polovina engleskih subvencija kontinentalnim silama prolazila kroz njihove ruke. Kada su, posle Napoleonovog poraza, kontinentu svuda bile potrebne velike vladine povlastice za reorganizaciju svojih dràvnih ma{ina i za uzdizanje finansijskih struktura prema modelu Engleske banke, Rot{ildovi su skoro uìvali monopol u rukovanju dràvnim zajmovima. To je trajalo tokom tri generacije i u tom vremenu oni su uspeli da poraze sve jevrejske i nejevrejske takmace na 19 Koliko su dobro Rot{ildovi bili svesni izvora svoje snage pokazuje se u njihovom ranom ku}nom zakonu prema kome se k}erke i njihovi muèvi isklju~uju iz poslova ku}e. Devojke su mogle, a posle 1871. su ~ak podsticane, da se udaju u nejevrejsku aristokratiju; mu{ki potomci morali su da se ène isklju~ivo jevrejskim devojkama i ako je mogu}e (u prvoj generaciji to je bio redovan slu~aj) ~lanicama porodice. 20 Vidi posebno Egon Cesar Conte Corti, The Rise of the House of Rothschild, New York, 1927.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

27

tom polju. “Ku}a Rot{ild je postala”, kao {to je rekao Kapfigu21, “glavni trezor Svete alijanse”. Me|unarodno utemeljenje ku}e Rot{ild i njen iznenadni uspon iznad svih jevrejskih bankara promenio je celu strukturu jevrejskog dràvnog biznisa. Pro{lo je vreme slu~ajnog razvoja, neplaniranog i neorganizovanog, kada su se pojedini Jevreji, dovoljno pronicljivi da iskoriste prednost jedinstvene prilike, ~esto uspinjali do vrhova velikog bogatstva i padali na dno siroma{tva samo u toku jednog ljudskog veka; kada je takva sre}a jedva dodirivala sudbinu jevrejskog naroda kao celine, osim utoliko {to su se takvi Jevreji ponekad pona{ali kao za{titnici ili apelovali u korist dalekih zajednica; kada, bez obzira kako su brojni bili bogati pozajmljiva~i novca ili kako su uticajni bili pojedini dvorski Jevreji, nije bilo znaka napretka neke ~vrsto odre|ene jevrejske grupe koja bi kolektivno uìvala posebne privilegije i vr{ila posebne usluge. Upravo je Rot{ildov monopol na izdavanje dràvnih zajmova omogu}io i u~inio potrebnim da se privu~e {iri jevrejski kapital, usmeri veliki procenat jevrejskog bogatstva u kanale dràvnog biznisa i tako stvori prirodna osnova za novo me|uevropsko okupljanje srednje i zapadnoevropske jevrejske zajednice. Ono {to je u sedamnaestom i osamnaestom veku bila neorganizovana veza izme|u pojedinih Jevreja iz razli~itih zemalja, sada je postalo sistemati~no raspolaganje ovim ra{trkanim kapacitetima jedne firme fizi~ki prisutne u svim va`nim evropskim glavnim gradovima, u stalnom dodiru sa svim delovima jevrejskog naroda, koja je posedovala sve va`ne informacije i sve mogu}nosti za organizaciju.22 Ekskluzivna pozicija ku}e Rot{ild zamenila je u jevrejskom svetu do izvesne mere stare spone religiozne i duhovne tradicije, ~ije je postepeno slabljenje pod uticajem zapadne kulture zapretilo prvi put samom postojanju jevrejskog naroda. I za spoljni svet je ta jedna porodica postala simbol delatne stvarnosti jevrejskog internacionalizma u svetu nacionalnih dràva i nacionalno organizovanih naroda. Gde je, zaista, bilo boljeg dokaza za fantasti~nu zamisao o jevrejskoj svetskoj vladavini nego u toj porodici koja je imala nacionalnost pet razli~itih dràva, svuda istaknuta, koja je blisko sara|ivala sa najmanje tri vlade (francuskom, austrijskom i britanskom) ~iji ~esti sukobi nisu ni za trenutak uzdrmali solidarnost interesa njihovih dràvnih bankara? Nijedna propaganda nije mogla da stvori efektniji simbol u politi~ke svrhe od same stvarnosti. Popularno shvatanje da su Jevreji – za razliku od drugih naroda – povezani navodno te{njim krvnim vezama i porodi~nim sponama, pothranji21 Capefigue, op. cit. 22 Nikada nije bilo mogu}e utvrditi do kog stepena su Rot{ildovi koristili kapital drugih Jevreja za sopstvene poslovne transakcije i koliko je daleko i{la njihova kontrola nad bankarima Jevrejima. Porodica nikada nije dozvolila nijednom nau~niku da radi u njenim arhivima.

28

ANTISEMITIZAM

vala je u velikoj meri realnost ove jedne porodice koja je ve{ta~ki predstavljala sav ekonomski i politi~ki zna~aj jevrejskog naroda. Kobna posledica je bilo to da kada su, iz razloga koji nemaju veze sa jevrejskim pitanjem, rasni problemi do{li u prvi plan politi~ke scene, Jevreji su se odjednom uklapali u sve ideologije i sve doktrine koje su ljude odre|ivale po krvnim vezama i porodi~nim karakteristikama. Jo{ jedna, manje slu~ajna ~injenica uklapa se u tu sliku. U o~uvanju jevrejskog naroda porodica je odigrala mnogo ve}u ulogu nego i u jednoj drugoj zapadnoj dràvnoj ili dru{tvenoj zajednici osim u plemstvu. Porodi~ne veze su bile me|u najmo}nijim i najtvrdoglavijim elementima kojima se jevrejski narod odupirao asimilaciji i raspadu. Kao {to je evropsko plemstvo na zalasku oja~alo svoje brakove i ku}ne zakone, tako je cela zapadna jevrejska zajednica postala porodi~no svesnija u vekovima svog duhovnog i religioznog raspada. Bez stare nade u mesijansko iskupljenje i bez ~vrstog tla tradicionalnog stava ve}ine, zapadna jevrejska zajednica postala je isuvi{e svesna ~injenice da je njen opstanak postignut u tu|oj i ~esto neprijateljski nastrojenoj sredini. Po~eli su da gledaju na porodi~ni krug kao na neku vrstu poslednjeg upori{ta i da se prema ~lanovima svoje grupe pona{aju kao prema ~lanovima velike porodice. Drugim re~ima, antisemitska slika jevrejskog naroda kao porodice tesno povezane krvnim vezama ima ne{to zajedni~ko sa slikom koju su Jevreji imali sami o sebi. Ova je situacija bila vaàn ~inilac u ranom usponu i postojanom ja~anju antisemitizma u devetnaestom veku. Koja }e se grupa ljudi okrenuti antisemitizmu u odre|enoj zemlji u odre|enom istorijskom trenutku isklju~ivo je zavisilo od op{te situacije koja ih je pripremala na èstoko neprijateljstvo prema vladama. Ali zna~ajna sli~nost u argumentima i predstavama koja je vi{e puta spontano proizvedena, bila je u bliskoj vezi sa istinom koju je izopa~avala. Uvek imamo Jevreje predstavljene kao me|unarodnu trgovinsku organizaciju, po celom svetu ra{iren porodi~ni koncern sa svuda identi~nim interesima, tajnu silu iza prestola koja degradira sve vidljive vlade u puke fasade ili u marionete ~ije konce ona vu~e iza scene. Zbog njihovih bliskih odnosa sa izvorima dràvne vlasti, Jevreje su neizbe`no identifikovali sa vla{}u, a zbog njihove uzdrànosti od dru{tva i usredsre|enosti na uzak porodi~ni krug, neprestano su ih sumnji~ili da rade na razaranju svih dru{tvenih struktura. II: Rani antisemitizam OÎGLEDNO JE PRAVILO, iako se ~esto zaboravlja, da antijevrejska ose}anja sti~u politi~ku va`nost samo onda kad se mogu kombinovati sa glavnim politi~kim problemima ili kad grupni jevrejski interes do|e u otvoreni

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

29

sukob sa vode}om klasom u dru{tvu. Moderni antisemitizam, kao {to znamo iz zemalja Srednje i Zapadne Evrope, imao je vi{e politi~ke nego ekonomske uzroke, dok su komplikovani klasni uslovi stvarali èstoku mr`nju naroda u Poljskoj i Rumuniji. Tamo je, zahvaljuju}i nesposobnosti vlada da re{e zemlji{no pitanje i da nacionalnoj dràvi daju minimum jednakosti oslobo|enjem seljaka, feudalno plemstvo uspelo ne samo da sa~uva politi~ku nadmo} ve} i da spre~i uspon obi~ne srednje klase. Jevreji u tim zemljama, jaki u broju a slabi u svemu ostalom, naizgled su ispunjavali neke funkcije srednje klase jer su uglavnom oni dràli radnje i trgovinu i zato {to su kao grupa stajali izme|u krupnih zemljoposednika i klase bezemlja{a. Mali posednici, me|utim, mogu da postoje u feudalnoj kao i u kapitalisti~koj ekonomiji. Jevreji su, ovde kao i svuda, bili nesposobni ili nevoljni da se razvijaju du` linija industrijskog kapitalizma, tako da je kona~an rezultat njihovog delanja bila rasuta, neefikasna organizacija potro{nje bez odgovaraju}eg sistema proizvodnje. Jevrejski poslovi bili su prepreka normalnom kapitalisti~kom razvoju jer je izgledalo da su Jevreji jedini od kojih se moè o~ekivati ekonomski napredak iako oni nisu bili u stanju da ta o~ekivanja ispune. Zbog njihovog nastupa ~inilo se da su jevrejski interesi u sukobu sa onim delovima stanovni{tva iz kojih se ina~e razvijala srednja klasa. Vlade su, s druge strane, mlako poku{avale da podstaknu srednju klasu a da ne ukinu plemstvo i krupne posednike. Jedini njihov ozbiljan poku{aj bila je ekonomska likvidacija Jevreja – delom kao ustupak javnom mnjenju, a delom zbog toga {to su Jevreji jo{ uvek bili deo starog feudalnog poretka. Vekovima su Jevreji bili posrednici izme|u plemstva i selja{tva; sada su formirali srednju klasu ali nisu ispunjavali njene proizvodne funkcije i zaista su bili jedan od elemenata koji su stajali na putu industrijalizaciji i kapitalizaciji.23 Ti isto~noevropski uslovi, me|utim, iako su ~inili su{tinu pitanja jevrejskih masa, nisu mnogo zna~ajni u na{em kontekstu. Njihov politi~ki zna~aj bio je ograni~en na zaostale zemlje gde je uobi~ajena mr`nja prema Jevrejima bila neupotrebljiva kao oru`je u posebne svrhe. Antisemitizam je prvo buknuo u Pruskoj odmah posle Napoleonovog poraza 1807, kada su “reformisti” tako promenili politi~ku strukturu da je plemstvo izgubilo svoje privilegije a srednja klasa dobijala priliku da razvija svoju slobodu. Ova reforma, “revolucija odozdo”, preobrazila je polufeudalnu strukturu pruskog prosve}enog despotizma u manje ili vi{e modernu nacionalnu dràvu ~ija je poslednja stepenica bilo stvaranje nema~kog Rajha 1871. 23 James Parkes, The Emergence of the Jewish Problem, 1878-1939, 1946, kratko i bez predrasuda raspravlja o ovim uslovima, u poglavljima IV i VI.

30

ANTISEMITIZAM

Iako su berlinski bankari toga vremena ve}inom bili Jevreji, pruske reforme nisu traìle nikakvu zna~ajnu finansijsku pomo} od njih. Otvorene simpatije pruskih reformatora, njihova odbrana jevrejske emancipacije, bile su posledica nove jednakosti svih gra|ana, ukidanja privilegija i uvo|enja slobodne trgovine. Nisu bili zainteresovani za o~uvanje Jevreja kao Jevreja za posebne svrhe. Njihov odgovor na primedbu da bi u uslovima jednakosti “Jevreji mogli prestati da postoje” bio je uvek: “Neka. [ta se to ti~e vlade koja traì samo da oni postanu dobri gra|ani?”24 Emancipacija je, {tavi{e, bila relativno neofanzivna jer je Pruska upravo izgubila isto~ne pokrajine gde je ìvelo brojno i siroma{no jevrejsko stanovni{tvo. Odluka o emancipaciji iz 1812. odnosila se samo na one bogate i korisne grupe Jevreja koje su ve} bile privilegovane najve}im gra|anskim pravima i koje bi op{tim ukidanjem privilegija pretrpele velike {tete u gra|anskom statusu. Za te grupe emancipacija nije zna~ila mnogo vi{e od op{teg javnog potvr|ivanja status quo-a. Ali simpatije pruskih reformatora prema Jevrejima bile su vi{e nego logi~na posledica njihovih op{tih politi~kih te`nji. Kada je, skoro deceniju kasnije i u sred novog talasa antisemitizma, Vilhelm fon Humbolt izjavio: “Ja volim Jevreje zaista samo en masse; en détail ja ih radije izbegavam,”25 on je naravno stajao u otvorenoj opoziciji prema preovla|uju}oj modi koja je Jevreje favorizovala pojedina~no, a prezirala ih kao narod. Kao pravi demokrata, on je èleo da oslobodi potla~eni narod, a ne da deli privilegije pojedincima. Ali takav je pogled tako|e bio u tradiciji starih pruskih ~inovnika, za koje znamo da su tokom celog osamnaestog veka dosledno radili na pobolj{anju uslova ìvota i unapre|enju obrazovanja za Jevreje. Njihova podr{ka nije bila motivisana samo ekonomskim ili dràvnim razlozima, ve} prirodnom simpatijom prema jedinoj dru{tvenoj grupi koja je tako|e stajala izvan dru{tvene zajednice a u okviru dràve, iako iz potpuno druga~ijih razloga. Stvaranje gra|anske slu`be, ~ija je lojalnost pripadala dràvi i koja je bila nezavisna od promena u vladi, kidalo je njene klasne veze, ali je bilo i jedno od izvanrednih dostignu}a stare pruske dràve. Ti su ~inovnici bili najva`nija grupa u Pruskoj osamnaestog veka i stvarni prethodnici reformatora; oni su ostali stub dràvne ma{inerije kroz ceo devetnaesti vek iako su izgubili mnogo od svoga uticaja na plemstvo posle Be~kog kongresa.26 24 Christian Wilhelm Dohm, Uber die bürgerliche Verbesserung der Juden, Berlin i Stettin, 1781, I, 174. 25 Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Briefen, 1900, V, 236. 26 Odli~an opis tih civilnih slu`benika koji nisu bili su{tinski razli~iti u raznim zemljama, nalazi se u Henry Pirenne, A History of Europe from the Invasions to the XVI century, London, 1939, pp. 361-362: “Bez klasnih predrasuda i s neprijateljstvom prema privilegijama velikih plemi}a koji su ih prezirali... kroz njih nije govorio kralj, ve} anonimna monarhija, nadre|ena svemu, podvrgavaju}i sve svojoj mo}i.”

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

31

Kroz drànje reformatora i naro~ito kroz proglas o emancipaciji 1812, posebni interesi dràve u vezi sa Jevrejima po~eli su da se manifestuju na ~udan na~in. Nestalo je staro iskreno uverenje o njihovoj koristi kao Jevreja (kada je ~uo za masovno pokr{tavanje Jevreja Fridrih II Pruski je uzviknuo: “Nadam se da ne}e u~initi tako |avolju stvar!”).27 Emancipacija je data u ime principa i bilo kakva aluzija na usluge Jevreja bila bi svetogr|e po mentalitetu toga vremena. Posebne okolnosti koji su dovele do emancipacije, iako dobro poznate svima kojih se to ticalo, sada su se skrivale kao velika i stra{na tajna. Sam proglas, s druge strane, shva}en je kao poslednje i u izvesnom smislu najsjajnije dostignu}e preobraàja od feudalne u nacionalnu dràvu i dru{tvo u kome ubudu}e ne}e biti bilo kakvih privilegija. Jedna od reakcija ogor~enog plemstva, klase koja je najja~e pogo|ena, bila je i iznenadna i neo~ekivana provala antisemitizma. Njihov najjasniji govornik, Ludvig fon der Marvic (koji se isticao me|u osniva~ima konzervativne ideologije), podneo je duga~ku peticiju vladi u kojoj je rekao da }e Jevreji sada biti jedina grupa koja }e uìvati posebne prednosti, kritikuju}i pri tom “preobraàj stare pruske dràve, koja je ulivala strahopo{tovanje, u jevrejsku dràvu èljnu novotarija”. Politi~ki napad pratio je dru{tveni bojkot koji je skoro preko no}i promenio lice berlinskog dru{tva. Jer aristokrati su bili me|u prvima koji su proslavili na prelasku veka ove salone jevrejskih doma}ica, gde se na kratko vreme susrelo istinski me{ovito dru{tvo. To je do izvesnog stepena ta~no, ovo odsustvo predrasuda bilo je rezultat usluga koje su pruàli jevrejski zajmodavci, vekovima isklju~ivani iz svih velikih poslovnih transakcija, a svoju jedinu mogu}nost na{li su u ekonomski neproduktivnim i bezna~ajnim ali dru{tveno va`nim pozajmicama onim ljudima koji su imali sklonost da ìve iznad svojih mogu}nosti. U svakom slu~aju, zna~ajno je da su dru{tvene veze opstale kada su apsolutne monarhije sa ve}im finansijskim mogu}nostima uspostavile posao kroz privatne zajmove, ~ime su pojedina~ni mali dvorski Jevreji postali stvar pro{losti. Prirodni otpor koji jedan plemi} mo`da ima prema gubljenju vrednih izvora pomo}i u hitnim situacijama naveo je njega da pre poèli da se oèni jevrejskom devojkom iz bogate porodice nego da mrzi jevrejski narod. Provala plemi}kog antisemitizma nije bila ni rezultat blièg kontakta izme|u Jevreja i plemstva. Naprotiv, i jednima i drugima je bilo zajedni~ko instinktivno odbijanje novih vrednosti srednje klase i klase sli~nog porekla. U jevrejskim kao i u plemi}kim porodicama pojedinac se smatrao prvenstveno ~lanom porodice; njegove je obaveze na prvom mestu odre|ivala porodica koja je pevazilazila ìvot i va`nost pojedinca. Obe su 27 Vidi Kleines Jahrbuch des Nützlichen und Angenehmen für Israeliten, 1847.

32

ANTISEMITIZAM

bile nenacionalne i me|uevropske i svaka je razumela na~in ìvota one druge, u kome je nacionalna privrènost bila drugorazredna u odnosu na lojalnost prema porodici, naj~e{}e razasutoj po celoj Evropi. I jedni i drugi su sada{njost poimali tek kao kariku u lancu pro{lih i budu}ih generacija. Antijevrejski liberalni pisci nisu propu{tali priliku da istaknu tu ~udnu sli~nost principa i zaklju~ilii su da se plemstva mogu re{iti samo ako se prvo re{e Jevreja, i to ne zbog njihovih finansijskih veza, ve} zato {to su i Jevreje i plemstvo smatrali preprekom istinskom razvoju te “uro|ene li~nosti”, te ideologije samopo{tovanja koju je liberalna srednja klasa koristila u borbi protiv koncepcije ro|enja, porodice i nasle|a. Zbog tih projevrejskih ~inilaca sve je dobilo ve}i zna~aj, tako da su plemi}i otpo~eli dugu liniju antisemitske politi~ke argumentacije. Ni ekonomske veze niti dru{tvena bliskost nisu imale nikakvu teìnu u situaciji u kojoj se plemstvo otvoreno suprotstavlja egalitarnoj nacionalnoj dràvi. Dru{tveno, napad na dràvu identifikovao je Jevreje sa vladom; uprkos tome {to je srednja klasa, ekonomski i dru{tveno, imala stvarne koristi od reforme, Jevreji su bili èstoko optuèni i ispa{tali su staru izolaciju prezrenjem. Posle Be~kog kongresa, kada je nakon dugih decenija tihe reakcije pod Svetom alijansom prusko plemstvo povratilo mnogo od svog uticaja na dràvu i ~ak privremeno postalo va`nije nego {to je ikada bilo u osamnaestom veku, aristokratski antisemitizam iznenada se pretvorio u blagu diskriminaciju bez politi~kog zna~aja.28 U isto vreme, uz pomo} intelektualaca-romanti~ara, konzervativizam je dostigao svoj puni razvoj kao jedna od politi~kih ideologija koja je u Nema~koj poprimila veoma karakteristi~an, ingeniozno dvosmislen stav prema Jevrejima. Od tada pa nadalje nacionalna dràva, opremljena konzervativnim argumentima, povukla je jasnu liniju izme|u Jevreja koji su potrebni i poèljni i onih koji to nisu. Pod izgovorom su{tinski hri{}anskog karaktera dràve – {ta bi moglo biti stranije prosve}enim despotima! – narastaju}a jevrejska inteligencija mogla je biti otvoreno diskriminisana jer nije bilo povratka na poslove bankara i biznismena. Ova vrsta diskriminacije, koja je poku{ala da za Jevreje zatvori univerzitete time {to }e ih isklju~iti iz gra|anskih slu`bi, imala je dvostruku prednost jer je pokazivala da nacionalna dràva vi{e vrednuje posebne usluge nego jednakost i istovremeno spre~avala ili bar odga|ala stvaranje nove grupe Jevreja, koji nisu bili ni od kakve o~igledne koristi za dràvu, a ~ak je izgledalo da }e biti asimilovani u dru{tvo.29 Ka28 Kada je pruska vlada podnela novi emancipacioni zakon pred Vereintige Landtage 1847, skoro svi ~lanovi visoke aristokratije su bili naklonjeni potpunoj jevrejskoj emancipaciji, vidi I. Elbogen, Geschichte der Juden in Deutchland, Berlin, 1935, p. 224. 29 Iz tog razloga su se pruski kraljevi toliko bavili najstroìm o~uvanjem jevrejskih obi~aja i verskih rituala. Fridrih Vilhelm III je 1823. zabranio “i najmanje osavremenjivanje”

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

33

da je, osamdesetih godina, Bizmark do{ao u prili~nu nepriliku da {titi Jevreje od [tekerove antisemitske propagande, on je rekao expressis verbis da ho}e da protestuje samo protiv napada na “imu}nu jevrejsku zajednicu... ~iji su interesi povezani sa o~uvanjem na{ih dràvnih institucija” i da se njegov prijatelj Blajhreder, pruski bankar, ne àli na napade na Jevreje uop{te (koje mora da je prevideo), ve} samo na bogate Jevreje.30 Prividna dvoli~nost sa kojom su vladini ~inovnici s jedne strane protestovali protiv jednakosti (naro~ito protiv profesionalne jednakosti) za Jevreje, ili se kasnije pomalo àlili na jevrejski uticaj na {tampu a ipak im, s druge strane, iskreno “èleli dobro u svakom pogledu”,31 vi{e je odgovarala interesima dràve nego ranijem àru reformatora. Najzad, Be~ki kongres je povratio Pruskoj pokrajine gde su mase siroma{nih Jevreja ìvele vekovima i niko osim nekoliko intelektualaca koji su sanjarili o Francuskoj revoluciji i pravima ~oveka nikada nije ni pomi{ljao da njima da isti status kao njihovoj bogatoj bra}i – a ovi su svakako bili poslednji koji bi zahtevali jednakost kojom mogu jedino da izgube.32 Oni su kao i svi drugi znali da “svaka zakonska i politi~ka mera za emancipaciju Jevreja mora obavezno da dovede do pogor{anja njihove gra|anske i dru{tvene situacije.”33 I sami su bolje nego iko znali koliko njihova mo} zavisi od pozicije i prestià u jevrejskim zajednicama. Tako da su te{ko mogli da prihvate ijednu drugu politiku osim da “nastoje da sebi pribave vi{e uticaja a da svoje sunarodnike ~uvaju u nacionalnoj izolaciji, pretvaraju}i se da je ta izolacija deo njihove religije. Za{to?... Zato {to }e drugi jo{ vi{e zavisiti od njih, tako da ostale, kao unsere Leute, mogu da koriste samo mo}ni.”34 A u dvadesetom veku, kada je emancipacija prvi put bila svr{ena a njegov naslednik, Fridrih Vilhelm IV, otvoreno je izjavio da “dràva ne sme u~initi ni{ta {to bi produìlo stapanje Jevreja sa ostalim stanovnicima” njegovog kraljevstva. Elbogen, op. cit., pp. 223, 234. 30 U pismu Kultursminister-u fon Putkameru u oktobru 1880. Vidi tako|e pismo Herberta fon Bizmarka iz novembra 1880. Tidemanu. Oba pisma u Walter Frank, Hofprediger Adolf Stoecker und die christlich-soziale Bewegung, 1928, pp. 304, 305. 31 August Varnhagen komentari{e izjavu Fridriha Vilhelma IV. “Kralja su pitali {ta namerava da radi sa Jevrejima. On je odgovorio: ’@elim im svako dobro, ali èlim da ose}aju da su Jevreji’. Ove re~i su klju~ mnogo ~ega.” Tagebücher, Leipzig, 1861, II, 113. 32 Da }e se emancipacija Jevreja sprovesti protivno volji jevrejskih predstavnika bilo je op{tepoznato u osamnaestom veku. Mirabo je raspravljao pred Assemblée Nationale 1789: “Gospodo, da li zato {to Jevreji ne èle da budu gra|ani, vi ih ne progla{avate gra|anima? U vladi kakvu ste sada osnovali svi ljudi moraju biti ljudi; morate prognati sve one koji nisu ili koji odbijaju da postanu ljudi.” Stav nema~kih Jevreja u ranom devetnaestom veku saop{tava J. M. Jost, Neuere Geschichte der Israeliten. 1815-1845, Berlin, 1846. Band 10. 33 Adam Mueller (vidi Ausgewählte Abhandlungen, priredio J. Baxa, Jena, 1921, p. 215) u pismu Meternihu 1815. 34 E. G. Paulus, Die jüdische Nationalabsonderung nach Ursprung, Folgen und Besserungsmitteln, 1831.

34

ANTISEMITIZAM

~injenica za jevrejske mase, do{lo je do kona~nog nestanka mo}i privilegovanih Jevreja. Tako je uspostavljena savr{ena harmonija interesa izme|u mo}nih Jevreja i dràve. Bogati Jevreji su èleli i postigli kako kontrolu nad svojim sunarodnicima tako i odvajanje od nejevrejskog dru{tva; dràva je mogla da kombinuje politiku blagonaklonosti prema bogatim Jevrejima sa legalnom diskriminacijom prema jevrejskoj inteligenciji i ja~anjem dru{tvene podvojenosti, kako je izraèno u konzervativnoj teoriji hri{}anske su{tine dràve. Dok je antisemitizam u plemstvu ostao bez politi~kih posledica i brzo splasnuo u decenijama Svete alijanse, liberali i radikalni intelektualci su nadahnuli i poveli novi talas antisemitizma odmah posle Be~kog kongresa. Liberalna opozicija Meternihovom politi~kom reìmu na kontinentu i o{tri napadi na reakcionarnu prusku vladu brzo su doveli do antisemitskih ispada i prave poplave antijevrejskih pamfleta. Ba{ zato {to su bili mnogo manje iskreni i otvoreni u opoziciji prema vladi nego {to je plemi} Marvic bio deceniju ranije, oni su napadali Jevreje vi{e nego vladu. Zabrinuti uglavnom zbog jednakih mogu}nosti i odbijaju}i pre svega svako oìvljavanje aristokratskih privilegija koje su im ograni~avale pristup dràvnim poslovima, uveli su u diskusiju razliku izme|u Jevrejina pojedinca, “na{e bra}e”, i Jevreja kao grupe, razliku koja je od tada postala za{titni znak levog antisemitizma. Iako nisu potpuno razumevali za{to i kako vlada u svojoj prisilnoj nezavisnosti od dru{tva ~uva i {titi Jevreje kao odvojenu grupu, oni su dovoljno dobro znali da tu postoji neki politi~ki osnov i da je jevrejsko pitanje ne{to vi{e od problema Jevreja pojedina~no i ljudske tolerancije. Iskovali su nove nacionalisti~ke fraze “dràva u dràvi” i “nacija bez nacije”. Gre{e}i svakako u prvom delu, jer Jevreji nisu imali li~nih politi~kih ambicija i bili su jedina dru{tvena grupa bezuslovno lojalna dràvi, u drugom su bili polovi~no u pravu, jer Jevreji, uzeti kao dru{tvena a ne kao politi~ka zajednica, nisu zapravo ~inili posebnu grupu u okviru nacije.35 U Pruskoj, iako ne u Austriji i u Francuskoj, ovaj radikalni antisemitizam bio je skoro isto tako kratkotrajan i bez posledica kao ranije plemi}ki antisemitizam. Radikali su bili sve obuzetiji liberalizmom srednje klase u ekonomskom usponu, klase koja je dvadesetak godina kasnije na svojim skup{tinama po celoj Nema~koj zahtevala jevrejsku emancipaciju i politi~ku jednakost. To je, me|utim, uspostavilo izvesnu teorijsku, pa ~ak i knjièvnu tradiciju ~iji se uticaj ose}a u ~uvenim antijevrejskim spisima mladog Marksa, koji je tako ~esto i nepravedno bio optuìvan za antisemi35 Za ta~an i pouzdan prikaz nema~kog antisemitizma u devetnaestom veku vidi Waldemar Gurian, “Antisemitism in Modern Germany”, u Essay on Anti-Semitism, priredio K. S. Pinson, 1946.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

35

tizam. To {to jedan Jevrejin, Karl Marks, moè da pi{e na isti na~in kao ovi antijevrejski radikali, dokazuje jedino koliko je malo zajedni~kog ova vrsta antisemitizma imala sa potpuno razvijenim antisemitizmom. Marksa kao Jevrejina pojedinca, nisu mnogo zbunjivali ovi argumenti protiv “jevrejstva” kao i, na primer, Ni~ea sopstveni argumenti protiv Nema~ke. Marks, istina je, u svojim kasnijim godinama nikada nije pisao ili izrekao svoje mi{ljenje o jevrejskom pitanju; ali to jedva da ima veze sa nekakvom temeljnom promenom njegove misli. Njegova isklju~iva preokupacija dru{tvenim fenomenom klasne borbe, problemima kapitalisti~ke proizvodnje u koju Jevreji nisu bili ume{ani niti kao kupci niti kao prodavci rada i njegovo krajnje prenebregavanje politi~kih pitanja automatski ga je spre~ilo da dalje ispituje strukturu dràve, a time i ulogu Jevreja. Jak uticaj marksizma na radni~ki pokret u Nema~koj jedan je od glavnih razloga {to su nema~ki revolucionarni pokreti pokazali tako malo znakova antijevrejskog ose}anja.36 Jevreji su imali mali ili nikakav zna~aj u socijalnim borbama tog vremena. Po~eci modernog antisemitskog pokreta svuda datiraju od poslednje tre}ine devetnaestog veka. U Nema~koj je on jo{ jednom neo~ekivano nastao me|u plemstvom, ~ija se opozicija prema dràvi opet poja~ala preobraàjem pruske monarhije u razvijenu nacionalnu dràvu posle 1871. Bizmark, stvarni osniva~ nema~kog Rajha, imao je stalne bliske odnose sa Jevrejima otkad je postao premijer; sada su ga optuìvali da zavisi od Jevreja i da od njih prima mito. Njegov napor i delimi~an uspeh u osloba|anju vlade od mnogih feudalnih ostataka izazvali su neizbeàn sukob sa aristokratijom; ova je napadala Bizmarka ili kao nevinu `rtvu ili kao Blajhrederovog pla}enog agenta. Odnos je zapravo bio sasvim suprotan: Blajhreder je nesumnjivo bio visoko cenjeni i dobro pla}eni Bizmarkov agent.37 Feudalna aristokratija, me|utim, iako jo{ uvek dovoljno mo}na da uti~e na javno mnjenje, nije u sebi bila ni dovoljno jaka niti dovoljno va`na da povede pravi antisemitski pokret kao onaj koji je po~eo osamdesetih godina. Njen glasnogovornik, dvorski kapelan [teker, sin roditelja iz niè srednje klase, bio je mnogo manje nadaren predstavnik konzervativnih interesa nego njegovi prethodnici, romanti~ni intelektualci koji su formulisali glavne te`nje konzervativne ideologije pedesetak godina ranije. [tavi{e, on nije otkrio korist antisemitske propagande putem prakti~nih ili teorijskih razmatranja, ve} slu~ajno, kada je uz pomo} velikog demago{kog ta36 Jedini levi~arski nema~ki antisemita od nekakvog zna~aja bio je E. Duering koji je smislio konfuzno naturalisti~ko obja{njenje “jevrejske rase” u svom Die Judenfrage als Frage der Rassenschädlichkeit für Existenz, Sitte und Cultur der Völker mit einer weltgeschichtlichen Antwort, 1880. 37 Za antisemitske napade na Bizmarka vidi Kurt Wawrzinek, Die Entstehung der deutschen Antisemitenpartien. 1873-1890, Historische Studien, Heft 168, 1927.

36

ANTISEMITIZAM

lenta otkrio da je ona veoma korisna za popunjavanje ina~e praznih mesta. Ali on ne samo da nije razumeo sopstveni iznenadni uspeh; kao dvorski kapelan i slu`benik i kraljevske porodice i vlade, on jedva da je bio u poziciji da ga valjano iskoristi. Njegova entuzijasti~na publika sastojala se isklju~ivo od pripadnika niè srednje klase, sitnih preduzetnika i trgovaca, majstora i staromodnih zanatlija. A antijevrejska ose}anja ovih ljudi jo{ nisu bila, svakako ne isklju~ivo, motivisana sukobom sa dràvom. III: Prve antisemitske partije ISTOVREMENOM PORASTU antisemitizma kao ozbiljnog politi~kog ~inioca u Nema~koj, Austriji i Francuskoj poslednjih dvadeset godina devetnaestog veka prethodio je niz finansijskih skandala i afera zbog prevara, ~iji je glavni izvor bila prevelika proizvodnja gotovog kapitala. U Francuskoj su ve}ina ~lanova Parlamenta i neverovatan broj vladinih slu`benika ubrzo bili tako duboko ume{ani u prevare i mito da Tre}a republika nije nikad mogla da povrati presti` koji je izgubila tokom prvih decenija postojanja; u Austriji i Nema~koj plemstvo je bilo veoma kompromitovano. U sve tri zemlje Jevreji su bili samo posrednici i nijedna jevrejska ku}a nije iza{la sa trajnim bogatstvom iz prevara u Panamskoj aferi i u Gründungsschwindel. Ali, jo{ jedna grupa ljudi, pored plemi}a, vladinih oficira i Jevreja, bila je upletena u ove fantasti~ne investicije koje su umesto obe}avaju}eg profita rezultirale neverovatnim gubicima. Ta se grupa uglavnom sastojala od srednjih slojeva koji su sada iznenada postali antisemitski orijentisani. Oni su bili mnogo ozbiljnije pogo|eni nego ijedna druga grupa: rizikovali su male u{te|evine i bili trajno uni{teni. Bilo je va`nih razloga za njihovu lakovernost. Kapitalisti~ka ekspanzija na doma}oj sceni nastojala je sve vi{e da likvidira male posednike kojima je postalo pitanje ìvota ili smrti da brzo uve}aju to malo {to imaju jer je pretila opasnost da sve izgube. Postajali su svesni da }e, ako ne uspeju da se uzdignu u buròaziju, potonuti u proletarijat. Decenije op{teg napretka zna~ajno su usporile ovaj razvoj (mada ga nisu spre~ili), tako da je njihova panika bila donekle preuranjena. Kako je vreme odmicalo, strah niìh srednjih slojeva ta~no je odgovarao Marksovom predvi|anju njihovog brzog raspada. Niì srednji slojevi ili sitna buròazija bili su potomci gilda zanatlija i trgovaca koji su vekovima bili za{ti}eni od rizika sistemom koji je konkurenciju stavljao izvan zakona te su i u krajnjoj instanci bili pod za{titom dràve. Stoga su se oni àlili na svoju nesre}u pod Man~esterskim sistemom, koji ih je izloìo te{ko}ama konkurentskog dru{tva i li{io ih svih

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

37

posebnih za{tita i privilegija koje su im pruàle dràvne vlasti. Oni su tako bili prvi koji su se borili za dràvu sa socijalnim osiguranjem, od koje su o~ekivali ne samo da ih zakloni od opasnosti ve} i da ih sa~uva u profesijama i pozivima koje su nasledili od svojih porodica. Kako je glavna karakteristika veka slobodne trgovine bila ulazak Jevreja u sve profesije, sasvim je razumljivo {to su niì srednji slojevi Jevreje smatrali predstavnicima “najdoslednije primene Man~esterskog sistema,”38 iako to uop{te nije bilo ta~no. Ova dosta nategnuta ogor~enost, koju prvo nalazimo u nekih konzervativnih pisaca koji su slu~ajno zdruìli napad na buròaziju sa napadom na Jevreje, dobila je veliki podsticaj kada je trebalo da oni koji su se nadali pomo}i od vlade i igrali na ~udo prihvate prili~no dvosmislenu pomo} bankara. Malom vlasniku jedne radnje bankar je izgledao isti takav eksploatator kao {to je vlasnik velikog industrijskog preduze}a bio za radnike. Ali dok su evropski radnici, iz li~nog iskustva i marksisti~kog ekonomskog obrazovanja, znali da kapitalista ispunjava duplu ulogu eksploati{u}i ih i daju}i im mogu}nost da proizvode, malog trgovca niko nije mogao da prosveti o njegovoj dru{tvenoj i ekonomskoj sudbini. Njegov je poloàj bio ~ak gori nego radnikov i na osnovu svog iskustva on je bankara smatrao parazitom i lihvarom koji treba da postane njegov nevidljivi partner, ~ak i ako taj bankar, za razliku od fabrikanta, nema ba{ nikakve veze sa njegovim poslom. Nije te{ko zamisliti da ~oveka koji stavi svoj novac samo i direktno u slu`bu zara|ivanja ve}eg novca mogu è{}e da mrze nego onoga ko dobija profit kroz dug i zamr{en proces proizvodnje. Kako u to vreme niko nije traìo kredit, ako je to ikako mogao da izbegne – mali trgovci svakako ne – bankari su izgledali kao eksploatatori ne radne snage i proizvodnih mogu}nosti, ve} nesre}e i bede. Mnogi od tih bankara bili su Jevreji i, {to je jo{ va`nije, op{ta predstava o bankaru nosila je iz istorijskih razloga jevrejske crte. Tako je levi~arski pokret niè srednje klase i cela propaganda protiv bankarskog kapitala postala manje ili vi{e antisemitska, {to je od male va`nosti za industrijsku Nema~ku, ali od velikog zna~aja u Francuskoj i, u manjem stepenu, u Austriji. Za trenutak je izgledalo da su Jevreji zaista prvi put do{li u neposredan sukob sa drugom klasom bez posredovanja dràve. U okviru nacionalne dràve, u kojoj je funkcija vlade bila manje-vi{e odre|ena njenim poloàjem nad konkurentskim klasama, takav sukob je bio mogu}an, iako opasan na~in da se normalizuje jevrejski poloàj. Ovom dru{tveno-ekonomskom elementu, me|utim, brzo je dodat jo{ jedan, koji se tokom vremena pokazao kao mnogo kobniji. Poloàj Jevre38 Otto Glagau, Der Bankrott des Nationalliberalismus und die Reaktion, Berlin, 1878. Od istog autora Der Boersen – und Gruendungsschwindel, 1876, jedan je od najva`nijih antisemitskih pamfleta toga vremena.

38

ANTISEMITIZAM

ja kao bankara nije zavisio od pozajmica malim ljudima u nevolji ve} prvenstveno od davanja dràvnih zajmova. Sitne pozajmice bile su prepu{tene sitnim sunarodnicima, koji su se na taj na~in pripremali za obe}avaju}e karijere svoje bogatije i po{tovanije bra}e. Dru{tveni otpor niìh srednjih slojeva protiv Jevreja postao je visokoeksplozivni politi~ki element, jer se mislilo da ti mnogo omraèni Jevreji ~vrsto idu ka politi~koj mo}i. Zar oni nisu bili isuvi{e dobro poznati po svojim odnosima sa vladom u drugim pitanjima? Dru{tvena i ekonomska mr`nja su, sa druge strane, politi~kom argumentu dodale ono hajka~ko nasilje koje do tada uop{te nije postojalo. Fridrih Engels je jedanput primetio da su protagonisti antisemitskog pokreta u to vreme bili plemi}i, a njihov hor razularena gomila sitne buròazije. To je ta~no ne samo za Nema~ku ve} i za austrijski hri{}anski socijalizam i za francuske antidrajfusovce. U svim tim slu~ajevima, aristokratija, u o~ajni~koj poslednjoj borbi, poku{avala je da sklopi savez sa konzervativnim crkvenim snagama – sa katoli~kom crkvom u Austriji i Francuskoj, sa protestantskom crkvom u Nema~koj, pod izgovorom da se protiv liberalizma bori hri{}anskim oru`jem. Gomila je bila samo sredstvo da oni oja~aju svoju poziciju, da svojim glasovima daju ve}i odjek. O~igledno aristokrati nisu ni mogli niti hteli da organizuju gomilu koju bi i onako odbacili ~im postignu cilj. Ali otkrili su da antisemitske parole vrlo efikasno pokre}u {iroke slojeve populacije. Sledbenici dvorskog kapelana [tekera nisu organizovali prve antisemitske partije u Nema~koj. Kad se pokazala privla~nost antisemitskih parola, radikalni antisemiti su se odmah ogradili od [tekerovog berlinskog pokreta, u{li su u otvorenu borbu protiv vlade i osnovali partije ~iji su predstavnici u Rajhstagu o svim glavnim doma}im pitanjima glasali sa najve}om opozicionom partijom, socijaldemokratima.39 Oni su se brzo oslobodili kompromituju}eg po~etnog saveza sa starim vlastima; Bekel, prvi antisemita ~lan Parlamenta, dugovao je svoje mesto glasovima hesenskih seljaka koje je branio od “junkera i Jevreja”, to jest od plemstva koje je posedovalo previ{e zemlje i od Jevreja od ~ijih su kredita zavisili. Te prve, male, antisemitske partije su se odjednom izdvojile od ostalih partija. Oni su za sebe tvrdili da nisu samo jedna od partija, ve} “partija iznad svih partija”. U klasnoj i partijski vo|enoj nacionalnoj dràvi samo su dràva i vlada pretendovale na poloàj iznad svih partija i klasa i da predstavljaju naciju u celini. Partije su bile prihvatljive grupe ~iji su poslanici predstavljali interese svojih glasa~a. Iako su se borile za vlast, podrazumevalo se da je na vladi da uspostavi ravnoteù izme|u sukobljenih interesa i njihovih predstavnika. Antisemitske partije su tvrdile da su “iz39 Vidi Wawrzinek, op. cit. Instruktivan pregled svih ovih doga|aja, sa posebnim osvrtom na dvorskog kapelana [tekera, u Frank, op. cit.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

39

nad svih partija”, {to je jasno pokazivalo njihovu te`nju da predstavljaju celu naciju, da imaju isklju~ivu vlast, da zaposednu dràvnu ma{ineriju, da oni zamene dràvu, dok su, na drugoj strani, i dalje bile organizovane kao partije, da bi tako njihovi glasa~i dominirali nacijom. Dràvna politika nacionalne dràve do{la je dotle da nijedna posebna grupa nije vi{e mogla da ima isklju~ivu politi~ku mo}, tako da je vlada preuzela stvarno politi~ko rukovo|enje koje nije vi{e zavisilo od dru{tvenih i ekonomskih ~inilaca. Revolucionarni pokreti s leva, koji su se borili za radikalnu promenu dru{tvenih uslova, nikada nisu direktno dirnuli u ovaj vrhovni politi~ki autoritet. Oni su osporavali samo mo} buròazije i njen uticaj na dràvu, pa su uvek bili spremni da puste vladi da vodi strane poslove gde su u pitanju bili interesi la`no ujedinjenih naroda. Brojni programi antisemitskih grupa, s druge strane, bili su od po~etka najvi{e zainteresovni za strane poslove; njihov revolucionarni impuls bio je usmeren protiv vlade vi{e nego protiv odre|ene klase i oni su zapravo teìli da uni{te politi~ki obrazac dràve sredstvima partijske organizacije. Zahtev partije da bude iznad svih partija imao je druge, mnogo zna~ajnije implikacije od pukog antisemitizma. Da je to bilo samo pitanje uklanjanja Jevreja, Fri~ov predlog na jednom od ranih antisemitskih kongresa40 da se ne stvara nova partija ve} da se {iri antisemitizam sve dok kona~no sve postoje}e partije ne postanu antijevrejski nastrojene, dao bi mnogo brè rezultate. Ali Fri~ov predlog pro{ao je nezapaèno jer je antisemitizam tada ve} bio instrument za ukidanje ne samo Jevreja ve} i dràvne politike nacionalne dràve. Nije samo nesre}ni slu~aj to {to se zahtev antisemitskih partija poklopio sa ranim stepenima imperijalizma i na{ao pandane u izvesnim trendovima u Velikoj Britaniji, u kojoj antisemitizam nije postojao, kao i u nekim sna`nim antisemitskim sveop{tim pokretima na kontinentu.41 Samo su u Nema~koj ti novi trendovi bili neposredna posledica antisemitizma kao takvog, a antisemitske partije prethodile su i nadìvele stvaranje ~isto imperijalisti~kih grupa kao {to su Alldeutcher Verband i drugih, koje su sve zahtevale da budu iznad partijskih grupa. înjenica da su sli~ne formacije bez aktivnog antisemitizma – koje su izbegle {arlatanstvo antisemitskih partija i stoga je isprva izgledalo kao da imaju vi{e {ansi za kona~nu pobedu – bile kona~no potisnute ili uni{tene od strane antisemitskog pokreta, dobar je pokazatelj koliko je ovaj predmet vaàn. Verovanje antisemita da njihova tvrdnja da imaju ekskluzivno pravo na vlast nije ni{ta vi{e od onog {to su Jevreji zapravo postigli, davalo im je prednost doma}eg programa, a uslovi su bili takvi da se moralo 40 Ovaj predlog je dat 1886. u Kaselu, gde je osnovan Deutsche Antisemitische Vereinigung. 41 Za obimnu diskusiju o “partijama nad partijama” i pan-pokretima vidi VIII poglavlje.

40

ANTISEMITIZAM

u}i u arenu dru{tvene borbe da bi se zadobila politi~ka mo}. Oni su mogli da pretenduju da pobede Jevreje kao {to su se radnici borili sa buròazijom. Njihova prednost sastojala se u tome {to su, napadaju}i Jevreje, za koje se verovalo da predstavljaju tajnu mo} u pozadini zvani~ne vlade, otvoreno mogli da napadaju samu dràvu, dok se imperijalisti~ke grupe, svojom blagom i sporednom antipatijom prema Jevrejima, nikada nisu povezale sa va`nim dru{tvenim borbama tog vremena. Druga veoma va`na odlika novih antisemitskih partija bila je ta {to su one smesta zapo~ele nadnacionalno organizovanje svih antisemitskih grupa u Evropi, otvoreno se suprotstavljaju}i teku}im nacionalisti~kim parolama. Uvode}i taj nadnacionalni element, one su jasno pokazale da ne teè samo politi~koj vladavini nad odre|enom nacijom, ve} da planiraju i korak dalje ka me|uevropskoj vladavini “nad svim nacijama”.42 Ovaj drugi revolucionarni element zna~io je temeljni raskid sa status quo-om, to se ~esto previ|alo jer su sami antisemiti, delom zbog tradicionalnih navika, a delom svesno laù}i, u svojoj propagandi koristili jezik reakcionarnih partija. Blizak odnos izme|u naro~itih okolnosti jevrejske egzistencije i ideologije ovakvih grupa jo{ je evidentniji u organizovanju nadnacionalnih grupa nego u stvaranju partije nad partijama. Jevreji su vrlo jasno bili jedini me|uevropski element u nacionalno izdeljenoj Evropi. Izgledalo je prosto logi~no da njihov neprijatelj treba da se organizuje na istom principu ako ho}e da pobedi navodne tajne manipulatore politi~ke sudbine svih nacija. Dok je bilo sigurno da je ovaj argument ubedljiv, uspeh nadnacionalnog antisemitizma zavisio je od mnogo op{tijih stavova. âk i krajem pro{log veka, a naro~ito od francusko-pruskog rata, sve vi{e ljudi je ose}alo da je nacionalna organizacija Evrope zastarela jer vi{e ne moè da adekvatno odgovori na nove ekonomske izazove. Ovo je ose}anje bilo mo}ni argument podr{ke internacionalnom organizovanju socijalizma i ovaj ga je, za uzvrat, ja~ao. Masama se {irilo uverenje da postoje identi~ni interesi {irom Evope.43 Dok su me|unarodne socijalisti~ke organizacije ostale pasivne i 42 Prvi me|unarodni antijevrejski kongres odràn je 1882. u Drezdenu, sa oko 3.000 delegata iz Nema~ke, Austro-Ugarske i Rusije; tokom te diskusije [tekera su porazili radikalni elementi koji su se sastali godinu dana kasnije u [emnicu i osnovali Alliance Antijuive Universelle. Dobar prikaz tih susreta i kongresa, njihovih programa i diskusija na}i }e se u Wawrzinek, op. cit. 43 Me|unarodna solidarnost radni~kih pokreta bila je, sve dok je postojala, me|uevropska stvar. Njihova ravnodu{nost prema spoljnoj politici bila je istovremeno neka vrsta samoza{tite i od aktivnog u~estvovanja u savremenoj imperijalisti~koj politici njihovih zemalja i od borbe protiv nje. [to se ti~e ekonomskih interesa, bilo je sasvim jasno da bi svi u francuskoj ili britanskoj ili holandskoj naciji osetili potres od pada svojih imperija, a ne samo kapitalisti i bankari.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

41

nezainteresovane u svim pitanjima spoljne politike (to jest upravo u onim pitanjima u kojima je njihov internacionalizam mogao da se dokaè), antisemiti su po~eli sa problemima spoljne politike i ~ak su i re{enja doma}ih problema traìli na nadnacionalnoj osnovi. Ako ideologije uzmemo manje po njihovim spoljnim vrednostima i ako se bliè zagledaju stvarni programi odgovaraju}ih partija, otkri}emo da socijalisti, koji su se vi{e bavili doma}im problemima, mnogo bolje odgovaraju nacionalnoj dràvi nego antisemiti. Naravno, to ne zna~i da internacionalna uverenja socijalista nisu bila iskrena. Ona su, naprotiv, bila ja~a i, slu~ajno, mnogo starija od otkri}a klasnih interesa koji probijaju granice nacionalnih dràva. Ali sama svest o sveop{tem zna~aju klasne borbe navela ih je da previde to nasle|e koje je Francuska revolucija zave{tala radni~kim partijama, a jedino ih je ono moglo dovesti do artikulisane politi~ke teorije. Socijalisti su implicitno sa~uvali originalni koncept “nacije me|u nacijama”, koje sve pripadaju porodici ~ove~anstva, ali nikada nisu napravili nacrt po kome bi preobrazili tu ideju u operativni koncept u svetu suverenih dràva. Taj internacionalizam je, sledstveno, ostao li~no uverenje koje su svi delili, a njihova zdrava nezainteresovanost za nacionalni suverenitet obrnula se u dosta nezdravu i nerealisti~nu ravnodu{nost prema spoljnoj politici. Po{to partije s leva nisu prigovarale nacionalnim dràvama u principu, ve} samo sa aspekta nacionalne suverenosti, po{to su, {tavi{e, njihove sopstvene neartikulisane nade u federalne strukture sa eventualnom integracijom svih nacija na istim principima nekako podrazumevale nacionalnu slobodu i nezavisnost svih potla~enih naroda, oni su mogli da se kre}u u okviru nacionalne dràve i ~ak da se pojave, u vreme raspada sopstvene dru{tvene i politi~ke strukture, kao jedina grupa u populaciji koja se nije prepu{tala ekspanzionisti~kim fantazijama i idejama o uni{tavanju ostalih naroda. Nadnacionalizam antisemita pri{ao je pitanju me|unarodne organizacije sa sasvim suprotnog gledi{ta. Njegov je cilj bila nadmo}na superstruktura koja bi podjednako razorila sve nacionalne strukture nikle na doma}em tlu. Antisemiti su mogli da se upuste u hipernacionalisti~ko fraziranje ~ak i kad su se pripremali da razore dràvnu politiku sopstvene nacije, jer je plemenski nacionalizam sa svojom neumerenom ùdnjom za osvajanjem, bio jedna od glavnih snaga kojom se na silu probijaju uske i sku~ene granice dràve i njenog suvereniteta.44 [to je efektnija bila {ovinisti~ka propaganda, lak{e je bilo ubediti javno mnjenje u neophodnost nadnacionalne strukture koja bi vladala odozgo i bez nacionalnih razlika univerzalnim monopolom vlasti i instrumentima nasilja. Nema sumnje da je poseban me|uevropski poloàj jevrejskog naroda mogao da posluì u svrhe socijalisti~kog federalizma makar onoliko ko44 Uporedi VIII poglavlje.

42

ANTISEMITIZAM

liko je posluìo mra~nim zaverama nadnacionalista. Ali socijalisti su bili toliko obuzeti klasnom borbom i tako nemarni prema politi~kim posledicama sopstvenih nasle|enih koncepata da su Jevreje shvatili kao politi~ki faktor tek kad su se ve} sukobili sa antisemitizmom u punom jeku kao ozbiljnim takmacem na doma}oj sceni. Tada oni nisu bili samo nepripremljeni da unesu jevrejsko pitanje u svoje teorije, ve} su se bojali da ga uop{te i dodirnu. Ovde, kao i u drugim me|unarodnim pitanjima, prepustili su to nadnacionalistima koji su onda mo`da izgledali kao jedini koji znaju odgovore na svetske probleme. Na smeni vekova, posledice prevara iz sedamdesetih ~inile su svoje, i doba napretka i op{teg blagostanja, naro~ito u Nema~koj, stavilo je ta~ku na preuranjena vrenja iz osamdesetih. Niko nije mogao da predvidi da je ova ta~ka samo predah, da }e se sva nere{ena politi~ka pitanja zajedno sa svim neutaènim politi~kim mr`njama udvostru~iti po snazi i nasrtnosti posle Prvog svetskog rata. Antisemitske partije u Nema~koj, nakon po~etnih uspeha, opet su postale bezna~ajne; njihove vo|e, posle kratkog upravljanja javnim mnjenjem, nestale su kroz zadnja vrata istorije u mrak luda~ke zbrke i {arlatanstva koje ima lek za sve. IV: Antisemitizam levi~ara DA NIJE BILO zastra{uju}ih posledica antisemitizma u na{e vreme, mogli bismo da obratimo manje pa`nje na njegov razvoj u Nema~koj. Kao politi~ki pokret, antisemitizam devetnaestog veka najbolje se moè prou~avati u Francuskoj, gde je skoro ~itavu deceniju dominirao politi~kom scenom. Kao ideolo{ka snaga, bore}i se sa drugim mnogo uvaènijim ideologijama za naklonost javnog mnjenja, on je dostigao svoj najjasniji oblik u Austriji. Nigde Jevreji nisu ~inili tako velike usluge dràvi kao u Austriji, ~ije je brojne nacionalnosti dràla na okupu samo dvojna monarhija ku}e Habzburga, i gde je Jevrejin kao dràvni bankar, nasuprot svim ostalim evropskim zemljama, preìveo pad monarhije. Ba{ kao na po~etku osamnaestog veka, kredit Zamuela Openhajmera bio je identi~an sa kreditom ku}e Habsburga, tako da je “na kraju austrijski kredit zapravo bio kredit Creditanstalt-a – bankarske ku}e Rot{ild.45 Iako dunavska monarhija nije imala homogeno stanovni{tvo, najva`niji preduslov za evoluciju u nacionalnu dràvu, ona nije mogla da izbegne preobraàj prosve}enog despotizma u ustavnu monarhiju i stvaranje modernih gra|anskih slu`bi. To je zna~ilo da treba da oformi izvesne institucije nacionalne dràve. Kao prvo, moderni klasni sistem rastao je po nacionalnim linijama, tako da su odre|ene 45 Vidi Paul H. Emden, “The Story of the Vienna Creditanstalt”, u Menorah Journal, XXVIII, 1, 1940.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

43

nacionalnosti po~ele da se identifikuju sa odre|enim klasama ili bar profesijama. Nemci su postali dominantna nacija uglavnom u istom smislu kao {to je buròazija postala dominantna klasa u nacionalnoj dràvi. Ma|arski plemi}i-zemljoposednici igrali su ~ak va`niju, ali u su{tini sli~nu ulogu, kakvu je imalo plemstvo u drugim zemljama. Sama dràvna ma{inerija dala je sve od sebe da o~uva staru apsolutnu distancu od dru{tva, da vlada nad svim nacionalnostima, kao nacionalna dràva, po{tuju}i svoje klase. Rezultat za Jevreje bio je taj da jevrejska nacionalnost jednostavno nije mogla da se stopi sa drugim klasama u nacionalnoj dràvi ili da i sama postane klasa. Kako su se Jevreji u nacionalnoj dràvi razlikovali od svih dru{tvenih klasa svojim posebnim odnosom prema dràvi, tako su se razlikovali i od ostalih nacionalnosti u Austriji svojim posebnim odnosom prema habsbur{koj monarhiji. I kao {to je svuda svaka klasa koja je do{la u otvoren sukob sa dràvom postajala antisemitska, tako je u Austriji svaka nacionalnost koja se nije prosto ume{ala u sveop{tu borbu nacionalnosti, ve} je do{la u otvoreni sukob sa monarhijom samom, po~injala svoju borbu napadom na Jevreje. Ali postojala je jasna razlika izme|u tih sukoba u Austriji i sukoba u Nema~koj i Francuskoj. U Austriji oni nisu bili samo o{triji, ve} je prilikom izbijanja Prvog svetskog rata svaka nacionalnost, a to zna~i svaki sloj dru{tva, bio suprotstavljen dràvi, tako da je vi{e nego igde u Zapadnoj ili Srednjoj Evropi stanovni{tvo pozdravilo aktivni antisemitizam. U tim sukobima je bio izrazit neprekidni porast mr`nje pripadnika nema~ke nacionalnosti prema dràvi, koji se ubrzao osnivanjem Rajha i kada se otkrila beskorisnost antisemitskih parola posle finansijskog kraha 1873. Dru{tvena situacija je u tom trenutku bila prakti~no ista kao u Nema~koj, ali socijalna propaganda da bi se pridobio glas srednje klase smesta je uplivala u mnogo nasilniji napad na dràvu i u mnogo glasnije priznanje nelojalnosti prema Austriji. [tavi{e, Nema~ka liberalna partija, pod vo|stvom [enerera, bila je od po~etka partija niè srednje klase bez veza ili ograni~avanja od strane plemstva i nesumnjivo sa levi~arskim nazorima. Ona nije nikada stekla stvarno masovnu bazu, ali je tokom osamdesetih godina postigla zna~ajan uspeh na univerzitetima, gde je na bazi otvorenog antisemitizma organizovala kompaktnu studentsku organizaciju. [enererov antisemitizam, prvo skoro isklju~ivo upravljen protiv Rot{ildovih, pribavio mu je simpatije radni~kog pokreta, koji je njega smatrao autenti~nim radikalom.46 Njegova glavna prednost bila je {to je on svoju 46 Vidi F. A. Neuschaefer, Georg Ritter von Schoenerer, Hamburg, 1935. i Eduard Pichl, Georg Schoenerer, 1938, 6 tomova. âk i 1912. kada je [onererova agitacija ve} odavno izgubila svaki zna~aj, be~ki Arbeiterzeitung gajio je vrlo strasna ose}anja prema ~oveku o kome je mogao da misli samo onako kako je Bizmark jedanput rekao za Lasala: “I kad smo izmenjali udarce, pravda je jo{ uvek zahtevala da priznamo, ~ak i tokom borbe: On je mu{karac; a ostali su babe.” (Neuschaefer, p. 33.)

44

ANTISEMITIZAM

antisemitsku propagandu mogao da zasniva na ~injenici koja se moè dokazati: kao ~lan austrijskog Rajhstrata, on se zalagao za nacionalizaciju puteva, ~iji je najve}i deo od 1836. bio u rukama Rot{ildovih, prema dràvnoj licenci koja je isticala 1886. [enerer je uspeo da sakupi 40.000 potpisa protiv njenog obnavljanja i da pomeri jevrejsko pitanje u sredi{te interesovanja javnosti. Bliska veza izme|u Rot{ildovih i finansijskih interesa monarhije postala je vrlo vidljiva kada je vlada poku{ala da produì licencu pod uslovima koji su bili o~igledno nepovoljni po dràvni kao i po javni interes. [enererova agitacija u toj stvari ozna~ila je stvarni po~etak artikulisanog antisemitskog pokreta u Austriji.47 Poenta je u tome {to je taj pokret, za razliku od [tekerove agitacije u Nema~koj, osnovao i vodio ~ovek koji je bez sumnje bio iskren i koji stoga nije prestao da koristi antisemitizam kao propagandno oru`je, ali je brzo razvio pangermansku ideologiju koja je mnogo dublje uticala na nacizam nego ijedna druga nema~ka vrsta antisemitizma. Iako je kona~no pobedio, [enererov pokret je privremeno porazila jedna druga antisemitska partija, hri{}anski socijalisti, pod vo|stvom Ligera. Dok je [enerer katoli~ku crkvu i njen znatan uticaj na austrijsku politiku napadao skoro koliko i Jevreje, hri{}anski socijalisti bili su katoli~ka partija koja je od po~etka poku{avala da se udruì sa onim reakcionarnim, konzervativnim snagama koje su se pokazale tako korisne u Nema~koj i u Francuskoj. Po{to su napravili vi{e socijalnih ustupaka, bili su uspe{niji nego u Nema~koj i Francuskoj. Oni su, zajedno sa socijaldemokratima, preìveli pad monarhije i postali najuticajnija stranka u posleratnoj Austriji. No, mnogo pre uspostavljanja austrijske dràve, kada je, devedesetih godina, Liger postao gradona~elnik Be~a zahvaljuju}i antisemitskoj kampanji, hri{}anski socijalisti su ve} usvojili to tipi~no dvoli~no pona{anje prema Jevrejima u nacionalnoj dràvi – netrpeljivost prema inteligenciji i simpatije prema klasi poslovnih Jevreja. Nikako nije bilo slu~ajno to {to su, posle gorke i krvave borbe za vlast sa socijalisti~kim radni~kim pokretom, oni preuzeli dràvnu ma{inu kada je Austrija, redukovana na svoje nema~ko stanovni{tvo, uspostavljena kao nacionalna dràva. Ispostavilo se da su oni jedina partija koja je spremna upravo za tu ulogu i koja je ~ak i pod starom monarhijom stekla popularnost zbog svog nacionalizma. Po{to su Habsburzi bili nema~ka ku}a i po{to su svojim nema~kim podanicima dali izvesnu nadmo}, hri{}anski socijalisti nisu nikada napadali monarhiju. Njihova je funkcija bila da pridobiju velike delove nema~ke nacije za podr{ku jednoj su{tinski nepopularnoj vladi. Njihov antisemitizam ostao je bez posledica; decenije u kojima je Liger vladao Be~om bile su zapravo neka vrsta zlatnog doba za Jevreje. Ma koliko je njegova pro47 Vidi Neuschaefer, op. cit. pp. 22 ff., i Pichl, op. cit., I, 236 ff.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

45

paganda povremeno daleko i{la da bi dobila glasove, on nikada nije mogao da tvrdi kao [enerer i pangermani da “antisemitizam vidi kao glavni oslonac na{e nacionalne ideologije, kao su{tinski izraz istinskog narodnog uverenja, pa tako i kao glavno nacionalno dostignu}e ovog veka”.48 Iako su bili pod velikim uticajem klerikalnih krugova, kao i antisemitski pokret u Francuskoj, oni su nu`no bili mnogo suzdràniji u svojim napadima na Jevreje, jer nisu napadali monarhiju kao {to su antisemiti u Francuskoj napadali Tre}u republiku. Uspesi i porazi dve austrijske antisemitske partije pokazuju ograni~enu va`nost dru{tvenih sukoba za re{avanje dugoro~nih problema toga vremena. U pore|enju sa mobilizacijom svih protivnika vlade kao takve, pridobijanje glasova niè srednje klase bilo bi privremena pojava. Zapravo, ki~ma [enererovog pokreta bila je u onim krajevima nema~kog govornog podru~ja u kojima uop{te nije bilo jevrejske populacije, gde nije nikada postojalo takmi~enje sa Jevrejima ili mr`nja prema njihovim bankarima. Opstanak pangermanskog pokreta i njegovog nasilni~kog antisemitizma u tim krajevima, u trenutku kada se on sti{avao u urbanim centrima, bio je posledica ~injenice da ti krajevi nisu nikada postigli onaj stepen op{teg napretka predratnog perioda koji je gradsko stanovni{tvo pomirio sa vladom. Potpuno odsustvo lojalnosti prema sopstvenoj zemlji i vladi, koje su pangermani zamenili otvorenom lojalno{}u prema Bizmarkovom Rajhu, i iz njega proiza{ao nenacionalni koncept nezavisan od dràve i teritorije, doveo je [enererovu stranku do istinske imperijalisti~ke ideologije u kojoj je leào znak njegove privremene slabosti i njegove dugoro~ne snage. To je tako|e razlog {to je pangermanska partija u Nema~koj (Alldeutschen), koja nikad nije prekora~ila granicu obi~nog {ovinizma, ostala tako krajnje sumnji~ava i nesklona da prihvati {irom ispruène ruke svoje austrijske germanske bra}e. Taj austrijski pokret imao je za cilj vi{e od dolaska na vlast, vi{e od zauzimanja dràvne ma{inerije. On je èleo revolucionarnu reorganizaciju Srednje Evrope u kojoj bi austrijski Nemci, zajedno sa nema~kim Nemcima, postali vladaju}i narod, u kojoj bi svi ostali narodi sa tog podru~ja bili dràni u istoj vrsti poluropstva kao slovenske nacije u Austriji. Zbog te bliske sklonosti ka imperijalizmu i temeljne promene koju je austrijski pangermanski pokret uneo u koncept nacionalnog, moramo da odloìmo raspravu o njemu. On nije, ~ak ni po svojim posledicama, prosta priprema pokreta u devetnaestom veku; vi{e nego ijedna druga vrsta antisemitizma, on pripada na{em sopstvenom vremenu.

48 Citirano iz Pichl, op. cit.

46

ANTISEMITIZAM

Stvari sasvim druga~ije stoje sa francuskim antisemitizmom. Drajfusova afera iznela je na videlo sve druge elemente antisemitizma devetnaestog veka u njihovim ~isto ideolo{kim i politi~kim aspektima; ono {to je izraslo iz posebnih uslova nacionalne dràve jeste kulminacija antisemitizma. Ipak, njegova nasilna forma nagove{tavala je budu}i razvoj, tako da je ponekad izgledalo da glavni glumci te afere izvode ogromnu generalnu probu za predstavu koja treba da bude odloèna za vi{e od tri decenije. Ona je okupila sve javne i podzemne, politi~ke i dru{tvene izvore koji su doveli do toga da jevrejsko pitanje prevlada u devetnaestom veku; prerano izbijanje tog pitanja, s druge strane, zadràlo ga je u okviru tipi~ne ideologije devetnaestog veka koja, iako je nadìvela sve francuske vlade i politi~ke krize, nikad nije sasvim odgovarala politi~kim uslovima dvadesetog veka. Kada je, posle poraza 1940, francuski antisemitizam sa vladom u Vi{iju, dobio jedinstvenu priliku, imao je zastareo i, za glavne ciljeve, dosta beskoristan karakter, {to nema~ki nacisti~ki autori nikad nisu propu{tali da istaknu.49 On nije imao mnogo uticaja na formiranje nacizma i ostao je mnogo zna~ajniji sam po sebi nego kao aktivni istorijski ~inilac u kona~noj katastrofi. Glavni razlog za ova korisna ograni~enja bio je taj {to francuske antisemitske partije, iako nasilne na doma}oj sceni, nisu imale nadnacionalne aspiracije. One su ipak pripadale najstarijoj i najrazvijenijoj nacionalnoj dràvi u Evropi. Niko od antisemita nikada nije ozbiljno poku{ao da organizuje “partiju nad partijama” ili da kao partija zavlada dràvom, bez ikakve svrhe osim partijskog interesa. Nekoliko izvr{enih coups d’etat, koji bi se mogli pripisati savezu izme|u antisemita i vi{ih vojnih oficira, bilo je sme{no neadekvatno i o~igledno neodlu~no izvedeno.50 Godine 1898. u Parlament je, uz pomo} antisemitske kampanje, izabrano nekih devetnaest ~lanova, ali to je ujedno bio vrhunac koji nikada vi{e nije dostignut i s koga je pad bio brz. Ta~no je, s druge strane, da je to bio najraniji primer uspeha antisemitizma kao katalizatora za sva druga politi~ka pitanja. To se moè pripisati nedostatku autoriteta Tre}e republike koja je bila izglasana sa veoma tankom ve}inom. U o~ima masa, dràva je izgubila svoj presti` zajedno sa monarhijom, pa napadi na dràvu nisu vi{e bili svetogr|e. Prva nasilja u Francuskoj upadljivo li~e na sli~na vrenja u austrijskoj i u nema~koj republici posle Prvog svetskog rata. Nacisti~ka diktatura se tako ~esto povezivala sa takozvanom “dràvnom religijom” da su ~ak i istori~ari ostali pomalo slepi za jasnu ~injenicu da su nacisti izvukli prednost iz potpunog sloma dràvne religije koju je izvorno nosio knez, koji je na prestolu sedeo po 49 Vidi posebno Walfried Vernunft, “Die Hintergründe des französischen Antisemitizmus”, u Nationalsozialistische Monatshefte, jun 1939. 50 Vidi IV poglavlje.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

47

milosti boìjoj, do ~ega nikada nije dolazilo u republici. U Francuskoj, pedeset godina pre nego {to su evropske zemlje bile potresene ovim op{tim nestankom oboàvanja, dràvna religija je preìvela mnoge poraze. Bilo je mnogo lak{e napasti Jevreje i vladu tamo nego u Srednjoj Evropi, gde su napadani Jevreji da bi se napala vlada. Francuski antisemitizam je, {tavi{e, toliko stariji od svojih evropskih pandana koliko i francuska emancipacija Jevreja, koja datira jo{ od kraja osamnaestog veka. Za predstavnike prosvetiteljstva je prezir prema Jevrejima bio ne{to sasvim normalno; oni su u njima videli povratak mra~nog doba i mrzeli su ih kao finansijske me{etare aristokratije. Jedini jasni prijatelji Jevreja u Francuskoj bili su konzervativni pisci koji su antijevrejsko drànje ìgosali kao “jednu od omiljenih teza osamnaestog veka”.51 Za svakog malo liberalnijeg ili radikalnijeg pisca postalo je skoro tradicija da upozorava na Jevreje kao varvare koji jo{ uvek ìve pod upravom patrijarha i ne poznaju drugu dràvu.52 Tokom Francuske revolucije i posle nje, francuski kler i francuski aristokrati priklju~ili su se op{tem antijevrejskom raspoloènju, iako iz drugih, materijalnijih razloga. Oni su optuìli revolucionarnu vladu da je naredila prodaju crkvenog imanja kako bi isplatila “Jevreje i trgovce kojima je du`na.”53 Ovi stari argumenti, nekako preìveli kroz neprestanu borbu izme|u crkve i dràve u Francuskoj, potpirivali su op{te nasilje i ogor~enje koje su podstakle druge, modernije snage s kraja veka. Uglavnom zbog jake podr{ke klera antisemitizmu, francuski socijalisti~ki pokret je najzad odlu~io da stane protiv antisemitske propagande u Drajfusovoj aferi. Do tada, me|utim, francuski levi~arski pokreti devetnaestog veka izraàvali su antipatiju prema Jevrejima. Oni su jednostavno sledili tradiciju prosvetiteljstva osamnaestog veka, koje je bilo izvor liberalizma i radikalizma, a antijevrejsko drànje su smatrali sastavnim delom antiklerikalizma. Ta raspoloènja levice bila su oja~ana i ~injenicom da su alza{ki Jevreji nastavili da ìve od pozajmljivanja novca seljacima, praksa koja je ve} izazvala Napoleonov dekret iz 1808. Po{to su se uslovi u Alzasu promenili, levi~arski antisemitizam na{ao je novi izvor snage u finansijskoj politici ku}e Rot{ild, koja je igrala veliku ulogu u finansiranju Burbona, odràvala bliske veze sa Lujem Filipom i procvetala pod Napoleonom III. 51 Vidi J. de Maistre, Les Soirées de St. Petersburg, 1821, II, 55. 52 Charles Fourier, Noveau Monde Industriel, 1829, Oeuvres Complètes, tom V 1841. p. 421. Za Furijeove antijevrejske doktrine vidi tako|e Edmund Silberner “Charles Fourier on the Jewish Question” u Jewish Social Studies, oktober 1946. 53 Vidi list Le patriote Français, br. 457, 8. novembar 1790. Citirano iz Clemens August Hoberg, “Die geistigen Grundlagen des Antisemitismus im modernen Frankreich”, u Forschungen zur Judenfrage, 1940, tom IV.

48

ANTISEMITIZAM

Iza tih o~iglednih i prili~no ve{ta~kih podsticaja za antijevrejsko drànje postojao je i jedan dublji razlog, koji je bio presudan za celu strukturu specifi~nog francuskog radikalizma, a koji je uspeo skoro da okrene ceo francuski levi~arski pokret protiv Jevreja. Bankari su u Francuskoj bili mnogo stroì nego u drugim kapitalisti~kim zemljama a francuska industrija posle kratkog uspona nakon Napoleona III, zaostajala je tako daleko za drugim nacijama da su prekapitalisti~ke socijalisti~ke tendencije i dalje imale znatan uticaj. Nià srednja klasa, koja je u Austriji i Nema~koj postala antisemitska tek tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su ti ljudi bili ve} toliko o~ajni da su se mogli upotrebiti za reakcionarnu politiku isto kao i za novu politiku gomile, u Francuskoj je bila antisemitska pedesetak godina ranije, kada je, uz pomo} radni~ke klase, iznela revoluciju 1848. do kratke pobede. êtrdesetih, kada je Tusnel objavio svoje Les Juifs, Rois de l’Epoque, najva`niju knjigu u pravoj poplavi pamfleta protiv Rot{ildovih, cela levi~arska {tampa, u to vreme glasilo revolucionarne srednje niè klase, primila ga je s puno entuzijazma. Njihovo raspoloènje, kao {to je iskazao Tusnel, iako manje artikulisano i manje razra|eno, nije se mnogo razlikovalo od raspoloènja mladog Marksa, a Tusnelov napad na Rot{ildove bio je samo manje darovita i razra|enija varijanta pisama iz Pariza koja je Berne pisao petnaest godina ranije.54 Oba ova Jevrejina su, tako|e, uzeli jevrejskog bankara kao centralnu figuru kapitalisti~kog sistema, i ta gre{ka je vr{ila zna~ajan uticaj na op{tinsku i niù vladinu birokratiju u Francuskoj sve do na{eg vremena.55 Svakako da ova provala antijevrejskog ose}anja, pothranjivana ekonomskim sukobom izme|u bankara Jevreja i njihove o~ajne klijentele, nije kao vaàn ~inilac u politici trajala duè od sli~nih provala sa ~isto ekonomskim ili dru{tvenim motivima. Dvadeset godina vladavine Napoleona III bilo je doba napretka i sigurnosti francuskih Jevreja, veoma nalik na dve decenije pre izbijanja Prvog svetskog rata u Nema~koj i Austriji. 54 Marksov esej o jevrejskom pitanju je dovoljno poznat da ne specifikujem citat. Po{to su Berneovi izrazi zbog ~isto polemi~kog i neteorijskog karaktera danas zaboravljeni, citiramo iz 72. pisma iz Pariza (januara 1832): “Rot{ild je poljubio papi ruku... Najzad je nastupio poredak koji je Bog zamislio kada je stvarao svet. Siroma{ni hri{}anin ljubi papino stopalo, a bogati Jevrejin mu ljubi ruku. Da je Rot{ild dobio svoj rimski zajam po 60 procenata umesto 65 i da je mogao da po{alje kardinalu-komorniku vi{e od deset hiljada dukata, oni bi mu dozvolili da zagrli svetog oca... Ne bi li to bila najve}a sre}a za svet da se povuku svi kraljevi i da se porodica Rot{ild stavi na presto?” Briefe aus Paris. 1830-1833. 55 Ovaj stav je dobro opisao gradski savetnik Pol Brus u uvodu za ~uveno delo Sezara Lambroza o antisemitizmu (1899). Karakteristi~ni deo rasprave sadrì se u slede}em: “Malom vlasniku radnje treba kredit, a mi znamo kako je lo{e organizovan i kako je skup kredit u ovo vreme. I ovde mali trgovci stavljaju odgovornost na bankara Jevrejina. Sve dole do radnika – to jest onih radnika koji nemaju jasnu ideju nau~nog socijalizma – svi misle da se revolucija unapre|uje ako op{toj eksproprijaciji kapitalista prethodi eksproprijacija jevrejskih kapitalista koji su najtipi~niji i ~ija su imena najpoznatija masama.”

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

49

Jedina vrsta francuskog antisemitizma koja je zapravo ostala jaka i nadìvela dru{tveni antisemitizam, kao i prezrivo pona{anje antiklerikalno nastrojenih intelektualaca, bila je povezana sa op{tom ksenofobijom. Naro~ito posle Prvog svetskog rata, strani Jevreji postali su prototip svih stranaca. Diferencijacija izme|u doma}ih Jevreja i onih koji su “napali” zemlju sa istoka vr{ila se u svim zemljama Zapadne i Srednje Evrope. Poljski i ruski Jevreji tretirani su u Nema~koj i Austriji na isti na~in kao rumunski i nema~ki Jevreji u Francuskoj, ba{ kao {to su u Nema~koj Jevreji iz Pozena ili u Austriji iz Galicije bili tretirani sa istim snobovskim prezirom kao u Francuskoj Jevreji iz Alzasa, ali je samo u Francuskoj ova diferencijacija dobila toliki zna~aj na doma}oj sceni – verovatno zbog ~injenice {to su se Rot{ildovi, koji su vi{e nego igde drugde bili `rtva antijevrejskih napada, naselili u Francusku dolaze}i iz Nema~ke, tako da je od izbijanja Drugog svetskog rata postalo normalno da se Jevreji sumnji~e za simpatizerstvo prema narodnom neprijatelju. Nacionalisti~ki antisemitizam, bezopasan u pore|enju sa modernim pokretima, u Francuskoj nikad nije bio monopol reakcionara i {ovinista. U toj se ta~ki pisac @an @irodu, ministar za propagandu u Daladijeovoj ratnoj vladi, potpuno slagao56 sa Petenom i vladom u Vi{iju, koja tako|e, ma koliko se trudila da zadovolji Nemce, nije mogla da probije ograni~enja ove staromodne antipatije prema Jevrejima. Proma{aj je bio sasvim uo~ljiv otkad su Francuzi proizveli jednog istaknutog antisemitu koji je otkrio svu snagu i mogu}nosti novog oru`ja. To {to je taj ~ovek bio uvaèni romansijer, osobenost je prilika u Francuskoj, gde antisemitizam nikada i nije bio dru{tveno i intelektualno ozlogla{en kao u drugim zemljama. Luj Ferdinan Selin imao je prostu tezu, bezazlenu, sa upravo onom ideolo{kom ma{tovito{}u koja je nedostajala mnogo racionalnijim francuskim antisemitima. On je tvrdio da su Jevreji spre~ili evoluciju Evrope u politi~ku celinu, izazvali sve evropske ratove od 843. i zaverili se da poru{e i Francusku i Nema~ku izazivaju}i njihovo uzajamno neprijateljstvo. Selin je predlagao ovo fantasti~no obja{njenje istorije u svojoj Ecole des Cadavres, pisanoj u vreme Minhenskog pakta i objavljenoj prvih meseci rata. Jedan raniji pamflet na tu temu, Bagatelle pour un Massacre (1938), iako nije sadrào novi klju~ za evropsku istoriju, ve} je imao znatno mo56 Za iznena|uju}i kontinuitet francuskih antisemitskih argumenata uporedi, na primer, [arl Furijeovu sliku Jevrejina “Iskariotskog” koji dolazi u Francusku sa 100.000 funti, sme{ta se u grad sa {est konkurenata na svom polju, istiskuje sve konkurentske ku}e, zgr}e veliko bogatstvo i vra}a se u Nema~ku (u Théorie des quatre mouvements, 1808, Oeuvres Complètes 88 ff.), sa @iroduovom slikom 1939: “Infiltracijom ~iju tajnu sam uzalud poku{avao da otkrijem, stotine hiljada A{kenaza koji su pobegli iz poljskih i rumunskih geta u{li su u na{u zemlju... elemini{u}i na{e sugra|ane i u isto vreme uni{tavaju}i njihove profesionalne obi~aje i tradicije... i uspe{no se brane}i od svih popisa stanovni{tva, poreza i rada.” U Pleins Pouvoirs, 1939.

50

ANTISEMITIZAM

derniji pristup; on je izbegavao sve ograni~avaju}e razlike izme|u doma}ih i stranih Jevreja, izme|u dobrih i lo{ih i nije se baktao sa razra|enim zakonskim predlozima (posebna odlika francuskog antisemitizma), ve} je i{ao pravo u sr` stvari i zahtevao masakr svih Jevreja. Selinovu prvu knjigu veoma su dobro primili vode}i francuski intelektualci, koji su bili delom zadovoljni napadom na Jevreje, a delom uvereni da to nije ni{ta vi{e do nova literarna fantazija.57 Iz potpuno istih razloga francuski fa{isti nikli na doma}em tlu nisu uzeli Selina ozbiljno, uprkos ~injenici {to su oduvek znali da je on jedini pravi antisemit u Francuskoj. Uro|eni zdrav razum francuskih politi~ara i njihova duboko ukorenjena pristojnost spre~ili su ih da prihvate {arlatana i ludaka. Rezultat je bio taj da su ~ak Nemci, koji su bili savesniji, u svojim uzaludnim naporima da ubede francuski narod da bi istrebljenje Jevreja bilo lek za sve pod suncem morali i dalje da koriste neprikladne pristalice kao {to su Musolinijev sledbenik Dorio, i Peten, stari francuski {ovinist bez razumevanja ikakvog modernog problema. Na~in na koji se ta situacija razvijala tokom godina francuske zvani~ne, pa ~ak i nezvani~ne spremnosti na saradnju sa nacisti~kom Nema~kom, jasno pokazuje kako je neefikasan antisemitizam devetnaestog veka bio za nove politi~ke potrebe dvadesetog, ~ak i u zemlji u kojoj je dostigao svoj pun razvoj i nadìveo sve druge promene u javnom mnjenju. Nije va`no {to su sposobni novinari devetnaestog veka kao Eduar Drimon, pa ~ak i veliki savremeni pisci kao @or` Bernanos, doprinosili stvari kojoj su mnogo bolje sluìli ludaci i {arlatani. To {to Francuska, iz raznih razloga, nikada nije razvila pravu imperijalisti~ku partiju, pokazalo se kao presudno. Kao {to su mnogi francuski kolonijalni politi~ari isticali58, samo bi francusko-nema~ki savez omogu}io Francuskoj da se takmi~i sa Engleskom u podeli sveta i da se uspe{no uklju~i u grabe` oko Afrike. Iako Francuska nikad nije popustila isku{enju da se u tome nadme}e, uprkos svoj svojoj kivnosti i neprijateljstvu prema Velikoj Britaniji, ona je bila i ostala nation par exellence na Kontinentu, iako je njena va`nost slabila, pa su se ~ak i njeni slabi imperijalisti~ki poku{aji zavr{avali novim pokretima za nacionalnu nezavisnost. Kako se, {tavi{e, njen antisemitizam hranio ~isto nacionalnim sukobom sa Nema~kom, jevrejskoj stvari je skoro automatski oduzeta velika uloga u imperijalisti~koj politici, uprkos uslovima u Alìru, gde je me{ano stanovni{tvo doma}ih Jevreja i Arapa moglo biti plodno tle.59 Prosto i brutalno 57 Vidi posebno kriti~ku diskusiju u Nouvelle Revue Française Marcel Arlanda (februar 1938) koji tvrdi da je Selinova pozicija su{tinski “solide”. Andre @id (april 1938) misli da je Selin opisuju}i samo jevrejsku “spécialité” uspeo da naslika ne realnost ve} samu halucinaciju koju realnost izaziva. 58 Vidi na primer René Pion, France et Allemagne, 1912. 59 Neki aspekti jevrejskog pitanja u Alìru obra|eni su u autorkinom ~lanku “Why the Crémieux Decree was Abrogated”, u Contemporary Jewish Record, april 1943.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

51

razaranje francuske nacionalne dràve nema~kom agresijom, parodija nema~ko-francuskog saveza posle nema~ke okupacije i francuskog poraza, moglo je da dokaè koliko je malo sopstvene snage ova nation par exellence ponela u na{e vreme iz slavne pro{losti; ona nije promenila svoju politi~ku strukturu. V: Zlatno doba sigurnosti SAMO DVE DECENIJE su delile privremeno slabljenje antisemitskog pokreta od izbijanja Prvog svetskog rata. Taj je period dobro opisan kao “zlatno doba sigurnosti”,60 jer je malo onih koji su tada ìveli osetilo unutarnju slabost jedne o~igledno staromodne politi~ke strukture koja je, uprkos svim proricanjima bliske propasti, sa neobja{njivo monotonom tvrdoglavo{}u nastavila da ìvotari u la`nom sjaju. Rame uz rame i o~igledno sa neumanjenom stabilno{}u, uspeli su da se odrè anahroni despotizam u Rusiji, korumpirana birokratija u Austriji, priglupi militarizam u Nema~koj i neodlu~na republika u neprestanoj krizi u Francuskoj – sve one jo{ uvek u senci mo}i svetskih razmera Britanske imperije. Nijedna od tih vlada nije bila naro~ito popularna i sve su se one suo~ile sa sve ja~om doma}om opozicijom; ali nigde nije izgledalo da postoji ozbiljna politi~ka volja za radikalnom promenama politi~kih prilika. Evropa je bila isuvi{e zauzeta ekonomskim {irenjem da bi ijedna nacija ili dru{tveni sloj ozbiljno uzeli politi~ka pitanja u svoje ruke. Sve je moglo da se nastavi po starom jer niko nije mario. Ili, o{troumnim êstertonovim re~ima: “Sve je i dalje postojalo pori~u}i da postoji.”61 Ogroman rast industrijske i ekonomske mo}i doveo je do stalnog slabljenja ~isto politi~kih ~inilaca, dok su u isto vreme ekonomske snage postale dominantne u me|unarodnoj igri vlasti. Mislilo se da je vlast sinonim za ekonomsku mo} pre nego {to su ljudi otkrili da su ekonomska i industrijska mo} samo njeni moderni preduslovi. U izvesnom smislu, ekonomska mo} bi mogla da poljulja vlade jer one u ekonomiju imaju istu veru kao i ~isti biznismeni koji su ih odnekud uverili da dràvni instrumenti nasilja treba da se koriste samo kao za{tita poslovnih interesa i nacionalnog poseda. Veoma kratko vreme je bilo neke istine u primedbi Valtera Ratenaua da 300 ljudi, koji se svi me|usobno poznaju, drè sudbinu sveta u svojim rukama. To ~udno stanje trajalo je ta~no do 1914, kada su samom 60 Termin [tefana Cvajga koji je tako imenovao period do Prvog svetskog rata u The World of Yesterday: An Autobiography, 1943. 61 Za odli~an opis Britanskog ministarstva unutra{njih poslova vidi G. K. Chesterton, The Return of Don Quixote, koji se nije pojavio do 1927. ali je bio “planiran i delimi~no napisan pre rata”.

52

ANTISEMITIZAM

~injenicom rata, mase izgubile veru u sudbinski karakter ekonomske ekspanzije. Jevreji su pojavom zlatnog doba sigurnosti bili obmanuti vi{e nego ijedan drugi evropski narod. Izgledalo je da je antisemitizam stvar pro{losti; {to su vi{e vlade gubile mo} i ugled, manje se pa`nje obra}alo Jevrejima. Po{to je dràva igrala sve ograni~eniju i prazniju reprezentativnu ulogu, politi~ka reprezentacija teìla je da postane jedna vrsta teatarske predstave promenljivog kvaliteta, dok samo pozori{te nije u Austriji postalo ìà nacionalnog ìvota, institucija ~iji je javni zna~aj bio ve}i od zna~aja Parlamenta. Teatarski kvalitet politi~ke sfere postao je tako o~it da se pozori{te moglo pojaviti kao carstvo realnosti. Sve ve}i uticaj krupnog biznisa na dràvu i slabljenje potrebe dràve za jevrejskim uslugama pretili su da }e se jevrejsko bankarstvo ugasiti i naterali Jevreje na izvesne promene u zanimanjima. Prvi znak slabljenja jevrejskih bankarskih ku}a bio je njihov gubitak ugleda i mo}i u okviru jevrejskih zajednica. One nisu vi{e bile dovoljno jake da centralizuju i do izvesne mere monopolizuju jevrejsko bogatstvo. Sve je vi{e Jevreja ostavljalo dràvne finansije u korist nezavisnog biznisa. Pored snabdevanja vojske i vlade hranom i ode}om, rasla je jevrejska trgovina hranom i ìtom i industrija ode}e, u kojima su oni ubrzo stekli istaknute poloàje u svim zemljama; zalagaonice i me{ovite radnje u provincijskim gradi}ima bile su prete~e robnih ku}a u velikim gradovima. To ne zna~i da je odnos izme|u Jevreja i vlada prestao, ali je u njega bilo uklju~eno manje pojedinaca, tako da na kraju tog perioda imamo skoro istu sliku kao na po~etku: nekoliko Jevreja na va`nim finansijskim poloàjima sa malom ili nikakvom vezom sa {irim slojem jevrejske srednje klase. Mnogo va`nija od {irenja nezavisne jevrejske trgova~ke klase bila je jedna druga promena strukture zanimanja. Jevreji Srednje i Zapadne Evrope dostigli su ta~ku zasi}enja u bogatstvu i ekonomskom poloàju. To je mogao biti trenutak da oni pokaù da li zapravo èle novac radi novca ili radi vlasti. U prvom slu~aju oni su mogli da pro{ire trgovinu i da je prenesu naslednicima; u drugom su mogli da se ja~e uvreè u dràvne poslove i da se bore za uticaj krupnog biznisa i industrije na vlade. Ali oni nisu uradili ni{ta od toga. Naprotiv, sinovi bogatih biznismena i, u manjem stepenu, sinovi bankara napustili su karijere svojih o~eva radi slobodnih profesija ili ~isto intelektualnih zanimanja, {to sebi nisu mogli da priu{te nekoliko generacija ranije. Ono ~ega se nekada nacionalna dràva toliko bojala, ra|anje jevrejske inteligencije, sada se zbivalo fantasti~nom brzinom. Navala jevrejskih sinova iz bogatih porodica na kulturna zanimanja posebno je zapaèna u Nema~koj i Austriji, gde je veliki deo kulturnih institucija, kao {to su novine, izdava{tvo, muzika i pozori{te, postao jevrejsko preduzetni{tvo.

JEVREJI, NACIONALNA DR@AVA I RO\ENJE ANTISEMITIZMA

53

Ono {to je postalo mogu}e zahvaljuju}i tradicionalnoj jevrejskoj naklonosti i po{tovanju prema intelektualnim zanimanjima, dovelo je do stvarnog raskida sa tradicijom i do intelektualne asimilacije i nacionalizacije va`nih slojeva zapadno-srednjoevropskih Jevreja. Politi~ki, to je zna~ilo osloba|anje Jevreja od za{tite dràve, ja~anje svesti o zajedni~koj sudbini sa ostalim sugra|anima i neprestano slabljenje veza koje su od Jevreja stvorile me|uevropski element. U dru{tvenom smislu, jevrejski intelektualci bili su prvi koji su kao grupa imali potrebu i èlju da se priklju~e nejevrejskom dru{tvu. Dru{tvena diskriminacija, sitna stvar za njihove o~eve, koji nisu marili za dru{tveno me{anje sa nejevrejima, za njih je postala ogroman problem. Traè}i put u dru{tvo, ova grupa je bila primorana da prihvati obrasce dru{tvenog pona{anja koje su postavili Jevreji pojedinci prihva}eni u dru{tvu tokom devetnaestog veka kao izuzeci od pravila diskriminacije. Ona je brzo otkrila silu koja otvara sva vrata, “blistavu mo} Slave” – kako kaè [tefan Cvajg, koju je stogodi{nja idolatrizacija genija u~inila neodoljivom. Ono {to je jevrejsku potragu za slavom razlikovalo od op{te idolatrizacije slave toga vremena jeste {to Jevreji nisu za nju bili zainteresovani zbog sebe samih. @iveti sa oreolom slave bilo je va`nije nego postati slavan; tako su postali izuzetni recenzenti, kriti~ari, kolekcionari i organizatori onoga {to je bilo slavno. “Blistava mo}” bila je vrlo sna`na dru{tvena sila pomo}u koje su dru{tveni besku}nici mogli da stvore sebi dom. Jevrejski intelektualci su, drugim re~ima, poku{ali, a donekle i uspeli, da postanu ìvi kohezioni element koji slavne li~nosti i povezuje kao dru{tvo slavnih, koje je po definiciji me|unarodno, jer duhovna dostignu}a prevazilaze nacionalne granice. Op{te slabljenje politi~kih ~inilaca, koje je za dve decenije stvorilo uslove gde realnost i privid, politi~ka realnost i pozori{na predstava lako mogu da parodiraju jedna drugu, sada je Jevrejima omogu}ilo da postanu predstavnici nekog nedefinisanog me|unarodnog dru{tva u kome nacionalne predrasude vi{e nisu zna~ajne. I, dosta paradoksalno, izgleda da je to internacionalno dru{tvo bilo jedino koje je dopustilo nacionalizaciju i asimilaciju svojih jevrejskih ~lanova; austrijskom Jevrejinu je bilo mnogo lak{e da u Francuskoj bude prihva}en kao Austrijanac nego u Austriji. La`ni kosmopolitizam ove generacije, ova izmi{ljena nacionalnost koju su oni isticali ~im se pominjalo njihovo jevrejsko poreko, delimi~no je ve} li~ila na one paso{e koji su svojim vlasnicima davali pravo da borave u svakoj zemlji osim u onoj koja ih je izdala. Po samoj svojoj prirodi, ovi uslovi su mogli da dovedu Jevreje na istaknuto mesto, upravo kad su njihove delatnosti, njihovo zadovoljstvo i sre}a u dru{tvu dokazali da oni, kao grupa, zapravo ne èle ni novac ni vlast. Po{to su se ozbiljni dràvnici i publicisti sada bavili jevrejskim pitanjem manje nego ikada od emancipacije i po{to je antisemitizam skoro

54

ANTISEMITIZAM

potpuno nestao sa otvorene politi~ke scene, Jevreji su postali simbol dru{tva kao takvog i predmet mr`nje za sve one koje dru{tvo nije prihvatilo. Kako je antisemitizam izgubio utemeljenje u posebnim uslovima koji su uticali na njegov razvoj tokom devetnaestog veka, njega su se latili {arlatani i ludaci i razradili ga u onu ~udnu sme{u poluistina i zbrkanih predrasuda koje su kolale Evropom posle 1914, u ideologiju svih frustriranih i ogor~enih ljudi. Po{to se jevrejsko pitanje u svom dru{tvenom aspektu pretvorilo u katalizator dru{tvenog nemira, {to se okon~alo ideolo{kom kristalizacijom dezintegrisanog dru{tva oko mogu}eg masakra Jevreja, bilo bi va`no ukazati na neke od glavnih crta dru{tvene istorije emancipovanih Jevreja u buròaskom dru{tvu pro{log veka.

TRE]E

P

P O G L AV L J E :

Jevreji i dru{tvo

OLITI^KO NEZNANJE Jevreja je veoma dobro odgovaralo njihovoj specijalnoj ulozi i ukorenjenosti u sferu dràvnog biznisa i njihovoj predrasudi prema narodu a naklonosti prema vlasti, ali ih je u~inilo slepim za politi~ke opasnosti antisemitizma i uzrokovalo njihovu preosetljivost na sve oblike dru{tvene diskriminacije. Kako su se uporedo razvili, te{ko je bilo jasno uo~iti razliku izme|u antisemitizma kao politi~kog argumenta i puke antipatije. Me|utim, problem je u tome {to su izrasli iz sasvim razli~itih aspekata emancipacije: politi~ki antisemitizam razvio se zato {to su Jevreji bili posebna zajednica, dok se dru{tvena diskriminacija poja~ala zbog sve ve}e jednakosti Jevreja sa ostalim grupama. Jednakost poloàja, iako je to svakako preduslov za pravi~nost, spada me|utim me|u najve}e i najneizvesnije poduhvate modernog ~ove~anstva. [to su uslovi ravnopravniji, manje su obja{njive razlike koje realno postoje me|u ljudima; a tako grupe i pojedinci postaju sve manje ravnopravni. Ovaj zamr{en odnos iza{ao je u potpunosti na videlo ~im se jednakost nije vi{e posmatrala u svetlu nekog svemo}nog bi}a kakvo je Bog ili neizbe`ne zajedni~ke sudbine kakva je smrt. Kad god jednakost postane svetovna ~injenica po sebi, bez ikakvog merila kojim bi se mogla proceniti ili objasniti, zanemarljive su {anse da }e je kao obi~an radni princip usvojiti politi~ka organizacija u kojoj ina~e nejednaki ljudi imaju ista prava; mnogo je verovatnije da }e ona biti zamenjena za uro|eni kvalitet svakog pojedinca koji je “normalan” ako je kao i svaki drugi, a “nenormalan” ako se slu~ajno razlikuje. Ovo izopa~avanje jednakosti od politi~kog u dru{tveni koncept je mnogo opasnije ako dru{tvo ostavlja malo prostora posebnim grupama i pojedincima, jer tada njihove razlike postaju sve upadljivije. Veliki izazov modernom dobu i posebna opasnost je {to se u njemu ~ovek prvi put suo~io sa ~ovekom bez za{tite okolnosti i situacija koje ljude ~ine razli~itima. I to je upravo bio taj novi koncept jednakosti koji je moderne rasne odnose u~inio tako te{kim, jer se ovde susre}emo sa prirodnim razlikama koje se ne mogu umanjiti nikakvim mogu}im i pojmljivim promenama poloàja. Naime jednakost zahteva da ja vidim svaku jedinku kao sebi ravnu, pa zato sukobi me|u razli~itim grupama, koje su iz nekih li~nih razloga nesklone da daju jedne drugima tu osnovnu jednakost, uzimaju ovako uàsno okrutne oblike.

56

ANTISEMITIZAM

Zbog toga, {to su Jevreji bili u ravnopravnijem poloàju, to su vi{e iznena|ivale jevrejske razlike. Ova nova svest je dovela do kivnosti dru{tva prema Jevrejima, ali je njih istovremeno u~inila ~udno privla~nima; te sloène reakcije odredile su dru{tvenu istoriju zapadnoevropskih Jevreja. Diskriminacija je, me|utim, kao i privla~nost, politi~ki jalova. One nisu stvorile ni politi~ki pokret protiv Jevreja niti su im na bilo koji na~in sluìle za za{titu od neprijatelja, ali su ipak uspele da zatruju dru{tvenu atmosferu, da spre~e sve dru{tvene spojeve Jevreja i nejevreja i imale su kona~an odraz na pona{anje samih Jevreja. Formiranje tipa Jevrejina imalo je veze sa obema – sa posebnom diskriminacijom i sa posebnom naklono{}u. Dru{tvena antipatija prema Jevrejima, sa promenljivim oblicima diskriminacije, nije u~inila mnogo politi~ke {tete u evropskim dràvama, jer prava dru{tvena i ekonomska jednakost nikad nije ni bila postignuta. Po svemu sude}i, nove klase su se razvijale kao grupe kojima se po ro|enju pripada. Nema sumnje da je dru{tvo moglo da dopusti da se Jevreji jedino u tom okviru uspostave kao posebna grupa. Situacija bi bila potpuno druga~ija da je, kao u Sjedinjenim Dràvama, jednakost uzeta kao re{ena stvar; da je svaki ~lan dru{tva – iz bilo kog sloja – bio ~vrsto uveren da sposobno{}u i uz sre}u moè postati junak pri~e o uspehu. U takvom dru{tvu diskriminacija postaje jedno sredstvo razlikovanja, jedna vrsta univerzalnog zakona prema kome se odre|ene grupe mogu na}i izvan sfere gra|anske, politi~ke i ekonomske jednakosti. Tamo gde diskriminacija nije povezana samo sa jevrejskom stvari, ona moè postati osnov diskriminacije za politi~ki pokret koji sve prirodne te{ko}e i sukobe jedne mnogonacionalne zemlje ho}e da re{i nasiljem, vladavinom gomile i prostom vulgarno{}u rasnog koncepta. Jedan od paradoksa ameri~ke dràve koji najvi{e obe}ava ali je i najopasniji jeste {to se ona usudila da ostvari jednakost na bazi fizi~ki i istorijski najmanje jednakog stanovni{tva na svetu. U Sjedinjenim Dràvama dru{tveni antisemitizam moè jednog dana postati veoma opasno jezgro nekog politi~kog pokreta.1 U Evropi je on, me|utim, imao malog uticaja na uspon politi~kog antisemitizma. 1 Iako su Jevreji vi{e od drugih grupa ostali van homogenog stanovni{tva u evropskim zemljama, iz toga ne sledi da njima preti diskriminacija vi{e nego drugim grupama u Americi. Zapravo, do sada nisu Jevreji ve} Crnci – po prirodi i istoriji najmanje jednaki me|u svim narodima Amerike – podneli teret dru{tvene i ekonomske diskriminacije. Ovo bi se ipak moglo promeniti ako bi politi~ki pokret ikada izrastao iz ove ~isto dru{tvene diskriminacije. Tada bi Jevreji mogli vrlo brzo da postanu glavni predmet mr`nje iz prostog razloga {to su oni, jedini me|u svim drugim grupama, sami ispoljili, u okviru svoje istorije i religije, dobro poznat princip separacije. To nije slu~aj sa Crncima i Kinezima kojima zato preti manja politi~ka opasnost, iako se oni mo`da vi{e razlikuju od ve}ine nego Jevreji.

JEVREJI I DRU[TVO

57

I: Izme|u parija i skorojevi}a DRAGOCENA ravnoteà izme|u dru{tva i dràve, na kojoj je nacionalna dràva po~ivala dru{tveno i politi~ki, donela je ~udan zakon koji propisuje pristup Jevreja dru{tvu. Tokom 150 godina koliko su Jevreji zaista ìveli po strani a ne tek u susedstvu zapadnoevropskih naroda, oni su dru{tvenu slavu uvek morali da pla}aju politi~kom bedom, a politi~ki uspeh dru{tvenom ponièno{}u. Asimilacija, u smislu prihva}enosti od strane nejevrejskog dru{tva, bila im je data samo dok su bili jasno izdvojeni izuzeci iz jevrejske mase, iako su sa ovom i dalje delili iste restriktivne i poniàvaju}e politi~ke uslove, ili kasnije, samo kad su, posle zavr{ene emancipacije i dru{tvene izolacije koja je iz toga proiza{la, njihov politi~ki status ve} uzdrmali antisemitski pokreti. Dru{tvo, suo~eno sa politi~kom, ekonomskom i zakonskom ravnopravno{}u Jevreja, sasvim jasno je pokazalo da nijedna od njegovih klasa nije spremna da im prizna dru{tvenu ravnopravnost i da }e jedino izuzeci jevrejskog naroda biti prihva}eni. Jevreji koji su razumeli ~udan kompliment da su oni izuzeci, izuzetni Jevreji, sasvim dobro su znali da im sama ta dvosmislenost – da su oni Jevreji a ipak verovatno nisu nalik na Jevreje – otvara vrata u dru{tvo. Ako su èleli ovu vrstu op{tenja, poku{avali su, tako, “da budu a da ipak ne budu Jevreji”.2 Taj prividni paradoks imao je zapravo vrlo ~vrst osnov. Nejevrejsko dru{tvo je odlu~ilo da prido{lica bude tako “obrazovan” kao i ono samo i da, iako se ne pona{a kao “obi~an Jevrejin”, on bude i stvara ne{to neobi~no, jer, napokon, on jeste Jevrejin. Svi zagovornici emancipacije pozivali su na asimilaciju, to jest, prilago|avanje dru{tvu i primanje u dru{tvo, {to su oni smatrali ili preduslovom za jevrejsku emancipaciju ili njenom automatskom posledicom. Drugim re~ima, kad god su ljudi koji su zapravo poku{avali da pobolj{aju uslove ìvota za Jevreje nastojali da misle o jevrejskom pitanju s gledi{ta samih Jevreja, oni su mu pristupali sa pukog dru{tvenog aspekta. Jedna od najnesre}nijih ~injenica u istoriji jevrejskog naroda jeste to {to su samo njegovi neprijatelji, a skoro nikada njegovi prijatelji razumevali da je jevrejsko pitanje politi~ko pitanje. Zagovornici emancipacije nastojali su da ~itav problem predstave kao problem “obrazovanja”, koncept koji se izvorno primenjivao na Jevreje i na nejevreje.3 Podrazumevalo se da }e avangarda u oba tabora biti sastavljena od tolerantnih, kulturnih li~nosti, iza ~ega je sledilo, naravno, da po2 Ovu iznena|uju}e ve{tu primedbu stavio je liberalni protestant, teolog H. E. G. Paulus u vrednom malom pamfletu, Die jüdische Nationalabsonderung nach Ursprung, Folgen und Besserungsmitteln, 1831. Paulus, koga su mnogo napadali jevrejski pisci toga vremena, zastupao je postepenu li~nu emancipaciju na bazi asimilacije. 3 Taj je stav izraèn u Wilhelm v. Humboldt, “Expert Opinion” iz 1809: “Dràva zapravo ne treba da u~i po{tovanju prema Jevrejima, ve} treba da progna nehuman i pun predrasuda na~in mi{ljenja itd...” U Ismar Freund, Die Emancipation der Juden in Preussen, Berlin, 1912, II, 270.

58

ANTISEMITIZAM

sebno tolerantni, obrazovani i kulturni nejevreji dru{tveno mogu da se ophode samo sa izuzetno obrazovanim Jevrejima. Kao ne{to sasvim prirodno, zahtev obrazovanih za ukidanje predrasuda vrlo brzo je postao prili~no jednostrano pitanje dok su na kraju samo Jevreje terali da se obrazuju. Ovo je, me|utim, samo jedna strana ovog pitanja. Jevreji su podsticani da se dovoljno obrazuju da se ne bi pona{ali kao obi~ni Jevreji, ali su bili, s druge strane, prihvatani samo zato {to su Jevreji, zbog njihove egzoti~ne, strane privla~nosti. U osamnaestom veku je to proizlazilo iz novog humanizma koji je ubrzano èleo “nove primerke ljudskog roda” (Herder), a op{tenje s njima sluìlo bi kao primer mogu}e bliskosti sa svim tipovima ~ove~anstva. Prosve}enom Berlinu u Mendelsonovo vreme Jevreji su sluìli kao ìvi dokaz da su svi ljudi ljudi. Za njihovu generaciju prijateljstvo sa Mendelsonom ili Markusom Hercom bilo je ponovno demonstriranje ~ovekovog dostojanstva. A po{to su Jevreji bili prezren i potla~en narod, oni su zato bili jo{ ~istiji nepatvoren uzor ~ove~anstva. Prvi je Herder, iskreni prijatelj Jevreja, upotrebio kasnije zloupotrebljavan i pogre{no navo|en izraz, “~udni narod iz Azije nanet na na{e prostore”.4 Tim su re~ima on i njegovi drugovi humanisti pozdravili “nove primerke ljudskog roda” za kojima je osamnaesti vek “pretraìo Zemlju”5, da bi ih kona~no otkrio u svojim dugogodi{njim susedima. U ùdnji da naglase su{tinsko jedinstvo ~ove~anstva, oni su èleli da prikaù poreklo jevrejskog naroda kao mnogo udaljenije i egzoti~nije nego {to je uistinu bilo, da bi tako demonstriranje humanosti kao univerzalnog principa bilo efektnije. Tokom nekoliko decenija s kraja osamnaestog veka, kada su francuski Jevreji ve} uìvali emancipaciju a nema~ki Jevreji skoro nisu imali nadu ili èlju za njom, pruska prosve}ena inteligencija naterala je “Jevreje {irom sveta da upru pogled u jevrejsku zajednicu u Berlinu”6 (a ne u Parizu!). Mnogo toga se dugovalo uspehu Lesingovog “Natana mudrog” ili njegovoj pogre{noj interpretaciji, koja je dràla da “novi primerci ljudskog roda”, po{to su proizvedeni u primerke ~ove~anstva, mora da su tako|e mnogo ja~e ljudske individualnosti.7 Ova ideja je sna`no uticala na Miraboa i on je obi~avao da navodi Mendelsona kao primer.8 Herder se 4 J. G. Herder, “Uber die politische Bekehrung der Juden” u Adrastea und das 18. Jahrhundert, 1801-03. 5 Herder, Briefe zur Beförderung der Humanität (1793-97), 40. Brief. 6 Felix Priebatsch, “Die Judenpolitik des fürstlichen Absolutismus im 17. und 18. Jahrhundert”, u Forschungen und Versuche zur Geschichte des Mittelalters und der Neuzeit, 1915, p. 646. 7 Lesing li~no nije imao takvih iluzija. Njegovo poslednje pismo Mozesu Mendelsonu izraàva najjasnije {ta je on èleo: “Najkra}i i najsigurniji put do evropske dràve koja je i bez hri{}ana i bez Jevreja.” Za Lesingov stav prema Jevrejima vidi Franz Mehring, Die Lessinglegende. 1906. 8 Vidi Honoré Q. R. de Mirabeau, Sur Moses Mendelssohn, London, 1788.

JEVREJI I DRU[TVO

59

nadao da }e obrazovani Jevreji pokazati ve}u rastere}enost od predrasuda zato {to je “Jevrejin oslobo|en od izvesnih politi~kih sudova, koje je nama veoma te{ko ili nemogu}e da napustimo”. Protestuju}i zbog obi~aja toga vremena da se daju “povoljne nove trgova~ke koncesije”, on je predlagao obrazovanje kao istinski put za emancipaciju Jevreja od judaizma, od “starih i ponositih nacionalnih predrasuda, ... obi~aja koji ne pripadaju na{em dobu i ustanovama”, kako bi Jevreji mogli da postanu “potpuno humanizovani” i da sluè “razvoju nauka i celokupne kulture ~ove~anstva”.9 Otprilike u isto vreme Gete je pisao u prikazu jedne knjige pesama da njihov autor, poljski Jevrejin, “nije postigao vi{e od hri{}anskog étudiant en belles lettres” i àlio se da je tamo gde je o~ekivao ne{to iskreno novo, neku silu iznad ove{tale konvencije, na{ao obi~nu osrednjost.10 Jedva da se moè preceniti poraàvaju}i efekat ovog preterivanja dobre volje na novopozapadnja~ene, obrazovane Jevreje i uticaj koji je to imalo na njihovu dru{tvenu i psiholo{ku poziciju. Oni nisu bili suo~eni samo sa obeshrabruju}im zahtevom da budu izuzeci od sopstvenog naroda, da se vidi “o{tra razlika izme|u njih i drugih” zahtevom vladama da takvu “separaciju ... i legalizuju”;11 od njih se ~ak o~ekivalo da postanu posebna vrsta ljudskog roda. I po{to je to, a ne Hajneovo pokr{tavanje, bilo prava “ulaznica” u kulturno evropsko dru{tvo, {ta je drugo preostajalo tim i budu}im generacijama Jevreja nego da o~ajni~ki poku{avaju da nikoga ne razo~araju?12 U prvim decenijama tog ulaska u dru{tvo, kada asimilacija jo{ nije postala tradicija koju treba slediti, ve} ne{to {to je postigla nekolicina darovitih pojedinaca, to je zaista vrlo dobro funkcionisalo. Dok je Francuska za Jevreje bila zemlja politi~ke slave, prva koja ih je priznala kao gra|ane, izgledalo je da je Pruska na putu da postane zemlja dru{tvenog sjaja. Prosve}eni Berlin, gde je Mendelson uspostavio bliske veze sa mnogim ~uvenim ljudima toga vremena, bio je samo po~etak. Njegove veze sa nejevrej9 J. G. Herder, “Ueber die politische Bekehrung der Juden”, op. cit. 10 Prikaz Johan Wolfgang v. Goethe, dela Isachar Falkensohn Behr, Gedichte eines pol-

nischen Juden, Mietau und Leipzig, 1772, u Frankfurter Gelehrte Anzeigen. 11 Friedrich Schleiermacher, Briefe bei Gelegenheit der politisch theologischen Aufgabe und des Sendschreibens jüdischer Hausväter, 1799, u Werke, 1846, Abt. I, Band V, 34. 12 To se, me|utim, ne ti~e Mozesa Mendelsona, koji te{ko da je bio upoznat sa idejama Herdera, Getea, [lajermahera i drugih pripadnika mla|e generacije. Mendelson je duboko po{tovan zbog svoje jedinstvenosti. Njegova ~vrsta privrènost jevrejskoj religiji onemogu}avala ga je da potpuno raskine veze sa jevrejskim narodom, {to su njegovi naslednici uradili kao ne{to {to se podrazumeva. On je ose}ao da je “pripadnik potla~enog naroda koji mora da moli za dobru volju i za{titu vladaju}e nacije” (vidi njegovo “Letter to Lavater”, 1770, u Gesammelte Schriften, tom VII, Berlin, 1930); to jest, on je uvek znao da sa izuzetnim uvaàvanjem njegove li~nosti uporedo ide izuzetan prezir prema njegovom narodu. Po{to on, za razliku od Jevreja narednih generacija, nije delio taj prezir, on nije sebe smatrao izuzetkom.

60

ANTISEMITIZAM

skim dru{tvom jo{ uvek su imale mnogo zajedni~kog sa nau~nim vezama koje su dràle jevrejske i hri{}anske obrazovane ljude u skoro svim periodima evropske istorije. Novi i iznena|uju}i element bio je {to su Mendelsonovi prijatelji koristili te veze u bezli~ne, ideolo{ke ili ~ak politi~ke svrhe. On je li~no otvoreno poricao sve takve skrivene motive i vi{e puta ponovio da je potpuno zadovoljan uslovima pod kojima ìvi, kao da je slutio da njegov posebni dru{tveni status i sloboda imaju nekakve veze sa ~injenicom da on jo{ uvek pripada “najniìm stanovnicima pod vla{}u (pruskog kralja)”.13 Ta ravnodu{nost prema politi~kim i gra|anskim pravima nadìvela je Mendelsonove bezazlene veze sa u~enim i prosve}enim ljudima njegovog vremena; ona je kasnije uneta u salone onih Jevrejki koje su okupljale najsjajnije dru{tvo koje je Berlin ikada video – sve dok se, posle pruskog poraza 1806, kada je uvo|enje napoleonskog zakonodavstva u {iroke oblasti Nema~ke stavilo pitanje jevrejske emancipacije na listu javnih rasprava, ta ravnodu{nost nije pretvorila u pravi strah. Emancipacija bi oslobodila obrazovane Jevreje, zajedno sa “nazadnim” jevrejskim narodom i njihova bi jednakost likvidirala tu dragocenu razliku, na ~emu se, toga su bili i te kako svesni, zasnivao njihov dru{tveni status. Kada je emancipacija kona~no do{la do kriti~ne ta~ke, najve}i deo asimilovanih Jevreja spasao se prelaze}i u hri{}anstvo, po pravilu otkrivaju}i da je podno{ljivo i bezopasno biti Jevrejin pre emancipacije, ali ne i posle. Najreprezentativniji od tih salona, autenti~no me{ovito dru{tvo koje su oni okupljali u Nema~koj bio je salon Rahele Farnhagen. Njena originalna, neiskvarena i nekonvencionalna inteligencija, spojena sa predanim interesovanjem za ljude i istinski strasnom prirodom, ~inila ju je najzanimljivijom od tih Jevrejki. Skromna ali ~uvena soirées u Rahelinom “potkrovlju” okupljala su “prosve}ene” aristokrate, intelektualce iz srednje klase i glumce – to jest, sve one koji, kao Jevreji, nisu pripadali uvaènom dru{tvu. Tako je Rahelin salon, po prirodi stvari i namerno, stvoren na rubu dru{tva i nije delio nijednu od njegovih konvencija i predrasuda. Zabavno je pribeleìti kako je asimilacija Jevreja doslovno sledila re13 Pruska koju je Lesing opisao kao “najropskiju evropsku zemlju” bila je za Mendelsona “dràva u kojoj je jedan od najmudrijih kneèva koji je ikada vladao ljudima doveo umetnost i nauku do procvata, u~inio da nacionalna sloboda mi{ljenja postane toliko op{ta da su njena blagotvorna dejstva stigla ~ak do najniìh stanovnika njegovog veleposeda”. Ovakvo skromno zadovoljstvo dirljivo je i iznena|uju}e ako se ima u vidu da je “najmudriji knez” veoma oteào jevrejskom filozofu da dobije dozvolu za kratak boravak u Berlinu i, u vreme kad su Münzjuden uìvali sve povlastice, nije mu ~ak dao ni regularan status “za{ti}enog Jevrejina”. Mendelson je ~ak bio svestan da bi on, prijatelj obrazovane Nema~ke, podlegao istoj taksi koja se udara na bika kad se vodi na pazar da je samo odlu~io da poseti svog prijatelja Lavatera u Lajpcigu, ali njemu nikada nije pao na pamet nikakav politi~ki zaklju~ak u cilju pobolj{anja takvih uslova. (Vidi “Letter to Lavater, op. cit., i njegov uvod u svoj prevod Menasseh Ben Israela u Gesammelte Schriften, III tom, Leipzig, 1843-45).

JEVREJI I DRU[TVO

61

cept koji je Gete propisao za obrazovanje u romanu Wilhelm Meister, koji je postao veliki model obrazovanja srednje klase. U tom romanu, mladog gra|anina obrazuju plemi}i i glumci, tako da on moè da nau~i kako da pokaè i da predstavi svoju li~nost i da tako napreduje od skromnog poloàja gra|anskog sina u plemi}a. Za srednju klasu i za Jevreje, to jest za one koji su zapravo bili izvan visokog aristokratskog dru{tva, sve je zavisilo od “li~nosti” i od sposobnosti da se ona izrazi. înilo se da je najva`nija stvar da zna{ da igra{ ulogu onoga {to zapravo jesi. ûdna ~injenica {to se u Nema~koj jevrejsko pitanje dràlo kao pitanje obrazovanja bila je u tesnoj vezi sa ovim prvim po~ecima ~ija je posledica bila obrazovno filistarstvo i Jevreja i nejevreja srednje klase, a tako|e i navala Jevreja na intelektualna zanimanja. Rani berlinski salon imali su {arm po tome {to zaista ni{ta nije bilo va`no osim li~nosti i jedinstvenog karaktera, talenta i izraza. Takvu jedinstvenost, koja je jedina omogu}avala skoro bezgrani~nu komunikaciju i neograni~enu intimnost, ne bi mogao da zameni ni rang, novac, uspeh niti knjièvna slava. Kratak susret istinskih li~nosti koji je zdruìo hoencolernskog kneza Luja Ferdinanda sa bankarom Abrahamom Mendelsonom, ili politi~kog publicistu i diplomatu Fridriha Genca sa Fridrihom [legelom, piscem tada ultramoderne {kole – to su bili neki od najslavnijih posetilaca Rahelinog “potkrovlja” – zavr{io se 1806, kada je, prema njihovoj doma}ici, ovo jedinstveno mesto okupljanja “potonulo kao brod pun najve}eg uìvanja u ìvotu”. Zajedno sa aristokratima, intelektualci romanti~ari postali su antisemiti, pa iako to ni u kom slu~aju nije zna~ilo da se ijedna grupa odrekla svih svojih prijatelja Jevreja, nevinost i sjaj su zauvek nestali. Prava prelomna ta~ka u dru{tvenoj istoriji nema~kih Jevreja nije nai{la u godini pruskog poraza, ve} dve godine kasnije, 1808. kada je vlada provela municipalni zakon kojim je Jevrejima dala sva gra|anska, ali ne i politi~ka prava. U mirovnom sporazumu 1807, Pruska je sa svojim isto~nim oblastima izgubila i ve}inu svoga jevrejskog stanovni{tva; Jevreji koji su ostali na njenoj teritoriji bili su ionako “za{ti}eni Jevreji”, to jest, ve} su uìvali gra|anska prava u obliku li~nih privilegija. Municipalna emancipacija samo je legalizovala te povlastice i nadìvela op{ti dekret o emancipaciji iz 1812; ponovno zadobiv{i Poznanj i njegove jevrejske mase posle Napoleonovog poraza, Pruska je prakti~no ukinula dekret iz 1812, koji je do tada davao politi~ka prava ~ak i siroma{nim Jevrejima, ali municipalni zakon nije dirala. Iako od malog politi~kog zna~aja, ti kona~ni emancipacioni dekreti, zajedno sa gubitkom pokrajina, imali su ogromne dru{tvene posledice. Pre 1807. za{ti}eni Jevreji iz Pruske ~inili su samo oko 20 procenata ukupnog jevrejskog stanovni{tva. Od vremena kad je izdat emancipacioni dekret, za{ti}eni Jevreji ~inili su ve}inu u Pruskoj, sa samo 10 posto “stranih Je-

62

ANTISEMITIZAM

vreja”. Sada tamo vi{e nisu postojali mra~no siroma{tvo i zaostalost, naspram kojih bi se “Jevreji-izuzeci” isticali takvim prednostima. I ta pozadina, kao glavni osnov za pore|enje dru{tvenog uspeha i psiholo{kog samouvaàvanja, nikada vi{e nije postala ono {to je bila pre Napoleona. Kada su 1816. povra}ene poljske provincije, prethodno “za{ti}eni Jevreji” (sada ubeleèni kao pruski gra|ani jevrejske vere) jo{ uvek su ~inili oko 60 procenata ukupnog jevrejskog stanovni{tva.14 Sa stanovi{ta dru{tva, to je zna~ilo da su preostali Jevreji u Pruskoj izgubili sredinu u kojoj su ro|eni naspram koje su procenjivani kao izuzeci. Sada su oni sami ~inili takvu sredinu, ali suènu, u odnosu na koju je pojedinac morao dvostruko da se napregne da bi uop{te opstao. “Jevreji-izuzeci” ponovo su bili obi~ni Jevreji, ne izuzeci, ve} predstavnici prezrenog naroda. Podjednako je lo{ bio dru{tveni uticaj kada se u to ume{ala vlada. Ne samo klase u sukobu sa vladom, pa tako otvoreno neprijateljske prema Jevrejima, ve} su svi slojevi dru{tva postali manje ili vi{e svesni da Jevreji koje su oni poznavali nisu bili toliko pojedina~ni izuzeci koliko ~lanovi grupe nad kojom je dràva bila spremna da primeni posebne mere. A to je bilo upravo ono ~ega su se “Jevreji-izuzeci” uvek bojali. Berlinsko dru{tvo je napustilo jevrejske salone neverovatnom brzinom i od 1808. ta su mesta okupljanja istisnule ku}e titularne birokratije i gornje srednje klase. Moè da se vidi, po brojnim prepiskama iz toga vremena, da su intelektualci kao i aristokrati sada po~eli da upravljaju svoj prezir sa isto~noevropskih Jevreja, koje su jedva i znali, ka obrazovanim Jevrejima iz Berlina, koje su znali vrlo dobro. Ovi drugi ne}e vi{e nikada ste}i samouvaàvanje koje izbija iz kolektivne svesti o sopstvenoj izuzetnosti; od sada je svako od njih morao da dokaè da iako je Jevrejin, ipak nije Jevrejin. Nije vi{e bilo dovoljno razlikovati se od manje ili vi{e nepoznate mase “zaostale bra}e”; ~ovek je morao da istupi – kao li~nost kojoj se moè ~estitati {to je izuzetak – od “Jevreja”, a tako i od naroda u celini. Fantom “Jevrejina” je stvorila dru{tvena diskriminacija, a ne politi~ki antisemitizam. Prvi autor koji je napravio razliku izme|u Jevrejina pojedinaca i “Jevrejina uop{te, Jevrejina svuda i nigde” bio je neki opskurni publicista koji je 1802. pisao zajedljive satire na jevrejsko dru{tvo i njegovu glad za obrazovanjem, koje je bilo ~arobni {tapi} za dru{tvenu prihva}enost. Jevreji su opisivani kao “princip” filistarskog i skorojevi}skog dru{tva.15 Ove prili~no vulgarne knjièvne produkte sa odu{evljenjem je ~italo ne samo dosta 14 Vidi Heindrich Silbergleit, Die Bevölkerungs– und Berufsverhältnisse der Juden im Deutschen Reich, I tom, Berlin, 1930. 15 Veoma ~itanom pamfletu C. W. F. Grattenauera Wider die Juden iz 1802. prethodio je jo{ 1791. jedan drugi pamflet, Ueber die physische und moralische Verfassung der heutigen Juden, u kojem je ve} ukazano na porast uticaja Jevreja u Berlinu. Iako je rani pamflet bio objavljen u Allgemeine Deutsche Bibliothek, 1792, CXII tom, skoro niko ga nije pro~itao.

JEVREJI I DRU[TVO

63

istaknutih posetlaca Rahelinog salona, ve} su ~ak indirektno inspirisali velikog romanti~kog pesnika Klemensa fon Brentana da napi{e veoma duhovit spis u kome je opet filistar izjedna~en sa Jevrejinom.16 Sa ranom idilom me{ovitog dru{tva nestalo je ne{to {to se ni u jednoj drugoj dràvi i ni u jednom drugom vremenu ne}e vratiti. Nikada vi{e nijedna dru{tvena grupa nije slobodnog duha i srca primila Jevreje. Ona bi se prijateljski ophodila prema Jevrejima zato {to je to bilo uzbudljivo samim provociranjem i “nevaljalo{}u” ili kao protest protiv pretvaranja sugra|ana u parije. Ali Jevreji su postajali parije gde god su prestali da budu politi~ki i gra|anski izop{tenici. Va`no je imati na umu da je asimilacija kao grupni fenomen stvarno postojala samo me|u jevrejskim intelektualcima. Nije slu~ajno {to je prvi obrazovani Jevrejin, Mozes Mendelson, bio i prvi koji je, uprkos svom niskom dru{tvenom statusu, primljen u nejevrejsko dru{tvo. Dvorski Jevreji i njihovi naslednici, bankari i biznismeni na Zapadu, nikada nisu bili dru{tveno prihvatljivi niti je njima bilo stalo da napuste vrlo uske granice svog nevidljivog geta. U po~etku su bili ponosni, kao svi neiskvareni skorojevi}i, na mra~nu sredinu bede i siroma{tva iz koje su se izdigli; kasnije, kada su bili napadnuti sa svih strana, na{li su interes u bedi pa ~ak i zaostalosti masa jer je to postao argument, simbol njihove sopstvene sigurnosti. Polako i zloslutno bili su primorani da napuste mnogo stroìje zahteve jevrejskog zakona – mada nikada nisu potpuno napustili svoju versku tradiciju – a utoliko vi{e su traìli pravovernost od jevrejskih masa.17 Gubljenje autonomije jevrejske op{tine veoma ih je podstaklo ne samo da {tite jevrejske zajednice od vlasti, ve} i da vladaju njima uz pomo} dràve, tako da je izraz koji ozna~ava “dvostruku zavisnost” siroma{nih Jevreja “i od vlade i od svoje bogate bra}e” samo odraàvao realnost.18 16 Clemens Brentano je namenski napisao Der Philister vor, in und nach der Geschichte i to pro~itao u takozvanom Christlich-Deutche Tischgesellshft, ~uvenom klubu pisaca i patriota, osnovanom 1808. za borbu protiv Napoleona. 17 Tako su Rot{ildovi 1820-ih povukli velike donacije iz svoje doma}e zajednice u Frankfurtu da bi se suprotstavili uticaju reformatora koji su èleli da jevrejska deca dobiju op{te obrazovanje. Vidi Isaak Markus Jost, Neuere Geschichte der Israeliten, 1846, X, 102. 18 Op. cit., IX, 38. – Dvorski Jevreji i bogati bankari Jevreji koji su ih u stopu sledili nikad nisu èleli da napuste jevrejsku zajednicu. Oni su delovali kao njeni predstavnici i za{titnici od vlasti; ~esto su dobijali zvani~nu vlast nad zajednicama kojima su vladali iz daleka tako da je stara autonomija jevrejskih zajednica bila iznutra uzdrmana i uni{tena davno pre nego {to ju je ukinula nacionalna dràva. Prvi dvorski Jevrejin sa monarhisti~kim te`njama u svojoj sopstvenoj “naciji” bio je Jevrejin iz Praga, snabdeva~ izbornog kneza Morisa Saksonskog u {esnaestom veku. On je traìo da se svi rabini i poglavari zajednice biraju od ~lanova njegove porodice. (Vidi Bondy-Dworsky, Geschichte der Juden in Boehmen, Maehren und Schlesien, Prag, 1906, II, 727). Praksa da se postave dvorski Jevreji kao diktatori u svojim zajednicama postala je op{ta u osamnaestom veku a sledila ju je vladavina “istaknutih” u devetnaestom veku.

64

ANTISEMITIZAM

Jevrejski uglednici (kako su ih zvali u devetnaestom veku) vladali su jevrejskim zajednicama, ali im nisu pripadali dru{tveno, ponekad ~ak ni geografski. Oni su, u izvesnom smislu, ostajali podjednako udaljeni od jevrejskog dru{tva koliko i od nejevrejskog. Po{to su napravili briljantne li~ne karijere i po{to su ih njihovi gospodari obdarili zna~ajnim privilegijama, oni su ~inili neku vrstu zajednice izuzetaka sa krajnje ograni~enim dru{tvenim mogu}nostima. Kako ih je dvorsko dru{tvo prirodno preziralo i kako nisu imali poslovnih veza sa nejevrejskom srednjom klasom, njihovi su kontakti bili toliko izvan dru{tvenih zakona koliko je i njihov ekonomski uspon bio nezavisan od savremenih ekonomskih uslova. Ta izolacija i nezavisnost ~esto im je davala ose}anje mo}i i ponosa, ilustrovano slede}om anegdotom koja se prepri~avala na po~etku osamnaestog veka: “Izvesni Jevrejin..., kada mu je jedan otmeni, kulturni lekar uljudno prebacio da me|u njima nema kneèva i da ne u~estvuju u vladi ... sa (jevrejskim) ponosom, drsko je odgovorio: Mi nismo kneèvi, ali mi njima vladamo.”19 Takav ponos je skoro suprotan klasnoj oholosti koja se, iako sporo, razvila me|u povla{}enim Jevrejima. Vladaju}i kao apsolutni kneèvi me|u sopstvenim narodom, jo{ uvek su ose}ali da su oni primi inter pares. Bili su ponosniji da budu “povla{}eni rabin svih Jevreja” ili “knez svete zemlje” nego da nose bilo koju titulu koju su njihovi gospodari mogli da im ponude.20 Do sredine osamnaestog veka, oni bi se svi sloìli sa holandskim Jevrejinom koji je rekao: “Neque in toto orbi alicui nationi inservimus” i ni tada ni kasnije ne bi u potpunosti razumeli odgovor “u~enog hri{}anina” koji je rekao: “Ali to zna~i sre}u samo za nekolicinu. Ljude koje smatraju corpo (sic) svuda proganjaju, oni nemaju svoju upravu, potpadaju pod stranu vladavinu, nemaju mo} ni dostojanstvo, pa lutaju {irom sveta, svuda stranci.”21 Klasna oholost do{la je tek kad su poslovne veze uspostavljene izme|u dràvnih bankara razli~itih zemalja; uskoro su usledili brakovi me|u vode}im porodicama, a vrhunac je bio u pravom me|unarodnom kastinskom sistemu, dotad nepoznatom u jevrejskom dru{tvu. To je nejevrejskim posmatra~ima bilo utoliko upadljivije {to se doga|alo paralelno sa brzim nestankom poseda i kasta u nove klase. ôvek je, vrlo pogre{no, mogao da zaklju~i da je jevrejski narod ostatak iz srednjeg veka i da previdi da je ova nova kasta ro|ena tek nedavno. To se zavr{ilo tek u devetnaestom veku i obuhvatilo je broj~ano ne vi{e od mo`da stotinu porodica. 19 Johann Jacob Schudt, Jüdische Merkwürdigkeiten, Frankfurt a. M., 1715-1717, IV, Annex, 48. 20 Selma Stern, Jud Suess, Berlin, 1929, pp. 18 f. 21 Schudt, op. cit. I, 19.

JEVREJI I DRU[TVO

65

Ali, kako su oni bili u sredi{tu pa`nje, na jevrejski narod u celini po~elo se gledati kao na kastu.22 Stoga, iako su dvorski Jevreji imali veliku ulogu u politi~koj istoriji i u ra|anju antisemitizma, dru{tvena istorija je mogla lako da ih previdi osim zbog ~injenice da su imali izvesne psiholo{ke crte i obrasce pona{anja kao i jevrejski intelektualci koji su, najzad, obi~no bili sinovi biznismena. Jevrejski uglednici èleli su da dominiraju jevrejskim narodom i zato nisu imali èlju da ga napuste, dok je karakteristika jevrejskih intelektualaca bila èlja da napuste svoj narod i da budu primljeni u dru{tvo; i jedni i drugi ose}ali su se kao izuzeci, to ose}anje je bilo u savr{enom skladu sa sudom njihove okoline. Bogati “izuzetni Jevreji” ose}ali su se izuzecima od zajedni~ke sudbine jevrejskog naroda, i vlade su to smatrale veoma korisnim; obrazovani “izuzetni Jevreji” ose}ali su se izuzecima od jevrejskog naroda, a tako|e i izuzetnim ljudskim bi}ima i dru{tvo ih je takvima smatralo. Asimilacija, bilo da je dovedena do krajnosti pokr{tavanjem ili ne, nije nikada bila prava pretnja opstanku Jevreja.23 I do prihvatanja i do odbacivanja je do{lo zbog toga {to su Jevreji, i oni su toga bili potpuno svesni. Prva generacija obrazovanih Jevreja je jo{ uvek iskreno èlela da izgubi svoj jevrejski identitet i Berne je sa velikom dozom gor~ine pisao: “Neki mi prilaze s tim da sam Jevrejin, neki me zbog toga slave, neki mi se zbog toga izvinjavaju, ali svi o tome misle.”24 Ipak, odrasli na idejama osamnaestoga veka, oni su ~eznuli za zemljom bez hri{}ana i bez Jevreja; posvetili su se nauci i umetnostima i bili bi vrlo povre|eni kada otkriju da su vlade koje su dale sve povlastice i po~asti jevrejskim bankarima osudile jevrejske intelektualce da skapavaju od gladi.25 Pokr{tavanja koja su po~etkom devetnaestog veka podstaknuta strahom da }e ih bez razlike svrstati sa jevrejskim masama, sada su postala potreba radi svakodnevnog hleba. Takva nagrada za nedostatak karaktera naterala je celu generaciju Jevreja u ogor~enu opoziciju prema dràvi i dru{tvu. “Novi primerci ljudskog roda”, ako su i{ta vredeli, svi su postali pobunjenici, i kako su jevrejski 23 Christian Friedrich Ruehs, “Ueber die Ansprüche der Juden an das deutsche Bürgerrecht”, u Zeitshrift für neueste Geschichte, 1815. On defini{e ceo jevrejski narod kao “trgova~ku kastu”. Veoma je zna~ajna, iako malo poznata, ~injenica da je asimilacija kao program ~e{}e dovodila do obra}enja nego do me{ovitih brakova. Na àlost, statistike vi{e prikrivaju nego {to otkrivaju ovu ~injenicu jer se sve zajednice obra}enika i neobra}enih jevrejskih partnera statisti~ki smatraju me{ovitim brakovima. Mi me|utim znamo da je bilo dosta porodica u Nema~koj koje su generacijama bile pokr{tavane, a opet ostale ~isto jevrejske. Posledica je to da je pokr{teni Jevrejin retko napu{tao svoju porodicu a jo{ re|e odlazio iz svoje jevrejske sredine. Jevrejska porodica je na svim nivoima dokazala da je konzervativnija snaga od jevrejske religije. 24 Briefe aus Paris. 74. pismo, februar 1832. 25 Ibid., 72. pismo.

66

ANTISEMITIZAM

bankari podràvali najreakcionarnije vlade toga doba, oni su se naro~ito èstoko pobunili protiv zvani~nih predstavnika svog naroda. Marksove i Berneove antijevrejske osude ne mogu se potpuno razumeti osim u svetlu ovog konflikta izme|u bogatih Jevreja i jevrejskih intelektualaca. Me|utim, ovaj konflikt je postojao punom èstinom samo u Nema~koj i nije nadìveo antisemitski pokret u tom veku. U Austriji nije bilo jevrejske inteligencije o kojoj bi se govorilo pre kraja devetnaestog veka, i ona je odmah osetila pun uticaj antisemitskog pritiska. Ti Jevreji, kao i njihova bogata bra}a, vi{e su voleli da se povere za{titi habsbur{ke monarhije i postali su socijalisti tek posle Prvog svetskog rata, kada je socijaldemokratska partija do{la na vlast. Najzna~ajniji, mada ne i jedini izuzetak od ovog pravila bio je Karl Kraus, poslednji predstavnik tradicije Hajnea, Bernea i Marksa. Krausova osuda jevrejskih biznismena s jedne strane i jevrejskog novinarstva kao organizovanog kulta s druge, bila je verovatno ogor~enija nego osude njegovih prethodnika jer je on bio mnogo izolovaniji u zemlji u kojoj nikakva jevrejska revolucionarna tradicija nije postojala. U Francuskoj, gde je emancipatorski dekret nadìveo sve promene vlada i reìma, mali je bio broj jevrejskih intelektualaca koji nisu bili ni glasnici nove klase niti osobito va`ni u intelektualnom ìvotu. Kultura kao takva, obrazovanje kao program, nisu stvorili jevrejski obrazac pona{anja kao {to su to u~inili u Nema~koj. Ni u jednoj drugoj zemlji nije postojalo ni{ta nalik na taj kratki period prave asimilacije, toliko odlu~uju}i za istoriju nema~kih Jevreja, kada je prava avangarda jednog naroda ne samo prihvatila Jevreje, ve} je ~ak neobi~no ùdela da se spoji s njima. I taj stav nikada nije potpuno nestao iz nema~kog dru{tva. Do samog kraja mogli su se razabrati ti tragovi koji su pokazivali, naravno, da se odnosi sa Jevrejima nikada nisu samo podrazumevali. Po onom najboljem to je podse}alo na program, a u najgorem na ~udno i uzbudljivo iskustvo. Bizmarkova poznata primedba o “nema~kim pastuvima koje treba pariti sa jevrejskim kobilama” je samo najvulgarniji izraz prevladavaju}eg gledi{ta. Sasvim je prirodno da bi ta dru{tvena situacija, iako je od prvih obrazovanih Jevreja napravila pobunjenike, tokom vremena proizvela posebnu vrstu konformizma, pre nego stvarnu pobunjeni~ku tradiciju.26 Prilago|avaju}i se dru{tvu koje je diskriminisalo “obi~ne Jevreje” i u kome je, u isto vreme, obrazovanom Jevrejinu u svemu bilo lak{e da bude primljen u pomodne krugove nego nejevrejinu sa sli~nim poloàjem, Jevreji su morali da se jasno odvoje od “Jevrejina uop{te”, a da isto tako jasno iskaù da oni jesu Jevreji; ni pod kakvim uslovima njima nije bilo dozvoljeno da 26 “Svesni parija” (Bernar Lazar) je bio jedina tradicija pobune koja se odràla, iako oni koji su joj pripadali jedva da su je bili svesni. Vidi autorkin “The Jew as Pariah. A Hidden Tradition”, u Jewish Social Studies, VI Vol, No. 2 (1944).

JEVREJI I DRU[TVO

67

nestanu me|u svojim susedima. Da bi racionalizovali ambivalenost koja njima samima nije bila potpuno jasna, mogli su da se pretvaraju da su “~ovek na ulici a Jevrejin kod ku}e”.27 To je zapravo dovelo do ose}anja da su razli~iti od drugih ljudi na ulici zato {to su Jevreji, a da se kod ku}e razlikuju od drugih Jevreja jer nisu kao “obi~ni Jevreji”. Obrasci pona{anja asimilovanih Jevreja odre|eni tim neprestanim usredsre|enim naporom da se razlikuju, stvorili su tip Jevrejina koji je svuda prepoznatljiv. Umesto da su odre|eni nacionalno{}u ili religijom, Jevreji su se pretvorili u dru{tvenu grupu ~iji su ~lanovi imali izvesne psiholo{ke osobine i reakcije za koje se pretpostavljalo da ukupno ~ine “jevrejstvo”. Drugim re~ima, jevrejstvo je postalo psiholo{ki kvalitet, a jevrejsko pitanje se svakom Jevrejinu posebno nametnulo kao li~ni problem. U tom tragi~nom nastojanju da se prilagodi razlikovanjem i odvajanjem, novi tip Jevrejina imao je tako malo zajedni~kog sa “Jevrejinom uop{te”, od ~ega je strahovao, koliko i sa apstrakcijom “naslednika prorokâ i ve~nog zastupnika pravde na zemlji” koju su jevrejski apologeti prizivali kad god bi neki jevrejski novinar bio napadnut. Jevrejinu su apologeti pripisivali atribute koji su zaista privilegije parija, a koje su neki jevrejski pobunjenici koji su ìveli na rubu dru{tva zaista imali – humanost, ljubaznost, oslobo|enost od predrasuda, osetljivost na nepravdu. Problem je bio u tome {to ti kvaliteti nisu imali veze sa prorocima i {to, jo{ gore, ti Jevreji ~esto nisu pripadali ni jevrejskom dru{tvu niti pomodnim krugovima nejevrejskog dru{tva. U istoriji asimilovane jevrejske zajednice oni su igrali samo bezna~ajnu ulogu. “Jevrejin uop{te”, s druge strane, kako ga je opisivao profesionalni mrzitelj Jevreja, pokazivao je one kvalitete koje skorojevi} mora da stekne ako èli da uspe – nehumanost, pohlepu, drskost, puzavu poniznost i odlu~nost da gura napred. Problem je u ovom slu~aju bilo to {to ni ovi kvaliteti nisu imali nikakve veze sa nacionalnim osobinama i {to su, {tavi{e, ovi tipovi Jevreja iz biznis-klase pokazali malo sklonosti prema nejevrejskom dru{tvu i isto tako su igrali skoro zanemarljivu ulogu u jevrejskoj dru{tvenoj istoriji. Sve dok postoje oklevetane klase i ljudi, svaka generacija }e sa stra{nom jednoli~no{}u ispo~etka proizvoditi osobine skorojevi}a i parija, u jevrejskom dru{tvu ili bilo gde drugde. Za stvaranje dru{tvene istorije Jevreja u okviru evropskog dru{tva devetnaestog veka bilo je, svakako, presudno to {to je do izvesnog stepena svaki Jevrejin u svakoj generaciji morao nekako i nekad da odlu~i da li }e da ostane parija i da bude potpuno van dru{tva ili }e postati skorojevi}, prilagoditi se dru{tvu pod demorali{u}im uslovima ne toliko da bi sakrio 27 Nije bez ironije {to je ovu odli~nu formulu koja moè da posluì kao moto za zapadnu asimilaciju predloìo ruski Jevrejin i {to je prvi put ona objavljena na hebrejskom. To je iz Judah Leib Gordon, Hakitzah ami, hebrejske pesme iz 1863. Vidi S. M. Dubnow History of the Jews in Russia and Poland, 1918, II, 228 f.

68

ANTISEMITIZAM

svoje poreklo koliko da bi “sa tajnom svoga porekla izdao i tajnu svoga naroda”.28 Ovaj potonji put bio je zaista teàk, jer takve tajne nisu postojale i trebalo ih je izmisliti. Kako je jedinstveni poku{aj Rahele Farnhagen da uspostavi dru{tveni ìvot izvan zvani~nog dru{tva propao, putevi parije i skorojevi}a bili su putevi krajnje usamljenosti, a put prilago|avanja put stalnog kajanja. Takozvana sloèna psihologija prose~nog Jevrejina, koja je u nekoliko najboljih slu~ajeva dovela do veoma moderne osetljivosti, zasnivala se na toj anbivalentnoj situaciji. Jevreji su istovremeno ose}ali kajanje parije {to nije postao skorojevi} i griù savesti skorojevi}a {to je izdao svoj narod i jednaka prava zamenio privilegijama. Jedno je bilo sigurno: ako je ~ovek èleo da izbegne sve dvosmislenosti dru{tvene egzistencije, trebalo je da se odrekne ~injenice da biti Jevrejin zna~i ili pripadati privilegovanoj gornjoj klasi ili obespravljenoj masi kojoj je u Zapadnoj i Srednjoj Evropi mogao da pripada samo iz intelektualne i pomalo izve{ta~ene solidarnosti. Dru{tvenu sudbinu prose~nih Jevreja odredila je njihova ve~ita neodlu~nost. A dru{tvo ih svakako nije pritiskalo da se odlu~e, jer je upravo ta dvosmislenost situacije i karaktera ~inila kontakt sa Jevrejima privla~nim. Ve}ina asimilovanih Jevreja ìvela je tako u polumraku milosti i zle kobi i sa sigurno{}u je znala jedino da su i uspeh i propast nerazmrsivo povezani sa ~injenicom da su oni Jevreji. Za njih je jevrejsko pitanje izgubilo, jednom i zauvek, sav politi~ki zna~aj, ali je progonilo njihove privatne ìvote i utoliko tiranskije uticalo na li~ne odluke. Izreka “~ovek na ulici a Jevrejin kod ku}e” realizovana je i do krajnjih konsekvenci: politi~ki problemi bili su izobli~eni do stepena ~iste perverzije kada su Jevreji poku{ali da ih re{e posredstvom unutra{njeg iskustva i li~nih emocija; li~ni ìvot je do nehumanosti bio zatrovan – na primer u pitanjima me{ovitih brakova – kada je te{ki teret nere{enih pitanja od javnog zna~aja bio svaljen na li~nu egzistenciju kojom se mnogo bolje moè vladati nepredvidljivim zakonima strasti nego promi{ljenom politikom. Ni u kom slu~aju nije bilo lako ne li~iti na “Jevrejina uop{te” a ipak podse}ati na Jevrejina; praviti se da nisi kao Jevreji, a jo{ uvek sa dovoljnom jasno}om pokazivati da jesi. Prose~ni Jevrejin, ni skorojevi} niti “svesni parija” kako kaè Bernar Lazar, mogao je da istakne samo prazno ose}anje razlike koje je dalje bilo tuma~eno sa svih mogu}ih aspekata i varijacija, od uro|enog stranstvovanja do dru{tvenog otu|enja. Sve dok je ovaj svet bio donekle miroljubiv, ovakvo drànje nije lo{e prolazilo, i ~ak je za ~itave generacije postalo modus vivendi. Usredsre|enje na ve{ta~ki iskomplikovan unutra{nji ìvot pomoglo je Jevrejima da odgovore na nerazumne zahteve dru{tva, da budu jaki i uzbudljivi, da razviju izvesnu ne28 Ovu formulaciju je dao Karl Kraus oko 1912. Vidi Untergang der Welt durch schwarze Magie, 1925.

JEVREJI I DRU[TVO

69

posrednost u samoiskazivanju i samoreprezentaciji, {to su ina~e bile odlike glumca i virtuoza, ljudi koje je dru{tvo uvek pola poricalo a pola oboàvalo. Asimilovani Jevreji, pola ponosni a pola puni stida zbog svog jevrejstva, o~ito su bili u toj kategoriji. Proces pomo}u koga se buròasko dru{tvo razvilo iz ostataka svoje revolucionarne tradicije i uspomena dodao je ekonomskom zasi}enju i op{toj ravnodu{nosti prema politi~kim pitanjima i zloduha dosade. Jevreji su postali narod sa kojim se ponekad za trenutak isko~i. [to su ih manje smatrali za jednake, to su oni postajali privla~niji i zabavniji. Buròasko dru{tvo u potrazi za zabavom i sa strasnim zanimanjem za li~nost, ukoliko se ona razlikovala od norme, otkrilo je privla~nost svega za {ta se moglo pretpostaviti da je tajanstveno zlo i potajno pokvareno. I upravo ta grozni~ava sklonost otvorila je Jevrejima vrata dru{tva, jer se u okviru ovog dru{tva jevrejstvo, po{to je bilo izvrnuto u psiholo{ki kvalitet, moglo lako izopa~iti u porok. Iskrena tolerancija i radoznalost prosvetiteljstva za sve ljudsko zamenjivana je morbidnom poùdom za egzoti~nim, nenormalnim i druga~ijim kao takvim. Nekoliko je tipova, jedan za drugim, predstavljalo u dru{tvu egzoti~no, anomalno, druga~ije, ali nijedan od njih nije ni najmanje bio povezan sa politi~kim pitanjima. Jedino tako je uloga Jevreja u tom dru{tvu koje propada mogla da zadobije veli~inu koja je nadilazila uske granice dru{tvenog. Pre nego {to krenemo za ~udnim putevima koji su “izuzetne Jevreje”, slavne i ozlogla{ene strance, vodili u salone Fobur Sen-@ermena u Francuskoj fin-de-siècle, moramo prizvati jedinog velikog ~oveka koga je komplikovana samoobmana “izuzetnih Jevreja” ikada stvorila. Izgleda da svaka zajedni~ka ideja ima {ansu da u najmanje jednoj li~nosti postigne ono {to se nekada zvalo istorijska veli~ina. Veliki ~ovek “izuzetnih Jevreja” bio je Bendàmin Dizraeli. II: Mo}ni ~arobnjak 29 BEND@AMIN DIZRAELI, ~iji je glavni ìvotni interes bio karijera u svojstvu lorda Bikonsfilda, isticao se dvema stvarima: bo`jim darom koji mi danas banalno zovemo sre}om, a koji su u druga vremena oboàvali pod imenom boginje Fortune i, drugo, mnogo prisnijom i ~udnovatijom vezom sa Fortunom nego {to se moè objasniti, velikom bezbri`nom nevino{}u duha i ma{tovito{}u koje nas spre~avaju da tog ~oveka svrstamo u karijeriste, iako on nikada ni na {ta osim na karijeru nije ozbiljno mislio. Njegova 29 Naslovna fraza je uzeta iz skice o Dizraeliju ser Dòna Skletona 1867. Vidi W. F. Monypenny i G. E. Buckle, The Life of Benjamin Disraeli, Earl of Beaconsfield, New York, 1929, II, 292-93.

70

ANTISEMITIZAM

bezazlenost naterala ga je da shvati kako bi bilo glupo ose}ati se déclassé i koliko bi bilo uzbudljivije njemu i drugima, koliko korisnije za njegovu karijeru, da naglasi ~injenicu da je Jevrejin “druga~ijim obla~enjem, ~udnim ~e{ljanjem i nastranim pona{anjem i govorom”.30 Starao se mnogo strasnije i besramnije da ga prime u visoko i najvi{e dru{tvo nego ijedan drugi jevrejski intelektualac; ali on je jedini od njih otkrio tajnu kako da sa~uva sre}u, to prirodno ~udo parije i od po~etka je znao da ~ovek nikada ne treba da se savija da bi se “popeo od visokog do najvi{eg”. On je igrao politi~ku igru kao glumac u pozori{noj predstavi, samo {to je svoju ulogu igrao tako dobro da je i samoga sebe uverio. Njegov ìvot i njegova karijera su kao bajka u kojoj on nastupa kao princ koji nudi tu`ni cvet romanti~ara, sada jagor~evinu imperijalisti~ke Engleske, svojoj princezi, engleskoj kraljici. Britanski kolonijalni poduhvat bio je ~arobna zemlja u kojoj sunce nikada ne zalazi, a njegova prestonica misteriozni azijatski Delhi kuda je princ hteo da pobegne sa svojom princezom iz maglovitog prozai~nog Londona. To je mo`da budalasto i detinjasto, ali kada èna pi{e muù kao {to je ledi Bikonsfild pisala svome: “Zna{ da si se mnome oènio zbog novca, a ja znam da kad bi to opet morao da u~ini{, uradio bi to iz ljubavi”,31 ~ovek zanemi pred sre}om koja izgleda kao da se protivi svim pravilima. Evo nekoga ko je krenuo da proda du{u |avolu, ali |avo nije hteo njegovu du{u i bogovi su mu dali svu ovozemaljsku sre}u. Dizraeli poti~e iz potpuno asimilovane porodice; njegov otac, prosve}eni dèntlmen, krstio je sina jer je èleo da ovaj ima mogu}nosti obi~nog smrtnika. On je imao malo veza sa jevrejskim dru{tvom i nije ni{ta znao o jevrejskoj religiji ili obi~ajima. Jevrejstvo je od po~etka bilo ~injenica porekla kojom je smeo slobodno da se krasi, bez zapreka stvarnog znanja. Zato je on nekako gledao na tu ~injenicu veoma sli~no kao {to bi na svoje poreklo gledao nejevrejin. Shvatio je mnogo jasnije od ostalih Jevreja da to {to si Jevrejin moè isto tako biti prednost kao i hendikep. I po{to je za razliku od svog jednostavnog i skromnog oca èleo da postane samo obi~an smrtnik i samo da se “istakne iznad svih svojih savremenika”32, po~eo je da oblikuje svoj “maslinasti ten i kao ugalj crne o~i” sve dok nije postao, “sa mo}nom kupolom svog ~ela – koja, dakako nije bila hri{}anski hram – razli~it od bilo kog ìvog stvora koga ste ikada sreli”.33 Instinktivno je znao da sve zavisi od “razlike izme|u njega i obi~nih smrtnika”, od nagla{avanja njegove sre}ne “neobi~nosti”. 30 Morris S. Lazaron, Seed of Abraham, New York, 1930, “Benjamin Disraeli”, pp. 260 ff. 31 Horace B. Samuel, “The Psychology of Disraeli”, u Modernities, London, 1914. 32 J. A. Froude ovako zavr{ava biografiju Lord Beaconsfield, 1890: “Njegov ìvotni cilj je

bio da se uzdigne nad svim svojim savremenicima i koliko god je ta ambicija izgledala luda, dobio je opkladu za koju se tako hrabro borio.” 33 Sir John Skleton, op. cit.

JEVREJI I DRU[TVO

71

Sve ovo pokazuje izuzetno razumevanje dru{tva i njegovih pravila. Zna~ajno je da je ba{ Dizraeli rekao: “[to je zlo~in u mno{tvu, samo je porok me|u nekolicinom”34 – {to je mo`da najdublji uvid u sam princip po kome se odvija lagani i podmukao pad dru{tva devetnaestog veka na dno gomile i u podzemni moral. Po{to je on znao ovo pravilo, znao je tako|e da Jevreji nigde ne bi imali bolje {anse nego u krugovima koji pretenduju da budu ekskluzivni i da ih diskrimini{u; jer, budu}i da su ti krugovi nekolicine, zajedno sa mno{tvom, mislili o jevrejstvu kao o zlo~inu, taj “zlo~in” bi mogao u svakom trenutku da se pretvori u privla~ni “porok”. Dizraelijevo potenciranje egzoti~nosti, neobi~nosti, misterioznosti, magije i mo}i koja se crpe iz tajnih izvora, ispravno je ciljalo na tu sklonost u dru{tvu. A njegova virtuoznost u dru{tvenoj igri navela ga je da izabere konzervativnu partiju, da osvoji mesto u Parlamentu, poloàj premijera, i na kraju, {to nije najmanje zna~ajno, trajno divljenje dru{tva i kralji~ino prijateljstvo. Jedan od razloga tog uspeha je bila iskrenost njegove igre. Utisak koji je ostavio na svoje nepristrasnije savremenike bio je ~udna me{avina glume i “apsolutne iskrenosti i otvorenosti”.35 Ovo je mogao posti}i samo iskrenom bezazleno{}u, a nju je delimi~no dugovao vaspitanju iz koga je bio isklju~en svaki posebni jevrejski uticaj.36 Ali Dizraeli je svoju ~istu savest dugovao i ~injenici da je ro|en kao Englez. Engleska nije upoznala jevrejske mase i jevrejsko siroma{tvo, jer ih je primila vekovima posle proterivanja iz Srednje Azije; portugalski Jevreji koji su se nastanili u Engleskoj u osamnaestom veku bili su bogati i obrazovani. Sve do kraja devetnaestog veka, kada su pogromi u Rusiji pokrenuli savremena jevrejska iseljenja, jevrejsko siroma{tvo a sa njim razlika izme|u jevrejskih masa i njihove bogate sabra}e nije u{lo u London. U Dizraelijevo vreme jevrejsko pitanje je bilo sasvim nepoznato, jer su u Engleskoj ìveli samo Jevreji dobrodo{li dràvi. Drugim re~ima, “izuzetni Jevreji” nisu bili tako svesni svoje izuzetnosti kao njihova kontinentalna bra}a. Kada je Dizraeli prezreo “{tetnu doktrinu modernog vremena, prirodnu jednakost ljudi”,37 on je svesno sledio korake Berka koji je “vi{e voleo prava Engleza nego Prava ~oveka”, ali je ignorisao stvarnu situaciju u kojoj su privilegije za nekolicinu zamenjene pravima za sve. On toliko nije poznavao stvarne prilike jevrejskog naroda i bio je tako uveren u “uticaj jevrejske rase na 34 U svom romanu Tancred, 1847. 35 Sir John Skleton, op. cit. 36 Sam Dizraeli je to prikazao ovako: “Ja nisam odgajan u svojoj rasi i bio sam hranjen ve-

likim predrasudama prema njima.” O njegovom porodi~nom okruènju vidi posebno Joseph Caro, “Benjamin Disraeli, Juden und Judentum,” u Monatsschrift für Geschichte und Wissenschaft des Judentums, 1932. Jahrgang 76. 37 Lord George Bentinck. A Political Biography, London, 1852, 496.

72

ANTISEMITIZAM

moderne zajednice” da je iskreno traìo da Jevreji “prime svu ~ast i naklonost severnih i zapadnih rasa, a u civilizovanim i prefinjenim narodima trebalo bi da postoji mno{tvo njih koji o~aravaju javni ukus i podiù javno raspoloènje”.38 Po{to se politi~ki uticaj Jevreja u Engleskoj koncentrisao oko engleske grane Rot{ildovih, osetio se on veoma ponosnim zbog Rot{ildove pomo}i u Napoleonovom porazu i nije video nikakav razlog za{to se u svojim politi~kim stavovima ne bi otvoreno predstavljao kao Jevrejin.39 Kao pokr{teni Jevrejin on naravno nije nikada bio zvani~ni predstavnik ijedne jevrejske zajednice, ali ne moè se pore}i da je on bio jedini Jevrejin iz svoje vrste i iz svoga veka koji je poku{ao, koliko je umeo, da jevrejski narod politi~ki zastupa. Dizraeli, koji nije nikada poricao “da (je) osnovna ~injenica o njemu to da je Jevrejin”,40 divio se svemu jevrejskom, i to se divljenje moglo meriti jedino sa njegovim neznanjem. Me{avina ponosa i neznanja o tim stvarima bila je, svakako, karakteristika svih novoasimilovanih Jevreja. Velika razlika bila je u tome {to je Dizraeli znao jo{ manje o jevrejskoj pro{losti i sada{njosti i zato se usu|ivao da otvoreno govori ono {to su drugi izneverili u polusvesnom mraku obrazaca pona{anja koje su diktirali strah i arogancija. Politi~ki rezultat Dizraelijeve sposobnosti da meri jevrejske mogu}nosti prema politi~kim aspiracijama obi~nih ljudi bio je ozbiljniji; on je skoro automatski stvorio skup teorija o jevrejskom uticaju i o organizovanosti, koje obi~no nalazimo u o{trijim formama antisemitizma. Pre svega, on je o sebi mislio kao o “izabranom ~oveku izabrane rase”.41 [ta je bolji dokaz od njegove karijere: Jevrejin bez imena i bogatstva, kome je pomoglo samo nekoliko jevrejskih bankara, dospeo je do poloàja prvog ~oveka Engleske; jedan od najneomiljenijih ljudi Parlamenta postao je premijer i stekao iskrenu popularnost me|u onima koji su ga dugo “gledali kao {arlatana i tretirali kao pariju”.42 Politi~ki uspeh ga nikada nije zadovoljavao. Bilo je teè i va`nije biti primljen u londonsko dru{tvo nego osvojiti Donji dom, bio je svakako ve}i trijumf biti izabran za ~lana Grijonovog dajning kluba – odabrane koterije koja je po obi~aju izdizala politi~are obe partije, ali iz koje su oni sa dru{tvenom manom bili rigorozno isklju~eni”43 – nego postati ministar Njenog veli~anstva. O~aravaju}e neo~ekivan vrhunac svih ovih slatkih pobeda bilo je iskreno kralji~ino prijateljstvo, jer, ako je monarhija u Engleskoj izgubila najve}i broj svojih prerogativa u strogo kon38 Ibid., p. 491. 39 Ibid., pp. 497 ff. 40 Monypenny and Buckle, op. cit., p. 1507. 41 Horace S. Samuel, op. cit. 42 Monypenny and Buckle, op. cit. p. 147. 43 Ibid.

JEVREJI I DRU[TVO

73

trolisanoj ustavnoj nacionalnoj dràvi, zadobila je i zadràla neosporni primat u engleskom dru{tvu. Prilikom procenjivanja veli~ine Dizraelijevog trijumfa treba se setiti da je lord Robert Sesil, jedan od njegovih istaknutih kolega u konzervativnoj partiji, oko 1850. godine jo{ uvek mogao da opravda naro~ito o{tar napad tvrde}i da on samo “glasno iskazuje ono {to svi govore privatno o Dizraeliju, a niko ne}e javno da kaè”.44 Dizraelijeva najve}a pobeda bila je {to niko privatno nije govorio ono {to mu ne bi laskalo ili bi mu se dopalo da je bilo javno re~eno. Upravo taj jedinstveni uspon do iskrene popularnosti Dizraeli je postigao kroz politiku da vidi samo prednosti i zagovara samo privilegije u tome {to je ro|en kao Jevrejin. Deo Dizraelijeve sre}e je ~injenica da je on uvek bio u skladu sa svojim vremenom i da su ga zbog toga njegovi brojni biografi razumeli potpunije nego {to je bio slu~aj sa ve}inom velikih ljudi. On je bio otelovljenje ambicije, te mo}ne strasti koja se razvila u veku koji naizgled nije dopu{tao nikakva odvajanja i razlike. U svakom slu~aju, Karlajl, koji je tuma~io celu svetsku istoriju prema idealu junaka devetnaestog veka, o~igledno je pogre{io kada je odbio titulu iz Dizraelijevih ruku.45 Nijedan ~ovek me|u Karlajlovim savremenicima nije Karlajlovim herojima odgovarao tako dobro kao Dizraeli, sa svojim konceptom veli~ine kao takve, bez ikakvih spoljnih dostignu}a; nijedan ~ovek nije tako ta~no ispunjavao zahteve kasnog devetnaestog veka za genijem od krvi i mesa kao ovaj {arlatan koji je svoju ulogu ozbiljno shvatio i igrao veliku ulogu Velikog ~oveka sa iskrenom naivno{}u i neodoljivo, prikazuju}i fantasti~ne trikove i zabavlja~ke ve{tine. Politi~ari su se zaljubili u {arlatana koji je dosadne poslovne transakcije preobra}ao u snove sa orijentalnim ukusom; a kad je dru{tvo u Dizraelijevim promu}urnim poslovima osetilo aromu crne magije, “mo}ni ~arobnjak” je ve} zadobio srce svog vremena. Dizraelijeva ambicija da se odvoji od smrtnika i njegova ~e`nja za aristokratskim dru{tvom bila je tipi~na u srednjoj klasi njegovog vremena i zemlje. Ni politi~ki razlozi niti ekonomski motivi, ve} snaga njegove dru{tvene ambicije naterala ga je da se pridruì konzervativnoj partiji i da sledi politiku koja }e uvek “birati vigovce za neprijatelje i radikale za saveznike”.46 Ni u jednoj evropskoj zemlji srednja klasa nije postigla dovoljno samopo{tovanja da uskladi svoju inteligenciju sa dru{tvenim statusom, tako da je aristokratija mogla i dalje da diktira dru{tvenu hijerarhiju i 44 ^lanak Roberta Sesila pojavio se u najautoritativnijem organu torijevaca, Quarterly Review. Vidi Monypenny and Buckle, op. cit. pp. 19-22. 45 Ovo se dogodilo tek 1874. Zabeleèno je da je Karlajl nazivao Dizraelija “prokleti Jevrejin”, “najgori ~ovek koji je ikada ìveo”. Vidi Caro, op. cit. 46 Lord Salisbury u ~lanku u Quarterly Rewiev, 1869.

74

ANTISEMITIZAM

onda kad je ve} izgubila sav politi~ki zna~aj. Nesre}ni nema~ki filistar otkrio je svoju “uro|enu li~nost” u o~ajni~koj borbi protiv kastinske arogancije izrasle iz pada plemstva i iz neophodnosti za{tite plemi}kih titula od buròaskog novca. Maglovite krvne teorije i striktna kontrola brakova vi{e su skora{nje pojave u istoriji evropske aristokratije. Dizraeli je mnogo bolje od nema~kih filistara znao {ta je potrebno da bi se zadovoljili zahtevi aristokratije. Svi poku{aji buròazije da stekne dru{tveni status nisu bili ubedljivi za arogantnu aristokratiju, jer se burùazija uzdala u li~nosti a manjkao joj je najva`niji element kastinskog uverenja, ponos na privilegije bez li~nog napora i zasluge, ste~ene samim plemenitim ro|enjem. “Ro|ena li~nost” nije nikada mogla da porekne da njen razvoj zahteva obrazovanje i poseban napor li~nosti. Kada je Dizraeli “okupio ponos rase da se suprotstavi ponosu kaste”47, on je znao da dru{tveni poloàj Jevreja, ma {ta drugo da se o njima moè re}i, zavisi na kraju samo od ~injenice ro|enja, a ne od dostignu}a. Dizraeli je oti{ao i korak dalje. Znao je da je aristokratija, koja je iz godine u godinu morala da gleda kako prili~an broj bogatih ljudi srednje klase kupuje titule, uzdrmana vrlo ozbiljnom sumnjom u sopstvenu vrednost. On je aristokratiju porazio u njenoj igri koriste}i svoju prili~no trivijalnu i popularnu ma{tu da smelo prikaè kako su Englezi “nastali od skorojevi}ske i hibridne rase, dok je on sam potekao od naj~istije krvi u Evropi”, kako je “ìvot britanskog pêra uglavnom regulisan arapskim zakonima i sirijskim obi~ajima”, kako je “Jevrejka kraljica neba” ili da “cvet jevrejske rase ~ak i sada sedi s desne strane Gospoda boga Savaota.”48 I kada je kona~no napisao “da vi{e zapravo nema aristokratije u Engleskoj, jer je superiornost animalnog ~oveka su{tinski kvalitet aristokratije,”49 on je zapravo dotakao najslabiju ta~ku modernih aristokratskih teorija rase, koja }e kasnije biti polazna ta~ka za buròaziju i rasne stavove skorojevi}a. Judaizam i pripadnost jevrejskom narodu su se tek me|u asimilovanim Jevrejima izrodili u puku ~injenicu o ro|enju. Izvorno, to je zna~ilo posebnu religiju, posebnu nacionalnost, zajedni~ka posebna se}anja i posebne nade i, ~ak me|u privilegovanim Jevrejima, bar odre|ene ekonomske prednosti. Sekularizacija i asimilacija jevrejske inteligencije promenile su samosvest i samotuma~enje na takav na~in da ni{ta nije ostalo od starih se}anja i nada osim uverenja o pripadnosti izabranom narodu. Dizraeli, iako svakako nije bio jedini “izuzetni Jevrejin” koji je verovao u sopstvenu izabranost ne veruju}i pri tom u Njega koji izabira i odbacuje, jedini je stvorio potpuno razvijenu rasnu doktrinu iz tog praznog koncepta istorijske 47 E. T. Raymond, Disraeli, The Alien Patriot, London, 1925, p. l. 48 H. B. Samuel, op. cit, odnosno Disraeli, Tancred i Lord George Bentinck. 49 U svom romanu Coningsby, 1844.

JEVREJI I DRU[TVO

75

misije. Bio je spreman da izjavi da semitski prinicip “predstavlja sve ono {to je duhovno u na{oj prirodi”, da “nestalnost istorije ima svoje glavno re{enje – sve je rasa”, {to je “klju~ za istoriju” bez obzira na “jezik i religiju”, jer “ima samo jedna stvar koja ~ini rasu, a to je krv” i ima samo jedna aristokratija, “prirodna aristokratija” koja se sastoji od “~iste rase prvorazredne organizacije”.50 Ne treba da se nagla{ava koliko je bliska veza izme|u ovoga i modernijih rasnih ideologija, a Dizraelijevo otkri}e je jo{ jedan dokaz kako one dobro sluè za suzbijanje ose}anja dru{tvene inferiornosti. Jer iako su rasne doktrine kona~no sluìle autenti~nim i neposredno politi~kim svrhama, ipak je ta~no da veliki deo njihove primenljivosti i ubedljivosti leì u ~injenici da su svakome pomogle da se ose}a aristokratom po ro|enju. To {to ti novoizabrani nisu pripadali eliti, izabranoj manjini – {to je, ipak, po pravu i poloàju ponos plemi}a – ve} su morali da dele izabranost sa sve ve}om masom, nije bitno na{kodilo doktrini, jer oni koji nisu pripadali izabranoj rasi rasli su brojno u istoj proporciji. Dizraelijeve rasne doktrine, me|utim, bile su isto toliko rezultat njegovog izuzetnog uvida u dru{tvena pravila koliko posebne sekularizacije asimilovanih Jevreja. Jevrejska inteligencija nije samo bila uhva}ena u op{ti proces sekularizacije, koji je u devetnaestom veku ve} izgubio revolucionarnu privla~nost prosvetiteljstva zajedno sa poverenjem u nezavisno i samopouzdano ~ove~anstvo ve} je ostala neza{ti}ena pred preobraàjem ranije iskrenih religioznih ube|enja u praznoverice. Jevrejska inteligencija je isto tako bila izloèna uticajima jevrejskih reformatora koji su hteli da promene nacionalnu religiju u veroispovest. Da bi to uradili, morali su da preobraze dva osnovna elementa jevrejske pobo`nosti – mesijansku nadu i veru u izabranost Izraela, pa su iz jevrejskih molitvenika brisali vizije kona~nog obnavljanja Ciona, zajedno sa pobo`nim predskazanjem sudnjeg dana kada }e nestati podvajanje jevrejskog naroda od drugih naroda na Zemlji. Bez mesijanske nade, ideja o izabranosti je zna~ila ve~nu podvojenost; bez vere u izabranost koja je optere}ivala jedan poseban narod iskupljenjem sveta, mesijanska nada je isparila u magloviti oblak op{te filantropije i univerzalizma koji su postali tako karakteristi~ni za specifi~no jevrejski politi~ki entuzijazam. Najkobniji element u jevrejskoj sekularizaciji je bilo to {to je koncept izabranosti odvojen od mesijanske nade, dok su u jevrejskoj religiji ta dva elementa bila dva vida bo`jeg plana iskupljenja ~ove~anstva. Bez mesijanske nade rasla je naklonost prema krajnjim re{enjima politi~kih problema koji nisu nameravali ni{ta manje nego da uspostave raj na Zemlji. Bez vere u izabranost od Boga raslo je to fantasti~no uobraènje, koje su podjednako delili Jevreji-nevernici i nejevreji, da su Jevreji po prirodi inteli50 Vidi Lord George Bentinck i romane Endymion 1881. i Coningsby.

76

ANTISEMITIZAM

gentniji, bolji, zdraviji, sposobniji da opstanu – motor istorije i so zemlje. Entuzijasti~ni jevrejski intelektualac koji sanjari o raju na Zemlji, tako siguran da je rastere}en svih nacionalnih veza i predrasuda, bio je zapravo udaljeniji od politi~ke realnosti nego njegovi o~evi koji su se molili za Mesijin dolazak i za povratak naroda u Palestinu. Asimilacionisti, s druge strane, koji su bez ikakve entuzijasti~ke nade ube|ivali sebe da su oni so zemlje, bili su mnogo uspe{nije odeljeni od nacija tom bezvernom idejom da su njihovi o~evi stali u odbranu zakona koji je, kako se redovno verovalo, delio Izrael od nejevreja, ali }e biti uni{ten kad do|e Mesijino vreme. To je bila zamisao “izuzetnih Jevreja”, koji su bili isuvi{e prosve}eni da veruju u Boga a, na podlozi svoje svuda izuzetne pozicije, dovoljno praznoverni da veruju u sebe, {to je zapravo razbilo ~vrste spone pobo`ne nade koje su povezivale Izrael sa ostatkom ~ove~anstva. Time je na kraju sekularizacija proizvela onaj paradoks, tako presudan za psihologiju modernih Jevreja, kojim je verska asimilacija – uni{tavaju}i nacionalnu svest, pretvaraju}i nacionalnu religiju u veroispovest i izlaze}i u susret poluomraènim i dvosmislenim zahtevima dràve i dru{tva kroz isto tako dvosmislene zamisli i psiholo{ke trikove – pobudila vrlo realan jevrejski {ovinizam, ako pod {ovinizmom razumemo izopa~eni nacionalizam u kome (kako kaè êsterton) “sama li~nost treba da bude predmet oboàvanja; li~nost je svoj sopstveni ideal, ~ak svoj sopstveni idol”. Stari religiozni koncept izabranosti od tada vi{e nije bio su{tina judaizma, umesto toga je postao su{tina jevrejstva. Taj paradoks je na{ao svoje najmo}nije, o~aravaju}e otelovljenje u Dizraeliju. On je bio engleski imperijalista i jevrejski {ovinista; no nije te{ko na}i oprevdanje za {ovinizam koji je bio vi{e igra fantazije, jer, najzad, “Engleska je bila Izrael njegove fantazije”;51 i isto tako nije te{ko na}i opravdanje za njegov engleski imperijalizam, koji je imao veoma malo zajedni~kog sa samovoljnom odlu~no{}u ekspanzije radi ekspanzije, jer on, najzad, “nikada nije bio pravi Englez i na to je bio ponosan”.52 Kada se sve ove kontradikcije, koje jasno pokazuju da mo}ni ~arobnjak sebe nikada nije uzimao ba{ ozbiljno i da je uvek glumio da bi pridobio dru{tvo i stekao popularnost, dodaju njegovom jedinstvenom {armu, one uvode u njegovo pona{anje element {arlatanskog entuzijazma i sanjarenja, {to ga ~ini sasvim druga~ijim od njegovih imperijalisti~kih sledbenika. Imao je dosta sre}e da sanja i glumi u vreme kada Man~ester i biznismeni jo{ nisu preuzeli imperijalni san, ve} su se o{tro i èstoko protivili “kolonijalnoj avanturi”. Njegova praznoverna nada u krv i rasu – u koju je on ume{ao stara romanti~na narodna verovanja o mo}noj, natprirodnoj vezi izme|u zlata i krvi – nije ni sumnjala da su pokolji mogu}i u Africi, Aziji ili samoj 51 Sir John Skleton, op. cit. 52 Horace B. Samuel, op. cit.

JEVREJI I DRU[TVO

77

Evropi. On je po~eo kao ne mnogo talentovan pisac i ostao je intelektualac koji je slu~ajno postao ~lan Parlamenta, vo|a svoje partije, premijer i prijatelj engleske kraljice. Dizraelijevo shvatanje uloge Jevreja u politici datira od vremena kad je on bio samo pisac i jo{ nije zapo~eo politi~ku karijeru. Tako njegove ideje nisu bile rezultat stvarnog iskustva, ali se on njih i kasnije, celog ìvota drào sa velikom postojano{}u. U prvom romanu Alroy (1833), Dizraeli je razvio plan za jevrejsko carstvo u kome bi Jevreji vladali kao strogo odvojena klasa. Roman pokazuje uticaj tada{njih iluzija o mogu}nostima da Jevreji osvoje vlast, i neznanje mladog autora o stvarnim uslovima za dolazak na vlast u njegovom vremenu. Jedanaest godina kasnije politi~ko iskustvo u Parlamentu i blizak odnos sa istaknutim ljudima nau~ili su Dizraelija da su “ciljevi Jevreja, ma kakvi bili ranije, u njegovo vreme daleko od zahteva za politi~kom nacionalno{}u u bilo kom obliku.”53 U novom romanu Coningsby, napustio je san o jevrejskom carstvu i razvio fantasti~nu shemu prema kojoj jevrejski novac dominira usponom i padom dvorova i carstava i nadmo}no vlada u diplomatiji. Nikad u ìvotu nije se odrekao ovog drugog shvatanja tajnog i tajanstvenog uticaja izabranih ljudi izabrane rase, kojim je zamenio raniji san o javno konstituisanoj, misterioznoj kasti vladara. To je postalo stoèr njegove politi~ke filozofije. Nasuprot njegovim mnogopo{tovanim jevrejskim bankarima koji su davali zajmove vladama i zara|ivali proviziju, Dizraeli je na celu stvar gledao sa autsajderskim neshvatanjem da su takve mogu}nosti koje pruà vlast svakodnavno u rukama ljudi koji nemaju ambiciju da zadobiju vlast. Nije mogao da razume da je bankar Jevrejin ~ak manje zainteresovan za politiku od njegovih nejevrejskih kolega; za Dizraelija je bilo jasno da je jevrejsko bogatstvo samo sredstvo za jevrejsku politiku. [to je vi{e saznavao o jevrejskoj bankarskoj organizaciji koja dobro funkcioni{e u poslovima biznisa i o njihovoj me|unarodnoj razmeni novosti i informacija, bivao je uvereniji da ima posla sa ne~im {to nalikuje tajnom dru{tvu koje drì sudbinu sveta u svojim rukama, a da to niko ne zna. Dobro je poznato da je verovanje u jevrejsku zaveru koju slo`no gaji neko tajno dru{tvo, bilo od velike propagandne vrednosti za publicitet antisemitizma i da je daleko prema{ilo sva tradicionalna evropska praznoverja o ritualnim ubistvima i trovanju bunara. Od velikog je zna~aja {to je Dizraeli, u potpuno suprotne svrhe i u vreme kad niko nije ozbiljno mislio o tajnim dru{tvima, do{ao do istovetnih zaklju~aka, jer je to jasno pokazalo do kog su stepena te izmi{ljotine zavisile od socijalnih motiva i nezadovoljstava i kako one obja{njavaju doga|aje ili politi~ke i ekonomske rad53 Monypenny and Buckle, op. cit. p. 882.

78

ANTISEMITIZAM

nje na mnogo prihvatljiviji na~in nego mnogo trivijalnija istina. U Dizraelijevim o~ima, kao i u o~ima mnogo manje poznatih i uvaènih {arlatana posle njega, cela politi~ka igra se igrala me|u tajnim dru{tvima. Ne samo Jevreji, ve} svaka druga grupa ~iji uticaj nije bio politi~ki organizovan ili koja je bila u opoziciji prema celom dru{tvenom i politi~kom sistemu, postajala je za njega zakulisna sila. Mislio je 1863. da se osvedo~io o “borbi izme|u tajnih dru{tava i evropskih milionera; Rot{ild je do sada pobe|ivao,”54 ali i da “prirodnu jednakost me|u ljudima i ukidanje imovine proklamuju tajna dru{tva”;55 ~ak i 1870. on je mogao ozbiljno da govori o snagama “ispod povr{ine” i da iskreno veruje da “tajna dru{tva i njihovi me|unarodni pokreta~i, Rimska crkva i njene izjave i metode, koji predstavljaju ve~ni sukob izme|u nauke i vere”, rade na tome da odrede pravac ljudske istorije.56 Dizraelijeva neverovatna naivnost navela ga je da poveè sve te “tajne” snage sa Jevrejima. “Prvi jezuiti bili su Jevreji; onu misterioznu rusku diplomatiju koja uznemirava celu Evropu organizuju i uglavnom nose Jevreji; ona tajna revolucija koja se u ovom trenutku sprema u Nema~koj a koja }e u stvari biti druga i ve}a reformacija ... potpuno se razvila pod okriljem Jevreja”, “ljudi jevrejske rase nalaze se na ~elu svake (komunisti~ke i socijalisti~ke) grupe. Bo`ji ljudi sara|uju sa ateistima; najspretniji zgrta~i poseda ulaze u savez sa komunistima, ~udna i izabrana rasa dodiruje ruke {ljama i niìh kasta Evrope! I sve zbog toga {to èle da uni{te nezahvalno hri{}anstvo koje im duguje ~ak i ime a ~iju tiraniju vi{e ne mogu da izdrè.”57 U Dizraelijevoj fantaziji svet je postao jevrejski. U toj ~udnoj iluziji je bio anticipiran ~ak i onaj najingeniozniji od Hitlerovih reklamnih trikova, lozinka tajnog saveza izme|u jevrejskih kapitalista i jevrejskih socijalista. I ne moè se pore}i da je cela shema, tako ma{tovita i fantasti~na, imala sopstvenu logiku. Kada se po|e, kao {to je Dizraeli radio, od tvrdnje da jevrejski milioneri kroje jevrejsku politiku, kad se uzmu u ozbir uvrede koje su Jevreji vekovima trpeli ({to je bilo dosta realno, ali ipak glupo preterivanje jevrejske apologetske propagande), kada se vide ~esti primeri kako je sin jevrejskog milionera postao vo|a radni~kog pokreta, a zna se iz iskustva kako su tesno spletene jevrejske porodi~ne veze bile pravilo, Dizraelijeva slika prora~unate osvete nad hri{}anskim narodom nije tako neverovatna. Istina je, naravno, bila da sinovi jevrejskih milionera naginju ka levi~arskim pokretima upravo zato {to njihovi o~evi bankari nisu nikada do{li u otvoreni klasni sukob sa radnicima. Njima je zato potpuno nedostajala ona klasna svest koju je imao 54 Ibid., p. 73. U pismu gospo|i Brydges Williams, 21. jula 1863. 55 Lord Georg Bentinck, p. 497. 56 U svom romanu Lothair, 1870. 57 Lord Georg Bentinck.

JEVREJI I DRU[TVO

79

sin svake obi~ne buròaske porodice kao ne{to sasvim prozai~no, dok, s druge strane, i upravo iz istih razloga, radnici nisu gajili ona otvorena ili skrivena antisemitska ose}anja koja je svaka druga klasa pokazivala prema Jevrejima kao ne{to sasvim razumljivo. O~igledno su levi~arski pokreti u svim zemljama nudili jedinu istinsku mogu}nost za asimilaciju. Dizraelijeva postojana naklonost prema tuma~enju politike kroz tajna dru{tva zasnivala se na iskustvima koja su kasnije pridobila mnoge manje ugledne evropske intelektualce. Njegovo osnovno iskustvo govorilo je da je mnogo teè izboriti mesto u engleskom dru{tvu nego mesto u Parlamentu. Englesko dru{tvo se u njegovo vreme okupljalo u elegantnim klubovima koji nisu bili partijski opredeljeni. Klubovi, iako su bili izuzetno va`ni u formiranju politi~ke elite, izbegli su javnoj kontroli. Autsajderu su oni morali zaista izgledati tajanstveni. Bili su tajni utoliko {to u njih nije mogao svako da bude primljen. Postajali su tajanstveni jedino kad bi ~lanovi drugih klasa zatraìli da budu primljeni i bili ili odbijani ili prihva}eni posle preteranih, nepredvidivih, naizgled iracionalnih te{ko}a. Nema sumnje da nikakva politi~ka ~ast ne moè da zameni trijumf koje intimno udruènje privilegovanih moè da dâ. Dizraelijeve ambicije, {to je dosta zna~ajno, nisu se smanjile ~ak ni pred kraj njegovog ìvota, kada je pretrpeo nekoliko politi~kih poraza, jer je on ostao “najja~a figura koja je komandovala londonskim dru{tvom”.58 U svojoj naivnoj uverenosti u vrhunsku va`nost tajnih dru{tava, Dizraeli je bio prethodnica onih novih dru{tvenih slojeva koji, ro|eni van okvira dru{tva, nikada nisu mogli ta~no da razumeju njegova pravila. Na{li su se u stanju stvari gde se razlika izme|u dru{tva i politike stalno brisala i gde je, uprkos naizgled haoti~nim uslovima, isti uski klasni interes uvek pobe|ivao. Autsajder nije mogao a da ne zaklju~i da je tako izuzetne rezultate postigla svesno osnovana institucija sa kona~nim ciljevima. I ta~no je da je cela ta dru{tvena igra traìla samo odlu~nu politi~ku volju da njenu napola svesnu igru interesa i su{tinski nesvrhovitih mahinacija preobrazi u odre|enu politiku. To se na kratko dogodilo u Francuskoj za vreme Drajfusove afere i ponovo u Nema~koj u deceniji pre Hitlerovog dolaska na vlast. Dizraeli, me|utim, nije stajao samo izvan engleskog, ve} i izvan jevrejskog dru{tva tako|e. On je malo znao o mentalitetu jevrejskih bankara kojima se tako duboko divio i bio bi zaista razo~aran da je shvatio da ti 58 Monypenny and Buckle, op. cit. p. 1470. Ova odli~na biografija daje korektnu procenu Dizraelijevog trijumfa. Posle citiranja (Tennyson) In Memoriam, 64. pevanje, on ovako nastavlja: “U jednom smislu Dizraelijev uspeh je bio izvanredniji i potpuniji nego {to nagove{tavaju Tenisonovi stihovi; on se nije samo uspeo politi~kom lestvicom do najvi{eg ranga i ’postao {apta~ prestolu’; tako|e je osvojio dru{tvo. Dominirao je na ve~erama i na onim mestima koja bismo mi nazvali salonima Mejfera... a dru{tveni trijumf, {to god mislili filozofi o njegovoj pravoj vrednosti, svakako nije bilo manje te{ko posti}i jednom prezrenom autsajderu nego politi~ki trijumf, a verovatno je za njegov ukus bio sla|i.” (str. 1506).

80

ANTISEMITIZAM

“izuzetni Jevreji”, mada izuzeti iz buròaskog dru{tva (oni nikada nisu stvarno poku{ali da budu primljeni), dele njegov glavni politi~ki princip: koncentrisanje politi~ke aktivnosti oko za{tite poseda i profita. Dizraeli je u njima video, i time bio impresioniran, samo grupu bez spoljne politi~ke organizacije, ~ije je ~lanove jo{ uvek povezivala prividna beskrajnost porodi~nih i poslovnih veza. Ma{ta bi mu uvek proradila kad god bi s njima imao posla i sve je “dokazano” – kada su, na primer, deonice Sueckog kanala bile ponu|ene engleskoj vladi putem informacije Henrija Openhajma (koji je saznao da egipatski kediv èli da ih proda) i prodaja obavljena uz pomo} ~etiri miliona funti zajma od Lajonela Rot{ilda. Dizraelijeva rasna ube|enja i teorije o tajnim dru{tvima proizlazili su, kada se sve analizira, iz njegove èlje da objasni ne{to o~igledno tajanstveno i u stvari himeri~no. Nije mogao da stvori politi~ku realnost od himeri~ne mo}i “izuzetnog Jevrejina”, ali je mogao, i to je radio, da pomogne da se himere preobraze u javne strahove i da se dru{tvo koje se dosa|ivalo zabavi najopasnijim bajkama. Sa ~vrstinom ve}ine fanatika rase, Dizraeli je sa zadovoljstvom govorio samo o “modernom, novatorskom, sentimentalnom principu nacionalnosti”.59 On je mrzeo politi~ku jednakost, koja je u osnovi nacionalne dràve, i bojao se za opstanak Jevreja pod tim uslovima. Zami{ljao je da rasa moè da pruì dru{tveno kao i politi~ko uto~i{te od izjedna~avanja. Po{to je poznavao plemstvo svoga vremena mnogo bolje nego {to je ikada upoznao jevrejski narod, ne iznena|uje {to je rasni koncept oblikovao prema aristokratskom kastinskom konceptu. Bez sumnje, ti su koncepti dru{tvene povla{}enosti mogli daleko da stignu, ali oni bi imali malog zna~aja u evropskoj politici da nisu nai{li na realne politi~ke potrebe kada su, posle grabeì oko Afrike, mogli da se prihvate iz politi~kih razloga. Ta spremnost da se veruje u deo buròaskog dru{tva dala je Dizraeliju, jedinom Jevrejinu devetnaestog veka, deo iskrene popularnosti. Na kraju, nije njegova gre{ka {to je isti trend koji je bio razlog njegove retko velike sre}e kona~no doveo do velike katastrofe njegovog naroda. III: Izme|u poroka i zlo~ina PARIZ JE s pravom nazvan la capitale du dixneuvième siècle (Valter Benjamin). Pun obe}anja, devetnaesti vek je zapo~eo Francuskom revolucijom, tokom vi{e od stotinu godina bio je svedok uzaludne borbe protiv degeneracije citoyen u bourgeois, dostigao svoju najniù ta~ku u Drajfusovoj aferi i dobio jo{ ~etrnaest godina bolesni~kog predaha. Jo{ uvek je jako59 Ibid., Vol I, Book 3.

JEVREJI I DRU[TVO

81

binska privla~nost Klemansoa, francuskog poslednjeg sina revolucije, mogla da dobije Prvi svetski rat, ali slavni vek nation par exellence se zavr{avao60 i Pariz je, bez politi~kog zna~aja i dru{tvenog sjaja, ostavljen intelektualnoj avangardi svih zemalja. Francuska je igrala veoma malu ulogu u dvadesetom veku, koji je po~eo, odmah posle Dizraelijeve smrti, grabeòm oko Afrike i trkom za imperijalisti~kom prevlasti u Evropi. Njeno slabljenje je otuda, izazvano delom ekonomskom ekspanzijom drugih nacija, a delom unutra{njom dezintegracijom, moglo da preuzme oblike i sledi zakone koji su izgledali svojstveni nacionalnoj dràvi. Do izvesnog stepena, to {to se dogodilo u Francuskoj osamdesetih i devedesetih godina dogodilo se trideset i ~etrdeset godina kasnije u svim evropskim nacionalnim dràvama. Uprkos vremenskim razmacima, Vajmarska i austrijska republika imale su istorijski mnogo zajedni~kog sa Tre}im rajhom, a izvesni politi~ki i dru{tveni obrasci u Nema~koj i Austriji dvadesetih i tridesetih skoro su svesno sledili uzor francuskog fin-de-siècle. U svakom slu~aju, antisemitizam devetnaestog veka dostigao je vrhunac u Francuskoj i bio je poraèn zato {to je ostao doma}a nacionalna stvar bez kontakta sa imperijalisti~kim trendovima, koji tamo nisu postojali. Glavne crte te vrste antisemitizma pojavile su se ponovo u Nema~koj i Austriji posle Prvog svetskog rata, a njegov dru{tveni efekat na uvaène jevrejske zajednice bio je skoro isti, iako manje o{tar, manje ekstreman, a bilo je mnogo drugih ja~ih uticaja.61 Glavni razlog, me|utim, {to biram salone Fobur Sen-@ermena za primer uloge Jevreja u nejevrejskom dru{tvu, je to {to nigde nije postojalo tako veliko dru{tvo ili istinitiji zapis o njemu. Kad je Marsel Prust, i sam polujevrejin, po~eo da traga za “izgubljenim vremenom”, on je zapravo pisao ono {to je jedan njegov kriti~ar-po{tovalac nazvao apologia pro vita sua. @ivot ovog najve}eg pisca Francuske dvadesetog veka odvijao se isklju~ivo u dru{tvu; svi doga|aji su mu se pokazivali onako kako su se reflektovali u dru{tvu i kako su ih te li~nosti preispitivale, tako da refleksije i preispitivanje ~ine naro~itu realnost i gra|u Prustovog sveta.62 Kroz celo 60 Yves Simon, La Grande Crise de la République Française, Montreal, 1941. p. 20: “Duh Francuske revolucije nadìveo je Napoleonov poraz vi{e od jednog veka... Trijumfovao je da bi neprimetno izbledeo tek 11. novembra 1918. Francuska revolucija? Njeni datumi moraju sigurno biti sme{teni u 1789-1918.” 61 înjenica da se izvesna psiholo{ka pojava nije tako o{tro javila kod nema~kih i austrijskih Jevreja, delom je posledica toga {to je cionisti~ki pokret ~vrsto obuzeo jevrejske intelektualce u tim zemljama. Cionizam je u deceniji posle Prvog svetskog rata a ~ak i u deceniji pre dugovao svoju snagu ne toliko politi~kom uvidu (i nije proizvodio politi~ka uverenja), koliko kriti~kim analizama psiholo{kih reakcija i sociolo{kih ~injenica. Njegov je uticaj uglavnom bio pedago{ki i i{ao je daleko izvan relativno uskog kruga ~lanova cionisti~kog pokreta. 62 Uporedi interesantne primedbe koje je na tu temu dao E. Levinas, “L’Autre dans Proust” u Deucalion No. 2, 1947.

82

ANTISEMITIZAM

Traganje za izgubljenim vremenom li~nost i njena preispitivanja pripadaju dru{tvu, ~ak i kad se ona povu~e u nemu i nekomunikativnu samo}u u kojoj je sam Prust kona~no nestao kada je odlu~io da pi{e svoje delo. Tamo je njegov unutarnji ìvot, koji je nastojao da sve svetske doga|aje preobrazi u unutarnje iskustvo, postao nalik na ogledalo u ~ijoj se refleksiji mogla pojaviti istina. Kontemplator unutarnjeg iskustva sli~an je posmatra~u u dru{tvu po tome {to nema neposredan pristup ìvotu ve} opaà realnost samo ako je reflektovana. Prust, ro|en na rubu dru{tva, kome je ipak s punim pravom pripadao bez obzira {to je bio autsajder, {irio je to unutarnje iskustvo sve dok ono nije obuhvatilo ~itav niz aspekata onako kako su ih svi ~lanovi dru{tva videli i kako su ih reflektovali. Zaista nema boljeg svedoka toga perioda u kom se dru{tvo potpuno emancipovalo od javnosti i u kom je politika polako postajala deo dru{tvenog ìvota. Pobeda burùjskih vrednosti nad gra|aninovim duhom odgovornosti zna~ila je razlaganje politi~kih tema na njihove ble{tave, o~aravaju}e refleksije u dru{tvu. Mora se dodati da je sam Prust bio istinski eksponent tog dru{tva, jer je bio ume{an u oba njegova najpomodnija “poroka”, koja je on, “najve}i svedok dejudaizovanog judaizma”, spajao u “najmra~nije pore|enje koje je ikad bilo napravljeno u ime zapadnog judaizma”63: “porok” jevrejstva i “porok” homoseksualnosti, koji su u dru{tvenoj refleksiji i u li~nim preispitivanjima postali zaista veoma sli~ni.64 Upravo je Dizraeli otkrio da porok nije ni{ta drugo do odgovaraju}a refleksija zlo~ina u dru{tvu. Ljudsko zlo, ako ga dru{tvo prihvati, menja se iz ~ina volje u uro|eni, psiholo{ki kvalitet koji ~ovek ne moè da bira ili odbacuje, ve} mu je on dat spolja i njime vlada prinudno kao {to droga vlada narkomanom. Asimilovanjem zlo~ina i njegovim pretvaranjem u porok dru{tvo odri~e svaku odgovornost i uspostavlja svet fatalnosti u kome se ~ovek na|e zapleten. Moralisti~ki sud da je zlo~in svako odstupanje od norme, koji su pomodni krugovi uglavnom smatrali uskim i filistarskim, ipak je vi{e po{tovao ljudsko dostojanstvo, iako pokazuje inferiorno poznavanje psihologije. Ako se zlo~in razume kao neka vrsta fatalnosti, prirodne ili ekonomske, za svakog }e se kona~no sumnjati da je nekako (posebno) predodre|en za njega. “Kazna je pravo kriminalca,” koje mu je uskra}eno ako (Prustovim re~ima) “sudije prihvataju i ako su sklonije da oproste ubistvo kod invertita i izdaju kod Jevreja sa razloga izvedenih iz ... rasne predestinacije.” To ose}anje privla~nosti ubistva i izdaje skriveno je 63 J. E. van Paag, “Marcel Proust, Témoin du Judaisme déjudaizé” u Revue Juive de Genève, 1937, brojevi 48, 49, 50. ûdna podudarnost (ili je to vi{e od podudarnosti?) se dogodila u filmu Crossfire koji se bavi jevrejskim pitanjem. Pri~a je uzeta iz knjige Richard Brook, The Brick Foxhole, u kojoj je ubijeni Jevrejin iz Crossfire bio homoseksualac. 64 Za dalje posebno vidi Cities of the Plain, I deo, pp. 20-45.

JEVREJI I DRU[TVO

83

iza takve izopa~ene tolerancije, jer se za tren oka moè preokrenuti u odluku da se likvidiraju ne samo svi stvarni kriminalci, ve} svi koji su “rasno” predestinirani da po~ine izvesne zlo~ine. Takve se promene doga|aju kad god zakonska i politi~ka ma{inerija nije odvojena od dru{tva, tako da dru{tvene mere prodiru u nju i postaju politi~ka i zakonska pravila. Ako se prividnoj {irini duha koja izjedna~ava zlo~in i porok dozvoli da uspostavi kôd zakona, pokaza}e se da je ona neizostavno okrutnija i nehumanija od zakona koji po{tuju i priznaju ne~iju nezavisnu odgovornost za sopstveno pona{anje, bez obzira na to koliko su o{tri. Fobur Sen-@ermen bio je, kako ga Prust opisuje, u ranom stadijumu razvitka. Prihvatio je invertite jer je ose}ao privla~nost onoga na {ta je gledao kao na porok. Prust opisuje kako se gospodin [arlis, koji je ranije bio tolerisan, “uprkos njegovom poroku”, zahvaljuju}i li~nom {armu i starom imenu sada uspinje u dru{tvene vrhove. Nije vi{e morao da vodi dvostruki ìvot i da prikriva svoja sumnjiva poznanstva, ve} je bio podstaknut da ih dovodi u mondenske ku}e. Predmeti razgovora koje bi ranije izbegavao – ljubav, lepota, ljubomora – da neko ne bi posumnjao u njegovu anomaliju, sada su lakomo pozdravljeni “u pogledu iskustva, ~udnog, tajnog, prefinjenog i monstruoznog, na kome je temeljio” svoje nazore.65 Ne{to veoma sli~no se dogodilo Jevrejima. Pojedina~ni izuzeci, Jevreji primljeni u plemstvo, bili su tolerisani i ~ak dobrodo{li u dru{tvu Drugog carstva, ali sada su Jevreji kao takvi postajali sve popularniji. U oba slu~aja dru{tvo ni iz daleka nije bilo podstaknuto time {to su se predrasude promenile. Ono nije sumnjalo da su homoseksualci “kriminalci” ili da su Jevreji “izdajnici”; ono je samo promenilo svoj stav prema zlo~inu i izdaji. Nevolja sa novom {irinom duha, naravno, nije bila u tome {to se dru{tvo vi{e nije pla{ilo invertita, ve} {to se vi{e nije pla{ilo zlo~ina. Dru{tvo ni najmanje nije sumnjalo u konvencionalni sud. Najskrivenija bolest devetnaestog veka, uàsna dosada i op{ta zasi}enost, prsla je kao ~ir. Odba~eni i parije, na koje se dru{tvo pozivalo u {kripcu, makar nisu bili, ma kakvi da su, obavijeni dosadom i, ako }emo verovati Prustovom sudu, jedini su u dru{tvu fin-de-siècla jo{ uvek bili sposobni za strast. Prust nas vodi kroz lavirint dru{tvenih veza i ambicija jedino pomo}u niti ne~ije sposobnosti da voli, {to je predstavljeno u izopa~enoj strasti gospodina [arlisa prema Morelu, u razornoj predanosti Jevrejina Svana svojoj milosnici i u pi{~evoj sopstvenoj o~ajni~koj ljubomori prema Albertini, koja je personifikacija poroka u romanu. Prust je jasno pokazao da on gleda na autsajdere i prido{lice, stanovnike “Sodome et Ghomorre”, ne samo kao na humanije, ve} kao normalnije ljude. Razlika izme|u Fobur Sen-@ermena, koji je iznenada otkrio privla~nost Jevreja i invertita, i gomile koja vi~e “Smrt Jevrejima” bila je ta {to se sa65 Cities of the Plain, II deo, poglavlje III.

84

ANTISEMITIZAM

loni jo{ uvek nisu otvoreno udruìli sa zlo~inom. To zna~i da oni sa jedne strane jo{ uvek nisu èleli da aktivno u~estvuju u ubijanju, a sa druge su otvoreno priznavali antipatiju prema Jevrejima i strah od invertita. Ishod je bila tipi~na dvosmislena situacija u kojoj novi ~lanovi ne mogu otvoreno da priznaju svoj identitet, a ipak ne mogu ni da ga sakriju. Iz takvog stanja je izrasla komplikovana igra izlaganja i prikrivanja, polupriznanja i la`ljivih izvrtanja, preterane poniznosti i preterane drskosti, a to su sve bile posledice situacije u kojoj ~oveku sâmo njegovo jevrejstvo (ili homoseksualnost) moè da otvori vrata ekskluzivnih salona, ~ine}i njegovu poziciju istovremeno krajnje nesigurnom. U toj dvosmislenoj situaciji, jevrejstvo je za pojedina~nog Jevrejina odjednom postalo fizi~ka mrlja i tajanstvena li~na privilegija, obe sadràne u “rasnoj predestinaciji”. Prust na{iroko opisuje kako dru{tvo, stalno traè}i ~udno, egzoti~no, opasno, na kraju poistove}uje prefinjeno sa ~udovi{nim i sprema se da prihvati ~udovi{nost – stvarnu ili izmi{ljenu – kao one ~udne, neobi~ne “predstave koje su davali ruski ili japanski glumci”66; “ofarban, trbu{ast, ~vrsto zakop~an lik [invertita] podse}ao je ~oveka na kutiju egzoti~nog i nejasnog porekla iz koje hlapi ~udan miris vo}a gde sama pomisao da se ono ku{a ume da uznemiri srce”;67 “genijalni ~ovek” od koga se o~ekuje da zra~i “utisak natprirodnog” i oko koga }e se dru{tvo “okupljati kao oko stola koji se mi~e da nau~e tajnu Beskona~nog”.68 U atmosferi ovog “prizivanja duhova” jevrejski dèntlmen ili turska dama mogli su da se pojave “kao da su zaista stvorenja prizvana naporom medijuma”.69 O~igledno, ulogu egzoti~nog, neobi~nog i ~udovi{nog nisu mogli da igraju oni pojedina~ni “Jevreji izuzeci” koji su skoro ~itav vek bili prihvatani i tolerisani kao “strani skorojevi}i” i “~ijim prijateljstvom niko nije sanjao da }e se ponositi”.70 Mnogo bolje su naravno odgovarali oni koje nikada niko nije upoznao, koji u prvom stepenu asimilacije nisu bili poistove}ivani sa jevrejskom zajednicom i koji je nisu predstavljali, jer bi takvo poistove}ivanje sa dobro znanim telima strogo ograni~ilo dru{tvenu fantaziju i o~ekivanja. Oni koji su, kao Svan, imali bezmeran dar za dru{tvo i uop{te ukus, bili su prihva}eni; ali su sa mnogo entuzijazma prigrljeni oni koji su, kao Blo{, po{to je “pripadao ne mnogo uvaènoj porodici [i] morao da podnese, kao na dnu okeana, bezmerni pritisak onog {to su na njega navalili ne samo hri{}ani na povr{ini ve} i svi oni laòvi, posrednici iz jevrejskih kasta koje su bile nadre|ene njegovoj, a one su sve sa zadovoljstvom udarale po kasti koja je trenutno bila ispod nje”. Voljnost 66 Ibid. 67 Ibid. 68 Le côté de Guermants, I deo, poglavlje I. 69 Ibid. 70 Ibid.

JEVREJI I DRU[TVO

85

dru{tva da primi potpuno strane i, kako je ono mislilo, potpuno poro~ne elemente, skratila je uspon za nekoliko generacija kroz koje je trebalo da prido{lice “probijaju svoj put izlaska na otvoreno uspinju}i se od jedne jevrejske porodice do druge”.71 Nije bilo slu~ajno {to se to dogodilo ubrzo nakon {to je doma}a francuska jevrejska zajednica, tokom Panamskog skandala, ustuknula pred preduzimljivo{}u i beskrupulozno{}u nekih nema~kih Jevreja-avanturista; pojedina~ni izuzeci, sa ili bez titule, koji su vi{e nego ikada traìli dru{tvo antisemitskih i monarhisti~kih salona, gde su mogli sanjariti o dobrim starim danima Drugog carstva, na{li su se u istoj kategoriji sa Jevrejima, koje oni nikada ne bi pozvali u svoje ku}e. Ako je jevrejstvo kao izuzetnost bilo razlog prihvatanja Jevreja, onda je dru{tvo vi{e volelo one koji su jasno bili “~vrsta gomila, iznutra homogena i krajnje razli~ita od ljudi koji mimo njih prolaze”, koji jo{ nisu “postigli isti stepen asimilacije” kao njihova bra}a skorojevi}i.72 Iako je Bendàmin Dizraeli jo{ uvek bio jedan od onih Jevreja koji su prihva}eni u dru{tvu jer su izuzeci, njegovo sekularizovano predstavljanje sebe kao “izabranog ~oveka izabrane rase” nazna~ilo je linije du` kojih je trebalo da se razvija samospoznaja Jevreja. Da to, fantasti~no i sirovo kakvo je bilo, nije tako ~udno nalik na ono {to je dru{tvo o~ekivalo od Jevreja, Jevreji ne bi nikada mogli da igraju svoje nejasne uloge. Nisu, naravno, oni usvojili Dizraelijeva uverenja ili svrhovito razra|ena prva boja`ljiva izopa~ena samotuma~enja svojih pruskih prethodnika s po~etka veka; najvi{e je njih bilo u blaènom neznanju o celoj jevrejskoj istoriji. Ali gde god su Jevreji bili obrazovani, sekularizovani i asimilovani pod nejasnim dru{tvenim i dràvnim prilikama u Zapadnoj i Srednjoj Evropi, oni bi gubili onu meru politi~ke odgovornosti koju je nosilo njihovo poreklo a koju su jevrejski uglednici ve} bili osetili, premda u obliku privilegija i vlasti. Jevrejsko poreklo, bez religiozne i politi~ke konotacije, svuda je postalo psiholo{ki kvalitet, bilo je promenjeno u “jevrejstvo”, i od tada se moglo posmatrati samo u kategorijama vrline ili poroka. Ako je ta~no da “jevrejstvo” bez predrasude koja ga smatra zlo~inom ne bi moglo da se izopa~i u zanimljiv porok, istina je tako|e da su takvo izopa~avanje omogu}ili oni Jevreji koji su jevrejstvo smatrali uro|enom vrlinom. Asimilovanoj jevrejskoj zajednici su prigovarali da se otu|ila od judaizma i ~esto se misli da je kona~na katastrofa do koje je do{lo patnja besmislena koliko i uàsna, po{to je izgubila staru vrednost mu~eni{tva. Ovaj argument previ|a ~injenicu da je, {to se starih na~ina vere i ìvota ti~e, “otu|enje” bilo podjednako o~igledno i u isto~noevropskim zemljama. Ali stalno gledati na Jevreje Zapadne Evrope kao “dejudaizovane” je 71 A l’ombre des jeunes filles en fleurs, II deo, Noms de pays: le pays. 72 Ibid.

86

ANTISEMITIZAM

pogre{no iz drugog razloga. Prustova slika, nasuprot svim previ{e o~igledno zainteresovanim izrazima zvani~nog judaizma, pokazuje da ~injenica jevrejstva po ro|enju nikad nije igrala tako odlu~uju}u ulogu u privatnom ìvotu i svakodnevnoj egzistenciji kao me|u asimilovanim Jevrejima. Jevrejski reformator koji je promenio nacionalnu religiju u versku pripadnost, sa shvatanjem da je religija privatna stvar, jevrejski revolucionar koji je teìo da bude gra|anin sveta da bi se oslobodio jevrejske nacionalnosti, obrazovani Jevrejin, “~ovek na ulici a Jevrejin kod ku}e” – svi su oni uspeli da pretvore nacionalni kvalitet u privatnu stvar. Rezultat je bio taj da su njihovi privatni ìvoti, njihove odluke i ose}anja, postali sam centar njihovog “jevrejstva”. I {to je vi{e ~injenica jevrejskog ro|enja gubila svoj religiozni, nacionalni i dru{tveno-ekonomski zna~aj, to su opsesivniji Jevreji postajali; Jevreji su time bili opsednuti kao mo`da nekom fizi~kom manom ili predno{}u, i ogrezli u to kao u porok. Prustova “uro|ena predispozicija” nije drugo do ova li~na, privatna opsesija koju je tako visoko cenilo dru{tvo u kom su uspeh ili propast zavisili od ~injenice jevrejstva po ro|enju. Prust je to zamenio “rasnom predestinacijom”, jer je on video i ocrtao samo dru{tveni aspekt jevrejstva i li~no preispitivanje. A istina je da je dobrom posmatra~u pona{anje jevrejske klike pokazalo istu onu opsesiju kao i na~ini pona{anja invertita. I jedni i drugi su se ose}ali ili superiorno ili inferiorno, ali u svakom slu~aju s ponosom razli~iti od drugih normalnih bi}a; i jedni i drugi su verovali da je njihova razli~itost prirodna ~injenica ste~ena ro|enjem; i jedni i drugi su stalno prosu|ivali ne ono {to rade, ve} ono {ta jesu; i jedni i drugi se, kona~no, uvek kolebali izme|u takvog apologetskog drànja i iznenadnih provokativnih tvrdnji da su elita. Kako je njihov dru{tveni poloàj bio zauvek po prirodi zale|en, niko od njih nije mogao da pre|e iz jedne grupe u drugu. Potreba da se negde pripada postojala je i kod drugih ~lanova dru{tva – “pitanje nije kao za Hamleta, biti ili ne biti, ve} pripadati ili ne pripadati”73 – ali ne u istoj meri. Dru{tvo koje se razjedinilo u grupe i nije vi{e trpelo autsajdere, Jevreje ili invertite kao li~nosti ve} samo zbog posebnih okolnosti u kojima su primani, izgledalo je kao otelovljenje klanova. Svako dru{tvo zahteva od svojih ~lanova izvestan stepen glume, sposobnost da prikaù, da predstave i da glume ono {to zapravo jesu. Kada se dru{tvo razjedini u grupe, takve zahteve ne postavlja vi{e pojedinac, nego ~lanovi grupe. Pona{anje se tada proverava pre}utnim zahtevima, a ne li~nim sposobnostima, ba{ kao {to se glum~eva igra mora uklapati u skup svih drugih uloga u komadu. Saloni Fobur Sen-@ermena sastojali su se od takvih grupa od kojih je svaka predstavljala krajnji obrazac pona{anja. 73 Cities of the Plain, II deo, poglavlje III.

JEVREJI I DRU[TVO

87

Uloga invertita je bila da pokaù svoju nenormalnost, Jevreja da predstavljaju crnu magiju (”prizivanje duhova”), umetnika da manifestuju jo{ jedan oblik dodira natprirodnog sa nadljudskim, aristokrata da pokaù da oni nisu kao obi~an (”burùjski”) narod. Uprkos njihovom klanovskom pripadanju, ta~no je da su sve ove prido{lice, kao {to je Prust primetio, “da bi se spasle u danima op{te propasti kada se ve}ina okupljala oko `rtve, kao {to su se Jevreji okupljali oko Drajfusa”, izbegavale odnose sa svojim sunarodnicima. Razlog je bio to {to je sve znake razlikovanja odre|ivala samo zajednica grupa, tako da su Jevreji ili invertiti osetili da }e izgubiti svoj razli~iti karakter u dru{tvu Jevreja ili invertita, u kom bi jevrejstvo ili homoseksualnost bili najprirodnija, najnezanimljivija i najbanalnija stvar na svetu. Isto to je, me|utim, vaìlo i za njihove doma}ine, kojima je tako|e bio potreban skup druga~iji od njih pred kojim su mogli biti razli~iti, nearistokrati koji }e se diviti aristokratima kao {to su se ovi divili Jevrejima ili homoseksualcima. Iako te grupe u sebi nisu imale ~vrstine i razbijale su se ~im oko njih nije bilo ~lanova druge grupe, njihovi su ~lanovi koristili tajanstveni jezik znakova kad god bi im bilo potrebno ne{to ~udno ~ime bi jedni druge prepoznavali. Prust na{iroko izlaè va`nost takvih znakova, naro~ito za prido{lice. Dok su, ipak, invertiti, majstori u jeziku znakova, bar imali realnu tajnu, Jevreji su koristili taj jezik samo da bi stvorili o~ekivanu atmosferu tajanstvenosti. Njihovi su znakovi tajanstveno i sme{no pokazivali ne{to op{tepoznato: da u }o{ku salona princeze te i te sedi jo{ jedan Jevrejin koji ne sme otvoreno da prizna svoj identitet, ali koji bez ovog besmislenog svojstva ne bi nikada mogao da stigne do tog }o{ka. Va`no je ista}i da se novo me{ovito dru{tvo s kraja devetnaestoga veka, kao i prvi jevrejski saloni u Berlinu, opet okupilo oko plemstva. Aristokratija do tada nikako nije izgubila svoju ùdnju za kulturom i radoznalost za “nove primerke ljudskog roda”, ali je zadràla stari prezir prema buròaziji. Poriv za dru{tveno razlikovanje bio je njen odgovor na politi~ku jednakost i na gubitak politi~kog poloàja i privilegija potvr|en progla{avanjem Tre}e republike. Posle kratkog i ve{ta~kog uspona pod Drugim carstvom, francuska aristokratija se odràvala samo dru{tvenom pripadno{}u klanovima i napola mrzovoljnim poku{ajima da sa~uva vi{e poloàje u vojsci za svoje sinove. Mnogo ja~e od politi~ke ambicije bilo je napadno omalovaàvanje uzora srednje klase, {to je nesumnjivo bio jedan od najja~ih motiva za prijem pojedinaca i ~itavih grupa ljudi koji su pripadali dru{tveno neprihvatljivim klasama. Isti motiv koji je spre~io pruske aristokrate da se na|u u dru{tvu sa glumcima i Jevrejima, u Francuskoj je kona~no doveo do dru{tvenog prestià invertita. Srednja klasa, s druge strane, nije stekla dru{tveno samouvaàvanje, iako se u me|uvremenu dokopala bogatstva i vlasti. Odsustvo politi~ke hijerarhije u nacionalnoj

88

ANTISEMITIZAM

dràvi i pobeda jednakosti u~inile su “dru{tvo potajno sna`nije hijerarhizovanim {to se ono naizgled vi{e demokratizovalo”.74 Po{to je princip hijerarhije bio otelovljen u ekskluzivnim dru{tvenim krugovima Fobur Sen@ermena, sva dru{tva u Francuskoj “opona{ala su te osobine sa manjim ili ve}im varijacijama, manje ili vi{e kao karikaturu dru{tva Fobur Sen-@ermena koje se katkad pretvaralo... da prezire, ma koji poloàj ili politi~ke ideje njegovi ~lanovi zastupali”. Aristokratsko dru{tvo je bilo stvar pro{losti samo spolja; ono je zapravo proìmalo celu dru{tvenu zajednicu (i ne samo francuskog naroda) time {to je predstavljalo “klju~ i azbuku pomodnog dru{tvenog ìvota”.75 Kada je Prust osetio potrebu za apologia pro vita sua i preispitao sopstveni ìvot proveden u aristokratskim krugovima, on je dao analizu dru{tva kao takvog. Su{tina uloge Jevreja u tom fin-de-siècle dru{tvu sastoji se u tome {to je upravo antisemitizam Drajfusove afere otvorio Jevrejima vrata dru{tva, dok je kraj afere, ili bolje otkri}e Drajfusove nevinosti, stavilo ta~ku na njihovu dru{tvenu slavu.76 Drugim re~ima, bez obzira na to {ta su Jevreji mislili o sebi ili o Drajfusu, oni su mogli da igraju ulogu koju im je dru{tvo nametnulo samo dotle dok je to isto dru{tvo bilo uvereno da oni pripadaju rasi izdajnika. Kada je otkriveno da je izdajnik prili~no glupa `rtva jedne obi~ne name{taljke i kada je ustanovljena nevinost Jevreja, dru{tveno interesovanje za Jevreje splasnulo je brzo kao i politi~ki antisemitizam. Na Jevreje se opet gledalo kao na obi~ne smrtnike i oni su pali u bezna~ajnost iz koje ih je izmi{ljeni zlo~in jednoga od njih svojevremeno uzdigao. U su{tini je to bila ista vrsta dru{tvene slave koju su Jevreji Nema~ke i Austrije uìvali u mnogo è{}im okolnostima odmah posle Prvog svetskog rata. Tada je njihov izmi{ljeni zlo~in bio da su oni krivi za rat, zlo~in koji se, ne vi{e identifikovan kao pojedina~ni ~in jednog ~oveka, ne moè opovrgnuti, tako da je ocena gomile o jevrejstvu kao zlo~inu ostala neuzdrmana, a dru{tvo je moglo i dalje da se ushi}uje svojim Jevrejima do samog kraja. Ako ima ikakve psiholo{ke istine u teoriji `rtvenog jagnjeta, ona je posledica ovakvog dru{tvenog stava prema Jevrejima; jer kad je antisemitski zakon naterao dru{tvo da izbaci Jevreje, ovi “filosemiti” su osetili da treba da se pro~iste od tajnih poroka, da se o~iste od ljage koju su misteriozno i nevaljalo voleli. Ova psihologija, svakako, te{ko da obja{njava za{to su “oboàvaoci” Jevreja kona~no postali njihove ubice i ~ak 74 Le côté de Guermants, II deo, poglavlje II. 75 Ramon Fernandez, “La vie sociale dans l’oeuvre de Marcel Proust”, u Les Cahiers

Marcel Proust, br. 2, 1927. 76 Ali to je bio trenutak kada je iz posledica Drajfusovog slu~aja izrastao antisemitski pokret uporedo sa brojnijim pokretom za proboj Izraeli}ana u dru{tvo. Politi~ari nisu pogre{no mislili da }e otkri}e sudske gre{ke naneti fatalan udarac antisemitizmu. Ali makar privremeno dru{tveni antisemitizam je, naprotiv, bio njome poja~an i razdraèn.” Vidi The Sweet Cheat Gone, poglavlje II.

JEVREJI I DRU[TVO

89

se moè naga|ati jesu li se oni isticali me|u onima koji su vodili fabrike smrti, mada je procenat pripadnika takozvanih obrazovanih klasa me|u stvarnim ubicama zapanjuju}i. Ali ona obja{njava upravo neverovatnu nelojalnost ba{ tih slojeva dru{tva koji su Jevreje najprisnije poznavali i bili najvi{e odu{evljeniji i o~arani svojim jevrejskim prijateljima. [to se ti~e Jevreja, za njih je preobraàj “zlo~ina” judaizma u pomodni “porok” jevrejstva bio kranje opasan. Jevreji su pokr{tavanjem mogli da se spasu judaizma; od jevrejstva se nije moglo pobe}i. Zlo~in, {tavi{e, moè da stigne kazna; porok se samo moè istrebiti. Intrpretacija ~injenice jevrejskog ro|enja, koju je dalo dru{tvo, i uloga koju su Jevreji igrali u okviru dru{tenog ìvota, blisko su povezani sa katastrofalnom temeljito{}u sa kojom su antisemitske zamisli mogle da se sprovedu. Nacisti~ki tip antisemitizma imao je korena u tim dru{tvenim uslovima koliko i u politi~kim prilikama. No, iako je koncept rase imao druge i mnogo konkretnije politi~ke svrhe i funkcije, pristup jevrejskom pitanju u njegovom najiskrenijem vidu dugovao je mnogo od svog uspeha dru{tvenom fenomenu i uverenjima koja su prakti~no predstavljala pristanak javnog mnjenja. Odlu~uju}e snage u jevrejskom lakovernom putovanju u centar bure doga|aja bez sumnje su bile politi~ke; ali reakcije dru{tva na antisemitizam i psiholo{ki odrazi jevrejskog pitanja u pojedincu imali su neke veze sa posebnom okrutno{}u, sa organizovanim i prora~unatim napadom na svaku li~nost jevrejskog porekla, {to je ve} bila karakteristika antisemitizma Drajfusove afere. Taj stra{}u vo|en lov na “Jevrejina uop{te”, “na Jevrejina svuda i nigde”, ne moè se razumeti ako se istorija antisemitizma posmatra kao entitet po sebi, kao ~isto politi~ki pokret. Dru{tveni ~inioci nerazja{njeni u politi~koj ili ekonomskoj istoriji, skriveni ispod povr{ine doga|aja, koje istori~ari nisu uop{te primetili i koje su zabeleìle samo prodornije i strasnije mo}i pesnika ili romansijera (ljudi koje je dru{tvo odvelo u o~ajni~ku napu{tenost i osamljenost apologiae pro vita sua), promenili su tok koji bi ~isto politi~ki antisemitizam uzeo da je bio prepu{ten sebi, a {to bi moglo da rezultira dono{enjem antijevrejskih zakona i ~ak masovnim izgonom ali ne ba{ masovnim uni{tenjem. Otkad su Drajfusova afera i njena politi~ka pretnja pravima francuske jevrejske zajednice stvorile dru{tvenu situaciju u kojoj su Jevreji uìvali dvosmislenu slavu, antisemitizam se pojavio u Evropi kao nerazmrsiva me{avina politi~kih motiva i dru{tvenih elemenata. Dru{tvo je na jak antisemitski pokret uvek prvo reagovalo sa izrazito pove}anom naklono{}u prema Jevrejima, tako da je Dizraelijeva primedba da “nema rase u ovom sada{njem vremenu ... koja toliko mnogo o~arava i fascinira i podiè i oplemenjuje Evropu kao jevrejska”, postala delimi~no ta~na u opasnim vremenima. Dru{tveni “filosemitizam” uvek se zavr{avao dodavanjem

90

ANTISEMITIZAM

politi~kom antisemitizmu tog misterioznog fanatizma bez ~ega bi antisemitizam te{ko mogao da postane najbolja parola za organizovanje masa. Svi déclassés kapitalisti~kog dru{tva kona~no su bili spremni da se ujedine i da stvore sopstvene masovne organizacije; njihova propaganda i njihova privla~nost po~ivale su na tvrdnji da }e dru{tvo koje se pokazalo voljno da u samu svoju strukturu inkorporira zlo~in u obliku poroka od sada biti spremno i da se o~isti od poro~nosti, otvoreno priznaju}i kriminalce i javno ~ine}i zlo~ine.

^ E T V R T O P O G L AV L J E :

Drajfusova afera

I: înjenice o ovom slu~aju

D

u Francuskoj s kraja 1894. godine. Alfred Drajfus, jevrejski oficir francuskog general{taba, bio je optuèn i osu|en za {pijunaù za Nema~ku. Presuda, doìvotno progonstvo na \avolje ostrvo, jednoglasno je prihva}ena. Su|enje se odvijalo iza zatvorenih vrata. Iz navodno obimnog dosijea optu`nice pokazan je samo takozvani “bordereau”, pismo navodno pisano Drajfusovim rukom, naslovljeno na nema~kog vojnog ata{ea, [varckopena. Jula 1895, pukovnik Pikar postao je {ef informativnog odseka general{taba. Maja 1896. rekao je {efu general{aba, Buadfreu, da se uverio u Drajfusovu nevinost i u krivicu drugog jednog oficira, majora Valsin-Esterhazija. [est meseci kasnije, Pikar je prekomandovan na opasno mesto u Tunisu. U isto vreme je Bernar Lazar u ime Drajfusove bra}e objavio prvi pamflet o ovoj aferi: Une erreur judiciaire; la vérité sur l’affaire Dreyfus. Juna 1897, Pikar je obavestio [erer-Kestnera, potpredsednika Senata, o ~injenicama sa su|enja i o Drajfusovoj nevinosti. U novembru 1897. Klemanso je po~eo bitku za preispitivanje slu~aja. êtiri nedelje kasnije Zola se pridruìo nizu drajfusovaca: J’Accuse su {tampale Klemansoove novine u januaru 1898. U isto vreme Pikar je bio uhap{en. Zolu, izvedenog na sud zbog klevetanja vojske, osudili su i redovni i apelacioni sud. Avgusta 1898. Esterhazi je sramno otpu{ten zbog pronevere. Odmah je poùrio do jednog britanskog novinara i rekao mu da je on – a ne Drajfus – bio autor “bordereau” koji je krivotvorio Drajfusovim rukopisom po nare|enju pukovnika Zandhera, svog nadre|enog i ranijeg {efa kontraobave{tajnog odseka. Nekoliko dana kasnije pukovnik Anri, jo{ jedan ~lan istog odseka, priznao je krivotvorenje nekoliko drugih spisa iz tajnog Drajfusovog dosijea i izvr{io samoubistvo. Na to je apelacioni sud naloìo istragu slu~aja Drajfus. Juna 1899. apelacioni sud je poni{tio prvobitnu presudu protiv Drajfusa iz 1894. Ponovni postupak se odrào u Renu u avgustu. Doneta je presuda na deset godina zatvora zbog “olak{avaju}ih okolnosti”. Nedelju dana kasnije Drajfusu se izvinio Predsednik republike. Svetska izlo`ba otvorena je u Parizu aprila 1900. Maja, kada je uspeh izlo`be bio zagarantovan, poslani~ki dom je velikom ve}inom glasao protiv ikakve dalje revizije OGODILO SE TO

92

ANTISEMITIZAM

slu~aja Drajfus. U decembru iste godine su sva su|enja i parnice u vezi sa aferom ukinute op{tom amnestijom. Godine 1903. Drajfus je traìo novu reviziju. Njegov je zahtev zanemarivan do 1906, kada je Klemanso postao premijer. Jula 1906. apelacioni sud je poni{tio presudu iz Rena i oslobodio Drajfusa svih optu`bi. Apelacioni sud, me|utim, nije bio ovla{}en za osloba|anje od optu`be; trebalo je da naloì novo su|enje. Jo{ jedna revizija pred vojnim sudom bi, najverovatnije, uprkos ogromnom broju dokaza u Drajfusovu korist, dovela do nove osude. Drajfus tako nikada nije bio oslobo|en optu`be u skladu sa zakonom1 i slu~aj Drajfus nije nikada zapravo bio zavr{en. Francuski narod nikada nije priznao rehabilitaciju optuènog i strasti koje su se onda razbuktale nisu se nikada potpuno slegle. âk 1908, devet godina posle izvinjenja i dve godine kako je Drajfus bio ~ist, kada je, na Klemansoov podsticaj, telo Emila Zole preneto u Panteon, Alfred Drajfus je bio otvoreno napadnut na ulici. Pariski sud je oslobodio napada~a sa obrazloènjem da je to neslaganje sa odlukom koja je sprala Drajfusovu krivicu. Jo{ je ~udnija ~injenica da ni Prvi ni Drugi svetski rat nisu bili u stanju da bace ovu aferu u zaborav. Po nalogu Action Française, Précis de l’Affaire Dreyfus2 je ponovno objavljen 1924. i otada je bio standardni priru~nik antidrajfusovaca. Na premijeri L’Affair Dreyfus (komada koji su 1931. napisali Refi{ i Viljem Hercog pod pseudonimom Rene Kestner) atmosfera devedesetih godina vladala je jo{ uvek, sa sva|ama u publici, sa smrdljivim bombicama na sedi{tima, sa udarnim brigadama Action Française koji su okolo stajali da uteraju strah glumcima, publici i posmatra~ima. Niti je Lavalova vlada postupila i{ta druga~ije od svojih prethodnika tridesetak godina ranije: ona je rado priznala da je nemogu}e garantovati da se predstava ne remeti, daju}i time novi kasni trijumf antidrajfusovcima. Predstva je morala da bude skinuta. Kada je Drajfus umro 1935, glavna {tampa se bojala da dodirne temu3 dok su levi~arski listovi jo{ uvek u starom tonu govorili o Drajfusovoj nevinosti, a desnica o Drajfusovoj krivici. âk i danas, iako u manjem stepenu, afera Drajfus je jo{ uvek otrcana fraza u francuskoj politici. Kada je Peten optuèn, ugledne provincijske novine Voix du Nord (iz Lila) povezale su slu~aj Peten sa 1 Najop{irniji i jo{ i danas neophodan rad na tu temu je Joseph Reinach, L’Affaire Drayfus, Paris, 1903-11, 7 tomova. Najdetaljnija me|u novim studijama, napisana sa ta~ke gledi{ta socijaliste je studija Wilhelm Herzog, Der Kampf einer Republik, Zürich, 1933. Njene iscrpne hronolo{ke tabele vrlo su vredne. Najbolja politi~ka i istorijska procena ove afere na}i }e se u D. W. Brogan, The Development of Modern France, 1940, VI i VII knjiga. Kratak i pouzdan je G. Charensol, L’Affaire Dreyfus et la Troisième République, 1930. 2 Napisala su ga dva oficira i objavili pod pseudonimom Henri Dutrait-Crozon. 3 Action Français (19. juli, 1935) hvalio je suzdrànost francuske {tampe i taj list je iskazivao mi{ljenje da “slavni pobornici pravde i istine od pre ~etrdeset godina nisu ostavili sledbenike”.

DRAJFUSOVA AFERA

93

slu~ajem Drajfus i tvrdile da “zemlja ostaje podeljena kao {to je bila posle Drajfusovog slu~aja”, jer sudska presuda ne moè da okon~a politi~ki sukob i da “donese svim Francuzima mir duha i srca”.4 Dok afera Drajfus u svom {irem politi~kom vidu pripada dvadesetom veku, slu~aj Drajfus, razna su|enja jevrejskom kapetanu Alfredu Drajfusu, dosta su tipi~ni za devetnaesti vek, kada su ljudi tako pomno pratili sudske procese jer je svaka instanca bila provera najve}eg dostignu}a veka, potpune nepristrasnosti zakona. Karakteristi~no je za taj period da proma{aj pravde moè da podigne takvu politi~ku strast i da pokrene takav beskrajni niz su|enja i revizija, da ne govorimo o dvobojima i pesni~anjima. Doktrina jednakosti pred zakonom bila je jo{ uvek tako ~vrsto usa|ena u svest civilizovanog sveta da je jedan neuspeh pravde izazvao ogor~enje javnosti od Moskve do Njujorka. I niko nije, osim u samoj Francuskoj, bio tako “moderan” da udruì taj predmet sa politi~kim temama.5 Nepravda nanesena jednom francuskom oficiru mogla je da izazove u ostalom delu sveta ~vr{}u i jedinstveniju reakciju nego sva proganjanja nema~kih Jevreja jednu generaciju kasnije. âk je i carska Rusija mogla da optuì Francusku za varvarstvo, dok su u Nema~koj ~lanovi kajzerove pratnje otvoreno izrazili ogor~enje s kojim bi se sloìla jedino radikalna {tampa tridesetih godina ovog veka.6 Dramatis personae ovog slu~aja mogle su si}i sa Balzakovih stranica: s jedne strane, klasno svesni generali fanati~no {tite ~lanove svoje grupe, a sa druge je njihov protivnik Pikar, sa svojim smirenim, trezvenim i pomalo ironi~nim po{tenjem. Pored njih stoji neopisiva gomila ljudi iz Parlamenta, svaki prestra{en onim {to mo`da zna njegov sused; Predsednik republike, ozlogla{eni pokrovitelj bordela, istra`ne sudije koje ìve samo od dru{tvenih veza. Onda je tu sam Drajfus, zapravo skorojevi}, koji se kolegama stalno hvali{e svojim porodi~nim bogatstvom koje je potro{io na ène; njegova bra}a, koja pateti~no nude ceo svoj imetak da se oslobodi njihov ro|ak, a zatim smanjuju ponudu na 150.000 franaka, nikad sasvim sigurni da li su èleli da se `rtvuju ili da podmite general{tab; i advokat 4 Vidi G. H. Archambault u New York Times, 18. avgusta, 1945, p. 5. 5 Jedini izuzetak, katoli~ke novine koje su u najve}em broju u svim zemljama agitovale

protiv Drajfusa, prodiskutova}emo kasnije. Ameri~ko javno mnjenje je bilo takvo da je kao dodatak protestima po~eo organizovani bojkot pariske Svetske izlo`be planirane za 1900. O efektu te pretnje vidi niè. Za razra|enu studiju vidi odli~an esej na Columbia University, Rose A. Halperin, “The American Reaction to the Dreyfus Case”, 1941. Autorka èli da se zahvali profesoru S. W. Baronu na ljubaznosti {to joj je stavio ovu studiju na raspolaganje. 6 Tako je, na primer, H. B. von Buelow, nema~ki chargé d’affaires u Parizu, pisao rajhkancelaru Hoenloeu da je sud u Renu bio “me{avina vulgarnosti i kukavi~luka, {to su najpouzdaniji znaci varvarizma”, a da je Francuska “time isklju~ila sebe iz porodice civilizovanih nacija,” citirao Herzog, op. cit., datirano 12. septembar 1899. Po mi{ljenju (fon Buelova), Affaire je bila “krilatica” nema~kog liberalizma; vidi njegov Denkwürdigkeiten, Berlin, 1930-31, I, 428.

94

ANTISEMITIZAM

Deman`, istinski uveren u nevinost svog klijenta, ali koji zasniva odbranu na motivu sumnje da bi se spasao od napada i {tete po svoje li~ne interese. Na koncu, tu je avanturista Esterhazi, od stare loze, koji se tako stra{no dosa|uje me|u tim buròaskim svetom da traì izlaz u juna{tvu ba{ kao i u lopovluku. Nekada drugi lajtnant u Legiji stranaca, on je stra{no impresionirao kolege svojom smelo{}u i besramno{}u. Uvek u nevolji, ìveo je od sekundiranja jevrejskim oficirima u dvobojima i od ucenjivanja njihovih bogatih istovernika. Zaista, on bi se koristio samim rabinom da bi pribavio neophodna poznanstva. âk i u svom poslednjem padu ostao je veran balzakovskoj tradiciji. Ni izdaja ni obesni snovi o velikoj orgiji u kojoj sto hiljada pijanih pruskih ulana juri podivljalo kroz Pariz,7 ve} bezna~ajna pronevera ro|akovog novca poslala ga je u propast. A {ta re}i o Zoli sa njegovim raspaljenim moralnim àrom, pone{to praznim patosom i dramati~nom izjavom uo~i bekstva u London da je ~uo Drajfusov glas koji ga moli da podnese ovu `rtvu?8 Sve je ovo tipi~no za devetnaesti vek i sâmo nikad ne bi preìvelo dva svetska rata. Od starovremskog zanosa mase Esterhazijem, kao i od njene mr`nje prema Zoli odavno je ostao samo àr, ali je i takav imao onu èstoku strast protiv aristokratije i klera koja je jedanput zapalila @oresa i koja je sama dovela do kona~nog osloba|anja Drajfusa. Kako je pokazala Kagularova afera, oficiri generali{taba nisu vi{e morali da se boje gneva naroda kad su kovali zavere za coup d’état. Od odvajanja crkve i dràve, Francuska, iako svakako ne vi{e klerikalnog duha, izgubila je veliki deo antiklerikalnog raspoloènja, po{to je sama katoli~ka crkva izgubila mnogo od svojih politi~kih aspiracija. Petenov napor da pretvori republiku u katoli~ku dràvu bio je zako~en krajnjom ravnodu{no{}u naroda i neprijateljstvom nièg klera prema klerofa{izmu. Afera Drajfus je sa svojim politi~kim implikacijama mogla da preìvi jer je dvama njenim elementima porasla va`nost tokom dvadesetih godina. Prvi je mr`nja prema Jevrejima; drugi, sumnji~avost prema samoj republici, Parlamentu i dràvnoj ma{ini. Ve}i delovi javnosti mogli su i dalje da misle ovo potonje, s pravom ili pogre{no, pod uticajem Jevreja i mo}i banaka. I u na{e vreme naziv antidrajfusovac jo{ uvek moè da posluì za prepoznavanje svega onoga {to je antirepublikansko, antidemokratsko i antisemitsko. Pre nekoliko godina taj pojam je jo{ uvek sadràvao sve, od monarhizma Açtion Francaise do nacionalnog bolj{evizma Dorioa i socijalnog fa{izma Deata. Tre}a republika me|utim, nije tim fa{isti~kim grupama, brojno neva`nim, dugovala svoj kolaps. Naprotiv, istina je, iako paradoksalna, da nji7 Théodore Reinach, Histoire sommaire de l’Affaire Drayfus, Paris, 1924, p. 96. 8 Iskaz Jozefa Rajnaha po citatu Herzog, op. cit., datirano 18. juna 1898.

DRAJFUSOVA AFERA

95

hov uticaj nikad nije bio tako slab kao u trenutku kad je stvarno do{lo do kolapsa. Ono {to je Francusku nateralo da padne bila je ~injenica da ona nije vi{e imala pravih drajfusovaca, nikoga ko bi verovao da demokratija i sloboda, jednakost i pravda jo{ uvek mogu da se odbrane ili ostvare u republici.9 Na kraju krajeva, republika je kao prezrela vo}ka pala u ~eljust stare antidrajfusovske grupe10 koja je uvek sa~injavala jezgro njene vojske, ~ak i u vreme kada je imala malo neprijatelja ali skoro nijednog prijatelja. Koliko je Petenova grupa neznatno bila proizvod nema~kog fa{izma jasno je pokazala njena ropska privrènost starim formulama od pre ~etrdeset godina. Dok je Nema~ka Francusku o{tro srezala i uni{tila joj unutra{nju ekonomiju demarkacionom linijom, francuske vo|e u Vi{iju neve{to su baratale starom Baresovom formulom o “autonomnim pokrajinama”, sabijaju}i je time sve vi{e. Oni su, mnogo spremnije od bilo kog kvislinga, uveli antijevrejske zakone, hvale}i se sve vreme da antisemitizam nije morao da se uvozi iz Nema~ke i da se njihov zakon koji reguli{e Jevreje razlikuje u su{tinskim ta~kama od zakona rajha.11 Nastojali su da mobili{u katoli~ko sve{tenstvo protiv Jevreja, a time su potvrdili da sve{tenici ne samo {to su izgubili svoj politi~ki uticaj, ve} da zapravo nisu antisemiti. Naprotiv, upravo biskupi i sinodi, koje je reìm iz Vi{ija hteo jo{ jednom da pretvori u politi~ke sile, izrazili su najjasnije protest protiv progona Jevreja. Ne Drajfusov slu~aj i su|enja, ve} Drajfusova afera u celini nudi prve nagove{taje dvadesetog veka. Kao {to je Bernanos istakao 1931,12 “Drajfusova afera ve} pripada tragi~nom periodu koji sigurno nije zavr{en pro{lim ratom. Ta afera je otkrila isti nehumani karakter, sa~uvav{i u sred 9 Da vi{e ni Klemanso pred kraj ìvota nije u to verovao jasno pokazuje primedba koju citira René Benjamin, Clémanceau dans la retraite, Paris, 1930, p. 249: “Nada? Nemogu}e! Kako da se i dalje nadam kad vi{e ne verujem u ono {to me je uznosilo, a to je upravo demokratija?” 10 Weygand, poznati privrènik Action Français, bio je u mladosti andirajfusovac. On je bio jedan od upisnika za “Henry Memorial” koji je osnovao Libre Parole u ~ast nesre}nog pukovnika Anrija koji je samoubistvom platio svoje krivotvorine dok je bio u general{tabu. Spisak upisnika kasnije je objavio Kilar, jedan od urednika L’Aurore (Klemansoove novine), pod naslovom Le Monument Henry, Paris 1899. [to se ti~e Petena, on je bio u general{tabu vojne uprave Pariza od 1895. do 1899, u vreme kad niko osim proverenih antidrajfusovaca ne bi bio tolerisan. Vidi Contamine de Latour, “Le Maréchal Pétain”, u Revue de Paris, I, 5769. D. W. Brogan, op. cit., p. 382, umesno prime}uje da su od pet oficira iz Prvog svetskog rata ~etvorica – Fo{, Peten, Lioti i Fajol bili lo{i republikanci, dok je peti, @ofr, imao dobro poznate klerikalne sklonosti. 11 Mit po kome je Rajh Petenu nametnuo antijevrejski zakon, koji se drào u skoro celom francuskom Jevrejstvu, pukao je na samoj francuskoj strani. Vidi posebno Yves Simon, La Grande crise de la République Français: observations sur la vie politique des français de 1918 à 1938, Montreal, 1941. 12 Cf. Georges Bernanos, La grande peur des bien-pesants, Edouard Drumont, Paris 1931, p. 262.

96

ANTISEMITIZAM

haosa neobuzdane strasti i plamene mr`nje nepojmljivo hladno i bezose}ajno srce.” Naravno, prave posledice afere ne}e se na}i u Francuskoj, ali razlog zbog ~ega je Francuska bila laka `rtva fa{isti~ke agresije ne treba daleko traìti. Hitlerova propaganda govorila je njenim jezikom koji je dugo bio blizak i nikad sasvim zaboravljen. To {to “cezarizam”13 Action Française-a i nihilisti~ki nacionalizam Baresov i Morasov nikada nisu uspeli u svom izvornom obliku, treba zahvaliti razli~itim razlozima, koji idu iz nedostatka. Nedostajala im je dru{tvena vizija i oni nisu bili u stanju da u popularne izraze prevedu one mentalne fantazmagorije koje je probudio njihov prezir prema intelektu. Mi se ovde u su{tini bavimo politi~kom orijentacijom Drajfusove afere a ne zakonskim aspektima slu~aja. U njoj je o{tro ocrtan jedan broj karakteristi~nih crta dvadesetog veka. Slabe i jedva raspoznatljive u ranim decenijama veka, one su na kraju izronile na punu dnevnu svetlost i otkrile da su deo glavnih tokova modernih vremena. Posle trideset godine blagog, ~isto dru{tvenog oblika dru{tvene diskriminacije, postalo je pomalo te{ko setiti se da je povik “Smrt Jevrejima” odjekivao uzdu` i popreko moderne dràve jednom ranije kada se njena unutra{nja politika kristalisala u temi antisemitizma. Tokom trideset godina je legenda o svetskoj zaveri bila samo konvencionalni oslonac ùte {tampe i jeftinih romana i svet je lako zaboravio da je ne tako davno, ali u vreme kad su “Protokoli sionskuh mudraca” bili jo{ uvek nepoznati, cela nacija lupala glavu poku{avaju}i da odredi da li “tajni Rim” ili “tajni Juda” drì uzde svetske politike.14 Sli~no tome, ~vrsta i nihilisti~ka filozofija mr`nje duha prema sebi samom15 bila je pomalo na zalasku kada svet u privremenom miru sa sobom nije dopu{tao da se stane na put izuzetnim kriminalcima, da bi opravdao uspon brutalnosti i beskrupuloznosti. @il Gerenovi su morali da ~ekaju skoro ~etrdeset godina dok atmosfera nije bila ponovo zrela za kvazi-vojne juri{ne trupe. Déclassé, koje je stvorila ekonomija devetnaestog veka, morali su brojno da rastu sve dok nisu postali jake na13 Waldemar Gurian, Der integrale Nationalismus in Frankreich: Charles Maurras und die Action Française, Frankfurt-am-Main, 1931, p. 92, pravi o{tru razliku izme|u monarhisti~kog pokreta i drugih reakcionarnih tendencija. Isti autor razmatra Drajfusov slu~aj u svom Die politischen und sozialen Ideen des französischen Katolizismus, M. Gladbach, 1929. 14 Za stvaranje ovakvih mitova na obe strane, Daniel Halévy, “Apologie pour notre passé”, u Cahier de la quinzaine, Series XL, No. 10, 1910. 15 Izuzetno moderan ton je pogo|en u Zolinom Letter to France iz 1898: “ûjemo sa svih strana da je koncept slobode propao. Kad je iskrsla Drajfusova stvar, ova preovla|uju}a mr`nja prema slobodi je na{la zlatnu ìcu... Zar ne vidite da je jedini razlog tako besnog napada na [erer-Kestnera to {to on pripada generaciji koja je verovala u slobodu i radila za nju? Danas se sleè ramenima na takve stvari... ’Sedobradi starci’, smeju se njima, ’staromodna velikodu{nost’“. Herzog, op. cit., datirano 6. januara 1898.

DRAJFUSOVA AFERA

97

cionalne manjine; pre toga je coup d’état, koji je ostao tek groteskna zavera16 u Francuskoj, mogao skoro bez napora da postane realnost u Nema~koj. Predigra nacizma izvodila se preko cele evropske scene. Drajfusov slu~aj je zato vi{e nego bizaran, nesavr{eno razre{en “zlo~in”,17 afera {tapskih oficira preru{enih la`nim bradama i tamnim nao~arima, koji su svoje glupe krivotvorine {irili no}u po ulicama Pariza. Njen junak nije Drajfus ve} Klemanso i ona ne po~inje hap{enjem jevrejskog {tabnog oficira, ve} panamskim skandalom. II: Tre}a republika i francuska jevrejska zajednica IZME\U 1880. i 1888. Panamska kompanija, pod rukovodstvom de Lesepa koji je izgradio Suecki kanal, mogla je da ostvari samo malu prakti~anu dobit. Uprkos tome ona je u tom periodu uspela da, u samoj Francuskoj, sakupi ~ak 1,335.539.454 franka u privatnim zajmovima.18 Taj je uspeh jo{ zna~ajniji ako se ima u vidu obazrivost francuske srednje klase u nov~anim stvarima. Tajna uspeha te kompanije leì u ~injenici da je nekoliko njenih javnih zajmova redovno podràvao Parlament. Na gradnju kanala se uop{te vi{e gledalo kao na javnu i nacionalnu slu`bu nego kao na privatno preduze}e. Kada je kompanija bankrotirala, dakle, upravo je spoljna politika republike pretrpela udarac. Tek posle nekoliko godina postalo je zaista jasno da je jo{ va`nije bilo to {to je uni{teno nekih pola miliona Francuza srednje klase. I {tampa i Parlamentarna istra`na komisija do{le su otprilike do istog zaklju~ka: kompanija je bila bankrot ve} nekoliko godina. Tvrdili su da je de Lasep ìveo nadaju}i se ~udu i gaje}i san da }e novi fondovi nekako ubrzo do}i da poguraju posao. Da bi izbegao zabranu novih zajmova, bio je prisiljen da podmiti {tampu, pola Parlamenta i sve vi{e ~inovnike. Zbog toga je bilo potrebno uklju~ivanje ljudi iz srednje klase, a u zamenu su odredili preterane kamate. Tako se ono {to je prvobitno izazvalo poverenje javnosti u poduhvat, podr{ka Parlamenta zajmovima, pokazalo na kraju kao ~inilac koji je jedan pomalo klimav privatni posao pretvorio u kolosalnu prevaru. 16 Farsi~nu prirodu razli~itih poku{aja iz devedesetih godina da se izvr{i coup d’état, jasno je analizirala Roza Luksemburg u ~lanku, “Die soziale Krise in Frankreich”, u Die Neue Zeit, I tom, 1901. 17 Da li je pukovnik Anri falsifikovao bordereau po nare|enju {efa general{taba ili na sopstvenu inicijativu, jo{ uvek se ne zna. Sli~no tome, poku{aj ubistva Laborija, Drajfusovog zastupnika na sudu u Renu, nikada nije sasvim rasvetljen. Cf. Emil Zola, Correspondance: lettres à Maitre Labori, Paris, 1929, p. 32, n. l. 18 Cf. Walter Frank, Demokratie und Nationalismus in Frankreich, Hamburg, 1933, p. 273.

98

ANTISEMITIZAM

Jevreja nije bilo ni me|u podmi}enim ~lanovima Parlamenta niti u upravi kompanije. @ak Rajnah i Kornelius Herc, me|utim, takmi~ili su se za ~ast da dele bak{i{ ~lanovima Kabineta, prvi rade}i na desnom krilu buròaskih partija a drugi na radikalima (antiklerikalnim partijama sitne buròazije).19 Rajnah je bio tajni finansijski savetnik vlade tokom osamdesetih,20 pa je tako odràvao njene veze sa Panamskom kompanijom, dok je Hercova uloga bila dvostruka. S jedne strane, on je sluìo Rajnahu kao veza sa radikalnim krilom Parlamenta, u ~emu sam Rajnah nije imao uspeha; s druge strane, ta mu je slu`ba davala tako dobar uvid u obim korupcije da je stalno mogao da ucenjuje svog {efa i da ga sve dublje uvaljuje u {kripac.21 Naravno, bio je tu prili~an broj manjih jevrejskih biznismena koji su radili i za Herca i za Rajnaha. Njihova imena, me|utim, mogu sasvim da po~ivaju u zaboravu u koji su zasluèno i pala. [to je nesigurnija bila situacija u kompaniji, to je naravno vi{a bila vrednost kamata, sve dok, na kraju, sama kompanija nije primila samo malo novca. Kratko pre raspada, Herc je samo za unutarparlamentarne transakcije uzeo avans od ~itavih 600.000 franaka. Avans je, me|utim, bio preuranjen. Zajam nije prikupljen i akcionarima je jednostavno 600.000 franaka oti{lo iz dèpa.22 Cela ru`na prevara zavr{ila se porazno po Rajnaha. Mu~en Hercovom ucenom, na kraju je izvr{io samoubistvo.23 Malo pre smrti, me|itim, on je preduzeo korak ~ije se posledice po francusku jevrejsku zajednicu te{ko mogu preuveli~ati. On je Libre Parole-u, antisemitskom dnevnom listu Edara Drimona dao svoj spisak podmi}enih ~lanova Parlamenta, takozvanih “primalaca”, postavljaju}i jedini uslov da prikrije njega li~no kad objavi raskrinkavanje. Libre Parole se preko no}i preobrazio od malog i bezna~ajnog lista u jedne od najuticajnijih novina u zemlji, sa tiraòm od 300.000 primeraka. Zlatna mogu}nost koju je ponudio Rajnah rukovo|ena je sa savr{enom brigom i ve{tinom. Lista krivaca objavljivana je u kratkim nastavcima, tako da su stotine politi~ara svako jutro do~ekivale kao na iglama. Drumonov dnevnik, a s njim i cela antisemitska {tampa i pokret, pokazali su se najzad kao opasna sila u Tre}oj republici. 19 Cf. Georges Suarez, La vie orgueilleuse de Clémanceau, Paris 1930, p. 156. 20 Takvo je na primer bilo svedo~enje biv{eg ministra Ruvijea pred Istra`nom komisijom. 21 Bares (citirao Bernanos, op. cit., p. 271) kaè to saèto: “Kad god bi Rajnah ne{to

progutao, upravo Kornelius Herc je znao kako da ga natera da to povrati.” 22 Cf. Frank, op. cit., u poglavlju naslovljenom “Panama”; cf. Suarez, op. cit., p. 155. 23 Sva|a izme|u Rajnaha i Herca dala je panamskom skandalu duh gangsterizma neobi~an za devetnaesti vek. Opiru}i se Hercovoj uceni, Rajnah je i{ao tako daleko da je angaòvao pomo} biv{ih policijskih inspektora cene}i glavu svoga rivala deset hiljada franaka; cf. Suarez, op. cit., p. 157.

DRAJFUSOVA AFERA

99

Panamski skandal, koji je, kako se Drimon izrazio, izneo nevidljivo na videlo, doneo je sa sobom dva otkri}a. Prvo, razotkrio je da su ~lanovi Parlamenta i civilni slu`benici postali biznismeni. Kao drugo, pokazao je da su posrednici izme|u privatnog preduze}a (u ovom slu~aju kompanije) i dràvne ma{inerije bili skoro isklju~ivo Jevreji.24 Najvi{e je iznena|ivalo {to su svi ti Jevreji koji su radili u tako prisnim odnosima sa dràvom bili do{ljaci. Do uspostavljanja Tre}e republike, rukovo|enje finansijama dràve dosta dobro su monopolisali Rot{ildovi. Poku{aj njihovih rivala, bra}e Perer, da istrgnu deo iz njihovih ruku osnivanjem Crédit Mobilier zavr{io se kompromisom. Godine 1882. Rot{ildova grupa je jo{ uvek bila dovoljno mo}na da dovede do bankrotstva Catholic Union Générale, a prava je svrha toga bila da uni{ti jevrejske bankare.25 Odmah posle zaklju~ivanja mirovnog ugovora 1871, ~ijim je finansijskim poslovima rukovodio s francuske strane Rot{ild, a sa nema~ke Blajheder, raniji zastupnik ku}e, Rot{ildovi su se upustili u politiku kao nikad ranije: istupili su otvoreno za monarhiju, a protiv republike.26 Novina nije bila monarhisti~ki smer, ve} ~injenica da je prvi put jedna va`na jevrejska finansijska sila stala u opoziciju vladaju}em reìmu. Do tada su se Rot{ildovi prilago|avali svakom politi~kom sistemu koji je bio na vlasti. Izgledalo je, me|utim, da je republika prvi oblik koji njima zaista nije od koristi. I politi~ki uticaj i dru{tveni poloàj Jevreja opstajali su vekovima zahvaljuju}i ~injenici da su oni bili zatvorena grupa koja je radila neposredno za dràvu, a ona ih je zbog njihovih posebnih usluga neposredno {titila. Njihova bliska i neposredna veza sa ma{inerijom vlasti bila je mogu}na samo dok je dràva ostajala na distanci od naroda, dok su vladaju}e klase i dalje bile indiferentne prema upravljanju dràvom. U takvim okolnostima Jevreji su, sa stanovi{ta dràve, bili najzavisniji element u dru{tvu ba{ zato {to mu nisu stvarno pripadali. Parlamentarni sistem je dopu{tao liberalnoj buròaziji da preuzme kontrolu nad dràvnom ma{inom. Toj buròaziji, me|utim, Jevreji nisu nikada pripadali i zato su gledali na nju sa osnovanom sumnjom. Reìmu Jevreji vi{e nisu bili potrebni kao ranije, jer se sada preko Parlamenta mogla posti}i finansijska ekspanzija {ira od najlu|ih snova ranije monarhije, manje ili vi{e apsolutne ili ustavne. Tako su vode}e jevrejske ku}e postepeno nestajale sa scene finansijske politike i upu}ivale se sve vi{e i vi{e antisemitskim pokretima re{enim da vrate do24 Cf. Levaillant, “La Genèse de l’antisémitisme sous la troisième République”, u Revue des études juives, LIII vol. (1907), p. 97. 25 Vidi Bernard Lazare, Contre l’Antisémitisme: histoire d’une polémique, Paris, 1896. 26 O sau~esni{tvu Haute Banque u orleanisti~kom pokretu vidi G. Charensol, op. cit. Jedan od glasnogovornika te mo}ne grupe bio je Artur Mejer, izdava~ Gaulois. Pokr{teni Jevrejin, Mejer je pripadao najotrovnijem delu antidrajfusovaca. Vidi Klemanso, “Le spectacle du jour”, u L’Iniquité, 1899; vidi tako|e stavke u Hoenloeovom dnevniku, kod Herzog, op. cit., datirano 11. jun 1898.

100

ANTISEMITIZAM

bre stare dane.27 U me|uvremenu, me|utim, drugi sunarodnici, prido{lice me|u jevrejskim plutokratima, po~eli su da zauzimaju narastaju}i deo trgova~kog ìvota Tre}e republike. Ono {to su Rot{ildovi skoro zaboravili i {to ih umalo nije ko{talo mo}i bila je jednostavna ~injenica da su, povukav{i se iz aktivnog interesa reìma, makar i za trenutak, smesta izgubili uticaj ne samo na kabinetske krugove, ve} i na Jevreje. Jevrejski doseljenici prvi su videli svoju {ansu.28 Oni su sasvim jasno shvatili da republika koja se razvila nije bila logi~an nastavak jedinstvenog narodnog uspona. Iz pokolja 20.000 komunara, iz vojnog poraza i ekonomskog kolapsa, iza{ao je zapravo reìm ~ija je sposobnost vladanja bila sumnjiva od samog po~etka. Zaista je bilo ta~no da je dru{tvo koje je za tri godine dovedeno na ivicu propasti traìlo diktatora. I kad ga je dobilo u predsedniku generalu Mekmehonu (~ije je jedino posebno obele`je bio njegov poraz kod Sedana), ta se individua spremno preokrenula u parlamentarca stare {kole i posle nekoliko godina (1879) je dao ostavku. U me|uvremenu, me|utim, razli~iti elementi u dru{tvu, od oportunista do radikala i od koalicionista do krajnje desnice odlu~ili su se kakvu politiku traè od svojih predstavnika i koje metode ovi treba da primenjuju. Prava politika bila je za{tita ste~enih prava, a pravi metod korupcija.29 Posle 1881. prevara je (da citiramo Leona Saja) postala jedini zakon. S pravom je re~eno da je u tom periodu francuske istorije svaka partija imala svog Jevrejina, kao {to je nekada svaka kraljevska porodica imala svog dvorskog Jevrejina.30 Razlika je, naravno, bila duboka. Ulaganje jevrejskog kapitala u dràvu pomoglo je Jevrejima da dobiju produktivnu ulogu u ekonomiji Evrope. Bez njihove pomo}i razvoj nacionalne dràve u osamnaestom veku i njena nezavisna civilna slu`ba bile bi nepojmljive. Najzad, upravo tim dvorskim Jevrejima zapadna jevrejska zajednica dugu27 O tada{njim sklonostima prema bonapartizmu vidi Frank, op. cit., p. 419, na osnovu neobjavljenih dokumenata uzetih iz arhiva nema~kog ministra stranih poslova. 28 @ak Rajnah se rodio u Nema~koj, primio je italijansko baronstvo i naturalizovao se u Francuskoj. Kornelius Herc se rodio u Francuskoj kao sin bavarskih roditelja. Emigrirav{i u Ameriku u ranoj mladosti, stekao je dràvljanstvo i tamo zgrnuo bogatstvo. Za dalje detalje, cf. Brogan, op. cit., pp. 265 ff. Za na~in na koji su doma}i Jevreji nestali iz javne slu`be je karakteristi~na ~injenica da ~im su poslovi Panamske kompanije po{li lo{e, Levi-Kremijo, njen finansijski savetnik, zamenjen je Rajnahom; vidi Brogin, op. cit., Book. VI, 2 chapter. 29 Georges Lachapelle, Les Finances de la Troisième République, Paris 1937, pp. 54 ff., u detalje opisuje kako je birokratija stekla kontrolu nad javnim fondovima i kako je budètska komisija bila potpuno rukovo|ena privatnim interesima. S osvrtom na ekonomski poloàj ~lanova Parlamenta cf. Bernanos, op. cit., p. 192: “Mnogi od njih, kao na primer Gambeti, nisu imali ~ak ni presvlaku donjeg ve{a”. 30 Kao {to prime}uje Frank (op. cit., pp. 321 ff.), desnica je imala svog Artura Mejera, bulanèrizam svog Alfreda Nakea, oportunisti svog Rajnaha a radikali svog dr Korneliusa Herca.

DRAJFUSOVA AFERA

101

je svoju emancipaciju. Mutne transakcije Rajnaha i njegovih ortaka nisu ~ak vodile do trajnog bogatstva.31 One su samo u jo{ dublji mrak zavile tajanstvene i skandalozne veze izme|u biznisa i politike. Ti paraziti na korumpiranom telu stvorili su jedno potpuno dekadentno dru{tvo sa izvanredno opasnim alibijem. Po{to su oni bili Jevreji, od njih su mogla da se naprave `rtvena jagnjad kada je trebalo ublaìti javno gnu{anje. Posle toga stvari su mogle da idu istim dobrim starim putem. Antisemiti su mogli odmah da upere prst na jevrejske parazite u korumpiranom dru{tvu da bi “dokazali” da su svi Jevreji svuda bili samo termiti u ina~e zdravom telu naroda. Ni{ta im nije zna~ilo {to je korupcija dràve po~ela i bez pomo}i Jevreja; {to su politika biznismena (u buròaskom dru{tvu kome Jevreji nisu pripadali) i njihov ideal neograni~ene konkurencije doveli do razjedinjavanja dràve na partijske politike; {to su vladaju}e klase pokazale da su nesposobne da i dalje {tite svoje interese, da ne govorimo o interesima zemlje u celini. Antisemiti koji su sebe nazivali patriotima uveli su ove nove vrste nacionalnog ose}anja koje su se pre svega sastojale od potpune rehabilitacije sopstvenog naroda i {iroke osude svih ostalih. Jevreji su mogli da ostanu odvojena grupa izvan dru{tva samo dok je manje ili vi{e homogena i stabilna dràvna ma{ina mogla da ih koristi i imala interesa da ih {titi. Propast dràvne ma{ine donela je nestajanje zatvorenih jevrejskih krugova koji su tako dugo bili srasli sa njom. Prvi znak se pojavio u aferi predvo|enoj skoro naturalizovanim francuskim Jevrejima, nad kojima su njihova doma}a bra}a izgubila kontrolu na veoma sli~an na~in kao u Nema~koj u periodu inflacije. Prido{lice su ispunile jaz izme|u sveta trgovine i dràve. Mnogo katastrofalniji je bio proces koji je tako|e po~eo u to vreme, a koji je bio nametnut odozgo. Raspadanje dràve na frakcije, iako je razbilo zatvoreno dru{tvo Jevreja, njih nije teralo u vakuum u kome bi i dalje mogli da vegetiraju izvan dràve i dru{tva. Za tako ne{to su Jevreji bili prebogati i, u vreme kada je novac bio jedan od zna~ajnih rekvizita vlasti, isuvi{e mo}ni. Oni su pre nastojali da u|u u odre|ene dru{tvene “krugove”, u skladu sa svojim politi~kim sklonostima, ili, mnogo ~e{}e, dru{tvenim vezama. Ovo, dakle, nije dovelo do nestanka Jevreja. Naprotiv, oni su odràli izvesne veze sa dràvnom ma{inom i nastavili, premda u su{tinski razli~itom obliku, da vode biznis dràve. Tako, uprkos njihovoj poznatoj opoziciji prema Tre}oj republici, niko drugi do Rot{ildovi su preuzeli da plasiraju ruski zajam, dok je Artur Majer, iako pokr{ten i osvedo~eni monarhista, ume{an u panamski skandal. To zna~i da su doma}i Jevreji sledili prido{lice, koje su ~inile glavnu sponu izme|u privatne trgovine i ma{i31 Tim prido{licama Drimonova optu`ba pripisuje (Les Trétaux du succès, Paris. 1901, p. 237): “Ti veliki Jevreji koji su po~eli ni od ~ega i postigli sve... dolaze bog zna odakle, ìve tajanstveno, umiru poga|aju}i se... oni ne dolaze, oni naska~u... Oni ne umiru, oni hlape”.

102

ANTISEMITIZAM

nerije vlasti. Ali, dok su Jevreji ranije predstavljali jaku, ~vrsto povezanu grupu, ~ija je korist za dràvu bila o~igledna, oni su sada bili podeljeni u grupe, me|usobno antagonisti~ke ali sve usredsre|ene na isti cilj: da pomognu dru{tvu da se pothranjuje na ra~un dràve. III: Vojska i kler protiv republike PRIVIDNO po strani od svih takvih ~inilaca, prividno imuna na celu korupciju stajala je vojska, nasle|e iz Drugog carstva. Republika se nikada nije usudila da njome vlada, ~ak i kad su monarhisti~ke simpatije i intrige do{le do otvorenog izraàja u Bulanèovoj krizi. Oficirsku klasu su tad kao i ranije ~inili sinovi onih starih aristokratskih porodica ~iji su se preci, kao emigrés, borili protiv svoje otad`bine tokom revolucionarnih ratova. Ti oficiri bili su pod jakim uticajem klera, koji je od revolucije insistirao na podràvanju reakcionarnih i antirepublikanskih pokreta. Njegov je uticaj bio mo`da podjednako jak na one oficire koji su bili ne{to nièg roda, ali koji su se nadali da }e po staroj crkvenoj praksi isticanja talenata bez obzira na lozu biti unapre|eni uz pomo} sve{tenstva. Nasuprot promenljivim i fluidnim grupama dru{tva i Parlamenta, gde je pristup bio lak, a privrènost nestalna, stoji rigorozna isklju~ivost vojske, tako karakteristi~na za kastinski sistem. Ni vojni~ki ìvot, profesionalna ~ast, niti esprit de corps nije okupio te oficire da formiraju reakcionarni bedem protiv republike i protiv demokratskih uticaja; to su jednostavno u~inile kastinske veze.32 Odbijanje dràve da demokratizuje vojsku i da je podvrgne civilnim vlastima povuklo je zna~ajne konsekvence. To je od armije napravilo celinu izvan nacije i stvorilo oruànu silu ~ija se lojalnost mogla okrenuti u pravcu koji niko ne bi mogao da predskaè. Da ta sila u vlasti jedne kaste, ako je prepu{tena sama sebi, nije ni za ni protiv bilo koga, jasno pokazuje pri~a o skoro burlesknom coups d’état u ~emu je, uprkos druga~ijim tvrdnjama, ona zaista nevoljno u~estvovala. âk je i njen ozlogla{eni monarhizam bio, u krajnjoj liniji, samo izgovor da se vojska sa~uva kao grupa nezavisnog interesa, spremna da brani svoje povlastice “bez obzira na dràvu, pa ~ak i protiv nje”.33 Savremeni novinari i kasniji istori~ari u~inili su juna~ke napore da poveù sukob izme|u vojnih i civilnih vlasti tokom Drajfusove afere putem ideje antagonizma izme|u “bi32 Vidi odli~an anonimni ~lanak “The Dreyfus Case: A Study of French Opinion”, u The Contemporary Review LXXIV tom (oktobar 1898). 33 Vidi Luxemburg, loc. cit.; “Razlog zbog kog vojska nije bila sklona da se pokrene bio je taj {to je èlela da pokaè da se protivi civilnoj vlasti republike, ne gube}i u isto vreme snagu te opozicije pot~injavanjem monarhiji.”

DRAJFUSOVA AFERA

103

znismena i vojnika”.34 Mi danas, me|utim, znamo kako je neopravdano to indirektno antisemitsko tuma~enje. Obave{tajni odsek general{taba bio je relativno i sam ekspert u biznisu. Zar nisu tako otvoreno trgovali krivotvorenim bordereaux i prodavali ih tako non{alantno stranim vojnim ata{eima, kao {to je i koàr mogao da trguje koòm a onda da postane predsednik republike, ili predsednikov zet po~astima i odlikovanjima?35 Zaista, revnost [varckopena, nema~kog ata{ea koji je goreo od èlje da otkrije vi{e vojnih tajni nego {to je Francuska imala da sakrije, mora da je bila stalan izvor neprilika za onu gospodu u kontraobave{tajnoj slu`ba koja, najzad, nije mogla da prodaje vi{e nego {to je proizvela. Bila je velika gre{ka katoli~kih politi~ara {to su zami{ljali da, sledstveno njihovoj evropskoj politici, mogu da iskoriste francusku vojsku jednostavno zato {to je ona antirepublikanska. Crkva je, zapravo, morala da plati ovu gre{ku potpunim gubitkom politi~kog uticaja u Francuskoj.36 Kada se obave{tajno odeljenje pokazalo kao obi~na fabrika falsifikata, kako je Esterhazi, koji je bio u poziciji da zna, opisao Deuxième Bureau,37 niko u Francuskoj, ~ak ni vojska, nije bio tako ozbiljno kompromitovan kao Crkva. Do kraja pro{log veka katoli~ko sve{tenstvo je nastojalo da povrati svoju staru politi~ku mo} ba{ u onim krugovima u kojima su, iz ovog ili onog razloga, svetovne vlasti bile u opadanju me|u narodom. Tipi~ni primeri su [panija, gde je dekadentna feudalna aristokratija donela zemlji ekonomsku i kulturnu propast, i Austro-Ugarska, gde je sukob nacija svaki dan pretio da dezorganizuje dràvu. A takav je slu~aj bio i u Francuskoj, gde je izgledalo da nacija brzo tone u blato sukobljenih interesa.38 Vojska, koju je Tre}a republika ostavila u politi~kom vakuumu, rado je prihvatila vo|stvo katoli~kog sve{tenstva jer je ono osiguravalo bar civilno vo|stvo bez koga je vojno gubilo svoj “raison d’être i odbranu principa otelovljenog u civilnom dru{tvu”, kako je rekao Klemanso. Katoli~ka crkva je tada dugovala svoju popularnost {iroko rasprostranjenom skepticizmu, koji je u republici i u demokratiji video gubitak sva34 Pod tim hap{enjem Maksimilijan Harden (nema~ki Jevrejin) opisuje slu~aj Drajfus u Die Zukunft (1898). Valter Frank, antisemita istori~ar, upotrebljava istu parolu u naslovu svog poglavlja o Drajfusu, dok Bernanos (op. cit., p. 413) prime}uje u istom duhu da “ta~no ili ne, demokratija u vojsci izgleda kao njen najopasniji takmac”. 35 Panamskom kanalu prethodila je takozvana “Vilsonova afera”. Predsednikov zet je zate~en kako rukovodi otvorenom trgovinom odlikovanjima i ordenjem. 36 Vidi otac Eduard Lecanuet, Les Signes avant-coureurs de la séparation, 1894-1910, Paris, 1930. 37 Vidi Bruno Weil, L’Affaire Dreyfus, Paris, 1930, p. 169. 38 Cf. Clemanceau, “La Croisade”, op. cit.: “[panija se savija pod jarmom Rimske crkve. Italija izgleda da podleè. Jedine preostale zemlje su katoli~ka Austrija ve} u samrtnoj borbi i Francuska iz revolucije, protiv koje papski neprijatelji i sad drè front.”

104

ANTISEMITIZAM

kog reda, sigurnosti i politi~ke volje. Mnogima je hijerarhijski sistem Crkve izgledao kao jedini spas od haosa. Zaista, vi{e od nekog religioznog oìvljavanja, to je prouzrokovalo po{tovanje prema sve{tenstvu.39 Zapravo su u to vreme Crkvu najdoslednije podràvali eksponenti takozvanog “cerebralnog katolicizma”, “katolici bez vere”, koji }e ubudu}e dominirati celim monarhisti~kim i ekstremno nacionalisti~kim pokretom. Ne veruju}i u svoje utemeljenje na drugom svetu, ti “katolici” su zahtevali vi{e vlasti za sve revolucionarne institucije. To je zapravo bila crta koju je prvi izrekao Drimon a kasnije podrào Moras.40 Najve}i deo katoli~kog sve{tenstva, duboko upleten u politi~ke manevre, vodio je politiku prilago|avanja. U tome je, kao {to je jasno pokazala Drajfusova afera, bio izuzetno uspe{an. Tako je, kada je Viktor Ba{ podigao zahtev za obnovu sudskog postupka, njegova ku}a u Renu osvojena na juri{ pod rukovodstvom tri sve{tenika41, dok je jedna tako uvaèna osoba kao dominikanac otac Didon pozivao studente Collège D’Arcueil da “izvuku ma~, seju strah, odsecaju glave, pobesne i ubijaju sve oko sebe”.42 Sli~no je bilo gledi{te i tri stotine manjih sve{tenika koji su se ovekove~ili u Henry Memorial kako je nazvan spisak upisnika Libre Parole za fond u korist madam Anri (udovice pukovnika koji je izvr{io samoubistvo dok je bio u zatvoru),43 {to je svakako spomenik za sva vremena {okantnoj korupciji vi{ih klasa francuskog naroda tog doba. U periodu Drajfusove krize, na politi~ku liniju katoli~ke crkve nije uticalo obi~no sve{tenstvo, ni njegovi obi~ni verski redovi, a svakako ne homines religiosi. [to se ti~e Evrope, njena reakcionarna politika u Francuskoj, Austriji i [paniji, kao i podr{ka koju je davala antisemitskim tendencijama u Be~u, Parizu i Alìru, bila je verovatno neposredna posledica uticaja jezuita. Upravo su jezuiti uvek i u pisanoj i u govornoj re~i najbolje predstavljali antisemitsku {kolu katoli~kog sve{tenstva,44 {to je uglavnom posledica njihovog statuta po kome svaki isku{enik mora da dokaè da nema jevrejske krvi ~etiri 39 Cf. Bernanos, op. cit., p. 152: “Tu poentu nikada nije suvi{no ponoviti: pokretom reakcije koja je sledila iza pada i poraza carstva zaista se okoristio kler. Zahvaljuju}i njima nacionalna reakcija poprimila je posle 1873. karakter religioznog oìvljavanja.” 40 O Drumonu i poreklu “intelektualnog katolicizma” vidi Bernanos, op. cit., pp. 127 ff. 41 Cf. Herzog, op. cit., datirano 21. januar 1898. 42 Vidi Lecanuet, op. cit., p. 182. 43 Vidi gore bele{ku 10. 44 Jezuitski ~asopis Civiltà Cattolica decenijama je bio najglasniji antisemitiski i najuticajniji katoli~ki ~asopis na svetu. On je pronosio antijevrejsku propagandu mnogo pre nego {to je Italija postala fa{isti~ka i na njegovu politiku nije uticalo antihri{}ansko drànje nacista. Vidi Joshua Starr, “Italy’s Antisemites”, u Jewish Social Studies, 1939. Prema L. Koch, S. J.: “Dru`ba Isusova je svojim ustrojstvom bolje od svih redova za{ti}ena od jevrejskih uticaja.” U Jesuiten-Lexikon, Paderborn, 1934, ~lanak “Juden”.

DRAJFUSOVA AFERA

105

generacije unazad.45 A od po~etka devetnaestog veka me|unarodna politika Crkve pre{la je u njihove ruke.46 Ve} smo napomenuli kako je raspad dràvne ma{inerije olak{ao Rot{ildovima ulaz u krugove antisemitske aristokratije. Mondensko dru{tvo Fobur Sen-@ermena otvorilo je vrata ne samo nekolicini oplemenjenih Jevreja, ve} je pretrpelo nalet svojih pokr{tenih ulizica, antisemitskih Jevreja, kao i potpunih prido{lica.47 Dosta ~udno, Jevreji iz Alzasa koji su se, kao i Drajfusova porodica, doselili u Pariz, sléde}i odstupanje sa te teritorije, preuzeli su istaknutu ulogu u ovom dru{tvenom usponu. Njihov preterani patriotizam bio je najuo~ljiviji u na~inu na koji su se borili da se ograde od ostalih jevrejskih doseljenika. Drajfusova porodica je pripadala onom delu jevrejstva koje je nastojalo da se asimiluje prihvatanjem svojevrsnog antisemitizma.48 To pode{avanje prema francuskoj aristokratiji imalo je jedan neizbeàn rezultat: Jevreji su poku{ali da ubace svoje sinove u iste vi{e vojne slu`be koje su dràli sinovi njihovih novoste~enih prijatelja. Upravo se tu za~eo prvi uzrok trvenja. Prijem Jevreja u visoko dru{tvo je bio relativno miroljubiv. Vi{e klase, uprkos snovima o restauraciji monarhije, bile su politi~ki mlitava gomila i nisu se preterano trudile na bilo koji na~in. Ali kada su po~eli da traè jednakost u vojsci, Jevreji su se suo~ili sa odlu~nim protivljenjem jezuita koji nisu bili spremni da toleri{u oficire imune na uticaj ispovedaonice.49 [tavi{e, sukobili su se sa okorelim kastinskim duhom koji su zaboravili zbog lake atmosfere salona, kastinskim duhom 45 Prvobitno, prema konvenciji od 1593, bili su isklju~eni svi hri{}ani jevrejskog porekla. Dekret iz 1608. postavljao je uslov da se ispita unazad do pete generacije, poslednji propis iz 1923. smanjio je to na ~etiri generacije. Nastojnik reda moè da prenebregne ove zahteve u pojedina~nim slu~ajevima. 46 Cf. H. Boehmer, Les Jésuites, prevod sa nema~kog, Paris 1910, p. 284: “Od 1820... nije postojalo ne{to kao nezavisne nacionalne crkve sposobne da se odupru papskim redovima kojima su diktirali jezuiti. Vi{e sve{tenstvo na{ih dana ulogorilo se ispred Svete stolice i Crkva je postala ono {to je Belarmin, veliki jezuitski polemi~ar, uvek zahtevao da ona postane, apsolutna monarhija ~ijom politikom mogu upravljati jezuiti i ~iji se razvoj moè odrediti pritiskom na dugme.” 47 Cf. Clemenceau, “Le spectacle du jour”, u op. cit.: “Rot{ild, prijatelj celokupnog antijevrejskog plemstva... isti kao Artur Mejer koji je ve}i papa od pape.” 48 O alza{kim Jevrejima, kojima je Drajfus pripadao, vidi André Foucault, Un nouvel aspect de l’Affaire Dreyfus u Les Oeuvres Libres, 1938, pp. 310: “U o~ima jevrejske pariske buròazije oni su bili otelovljenje nacionalnog raideur... to drànje pristojnog prezira koje su posednici izraàvali prema skorojevi}ima svoje vere. Njihova èlja da se potpuno prilagode galskim obi~ajima, da ìve u bliskim odnosima sa na{im starim porodicama, da zauzmu najistaknutije poloàje u dràvi i prezir koji su pokazali prema trgovcima ~lanovima jevrejske zajednice, prema nedavno naseljenim ’Poljacima’ iz Galicije, skoro su im dali izgled izdajnika svoje sopstvene rase. ... Drajfusi iz 1894? Za{to, oni su bili antisemiti!” 49 Cf. “K. V. T.” u Contemporary Review, LXXIV, 598: “Po volji demokratije svi Francuzi treba da budu vojnici; po volji Crkve jedino katolici treba da drè glavne komande.”

106

ANTISEMITIZAM

koji je, ve} oja~an tradicijom i zvanjem, bio jo{ poduprt nepomirljivom mr`njom prema Tre}oj republici i prema civilnoj vlasti. Jedan moderni istori~ar je opisao borbu izme|u Jevreja i jezuita kao “borbu izme|u dva suparnika” u kojoj su “vi{e jezuitsko sve{tenstvo i jevrejska plutokratija suo~eni u sred Francuske kao dva nevidljiva fronta.”50 Opis je ta~an utoliko {to su Jevreji u jezuitima nai{li na nepomirljive protivnike, dok su ovi odmah shvatili kako mo}no moè biti oru`je antisemitizma. To je bio prvi i jedini napad pre Hitlera koji je u sveevropskom obimu koristio antisemitizam kao “glavni politi~ki koncept”51. S druge strane, me|utim, ako se uzme da je to bila borba dva podjednako spremna “suparnika”, opis je o~ito neta~an. Jevreji nisu traìli ve}i stepen mo}i od onog koji su imale sve druge grupe na koje se podelila republika. Oni su tada samo èleli dovoljno uticaja da bi mogli da sprovedu svoje dru{tvene i poslovne interese. Oni nisu pretendovali na politi~ki deo u upravljanju dràvom. Jedina organizovana grupa koja je to traìla bili su jezuiti. Drajfusovom su|enju prethodili su brojni doga|aji koji pokazuju kako su odlu~no i energi~no Jevreji poku{ali da izbore mesto u vojsci i kako je svakida{nja, ~ak i u to doba, bila mr`nja prema njima. Kao stalni predmet velikih uvreda, nekolicina jevrejskih oficira morala je stalno da se bori u dvobojima, a da njihovi nejevrejski drugovi nisu bili voljni da u~estvuju kao sekundanti. U vezi s tim, zaista, proslavljeni Esterhazi prvi izlazi na scenu kao izuzetak od pravila.52 Uvek je ostalo pomalo nejasno da li su Drajfusovo hap{enje i osuda bili samo sudska gre{ka koja je sasvim slu~ajno zapalila veliki politi~ki poàr, ili je general{tab namerno podmetnuo krivotvoreni bordereau da bi po kratkom postupku kona~no ìgosao jednog Jevrejina kao izdajnika. U korist ove druge hipoteze ide ~injenica da je Drajfus bio prvi Jevrejin koji se na{ao u general{tabu, {to je u postoje}im uslovima moglo da izazove ne samo negodovanje, ve} nesumnjivo i bes i zabrinutost. U svakom slu~aju, mr`nja prema Jevrejima raspaljena je i pre nego {to je doneta presuda. 50 Herzog, op. cit., p. 35. 51 Cf. Bernanos, op. cit., p. 151: “Li{en sme{nog preuveli~avanja, antisemitizam se

pokazao onakvim kakav zaista jeste: ne puka izmi{ljotina ~udaka, mentalni hir, ve} vaàn politi~ki koncept.” 52 Vidi Esterhazijevo pismo iz jula 1894, Edmondu de Rot{ildu, citirao J. Reinach, op. cit., II, 53 ff.: “Nisam se kolebao kada kapetan Kremijo nije mogao da na|e oficira hri{}anina da mu bude sekundant.” Cf. T. Reinach, Histoire sommaire de l’Affaire Dreyfus, p. 60 ff. Vidi tako|e Herzog, op. cit., datirano 1892. i juna 1894, gde su ti dvoboji detaljno pobrojani i imenovana sva Esterhazijeva sekundiranja. Poslednja prilika bila je u septembru 1896, kada je primio 10.000 franaka. Ova velikodu{nost na pogre{nom mestu kasnije je dala uznemiruju}e rezultate. Kada se, iz udobne bezbednosti Engleske, Estarhazi napokon razotkrio i time iznudio reviziju slu~aja, antisemitska {tampa prirodno je sugerisala da su ga potplatili Jevreji da sam sebe optuì. Ta ideja se jo{ uvek koristi kao vaàn argument u korist Drajfusove krivice.

DRAJFUSOVA AFERA

107

Suprotno obi~aju koji zahteva zadràvanje svih informacija u {pijunskim slu~ajevima jo{ sub iudice, oficiri general{taba radosno su snabdeli Libre Parole detaljima slu~aja i imenom optuènog. O~igledno, pla{ili su se da jevrejski uticaj na vladu ne dovede do obustave su|enja i gu{anja celog posla, a taj je strah bio tim opravdaniji {to su se izvesni krugovi francuske jevrejske zajednice u to vreme, kao {to je bilo poznato, ozbiljno zabrinuli zbog opasne situacije u kojoj su se na{li jevrejski oficiri. Treba se tako|e podsetiti da je panamski skandal tada bio sve` u svesti javnosti i da je posle Rot{ildovog zajma Rusiji znatno poraslo nepoverenje prema Jevrejima.53 Vojnog ministra Mersijea nije pri svakom novom obrtu su|enja uzdizala samo buròaska {tampa, ve} su mu ~ak @oresove novine, organ socijalista, ~estitale “{to se suprotstavio ogromnom pritisku korumpiranih politi~ara i krupnog kapitala”.54 Karakteristi~no, ovo veli~anje je kod Libre Parole izazvalo brojne pohvale, Bravo, @ores! Dve godine kasnije, kada je Bernar Lazar objavio svoj prvi pamflet o neuspehu pravde, @oresove novine su se pa`ljivo uzdràle da diskutuju o sadràju, ve} su optuìle, autora ina~e socijalistu, da je Rot{ildov oboàvalac i verovatno pla}eni agent.55 Sli~no tome, ~ak 1897, kada je bitka za Drajfusovu rehabilitaciju ve} po~ela, @ores u tome nije video ni{ta osim konflikta dve buròaske grupe, oportunista i sve{tenstva. Kona~no, ~ak posle obnove postupka u Renu, Vilhelm Libkneht, nema~ki socijaldemokrata, jo{ uvek je verovao u Drajfusovu krivicu jer nije mogao da zamisli da pripadnik vi{ih klasa ikada moè postati `rtva la`ne optu`be.56 Skepticizam radikalne i socijalisti~ke {tampe, ionako obojen antijevrejskim ose}anjima, poja~ala je ~udna taktika Drajfusove porodice u poku{ajima da sprovede obnovu postupka. Poku{avaju}i da spase nevinog ~oveka, sluìla se upravo onim metodima koji se obi~no primenjuju u slu~ajevima gde krivica postoji. Porodica je bila u samrtnom strahu od javnosti i oslanjala se isklju~ivo na tajne manevre.57 Rasipala je novac i 53 Herzog, op. cit., datirano 1892, napokon pokazuje kako su Rot{ildovi po~eli da se prilago|avaju republici. Dosta neobi~no, papska politika koalicionizma, koja predstavlja poku{aj pribliàvanja katoli~ke crkve, datira upravo iz te godine. Tako da nije mogu}e da je na Rot{ildovu liniju uticalo sve{tenstvo. Kao {to je u vezi sa zajamom od 500 miliona franaka Rusiji grof Minster umesno primetio: “[pekulacija je mrtva u Francuskoj... kapitalisti ne mogu da na|u na~in da pregovaraju o svojim obveznicama... i to }e doprineti uspehu zajma... veliki Jevreji veruju da }e ako zarade novac mo}i najbolje da pomognu svojoj sitnoj bra}i. Rezultat je to da, iako je francusko trì{te zasi}eno ruskim obveznicama, Francuzi jo{ uvek daju dobre franke za lo{e rublje”; Herzog, ibid. 54 Cf. J. Reinach, op. cit., I, 471. 55 Cf. Herzog, op. cit., p. 212. 56 Cf. Max J. Kohler, “Some New Light on the Dreyfus Case”, u Studies in Jewish Bibliography and Related Subjects in Memory of A. S. Freidus, New York 1929. 57 Porodica Drajfus, na primer, u celini je odbacila predlog Artura Levija, pisca, i LeviBrila, intelektualca, da oni pokrenu protestnu peticiju me|u svim vode}im figurama javnog

108

ANTISEMITIZAM

odnosila se prema Lazaru, jednom od svojih najvrednijih pomo}nika i jednoj od najve}ih figura ovog slu~aja, kao da je njen pla}eni agent.58 Klemanso, Zola, Pikar i Labori – da pomenem samo aktivnije drajfusovce – mogli su na kraju da sa~uvaju svoj dobar glas jedino ogra|uju}i svoje napore, sa manje ili vi{e buke i publiciteta, od konkretnijih vidova ovog predmeta.59 Postojala je samo jedna osnova po kojoj je Drajfus mogao ili trebalo da bude spasen. Intrige korumpiranog Parlamenta, suvo truljenje dru{tva i ùdnja klera za vla{}u trebalo je da se otvoreno ogledaju sa strogim jakobinskim konceptom naroda, zasnovanim na ljudskim pravima – onim republikanskim pogledom na javni ìvot koji tvrdi (Klemansoovim re~ima) da neko ko kr{i prava pojedinca, kr{i prava svih. Oslanjanje na Parlament ili na dru{tvo je zna~ilo da je bitka izgubljena i pre nego {to je zapo~eta: s jedne strane, zato {to izvori jevrejske zajednice nisu ni na koji na~in bili ja~i od izvora bogate katoli~ke buròazije, a s druge zato {to su svi vi{i slojevi dru{tva, od sve{teni~kih i aristokratskih porodica Fobur Sen-@ermena do antiklerikalne i radikalne sitne buròazije, ipak prièljkivali da se Jevreji formalno uklone iz dràvnog tela. Na taj na~in, ra~unali su, mo}i }e da se o~iste od mogu}e ljage. Gubljenje jevrejskih dru{tvenih i trgova~kih kontakata izgledalo im je kao cena koju vredi platiti. Sli~no tome, kako svedo~e @oresove izjave, Parlament je na ~itavu aferu gledao kao na zlatnu mogu}nost da rehabilituje ili pre da spase svoju starostavnu reputaciju nepotkupljivosti. Kona~no, uop{te nije neva`no {to je u podràvanju takvih parola kao {to su “Smrt Jevrejima” i “Francuska Francuzima” prona|ena skoro ~arobna formula za pomirenje masa sa postoje}im stanjem u kome su se vlada i dru{tvo na{li.

ìvota. Umesto toga upustili su se u niz li~nih obra}anja politi~arima sa kojima su uspeli da do|u u kontakt; cf. Dutrait-Crozon, op. cit., p. 51. Vidi tako|e Foucault, op. cit., p. 309: “Sa ove distance ~ovek moè da se za~udi nad ~injenicom da francuski Jevreji umesto {to tajno rade na {tampi, nisu dali odgovaraju}i otvoreni izraz svoje indignacije”. 58) Cf. Herzog, op. cit., datirano decembra 1894. i januara 1898. Vidi tako|e Charensol, op. cit., str. 79. i Charles Péguy, “Le Portrait de Bernard Lazare” u Cahiers de la quinzaine, series XI, No. 2 (1910). 59) Laborijevo povla~enje, po{to je Drajfusova porodica ùrno povukla predmet od njega dok je sud u Renu jo{ uvek zasedao, izazvalo je veliki skandal. Iscrpan, iako uglavnom preteran izve{taj na}i }e se kod Franka, op. cit., str. 432. Laborijeva izjava, koja re~ito govori o plemenitosti njegovog karaktera, pojavila se u La Grande Revue (februara 1900). Posle onoga {to se dogodilo njegovom advokatu i prijatelju, Zola je odjednom prekinuo odnose sa porodicom Drajfus. Kao {to za Pikara Echo de Paris (30. novembar 1901) izve{tava da posle Rena on nije imao nikakve veze sa Drajfusovima. Klemanso, suo~en sa ~injenicom da je cela Francuska, ili ~ak ceo svet, shvatio pravo zna~enje su|enja bolje od optuènog ili njegove porodice, bio je sklon da incident smatra humornim; ef. Weil, op. cit., p. 307-308.

DRAJFUSOVA AFERA

109

IV: Narod i gomila AKO JE uobi~ajena gre{ka na{eg vremena umisliti da propaganda moè sve da postigne i da se ~ovek moè ubediti u bilo {ta, pod uslovom da je govor dovoljno jasan i lukav – u onom periodu se obi~no verovalo da je “glas naroda glas Boìji”, a da je zadatak vo|e, kako se Klemanso prezrivo izrazio,60 da taj glas promu}urno sledi. Oba pogleda se vra}aju na istu su{tinsku gre{ku po kojoj se gomila poistove}uje s narodom umesto da se shvati kao njegova karikatura. Gomila je prvenstveno grupa u kojoj su se na{li ostaci svih klasa. Zato je tako lako pome{ati gomilu sa narodom, koji tako|e obuhvata sve slojeve dru{tva. Dok se narod u svim velikim revolucijama borio za svoje istinsko zastupni{tvo, gomila }e uvek zahtevati “jakog ~oveka”, “velikog vo|u”. Jer gomila mrzi dru{tvo iz koga je isklju~ena, kao i parlament u kome nije zastupljena. Plebisciti, me|utim, sa kojima su moderne vo|e gomile postigle tako izvrsne rezultate, stari su recept politi~ara koji su se oslanjali na gomilu. Jedan od najinteligentnijih vo|a antidrajfusovaca, Deruld, traìo je “Republiku putem plebiscita”. Visoko dru{tvo i politi~ari Tre}e republike pomogli su stvaranje francuske gomile nizom skandala i javnih prevara. Oni su sada osetili ne`no ~uvstvo roditeljske bliskosti sa svojim potomstvom, ose}anje pome{ano sa divljenjem i strahom. Najmanje {to dru{tvo moè da u~ini za svoje potomstvo jeste da ga verbalno za{titi. Dok je gomila stvarno ru{ila jevrejske radnje i napadala Jevreje na ulici, jezik visokog dru{tva ~inio je da pravo, strasno nasilje izgleda kao bezazlena de~ja igra.61 Najva`niji dokument iz tog vremena je Henry Memorial i razli~ita re{enja koja je on nudio za jevrejsko pitanje: Jevreje treba rastrgnuti na komade kao Marsiju u gr~kom mitu, Rajnaha treba ìvog skuvati, Jevreje treba prìti na ulju ili na smrt izbosti iglama, treba ih “obrezati oko vrata”. Jedna grupa oficira bila je veoma nestrpljiva da isproba nov tip pu{ke na 100.000 Jevreja u zemlji. Me|u potpisnicima je bilo vi{e od 1.000 oficira, uklju~uju}i i ~etiri aktivna generala i ministra rata Mersijea. Iznena|uje relativno velik broj in60 Cf. Klemansoov ~lanak 2. februara 1898. u op. cit. O uzaludnosti poku{aja da se radnici pobede antisemitskim parolama i posebno o poku{ajima Leona Dodea, vidi rojalisti~kog pisca Dimiera, Vingt ans d’Action Français, Paris 1926. 61 U ovom pogledu su vrlo karakteristi~ni razni opisi savremenog dru{tva u J. Reinach, op. cit., I, 233 ff.; III, 141: “Doma}ice iz visokog dru{tva prilagodile su korak Gerenu. Njihov jezik (koji nije bio bolji od onog {to su mislile) izazvao bi strah u Demohejskom Amazonu...” U vezi s ovim je od posebne va`nosti ~lanak André Chevrillona, “Huit Jours à Rennes”, u La Grande Revue, februar 1900. On pripoveda, inter alia, slede}i indikativan doga|aj: “Jedan lekar, govore}i nekim mojim prijateljima, reskirao je da napravi opasku ’Voleo bih da ga mu~im’. ’A ja bih èlela da je nevin’, pridruìla se jedna od dama, Onda bi vi{e patio.’”

110

ANTISEMITIZAM

telektualaca,62 pa ~ak i Jevreja na toj listi. Vi{e klase su znale da je gomila put njihove puti i krv njihove krvi. âk je jedan jevrejski istori~ar toga vremena, iako je sopstvenim o~ima video da Jevreji vi{e nisu bezbedni kad gomila vlada ulicom, sa potajnim divljenjem govorio o “velikom zajedni~kom pokretu”.63 Ovo samo pokazuje koliko je duboko najve}i broj Jevreja bio duboko ukorenjen u dru{tvo koje je nastojalo da ih elimini{e. Ako Bernanos u vezi sa Drajfusovom aferom opisuje antisemitizam kao glavni politi~ki koncept, on je bez sumnje u pravu kada je gomila u pitanju. Ranije su to u Berlinu i Be~u poku{ali Alvart i [teker, [onerer i Liger, ali se njegova efikasnost nigde nije tako jasno pokazala kao u Francuskoj. Nema sumnje da su u o~ima gomile Jevreji postali simbol svega {to je mrzela. Ako je mrzela dru{tvo, mogla je da ukaè na to kako se Jevreji toleri{u u njemu; a ako je mrzela vladu, mogla je da ukaè na to kako Jevreje {titi dràva ili ~ak da Jevreje poistoveti sa dràvom. Iako je pogre{no pretpostavljati da je gomila proganjala samo Jevreje, Jevrejima se moè dodeliti prvo mesto me|u njenim najdraìm `rtvama. Kako je isklju~ena iz dru{tva i politi~ki nezastupljena, gomila je svoje potrebe okrenula ka vanparlamentarnim akcijama. [tavi{e, naginjala je traènju stvarnih snaga politi~kog ìvota u onim pokretima i uticajima koji su skriveni od pogleda javnosti i rade u pozadini. Nema sumnje da je u devetnaestom veku jevrejska zajednica pala u tu kategoriju, kao ranije masoni (posebno u latinskim zemljama) i jezuiti.64 Naravno, potpuno je neta~no da je ijedna od ovih grupa obrazovala tajno dru{tvo ~ija je jedina namera bila da svetom ovlada putem dìnovske zavere, ali je svakako ta~no da se njihov uticaj u velikoj meri sprovodio u kuloarima, loàma i ispovedaonicama, van domena formalne politike. Od vremena Francuske revolucije ove tri grupe su delile sumnjivu ~ast da, u o~ima evropske gomile, predstavljaju klju~nu ta~ku svetske politike. Tokom Drajfusove krize svako je mogao da koristi ovo popularno shvatanje optuùju}i druge za zaveru radi svetske prevlasti. Parola “tajni Juda”, nastala je, bez sumnje, zahvaljuju}i inventivnosti izvesnih Jevreja koji su u prvom Cionisti~kom kongresu (1897) videli jezgro jevrejske svetske zavere.65 Sli~no tome, koncept “tajnog Rima” nastao je zahvaljuju}i antiklerikalnim masonima, a mo`da i zahvaljuju}i nekriti~kim klevetama nekih Jevreja. 62 Me|u intelektualcima je, {to je sasvim ~udno, i Pol Valeri, koji je priloìo tri franka, “non sans réflexion”. 63 J. Reinach, op. cit., I, 233. 64 Studija evropskog praznoverja verovatno bi pokazala da su Jevreji dosta kasno postali predmet te tipi~ne vrste praznoverja devetnaestog veka. Prethodili su im rozenkrojcevci, templari, jezuiti i masoni. Obrada istorije devetnaestog veka veoma pati od nedostatka takve studije. 65 Vidi “Il caso Deyfus” u Civiltà Cattolica (5. februar 1898). – Me|u izuzecima od ranije pomenutih izjava najuo~ljiviji je jezuita Pjer [arl Luven koji je osudio “Protokole”.

DRAJFUSOVA AFERA

111

Nepostojanost gomile je poslovi~na, {to su Drajfusovi protivnici morali na svoju àlost da saznaju 1899, kada se vetar promenio i mala grupa pravih republikanaca, na ~elu sa Klemansoom, iznenada shvatila, sa podeljenim ose}anjima, da se deo gomile okupio na njenoj strani.66 U nekim o~ima su te dve partije, veoma kontroverzno, sada izgledale kao “dve suparni~ke bande {arlatana koje se bore za priznanje gomile”67, dok je zapravo glas jakobinca Klemansoa uspeo da vrati deo francuskog naroda njegovim najja~im tradicijama. Tako da je veliki nau~nik Emil Diklo mogao da napi{e: “U toj drami koja se igrala pred celim narodom, a koju je {tampa tako uzburkala da je cela nacija kona~no uvu~ena u nju, mi vidimo hor i antihor anti~ke tragedije kako psuju jedan drugog. Scena je Francuska, a pozori{te je svet.” Vojska je, predvo|ena jezuitima i uz pomo} gomile, u{la u borbu, uverena u pobedu. Kontraudar civilne vlasti je bio uspe{no preduhitren. Antisemitska {tampa zapu{ila je svima usta objavljuju}i Rajnahove spiskove poslanika ume{anih u panamski skandal.68 Sve je nagove{tavalo lak trijumf. Dru{tvo i politi~ari Tre}e republike, njeni skandali i afere, stvorili su novu klasu déclassés; nije se od njih moglo o~ekivati da se bore protiv svog sopstvenog proizvoda. Naprotiv, trebalo je da oni usvoje jezik i manire gomile. Jezuiti bi putem vojske postigli prevlast nad korumpiranom civilnom vla{}u i tako bi se poplo~ao put za coup d’etat bez krvi. Sve dok je samo Drajfusova porodica ~udnim metodama poku{avala da spase svog ro|aka sa \avoljeg ostrva i dok su samo Jevreji bili zabrinuti za svoj poloàj u antisemitskim salonima i u vojsci koja je bila jo{ vi{e antisemitska, sve je naravno ukazivalo na taj put. O~igledno nije bilo razloga da se iz njihovog kruga o~ekuje napad na vojsku ili na dru{tvo. Nije li to bila samo èlja Jevreja da i dalje budu prihva}eni u dru{tvu i da trpe u oruànim snagama? Niko u vojnim ili civilnim krugovima nije trebalo da se obazire na njih.69 Zato je nastala neprilika kada je u javnost izbilo da u obave{tajnoj slu`bi general{taba sedi visoki oficir koji, iako pripada dobroj katoli~koj sredini i ima izvrsne vojne sposobnosti i “pravi” stepen antipatije prema Jevrejima, jo{ nije usvojio princip da cilj opravdava sredstvo. Takav ~ovek, potpuno van dru{tvenih klanova ili profesionalne ambi66 Cf. Martin du Gard, Jean Barios, p. 272 ff., i Daniel Halévy u Cahiers de la quinzaine, Series XI, cahier 10, Paris, 1910. 67 Cf. Georges Sorel, La Revolution dreyfusienne, Paris, 1911, pp. 70-71. 68 Do koje mere su ~lanovima Parlamenta bile vezane ruke pokazuje slu~aj [erer-Kestnera, jednog od njihovih boljih elemenata i potpredsednika Senata. Tek {to je on otpo~eo protest protiv su|enja, Libre Parole je objavio ~injenicu da je njegov zet bio ume{an u panamski skandal. Vidi Herzog, op. cit., datirano novembra 1897. 69 Cf. Brogan, op. cit., VII Book, 1 ch.: “@elja da se ostavi da stvar po~iva nije bila neuobi~ajena me|u francuskim Jevrejima, posebno me|u bogatijim francuskim Jevrejima.”

112

ANTISEMITIZAM

cije, zvao se Pikar i general{tab je uskoro bio sit tog jednostavnog, mirnog ~oveka, politi~ki nezainteresovanog duha. Pikar nije bio heroj, svakako ne mu~enik. On je jednostavno bio onaj obi~an tip gra|anina sa prose~nim interesovanjem za javne poslove koji u ~asu opasnosti (ali ni minut ranije) ustaje u odbranu svoje zemlje na isti pouzdan na~in kao {to ispunjava svoje dnevne obaveze.70 Ipak, povod postaje ozbiljan tek posle nekoliko odlaganja i kolebanja, kada se Klemanso najzad uverio da je Drajfus nevin a republika u opasnosti. Na po~etku borbe samo se {a~ica poznatih pisaca i nau~nika okupila oko tog slu~aja: Zola, Anatol Frans, E. Diklo, istori~ar Gabriel Mono i Lisijen Her, bibliotekar Ecole Normale. Ovome se moè dodati mali i zato bezna~ajan krug mladih intelektualaca koji }e kasnije praviti istoriju u Cahiers de la quinzaine.71 To je, me|utim, bio ceo spisak Klemansoovih saveznika. Nije bilo politi~ke grupe, ~ak nijednog renomiranog politi~ara spremnog da stane na njegovu stranu. Veli~ina Klemansoovog pristupa sastoji se u tome {to on nije bio usmeren protiv pojedina~ne pogre{ke pravde, ve} se zasnivao na tako “apstraktnim” idejama kao {to su pravda, sloboda i gra|anska vrlina. Ukratko, zasnivao se na samim onim pojmovima koji su bili glavni proizvod starovremskog jakobinskog patriotizma, a na koji je ve} bilo ba~eno mnogo blata i uvreda. Kako je vreme prolazilo i Klemanso nastavio, nepokoleban pretnjama i razo~aranjima, da iznosi iste istine i da ih utelovljuje u zahteve, to su “~vrsti” nacionalisti sve vi{e gubili tlo. Sledbenici ~oveka kao {to je bio Bares, koji je optuìo Drajfusove podràvaoce da se gube u “metafizi~koj zbrci”, shvatali su polako da su apstrakcije “Tigra” bile zapravo bliè politi~koj stvarnosti nego ograni~ena inteligencija propalih biznismena ili jalov tradicionalizam fatalisti~ki nastrojenih intelektualaca.72 Kuda je ~vrst prilaz kona~no vodio realisti~ke nacionaliste ilustruje pri~a od neprocenjive vrednosti o tome kako je [arl Moras imao “~ast i zadovoljstvo”, posle poraza Francuske, da prilikom lêta na jug susretne astrol{kinju koja mu tuma~i politi~ko zna~enje skora{njih doga|aja i savetuje ga da sara|uje sa nacistima.73 Iako je antisemitizam bez sumnje uhvatio korena tokom tri godine posle Drajfusovog hap{enja, pre nego {to je po~ela Klemansoova kampanja i 70 îm je sve razotkrio, Pikar je bio izgnan na opasno mesto u Tunisu. Na to je napravio testament, izloìo celu stvar, a kopiju dokumenta deponovao kod svog advokata. Nekoliko meseci kasnije, kada je otkriveno da je jo{ ìv, poplava tajanstvenih pisama po~ela je da pristiè, kompromituju}i ga i optuùju}i za sau~esni{tvo sa “izdajnikom” Drajfusom. Tretirali su ga kao gangstera koji je pretio da “potkaè”. Kad se sve to pokazalo uzaludnim, uhapsili su ga, izbacili iz vojske i oduzeli mu odlikovanja, {to je on sve mirno i staloèno izdrào. 71 Ovoj grupi koju je predvodio [arl Pegi pripadali su mladi Romen Rolan, Suarez, @or` Sorel, Danijel Halevi i Bernar Lazar. 72 Cf. M. Barrès, Scènes et doctrines du nationalisme, Paris, 1899. 73 Vidi Yves Simon, op. cit., pp. 54-55.

DRAJFUSOVA AFERA

113

iako je antijevrejska {tampa postigla tira` koji se mogao meriti sa glavnim listovima, ulice su ostale mirne. Tek kada je Klemanso po~eo da objavljuje svoje ~lanke u l’Aurore, i kada je sud u Renu istakao neveseo uspeh su|enja i obnove su|enja, gomila se pokrenula. Svaki udarac drajfusovaca (koji su bili poznati kao manjina) pratili su manje ili vi{e nasilni nemiri na ulicama.74 General{tab je izvanredno organizovao gomilu. Su|enje je vodilo pravo iz vojske u Libre Parole koji je, neposredno ili posredno, svojim ~lancima ili li~nim intervencijama svojih urednika, mobilisao studente, monarhiste, avanturiste i ~iste gangstere i gurnuo ih na ulice. Kad bi Zola izrekao koju re~, njegovi prozori su odmah bili kamenovani. Kad je [erer-Kestner pisao kolonijalnom ministru, prebili su ga na ulici, dok su novine vr{ile besramne napade na njegov privatni ìvot. I svi se prikazi slaù: da je Zola bio oslobo|en optu`be, ne bi ìv napustio sudnicu. Povik “Smrt Jevrejima” brisao je zemljom. U Lionu, Renu, Nantu, Turu, Bordou, Klermon-Feranu i Marseju – zapravo svuda – izbijale su antisemitske pobune i uvek vodile ka istom izvoru. Masovno ogor~enje izbijalo je svuda istog dana i ta~no u isti ~as.75 Pod vo|stvom Gerena, gomila je zauzela vojni kompleks. Antisemitske udarne trupe pojavile su se na ulicama i uverile ljude da }e se svaki prodrajfusovski miting zavr{iti krvoproli}em. Sau~esni{tvo policije svuda je bilo o~igledno.76 Najmodernija figura na strani antidrajfusovaca bio je verovatno @il Geren. Propali preduzetnik, on je svoju politi~ku karijeru po~eo kao politi~ki provokator i stekao onaj smisao za disciplinu i organizaciju koji neizbe`no ukazuje na podzemlje. Tako je on kasnije mogao da skrene u politi~ke kanale postav{i osniva~ i glava Ligue Antisémite. U njemu je visoko dru{tvo na{lo svog prvog heroja-kriminalca. Laskaju}i Gerenu, buròasko dru{tvo je jasno pokazalo da je po svom moralnom i eti~kom kôdu zauvek raskinulo sa sopstvenim standardima. Iza Lige su stajala dva ~lana aristokratije, vojvoda od Orleana i markiz de Mores. Ovaj drugi je izgubio bogatstvo u Americi i postao slavan po organizovanju mesara Pariza u uboji~ke brigade. 74 Prostorije Univerziteta u Renu bile su demolirane po{to se pet profesora izjasnilo u korist su|enja. Kad je {tampan prvi Zolin ~lanak, rojalisti~ki studenti su demonstrirali ispred redakcije Figaroa, posle ~ega su novine odustale od daljih ~lanaka istog tipa. Izdava~ prodrajfusovskog La Bataille prebijen je na ulici. Sudije kasacionog suda koji su kona~no ukinuli presudu iz 1894. jednoglasno su izjavili da su im pretili “vanpravnim napadom”. Primera ima mnogo. 75 18. januara 1898. odràne su antisemitske demonstracije u Bordou, Marselju, KlemonFeranu, Nantu, Ruanu i Lionu. Sutradan su izbile studentske pobune u Ruanu, Tuluzu i Nantu. 76 Najneotesaniji je bio postupak prefekta policije u Renu koji je savetovao profesoru Viktoru Ba{u, kad mu je opusto{ila ku}u gomila od ~itavih 2.000 ljudi, da treba da podnese ostavku, jer on ne moè dalje da mu garantuje sigurnost.

114

ANTISEMITIZAM

Najre~itiji primer koji oslikava tendenciju tog vremena bila je farsi~na opsada takozvane tvr|ave [abrol. Tu se, u toj prvoj od “Sme|ih ku}a”, sastao krem Ligue Antisémite kada je policija najzad odlu~ila da uhapsi njihovog vo|u. Instalacije su bile vrhunac tehni~ke perfekcije. “Prozori su bili za{ti}eni gvozdenim kapcima. Postojao je sistem elektri~nih zvona i telefona od podruma do krova. Na oko pedeset metara od masivnog ulaza koji je uvek bio zaklju~an i zakra~unat bila je visoka re{etka od starog gvo`|a. S desna, izme|u re{etke i glavnog ulaza, bila su mala vrata, obloèna gvo`|em, iza kojih su straàri, probrani iz mesarskih legija, motrili dan i no}.”77 Maks Reì, podstreka~ alìrskih pogroma, jo{ jedan je koji je udario modernu notu. To je bio onaj mladala~ki Reì koji je jednom pozvao veselu parisku rulju da “zalije drvo slobode krvlju Jevreja”. Reì je predstavljao onaj odeljak pokreta koji se nadao da }e ste}i vlast legalnim i parlamentarnim metodama. U skladu sa tim programom on je sebe izabrao za gradona~elnika Alìra i iz svoje kancelarije je pokrenuo pogrome u kojima je ubijeno vi{e Jevreja, jevrejske ène zlo~ina~ki napadane a radnje koje su posedovali Jevreji oplja~kane. Njemu je, tako|e, Eduar Drimon, najslavniji francuski antisemit, ugla|en i kulturan, dugovao svoje mesto u Parlamentu. U svemu tome nije bila nova aktivnost gomile; za to je postojalo obilje prete~a za to vreme. Nova i iznena|uju}a – iako nama isuvi{e dobro poznata – bila je organizacija gomile i oboàvanje koje su uìvale vo|e. Gomila je postala direktni agent tog “~vrstog” nacionalizma koji su usvojili Bares, Moras i Dode, koji su zajedno bez sumnje ~inili neku vrstu elite mla|ih intelektualaca. Ti ljudi koji su prezirali narod i koji su tek nedavno izronili iz razornog i dekadentnog kulta esteticizma, videli su u gomili ìvi izraz muèvne i primitivne “snage”. Oni i njihove teorije prvi su identifikovali gomilu sa narodom i pretvorili njene vo|e u nacionalne heroje.78 Njihova filozofija pesimizma i njihovo uìvanje u propasti bili su prvi znak neizbe`nog kolapsa evropske inteligencije. âk i Klemanso nije bio imun na isku{enje da poistoveti gomilu sa narodom. Posebno je bio sklon toj gre{ki zbog dosledno dvosmislenog drànja radni~ke partije prema pitanju “apstraktne” pravde. Nijedna partija, uklju~uju}i socijalisti~ku, nije bila spremna da postavi problem pravde per se, “da stane nepokolebljivo, dogodilo se {to mu drago, iza pravde, kao neraskidive spone civilizovanih ljudi”. 79 Socijalisti su zastupali interese radnika, oportunisti liberalne buròazije, koalicionisti interese katoli~kih vi{ih 77 Cf. Bernanos, op. cit., p. 346. 78 Za te teorije vidi posebno Charles Maurras, Au Signe de Flore; souvenirs de la vie poli-

tique; l’Affaire Dreyfus et la fondation de la Action Française, Paris, 1931. M. Barrès, op. cit.; Léon Daudet, Panorama de la Troisième Republique, Paris, 1936. 79 Cf. Clemenceau, “A la dérive”, op. cit.

DRAJFUSOVA AFERA

115

klasa, a radikali antiklerikalne sitne buròazije. Socijalisti su imali veliku prednost da govore u ime homogene i ujedinjene klase. Za razliku od buròaskih partija, oni nisu predstavljali dru{tvo koje se delilo u bezbroj klika i tajnih dru{tava. Uprkos tome, oni su se prvenstveno i su{tinski bavili interesima svoje klase. Nije ih potresala nikakva vi{a obaveza prema ljudskoj solidarnosti i nisu imali predstavu o tome {ta zajedni~ki ìvot zaista zna~i. Za njihovo drànje je bila tipi~na opaska @ila Gezda, koji je bio pandan @oresu u Francuskoj partiji, da su “zakon i ~ast samo re~i”. Nihilizam koji je karakterisao nacionaliste nije bio monopol antidrajfusovaca. Naprotiv, veliki deo socijalista i mnogi od onih koji su podràvali Drajfusa, kao Gezd, govorili su istim jezikom. Ako je katoli~ki La Croix primetio da “nije vi{e pitanje da li je Drajfus nevin ili kriv, ve} jedino ko }e pobediti, prijatelji vojske ili njeni protivnici”, odgovaraju}e ose}anje su, mutatis mutandis, mogli da iskaù samo Drajfusovi pobornici.80 Nije samo gomila ve} je i zna~ajan deo francuskog naroda pokazao da je, u najboljem slu~aju, sasvim nezainteresovan da li }e jedan deo stanovni{tva biti isklju~en iz zakona ili ne. îm je po~ela kampanju nasilja protiv Drajfusovih prista{a, gomila je pred sobom na{la otvoren put. Kao {to svedo~i Klemanso, radnici Pariza su slabo marili za celu aferu. Ako su se razni elementi buròazije prepirali me|u sobom, to, mislili su oni, jedva uti~e na njihove interese. “Sa otvorenim pristankom naroda”, pisao je Klemanso, “oni su pred svetom proglasili neuspeh svoje ’demokratije’. Kroz njih je suvereni narod, sa koga je ostrièno njegovo neprikosnoveno dostojanstvo, sâm sebe napao sa trona svoje pravde. Jer ne moè da se porekne da nas je to zlo zadesilo uz puno sau~esni{tvo samog naroda. ...Narod nije Bog. Svako je mogao predvideti da }e se ovo novo boànstvo sru{iti. Kolektivni tiranin razasut ~itavom zemljom nije ni{ta prihvatljiviji od obi~nog tiranina ustoli~enog na tronu.”81 Najzad je Klemanso ubedio @oresa da je kr{enje prava jednog ~oveka kr{enje prava svih, ali je u tome uspeo jedino zato {to su krivci bili okoreli neprijatelji naroda jo{ od revolucije, upravo aristokratija i kler. To protiv bogatih i sve{tenstva, ne za republiku, ne za pravdu i slobodu, kona~no je izvelo radnike na ulicu. Uistinu, i @oresovi govori i Klemansoovi ~lanci odi{u starom revolucionarnom stra{}u prema ljudskim pravima. Tako|e je istina da je ta strast bila dovoljno jaka da okupi narod na borbu, ali prvo ih je trebalo ubediti da nisu u pitanju samo pravda i ~ast republike, ve} i njihovi sopstveni klasni “interesi”. Situacija je bila takva da je veliki broj so80 Upravo je to sna`no razo~aralo Drajfusove pobornike, naro~ito krug oko [arla Pegija. Ta uznemiruju}a sli~nost izme|u drajfusovaca i antidrajfusovaca je glavni predmet instruktivnog romana Martin du Gara, Jean Barois, 1913. 81 Uvod u Contre la Justice, 1900.

116

ANTISEMITIZAM

cijalista, i unutar i izvan zemlje, jo{ uvek smatrao da je gre{ka me{ati se (kako su govorili) u bratoubila~ke sva|e buròazije ili se uznemiravati spa{avanjem republike. Prvi koji je odu~io radnike, bar delimi~no, od te indiferentnosti, bio je veliki ljubitelj naroda Emil Zola. U svojoj ~uvenoj optu`bi pisanoj protiv Republike on je bio prvi koji je odustao od izlaganja preciznih politi~kih ~injenica i popustio strasti gomile bude}i |avolka “tajnog Rima”. To je bio ton koji je Klemanso prihvatio samo nerado, a @ores sa entuzijazmom. Stvarna Zolina zasluga, koju je te{ko otkriti iz njegovih pamfleta, sastoji se u odlu~noj i neustra{ivoj hrabrosti sa kojom je taj ~ovek, ~iji su ìvot i dela ushitili narod do ta~ke koja se “grani~ila sa idolatrijom”, ustao da izazove, da se bori i da kona~no pokori mase u kojima je, kao Klemanso, sve vreme jedva mogao da odeli gomilu od naroda. “ôvek je stvoren da se odupre najmo}nijim monarsima i da odbije da se povije pred njima, ali je malo njih zaista bilo stvoreno da se odupre gomili, da se uspravi i pred zavedenim masama, da se bez oru`ja suo~i sa njihovim neumoljivim besom i da se skr{tenih ruku usudi da kaè ne onda kada se od njega o~ekuje da kaè da. Takav je ~ovek bio Zola.”82 Tek {to se J’Accuse pojavio, pariski socijalisti su odràli svoj prvi skup i doneli odluku u kojoj traè obnovu Drajfusovog slu~aja. Ali samo pet dana kasnije, neka trideset dva socijalisti~ka zvani~nika spremno su iza{li sa deklaracijom da sudbina Drajfusa, “klasnog neprijatelja”, nije njihova briga. Iza te deklaracije su stajali {iroki elementi te partije u Parizu. Iako se cepanje u njenim redovima nastavilo tokom cele afere, partija je imala dovoljno drajfusovaca da spre~i Ligue Antisémite da i dalje kontroli{e ulice. Socijalisti~ki skup je ~ak ìgosao antisemitizam kao “novi oblik reakcije”. Ipak, nekoliko meseci kasnije na parlamentarnim izborima @ores nije vra}en, a malo posle toga, kada je Kavenjak, ministar rata, odrào pred Predstavni~kim domom govor u kome napada Drajfusa i hvali vojsku kao neophodnu, poslanici su odlu~ili, sa samo dva glasa protiv, da oblepe pariske zidove tim tekstom. Sli~no tome, kada je u Parizu progla{en veliki {trajk u oktobru iste godine, Minster, nema~ki ambasador, mogao je pouzdano i poverljivo da obavesti Berlin da “{to se ti~e {irokih masa, ovo nikako nije politi~ka stvar. Radnici su jednostavno iza{li zbog ve}ih nadnica i na kraju }e ih sigurno i dobiti. [to se Drajfusovog slu~aja ti~e, on ih uop{te nije doticao.”83 Ko je onda, naj{ire re~eno, podràvao Drajfusa? Ko su bili 300.000 Francuza koji su tako ùdno gutali Zolin J’Accuse i koji su pobo`no pratili Klemansoove uvodnike? Ko su bili ljudi koji su kona~no uspeli da po82 Klemanso, u govoru pred Senatom nekoliko godina kasnije; et. Weil, op. cit., pp 112-

113. 83 Vidi Herzog, op. cit., datirano 10. oktobar 1898.

DRAJFUSOVA AFERA

117

cepaju svaku klasu, ~ak svaku porodicu u Francuskoj na strane zava|ene oko Drajfusove stvari? Odgovor je da oni nisu sa~injavali nikakvu partiju ili homogenu grupu. Dodu{e, oni su se vi{e regrutovali iz niìh nego iz vi{ih klasa, kao {to je me|u njima bilo, sasvim karakteristi~no, vi{e lekara nego advokata ili dràvnih slu`benika. Uglavnom je to bila me{avina razli~itih elemenata: ljudi tako razli~iti kao Zola i Pegi ili @ores i Pikar, ljudi koji }e sutradan razvrgnuti prijateljstvo i oti}i svako svojim putem. “Oni dolaze iz politi~kih partija i verskih zajednica koje nemaju ni~eg zajedni~kog, koje su ~ak u sukobu. ...Ti ljudi ne poznaju jedni druge. Oni su se borili i po potrebi bi se ponovo borili. Nemojte se zavaravati; oni su ’elita’ francuske demokratije.”84 Da je Klemanso u to vreme imao dovoljno samopouzdanja da samo svoje pristalice smatra pravim narodom Francuske, ne bi pao kao plen fatalnog ponosa koji je ozna~io kraj njegove karijere. Iz iskustva u Drajfusovoj aferi izrastao je njegov o~aj prema narodu, njegov prezir prema ~oveku, kona~no njegova vera da }e on i samo on mo}i da spase republiku. Nikada nije mogao da se ponizi da izigrava pljeska~a u lakrdijama gomile. Tako, ~im je po~eo da poistove}uje gomilu sa narodom, on je zaista izmakao sebi tlo pod nogama i prognao sebe u sumornu usamljenost koja je od tada postala njegova odlika. Razjedinjenost francuskog naroda bila je o~igledna u svakoj porodici. Sasvim karakteristi~no, samo u redovima radni~ke partije ona je na{la politi~ki izraz. Svi drugi, kao i sve parlamentarne grupe, na po~etku kampanje za obnovu su|enja bili su ~vrsto protiv Drajfusa. Sve to, me|utim, zna~i da buròaske partije vi{e nisu predstavljale prava ose}anja bira~a, jer je isto nejedinstvo koje je bilo tako o~evidno me|u socijalistima vladalo u skoro svim delovima stanovni{tva. Svuda je postojala manjina koja je prihvatila Klemansoovu molbu za pravdu i ta heterogena manjina sa~injavala je drajfusovce. Njihova borba protiv vojske i korumpiranog sau~esni{tva republike, bila je dominantni ~inilac u francuskoj unutra{njoj politici od kraja 1897. do otvaranja izlo`be 1900. To je tako|e izvr{ilo vaàn uticaj na spoljnu politiku zemlje. Ipak, ova celokupna borba koja je rezultirala bar delimi~nom pobedom, odvijala se isklju~ivo izvan Parlamenta. U toj takozvanoj predstavni~koj skup{tini, a ova je sadràvala svih 600 delegata izvu~enih iz svake nijanse i boje i radni~ke i buròaske, godine 1898. sedela su samo dva Drajfusova pobornika, a jedan od njih, @ores, nije ponovo izabran. U Drajfusovoj aferi zapravo uznemirava to {to nije samo gomila morala da se sluì sredstvima vanparlamentarne borbe. Celokupna manjina, bore}i se za Parlament, demokratiju i republiku, bila je isto tako prisiljena 84 “K. V. T.”, op. cit., p. 608.

118

ANTISEMITIZAM

da bije svoju bitku izvan Predstavni~kog doma. Ova dva elementa razlikovala su se jedino po tome {to je jedan koristio ulice, a drugi {tampu i sudnice. Drugim re~ima, ukupan politi~ki ìvot u Francuskoj tokom Drajfusove krize vodio se izvan Parlamenta. Ni onih nekoliko parlamentarnih glasova u korist vojske a protiv ponovnog su|enja ne krnji ovaj zaklju~ak na bilo koji na~in. Zna~ajno je zapamtiti da kada je parlamentarno raspoloènje po~elo da se menja pred otvaranje Pariske izlo`be, ministar rata Galifet je mogao sa puno verodostojnosti da izjavi da to nikako ne predstavlja raspoloènje u zemlji.85 S druge strane, glas protiv obnove sudskog postupka ne sme se tuma~iti kao odobrenje politi~kog coup d’etat koji su jezuiti i izvesni radikalni antisemiti poku{avali da izvedu uz pomo} vojske.86 To je vi{e bilo zahvaljuju}i otporu protiv svake promene status quo-a. Zapravo bi ogromna ve}ina Predstavni~kog doma odbacila i vojno-klerikalnu diktaturu. Oni ~lanovi Parlamenta koji su nau~ili da na politiku gledaju kao na profesionalno zastupanje sebi~nih interesa goreli su od èlje, prirodno, da sa~uvaju svoju dràvu od afera od kojih je zavisio njihov “poziv” i njihov profit. Drajfusov slu~aj je ~ak otkrio da narod vi{e voli da njegovi predstavnici ~uvaju sopstvene parcijalne interese nego da deluju kao dràvnici. Naro~ito nije bilo mudro spominjati taj slu~aj u izbornoj propagandi. Da je ona zavisila samo od antisemitizma, situacija drajfusovaca bi sigurno bila beznade`na. Zapravo, tokom izbora oni su ve} uìvali zna~ajnu podr{ku u radni~koj klasi. Ipak, ~ak i oni koji su dràli stranu drajfusovcima nisu èleli da se ovo politi~ko pitanje me{a u izbore. Upravo zato {to je nastojao da ono postane stoèr njegove kampanje, @ores je izgubio svoje mesto. Da su Klemanso i drajfusovci sa zahtevom za obnovu su|enja uspeli da pobede velike delove svih klasa, katolici bi reagovali kao blok; me|u njima nije bilo razilaènja u mi{ljenju. Ono {to su jezuiti radili u kormilarenju aristokratijom i general{tabom, srednjim i niìm klasama su radili asumpcionisti, ~iji je organ, La Croix, imao najve}i tira` od svih katoli~kih novina u Francuskoj.87 I jedni i drugi su svoju agitaciju usmerili na Jevreje, a protiv Republike. I jedni i drugi su se predstavljali kao branioci voj85 Galif, ministar rata, pisao je Valdeku: “Nemojmo zaboraviti da je ogromna ve}ina naroda u Francuskoj antisemitska. Na{a bi pozicija, tako, bila da bismo mi sa jedne strane imali celu vojsku i ve}inu Francuza, da ne govorimo o dràvnoj slu`bi i senatorima;...” cf. J. Reinach, op. cit., V, 579. 86 Najpoznatiji od takvih je napad Deruleda koji je nastojao na pogrebu predsednika Pola Fora februara 1899. da izazove generala Roèa na pobunu. Nema~ki ambasadori i chargés d’affaires u Parizu izve{tavali su o takvim poku{ajima svakih nekoliko meseci. Situaciju je dobro sumirao Barrès, op. cit., st. 4: “U Renu smo na{li svoje bojno polje. Samo su nam potrebni vojnici ili, preciznije, generali – ili, jo{ preciznije, general.” Samo, nije bilo slu~ajno {to je to bio nepostoje}i general. 87 Brogan ide tako daleko da krivi asumpcioniste za celokupnu klerikalnu agitaciju.

DRAJFUSOVA AFERA

119

ske i op{teg dobra od mahinacija “internacionalne jevrejske zajednice”. Me|utim, mnogo upadljivija od drànja katolika u Francuskoj bila je ~injenica da je katoli~ka {tampa {irom sveta bila ~vrsto protiv Drajfusa. “Svi su ti novinari mar{irali i jo{ uvek mar{iraju na zapovest svojih nadre|enih.”88 Kako je slu~aj napredovao, postajalo je sve jasnije da je agitacija protiv Jevreja u Francuskoj sledila internacionalnu liniju. Tako je Civiltà Cattolica izjavila da se Jevreji svuda moraju isklju~iti iz nacije, u Francuskoj, Nema~koj, Austriji i Italiji. Katoli~ki politi~ari su me|u prvima shvatili da se moderna politika mo}i mora zasnivati na sadejstvu kolonijalnih ambicija. Oni su bili prvi koji su antisemitizam povezali sa imperijalizmom, izjavljuju}i da su Jevreji agenti Engleske, poistove}uju}i tako antagonizam prema Jevrejima sa anglofobijom.89 Drajfusov slu~aj, u kome su Jevreji bili centralna figura, dobro im je do{ao da igraju svoju igru. Za to {to je Engleska uzela Egipat od Francuza trebalo je kriviti Jevreje,90 dok je pokret za anglo-ameri~ki savez postojao zahvaljuju}i, naravno, “Rot{ildovom imperijalizmu”.91 Da katoli~ka igra nije ograni~ena na Francusku, postalo je sasvim jasno onda kad je dat znak da se na tu scenu spusti zavesa. S kraja 1899, kada je Drajfus dobio izvinjenje i kada se francusko javno mnjenje preokrenulo iz straha od predvi|enog bojkota izlo`be, bio je potreban intervju sa samim papom Lavom XIII da bi se zaustavilo {irenje antisemitizma u celom svetu.92 âk i u Sjedinjenim Dràvama, gde je Drajfusova pobeda bila delimi~no primljena sa odu{evljenjem me|u nekatolicima, moglo se u katoli~koj {tampi posle 1897. otkriti jasno oìvljavanje antisemitskog raspoloènja, koje je, me|utim, preko no}i opalo pod uticajem intevjua sa Lavom XIII.93 “Veli~anstvena strategija” koja je trebalo da antisemitizam iskoristi kao instrument katolicizma pokazala se jalova. V: Jevreji i drajfusovci SLUÂJ NESRE]NOG kapetana Drajfusa pokazao je svetu da u svakom jevrejskom plemi}u i multimilioneru ostaje jo{ uvek ne{to od parije koji 88 “K. V. T.”, op. cit., st. 597. 89 “Po~etni podsticaj u aferi do{ao je vrlo verovatno iz Londona, gde je misija Kongo-Nil iz 1896-1898 izazvala izvesnu uznemirenost”, tako pi{e Maurras u Action Française (14. juli 1935). Katoli~ka {tampa Londona branila je jezuite; vidi “The Jesuites and the Dreyfus Case”, u The Month, Vol. XVIII (1899). 90 Civiltà Cattolica, 5. februar 1898. 91 Vidi posebno karakteristi~an ~lanak Rev. George McDermot, C. S. P., “Mr. Chamberlain’s Foreign Policy and the Dreyfus Case”, u ameri~kom mese~niku Catholic World, LXVII Vol. (September 1898). 92 Cf. Lecanuet, op. cit., p. 188. 93 Cf. Rose A. Halperin, op. cit., p. 59, 77 ff.

120

ANTISEMITIZAM

nema zemlju, za koga ljudska prava ne postoje i kome }e dru{tvo rado uskratiti privilegije. Niko, me|utim, nije teè prihvatio ovu ~injenicu od samih emancipovanih Jevreja. “Nije im dovoljno”, pisao je Bernar Lazar, “{to su odbacili svaku solidarnost sa svojom bra}om ro|enom u drugim zemljama, nego moraju jo{ da ih optuùju za sva zla koja njihov sopstveni kukavi~luk prouzrokuje. Nije im dovoljno {to su ve}i {ovinisti od ro|enih Francuza; kao emancipovani Jevreji, oni su po sopstvenoj volji pokidali sve veze solidarnosti. Stvarno, oni idu tako daleko da na oko tri tuceta ljudi u Francuskoj koji su spremni da brane jednog svog brata mu~enika moète na}i hiljade onih koji su spremni da ~uvaju straù nad \avoljim ostrvom, uporedo sa najzadrtijim rodoljubima ove zemlje.”94 Upravo zato {to su igrali tako malu ulogu u politi~kom razvoju zemalja u kojima su ìveli, Jevreji su tokom vekova do{li do toga da prave feti{ od zakonske jednakosti. Za njih je to bila nepobitna osnova ve~ne sigurnosti. Kada je izbila Drajfusova afera i upozorila ih da je njihova sigurnost ugroèna, oni su bili duboko u procesu razaraju}e asimilacije, koji je njihovu nedovoljnu politi~ku mudrost poja~ao vi{e nego ina~e. Jevreji su se ubrzano asimilovali u one elemente dru{tva u kojima su sve politi~ke strasti bile zagla|ene pod mrtvim teretom dru{tvenog snobizma, krupnog biznisa i do tada nepoznatih prilika za profit. Nadali su se da }e mo}i da se oslobode antipatije koju je ova tendencija poja~ala, ako je okrenu protiv svoje jo{ uvek siroma{ne i neasimilovane imigrantske bra}e. Koriste}i istu taktiku koju je nejevrejsko dru{tvo primenjivalo na njima, potrudili su se da se ograde od takozvanih Ostjuden. Politi~ki antisemitizam, koji se u Rusiji i Rumuniji manifestovao pogromima, oni su odbacili lakomisleno kao recidiv iz srednjeg veka, {to u modernoj politici nije mnogo realno. Oni uop{te nisu mogli da razumeju da je u Drajfusovoj aferi do{lo u pitanje ne{to vi{e od njihovog dru{tvenog poloàja, i da se rodilo ne{to vi{e od obi~nog dru{tvenog antisemitizma. Stoga se u krugovima francuske jevrejske zajednice na{lo tako malo onih koji su podràvali Drajfusa. Jevreji su, uklju~uju}i i samu porodicu optuènog, prezali da zapo~nu politi~ku borbu. Ba{ na toj osnovi je Labori, Zolin advokat, odbio odbranu pred sudom u Renu, dok je drugi Drajfusov advokat, Deman`, bio prisiljen da svoju molbu bazira na osnovu sumnje. Nadali su se da }e poplavom pohvala ublaìti svaki mogu}i napad vojske ili njenih oficira. Mislili su da }e Drajfusa osloboditi na dostojanstven na~in ako odbranu zasnuju na pravnoj gre{ki, ~ija je `rtva samo slu~ajno Jevrejin. Rezultat je bio druga presuda koja je Drajfusa, koji je odbijao da se suo~i sa pravom temom, podstakla da se odrekne obnove su|enja i da umesto toga zatraì pomilovanje, to jest, da prizna 94 Bernard Lazare, Job’s Dungheap, New York 1948, p. 97.

DRAJFUSOVA AFERA

121

krivicu.95 Jevreji nisu iskoristili priliku da uvide da je ovde protiv njih na delu organizovana borba na politi~kom frontu. Oni su se opirali da sadejstvuju sa ljudima koji su bili spremni da se suo~e sa izazovom na ovoj osnovi. U Klemansoovom slu~aju se pokazalo koliko je njihovo drànje bilo slepo. Klemansoova bitka za pravdu kao temelj dràve svakako je obuhvatala obnovu jednakih prava Jevrejima. U jednoj generaciji, me|utim, u kojoj su sa jedne strane bile klasne borbe, a sa druge neobuzdani {ovinizam, to bi ostalo politi~ka apstrakcija da istovremeno nije bilo zami{ljeno u aktuelnom smislu borbe ugnjetenih protiv ugnjeta~a. Klemanso je bio jedan od malobrojnih istinskih prijatelja koje je moderna jevrejska zajednica upoznala, upravo zato {to je shvatio i pred svetom proklamovao da su Jevreji jedan od potla~enih naroda Evrope. Antisemitizam je bio sklon da u jevrejskim skorojevi}ima vidi skorojevi}ke parije; dakle, u svakom poku}aru se pla{io Rot{ilda a u svakom shnorrer skorojevi}a. Ali Klemanso je u svojoj iscrpljuju}oj strasti prema pravdi i Rot{ildove jo{ uvek video kao ~lanove potla~enog naroda. Bol nad nacionalnom nesre}om Francuske otvorio mu je o~i i srce ~ak i za one “nesre}nike koji su se nametnuli kao vo|e svoga naroda i spremno ga ostavili u {kripcu”, za one prestra{ene i podre|ene ~lanove koji su, u svom neznanju, slabosti i strahu bili tako zasenjeni divljenjem prema ja~ima da su se isklju~ili iz partnerstva u bilo kakvoj aktivnoj borbi i koji mogu da “jure ka pobednikovom cilju” samo kad je bitka izborena.96 VI: Izvinjenje i njegovo zna~enje DA JE Drajfusova drama bila komedija, postalo je o~igledno tek u zavr{nom ~inu. Deus ex machina koji je ujedinio razjedinjenu zemlju, pridobio Parlament za obnavljanje su|enja i kona~no uskladio sasvim razli~ite elemente naroda, od ekstremne desnice do socijalista, bio je ni{ta drugo nego Pariska izlo`ba 1900. Ono {to nisu postigli Klemansoova dnevna izdanja, Zolin patos, @oresovi govori i narodna mr`nja prema kleru i aristokratiji, naime, promenu parlamentarnog raspoloènja u korist Drajfusa, postiglo se na kraju strahom od bojkota. Isti onaj Parlament koji je godinu dana ranije jednoglasno odbacio obnovu su|enja, sada je sa dvotre}in95 Fernand Labori, “Le mal politique et les partis” u La Grande Revue (oktobar-decembar 1901): “Od trenutka kada je u Renu okrivljeni priznao krivicu a branilac se odrekao prava na obnovu su|enja u nadi da }e biti pomilovan, Drajfusov slu~aj je kao velika, univerzalna ljudska stvar bio definitivno zaklju~en.” U svom ~lanku pod naslovom “Le Spectacle de jour”, Klemanso govori o Jevrejima iz Alìra “u ~iju korist Rot{ild ne}e izraziti ni najmanji protest”. 96 Vidi Klemansoove ~lanke pod naslovom “Le Spectacle du jour”, “Et les Juifs!”, “La Farce du syndicat” i “Encore les Juifs!” u L’Iniquité.

122

ANTISEMITIZAM

skom ve}inom izglasao cenzuru antidrajfusovske vlade. Jula 1899. do{ao je na vlast Valdek-Rusoov kabinet. Predsednik Lube izvinio se Drajfusu i okon~ao tako celu aferu. Izlo`ba je mogla biti otvorena pod najblistavijim komercijalnim nebom i u op{tem bratstvu koje je iz njega nastalo: ~ak su i socijalisti postali prihvatljivi za mesta u vladi; Mijran, prvi socijalisti~ki ministar u Evropi, primio je portfelj trgovine. Parlament je postao Drajfusov pobornik! To je bio rezultat. Za Klemansoa je to, naravno, bio poraz. Do svog gorkog kraja on je optuìvao dvosmisleno izvinjenje i jo{ dvosmisleniju amnestiju. “Sve to je u~inilo”, pisao je Zola, “da se bez razlike strpaju u jedno obi~no sumnjivo izvinjenje ~astan ~ovek i huligani. Svi su bili ba~eni u isti ko{.”97 Klemanso je ostao, kao i na po~etku, potpuno sam. Socijalisti, pre svih @ores, pozdravili su i izvinjenje i amnestiju. Nije li im to osiguralo mesto u vladi i mnogo {ire zastupanje njihovih posebnih interesa? Nekoliko dana kasnije, u maju 1900, kada je uspeh izlo`be bio osiguran, prava istina je najzad izronila. Sve te taktike ustupaka i{le su na ra~un drajfusovaca. Pokret za dalju obnovu su|enja bio je poraèn sa 425 prema 60, a ~ak ni vlada samog Klemansoa 1906. nije mogla da promeni situaciju; ona se nije usudila da poveri obnovu su|enja redovnom sudu. (Nezakonito) oslobo|enje putem apelacionog suda je bio kompromis. Ali Klemansoov poraz nije zna~io pobedu crkve i vojske. Odvajanje crkve i dràve i zabrana parohijalnog obrazovanja okon~ala je politi~ki uticaj katolicizma u Francuskoj. Sli~no tome, podvrgavanje obave{tajne slu`be ministru rata, t.j. civilnoj vlasti, li{ilo je vojsku njenog ucenjiva~kog uticaja na kabinet i Predstavni~ki dom i oduzelo joj svako opravdanje za vo|enje policijske istrage za svoj sopstveni ra~un. Godine 1909. Drimon je simbolizovao Akademiju. Nekada su katolici hvalili njegov astisemitizam i narod mu klicao. Sada, me|utim, “najve}i istori~ar od Fistela” (Lemetr) bio je primoran da popusti Marselu Prevou, autoru pone{to pornografskog Demi-Vierges, i novi “besmrtnik” je primio ~estitanja od jezuitskog oca Di Laka.98 âk je i Isusova dru`ba izgladila svoju sva|u sa Tre}om republikom. Zatvaranje Drajfusovog slu~aja ozna~ilo je kraj klerikalnog antisemitizma. Kompromis koji je usvojila Tre}a republika razre{io je krivice optuènog a da mu nije pruìo regularno su|enje, smanjiv{i istovremeno aktivnosti katoli~ke organizacije. Budu}i da je Bernar Lazar traìo ista prava za obe strane, dràva je dozvolila jedan izuzetak za Jevreje i drugi koji je pretio slobodi savesti katolika.99 Obe 97 Cf. Zolino pismo od 13. septembra 1899, u Correspondance: lettres à Maitre Labori. 98 Cf. Herzog, op. cit., p. 97. 99 Lazarov poloàj u Drajfusovoj aferi najbolje je opisao Charles Péguy, “Notre Je-

unesse”, u Cahiers de la quinzaine, Paris, 1910. Posmatraju}i ga kao pravog predstavnika jevrejskih interesa, Pegi formuli{e Lazarove interese na slede}i na~in: “On je bio borac za

DRAJFUSOVA AFERA

123

partije koje su zaista bile u sukobu stavljene su van zakona, a rezultat je bio taj da su jevrejsko pitanje s jedne strane i politi~ki katolicizam s druge bili od tada prognani iz arene dnevne politike. Tako se zavr{ava jedina epizoda u kojoj su podzemne sile devetnaestog veka iza{le na svetlost pisane istorije. Jedini vidljivi rezultat je bio {to se iz toga rodio cionisti~ki pokret – jedini politi~ki odgovor na antisemitizam koji su Jevreji uop{te na{li i jedina ideologija u kojoj su oni ikada za ozbiljno uzeli neprijateljstvo koje }e ih staviti u centar svetskih doga|aja.

nedeljivost zakona. Nedeljivost zakona u Drajfusovom slu~aju, nedeljiv zakon u slu~aju verskih redova. To izgleda kao sitnica; to moè daleko da odvede. To ga je odvelo do izolacije u smrti.” (Prevod citiran iz uvoda u Lazarov Job’s Dungheap.) Lazar je bio jedan od prvih drajfusovaca koji je protestovao protiv zakona o kongregacijama.

DRUGI DEO

Imperijalizam

Anektirao bih planete kad bih mogao SESIL ROUDZ

P E T O P O G L AV L J E :

buròazije

Politi~ka emancipacija

G

ODINE OD 1884. do 1914, tri decenije, dele devetnaesti vek, koji se zavr{ava grabeòm oko Afrike i ra|anjem pan-pokreta, od po~etka Prvog svetskog rata. To je period imperijalizma sa zati{jem u Evropi i sa zapanjuju}im razvojem doga|aja u Aziji i Africi.1 Neki od fundamentalnih aspekata toga vremena izgledaju tako bliski totalitarnom fenomenu dvadesetog veka da bi bilo opravdano ceo period shvatiti kao pripremanje scene za katastrofe koje slede. S druge strane, zbog zati{ja ono jo{ uvek veoma li~i na neki deo devetnaestog veka. Te{ko moèmo da izbegnemo da na tu blisku a ipak daleku pro{lost gledamo suvi{e mudrim o~ima ljudi koji unapred znaju kraj pri~e, ljudi koji znaju da je ona dovela do skoro potpunog sloma kontinuiranog toka zapadne istorije kakav smo pozavali vi{e od dve hiljade godina. Ali moramo priznati i izvesnu nostalgiju za onim {to se jo{ uvek moè zvati “zlatno doba sigurnosti”, to jest za dobom kad je ~ak i uàse jo{ uvek obeleàvala izvesna umerenost, pod kontrolom pristojnosti, tako da bi ono moglo da se generalno predstavi u liku razuma. Drugim re~ima, bez obzira koliko nam je bliska ta pro{lost, savr{eno samo svesni da je na{e iskustvo koncentracionih logora i fabrika smrti daleko od njene op{te atmosfere isto kao i od bilo kog drugog perioda u zapadnoj istoriji. Sredi{nji unutarevropski doga|aj imperijalisti~kog perioda jeste politi~ka emancipacija buròazije, prve klase u istoriji koja je postigla ekonomsku nadmo} ne teè}i za politi~kom vla{}u. Buròazija se razvila unutar nacionalne dràve i zajedno sa njom koja je skoro po definiciji vladala iznad i izvan klasno podeljenog dru{tva. âk i kada se ve} afirmisala kao vladaju}a klasa, buròazija je sve politi~ke odluke prepu{tala dràvi. Tek kad se nacionalna dràva pokazala kao neprikladan okvir za budu}i rast kapitalisti~ke ekonomije, latentna borba izme|u dràve i dru{tva je postala otvorena bitka za vlast. Tokom imperijalisti~kog perioda ni dràva ni buròazija nisu odnele odlu~uju}u pobedu. Nacionalne institucije su se sve vreme opirale brutalnosti i megalomaniji imperijalisti~kih aspiracija, a poku{aji buròazije da iskoristi dràvu i njene instrumente nasilja za svoje ekonomske ciljeve bili su uvek samo napola uspe{ni. To se promenilo kada je nema~ka buròazija sve uloìla u Hitlerov pokret i pretendovala na 1 J. A. Hobson, Imperialism, London 1905, p. 19: “Iako se, iz prakti~nih razloga, godina 1870. uzima kao pokazatelj po~etka svesne politike imperijalizma, bi}e evidentno da ovaj pokret nije dostigao svoj puni zamah sve do sredine osamdesetih... otprilike od 1884.”

128

IMPERIJALIZAM

vlast uz pomo} gomile, ali se ispostavilo da je prekasno. Buròazija je uspela da poru{i nacionalnu dràvu, ali je time izvojevala Pirovu pobedu; gomila se pokazala sasvim sposobnom da sama vodi politiku i likvidirala je buròaziju zajedno sa svim drugim klasama i institucijama. I: Ekspanzija i nacionalna dràva “EKSPANZIJA JE SVE”, rekao je Sesil Roudz i pao u o~ajanje, jer je svake no}i nad glavom video “te zvezde... te beskrajne svetove koje mi nikada ne}emo dosegnuti. Anektirao bih planete kad bih mogao.”2 On je otkrio pokreta~ki princip ove nove, imperijalisti~ke ere (za manje od dve decenije britanski kolonijalni posedi porasli su za 4,5 miliona kvadratnih milja i 66 miliona stanovnika, francuska nacija je dobila 3,5 miliona kvadratnih kilometara i 26 miliona ljudi, Nema~ka je izvojevala novo carstvo od milion kvadratnih milja i 13 miliona domorodaca, a Belgija je preko svog kralja pribavila 900.000 kvadratnih milja sa 8,5 miliona ìtelja);3 a ipak je u trenutku prosvetljenja Roudz istoga trenutka spoznao unutra{nje ludilo imperijalisti~ke ere i njenu opre~nost condicio humana. Prirodno, ni spoznaja ni rastuènost nisu promenili njegovu politiku. On nije imao koristi od trenutaka prosvetljenja, pa je zato prevazi{ao ~ak i normalne kapacitete ambicioznog biznismena sa izrazitom tendencijom ka megalomaniji. “Svetska politika je za naciju ono {to je magalomanija za pojedinca”,4 rekao je Ojgen Rihter (vo|a Nema~ke progresivne partije) otprilike u istom istorijskom trenutku. Ali kad se on u Rajhstagu usprotivio Bizmarkovom predlogu da se podrè privatne kompanije u osnivanju trgovine i pomorskih stanica, jasno je pokazao da savremene ekonomske potrebe nacije razume jo{ i manje od Bizmarka. Izgledalo je kao da su oni koji se protive imperijalizam ili ga ignori{u – kao Ojgen Rihter u Nema~koj ili Gledston u Engleskoj ili Klemanso u Francuskoj – izgubili dodir sa stvarno{}u i da ne shvataju da su trgovina i ekonomija ve} uplele njihove nacije u svetsku politiku. Nacionalni princip je vodio u provincijalno neznanje. Bitka koju je vodio razum bila je izgubljena. Svaki dràvnik koji se uporno protivio imperijalisti~koj ekspanziji uspeo je samo da je obuzdava i da napravi konfuziju. Tako je Bizmark 1871. 2 S. Gertrude Millin, Rhodes, London, 1933, p. 138.

3 Ove su brojke citirane prema Carlton J. H. Hayes, A Genaration od Materialism, New York, 1941, p. 237. i pokrivaju period od 1871. do 1900. – Vidi tako|e Hobson op. cit., p. 19: “tokom 15 godina, nekih 3,75 miliona kvadratnih milja dodato je Britanskoj imperiji, 1 milion kvadratnih milja sa 14 miliona stanovnika Nemcima, 3,5 miliona kvadratnih milja sa 37 miliona stanovnika Francuzima.” 4 vidi Ernst Hasse, Deutche Weltpolitik, Flugschriften des Alldeutschen Verbandes, No. 5, 1897, p. 1.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

129

odbacio ponu|ene francuske posede u Africi kao zamenu za Alzas i Lorenu, a dvadeset godina kasnije je pribavio Helgoland od Velike Britanije u zamenu za Ugandu, Zanzibar i Vitu – dva kraljevstva za kadu, kao {to su mu rekli nema~ki imperijalisti, ne bez prava. Tako se osamdesetih Klemanso suprotstavio imperijalisti~koj struji u Francuskoj kada je ova èlela da po{alje ekspedicione vojne trupe u Egipat protiv Britanaca, a trideset godina kasnije je predao mosulska naftna polja Engleskoj radi francuskobritanskog saveza. Tako je Kromer optuìo Gledstona u Egiptu da “nije ~ovek kome bi bezbedno mogla da se poveri sudbina britanske imperije.” Ti dràvnici, koji su razmi{ljali prvenstveno u smislu uspostavljanja nacionalne teritorije, bili su sumnji~avi prema opravdanosti imperijalizma s prigovorom da se u njemu sadràvalo mnogo vi{e od toga {to su zvali “prekomorske avanture”. Znali su pre po instinktu nego po razumevanju da taj novi ekspanzionisti~ki pokret, u kome je “patriotizam... najbolje izraèn u sticanju novca” (Hube-[lajden) a nacionalna zastava “trgovinski bilans” (Roudz), moè samo da uni{ti celinu nacionalne dràve. Osvajanje kao i izgradnja imperije su bili na zlom glasu, i to sa veoma dobrim razlogom. Uspe{no su ih izvodile jedino vlade koje su, kao Rimska republika, bile zasnovane prvenstveno na pravu, tako da je posle osnivanja moglo da do|e do integracije najraznorodnijih naroda, po{to se i na njih primenjivalo op{te pravo. Nacionalnoj dràvi, me|utim, zasnovanoj na aktivnom pristanku homogene populacije na svoju vladu (“le plébiscite de tous les jours”),5 nedostajao je takav ujedinjuju}i princip, i ona bi u slu~aju osvajanja morala vi{e da asimilira nego da integri{e, da iznudi pristanak vi{e nego da sprovede pravdu: morala bi da degeneri{e u tiraniju. Jo{ Robespjer je bio sasvim svestan toga kada je uzviknuo: “Périssent les colonies si elles nous en coûtent l’honneur, la liberté.” Ekspanzija kao stalni i najvi{i cilj politike sredi{nja je ideja imperijalizma. Po{to ne povla~i sobom ni privremeno plja~kanje niti trajniju asimilaciju osvojenog, ona je potpuno nov koncept u dugoj istoriji politi~ke misli i delanja. Razlog te iznena|uju}e originalnosti – iznena|uju}e jer su potpuno novi koncepti veoma retki u politici – jeste jednostavno to {to ovaj koncept zapravo uop{te nije politi~ki, ve} ima svoje poreklo u carstvu poslovne {pekulacije, gde je ekspanzija zna~ila stalno {irenje industrijske proizvodnje i ekonomskih transakcija karakteristi~nih za devetnaesti vek. U ekonomskoj sferi je ekspanzija primeren koncept, jer je industrijski rast bio realnost. Ekspanzija je zna~ila porast stvarne proizvodnje robe za upotrebu i potro{nju. Procesi proizvodnje su isto tako neograni~eni kao i 5 Ernest Renan u klasi~nom eseju Qu’est-ce qu’une nation?, Paris, 1882, isti~e “stvarni pristanak, èlju da se ìvi zajedno, volju da se dostojno sa~uva zajedni~ko nasle|e”, kao glavne elemente koji okupljaju pripadnike jednog naroda tako da oni formiraju naciju. Prevod citiran iz The Poetry of the Celtic Races, and other Studies, London, 1896.

130

IMPERIJALIZAM

sposobnosti ~oveka da stvara svoj svet, da ga uspostavlja, oprema i pobolj{ava. Kada su se proizvodnja i ekonomski rast usporili, njihovo ograni~enje nije bilo toliko ekonomske koliko politi~ke prirode, utoliko {to je proizvodnja zavisila od mnogih razli~itih naroda koji su te proizvode koristili a bili su organizovani u veoma razli~ite dràvne zajednice. Imperijalizam je ro|en kada je klasa vladaju}a u kapitalizmu ustala protiv ograni~enja ekonomske ekspanzije samo na teritoriju sopstvene nacije. Buròazija se okrenula politici iz ekonomskih razloga; jer ako nije htela da se odrekne kapitalisti~kog sistema proizvodnje, ~iji je unutarnji zakon stalan ekonomski rast, morala je da nametne taj zakon svojim doma}im vladama i da proklamuje ekspanziju kao krajnji politi~ki cilj spoljne politike. Parolom “ekspanzija radi ekspanzije” buròazija je poku{ala, a delimi~no i uspela, da ubedi svoje nacionalne vlade da stupe na put svetske politike. Na trenutak je izgledalo da je nova politika na{la svoja prirodna ograni~enja i ravnoteù u samoj ~injenici da je nekoliko naroda istovremeno i kompetitivno zapo~elo ekspanziju. Jo{ uvek bi imperijalizam u po~etnim stupnjevima mogao da se opi{e kao “borba suparni~kih carstava” i da se odvoji od “ideje carstva u anti~kom i srednjovekovnom svetu [koja je bila] ideja federacije dràva, pod zajedni~kom vla{}u, koja pokriva... celokupni poznati svet”.6 Ipak, takvo takmi~enje bilo je jedan od mnogih ostataka pro{le ere, ustupak tom jo{ uvek vladaju}em nacionalnom principu po kojem je ~ove~anstvo porodica naroda koji se takmi~e za prevlast; po liberalnom uverenju, opet, to takmi~enje }e automatski postaviti sopstvene granice kao faktor stabilnosti pre nego {to jedan takmac likvidira sve ostale. Ova sre}na ravnoteà, me|utim, nije bila ba{ nuàn proizvod tajanstvenih ekonomskih zakona, ve} se sna`no oslanjala na politi~ke i jo{ vi{e na policijske institucije koje treba da spre~e takmi~are da upotrebe pi{tolje. Te{ko je pretpostaviti kako bi na bilo koji drugi na~in moglo da se zavr{i takmi~enje izme|u do zuba naoruànih poslovnih koncerna – “imperija” – osim pobedom jednog a smr}u svih ostalih. Drugim re~ima, takmi~enje vi{e nije bilo princip politike ve} princip ekspanzije, a isto mu je toliko bila stra{no potrebna politi~ka mo} radi uspostavljanja kontrole i ograni~enja. Nasuprot ekonomskoj strukturi, politi~ka struktura ne moè da se beskrajno {iri, jer se ne zasniva na ljudskoj proizvodnji, koja je, zaista, neograni~ena. Od svih oblika vladanja i organizovanja, nacionalna dràva je najmanje prikladna za neograni~en rast, jer ni iskrena saglasnost u njenoj bazi ne moè da se {iri beskrajno, a samo je retko i te{ko zadobijena od pokorenih naroda. Nijedna nacionalna dràva ne bi ~iste savesti uop{te mogla da pokorava strane narode, po{to takva svest moè da se opravda samo 6 Hobson, op. cit.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

131

uverenjem da je pokoravanje zapravo nametanje superiornog zakona varvarima.7 Nacija je, me|utim, svoj zakon shvatala kao izdanak jedinstvene nacionalne biti koji nije pravovaàn izvan sopstvenog naroda i granica sopstvene teritorije. Gde god se pojavila kao osvaja~, nacionalna dràva je me|u pokorenima budila nacionalnu svest i èlju za suverenitetom, osuje}uju}i na taj na~in sve prave napore u izgradnji imperije. Tako su Francuzi uklju~ili u maticu Alìr kao pokrajinu, ali nisu uspeli da nametnu sopstvene zakone arapskom narodu. Nastavili su da po{tuju postoje}i lokalni zakon i dodelili su svojim arapskim gra|anima “li~ni status”, stvaraju}i tako besmisleni hibrid nominalno francuske teritorije, koja je zakonski isto toliko deo Francuske koliko i Département de la Seine, ali ~iji stanovnici nisu francuski gra|ani. Rani britanski “graditelji imperije”, uzdaju}i se u osvajanje kao stalan metod vladavine, uop{te nisu mogli da inkorpori{u svoje susede Irce u ra{trkanu strukturu Britanske imperije ili Britanskog komonvelta nacija; kada je, nakon poslednjeg rata, Irskoj dodeljen status dominiona i ona bila pozdravljena kao prava ~lanica Britanskog komonvelta, to je tako|e bio proma{aj, iako mo`da manje o~igledan. Najstariji “posed” i najnoviji dominion je jednostrano otkazao svoj dominionski status (1937) i zao{trio sve odnose sa engleskom nacijom kada je odbio da u~estvuje u ratu. Po{to je “propustila da uni{ti” Irsku (êsterton), engleska vladavina putem stalnog osvajanja nije toliko podstakla sopstveni “dremovni genije imperijalizma”8 koliko je probudila duh nacionalnog otpora u Ircima. Nacionalna struktura Ujedinjenog kraljevstva onemogu}ila je brzu asimilaciju i inkorporaciju osvojenih zemalja; Britanski komonvelt nije nikada bio “komonvelt nacija”, ve} naslednik Ujedinjenog kraljevstva, jedna nacija koja se ra{irila po celom svetu. Disperzija i kolonizacija nisu pro{irile politi~ku strukturu ve} su je presadile, a ishod je bio taj da su ~lanovi novog federativnog tela ostali ~vrsto vezani za svoju zajedni~ku mati~nu zemlju iz opravdanog razloga zajedni~ke pro{losti i zajedni~kog zakona. Irski primer dokazuje koliko je Ujedinjeno kraljevstvo bilo nepodesno za 7 Ovu ne~istu savest koja proizlazi iz vere u pristanak kao osnove svih dràvnih organizacija vrlo dobro je opisao Harold Nicolson, Curzon: The Last Phase 1919-1925, BostonNew York, 1934, u raspravi o britanskoj politici u Egiptu: “Opravdanje našeg pristustva u Egiptu i dalje se ne zasniva na pravu osvajanja koje se da braniti, ili na sili, ve} na našem sopstvenom verovanju u element pristanka. Taj element 1919. nije postojao ni u jednoj artikulisanoj formi. Egipatskom pobunom marta 1919. bio je radikalno osporen.” 8 Kao što je to rekao lord Solzberi, raduju}i se porazu Gledstonovog prvog Home Rule Bill-a. Tokom slede}ih dvadeset godina konzervativne – a to je u to vreme bila imperijalisti~ka – vladavine (1885-1905), englesko-irski sukob ne samo da nije rešen ve} je postao mnogo akutniji. Vidi tako|e Gilbert K. Chesterton, The Crimes of England, 1915, p. 57 ff.

132

IMPERIJALIZAM

izgradnju imperijalne strukture u kojoj bi mnogi razli~iti narodi mogli zadovoljno da ìve zajedno.9 Britanski narod je pokazao da nije ve{t u rimskoj umetnosti izgradnje imperije, ve} da sledi gr~ki model kolonizacije. Umesto osvajanja i nametanja sopstvenog zakona stranim narodima, engleski kolonisti su se na sve ~etiri strane sveta naseljavali na neosvojenim teritorijama, a ostajali su ~lanovi iste britanske nacije.10 Ostaje da se vidi da li }e federativna struktura Komonvelta, zadivljuju}e izgra|ena na realnosti jedne nacije raspr{ene svuda po svetu, biti dovoljno elasti~na da uravnoteì te{ko}e nacije koje iskrsavaju same po sebi u gradnji imperije i da za stalno prizna nebritanske narode kao prave “partnere u preduze}u” Komonvelta. Sada{nji status Indije kao dominiona – status, uzgred re~eno, koji su indijski nacionalisti tokom rata glatko odbili – ~esto se smatrao privremenim i prelaznim re{enjem.11 Od propasti Napoleonovog sna, o~ita je duboka protivre~nost izme|u nacionalne dràvne zajednice i osvajanja kao politi~kog obrasca. Zahvaljuju}i tom iskustvu, a ne iz ~ovekoljubivih uverenja, osvajanje je od tada zvani~no osu|ivano i igralo je minornu ulogu u re{avanju grani~nih sporova. Napoleonov neuspeo poku{aj da ujedini Evropu pod francuskom zas9 Zašto u po~etnim fazama nacionalnog razvoja Tjudori nisu uspeli da pripoje Irsku Velikoj Britaniji kao što je Valoa uspeo da pripoji Bretanju i Burgundiju Francuskoj, to je još uvek zagonetka. Mo`da je, me|utim, sli~an proces brutalno prekinuo Kromvelov reìm koji je Irsku tretirao kao veliki komad plena koji treba podeliti svojim slugama. U svakom slu~aju, posle Kromvelove revolucije, koja je bila toliko presudna za formiranje britanske nacije kao što je Francuska revolucija postala za Francusku, Ujedinjeno kraljevstvo je ve} postiglo onaj stepen zrelosti posle koga uvek dolazi do opadanja mo}i asimilacije i integracije koju nacionalna dràva ima samo u po~etnim stupnjevima. Ono što je tada sledilo bila je, zapravo, jedna druga tu`na pri~a “prisile (koja) nije bila nametnuta da bi ljudi mogli smireno da ìve ve} da mogu smireno da umru”. (Chesterton, op. cit., p. 60). Za istorijski pregled irskog pitanja koji sadrì i skorašnji razvoj, koristi izvanrednu, nepristrasnu studiju Nicholas Mansergh, Britain and Ireland (u Longmans Pamphlets on the British Commonwelth, London, 1942). 10 Vrlo je karakteristi~na slede}a tvrdnja koju je J. A. Froude dao malo pre po~etka imperijalisti~ke ere: “Neka jedanput za svagda bude jasno da Englez koji je emigrirao u Kanadu ili na Rt ili u Australiju ili Novi Zeland nije proigrao svoju nacionalnost, da je on još uvek na engleskom tlu isto koliko i u Devonšajru ili Jorkširu, i da }e ostati Englez dok je Engleske imperije; i kad bismo potrošili ~etvrtinu sume koja je potonula u mo~varama na Balaklavi za slanje i nastanjivanje dva miliona naših ljudi u tim kolonijama, to bi suštinskoj snazi zemlje više doprinelo od svih ratova u koje smo se uplitali od Aìnkura do Vaterloa”. Citirano prema Robert Livington Schuyler, The Fall of the Old Colonial System, New York, 1945, p. 280-81. 11 Eminentni ju`noafri~ki pisac Jan Disselboom izrazio je bez ikakvog uvijanja drànje naroda Komonvelta o ovom pitanju: “Velika Britanija je samo partner u koncernu... u kom svi imaju isto nacionalno poreklo... Oni delovi imperije naseljeni rasama za koje ovo ne vaì, nikada nisu bili partneri u ovom koncernu. Oni su bili privatno vlasništvo nadmo}nog partnera... Moète imati belu dominaciju ili moète imati dominion Indije, ali ne moète imati oba.” (Citirano iz A. Carthill, The Lost Dominion, 1924. )

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

133

tavom bio je jasan pokazatelj da osvajanje jedne nacije vodi ili do bu|enja svesti osvojenog naroda, pa tako i do pobune protiv osvaja~a, ili do tiranije. No iako tiranija moè uspe{no da vlada stranim narodima, jer ona ne traì ni~iju saglasnost, ona na vlasti moè da se odrì samo ako razori pre svega nacionalne institucije sopstvenog naroda. Francuzi su, za razliku od Britanaca i drugih nacija Evrope, u skorije vreme zaista poku{ali da kombinuju ius i imperium i da izgrade carstvo u starorimskom duhu. Sami su najzad poku{ali da iz nacionalne dràve razviju imperijalnu dràvnu strukturu, verovali su da “francuska nacija mar{ira... da {iri dobra francuske civilizacije”; èleli su da uklju~e prekomorske posede u nacionalno telo, tretiraju}i osvojene narode “i... kao bra}u i kao podre|ene – bra}u po zajedni~koj francuskoj civilizaciji, a podre|ene po tome {to su u~enici francuske prosve}enosti i sledbenici Francuske kao predvodnice.”12 To je delimi~no sprovedeno kada su obojeni poslanici zauzeli mesta u Francuskom parlamentu i kada je Alìr progla{en departmanom Francuske. Rezultat ovog smelog poduhvata bila je naro~ito okrutna eksploatacija prekomorskih poseda u ime nacije. Nasuprot svim teorijama, francuska imperija se zapravo razvila pod parolom nacionalne odbrane13 i kolonije su smatrane zemljama vojnika koji mogu da stvore force noire radi za{tite stanovnika Francuske od nacionalnih neprijatelja. Poenkareova slavna fraza iz 1923, “Francuska nije zemlja od ~etrdeset miliona ljudi, to je zemlja stotine miliona”, ukazuje jednostavno na otkri}e “da se topovsko meso moè stvoriti metodama masovne proizvodnje”.14 Klemanso je 1918. za mirovnim stolom tvrdio da mu je stalo samo do “neograni~enog prava na sakupljanje crnih trupa koje }e pomo}i u odbrani francuske teritorije u Evropi ako bi Nema~ka u budu}nosti napala Francusku,”15 ali on nije spasao francusku naciju od nema~ke agresije, {to sada na nesre}u znamo, iako je general{tab izveo njegov plan; me|utim zadao je smrtni udarac jo{ uvek neizvesnoj mogu}nosti stvaranja Francuske imperije.16 U pore|enju 12 Ernest Baker, Ideas and Ideals of the British Empire, Cambridge, 1914, p. 4.

Vidi tako|e vrlo dobre uvodne napomene o osnovanju francuskog carstva u French Colonial Empire (u Information Department Papers No. 25, koje je objavio Royal Institute of International Affairs, London, 1941), p. 9 ff. “Cilj je da se kolonijalni narodi asimiluju u francuski narod ili ih, tamo gde to nije mogu}e, treba udruìti u veoma primitivne zajednice, ’udruìti’ ih tako da razlike izme|u la France métropole i la France d’outremer sve više bude geografska a ne su{tinska.” 13 vidi Gabirel Hanotaux, “Le Général Mangin” u Revue des Deux Mondes (1925), Tome 27. 14 W. P. Crozier, “France and her ’Black Empire’”, u New Republic, January 23, 1924. 15 David Lloyd George, Memoirs of the Peace Conference, New Haven, 1939, I, 362 ff. 16 Sli~an pokušaj brutalne eksploatacije prekomorskih poseda u korist nacije su izvršili Holan|ani u Holandskim Antilima pošto je Napoleonova propast vratila holandske kolonije

134

IMPERIJALIZAM

sa ovim slepim o~ajni~kim nacionalizmom, britanski imperijalisti su, naga|aju}i se oko mandatnog sistema, izgledali kao zagovornici ideje o samoopredeljenju. I to uprkos ~injenici {to su “indirektnom vladavinom” odmah po~eli da zloupotrebljavaju mandatni sistem, metod koji administratoru dozvoljava da vlada narodom “ne direktno ve} posredno, putem njihovih plemenskih i lokalnih vlasti”.17 Britanci su poku{ali da se spasu opasne protivre~nosti svojstvene nacionalnom poku{aju izgradnje imperije tako {to su pokorenim narodima ostavljali njihove kulturne, verske i pravne tekovine, tako {to su ostajali po strani i uzdràvali se od {irenja britanskog zakona i kulture. To nije spre~ilo doma}e stanovni{tvo da razvije nacionalnu svest i da zahteva suverenitet i nezavisnost – iako je pone{to usporilo taj proces. Ali je sve to stra{no oja~alo imperijalisti~ku svest o su{tinskoj, ne samo privremenoj superiornosti ~oveka nad ~ovekom, o “vi{im” i “niìm vrstama”. To je posle razjarivalo borbu podre|enih naroda za slobodu i spre~avalo ih da uvide nepobitne koristi od britanske vladavine. Zbog same uzdrànosti vladinih slu`benika koji, “uprkos iskrenom po{tovanju prema doma}em stanovni{tvu kao narodu, a ~ak u nekim slu~ajevima ljubavi prema njima,... skoro do poslednjeg ~oveka nisu verovali da oni jesu ili }e biti sposobni da imaju samoupravu bez nadzora”,18 “domoroci” su samo mogli da zaklju~e da njih isklju~uju i zauvek odvajaju od ostatka ~ove~anstva. Imperijalizam nije isto {to i izgradnja imperije i ekspanzija nije osvajanje. Britanski osvaja~i, stari “kr{ioci zakona u Indiji” (Berk), imali su malo zajedni~kog sa britanskim izvoznicima novca ili vladinim slu`benicima koji su upravljali indijskim narodima. Da su se ovi imalo promenili od vlaveoma osiromašenoj mati~noj zemlji. Sredstvima prisilnog kultivisanja uro|enici su bili svedeni na robove u korist vlade u Holandiji. Multatulijev Max Havelaar, prvi put objavljen šezdesetih godina prošlog veka, ciljao je na vladu kod ku}e a ne na slu`be u inostranstvu. (Vidi de Kat Angelino, Colonial Policy, Tom II, The Duch East Indies, Chicago, 1931, p. 45.) Ovaj je sistem brzo napušten i Holandski Antili su za trenutak postali “predmet divljenja svih kolonizatorskih nacija” (Ser Hesketh Bell, pre|ašnji guverner Ugande, severne Nigerije itd., Foreign Colonial Administration in the Far East, 1928. Part I). Holandski metodi imaju mnogo sli~nosti sa francuskim: davanje statusa Evropljana zaslu`nim uro|enicima, uvo|enje evropskog školskog sistema i druga sredstva postepene asimilacije. Holan|ani su tako postigli isti rezultat: jak nacionalni pokret za nezavisnost me|u pokorenim narodom. U sadašnjem prou~avanju se previ|aju holandski i belgijski imperijalizam. Prvi je ~udna i promenljiva mešavina francuskih i engleskih metoda; drugi je pri~a ne o ekspanziji belgijske nacije ili ~ak belgijske buròazije, ve} o ekspanziji belgijskog kralja li~no, koju ne kontroliše bilo koja vlada i koja nije u vezi ni sa jednom drugom institucijom. I holandski i belgijski oblik imperijalizma su atipi~ni. Holandija se nije širila tokom osamdesetih godina, ve} je samo u~vrstila i modernizovala svoje stare posede. Neverovatna zverstva po~injena u Belgijskom Kongu, s druge strane, nudila bi isuviše nepravi~an primer o onome što se u celini doga|alo u prekomorskim posedima. 17 Ernest Baker, op. cit., p. 69. 18 Selwyn James, South of the Kongo, New York, 1943, p. 326.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

135

davine dekretima do uspostavljanja zakona, mogli su postati graditelji imperije. Poenta je, me|utim, u tome {to engleska nacija nije za to bila zainteresovana i te{ko da bi ih podràla. Ovako, iza imperijalisti~ki nastrojenih biznismena do{li su dràvni ~inovnici koji su èleli “da Afrikanac ostane Afrikanac”, dok je mnogo onih koji jo{ nisu bili prerasli ono {to je Harold Nikolson jednom nazvao “njihovim de~a~kim idealima”19 èlelo da Afrikancima pomogne da “postanu bolji Afrikanci”20 – ma {ta to zna~ilo. Ti biznismeni ni u kom slu~aju nisu bili “spremni da primene upravni i politi~ki sistem svoje zemlje na zaostalo stanovni{tvo”21 i da veù ra{trkane posede britanske krune za englesku naciju. Nasuprot istinski imperijalnim strukturama, gde su institucije mati~ne zemlje na razli~ite na~ine integrisane u imperiju, za imperijalizam je karakteristi~no da nacionalne institucije ostaju odvojene od kolonijalne uprave iako im je dozvoljeno da ih kontroli{u. Stvarna motivacija za tu podvojenost je bila ~udna me{avina arogancije i po{tovanja: nova arogancija administratora suo~enih sa “zaostalim stanovni{tvom” ili “niìm vrstama”, i po{tovanje koje su staromodni dràvnici u matici gajili prema svakoj naciji, smatraju}i da nijedna nacija nema prava da uspostavlja svoj zakon nad stranim narodom. U samoj prirodi stvari je da je arogancija postala sredstvo vladavine, a respektovanje koje je ostalo u potpunosti negativno, nije stvorilo nov modus zajedni~kog ìvota, ve} je jedino uspelo da donekle ograni~i nemilosrdnu imperijalisti~ku vladavinu dekretima. Zdravim ograni~avanjima nacionalnih institucija i politi~ara duguju se sve one beneficije koje su neevropski narodi, nakon svega i uprkos svemu, mogli da izvuku iz zapadne dominacije. Ali kolonijalne slu`be nisu nikada prestale da protestuju protiv me{anja “neiskusne ve}ine” – nacije – koja je poku{ala da pritisne “iskusnu manjinu” – imperijalisti~ku upravu – “u pravcu imitacije”,22 zapravo, na vladavinu u skladu sa op{tim merilima pravde i slobode koja su vladala kod ku}e. Za{titni znak moderne istorije je postalo to {to je pokret ekspanzije radi ekspanzije ro|en u nacionalnim dràvama koje su vi{e od svih drugih dràvnih tvorevina bile odre|ene teritorijalnim granicama i limitima u onome {to je mogu}e osvojiti, primer o~igledno apsurdnog dispariteta izme|u uzroka i posledice. Stra{na konfuzija moderne istorijske terminologije je nuzproizvod ovih dispariteta. Prave}i pore|enja sa anti~kim carstvima, br19 O tim de~a~kim idealima i njihovoj ulozi u britanskom imperijalizmu vidi poglavlje VII. Kako su se oni razvili i kultivisali opisao je Rudyard Kipling u Stalky and Company. 20 Ernest Baker, op. cit., str. 150. 21 Lord Cromer, “The Government of Subject Races”, u Edinburgh Review, January, 1908. 22 Ibid.

136

IMPERIJALIZAM

kaju}i ekspanziju sa osvajanjem, previ|aju}i razliku izme|u komonvelta i imperije (koju su preimperijalisti~ki istori~ari ozna~avali kao razliku izme|u plantaà i poseda ili izme|u kolonija i zavisnih teritorija, ili, ne{to kasnije, kolonijalizma i imperijalizma)23, drugim re~ima, previ|aju}i razliku izme|u izvoza (britanskog) naroda i izvoza (britanskog) novca24, istori~ari su poku{ali da presko~e uznemiravaju}u ~injenicu da na taj na~in mnoga va`na de{avanja u modernoj istoriji izgledaju kao drasti~ne posledice bezazlenih uzroka. Suo~eni sa prizorom nekolicine kapitalista kako po celoj zemaljskoj kugli rukovode svojim grabljivim istraìvanjem novih mogu}nosti za ulaganje i kako privla~e èlju za profitom prebogatih i kockarski instinkt previ{e siroma{nih, savremeni istori~ari èle da zaogrnu imperijalizam starom veli~inom Rima i Aleksandra Velikog, veli~inom koja bi sva kasnija de{avanja kao humanija u~inila podno{ljivijim. Nesrazmera izme|u uzroka i posledice je izneverena u ~uvenoj i na àlost istinitoj primedbi da je britanska imperija ste~ena u naletu rasejanosti; to je postalo bolno o~igledno onda kad je demokratski svet morao da otpo~ne ~itav jedan svetski rat da bi se re{io Hitlera, {to je bilo sramno upravo po tome {to je bilo komi~no. Ne{to sli~no iza{lo je na videlo tokom Drajfusove afere, kada su najbolji elementi u naciji bili potrebni da bi zaklju~ili borbu koja je po~ela kao groteskna zavera a zavr{ila se kao farsa. Jedina veli~ina imperijalizma leì u tome {to nacija gubi bitku protiv njega. Tragedija te malodu{ne opozicije nije bila u tome {to su novi imperijalisti~ki biznismeni mogli da kupe mnoge nacionalne predstavnike. Od korupcije je mnogo gora bila ~injenica da su nepodmitljivi bili ube|eni da je imperijalizam jedini na~in da se vodi svetska politika; po{to su pomorska mesta i pristup sirovinama bili zaista potrebni svim nacijama, oni su po~eli da veruju da aneksija i ekspanzija rade za spas nacije, ne shvataju}i osnovnu razliku izme|u starog osnivanja trgovinskih i pomorskih mesta radi trgovine i nove politike ekspanzije. Poverovali su Sesilu Roudzu kad im je rekao “neka vas probudi ~injenica da ne moète ìveti ako nemate 23 Prvi nau~nik koji je upotrebio termin imperijalizam da bi jasno razdvojio “Imperiju” od “Komonvelta” bio je J. A. Hobson. Ali suštinska razlika je oduvek bila dobro poznata. Princip kolonijalne slobode na primer, koji su gajili svi liberalni britanski dràvnici posle Ameri~ke revolucije, uzimao se kao vaè}i sve dok je kolonije “formirao britanski narod ili... procenat britanske populacije koji bi omogu}io uvo|enje britanskih predstavni~kih institucija.” Vidi Robert Livingston Schuyler. op. cit., p. 236 ff. U devetnaestom veku moramo razlikovati tri tipa prekomorskih poseda u okviru britanske imperije: naselja ili plantaè ili kolonije, kakve su Australija i dominioni; trgovinske stanice i posede kao {to je Indija; i pomorske i vojne stanice kao {to je Rt Dobre Nade, odràvane zbog onih prvih. Svi ti posedi su u eri imperijalizma pretrpeli promenu u sistemu uprave i politi~kom zna~aju. 24 Ernest Barker, op. cit.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

137

svetsku trgovinu”, “va{a trgovina je svet i va{ ìvot je svet, a ne Engleska”, i da zato moraju da se bave ovim pitanjima ekspanzije i nepu{tanja sveta.25 Ne èle}i to, ponekad i nehotice, ne samo da su postali sukrivci u imperijalisti~koj politici, ve} su ih prve optuìli i eksponirali zbog njihovog “imperijalizma”. Takav je bio slu~aj Klemansoa koji je, zato {to je bio tako o~ajni~ki zabrinut za budu}nost francuske nacije, postao “imperijalista”, u nadi da }e kolonijalno vojnosposobno stanovni{tvo za{tititi francuske gra|ane od agresora. Probudila se savest nacije, koju su predstavljali parlament i slobodna {tampa, a u svim evropskim zemljama ju je osu|ivala kolonijalna uprava – bilo to u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Nema~koj ili Holandiji. U Engleskoj je, da bi se napravila razlika izme|u imperijalne vlade sa sedi{tem u Londonu, koju je kontrolisao parlament, i kolonijalne uprave, taj uticaj bio nazvan “imperijalnim ~iniocem”, ~ime su imperijalizmu pripisane vrednosti i ostaci pravde koje je on tako èstoko poku{avao da odstrani.26 “Imperijalisti~ki faktor” je bio politi~ki izraèn u tvrdnji da Britanci ne samo {to {tite doma}e stanovni{tvo ve} ga na izvestan na~in i zastupaju u “Imperijalnom parlamentu”.27 Ovde su Englezi bili veoma blizu francuskom eksperimentu u izgradnji imperije, iako nikad nisu i{li tako daleko da daju stvarno zastupni{tvo podre|enom narodu. Ipak, oni su se o~igledno nadali da nacija u celini moè da predstavlja neku vrstu staratelja narodu koji je osvojila, i istina je da je redovno davala sve od sebe da spre~i ono najgore. Sukob izme|u predstavnika “imperijalnog faktora” (koji bi pre trebalo zvati nacionalni ~inilac) i kolonijalne uprave provla~i se kroz ~itavu istoriju britanskog imperijalizma. “Molitva” koju je Kromer za vreme svoje uprave Egiptom uputio lordu Solzberiju 1896, “spasi me od Engleskih ode25 Millin, op. cit., r. 175. 26 Poreklo ove zamene teza verovatno leì u istoriji engleske vladavine u Ju`noj Africi, i

ide sve do vremena kada su lokalni guverneri Sesil Roudz i Dèjmson upleli “Imperijalnu vladu” u Londonu, veoma protivno njenim namerama, u rat protiv Bura. “U stvari je Roudz, ili još više Dèjmson, bio apsolutni vladar teritorije tri puta ve}e od Engleske, kojom se moè upravljati ’ne ~ekaju}i na nevoljan pristanak ili uljudnu kritikuu glavnog poverenika’”, predstavnika Imperijalne vlade koja je zadràla samo “nominalnu kontrolu”. (Reginal Ivan Lovell, The Struggle for South Africa 1875-1899, New York, 1934, p. 194). A ono što se dogodilo na teritorijama na kojima je britanska vlada predala jurisdikciju lokalnom evropskom stanovništvu oslobo|enom bilo kakvih tradicionalnih i konstitucionalnih ograni~enja nacionalnih dràva, najbolje se moè videti u tragi~noj pri~i Ju`noafri~ke Unije, od sticanja njene nezavisnosti naovamo, to jest od vremena kada “Imperijalna vlada” nije više imala prava da se meša. 27 Diskusija u Donjem domu maja 1908, izme|u ârlsa Dilka i Kolonijalnog sekretara je interesantan primer. Dilk je upozoravao protiv davanja autonomije kolonijama Krune jer bi to rezultiralo vladavinom belih plantaèra nad obojenim radnicima. Njemu je re~eno da i uro|enici imaju predstavnike u engleskom Donjem domu. Vidi G. Zoepfl, “Kolonien und Kolonialpolitik” in Handwörterbuch der Staatswissenschaften.

138

IMPERIJALIZAM

ljenja”,28 stalno je ponavljana sve dok ekstremna imperijalisti~ka struja dvadesetih godina ovog veka naciju, i sve {to je ona predstavljala, nije otvoreno optuìla zbog toga {to je pretio gubitak Indije. Imperijalisti su uvek bili duboko kivni {to pred vladom Indije treba “da opravdaju svoje postojanje, a pred javnim mnjenjem u Engleskoj svoju politiku”; ova kontrola je onemogu}ila dalje sprovo|enje onih mera “masakra kolonijalne vlasti”29 koji su se, odmah po zavr{etku Prvog svetskog rata, ponekad na drugom mestu isprobavali kao radikalna sredstva pacifikacije,30 i koji su mo`da zaista mogli da spre~e nezavisnost Indije. Sli~no neprijateljstvo je vladalo u Nema~koj izme|u nacionalnih predstavnika i kolonijalne uprave u Africi. Godine 1897. Karl Peters je bio preme{ten sa svoga mesta u Nema~koj Jugoisto~noj Africi i morao je da dâ ostavku na vladinu slu`bu zbog zverstava prema doma}em stanovni{tvu. Isto se dogodilo guverneru Cimereru. Godine 1905. plemenske poglavice su prvi put uputile pritu`be Rajhstagu, rezultat je bio da je nema~ka vlada intervenisala tek kad su ih kolonijalni administratori bacili u zatvor.31 Isto se dogodilo sa francuskom upravom. Guverneri koje je uglavnom odre|ivala vlada u Parizu bili su ili podre|eni mo}nom pritisku iz francuskih kolonija kao u Alìru ili su jednostavno odbijali da sprovode reforme u opho|enju sa doma}im stanovni{tvom, na {ta su ih navodno podstakli “slabi demokratski principi njihove vlade”.32 Svuda su imperijalni administratori osetili da je kontrola nacije nepodno{ljivi teret i pretnja njihovoj dominaciji. I imperijalisti su bili potpuno u pravu. Oni su znali uslove modernog vladanja nad podre|enim narodima bolje od onih koji su s jedne strane protestovali protiv vladavine putem dekreta i samovoljne birokratije, a s druge se nadali da }e zauvek zadràti svoje posede na ve}u slavu nacije. 28 Lawrence J. Zetland, Lord Cromer, 1923, p. 224. 29 A. Carhill, The Lost Dominion, 1924, p. 41-42, 93. 30 Insistiranje na pacifikaciji Bliskog Istoka opširno je opisao T. E. Lawrence u ~lanku

“France, Britain and the Arabs” koji je napisao za The Observer (1920). “Po~etni uspeh treba pripisati Arapima, britanska poja~anja izlaze kao kaznene jedinice. Probijaju se ... prema svom objektu, koji su u me|uvremenu bombardovali artiljerija, avioni ili torpedni ~amci. Na kraju se mo`da selo spaljuje a oblast je umirena. ûdno da ne koristimo otrovni gas u ovim slu~ajevima. Bombardovanjem ku}a moèmo da povredimo ène i decu... Gasom bi se celo stavništvo pobunjene teritorije moglo na~isto izbrisati, a kao metod vlasti ne bi bilo nemoralnije od sadašnjeg sistema.” Vidi T. E. Lawrence, Letters, edited by David Garnett, New York, 1939, p. 311. ff. 31 S druge strane je, Kolonijalni sekretar B. Dernburg 1910. morao da podnese ostavku jer se sukobio sa kolonijalnim plantaèrima štite}i domoroce. Vidi Mary E. Townsend, Rise and Fall of Germany’s Colonial System, New York, 1930 i P. Leutwein, Kämpfe um Afrika, Lübeck, 1936. 32 Po re~ima Leona Kejla pre|ašnji general-guverner Madagaskara i Petenov prijatelj.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

139

Imperijalisti su bolje znali od nacionalista da nacionalna dràva nije u stanju da izgradi imperiju. Oni su bili potpuno svesni da se nacionalni pohod i osvajanje drugih naroda, ako im se dozvoli da slede sopstvene zakone, zavr{avaju usponom tih naroda do dràvnosti i porazom osvaja~a. Francuski metodi, me|utim, koji su uvek poku{avali da kombinuju nacionalne aspiracije sa izgradnjom imperije, bili su mnogo manje uspe{ni od britanskih metoda, koji su posle osamdesetih godina pro{log veka bili otvoreno imperijalisti~ki, iako ih je mati~na zemlja obuzdavala da bi sa~uvala svoje nacionalne demokratske institucije. II: Vlast i buròazija IMPERIJALISTI SU zapravo èleli ekspanziju politi~ke vlasti bez osnivanja dràvne celine. Imperijalisti~ka ekspanzija je bila reakcija na jednu ~udnu vrstu ekonomske krize, preteranu proizvodnju kapitala i pojavu “suvi{nog novca”, koji je bio rezultat prevelikih u{te|evina i koji vi{e nije mogao da bude produktivno investiran u okviru nacionalnih granica. Prvi put investiranje vlasti nije utrlo put investiranju novca, ve} je izvoz vlasti pokorno sledio izvoènje novca, po{to su nekontrolisana investiranja u udaljenim zemljama pretila da velike slojeve dru{tva pretvore u kockare, da obrnu celu kapitalisti~ku ekonomiju iz sistema proizvodnje u sistem finansijske {pekulacije i da profit od proizvodnje zamene profitom od provizija. Decenija imperijalisti~ke ere, sedamdesete godine pro{log veka, svedo~i o nesvakida{njem porastu prevara, finansijskih skandala i berzanskih {pekulacija. Pioniri u tom preimperijalisti~kom razvoju su bili oni jevrejski finansijeri koji su stekli bogatstvo izvan kapitalisti~kog sistema i koji su nacionalnim dràvama bili potrebni u {to ve}em broju za me|unarodno garantovane zajmove.33 Sa ~vrsto uspostavljenim poreskim sistemom koji je obezbe|ivao ~vrstu osnovu vladinih finansija, ova grupa je imala sve razloge da se pla{i potpunog istrebljenja. Po{to su vekovima novac zara|ivali putem provizija, bilo je prirodno da oni prvi imaju volju i pozvani su da posluè u plasiranju kapitala koji vi{e nije mogao unosno da se investira na doma}em trì{tu. Finansijeri-Jevreji sa me|unarodnim vezama su zaista delovali kao naro~ito pogodni za me|unarodne poslovne operacije.34 33 Za ovo i slede}e uporediti II poglavlje. 34 Interesantno je da su svi raniji posmatra~i imperijalisti~kog razvoja veoma sna`no

naglašavali ovaj jevrejski element, iako on jedva da je odigrao ikakvu ulogu u skorijoj literaturi. Posebno je u ovom pogledu vredno obratiti pa`nju na J. A. Hobsonov razvoj, jer je on veoma pouzdan u posmatranju i veoma pošten u analizama. U prvom eseju koji je napisao o ovom predmetu, “Capitalism and Imperialism in South Africa” (u Contemporary Review

140

IMPERIJALIZAM

[tavi{e, same vlade, ~ija je pomo} u nekom obliku bila potrebna za investiranje u udaljenim zemljama, su bile u po~etku sklonije dobro znanim jevrejskim finansijerima nego novajlijama u me|unarodnim finansijama od kojih su mnogi bili avanturisti. Po{to su finansijeri otvorili kanale izvoza kapitala suvi{nom bogatstvu koje je bilo osu|eno na lenstvovanje unutar uskog okvira nacionalne proizvodnje, brzo je postalo o~igledno da deoni~arima na daljinu nije stalo da preuzmu stra{ne rizike adekvatne njihovim stra{no uve}anim profitima. Finansijeri koji zara|uju na provizijama, ~ak i sa dobrovoljnom asistencijom dràve, nisu imali dovoljno mo}i da se od tih rizika osiguraju: samo je materijalna mo} dràve mogla to da u~ini. îm je postalo jasno da bi izvoz novca morao biti pra}en izvozom mo}i vladavine, pozicija finansijera uop{te, a jevrejskih finansijera posebno, bila je znatno oslabljena, a vo|enje imperijalisti~kih poslovnih transakcija i preduze}a su postepeno preuzeli ~lanovi doma}e buròazije. U tom smislu je veoma pou~na karijera Sesila Roudza u Ju`noj Africi, koji je, kao potpuni novajlija uspeo da za nekoliko godina istisne sa prvog mesta svemo}ne jevrejske finansijere. U Nema~koj su Blajhredera, koji je 1885. jo{ uvek bio partner u osnivanju Ostafrikanische Gesellschaft-a, istisnuli, zajedno sa baronom Hir{om, budu}i giganti Siemens i Deutsche Bank, ~etrnaest godina kasnije, kada je Nema~ka otpo~ela izgradnju Bagdadske pruge. Nekako su se tako dobro poklopile vladina neodlu~nost da dâ stvarnu vlast Jevrejima i jevrejska neodlu~nost da se upuste u biznis sa politi~kom implikacijom da se, uprkos velikom bogatstvu jevrejskog lobija, uop{te nije razvila nikakva stvarna borba za vlast nakon {to se zavr{io po~etni stadijum kockanja i zarade od provizija. Razli~ite nacionalne vlade su sa zabrinuto{}u gledale na sve ja~u tendenciju da se biznis transformi{e u politi~ku stvar i da se ekonomski interes jedne relativno male grupe poistoveti sa nacionalnim interesom kao takvim. Ali je izgledalo da je jedina alternativa izvozu vlasti bilo namerno `rtvovanje velikog dela nacionalnog bogatstva. Samo su {irenjem dràvnih instrumenata nasilja mogla da se racionalizuju strana ulaganja i vra1900), rekao je: “Najve}i broj (finansijera) bili su Jevreji, jer su Jevreji me|unarodni finansijeri par excellence i, iako govore engleski, najve}i broj je kontitentalnog porekla... Išli su tamo (u Transval) zbog novca a oni koji su došli prvi, i koji su najviše napravili, zajedni~ki su povukli svoje ljude, ostavljaju}i ekonomske o~njake u truplu plena. Zaka~ili su se za Rand... kao što su spremni da se zaka~e za svaku ta~ku na zemlji... Prvenstveno, oni su finansijski špekulanti koji zarade ne uzimaju iz istinskih plodova proizvodnje, ~ak ni iz tu|e proizvodnje, ve} iz konstrukcije, promocije i finansijske manipulacije”. U Hobsonovoj kasnijoj studiji Imperialism, me|utim, Jevreji se ~ak i ne pominju; u me|uvremenu je postalo o~igledno da su njihov uticaj i uloga bili privremeni i pomalo površni. Za ulogu jevrejskih finansijera u Ju`noj Africi vidi poglavlje VII. 35 Svi dalji citati su, ako nije druga~ije nazna~eno, iz Hobbes, Leviathan.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

141

tolomne {pekulacije sa vi{kom kapitala, koje su prouzrokovale kockanje svim u{te|evinama, samo su tako ona mogla da se reintegri{u u ekonomski sistem nacije. Draàva je pro{irila svoju vlast jer je, imaju}i da bira izme|u dugova ve}ih nego {to ekonomija ijedne dràve moè da podnese i dobitaka ve}ih nego {to je ijedan narod prepu{ten sopstvenim mogu}nostima mogao da sanja, ona mogla da izabere samo ovo drugo. Prva posledica izvoza vlasti je bila ta {to su dràvni instrumenti nasilja, policija i vojska, koji su u okviru nacije postojali pored drugih nacionalnih institucija koje su ih kontrolisale, bili odvojeni od dràve i unapre|eni u poloàj nacionalnih predstavnika u necivilizovanim ili nejakim zemljama. Ovde, u zaostalim regionima bez industrije i politi~ke organizacije, gde se nasilje primenjivalo mnogo slobodnije nego u bilo kojoj zapadnoj zemlji, takozvanim zakonima kapitalizma bilo je zapravo dozvoljeno da kreiraju stvarnost. Prazna èlja buròazije da novac ra|a novac kao {to ~ovek ra|a ~oveka bila je samo ruàn san sve dok je novac morao da prolazi dug put investiranja u proizvodnju; nije novac ra|ao novac ve} je ~ovek pravio stvari i novac. Tajna novog sre}nog ispunjenja je bila upravo to {to ekonomski zakoni vi{e nisu stajali na putu pohlepi imu}nih klasa. Novac je kona~no mogao da ra|a novac zato {to je vlast potpuno prenebregavaju}i sve zakone, ekonomske kao i eti~ke, mogla da prisvoji bogatstvo. Tek kad je izvezeni novac uspeo da stimuli{e izvoz vlasti, uspeo je da ispuni i zamisli svojih vlasnika. Jedino je neograni~ena akumulacija vlasti mogla da donese neograni~enu stimulaciju kapitala. Strane investicije, izvoz kapitala koji je po~eo kao prinudna mera, postale su stalna crta svih ekonomskih sistema ~im su bile za{ti}ene izvozom vlasti. Imperijalisti~ki koncept ekspanzije, prema kojem je ekspanzija sama sebi cilj a ne privremeno sredstvo, pojavio se u politi~koj teoriji kada je postalo o~igledno da je {irenje vlasti jedna od najva`nijih stalnih funkcija nacionalne dràve. Dràvni administratori nasilja su ubrzo formirali novu klasu unutar nacije pa su, iako je polje njihove aktivnosti bilo udaljeno od matice, vr{ili vaàn uticaj na svoju nacionalnu dràvu. Po{to oni nisu bili ni{ta do funkcioneri nasilja, mogli su da razmi{ljaju samo u smislu politike sile. Oni su bili prvi koji }e kao klasa, podràni svojim svakodnevnim iskustvom, tvrditi da je osvajanje vlasti su{tina svake politi~ke strukture. Prevashodno nova crta ove imperijalisti~ke politi~ke fantazije nije mesto koje je ona davala nasilju, niti otkri}e da je vlast jedna od su{tinskih politi~kih realnosti. Nasilje je uvek bilo ultima ratio politi~ke akcije a vlast je uvek bila vidljivi izraz upravljanja i vladanja. Ali ni{ta od toga nije nikada ranije bilo svesni cilj dràvne zajednice ili krajnji cilj ijedne odre|ene politike. Jer vlast prepu{tena sama sebi ne moè da donese ni{ta drugo do jo{ vi{e vlasti, a nasilje koje se sprovodi radi vlasti (a ne radi zakona) pret-

142

IMPERIJALIZAM

vara se u destruktivni princip koji ne}e stati sve dok postoji bilo {ta nad ~im }e se vr{iti nasilje. Protivre~nost sadràna u svakoj politici sile koja iz ovoga proisti~e prividno dobija smisao ako se razume u kontekstu zami{ljenog permanentnog procesa koji nema drugog kraja ili cilja osim sebe samog. Tada provera onoga {to se postiglo zaista moè da postane besmislena i o vlasti se moè misliti kao o stalnom, samonapajaju}em motoru ukupne politi~ke akcije {to korespondira legendarnoj beskrajnoj akumulaciji novca koja ra|a novac. Koncept neograni~ene ekspanzije koja sama moè da ispuni nadu u neograni~enu akumulaciju kapitala i prouzrokuje besciljnu akumulaciju vlasti, gotovo da onemogu}ava osnivanje novih dràva – koja su do ere imperijalizma uvek bile posledica osvajanja. Zapravo, logi~na posledica je razaranje svih ljudskih zajednica, osvojenih naroda kao i naroda kod ku}e. Jer svaka politi~ka struktura, nova ili stara, prepu{tena sama sebi, razvija stabilizuju}e snage koje stoje na putu stalnoj transformaciji i ekspanziji. Tako se sve dràve pojavljuju kao privremene prepreke kad se na njih gleda kao na deo ve~ne struje vlasti koja vremenom postaje sve ja~a. Dok administratori sve ve}e vlasti u prethodnoj eri umerenog imperijalizma nisu ~ak ni poku{ali da inkorporiraju osvojene teritorije, dok su oni ~uvali postoje}e zaostale politi~ke zajednice kao prazne ruine pro{log ìvota, njihovi totalitarni naslednici raspustili su i razorili sve politi~ki stabilizovane strukture, sopstvene kao i drugih naroda. Sam izvor nasilja na~inio je od slugu gospodare ne dav{i im gospodarski prerogativ: mogu}nost stvaranja ne~eg novog. Monopolisti~ka koncentracija i uàsna akumulacija nasilja kod ku}e u~inile su sluge aktivnim posrednicima u razaranju, dok totalitarna ekspanzija kona~no nije postala sila koja razara naciju i narod. Vlast je postala su{tina politi~ke akcije i centar politi~ke misli ~im se odvojila od dràvne zajednice kojoj je trebalo da sluì. Za to je, istina, zasluàn prevashodno ekonomski faktor. Ali uvo|enje vlasti kao jedinog sadràja politike i ekspanzija kao njen jedini cilj te{ko da bi mogli da nai|u na tako op{te odobravanje, niti bi razaranje nacionalne dràve moglo da nai|e na toliko slab otpor da nije tako savr{eno odgovorilo na skrivene èlje i tajna uverenja ekonomski i dru{tveno nadmo}nih klasa. Imperijalizam je politi~ki emancipovao buròaziju koju su njena nezainteresovanost za dràvne poslove, ali i nacionalna dràva tako dugo isklju~ivali iz vlasti. Imperijalizam se pre mora smatrati prvim stepenom u politi~koj vlasti buròazije nego poslednjim stepenom kapitalizma. Dobro je poznato da su aspiracije imu}ne klase na vlast bile male i da je ona bila sasvim zadovoljna svakim tipom dràve kojoj se moè poveriti za{tita prava poseda. Za nju je, zaista, dràva uvek bila samo dobro organizovana policijska snaga. ûdna posledica ove la`ne skromnosti, me|utim, bila je izolovanje cele

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

143

gra|anske klase od dràvne politike; njeni pripadnici su su{tinski bili privatne li~nosti pre nego subjekti u monarhiji ili gra|ani u republici. Ta privatnost i prvenstveno bavljenje zara|ivanjem novca razvili su niz obrazaca pona{anja vidljivih u onim izrekama koje izviru iz iskustava u~esnika dru{tvene utakmice – “nema ve}eg uspeha od uspeha”, “sila zakon menja”, “interes je uvek u pravu”. Kada je, u eri imperijalizma, biznismen postao politi~ar i bio progla{en za dràvnika, dok su dràvnici uzimani ozbiljno samo ako su govorili jezikom uspe{nih biznismena i “razmi{ljali u kontinentima”, ovi privatni principi i sredstva postepeno su se transformisali u pravila i principe vo|enja javnih poslova. Zna~ajna je ~injenica u tom procesu prevrednovanja starih vrednosti, koji je po~eo tokom pro{log veka i jo{ uvek traje, {to je on zapo~et primenom buròaskih uverenja na inostrane poslove i tek je polako pro{irivan na unutra{nju politiku. Zato te nacije gotovo da nisu ni bile svesne da se bezobzirnost, koja je prevladala u ìvotu kod ku}e i naspram koje je dràvna zajednica uvek morala da odredi sebe i svoje gra|ane pojedina~no, spremala da se uzdigne do nivoa javno priznatog politi~kog principa. Zna~ajno je da se moderni vlastodr{ci potpuno slaù sa filozofijom jedinog velikog mislioca koji se ikad usudio da javno dobro izvodi iz privatnog interesa i koji je radi privatnog dobra zamislio i u glavnim crtama prikazao Komonvelt ~ija bi osnova i glavni cilj bila akumulacija vlasti. Hobs je svakako jedini veliki filozof na koga buròazija s pravom i ekskluzivno moè da polaè pravo, iako njegove principe buròazija dugo nije priznavala. Hobsov Levijatan izloìo je jedinu politi~ku teoriju prema kojoj dràva nije zasnovana na nekoj vrsti konstitutivnog zakona – bilo boànskog zakona, zakona prirode, ili zakona dru{tvenog ugovora – koji odre|uje {ta je ispravno a {ta je pogre{no u interesima pojedinaca uz po{tovanje javnih poslova, ve} je zasnovana na samim li~nim interesima, tako da je “privatni interes isto {to i javni”.36 Te{ko da postoji ijedna buròaska moralna norma koja nije bila anticipirana nenadma{nom veli~anstveno{}u Hobsove logike. On daje skoro potpunu sliku ne ôveka, ve} buròaskog ~oveka, analizu koja za tri stotine godina nije ni zastarela niti nadma{ena. “Razum ... je samo Prora~unavanje”, “slobodni Subjekt, slobodna Volja... (su) re~i ... bez zna~enja; tako re}i apsurd”. Bi}e bez razuma, bez sposobnosti da do|e do istine i bez slo36 Dosta je zna~ajno to što se ova identifikacija poklapa sa totalitarnom pretenzijom da se ukinu protivure~nosti izme|u li~nog i zajedni~kog interesa (vidi poglavlje XII). Me|utim, ne treba prevideti ~injenicu da je Hobs više od svega èleo da zaštiti privatne interese, tvrde}i da su to, ako se pravilno razumeju, i interesi dràvne politike, dok su, naprotiv, totalitarni reìmi proklamovali nepostojanje privatnosti.

144

IMPERIJALIZAM

bodne volje – bez sposobnosti za odgovornost – ~ovek je su{tinski funkcija dru{tva i zbog toga se prosu|uje prema svojoj “va`nosti ili vrednosti... svojoj ceni; to jest prema onome koliko bi bilo dato za kori{}enje njegove mo}i”. Cenu stalno odre|uje i revalorizuje dru{tvo, “koliko cene drugi”, zavisno od zakona ponude i potra`nje. Vlast je, prema Hobsu, akumulirana kontrola koja dozvoljava pojedincu da odredi cene i da reguli{e ponudu i potra`nju na takav na~in da mu one idu u korist. Pojedinac }e sasvim izolovano razmatrati svoju korist, s ta~ke gledi{ta apsolutne manjine, takore}i; on }e tada shvatiti da moè da sledi i da zadovoljava svoj interes jedino uz pomo} neke vrste ve}ine. Stoga, ako ~ovek nije vo|en ni~im drugim do li~nim interesima, èlja za vla{}u mora biti njegova osnovna strast. Ona reguli{e odnose izme|u pojedinca i dru{tva, a iz nje proizlaze i sve druge ambicije za bogatstvo, znanje i ~ast. Hobs isti~e da su u borbi za vlast, kao i po svojoj uro|enoj sposobnosti za vlast, svi ljudi jednaki, jer se jednakost ljudi zasniva na ~injenici da svako po prirodi ima dovoljno vlasti da ubije drugog. Slabost se moè kompenzovati lukavo{}u. Jednakost ljudi kao potencijalnih ubica sve njih vodi u isto stanje nesigurnosti, iz koga se ra|a potreba za dràvom. Raison d’être je potreba za malo sigurnosti pojedinca koji se ose}a ugroèn svojim bli`njima. Glavna odlika Hobsove slike ~oveka uop{te nije realisti~ki pesimizam zbog kojeg je on slavljen u poslednje vreme. Jer kad bi bilo ta~no da je ~ovek bi}e kakvim ga Hobs prikazuje, on ne bi uop{te bio u stanju da osnuje bilo kakvu dràvnu zajednicu. Hobs, zaista, ne uspeva i ~ak ne èli da ovo bi}e definitivno uklju~i u politi~ku zajednicu. Hobsov ~ovek ne duguje lojalnost svojoj zemlji ako ona doìvi poraz, i opravdana je svaka izdaja ako se desi da ga zarobe. Oni koji ìve izvan Dràve (na primer robovi) nemaju nikakvih daljih obaveza prema svojim bli`njima, ve} im je dozvoljeno da ubijaju koliko god ho}e; dok, naprotiv, “nijedan ~ovek nema slobode da se odupre Ma~u Dràve u odbranu drugog ~oveka, krivog ili nevinog”, {to zna~i da nema ni bli`njih niti odgovornosti ~oveka prema ~oveku. Na okupu ih drì obi~an interes koji moè biti “neki smr}u ka`njiv zlo~in za koji je svako od njih o~ekivao pogubljenje”; u tom slu~aju ljudi imaju pravo “da se odupru Ma~u Dràve”, da se “udruè, pomaù i brane jedan drugoga... jer brane samo svoje ìvote”. Tako je pripadnost zajednici bilo kog oblika za Hobsa privremena i ograni~ena i su{tinski ne menja usamljeni~ki i privatni karakter li~nosti (koja “ne nalazi zadovoljstvo ve} naprotiv dosta bola kada je u dru{tvu gde nema vlasti kojom }e se svi dràti u strahu”), i ne stvara stalne spone me|u bli`njima. Izgleda kao da Hobsova slika ~oveka osuje}uje njegovu nameru da stvori osnovu za Dràvu, a za uzvrat daje ~vrst obrazac pona{anja kojim se svaka istinska zajednica moè lako razoriti. Posledica toga je inhe-

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

145

rentna i dopu{tena nestabilnost Hobsove Dràve, koja po samoj koncepciji uklju~uje njen raspad (“kada u ratu /spolja{njem ili unutra{njem/ neprijatelji zadobiju kona~nu pobedu... tada se Dràva raspada i svaki ~ovek je slobodan da sebe {titi”), a ta nestabilnost je utoliko napadnija {to je Hobsov primarni i ~esto ponavljani cilj bio da osigura maksimum sigurnosti i stabilnosti. Bila bi velika nepravda prema Hobsu i njegovom dignitetu filozofa da ovu sliku ~oveka smatramo poku{ajem psiholo{kog realizma ili filozofske istine. înjenica je da Hobsa ni{ta od toga ne interesuje, ve} se on bavi isklju~ivo politi~kom strukturom i opisuje crte ~oveka prema potrebama Levijatana. Radi argumentacije i uverljivosti on svoj politi~ki nacrt po~inje od realisti~kog uvida u ~oveka, bi}e koje prièljkuje “jednu vlast za drugom” i iz tog stava nastavlja ka planu dràvne zajednice koja bi najbolje pogodovala toj ìvotinji èdnoj vlasti. Stvarni proces, to jest jedini proces u kojem njegov koncept ~oveka ima smisla i ide izvan o~igledne banalnosti pretpostaljenog ljudskog zla, upravo je suprotan. Ova nova dràvna zajednica je bila zami{ljena u korist novog buròaskog dru{tva kakvo se pojavilo u sedamnaestom veku i ova skica ~oveka je skica za novi tip ôveka koji bi njemu pristajao. Dràva se bazira na legitimnosti vlasti a ne prava. Ona sti~e monopol na ubijanje i zauzvrat daje uslovnu garanciju da ne}e{ biti ubijen. Sigurnost je zajem~ena zakonom koji je direktna emanacija monopola dràvne vlasti (a nije ga uspostavio ~ovek prema ljudskim standardima onoga {ta je dobro a {ta pogre{no). I kako u o~ima pojedinca koji ìvi pod njim taj zakon proisti~e direktno iz apsolutne vlasti, on predstavlja apsolutnu potrebu. Prema zakonu te dràve – to jest akumuliranoj mo}i dru{tva koju je monopolisala dràva – ne postavlja se pitanje o tome {ta je ispravno a {ta pogre{no, ve} postoji samo apsolutna poslu{nost, slepi konformizam buròaskog dru{tva. Li{en politi~kih prava, pojedinac koji sav javni i zvani~ni ìvot doìvljava kao neminovnosti, sti~e nov i poja~an interes za svoj li~ni ìvot i li~nu sudbinu. Isklju~en iz upravljanja dràvnim poslovima koji obuhvataju sve gra|ane, pojedinac gubi svoje punopravno mesto u dru{tvu i prirodnu vezu sa sunarodnicima. On sad moè da sudi o svom privatnom ìvotu samo porede}i ga sa ìvotima drugih, a njegovi odnosi sa bli`njima poprimaju oblik takmi~enja. îm dràva reguli{e javne poslove pod izgovorom neminovnosti, dru{tvene i javne karijere takmaca dolaze pod udar slu~ajnosti. U dru{tu pojedinaca po prirodi jednako ovla{}enih za mo}, koje dràva podjednako {titi jedne od drugih, samo slu~aj moè da odlu~i ko }e uspeti.37 37 Princip slu~aja kao krajnjeg arbitra nad celim ìvotom je dostigao svoj puni razvoj u devetnaestom veku. S tim je došao novi ànr knjièvnosti, roman, i opadanje drame. Jer je drama postala besmislena u svetu bez akcije, dok je roman mogao da se primereno bavi sudbinama

146

IMPERIJALIZAM

Prema buròaskim normama, oni koji uop{te nemaju sre}e i potpuno su neuspe{ni automatski se isklju~uju iz takmi~enja koje je ìvot dru{tva. Sre}a se identifikuje sa ~a{}u, a nesre}a sa sramotom. Prenose}i svoja politi~ka prava na dràvu, pojedinac na nju prenosi i dru{tvene odgovornosti: on traì da ga dràva oslobodi tereta brige za siroma{ne isto kao {to traì za{titu od kriminalaca. Razlika izme|u siroma{tva i kriminala nestaje – oba stoje izvan dru{tva. Neuspe{nima su otete vrline koje im je ostavila klasi~na civilizacija; nesre}ni ne mogu vi{e da traè hri{}ansku milost. Hobs osloba|a one koji su isklju~eni iz dru{tva – neuspe{ne, nesre}ne, kriminalce – od svake obaveze prema dru{tvu i dràvi ako dràva ne vodi brigu o njima. Oni mogu da daju maha svojoj èlji za vla{}u i kaè im se da iskoriste prednost svoje elementarne sposobnosti da ubijaju, ne bi li tako povratili onu prirodnu jednakost koju dru{tvo prikriva jedino iz li~ne koristi. Hobs predvi|a i opravdava organizovanje dru{tvenih izop{tenika u bande ubica kao logi~an ishod buròaske filozofije morala. Po{to je vlast su{tinski samo krajnje sredstvo, zajednica zasnovana isklju~ivo na vlasti mora se raspasti u spokojstvu rada i stabilnosti; njena potpuna bezbednost otkriva da je ona sagra|ena na pesku. Samo sticanjem vi{e vlasti ona moè da garantuje status quo; samo neprestanim {irenjem vlasti i samo procesom akumulacije vlasti ona moè ostati stabilna. Hobsova Dràva je kolebljiva struktura i stalno se mora snabdevati novim potporama spolja; ina~e }e preko no}i kolabirati u besciljni, besmisleni haos privatnih interesa iz kojih je potekla. Hobs u teoriji prirodne dràve otelovljuje potrebu za akumulacijom vlasti, “situaciju neprestanog rata” svih protiv svih u kojem pojedina~ne dràve ostaju neprijatelji kao {to su bili njihovi pojedina~ni podanici pre nego {to su se podredili autoritetu Dràve.38 Ta uvek prisutna mogu}nost rata garantuje Dràvi izgled trajnosti jer joj omogu}ava da pove}a svoju vlast na ra~un drugih dràva. Bilo bi pogre{no povr{nom procenom prihvatiti o~iglednu nedoslednost ljudskih bi}a koja su bila ili `rtve neminovnosti ili miljenici sre}e. Balzak je pokazao sve mogu}nosti ovog novog ànra i ~ak je ljudske strasti predstavio kao ljudsku sudbinu, u kojoj nema ni vrline ni poroka, ni razuma ni slobodne volje. Samo je roman u svojoj punoj zrelosti, interpretiraju}i i reinterpretiraju}i celu skalu ljudske gra|e, mogao da propoveda novo jevan|elje zaslepljenosti sopstvenom sudbinom koje je odigralo tako veliku ulogu me|u intelektualcima devetnaestog veka. Pomo}u takve zaslepljenosti umetnik i intelektualac su pokušali da povuku granicu izme|u sebe i filistara, da se zaštite od nehumanosti dobre ili zle sre}e, i razvili su sav talenat modernog senzibiliteta – za patnju, za razumevanje, za igranje propisane uloge – koja je tako o~ajni~ki potrebna ljudskom dostojanstvu, koja traì od ~oveka da bude makar dobrovoljna `rtva ako ništa drugo. 38 Trenutno popularna liberalna ideja Svetske vlade zasnovana je, kao sve liberalne ideje politi~ke vlasti, na istom konceptu pojedinaca podre|enih centralnoj vlasti koja “ih sve drì u strahu”, osim što sada nacije zauzimaju mesto pojedinaca. Svetska vlada treba da nadja~a i eliminiše autenti~nu nacionalnu politiku, to jest, razli~iti narodi treba da idu skupa punom parom.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

147

izme|u Hobsovog zahteva za sigurno{}u i uro|ene nestabilnosti njegove Dràve. I ovde on poku{ava da ubedi, da se pozove na izvesne temeljne instinkte sigurnosti za koje dobro zna da u idejama Levijatana mogu da preìve samo u obliku apsolutne podre|enosti vlasti koja “sve njih pla{i”, to jest u sveproìmaju}em, sveobuhvatnom strahu – koji ba{ nije osnovno ose}anje bezbednog ~oveka. Hobs je zapravo po{ao od jedinstvenog uvida u politi~ke potrebe novog buròaskog dru{tva u usponu, ~ija je temeljna vera u beskrajni proces akumulacije vlasni{tva skoro eliminisala svaku li~nu sigurnost. Hobs je izveo neophodne zaklju~ke iz dru{tvenih i ekonomskih obrazaca pona{anja kada je predloìo svoje revolucionarne promene u politi~kom ustrojstvu. On je izloìo plan jedine nove dràvne zajednice koja bi mogla da odgovori novim potrebama i interesima nove klase. Prikazao je zapravo kakav ~ovek treba da postane i kako treba da se pona{a ako èli da odgovara buròaskom dru{tvu koje nastaje. Hobsovo insistiranje na vlasti kao motoru svih stvari ljudskih i boànskih (~ak i boìja vladavina nad ljudima “ne poti~e od toga {to ih je bog stvorio... ve} iz Vlasti kojoj se ljudi ne mogu odupreti”) proisti~e iz teorijski nepobitne pretpostavke da beskrajna akumulacija poseda mora da se bazira na beskrajnoj akumulaciji vlasti. Filozofski korelativ unutra{njoj nestabilnosti zajednice zasnovane na vlasti je slika beskrajnog procesa istorije koja, da bi bila konzistentna sa neprestanim ja~anjem vlasti, neumoljivo stiè pojedince, narode i kona~no celo ~ove~anstvo. Neograni~enom procesu akumulacije kapitala potrebna je politi~ka struktura tako “jedne neograni~ene vlasti” da bi mogla da za{titi sve ve}i posed postaju}i neprestano sve vlasnija. Zahvaljuju}i su{tinskom dinamizmu nove dru{tvene klase, savr{eno je ta~no da “on ne moè da osigura vlast i sredstva da dobro ìvi, koje ima trenutno, a da stalno ne sti~e jo{ vi{e”. ^vrstinu ovog zaklju~ka ni na koji na~in ne menja zna~ajna ~injenica da za nekih tri stotine godina nije bilo ni vladara koji bi “pretvorio ovu Istinitost Spekulacije u Korisnost Prakse”, niti je buròazija bila politi~ki svesna i ekonomski dovoljno zrela da otvoreno prihvati Hobsovu filozofiju vlasti. Taj proces neprekidne akumulacije vlasti, neophodne za za{titu neprestane akumulacije kapitala, odredio je “progresivnu” ideologiju kasnog devetnaestog veka i nagovestio uspon imperijalizma. Progres je postao neodoljiv ne zbog naivne iluzije o beskrajnom rastu poseda, ve} zbog shvatanja da je akumulacija vlasti jedina garancija stabilnosti takozvanih zakona ekonomije. Prema osamnaestovekovnom shvatanju progresa, na primer u Francuskoj pre revolucije, kritika pro{losti trebalo je da bude sredstvo gospodarenja sada{njo{}u i kontrole budu}nosti; progres je kulminirao u emancipaciji ~oveka. Me|utim, to shvatanje imalo je malo veze sa beskrajnim progresom buròaskog dru{tva, koje ne samo {to nije

148

IMPERIJALIZAM

èlelo slobodu i autonomiju ~oveka, ve} je bilo spremno da sve i svakoga `rtvuje navodno nadljudskim zakonima istorije. “Ono {to mi zovemo progres to je vetar [koji] [an|ela istorije] nezadrìvo nosi u budu}nost kojoj on okre}e le|a dok se gomila ru{evina pred njim diè do neba”.39 Jedino se u Marksovom snu besklasnog dru{tva koje je, po Dòjsovim re~ima, trebalo da probudi ~ove~anstvo iz no}ne more istorije, javlja poslednji, iako utopijski trag predstava osamnaestog veka. Imperijalisti~ki nastrojen biznismen koga zvezde ljute jer ne moè da ih anektira, shvatio je da }e vlast organizovana same sebe radi proizvesti jo{ vi{e vlasti. Kada je akumulacija kapitala dostigla svoje prirodne, nacionalne limite, buròazija je razumela da }e samo sa ideologijom “ekspanzija je sve” i samo sa odgovaraju}im procesom akumulacije vlasti stari motor mo}i ponovo da se stavi u pogon. U istom trentuku, me|utim, kada je izgledalo da je pravi princip neprestanog kretanja otkriven, specifi~no optimisti~ko raspoloènje ideologije progresa je bilo uzdrmano. Ne samo da su neki po~eli da sumnjaju u neodoljivost samog procesa, ve} je mnogo ljudi po~elo da vidi ono {to je pla{ilo Sesila Roudza: da su condicio humana i ograni~enja zemaljske kugle ozbiljne prepreke procesu koji nije mogao da se zaustavi i da se stabilizuje, pa je zato jedino mogao da prouzrokuje niz katastrofa kad je dostigao te granice. U imperijalisti~koj epohi je filozofija vlasti postala filozofija elite koja je brzo otkrila i bila sasvim spremna da prizna da se è| za vla{}u moè ugasiti jedino destrukcijom. To je bio su{tinski razlog njihovog nihilizma (naro~ito uo~ljivog u Francuskoj na prelazu vekova, a u Nema~koj dvadesetih godina) koji je zamenio praznoverje progresa podjednako vulgarnim praznoverjem propasti i propovedao automatsko uni{tenje sa istim entuzijazmom sa kojim su fanatici automatskog progresa propovedali neodoljivost ekonomskih zakona. Hobsu, velikom idolopokloniku Uspeha, trebalo je tri veka da uspe: delom zato {to je Francuska revolucija, sa svojim konceptom ~oveka kao tvorca zakona i citoyena, skoro uspela da spre~i buròaziju da potpuno razvije svoje shvatanje istorije kao neminovnog procesa – ali delom i zbog revolucionarnih implikacija Dràve, njenog neustra{ivog prekida sa zapadnom tradicijom, na {ta je Hobs tako|e ukazao. Opasna smetnja su svaki ~ovek i svaka misao koji ne sluè i ne zadovoljavaju krajnji cilj ma{ine ~ija je jedina svrha stvaranje i akumulacija vlasti. Hobs je sudio da su knjige “starih Grka i Rimljana” isto tako “{kodljive” kao i u~enje hri{}ana “Summum bonum... kako se govori u knjigama 39 Walter Benjamin, “Über den Begriff Geschicte”, Institut für Sozialforschung, New York, 1942, mimeographed. – Sami imperijalisti su bili sasvim svesni implikacija svoga koncepta progresa. Veoma reprezentativan autor iz dràvne slu`be u Indiji koji je pisao pod pseudonimom A. Carthill rekao je: “ôvek mora uvek da saàljeva one li~nosti koje su lupila trijumfalna kola progresa” (op. cit., p. 209).

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

149

starih filozofa morala” ili doktrina da “{to god ~ovek u~ini protiv svoje savesti, greh je”, a da su “zakoni pravila o pravednom i nepravednom”. Hobsovo duboko nepoverenje prema celoj zapadnoj tradiciji politi~ke misli ne}e nas iznenaditi ako se setimo da on nije èleo ni vi{e ni manje nego opravdanje Tiranije koja, iako se dogodila mnogo puta u zapadnoj istoriji, nije nikada po~astvovana filozofskim utemeljenjem. Na to {to se Levijatan zapravo uspinje do trajne vladavine, Hobs ponosno dodaje: “Ime Tiranija nije ozna~avalo ni vi{e ni manje nego ime Vrhovne vlasti...; ja mislim da je tolerisanje tobo`nje mr`nje prema Tiraniji zapravo tolerisanje mr`nje prema Dràvi uop{te...” Po{to je Hobs bio filozof, on je ve} u usponu buròazije mogao da otkrije sve one antitradicionalne kvalitete nove klase kojima treba vi{e od trista godina da se potpuno razviju. Njegov Levijatan se nije bavio dokonim spekulacijama o novim politi~kim principima ili starim traènjem izgovora kad se upravlja ljudskom zajednicom; to je bilo ta~no “prora~unavanje posledica” koje slede iz uspona nove klase u dru{tvu ~ije je postojanje su{tinski povezano sa posedom kao dinami~kim sredstvom koje proizvodi nov posed. Takozvana akumulacija kapitala, koja je rodila buròaziju, promenila je samu koncepciju poseda i bogatstva: njih vi{e nisu smatrali rezultatima akumulacije i sticanja ve} izvorima; bogatstvo je postalo beskrajni proces boga}enja. Klasifikacija buròazije kao imu}ne klase samo je naizgled ta~na, jer je karakteristika ove klase da njoj moè pripadati svako ko ìvot shvata kao proces neprestanog boga}enja i ko novac smatra ne~im nepovredivim, ne~im {to ni pod kojim uslovima ne moè biti puka potro{na roba. Posed po sebi, me|utim, stvar za kori{}enje i potro{nju, stalno se umanjuje. Najradikalniji i jedino siguran oblik posedovanja je destrukcija, jer samo ono {to smo razorili sigurno je i zauvek na{e. Vlasnici poseda koji ne tro{e ve} se trude da uve}aju svoje imanje neprestano nailaze na jedno vrlo neprijatno ograni~enje, nesre}nu ~injenicu da ~ovek mora da umre. Smrt je pravi razlog {to posed i sticanje nikad ne mogu postati pravi politi~ki princip. Dru{tveni sistem su{tinski zasnovan na posedu moè da ide samo ka kona~noj destrukciji sveg poseda. Ume{nost privatnog ìvota je tako ozbiljan izazov posedu kao temelju dru{tva kao {to su ograni~enja zemaljske kugle izazov ekspanziji kao temelju dràve. Prevazilaze}i ograni~enja ljudskog ìvota u planiranju automatski kontinuiranog rasta bogatstva izvan svih li~nih potreba i mogu}nosti potro{nje, li~ni posed je postao javna stvar i izveden je iz sfere pukog privatnog ìvota. Privatni interesi koji su po samoj svojoj prirodi privremeni, ograni~eni ~ovekovim prirodnim ìvotnim vekom, mogu sada da umaknu u sferu javnih poslova i da od njih pozajme to beskrajno vreme koja je potrebno za neprekidnu akumulaciju. Izgleda da se time stvara dru{tvo veoma sli~no dru{tvu mrava i

150

IMPERIJALIZAM

p~ela gde se “zajedni~ko dobro ne razlikuje od privatnog; i gde oni koji po prirodi naginju privatnom, sti~u u zajedni~ku korist”. Po{to, me|utim, ljudi nisu ni mravi niti p~ele, cela stvar je iluzija. Javni ìvot preuzima varljiv izgled zbira privatnih interesa kao da ti interesi samim okupljanjem mogu da stvore nov kvalitet. Svi takozvani liberalni koncepti politike (to jest, sva takozvana preimperijalisti~ka politi~ka shvatanja svojstvena buròaziji) – kao neograni~ena konkurencija regulisana tajnom ravnoteòm koja nastaje tajanstveno iz ukupnog zbira konkurentskih aktivnosti, “prosve}eni li~ni interes” kao poèljna politi~ka vrlina, neograni~eni progres svojstven pukom nizanju doga|aja – imaju jedno zajedni~ko: oni jednostavno zbrajaju privatne ìvote i li~ne obrasce pona{anja i njihov zbir predstavljaju kao zakone istorije ili ekonomije ili politike. Liberalne zamisli, me|utim, sve dok izraàvaju instinktivno nepoverenje buròazije i njeno uro|eno neprijateljstvo prema javnim poslovima, samo su privremeni kompromis izme|u starih normi zapadne kulture i vere nove klase u vlasni{tvo kao dinami~an, samopokreta~ki princip. Stari standardi uzmi~u u tolikoj meri da automatski porast bogatstva zapravo zamenjuje politi~ku akciju. Hobs je bio pravi filozof buròazije, iako ga ova nikad nije sasvim priznala zato {to je Hobs shvatio da sticanje bogatstva zami{ljeno kao neprestani proces mora pre ili kasnije da provali sva postoje}a teritorijalna ograni~enja. On je predvideo da dru{tvo koje je po{lo putem neprestanog sticanja mora da izgradi dinami~nu politi~ku organizaciju sposobnu da odgovara neprekidnom procesu proizvo|enja vlasti. On je, ~ak, samom snagom imaginacije, uspeo da ocrta glavne psiholo{ke osobine novog tipa ljudi koji bi odgovarali takvom dru{tvu i njegovoj tiranskoj dràvi. On je predvideo da je neophodno da novi ljudski tip ose}a idolopoklonstvo prema samoj vlasti, da bude polaskan kada ga nazovu ìvotinjom èdnom vlasti, iako }e ga dru{tvo zapravo naterati da preda sve svoje prirodne sile, svoje vrline i poroke i pretvoriti ga u jadnog, slaba{nog ~ove~uljka koji ~ak nema ni prava da se usprotivi tiraniji i koji se, daleko od te`nje za vla{}u, podre|uje svakoj postoje}oj vladavini i ne reaguje ~ak ni kad njegov najbolji prijatelj pada kao nevina `rtva nerazumljivog raison d’état. Jer Dràva zasnovana na akumuliranoj i monopolizovanoj vlasti svih pojedina~nih ~lanova, neminovno svaku li~nost ostavlja bez vlasti, li{enu svojih li~nih i ljudskih sposobnosti. Ostavlja ga degradiranog u to~ki} u ma{ini koja akumulira vlast, slobodnog da se ute{i uzvi{enim mislima o kona~noj sudbini ove ma{ine koja je sama konstruisana na takav na~in da moè da pro`dere zemaljsku kuglu slede}i jednostavno sopstveni unutra{nji zakon. Krajnja, destruktivna svrha te Dràve je makar nazna~ena u filozofskoj interpretaciji ljudske jednakosti kao “jednake sposobnosti” za ubijanje.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

151

@ivljenje sa svim drugim nacijama “u stanju neprestanog rata i u grani~nom ratnom podru~ju, sa vojskom na granicama i topovima postavljenim protiv svih suseda “, ne zna za drugi zakon pona{anja od “pona{anja najvi{e u (svoju) korist” i postepeno bi pro`drlo slabije strukture dok ne do|e do poslednjeg rata “koji }e svakom ~oveku doneti Pobedu ili Smrt”. “Pobedom ili Smr}u” Levijatan moè zaista da prevazi|e sva politi~ka ograni~enja koja donosi postojanje drugih naroda i moè da obavije celu zemlju svojom tiranijom. Ali kada je do{ao poslednji rat i kada je svaki ~ovek dobio ono {to mu pripada, nikakav kona~ni mir nije uspostavljen na Zemlji: ma{ini za akumuliranje vlasti, bez koje kontinentalna ekspanzija ne bi bila postignuta, potrebno je da guta sve vi{e materijala u svom neprekidnom radu. Ako poslednja pobedni~ka Dràva ne moè da ide dalje da “anektira planete”, ona moè samo da nastavi da sebe razara kako bi iznova po~ela neprestani proces proizvodnje vlasti. III: Savez izme|u gomile i kapitala IMPERIJALIZAM JE stupio na politi~ku scenu grabeòm oko Afrike osamdesetih, unapredili su ga biznismeni, o{tro su mu se suprotstavile tada{nje vlade, a pozdravila ga je iznena|uju}e {iroka grupa obrazovanih ljudi.40 Njima je on izgledao kao bogomdano izle~enje od svih zala, lako re{enje za sve sukobe. Istina je da imperijalizam u izvesnom smislu nije izneverio te nade. On je produìo ìvot politi~kim i dru{tvenim strukturama kojima su sasvim o~igledno pretile nove dru{tvene i politi~ke snage i koje bi, u drugim uslovima, bez uticaja imperijalisti~kog razvoja, nestale i bez dva svetska rata. Kako stvari stoje, imperijalizam je kao rukom odneo sve nevolje i proizveo ono varljivo ose}anje sigurnosti, tako ra{ireno u predratnoj Evropi koje je zavelo sve osim najosetljivijih duhova. Pegi u Francuskoj a êsterton u Engleskoj instinktivno su znali da ìve u svetu praznog privida i da je njegova stabilnost najve}i od svih privida. Dok sve nije po~elo da propada, stabilnost o~igledno staromodnih politi~kih struktura je bila ~injenica, i izgledalo je da njihova tvrdoglava, nehajna dugove~nost opovrgava one koji su ose}ali da im se trese tlo pod nogama. Re{enje zagonetke bio 40 “Dràvne slu`be nude naj~istiju i najprirodniju podršku agresivnoj spoljnoj politici, ekspanzija imperije se mo}no javlja aristokratiji i ljudima od profesije nude}i nova i sve ve}a polja za ~asno i unosno zaposlenje njihovih sinova” (J. A. Hobson, “Capitalism and Imperialism in South Africa”, op. cit. ) “Pre svih su... patriotski profesori i publicisti, bez obzira na politi~ke sklonosti i li~ni ekonomski interes”, podràvali “{irenje imperijalisti~kih trustova sedamdesetih i ranih osamdesetih “ (Hayes, op. cit., p. 220).

152

IMPERIJALIZAM

je imperijalizam. Odgovor na sudbinsko pitanje za{to se izvan pravila evropskih dràva o me|usobnom po{tovanju dozvolilo da se ovo zlo {iri dok ne razori sve, dobro kao i lo{e, jeste da su sve vlade vrlo dobro znale da se njihove zemlje potajno dezintegri{u, da se dràvna zajednica razara iznutra i da se ìvi od pozajmljenog vremena. Dosta nevino, ekspanzija se prvo pojavila kao odu{ak za prekomernu proizvodnju kapitala i ponudila je lek, izvoz kapitala.41 Stra{an porast bogatstva stvoren kapitalisti~kom proizvodnjom u dru{tvenom sistemu baziranom na lo{oj raspodeli rezultirao je prevelikim u{te|evinama – to jest, akumulacijom kapitala koji je bio osu|en da tavori u okviru postoje}eg nacionalnog kapaciteta proizvodnje i potro{nje. Ovaj novac je zapravo bio suvi{an, nikome potreban iako ga je posedovala sve ve}a klasa nekih ljudi. Krize i depresije tokom decenija koje su prethodile eri imperijalizma42 nametnule su kapitalistima misao da ceo njihov ekonomski sistem proizvodnje, zasnovan na ponudi i potra`nji, od sada mora da dolazi “izvan kapitalisti~kog dru{tva”.43 Takav zahtev ponude i potra`nje proizlazio je iz nacije dok god kapitalisti~ki sistem nije imao kontrolu nad svojom klasom zajedno sa svojim celokupnim proizvodnim kapacitetom. Kada je kapitalizam proèo celokupnu ekonomsku strukturu i kada su svi dru{tveni slojevi u{li u orbitu njegovog sistema proizvodnje i potro{nje, kapitalisti su morali jasno da odlu~e, da li }e gledati kako ceo sistem doìvljava kolaps ili }e na}i nova trì{ta, to jest, probiti u nove zemlje koje jo{ nisu bile podvrgnute kapitalizmu i zato mogu da obezbede novu, nekapitalisti~ku ponudu i potra`nju. Odlu~uju}a ta~ka u vezi sa depresijama {ezdesetih i sedamdesetih, koje su inicirale eru imperijalizma, bilo je to {to su one naterale buròaziju da shvati da pragreh obi~ne plja~ke, koji je nekoliko vekova ranije omogu}io “prvobitnu akumulaciju kapitala” (Marks) i otpo~eo svaku dalju akumulaciju, mora kona~no da se ponovi kako motor akumulacije ne bi iznenada 41 O tome i onome što sledi vidi J. A. Hobson, Imperialism, koji je još 1905. dao izvanrednu analizu vode}ih ekonomskih snaga i motiva kao i nekih politi~kih implikacija imperijalizma. Kada je 1938. njegova rana studija bila ponovo objavljena, Hobson je u uvodu neizmenjenog teksta s pravom mogao da tvrdi da je njegova knjiga bila dokaz “da su glavne opasnosti i potresi ... današnjice... bili latentni i vidljivi u svetu pre jedne generacije...” 42 O~igledan kontrast izme|u oštre krize šezdesetih godina u Engleskoj i sedamdesetih na Kontinentu s jedne i imperijalizma s druge strane spominje Hayes, op. cit., samo u fusnoti (na str. 219), i Schuyler, op. cit., koji veruje da je “oìvljavanje interesovanja za emigraciju bilo vaàn ~inilac u po~ecima imperijalnog pokreta” i da je to interesovanje bilo izazvano “ozbiljnom depresijom u britanskoj trgovini i industriji” pred kraj šezdesetih (str. 280). Schuyler tako|e donekle opisuje “antiimperijalisti~ko raspoloènje sredinom viktorijanske ere”. Na nesre}u, Schuyler ne pravi razliku izme|u Komonvelta i prave imperije, iako je pretresanje materijala o preimperijalisti~koj eri lako mogla da sugeriše takvu definiciju. 43 Rosa Luxemburg, Die Akkumulation des Kapitals, Berlin, 1923, p. 273.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

153

zastao.44 Suo~eni sa ovom opasno{}u, koja je ne samo buròaziji ve} i celoj naciji pretila katastrofalnim slomom proizvodnje, kapitalisti~ki proizvo|a~i su razumeli da su oblici i zakoni njihovog proizvodnog sistema “od po~etka sra~unati na celu Zemlju”.45 Prva reakcija na zasi}eno doma}e trì{te, na nedostatak sirovina i narastaju}u krizu, bio je izvoz kapitala. Posednici suvi{nog bogatstva prvo su oku{ali strano ulaganje bez ekspanzije i bez politi~ke kontrole, {to je rezultiralo besprimerenim orgijama i prevarama, finansijskim skandalima i berzanskim {pekulacijama, utoliko alarmantnijim otkad su strane investicije rasle mnogo brè od doma}ih.46 Veliki novac proiza{ao iz prevelikih u{te|evina poplo~ao je put malom novcu, proizvodu rada malih ljudi. Doma}a preduze}a, da bi dràla korak sa visokim profitima od stranih investicija, okrenula su se tako|e la`ljivim metodama i privla~ila su sve ve}i broj ljudi koji, u nadi u ~arobne preokrete, baci{e novac kroz prozor. Panamski skandal u Francuskoj, Gründungsswindel u Nema~koj i Austriji, klasi~ni su primeri. Iz obe}anja stra{nih profita proiza{li su stra{ni gubici. Vlasnici male koli~ine novca izgubili su toliko mnogo tako brzo da su vlasnici vi{ka velikog kapitala uskoro videli da su ostali sami na onom {to je, u nekom smislu, bilo bojno polje. Ne uspev{i da pretvore celo dru{tvo u zajednicu kockara, oni su opet bili suvi{ni, isklju~eni iz normalnog procesa proizvodnje kojem su se, posle nekih preokreta, sve druge klase mirno vratile, iako pomalo osiroma{ene i ogor~ene.47 Izvoz novca i strano investiranje kao takvi nisu imperijalizam, i ne vode nu`no do ekspanzije kao politi~kog sredstva. Sve dok su vlasnici vi{ka 44 Rudolf Hilferding, Das Finanzkapital, Wien, 1910, p. 401, pominje ~injenicu – ali ne analizira implikacije – da imperijalizam “iznenada ponovo koristi metode prvobitne akumulacije kapitalisti~kog bogatstva”. 45 Prema briljantnom uvidu Roze Luksemburg u politi~ku strukturu imperijalizma (op. cit., p. 273 ff, p. 361 ff), “istorijski proces akumulacije kapitala u svim svojim aspektima zavisi od postojanja nekapitalisi~kog društvenog sloja”, tako da je “imperijalizam politi~ki izraz akumulacije kapitala u nadmetanju za posedovanje ostataka nekapitalisti~kog sveta”. Ta suštinska zavisnost kapitalizma od nekapitalisti~kog sveta leì u osnovi svih drugih aspekata imperijalizma, koji se onda mogu objasniti kao proizvod suvišnog novca i loše raspodele (Hobson op. cit.,), kao rezultat prekomerne proizvodnje i potrebe za novim trìštima koja iz toga proizilazi (Lenjin, Imperialism, the Last Stage of Capitalism, 1917), kao rezultat nedovoljne snabdevenosti sirovinama (Hayes, op. cit.), ili izvoza kapitala radi ujedna~enja nacionalne profitne stope (Hilferding, op. cit.). 46 Prema Hilferdingu, op. cit., p. 409, beleška, od 1865. do 1898. britanski prihod od stranih ulaganja porastao je devet puta, dok se nacionalni prihod samo udvostru~io. On pretpostavlja sli~an, iako mo`da manje izrazit porast za nema~ka i francuska strana ulaganja. 47 Za Francusku vidi George Lachapelle, Les Finances de la Troisième République, Paris, 1937, i D. W. Brogan, The Development of Modern France, New York, 1941. Za Nema~ku uporedi zanimljiva savremena svedo~enja kao Max Wirth, Geschichte der Handelskrisen, 1873, chapter 15, i A. Schäffle, “Der ’grosse Borsenkrach’ des Jahres 1873” u Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, 1847, Band 30.

154

IMPERIJALIZAM

kapitala bili zadovoljni investiranjem “velikih delova svog poseda u strane zemlje”, ~ak i ako je ta tendencija zadala “protivudarac svim pro{lim nacionalnim tradicijama “48, oni su samo potvrdili svoje otu|enje od nacionalnog tela na kome su u svakom slu~aju bili paraziti. Tek kad su za svoju investiciju zatraìli vladinu za{titu (po{to im je po~etni stadijum prevare otvorio o~i za mogu}u upotrebu politike protiv rizika kocke), u{li su ponovo u ìvot nacije. U tom traènju, me|utim, oni su sledili uspostavljenu tradiciju buròaskog dru{tva, koje uvek smatra politi~ke institucije isklju~ivo instrumentom za za{titu li~nog poseda.49 Jedino je sre}na podudarnost uspona nove klase posednika i industrijske revolucije na~inila buròaziju proizvo|a~em i podstreka~em proizvodnje. Dok god je buròazija ispunjavala osnovne funkcije u modernom dru{tvu, koje je su{tinski zajednica proizvo|a~a, njeno je bogatstvo imalo zna~ajnu funkciju za naciju u celini. Posednici vi{ka kapitala su bili prvi u toj klasi koji su èleli da ostvaruju profit a da ne ispunjavaju neke stvarne dru{tvene funkcije – ~ak i da je to funkcija proizvo|a~a-eksploatatora, pa njih tako nijedna policija ne bi mogla da spase od gneva naroda. Ekspanzija je tada bila spas ne samo za vi{ak kapitala. Mnogo va`nije, ona je za{titila njegove vlasnike od pretnje da }e ostati potpuno suvi{ni i paraziti. Ona je spasla buròaziju od posledica lo{e raspodele i oìvela njen koncept vlasni{tva u vreme kad bogatstvo vi{e nije moglo da se koristi kao faktor proizvodnje unutar nacionalnog okvira i kad je do{lo u sukob sa proizvodnim idealom zajednice kao celine. Stariji od vi{ka bogatstva bio je jedan drugi sporedni proizvod kapitalisti~ke proizvodnje: ljudski odpad koje je svaka kriza, slede}i neizbe`no svaki period industrijskog rasta, stalno isklju~ivala iz proizvodnog dru{tva. Ljudi koji su postali stalno besposleni bili su zajednici isto tako suvi{ni kao i vlasnici suvi{nog bogatstva. Da su oni stvarna pretnja dru{tvu, shvatilo se tokom devetnaestog veka, i njihov je izvoz pomogao da se nas48 J. A. Hobson, Capitalism and Imperialism”, op. cit. 49 Vidi Hilferding, op. cit., p. 406. “Otuda pokli~ za jaku dràvnu vlast svih kapitalista ko-

ji su stekli interes u stranim zemljama... Izvezeni kapital se ose}a najsigurnije kada dràvna vlast njegove sopstvene zemlje potpuno vlada novim veleposedom... Njegove profite dràva }e garantovani ako moè. Tako izvoz kapitala podsti~e imperijalisti~ku politiku”, zatim p. 423: “Sasvim je normalno da drànje buròazije prema dràvi pretrpi potpunu promenu kada politi~ka vlast dràve postane kompetitivni instrument za finansijski kapital na svetskom trìštu. Buròazija se neprijateljski dràla prema dràvi u svojoj borbi protiv ekonomskog merkantilizma i politi~kog apsolutizma... Barem teorijski, ekonomski ìvot je trebalo da bude potpuno oslobo|en dràvne intervencije; dràva je trebalo da se politi~ki posveti o~uvanju sigurnosti i uspostvljanju gra|anske jednakosti”, p. 426: “Me|utim, èlja za ekspanzionisti~kom politikom izazvala je revolucinarnu promenu u mentalitetu buròazije. Ona je prestala da bude miroljubiva i humana” i p. 470: “Društveno, ekspanizija je vitalni uslov za o~uvanje kapitalisti~kog društva; ekonomski, ona je uslov o~uvanja i povremenog pove}avanja profitne stope. “

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

155

tane dominioni Kanada i Australija, kao i Sjedinjene Dràve. Novina svojstvena imperijalisti~koj eri je da su se te dve suvi{ne snage, vi{ak kapitala i vi{ak radne snage, udruìle i zajedno napustile zemlju. Koncept ekspanzije, izvoz administracije i pripajanje svake teritorije u koju su gra|ani uloìli ili svoje bogatstvo ili svoj rad, izgledalo je kao jedina alternativa sve ve}im gubicima u bogatstvu i stanovni{tvu. Imperijalizam i njegova ideja neograni~ene ekspanzije naizgled su nudili trajni lek za trajno zlo.50 Dosta ironi~no, prva zemlja u koju je vi{ak bogatstva i vi{ak ljudi zajedno donet i sama je postala suvi{na. Ju`na Afrika je bila u britanskom posedu od po~etka veka jer je osiguravala pomorski put do Indije. Probijanje Sueckog kanala, me|utim, i kasnije administrativno osvajanje Egipta, znatno je smanjilo va`nost stare trgova~ke stanice na Rtu. Britanci bi se, po svoj verovatno}i, povukli iz Afrike, ba{ kao {to su radile sve evropske nacije kadgod bi njihovi posedi i trgovinski interesi u Indiji bili ukinuti. Posebna ironija i, u nekom smislu, simboli~na okolnost u neo~ekivanom razvoju Ju`ne Afrike u “kolevku kulture imperijalizma”51 leì u samoj prirodi njene iznenadne privla~nosti po{to je izgubila svu vrednost za uù Imperiju: dijamantska polja otkrivena su sedamdesetih, a veliki rudnici zlata osamdesetih godina. Nova ùdnja za profitom po svaku cenu stekla se prvi put u jednoj ta~ki sa starim lovom na blago. Lovci na zlato, avanturisti i talog velikih gradova emigrirali su na Crni kontinent zajedno sa kapitalom iz industrijski razvijenih zemalja. Od tada, gomila, koju je za~ela monstruozna akumulacija kapitala, pridruìla se svom uzro~niku na tim putevima otkrivanja, na kojima nije bilo otkriveno ni{ta osim novih mogu}nosti za investiranje. Posednici vi{ka bogatstava jedini su mogli da iskoriste vi{ak ljudi koji je dolazio sa sve ~etiri strane sveta. Zajedno su oni uspostavili prvi raj parazita kojima je pokreta~ka snaga bilo zlato. Imperijalizam, proizvod vi{ka novca i vi{ka ljudi zapo~eo je svoju zapanjuju}u karijeru proizvo|enjem najnepotrebnije i najnestvarnije robe. Jo{ uvek je neizvesno da li bi ekspanzija kao lek za sve postala tako veliko isku{enje za neimperijaliste da je svoja opasna re{enja ponudila jedino za onaj vi{ak snaga koji je ve} bio izvan nacionalnog kolektiva. Sau~esni{tvo svih parlamentarnih partija u imperijalisti~kim programima je 50 Ti motivi su naro~ito bili izraèni u nema~kom imperijalizmu. Me|u prvim aktivnostima Alldeutsche Verband (osnovan 1891) bili su napori da se nema~ki emigranti spre~e da menjaju dràvljanstvo, a prvi imperijalisti~ki govor Vilhelma II, prilikom dvadesetpetogodišnjice osnivanja Rajha, sadràvao je slede}i tipi~an pasa`: “Nema~ko carstvo postalo je svetsko carstvo. Hiljade naših zemljaka ìve svuda, u udaljenim delovima zemlje... Gospodo, vaša je sveta du`nost da mi pomognete da ujedinim ovo šire nema~ko carstvo sa našom domovinom.” Uporedi tako|e tvrdnju J. A. Froude u fusnoti br. 10. 51 E. H. Damce, The Victorian Illusion, London, 1928, p. 164: “Afrika, koja nije bila uklju~ena ni u itinerer saksonstva niti u razmi{ljnja profesionalnih filozofa imperijalne istorije, postala je rasadnik kulture britanskog imperijalizma.”

156

IMPERIJALIZAM

osvedo~ena stvar. Ovako posmatrana istorija britanske Laburisti~ke stranke je skoro neprekidni lanac opravdanja ranijeg predskazanja Sesila Roudza: “Radnici vide da iako su Amerikancima izuzetno dragi i iako upravo sada izmenjuju sa njima najbratskija ose}anja, ovi ipak isklju~uju njihovu robu. Radnici tako|e vide da Rusija, Francuska i Nema~ka na svojoj teritoriji rade isto to, i radnici vide da ako dobro ne otvore o~i, ne}e biti uop{te mesta na svetu gde }e mo}i da posluju. I tako su radnici postali imperijalisti i podràvaju Liberalnu partiju.”52 U Nema~koj su liberali (a ne Konzervativna partija) bili stvarni osniva~i ~uvene pomorske politike koja je tako doprinela izbijanju Prvog svetskog rata.53 Socijalisti~ka partija se kolebala izme|u aktivne podr{ke imperijalisti~koj pomorskoj politici (ona je posle 1906. vi{e puta izglasala fondove za izgradnju nema~ke mornarice) i potpunog prenebregavanja svih pitanja spoljne politike. Povremena upozorenja protiv lumpenproletarijata i mogu}eg podmi}ivanja delova radni~ke klase mrvicama sa imperijalisti~ke trpeze, nisu dovela do dubljeg razumevanja velike privla~nosti koju su imperijalisti~ki programi imali na partijske redove. Za marksiste, nova pojava kao {to je bio savez izme|u gomile i kapitala izgledala je tako neprirodno, tako o~igledno u sukobu sa doktrinom klasne borbe, da su potpuno prevideli stvarnu opasnost imperijalisti~kog nastojanja – da podeli ~ove~anstvo na rase gospodara i rase robova, na vi{e i niè vrste, na obojene narode i bele ljude, {to nastojanje da se ujedini narod na bazi gomile zapravo i jeste. âk i slom me|unarodne solidarnosti pri izbijanju Prvog svetskog rata nije uzdrmao samozadovoljstvo socijalista i njihovu veru u proletarijat kao takav. Socijalisti su jo{ uvek istraìvali ekonomske zakone imperijalizma koje je imperijalizam ve} davno prestao da po{tuje jer su u prekomorskim zemljama ti zakoni bili `rtvovani “imperijalnom faktoru” ili “faktoru rase” i tek ne{to starije gospode u visokim finansijskim krugovima je jo{ uvek verovalo u neotu|iva prava profitne stope. ûdno slab otpor naroda imperijalizmu, brojne nedoslednosti i direktna kr{enja obe}anja liberalnih dràvnika, ~esto pripisani oportunizmu ili podmi}enosti, imali su druge i dublje razloge. Ni oportunizam ni podmi}enost nisu mogli da navedu ~oveka kao {to je Gledston da prekr{i obe}anje koje je dao kao lider Liberalne partije, da }e se evakuisati iz Egipta kad postane premijer. Napola svesno i jedva artikulisano, ovi ljudi su delili sa narodom uverenje da je sâma nacionalna zajednica tako duboko podeljena na klase, 52 Citirano iz Millin, op. cit. 53 “Liberali, a ne desnica u Parlamentu, podràvali su pomorsku politiku”, Alfred von

Tirpitz, Erinnerungen, 1919. Vidi tako|e Daniel Frymann (pseudonim za Heinrich Class) Wenn ich der Kaiser wär, 1912: “Istinska imperijalisti~ka partija je Nacionalna liberalna partija”. Frymann, istaknuti nema~ki šovinista tokom Prvog svetskog rata, dodao je ~ak, sa poštovanjem prema konzervativcima: “Uzdrànost konzervativnih miljea u pogledu rasnih doktrina tako|e je vredna pa`nje”.

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

157

da je klasna borba toliko univerzalna karakteristika modernog politi~kog ìvota da je sama kohezija nacije dovedena u pitanje. Ekspanzija se ponovo pojavila kao ìvotni spas, ako je, i onoliko koliko je mogla da zadovolji op{ti interes nacija u celini. Uglavnom iz tog razloga imperijalistima je bilo dozvoljeno da postanu “paraziti patriotizma”.54 Delimi~no, takve nade su jo{ uvek pripadale staroj lo{oj praksi “le~enja” doma}ih sukoba stranim poduhvatima. Razlika je, ipak, zna~ajna. Pustolovine su po samoj svojoj prirodi ograni~ene u vremenu i prostoru; one mogu privremeno da prevladaju sukobe, iako u tome po pravilu ne uspevaju i ~ak su pre sklone da ih zao{tre. Od samog po~etka, imperijalisti~ki poduhvat ekspanzije je izgledao kao ve~no re{enje, jer je ekspanzija zami{ljena kao neograni~ena. Nadalje, imperijalizam nije bio avantura u uobi~ajenom smislu, jer je on manje zavisio od nacionalisti~kih parola nego od naizgled ~vrste osnove ekonomskih interesa. U dru{tvu sukobljenih interesa, gde je zajedni~ko dobro poistove}eno sa ukupnim zbirom li~nih interesa, ekspanzija kao takva izgledala je kao mogu}i zajedni~ki interes nacije u celini. Po{to su imu}ne i vladaju}e klase uverile sve ljude da su ekonomski interes i strast za posedovanjem zna~ajne osnove za dràvnu politiku, ~ak i neimperijalisti~ki dràvnici su brzo nagovoreni da uzmaknu kada se zajedni~ki ekonomski interes pojavio na horizontu. To su dakle razlozi iz kojih je nacionalizam razvio tako jasnu tendenciju prema imperijalizmu, gde postoji unutra{nja protivre~nost dva nespojiva principa.55 [to je vi{e nacija bilo nesposobno da integri{e u sebe strane narode ({to je protivre~ilo ustrojstvu njihove sopstvene dràve) to su vi{e bile u isku{enju da ih tla~e. U teoriji, nema jaza izme|u nacionalizma i imperijalizma; u praksi on moè i biva premo{}en plemenskim nacionalizmom i potpunim rasizmom. Od po~etka, imperijalisti u svim zemljama zagovarali su i hvalisali se da su “iznad partija” i jedini koji zastupaju naciju kao celinu. To je posebno ta~no za srednje i isto~noevropske zemlje sa malo ili bez ikakvih prekomorskih poseda; tamo se savez izme|u gomile i kapitala sklapao na doma}em terenu i ~ak je bio jo{ vi{e ogor~en na nacionalne institucije i sve nacionalne partije i napadao ih mnogo è{}e.56 Zadovoljna ravnodu{nost imperijalisti~kih politi~ara doma}im stvarima ispoljila se, me|utim, svuda, a naro~ito u Engleskoj. Dok su “partije iznad partija” kao Primrouz liga bile od sporednog zna~aja, imperijalizam je bio glavni razlog degeneracije dvopartijskog sistema u Front Bench sistem, koji je doveo do “umanjivanja mo}i parlamentarne opozicije” i do rasta 54 Hobson, op. cit., p. 61. 55 Hobson, op. cit., je prvi shvatio i fundamentalnu opoziciju imperijalizma i nacionaliz-

ma i tendenciju nacionalizma da postane imperijalisti~ki. Imperijalizam je nazvao iskvarenoš}u nacionalizma “u kome nacije ... preobraàvaju ukupno stimulativno rivalstvo razli~itih nacionalnih tendencija u kolja~ku borbu carstava koja se nadme}u” (p. 9). 56 Vidi poglavlje VIII.

158

IMPERIJALIZAM

“mo}i kabineta nasuprot Donjem domu”.57 Ovo se tako|e sprovodilo kao politika izvan partijskih linija i partikularnih interesa i to su radili ljudi koji su tvrdili da zastupaju naciju u celini. Takave fraze su jam~ile da }e privu}i i zavarati one osobe koje su sa~uvale iskru politi~kog idealizma. Pokli~ za ujedinjenje li~io je sasvim na bojni pokli~ koji je uvek vodio ljude u rat, a ipak u univerzalnom i permanentnom instrumentu jedinstva niko nije otkrio zametak sveop{teg i permanentnog rata. Vladini ~inovnici angaòvali su se vi{e nego ijedna grupa u nacionalnom tipu imperijalizma i bili su uglavnom odgovorni za brkanje imperijalizma sa nacionalizmom. Nacionalne dràve su stvorile dràvne slu`be i zavisile su od njih kao od permanentnog ~inovni~kog tela koje je sluìlo bez obzira na klasni interes i promene vlade. înovni~ka profesionalna ~ast i samopo{tovanje – posebno u Engleskoj i Nema~koj – proizlazili su iz toga {to su oni bili slu`benici nacije u celini. Oni su bili jedina grupa sa neposrednim interesom u podràvanju fundamentalnog zahteva dràve za nezavisno{}u od klasa i frakcija. U na{e vreme je postalo o~igledno da autoritet same nacionalne dràve duboko zavisi od ekonomske nezavisnosti i politi~ke neutralnosti njenih dràvnih slu`benika; opadanje nacija je neizbe`no po~elo sa korupcijom stalne administracije uz op{te uverenje da dràvni slu`benici nisu na plati dràve, ve} imu}nih klasa. S kraja veka imu}ne klase su postale tako dominantne da je za dràvne slu`benike bilo skoro sme{no da i dalje pretenduju na to da sluè naciji. Podela na klase ostavila ih je izvan dru{tvene zajednice i naterala ih da formiraju sopstvenu kliku. U kolonijalnim slu`bama oni su se spasavali od stvarne dezintegracije nacionalne zajednice. U vladanju stranim narodima u udaljenim zemljama mogli su mnogo bolje da se pretvaraju da su herojske sluge nacije, “koje su svojom slu`bom proslavile britansku rasu”58, nego da su ostali kod ku}e. Kolonije nisu vi{e bile jednostavno ”beskrajan sistem odmora u prirodi za vi{e klase”, kako ih je Dèjms Mil jo{ uvek opisivao; one su morale da postanu sama ki~ma britanskog nacionalizma, koji je u dominaciji nad udaljenim zemljama i vladanju stranim narodima otkrio jedini na~in da sluì britanskim i samo britanskim interesima. Slu`be su zapravo verovale da “~udni genije svake nacije nigde ne pokazuje sebe jasnije nego u na~inu na koji se ophodi prema podre|enim rasama”.59 57 Hobson, op. cit. p. 146 ff. – “Nema sumnje da je vlast Kabineta u odnosu na Donji dom uporno i brzo rasla i još uvek raste”, primetio je u studiji 1901. Bryce, Studies in History and Jurisprudence, 1901, I, 177. Za rad Front-Bench-sistema vidi tako|e Hilaire Belloc and Cecil Chesterton, The Party Sistem, London 1911. 58 Lord Curzon na otkivanju spomen plo~e Lordu Cromeru. Vidi Lawrence J. Zetland, Lord Cromer, 1932, p. 362. 59 Ser Hesketh Bell, op. cit., deo I, p. 300. Isto ose}anje prevladavalo je u holanskim kolonijalnim slu`bama. “Najviši zadatak, zadatak bez premca, je onaj koji ~eka slu`benika isto~noindijske dràvne slu`be... najvišom

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

159

Ta~no je da je gra|anin Egleske, Nema~ke ili Francuske jedino daleko od ku}e mogao da bude samo Englez, Nemac ili Francuz. U sopstvenoj zemlji on je bio toliko zapleten u ekonomske interese ili dru{tvenu lojalnost da se ose}ao bliè pripadniku svoje klase u tu|oj zemlji nego ~oveku iz druge klase u sopstvenoj. Ekspanzija je dala nacionalizmu nov zamah, pa je sada bila prihva}ena kao instrument nacionalne politike. ^lanovi novih kolonijalnih dru{tava i imperijalisti~kih liga su se osetili “sasvim isklju~eni iz partijskih borbi” i {to su se vi{e udaljavali, ja~e su verovali da “rade samo u nacionalnu korist”.60 Ovo svedo~i o tome koliko je stanje evropskih nacija pre imperijalizma bilo desperatno, koliko su njihove institucije postale krhke, koliko se njihov dru{tveni sistem pokazao staromodan, pred sve ve}om proizvodnom sposobno{}u ~oveka. I za{titna sredstva su bila desperatna i na kraju se lek pokazao gorim od zla – koje, usput, nije izle~io. Savez izme|u kapitala i gomile moè se na}i u genezi svake dosledno imperijalisti~ke politike. U nekim zemljama, posebno u Velikoj Britaniji, ovaj novi savez izme|u prebogatih i previ{e siroma{nih bio je i ostao ograni~en na prekomorske posede. Takozvana hipokrizija britanske politike bila je rezultat zdravog razuma engleskih dràvnika koji su povukli o{tru liniju izme|u kolonijalnih metoda i normalne unutra{nje politike, izbegav{i tako sa dosta uspeha povratni efekat imperijalizma na domovinu, ~ega su se pla{ili. U drugim zemljama, naro~ito u Nema~koj i Austriji, savez je dejstvovao na doma}em terenu u obliku pan-pokreta, a u Francuskoj u manjem stepenu, u takozvanoj kolonijalnoj politici. Cilj tih “pokreta” bio je, da tako kaèmo, da se imperijalizuje cela nacija (a ne samo njen “vi{ak”), da se unutra{nja i spoljna politika kombinuju na takav na~in da se nacija moè organizovati za plja~kanje stranih teritorija i za neprestanu degradaciju stranih naroda. Uspon gomile iz te kapitalisti~ke organizacije rano je prime}en i njen su rast pa`ljivo i sa strahom zabeleìli svi veliki istori~ari devetnaestog veka. Istorijski pesimizam od Burkharta do [penglera su{tinski izvire iz tog razmi{ljanja. Ali ono {to su istori~ari, na àlost preokupirani samim fenomenom, propustili da shvate bilo je da se gomila ne moè identifikovati sa narastaju}om industrijskom radni~kom klasom, a svako ne sa narodom u celini, ve} da je ona zapravo sastavljena od otpadaka svih klasa. Zbog tog sastava je izgledalo da su gomila i njeni predstavnici ukinuli klasne razlike, da su ti ljudi, koji su ostali s onu stranu klasno podeljene nacije, na~aš}u treba smatrati tu slu`bu... birano telo koje ispunjava holandsku prekomorsku misiju”. Vidi De Kat Angelino, Colonial Policy, Chicago, 1931, II, 129. 60 Predsednik nema~kog “Kolonialverein-a”, Hoenloe-Langenburg 1884. Vidi Mary E. Townsend, Origin of Modern German Colonialism. 1871-1885, 1921.

160

IMPERIJALIZAM

rod sâm (Volksgemeinschaft, kako bi ih nacisti zvali), pre nego njegovo iskrivljenje i karikatura. Istorijski pesimisti su razumeli su{tinsku neodgovornost ovog novog dru{tvenog sloja, i oni su tako|e ispravno predvideli mogu}nost izvrgavanja demokratije u despotizam ~iji bi tirani izrasli iz gomile i oslanjali se na njenu podr{ku. Oni nisu iskoristili to saznanje da razumeju da gomila nije samo ostatak i sporedni proizvod buròaskog dru{tva koji je ono direktno proizvelo, pa se zato uop{te i ne moè sasvim odeliti od njega. Iz tog razloga nisu primetili stalan porast divljenja visokog dru{tva prema podzemlju, koje se provla~i kroz ~itav devetnaesti vek, stalno odstupanje, korak po korak, od svih pitanja morala i razvoj ukusa u pravcu anarhi~nog cinizma tog svog poroda. Na prelazu vekova, Drajfusova afera je pokazala da su podzemlje i visoko dru{tvo Francuske bili tako tesno povezani da je kona~no bilo te{ko bilo kog “heroja” me|u antidrajfusovcima smestiti bilo u jednu, bilo u drugu kategoriju. To ose}anje srodstva, zdruìvanje roditelja sa svojim potomstvom, ve} klasi~no izre~eno u Balzakovim romanima, starije je od svih prakti~nih ekonomskih, politi~kih i dru{tvenih shvatanja i priziva u se}anje one osnovne psiholo{ke crte novog tipa zapadnog ~oveka koje je Hobs skicirao trista godina ranije. Ali ta~no je de je uglavnom zahvaljuju}i shvatanjima do kojih je do{la buròazija tokom kriza i depresija koje su prethodile imperijalizmu, visoko dru{tvo kona~no priznalo da je spremno da prihvati revolucionarnu promenu u moralnim normama koju je predlagao Hobsov “realizam” i koju su sada ponovo predlagali gomila i njene vo|e. U ube|ivanju buròazije da odbaci ostatke zapadne tradicije, mnogo efektnija od njenog filozofa i njenog podzemlja bila je sama ~injenica da je “pra-greh” “prvobitne akumulacije kapitala” traìo dodatne grehe da bi sistem nastavio da radi. To je kona~no navelo nema~ku buròaziju da odbaci masku licemerja i da izri~ito prizna svoju vezu sa gomilom, otvoreno je pozivaju}i da brani interese njenog poseda. Zna~ajno je {to }e se to dogoditi u Nema~koj. U Engleskoj i Holandiji je razvoj buròaskog dru{tva napredovao relativno mirno i buròazija tih zemalja je vekovima ìvela u sigurnosti i bez straha. Me|utim, u Francuskoj je njen uspon bio prekinut velikom narodnom revolucijom ~ije su se posledice me{ale sa nadmo}i koju je uìvala buròazija. U Nema~koj, dalje, gde do druge polovine devetnaestog veka buròazija nije dostigla pun razvoj, njen uspon je od po~etka bio pra}en ja~anjem revolucionarnog radni~kog pokreta, sa skoro podjednako starom tradicijom. [to se buròaska klasa ose}ala manje sigurnom u sopstvenoj zemlji, to je bila vi{e u isku{enju da odbaci te{ki teret licemerja. Sklonost visokog dru{tva prema gomili je u Francuskoj iza{la na videlo ranije nego u Nema~koj, ali je na kraju bila podjednako jaka u obe zemlje. Francuska je, me|utim, zbog svoje revolucionarne tradicije i relativno slabe industrijalizacije, stvorila

POLITI^KA EMANCIPACIJA BUR@OAZIJE

161

relativno malu gomilu, tako da je njena buròazija bila kona~no prisiljena da potraì pomo} izvan granica i da postane saveznik Hitlerove Nema~ke. Kakva god da je prava priroda duge evolucije buròazije u raznim evropskim zemljama, politi~ki principi gomile, kakvi se sre}u u imperijalisti~kim ideologijama i totalitarnim pokretima, pokazuju iznena|uju}e jako srodstvo sa politi~kim pona{anjem buròaskog dru{tva ako je ono bez hipokrizije i nepremazano ustupcima hri{}anskoj tradiciji. Ono zbog ~ega je u skorije vreme nihilisti~ko drànje gomile po~elo buròaziju toliko da intelektualno privla~i jeste odnos prema principu, {to daleko nadma{uje stvarno ro|enje gomile. Drugim re~ima, nesrazmera izme|u uzroka i posledice koja je karakterisala ro|enje imperijalizma imala je svoje razloge. Preduslov – vi{ak bogatstva stvoren preteranom akumulacijom, kome je trebala pomo} gomile da na|e sigurnu, profitabilnu investiciju – pokrenula je silu koja je uvek leàla u osnovi strukture buròaskog dru{tva, iako skrivena otmenijim tradicijama i blagoslovljenom hipokrizijom koju je La Ro{fuko zvao “poro~ni kompliment udeljen vrlini”. U isto vreme potpuno neprincipijelna politika vlasti nije mogla da se sprovodi dok nije postojala masa naroda koja je bila oslobo|ena bilo kakvih principa i toliko broj~ano nadmo}na da je prevazi{la sposobnost dràve i dru{tva da brinu o njoj. înjenica da su ovu gomilu mogli upotrebiti samo imperijalisti~ki politi~ari i da su je mogle inspirisati samo rasne doktrine, pokazuje da je jedino imperijalizam mogao da smiri te{ke doma}e, dru{tvene i ekonomske probleme modernih vremena. Hobsova filozofija, istina, ne sadrì ni{ta od modernih doktrina rase, koje ne samo da pokre}u gomilu, ve} u svom totalitarnom obliku vrlo jasno pokazuju oblike organizacije kroz koje }e ~ove~anstvo mo}i da nosi beskrajne procese kapitala i akumulacije vlasti sve do svog logi~nog kraja i samouni{tenja. Ali Hobs je u najmanju ruku dao politi~koj misli preduslove za sve doktrine rase, to jest, u principu je isklju~io ideju humanosti, koja ~ini jedinstvenu regulativnu ideju me|unarodnog prava. Sa tvrdnjom da je spoljna politika neizostavno izvan dru{tvenog ugovora, angaòvana u ve~nom ratu svih protiv svih, {to je zakon “prirodnog stanja”, Hobs je dao najbolji mogu}i teorijski osnov za te naturalisti~ke ideologije, koje naciju smatraju za plemena koja je jedna od drugih odvojila priroda, bez bilo kakve veze, bez svesti o solidarnosti ~ove~anstva i samo sa zajedni~kim instinktom samoo~uvanja, koji ~ovek deli sa ìvotinjskim svetom. Ako vi{e ne vaì ideja ~ove~anstva, ~iji je klju~ni simbol zajedni~ko poreklo ljudske vrste, onda ni{ta nije verovatnije od teorije po kojoj je sme|a, ùta ili crna rasa potomak nekih drugih vrsta majmuna nego bela rasa, i da su svi zajedno prirodom predodre|eni da ratuju jedni protiv drugih sve dok ne nestanu sa lica Zemlje.

162

IMPERIJALIZAM

Ako bi se dokazalo da je ta~no da smo mi zarobljenici Hobsovog beskrajnog procesa akumulacije mo}i, tada bi organizacija gomile neizbe`no pretvorila nacije u rase, jer ne postoji, pod uslovima dru{tva koje akumulira mo} ni{ta {to povezuje pojedinace koji u samom procesu akumulacije vlasti i ekspanzije gube sve prirodne veze sa svojim srodnicima. Rasizam moè zaista da dovede do propasti zapadnog sveta, i zbog toga cele ljudske civilizacije. Kad Rusi postanu Sloveni, kad Francuzi prihvate ulogu komandanata force noire, kada se Englezi pretvore u “bele ljude”, kao {to su ve} zbog kobne op~injenosti svi Nemci postali arijevci, tada }e ova promena sama zna~iti kraj zapadnog ~oveka. Ma {ta govorili prirodnjaci, rasa je, politi~ki re~eno, ne po~etak ve} kraj ~ove~anstva, ne izvor naroda ve} njihovo propadanje, ne prirodno ro|enje ~oveka ve} njegova neprirodna smrt.

{ESTO

POGLAVLJE:

Teorija rase pre rasizma

A

KO JE teorija rase bila nema~ki izum, kao {to se ponekad tvrdi, onda je “nema~ka teorija” (ma {ta da je to) pobedila u mnogim delovima duhovnog sveta mnogo pre no {to su nacisti zapo~eli svoj zlokobni poku{aj da osvoje svet. Hitlerizam je koristio svoj jak me|unarodni i unutar-evropski odziv tokom tridesetih jer je rasizam, iako dràvna doktrina samo u Nema~koj, bio snaàn trend svuda u javnom mnjenju. Politi~ka ratna ma{ina nacista bila je davno u pokretu kada su 1939. nema~ki tenkovi po~eli svoj mar{ razaranja, po{to se – u politi~kom ratovanju – na rasizam ra~unalo kao na saveznika mo}nijeg od ijednog pla}enog agenta ili tajne organizacije petokolona{a. Oja~ani skoro dvadesetogodi{njim iskustvom u raznim glavnim gradovima, nacisti su bili uvereni da }e njihova najbolja “propaganda” biti sama njihova politika rase, od koje, uprkos mnogim drugim kompromisima i prekr{enim obe}anjima, oni nisu nikad odstupili.1 Rasizam uop{te nije bio novo ili tajno oru`je, iako nikada ranije nije bio kori{}en sa tako krajnjom dosledno{}u. Istorijski gledano, teorija rase, sa korenima duboko u osamnaestom veku, pojavila se tokom devetnaestog veka u svim zapadnim zemljama istovremeno. Rasizam je bio mo}na ideologija rasisti~kih politika od po~etka na{eg veka. On je svakako upio i oìveo sve stare obrasce rasnih shvatanja koji, me|utim, sami po sebi jedva da bi mogli da stvore rasizam ili da degeneri{u u rasizam kao Weltanschauung ili ideologiju. Sredinom pro{log veka o shvatanjima rase se jo{ uvek sudilo po merilu politi~kog razuma: Tokvil je pisao Gobinou o njegovim doktrinama: “One su verovatno pogre{ne, a svakako su pogubne.”2 Tek s kraja veka teorija rase dobila je dignitet i zna~aj kao jedna od glavnih duhovnih tekovina zapadnog sveta.3 Do zlokobnih dana “grabeà oko Afrike” teorija rase bila je jedan od mnogih slobodnih pravaca mi{ljenja koja su se, unutar op{teg okvira liberalizma, sukobljavala i borila za naklonost javnog mnjenja.4 Samo nekoli1 Za vreme nema~ko-ruskog pakta nacisti~ka propaganda je obustavila sve napade na “boljševizam”, ali nikada nije odustala od rasne linije. 2 “Lettres de Alexis de Tocqueville et de Arthur de Gobineau”, u Revue des deux Mondes, 1907, tom 199, pismo od 17. novembra 1853. 3 Najbolji duhovno-istorijski prikaz teorije rase po uzoru na “istoriju ideja” je Erich Voegelin, Rasse und Staat, Tuebingen, 1933. 4 Za mnoštvo sukobljenih pravaca mišljenja devetnaestog veka vidi Carlon J. H. Hayes, A Generation of Materialism, New York, 1941, pp. 111-112.

164

IMPERIJALIZAM

cina tih teorija su postale razvijene ideologije, to jest, sistemi bazirani na prostom mi{ljenju koje se pokazalo dovoljno sna`nim da privu~e i zavede ve}inu ljudi, i dovoljno {irokim da ih provede kroz razli~ita iskustva i situacije svakodnevnog modernog ìvota. Jer ideologija se od prostog mi{ljenja razlikuje po tome {to tvrdi da ima ili klju~ za istoriju ili re{enje za sve “zagonetke kosmosa”, ili da do u tan~ine poznaje skrivene op{te zakone koji, navodno, vladaju prirodom i ~ovekom. Nekoliko je ideologija zadobilo dovoljno va`nosti da preìve te{ku takmi~arsku borbu ube|ivanja, a samo dve su izbile na vrh i u biti pobile sve druge: ideologija koja je tuma~ila istoriju kao prirodnu borbu klasa i druga koja je istoriju tuma~ila kao prirodnu borbu rasa. Obe su bile toliko privla~ne za {iroke mase da su mogle da pridobiju podr{ku dràve i da se ustoli~e kao zvani~ne nacionalne doktrine. Ali daleko nadma{uju}i okvire u kojima su se rasna i klasna teorija razvile u obavezuju}e obrasce mi{ljenja, slobodno javno mnjenje ih je usvojilo do te mere da ne samo intelektualci, nego ni {iroke mase naroda vi{e nisu uvaàvale ~injenice iz pro{losti ili sada{njosti ukoliko one nisu bile u saglasnosti sa jednim od ovih pogleda. Stra{na mo} ube|ivanja svojstvena glavnim ideologijama na{eg vremena nije slu~ajna. Ube|ivanje nije mogu}no ako ne nai|e na odziv ili iskustava ili èlja, drugim re~ima, neposrednih politi~kih potreba. Uverljivost u tim stvarima ne dolazi ni iz nau~nih ~injenica, kako razli~ite vrste darvinista veruju, niti iz istorijskih zakona, kao {to kaù istori~ari koji tvrde da mogu da otkriju zakon prema kojem se civilizacije uspinju i propadaju. Svaka potpuna ideologija stvorena je, trajala je i razvijala se kao politi~ko oru`je, a ne kao teorijska doktrina. Istina je da je ponekad – a takav je slu~aj sa rasizmom – ideologija menjala svoj prvobitni politi~ki smisao, ali nijedna nije mogla nastati bez neposrednog kontakta sa politi~kim ìvotom. Nau~ni aspekt ideologija je sekundaran i on izrasta iz èlje da se pribave neoborivi argumenti. Njihova mo} ube|ivanja je isto tako u rukama nau~nika koji vi{e nisu zainteresovani za rezultat svog istraìvanja, koji su napustili svoje laboratorije i poùrili da mno{tvu propovedaju svoja tuma~enja ìvota i sveta.5 Tim “nau~nim” propovednicima vi{e nego 5 “Haksli je zanemario sopstveno nau~no istraìvanje iz 70-ih nadalje, toliko je bio obuzet ulogom ’Darvinovog buldoga’, laju}i i ujedaju}i teologe” (Hayes, op. cit., str 126). Strast Ernsta Hekela prema popularizaciji nau~nih rezultata, jaku barem kao {to je njegova strast prema samoj nauci, nedavno je sa velikim odobravanjem istakao nacisti~ki pisac H. Bruecher “Ernst Haeckel, Ein Wegbereiter biologischen Staatsdenkens” u Nationalsozialistische Monatshefte, 1935, Heft 69. Dva dosta ekstremna primera mogu da pokaù na šta su spremni nau~nici. Obojica su bili dobrostoje}i u~enjaci koji su pisali tokom Prvog svetskog rata. Nema~ki istori~ar umetnosti Josef Strzygowski je u svom Altai, Iran und Völkerwanderung (Leipzig, 1917) otkrio da se nordijska rasa sastoji od Nemaca, Ukrajinaca, Jermena, Persijanaca, Ma|ara, Bugara i Turaka (pp. 306-307). Udruènje lekara Pariza ne samo da je objavilo izveštaj o pronalasku “polihezije” (preterane defekacije) i “bromidrozisa” (telesnog mirisa) u nema~koj rasi ve} je

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

165

ikakvim nau~nim otkri}ima dugujemo to {to danas ne postoji nijedna jedina nauka u koju kategorije teorije rase nisu duboko prodrle. To je opet nateralo istori~are, od kojih su neki bili u isku{enju da na nauku prebace odgovornost za teoriju rase, da izvesne rezultate bilo psiholo{kih bilo biolo{kih istraìvanja proglase uzrocima umesto posledicama rasne teorije.6 Pre bi se moglo re}i suprotno. Zapravo, doktrini da sila zakon menja trebalo je nekoliko vekova (od sedamnaestog do devetnaestog) da osvoji prirodnu nauku i da stvori “zakon” preìvljavanja onoga {to je najprilagodljivije. I da je, da uzmemo drugi primer, teorija de Mestra i [elinga o divlja~kim plemenima kao o ostacima propadanja ranijih naroda odgovarala politi~koj zamisli devetnaestog veka koliko teorija progresa, mi verovatno nikad ne bismo ~uli o “primitivnim ljudima” i nijedan nau~nik ne bi gubio vreme traè}i “kariku koja nedostaje” izme|u majmuna i ~oveka. Krivica nije ni do jedne nauke kao takve, ve} do izvesnih nau~nika koji su ideologijama bili hipnotisani isto koliko i njihovi sugra|ani. înjenica da je rasizam glavno ideolo{ko oru`je imperijalisti~ke politike toliko je o~igledna da neki prou~avaoci vi{e vole da izbegnu utrti put banalnih istina. Me|utim, jo{ uvek je u opticaju stara pogre{na koncepcija rasizma kao jedne vrste potenciranog nacionalizma. Potpuno se previ|aju vredni radovi prou~avalaca, posebno u Francuskoj, koji su dokazali da rasizam nije samo ne{to razli~ita pojava, ve} da nastoji da uni{ti nacionalnu dràvu kao zajednicu. Svedo~e}i o divovskom nadmetanju teorija rase i klase za vlast nad umovima modernih ljudi, neki su skloni da u jednoj vide predloìlo analizu urina za detektovanje germanskih vrsta; otkrilo se da nema~ki urin sadrì 20 posto neurinskog nitrogena nasuprot 15 posto kod drugih rasa. Vidi Jacques Barzun, Race, New York, 1937, p. 239. 6 “Ovaj quid pro quo bio je delimi~no rezultat àra u~enjaka koji su èleli da zabeleè svaki i najmanji primer u kome se pominjala rasa. Tako su oni relativno bezopasne autore, za koje je tuma~enje putem rase bilo mogu}e i ponekad fasciniraju}e uverenje, gre{kom progla{avali pravim rasistima. Takva uverenja, bezopasna po sebi, razvili su rani antropolozi kao polazne ta~ke svojih ispitivanja. Tipi~an primer je naivna hipoteza koju je postavio Paul Broca, zapaèni francuski antropolog sa sredine prošlog veka koji je tvrdio da “mozak ima neke veze sa rasom i da je premeravanje lobanje najbolji na~in da se do|e do sadràja mozga” (citirano po Jacques Barzun, op. cit., p. 162). O~igledno da je ova tvrdnja, ako je ne podupire poseban koncept ljudske prirode, jednostavno smešna. Isto tako su i filolozi ranog devetnaestog veka sasvim nevini, a njihov je koncept “arijevstva” zaveo skoro sve prou~avaoce rasizma da ih ubroje me|u propagatore ili ~ak izumitelje teorije rase. Kada su filolozi prekora~ili granice ~istog istraìvanja, to je bilo zato što su èleli da uklju~e što više nacija u isto kulturno bratstvo. Re~ima Ernesta Seillièrea, La Philosophie de l’Impérialisme, 4 vols. 1903-1906: “Postojala je neka vrsta opijenosti: moderna civilizacija je verovala da je povratila svoj pedigre... i ro|en je organizam koji je u jedno zajedni~ko bratstvo obuhvatio sve nacije ~iji je jezik pokazivao neku sklonost prema sanskritu.” (Préface, Tome I, p. XXXV) Drugim re~ima, ti ljudi su još uvek bili u humanisti~koj tradiciji osamnaestog veka i delili su njegovo oduševljenje stranim narodima i egzoti~nim kulturama.

166

IMPERIJALIZAM

izraz nacionalnih a u drugoj izraz internacionalnih te`nji, da veruju da je jedno mentalna priprema za nacionalne ratove, a da je drugo ideologija za gra|anske ratove. To nije isklju~eno, jer je Prvi svetski rat bio ~udna me{avina starog nacionalnog i novog imperijalisti~kog sukoba, me{avina u kojoj su stare nacionalne parole dokazale da su za mase svih ume{anih zemalja jo{ uvek mnogo privla~nije nego ijedan imperijalisti~ki cilj. Poslednji rat, me|utim, koji je svuda imao kvislinge i kolaboracioniste, dokazao je da rasizam moè da izazove gra|anske sukobe u svakoj zemlji i da je on jedno od najve{tijih sredstava koje je ikada smi{ljeno za pripremu gra|anskog rata. Jer ta~no je da je teorija rase do{la na scenu aktivne politike u trenutku kada su evropski narodi pripremali i do izvesnog stepena realizovali novu nacionalnu dràvu kao zajednicu. Od samog po~etka rasizam je smi{ljeno presecao sve nacionalne granice, odre|ene geografski, lingvisti~ki, tradicionalno ili bilo kojim drugim standardom i poricao nacionalnu dràvu kao takvu. Teorija rase, vi{e nego teorija klase, uvek je bila prisutna senka koja prati razvoj diplomatske forme opho|enja evropskih nacija, dok kona~no nije izrasla u mo}no oru`je za razaranje tih nacija. Istorijski govore}i, rasisti su imali manju meru patriotizma nego predstavnici svih ostalih internacionalnih ideologija zajedno i oni su jedini dosledno odbijali veliki princip na kome su izgra|ene nacionalne organizacije naroda, princip jednakosti i solidarnosti svih naroda koji je garantovala ideja ~ove~anstva. I: “Rasa” aristokrata protiv “nacije” gra|ana FRANCUSKU OSAMNAESTOG veka je karakterisalo neprekidno ja~anje interesovanja za najrazli~itije, naj~udnije i ~ak najzaostalije narode. To je bilo vreme kada su se ljudi divili kineskom slikarstvu i kada su ga podraàvali, kada je jedno od naj~uvenijih dela veka nazvano Lettres Persanes i kada su putopisi bili najdraè {tivo. Po{tenje i jednostavnost divljih i necivilizovanih naroda suprotstavljani su sofisticiranosti i frivolnosti kulture. Mnogo pre nego {to je devetnaesti vek sa svojim pro{irenim mogu}nostima za putovanje doneo neevropski svet u dom svakog obi~nog gra|anina, francusko dru{tvo osamnaestog veka je poku{alo da duhovno prisvoji sadràj kultura i zemalja koje leè daleko izvan evropskih granica. Veliki entuzijazam prema ”novim ljudskim vrstama” (Herder) ispunio je srca junaka Francuske revolucije koji su zajedno sa francuskom nacijom oslobodili sve narode svih boja pod francuskom zastavom. Entuzijazam prema ~udnim i stranim zemljama kulminirao je u poruci bratstva, jer ga je inspirisala èlja da u svakoj novoj i iznena|uju}oj “ljudskoj vrsti” dokaè staru La Brijerovu izreku: La raison est de tous les climats.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

167

Pa ipak u tom veku koji je stvorio naciju i u zemlji ~ovekoljublja moramo u}i u trag klici onoga {to se kasnije ispostavilo kao razoritelj nacija i kao uni{titelj ~ove~anstva – a to je mo} rasizma.7 Zna~ajna je ~injenica da je prvi autor koji je u Francuskoj prihvatio koegzistenciju razli~itih naroda razli~itog porekla, bio u isto vreme prvi koji je razradio odre|enu teoriju klasa. Kont de Bulenvilije, francuski plemi} koji je pisao po~etkom osamnaestog veka i ~ija su dela objavljena posmrtno, tuma~io je istoriju Francuske kao istoriju dve razli~ite nacije, od kojih je jedna, germanskog porekla, pokorila starosedeoce, “Gale”, nametnula im svoje zakone, oduzela im zemlju i naselila se kao vladaju}a klasa, “velika{i” ~ija su neograni~ena prava po~ivala na “pravu osvaja~a” i “obavezi po{tovanja koje uvek pripada ja~em”.8 Angaòvan uglavnom u traènju argumenata protiv sve ve}e politi~ke mo}i Tiers Etat i njenih zagovornika, “nouveau corps”, koje su oformili “gens de lettres et de lois”, Bulenvilije je morao da se bori i sa monarhijom, jer francuski kralj nije vi{e èleo da predstavlja velika{e kao primus inter pares, ve} naciju u celini; u njemu je, za trenutak, nova klasa u usponu na{la svog najmo}nijeg za{titnika. Da bi obnovio neosporni primat plemstva, Bulenvilije je predloìo da njegovi plemi}i poreknu zajedni~ko poreklo sa francuskim narodom, razbiju jedinstvo nacije i proglase izvornu i zato ve~nu razliku.9 Mnogo smelije nego ve}ina kasnijih branilaca plemstva, Bulenvilije je poricao bilo kakvu predodre|enu vezu sa tlom; on je dopu{tao da su “Gali” bili duè u Francuskoj, da su “Franci” bili stranci i varvari. Svoju doktrinu je zasnovao isklju~ivo na ve~nom pravu osvajanja i bez problema je tvrdio da je “Frizija prava kolevka francuske nacije”. Vekovima pre stvarnog razvoja imperijalisti~kog rasizma, sléde}i jedino unutra{nju logiku svog koncepta, on je prvobitne stanovnike Francuske smatrao domorocima u modernom smislu ili, njegovim sopstvenim terminima, “podanicima” – ne kralja, ve} svih onih ~ija je nadmo} poticala od osvajanja naroda koji }e se po pravu ro|enja zvati “Francuzima”. Bulenvilije je bio pod dubokim uticajem doktrine sila-zakon sedamnaestog veka i on je svakako bio jedan od najdoslednijih savremenih Spinozinih u~enika, ~iju je Etiku preveo i ~iji je Teolo{ko-politi~ki traktat analizirao. U njegovoj recepciji i primeni Spinozinih politi~kih ideja sila je 7 Francuski autor iz šesnaestog veka Francois Hotman, Franco-Gallia, ponekad se smatra prethodnikom rasnih doktrina osamaestog veka, kao kod Ernst Sellière, op. cit. Teophile Simar je protiv ove pogrešne koncepcije s pravom protestovao: “Hotman se ne pojavljuje kao apologet Tevtonaca, ve} kao branilac naroda koji je bio potla~en monarhijom” (Etude Critique sur la formation de la doctrine des Races au 18e et son expansion au 19e siècle, Bruxelles, 1922, p. 20). 8 Histoire de l ’Ancien gouvernement de la France, 1727, Tome I, p. 33. 9 Da je istorija grofa Bulenvilijea zamišljena kao politi~ko oru`je protiv Tiers Etat, utvrdio je Montesquieu, Esprit de Lois, 1748, XXX, chap. X.

168

IMPERIJALIZAM

pretvorena u osvajanje, a osvajanje je igralo neku vrstu jedinstvene procene prirodnih kvaliteta i prednosti ljudi i nacija. U tome moèmo otkriti prve tragove kasnijih naturalisti~kih transformacija kroz koje je doktrina sila-zakon imala da pro|e. Ovaj stav zaista potvr|uje ~injenica da je Bulenvilije bio jedan od izuzetnih slobodnih mislilaca svoga doba i da njegovi napadi na katoli~ku crkvu nisu bili motivisani samo antiklerikalizmom. Bulenvilijeova teorija, me|utim, jo{ uvek ima veze sa narodima a ne sa rasama; ona pravo superiornog naroda zasniva na istorijskom ~inu, osvajanju, a ne na fizi~koj ~injenici – iako je istorijski ~in ve} imao izvestan uticaj na prirodne osobine pokorenog naroda. Ona pronalazi dva razli~ita naroda u Francuskoj da bi ih suprotstavila novoj nacionalnoj ideji, koju je kao takvu do izvesnog stepena zastupala apsolutna monarhija u savezu sa Tiers Etat. Bulenvilije je anacionalan u vreme kada se ideja nacionalnog doìvljavala kao nova i revolucionarna, mada se jo{ nije pokazalo, kao kasnije u Francuskoj revoluciji, koliko je blisko povezana sa demokratskim oblikom vladavine. Bulenvilije je pripremao svoju zemlju za rat ne znaju}i {ta gra|anski rat zna~i. On je predstavnik mnogih plemi}a koji nisu sebe videli kao predstavnike nacije, ve} kao odvojenu vladaju}u kastu ~ija snaga ima mnogo vi{e zajedni~kog sa pripadnicima “istog dru{tvenog poloàja i situacije” nekog drugog naroda nego sa svojim zemljacima. Zapravo su ti antinacionalni trendovi izvr{ili uticaj u miljeu émigés, a kona~no su ih apsorbovale nove i izrazito rasne doktrine u kasnom devetnaestom veku. Tek kad je izbijanje Francuske revolucije nateralo veliki broj francuskih plemi}a da potraì uto~i{te u Nema~koj i Engleskoj, Bulenvilijeove ideje su pokazale koliko su korisne kao politi~ko oru`je. U me|uvremenu se odrào njegov uticaj na francusku aristokratiju, kao {to se moè videti u delima drugog konta, konta Dibua-Nanseja,10 koji je èleo da jo{ te{nje poveè francusko plemstvo sa njegovom kontinentalnom bra}om. Uo~i revolucije se taj zastupnik francuskog feudalizma osetio tako nesigurnim da se nadao “stvaranju jedne vrste Internationale aristokratije varvarskog porekla”,11 i po{to je nema~ko plemstvo bilo jedino ~iju je pomo} eventualno mogao da o~ekuje, otuda je tako|e pretpostavio da je pravo poreklo francuske nacije identi~no sa poreklom Nemaca i francuskih niìh klasa, koje, iako ne vi{e robovi, nisu bile slobodne po ro|enju ve} “affranchissement”, po milosti onih koji su slobodni po ro|enju, plemstva. Nekoliko godina kasnije francuski izgnanici zaista su poku{ali da oforme internationale aristokrata da bi ugu{ili revolt onih koje su smatrali stranim porobljenim narodom. I iako je prakti~nija strana toga poku{aja pretrpela spek10 Les Origines de l’Ancien Gouvernement de la France, de l’Allemagne et de l’Italie, 1789. 11 Seillière, op. cit., p. XXXII.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

169

takularan poraz kod Valmija, émigrés kao [arl Fransoa Dominik de Vilie, koji je oko 1800. suprotstavio “Gallo-Romains” Germanima, ili kao Vilhelm Alter, koji je deceniju kasnije sanjao o federaciji svih germanskih naroda,12 nisu priznavali poraz. Njima verovatno nikada nije palo na pamet da su zapravo izdajnici, toliko su ~vrsto bili uvereni da je Francuska revolucija “rat izme|u stranih naroda” – kao {to je to Fransoa Gizo mnogo kasnije ustvrdio. Dok je Bulenvilije, sa smirenom lako}om manje uzburkanog vremena, zasnovao prava plemstva na pravima osvajanja bez neposrednog odbacivanja same prirode druge, pokorene nacije, kont de Monlozje, jedna od pomalo sumnjivih li~nosti me|u francuskim izgnanicima, otvoreno je izrazio prezir prema tom “narodu koji se uzdigao od robova... (me{avini) svih rasa i svih vremena”.13 Vremena su se o~igledno promenila i plemi}i koji nisu vi{e pripadali pokorenoj rasi morali su tako|e da se menjaju. Napustili su staru ideju, tako dragu Bulenvilijeu i ~ak Monteskjeu, da samo osvajanje, fortune des armes, odre|uje sudbinu ~oveka. Valmi plemi}kih ideologija nastupio je kada je opat Sieje u svom ~uvenom pamfletu rekao Tiers Etat da “po{alju nazad u {ume Frankonije sve one porodice koje odràvaju apsurdnu pretenziju da su naslednici osvaja~ke rase i da }e uspeti u svojim pravima”.14 Dosta je ~udno da su od tih ranih vremena kada su francuski plemi}i u svojoj klasnoj borbi protiv buròazije otkrili da pripadaju jednoj drugoj naciji, da imaju drugo genealo{ko poreklo i da su mnogo ~vr{}e povezani sa me|unarodnom kastom nego sa tlom Francuske, sve francuske rasne teorije podràle germanizam ili barem superiornost nordijskih naroda protiv svojih sopstvenih zemljaka. Jer ako su se ljudi Francuske revolucije mentalno identifikovali sa Rimom, to nije bilo zato {to su “germanizmu” svog plemstva suprotstavili “latinizam” Tiers Etat, ve} zato {to su osetili da su oni duhovni naslednici rimskih republikanaca. To istorijsko pitanje, nasuprot plemenskoj identifikaciji plemstva, moglo bi biti jedan od uzroka koji su spre~ili “latinizam” da se pojavi kao posebna rasna doktrina. U svakom slu~aju, paradoksalno zvu~i, ali ~injenica je da }e Francuzi pre Nemaca ili Engleza insistirati na toj idée fixe germanske superiornosti.15 A ni ro|enje germanske rasne svesti posle pruskog poraza 1806, koja je bila 12 Vidi René Maunier, Sociologie Coloniale, Paris, 1932, Tome II, p. 115. 13 Montlozije je ~ak i u iznanstvu bio u bliskoj vezi sa francuskim šefom policije Fušeom,

koji mu je pomagao da popravi svoje jadno finansijsko izbegli~ko stanje. Kasnije je on sluìo kao Napoleonov tajni agent u francuskom društvu. Vidi Joseph Brugerette, Le Comte Montlosier, 1931, i Samar, op. cit., p. 71. 14 Qu’est-ce-que le Tiers Etat? (1789) objavljeno kratko pre izbijanja revolucije. Prevod citiran prema J. H. Clapham, The Abbé Siéyes, London, 1912, p. 62. 15 “Istorijski, arijevstvo ima poreklo u feudalizmu osamnaestog veka, a podrào ga je germanizam devetnaestog veka”, prime}uje Seillière, op. cit., p. II.

170

IMPERIJALIZAM

uperena protiv Francuza, nije promenilo smer rasnih ideologija u Francuskoj. êtrdesetih godina pro{log veka, Ogisten Tieri drào se jo{ uvek identifikacije klasa i rasa, i pravio razliku izme|u “germanskog plemstva” i “keltske buròazije”,16 i opet je plemi}, kont de Remiza proglasio da je evropska aristokratija germanskog porekla. Kona~no, kont de Gobino je jedno mi{ljenje, koje je ve} bilo op{teprihva}eno me|u francuskim plemstvom, razvio kao punu istorijsku doktrinu, tvrdnjom da je otkrio tajni zakon sumraka civilizacija i da je podigao istoriju do digniteta prirodne nauke. S njim je teorija rasne zavr{ila prvi i otpo~ela drugi stepen ~iji su uticaji morali da se ose}aju do dvadesetih godina ovoga veka. II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju TEORIJA RASE u Nema~koj razvila se tek kad je Napoleon porazio staru prusku vojsku. Ona svoj uspon duguje pruskim patriotima i politi~kom romantizmu vi{e nego plemstvu i njegovim zagovornicima. Nasuprot francuskom tipu teorije rase kao oru`ja za gra|anski rat i za cepanje nacije, nema~ka teorija rase je stvorena u naporu da se narod ujedini protiv strane dominacije. Njeni autori nisu traìli saveznike izvan granica, ve} su èleli da u narodu probude svest o zajedni~kom poreklu. Ovo je zapravo isklju~ilo plemstvo sa njegovim ozlogla{enim kosmopolitskim vezama – koje su, me|utim, bile manje karakteristi~ne za pruske junkere nego za ostatak evropskog plemstva; u svakom slu~aju isklju~ilo je mogu}nost ove teorije rase koja se zasnivala na pripadanju najekskluzivnijoj klasi naroda. Po{to su nema~ku teoriju rase pratili dugo sputavani napori za ujedinjenje brojnih nema~kih dràva, ona je, na svom ranom stepenu, ostala tako blisko povezana sa vi{e op{tih nacionalnih ose}anja da je dosta te{ko napraviti razliku izme|u prostog nacionalizma i jasno odre|enog rasizma. Bezazlena nacionalna ose}anja izrazila su se u onome {to mi danas znamo kao rasnu terminologiju, tako da su ~ak istori~ari koji nema~ki vid rasizma dvadesetog veka identifikuju sa osobenim jezikom nema~kog nacionalizma skloni da zamene nacizam za nema~ki nacionalizam, pomaù}i tako potcenjivanju stra{ne privla~nosti Hitlerove propagande i na druge dràve. Te posebne prilike nema~kog nacionalizma promenile su se tek kada je posle 1870. do{lo do sjedinjenja nacije i kada se nema~ki rasizam potpuno razvio, zajedno sa nema~kim imperijalizmom. Od tih ranih vremena, me|utim, preìveo je prili~an broj karakteristika koje su ostale zna~ajne za poseban nema~ki vid teorije rase. 16 Lettres sur l’histoire de France (1840).

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

171

Nasuprot Francuskoj, pruski plemi}i su osetili da je njihov interes blisko povezan sa poloàjem apsolutne monarhije i najzad su, od vremena Fridriha II, traìli da budu priznati kao zvani~ni predstavnici nacije u celini. Sa izuzetkom nekoliko godina pruskih reformi (1808-1812), prusko plemstvo nije pla{io uspon buròaske klase, koja je mo`da èlela da preuzme vlast, niti je ono moralo da se boji koalicije izme|u srednje klase i vladaju}e ku}e. Pruski kralj, do 1809. najve}i zemljoposednik, ostao je primus inter pares, uprkos svim reformatorskim naporima. Teorija rase, me|utim, razvila se izvan plemstva, kao oru`je izvesnih nacionalista koji su èleli ujedinjenje svih naroda koji govore nema~kim jezikom i zbog toga su insistirali na zajedni~kom poreklu. Oni su bili liberali u tom smislu {to su se sna`no suprotstavljali isklju~ivoj vlasti pruskih junkera. Sve dok se to zajedni~ko poreklo definisalo zajedni~kim jezikom, te{ko se moè govoriti o teoriji rase.17 Vredi primetiti da je tek posle 1814. to zajedni~ko poreklo ~e{}e opisivano u smislu “krvne veze”, ili porodi~nih veza, plemenskog jedinstva, ili neme{ovitog porekla. Definicije koje su se pojavile skoro istovremeno u pisanjima katolika Jozefa Geresa i nacionalisti~kih liberala kao {to je Ernst Moric Arnt ili F. L. Jan svedo~e o potpunom porazu nada u porast pravih nacionalnih ose}anja u nema~kom narodu. Iz neuspeha da se narod uzdigne do nacionalnog, iz nedostatka zajedni~kog istorijskog se}anja i o~igledne {iroke apatije prema sudbini u budu}nosti, rodila se prirodna privla~nost koja se obratila plemenskim instinktima kao mogu}oj zameni za ono {to je ceo svet nekad gledao kao slavu i mo} francuske dràvnosti. Organsku doktrinu istorije za koju je “svaka rasa odvojena, kompletna celina”18 izmislili su ljudi kojima su ideolo{ke doktrine nacionalnog jedinstva bile potrebne kao zamena za politi~ku dràvnost. Potisnuti nacionalizam je doveo do Arntove tvrdnje da su Nemci – koji su o~igledno poslednji razvili organsko jedinstvo – imali sre}e da budu od jednostavne, neme{ane loze, “nepatvoren narod”.19 Organske naturalisti~ke definicije naroda su izuzetno karakteristi~ne za nema~ke ideologije i nema~ki istorizam. One, me|utim, jo{ uvek nisu stvarni rasizam, jer isti ljudi koji se sluè tim “rasnim” izrazima ipak su stoèr idejama nepatvorene dràvnosti, jedinstva svih naroda. Tako u istom ~lanku u kome Jan poredi zakone naroda sa zakonima animalnog ìvota, on insistira i na iskrenoj, jednakoj pluralnosti naroda u ~ijoj potpunoj 17 Na primer u: Fridrich Schlegel Philosophische Vorlesungen aus den Jahren 1804-1806, II, 357. Isto vaì i za Ernsta Morica Arnta. Vidi Alfred P. Pundt, Arndt and the National Awakening in Germany, New York, 1935, p. 116 f. âk i Fihte, ~uveno `rtveno jagnje za teoriju rase, gotovo nikad nije prešao granice nacionalizma. 18 Joseph Goerres u Rheinischer Merkur, 1814, No. 25. 19 U Phantasien zur Berichtigung der Urteile über künftige deutsche Verfassungen, 1815.

172

IMPERIJALIZAM

mno{tvenosti ~ove~anstvo moè da se ostvari.20 A Arnt, koji }e kasnije izraziti jake simpatije prema nacionalnim oslobodila~kim pokretima Poljaka i Italijana, uzviknuo je: “Proklet bio svako ko podjarmljuje i vlada stranim narodima.”21 U onoj meri u kojoj nema~ka nacionalna ose}anja nisu bila plod nepatvorenog nacionalnog razvoja, ve} vi{e reakcija na stranu okupaciju,22 nacionalne doktrine su bile ~udno negativnog karaktera, odre|ene da stvore zid oko naroda, da budu zamena za granice koje ne bi mogle biti jasno definisane ni geografski ni istorijski. Ako je, u ranom obliku francuske aristokratije, teorija rase kori{}ena kao instrument unutra{nje podele, a ispostavilo se da je oru`je za gra|anski rat, ovaj rani oblik nema~ke rasne doktrine izmi{ljen je kao oru`je unutra{njeg nacionalnog jedinstva i ispostavilo se da je oru`je za nacionalne ratove. Kao {to bi propast francuskog plemstva, kao va`ne klase u francuskoj naciji, u~inila ovo oru`je beskorisnim da ga neprijatelji Tre}e republike nisu oìveli, tako bi za postizanje nema~kog nacionalnog jedinstva organska doktrina istorije izgubila svoj zna~aj da moderni imperijalisti~ki spletkari nisu èleli da je oìve ne bi li se dopali narodu i sakrili svoje odvratno lice pod pristojnim velom nacionalizma. To nije tako kod jednog drugog izvora nema~kog rasizma koji je, prividno udaljeniji od politi~ke scene, imao mnogo nepatvorenije drànje pod kasnijim politi~kim ideologijama. Politi~ki romantizam optuùju da je stvorio teoriju rase. Mogli bismo ga optuìti i za razne druge neodgovorne teorije. Adam Miler i Fridrih [legel su simptomati~ni za op{te poigravanje moderne misli u kojoj skoro svaka teorija moè privremeno da pusti koren. Nijedna realna stvar, nijedan istorijski doga|aj, nijedna politi~ka ideja nije bila sigurna od sveobuhvatne i sverazorne manije po kojoj bi ti prvi literati uvek mogli na}i nove i originalne mogu}nosti za nove i fascinantne ideje. “Svet mora biti romantizovan”, kao {to je to Novalis rekao, èle}i da “dâ visok smisao obi~nom, misteriozni smisao svakida{njem, dignitet nepoznatog ne~em dobro znanom”.23 Jedna od tih romantizovanih tema je bio narod, koji se u tre20 “@ivitinje iz mešanog stada nemaju stvarnu rasplodnu mo}; sli~no tome, hibridni narodi nemaju sopstveno rasplo|avanje naroda... predak ~ove~anstva je mrtav, izvorna rasa je izumrla. Zato je svaki narod koji izumire nesre}a za ~ove~anstvo... Ljudska plemenitost ne moè da se izrazi samo u jednom narodu.” U Deutsches Volkstum, 1810. Isti primer je izrazio Geres, koji je uprkos svojoj naturalisti~koj definiciji naroda (“svi ~lanovi su ujedinjeni zajedni~kom krvnom vezom”) sledio istinski nacionalni princip kad tvrdi: “Nijedna grana nema prava da vlada drugom” (op. cit. ). 21 Blick aus der Zeit auf die Zeit, 1814. Prevod citiran iz Alfred P. Pundt, op. cit. 22 “Tek kad su Austrija i Pruska pale posle uzaludne borbe, po~eo sam ja izistinski da volim Nema~ku... kako je Nema~ka podlegala osvajanju i pot~injavanju, za mene je postajala jedna i neraskidiva”, piše E. M. Arndt u svom Erinuerungen aus Schweden, 1818, p. 82. Prevod citiran iz Pundt, op. cit., p. 151. 23 “Neue Fragmentensammlung” (1798) u Schriften, Leipzig, 1929, Tome II, p. 335.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

173

nutku mogao pretvoriti u dràvu ili porodicu ili plemstvo ili bilo {ta drugo {to je slu~ajno sinulo jednom od tih intelektualaca, ili {to im je kasnije, kada su upoznali stvarnost svakodnevnog hleba – naru~io za pare neki patron.24 Zato je skoro nemogu}e prou~avati razvoj ijedne od tih teorija koje su se slobodno nadmetale, kojima devetnaesti vek tako obiluje, a da se ne nai|e na romantizam u njegovoj nema~koj formi. To {to su ti prvi moderni intelektualci zapravo pripremali nije bio toliko razvoj neke posebne teorije, ve} op{ti mentalitet modernih nema~kih u~enjaka; ovi su vi{e nego jednom dokazali da se jedva moè na}i ijedna ideologija kojoj se oni ne bi voljno podredili, ako se dovede u pitanje jedina stvarnost – koju ~ak i romanti~ar te{ko moè da previdi – stvarnost njihovog poloàja. Za ovo ~udno pona{anje romantizam je imao savr{en izgovor u svojoj neograni~enoj idealizaciji “personalnosti”, li~nosti ~ija je gola samovolja postala dokaz genija. [to god je sluìlo takozvanoj kreativnosti, to jest, potpuno samovoljnoj igri “ideja”, moglo je postati centar celokupnog pogleda na ìvot i svet. Ovaj svojstveni cinizam romanti~kog oboàvanja li~nosti omogu}io je izvesne moderne stavove me|u intelektualcima. Njih je prili~no dobro predstavljao Musolini, jedan od poslednjih naslednika ovog pokreta, kada je opisivao sebe u isto vreme kao “aristokratu i demokratu, revolucionara i reakcionara, proletera i antiproletera, pacifistu i antipacifistu”. Okrutni individualizam romanti~ara nije zna~io nikad ni{ta ozbiljnije nego da je “svako slobodan da za sebe stvori sopstvenu ideologiju”. Novo u Musolinijevom eksperimentu je bio “poku{aj da to izvede sa svom raspoloìvom energijom”.25 Zbog tog svojstvenog “relativizma” skoro moè da se previdi neposredan doprinos romantizma razvoju teorije rase. U anarhi~noj igri ~ija pravila u odre|eno vreme daju svakome pravo na makar jedno li~no i samovoljno mi{ljenje, podrazumeva se da svaka pomisao moè da se formuli{e i u datom trenutku {tampa. Mnogo karakteristi~nije od ovog haosa bilo je temeljno verovanje u li~nost kao krajnji cilj po sebi. U Nema~koj, gde se sukob izme|u plemstva i srednje klase u usponu nikad nije vodio na politi~koj sceni, oboàvanje li~nosti razvilo se kao jedino sredstvo sticanja makar jedne vrste dru{tvene emancipovanosti. Vladaju}a klasa zemlje otvoreno je pokazala svoj tradicionalni prezir prema biznisu i odbojnost prema udruìvanju sa trgovcima uprkos porastu njihovog bogatstva i zna~aja, tako da nije bilo lako na}i sredstva za zadobijanje neke vrste samopo{to24 Za romanti~ni stav u Nema~koj vidi Carl Schmitt, Politische Romantik, München,

1925.

25 Mussolini, “Relativismo e Fascismo” u Diaturna, Milano, 1924. Prevod citiran iz F. Neumann, Behemoth, 1932, pp. 462-463.

174

IMPERIJALIZAM

vanja. Klasi~ni nema~ki Bildungsroman, Wilhelm Meister, u kome junaka iz srednje klase obrazuju plemi}i i glumci jer je buròa u sopstvenoj dru{tvenoj sferi bez “li~nosti”, dovoljno svedo~i o beznade`nosti situacije. Nema~ki intelektualci, iako jedva da su zagovarali politi~ku borbu za srednju klasu kojoj su pripadali, vodili su ogor~enu i, na àlost, veoma uspe{nu bitku za dru{tveni status. âk i oni koji su pisali u odbranu plemstva, osetili su da je ipak njihov interes u pitanju ~im su do{li do dru{tvenih poloàja. Da bi u{li u takmi~enje sa pravima i osobinama dobijenim ro|enjem, formulisali su novi koncept “uro|ene li~nosti” koji je trebalo da zadobije op{te odobravanje unutar buròaskog dru{tva. Kao titula naslednika neke stare porodice, “uro|ena li~nost” se dobijala ro|enjem a ne po zasluzi. Ba{ kao {to je nedostatak zajedni~ke istorije za formiranje nacije bio ve{ta~ki prevazi|en putem naturalisti~kog koncepta organskog razvoja, tako se, u dru{tvenoj sferi, pretpostavilo da sama priroda donosi titulu kad ju je politi~ka realnost uskratila. Liberalni pisci su se uskoro hvalisali “pravim plemstvom” nasuprot otrcanim titulama barona ili drugih, koje mogu biti date ili oduzete, i tvrdili su, stoga, da prirodne privilegije, kao {to su “snaga ili genije” nijedno ljudsko delo ne moè da kopira.26 Diskriminatorska crta ovog novog dru{tvenog koncepta smesta se potvrdila. Tokom dugog perioda ~istog dru{tvenog antisemitizma, koji je uveo i pripremio otkri}e mr`nje prema Jevrejima kao politi~ko oru`je, pona{anje jevrejskih kolega razlikovalo se od pona{anja prose~nog biznismena po nedostatku “uro|ene li~nosti”, uro|enog nedostatka takta, po odsustvu unutra{nje stvarala~ke sposobnosti, uro|ene sklonosti prema trgovini, itd. U grozni~avom naporu da sakupi ne{to sopstvenog ponosa protiv kastinske arogancije junkera, ne usu|uju}i se, me|utim, da se bori za politi~ko vo|stvo, buròazija je od samog po~etka èlela da gleda s visine, ne toliko na druge klase niè od sebe, ve} jednostavno na druge narode. Najzna~ajnije u tim naporima je malo knjièvno delo Klemensa Brentana27 koje je bilo napisano za ultranacionalisti~ki klub Napoleonovih protivnika koji su se okupili 1808. pod imenom “Die Christlich-Deutche Tischgesellschaft” i koje se ~italo u klubu. U svom prefinjenom i duhovitom maniru, Brentano ukazuje na kontrast izme|u “uro|ene li~nosti”, genijalne li~nosti i “filistra”, koga odmah identifikuje sa Francuzima i Jevrejima. Tako }e nema~ka buròazija poku{ati barem drugim narodima da pripi{e sve osobine koje je plemstvo preziralo kao tipi~no buròaske – prvo Francuzima, zatim Englezima, a Jevrejima uvek. [to se ti~e misterio26 Vidi veoma interesantan pamflet protiv plemstva, liberalnog pisca Buchholza, Untersuchungen ueber den Geburtsadel, Berlin, 1807, p. 68: “Pravo plemstvo... ne moè se dati ili oduzeti, jer, kao vlast ili genije, samo sebe postavlja i po sebi postoji.” 27 Clemens Brentano, Der Philister vor, in und nach der Geschichte, 1811.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

175

znih osobina koje je “uro|ena li~nost” dobila ro|enjem, one su bile potpuno iste kao osobine koje su pravi pruski junkeri tvrdili da oni poseduju. Iako su na ovaj na~in norme plemstva doprinele usponu teorije rase, sami junkeri nisu ni{ta radili na oblikovanju ovog mentaliteta. Jedini junker toga perioda koji je razvio sopstvenu politi~ku teoriju, Ludvig fon der Marvic, nikada nije koristio rasne izraze. Po njemu, nacije deli jezik – {to je duhovna a ne fizi~ka razlika. @estoko se protivio Francuskoj revoluciji, govorio je kao Robespjer kada je do{lo do mogu}nosti agresije jedne nacije protiv druge: “Ko cilja na {irenje svojih granica, treba da se smatra nelojalnim, izdajnikom u celoj evropskoj zajednicoi jednakih dràva”.28 Adam Miler je insistirao na ~istoti porekla kao ispitu plemstva, a Haler je, tvrde}i da prirodni zakon nalaè da jaki vladaju nad slabim, pre{ao preko o~igledne ~injenice da oni koji su mo}ni vladaju onima koji su li{eni mo}i. Plemi}i su, naravno, bili puni entuzijazma kada su saznali da njihova uzurpacija vlasti ne samo da je legalna, ve} je u saglasnosti sa prirodnim zakonima, tako da je posledica buròaskih definicija bilo to {to su plemi}i tokom devetnaestog veka mnogo pa`ljivije izbegavali “mesalliance”.29 To insistiranje na zajedni~kom plemenskom poreklu kao su{tini dràvnosti, koje su formulisali nema~i nacionalisti tokom rata 1814. i posle njega, i naglasak koji su romanti~ari stavili na uro|enu li~nost i prirodno plemstvo, intelektualno su utrli put teoriji rase u Nema~koj. Iz onog prvog je iznikla organska doktrina istorije sa svojim prirodnim zakonima; iz ovog drugog se krajem veka uzdigao groteskni homunkulus tog supermena ~ija je prirodna sudbina da vlada svetom. Sve dok su i{li rame uz rame, ovi trendovi bili su samo sredstva privremenog spasa od politi~ke realnosti. îm su se stopili, oni su formirali samu osnovu za rasizam kao potpunu ideologiju. Ovo se, me|utim, nije prvo dogodilo u Nema~koj, ve} u Francuskoj i to nisu izveli intelektualci srednje klase, ve} jedan visoko nadaren i frustriran plemi}, grof de Gobino. III: Novi klju~ za istoriju GROF ARTIR DE GOBINO je 1853. objavio Essai sur l’Inégalité des Races Humaines, koji, samo nekih pedeset godina kasnije, na prelazu vekova, postade neka vrsta ud`benika istorije za teorije rasa. Prva re~enica u ~e28 “Entwurf eines Friedenspaktes” u Gerhard Ramlow, Ludwig von der Marwitz und die Anfänge konservativer Politik und Staatsauffassung in Preussen, Historische Studien, Heft 185, p. 92. 29 Vidi Sigmund Neumann, Die Stufen des preussischen Konservatismus, Historische Studien, Heft 190, Berlin 1930. Posebno pp. 48, 51, 64, 82. Za Adama Müllera vidi: Elemente der Staatskunst, 1809.

176

IMPERIJALIZAM

tvorotomnom delu – “Pad civilizacije je najupadljivija i u isto vreme najmra~nija od svih istorijskih pojava”30 – jasno pokazuje su{tinski novo i moderno interesovanje svoga autora, novo pesimisti~no raspoloènje koje proìma njegovo delo i koje je ideolo{ka snaga sposobna da ujedini sve prethodne ~inioce i konfliktna mi{ljenja. Zaista, od pamtiveka je ~ove~anstvo èlelo da sazna {to vi{e o pro{lim kulturama, palim carstvima, izumrlim narodima; ali niko pre Gobinoa nije mislo o nalaènju jednog jedinog razloga, jedne jedine sile po kojoj se sve civilizacije uvek i svuda uspinju i padaju. Izgleda da su doktrine o propasti u veoma bliskoj vezi sa teorijom rase. Svakako nije slu~ajno {to je jedan drugi rani “ube|enik u rase”, Bendàmin Dizraeli, bio podjednako fasciniran padom kulture, dok s druge strane Hegel, ~ija se filozofija u velikoj meri bavila dijalekti~kim zakonom napretka u istoriji, nikada nije bio zainteresovan za uspon i pad kultura kao takvih, niti za ijedan zakon koji bi obja{njavao smrt nacije: Gobino je precizno izloìo takav zakon. Bez uticaja darvinizma ili bilo koje druge evolucionisti~ke teorije, ovaj istori~ar se hvalisao da je uveo istoriju u porodicu prirodnih nauka, na{ao prirodne zakone svih otkri}a, redukovao sve duhovne izraze ili kulturne pojave na ne{to “{to na temelju egzaktne nauke na{e o~i mogu da vide, na{e u{i da ~uju, ruke da dodirnu”. Najvi{e iznena|uje onaj aspekt ove teorije, koja je pokrenuta u sred optimisti~kog devetnaestog veka, koji se ti~e ~injenice da je autor fasciniran padom, a jedva zainteresovan za uspon civilizacije. U vreme pisanja ove rasprave Gobino je vrlo malo razmi{ljao o upotrebi svoje teorije kao oru`ja aktuelne politike i zato je imao hrabrsoti da ocrta inherentne kobne posledice svog zakona propasti. Nasuprot [pengleru, koji prori~e samo sumrak zapadne kulture, Gobino je sa “nau~nom” precizno{}u prorekao ni{ta manje nego definitivan nestanak ~oveka – ili, njegovim re~ima, ljudske rase – sa lica zemlje. Posle ~etiri toma ponovnog ispisivanja ljudske istorije, on zaklju~uje: “ôvek dolazi u isku{enje da pripi{e ukupno trajanje od 12 do 14 hiljada godina ljudskoj vladavini nad Zemljom i ta era bi se delila u dva perioda: prvi je pro{ao i obuhvatio mladost... drugi je po~eo i svedo~i}e o silaznom putu ka starosti”. Ta~no je zapaànje da se Gobino, trideset godina pre Ni~ea, bavio problemom “décadance”.31 Me|utim, razlika je u tome {to je Ni~e imao temeljno iskustvo evropske dekadencije, po{to je pisao u vreme kad je ovaj pokret bio na vrhuncu sa Bodlerom u Francuskoj, Svinbernom u Engleskoj i Vagnerom u Nema~koj, dok je Gobino bio jedva svestan mnogostrukosti modernog taedium vitae i moè se posmatrati kao poslednji naslednik 30 Prevod citiran iz The Inequality of Human Races, translated by Adrien Collins, 1915. 31 Vidi Robert Dreyfus, “La vie et les prophéties du Comte de Gobineau”, Paris, 1905 u

Cahiers de la quinzaine, Ser. 6, Cah. 16, p. 56.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

177

Bulenvilijea i prognanog francuskog plemstva, koje se, bez psiholo{kih mr{enja, jednostavno (i s pravom) pla{ilo za sudbinu aristokratije kao kaste. S izvesnom naivno{}u, on je skoro doslovno prihvatio doktrine osamnaestog veka o poreklu francuskog naroda: burùji su potomci galsko-romanskih robova, plemi}i su potomci Germana.32 Isto to se ti~e i njegovog insistiranja na internacionalnom karakteru plemstva. Moderniji aspekt njegovih teorija otkrivan je u ~injenici da je on mo`da bio varalica (njegova francuska titula je bila vi{e nego sumnjiva), da je preterivao i natezao starije doktrine dok one ne bi postale o~igledno sme{ne – prisvajao je za sebe genealogiju koja je vodila preko skandinavskih gusara do Odina: “Ja sam, tako|e, od rase bogova.”33 Ali njegova prava va`nost sastoji se u tome {to je usred ideologija progresa on propovedao propast, kraj ~ove~anstva u laganoj prirodnoj katastrofi. Kada je Gobino otpo~eo svoje delo, u doba buròaskog kralja Luja Filipa, sudbina plemstva izgledala je zape~a}ena. Plemstvo vi{e nije trebalo da se boji pobede Teirs Etat, ona se ve} dogodila i moglo je samo da se àli. Njihova nesre}a, kako ju je izrazio Gobino, katakad je bila veoma blizu velikom o~ajanju pesnika dekadencije koji su, nekoliko decenija kasnije, pevali o krhkosti svih ljudskih stvari – les neiges d’antan, o lanjskom snegu. [to se ti~e samog Gobinoa, ovo srodstvo je dosta uzgredno; ali interesantno je zabeleìti da ~im je srodstvo ustanovljeno, ni{ta nije moglo spre~iti veoma ugledne intelektualce na prelazu veka, kao {to su Rober Drajfus u Francuskoj ili Tomas Man u Nema~koj, da Odinovog potomka uzmu ozbiljno. Davno pre no {to su se ono {to je uàsno i ono {to je besmisleno stopili u ne{to {to je sa ljudskog gledi{ta nerazumljiva me{avina, koja je za{titni znak na{eg veka, besmisleno je izgubilo mo} da ubija. Isto tako, zbog neobi~nog pesimisti~kog raspoloènja, zbog aktivnog o~ajanja poslednjih decenija veka, Gobino je stekao zakasnelu slavu. Ovo, me|utim, ne zna~i da je on li~no bio prete~a generacije “veselog plesa smrti i trgovine” (Dòzef Konrad). On nije bio ni dràvnik koji veruje u biznis niti pesnik koji slavi smrt. On je bio samo ~udna me{avina frustriranog plemi}a i romanti~nog intelektualca koji je rasizam izmislio skoro slu~ajno. To je bilo onda kada je video da ne moè jednostavno da prihvati stare doktrine dva naroda unutar Francuske i da, s obzirom na promenjene okolnosti, mora da revidira stari stav da su najbolji ljudi neizostavno u vrhu dru{tva. U tu`noj suprotnosti u odnosu na svoje u~itelje, on je morao da obja{njava za{to najbolji ljudi, plemi}i, ne mogu ~ak ni da se nadaju da }e povratiti prethodne pozicije. Korak po korak, identifikovao je pad svo32 Essai, Tome II, Book IV, p. 445. i ~lanak “Ce qui est arrivé à la France en 1870” u Europe, 1923. 33 J. Duesberg, “Le Comte de Gobineau” u Revue Générale, 1939.

178

IMPERIJALIZAM

je kaste sa padom Francuske, zatim zapadne civilizacije, a zatim celog ~ove~anstva. Tako je on do{ao do otkri}a zbog koga su mu se toliko divili kasniji pisci i biografi, da civilizacija opada zahvaljuju}i degeneraciji rase, a da rasa propada zahvaljuju}i me{anju krvi. To podrazumeva da je u svakoj me{avini nià rasa uvek dominantnija. Ova vrsta argumentacije, skoro op{te mesto posle smene vekova, nije se uklapala u doktrine progresa Gobinoovih savremenika, koji su ubrzo stekli jo{ jednu idée fixe, “preìvljavanje najprilago|enijih”. Liberalni optimizam pobedni~ke buròazije traìo je novo izdanje teorije sila-zakon, a ne klju~ za istoriju niti dokaz neizbe`ne propasti. Gobino je uzalud poku{avao da stekne {iru publiku angaùju}i se u ameri~kom pitanju ropstva i grade}i na odgovaraju}i na~in ceo sistem na temeljnom sukobu izme|u belaca i crnaca. Morao je da ~eka skoro pedeset godina da postigne uspeh me|u elitom, i tek posle Prvog svetskog rata, sa talasom filozofa smrti, njegova dela su stekla {iroku popularost.34 Ono {to je Gobino zaista traìo u politici bila je definicija i stvaranje “elite” koja bi zamenila aristokratiju. Umesto kneèva, on je predlagao “rasu kneèva”, arijevce, koji su, govorio je, u opasnosti da ih zagu{e niè, nearijevske klase demokratijom. Koncept rase omogu}io je da se organizuju “uro|ene li~nosti” nema~kog romantizma, da se defini{u kao ~lanovi prirodne aristokratije odre|ene da vlada nad svim drugima. Ako su rasa i me{avina rasa sveodre|uju}i faktori za li~nost – a Gobino nije prihvatao postojanje ~istog “porekla” – mogu}e je tvrditi da psihi~ka superiornost moè da se razvije u svakoj li~nosti, bez obzira na njenu trenutnu situaciju, da svaki izuzetan ~ovek pripada “pravim preìvelim sinovima... Merovinga”, “sinovima kraljeva”. Zahvaljuju}i rasi formira}e se elita koja moè traìti stare prerogative feudalnih porodica i to samom tvrdnjom da se ose}aju kao plemi}i; prihvatanje rasne ideologije kao takve postalo bi uverljiv dokaz da je li~nost “dobrog porekla”, da “plava krv” te~e njenim venama a da superiorno poreklo podrazumeva superiorna prava. Tako je iz jednog politi~kog doga|aja, propadanja plemstva, grof izvukao dva protivre~na zaklju~ka – propadanje ljudske rase i formiranje nove prirodne aristokratije. Ali nije doìveo da vidi prakti~nu primenu svojih u~enja, koja je razre{ila njihove unutra{nje kontradikcije – nova rasna aristokratija po~ela je zapravo da ostvaruje “neizbe`no” propadanje ~ove~anstva veoma se trude}i da ga razori. 34 Vidi izdanje francuskog ~asopisa Europe u ~ast Gobinou 1923, posebno ~lanak Clément Serpeille de Gobineau, “Le Gobinisme et la pensée moderne”. “Ipak sve do... sredine rata nisam mislio da je Essai sur les Races inspirisan plodnom hipotezom, jedinom koja je mogla da objasni izvesne doga|aje koji su se zbivali pred našim o~ima... Bio sam iznena|en kad sam primetio da je ovo skoro jednodušno mišljenje. Posle rata, primetio sam da su za skoro celu mla|u generaciju Gobinoovi radovi postali otkri}e.”

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

179

Sléde}i primer svojih prethodnika, prognanih francuskih plemi}a, Gobino je u svojoj rasnoj eliti video bedem ne samo protiv demokratije, ve} tako|e i protiv “kanaanske monstruoznosti” patriotizma.35 I po{to je Francuska jo{ uvek bila “patrie” par excellence, jer je svoju vladu – bila kraljevstvo ili carstvo ili republika – jo{ uvek zasnivala na su{tinskoj jednakosti ljudi, i po{to je, najgore od svega, bila jedina zemlja svog vremena u kojoj su ~ak i ljudi crne koè mogli da uìvaju gra|anska prava, Gobinou je bilo prirodno da dâ podr{ku ne francuskom narodu, ve} engleskom, i kasnije, posle poraza 1871, Nemcima.36 I ovaj nedostatak digniteta se ne moè nazvati slu~ajnim, ni ovaj oportunizam nesre}nom koincidencijom. Stara izreka da nema uspeha bez uspeha ra~una sa ljudima koji su nau~ili na razli~ita i proizvoljna mi{ljenja. Ideolozi koji pretenduju da imaju klju~ za realnost naterani su da menjaju i izvr}u svoja mi{ljenja o prostim stvarima prema poslednjim doga|ajima i nikada ne mogu da iza|u na kraj sa svojom stalno promenljivom hranom, realno{}u. Bilo bi apsurdno traìti pouzdanost od ljudi koji po profesiji moraju da smi{ljaju ideolo{ko opravdanje za svaku datu situaciju. Mora se priznati da je do vremena kada su nacisti, ustanovljavaju}i se kao rasna elita, otvoreno iskazali prezir prema svim narodima, uklju~uju}i Nemce, francuski rasizam bio naj~vr{}i, jer nikada nije pao u slabost patriotizma. (Ovo drànje se nije promenilo ~ak ni tokom poslednjeg rata; istina, “essence aryenne” nije vi{e bio monopol Nemaca, ve} pre Anglosaksonaca, [ve|ana i Normana, ali nacija, patriotizam i zakon jo{ uvek su se smatrali “predrasudama, fiktivnim i nominalnim vrednostima”.)37 âk je i Ten ~vrsto verovao u superiorni genij “germanske nacije”,38 a Ernst Renan je verovatno prvi suprotstavio “Semite” “arijevcima” u presudnoj division du genre humain, iako je on drào da je civilizacija velika, superiorna snaga koja razara lokalne originalnosti kao i izvorne rasne razlike.39 Cela ne35 Essai, Tome II, Book IV, p. 440 i beleška na strani 445: “Re~ patrie... povratila je svoj zna~aj tek pošto se galsko-romanski sloj uzdigao i dobio politi~ku ulogu. Sa njihovim trijumfom patriotizam je opet postao vrlina.” 36 Vidi Seillière, op. cit., Tome I: Le Comte de Gobineau et l ’Aruyanisme historique, p. 32: “U Essai Nema~ka je jedva germanska, Velika Britanija je u mnogo ve}em stepenu germanska... Svakako, Gobino je kasnije promenio mišljenje, ali pod uticajem uspeha.” Zanimljivo je primetiti da je za Selijea, koji je tokom studija postao èstoki pristalica gobinizma (“intelektualna klima na koju }e plu}a dvadesetog veka verovatno morati da se adaptiraju”) uspeh bio sasvim dovoljan razlog da Gobino iznenada revidira svoje mišljenje. 37 Moè se na}i mnoštvo primera. Citat je uzet iz Camille Siess, Impérialismes. Gobinisme en France, Paris, 1917. 38 Za Tenov stav vidi John S. White, “Taine on Race and Genius” u Social Research, February 1943. 39 Po Gobinoovom mišljenju Semiti su bili bela hibridna rasa, bastardizovana mešavinom sa crnima. Za Renana vidi Histoire Génerale et Système comparé des Langues, 1863, Part I, p. 4,503, i passim. Ista razlika u njegovim Langues Sémitiques, I,15.

180

IMPERIJALIZAM

povezana pri~a o rasi koja je tako karakteristi~na za francuske pisce posle 1870,40 ~ak i ako oni nisu rasisti u bilo kakvom striktnom smislu re~i, sledi antinacionalne, progermanske linije. Ako je dosledni antinacionalni trend gobinizma sluìo da poveè neprijatelje francuske demokratije a kasnije neprijatelje Tre}e republike sa stvarnim ili fiktivnim saveznicima izvan granica njihove zemlje, specifi~no stapanje koncepata rase i “elite” okupilo je me|unarodnu inteligenciju da se sa novim i uzbudljivim igra~kama igra na velikom igrali{tu istorije. Gobinoovi fils des rois bili su bliski ro|aci romanti~nih heroja, svetaca, genija i supermena kasnog devetnaestog veka a svi oni te{ko mogu da sakriju svoje germansko romanti~no poreklo. Karakteristi~na neodgovornost romanti~nih teorija dobila je novi podsticaj od Gobinoovih me{avina rasa, jer je ova me{avina pokazivala istorijski doga|aj iz pro{losti koji se moè pratiti u dubinama sopstvenog bi}a. Ovo zna~i da se unutarnjem iskustvu moè pridati istorijski zna~aj, da sâmo ne~ije bi}e moè postati popri{te istorije. “Otkad sam pro~itao Essai, svaki put kad neki sukob uzburka izvore moga bi}a, osetim da se nastavlja nemilosrdna bitka u mojoj du{i, bitka izme|u crnog, ùtog, bitka izme|u Semita i arijevaca”.41 Ma koliko da su zna~ajne, ova i sli~ne ispovesti koje mogu da proiza|u iz stanja svesti modernih intelektualaca, pravih naslednika romantizma, ma kakvih da se uverenja drè, ipak pokazuju su{tinsku bezazlenost i politi~ku nevinost ljudi koje bi verovatno doslovno svaka ideologija uzela pod svoje. IV: “Prava Engleza” vs. Prava ~oveka DOK JE SEME nema~ke teorije rasa posejano tokom Napoleonovih ratova, po~eci kasnijeg razvijanja te teorije u Engleskoj pojavili su se u vreme Francuske revolucije i mogu se pripisati Edmundu Berku – ~oveku koji je èstoko optuìo napredak kao “[krizu] koja je izazvala ve}e iznena|enje od svih svetskih kriza”.42 Dobro je poznat stra{an uticaj koji je njegovo delo izvr{ilo ne samo na englesku ve} i na nema~ku politi~ku misao. Ta ~injenica se, me|utim, mora naglasiti zbog sli~nosti nema~ke i engleske teorije rase nasuprot francuskom tipu. Te sli~nosti mogu se objasniti ~injenicom da su ove zemlje porazile trobojku i usled toga pokazale izvesnu diskriminatorsku tendenciju prema idejama Liberté-Egalité-Fraternité 40 To vrlo dobro izraàva Jacques Barzun, op. cit. 41 Ovaj gospodin koji iznena|uje nije niko drugi nego poznati pisac i istori~ar Elie Faure,

“Gobineau et le Problème des Races”, u Europe, 1923. 42 Reflections on the Revolution in France, 1790, Everyman’s Library Edition, New York, p. 8.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

181

kao stranim izumima. Kako je dru{tvena nejednakost bila osnov engleskog dru{tva, engleski konzervativci osetili su nemalu nelagodnost kad se do{lo do “prava ~oveka”. Prema mi{ljenjima koja su bila {iroko rasprostranjena me|u torijevcima devetnaestog veka, nejednakost je bila u engleskom nacionalnom karakteru. Dizraeli je video da su “prava Engleza bolja od prava ~oveka”, a ser Dèjmsu Stivenu je “malo stvari u istoriji [izgledalo] tako jadno kao to do kog stepena su Francuzi sebi dozvolili da se uzbu|uju oko ovih stvari”.43 To je jedan od razloga {to su oni mogli da razviju teoriju rase sa nacionalnim crtama, dok su iste teorije u Francuskoj od samog po~etka pokazivale svoje pravo antinacionalno lice. Berkov glavni argument protiv “apstraktnih principa” Francuske revolucije sadràn je u slede}oj re~enici: “Jednoobrazna politika na{eg ustava traì i potvr|uje na{e slobode kao neotu|ivo nasle|e dato nam od na{ih predaka, koje treba da bude preneto na{em potomstvu; kao posed koji posebno pripada narodu ovog kraljevstva, bez obzira na ijedno drugo op{tije ili starije pravo.” Koncept nasle|a, primenjen na samu prirodu slobode, ideolo{ka je osnova od koje je engleski nacionalizam dobijao svoju ~udnu nijansu rasnog ose}anja jo{ od Francuske revolucije. Kako je to formulisao jedan pisac srednje klase, nacionalizam je zna~io neposredno prihvatanje koncepta feudalne slobode kao ukupnog zbira privilegija nasle|enih zajedno sa titulom i zemljom. Bez kr{enja prava privilegovane klase u okviru engleske nacije, Berk je pro{irio princip tih privilegija, tako da one obuhvataju ceo engleski narod, postavljaju}i ga kao neku vrstu plemstva me|u nacijama. Odatle je crpeo prezir prema onima koji su traìli povlastice kao prava ~oveka, povlastice koje je on mislio da je shodno zahtevati jedino kao “prava Engleza”. U Engleskoj se nacionalizam razvio bez ozbiljnog napada na feudalnu klasu. To je bilo mogu}e jer je engleska vlastela, od sedamnaestog veka nadalje i u sve ve}em broju, asimilovala vi{e slojeve buròazije, tako da je ponekad ~ak i obi~an ~ovek mogao da stekne poloàj lorda. Taj proces je razvejao veliki deo uobi~ajene kastinske arogancije plemstva i stvorilo se znatno ose}anje nacije u celini; ali, uz pomo} istog simbola, feudalna shvatanja i mentalitet su mogli da uti~u na politi~ke ideje niìh klasa mnogo lak{e nego igde drugde. Tako je shvatanje nasle|ivanja prihva}eno skoro nepromenjeno i primenjeno je na celu britansku “skupinu”. Posledica ovog prisvajanja plemi}kih merila bilo je to {to je engleski tip teorije rase bio skoro opsednut naslednim teorijama i njihovim modernim ekvivalentom, eugenikom. Otkad su u~inili prakti~ne napore da uklju~e sve narode na zemlji u svoj koncept humanosti, evropske narode su iritirale velike fizi~ke razlike iz43 Liberty, Equality, Fraternity, 1873, p. 254. Za lorda Bikonsfilda (Lord Beaconsfield) vidi Benjamin Disraeli, Lord Georg Bentinck, 1853, p. 184.

182

IMPERIJALIZAM

me|u njih i naroda koje su na{li na drugim kontinentima.44 Entuzijazam osamnaestog veka prema razli~itosti u kojoj sveprisutna identi~na priroda ~oveka i razuma moè na}i izraz, pribavio je dosta tanak dokaz kao pokri}e klju~nog pitanja da li }e se hri{}ansko na~elo jedinstva i jednakosti svih ljudi, zasnovano na zajedni~kom poreklu od jednog izvornog para roditelja, sa~uvati u srcima ljudi koji su suo~eni sa plemenima koja, koliko znamo, nikad nisu sama na{la odgovaraju}i izraz ljudskog uma ili ljudske strasti u kulturnim dostignu}ima ili narodnim obi~ajima i koja su razvila humane institucije samo do veoma niskog nivoa. Taj novi problem koji se na istorijskoj sceni Evrope i Amerike pojavio uz mnogo temeljnije upoznavanje afri~kih plemena ve} je bio izazvao, posebno u Americi i nekim britanskim posedima, povratak na oblike dru{tvene organizacije za koje se mislilo da su kroz hri{}anstvo definitivno likvidirani. Ali ~ak i ropstvo, iako zapravo postavljeno na ~isto rasnu osnovu, nije dalo pre devetnaestog veka robovlasni~kim narodima svest o rasi. Tokom celog osamnaestog veka sami robovlasnici su ga smatrali privremenom institucijom i èleli da ga postepeno ukinu. Najve}i broj bi ih verovatno rekao kao Dèferson: “Drhtim kad pomislim da je Bog pravedan.” U Francuskoj, gde je problem crnih plemena nai{ao na èlju Francuza da ih asimiluju i obrazuju, veliki nau~nik Leklerk de Bufon dao je prvu klasifikaciju rasa koja je, zasnovana na evropskim narodima i klasifikuju}i sve druge prema razlikama u odnosu na njih, nau~avala jednakost putem strogih pore|enja.45 Osamnaesti vek, da upotrebimo Tokvilovu zadivljuju}e preciznu frazu, “verovao je u razli~itost rasa, ali u jedinstvo ljudske vrste.”46 U Nema~koj, Herder je odbijao da primeni “neplemenitu re~” rasa na ~oveka, a ~ak je prvi istori~ar kulture ~ove~anstva koji je koristio klasifikaciju razli~itih vrsta, Gustav Klem,47 po{tovao jo{ uvek ideju ~ove~anstva kao op{ti okvir za svoja istraìvanja. Ali stvari su bile znatno teè u Americi i Engleskoj, gde su ljudi imali da re{e problem zajedni~kog ìvljenja posle ukidanja ropstva. Sa izuzetkom Ju`ne Afrike – zemlje koja je uticala na zapadni rasizam tek posle “grabeì oko Afrike” osamdesetih – te nacije su prve nai{le na rasne probleme u prakti~noj politici. Ukidanje ropstva zao{trilo je unutra{nje sukobe umesto da na|e re{enje za postoje}e ozbiljne te{ko}e. Posebno je tako bilo u Engleskoj gde “prava Engleza” nisu bila zamenjena novom politi~kom ori44 Zna~ajan iako umereni eho ove unutrašnje zbunjenosti moè se na}i u mnogim izveštajima sa putovanja iz osamnaestog veka. Volter je mislio da je zna~ajno da napravi posebnu belešku u svom Dictionnaire Philosophique: “Videli smo, štaviše, koliko su rase koje naseljavaju ovu zemaljsku kuglu razli~ite i koliko mora da je bilo iznena|enje prvog crnca i prvog belca koji su se sreli.” (Article: Homme). 45 Histoire Naturelle, 1769-89. 46 op. cit., pismo od 15. maja 1852. 47 Allgemeine Kulturgeschichte der Menschheit, 1843-1852.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

183

jentacijom koja je mogla proklamovati prava ~oveka. Ukidanje ropstva u britanskim posedima 1834. i rasprava koja je prethodila ameri~kom gra|anskom ratu, nai{li su zato u Engleskoj na veoma konfuzno javno mnjenje koje je bilo plodno tlo za razli~ite naturalisti~ke doktrine tih decenija. Prvu od njih su zastupali poligenisti koji su, kritikuju}i Bibliju kao knjigu licemernih laì, odricali svaku vezu izme|u ljudskih “rasa”; njihovo glavno dostignu}e bilo je ukidanje ideje prirodnog zakona kao ujedinjuju}e karike svih ljudi i svih naroda. Iako nije uslovljavao predestiniranu rasnu superiornost, poligenizam je proizvoljno izolovao sve narode jedne od drugih dubokom provalijom nemogu}nosti ljudskog razumevanja i komunikacije. Poligenizam obja{njava za{to je “Istok Istok a Zapad Zapad; i nikad se to dvoje ne}e sresti”, i mnogo je pomogao da se spre~e me{ani brakovi u kolonijama i da se diskrimini{u pojedinci me{ovitog porekla. Po poligenizmu, ti ljudi nisu prava ljudska bi}a; oni ne pripadaju nijednoj odre|enoj rasi, ve} su neka vrsta ~udovi{ta ~ija je “svaka }elija popri{te gra|anskog rata”.48 Uticaj poligenizma na englesku teoriju rase pokazao se kao dugotrajan, ali u devetnaestom veku }e ga na polju javnog mnjenja ubrzo potu}i jedna druga doktrina. Ova doktrina je tako|e po{la od principa nasle|a, ali mu je dodala politi~ki princip devetnaestog veka, progres, odakle je do{la do suprotnog ali mnogo uverljivijeg zaklju~ka da ~ovek nije u vezi samo sa ~ovekom, ve} i sa animalnim ìvotom, da postojanje niìh rasa jasno pokazuje da ~oveka od ìvotinje dele samo razlike u stepenu i da mo}na bitka za egzistenciju dominira celim ìvim svetom. Darvinizam je bio posebno oja~an ~injenicom {to je sledio put stare doktrine sila-zakon. Ali dok je ta doktrina, kada su je isklju~ivo koristili aristokrati, govorila ponosnim osvaja~kim jezikom, sada je ona bila prevedena na dosta gorak jezik naroda koji je poznavao bitku za svakodnevni hleb i na svoj na~in se borio za relativnu sigurnost skorojevi}a. Darvinizam je doìveo tako velik uspeh jer je pribavio, na osnovu nasle|a, ideolo{ka oru`ja za rasnu kao i za klasnu vladavinu i mogao je da se koristi za diskriminaciju kao i protiv nje. Politi~ki govore}i, darvinizam kao takav je bio neutralan i vodio je zaista ka svim vrstama pacifizma i kosmopolitizma, kao i ka najdrasti~nijim oblicima imperijalisti~kih ideologija.49 Sedamdesetih i osamdesetih godina pro{log veka darvinizam je jo{ uvek bio skoro isklju~ivo u rukama utilitarne, antikolonijalne partije u Engleskoj. I prvi filozof evolucije, Herbert Spenser, koji je sociologiju tretirao kao deo biologije, verovao je da prirodna selekcija doprinosi evoluciji 48 A. Carthill, The Lost Dominion, 1924, p. 158. 49 Vidi Friedrich Brie, Imperialistische Strömungen in der englischen Literatur, Halle,

1928.

184

IMPERIJALIZAM

~ove~anstva i da rezultira ve~nim mirom. Za politi~ku diskusiju darvinizam je ponudio dva va`na koncepta: borbu za egzistenciju sa optimisti~kom afirmacijom neizbe`nog i automatskog “opstanka najprilago|enijih” i beskrajnim mogu}nostima koje navodno leè u evoluciji ~oveka izvan ìvotinjskog sveta, iz ~ega je krenula nova nauka “eugenika”. Doktrina nu`nog preìvljavanja najprilago|enijih (sa implikacijom da su, kona~no, “najprilago|eniji” najvi{i slojevi u dru{tvu) je izumrla kao {to je izumrla i doktrina osvajanja u trenutku kada vladaju}e klase u Engleskoj ili engleska dominacija u kolonijalnim posedima nisu vi{e bili apsolutno bezbedni i kada se javila velika sumnja da li }e oni koji su “najprilago|eniji” danas jo{ uvek biti najprilago|eniji sutra. Drugi deo darvinizma, razvoj ~oveka iz ìvotinjskih vrsta je, na àlost, preìveo. Eugeni~ari su obe}ali da }e prevazi}i problemati~ne nesigurne ta~ke doktrine opstanka, prema kojoj je nemogu}e predvideti ko }e iza}i kao najprilago|eniji ili pribaviti sredstva nacijama da razviju trajnu “prilago|enost”. Ta mogu}a konsekvenca primenjene eugenike bila je nagla{ena u Nema~koj dvadesetih kao reakcija na [penglerovu Propast Zapada.50 Proces selekcije morao je da se pretvori iz prirodne potrebe koja je radila ~oveku iza le|a u “ve{ta~ko”, svesno primenjeno psiholo{ko oru|e. Bestijalnost je uvek bila svojstvena eugenici i dosta je karakteristi~na rana primedba Ernsta Hekela da bi ubistvo iz milosr|a u{tedelo “porodici i dràvi beskorisne tro{kove”.51 Kona~no su poslednji u~enici darvinizma u Nema~koj odlu~ili da potpuno napuste polje nau~nog istraìvanja, da zaborave na traganje za karikom koja nedostaje izme|u ~oveka i majmuna i da umesto toga otpo~nu prakti~ne napore i da pretvore ~oveka u ono {to su darvinisti mislili da majmun jeste. Ali pre nego {to je nacizam, slede}i pravac svoje totalitarne politike, poku{ao da pretvori ~oveka u ìvotinju, bilo je brojnih napora da ga na strogo naslednoj osnovi proizvedu u boga.52 Ne samo Herbert Spenser, ve} svi rani evolucionisti i darvinisti “imali su tako sna`nu veru u an|eosku budu}50 Vidi, na primer, Oto Bangert, Gold oder Blut, 1927.“Zbog toga civilizacija moè biti ve~na.” p. 17. 51 U Lebenswunder, 1904, p. 128 ff. 52 Skoro vek pre nego što je evolucionizam bio ogrnut velom nauke, glasovi upozorenja prorekli su unutrašnje posledice jednog ludila, što je bilo skoro na stepenu ~iste imaginacije. Volter se, više no jednom, poigrao sa evolucionisti~kim teorijama – vidi uglavnom “Philosophie Géneralé: Métaphysique, Morale et Théologie”, Oeuvres Complets, 1785, Tome 40, p. 16 ff. – U svom Dictionnaire Philosophique, Aricle “Chaine des Etres Créés”, on piše: “Kao prvo, naša je mašta zadovoljena neprimetnim prelazom sirove materije u organizovanu stvar, biljaka u zoofite, zoofita u ìvotinje, ovih u ~oveka, ~oveka u duh, tog duha obavijenog malim eteri~nim telom u nematerijalne supstance; i... u samog Boga... Ali najsavršeniji duh koji je stvorilo vrhovno bi}e, moè li on postati Bog? Nije li beskraj izme|u Boga i njega?... Ne postoji li o~igledno praznina izme|u majmuna i ~oveka?”

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

185

nost ~ove~anstva isto kao i u majmunsko poreklo ~oveka”.53 Verovalo se da je rezultat odabranog nasle|a “nasledni genije”,54 i opet se aristokratija smatrala kao prirodni proizvod ne politike, ve} prirodne selekcije, ~iste rase. Transformisati celu naciju u prirodnu aristokratiju, ~ijom selekcijom bi se razvili primerci genija i supermena, bila je jedna od mnogih ideja koju su stvorili frustrirani liberalni intelektualci u svom snu o zameni stare vladaju}e klase novom “elitom” i to nepoliti~kim sredstvima. Krajem veka pisci su obra|ivali politi~ke teme u biolo{kim i zoolo{kim terminima kao ne{to sasvim normalno, a zoolozi su pisali “Biolo{ke aspekte na{e spoljne politike”, kao da su otkrili nepogre{iv vodi~ za politi~are.55 Svi oni su izneli nove na~ine kontrole i regulisanja “opstanka najprilago|enijih” u saglasnosti sa nacionalnim interesima engleskog naroda.56 Najopasniji aspekt ovih evolucionisti~kih doktrina je kombinovanje ideje o nasle|u sa insistiranjem na li~nom dostignu}u i individualnom karakteru, {to je bilo tako va`no za samosvest srednje klase devetnaestog veka. Srednja klasa je èlela nau~nike koji bi mogli da dokaù da su veliki ljudi, a ne aristokratija, pravi predstavnici nacije, oli~enje “genija rase”. Ti nau~nici su pribavili idealan beg od politi~ke odgovornosti kada su “dokazali” onu ranu tvrdnju Bendàmina Dizraelija da je veliki ~ovek “personifikaci53 Hayes, op. cit., p. 11. Hejz pravilno naglašava sna`nu prakti~nu moralnost svih tih ranih materijalista. On “taj neobi~ni razlaz morala od vere” objašnjava putem onoga “što su kasnije sociolozi opisali kao zaostajanje za vremenom” (p. 130). Ovo objašnjenje, me|utim, pokazuje se kao dosta slabo ako se prisetimo onih drugih materijalista koji su kao Hakel u Nema~koj ili Vaše de Lapu` u Francuskoj napustili mir nauke i istraìvanja radi propagandnih aktivnosti, koji nisu mnogo patili od tog zaostajanja za vremenom, a da su s druge strane njihovi savremenici, koji nisu bili pod uticajem njihovih materijalisti~kih doktrina, kao Bares i društvo u Francuskoj, bili veoma prakti~ni privrènici izopa~ene brutalnosti koja je brisala Francuskom tokom afere Drajfus. Iznenadni pad morala u zapadnom svetu izgleda da je manje bio izazvan autonomnim razvojem izvesnih “ideja”, koliko ozbiljnim novim politi~kim doga|ajima i novim politi~kim i društvenim problemima koji su iskrsli pred zbunjenim i zbrkanim ~ove~anstvom. 54 Takav je bio naslov popularne knjige Fr. Galtona, objavljene 1869, koja je slede}ih decenija izazvala poplavu literature na istu temu. 55 “A Biological View of Our Foreign Policy” objavio je P. Charles Michel u Saturday Review, London, February, 1896. Najva`niji radovi ove vrste su: Thomas Huxley, The Struggle for Existence in Human Society, 1888. Njegova glavna teza: pad civilizacije je nuàn samo dotle dok je broj ro|enja nekontrolisan. Benjamin Kidd, Social Evolution, 1894. John B. Crozier, History of Intelectual Development on the Lines of Modern Evolution, 1897-1901. Karl Pearson (National Life, 1901), profesor eugenike na Londonskom univerzitetu, bio je me|u prvima koji je opisao progres kao neku vrstu bezli~nog ~udovišta koje `dere sve što mu se zadesi na putu. Charles H. Harvey, The Biology of British Politics, 1904, zaklju~uje da striktnom kontrolom “borbe za ìvot” unutar nacije nacija moè postati svemo}na u neizbe`noj borbi za opstanak sa drugim ljudima. 56 Vidi posebno K. Pearson, op. cit. ali je Fr. Galton ve} izjavio: “@elim da naglasim ~injenicu da je poboljšanje prirodne nadarenosti budu}ih generacija ljudske rase u velikoj meri pod našom kontrolom” (op. cit., ed. 1892, p. XXVI).

186

IMPERIJALIZAM

ja rase, njen izabrani primerak”. Razvoj toga “genija” je na{ao svoj logi~an kraj kada je jedan drugi u~enik evolucionizma jednostavno proglasio: “Englez je Nat~ovek i istorija Engleske je istorija njegove evolucije.”57 Isto je toliko zna~ajno za englesku teoriju rase, kao {to je bilo za nema~ku, to {to je ona potekla od pisaca srednje klase a ne od plemstva, {to je ro|ena iz èlje da se pro{ire privilegije plemi}kog standarda na sve klase i {to su je hranila iskrena nacionalna ose}anja. Iz tog ugla, Karlajlove ideje o geniju i heroju su zaista vi{e bile oru`je “dru{tvenog reformatora” nego doktrine “Oca britanskog imperijalizma”, {to je zaista veoma nepravedna optu`ba.58 Njegovo oboàvanje heroja, kojim je stekao {iroku publiku i u Engleskoj i u Nema~koj, poticalo je iz istih izvora kao oboàvanje li~nosti u nema~kom romantizmu. Bilo je to isto zagovaranje i glorifikacija uro|ene veli~ine individualnog karaktera nezavisnog od svoje dru{tvene sredine. Me|u ljudima koji su uticali na kolonijalni pokret od sredine devetnaestog veka do izbijanja stvarnog imperijalizma na kraju veka nijedan nije izbegao Karlajlovom uticaju, ali nijedan ne moè biti optuèn za otvoreno ispovedanje rasizma. Sam Karlajl, u eseju “Crna~ko pitanje”, razmatra mogu}nosti da se Antilima pomogne da stvore sopstvene “heroje”. ârls Dilk, ~ija se Ve}a Britanija (1869) katkad uzima kao po~etak imperijalizma,59 bio je napredni radikal koji je glorifikovao engleske koloniste kao deo britanske nacije, protiv onih koji bi na njih gledali s visine a na njihove zemlje kao na puke kolonije. D`. R. Sili, ~ija je Ekspanzija Engleske (1883) za manje od dve godine prodata u 80.000 primeraka, jo{ uvek po{tuje Induse kao strani narod i jasno ih deli od “varvara”. âk se i Frod, ~ije je divljenje prema Burima, prvom belom narodu koji se bio o~ito adaptirao na plemensku filozofiju rasizma, mo`da bilo sumnjivo, suprotstavio priznavanju prevelikih prava Ju`noj Africi jer bi “samouprava u Ju`noj Africi zna~ila da evropski kolonisti vladaju doma}im stanovni{tvom, a to nije samouprava”.60 Potpuno isto kao u Nema~koj, engleski nacionalizam je rodila i u zna~ajnoj meri stimulisala srednja klasa koja se nikad nije potpuno emancipovala od plemstva i usled toga je stvorila prvu klicu teorije rase. Ali za razliku od Nema~ke, kojoj je zbog nedostatka jedinstva bio potreban ideolo{ki zid da zameni istorijske i geografske ~injenice, britanska ostrva su prirodnim granicama potpuno odvojena od okolnog sveta, a Engleska kao nacija morala je da izmisli teoriju jedinstva za narod koji je ìveo u {iroko rasutim kolonijama preko mora, odvojen od mati~ne zemlje hiljadama mi57 Testament of John Davidson, 1908. 58 C. A. Bodelsen, Studies in Mid-Victorian Imperialism, 1924, p. 22 ff. 59 E. H. Damce, The Victorian Illusion, 1928.“Imperijalizam po~inje knjigom ...

Dilkovom Ve}om Britanijom.” 60 “Dve lekcije o Ju`noj Africi” u Short Studies on Great Subjects, 1867-1882.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

187

lja. Jedina karika me|u svim tim ljudima bilo je zajedni~ko poreklo, zajedni~ka ba{tina, zajedni~ki jezik. Otcepljenje Sjedinjenih Dràva pokazalo je da ove karike po sebi ne garantuju dominaciju; i ne samo u Americi, druge kolonije su tako|e, iako ne istom èstinom, pokazale jake tendencije da razviju ustavne karakteristike razli~ite od onih u mati~noj zemlji. Da bi spasao ove ranije britanske gra|ane, Dilk je, pod uticajem Karlajla, govorio o “Saksonstvu”, i izgledalo je da je ta re~ u stanju da povrati ~ak i narod Sjedinjenih Dràva, kome je posve}ena jedna tre}ina njegove knjige. Po{to je bio radikal, Dilk je mogao da se pretvara da rat za nezavisnost nije bio rat me|u nacijama, ve} engleski oblik gra|anskog rata osamnaestog veka, u kome je on sa zaka{njenjem drào stranu republikancima. Ovde leì jedan od razloga iznena|uju}e ~injenice da su dru{tveni reformatori i radikali bili osniva~i nacionalizma u Engleskoj: èleli su da sa~uvaju kolonije, ne samo zato {to su mislili da su one nu`ni odu{ak za niè klase, zapravo su èleli da zadrè uticaj koji su na mati~nu zemlju vr{ili ovi radikalniji sinovi britanskih ostrva. Ovaj motiv je jak kod Froda, koji je èleo da “zadrì kolonije jer je mislio da je mogu}e da u njima reprodukuje jednostavnije stanje dru{tva i plemenitiji na~in ìvota nego {to je bilo mogu}e u industrijskoj Engleskoj”61 i to je imalo kona~an uticaj na Silijevu Ekspanziju Engleske: “Kad se naviknemo da razmi{ljamo o ukupnoj Imperiji i kad je celu nazovemo Engleska, vide}emo da su tu tako|e i Sjedinjene Dràve.” Za {ta god da su kasniji politi~ki pisci upotrebljavali “Saksonstvo”, ono u Dilkovom delu ima to izvorno politi~ko zna~enje nacije koju nije vi{e na okupu dràla ograni~ena zemlja. “Ideja koja je tokom celog mog putovanja bila moj drug i vodi~ – klju~ kojim se otvaraju skrivene stvari stranih novih zemalja – je ideja o veli~anstvenosti rase koja obavija zemlju i mo`da je predodre|ena da je kona~no prekrije” (predgovor). Zajedni~ko poreklo, nasle|e, “veli~anstvenost rase” nisu za Dilka bili ni fizi~ke ~injenice niti klju~ za istoriju, ve} preko potreban vodi~ u postoje}em svetu, jedina pouzdana karika u beskrajnom prostoru. Po{to su se engleski kolonisti rasprostrli po celom svetu, ispostavilo se da je najopasniji koncept nacionalizma, ideja “nacionalne misije”, bio posebno jak u Engleskoj. Iako se nacionalna misija kao takva dugo razvijala bez primese rasnih uticaja, u svim zemljama gde su narodi teìli nacionalnoj dràvi ona je kona~no dokazala da je u veoma bliskom srodstvu sa rasnom idejom. Citirani engleski nacionalisti mo`da su razmatrali grani~ne slu~ajeve u svetlu kasnijeg iskustva. Sami po sebi nisu naneli vi{e {tete nego Ogist Kont kada je u Francuskoj izrazio nadu u ujedinjeno, organizovano, obnovljeno ~ove~anstvo pod vo|stvom – présidence – Francuske.62 Oni ne odustaju od ideje ~ove~anstva, iako misle da je Engleska nadmo}ni 61 C. A. Bodelsen, op. cit., p. 199. 62 U Discours sur l’Ensemble de Positivisme, 1848, p. 384 ff.

188

IMPERIJALIZAM

garant za humanost. Ne mogu da se uzdrè da ne prenaglase ovaj nacionalisti~ki koncept zbog toga {to je u njega ugra|en raspad veze izme|u tla i ljudi koji je sadràn u ideji o misiji, raspad koji za englesku politiku nije bio propagandna ideologija ve} neosporna ~injenica sa kojom je svaki dràvnik morao da ra~una. Ono {to ih potpuno deli od kasnijih rasista jeste ~injenica da se niko od njih nikada nije bavio diskriminacijom drugih naroda kao niìh rasa, pa makar samo iz razloga {to su zemlje o kojima su govorili, Kanada i Australija, bile skoro prazne i nisu imale ozbiljan populacioni problem. Tako je, ne slu~ajno, prvi engleski dràvnik koji je stalno isticao svoju veru u rase i rasnu superiornost kao presudni ~inilac istorije i politike bio ~ovek koji je, bez posebnog interesa za kolonije i engleske koloniste – “kolonijalni mrtvi teret kojim mi ne rukovodimo” – èleo da pro{iri englesku imperijalnu snagu na Aziju i, zaista, silom oja~ao poziciju Velike Britanije u jedinoj koloniji sa kriti~nom populacijom i kulturnim problemom. Bendàmin Dizraeli je kraljicu Engleske na~inio imperatorkom Indije, on je bio prvi engleski politi~ar koji je Indiju gledao kao ugaoni kamen imperije i koji je èleo da prese~e veze koje su spajale engleski narod sa kontinentom.63 Stoga je on postavio jedan od kamena-temeljaca fundamentalnoj promeni u engleskoj vladavini u Indiji. Ovom kolonijom su vladali sa uobi~ajenom grubo{}u osvaja~a – ljudi koje je Berk nazivao “kr{iocima zakona u Indiji”. Sada je trebalo da ona dobije pa`ljivo planiranu upravu koja je ciljala na uspostavljanje stalne vladavine putem administrativnih mera. Ovaj eksperiment je doveo Englesku veoma blizu opasnosti na koju je Berk upozoravao, naime da bi “kr{ioci zakona u Indiji” mogli postati “zakonodavci za Englesku”.64 Jer su svi oni za koje “u istoriji Engleske nije bilo poduhvata kojim bismo mogli vi{e da se ponosimo... nego {to je to uspostavljanje indijske imperije”, dràli da su sloboda i jednakost “velika imena male stvari”.65 Politika koju je uveo Dizraeli zna~ila je da se u stranoj zemlji uspostavlja ekskluzivna kasta kojoj je jedina funkcija bila vladavina a ne kolonizacija. Za realizaciju ove koncepcije, ~ije ispunjenje Dizraeli nije doìveo, rasizam bi zaista bio preko potrebno oru|e. Ona je zasenila prete}u trans63 “Vlast i uticaj moèmo vršiti u Aziji; stoga onda, u Zapadnoj Evropi” (W. F. Monypenny i G. E. Buckle, The Life of Benjamin Disraeli, Earl of Beaconsfield, New York, 1929, II, 210. ) Ali “ako ikada Evropa zbog svoje kratkovidosti padne u inferiorno stanje iscrpljenosti, Englesku ~eka divna budu}nost.“(Ibid., I, Book IV, chap. 2). Jer “Engleska nije više puka evropska sila... ona je realno više azijska sila nego evropska. (Ibid., II, 201). 64 Burke, op. cit., p. 42-43: “Vlast donjeg doma... je zaista velika, i mo`da }e mo}i dugo da ~uva svoju veli~inu... i o~uva}e je sve dok prekršioca zakona u Indiji bude mogla da spre~ava da postane tvorac zakona za Englesku.“ 65 Ser James F. Stephen, op. cit., p. 253 and passim; vidi tako|e njegov ~lanak “Foundations of the Government of India”, 1883, u The Nineteenth Century, LXXX.

TEORIJA RASE PRE RASIZMA

189

formaciju nacije u “~istu rasu prvoklasne organizacije” koja je sebe smatrala “prirodnom aristokratijom” – da ponovimo Dizraelijeve sopstvene re~i.66 Ovo {to smo tako dugo pratili bila je pri~a o jednom na~inu mi{ljenja u kome tek sada, posle svih ovih stra{nih iskustava na{eg vremena, vidimo ranu zoru rasizma. Ali, iako je rasizam oìveo elemente rasnog mi{ljenja u svakoj zemlji, nismo se bavili istorijom jedne ideje obdarene nekom “imanentnom logikom”. Teorija rase je bila izvor argumenata podesnih za razli~ite politi~ke sukobe, ali nikada nije imala bilo kakvu vrstu monopola na politi~ki ìvot pojedinih nacija, ona je zao{trila i crpla postoje}e sukobljene interese ili postoje}e politi~ke probleme, ali nikada nije stvorila nove konflikte niti proizvela nove kategorije politi~kog mi{ljenja. Rasizam je izbio iz iskustava i politi~kih konstelacija koji su bili jo{ uvek nepoznati i bili bi potpuno strani ~ak i takvim zagovornicima “rase” kakvi su Gobino i Dizraeli. Postoji ~itava provalija izme|u ljudi briljantnih i spretnih zamisli i ljudi brutalnih dela i aktivne bestijalnosti, provalija koju nijedno intelektualno obja{njenje ne moè da premosti. Vrlo je verovatno da bi razmi{ljanje u kategorijama rase nestalo u svoje vreme, zajedno sa drugim neodgovornim mi{ljenjima devetnaestog veka, da “grabe` oko Afrike” i nova era imperijalizma nisu izloìli zapadno ~ove~anstvo novim i {okantnim iskustvima. Imperijalizam bi za nu`nu posledicu imao pronalazak rasizma kao jedino mogu}e “obja{njenje” i opravdanje za svoja dela, ~ak i da teorija rasa nikad nije postojala u civilizovanom svetu. Po{to je, me|utim, postojala teorija rasa, pokazalo se da ona pruà ogromnu pomo} rasizmu. Sâmo postojanje jedne teorije koja se moè pohvaliti izvesnom tradicijom posluìlo je da se sakriju destruktivne sile nove doktrine koja bi bez tog prividnog po{tovanja nacionalnog ili tobo`njeg odobravanja tradicije mo`da pokazala kako je potpuno nespojiva sa zapadnim politi~kim i moralnim normama pro{losti, ~ak i pre nego {to joj je bilo dozvoljeno da razori me|usobno uvaàvanje zakona i institucija evropskih naroda.

66 Za Dizraelijev rasizam uporedi poglavlje III.

SEDMO POGLAVLJE:

Rasa i birokratija

D

VE NOVE tehnike politi~ke organizacije i vladavine nad stranim narodima otkrivene su u prvim decenijama imperijalizma: rasa, kao princip dràvne politike, i birokratija, kao princip strane dominacije. Bez rase kao zamene za naciju grabe` oko Afrike i ulaga~ka groznica su mogli ostati sasvim nesvrhoviti “ples smrti i trgovine” (Dòzef Konrad) kao u svim poterama za zlatom. Bez birokratije kao zamene za vladu, britansko posedovanje Indije je moglo da se potpuno prepusti bezobzirnosti “kr{ioca zakona u Indiji” (Berk) i ne bi se menjala politi~ka klima celokupne ere. Obe tehnike otkrivene su zapravo na Crnom kontinentu. Rasa je postala nu`no obja{njenje za ljudska bi}a koja nijedan Evropljanin ili civilizovan ~ovek nije mogao da razume i ~ija je ljudskost toliko upla{ila i ponizila doseljenike da oni vi{e nisu èleli da pripadaju istoj ljudskoj vrsti. Rasa je bila burski odgovor na sveobuhvatnu monstruoznost Afrike – ceo kontinent naseljen i prenaseljen divljacima – i obja{njenje ludila koje ih je obuzelo i prosvetlilo kao “munja na vedrom nebu: ’Istrebite sve zveri’.”1 Taj odgovor je rezultirao najgroznijim masakrima u skorijoj istoriji, Berovim istrebljenjem hotentotskih plemena, divljim ubijanjem koje je po~inio Karl Peters u nema~koj Ju`noj Africi, desetkovanjem miroljubivog stanovni{tva Konga – koje je sa 20 do 40 miliona smanjeno na 8 miliona ljudi; i, kona~no, mo`da najgore od svega, rezultiralo je trijufalnim uvo|enjem tih sredstava pokoravanja u svakodnevnu, uglednu spoljnu politiku. Koja bi glava civilizovane dràve ikada ranije izrekla strogu opomenu Vilhelma II nema~kom ekspedicionom kontingentu koji se borio da ugu{i bokserski ustanak 1900: “Ba{ kao {to su Huni pre hiljadu godina, pod Atilinim vo|stvom, stekli ugled po kome jo{ uvek ìve u istoriji, tako moè nema~ko ime postati poznato u Kini da se nijedan Kinez nikada vi{e ne usudi da popreko pogleda Nemca.”2 Dok je rasa, bilo kao doma}a ideologija u Evropi, bilo kao nu`no obja{njenje poraznih iskustava, uvek privla~ila najgore elemente u zapadnoj civilizaciji, birokratiju je otkrio i prvi joj se priklonio, najbolji i ponekad ~ak 1 Joseph Conrad, “Heart of Darkness” u Youth and Other Tales, 1902, je delo koje najbolje osvetljava stvarno rasno iskustvo u Africi. 2 Citirano iz Carlton J. Hayes, A Generation of Materialism, New York, 1941, p. 338. – Naravno da je još gori slu~aj Leopolda II Belgijskog, odgovornog za najcrnje stranice istorije Afrike. “Postojao je samo jedan ~ovek koji se moè optuìti za zlo~ine koji su smanjili doma}e stanovništvo (Konga) od izme|u 20 i 40 miliona 1890. godine na 8 500 000 1911 – Leopold II.” Vidi Selwyn James, South of the Congo, New York, 1943, p. 305.

RASA I BIROKRATIJA

191

najjasnovidiji sloj evropske inteligencije. Administrator koji je vladao putem izve{taja3 netrpeljivije i tajnovitije nego ijedan orijentalni despot, izrastao je iz tradicije vojne discipline usred grubih i bezakonitih ljudi; dugo je on ìveo po ~asnom, ùdnom de~a~kom idealu modernog viteza u sjajnom oklopu koji je poslan da za{titi bespomo}an i primitivan narod. I on je ispunjavao taj zadatak, bolje ili gore, sve dok se kretao u svetu u kojem je vladalo staro “trojstvo – rat, trgovina i gusarenje” (Gete), a ne u komplikovanoj igri dalekose`nih investicionih politika, igri koja je zahtevala dominaciju jednog naroda, ne kao ranije radi sopstvenog bogatstva, ve} zbog bogatstava neke druge zemlje. Birokratija je bila organizator velike igre ekspanzije u kojoj se svaka oblast smatrala stepenicom za budu}e me{anje i svaki narod instrumentom budu}ih osvajanja. Iako se na kraju pokazalo da su rasizam i birokratija me|usobno povezani na mnogo na~ina, oba su otkrivena i razvijana nezavisno. Niko ko je na ovaj ili onaj na~in bio uklju~en u njihovo savr{enstvo nije shvatio sve mogu}nosti akumulacije vlasti i destrukcije koje je sama ta kombinacija davala. Lord Kromer, koji se u Egiptu pretvorio od obi~nog britanskog chargé d’affaires u imperijalnog birokratu, nije ni sanjao o kombinovanju uprave sa masakrom (“masakri kolonijalne vlasti” kako je to Karthil bez uvijanja rekao ~etrdeset godina kasnije), kao {to rani fanatici u Ju`noj Africi nisu razmi{ljali o organizovanju masakra radi uspostavljanja definisane, rasne dràvne zajednice (kao nacisti u logorima smrti). I: Fantomski svet Crnog kontinenta DO KRAJA pro{log veka razvila su se dva izuzetno uspe{na vida kolonijalnih poduhvata pomorskih evropskih naroda: osnivanje novih naselja, na novo prona|enim i retko naseljenim teritorijama gde su usvojene zakonske i politi~ke institucije mati~ne zemlje; osnivanje luka i trgovinskih stanica u poznatim iako egzoti~nim zemljama, u sred stranih naroda, stanica ~ija je jedina funkcija bila da olak{aju nikad sasvim mirnu razmenu svetskog blaga. Kolonizacija se zbila u Americi i Australiji, na dva kontinenta bez sopstvene kulture i istorije koji su pali u ruke Evropljanima. Trgovinske stanice su bile karakteristi~ne za Aziju, u kojoj Evropljani vekovima nisu pokazivali ambiciju da trajno vladaju ili nameru da pokoravaju, desetkuju doma}e stanovni{tvo i stalno se nasele.4 Oba vida preko3 Vidi opis “Indian system of government by reports”, A. Carthill, The Lost Dominion, 1924, p. 70. 4 Va`no je imati na umu da su kolonizaciju Amerike i Australije pratili srazmerno kratki periodi okrutne likvidacije zbog slabe brojnosti uro|enika, dok je “za razumevanje geneze modernog ju`noafri~kog društva od velike va`nosti to {to zemlja izvan granice Rta nije bila

192

IMPERIJALIZAM

morskih poduhvata odvijala su se sporo, nepokolebljivo, skoro ~etiri veka, tokom kojih su naseljenici postepeno postigli nezavisnost, a u posedovanju trgovinskih stanica smenjivale su se nacije u zavisnosti od svoje relativne slabosti ili snage u Evropi. Jedini kontinent koji Evropa nije dotakla tokom svoje kolonijalne istorije bio je tamni kontinent Afrike. Njene severne obale, naseljene arapskim narodima i plemenima, bile su dobro poznate i pripadale su sferi evropskog uticaja, na ovaj ili onaj na~in, od anti~kih dana. Prenaseljene da bi privukle doseljenike, i isuvi{e siroma{ne da bi bile eksploatisane, ove oblasti su pretrpele sve vrste vladavina i anarhi~nog nemara ali, dosta ~udno, nikad – posle pada egipatskog carstva i razaranja Kartagine – nisu postigle pravu nezavisnost i pouzdanu politi~ku organizaciju. Istina, evropske zemlje su poku{avale s vremena na vreme da dopru izvan Mediterana, da uspostave svoju vlast nad arapskim zemljama i nametnu hri{}anstvo muslimanskim narodima, ali nikada nisu poku{ale da severnoafri~ke teritorije tretiraju kao prekomorske posede. Naprotiv, ~esto su poku{avale da ih inkorporiraju u ~vrstu mati~nu zemlju. Ova vekovna tradicija, koju su u skorije vreme jo{ uvek po{tovale Italija i Francuska, razbijena je osamdesetih godina, kada je Engleska oti{la u Egipat da {titi Suecki kanal bez namere da ga osvoji ili inkorporira. Poenta nije u tome {to je Egiptu bila naneta nepravda, ve} u tome {to Engleska (nacija koja ne leì na obalama Mediterana) slu~ajno nije bila zainteresovana za Egipat kao takav, ve} joj je on bio potreban samo zbog blaga koje se nalazilo u Indiji. Dok je imperijalizam pretvorio Egipat od zemlje za kojom se nekad ~eznulo radi nje same u vojnu bazu za Indiju i u oslonac za dalju ekspanziju, u Ju`noj Africi se dogodilo upravo suprotno. Od sedamnaestog veka zna~aj Rta Dobre Nade zavisio je od Indije, centra kolonijalnog bogatstva; svakoj naciji koja je tamo uspostavila trgovinske baze bile su potrebne pomorske stanice na Rtu, koji je bio napu{ten kada je trgovina u Indiji ukinuta. Krajem osamnaestog veka britanska Isto~noindijska kompanija porazila je Portugaliju, Holandiju i Francusku i zadobila trgovinski monopol u Indiji; sasvim prirodno sledilo je zaposedanje Ju`ne Afrike. Da je imperijalizam jednostavno nastavio stare trendove kolonijalne trgovine (koja se tako ~esto me{a sa imperijalizmom), Engleska bi ukinula svoje pozicije u Ju`noj Africi otvaranjem Sueckog kanala 1869.5 Iako danas Ju`na Afrika pripada Komonveltu, ona se uvek razlikovala od drugih dominiona. Nedostajao je glavni preduslov za kona~no naseljavanje, plodnost i slaba nasenezauzeta zemlja kakva je leàla pred australijskim naseljenicima. To je bila ve} naseljena oblast, naseljena velikim Bantu stanovništvom”. Vidi C. W. de Kiewiet, A History of South Africa, Social and Economic (Oxford, 1941), p. 59. 5 “âk 1884. Britanska vlada je bila još uvek voljna da umanji svoju vlast i uticaj u Ju`noj Americi”. (De Kiewiet, op. cit., p. 113).

193

RASA I BIROKRATIJA

ljenost, a sâm trud po~etkom devetnaestog veka da se u nju naseli 5.000 nezaposlenih Engleza pokazao se kao bezuspe{an. Ne samo da su tokom celog devetnaestog veka reke emigranata stalno izbegavale Ju`nu Afriku, ve} je to bio jedini dominion iz kojeg se neprestana reka emigranata brzo vra}ala u Englesku.6 Ju`nu Afriku, koja je postala “rasadnik kulture imperijalizma” (Dems), nikada nisu traìli najradikalniji engleski branitelji “Saksonstva”, i ona nije figurirala u vizijama najromanti~nijih engleskih sanjara o azijskoj imperiji. To samo pokazuje da je stvarni uticaj preimperijalisti~kih kolonijalnih poduhvata i prekomorskih naseobina bio neznatan na razvoj samog imperijalizma. Da je kolonija na Rtu ostala unutar okvira preimperijalisti~ke politike, bila bi napu{tena u trenutku kada je zapravo dobila op{ti zna~aj. Iako bi sama otkri}a zlatnih rudnika i polja dijamanata sedamdesetih i osamdesetih godina pro{log veka imala male posledice (da to slu~ajno nije odigralo ulogu katalizatora za imperijalisti~ke snage), treba zabeleìti da je zahtev imperijalista za trajnim re{avanjem problema suvi{nog novca po~etno bio motivisan trkom za najsuvi{nijom sirovinom na zemlji. Zlato jedva da je imalo ikakvo mesto u ljudskoj proizvodnji i bezna~ajno je u pore|enju sa gvo`|em, ugljem, naftom i gumom; umesto toga, ono je najstariji simbol ~istog bogatstva. Po svojoj beskorisnosti u industrijskoj proizvodnji ono ima ironi~ne sli~nosti sa suvi{no{}u novca kojim je finansirano kopanje zlata i sa suvi{no{}u ljudi koji su ga kopali. Na pretenziju imperijalista da su na{li stalni spas za dekadentno dru{tvo i zastarelu politi~ku organizaciju, ono je dodalo sopstvenu pretenziju na ve~nu stabilnost i nezavisnost od svih funkcionalnih determinanti. Bilo je zna~ajno {to je dru{tvo, spremno da raskine sa svim tradicionalnim apsolutnim vrednostima, po~elo da traì apsolutnu vrednost u svetu ekonomije gde ona zaista nije i ne moè da postoji, po{to je tu sve po definiciji funkcionalno. Ova 6 Slede}a tabela britanskog useljavanja i iseljavanja iz Ju`ne Afrike izme|u 1924. i 1928. pokazuje da su Englezi bili skloniji od drugih doseljenika da napuste zmelju i, sa jednim izuzetkom, svake godine se pokazivalo da ve}i broj Britanaca napušta zemlju nego što ih se useljava: Godina Britanska Ukupna Britanska Ukupna imigracija imigracija emigracija emigracija

1924 1925 1926 1927 1928

3 724 2 400 4 094 3 681 3 285 ——— 17 184

5 265 5 426 6 575 6 595 7 050 ——— 30 911

5 275 4 019 3 512 3 717 3 409 ——— 19 932

5 857 4 483 3 799 3 988 4 127 ——— 22 254

Ove brojke su citirane iz Leonard Barnes, Caliban in Afrika. An Impression of Colour Madness, 1931, p. 59, note.

194

IMPERIJALIZAM

iluzija o apsolutnoj vrednosti u~inila je da proizvodnja zlata od najstarijih vremena bude posao avanturista, kockara, kriminalaca, elemenata van granica normalnog, zdravog dru{tva. Novost u ju`noafri~koj poteri za zlatom je bilo to {to ovde lovci na sre}u nisu bili strogo izvan civilizovanog dru{tva ve}, naprotiv, vrlo jasno, nuzproizvod ovog dru{tva, neizbe`ni ostatak kapitalisti~kog sistema; oni su ~ak bili predstavnici ekonomije koja je nemilosrdno proizvodila suvi{nost ljudi i kapitala. Suvi{ni ljudi, “boemi ~etvrtog kontinenta”,7 koji su se sjurili na Rt, jo{ uvek su imali mnogo zajedni~kog sa starim avanturistima. Oni su tako|e osetili ono “Odvezi me negde isto~no od Sueca gde je najbolje nalik na najgore, / Gde nema deset zapovesti, gde moè u ~oveku da se probudi è|.” Nisu se oni razlikovali zbog svoje moralnosti ili nemoralnosti, ve} pre zbog toga {to odluka da se pridruè ovoj gomili “svih nacija i boja”8 nije vi{e zavisila od njih; oni nisu iskora~ili iz dru{tva, ve} ih je ono ispljunulo, oni nisu preduzeli ni{ta izvan dozvoljenih granica civilizacije, ve} su jednostavno bili `rtve bez upotrebe ili funkcije. Njihov jedini izbor bio je negativan, odluka da se ne pridruè radni~kim pokretima, u kojima su najbolji od suvi{nih ljudi ili onih koji su bili upla{eni suvi{no{}u uspostavili neku vrstu kontradru{tva kroz koje ljudi mogu na}i povratak u humani svet drugarstva i svrhovitosti. Oni nisu bili sopstveno delo, oni su bili ìvi simboli onog {to im se dogodilo, ìve apstrakcije i simboli apsurdnosti ljudskih institucija. Nisu bili individualisti kao stari avanturisti, bili su senke doga|aja s kojima nisu imali nikakve veze. Kao g. Kurc u Konradovom Srcu tame, oni su bili “{uplji do srì”, “bezobzirni bez sr~anosti, pohlepni bez smelosti i okrutni bez hrabosti”. Nisu ni u {ta verovali i “mogli su (sebe) navesti da veruju u bilo {ta – bilo {ta”. Izba~eni iz sveta ustaljenih dru{tvenih vrednosti, bili su prepu{teni sami sebi, a jo{ uvek nisu imali za {ta da se uhvate osim, tu i tamo, za mrvu talenta koja bi ih ~inila opasnim, kao Kurca, ako bi im ikada bilo dozvoljeno da se vrate u domovinu. Jer jedini talenat koji je mo`da mogao da pupi u njihovim praznim du{ama bio je dar fascinacije koji ~ini “izvanrednog vo|u ekstremisti~ke partije”. Talentovaniji su bili pokretna otelovljenja ogor~enosti kao Karl Peters (mogu}i model za Kurca), koji je otvoreno priznao da je “bio sit da ga ra~unaju me|u parije i da je èleo da pripada rasi gospodara”.9 Ali, talentovani ili ne, svi su bili “spremni na sve, od ube|ivanja i izbacivanja do dragovoljnog ubistva”, za njih su bli`nji bili “ovako ili onako samo mu{ica u letu”. Oni su doneli ili su brzo nau~ili kôd pona{anja koji je odgovarao tipu ubica koji se stvarao i za koga je jedini neoprostiv greh to da izgubi samokontrolu. 7 J. A. Froude, “Leaves from a South African Journal” (1874) u Short Studies on Great Subjects, 1867-1882, Vol. IV. 8 Ibid. 9 Citirano iz Paul Ritter, Kolonien im deutschen Schrifttum, 1936, predgovor.

RASA I BIROKRATIJA

195

Bilo je, sigurno, autenti~ne gospode me|u njima, kao gospodin Dòns iz Konradove Pobede, koji je iz dosade bio spreman da po svaku cenu u|e u “svet hazarda i avanture”, ili kao g. Hejst, koji je bio opijen prezirom prema svemu ljudskom dok nije potonuo kao “otkinut list... nikada se ne uhvativ{i ni za {ta”. Njih je neodoljivo privla~io svet u kome je sve {ala, koji ih moè nau~iti “Velikoj [ali”, to jest “ve{tini o~aja”. Savr{eni dèntlmen i savr{eni nitkov upoznavali su se u “velikoj divljoj dùngli bez zakona”, i na{li su “kako se dobro slaù, sa svojim ogromnim razli~itostima, sa identi~nim du{ama razli~ito preru{enim”. Mi smo videli pona{anje visokog dru{tva tokom Drajfusove afere i gledali smo kako Dizraeli otkriva dru{tvenu vezu izme|u poroka i zlo~ina; ovde, isto tako, imamo u su{tini pri~u o visokom dru{tvu koje se zaljubljuje u sopstveno podzemlje i o kriminalcu koji se ose}a unapre|en kada sa civilizovanom hladno}om, uz izbegavanje “nepotrebnog napora” i zbog lepog vaspitanja, njemu biva dozvoljeno da stvara pokvarenu, rafiniranu atmosferu oko svojih zlo~inâ. Ta rafiniranost, sam kontrast izme|u brutalnosti zlo~ina i manira u kojem su izvedeni, postaje most dubokog razumevanja izme|u kriminalca i savr{enog dèntlmena. Ali ono ~emu su bile potebne decenije da se kona~no ostvari u Evropi, zbog produènog dejstva eti~kih vrednosti dru{tva, eksplodiralo je uz spremnost uskog kruga u fantomskom svetu kolonijalne avanture. Izvan svih dru{tvenih stega i hipokrizije, naspram uro|eni~kog ìvota kao pozadine, dèntlmen i kriminalac su osetili ne samo bliskost ljudi koji dele istu boju koè, ve} i surovi uticaj sveta beskrajnih mogu}nosti da po~ine zlo~in u duhu igre, da kombinuju stravu i smeh, to jest da potpuno ostvare svoju fantomsku egzistenciju. Uro|eni~ki ìvot je avetinjskim doga|ajima davao prividnu garanciju da ne}e biti nikakvih posledica jer im je ionako izgledao kao “puka igra senki. Igra senki kroz koju vladaju}a klasa moè da pro|e bezose}ajno i bezobzirno, slede}i svoje nerazumljive ciljeve i potrebe.” Svet uro|enika je bio savr{ena scena za ljude koji su pobegli od realnosti civilizacije. Pod nemilosrdnim suncem, okruèni neprijateljskom prirodom, oni su bili suo~eni sa ljudskim bi}ima koja su, ìve}i bez nekog cilja u budu}nosti i dostignu}a u pro{losti, bila nerazumljiva, kao stanovnici ludnice. “Praistorijski ~ovek nas je proklinjao, molio nam se, èleo nam dobrodo{licu – ko to zna? Bila nam je uskra}ena mogu}nost da razumemo na{e okruènje, klizili smo pored njih kao fantomi, ~ude}i se, potajno preneraèni kao {to bi normalan ~ovek bio pred izlivom odu{evljenja u ludnici. Nismo mogli da razumemo jer smo bili predaleko i nismo mogli da se setimo, jer smo doputovali u no} prvih doba, onih doba koja su oti{la jedva ostavljaju}i znak – i nikakva se}anja. Zemlja je izgledala nezemaljska... a ljudi... Ne, oni nisu bili ne-ljudi. I, znate, to je bilo najgore – ta

196

IMPERIJALIZAM

sumnja da oni nisu ne-ljudi. Ona bi se lagano prikrala. Urlali su i skakali, vrteli se i pravili stra{ne grimase; ali vas je pla{ila upravo misao o njihovoj ljudskosti – koja je kao va{a – misao o dalekom srodstvu sa tom divljom i stra{nom bukom.” (Srce tame). Sa istorijske ta~ke, me|utim, ~udno je da je postojanje “praistorijskih ljudi” imalo tako malo uticaja na zapadnog ~oveka pre grabeà oko Afrike. To je, me|utim, pitanje istoriografije {to nema zabeleènih doga|aja kad su istrebljivana divlja plemena koja su evropski naseljenici nadma{ili brojem dok su brodski tovari crnaca izvoèni kao robovi u evropski regulisan svet Sjedinjenih Dràva, ili dok su samo pojedinci tonuli u unutra{njost Crnog kontinenta, gde su divljaci bili dovoljno brojni da uspostave sopstveni svet, svet lakoumnosti, kome su evropski avanturisti dodali lakoumnost lova na slonova~u. Mnogi od tih avanturista su poludeli u tihoj divljini prenaseljenog kontinenta gde je prisustvo ljudskih bi}a samo nagla{avalo krajnju usamljenost i gde je izgledalo da nedirnuta, sveobuhvatna neprijateljska priroda, koju se niko nikada nije pomu~io da pretvori u ljudski pejza`, veli~anstveno strpljiva ~eka “da pro|e fantasti~na invazija” ~oveka. Ali njihovo ludilo je ostalo stvar li~nog iskustva i nije imalo nikakvih posledica. Sa ljudima koji su do{li tokom grabeà oko Afrike to se izmenilo. Nije vi{e bilo usamljenih pojedinaca; “cela Evropa je doprinela (njihovom) stvaranju”. Oni su se koncentrisali na ju`nom delu kontinenata, gde su sreli Bure, holandsku raskolni~ku grupu koju je Evropa skoro zaboravila, ali koja je sada posluìla kao prirodan uvod u izazov nove sredine. Reagovanje suvi{nih ljudi bilo je naj~e{}e odre|eno reagovanjem jedine evropske grupe koja je ikada, iako u potpunoj izolaciji, morala da ìvi u svetu crnih divljaka. Buri su potomci holandskih naseljenika koji su sredinom sedamnaestog veka stacionirani na Rtu da brodove na putu za Indiju snabdevaju sveìm povr}em i mesom. Mala grupa francuskih hugenota bili su jedini ljudi koji su do{li za njima tokom narednih vekova, tako da je jedino uz pomo} visoke stope ra|anja mala raskolni~ka grupa prerasla u mali narod. Potpuno izolovani od tokova evropske istorije, oni su stupili na put “kakvim je malo naroda i{lo pre njih, a gotovo nijedan sa uspehom”.10 Dva glavna materijalna ~inioca u razvoju burskog naroda bila su izuzetno lo{e tlo, koje se moglo koristiti samo za ekstenzivno sto~arstvo, i veoma brojno crno stanovni{tvo, koje je bilo organizovano u plemena i ìvelo kao lovci-nomadi.11 Lo{e tlo je onemogu}ilo gu{}e naseljavanje i 10 Lord Selburn 1907: “Beli ljudi Ju`ne Afrike su se dali na takav put kakvim je pre njih išlo samo nekoliko nacija, a teško da je ijedna išla sa uspehom”. Vidi Kiewiet, op. cit., pogl. 6. 11 Posebno vidi Kiewiet, op. cit., pogl. III.

RASA I BIROKRATIJA

197

spre~ilo holandske seljake-doseljenike da zadrè seosku organizaciju iz svoje domovine. Velike porodice, izolovane jedne od drugih {irokim divljim povr{inama, bile su primorane na neku vrstu klanske organizacije, i jedino je sveprisutna pretnja od stalnog neprijatelja, crnih plemena koja su brojno znatno nadma{ivala bele naseljenike, spre~avala te klanove da vode aktivan rat jednih protiv drugih. Re{enje dvostrukog problema, neplodnosti tla i obilja uro|enika, bilo je ropstvo.12 Ropstvo je, me|utim, veoma neprikladna re~ da bi se opisalo ono {to se zaista dogodilo. Pre svega, iako je ropstvo odoma}ilo izvestan deo divljeg stanovni{tva, nikada ga nije u potpunosti obuhvatilo, tako da Buri nikako nisu mogli da zaborave svoj prvi uàsan strah pred ljudskim vrstama koje im ponos i smisao za ljudsko dostojanstvo nisu dozvoljavali da prihvate kao sebi ravne. Strah od ne~ega sli~nog sebi {to ipak ni u kom slu~aju nije kao ti, ostao je u osnovi ropstva i postao osnova rasnog dru{tva. ôve~anstvo se se}a istorije naroda, ali o praistorijskim plemenima poznaje samo legende. Re~ “rasa” ima precizno zna~enje samo tada i tamo gde su narodi suo~eni sa plemenima o kojima nemaju nikakav istorijski zapis i koja ni sama ne znaju nikakvu sopstvenu istoriju. Da li oni predstavljaju “praistorijskog ~oveka”, slu~ajno preìvele primerke prvih oblika ljudskog ìvota na zemlji, da li su “postistorijski”, preìveli u nekoj nepoznatoj propasti koja je okon~ala civilizaciju, mi to ne znamo. U svakom slu~aju, pojavili su se vi{e nalik na preìvele iz jedne velike katastrofe za kojom su mo`da sledile manje propasti, sve dok katastrofi~ka monotonija nije izgledala kao prirodna situacija ljudskog ìvota. U svakom slu~aju, rase u ovom smislu na|ene su samo u oblastima gde je priroda bila naro~ito neprijateljska. Od drugih bi}a uop{te ih nije delila boja koè, ve} ~injenica da su se pona{ali kao deo prirode, da su se prema prirodi odnosili kao prema svom neospornom gospodaru, da nisu stvorili ljudski svet, ljudsku realnost i da je tako priroda ostala, u svem svom veli~anstvu, jedina sveobuhvatna realnost – i u pore|enju sa njom oni su bili nestvarni i avetinjski. Oni su, tako, bili “prirodna” ljudska bi}a, kojima je nedostajao specifi~no ljudski karakter, specifi~no ljudska realnost pa, kad su ih masakrirali, Evropljani nekako nisu imali svest o tome da su po~inili ubistvo. [tavi{e, besmisleni masakr uro|eni~kih plemena na Crnom kontinentu prili~no je bio u tradicijama samih plemena. Istrebljenje neprijateljskih plemena bilo je pravilo u svim afri~kim uro|eni~kim ratovima i ono nije 12 Robovi i Hotentoti su zajedno izazvali zna~ajne promene u na~inu mi{ljenja i obi~ajima kolonista, jer klima i geografija nisu jedine uticale na formiranje izrazitih osobina burske rase. Robovi i suša, Hotentoti i izolacija, jeftin rad i zemlja kombinovano su stvorili institucije i navike ju`noafri~kog društva. Sinovi i k}eri koji su se rodili krepkim Holan|anima i hugenotima nau~ili su da gledaju na rad u polju i na svaki teàk fizi~ki trud kao na funkcije sluganske rase” (Kiewiet, op. cit, p. 21).

198

IMPERIJALIZAM

bilo ukinuto kada je jedan crni vo|a ujedinio razli~ita plemena i predvodio ih. Kralj âka, koji je po~etkom devetnaestog veka ujedinio Zulu plemena u izuzetno disciplinovanu iako ratni~ku organizaciju, nije uspostavio ni narod niti naciju Zulua. On je jedino uspeo da uni{ti vi{e od milion pripadnika slabijih plemena.13 Po{to disciplina i vojni~ka organizacija same po sebi ne mogu da uspostave dràvu, to uni{tenje je ostalo nezabeleèna epizoda u nestvarnom, nerazumljivom procesu koji ~ovek ne moè da prihvati, pa ga zato ljudska istorija ne pamti. U slu~aju Bura, ropstvo je bilo oblik prilago|avanja evropskog naroda crnoj rasi14 i samo je spolja li~ilo na one istorijske slu~ajeve u kojima je ropstvo bilo rezultat osvajanja ili trgovine robljem. Nikakva dràva, nikakva zajedni~ka organizacija nije dràla Bure na okupu, nikakva teritorija nije bila kona~no kolonizovana, crni robovi nisu sluìli nijednoj beloj civilizaciji. Buri su izgubili i svoj selja~ki odnos prema zemlji i svoje civilizovano ose}anje za ljudsko drugarstvo. “Svaki je ~ovek izbegavao tiraniju dima svoga suseda”,15 to je bilo pravilo zemlje; svaka burska porodica je u potpunoj izolaciji ponavljala op{ti obrazac burskog iskustva me|u crnim divljacima i vladala je njima u apsolutnom bezakonju, bez provere “ljubaznih suseda spremnih da vas pozdrave ili da se obru{e na vas, delikatno igraju}i izme|u uloge kasapina i policajca, u pobo`nom strahu od skandala i ve{ala i azila za umobolne” (Konrad). Kako su vladali nad plemenima i ìveli parazitski od njihovog rada, kona~no su imali poloàj veoma sli~an poloàju uro|eni~kih plemenskih vo|a ~iju su vlast ukinuli. Uro|enici su, me|utim, na njih gledali kao na vi{i oblik plemenskog vo|stva, kao na neku vrstu prirodnog boànstva kome se moraju pokoravati; tako su Burima boànsku ulogu isto toliko nametnuli crni robovi koliko su je i ovi sami slobodno prihvatili. Naravno da je tim belim bogovima crnih robova svaki zakon zna~io samo uskra}ivanje slobode, vlada samo ukidanje divlje samovolje klana.16 Buri su u uro|enicima otkrili jedinu “sirovinu” koju je Afrika pruàla u izobilju i nisu ih koristili za stvaranje bogatstva, ve} za puke esencijalne potrebe ljudske egzistencije. Crni robovi u Ju`noj Africi brzo su postali jedini deo stanovni{tva koji je stvarno radio. Njihovo rintanje karakterisale su sve poznate nazadnosti ropskog rada, kao nedostatak inicijative, lenjost, nemar prema oru|u i op{ta neefikasnost. Njihov rad je zato jedva uspevao da gospodare odrì u ìvo13 Vidi James, op. cit., p. 28. 14 “Istinita istorija kolonizacije Ju`ne Afrike ne opisuje razvoj naseljenika Evropljana, ve}

totalno novog i jedinstvenog društva razli~itih rasa i boja i kulturnih dokumenata, oblikovanog sukobljavanjem rasnog nasle|a i suprotstavljanjem nejednakih društvenih grupa” (Kiewiet, op. cit., p. 19). 15 Kiewiet, op. cit., p. 19. 16 “/Bursko/ društvo je bilo pobunjeni~ko, ali nije bilo revolucionarno” (ibid., p. 58).

RASA I BIROKRATIJA

199

tu i nikada nije postigao relativno obilje koje hrani civilizaciju. Ta apsolutna zavisnost od rada drugih i potpuni prezir prema radu i proizvodnji u bilo kom obliku transformisali su Holan|anina u Bura i dali njegovom konceptu rase posebno ekonomsko zna~enje.17 Buri su bili prva evropska grupa koja se potpuno otu|ila od ponosa koji je zapadni ~ovek ose}ao {to ìvi u svetu koji je sam stvorio i izradio.18 Tretirali su uro|enike kao sirovinu i ìveli su od njih kao {to bi neko mo`da ìveo od plodova divljeg drve}a. Lenji i neproduktivni, oni su pristajali da vegetiraju u su{tini na istom nivou na kojem su crna plemena vegetirala hiljadama godina. Veliki uàs koji je obuzeo Evrpljane pri prvom suo~avanju sa uro|eni~kim ìvotom bio je podstaknut upravo tom crtom nehumanosti me|u ljudskim bi}ima koja su o~igledno bila deo prirode koliko i divlje ìvotinje. Buri su ìveli od svojih robova upravo na isti na~in na koji su uro|enici ìveli od neobra|ene i neizmenjene prirode. Kada su Buri, u strahu od bede, odlu~ili da upotrebe te divljake kao da su samo neki drugi oblik animalnog ìvota, krenuli su putem koji je mogao da se zavr{i samo sopstvenom degeneracijom, degeneracijom bele rase koja ìvi pored i zajedno sa crnim rasama, od kojih }e se na kraju razlikovati samo po boji koè. Siroma{ni belci u Ju`noj Africi, koji su 1923. ~inili 10 procenata ukupnog belog stanovni{tva19 i ~iji se ìvotni nivo ne razlikuje mnogo od nivoa Bantu plemena, danas su opominju}i primer ove mogu}nosti. Njihovo siroma{tvo je skoro isklju~ivo posledica prezira prema radu i prilago|avanja na na~in ìvota crnih plemena. Kao i crnci, oni su napu{tali zemlju kada najprimitivnija kultivacija ne bi vi{e donosila ni ono malo neophodnih plodova ili kada bi istrebili ìvotinje iz te oblasti.20 Zajedno sa svojim nekada{njim 17 “Ulagan je mali napor da se podigne ìvotni standard i da se pove}aju mogu}nosti klase robova i slugu. Na taj na~in, ograni~eno bogatstvo Kolonije postalo je privilegija njenog belog stanovništva... Tako je Ju`na Afrika rano shvatila da samosvesne grupe mogu da izbegnu najgore posledice ìvota u siromašnoj i nenaprednoj zemlji pretvaraju}i razlike u rasi i boji u sredstva društvene i ekonomske diskriminacije” (ibid., p. 22). 18 Na primer, “na Antilima bi tako veliki broj robova, kakav je postojao na Rtu, bio znak bogatstva i izvor prosperiteta”; dok je “na Rtu ropstvo bilo znak nepreduzimljive ekonomije... ~iji je rad bio uzaludno i neefikasno koriš}en” (ibid.). To je uglavnom dovelo Barnesa (op. cit., p. 107) i mnoge druge posmatra~e do zaklju~ka: “Ju`na Afrika je zato strana zemlja, ne samo u smislu) da je njeno stanovište definitivno nebritansko, ve} u mnogo radikalnijem smislu da je sam njen raison d’àêtre, kao atentat na organizovano društvo, u suprotnosti sa principima na kojima su zasnovane hriš}anske dràve. 19 To se odnosilo ~ak na 160. 000 ljudi (Kiewiet, op. cit., p. 181). James (op. cit., p. 43) procenjuje broj siromašnih belaca 1943. na 500. 000, što bi bilo oko 20 procenata bele populacije. 20 “Siromašna bela burska populacija, ìve}i na istom nivou opstanka kao Bantu, prvenstveno je rezultat burske nesposobnosti ili tvrdoglavog odbijanja da u~e poljoprivrednu nauku. Kao Bantu, Buri vole da lutaju od jedne oblasti do druge, obra|uju}i zemlju dok ona ne postane jalova, ubijaju}i divlja~ dok ne nestane.” (ibid.)

200

IMPERIJALIZAM

robovima do{li su u centre zlata i dijamanata, napu{taju}i svoje farme kad god su crni radnici odlazili. Ali nasuprot uro|enicima, koji su odmah zapo{ljavani kao jeftina nekvalifikovana radna snaga, oni su zahtevali i dobijali su milostinju kao pravo bele koè, izgubiv{i sasvim svest da normalni ljudi ne zara|uju za ìvot bojom svoje koè.21 Danas je njihova rasna svest nasilna ne samo zato {to nemaju {ta da izgube da bi sa~uvali ~lanstvo u beloj zajednici, ve} zato {to izgleda da rasni koncept defini{e njihovo sopstveno stanje mnogo adekvatnije nego stanje njihovih biv{ih robova, koji su na dobrom putu da postanu radnici, normalan deo ljudske civilizacije. Rasizam kao sredstvo vlasti koristio se u dru{tvima belih i crnih pre nego {to je imperijalizam po~eo da ga eksploati{e kao glavnu politi~ku ideju. Njegova osnova i njegovo opravdanje jo{ uvek su sami bili iskustvo, uàsno iskustvo ne~eg otu|enog, izvan ma{te ili izvan mogu}nosti razumevanja; zaista, mnogi su bili u isku{enju da jednostavno izjave da oni nisu ljudska bi}a. Po{to su, me|utim, uprkos svim ideolo{kim opravdanjima, crni ljudi tvrdoglavo ~uvali svoje ljudske crte, “beli ljudi” su mogli samo da ponovo razmotre sopstvenu ljudskost i da odlu~e da su oni sami vi{e od ljudskog i o~igledno izabrani od Boga da budu bogovi crnim ljudima. Ovaj zaklju~ak je bio logi~an i neizbeàn ako je neko èleo da radikalno porekne sve zajedni~ke veze sa divljacima; u praksi je to zna~ilo da hri{}anstvo prvi put ne moè da dejstvuje kao odlu~uju}a uzda u opasnoj perverziji ljudske samosvesti – nagove{taj njegove su{tinske neefikasnosti u drugim, doskora rasnim dru{tvima.22 Buri su jednostavno poricali hri{}ansku doktrinu zajedni~kog porekla ljudi i proglasili one delove Starog zaveta koji jo{ nisu prelazili granice stare izraeli}anske nacionalne religije praznoverjem, {to se ~ak ne moè nazvati ni jeres.23 Kao i Jevreji, Buri su strogo verovali u sebe kao izabrani narod,24 s tom su{tinskom razlikom {to 21 “Rasa je za njih bila titula superiornosti nad uro|enicima i obavljanje manuelnog rada kosilo se sa dostojanstvom koje im je bilo dodeljeno putem rase... Takva averzija je kod onih koji su bili najviše demoralisani degenerisala u zahtev za milostinju kao pravo” (Kiewiet, op. cit., str. 216). 22 Holandska reformisti~ka crkva bila je u prvim redovima burske bitke protiv uticaja hriš}anskih misionara na Rtu. Godine 1944, me|utim, oni su otišli jedan korak dalje i usvojili “bez ijednog glasa sektašenja” predlog kojim se suprotstavljalo braku Bura sa gra|anima kojima je engleski maternji jezik. (Prema rtskom Times-u, izdanje od 18. jula 1944. Citirano iz New Africa, Council of African Affairs, Monthly Bulletin, October, 1944.) 23 Kiewiet (op. cit., p. 181) pominje “doktrinu rasne nadmo}i koja je izvu~ena iz Biblije i koja je dobila novi polet kroz popularna tuma~enja koje je devetnaesti vek nadovezao na Darvinove teorije”. 24 “Bog Starog zaveta je za njih bio isto toliko nacionalna figura kao za Jevreje... Se}am se scene vredne spomena u Kejp Taun klubu, gde se jedan drski Britanac, ve~eraju}i slu~ajno sa tri ili ~etiri Holan|ana, usudio da primeti da je Hrist bio neevropljanin i da bi mu, pravo govore}i, bilo zabranjeno useljavanje u Ju`noafri~ku Uniju. Holan|ani su se tako naelektrisali na tu primedbu da umalo nisu popadali sa stolica.” (Barnes, op. cit.,33).

RASA I BIROKRATIJA

201

oni nisu bili izabrani radi boànskog spasenja ~ove~anstva, ve} radi lenje vladavine nad drugom vrstom koja je bila osu|ena na podjednako lenjo kulu~enje.25 To je bila bo`ja volja na Zemlji kako je to objavila Holandska reformisti~ka crkva i to jo{ uvek proklamuje, u o{troj i neprijateljskoj suprotnosti sa misionarima svih drugih hri{}anskih veroispovesti.26 Burski rasizam, za razliku od drugih, ima ukus autenti~nosti i, takore}i, nevinosti. Potpuno odsustvo knjièvnog ili bilo kakvog drugog intelektualnog dostignu}a je najbolji svedok ove tvrdnje.27 On je bio i ostao o~ajni~ka reakcija na o~ajnu ìvotnu situaciju, koja je bila neartikulisana i bez posledica sve dok je niko nije dirao. Ne{to je po~elo da se de{ava tek dolaskom Britanaca, slabo zainteresovanih za svoju najnoviju koloniju koja se 1849. jo{ uvek nazivala vojnom bazom (za razliku od kolonija ili plantaà). Ali samo njihovo prisustvo – to jest njihovo druga~ije pona{anje prema uro|enicima, koje nisu smatrali razli~itom ìvotinjskom vrstom, njihovi kasniji napori (posle 1834) da ukinu ropstvo i iznad svega njihovi napori da postave ~vrste granice nad zemlji{nim posedom – izazvali su èstoke reakcije kod nezadovoljnog burskog dru{tva. Karakteristi~no je za Bure da su ove reakcije ponavljali po istom obrascu tokom celog devetnaestog veka: burski farmeri su izbegli britanski zakon odlaze}i na volovskim kolima u divljinu unutra{njosti, bez àljenja napu{taju}i svoje domove i farme. Radije nego da prihvate ograni~enja nad svojim posedima, oni su ih potpuno napustili.28 To ne zna~i da se Buri nisu ose}ali odoma}eno gde god su se zadesili; oni su se ose}ali i jo{ uvek se ose}aju kao kod svoje ku}e vi{e nego ijedan kasniji naseljenik, ali u Africi uop{te, a ne na 25 “Jer je za burske farmere separacija i degradacija uro|enika od boga naloèna, pa je zlo~in i bogohuljenje sporiti se s tim” (Norman Bentwich, “South Africa. Dominion of Racial Problems” u Political Quaterly, 1939, Vol. X, No. 3). 26 “Danas je misionar za Bura u suštini izdajnik, beli ~ovek koji zastupa crne protiv belih” (S. Gertrude Millin, Rhodes, London, 1933, p. 38). 27 “Zato što su imali malo umetnosti, još manje arhitekture i nikakvu knjièvnost, zavisili su od svojih farmi, svojih biblija i svoje krvi koje }e ih podbosti protiv uro|enika i stranaca” (Kiewiet, op. cit., 121). 28 “Istinski Vortrekker je mrzeo granicu. Kada je britanska vlada insistirala na u~vrš}ivanju granica za Koloniju i za farme unutar nje, nešto mu je oduzeto... Svakako je bilo najbolje da se krene preko granice tamo gde je bilo vode i slobodne zemlje i gde nije bilo nikakve britanske vlade koja ne dozvoljava skita~ke zakone, tamo gde beli ~ovek ne moè biti izveden na sud da odgovara zbog àlbi svojih slugu” (Ibid., pp. 54-55). “Velika seoba, pokret jedinstven u istoriji kolonizacije”, (p. 58) “bio je poraz politike intenzivnijeg naseljavanja. Praksa koja je za naseljavanje deset porodica zahtevala površinu celog jednog kanadskog okruga, proširila se po celoj Ju`noj Africi. Tako je segregacija bele i crne rase u odvojene naseljeni~ke oblasti zauvek postala nemogu}a... Odvode}i Bure izvan domašaja britanskog zakona, Velika seoba im je onemogu}ila da uspostave ’pravilne’ odnose sa doma}im stanovništvom” (p. 56). “U kasnijim godinama Velika seoba }e postati više od protesta; posta}e pobuna protiv britanske vlasti i kamen-temeljac anglo-burskog rasizma dvadesetog veka” (James, op. cit., p. 28).

202

IMPERIJALIZAM

nekoj posebno ograni~enoj teritoriji. Njihove fantasti~ne volovske zaprege, koje su zgranule britansku upravu, jasno su pokazale da su se oni pretvorili u pleme i da su izgubili evropsko ose}anje za teritoriju, za sopstvenu patriu. Pona{ali su se upravo kao crna plemena koja su isto tako vekovima lutala Crnim kontinentom – ose}aju}i se kao kod ku}e gde god bi se horda zadesila i ose}aju}i kao smrt svaki napor ka kona~nom naseljavanju. Neukorenjenost je karakteristika svih rasnih organizacija. Ono na {ta su evropski “pokreti” svesno ciljali, preobraàj naroda u hordu, moè se posmatrati kao laboratorijsko ispitivanje u burskim ranim i tu`nim naporima. Dok je neukorenjenost kao svesni cilj bila utemeljena prvenstveno na mr`nji prema svetu u kojem nije bilo mesta za “suvi{ne” ljude, tako da njegovo ru{enje moè postati vrhunski politi~ki cilj, neukorenjenost Bura je bila rezultat ranog oslobo|enja od rada i potpunog nedostatka humano izgra|enog sveta. Postoji upadljiva sli~nost izme|u “pokreta” i burskog tuma~enja “izabranosti”. Ali dok su pangermanska, panslovenska izabranost i izabranost poljskog mesijanskog pokreta bile manje ili vi{e svesni instrumenti za vladanje, bursko iskrivljavanje hri{}anstva bilo je ~vrsto ukorenjeno u uàsnoj realnosti u kojoj su bedne “bele ljude” podjednako nesre}ni “crni ljudi” oboàvali kao boànstva. @ive}i u sredini koju nisu imali snage da preobraze u civilizovan svet, oni nisu mogli da na|u vrednosti vi{e od samih sebe. Poenta je, me|utim, u tome da bez obzira na to da li se rasizam javlja kao prirodni rezultat katastrofe ili kao svesni instrument njenog izazivanja, on je uvek tesno povezan sa prezirom prema radu, mr`njom prema teritorijalnim ograni~enjima, op{tom neukorenjeno{}u i optimisti~kom verom u sopstvenu boànsku izabranost. Rana britanska uprava u Ju`noj Africi, sa svojim misionarima, vojnicima i istraìva~ima, nije shvatila da bursko pona{anje ima nekih osnova u realnosti. Ona nije shvatila da apsolutna evropska nadmo}, za koju je, kona~no, bili isto toliko zainteresovana kao i Buri, te{ko moè da se odrì osim kroz rasizam jer su stalni evropski naseljenici bili tako beznade`no malobrojni29; bili su {okirani “kada su Evropljani naseljeni u Africi morali da se pona{aju kao sami divljaci, po{to je to bio obi~aj zemlje”30 i njihovim jednostavnim utilitarnim umovima izgledalo je suludo da `rtvuju proizvodnju i profit fantomskom svetu belih bogova koji vladaju nad crnim senkama. Tek sa naseljavanjem Engleza i drugih Evropljana tokom potere za zlatom postepeno su se navikli na stanovni{tvo koje se ne moè namamiti nazad u evropsku civilizaciju ~ak ni motivima profita, koje je 29 Godine 1939. ukupno stanovništvo Ju`noafri~ke Unije popelo se na 9 500 000, od kojih su 7 000 000 bili domoroci a 2 500 000 Evropljani. Od ovih je bilo 1 250 000 Bura, oko jedna tre}ina Britanaca i 100 000 Jevreja. Vidi Norman Bentwich, op. cit. 30 J. A. Froude, op. cit, p. 375.

RASA I BIROKRATIJA

203

izgubilo kontakt ~ak i sa niìm pobudama evropskog ~oveka kad se otcepilo od svojih vi{ih motiva jer i jedni i drugi gube smisao i privla~nost u dru{tvu u kom niko ni{ta ne èli da postigne i u kom je svako postao bog. II: Zlato i rasa DIJAMANTSKA POLJA u Kimberliju i zlatni rudnici Vitvotersrenda leàli su u tom fantomskom svetu rase, i “zemlja koja je do sada gledala kako je bezobzirno zaobilaze mnogobrojni brodski tovari emigranata na Novi Zeland i Australiju, sada je videla kako ljudi bezglavo jure na njena mola i kako preko nje hitaju do rudnika. Ve}inom su to bili Englezi, ali je me|u njima bilo ne malo ljudi iz Rige i Kijeva, Hamburga i Frankfurta, Roterdama i San Franciska”.31 Svi su oni pripadali “klasi li~nosti koje vi{e vole avanture i {pekulaciju nego smireni rad i koji nisu dobro funkcionisali u ujarmljenosti obi~nog ìvota... (Bilo je tu) kopa~a iz Amerike i Australije, nema~kih {pekulanata, trgovaca, vlasnika saluna, profesionalnih kockara, advokata..., biv{ih oficira vojske i mornarice, mla|ih sinova iz dobrih porodica... divan {aroliki skup u kojem je novac od ogromne produktivnosti rudnika tekao kao voda.” Njima su se pridruìle i hiljade domorodaca koji su prvo do{li da “kradu dijamante i da izvuku svoju zaradu pu{kama i barutom”,32 ali su brzo po~eli da rade za nadnicu i postali o~ito neiscrpna jeftina radna snaga kada je “u najzaostalijim kolonijalnim oblastima iznenada buknula aktivnost”.33 Obilje uro|enika, jeftine radne snage, bila je prva i mo`da najva`nija razlika izme|u ove potrage za zlatom i drugih tog tipa. Uskoro je postalo o~igledno da gomila sa sve ~etiri strane sveta ne}e morati ~ak ni da kopa; u svakom slu~aju, stalna atraktivnost Ju`ne Afrike, stalni izvor koji je avanturiste dovodio u isku{enje da se tamo trajno nasele, nije bilo zlato, ve} ta ljudska sirovina koja je obe}avala trajno oslobo|enje od rada.34 Evropljani su sluìli isklju~ivo kao nadzornici i nisu ~ak radili ni kao kvalifikovani radnici i inènjeri za {ta su stalno morali da se uvoze ljudi iz Evrope. Za krajnji ishod je sporedna ~injenica da ova potera za zlatom nije jednostavno bila prepu{tena sebi ve} je bila finansirana, organizovana i povezana sa svakodnevnom evropskom ekonomijom kroz akumulirani vi{ak bogatstva i uz pomo} finansijera Jevreja. Od samog po~etka “otprilike sto31 Kiewiet, op. cit., p. 119. 32 Froude, op. cit., p. 400. 33 Kiewiet, op. cit., p. 119. 34 “Ono što je obilje kiše i trave bilo za novozelandsku ov~etinu, što su jeftine paše bile za astralijsku vunu, plodna prerijska prostranstva za kanadsko ìto, jeftin domoroda~ki rad je bio za ju`noafri~ko rudarstvo i industriju” (Kiewiet, op. cit., p. 96).

204

IMPERIJALIZAM

tinu jevrejskih trgovaca koji su se skupili kao orlovi oko plena”35 delovali su zapravo kao posrednici preko kojih se evropski kapital ulagao u rudnike zlata i industriju dijamanata. Jedini deo ju`noafri~kog stanovni{tva koji nije imao i nije èleo da ima udela u iznenadnoj eksploziji aktivnosti u zemlji bili su Buri. Oni su mrzeli sve te uitlanders-e koji nisu marili za dràvljanstvo ali kojima je bila potrebna britanska za{tita, pa su je i pribavili, oja~avaju}i na taj na~in o~igledno uticaj britanske vlasti na Rtu. Buri su reagovali kao i uvek, prodavali su svoje dijamantima krcate posede u Kimberliju i farme sa rudnicima zlata blizu Johanesburga i na volovskim kolima odlazili opet u divljinu unutra{njosti. Nisu razumeli da se ovaj novi talas razlikuje od britanskih misionara, vladinih ~inovnika ili obi~nih naseljenika i tek kad je bilo isuvi{e kasno i kad su ve} izgubili svoj udeo u bogatstvu lova na zlato, shvatili su da novi idol Zlato nije uop{te nepomirljiv sa njihovim idolom Krvi, da je nova gomila isto tako nevoljna da radi i isto tako nesposobna da uspostavi civilizaciju kao i oni sami, i da }e ih otuda po{tedeti dosadnog insistiranja britanskih ~inovnika na zakonu i iritiraju}eg koncepta ljudske jednakosti koji su propovedali hri{}anski misionari. Buri su se pla{ili i zazirali od onoga {to se zapravo nikada nije dogodilo, naime od industrijalizacije zemlje. Oni su bili u pravu u toj meri {to bi normalna proizvodnja i civilizacija automatski zaista razorile na~in ìvota rasnog dru{tva. Normalno trì{te rada i robe ukinulo bi privilegije rase. Ali zlato i dijamanti, koji su uskoro izdràvali pola ju`noafri~kog stanovni{tva, nisu bili roba u istom smislu i nisu se proizvodili na isti na~in kao vuna u Australiji, meso na Novom Zelandu ili p{enica u Kanadi. Iracionalno, nefunkcionalno mesto zlata u ekonomiji u~inilo ga je nezavisnim od racionalnih proizvodnih metoda, koji naravno nikad ne bi mogli da toleri{u fantasti~ne disparitete me|u crnim i belim nadnicama. Zlato, predmet za {pekulaciju, ~ija je vrednost u su{tini zavisila od politi~kih ~inilaca, postalo je “ìvotni sok” Ju`ne Afrike,36 ali nije moglo i nije postalo osnov novog ekonomskog poretka. Buri su se isto tako pla{ili samog prisustva uitlanders-a jer su ih pogre{no zamenili sa britanskim naseljenicima. Uitlanders-i su, me|utim, krenuli isklju~ivo sa namerom da se brzo obogate i ostali su samo oni koji u tome nisu sasvim uspeli ili koji, kao Jevreji, nisu imali zemlju u koju bi se vratili. Niti je ta grupa mnogo marila da uspostavi zajednicu po modelu evropskih zemalja kao {to su britanski naseljenici uradili u Australiji, Kanadi i Novom Zelandu. Barnato je veselo otkrio da je “Transvaalska vlada 35 J. A. Froude, ibid. 36 “Zlatni rudnici su ìla kucavica Unije... polovina stanovništva se direktno ili indirektno

hrani od zlatnih rudnika i ... polovina vladinih finansija crpe se direktno ili indirektno iz kopanja zlata” (Kiewiet, op. cit., p. 155).

RASA I BIROKRATIJA

205

kao nijedna druga vlada na svetu. To zapravo uop{te nije vlada, ve} neograni~ena kompanija od nekih dvesta hiljada deoni~ara.”37 Sli~no tome, ne{to {to je manje-vi{e bilo niz nesporazuma kona~no je dovelo do britansko-burskog rata za koji su Buri pogre{no verovali da je kulminacija dugoro~nog zahteva britanske vlade za ujedinjenje Ju`ne Afrike, dok je on uglavnom bio uslovljen investicionim interesima.38 Kada su izgubili rat, Buri nisu izgubili vi{e nego {to su po slobodnoj volji napustili, to jest, svoj udeo u bogatstvu; ali su oni definitivno zadobili pristanak svih drugih evropskih elemenata, uklju~uju}i i britansku vladu, na bezakonje rasnog dru{tva.39 Danas se svi delovi stanovni{tva, britanskog ili burskog, organizovani radnici ili kapitalisti, slaù u rasnom pitanju;40 i dok je uspon nacisti~ke Nema~ke i svesni poku{aj nacista da preobraze nema~ki narod u rasu zna~ajno oja~ao politi~ku poziciju Bura, nema~ki poraz je nije oslabio. Buri su mrzeli finansijere i pla{ili su ih se vi{e nego drugih stranaca. Oni su nekako razumeli da je finansijer klju~na figura u kombinaciji suvi{nog bogatstva i suvi{nih ljudi, da je njegova funkcija da preobrati u su{tini prolazan lov na zlato u stalni posao.41 Rat sa Britancima je, me|utim, uskoro pokazao jedan jo{ presudniji aspekt. Bilo je prili~no o~igledno da su ga pripremili strani investitori, koji su traìli vladinu za{titu svog ogromnog profita u udaljenim zemljama kao ne{to normalno, kao da vojske angaòvane u ratu protiv stranih naroda nisu ni{ta drugo do doma}e policijske snage ume{ane u sukob doma}ih kriminalaca. Za Bure je predstavljalo malu razliku to {to oni koji su uveli ovu vrstu nasilja u mra~ne afere 37 Vidi Paul H. Emden, Jews of Britain, A Series of Biographies, London, 1944, chapter “From Cairo to the Cape”. 38 Kiewiet (op. cit., p. 138-139) pominje, me|utim, još jedan “niz okolnosti”: “Svaki pokušaj britanske vlade da obezbedi olakšice ili reforme od transvalske vlade ~inio je od nje neizbe`no agenta rudarskih magnata... Velika Britanija je davala podršku kapitalu i rudarskim investicijama bez obzira da li su to u Dauning stritu jasno shvatali.” 39 “êsto kolebljivo i nepouzdano drànje britanskih dràvnika u generaciji pre Burskog rata moè se pripisati neodlu~nosti britanske vlade izme|u obaveza prema domorocima i obavezama prema beloj zajednici... Sada je, me|utim, Burski rat iznudio odluku o domoroda~koj politici. U uslovima mira britanska vlada je obe}ala da ne}e ~initi nijedan pokušaj da promeni politi~ki status domorodaca pre nego što da autonomiju bivšoj republici. U toj epohalnoj odluci britanska vlada je odstupila od svog humanitarnog poloàja i omogu}ila burskim vo|ama da izvojuju odlu~nu pobedu u mirovnim pregovorima što je ozna~ilo njihov vojni poraz. Velika Britanija je prestala da se trudi da zadrì kontrolu nad vitalnim odnosima izme|u belih i crnih. Dauning strit se predao sve do dràvne granice (Kiewiet, op. cit.,143144). 40 “Postoji... potpuno pogrešno shvatanje da se Buri i narodi engleskog porekla u Ju`noj Africi još uvek ne slaù kako da tretiraju domoroce. Naprotiv, to je jedna od ono malo stvari u kojima se oni slaù” (James, op. cit., p. 47) 41 Uglavnom zahvaljuju}i metodama Alfreda Bajta, koji je 1875. došao da kupi dijamante za jednu hamburšku firmu. “Do tada su samo špekulanti bili deoni~ari u rudni~kim avanturama... Bajtov metod je zainteresovao i cenjene investitore” (Emden, op. cit.).

206

IMPERIJALIZAM

proizvodnje zlata i dijamanata sad nisu bili finansijeri, nego ljudi koji su se nekako podigli iz same gomile i, kao Sesil Roudz, manje verovali u profit a vi{e u ekspanziju radi ekspanzije.42 Finansijeri, koji su uglavnom bili Jevreji i samo zastupnici, a ne vlasnici vi{ka kapitala, nisu imali ni potreban politi~ki uticaj niti dovoljno ekonomske mo}i da uvedu politi~ke ciljeve i da primene nasilje u {pekulaciji i kockanju. Nema sumnje da su finansijeri, koji nisu presudan ali jesu bitan faktor u imperijalizmu, bili zna~ajni predstavnici imperijalizma u po~etnom periodu.43 Oni su iskoristili preveliku proizvodnju kapitala i potpun preokret ekonomskih i moralnih vrednosti koji ju je pratio. Umesto puke trgovine robom i pukog profita od proizvodnje, trgovina samim kapitalom nesrazmerno je porasla. Samim tim oni su dobili va`nu poziciju; uz to su profiti od investicija u stranim zemljama uskoro po~eli da rastu mnogo brè od trgova~kih profita, tako da su krupni i sitni trgovci izgubili premo} nad finansijerima.44 Glavna ekonomska karakteristika finansijera jeste da on ne zara|uje profit od proizvodnje i eksploatacije, razmene robe ili normalnog bankarskog poslovanja, ve} isklju~ivo kroz provizije. U na{em kontekstu to je va`no jer daje onaj ukus nerealnosti, fantomske egzistencije i su{tinske uzaludnosti ~ak i u normalnoj ekonomiji, {to je tipi~no za mnoge ju`noafri~ke doga|aje. Finansijeri nikoga nisu zaista eksploatisali i oni su imali najmanje kontrole nad tokom svojih poslovnih avantura, bilo da su se te avanture pretvorile u obi~ne prevare ili u zdrave poduhvate koji su se naknadno u~vrstili. Isto tako, zna~ajno je {to se upravo element gomile u jevrejskom narodu pretvorio u finansijere. Otkri}e zlatnih rudnika u Ju`noj Africi podudarilo se sa prvim modernim pogromima u Rusiji, tako da je jedan mali broj jevrejskih emigranata oti{ao u Ju`nu Afriku. Me|utim, oni bi tamo jedva igrali ikakvu ulogu u me|unarodnoj gomili o~ajnika ili lovaca na bogatstvo da nekoliko Jevreja finansijera nije imalo vode}e pozicije i smesta pokazalo interesovanje za prido{lice koji su o~ito mogli da ih zastupaju me|u stanovni{tvom. 42 Veoma karakteristi~no s tog stanovišta je bilo Barnatovo drànje kada je došlo do stapanja njegovih poslova sa Roudzovom grupom. “Za Barnata je stapanje bilo puka finansijska transakcija u kojoj je on èleo da pravi novac... On je zato èleo da kompanija nema nikakve veze sa politikom. Roudz, me|utim, nije bio samo biznismen...” Ovo pokazuje koliko je Barnato grešio kada je rekao “da sam prihvatio poduku Sesila Roudza, ne bi bilo Sesila Roudza” (ibid.). 43 Uporedi poglavlje V, beleška 34. 44 Porast profita od stranih investicija i relativni porast stranih trgovinskih profita karakterišu ekonomsku stranu imperijalizma. U 1899. procenjeno je da je celokupna strana i kolonijalna trgovina donela Velikoj Britaniji dobit od samo 18 miliona funti, dok su se u istoj godini profiti od stranih investicija popeli do 90 ili 100 miliona funti. Vidi J. A. Hobson, Imperialism, London, 1938, p. 53 ff. O~igledno da investicije zahtevaju mnogo svesniju dugoro~nu politiku eksploatacije nego što je puka trgovina.

RASA I BIROKRATIJA

207

Finansijeri Jevreji su do{li iz prakti~no svih zemalja na kontinentu u kojima su, u kategorijama klase, bili suvi{ni kao i drugi ju`noafri~ki doseljenici. Oni su bili dosta druga~iji od nekoliko etabliranih porodica jevrejskih uglednika ~iji je uticaj stalno rastao posle 1820, i u ~ije redove zato vi{e nisu mogli da se asimiluju. Pripadali su toj novoj kasti jevrejskih finansijera kakve od sedamdesetih i osamdesetih nadalje, nalazimo u svim evropskim glavnim gradovima, u koje su do{li uglavnom napustiv{i zemlje iz kojih su poticali da bi oku{ali sre}u u me|unarodnom berzanskom kockanju. Oni su to radili svuda, na veliko o~ajanje starijih jevrejskih porodica koje su bile isuvi{e slabe da zaustave beskrupuloznost prido{lica i stoga su bile prezadovoljne makar kad su ovi kasnije odlu~ili da prenesu polje svojih aktivnosti preko mora. Drugim re~ima, finansijeri Jevreji su postali isto toliko suvi{ni u legitimnom jevrejskom bankarstvu kao {to je bogatstvo koje su oni predstavljali postalo suvi{no u legitimnom industrijskom preduze}u, a lovci na bogatstvo u svetu legitimnog rada. U samoj ju`noj Africi, gde je trgovac bio u poziciji da izgubi status u okviru ekonomije zemlje u odnosu na finansijera, prido{lice Barnatos, Beits, Semi Marks su mnogo lak{e nego u Evropi potisnuli starije doseljenike Jevreje sa ~elnih pozicija.45 U Ju`noj Africi, iako te{ko igde drugde, oni su bili tre}i ~inilac u po~etnom savezu izme|u kapitala i gomile; u velikoj meri oni su pokrenuli taj savez, rukovali protokom i investiranjem kapitala u rudnike zlata i dijamantska polja i uskoro su postali istaknutiji od svih ostalih. înjenica da su to ljudi jevrejskog porekla dodala je nedefinisan simboli~an ukus njihovoj ulozi finansijera – ukus su{tinskog besku}ni{tva i neukorenjenosti – i ta ~injenica je posluìla da se uvede element misterije, kao i da se cela stvar simbolizuje. Ovome se moraju dodati njihove stvarne me|unarodne veze, koje su prirodno podsticale op{te popularne iluzije u vezi sa politi~kom mo}i Jevreja po celom svetu. Sasvim je razumljivo da su sve fantasti~ne ideje o tajnoj me|unarodnoj mo}i Jevreja – ideje koje su izvorno bile rezultat blizine jevrejskog bankarskog kapitala dràvnoj sferi biznisa – postale ovde otrovnije nego na evropskom kontinentu. Ovde su, prvi put, Jevreji dovedeni u sred rasnog dru{tva i skoro automatski su ih Buri izdvojili od sveg ostalog “belog” naroda, gajili prema njima posebnu mr`nju, ne samo kao prema predstavnicima celog preduze}a, ve} kao prema razli~itoj “rasi”, kao prema otelovljenju |avolskog principa uvedenog u normalni svet “crnih” i “belih”. Ta je mr`nja bila utoliko o{trija {to je de45 Rani jevrejski doseljenici u Ju`noj Africi u osamnaestom i u prvoj polovini devetnaestog veka bili su avanturisti; za njima su posle sredine veka došli trgovci na veliko i na malo, me|u kojima su se najistaknutiji okrenuli takvim delatnostima kao što su ribarenje, lov na foke i na kitove (bra}e De Pas) i uzgajanje nojeva (porodica Mozental). Kasnije su oni bili skoro naterani u Kimberli, u industriju dijamanata gde, me|utim, nikada nisu postigli takvu nadmo} kao Barnato ili Bajt.

208

IMPERIJALIZAM

limi~no bila izazvana sumnjom da }e Jevreje, sa njihovim starijim i autenti~nijim zahtevom za izabrano{}u, biti teè nego ikog drugog uveriti u opravdanost burskih zahteva za izabrano{}u. Dok je hri{}anstvo jednostavno poricalo princip izabranosti kao takav, judaizam je izgledao kao direktan izazov i suparnik. Davno pre nego {to su nacisti svesno podstakli antisemitski pokret u Ju`noj Africi, rasni problem se u obliku antisemitizma ubacio u sukob uitlander-a i Bura,46 {to je utoliko zna~ajnije jer va`nost Jevreja u ju`noafri~koj ekonomiji zlata i dijamanata nije preìvela prelaz vekova. îm je industrija zlata i dijamanata dostigla stepen imperijalisti~kog razvoja i ~im su deoni~ari na daljinu zatraìli politi~ku za{titu svojih vlada, Jevreji vi{e nisu mogli da odrè svoju va`nu ekonomsku poziciju. Oni nisu imali svoju vladu u domovini kojoj bi se obratili; njihova pozicija u ju`noafri~kom dru{tvu bila je tako nesigurna da je za njih bilo u pitanju mnogo vi{e od samog opadanja uticaja. Mogli su da o~uvaju ekonomsku sigurnost i stalnu naseljenost u Ju`noj Africi, {to je njima bilo potrebnije nego ijednoj drugoj grupi uitlanders-a, samo ako postignu neki status u dru{tvu – {to je u ovom slu~aju zna~ilo prijem u ekskluzivne britanske klubove. Bili su primorani da trguju svojim uticajem, protivno poloàju jednog dèntlmena, kao {to je Sesil Roudz vrlo otvoreno rekao kada je kupio sebi ulaz u Barnatov trust dijamanata po{to je sjedinio svoju kompaniju De Beers sa kompanijom Alfreda Beitsa.47 Ali ti Jevreji su imali da ponude vi{e od same ekonomske mo}i; zahvaljuju}i njima, Sesila Roudza, istu takvu prido{licu i avanturistu kao i oni {to su, kona~no je prihvatio uvaèni engleski bankarski biznis sa kojim su ipak jevrejski finansijeri imali bolje veze nego iko drugi.48 “Nijedna od engleskih banaka ne bi pozajmila nijedan {iling na osnovu sigurnosti deonica zlata. Neograni~eno poverenje ovih trgovaca dijamantima iz Kimberlija delovalo je kao magnet na pripadnike iste vere kod ku}e.”49 Potera za zlatom postala je potpuno razvijeno imperijalisti~ko preduze}e tek po{to je Sesil Roudz li{io Jevreje poseda, uzeo investicionu politiku iz engleskih u sopstvene ruke i postao centralna figura na Rtu. Sedamdeset pet procenata dividendi koje su se ispla}ivale deoni~arima i{le su u inos46 Ernst Schultze, “Die Judenfrage in Sued-Afrika” u Der Weltkampf, Oktober, 1938, Vol. XV, No. 178. 47 Barnato je prodao svoj deo Roudzu da bi bio uveden u Kimberli klub. “To nije ~isto nov~ana transakcija.” Pri~a se da je Roudz rekao Barnatu: “Nudim Vam da od Vas napravim dèntlmena”. Barnato je ìveo ìvot dèntlmena osam godina, a zatim je po~inio samoubistvo. Vidi Millin, op. cit., pp. 14,85. 48 “Put od jednog Jevrejina (u ovom slu~aju Alfred Bajt iz Hamburga) do drugog je lak. Roudz je otišao u Englesku da se vidi sa lordom Rotšildom i Rotšild se sporazumeo s njim.” (ibid.). 49 Emden, op. cit.

RASA I BIROKRATIJA

209

transtvo, a ogroman deo u Veliku Britaniju. Roudz je uspeo da zainteresuje britansku vladu za svoje poslove, ubedio ju je da su ekspanzija i izvoz instrumenata nasilja neophodni da bi se za{titile investicije, te da je takva politika sveta du`nost svake nacionalne vlade. S druge strane, uveo je na samom Rtu onu tipi~nu imperijalisti~ku ekonomsku politiku prenebregavanja svih industrijskih preduze}a koja nisu u vlasni{tvu deoni~ara na daljinu, tako da su na kraju ne samo kompanije rudnika zlata ve} i sama vlada obeshrabrivale eksploataciju obilnih naslaga te{kih ruda i proizvodnju robe {iroke potro{nje.50 Ovom politikom, Roudz je uveo najmo}niji faktor za eventualno smirivanje Bura; zanemarivanje svih autenti~nih industrijskih preduze}a bilo je naj~vr{}a garancija za izbegavanje normalnog kapitalisti~kog razvoja, pa tako i prepreka za normalan kraj rasnog dru{tva. Burima je trebalo nekoliko decenija da shvate da nemaju razloga da se pla{e imperijalizma, po{to on ne}e ni razviti zemlju kao {to su bile razvijene Australija i Kanada, niti }e pedantno crpeti profite od zemlje, budu}i sasvim zadovoljan visokim obrtom investicija na jednom odre|enom polju. Imperijalizam je bio voljan da napusti takozvane zakone kapitalisti~ke proizvodnje i njihove egalitarne tendencije sve dok su profiti od odre|enih investicija bili sigurni. To je kona~no vodilo ka ukidanju zakona ~istog profita, i Ju`na Afrika je postala prvi primer onoga {to se moè dogoditi kad god gomila postane dominantni ~inilac u savezu gomile i kapitala. U jednom pogledu, najva`nijem, Buri su ostali neprikosnoveni gospodari zemlje: kad god bi racionalan rad i proizvodna politika do{li u sukob sa rasnim stavovima, pobe|ivali su ovi drugi. Motivi profita bili su s vremena na vreme `rtvovani zahtevima rasnog dru{tva, ~esto po stra{nu cenu. Rentabilnost je preko no}i uni{tena kada je vlada otpustila 17.000 zaposlenih Bantu crnaca i platila belim nadni~arima iznos koji je narastao za 200 posto51; tro{kovi lokalne vlasti postali su nesnosni kada su doma}i municipalni slu`benici zamenjeni belima; Color Bar Bill je kona~no isklju~io sve crne radnike iz mehani~kih poslova i naterao industriju na stra{an porast proizvodnih tro{kova. Rasni svet Bura nije imao vi{e koga 50 “Ju`na Afrika je koncentrisala skoro svu svoju industrijsku energiju iz vremena mira na proizvodnju zlata. Prose~ni investitor je ulagao novac u zlato jer je ono nudilo najbrì i najve}i obrt. Ali, Ju`na Afrika je isto tako imala strahovite naslage gvo`|a, ruda~e, bakra, azbesta, mangana, kalaja, olova, platine, hroma, liskuna i grafita. To je, zajedno sa rudnicima uglja i šakom fabrika koje su proizvodile robu široke potrošnje, bilo poznato kao ’sekundarna’ industrija. A razvoj tih sekundarnih industrija obeshrabile su kompanije rudnika zlata i, u velikom stepenu, vlada” (James, op. cit., p. 333). 113 Himmler, op. cit., u: Nazi Conspiracy, IV, 616 ff. 51 James, op. cit., pp. 111-112. “Vlada je ra~unala da je to dobar primer za privatne poslodavce... i javno mnjenje je uskoro iznudilo promene u politici zapošljavanja mnogih slu`benika.”

210

IMPERIJALIZAM

da se boji, najmanje belih radnika ~iji su se sindikati àlili da Color Bar Bill nije i{ao dovoljno daleko.52 Na prvi pogled iznena|uje da je èstoki antisemitizam nadìveo nestanak finansijera Jevreja kao i uspe{nu indoktrinaciju rasizmom svih delova evropskog stanovni{tva. Jevreji svakako nisu bili izuzetak od tog pravila; prihvatili su rasizam kao i svi drugi, i njihovom pona{anju prema crnim ljudima nije se imalo {ta prigovoriti.53 Ipak su, a da toga nisu bili svesni i pod pritiskom posebnih okolnosti, raskinuli sa jednom od najmo}nijih tradicija ove zemlje. Prvi znak “nenormalnog” pona{anja do{ao je odmah po{to su finansijeri Jevreji izgubili svoj poloàj i industriji zlata i dijamanata. Oni nisu napustili zemlju, ve} su trajno54 zauzele jedinstven poloàj za belu grupu: nisu pripadali ni “ìvotnom soku” Afrike niti “siroma{nom belom otpadu”. Umesto toga, oni su skoro odmah zapo~eli da izgra|uju one delatnosti i profesije koje su po ju`noafri~kom mi{ljenju “drugorazredne” jer nisu povezane sa zlatom.55 Jevreji su postali fabrikanti name{taja i ode}e, vlasnici trgovina i ljudi iz profesija, lekari, advokati i novinari. Drugim re~ima, bez obzira na to koliko su mislili da su se dobro prilagodili uslovima gomile u zemlji i njenom rasnom drànju, Jevreji su razbili njen najva`niji sklop uvode}i u ju`noafri~ku ekonomiju ~inilac normalnosti i proizvodnje, a rezultat je bio da je g. Malan, kada je Parlamentu odneo nacrt zakona da se iz Unije proteraju svi Jevreji, imao entuzijasti~nu podr{ku svih siroma{nih belaca u celom burskom stanovni{tvu.56 Ova promena u ekonomskoj funkciji, preobraàj ju`noafri~ke jevrejske zajednice od najmutnijih karaktera u mutnom svetu zlata i rase u jedini 52 James, op. cit., p. 108. 53 Ovde ponovo moè da se primeti drasti~na razlika izme|u ranijih naseljenika i finansi-

jera do kraja devetnaestog veka. Saul Salomon, na primer, negrofilni ~lan kejpskog parlamenta, bio je potomak porodice koja se u Ju`nu Afriku naselila u ranom devetnaestom veku (Emden, op. cit.). 54 Izme|u 1924. i 1930, u Ju`nu Afriku je imigriralo 12 319 Jevreja, dok je samo 461 napustio zemlju. Te su cifre veoma upadljive ako se zna da se ukupna imigracija za isti period posle odbitka emigranata popela na 14 241 osobu. (Vidi Schultze, op. cit.) Ako uporedimo ove cifre sa imigracionom tabelom iz beleške br. 6, sledi da su Jevreji ~inili oko tre}inu ukupne imigracije u Ju`nu Afriku dvadesetih godina, i da su se, za razliku od svih ostalih kategorija uitlanders-a, naselili tamo za stalno; njihov udeo u godišnjoj emigraciji je manji od 2 posto. 55 “Zadrte burske nacionalisti~ke vo|e osu|ivale su ~injenicu što ima 102 000 Jevreja u Uniji; najve}i broj su “beli okovratnici”, industrijski slu`benici, vlasnici radnji ili pripadnici neke druge profesije. Jevreji su u~inili mnogo da izgrade sekundarne industrije Ju`ne Afrike – to jest, industrije koje nisu kopanje zlata i dijamanata – usredsre|uju}i se posebno na izradu ode}e i nameštaja” (James, op. cit., p. 46). 56 Ibid., 67-68.

RASA I BIROKRATIJA

211

proizvodni deo stanovni{tva, stigao je kao ~udna, zastarela potvrda prvobitnih burskih strahova. Oni nisu toliko mrzeli Jevreje kao posrednike suvi{nog bogatstva ili kao predstavnike sveta zlata, oni su ih se pla{ili i prezirali ih kao samu sliku uitlanders-a koji bi poku{ali da zemlju promene u normalan proizvodni deo zapadne civilizacije, ~iji bi motivi profita najzad smrtno ugrozili fantomski svet rase. I kada su Jevreji bili kona~no odvojeni od zlatnog ìvotnog soka uitlanders-a, a nisu mogli da napuste zemlju kao {to bi svi drugi stranci u~inili u sli~nim okolnostima, nego su umesto toga razvili “drugorazrednu” industriju, ispostavilo se da su Buri bili u pravu. Jevreji su potpuno sami, ne kao slika bilo ~ega ili bilo koga, postali stvarna pretnja rasnom dru{tvu. Kako danas stoje stvari, Jevreji protiv sebe imaju zajedni~ko neprijateljstvo svih onih koji veruju u rasu ili zlato – a to je prakti~no celo evropsko stanovni{tvo u Ju`noj Africi. Oni ipak ne mogu i ne}e da stvore zajedni~ko na~elo sa jedinom drugom grupom koja polako i postepeno izlazi kao pobednik iz rasnog dru{tva: sa crnim radnicima, koji pod uticajem regularnog rada i urbanog ìvota postaju sve svesniji svoje ljudskosti. Iako, za razliku od “belih”, zaista imaju istinsko rasno poreklo, oni od rase nisu napravili feti{; ukidanje rasnog dru{tva za njih zna~i obe}anje njihovog oslobo|enja. Za razliku od nacista, kojima su rasizam i antisemitizam bili glavno politi~ko oru`je za razaranje civilizacije i uspostavljanje nove dràvne strukture, rasizam i antisemitizam su normalna stvar i prirodna posledica status quo-a u Ju`noj Africi. Za ra|anje rasizma i nacionalizma nije bio potreban nacizam i oni su na nacizam uticali samo na posredan na~in. Do{lo je, me|utim, do stvarnih i trenuta~nih povratnih efekata na ju`noafri~ko rasno dru{tvo po pitanju drànja evropskih naroda. Jeftina indijska i kineska radna snaga suludo se uvozila u Ju`nu Afriku, ali kad god bi se njen unutra{nji priliv privremeno zaustavio,57 odmah bi se osetila promena u drànju prema obojenom narodu u Aziji gde su, prvi put, ljudi tretirani na skoro isti na~in kao oni afri~ki divljaci koji su Evropljane pla{ili bukvalno do izbezumljenja. Razlika je bila jedino u tome {to tu nije moglo biti izgovora i ljudski shvatljivog razloga da se Indijci i Kinezi tretiraju kao da nisu ljudska bi}a. U izvesnom smislu, tek ovde je po~eo stvarni zlo~in, jer je ovde svako trebalo da zna {ta radi. Istina da je rasna ideja bila pone{to modifikovana u Aziji; “vi{e i niè vrste”, kako bi “beli ~ovek” rekao kad je uprtio svoj teret, jo{ uvek pokazuju lestvicu i mogu}ni postepen razvoj, i ta ideja na neki na~in izmi~e konceptu dve potpuno razli~ite vrste ìvih bi}a. S druge strane, po{to je rasni princip istisnuo stariju ideju 57 U devetnaestom veku više od 100 000 indijskih kulija bilo je uvezeno u Natalne plantaè še}era. Za njima su sledili kineski radnici u rudnicima, koji su brojali oko 55 000 1907. Godine 1910. britanska vlada je naredila repatrijaciju svih kineskih rudara, a 1913. je zabranila svaku dalju imigraciju iz Indije ili ijednog drugog dela Azije. Godine 1931. u Uniji je 142 000 Azijata i bili su tretirani kao afri~ki domoroci. (Vidi tako|e Schultze, op. cit.)

212

IMPERIJALIZAM

tu|ih i ~udnih naroda u Aziji, ovo oru`je se mnogo svesnije primenjivalo za potrebe vlasti i eksploatacije nego u Africi. Trenutno je manje zna~ajno (iako je za totalitarne vladavine bilo od ve}e va`nosti) jedno drugo iskustvo u afri~kom rasnom dru{tvu, naime to da motivi profita nisu sveti i da se mogu nadvladati, da dru{tva mogu da funkcioni{u po principima druk~ijim od ekonomskih i da takve okolnosti mogu da favorizuju one koji bi u uslovima racionalizovane proizvodnje pripadali deprivilegovanima. Ju`noafri~ko rasno dru{tvo dalo je gomili veliku lekciju o onome o ~emu je ona uvek imala konfuzan nagove{taj: da grupa kojoj su privilegije uskra}ene moè ~istim nasiljem stvoriti klasu niù od sebe, da joj u tu svrhu nije ~ak potrebna ni revolucija, ve} da se moè povezati sa grupama vladaju}ih klasa, i da strani ili zaostali narodi nude najbolje mogu}nosti za takvu taktiku. Potpun uticaj afri~kog iskustva prvo su shvatili vo|e gomile, kao Karl Peters, koji su odlu~ili da i oni moraju da pripadaju rasi gospodara. Afri~ki kolonijalni posedi postali su najplodnije tlo za ono {to je kasnije postalo nacisti~ka elita. Ovde su oni svojim o~ima videli kako narodi mogu biti preobra}eni u rase i kako, prosto preuzimanjem inicijative u tom procesu, ~ovek moè sopstveni narod da gurne na poziciju gospodara. Ovde su se izle~ili od iluzije da je istorijski proces neizostavno “progresivan”, jer ako je pravac starije kolonizacije bio da se probiju do ne~ega, “Holan|ani su se probili na drugu stranu od svega”58 i ako je “ekonomska istorija nekada u~ila da se ~ovek razvio postepenim koracima od ìvljenja od lova do pastirskog gajenja ìvotinja i kona~no do naseobina i do poljoprivrednog ìvota”, burska pri~a jasno je pokazala da ~ovek moè isto tako do}i “iz zemlje koja je postala vode}a u ekonomskoj i intenzivnoj kultivaciji... /a/ da postepeno postane pastir i lovac”.59 Te vo|e su veoma dobro razumele da su, upravo zato {to su Buri potonuli nazad do nivoa divlja~kih plemena, oni ostali njihovi neprikosnoveni gospodari. Bili su savr{eno voljni da plate cenu, da opadnu do nivoa rasne organizacije, ako bi time mogli da kupe gospodarstvo nad drugim “rasama”. I znali su iz svojih iskustava sa ljudima skupljenim sa sve ~etiri strane sveta u Ju`nu Afriku da }e sva gomila zapadnog civilizovanog sveta biti uz njih.60 58 Barnes, op. cit., p. 13. 59 Kiewiet, op. cit., p. 13. 60 “Kada su se ekonomisti izjasnili da su više nadnice jedan oblik pobune i da je zašti}eni

rad neekonomi~an, dat je odgovor da je dobro što se ~ini `rtva ako nesre}ni elementi u belom stanovništvu kona~no na|u sigurno tlo u modernom ìvotu.” “Ali nije samo u Ju`noj Africi glas konvencionalnog ekonomiste prolazio nezapaèno do kraja Velikog rata... U generaciji koja je videla kako Engleska napušta slobodnu trgovinu, kako Amerika napušta zlato kao meru, Tre}i rajh prihvata autarhiju,... nije mnogo neumesno insistiranje Ju`ne Afrike da svoj ekonomski ìvot mora da organizuje tako da obezbedi dominantnu poziciju bele rase” (Kiewiet, op. cit. p. 224 i 245).

RASA I BIROKRATIJA

213

III: Karakter imperijaliste OD DVA glavna sredstva imperijalisti~ke vladavine, rasa je otkrivena u Ju`noj Africi, a birokratija u Alìru, Egiptu i Indiji; prva je bila prosto svesna reakcija na plemena ~ije ljudskosti se evropski ~ovek stideo i pla{io, dok je druga bila posledica one administracije kojom su Evropljani poku{avali da vladaju stranim narodima koje su u pore|enju sa sobom smatrali beznade`no inferiornim, a kojima je istovremeno bila potrebna njihova posebna za{tita. Rasa je, drugim re~ima, bila bekstvo u neodgovornost gde ni{ta ljudsko vi{e ne moè da postoji, a birokratija je bila rezultat odgovornosti koju nijedan ~ovek ne moè da snosi za svoje bli`nje i nijedan narod za neki drugi narod. Preterano ose}anje odgovornosti kod britanskih administratora Indije koji su do{li posle Berkovih “kr{ioca zakona” imalo je materijalnu osnovu u ~injenici da je Britanska imperija zapravo ste~ena u “trenutku rasejanosti”. Tako su oni koji su bili suo~eni sa svr{enom ~injenicom i zauzeti time da sa~uvaju ono {to je slu~ajno postalo njihovo, morali da na|u tuma~enje koje moè da pretvori slu~ajnost u neku vrstu voljnog ~ina. Takve istorijske promene ~injenica pronosile su se kroz legende od davnih vremena, a legende koje je prosanjala britanska inteligencija odigrale su odlu~uju}u ulogu u formiranju karaktera birokrate i tajnog agenta britanskih slu`bi.

Legende su uvek igrale mo}nu ulogu u stvaranju istorije. ôvek, kome nije dat dar da ne radi, koji je uvek nevoljni naslednik delâ drugih ljudi, uvek optere}en odgovorno{}u koja se pokazala kao posledica beskrajnog lanca doga|aja pre nego svesnih ~inova, traì obja{njenje i tuma~enje pro{losti za koju misli da krije tajanstveni klju~ njegove budu}e sudbine. Legende su bile duhovni temelj svakog drevnog grada, carstva, naroda, obe}avale su bezbedan put kroz neograni~ene prostore budu}nosti. Nikada ne pripovedaju}i ~injenice pouzdano, a ipak uvek izraàvaju}i njihovo pravo zna~enje, one su nudile istinu izvan realnosti, pam}enje izvan se}anja. Legendarna obja{njenja istorije uvek su sluìla kao zastarele ispravke ~injenica i realnih doga|aja, potrebne upravo zato {to bi sama istorija smatrala ~oveka odgovornim za dela koja nije po~inio i za posledice koje uop{te nije predvideo. Istina drevnih legendi – {to im daje fascinantnu aktuelnost ~ak i vekovima po{to su se gradovi i carstva i narodi kojima su oni sluìli rasuli u prah – nije bila ni{ta do oblik u kome su pro{li doga|aji izmi{ljeni da bi odgovarali condicio humana uop{te i politi~kim aspiracijama posebno. Samo u iskreno izmi{ljenoj pri~i o odre|enim doga|ajima ~ovek je pristao da prihvati svoju odgovornost za njih i da pro{le doga|aje smatra svojom pro{lo{}u. Legende su ga napravile gospodarom onoga {to nije uradio i sposobnim da se nosi sa onim {to nije mogao da zaustavi. U

214

IMPERIJALIZAM

tom smislu legende nisu samo jedno od prvih se}anja ~ove~anstva ve} zapravo pravi po~etak ljudske istorije. Cvetanje istorijskih i politi~kih legendi je prili~no grubo okon~ano ro|enjem hri{}anstva. Hri{}ansko tuma~enje istorije, od Adamovih dana do Stra{nog suda, ponudilo je najmo}nije i sveobuhvatno legendarno obja{njenje ljudske sudbine kao jedini mogu}i put iskupljenja i spasenja. Tek po{to je duhovno ujedinjenje hri{}anskih naroda otvorilo put pluralnosti nacija, kada je put ka spasenju postao nesiguran element li~ne vere pre nego univerzalna teorija primenjiva na sva zbivanja, pojavile su se nove vrste istorijskih obja{njenja. Devetnaesti vek nam je ponudio ~udnovat spektakl skoro istovremenog ro|enja najrazli~itijih i kontradiktornih ideologija od kojih je svaka tvrdila da zna skrivenu istinu o ina~e nerazumljivim ~injenicama. Legende, me|utim, nisu ideologije; one ne ciljaju na univerzalno obja{njenje, ve} se uvek bave konkretnim ~injenicama. Izgleda da je dosta zna~ajno {to uspon nacionalnih zajednica nije nigde pratila legenda o osnivanju i {to je prvi jedinstven napor u modernim vremenima u~injen ta~no kada je opadanje nacionalnih zajednica postalo o~igledno i kada je izgledalo da je imperijalizam zauzeo mesto staromodnog nacionalizma. Autor imperijalisti~ke legende je Radjard Kipling, njena je tema Britanska imperija, njen rezultat karakter imperijaliste (imperijalizam je bio jedina {kola karaktera u modernoj politici). I dok je legenda o britanskoj imperiji malo imala veze sa realnostima britanskog imperijalizma, ona je najbolje sinove Engleske naterala ili namamila da joj sluè. Jer legende privla~e ono najbolje u na{e vreme, kao {to ideologije privla~e prosek, dok {u{kanja o stra{nim tajnim zakulisnim mo}ima privla~e upravo najgore. Bez sumnje, nijedna politi~ka struktura ne}e probuditi vi{e legendarnih pri~a nego Britanska imperija, nego lutanje britanskog naroda od savesnog osnivanja kolonija do vlasti i dominacije nad stranim narodima po celom svetu. Osniva~ka legenda, kako je Kipling pri~a, polazi od elementarne realnosti naroda Britanskih ostrva.61 Kako su okruèni morem, bila im je potrebna i oni su zadobili pomo} triju elemenata, Vode, Vatre i Sunca, i to pronalaskom broda. Brod je omogu}io sklapanje opasnog saveza sa elementima i u~inio je Engleza gospodarom sveta. “Osvoji}ete svet”, kaè Kipling, “a da niko ne opazi kako ste to uradili, drà}ete svet a da niko ne sazna kako ste to uradili i nosi}ete svet na ple}ima a da niko ne vidi kako ste to uradili. Ali ni vi ni va{i sinovi ne}ete dobiti ni{ta od tog posli}a, osim êtiri dara – jedan za More, jedan za Vetar, jedan za Sunce a jedan za brod koji vas nosi... Jer, osvojiv{i svet, drè}i svet, nose}i svet na ple}ima – na kopnu ili na moru ili u vazduhu – va{i sinovi }e uvek imati êtiri dara. 61 Rudyard Kipling, “The First Sailor” u: Humorous Tales, 1891.

RASA I BIROKRATIJA

215

Duga~kih lica i sporog govora i te{ki – prokleto te{ki – u rukama }e im oni biti, uvek pomalo vetrobran od svakog neprijatelja – tako }e sinovi mo}i da budu straà svima onima koji prolaze morima po svojim pravovaljanim zgodama.” Pri~ica “Prvi mornar” je toliko bliska drevnim osniva~kim legendama po tome {to Britance predstavlja kao jedini politi~ki zreo narod, narod koji se brine o zakonu i o dobrobiti sveta u sred varvarskih plemena koja niti brinu niti znaju {ta drì svet na okupu. Na àlost, toj je predstavi nedostajala unutra{nja istina drevnih legendi; svet je i pazio i znao i video kako su oni to radili i nikakva pri~a nalik na ovu nije mogla da uveri svet da oni nisu “dobili ni{ta od tog posli}a”. Ipak u samoj Engleskoj je bilo izvesne stvarnosti koja je odgovarala Kiplingovoj legendi i ~inila je uop{te mogu}nom, a to je bilo postojanje takvih vrlina kao {to su vite{tvo, plemenitost, hrabrost, iako se one uop{te nisu koristile u politi~koj realnosti kojom su vladali Sesil Roudz i lord Kerzon. înjenica da je “breme belog ~oveka” zapravo ili licemerje ili rasizam, nije spre~ila nekolicinu najboljih Engleza da to breme ozbiljno preuzmu i da od sebe naprave tragi~ne i kihotske lude imperijalizma. Koliko je u Engleskoj stvarna tradicija hipokrizije, isto toliko je stvarna i jedna druga, manje o~igledna tradicija, koju padam u isku{enje da nazovem tradicijom istrebljiva~a zmajeva koji su odu{evljeno odlazili u udaljene i neobi~ne zemlje, ka ~udnim i naivnim narodima da istrebljuju brojne ale koje su ove vekovima napastvovali. Ima vi{e o zrnca istine u drugoj Kiplingovoj pri~i “Grob njegovog pretka”62, u kojoj porodica în “sluì Indiji iz generacije u generaciju, kao {to delfini idu jedan za drugim preko otvorenog mora”. Ubili su jelena koji je krao siroma{kovu letinu, nau~ili ovoga tajnama boljih poljoprivrednih metoda, oslobodili ga od nekih naj{tetnijih predrasuda i u velikom stilu ubijali lavove i tigrove. Njihova jedina nagrada je “grob predaka” i porodi~na legenda u koju je verovalo celo indijsko pleme, prema kojoj “duboko po{tovani predak... ima svog tigra – osedlanog tigra koga ja{e kad god oseti taj nagon.” Na àlost, to jahanje po zemlji je “siguran znak rata ili po{asti ili – ili ne~eg drugog”, a upravo u ovom slu~aju je znak – vakcinacije. Tako je Najmla|i în, ne mnogo vaàn u hijararhiji vojnih slu`bi, ali od velike va`nosti {to se indijskog plemena ti~e, morao da ubije zver svoga pretka da bi ljudi mogli da se vakcini{u bez straha od “rata ili po{asti ili bilo ~ega”. Kako proti~e moderan ìvot, porodica în je zaista “sre}nija od mnogih ljudi”. Njihova je {ansa {to su bili ro|eni u vreme jednog slu`bovanja koje ih ne`no i prirodno vodi da ostvare najbolje snove mladosti. Kada su drugi de~aci morali da zaborave “plemenite snove”, ovi su bili upravo dovoljno stari da aktiviraju “plemenite snove”. A kad posle trideset godina 62 U The Day’s Work, 1898.

216

IMPERIJALIZAM

slu`be budu penzionisani, njihov }e parobrod pro}i kraj “trupa{kog broda koji isplovljava i njihovog sina nosi na istok, porodi~noj du`nosti”, tako da mo} egzistencije g. îna, kao istrebljiva~a zmajeva koga odre|uje vlada i pla}a vojska, moè biti predata slede}oj generaciji. Bez sumnje, britanska vlada pla}a za njihovu slu`bu ali uop{te nije jasno kome oni kona~no sluè. Veoma je mogu}e da oni zaista sluè tom posebnom indijskom plemenu, generacija za generacijom, i sve zajedno je ute{no da je makar sâmo pleme u to uvereno. înjenica da vi{e slu`be jedva i{ta znaju o ~udnoj du`nosti i avanturama malog poru~nika îna, da su jedva svesne da je on uspe{na reinkarnacija svoga dede, daje njegovom snolikom dvostrukom postojanju spokojnu osnovu u realnosti. On je jednostavno odoma}en u dva sveta, odvojen vodenim i na ogovaranja otpornim zidovima. Ro|en u srcu “neugledne, tigrovite zemlje”, a obrazovan u sopstvenom narodu u miroljubivoj, uravnoteènoj i lo{e informisanoj Engleskoj, on je spreman da stalno ìvi sa dva naroda i ukorenjen je u tradiciju i dobro poznaje jezik, praznoverje i predrasude i jednog i drugog. On se u trenutku moè pretvoriti od poslu{nog, podre|enog vojnika Njenog kraljevskog veli~anstva u uzbudljivu i plemenitu figuru u svetu uro|enika, mnogovoljenog za{titnika slabih, junaka iz starih pri~a koji ubija a`daju. Poenta je u tome da ti ~udni kihotski za{titnici slabih, koji su svoju ulogu igrali iza scena zvani~ne britanske vlasti, nisu bili toliko proizvod naivne ma{te primitivnog naroda koliko snova koji su nastavili najbolje evropske i hri{}anske tradicije, ~ak i kad su se ve} izvrgli u besplodne de~a~ke ideale. Ni vojnik Njenog veli~anstva niti britanski vi{i ~inovnik nije mogao da nau~i uro|enike ne~emu od veli~ine zapadnog sveta. Tom zadatku odgovarali su samo oni koji nikada nisu bili u stanju da prerastu svoje de~a~ke ideale, pa su se zato upisali u kolonijalnu slu`bu. Imperijalizam za njih nije bio ni{ta drugo do slu~ajna mogu}nost da se spasu od dru{tva u kome ~ovek mora da zaboravi svoju mladost ako èli da odraste. Englesko dru{tvo je i sâmo bilo presre}no da ih vidi kako odlaze u udaljene zemlje, ka zgodama gde su se tolerisali i ~ak produàvali njihovi de~a~ki ideali iz osnovne {kole; kolonijalne slu`be su ih odvele iz Engleske i sa~uvale, tako da kaèmo, da ne preobrate ideale svoga detinjstva u zrele mu{ke ideje. Strane i ~udne zemlje privla~ile su najbolje pripadnike engleske mladeì od kraja devetnaestog veka, li{iv{i englesko dru{tvo njegovih najpo{tenijih i najopasnijih elemenata i garantovale su, kao dodatak ovom blaènstvu, izvesno o~uvanje i mo`da okamenjivanje de~a~ke plemenitosti, {to je sa~uvalo i infantilizovalo zapadne moralne norme. Lord Kromer, vicekraljev sekretar i ministar finansija u preimperijalisti~koj vladi Indije, jo{ uvek je spadao u kategoriju britanskih junaka koji ubijaju a`dahu. Vo|en isklju~ivo “ose}anjem `rtvovanja” za zaostalo

RASA I BIROKRATIJA

217

stanovni{tvo i “ose}anjem du`nosti”63 prema slavi Velike Britanije “koja je rodila klasu slu`benika koji su imali i èlju i sposobnost da rukovode”,64 on je 1894. odbio poloàj vicekralja, a deset godina kasnije i mesto dràvnog sekretara stranih poslova. Umesto tih po~asti, koje bi zadovoljile manjeg ~oveka, postao je manje poznat a svemo}an britanski generalni konzul u Egiptu od 1883. do 1907. Tamo je postao prvi imperijalisti~ki administrator, mo`da “bez premca me|u onima koji su svojim slu`bama proslavili britansku rasu”;65 mo`da poslednji koji je umro u nepomu}enom ponosu: “Nek im bude dovoljna nagrada Britanije / plemenitija cena pla}ena nije / naroda oslobo|enog blagosiljanje / svest o izvr{enoj du`nosti.”66 Kromer je oti{ao u Egipat jer je shvatio da “Englez koji se daleko protegao da zadrì svoju voljenu Indiju [mora da] ~vrsto stane na obale Nila”.67 Egipat je za njega do kraja bio sredstvo, ekspanzija potrebna radi osiguranja Indije. Skoro u istom trenutku dogodilo se da je jedan drugi Englez kro~io na afri~ki kontinent, iako sa njegovog suprotnog kraja i iz suprotnih razloga: Sesil Roudz je oti{ao u Ju`nu Afriku i spasao rtsku koloniju po{to je ona izgubila svu va`nost za Englezovu “voljenu Indiju”. Roudzove ideje o ekspanziji bile su mnogo naprednije od ideja njegovog uvaènijeg kolege na severu; ekspanzija za njega nije morala da se opravdava takvim senzibilnim motivima kao {to je odràvanje onoga {to ve} posedujemo. “Ekspanzija je sve”, a Indija, Ju`na Afrika i Egipat bili su podjednako va`ni ili neva`ni kao stepenice u ekspanziji ograni~enoj samo veli~inom zemaljske kugle. Svakako da je postojala provalija izme|u vulgarnog megalomana i obrazovanog ~oveka od `rtve i du`nosti; ipak, oni su do{li do pribli`no identi~nih rezultata i bili su podjednako odgovorni za “Veliku igru” tajnosti, koja nije bila manje sumanuta i manje {tetna po politiku od fantomskog sveta rase. Izuzetna sli~nost izme|u Roudzovog upravljanja u Ju`noj Africi i Kromerove vladavine u Egiptu sastoji se u tome {to ni jedan ni drugi te zemlje nisu gledali kao po sebi poèljne ciljeve, ve} samo kao sredstva za neke zami{ljene vi{e ciljeve. Tako su oni bili sli~ni po indiferentnosti i uzdrànosti, po odsustvu iskrenog interesovanja za svoje podre|ene, a to drànje se razlikovalo podjednako od okrutnosti i samovolje doma}ih despota u Aziji kao i od eksploatatorske bezobzirnosti osvaja~a ili od luda~kog i anarhi~nog ugnjetavanja jedne rase od strane druge. îm je Kromer po~eo da vlada Egiptom radi Indije, izgubio je ulogu za{titnika “zaostalih naro63 Lawrence J. Zetland, Lord Cromer, 1932, p. 16. 64 Lord Cromer, “The Government of Subject Races” u Edinburgh Review, January, 1908. 65 Lord Kerzon na otkrivanju memorijalne plo~e za Kromera. Vidi Zetland, op. cit.,p. 362. 66 Citirano iz Kromerove poeme. Vidi Zetland, op. cit. pp. 17-18. 67 Iz pisma Lorda Kromera iz 1882. Ibid., p. 87.

218

IMPERIJALIZAM

da” i nije vi{e mogao iskreno da veruje da je “li~na korist podre|enih rasa principijelna osnova cele imperijalne gra|evine”.68 Uzdrànost je postala nov na~in pona{anja svih funkcionera imperijalnih slu`bi; to je bio opasniji oblik vladavine nego despotizam i samovolja, jer on ~ak nije tolerisao ni poslednju kariku izme|u despota i podre|enih, koja se stvarala podmi}ivanjem i poklonima. Zbog tog po{tenja britanske administracije despotska vlast je postala nehumanija i neprihvatljivija za svoje podre|ene nego nekada azijatski vladari i bezobzirni osvaja~i.69 Po{tenje i suzdrànost su bili simboli apsolutne podele interesa do ta~ke u kojoj nije bilo dozvoljeno ni da se oni sukobe. U pore|enju s tim, eksploatacija, tla~enje ili korupcija izgledaju kao ~uvari ljudskog dostojanstva, jer eksploatator i eksploatisani, tla~itelj i tla~eni, podmi}iva~ i podmi}eni makar jo{ uvek ìve u istom svetu, jo{ uvek dele iste ciljeve, bore se za posedovanje istih stvari; a to je taj tertium comparationis koji je rezervisanost uni{tila. Najgora od svega je bila ~injenica da je rezervisani administrator bio jedva svestan da je prona{ao nov oblik vladavine, zapravo je verovao da je njegovo pona{anje uslovljeno “èstokim kontaktom sa ljudima koji ìve na nièm nivou”. Tako, umesto da veruje u svoju li~nu nadmo}, sa izvesnim stepenom su{tinski bezopasne ta{tine, on je osetio da pripada “naciji koja je dostigla srazmerno visok nivo civilizacije”70 i da zato drì svoj poloàj po pravu ro|enja, bez obzira na li~ni doprinos. Karijera lorda Kromera je fascinantna jer otelovljuje samu prelaznu ta~ku starijih, kolonijalnih slu`bi u imperijalne. Njegove prve reakcije na du`nosti u Egiptu su bile izrazita nelagodnost i zabrinutost zbog dràvnih poslova koji nisu bili “aneksija” nego “hibridni oblik upravljanja koji se ne moè nazvati nijednim imenom i koji tamo nije imao presedana”.71 Posle dve godine slu`be, 1885. on je jo{ uvek gajio duboke sumnje u sistem u kome je bio nominalni britanski generalni konzul i stvarni vladalac Egipta, i pisao je da “veoma delikatan mehanizam [~iji] delikatan rad veoma mnogo zavisi od suda i sposobnosti nekolicine li~nosti... moè da se prosu|uje [samo] ako smo u stanju da imamo u vidu mogu}nost evakuacije... Ako ta mogu}nost postane tako daleka da nije ni od kakvog prakti~nog zna~aja... bilo bi bolje za nas... da ugovorimo... sa drugim silama preuzimanje uprave nad zemljom, garanciju njihovog duga, itd”.72 Bez sumnje je Kromer bio u pravu jer bi ili evakuacija ili okupacija normalizovale stvari. Ali taj “hibridni oblik upravljanja” bez presedana postao je karakteristika celog 68 Lord Cromer, op. cit. 69 Podmi}ivanje je “mo`da bilo najhumanija institucija iz zamršene bodljikave ìce

ruskog poretka”. Moissaye J. Olgin, The Soul of the Russian Revoution, New York, 1917. 70 Zetland, op. cit., p. 89. 71 Iz pisma lorda Kromera napisanog 1884. Ibid., p. 117. 72 Iz pisma Lordu Grenvilu, ~lanu Liberalne partije, 1885. Ibid., p. 219.

RASA I BIROKRATIJA

219

imperijalisti~kog poduhvata; rezultat je bio da su nekoliko decenija kasnije svi izgubili ranu zdravu Kromerovu procenu o mogu}im i nemogu}im oblicima upravljanja, ba{ kao {to je izgubljen i rani sud lorda Selburna da je rasno dru{tvo na~in ìvota bez presedana. Ni~im se ne bi mogao bolje okarakterisati po~etni stadijum imperijalizma nego kombinovanjem ove dve ocene situacije u Africi: na~in ìvota bez presedana na jugu, vladavina bez presedana na severu. Tokom slede}ih godina Kromer se pomirio sa “hibridnim oblikom upravljanja”; u svojim pismima po~eo je da ga opravdava i da izlaè potrebu za upravom koja nema imena i presedana. Na kraju ìvota je stavio na papir (u eseju “Vladavina podre|enim rasama”) glavne crte onoga {to se moè potpuno nazvati filozofijom birokrate. Kromer je po~eo shvatanjem da “li~ni uticaj” bez pravnog ili pisanog politi~kog ugovora moè biti dovoljan za “sasvim efikasan nadzor nad javnim poslovima”73 u stranim zemljama. Ova vrsta neformalnog uticaja imala je prednost nad ~vrsto odre|enom politikom jer se mogla trenuta~no menjati, a u slu~aju te{ko}a nije neizostavno me{ala doma}u vladu. To je zahtevalo visoko obu~eno, veoma pouzdano osoblje ~ija lojalnost i patriotizam nisu bili povezani sa li~nom ambicijom ili ta{tinom i od kojih bi se ~ak traìlo da se odreknu ljudske èlje da im se ime povezuje sa li~nim doprinosom. Najve}u strast bi trebalo da gaje prema tajnosti (“{to se manje pri~a o britanskim ~inovnicima, to bolje”),74 prema ulozi iza scene, njihov najve}i prezir bi bio usmeren prema publicitetu i ljudima koji ga vole. Sve ove kvalitete je sam Kromer posedovao u veoma visokom stepenu; nikada nije bio gnevniji nego kada ga “izvedu sa svog skrovitog mesta”, kada je “realnost koja je ranije bila poznata samo nekolicini iza scene [postala] patent za ceo svet”.75 Bio bi zaista ponosan da “ostane manje-vi{e skriven [i] da vu~e konce”.76 U zamenu, i da bi sebi uop{te omogu}io da radi, birokrata mora da se ose}a za{ti}enim od kontrole – to jest, od pohvala kao i od ukora – od svih javnih institucija, bilo Parlamenta, bilo “Engleskog odeljenja”, bilo {tampe. Svaki porast demokratije ili ~ak jednostavno funkcionisanje postoje}ih demokratskih institucija moè samo biti opasno jer je nemogu}e vladati “narodom putem naroda, narodom Indije putem naroda Engleske”.77 Birokratija je uvek vladavina stru~njaka, “iskusne manjine” koja treba da se odupre kako god zna neprestanom pritisku “neiskusne ve}ine”. Svaki je narod su{tinski neiskusna ve}ina i zato 73 Iz pisma lordu Rouzberiju 1886. Ibid., p. 134. 74 Ibid., str. 352. 75 Iz pisma lordu Rouzberiju 1893. Ibid., p. 204-205. 76 Iz pisma lordu Rouzberiju 1893. Ibid., p. 192. 77 Iz Kromerovog govora u Parlamentu posle 1904. Ibid., p. 311.

220

IMPERIJALIZAM

mu ne treba poveriti tako visoko specijalizovane poslove kao {to su politika i javni poslovi. Ne pretpostavlja se, {tavi{e, da birokrate imaju ikakve op{te ideje o politi~kim stvarima; njih patriotizam nikada ne treba da odvede tako daleko da poveruju u dobrotu koja je sadràna u politi~kim principima njihove sopstvene zemlje; to bi rezultiralo samo jeftinom “imitativnom” primenom tih principa “na vladu zaostalog stanovni{tva”, {to je, prema Kromeru, bila principijelna gre{ka francuskog sistema.78 Niko ne bi do{ao na pomisao da tvrdi kako je Sesil Roudz patio od nedostatka ta{tine. Prema Dèjmsonu, on je o~ekivao da ga pamte bar ~etiri hiljade godina. Ipak, uprkos svom neograni~enom apetitu za veli~anje sebe samog, on se dosetio iste ideje vladanja putem tajnosti kao i preskromni lord Kromer. Izuzetno rad pisanju testamenata, Roudz je u svima njima insistirao (tokom dve decenije svog javnog ìvota) da njegov novac treba da se upotrebi za osnivanje “tajnog dru{tva... za sprovo|enje njegove zamisli”, koje je trebalo da bude organizovano kao Lojolino dru{tvo, da se izdràva od bogatstva sakupljenog od “onih koji imaju aspiraciju i èlju da ne{to urade”, tako da bi kona~no postojalo “izme|u dve ili tri hiljade ljudi u cvetu mladosti raspr{enih po celom svetu, kojima bi u najosetljivijem periodu ìvota u svest bio utisnut njegov san o Osniva~u, od kojih bi svaki, {tavi{e, bio naro~ito – matemati~ki – izabran prema Osniva~evoj svrsi”.79 Mnogo dalekovidiji od Kromera, Roudz je dru{tvo odmah otvorio svim ~lanovima “nordijske rase”80, tako da cilj nije toliko bio rast i slava Velike Britanije – njena okupacija “celog afri~kog kontinenta, Svete zemlje, doline Eufrata, ostrva Kipra i Kandije, cele Ju`ne Amerike, pacifi~kih ostrva... celog Malajskog arhipelaga, morskih granica Kine i Japana [i] kona~no vra}anje Sjedinjenih Dràva”81 – koliko ekspanzija “nordijske rase” koja bi, organizovana u tajno dru{tvo, uspostavila birokratsku vladavinu nad svim narodima na zemlji. Roudzovu monstruoznu uro|enu ta{tinu je savladalo i navelo ga da otkrije ~ari tajnosti ono isto {to je savladalo i Kromerovo uro|eno ose}anje du`nosti: otkri}e ekspanzije koja ne bi bila vo|ena specifi~nim apetitom 78 Tokom pregovora i razmišljanja o obliku uprave za aneksiju Sudana, Kromer je insistrirao na tome da o~uva celu stvar izvan sfere francuskog uticaja; ne zato što je èleo da osigura monopol u Africi za Englesku, ve} više zbog toga što mu je “krajnja èlja bila poverenje u primenu njihovog sistema uprave na podre|ene rase” (iz pisma Solzberiju 1899, Ibid., str. 248). 79 Roudz je sa~ino šest testamenata (prvi je napisan ve} 1877) i u svima se pominje “tajno društvo”. Za opširne citate vidi Basil William, Cecil Rhodes, London, 1921. i Millin, op. cit., pp. 128 i 331 (citirano sa dozvolom W. T. Steada). 80 Dobro se zna da je Roudzovo “tajno društvo” završilo kao vrlo uvaèna Rhodes Scholarship Association koja je ~ak i danas, osim Englezima, otvorena i pripadnicima “nordijskih rasa”, kao što su Nemci, Skandinavci i Amerikanci. 81 Basil Williams, op. cit., p. 51.

RASA I BIROKRATIJA

221

prema nekoj posebnoj zemlji ve} se shvatala kao poseban proces u kojem bi svaka zemlja sluìla kao stepenica za dalju ekspanziju. Sa stanovi{ta takvog koncepta, èlju za slavom vi{e ne moè da zadovolji trijumf nad nekim odre|enim narodom, niti ose}aj du`nosti moè da se ispuni kroz svest o odre|enim slu`bama ili o ispunjenju odre|enih zadataka. Bez obzira na kvalitete ili li~ne gre{ke, ~im neko u|e u vrtlog beskrajnog procesa ekspanzije, on }e, takore}i, prestati da bude ono {to je bio i slu{a}e zakone kretanja, identifikova}e se sa anonimnim silama kojima treba da sluì kako bi ceo proces odràvao; misli}e o sebi kao o pukoj funkciji i na kraju }e takvu funkcionalnost, takvo otelovljenje dinami~kog trenda, smatrati svojim najve}im mogu}im dostignu}em. Tako on zaista ne moè, kako je Roudz bio dovoljno sulud da kaè, “da u~ini ni{ta lo{e, sve {to bi u~inio postalo bi ispravno. Njegova du`nost je bila da radi ono {to èli. On je sebe smatrao bogom – ni{ta manje.”82 Ali kada je lord Kromer birokrate nazvao “instrumentima od neuporedive vrednosti za sprovo|enje politike imperijalizma”83, on je, zdrave pameti, istakao istu pojavu: ljude koji sebe dobrovoljno degradiraju u puke instrumente ili u puke funkcije. O~igledno je da oni tajni i anonimni agenti ekspanzionisti~kih snaga nisu ose}ali nikakvu obavezu prema zakonima koje su stvorili ljudi. Jedini “zakon” koji su oni po{tovali bio je “zakon” ekspanzije i jedini dokaz njihove “zakonitosti” bio je uspeh. Morali su da budu spremni da savr{eno dobrovoljno padnu u potpuni zaborav, ~im se neuspeh dokaè, ako iz nekog razloga vi{e nisu bili “instrumenti od neprocenjive vrednosti”. Sve dok su bili uspe{ni, ose}anje da otelovljuju snage ve}e od sebe ~inilo je da relativno lako daju ostavku i ~ak da preziru aplauz i glorifikaciju. Oni su bili ~udovi{ta hira kad su uspe{ni i ~udovi{ta skromnosti pri neuspehu. Na birokratiji kao obliku vladavine i njene inherentne zamene zakona privremenim i promenljivim dekretima, zasniva se ono praznoverje o mogu}noj i magi~noj identifikaciji ~oveka sa silama istorije. Ideal takve dràvne zajednice uvek }e biti ~ovek iza scene koji povla~i konce istorije. Kromer je kona~no izbegavao svaki “pisani dokument, ili, bilo {ta opipljivo”84 u odnosu s Egiptom – ~ak i progla{enje aneksije – da bi bio slobodan da po{tuje samo zakon ekspanzije, bez obaveze prema ugovoru koji je potpisala ljudska ruka. Ba{ tako birokrata izbegava svaki op{ti zakon, drè}i sve situacije separatno putem dekreta, jer unutra{nja stabilnost zakona preti da uspostavi stalnu zajednicu u kojoj mo`da niko ne bi bio bog jer bi svi morali da po{tuju zakon.

82 Millin, op. cit., p. 92. 83 Cromer, op. cit. 84 Iz pisma lorda Kormera lordu Rouzberiju 1886. Zetland, op. cit., p. 134.

222

IMPERIJALIZAM

Dve klju~ne figure u tom sistemu, ~ija je sama su{tina proces bez cilja, jesu na jednoj strani birokrata a na drugoj tajni agent. Oba tipa, dokle god su sluìla samo britanski imperijalizam, uop{te nisu sasvim poricala da poti~u od ubica zmajeva i za{titnika slabih, i zato uop{te nisu dovela birokratske reìme do ekstrema koji su ovima svojstveni. Skoro dve decenije posle Kromerove smrti, britanski birokrata je znao da “administrativni masakri” mogu da sa~uvaju Indiju unutar britanske imperije, ali je znao tako|e kolika bi utopija bilo poku{ati da se dobije podr{ka omrznutog “Engleskog odeljenja” za ina~e dosta realisti~an plan.85 Lord Kerzon, vicekralj Indije, nije pokazao ni{ta od Kromerove otmenosti i bio je sasvim tipi~an predstavnik dru{tva koje je bilo sve spremnije da prihvati rasne standarde gomile, ali u obliku pomodnog snobizma.86 Ali snobizam je neuskladiv sa fanatizmom i stoga nikada zaista efikasan. To se isto odnosi i na ~lanove Britanske tajne slu`be. I oni su slavnog porekla – ono {to su istrebljiva~i zmajeva bili u odnosu na birokrate, to je avanturista za tajnog agenta – i oni s razlogom mogu da polaù pravo na osniva~ku legendu, legendu Velike igre kako ju je Radjard Kipling ispri~ao u Kimu. Naravno, svaki avanturista zna {ta Kipling misli kad slavi Kima {to je “voleo igru radi igre”. Svaka li~nost sposobna da se jo{ uvek ~udi “ovom velikom i divnom svetu” zna da je to {to “misionari i sekretari dobrotvornih dru{tava ne mogu da vide njenu lepotu” slab argument protiv igre. Izgleda da jo{ manje ima prava da govori onaj ko misli da je “greh poljubiti usta bele devojke, a vrlina poljubiti stopalo crnca”.87 Po{to treba ìveti sâm ìvot i voleti ga njega samog radi, avantura i ljubav prema igri nje same radi postaju najintenzivniji simbol ljudskog ìvota. To podvla~enje strasne humanosti ~ini Kima jedinim romanom imperijalisti~ke ere u kojem “vi{e i niè vrste” vezuje iskreno bratstvo, gde Kim, “sahib i sahibov sin”, moè s pravom da govori o “nama” kad govori o “ljudskom lancu”, o 85 “U indijski sistem vladavine putem izveštaja... sumnjalo se (u Engleskoj). Nije bilo porote u Indiji, a sve sudije su bile pla}eni slu`benici Krune, mnogi od njih su se po volji mogli odstraniti ... Neki zagovornici zakona bili su dosta zabrinuti zbog takozvanog uspeha indijskog eksperimenta. ’Ako’, govorili su, ’despotizam i birokratija tako dobro funkcionišu u Indiji, ne}e li to mo`da u neko doba biti iskoriš}eno kao argument za uvo|enje istog sistema ovde?’” Vlada Indije je, u svakom slu~aju, “sasvim dobro znala da bi trebalo da opravda svoje postojanje i svoju politiku pred javnim mnjenjem u Engleskoj, a znala je sasvim dobro i da to javno mnjenje ne}e tolerisati ugnjetavanje (A. Carhill, op. cit., pp. 70 i 41-42). 86 Harold Nicolson u svom Curzon: The Last Phase 1919-1925, Boston-New York, 1934, pri~a slede}u pri~u: “Iza flandrijske linije fronta bila je velika pivovara u ~ijim bi se ba~vama obi~ni vojnici kupali vra}aju}i se iz rovova. Poveli su Kerzona da vidi taj danteovski prizor. On je sa interesovanjem gledao stotinu golih prilika kako se zabavljaju u pari. ’Zaboga!’, rekao je, ’nisam imao pojma da niè klase imaju tako belu koù’. Kerzon je poricao autenti~nost pri~e ali mu se ipak dopadala.”(pp. 47-48). 87 Carthill, op. cit., p. 88.

RASA I BIROKRATIJA

223

“svima na jednom povocu”. Ima vi{e ponosa u tome “mi” – koje je strano u ustima onih koji veruju u imperijalizam – nego u potpunoj anonimnosti ljudi koji su ponosni {to “nemaju ime ve} samo broj i slovo”, vi{e od obi~nog ponosa {to “[neko] ima cenu na ~elu”. Ljudi postaju drugovi po zajedni~kom iskustvu da su oni – kad ìve u opasnosti, strahu, stalnom iznena|enju, u krajnjem nedostatku navika, stalnoj spremnosti da promene identitet – simboli samog ìvota, na primer simboli doga|anja {irom Indije, koji neposredno dele ìvot sa svim onim {to “kao ~am~i} juri po celom Indu”, i zato vi{e nije “sam, pojedinac u vrtlogu”, tako re}i uhva}en u klopku ograni~enjima sopstvene li~nosti i nacionalnosti. Igraju}i Veliku igru, ~ovek moè da se oseti kao da ìvi jedino vredan ìvot jer je ogoljen od svega {to bi se jo{ moglo smatrati nekom po{tapalicom. Izgleda da je ostao sam ìvot, u fantasti~no intenziviranoj ~istoti, kad ~ovek sebe odse~e od obi~nih dru{tvenih veza, porodice, regularnih zanimanja, kona~nih ciljeva i od rezervisanog mesta u zajednici kojoj po ro|enju pripada. “Velika igra je zavr{ena kad svi umru. Ne pre toga.” Kad neko umre, kad se ìvot zavr{i, ne pre, ne kada postigne ono {to je mo`da èleo. To {to igra nema krajnju svrhu, ~ini je tako opasno sli~nom samom ìvotu. Nesvrhovitost je upravo {arm Kimove egzistencije. Nije on zbog Engleske prihvatio ~udne du`nosti, niti radi Indije, niti iz bilo kog drugog vrednog ili bezvrednog razloga. Mo`da bi njemu odgovarale imperijalisti~ke ideje kao ekspanzija radi ekspanzije ili vlast radi vlasti, ali ne bi mu bilo posebno stalo i u svakom slu~aju ne bi konstruisao neku takvu formulu. Stao je na ~udan put “onih koji se ne pitaju za{to / ve} koji delaju i umiru”, ne postaviv{i ~ak ni prvo pitanje. Jedino isku{enje je bila su{tinska beskrajnost igre i tajnost kao takva. A tajnost, opet, izgleda kao simbol osnovne misterioznosti ìvota. Na neki na~in nije bila gre{ka ro|enih avanturista, koji su po samoj svojoj prirodi bili izvan dru{tva i izvan dràvnih zajednica, to {to su u imperijalizmu na{li politi~ku igru koja je po definiciji bila beskajna; oni nisu nu`no morali da znaju da beskrajna igra u politici moè da se zavr{i samo katastrofom i da se politi~ko }utanje nikada ne zavr{ava ni~im plemenitijim nego {to je vulgarni dvostruki {pijun. Sa tim igra~ima Velike igre {ala je bila u tome {to su njihovi poslodavci znali {ta ovi èle i {to su njihovu strast prema anonimnosti koristili za obi~no {pijuniranje. Ali to je bio privremeni trijumf investitora gladnih profita i oni su bili glupo izigrani kada su nekoliko decenija kasnije sreli igra~e igre totalitarizma, igre igrane bez skrivenih motiva kao {to je profit ali igre koja se zato igra sa tako ubistvenom efikasno{}u da je pro`derala ~ak i one koji su je finansirali. Me|utim, pre nego {to se ovo dogodilo, imperijalisti su uni{tili najboljeg ~oveka koji je ikada od avanturiste (sa jakom primesom istrebljiva~a zmajeva) postao tajni agent, Lorensa od Arabije. Nikada eksperiment tajne

224

IMPERIJALIZAM

politike nije ~istije vr{io po{teniji ~ovek. Lorens je bez straha eksperimentisao na sebi, a onda se vratio i poverovao da pripada “izgubljenoj generaciji”. On je mislio da je razlog u tome {to su “opet iza{li starci i oduzeli nam na{u pobedu” da bi “ponovo stvorili [svet] sli~an pre|a{njem svetu u kom su ìveli”.88 Zapravo su starci ~ak i tu bili sasvim neefikasni i predali su njihovu pobedu, zajedno sa svojom vla{}u, drugim ljudima iste “izgubljene generacije”, koji nisu bili ni stariji niti toliko razli~iti od Lorensa. Jedina je razlika bila u tome {to se Lorens jo{ uvek ~vrsto drào moralnosti koja je, me|utim, ve} izgubila sve objektivne osnove i sastojala se samo od neke vrste privatnog i neizbe`no kihotskog vite{kog drànja. Lorens je bio zaveden da postane tajni agent u Arabiji zbog svoje jake èlje da napusti svet glupog respekta koji je postalo jednostavno besmisleno nastavljati, zbog ga|enja prema svetu, ali i prema sebi. U arapskoj civilizaciji ga je najvi{e privla~ilo “jevan|elje ogoljenosti ... [koje] o~igledno tako|e sadrì neku vrstu moralne ogoljenosti”, koje je “sebe sasvim o~istilo od doma}ih bogova”.89 Kada se vratio u englesku civilizaciju, najvi{e je poku{avao da izbegne da ìvi sopstveni ìvot, tako da se na kraju na prvi pogled neshvatljivo prijavio kao obi~an vojnik u Britansku vojsku, jedinu instituciju u kojoj mu{ka ~ast moè da se poistoveti sa gubitkom individualnosti. Kada je, izbijanjem Prvog svetskog rata, T. E. Lorens poslat Arapima na Bliski Istok sa zadatkom da ih digne na ustanak protiv njihovih turskih gospodara i da ih natera da se bore na britanskoj strani, on je dospeo u sredi{te Velike igre. Svoju svrhu je mogao da ispuni samo ako se me|u arapskim plemenima probudi nacionalni pokret, arapski pokret koji je kona~no trebalo da sluì britanskom imperijalizmu. Trebalo je da se Lorens pona{a kao da je arapski nacionalni pokret njegov prevashodni interes i to je tako dobro radio da je i sam poverovao. Ali kako ni tu nije pripadao, kona~no on nije mogao “da misli njihovu misao” i da “poprimi njihov karakter”.90 Pretvaraju}i se da je Arapin, on je jedino mogao da izgubi svoje “englesko bi}e”,91 i bio je fasciniran potpunom tajno{}u samopovla~enja radije nego {to bi pristao da se zavarava onim {to je bilo o~ito opravdanje, dobrotvorna vladavina nad zaostalim narodima, kojim je lord Kromer mogao da se sluì. Za generaciju stariji i tu`niji od Kromera, njega je o~arala uloga koja je traìla generalnu popravku cele njegove li~nosti dok se nije uklopio u Veliku igru, sve dok nije postao otelovljenje snage arapskog nacionalnog 88 T. E. Lawrence, Seven Pillars of Wisdom, predgovor prvom izdanju (1926), koji je po savetu Dòrdà Bernarda Šoa bio izostavljen iz kasnijeg izdanja. Vidi T. E. Lawrence, Letters, izdao David Garnett, New York, 1939, p. 262 ff. 89 Iz pisma pisanog 1918. Letters, p. 244. 90 T. E. Lawrence, Seven Pillars of Wisdom, Garden City, 1938, chapter I. 91 Ibid.

RASA I BIROKRATIJA

225

pokreta, sve dok nije izgubio svu prirodnu ta{tinu u tajanstvenom savezu sa snagama neminovno ve}im od njega, bez obzira na njegovu veli~inu, sve dok nije postigao smrtni “prezir, ne prema drugim ljudima ve} prema svemu {to oni rade” na svoju inicijativu a ne u savezu sa silama istorije. Kada je pred kraj rata Lorens morao da napusti pretenzije da bude tajni agent i da nekako povrati svoje “englesko bi}e”,92 “gledao je na Zapad i njegove konvencije drugim o~ima: za mene su oni sve to uni{tili”.93 Iz Velike igre neprocenjive veli~ine koju nije glorifikovao ili ograni~avao bilo kakav publicitet i koja ga je sa svega dvadesetak godina, uzdigla iznad kraljeva i premijera jer je on sve njih “postavljao ili se njima igrao”94, Lorens je do{ao ku}i sa opsesivnom èljom za anonimno{}u i dubokim uverenjem da ga ni{ta {to bi jo{ uvek mo`da mogao da uradi sa svojim ìvotom ne bi nikako zadovoljilo. Do{ao je do tog zaklju~ka jer je savr{eno razumeo da nije on bio velik, ve} da je to bila uloga koju je adekvatno preuzeo, da je njegova veli~ina bila rezultat Igre a ne njegov li~ni proizvod. Sada on nije “vi{e èleo da bude velik” i, po{to je odlu~io da ne namerava da opet bude uvaèn, on je time bio zaista “izle~en ... od svake èlje da ikada i{ta u~ini za sebe”.95 Bio je fantom snage a postao je fantom me|u ìvima onda kad mu je snaga, funkcija oduzeta. On je mahnito èleo da odigra jo{ jednu ulogu, a to je upravo bila ona “igra” oko koje ga je Dòrd` Bernard [o ispitivao s tolikom dobronamerno{}u ali s nerazumevanjem, kao da govori iz nekog drugog veka, ne shvataju}i za{to neko ko je toliko postigao ne bi sve otvoreno rekao.96 Samo neka druga uloga, druga funkcija bila bi dovoljno jaka da spre~i i njega samog i svet da ga identifikuju sa delima u Arabiji, da zamene njegovo staro bi}e sa novom li~no{}u. Nije èleo da postane “Lorens od Arabije”, po{to, u su{tini, nije èleo da spase svoje novo bi}e posle gubitka starog. Njegova je veli~ina u tome {to je bio dovoljno strastan da odbije jeftine kompromise i lake puteve u realnost i ugled, {to nije nikada izgubio svest o tome da je on samo funkcija i da igra 92 Kako je to bio nejasan i teàk proces, ilustruje slede}a anegdota: “Lorens je primio poziv na ve~eru kod Klardìjevih i na prijem posle toga kod supruge Harija Lindzija. Izbegao je ve~eru, ali je na prijem došao u arapskoj ode}i.” To se dogodilo 1919. Letters, p. 272, note 1. 93 Lawrence, op. cit., ch. I. 94 Lorens je napisao 1929: “Svako ko se uspeo tako brzo kao ja... i ko je video tako mnogo od unutrašnjosti vrha sveta, mogao bi sasvim lako da izgubi svoje aspiracije i da postane umoran od obi~nih motiva akcije koji su ga gurali dok nije došao do vrha. Ja nisam bio kralj ili premijer, ali sam ih ja postavljao ili se igrao njima, i posle toga ja u tom pravcu više nisam imao šta da ~inim” (Letters, p. 653). 95 Ibid., pp. 244, 447, 450. Posebno uporedi pismo iz 1918. (p. 244) sa dva pisma Dòrdù Bernardu Šou iz 1923 (p. 447) i 1928 (p. 616). 96 Dòrd` Bernard Šo, pitaju}i Lorensa 1928, “Koju vi igru stvarno igrate”, nagovestio je da smatra da njegova uloga u vojsci ili to što je traìo posao no}nog ~uvara (za koje moè “dobiti dobre preporuke”) nije bilo autenti~no.

226

IMPERIJALIZAM

ulogu, te da zato “ne sme da ima nikakvu beneficiju od onoga {to je uradio u Arabiji. Po~asti koje je zasluìo odbio je. Poslovi koji su mu ponu|eni na osnovu njegove reputacije morali su biti odbijeni, on ne bi dozvolio da eksploati{e svoj uspeh, niti bi sebi dozvolio da profitira pi{u}i ijedan pla}eni ~lanak pod imenom Lorens.”97 Pri~a o T. E. Lorensu u svoj njenoj podsticajnoj gor~ini i veli~ini nije jednostavna pri~a o pla}enom ~inovniku ili najmljenom {pijunu, ve} upravo pri~a o istinskom agentu ili funkcioneru, ili o nekome ko je zaista verovao da je u{ao – ili bio uveden – u tok istorijskih neminovnosti i postao funkcioner ili agent tajnih sila koje vladaju svetom. “Probio sam ulaz niz ve~ni tok i zato je i{lo brè nego kod onih koji su gurnuti popreko ili uzvodno. Kona~no, ja nisam verovao u arapski pokret: ali sam mislio da je on neophodan u svoje vreme i na svom mestu.”98 Ba{ kao {to je Kromer vladao Egiptom radi Indije, ili Roudz Ju`nom Afrikom radi kasnije ekspanzije, Lorens je radio za neke kasnije nepredvidljive svrhe. U odsustvu mirne, ~iste savesti o nekom ograni~enom dostignu}u, jedino zadovoljstvo koje je on iz ovoga mogao da dobije dolazi od smisla samog funkcionisanja, od toga {to te je zahvatio i {to te vodi jedan veliki pokret. Kad se vratio u London, o~ajan, poku{a}e da na|e neku zamenu za tu vrstu “samozadovoljavanja” i mo}i }e “da je dobije samo iz èstoke brzine na motociklu”.99 Iako Lorensa jo{ uvek nije zgrabio fanatizam ideologije pokreta, mo`da zato {to je bio suvi{e obrazovan za praznoverja svoga vremena, on je ve} iskusio tu fascinaciju, zasnovanu na o~aju sveukupne ljudske odgovornosti, koju pritiskaju ve~ni tok i njegovo ve~no kretanje. On je tu uronio i od njega ni{ta nije ostalo osim neke neobja{njive pristojnosti i ponosa da “gura pravim putem”. “Jo{ uvek sam zbunjen koliko li~nost vredi: mislim mnogo, ako gura pravim putem.”100 To je onda kraj istinskog ponosa zapadnog ~oveka koji vi{e ne ra~una na kraj u sebi, koji vi{e ne ~ini “ni{ta od sebe, niti i{ta tako ~isto svoje li~no”101 kao {to je nametanje zakona svetu, ve} ima {ansu samo “ako gura pravim putem”, u savezu sa tajnim silama istorije i nu`nosti – ~ija je on samo funkcija. Kada je evropska gomila otkrila da bela koà u Africi moè biti “lepa vrlina”,102 kada je engleski osvaja~ u Indiji postao administrator koji vi{e ne veruje u univerzalnu va`nost zakona, ve} je uveren u sopstvenu sposobnost da upravlja i vlada, kada su se istrebljiva~i zmajeva pretvorili 97 Garnett, op. cit., p. 264. 98 Letters, 1930, p. 693. 99 Ibid., 1924, p. 456. 100 Ibid., p. 693. 101 Lawrence, op. cit., chapter I. 102 Millin, op. cit., p. 115.

RASA I BIROKRATIJA

227

ili u “bele ljude vi{e rase” ili u birokrate i {pijune, igraju}i Veliku igru beskrajne zadnje namere u beskrajnom poretku, kada je britanska tajna slu`ba (naro~ito posle Prvog svetskog rata) po~ela da privla~i najbolje engleske sinove, koji su vi{e voleli da sluè tajanstvenim silama {irom sveta nego zajedni~kom dobru svoje zemlje – izgledalo je da je spremna scena za sve mogu}e uàse. Svi su pred o~ima imali mnogo elemenata koji bi na okupu mogli da stvore totalitarnu vladavinu na temelju rasizma. Indijski birokrati su predloìli “administrativne masakre”, dok su se afri~ki ~inovnici izjasnili da “ne}e dopustiti da bilo kakvi eti~ki razlozi, kao {to su prava ~oveka, stanu na put” beloj vladavini.103 Iako je britanska imperijalna uprava potonula do izvesnog nivoa vulgarnosti, bila je sre}na ~injenica to {to je izme|u dva rata okrutnost igrala manju ulogu nego ikada ranije i {to je uvek bio ~uvan minimum ljudskih prava. To je ta umerenost usred ~istog ludila koja je poplo~ala put onome {to je êr~il nazvao “ukidanje Imperije Njenog veli~anstva” i koja je kona~no mogla da dovede do preobraàja engleske nacije u Komonvelt engleskih naroda.

103 Kao što je kazao ser Tomas Vat, gra|anin Ju`ne Afrike britanskog porekla. Vidi Barnes, op. cit., p. 230.

Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti

O S M O P O G L AVLJE :

N

ACIZAM i bolj{evizam vi{e duguju pangermanizmu odnosno panslavizmu nego ijednoj drugoj ideologiji ili politi~kom pokretu. To je najevidentnije u spoljnoj politici gde su strategije nacisti~ke Nema~ke i sovjetske Rusije u stopu pratile poznate osvaja~ke programe koje su zacrtali pan-pokreti tokom Prvog svetskog rata, tako da su totalitarni ciljevi ~esto bili pogre{no shvatani kao odraz nekog trajnog nema~kog ili ruskog interesa. Dok ni Hitler ni Staljin nikada nisu priznali svoj dug imperijalizmu za razvoj svojih metoda vlasti, ni jedan ni drugi se nisu kolebali da priznaju dug ideologiji pan-pokreta ili da imitiraju njihove parole.1 Ro|enje pan-pokreta se nije poklopilo sa ro|enjem imperijalizma; oko 1870. panslavizam je ve} nadrastao neodre|ene i konfuzne teorije slavenofila2, a pangermansko ose}anje je bilo u opticaju u Austriji jo{ sredinom devetnaestog veka. Oni su se, me|utim, tek sa trijumfalnom imperijalisti~kom ekspanzijom zapadnih nacija osamdesetih godina kristalizovali u pokrete i raspalili ma{tu {irih slojeva. Srednjoevropske i isto~noevropske nacije, koje nisu imale kolonijalne posede niti mnogo nade za prekomorsku ekspanziju, sada su zaklju~ile da “imaju ista prava da se {ire kao i drugi veliki narodi, i ako ne dobiju ovu mogu}nost preko mora, one }e biti prisiljene da je ostvare u Evropi”.3 Pangermanizam i panslavizam su se slagali da, po{to ìve u “kontinentalnim dràvama” i po{to su “kontinen1 Hitler je pisao u Mein Kampf-u (New York, 1939): U Be~u “sam postavio temelje svog pogleda na svet, ali i na~ina politi~kog mišljenja koje je posle trebalo samo da dopunim detaljima, ali koji me nikada kasnije nisu napustili” (p. 129). – Staljin se vratio na parole panslavizma tokom prošlog rata. Panslavisti~ki kongres u Sofiji 1945, koji su sazvali Rusipobednici, usvojio je rezoluciju koja je proglašavala da “nije samo me|unarodna politi~ka potreba to da se ruski odredi kao jezik opšte komunikacije i kao zvani~ni jezik svih slovenskih zemalja, ve} je to moralno neophodno”. (Vidi Aufbau, New York, April 6, 1945.) Malo pre toga bugarski radio je emitovao poruku mitropolita Stefana, sveštenika Svetog bugarskog sinoda, u kome on poziva ruski narod “da se seti svoje spasiteljske misije” i prorokovao “ujedinjenje slovenskog naroda”. (Vidi Politics, January, 1945). 2 Za iscrpno predstavljanje i diskusiju slavenofila vidi Alexandre Koyré, La philosophie et le problème national en Russie au début du 19e siècle (Institut Français de Leningrad, Bibliothèque Vol. X, Paris, 1929). 3 Ernst Hasse, Deutsche Grenzpolitik, 4. Heft. Die Zukunft des deutschen Volkstums,1907, p. 132.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

229

talni narodi”, treba da traè kolonije na kontinentu,4 da se u geografskom kontinuitetu {ire od centra vlasti,5 da protiv “ideje Engleske... izraène u re~ima: Ho}u da vladam morem, stoji ideja Rusije izraèna u re~ima: Ho}u da vladam kopnom”,6 kako bi kona~no postala o~igledna ogromna “superiornost kopna nad morem... superiorni zna~aj vlasti nad kopnom nad vla{}u nad morem...”7 Glavni zna~aj kontinentalnog za razliku od prekomorskog imperijalizma leì u ~injenici da njegov koncept kohezivne ekspanzije ne dozvoljava bilo kakvu geografsku distancu izme|u metoda i institucija kolonije i nacije, tako da nisu potrebni povratni efekti da bi se kontinentalni imperijalizam i njegove posledice osetili u Evropi. Kolonijalni imperijalizam zapravo po~inje kod ku}e.8 Iako je kao i prekomorski imperijalizam gajio prezir prema uskosti nacionalne dràve, on se njoj nije toliko suprotstavljao ekonomskim argumentima, koji su, najzad, ~esto izraàvali autenti~ne nacionalne potrebe, koliko idejom “pro{irene plemenske svesti”9 koja je trebalo da ujedini sve narode sli~nog porekla, nezavisno od istorije i mesta.10 Kontinentalni imperijalizam je zato krenuo sa mnogo ve}im afinite4 Ibid., 3. Heft. Deutsche Grenzpolitik, pp. 167-168. Geopoliti~ke teorije ove vrste kolale su me|u Alldeutschen, ~lanovima pangermanske lige. Oni su uvek poredili geopoliti~ke potrebe. Austrijski pangermanizam, karakteristi~no, nikada nije povla~io takve paralele. 5 Slavenofilski pisac Danilevski, ~ija je knjiga Rusija i Evropa (1871) postala standardno delo panslavizma, slavio je “politi~ku sposobnost” Rusa zbog njihove “goleme hiljadugodišnje dràve koja još uvek raste i ~ija se vlast ne širi kao evropska vlast na kolonijalni na~in, ve} uvek ostaje koncetrisana oko svog jezgra, Moskve.” Vidi K. Staehlin, Geschichte Russlands von den Anfängen bis zur Gegenwart, 1923-1939, 5 vols., IV/a, 274. 6 citat iz J. Slowackog, poljskog publiciste koji je pisao ~etrdesetih godina. Vidi N. O. Lossky, Three Chapters from the History of Polish Messianism, Prague, 1936, u International Philosophical Library, II,9. Panslavizam, prvi od panizama (vidi Hoetzsch, Russland, Berlin 1913, p. 439) izraàva ove geopoliti~ke teorije skoro ~etrdeset godina pre nego što je pangermanizam po~eo da “misli u kontinentima”. Kontrast izme|u engleske pomorske vlasti i kontinentalne kopnene bio je tako upadljiv da bi bilo nategnuto traìti uticaje. 7 Reismann-Grone, “Ueberseepolitik oder Festlandspolitik?”, 1905, Alldeutsche Flugschriften, No. 22, p. 17. 8 Ernst Hasse predloìo je da se izvesne nacionalnosti (Poljaci, êsi, Jevreji, Italijani, itd.) tretiraju na isti na~in na koji je prekomorski imperijalizam tretirao domoroce na neevropskim kontinentima. Vidi Deutsche Politik. 1. Heft: Das Deutsche Reich als Nationalstaat, 1905, p. 62. To je glavna razlika izme|u Pangermanske lige, osnovane 1886, i ranijih kolonijalnih društava kakav je Central-Verein für Handelsgeographie (osnovan 1863). Veoma pouzdan opis aktivnosti Pangermanske lige dat je u Mildred S. Wertheimer, The Pan-German League 1890-1914, 1924. 9 Emil Deckert, Panlatinismus, Panslawismus und Panteutonismus in ihrer Bedeutung für die politische Weltlage, Frankfurt a/M, 1914, p. 4. 10 Pangermani su jo{ pre Prvog svetskog rata govorili o razlikovanju izme|u “Staatsfremde”, ljudi germanskog porekla koji ìve pod upravom druge zemlje, i “Volksfremde”, ljudi

230

IMPERIJALIZAM

tom prema konceptima rase, odu{evljeno je prihvatio tradiciju teorije rase11 i veoma malo se oslanjao na odre|ena iskustva. Njegovi rasni koncepti su u osnovi bili potpuno ideolo{ki i mnogo brè su se razvijali u odgovaraju}e politi~ko oru|e nego sli~ne teorije prekomorskih imperijalista koji su uvek mogli da se pozovu na autenti~no iskustvo. Pan-pokretima se uop{te pridavalo malo pa`nje u diskusiji o imperijalizmu. Njihovi snovi o kontinentalnim imperijama bili su zasenjeni opipljivijim rezultatima prekomorskih osvajanja, a njihovo odsustvo interesa za ekonomiju12 stajalo je u sme{noj suprotnosti prema stra{nim profitima ranog imperijalizma. [tavi{e, u periodu kada su skoro svi po~eli da veruju da su ekonomija i politika manje-vi{e ista stvar, bilo je lako prevideti sli~nosti kao i zna~ajne razlike izme|u dve vrste imperijalizma. Protagonisti pan-pokreta imali su, kao i zapadni imperijalisti, svest o svim spoljnopoliti~kim temama koje su starije vladaju}e grupe nacionalnih dràva zaboravile.13 Njihov uticaj na intelektualce je bio jo{ izrazitiji – cela ruska inteligencija, sa samo nekoliko izuzetaka, bila je panslavisti~ka, a pangermanizam je u Austriji po~eo skoro kao studentski pokret.14 Njihova glavna razlika u odnosu na mnogo uvaèniji imperijalizam zapadnih nacija bio je nedostatak podr{ke kapitala; njihovim poku{ajima da se pro{ire nije prethodio, a nije ni mogao da prethodi, izvoz suvi{nog novca i suvi{nih ljudi, jer Evropa nije nudila kolonijalne mogu}nosti za to. Zato me|u njihovim vo|ama ne nalazimo skoro nijednog biznismena i avanturistu, ve} mnogo pripadnika slobodnih profesija, u~itelja i vladinih slu`benika.15 negermanskog porekla koji ìve u Nema~koj. Vidi Daniel Frymann (pseudonim za Heinrich Class), Wenn ich der Kaiser wär. Politische Wahrheiten und Notwendigkeiten, 1912. Kada je Austrija bila inkorporisana u Tre}i rajh, Hitler se obratio nema~kom narodu u Austriji tipi~no pangermanskim parolama. “Gde god da smo ro|eni”, rekao im je, “svi smo mi sinovi nema~kog naroda”. Hitler’s Speeches, ed. by N. H. Baynes, 1942, II, 1408. 11 Th. G. Masaryk, Zür russischen Geschichts – und Religionsphilosophie (1913) opisuje “zoološki nacionalizam” slavenofila od vremena Danilevskog (p. 157). Otto Bonhard, zvani~ni istori~ar Pangermanske lige, tvrdio je da postoje bliske veze izme|u njene ideologije i rasizma Gobinoa i H. S. êmbrlena. Vidi Geschichte des alldeutschen Verbandes, 1920, p. 95. 12 Izuzetak je Friedrich Neumann, Central Europe (London, 1916), koji je èleo da mnogo nacija u Srednjoj Evropi zameni jednim ujedinjenim “ekonomskim narodom” (Wirtschaftsvolk) pod nema~kim vo|stvom. Iako je bila bestseler tokom celog Prvog svetskog rata, njegova knjiga uticala je samo na Austrijsku socijaldemokratsku partiju; vidi Karl Renner, Oesterreichs Erneuerung. Politisch-programmatische Aufsätze, Vienna, 1916, p. 37 ff. 13 “Barem pre rata, interes velikih partija u spoljnim poslovima bio je potpuno zaklonjen doma}im stvarima. Stav Pangermanske lige je druga~iji i to je nesumnjivo propagandno preimu}stvo” (Martin Wenck, Alldeutsche Taktik, 1917). 14 Vidi Paul Molisch, Geschichte der Deutschnationalen Bewegung in Oesterreich, Jena, 1926, p. 90: înjenica je “da studentsko telo ne odslikava jednostavno opštu politi~ku konstelaciju; naprotiv, jaka pangermanska uverenja poti~u u velikoj meri iz studentskog tela i odatle nalaze put u opštu politiku.” 15 Korisna informacija o socijalnom sastavu ~lanstva Pangermanske lige, njenih lokalnih i izvršnih slu`benika, moè se na}i u Wertheimer, op. cit. Vidi tako|e Lothar Werner, Der

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

231

Dok je prekomorski imperijalizam, uprkos svojim antinacionalnim tendencijama, uspeo da dâ novi ìvotni podsticaj zastarelim institucijama nacionalne dràve, kontinentalni imperijalizam je bio i ostao nedvosmisleno neprijateljski nastrojen prema svim postoje}im dràvnim telima. Njegovo op{te raspoloènje, me|utim, bilo je mnogo vi{e pobunjeni~ko, a njegove vo|e mnogo ve{tije u revolucionarnoj retorici. Dok je prekomorski imperijalizam nudio zaista dovoljno op{tih re{enja za ostatke svih klasa, kontinentalni imperijalizam nije imao ni{ta da ponudi osim ideologije i pokreta. No i to je bilo sasvim dovoljno u vreme koje je vi{e volelo klju~ za istoriju od politi~ke akcije, dok su ljudi usred op{te dezintegracije i dru{tvene atomizacije èleli da negde pripadaju po svaku cenu. Sli~no tome, o~igledno razlikovanje bele koè, ~ije su prednosti u crnoj ili ùtoj sredini bile lako shvatljive, moglo bi se uspe{no porediti sa ~isto imaginarnom razlikom izme|u isto~njaka i zapadnjaka, ili arijevske i nearijevske du{e. Zapravo su dosta komplikovana ideologija i organizacija koja nije ostvarivala nikakav trenutni interes dokazale da su mnogo privla~nije od opipljivih prednosti i svakida{njih uverenja. Uprkos tome {to nisu postigli uspeh, sa svojim poslovi~nim ulagivanjem gomili pan-pokreti su od po~etka bili mnogo privla~niji od prekomorskog imperijalizma. Op{ta privla~nost, koja je odolela konkretnim proma{ajima i stalnim promenama programa, nagovestila je kasnije totalitarne grupe koje su, {to se stvarnih ciljeva ti~e, bile na sli~an na~in maglovite i podlo`ne svakodnevnim promenama politi~kih linija. ^lanstvo pan-pokreta se na okupu odràvalo vi{e op{tim raspoloènjem nego jasno definisanim ciljem. Istina, i prekomorski imperijalizam stavio je ekspanziju kao takvu iznad bilo kog programa osvajanja i zato je zauzimao svaku teritoriju koja se nudila kao lak plen. Ma kako da je bio }udljiv taj izvoz suvi{nog novca, on je sluìo da odredi granicu slede}e ekspanzije; ciljevima pan-pokreta je nedostajao ~ak i ovaj dosta anarhi~an element ljudskog planiranja i geografskog ograni~avanja. Iako nisu imali specifi~ne programe za osvajanje sveta, oni su stvorili raspoloènje totalne prevlasti, me{anja i obuhvatanja svih ljudskih stvari, “pan-humanizma”, kako je to Dostojevski jednom rekao.16 U imperijalisti~kom savezu izme|u gomile i kapitala inicijativa uglavnom leì na predstavnicima biznisa – osim u slu~aju Ju`ne Afrike, gde se odse~na politika gomile rano razvila. U pan-pokretima, s druge strane, inicijativa uvek leì isklju~ivo u gomili, koju je tada (kao i danas) vodila izvesna grupa intelektualaca. Njima je jo{ uvek nedostajala ambicija da vladaju svetom i oni nisu ~ak ni sanjali o mogu}nosti totalne dominacije, ali Alldeutsche Verband. 1890-1918. Historische Studien. Heft 273, Berlin, 1935. i Gottfried Nippold, Der deutsche Chauvinismus, 1913, p. 179 ff. 16 Citirano iz Hans Kohn, “The Permanent Mission” u The Review of Politics, July,1948.

232

IMPERIJALIZAM

su znali kako da organizuju gomilu i bili su svesni organizacionih, ne pukih ideolo{kih ili propagandnih, na~ina na koje se moè upotrebiti rasni koncept. Njihov je zna~aj samo povr{no zahva}en u relativno skromnim teorijama spoljne politike – germanizovane srednje Evrope ili rusizovane isto~ne ili ju`ne Evrope – koje su nacizmu i bolj{evizmu sluìle kao polazne ta~ke za programe osvajanja sveta.17 “Germanski narodi” izvan Rajha i “na{a manja slovenska sabra}a” izvan Svete Rusije predstavljali su udobnu dimnu zavesu nacionalnog prava na samoopredeljenje, lake stepenice za dalju ekspanziju. Ipak, mnogo zna~ajnija je bila ~injenica da su totalitarne vlade nasledile oreol svetosti: trebalo je samo da prizovu pro{lost “Svete Rusije” ili “Svetog Rimskog carstva”, pa da se jave sve vrste predrasuda kod slovenskih i germanskih intelektualaca.18 Pseudomisti~na glupost, oboga}ena bezbrojnim i proizvoljnim istorijskim se}anjima, bila je tako emocionalno privla~na da je izgledalo da po dubini i {irini prevazilazi granice nacionalizma. Iz toga je, u svakom slu~aju, izrasla ta nova vrsta nacionalisti~kog ose}anja ~ija se nasilnost pokazala kao izvanredan motor za pokretanje masa, sasvim adekvatan da zameni stariji nacionalni patriotizam kao emocionalni centar. Taj novi tip plemenskog nacionalizma, manje ili vi{e karakteristi~an za sve srednje i isto~noevropske nacije i nacionalnosti, bio je po sadràju i zna~aju – iako ne po nasilju – sasvim druga~iji od zapadnih nacionalisti~kih ispada. [ovinizam – koji se sada uglavnom povezuje sa nationalisme intégral Morasa i Baresa na prelazu vekova, sa svojom romanti~arskom glorifikacijom pro{losti i morbidnim kultom mrtvih – ~ak u svojim najlu|im fantasti~nim manifestacijama nije drào da su ljudi francuskog porekla, ro|eni i odgojeni u drugoj zemlji, bez ikakvog znanja francuskog jezika ili kulture, “ro|eni Francuzi” zahvaljuju}i nekoj misterioznoj osobini tela ili du{e. Tek sa “pro{irenom plemenskom sve{}u” pojavila se ta ~udna identifikacija nacionalnosti sa ne~ijom du{om, taj ka unutra okrenuti ponos koji se vi{e ne bavi samo javnim stvarima, ve} proìma svaku fazu privatnog ìvota sve dok, na primer, ne postane “privatni ìvot svakog pravog Poljaka... javni ìvot polja{tva”.19 U psiholo{kom smislu, glavna razlika izme|u ~ak najè{}eg {ovinizma i ovog plemenskog nacionalizma jeste da je u onom prvom ~ovek ospoljen, 17 Danilewski, op. cit., uklju~io je u budu}e rusko carstvo sve evropske zemlje, Tursku, Ma|arsku, êhoslova~ku, Galiciju i Istru sa Trstom. 18 Slavenofil K. S. Aksakov, koji je pisao sredinom devetnaestog veka, shvatio je sasvim doslovno zvani~no ime “Sveta Rusija”, kao što su kasnije ~inili pansloveni. Vidi Th. G. Masaryk, op. cit., p. 234. ff. – Veoma karakteristi~na za maglovitu besmislicu pangermanizma je studija Moeller van den Brucka, Germany’s Third Emire (New York, 1934), u kojoj on proglašava: “Postoji samo Jedno carstvo, a to je jedina Crkva. Sve ostalo što traì titulu moè biti dràva ili zajednica gra|ana ili sekta. Postoji samo jedno Carstvo” (p. 236). 19 George Cleinow, Die Zukunft Polens, 1914, II, 93 ff.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

233

da se bavi vidljivim duhovnim i materijalnim dostignu}ima nacije, dok je u drugom, ~ak u njegovim najblaìm formama (na primer, Nema~ki omladinski pokret) introvertan, usredsre|en na samu du{u li~nosti koja se smatra otelovljenjem op{tih nacionalnih kvaliteta. [ovinisti~ka mistika jo{ uvek ukazuje na ne{to {to je stvarno postojalo u pro{losti (kao u slu~aju nationalisme intégral) i poku{ava da to uzdigne do sfere izvan ljudske kontrole; tribalizam, s druge strane, polazi od nepostoje}ih pseudomisti~nih elemenata, koje kani da potpuno realizuje u budu}nosti. To se moè brzo shvatiti po uàsnoj aroganciji sadrànoj u njegovoj usredsre|enosti na samoga sebe, koja se usu|uje da meri narod, njegovu sada{njost i pro{lost, merilom uzvi{enih unutarnjih kvaliteta, a da obavezno zanemaruje njegovu konkretnu egzistenciju, tradiciju, institucije i kulturu. Politi~ki govore}i, plemenski nacionalizam uvek tvrdi da je njegov narod okruèn “svetom neprijatelja”, da je on “jedan protiv svih”, da postoji su{tinska razlika izme|u tog naroda i svih drugih. On zahteva od svog naroda da bude jedinstven, individualan, neuporediv sa svim drugima i teoretski pori~e samu mogu}nost jedinstvenog ~ove~anstva davno pre nego {to je ta mogu}nost iskori{}ena za razaranje ~ovekove humanosti. I: Plemenski nacionalizam KAO [TO JE kontinentalni imperijalizam potekao od frustriranih ambicija zemalja koje nisu dobile svoj udeo u iznenadnoj ekspanziji osamdesetih godina, tako se tribalizam pojavio kao nacionalizam onih naroda koji nisu u~estvovali u nacionalnoj emancipaciji i nisu postigli suverenitet nacionalne dràve. Gde god su te dve frustracije bile kombinovane, kao u mnogonacionalnoj Austro-Ugarskoj i Rusiji, pan-pokreti su prirodno na{li svoje najplodnije tlo. [tavi{e, po{to je Dvojna monarhija sadràla u sebi i slovenske i germanske iredentisti~ke nacionalnosti, panslavizam i pangermanizam su se od po~etka koncentrisali na njeno razaranje, a Austro-Ugarska je postala pravi centar pan-pokreta. Ruski pansloveni izjavili su jo{ 1870. da bi najbolja mogu}a polazna ta~ka za panslovensko carstvo bilo razaranje Austrije20, a austrijski pangermani bili su tako èstoko agresivni prema sopstvenoj vladi da se ~ak i Alldeutche Verband ~esto àlio na “preterivanja” bratskog austrijskog pokreta.21 Plan za ekonomsko jedinstvo srednje Evrope pod nema~kim 20 Tokom Krimskog rata (1853-1856) Mihael Pagodin, ruski folklorist i filolog, napisao je pismo Caru u kome slovenske narode naziva jedinim pouzdanim saveznicima Rusije (Taehlin, op. cit., p. 35); kratko iza toga general Nikolaj Muravjev-Amurski “jedan od velikih graditelja ruskog carstva”, nadao se “oslobo|enju Slovena od Austrije i Turske” (Hans Kohn, op. cit.); a još 1870. pojavio se vojni pamflet koji je zahtevao “uništenje Austrije kao neophodan uslov za panslovensku federaciju” (vidi Staehlin, op. cit., p. 282). 21 Vidi Otto Bonhard, op. cit., p. 58 ff. i Hugo Grell, “Der alldeutsche Verband, seine Geschichte, seine Bestrebungen, seine Erfolge”, 1898, No. 8.

234

IMPERIJALIZAM

vo|stvom, zajedno sa svim sli~nim projektima kontinentalne imperije nema~kih pangermana, promenio se iznenada, kada su ga se latili austrijski pangermani, u strukturu koja }e postati “centar nema~kog ìvota na celoj Zemlji i biti u savezni{tvu sa svim ostalim germanskim dràvama”.22 O~ito je samo po sebi da su ekspanzionisti~ke tendencije panslavizma bile isto toliko zbunjuju}e za cara koliko su samoinicijativna uveravanja u lojalnost Rajhu a nelojalnost Austriji bila za Bizmarka.23 Bez obzira na to koliko su visoko povremeno i{la nacionalna ose}anja, ili koliko su nacionalisti~ki zahtevi mogli da postanu sme{ni u kriznim vremenima, oni su, sve dok su bili vezani za ograni~enu nacionalnu teritoriju i dok ih je kontrolisao ponos u ograni~enoj nacionalnoj dràvi, ostajali u granicama koje je tribalizam pan-pokreta odmah prekora~io. Modernizam pan-pokreta moè se najbolje oceniti iz njihove potpuno nove pozicije prema antisemitizmu. Najverovatnije je bilo da }e potisnute manjine, kao Sloveni u Austriji i Poljaci u caristi~koj Rusiji, zbog sukoba sa vla{}u otkriti skrivene veze izme|u jevrejskih zajednica i evropskih nacionalnih dràva, a to bi otkri}e moglo lako da dovede do mnogo temeljnijeg neprijateljstva. Kad god se antagonizam prema dràvi nije identifikovao sa nedostatkom patriotizma, kao u Poljskoj, gde je nelojalanost caru bila znak poljske lojalnosti, ili u Austriji, gde su Nemci na Bizmarka gledali kao na svoju veliku nacionalnu figuru, ovaj antisemitizam je poprimao mnogo è{}e forme, jer su se Jevreji tada pojavljivali kao zastupnici ne samo ugnjetavaju}e dràvne ma{ine ve} i stranog ugnjeta~a. Ali su{tinska uloga antisemitizma u pan-pokretima slabo se moè objasniti pozicijom manjina ili odre|enim iskustvima koja je [enerer, protagonista austrijskog pangermanizma, imao u svojoj ranoj karijeri kada je, jo{ uvek ~lan Liberalne partije, postao svestan veza izme|u Habsbur{ke monarhije i dominacije Rot{ildovih u austrijskoj mreì èleznica.24 To bi samo po sebi te{ko moglo da ga navede da izjavi da “mi pangermani gledamo na antisemitizam kao na okosnicu na{e nacionalne ieologije”,25 niti bi i{ta sli~no 22 Prema austrijskom pangermanskom programu iz 1913, citirano prema: Eduard Pichl (al. Herwig), Georg Schoenerer, 1938, 6 Vols., VI, 375. 23 Kada je Šenerer, sa divljenjem prema Bizmarku, izjavio 1876. da “Austrija mora prestati da bude velika sila” (Pichl, op. cit., I,90), Bizmark je mislio i rekao svojim austrijskim oboàvaocima da je “mo}na Austrija vitalno neophodna Nema~koj”. Vidi F. A. Neuschaefer, Georg Ritter von Schoenerer (Dissertation), Hamburg, 1935. Carevo drànje prema panslavizmu bilo je mnogo dvosmislenije jer je panslovenska koncepcija dràve uklju~ivala sna`nu narodnu podršku despotskoj vladavini. No, ~ak i pod takvim primamljivim okolnostima, Car je odbio da podrì ekspanzionisti~ki zahtev slavenofila i njihovih sledbenika. Vidi Staehlin, op. cit., p. 30 ff. 24 Vidi poglavlje II. 25 Pichl, op. cit., I, 26. Prevod je citiran iz odli~nog ~lanka Oscar Darbach, “The Founder of Modern Political Antisemitism: Georg von Schoenerer”, u Jewish Social Studies, vol. VII, No. 1, January, 1945.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

235

moglo da navede panslovenskog ruskog pisca Rozanova da se pretvara da “ne postoji problem u ruskom ìvotu u kome kao miro|ija nije i pitanje: Kako da iza|emo na kraj sa Jevrejima”.26 Klju~ iznenadnog pojavljivanja antisemitizma kao centra celog pogleda na ìvot i svet – za razliku od njegove isto politi~ke uloge u Francuskoj tokom Drajfusove afere ili njegove instrumentalizacije u propagandne svrhe u nema~kom [tekerovom pokretu – leì u prirodi tribalizma vi{e nego u politi~kim ~injenicama i okolnostima. Pravo zna~enje antisemitizma u pan-pokretima sastoji se u tome {to je mr`nja prema Jevrejima bila, po prvi put, o{trija od svih stvarnih iskustava koja su se ticala jevrejskog naroda politi~ki, dru{tveno ili ekonomski, i {to je sledila samo ~udnu logiku ideologije. Plemenski nacionalizam, pokreta~ka snaga kontinentalnog imperijalizma, imao je malo zajedni~kog sa nacionalizmom potpuno razvijene zapadne nacionalne dràve. Nacionalna dràva, sa svojim zahtevom za narodnim zastupni{tvom i nacionalnim suverenitetom, kakva se razvijala od Francuske revolucije tokom ~itavog devetnaestog veka, bila je rezultat kombinacije dva ~inioca koja su u osamnaestom veku bila jo{ uvek odvojena i ostala su odvojena u Rusiji i Austro-Ugarskoj: nacionalnosti i dràve. Nacije su iza{le na scenu istorije i emancipovale se kada su narodi stekli svest o sebi kao o kulturnim i istorijskim entitetima, a o svojim teritorijama kao o stalnom domu, gde je istorija ostavila vidljive tragove, kao celinama ~ija je kultivacija bila proizvod zajedni~kog rada njihovih predaka i ~ija bi budu}nost zavisila od razvoja zajedni~ke civilizacije. Gde god su nacionalne dràve stvorene, migracije su se zavr{ile, dok je, s druge strane, u isto~nim i ju`nim regionima Evrope izostalo osnivanje nacionalnih dràva, jer one nisu mogle da se odrè na ~vrsto ukorenjenim selja~kim klasama.27 Sociolo{ki gledano, nacionalna dràva je bila dràva emancipovanih evropskih selja~kih klasa i iz tog razloga su nacionalne vojske mogle da o~uvaju svoju stalnu poziciju unutar tih dràva samo do kraja pro{log veka, to jest, samo dok su bile istinski predstavnik ruralne klase. “Vojska”, kao {to je istakao Marks, “je bila ’stvar ~asti’ sa premijama za zemljoradnike: oni bi se pretvorili u gospodare, brane}i u inostranstvu svoj novoste~eni posed... uniforma je bila njihov dràvni kostim, rat je bio njihova poezija; dodeljeno zemlji{te bilo im je domovina, a patriotizam je postao idealni oblik poseda.”28 Zapadni nacionalizam koji je kulminirao u op{toj regrutaciji, bio je proizvod ~vrsto ukorenjenih i emancipovanih selja~kih klasa. 26 Vassiliff Rozanov, Fallen Leaves, 1929. pp. 163-164. 27 Vidi S. A. Macartney, National States and National Minorities, London, 1934, p. 432 ff. 28 Karl Marx, The Eighteen Brumaire of Louis Bonaparte, engleski prevod De Leon, 1898.

236

IMPERIJALIZAM

Dok je svest o nacionalnosti srazmerno skora{nji doga|aj, struktura dràve je bila izvedena iz vekova monarhije i prosve}enog despotizma. Bilo u obliku nove republike, bilo reformisane ustavne monarhije, dràva je kao svoju vrhovnu funkciju nasledila za{titu svih stanovnika na svojoj teritoriji bez obzira na njihovu nacionalnost i trebalo je da deluje kao vrhovna zakonska institucija. Tragedija nacionalne dràve je bila u tome {to se nacionalna svest koja je ja~ala preklapala sa tim funkcijama. U ime volje naroda dràva je bila primoravana da prizna samo “pripadnike nacije” kao gra|ane, da dodeli puna gra|anska i politi~ka prava samo onima koji su pripadali nacionalnoj zajednici po pravu porekla i ~injenici ro|enja. To je zna~ilo da je dràva delom bila transformisana od instrumenta zakona u instrument nacije. Osvajanje dràve od strane nacije29 bilo je umnogome olak{ano padom apsolutne monarhije i novim razvojem klasa koji je iz toga proiza{ao. Apsolutni monarh trebalo je da sluì interesima nacije u celini, da bude vidljivi eksponent i dokaz postojanja takvog zajedni~kog interesa. Prosve}eni despotizam zasnivao se na Roanovom: “kraljevi komanduju narodima a interes komanduje kralju”;30 ukidanjem kralja i suvereniteta naroda, ovaj zajedni~ki interes bio je u stalnoj opasnosti da umesto njega do|e do trajnog sukoba klasnih interesa i borbe za kontrolu nad dràvnom ma{inerijom, to jest, stalnog gra|anskog rata. Izgledalo je da je jedina preostala veza izme|u gra|ana i nacionalne dràve bez monarha, veza koja bi simbolizovala njihovu su{tinsku zajednicu, veza nacionalnog, to jest zajedni~kog porekla. Tako je u veku kada je svakom klasom i svakim delom stanovni{tva vladao klasni ili grupni interes, interes nacije u celini trebalo da bude garantovan zajedni~kim poreklom, koji se sentimentalno izraàvao u nacionalizmu. Tajni sukob izme|u dràve i nacije obelodanio se samim ro|enjem moderne nacionalne dràve, kada je Francuska revolucija kombinovala Deklaraciju o pravima ~oveka sa zahtevom za nacionalnim suverenitetom. Ista su{tinska prava zahtevala su se istovremeno i kao neotu|ivo nasle|e svih ljudskih bi}a i kao posebno nasledstvo posebnih nacija; ista nacija se jedanput deklarisala da se podvrgava zakonu, {to bi verovatno proizlazilo iz Prava ~oveka, i kao suverena, to jest nevezana nikakvim op{tim zakonom i bez i~ega {to joj je nadre|eno.31 Prakti~ni ishod ove kontradikcije bio je da su od tada pa nadalje ljudska prava bila oja~ana i za{ti}ena samo 29 Vidi J. T. Delos, La nation, Montreal, 1944, izuzetna studija o tom predmetu. 30 Vidi Duc de Rohan, De l’Intéret des Princes et Etats de la Chrétienté, 1638, posve}eno

kardinalu Rišeljeu. 31 Jedna od najinformativnijih diskusija o principu suvereniteta je još uvek Jean Bodin, Six Livres de la Republique. Za dobar pregled i diskusije o glavnim Bodinovim teorijama, vidi George H. Sabine, A History of Political Theory, 1937.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

237

kao nacionalna prava, dok je sama institucija dràve, ~iji je vrhovni zadatak bio da {titi i garantuje ~oveku njegova ljudska prava kao gra|anina i pripadnika nacionalnosti, izgubila svoju pravnu, racionalnu pojavu, pa su romanti~ari mogli da je tuma~e kao nekakvu nebuloznu zastupnicu “nacionalne du{e”, koja bi po samoj ~injenici svoga postojanja trebalo da bude izvan ili iznad zakona. Nacionalni suverenitet, prema tome, izgubio je svoju originalnu konotaciju slobode naroda i bio je obavijen pseudomisti~nim oreolom bezakonite samovolje. U su{tini, nacionalizam je izraz ovog izopa~avanja dràve u instrument nacije i identifikovanja gra|anina sa pripadnikom nacije. Odnos izme|u dràve i dru{tva bio je odre|en ~injenicom klasne borbe koja je istisnula prethodni feudalni poredak. Liberalni individualizam, koji je pogre{no verovao da dràva vlada nad samim pojedincima, izopa~io je dru{tvo, jer dràva u stvarnosti vlada klasama, a taj liberalni individualizam je u njoj video neku vrstu vrhovnog pojedinca kom ostali treba da se klanjaju. Izgledalo je da je volja nacije da je dràva {titi od posledica njene dru{tvene atomizacije i da joj u isto vreme garantuje mogu}nost opstanka u stanju atomizacije. Da bi dorasla tom zadatku, dràva je trebalo da poja~a sve ranije centralisti~ke tendencije; samo strogo centralizovana administracija koja je monopolisala sve instrumente nasilja i mogu}nosti za sticanje vlasti moè da drì ravnoteù centrifugalnim silama koje se stalno stvaraju u dru{tvu kojim su ovladale klase. Nacionalizam je, zatim, postao dragoceni lepak koji spaja centralizovanu dràvu i atomizovano dru{tvo, i on se zapravo pokazao kao jedina uspe{na, ìva veza izme|u pojedinaca i nacionalne dràve. Nacionalizam je uvek ~uvao tu po~etnu prisnu lojalnost vlasti i nikada nije sasvim izgubio funkciju o~uvanja dragocene ravnoteè izme|u nacije i dràve s jedne strane i gra|ana jednog atomizovanog dru{tva s druge. Starosedeoci nacionalne dràve ~esto su s visine gledali na naturalizovane ìtelje, one koji su primili svoja prava po zakonu a ne po ro|enju, od dràve a ne od nacije; ali nikada nisu oti{li tako daleko da predloè pangermansku distinkciju izme|u “Staatsfremde”, nepripadnika dràvi, i “Volksfremde”, nepripadnika naciji, koja je kasnije u{la u nacisti~ko zakonodavstvo. Po{to je dràva, ~ak i u svom izopa~enom obliku, ostala pravna institucija, i nacionalizam je bio kontrolisan putem nekog zakona, a budu}i da je iznikao iz identifikacije dràvljana sa teritorijom, bio je sputan jasnim granicama. Sasvim druga~ija je bila prva nacionalna reakcija naroda kod kojih se nacionalnost jo{ nije razvila iz neartikulisane etni~ke svesti, ~iji jezici jo{ nisu prerasli stupanj dijalekta kroz koji su svi evropski jezici pro{li pre nego {to su bili prilago|eni knjièvnim svrhama, ~ije selja~ke klase jo{ nisu bile prekinule duboke korene sa zemljom i nisu bile na granici emanci-

238

IMPERIJALIZAM

pacije – naroda kod kojih se, sledstveno tome, nacionalni kvalitet pokazao kao mnogo prenosivija, privatna stvar, ugra|ena u samu njihovu li~nost, nego kao pitanje javne brige i civilizacije.32 Ako su èleli da se uklope u nacionalni ponos zapadnih nacija, nisu imali zemlju, nisu imali dràvu, nikakva istorijska dostignu}a kojima bi se ponosili, ve} su samo mogli da ukaù na sebe, a to je zna~ilo, u najboljem slu~aju, na svoj jezik – kao da je jezik sam po sebi ve} dostignu}e – a u najgorem slu~aju na svoju slovensku ili germansku ili bog zna kakvu du{u. Ipak, u veku koji je naivno prihvatio da su svi narodi zapravo nacije, te{ko da je i{ta drugo ostalo ugnjetenim narodima Austro-Ugarske, carske Rusije ili balkanskih zemalja, gde nije bilo nikakvih uslova za realizaciju zapadnog nacionalnog trojstva narod-teritorija-dràva, narodima ~ije su se granice vekovima stalno menjale, a stanovni{tvo bilo vi{e ili manje u stanju neprestane migracije. Tu je bilo masa koje nisu imale ni najmanju ideju o tome {ta zna~e patria i patriotizam, ni najmutniju predstavu o odgovornosti za zajedni~ku, ograni~enu zajednicu. To je bila nevolja sa “pojasom me{anog stanovni{tva” (Makartni) koji se protezao od Baltika do Jadrana i na{ao svoj najartikulisaniji izraz u Dvojnoj monarhiji. Plemenski nacionalizam izrastao je iz te sfere neukorenjenosti. On se sna`no {irio ne samo me|u narodima Austro-Ugarske ve}, tako|e, iako na vi{em nivou, i me|u pripadnicima nesre}ne inteligencije caristi~ke Rusije. Neukorenjenost je bila istinski izvor te “pro{irene plemenske svesti”, {to je zapravo zna~ilo da pripadnici tih naroda nemaju kona~ni dom, ve} se ose}aju odoma}eni gde god pripadnici njihovog “plemena” slu~ajno ìve. “U tome se razlikujemo”, rekao je [enerer, “...{to mi ne gravitiramo prema Be~u ve} gravitiramo prema svakom mestu u kome ìve Nemci”.33 Obele`je pan-pokreta bilo je to da oni nisu ~ak ni poku{ali da postignu nacionalnu emancipaciju, ve} su odjednom, u svojim snovima o ekspanziji, prevazi{li uske granice nacionalne zajednice i proglasili narodnu zajednicu, koja bi ostala dràvni faktor ~ak i da su njeni ~lanovi bili raspr{eni po celoj zemaljskoj kugli. Sli~no tome, a nasuprot pravim nacionalnim oslobodila~kim pokretima malih naroda, koji su uvek po~injali sa ispitivanjem nacionalne pro{losti, pan-pokreti nisu prestajali da se bave istorijom, ali su projektovali osnove svoje zajednice u budu}nost ka kojoj je pokret trebalo da ide. 32 Interesantni su u ovom kontekstu socijalisti~ki predlozi Karla Renera i Ota Bauera u Austriji da se nacionalnost potpuno odvoji od svojih teritorijalnih osnova i da postane neka vrsta li~nog statusa; to je naravno odgovaralo situaciji u kojoj su etni~ke grupe bile raspršene po celom carstvu ne gube}i ništa od svog nacionalnog karaktera. Vidi Otto Bauer, Die Nationalitätenfrage und die õsterreichische Sozialdemokratie, Vienna, 1907, o li~nom (nasuprot teritorijalnom) principu, pp. 332 ff, 353 ff. “Li~ni princip ne èli da organizuje nacije kao teritorijalne zajednice, ve} samo kao udruènje li~nosti.” 33 Pichl, op. cit., I, 152.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

239

Plemenski nacionalizam, {ire}i se kroz sve ugnjetene nacionalnosti u Isto~noj i Ju`noj Evropi, razvio se u nov oblik organizacije, u pan-pokrete, me|u onim narodima koji su kombinovali neku vrstu nacionalne domovine, Nema~ku ili Rusiju, sa {irokom, rasutom iredentom, Nemcima i Slovenima izvan svoje zemlje.34 Nasuprot prekomorskom imperijalizmu, koji se zadovoljavao relativnom nadmo}no{}u, nacionalnom misijom, ili bremenom belog ~oveka, pan-pokreti su zapo~eli sa apsolutnom tvrdnjom o izabranosti. Nacionalizam je ~esto opisivan kao emocionalni surogat za religiju, ali je tek tribalizam pan-pokreta ponudio novu teoriju religije i novi koncept svetosti. Pansloveni nisu do{li do afirmacije hri{}anske prirode ruskog naroda, njegovog bi}a, prema Dostojevskom “hristonosca me|u nacijama”, koji Boga uvodi direktno u ovozemaljske stvari zbog careve religijske funkcije i poloàja u pravoslavnoj crkvi.35 Pansloveni su napustili svoje ranije liberalne tendencije i uprkos vladinom protivljenju, a u nekim slu~ajevima ~ak i proganjanju, postali su nepokolebljivi branioci Svete Rusije zbog tvrdnje da su “pravi boànski narod modernih vremena”36. Austrijski pangermani izrekli su sli~ne tvrdnje o boànskoj izabranosti, i pored toga {to su, sa sli~nom liberalnom pro{lo{}u, ostali antiklerikalni i postali antihri{}ani. Kada je Hitler, koji je po vlastitom priznanju bio [enererov u~enik, ustvrdio tokom pro{log rata: “Svemo}ni Bog je stvorio na{u naciju. Mi {titimo Njegovo delo {tite}i sâmo njeno postojanje,”37 odgovor sa druge strane, kod sledbenika panslavizma, bio je potpuno istog tipa: “Nema~ka ~udovi{ta nisu samo na{i neprijatelji, ve} bo`ji neprijatelji.”38 Te skora{nje formulacije nisu se rodile iz trenuta~nih propagandnih potreba, i ova vrsta fanatizma ne zloupotrebljava jednostavno religijski je34 Nijedan potpuni pan-pokret nije se razvio osim pod tim uslovima. Panlatinizam je bio pogrešan naziv za nekoliko neuspelih pokušaja latinskih nacija da naprave neku vrstu saveza protiv nema~ke opasnosti, i poljski mesijanizam nikad nije zahtevao ni{ta više nego što se u neko vreme moglo smatrati teritorijom pod poljskom dominacijom. Vidi tako|e Deckert, op. cit., koji je 1914. tvrdio da je “panlatinizam sve više propadao a nacionalizam i dràvna svest postajali ja~i, i tu su stekli ja~i potencijal nego na bilo kom drugom mestu u Evropi” (p. 7). 35 Nicolas Berdyaev, The Origin of Russian Communism, 1937, p. 102. – K. S. Aksakov je 1855. ruski narod nazvao “jedinim hriš}anskim narodom na Zemlji” (vidi Hans Ehrenberg i N. V. Bubnoff, Oestliches Christentum, I, p. 92 ff), a pesnik Tjut~ev je u isto vreme tvrdio da “je ruski narod hriš}anski ne samo po pravoslavlju ve} po ne~em mnogo prisnijem. On je hriš}anski po sposobnosti odricanja i `rtve koja je osnova njegove moralne prirode.” Citirano iz: Hans Kohn, op. cit. 36 Prema âadajevu, ~ija su Philosophical Letters. 1829-1831 predstavljala prvi sistematski pokušaj da se svetska istorija koncentriše oko ruskog naroda. Vidi Ehrenberg, op. cit., I, p. 5 ff. 37 Govor 30. januara 1945, kako je zabeleèn u New York Times, 31. januara. 38 Re~i Luke, tambovskog vladike, kako je citirano u The Journal of the Moscow Patriarchate, No. 2, 1944.

240

IMPERIJALIZAM

zik; iza toga leì istinska teologija koja je ranijim pan-pokretima dala zamah i zadràla znatan uticaj na razvoj modernih totalitarnih pokreta. Pan-pokreti su propovedali boànsko poreklo sopstvenog naroda u pore|enju sa jevrejsko-hri{}anskom verom u boànsko poreklo ôveka. Prema njima je ~ovek, neizbe`no pripadaju}i nekom narodu, primio svoje boànsko poreklo samo indirektno, kroz pripadnost narodu. Pojedinac, tako, ima boànsku vrednost samo dok pripada narodu koji je izabran da bude boànskog porekla. On gubi pravo na to ~im odlu~i da menja nacionalnost: on i tada raskida sve veze po kojima je bio od prirode obdaren boànskim poreklom i pada, takore}i, u metafizi~ko besku}ni{tvo. Politi~ka prednost ovog koncepta bila je dvostruka. On je od nacionalnosti ~inio stalni kvalitet koji istorija vi{e nije mogla da dotakne, bez obzira na to {ta se doga|a datom narodu – emigracija, pokoravanje, raseljavanje. Jo{ neposredniji uticaj, me|utim, imalo je to {to su u apsolutnoj suprotnosti sa boànskim poreklom sopstvenog naroda i svih drugih neboànskih naroda nestajale sve razlike izme|u pojedina~nih pripadnika naroda, bilo dru{tvene bilo ekonomske, bilo psiholo{ke. Boànsko poreklo je pretvorilo narod u uniformnu “izabranu” masu arogantnih robota.39 Neistinitost ove teorije je uo~ljiva koliko i njena politi~ka korisnost. Bog nije stvorio ni ~oveka (~ije je poreklo o~igledno u ra|anju) niti narode (koji su nastali kao rezultat ljudske organizacije). Ljudi su nejednaki po svom prirodnom poreklu, svojoj razli~itoj organizaciji i po istorijskoj sudbini. Njihova jednakost je jedino jednakost prava, to jest, jednakost ljudskog smisla; ipak, iza te jednakosti ljudskog smisla leì, prema jevrejskohri{}anskoj tradiciji, jedan drugi kvalitet, izraèn u konceptu zajedni~kog porekla izvan ljudske istorije, ljudske prirode i ljudskog smisla – zajedni~ko poreklo u mitskom ~oveku koji se ne da identifikovati, koji je i sam bo`ja kreacija. To boànsko poreklo je metafizi~ki koncept na kome moè biti zasnovana politi~ka jednakost svrhe, svrhe uspostavljanja ~ove~anstva na zemlji. Pozitivizam i progresivizam devetnaestog veka izopa~ili su ovu svrhu ljudske jednakosti kada su hteli da dokaù ono {to se ne moè dokazati, naime, da su ljudi po prirodi jednaki, a razli~iti samo po istoriji i okolnostima, tako da se mogu izjedna~avati ne po pravima, ve} po okolnostima i obrazovanju. Nacionalizam i njegov koncept “nacionalne misije” izopa~io je nacionalni koncept ~ove~anstva kao porodice nacija u hijerarhijsku strukturu, u kojoj su razlike u istoriji i organizaciji pogre{no tuma~ene kao razlike izme|u ljudi koje po~ivaju na prirodnom poreklu. Rasizam, 39 To je opazio ve} ruski jezuit, knez Ivan S. Gagarin u svom pafletu La Russie sera-t-elle catolique? (1856), u kojem je napao slavenofile jer “oni èle da uspostave najkompletniju versku, politi~ku i nacionalnu uniformnost. U svojoj spoljnoj politici oni èle da objedine sve pravoslavne hriš}ane bez obzira na nacionalnost, i sve Slovene bez obzira na veru, u veliko slovensko i pravoslavno carstvo”. (Citirano iz Hans Kohn, op. cit.)

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

241

koji je poricao zajedni~ko poreklo ~oveka i pobijao zajedni~ku svrhu uspostavljanja ~ove~anstva, uveo je koncept boànskog porekla jednog za razliku od svih drugih, prikrivaju}i tako privremen i promenljiv proizvod ljudskog truda pseudomisti~nom koprenom boànske ve~nosti i kona~nosti. Kona~nost je ono {to deluje kao zajedni~ki imenitelj izme|u filozofije pan-pokreta i rasnih koncepata, i terijski obja{njava njihovu inherentnu me|usobnu naklonost. Politi~ki, nije va`no da li je kao poreklo naroda zami{ljen Bog ili priroda; u oba slu~aja, ma koliko da je prisvajanje prava za sopstveni narod uzvi{eno, narodi se preobra}aju u ìvotinjske vrste, tako da se Rusi razlikuju od Nemaca kao vuk od lisice. “Boànski narod” ìvi u svetu u kojem je on uro|eni progonitelj svih drugih slabijih vrsta, ili uro|ena `rtva svih ja~ih vrsta. Samo se pravila ìvotinjskog carstva mogu mo`da primeniti na njegovu politi~ku sudbinu. Tribalizam pan-pokreta sa svojim konceptom “boànskog porekla” jednog naroda duguje deo svoje privla~nosti preziru prema liberalnom individualizmu,40 idealu ~ove~anstva i ljudskog dostojanstva. Ni{ta nije ostalo od ljudskog dostojanstva ako pojedinac svoju vrednost duguje jedino ~injenici {to se slu~ajno rodio kao Nemac ili Rus; ali postoji, umesto toga, nova povezanost, ose}anje me|usobnog poverenja me|u svim ~lanovima naroda, koje je zaista bilo u stanju da ublaì opravdane bojazni modernih ljudi o tome {ta bi im se moglo dogoditi kad ih, kao izolovane pojedince u atomizovanom dru{tvu, ne bi {titili puki brojevi i nametnuta uniformna kohezija. Sli~no tome, “pojas me{ovitog stanovni{tva”, izloèniji od ostalih delova Evrope olujama istorije i manje ukorenjen u zapadnu tradiciju, osetio je mnogo pre ostalih evropskih naroda strah od ideala ~ove~anstva i od jevrejsko-hri{}anske vere u zajedni~ko poreklo ~oveka. Ti ljudi nisu gajili nikakve iluzije o “plemenitom divljaku”, jer su znali pone{to o potencijalu zla i ne istraùju}i navike kanibala. [to vi{e narodi znaju jedan o drugome, to manje èle da druge narode smatraju sebi ravnima i vi{e uzmi~u od ideala ~ove~anstva. Privla~nost plemenske izolacije i ambicije gospodarske rase delimi~no su bile posledice instinktivnog ose}anja da ~ove~anstvo, bilo kao religijski ili humanisti~ki ideal, implicira zajedni~ku odgovornost.41 Zbog sma40 “Ljudi }e shvatiti da ~ovek nema nikavo drugo predodre|enje na ovom svetu do da radi na razaranju svoje li~nosti i da je zameni društvenom i bezli~nom egzistencijom”. Chaadayev, op. cit. Citirano prema Ehrenberg, op. cit., p. 60. 41 Slede}i pasa` iz Frymann, op. cit., p. 186, veoma je karakteristi~an: “Mi znamo sopstveni narod, njegove kvalitete i njegove nedostatke – ~ove~anstvo mi ne znamo i odbijamo da se njime bavimo ili oduševljavamo. Gde po~inje, gde završava to što treba da volimo jer pripada ~ove~anstvu...? Jesu li dekadent ili poluìvotinjski ruski seljak iz mira, crnac iz isto~ne Afrike, polu-soj iz nema~ke Jugozapadne Afrike, ili nepodnošljivi Jevreji iz Galicije i Rumunije svi pripadnici ~ove~anstva?... ôvek moè da veruje u solidarnost germanskih naroda – ko god je izvan ove sfere, ne ti~e nas se.”

242

IMPERIJALIZAM

njivanja geografskih razdaljina, to je postalo politi~ka aktuelnost prvoga reda.42 Isto tako, idealisti~ki razgovor o ~ove~anstvu i ljudskom dostojanstvu postao je stvar pro{losti, jednostavno zato {to je svim tim lepim i snolikim idejama sa oven~anom tradicijom iznenada kucnuo zastra{uju}e pravi ~as. âk i insistiranje na gre{nosti svih ljudi, koja je svakako bila odsutna iz frazeologije liberalnih protagonista “~ove~anstva”, ni u kom slu~aju nije dovoljno da se razume ~injenica – koju je narod isuvi{e dobro shvatio – da ideja ~ove~anstva, o~i{}ena od svake sentimentalnosti, ima veoma ozbiljnu konsekvencu, naime to da ljudi moraju da u ovom ili onom obliku preuzmu odgovornost za sve zlo~ine koje su po~inili ljudi i da je kona~no svaka nacija primorana da odgovara za zlo koje su po~inile sve ostale. Tribalizam i rasizam su veoma realisti~ni, iako veoma destruktivni putevi da se izbegne nezgodan poloàj zajedni~ke odgovornosti. Njihova metafizi~ka neukorenjenost, koja je tako dobro pristajala teritorijalnoj iskorenjenosti nacija koje su prve zahvatili, isto tako dobro se prilagodila potrebama gibanja masa modernih gradova i zato je ove smesta zgrabio totalitarizam; ~ak su bolj{evici osuje}eni da fanati~no prihvate najve}u antinacionalnu doktrinu, marksizam, a panslovenska propaganda je ponovo uvedena u sovjetsku Rusiju zbog stra{ne izolacijske vrednosti u samim tim teorijama.43 Ta~no je da je sistem vladavine u Austro-Ugarskoj i u carskoj Rusiji sluìo kao istinska {kola plemenskog nacionalizma, da je zapravo bio zasnovan na ugnjetavanju nacionalnosti. U Rusiji je to potla~ivanje bilo isklju~ivi monopol birokratije koja je tako|e tla~ila ruski narod, tako da je na kraju samo ruska inteligencija postala panslovenska. Dvojna monarhija je, naprotiv, vladala svojim neugodnim nacijama daju}i im upravo toliko slobode da ugnjetavaju druge nacije, tako da su na kraju postale prava masovna osnova za ideologiju pan-pokreta. Tajna opstanka ku}e Habsburga u devetnaestom veku leì u osetljivoj ravnoteì i u podr{ci koju je nadnacionalna ma{inerija dobijala od me|usobnog antagonizma, ali i od toga {to su Nemci eksploatisali êhe, Ma|ari Slovake, Poljaci Karpatske Ukrajince i 42 Ovo suàvanje geografskih razdaljina našlo je izraza u Friedrich Naumann, Central Europe: “Još je daleko dan kada }e postojati ’jedan tor i jedan pastir’, ali su prošli dani kada su pastiri bez broja, manji ili ve}i, vodili svoja stada neobuzdano preko pašnjaka Evrope. Duh zamašne industrije i nadnacionalna organizacija obuzeli su politiku. Ljudi razmišljaju, kako se jedanput Sesil Roudz izrazio, u ’kontinentima’”. Ovih nekoliko re~enica citirano je u bezbrojim ~lancima i pamfletima toga vremena. 43 Sa tog stanovišta veoma su interesantne nove teorije sovjetske ruske genetike. Nasle|ivanje ste~enih karakteristika jasno zna~i da stanovništvo koje ìvi pod nepovoljnim uslovima prenosi nasle|em skromnije sposobnosti i vice versa. “U svetu treba da imamo uro|ene gospodare i podre|ene rase.” Vidi H. S. Muller, “The Society Master Race Theory”, u New Leader, July 30, 1949.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

243

tako dalje. Za sve njih je postala normalna stvar to da neko moè da pribavi dràvnost na tu| ra~un i da }e se neko rado odre}i slobode ako ugnjetavanje dolazi od njegove sopstvene nacionalne vlade. Ta dva pan-pokreta razvila su se bez ikakve pomo}i ruske ili nema~ke vlade. To nije spre~ilo njihove austrijske prista{e da uìvaju u slastima veleizdaje protiv austrijske vlade. Ta mogu}nost obrazovanja masa u duhu veleizdaje donela je austrijskim pan-pokretima u pravi ~as prili~no {iroku podr{ku masa koja im je uvek nedostajala u Nema~koj ili u Rusiji. Isto tako bilo je lak{e navesti nema~ke radnike da napadnu nema~ku buròaziju nego vladu, kao i “di}i seljake u Rusiji pre protiv vlastele nego protiv cara”.44 Razlika u drànju nema~kih radnika i ruskih seljaka bila je svakako ogromna; prvi su gledali na ne ba{ previ{e voljenog monarha kao na simbol nacionalnog jedinstva, a ovi drugi su smatrali da je poglavar njihove vlade pravi predstavnik Boga na zemlji. Te razlike, me|utim, bile su manje va`ne od ~injenice da ni u Rusiji ni u Nema~koj vlada nije bila tako slaba kao u Austriji, niti je njihova vlast bila tako ozlogla{ena da bi panpokreti mogli da naprave politi~ki kapital od revolucionarnih nemira. Samo je u Austriji revolucionarni poriv na{ao svoj prirodan izlaz u pan-pokretima. Zamisao (ne jako ve{to izvedena) devide et impera je malo u~inila da se umanje centrifugalne tendencije nacionalnih sentimenata, ali je sasvim dobro uspela da uvede kompleks vi{e vrednosti i op{te raspoloènje nelojalnosti. Neprijateljstvo prema dràvi kao instituciji provla~i se kroz teorije svih pan-pokreta. Opozicija slavenofila prema dràvi ta~no je opisana kao “potpuno druga~ija od svega {to bi se moglo na}i u sistemu zvani~nog nacionalizma”;45 smatralo se da je dràva po samoj svojoj prirodi tu|a narodu. Slavenofili su ose}ali da slovenska nadmo} leì u ravnodu{nosti ruskog naroda prema dràvi, u tome {to on sebe ~uva kao corpus separatum od svoje sopstvene vlade. To su slavenofili mislili kada su nazvali Ruse “bezdràvnim narodom” i to je omogu}ilo tim “liberalima” da se pomire sa despotizmom; u skladu sa zahtevom despotizma bio je zahtev da se narod ne “me{a u dràvnu vlast”, to jest, u apsolutnu vlast.46 Pangermani, koji su bili politi~ki artikulisani, uvek su insistirali na prioritetu nacionalnog nad dràvnim interesom47 i ~esto su dokazivali da “svetska poli44 G. Fedotov, “Russia and Freedom”, The Review of Politics, Vol. VIII, No. 1, January, 1946, pravo je remek delo istoriografije; ono daje sr` cele ruske istorije. 45 N. Berdyaev, op. cit., p. 29. 46 K. S. Asakov u Ehrenberg, op. cit., p. 97. 47 Vidi na primer Šenererovu àlbu da austrijska Verfassungspartei još uvek podre|uje nacionalne interese dràvnim (Pichl, op. cit., I, 151). Vidi tako|e karakteristi~ne pasaè u pangermanskom Judas Kampf und Niederlage in Deutschland, grofa E. Rewentlowa 1937, p. 39 ff. Reventlo je video nacionalsocijalizam kao ostvarenje pangermanizma zbog njegovog odbijanja da “idolatrizuje” dràvu koja je samo jedna funkcija narodnog ìvota.

244

IMPERIJALIZAM

tika prevazilazi okvir dràve”, da je jedini stalni ~inilac tokom istorije bio narod a ne dràva; i da zato nacionalne potrebe, menjaju}i se sa okolnostima, treba da odre|uju, u svim vremenima, politi~ke ~inove dràve.48 Ali ono {to je u Nema~koj i Rusiji ostalo samo {uplja fraza sve do kraja Prvog svetskog rata, imalo je dosta realan aspekt u Dvojnoj monarhiji, ~ija je propast izazivala trajni zlobni prezir prema vladi. Ozbiljna je gre{ka pretpostaviti da su vo|e pan-pokreta bili reakcionari ili “kontrarevolucionari”. Iako po pravilu ne previ{e zainteresovani za dru{tvena pitanja, nikada nisu napravili tu gre{ku da drè stranu sa kapitalisti~kom eksploatacijom i ve}ina ih je nekad pripadala, a dosta njih je i dalje pripadalo, liberalnim, progresivnim partijama. Sasvim je ta~no, u izvesnom smislu, da je Pangermanska liga “otelovila stvarni poku{aj narodne kontrole u spoljnoj politici. Ona je ~vrsto verovala u efikasnost sna`nog, nacionalno svesnog javnog mnjenja... i inicijativne nacionalne politike po sili narodnog htenja”.49 Samo {to gomila, organizovana u pan-pokrete i inspirisana rasnim ideologijama, uop{te nije bila isti onaj narod ~ije su revolucionarne akcije dovele do ustavne vlade i ~iji bi se pravi predstavnici u to vreme mogli na}i samo u radni~kim pokretima, ve} je sa svojom “pro{irenom plemenskom sve{}u” i upadljivim nedostatkom patriotizma mnogo vi{e li~ila na “rasu”. Panslavizam, za razliku od pangermanizma, stvorila je ruska inteligencija i on ju je u potpunosti proìmao. Mnogo manje razvijen u organizacionom obliku i mnogo manje konzistentan u politi~kim programima, on je tokom znatnog vremena zadrào visok stepen literarne rafiniranosti i filozofske spekulacije. Dok je Rozanov spekulisao o misterioznim razlikama izme|u jevrejske i hri{}anske seksualne mo}i i do{ao do iznena|uju}eg zaklju~ka da su Jevreji “sjedinjeni sa tom mo}i, a hri{}ani od nje odvojeni”,50 vo|a austrijskih pangermana veselo je otkrio da èli da “privu~e interesovanje malog ~oveka propagandnim pesmama, po{tanskim kartama, [enererovim kriglama za pivo, {tapovima za {etnju i {ibicama”.51 Kona~no su i pansloveni “napustili Hegela i [elinga, a prizvali prirodne nauke da popune teorijsku municiju”.52 Pangermanizam, koji je osnovao jedan ~ovek, Georg fon [enerer, i koji su uglavnom podràvali nema~ki i austrijski studenti, koristio se od po~et48 Ernst Hasse, Deutsche Weltpolitik, 1897, u Alldeutsche Flugschriften, br. 5 i Deutsche Politik, 1. Heft: Das deutsche Reich als Nationalstaat, 1905, p. 50. 49 Wertheimer, op. cit., p. 209. 50 Rozanov, op. cit., p. 56-57. 51 Oskar Karbach, op. cit. 52 Louis Levine, Pan-Slavism and European Politics, New York, 1914, opisuje ovu promenu od starije slavenofilske generacije do novog panslavenskog pokreta.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

245

ka upadljivo vulgarnim jezikom, s namerom da se dopadne {irim i razli~itim dru{tvenim slojevima. [enerer je tako|e bio “prvi koji je uo~io mogu}nosti antisemitizma kao instrumenta za usmeravanje spoljne politike i za dezorganizaciju... unutra{nje strukture dràve”.53 Neki od razloga za pogodnost kori{}enja jevrejskog naroda u te svrhe su o~igledni: njihov veoma istaknut poloàj uz po{tovanje Habsbur{ke monarhije, zajedno sa ~injenicom da su ih u mnogonacionalnoj zemlji lak{e smatrali posebnom nacionalno{}u nego u nacionalnoj dràvi ~ije je gra|anstvo, barem po teoriji, homogenog sastava. Me|utim, iako svakako obja{njava nasilnost austrijskog tipa antisemitizma i pokazuje koliko je [enerer bio pronicljiv politi~ar kada je to iskoristio, sve ovo nam ne pomaè da razumemo centralnu ideolo{ku ulogu antisemitizma u oba pan-pokreta. “Pro{irena plemenska svest” kao emocionalni motor pan-pokreta potpuno se razvila pre nego {to je antisemitizam postao njihova centralna tema i koheziona snaga. Panslavizam, sa svojom duòm i ozbiljnijom istorijom filozofske spekulacije i uo~ljivijom politi~kom neefikasno{}u, dobio je jasno antisemitske crte u poslednjim decenijama devetnaestog veka; pangerman [enerer je ve} otvoreno objavio svoje neprijateljstvo prema dràvnim institucijama dok su mnogi Jevreji bili jo{ uvek ~lanovi njegove partije.54 U Nema~koj, gde je [tekerov pokret pokazao upotrebljivost antisemitizma kao politi~kog propagandnog oru`ja, Pangermanska liga krenula je donekle u pravcu antisemitizma, ali pre 1918. nikada nije i{la dotle da isklju~i Jevreje iz ~lanstva.55 Povremena antipatija slavenofila prema Jevrejima pre{la je u antisemitizam u celoj ruskoj inteligenciji kada je, posle ubistva cara 1881, talas pogroma koji je organizovala vlada doveo jevrejsko pitanje u ìù pa`nje javnosti. [enerer, koji je u isto vreme otkrio antisemitizam, verovatno je postao svestan njegovih mogu}nosti skoro slu~ajno: po{to je iznad svega èleo da razru{i Habsbur{ko carstvo, nije bilo te{ko izra~unati efekat isklju~ivanja jedne nacije iz dràvne strukture koja po~iva na mno{tvu nacija. Cela izgradnja ovog ~udnog ustrojstva, dragocena ravnoteà njene birokratije mogla bi se rastrojiti kad bi umereno ugnjetavanje, pod kojim su sve nacionalnosti uìvale izvestan stepen jednakosti, bila potkopana narodnim pokretima. Ipak, istoj svrsi je isto toliko dobro mogla da posluì i divlja mr`nja pangermana prema slovenskim nacionalnostima, mr`nja koja je imala duboke korene i mnogo pre nego {to je pokret postao antisemitski; to su dokazivali i Jevreji u njegovom ~lanstvu. 53 Oscar Karbach, op. cit., p. 45. 54 U Programu iz Linca, koji je ostao kao pangermanski program u Austriji prvobitno nije

bilo paragrafa o Jevrejima; u komisiji za nacrt programa 1882. su ~ak bila tri Jevrejina. Paragraf o Jevrejima je dodat 1885. Vidi Oscar Karbach, op. cit. 55 Otto Bonhard, op. cit., p. 45.

246

IMPERIJALIZAM

Antisemitizam pan-pokreta je postao tako efikasan da je mogao da preìvi op{tu propast antisemitske propagande tokom varljivog mira koji je prethodio izbijanju Prvog svetskog rata, tako {to se udruìo sa plemenskim nacionalizmom Isto~ne Evrope. Postojala je unutarnja privla~nost izme|u teorija pan-pokreta i beskorene egzistencije jevrejskog naroda. Izgledalo je da su Jevreji savr{en primer naroda u plemenskom smislu, njihova organizacija model koji su pan-pokreti teìli da opona{aju, njihov opstanak i mo} koja im se pridavala najbolji dokaz ispravnosti rasnih teorija. Ako su ostale nacionalnosti u Dvojnoj monarhiji bile samo slabo vezane za tlo i imale malo smisla za zna~enje zajedni~ke teritorije, Jevreji su bili primer naroda koji je bez ikakvog doma mogao da sa~uva identitet tokom vekova, i koji se zato mogao navoditi kao dokaz da nikakva teritorija nije potrebna da bi se konstituisala nacionalnost.56 Ako su pan-pokreti insistirali na sporednoj ulozi dràve i na primatu naroda, organizovanog bez obzira na granice, naroda koji nije neizostavno predstavljen u vidljivim institucijama, onda su Jevreji bili savr{en model nacije bez dràve i bez vidljivih institucija.57 Ako su plemenske nacionalnosti ukazivale na sebe kao na centar svog nacionalnog ponosa, bez obzira na istorijska dostignu}a i u~estvovanje u istorijskim doga|ajima, ako su verovale da ih neka tajanstvena unutarnja psiholo{ka ili fizi~ka osobina ~ini otelovljenjem ne Nema~ke ve} germanizma, ne Rusije, ve} ruske du{e, nekako su znali, iako to nisu umeli da izraze, da je jevrejstvo asimilovanih Jevreja bilo upravo ista vrsta pojedina~nog li~nog otelovljenja judaizma i da je neobi~ni ponos sekularizovanih Jevreja, koji se nisu odrekli tvrdnje da su izabrani, stvarno zna~io da oni veruju da su druga~iji i bolji jednostavno zato {to su slu~ajem ro|eni kao Jevreji, bez obzira na dostignu}a i tradiciju Jevreja. Dosta je ta~no da je takvo jevrejsko drànje, takva, vrsta takore}i, plemenskog nacionalizma, bilo rezultat nenormalnog poloàja Jevreja u modernim dràvama, poloàja izvan dru{tva i nacije. Me|utim, i poloàj ovih promenljivih etni~kih grupa, koje su postale svesne svoje nacionalnosti tek kroz primer drugih – zapadnih – nacija, i kasnije poloàj neukorenjenih masa velikih gradova, koje je rasizam tako efikasno mobilisao, bio je po mnogim stvarima veoma sli~an. I one su bile izvan dru{tva, i one su bile izvan nacionalne dràve koja je izgledala kao jedina zadovoljavaju}a politi~ka organizacija naroda. U Jevrejima su one odjednom prepoznale svoje veselije, sre}nije takmace jer, oni su tako to videli, Jevreji su na{li 56 Tvrdi socijalista Otto Bauer, svakako ne antisemita, op. cit., p. 373. 57 Za jevrejsku samosvest veoma je instruktivan esej S. A. Steinberga, “Die weltan-

schaulichen Voraussetzungen der jüdischen Geschichtsschreibung” u Dubnov Festschrift, 1930: “Ako je neko ... uveren u koncept ìvota kakav je izaèn u jevrejskoj istoriji... onda dràvno pitanje gubi zna~aj, bez obzira na to kako se na njega odgovori.”

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

247

na~in da konstitui{u sopstveno dru{tvo koje je, upravo zato {to nije imalo svoje vidljivo zastupni{tvo i nikakvo normalano politi~ko udruènje, moglo da postane zamena za naciju. Ali vi{e od svega Jevreje je u centar ovih rasnih ideologija dovela jedna jo{ o~iglednija ~injenica, naime da zahtev pan-pokreta o izabranosti moè ozbiljno da se sukobi samo sa istim zahtevom Jevreja. Nije bilo va`no {to jevrejski koncept nije imao ni{ta zajedni~ko sa plemenskim teorijama o boànskom poreklu sopstvenog naroda. Gomila se nije mnogo bavila takvim sitnicama kao {to je istorijska ta~nost i jedva da je bila svesna razlike izme|u jevrejske istorijske misije da zasnuje celo ~ove~anstvo, i sopstvene “misije” da vlada nad svim drugim narodima na Zemlji. Ali vo|e panpokreta znale su vrlo dobro da su Jevreji podelili svet, upravo kao i oni, na dve polovine – na sebe i na sve ostale.58 U toj su se dihotomiji Jevreji opet pokazali kao sre}niji takmaci koji su ne{to nasledili, koji su po ne~emu bili priznati, a ne-jevreji su morali da grade ni iz ~ega.59 Op{tepoznata “istina”, koja ponavljanjem nije postala istinitija, jeste to da je antisemitizam samo oblik zavisti. No kada je u pitanju jevrejska izabranost, ona je dosta ta~na. Kad god su narodi odvojeni od delanja i dostignu}a, kad su one prirodne veze sa zajedni~kim svetom razbijene ili ne postoje iz ovog ili onog razloga, oni su skloni da se okrenu sebi u svojoj goloj prirodnoj datosti i da kao svoje prirodno pravo zahtevaju boànstvenost i misiju da iskupe ceo svet. Kada se to dogodi u zapadnoj civilizaciji, takvi narodi }e na svom putu redovno nai}i na vekovima star zahtev Jevreja. To su osetili glasnogovornici pan-pokreta i zato ih nimalo nije uznemiravalo realisti~ko pitanje da li je jevrejski problem, iskazan u ciframa i mo}i, dovoljno vaàn da bi mr`nja prema Jevrejima postala stoèr njihove ideologije. Kako je njihov nacionalni ponos bio nezavisan od svih dostignu}a, tako se i njihova mr`nja prema Jevrejima oslobodila od svih specifi~no jevrejskih dela i nedela. U tome su se pan-pokreti potpuno slagali, iako ~ak nisu ni znali kako da iskoriste svoj ideolo{ki stoèr za svrhe politi~ke organizacije. Vremenski razmak izme|u formulisanja ideologije pan-pokreta i mogu}nosti njene ozbiljne politi~ke primene pokazuje ~injenica da su “Protokoli sionskih mudraca” – koje su oko 1900. krivotvorili agenti ruske tajne policije u Parizu po sugestiji Pobedonosceva, politi~kog savetnika 58 Me|usobna bliskost tih koncepata moè se videti u slede}oj podudarnosti kojoj se moè dodati mnogo drugih primera Steinberg, op. cit., kaè o Jevrejima da se njihova istorija doga|a izvan svih uobi~ajenih istorijskih zakona. âadajev zove Ruse izuzetnim narodom. Ber|ajev otvoreno tvrdi (op. cit., p. 135): “Ruski mesijanizam je rod jevrejskom mesijanizmu.” 59 Vidi antisemitu E. Reventlow, op. cit., ali tako|e i filosemitskog ruskog filozofa Vladimira Solovjeva, Judaism and the Christian Question (1884): Izme|u dve verske nacije, Rusa i Poljaka, istorija je uvela tre}i verski narod, Jevreje. Vidi Ehrenberg, op. cit., p. 314 ff. Vidi tako|e Cleinow, op. cit., p. 44 ff.

248

IMPERIJALIZAM

Nikolaja II i jedinog panslovena koji je ikada bio na nekom uticajnom poloàju – ostali napola zaboravljen pamflet do 1919, kada je zapo~eo njihov zaista trijumfalan pohod kroz sve evropske zemlje i jezike;60 jedino je Hitlerov Mein Kampf nekih tridesetak godina kasnije bio vi{e u opticaju. Ni krivotvoritelj niti njegov poslodavac nisu znali da }e do}i vreme kada }e policija biti centralna institucija dru{tva, a zemlja organizovana po krivotvorenim jevrejskim principima zapisanim u Protokolima. Mo`da je ba{ Staljin prvi otkrio koliko je policija va`na za odràvanje na vlasti. Hitler, pronicljiviji od [enerera, svog duhovnog oca, svakako je znao kako da upotrebi hijerarhijski princip rasizma, kako da iskoristi antisemitsku tvrdnju o “najgorem” narodu da bi se na pravi na~in organizovao “najbolji”, a da svi osvojeni i potla~eni narodi budu izme|u, kako da generalizuje kompleks vi{e vrednosti pan-pokreta tako da svaki narod, sa nu`nom iznimkom Jevreja, moè da gleda s visine na neki koji je jo{ gori od njega. O~igledno je bilo potrebno jo{ nekoliko decenija skrivenog haosa i otvorenog o~aja pre nego {to {iroki sloj naroda radosno uvidi da }e posti}i ono {to su jedino Jevreji, kako su verovali, po svom uro|enom |avolstvu tako dugo uspevali da postignu. Vo|e pan-pokreta, u svakom slu~aju, iako ve} mutno svesne socijalnog pitanja, bile su veoma jednostrane u svom insistiranju na spoljnoj politici. Vo|e zato nisu bile u stanju da vide da antisemitizam moè da bude ona neophodna karika koja povezuje metode unutra{nje i metode spoljne politike; jo{ nisu znale kako da uspostave svoju “narodnu zajednicu”, to jest potpuno iskorenjenu, rasno indoktriniranu hordu. To {to se fanatizam pan-pokreta obru{io na Jevreje kao na ideolo{ki centar i {to je to bio po~etak kraja evropskog jevrejstva, predstavlja jednu od najlogi~nijih i najogor~enijih osveta koja je ikad u istoriji izvedena. Jer, naravno, ima neke istine u “prosve}enim” tvrdnjama od Voltera do Renana i Tena da je jevrejski koncept izabranosti, njihovo poistove}ivanje religije i nacionalnosti, njihov zahtev za apsolutnim poloàjem u istoriji i povla{}eni odnos sa Bogom, uneo u zapadnu civilizaciju ina~e nepoznati element fanatizma (koji je nasledilo hri{}anstvo u svojoj tvrdnji da isklju~ivo ono poseduje Istinu) na jednoj strani, a na drugoj element ponosa koji je bio opasno blizu njenoj rasnoj izopa~enosti.61 Politi~ki, bilo je bez ikakvih posledica to {to su judaizam i o~uvana jevrejska pobo`nost svaku predstavu o imanentnosti boànskog odbacivali i nisu je trpeli. Naime, plemenski nacionalizam je upravo perverzija religije koja je naterala Boga da izabere jednu naciju, po pravilu naciju kojoj pripada onaj 60 Vidi John Curtiss, The Protocols of Zion, New York, 1942. 61 Vidi Berdyaev, op. cit., p. 5: “Religija i nacionalnost u Moskovskoj kneèvini rasli su

zajedno, kao što su to ~inili u svesti prastarog jevrejskog naroda. I kao što je mesijanska svest bila atribut judaizma, ona je isto tako bila atribut ruskog pravoslavlja”.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

249

ko to tvrdi; jedino zato {to je taj drevni mit, zajedno sa jedinim narodom koji je preìveo od antike, pustio duboke korene u zapadnoj civilizaciji, mogle su moderne vo|e gomile, sa izvesnim stepenom uverljivosti, da skupe drskost da uvuku Boga u sitne sukobe me|u narodima i da traè Njegovu saglasnost za izbor kojim je vo|a ve} sre}no manipulisao.62 Mr`nja rasista prema Jevrejima buknula je iz praznovernog shvatanja da je Bog mogao stvarno izabrati Jevreje, a ne njih, i da im je boànsko provi|enje podarilo uspeh. Postoji jedan element slaboumne ogor~enosti protiv naroda koji je, toga su se pla{ili, primio racionalno neshvatljivu garanciju da }e se najzad pojaviti, uprkos svim okolnostima, kao kona~ni pobednik u svetskoj istoriji. Jer mentalitetu gomile ideja Jevreja o sebi kao narodu kome je Bog poverio uspostavljanje carstva Boìjeg na zemlji mogla se prikazati samo u vulgarnim terminima uspeha i poraza. Strah i mr`nja su se hranili i pone{to racionalizovali ~injenicom da je hri{}anstvo, religija jevrejskog porekla, ve} osvojilo zapadno ~ove~anstvo. Vo|eni svojim sme{nim praznoverjem, vo|e pan-pokreta su otkrile taj skriveni mali zubac u mehanizmu jevrejske pobo`nosti koji omogu}ava potpuno vra}anje prava darovatelju i izokretanje, tako da izabranost nije vi{e bila mit za kona~nu realizaciju ideala zajedni~kog ~ove~anstva – ve} za njegovo kona~no uni{tenje. II: Nasle|e bezakonja OTVORENO prenebregavanje zakona i pravnih institucija i ideolo{ko opravdavanje bezakonja mnogo su karakteristi~niji za kontinentalni nego za prekomorski imperijalizam, delom i zahvaljuju}i ~injenici {to je kontinentalnom imperijalizmu nedostajala prostorna udaljenost koja bi odvojila nelegalnost vladavine nad stranim kontinentima od legalnosti institucija u domovini. Od iste je va`nosti i ~injenica da su pan-pokreti ponikli u zemljama koje nikada nisu imale ustavnu vladavinu, tako da su njihove vo|e prirodno vladu i vlast shvatale kao proizvoljne odluke odozgo. Prezir prema zakonu postao je karakteristika svih pokreta. Iako mnogo potpunije artikulisan u panslavizmu nego u pangermanizmu, on je odraàvao stvarno stanje vlasti i u Rusiji i u Austrougarskoj. Opisom ova 62 Fantasti~an primer ludila u celoj toj stvari je slede}i pasus Leona Bloja – koji sre}om nije karakteristi~an za francuski nacionalizam: “Francuska je toliko najbolja me|u nacijama da svi ostali, bez obzira ko su, moraju biti po~astvovani ako ih Francuska primi da jedu hleb njenih pasa. Samo ako je Francuska sre}na, tada ostatak sveta moè biti zadovoljan ~ak i ako za francusku sre}u treba da plati ropstvom ili uništenjem. Ali ako Francuska pati, tada sam Bog pati, strašni Bog... To je tako apsolutno i neizbe`no kao tajna predestinacije.” Citirano iz R. Nadolny, Germanisierung oder Slavisierung?, 1928, p. 55.

250

IMPERIJALIZAM

dva despotizma, jedina preostala u Evropi pred izbijanje Prvog svetskog rata, u smislu mnogonacionalnih dràva dobija se samo jedan deo slike. Upravo zbog vladavine nad mnogonacionalnim teritorijama, razlikovali su se od drugih vlada time {to su upravljali narodima direktno, i to birokratijom (a nisu ih samo eksploatisali); partije su igrale bezna~ajnu ulogu, a parlamenti nisu imali legislativnu funkciju; dràva je vladala putem administracije koja je primenjivala dekrete. Va`nost parlamenta za Dvojnu monarhiju bila je malo ve}a od va`nosti jednog ne previ{e bistrog debatnog kluba. U Rusiji, kao i u predratnoj Austriji, ozbiljna opozicija jedva da se mogla na}i; njenu funkciju vr{ile su spoljne grupe koje su znale da bi njihov ulazak u parlamentarni sistem samo smanjio pa`nju i podr{ku koju su uìvali u narodu. Sa pravnog stanovi{ta, birokratska vladavina je vladavina dekretom, a to zna~i da snaga koja u ustavnoj vladi samo sprovodi zakon postaje direktni izvor celog zakonodavstva. Dekreti {tavi{e ostaju anonimni (dok se zakoni uvek mogu pripisati posebnim ljudima ili skup{tinama) i zato izgleda da dolaze od neke sveobuhvatne vlasti kojoj nije potrebno obrazloènje. Prezir Pobedonosceva prema “zamkama” zakona bio je ve~ni prezir izvr{ioca prema navodnom nedostatku slobode zakonodavca, koji je opkoljen principima, i prema neaktivnosti izvr{ilaca zakona, koji su ograni~eni njegovim tuma~enjem. Birokrata koji samim sprovo|enjem dekreta ima iluziju stalne akcije, ose}a se uàsno superioran nad tim “neprakti~nim” narodom koji je zauvek upleten u “zakonske za~koljice” i zato ostaje izvan sfere vlasti, koja je za njega izvor svega. Izvr{ilac smatra da je zakon nemo}an jer je po definiciji odvojen od svoje primene. Dekret, s druge strane, uop{te ne postoji osim ako i kada se primenjuje; njemu nije potrebno nikakvo drugo obrazloènje osim primenjivosti. Istina je da dekrete koriste sve vlade u kriznim vremenima, ali je tada sama kriza jasno obrazloènje i automatsko ograni~enje. U birokratskoj vlasti dekreti se pojavljuju u ogoljenoj ~istoti, kao da njih vi{e ne proizvode ljudi na vlasti, ve} da su otelovljenje same vlasti, a izvr{itelj tek njen slu~ajni agent. Nema op{tih principa iza dekreta koje obi~an razum moè da pojmi, ve} postoje samo stalno promenljive prilike koje jedino stru~njak moè da zna detaljno. Narod kojim se vlada putem dekreta nikad ne sazna {ta njime vlada, zbog nemogu}nosti razumevanja dekreta po sebi i pa`ljivo organizovanog nepoznavanja specifi~nih okolnosti i njihovog prakti~nog zna~enja, u kojem svi izvr{ioci drè svoje podanike. Kolonijalni imperijalizam, koji je tako|e vladao putem dekreta i ponekad ~ak bio definisan kao “régime des décrets”,62a bio je dosta opasan; ipak, sama ~injenica da su oni koji su sprovodili dekrete nad doma}im stanovni{tvom 62a Vidi M. Larcher, Traité Elémentaire de Législation Algérienne, 1903, Vol. II, str. 150152: “Régime des decrets je vlada svih francuskih kolonija.”

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

251

bili dovedeni sa strane i da su ih ljudi ose}ali kao uzurpatore, oslabila je njihov uticaj na podre|ene narode. Samo tamo gde su, kao u Rusiji i u Austriji, doma}i vladaoci i doma}a birokratija bili prihva}eni kao legitimna vlast, vlast putem dekreta mogla je da stvori atmosferu samovolje i tajnosti koja je efikasno sakrivala njihovu puku li~nu korist. Vladavina dekretom ima upadljive prednosti za vladanje nad prostranom teritorijom i heterogenim stanovni{tvom, kao i za politiku potla~ivanja. Njena efikasnost je superiorna jer jednostavno ignori{e sve posredni~ke stepene izme|u izdavanja dekreta i njegove primene, i zadràvanjem informacija spre~ava narod da politi~ki misli. Ona moè lako da prevazi|e razli~itost lokalnih obi~aja neizostavno sporim razvijanjem op{teg prava. Od najve}e je pomo}i za uspostavljanje centralizovane administracije, jer se automatski prelazi preko svih pitanja lokalne autonomije. Ako se vladavina dobrim zakonima nekad naziva vladavinom mudrosti, vladavina prikladnim dekretima moè s pravom da se nazove vladavinom pameti. Jer procenjivanje na osnovu zadnjih namera i ciljeva je pametno, a mudro je razumevanje i stvaranje putem dedukcije iz op{teprihva}enih principa. Upravljanje putem birokratije mora se razlikovati od prostog narastanja i deformacije dràvnih slu`bi, koji su ~esto pratili propast nacionalne dràve – naro~ito u Francuskoj. Tamo je administracija preìvela sve promene reìma posle Revolucije, uvreìla se kao parazit u dràvi, razvila sopstvene klasne interese i postala beskorisni organizam ~ija je jedina svrha varanje i spre~avanje normalnog ekonomskog i politi~kog razvoja. Ima svakako mnogo povr{nih sli~nosti izme|u ova dva tipa birokratije, naro~ito ako neko polaè previ{e pa`nje na upadljivu psiholo{ku sli~nost sitnih ~inovnika. Ali ako je francuski narod napravio veoma ozbiljnu gre{ku da prihvati svoju administraciju kao neminovno zlo, on nikada nije po~inio i fatalnu gre{ku da dozvoli da ona upravlja zemljom – iako je posledica bila to {to njome niko nije upravljao. Upravo je vlast u Francuskoj napravila atmosferu neefikasnosti i nemira; ali nije stvorila oreol pseudomisticizma. A taj pseudomisticizam je pe~at birokratije kada ona postane oblik uprave. Po{to narod kojim ona vlada nikada stvarno ne zna za{to se ne{to doga|a, a racionalno tuma~enje zakona ne postoji, ostaje samo jedna stvar koja se ra~una, brutalni goli doga|aj. Ono {to se nekome tada zbiva postaje predmet tuma~enja ~ije su mogu}nosti beskrajne, neograni~ene razumom i nesputane znanjem. U okviru takve beskrajne interpretativne spekulacije, tako karakteristi~ne za sve grane ruske prerevolucionarne knjièvnosti, celo tkivo ìvota i sveta poprima misterioznu tajnu i dubinu. Taj oreol ima opasan {arm zbog svog naizgled neiscrpnog bogatstva; za razumevanje trpljenja ima mnogo vi{e prostora nego za razumevanje akcije jer trpljenje du{e obuhvata sve mogu}nosti ljudske imaginacije, dok se akcija stalno proverava i moè se dovesti do apsurda vidljivom posledicom i iskustvom koje se moè kontrolisati.

252

IMPERIJALIZAM

Jedna od najuo~ljivijih razlika izme|u staromodne vladavine putem birokratije i savremenog totalitarnog na~ina vladanja je to {to su se ruski i austrijski predratni vladari zadovoljavali lenjim emaniranjem vlasti i kontrolisanjem spoljnih sudbina, ostaviv{i ceo unutra{nji ìvot du{e netaknut. Totalitarna birokratija, sa potpunijim razumevanjem zna~enja apsolutne vlasti, uplela se u privatni i unutra{nji ìvot pojedinca sa podjednakom brutalno{}u. Rezultat ove radikalne efikasnosti je bio da je ova unutra{nja spontanost naroda bila ubijena pod njenom vla{}u zajedno sa dru{tvenim i politi~kim aktivnostima, tako da je ~isto politi~ku sterilnost pod starijim birokratijama pratila totalna sterilnost pod totalitarnom vladavinom. Doba koje je videlo uspon pan-pokreta, me|utim, ìvelo je jo{ u blaènom neznanju o totalnoj sterilizaciji. Naprotiv, nevinom posmatra~u (kakvi su zapadnjaci uglavnom bili) takozvana isto~na du{a je izgledala neuporedivo bogatija, njena psihologija dublja, njena knjièvnost punija zna~enjem od “plitke” zapadne demokratije. Ova psiholo{ka i knjièvna avantura u “dubine” patnje nije pro{la u Austrougarskoj, jer je njena knjièvnost uglavnom bila knjièvnost nema~kog jezika, koja je najzad bila i ostala nedeljivi deo nema~ke knjièvnosti uop{te. Umesto da ga inspiri{e da ode u dubinu obmane, austrijska birokratija je pre navela svog najve}eg modernog pisca da ismeva i kritikuje celu tu stvar. Franc Kafka je sasvim dobro znao da praznoverje prema sudbini obuzima narod koji ìvi pod stalnom vladavinom slu~aja, da ljudi neminovno postaju skloni da ~itaju posebno nadljudsko zna~enje u doga|ajima ~ije je racionalno zna~enje izvan znanja i razumevanja onih kojih se ti~e. On je bio potpuno svestan ~udne privla~nosti takvih naroda, njihovih melanholi~nih i lepih, tu`nih narodnih pri~a koje su izgledale tako nadmo}ne nad lak{om i svetlijom knjièvno{}u sre}nijih naroda. On je razotkrio ponos pred neminovno{}u kao takvom, ~ak i pred neminovno{}u zla, i mu~nu fantaziju koja poistove}uje zlo i nesre}u sa sudbinom. ûdo je jedino {to je on to mogao da uradi u svetu u kojem glavni elementi ove atmosfere nisu bili potpuno artikulisani; poverio je svojim najja~im silama imaginacije da izvuku sve potrebne zaklju~ke i da, takore}i, na neki na~in upotpune ono {to realnost nije ba{ potpuno izo{trila.63 63 Vidi sjajnu Barnabasovu pri~u u Zamku (1930), koja zvu~i kao uvrnuta travestija nekog dela ruske literature. Jedna porodica ìvi pod kletvom, tretirana kao gubava pošto ona sama sebe tako ose}a, samo zato što se jedna od lepih k}eri usudila jednom da odbije nepristojna navaljivanja jednog va`nog ~inovnika. Sami seljaci, koje birokratija kontroliše do poslednje sitnice, ~ak i u svojim mislima robovi }efova svemo}nih ~inovnika, davno su shvatili da je biti u pravu ili grešiti za njih stvar puke sudbine, koju ne mogu da izmene. Nije, kako K. naivno pretpostavlja, eksponiran pošiljalac pisma, ve} primalac, njega ìgošu i na njega bacaju ljagu. To misle seljaci kad govore o svojoj “sudbini”. Sa K-ovog stanovišta, “to je nepravedno i monstruozno, ali (on je) jedini u selu tog mišljenja”.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

253

Jedino je rusko carstvo toga doba nudilo celokupnu sliku vladavine putem birokratije. Haoti~no stanje zemlje – prevelike da bi se njome vladalo, nastanjene primitivnim narodima bez iskustva u politi~koj organizaciji bilo koje vrste, koji su vegetirali pod neshvatljivom vrhovnom vla{}u ruske birokratije – prizivalo je atmosferu anarhije i hazarda u kojoj su sva|ala~ki hirovi sitnih oficira i svakodnevna nekompetentnost i nekonzistentnost inspirisali filozofiju koja je u Slu~aju videla pravog Gospodara ìvota, ne{to kao pojavu boànskog provi|enja.64 Panslovenima koji su uvek insistirali na mnogo “interesantnijoj” situaciji u Rusiji nasuprot plitkoj dosadi civilizovanih zemalja, izgledalo je kao da je Boànstvo na{lo intimnu imanenciju u du{i nesre}nog ruskog naroda kao nigde na kugli zemaljskoj. U beskrajnoj struji knjièvnih varijacija, pansloveni su suprotstavili dubinu i èstinu Rusije povr{noj banalnosti Zapada, koji nije znao za patnje niti za zna~enje `rtve a ispod ~ije su se sterilne civilizovane povr{ine skrivale frivolnost i trivijalnost.65 Totalitarni pokreti jo{ uvek su mnogo svoje privla~nosti dugovali tom mutnom i ogor~enom antizapadnja~kom raspoloènju koje je posebno bilo u modi u predhitlerovskoj Nema~koj i Austriji, ali je isto tako zahvatilo glavninu evropske inteligencije dvadesetih godina. Sve do trenutka kada su stvarno {~epali vlast, totalitarni pokreti mogli su da koriste ovu strast prema dubokom i bogatom “iracionalnom”, a tokom klju~nih godina, kada je prognana ruska inteligencija vr{ila neznatan uticaj na duhovno raspoloènje u potpunosti uznemirene Evrope, ovo ~isto literarno drànje pokazalo se kao jak emocionalni ~inilac u pripremanju tla za totalitarizam.66 Pokreti, za razliku od partija, nisu jednostavno degenerisali u birokratske ma{inerije,67 ve} su u birokratskim reìmima videli mogu}e modele organizacije. Svi }e oni u~estvovati u divljenju koje je inspirisalo panslo64 Deifikacija slu~aja sluì naravno kao racionalizacija svakom narodu koji nije gospodar sopstvene sudbine. Vidi na primer Steinberg, op. cit.: “Jer slu~aj je postao odlu~uju}i za strukturu jevrejske istorije. A slu~aj se..., na jeziku religije zove Provi|enje” (p. 34). 65 Jedan ruski pisac je jednom rekao da je panslavizam “probudio nepomirljivu mr`nju prema Zapadu, morbidni kult svega ruskog; ... Pansloveni, vide}i svuda neprijatelje svoje ideje, proganjali su svakoga ko se nije slagao sa njima...” (Victor Bérard, L’Empire russe et le tsarisme, 1905). Vidi tako|e N. V. Bubnoff, Kultur und Geschichte im russischen Denken der Gegenwart, 1927, Osteuropa: Quellen und Studien. Heft 2, V. 66 Ehrenberg, op. cit., naglašava ovo u epilogu: Ideje Kijerevskog, ômjakova, Leontjeva “mo`da su umrle izvan Rusije posle revolucije. Ali sada su se proširile po celoj Evropi i danas ìve u Sofiji, Konstantinopolju, Berlinu, Parizu, Londonu. Rusi, upravo u~enici ovih autora,... objavljuju knjige i izdaju ~asopise koji se ~itaju u svim evropskim zemljama; kroz njih su ove ideje – ideje njihovih duhovnih o~eva – reprezentovane. Ruski duh postao je evropski” (p. 334). 67 Za birokratizaciju partijskih mašina, studija Roberta Michelsa, Political Parties; a sociological study of the oligarhical tendencies of modern democracy (engleski prevod Glancoe, 1949, sa nema~kog izdanja od 1911), još uvek je standardno delo.

254

IMPERIJALIZAM

vena Pogodina da opi{e ma{ineriju ruske carske birokratije: “Uàsna ma{inerija, konstruisana po najjednostavnijim principima, vo|ena rukom jednog ~oveka... koja se u svakom trenutku stavlja u pogon samo jednim pokretom, u bilo kom pravcu i brzinom koju on odabere. I ovo nije prosto mehani~ki pokret, ma{ina je potpuno oduhovljena nasle|enim emocijama, a to su potpuno podre|ivanje, neograni~eno poverenje i posve}enost Caru koji je njihov bog na zemlji. Ko bi se usudio da nas napadne i koga ne bismo mogli da nateramo na poslu{nost?”68 Pansloveni su se suprotstavljali dràvi manje od svojih pangermanskih kolega. Oni su ponekad ~ak poku{avali da ubede Cara da postane glava pokreta. Razlog ove tendencije je svakako taj {to se careva pozicija znatno razlikovala od pozicije ijednog drugog evropskog monarha, ne isklju~uju}i ni austrougarsko carstvo, i {to se ruski despotizam nikada nije razvio u racionalnu dràvu u zapadnom smislu, ve} je ostao fluidan, anarhi~an i neorganizovan. Carizam se, stoga, panslovenima katkada javljao kao simbol divovske pokretne sile okruène oreolom jedinstvene svetosti.69 Panslavizam, nasuprot pangermanizmu, nije morao da izmi{lja novu ideologiju koja odgovara potrebama slovenske du{e i njenog pokreta, ve} je mogao da tuma~i – i da od toga pravi misteriju – carizam kao antizapadni, antiustavni, antidràvni izraz samog pokreta. Ova mistifikacija anarhi~ne mo}i inspirisala je panslovenstvo najpogubnijim teorijama o transcendentnoj prirodi i inherentnoj dobroti sve vlasti. Vlast se smatrala boànskom emanacijom koja proìma sve prirodne i ljudske aktivnosti. Ona nije vi{e bila sredstvo da se ne{to postigne: ona je jednostavno postojala, ljudi su bili posve}eni njenoj slu`bi za ljubav Boìju i bilo koji zakon koji bi mogao da reguli{e ili ograni~i njenu “bezgrani~nu i groznu snagu”, jasno, bio je skrnavljenje. U svojoj potpunoj arbitrarnosti, vlast kao takva je dràna za svetu, bilo da je to vlast cara ili vlast pola. Zakoni su bili ne samo u neskladu sa tim, oni su bili gre{ni, “zamka” koju su napravili ljudi i koja je spre~ila pun razvoj “boànskog”.70 Bez obzira {ta je radila, vlast je jo{ uvek bila 68 K. Staehlin, “Die Entstehung des Panslawismus”, Germano-Slavica, 1936, Heft 4. 69 M. N. Katkov: “Sva vlast je izvedena od Boga; ruskom Caru je, me|utim, dodeljen

specijalni zna~aj koji ga deli od ostalih svetskih vladara... On je naslednik Cara Isto~nog carstva,... osniva~a samog verovanja u Hristovu veru... Tu leì misterija duboke razlike izme|u Rusije i svih ostalih nacija sveta”. Citirano iz Salo W. Baron, Modern Nationalism and Religion, 1947. 70 Pobyedonostzev, Reflections of a Russian Statesman, London, 1898: “Vlast ne postoji sama za sebe ve} radi ljubavi prema Bogu. To je slu`ba kojoj su ljudi posve}eni. Odatle dolazi bezgrani~na, uàsna snaga vlasti i njen neograni~en i uàsan teret” (p. 254). Ili: “Zakon postaje zamka ne samo za narod, ve}... za same vlasti angaòvane u njegovoj upravi... ako na svakom stepenu izvršilac zakona na|e restriktivne propise u samom zakonu... onda je sva vlast izgubljena u sumnji, oslabljena zakonom... i pritisnuta strahom od odgovornosti” (p. 88).

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

255

“Vrhovna vlast u akciji”,71 a panslovenski pokret je jedino morao da se prikloni toj vlasti i da joj organizuje narodnu podr{ku, ~ime bi ona kona~no proèla i tako posvetila ceo narod – kolosalno krdo, poslu{no samovolji jednog ~oveka, kojim se nije upravljalo ni zakonom niti interesom, okupljeno jedino kohezionom silom svoje brojnosti i uverenja u sopstvenu svetost. Od po~etka, pokreti kojima je nedostajala “snaga nasle|enih emocija” morali su u dva aspekta da se razlikuju od modela ve} postoje}eg ruskog despotizma. Morali su da prave propagandu koja je etabliranoj birokratiji jedva bila potrebna i ~inili su to uvode}i element nasilja;72 a zamenu za ulogu “nasle|enih emocija” na{li su u ideologijama koje su kontinentalne partije ve} znatno razvile. Razlika u njihovom kori{}enju ideologije bila je u tome {to ne samo {to su dodavali ideolo{ko opravdanje kad zastupaju ne~ije interese, ve} su ideologije koristili kao organizacione principe. Ako su partije bile tela za organizovanje klasnih interesa, pokreti su postali otelovljenja ideologija. Drugim re~ima, pokreti su bili “optere}eni filozofijom” i tvrdili su da su pokrenuli “individualizaciju univerzalnog morala unutar kolektiva”.73 Ta~no da je konkretizacija ideja prvo razmatrana u Hegelovoj teoriji dràve i istorije, a da je kasnije razvijana u Marksovoj teoriji proletarijata kao protagoniste ~ove~anstva. Nije naravno slu~ajno {to je na ruski panslavizam isto toliko uticao Hegel koliko je na bolj{evizam uticao Marks. Ipak ni Marks ni Hegel nisu smatrali da stvarna ljudska bi}a i stvarne partije i zemlje treba da budu otelovljenje ideja; obojica su verovali u proces istorije u kojem bi se ideje mogle konkretizovati samo u komplikovanom 71 Prema Katkovu “vlada u Rusiji zna~i nešto potpuno razli~ito od onoga što se u drugim zemljama razume pod tim terminom... U Rusiji je vlast u najvišem smislu te re~i Vrhovna vlast u akciji...” Moissaye J. Olgin, The Sole of the Russian Revolution, New York, 1917, p. 57. – U racionalizovanijem obliku nalazimo teoriju da “su zakonske garancije bile potrebne u dràvama koje su osnovane osvajanjem i kojima preti klasni i rasni sukob; one su bile suvišne u Rusiji gde vlada harmonija klasa i prijateljstvo rasa” (Hans Kohn, op. cit.). Iako je idolatrizovanje vlasti igralo manje artikulisanu ulogu u pangermanizmu, uvek je postojala izvesna nezakonita tendencija koja na primer jasno izlazi na videlo kod Frymanna, op. cit., koji je još 1912. predloìo uvo|enje “zaštitnog nadzora” (Sicherheitshaft), to jest, hapšenja bez ikakvog zakonskog razloga, što su nacisti koristili da napune koncentracione logore. 72 Postoji naravno o~ita sli~nost izme|u francuske organizacije gomile tokom Drajfusove afere (vidi prvu knjigu) i ruskih progromaških grupa, kao {to su “Crne stotke”, u kojima je “bio okupljen najdivljiji i najmanje kultivisan talog stare Rusije i koje su ostale u kontaktu sa ve}inom pravoslavnih episkopija”. (Fedotow, op. cit.), ili “Liga ruskog naroda” sa svojim tajnim borbenim eskadronima regrutovanim od niìh agenata policije, koje je pla}ala vlada a vodili intelektualci. Vidi E. Cherikover, “New Materials on the Pogroms in Russia at the Beginning of the Eighties” Historische Shriften (Vilna), II, 463; i N. M. Gelber, “Russian Pogroms in the Early Eighties in the Light of the Austrian Diplomatic Correspondence”, Ibid. 73 Delos, op. cit.

256

IMPERIJALIZAM

dijalekti~kom pokretu. Bila je potrebna vulgarnost vo|a gomile da se ustreme na uàsne mogu}nosti takve konkretizacije za organizaciju masa. Ti ljudi su po~eli da govore gomili da svaki od njenih pripadnika moè postati takvo jedno uzvi{eno sveva`no hodaju}e otelovljenje ne~eg idealnog samo ako se pridruì pokretu. Onda on vi{e ne mora da bude lojalan ili plemenit ili hrabar, on bi automatski bio sama inkarnacija Lojalnosti, Plemenitosti, Hrabrosti. Pangermanizam se pokazao ne{to superiorniji u organizacionoj teoriji, sve dok je pronicljivo li{avao svakog Nemca svih ovih divnih kvaliteta dok se ne priklju~i pokretu (nagove{tavaju}i time zlobni prezir koji je nacizam kasnije izraàvao prema pripadnicima nema~kog naroda koji se nisu u~lanili u partiju), dok je panslovenstvo, utonulo duboko u svoje bezgrani~ne spekulacije o slovenskoj du{i, smatralo da svaki Sloven svesno ili nesvesno ima takvu du{u bez obzira na to da li je valjano organizovan ili ne. Bila je potrebna Staljinova okrutnost da u bolj{evizam uvede isti prezir prema ruskom narodu koji su nacisti pokazivali prema Nemcima. Ta apsolutnost vi{e od svega drugog deli pokrete od partijskih struktura i njihove parcijalnosti; pomo}u nje oni sebi daju za pravo da odbiju sve primedbe individualne svesti. Posebna realnost svake li~nosti pojavljuje se naspram pozadine krivotvorene realnosti op{teg i univerzalnog, skuplja se na neznatnu meru ili biva utopljena u bujicu dinami~nog pokreta same univerzalnosti. U toj bujici razlika izme|u ciljeva i sredstava isparava zajedno sa li~no{}u, a rezultat je monstruozna besmrtnost ideolo{ke politike. Sve je to otelovljeno u samom promenljivom pokretu; svaka ideja, svaka vrednost nestaje u kovitlacu praznoverne pseudonau~ne imanentnosti. III: Partija i pokret UPADLJIVA I zlokobna razlika izme|u kontinentalnog i prekomorskog imperijalizma ogleda se u njihovom po~etnom uspehu i proma{ajima. Dok je kontinentalni imperijalizam, ve} u po~etku, uspeo da ostvari imperijalisti~ku mr`nju prema nacionalnoj dràvi organizuju}i velike slojeve naroda izvan sistema, a u opipljivoj ekspanziji uvek su izostajali rezultati, dotle prekomorski imperijalizam, u svojoj ludoj i uspe{noj trci da anektira {to vi{e ra{trkanih teritorija, nikada nije bio posebno uspe{an kada je poku{avao da promeni politi~ku strukturu mati~nih zemalja. Uni{tavanje sistema nacionalne dràve, koje je pripremio njen sopstveni nacionalni imperijalizam, kona~no su izveli oni pokreti koji su potekli izvan njenog domena. I kada je do{lo do toga da pokreti po~nu da se uspe{no nadme}u sa partijskim sistemom nacionalne dràve, videlo se isto tako da oni mogu da

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

257

potkopaju samo zemlje sa vi{epartijskim sistemom, da puka imperijalisti~ka tradicija nije dovoljna da postanu masovno privla~ni i da Velika Britanija, klasi~na zemlja dvopartijske uprave, nije izvan svog partijskog sistema stvorila pokret fa{isti~ke ili komunisti~ke orijentacije koji bi imao i najmanji ugled. Parola “iznad partija”, apel “pripadnicima svih partija”, i hvalisanje da bi se one “dràle izvan sukoba partija i zastupale samo nacionalni interes”, bili su podjednako karakteristi~ni za sve imperijalisti~ke grupe,74 {to se javilo kao prirodna posledica njihovog isklju~ivog interesovanja za spoljnu politiku u kojoj navodno nacija dela kao celina u svim doga|ajima, nezavisno od klasa i partija75. Po{to je, me|utim, u kontinentalnom sistemu ovo zastupanje nacije kao celine bilo “monopol” dràve76, ~ak je moglo da izgleda kako su imperijalisti stavili dràvne interese iznad svega ostalog i kako je interes nacije kao celine na{ao u njima dugo o~ekivanu {iroku podr{ku. Uprkos svim tvrdnjama o istinskoj popularnosti, te “partije iznad partija” ostale su mala udruènja intelektualaca i imu}nih ljudi, koja su, kao Pangermanska liga, mogla da se nadaju ve}oj popularnosti samo u vremenima nacionalne krize.77 Tako, odlu~uju}i izum pan-pokreta nije bilo to {to su i oni tvrdili da su izvan i iznad partijskog sistema, ve} {to su se nazvali “pokretima”, aludiraju}i samim imenom na duboku nevericu prema svim partijama, koja je 74 Kako je rekao predsednik nema~kog Kolonialverein 1884. Vidi Mary E. Townsend, Origin of Modern German Colonialism: 1871-1885, New York, 1921. Pangermanska liga je uvek insistirala na tome da bude “iznad partija; to je bilo i ostalo vitalan uslov za Ligu (Otto Bonhard, op. cit.). Prva prava partija koja je tvrdila da je više od partije, upravo “imperijalna partija”, bila je Nacionalna liberalna partija u Nema~koj pod vo|stvom Ernsta Basermana (Fryman, op. cit.). U Rusiji trebalo je da pansloveni samo pretenduju da budu ništa više do narodna podrška vladi pa da budu islju~eni iz svih takmi~enja sa partijama; jer “Vrhovna vlast u akciji... ne moè se razumeti u odnosu na partije”. Tako kaè M. N. Katkov, bliski novinski saradnik Pobedonosceva. Vidi Olgin, op. cit., p. 57. 75 To je jasno bila još uvek svrha ranih “izvanpartijskih”grupa me|u koje je do 1918. Pangermanska liga morala još uvek da se ra~una. “Stoje}i izvan svih organizovanih politi~kih partija, moèmo i}i našim ~isto nacionalnim putem. Ne pitamo: Jeste li konzervativac? Jeste li liberal?... Nema~ka nacija je ta~ka preseka na kojoj sve partije mogu da naprave zajedni~ko na~elo.” Lehr, Zwecke und Ziele des alldeutschen Verbandes. Flugschriften, No. 14. Prevod citiran prema Wertheimer, op. cit., p. 110. 76 Carl Schmitt, Staat, Bewegung, Volk (1934) govori o politi~kom “monopolu koji je dràva stekla tokom sedamnaestog i osamnaestog veka”. 77 Wertheimer, op. cit., sasvim korektno opisuje situaciju kad kaè: “Potpuno je besmisleno to da nije postojala ikakva vitalna veza, pre rata, izme|u Pangermanske lige i imperijalne vlade. S druge strane, bilo je savršeno ta~no da je nema~ka policija tokom Prvog svetskog rata bila pod odlu~uju}im uticajem pangermana jer je viši oficirski kor postao pangermanski”. Vidi Hans Delbrück, Ludendorffs Sibstportrait, Berlin, 1922. Uporedi tako|e njegov raniji ~lanak na tu temu, “Die Alldeutschen” u Preussische Jahrbücher, 154, December, 1913.

258

IMPERIJALIZAM

ve} bila rasprostranjena u Evropi na prelazu vekova i koja je kona~no postala tako presudna da je u danima Vajmarske republike, na primer, “svaka nova grupa verovala da nema bolje legitimacije i da ni{ta nije privla~nije masama nego insistiranje da ona nije ’partija’ ve} ’pokret’”.78 Istina je da stvarnu dezintegraciju evropskog partijskog sistema nisu izvr{ili pan-pokreti ve} totalitarni pokreti. Pan-pokreti, me|utim, koji su svoje mesto na{li negde izme|u malih, srazmerno bezopasnih imperijalisti~kih dru{tava i totalitarnih pokreta, bili su prethodnica totalitarista, otkada su odbacili element snobizma tako upadljiv u svim imperijalisti~kim ligama, bilo snobizam iz bogatstva i ro|enja, u Engleskoj, ili iz obrazovanja u Nema~koj, pa su tako mogli da izvuku korist iz duboke narodne mr`nje prema onim institucijama koje je trebalo da predstavljaju narod.79 Ne iznena|uje to {to privla~nost ovih pokreta u Evropi nije bila mnogo naru{ena porazom nacizma i sve ve}im strahom od bolj{evizma. Kako stvari sada stoje, jedina zemlja u Evropi u kojoj parlament nije prezren i u kojoj se ne mrzi partijski sistem je Velika Britanija.80 Suo~en sa stabilno{}u politi~kih institucija na Britanskim ostrvima i istovremenim propadanjem nacionalnih dràva na kontinentu, ~ovek te{ko moè da izbegne zaklju~ak da razlika izme|u anglosaksonskog i kontinentalnog partijskog sistema mora biti vaàn ~inilac. Jer puke materijalne razlike izme|u jako osiroma{ene Engleske i nerazorene Francuske nisu bile velike po zvr{etku ovog rata; nezaposlenost, najve}i faktor prevrata u predratnoj Evropi, pogodila je Englesku ~ak ja~e nego mnoge kontinentalne dràve; a {ok kojem je engleska politi~ka stabilnost bila izloèna odmah posle rata ukidanjem imperijalisti~ke vladavine u Indiji od strane laburisti~ke vlade, kao i njeni nesigurni napori da ponovo izgradi englesku svetsku politiku neimperijalisti~kog kursa mora da su bili uàsni. A puka razlika u socijalnoj strukturi nije se mogla ra~unati kao relativna snaga Velike Britanije, jer je socijalisti~ka vlada drasti~no izmenila ekonomsku bazu njenog dru{tvenog sistema bez ikakve odlu~ne promene u politi~kim institucijama. Iza spoljne razlike izme|u anglosaksonskog dvopartijskog i kontinentalnog vi{epartijskog sistema leì temeljna razlika izme|u funkcije partija unutar dràve, {to je imalo velike posledice u drànju partije prema vlasti i poloàju gra|ana u dràvi. U dvopartijskom sistemu, jedna partija uvek 78 Sigmund Neumann, Die deutschen Parteien, 1932, p. 99. 79 Moeller van den Bruck, Das Dritte Reich, 1923, pp. VII-VIII opisuje situaciju: "Kada je

svetski rat završen porazom... svuda smo sretali Nemce koji su govorili da su bili izvan svih partija, koji su govorili o 'bespartijnosti', koji su pokušavali da na|u gledište 'izvan partija'... . Potpuno odsustvo poštovanja prema parlamentu... koji ni u jednom trenutku nije imao pojma šta se zapravo zbiva u zemlji... veoma je rasprostranjeno u narodu." 80 Britansko nezadovoljstvo Front-Bench-sistemom nije imalo nikakve veze sa ovim antiparlamentarnim ose}anjem, budu}i da su se Britanci u ovom slu~aju protivili ne~emu što je spre~avalo Parlament da pravilno funkcioniše.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

259

predstavlja vladu i zapravo vlada zemljom, tako da, privremeno, partija na vlasti postaje identi~na sa dràvom. Dràva, kao stalni garant jedinstva zemlje, predstavljena je jedino u stalnosti kraljeve slu`be81 (jer je trajna uloga Forin ofisa kao pomo}nika ministra samo stvar kontinuiteta). Kako su dve partije planirane i organizovane za naizmeni~nu upravu,82 sve grane administracije planirane su i organizovane za alternaciju. Po{to je vladavina svake partije ograni~ena u vremenu, opoziciona partija sprovodi kontrolu ~ija je efikasnost oja~ana sigurno{}u da je ona vladalac sutra{njice. Zapravo opozicija, a ne simboli~ni kraljev poloàj, garantuje integritet celine protiv jednopartijske diktature. O~igledne prednosti ovoga sistema su te da nema su{tinske razlike izme|u vlade i dràve, da vlast kao i dràva ostaje u rukama gra|ana organizovanih u partiju, koja predstavlja vlast i dràvu ili dana{njice ili sutra{njice, te da sledstveno tome nema prilike za pra{tanje u uzvi{enim spekulacijama o Vlasti i Dràvi kao da su one ne{to izvan ljudskog doma{aja, metafizi~ki entiteti nezavisni od volje i delanja gra|ana. Kontinentalni partijski sistem pretpostavlja da se svaka partija svesno defini{e kao deo te celine, koju }e zauzvrat predstavljati dràva iznad partija.83 Jednopartijska vlada tako moè samo da zna~i diktatorsku dominaciju jedne partije nad svim drugima. Vlade koje su oformili savezi izme|u partijskih vo|a uvek su samo partijske vlade, jasno odvojene od dràve, koja ostaje izvan i iznad njih. Jedan od manjih nedostataka ovoga sistema je {to ~lanovi kabineta ne mogu biti izabrani prema svojim kompetencijama, jer je zastupljeno isuvi{e partija, a ministri se neminovno biraju prema partijskim savezima;84 britanski sistem, s druge strane, dozvoljava izbor 81 Britanski partijski sistem, najstariji od svih, “po~eo je da se uobli~uje ... tek kad su dràvni poslovi prestali da budu isklju~ivo prerogativi krune...”, to jest posle 1688. “Istorijski gledano kraljeva uloga je bila da predstavlja naciju kao jedinstvo protiv frakcionaških sukoba partija.” Vidi ~lanak “Political parties”, 3, “Great Britain”, W. A. Rudlina u Encyclopedia of the Social Sciences. 82 Izgleda da je tu sadràna najstarija istorija “partije”; George W. Cooke, The History of Party, London, 1936, u predgovoru to definiše kao sistem pomo}u koga “dve klase dràvnika... naizmeni~no vladaju mo}nom imperijom”. 83 Najbolji prikaz suštine kontinentalnog partijskog sistema dao je švajcarski pravnik Johann Caspar Bluntschli, Charakter und Geist der politischen Parteien, 1869. On tvrdi: “Istina je da je partija samo deo ve}e celine, nikada sama ta celina... Ona se nikada ne moè identifikovati sa celinom, narodom ili dràvom... ; zbog toga partija moè da se bori protiv drugih partija, ali nikada ne sme da ih ignoriše i nikada ne sme èleti da ih uništi. Nijedna partija ne moè da postoji sasvim sama” (p. 3). Istu ideju je izrazio Karl Rozenkranz, Hegelov u~enik, ~ija se knjiga o politi~kim partijama pojavila pre nego što su partije nastale u Nema~koj: Ueber den Begriff der politischen Partei (1843): “Partija je partijski svesna” (p. 9). 84 Vidi John Gilbert Heinberg, Comparative Major European Governments, New York, 1937, chapters VII and VIII. “U Engleskoj jedna politi~ka partija obi~no ima ve}inu u Donjem domu, a vo|e parije su ~lanovi Kabineta... U Francuskoj nijedna politi~ka partija u praksi nije imala ve}inu ~lanova u Chamber de Deputies, te je, sledstveno, savet ministara sastavljen od vo|a jednog broja partijskih grupa” (p. 158).

260

IMPERIJALIZAM

najboljeg ~oveka iz {irokih redova jedne partije. Mnogo je relevantnija, me|utim, ~injenica da vi{epartijski sistem nikad ne dozvoljava bilo kom ~oveku ili bilo kojoj partiji da preuzme punu odgovornost, i prirodna je posledica {to nijedna vlada koju je sastavio partijski savez nikada ne ose}a punu odgovornost. âk i kad se neverovatno dogodi i apsolutna ve}ina jedne partije zavlada parlamentom, {to rezultira jednopartijskom upravom, to se moè zavr{iti ili diktaturom, jer sistem nije pripremljen za takvu vladavinu, ili ne~istom save{}u jo{ uvek istinski demokratskog vo|stva koje }e se, naviknuto da misli o sebi jedino kao o delu celine, prirodno pla{iti da upotrebi svoju vlast. Ova ne~ista savest je funkcionisala gotovo na primeran na~in kada su se, posle Prvog svetskog rata, nema~ka i austrijska Socijaldemokratska partija za trenutak pojavile kao partije apsolutne ve}ine, a ipak su odbijale vlast koja ide sa tim poloàjem.85 Od uspona partijskog sistema bilo je sasvim prirodno da se partije poistove}uju sa posebnim interesima, ekonomskim i drugim;86 sve kontinentalne partije, ne samo radni~ke grupe, to su vrlo iskreno prihvatale sve dok su bile sigurne da dràva iznad partija upotrebljava svoju vlast manje-vi{e u interesu svih. Anglosaksonska partija, naprotiv, zasnovana na nekom “partikularnom principu” za slu`bu “nacionalnom interesu”,87 sama je aktuelna ili budu}a dràva te zemlje; partikularni interesi su zastupljeni u samoj partiji, kao njeno desno i levo krilo, a reguli{u ih potrebe vlade. A po{to u dvopartijskom sistemu jedna partija uop{te ne moè da opstane ako ne stekne dovoljno snage da preuzme vlast, nije potrebno nikakvo teorijsko obja{njenje, ne razvijaju se nikakve ideologije i uop{te ne postoji ~ud85 Vidi Demokratie und Partei, izdanje Peter R. Rohden, Vienna, 1932, Uvod: “Osobina po kojoj su se razlikovale nema~ke partije je... da su sve parlamentarne grupe pomirene sa sudbinom da ne predstavljaju volonté générale... Zato su partije bile tako zbunjene kada ih je Novembarska revolucija dovela na vlast. Svaka od njih je bila tako organizovana da je mogla da postavi samo relativni zahtev, to jest, uvek je ra~unala sa postojanjem drugih partija koje predstavljaju druge parcijalne interese, te je tako prirodno i ograni~avala sopstvene ambicije” (pp. 13-14). 86 Kontinentalni partijski sistem je sasvim skorašnjeg datuma. Sa izuzetkom francuskih partija koje datiraju unazad do Francuske revolucije, nijedna evropska zemlja nije upoznala politi~ko zastupništvo putem partija pre 1884. Partije su nastale stvaranjem frakcija u parlamentu. U Švedskoj je socijaldemokratska partija bila prva partija (1889) sa potpuno formulisanim programom (Encyclopedia of Social Sciences, loc. cit.). Za Nema~ku vidi Ludwig Bergstraesser, Geschichte der politische Parteien, 1921. Sve partije su se iskreno bazirale na zaštiti interesa; Nema~ka konzervativna partija, na primer, razvila se iz “Udruènja za zaštitu interesa velikih zemljišnih poseda”, osnovanog 1848. Interesi nisu bili nu`no ekonomski, svakako. Holandske partije su, na primer, bile formirane “oko dva pitanja koja su dominirala holandskom politikom – širenje dozvola za rad i dotiranje privatnog (uglavnom verskog) obrazovanja” (Encyclopedia of the Social Sciences, loc. cit.). 87 Edmund Burke (Upon Party, 2. edition, London, 1850), definicija partije: “Partija je zajednica ljudi ujedinjenih radi unapre|ivanja nacionalnog interesa zajedni~kim trudom na nekom partikularnom principu sa kojim se svi oni slaù”.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

261

ni fanatizam kontinentalne partijske borbe, koji ne izvire toliko iz sukobljenih interesa koliko iz antagonisti~kih ideologija.88 Nevolja s kontinentalnim partijama, koje su u principu odvojene od vlade i vlasti, nije prevashodno u tome {to su bile priklje{tene uskim partikularnim interesima, koliko u tome {to su se stidele tih interesa, pa su zato razvijale opravdanja koja su ih sve dovela do ideolo{ke tvrdnje da se njihov partikularni interes poklapa sa najop{tijim interesima ~ove~anstva. Konzervativna partija se nije zadovoljavala time da {titi interese prizemnog vlasni{tva ve} joj je bila potrebna filozofija po kojoj je Bog stvorio ~oveka da obra|uje zemlju u znoju lica svog. Isto je bilo i sa ideologijom progresa partija srednje klase i sa tvrdnjom radni~kih partija da je proletarijat predvodnik ~ove~anstva. Ova ~udna kombinacija uzvi{ene filozofije i prizemnih interesa je samo na prvi pogled paradoksalna. Te partije nisu organizovale svoje klanove (ili obrazovale svoje vo|e) za rukovo|enje dràvnim poslovima, ve} su ih ovi zastupali samo kao privatne li~nosti sa privatnim interesima, morali su da udovolje svim privatnim potrebama, duhovnim kao i materijalnim. Drugim re~ima, glavna razlika izme|u anglosaksonske i kontinentalne partije je {to je ova prva politi~ka organizacija gra|ana, koji treba da “delaju sporazumno” da bi uop{te delovali,89 dok je druga organizacija privatnih lica koja èle da za{tite svoje interese od me{anja javnih poslova. U skladu sa ovim sistemom, kontinentalna teorija dràve je ljude smatrala gra|anima samo dok nisu ~lanovi partije, to jest, po njihovom li~nom neorganizovanom odnosu prema dràvi (Staatsbürger) ili po njihovom patriotskom entuzijazmu u kriznim vremenima (citoyens).90 To je bio 88 Arthur N. Holcombe (Encyclopedia of the Social Sciences, loc. cit.) pravilno je naglasio da su u dvopartijskom sistemu principi dve partije “imali tendenciju da budu isti. Da nisu bile u osnovi iste, pokoravanje pobedniku bilo bi nepodnošljivo za pobe|enog.” 89 Burke, op. cit. : “Oni su verovali da ljudi koji ne bi delovali slo`no, ne bi mogli da delaju efikasno, da ne bi mogli da delaju saglasno kad ne bi radili sa poverenjem; da ljudi ne bi mogli da rade sa poverenjem ako nisu povezani zajedni~kim uverenjima, zajedni~kim ose}anjima i zajedni~kim interesima”. 90 Za srednjoevropski koncept dràvljanina (Staatsbürger) naspram ~lana partije, vidi Bluntschli, op. cit.: “Partije nisu dràvne institucije,... nisu ~lanovi dràvnog organizma, ve} slobodne društvene grupe ~ije formiranje zavisi od promenljivog ~lanstva, ujedinjenog oko zajedni~ke politi~ke akcije odre|enim uverenjem”. “Razlika izme|u interesa dràve i interesa partije se stalno naglašava: “Partija ne sme sebe da stavi iznad dràve, ne sme nikada da stavi svoj partijski interes iznad dràvnog interesa” (pp. 9 i 10). Berk se, me|utim, suprotstavlja konceptu prema kojem partijski interesi i ~lanstvo u partiji ~ine ~oveka lošijim gra|aninom. “Dràve su sastavljene od porodica, slobodne dràve od partija; i mi moèmo da tvrdimo da naši prirodni pogledi i krvne veze neizbe`no imaju sklonost da ~ine ljude lošim gra|anima, kao i da vezanost za našu partiju slabi one veze kojima se drìmo za našu zemlju” (op. cit.). Lord John Russel, On Party (1850), ide ~ak korak dalje kad tvrdi da je glavni pozitivni efekat partije to što “ona daje suštinu maglovitim uverenjima politi~ara, i vezuje ih za postojane i trajne principe”.

262

IMPERIJALIZAM

nesre}ni rezultat preobraàja citoyen-a Francuske revolucije u bourgeois-a devetnaestog veka s jedne strane i antagonizma izme|u dràve i dru{tva s druge. Nemci su bili skloni da patriotizam smatraju poslu{nim samozaboravom pred vlastima, a Francuzi entuzijasti~kom lojalno{}u fantomu “ve~ne Francuske”. U oba slu~aja patriotizam je zna~io napu{tanje jednopartijskih i parcijalnih interesa u korist vladinog i nacionalnog interesa. Takva nacionalisti~ka deformacija bila je zapravo skoro neizbe`na u sistemu koji je stvorio politi~ke partije izvan privatnih interesa tako da je javno dobro moralo da zavisi od sile odozgo i od nejasnog velikodu{nog samo`rtvovanja odozdo, koje se moglo posti}i samo podizanjem nacionalisti~kih strasti. U Engleskoj, naprotiv, antagonizam izme|u privatnog i nacionalnog interesa nikada nije igrao odlu~uju}u ulogu u politici. Zbog toga {to je partijski sistem na kontinentu vi{e korespondirao sa klasnim interesima, to je urgentnija bila potreba nacije za nacionalnim interesima – {to Engleskoj sa njenim direktnim vladanjem putem partije i opozicije nikada nije bilo u toj meri potrebno. Ako pogledamo kakvi uslovi za uspon pokreta postoje u kontinentalnom, a kakvi u britanskom sistemu, verovatno bi se jednopartijska diktatura lak{e dokopala dràvne ma{ine u zemljama gde je dràva iznad partija, i time iznad gra|ana, nego u onima u kojima gra|ani deluju}i “dogovorno”, to jest kroz partijsku organizaciju, mogu legalno da zadobiju vlast i da se osete kao vlasnici dràve, dana{nje ili sutra{nje. Jo{ je verovatnije da se mistifikacija vlasti svojstvena pokretima moè posti}i lak{e {to su gra|ani udaljeniji od izvora vlasti – lak{e u zemljama sa birokratskom upravom gde vlast potpuno prevazilazi sposobnost razumevanja ~oveka kojim se vlada, nego u zemljama sa ustavnom upravom, gde je zakon iznad vlasti, a vlast samo sredstvo njenog ja~anja; a jo{ lak{e u zemljama gde je dràvna vlast izvan doma{aja partija, pa je stoga, ~ak i ako ostane u doma{aju gra|aninove inteligencije, pomerena van doma{aja njegovog prakti~nog iskustva i delovanja. Otu|enje masa od vlasti, koje je bilo po~etak njihove kona~ne mr`nje i gnu{anja prema parlamentu, razlikovalo se u Francuskoj i drugim zapadnim demokratijama s jedne strane i u srednjoevropskim zemljama, Nema~koj uglavnom, s druge. U Nema~koj, gde je dràva po definiciji iznad partija, partijske vo|e su uvek otkazivale vernost u trenutku kada su postale ministri i bile zaduène zvani~nim obavezama. Nelojalnost sopstvenoj partiji bila je du`nost svih u javnoj slu`bi.91 U Francuskoj, kojom je 91 Uporedi sa ovim stavom indikativnu ~injenicu da u Belikoj Britaniji Remzi Mekdonald nije ništa mogao da u~ini da se zaboravi njegova “izdaja” Laburisti~ke partije. U Nema~koj je ~inovni~ki duh traìo od slu`benika u dràvnim slu`bama da budu “iznad partija”. Nasuprot ovom duhu stare pruske dràvne slu`be, nacisti su afirmisali prioritet partije, jer su èleli diktaturu. Gebels je eksplicitno zahtevao: “Svaki ~lan partije koji postaje dràvni funkcioner mora da ostane nacionalsocijalista, prvo... i da blisko sara|uje sa partijskom administracijom” (citirano iz Gottfried Neese, Partei und Staat, 1939, p. 28).

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

263

vladao savez partija, od ustanovljenja Tre}e republike i njenog fantasti~nog sastavljanja kabineta nije bila mogu}a nikakva prava vlada. Njena slabost se potpuno razlikovala od nema~ke; ona je ukinula dràvu, koja je bila iznad partija i iznad parlamenta, a nije reorganizovala svoj partijski sistem u telo sposobno da vlada. Vlada je neizostavno postala sme{an eksponent stalno promenljivih raspoloènja Parlamenta i javnog mnjenja. Nema~ki sistem, s druge strane, na~inio je od Parlamenta manje-vi{e korisno popri{te konfliktnih interesa i mi{ljenja, ~ija je glavna funkcija bila da uti~e na vladu ali ~ija je prakti~na neophodnost za vo|enje dràvnih poslova bila, u najmanju ruku, diskutabilna. U Francuskoj su partije ugu{ile vladu; u Nema~koj je dràva u{kopila partije. Od kraja pro{log veka, ugled ovih kolonijalnih parlamenata i partija je stalno opadao; {irokim narodnim masama oni su izgledali kao skupe i nepotrebne institucije. Upravo iz tog razloga svaka grupa koja je tvrdila da predstavlja ne{to iznad partijskih i klasnih interesa i koja je nastala izvan parlamenta, imala je mnogo {anse za popularnost. Takve su grupe izgledale kompetentnije, iskrenije i delovalo je kao da se vi{e bave javnim poslovima. Ovo je, me|utim, bio samo privid, jer je istinski cilj svake “partije iznad partija” bio da promovi{e jedan poseban interes, sve dok ne pro`dere sve ostale, a jednu posebnu grupu proizvede u gospodara dràvne ma{ine. To se kona~no dogodilo u Italiji pod Musolinijevim fa{izmom, koji do 1938. nije bio totalitaran, ve} obi~na nacionalna diktatura koja se logi~no razvila iz vi{epartijske demokratije. Jer ima zaista neke istine u staroj banalnoj istini o afinitetu izme|u vladavine ve}ine i diktature, ali taj afinitet nema bilo kakve veze sa totalitarizmom. O~igledno da, posle mnogo decenija neefikasne i zbrkane uprave, uzurpiranje dràve u korist jedne partije moè da do|e kao veliko olak{anje jer bar obezbe|uje, iako za ograni~eno vreme, neku konzistentnost, stalnost i malo manje protivre~nosti. înjenica da je uzurpiranje vlasti od strane nacista ~esto poistove}ivano sa takvom jednopartijskom diktaturom samo je pokazala koliko je politi~ko mi{ljenje jo{ uvek imalo korena u starim utvr|enim obrascima i koliko su malo ljudi bili spremni za ono {to je stvarno trebalo da do|e. Jedini tipi~no moderan aspekt diktature fa{isti~ke partije je {to je i ovde, tako|e, partija insistirala na tome da je ona u stvari pokret; postalo je evidentno da ona to nije, ve} da je jednostavno preuzela etiketu “pokret” da bi privukla mase ~im je zaposela dràvnu ma{inu bez drasti~nih promena strukture vlasti u zemlji, zadovoljavaju}i se time da sve vladine poloàje popuni ~lanovima partije. Upravo je kroz poistove}ivanje partije sa dràvom, koje su i nacisti i bolj{evici uvek pa`ljivo izbegavali, partija prestala da bude “pokret” i vezala se za u biti stabilnu strukturu dràve. Iako totalitarni pokreti i njihovi prethodnici, pan-pokreti, nisu bili “partije iznad partija” sa aspiracijom da prigrabe dràvnu ma{inu, ve} pokreti

264

IMPERIJALIZAM

koji su ciljali na razaranje dràve, nacisti su videli da je vrlo povoljno da se predstavljaju kao takvi, to jest, da se pretvaraju da verno slede italijanski model fa{izma. Tako su mogli da zadobiju pomo} onih gornjih klasa i poslovne elite koji su naciste gre{kom smatrali za ove starije grupe, koje su i sami ~esto inicirali i koje su imale dosta skromne pretenzije da dràvnu ma{inu osvoje za jednu partiju.92 Biznismeni koji su pomogli Hitleru da do|e na vlast naivno su verovali da podràvaju samo diktatora, ~oveka koga su sami napravili, koji }e upravljati u korist njihove klase a na {tetu svih ostalih. Imperijalisti~ki inspirisane “partije iznad partija” nikada nisu znale kako da profitiraju od narodne mr`nje prema partijskom sistemu kao takvom: frustrirani nema~ki predratni imperijalizam, uprkos snovima o kontinentalnoj ekspanziji i èstokom optuìvanju demokratskih institucija nacionalne dràve, nikada nije imao domet pokreta. Svakako da nije bilo dovoljno da se bahato nipoda{tavaju klasni interesi, sam temelj partijskog sistema nacije, jer su pokreti po tome bili jo{ manje privla~ni nego obi~ne partije. Ono {to im je o~ito nedostajalo, uprkos visokoparnim nacionalisti~kim frazama, bila je stvarna nacionalisti~ka ili neka druga ideologija. Posle Prvog svetskog rata, kada su nema~ki pangermani, posebno Ludendorf i njegova èna, shvatili ovu gre{ku i poku{ali da je poprave, propali su uprkos svojoj znatnoj sposobnosti da podilaze najve}im praznovericama masa, jer su se ~vrsto dràli zastarelog netotalitarnog oboàvanja dràve i nisu mogli da razumeju da raspaljeno interesovanje masa za takozvane “naddràvne sile” (überstaatliche Mächte) – to jest za jezuite, Jevreje i masone – ne proisti~e iz oboàvanja nacije ili dràve, ve}, naprotiv, iz zavisti i èlje da i sami postanu “naddràvne sile”.93 Jedine zemlje u kojima, po svemu sude}i, dràvna idolatrija i oboàvanje nacije jo{ nisu iza{li iz mode i gde se narod jo{ uvek ozbiljno bavio nacionalisti~kim parolama protiv “naddràvnih” sila bile su one latinoevropske dràve kao Italija i u manjem stepenu [panija i Portugalija, a one su zapravo patile od ~vrstih prepreka koje su njihovom punom nacionalnom razvoju postavljale crkvene vlasti. To se doga|alo delimi~no zahvaljuju}i autenti~nom elementu zakasnelog nacionalnog razvoja, a delimi~no i zbog mudrosti crkve koja je vrlo razborito shvatila da fa{izam nije ni antihri{}anski ni totalitaran u principu, nego da samo èli da postigne odvajanje crkve od dràve, koje je u drugim zemljama ve} izvr{eno, da je po~etni an92 Takvi kao Kolonialverein, Centralverein für Handelsgeographie, Flottenverein ili ~ak Pangermanska liga, koja, me|utim, pre Prvog svetskog rata nije imala nikakve veze sa krupnim biznisom. Vidi Wertheimer, op. cit., p. 73. Tipi~ni me|u tom buròazijom “iznad partija” bili su naravno Die Nationalliberalen; vidi belešku 74. 93 Erich Ludendorff, Die überstaatlichen Mächte im letzten Jahre des Weltkrieges, Leipzig, 1927. Vidi tako|e Feldherrnworte, 1938, 2 vols: I 43, 55; II, 80.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

265

tiklerikalni prizvuk fa{isti~kog nacionalizma dosta brzo jenjavao i ustupio mesto jednom modus vivendi kao u Italiji, ili o~iglednom savezu sa crkvom, kao u [paniji i Portugaliji. Musolinijevo tuma~enje ideje korporizovane dràve bilo je poku{aj da se prevazi|u ozlogla{ene opasnosti za naciju u dru{tvu u kojem su vladale klase sa novom integrisanom dru{tvenom organizacijom 94 i da se inkorporiranjem dru{tva u dràvu re{i antagonizam na kome je po~ivala nacionalna dràva.95 Fa{isti~ki pokret, “partija iznad partije”, po{to je tvrdio da predstavlja interes nacije u celini, dokopao se dràvne ma{ine, poistovetio se sa najve}im nacionalnim autoritetom i poku{ao da od celog naroda na~ini “deo dràve”. Me|utim, on nije za sebe mislio da je “iznad dràve” i njegove vo|e nisu zami{ljale da su “iznad nacije”.96 [to se ti~e fa{ista, njihov se pokret zavr{io barem {to se ti~e unutra{nje politike kada su prigrabili vlast; pokret nije mogao da se nastavi samo radi spoljne politike, u stilu imperijalisti~ke ekspanzije i tipi~no imperijalisti~kih avantura. âk i pre uzurpiranja vlasti, nacisti su se jasno dràli po strani od ovog fa{isti~kog oblika diktature u kojem “pokret” sluì samo da dovede partiju na vlast, a svesno su koristili partiju da “podsti~e pokret”, koji, nasuprot partiji, ne sme da ima bilo kakve “kona~ne, ~vrsto odre|ene ciljeve”.97 Razlika izme|u fa{ista i totalitarnih pokreta najbolje se ilustruje njihovim drànjem prema vojsci, to jest, prema toj nacionalnoj instituciji par excellence. Za razliku od nacista i bolj{evika, koji su uni{tili duh vojske podre|uju}i je politi~kim komesarima ili totalitarnim elitnim formacijama, fa{isti su mogli da koriste tako izrazito nacionalisti~ke instrumente 94 Glavna svrha korporativne dràve bila je “popravljanje i neutralizovanje stanja koje je donela industrijska revolucija devetnaestog veka, koja je razdvojila kapital i rad u industriji stvaraju}i s jedne strane kapitalisti~ku klasu unajmljiva~a rada a sa druge veliku klasu bezvlasnih, industrijski proletarijat. Blizina tih klasa neizbe`no je dovodilo do sukoba njihovih suprotnih interesa” (The Fascist Era, published by the Fascist Confederation of Industrials, Rome, 1939, chapter III). 95 “Ako Dràva treba istinski da predstavlja naciju, onda ljudi od kojih se nacija sastoji moraju biti deo Dràve. “Kako to osigurati? “Fašisti~ki odgovor je organizovanje ljudi u grupe prema njihovim aktivnostima, grupe koje se kroz svoje vo|e ... uspinju etapama kao u piramidi u ~ijoj su osnovi mase, a na vrhu Dràva. “Nijedna grupa izvan Dràve, nijedna grupa protiv Dràve, sve grupe unutar Dràve... {to... je sama nacija izraèna izgubljeno.” (ibid.) 96 Za odnos izme|u partije i dràve u totalitarnim zemljama, a posebno za inkorporisanje fašisti~ke partije u dràvu Italije, vidi Franz Neumann, Behemoth, 1942, chapter 1. 97 Vidi izuzetno interesantnu prezentaciju odnosa izme|u partije i pokreta u “Dienstvorschrift für die Parteiorganisation der NSDAP”, 1932, p. II ff. i prezentaciju Warnera Besta u Die deutsche Polizei, 1941, p. 107, koja ima istu orijentaciju: “Zadatak je Partije... da odràva pokret na okupu i da mu daje podršku i pravac.”

266

IMPERIJALIZAM

kao {to je vojska, sa kojom su se poistovetili kao {to su se poistove}ivali sa dràvom. @eleli su fa{isti~ku dràvu i fa{isti~ku vojsku, ali jo{ uvek vojsku i dràvu; samo su u nacisti~koj Nema~koj i u sovjetskoj Rusiji vojska i dràva postale podre|ene funkcijama pokreta. Fa{isti~ki diktator je bio jedini pravi uzurpator u stilu klasi~ne politi~ke teorije – a ne ni Hitler ni Staljin – i njegova jednopartijska vlast je bila u izvesnom smislu jedina koja je jo{ uvek bila blisko povezana sa vi{epartijskim sistemom. On je izvr{io ono na {ta su ciljali imperijalisti~ki nastrojene lige, dru{tva i “partije iznad partija”, tako da je upravo italijanski fa{izam postao jedini primer modernog masovnog pokreta organizovanog u okvirima postoje}e dràve, inspirisan isklju~ivo ekstremnim nacionalizmom, i on je neprestano transformisao narod u onakve Staatsbürger ili patriotes kakve je nacionalna dràva mobilisala samo u vremenima krize i union sacrée.98 Nema pokreta bez mr`nje prema dràvi, a to je prakti~no bilo nepoznato nema~kim pangermanima u relativnoj stabilnosti predratne Nema~ke. Pokreti su nastali u Austrougarskoj, gde je mr`nja prema dràvi za potla~ene nacionalnosti bila izraz patriotizma, gde su partije – sa izuzetkom Socijaldemokratske, koja je uz Hri{}ansko-socijalnu partiju jedina bila iskreno lojalna Austriji – bile formirane po nacionalnoj a ne po klasnoj liniji. To je bilo mogu}e jer su ekonomski i nacionalni interesi ovde bili skoro identi~ni zato {to je ekonomski i dru{tveni status u velikoj meri zavisio od nacionalnosti; stoga je nacionalizam, koji je bio ujedinjuju}a sila u nacionalnim dràvama, ovde odmah postao princip unutra{njeg raskida, {to je rezultiralo time da se struktura tih partija o{tro razlikovala od strukture partija nacionalnih dràva. ^lanove partija nije okupljao partikularni interes u mnogonacionalnoj Austrougarskoj kao u ostalim kontinentalnim sistemima, ili partikularni princip organizovane akcije kao u anglosaksonskom, ve} uglavnom ose}anje pripadnosti istoj nacionalnosti. Strogo govore}i, to bi trebalo da bude i bilo je velika slabost u austrijskim partijama, jer nikakvi kona~ni ciljevi ili programi nisu mogli da se izvedu iz ose}anja plemenske pripadnosti. Pan-pokreti su od ove mane napravili vrlinu, pretvaraju}i partije u pokrete i otkrivaju}i onaj oblik organizacije kojem, nasuprot svim ostalim, nikad ne}e biti potreban cilj ili program, ve} iz dana u dan moè da menja svoju politiku bez {tete po svoje ~lanstvo. Davno pre nego {to je nacizam ponosno izrekao da mu program nije potreban iako ga ima, pangermanizam je otkrio koliko je op{te raspoloènje va`nije za masovnu privla~nost od nacrta i platformi. Jer za pokret je jedino va`no da 98 U govoru 14. novembra 1933, Musolini brani svoju jednopartijsku vlast argumentima koji su kolali u svim nacionalnim dràvama tokom rata: potrebna je jedna politi~ka partija tako “da politi~ka disciplina moè da postoji... a da povezanost zajedni~kom sudbinom moè sve da ujedini prevazilaze}i suprotne interese” (Benito Mussolini, Four Speaches on the Corporate State,Rome, 1935).

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

267

se stalno kre}e.99 Nacisti su, zato, obi~avali da se prema ~etrnaest godina Vajmarske republike odnose kao prema “vremenu Sistema” – Systemzeit – {to je impliciralo da je to vreme bilo sterilno, da mu je nedostajao dinamizam, da se nije “kretalo”, a da je za njim sledilo njihovo “doba pokreta”. Pokret koji se stalno {irio smatrao je da dràva, ~ak i kao jednopartijska diktatura, stoji na putu njegovim stalno promenljivim potrebama. Najkarakteristi~nija razlika izme|u imperijalisti~ke “grupe iznad partije”, Pangermanske lige u samoj Nema~koj i pangermanskog pokreta u Austriji, je bilo njihovo drànje prema dràvi:100 dok je “partija iznad partija” èlela samo da preuzme dràvnu ma{ineriju, pravi pokret je ciljao na njeno razaranje; dok su prvi dràvu jo{ uvek shvatali kao najvi{u vlast ~im je zastupni{tvo dopalo u ruke ~lanovima jedne partije (kao u Musolinijevoj Italiji), ovi drugi su pokret shvatali kao nezavisan i nadre|en dràvi. Neprijateljstvo pan-pokreta prema partijskom sistemu steklo je prakti~ni zna~aj kada je, posle Prvog svetskog rata, partijski sistem prestao da funkcioni{e, a klasni sistem evropskog dru{tva se slomio pod teìnom sve ve}ih masa potpuno deklasiranih doga|ajima. Inicijativu tada nisu vi{e imali pan-pokreti ve} njihovi totalitarni naslednici, koji su za nekoliko godina potkopali politike svih drugih partija do tog stepena da su one postale ili antifa{isti~ke ili antibolj{evi~ke ili i jedno i drugo.101 Tim negativnim pristupom, o~igledno nametnutim spolja, starije partije su jasno pokazale da ni one nisu vi{e u stanju da funkcioni{u kao zastupnici specifi~nih klasnih interesa, ve} su postale puki zagovornici status quo-a. Brzina kojom su nema~ki i austrijski pangermani pri{li nacizmu ima paralelu mnogo sporijem i mnogo komplikovanijem toku kroz koji su pansloveni kona~no otkrili da je likvidacijom Lenjinove ruske revolucije u~injeno dovoljno da Staljin dobije njihovu svesrdnu podr{ku. To {to su bolj{evizam i nacizam na vrhuncu svoje mo}i nadrasli puki plemenski nacionalizam i bili skoro neupotrebljivi za one koji su jo{ uvek stvarno verovali u njega u principu, a ne kao u puki propagandni materijal, nije bila gre{ka ni pangermana niti panslovena, i to nije sputavalo njihov entuzijazam. 99 Vredna je pa`nje slede}a anegdota koju je zabeleìo Ber|ajev: “Mladi sovjet je išao u Francusku... (i) pitali su ga kakav je utisak Francuska na njega ostavila. On je odgovorio; ’Nema slobode u toj zemlji’... . Mladi je ~ovek izloìo svoju ideju slobode; ... Takozvana (francuska) sloboda je od one vrste slobode koja sve ostavlja nepromenjeno; svaki dan je kao i onaj prethodni, pa se tako mladi ~ovek koji je došao iz Rusije u Francuskoj dosa|ivao” (op. cit., pp. 182-183). 100 Kao i u Austriji, ponekad je i me|u nema~kim pangermanima dolazilo do neprijateljstava prema dràvi, naro~ito ako su to bili Auslandsdeutsche, kao Moeller van der Bruk. 101 Hitler je ta~no opisao situaciju kada je tokom izbora 1932. rekao: “Protiv nacionalsocijalizma u Nema~koj ima samo negativnih ve}ina”, citirano iz Konrad Heiden, Der Führer, 1944, p. 564.

268

IMPERIJALIZAM

Propast kontinentalnog partijskog sistema i{la je ruku pod ruku sa opadanjem prestià nacionalne dràve. Nacionalna homogenost je bila èstoko uzdrmana migracijama. Na primer Francuska, nation par excellence, postala je u roku od nekoliko godina potpuno zavisna od stranog rada; restriktivna imigraciona politika, neadekvatna novim potrebama, bila je jo{ uvek potpuno “nacionalna”, ali je utoliko postalo jasnije da nacionalna dràva vi{e nije sposobna da se suo~i sa glavnim politi~kim temama tog vremena.102 Jo{ je ozbiljniji bio nesre}ni napor mirovnih ugovora 1919. da se uvedu nacionalne dràve u Isto~noj i Ju`noj Evropi, gde je dràvotvorni narod ~esto imao samo relativnu ve}inu i ~esto bio broj~ano nadma{en kombinovanim “manjinama”. Ta nova situacija bila bi dovoljna sama po sebi da ozbiljno potkopa klasnu bazu partijskog sistema; svuda su partije sada bile organizovane po nacionalnim linijama kao da je ukidanje Dvojne monarhije sluìlo samo da omogu}i izvo|enje mno{tva sli~nih eksperimenata u manjem obimu.103 U drugim zemljama, gde nacionalnu dràvu i klasni osnov njenih partija nisu potresale migracije i heterogenost stanovni{tva, inflacija i nezaposlenost su izazvale sli~an krah; o~igledno, {to je rigidniji klasni sistem neke zemlje, {to njeni ljudi imaju ja~u klasnu svest, to je ovaj slom dramati~niji i opasniji. Takva je bila situacija izme|u dva rata, kad su svi pokreti imali vi{e {anse od bilo koje partije, jer pokret napada instituciju dràve i ne poziva se na klase. Fa{izam i nacizam su se uvek hvalisali da njihova mr`nja nije uperena protiv pojedina~nih klasa, ve} protiv klasnog sistema kao takvog, koji su oni optuìvali kao izum marksizma. Jo{ je zna~ajnija bila ~injenica da su komunisti tako|e, bez obzira na svoju marksisti~ku ideologiju, morali da napuste rigidnost pozivanja na klase, kada su, posle 1935, pod izgovorom da pro{iruju svoju masovnu bazu, svuda formirali Narodni front i po~eli da privla~e sve ve}e mase izvan svih klasnih slojeva, koje su do tada bile prirodni plen za fa{isti~ki pokret. Nijedna od starih partija nije bila spremna da primi te mase, niti je pravilno procenjivala njihov sve znatniji broj i sve ja~i politi~ki uticaj njihovih vo|a. Ova gre{ka u prosu|ivanju starih partija moè se objasniti ~injenicom da su ih bezbedan poloàj u parlamentu i sigurna zastupljenost u slu`bama i institucijama dràve naveli da se ose}aju mnogo bliè izvorima vlasti nego masama; mislili su da }e dràva zauvek ostati neprikosnoveni gospodar svih instrumenata nasilja, a da }e vojska, vrhovna institucija nacionalne dràve, ostati presudni ele102 Pri izbijanju Drugog svetskog rata, barem 10 posto francuskog stanovništva su bili stranci i naturalizovani. U francuskim rudnicima na severu uglavnom su radili Poljaci i Belgijanci, u poljoprivredi na jugu Španci i Italijani. Vidi Carr-Saunders, World Population, Oxford, 1936, p. 145-158. 103 “Od 1918. nijedna (dràva-naslednica nije proizvela ... partiju koja bi obuhvatila više od jedne rase, jedne religije, jedne društvene klase ili jednog regiona. Jedini izuzetak je Komunisti~ka partija êhoslova~ke” (Encyclopedia of the Social Sciences, loc. cit.).

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

269

ment u svim doma}im krizama. Oni su se zbog toga osetili slobodnim da se podsmehnu brojnim paravojnim formacijama koje su nicale bez ikakve zvani~no priznate pomo}i. Jer sa slabljenjem partijskog sistema pod pritiskom pokreta izvan parlamenta i klasa, nestajao je i pre|a{nji antagonizam partija prema dràvi. Partije, kao `rtve iluzije “dràva iznad partija”, lo{e su ovu harmoniju protuma~ile kao izvor snage, kao ~udesan odnos sa ne~im vi{eg reda. Ali dràvi je, kao i partijskom sistemu, pretio pritisak revolucionarnih pokreta, i ona vi{e nije mogla sebi da dozvoli da odràva svoju labavu i neizostavno nepopularnu poziciju iznad unutra{njih doma}ih sukoba. Vojska je odavno prestala da bude zna~ajan bedem protiv revolucionarnog nemira, ne zato {to je simpatisala sa revolucijom ve} zato {to je izgubila poloàj. Dva puta je u modernim vremenima, i oba puta u Francuskoj, nation par excellence, vojska ve} dokazala svoju su{tinsku nevoljnost ili nesposobnost da pomogne vlasti ili da sama zauzme vlast: 1850, kada je dozvolila gomili iz “Dru{tva 10. decembar” da dovede Napoleona III na vlast104 i opet, krajem devetnaestog veka, za vreme Drajfusove afere, kad ni{ta nije bilo lak{e nego da se uspostavi vojna diktatura. Neutralnost vojske, njena spremnost da sluì svakog gospodara, kona~no je stavila dràvu u poziciju “posrednika izme|u organizovanih partijskih interesa. Ona vi{e nije bila iznad ve} izme|u dru{tvenih klasa.”105 Drugim re~ima, dràva i partije zajedno branile su status quo ne shvataju}i da sam ovaj savez podjednako kao i sve drugo sluì tome da se status quo izmeni. Do sloma evropskog partijskog sistema do{lo je na spektakularan na~in Hitlerovim osvajanjem vlasti. Sada je ~esto zgodno zaboraviti da je u trenutku izbijanja Drugog svetskog rata ve}ina evropskih zemalja ve} poprimila neke oblike diktature i odbacila partijski sistem, kao i da je ta revolucionarna promena u vlasti najve}eg broja zemalja bila izvedena bez revolucionarnog potresa. Revolucionarna akcija ~e{}e je bila teatralni ustupak zemljama sa èstoko nezadovoljnim masama pre nego stvarna bitka za vlast. Najzad, nije bilo mnogo razlike u tome {to nekoliko hiljada skoro nenaoruànih ljudi organizuje mar{ na Rim i preuzima upravu u Italiji, ili {to u Poljskoj (1934) takozvani “nepartijni blok”, sa programom podr{ke polufa{isti~koj vladi i sa ~lanstvom privu~enim me|u plemi}ima i najsiroma{nijim seljacima, radnicima i biznismenima, katolicima i ortodoksnim Jevrejima, legalno zadobija dve tre}ine mesta u Parlamentu.106 U Francuskoj, Hitlerov dolazak na vlast, pra}en ja~anjem komunizma i fa{izma, brzo je izbrisao prvobitne me|usobne odnose partija i preko no}i promenio starostavne partijske linije. Francuska desnica, do tada strogo 104 Vidi Karl Marx, op. cit. 105 Carl Schmitt, op. cit. p. 31. 106 Vaclav Fiala, “Les Partis politiques polonais”, Monde Slave, February, 1953.

270

IMPERIJALIZAM

antinema~ka i pro-ratna, posle 1933. postala je prethodnica pacifizma i razumevanja sa Nema~kom. Levica nije zaostala, od pacifizma po svaku cenu do ~vrstog stava protiv Nema~ke, i ubrzo su je iste one partije koje su samo nekoliko godina ranije optuìvale njen pacifizam kao nacionalnu izdaju optuìle da je partija ratnih hu{ka~a.107 Godine koje su sledile Hitlerovom dolasku na vlast pokazale su se jo{ katastrofalnijim po integritet francuskog partijskog sistema. U Minhenskoj krizi, sve partije, od desnice do levice, pocepale su se iznutra na jedino zna~ajnom politi~kom pitanju: ko je za rat sa Nema~kom, ko je protiv njega.108 Svaka je partija gajila mirovnu i ratnu frakciju; nijedna od njih nije mogla da ostane ujedinjena na glavnim politi~kim odlukama i nijedna nije izdràla probu fa{izma i nacizma bez cepanja na antifa{iste s jedne strane i pro-fa{iste s druge. To {to je Hitler za postavljanje marionetskih reìma mogao slobodno da bira izme|u svih partija, bila je posledica predratne situacije, a ne neki posebno o{trouman nacisti~ki manevar. Nije bilo nijedne partije u Evropi koja nije dala kolaboratore. Naspram dezintegracije starijih partija svuda je stajalo jasno jedinstvo fa{isti~kog i komunisti~kog pokreta – prvi je, izvan Nema~ke i Italije, lojalno zastupao mir ~ak i po cenu spoljne dominacije, dok je ovaj drugi zagovarao rat ~ak i po cenu nacionalne propasti. Poenta, me|utim, nije toliko u tome {to je ekstremna desnica svuda napustila svoj tradicionalni nacionalizam u korist Hitlerove Evrope, a {to je ekstremna levica zaboravila svoj tradicionalni pacifizam u korist starih nacionalnih parola, ve} pre u tome {to su oba pokreta mogla da ra~unaju na lojalnost ~lanstva i na to da vo|stvo ne bude potreseno iznenadnim obrtom u politici. Ovo se dramati~no dokazalo u nema~ko-ruskom paktu o nenapadanju, kada je trebalo da nacisti zaborave svoju glavnu parolu protiv bolj{evizma a komunisti da se vrate na pacifizam koji su uvek optuìvali kao sitnoburùjski. Takvi iznenadni obrti nimalo ih nisu vre|ali. Jo{ uvek se dobro pamti kako su komunisti ostali jaki i posle svog drugog volte-face, kad je za manje od dve godine nacisti~ka Nema~ka napala Sovjetski Savez, i to uprkos ~injenici da su obe politi~ke partije uvele ~lanstvo u ozbiljne i opasne politi~ke aktivnosti koje su traìle pravo `rtvovanje i neprestanu akciju. Spolja razli~it, ali u stvari mnogo è{}i, bio je slom partijskog sistema u predhitlerovskoj Nema~koj. To je iza{lo na videlo tokom poslednjih predsedni~kih izbora 1932, kada su sve partije usvojile potpuno nove i komplikovane oblike masovne propagande. 107 Vidi pa`ljivu analizu Charles A. Micaud, The French Right and Nazi Germany. 19331939, 1943. 108 Naj~uveniji primer je bio cepanje Francuske socijalisti~ke partije 1938. kada je Blumova frakcija ostala u manjini protiv Deatove prominhenske grupe tokom partijskog Kongresa senskog okruga.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

271

Sam izbor kandidata je bio ~udan. Dok bi bilo prirodno da dva pokreta koja su stajala izvan parlamentarnog sistema i napadala ga sa suprotnih strana istaknu sopstvene kandidate (nacisti Hitlera a komunisti Telmana), prili~no je iznena|ivalo {to sve partije najednom mogu da se sloè oko istog kandidata. Nije bila {ala to {to je kandidat bio ba{ stari Hindenburg koji je uìvao jedinstvenu popularnost koja od vremena Mekmehona kod ku}e ~eka svakog poraènog generala; time se pokazalo kako su stare partije samo èlele da se poistovete sa starovremskom dràvom, dràvom iznad partija, ~iji je najsna`niji simbol bila nacionalna vojska, drugim re~ima, do kog su stepena ve} odustale od samog partijskog sistema. Jer, imaju}i u vidu pokrete, razlika izme|u partija je zaista postala sasvim bezna~ajna; svima njima je postojanje dovedeno u pitanje i stoga su se one udruìle i nadale da }e zadràti status quo koji im je garantovao opstanak. Hindenburg je postao simbol nacionalne dràve i partijskog sistema, dok su se Hitler i Telman takmi~ili da postanu pravi narodni simboli. Izborni plakati su pokazivali zna~aj odabira kandidata. Nijedan od njih nije hvalio svog kandidata zbog njegovih zasluga; plakati za Hindenburga su jasno tvrdili da je “glas za Telmana u stvari glas za Hitlera” – upozoravaju}i radnike da ne tro{e glasove na kandidata koji }e sigurno biti poraèn (Telman) i da time stave Hitlera u sedlo. Tako su se socijaldemokrate sloìli da to bude Hindenburg, koji ~ak nije ni pominjan. Partije desnice igrale su istu igru i nagla{avale da je “glas za Hitlera glas za Telmana”. I jedni i drugi su, osim toga, sasvim jasno aludirali na slu~ajeve u kojima su nacisti i komunisti imali zajedni~ki cilj da bi uverili sve lojalno partijsko ~lanstvo, bilo sa levice bilo sa desnice, da o~uvanje status quo-a traì Hindenburga. Nasuprot propagandi za Hindenburga, koja se dopadala onima koji su èleli status quo po svaku cenu – a 1932. to je zna~ilo nezaposlenost za skoro polovinu nema~kog naroda – kandidati pokreta morali su da ra~unaju sa onima koji su èleli promenu po svaku cenu (~ak i po cenu uni{tenja legalnih institucija), a koji su bili sve brojniji, bar milioni nezaposlenih i njihove porodice. Nacisti zato nisu ni trepnuli na apsurd da je “glas za Telmana glas za Hindenburga”, komunisti nisu oklevali da odgovore da je “glas za Hitlera glas za Hindenburga”, i jedni i drugi prete}i svojim glasa~ima opasno{}u status quo-a na potpuno isti na~in na koji su njihovi oponenti pretili svojim ~lanovima sabla{}u revolucije. Iza ~udne uniformnosti metoda koje su koristile pristalice svih kandidata leàla je pre}utna pretpostavka da }e bira~i i}i na izbore jer su zapla{eni – pla{ili su se komunista, pla{ili su se nacista ili su se pla{ili status quo-a. U tom op{tem strahu, sa politi~ke scene nestale su sve klasne podele; dok je partijski savez za odbranu status quo-a izbrisao sve starije klasne strukture koje su se zadràle u odvojenim partijama, ~lanstvo pokreta je bilo

272

IMPERIJALIZAM

potpuno heterogeno i isto toliko dinami~no i nestalno kao i sama nezaposlenost.109 Dok se u okviru parlamentarnih institucija levica pridruìla desnici, ta dva pokreta su se bavila zajedni~kim organizovanjem ~uvenog saobra}ajnog {trajka na ulicama Berlina u novembru 1932. Kada se razmatra izuzetno brza propast kontinentalnog partijskog reìma, treba imati na umu njegov veoma kratak ìvotni vek. On nigde nije postojao pre devetnaestog veka, a u najve}em broju evropskih zemalja do{lo je do formiranja politi~kih partija tek posle 1848, tako da je njegova vladavina neosporne institucije u nacionalnim politikama trajala jedva ~etiri decenije. Tokom poslednje dve decenije devetnaestog veka, svi zna~ajni politi~ki napreci u Francuskoj, kao i u Austro-Ugarskoj, dogodili su se ve} izvan parlamentarnih partija i u opoziciji prema njima, dok su svuda manje imperijalisti~ke “partije iznad partija”, da bi dobile narodnu podr{ku, osporavale tu instituciju u korist agresivne, ekspanzionisti~ke spoljne politike. Dok su imperijalisti~ke lige stavljale sebe iznad partija da bi se poistovetile sa nacionalnom dràvom, pan-pokreti su napadali iste te partije kao deo op{teg sistema koji je uklju~ivao nacionalnu dràvu; oni nisu bili toliko “iznad partija” koliko “iznad dràve” da bi se direktno poistove}ivali sa narodom. Totalitarni pokreti su kona~no do{li dotle da diskredituju i narod, koji su ina~e, slède}i u stopu pan-pokrete, koristili u propagandne svrhe. “Totalitarna dràva” je samo naizgled bila dràva, a pokret se vi{e nije istinski poistove}ivao ~ak ni sa potrebama naroda. Pokret je od sad bio iznad dràve i naroda, spreman da ih oboje `rtvuje radi svoje ideologije: “Pokret... je Dràva, kao i Narod, i ni sada{nja dràva... ni sada{nji nema~ki narod ne mogu se zamisliti bez Pokreta.”110 Nema boljeg dokaza o nepopravljivom raspadu partijskog sistema nego {to su veliki napori da se on oìvi na kontinentu posle ovog rata, àlosni rezultati tih napora, poja~ana privla~nost pokreta posle poraza nacizma i o~igledna pretnja bolj{evizma nacionalnoj nezavisnosti. Rezultat svih napora da se povrati status quo samo je ponovno uspostavljanje politi~ke situacije u kojoj su destruktivni pokreti jedine “partije” koje ispravno funkcioni{u. Njihovo vo|stvo je odràlo autoritet pod najteìm okolnostima, i uprkos stalnoj promeni partijskih linija. Da bi se pravilno ocenile {anse za preìvljavanje evropske nacionalne dràve, bilo bi mudro da se vi{e ne 109 Nema~ka socijalisti~ka partija pretrpela je tipi~nu promenu od po~etka veka do 1933. Pre Prvog svetskog rata samo 10 posto njenih ~lanova nije pripadalo radni~koj klasi dok je oko 25 posto njenih glasova dolazilo iz srednjih klasa. Me|utim, 1930. samo 60 posto njenih ~lanova su bili radnici a barem 40 posto glasova poticalo je od glasova srednje klase. Vidi Sigmund Neumann, op. cit., p. 28 ff. 110 Schmitt, op. cit.

KONTINENTALNI IMPERIJALIZAM: PAN-POKRETI

273

obra}a previ{e pa`nje na nacionalne parole koje pokreti povremeno usvajaju da bi sakrili svoje prave namere, bolje je smatrati da su do sada svi shvatili da su to regionalne grane me|unarodnih organizacija, da se njegovo ~lanstvo nimalo ne uznemirava kad iza|e na videlo da njihova politika sluì interesima spoljne politike jedne druge, pa ~ak i neprijateljske sile, a da optuìvanje njihovih vo|a za petokolona{tvo i izdaju, njihovo ~lanstvo ne impresionira u nekoj znatnoj meri. Nasuprot starim partijama, pokreti su opstali u poslednjem ratu, i danas su jedine “partije” koje su ostale ìve i zna~ajne za svoje pristalice.

Propadanje nacionalne dràve i kraj Prava ~oveka

D E V E T O P O G L AVLJE :

^

je skoro nemogu}e opisati {ta se zapravo desilo u Evropi 4. avgusta 1914. Dani pre i dani posle Prvog svetskog rata ne dele se kao kraj starog i po~etak novog perioda, ve} kao dan pre i dan posle eksplozije, iako je i ova govorna figura neta~na kao i sve druge, jer tu`no zati{je koje je nastalo posle katastrofe nikako nije pro{lo. Kao da je prva eksplozija izazvala lan~anu reakciju u koju smo od onda uhva}eni i koju izgleda niko nije u stanju da zaustavi. Prvi svetski rat je nepopravljivo razneo evropsku zajednicu nacija, {to nikada nijedan drugi rat nije u~inio. Inflacija je uni{tila celu klasu sitnih posednika bez nade za oporavak ili nov po~etak. Kad je stigla nezaposlenost, ona je dostigla neverovatne razmere, nije vi{e bila ograni~ena na vladaju}u klasu, ve} je zahvatila, sa bezna~ajnim izuzecima, cele nacije. Gra|anski ratovi, koji su vo|eni i koji su se {irili tokom dvadeset godina nelagodnog mira, nisu bili samo krvaviji i okrutniji od svih prethodnih; njih su pratile migracije ~itavih grupa koje, za razliku od svojih sre}nijih prethodnika u verskim ratovima, nigde nisu pozdravljene i nigde nisu mogle da se asimiluju. îm bi napustile svoju domovinu, postale bi besku}nici, ~im su napustili svoju dràvu, ostali su bez dràvljanstva, jednom li{eni svojih ljudskih prava, postali su bespravni, svetski {ljam. Ni{ta {to se ~inilo, ma kako glupo, ma koliko ljudi to znalo i predvi|alo posledice, nije moglo da se ra{~ini ili spre~i. Svaki je doga|aj imao kona~nost poslednjeg suda, suda koji nije sprovodio ni Bog ni |avo, ve} koji je pre izgledao kao izraz neke neiskupljivo glupe fatalnosti. Pre nego {to su totalitarne politike svesno napale i delimi~no uni{tile samu strukturu evropske civilizacije, eksplozija 1914. i njene ozbiljne i razorne posledice dovoljno su rastresle fasadu evropskog politi~kog sistema i ogolile njegovu skrivenu konstrukciju. Tako su iza{le na videlo patnje sve vi{e grupa ljudi za koje su pravila sveta oko njih iznenada prestala da vaè. Upravo je prividna stabilnost okolnog sveta u~inila da svaka grupa oterana iz svojih za{titnih granica izgleda kao nesre}ni izuzetak od ina~e zdravog i normalnog pravila i ona je podjednakim cinizmom ispunila i `rtve i posmatra~e jedne o~igledno nepravedne i nenormalne sudbine. I jedni i drugi su taj cinizam pogre{no shvatali kao sve ve}u mudrost u snaAK I SADA

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

275

laènju u svetu, dok su zapravo bili zbunjeniji, i zbog toga su postali gluplji nego {to su ikada ranije bili. Mr`nja, koje ni u predratnom svetu nije nedostajalo, je po~ela svuda da igra sredi{nju ulogu u javnim poslovima, tako da je politi~ka scena u prividno mirnim dvadesetim godinama poprimila gadnu i sablasnu atmosferu Strindbergovih porodi~nih sva|a. Op{tu dezintegraciju politi~kog ìvota mo`da ni{ta bolje ne ilustruje od ove nejasne, proìmaju}e mr`nje prema svemu i prema svakome, mr`nje koja nije imala ìù svoje strasti, s tim {to niko nije hteo da preuzme odgovornost za stanje stvari – ni vlada, ni buròazija, niti neka spoljna sila. Stoga je ona krenula u svim pravcima, pukim slu~ajem i nepredvidivo, nesposobna da poprimi duh zdrave ravnodu{nosti prema bilo ~emu pod suncem. Ova atmosfera dezintegracije, iako karakteristi~na za ~itavu Evropu izme|u dva rata, bila je vidljivija u poraènim zemljama nego u zemljamapobednicama, a potpuno se razvila u novoosnovanim dràvama posle ukidanja Dvojne monarhije i Carstva. Poslednji ostaci solidarnosti me|u neemancipovanim nacijama u “pojasu me{ovitog stanovni{tva” isparili su sa nestankom centralne despotske birokratije koja je tako|e sluìla da na nju pre|u sve raspr{ene mr`nje i konfliktni nacionalni zahtevi. Sada su svi bili protiv svih, a najvi{e protiv svog najblièg suseda – Slovaci protiv êha, Hrvati protiv Srba, Ukrajinci protiv Poljaka. A to nije bio ishod sukoba izme|u nacionalnosti i dràvotvornih naroda (ili manjina i ve}ina); Slovaci ne samo da su neprestano sabotirali demokratsku ~e{ku vladu u Pragu, ve} su u isto vreme na sopstvenom tlu proganjali ma|arsku manjinu, dok je sli~no neprijateljstvo izme|u dràvotvornog naroda i nezadovoljnih manjina s jedne strane, i me|u samima manjinama s druge, postojalo u Poljskoj. Na prvi pogled su ti problemi u staroj evropskoj ta~ki nemira izgledali kao sitne nacionalisti~ke razmirice bez ikakve posledice po politi~ku sudbinu Evrope. No, ipak su se u tim oblastima, i zbog ukidanja dve mnogonacionalne dràve predratne Evrope, Rusije i Austro-Ugarske, pojavile dve grupe `rtava ~ije su patnje bile druga~ije od patnji drugih u me|uratnom periodu; njima je bilo jo{ gore nego srednjim klasama li{enim poseda, nezaposlenima, malim rentiers, penzionerima li{enim dru{tvenog poloàja, mogu}nosti za rad i prava da drè posed: oni su izgubili prava za koja se mislilo da su neotu|iva i koja su tako ~ak i bila definisana, naime Prava ~oveka. Ljudi bez dràve i ljudi iz manjinskih naroda, s pravom nazvani “bliskim srodnicima”,1 nisu imali vladu koja bi ih predstavljala i {titila, i zato su bili primorani da ìve ili pod zakonom izuzetka po manjinskim 1 S. Lawford Childs, “Refugees A Permanent Problem in International Organization” u War is Inevitable. Problems of Peace. 13th Series, London, 1938, izdanje International Labor Office.

276

IMPERIJALIZAM

ugovorima, koje su sve vlade (osim êhoslova~ke) potpisale sa primedbama i nikada ih nisu primenjivale, ili u uslovima potpunog bezakonja. Sa pojavom manjina u Isto~noj i Ju`noj Evropi i sa ljudima bez dràvljanstva prognanim u Srednju i Zapadnu Evropu, u poratnu Evropu je uveden potpuno nov element dezintegracije. Oduzimanje dràvljanstva je postala mo}no oru`je totalitarne politike, a ustavna nemo} evropskih nacionalnih dràva da garantuju ljudska prava onima koji su izgubili nacionalno garantovana prava omogu}ila je vlastima koje su ih progonile da ~ak i oponentima nametnu svoja merila vrednosti. Oni koje je progonilac ozna~io kao svetski {ljam – Jevreji, trockisti, itd. – stvarno su svuda bili primani kao svetski {ljam; oni koje je progonitelj nazvao nepoèljnima postali su indésirables cele Evrope. Zvani~no glasilo SS-a, Das Schwarze Korps, otvoreno je tvrdilo 1938. da ako svet jo{ uvek nije uveren da su Jevreji svetski {ljam, bi}e to uskoro kada prosjaci koji se ne mogu identifikovati, bez nacionalnosti, bez novca i bez paso{a pre|u njihove granice.2 A istina je da je ova vrsta ~injeni~ne propagande funkcionisala bolje od Gebelsove retorike, ne samo zato {to je proglasila Jevreje za svetski {ljam, ve} i zbog toga {to je neverovatno bedan poloàj sve ve}e grupe nevinog naroda bio nalik na prakti~nu demonstraciju cini~nih tvrdnji totalitarnih pokreta da ne postoji ne{to tako kao neotu|iva prava ~oveka i da je afirmisanje demokratije svih dràva naprotiv bila puka predrasuda, hipokrizija i otvoreni kukavi~luk pred licem okrutnog veli~anstva novog sveta. Sam izraz “prava ~oveka” postao je za sve kojih se ticao – za `rtve, progonitelje i posmatra~e podjednako – potvrda beznadnog idealizma ili nespretne maloumne hipokrizije. I: “Nacija manjina” i narod bez dràvljanstva SITUACIJA moderne vlasti, koja je od nacionalnog suvereniteta svuda osim u dìnovskim dràvama napravila ruglo, zatim uspon imperijalizma i panpokreti potkopali su spolja stabilnost sistema nacionalnih dràva u Evropi. 2 Rano proganjanje nema~kih Jevreja od strane nacista mora se smatrati pokušajem da se antisemitizam proširi me|u “onim narodima koji su prijateljski raspoloèni prema Jevrejima, pre svega me|u zapadnim demokratskim dràvama”, više nego pokušajem da se oslobode Jevreja. U cirkularnom pismu Ministarstva spoljnih poslova svih nema~kim vlastima u inostranstvu ubrzo posle novembarskog pogroma 1938. tvrdi se: “Emigracioni pokret od samo oko 100 000 Jevreja bio je ve} dovoljan da pobudi interesovanje mnogih zemalja za jevrejsku napast... Nema~ka je veoma zainteresovana da zaustavi širenja Jevreja... priliv Jevreja u sve delove sveta izaziva protivljenje doma}eg stanovništva i tako vrši najbolju propagandu nema~ke politike prema Jevrejima... [to je Jevrejin doseljenik siromašniji i zbog toga ve}i teret zemljama koje ga prihvataju, one }e sna`nije reagovati” vidi Nazi Conspiracy and Aggresion, Washington, 1946, izdanje U. S. government, VI, 87 ff.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

277

Nijedan od tih faktora, me|utim, nije nikao direktno iz tradicije i institucija samih nacionalnih dràva. Njhova unutra{nja dezintegracija po~ela je tek posle Prvog svetskog rata, sa pojavom manjina koje su stvorili mirovni ugovori, i sa sve ve}im kolonama izbeglica, kao posledicama revolucija. Neadekvatnost mirovnih ugovora uvek se obja{njavala ~injenicom da su mirotvorci pripadali generaciji koja se formirala na iskustvima predratnog perioda, tako da oni uop{te nisu do kraja shvatili pun u~inak rata ~iji je mir trebalo da zaklju~e. Nema boljeg dokaza o tome nego {to je njihov napor da nacionalni problem u Isto~noj i Ju`noj Evropi reguli{u uspostavljanjem nacionalnih dràva i sklapanjem ugovora o manjinama. Ako je do{lo u pitanje to da li je mudro {iriti oblik vladavine koja ~ak i u zemljama sa starom i utvr|enom tradicijom nije mogla da rukovodi problemima svetske politike, bilo je jo{ sumnjivije da li se ona moè uvesti u oblastima kojima nedostaju upravo uslovi za uspon nacionalnih dràva: homogenost stanovni{tva i njegova vezanost za tlo. Ali prosto je nerazumno pretpostaviti da bi nacionalne dràve mogle da se uspostave mirovnim ugovorima. Zaista: “Jedan pogled na demografsku mapu Evrope trebalo bi da bude dovoljan da pokaè da se princip nacionalne dràve ne moè primeniti na Isto~nu Evropu”. 3 Ugovori su nagomilali mnoge narode u jednu dràvu, neke od njih nazvali “dràvotvornim narodima” i poverili im vladu, pre}utno pretpostavljaju}i da su ostali (kao Slovaci u êhoslova~koj ili Hrvati i Slovenci u Jugoslaviji) ravnopravni partneri u vladi, {to ovi naravno nisu bili 4; sa istom su proizvoljno{}u od ostataka stvorili tre}u grupu nacionalnosti, nazvanih “manjine”, dodaju}i na taj na~in mnogim optere}enjima novih dràva brigu da po{tuju posebne propise za deo stanovni{tva.5 Ishod je bio da su oni narodi kojima dràve nisu priznate, bez obzira na to da li su bili zvani~ne manjine ili samo nacionalnosti, ugovore smatrali proizvoljnom igrom koja je nekima dodelila pravila a nekima poslu{nost. Novostvorene dràve, s druge strane, kojima je bio obe}an jednak status u nacionalnom suverenitetu sa zapadnim nacijama, gledale su na mirovne ugovore kao na otvoreno kr{enje obe}anja i diskriminaciju, jer su oni obavezivali samo nove dràve, a ~ak ni poraènu Nema~ku nisu. 3 Kurt Tramples, “Völkerbund und Völkerfreinheit”, u Süddeutsche Monatshefte, 26. Jahrgang, July, 1929. 4 Borba Slovaka protiv “~eške” vlade u Pragu okon~ala se Hitlerovom podrškom nezavisnosti Slova~ke; jugoslovenski ustav od 1921. bio je “usvojen” u Skupštini protivno glasovima svih hrvatskih i slovena~kih predstavnika. Za dobar pregled jugoslovenske istorije izme|u dva rata vidi Propyläen Weltgeschichte. Das Zeitalter des Imperialismus, 1933, Band 10, 471 ff. 5 Musolini je bio sasvim u pravu kada je posle minhenske krize napisao: “Ako se êhoslova~ka danas mo`da nalazi u ne~emu što se moè nazvati ’delikatna situacija’, to je zato što ona i nije baš êhoslova~ka, ve} êho-nema~ko-poljsko-ma|aro-rusino-rumuno-slova~ka...” (Citirano iz Hubert Ripka, Munich: Before and After, London, 1939, p. 117.).

278

IMPERIJALIZAM

Zbunjuju}i vakuum vlasti proiza{ao iz raspada Dvojne monarhije i oslobo|enja Poljske i Balti~kih zemalja od caristi~kog despotizma nije bio jedini ~inilac koji je namamio dràvnike u ovaj katastrofalni eksperiment. Mnogo ja~a je bila nemogu}nost ikakve dalje rasprave sa vi{e od sto miliona Evropljana koji nikada nisu postigli stepen nacionalne slobode i samoodre|enja, ka kojem su kolonijalni narodi ve} teìli i koji im se nudio. Zaista, ta~no je da su na Istoku ulogu zapadnog i srednjoevropskog proletarijata, potla~ene, istorijski napa}ene grupe, ~ije je oslobo|enje bilo pitanje ìvota ili smrti celog evropskog dru{tvenog sistema, igrali “narodi bez istorije”. 6 Nacionalni osobodila~ki pokreti Istoka bili su revolucionarni na vrlo sli~an na~in kao radni~ki pokreti na Zapadu; oba su predstavljala “neistorijski” sloj evropskog stanovni{tva i oba su nastojala da obezbede priznavanje i u~e{}e u dràvnim poslovima. Po{to je cilj bio da se sa~uva evropski status quo, davanje nacionalnog samoodre|enja i suvereniteta svim evropskim narodima bilo je zaista neizbe`no; alternativa bi bila da se oni okrutno osude na status kolonijalnih naroda ({to su pan-pokreti uvek predlagali) i da se u evropske poslove uvedu kolonijalne metode. 7 Poenta je, naravno, u tome da evropski status quo nije mogao da se sa~uva i da je tek posle propasti poslednjih ostataka evropske autokratije postalo jasno da je Evropom vladao sistem koji nikada nije uzeo u obzir ili odgovarao na potrebe bar 25 procenata njenog stanovni{tva. Ovo zlo, me|utim, nije izle~eno uspostavljanjem dràva-naslednica, jer je 30 procenata od njihovih pribli`no sto miliona stanovnika zvani~no priznato kao izuzeci koji treba da budu posebno za{ti}eni ugovorima o manjinama. Ova brojka, {tavi{e, ni u kom slu~aju ne kazuje celu pri~u; ona samo nazna~ava razliku izme|u naroda sa sopstvenom vladom i onih za koje se pretpostavljalo da su suvi{e mali i suvi{e ra{trkani da postanu punopravna nacija. 6 Ovaj termin je prvi skovao Otto Bauer, Die Nationalitätenfrage und die österreichische Sozialdemokratie, Vienna, 1907. Istorijska svest igrala je veliku ulogu u formiranju nacionalne svesti. Emancipacija nacija od dinasti~ke vladavine i me|unarodne aristokratije kao vrhovnog gospodara bila je propra}ena emancipacijom knjièvnosti od “me|unarodnog” jezika u~enih (prvo latinski a zatim francuski) i ja~anjem nacionalnih jezika. Izgledalo je da su narodi ~iji je jezik bio podesan za knjièvnost dostigao nacionalnu zrelost per definitionem. Oslobodila~ki pokreti isto~noevropskih nacija, stoga, po~eli su neku vrstu filološkog oìvljavanja (rezultati su bili nekad groteskni a nekad veoma plodni), ~ija je politi~ka funkcija bila da dokaù da narod koji poseduje knjièvnost i sopstvenu istoriju ima prava i na nacionalni suverenitet. 7 Naravno, to nije uvek bila jasno odre|ena alternativa. Do sada se niko nije potrudio da prona|e karakteristi~ne sli~nosti izme|u kolonijalisti~ke i manjinske eksploatacije. Samo Jacob Robinson, “Staatsbürgerliche und wirtschaftliche Gleichberechtigung” u Süddeutsche Monatshefte, 26: Jahrgang, July, 1929, usput prime}uje: “Pojavio se ~udan ekonomski protekcionizam, koji nije uperen protiv drugih zemalja, ve} protiv izvesnih grupa stanovništva. Iznena|uju}e, izvesni metodi kolonijalne eksploatacije mogu se zapaziti i u Srednjoj Evropi.”

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

279

Manjinski ugovori pokrivali su samo one nacionalnosti koje su imale zna~ajan broj pripadnika u barem dve dràve-naslednice, ali su propustili da razmotre sve ostale nacionalnosti bez sopstvene vlade, tako da su u nekim od dràva-naslednica nacionalno frustrirani narodi ~inili 50 procenata ukupnog stanovni{tva. 8 Najgori ~inilac u ovoj situaciji ~ak nije bilo to {to je postalo sasvim normalno za nacionalnosti da budu nelojalne svojim nametnutim vladama i za vlade da tla~e svoje nacionalnosti {to efikasnije mogu, ve} to {to je nacionalno frustrirano stanovni{tvo bilo ~vrsto uvereno – kao {to su bili i svi ostali – da se istinska sloboda, istinska emancipacija i istinski narodni suverenitet mogu posti}i samo sa punom nacionalnom emancipacijom, da su ljudi bez sopstvene nacionalne vlade li{eni ljudskih prava. U ovom uverenju, koje je moglo da se bazira na ~injenici da je Francuska revolucija kombinovala Deklaraciju prava ~oveka sa nacionalnim suverenitetom, podràvali su ih sami manjinski ugovori, koji nisu bili povereni vladama sa razli~itim nacionalnostima, ve} je Liga naroda bila zaduèna da pazi na prava onih koji su, iz razloga teritorijalne razasutosti, ostali bez sopstvene nacionalne dràve. Nisu manjine verovale Ligi naroda ni{ta vi{e nego dràvotvornim narodima. Ipak, Liga je bila sa~injena od stranih dràvnika koji su morali da imaju simpatije prema novim vladama koje su bile sputavane i kojima se suprotstavljalo u principu izme|u 25 i 30 procenata njihovih stanovnika. Zato su tvorci manjinskih ugovora ubrzo bili primorani da stroìje tuma~e svoje stvarne namere i da istaknu “du`nosti” koje su manjine imale prema novim dràvama; 9 iz toga je sada proiza{lo da su ugovori smatrani samo za bezbolan i human metod asimilacije, tuma~enje koje je, prirodno, razgnevilo manjine. 10 Ali ni{ta drugo ne bi se moglo o~ekivati u sistemu 8 Procenjuje se da je pre 1914. bilo oko sto miliona ljudi ~ije nacionalne aspiracije nisu bile ispunjene. (Vidi Charles Kinglsey Webster, “Minorities: History”, u Encyclopedia Britanica, 1929.) Manjinsko stanovništvo bilo je pribli`no procenjeno na izme|u 25 ili 30 miliona. (P. de Azcarte, “Minorities: League of Nations”, ibid.) Stvarna situacija u êhoslova~koj i Jugoslaviji bila je mnogo gora. Dok je “dràvotvorni ~eški narod” sa 7 000 000 ~inio oko 50 posto stanovništva, 5 000 000 Srba ~inilo je samo 42 procenta od ukupnog broja stanovnika. Vidi W. Winkler, Statistiches Handbuch der europäischen Nationalitäten, Vienna, 1931; Otto Junghann, National Minorities in Europe, 1932. Malo druga~ije brojke daje Tramples, op. cit. 9 P. de Azcarate, op. cit.: “Ugovori ne sadrè nikakve uslove u vezi sa ’du`nostima’ manjina prema dràvama u ~ijem su sastavu. Me|utim, tre}a op{ta skupština Lige, 1922,... usvojila je ... rezolucije u vezi sa ’du`nostima manjina’... .” 10 Francuski i britanski delegati bili su najglasniji u tom smislu. Brijan je rekao: “Proces na koji treba da se usmerimo nije nestajanje manjina, ve} neka vrsta asimilacije... .” A ser Ostin êmbrlen, britanski predstavnik, tvrdio je ~ak: “Predmet manjinskih ugovora [je] ... da obezbede... onu meru zaštite i pravde koja bi ih postepeno pripremila da se utope u nacionalnu zajednicu kojoj pripadaju” (C. A. Macartney, National States and National Minorities; London, 1934, pp. 276, 277).

280

IMPERIJALIZAM

suverenih nacionalnih dràva; da je postojala namera da manjinski ugovori budu i{ta vi{e od privremenog leka za naopaku situaciju, tada bi njihova implikovana ograni~enja nacionalnog suvereniteta pogodila i suverenitet starijih evropskih sila. Predstavnici velikih nacija znali su isuv{e dobro da manjine unutar nacionalnih dràva moraju pre ili kasnije biti ili asimilovane ili ukinute. I nije bilo va`no da li su njih humana razmi{ljanja potakla da za{tite pocepane nacije od uni{tenja, ili su ih politi~ki obziri naveli da se suprotstave bilateralnim ugovorima izme|u zainteresovanih dràva i ve}ine manjinskih zemalja (najzad, Nemci su bili najja~a od svih zvani~no priznatih manjina i po broju i po ekonomskom poloàju); oni nisu ni èleli niti su bili u stanju da obore zakone po kojima su nacionalne dràve egzistirale. 11 Ni Liga naroda ni manjinski ugovori ne bi spre~ili novoosnovane dràve da manje ili vi{e silom asimiluju svoje manjine. Ja~i faktor protiv asimilacije bila je broj~ana i kulturna nejakost takozvanih dràvotvornih naroda. Ruska i jevrejska manjina u Poljskoj nisu ose}ale poljsku kulturu kao superiornu i nijedna od njih nije bila posebno impresionirana ~injenicom da Poljaci ~ine otprilike pedeset posto stanovni{tva Poljske. Ogor~ene nacionalnosti, prenebregavaju}i potpuno Ligu naroda, odlu~ile su uskoro da uzmu stvar u svoje ruke. Povezale su se u Kongres manjina, koji je bio zna~ajan u vi{e aspekata. On je protivure~io samoj ideji koja je stajala iza Liginih ugovora, nazivaju}i sebe zvani~no “Kongres organizovanih nacionalnih grupa u evropskim dràvama”, poni{tavaju}i tako veliki rad utro{en tokom mirovnih pregovora da se izbegne zlokobna re~ “nacionalnosti”.12 Zna~ajnu posledicu je imalo to {to }e se udruìti sve “nacionalnosti”, a ne samo “manjine”, i {to je broj “manjinskih nacija” toliko porastao da su kombinovane nacionalnosti u dràvama naslednicama po broju nadrasle dràvotvorne narode. Ali “Kongres nacionalnih grupa” je na jo{ jedan na~in zadao odlu~ni udarac Liginim ugovorima. Jedan od aspekata isto~noevropskog nacionalnog problema koji je najvi{e zbunjivao (vi{e nego brojni mali narodi ili “pojasa me{ovitog stanovni11 Istina je da je neki ~eški dràvnik, najliberalniji i najdemokratskiji od vo|a nacionalnih pokreta, nekada sanjao da od êhoslova~ke Republike napravi neku vrstu Švajcarske. âk ni Beneš nije nikada pokušao da sprovede takvo rešenje za svoje mu~ne nacionalne probleme zato što Švajcarska nije bila model koji bi se mogao imitirati, ve} pre delimi~no sre}an izuzetak koji je dokazivao ina~e utvr|eno pravilo. Novouspostavljene dràve nisu se ose}ale dovoljno bezbedno da napuste centralizovani dràvni aparat i nisu mogle da preko no}i stvore ona mala samoupravna tela opština i kantona na kojima se bazira vrlo ekstenzivna vlast švajcarskog sistema federacije. 12 Naro~ito Vilson, koji je bio èstoki zagovornik davanja “etni~kih, verskih i jezi~kih prava manjinama”, “plašio se da bi se ’nacionalna prava’ pokazala štetna ukoliko bi manjinske grupe, koje su time ozna~ene kao posebna korporativna tela, bile usled toga prepuštene, izloène ljubomori i napadu’ “ (Oscar J. Janowski, The Jews and Minorities Rights, New York, 1933, p. 351). Macartney, op. cit., p. 4, opisuje situaciju kao “mudro nastojanje Udruènog stranog komiteta” da se izbegne termin “nacionalno”.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

281

{tva”)13 bio je me|uregionalni karakter nacionalnosti koje su, u slu~aju da su stavile svoje nacionalne interese iznad interesa svojih vlada, predstavljale o~igledan rizik po sigurnost svojih zemalja.14 Ligini ugovori su nastojali da ignori{u interregionalni karakter manjina zaklju~uju}i sa svakom zemljom separatni ugovor, kao da jevrejske ili nema~ke manjine nema van granica tih dràva. “Kongres nacionalnih grupa” nije odstupio samo od teritorijalnog principa Lige; njime su prirodno dominirale dve nacionalnosti koje su bile zastupljene u svim dràvama naslednicama i zato su bile u poziciji, ako su èlele, da se njihova teìna oseti svuda u Isto~noj i Ju`noj Evropi. Te dve grupe bili su Nemci i Jevreji. Jevrejske manjine u Rumuniji i êhoslova~koj glasale su naravno isto kao i nema~ke manjine u Poljskoj i Ma|arskoj, a niko nije mogao da o~ekuje da poljski Jevreji, na primer, ostanu indiferentni na diskriminatorsku politiku rumunske vlade. Drugim re~ima, nacionalni interesi, a ne obi~ni interesi manjina kao takvih, formirali su istinsku bazu ~lanstva u Kongresu, 15 a na okupu ih je drào samo skladan odnos izme|u Jevreja i Nemaca (Vajmarska republika je uspe{no odigrala ulogu posebnog za{titnika manjina). Zato je 1933, kada je jevrejska delegacija uloìla protest protiv tretiranja Jevreja u Tre}em rajhu (potez koji nisu imali prava da u~ine, strogo govore}i, jer nema~ki Jevreji nisu bili manjina), a Nemci izjavili solidarnost sa Nema~kom i ve}ina ih podràla (antisemitizam je bio sazreo u svim dràvama-naslednicama), Kongres je, po{to ga je jevrejska delegacija zauvek napustila, potonuo kao potpuno bezna~ajan. Realni zna~aj manjinskih ugovora nije leào u njihovoj prakti~noj primeni, ve} u ~injenici da je njih garantovalo me|unarodno telo, Liga naroda. Manjine su postojale i ranije, 16 ali manjine kao stalna institucija, priz13 Termin je Makartnijev, op. cit., passim. 14 “Rezultat mirovnih odluka bio je da je svaka dràva u pojasu mešovitog stanovništva...

na sebe sada gledala kao na nacionalnu dràvu. Ali su ~injenice bile protiv njih... Nijedna od tih dràva nije bila jednonacionalna, kao što, s druge strane, nije postojala nijedna nacija ~iji su svi pripadnici ìveli u jednoj dràvi” (Mecartney, op. cit, p. 210). 15 Predsedavaju}i Kongresa je 1933. naro~ito naglasio: “Jedno je sigurno: na našim kongresima mi se ne sre}emo isklju~ivo kao ~lanovi apstraktnih manjina, svako od nas pripada telom i dušom posebnom narodu, svom sopstvenom, i ose}a se vezanim za sudbinu toga naroda u dobru i u zlu. Iz toga proizlazi da svako od nas stoji ovde, ako mogu tako da kaèm, kao punokrvni Nemac ili punokrvni Jevrejin, kao punokrvni Ma|ar ili punokrvni Ukrajinac.” Vidi Sitzungsbericht des Kongresses der organisierten nationalen Gruppen in den Staaten Europs, 1933, p. 8. 16 Prve manjine su nastale kada je protestantski princip slobode uverenja ugušio pricip cuius regio eius religio. Be~ki kongres 1815. ve} je preduzeo korake da osigura izvesna prava poljskom stanovništvu u Rusiji, Pruskoj i Austriji, prava koja sigurno nisu bila samo “verska”; karakteristi~no je, me|utim, da svi kasniji ugovori – protokol koji garantuje nezavisnost Gr~ke 1830, onaj koji garantuje nazavisnost Moldavije i Vlaške 1856, i Berlinski kongres 1878. koji se ticao Rumunije – govore o “verskim” a ne o “nacionalnim” manjinama, kojima su dodeljena “gra|anska” a ne “politi~ka” prava.

282

IMPERIJALIZAM

nanje da milioni ljudi ìve izvan normalne za{tite zakona i da im je potrebna dodatna garancija elementarnih prava od spoljnog tela i tvrdnja da ovo stanje stvari nije privremeno, ve} da su potrebni ugovori da bi se uspostavio trajni modus vivendi – sve to je bilo ne{to novo, u ovom stepenu svakako, u evropskoj istoriji. Manjinski ugovori su jasnim jezikom rekli ono {to je do tada bilo sadràno samo u sistemu funkcionisanja nacionalnih dràva, naime, da samo pripadnici nacije mogu biti gra|ani, da jedino ljudi istog nacionalnog porekla mogu da uìvaju punu za{titu zakonskih institucija, da je osobama druge nacionalnosti potreban neki zakon izuzetka sve dok ili osim ako ne budu potpuno asimilovani i odvojeni od svog porekla. U govorima kojima su Ligine ugovore tuma~ili dràvnici zemalja bez manjinskih obaveza koristio se jo{ jasniji jezik: oni su uzeli kao re{enu stvar da zakon ne moè biti odgovoran za osobe koje insistiraju na razli~itoj nacionalnosti. 17 Oni su zato dodali – a porastom broja ljudi bez dràvljanstva ubrzo im je data prilika da to i prakti~no dokaù – da je preobraàj dràve od instrumenta zakona u instrument nacije upotpunjen; nacija je osvojila dràvu, nacionalni interes je imao prioritet nad zakonom davno pre nego {to je Hitler izgovorio “ispravno je ono {to je dobro za nema~ki narod”. Opet je ovde jezik gomile samo bio jezik javnog mnjenja i{~i{}en od hipokrizije i ustezanja. Svakako da je opasnost od ovakvog razvoja od po~etka postojala u strukturi nacionalne dràve. Ali sve dok se uspostavljanje nacionalnih dràva poklapalo sa uspostavljanjem ustavne vlade, one su uvek zastupale vladavinu prava protiv samovoljne administracije i despotizma, tako da je, sa naru{avanjem osetljive ravnoteè izme|u nacionalnih interesa i legalnih institucija ovaj oblik vladavine dezintegrisan uàsavaju}om brzinom. Njegova dezintegracija, dosta ~udno, zapo~ela je upravo u momentu kada je pravo na nacionalno samoopredeljenje bilo priznato u celoj Evropi i kada je su{tinsko uverenje koje je stajalo iza tog prava, nadmo} volje nacije nad svim legalnim i “apstraktnim” institucijama, bilo op{te prihva}eno. U vreme manjinskih ugovora moglo je da se kaè i govorilo se u korist tih ugovora, takore}i kao njihovo opravdanje, da starije nacije uìvaju ustave koji su implicitno ili ekspilicitno (kao u slu~aju Francuske, nation par excellence) zasnovani na Pravima ~oveka, tako da za druge nacionalnosti, ~ak i ako ih ima unutar granica, nije potreban dodatni zakon, te da je samo u novoosnovanim dràvama-naslednicama potrebno privremeno uvo|enje ljudskih prava kao kompromis i kao izuzetak. 18 Navala ljudi bez drà17 De Melo Franko, predstavnik Brazila u Savetu Lige naroda, jasno je postavio problem: “Meni izgleda o~igledno da oni koji su zamislili ovaj sistem zaštite nisu sanjali o stvaranju grupe stanovnika unutar nekih dràva koji bi sebe smatrali trajno stranima u odnosu na opštu organizaciju zemlje” (Macartney, op. cit., p. 277). 18 “Reìm za zaštitu manjina bio je zamišljen kao lek u slu~ajevima u kojima je teritorijalno re{enje neizbe`no bilo nesavršeno s ta~ke gledišta nacionalnosti” (Joseph Roucek, The

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

283

vljanstva donela je kraj ove iluzije. Manjine su bile samo polu-bezdràvne; de jure one su pripadale nekoj dràvnoj zajednici ~ak i ako im je bila potrebna dodatna za{tita u obliku posebnih ugovora i garancija; neka sekundarna prava, kao {to su pravo na upotrebu svog jezika i na ostajanje u sopstvenom kulturnom i dru{tvenom miljeu, bila su u velikoj opasnosti i mati~na zajednica ih je nevoljno {tititila; ali druga, elementarnija prava, kao prava na boravak i rad, nikada nisu postignuta. Sastavlja~i manjinskih ugovora nisu predvideli mogu}nost masovnog raseljavanja stanovni{tva ili problem naroda koji je postao “nepodoban za deportaciju” jer nije bilo dràve na svetu u kojoj bi uìvao pravo na boravak. Manjine su jo{ uvek mogle da se posmatraju kao izuzetak svojstven izvesnim teritorijama koje su odstupale od norme. Ovaj je argument uvek bio privla~an jer je sam sistem ostavljao netaknut; na neki na~in on je preìveo Drugi svetski rat ~iji su mirotvorci, uvereni u neprakti~nost manjinskih ugovora, po~eli da “repatriraju” nacionalnosti {to je vi{e mogu}e u nastojanju da zavedu red u “pojasu me{ovitog stanovni{tva”.19 I taj poku{aj {iroke repatrijacije nije bio direktan rezultat katastrofa koje su usledile manjinskim ugovorima; vi{e je postojala nada da bi takav korak kona~no razre{io problem koji je, u prethodnim decenijama, poprimio {ire razmere i za koji me|unarodno priznata i prihva}ena procedura jednostavno nije postojala – problem ljudi bez dràvljanstva. Mnogo istrajnije, u stvari, i mnogo dalekose`nije po posledicama bilo je neposedovanje dràvljanstva, najnoviji masovni fenomen u savremenoj istoriji, sve brojnijeg novog naroda sastavljenog od lica bez dràvljanstva, grupe koja najvi{e govori o savremenom politi~kom ìvotu.20 Za njihovo Minority Principle as a Problem of Political Science, Prague, 1928, p. 29). Nevolja je bila u tome što je nesavršenost teritorijalnog re{enja bila greška ne samo u manjinskim re{enjima, ve} u osnivanju samih dràva-naslednica, jer u ovoj oblasti nije bilo teritorije na koju nekoliko nacionalnosti ne bi polagalo pravo. 19 Skoro simboli~an znak ove promene svesti moè se na}i u tvrdnjama Eduarda Beneša, Predsednika êhoslova~ke, jedine zemlje koja se posle Prvog svetskog rata rado podvrgla obavezama manjinskih ugovora. Ubrzo posle izbijanja Drugog svetskog rata, Beneš je po~eo da podràva princip transfera stanovništva, što je kona~no dovelo do isterivanja nema~ke manjine i dodavanja jo{ jedne kategorije sve ve}oj masi raseljenih lica. Za Benešov stav vidi Oscar I. Janowsky, Nationalities and National Minorities, New York, 1945, p. 136 ff. 20 “Problem apatridstva postao je zna~ajan posle Velikog rata. Pre rata su postojali propisi u nekim zemljama, naro~ito u Sjedinjenim Dràvama, po kojima naturalizacija moè da se ukine u onim slu~ajevima u kojim naturalizovana osoba prestane da gaji iskrenu privrènost prema zemlji u kojoj je naturalizovana. Tako denaturalizovana osoba ostaje bez dràvljanstva. Tokom rata su vode}e evropske dràve našle da je neophodno da isprave svoje zakone o nacionalnosti tako da imaju ovla{}enje da ponište naturalizaciju” (John Hope Simpson, The Refugee Problem, Institute of International Affairs, Oxford, 1939, p. 231). Klasa lica bez dràvljanstva stvorena ukidanjem naturalizacije bila je veoma mala; oni su, me|utim, predstavljali jedan mali presedan, tako da su, u me|uratnom periodu, naturalizovani gra|ani po pravilu prvi gubili dràvljanstvo. Masovno poništavanje naturalizacije, kao u nacisti~koj

284

IMPERIJALIZAM

postojanje te{ko se moè okriviti samo jedan ~inilac, ali ako razmotrimo razli~ite grupe me|u ljudima bez dràvljanstva, pokazuje se da je svaki politi~ki doga|aj od kraja Prvog svetskog rata dodavao novu kategoriju onima koji su ve} ìveli izvan podru~ja zakona, dok se nijedna od tih kategorija, ma kako se originalna konstelacija menjala, uop{te nije mogla ponovo normalizovati. 21 Me|u njima mi jo{ uvek nalazimo najstarije grupe ljudi bez dràvljanstva, Heimatlosen, koje su stvorili mirovni ugovori 1919, raspad AustroUgarske i osnivanje Balti~kih dràva. Ponekad se nije moglo utvrditi njihovo pravo poreklo, posebno ako se dogodilo da na kraju rata nisu stanovali u mestu ro|enja, 22 katkad je njihovo mesto porekla prelazilo iz ruke u ruku toliko puta u vrtlogu posleratnih sva|a da se nacionalnost stanovnika menjala iz godine u godinu (kao u Vilni, koju je jedan francuski ~inovnik nazvao la capitale des apatrides); mnogo ~e{}e nego {to se moè zamisliti, ljudi su posle Prvog svetskog rata nalazili uto~i{te u nemanju dràvljanstva da bi ostali tamo gde su i da bi izbegli deportaciju u “domovinu” gde bi bili stranci (kao u slu~aju mnogih poljskih i rumunskih Jevreja u Francuskoj i Nema~koj, koji su bili svesrdno pomognuti antisemitskim drànjem svojih konzulata). Po sebi bezna~ajan, o~igledno samo zakonska nakaza, apatride je izazvao zakasnelu pa`nju i priznavanje kad su se u tom zakonskom statusu Nema~koj 1933. protiv svih naturalizovanih Nemaca jevrejskog porekla, obi~no je prethodilo denacionalizaciji gra|ana po ro|enju u sli~nim kategorijama, a uvo|enje zakona koji su omogu}avali nacionalizaciju prostim dekretom, kao onih u Belgiji i drugim zapadnim demokratskim dràvama tridesetih godina, obi~no je prethodilo masovnoj denaturalizaciji; dobar primer je politika gr~ke vlade prema jermenskim izbeglicama: od 45 000 jermenskih izbeglica, 1 000 je bilo naturalizovano izme|u 1923. i 1928. Posle 1928. zakon koji bi naturalizovao sve izbeglice ispod dvadeset dve godine starosti bio je suspendovan, a 1936. vlada je poni{tila sve naturalizacije. (Vidi Simpson, op. cit., p. 41). 21 Dvadeset pet godina pošto se sovjetski reìm odrekao milion i po Rusa, procenjeno je da je barem 350 000 do 450 000 ve} bez dràvljanstva – što je uàsan procenat ako se ima u vidu da je protekla cela generacija od po~etnog jata, da je znatan deo otpao preko mora, a da je drugi veliki deo stekao dràvljanstvo u razli~itim zemljama putem brakova. (Vidi Simpson, op. cit., p. 559; Eugene M. Kulischer, The Displacement of Population in Europe, Montreal 1943; Winifred N. Hadsel, “Can Europe’s Refugees Find New Homes?” u Foreign Policy Reports, August, 1943, Vol. X, br. 10). Istina, i Sjedinjene Dràve su stavile doseljenike bez dràvaljanstva u poloàj potpune jednakosti sa drugim strancima, ali to je bilo mogu}no samo zato što je ova zemlja imigracije par excellence pridošlice uvek smatrala sopstvenim gra|anima u perspektivi, bez obzira na njihovu raniju nacionalnu pripadnost. 22 American Friends Service Bulletin (General Relief Bulletin, March, 1943) štampa zamršen izveštaj o jednom od svojih ljudi iz rovova u Španiji koji je bio suo~en sa problemom “~oveka koji je ro|en u Berlinu, u Nema~koj, ali koji je poljskog porekla po roditeljima Poljacima i koji je zbog toga ... apatrid, ali se izjašnjava da je ukrajinske nacionalnosti, a traì ga ruska vlada za repatrijaciju i slu`bu u Crvenoj armiji”.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

285

okupile posleratne izbeglice koje su iz svojih zemalja bile proterane revolucijama, a kod ku}e su ih spremno denacionalizovale pobedni~ke vlade. Ovoj grupi pripadaju, po hronolo{kom redu, milioni Rusa, stotine hiljada Jermena, hiljade Ma|ara, stotine hiljada Nemaca i vi{e od pola miliona [panaca – da nabrojimo samo va`nije kategorije. Pona{anje njihovih vlada danas izgleda kao prirodna posledica gra|anskog rata, ali su u to vreme masovne denacionalizacije bile ne{to potpuno novo i nepredvi|eno. Te dràve su sebi dopu{tale dràvnu strukturu koja, ako jo{ nije bila potpuno totalitarna, u najmanju ruku ne bi trpela bilo kakvu opoziciju i radije bi izgubila svoje gra|ane nego {to bi {titila ljude sa razli~itim pogledima. [tavi{e, otkrile su, a to je bilo skriveno istorijom nacionalnog suvereniteta, da suvereniteti susednih zemalja mogu do}i u poguban sukob ne samo u ekstremnim slu~ajevima rata, ve} i u miru. Sada je postalo jasno da je pun nacionalni suverenitet bio mogu} samo dok je postojala zajednica evropskih nacija; jer ona je bila taj duh neorganizovane solidarnosti i slaganja koji je spre~avao svaku vladu da upotrebi svoju punu suverenu vlast. Teoretski, u sferi me|unarodnog prava, uvek je vaìlo da suverenitet nigde nije apsolutniji nego u stvarima “emigracije, naturalizacije, nacionalnosti i izgona”;23 zapravo su, me|utim, nacionalni suvereniteti ko~ili prakti~no razmi{ljanje i pre}utno priznavanje zajedni~kih interesa, sve do uspona totalitarnih reìma. ôvek skoro pada u isku{enje da stepen totalitarne infekcije meri stepenom do kojeg su odre|ene vlade koristile svoje suvereno pravo denacionalizacije (i bilo bi dosta interesanto otkriti da je Musolinijeva Italija bila prili~no nesklona da svoje izbeglice tretira na taj na~in).24 Ali istovremeno treba imati na umu da skoro nijedna zemlja na kontinentu izme|u dva rata nije uvela novi zakon koji bi, ~ak i ako ona nije ekstenzivno primenjivala ovo pravo, uvek bio formulisan tako da joj dozvoli da se u svakom zgodnom momentu re{i velikog broja stanovnika. 25 23 Lawrence Preuss, “La Dénationalisation imposée pour des motifs politiques”, u Revue Interantional Français du Droit des Gens, 1937, Vol. IV, Nos. 1,2,3. 24 Izgledalo je da italijanski zakon iz 1926. protiv “zloupotrebe emigracije” nagoveštava mere denaturalizacije protiv izbeglica antifašista; me|utim, posle 1929. denaturalizaciona politika bila je napuštena i uvedene su fašisti~ke organizacije u inostranstvu. Od 40 000 ~lanova Unione Populare Italiana u Francuskoj su barem 10 000 bili autenti~ne antifašisti~ke izbeglice, ali samo 3 000 je bilo bez pasoša. Vidi Simpson, op. cit., p. 122 ff. 25 Prvi zakon tog tipa bila je francuska ratna mera 1915. uperena samo protiv naturalizovanih gra|ana neprijateljskog porekla koji su zadràli svoju originalnu nacionalnost; Portugalija je otišla mnogo dalje u dekretu 1916. koji je automatski denaturalizovao sve osobe ro|ene od oca Nemca. Belgija je 1922. izdala zakon koji ukida naturalizaciju licima koja su tokom rata po~inila dela protiv naroda, a reafirmiše je novim dekretom 1934. koji u karakteristi~no nejasnom maniru toga vremena govori o osobama “manquant gravement à leurs devoirs de citoyen belge”. U Italiji su od 1926. mogle biti denaturalizovane sve osobe koje “ne zasluùju italijansko dràvljanstvo” ili su pretnja javnom redu. Egipat i Turska su 1926. odnosno 1928. izdale zakone po kojima mogu biti denaturalizovani ljudi koji su

286

IMPERIJALIZAM

Nijedan paradoks savremene politike nije ironi~niji od protivre~nosti izme|u napora dobronamernih idealista koji su tvrdoglavo zahtevali da se ova ljudska prava koja su uìvali jedino gra|ani najnaprednijih i najcivilizovanijih zemalja, nazovu “neotu|ivim”, i situacije samih obespravljenih. Njihova situacija se isto tako konstantno pogor{avala otkad je internirski logor – pre Drugog svetskog rata vi{e izuzetak nego pravilo za lica bez dràvljanstva – postao rutinsko re{enje pitanja boravka “raseljenih lica”. âk se i terminologija koja se primenjivala na ljude bez dràvljanstva pogor{ala. Termin “bez dràvljanstva” makar je stavljao na znanje ~injenicu da su te osobe izgubile za{titu svoje vlade i da traè me|unarodne sporazume za ~uvanje svog zakonskog statusa. Posleratni termin “raseljena lica” izmi{ljen je u toku rata sa hitnim ciljem da se mogu}nost da neko nema dràvljanstvo jednom zauvek ukine tako {to }e se ignorisati taj status. Nepriznavanje da neko nema dràvljanstvo je uvek zna~ilo repatrijaciju, to jest, deportaciju u zemlju porekla, koja ili odbija da prizna budu}eg repatriranog kao gra|anina, ili, naprotiv, èli njegovo hitno vra}anje radi ka`njavanja. Po{to su se netotalitarne zemlje, uprkos svojim lo{im namerama nadahnutim ratnom klimom, generalno pla{ile masovne repatrijacije, broj ljudi bez dràvljanstva – dvadeset godina posle zavr{etka rata – ve}i je no ikada. Odluku politi~ara da problem ljudi bez dràvljanstva re{e time {to }e tu mogu}nost ignorisati pokazuje i nedostatak bilo kakvih pouzdanih statistika o tom predmetu. Jedno se, me|utim, zna: dok ima milion “priznatih” ljudi bez dràvljanstva, ima vi{e od pedeset miliona takozvanih “de facto” bez dràvljanstva; i dok relativno bezazlen problem ljudi koji su “de jure” bez dràvljanstva povremeno do|e na dnevni red me|unarodnih konferencija, sama su{tina ~injenice da postoje ljudi bez dràvljanstva, {to je identi~no sa izbegli~kim pitanjem, jednostavno se ne pominje. Jo{ gore, broj ljudi koji su potencijalno bez dràvljanstva neprestano raste. Pre pro{log rata samo su totalitarne diktature li{avale dràvljanstva one koji su bili dràvljani po ro|enju; sada smo dostigli ta~ku na kojoj, na primer, ~ak i slobodne demokratske dràve kao {to su Sjedinjene Dràve, ozbiljno razmi{ljaju da li{e dràvljanstva ro|ene Amerikance koji su komunisti. Zloslutni aspekt ovih mera je {to one izgledaju potpuno bezazleno. Ipak, da bi shvatio prave implikacije nemanja dràvljanstva, ~ovek treba samo da se seti nastojanja nacista da sve Jevreje i pripadnike negermanskih nacionalnosti “li{e dràvljanstva ili pre ili barem bili pretnja javnom redu. Francuska je pretila denaturalizacijom onim svojim gra|anima koji su po~inili dela protivna interesima Francuske (1927). Austrija 1933. moè da liši austrijske nacionalnosti svakog svog gra|anina koji sluì ili u~estvuje u inostranstvu u akcijama neprijateljskim prema Austriji. Nema~ka, kona~no, 1933. neposredno sledi razli~ite ruske nacionalne dekrete od 1921, tvrde}i da se sve osobe koje “prebivaju u inostranstvu” mogu po volji lišiti nema~ke nacionalnosti.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

287

na dan deportovanja” 25a (za nema~ke Jevreje takav dekret nije bio potreban, jer je u Tre}em rajhu postojao zakon prema kome svi Jevreji koji su napustili teritoriju – uklju~uju}i, naravno, one deportovane u Poljsku u logor – automatski gube dràvljanstvo). Prva velika {teta naneta nacionalnim dràvama kao rezultat dolaska stotina hiljada ljudi bez dràvljanstva bila je {to je ukinuto pravo azila, jedino pravo koje je ikada figuriralo kao simbol prava ~oveka u sferi me|unarodnih odnosa. Njegova duga i svetla istorija datira unazad do samih po~etaka regulisanog politi~kog ìvota. Od davnih vremena to pravo je {titilo i izbeglicu i zemlju izbegli{tva od situacija u kojima bi ljudi bili prisiljeni da stanu izvan zakona ukoliko se neke okolnosti otrgnu njihovoj kontroli. To je bio jedini moderni ostatak srednjovekovnog principa quid quid est in territorio est de territorio, jer je u svim drugim slu~ajevima moderna dr`va bila sklona da {titi svoje gra|ane izvan sopstvenih granica i da bude sigurna, putem uzajamnih ugovora, da oni i dalje potpadaju pod zakone svoje zemlje. Ali iako je pravo azila nastavilo da funkcioni{e u svetu organizovanom u nacionalne dràve i, u pojedinim slu~ajevima, ~ak preìvelo oba svetska rata, ose}alo se da je ono anahronizam i da je u sukobu sa me|unarodnim pravima dràve. Zato se ono ne moè na}i u pisanom zakonu, ni u jednom ustavu ili me|unarodnom dogovoru, a Sporazum Lige naroda ~ak ga i ne spominje. 26 Ono deli, u ovom pogledu, sudbinu Prava ~oveka, koja tako|e nisu nikada postala zakon, ve} su ìvotarila u senci, kao apel u pojedinim izuzetnim slu~ajevima za koje normalne legalne institucije nisu marile. 27 25a Citat je uzet iz naredbe haupt{turmfirera Danekera datirane 10. marta 1943, i odnosi se na “deportaciju 5 000 Jevreja iz Francuske, kvota za 1942”. Ovaj dokument (fotokopija u Centre de Documentation Juive u Parizu) deo je Nuremberg Documents No. RF 1216. Identi~ni aran`mani bili su napravljeni za bugarske Jevreje. Ibidem, relevantan memorandum L. R. Wagnera, datiran 3. aprila 1943, document NG 4180. 26 S. Lawford Childs (op. cit.) istraùje ~injenicu da Ugovor Lige “nije sadrào ~lan za politi~ke izbeglice, nikakav izlaz za azilante”. Najskoriji pokušaj Ujedinjenih nacija da, barem za malu grupu lica bez dràvljanstva – takozvanih “de jure lica bez dràvljanstva” – izdejstvuju poboljšanje legalnog statusa bio je samo puki gest; naime, poku{aj da se skupe predstavnici najmanje dvadeset dràva, ali sa eksplicitnim uveravanjem da u~estvovanje na takvoj konferenciji ne bi nametalo bilo kakve obaveze. âk i pod tim uslovima, ostalo je izuzetno sumnjivo da li konferencija moè da se sazove. Vidi vesti u New York Times, October 17, 1954. p. 9. 27 Jedini ~uvari prava na azil bilo je nekoliko udruènja ~iji je poseban cilj bio zaštita ljudskih prava. Najva`nije od njih, Ligue des Droits de l ’Homme koju je podràvala Francuska, sa ograncima u svim demokratskim evropskim zemljama, ponašala se kao da je još uvek bilo samo pitanje spasavanja pojedinaca progonjenih zbog politi~kih uverenja i aktivnosti. Tvrdnja, bespredmetna ve} kod miliona ruskih izbeglica, postala je jednostavno apsurdna za Jevreje i Jermene. Liga nije bila ni ideološki ni administrativno opremljena da se nosi sa novim promblemima. Pošto nije htela da se suo~i sa novom situacijom, posrnula je u funkcije koje je mnogo bolje ispunjavalo bilo koje od dobrotvornih društava koje su osnovale same izbeglice uz pomo} svojih sunarodnika. Kada su Prava ~oveka postala predmet naro~ito neefikasne dobrotvorne organizacije, ideja ljudskih prava, prirodno, bila je još više diskreditovana.

288

IMPERIJALIZAM

Drugi veliki {ok koji je evropski svet pretrpeo dolaskom izbeglica 28 bilo je to {to je shvatio da ih se ne moè osloboditi ili ih pretvoriti u pripadnike nacije zemlje koja ih je primila. Od po~etka su se svi slagali da postoje samo dva na~ina za re{avanje ovog problema: repatrijacija ili naturalizacija. 29 Kada je primer prvih talasa ruskih i jermenskih izbeglica dokazao da nijedan od tih na~ina ne daje nikakve opipljive rezultate, zemlje izbegli{tva su jednostavno odbile da priznaju status bez dràvljanstva pri svim kasnijim dolascima, ~ine}i na taj na~in situaciju izbeglica jo{ nepodno{ljivijom. 30 S gledi{ta zainteresovanih vlada bilo je sasvim razumljivo {to su stalno podse}ale Ligu naroda “da (njen) rad na izbeglicama mora {to pre da se okon~a”; 31 imale su mnogo razloga da se pla{e da ljudi izba~eni iz starog trojstva dràva-narod-teritorija, koje je jo{ uvek ~inilo osnov evropske organizacije i politi~ke civilizacije, predstavljaju samo po~etak sve ve}eg pokreta, samo prvu kap okeana koji se stalno {iri. Bilo je o~igledno, i Evijanska konferencija 1938. je ~ak priznala da su svi nema~ki i austrijski Jevreji potencijalno bez dràvljanstva; i bilo je sasvim prirodno da }e zemlje sa manjinama biti ohrabrene nema~kim primerom da poku{aju da upotrebe iste metode da se oslobode nekog od svog manjinskog stanovni{tva. 32 Me|u manjinama su Jevreji i Jermeni snosili naj28 Mnogi pravnici trudili su se da pojednostave problem tvrde}i da postoji razlika izme|u lica bez dràvljanstva i izbeglice – tako što su podràvali stav “da je status lica bez dràvljanstva karakteristi~an po ~injenici da ono nema nikakvu nacionalnost, dok je status izbeglice odre|en time što je ona izgubila diplomatsku zaštitu” (Simpson, op. cit., p. 4). 29 Najironi~niju formulaciju ovog opšteg o~ekivanja dao je R. Yewdall Jermings, “Some International Aspects of the Refugee Question”, British Yearbook of International Law, 1939; “Status izbeglice, naravno nije stalan. Cilj je da se on oslobodi tog statusa što je mogu}e pre, ili repatrijacijom ili naturalizacijom u zemlji izbeglištva.” 30 Samo su Rusi, u svakom smislu aristokratija naroda bez dràvljanstva, i Jermeni koji su asimilovani u ruski status, uopšte zvani~no priznati kao “lica bez dràvljanstva”, stavljeni pod zaštitu Nansenske kancelarije Lige naroda, a date su im i putne isprave. 31 Childs, op. cit. Razlog ovog o~ajni~kog pokušaja brzog izvršenja bio je strah svih vlada da bi ~ak i najmanji pozitivan gest “mogao ohrabriti zemlje da se oslobode svojih neèljenih ljudi i da bi mogli emigrirati mnogi koji bi ina~e ostali u svojim zemljama ~ak i pri ozbiljnom uskra}ivanju prava” (Louise W. Holborn, “The Legal Status of Political Refugees 19201938”, American Journal of Interantional Law, 1938). Vidi tako|e Georges Mauco (u Esprit, 7e anné, 82, July 1939, p. 590): “Asimilacija nema~kih izbeglica u status ostalih izbeglica o kojima je vodila ra~una Nansenska kancelarija prirodno bi bila najjednostavnije i najbolje rešenje za same nema~ke izbeglice. Ali vlade nisu èlele da šire privilegije ve} dodeljene novoj kategoriji izbeglica ~iji je broj, štaviše, pretio da }e rasti u beskraj.” 32 Broju od 600 000 Jevreja u Nema~koj i Austriji koji su 1938. bili potencijalno bez dràvljanstva moraju se dodati Jevreji iz Rumunije (Predsednik rumunske Federalne komisije za manjine, profesor Dragomir, upravo je bio svetu objavio predstoje}u reviziju dràvljanstva svih rumunskih Jevreja) i Poljske (~iji je ministar spoljnih poslova Bek zvani~no izjavio da Poljska ima milion Jevreja viška). Vidi Simpson, op. cit., p. 235.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

289

ve}i rizik i uskoro je ve}ina njih zaista i izgubila dràvljanstvo; oni su tako|e dokazali i da manjinski ugovori ne nude nu`no za{titu, ve} da isto tako mogu da posluè kao instrument da bi se izdvojile izvesne grupe za eventualni izgon. Skoro isto tako zastra{uju}a kao ove nove opasnosti koje su izrastale iz starih evropskih neuralgi~nih ta~aka, bila je potpuno nova vrsta pona{anja svih evropskih nacionalnosti u “ideolo{kim” borbama. Ne samo da su ljudi bili proterani iz zemlje i oduzeto im dràvljanstvo, ve} se sve vi{e osoba iz svih zemalja, uklju~uju}i zapadne demokratije, dobrovoljno borilo u stranim gra|anskim ratovima (ne{to {to je do tada u~inilo samo nekoliko idealista i avanturista) ~ak i kada je to zna~ilo da se odsecaju od svojih nacionalnih zajednica. Lekcija {panskog gra|anskog rata je bila jedan od razloga {to su se vlade tako upla{ile internacionalnih brigada. Stvari ne bi bile ba{ toliko lo{e da je to zna~ilo da se ljudi ne drè ~vrsto uz svoju nacionalnost i da su eventualno spremni da budu asimilovani u drugu nacionalnu zajednicu. Ali uop{te nije bilo tako. Ljudi bez dràvljanstva su ve} pokazali iznena|uju}u tvrdoglavost u zadràvanju svoje nacionalnosti; izbeglice su u svakom smislu predstavljale izdvojene manjine koje ~esto nisu marile da budu naturalizovane, i nikada se nisu povezivale, kao {to su manjine povremeno ~inile, radi odbrane zajedni~kih interesa. 33 Internacionalna brigada bila je organizovana u nacionalne bataljone u kojima se Nemcima ~inilo da se bore protiv Hitlera, a Italijanima protiv Musolinija, ba{ kao {to se nekoliko godina kasnije, u pokretu otpora, {panskim izbeglicama ~inilo da se bore protiv Franka kada su pomagali Francuzima protiv Vi{ija. Ono ~ega su se evropske vlade toliko pla{ile u ovom procesu 33 Teško je odlu~iti šta ide prvo, nevoljnost nacionalnih dràva da naturalizuju izbeglice (praksa naturalizacije postala je sve restriktivnija a praksa denaturalizacije sve uobi~ajenija dolaskom izbeglica) ili nevoljnost izbeglica da prihvate drugo dràvljanstvo. U zemljama sa zna~ajnim manjinskim stanovništvom, kao {to je Poljska, izbeglice (Rusi i Ukrajinci) su imale krajnju tendeciju da se asimiluju u manjine a da ipak ne traè poljsko dràvljanstvo. (Vidi Simpson, op. cit., p. 364.) Ponašanje poljskih izbeglica je sasvim karakteristi~no. Nansenski pasoš opisuje svoga nosioca kao personne d ’origine russe, “jer se niko ne bi usudio da ruskom émigré kaè da je on bez nacionalnosti i sumnjive nacionalnosti”. (Vidi Marc Vichniac, “Le Statut International des Apatrides” u Recueil des Cours de l ’Académie de Droit International, Vol. XXXIII, 1933). Pokušaj da se sva lica bez dràvljanstva snabdeju jednoobraznim li~nim kartama oštro su osporavali nosioci nansenskog pasoša, koji su tvrdili da je njihov pasoš bio “znak zakonskog priznavanja njihovog ~udnog statusa”. (Vidi Jermings, op. cit.) Pre izbijanja rata ~ak su izbeglice iz Nema~ke bile daleko od toga da ùde da se stope sa masom lica bez dràvljanstva, ve} su više volele opis “réfugié provenant d ’Allemagne” sa zadràvanjem nacionalnosti. Mnogo uverljivije nego àlbe evropskih zemalja zbog teško}a asimilovanja izbeglica su tvrdnje s druge strane Okeana koje se slaù sa navedenim stavom da su “od svih klasa evropskih useljenika najteì za asimilovanje Ju`ni, Isto~ni i Srednji Evropljani”. (Vidi “Canada and the Doctrine of Peaceful Changes”, edited by H. F. Angus u International Studies Conference: Demographic Questions: Peaceful Changes, 1937, p. 75-76).

290

IMPERIJALIZAM

jeste da za nove ljude bez dràvljanstva nije vi{e moglo da se kaè da su nejasne i sumnjive nacionalnosti (de nationalité indéterminé). Iako su zadràli svoje dràvljanstvo, oni nisu vi{e imali nikakvih veza ili lojalnosti prema zemlji svoga porekla, a iako nisu identifikovali svoju nacionalnost sa vidljivom, punopravnom vladom, zadràli su jaku vezanost za svoju nacionalnost. Nacionalne frakcije i manjine, bez dubokih korena na svojoj teritoriji i bez lojalnosti ili ikakvog odnosa prema dràvi, prestale su da budu samo karakteristika Istoka. One su se do sada infiltrirale, kao izbeglice i lica bez dràvljanstva, u starije nacionalne dràve Zapada. Prave nevolje su nastale ~im su oprobana dva priznata leka, repatrijacija i naturalizacija. Repatriacione mere su prirodno propale kad nije bilo zemlje u koju bi ovi ljudi mogli biti deportovani. Nisu propale iz obzira prema osobi bez dràvljanstva (kao {to je mo`da danas slu~aj kada sovjetska Rusija traì svoje biv{e gra|ane a demokratske zemlje moraju da ih {tite od repatrijacije koju ovi ne èle); i ne zbog humanih ose}anja prema delu zemalja koje su bile preplavljene izbeglicama; ve} zato {to se ni zemlja porekla niti ijedna druga nisu sloìle da prihvate lica bez dràvljanstva. Izgledalo bi da je sama zabrana deportacije lica bez dràvljanstva trebalo da spre~i njihovo proterivanje od strane vlade; ali po{to je ~ovek bez dràve bio “anomalija za koju nema odgovaraju}e fioke u okviru op{teg zakona” 34 – po definiciji izvan zakona – on je bio potpuno u milosti policije, koja sama nije mnogo brinula {to }e po~initi nekoliko ilegalnih dela da bi olak{ala zemlji teret indésirables. 35 Drugim re~ima, dràva, insistiraju}i na svom suverenom pravu izgona, bila je naterana ilegalnom prirodom statusa ljudi bez dràvljanstva na ne{to {to je zapravo ilegalan ~in. 36 Ona je krijum~arila svoje proterane ljude bez dràvljanstva u okolne zemlje, s 34 Jermings, op. cit. 35 Cirkularno pismo holandskih vlasti (7. maj 1938) otvoreno smatra svaku izbeglicu kao

“nepoèljnog tu|inca” i definiše izbeglicu kao “tu|inca koji je napustio svoju zemlju pod pritiskom okolnosti”. Vidi “L ’Emigration, Problème Revolutionnaire” u Esprit, 7e année, No. 82, July, 1939, p. 602. 36 Lawrence Preuss, op. cit., opisuje širenje ilegalnosti na slede}i na~in: “Po~etni ilegalni ~in denacionalizacije vlade... stavlja zemlju izgnanstva u poloàj nekoga ko je povredio me|unarodni zakon, jer njene vlasti vrše nasilje nad zakonom zemlje u koju je lice bez dràvljanstva prognano. Ova druga zemlja, zauzvrat, ne moè da ga odbaci... osim vrše}i nasilje nad... zakonom tre}e zemlje... [Lice bez dràvljanstva se nalazi pred slede}om alternativom]: ili ono vrši nasilje nad zakonom zemlje u kojoj boravi... ili vrši nasilje nad zakonom zemlje u koju je proterano.” Ser John Fischer Williams (“Denationalisation”, British Year Book of Interantional Law, VII, 1927) zaklju~uje iz ove situacije da je denacionalizacija suprotna me|unarodnom pravu; ipak je na Conférence pour la Codification du Droit International u Hagu 1930. samo finska vlada ostala pri tome da “lišavanje nacionalnosti ... nikada ne treba da predstavlja kaznu... niti treba da bude izre~eno da bi se nepoèljnog lica rešilo putem proterivanja”.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

291

tim {to su ove uzvra}ale istom merom. Idelno re{enje repatrijacije, krijum~arenje izbeglica nazad u zemlju njegovog porekla, uspelo je samo u nekoliko istaknutih primera, delom zbog toga {to su netotalitarnu policiju jo{ uvek ko~ili nekoliki ostaci eti~kih shvatanja, delom zato {to je izgledalo da }e lica bez dràvljanstva biti prokrijum~arena nazad iz svoje doma}e zemlje kao i iz bilo koje druge i, na kraju, ali ne najmanje va`no, zato {to je taj promet u celini mogao da se odvija samo sa okolnim zemljama. Posledice ovog krijum~arenja bile su sitni ratovi izme|u policije i grani~ara, koji nisu ba{ doprinosili dobrim me|unarodnim odnosima, i nagomilavanje zakonskih odrednica za ljude bez dràvljanstva koji su, uz pomo} policije jedne zemlje, ilegalno pre{li na teritoriju druge. Svaki poku{aj me|unarodnih konferencija da uspostave nekakav legalan status za ljude bez dràvljanstva propao je jer nikakvi dogovori nisu mogli da zamene teritoriju na koju tu|in, u okviru postoje}eg zakona, mora biti deportovan. Sve diskusije o problemima izbeglica vrtele su se oko jednog pitanja: Kako opet ozakoniti deportaciju izbeglica? Nisu Drugi svetski rat i DP-logori bili neophodni da bi se pokazalo da je jedina prakti~na zamena za nepostoje}u domovinu internirski logor. Zaista, jo{ tridesetih godina to je bila jedina “zemlja” koju je svet mogao da ponudi ljudima bez dràvljanstva. 37 Naturalizacija se, s druge strane, pokazala tako|e kao proma{aj. Ceo sistem naturalizacije evropskih zemalja raspao se suo~en sa ljudima bez dràvljanstva, i to iz istih razloga iz kojih je bilo ukinuto pravo na azil. Su{tinski je naturalizacija bila privezak zakonodavstva nacionalne dràve koje je ra~unalo samo sa “pripadnicima nacionalnosti”, ljudima ro|enim na njegovoj teritoriji i dràvljanima po ro|enju. Naturalizacija je bila potrebna u izuzetnim slu~ajevima, za pojedince koje su okolnosti mogle da dovedu na stranu teritoriju. Ceo proces je propao kada se pojavilo pitanje masovnog podno{enja prijava za naturalizaciju; 38 ~ak i sa ~isto administrativne ta~ke, nijedna evropska dràvna slu`ba ne moè da rukovodi tim problemom. Umesto naturalizovanja makar malog dela prido{lica, zemlje su po~ele da poni{tavaju ranije naturalizacije, delom zbog op{te panike, a delom zato {to je veliki broj prido{lica zapravo promenio uvek dra37 Pošto je došao do tu`nog zaklju~ka da je “stvarna teško}a oko primanja izbeglica to što ako na loše iza|e... nema na~ina da se nje reši”, Childs, op. cit., predlaè “tranzitne centre” u koje bi izbeglice mogle biti vra}ene ~ak i iz inostranstva, koji, drugim re~ima, treba da zamene domovinu u svrhe deportacije. 38 Dva pirmera masovne naturalizacije na Bliskom Istoku bila su ~isti izuzeci: u jednom se radi o gr~kim izbeglicama iz Turske, koje je gr~ka vlada u celini naturalizovala 1922. jer je to zapravo bila stvar repatrijacije gr~ke manjine a ne stranih gra|ana; druga se ti~e jermenskih izbeglica iz Turske u Siriju, Liban i druge ranije turske zemlje, to jest, stanovništva koje je na Bliskom Istoku imalo zajedni~ko dràvljanstvo.

292

IMPERIJALIZAM

gocenu poziciju naturalizovanih gra|ana zajedni~kog porekla. 39 Ukidanje naturalizacije ili uvo|enje novih zakona koji su o~igledno utrli put novoj denaturalizaciji 40 uni{tili su ono malo poverenja koje su izbeglice mo`da imale u mogu}nost prilago|avanja novom normalnom ìvotu; ako je asimilacija u novu zemlju nekada izgledala pomalo podla ili nelojalna, sada je jednostavno bila besmislena. Razlika izme|u naturalizovanog dràvljanina i stanovnika bez dràve nije bila dovoljno velika da opravda podno{enje ikakve muke, po{to je prvi ~esto bio li{en va`nih gra|anskih prava i u svakom trenutku su mu pretili sudbinom ovog drugog. Naturalizovane osobe su bile {iroko prihva}ene u statusu obi~nih tu|ina, a po{to su naturalizovani ve} izgubili svoje prvobitno dràvljanstvo, ove su mere jednostvno drugu grupu pla{ile apatridstvom. Bilo je skoro àlosno gledati kako su bespomo}ne bile evropske vlade, uprkos svesti o opasnosti od apatridstva po etablirane legalne institucije i uprkos svim svojim naporima da zaustave tok doga|aja. Eksplozivni doga|aji nisu vi{e bili potrebni. îm je jedan broj ljudi bez dràvljanstva bio primljen u ina~e normalnu zemlju, apatridstvo se {irilo kao zarazna bolest. Nisu samo naturalizovani gra|ani bili u opasnosti od vra}anja na status ljudi bez dràvljanstva, ve} su se ìvotni uslovi za sve tu|ine znatno pogor{ali. Tridesetih godina je postajalo sve teè da se pravi jasna razlika izme|u izbeglica bez dràvljanstva i normalno naseljenih tu|inaca. îm je vlada poku{ala da iskoristi svoje pravo i da repatrira nastanjenog tu|inca protiv njegove volje, on je dao sve od sebe da na|e uto~i{te u apatridstvu. Tokom Prvog svetskog rata tu|inci pripadnici nekog neprijateljskog naroda su ve} otkrili prednosti apatridstva. Ali ono {to je tada bilo lukavstvo pojedinaca koji su na{li rupu u zakonu, sada je postalo instinktivna reakcija masa. Francuska, zemlja sa najve}im prilivom imigranata u Evropi,41 nau~ila je svoje tu|ine lekciju o nemanju dràvljanstva koju oni nisu od39 Tamo gde je talas izbeglica našao pripadnike iste nacionalnosti ve} nastanjene u zemlji u koju su se oni useljavali – kao što je bio slu~aj sa Jermenima i Italijanima u Francuskoj, na primer, a sa Jevrejima svuda – izvesno nazadovanje nastupilo je u asimilaciji onih koji su tamo bili duè. Jer njihova pomo} i solidarnost mogli su biti mobilisani samo pozivanjem na prvobitnu nacionalnost koja im je bila zajedni~ka sa pridošlicama. Ta stvar je bila od neposrednog interesa za zemlje preplavljene izbeglicama, ali zemlje koje su bile nesposobne ili nevoljne da im pruè direktnu pomo} ili pravo na rad. U svim tim slu~ajevima nacionalna ose}anja starije grupe pokazala su se kao “jedan od glavnih ~inilaca da se izbeglice uspešno sku}e” (Simpson, op. cit., pp. 45-46), ali su pozivanjem na takvu nacionalnu svest i solidarnost zemlje-primaoci prirodno pove}ale broj neasimilovanih tu|inaca. Da uzmemo jedan naro~ito zanimljiv primer, 10 000 italijanskih izbeglica bilo je dovoljno da neograni~eno odloè asimilaciju skoro milion italijanskih imigranata u Francuskoj. 40 Francuska vlada, koju su sledile druge zapadne zemlje, uvodila je tokom tridesetih sve ve}i broj restrikcija za naturalizaciju gra|ana: oni su bili eliminisani iz izvesnih profesija na do deset godina po naturalizaciji, nisu imali politi~ka prava, itd. 41 Simpson, op. cit., p. 289.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

293

mah zaboravili, tako {to je regulisala haoti~nu berzu rada pozivaju}i strane radnike dok je za njima imala potrebe i deportuju}i ih u vreme nezaposlenosti i krize. Posle 1935, godine kada je Lavalova vlada izvr{ila masovnu repatrijaciju, od koje su bili spaseni samo ljudi bez dràvljanstva, takozvani “ekonomski imigranti” i druge grupe stranog porekla – Balkanci, Italijani, Poljaci i [panci – spleli su se sa talasima izbeglica u ~vor koji vi{e nije mogao da se razmrsi. Mnogo gore od {tete koju su apatridi naneli drevnoj i neophodnoj razlici izme|u pripadnika nacije i stranaca, kao i suverenim pravima dràva u stvarima nacionalnosti i izgona, bila je {teta po samu strukturu legalnih nacionalnih institucija, jer je sve ve}i broj stanovnika morao da ìvi izvan jurisdikcije ovih zakona a bez za{tite bilo kog drugog. Lice bez dràvljanstva, prava naseljavanja i bez prava na rad moralo je naravno stalno da kr{i zakon. Ono je bilo izloèno kazni zatvora a da nikada nije po~inilo zlo~in. [tavi{e, celokupna hijerarhija vrednosti koja je spadala u civilizovane zemlje bila je u njegovom slu~aju preokrenuta. Po{to je on bio anomalija za koju op{ti zakon nije bio predvi|en, za njega je bolje bilo da postane anomalija koju je zakon predvideo, kriminalac. Najbolji kriterijum za prosu|ivanje da li je neko bio nateran da prekr{i zakon jeste pitanje da li je on imao koristi od po~injenog zlo~ina. Ako postoji verovatno}a da }e mala kra|a pobolj{ati na{ zakonski poloàj, makar privremeno, moèmo biti sigurni da nas li{avaju ljudski prava. Jer tada kriminalni prestup postaje najbolja prilika za postizanje neke vrste ljudske jednakosti, ~ak i ako se smatra izuzetkom od pravila. Va`na je ~injenica da ovaj izuzetak potpada pod zakon. âk i osoba bez dràvljanstva ne}e kao kriminalac biti tretirana gore od drugog kriminalca, to jest, bi}e tretirana kao svi drugi. Samo kao prekr{ilac zakona apatrid moè da stekne njegovu za{titu. Dok traju su|enja i kazna, bi}e bezbedan od samovolje policije, protiv koje nema advokata i tu`bi. Isti ~ovek koji je ju~e bio u zatvoru samo zbog toga {to postoji na svetu, koji nije imao nikakva prava i koji je ìveo pod pretnjom deportacije, i koji je bez izricanja kazne i bez su|enja oteran u neku vrstu internacije zato {to je poku{ao da radi i da zaradi za ìvot, moè da postane skoro punopravni gra|anin zbog malog lopovluka. âk i ako je bez dinara, sada moè da dobije advokata, da se àli na svoje tamni~are, i bi}e saslu{an s po{tovanjem. On nije vi{e svetski {ljam, ve} dovoljno vaàn da ga informi{u o svim detaljima zakona po kojem }e mu suditi. On je postao uvaèna osoba. 42 42 U prakti~nom smislu, svaka izre~ena presuda imala bi manje posledice u pore|enju sa naredbom za izgon, ukidanjem dozvole za rad ili sa dekretom kojim se ~ovek šalje u internirski logor. Japano-amerikanac sa zapadne obale koji je bio u zatvoru kada je vojska naredila interniranje svih Amerikanaca japanskog porekla ne bi bio primoran da likvidira svoj posed po suviše niskoj ceni; ostao bi upravo tamo gde je, imao bi kao štit advokata koji bi branio

294

IMPERIJALIZAM

Mnogo nepouzdaniji i mnogo teì put za uzdizanje od nepriznate anomalije do statusa priznatog izuzetka je postati genije. Ba{ kao {to zakon zna samo jednu razliku izme|u ljudskih bi}a, razliku izme|u nekriminalca i anomalnog kriminalca, tako konformisti~ko dru{tvo priznaje samo jedan oblik nepopustljivog individualizma, genija. Evropsko buròasko dru{tvo je èlelo da genije ostane izvan ljudskih zakona, da bude neka vrsta ~udovi{ta ~ija je glavna dru{tvena funkcija da izaziva uzbu|enje i nije bilo va`no {to je on zapravo izvan zakona. [tavi{e, gubitak dràvljanstva nije ljude li{avao samo za{tite, ve} i svakog jasno uspostavljenog, zvani~no priznatog identiteta, ~injenica koju su vrlo jasno simbolizovali njihovi grozni~avi napori da dobiju bar kr{tenicu od zemlje koja ih je denacionalizovala; jedan od njihovih problema bio je re{en kada su postigli stepen razlikovanja koji }e ~oveka spasti iz ogromne i bezimene gomile. Samo }e slava eventualno odgovoriti na ponovljene àlbe izbeglica svih dru{tvenih slojeva da “niko ovde ne zna ko sam ja”; i istina je da su {anse slavnog izbeglice pobolj{ane ba{ kao {to pas sa imenom ima vi{e {anse da preìvi od psa lutalice koji je samo pas uop{te. 43 Nacionalna dràva, nesposobna da pod zakon stavi one koji su izgubili za{titu nacionalne vlade, prebacuje celu stvar na policiju. To je bilo prvi put da je policija u Zapadnoj Evropi dobila vlast da radi po svome, da direktno vlada ljudima; u jednoj sferi javnog ìvota ona vi{e nije bila instrument koji sprovodi i oja~ava zakon, ve} je postala vlast nezavisna od vlade i ministara. 44 Njena snaga i njena emancipacija od zakona i vlade rasle su proprocionalno sa prilivom izbeglica. [to je ve}i bio broj ljudi konkretno ili potencijalno bez dràvljanstva u odnosu na ukupno stanovni{tvo – u predratnoj Francuskoj on je dostigao 10 procenata – to je ve}a bila opasnost od postepenog preobraàja doti~ne zemlje u policijsku dràvu. Ne treba ni nagla{avati da su totalitarni reìmi, gde je policija do{la do vrhunca vlasti, posebno ùdeli da konsoliduju ovu snagu putem dominacije nad {irokim grupama ljudi koje su se, bez obzira na prekr{aje koje su po~inili pojedinci, u svakom slu~aju nalazili izvan granica zakona. U nanjegove interese; a ako je bio te sre}e da bude osu|en na dugo, mogao bi da se pravo i mirno vrati na svoj prvobitni posao i u profesiju, ~ak i na posao profesionalnog lopova. Zatvorska kazna mu je garantovala ustavna prava koja ništa drugo – nikakvi protesti i àlbe – ne bi mogli da mu pruè u slu~aju kad je njegovo pravo gra|anina dovedeno u sumnju. 43 înjenica da je isti princip formiranja elite ~esto delovao u totalitarnim koncentracionim logorima, gde je “aristokratija” bila sastavljena od ve}ine kriminalaca i nekoliko “genija”, to jest zabavlja~a i umetnika, pokazuje koliko je blizak društveni poloàja tih grupa. 44 U Francuskoj, na primer, treba zabeleìti da je naredba za proterivanje koja je poticala od policije bila mnogo ozbiljnija od one koju je izdalo “samo” Ministarstvo spoljnih poslova i da je ministar spoljnih poslova samo u retkim slu~ajevima mogao da poništi policijski izgon, dok je suprotna procedura bila ~esto samo pitanje mita. Po ustavu je policija pod autoritetom ministra spoljnih poslova.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

295

cisti~koj Nema~koj su Nirnber{ki zakoni, prave}i razliku izme|u gra|ana Rajha (punopravnih gra|ana) i pripadnika nacionalnosti (drugorazrednih gra|ana bez politi~kih prava), utemeljili pravac po kome kona~no svi pripadnici nacije “tu|e krvi” mogu zvani~nim dekretom da izgube svoju nacionalnost; jedino je izbijanje rata spre~ilo usvajanje odgovaraju}eg zakona, koji je ve} bio detaljno pripremljen. 44a S druge strane, sve ve}e grupe ljudi bez dràvljanstva u netotalitarnim zemljama vodile su jednom obliku bezakonja koji je organizovala policija, i koji je prakti~no rezultirao koordinacijom* slobodnog sveta i zakonodavstva totalitarnih zemalja. To {to su koncentracioni logori kona~no bili predvi|eni za iste grupe u svim zemljama, ~ak i ako je bilo zna~ajnih razlika u tretmanu njihovih stanara, bilo je utoliko karakteristi~nije {to je selekcija grupa bila prepu{tena isklju~ivo inicijativi totalitarnih reìma: ako su nacisti stavili osobu u koncentracioni logor i ako je ona uspe{no pobegla, recimo, u Holandiju, Holan|ani bi je stavili u internirski logor. Tako je, mnogo pre izbijanja rata, policija u jednom broju zapadnih zemalja, pod izgovorom “nacionalne bezbednosti”, na sopstvenu inicijativu uspostavila bliske veze sa Gestapom i GPU-om, pa bi se moglo re}i da je postojala nezavisna inostrana politika policije. Ta spoljna politika kojom je rukovodila policija funkcionisala je sasvim nezavisno od zvani~ne vlade; odnosi izme|u Gestapoa i francuske policije nikada nisu bili srda~niji nego u vreme vlade Narodnog fronta Leona Bluma sa izrazitom antinema~kom politikom. Nasuprot vladama, razli~ite policijske organizacije nikada nisu bile preoptere}ene “predrasudama” protiv bilo kog totalitarnog reìma; informacije i denuncijacije koje su primali od agenata GPU-a bile su im isto tako dobrodo{le kao i one od fa{isti~kih i Gestapovih agenata. Oni su znali za eminentnu ulogu policijskog aparata u svim totalitarnim reìmima, oni su znali za nji44a Februara 1938. Rajh i pruski Ministar unutrašnjih poslova predstavili su “nacrt zakona koji se ticao sticanja i oduzimanja nema~ke nacionalnosti”, a koji je daleko prevazi{ao Nirnberške zakone. On je odre|ivao da sva deca “Jevreja, Jevreja mešane krvi ili osobe neke druge tu|inske krvi (koja uopšte ne bi mogla postati gra|ani Rajha) tako|e više nemaju pravo na naconalnost “~ak i ako otac ima nema~ku nacionalnost po ro|enju”. Da se te mere nisu više ticale prosto antijevrejskog zakonodavstva, evidentno je iz mišljenja koje je 19. juna 1939. izrazio ministar pravde: on predlaè da “re~i Jevrejin i Jevrejin mešane krvi treba, ako je mogu}e, izbegavati u zakonu, zameniti ih sa ’osobe tu|inske krvi’ ili ’osobe nenema~ke ili negermanske /nicht artverwandt/ krvi’“. Zanimljiv smer u planiranju ove neobi~ne ekspanzije stanovništva bez dràvljanstva u nacisti~koj Nema~koj ti~e se naho~adi koja su eksplicitno smatrana licima bez dràvljanstva sve dok se ne obavi “ispitivanje njihovih rasnih karakteristika”. Ovde je bio namerno revidiran princip po kojem je svaki pojedinac ro|en sa neotu|ivim pravima koja mu garantuje njegova nacionalnost: svaki pojedinac je ro|en bespravan, naime bez dràvljanstva, osim ako se kasnije ne donesu neke druge odluke. Originalni dosije koji se ti~e nacrta zakona, uklju~uju}i mišljenja svih ministara i vrhovne komande Vermahta, moè se na}i u arhivima Yidissh Scientific Institute u Njujorku (G-75). * vidi obja{njenje termina koordinacija na str. 346.

296

IMPERIJALIZAM

hov visok dru{tveni poloàj i politi~ki zna~aj i uop{te se nisu trudili da sakriju svoje simpatije. To {to su nacisti na kraju nai{li na sramno mali otpor od strane policije u zemljama koje su okupirali i {to su mogli da organizuju toliko nasilje uz pomo} lokalnih policijskih snaga, barem se delimi~no ima zahvaliti mo}noj poziciji koju je policija stekla u nesputanoj i samovoljnoj vladavini nad ljudima bez dràvljanstva i izbeglicama. I u istoriji “nacije manjina” i u formiranju naroda bez dràvljanstva, Jevreji su igrali zna~ajnu ulogu. Oni su bili na ~elu takozvanog manjinskog pokreta zbog svoje velike potrebe za za{titom (merljive jedino sa potrebom Jermena) i zbog odli~nih me|unarodnih veza, ali pre svega zbog toga {to nisu ~inili ve}inu ni u jednoj zemlji pa su se zato mogli smatrati kao minorité par excellence, to jest, jedina manjina ~iji se interesi mogu braniti samo me|unarodno garantovanom za{titom. 45 Posebne potrebe jevrejskog naroda bile su najbolji izgovor za poricanje tvrdnje da su ugovori bili kompromis izme|u tendencije novih nacija da silom asimiluju tu|e narode i izme|u nacionalnosti kojima iz izvesnih razloga nije moglo biti dodeljeno pravo nacionalnog samoodre|enja. Sli~na okolnost je stavila u prvi plan Jevreje u diskusiji o problemu izbegli{tva i apatridstva. Prvi Heimatlose ili apatrides stvoreni mirovnim ugovorima bili su u najve}em broju Jevreji koji su dolazili iz dràva-naslednica i nisu bili u stanju ili nisu imali volje da se stave pod za{titu nove manjine u svojim domovinama. Dok Nemci nisu naterali nama~ku jevrejsku zajednicu u emigraciju i gubljenje dràvnosti, ovi nisu ~inili znatan deo ljudi bez dràvljanstva. Ali u godinama koje su do{le posle Hitlerovog uspe{nog istrebljenja nema~kih Jevreja, sve manjinske zemlje su po~ele da razmi{ljaju u pravcu ekspatrijacije svojih manjina i bilo je sasvim prirodno da mogu da po~nu sa minorité par excellence, jedinom nacionalno{}u koja zapravo nije imala nikakvu drugu za{titu osim za{tite manjinskog sistema koji je od tad postao sprdnja. Primedba da je nemanje dràvljanstva primarno jevrejski problem46 bila je izgovor koji su vlade koristile kada su poku{avale da taj problem smire tako {to }e ga ignorisati. Nijedan od dràvnika nije bio svestan da se Hitlerovo re{enje jevrejskog problema sastoji u tome da prvo smanji nema~ke Jevreje do nepriznate manjine u Nema~koj, a onda da ih kao bezdràvne ljude odveze preko granica i kona~no da ih odasvud sve opet skupi 45 O ulozi Jevreja u formulisanju Manjinskih ugovora, vidi Macrtney, op. cit., p. 4, 213, 281 i passim; David Erdstein, Le Statut juridique des Minorités en Europe, Paris, 1932, p. 11 ff. ; Oscar J. Janowsky, op. cit. 46 To ni u kom slu~aju nije bio samo hir nacisti~ke Nema~ke, iako se samo jedan nacisti~ki autor usudio da to izrazi: “Istina je da }e izbegli~ko pitanje nastaviti da postoji ~ak i kad više ne bude jevrejskog pitanja; ali pošto Jevreji ~ine tako visok procenat izbeglica, izbegli~ko pitanje bi}e vrlo pojednostavljeno” (Kabermann, “Das internationale Flüchtlingsproblem”, u Zeitschrift für Politik, Bd. 29, Heft 3, 1939).

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

297

da bi ih otpremio u logore smrti; bila je to re~ita demonstracija pred ostatkom sveta kako stvarno da “likvidiraju” sve probleme koji se ti~u manjina i ljudi bez dràvljanstva. Posle rata je iza{lo na videlo da je jevrejsko pitanje, koje se smatralo jedinim nere{ivim, bilo zaista re{eno – naime, putem kolonizacije a zatim pokoravanja teritorije – ali to nije re{ilo ni problem manjina ni problem dràvljanstva. Naprotiv, prakti~no kao i svi ostali doga|aji na{eg veka, re{enje jevrejskog pitanja samo je proizvelo novu kategoriju izbeglica, Arape, pove}avaju}i time broj ljudi bez dràvljanstva i bez prava za jo{ 700.000 do 800.000 ljudi. A ono {to se dogodilo u Palestini, na veoma maloj teritoriji, sa stotinama hiljada, ponovilo se zatim u Indiji u ve}em stepenu, gde je obuhva}eno mnogo miliona ljudi. Od mirovnih ugovora 1919. i 1920. izbeglice i ljudi bez dràvljanstva zaka~ili su se kao prokletstvo za sve novoosnovane zemlje na svetu koje su stvorene prema slici nacionalne dràve. Za te nove dràve ovo je prokletstvo rodilo klicu smrtne bolesti. Jer nacionalna dràva ne moè da ìvi ~im se njen princip jednakosti pred zakonom slomi. Bez te zakonske jednakosti, ~ija je prvobitna namena bila da zameni starije zakone i pravila feudalnog dru{tva, nacija se raspustila u anarhi~nu masu privilegovanih i neprivilegovanih pojedinaca. Zakoni koji nisu jednaki za sve vra}aju se pravima i privilegijama, ne~emu {to protivre~i samoj prirodi nacionalnih dràva. [to je jasniji dokaz njihove nesposobnosti da ljude bez dràvljanstva tretiraju kao legalne osobe i {to se vi{e {iri samovoljna uprava policijskim dekretom, to je draàvama teè da se odupru isku{enju da sve gra|ane li{e legalnog statusa i da njima vladaju svemo}nom policijom. II: Aporije ljudskih prava DEKLARACIJA prava ~oveka na kraju osamnaestog veka bila je prekretnica u istoriji. To zna~i ni manje ni vi{e nego da }e od sada ôvekova a ne Boìja zapovest ili istorijski obi~aji biti izvor Zakona. Nezavisno od privilegija koje je istorija darivala izvesnim slojevima dru{tva ili izvesnim nacijama, Deklaracija je pokazala emancipaciju ~oveka od svakog tutorstva i objavila da je on sada stekao zrelost. Pored toga, postojala je jedna druga implikacija koje su sastavlja~i Deklaracije bili samo donekle svesni. Proklamacija ljudskih prava se pominjala i kao neophodna za{tita u novom dobu, gde pojedinci nisu vi{e bili bezbedni u staleìma u kojima su bili ro|eni, niti su kao hri{a}ani bili sigurni u svoju jednakost pred Bogom. Drugim re~ima, u novom sekularizovanom i emanicipovanom dru{tvu ljudi vi{e nisu bili sigurni u ova dru{tvena i ljudska prava koja su do tada bila izvan politi~kog poretka i koja

298

IMPERIJALIZAM

nisu garantovali vlada i Ustav, ve} dru{tvene, duhovne i verske sile. Zato je tokom celog devetnaestog veka postojala saglasnost u mi{ljenju da se na ljudska prava treba pozivati kad god je pojedincima potrebna za{tita protiv novog suvereniteta dràve i nove samovolje dru{tva. Po{to su Prava ~oveka bila proklamovana kao “neotu|iva”, nesvodiva i neizvodiva iz drugih prava ili zakona, nije se pozivalo na neki autoritet koji bi ih primenjivao; sam ôvek je bio njihov izvor kao i njihov krajnji cilj. Me|utim, nije se mislilo da je potreban bilo kakav poseban zakon za za{titu tih prava jer se pretpostavljalo da }e svi zakoni po~ivati na njima. ôvek se ukazao kao jedini suveren u pitanjima zakona, kao {to je bilo proklamovano da je narod jedini suveren u pitanjima vladanja. Suverenitet naroda (razli~it od suvereniteta kneza) nije proklamovan po milosti bo`joj, ve} u ime ôveka, tako da je izgledalo jedino prirodno da }e “neotu|iva” prava ~oveka na}i garancije i postati neotu|iv deo prava naroda na suverenu vladu. Drugim re~ima, ~ovek se kao potpuno emancipovano, potpuno izolovano bi}e koje je u sebi nosilo svoj dignitet bez obra}anja nekom {irem, obuhvatnom poretku, pojavio tek kada je ponovo i{~ezao kao pripadnik jednog naroda. Od po~etka je u deklaraciju neotu|ivih ljudskih prava upleten paradoks time {to je ona ra~unala sa “apstraktnim” ljudskim bi}em koje izgleda nigde nije postojalo, jer su ~ak i divljaci ìveli u nekoj vrsti dru{tvenog poretka. Ako plemenska ili neka druga “nazadna” zajednica nije uìvala ljudska prava, to je o~igledno bilo zato {to kao celina jo{ nije postigla stepen civilizacije, stepen narodnog i nacionalnog suvereniteta, ve} su je tla~ili strani ili doma}i despoti. Celo pitanje ljudskih prava, me|utim, bilo je ubrzo i nerazmrsivo spleteno sa pitanjem nacionalne emancipacije; izgledalo je da jedino emancipovan suverenitet naroda, sopstvenog naroda moè da ih osigura. Iako je ~ove~anstvo, od Francuske revolucije, bilo zami{ljeno kao slika porodice nacija, postepeno je postalo jasno da je narod, a ne pojedinac, bio slika ~oveka. Puna implikacija ovog poistove}ivanja prava ~oveka sa pravima naroda u evropskom sistemu nacionalnih dràva iza{la je na videlo tek kada se iznanada pojavio velik broj ljudi i naroda ~ija su elementarna prava toliko malo obezbe|ena obi~nim funkcionisanjem nacionalnih dràva u sred Evrope kao da su u srcu Afrike. Prava ~oveka, kona~no, definisana su kao “neotu|iva” jer se pretpostavljalo da treba da budu nezavisna od svih vlada; ali je ispalo da onog trenutka kad ljudska bi}a nemaju svoju vladu i moraju da spadnu na svoja minimalna prava, nema nijednog autoriteta da ih za{titi i da nijedna institucija nije voljna da garantuje za njih. Ili kada je, kao u slu~aju manjina, me|unarodna zajednica sebi bespravno prisvojila nevladinu vlast, neuspeh je bio o~igledan ~ak i pre nego {to su se njene mere potpuno realizovale; nisu se samo vlade manje ili vi{e otvoreno us-

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

299

protivile tom zadiranju u njihov suverenitet, ve} same doti~ne nacionalnosti nisu priznale nenacionalnu garanciju, bile su nepoverljive prema svemu {to nije bila jasno odre|ena podr{ka njihovim “nacionalnim” (nasuprot njihovim samo “jezi~kim, verskim i etni~kim”) pravima, i vi{e su volele ili da se, kao Nemci i Ma|ari, okrenu za{titi “nacionalne” mati~ne zemlje, ili kao Jevreji, nekoj vrsti nacionalne solidarnosti. 47 Ljudi bez dràvljanstva su, kao i manjine, bili uvereni, da je gubitak nacionalnih prava ravan gubitku ljudskih prava, da ovo prvo neizbe`no povla~i ovo drugo. [to su vi{e bili isklju~eni iz prava u bilo kakvom obliku, to su vi{e nastojali na reintegraciji u nacionalno, u sopstvenu nacionalnu zajednicu. Ruske izbeglice bile su samo prve koje su insistirale na svojoj nacionalnosti i èstoko su se branile od poku{aja da ih zgrnu sa drugim ljudima bez dràvljanstva. Posle njih, svaka grupa izbeglica ili raseljenih lica je razvila strasnu, èstoku grupnu svest i zahtevala prava kao – i samo kao – Poljaci, Jevreji ili Nemci, i tako dalje. Jo{ gore je bilo {to su sva dru{tva osnovana za za{titu prava ~oveka, sve poku{aje da se do|e do novog predloga zakona o ljudskim pravima, podràvale marginalne figure – nekoliko stru~njaka za me|unarodno pravo bez politi~kog iskustva ili profesionalni filantropi podràvani nestabilnim sentimentima profesionalnih idealista. Grupe koje su oni formirali, deklaracije koje su izdavali, pokazale su neverovatnu sli~nost u jeziku i kompoziciji sa dru{tvima za spre~avanje zlostavljanja ìvotinja. Nijedan dràvnik, nijedna politi~ka figura od bilo kakvog zna~aja nikako ih nije mogao uzeti ozbiljno; i nijedna od liberalnih ili radikalnih partija u Evropi nije mislila da je potrebno da u svoj program ugradi novu deklaraciju o ljudskim pravima. Ni pre ni posle Drugog svetskog rata same `rtve se nisu nikada pozivale na ta fundamentalna prava, koja su im tako o~igledno uskra}ivana pri njihovim mnogim poku{ajima da na|u izlaz iz lavirinta bodljikave ìce u koji su ih doga|aji doveli. Naprotiv, `rtve su gajile isti prezir i ravnodu{nost kao i aktuelne vlasti prema svakom poku{aju marginalnih dru{tava da oja~aju ljudska prava u bilo kom elementarnom ili op{tem smislu. Neuspeh svih odgovornih osoba da nesre}u sve ve}eg broja ljudi primoranih da ìve izvan delokruga svakog opipljivog zakona spoje sa proklamovanim novim ljudskim pravima, svakako nije nastao iz lo{ih namera. 47 @alostan primer ovog izuzetnog poverenja u nacionalna prava su pristanak, pre Drugog svetskog rata, skoro 75 procenata nema~ke manjine u italijanskom Tirolu da napuste svoje domove i da se nastane u Nema~koj, dobrovoljna repatrijacija nema~ke zajednice u Sloveniji, koja je tamo bila od ~etrnaestog veka, ili, odmah posle završetka rata, jednoglasno odbijanje ponude italijanske vlade za masovnu naturalizaciju jevrejskim izbeglicama u italijanskom deportacionom logoru. Uprkos iskustvu nema~kih naroda izme|u dva rata, bila bi ozbiljna pogreška tuma~iti ovo ponašanje jednostavno kao još jedan primer fanati~nog nacionalisti~kog ose}anja; ti ljudi nisu više bili sigurni u svoja osnovna prava ako ih ne štiti vlada kojoj oni po ro|enju pripadaju. Vidi Eugene M. Kulisher, op. cit.

300

IMPERIJALIZAM

Prava ~oveka koja su sve~ano proklamovale Francuska i Ameri~ka revolucija kao novi osnov civilizovanih dru{tava, nikada ranije nisu bila aktivna politi~ka stvar. Tokom devetnaestog veka, na ta prava se pozivalo dosta nemarno, da bi se odbranili pojedinci od sve ve}e dràvne vlasti i da bi se ublaìla nova dru{tvena nesigurnost koju je izazvala industrijska revolucija. Tada je zna~enje ljudskih prava poprimilo novu konotaciju: ona su postala standardna parola za{titnika obespravljenih, neka vrsta dodatnog zakona, pravo izuzetka potrebno za one koji nisu imali ni na {ta drugo da spadnu. îni se da je o~igledno za{to je politi~ka misao devetnaestog veka tretirala koncept ljudskih prava kao neku vrstu pastor~eta i za{to ga nijedna liberalna ili radikalna partija dvadesetog veka, ~ak i kada je narasla hitna potreba za oja~avanjem ljudskih prava, nije smatrala primerenim za uklju~ivanje u svoj program: o~ekivalo se da gra|anska prava – to jest najrazli~itija prava gra|ana u raznim zemljama – otelove i u obliku opipljivih zakona ta~no odrede ve~na Prava ~oveka, a za njih same se pretpostavljalo da su nezavisna od dràvljanstva i nacionalnosti. Sva ljudska bi}a bila su gra|ani neke vrste dràvne zajednice; ako se zakoni njihove zemlje ne drè zahteva Prava ~oveka, o~ekivalo se da }e ih Prava ~oveka promeniti putem zakonodavstva u demokratskim zemljama ili kroz revolucionarnu akciju u despotizmu. Pokazalo se da se Prava ~oveka, zami{ljena kao neotu|iva, ne mogu primenjivati – ~ak i u zemljama ~iji se ustavi na njima zasnivaju – ~im su se pojavili ljudi koji vi{e nisu bili dràvljani nijedne suverene zemlje. Ovoj ~injenici, dovoljno uznemiravaju}oj po sebi, treba dodati konfuziju koju su stvorili mnogi skora{nji poku{aji da se daju okviri novom predlogu zakona o ljudskim pravima, koji su pokazali da niko nije u stanju da sa bilo kakvom sigurno{}u defini{e {ta ta op{ta ljudska prava, za razliku od gra|anskih prava, zaista jesu. Iako izgleda da se svi slaù da se teàk poloàj ovih ljudi upravo sastoji u gubitku Prava ~oveka, ~ini se da niko ne zna koja su oni prava izgubili kad su izgubili svoja ljudska prava. Prvi gutibak koji su obespravljeni pretrpeli bio je gubitak njihovih domova, a to zna~i gubitak celokupnog dru{tvenog tkiva u kojem su ro|eni i u kojem su za sebe uspostavili odre|eno mesto na svetu. Ne moè se re}i da ova nesre}a nema presedana; u dugom istorijskom pam}enju, prisilne migracije pojedinaca ili celih naroda, iz politi~kih ili ekonomskih razloga, izgledaju kao svakodnevna zbivanja. Ono {to je istorijski nezapam}eno nije gubitak doma, ve} nemogu}nost nalaènja novog. Odjednom, nije bilo mesta na Zemlji gde bi migranti mogli da odu bez najstroìh ograni~enja, nije bilo dràve koja bi ih asimilovala, teritorije gde bi mogli da osnuju novu sopstvenu zajednicu. Ovo, {tavi{e, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvim materijalnim problemom prenaseljenosti; to nije bio problem

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

301

prostora ve} politi~ke organizacije. Niko nije bio svestan da je ~ove~anstvo, na koje se tako dugo gledalo kao na porodicu nacija, do{lo do stepena na kom se svako ko je izba~en iz jedne od tih ~vrsto organizovanih zatvorenih zajednica na{ao izba~en iz porodice svih nacija. 48 Drugi gubitak koji su obespravljeni pretrpeli bio je gubitak za{tite od strane vlade, a to je uklju~ivalo gubitak legalnog statusa ne samo u svojoj, ve} u svim zemljama. Recipro~ni ugovori i me|unarodni dogovori ispleli su mreù preko celog sveta koja omogu}ava gra|aninu svake zemlje da ponese sa sobom svoj legalni status bez obzira na to kuda ide (tako da na primer nema~ki gra|anin pod nacisti~kim reìmom ne moè da sklopi me{ovit brak u inostranstvu zbog Nirnber{kih zakona). Ipak, svako ko tom mreòm vi{e nije obuhva}en na|e se potpuno van legalnosti (tako su tokom pro{log rata ljudi bez dràvljanstva obavezno bili u gorem poloàju nego tu|inci pripadnici neprijateljskog naroda koje su njihove vlade jo{ uvek indirektno {titile po me|unarodnim dogovorima). Gubitak za{tite vlade nije bez presedana vi{e nego gubitak doma. Civilizovane zemlje jesu nudile pravo azila onima koje su iz politi~kih razloga proganjale njihove vlade i ova praksa, iako nikada zvani~no nije bila inkorporirana u bilo koji ustav, funkcionisala je dosta dobro tokom celog devetnaestog, a ~ak i u na{em veku. Nevolja je nastala kada su nove kategorije progonjenih postale previ{e brojne da bi se sa njima postupalo po nezvani~noj praksi odre|enoj za izuzetne slu~ajeve. [tavi{e, ve}ina se tako mogla kvalifikovati za pravo na azil, koje je implicitno moglo pretpostaviti politi~ka ili verska uverenja koja nisu bila van zakona u zemlji izbegli{tva. Nove izbeglice nisu bile progonjene zbog onoga {to su uradile ili mislile, ve} zbog onoga {to su bile nepromenljivo – ro|ene u pogre{noj rasi ili u pogre{noj klasi ili ih je pozivala na vojnu obavezu pogre{na vlada (kao u slu~aju {panske republikanske armije). 49 [to je broj obespravljenih ljudi bio ve}i, to je ve}e bilo i isku{enje da se obrati manje pa`nje na dela vlade koja proganja nego na status progonjenog. A prva krupna ~injenica bila je da ovi ljudi, iako progonjeni pod izvesnim politi~kim izgovorom, nisu vi{e bili ne~ija obaveza i slika srama 48 Nekoliko šansi za reintegraciju, otvorenih novim migrantima, uglavnom se zasnivalo na njihovoj nacionalnosti: španske izbeglice, na primer, bile su do izvesnog stepena dobrodošle u Meksiku. Sjedinjene Dràve usvojile su ranih dvadesetih sistem kvota po kojem svaka nacionalnost koja je ve} zastupljena u zemlji dobija, da tako kaèmo, pravo da primi jedan broj ranijih sunarodnika proporcionalan njenoj brojnoj zastupljenosti u ukupnom stanovništvu. 49 Koliko moè biti opasna nevinost sa stanovi{ta vlade, postalo je veoma jasno kada je, tokom prošlog rata, ameri~ka vlada ponudila azil svim onim nema~kim izbeglicama kojima je pretio paragraf o ekstradiciji u nema~ko-francuskom primirju. Uslov je naravno bio da kandidat dokaè da je u~inio nešto protiv nacisti~kog reìma. Broj izbeglica iz Nema~ke koji su mogli da ispune ovaj uslov bio je proporcionalno mali, a ti ljudi, sasvim ~udno, nisu bili u najve}oj opasnosti.

302

IMPERIJALIZAM

za progonitelje kao progonjeni tokom cele istorije; nisu ih smatrali aktivnim neprijateljima, a te{ko da bi oni na to i pretendovali (nekoliko hiljada sovjetskih gra|ana koji su dobrovoljno napustili sovjetsku Rusiju posle Drugog svetskog rata i na{li azil u demokratskim zemljama naneli su vi{e {tete prestiù Sovjetskog Saveza od miliona izbeglica dvadesetih godina koji su pripadali pogre{noj klasi), ve} su bili i pokazali se samo kao ljudska bi}a ~ija je sama nevinost – sa svakog gledi{ta, a posebno sa gledi{ta progoniteljske vlade – bila najve}a njihova nesre}a. Nevinost, u smislu potpunog nedostatka odgovornosti, bila je znak njihove obespravljenosti, kao {to je bila pe~at njihovog gubitka politi~kog statusa. Zato se potrebe za primenom ljudskih prava samo naizgled doti~u autenti~nih politi~kih izbeglica. Politi~ke izbeglice, nu`no malobrojne, jo{ uvek uìvaju pravo azila u mnogim zemljama, i to pravo dejstvuje, na neformalan na~in, kao istinska zamena za nacionalni zakon. Jedan od iznena|uju}ih aspekata na{eg iskustva sa ljudima bez dràvljanstva koji pravno imaju koristi od vr{enja kriminalnog dela je ~injenica da je lak{e uskratiti legalnost potpuno nevinoj osobi nego nekome ko je na~inio prekr{aj. ûvena duhovita opaska Anatola Fransa, “Ako me optuè da kradem kule Notr Dama, mogu samo da beìm iz zemlje”, poprimila je uàsnu realnost. Pravnici su nau~eni da o zakonu misle u smislu kazne, koja nas zapravo uvek li{ava izvesnih prava, tako da njima moè biti jo{ teè nego laicima da priznaju da li{avanje legalnosti, to jest svih prava, vi{e nema veze sa posebnim kriminalnim delom. Ova situacija ilustruje mnoge nedoumice sadràne u konceptu ljudskih prava. Bez obzira na to kako su ona nekada bila definisana (ìvot, sloboda i traganje za sre}om, po ameri~koj formuli, ili kao jednakost pred zakonom, sloboda, za{tita imovine i nacionalni suverenitet, prema francuskoj), bez obzira na to kako je mo`da neko poku{avao da pobolj{a dvosmislenu formulaciju kao {to je traganje za sre}om ili zastarelu kao {to je neograni~eno pravo vlasni{tva, realna situacija onih koje je dvadeseti vek izveo izvan granica zakona pokazuje da gubitak gra|anskih prava nema nu`no za posledicu apsolutnu bespravnost. Vojnik je tokom rata li{en prava na ìvot, kriminalac prava na slobodu, svi gra|ani u vanrednim situacijama prava da traè sre}u, ali niko uop{te ne}e tvrditi da je u bilo kom od ovih primera do{lo do gubitka ljudskih prava. Ova prava, s druge strane, mogu biti data (iako te{ko da se mogu uìvati) ~ak i u uslovima fundamentalne obespravljenosti. Nesre}a obespravljenih nije u tome {to su oni li{eni ìvota, slobode i traganja za sre}om ili jednakosti pred zakonom i slobode uverenja – formule koje je trebalo da re{e probleme unutar datih dru{tava – ve} {to oni vi{e ne pripadaju nijednoj, ma kakvoj zajednici. Njihova nevolja nije u tome {to nisu jednaki pred zakonom, ve} {to ne postoji zakon za njih; ne u tome {to

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

303

su potla~eni ve} {to niko ne}e ~ak ni da ih potla~i. Samo u poslednjem stepenu ovog prili~no dugog procesa ugroèno je njihovo pravo na ìvot; jedino ako ostanu savr{eno “suvi{ni”, ako se niko ne moè na}i da ih “svojata”, njihovi ìvoti mogu biti u opasnosti. âk su i nacisti po~eli istrebljenje Jevreja li{avaju}i ih prvo svakog pravnog statusa (statusa gra|ana drugog reda) i odsecaju}i ih od sveta ìvih trpaju}i ih u geta i koncentracione logore; i pre nego {to su uklju~ili gasne komore, pa`ljivo su ispitali teren i na svoje zadovoljstvo na{li da nijedna zemlja ne}e traìti te ljude. Poenta je u tome {to je stanje potpune obespravljenosti stvoreno pre nego {to je osporeno pravo na ìvot. Isto to se odnosi ~ak do stepena ironije na priznavanje prava na slobodu, koje se nekada smatralo pravom su{tinom ljudskih prava. Nema spora da su ljudi izvan granica zakona imali mo`da ve}u slobodu kretanja nego potpuno zakonito zatvoreni kriminalac ili da su uìvali ve}u slobodu uverenja u internirskim logorima demokratskih zemalja nego {to bi imali u bilo kom obi~nom despotizmu, da ne pominjemo totalitarnu zemlju. 50 Ali ni fizi~ka bezbednost – hranila ih je neka dràvna ili privatna organizacija socijalne pomo}i – niti sloboda uverenja nisu nimalo menjale bazi~nu situaciju obespravljenosti. Njihov se ìvot produàvao iz milosr|a a ne po pravu, jer nije postojao nijedan zakon koji bi naterao nacije da ih hrane; sloboda kretanja, ako su je uop{te imali, nije im davala pravo da se negde nasele, koje su ~ak i zato~eni kriminalci uìvali kao normalnu stvar; a njihova sloboda uverenja je sloboda lude, jer ni{ta {to su oni mislili nije imalo bilo kakvu va`nost. Ove poslednje ta~ke su krucijalne. Fundamentalno li{avanje ljudskih prava manifestovalo se prvo i iznad svega li{avanjem mesta u svetu koje uverenja ~ini zna~ajnim a dela efikasnim. U pitanju je ne{to mnogo bazi~nije od slobode i pravde, {to su gra|anska prava, kada pripadnost zajednici u kojoj je ~ovek ro|en nije vi{e ne{to normalno, a nepripadanje nije vi{e stvar izbora, ili kada je ~ovek stavljen u situaciju u kojoj, sve dok ne u~ini kriminalno delo, njegov tretman ne zavisi od toga {ta on ~ini ili ne ~ini. Ta krajnost, i ni{ta drugo, jeste situacija ljudi li{enih ljudskih prava. Oni su li{eni ne prava na slobodu, ve} prava na akciju, ne prava da misle {to god èle, ve} prava da merodavno sude. Privilegije u nekim slu~ajevima, nepravda u najve}em broju, blagoslovi i kletve dodeljivani su im prema doga|ajima a bez ikakve veze sa bilo ~im {to oni ~ine, {to su ~inili ili mogu da u~ine. 50 âk i pod uslovima totalitarnog nasilja koncentracioni logori su ponekad bili jedino mesto gde su izvesni ostaci slobode mišljenja i govora još uvek postojali. Vidi David Russet, Les Jours de Notre Mort, Paris, 1947, passim, za slobodu diskutovanja u Buhenvaldu, i Anton Ciliga, The Russian Enigma, London, 1940, p. 200, o “ostrvima slobode”, “slobodi mišljenja” koja je vladala u nekim sovjetskim zatvorima.

304

IMPERIJALIZAM

Postali smo svesni prava da se imaju prava (a to zna~i da se ìvi u okviru gde se nekome sudi prema njegovim delima i uverenjima) i prava da se pripada nekoj vrsti organizovane zajednice tek kada su se pojavili milioni ljudi koji su ta prava izgubili i nisu mogli da ih povrate zbog nove globalne politi~ke situacije. Problem je u tome {to se ova nesre}a nije pojavila iz nedostatka civilizovanosti, iz nazadnosti ili puke tiranije, ve}, naprotiv, {to se ona ne moè popraviti, po{to ne postoji vi{e nijedna “necivilizovana” ta~ka na zemlji jer, dopadalo nam se to ili ne, mi smo stvarno po~eli da ìvimo u Jednom svetu. Tek sa potpuno organizovanim ~ove~anstvom gubitak doma i politi~kog statusa mogao je da postane identi~an proterivanju iz ~ove~anstva uop{te. Pre toga, o onome {to danas moramo zvati “ljudskim pravom” mislilo se kao o op{tim karakteristikama condicio humana koje nijedan tiranin ne moè da oduzme. Gubitak tog prava ima za nu`nu posledicu gubitak relevantnosti govora (a o ~oveku se, sve od Aristotela opet, mislilo kao o “politi~koj ìvotinji”, to jest kao o nekome ko po definiciji ìvi u zajednici), gubitak, drugim re~ima, nekih od najsu{tinskijih karakteristrika ljudskog ìvota. To je do izvesnog stepena bila velika nesre}a robova, koje Aristotel zbog toga nije ra~unao me|u ljudska bi}a. Fundamentalno kr{enje ljudskih prava u ropstvu nije bilo u tome {to je ono oduzimalo slobodu (to moè da se desi u mnogim drugim situacijama), ve} {to je izvesnoj kategoriji ljudi oduzimalo ~ak i mogu}nost da se bore za slobodu – borba mogu}a pod tiranijom, a ~ak i pod o~ajnim uslovima modernog terora (ali nikako i pod uslovima ìvota u koncentracionom logoru). Ropstvo je zlo~in protiv ~ove~nosti koji nije po~eo kada je jedan narod porazio i porobio svoje neprijatelje (iako je to, naravno, bilo veoma lo{e), ve} kada je ropstvo postalo institucija u kojoj su neki ljudi bili “ro|eni” kao slobodni a drugi kao robovi, kada se zaboravilo da je ~ovek bio taj koji je li{io svoje bli`nje slobode i kada je odobrenje tog zlo~ina pripisano prirodi. Ipak, u svetlosti skora{njih doga|aja mogu}e je re}i da su ~ak i robovi jo{ uvek pripadali nekoj vrsti ljudske zajednice; njihov je rad bio potreban, kori{}en i eksploatisan, i to ih je dràlo u granicama ~ove~nosti. Biti rob zna~ilo je, najzad, imati posebno odre|enje, mesto u dru{tvu – vi{e od apstraktne nagosti ljudskog i ni~eg osim ljudskog. Tako nesre}a koja se de{avala sve ve}em broju ljudi nije bio gubitak posebnih prava, ve} gubitak zajednice voljne i sposobne da garantuje ma kakva prava. ôvek, iz toga proizlazi, moè da izgubi sva takozvana Prava ~oveka a da ne izgubi su{tinski ljudski kvalitet, ljudsko dostojanstvo. Jedino ga gubitak same dràve proteruje iz ~ove~anstva. Pravo koje odgovara ovom gubitku, a koje nikada ~ak nije ni pomenuto me|u ljudskim pravima, ne moè se izraziti u kategorijama osamnaestog veka, jer one pretpostavljaju da prava izviru neposredno iz ljudske “pri-

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

305

rode” – dok je relativno neva`no da li je priroda predstavljena u smislu prirodnog zakona ili u smislu bi}a stvorenog po liku boìjem, da li se ti~e “prirodnih” prava ili boìje uprave. Odlu~uju}i ~inilac je {to ova prava i ljudsko dostojanstvo koje ona daju treba da ostanu vaè}a i stvarna ~ak i ako samo jedno jedino ljudsko bi}e postoji na Zemlji; ona su nezavisna od ljudske pluralnosti i treba da vaè ~ak i ako je ljudsko bi}e proterano iz ljudske zajednice. Kada su Prava ~oveka proklamovana prvi put, smatralo se da su nezavisna od istorije i od privilegija koje istorija daje izvesnim slojevima dru{tva. Nova nezavisnost je konstituisala iznova prona|eno dostojanstvo ~oveka. Od po~etka je ovo novo dostojanstvo bilo prili~no dvosmislene prirode. Istorijska prava bila su zamenjena prirodnim pravima, “priroda” je zauzela mesto istorije i pre}utno je prihva}eno da je priroda manje nego istorija tu|a su{tini ~oveka. Sam jezik Deklaracije nezavisnosti kao i Déclaration des Droits de l ’Homme – “neotu|ivo”, “dato ro|enjem”, “samo po sebi istina” – implicira veru u jednu vrstu ljudske prirode koja bi bila podre|ena istim zakonima rasta kao i zakon li~nosti, i iz kojih se prava i zakoni mogu izvesti. Danas smo mi mo`da bolje kvalifikovani da sudimo na {ta zapravo ta ljudska “priroda” izlazi; u svakom doga|aju ona nam pokazuje mogu}nosti koje nisu priznavale zapadna filozofija i religija i na koje tokom tri hiljade godina definisanja i redefinisanja ove “prirode” nisu ~ak ni sumnjale. Ali nije samo taj, takore}i, ljudski aspekt prirode za nas postao sporan. Otkada je ~ovek nau~io da njome gospodari do tog stepena da je razaranje sveg organskog ìvota na Zemlji sredstvima koje je napravio ~ovek postalo zamislivo i tehni~ki mogu}no, on se otu|io od prirode. Otkako je dublje poznavanje prirodnih procesa usadilo duboke sumnje u prostojanje prirodnih zakona uop{te, sama priroda je poprimila zloslutan izgled. Kako je ~ovek u stanju da izvede zakone i prava iz univerzuma koji o~igledno ne poznaje ni jednu ni drugu kategoriju? ôvek dvadesetog veka postao je emanicipovan u odnosu na prirodu upravo kao ~ovek osamnaestog veka u odnosu na istoriju. Istorija i priroda su nam postale podjednako tu|e, tako da se su{tina ~oveka ne moè vi{e shvatiti u smislu bilo koje od tih kategorija. S druge strane, ~ove~anstvo, koje za osamnaesti vek, u kantovskoj terminologiji, nije bilo ni{ta vi{e od regulativnog principa, postalo je danas ~injenica od koje se ne moè pobe}i. Ova nova situacija, u kojoj “~ove~anstvo” zapravo poprima ulogu ranije pripisivanu prirodi ili istoriji, u ovom kontekstu zna~i da bi pravo da se imaju prava, ili pravo svake li~nosti da pripada ~ove~anstvu, trebalo da garantuje ~ove~anstvo samo. Uop{te nije sigurno da li je to mogu}e. Jer, nasuprot dobronamernim humanitarnim poku{ajima da se od me|unarodnih organizacija dobiju nove deklaracije ljudskih prava, trebalo bi shvatiti da ova ideja transcendira sada{nju sferu me|unarodnog prava, koje jo{

306

IMPERIJALIZAM

uvek operi{e u smislu me|usobnih dogovora i ugovora me|u suvernim dràvama; jer, za sada, sfera koja je iznad nacija ne postoji. Dalje, ova dilema ni u kom slu~aju ne}e biti eliminisana uspostavljanjem “svetske vlade”. Takva svetska vlada je zaista u okviru carstva mogu}nosti, ali moè se pretpostaviti da bi se u stvarnosti ona znatno razlikovala od verzije koju su promovisale neke idealisti~ki nastrojene organizacije. Zlo~in protiv ljudskih prava, koji je postao specijalnost totalitarnih reìma, uvek se moè opravdavati izgovorom da je pravo ekvivalentno onome {to je dobro ili korisno za celinu, za razliku od njenih delova. (Hitlerov moto “Pravo je ono {to je dobro za nema~ki narod” samo je vulgarizovan oblik koncepcije zakona koji se svuda moè na}i i koji }e u praksi ostati neefikasan samo dok to spre~avaju starije tradicije, koje su jo{ uvek delotvorne u ustavima.) Koncepcija zakona koja identifikuje pravo sa idejom onog {to je dobro – za pojedinca, ili porodicu ili narod, ili za ve}inu – postaje neizbe`na ~im transcendentne mere vere ili zakona prirode izgube autoritet. A ovaj neugodan poloàj se ni u kom slu~aju ne razre{ava ako je to na {ta se kriterijum “dobro za” primenjuje veliko kao samo ~ove~anstvo. Jer sasvim je shvatljivo, ~ak i u okviru carstva prakti~nih politi~kih mogu}nosti, da }e jednog lepog dana visoko organizovano i mehanizovano ~ove~anstvo sasvim demokratski zaklju~iti – naime po odluci ve}ine – da bi za ~ove~anstvo kao celinu bilo bolje da likvidira izvesne svoje delove. Ovde, u problemima ~injeni~ne realnosti, suo~eni smo sa jednom od najstarijih nedoumica politi~ke filozofije, koja moè ostati neopaèna samo dotle dok postojana hri{}anska teologija ~ini okvir za sve politi~ke i filozofske probleme, a to je nekada davno podstaklo Platona da kaè: “Ne ~ovek, bog mora biti mera svih stvari.” Ove ~injenice i razmi{ljanja nude ne{to {to izgleda kao ironi~na, gorka i zakasnela potvrda argumenata kojima se Edmund Berk suprotstavio Deklaraciji prava ~oveka iz Francuske revolucije. Oni podupiru njegovu tvrdnju da su ljudska prava “apstrakcija”, i da je bilo mnogo mudrije osloniti se na “neotu|ivo nasle|e” prava koje ~ovek svojoj deci prenosi kao sam ìvot, i traìti da ~ovekova prava budu “prava Engleza” radije nego neotu|iva prava ~oveka. 51 Prema Berku, prava koja mi uìvamo izviru “iz nacije” tako da ni prirodni zakon, niti boànska uprava, niti ijedan koncept ~ove~anstva kao {to je Robespjerova “ljudska rasa”, “suveren zemlje”, nisu potrebni kao izvor zakona. 52 Pragmati~na ~vrstina Berkovog koncepta izgleda nesumnjiva u svetlu na{ih mnogostrukih iskustava. Nije samo gubitak nacionalnih prava u svim primerima imao kao nu`nu posledicu gubitak ljudskih prava; restau51 Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France, 1790, edited by E. J. Payne, Everman’s library. 52 Robespierre, Speeches, 1927. Govor od 24. aprila 1793.

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

307

racija ljudskih prava, kao {to skora{nji primer izraelske dràve pokazuje, postiè se samo kroz restauraciju ili uspostavljanje nacionalnih prava. Koncepcija ljudskih prava, zasnovana na pretpostavljenom postojanju ljudskog bi}a kao takvog, slomila se u samom trenutku kada su se oni koji su tvrdili da veruju u nju prvi put suo~ili sa ljudima koji su zaista izgubili sve ostale kvalitete i posebne odnose – osim {to su jo{ uvek bili ljudi. Svet nije na{ao ni{ta sveto u apstraktnoj nagosti ljudskog bi}a. I, sa stanovi{ta objektivnih politi~kih uslova, te{ko je re}i kako su koncepti ~oveka na kojima su bazirana ljudska prava – da je on stvoren po slici boìjoj (u ameri~koj formuli) ili da je on predstavnik ~ove~anstva ili da u sebi ~uva svete zahteve prirodnog zakona (u francuskoj formuli) – mogli da pomognu da se taj problem re{i. Preìveli iz logora smrti, logora{i iz koncentracionih i internirskih logora i, u pore|enju sa njima, ~ak sre}ni ljudi bez dràvljanstva mogli su i bez Berkovih argumenata da vide da je njihova apstraktna nagost samih ljudskih bi}a bila po njih najve}a opasnost. Zato {to se na njih gledalo kao na divljake i pla{e}i se da bi mogli da zavr{e tako {to bi bili smatrani ìvotinjama, ovi ljudi su insistirali na svojoj nacionalnosti, poslednjem znaku svog ranijega dràvljanstva, kao na jedinoj preostaloj i priznatoj vezi sa ~ove~anstvom. Njihovo nepoverenje prema prirodnim pravima i njihovo preferiranje nacionalnih prava dolazi upravo iz toga {to su shvatili da su prirodna prava data ~ak i divljacima. Berk se ve} bojao da bi prirodna, “neotu|iva” prava samo potvrdila “pravo golog divljaka”, 53 i time svela civilizovane nacije na status divlja{tva. Jer samo divljaci nisu imali na {ta da spadnu osim na minimalnu ~injenicu svog ljudskog porekla pa su se ljudi za svoju nacionalnost zaka~ili jo{ o~ajni~kije kada su izgubili prava i za{titu koju im je takva nacionalnost nekada pruàla. Izgledalo je da jedino njihova pro{lost sa svojim “neotu|ivim nasle|em” svedo~i o ~injenici da oni jo{ uvek pripadaju civilizovanom svetu. Ako ljudsko bi}e gubi svoj politi~ki status, ono treba, prema implikacijama uro|enih i neotu|ivih prava ~oveka da ta~no potpadne pod situaciju za koju su deklaracije takvih op{tih prava odre|ene. Zapravo se de{ava suprotno. Izgleda da ~ovek koji nije ni{ta drugo nego ~ovek gubi same odlike koje omogu}avaju drugim ljudima da ga tretiraju kao svog bli`njeg. To je jedan od razloga {to je mnogo teè razoriti pravnu li~nost kriminalca, to jest ~oveka koji je preuzeo na sebe odgovornost za ~in ~ije posledice sada odre|uju njegovu sudbinu, nego ~oveka kome su osuje}ene sve obi~ne ljudske odgovornosti. Zato Berkovi argumenti dobijaju dodatno zna~enje ako gledamo samo na op{tu ljudsku situaciju onih koji su bili izgnani iz svih politi~kih zajed53 Uvod Peyne u Burke, op. cit.

308

IMPERIJALIZAM

nica. Bez obzira na tretman, nezavisno od slobode ili potla~enosti, pravde ili nepravde, oni su izgubili sve one delove sveta i sve one vidove ljudske egzistenicije koji su rezultat na{eg zajedni~kog rada, proizvod ljudskog ume}a. Ako je tragedija divljih plemena to {to naseljavaju nepromenjenu prirodu kojom ne mogu da gospodare, od ~ije {tedrosti ili {krtosti zavisi njihova prehrana, to {to ìve i umiru ne ostavljaju}i nikakvog traga, ne doprinose}i ni{ta zajedni~kom svetu, onda su ovi obespravljeni ljudi zapravo ba~eni nazad u tipi~no prirodno stanje. Oni svakako nisu varvari; neki od njih, {tavi{e, pripadaju najobrazovanijem sloju svojih zemalja; pa ipak, u svetu koji je skoro ukinuo varvarstvo, pojavljuju se kao pravi znaci mogu}ne regresije od civilizacije. [to je civilizacija razvijenija, {to je potpuniji svet koji je ona proizvela, {to se vi{e ljudi ose}a prirodno u okviru ljudskog ume}a – to }e oni biti ogor~eniji na sve {to nisu proizveli, sve {to im je samo po sebi i misteriozno dato. Ljudsko bi}e koje je izgubilo mesto u zajednici, politi~ki status u borbi svog vremena i pravnu li~nost koja njegova dela i deo njegove sudbine ~ini konzistentnom celinom, ostavljeno je sa onim osobinama koje obi~no mogu da se artikuli{u jedino u sferi privatnog ìvota i mora da ostane nekvalifikovano, puka egzistencija u svim stvarima od zna~aja. Sa ovom pukom egzistencijom, to jest sa svim onim {to nam je misteriozno dato po ro|enju, u {ta spadaju oblik na{ih tela i talenti na{eg uma, moè adekvatno da se bavi samo nepredvidljivi hazard prijateljstva i simpatije ili velika i neprocenjiva milost ljubavi, kako Avgustin kaè: ”Volo ut sis (èlim da bude{)”, bez mogu}nosti da dâ ikakav razlog za takvu uzvi{enu i nenadma{nu potvrdu. Od vremena Grka saznali smo da visoko razvijen politi~ki ìvot uzrokuje duboko ukorenjenu predrasudu prema ovoj privatnoj sferi, duboku kivnost na uznemiravaju}e ~udo koje se sadrì u ~injenici da je svako od nas napravljen takav kakav je – sam, jedinstven, nepromenljiv. Cela ta sfera onoga {to je dato, prognana u privatni ìvot u civilizovanom dru{tvu, stalna je pretnja javnoj sferi, jer je javna sfera ~vrsto bazirana na zakonu jednakosti, kao {to je privatna sfera bazirana na zakonu op{te razlike i razlikovanja. Jednakost, nasuprot svemu onom {to je ume{ano u samu egzistenciju, nije nam data, ve} je razultat ljudske organizacije sve dok je ova vo|ena principom pravde. Mi nismo jednaki ro|eni; mi postajemo jednaki kao ~lanovi grupe po snazi svoje odluke da sebi garantujemo uzajamno jednaka prava. Na{ politi~ki ìvot po~iva na pretpostavci da moèmo stvoriti jednakost kroz organizaciju, jer ~ovek moè da dela, da menja i da gradi zajedni~ki svet, zajedno sa sebi jednakima i jedino sa sebi jednakima. Mra~na pozadina puke datosti, pozadina stvorena na{om nepromenljivom i jedinstvenom prirodom, upada na politi~ku scenu kao tu|inac koji nas sa svim svo-

PROPADANJE NACIONALNE DR@AVE I KRAJ PRAVA ÔVEKA

309

jim previ{e o~iglednim razlikama podse}a na ograni~enja ljudske aktivnosti – {to je identi~no sa ograni~enjima ljudske jednakosti. Razlog zbog kojeg visokorazvijene dràvne zajednice, kao anti~ki polisi ili moderne nacionalne dràve, tako ~esto insistiraju na eti~koj homogenosti je taj {to se one nadaju da }e eliminisati {to je vi{e mogu}e ove prirodne i uvek prisutne razlike i diferenciranja koje same po sebi proizvode nemu mr`nju, nepovernje i diskriminaciju, jer sve one suvi{e jasno pokazuju one sfere u kojima ~ovek ne moè da dejstvuje i da menja po volji, to jest, pokazuje ograni~enja ljudskog ume}a. ”Tu|inac” je zastra{uju}i simbol ~injenice razlikovanja kao takvog, inidvidualnosti kao takve, i ukazuje na one sfere u kojim ~ovek ne moè da menja i ne moè da deluje i u kojima, zato, ima izuzetnu tendenciju da razara. Ako Crnca u beloj zajednici smatraju Crncem i ni~im vi{e, on zajedno sa pravom na jednakost gubi onu slobodu akcije koja je specifi~no ljudska; sva njegova dela se sada obja{njavaju kao ”neizbe`ne” posledice nekih ”crna~kih” posebnosti; on postaje neki uzorak ìvotinjske vrste zvane ~ovek. Sasvim isto se doga|a i onima koji su izgubili sve posebne politi~ke odlike i postali ljudska bi}a i ni{ta drugo. Bez sumnje, gde god su javni ìvot i njegovi zakoni potpuno pobedili, gde god neka civilizacija uspeva da elimini{e ili redukuje na minimum tamnu pozadinu razlike, ona }e zavr{iti potpuno okamenjena i bi}e ka`njena, da tako kaèmo, {to je zaboravila da je ~ovek samo gospodar, a ne i tvorac sveta. Velika opasnost koja proizilazi iz egzistencije ljudi primoranih da ìve izvan zajedni~kog sveta jeste ta {to su oni u sred civilizacije ba~eni nazad, na ono {to im je prirodno dato, na svoje puke razlike. Njima nedostaje to uàsno ujedna~avanje razlika koje dolazi iz toga {to su gra|ani zajednice dràva, a {to ipak, po{to im vi{e nije dozvoljeno da sudeluju u ljudskom ume}u, po~inju da pripadaju ljudskoj rasi na sasvim isti na~in na koji ìvotinje pripadaju posebnim ìvotinjskim vrstama. Paradoks ume{an u gubitak ljudskih prava jeste {to taj gubitak koincidira sa trenutkom kada li~nost postaje i ljudsko bi}e uop{te – bez profesije, bez dràvljanstva, bez uverenja, bez dela po kome moè da se identifikuje i specifikuje – i razli~it uop{te, ne predstavljaju}i ni{ta osim svoje apsolutno jedinstvene li~nosti koja, li{ena izraza u zajedni~kom svetu i delovanja na njega, gubi svaki zna~aj. Opasnost od postojanja takvih ljudi je dvostruka: prvo i o~iglednije, njihov sve ve}i broj preti na{em politi~kom ìvotu, na{em ljudskom ume}u, svetu koji je rezultat na{eg zajedni~kog i koordiniranog napora, na isti, mo`da jo{ vi{e zastra{uju}i na~in nego {to su divlji elementi prirode nekada pretili gradovima i selima koja je ~ovek napravio svojom rukom. Smrtna opasnost za svaku civilizaciju izgleda da vi{e ne dolazi spolja. Priroda je zauzdana i nikakvi varvari ne prete da razru{e ono {to ne mogu da razu-

310

IMPERIJALIZAM

meju, kao {to su Mongoli vekovima pretili Evropi. âk je i pojava totalitarnih vlada fenomen iz srì, a ne izvan na{e civilizacije. Opasnost se krije u tome {to globalna, op{tepovezana civilizacija moè da stvori varvare u sebi samoj, teraju}i milione ljudi u situacije koje su, uprkos svim pojavnim oblicima, situacije divljaka.54

54 Ovo moderno proterivanje iz ~ove~anstva ima mnogo radikalnije posledice od anti~kog i srednjovekovnog obi~aja stavljanja izvan zakona. Stavljanje izvan zakona, svakako “najstrašnija sudbina koju primitivni zakon moè da zada”, stavljaju}i ìvot osobe van zakona na milost i nemilost svakom ko ga sretne, nastalo je sa ustanovljavanjem efikasnog sistema primene zakona i bilo je kona~no zamenjeno ugovorima o ekstradiciji izme|u nacija. To je prvenstveno bilo zamena za policijske snage, i tako je zamišljeno da prisili kriminalce na predaju. Rani srednji vek izgleda da je bio sasvim svestan opasnosti koju je za sobom povla~ila “gra|anska smrt”. Ekskomunikacija u kasnom Rimskom carstvu zna~ila je crkvenu smrt ali je osobi koja je izgubila ~lanstvo u crkvi ostavljala punu slobodu u svim drugim oblastima ìvota. Crkvena i gra|anska smrt postale su identi~ne tek u doba Merovinga, a tamo je ekskomunikacija “u opštoj praksi [bila] ograni~ena na privremeno povla~enje ili suspenziju prava na ~lanstvo koje moè biti vra}eno”. Vidi ~lanke “Outlawry” i “Excommunication”, Encyclopedia of Social Sciences. Tako|e ~lanak “Friedlosigkeit” u Schweizer Lexikon.

TRE]I DEO

Totalitarizam

Obi~an svet i ne zna da je sve mogu}e DAVID RUSE

D E S E T O P O G L AV L J E :

Besklasno dru{tvo

I: Mase

J

od najupadljivijih odlika totalitarnih pokreta, ali i slave njihovih vo|a, jeste zapanjuju}a brzina kojom oni padaju u zaborav i lako}a sa kojom se mogu zameniti. Dok je Staljin tek posle mnogo godina ogor~ene unutarpartijske borbe i velikih (mada samo nominalnih) ustupaka svom prethodniku uspeo da sebe proglasi Lenjinovim legitimnim politi~kim naslednikom, Staljinovi naslednici poku{ali su to da izvedu i bez nominalnih ustupaka prethodniku, iako je Staljin imao trideset godina vremena, a i propagandnu ma{ineriju kakva je bila nepoznata u Lenjinovo vreme. Isto vaì i za Hitlera, ~ija je privla~nost navodno bila neodoljiva,1 a koji je danas, poraèn i mrtav, toliko pao u zaborav da jedva i igra neku ulogu ~ak i me|u neofa{isti~kim i neonacisti~kim grupama u posleratnoj Nema~koj. Ta nedoslednost o~igledno ima veze sa poslovi~nom nestalno{}u masa, kao i sa prolazno{}u slave, ali se jo{ vi{e moè objasniti manijom kretanja EDNA

1 “Magiju” kojom je Hitler zra~io na publiku potvr|uje vi{e izvora, a nedavno i izdava~i zbirke Hitlers Tischgespräche (Hitlerova }askanja za trpezom, Bonn 1951, ameri~ko izdanje New York 1953; citirano prema nema~kom originalu). Ta privla~nost, taj “~udni, neodoljivi magnetizam Hitlerov”, po~ivao je, dakako, na “fanati~noj samouverenosti ovog ~oveka” (predgovor Gerharda Ritera [Ritter], p. 14), na njegovim pseudo-autoritativnim sudovima o svemu pod kapom nebeskom, kao i na ~injenici da su njegovi stavovi, bilo da se odnose na {tetne posledice pu{enja ili na Napoleonovu politiku, uvek mogli da se uklope u nekakvu sveobuhvatnu ideologiju. Fascinacija je dru{tveni fenomen, pa zato fasciniranost ljudi iz Hitlerovog okruènja treba posmatrati u kontekstu njih samih. Ludi su uvek skloni da nekoga najpre prihvate za ono za {ta se izdaje, tako da {arlatan koji glumi genijalca uvek ima izvesne izglede da mu poveruju. U modernom dru{tvu, sa njegovim karakteristi~nim nedostatkom kriti~kog rasu|ivanja, ova je sklonost ja~a, tako da neko ko ne samo {to ima mi{ljenje nego ga i prezentuje kao ~vrsto uverenje, ne}e tako lako prokockati svoj ugled, ma koliko puta se jasno ispostavilo da je pogre{io. Hitler, koji je vrlo dobro poznavao smu{enost savremenog duha, otkrio je da se bespomo}no kolebanje izme|u razli~itih stavova s jedne strane, i “uverenja... da su to sve same besmislice” (p. 281) s druge, najlak{e moè izbe}i ako se ~ovek “nepokolebljivo” prikloni jednom od mnogih trenutno vaè}ih mi{ljenja. Jeziva proizvoljnost takvog fanatizma veoma je privla~na za dru{tvo, zato {to je ono za sve vreme svog postojanja upravo zahvaljuju}i fanatizmu oslobo|eno haosa razli~itih uverenja koje sámo stalno proizvodi. Taj “dar” fascinacije, me|utim, zna~ajan je jedino sa dru{tvenog stanovi{ta; on je sasvim jasno uo~ljiv u Tischgespräche, jer je ovde Hitler igrao igru dru{tva, nije bio me|u svojima, nego se obra}ao generalima Vermahta, koji su svi manje ili vi{e pripadali “visokom dru{tvu”. Zabluda bi bila verovati da su Hitlerovi uspesi po~ivali na njegovoj “privla~nosti”; samo pomo}u nje on nikada ne bi prevazi{ao ulogu salonskog kozera.

314

TOTALITARIZAM

od koje boluju svi totalitarni pokreti: oni, naime, mogu da se odrè sve dok se sami kre}u i dok pokre}u sve oko sebe. Utoliko je upravo ova nedoslednost u izvesnom smislu prili~no laskava pohvala mrtvim vo|ama, jer su uspeli da svoje podanike zaraze specifi~no totalitarnim virusom; naime, ukoliko postoji ne{to {to bi se moglo nazvati totalitarnom li~no{}u, odnosno totalitarnim mentalitetom, onda su ova izvanredna prilagodljivost i odsustvo kontinuiteta nesumnjivo njene najizraènije osobine. Stoga nestalnost i zaboravnost masa ne garantuju da }e one mo}i da se izle~e od totalitarne zaslepljenosti, koja se povremeno poistove}ivala sa kultom Hitlerove ili Staljinove li~nosti; mo`da ba{ treba izvesti suprotan zaklju~ak. Jo{ bismo vi{e pogre{ili ako bismo zbog ove nedoslednosti zaboravili da se totalitarni reìmi, dokle god su na vlasti, i totalitarne vo|e, dokle god su ìve, “oslanjaju na mase i vladaju zahvaljuju}i podr{ci masa”, sve do samog kraja.2 Hitlerov dolazak na vlast bio je legalan po svim pravilima demokratije;3 da nisu uìvali poverenje masa, ni on ni Staljin ne bi mogli da se nametnu kao vo|e {irokih slojeva stanovni{tva, ne bi mogli da preìve mnoge unutra{nje i spoljne krize ili da prebrode brojne opasnosti nemilosrdnih borbi unutar partije. Isto tako ni do Moskovskih procesa ili do likvidiranja Remove frakcije ne bi do{lo da nije bilo podr{ke masa. Ra{ireno uverenje da je Hitler bio prosto agent nema~kih industrijalaca ili da je Staljin odneo pobedu u borbi za nasledni{tvo posle Lenjinove smrti zahvaljuju}i mra~noj spletki, legende su koje se mogu opovrgnuti mnogim ~injenicama, i to pre svega neospornom omiljeno{}u vo|a,4 a ona se, opet, ne moè pripisati samo pobedi ve{te i lukave propagande nad neznanjem i glupo{}u. Jer propaganda totalitarnog pokreta, koji prethodi totalitarnom reìmu ali ga do odre|enog trenutka i prati, uvek je iskrena koliko je i pritvorna, a potencijalni totalitarni vladar obi~no zapo~inje karijeru tako 2 v. inspirativne opaske Karltona D`. H. Hejza (Hayes) u ~lanku “Originalnost totalitarizma u istoriji zapadne civilizacije” u: Symposium on the Totalitarian State, 1939. Proceedings of the American Philosophical Society, Philadelphia 1940. Vol. LXXXII. 3 To je zaista bila “prva velika revolucija u istoriji izvedena uz puno po{tovanje pozitivnog prava koje vaì u trenutku preuzimanja vlasti” (Hans Frank, Recht und Verwaltung, 1939, p. 8). 4 Najbolja studija o Hitleru i njegovoj karijeri je nova Hitlerova biografija Alana Bullocka, Hitler, A Study in Tyranny, London 1952. Pisana u engleskoj tradiciji politi~ke biografije, njegova studija savesno koristi sve dostupne izvore i daje detaljnu sliku tada{nje politi~ke situacije. Ova publikacija je po iscrpnosti prevazi{la izvrsna dela Konrada Heidena (pre svega Der Fuehrer: Hitler’s Rise to Power, Boston 1944), mada su ona i dalje va`na zbog op{teg tuma~enja doga|ajâ. Za Staljinovu karijeru v. Boris Souvarine, Stalin. A Critical Survey of Bolshevism, New York 1939, jo{ uvek merodavno delo, kao i Isaac Deutscher, Stalin. A Political Biography, New York/London 1949, studija nezaobilazna zbog bogate dokumentacije i detaljnog uvida u unutarpartijske borbe; povoljan utisak o ovoj studiji, me|utim, donekle kvari pore|enje Staljina sa Kromvelom, Napoleonom i Robespjerom.

BESKLASNO DRU[TVO

315

{to se razme}e svojim nekada{njim zlodelima i bri`ljivo planira budu}a. Nacisti su bili “uvereni da zlo~in u na{e vreme ima neku morbidnu privla~nost”,5 dok su izjave bolj{evika u Rusiji i izvan nje da oni ne priznaju obi~ne moralne norme postale okosnica komunisti~ke propagande; iskustvo je vi{e puta pokazalo da propagandna vrednost zlo~ina i op{ti prezir prema moralnim normama ne zavise od pukog li~nog interesa, navodno najmo}nijeg psiholo{kog faktora u politici. Privla~nost koju zlo i zlo~in imaju za mentalitet gomile nije nikakva novost. Gomila }e uvek “pozdraviti nasilje, prime}uju}i zadivljeno: mo`da je podlo, ali je vrlo inteligentno”.6 Ono {to kod uspeha totalitarizma uznemiruje zapravo je istinska nesebi~nost njegovih pristalica; mo`da je i razumljivo {to uverenje nekog naciste ili bolj{evika ne mogu da poljuljaju zlo~ini protiv ljudi koji ne pripadaju pokretu ili koji su ~ak protiv njega, ali zapanjuje to {to se on isto tako ne}e pokolebati ni kada ~udovi{e po~ne da pro`dire sopstvenu decu, pa ~ak ni kad i sam postane `rtva, kad mu montiraju proces i osude ga, izbace iz partije i po{alju na prinudni rad ili u koncentracioni logor. Naprotiv, on }e, na ~u|enje ~itavog civilizovanog sveta, mo`da ~ak drage volje da pripomogne tuìocu i da potpi{e sopstvenu smrtnu presudu, samo ako se time ne osporava njegova pripadnost pokretu.7 Bilo bi naivno kada bi se ova tvrdoglava uverenost, koja nadìvljava sve stvarno iskustvo i u potpunosti ukida neposredne li~ne interese, smatrala tek izrazom vatrenog idealizma. Idealizam, bio on sme{an ili herojski, uvek proisti~e iz indvidualne odluke i uverenja, i uvek podleè iskustvu i proveri.8 Fanatizam totalitarnih pokreta, za razliku od svih oblika idealiz5 Franz Borkenau, The Totalitarian Enemy, London, p. 231. 6 Citirano iz predgovora Theodora Fritscha za nema~ko izdanje Protokola sionskih mu-

draca (Die Zionistischen Protokolle, 1924, p. 29). 7 Ovo je, istini za volju, specijalnost ruske vrste totalitarizma. Zanimljivo je primetiti da su se ve} u jednom ranom su|enju stranim inènjerima u Sovjetskom Savezu simpatije prema komunistima koristile za samooptuìvanje: “Vlasti su sve vreme zahtevale da priznam da sam ja taj koji je izvr{io sabotaù. Odbio sam. Tada su mi rekli: ’Ako si zaista za sovjetsku vlast, kao {to tvrdi{, dokaì to i na delu; vladi je potrebno tvoje priznanje’“ (prenosi Anton Ciliga, The Russian Enigma, London 1940, p. 153). Teorijsko opravdanje ovakvog pona{anja dao je Trocki: “Moèmo biti u pravu samo sa Partijom i zahvaljuju}i Partiji, jer nam istorija ne ostavlja drugu mogu}nost. Englezi imaju poslovicu ’My country, right or wrong’ /bila u pravu ili ne, to je moja zemlja/... Mi imamo mnogo bolje istorijsko opravdanje da kaèmo: bila u pravu ili ne u odre|enim slu~ajevima, to je moja partija” (Souvarine, op. cit., p. 361). S druge strane, opet, oficirima Crvene armije koji nisu pripadali pokretu moralo se suditi iza zatvorenih vrata. 8 Nacisti~ki pisac Andreas Pfening eksplicitno odbacuje mi{ljenje da se SA bori za bilo kakav “ideal” ili da ga motivi{e bilo kakav “idealizam”. Njegovo “ose}anje zajedni{tva ra|alo se u borbi” (Andreas Pfenning, “Gemeinschaft und Staatswissenschaft”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, Band 96; prevod citiran prema: Ernst Fraenkel, The Dual State, New York/London 1941, p. 192). U obimnoj literaturi koju je u obliku pamfleta izdavala

316

TOTALITARIZAM

ma, slama se onog trenutka kada pokret svoje fanati~ne sledbenike ostavi na cedilu, kada u njima ubije i poslednji trag uverenja koji bi mogao da preìvi slom pokreta.9 No unutar organizacionog okvira pokreta, dok god on funkcioni{e, fanati~ni ~lanovi otporni su i na iskustvo i na argumente razuma; identifikacija sa pokretom i potpuni konformizam kao da su uni{tili svaku otvorenost za nova iskustva, ~ak i kada ona idu do takvih krajnosti kao {to su mu~enje ili strah od smrti. Cilj totalitarnih pokreta je organizovanje masa – dakle, ne organizovanje klasa, {to su ~inile stare stranke interesâ u kontinentalnim nacionalnim dràvama, ne organizovanje gra|ana koji imaju mi{ljenje o pitanjima od op{teg zna~aja, pa i odre|eni interes, {to su ~inile partije u anglosaksonskim zemljama. Dok sve ostale politi~ke grupacije zavise od me|usobnog odnosa snaga, totalitarni pokreti do te mere zavise od puke sile brojeva da se totalitarni reìmi ~ine nemogu}im u zemljama sa relativno malom populacijom, ~ak i ako su u njima drugi uslovi povoljni.10 Posle Prvog svetskog rata Evropu je zapljusnuo snaàn antidemokratski, prodiktatorski talas polutotalitarnih i totalitarnih pokreta; fa{isti~ki pokret pro{irio se iz Italije na skoro sve zemlje Srednje i Isto~ne Evrope (jedini zna~ajan izuzetak je ~e{ki deo êhoslova~ke); pa ipak, ~ak ni Musolini, kome je pojam “totalitarne dràve” bio tako drag, nije poku{ao da uspostavi potpuno totalitaran reìm,11 ve} se zadovoljio diktaturom i jednopartijskom vladaviglavna centrala SS-a za indoktrinaciju (Hauptamt-Schulungsamt) re~ “idealizam” bri`ljivo se izbegavala. Nije se od pripadnika SS-a traìo idealizam, nego “potpuna logi~na doslednost u svim ideolo{kim pitanjima i bezobzirno angaòvanje u politi~koj borbi” (Werner Best, Die deutsche Polizei, 1941, p. 99). 9 U tom pogledu posleratna Nema~ka nudi mno{tvo pou~nih primera. Iznena|uje ve} i to {to narod crne vojnike iz ameri~ke vojske nije neprijateljski do~ekao, i to uprkos jakoj rasisti~koj indoktrinaciji. U istoj meri ~udi i “~injenica da se Waffen-SS u poslednjim danima nema~kog otpora Saveznicima uop{te nije borio ’do poslednjeg ~oveka’” i da je ova elitna borbena jedinica “posle ogromnih `rtava, koje su po broju daleko prevazilazile gubitke Vermahta, tokom poslednjih nedelja pokleknula pred beznade`no{}u situacije kao bilo koja jedinica sastavljena od civila” (Karl O. Paetel, “Die SS” u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, januar 1954). 10 Satelitske dràve u Isto~noj Evropi vladaju u ime Moskve i rade kao agenti Kominterne; kod njih komunizam nije posledica autohtonog razvoja, nego {irenja totalitarnog pokreta po direkcijama iz Moskve. îni se da je Jugosloven Tito jedini izuzetak; mo`da je on raskinuo s Moskvom shvativ{i da bi totalitarni metodi po uzoru na ruske mogli da ga ko{taju velikog procenta jugoslovenskog stanovni{tva. 11 Dokaz da fa{isti~ka diktatura u Italiji nije bila totalitarna jeste iznena|uju}e mali broj presuda izre~enih politi~kim protivnicima, kao i njihova relativna blagost. Tokom godina pove}ane aktivnosti, od 1926. do 1932, posebni sudovi za politi~ke prestupnike izrekli su 7 smrtnih kazni, 257 kazni od 10 i vi{e godina zatvora, 1.360 ispod 10 godina, dok je ve}i broj optuènih osu|en na progonstvo; dalje, 12.000 ljudi je uhap{eno i progla{eno nevinim, {to je nezamislivo u uslovima nacisti~kog ili bolj{evi~kog terora (v. Kohn-Bramstedt, Dictatorship and Political Police: The Technique of Control by Fear, London 1945, p. 51ff).

BESKLASNO DRU[TVO

317

nom. Sli~ne netotalitarne diktature nikle su i u predratnoj Rumuniji, Poljskoj, pribalti~kim dràvama, Ma|arskoj, Portugaliji i Frankovoj [paniji. Nacisti, koji su imali nepogre{iv instinkt za nijanse, uglavnom su prezrivo komentarisali nedostatke svojih fa{isti~kih saveznika; iskreno po{tovanje koje su gajili prema bolj{evi~kom reìmu u Rusiji (i Komunisti~koj partiji u Nema~koj) moglo je da se meri samo sa njihovom mr`njom prema narodima Isto~ne Evrope.12 Jedini ~ovek kog je Hitler “bezrezervno po{tovao” bio je “genije Staljin”;13 i dok u slu~aju Staljina i ruskog reìma ne raspolaèmo (niti }emo verovatno ikada raspolagati) dokumentarnim materijalom kakav postoji u Nema~koj, ipak od Hru{~ovljevog govora na Dvade12 Teoreti~ari nacizma uvek su isticali da se “Musolinijeva ’eti~ka dràva’ i Hitlerova ’ideolo{ka dràva’ (Weltanschauungsstaat) ne mogu stavljati u isti ko{“ (Gottfried Neesse, “Die verfassungsrechtliche Gestaltung der Ein-Partei”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, 1938, Band 98.) Evo {ta Gebels kaè o razlici izme|u fa{izma i nacionalsocijalizma: “[Fa{izam]... nema veze sa nacionalsocijalizmom. Dok ovaj seè sve do samih korena, fa{izam ostaje na povr{ini” (The Goebbels Diaries 1942-1943, prire|iva~ Louis Lochner, New York 1948, p. 71). “[Du~e] nije revolucionaran kao Hitler ili Staljin. On je do te mere vezan za svoj italijanski narod da mu nedostaju sposobnosti svetskog revolucionara i pobunjenika” (ibid., p. 469). Himler je isti stav izrazio u govoru odrànom 1943. na Konferenciji komandanata: “Fa{izam i nacionalsocijalizam su dve su{tinski razli~ite stvari,... fa{izam i nacionalsocijalizam kao duhovni, ideolo{ki pokret apsolutno se ne mogu porediti” (v. Kohn-Bramstedt, op.cit., dodatak br. 1). Hitler je po~etkom dvadesetih godina uvideo sli~nost izme|u nacisti~kog i komunisti~kog pokreta: “U na{em pokretu spajaju se dve krajnosti: komunisti sa levice i slu`benici i studenti sa desnice. Ovi elementi oduvek su bili najaktivniji... Komunisti su bili idealisti socijalizma...” (v. Heiden, op. cit., p. 147). Rem, {ef SA-a, samo je potvrdio ra{ireno uverenje kada je, krajem dvadesetih, zapisao: “Mnogo toga deli nas i komuniste, ali mi cenimo iskrenost njihovog uverenja, njihovu re{enost da se `rtvuju za sopstvenu stvar, i to nam je zajedni~ko” (Ernst Röhm, Die Geschichte eines Hochverräters, 1933, Volksausgabe, p. 273). Tokom poslednjeg rata, nacisti su Ruse, pre nego bilo koju drugu naciju, priznavali kao sebi ravne. Govor na konferenciji Reichsleitera i Gauleitera maja 1943. Hitler je “zapo~eo tvrdnjom da se u ovom ratu su~eljavaju buròaske i revolucionarne dràve. Nama je bilo lako da elimini{emo buròaske dràve, jer one su po vaspitanju i po svojim stavovima bile daleko slabije od nas. Dràve koje po~ivaju na ideologiji u prednosti su nad buròaskim dràvama... [Na Istoku] smo nai{li na protivnika koji tako|e zastupa odre|enu ideologiju, mada pogre{nu...” (Goebbels Diaries, p. 355). – Ova ocena zasnovana je na ideolo{kim, a ne na vojnim prora~unima. Gotfrid Nese je u knjizi Partei und Staat (1936) dao zvani~no tuma~enje borbe za vlast svog pokreta: “Za nas se jedinstveni front sistema proteè od Nema~ke Nacionalne Narodne Partije [t.j od ekstremne desnice] do socijaldemokrata. Komunisti~ka partija oduvek je bila neprijatelj izvan sistema. Zato smo tokom prvih meseci 1933. godine, kada je sudbina sistema ve} bila zape~a}ena, jo{ uvek imali da izborimo odlu~uju}u bitku protiv Komunisti~ke Partije” (p. 76). 13. Hitlers Tischgespräche, p. 113. Tu se tako|e mogu na}i brojni primeri koji pokazuju da, suprotno posleratnoj legendi, Hitler nikada nije imao nameru da brani “Zapad” od bolj{evizma, ve} da je uvek bio spreman da se pridruì “Crvenima” u ru{enju Zapada, ~ak i u jeku borbe protiv sovjetske Rusije (v. posebno p. 95, 108, 113ff, 158, 385).

318

TOTALITARIZAM

setom kongresu znamo da je Staljin verovao samo jednom ~oveku – Hitleru.14 Zna~i, u svim tim manjim evropskim zemljama su i pre netotalitarnih diktatura delovali totalitarni pokreti, za koje je totalitarna vlast verovatno bila isuvi{e ambiciozan cilj; iako je totalitarizam, sve do osvajanja vlasti, dobro posluìo u organizovanju masa, tada bi apsolutna veli~ina zemlje naterala potencijalne totalitarne vladare da se priklone poznatijim modelima klasne ili partijske diktature. U stvari, ove zemlje prosto nisu imale na raspolaganju dovoljan ljudski potencijal koji bi dozvolio uspostavljanje totalne dominacije i velike ljudske `rtve koje ona podrazumeva.15 Kako nisu mogli da se nadaju da }e osvojiti naseljenije teritorije, tirani u ovim dràvicama bili su prisiljeni na izvesnu staromodnu umerenost kako ne bi ostali i bez to malo ljudi kojima su vladali. To je ujedno i razlog zbog kog je nacizam, sve do izbijanja rata i njegovog {irenja Evropom, po doslednosti i bezobzirnosti zaostajao za svojim ruskim parnjakom; ~ak ni nema~ki narod nije bio dovoljno brojan da bi omogu}io potpun razvoj ovog najnovijeg oblika vlasti. Da je dobila rat, Nema~ka bi tek tada upoznala pravi totalitarni reìm, a `rtve koje bi njemu morale da prinesu ne samo “niè rase”, nego upravo i Nemci, mogu se nazreti i na osnovu planova iz Hitlerove zaostav{tine.16 U svakom slu~aju, Nema~ka je istinski totali14 Poznato je da su Staljina vi{e puta upozoravali na opasnost od Hitlerovog napada na Sovjetski Savez. âk i kada je ga je sovjetski vojni ata{e u Berlinu obavestio o danu napada, Staljin je odbio da veruje da }e Hitler prekr{iti sporazum (v. Hru{~ovljev “Govor o Staljinu”, tekst objavio State Department, New York Times, 5. juni 1956). 15 Slede}a informacija, koju daje Souvarine, op. cit., p. 669, to izuzetno plasti~no ilustruje: “Prema V. Krivickom, kome sâm GPU sluì kao izvrstan izvor poverljivih informacija, ’umesto 171 miliona stanovnika, koliko se o~ekivalo 1937. godine, zate~eno je samo 145; zna~i da nedostaje blizu 30 miliona stanovnika SSSR-a’”, i to, nota bene, posle obra~una sa kulacima ranih tridesetih godina, koji su odneli oko 8 miliona ljudskih ìvota (v. Communism in Action, U.S. Government, Washington, 1946, p. 140). 16 Veliki deo originalnih dokumenata u vezi sa planovima za istrebljenje ne-germanskih naroda, pre svega naroda slovenskog porekla, moè se na}i kod Léona Poliakova, Bréviaire de la Haine, Paris 1951, glava 8 (ameri~ko izdanje pod naslovom Harvest of Hate, Syracuse 1954; citiramo prema originalnom francuskom izdanju). Me|utim, nacisti~ka ma{inerija uni{tavanja nije htela da se zaustavi ni pred nema~kim narodom, {to se vidi po Zakonu o zdravstvu Rajha, za koji je nacrt dao li~no Hitler. Tu on predlaè da se od ostatka stanovni{tva “izoluju” sve porodice u kojima je bilo slu~ajeva sr~anih ili plu}nih bolesti – njihovo likvidiranje bilo je, naravno, slede}i korak programa. Ovaj, kao i nekoliko drugih zanimljivih projekata za pobedonosnu posleratnu Nema~ku, mogu se na}i u cirkularnom pismu na~elnicima okrugâ (Kreisleiter) pokrajine Hesen-Nasau, koje izve{tava o raspravi u firerovom general{tabu po pitanju “mera [koje treba preduzeti] pre... i posle uspe{nog okon~anja rata” (v. zbirku dokumenata u: Nazi Conspiracy and Aggression, Washington 1946, et seq., vol. VII, p. 175). S tim u vezi treba spomenuti i planirano uvo|enje “sveop{teg zakona za strance”, koji je trebalo da legalizuje i pro{iri “institucionalno ovla{}enje” policije da ~ak i sasvim nevinu osobu strpa u koncentracioni logor (v. Paul Werner, “SS-Standartenführer”, u: Deutsches Jugendrecht, Heft 4, 1944).

BESKLASNO DRU[TVO

319

taran reìm mogla da uspostavi tek tokom rata, nakon {to je osvajanjem Istoka obezbe|en dovoljan broj stanovnika a logori smrti postali mogu}i. I obrnuto, izgledi za uspostavljanje totalitarne vlasti zastra{uju}e su dobri u zemljama tradicionalnog orijentalnog despotizma, u Indiji i Kini: one, naime, raspolaù gotovo neiscrpnim materijalom koji moè da odràva mo}nu i krvoèdnu ma{ineriju totalne dominacije; osim toga, tamo je ose}anje suvi{nosti, tipi~no za ~oveka mase, ve} vekovima izraèno u preziru prema ljudskom ìvotu. U Evropi je ovo, pak, sasvim nova pojava, nusproizvod masovne nezaposlenosti i porasta broja stanovnika u poslednjih 150 godina. Umerenost ili manje ubila~ki metodi vladanja te{ko se mogu objasniti strahom vlasti od narodne pobune: ona se mnogo vi{e pla{i depopulacije sopstvene zemlje. Samo tamo gde su mase suvi{ne, ili gde njihovo eliminisanje ne bi dovelo do katastrofalne depopulacije, samo je tamo totalitarna vlast, za razliku od totalitarnog pokreta, uop{te i mogu}a. Totalitarni pokreti mogu se javiti svuda gde postoje mase koje iz bilo kog razloga teè da se politi~ki organizuju. Mase ne drì na okupu svest o zajedni~kom interesu, njima nedostaje ona specifi~na klasna artikulisanost koja se izraàva u jasnim, ograni~enim i ostvarivim ciljevima. Termin “masa” moè se upotrebljavati jedino kada je re~ o ljudima koji, bilo zbog samog svog broja, bilo zbog ravnodu{nosti, bilo zbog kombinacije jednog i drugog, ne mogu da se integri{u ni u jednu organizaciju zasnovanu na zajedni~kom interesu, u politi~ku partiju ili organe lokalne vlasti, u profesionalne organizacije ili sindikate. One potencijalno postoje u svakoj zemlji i ~ine onu ve}inu neutralnih, politi~ki nezainteresovanih ljudi koji nikada ne pristupaju nijednoj partiji i retko izlaze na izbore. Za uspon nacisti~kog pokreta u Nema~koj i komunisti~kih pokreta u Evropi posle 1930. godine17 karakteristi~no je to {to su oni svoje ~lanove regrutovali upravo iz ove mase naizgled nezainteresovanih ljudi od kojih su sve druge partije ve} digle ruke, smatraju}i da su isuvi{e apati~ni ili isuvi{e glupi da bi bili dostojni njihove pa`nje. Zato su ve}inu njihovih ~laU vezi sa ovom “negativnom populacionom politikom”, ~iji se cilj, istrebljenje stanovni{tva, jasno podudara sa ~istkama unutar bolj{evi~ke partije, va`no je imati u vidu da “u procesu selekcije nikada ne sme da do|e do zastoja” (Himmler, “Die Schutzstaffel”, u: Grundlagen, Aufbau und Wirtschaftsordnung des nationalsozialistischen Staates, br. 7b). “Firerova borba i borba njegove partije zapravo je beskona~an proces selekcije... Ova selekcija i ova borba toboè su dovr{ene 30. januara 1933... No, Firer i njegova stara garda znali su da prava borba tek po~inje” (Robert Ley, Der Weg zur Ordensburg, s. a, Verlag der Deutschen Arbeitsfront; “nije za prodaju”). 17 F. Borkenau ta~no opisuje ovu situaciju: “Komunisti su imali samo neznatan uspeh kada su poku{avali da steknu uticaj u radni~koj klasi; stoga se njihova masovna baza, ako su je uop{te i imali, sve vi{e udaljavala od proletarijata” (“Die neue Komintern”, u: Der Monat, Berlin 1949, Heft 4).

320

TOTALITARIZAM

nova ~inili ljudi koji se ranije nisu pojavljivali na politi~koj sceni, {to je omogu}ilo uvo|enje sasvim novih metoda u politi~ku propagandu, ali je dovelo i do neprijem~ivosti za argumente politi~kih protivnika; ovi pokreti ne samo da su se stavili s onu stranu partijskog sistema u celini, ve} su na{li ~lanstvo koje do tada nije bilo taknuto, nije bilo “iskvareno” partijskim sistemom. Zato totalitarni pokreti nisu ni morali da se obaziru na tu|e argumente, i sve vreme su radije ubijali protivnike nego {to su ih ube|ivali, {ire}i tako pre teror nego konkretna uverenja. Oni su nesuglasice prikazivali kao ne{to {to neminovno poti~e iz dubokih prirodnih, dru{tvenih ili psiholo{kih izvora koji su izvan kontrole pojedinca, te su stoga i s onu stranu mo}i razuma. Ovakav stav je mogao da bude i nedostatak, da su ovi pokreti samo iskreno prihvatili konkurentsku borbu sa drugim partijama; ovako su, pak, bili sigurni da se obra}aju ljudima koji imaju dovoljno razloga da u podjednakoj meri budu ogor~eni na sve stranke. Uspeh totalitarnih pokreta kod masa zna~io je kraj dve iluzije koje su gajile zemlje sa demokratskim vladama, a posebno evropske nacionalne dràve i njihove partije. Prva je bila iluzija da narod svojim ve}im delom aktivno u~estvuje u vlasti i da je svaki pojedinac simpatizer partije kojoj pripada ili ve} neke druge. Totalitarni pokreti su dokazali da, ba{ naprotiv, politi~ki neutralne i nezainteresovane mase itekako mogu da ~ine ve}inu u demokratskim zemljama, te da tako demokratija moè da funkcioni{e u skladu sa pravilima koja aktivno priznaje samo manjina. Druga iluzija koju su totalitarni pokreti sru{ili bilo je uverenje da te politi~ki nezainteresovane mase uop{te nisu va`ne, da su one zaista neopredeljene, da predstavljaju neku neizdiferenciranu pozadinu politi~kog ìvota nacije. Sada su one pokazale ne{to {to nijednom organu javnog mnjenja nije po{lo za rukom, naime to da demokratske vlade po~ivaju na pre}utnom pristanku i trpeljivosti nezainteresovanih i neartikulisanih slojeva naroda isto koliko i na vidljivim i javnim institucijama i organizacijama zemlje. Zato se u~inilo da su totalitarni pokreti nedosledni kada su, uprkos preziru prema parlamentarnoj vlasti, po{li u osvajanje parlamenata: uspeli su da sve ljude ubede kako su parlamentarne ve}ine la`ne i kako ne odgovaraju nu`no realnom stanju stvari u zemlji, ~ime su podrili samopo{tovanje i samopouzdanje vlada, koje su tako|e pre verovale u vladavinu ve}ine nego u svoje ustave. êsto je nagla{avano da totalitarni pokreti upotrebljavaju i zloupotrebljavaju demokratske slobode da bi ih kona~no ukinuli. Tu nije na delu samo demonska inteligencija vo|a ili detinjasta nedotupavnost masa. Demokratske slobode, dodu{e, jesu zasnovane na ravnopravnosti svih gra|ana pred zakonom, ali one sti~u svoj organski smisao i funkciju jedino ako ti gra|ani pripadaju nekim grupama i ako ih one predstavljaju, ili, pak,

BESKLASNO DRU[TVO

321

ako gra|ani ìve unutar neke socijalne i politi~ke hijerarhije. Raspad klasnog sistema, jedine socijalne i politi~ke stratifikacije evropskih nacionalnih dràva, sigurno je bio “jedan od najzna~ajnijih doga|aja u novijoj istoriji Nema~ke”,18 a pomogao je usponu nacizma kao {to je u Rusiji odsustvo socijalne stratifikacije u ruralnoj populaciji (tom “ogromnom bezobli~nom telu bez ikakvog politi~kog obrazovanja, gotovo neprijem~ivog za ideje koje bi omogu}ile plemenitu akciju”)19 bolj{evicima pomoglo da zbace demokratsku vladu Kerenskog. Stanje u prehitlerovskoj Nema~koj indikativno je za opasnosti koje u sebi nosi razvoj zapadnog dela sveta, posebno ako imamo u vidu da se, zavr{etkom Drugog svetskog rata, isti dramati~an slom klasnog sistema ponovio u gotovo svim evropskim zemljama. Doga|aji u Rusiji, pak, jasno ukazuju na pravac kojim bi mogle da krenu neizbe`ne revolucionarne promene u Aziji. Prakti~no nije mnogo va`no da li }e totalitarni pokreti prihvatiti matricu nacizma ili matricu bolj{evizma, da li }e mase organizovati u ime rase ili u ime klase, da li }e se pretvarati da po{tuju zakone ìvota i prirode ili zakone dijalektike i ekonomije. Nezainteresovanost za javne poslove i neutralnost u politi~kim pitanjima same po sebi nisu dovoljan razlog za uspon totalitarnih pokreta. Buròaska dru{tva, zasnovana na konkurenciji i na sticanju dobara, dovela su do apatije, pa ~ak i do netrpeljivosti prema javnom ìvotu, i to ~ak ne toliko kod onih eksploatisanih dru{tvenih slojeva koji su bili isklju~eni iz aktivnog upravljanja zemljom, koliko u samoj buròaziji. Posle dugog perioda la`ne skromnosti, u kom se buròazija zadovoljavala statusom dominantne klase i nije teìla politi~koj vlasti (nju je drage volje prepustila aristokratiji), nastupila je era imperijalizma, tokom koje je buròazija postajala sve netolerantnija prema postoje}im nacionalnim institucijama: sada je po~ela da polaè pravo na politi~ku mo} i da se organizovano priprema za nju. I po~etna apatija i kasnije monopolisti~ko, diktatorsko usmerenje u spoljnoj politici nacije, poti~u iz onog na~ina ìvota i onih ìvotnih uverenja koja su tako isklju~ivo usmerena na uspeh ili neuspeh pojedinca u bezobzirnoj konkurenciji da se gra|anske du`nosti i odgovornosti ose}aju kao nepotrebno tra}enje ionako ograni~enog vremena i energije. Takvi stavovi buròazije veoma su korisni za one oblike diktature u kojima jedan “snaàn ~ovek” preuzima na sebe te{ku odgovornost vo|enja javnih poslova; oni isto tako predstavljaju prepreku totalitarnim pokretima koji ne mogu da toleri{u buròaski (niti bilo koji drugi) individualizam. Ma kako nespremni bili da prihvate gra|anske odgovornosti, pripadnici apati~nih slojeva dru{tva u kom dominira buròazija itekako zadràvaju svoju indi18 William Ebenstein, The Nazi State, New York 1943, p. 247. 19 Tako ih je Maksim Gorki opisao (v. Souvarine, op. cit., p. 290).

322

TOTALITARIZAM

vidualnost, pa makar i samo zato {to bez nje ne bi mogli da preìve u borbi za ìvot. Presudne razlike izme|u organizacija gomile u devetnaestom veku i masovnih pokreta u dvadesetom lako se previ|aju zato {to se moderne totalitarne vo|e po psihologiji i mentalitetu ne razlikuju mnogo od nekada{njih vo|a gomile, ~ije su moralne norme i politi~ka sredstva veoma srodna buròaskima. Pa ipak, ako je individualizam karakteristi~an za stav prema ìvotu i buròazije i gomile, totalitarni pokreti s pravom mogu da tvrde da su oni prvi imali istinski antiburòasku orijentaciju; ni jedan od njihovih prethodnika iz devetnaestog veka, ni Dru{tvo 10. decembra, koje je pomoglo Luju Napoleonu da do|e na vlast, ni kolja~ke brigade koje su harale Parizom za vreme Drajfusove afere, ni Crne stotine ruskih pogroma, ni pan-pokreti nisu angaòvali svoje ~lanove do ta~ke na kojoj se potpuno gube individualni prohtevi i ambicije, niti su i slutili da organizacija moè jednom za svagda, a ne samo dok traje kolektivno juna{tvo, da izbri{e individualni identitet. Odnos izme|u gra|anskog klasnog dru{tva i masa koje nastaju po njegovom slomu nije jednak odnosu izme|u buròazije i gomile, nusproizvoda kapitalisti~kog na~ina proizvodnje. Mase i gomila imaju samo jednu zajedni~ku crtu: obe se nalaze izvan svih socijalnih struktura i organa politi~kog predstavljanja. Mase ne preuzimaju norme i stavove vladaju}e klase, kao {to to ~ini gomila (mada na iskrivljen na~in), ve} odraàvaju i na odre|eni na~in izvitoperuju norme i stavove svih klasa u vezi sa javnim poslovima. Merila ~oveka mase ne odre|uje samo, pa ~ak ne ni prvenstveno, ta posebna klasa kojoj je nekada pripadao, ve} sveprisutni uticaji i ube|enja koja su, pre}utno i neodre|eno, delile sve klase dru{tva. Pripadnost klasi, mada mnogo labavija i ne tako neumoljivo odre|ena dru{tvenim poreklom kao u feudalnom dru{tvu, uglavnom je bila data ro|enjem, a samo su je izuzetan dar ili sre}a mogli promeniti. Dru{tveni status odlu~ivao je o u~estvovanju pojedinca u politici, i osim u slu~ajevima nacionalne krize, kada je trebalo da dela kao pripadnik nacije, bez obzira na pripadnost klasi ili partiji, pojedinac se nikada nije direktno suo~avao sa javnim poslovima niti se ose}ao direktno odgovornim za njih. îm bi neka klasa dobila ve}i dru{tveni zna~aj, po~ela bi da obu~ava odre|en broj svojih ~lanova za politiku kao zanimanje, kao pla}en (ili, ako su ovi to sebi mogli da priu{te, nepla}en) rad u vladi i telima koja doti~nu klasu predstavljaju u parlamentu. Ve}ina ljudi, i to u svim klasama, ostajala je izvan partijskih i drugih politi~kih organizacija, ali to nikome nije bilo va`no. Drugim re~ima, pripadnost klasi, usko ograni~ene obaveze klase i tradicionalno shvatanje vlasti spre~ili su ja~anje gra|anstva koje bi ose}alo individualnu i li~nu odgovornost za upravljanje zemljom. Ova apoliti~nost stanovnikâ nacionalnih dràva iza{la je na videlo tek kad se

BESKLASNO DRU[TVO

323

klasni sistem slomio i u propast poveo ~itav splet vidljivih i nevidljivih niti koje su ljude vezivale za politi~ku zajednicu. Slom klasnog sistema automatski je ozna~io i slom partijskog sistema, prvenstveno zato {to partije, kao interesna udruènja, vi{e nisu mogle da zastupaju klasne interese. One su bile zna~ajne za pripadnike nekada{njih klasa koji su se, uprkos svemu, nadali da }e ponovo pridobiti svoj stari dru{tveni poloàj, i koji su se dràli jedni drugih ne zato {to su i dalje imali zajedni~ke interese, nego zato {to su se nadali da }e mo}i ponovo da ostvare svoje. Stoga su i partije u svojoj propagandi sve vi{e koristile psiholo{ka sredstva i ideologiju, a u politi~kom nastupu potencirale apologiju i nostalgi~nost. Osim toga, partije su i ne primetiv{i izgubile one neutralne simpatizere koji nikada nisu bili zainteresovani za politiku zato {to su ose}ali da nijedna partija ne moè da zastupa njihove interese. Prvi znak sloma evropskog partijskog sistema nije, dakle, bilo osipanje starog ~lanstva, ve} nesposobnost partija da regrutuju ~lanove iz mla|ih generacija, ali isto tako i gubitak pre}utnog pristanka i podr{ke neorganizovanih masa, koje su odjednom odbacile svoju apati~nost i krenule kud god su videle mogu}nost da artikuli{u svoje novo silovito neslaganje sa ~itavim sistemom. Pad za{titnih bedema izme|u klasa preobrazio je usnule ve}ine koje stoje iza svih partija u jednu veliku neorganizovanu, nestruktuisanu masu ozloje|enih pojedinaca, koji nisu imali ni{ta zajedni~ko osim nejasne svesti o tome da su nade ~lanova partije u povratak dobrih starih vremena osu|ene na propast, da su, s tim u skladu, oni najugledniji, najreprezentativniji i najobave{teniji ~lanovi dru{tva obi~ne budale, kao i da sva vlast nije ~ak ni toliko zla koliko je u stvari i glupa i podla. Za ro|enje ove nove zastra{uju}e negativne solidarnosti nije bilo od posebnog zna~aja to {to su nezaposleni radnici mrzeli status quo i postoje}u vlast okupljeni u Socijaldemokratskoj stranki, dok se mr`nja razvla{}enih sitnosopstvenika artikulisala putem partija centra ili desnice, a nekada{nji pripadnici srednje i vi{ih klasa svoj bes iskaljivali preko partija tradicionalne ekstremne desnice. Masa nezadovoljnih i beznadnih ljudi u Nema~koj i Austriji drasti~no je porasla posle Prvog svetskog rata, kada su inflacija i nezaposlenost dodatno uve}ale katastrofalne posledice vojnog poraza; takva masa je postojala i u svim dràvama nastalim posle rata, i ubrzala je razvoj ekstremisti~kih pokreta u Francuskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata. Mentalitet evropskog ~oveka mase nastajao je u ovoj atmosferi raspada klasnog dru{tva. Apstraktna jednolikost sudbine koja je zadesila ogroman broj pojedinaca njih nije spre~ila da sebe procenjuju prema li~nom neuspehu, niti da svet procenjuju prema ve} poslovi~noj nepravednosti. No, ova egocentri~na gor~ina, iako je svojstvena izolovanom pojedincu i iako

324

TOTALITARIZAM

teì da izbri{e individualne razlike, nije bila ta spona koja bi mase dràla na okupu, jer ona nije po~ivala na nekom zajedni~kom interesu – ekonomskom, socijalnom ili politi~kom. Egocentri~nost je, dakle, i{la ruku pod ruku sa presudnim slabljenjem instinkta za samoodrànjem. Nesebi~nost, ali samo kao ose}anje da ~ovek sam nije vaàn, kao ose}anje suvi{nosti, vi{e nije bila izraz individualnog idealizma, ve} je postala masovni fenomen. Stara izreka da siroma{ni i potla~eni nemaju {ta da izgube osim svojih okova vi{e se nije mogla primeniti na ~oveka mase, jer on je, prestav{i da se zanima za sopstvenu dobrobit, izgubio mnogo vi{e od okova bede: nestao je izvor svih briga i strahova koji ~ovekov ìvot ~ine te{kim i nespokojnim. U pore|enju sa takvim ne-materijalizmom, hri{}anski monah izgleda kao ~ovek opsednut svetovnim stvarima. Himler, dobar poznavalac mentaliteta ljudi koje je okupio u svojoj organizaciji, opisao je ne samo SS-ovce, ve} i {iroke slojeve naroda iz kojih je ove regrutovao, rekav{i da oni nisu zainteresovani za “svakodnevne probleme”, ve} isklju~ivo za “ideolo{ka pitanja” i za “sre}u {to su ba{ oni odabrani da rade na ostvarivanju zadatka koji se meri istorijskim epohama, zadatka ~iji trag ni milenijumi ne}e mo}i da izbri{u”.20 Omasovljenje pojedinaca stvorilo je ljude koji, kao i Sesil Roudz nekih ~etrdeset godina ranije, razmi{ljaju u kontinentima i ose}aju u vekovima. Istaknuti evropski nau~nici i dràvnici su jo{ od po~etka devetnaestog veka predskazivali uspon ~oveka mase i dolazak doba masa. Obimna literatura o pona{anju i psihologiji masa pokazala je i popularizovala u antici dobro poznatu mudrost o sli~nosti izme|u demokratije i diktature, izme|u vladavine gomile i tiranije. Tako su nau~nici pripremili odre|ene politi~ki svesne i osetljive, ako ne i preosetljive, gra|ane Zapadne Evrope na uspon demagogâ, na lakovernost, praznoverje i brutalnost. Pa ipak, iako su se mnoga od ovih predskazanja u izvesnom smislu obistinila, njihova relevantnost se smanjuje kada se u obzir uzmu neo~ekivane i nepredvi|ene pojave kao {to su radikalan gubitak svesti o li~nom interesu,21 cini~na ili dekadentna nezainteresovanost sa kojom se mase suo~avaju sa smr}u ili drugim li~nim neda}ama, strastvena sklonost najapstraktnijim koncepcijama kao ìvotnim smernicama i uop{teni prezir ~ak i prema najo~iglednijim pravilima zdravog razuma. Mase, mimo svih predvi|anja, nisu rezultat sve ve}e ravnopravnosti i {irenja op{teg obrazovanja, odnosno neminovnog sniàvanja njegovog kva20 Govor Hajnriha Himlera o “Organizaciji i du`nostima SS-a i policije”, objavljen u: National-politischer Lehrgang der Wehrmacht vom 15-23. Januar 1937; prevod citiran prema: Nazi Conspiracy and Aggression, Office of the United States Chief of Counsel for the Prosecution of Axis Criminality, U. S. Government, Washington, 1946, IV, 616ff. 21 Gustave Lebon, La psychologie des Foules, 1895, spominje ~udnu nesebi~nost masa (v. glava II, odeljak 5).

BESKLASNO DRU[TVO

325

liteta i popularizacije njegovih sadràja. (Amerika, primer zemlje u kojoj postoje jednakost pred zakonom i op{te obrazovanje, sa svim svojim nedostacima, zna manje o modernoj psihologiji masa nego bilo koja druga zemlja na svetu.) Uskoro se ispostavilo da su masovni pokreti posebno privukli visoko obrazovane slojeve, i da, na~elno, izraèni individualizam i prefinjenost ne spre~avaju, ve} ponekad i ubrzavaju samozaborav u masi koji su nudili pokreti. Po{to je o~igledna istina da visok stepen individualizovanosti i kultivisanost ne spre~avaju ~oveka da prihvati stavove karakteristi~ne za mase bila tako neo~ekivana, krivica za to ~esto se svaljivala na morbidnost ili nihilizam moderne inteligencije, mr`nju prema sebi samom, navodno tipi~nu za intelektualca, i “opre~nost duha ìvotu i vitalnosti”. Pa ipak, tako oklevetani intelektualci bili su samo najupe~atljiviji primer i najve{tiji zagovornici jednog mnogo op{tijeg fenomena. Dru{tvena atomizacija i ekstremna individualizacija prethodile su masovnim pokretima, a ovi su sasvim neorganizovane, tipi~ne “apstinente”, koji su iz individualisti~kih pobuda uvek odbijali da priznaju dru{tvene spone ili obaveze, privukli mnogo lak{e i mnogo ranije nego “neindividualisti~ke”, druèljubive ~lanove tradicionalnih partija. Zapravo su mase proiza{le iz krhotina jednog ve} visoko atomizovanog dru{tva, ~iju je konkurentsku prirodu i prate}i ose}aj usamljenosti mogla da relativizuje jedino pripadnost klasi. Glavna odlika ~oveka mase nije brutalnost niti nazadnost, ve} njegova izolovanost i odsustvo normalnih dru{tvenih veza. Kako dolaze iz klasnog dru{tva nacionalnih dràva, ~ije su se pukotine popunjavale vezivom nacionalisti~kog sentimenta, sasvim je prirodno {to su te mase, u po~etnoj bespomo}nosti, ispoljile te`nju ka posebno nasilnom nacionalizmu, pred kojim su njihove vo|e popustile iz ~isto demago{kih razloga, oglu{avaju}i se o svoj instinkt i svoje ciljeve.22 Ni plemenski nacionalizam ni pobunjeni~ki nihilizam nisu karakteristi~ni ili ideolo{ki prihvatljivi za mase u meri u kojoj su to bili za gomilu. A ipak su najdarovitije vo|e masa na{eg vremena pre ponikle iz gomile nego iz masa.23 Hitlerova biografija je {kolski primer za to; Staljin je, pak, do{ao iz zavereni~kog aparata bolj{evi~ke partije, koji je bio specifi~na me{avina marginalaca i revolucionara. Prvobitna Hitlerova partija, sastavljena gotovo isklju~ivo od neprilago|enih, propalica i avanturista, ite22 Osniva~i nacionalsocijalisti~ke partije povremeno su se osvrtali na to i pre no {to je Hitler preuzeo partiju kao “partiju levice”. Zanimljiv je i jedan incident do kog je do{lo posle izbora za skup{tinu 1932. godine: “Gregor [traser je ogor~eno rekao svom Vo|i da su pre izbora nacionalsocijalisti mogli da oforme ve}inu u parlamentu, Rajhstagu, sa partijama centra; sada je ta mogu}nost isklju~ena, zajedno ove partije ~ine manje od polovine parlamenta;... ali sa komunistima jo{ uvek ~inimo ve}inu, odgovorio je Hitler; niko ne moè da nas nadvlada” (Heiden, op. cit., pp. 94 i 495). 23 v. Carlton J. H. Hayes, op. cit., koji ne pravi razliku izme|u gomile i masa; on smatra da totalitarni diktatori “pre vode poreklo iz masa nego iz klasa”.

326

TOTALITARIZAM

kako je bila partija “naoruànih boema”,24 koji su bili nali~je buròaskog dru{tva i koje je, prema tome, nema~ka buròazija po svim pravilima trebalo da uspe{no upotrebi za svoje ciljeve. Me|utim, nacisti su buròaziju nasamarili koliko i Removu i [lajherovu frakciju Rajhsvera, koja se tako|e nadala da }e Hitler, njen nekada{nji agent, ili SA, medijum za vojnu propagandu i paravojnu obuku, biti njeni agenti i da }e joj pomo}i da zavede vojnu diktaturu.25 I ugledno dru{tvo i vojni krugovi su nacisti~ki pokret procenjivali u skladu sa politi~kom filozofijom gomile,26 previ|aju}i pri tom nezavisnu, spontanu podr{ku koju su mase pruàle novim vo|ama gomile, kao i pravi talenat ovih vo|a da smi{ljaju dotad nepoznate vidove organizovanja. Gomila na ~elu ovih masa vi{e nije bila agent buròazije niti bilo koga drugog – osim masa samih. Pore|enje nacizma i bolj{evizma, koji su se u dvema zemljama pojavili pod sasvim razli~itim okolnostima, najbolje moè da dokaè da totalitarni pokreti ne zavise toliko od nestrukturisanosti masovnog dru{tva koliko od tipi~nih svojstava atomizovane i izolovane mase. Da bi Lenjinovu revolucionarnu diktaturu preobrazio u pravu totalitarnu vladavinu, Staljin je najpre morao da ve{ta~kim putem stvori onakvo atomizovano dru{tvo kakvo su za naciste u Nema~koj ve} pripremile istorijske prilike. Iznena|uju}e laka pobeda Oktobarske revolucije ostvarena je u zemlji u kojoj je despotska i centralizovana birokratija vladala bezobli~nom masom; nju nisu uspeli da organizuju ni ostaci ruralnih feudalnih staleà, ni 24 Ovo je osnovna teorija K. Heidena, ~ija je analiza nacizma uprkos tome izuzetna. “Posle brodoloma starih klasa nastaje nova klasa intelektualaca, a na njihovom ~elu su najbezobzirniji, oni koji imaju malo {ta da izgube, pa su stoga i najja~i; naoruàni boemi, kojima je rat dom, a gra|anski rat otad`bina” (op. cit., p. 100). 25 Zavera izme|u generala Rajhsvera [lajhera i {efa SA-a Rema sastojala se iz plana da se sve paravojne formacije stave pod vojnu upravu Rajhsvera, ~ime bi se nema~koj vojsci jednim potezom dodali milioni ljudi. Posledica bi, naravno, bila vojna diktatura. Juna 1934. Hitler je likvidirao Rema i [lajhera. Pregovori su po~eli uz Hitlerovo znanje, a on je koristio Remove veze u Rajhsveru da bi zavarao nema~ke vojne krugove po pitanju svojih pravih namera. Aprila 1932. Rem je posvedo~io na jednom od su|enja Hitleru da je Rajhsver u potpunosti saglasan sa vojnim statusom SA-a (za dokumente o Removom i [lajherovom planu v. Nazi Conspsiracy, V, 456ff, i Heiden, op. cit., 450). Sam Rem ponosno izve{tava o pregovorima sa [lajherom, koji su, prema njegovim podacima, otpo~eli 1931. godine. [lajher je obe}ao da }e u slu~aju nu`de staviti SA pod komandu oficira Rajhsvera (v. Die Memoiren des Stabchefs Röhm, Saarbrücken, 1934, p. 170). Vojni karakter SA-a, na kom je radio Rem, a protiv koga se Hitler stalno borio, odre|ivao je retoriku SA-a ~ak i posle likvidiranja Remove frakcije. Za razliku od pripadnika SS-a, pripadnici SA-a uvek su insistirali na tome da “predstavljaju vojnu volju Nema~ke”, te da je za njih Tre}i Rajh “vojna zajednica [koju podupiru] dva stuba: Partija i Vermaht” (v. Handbuch der SA, Berlin 1939, i Victor Lutze, “Die Sturmabteilung”, u: Grundlagen, Aufbau und Wirtschaftsordnung des nationalsozialistischen Staates, br. 7a). 26 Posebno Remova autobiografija spada u klasike ove vrste literature.

BESKLASNO DRU[TVO

327

slabe urbane kapitalisti~ke klase, tek u povoju. Kada je rekao da nigde u svetu vlast nije tako lako osvojiti, i nigde tako te{ko zadràti, Lenjin je bio svestan ne samo broj~ane slabosti ruske radni~ke klase, ve} i anarhi~nog stanja u dru{tvu uop{te, stanja koje je omogu}avalo iznenadne promene. Iako nije imao instinkt vo|e masa – bio je lo{ govornik, a uz to je voleo i da javno priznaje i analizira sopstvene gre{ke, {to je protivno elementarnim pravilima demagogije – Lenjin se odmah uhvatio svih mogu}ih diferencijacija, dru{tvenih, nacionalnih, profesionalnih, koje bi mogle da unesu ma kakvu strukturu u stanovni{tvo, i verovatno je smatrao da takva stratifikacija moè da spase revoluciju. Legalizovao je anarhi~nu eksproprijaciju zemljoposednika od strane ruralnih masa, i tako po prvi, a verovatno i poslednji put, stvorio u Rusiji onu emancipovanu klasu seljaka koja je jo{ od Francuske revolucije bila najpouzdaniji oslonac zapadnoevropskih nacionalnih dràva. Poku{ao je da oja~a radni~ku klasu podràvaju}i nezavisne sindikate. Po zavr{etku gra|anskog rata tolerisao je boja`ljivo nastajanje novog srednjeg sloja, proizi{log iz NEP-a. Uveo je i dodatna merila diferencijacije organizuju}i, a ponekad i izmi{ljaju}i, {to je vi{e nacionalnosti mogao, podsti~u}i nacionalnu svest i svest o istorijskim i kulturnim razlikama ~ak i me|u najprimitivnijim plemenima u Sovjetskom Savezu. Izgleda da se u ovim ~isto prakti~nim politi~kim stvarima Lenjin pre drào svog sna`nog dràvni~kog instinkta nego marksisti~kog ube|enja; u svakom slu~aju, njegova politika dokazuje da se on odsustva socijalne i svake druge strukture pla{io vi{e nego mogu}eg razvoja centrifugalnih tendencija unutar tek emancipovanih nacionalnosti ili ~ak ja~anja nove buròazije u tek stvorenim srednjim i selja~kim slojevima. Lenjin je svoj najve}i poraz doìveo po~etkom gra|anskog rata, kada je vrhovna vlast, koju je on prvobitno hteo da koncentri{e u sovjetima, pre{la u ruke partijske birokratije; me|utim, ~ak i ovakav razvoj doga|aja, ma koliko tragi~an bio po dalji tok revolucije, nije neminovno morao da vodi u totalitarizam. Jednopartijska diktatura je za~etoj socijalnoj stratifikaciji zemlje prosto dodala jo{ jednu klasu, naime birokratiju, koja je, po Marksovim re~ima, “zaposela dràvu kao privatnu svojinu”.27 U trenutku 27 Dobro je poznato da su antistaljinisti~ke frakcije kritiku razvoja Sovjetskog Saveza zasnivale na ovoj marksisti~koj formulaciji, i nikada je nisu ni prevazi{le. Uprkos ~estim “~istkama” u sovjetskoj birokratiji, koje su ciljale na likvidiranje birokratije kao klase, ovi kriti~ari su u njoj i dalje videli glavnu i vladaju}u klasu u Sovjetskom Savezu. Evo kako to analizira Rakovski u progonstvu u Sibiru 1930: “Na na{e o~i je nastajala i rasla velika klasa direktora sa svojim podklasama, klasa koja raste dobro prora~unatim kooptiranjem i direktnim ili indirektnim naimenovanjima... Ono {to ujedinjuje ovu jedinstvenu klasu jeste jedan oblik privatne svojine, tako|e jedinstven, naime dràva” (citirano prema: Souvarine, op. cit., p. 564). Ovo je zaista prili~no ta~na analiza stanja pre Staljinovog dolaska na vlast; za odnos izme|u partije i sovjetâ, koji je bio presudan po dalji tok Oktobarske revolucije, v. I. Deutscher, The Prophet Armed: Trotsky 1879-1921, 1954).

328

TOTALITARIZAM

Lenjinove smrti, mnogi su putevi jo{ uvek bili otvoreni. Na primer, stvaranje radni~ke, selja~ke i srednje klase nije neminovno moralo da vodi klasnoj borbi, ina~e karakteristi~noj za evropski kapitalizam. Poljoprivreda je jo{ uvek mogla da se razvije na kolektivnom, kooperativnom ili na privatnom osnovu, a privreda cele zemlje je jo{ uvek mogla da se drì socijalisti~kog, dràvno-kapitalisti~kog ili slobodno-trì{nog obrasca. Nijedna od ovih mogu}nosti nije automatski morala da zna~i uni{tavanje nove strukture zemlje. Sve te nove klase i nacionalnosti na{le su se Staljinu na putu kada je po~eo da priprema zemlju za totalitarnu vlast. Kako bi stvorio atomizovanu i nestrukturisanu masu, najpre je morao da likvidira ostatke mo}i sovjetâ, koji su, kao glavni nacionalni predstavni~ki organ, ipak imali izvesnu ulogu, i ograni~avali apsolutnu vlast partijske hijerarhije. Zato je Staljin najpre potkopao nacionalne sovjete uvo|enjem bolj{evi~kih }elija, iz kojih su jedino mogli biti imenovani vi{i funkcioneri centralnih komiteta.28 Godine 1930. nestali su i poslednji tragovi nekada{nje lokalne samouprave; na njihovo mesto do{la je strogo centralizovana partijska birokratija, ~ija se te`nja ka rusifikaciji nije mnogo razlikovala od te`nji caristi~kog reìma, osim {to nove birokrate vi{e nisu zazirale od pismenosti. Bolj{evi~ka vlast je zatim pristupila likvidaciji klasa; iz ideolo{kih i propagandnih razloga zapo~ela je sa onima koje su imale nekakvo vlasni{tvo, naime sa novim srednjim slojem u gradovima, da bi potom pre{la na seljake. Zahvaljuju}i brojnosti i imovini, seljaci su do tada bili potencijalno najsna`nija klasa u Sovjetskom Savezu; zato je njihova likvidacija morala biti temeljnija i okrutnija nego likvidacija bilo koje druge dru{tvene grupe, a sprovo|ena je stvaranjem ve{ta~ke gladi i ~estim deportacijama pod izgovorom kolektivizacije i eksproprisanja kulaka. Likvidacija srednjih i selja~kih slojeva okon~ana je ranih tridesetih godina; oni koji se nisu na{li me|u milionima mrtvih ili milionima deportovanih nau~ili su “ko je ovde vlast”, shvatili su da njihovi ìvoti i ìvoti njihovih porodica ne zavise od njihovih sugra|ana, nego od vlasti, ~ijim su hirovima bili izloèni, sami, bez ikakve za{tite od strane grupe kojoj sticajem okolnosti pripadaju. Na osnovu statisti~kih podataka ili dokumenata ne moè se ta~no odrediti trenutak kada je kolektivizacija stvorila nov sloj seljaka, povezanih zajedni~kim interesom, sloj koji je, zahvaljuju}i svojoj klju~noj broj~anoj i ekonomskoj poziciji, opet predstavljao potencijalu opasnost za totalitarnu 28 Godine 1927, 90% ~lanova seoskih sovjeta i 75% njihovih predsednika nisu bili ~lanovi partije; izvr{ni komiteti okrugâ sastojali su se od 50% ~lanova partije i 50% ljudi koji nisu pripadali partiji, dok je od delegata u Centralnom komitetu 75% bilo u partiji (v. ~lanak o bolj{evizmu Mauricea Dobba u: Encyclopedia of Social Sciences). A. Rosenberg u knjizi A History of Bolshevism, London 1934, glava VI, detaljno opisuje kako su ~lanovi partije u sovjetima, glasaju}i “u skladu sa instrukcijama koje su dobijali od vi{ih partijskih ~inovnika”, iznutra podrivali sistem sovjeta.

BESKLASNO DRU[TVO

329

vlast. No, oni koji znaju kako da ~itaju totalitarni “materijal”, mogu da doku~e da je ovaj trenutak do{ao otprilike dve godine pred Staljinovu smrt, kada je ovaj predloìo da se kolektivi raspuste i da se pretvore u ve}e organizacione jedinice. Staljin nije do~ekao ostvarenje svog plana; ovaj put `rtve bi bile jo{ ve}e, a haoti~ne posledice za privredu u celini kobnije nego uni{tavanje prve selja~ke klase – ali imamo dovoljno razloga da poverujemo da bi se i to sprovelo. Nema te klase koja se ne moè uni{titi ako se ubije dovoljan broj njenih pripadnika. Slede}a klasa koju je valjalo likvidirati bili su radnici. Oni su bili mnogo slabiji, i pruàli su mnogo manji otpor nego seljaci, zato {to je spontana eksproprijacija vlasnika fabrika, koju su radnici sproveli tokom revolucije (a za razliku od eksproprijacije zemljoposednika koju su sproveli seljaci), bila osuje}ena kada je vlada konfiskovala fabrike pod izgovorom da dràva ionako pripada proletarijatu. Stahanovski sistem, uveden po~etkom tridesetih godina, uni{tio je svu solidarnost i klasnu svest me|u radnicima, i to pre svega putem surove konkurencije, a potom i privremenim konsolidovanjem stahanovske aristokratije, koja je (u socijalnom pogledu) od obi~nih radnika odudarala mnogo vi{e nego sámo rukovodstvo. Ovaj proces zavr{en je 1938. godine, uvo|enjem radne knjiìce, koja je ~itavu rusku radni~ku klasu zvani~no pretvorila u gigantsku masu prinudnih radnika. Vrhunac je bila likvidacija birokratije, koja je i sama potpomogla sprovo|enje navedenih mera likvidacije. Staljinu je trebalo oko dve godine, od 1936. do 1938, da se otrese ~itave administrativne i vojne aristokratije sovjetskog dru{tva; skoro sve slu`be, fabrike, privredne i kulturne institucije, vlada, partija i vojna uprava, pre{le su u nove ruke, jer je “skoro polovina administrativnog osoblja, bili oni ~lanovi partije ili ne, izba~ena”, a vi{e od 50% svih ~lanova partije i “bar jo{ dodatnih osam miliona ljudi” likvidirano.29 Opet se uni{tavanje partijske birokratije kao klase zavr{ilo uvo|enjem internog paso{a, u kom su se morali beleìti i odobravati svi odlasci iz jednog grada u drugi. [to se pravnog statusa ti~e, sada je birokratija, zajedno sa partijskim funkcionerima, bila izjedna~ena sa radnicima; sada je i ona postala deo nepreglednog mno{tva sovjetskih prinudnih radnika, a njen status privilegovane klase u sovjetskom dru{tvu bio je pro{lost. A kako se ova generalna ~istka zavr{ila likvidacijom najvi{ih ~i29 Podaci su uzeti iz knjige Viktora Krav~enka I Chose Freedom: The Personal and Political Life of a Soviet Official, New York 1946, p. 278 i 303. Ovaj izvor je, naravno, prili~no nepouzdan. Me|utim, kako u slu~aju sovjetske Rusije jedino nepouzdanim izvorima i raspolaèmo – {to zna~i da u potpunosti moramo da se oslonimo na reportaè, izve{taje i procene ove ili one vrste moramo da upotrebimo svaki podatak koji nam se makar ~ini u velikoj meri verovatan. Neki istori~ari izgleda smatraju da je suprotan metod – naime, kori{}enje samo onog materijala koji daje ruska vlada – pouzdaniji, ali to nije ta~no. Upravo su zvani~ni podaci puka propaganda.

330

TOTALITARIZAM

novnika iz redova policije – istih onih koji su tu generalnu ~istku organizovali – ~ak ni kadrovi GPU-a, koji je i sproveo sav taj teror, nisu vi{e mogli da se zavaravaju da kao grupa predstavljaju i{ta, a ponajmanje vlast. Ove ogromne ljudske `rtve nisu motivisane nekakvim raison d’état u tradicionalnom smislu te re~i. Nijedan od likvidiranih dru{tvenih slojeva nije bio neprijateljski nastrojen prema reìmu, niti je bilo verovatno da }e to postati u bliskoj budu}nosti. Aktivna opozicija je zamrla jo{ 1930, kada je Staljin, u govoru na 16. Kongresu, prokazao sva desni~arska i levi~arska odstupanja unutar partije, mada su ~ak i te slaba{ne opozicione struje te{ko mogle da se zasnuju na bilo kojoj postoje}oj klasi.30 Diktatorski teror – koji se od totalitarnog razlikuje po tome {to je usmeren na prave protivnike, a ne na bezazlene gra|ane bez ikakvog politi~kog stava – bio je dovoljno okrutan da bi ugu{io sav politi~ki ìvot, otvoren ili prikriven, i to jo{ za Lenjinovog ìvota. Intervencija iz inostranstva, koja je mogla da se udruì sa nekim od nezadovoljnih slojeva, vi{e nije predstavljala nikakvu opasnost po{to je, oko 1930, sovjetski reìm ve} priznala ve}ina vlada i zaklju~ila sa njim trgovinske i druge me|unarodne ugovore. (Mada Staljinova vlada nije isklju~ivala takvu mogu}nost {to se samog doma}eg stanovni{tva ti~e; znamo da je Hitler, da je bio obi~an zavojeva~, a ne suparni~ki totalitarni vlastodràc, mogao bar narod Ukrajine da pridobije za svoju stvar.) Ako likvidacija klasa i nije imala nikakvog politi~kog smisla, sa stanovi{ta sovjetske privrede ona je definitivno bila katastrofalna. Posledice ve{ta~ke gladi iz 1933. ose}ale su se jo{ godinama {irom zemlje; uvo|enje stahanovskog sistema 1935, sa proizvoljnim ubrzavanjem individualnog u~inka i potpunim zanemarivanjem potrebe za timskim radom, dovelo je do “haoti~ne nestabilnosti” u ovoj mladoj industriji.31 Likvidiranje birokratije, to jest klase fabri~kih upravnika i inènjera, kona~no je li{ilo industriju i ono malo stru~nog iskustva i ume}a koje je nova ruska tehni~ka inteligencija uspela da stekne. Jednakost podanika bila je jedna od najve}ih briga despotizama i tiranija jo{ od pradavnih vremena, ali takvo izjedna~avanje totalitarnoj vlasti nije dovoljno, zato {to odre|ene nepoliti~ke veze izme|u podanika ostaju manje-vi{e netaknute – na primer, porodi~ne veze ili zajedni~ka kulturna interesovanja. Ako totalitarizam ima ozbiljne namere, on nu`no dolazi do ta~ke na kojoj “jednom za svagda mora da raskine sa neutralno{}u jednog 30 Staljinov izve{taj na 16. Kongresu prokazao je odstupanja kao “odraz otpora koji pruàju seljaci i sitna buròazija u redovima same Partije (v. Leninism, 1933, tom II, glava III). Opozicija je bila za~u|uju}e nesposobna da se odbrani od ovog napada, zato {to je ona, a to se posebno odnosi na Trockog, “oduvek bila sklona da u borbi izme|u frakcija vidi klasnu borbu” (Souvarine, op. cit., p. 440). 31 Kravchenko, op. cit., p. 187.

BESKLASNO DRU[TVO

331

{ahiste”, to jest sa autonomnim postojanjem svake vrste aktivnosti. Oni koji “vole {ah radi {aha”, a koje su njihovi likvidatori ispravno uporedili sa onima koji vole “umetnost radi umetnosti”,32 jo{ uvek nisu apsolutno atomizovani elementi u masovnom dru{tvu, ~ija je potpuno heterogena uniformnost jedan od osnovnih uslova za nastanak totalitarizma. Sa stanovi{ta totalitarnih vladara, dru{tvo koje je posve}eno {ahu radi {aha samog tek je za koji stepen manje opasno nego klasa seljaka zainteresovanih samo za obradu zemlje. Himler je sasvim ispravno definisao pripadnika SS-a kao novi tip ~oveka koji ni pod kojim uslovima ne}e uraditi neki zadatak “radi zadatka samog”.33 Atomizacija masa u sovjetskom dru{tvu postignuta je ~estim i ve{tim sprovo|enjem ~istki koje neminovno prethode pravoj likvidaciji odre|ene grupe. Da bi se uni{tile sve dru{tvene i porodi~ne spone, ~istke su organizovane tako {to bi se svim ljudima koji su u nekoj vezi sa optuènim, od poznanika pa do najbliskijih prijatelja i ro|aka, pripretilo istom sudbinom. Posledica ove jednostavne i ingeniozne mere, “krivice po srodstvu”, jeste da se, ~im je neko optuèn, njegovi prijatelji preko no}i pretvaraju u njegove najogor~enije neprijatelje; kako bi spasli svoju koù, oni ga potkazuju i dobrovoljno daju obave{tenja koja potkrepljuju nepostoje}e dokaze protiv njega – jer to je o~igledno jedini na~in da dokaù sopstvenu ispravnost. Biv{i prijatelji }e poku{ati da dokaù da je njihovo poznanstvo ili prijateljstvo sa optuènim bilo izgovor da bi ga {pijunirali i raskrinkali kao sabotera, trockistu, stranog {pijuna ili fa{istu. Zasluga se meri “brojem denuncijacija bliskih drugova”,34 pa zato i elementarna predostro`nost nalaè da se svi prisniji kontakti izbegavaju, ako je to mogu}e – ne zbog opasnosti da }e ~ovek otkriti svoje najskrivenije misli, ve} prosto da bi se, za prili~no izvestan slu~aj budu}ih neprilika, eliminisale sve osobe koje bi mogle da imaju ne samo obi~an interes da denunciraju, nego i neodoljivu potrebu da drugog gurnu u propast, prosto zato {to su njihovi ìvoti u opasnosti. U krajnjoj liniji, upravo su razvijanjem ove metode do krajnjih i najfanati~nijih granica bolj{evi~ki vlastodr{ci uspeli da stvore atomizovano i izolovano dru{tvo kakvo do tad nismo poznavali, a koje samo slu~ajnosti ili katastrofe ne bi mogle da stvore. 32 Souvarine, op. cit., p. 575. 33 Lozinka SS-a, kako ju je Himler li~no formulisao, po~inje re~ima: “Nema zadatka koji

se izvr{ava radi njega samog” (v. Gunter d’Alquen, “Die SS”, u: Schriften der Hochschule für Politik, 1939). Bro{ure koje je SS izdavao za internu upotrebu stalno nagla{avaju “apsolutnu svest o ni{tavnosti svega {to je samo sebi svrha” (v. Der Reichsführer SS und Chef der deutschen Polizei, bez datuma, “samo za upotrebu unutar policije”). 34 Ovu praksu potvr|uju svi izve{taji. V. Krivicki u knjizi In Stalin’s Secret Services, New York 1939, smatra da je nju uveo sam Staljin.

332

TOTALITARIZAM

Totalitarni pokreti su masovne organizacije atomizovanih, izolovanih pojedinaca. Od ostalih partija i pokreta razlikuju se po tome {to zahtevaju totalnu, neograni~enu, bezuslovnu i nepokolebljivu lojalnost svakog pojedina~nog ~lana. Ovaj zahtev vo|e totalitarnih pokreta postavljaju i pre no {to do|u na vlast i organizuju zemlju po totalitarnim principima, a potkrepljuju ga tvrdnjom da }e njihove organizacije uskoro obuhvatati ~itavo ~ove~anstvo. Tamo, pak, gde totalitarnoj vlasti nije prethodio totalitaran pokret ({to je, za razliku od nacisti~ke Nema~ke, bio slu~aj u Rusiji), pokret valja organizovati naknadno, a uslovi za njegovo ja~anje moraju se stvoriti ve{ta~kim putem, kako bi totalna lojalnost – psiholo{ki osnov totalne dominacije – uop{te bila mogu}a. Takva lojalnost moè da se o~ekuje samo od potpuno izolovanog pojedinca koji, budu}i bez ikakvih dru{tvenih spona, bez porodice, prijatelja, drugova, pa ~ak i pukih poznanika, ose}aj da za njega ipak ima mesta pod suncem izvodi iz pripadnosti pokretu, iz ~lanstva u partiji. Potpuna lojalnost mogu}a je jedino kada se vernost li{i sveg konkretnog sadràja, koji po prirodi stvari moè da dovede do kolebanja u mi{ljenju. Totalitarni pokreti su, svaki na svoj na~in, u~inili sve {to su mogli kako bi se oslobodili partijskih programa sa specifi~nom sadrìnom, programa iz po~etnih, ne-totalitarnih faza pokreta. Ma kako radikalno bio formulisan, svaki jasno odre|en politi~ki cilj koji nije prosto zahtev za osvajanjem vlasti nad celim svetom, svaki politi~ki program koji se bavi stvarima konkretnijim od “ideolo{kih pitanja od vekovnog zna~aja”, za totalitarizam predstavlja prepreku. Najve}e Hitlerovo dostignu}e pri stvaranju nacisti~kog pokreta, koji je on postepeno gradio od opskurne male partije {arlatana sa tipi~no nacionalisti~kim programom, sastoji se u tome {to je pokret oslobodio nekada{njeg partijskog programa, i to ne tako {to je ovaj promenio ili zvani~no ukinuo, ve} prosto tako {to je odbio da razgovara o njemu ili o nekim njegovim ta~kama, budu}i da je relativna umerenost njegovog sadràja i frazeologije vrlo brzo bila prevazi|ena.35 Staljinov zadatak po ovom i po mnogim drugim pitanjima bio je ozbiljniji; socijalisti~ki program Partije bolj{evika bio je mnogo ve}i teret36 nego 25 ta~aka jednog ekonomiste-amatera i politi~ara-{arlatana kakav je bio Feder.37 No, 35 U Mein Kampf (2 toma, 1. nema~ko izdanje, 1925. i 1927; necenzurisan prevod, New York 1939), Hitler tvrdi da je bolje imati zastareo program nego dozvoliti diskusiju o njemu (tom II, glava V). Uskoro }e i javno re}i: “Kada preuzmemo vlast, program }e do}i sam od sebe... Prva stvar mora biti stra{an talas propagande. Ta politi~ka akcija ima}e malo veze sa drugim aktuelnim problemima” (v. Heiden, op. cit., p. 203). 36 Suvarin sugeri{e, i to pogre{no, po na{em mi{ljenju, da je ve} Lenjin ukinuo partijski program: “Ni{ta ne dokazuje jasnije da bolj{evizam kao doktrina postoji jedino u Lenjinovoj glavi; svaki bolj{evik prepu{ten sam sebi skrenuo bi sa ’linije’ njegove frakcije... ove ljude je mnogo vi{e povezivao njihov temperament i Lenjinov uspon, nego same ideje” (op. cit., p. 85). 37 Program Nacionalsocijalisti~ke partije Gotfrida Federa sa ~uvenih 25 ta~aka igrao je ve}u ulogu u literaturi o pokretu nego u pokretu samom.

BESKLASNO DRU[TVO

333

Staljin je kona~no, prokazav{i sve frakcije u Komunisti~koj partiji, postigao isti rezultat stalnim menjanjem politi~kog kursa partije, kao i stalnim kolebanjima u tuma~enju i primeni marksizma; to je doktrinu potpuno li{ilo njenog sadràja, zato {to se vi{e nije moglo predvideti koji }e kurs ili potez ona nametnuti. înjenica da ni najpotpunija upu}enost u marksizam i lenjinizam nije bila ni od kakve koristi za ispravno politi~ko pona{anje – ve} da se, naprotiv, linija partije mogla slediti jedino ako svako jutro ponovite Staljinove re~i od prethodne ve~eri – prirodno je rezultirala onim mentalnim stanjem, onom usredsre|enom poslu{no{}u koju ne umanjuje nikakav poku{aj da se shvati ono {to se radi; nju ingeniozno izraàva lozinka koju je Himler smislio za svoje SS-ovce: “Moja ~ast je moja vernost”.38 Opet, ni nepostojanje ili ignorisanje partijskog programa samo po sebi ne mora da bude znak totalitarizma. Prvi koji je programe i platforme smatrao suvi{nim papiri}ima i nezgodnim obe}anjima, nespojivim sa stilom i èstinom pokreta, bio je Musolini, ~ija fa{isti~ka filozofija aktivizma sve delanje prepu{ta nadahnu}u odre|enog istorijskog trenutka.39 Puka ùdnja za mo}i, u kombinaciji sa prezirom prema “brbljivosti” vo|a obi~nih partija koji uvek odaju {ta sa tom mo}i smeraju, karakteristi~na je za sve vo|e gomile, ali ne zadovoljava potrebe totalitarizma. Pravi cilj fa{izma bio je samo da do|e na vlast i u~vrsti poziciju fa{isti~ke “elite”. Totalitarizam se nikada ne zadovoljava time da vlada spolja{njim sredstvima, naime pomo}u dràve i ma{inerije nasilja; zahvaljuju}i posebnoj ideologiji i mestu koje ona ima u tom aparatu represije, totalitarizam je otkrio na~in da vlada ljudima i da ih terori{e iznutra. U tom smislu on ukida razliku izme|u vladalaca i podanikâ i stvara stanje u kom mo} i volja za mo}, onako kako ih mi shvatamo, nemaju nikakvu ulogu, ili su, u najboljem slu~aju, od sporednog zna~aja. U su{tini, totalitarni vo|a nije ni{ta drugo nego funkcioner masa koje vodi; on nije pojedinac èljan vlasti koji podanicima tiranski name}e svoju volju. Budu}i obi~an funkcioner, on se u svako doba moè zameniti, tako da u istoj meri zavisi od “volje” masa koje otelovljuje koliko i mase zavise od njega. Da nije njega, masama bi ne38 Upe~atljivost ove lozinke, koju je sam Himler formulisao, te{ko se moè do~arati u prevodu. Na nema~kom “Meine Ehre heißt Treue” ukazuje na apsolutnu odanost i poslu{nost koja prevazilazi puku disciplinu ili li~nu vernost. Nazi Conspiracy, ~iji su prevodi nema~kih dokumenata i nacisti~ke literature, mada na àlost veoma neujedna~eni, neprocenjivo vredan izvor materijala, ovu lozinku prevodi kao “Moja ~ast zna~i (signifies) vernost”. 39 Musolini je verovatno prvi partijski lider koji je svesno odbio formalni program i zamenio ga nadahnutim vo|stvom i akcijom. U pozadini ovoga stoji koncept da je ve} puko postojanje pokreta glavni element nadahnu}a, kome bi partijski program samo smetao. Filozofiju italijanskog fa{izma pre izraàva \entileov “aktualizam” nego Sorelovi “mitovi” (v. tako|e ~lanak o fa{izmu u: Encyclopedia of Social Sciences). Program iz 1921. formulisan je tek dve godine posle osnivanja pokreta i uglavnom sadrì njegovu nacionalisti~ku filozofiju.

334

TOTALITARIZAM

dostajao spoljni predstavnik, i one bi ostale bezobli~na rulja; bez masa, vo|a ne postoji. Hitler, koji je bio sasvim svestan ove me|usobne zavisnosti, jednom je u govoru pripadnicima SA-a rekao: “Sve {to vi jeste, dugujete meni; sve {to ja jesam, dugujem vama”.40 Mi ponekad olako potcenjujemo takve tvrdnje ili ih pogre{no razumemo, jer mislimo da se ovde delanje shvata kao davanje i izvr{avanje naredbi. U politi~koj tradiciji i istoriji Zapada ovakvo shvatanje nije usamljeno,41 ali ono pretpostavlja nadle`no lice koje ima mi{ljenje i volju, i koje potom – bilo prinudom, bilo autoritetom, bilo nasiljem – svoje mi{ljenje i svoju volju name}e grupama koje su mi{ljenja i volje li{ene. Hitler je, pak, smatrao da ~ak i “mi{ljenje postoji isklju~ivo kao davanje naredbi ili njihovo izvr{avanje”,42 ~ime je i teoretski ukinuo razliku izme|u mi{ljenja i delanja, odnosno izme|u vladara i podanika. Ni nacionalsocijalizam ni bolj{evizam nikada nisu proklamovali nov oblik vladanja, niti su tvrdili da su dolaskom na vlast i preuzimanjem kontrole nad dràvnom ma{inerijom postigli svoje ciljeve. Njihovoj predstavi o vlasti kao trajnoj dominaciji nad svakim pojedincem u svakoj sferi ìvota ne mogu da udovolje nijedna dràva i nijedan aparat nasilja, ve} samo pokret koji se stalno menja.43 Dolazak na vlast nasilnim putem nikada nije cilj, ve} je samo sredstvo, a dolazak na vlast u nekoj konkretnoj zemlji je dobrodo{la prelazna faza, ali nikada i kraj pokreta. Prakti~an cilj pokreta je da se {to ve}i broj ljudi organizuje unutar njegovih okvira, da se ljudi pokrenu i da stalno budu u pokretu; politi~ki cilj koji bi zna~io kraj pokreta prosto ne postoji. II. Privremeni savez izme|u gomile i elite MNOGO VI[E od bezuslovne lojalnosti ~lanova totalitarnih pokreta ili podr{ke koju totalitarni reìmi uìvaju u narodu, na{u savest uznemirava neosporna privla~nost koju ovi pokreti imaju i za elitu, a ne samo za pripadnike gomile. Bilo bi itekako brzopleto kada bismo, zbog njihove umetni~ke ekstravagantnosti ili u~enja~ke naivnosti, zanemarili uàsavaju}i 40 Ernst Bayer, Die SA, Berlin 1938; prevod citiran prema: Nazi Conspiracy, IV, 783. 41 Po prvi put u Platonovom Dràvniku, 305, gde se delanje tuma~i u smislu archein i

prattein – nare|enja da se sa delanjem po~ne i izvr{avanja te naredbe. 42 Hitlers Tischgespräche, p. 198. 43 Mein Kampf, tom I, glava XI; v. i Dieter Schwarz, Angriffe auf die nationalsozialistische Weltanschauung: Aus dem Schwarzen Korps, br. 2, 1936, koji obja{njava za{to nacionalsocijalisti i posle dolaska na vlast govore o “borbi”: “Cilj nacionalsocijalizma kao ideologije [Weltanschauung] jeste neprestana borba... sve dok ìvot svakog Nemca ne bude proèt osnovnim vrednostima ove ideologije, sve dok on ne po~ne da je ìvi.”

BESKLASNO DRU[TVO

335

spisak istaknutih ljudi koje totalitarizam moè da ubroji me|u svoje simpatizere, saputnike ili formalne ~lanove. Ova sklonost elite va`na je za razumevanje totalitarnih pokreta (mada ne i totalitarnih reìma), isto kao i mnogo o~iglednija veza pokretâ sa gomilom. Ta sklonost ukazuje na specifi~nu atmosferu, op{tu klimu u kojoj je do{lo do ja~anja totalitarizma. Treba imati u vidu da su vo|e totalitarnih pokreta i njihovi simpatizeri takore}i stariji od masa koje organizuju, pa mase, bar hronolo{ki gledano, ne moraju bespomo}no da ~ekaju uspon sopstvenih vo|a usred klasnog dru{tva koje se raspada, a ~iji su one najtipi~niji proizvod. Oni koji su dobrovoljno napustili dru{tvo pre sloma klasa sada zajedno sa gomilom, ranijim nusproizvodom vladavine buròazije, spremno do~ekuju nove vo|e. Dana{nji totalitarni vladari i vo|e totalitarnih pokreta jo{ uvek imaju karakteristi~ne crte gomile, ~ija su psihologija i politi~ka filozofija prili~no dobro poznate. Jo{ ne znamo {ta }e se dogoditi kada autenti~ni ~ovek mase preuzme vlast, mada se moè pretpostaviti da }e on imati mnogo vi{e zajedni~kog sa pedantnom, prora~unatom korektno{}u Himlerovom ili sa tupom tvrdoglavo{}u Molotovljevom, nego sa Hitlerovim histeri~nim fanatizmom ili Staljinovom senzualnom, osvetoljubivom okrutno{}u. U tom se pogledu situacija posle Drugog svetskog rata ne razlikuje bitno od one posle Prvog; kao {to su tokom dvadesetih godina formulisane ideologije fa{izma, bolj{evizma i nacizma, a pokrete predvodili predstavnici takozvane frontovske generacije, ljudi odgajani pre rata, ljudi koji su se jo{ uvek dobro se}ali tog vremena, tako i sada{nju op{tu politi~ku i intelektualnu klimu posleratnog totalitarizma odre|uje generacija koja dobro poznaje vreme i ìvot pre rata. Ovo je posebno slu~aj u Francuskoj, gde je do sloma klasnog sistema do{lo posle Drugog, a ne posle Prvog rata. Kao i ljudi gomile i avanturisti iz doba imperijalizma, vo|e totalitarnih pokreta sa svojim simpatizerima-intelektualcima dele to {to su, ~ak i pre no {to je do{lo do sloma sistema, i jedni i drugi bili izvan klasnog i nacionalnog sistema uglednog evropskog dru{tva. Kada je blaziranost la`nog ugleda ustuknula pred anarhi~nim bezna|em, taj slom je izgledao kao prva velika prilika za elitu, ali i za gomilu. Ovo je posebno vidljivo u slu~ajevima novih vo|a masa, ~ije karijere veoma podse}aju na karijere ranijih vo|a gomile: neuspeh u profesionalnom i u dru{tvenom ìvotu, izopa~enost i nesre}a u privatnom. Ovakav ìvot pre politi~ke karijere, koji su ne{to uglednije vo|e starijih partija tako naivno koristile kao argument protiv novih vo|a, i jeste bio najja~i faktor u njihovoj privla~nosti. On kao da je dokazivao da ovi ljudi pojedina~no otelovljuju sudbinu masa tog vremena i da su njihova èlja da sve `rtvuju pokretu, njihova odanost unesre}enima, njihova re{enost da se nikada vi{e ne

336

TOTALITARIZAM

vrate u bezbednost normalnog ìvota, kao i njihov prezir prema uglednom dru{tvu, sasvim iskreni, a ne prosto motivisani prolaznim ambicijama. Posleratna elita je, s druge strane, bila tek neznatno mla|a od generacije koja je dopustila da je imperijalizam upotrebi i zloupotrebi; kao kockari, {pijuni, avanturisti, kao vitezovi bez straha i mane i istrebljiva~i zmajeva, predstavnici te starije elite ostvarivali su sjajne karijere s onu stranu uglednog dru{tva. Kao i Lorens od Arabije, i nova elita je ~eznula “da se otrese sebe”, ose}ala je istu sna`nu odvratnost prema svim postoje}im normama i prezir prema postoje}oj vlasti. Ako se jo{ se}ala “zlatnog doba sigurnosti” pre Prvog svetskog rata, se}ala se i kako ga je mrzela i kako je iskren bio njen entuzijazam po~etkom rata. Nije samo Hitler, i nisu samo gubitnici na kolenima zahvaljivali bogu kada je talas mobilizacije pre{ao Evropom 1914.44 Elita nije morala ~ak ni da prebacuje sebi {to je bila tako lak plen za {ovinisti~ku propagandu ili za laì o ~isto odbrambenom karakteru rata. Elita je u rat krenula sa egzaltiranom nadom da bi sve {to je njoj bilo poznato, sva kultura i tkivo ìvota, moglo da ode u propast u “oluji ~elika” (Stahlgewitter, po Ernstu Jingeru). Biranim re~ima Tomas Man je rat nazvao “kaznom” i “pro~i{}enjem”; “sam rat, i to mnogo vi{e nego pobeda, nadahnjivao je pesnika”. Po re~ima jednog prou~avaoca tog doba, “ono {to je va`no jeste spremnost na `rtve, a ne cilj za koji se ta `rtva podnosi”; ili, opet, po re~ima jednog mladog radnika, “nije va`no da li }e da ìvi koju godinu duè ili ne. ôvek voli da ima ~ime da se podi~i.”45 A mnogo pre no {to je jedan od intelektualaca-simpatizera nacizma izjavio “kada ~ujem re~ kultura, odmah poteèm pi{tolj”, pesnici su objavili svoju odvratnost prema “kulturi sme}a” i poetski pozvali “Varvare, Skite, Crnce, Indijance” da je pogaze.46 Ako bi se ovo silovito nezadovoljstvo predratnim dobom, kao i kasniji poku{aji da se ono ponovo izazove, ìgosalo prosto kao izliv nihilizma (od Ni~ea i Sorela do Pareta, od Remboa i T. E. Lorensa do Jingera, Brehta i Malroa, od Bakunjina i Nje~ajeva do Aleksandra Bloka), zna~ilo bi to prevideti da zgraàvanje zapravo moè da bude opravdano u dru{tvu koje je sasvim proèto ideologijom i moralnim normama buròazije. No isto tako je ta~no i da je “frontovska generacija”, za razliku od duhovnih otaca koje je izabrala, bila potpuno opsednuta èljom da doìvi propast ~itavog sveta la`ne sigurnosti, la`ne kulture i la`nog ìvota. Ta èlja bila je tako sna`na da je po uticaju i artikulisanosti nadja~ala sve ranije poku{aje “prevredno44 v. kako Hitler opisuje svoju reakciju na vest o izbijanju Prvog svetskog rata u: Mein Kampf, tom I, glava V. 45 v. Hanna Hafkesbrink, Unknown Germany, New Haven 1948, pp. 43, 45, 81, “unutarnja hronika Prvog svetskog rata”. Zbog ove zbirke, koja je od ogromnog zna~aja za procenjivanje istorijske atmosfere, jo{ je uo~ljiviji nedostatak sli~nih studija o Francuskoj, Engleskoj i Italiji. 46 ibid., p. 20-21.

BESKLASNO DRU[TVO

337

vanja vrednosti”, kakav je Ni~eov, reorganizacije politi~kog ìvota, kakav se moè naslutiti u Sorelovim spisima, oìvljavanja ~ovekove autenti~nosti kod Bakunjina, ili strastvene ljubavi prema ìvotu u ~istoti Remboovih egzoti~nih avantura. Nemilosrdno uni{tavanje, haos i razaranje radi njih samih poprimili su dostojanstvo najvi{ih vrednosti.47 Autenti~nost ovih ose}anja dokazuje i ~injenica da se tek mali deo ove generacije izle~io od entuzijazma kada je zaista iskusio strahote rata. Preìveli iz rovova nisu postali pacifisti. Oni su se gr~evito dràli doìvljaja koji, kako su mislili, moè da im posluì da se kona~no odvoje od omraènog uglednog dru{tva. Bili su odani uspomeni na ~etiri godine ìvota u rovovima, kao da su one objektivno merilo za stvaranje nove elite. S druge strane su, me|utim, odoleli isku{enju idealizovanja pro{losti; naprotiv, zagovornici rata prvi su shvatili da rat u eri ma{ina nikako ne moè da stvori vrline kakve su hrabrost, ~ast i muèvnost,48 da on ljudima moè da pruì jedino iskustvo ~iste destrukcije i poniènje {to sluè tek kao {raf~i} veli~anstvene ma{inerije ubijanja. Ova generacija se}ala se rata kao velikog uvoda u slom klasa i njihov preobraàj u mase. Rat je, sa svojom stalnom ubila~kom proizvoljno{}u, postao simbol smrti, “veliki ujedna~itelj”,49 pa time i pravi za~etnik novog poretka u svetu. Strastvena èlja za jednako{}u i pravdom, ~e`nja za prevazilaènjem uskih i bezna~ajnih granica me|u klasama, za ukidanjem glupih privilegija i predrasuda, kao da su u ratu videle izlaz iz stare snishodljivosti i saàljenja prema potla~enima i obespravljenima. U vremenima sve ve}e bede i bespomo}nosti pojedinca, ~ini se da je saàljenju koje prerasta u svepro`diru}u strast podjednako te{ko odoleti koliko i mr`nji prema bezgrani~nosti tog saàljenja, koje ljudsko dostojanstvo ubija sa skoro istom smrtonosnom sigurno{}u kao i sama beda. Tokom prvih godina svoje karijere, kada je ponovno uspostavljanje status quo-a u Evropi bilo najozbiljnija opasnost po ambicije gomile,50 Hitler 47 U korenu svega ovoga je ose}anje potpune otu|enosti od obi~nog ìvota. Tako je, na primer, Rudolf Binding zapisao: “Nas sve vi{e treba ra~unati me|u mrtve, me|u otu|ene – jer nas zna~aj doga|aja otu|uje i razdvaja – pre nego me|u izgnanike, koji makar mogu da se vrate” (ibid., p. 160). Neobi~an odjek elitisti~kih pretenzija frontovske generacije moè se na}i i kod Himlera, koji obja{njava kako je kona~no do{ao do svojih “merila za selekciju” pri reorganizaciji SS-a: “...najstroù selekciju donosi rat, borba na ìvot i smrt. U tom procesu vrednost krvi dokazuje se postignutim... Rat je, me|utim, ipak vanredno stanje, a treba na}i na~ina da se selekcija vr{i i u mirnodopskim uslovima” (op. cit). 48 v. npr. Ernst Jünger, The Storm of Steel, London 1929. 49 Hafkesbrink, op. cit., p. 156. 50 Heiden, op. cit., obja{njava kako je Hitler u prvim danima pokreta bio opsednut katastrofama, koliko se pla{io mogu}eg oporavka Nema~ke. “Vi{e puta [npr. tokom Rurskog pu~a] i na razli~ite na~ine, on je svojim juri{nim odredima, SA-u, govorio da Nema~ka propada. ’Na{ zadatak je da obezbedimo uspeh na{eg pokreta’” (p. 167) – uspeh koji je u tom trenutku zavisio od sloma Rurskog pu~a.

338

TOTALITARIZAM

je gotovo isklju~ivo ciljao na ovakve sentimente frontovske generacije. ûdna nesebi~nost ~oveka mase ovde se pojavila kao ~e`nja za anonimno{}u, kao èlja da bude samo broj i da funkcioni{e samo kao {raf, èlja za bilo kakvom promenom koja bi mogla da poni{ti la`nu identifikaciju sa odre|enim kli{eima ili predodre|enim funkcijama unutar dru{tva. Rat se shvatao kao “najmo}nija masovna akcija” koja ukida individualne razlike, tako da ~ak i patnja, koja prema tradicionalnom shvatanju izdvaja pojedinca od ostalih jedinstveno{}u njegove sudbine, sada moè da se protuma~i kao “sredstvo istorijskog napretka”.51 Isto tako ni nacionalne razlike nisu delile mase u koje su posleratne elite èlele da se utope. Prvi svetski rat je, donekle paradoksalno, gotovo izbrisao pravi nacionalni ose}aj u Evropi, gde je, u doba izme|u dva rata, pripadnost rovovskoj generaciji na ma kojoj strani bila mnogo va`nija od pripadnosti nema~koj ili francuskoj naciji.52 Nacisti su svu svoju propagandu zasnivali na ovom neodre|enom bratstvu, na ovom “sudbinskom zajedni{tvu”, i u svakom pogledu su nadja~ali veliki broj veteranskih organizacija {irom Evrope, dokazav{i time kako su besmislene postale nacionalne parole ~ak i kod pripadnika takozvane desnice, koja je njih koristila zbog prizvuka nasilja, ne toliko zbog nacionalisti~kog sadràja. Nijedan element u ovoj op{toj intelektualnoj klimi posleratne Evrope nije bio naro~ito nov. Bakunjin je ve} priznao “ja ne èlim da budem ja, ja èlim da budem mi”,53 a Nje~ajev je propovedao jevan|elje “prokletog ~oveka” bez ikakvih “li~nih interesa, bez ljubavi, bez ose}anja, spona, vlasni{tva, pa ~ak i bez imena”.54 Antihumanisti~kim, antiliberalnim, antiindividualisti~kim i antikulturnim instinktima frontovske generacije, njihovoj ~esto sjajnoj i duhovitoj pohvali nasilja, mo}i i okrutnosti, prethodili su smu{eni i pompezni “nau~ni” dokazi imperijalisti~ke elite da je borba svih protiv svih zakon svemira, da je ekspanzija psiholo{ka neminovnost mnogo vi{e nego politi~ko sredstvo, te da ~ovek mora da se pridràva takvih univerzalnih zakona.55 Ono {to je u spisima frontovske generacije 51 Hafkesbrink, op. cit., p. 156-157. 52 Taj ose}aj je ve} bio ~est tokom rata, kada je Rudolf Binding zapisao: “[Ovaj rat] ne

moè se porediti sa politi~kom borbom, u kojoj jedan vo|a odmerava snagu sa drugim. U ovom su ratu oba protivnika potu~ena, a samo Rat ima svoju volju” (ibid., p. 67) 53 Bakunjin u pismu od 7. februara 1870. (v. Max Nomad, Apostles of Revolution, Boston, 1939, p. 180). 54 “Katehizis revolucije” napisao je ili sam Bakunjin ili njegov u~enik Nje~ajev. U vezi sa pitanjem autorstva, v. Nomad, op. cit., p. 227ff; tu se nalazi i prevod celog teksta. U svakom slu~aju, “sistem potpunog zanemarivanja bilo kakvih na~ela osnovne pristojnosti i po{tenja u odnosu [revolucionara] prema drugim ljudima... zapisan je u istoriji ruske revolucije kao ’nje~ajev{tina’” (ibid., p. 224). 55 Me|u ovim teoreti~arima imperijalizma isti~e se Ernest Sellière, Mysticisme et Domination: Essais de Critique Impérialiste, 1913; v. tako|e Cargill Sprietsma, We Imperialists:

BESKLASNO DRU[TVO

339

novo, jeste njihova knjièvna vrednost i istinska strast. Posleratnim piscima vi{e nisu bili potrebni nau~ni dokazi genetike, oni jedva da su koristili sabrana dela Gobinoa ili Hjustona Stjuarta êmberlena, koji su ve} postali deo kulturnog inventara malogra|ana. Oni nisu ~itali Darvina, ve} markiza de Sada.56 Ako su uop{te i verovali u univerzalne zakone, sigurno nisu mnogo marili da im se povinuju. Za njih su nasilje, mo}, okrutnost bili najve}e vrline ~oveka koji je definitivno izgubio svoje mesto u univerzumu, ali je isuvi{e ponosan da bi ~eznuo za teorijom mo}i koja bi ga bezbedno vratila u svet i ponovo integrisala u njega. Oni su se slepo zadovoljavali bilo ~im {to je pristojno dru{tvo odbacilo, bez obzira na doktrinu ili sadràj, a okrutnost su po{tovali kao glavnu vrlinu zato {to je ona bila suprotna humanisti~kom i liberalnom licemerju dru{tva. Ako pripadnike ove generacije uporedimo sa ideolozima devetnaestog veka, sa kojima oni izgleda imaju dosta toga zajedni~kog, primetna je ve}a autenti~nost i strastvenost onih prvih. Njih je beda mnogo dublje pogodila, nejasno stanje duha njih je mnogo vi{e brinulo, a licemerje mnogo vi{e bolelo nego sve apostole dobre volje i sveop{teg bratstva. Oni ~ak nisu vi{e mogli da beè u egzoti~ne zemlje, nisu vi{e sebi mogli da dozvole veli~anstvene pustolovine me|u nepoznatim i neobi~nim narodima. Vi{e se nije moglo pobe}i iz svakodnevne rutine bede, poniznosti, osuje}enosti i jeda, prekrivene la`nom kulturom i visokoparnom frazeologijom; svet bajki njih nije mogao da spase od sve ve}e mu~nine koju je stvarnost neprestano izazivala. Ova nemogu}nost bekstva u daleki svet, ose}aj da su uhva}eni u klopke dru{tva – tako razli~itog od onog koje je stvorilo imperijalisti~ki karakter – dodao je ve} prisutnoj strasti za anonimno{}u i gubljenjem sopstvene li~nosti i stalnu napetost i è| za nasiljem. Kako vi{e nije postojala mogu}nost radikalne izmene uloge i karaktera, kakvi su, recimo, identifikacija sa pokretom za nacionalno ujedinjenje Arapa ili sa ritualima indijanskih plemena, ~inilo se da je dragovoljno utapanje u nadljudske sile uni{tenja spas od automatskog identifikovanja sa predodre|enim funkcijama u dru{tvu, spas od njihove potpune banalnosti, s tim {to se tako u isti mah mo`da Notes on Ernest Seillière’s Philosophy of Imperialism, New York, 1931; G. Monod u: La Revue Historique, januar 1912; i Louis Estève, Une nouvelle Psychologie de l’Impérialisme: Ernest Seillière, 1913. 56 U Francuskoj je markiz de Sad posle 1930. postao jedan od omiljenih autora knjièvne avangarde. Jean Paulhan prime}uje u uvodu za novo izdanje Sadovih Les Infortunes de la Vertu, Pariz 1946: “Kada vidim kako velik broj pisaca danas svesno poku{ava da porekne izve{ta~enost i knjièvnu igrariju zarad neizrecivog [un évènement indicible]..., kako pani~no traè uzvi{eno u besramnom, veli~anstveno u subverzivnom,... zapitam se... nije li se na{a savremena knjièvnost, u onim delovima koji nama izgledaju najvitalniji – ili bar najagresivniji – u potpunosti okrenula pro{losti, i nije li ba{ de Sad taj koji uti~e na nju” (v. tako|e Georges Bataille, “Le Secret de Sade”, u: La Critique, vol. III, br. 15-16, 17, 1947).

340

TOTALITARIZAM

moè uni{titi i tkivo dru{tva. Ove ljude privla~io je otvoreni aktivizam totalitarnog pokreta, njegovo ~udno i samo naizgled protivre~no insistiranje kako na primatu pukog aktivizma, tako i na nadmo}i gole prinude. Ova me{avina odgovarala je iskustvu koje je “frontovska generacija” stekla u ratu, iskustvu neprestane aktivnosti unutar okvira nadmo}ne fatalnosti. Osim toga, ~ini se da je aktivizam davao nove odgovore na staro i neugodno pitanje “ko sam ja?”, koje se u vremenima krize uvek pojavljuje s udvostru~enom istrajno{}u. Ako je dru{tvo tvrdilo: “ti si ono za {ta se izdaje{“, posleratni aktivizam je uzvra}ao: “ti si ono {to si uradio” (na primer, prvi ~ovek koji je preleteo Atlantski okean, kao u Brehtovom komadu Der Flug der Lindberghs/Let Lindbergovih). U ne{to izmenjenom obliku, ovaj odgovor je posle Drugog svetskog rata ponovio Sartr: “ti si tvoj ìvot” (Huis Clos/Iza zatvorenih vrata). Prikladnost ovakvih odgovora nije toliko u ubedljivosti kojom redefini{u li~ni identitet, koliko u njihovoj upotrebljivosti za eventualno bekstvo od socijalne identifikacije, od mno{tva zamenjivih uloga i funkcija koje dru{tvo name}e. Bilo je va`no u~initi ne{to, neko herojsko ili nezakonito delo, ne{to nepredvidljivo, na {ta niko drugi ne moè da uti~e. Ovaj otvoreni aktivizam totalitarnih pokreta, njihova sklonost terorizmu pre nego bilo kom drugom obliku politi~ke aktivnosti, u istoj meri je privukao intelektualce koliko i gomilu, zato {to se taj terorizam totalitarnih pokreta tako su{tinski razlikuje od terorizma ranijih revolucionarnih dru{tava. Terorizam sada vi{e nije bio sredstvo prora~unate politike za eliminisanje istaknutih li~nosti koje, zbog politike ili zbog poloàja, predstavljaju simbol ugnjetavanja. Ispostavilo se da je u terorizmu najatraktivnije bilo to {to je on postao neka vrsta stava kojim se mogu izraziti frustracija, jed i slepa mr`nja, neka vrsta politi~kog ekspresionizma koji koristi bombe, koji s odu{evljenjem prati publicitet svojih dela, i apsolutno je spreman da plati ìvotom ne bi li ikako iznudio priznanje sopstvenog postojanja u normalnim slojevima dru{tva. Taj isti duh i ta ista igra je, mnogo pre kona~nog poraza nacisti~ke Nema~ke, nagnala Gebelsa da sa o~iglednim odu{evljenjem objavi da }e nacisti, u slu~aju poraza, znati kako da zalupe vrata za sobom i da vekovima ne padnu u zaborav. Ali ako nigde drugde, upravo ovde se moè na}i relevantno merilo za razlikovanje elite od gomile u pretotalitarno vreme. Ono {to je gomila èlela, a Gebels tako precizno izrazio, bio je ulaz u istoriju ~ak i po cenu uni{tenja. Gebelsovo iskreno uverenje da je “najve}a sre}a koju ~ovek danas moè da doìvi” ili da bude genije ili da sluì geniju,57 tipi~na je za gomilu, ali nikako za mase, niti za simpatizere iz redova elite. Naprotiv, ovi potonji su anonimnost shvatili tako ozbiljno da su dosledno poricali i postojanje genija; umetni~ke teorije dvadesetih godina o~ajni~ki su poku{ava57 Goebbels, op. cit., p. 139.

BESKLASNO DRU[TVO

341

le da dokaù da je sve izuzetno proizvod ume}a, ve{tine, logike, i rezultat mogu}nosti samog materijala.58 Gomila, a ne elita, bila je o~arana “sjajnom snagom slave” ([tefan Cvajg), i sa entuzijazmom je prihvatila poznoburòasko idolatrizovanje genija. U tome je gomila dvadesetog veka verno sledila stazu ranijih skorojevi}a, koji su tako|e shvatili da }e buròasko dru{tvo radije raskriliti vrata nekom ko je fascinantno “abnormalan”: geniju, homoseksualcu ili Jevrejinu, nego nekom ko je prosto postigao ne{to. Prezir elite prema geniju i njena ~e`nja za anonimno{}u svedo~i o duhu koji ni mase ni gomila nisu bile kadre da shvate, a koji je, po Robespjerovim re~ima, teìo da afirmi{e veli~inu ~oveka spram ni{tavnosti velikana. I pored ove razlike izme|u elite i gomile, nema sumnje da je eliti bilo drago kad god bi svet podzemlja zapla{io ugledno dru{tvo i ovo tako nagnao da ga smatra ravnim sebi. Pripadnici elite bili su spremni da plate cenu razaranja civilizacije, samo da bi mogli da se nasla|uju prizorom ljudi koji su u pro{losti nepravi~no bili isklju~eni iz dru{tva, a koji sada kr~e sebi put u njega. Oni se nisu posebno gnu{ali ni krivotvorenja istoriografije, od kojih nijedan totalitarni reìm nije prezao, ve} ih je vrlo otvoreno koristio u propagandi; uverili su se da je tradicionalna istoriografija tako|e falsifikat, jer je iz pam}enja ~ovekovog isklju~ila obespravljene i potla~ene. One koje je i sámo njihovo doba zaboravilo, uglavnom je zaboravljala i istorija, a poruga koja dolazi na ranu bolela je sve ljude osetljive savesti jo{ od kad je nestala vera u neki zagrobni ìvot u kome }e poslednji biti prvi. Nepravde u pro{losti kao i u sada{njosti postajale bi nepodno{ljive kada vi{e nije bilo nade da }e se tasovi pravde ikada poravnati. Veliki Marksov poku{aj da svetsku istoriju prikaè kao istoriju klasne borbe fascinirao je ~ak i one koji nisu verovali u ispravnost njegovih postavki, jer je Marks èleo da prona|e na~in da u pam}enje budu}ih nara{taja unese sudbine ljudi izba~enih iz zvani~ne istorije. Privremeni savez izme|u elite i gomile po~ivao je u velikoj meri na ovom istinskom odu{evljenju sa kojim je elita posmatrala kako gomila uni{tava ugledno buròasko dru{tvo: kako su nema~ki industrijski magnati prisiljeni ne samo da trguju sa Hitlerom-firmopiscem, biv{om propalicom (tako je on sebe nazivao), ve} i da ga prime u dru{tvo, ili kako totalitarni pokreti, uz gruba i vulgarna krivotvorenja na svim poljima intelektualnog ìvota, prikazuju celokupnu evropsku istoriju samo kao istoriju podzemnih, prezrenih elemenata. Zato je itekako bilo razloga da se pozdravi doslednost s kojom su bolj{evizam i nacizam po~eli da uklanjaju ~ak i one izvore sopstvenih ideologija koji su ve} stekli odre|eno priznanje u akademskim ili drugim zvani~nim krugovima. Nije Marksov dijalekti~ki materijalizam nadahnjivao nova tuma~enja istorije, nego zavera 300 58 U tom pogledu karakteristi~ne su umetni~ke teorije Bauhausa; v. i bele{ke Bertolta Brehta o pozori{tu u: Gesammelte Werke, London 1938.

342

TOTALITARIZAM

porodica, ne Gobinoova i êmberlenova pompezna nau~nost, ve} Protokoli sionskih mudraca, ne neporeciv uticaj katoli~ke crkve i uloga antiklerikalizma u romanskim zemljama, nego drugorazredna literatura o jezuitima i slobodnim zidarima. Predmet raznih ovakvih konstrukcija uvek je raskrinkavanje zvani~ne istorije sa namerom da se dokaè postojanje tajnih uticaja; vidljiva, dokaziva i zvani~na istorijska realnost tek je spoljna fasada, smi{ljena da zavara narod. Ovoj averziji intelektualne elite prema zvani~noj istoriografiji i uverenju elite da je istorija, koja je ionako falsifikat, isto tako mo`da i poligon za {arlatane, treba dodati i njeno uàsno, obeshrabruju}e odu{evljenje mogu}no{}u da se gigantske laì i monstruozni falsifikati kona~no afirmi{u kao neosporne ~injenice, odu{evljenje ~ovekovom slobodom da prema sopstvenom naho|enju menja pro{lost i time {to razlika izme|u istine i laì ne mora vi{e da bude objektivna, ve} je prosto pitanje mo}i i promu}urnosti, pritiska i besomu~nog ponavljanja. Ne fasciniraju nas Staljinovo i Hitlerovo ume}e laganja, nego ~injenica da su uspeli da ujedine mase u blok koji }e veli~anstveno podràti njihove laì. Ono {to su sa stanovi{ta nauke bila sitna krivotvorenja, kao da je sankcionisala sama istorija u trenutku kada je ~itava zahuktala stvarnost pokretâ stala iza njih i po~ela da se pretvara da iz njih crpi nadahnu}e potrebno za delanje. Privla~nost koju su totalitarni pokreti imali za elitu pre dolaska na vlast zbunjuje zato {to su za nekog ko stoji po strani kao puki posmatra~ otvorena vulgarnost i proizvoljnost, prostota doktrine totalitarizma mnogo uo~ljivije nego {to je to op{te raspoloènje pretotalitarnog doba. Ove doktrine su do te mere bile nespojive sa op{teprihva}enim intelektualnim, kulturnim i moralnim normama da bi se moglo pomisliti kako neki intelektualcima svojstven su{tinski nedostatak karaktera, “la trahision des clercs” (@. Benda), ili perverzna mr`nja duha prema samom sebi moè da se okrivi za odu{evljenje s kojim je elita prihvatila “ideje” gomile. No, zagovornici humanizma i liberalizma, u svom gorkom razo~aranju i nedovoljnom poznavanju svog doba, uglavnom previ|aju da je upravo atmosfera u kojoj su se izgubile sve tradicionalne vrednosti i pravila (nakon {to su se devetnaestovekovne ideologije me|usobno potrle i iscrple svoju vitalnost) donekle olak{ala prihvatanje o~igledno apsurdnih pravila umesto starih istina: one su se bile pretvorile u svete banalnosti, i to ba{ zato {to se smatralo da takve banalnosti niko ne moè ozbiljno da shvati. Vulgarnost je svojim cini~nim odbacivanjem vaè}ih normi i prihva}enih teorija dovela do iskrenog priznavanja onog najgoreg i ravnodu{nosti prema svim zahtevima, {to se lako moglo pome{ati sa hrabro{}u i novim stilom ìvota. Oni koji su tradicionalno mrzeli buròaziju i koji su dobrovoljno napustili ugledno dru{tvo, videli su u {irenju stavova i uverenja gomile – a to su u

BESKLASNO DRU[TVO

343

stvari bili stavovi i uverenja buròazije, jedino li{eni licemerja – samo odsustvo pritvornosti i pristojnosti, a ne su{tinu.59 Kako je buròazija sebe smatrala ~uvarem zapadne tradicije i kako je u sva pitanja morala unela pometnju paradiraju}i javno vrline koje ne samo {to je nisu krasile u privatnom i poslovnom ìvotu, nego su ~ak bile predmet njenog prezira – prihvatanje okrutnosti, nepo{tovanje ljudskih vrednosti i op{ta amoralnost ~inile su se revolucionarnima zato {to su makar ukidale podvojenost na kojoj je postoje}e dru{tvo o~igledno po~ivalo. Kakvo isku{enje: hvalisati se ekstremisti~kim na~elima u licemernom sumraku dvostrukog morala, javno nositi masku okrutnosti u dru{tvu koje je tako otvoreno bezobzirno ali glumi otmenost, razmetati se izopa~eno{}u u svetu koji nije samo poro~an nego je u svojoj su{tini zao! Intelektualna elita dvadesetih godina, koja je malo znala o ranijim vezama izme|u gomile i buròazije, bila je uverena da se stara igra épater le bourgeois moè ponavljati u nedogled ako ~ovek po~ne da {okira dru{tvo ironi~no iskrivljenom slikom njega samog. U to vreme niko nije mogao da predvidi da }e prava `rtva ove ironije biti pre elita nego buròazija. Avangarda nije shvatala da tr~i glavom ne kroza zid, nego kroz otvorena vrata; njen op{ti uspeh pokaza}e svu neosnovanost njenog zahteva da predstavlja revolucionarnu manjinu – ispostavi}e se, naprotiv, da ona zapravo izraàva novi duh masa ili duh vremena. U tom kontekstu posebno je simptomati~an prijem na koji je nai{la Brehtova Dreigroschenoper/Opera za tri gro{a u prehitlerovskoj Nema~koj. Komad prikazuje gangstere kao ugledne poslovne ljude, a ugledne poslovne ljude kao gangstere. Ironija se donekle izgubila kada su uvaèni biznismeni u publici to shvatili kao dubok uvid u na~in na koji je svet ustrojen, a gomila do~ekala komad kao poèljno umetni~ko sankcionisanje gangsteraja. Temu komada, “Erst kommt das Fressen, dann kommt die Moral” (Prvo `dranje, onda moral), svi su pozdravili burnim aplauzom, mada iz razli~itih razloga: gomila je aplaudirala zato {to je ovu parolu shvatila doslovno, buròazija je aplaudirala zato {to se tako dugo zavaravala sopstvenim licemerjem da se ve} umorila, te je u prikazivanju banalnosti u kojoj je ìvela videla duboku mudrost, a elita je aplaudirala zato {to je raskrinkavanje licemerja taaako zabavno. Efekat dela bio je upravo suprotan od onog koji je Breht hteo da postigne. Buròaziju vi{e ni{ta nije moglo da {okira; ona je pozdravila razobli~avanje svoje skrivene filozofije, ~ija je popularnost dokazala da je sve vreme bila u pravu, tako da je je59 Slede}i odeljak iz Remove knjige Die Geschichte eines Hochverräters (pp. 267 i 269) odraàva ose}anja gotovo cele mla|e generacije, a ne samo elite: “Licemerje i farizejstvo vladaju. Oni su najuo~ljivija odlika dana{njeg dru{tva... Ni{ta nije neiskrenije od takozvanog morala dru{tva”. Omladina se “ne snalazi u dvostrukom moralu burùja-filistara, i ne zna vi{e kako da razlikuje istinu od laì”. Homoseksualnost u ovim krugovima je, barem donekle, bila izraz protesta protiv dru{tva.

344

TOTALITARIZAM

dini politi~ki rezultat Brehtove “revolucije” bio to {to je ohrabrio svakoga da odbaci neugodnu masku licemerja i da otvoreno prihvati norme gomile. Sli~no dvosmislenu reakciju izazvao je u Francuskoj nekih deset godina kasnije Selinov pamflet Bagatelles pour un Massacre, u kome on predlaè da se masakriraju svi Jevreji. Andre @id se na stranicama Nouvelle Revue Française javno odu{evljavao ovom knjigom, ne zato {to je hteo da poubija sve Jevreje Francuske, nego zato {to mu se dopalo otvoreno priznavanje takve èlje i fascinantna protivure~nost izme|u Selinove otvorenosti i licemerne ugla|enosti s kojom se u svim uglednim krugovima tretiralo jevrejsko pitanje. @elja elite da se demaskira licemerje bila je toliko sna`na da nije mogao da je umanji ni Hitlerov itekako konkretan progon Jevreja, koji je u vreme objavljivanja Selinovog dela bio u punom jeku. Pa ipak, i ova reakacija bila je mnogo vi{e uslovljena averzijom prema filosemitizmu liberala nego stvarnom mr`njom prema Jevrejima. Sli~no stanje duha obja{njava i zanimljivu ~injenicu da poznat Staljinov i Hitlerov stav o modernim umetnicima i ~esta proganjanja nikako nisu mogli da umanje sklonost avangardnih umetnika prema totalitarnim pokretima. To jasno ukazuje na odsustvo ose}aja za realnost kod elite, zajedno sa njenom perverznom nesebi~no{}u, a i jedno i drugo gotovo previ{e nalikuju fiktivnom svetu i nesebi~nosti masa. Na jedan dodu{e elementaran i neizdiferenciran na~in problemi intelektualne elite i gomile postali su isti i najavljivali su probleme i mentalitet masa, {to je bila velika prilika za totalitarne pokrete, a ujedno i osnov za privremeni savez intelektualne elite i gomile. U bliskoj vezi sa tom privla~no{}u koju je elita osetila prema gomili zbog odsustva licemerja, a prema masama zbog njihove nesebi~nosti, jeste i podjednako neodoljiva dra` la`nog zahteva totalitarnih pokreta za ukidanjem razlike izme|u privatnog i javnog ìvota, kao i zahteva za ponovnim uspostavljanjem neke misteriozne, iracionalne celovitosti ~ovekove. Otkako je Balzak otkrio privatne ìvote javnih li~nosti francuskog dru{tva, otkako je Ibzenova drama Stubovi dru{tva osvojila evropske pozornice, problem dvostrukog morala postao je jedna od glavnih tema tragedija, komedija i romana. Dvostruki moral buròazije postao je simbol onog pompeznog, neiskrenog esprit de sérieux. To razdvajanje privatnog i javnog ìvota nema ni~eg zajedni~kog sa opravdanim razdvajanjem sfere li~nog i javnog, ve} je pre bilo psiholo{ki odraz borbe izme|u burùja (bourgeois) i gra|anina (citoyen), karakteristi~ne za devetnaesti vek, borbe, dakle, izme|u ~oveka koji sve javne institucije meri ar{inom li~nog interesa, i odgovornog gra|anina koji se za javne poslove zanima kao za poslove svih. U tom kontekstu, politi~ka filozofija liberala, prema kojoj ve} i sam zbir li~nih interesa daje ~udo op{teg dobra, izgleda kao puka racionalizacija beskrupuloznosti s kojom se ostvaruju li~ni interesi, bez obzira na op{te dobro.

BESKLASNO DRU[TVO

345

Nasuprot klasnoj prirodi evropskih partija, koje su oduvek priznavale da zastupaju odre|ene interese, te su sebe smatrale delovima celine, nasuprot, dakle, takvom njihovom “oportunizmu”, totalitarni pokreti su kao svoje “preimu}stvo” isticali Weltanschauung, ideologiju koja se odnosi na ~oveka u celini.60 Tom pretenzijom na celovitost, vo|e pokretâ potekle iz gomile ponovo su formulisale (a zapravo samo izokrenule) politi~ku filozofiju buròazije. Buròazija, budu}i da je sebi kr~ila put socijalnim pritiskom, a neretko i ekonomskim ucenjivanjem politi~kih institucija, oduvek je verovala da javnim i vidljivim organima vlasti upravljaju njihovi tajni, ne-javni interesi i uticaji. U tom smislu, politi~ka filozofija buròazije oduvek je bila “totalitarna”; ona je oduvek polazila od identi~nosti politike, ekonomije i dru{tva, pri ~emu politi~ke institucije sluè kao fasada za li~ne interese. Dvostruka merila buròazije, njeno razlikovanje javnog i privatnog ìvota, bili su ustupak nacionalnoj dràvi koja je o~ajni~ki poku{avala da razdvoji ove dve sfere. Elitu je privla~io radikalizam kao takav. Marksova optimisti~na proro~anstva o odumiranju dràve i ra|anju besklasnog dru{tva vi{e nisu bila tako radikalna, tako mesijanska. Ako je Ber|ajev u pravu kada tvrdi da su “ruski revolucionari... oduvek bili totalitarno nastrojeni”, onda se privla~nost sovjetske Rusije kako za naciste, tako i za komuniste iz redova intelektualaca, sastojala upravo u tome {to je u Rusiji “revolucija bila i religija i filozofija, a ne samo sukob koji se ticao dru{tvene i politi~ke sfere ìvota”.61 U stvari, preobraàj klasa u mase i slabljenje ugleda i autoriteta politi~kih institucija u zemljama Zapadne Evrope stvorili su uslove nalik onima u Rusiji, tako da nije slu~ajno {to su i zapadnoevropski revolucionari poprimili onaj tipi~no ruski revolucionarni fanatizam kome cilj nije samo promena dru{tvenih ili politi~kih uslova, nego i radikalno uni{tenje svake vere, vrednosti i institucije. Gomila je prosto iskoristila ovo novo raspoloènje i dovela do kratkotrajnog saveza revolucionara i kriminalaca, saveza koji je postojao i u mnogim revolucionarnim sektama carske Rusije, ali, simptomati~no, ne i na evropskoj sceni. Ovaj uznemiruju}i savez izme|u gomile i elite, kao i ~udnovata podudarnost njihovih te`nji, moè se objasniti time {to su ovi slojevi prvi bili isklju~eni iz strukture nacionalnih dràva i iz okvira klasnog dru{tva. Gomila i elita su se tako lako na{le, makar i privremeno, jer su osetile da oli~avaju sudbinu svog vremena, da iza njih stoje nepregledne mase, da bi 60 Ulogu Weltanschauung-a u formiranju nacisti~kog pokreta vi{e puta je naglasio i sam Hitler. Zanimljivo je primetiti da on u svojoj knjizi Mein Kampf (tom II, glava I, Weltanschauung i Partija) tvrdi da je zahvaljuju}i marksisti~kim partijama shvatio neophodnost zasnivanja partije na Weltanschauung-u. 61 Nicolai Berdyaev, The Origin of Russian Communism, 1937, pp. 124-125.

346

TOTALITARIZAM

pre ili kasnije ve}ina evropskih naroda mogla da stane uz njih, spremna da u~estvuje u njihovoj revoluciji. Ispostavilo se da ni jedna ni druga nisu bile u pravu. Gomila, polusvet buròaske klase, nadala se da }e posredstvom bespomo}nih masa do}i na vlast, da }e je ove podràti kada poku{a da ostvari svoje interese, da }e mo}i prosto da zameni starije slojeve buròaskog dru{tva i u njih unese mnogo preduzimljiviji duh podzemlja. Me|utim, odmah po dolasku na vlast, totalitarne vo|e su shvatile da preduzimljivi duh ne odlikuje samo gomilu i da bi, u svakom slu~aju, takva inicijativa mogla da ugrozi totalnu dominaciju nad ~ovekom. Ni beskrupuloznost, s druge strane, nije bila ograni~ena na gomilu, a mogla se, za nevolju, nau~iti za relativno kratko vreme. Mase koordinisanih* filistara bile su mnogo pogodniji materijal za nemilosrdnu ma{ineriju dominacije i istrebljenja; one su bile sposobne ~ak i za mnogo ve}e zlo~ine nego takozvani profesionalni kriminalci – samo ukoliko se zlo~ini dobro organizuju i pridobiju izgled rutinskog posla. Zato nije slu~ajno ni {to ono malo protesta protiv masovnih zlo~ina nacista nad Jevrejima i narodima Isto~ne Evrope nije do{lo iz redova vojske ili bilo kog drugog dela koordinisanih masa po{tenih filistara, ve} iz redova onih nekada{njih Hitlerovih drugova koji su bili tipi~ni predstavnici gomile.62 Isto tako ni Himler, najmo}niji ~ovek u Nema~koj posle 1936, * Hana Arent ovim terminom prevodi nema~ki Gleichschaltung, koji ozna~ava nametanje uniformnog mi{ljenja, podvo|enje svih sfera ìvota pod politiku i ideologiju vlastodràca, i potpunu dru{tvenu nivelaciju. – Prim. prev. 62 Tako je, na primer, Vilhelm Kube, generalni komesar u Minsku i jedan od najstarijih ~lanova Partije, jo{ 1941. godine, dakle na samom po~etku masovnih ubistava, poku{ao da interveni{e, i pisao svom {efu: “Ja svakako jesam snaàn i voljan da sara|ujem u re{avanju jevrejskog pitanja, ali ljudi koji su odgajani u okvirima na{e kulture ipak se razlikuju od ovda{njih zverskih hordi. Zar pokolj treba da prepustimo Litvancima i Letoncima, koje ~ak i lokalno stanovni{tvo diskrimini{e? Ne mogu to da u~inim. Molim Vas da mi date jasne instrukcije kako da se ovaj problem re{i na najhumaniji na~in, u ime ugleda na{eg Rajha i na{e Partije”. Ovo pismo objavio je Max Weinreich u: Hitler’s Professors, New York 1946, pp. 153-154. Kubeova intervencija odmah je odbijena, ali je skoro istovetan poku{aj V. Besta, opunomo}enika Rajha u Danskoj i ~uvenog naciste, da spase danske Jevreje bio uspe{niji (v. Nazi Conspiracy, V, 2). O~igledno ni Alfred Rozenberg, koji je propovedao inferiornost slovenskih naroda, nikako nije shvatao da bi njegove teorije mogle jednog dana da zna~e likvidaciju tih naroda. Njemu je bila poverena uprava nad Ukrajinom, odakle je tokom jeseni 1942. slao ogor~ene izve{taje, nakon {to je ve} vi{e puta poku{ao da dobije direktne smernice za akciju od samog Hitlera (v. Nazi Conspiracy, II, 83ff i IV, 62). Ima, naravno, i izuzetaka. ôvek koji je spasao Pariz bio je general fon Holtic, koji se, dodu{e, “pla{io da bi mogao da ostane bez mesta ako ne izvr{ava nare|enja”, mada je znao da je rat “ve} od pre nekoliko godina izgubljen”. Malo je, ipak, verovatno da bi on smogao hrabrosti da se odupre nare|enju “da sravni Pariz sa zemljom” da nije imao svesrdnu podr{ku jednog dugogodi{njeg naciste, Ota Abeca, nema~kog ambasadora u Francuskoj; tako bar proizilazi iz njegovog svedo~enja na su|enju Abecu u Parizu (v. New York Times, 21. juli 1949).

BESKLASNO DRU[TVO

347

nije bio jedan od onih “naoruànih boema” (Hajden), tako opasno sli~nih elitnim intelektualcima; on je bio mnogo “normalniji”, to jest mnogo vi{e }ifta, od bilo kog visokog funkcionera prvobitnog nacisti~kog pokreta.63 On nije bio boem kao Gebels, perverznjak kao [trajher, {arlatan kao Rozenberg, fanatik kao Hitler, ili pak avanturista kao Gering. Svoju izuzetnu sposobnost da organizuje mase, da ih dovede do potpune pot~injenosti, Himler je dokazao time {to je shvatio da ve}ina ljudi nisu ni boemi, ni fanatici, pustolovi, perverznjaci, {arlatani ili marginalci, ve} pre svega zaposleni ljudi i dobri o~evi i muèvi. Filistar koji se povla~i u privatan ìvot, njegova prostodu{na posve}enost porodici i karijeri bili su poslednji i ve} degenerisan proizvod buròaske vere u primat privatnog interesa. Filistar je burùj izolovan od svoje klase, atomizovana individua kao posledica sloma buròaske klase. ôvek mase, od koga je Himlerova organizacija na~inila sredstvo za najve}e zlo~ine u istoriji, pre je imao crte filistra nego crte ~oveka gomile, on je bio burùj koji, dok se njegov svet ru{i, ni o ~emu ne brine koliko o li~noj sigurnosti, koji je spreman da i najmanjim povodom `rtvuje sve – ube|enje, ~ast, dostojanstvo. Ispostavilo se da ni{ta nije lak{e uni{titi nego privatnost i moral ljudi koji misle samo na to kako da za{tite svoje privatne ìvote. Posle nekoliko godina vlasti i sistematskog koordinisanja, nacisti su s pravom mogli da tvrde: “Jedini ~ovek koji je u Nema~koj jo{ uvek privatna li~nost, jeste neko ko spava”.64 S druge strane, da bismo bili pravi~ni prema onim pripadnicima elite koji su u jednom trenutku dopustili da ih zavedu totalitarni pokreti, i koji su, zbog svojih intelektualnih sposobnosti, ponekad ~ak optuìvani da su inspirisali totalitarizam, morali bismo da naglasimo da ono {to su ovi o~ajnici dvadesetog veka uradili (ili nisu uradili) nije imalo nikakvog uticaja na totalitarizam, iako jeste igralo odre|enu ulogu u ranijim, i to uspe{nim, poku{ajima totalitarnih pokreta da prisile spoljni svet da ozbiljno shvati njihove doktrine. îm bi do{li na vlast, totalitarni pokreti po~eli bi da se osloba|aju ove grupe simpatizera ~ak i pre no {to bi pre{li na ve}e zlo~ine. Za totalitarizam je intelektualna, duhovna i umetni~ka inicijativa opasna koliko i gangsterska inicijativa gomile, a i jedna i druga opasnije su od obi~ne politi~ke opozicije. Stalno proganjanje svakog vi{eg oblika intelek63 Jedan Englez, Stiven H. Roberts, u knjizi The House that Hitler Built, London 1939, opisuje Himlera kao “~oveka izuzetno ljubaznog, jo{ uvek zainteresovanog za svakodnevne, ìvotne stvari. On nema drànje ve}ine nacista, koji se pona{aju kao polubogovi.... Nema ~oveka za koga bi se moglo re}i da manje prili~i svojoj funkciji nego ovaj {ef nema~ke policije, i uveren sam da u celoj Nema~koj nisam sreo obi~nijeg ~oveka...” (pp. 89-90). – Ovo na ~udan na~in podse}a na izjavu Staljinove majke, koja je, prema bolj{evi~koj propagandi, za njega rekla da je “primeran sin. Svakoj bih majci poèlela ovakvog sina” (Souvarine, op. cit., p. 656). 64 primedba Roberta Laja (v. Kohn-Bramstedt, op. cit., p. 178).

348

TOTALITARIZAM

tualne aktivnosti od strane novih vo|a masa proisti~e iz ne~eg mnogo ozbiljnijeg nego {to je ~ovekova prirodna odbojnost prema stvarima koje nije kadar da razume. Totalna dominacija ne dozvoljava slobodnu inicijativu ni na kom polju ìvota, nikakvu aktivnost koja nije u potpunosti predvidljiva. Totalitarizam na vlasti uvek i svuda zamenjuje sve prvorazredne talente, makar oni bili i simpatizeri, onim {arlatanima i budalama ~iji je manjak inteligencije i kreativnosti najbolja garancija njihove lojalnosti.65

65 Bolj{evi~ka politika, koja je u ovom pogledu iznena|uju}e dosledna, dobro je poznata i ne traì dalji komentar. Pikaso, da uzmemo najpoznatiji primer, u Rusiji nije omiljen – iako je postao komunista. Andre @id je, videv{i 1936. stvarnost sovjetske Rusije, iznenada promenio stav, {to je mo`da kona~no uverilo Staljina da su kreativni umetnici neupotrebljivi, ~ak i ako su simpatizeri. Nacisti su se od bolj{evka razlikovali samo po tome {to jo{ nisu ubijali svoje istaknute talente. Vredelo bi detaljnije prou~iti karijere onog relativno malog broja nema~kih nau~nika koji su prevazi{li okvire puke kolaboracije i koji su ponudili svoje usluge zato {to su bili ube|eni nacisti. (Weinreich, op. cit., je jedina takva studija, ali nije dovoljno merodavna zato {to ne pravi razliku izme|u u~enjaka koji su prigrlili nacisti~ku ideologiju i onih koji su za svoje karijere mogli da zahvale isklju~ivo reìmu; on ne uzima u obzir ranije karijere doti~nih nau~nika, te stoga nekriti~ki u istu kategoriju stavlja znamenite, zaslu`ne ljude i {arlatane.) Najzanimljiviji je primer pravnika Karla [mita, ~ije se ingeniozne teorije o kraju demokratije i legalne vlasti i danas mogu ~itati bez daha; jo{ po~etkom tridesetih godina na njegovo mesto do{li su pravi nacisti~ki politi~ari i teoreti~ari prava, kakvi su, na primer, Hans Frank, kasnije guverner Poljske, Gotfrid Nese i Rajnhard Hen. Poslednji koji je pao u nemilost bio je istori~ar Valter Frank, ube|eni antisemita i ~lan nacisti~ke partije i pre no {to je ona do{la na vlast, koji je 1933. postao direktor novoosnovanog Instituta Rajha za istoriju nove Nema~ke (Reichsinstitut für Geschichte des Neuen Deutschlands) sa njegovim ~uvenim Odeljenjem za jevrejsko pitanje (Forschungsabteilung für Judengfrage), i izdava~ devet tomova Forschungen zur Judenfrage (Istraìvanja o jevrejskom pitanju, 1937-1944). Po~etkom ~etrdesetih, Frank je svoju poziciju morao da prepusti ozlogla{enom Alfredu Rozenbergu, ~ija studija Der Mythos des 20. Jahrhunderts ne mari ~ak ni za privid “nau~nosti”. Nepoverenje prema Franku bilo je o~igledno insprisano time {to nije bio {arlatan, ni~im drugim. Ono {to ni elita ni gomila, koje su s takvim àrom “prigrlile” nacionalsocijalizam, nisu mogle da shvate jeste da “se ovom redu... ne pristupa slu~ajno. Iznad èlje da se sluì stoji nepokolebljiva nu`nost selekcije, koja ne zna ni za olak{avaju}e okolnosti ni za milost” (Der Weg der SS, izdao SS Hauptamt-Schulungsamt, s. a, p. 4). Drugim re~ima, {to se ti~e selekcije ~lanova, nacisti su nameravali da sami donose odluke, bez obzira na “slu~ajnost” bilo ~ijeg mi{ljenja. îni se da isto to vaì i za selekciju bolj{evika za tajnu policiju. F. Beck i W. Godin u knjizi Russian Purge and the Extraction of Confession, 1951, p. 160, kaù da se ~lanovi NKVD-a regrutuju iz redova partije, ali da ~lanovi partije ne mogu dobrovoljno da se prijave za ovakvu “karijeru”.

J E D A N A E S T O P O G L AV L J E :

Totalitarni pokret

I: Totalitarna propaganda

S

i elitu moè da privu~e èstina totalitarizma; mase treba osvajati putem propagande. U uslovima ustavne vladavine i slobode mi{ljenja, totalitarni pokreti koji se bore za vlast terorom mogu da se posluè tek u ograni~enoj meri; isto kao i ostale partije, oni moraju da se potrude da bi pridobili sledbenike i da bi izgledali uverljivo u javnosti koja jo{ uvek nije sasvim odse~ena od svih izvora informacija. Odavno je poznato i ~esto se tvrdi da su propaganda i teror u totalitarnim zemljama dve strane iste medalje.1 Ovo je, me|utim, samo delimi~no ta~no. Gde god totalitarna vlast ima apsolutnu kontrolu, ona propagandu zamenjuje indoktrinacijom i koristi nasilje ne toliko da bi zapla{ila narod (tako izgleda samo u po~etku, dok politi~ka opozicija jo{ uvek postoji) koliko da bi ostvarila svoju ideolo{ku doktrinu i konkretne laì. Totalitarizam se ne}e zadovoljiti time da, mimo ~injenica, ustvrdi da u zemlji nema nezaposlenosti; on }e, kao deo propagande, nezaposlenima ukinuti olak{ice.2 Isto toliko je va`no i {to se negiranjem nezaposlenosti – dodu{e, na prili~no neo~ekivan na~in – potvr|uje stara socijalisti~ka doktrina: ko ne radi, umre}e od gladi. Da uzmemo drugi primer: kada je Staljin odlu~io da preradi istoriju Ruske revolucije, propagiranje nove verzije sastojalo se u uni{tavanju starijih knjiga i dokumenata, ali i njihovih autora i ~italaca. Godine 1938. objavljena je nova zvani~na istorija Komunisti~ke partije, {to je bio znak da je generalna ~istka, koja je desetkovala ~itavu generaciAMO GOMILU

1 v. npr. Kohn-Bramstedt, Dictatorship and Political Police: The Technique of Control by Fear, London 1945, p. 164ff. On obja{njava da “teror bez propagande gubi skoro sav psiholo{ki efekat, ali ni propaganda bez terora ne dostiè svoju punu snagu” (p. 175). Ono {to se previ|a u ovakvim i sli~nim tvrdnjama, koje se uglavnom vrte u krug, jeste ~injenica da ne samo politi~ka, ve} i ~itava moderna ekonomska propaganda sadrì element pretnje, a da teror isto tako moè da bude efikasan i bez propagande, ukoliko sluì samo kao sredstvo konvencionalnog politi~kog terora tiranije. No, kada politi~ki reìm èli da vr{i nasilje ne samo spolja, ve} takore}i i iznutra, kada èli vi{e od mo}i, on mora da spoji teror i propagandu. U tom smislu je nacisti~ki teoreti~ar Ojgen Hadamovski i mogao da kaè: “Propaganda i nasilje nikada se ne isklju~uju. Upotreba sile moè biti deo propagande” (Eugen Hadamovsky, Propaganda und nationale Macht, 1933, p. 22) 2 “U tom trenutku zvani~no je objavljeno da je u sovjetskoj Rusiji nezaposlenost ’likvidirana’. Rezultat ove objave bilo je i ’likvidiranje’ svih povlastica za nezaposlene” (Anton Ciliga, The Russian Enigma, London 1940, p. 109).

350

TOTALITARIZAM

ju sovjetskih intelektualaca, zavr{ena. Sli~no tome su i nacisti na okupiranim isto~nim teritorijama najpre koristili uglavnom antisemitsku propagandu kako bi u~vrstili kontrolu nad tamo{njim stanovni{tvom. Teror kao podr{ka propagandi nije im bio ni potreban, niti su ga upra`njavali. Ve}i deo poljske inteligencije likvidiran je ne zato {to im nije bio naklonjen, ve} zato {to, u skladu sa doktrinom nacista, Poljaci i nemaju intelekta; kada su re{ili da kidnapuju plavooku i plavokosu decu, nacisti nisu mislili da zapla{e stanovni{tvo, ve} da spasu “germansku krv”.3 Kako totalitarni pokreti postoje u svetu koji sam po sebi nije totalitaran, oni su prisiljeni da pribegnu onome {to mi ina~e zovemo propagandom. No, takva propaganda uvek je upu}ena spoljnoj, eksternoj sferi – bilo netotalitarnim slojevima stanovni{tva totalitarne dràve, bilo netotalitarnim zemljama. Ova eskterna sfera kojoj je totalitarna propaganda upu}ena moè da bude veoma raznolika; po dolasku na vlast, pokret moè da usmeri totalitarnu propagandu na one delove sopstvenog stanovni{tva ~iju koordinaciju nije pratila odgovaraju}a indoktrinacija. U tom smislu su govori koje je Hitler tokom rata drào svojim generalima prototipovi propagande, puni monstruoznih laì kojima je Firer zabavljao svoje goste, poku{avaju}i da ih pridobije za sebe.4 Eksternu sferu moè da predstavlja 3 Takozvana “Operacija Seno” otpo~ela je Himlerovom uredbom od 16. februara 1942, “o ìteljima Poljske nema~kog porekla”, ~iju je decu trebalo poslati u porodice “koje su spremne [da ih prihvate] bezrezervno, samo zbog njihove dobre krvi” (Nirnber{ki dokument R 135, fotokopija u Centre de Documentation Juive, Paris). îni se da je juna 1944. Deveta armija zaista kidnapovala 40-50 000 dece i prebacila ih u Nema~ku. Izve{taj o ovom slu~aju, koji je izvesni Brandenburg poslao general{tabu Vermahta u Berlinu, govori o sli~nim planovima i za Ukrajinu (dokument PS 031, objavio Léon Poliakov u: Bréviaire de la Haine, p. 317). Sam Himler je nekoliko puta spominjao ovaj plan (v. Nazi Conspiracy and Aggression, Office of the United States Chief of Counsel for the Prosecution of Axis Criminality, U. S. Government, Washington 1946, III, 640, gde se mogu na}i i odlomci Himlerovog govora u Krakovu marta 1942; v. kako Kohn-Bramstedt, op. cit., p. 244, komentari{e Himlerov govor u Bad [ahenu 1943). Po kojim su merilima ova deca birana, moè se zaklju~iti iz lekarskih uverenja koja je 10. avgusta 1942. izdalo Drugo medicinsko odeljenje u Minsku: “Rasno ispitivanje Natalije Harpf, ro|ene 14. avgusta 1922, pokazalo je normalno razvijenu devojku prete`no isto~nobalti~kog tipa sa nordijskim crtama”; “Ispitivanje Arnolda Kornisa, ro|enog 19. februara 1930, pokazalo je normalno razvijenog de~aka od dvanaest godina, prete`no isto~nog tipa sa nordijskim crtama”, potpisao N. Wc. (dokument se nalazi u arhivima Yiddish Scientific Institute-a, New York, No. Occ E 3a-17). Za istrebljenje poljske inteligencije, koja se, po Hitlerovom mi{ljenju, mogla “izbrisati bez razmi{ljanja”, v. Poliakov, op. cit., p. 321, i dokument NO 2472. 4 v. Hitlers Tischgespräche. U leto 1942. on jo{ uvek govori o tome kako “i poslednjeg Jevrejina treba izbaciti iz Evrope” (p. 113), kako sve Jevreje treba preseliti u Sibir ili u Afriku (p. 311) ili na Madagaskar, dok je zapravo ve} bio doneo odluku o “kona~nom re{enju”, i to pre invazije na Rusiju, verovatno jo{ 1940, i naredio da se na jesen 1941. instaliraju gasne komore (v. Nazi Conspiracy and Aggression, II, p. 265ff; III, p. 783ff, dokument PS 1104; V, p. 322ff, dokument PS 2605). Himler je jo{ na prole}e 1941. znao da “do kraja rata Jevreje treba [istrebiti] do poslednjeg. Ovo je nedvosmislena èlja i naredba Firerova” (dosije Kersten u Centre de Documentation Juive).

TOTALITARNI POKRET

351

i grupa simpatizera koji jo{ uvek nisu spremni da prihvate prave ciljeve pokreta; kona~no, ~esto se doga|a da krugovi bliski Fireru ili ~lanovi elitnih formacija ~ak i same ~lanove partije smatraju takvom eksternom sferom, kojoj je tako|e potrebna propaganda zato {to jo{ uvek nije pouzdana. Da ne bismo precenili va`nost ove propagande i njenih laì, valjalo bi da se prisetimo mnogo brojnijih slu~ajeva u kojima je Hitler bio sasvim iskren i brutalno precizan u definisanju pravih ciljeva pokreta, ali njih javnost, nespremna na takvu doslednost, prosto nije primala znanju.5 No u su{tini, totalitarna vlast se trudi da propagandne metode ograni~i na inostranu politiku ili na inostrane ogranke pokreta, koje valja snabdeti odgovaraju}im materijalom. Kad god se totalitarna doktrina na doma}em terenu sukobi sa propagandom namenjenom inostranstvu ({to se dogodilo u Rusiji tokom rata, i to ne kada je Staljin sklopio savez sa Hitlerom, nego kada ga je rat protiv Hitlera odveo u demokratski tabor), propaganda se onima kod ku}e obja{njava kao “privremeni takti~ki manevar”.6 Ukoliko je to mogu}e, ova razlika izme|u ideolo{ke doktrine za posve}enike, kojima propaganda vi{e nije potrebna, i prave propagande za spoljni svet treba da se u~vrsti jo{ pre no {to pokret do|e na vlast. Odnos izme|u propagande i indoktrinacije uglavnom zavisi s jedne strane od veli~ine i snage pokreta, a s druge strane od spoljnog pritiska. [to je pokret slabiji, vi{e }e mu energije biti potrebno za puku propagandu; {to je ve}i pritisak spoljnog sveta na totalitarne reìme – pritisak koji se ~ak ni s onu stranu gvodene zavese ne moè u potpunosti ignorisati – to totalitarni diktatori dublje moraju da ogreznu u propagandi. Nu`nost propagande zapravo uvek name}e spoljni svet; sami pokreti ne propagiraju, nego indoktriniraju. Obrnuto, indoktrinacija, po pravilu povezana sa terorom, raste sa snagom pokreta, odnosno sa izolacijom totalitarne vlasti i njenom otporno{}u na me{anja spolja. 5 Zanimljiv je izve{taj od 16. jula 1940. o diskusiji u Firerovom general{tabu, vo|enoj u prisustvu Rozenberga, Lamersa i Kajtela, koju je Hitler otpo~eo izno{enjem slede}ih “osnovnih principa”: “Sada je va`no da se ne razme}emo na{im krajnjim ciljem pred celim svetom;... Stoga ne sme biti o~igledno da su [uredbe o o~uvanju reda i mira na okupiranim teritorijama] priprema za kona~no re{enje. Sve te neophodne mere – streljanja, raseljavanja – mogu se sprovesti nevezano s njim, i tako }e i biti sprovedene.” Ovoj izjavi usledila je diskusija koja se uop{te ne nadovezuje na Hitlerove re~i i u kojoj Hitler vi{e ne u~estvuje. O~igledno je da ga “nisu shvatili” (dokument L 221 u Centre de Documentation Juive). 6 U vezi sa Staljinovom uvereno{}u da Hitler ne}e napasti Rusiju v. Isaac Deutscher, Stalin: a Political Biography, New York/London 1949, p. 454ff, a posebno napomenu na p. 458: “Tek 1948. je {ef Dràvne komisije za planiranje, potpredsednik N. Voznesenski, obelodanio da se privredni plan za tre}i kvartal 1941. godine zasnivao na pretpostavci da }e se mir odràti, a da je novi plan, prilago|en ratnim okolnostima, bio napravljen tek nakon izbijanja sukoba”. Doj~erovu procenu potvr|uje Hru{~ovljeva izjava o Staljinovoj reakciji kada je saznao da je Nema~ka napala Sovjetski Savez (v. njegov “Govor o Staljinu” na Dvadesetom kongresu, koji je objavio State Department, New York Times, 5. jun 1956).

352

TOTALITARIZAM

Propaganda zaista jeste sastavni deo “psiholo{kog rata”; ali teror je vi{e od toga. Totalitarni reìmi koriste teror ~ak i kad postignu svoje psiholo{ke ciljeve, kad zavladaju potpuno pot~injenim stanovni{tvom. Tamo gde je vladavina terora dostigla savr{enstvo, kao u koncentracionim logorima, propaganda u potpunosti nestaje; ona je u nacisti~koj Nema~koj bila izri~ito zabranjena.7 Drugim re~ima, propaganda je samo jedno od sredstava, mada verovatno najva`nije, koje totalitarizam koristi u kontaktu sa netotalitarnim svetom; teror je, pak, su{tina njegove vladavine. Teror ne zavisi od psiholo{kih ili drugih subjektivnih faktora, ba{ kao {to ni zakon u zemljama vladavine ustava ne zavisi od broja ljudi koji ga kr{e. Teror je kao pratilac propagande igrao ve}u ulogu u nacizmu nego u komunizmu. I u ranijim talasima politi~kog nasilja, pre no {to su nacisti do{li na vlast, itekako je bilo napada na istaknute li~nosti (na primer, ubistvo Ratenaua i Ercbergera); nacisti su, me|utim, ubijali niè funkcionere levi~arskih partija ili uticajne ~lanove drugih njima nenaklonjenih partija, ~ime su stanovni{tvo hteli da uvere u opasnosti koje nosi ve} i samo pripadanje nekoj partiji. Ova vrsta masovnog terora, mada jo{ uvek ograni~enih razmera, stalno je rasla, jer ni policija ni sudovi nisu ozbiljnije gonili politi~ke zlo~ince sa takozvane desnice. Ona je bila dragocena kao “propaganda mo}i” (Machtpropaganda),8 kako je jedan nacisti~ki publicista ispravno rekao: celom narodu tako je predo~eno da je mo} nacista ve}a od mo}i zvani~nih vlasti i da je bolje biti ~lan nacisti~ke paravojne organizacije nego ~lan neke regularne stranke. Taj utisak je u velikoj meri poja~ao i specifi~an na~in na koji su se nacisti odnosili prema politi~kim zlo~inima. Oni su ih uvek otvoreno priznavali, nikad se nisu izvinjavali za “izgrede pripadnika niìh redova” – takva izvinjenja koristili su njihovi simpatizeri – i impresionirali su narod zato {to se nisu bavili “pustim pri~ama”, za razliku od drugih partija. Sli~nosti izme|u ove vrste terora i pukog gangsteraja dovoljno su jasne. To ne zna~i da su nacisti gangsteri, {to se mo`da name}e kao zaklju~ak, ve} prosto da su, mada to sami nisu priznavali, mnogo nau~ili od ameri~kih gangsterskih organizacija, kao {to je, i to treba priznati, i njihova propaganda mnogo toga preuzela od ameri~ke ekonomske propagande. 7 “Vaspitanje se [u koncentracionim logorima] sastoji od discipline, a nikako od ma koje vrste podu~avanja na ideolo{koj osnovi, jer zatvorenici uglavnom imaju ropske du{e” (Hajnrih Himler, Nazi Conspiracy, IV, p. 616ff). 8 Knjiga Ojgena Hadamovskog, op. cit., istaknut je primer u literaturi o totalitarnoj propagandi. Mada to ne tvrdi eksplicitno, Hadamovski nudi inteligentno i informativno pronacisti~ko tuma~enje Hitlerovih stavova po tom pitanju, izloènih u devetom poglavlju Mein Kampf, pod naslovom “Propaganda i organizacija” (2 toma, 1. nema~ko izdanje 1925 i 1927, necenzurisan prevod, New York 1939); v. tako|e i F. A. Six, Die politische Propaganda der NSDAP im Kampf um die Macht, 1936, p. 21 ff.

TOTALITARNI POKRET

353

Me|utim, mnogo vi{e nego direktnim pretnjama i zlo~inima protiv pojedinaca, totalitarna propaganda koristi se indirektnim, prikrivenim pretnjama svima koji ne èle da prihvate njeno u~enje, a kasnije i masovnim ubistvima kako “krivih”, tako i “nevinih”. Komunisti~ka propaganda pla{i ljude da }e propustiti voz istorije, da }e beznade`no kaskati za svojim vremenom, da }e im ~itav ìvot pro}i uzalud, ba{ kao {to nacisti uteruju ljudima strah da }e se oglu{iti o ve~ne zakone prirode i ìvota, da }e im krv na misteriozan na~in bespovratno propasti. Velika va`nost koju totalitarizam pridaje “nau~nom” karakteru svojih tvrdnji moè se porediti sa nekim tehnikama reklame, koja se tako|e obra}a masama. Ta~no je i to da reklame u svim novinama pretenduju na ovu “nau~nost”: proizvo|a~i ~injenicama i uz pomo} “laboratorijskih” istraìvanja dokazuju da je ba{ njihov sapun “najbolji na svetu”.9 Tako|e je ta~no i da u ma{tovitim preterivanjima stru~njaka za marketing postoji odre|en element nasilja, da se iza tvrdnje da }e devojke koje ne koriste ba{ ovu vrstu sapuna mo`da ~itav ìvot provesti sa bubuljicama a bez muà, krije ludi san o monopolu, san da }e jednog dana proizvo|a~ “jedinog sapuna koji spre~ava pojavu bubuljica” mo`da mo}i da li{i muèva sve devojke koje ne koriste njegov sapun. O~igledno je nauka i u slu~aju ekonomske propagande i u slu~aju totalitarne propagande samo surogat za mo}. Opsednutost totalitarnih pokreta “nau~nim” dokazima nestaje dolaskom na vlast. Nacisti su odbacivali ~ak i one u~enjake koji su bili spremni da im sluè, a bolj{evici koriste reputaciju svojih nau~nika u sasvim nenau~ne svrhe i name}u im uloge {arlatana. No, ovo su ujedno i sve sli~nosti izme|u masovne reklame i masovne propagande, a i one se ~esto precenjuju. Poslovni ljudi se uglavnom ne izdaju za proroke i ne dokazuju stalno istinitost svojih predskazanja. Za razliku od tradicionalne politi~ke propagande, koja se uglavnom poziva na pro{lost, totalitarna propaganda koristi nauku da bi proricala budu}nost. Nigde ideolo{ki koreni socijalizma s jedne i rasizma s druge strane ne dolaze jasnije do izraàja nego kada njihovi glasnogovornici tvrde da su otkrili skrivene sile koje }e im doneti sre}u u lancu sudbine. Dakako, i same mase ose}aju veliku naklonost prema “apsolutisti~kim sistemima koji svaki istorijski doga|aj predstavljaju kao posledicu velikih osnovih uzroka kojima upravlja lanac sudbine, sistemima koji skoro potpuno potiskuju ~oveka iz istorije ljudske rase” (po Tokvilovim re~ima). Nema sumnje da je nacisti~ko vo|stvo zaista verovalo u doktrine kakva je ova, i da ih nije koristilo kao puku propagandu: “[to bolje prou~imo i spoznamo zakone prirode i ìvota... to }emo vi{e ìveti u skladu sa voljom Svevi{njeg. [to 9 Hitlerova analiza “ratne propagande” (Mein Kampf, tom I, glava VI) nagla{ava ekonomski aspekt propagande i koristi primer reklame za sapun. Zna~aj ovog teksta uglavnom se precenjuje, dok se Hitlerove kasnije ideje o “propagandi i organizaciji” zanemarujuÆ

354

TOTALITARIZAM

bolje shvatimo volju Svevi{njeg, to }emo uspe{niji biti.”10 Prili~no je jasno da su potrebne neznatne izmene da bismo do{li do dve sentence u koje je Staljin verovao, a koje otprilike glase ovako: “[to ta~nije prou~imo i spoznamo zakone istorije i klasne borbe, to }emo vi{e ìveti u skladu sa dijalekti~kim materijalizmom. [to bolje shvatimo dijalekti~ki materijalizam, to }emo uspe{niji biti.” U svakom slu~aju, Staljinova predstava o “dobrom vo|stvu”11 te{ko da se moè bolje ilustrovati. Zahvaljuju}i totalitarnoj propagandi, ideolo{ka nau~nost i njena tehnika postuliranja tvrdnji u obliku predskazanja postigla je zavidnu efikasnost, i pored apsurdnog sadràja tih tvrdnji. Ima li, demago{ki govore}i, boljeg na~ina da se izbegne diskusija nego da se neki argument potpuno istrgne iz sada{njice i da se kaè da }e budu}nost otkriti njegovu ispravnost? Me|utim, ovu tehniku nisu otkrile totalitarne ideologije, niti su one bile jedine koje su je primenjivale. Moderna politika u masovnoj propagandi izuzetno ~esto koristi privid nau~nosti, {to se moè protuma~iti i kao op{ta opsednutost naukom, tipi~na za zapadni svet jo{ od uspona matematike i fizike u {esnaestom veku. Stoga se ~ini da je totalitarizam prosto poslednji stepen procesa tokom kog je “nauka [postala] idol koji }e na magi~an na~in izle~iti sva zla egzistencije i izmeniti ~ovekovu prirodu”.12 Odavno je jasno da izme|u uspona nauke i uspona masa postoji veza. “Kolektivizam” masa dobro je do{ao onima koji su se nadali da }e “prirodni zakoni istorijskog razvoja” ukinuti nepredvidivost delanja i pona{anja pojedinca.13 Tako je, na primer, ve} Anfanten predvideo “vreme kada }e ’ume}e pokretanja masa’ biti dovedeno do savr{enstva, tako da }e slikar, muzi~ar i pesnik imati mo} da uga|aju i da dirnu s istom onom sigurno{}u sa kojom matemati~ar re{ava geometrijski problem ili s kojom hemi~ar analizira neku supstancu”; Hajek zaklju~uje da je moderna propaganda tada i na tom mestu i za~eta.14 Pa ipak, bez obzira na nedostatke pozitivizma, pragmatizma i bihejviorizma, i bez obzira na njihov snaàn uticaj na nastanak one vrste zdravog rav. va`nu bele{ku Martina Bormana o “Vezi izme|u nacionalsocijalizma i hri{}anstva” u: Nazi Conspiracy, VI, p. 1036ff. Sli~ne formulacije ~esto se nalaze i u pamfletima SS-a za “ideolo{ku indoktrinaciju” pitomaca: “Zakoni prirode predmet su neizmenjive v volje, volje na koju se ne moè uticati. Stoga je neophodno da se ti zakoni priznaju” (“SS-Mann und Blutsfrage”, Schriftenreihe für die weltanschauliche Schulung der Ordnungspolizei, 1942). Sve su to samo varijacije nekih fraza preuzetih iz Hitlerovog Mein Kampf; jedna je citirana i kao moto pomenutog pamfleta: “Kad ~ovek poku{ava da se opire gvozdenoj logici prirode, dolazi u sukob sa osnovnim principima kojima duguje svoje ljudsko postojanje”. 11 J. Stalin, Leninism (1933), tom II, glava III. 12 Eric Voeglin, “The Origins of Scientism”, u: Social Research, decembar 1948. 13 v. F. A. v. Hayek, “The Counter-Revolution of Science”, u: Economica, Vol. VIII (februar, maj, avgust 1941), p. 13. 14 ibid., p. 137. Citat je preuzet iz sensimonisti~kog ~asopisa Producteur, I, 339.

TOTALITARNI POKRET

355

zuma tipi~ne za devetnaesti vek, za mase kojima se totalitarna propaganda i nau~nost obra}aju nije karakteristi~na “metastaza utilitarne sfere ìvota”.15 Pozitivizam, jo{ od Konta, tvrdi da se budu}nost moè nau~no predvideti; on istoriju shvata kao igru razli~itih interesa i pretpostavlja da se objektivni zakoni mo}i mogu otkriti. Roanova politi~ka teorija o interesu, po kojoj “kraljevi vladaju narodima, dok kraljevima vlada interes [...] kao jedini zakon koji ne moè da zakaè”, po kojoj, dalje, “vlade ìve ili umiru u zavisnosti od toga da li su ispravno ili pogre{no procenile interes” – to je tradicionalno jezgro modernog utilitarizma, bilo pozitivisti~kog, bilo socijalisti~kog; me|utim, nijedna od ovih teorija ne pretpostavlja da je mogu}e “izmeniti ~ovekovu prirodu” – a to totalitarizam poku{ava da u~ini. Ba{ naprotiv, ove netotalitarne teorije implicitno ili eksplicitno polaze od toga da je ljudska priroda uvek ista, da je istorija niz promenljivih objektivnih okolnosti i ljudskih reakcija na njih, a da interes, ukoliko se ispravno shvati, moè, dodu{e, da vodi promeni okolnosti, ali ne i promeni ljudskih reakcija kao takvih. “Scijentizam” u politici jo{ uvek polazi od toga da je cilj politike dobrobit ~ove~anstva, koncepcija koja je totalitarizmu sasvim strana.16 Upravo zato {to se, zdravo za gotovo, pretpostavilo da ideologije imaju utilitarno jezgro, anti-utilitarno pona{anje totalitarnih vlada i njihova potpuna ravnodu{nost prema interesu masa bili su pravi {ok. Savremena politika postala je nepredvidljiva kao nikad ranije. No, totalitarna propaganda je – mada sa promenjenim predznacima – ~ak i pre no {to su totalitarni pokreti uspeli da preuzmu vlast pokazala koliko mase u me|uvremenu malo mare i za kakav interes. Stoga je u potpunosti neopravdana pretpostavka Saveznika da je likvidacijom mentalno obolelih, koju je Hitler naredio po~etkom rata, trebalo da se smanji broj gladnih usta.17 Nije Hitlera rat naterao da se okane svih eti~kih obzira, ve} je on masovno ubi15 Voeglin, op.cit. 16 Kada razmatra “stalnu ratnu ekonomiju” nacisti~ke dràve, William Ebenstein (The

Nazi State, New York 1943) gotovo da je jedini teoreti~ar koji shvata da je “beskona~na diskusija... o socijalisti~koj ili kapitalisti~koj prirodi nema~ke privrede za vreme nacisti~kog reìma u velikoj meri isforsirana... [zato {to] uglavnom previ|a su{tinsku ~injenicu da su kapitalizam i socijalizam kategorije koje se odnose na ekonomiju zapadnih dràva blagostanja” (p. 239). 17 Karakteristi~no je, na primer, svedo~enje Karla Branta, jednog od lekara kojima je Hitler dao zadatak da sprovedu program eutanazije (Medical Trial. US against Karl Brandt et al., saslu{anje od 14. maja 1947). Brant je odlu~no pobijao sumnje da je taj projekt trebalo da elimini{e suvi{ne potro{a~e hrane i naglasio da su ~lanovi partije koji bi naveli ovaj argument uvek bivali o{tro ukoreni. Po njegovom mi{ljenju, tu meru je nametala jedino “etika”. Isto se, naravno, odnosi i na deportacije. Dokumenti su prepuni o~ajni~kih beleàka koje su pisali vojni komandanti, prigovaraju}i da se deportacije miliona Jevreja i Poljaka u potpunosti kose sa svim “vojnim i ekonomskim obzirima” (v. Poliakov, op. cit., p. 321, kao i dokumentarni materijal koji on objavljuje).

356

TOTALITARIZAM

janje u ratu shvatio kao jedinstvenu priliku da otpo~ne svoj program likvidacije koji je, kao i sve druge ta~ke njegovog plana, bio osmi{ljen u hiljadugodi{njim okvirima.18 Kako je bukvalno ~itava evropska istorija vekovima u~ila ljude da svaki politi~ki ~in prosu|uju prema principu cui bono a sve politi~ke doga|aje prema onom posebnom interesu koji je u njihovoj pozadini, oni su iznenada bili suo~eni sa ne~im do tada potpuno nepoznatim, nepredvidljivim. Totalitarnu propagandu zbog njenog demago{kog karaktera niko nije ozbiljno shvatao, mada je ona i mnogo pre dolaska pokretâ na vlast jasno signalizovala koliko se mase malo povode za onim ~uvenim instinktom za samoodrànjem. Uspeh totalitarne propagande, me|utim, nije zasnovan toliko na njenom demago{kom karakteru koliko na saznanju da interes kao kolektivna snaga moè da postoji samo u stabilnom dru{tvu, ~iji mehanizmi omogu}avaju da se interes pojedinca spoji sa interesom grupe; efektna propaganda, koja bi bila zasnovana samo na interesu, nemogu}a je me|u masama ~ija je glavna odlika to {to ne pripadaju nijednoj socijalnoj ili politi~koj zajednici, i koje su oli~enje prave zbrke pojedina~nih interesa. Fanatizam pripadnika totalitarnih pokreta, tako razli~it od najve}e lojalnosti pripadnika obi~nih partija, posledica je odsustva interesovanja masa za sebe same; zato su one i spremne na `rtve. Nacisti su dokazali da se ~itav narod moè povesti u rat pod parolom “pobeda ili propast” (ne{to {to bi ratna propaganda 1914. bri`ljivo izbegavala), i sve to ne u doba bede, nezaposlenosti ili osuje}enih nacionalnih ambicija. Isti duh javio se i tokom poslednjih meseci rata koji je tako o~igledno bio izgubljen, kada je nacisti~ka propaganda te{ila ve} dobrano zapla{eno stanovni{tvo obe}anjem da je Firer “u svojoj dobroti obezbedio nema~kom narodu brzu smrt gasom u slu~aju nepovoljnog ishoda rata”.19 Totalitarni pokreti koriste socijalizam i rasizam tako {to ih li{avaju utilitarnog sadràja, klasnog odnosno nacionalnog interesa. Njima je mnogo va`niji na~in na koji ove ideologije formuli{u svoje stavove, nego njihov sadràj.20 Glavna odlika vo|e masa postala je njegova apsolutna ne18 Najva`niju uredbu, koja je i zapo~ela sva potonja masovna ubistva, potpisao je Hitler 1. septembra 1939, dakle na dan kada je rat izbio; uredba se nije odnosila samo na mentalno obolele (kao {to se ina~e ~esto pretpostavlja), ve} na sve one koji su “neizle~ivo bolesni”. Mentalno oboleli su prosto prvi do{li na red. 19 v. Friedrich Percyval Reck-Malleczewen, Tagebuch eines Verzweifelten, Stuttgart 1947, p. 190. 20 Za Hitlera se prednost ideolo{kih pokreta u odnosu na politi~ke partije sastojala u tome {to ideologije (Weltanschauungen) uvek “insistiraju na svojoj nepogre{ivosti” (Mein Kampf, tom II, glava V, “Weltanschauung and Organization”). – Prve stranice Nacisti~kog bukvara, zvani~nog priru~nika za Hitlerjugend, Hitlerovu mlade` (New York 1938), nagla{avaju da su sva pitanja Weltanschauung-a, ranije ocenjivana kao “nerealna” i “nerazumljiva”, “postala tako jasna, jednostavna i kona~na [podvukla H. A.] da sad svi drugovi mogu da ih shvate i da sara|uju na njihovom re{avanju”.

TOTALITARNI POKRET

357

pogre{ivost; on nikako ne sme da prizna gre{ku.21 Ta nepogre{ivost je, osim toga, zasnovana ne toliko na nadmo}noj inteligenciji koliko na ispravnom tuma~enju sila istorije ili prirode, koje su po definiciji pouzdane, sila koje ni poraz ni propast ne mogu da ospore jer se one kona~no uvek nametnu.22 Kada do|u na vlast, vo|e masa imaju jednu brigu koja potiskuje sve utilitaristi~ke rezone: njihova predskazanja moraju da se obistine. Nacisti se nisu libili da na kraju rata iskoriste koncentrisanu snagu svojih jo{ uvek intaktnih organizacija i dovedu do {to potpunijeg uni{tenja Nema~ke, ne bi li se obistinilo njihovo predskazanje o propasti celog nema~kog naroda u slu~aju poraza. Propagandni efekat ove nepogre{ivosti, zapanjuju}i uspeh ~oveka koji se predstavlja kao puki posrednik predvidljivih sila, i{ao je na ruku navici totalitarnih diktatora da svoje politi~ke ciljeve objavljuju u vidu predskazanja. Naj~uveniji primer je Hitlerovo obra}anje Rajhstagu iz januara 1939: “Danas jo{ jednom èlim da predskaèm: ukoliko jevrejski finansijeri... jo{ jednom uspeju da gurnu narode u svetski rat, rezultat }e biti... uni{tenje jevrejske rase na tlu Evrope.”23 Prevedeno na netotalitarni jezik, ovo je zna~ilo: ja nameravam da povedem rat i ja nameravam da uni{tim sve Jevreje Evrope. Sli~no je i Staljin u svom velikom govoru Centralnom komitetu Komunisti~ke partije 1930. godine, u kom je najavio fizi~ko uni{tenje levi~arskih i desni~arskih odstupanja unutar partije, ove frakcije nazvao predstavnicima “klase koja odumire”.24 Ova definicija ne samo {to je raspravi dala specifi~nu o{trinu, nego je i u totalitarnom stilu objavila fizi~ko uni{tenje onih ~ije je “odumiranje” malo~as predskazala. U oba slu~aja postignut je isti cilj: likvidacija se uklapa u istorijski proces u kom ~ovek samo ~ini ili trpi ono {to se, shodno nepromenljivim zakonima, ionako mora dogoditi. îm su `rtve streljane, “predskazanje” je postalo naknadni 21 Prvi “zavet ~lana Partije”, naveden u Organisationsbuch der NSDAP, glasi: “Firer je uvek u pravu” (izdanje iz 1936, p. 8). Me|utim, Dienstvorschrift für die P. O. der NSDAP (Pravila slu`be za partijsku organizaciju NSDAP-a) iz 1932, p. 38, to formuli{e ovako: “Hitlerova odluka je uvek kona~na!” – Razlika u frazeologiji je uo~ljiva. “Njihova navodna nepogre{ivost, ~injenica da niko od njih nikada nije iskreno priznao gre{ku”, predstavlja klju~nu razliku izme|u Staljina i Trockog s jedne, i Lenjina s druge strane (v. Boris Souvarine, Stalin: A Critical Survey of Bolshevism, New York 1939, p. 583). 22 O~igledno ja da tu Hegelova dijalektika moè da bude odli~no sredstvo da ~ovek uvek bude u pravu, zato {to omogu}ava da se svaki poraz tuma~i kao po~etak pobede. Jedan od najlep{ih primera ovakvih sofizama su nema~ki komunisti, koji su skoro dve godine posle dolaska nacista na vlast odbijali da shvate da je Hitlerova pobeda zapravo poraz Komunisti~ke partije Nema~ke. 23 citirano prema The Goebbels Diaries (1942-1943), prir. Louis Lochner, New York 1948, p. 148. 24 Stalin, op. cit., loc. cit.

358

TOTALITARIZAM

alibi: nije se dogodilo ni{ta {to ve} nije bilo predvi|eno.25 Nije va`no da li }e “zakoni istorije” dovesti do “propasti” klasa i njihovih pripadnika i da li }e “zakoni prirode... istrebiti” sve one elemente – demokratske dràve, Jevreje, ljude niè vrste (Untermenschen) sa Istoka ili beznade`ne bolesnike – koji ionako nisu “sposobni za ìvot”. Uzgred re~eno, i Hitler je govorio o “klasama koje izumiru” i koje treba “eliminisati po kratkom postupku”.26 Ovaj metod, kao i drugi metodi totalitarne propagande, funkcioni{u besprekorno tek kad se pokreti domognu vlasti. Tada je svaka rasprava o istinitosti ili neistinitosti predskazanja totalitarnog diktatora ~udna koliko i prepiranje sa potencijalnim ubicom oko toga da li je njegova budu}a `rtva ìva ili mrtva – po{to ubica, ako ubije doti~nu osobu, odmah moè da dokaè istinitost svoje tvrdnje. Jedino {to se u takvoj situaciji moè u~initi jeste da se osoba ~ija se smrt predvi|a brzo spase. Pre no {to vo|e masa do|u na vlast i prilagode stvarnost svojim laìma, njihova propaganda odlikuje se jakim prezirom prema ~injenicama uop{te,27 jer, po njihovom mi{ljenju, ~injenice u potpunosti zavise od mo}i ~oveka koji zna da ih stvori. Tvrdnja da je moskovska podzemna èleznica jedina na svetu ~ista je la` – dok bolj{evici ne budu u stanju da uni{te sve ostale. Drugim re~ima, metod nepogre{ivog predskazanja, mnogo vi{e nego bilo koje drugo sredstvo totalitarne propagande, odaje njen kona~ni cilj: vladavinu nad celim svetom. Samo u svetu koji je u potpunosti pod njegovom kontrolom totalitarni vladar moè da ostvari sve svoje laì i obistini sva svoja proro~anstva. Jezik proro~ke nau~nosti odgovarao je potrebama masa koje su izgubile svoje mesto u svetu, te su sada bile spremne da se ponovo priklju~e ve~nim, svemo}nim silama koje }e same od sebe ~oveka, pliva~a na valima nevolje, poneti do bezbednih obala. “Oblikujemo ìvot na{eg naroda i na{e zakone prema sudu genetike”,28 govorili su nacisti, kao {to su 25 U jednom govoru septembra 1942, kada je istrebljenje Jevreja bilo u punom zamahu, Hitler se pozvao na svoj govor od 30. januara 1939 (objavljen 1939. kao bro{ura pod naslovom Der Führer vor dem ersten Reichstag Großdeutschlands) i govor na zasedanju Rajhstaga od 1. septembra 1939, kada je upozorio Jevreje da “ako zapo~nu me|unarodni svetski rat radi uni{tenja arijevskih naroda Evrope, ne}e arijevski narodi, ve} Jevreji [ostatak re~enice zaglu{en aplauzom]” (v. Der Führer zum Kriegswinterhilfswerk, Schriften NSV, br. 14, p. 33). 26 U navedenom govoru od 30. januara 1939, p. 19. 27 Konrad Heiden, Der Fuehrer: Hitler’s Rise to Power, Boston 1944, nagla{ava Hitlerovu “fenomenalnu neiskrenost”, “odsustvo dokazivih ~injenica u gotovo svim njegovim izjavama”, njegovu “ravnodu{nost spram svega {to ne smatra zna~ajnim” (pp. 368, 374). – Gotovo istim re~ima Hru{~ov (op. cit.) opisuje “Staljinovu neodlu~nost da se suo~i sa svakodnevnom stvarno{}u” i njegovu ravnodu{nost prema “pravom stanju stvari”. Staljinovu predstavu o zna~aju ~injenica najbolje ilustruju njegove periodi~ne revizije ruske istorije. 28 Nazi Primer.

TOTALITARNI POKRET

359

bolj{evici uveravali svoje sledbenike da zakoni ekonomije upravljaju istorijom. Time su obe}avali pobedu nezavisnu od “trenutnih” poraza i proma{aja. Jer mase, za razliku od klasa, èle pobedu i uspeh kao takav, pobedu i uspeh u njihovom najapstraktnijem obliku; njih ne vezuje onaj poseban zajedni~ki interes koji je presudan za opstanak grupe i na kom bi ove insistirale po svaku cenu. Njima nije va`na neka konkretna zajedni~ka stvar ili odre|eni poduhvat, ve} pobeda ma koje stvari i uspeh ma kog poduhvata. Totalitarna propaganda usavr{ava tehnike masovne propagande; ona, dakle, nije izmislila ni njene tehnike, ni njene teme. Te teme je totalitarna propaganda crpla iz pedeset godina uspona imperijalizma i raspadanja nacionalnih dràva, tokom kojih gomila stupa na politi~ku scenu Evrope. Kao i ranije vo|e gomile, zagovornici totalitarnih pokreta imali su nepogre{iv instinkt za ono za {ta obi~na partijska propaganda ili javno mnjenje nisu marili ili od ~ega su zazirali. Sve {to je skriveno, sve {to se pre}utkivalo, odjednom je dobilo na zna~aju, bez obzira na svoju stvarnu vrednost. Gomila je zaista verovala da je istina sve ono preko ~ega je ugledno dru{tvo licemerno prelazilo ili {to je zata{kavalo korupcijom. Misterioznost kao takva postala je glavno merilo za izbor tema. Poreklo misterije nije bilo va`no; mogla je to biti razumna, politi~ki opravdana èlja za tajno{}u, kao u slu~aju britanske Tajne slu`be ili francuskog Drugog biroa; ili je to mogla biti konspirativnost nekih revolucionarnih grupa, recimo anarhista i drugih teroristi~kih sekti, ili sama struktura dru{tava ~ija je izvorna tajna odavno postala dobro poznata, pa je jedino ritual jo{ uvek zadrào nekada{nju misteriju, kao u slu~aju slobodnih zidara, ili su to, pak, mogla biti dru{tva oko kojih su se od davnina ispredale praznoverice i legende, kao u slu~aju jezuita i Jevreja. Nacisti su u izboru ovakvih tema za masovnu propagandu svakako nenadma{ni, ali su i bolj{evici vremenom izu~ili zanat, iako se oni manje oslanjaju na tradicionalne misterije, draè su im sopstvene izmi{ljotine: od polovine tridesetih u bolj{evi~koj propagandi jedna svetska zavera sustiè drugu, po~ev od konspiracije trockista, preko vladavine 300 porodica, sve do mra~nih imperijalisti~kih (dakle, globalnih) mahinacija britanske ili ameri~ke tajne slu`be.29 Efikasnost ove vrste propagande ukazuje na jednu od glavnih odlika modernih masa. One ne veruju ni u {ta o~igledno, u realnost sopstvenog iskustva; one ne veruju svojim o~ima ni svojim u{ima, ve} samo svojoj 29 Zanimljivo je primetiti da su bolj{evici tokom Staljinove ere nekako gomilali spletke, s tim {to otkri}e nove spletke nije moralo da zna~i da stara vi{e ne vaì. Zavera trockista po~ela je oko 1930, zavera 300 porodica dodata je tokom perioda Narodnog Fronta, britanski imperijalizam postao je aktuelan za vreme Staljinovog i Hitlerovog saveza, “ameri~ka obave{tajna slu`ba” usledila je odmah po zavr{etku rata; poslednja zavera, jevrejski kosmopolitizam, vrlo upadljivo i alarmantno podse}a na nacisti~ku propagandu.

360

TOTALITARIZAM

ma{ti, koja je spremna da se povede za bilo ~im {to je i univerzalno i iznutra konzistentno. Mase ne mogu da ubede ~injenice, pa ~ak ni izmi{ljene ~injenice, ve} jedino konzistentnost sistema koji se od tih ~injenica navodno sastoji. Ponavljanje, povremeno precenjivano zbog ra{irenog uverenja u nedotupavnost i zaboravnost masa, va`no je samo zato {to ono masama daje ose}aj vremenskog kontinuiteta. Ono {to mase odbijaju da shvate jeste princip slu~ajnosti koji proìma stvarnost. Mase su podlo`ne svim ideologijama zato {to ove shvataju ~injenice kao puke dokaze zakonâ, i elimini{u slu~ajnost tako {to izmi{ljaju neku sveobuhvatnu, neograni~enu silu koja je navodno izvor svih pojedina~nih doga|aja. Totalitarna propaganda uspe{na je zahvaljuju}i ovom bekstvu iz realnosti u fikciju, iz slu~ajnosti u konzistentnost. Glavni nedostatak totalitarne propagande je to {to ona ne moè da udovolji ovoj ~e`nji masa za potpuno konzistentnim, razumljivim i predvidljivim svetom a da se ozbiljno ne sukobi sa zdravim razumom. Ako, na primer, svi politi~ki protivnici u Sovjetskom Savezu svoja “priznanja” artikuli{u istom frazeologijom i ako priznaju iste motive, mase èljne konzistentnosti prihvati}e fikciju kao krunski dokaz istinitosti ovakvih priznanja – zdrav razum, me|utim, govori da upravo takva konzistentnost nije normalna i da dokazuje da su ova priznanja izmi{ljotine. Slikovito govore}i, ~ini se da mase zahtevaju stalno ponavljanje ~uda Septuaginte: prema staroj legendi, sedamdeset prevodilaca je, nezavisno jedan od drugog, stvorilo sedamdeset identi~nih verzija Starog Zaveta na gr~kom. Zdrav razum ovu pri~u moè da prihvati kao legendu ili kao ~udo, ali ona se tako|e moè iskoristiti i kao dokaz za apsolutnu verodostojnost svake re~i prevoda. Iako je, dakle, ta~no da su mase opsednute èljom da pobegnu od stvarnosti zato {to, u svojoj su{tinskoj iskorenjenosti, vi{e ne mogu da podnesu njene proizvoljne, nerazumljive aspekte, ta~no je i to da njihova ~e`nja za konzistentnom fikcijom ima neke veze sa odre|enim sposobnostima ljudskog uma, koji je zahvaljuju}i svojoj strukturalnoj konzistentnosti nadmo}an nad pojavnim svetom. Bekstvo masa od stvarnosti je presuda protiv sveta u kom su one prisiljene da ìve, ali u kom ne mogu da opstanu, jer je slu~ajnost postala vrhovno na~elo, a ljudi imaju potrebu da haoti~ne i slu~ajne okolnosti u kojima ìve stalno pretvaraju u neku relativno konzistentnu, razumljivu sliku. Pobuna masa protiv “realizma”, zdravog razuma i navodne “zdravorazumske ustrojenosti ovog sveta” (Berk) rezultat je njihove atomizacije, gubitka dru{tvenog poloàja i istovremenog gubitka ~itave sfere odnosa u zajednici, u okviru koje zdrav razum jo{ i ima nekog smisla. U takvoj situaciji duhovne i dru{tvene iskorenjenosti, spoznavanje me|usobne zavisnosti proizvoljnog i osmi{ljenog, slu~ajnog i nu`nog, vi{e nije bilo mogu}e. Totalitarna propaganda moè sramno da povredi zdrav razum samo ako zdrav razum izgubi svoju vrednost. Ako treba da

TOTALITARNI POKRET

361

biraju izme|u suo~avanja sa anarhi~nim, potpuno proizvoljnim raspadom s jedne, i pokoravanja krajnje rigidnoj, sumanutoj konzistentnosti ideologije s druge strane, mase }e se verovatno odlu~iti za ovo drugo i bi}e spremne da to plate ~ak i smr}u – i to ne zato {to su glupe ili zle, ve} zato {to im, u doba sveop{te propasti, ovo bekstvo daje minimum samopo{tovanja. Dok je nacisti~ka propaganda vrlo ve{to profitirala od ~e`nje masa za konzistentno{}u, bolj{evi~ki metodi su pokazali, u skoro laboratorijskim uslovima, kakav uticaj takva konzistentnost ima na izolovanog ~oveka mase. U èlji da ubedi svoje `rtve u njihovu krivicu za zlo~ine koje one ne da nisu po~inile, ve} u ve}ini slu~ajeva nisu ~ak ni mogle da po~ine, sovjetska tajna policija potpuno izoluje i elimini{e sve stvarne faktore, tako da i sama logika, sama konzistentnost “pri~e” sadràne u pripremljenom priznanju postaje neodoljiva. U situaciji u kojoj je granica izme|u fikcije i realnosti zamagljena monstruozno{}u i unutarnjom konzistentno{}u optu`be, ~ovek je u velikom isku{enju da popusti i pred samom apstraktnom mogu}no{}u krivice; stalnim pretnjama ne moè se odoleti tek snagom karaktera, nego i velikom verom u druge ljude – rodbinu, prijatelje, susede – koji nikako ne}e poverovati u “pri~u”. Naravno, ova krajnost ve{ta~ki proizvedenog ludila moè da se postigne jedino u totalitarnom svetu. Tada je ona, me|utim, deo propagandnog aparata totalitarnih reìma, kojima za izvr{enje kazne nisu neophodna priznanja. “Priznanja” su specijalnost bolj{evi~ke propagande, kao {to je ~udna pedantnost u retrospektivnom i retroaktivnom legalizovanju zlo~ina specijalnost nacisti~ke propagande. U oba slu~aja cilj je konzistentnost. Pre no {to do|u na vlast i sve preurede u skladu sa svojim doktrinama, totalitarni pokreti stvaraju laàn svet konzistentnosti koji vi{e odgovara potrebama ljudskog uma nego stvarnosti, svet koji iskorenjene mase ve} pukim imaginiranjem mogu da prihvate kao svoj, svet u kom su po{te|ene beskona~nih udara kojima stvarni ìvot i svakodnevno iskustvo izlaù ljude i njihova o~ekivanja. I pre nego {to pokreti postanu dovoljno jaki da spuste gvozdene zavese kako bi spre~ili ikoga da i najmanjim detaljem stvarnosti uznemiri jezivu ti{inu jednog sasvim imaginarnog sveta, totalitarna propaganda ve} je dovoljno sna`na da izoluje mase od stvarnosti. Jedini signali koje neintegrisane i dezintegrisane mase (a njih svaki udar zle sudbine ~ini lakovernijima) jo{ uvek mogu da prime iz stvarnog sveta zapravo su njegove {upljine, pitanja o kojima niko ne èli javno da raspravlja, ili glasine kojima niko ne sme da stane na put zato {to udaraju, mada na preteran i deformisan na~in, u neku bolnu ta~ku. Upravo iz ovih bolnih ta~aka laì totalitarne propagande crpu onaj minimum istinitosti i realnog iskustva koji im je potreban da bi premostile jaz izme|u stvarnosti i fikcije. Samo teror moè da se oslanja na puku fikciju, a ~ak i laì totalitarnih reìma, potkrepljene terorom, jo{ uvek nisu sasvim

362

TOTALITARIZAM

proizvoljne, mada su uglavnom sirovije, daleko bezo~nije i, u izvesnom smislu, mnogo originalnije nego laì pokreta koji su prethodili totalitarnim reìmima. (Potrebna je vlast, a ne propaganda da bi se u opticaj pustila revidirana istorija Ruske revolucije u kojoj se na poloàju glavnokomanduju}eg Crvene armije vi{e ne pojavljuje ~ovek po imenu Trocki.) Laì pokretâ, s druge strane, mnogo su suptilnije. One se mogu primeniti na svaki aspekt dru{tvenog i politi~kog ìvota koji je skriven od o~iju javnosti. One su najuspe{nije tamo gde su se predstavnici vlasti okruìli atmosferom tajnovitosti. U o~ima mase ove laì tada zadobijaju privid neke “vi{e stvarnosti”, zato {to imaju dodira sa stvarnim stanjem stvari, koje se prikriva. Skandali u visokom dru{tvu, korumpiranost politi~ara, sve {to je predmet ùte {tampe, u rukama propagande postaje oru`je mnogo ubojitije od senzacionalnosti samih skandala. Najefektnija izmi{ljotina nacisti~ke propagande bila je pri~a o svetskoj zaveri Jevreja. Antisemitizam je jo{ od kraja devetnaestog veka bio na repertoaru svih demagoga, a bio je ra{iren i po Nema~koj i Austriji ve} dvadesetih godina. [to su vi{e partije i organi javnog mnjenja izbegavali raspravu o jevrejskom pitanju, to je gomila postajala ube|enija da su Jevreji pravi predstavnici vladaju}ih sila i da je jevrejsko pitanje simbol licemerja i neiskrenosti ~itavog sistema. Teme posleratnog antisemitizma niti su monopol nacista, niti su posebno nove i originalne. Laì o svetskoj zaveri Jevreja kolale su jo{ od Drajfusove afere, a po~ivale su na stvarnoj me|unarodnoj povezanosti i me|usobnoj zavisnosti pripadnika jevrejskog naroda, rasutog po svetu. Preterivanja o svetskoj mo}i Jevreja jo{ su starija, ona se mogu pratiti unatrag do pred kraj osamnaestog veka, kada su tesne spone izme|u jevrejskog kapitala i nacionalnih dràva postale vidljive. Predstava o Jevrejinu kao oli~enju zla uglavnom se obja{njava kao ostatak srednjovekovnog sujeverja, ali je u stvari mnogo te{nje povezana sa skorijom dvostrukom ulogom koju su Jevreji posle emancipacije imali u evropskom dru{tvu. Jedno je sasvim sigurno: posle Prvog svetskog rata Jevreji su zauzeli istaknutije poloàje nego ikad pre. [to se, pak, samih Jevreja ti~e, njihova istaknutost i upadljivost bila je u obrnutoj srazmeri sa njihovim istinskim uticajem i mo}i. Svaka destabilizacija i slabljenje nacionalnih dràva direktno su se odraàvali na poloàj Jevreja. [to je nacija vi{e osvajala dràvu, to je manje dràvna ma{inerija mogla da zadrì svoju nad-klasnu i nad-partijsku poziciju; tako su pokidane i spone izme|u dràve i Jevreja, a o~ekivalo se da }e i Jevreji i dràva ostati izvan okvira dru{tva i da se ne}e me{ati u politiku pojedina~nih partija. Sve ve}e interesovanje imperijalisti~ki nastrojene buròazije za spoljnu politiku i njen sve ve}i uticaj na dràvni aparat pratilo je dosledno

TOTALITARNI POKRET

363

odbijanje ve}ine bogatih Jevreja da se uklju~e u industriju i da napuste tradiciju trgovanja kapitalom. Sve to skoro da je okon~alo ekonomsku ulogu Jevreja kao grupe, pa i pogodnosti koje su oni imali od dru{tvene izolacije. Posle Prvog svetskog rata, Jevreji Srednje Evrope asimilovali su se kao i francuski Jevreji tokom prvih decenija Tre}e republike. Koliko su savezni~ke dràve bile svesne izmenjene situacije, iza{lo je na videlo 1917. godine, kada je nema~ka vlada, po{tuju}i staru tradiciju, poku{ala da iskoristi svoje Jevreje za delikatne pregovore. Umesto priznatim predstavnicima nema~kih Jevreja, ona se obratila relativno neuticajnoj manjini cionista, koji su uìvali poverenje vlade ba{ zato {to su insistirali na postojanju jevrejskog naroda nezavisno od dràvljanstva, te se o~ekivalo da }e mo}i da pruè usluge koje zavise od me|unarodnih veza i kosmopolitizma. Ispostavilo se, me|utim, da je nema~ka vlada pogre{ila u proceni. Cionisti su u~inili ne{to {to nijedan bankar-Jevrejin nije: postavili su svoje uslove i rekli vladi da su spremni da pregovaraju samo o miru bez aneksija i reparacija.30 Stara jevrejska nezainteresovanost za politi~ka pitanja nestala je; ve}ina Jevreja vi{e nije mogla da se iskoristi, jer se vi{e nije dràla po strani od nacije, dok je cionisti~ka manjina bila neupotrebljiva zato {to je imala sopstvene politi~ke ideje. Dolaskom republika na mesto monarhija {irom Srednje Evrope dovr{en je raspad srednjoevropskog jevrejstva, sli~no onome {to se dogodilo i u Francuskoj progla{enjem Tre}e republike nekih pedeset godina ranije. Jevreji su ve} bili izgubili velik deo uticaja kada su oformljeni novi organi vlasti koji nisu imali ni mo}i ni èlje da za{tite svoje Jevreje. Tokom mirovnih pregovora u Versaju, Jevreji su nastupali uglavnom u ulozi stru~nih savetnika, a ~ak su i antisemiti priznavali da sitni jevrejski prevaranti posleratne ere (za razliku od ostalih “doma}ih” Jevreja, ovi su uglavnom bili prido{lice, a njihova se zame{ateljstva delom mogu objasniti onom starom nezainteresovano{}u za norme okoline) nemaju nikakve veze sa navodno mo}nim predstavnicima neke zami{ljene jevrejske Internacionale.31 Me|u gomilom suparni~kih antisemitskih grupa i u atmosferi prepunoj antisemitizma, pristup nacisti~ke propagande razlikovao se od drugih i bio je mnogo efikasniji. Pri tom nijedna parola nacista nije bila nova, ~ak ni Hitlerova lukava ilustracija klasne borbe: jedan jevrejski preduzetnik ekspolati{e svoje radnike, dok ih u isto vreme njegov brat u fabri~kom dvori{tu hu{ka na {trajk.32 Jedina novina sastojala se u tome {to je za u~la30 v. autobiografiju Chaima Weizmanna, Trial and Error, New York 1949, p. 185. 31 v. na primer Otto Bonhard, Jüdische Geld- und Weltherrschaft?, 1926, p. 57. 32 Hitler je ovu sliku prvi put upotrebio 1922: “Mojsije Kon s jedne strane nagovara svoje

preduze}e da odbije zahteve radnika, dok njegov brat Isak u fabrici poziva mase... [na {trajk]” (Hitler’s Speeches 1922-1939, prir. Baynes, London 1942, p. 29). Valja primetiti da sabrani Hitlerovi govori nisu bili objavljeni u Nema~koj za vreme nacizma, tako da smo

364

TOTALITARIZAM

njenje u partiju bio potreban dokaz o ne-jevrejskom poreklu i {to je, i pored Federovog programa, politika partije i dalje bila izuzetno neodre|ena po pitanju mera koje bi po dolasku na vlast trebalo preduzeti protiv Jevreja.33 Nacisti su problem Jevreja stavili u sredi{te svoje propagande, tako da antisemitizam vi{e nije bio pitanje li~nog stava o ljudima koji se razlikuju od ve}ine ili problem nacionalne politike,34 ve} briga svakog pojedinca; onaj ~ije “porodi~no stablo” nije ispravno ne moè da stupi u partiju, a {to je vi{i rang partijske hijerarhije na koji neko pretenduje, to dalje treba da se istraì njegovo porodi~no poreklo.35 Na isti su na~in, mada manje dosledno, bolj{evici izmenili marksisti~ku doktrinu o neizbe`noj kona~noj pobedi proletarijata tako {to su u partiju primali samo “ro|ene proletere”, a svako drugo klasno poreklo proglasili nepoèljnim.36 Nacisti~ka propaganda bila je dovoljno domi{ljata da antisemitizam pretvori u princip samoodre|enja, ~ime je on prestao da bude stav podloàn promeni. Ona je sugestivnost masovne demagogije koristila prosto kao pripremu, i nikada nije precenila njen trajni uticaj, bilo u vidu usmene, bilo u vidu {tampane re~i.37 Mase atomizovanih, nedefinisanih, nestalnih i prinu|eni da se koristimo engleskim izdanjem. Iz bibliografije koju je sastavio Philipp Bouhler, Die Reden des Führers nach der Machtübernahme (1940), moè se videti da to nije slu~ajnost: samo su javni govori u celini {tampani u Völkischer Beobachter; {to se ti~e govora rukovodiocima i partijskim organima, novine su se uvek “pozivale” na njih. Nijedan od tih govora nije bio predvi|en za {tampanje. 33 Federovih 25 ta~aka sadrè samo uobi~ajene mere koje zahtevaju i sve ostale antisemitske grupe: proterivanje naturalizovanih Jevreja, i tretiranje doma}ih Jevreja kao stranaca. Nacisti~ka antisemitska retorika uvek je bila mnogo radikalnija od svog programa. Waldemar Gurian, “Antisemitism in Modern Germany”, u: Essays on Antisemitism, prir. Koppel S. Pinson, New York 1946, p. 243, nagla{ava nedostatak originalnosti u antisemitizmu nacista: “Svi ti zahtevi i stanovi{ta nisu zanimljivi sa svoje originalnosti – oni se podrazumevaju u svim nacionalisti~kim krugovima; ono {to jeste zna~ajno je demago{ka i retori~ka ve{tina kojom su izno{eni.” 34 Tipi~an primer ~isto nacionalisti~kog antisemite unutar nacisti~kog pokreta je Rem, koji pi{e: “I po ovom pitanju se moje mi{ljenje razlikuje od mi{ljenja filistara-nacionalista. Ne treba Jevreje kriviti za sve! Mi smo krivi {to Jevreji danas mogu da vladaju” (Ernst Röhm, Die Geschichte eines Hochverräters, 1933, Volksausgabe, p. 284). 35 Kandidati za SS morali su da dokaù poreklo do 1750. Kandidati za rukovode}e partijske poloàje trebalo je samo da odgovore na tri pitanja: 1. [ta ste u~inili za Partiju? 2. Da li ste potpuno zdravi, fizi~ki, mentalno, moralno? 3. Da li je Va{e porodi~no stablo ispravno? (v. Nazi Primer) Sli~nost dva totalitarna sistema ogleda se i u tome {to je za elitnu policijsku formaciju bolj{evika, za NKVD, tako|e bio potreban dokaz porekla (v. F. Beck/W. Godin, Russian Purge and the Extraction of Confession, 1951). 36 Tako su i totalitarne tendencije makartizma u Sjedinjenim Dràvama najupadljivije u èlji da se ne progone samo komunisti, nego da se svaki gra|anin prisili da dokaè da nije komunista. 37 “Ne bi trebalo precenjivati uticaj {tampe..., on se uglavnom smanjuje kako uticaj organizacije raste” (Hadamovsky, op. cit., p. 64). “Novine su bespomo}ne kada treba da se bore

TOTALITARNI POKRET

365

beskorisnih pojedinaca odjednom su dobile mogu}nost samoodre|enja i identifikacije, i tako ne samo povratile deo samopo{tovanja koje su nekada crple iz svoje uloge u dru{tvu, nego i neku vrstu la`ne stabilnosti, ~ime su postale spremnije za organizovanje. Zahvaljuju}i ovoj vrsti propagande pokret je mogao da nastupi kao ve{ta~ki produètak masovnih okupljanja i da racionalizuje su{tinski jalov ose}aj sopstvene vrednosti i histeri~ne sigurnosti koji takvo masovno okupljanje nudi izolovanim individuama jednog atomizovanog dru{tva.38 Ista ingeniozna upotreba parola koje su drugi smislili i isprobali vidljiva je i u na~inu na koji su se nacisti odnosili prema drugim relevantnim pitanjima. U vreme kada je pa`nja javnosti bila podjednako usmerena i na nacionalizam i na socijalizam, kada se smatralo da su ova dva pojma nespojiva i da zapravo ~ine ideolo{ko razme|e izme|u desnice i levice, “Nacionalsocijalisti~ka radni~ka partija Nema~ke” ponudila je sintezu koja je trebalo da vodi nacionalnom ujedinjenju, semanti~ku dosko~icu ~iji je dvostruki za{titni znak “Nemca” i “Radnika” spajao nacionalizam desnice sa internacionalizmom levice. Ve} i samo ime nacionalsocijalisti~kog pokreta pokralo je politi~ke sadràje svih drugih partija i pretendovalo na to da ih sve obuhvata. Kombinacija navodno nepomirljivih politi~kih doktrina (nacionalne i socijalisti~ke, hri{}anske i socijalne) oprobavana je i ranije, i to uspe{no; no, nacionalsocijalisti~ka kombinacija je od ~itave parlamentarne borbe izme|u socijalista i nacionalista, izme|u onih koji su sebe smatrali pre svega radnicima i onih koji su pre svega bili Nemci, na~inila sprdnju koja u stvari treba da prikrije mra~ne kona~ne ciljeve – ta zar ~lan nacisti~kog pokreta ne objedinjuje sve to?! Zanimljivo je da su nacisti ~ak i na po~etku bili dovoljno promu}urni da nikako ne koriste parole koje bi ukazivale na specifi~an oblik vladavine: demokratiju, republiku, diktaturu, monarhiju,39 kao da su oduvek znali da }e bar po ovom pitanju biti sasvim originalni. Svaka rasprava o konkretnom obliku budu}e vladavine odmah je mogla da se odbaci kao prazna pri~a – po{to je dràva, kako tvrdi Hitler, samo “sredstvo” za o~uvanje sa agresivno{}u ìve organizacije” (ibid., p. 65). “Formacije mo}i ~iji su koreni u pukoj propagandi nesigurne su i mogu brzo da nestanu, osim ukoliko organizacija nasiljem ne podrì propagandu” (ibid., p. 21). 38 “Masovno okupljanje je najmo}niji oblik propagande... [zato {to] se svaki pojedinac ose}a mnogo sigurnije i mnogo sna`nije u jedinstvu mase” (ibid., p. 47). “Zahvaljuju}i organizaciji i sistematskom vaspitavanju i disciplini, entuzijazam trenutka postaje princip i duhovni stav” (ibid., pp. 21-22). 39 U retkim prilikama kada se uop{te bavio ovim pitanjem, Hitler je podvla~io: “Ja nisam poglavar dràve u smislu diktatora ili monaraha, ja sam vo|a nema~kog naroda” (v. Ausgewählte Reden des Führers, 1939, p. 114). – Hans Frank kaè ne{to sli~no: “Nacionalsocijalisti~ki Rajh nije diktatorski, a ponajmanje je arbitraran reìm. Nacionalsocijalisti~ki Rajh pre po~iva na obostranoj lojalnosti Firera i naroda” (u: Recht und Verwaltung, München 1939, p. 15).

366

TOTALITARIZAM

rase, kao {to je prema bolj{evi~koj propagandi dràva samo sredstvo klasne borbe.40 Na ~udan i zaobilazan na~in, nacisti~ka propaganda je, me|utim, dala odgovor na pitanje kakva }e biti uloga nacista: Protokole sionskih mudraca ona je iskoristila kao model budu}eg organizovanja nema~kih masa za “svetsko carstvo”. No, Protokole nisu koristili jedino nacisti; stotine hiljada primeraka rasprodato je u Nema~koj posle Prvog svetskog rata, a ~ak i otvoreno prihvatanje ovog spisa kao politi~kog priru~nika nije nikakava novina.41 Ovaj falsifikat uglavnom se koristio da bi se naruìli Jevreji i da bi se gomila upozorila na opasnosti jevrejske dominacije.42 Sa stanovi{ta propagande, novina je bila u tome {to su nacisti otkrili da se mase ne pla{e toliko da }e Jevreji zavladati svetom koliko ih zanima kako se to uop{te moè posti}i, da popularnost Protokola ne po~iva na mr`nji prema Jevrejima, nego na divljenju i na èlji da se od njih ne{to nau~i, te da bi bilo mudro {to vi{e se dràti nekih zvu~nih formulacija, recimo onog ~uvenog slogana: “Ispravno je sve {to je dobro za nema~ki narod”, {to su nacisti preuzeli iz Protokola (“Sve {to sluì jevrejskom narodu moralno je i sveto”).43 40 Hitler je mnogo puta rekao: “Dràva je samo sredstvo do cilja. A cilj je – o~uvanje rase” (Reden, 1939, p. 125). On je tako|e nagla{avao da njegov pokret “ne po~iva na dràvnoj ideji, ve} pre svega na zatvorenoj narodnoj zajednici (Volksgemeinschaft)” (v. Reden 1933, p. 125 i govor novoj generaciji politi~kih vo|a, tzv. Führernachwuchs, iz 1937. godine, {tampan kao dodatak u: Hitlers Tischgespräche, p. 466). Ovo je, mutatis mutandis, i jezgro komplikovanog licemerja kakav je Staljinova “teorija dràve”: “Mi se zalaèmo za odumiranje dràve, a u isto vreme zalaèmo se i za ja~anje diktature proletarijata koji predstavlja najja~u i najmo}niju vlast od svih poznatih oblika dràve. Maksimalan razvoj mo}i dràve sa ciljem da se pripreme uslovi za njeno odumiranje – to je marksisti~ka formula” (op. cit., loc. cit). 41 Alexander Stein, Adolf Hitler, Schüler der “Weisen von Zion”, Karlsbad 1936, prvi je putem pore|enja frazeologije analizirao ideolo{ku podudarnost nacisti~ke ideologije sa u~enjem “Sionskih mudraca” (v. tako|e R. M. Blank, Adolf Hitler et les “Protocoles des Sages de Sion”, 1938. Prvi koji je priznao dug prema u~enju Protokola bio je Teodor Fri~, “velikan” nema~kog posleratnog antisemitizma. U pogovoru svom izdanju Protokola iz 1924. godine, on pi{e: “Na{i budu}i dràvnici i diplomate mora}e od isto~nja~kih nitkova da nau~e ~ak i azbuku vladanja, a u te svrhe su Protokoli sioniskih mudraca izvrsna priprema”. 42 O istoriji Protokola v. John S. Curtiss, An Appraisal of the Protocols of Zion, 1942. înjenica da su Protokoli falsifikat za propagandu je bila neva`na. Ve} je ruski publicista S. A. Nilus, koji je 1905. godine objavio drugo izdanje Protokola na ruskom, bio itekako svestan problemati~ne prirode ovog “dokumenta”, te je dodao ono {to je o~igledno: “Da je mogu}e dokazati autenti~nost ovog dela dokumentima ili izjavama pouzdanih svedoka, da je mogu}e raskrinkati ljude koji su na ~elu svetske zavere... nestala bi... ’tajna podlost’ ovog spisa” (prevod u: Curtiss, op. cit). Hitleru nije bio potreban nikakav Nilus da bi izveo isti trik: ba{ to {to se ispostavilo da su Protokoli falsifikat i jeste bio najbolji dokaz njihove autenti~nosti. Hitler dodaje i argument njihove “verodostojnosti”: “Ono {to mnogi Jevreji mo`da nesvesno ~ine, ovde je svesno obelodanjeno. A to i jeste va`no” (Mein Kampf, tom I, glava XI). 43 Fritsch, op. cit., “[Der Juden] oberster Grundsatz lautet: ’Alles, was dem Volke Juda nützt, ist moralisch und ist heilig’.”

TOTALITARNI POKRET

367

Protokoli su u mnogom pogledu zanimljiv dokument. Osim jeftinog makijavelizma, osnovna politi~ka odlika im je {arlatanstvo u tretiranju svakog va`nijeg aktuelnog politi~kog pitanja. Ovaj spis je u principu antinacionalan i nacionalnu dràvu prikazuje kao diva na staklenim nogama. On odbacuje nacionalni suverenitet i veruje, kako je i Hitler jednom rekao, u imperiju na nacionalnom osnovu.44 Protokoli se ne zadovoljavaju revolucijom u jednoj odre|enoj zemlji, ve} ciljaju na osvajanje ~itavog sveta i upravljanje celim svetom. Oni jednom narodu koji je poznat po svojoj broj~anoj slabosti, narodu koji nema ni teritoriju ni dràvu, obe}avaju da }e do vlasti nad ~itavim svetom mo}i da do|e ve} samim ~udom organizacije. Istina, deo ubedljivosti zasnovan je i na nekim vrlo starim praznovericama. Predstava o neprekinutom postojanju neke internacionalne sekte koja jo{ od davnih vremena sledi iste revolucionarne ciljeve veoma je stara,45 i imala je odre|enu ulogu u drugorazrednoj politi~koj literaturi jo{ od Francuske revolucije, mada krajem osamnaestog veka nikome nije ni padalo na um da bi ta “revolucionarna sekta”, ta “~udna nacija... usred drugih civilizovanih nacija” mogli biti ba{ Jevreji.46 Upravo je, dakle, ovaj motiv globalne jevrejske zavere iz Protokola masama bio najprimamljiviji, jer se tako dobro uklapao u novi odnos snaga. (Hitler je veoma rano obe}ao da }e nacisti~ki pokret “uskoro prevazi}i uske granice modernog nacionalizma”;47 zanimljivo je da je tokom rata bilo 44 “Imperije po~ivaju na nacionalnoj osnovi, ali je uskoro prevazilaze” (Reden). 45 Henri Rollin, L’Apocalypse de Notre Temps, Paris 1939, koji smatra da se popularnost

Protokola moè meriti jedino sa popularno{}u Biblije (p. 40), ukazuje na sli~nost izme|u njih i spisa Monita Secreta, objavljenog 1612, a 1939. godine jo{ uvek u prodaji na ulicama Pariza 1939; ovaj spis otkriva jezuitsku zaveru “koja opravdava sve zlo~ine i svaku upotrebu sile... Ovo je pravi udar na postoje}i poredak” (p. 32). 46 Svu ovu literaturu vrlo dobro prikazuje Chevalier de Malet, Recherches politiques et historiques qui prouvent l’existence d’une secte révolutionnaire (1817), koji vrlo iscrpno citira ranije autore. Junaci Francuske revolucije za njega su “mannequins” neke “agence secrète”, agenti slobodnih zidara. No, slobodno zidarstvo je samo ime koje su njegovi savremenici nadenuli jednoj “revolucionarnoj sekti” koja postoji odvajkada i ~ija je politika oduvek bila da napada “iz pozadine, da povla~i konce marioneta koje smatra da treba da izvede na pozornicu”. De Male po~inje re~ima: “Mo`da je te{ko poverovati u plan koji je nastao jo{ u staro doba i na kom se uvek radilo sa istom uporno{}u:... pisci revolucije nisu Francuzi, ali nisu ni Nemci, ni Italijani, ni Englezi itd. Oni ~ine neku ~udnu naciju koja se ra|a i odrasta u tami, usred drugih civilizovanih nacija, sa ciljem da ove pot~ini svojoj vlasti.” Za detaljnu obradu ove literature vid. E. Lesueur, La Franc-Maçonnerie Artésienne au 18e siècle, Bibiothèque d’Histoire Révolutionnaire 1914. Koliko su ove legende o zaveri istrajne ~ak i u normalnim okolnostima, moè se videti iz nepregledne antimasonske {und-literature u Francuskoj, obimne skoro koliko i antisemitska. Neka vrsta priru~nika svih teorija koje su u Francuskoj revoluciji videle proizvod tajnih zavereni~kih dru{tava moè se na}i kod G. Borda, La Franc-Maçonnerie en France dès origines à 1815 (1908). 47 Reden. – V. i prepis sednice Komiteta SS-a za radni~ka pitanja u Vrhovnom {tabu SS-a u Berlinu, 12. januara 1943, na kojoj je predloèno da se re~ “nacija”, budu}i optere}ena liberalisti~kim konotacijama, izbaci iz upotrebe kao neadekvatna za germanske narode (Dokument 705-PS u: Nazi Conspiracy and Aggression, V, 515).

368

TOTALITARIZAM

poku{aja unutar SS-a da se re~ “nacija” izbri{e iz re~nika nacionalsocijalista.) Samo jo{ svetske sile imaju izglede da preìve nezavisno od drugih, a samo globalna politika {ansu da ostvari trajne rezultate. Sasvim je razumljivo da }e takva situacija pre upla{iti manje nacije nego svetske sile. înilo se da Protokoli nude re{enje koje ne zavisi od objektivnih, nepromenljivih prilika, ve} samo od sposobnosti organizovanja. Drugim re~ima, nacisti~ka propaganda je u “Jevrejinu koji je nadnacionalan zato {to je su{tinski nacionalan”48 otkrila prete~u nema~kog gospodara sveta, pa je uveravala mase da }e “nacije koje su prve prozrele Jevrejina i koje su prve po~ele da se bore protiv njega, zauzeti njegov tron”.49 Fiks-ideja o tome kako Jevreji ve} vladaju svetom bila je osnov iluzije o budu}oj nema~koj dominaciji nad svetom. Na ovo je Himler mislio kada je rekao: “mi deo ume}a vladanja dugujemo Jevrejima”, odnosno Protokolima, koje je “Firer napamet nau~io”.50 Protokoli su, dakle, osvajanje sveta predstavili kao prakti~nu mogu}nost, ~ije je ostvarenje prosto pitanje nadahnu}a ili lukavstva, tako da nema~koj pobedi nad celim svetom ni{ta ne stoji na putu – osim o~igledno malog naroda, Jevreja, koji svetom vladaju iako ne poseduju instrumente nasilja, ali ni njih nije te{ko savladati ako se njihova tajna otkrije, a njihov metod primeni u {irim razmerama. Nacisti~ka propaganda saèla je sve ove nove i optimisti~ke vizije u pojam koji je nazvala Volksgemeinschaft, narodna zajednica. Ta nova zajednica, eksperimentalno ostvarena u nacisti~kom pokretu u pred-totalitarnoj atmosferi, zasnivala se na ideji apsolutne jednakosti svih Nemaca, i to ne jednakosti prava, ve} jednakosti prirode, kao i na ideji njihove apsolutne razli~itosti od svih ostalih naroda.51 Kada su nacisti do{li na vlast, ovaj pojam je postepeno gubio na zna~aju, da bi ustupio mesto op{tem preziru prema Nemcima (koji su nacisti oduvek gajili, samo {to ranije nisu ba{ mogli da ga pokaù) s jedne strane,52 i àrkoj èlji, s druge, da sopstvene 48 Hitler’s Speeches, prir. Baynes, p. 6. 49 Goebbels, op. cit., p. 377. Ovo obe}anje, koje se nazire u celokupnoj antisemitskoj pro-

pagandi nacisti~kog tipa, pripremio je Hitler svojom teorijom o tome kako je “Jevrejin najve}a mogu}a suprotnost arijevcu” (Mein Kampf, tom I, glava XI). 50 Dosije Kersten, u Centre de Documentation Juive. 51 Rano Hitlerovo obe}anje (v. Reden) da nikada ne}e priznati kako “druge nacije imaju ista prava kao i Nemci”, postalo je zvani~na doktrina: “Nacionalsocijalisti~ki pogled na ìvot zasnovan je na svesti o tome da su ljudi nejednaki” (Nazi Primer, p. 5). 52 Tako na primer Hitler 1923. kaè: “Nema~ki narod sastoji se jednom tre}inom od heroja, jednom tre}inom od kukavica, a ostatak su izdajnici” (Hitler’s Speeches, prir. Baynes, p. 76). Po dolasku na vlast ovaj trend je postajao sve otvoreniji i brutalniji, o ~emu svedo~e i Gebelsove re~i iz 1934: “Koga narod da kritikuje? ^lanove partije? Ne. Ostatak nema~kog naroda? Treba da budu sre}ni {to su jo{ ìvi. Bilo bi previ{e da oni koji su ìvi samo zahvaljuju}i na{oj milosti mogu jo{ i da kritikuju” (citirano prema Kohn-Bramstedt, op. cit., pp. 178-179).

TOTALITARNI POKRET

369

redove poja~aju “arijevcima” iz drugih nacija – ideja koja je u nacisti~koj propagandi pre dolaska na vlast igrala tek neznatnu ulogu.53 Volksgemeinschaft je bila samo propagandna priprema za “arijevsko” rasno dru{tvo koje bi kona~no ra{~istilo sa svim narodima, uklju~uju}i i Nemce. U izvesnoj meri, ideja Volksgemeinschaft bila je poku{aj nacista da pariraju komunisti~kim obe}anjima besklasnog dru{tva. Ve}a propagandna vrednost onog prvog ~ini se o~iglednom, ako zanemarimo sve ideolo{ke implikacije. I jedni i drugi obe}avali su da }e ukinuti sve dru{tvene i svojinske razlike, ali je zamisao besklasnog dru{tva nagove{tavala da }e svi biti jednaki na nivou fabri~kog radnika, dok je Volksgemeinschaft, nagove{tavaju}i zaveru radi osvajanja vlasti nad svetom, pruàla realnu nadu da }e svaki Nemac jednom mo}i da postane vlasnik fabrike. No, “narodna zajednica” imala je jo{ jednu prednost: ona ne zavisi od objektivnih okolnosti, ona se ne}e ostvariti u nekoj dalekoj budu}nosti, ve} jedino u fiktivnom svetu pokreta. Pravi cilj totalitarne propagande nije ube|ivanje, nego organizovanje – “akumulacija mo}i (Machtbildung) bez posedovanja sredstava nasilja”.54 U te svrhe originalan ideolo{ki sadràj moè samo da bude na smetnji. Nije slu~ajno {to dva totalitarna pokreta na{eg vremena, tako uàsavaju}e “nova” po metodama vladanja i ingeniozna u oblicima organizovanja, nikada i nisu propovedala neku novu doktrinu, {to nisu smislila neku ideologiju koja nije ve} bila popularna.55 Ne osvaja mase trenutni uspeh demagogije, ve} vidljiva stvarnost i mo} “ìve organizacije”.56 Sjajan govorni~ki dar nije obezbedio Hitleru poloàj unutar pokreta, ve} je pre naveo njegove protivnike da ga potcene kao obi~nog demagoga; Staljin je, opet, – Tokom rata Hitler je izjavio: “Ja sam samo magnet koji stalno prelazi po nema~koj naciji i izvla~i iz nje ~elik. Ve} sam vi{e puta rekao da }e do}i vreme kada }e svi vredni ljudi Nema~ke biti u mom taboru. A oni koji tu ne budu, ionako ni{ta ne vrede.” Jo{ tada je ljudima iz Hitlerovog neposrednog okruènja bilo jasno {ta }e se dogoditi sa onima koji “ionako ni{ta ne vrede” (v. Der großdeutsche Freiheitskampf. Reden Hitlers vom 1.9.1939 - 10. 3. 1940, p. 174). – Himler je mislio na isto kada je rekao: “Firer ne razmi{lja u nema~kim, nego u germanskim okvirima” (dosije Kersten, vid. gore); me|utim, iz Hitlers Tischgespräche (p. 315ff) znamo da se on i tada sprdao ~ak i sa germanskom “dernjavom” i razmi{ljao u “arijevskim okvirima”. 53 Himler u govoru vo|ama SS-a u Harkovu, aprila 1943. (Nazi Conspiracy, IV, 572ff), kaè: “Ubrzo sam oformio germanski SS u raznim zemljama....” Rano, jo{ pre dolaska na vlast, sam Hitler je anticipirao ovakvu ne-nacionalnu politiku: “U nove klase gospodara prima}emo, naravno, i predstavnike drugih nacija, to jest one koji to zasluùju zahvaljuju}i u~e{}u u na{oj borbi” (Reden). 54 Hadamovsky, op. cit. 55 Heiden, op. cit., p. 139: propaganda nije “ume}e nametanja stavova masi. To je zapravo ume}e prihvatanja stavova mase.” 56 Hadamovsky, op. cit., passim. Termin je preuzet iz Hitlerovog Mein Kampf (tom II, glava XI), gde se “ìvoj organizaciji” pokreta suprotstavlja “mrtvi mehanizam” birokratskih partija.

370

TOTALITARIZAM

bio kadar da porazi i najve}eg oratora ruske revolucije, Trockog.57 Ono po ~emu se totalitarne vo|e razlikuju od diktatora pre je priglupa, usredsre|ena pragmati~nost s kojom su iz postoje}ih ideologija birali elemente koji su najpogodniji kao osnov nekog drugog, sasvim fiktivnog sveta. Fikcija Protokola bila je pogodna koliko i fikcija trockisti~ke zavere, jer su i jedna i druga sadràle element uverljivosti (prikrivena uloga Jevreja u pro{losti, odnosno borba za vlast izme|u Trockog i Staljina), kog ne moè da se odrekne ~ak ni fiktivni svet totalitarizma. Totalitarni vladari biraju iz stvarnosti elemente od kojih grade svoju fikciju, izoluju ih i generalizuju, tako da oni uop{te vi{e ne podleù proveri putem iskustva: postaju nedostupni rasu|ivanju. Elementi stvarnosti se, dakle, koriste, ali se u isto vreme i prevazilaze – i u tome se sastoji ume}e totalitarnih vladara. Pomo}u takvih generalizacija totalitarna propaganda uspostavlja svet koji moè da parira stvarnom, a ~iji je, opet, glavni nedostatak to {to nije logi~an, konzistentan i organizovan. Konzistentnost fikcije i strogost organizacije kona~no omogu}avaju da generalizacija nadìvi razotkrivanje mnogo odre|enijih laì – mo} Jevreja koji bespomo}no odlaze u smrt, mra~na svetska zavera trockista posle njihove likvidacije u sovjetskoj Rusiji i ubistva Trockog. Tvrdoglavost sa kojom su se totalitarne vo|e uvek dràle svojih prvobitnih laì uprkos njihovoj apsurdnosti mnogo je vi{e od sujeverne zahvalnosti onome {to je pomoglo da trik upali i ne moè se, bar u Staljinovom slu~aju, objasniti psihologijom la`ljivca, koga }e uspeh u~initi sopstvenom poslednjom `rtvom. Kada se propagandne parole jednom integri{u u “ìvu organizaciju”, one se ne mogu tek tako odstraniti a da se ne slomi ~itava struktura. Pretpostavku o svetskoj jevrejskoj zaveri totalitarna propaganda pretvorila je od objektivnog pitanja o kom se i moglo raspravljati u glavni element nacisti~ke realnosti; nacisti su se pona{ali kao da svetom zaista vladaju Jevreji, te da je potrebna protiv-zavera kako bi se svet odbranio. Za naciste rasizam vi{e nije bio teorija sumnjive nau~ne vrednosti, ali teorija o kojoj se i dalje moè raspravljati, nego ne{to {to se svakodnevno ostvaruje u intaktnoj hijerarhiji politi~ke organizacije, u ~ijim bi okvirima bilo veoma “nerealno” osporavati tu teoriju. Sli~no tome, bolj{evizam 57 Bila bi ozbiljna gre{ka tuma~iti totalitarne lidere prema Maksu Veberu i njegovoj kategoriji “harizmati~nog vo|e” (v. Hans Gerth, “The Nazi Party”, u: American Journal of Sociology, 1940, vol. XLV; sli~an nesporazum javlja se i u Heidenovoj biografiji). Gerth Hitlera opisuje kao harizmati~nog vo|u birokratske partije. Ve} je i to, po njegovom mi{ljenju, dovoljno da objasni za{to “ni{ta nije moglo da poljulja organizaciju koja se zasniva na disciplini, ma kako se flagrantno dela razlikovala od re~i”. (Ova razlika je, uzgred re~eno, mnogo tipi~nija za Staljina, koji se “trudio da uvek kaè suprotno od onoga {to ~ini, i da ~ini suprotno od onoga {to govori”; Souvarine, op. cit., p. 431). Za izvore ovog nesporazuma v. Alfred von Martin, “Zur Soziologie der Gegenwart”, u: Zeitschrift für Kulturgeschichte, Band 27, i Arnold Koettgen, “Die Gesetzmääßigkeit der Verwaltung im Führerstaat”, u: Reichsverwaltungsblatt, 1936; i jedan i drugi nacisti~ku dràvu opisuju kao birokratiju sa harizmati~nim vo|om.

TOTALITARNI POKRET

371

vi{e ne mora da dokazuje va`nost klasne borbe, internacionalizma ili nespornu vezu izme|u dobrobiti proletarijata i dobrobiti Sovjetskog Saveza; intaktna organizacija Kominterne mnogo je ubedljivija od ma kog argumenta ili puke ideologije. Klju~na prednost totalitarne propagande u odnosu na propagandu drugih partija i pokreta sastoji se u tome {to njen sadràj, bar za ~lanove pokreta, vi{e nije ne{to objektivno o ~emu se moè imati li~no mi{ljenje, ve} je on postao realan sastavni deo njihovih ìvota koliko i zakoni aritmetike. U nacisti~koj Nema~koj bi osporavanje rasizma i antisemitizma u trenutku u kom ni{ta drugo nije bilo va`no osim rasnog porekla, u kom je karijera zavisila od “arijevske” fizionomije (Himler je kandidate za SS birao prema fotografijama), a koli~ina hrane od broja jevrejskih predaka, bilo ravno osporavanju sveta uop{te. Nije potrebno dokazivati prednosti propagande koja slabom i nepouzdanom glasu svojih argumenata stalno “dodaje mo} organizacije”,58 te stoga takore}i spontano ostvaruje {to god kaè. Neosetljiva na argumente utemeljene u onoj stvarnosti koju je pokret obe}ao da }e promeniti, otporna na protivpropagandu koju diskvalifikuje ve} i ~injenica {to ili pripada svetu koji trome mase ne mogu i ne èle da prihvate ili brani taj svet, ona se moè opovrgnuti samo nekom drugom, ja~om ili boljom stvarno{}u. Su{tinske slabosti totalitarne propagande izlaze na videlo tek u trenutku poraza. Bez snage pokreta, njegovi ~lanovi odjednom prestaju da veruju u dogmu za koju su koliko jo{ ju~e bili spremni da daju ìvot. Onog trenutka kada je pokret uni{ten, a sa njim i fiktivni svet koji ih je {titio, mase se vra}aju u svoje staro stanje izolovanih pojedinaca koji rado prihvataju novu ulogu u izmenjenom svetu ili, pak, ponovo tonu u svoju staru beznade`nu izli{nost. ^lanovi totalitarnih pokreta, krajnje fanati~ni dok god pokret postoji, ne èle da slede primer verskih fanatika i umru mu~eni~kom smr}u (mada su itekako bili spremni da umru robotskom).59 Radije }e se }utke odre}i pokreta kao lo{e investicije i potraìti neku drugu izglednu fikciju ili }e sa~ekati dok stara ponovo ne stekne dovoljno snage da stvori jo{ jedan masovni pokret. Posle rata, Saveznici su uzaludno poku{avali da me|u Nemcima prona|u bar jednog ube|enog nacistu koji je spreman da to i prizna – u narodu ~ijih je 90 procenata bar u jednom trenutku iskreno podràvalo naciste. To, 58 Hadamovsky, op. cit., p. 21. Da bi se postigli totalitarni ciljevi, potpuno je pogre{no propagirati ideologiju podu~avanjem ili prisilom. Po re~ima Roberta Laja, ona se ne moè niti “preneti” niti “nau~iti” , ve} samo “uve`bavati” i “upra`njavati” (v. Der Weg zur Ordensburg, s.a.). 59 R. Hen, jedan od istaknutih politikologa iz redova nacista, ovo nepostojanje doktrine ili ~ak zajedni~kog sistema ideala i uverenja u pokretu tuma~i u svom delu Reichsgemeinschaft und Volksgemeinschaft, Hamburg 1935: “Sa stanovi{ta narodne zajednice, svaka zajednica zasnovana na ma kakvim vrednostima je destruktivna” (p. 83).

372

TOTALITARIZAM

me|utim, ne treba uzeti tek kao znak ljudske slabosti ili prosta~kog oportunizma. Nacizam je ideologija koja je do te mere bila “realizovana” da je njen sadràj prestao da postoji kao nezavisni sistem doktrina, kao tvorevina intelekta. Gotovo ni{ta, a ponajmanje fanatizam sledbenika, nije preìvelo uni{tenje stvarnosti. II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti ZA RAZLIKU od njihovog ideolo{kog sadàja i propagandnih parola, organizacioni oblici totalitarnih pokreta sasvim su novi.60 Njihov je zadatak da laì kojima se sluìla propaganda pokretâ, laì ispredene oko jedne sredi{nje fikcije – jevrejske zavere, ili zavere trockista, trista porodica i sl. – prevedu u opipljivu stvarnost, da ~ak i u netotalitarnim uslovima izgrade dru{tvo ~iji ~lanovi ìve i rade u skladu sa pravilima fiktivnog sveta. Dok naizgled sli~ne partije i pokreti, fa{isti ili socijalisti, nacionalisti~ki ili komunisti~ki pokreti, svoju propagandu potkrepljuju terorizmom ~im dostignu odre|eni stepen radikalnosti (a on uglavnom zavisi od stepena o~ajanja ~lanova), totalitarni pokret propagandu zaista ozbiljno shvata, a ta ozbiljnost mnogo vi{e zastra{uje zbog na~ina na koji on organizuje sledbenike nego zbog fizi~ke likvidacije protivnika. Organizacija i propaganda (pre nego teror i propaganda) dve su strane iste medalje.61 Najoriginalniji organizacioni izum pokretâ u doba pre dolaska na vlast jeste osnivanje frontovskih organizacija, odnosno razlikovanje ~lanova partije od simpatizera. U pore|enju sa ovom, druge totalitarne metode, kao postavljanje funkcionera odozgo i kasniji monopol na imenovanje funkcionera, od manjeg su zna~aja. Takozvani “princip vo|e” sam po sebi nije totalitaran; on je neke svoje odlike pozajmio od autoritarnih reìma i vojnih diktatura, {to je u velikoj meri doprinelo zamagljivanju i potcenjivanju su{tine totalitarizma. Da funkcioneri koji su postavljeni odozgo imaju pravi autoritet i odgovornost, ovo bi bio ve} neki tip hijerarhije u kojoj autoritet i mo} podleù zakonima. Isto to vaì i za organizovanje vojske i uspostavljanje vojne diktature; ovde su apsolutna mo} komandovanja od vrha naniè i apsolutna poslu{nost od dna navi{e primerene situaciji krajnje opasnosti u borbi, pa zato i nisu totalitarne. Hijerarhijski organizovano preno{enje naredbi zna~i da naredbodav~eva mo} zavisi od ~itave hijerarhije u okviru koje on dela. Svaka hijerarhija, ma koliko autoritarno 60 Raspravljaju}i o odnosu Weltanschauung-a i organizacije, Hitler tvrdi da je normalno {to su nacisti od drugih grupa i partija preuzeli “narodnosnu ideju” (die völkische Idee) i pona{ali se kao da su njeni jedini zagovornici zato {to su bili prvi koji su na njoj zasnovali borbenu organizaciju sa prakti~nim ciljevima (op. cit., tom II, glava V). 61 v. Hitler, poglavlje “Propaganda i organizacija”, u: op. cit., tom II, glava XI.

TOTALITARNI POKRET

373

orijentisana, i svaka linija komandovanja, ma kako proizvoljan ili surov bio sadràj naredbi, teì postizanju stabilnosti i moè da ograni~i totalnu mo} vo|e totalitarnog pokreta.62 Da se posluìmo nacisti~kim jezikom, dinami~na, uvek druga~ija “volja Firerova” – zna~i, ne njegove naredbe, re~ koja bi mogla da implicira fiksiran i definisan autoritet – postaje “vrhovni zakon” totalitarne dràve.63 Samo zbog pozicije koju totalitarni pokret, zahvaljuju}i svojoj specifi~noj organizaciji, dodeljuje vo|i, samo zbog zna~aja koju njegova funkcija ima za pokret, princip vo|e pridobija totalitaran karakter. Ovo potvr|uje i ~injenica da se i u Hitlerovom i u Staljinovom slu~aju pravi princip vo|e kristalisao vrlo sporo, i paralelno sa progresivnom “totalitarizacijom” pokreta.64 Anonimnost koja u velikoj meri doprinosi neobi~nosti ~itavog fenomena zamagljuje po~etke ove nove organizacione strukture. Ne znamo ko je prvi do{ao na pomisao da organizuje simpatizere u frontove, ko je u neodre|enim masama simpatizera – na koje su sve partije uglavnom ra~unale na dan izbora, ali su ih ina~e smatrale isuvi{e amorfnima da bi ih formalno primile u ~lanstvo – video ne samo rezervu iz koje moè da regrutuje ~lanove partije, nego upravo onu presudnu snagu. Prve organizacije simpatizera stvorili su komunisti: to su, na primer, Dru{tvo prijatelja Sovjetskog Saveza ili Crvena pomo}, koje su se vremenom razvile u frontove, ali is62 Himlerov hitan zahtev da se “ne izdaju nikakve uredbe koje bi definisale pojam jevrejstva” jedan je ovakav primer; jer “svim tim glupavim odre|enjima samo }emo sebi vezati ruke” (Nirnber{ki dokument br. 626, pismo Bergeru od 28. jula 1942, fotokopija u Centre de Documentation Juive). 63 Formulacija “Firerova volja je vrhovni zakon” moè se na}i u svim zvani~nim pravilnicima partije i SS-a. Najbolji izvor za ova pitanja je Otto Gauweiler, Rechtseinrichtungen und Rechtsaufgaben der Bewegung, 1939. 64 Heiden, op. cit., p. 292, ukazuje na slede}u razliku izme|u prvog i svih potonjih izdanja Mein Kampf: prvo izdanje predlaè da se partijskim funkcionerima tek posle naimenovanja dodeli “neograni~ena vlast i autoritet”; sva kasnija izdanja govore o naimenovanju partijskih funkcionera odozgo, od strane prvog nadre|enog funkcionera. Naravno, za stabilnost totalitarnih reìma naimenovanje odozgo je mnogo va`niji princip nego “neograni~ena vlast i autoritet” naimenovanih funkcionera. U praksi, vlast nièg funkcionera bitno je ograni~ena apsolutnim suverenitetom Vo|e (v. dole). Za Staljina, koji dolazi iz zavereni~kog aparata bolj{evi~ke partije, postavljanje ~inovnika partijske ma{inerije bilo je pitanje akumulacije li~ne mo}i. (Pa ipak je tek tridesetih godina, nakon {to je prou~io Hitlerov primer, naredio mu se obra}aju sa “Vo|a”.) Trebalo bi, istini za volju, priznati da je po ovom pitanju mogao da se pozove i na Lenjinovu teoriju po kojoj “istorija svih zemalja pokazuje da je radni~ka klasa, prepu{tena sama sebi, u stanju da razvije jedino sindikalnu svest”, te da njeno rukovodstvo stoga mora da do|e spolja ([ta da se radi?, prvi put objavljeno 1902, u: Collacted works, tom IV, knj. II). Lenjin je Komunisti~ku partiju smatrao “najprogresivnijim delom” radni~ke klase, a u isto vreme i “polugom politi~kog organizovanja” koja “upravlja ~itavim proletarijatom”, dakle organizacijom izvan i iznad klase (W. H. Chamberlin, The Russian Revolution 1917-1921, New York 1935, II, 361). Ipak, Lenjin nije osporavao va`nost unutarpartijske demokratije, mada je naginjao tome da demokratiju ograni~i samo na radni~ku klasu.

374

TOTALITARIZAM

prva nisu bile ni{ta vi{e od onoga {to im ime kaè – skup simpatizera koji obezbe|uju finansijsku ili neku drugu (recimo, pravnu) pomo}. Hitler je bio prvi koji je rekao da mase koje su pridobijene putem propagande pokret treba da podeli u dve kategorije: simpatizere i ~lanove. Iako ve} sama po sebi interesantna, ova razlika je jo{ zna~ajnija zato {to po~iva na jednom mnogo op{tijem stavu, prema kom je ve}ina naroda isuvi{e lenja i nedovoljno hrabra i za {ta vi{e od pukog teoretskog uvida, a da je samo manjina spremna da se bori za svoja uverenja.65 Stoga je Hitler prvi i razvio ciljanu politiku stalnog {irenja redova simpatizera, dok je u isto vreme strogo ograni~io broj ~lanova.66 Ova predstava o manjini ~lanova partije okruènoj ve}inom simpatizera veoma je sli~na kasnijoj realnosti frontova – termin koji zaista verno odraàva njihovu pravu funkciju i ukazuje na odnos izme|u ~lanova i simpatizera: jer, frontovi simpatizera nisu ni{ta manje va`ni za funkcionisanje pokreta nego {to su to pravi ~lanovi. Frontovi okruùju ~lanove pokreta za{titnim zidom i tako ih dele od spoljnog, normalnog sveta; u isto vreme, oni predstavljaju i most koji ~lanove partije spaja sa normalnim svetom, most bez kog bi ~lanovi pre no {to pokret do|e na vlast isuvi{e jasno ose}ali razlike izme|u svojih stavova i stavova obi~nih ljudi, izme|u fiktivnosti sopstvenog i stvarnosti obi~nog sveta. Tokom borbe pokreta za vlast ingenioznost ovog sredstva dokazuje se time {to frontovi ne samo da izoluju ~lanove, ve} im nude i privid spoljne normalnosti, koji njih od uticaja prave stvarnosti brani mnogo efektivnije nego puka indoktrinacija. Upravo razlika izme|u njegovih stavova i stavova simpatizera u nacisti ili bolj{eviku u~vr{}uje veru u fiktivnu sliku sveta, jer simpatizer, kona~no, ima ista uverenja, mada u “normalnijem”, zna~i manje fanati~nom, a smu{enijem obliku. Tako se ~lanu partije ~ini da je svako koga pokret nije izri~ito ìgosao kao neprijatelja (Jevrejin, kapitalista itd.) automatski na njegovoj strani, da je svet pun tajnih saveznika koji nikako da ve} jednom prikupe neophodnu snagu i volju da izvuku logi~ne zaklju~ke iz svojih ube|enja.67 S druge strane, prvo {to ostatak sveta vidi od totalitarnog pokreta opet su frontovi. Simpatizeri, koji su po svemu i dalje bezazleni sugra|ani u netotalitarnom dru{tvu, te{ko da se mogu proglasiti priglupim fanaticima; pre65 Hitler, op. cit., tom II, glava XI. 66 ibid. Ovaj princip strogo je sprovo|en otkako su nacisti do{li na vlast. Od sedam mi-

liona ~lanova Hitlerove mladeì, 1937. godine je samo 50.000 primljeno u Partiju (v. predgovor H. L. Childsa za knjigu The Nazi Primer). – Upor. i Gottfried Neesse, “Die verfassungsrechtliche Gestaltung der Ein-Partei”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, 1938, Band 98, p. 678: “âk i Sve-partija nikako ne sme da naraste toliko da obuhvati ~itavo stanovni{tvo. Ona je ’totalna’ zbog svog ideolo{kog uticaja na naciju”. 67 v. razliku koju Hitler povla~i izme|u “radikalnih ljudi”, koji su jedini spremni da postanu ~lanovi partije, i stotine hiljada simpatizera koji su prevelike “kukavice” da bi podneli neophodne `rtve (op. cit., loc. cit).

TOTALITARNI POKRET

375

ko njih pokreti svoje fanati~ne laì ~ine ne{to prihvatljivijima, preko njih mogu da {ire propagandu na blaì, manje radikalan na~in, sve dok ~itava atmosfera ne bude zatrovana totalitarnim elementima koji su ve} prepoznatljivi kao takvi, ali izgledaju kao normalne politi~ke reakcije ili stavovi. Simpatizerske organizacije obavijaju totalitarne pokrete izmaglicom normalnosti i pristojnosti, koja ~lanove zavarava po pitanju prave prirode spoljnog sveta, kao {to i spoljni svet zavarava po pitanju prave prirode pokreta. Frontovi funkcioni{u u oba smera: kao fasada totalitarnog pokreta za netotalitarni svet, i kao fasada ovog sveta za unutra{nju hijerarhiju pokreta. Jo{ je upadljivije to {to se ovaj odnos ponavlja na razli~itim nivoima unutar samog pokreta. Kao {to su ~lanovi partije povezani sa simpatizerima, ali i odvojeni od njih, tako su i elitne formacije pokreta povezane sa obi~nim ~lanovima, ali i odvojene od njih. Kao {to je simpatizer jo{ uvek obi~an stanovnik spoljnog sveta koji je totalitarnu veru prihvatio onako kako se prihvata program bilo koje partije, tako i obi~an pripadnik nacisti~kog ili bolj{evi~kog pokreta jo{ uvek umnogom pripada svetu koji ga okruùje: njegove profesionalne i socijalne veze jo{ uvek nisu apsolutno odre|ene ~lanstvom u partiji, mada on – za razliku od pukog simpatizera – mo`da shvata da }e u slu~aju sukoba izme|u odanosti partiji i zahteva privatnog ìvota ono prvo biti presudno. Pripadnik neke militantne grupe, s druge strane, u potpunosti se identifikuje sa pokretom; on nema profesiju niti privatan ìvot koji bi bio nezavisan od pokreta. Kao {to simpatizeri obrazuju za{titni zid oko ~lanova pokreta i za ove predstavljaju spoljni svet, tako i obi~ni ~lanovi okruùju radikalno jezgro i predstavljaju za njega normalan spoljni svet. Velika prednost ovakve strukture je u tome {to ona ublaàva drasti~nost jedne od osnovnih totalitarnih postavki: da je svet podeljen u dva ogromna neprijateljska tabora, a jedan od njih je pokret, koji moè i mora da se bori za ~itav svet – tvrdnja koja otvara vrata neselektivnoj agresivnosti totalitarnih reìma ~im oni do|u na vlast. Putem bri`ljivo stepenovane hijerarhije radikalnosti, u kojoj svaki nivo za onaj vi{i predstavlja sliku netotalitarnog sveta zato {to je manje radikalan a njegovo ~lanstvo ne tako totalno organizovano, {ok uàsavaju}e i monstruozne totalitarne podvojenosti umanjuje se i nikad se do kraja ne oseti; ovaj tip organizacije spre~ava ~lanove da se neposredno sukobe sa spoljnim svetom, ~ija netrpeljivost za njih ostaje puka ideolo{ka pretpostavka. Oni su tako dobro za{ti}eni od stvarnosti netotalitarnog sveta da neprestano potcenjuju ogroman rizik totalitarne politike. Nema sumnje da totalitarni pokreti zate~eno stanje negiraju mnogo radikalnije od bilo koje ranije revolucionarne partije. Ovu radikalnost, koja masovnim organizacijama naizgled ne odgovara, oni sebi mogu da dozvole zato {to njihova organizacija nudi privremenu zamenu za obi~an, ne-

376

TOTALITARIZAM

politi~ki ìvot, koji totalitarizam u stvari i teì da uni{ti. îtav svet nepoliti~kih dru{tvenih odnosa, od kojih je “profesionalni revolucionar” sebe ili morao da izoluje ili koje je morao da prihvati onakvima kakvi su, u pokretu postoji u obliku manje radikalnih grupa; unutar ovog hijerarhijski organizovanog sveta, borci za osvajanje sveta i svetsku revoluciju nikada nisu izloèni {oku koji jaz izme|u “revolucionarnih” uverenja i “normalnog” sveta neminovno proizvodi. Pokreti u svojoj revolucionarnoj fazi, u vreme pre dolaska na vlast, mogu da privuku tako mnogo obi~nih filistara zato {to njihovi ~lanovi ìve u sumanutom prividu normalnosti; ~lanovi partije su okruèni normalnim svetom simpatizera, a elitne formacije normalnim svetom obi~nih ~lanova. Druga prednost ove matrice jeste to {to se ona moè beskona~no ponavljati i {to organizaciju odràva u stanju bezobli~nosti, koje omogu}ava stalno umetanje novih slojeva i odre|ivanje novih stepena radikalnosti. îtava istorija nacisti~ke partije moè se prikazati prema stvaranju novih formacija unutar nacisti~kog pokreta. SA (Sturmabteilung), juri{ni odred, osnovan 1922, bio je prva nacisti~ka formacija koja je trebalo da bude militantnija od same partije;68 godine 1926. osnovan je SS (Schutzstaffel), za{titni e{elon, kao elitna formacija SA-a; tri godine kasnije, SS je odvojen od SA-a i stavljen pod Himlerovu komandu; Himleru je trebalo samo nekoliko godina da istu igru ponovi i unutar SS-a. Jedna za drugom, jedna militantnija od prethodne, osnivane su najpre udarne trupe,69 potom Mrtva~ke glave (Totenkopfverbände), “straàrni odredi u koncentracionim logorima”, koji su kasnije ujedinjeni u Oruàni SS (Waffen-SS), i kona~no Slu`ba bezbednosti (Sicherheitsdients “ideolo{ka obave{tajna slu`ba Partije” i njena desna ruka u sprovo|enju “negativne populacione politike”), kao i Slu`ba za pitanja rase i raseljavanje (Rasse- und Siedlungswesen), ~iji su zadaci bili “pozitivnog tipa” – sve su se one razvile iz Op{teg SS-a (die Allgemeine SS), ~iji su ~lanovi, sa izuzetkom vi{eg rukovodila~kog kadra, zadràvali svoja civilna zanimanja. Za sve ove nove formacije, ~lan Op{teg SS-a bio je {to i pripadnik SA-a za pripadnika SS-a, ili ~lan partije za pripadnika SA-a, ili, pak, ~lan fronta za ~lana partije.70 Sada je Op{ti SS 68 v. Hitler, poglavlje o SA u: op. cit., tom II, glava IX, drugi deo. 69 U prevodu nema~kog Verfügungstruppe (posebne trupe SS-a koje je u po~etku trebalo

da stoje Hitleru na raspolaganju) kao udarne trupe (shock troops), drìm se O. C. Gilesa, The Gestapo, Oxford Pamphlets on World Affairs, br. 36, 1940. 70 Najva`niji izvor za organizaciju SS-a i njenu istoriju je Himlerov spis “Wesen und Aufgabe der SS und der Polizei” u: Sammelhefte ausgewählter Vorträge und Reden, 1939. Tokom rata, kada su redovi Waffen-SS-a zbog gubitaka na frontu morali da se popune regrutima, Waffen-SS je do te mere izgubio svoj elitni karakter unutar SS-a da je sada Op{ti SS, to jest vi{i rukovodila~ki kadar, ponovo predstavljao pravu elitu pokreta. Vrlo informativan dokumentarni materijal za ovu poslednju fazu SS-a moè se na}i u arhivima Huverove biblioteke (Hoover Library, Himmler File, Folder 278). On pokazuje da

TOTALITARNI POKRET

377

imao zadatak ne samo da “~uva... tekovine nacionalsocijalizma”, nego i da “spre~ava ~lanove svih posebnih kadrova SS-a da se odvoje od pokreta”.71 Ova nestalna hijerarhija, sa stalnim dodavanjem novih slojeva i pomeranjem centara mo}i, dobro je poznata iz tajnih nadzornih organa, tajne policije ili {pijunskih slu`bi, gde je uvek potrebna nova kontrola da bi se kontrolisali kontrolori. U doba pre dolaska na vlast, totalna {pijunaà jo{ uvek nije mogu}a; no nestalna hijerarhija, nalik hijerarhiji tajnih slu`bi, omogu}ava da se ~ak i bez stvarne vlasti, prostim umetanjem novih, jo{ radikalnijih slojeva, degradira svaki red ili grupa koja se koleba ili pokazuje znake manje radikalnosti, ~ime se starija grupa automatski upu}uje ka frontovskim organizacijama, dalje od sredi{ta pokreta. Tako su elitne formacije nacista isprva bile unutarpartijske organizacije: kada se u~inilo da partija gubi na radikalnosti, SA se izdigao na poziciju superpartije, da bi ga onda iz sli~nih razloga smenio SS. Vojni zna~aj totalitarnih elitnih formacija, posebno SA-a i SS-a, ponekad se precenjuje, dok se njihova ~isto unutarpartijska uloga zanemaruje.72 Nijedna od crnoko{ulja{kih organizacija nije osnovana u specifi~ne odbrambene ili napada~ke svrhe, mada se za{tita rukovodilaca ili obi~nih ~lanova partije ~esto navodi kao izgovor.73 Nacisti~ke i fa{isti~ke je SS po~eo da regrutuje kako strane radnike, tako i doma}e stanovni{tvo, i to svesno opona{aju}i metode i pravila francuske Legije stranaca. Regrutovanje me|u Nemcima zasnivalo se na jednoj Hitlerovoj (ina~e neobjavljenoj) naredbi iz decembra 1942, prema kojoj “klasu iz 1925. treba otkomandovati u Waffen-SS” (pi{e Himler Bormanu). Izgleda da su se regrutacija i mobilizacija odvijale na dobrovoljnom osnovu. Prave razmere mogu se videti na osnovu brojnih izve{taja vo|a SS-a kojima je ovaj zadatak bio poveren: jedan od 21. jula 1943. opisuje kako je policija opkolila zgradu u kojoj je trebalo da budu regrutovani francuski radnici, a Francuzi prvo zapevaju Marseljezu, pa zatim po~nu da iska~u kroz prozore. Ni sli~ni poku{aji me|u nema~kom omladinom nisu bili mnogo ohrabruju}i. Iako su bili pod izuzetnim pritiskom, iako im je re~eno da “ne}e valjda da se pridruè onoj ’prljavoj stoci’”, samo se 18 od 220 ~lanova Hitlerove mladeì prijavilo na du`nost (sude}i prema izve{taju od 30. aprila 1943, koji je podneo Hojsler, upravnik Centra za mobilizaciju Jugozapad WaffenSS-a); svi drugi radije su se priklju~ili Vermahtu. Mogu}e je da je na njihovu odluku uticalo i to {to je SS imao ve}e gubitke nego Vermaht (v. Karl. O. Paetel, “Die SS”, u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, januar 1954). No, ovaj faktor sigurno nije bio presudan, {to dokazuje i slede}i slu~aj. Jo{ januara 1940. Hitler je naredio prebacivanje ljudi iz SA-a u Waffen-SS; rezultati za Kenigsberg (Kaliningrad), prema jednom sa~uvanom izve{taju, bili su slede}i: 1807 pripadnika SA-a bilo je odre|eno za “policijsku slu`bu”, a od njih se 1094 nije javilo, 631 je bio progla{en nesposobnim, a 82 sposobnim za slu`bu u SS-u. 71 Werner Best, op. cit., p. 99. 72 Ovo, me|utim, nije Hitlerova krivica; on je oduvek nagla{avao da sámo ime SA (Sturmabteilung, juri{ni odred) kazuje da je to tek “deo pokreta”, ba{ kao i bilo koja druga partijska formacija, propagandno odeljenje, na primer, novine, nau~ni instituti itd. On je tako|e poku{ao da razbije iluzije o eventualnom vojnom zna~aju paravojnih formacija, i èleo je da se obuka sprovodi u skladu sa potrebama partije, a ne u skladu sa vojnim principima (op. cit., loc. cit). 73 Zvani~an razlog za osnivanje SA-a bilo je obezbe|enje nacisti~kih skupova, dok je prvobitni zadatak SS-a bila za{tita partijskog rukovodstva.

378

TOTALITARIZAM

elitne jedinice imale su paravojni karakter zato {to je njima bila namenjena uloga “sredstava ideolo{ke borbe pokreta”74 protiv ra{irenog pacifizma u Evropi posle Prvog svetskog rata. Za totalitarizam je mnogo va`nije bilo da, “kao izraz borbenosti”,75 osnuje la`nu vojsku koja }e {to je vi{e mogu}e odgovarati onome kako pacifisti zami{ljaju vojsku (nesposobni da shvate ustavnu ulogu vojske, pacifisti su sve vojne institucije proglasili bandama samovoljnih ubica), nego da raspolaè trupama dobro obu~enih vojnika. SA i SS svakako su sinonimi za samovoljno nasilje i ubijanje, ali oni nisu bili onako dobro obu~eni kao Crni Rajhsver, i nisu bili opremljeni za borbu protiv regularnih jedinica. Vojna propaganda bila je u posleratnoj Nema~koj mnogo popularnija nego vojna obuka, a uniforme nisu uve}ale vojni zna~aj paravojnih jedinica, mada su bile korisne kao jasan simptom ukidanja gra|anskih normi i morala; nekako su ove uniforme u velikoj meri olak{ale savest ubicâ, ali su ih u~inile spremnijima za bezuslovnu poslu{nost i bespogovorno pokoravanje autoritetu. Uprkos ovom vojni~kom kin|urenju, kao prva je likvidirana ona partijska frakcija nacista koja je bila pre svega nacionalisti~ki i militantno orijentisana, i koja stoga paravojne jedinice nije smatrala pukim partijskim formacijama, ve} ilegalnim poja~anjem Rajhsvera (ograni~enog Versajskim ugovorom). Nakon {to su nacisti do{li na vlast, Rem, vo|a SA-a, zaista je sanjario, pa i pregovarao o uklju~enju svog SA-a u Rajhsver. Ubio ga je Hitler, zato {to je poku{ao da novi nacisti~ki reìm pretvori u vojnu diktaturu.76 Nekoliko godina ranije, kada je Rema, pravog vojnika, koji je zahvaljuju}i ratnom iskustvu i iskustvu u organizovanju Crnog Rajhsvera trebalo da bude neizostavan za svaki ozbiljan program vojne obuke, otpustio sa poloàja {efa SA-a, a zadatak reorganizovanja SS-a poverio Himleru, ~oveku koji se nimalo nije 74 Hitler, op. cit., loc. cit. 75 Ernst Bayer, Die SA, Berlin 1938; prevod citiran prema: Nazi Conspiracy, IV. 76 Remova autobiografija jasno pokazuje kako se malo njegovo politi~ko uverenje podu-

daralo sa uverenjima nacista. On je oduvek èleo vojni~ku dràvu, “Soldatenstaat”, i stalno je insistirao na primatu vojnika u odnosu na politi~ara (op. cit., p. 349). Njegov netotalitaran stav, ili pre njegovu nesposobnost da shvati totalitarizam i njegovu pretenziju na “totalno”, dokazuje i slede}i odeljak: “Ne vidim za{to bi ove tri stvari bile nespojive: moja odanost nasledniku loze Vitelsbaha i nasledniku bavarske krune, moje po{tovanje prema generalkvartirmajstoru svetskog rata [t.j. Ludendorfu], koji danas otelovljuje savest nema~kog naroda, i moje prijateljstvo sa prete~om i nosiocem politi~ke borbe, Adolfom Hitlerom” (p. 348). Rema je kona~no ko{talo glave to {to je, po dolasku nacista na vlast, sanjario o fa{isti~koj diktaturi po uzoru na italijanski reìm, u kojoj bi NSDAP “raskinula okove partije” i “sáma postala dràva”, a to je Hitler upravo i hteo da izbegne po svaku cenu (vid. Ernst Röhm, Warum SA?, govor diplomatskom koru, decembar 1933. u Berlinu, bez datuma). Unutar nacionalsocijalisti~ke partije, mogu}nost zavere SA-a i Rajhsvera protiv vladavine SS-a i policije o~igledno nikada nije bila u potpunosti zaboravljena. Godine 1942. Hans Frank, guverner Poljske, osam godina posle ubistva Rema i generala [lajhera, osumnji~en je da èli da “posle rata... otpo~ne najve}u borbu za pravdu [protiv SS-a] uz pomo} oruànih snaga i SA-a” (Nazi Conspiracy, VI, 747).

TOTALITARNI POKRET

379

razumeo u vojna pitanja, Hitler je ve} jasno dao na znanje da takve tendencije nisu poèljne u nacisti~kom pokretu. Osim zna~aja koji su elitne formacije imale za organizacionu strukturu pokreta, gde su objedninjavale jezgra razli~itog stepena militantnosti, njihov paravojni karakter treba posmatrati u sklopu sa drugim profesionalnim organizacijama pri partiji, kao {to su organizacije prosvetnih radnika, advokata, lekara, studenata, univerzitetskih profesora, radnika ili razna strukovna udruènja. Sve one su prvenstveno bile duplikati postoje}ih netotalitarnih profesionalnih udruènja, paraprofesionalne kao {to su juri{ni odredi bili paravojni. Isto tako su i evropske komunisti~ke partije, {to su se vi{e pretvarale u ogranke bolj{evi~kog pokreta u Moskvi, sve vi{e koristile svoje frontovske organizacije kao konkurenciju postoje}im ~isto profesionalnim grupama. S tog aspekta, razlika izme|u nacista i bolj{evika sastoji se samo u tome {to su nacisti paraprofesionalne organizacije smatrali delovima partijske elite, dok su komunisti iz njih radije regrutovali snage za frontove. Pokretima je va`no da, ~ak i pre no {to do|u na vlast, odaju utisak da su u njihovim redovima zastupljeni svi segmenti dru{tva. (Kona~ni cilj nacisti~ke propagande bio je da ~itav nema~ki narod pretvori u organizaciju simpatizera.77) Nacisti su u ovoj igri oti{li korak dalje, pa su izmislili ~itavu seriju la`nih odeljenja, kao {to je odeljenje za inostrane poslove, {kolstvo, kulturu, sport itd, koja su organizovali po uzoru na regularne organe dràvne uprave. Profesionalna vrednost ovih institucija bila je zanemarljiva koliko i zna~aj juri{nih odreda, imitacije vojske, ali zajedno oni su ~inili savr{en svet privida, u kom je svaki segment realnosti netotalitarnog sveta bila ropski kopiran, samo kao sprdnja. Tehnika udvostru~avanja, svakako beskorisna za dolazak na vlast, pokazala se krajnje plodnom kod potkopavanja postoje}ih institucija, kao i kod “podrivanja zate~enih prilika”,78 ~emu totalitarne organizacije po pravilu naginju vi{e nego otvorenom demonstriranju sile. Ako je zadatak pokretâ da se “kao polipi prilepe za svaku poziciju mo}i”,79 onda oni moraju biti spremni da preuzmu bilo kakav konkretan poloàj u dru{tvu i politici. U skladu sa pretenzijom na totalnu dominaciju, svaka organizovana grupa netotalitarnog dru{tva u pokretu izaziva neodoljivu èlju za uni{tavanjem; za svaku je, da tako kaèmo, potrebno specifi~no sredstvo destrukcije. Prakti~na vrednost la`nih organizacija iza{la je na videlo kada su nacisti preuzeli vlast i kada se ispostavilo da su spremni da uni{te postoje}u organizaciju prosvetnih radnika osnivanjem druge organizacije 77 Hitler, op. cit., tom II, glava XI, tvrdi da propaganda poku{ava da celom narodu nametne doktrinu, dok organizacija uklju~uje tek relativno mali deo njegovih militantnijih pripadnika (upor. tako|e i G. Neesse, op.cit). 78 Hitler, op. cit., loc. cit. 79 Hadamovsky, op. cit., p. 28.

380

TOTALITARIZAM

prosvetnih radnika, postoje}e udruènje advokata udruènjem advokata koje {tite nacisti itd. Bili su u stanju da preko no}i promene ~itavu strukturu nema~kog dru{tva, a ne samo politi~ki ìvot, upravo zato {to su pripremili vernu kopiju dru{tva unutar sopstvenih redova. Tako je i zadatak paravojnih formacija bio zavr{en tek kada je regularna vojna hijerarhija u poslednjim fazama rata mogla da potpadne pod komandu generala SS-a. Tehnika ove koordinacije bila je ingeniozna i neumoljiva, kao {to je i opadanje profesionalnih standarda bilo brzo i radikalno, mada su se rezultati mnogo neposrednije osetili na visoko tehnologizovanom i specijalizovanom polju rata nego ma gde drugde. Ako zna~aj paravojnih formacija za totalitarne pokrete ne treba traìti u njihovoj sumnjivoj vojnoj vrednosti, ne treba ga u potpunosti traìti ni u njihovom navodnom opona{anju regularne vojske. Kao elitne formacije, one su mnogo stroè izdvojene iz dru{tva nego bilo koja druga grupa. Nacisti su vrlo rano shvatili prisnu vezu izme|u radikalne militantnosti i radikalnog odvajanja od svega normalnog; pripadnici juri{nih odreda nikad nisu bili raspore|ivani na du`nost u svoje rodne krajeve, a aktivni kadar SA-a je u doba pre dolaska na vlast (kao, uostalom, i SS za vreme vladavine nacista) bio tako mobilan i tako se brzo menjao da nikako nije mogao da se navikne na bilo koji deo obi~nog sveta niti da u njemu pusti koren.80 Ove jedinice bile su organizovane po uzoru na bande kriminalaca, a kori{}ene su za organizovano ubijanje.81 Pripadnici vi{e partijske hijerarhije razmetali su se ovim ubicama i javno ih podràvali, tako da zbog tog otvorenog sau~esni{tva ~lanovi skoro da i nisu mogli da napuste pokret, ~ak i pre njegovog dolaska na vlast i ~ak i ako im biv{i drugari nisu pretili, kao {to naj~e{}e jesu. U tom pogledu, funkcija elitnih formacija je sasvim suprotna od funkcije frontova: dok su potonji pokretu davali privid ugleda i ulivali poverenje, elitne formacije su svakom ~lanu partije, ~ine}i od njega sau~esnika u zlo~inu, stavljali na znanje da je jednom za svagda napustio normalan svet koji osu|uje ubistvo, te da }e se od sada smatrati odgovornim za sve zlo~ine koje elita po~ini.82 Ovo se moè posti}i ~ak i 80 Za Mrtva~ke glave SS-a vaìla su slede}a pravila: 1. Nijedna brigada ne sme da ide na du`nost u kraj iz kog poti~e. 2. Svaku jedinicu treba promeniti posle tri nedelje slu`be. 3. ^lanove nikada ne treba slati u patrolu same ili ikada u javnosti pokazivati simbole “mrtva~kih glava” (v. Secret Speech by Himmler to the German Army General Staff 1938; objavio American Comittee for Anti-Nazi Literature; ovaj govor je, me|utim, odràn 1937; v. Nazi Conspiracy, IV, 616, ali tu su objavljeni samo delovi). 81 Hajnrih Himler (Die Schutzstaffel als antibolschewistische Kampforganisation: Aus dem Schwarzen Korps, br. 3) javno je rekao: “Znam da u Nema~koj ima ljudi kojima pozli kada vide ovaj crni {injel. Mi to razumemo i ne o~ekujemo da nas ba{ mnogo ljudi voli.” 82 U govorima SS-u, Himler je uvek nagla{avao po~injene zlo~ine i priznavao njihovu ozbiljnost. Za likvidiranje Jevreja je, na primer, znao da kaè: “Ho}u sasvim otvoreno da razgovaram sa vama i o jednom veoma te{kom pitanju. Me|u nama o tome treba govoriti

TOTALITARNI POKRET

381

pre dolaska na vlast, tako {to rukovodstvo sistematski prihvata odgovornost za sve zlo~ine i ne ostavlja prostora sumnji da su oni po~injeni u interesu pokreta. Ve{ta~ko stvaranje stanja sli~nog gra|anskom ratu, ~ime su nacisti iznudili dolazak na vlast, ima jo{ jednu veliku prednost, osim {to stvara nered, za ovakav pokret ionako uvek koristan. Za pokret je organizovano nasilje najefikasniji od mnogih za{titnih zidova koji okruùju njegov fiktivni svet, ~ija se “stvarnost” dokazuje time {to se ~lan boji da napusti pokret vi{e nego {to se boji posledica u~estvovanja u ilegalnim akcijama, time {to se sigurnije ose}a kao ~lan nego kao protivnik. Ose}aj sigurnosti proizilazi iz organizovanog nasilja kojim elitne formacije {tite ~lanove partije od spoljnog sveta, i vaàn je za integritet fiktivnog sveta organizacije koliko i strah od njenog terora. U sredi{tu pokreta, kao motor koji ga pokre}e, nalazi se Vo|a. On je od elitnih formacija odvojen uskim krugom posve}enih, koji oko njega {ire auru nedoku~ive misterije, njegove “neshvatljive natprirodne mo}i”.83 Poloàj Vo|e unutar tog uskog kruga zavisi od njegove sposobnosti da stalno spletkari me|u pripadnicima kruga i od ve{tine da stalno menja kadar. Svoj uspon do pozicije vo|e on duguje izvanrednoj sposobnosti da izlazi na kraj sa borbama za vlast unutar partije, a ne toliko svojim demago{kim ili birokratsko-organizacionim sposobnostima. On se od ranijih tipova diktatora razlikuje po tome {to u njegovoj borbi za vlast unutar partije golo nasilje ne igra skoro nikakvu ulogu. Hitleru nisu bili potrebni ni SA ni SS da bi osigurao svoju poziciju vo|e nacisti~kog pokreta; naprotiv, Rem, {ef SA-a, koji je mogao da ra~una na lojalnost svojih podre|enih, bio je jedan od Hitlerovih neprijatelja iz redova partije. Staljin je pobedio Trockog, koji ne samo da je bio daleko popularniji me|u masama, nego je, kao {ef Crvene armije, imao u rukama najve}i potencijal mo}i sovjetske Rusije u tom trenutku.84 Osim toga, nije Staljin bio najve}i organizacioni sasvim otvoreno, ali u javnosti nikako.” O likvidiranju poljske inteligencije kaè: “...ovo treba da ~ujete, ali odmah da zaboravite...” (Nazi Conspiracy, IV, 558 i 553). Gebels, op. cit., p. 266, prime}uje u sli~nom maniru: “Posebno smo u jevrejskom pitanju zauzeli stav od koga nema odstupanja... Iskustvo nas u~i da se pokret i narod koji spali sve mostove za sobom bori s mnogo ve}om re{eno{}u od onih koji jo{ uvek imaju odstupnicu.” 83 Souvarine, op. cit., 648. – Na~in na koji su totalitarni pokreti privatni ìvot svojih vo|a (Hitlera i Staljina) dràli u potpunoj tajnosti drasti~no se razlikuje od va`nosti koju demokratije pridaju prikazivanju privatnih ìvota svojih predsednika, kraljeva, premijera i drugih. Totalitarni metodi ne dozvoljavaju identifikaciju zasnovanu na uverenju da je i najvi{i od nas ipak samo ljudsko bi}e. Souvarine, op. cit., p. xiii, citira naj~e{}e etikete koje krase Staljina: “Staljin, misteriozni doma}in Kremlja”, “Staljin, nedoku~iva li~nost”, “Staljin, komunisti~ka sfinga”, “Staljin, enigma”, “nerazre{iva misterija” itd. 84 “Da je [Trocki] re{io da izvede vojni udar, mo`da je mogao da pobedi trijumvirat. No, on je napustio poloàj i ne poku{av{i da pridobije vojsku koju je stvorio i vodio sedam godina” (Isaac Deutscher, op. cit., p. 297).

382

TOTALITARIZAM

talent, najsposobniji birokrata ruske revolucije, nego Trocki.85 S druge strane, i Hitler i Staljin bili su majstori za detalje, i u ranim fazama svojih karijera skoro potpuno su se posvetili kadrovskim pitanjima, tako da posle nekoliko godina jedva da je bilo i jednog va`nijeg ~oveka koji svoj poloàj nije dugovao njima.86 No, takve li~ne sposobnosti, mada svakako neophodne za po~etak karijere, a ~ak i kasnije sve samo ne bezna~ajne, vi{e nisu od presudnog zna~aja kada se pokret izgradi, kada afirmi{e princip da je “volja Vo|e zakon Partije”, i kada se cela hijerarhija efikasno obu~i za jedan jedini zadatak: da brzo prenosi Vo|inu volju na sve nivoe. Kada se ovo dostigne, Vo|a je nezamenjiv zato {to bi ~itava komplikovana struktura pokreta bez njegovih naredbi izgubila svoj raison d’être. No, uprkos spletkama u uèm krugu, uprkos beskona~nim kadrovskim promenama, pra}enim stravi~nom mr`njom i ogor~eno{}u, uprkos li~noj zavisti i haoti~nim dvorskim revolucijama, pozicija Vo|e moè da bude sigurna, i to ne zbog njegovog izvanrednog dara, o kom ljudi u njegovoj bliòj okolini uglavnom ne gaje velike iluzije, nego zbog iskrenog i opravdanog uverenja tih ljudi da bi bez Vo|e sve u trenutku moglo da propadne. Najva`niji Vo|in zadatak je da obavlja dvostruku funkciju karakteristi~nu za svaki sloj pokreta – da pokretu bude magi~an odbrambeni bedem od spoljnog sveta, a da u isto vreme bude i most koji pokret povezuje sa svetom. Tako se on razlikuje od svih obi~nih partijskih vo|a: on preuzima li~nu odgovornost za svako delo ili nedelo koje po~ini neki ~lan ili funkcioner u svojstvu pripadnika partije. Ova potpuna odgovornost je najva`niji organizacioni aspekt takozvanog principa Vo|e, jer svaki funkcioner ne samo {to je naimenovan od strane Vo|e, ve} je i njegovo otelovljenje, a svaka naredba treba da proisti~e iz tog jednog sveprisutnog izvora. Temeljna identifikacija Vo|e sa svakim naimenovanim funkcionerom i ovaj monopol odgovornosti za sve {to se ~ini predstavlja najupadljiviju razliku izme|u totalitarnog vo|e i obi~nog diktatora ili despota. Tiranin se nikako ne bi poistovetio sa svojim podanicima, a kamoli sa svim {to oni urade;87 on moè da ih iskoristi kao 85 Komesarijat za rat je pod Trockim bio “uzorna institucija”, a Trockog su zvali u pomo} i u vanrednim situacijama u drugim odeljenjima (Souvarine, op. cit., p. 288). 86 Okolnosti Staljinove smrti kao da se kose sa nepogre{ivo{}u ovih metoda. Postoji mogu}nost da je Staljina, koji je pred smrt o~igledno planirao jo{ jednu veliku ~istku, ubio neko iz njegove bliè okoline zato {to se vi{e niko nije ose}ao dovoljno sigurnim, ali se ovo uprkos mnogim naznakama ne moè dokazati. 87 Stoga je Hitler 1932. li~no poslao telegram teroristima iz SA-a, kojim preuzima odgovornost za ubistvo u Potempi, mada verovatno nije imao nikakve veze s tim. (Pet pripadnika SA-a je zbog ubistva jednog Poljaka, aktiviste Komunisti~ke partije, 9/10. avgusta 1932, osu|eno na smrt; na intervenciju Franca fon Papena kazna je ublaèna na doìvotnu robiju, da bi Hitler, po dolasku na vlast, amnestirao ubice. – Prim. prev.) Ono {to je ovde bilo va`no jeste uspostavljanje principa identifikacije, ili, jezikom nacizma, “uzajamna odanost Vo|e i naroda”, na kojoj “Rajh i po~iva” (Hans Frank, op. cit).

TOTALITARNI POKRET

383

`rtvenu jagnjad i rado }e dopustiti kritiku na njihov ra~un, ne bi li sebe spasao od gneva naroda, ali }e se uvek dràti na apsolutnoj distanci od svih svojih podanika. Vo|a, pak, ne moè da trpi da mu iko kritikuje podre|ene, jer oni uvek delaju u njegovo ime; ako èli da ispravi sopstvene gre{ke, on mora da likvidira one koji su ih po~inili; ako èli da krivicu za svoje gre{ke svali na druge, mora da ih ubije.88 Jer unutar ove organizacije gre{ka moè da se objasni samo kao prevara: sigurno je prevarant preuzeo ulogu Vo|e. Zbog ove totalne odgovornosti za sve {to pokret radi i zbog ove totalne identifikacije sa svakim njegovim funkcionerom, niko se nikada ne ose}a odgovornim za ono {to ~ini, niti obja{njava razloge svog delanja. Kako je Vo|a monopolizovao pravo i mogu}nost obja{njavanja, njega spoljni svet doìvljava kao jedinu osobu koja zna {ta radi, to jest kao jedinog predstavnika pokreta sa kojim se jo{ uvek moè razgovarati netotalitarnim jezikom i koji, ako mu se ne{to prebaci ili ako mu se neko suprotstavi, ne moè da kaè: ne pitajte mene, pitajte Vo|u. Budu}i u sredi{tu pokreta, Vo|a moè da se pona{a kao da je iznad njega. Stoga je sasvim razumljivo (i sasvim uzaludno) {to ljudi iz spoljnog sveta uvek polaù nadu u li~ni razgovor sa Vo|om. Prava tajna totalitarnog Vo|e po~iva u organizaciji koja njemu omogu}ava da preuzme potpunu odgovornost za sve zlo~ine koje su po~inile elitne formacije pokreta i da u isto vreme glumi prostodu{nu ~estitost najnaivnijeg simpatizera.89 88 “Jedna od Staljinovih odlika... je to {to svoja nedela i zlo~ine, kao i svoje politi~ke gre{ke... sistematski svaljuje na ple}a onih ~ije diskreditovanje i propast smi{lja” (Souvarine, op. cit., p. 655). O~igledno je da totalitarni vo|a moè slobodno da izabere koga god poèli da oli~ava njegove gre{ke, s obzirom na to da je sve {to niì funkcioneri u~ine navodno poteklo od njega, tako da uloga prevaranta moè da se nametne bilo kome. 89 To da je uvek Hitler – a ne Himler ili Borman ili Gebels – predlagao istinski “radikalne” mere, da su one uvek bile radikalnije od predloga njegove neposredne okoline, da je ~ak i Himler bio uàsnut kada mu je povereno “kona~no re{avanje” jevrejskog pitanja – sada je dokazano na osnovu bezbrojnih izvora. A vi{e niko ne veruje ni u bajku da je Staljin bio mnogo umereniji od levi~arskih frakcija bolj{evi~ke partije. Utoliko je va`nije upamtiti da totalitarne vo|e uvek poku{avaju da na spoljni svet ostave utisak umerenosti i da se njihova prava uloga – naime, da po svaku cenu obezbede napredovanje pokreta, a po mogu}stvu i da ubrzaju njegovo kretanje – bri`ljivo skriva (v. npr. bele{ku admirala Ericha Raedera “My Relationship to Adolf Hitler and to the Party” u: Nazi Conspiracy, VIII, 707ff: “Kada bi se pojavile vesti ili glasine o radikalnim merama Partije i Gestapoa, po Firerovom pona{anju moglo se pomisliti da takve mere on sigurno nije naredio... Tokom slede}ih godina do{ao sam do zaklju~ka da je upravo Firer uvek naginjao mnogo radikalnijim re{enjima, ali da to nije pokazivao u javnosti.” U unutarpartijskoj borbi koja je prethodila njegovom usponu ka apsolutnoj vlasti, Staljin se uvek trudio da se postavi kao “~ovek zlatne sredine” (upor. Deutscher, op. cit., p. 295ff) i nikada se nije u potpunosti odrekao ove uloge, mada je zapravo sve drugo samo ne “~ovek od kompromisa”. Kada ga je, na primer, 1936. jedan strani novinar pitao o svetskoj revoluciji kao cilju pokreta, odgovorio je: “Nikada nismo imali takve planove i namere... To je posledica nesporazuma... komi~nog nesporazuma, ili pre tragikomi~nog” (Deutscher, op. cit., p. 422).

384

TOTALITARIZAM

Totalitarni pokreti ~esto su nazivani “javnim tajnim dru{tvima”.90 Zaista, ma kako malo znali o sociolo{koj strukturi i novijoj istoriji tajnih dru{tava, struktura totalitarnih pokreta po nekim svojim osobinama najvi{e i podse}a na njih – ne moèmo je uporediti sa tradicionalnim partijama i njihovim frakcijama.91 I tajna dru{tva stvaraju hijerarhiju prema stepenu “posve}enosti”, reguli{u ìvote svojih ~lanova prema tajnoj i fiktivnoj pretpostavci po kojoj sve izgleda kao da je u stvari ne{to drugo, usvajaju strategiju doslednog laganja kako bi zavarali neupu}ene mase, zahtevaju bespogovornu poslu{nost od ~lanova koje na okupu drì pokornost ~esto nepoznatom, ali uvek misteriozom vo|i, koji je, opet, okruèn, ili se bar smatra da je okruèn, malom grupom posve}enika, a ovi su, sa svoje strane, okruèni polu-upu}enima, koji obrazuju “tampon-zonu” prema neprijateljskom profanom svetu.92 Od tajnih dru{tava totalitarni pokreti tako|e preuzimaju i podelu sveta na “zakletu bra}u” s jedne i neodre|enu, neartikulisanu masu zakletih neprijatelja s druge strane.93 Takva podela, zano90 v. Alexandre Koyré, “The Political Function of the Modern Lie”, u: Contemporary Jewish Record, jun 1945. Hitler, op. cit., tom II, glava IX, potanko raspravlja o tajnim dru{tvima kao uzorima za totalitarne pokrete. Njegova razmatranja dovela su ga do Koareovog zaklju~ka: naime, on prihvata principe tajnih dru{tava, ali ne i njihovu tajnovitost, pa svoje tajno dru{tvo osniva “sasvim javno”. U vreme pre dolaska na vlast jedva da je bilo i~ega {to su nacisti dosledno dràli u tajnosti. Tek tokom rata, kada se nacisti~ki reìm sasvim totalitarizovao a partijsko se rukuvodstvo na{lo sa svih strana okruèno vojnom hijerarhijom od koje je zbog rata zavisilo, elitnim formacijama je bilo izri~ito nare|eno da sve {to je u vezi sa “kona~nim re{enjem” – t.j. deportacije i masovna istrebljenja – drè u potpunoj tajnosti. U to vreme je i Hitler po~eo da se pona{a kao {ef zavereni~ke bande, ali nije propustio da to li~no objavi. U razgovoru sa ~lanovima general{taba maja 1939. Hitler je ustanovio slede}a pravila koja zvu~e kao da su preuzeta iz priru~nika nekog tajnog dru{tva: “1. Niko ko ne mora da zna i ne treba da zna. 2. Niko ne sme da zna vi{e nego {to je neophodno. 3. Niko ne sme da sazna ni trena ranije no {to je to potrebno” (citirano prema: Heinz Holldack, Was wirklich geschah, 1949, p. 378). 91 Slede}a analiza se drì eseja “Sociology of Secrecy and of Secret Societies” Georga Zimela, objavljeno u: The American Journal of Sociology, Vol. XI, br. 4 iz januara 1906; esej je preuzet iz njegove knjige Soziologie, Leipzig 1908, ~ije je delove preveo Kurt H. Wolff i objavio 1950. pod naslovom The Sociology of Georg Simmel. 92 “Upravo zato {to niì slojevi dru{tva imaju ulogu posrednika prema pravom sredi{tu tajne, oni dovode do postepenog zgu{njavanja sfere repulzije oko istog, i {tite ga mnogo bolje nego {to bi to mogli izri~iti, radikalni posve}enici ili, pak, ljudi koji uop{te ne pripadaju dru{tvu” (ibid., p. 489). 93 Termini “zakleta bra}a”, “zakleti drugovi”, “zakleta zajednica” i sl. ponavljaju se ad nauseam u ~itavoj nacisti~koj literaturi, delimi~no i zato {to su bili jako privla~ni za nema~ku omladinu, jo{ uvek zadojenu idejama romantizma. Uglavnom je Himler upotrebljavao ove termine u mnogo odre|enijem smislu, uveo ih je u “glavnu parolu” SS-a (“Tako mi nastupamo i ukorak mar{iramo ka dalekoj budu}nosti, po{tuju}i nepromenljive zakone, kao nacionalsocijalisti~ki red nordijske rase i kao zakleta zajednica njenih plemena [Sippen]”; v. D’Alquen, op. cit.) i potencirao “apsolutnu netrpeljivost” prema ostalima (upor. Simmel, op. cit., str 489): “Jer kada masa od jedne do jedne i po milijarde [sic!] ljudi stane protiv nas, germanskog naroda...” (v. Himlerov govor na sastanku sa generalima SS-a u Poznanju, 4. oktobra 1943, u: Nazi Conspiracy, IV, 558).

TOTALITARNI POKRET

385

vana na apsolutnoj netrpeljivosti prema ostatku sveta, veoma se razlikuje od te`nji obi~nih partija da ljude dele prosto na one koji im pripadaju i one koji im ne pripadaju. Partije i udruènja otvorenog tipa uop{te neprijateljima smatraju samo one koji im se eksplicitno suprotstave, dok se tajna dru{tva drè principa po kom je isklju~en svako ko im se izri~ito ne priklju~i.94 îni se da je ovaj ezoteri~ni princip u potpunosti neprimeren masovnim organizacijama; pa ipak, nacisti su svojim ~lanovima davali makar psiholo{ki ekvivalent onog inicijalnog obreda tajnih dru{tava time {to su, umesto da Jevrejima prosto zabrane pristup u partiju, od ~lanova traìli dokaz o nejevrejskom poreklu i organizovali komplikovanu ma{ineriju koja rasvetljava najtamnije korene nekih osamdeset miliona Nemaca. Sve je to, naravno, bilo komedija, i to skupa, kada osamdeset miliona Nemaca krene da traga za jevrejskim precima; a ipak je svako iz tog ispitivanja izlazio sa ose}anjem da pripada nekoj grupi posve}enih koji stoje naspram imaginarnog mno{tva nepoèljnih. Isti metod koristi i bolj{evi~ki pokret, koji putem periodi~nih ~istki u partiji u svakom ko nije isklju~en budi potrebu da se uklju~i. Mo`da najupadljivija sli~nost izme|u tajnih dru{tava i totalitarnih pokreta jeste uloga rituala. Mar{evi po Crvenom trgu u Moskvi karakteristi~ni su koliko i pompezne ceremonije partijskih zasedanja u Nirnbergu. U sredi{tu nacisti~kog rituala bio je takozvani “krvavi steg”, a u sredi{tu bolj{evi~kog Lenjinovo mumificirano telo – i jedno i drugo u ceremoniju unose snaàn element idolopoklonstva. Takva idolatrija te{ko da se moè shvatiti kao dokaz pseudoreligijskih ili jereti~kih tendencija, kako se ponekad tvrdi. “Idoli” su puki organizacioni trik, poznat iz obreda tajnih dru{tava, koja su tako|e umela da pomo}u zastra{uju}ih simbola pobude strahopo{tovanje i iznude konspirativnost svojih ~lanova. O~igledno je da ljude ~vr{}e na okupu drì zajedni~ko iskustvo tajnog rituala nego upu}enost u samu tajnu: to {to je tajna totalitarnih pokreta izneta na svetlost dana ne mora nu`no da promeni prirodu iskustva.95 Ove sli~nosti, naravno, nisu slu~ajne; one se ne mogu objasniti prosto ~injenicom da su i Hitler i Staljin pre no {to su postali totalitarne vo|e bili 94 Simmel, op. cit., p. 490. – Ovaj, kao i mnoge druge principe, nacisti su prihvatili po{to su bri`ljivo prou~ili Protokole sionskih mudraca. Hitler je jo{ 1922. rekao: “[Gospoda sa desnice] jo{ nikako ne shvataju da nije potrebno biti neprijatelj Jevreja pa da ~ovek jednog dana... dospe na ve{ala... sasvim je dovoljno... i da se ne bude Jevrejin: i to vam garantuje ve{ala” (Hitler’s Speeches, p. 12). U to vreme niko nije mogao da pretpostavi da ova vrsta propagande u stvari zna~i: jednog dana ~ovek ne}e morati da bude na{ neprijatelj da bi dospeo na ve{ala, bi}e sasvim dovoljno da bude Jevrejin, ili, kona~no, pripadnik nekog drugog naroda, pa da ga neka lekarska komisija proglasi “rasno nepodobnim”. Himler je verovao i propovedao da ~itav SS treba da se zasniva na principu “iskrenosti, uljudnosti, lojalnosti i drugarstva prema pripadnicima na{e krvi, i ni prema kome drugom” (op. cit., loc. cit). 95 v. Simmel, op. cit., pp. 480-481.

386

TOTALITARIZAM

pripadnici modernih tajnih dru{tava (Hitler tajne slu`be Rajhsvera, a Staljin zavereni~kog aparata Partije bolj{evika), ve} su u izvesnoj meri prirodna posledica zavereni~ke fikcije totalitarnih pokreta, ~ije su organizacije navodno osnovane da bi se suprotstavile tajnim dru{tvima – tajnim dru{tvima Jevreja ili zavereni~kim udruènjima trockista. Kod totalitarnih organizacija zapravo je mnogo zanimljivije to {to one mogu da se posluè mnogim organizacionim trikovima tajnih dru{tava, a da pri tom ~ak i ne poku{aju da svoj cilj zadrè u tajnosti. To da nacisti èle da osvoje svet, da deportuju “pripadnike drugih rasa” i da istrebe one sa “inferiornim genetskim nasle|em”, ili da bolj{evici rade za svetsku revoluciju, nikada nije bila tajna, naprotiv: ovi ciljevi su uvek bili sastavni deo propagande. Drugim re~ima, totalitarni pokreti opona{aju sve parafernalije tajnih dru{tava, ali ih li{avaju jedine stvari koja bi njihove metode mogla da opravda, ili je bar u te svrhe bila zami{ljena: potrebe da se sa~uva tajna. U ovom, kao i u mnogom drugom pogledu, nacizam i bolj{evizam sa veoma razli~itih istorijskih polazi{ta stiù do istog organizacionog rezultata. Nacisti su po~eli sa fikcijom zavere i organizovali su se, manje ili vi{e svesno, po uzoru na tajno dru{tvo Sionskih mudraca, dok su bolj{evici do{li iz revolucionarne partije ~iji je cilj bila jednopartijska diktatura i pro{li kroz fazu u kojoj je partija bila “sasvim po strani i iznad svega”, do trenutka kada se Politbiro partije odvojio i stajao “sasvim po strani i iznad svega”;96 kona~no je Staljin ovoj strukturi partije nametnuo rigidna totalitarna pravila njenog zavereni~kog sektora i tek tada otkrio potrebu za fikcijom o svetskoj zaveri, jer je jedino tako gvozdena disciplina tajnog dru{tva mogla da se odrì i unutar masovne organizacije. Razvoj nacionalsocijalisti~ke partije mo`da je logi~niji, dosledniji, ali istorija SKP(b) bolje ilustruje su{tinski fiktivnu prirodu totalitarizma, ba{ zato {to fiktivne globalne zavere, protiv kojih i u skladu sa kojima je bolj{evi~ka zavera navodno organizovana, nisu bile ideolo{ki utvr|ene. One su se stalno menjale – od trockista preko 300 porodica, pa do raznih “imperijalizama”, a nedavno do “kosmopolitizma bez korena” – i prilago|avale se trenutnim potrebama; pa ipak, ni u jednom trenutku i ni pod kojim okolnostima bolj{evizam nije mogao da pro|e bez neke takve fikcije. Sredstvo kojim je Staljin rusku jednopartijsku diktaturu pretvorio u totalitaran reìm, a revolucionarne komunisti~ke partije {irom sveta u totalitarne pokrete, bilo je likvidiranje frakcija, ukidanje unutarpartijske demokratije i pretvaranje nacionalnih komunisti~kih partija u ogranke Kominterne, ~ije je sedi{te u Moskvi. Tajna dru{tva uop{te, a posebno zavereni~ki aparat revolucionarnih partija, oduvek je odlikovalo odsustvo frakcija, suzbijanje razli~itog mi{ljenja i apsolutna centralizacija uprav96 Souvarine, op. cit., p. 319, citira jednu Buharinovu formulaciju.

TOTALITARNI POKRET

387

ljanja. Sve ove mere imaju o~igledno utilitarnu nameru da za{tite ~lanove od proganjanja, a dru{tvo od izdaje; potpuna odanost, koja se traì od svakog ~lana, i apsolutna mo} u vladarevim rukama bile su samo neizbe`ni nus-proizvodi prakti~nih potreba. No, problem je u tome {to zaverenici, razume se, smatraju da su najefikasniji metodi u politici uop{te metodi zavereni~kih dru{tava; ako se oni mogu primenjivati javno i uz angaòvanje ~itavog aparata nasilja jedne nacije, mogu}nosti za akumuliranje mo}i postaju apsolutno neograni~ene.97 Unutar partije, dok god ona funkcioni{e kao celina, zavereni~ki aparat ima ulogu koja se donekle moè uporediti sa ulogom vojske unutar celovite politi~ke zajednice: mada se pravila pona{anja vojske radikalno razlikuju od onih koja vaè u gra|anskoj sferi, ona gra|anskom dru{tvu sluì, ona mu je podre|ena i pod njegovom je kontrolom. Kao {to opasnost od vojne diktature raste kad vojska prestane da sluì civilnim gospodarima i poèli da preuzme politiku civilne zajednice, tako i opasnost od totalitarizma raste kad se zavereni~ki aparat revolucionarne partije otrgne kontroli partije i po~ne da stremi preuzmanju vo|stva. Upravo to se dogodilo komunisti~kim partijama za vreme Staljina. Staljinovi metodi tipi~ni su za ~oveka koji je do{ao iz zavereni~kog aparata: velika pa`nja koju je poklanjao detaljima, nagla{avanje kadrovskog faktora u politici, bezobzirno kori{}enje i likvidiranje drugova i prijatelja. Glavnu podr{ku posle Lenjinove smrti pruìla mu je tajna policija,98 koja je u to vreme ve} postala jedan od najva`nijih i najmo}nijih sektora partije.99 Zato je bilo prirodno {to se êka priklonila predstavniku zavereni~kog sektora, ~oveku koji je nju ve} smatrao nekom vrstom tajnog dru{tva, te je stoga bilo verovatno da }e sa~uvati i pro{iriti njene privilegije. Pobeda zavereni~kog sektora nad svim drugim sektorima komunisti~ke partije, me|utim, tek je prvi korak u pretvaranju partije u totalitarni pokret. Nije dovoljno {to su tajna policija u Rusiji, kao i njeni agenti u komunisti~kim partijama u inostranstvu, unutar pokreta imali istu ulogu kao i paravojne formacije od kojih su nacisti na~inili elitne jedinice: same par97 Souvarine, op. cit., p. 113, pominje da su Staljina “oduvek impresionirali ljudi koji bi niotkuda iznedrili neku ’aferu’. On je politiku smatrao ’aferom’ koja zahteva spretnost.” 98 U unutarpartijskim borbama tokom dvadesetih godina, “kolaborateri GPU-a bili su skoro bez izuzetka fanati~ni protivnici desnice, a Staljinove pristalice. Razne slu`be GPU-a bile su u to vreme bastioni staljinisti~ke frakcije” (Ciliga, op. cit., p. 48). – Souvarine, op. cit., p. 289, tvrdi da je Staljin odmah “nastavio policijsku aktivnost koju je zapo~eo tokom gra|anskog rata” i da je bio predstavnik Politbiroa u GPU-u. 99 Odmah posle gra|anskog rata u Rusiji, Pravda je tvrdila da je “formula ’sva vlast sovjetima’ zamenjena parolom ’sva vlast êkama’... Kraj oruànih sukoba smanjio je vojnu kontrolu..., ali je ostavio razgranatu êku, koja se usavr{ila pojednostavljuju}i svoje operacije” (Souvarine, op. cit., p. 251).

388

TOTALITARIZAM

tije je valjalo transformisati kako bi vlast tajne policije ostala stabilna. Tako je u Rusiji likvidiranje frakcija i unutarpartijske demokratije bilo pra}eno u~lanjenjem velikih, politi~ki neobrazovanih i “neutralnih” masa u partiju, politika koju su ubrzo prihvatile i komunisti~ke partije u inostranstvu, a koju je inicirala politika Narodnog fronta. Nacisti~ki totalitarizam po~eo je kao masovna organizacija u kojoj su elitne formacije tek postepeno dobijale na zna~aju, dok su bolj{evici po~eli kao elitna formacija, a mase su organizovali naknadno. Rezultat je u oba slu~aja bio isti. Nacisti su, uz to, zahvaljuju}i svojoj vojnoj tradiciji i predrasudama, elitne formacije isprva organizovali po uzoru na vojsku, dok su bolj{evici vrhovnu vlast od po~etka poverili tajnoj policiji. No, posle nekoliko godina i ova razlika se izgubila: {ef SS-a postao je {ef tajne policije, a formacije SS-a su se postepeno pretapale u Gestapo i zamenjivale njegovo ranije osoblje, mada su i njega ve} ~inili provereni nacisti.100 Zbog ove su{tinske sli~nosti izme|u organizacije tajnog, zavereni~kog dru{tva i organizacije tajne policije, osnovane da se protiv njega bori, totalitarni reìmi, zasnovani na fikciji o svetskoj zaveri, ali sa vladavinom nad ~itavim svetom kao ciljem, kona~no svu vlast koncentri{u u rukama policije. Pre dolaska na vlast, me|utim, “javna tajna dru{tva” nude druge organizacione prednosti. Iako po~ivaju na o~iglednoj protivre~nosti izme|u masovne organizacije i ekskluzivnog dru{tva, kome se jedinom moè poveriti da ~uva tajnu, tajna i zavereni~ka dru{tva su, zahvaljuju}i svojoj strukuturi, kadra da dihotomiju totalitarne ideologije izme|u pokreta i ostatka sveta, dihotomiju koja po~iva na slepoj, neselektivnoj mr`nji masa prema svemu {to postoji, pretvore u organizacioni princip. Ako neka organizacija funkcioni{e u skladu sa principom da je isklju~en svako ko se ne uklju~i, da je protiv mene svako ko nije za mene, svet u celini gubi sve nijanse, svu {arolikost i pluralizam – no, oni su ionako po~eli da zbunjuju i optere}uju mase koje su izgubile svoje mesto i orijentaciju u tom svetu.101 Ono {to je njih kod nepokolebljive lojalnosti svojstvene pripadnicima tajnih dru{tava privla~ilo nije bila toliko tajna koliko podela na Nas i 100 Gestapo je osnovao Gering 1933. godine; Himler je 1934. bio postavljen za {efa Gestapoa i odmah je po~eo da sprovodi kadrovske promene, dovode}i ljude iz SS-a; na kraju rata, 75% agenata Gestapoa bili su pripadnici SS-a. Treba tako|e imati u vidu da su jedinice SS-a bile posebno kvalifikovane za ovaj posao, budu}i da ih je Himler jo{ pre dolaska NSDAP-a na vlast obu~io da {pijuniraju ~lanove partije (Heiden, op. cit., p. 308). Za istoriju Gestapoa v. Giles, op. cit., i Nazi Conspiracy, II, glava XII. 101 Verovatno jedna od najve}ih ideolo{kih gre{aka Rozenbergovih, koji je pao u Firerovu nemilost i izgubio uticaj u pokretu u korist ljudi poput Himlera, Bormana, pa ~ak i [trajhera, bila je to {to njegovo delo Mit dvadesetog veka priznaje odre|eni rasni pluralizam iz kog su samo Jevreji isklju~eni. On se tako oglu{ava o princip da je automatski isklju~en svako (u ovom slu~aju “masa ~ove~anstva”) ko nije izri~ito uklju~en (a to su “germanski narodi”); upor. primedbu 87.

TOTALITARNI POKRET

389

sve ostale. Takva podela moè da se odrì ako se preuzme organizaciona struktura tajnog dru{tva, koja u isto vreme mora da se li{i njene racionalne svrhe, naime ~uvanja tajne. Isto tako nije va`no ni da li je koren ove te`nje zavereni~ka ideologija, kao u slu~aju nacista, ili parazitsko uve}avanje zavereni~kog aparata revolucionarne partije, kao u slu~aju bolj{evika. Zahtev inherentan totalitarnoj organizaciji glasi da sve {to je van pokreta treba da “odumre”; u drasti~nim razmerama ovaj zahtev ostvaren je u surovim prilikama totalitarne vlasti, ali se on masama, koje od raspada i dezorijentisanosti beè pod fiktivno okrilje pokreta, ~ini uverljivim ~ak i pre dolaska pokreta na vlast. Totalitarni pokreti su nebrojeno puta dokazali da mogu da ra~unaju na istu onu bezrezervnu odanost koja je bila prerogativ tajnih i zavereni~kih dru{tava.102 Potpuno odsustvo otpora u dobro obu~enim i naoruànim jedinicama kakva je SA bio u trenutku ubistva voljenog vo|e, Rema, i stotine bliskih drugova ~udan je fenomen. U tom trenutku je Rajhsver verovatno stajao iza Rema, a ne iza Hitlera. No ovi incidenti unutar nacisti~kog pokreta tada su ve} bili ba~eni u zasenak sve ~e{}im spektaklima samooptuìvanja dobrovoljnih “kriminalaca” u bolj{evi~kim partijama. Su|enja zasnovana na apsurdnim priznanjima postala su deo rituala koji je za partiju bio od vitalnog zna~aja, a za spoljni svet nerazumljiv. Ma kako danas pripremali `rtve za su|enja, ovaj obred verovatno vodi poreklo od istinitih priznanja stare bolj{evi~ke garde iz 1936: jo{ mnogo pre Moskovskih su|enja ljudi su svoje smrtne presude prihvatali sa najve}im spokojem, “{to je posebno me|u pripadnicima êke bilo ~esto”.103 Dok god pokret postoji, njegova specifi~na organizacija omogu}ava da bar elitne formacije ne mogu da zamisle ìvot mimo njega, tako da se ljudi, ~ak i kad su osu|eni na smrt, ose}aju superiornim u odnosu na ostatak obi~nog sveta. A kako je ekskluzivni cilj ove organizacije oduvek bio da zavarava spoljni svet, da se bori protiv njega i da ga kona~no osvoji, njeni pripadnici spremni su i ìvotima da plate, samo ako }e to pomo}i da se spoljni svet jo{ jednom izigra.104 No, glavno dostignu}e koje masovne organizacije preuzimaju od organizacione strukture i moralnih normi tajnih zavereni~kih dru{tava uop{te i nije inherentna garancija bezuslovnog pripadanja i lojalnosti, niti je to 102 Simmel, op. cit., p. 492, nabraja tajna kriminalna dru{tva u kojima ~lanovi dobrovoljno biraju jednog {efa kome su od tad pa nadalje poslu{ni bez kritike i bez ikakve rezerve. 103 Ciliga, op. cit., pp. 96-97. On tako|e opisuje kako su dvadesetih godina ~ak i obi~ni osu|enici na smrt u zatvorima GPU-a u Lenjingradu dozvoljavali sebi da na streljanje izlaze “bez re~i, bez povika pobune protiv vlasti koja ih je osudila na smrt” (p. 183). 104 Ciliga navodi kako su osu|eni ~lanovi partije “mislili da ako ova streljanja spasavaju birokratsku diktaturu kao celinu, ako mogu da umire (ili pre zbune) pobunjeno selja{tvo, `rtva njihovih ìvota ne}e biti uzaludna” (op. cit., pp. 96-97).

390

TOTALITARIZAM

manifestacija neosporne netrpeljivosti spram spoljnog sveta, ve} njihova nenadma{na sposobnost da stalnim laìma stvore i o~uvaju svoj fiktivni svet. îtava hijerarhijska struktura totalitarnih pokreta, od naivnih simpatizera do ~lanova partije, elitnih formacija, uskog kruga oko Vo|e, pa i Vo|e samog, moè se opisati kao ~udno promenljiva me{avina lakovernosti i cinizma sa kojom svaki ~lan, u zavisnosti od ranga i poloàja unutar pokreta, treba da reaguje na promenljive laì funkcionerâ i na nepromenljivu ideolo{ku fikciju u sredi{tu pokreta. Pre nego {to se prenela na mase, me{avina lakovernosti i cinizma bila je istaknuta odlika mentaliteta gomile. U nestalnom, nerazumljivom svetu, mase su do{le do ta~ke na kojoj bi bile u stanju da u isto vreme veruju u sve i da ne veruju ni u {ta, da misle da je sve mogu}e i da ni{ta nije istina. Sama ova me{avina ve} je dovoljno ~udna, zato {to je razbila iluziju da su lakovernosti sklone bezazlene du{e, a da je cinizam porok superiornih i rafiniranih umova. Masovna propaganda otkrila je da je njena publika u svako doba spremna da poveruje u najgore, ma kako apsurdno ono bilo, i da se ne}e àliti mnogo ni kada je obmanu, zato {to ionako misli da je svaka izjava la`. Totalitarne vo|e zasnivaju svoju propagandu na ispravnoj psiholo{koj pretpostavci da, u takvim uslovima, ljude mogu naterati da jednog dana poveruju i u najneverovatnije bajke, a da ipak mogu da budu sigurni da }e mase, ako slede}eg dana dobiju nepobitan dokaz da su te tvrdnje la`ne, potraìti uto~i{te u cinizmu; umesto da se okrenu od vo|e koji ih je slagao, mase }e se vajkati da su od po~etka znale da je ta tvrdnja bila la`, a vo|i }e se diviti zbog njegove izvanredne taktike. Ono {to je u po~etku bila dokazana reakcija masa, postalo je hijerarhijski princip za njihovo organizovanje. Me{avina lakovernosti i cinizma javlja se na svim nivoima totalitarnih pokreta: {to je vi{i nivo, tim vi{e cinizam odnosi prevagu nad lakoverno{}u. Svi nivoi, od simpatizera do vo|e, ~vrsto veruju da je politika prljava igra i da “prva zapovest” pokreta glasi: “Vo|a je uvek u pravu”, a ona je neophodna zbog svetske politike, t.j. (belo)svetske prevare, kao {to je vojna disciplina neophodna za rat.105 Ma{inerija koja stvara, organizuje i {iri monstruozne neistine totalitarnih pokreta zavisi, sa svoje strane, od poloàja Vo|e. Osim propagandne tvrdnje da se svi doga|aji nau~no mogu predskazati u skladu sa zakonima prirode ili ekonomije, totalitarne organizacije koriste se i jedinstvenim poloàjem jednog ~oveka koji ima monopol na ovo znanje i ~ija je najva`nija osobina “to {to je uvek u pravu i {to }e uvek biti u pravu”.106 Za pripad105 Karakteristi~na je Gebelsova predstava o ulozi diplomatije: “Nema sumnje da je najbolje da diplomate budu neinformisane o pozadini politike... Iskrenost u igranju uloge mirotvorca ponekad je najuverljiviji argument u prilog njihovoj politi~koj verodostojnosti” (op. cit., p. 87). 106 Rudolf Hes u govoru na radiju 1934. (Nazi Conspiracy, I, 193).

TOTALITARNI POKRET

391

nika totalitarnog pokreta ovo saznanje nema nikakve veze sa istinom, niti to {to je vo|a uvek u pravu ima ikakve veze sa objektivnom istinito{}u njegovih tvrdnji koju ne mogu da opovrgnu ~injenice, ve} samo budu}i uspeh ili neuspeh. Vo|a jeste uvek u pravu, a kako su njegova dela usmerena na vremena koji dolaze, kona~ni dokaz pomera se s onu stranu iskustva njegovih savremenika.107 Jedina grupa koja bi trebalo da doslovce veruje Vo|inim re~ima jesu simpatizeri, ~ije poverenje okruùje pokret atmosferom iskrenosti i prostodu{nosti, a Vo|i pomaè da ispuni jednu polovinu zadatka, naime da pobudi poverenje spoljnog sveta u pokret. ^lanovi partije, pak, nikada ne veruju zvani~nim izjavama, niti treba da im veruju, jer im totalitarna propaganda laska da imaju onu vi{u inteligenciju koja ih i izdvaja od netotalitarnog spoljnog sveta, koji oni, opet, znaju samo preko nenormalne lakovernosti simpatizera. Jedino su simpatizeri verovali Hitleru kada je poloìo svoju ~uvenu zakletvu pred Vrhovnim sudom Vajmarske republike; pripadnici pokreta vrlo su dobro znali da laè, a verovali su mu vi{e nego ikad zato {to je o~igledno bio u stanju da prevari i javno mnjenje i vlasti. Kada je kasnije Hitler ponovio ovu predstavu pred celim svetom, kada se kleo da ima najbolje namere, a u isto vreme najotvorenije pripremao zlo~ine, po{tovanje koje je nacisti~ki pokret uìvao bilo je, naravno, neizmerno. Sli~no tome su i simpatizeri bolj{evika verovali u raspu{tanje Kominterne, isto kao {to su neorganizovane mase ruskog naroda i simpatizeri u inostranstvu Staljinove prodemokratske tvrdnje tokom rata uzele zdravo za gotovo. ^lanovi partije bili su jasno upozoreni da ne nasedaju na takti~ke manevre, nego da po{tuju Vo|inu o{troumnost u zavaravanju saveznika.108 Bez organizacione podele pokreta na elitne formacije, ~lanove i simpatizere, Vo|ine laì ne bi imale nikakav efekat. S obzirom na to da stvarnost stalno pobija Vo|ine laì, cinizam, stepenovan u hijerarhiji mr`nje, neophodan je koliko i obi~na lakovernost. Naime, simpatizeri u frontovima preziru potpuno odsustvo upu}enosti svojih sugra|ana, ~lanovi partije preziru simpatizere zbog lakovernosti i nedovoljne radikalnosti, elitne formacije preziru ~lanove partije iz sli~nih razloga, a unutar elitnih formacija sli~na hijerarhija mr`nje prati osnivanje i razvoj svakog novog sloja.109 107 Verner Best, op. cit., obja{njava: “Da li vlast donosi ’prave’ zakone... vi{e nije pitanje samih zakona, nego pitanje sudbine. Jer }e zloupotrebe... pre nego Dràvni sud, svakako kazniti sudbina, i to nesre}om, svrgavanjem s vlasti i propa{}u, zbog oglu{avanja o ’zakone ìvota’” (prevod citiran prema: Nazi Conspiracy, IV, 490). 108 v. Kravchenko, op. cit., p. 422: “Nijedan dobro indoktrinirani komunista nije verovao da Partija ’laè’ kada u javnosti afirmi{e jednu politiku, a u privatnom ìvotu sasvim suprotnu.” 109 “Nacionalsocijalista prezire obi~nog Nemca, pripadnik SA-a ostale nacionalsocijaliste, a pripadnik SS-a pripadnika SA-a” (Heiden, op. cit., p. 308).

392

TOTALITARIZAM

Zahvaljuju}i ovom sistemu, lakovernost simpatizera ~ini laì verodostojnijima i za spoljni svet, dok u isto vreme stepenovani cinizam ~lanova partije i elitnih formacija otklanja opasnost da }e Vo|u teìna njegove sopstvene propagande ikada prinuditi da ostvari obe}anja ili da zaista postane ~astan ~ovek. Spoljni svet najvi{e pote{ko}a u opho|enju sa totalitarnim sistemima ima zato {to ignori{e ovaj sistem, pa misli da }e, s jedne strane, grozota totalitarnih laì sama sebi na{koditi, i da }e, s druge strane, mo}i Vo|u da uhvati za re~ i natera ga da, bez obzira na prvobitne namere, ispuni data obe}anja. Totalitarni sistem je, na àlost, otporan na takve normalne zaklju~ke; njegova ingenioznost po~iva upravo na eliminisanju stvarnosti koja ili raskrinkava la`ljivca ili ga prisiljava da ispuni {to je obe}ao. ^lanovi ne veruju u tvrdnje za javnu upotrebu, ali zato tim vatrenije veruju u poznate ideolo{ke kli{ee i pau{alna tuma~enja pro{losti i budu}nosti, koje su totalitarni pokreti preuzeli od ideologija devetnaestog veka i pretvorili ih, uz pomo} organizacije, u intaktnu stvarnost. Ovi ideolo{ki elementi u koje su mase kona~no ionako poverovale, mada prili~no nejasno i apstraktno, pretvorili su se u konkretne laì sveobuhvatne prirode (od pseudonau~ne teorije o rasama postala je svetska vladavina Jevreja, a od op{te teorije klasa zavera Wall Street-a) i uklopili se u op{tu shemu prema kojoj oni “odumiru}i” – izumiru}e klase kapitalisti~kih zemalja ili dekadentne nacije – stoje na putu pokretu. Za razliku od takti~kih laì pokreta, koje se menjaju bukvalno iz dana u dan, u ove ideolo{ke laì treba verovati kao u svete, neosporne istine. Njih okruùje bri`ljivo razra|en sistem “nau~nih” dokaza koji ne moraju da budu uverljivi za one sasvim “neupu}ene”, ali su jo{ uvek privla~ni za odre|enu vulgarizovanu znatièlju zato {to “dokazuju” inferiornost Jevreja ili bedu ljudi koji ìve u kapitalisti~kom sistemu. Elitne formacije se od obi~nih ~lanova partije razlikuju po tome {to im takvi dokazi nisu potrebni; od njih se, {tavi{e, i ne o~ekuje da veruju u doslovnu istinitost ideolo{kih kli{ea. Ovi su stvoreni da bi se udovoljilo èlji masa za istinom; po insistiranju na obja{njenju i dokazima, mase jo{ uvek imaju mnogo toga zajedni~kog sa normalnim svetom. Elita se ne sastoji od ideologâ; cilj ~itavog vaspitavanja njenih pripadnika jeste da se ukine njihova sposobnost da razlikuju istinu od neistine, stvarnost od fikcije. Oni su superiorni zato {to su u stanju da u trenu prozru pravu nameru iza svake izjave. Za razliku od obi~nih ~lanova, kojima ~ovek, na primer, prvo mora da dokaè da su Jevreji inferiorna rasa da bi od njih mogao da zatraì da poubijaju Jevreje, elitne formacije razumeju da tvrdnja o inferiornosti svih Jevreja zna~i da sve Jevreje treba poubijati; kada im se kaè da samo Moskva ima podzemnu èleznicu, oni znaju da ova tvrdnja zapravo zna~i da sve ostale podzemne èleznice treba uni{titi, i nimalo se ne}e iznenaditi kada otkriju podzemnu èleznicu u Parizu. Stravi~an {ok koji je

TOTALITARNI POKRET

393

Crvena armija pretrpela dok je osvajala Evropu mogao je da se izle~i samo koncentracionim logorima i izgnanstvom ve}eg dela vojnika iz osvaja~kih jedinica; ali policijske formacije koje su pratile Armiju bile su pripremljene na taj {ok, i to ne druga~ijim i ta~nijim informacijama – ne postoji u sovjetskoj Rusiji tajna {kola za obuku koja odaje prave ~injenice o ìvotu u inostranstvu – nego prosto op{tim treningom u potpunom preziranju svih ~injenica i celokupne stvarnosti. Ovakav mentalitet elite nije isto {to i mentalitet masa, nije puka posledica dru{tvene iskorenjenosti, ekonomske propasti i politi~ke anarhije; taj mentalitet se mora bri`ljivo pripremati i kultivisati, i on predstavlja mnogo va`niji, mada manje vidljiv deo programa {kola za totalitarne funkcionere (nacisti~kih Ordensburgen za SS-ovce i bolj{evi~kih centara za obuku agenata Kominterne) nego {to je to rasna indoktrinacija ili tehnika gra|anskog rata. Bez elite i njene ve{ta~ki stvorene nesposobnosti da ~injenice shvati kao ~injenice, da razlikuje istinu od neistine, pokret ne bi mogao da po~ne da ostvaruje svoju fikciju. Totalitarna elita ni za trenutak ne razmi{lja o svetu onakvom kakav on jeste i nikada ne poredi laì sa stvarno{}u. Zato njena najcenjenija osobina i mora biti odanost Vo|i, koji, kao amajlija, garantuje kona~nu pobedu laì i fikcije nad istinom i stvarno{}u. Najvi{i sloj u organizaciji totalitarnih pokreta je onaj uski krug oko Vo|e. To moè da bude institucija, kao bolj{evi~ki Politbiro, ili promenljiva grupa ljudi koji ne moraju da imaju neku odre|enu funkciju, kao Hitlerova orbita. Za njih su ideolo{ki kli{ei samo sredstva pomo}u kojih se organizuju mase, i oni ne ose}aju griù savesti kada te kli{ee menjaju prema potrebama, ne bi li sa~uvali organizacioni princip. Glavna Himlerova zasluga sastoji se u tome {to je, reorganizuju}i SS, prona{ao veoma jednostavan metod da “aktivno re{i problem krvi”, odnosno da ~lanove elite bira prema “krvi” i priprema ih da “nemilosrdno nastave rasnu borbu” protiv svakoga ko ne moè da dokaè svoje “arijevsko” poreklo unazad do 1750, ko je niì od 170cm (“znam da ljudi koji su postigli odre|enu visinu sigurno u izvesnom stepenu poseduju èljeni kvalitet krvi”) ili nema plave o~i i plavu kosu.110 Zna~aj ovog “rasizma u akciji” je u tome {to osloba|a organizaciju skoro svih konkretnih u~enja ma koje rasne “nauke”, osloba|a je, dakle, i antisemitizma u meri u kojoj je on uop{te i bio specifi~na doktrina o prirodi i ulozi Jevreja, doktrina koja bi njihovim istrebljenjem postala izli{na.111 îm je elitu izabrala “rasna komisija” i podvrgla je po110 Himler je kandidate za SS u po~etku birao na osnovu fotografija. Potom bi Rasna komisija SS-a, pred kojom je kandidat morao li~no da se pojavi, odobrila ili odbila njegov rasni izgled (v. Himmler, “Organization and Obligation of the SS and the Police”, Nazi Conspiracy, IV, 616ff). 111 Himler je itekako bio svestan ~injenice da je jedno od njegovih “najva`nijih i najdalekose`nijih dostignu}a” bilo pretvaranje rasnog pitanja iz “negativne doktrine, zasnovane

394

TOTALITARIZAM

sebnim “zakonima o braku”,112 rasizam je postao bezbedan i nezavisan od nau~nosti propagande, dok su se na drugom kraju i pod nadle`no{}u ove “rasne elite” osnivali koncentracioni logori radi “uspe{nijeg dokazivanja zakonâ nasle|a i rase”.113 Zahvaljuju}i snazi ove “ìve organizacije”, nacisti su mogli da se odreknu dogmatizma i da se sprijatelje sa semitskim narodima, na primer Arapima, ili da sklope savez sa samim predstavnicima @ute napasti, sa Japancima. Stvarnost rasnog dru{tva, stvaranje elite navodno izabrane po rasnom kriterijumu, mogla je bolje da za{titi doktrinu rasizma nego najbolji nau~ni ili pseudo-nau~ni dokaz. Bolj{evi~ki politi~ari pokazuju istu leèrnost u opho|enju sa sopstvenim dogmama. Oni su itekako u stanju da iznenadnim savezom sa kapitalisti~kim zemljama prekinu svekoliku klasnu borbu, a da ne podriju pouzdanost sopstvenog kadra ili izdaju njihovu veru u klasnu borbu. Kada je princip klasne borbe postao organizaciono sredstvo, kada se on zahvaljuju}i kadrovima tajne policije u Rusiji i agentima Kominterne u inostranstvu okamenio u beskompromisno neprijateljstvo spram ~itavog sveta, bolj{evi~ka politika postala je neobi~no slobodna od svih “predrasuda”. Upravo ova nevezanost za sadràj sopstvene ideologije karakteri{e i najvi{i red totalitarne hijerarhije. Ovi ljudi sve i svakoga posmatraju sa stanovi{ta organizacije, a to uklju~uje i Vo|u, koji za njih nije ni amajlija ni nepogre{iv, ve} jednostavno posledica ovog tipa organizacije; on je pokretu potreban ne kao li~nost, nego kao funkcija. No, za razliku od despotija, gde ~esto vlada klika, a despot igra reprezentativnu ulogu marionetskog vladara, totalitarne vo|e su slobodne da ~ine sve {to im je volja i mogu da ra~unaju na odanost svoje orbite ~ak i kada se re{e da ubiju njene pripadnike. Vi{e tehni~ki razlog za ovu samoubila~ku odanost je to {to nasle|ivanje vrhovnog poloàja nije regulisano nikakvim zakonom o nasledstvu ili bilo na pau{alnom antisemitizmu,” u “organizacioni zadatak za organizovanje SS-a” (Der Reichsführer SS und Chef der deutschen Polizei, “za internu upotrebu”, bez datuma). Tako je “rasno pitanje po prvi put postalo su{tinsko, daleko prevazilaze}i negativnu doktrinu koja je u osnovi prirodne mr`nje prema Jevrejima. Firerova revolucionarna ideja dobila je transfuziju sveè, tople krvi” (Der Weg der SS. Der Reichsführer SS, SS-Hauptamt-Schulungsamt; na omotu pi{e “nije za objavljivanje”, bez datuma, p. 25). 112 îm je izabran za {efa SS-a 1929. godine, Himler je uveo princip rasne selekcije, doneo posebne zakone o braku, i naglasio: “SS vrlo dobro zna da je ova naredba veoma zna~ajna. Poruga, sprdnje i nesporazumi uop{te nas se ne ti~u; budu}nost je na{a” (citirano prema: D’Alquen, op. cit). êtrnaest godina kasnije, u govoru u Harkovu, Himler je jo{ jednom podsetio vo|e SS-a da “smo mi prvi koji su zaista aktivno re{ili problem krvi... a pod problemom krvi mi, naravno, ne podrazumevamo antisemitizam. Antisemitizam je isto {to i istrebljivanje va{iju. Osloba|anje od va{i nije pitanje ideologije. To je pitanje ~isto}e... Ali nas pitanje krvi podse}a na na{u sopstvenu vrednost, podse}a nas {ta je zapravo osnov koji drì nema~ki narod na okupu.” 113 Himmler, op. cit., u: Nazi Conspiracy, IV, 616ff.

TOTALITARNI POKRET

395

kojim drugim zakonom. Uspe{na dvorska revolucija bi po pokret u celini imala posledice katastrofalne koliko i vojni poraz. U prirodi je pokreta da se, kad Vo|a jednom preuzme du`nost, ~itava organizacija tako apsolutno identifikuje s njim da bi svako priznavanje gre{ke ili udaljavanje sa tog poloàja razbilo ~aroliju nepogre{ivosti koja okruùje Vo|inu funkciju i osudilo na propast sve one koji su bili povezani sa pokretom. Osnov ~itave strukture nije istinitost Vo|inih re~i, nego nepogre{ivost njegovih dela. Po{to diskusija pretpostavlja pogre{ivost, do nje ne sme da do|e, jer bi se tada ~itav fiktivni svet totalitarizma raspao u parampar~ad, odjednom savladan ~injeni~no{}u stvarnog sveta koju je jedino pokret, a njim Vo|a nepogre{ivo upravlja, mogao da odbije. Pa ipak, lojalnost ljudi koji ne veruju ni u ideolo{ke kli{ee ni u Vo|inu nepogre{ivost ima i dublje, netehni~ke razloge. Ove ljude povezuje ~vrsta i iskrena vera u ~ovekovu svemo}. Moralni cinizam, stav da je sve dozvoljeno, po~iva na ~vrstom uverenju da je sve mogu}e. Ta~no je da je ove ljude, ina~e malobrojne, te{ko uhvatiti u laì i da oni ne moraju nu`no da veruju u rasizam ili ekonomiju, u zaveru Jevreja ili Wall Street-a. Ipak, i oni su prevareni, zavedeni svojom uobraèno{}u, svojim oholim ube|enjem da je sve mogu}e i da je sve {to postoji samo privremena prepreka koju }e nadmo}na organizacija sigurno uni{titi. Uvereni da mo} organizacije moè da uni{ti mo} su{tine, kao {to dobro organizovana banda moè da oplja~ka nedovoljno ~uvano blago, oni stalno potcenjuju su{tinsku snagu stabilnih zajednica, a precenjuju pokreta~ku snagu pokreta. Kako oni, osim toga, zapravo ne veruju da svetska zavera protiv njih zaista postoji, ve} ovu koriste prosto kao sredstvo za organizovanje, oni ne shvataju da njihova zavera kona~no moè da dovede do ujedinjenja celog sveta protiv njih. No, ma kako da se zavr{i iluzija o ja~anju ~ovekove svemo}i putem organizacije, unutar pokreta njena prakti~na posledica je to {to Vo|ina orbita, u slu~aju nesporazuma sa njim, nikada nije previ{e sigurna u svoje stavove, jer iskreno veruje da njihove nesuglasice nisu ni va`ne, da ~ak i najlu|a politika ima izglede da uspe ako se dobro organizuje. Su{tina njihove lojalnosti nije u tome {to veruju u Vo|inu nepogre{ivost, ve} u tome {to su uvereni da svako ko superiornim metodama totalitarne organizacije upravlja instrumentima nasilja moè da postane nepogre{iv. [to je totalitarni reìm sna`niji, ve}e su njegove {anse da dokaè kako su uspeh i neuspeh relativne kategorije i kako gubitak supstance moè da se nadoknadi organizacijom. (Zapanjuju}e lo{e vo|enje industrije u sovjetskoj Rusiji dovelo je do atomizacije radni~ke klase; zbog uàsnog opho|enja prema civilnim zatvorenicima na isto~nim teritorijama pod nacisti~kom okupacijom, do{lo je do “àlosnog gubitka radne snage... ali, ako razmi-

396

TOTALITARIZAM

{ljamo u generacijama, zbog tog gubitka ne treba àliti”.114) Osim toga, pitanje {ta je uspeh a {ta neuspeh u totalitarnim uslovima uglavnom zavisi od organizovanja i terorisanja javnog mnjenja. U potpuno fiktivnom svetu, neuspesi se ne moraju beleìti, priznavati i pamtiti. înjenice postoje samo u netotalitarnom svetu.

114 Himler u govoru u Poznanju, Nazi Conspiracy, IV, 558.

TRE]I DEO

Totalitarizam

Obi~an svet i ne zna da je sve mogu}e DAVID RUSE

D V A N A E S T O P O G L AV L J E :

Totalitarizam na vlasti

K

ADA POKRET,

internacionalan po organizaciji, sveobuhvatan po svom ideolo{kom horizontu i globalan po politi~kim aspiracijama, do|e na vlast u jednoj zemlji, on sebe o~igledno stavlja u paradoksalan poloàj. Socijalisti~ki pokret bio je po{te|en ove krize, pre svega zato {to su Marks i Engels za~udo zanemarivali nacionalno pitanje, pa time i strate{ki problem koji donosi revolucija, a i zato {to se sa problemima vladanja suo~io tek kad je Prvi svetski rat li{io Drugu Internacionalu autoriteta nad nacionalno orijentisanim ~lanovima, koji su primat nacionalnog sentimenta nad internacionalnom solidarno{}u prihvatali kao nepromenljivu ~injenicu. Drugim re~ima, kada je do{lo vreme da socijalisti~ki pokreti preuzmu vlast u svojim zemljama, oni su se ve} bili transformisali u nacionalne partije. Do ove promene nije do{lo u totalitarnim pokretima, bolj{evi~kom i nacisti~kom. U trenutku dolaska na vlast, oni su bili u opasnosti ili da, s jedne strane, preuzimanjem dràvne ma{inerije “oko{taju” u neki vid apsolutne vlasti,1 ili da im se, s druge, sloboda ograni~i veli~inom teritorije na kojoj su osvojili vlast. Za totalitarni pokret obe opasnosti su podjednako fatalne: razvoj ka apsolutizmu mogao bi da umanji unutarnju dinamiku pokreta, a razvoj ka nacionalizmu osujetio bi spoljnu ekspanziju, bez koje pokret ne moè da preìvi. Oblik vladavine koji su ova dva pokreta razvila, ili, ta~nije re~eno, oblik vladavine koji se automatski razvio iz njihovog dvostrukog zahteva kako za totalnom dominacijom, tako i za globalnom vla{}u, najbolje opisuje ona parola Trockog o “trajnoj revoluciji”, iako je on pod time podrazumevao prosto seriju revolucija, od antifeudalne buròaske do antiburòaske proleterske, koje bi se {irile od jedne zemlje do druge.2 Me|utim, ovaj termin sugeri{e “trajnost”, sa svim njenim polu-anarhisti~kim implikacijama, i strogo govore}i je pogre{an; pa opet je ~ak i Lenjin bio vi{e impresioniran samim terminom nego nje-

1 Nacisti su shvatili da osvajanje vlasti moè da vodi apsolutizmu. “Ali nacionalsocijalizam se nije borio protiv liberalizma samo da bi se ukopao u apsolutizam i zapo~eo ~itavu igru iznova” (Werner Best, Die deutsche Polizei, p. 20). Upozorenje koje je dato ovde, kao i na mnogim drugim mestima, upereno je protiv èlje dràve za apsolutnom mo}i. 2 Teorija Trockog, prvi put iznesena 1905, nije se, naravno, razlikovala od revolucionarne strategije svih lenjinista za koje je “~ak i Rusija tek prva zemlja, prvi bedem internacionalne revolucije: interese Rusije valjalo je podrediti nadnacionalnoj strategiji militantnog socijalizma. No za sada, granice Rusije i granice pobede socijalizma se podudaraju” (Isaac Deutscher, Stalin. A Political Biography, New York/London 1949, p. 243).

398

TOTALITARIZAM

govim teorijskim sadràjem. Bilo kako bilo, u Sovjetskom Savezu su revolucije, u vidu generalnih ~istki, postale trajna institucija Staljinovog reìma posle 1934.3 Kao i u drugim slu~ajevima, Staljin se i ovaj put obru{io na skoro zaboravljenu parolu Trockog ba{ zato {to je odlu~io da koristi njegovu tehniku.4 U nacisti~koj Nema~koj jasno je uo~ljiva sli~na tendencija ka trajnoj revoluciji, mada nacisti nisu imali vremena da je u toj meri ostvare. Karakteristi~no je to {to je i njihova “trajna revolucija” otpo~ela likvidacijom ~lanova partije koji su se drznuli da otvoreno najave “slede}i stepen revolucije”5 – i to upravo zato {to su “Firer i njegova stara garda 3 Godina 1934. zna~ajna je zbog novog Statuta partije, objavljenog na Sedamnaestom partijskom kongresu, koji je predvi|ao “povremene... ~istke radi sistemati~nog pro~i{}avanja partije” (citirano iz A. Avtorkhanov, “Social Differentiation and Contradictions in the Party”, Bulletin of the Institute for the Study of the USSR, München, februara 1956). – Partijske ~istke tokom prvih godina ruske revolucije potpuno se razlikuju od njihovog kasnijeg totalitarnog izopa~enja u sredstvo odràvanja trajne nestabilnosti. Prve ~istke sprovodile su lokalne kontrolne komisije na otvorenom forumu, na koji su i ~lanovi partije i vanpartijske li~nosti imale slobodan pristup. One su bile zami{ljene kao organ demokratske kontrole protiv birokratske korupcije u partiji, i “trebalo je da sluè kao zamena za prave izbore” (Deutscher, op. cit., pp. 233-234). – Izvrstan kratak pregled evolucije ~istki moè se na}i u Avtorhanovljevom nedavno objavljenom ~lanku, u kom on pori~e i legendu da je ubistvo Kirova bilo povod za promenu politike. Generalna ~istka otpo~ela je i pre Kirovljeve smrti, koja je bila samo “zgodan izgovor da se ~istka malo ubrza”. Imaju}i u vidu mnoge “neobja{njive i misteriozne” okolnosti vezane za Kirovljevo ubistvo, ~ovek je sklon da pomisli da je “zgodan izgovor” bri`ljivo isplanirao i sproveo Staljin li~no (v. Hru{~ovljev “Govor o Staljinu”, New York Times, 5. jun 1956). 4 Deutscher, op. cit., p. 282, opisuje prvi Staljinov napad na “trajnu revoluciju” Trockog i tvrdi da je Staljin do svoje kontraformule “socijalizma u jednoj zemlji” do{ao skoro slu~ajno, u toku politi~kog manevrisanja. Godine 1924. Staljinova “osnovna namera bila je da diskredituje Trockog... Tragaju}i po pro{losti Trockog, trijumvirat je nai{ao na teoriju ’trajne revolucije’ koju je ovaj formulisao 1905... Tokom te polemike Staljin je skovao svoju formulu ’socijalizam u jednoj zemlji’”. 5 Likvidiranju Remove frakcije juna 1934. prethodio je kratak period stabilizacije. Po~etkom godine Rudolf Dils, {ef politi~ke policije (Gestapoa) u Berlinu, saop{tio je da vi{e nema potrebe za ilegalnim (“revolucionarnim”) hap{enjima od strane SA-a, kao i da se ispituju stariji slu~ajevi ove vrste (Nazi Conspiracy, U. S. Government, Washington 1946, V, 205). Aprila 1934. ministar unutra{njih poslova Vilhelm Frik, stari ~lan partije, izdao je uredbu kojom se ograni~ava “izricanje mere preventivnog li{avanja slobode” (ibid., III, 555), pozivaju}i se na potrebu da se “unutra{nja situacija stabilizuje” (v. Das Archiv, april 1934, p. 31). Ova uredba, me|utim, nikada nije objavljena (Nazi Conspiracy, VII, 1099; II, 259). Pruski Gestapo pripremio je 1933. za Hitlera poseban izve{taj o izgredima pripadnika SA-a i sugerisao krivi~no gonjenje vo|a SA-a navedenih u izve{taju. Hitler je ovu situaciju razre{io tako {to je ubio te vo|e bez zakonske procedure i razre{io du`nosti sve one policajce koji su se suprotstavili SA-u (v. izjavu pod zakletvom Rudolfa Dilsa, ibid., V, 224). Na taj na~in on je sebe za{titio od svih legalizacija i stabilizacija. Me|u brojnim pravnicima koji su s entuzijazmom sluìli “nacionalsocijalisti~koj ideji”, mali broj je shvatio veli~inu igre. U ovu grupu spada pre svega Teodor Maunc, ~iji esej Gestalt und Recht der Polizei, Hamburg 1943, s odobravanjem citiraju ~ak i autori kao Paul Verner, koji je pripadao vi{em rukovodstvu SS-a.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

399

znali da je prava borba tek po~ela”.6 Ovde umesto bolj{evi~kog pojma trajne revolucije imamo ideju rasne “selekcije koja nikada ne sme da stane”, koja, dakle, iziskuje stalno radikalizovanje merila prema kojima tu selekciju, odnosno istrebljenje nepodobnih, treba sprovoditi.7 I Hitler i Staljin su obe}avali stabilnost kako bi prikrili svoju nameru da stvore dràvu trajne nestabilnosti. Ukoliko se formula “trajne revolucije” li{i prvobitnog smisla, nema boljeg re{enja za zamke koje skriva paralelno postojanje i pokreta i realne vlasti, zahtev za totalnom vla{}u i istovremeno ograni~ena mo} na ograni~enoj teritoriji, prividno ~lanstvo u me|unarodnoj zajednici u kojoj svako po{tuje suverenitet drugog i zahtev za vladavinom nad celim svetom. Naime, totalitarni vo|a suo~en je sa dvostrukim zadatkom koji se isprva moè u~initi protivure~nim do apsurdnosti: on mora da uspostavi fiktivan svet pokreta kao opipljivu, intaktnu stvarnost svakodnevice, ali s druge strane mora i da spre~i da se taj svet stabilizuje, jer bi stabilnost njegovih zakona i institucija svakako uni{tila sam pokret, a sa njim i nadu u kona~no osvajanje sveta. Totalitarni vladar mora po svaku cenu da spre~i da normalizacija dospe do ta~ke na kojoj moè da se razvije nov na~in ìvota – koji bi posle izvesnog vremena mo`da izgubio svoje polutanske odlike i na{ao neko mesto u {arenilu svih nacija sveta. Onog trenutka kad revolucionarne institucije postanu deo svakodnevice, onog trenutka kad Hitlerova tvrdnja da nacizam nije roba za izvoz ili Staljinova teorija o “socijalizmu u jednoj zemlji” postanu vi{e od poku{aja da se zavara netotalitarni svet, tog trenutka totalitarizam gubi svoj “totalni” karakter i postaje predmet me|unarodnog prava, prema kom svaka dràva ima odre|enu teritoriju, stanovni{tvo i istorijsku tradiciju koja je spaja sa drugim dràvama – a ova raznolikost ipso facto pobija svaku tvrdnju da je ma koji specifi~an oblik vladavine apsolutno validan. Sa prakti~nog stanovi{ta, posedovanje svih instrumenata mo}i i nasilja u jednoj zemlji za totalitarni pokret predstavlja ma~ sa dve o{trice: zanemarivanje ~injenica i strogo po{tovanje pravila fiktivnog sveta postaje sve teè, mada je i dalje od su{tinske va`nosti. Imati vlast zna~i direktno se 6 Robert Ley, Der Weg zur Ordensburg (s.a., oko 1936); “posebno izdanje... za rukovodstvo Partije... nije za slobodnu prodaju”. 7 Heinrich Himmler, “Die Schutzstaffel”, u: Grundlagen, Aufbau und Wirtschaftsordnung des nationalsozialistischen Staates, br. 7. Ova stalna radikalizacija principa rasne selekcije prisutna je u svim fazama nacisti~ke politike. Tako je pre svega trebalo uni{titi ~iste Jevreje, potom polu-Jevreje, pa ~etvrt-Jevreje; ili najpre du{evne bolesnike, pa onda neizle~ive bolesnike, i kona~no sve porodice u kojima ima “neizle~ivih bolesnika”. Ta “selekcija koja nikada ne sme da stane” nije prezala ni od samih SS-ovaca. Firerova uredba od 19. maja 1943. predvi|ala je da se iz dràve, partije, Vermahta i privrede elimini{u svi ljudi koji imaju porodi~ne ili bra~ne veze sa strancima, ili ~ak i samo prijatelje me|u sa strancima; ovo je poga|alo 1200 vo|a SS-a (v. Hoover Library Archives, Himmler File, Folder 330).

400

TOTALITARIZAM

sukobiti sa realno{}u, a totalitarizam na vlasti mora stalno da se trudi da u tom sukobu i pobedi. Propaganda i organizacija vi{e nisu dovoljne da bi vlast mogla nesmetano da tvrdi da je nemogu}e zapravo mogu}e, da je neverovatno u stvari istinito, da neka sumanuta logika upravlja svetom; glavna psiholo{ka potpora totalitarne fikcije – aktivni prezir prema postoje}em svetu, koji su mase odbijale da prihvate kao jedini mogu}i svet – nestala je; svaki deli} ~injeni~ne informacije koji procuri kroz gvozdenu zavesu, spu{tenu zbog ve~ite pretnje od poplave stvarnosti sa druge, netotalitarne strane, za totalitarnu dominaciju predstavlja ve}u opasnost nego {to je neprijateljska propaganda to bila za totalitarni pokret. Borba za totalnu dominaciju nad stanovni{tvom celog sveta, eliminisanje svake netotalitarne stvarnosti, svojstveno je svim totalitarnim reìmima; ako ne teè vladavini nad celim svetom kao kona~nom cilju, sasvim je verovatno da }e izgubiti i ono mo}i {to su ve} prigrabili. âk i pojedincem se moè apsolutno i pouzdano vladati samo u uslovima globalnog totalitarizma. Stoga uspon na vlast zna~i pre svega formiranje zvani~ne i me|unarodno priznate matice pokreta (ili ogranaka, u slu~aju satelitskih dràva) i stvaranje neke vrste laboratorije u kojoj se moè eksperimentisati sa stvarno{}u, ili, ta~nije re~eno, protiv stvarnosti – eksperimentisati sa organizovanjem naroda za kona~ne ciljeve koji se ne obaziru ni na individualnost ni na nacionalnost, u okolnostima koje, istina, nisu savr{ene, ali su dovoljne za zna~ajne privremene rezultate. Totalitarizam na vlasti koristi dràvni aparat za svoj dugoro~ni cilj, osvajanje sveta, i za upravljanje ograncima pokreta; on osniva tajnu policiju kao izvr{itelja i ~uvara internog eksperimenta stalnog pretvaranja stvarnosti u fikciju; i kona~no, on podiè koncentracione logore kao posebne laboratorije u kojima izvodi eksperiment totalne dominacije. I: Totalitarna dràva ISTORIJA NAS u~i da dolazak revolucionarnih partija na vlast duboko uti~e na njihovu prirodu. Iskustvo i zdrav razum sasvim opravdano o~ekuju da }e totalitarni pokreti, kada do|u na vlast, lagano gubiti svoj revolucionarni elan i utopijski karakter, da }e svakodnevna praksa vladanja i posedovanje stvarne mo}i ublaìti zahteve pokreta iz vremena pre dolaska na vlast i postepeno uni{titi fiktivni svet njihovih organizacija. Uostalom, ~ini se prirodno da se, bilo u privatnom, bilo u javnom ìvotu, radikalni zahtevi i ciljevi prilago|avaju objektivnim uslovima; a na stvarnost u celini mase atomizovanih pojedinaca, ionako sklone fikciji, mogu da uti~u tek neznatno. Mnoge gre{ke netotalitarnog sveta u diplomatskim odnosima sa totalitarnim vladama (najupadljivije su vera u Minhenski pakt sa Hitlerom i

TOTALITARIZAM NA VLASTI

401

sporazum na Jalti sa Staljinom) mogu se objasniti verom u iskustvo i zdrav razum, za koje se, me|utim, iznenada ispostavilo da nemaju uticaj na stvarnost. Uprkos zna~ajnim ustupcima i pove}anom me|unarodnom ugledu, totalitarne zemlje se nisu reintegrisale u me|unarodnu zajednicu niti su prestale da se vajkaju kako se ceo svet okrenuo protiv njih. Umesto da spre~e, diplomatske pobede su o~igledno ubrzale povratak totalitarnih reìma upotrebi nasilja, i samo su pove}ale mr`nju prema silama koje su pokazale spremnost na kompromis. Razo~arenju dràvnika i diplomata prethodilo je razbijanje iluzija svih dobronamernih posmatra~a i simpatizera novih revolucionarnih vlasti. Oni su o~ekivali uspostavljanje novih institucija i stvaranje novog korpusa prava koji bi, bez obzira na svoju revolucionarnost, stabilizovali postoje}e stanje i tako zauzdali èstinu totalitarnih pokreta bar u zemljama u kojima su oni do{li na vlast. Umesto toga se i u sovjetskoj Rusiji i u nacisti~koj Nema~koj teror uve}ao u obrnutoj srazmeri sa postojanjem opozicionih stranaka, pa se ~ini da politi~ka opozicija nije bila izgovor za teror (kako su liberalni kriti~ari reìma obi~no tvrdili), ve} poslednji podsticaj njegovom raspirivanju.8 Jo{ vi{e uznemirava na~in na koji se totalitarni reìmi ophode prema ustavnom pitanju. U prvim godinama po dolasku na vlast, nacisti su napravili lavinu zakona i uredbi, ali se uop{te nisu potrudili da zvani~no ukinu Ustav Vajmarske republike; ~ak su i javne slu`be ostavili manje ili vi{e netaknute – ~injenica koja je mnoge doma}e i strane posmatra~e navela da se ponadaju ograni~avanju uticaja partije i brzoj normalizaciji novog reìma. No, kada je sa usvajanjem Nirnber{kih zakona 1935. godine ovaj trend okon~an, ispostavilo se da ni sami nacisti nimalo nisu zainteresovani za 8 Poznato je da je u Rusiji “represija nad socijalistima i anarhistima ozbiljno porasla kada su se prilike u zemlji smirile” (Anton Ciliga, The Russian Enigma, London 1940, p. 244). Deutscher, op. cit., smatra da je razlog za nestanak “liberalnog duha revolucije” u trenutku pobede bila promena raspoloènja me|u seljacima: oni su se protiv bolj{evizma okrenuli “tim odlu~nije {to su sigurniji bili da je slomljena mo} zemljoposednika i belogardejaca”. Ovo obja{njenje nije mnogo ubedljivo s obzirom na srazmere koje je teror pridobio posle 1930. Ono, osim toga, ne uzima u obzir ~injenicu da teror svoj vrhunac nije dostigao dvadesetih, ve} tridesetih godina, kada opozicija selja~kih slojeva vi{e nije bila bitan faktor. – Hru{~ov tako|e prime}uje (op. cit.) da “ekstremno represivne mere uop{te nisu kori{}ene” u borbi protiv trockista i buharinovaca, ve} da je “represija protiv njih” po~ela mnogo posle njihovog poraza. Teror nacisti~kog reìma dostigao je vrhunac tokom rata, kada je nema~ka nacija zapravo bila “ujedinjena”. Pripreme za njegovo sprovo|enje seù do 1936. godine, kada je sav organizovan unutra{nji otpor nestao, a Himler predloìo da se koncentracioni logori pro{ire. Za ovaj duh opresije bez obzira na postojanje otpora karakteristi~an je Himlerov govor vo|ama SS-a u Harkovu 1943: “Mi imamo samo jedan zadatak... da nemilosrdno nastavimo rasnu borbu... Nikada ne}emo dozvoliti da utihne to jedinstveno oru`je, strah i stravi~na reputacija koji su nam bili prethodnica u bitkama za Harkov, ve} }emo mu stalno davati novo zna~enje” (Nazi Conspiracy, IV, 572ff).

402

TOTALITARIZAM

sopstvene zakone: pre se moglo primetiti “stalno napredovanje zacrtanim putem ka ne~em novom”, tako da kona~no “svrhu i delokrug tajne dràvne policije” i svih drugih dràvnih ili partijskih institucija koje su nacisti stvorili “nikako nisu mogli da pokriju pravni propisi koji su za njih bili izdati”.9 Na praksu se ovo bezakonje odrazilo tako {to se “mno{tvo donesenih propisa vi{e uop{te nije ni objavljivalo”10 – teoretski, ono je odgovaralo Hitlerovom geslu da “totalna dràva ne sme da pravi razliku izme|u zakona i etike”,11 jer ako se po|e od toga da je vaè}i zakon identi~an sa zajedni~kom etikom i da on proisti~e iz savesti svih ljudi, onda zaista vi{e i nema potrebe za javnim uredbama. Sovjetski Savez, u kom su javne slu`be bile uni{tene tokom revolucije i u kom se reìm u periodu revolucionarnih promena jedva obazirao na zakon, potrudio se ~ak da 1936. objavi sasvim nov i vrlo detaljan Ustav (“fasada od liberalnih fraza i na~ela preko giljotine u prednjem planu”),12 doga|aj koji je u Rusiji i u inostranstvu proslavljen kao kruna revolucionarnog perioda. Ispostavilo se, me|utim, da je objavljivanje ustava ozna~ilo po~etak gigantske generalne ~istke koja je za oko dve godine likvidirala postoje}u administraciju i zatrla sve tragove normalnog ìvota i privrednog oporavka za~etog u prve ~etiri godine posle likvidacije kulaka i ubrzane kolektivizacije na selu.13 Od tog trenutka, ustav iz 1936. igrao je istu ulogu koju je vajmars9 v. Theodor Maunz, op. cit., pp. 5 i 49. – Koliko su malo nacisti cenili zakone i odredbe koje su sami donosili i koje je redovno objavljivao W. Hoche pod naslovom Die Gesetzgebung des Kabinetts Hitler (Berlin 1933. i dalje), moè se zaklju~iti na osnovu uzgredne primedbe jednog od njihovih poznavalaca dràvnog prava. On je smatrao da je, uprkos odsustvu sveobuhvatnog novog pravnog poretka, do{lo do “sveobuhvatne reforme” (v. Ernst Huber, “Die deutsche Polizei”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, Band 101, 1940/1, p. 273ff). 10 Maunz, op. cit., p. 49. Koliko je meni poznato, Maunc je jedini nacisti~ki autor koji spominje ovu okolnost i dovoljno je nagla{ava. Tek kada se pro|e kroz svih pet tomova Verfügungen, Anordnungen, Bekanntgaben (Nare|enja, odredbe i proglasi), koje je tokom rata po naredbi Martina Bormana prikupila i izdala partijska kancelarija, moè se ste}i predstava o tajnom zakonodavstvu koje je u stvari bilo na snazi u Nema~koj. Sude}i po predgovoru, ova zbirka je trebalo da “sluì samo u partijske svrhe i da se smatra poverljivom”. êtiri toma ove o~igledno vrlo retke zbirke, u pore|enju sa kojom je Hoheova kolekcija zakona Hitlerovog kabineta puka fasada, nalaze se u Hoover Library. 11 Ovo je bilo Firerovo “upozorenje” sudijama 1933. (citira Hans Frank, Nationalsozialistische Leitsätze für ein neues deutsches Strafrecht, Zweiter Teil, 1936, p. 8). 12 Deutscher, op. cit., p. 381. – I ranije je bilo poku{aja da se donese ustav, godine 1918. i 1924. Ustavna reforma iz 1944, prema kojoj je neke sovjetske republike trebalo da imaju svoje predstavnike u inostranstvu i sopstvenu vojsku, bila je takti~ki manevar ~iji je cilj bio da Sovjetskom Savezu obezbedi jo{ nekoliko mesta u Ujedinjenim Nacijama. 13 v. Deutscher, op. cit., p. 375. – Ako se pa`ljivije pro~ita Staljinov govor o ustavu (njegov izve{taj na Vanrednom Osmom kongresu sovjeta, novembra 1936), postaje jasno da ustav i nije trebalo da bude kona~an. Staljin eksplicitno tvrdi: “Ovo je okvir na{eg ustava u datom istorijskom trenutku. Stoga nacrt novog ustava predstavlja bilans pre|enog puta, bilans dosada{njih dostignu}a”. Drugim re~ima, ustav je bio zastareo ve} u trenutku objavlji-

TOTALITARIZAM NA VLASTI

403

ki ustav igrao u nacisti~kom reìmu: niko se nije obazirao na njega, ali ga niko nije ni ukinuo. Jedina razlika je u tome {to je Staljin sebi mogao da dozvoli jo{ jedan apsurd: da sve one koji su sastavili taj nikad zvani~no ukinuti ustav postrelja kao izdajnike (sa izuzetkom Vi{inskog). Ono {to posmatra~u totalitarnih dràva pada u o~i svakako nije monolitnost njihove strukture. Naprotiv, svi ozbiljniji prou~avaoci ovog fenomena slaù se barem po pitanju paralelnog postojanja (ili sukoba) dveju vlasti, naime partije i dràve. Mnogi su, osim toga, ukazali na ~udnu “bezobli~nost” totalitarne vlasti.14 Toma{ Masarik je me|u prvima uvideo da “takozvani bolj{evi~ki sistem nikada i nije bio ne{to drugo do potpuno odsustvo sistema”;15 a sasvim je ta~no i to da bi “~ak i stru~njak poludeo kada bi poku{ao da razmrsi odnose izme|u partije i dràve” u Tre}em rajhu.16 Tako|e je vi{e puta prime}eno da je odnos izme|u ove dve instance, izme|u dràve i partije, u stvari odnos izme|u prividne i stvarne vlasti, tako da se dràvni aparat uglavnom prikazuje kao bezvredna fasada koja skriva i ~uva pravu vlast, vlast partije.17 Svi nivoi administrativne ma{inerije Tre}eg rajha doìveli su ~udno udvostru~enje. Nacisti su se neverovatno savesno potrudili da svaku dràvnu funkciju kopiraju u nekom organu partije;18 podelu Nema~ke na republike vanja, i imao je, u najboljem slu~aju, istorijski zna~aj. Da ovo nije proizvoljno tuma~enje, dokazuje i Molotov, koji se nadovezuje na Staljina i podvla~i provizorni karakter ~itave stvari: “Mi smo ostvarili tek prvu, niù fazu komunizma. âk i ova prva faza komunizma, socijalizam, ni izdaleka nije zavr{ena; postavljen je samo njegov kostur” (v. Die Verfassung des Sozialistischen Staates der Arbeiter und Bauern, Editions Prométhée, Strasbourg 1937, pp. 42 i 84). 14 “Za razliku od Italije, ustavnu praksu Nema~ke stoga karakteri{e potpuna bezobli~nost” (Franz Neumann, Behemoth, 1942, dodatak, p. 521). 15 citirano prema: Boris Souvarine, Stalin: A critical Survey of Bolshevism, New York 1939, p. 695. 16 Stephen H. Roberts, The House that Hitler Built, London 1939, p. 72. 17 U pristupnoj besedi su|enjima u Nirnbergu, sudija Robert H. Dèkson uverljivo je zasnovao svoj opis politi~ke strukture nacisti~ke Nema~ke na paralelnom postojanju “dveju vlasti – stvarne i prividne. Institucije Vajmarske republike zadràle su se jo{ neko vreme, i to je bila ta spoljna i vidljiva vlast. Ali ona stvarna vlast bila je izvan i iznad zakona, naime u rukovodstvu nacionalsocijalisti~ke partije” (Nazi Conspiracy, I, 125); v. i razliku koju Roberts, op. cit., povla~i izme|u partije i dràve u senci: “Hitler o~igledno naginje udvostru~avanju funkcija”. Ljudi koji prou~avaju nacisti~ku Nema~ku uglavnom se slaù u tome da je dràva imala samo prividnu vlast. Jedini izuzetak je Ernst Fraenkel, The Dual State, New York/London 1941, koji tvrdi da “normativna i prerogativna dràva”, koje postoje paralelno, ìve u stalnom trvenju kao “kompetitivni, a ne komplementarni delovi nema~kog Rajha”. Prema Frenkelu, normativnu dràvu su nacisti zadràli radi o~uvanja kapitalisti~kog poretka i privatnog vlasni{tva, i ona je imala puna ovla{}enja u pitanjima privrede, dok je prerogativna dràva partije suvereno odlu~ivala u svim politi~kim pitanjima. 18 “Za one pozicije dràvne vlasti na koje nisu mogli da postave svoje ljude, nacionalsocijalisti su izmislili odgovaraju}e ’slu`be u senci’ u sopstvenoj partiji, i tako pored postoje}e stvorili drugu dràvu...” (Konrad Heiden, Der Fuehrer: Hitler’s Rise to Power, Boston 1944, p. 616).

404

TOTALITARIZAM

i pokrajine za vreme Vajmarske republike nacisti su udvostru~ili podelom na srezove (Gau), ~ije se granice, me|utim, nisu podudarale sa granicama republika i pokrajina, tako da je svako mesto ~ak i geografski pripadalo razli~itim administrativnim jedinicama.19 Od ovog udvostru~avanja funkcija nije se odustalo ni kada su posle 1933. istaknuti nacisti zauzeli poloàje ministara, kada je Frik, na primer, postao ministar unutra{njih poslova ili Girtner ministar pravosu|a. Ovi stari i provereni ~lanovi partije gubili bi mo} ~im bi zapo~eli zvani~ne, nepartijske karijere, i postajali bi neuticajni kao i svi drugi dràvni slu`benici. I jedan i drugi bili su zapravo u nadle`nosti Hajnriha Himlera, perspektivnog {efa policije, koji je zapravo trebalo da bude podre|en ministru unutra{njih poslova.20 Inostranoj javnosti je mnogo bolje poznata sudbina starog nema~kog Ministarstva spoljnih poslova u Wilhelmstraße. Nacisti skoro da uo{te nisu promenili njegovo osoblje, i, naravno, nikada ga nisu ukinuli; no, u isto vreme zadràli su Partijski biro spoljnih poslova, osnovan jo{ pre dolaska partije na vlast, na ~ijem je ~elu bio Rozenberg.21 Kako je ovaj biro bio specijalizovan za odràvanje odnosa sa fa{isti~kim organizacijama u Isto~noj Evropi i na Balkanu, nacisti su postavili jo{ jedan organ da konkuri{e slu`bi u Wilhelmstraße, takozvani Ribentropov Biro, koji se bavio odnosima sa zapadnim zemljama, i koji je preìveo odlazak svog {efa na mesto ambasadora u Englesku, dakle njegovo uklju~ivanje u zvani~ni aparat u Wilhelmstraße. Kona~no, uz ove partijske institucije, Ministarstvo spoljnih poslova dobilo je jo{ jednu kopiju u vidu Biroa SS-a, koji je bio zaduèn za “pregovore 19 O. C. Giles, The Gestapo, Oxford Pamphlets on World Affairs, br. 36, 1940, opisuje stalno preklapanje partije i dràvnih slu`bi. 20 Karakteristi~na je bele{ka ministra unutra{njih poslova Frika, koji se àlio {to Himler, vo|a SS-a, ima ve}u vlast (v. Nazi Conspiracy, III, 547). – Isto tako zanimljive su i Rozenbergove bele{ke o jednoj raspravi sa Hitlerom 1942: pre rata Rozenberg nije imao zvani~nu dràvnu funkciju, ali je pripadao uèm krugu oko Hitlera. Otkako je postao ministar Rajha za okupirane isto~ne teritorije, stalno se sukobljavao sa “neposrednim akcijama” drugih opunomo}enika, uglavnom pripadnika SS-a, koji su njega prosto prenebregavali zato {to sada pripada prividnom dràvnom aparatu (v. ibid., IV, 65ff). Isto to dogodilo se i Hansu Franku, generalnom guverneru Poljske. Samo u dva slu~aja prihvatanje ministarske fotelje nije povuklo i gubitak mo}i i prestià: u slu~aju ministra propagande Gebelsa i u slu~aju ministra unutra{njih poslova Himlera. [to se Himlera ti~e, imamo bele{ku, verovatno iz 1935, koja ilustruje posve}enost s kojom su nacisti regulisali odnose izme|u partije i dràve. Ova bele{ka, nastala o~igledno negde u Hitlerovom bliskijem okruènju, a prona|ena u prepisci Firerove a|utanture i Gestapoa, sadrì upozorenje da Himler, ukoliko postane dràvni sekretar Ministarstva unutra{njih poslova, vi{e “ne}e mo}i da bude politi~ki vo|a”, te da }e se verovatno “otu|iti od partije”. I ovde vidimo tehni~ki princip koji reguli{e odnose izme|u partije i dràve: “Reichsleiter [visoki partijski funkcioner] ne sme da bude podre|en Reichsministru [visoki dràvni funkcioner]”. (Nedatirana i nepotpisana bele{ka pod naslovom “Die geheime Staatspolizei” moè se na}i u arhivima Hoover Library, File P. Weidemann.) 21 v. “Kratak izve{taj o aktivnostima Rozenbergovog partijskog Biroa za spoljne poslove od 1933 do 1943”, ibid., III, 27ff.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

405

sa svim germanskim grupama u Danskoj, Norve{koj, Belgiji i Nizozemskoj”.22 Ovi primeri dokazuju da je za naciste udvostru~avanje slu`bi bilo pitanje principa, a ne samo zgodno sredstvo da se ~lanovima partije obezbedi posao. Do iste podele izme|u stvarne i prikrivene vlasti do{lo je i u sovjetskoj Rusiji, mada na sasvim druga~ijem osnovu.23 Prividna vlast prvobitno je bio Sveruski kongres sovjeta, koji je tokom gra|anskog rata izgubio uticaj i mo} u korist partije. Ovaj proces udvostru~avanja zapo~eo je kada je Crvena armija dobila veliku autonomiju i kada je tajna policija ponovo progla{ena organom partije, a ne organom Kongresa sovjeta;24 okon~an je 1923, tokom prvih Staljinovih godina na mestu generalnog sekretara.25 Od tada su sovjeti postali vlast u senci; preko partijskih }elija u njoj su operisali predstavnici stvarne vlasti, koje je postavljao Centralni komitet u Moskvi i kom su oni odgovarali. Klju~an momenat u kasnijem razvoju nije bilo osvajanje sovjeta od strane partije, nego ~injenica da “mada to ionako ne bi bilo komplikovano, bolj{evici nisu ukinuli sovjete, ve} su ih koristili kao dekorativni spoljni simbol svoje vlasti”.26 Ovo paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti bilo je, dakle, delimi~no rezultat revolucije i prethodilo je Staljinovoj totalitarnoj diktaturi. Ali, dok su nacisti prosto zadràli zate~enu administraciju i li{ili je sve mo}i, Staljin je morao da obnovi svoju vlast u senci, koja je po~etkom tridesetih izgubila sve funkcije i bila skoro zaboravljena: doneo je sovjetski ustav kao simbol postojanja, ali i nemo}i sovjetâ. (Nijedan od paragrafa ovog ustava nije imao ni najmanji prakti~an zna~aj za ìvot i pravnu praksu u Rusiji.) Prividnoj vlasti, kojoj je u potpunosti nedostajao glamur tradicije, tako neophodan za dobru fasadu, o~igledno je bio potreban oreol pisanog zakona. Najbolju podlogu za nepo{tovanje zakona i zakonitosti (mada zakoni “uprkos stalnim izmenama... i dalje [ostaju] izraz èlje za 22 Prema Firerovoj uredbi od 12. avgusta 1942; v. Verfügungen, Anordnungen, Bekanntgaben, op. cit., br. A 54/42. 23 “Iza prividne vlasti nalazila se stvarna”, koju Victor Krav~enko (I Chose Freedom: The Personal Life of a Soviet Official, New York 1946, p. 111) prepoznaje u “sistemu tajne policije”. 24 v. Arthur Rosenberg, A History of Bolshevism, London 1934, glava VI: “Zapravo u Rusiji postoje dve politi~ke celine koje rastu paralelno: vlada u senci, odnosno sovjeti, i de facto vlada bolj{evi~ke partije”. 25 Deutscher, op. cit., p. 255-256, sumira Staljinov izve{taj na Dvanaestom kongresu o radu kadrovske slu`be tokom njegovih prvih godina na mestu genseka: “Godinu dana ranije svega 27% pokrajinskih vo|a sindikata bili su ~lanovi partije. Trenutno ih je 57% komunista. Postotak komunista u upravama zadruga popeo se sa 5 na 50, a u rukovodstvu oruànih snaga sa 16 na 24%. Isto to dogodilo se i u svim drugim institucijama koje je Staljin opisao kao ’prenosni mehanizam’ koji partiju povezuje sa narodom”. 26 Arthur Rosenberg, op. cit., loc. cit.

406

TOTALITARIZAM

redom”),27 totalitarni reìm na{ao je u pisanom sovjetskom ustavu, odnosno u neodba~enom vajmarskom ustavu, a to je netotalitarni svet i njegove norme, ~ija su se slabost i nemo} pokazivale svakodnevno, stalno dovodilo u nedoumicu.28 Udvostru~enje slu`bi i preklapanje nadle`nosti, paralelno postojanje stvarne i prividne vlasti, dovoljni su da stvore zabunu, ali ne i da objasne “bezobli~nost” ~itave strukture. Ne treba zaboraviti da strukturu moè da ima zgrada, dok pokret – ako se ta re~ moè shvatiti onako ozbiljno i onako doslovno kako su to nacisti ~inili – moè da ima pravac; bilo kakav oblik zakonske ili dràvne strukture moè samo da bude smetnja pokretu koji se sve ve}om brzinom kre}e u odre|enom pravcu. âk i pre dolaska na vlast, totalitarni pokreti predstavljali su one mase koje vi{e nisu bile spremne da ìve ni u kakvoj strukturi, bez obzira na njenu prirodu, mase koje su po~ele da se talasaju kako bi kona~no preplavile zakonske i geografske granice odre|ene dràvnim teritorijama. Stoga, mereno na{im predstavama o vlasti i dràvi, ovi pokreti, dok god su jo{ fizi~ki ograni~eni na odre|enu teritoriju, moraju da poku{aju da uni{te svaku strukturu, a za tu svrhu puko udvostru~avanje svih slu`bi, podela na partijske i dràvne institucije, nije dovoljno. Kako udvostru~avanje pretpostavlja neki odnos izme|u fasade dràve i unutarnjeg jezgra partije, ono bi tako|e moglo da proizvede neku vrstu strukture, a odnos izme|u partije i dràve automatski bi bio pravno regulisan, ~ime bi nadle`nosti i jedne i druge bile ograni~ene i stabilizovane.29 Udvostru~avanje slu`bi, samo na izgled rezultat problemati~nog odnosa izme|u partije i dràve u svakoj jednopartijskoj diktaturi, u stvari je najvidljiviji simptom jednog mnogo kompleksnijeg fenomena, koji je bolje definisati kao multiplikaciju, umnogostru~avanje, a ne udvostru~avanje 27 Maunz, op. cit., p. 12. 28 Pravnik i SS-Obersturmbannführer, profesor R. Hen, izrazio je to re~ima: “Bilo je tu jo{

ne{to na {ta su stranci, ali i sami Nemci, tek morali da se naviknu: naime, na to da je zadatak tajne dràvne policije... preuzela grupa ljudi koji su do{li iz pokreta, i koji su i dalje u njemu ukorenjeni. To {to sâm pojam dràvne policije ovome ne odgovara u potpunosti pomenu}emo tek uzgred” (Grundfragen der deutschen Polizei, Izve{taj sa osniva~ke sednice Komiteta za Zakon o policiji Akademije za nema~ko pravo, 11. oktobar 1936, Hamburg 1937, sa prilozima Franka, Himlera i Hena). 29 Na primer, takav poku{aj da odeli odgovornosti i da se suprotstavi “anarhiji nadle`nosti” na~inio je Hans Frank u Recht und Verwaltung, 1939, i jo{ jednom u predavanju pod naslovom Technik des Staates, iz 1941. Tu je on izrazio mi{ljenje da “zakonske garancije” nisu “prerogativ liberalnih dràvnih sistema” i da dràvni aparat treba da se, kao i ranije, povinuje zakonima Rajha, koje sada nadahnjuje i vodi program Nacionalsocijalisti~ke partije. Ba{ zato {to je po svaku cenu hteo da izbegne takav novi pravni poredak, Hitler nikada nije priznao program Nacionalsocijalisti~ke partije. O ~lanovima partije koji su predlagali tako ne{to, Hitler je uglavnom govorio s prezirom, opisuju}i ih kao “zauvek vezane za pro{lost”, kao ljude “nesposobne da prevazi|u svoja ograni~enja” (Felix Kersten, Totenkopf und Treue, Hamburg).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

407

slu`bi. Nacisti se nisu zadovoljili time da, pored postoje}ih starih pokrajina, zemlju podele i na srezove, ve} su uveli i mnoge druge geografske potpodele prema raznim partijskim organizacijama. Teritorijalna nadle`nost jedinica SA-a nije se podudarala ni sa srezovima, ni sa pokrajinama; ona se, osim toga, razlikovala i od teritorijalne nadle`nosti jedinica SS-a, a nijedna od njih nije odgovarala zonama Hitlerove mladeì.30 Uza svu ovu geografsku zbrku, veza izme|u stvarne i prividne vlasti, koju smo objasnili na po~etku, ponavljala se na svim nivoima, mada svuda na druga~iji na~in. Stanovnik Hitlerovog Tre}eg rajha ne samo {to je ìveo pod paralelnim i ~esto sukobljenim instancama dveju suparni~kih sila (dràvnih slu`bi i partije, SA-a i SS-a), nego nikada nije mogao da bude siguran, i nikada mu nije eksplicitno re~eno ~iji autoritet treba da pretpostavi ostalima. Morao je da razvije neku vrstu {estog ~ula kako bi u datom trenutku znao koga da po{tuje, a koga ne. S druge strane, nisu mnogo bolje prolazili ni oni koji su morali da izvr{avaju naredbe partijskog rukovodstva, izdate u interesu pokreta; za razliku od mera vlade, ovakve naredbe poveravale su se, naravno, isklju~ivo elitnim formacijama partije. One su uglavnom bile “namerno nejasne, a izdavale su se s nadom da }e njihovi izvr{ioci shvatiti nameru naredbodavca, te da }e u skladu sa njom i postupiti”,31 budu}i da elitne formacije nikako nisu bile obavezne samo da po{tuju Firerove naredbe (to je ionako 30 “32 sreza... ne podudaraju se sa administrativnim ili vojnim oblastima, niti sa 21 administrativnom jedinicom SA-a, ni sa 10 pokrajina SS-a ili sa 23 zone Hitlerove mladeì... Takva nepodudaranja su tim upadljivija {to su potpuno neopravdana” (Roberts, op. cit., str 98). 31 Nirnber{ki dokumenti, PS 3063 u Centre de Documentation Juive u Parizu. Ovo je izve{taj Vrhovnog suda Partije o “doga|ajima i procesima partijskog suda u vezi sa antisemitskim demonstracijama 9. novembra 1938”. Na osnovu policijske istrage i istrage dràvnog tuìoca, Vrhovni sud Partije do{ao je do zaklju~ka da su “usmena uputstva Reichspropagandaleiter-a ({efa propagande Rajha) svi partijski funkcioneri o~igledno shvatili tako da za spoljni svet partija ne èli da izgleda kao inicijator demonstracija, ali da zapravo ona treba da ih organizuje i sprovede.... Preispitivanje komandnog kadra pokazalo je... da nacionalsocijalista koji je aktivan jo{ iz vremena borbe za vlast [Kampfzeit] podrazumeva da se akcije u kojima partija ne èli da se pojavi kao organizator nikada ne nare|uju sasvim jasno i do poslednjeg detalja. On je, dakle, navikao da naredba moè da krije i vi{e od svog verbalnog sadràja, kao {to je naredbodavcima pre{lo u rutinu... da u interesu partije ne kaù sve, ve} samo da nagoveste {ta èle da postignu naredbom.... Tako je, na primer,... naredbu: ne samo Jevrejin Grin{pan, ve} svi Jevreji snose odgovornost za smrt partijskog druga fom Rata, ... poneti pi{tolje,... svaki pripadnik SA-a mora da zna {ta mu je ~initi – tu naredbu je jedan deo niìh funkcionera shvatio tako da jevrejska krv sada treba da se prolije za krv partijskog druga fom Rata....” Posebno je zna~ajan kraj izve{taja, u kom se Vrhovni sud Partije sasvim otvoreno protivi ovakvim metodama: “Druga je stvar da li sistem izdavanja naredbi koje su namerno nejasne, koje su izdate sa o~ekivanjem da }e primalac shvatiti njihov sadràj i u skladu sa tim se i pona{ati, u interesu partijske discipline mo`da ipak treba ostaviti pro{losti”. Opet je bilo ljudi koji su, kako Hitler kaè, “neposobni da prevazi|u sopstvena ograni~enja” i koji su insistirali na zakonskim merama, zato {to nisu shvatili da je vrhovni zakon ne naredba, ve} volja Firerova. Tu je posebno vidljiva razlika izme|u mentaliteta elitnih formacija i partijskih instanci.

408

TOTALITARIZAM

vaìlo za sve organizacije), nego i da “izvr{avaju volju rukovodstva”.32 A to, kao {to se moè zaklju~iti iz dugih procesa na partijskim sudovima povodom raznih “izgreda”, nikako nije jedno te isto. Elitne formacije su, zahvaljuju}i posebnoj indoktrinaciji, bile obu~ene da shvate da odre|eni “nagove{taji zna~e vi{e od njihovog verbalnog sadràja”.33 Sa tehni~kog stanovi{ta, unutar aparata totalitarne vlasti pokret svoju mobilnost crpe iz toga {to vo|stvo stalno pomera pravi centar mo}i, ~esto i na druge organizacije, ali pri tom ne ukida niti ~ak javno razobli~ava grupe koje su li{ene mo}i. U po~etnom stadijumu nacisti~kog reìma, neposredno posle poàra u Rajhstagu, SA je predstavljao stvarnu vlast, a partija prividnu; potom je vlast pre{la sa SA-a na SS, i kona~no sa SS-a na Tajnu slu`bu,34 s tim {to nijedan organ vlasti nije bio li{en prava da tvrdi kako ba{ on otelovljuje volju Vo|e.35 No, ne samo da je volja Vo|e bila tako nestalna da su u pore|enju sa njom hirovi orijentalnih despota blistav primer doslednosti, nego je konzistentna, ali i ve~ito promenljiva podela na stvarnu tajnu i na prividnu javnu vlast od pravog sedi{ta mo}i u~inila misteriju, i to do te mere da ~ak ni ~lanovi vladaju}e klike nikada nisu mogli biti sasvim sigurni u svoj poloàj unutar tajne hijerarhije. Alfred Rozenberg je, na primer, uprkos dugoj karijeri u partiji, i uprkos impresivnoj akumulaciji prividne mo}i i funkcija u partijskoj hijerarhiji, jo{ uvek govorio o stvaranju niza dràva u Isto~noj Evropi kao za{titnog zida prema Moskvi u trenutku kada su ljudi sa stvarnom vla{}u ve} bili odlu~ili da se po porazu Sovjetskog Saveza tamo ne}e tolerisati nikakve “dràvne tvorevine”, a da }e se stanovnici okupiranih isto~nih teritorija smatrati apatridima, te da }e mo}i da se istrebe.36 Drugim re~ima, po{to bi znanje o 32 Best (op. cit.) to ovako formuli{e: “Dok god policija izvr{ava volju rukovodstva, ona se pona{a u skladu sa zakonom; ako prekr{i volju rukovodstva, onda prekr{aj nije po~inila policija, ve} njen pripadnik”. 33 v. primedbu 31. 34 Godine 1933, posle poàra u Rajhstagu, “vo|e SA-a bile su jo{ mo}nije od Gauleiter-a (na~elnika srezova): ~ak su Geringu otkazale poslu{nost” (v. izjavu pod zakletvom Rudolfa Dilsa u: Nazi Conspiracy, V, 224; Dils je bio {ef politi~ke policije pod Geringom). 35 SA je o~igledno àlio zbog gubitka pozicije i mo}i unutar nacisti~ke hijerarhije, i o~ajni~ki je poku{avao da sa~uva privid nekada{njeg autoriteta. U ~asopisima Der SA-Mann, Das Archiv itd. mogu se na}i mnoge naznake, prikrivene ili neprikrivene, o ovom jalovom rivalstvu sa SS-om. Mnogo je zanimljivije to {to je Hitler jo{ 1936, kada je mo} SA-a ve} bila definitivno opala, i dalje znao da uverava njegove pripadnike u jednom govoru: “Sve ono {to vi jeste, to ste zahvaljuju}i meni; a sve ono {to ja jesam, jesam samo zahvaljuju}i vama” (v. Ernst Bayer, Die SA, Berlin 1938; prevod citiran prema Nazi Conspiracy, IV, 782). 36 Upor. Rozenbergov govor iz juna 1941 (“Mislim da }e se na{ politi~ki zadatak sastojati u tome... da [ove narode] organizujemo u odre|ene oblike dràvnih tvorevina... i da njih uperimo protiv Moskve”) sa “nedatiranom bele{kom za upravu na okupiranim isto~nim teritorijama”: “Sa raspadom ovih dràva usled vojnog poraza SSSR-a, na isto~nim teritorijama nestale su sve dràvne tvorevine, a time.... su i njihovi stanovnici izgubili dràvljanstvo” (Trial of the Major War Criminals, Nirnberg 1947, XXVI, pp. 616 i 604).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

409

tome koga treba slu{ati i relativna stabilizacija hijerarhije doveli do neke nove stabilnosti, koja pod totalitarnom vla{}u po prirodi stvari ne moè da postoji, nacisti su stalno smanjivali ingerencije stvarnoj vlasti kad god bi ona dobila na publicitetu, i stvarali nove instance, u pore|enju sa kojima bi onda prethodne postajale vlast u senci – igra koja je o~igledno mogla da se nastavlja u nedogled. Jedna od najva`nijih tehni~kih razlika izme|u sovjetskog i nacionalsocijalisti~kog sistema jeste u tome {to bi Staljin, kad god bi pomerio teì{te mo}i unutar pokreta sa jednog aparata na drugi, likvidirao ~itav aparat zajedno sa osobljem, dok je Hitler, uprkos prezrivim komentarima o ljudima koji su “nesposobni da prevazi|u sopstvena ograni~enja”,37 itekako bio spreman da i dalje koristi ove senke, mada u druga~ijoj funkciji. Umnoàvanje slu`bi bilo je od velike koristi u tom stalnom pomeranju centra mo}i; uz to, {to je totalitarni reìm duè na vlasti, to je ve}i broj slu`bi i radnih mesta koja zavise isklju~ivo od tog preme{tanja, budu}i da se slu`ba ne ukida kada joj se ukine mo}. Nacisti~ki reìm otpo~eo je umnoàvanje slu`bi tako {to je koordinisao sva postoje}a udruènja, dru{tva i institucije. U toj manipulaciji na nacionalnom nivou zanimljivo je {to koordinacija ne zna~i da }e doti~na organizacija biti pripojena odgovaraju}oj organizaciji partije. Naprotiv, sve do sloma reìma nije postojala jedna, ve} dve nacionalsocijalisti~ke organizacije studenata, dve nacionalsocijalisti~ke organizacije èna, dve nacionalsocijalisti~ke organizacije univerzitetskih profesora, advokata, lekara i tako dalje.38 To, opet, nikako ne zna~i da je u svim slu~ajevima prvobitna partijska organizacija bila mo}nija od svog koordinisanog parnjaka,39 ili da je iko mogao sa sigurno{}u da predvidi koji }e se partijski organ uspeti na lestvicama partijske hijerarhije.40 37 Hitlers Tischgespräche, Bonn 1951, p. 213. Hitler je uglavnom mislio na neke visoke partijske funkcionere koji su imali odre|ene rezerve prema bezobzirnom ubijanju onih koje je Hitler zvao “ljudskim sme}em [Gesocks]” (v. p. 248ff i passim). 38 Za raznolikost partijskih organizacija ~iji se delokruzi preklapaju, v. Rang- und Organisationsliste der NSDAP, Stuttgart 1947, i Nazi Conspiracy, I, 178; tu se navode ~etiri glavne kategorije: 1. Gliederungen der NSDAP (Ogranci NSDAP-a), koji su postojali i pre dolaska partije na vlast; 2. Angeschlossene Verbände der NSDAP (Pripojene jedinice NSDAP-a), koje obuhvataju i koordinisana udruènja; 3. Betreute Organisationen der NSDAP (Organizacije pod starateljstvom NSDAP-a); i 4. Weitere nationalsozialistische Organisationen (ostale nacionalsocijalisti~ke organizacije). U gotovo svakoj kategoriji mogu se na}i razli~ite organizacije studenata, èna, prosvetnih i drugih radnika. 39 Gigantsku organizaciju za javne radove, na ~ijem ~elu je bio Tot, a kasnije Albert [per, stvorio je Hitler mimo partijske hijerarhije i ogranaka; ona se mo`da koristila mimo partije, pa ~ak i mimo policije. Zanimljivo je da je [per smeo toliko da rizikuje i da Hitleru (tokom konferencije 1942) ukaè na nemogu}nost organizovanja proizvodnje pod Himlerovim reìmom, te da zahteva nadle`nost nad prinudnim radom i koncentracionim logorima (v. Nazi Conspiracy, I, 916-917). 40 Bezazleno i bezna~ajno dru{tvo, kakvo je, na primer, NSKK (Nacionalsocijalisti~ko udruènje automobilista, osnovano 1930), iznenada je 1933. dobilo status elitne formacije, te

410

TOTALITARIZAM

Tipi~an primer ove ciljane bezobli~nosti jesu institucije kojima je bilo povereno bavljenje nau~nim antisemitizmom. Godine 1933, u Minhenu je osnovan Institut za prou~avanje jevrejskog pitanja (Institut zur Erforschung der Judenfrage). S obzirom na to da je jevrejsko pitanje navodno odredilo ~itavu nema~ku istoriju, ovaj institut je ubrzo prerastao u Institut Rajha za noviju istoriju Nema~ke (Reichsinstitut für die Erforschung neuerer deutscher Geschichte). Sa poznatim istori~arem Valterom Frankom na ~elu, on je tradicionalne univerzitete pretvorio u fasade, u sedi{ta prividne nauke. Godine 1940. u Frankfurtu je osnovan jo{ jedan institut za jevrejsko pitanje, na ~elu sa Alfredom Rozenbergom, ~iji je poloàj unutar partije bio veoma visok. Tako se minhenski institut povukao u senku; institut u Frankfurtu, a ne institut u Minhenu, trebalo je da preuzme blago iz oplja~kanih zbirki evropskih Jevreja, i da postane sedi{te obimne biblioteke o judaizmu. Kada su, me|utim, nekoliko godina kasnije ove zbirke zaista pristigle u Nema~ku, njihov najvredniji deo nije oti{ao u Frankfurt, nego u Berlin, gde ga je prihvatilo Himlerovo specijalno odeljenje Gestapoa za likvidiranje Jevreja (a ne samo za prou~avanje jevrejskog pitanja), na ~ijem je vrhu bio Ajhman. Nijedna od prethodnih institucija nije bila ukinuta, tako da su 1944. stvari stajale ovako: iza fasada fakulteta za istoriju na raznim univerzitetima zloslutno se krila mnogo realnija mo} instituta u Minhenu, iza koga se, pak, uzdizao Rozenbergov institut u Frankfurtu, da bi tek iza ove tri fasade, za{ti}en od pogleda javnosti, bio pravi centar mo}i, Glavna slu`ba bezbednosti Rajha (Reichssicherheitshauptamt), posebno odeljenje Gestapoa. Fasada sovjetske vlasti je, uprkos pisanom ustavu, mnogo manje impresivna, i jo{ je vi{e postavljena samo radi stranih posmatra~a nego dràvni aparat koju su nacisti nasledili od Vajmarske republike. Za razliku od nacista, koji su raspolagali nagomilanim slu`bama iz vremena koordinisanja, sovjetski reìm se jo{ vi{e oslanjao na stalno stvaranje novih slu`bi kojima se raniji centri mo}i potiskuju u senku. Drasti~an porast birokratskog aparata, svojstven ovoj metodi, ograni~ava se neprekidnim ~istkama. Pa ipak, i u Rusiji imamo bar tri strogo odvojena aparata: sovjeti ili dràvni aparat, partijski aparat i aparat NKVD-a, a svaki ima svoje samostalno odeljenje za privredu, politi~ko odeljenje, ministarstvo prosvete i kulture, vojno odeljenje itd.41 U Rusiji odnos izme|u prividne vlasti partijske birokratije i stvarne vlasti tajne policije odgovara prvobitnom udvajanju partije i dràve, kakvo nam je poznato iz nacisti~ke Nema~ke, a umnoàvanje slu`bi uo~ljivo je samo u tajnoj policiji, sa njenom izuzetno komplikovanom i razgranatom je sa SA-om i sa SS-om delilo privilegiju nezavisnog ogranka partije. Ovome, me|utim, nije usledio uspon u partijskoj hijerarhiji; danas se ~ini da je ovo bila pusta pretnja SA-u i SS-u. 41 F. Beck/W. Godin, Russian Purge and the Extraction of Confession, 1951, p. 153.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

411

mreòm agenata, u kojoj je jednom odeljenju poveren zadatak da nadgleda i {pijunira ono drugo. Svako preduze}e u Sovjetskom Savezu ima posebno odeljenje tajne policije, koje uhodi i ~lanove partije i obi~ne radnike. Paralelno sa ovim odeljenjem postoji jo{ i policijska slu`ba same partije, koja, opet, nadgleda svakoga, ukljuju}i i agente NKVD-a, s tim {to se pripadnici suparni~kih }elija me|usobno ne poznaju. Ovim dvema {pijunskim organizacijama treba dodati i sindikate u fabrikama, koji moraju da se postaraju za to da radnici ispune propisane norme. No, od ovih aparata mnogo je va`nije “posebno odeljenje” NKVD-a, koje predstavlja “NKVD u NKVD-u”, to jest tajnu policiju unutar tajne policije.42 Svi izve{taji ovih suparni~kih policijskih agencija zavr{avaju u Centralnom komitetu u Moskvi i u Politbirou, gde se odlu~uje koji je izve{taj merodavan i kom }e odeljenju policije biti povereno sprovo|enje odgovaraju}e policijske mere – danas to moè biti specijalno odeljenje NKVD-a, sutra mreà agenata partije, dan kasnije mo`da lokalni komiteti ili neko od regionalnih tela (razume se da nijedan prose~ni ìtelj zemlje, da nijedno policijsko odeljenje ne zna kakva }e odluka biti donesena). Me|u svim ovim odeljenjima ne postoji nikakva zakonski utemeljena hijerarhija mo}i ili vlasti; izvesno je jedino da }e kona~no jedno od njih biti izabrano da otelovljuje “volju rukovodstva”. [to je aparat vlasti vidljiviji, to manje mo}i ima; {to se manje zna o nekoj instituciji, to }e se kona~no ispostaviti da je ona mo}nija – i to je jedino pravilo u koje svako u totalitarnoj dràvi moè da se pouzda. U skladu sa ovim pravilom, sovjeti, koje pisani ustav priznaje kao vrhovnu vlast u dràvi, imaju manju mo} od partije; bolj{evi~ka partija, koja svoje ~lanove javno vrbuje i koja je priznata kao vladaju}a klasa, ima manje mo}i od tajne policije. Prava mo}, prava vlast po~inje tamo gde po~inje i tajnovitost. U tom pogledu su nacisti~ka i bolj{evi~ka dràva sli~ne; razlika se sastoji uglavnom u tome {to je na jednoj strani tajna policija monopolizovana i centralizovana u Himlerovoj li~nosti, dok na drugoj postoji ~itav lavirint naizgled nepovezanih i tajnih aktivnosti policije. Ako totalitarnu dràvu shvatimo kao puki instrument mo}i, a pitanja efikasnosti administracije, industrijskih kapaciteta i produktivnosti ostavimo po strani, onda se ispostavlja da je bezobli~nost totalitarne dràve idealno sredstvo za ostvarivanje takozvanog principa Vo|e. Stalna konkurencija izme|u razli~itih slu`bi, ~ije funkcije ne samo da se preklapaju, nego im se 42 ibid., p. 159ff. – Sude}i po drugim izve{tajima, ima raznih primera za ovo neverovatno umnoàvanje aparatâ sovjetske policije, pre svega na nivou lokalnog i regionalnog NKVD-a, koji rade nezavisno jedni od drugih, a kojima odgovaraju lokalne i regionalne mreè agenata partije. Naravno, o prilikama u Rusiji znamo mnogo manje nego o onima u nacisti~koj Nema~koj, posebno {to se ti~e organizacionih detalja.

412

TOTALITARIZAM

dodeljuju i identi~ni zadaci,43 ne ostavlja prostora za efikasnu opoziciju ili sabotaù; neprimetna promena teì{ta, kojom se jedna slu`ba stavlja u senku, a drugoj se pro{iruje delokrug, moè da re{i sve probleme, a da niko ne primeti promenu ili, pak, ~injenicu da je opozicija zapravo ipak postojala. Dodatna prednost ovog sistema jeste to {to suparni~ka slu`ba verovatno nikada ne}e saznati za svoj poraz, zato {to nikada ne}e biti ukinuta (kao u nacisti~kom reìmu), ili }e biti likvidirana mnogo kasnije i bez ikakve vidljive veze sa odre|enim doga|ajem. Ovo je tim lak{e sprovesti {to niko, osim nekolicine posve}enih, ne zna pravi odnos izme|u pojedinih instanci. Tek povremeno netotalitarni svet moè da baci pogled na prilike koje tu vladaju, na primer kada visoki slu`benik u inostranstvu prizna da je neki mastiljar u ambasadi njegov neposredni pretpostavljeni. Naknadno je ~esto mogu}e odrediti kako je do{lo do tog iznenadnog gubitka mo}i, odnosno da je do njega uop{te do{lo. Na primer, danas nije te{ko razumeti za{to su po~etkom rata ljudi kao Alfred Rozenberg ili Hans Frank bili preme{teni na dràvne funkcije i tako uklonjeni iz pravog centra mo}i, naime iz uskog kruga oko Firera.44 Ne samo {to oni sami nisu znali razloge za ovo preme{tanje, nego verovatno ni slutili nisu da naizgled tako visoke funkcije, kakva je funkcija generalnog guvernera Poljske ili ministra za isto~ne teritorije, nisu vrhunac, nego kraj njihove partijske karijere. Princip vo|e ne uspostavlja hijerarhiju ni u totalitarnoj dràvi ni unutar totalitarnog pokreta; vlast se ovde ne filtrira od vrha naniè kroz sve slojeve politi~ke zajednice kao u slu~aju autoritarnih reìma. Pravi razlog je taj {to bez autoriteta nema ni hijerarhije i {to je, uprkos brojnim nesporazumuma po pitanju takozvane autoritarne li~nosti, princip autoriteta u svim svojim va`nijim aspektima dijametralno suprotan principu totalitarne dominacije. Pojam autoriteta vodi poreklo iz Rima, no nevezano sa tim, on uvek, u ma kom obliku, treba da smanji ili da ograni~i slobodu, ali ne i da je ukine. Totalitararizam, pak, cilja upravo na ukidanje slobode, pa ~ak i na ukidanje ljudske spontanosti uop{te, a nikako na neko ograni~avanje slobode, ~emu teì tiranija. Tehni~ki se ovo odsustvo svakog autoriteta ili hijerarhije u totalitarnom sistemu ispoljava u tome {to izme|u vrhovne instance (Vo|e) i podanika nema pouzdanih me|univoa koji bi pojedina~no mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslu{nosti. Vo|ina 43 Prema svedo~enju jednog od ranijih slu`benika (Nazi Conspiracy, VI, 461), Himlerova specijalnost bila je “da neki zadatak poveri dvema razli~itim osobama”. 44 U ve} pomenutom predavanju (v. primedbu 29), Hans Frank je pokazao da je u jednom trenutku èleo da stabilizuje pokret, a njegove brojne pritu`be dok je bio na funkciji guvernera Poljske pokazuju potpuno nerazumevanje svesne antiutilitarnosti nacisti~ke politike. On ne moè da shvati za{to pokorene narode ne treba eksploatisati nego istrebljivati. Rozenberg je, opet, u Hitlerovim o~ima bio rasno nepouzdan zato {to je na okupiranim isto~nim teritorijama èleo da uspostavi satelitske dràve, a nije shvatio da Hitler smera depopulaciju tih teritorija.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

413

volja moè se pojaviti na svakom mestu i u svako doba, a on li~no nije upu}en ni na kakvu hijerarhiju, pa ~ak ni na onu koju je mo`da i sam stvorio. Zato nije dovoljno precizno re}i da pokret po dolasku na vlast izmi{lja mno{tvo dràvica u kojima je svaki mali vo|a slobodan da ~ini {to god èli i da opona{a velikog vo|u na vrhu.45 Tvrdnja nacista da je “partija red vo|a”46 obi~na je la`. Kao {to beskona~no umnoàvanje slu`bi i me{anje delokruga vodi stanju u kom se svaki gra|anin direktno sukobljava sa voljom Vo|e, a ovaj po sopstvenom naho|enju bira organ koji }e izvr{iti njegovu volju, tako je i pola miliona “firera” {irom Tre}eg Rajha47 vrlo dobro znalo da njihova vlast dolazi od Hitlera, bez ikakve posredni~ke hijerarhije.48 Direktna zavisnost bila je stvarna, a posredni~ka hijerarhija, mada svakako od dru{tvenog zna~aja, bila je privid, imitacija autoritarne dràve. Vo|in apsolutni monopol mo}i i odlu~ivanja najprimetniji je u odnosu izme|u njega i {efa policije, najuticajnijeg funkcionera u totalitarnoj dràvi. No, uprkos enormnoj materijalnoj i organizacionoj vlasti kojom kao glava prave armije policajaca i elitnih formacija raspolaè, ~ini se da {ef policije nije u poziciji da ikada do|e na vlast i postane vladar zemlje. Tako sve do Hitlerovog pada Himler nije ni sanjao da osporava Hitlerovo pravo na vo|stvo,49 i nikada nije ni bio predlagan kao Hitlerov naslednik. U tom kontekstu jo{ je zanimljiviji Berijin neuspe{ni poku{aj da do|e na vlast posle Staljinove smrti. Iako Staljin nijednom od svojih {efova policije nije dozvolio da uìvaju poziciju sli~nu Himlerovoj tokom poslednjih godina nacisti~ke vlasti, Berija je tako|e na raspolaganju imao dovoljno brojne trupe da je mogao da pretenduje na vlast u partiji posle Staljinove smrti ve} samo tako {to }e opkoliti ~itavu Moskvu i sve prilaze Kremlju. Jedino je Crvena armija mogla da ga spre~i, a to bi dovelo do krvavog gra|anskog rata, ~iji se ishod nikako ne bi dao predvideti. Kona~no je Berija dobrovoljno napustio sve svoje poloàje nekoliko dana kasnije, ma45 Teoriju podele na “dràvice” koje ~ine “piramidu mo}i izvan zakona, sa Firerom na vrhu”, izneo je Robert H. Dèkson (v. glavu XII u: Nazi Conspiracy, II, 1ff). Kako bi izbegao stvaranje takve autoritarne dràve, Hitler je jo{ 1934. izdao slede}u partijsku uredbu: “Obra}anje sa ’Mein Führer’ rezervisano je samo za Vo|u. Ovim zabranjujem da se svi niì funkcioneri NSDAP-a oslovljavaju sa ’Mein Reichsleiter’ i sl, bilo pismeno bilo usmeno. Treba im se obra}ati sa Pg. [Parteigenosse, partijski drug]... ili Gauleiter (na~elnik sreza) itd.” (v. Verfügungen, Anordnungen, Bekanntgaben, op. cit., uredba od 20. avgusta 1934). 46 v. Organisationsbuch der NSDAP 47 v. tabelu 14 u: Nazi Conspiracy, VIII. 48 Sve zakletve u partiji kao i u elitnim formacijama polagale su se li~nosti Adolfa Hitlera. 49 Prvi korak u tom pravcu Himler je preduzeo u jesen 1944, kada je na svoju ruku naredio da se gasne instalacije u logorima smrti demontiraju i da se masovno ubijanje zaustavi. Na ovaj na~in je èleo da pokrene mirovne pregovore sa zapadnim silama. Izgleda da Hitler za~udo nikada nije saznao za ove pripreme; verovatno se niko nije usudio da mu kaè da se od jednog od njegovih najva`nijih ratnih ciljeva ve} odustalo (vid. Léon Poliakov, Brévaire de la Haine, 1951, p. 232).

414

TOTALITARIZAM

da je morao znati da }e to {to se drznuo da makar i za nekoliko dana izigra mo} policije protiv mo}i partije ionako platiti ìvotom.50 [ef policije ne raspolaè apsolutnom vla{}u, ali to njega, njega, naravno, ne spre~ava da taj ogromni aparat organizuje u skladu sa principima totalitarne vlasti. Zato i jeste veoma zanimljivo posmatrati kako je Himler po dolasku na poloàj po~eo da reorganizuje nema~ku policiju umnoàvaju}i slu`be u do tada centralizovanom aparatu tajne policije – o~igledno je, dakle, u~inio ono ~ega bi se svi znalci pre totalitarnih reìma pribojavali kao decentralizacije koja vodi umanjenju vlasti. Aparatu Gestapoa Himler je najpre dodao Slu`bu bezbednosti, prvobitno odeljenje SS-a, kori{}eno za potrebe {pijunaè unutar partije. Dok je sedi{te Gestapoa i Slu`be bezbednosti na kraju bilo preme{teno u Berlin, regionalni ogranci ovih dveju ogromnih tajnih slu`bi ostali su odvojeni i svaki je odgovarao direktno Himlerovoj kancelariji u Berlinu.51 Tokom rata, Himler je osnovao jo{ dve {pijunske slu`be: jedna se sastojala od takozvanih inspektora, koji je trebalo da kontroli{u Slu`bu bezbednosti i da je koordini{u sa policijom, i koji su bili pod nadle`no{}u lokalnog SS-a; druga je bila posebna vojna {pijunska slu`ba, koja je operisala nezavisno od vojnih snaga Rajha i koja je kona~no uspela da proguta {pijunsku slu`bu same vojske.52 Odsustvo uspe{nih ili neuspe{nih dvorskih revolucija jedna je od najzna~ajnijih odlika totalitarnih diktatura. (S jednim izuzetkom, u vojnoj zaveri protiv Hitlera, jula 1944, nije u~estvovao nijedan razo~arani nacista.) Povr{nim posmatranjem moglo bi se zaklju~iti da princip Vo|e bukvalno traì krvave kadrovske promene bez promene reìma. Ovo je tek jedan od mnogih znakova da totalitarni oblik vlasti ima malo veze sa èljom za mo} ili ~ak sa èljom za ma{inom koja proizvodi mo}, sa igrom za osvajanje vlasti radi vlasti same, karakteristi~nom za poslednje faze imperijalizma. Me|utim, sa tehni~kog stanovi{ta ovo se lako moè objasniti: totalitarna vlast, uprkos svemu, nije vlast klike ili bande.53 I Hitlerova i Staljinova diktatura jasno potvr|uju da izolovanje ve} atomizovanih pojedinaca ne 50 Za doga|aje koji su usledili Staljinovoj smrti, v. Harrison E. Salisbury, American in Russia, New York 1955. 51 v. izvrsnu analizu strukture nacisti~ke policije u: Nazi Conspiracy, II, 250ff, posebno p. 256. 52 ibid., p. 252. 53 Franz Neumann, op. cit., p. 521ff, sumnja “da li se Nema~ka moè nazvati dràvom. Ona je pre banditska organizacija u kojoj vo|e stalno moraju da se slaù sa onim ~emu su se malo~as usprotivile”. Dela Konrada Hajdena o nacisti~koj Nema~koj zastupaju teorije o vladavini klike. – [to se ti~e stvaranja klika oko Hitlera, veoma su instruktivna Bormanova pisma (The Bormann Letters, priredio Trevor-Roper). Na su|enjima lekarima (Sjedinjene Dràve protiv Karla Brandta et al., salu{anje od 13. maja 1947), Viktor Brak posvedo~io je da je Borman jo{ 1933, nesumnjivo slede}i Hitlerova nare|enja, po~eo da organizuje grupu ljudi koji bi bili iznad dràve i partije.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

415

samo {to pruà osnovu za uspostavljanje totalitarne vladavine, ve} da se ono sprovodi sve do vrha ~itave strukture. Staljin je streljao skoro svakog ko je mogao da tvrdi da pripada vladaju}oj kliki, i seljakao je ~lanove Politbiroa kad god bi neka klika pretila da se konsoliduje. Hitler je klike u nacisti~koj Nema~koj uni{tavao na manje drasti~an na~in – jedina krvava ~istka pogodila je Removu grupu, koju je na okupu dràla homoseksualnost vode}ih ljudi. Stvaranje klika Hitler je spre~avao stalnim pomeranjem teì{ta mo}i i nadle`nosti, kao i ~estim izmenama poverenika u svom neposrednom okruènju, tako da je sva nekada{nja solidarnost izme|u onih koji su sa njim do{li na vlast vrlo brzo i{~ezla. Osim toga, izgleda razumljivo {to monstruozna nelojalnost, o kojoj se, gotovo istim re~ima, pi{e kao o istaknutoj osobini i Hitlerovog i Staljinovog karaktera, ovima nije dozvoljavala da predvode ne{to tako trajno kao {to je to klika. U svakom slu~aju, izvesno je da me|u ljudima na nekom poloàju nema jakih spona, da njih ne povezuje jednak status u politi~koj hijerarhiji ili veza izme|u pretpostavljenih i podre|enih, ili ~ak ona nepouzdana lojalnost koja navodno povezuje gangstere. U sovjetskoj Rusiji svako zna da vrhovni rukovodilac velikog industrijskog postrojenja moè, kao i ministar spoljnih poslova, svakog trenutka da bude raàlovan do najnièg dru{tvenog i politi~kog ranga, a da neko sasvim nepoznat moè da do|e na njegovo mesto. Gangsterska solidarnost, opet, koja je odigrala odre|enu ulogu u ranim danima nacisti~ke diktature, gubi svu kohezionu snagu, jer se totalitarizam trudi da ovu solidarnost pro{iri na celo stanovni{tvo, dok svi u podjednakoj meri ne postanu krivci.54 Nepostojanje vladaju}e klike u~inilo je pitanje naslednika totalitarnog diktatora izuzetno te{kim i neugodnim. Ta~no je da je ovaj problem mu~io sve uzurpatore, i vrlo je simptomati~no da nijedan totalitarni diktator nije oku{ao stari metod osnivanja dinastije ili preno{enja vlasti na sinove. Naspram Hitlerovih brojnih, pa tako i protivre~nih naimenovanja, stoji Staljinov metod, koji je nasledstvo u~inio jednom od najrizi~nijih po~asti. U totalitarnim uslovima, poznavanje lavirinta prenosnog mehanizma predstavlja najve}u mo}, i svaki potencijalni naslednik koji sazna {ta se zapravo doga|a automatski se udaljuje posle izvesnog vremena. Vaè}e i relativno trajno naimenovanje nosi opasnost stvaranja klike ~iji bi ~lanovi u~estvovali u Vo|inom monopolu upu}enosti u doga|aje, {to Vo|a mora da izbegne po svaku cenu. Hitler je ovo jednom na svoj na~in objasnio vrhovnim komandantima Vermahta, koji su usred ratnog vihora verovatno razbijali glave nad slede}im problemom: “U svoj skromnosti, ja sopstvenu li~nost kao kona~ni faktor moram da smatram nezamenljivom... Sudbina 54 upor. moj prilog raspravi o krivici Nemaca, “Organized guilt”, u: Jewish Frontier, januar 1945.

416

TOTALITARIZAM

Rajha zavisi jedino od mene.”55 Uzalud }emo u re~i “skromnost” traìti tragove ironije; za razliku od svih prethodnih uzurpatora, despota i tirana, totalitarni vo|a kao da misli da pitanje njegovog naslednika nije naro~ito zna~ajno, da za taj posao nisu potrebne posebne sposobnosti ili obuka, da }e zemlja, kona~no, slu{ati svakoga ko se na|e na tom mestu u trenutku njegove smrti, i da suparnici gladni vlasti ne}e osporavati legitimnost novog vo|e.56 Sredstva totalitarne vlasti izgledaju jednostavna i ingeniozno efikasna. Ona garantuju ne samo apsolutan monopol na vlast, nego i do tad nepoznatu izvesnost da }e sve naredbe uvek biti izvr{ene; komplikovan prenosni mehanizam i konfuzna hijerarhija obezbe|uju diktatoru potpunu nezavisnost od svih podre|enih, i omogu}avaju lake i iznenadne promene politike, po kojima je totalitarizam i postao ~uven. îtava zemlja kao politi~ka zajednica otporna je na udarce upravo zahvaljuju}i svojoj bezobli~nosti. Razlozi zbog kojih ovako efikasne metode niko ranije nije oprobao jednostavni su koliko i same metode. Umnoàvanje instanci uni{tava svaki ose}aj odgovornosti i svu kompetentnost; takvo neproduktivno pove}anje administracije predstavlja stravi~an teret i bitno umanjuje produktivnost zato {to protivre~ne naredbe stalno usporavaju pravi rad, sve dok Vo|ina naredba ne presudi. Fanatizam elitnih kadrova, od presudnog zna~aja za funkcionisanje pokreta, sistematski ukida zainteresovanost za konkretne poslove i stvara mentalitet za koji je svaka mogu}a akcija sredstvo za ne{to sasvim drugo.57 A ovaj mentalitet nije svojstven samo eliti: on postepeno po~inje da proìma ~itavo stanovni{tvo, kome i najintimnija ìvotna pitanja zavise od politi~kih odluka – odnosno od faktora i motiva koji nemaju nikakve veze sa posledicama. Stalna preme{tanja, raàlovanja i unapre|ivanja onemogu}avaju pouzdan timski rad i sticanje profesionalnog iskustva. Sa stanovi{ta ekonomije, ropski rad je luksuz koji Rusija sebi za55 Govor od 23. novembra 1939. (citirano prema: Trial of Major War Criminals, Vol. 26, p. 332). Da je ova izjava mnogo vi{e od histeri~nog ispada diktiranog prilikama, moè se zaklju~iti na osnovu Himlerovog govora (stenografski zapis u arhivima Hoover Library, File Himmler, Folder 332) na konferenciji gradona~elnika u Poznanju marta 1944: “Koje vrednosti moèmo da stavimo na tasove istorije? Vrednost na{eg naroda.... Druga, a rekao bih i mnogo ve}a vrednost jeste jedinstvena li~nost na{eg Vo|e Adolfa Hitlera,... koji je po prvi put posle dve hiljade godina... poslan germanskoj rasi kao veliki vo|a....” 56 v. Hitlerove izjave po ovom pitanju u: Hitlers Tischgespräche, pp. 253ff i 222f.: novog Vo|u morao bi da izabere neki “senat”, a za vreme trajanja tog postupka ne sme da bude nikakve rasprave izme|u li~nosti koje u~estvuju u izboru. U roku od tri sata, Vermaht, Partija i svi dràvni slu`benici treba da poloè nove zakletve. “Nije gajio nikakve iluzije da u ovom izboru vrhovnog poglavara dràve mo`da ne}e uvek biti li~nosti sa istaknutim osobinama predvodnika.” Ali ni to nije opasno “dok god ~itava ma{inerija dobro funkcioni{e”. 57 Jedan od vode}ih principa SS-a formulisao je li~no Himler: “Nijedan zadatak ne postoji samo radi njega samog” (v. Gunter s’Alquen, Die SS. Geschichte, Aufgabe und Organisation der Schutzstaffeln der NSDAP, 1939, u: Schriften der Hochschule für Politik).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

417

pravo ne moè da priu{ti, ali su, ni{ta manje, u periodu akutnog nedostatka kvalifikovane radne snage logori bili prepuni “visokokvalifikovanih inènjera koji se tuku oko vodoinstalaterskih poslova, popravljanja satova, elektri~ne mreè i telefona”.58 S druge strane, opet, sa ~isto utilitarnog stanovi{ta, Rusija sebi zapravo nije mogla da dozvoli ni ~istke iz tridesetih godine, koje su prekinule dugo o~ekivan ekonomski oporavak, ili pak fizi~ko uni{tenje general{taba Crvene armije, koje skoro da je dovelo do poraza u ratu protiv Finske. Stanje u Nema~koj razikuje se jedino u stepenu. U po~etku su se nacisti trudili da sa~uvaju tehni~ke stru~njake i administrativne radnike, da dozvole profit u trgovini i da zadrè kontrolu nad privredom, ali i da se ne upli}u mnogo. Po~etkom rata Nema~ka jo{ nije bila u potpunosti totalitarizovana, a ako prihvatimo da su pripreme za rat racionalan motiv, moramo priznati i da je otprilike do 1942. privreda mogla da funkcioni{e manje ili vi{e racionalno. Pripreme za rat, uprkos ogromnim tro{kovima,59 same po sebi nisu antiutilitarne, jer moè itekako biti jeftinije “da se do bogatstva i resursâ drugih nacija do|e osvajanjem nego da se ovi kupuju od drugih zemalja ili da se proizvode kod ku}e”.60 Zakoni koji se ti~u ulaganja i proizvodnje, stabilizovanja zarada i profita, i ekonomske iscrpljenosti ne mogu da vaè ako neko po svaku cenu èli da potpomogne skrhanu doma}u privredu ratnim plenom iz drugih zemalja; sasvim je ta~no, a toga su i simpatizeri bili svesni, da ~uveni nacisti~ki slogan “buter ili topovi” u stvari zna~i “topovima do butera”.61 Tek su 1942. zakoni totalitarne dominacije po~eli da preteù nad svim drugim faktorima. Do radikalizacije je do{lo ~im je izbio rat; moè se ~ak pretpostaviti da je Hitler izazvao rat izme|u ostalog i zato {to mu je rat omogu}avao da ubrza zapo~etu politiku u meri koja bi u mirnodopskim uslovima bila nezamisliva.62 Zanimljivo je, me|utim, da ovaj proces ne ometaju ni takvi katastrofalni porazi kakav je Staljingrad, i da je opasnost od gubljenja rata u stvari bila dodatan povod da se odbaci svaki utilitarizam, pa da se putem 58v. David J. Dallin/Boris I. Nicolaevsky, Forced Labor in Russia, 1947, koji navode i da je tokom rata, kada je mobilizacija dovela do akutnog nedostatka radne snage, procenat smrtnosti u logorima za prinudni rad bio oko 40%. Oni cene da je produktivnost radnika u logorima ispod 50% od u~inka slobodnog radnika. 59 Thomas Reveille, The Spoil of Europe, 1941, procenjuje da je Nema~ka tokom prve godine rata mogla da pokrije sve tro{kove pripreme za rat od 1933. do 1939. 60 William Ebenstein, The Nazi State, p. 257. 61 ibid., p. 270. 62 Ovu pretpostavku potkrepljuje ~injenica da je uredba o likvidiranju svih neizle~ivih bolesnika izdata istog dana kada je i rat izbio, ali mnogo vi{e neke Hitlerove izjave tokom rata (njih citira Gebels, v. The Goebbels Diaries, prir. Louis P. Lochner, 1948) da je “rat omogu}io re{avanje ~itave serije problema koji u normalna vremena nikako ne bi mogli da se re{e”, i da }e, ma kako se rat zavr{io, “Jevreji svakako da ga izgube”.

418

TOTALITARIZAM

bezobzirnog totalnog organizovanja poku{aju posti}i ciljevi totalitarne rasne ideologije, makar i na kratko.63 Posle Staljingrada, elitne formacije, koje su bile strogo odvojene od naroda, znatno su pro{irene; ukinuta je zabrana po kojoj pripadnici oruànih snaga ne smeju da se u~lanjuju u partiju, a vojna komanda je poverena oficirima SS-a. SS-ov ljubomorno ~uvan monopol na kriminal ukinut je, i vojnicima je prepu{teno da po sopstvenom naho|enju u~estvuju u masovnim ubijanjima.64 Ni vojni, ni ekonomski, ni politi~ki faktori nisu smeli da uti~u na skup i komplikovan program masovnog istrebljenja i deportacija. Ako se posmatraju te poslednje godine nacisti~ke vlasti i njihova verzija “petogodi{njeg plana”, koji nisu stigli da ostvare, ali ~iji je cilj bilo istrebljenje Poljaka i Ukrajinaca, svih 170 miliona Rusa (kako je navedeno u jednom planu), inteligencije Zapadne Evrope, zatim Holan|ana, ali i stanovnika Alzasa i Lorene, kao i onih Nemaca koje bi diskvalifikovao budu}i zakon o zdravstvu ili planirani “Zakon o nepripadnicima zajednice” (Gemeinschaftsfremdengesetz), gotovo da se name}e analogija sa bolj{evi~kim petogodi{njim planom iz 1929. godine, kada je po~ela Staljinova diktatura u Rusiji. Vulgarne parole o eugenetici u jednom slu~aju, visokoparne fraze o ekonomiji u drugom, bile su uvertira za “komad silovitog ludila, u kom su svi zakoni logike i principi ekonomije okrenuti naglavce”.65 63 Vermaht je, razume se, stalno poku{avao da raznim partijskim organima objasni opasnosti rata koji se vodi uz potpuno zanemarivanje svih vojnih, civilnih i ekonomskih aspekata (v. npr. Poliakov, op. cit., str 321). No ~ak su i mnogi visoki partijski funkcioneri imali pote{ko}a da shvate ovo zanemarivanje objektivnih ekonomskih i vojnih faktora. Mnogo puta im je re~eno da “ekonomski obziri treba u potpunosti da se zanemare u re{avanju [jevrejskog] pitanja” (Nazi Conspiracy, VI, 402), ali su oni jo{ uvek znali da se àle kako se prekid velikog gra|evinskog programa u Poljskoj “ne bi dogodio da nisu deportovane hiljade i hiljade Jevreja koji su radili na njemu. Sada je izdata naredba da Jevreje treba udaljiti i sa projekata naoruànja. Nadam se da }e... ova naredba uskoro biti povu~ena, jer bi ona samo jo{ pogor{ala situaciju”. Ova je nada Hansa Franka, generalnog guvernera Poljske, ostala neispunjena, kao i kasnije i{~ekivanje neke vojno promi{ljenije politike prema Poljacima i Ukrajincima. Njegove pritu`be (v. dnevnik u: Nazi Conspiracy, IV, 902ff.) zanimljive su zato {to njega brine isklju~ivo antiutilitrani aspekt politike nacista tokom rata. “Kada dobijemo rat, od Poljaka i Ukrajinaca i svih ostalih kojih tamo ima moè {to se mene ti~e da se napravi mleveno meso....” 64 Prvobitno su samo specijalne jedinice SS-a, Mrtva~ke glave, bile zaposlene u koncentracionim logorima. Posle toga na njihovo mesto do{li su pripadnici Waffen-SS-a. Od 1944. u te svrhe koristile su se i jedinice regularnih oruànih snaga, ali su one uglavnom uklju~ivane u Waffen-SS (v. izjavu pod zakletvom biv{eg slu`benika SS-a u koncentracionom logoru Nojengame, u: Nazi Conspiracy, VII, 211). Kako se aktivno prisustvo Vermahta ose}alo u koncentracionim logorima, opisao je Oddo Nansen u svom logorskom dnevniku, Day After Day, London 1949. Naàlost, sva je prilika da su ove jedinice regularne vojske bile brutalne bar koliko i SS. 65 Deutscher, op. cit., p. 326. Ovaj citat ima teìnu zato {to dolazi od najblagonaklonijeg Staljinovog nekomunisti~kog biografa.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

419

Istina, totalitarni diktatori ne kre}u svesno na put ludila. Pre }e biti da nas antiutilitarna priroda totalitarne dràve zbunjuje zato {to pogre{no pretpostavljamo da je ipak u pitanju normalna dràva (birokratija, tiranija, diktatura); previ|amo izri~ite tvrdnje totalitarnih vladara da oni zemlju u kojoj su uspeli da do|u na vlast smatraju samo privremenim {tabom internacionalnog pokreta koji napreduje ka osvajanju sveta, da oni pobede i poraze posmatraju u okvirima vekova ili milenijuma, i da globalni interesi uvek preovla|uju nad ograni~enim interesima na njihovoj sopstvenoj teritoriji.66 ûvena re~enica “Ispravno je ono {to je dobro za nema~ki narod” bila je namenjena samo masovnoj propagandi; nacistima je utucavano da je “ispravno ono {to je dobro za pokret”,67 a ova dva interesa nisu morala da se podudaraju. Nisu nacisti mislili da su Nemci gospodarska rasa kojoj svet pripada, nego da njih, kao i sve druge narode, treba da predvodi gospodarska rasa, a da ta rasa tek treba da se rodi.68 I nisu Nemci za~etak gospodarske rase, nego je to SS.69 U svakom slu~aju, do “germanske imperije”, kako je Himler govorio, ili “arijevske” imperije, kako bi je Hitler 66 Posebno su nacisti voleli da ra~unaju u milenijumima. Himlerove izjave da su pripadnici SS-a zainteresovani samo za “ideolo{ka pitanja ~iji se zna~aj meri decenijama i stole}ima” i da “sluè stvari koja se u dve hiljade godina jednom javlja”, ponavljaju se, uz manje varijacije, kroz ~itav materijal za indoktrinaciju koji je izdao SS-Hauptamt-Schulungsamt (Wesen und Aufgabe der SS und der Polizei, p. 160). – [to se bolj{evi~ke verzije ti~e, program Komunisti~ke Internacionale, koji je Staljin formulisao jo{ 1928. na Kongresu Partije u Moskvi ve} govori sve. Posebno je zanimljivo to {to se Sovjetski Savez smatra “bazom svetskog pokreta, centrom internacionalne revolucije, najva`nijim faktorom u svetskoj istoriji. U SSSR-u je svetski proletarijat po prvi put dobio svoju zemlju...” (citirano prema: W. H. Chamberlin, Blueprint for World Conquest, 1946, gde su programi Tre}e Internacionale dati u celini). 67 Ova promena zvani~nog gesla moè se na}i u: Organisationsbuch der NSDAP, p. 7. 68 v. Heiden, op. cit., p. 722. – U govoru od 23. novembra 1937. Hitler pred budu}im politi~kim vo|ama u Ordensburg-u Zonthofen izjavljuje: “ne sme{no mala plemena, si}u{ne zemlje, dràve ili dinastije... ve} samo rase [mogu da] budu osvaja~i sveta. Ali mi, bar {to se svesti ti~e, tek treba da postanemo rasa” (v. Hitlers Tischgespräche, p. 445). – U potpunom skladu sa ovom nikako slu~ajnom frazom je uredba od 9. avgusta 1941, kojom Hitler zabranjuje dalje kori{}enje termina “nema~ka rasa” zato {to to vodi “`rtvovanju ideje rase kao takve u korist ~isto nacionalnog principa i uni{tenju va`nih idejnih preduslova ~itave na{e rasne i narodne politike” (Verfügungen, Anordnungen, Bekanntgaben). O~igledno je da bi pojam nema~ke rase bio prepreka progresivnoj “selekciji” i istrebljenju nepoèljnih elemenata me|u samim Nemcima, koja se tih godina i planirala za budu}nost. 69 Himler je stoga “ubrzo osnovao germanski SS u raznim zemljama”, kom je govorio: “Ne o~ekujemo mi od vas da iz oportunizma postanete Nemci. Ali itekako o~ekujemo da svoj nacionalni ideal podredite vi{em rasnom i istorijskom idealu, Germanskom Rajhu” (Heiden, op. cit.). Budu}i zadatak tog Germanskog SS-a bio bi da putem “{to brèg razmnoàvanja” stvori “rasni superstratum”, koji bi tokom narednih dvadeset do trideset godina “svojom vode}om klasom predstavljao ~itavu Evropu” (Himlerov govor na sastanku general-majora SS-a u Poznanju 1943, u: Nazi Conspiracy, IV, 558ff).

420

TOTALITARIZAM

nazvao, valjalo se strpeti jo{ nekoliko vekova.70 Za “pokret” je bilo mnogo zna~ajnije pokazati kako je mogu}e da se nova rasa stvori uni{tavanjem drugih “rasa” nego dobiti rat sa ograni~enim ciljevima. Ono {to se neutralnom posmatra~u ~ini kao “komad silovitog ludila” prosto je posledica apsolutnog primata pokreta ne samo nad dràvom, nego i nad nacijom, ljudima, pa ~ak i nad funkcijama samih vo|a. Ingeniozne metode totalitarne vladavine, sa njenom apsolutnom i neprevazi|enom koncentracijom mo}i u rukama jednog ~oveka, ranije niko nije oprobao prosto zato {to nijedan obi~an tiranin nikada nije bio toliko lud da odbaci sve ograni~ene i lokalne interese – ekonomske, nacionalne, ljudske, vojne – zarad jedne ~isto fiktivne realnosti u nekoj neodre|enoj, dalekoj budu}nosti. Kako totalitarizam kada do|e na vlast ostaje veran prvobitnim u~enjima pokreta, upadljive sli~nosti izme|u organizacionih metoda pokreta i takozvane totalitarne dràve jedva da iznena|uju. Podela na ~lanove partije i simpatizere okupljene u frontovima nikako ne nestaje, nego vodi “koordinaciji”, putem koje se ~itavo stanovni{tvo organizuje u simaptizere. Neverovatan priliv simpatizera kontroli{e se ograni~avanjem partije na privilegovanu “klasu” od nekoliko miliona i stvaranjem superpartije, naime elitnih formacija, od nekoliko stotina hiljada ljudi. Umnoàvanje slu`bi, udvostru~avanje funkcija i prilago|avanje odnosa izme|u partije i simpatizera novim okolnostima zapravo jedino zna~e da je specifi~na struktura pokreta ostala nepromenjena, nalik glavici luka, gde je svaki sloj prethodnica slede}eg, mnogo radikalnijeg. Dràvni aparat pretvoren je u front birokrata-simpatizera; njegova je uloga da u domenu unutra{njih poslova uliva poverenje masama tek koordinisanih gra|ana, dok u domenu inostranih poslova treba da zavarava spoljni, netotalitarni svet. Vo|a, sa dvostrukom ulogom {efa dràve i vo|e pokreta, u svojoj li~nosti sjedinjuje bezobzirnu radikalnost i normalnost koja prosto uliva poverenje. Jedna od va`nih razlika izme|u totalitarnog pokreta i totalitarne dràve sastoji se u tome {to totalitarni diktator moè i mora da laè mnogo vi{e i mnogo doslednije nego {to je to morao kao vo|a pokreta. Ovo delom automatski proizilazi iz porasta broja simpatizera, a delom i iz ~injenice da se neugodne izjave dràvnika ne mogu tako lako povu}i kao izjave partijskog demagoga. Zato se Hitler i odlu~io da se bez okoli{enja vrati staromodnom nacionalizmu, koji je i sam toliko puta prokazao pre dolaska na vlast; glume}i vatrenog nacionalistu, tvrde}i da nacionalsocijalizam nije “roba za izvoz”, umirio je Nemce koliko i inostranstvo, jer je tako nagovestio da }e se ambicije nacista zadovoljiti ispunjenjem tradicionalnih zahteva nema~ke nacionalisti~ke spoljne politike – povratkom teritorija oduzetih Versajskim ugovorom, priklju~enjem Austrije (Anschluß), aneksijom 70 Himler, ibid., p. 572.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

421

delova ê{ke u kojima ìve Nemci. Isto tako je i Staljin imao u vidu i rusko javno mnjenje i spoljni svet kada je izumeo teoriju “socijalizma u jednoj zemlji”, a teret svetske revolucije zbacio na Trockog.71 Sistematsko obmanjivanje ~itavog sveta moè se bezbedno sprovesti samo u uslovima totalitarne vladavine, gde fiktivnost svakodnevne stvarnosti propagandu ~ini gotovo izli{nom. Pre dolaska na vlast, pokreti sebi ne mogu da dozvole da u tolikoj meri skrivaju prave ciljeve – kona~no, pokreti i treba da podstaknu organizovanje masa. No ako se ukaè mogu}nost da se Jevreji istrebe kao stenice, otrovnim gasom, onda vi{e nema potrebe da se za Jevreje govori da su stenice;72 ako neko ima toliku mo} da ~itavoj naciji ispri~a istoriju Revolucije a da ime Trockog i ne spomene, nema potrebe za daljom propagandom protiv Trockog. Me|utim, jedino se kod “ideolo{ki sasvim pouzdanih ljudi” – bilo da su oni takvu pouzdanost stekli u {kolama Kominterne ili u posebnim nacisti~kim centrima za indoktrinaciju – moè o~ekivati da }e metode kojima se postiù ideolo{ki ciljevi biti efikasne, ~ak i ako se ti ciljevi i dalje iznose u javnosti. U takvim prilikama uvek se ispostavlja da obi~ni simpatizeri nikada ne shvataju {ta se de{ava.73 Paradoksalno je da “javno tajno dru{tvo” nikada nije konspirativnije po prirodi i metodama nego kada ga me|unarodna zajednica prizna kao punopravnog ~lana. Hitler se, pre no {to je do{ao na vlast, trudio da odoli svim poku{ajima da se partija, pa ~ak i elitne formacije, organizuju na konspirativnom osnovu; pa ipak je posle 1933. jedva do~ekao da pretvori SS u neku vrstu tajnog dru{tva.74 Isto tako i komu71 Deutscher, op. cit., opisuje Staljinovu izvanrednu “osetljivost za sva ona psiholo{ka strujanja... ~ijim se glasnogovornikom proglasio” (p. 292). “Sam naziv teorije Trockog, ’trajna revolucija’, zvu~ao je izmo`denoj generaciji kao zlokobno upozorenje.... Staljin je direktno i{ao na strah od rizika i neizvesnosti, koji je ovladao mnogim bolj{evicima” (p. 291). 72 Tako je Hitler mogao sebi da dozvoli da koristi omiljeni kli{e “po{tenog Jevrejina”, i to decembra 1941, kada je po~eo da ih istrebljuje (v. Tischgespräche, p. 346). 73 Zato Hitler, obra}aju}i se ~lanovima general{taba (Blombergu, Fri~u, Rederu) i civilima na visokim poloàjima (Nojrat, Gering) novembra 1937, moè otvoreno da izjavi kako mu treba depopulisan prostor i da odbije ideju o osvajanju stranih naroda. O~igledno nijedan od slu{alaca nije shvatio da }e ovo automatski dovesti do istrebljenja tih naroda. 74 To pretvaranje je po~elo sa naredbom iz jula 1934, kojom je SS podignut na nivo nezavisne organizacije NSDAP-a, a dovr{eno je poverljivom uredbom iz avgusta 1938, koja objavljuje da specijalne formacije SS-a, Mrtva~ke glave i udarne trupe, nisu ni deo vojske ni deo policije; Mrtva~ke glave su imale da “izvr{avaju policijske zadatke”, dok su udarne trupe bile “stalna vojna jedinica kojom raspolaèm isklju~ivo ja” (Nazi Conspiracy, III, 459). Dve slede}e uredbe, iz oktobra 1939. i aprila 1940, regulisale su posebnu punu nadle`nost za sve pripadnike SS-a o stvarima koje se ti~u svih ~lanova (ibid., II, 184). Od tada nadalje svi pamfleti koje je izdala slu`ba za indoktrinaciju SS-a imaju oznaku “za upotrebu unutar policije”, “nije za objavljivanje”, “isklju~ivo za rukovodioce i referente za ideolo{ko vaspitanje”. Vredelo bi truda sastaviti bibliografiju te obimne poverljive literature, koja sadrì mnoge zakonske mere donesene tokom nacisti~ke vladavine. Zanimljivo je da u ovoj vrsti literature nema nijedne bro{ure SA-a, i to je verovatno najuverljiviji dokaz da SA posle 1934. vi{e nije bio elitna formacija.

422

TOTALITARIZAM

nisti~ke partije pod diktatom Moskve, za razliku od svojih prethodnica, rado pribegavaju konsiprativnosti ~ak i tamo gde je mogu}a potpuna legalnost.75 [to je mo} totalitarnog pokreta vidljivija, to su njegovi ciljevi skriveniji. Da bi se spoznali kona~ni ciljevi Hitlerove vladavine u Nema~koj, bilo je mnogo mudrije osloniti se na njegove propagandne govore i Mein Kampf nego na retoriku kancelara Tre}eg Rajha; isto tako bi mnogo mudrije bilo sumnjati u Staljinove re~i o “socijalizmu u jednoj zemlji”, smi{ljene u trenutnu svrhu dolaska na vlast posle Lenjinove smrti, a ozbiljno shvatiti njegovu u vi{e navrata ispoljenu netrpeljivost prema demokratskim zemljama. Totalitarni diktatori su dokazali da itekako dobro poznaju zamke koje sobom nosi njihova maska normalnosti, to jest opasnosti od istinski nacionalisti~ke politike ili stvarnog gra|enja socijalizma u jednoj zemlji. Njih oni poku{avaju da prevazi|u stvaranjem stalnog i konzistentnog jaza izme|u umiruju}ih re~i i realnosti vladavine, i svesno rade upravo suprotno od onoga {to govore.76 Staljin je ovu vrstu manevrisanja, koja iziskuje mnogo vi{e ume{nosti nego obi~na diplomatija, usavr{io do ta~ke na kojoj umerenost u spoljnoj politici ili u politi~koj liniji Kominterne gotovo neminovno prate radikalne ~istke u partiji. Svakako nije puka slu~ajnost to {to su u pozadini politike Narodnog fronta i nacrta relativno liberalnog ustava odràvana Moskovska su|enja. U nacisti~koj i bolj{evi~koj literaturi mogu se na}i brojni dokazi za to da totalitarni reìmi teè osvajanju Zemljine kugle i podvo|enju svih zemalja pod svoju vlast. Pa ipak, ovi ideolo{ki programi, nasle|eni od pred-totalitarnih pokreta (od nadnacionalnih antisemitskih partija i sanjarenja o pangermanskom carstvu u slu~aju nacista, a u slu~aju bolj{evika od ideje internacionalnog revolucionarnog socijalizma), nisu presudni. Ono {to jeste presudno je doslednost s kojom totalitarni reìmi u stvari vode svoju inostranu politiku, pretpostavljaju}i da }e kad-tad posti}i taj krajnji cilj, i nikad ga ne gube iz vida, ma kako dalek on bio i ma kako se ozbiljno njegovi “idealni” zahtevi sukobljavali sa trenutnim prilikama. Stoga oni nijednu zemlju ne smatraju trajno tu|om, ve} je, naprotiv, svaka zemlja potencijalno njihova teritorija. Dolazak na vlast, ~injenica da je u jednoj zemlji fiktivan svet pokreta postao opipljiva stvarnost, odre|uje odnos prema drugim nacijama, a on je sli~an situaciji u kojoj se nalaze totalitarne partije pod netotalitarnom vla{}u: opipljiva stvarnost fikcije, podràna me|unarodno priznatom dràvnom vla{}u, moè se izvoziti u netotalitarni svet isto kao {to se i prezir prema parlamentu moè uvoziti u netotalitarni parla75 upor. Franz Borkenau, “Die neue Komintern” u: Der Monat, Berlin 1949, Heft 4. 76 Primeri su isuvi{e o~igledni i isuvi{e brojni da bismo ih navodili. No ovu taktiku ne tre-

ba prosto poistovetiti sa ogromnim nedostatkom odanosti i iskrenosti, koje svi Hitlerovi i Staljinovi biografi navode kao njihove istaknute karakterne crte.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

423

ment. U tom smislu je predratno “re{enje” jevrejskog pitanja bilo zna~ajan izvozni artikl nacisti~ke Nema~ke – proterivanje Jevreja prenelo je u drugu zemlju znatnu dozu nacizma; prisiljavanjem Jevreja da napuste Rajh bez paso{a i bez prebijene pare ostvarena je legenda o Jevrejinu Lutalici; prisiliv{i Jevreje da ih mrze, nacisti su prona{li izgovor da se vatreno zainteresuju za unutra{nju politiku svih nacija.77 Koliko su ozbiljno nacisti shvatili svoju zavereni~ku fikciju, prema kojoj su oni budu}i vladari sveta, videlo se 1940. kada su – uprkos te{koj situaciji, i pored sasvim realnih izgleda da pobede okupirane narode Evrope – otpo~eli politiku depopulacije na isto~nim teritorijama, bez obzira na gubitke u ljudstvu i ozbiljne vojno-strate{ke posledice, i uveli zakon koji je retroaktivno preneo deo krivi~nog zakona Tre}eg Rajha u okupirane zapadne zemlje.78 Te{ko da je bilo efektnijeg na~ina da se obnaroduje pretenzija nacista na osvajanje sveta nego da se kao veleizdaja kazni svaka izjava ili akcija protiv Tre}eg Rajha, ma ko i ma gde i ma kada da ju je dao ili po~inio. Nacisti~ki zakoni su ~itav svet tretirali kao teritoriju koja je potencijalno pod njihovom upravom, tako da okupaciona vojska vi{e nije bila sredstvo osvajanja koje sa sobom donosi nov zakon osvaja~ev, ve} ona kao izvr{ni organ name}e zakon koji navodno ve} vaì za svakoga. Pretpostavka da nacisti~ki zakon vaì i izvan granica Nema~ke, odnosno ka`njavanje pripadnika drugih naroda, vi{e je od pukog sredstva ugnjetavanja. Totalitarni reìmi ne pla{e se logi~kih implikacija ideje osvajanja sveta ~ak i ako one {kode interesima njihovog sopstvenog naroda. Logi~ki je nesporno da plan za osvajanje sveta pretpostavlja ukidanje razlika izme|u osvaja~ke matice i osvojenih teritorija, kao i ukidanje razlike izme|u doma}e i inostrane politike, na kojoj se zasnivaju sve netotalitarne institucije i sav me|unarodni saobra}aj. Ako se totalitarni osvaja~ svuda pona{a kao svoj na svome, on isto tako i prema sopstvenom narodu mora da se odnosi kao strani zavojeva~.79 A sasvim je ta~no i da totalitarni pokret preuzima vlast u istom smislu u kom strani osvaja~ okupira zemlju i vlada njom ne u njenu korist, ve} za dobro nekog ili ne~eg drugog. Nacisti su se pona{ali kao strani osvaja~i u Nema~koj kada su, mimo sveg nacionalnog 77 v. cirkularno pismo Ministarstva spoljnih poslova svim nema~kim predstavni{tvima u inostranstvu iz januara 1939, u: Nazi Conspiracy, VI, 87ff. 78 Godine 1940. nema~ka vlada izdala je uredbu po kojoj }e se svi prestupi, od veleizdaje do “zlonamernih agitatorskih izjava protiv vode}ih li~nosti dràve ili partije”, ka`njavati retroaktivno na svim okupiranim teritorijama, bez obzira na to da li su ih po~inili Nemci ili pripadnici doma}eg stanovni{tva (v. Giles, op. cit.). – Za katastrofalne posledice nacisti~ke “Siedlungspolitik” (politike raseljavanja) u Poljskoj i Ukrajini v. Trial, op. cit., Vols. XXVI and XXIX. 79 Ovaj termin daje Krav~enko, op. cit., p. 303, koji, opisuju}i situaciju u Rusiji posle velike ~istke 1936-1938, prime}uje: “Da je strani vladar preuzeo vlast u Sovjetskom Savezu... ne verujem da bi posledice po svakodnevni ìvot bile dalekose`nije ili okrutnije.”

424

TOTALITARIZAM

interesa, poku{ali, a umalo i uspeli, da svoj poraz pretvore u kona~nu katastrofu za ~itav nema~ki narod; isto su tako i u slu~aju pobede nameravali da pro{ire istrebljiva~ku politiku i na “rasno nepodobne” Nemce.80 Izgleda da je sli~an stav uticao i na sovjetsku spoljnu politiku posle rata. Cena koju je sam ruski narod morao da plati zbog njene agresivnosti je ogromna: ta je politika prokockala veliki posleratni zajam od Sjedinjenih Dràva, koji bi omogu}io obnovu opusto{enih delova zemlje i racionalnu, produktivnu industrijalizaciju. [irenje kominternovskih reìma po Balkanu i osvajanje velikih teritorija na Istoku nije donelo zna~ajniju dobit, ve} je, naprotiv, jo{ vi{e iscrplo ruske resurse. No, ova politika svakako je sluìla interesima bolj{evi~kog pokreta, koji je obuhvatao vi{e od polovine naseljenog sveta. Kao strani osvaja~, totalitarni diktator prirodna i industrijska blaga svake zemlje, pa i sopstvene, smatra ratnim plenom i sredstvom za pripremanje slede}eg koraka agresivne ekspanzije. Kako se ova ekonomija sistematske otima~ine sprovodi zarad pokreta, a ne zarad nacije, nema tog naroda i te teritorije koji bi okon~ali ovaj proces. Totalitarni diktator nalikuje stranom osvaja~u koji dolazi niotkuda, a njegovo haranje verovatno ne}e koristiti nikome. Plen se ne raspore|uje tako da oja~a privredu matice – to je privremeni takti~ki manevar. Kada je ekonomija u pitanju, totalitarni reìmi se i u matici pona{aju kao jata skakavaca. Totalitarni diktator svojom zemljom vlada kao strani osvaja~, {to dodatno pogor{ava stvari, jer se bezobzirnosti dodaje i efikasnost koja se u toj meri te{ko moè posti}i na tu|em terenu. Staljinov rat protiv Ukrajine ranih tridesetih bio je dvostruko efikasniji nego stravi~no krvava nema~ka invazija i okupacija.81 Ovo je razlog zbog kog totalitarizam vi{e voli kvislin{ke vlade nego direktnu vladavinu, uprkos o~iglednoj opasnosti koju takvi reìmi nose. 80 Hitler je tokom rata razmi{ljao o uvo|enju op{tegg zakona o zdravstvu: “Posle rendgenskog ispitivanja celog stanovni{tva, Fireru treba predati spisak bolesnika, posebno plu}nih i sr~anih. Na osnovu novog Zakona o zdravstvu... ove porodice vi{e ne}e mo}i da u~estvuju u javnom ìvotu i ne}e im biti dozvoljeno da imaju decu. Firer }e jo{ narediti kakva }e biti njihova dalja sudbina.” Nije potrebno mnogo ma{te da bi se pogodilo kako bi te naredbe glasile. Broj ljudi koji vi{e “ne}e mo}i da u~estvuju u javnom ìvotu” obuhvatio bi znatan deo nema~kog stanovni{tva (Nazi Conspiracy, VI, 175). 81 Potpun broj `rtava u Rusiji tokom ~etiri godine rata procenjuje se na izme|u 12 i 21 miliona. Staljin je za samo godinu dana pobio oko 8 miliona ljudi (u pitanju je procena; v. Communism in Action. U. S. Government, Washington, 1946, House Document No. 754, pp. 140-141). – Za razliku od nacisti~kog reìma, koji je vodio prili~no ta~nu evidenciju o broju pobijenih, o milionima `rtava u Sovjetskom Savezu nema pouzdanih podataka. Pa ipak, Suvarinova procena (op. cit., p. 669) ima odre|enu teìnu utoliko {to poti~e od Valtera Krivickog, koji je imao direktan pristup informacijama iz izvora GPU-a. U skladu sa tim podacima, popis stanovnika u Sovjetskom Savezu iz 1937, kojih je, prema procenama sovjetskih statisti~ara, trebalo da bude 171 milion, pokazao je da ih zapravo ima svega 145 miliona. To bi zna~ilo gubitak od 26 miliona ljudi, broj u koji nisu ura~unati navedeni gubici.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

425

Problem sa totalitarnim reìmima nije u tome {to oni bezobzirno sprovode politiku sile, nego {to se iza njihove politike krije sasvim nova i do sad nepoznata koncepcija sile, kao {to i iza njihove Realpolitik stoji sasvim nova i do sad nepoznata koncepcija realnosti. Potpuno zanemarivanje neposrednih posledica, pre nego bezobzirnost; iskorenjenost i zanemarivanje nacionalnih interesa, pre nego nacionalizam; prezir prema utilitarnim motivima, pre nego beskrupulozno ostvarivanje sopstvenih interesa; “idealizam”, to jest nepokolebljiva vera u fiktivni svet ideologije, pre nego glad za mo}i – sve je ovo u me|unarodnu politiku unelo nov faktor, opasniji od puke agresivnosti. Mo}, onako kako je totalitarizam shvata, po~iva isklju~ivo na sili koju proizvodi organizacija. Kao {to je Staljin u svakoj instituciji, nezavisno od njene prave funkcije, video “prenosni remen koji povezuje partiju sa narodom”82 i kao {to je iskreno verovao da najve}e bogatstvo Sovjetskog Saveza nisu rudna blaga ili proizvodni kapaciteti ogromne radne snage, nego partijski “kadrovi”83 (t.j. policija), tako je i Hitler jo{ 1929. “pravu veli~inu” pokreta video u ~injenici da je {ezdeset hiljada ljudi “po spoljnim odlikama postalo skoro jedna celina, da su ovi ~lanovi jedinstveni ne samo u idejama, ve} i da im je izraz lica skoro isti. Pogledajte ove nasmejane o~i, ovaj fanati~ni entuzijazam i otkri}ete... kako je stotinu hiljada ljudi u pokretu postalo jedno”.84 Ma kakva veza u predstavi ~oveka sa Zapada postojala izme|u mo}i i zemaljskih dobara, blaga i bogatstava, ovde se ona razloìla u neku vrstu dematerijalizovanog mehanizma koji svakim pokretom generi{e mo} kao {to trenje ili galvanske struje stvaraju elektricitet. Totalitarna podela dràva na imu}ne i siroma{ne mnogo je vi{e od demago{kog trika; oni koji tu podelu prave zaista veruju da je mo} materijalnih dobara zanemarljiva i da samo stoji na putu razvoju organizacione mo}i. Za Staljina je rast i razvoj policijskih kadrova bio neuporedivo va`niji od nafte u Bakuu, uglja i rudnih blaga Urala, ìtnica Ukrajine ili potencijalnih blaga Sibira – ukratko, od razvoja punog arsenala mo}i Rusije. Isti mentalitet naveo je i Hitlera da ~itavu Nema~ku `rtvuje kadrovima SS-a; on nije shvatio da je rat izgubljen kada su nema~ki gradovi ve} bili razru{eni a industrijska postrojenja uni{tena, nego tek kad je saznao da vi{e ne moè 82 Deutscher, op. cit., p. 256. 83 B. Souvarine, op. cit., p. 605, citira Staljina, koji je na vrhuncu terora, 1937, rekao:

“Morate da shvatite da su od svih blagodeti na svetu najdragoceni i najva`niji kadrovi.” Svi izve{taji pokazuju da u Sovjetskom Savezu tajnu policiju treba shvatiti kao pravu elitnu formaciju partije. Simptomati~no je da se agenti NKVD-a jo{ od po~etka dvadesetih nisu mogli “dobrovoljno prijavljivati”, ve} da su se regrutovali iz redova partije. “Niko ne moè sâm da se opredeli za karijeru u NKVD-u” (v. Beck/Godin, op. cit., p. 160). 84 citirano prema: Heiden, op. cit., p. 311.

426

TOTALITARIZAM

da se pouzda u SS.85 Za ~oveka koji veruje u svemo} organizacije mimo svih ~isto materijalnih faktora, vojnih ili ekonomskih, i koji, osim toga, kona~nu pobedu svog poduhvata posmatra u okvirima vekova, poraz ne predstavljaju ni vojna katastrofa ni glad koja preti stanovni{tvu, ve} samo uni{tenje elitnih formacija, koje treba da iznesu zaveru za vladavinu nad celim svetom, i to preko niza generacija. Zbog nestruktuiranosti totalitarne dràve, zapostavljanja materijalnih interesa, prenebregavanja profita kao motiva, uop{te, zbog njenih neutilitarnih stavova, savremena politika postala je u velikoj meri nepredvidljiva. Netotalitarni svet nije u stanju da shvati mentalitet koji funkcioni{e mimo svake predvidljive akcije i bez obaziranja na raspoloìvo ljudstvo i materijal, mentalitet koji se uop{te ne obazire na nacionalni interes i dobrobit sopstvenog naroda. Oni koji ispravno shvataju stravi~nu efikasnost totalitarne organizacije i policije skoni su da precene materijalnu snagu totalitarnih zemalja, dok su, opet, oni koji razumeju rasipni~ku nekompetentnost totalitarne privrede skloni da potcene potencijal mo}i koji se moè stvoriti nezavisno od svih materijalnih faktora. II: Tajna policija ZA SADA su nam poznata samo dva autenti~na oblika totalitarne dominacije: nacionalsocijalisti~ka diktatura posle 1938. i bolj{evi~ka diktatura od 1930. Ovi oblici vladavine se su{tinski razlikuju od diktatura, despotija ili tiranija; mada su se, sa izvesnim kontinuitetom, razvili iz partijskih diktatura, njihove su{tinski totalitarne crte su nove i ne mogu se izvesti iz jednopartijskih sistema. Cilj jednopartijskog sistema nije da prosto preuzme dràvni aparat, ve} da, popunjavaju}i sve slu`be ~lanovima partije, postigne potpuno stapanje dràve i partije, tako da, po dolasku na vlast, partija postaje neka vrsta propagandne agencije vlade. Ovaj sistem je “totalan” samo u negativnom smislu, naime po tome {to partija na vlasti ne toleri{e druge partije, opoziciju ili slobodu politi~kog mi{ljenja. Jednopartijska diktatura ne dira zate~eni odnos izme|u dràve i partije; vlada i vojska imaju istu mo} kao i ranije, a “revolucija” se sastoji samo u tome {to su sve poloàje u vladi sada zaposeli ~lanovi partije. U svim ovim slu~ajevima, mo} partije po~iva na monopolu koji joj jem~i dràva, a sama partija vi{e nema svoj centar mo}i. Revolucija koju totalitarni pokreti izvode po dolasku na vlast znatno je radikalnije prirode. Od samog po~etka oni se trude da zadrè su{tinske ra85 Sude}i prema izve{tajima sa poslednjeg sastanka, Hitler je odlu~io da po~ini samoubistvo nakon {to je saznao da vi{e ne moè imati potpuno poverenje u SS (v. H. R. Trevor-Roper, The Last Days of Hitler, 1947, p. 116ff).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

427

zlike izme|u dràve i pokreta, kao i da spre~e vladu da apsorbuje “revolucionarne” institucije pokreta.86 Problem preuzimanja dràvne ma{inerije bez stapanja sa njom re{ava se tako {to se uspon unutar dràvne hijerarhije dozvoljava jedino onim ~lanovima partije koji su od sporednog zna~aja za pokret. Sva stvarna mo} je u institucijama pokreta, a van dràvnog i vojnog aparata. Unutar pokreta, koji ostaje jezgro akcije, donose se sve odluke; zvani~ne javne slu`be ~esto ~ak i nisu informisane o onome {to se doga|a, a ~lanovi partije koji imaju ambiciju da postanu ministri uvek tu “burùjsku” èlju pla}aju gubitkom uticaja u pokretu i poverenja njegovih vo|a. Kada do|u na vlast, totalitarni pokreti dràvu koriste kao fasadu koja predstavlja zemlju u netotalitarnom svetu. Kao takva, totalitarna dràva je logi~an nastavak totalitarnog pokreta, od koga i pozajmljuje organizacionu strukturu. Totalitarni vladari se prema netotalitarnim vladama ophode kao {to su se ophodili prema parlamentarnim strankama ili unutarpartijskim frakcijama pre no {to su do{li na vlast, i ponovo se suo~avaju sa dvostrukim problemom, mada ovaj put na vi{em, me|unarodnom nivou: fiktivni svet pokreta (ili totalitarne dràve) treba za{tititi od uticaja stvarnosti, dok pred normalnim svetom valja zadràti privid normalnosti i zdravog razuma. Iznad dràve i iza fasade prividne vlasti, u lavirintu umnoènih slu`bi, izme{anih nadle`nosti i u haosu neefikasnosti, nalazi se jezgro mo}i zemlje: efikasne i slu`be tajne policije sa skoro neograni~enim ovla{}enjima.86a Teì{te na policiji kao jedinom organu vlasti i odgovaraju}e zanemarivanje naizgled ve}eg arsenala mo}i vojske, karakteristi~no za sve totalitarne reìme, jo{ uvek se delimi~no mogu objasniti totalitarnom pretenzijom na vlast nad celim svetom i svesnim ukidanjem razlike izme|u stranih zemalja i matice, izme|u spoljnih i unutra{njih poslova. Vojne snage, obu~ene da se bore protiv stranog agresora, oduvek su bile nesigurno sredstvo za potrebe gra|anskog rata; ~ak i u totalitarnim prilikama njima je te{ko da se prema sopstvenom narodu ophode kao strani napada~.87 Me|utim, mnogo 86 Hitler je ~esto komentarisao odnos izme|u dràve i partije i uvek je nagla{avao da nije dràva od primarnog zna~aja, ve} rasa ili “ujedinjena narodna zajednica” (upor. ve} citiran govor, pre{tampan kao dodatak za Tischgespräche). U govoru na partijskom zasedanju 1935. u Nirnbergu, on je ovoj teoriji dao najsaètiji izraz: “Ne upravlja dràva nama, ve} mi upravljamo dràvom”. Razume se da su u praksi takva komandna ovla{}enja mogu}a jedino ako su partijske institucije nezavisne od dràvnih. 86a Otto Gauweiler, Rechtseinrichtungen und Rechtsaufgaben der Bewegung, 1939, eksplicitno kaè da Himlerova posebna pozicija vo|e SS-a i {efa nema~ke policije po~iva na ~injenici da je policijski aparat postigao “istinsko jedinstvo partije i dràve”, {to se ni u jednom drugom organu nije ~ak ni poku{alo. 87 Tokom pobuna seljaka dvadestih godina u Rusiji, Voro{ilov je navodno odbio podr{ku Crvene armije, {to je dovelo do osnivanja specijalnih divizija GPU-a za kaznene ekspedicije (v. Ciliga, op. cit., p. 95).

428

TOTALITARIZAM

je va`nije to {to zna~aj vojske postaje problemati~an ~ak i u ratu: kako totalitarni vladar svoju politiku zasniva na pretpostavci da }e kona~no zavladati svetom, on `rtve svoje agresije tretira kao da su pobu-njenici, veleizdajnici, te mu je stoga i draè da okupiranim teritorijama vlada pomo}u policije, a ne pomo}u vojske. I pre no {to do|e na vlast, pokret ima tajnu policiju i {pijunsku slu`bu sa ograncima u mnogim zemljama. Kasnije agenti ovih slu`bi dobijaju vi{e novca i ve}e nadle`nosti nego regularne {pijunske slu`be vojske, a ~esto postaju i tajni {efovi ambasada i konzulata u inostranstvu.88 Njihov glavni zadatak je da osnuju petu kolonu, upravljaju ograncima pokreta, uti~u na unutra{nju politiku doti~ne zemlje, i da pripreme teren za totalitarnog vladara koji }e – kada zbaci vladu ili pobedi na bojnom polju – mo}i da se ose}a kao na svome. Drugim re~ima, internacionalni ogranci tajne policije su prenosni mehanizam koji tu prividno spoljnu politiku totalitarne dràve stalno pretvara u potencijalno unutra{nju politiku totalitarnog pokreta. Me|utim, ove funkcije koje tajna policija ispunjava da bi pripremila totalitarnu utopiju svetske vlasti sekundarne su u odnosu na one koje su potrebne za trenutno ostvarenje totalitarne fikcije u odre|enoj zemlji. Dominantna uloga tajne policije u unutra{njoj politici totalitarne zemlje svakako je mnogo doprinela brojnim zabludama o prirodi totalitarizma. Sve despotije se u velikoj meri oslanjaju na tajne slu`be i smatraju da ih vi{e ugroàva sopstveni nego bilo koji drugi narod. Ali, ova analogija izme|u totalitarizma i despotizma moè da se odrì samo u prvim etapama totalitarne vladavine, dok jo{ postoji politi~ka opozicija. U tom, kao i u mnogom drugom pogledu, totalitarizam koristi i ciljano podràva netotalitarne zablude, ma kako one malo laskave bile. Himler je, u ~uvenom govoru Rajhsveru 1937, preuzeo ulogu obi~nog tiranina kada je objasnio da se snage policije stalno pro{iruju zato {to u slu~aju rata preti opasnost od otvaranja “~etvrtog fronta, i to upravo u Nema~koj”.89 Tako je i Staljin, gotovo u istom trenutku, umalo uspeo da ubedi staru bolj{evi~ku gardu, ~ija su mu “priznanja” bila potrebna, u opasnost od rata protiv Sovjetskog Saveza, zbog koje zemlja mora da ostane jedinstvena ~ak i pod despotom. Uo~ljivo je da su ove tvrdnje date u trenutku kada je sva politi~ka opozicija ve} bila uni{tena, da su se tajne slu`be uve}avale kada vi{e i nije bilo oponenata koje je trebalo {pijunirati. Po izbijanju rata, Himleru njegove jedinice SS-a vi{e nisu bile potrebne u samoj Nema~koj, osim za odràvanje koncentracionih logora i nadgledanje prinudnog rada u drugim zemljama; ve}ina naoruànih SS-ovaca sluìla je na Isto~nom frontu, gde su 88 Godine 1935. agenti Gestapoa u inostranstvu dobili su oko 20 miliona maraka, dok su regularne {pijunske slu`be Rajhsvera morale da se snalaze sa budètom od 8 miliona (v. Pierre Dehillotte, Gestapo, Paris 1940, p. 11). 89 v. Nazi Conspiracy, IV, 616ff.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

429

ih koristili za “specijalne zadatke” – uglavnom za masovna ubistva – i kao poja~anje politike koja se ~esto sukobljavala i sa vojnom i sa civilnom nacisti~kom hijerarhijom. Kao i tajna policija Sovjetskog Saveza, formacije SS-a uglavnom su pristizale nakon {to bi vojne snage primirile okupirane teritorije i obra~unale se sa otvorenom politi~kom opozicijom. U prvim fazama totalitarnog reìma, me|utim, tajna policija i elitne partijske formacije jo{ uvek igraju sli~nu ulogu kao i u drugim vidovima diktature i poznatim teroristi~kim reìmima iz pro{losti, a razuzdana okrutnost njihovih metoda nema presedana jedino u modernoj istoriji zapadnih zemalja. Prvi stepen, pronalaènje tajnih neprijatelja i proganjanje politi~kih protivnika, kombinuje se sa uvla~enjem ~itavog stanovni{tva u frontovske organizacije i prekvalifikovanjem starijih ~lanova partije za dobrovoljnu {pijunsku slu`bu, tako da uglavnom nesigurna naklonost mobilisanih simpatizera vi{e nije u nadle`nosti posebno obu~enih kadrova policije. Upravo u ovoj po~etnoj fazi, za ~oveka koji mo`da gaji “opasne misli” njegov sused postaje mnogo ozbiljniji neprijatelj nego {to je to zvani~na policija. Prva faza zavr{ava se likvidacijom otvorenog i prikrivenog otpora u bilo kom organizovanom obliku; u Nema~koj se to dogodilo oko 1935, a u sovjetskoj Rusiji oko 1930. Tek kada se zavr{i istrebljenje pravih, a otpo~ne proganjanje “objektivnih neprijatelja”, teror postaje su{tina totalitarnih reìma. Pod izgovorom izgradnje socijalizma u jednoj zemlji, ili kori{}enja neke teritorije kao laboratorije za revolucionarne eksperimente, ili ostvarivanja Volksgemeinschaft, prelazi se na drugi zahtev totalitarizma, zahtev za totalnom dominacijom. I mada je teoretski totalna dominacija mogu}a jedino u uslovima vladavine nad celim svetom, totalitarni reìmi su dokazali da se ovaj deo totalitarne utopije moè ostvariti skoro u potpunosti, zato {to je za neko vreme nezavisan od poraza ili pobede. Tako je Hitler usred serije vojnih poraza mogao da likuje zbog istrebljenja Jevreja i osnivanja fabrika smrti; nevezano za kona~an ishod, bez rata se nikako ne bi mogli “spaliti svi mostovi” i ostvariti neki od ciljeva totalitarnog pokreta.90 Elitne formacije nacisti~kog i “kadrovi” bolj{evi~kog pokreta vi{e sluè ostvarivanju totalne dominacije nego bezbednosti reìma. Kao {to je totalitarni zahtev za vladavinom nad celim svetom samo naizgled isto {to i imperijalisti~ka ekspanzija, tako i zahtev za totalnom dominacijom samo podse}a na despotizam. Ako je glavna razlika izme|u totalitarne i imperijalisti~ke ekspanzije u tome {to totalitarna ne pravi razliku izme|u matice i strane zemlje, onda je glavna razlika izme|u despotske i totalitarne tajne policije u tome {to totalitarna ne traga za tajnim mislima i ne koristi stari metod tajnih slu`bi, metod provokacije.91 90 v. primedbu 62. 91 Maurice Laporte, Histoire de l’Okhrana, Paris 1935, metod provokacije s pravom sma-

tra “temeljem” tajne policije (p. 19).

430

TOTALITARIZAM

Kako uspon totalitarne tajne policije zapo~inje posle pacifikacije zemlje, ona se spoljnim posmatra~ima ~ini sasvim izli{nom – ili ih, pak, navodi na pomisao da postoji neki tajni pokret otpora.92 Izlišnost tajnih slu`bi nije ni{ta novo; one su oduvek bile opsednute potrebom da dokaù svoju korisnost i da zadrè radna mesta i nakon ispunjenja prvobitnog zadatka. Metodi kojima se one sluè u te svrhe u velikoj su meri oteàli prou~avanje istorije revolucija. îni se, na primer, da za vreme vladavine Luja Napoleona nije bilo jedne jedine antivladine akcije koju nije inicirala sama policija.93 Isto tako i uloga tajnih agenata u svim revolucionarnim partijama caristi~ke Rusije navodi na pomisao da bi bez njihovih “inspirativnih” provokacija ruski revolucionarni pokret bio mnogo manje uspe{an.94 Drugim re~ima, provokacije su dosta pomogle da se odrì kontinuitet revolucionarne tradicije, koliko su, s druge strane, i stalno ometale organizovanje revolucije. Ova problemati~na uloga provokacije mogla je da bude jedan od razloga iz kog su je totalitarni vladari odbacili. Osim toga, potreba za provokacijom javlja se kada obi~na sumnja vi{e nije dovoljna za hap{enje i ka`njavanje. Nijedan totalitarni vladar, naravno, nije ni sanjao da }e jednom morati da se vrati na provokaciju kako bi nekoga koga smatra neprijateljem uvukao u zamku. Od ovih tehni~kih razloga mnogo je zna~ajnija ~injenica da je totalitarizam i pre osvajanja vlasti ideolo{ki ve} definisao svoje neprijatelje, tako da kategorije “osumnji~enih” nisu stvorene na osnovu obave{tenja od policije. Stoga Jevreje u nacisti~koj Nema~koj ili potomke nekada{njih vladaju}ih klasa u Sovjetskom Savezu niko nije stvarU sovjetskoj Rusiji provokacija nikako nije bila samo tajno oru`je tajne policije, nego i popularan metod ispitivanja javnog mnjenja. Neodlu~nost stanovni{tva da kritikuje “liberalna” intermeca pokazuje da se takvi gestovi shvataju kao provokacija na masovnom nivou. I tako je provokacija postala totalitarna verzija ispitivanja javnog mnjenja. 92 U tom smislu zanimljivi su poku{aji nacisti~kih dràvnih slu`benika u Nema~koj da smanje kompetencije i broj slu`benika Gestapoa, pod izgovorom da je nacifikacija zemlje ve} postignuta, tako da je Himler, koji je, ba{ naprotiv, u tom trenutku (oko 1934) hteo da oja~a tajnu policiju, opasnost od “unutra{njih neprijatelja” morao da prikaè kao mnogo ozbiljniju (v. Nazi Conspiracy, II, 259; V, 205; III, 547). 93 v. Gallier-Boissière, Mysteries of the French Secret Police, 1938, p. 234. 94 Uostalom, ~ini se da nije slu~ajno to {to osnivanje Ohrane 1880. najavljuje period najìvlje revolucionarne aktivnosti u Rusiji. Kako bi dokazala svoju opravdanost, Ohrana je povremeno morala da organizuje ubistva, a njeni agenti “sluìli su, sebi uprkos, idejama onih koje su potkazivali.... Bilo da je agent policije rasturao pamflete ili da je neki Azef organizovao ubistvo ministra – rezultat je bio isti” (M. Laporte, op. cit., str 25). Osim toga, ~ini se i da su va`nije egzekucije – ubistvo Stolipina i fon Plefea – bile posao policije. Za revolucionarnu tradiciju klju~na je ~injenica da su u vreme zati{ja agenti policije morali da “raspiruju strasti i stimuli{u revnost” revolucionara (ibid., p. 71). V. i Bertram D. Wolfe, Three Who Made A Revolution: Lenin, Trotsky, Stalin, 1948, koji ovaj fenomen naziva “policijskim socijalizmom”.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

431

no sumnji~io za neku neprijateljsku akciju; oni su progla{eni za “objektivne” neprijatelje reìma u skladu sa njegovom ideologijom. Glavna razlika izme|u despotske i totalitarne tajne policije jeste razlika izme|u “sumnjivog lica” i “objektivnog neprijatelja”. Ovog potonjeg odre|uje politika vlade, a ne njegova èlja da zbaci vladu.95 On nikada nije individualac ~ije opasne misli treba isprovocirati ili ~ija pro{lost opravdava sumnju, ve} je “nosilac tendencija”, ne{to kao nosilac virusa.96 Sa prakti~nog stanovi{ta, totalitarni vladar pona{a se kao ~ovek koji neprestano vre|a drugog ~oveka, sve dok svi ne shvate da je ovaj njegov neprijatelj, tako da, sa izvesnim opravdanjem, moè i da ga ubije u samoodbrani. Ovo mo`da jeste malo okrutno, ali deluje – to zna svako ko je video kako uspe{ni karijeristi elimini{u suparnike. Za funkcionisanje totalitarnih reìma sámo uvo|enje pojma “objektivnog neprijatelja” od ve}eg je zna~aja nego ideolo{ko definisanje te kategorije. Da je u pitanju obi~na mr`nja prema Jevrejima ili buròaziji, totalitarni reìmi bi, po izvr{enju nekog monstruoznog zlo~ina, gotovo i mogli da se vrate pravilima normalnog ìvota i vladanja. Kao {to znamo, de{ava se upravo suprotno. Kategorija objektivnog neprijatelja nadìvljava prve ideolo{ki odre|ene neprijatelje pokreta. Otkrivaju se novi objektivni neprijatelji, u skladu sa izmenjenim okolnostima. Nacisti su, predvidev{i potpuno istrebljenje Jevreja, ve} preduzeli potrebne preliminarne mere za likvidiranje Poljaka, dok je Hitler planirao i desetkovanje odre|enih kategorija Nemaca.97 Bolj{evici su po~eli sa potomcima nekada{njih vladaju95 Hans Frank, koji je kasnije postao generalni guverner Poljske, povukao je tipi~nu razliku izme|u ~oveka koji je “opasan po dràvu” i onoga ko je “neprijateljski nastrojen prema dràvi” – ono prvo je objektivna osobina nezavisna od volje i pona{anja; politi~ka policija nacista ne bavi se samo delima protiv dràve, nego i “svim napadima koji ugroàvaju dràvu, bez obzira na njihov stvarni cilj” (v. Deutsches Verwaltungsrecht, pp. 420-430; citirano prema prevodu u: Nazi Conspiracy, IV, p. 881ff). – Po Mauncovim re~ima (op. cit., p. 44), “kao mera bezbednosti, eliminisanje opasnih osoba... ima za cilj da spre~i opasnosti po nacionalu zajednicu, bez obzira na prestup koji je ta osoba mogla po~initi. Va`no je da se preduprede objektivne opasnosti.” 96 R. Hen, nacisti~ki pravnik i pripadnik SS-a, rekao je u posmrtnom govoru Rajnhardu Hajdrihu (koji je, pre no {to je do{ao na vlast u êhoslova~koj, bio jedan od najbliskijih Himlerovih saradnika) da je on svoje protivnike smatrao ne “individuama, nego nosiocima tendencija opasnih po dràvu, koji stoga ne pripadaju nacionalnoj zajednici” (u: Deutsche Allgemeine Zeitung, 6. jun 1942; citirano prema: E. Kohn-Bramstedt, Dictatorship and Political Police, London 1945). 97 Jo{ 1941, tokom sastanka u Hitlerovom {tabu, predloèno je da se poljskom stanovni{tvu nametnu iste odredbe po kojima su se Jevreji pripremali za logore smrti: promena imena ako su nema~kog porekla, smrtne kazne za polne odnose izme|u Nemaca i Poljaka (Rassenschande, rasni greh), obaveza da u Nema~koj nose znak P, nalik ùtoj zvezdi za Jevreje (v. Nazi Conspiracy, VIII, 237ff, i dnevnik Hansa Franka u: Trial, op. cit., XXIX, 683). Naravno, i sami Poljaci su se uskoro zabrinuli {ta }e biti s njima kada nacisti zavr{e sa istrebljenjem Jevreja (Nazi Conspiracy, IV, 916). – Za Hitlerove planove koji su se ticali Nemaca, v. primedbu 80.

432

TOTALITARIZAM

}ih klasa, a potom svu èstinu terora usmerili na kulake (ranih tridesetih), za kojima su usledili Rusi poljskog porekla (izme|u 1936. i 1938), Tatari i Nemci sa Volge tokom rata, biv{i ratni zarobljenici i jedinice okupacionih snaga Crvene armije posle rata, a po osnivanju jevrejske dràve i ruski Jevreji. Izbor ovih kategorija nikada nije bio sasvim slu~ajan; kako one sluè potrebama propagande u inostranstvu, va`no je da njihovi pripadnici izgledaju uverljivo kao mogu}i neprijatelji. Izbor kategorije moè ~ak biti izvr{en u skladu sa propagandnim potrebama pokreta uop{te – kao, na primer, iznenadna, sasvim nova pojava zvani~nog antisemitizma u Sovjetskom Savezu, koja je mo`da bila sra~unata na to da pridobije simpatije satelitskih dràva u Evropi za Sovjetski Savez. Paradna su|enja, na kojima se od “objektivno” identifikovanih neprijatelja traì subjektivno priznavanje krivice, treba da sluè ovoj svrsi; su|enja se najbolje mogu inscenirati sa onima koji su pro{li kroz totalitarnu indoktrinaciju, jer ih ova osposobljava da “subjektivno” shvate svoju “objektivnu” {tetnost i da priznaju “radi zajedni~ke stvari”.98 Pojam “objektivnog neprijatelja”, ~iji se identitet menja u skladu sa okolnostima – tako da ~im se likvidira jedna kategorija, drugoj moè da se objavi rat – odgovara tvrdnjama totalitarnih vladara da njihov reìm nije vlast u tradicionalnom smislu, ve} pokret, ~ije napredovanje stalno nailazi na nove prepreke, a njih treba eliminisati. Ukoliko uop{te moè biti govora o nekoj pravnoj misli u totalitarizmu, “objektivni protivnik” je njena okosnica. U bliskoj vezi sa ovim pretvaranjem osumnji~enog ~oveka u objektivnog neprijatelja jeste i promena poloàja tajne policije u totalitarnoj dràvi. Tajne slu`be su s pravom nazivane dràvama u dràvi, i to ne samo u despotijama, nego i u ustavnim i poluustavnim dràvama. Ve} i sámo posedovanje tajne informacije oduvek je ovoj slu`bi davalo klju~nu prevlast nad ostalima, i predstavljalo je otvorenu pretnju pripadnicima vladaju}ih krugova.99 Sada je, me|utim, totalitarna policija u potpunosti podre|ena volji Vo|e, koji jedini moè da odlu~uje o tome ko }e biti slede}i potencijalni neprijatelj, ali on, kao {to je Staljin ~inio, tako|e moè da odlu~i ko }e iz iste te tajne policije biti likvidiran. Kako policiji vi{e nije dozvoljeno da se koristi provokacijom, oduzeto joj je jedino dostupno sredstvo po98 Beck/Godin, op. cit., p.87, govore o “objektivnim karakteristikama” po kojima su ljudi u SSSR-u hap{eni; jedna od njih je i pripadnost NKVD-u (p. 153). Subjektivni uvid u objektivnu neophodnost hap{enja i priznavanja najlak{e su se mogli posti}i kod nekada{njih pripadnika tajne policije. Po re~ima biv{eg agenta NKVD-a: “Moje stare{ine dovoljno poznaju mene i moj rad, pa ako Partija i NKVD sada od mene zahtevaju da priznam takve stvari, sigurno imaju valjane razloge za to. Moja du`nost lojalnog sovjetskog gra|anina jeste da ne odbijam da priznam ono {to se od mene o~ekuje” (ibid., p. 231). 99 Poznata je situacija u Francuskoj gde su ministri ìveli u stalnom strahu od tajnih dosijea policije. [to se situacije u carskoj Rusiji ti~e, v. Laporte, op. cit., pp. 22-23: “Kona~no je Ohrana dobila ovla{}enja daleko ve}a od onih koje su imale regularne instance.... Ohrana... je cara obave{tavala isklju~ivo o onome {to je sama nalazila za shodno”.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

433

mo}u kog moè da o~uva svoju nezavisnost od ostalih organa vlasti, tako da sada njen posao u potpunosti zavisi od vi{ih instanci. Kao i vojska u netotalitarnoj dràvi, policija u totalitarnim zemljama prosto sprovodi zvani~nu politiku, a izgubila je sve prorogative koje je imala u despotskim birokratijama.100 Zadatak totalitarne policije nije da rasvetljuje zlo~ine, ve} da bude u pripravnosti kad vlast re{i da uhapsi odre|enu kategoriju stanovnika. Jedino ona uìva poverenje najvi{ih krugova i zna koja }e se politi~ka linija sprovesti. Ovo se posebno ti~e pitanja visoke politike, kakvo je, na primer, likvidacija ~itave klase ili etni~ke grupe (samo su kadrovi GPU-a znali prave ciljeve sovjetske vlade ranih tridesetih, kao {to su samo formacije SS-a znale da }e do}i do istrebljenja Jevreja ranih ~etrdesetih). Su{tina svakodnevice u totalitarizmu sastoji se u tome {to jedino agenti NKVD-a u nekom industrijskom preduze}u znaju {ta Moskva èli kada, na primer, naredi da se ubrza proizvodnja cevi: da li prosto èli vi{e cevi, ili èli da uni{ti direktora fabrike, ili da likvidira ~itavo rukovodstvo, ili da zatvori doti~nu fabriku, ili }e mo`da ova naredba izazvati talas ~istki {irom zemlje. Totalna dominacija udvostru~ava tajne slu`be, ~iji se agenti me|usobno ne poznaju, zato {to je vlasti potrebna krajnja fleksibilnost. Da ponovo upotrebimo isti primer, kada izda naredbu za cevi, Moskva verovatno ni sama ne zna da li su joj zaista potrebne cevi – one su uvek potrebne – ili ~istka. Zahvaljuju}i umnoàvanju tajnih slu`bi, odluka se moè doneti u poslednjem trenutku, tako da se jedan ogranak tajne slu`be sprema da direktoru fabrike dodeli Lenjinov orden, dok se drugi sprema da ga uhapsi. Efikasnost policije meri se mogu}no{}u da se takve protivre~ne naredbe pripremaju istovremeno. Pod totalitarnim, kao i pod drugim reìmima, tajna policija ima monopol na vitalne informacije. No vrsta znanja kojim jedino policija moè da raspolaè bitno se promenila: policija se vi{e ne zanima onim {to se doga|a u glavama budu}ih `rtava (dobrim delom ona se i ne obazire na to ko }e `rtve biti), ona je sada postala ~uvar najve}e dràvne tajne. Ovo automatski zna~i i znatno pove}anje ugleda i pobolj{anje poloàja, mada njega prati bespovratan gubitak realne mo}i. Tajne slu`be sada ne znaju ni{ta {to Vo|a ve} ne zna; kada je u pitanju mo}, one su spale na nivo pukih izvr{itelja. Sa stanovi{ta zakona, od prelaska sumnjivog lica u objektivnog neprijatelja jo{ je zanimljivije kako totalitarni reìmi podozrevani prestup zamenjuju mogu}im zlo~inom. Mogu}i zlo~in objektivan je koliko i objektivni neprijatelj. Dok se osumnji~eni hapsi zato {to se smatra da je u stanju da 100 “Za razliku od Ohrane, koja je bila dràva u dràvi, GPU je odeljenje sovjetske vlade... i mnogo je manje samostalan u svojim akcijama” (Roger N. Baldwin, “Political Police”, u: Encyclopedia of Social Sciences).

434

TOTALITARIZAM

po~ini zlo~in koji manje ili vi{e odgovara njegovoj li~nosti (ili onome {to se pretpostavlja da je njegova li~nost),101 totalitarna verzija mogu}eg zlo~ina zasniva se na logi~kom predvi|anju razvoja objektivnih doga|aja. Moskovska su|enja staroj gardi bolj{evika i generalima Crvene armije klasi~an su primer ka`njavanja mogu}ih zlo~ina. Iza fantasti~nih, izmi{ljenih optu`bi lako se moè naslutiti slede}a logi~ka kalkulacija: doga|aji u Sovjetskom Savezu mogu da vode u krizu, kriza bi mogla da vodi svrgavanju Staljinove diktature, {to bi moglo da oslabi vojnu gotovost zemlje, a mo`da i da dovede do situacije u kojoj bi nova vlada morala da potpi{e primirje, ili ~ak da sklopi savez sa Hitlerom. Na to Staljin re{ava da objavi kako spletka za zbacivanje sa vlasti i zavera sa Hitlerom zaista postoje.102 Naspram ovih “objektivnih”, mada potpuno neverovatnih mogu}nosti stajali su samo “subjektivni” faktori, na primer pouzdanost optuènih, njihova iscrpljenost, nesposobnost da shvate {ta se de{ava, njihovo ~vrsto uverenje da bi bez Staljina sve bilo izgubljeno, njihova iskrena mr`nja prema fa{izmu – dakle, pojedinosti kojima po prirodi stvari nedostaje konzistentnost fiktivnog, logi~nog, mogu}eg zlo~ina. Putem stalnog otklanjanja svih ~injeni~nih ograni~enja, osnovna pretpostavka totalitarizma da je sve mogu}e vodi do apsurdnog i stra{nog zaklju~ka da svaki zlo~in koji vladari zamisle mora da se kazni, bez obzira na to da li je po~injen ili nije. Dakako, mogu} zlo~in, kao i objektivni neprijatelj, nalazi se izvan nadle`nosti policije, koja ne moè da ga otkrije ili izmisli, niti da ga isprovocira. Tu tajne slu`be opet u potpunosti zavise od politi~ke vlasti. Njihova nezavisnost dràve u dràvi je nestala. U jednom pogledu, me|utim, totalitarna tajna policija jo{ uvek veoma li~i na tajne slu`be netotalitarnih zemalja. Tajna policija je uvek, t.j. od 101 Za pojam osumnji~enog tipi~na je pri~a koju spominje K. Pobjedonoscev u: L’Autocratie Russe: Mémoires politiques, correspondance officiele et documents inédits... 18811894, Paris 1927: generala êrevina iz Ohrane mole da interveni{e u korist dame koja }e po svoj prilici izgubiti parnicu; druga strana je, ina~e, angaòvala advokata-Jevrejina. General se prise}a: “Iste no}i naredio sam da uhapse tog prokletog Jevrejina i drào sam ga kao takozvanu politi~ki sumnjivu osobu.... Uostalom, zar da se na isti na~in pona{am prema prijateljima i prema jednom prljavom Jevrejinu koji je mo`da nevin danas, ali koji je ju~e bio kriv ili }e biti kriv sutra?” 102 Optu`be na Moskovskim su|enjima “bile su zasnovane... na groteskno iskrivljenom predvi|anju mogu}ih doga|anja. [Staljinova] argumentacija verovatno je glasila ovako: mo`da }e u krizi hteti da me svrgnu – optuì}u ih da su to ve} poku{ali.... Promena vlasti moè da oslabi odbrambenu mo} Rusije; a ako u tome uspeju, mo`da }e biti primorani da potpi{u primirje sa Hitlerom, mo`da ~ak i da se sloè sa ustupanjem teritorija.... Optuì}u ih da su ve} sklopili izdajni~ki savez sa Nema~kom i ustupili deo sovjetske teritorije.” Ovako I. Deutscher (op. cit., p. 377) briljantno obja{njava mehanizam Moskovskih su|enja. Dobar primer nacisti~ke verzije mogu}eg zlo~ina moè se na}i kod Hansa Franka (op. cit.): “Potpun spisak ’napada na dràvu’ nikada se ne moè sastaviti, zato {to se nikako ne da predvideti {ta moè da ugrozi rukovodstvo i narod u nekom budu}em trenutku” (prevod citiran prema: Nazi Conspiracy, IV, 881).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

435

Fu{ea, profitirala od svojih `rtava i uve}avala zvani~no odobreni budèt odre|enim nezvani~nim izvorima, prosto tako {to bi prihvatala poziciju partnerstva u delatnostima koje je trebalo da suzbija, kakve su na primer kocka i prostitucija.103 Ovi ilegalni metodi finansiranja, od velikodu{nog primanja mita do otvorene ucene, bili su vaàn faktor u odvajanju tajnih slu`bi od zvani~nih vlasti i u~vrstili su njihov poloàj dràve u dràvi. Zanimljivo je da je finansiranje policijskih delatnosti sredstvima od njenih sopstvenih `rtava nadìvelo sve druge promene. U sovjetskoj Rusiji NKVD gotovo sasvim zavisi od prinudnog rada, koji izgleda ne daje nikakvu drugu dobit i nema drugu svrhu nego da finansira taj ogromni tajni aparat.104 Himler je svoje jedinice SS-a, koje su najpre bile kadrovi partijske tajne policije, finansirao konfiskovanjem imovine Jevreja; potom je sa Dareom, ministrom poljoprivrede, potpisao sporazum kojim je on, Himler, dobijao nekoliko stotina miliona maraka – taj novac je Dare zara|ivao otkupljuju}i u inostranstvu poljoprivredne proizvode po niòj ceni i prodaju}i ih u Nema~koj po fiksnim cenama.105 Naravno, ovaj izvor prihoda presahnuo je tokom rata. Albert [per, Totov naslednik i najve}i poslodavac u Nema~koj posle 1942, predloìo je Himleru sli~an dogovor 1942: ako se Himler sloì da iz nadle`nosti SS-a otpusti uvezenu radnu snagu, koja je bila upadljivo neefikasna, [perova organizacija bi mu za potrebe SS-a davala dogovoren procenat ostvarenog profita.106 Ovakvim manjevi{e regularnim izvorima prihoda Himler je u vreme krize dodao oprobane ucenjiva~ke metode tajnih slu`bi: u svojim op{tinama jedinice SS-a osnivale su dru{tva “Prijatelja SS-a”, koja su morala da “dobrovoljno daju” sredstva potrebna lokalnom SS-u.107 (Valja primetiti da nacisti~ka tajna 103 Kori{}enje kriminalnih metoda nije, razume se, monopol francuske tajne policije. U Austriji je, na primer, zloglasnu politi~ku policiju pod Marijom Terezijom organizovao Kaunic od kadrova takozvane “moralne policije”, koja je ìvela od ucene (v. Moritz Bermann, Maria Theresia und Kaiser Joseph II, Wien-Leipzig, 1881; za ovaj podatak zahvaljujem Robertu Piku). 104 Sigurno je da se ogromna policijska organizacija ispla}uje od dobiti ostvarene od prinudnog rada; iznena|uje, me|utim, da on ne pokriva policijski budèt u potpunosti; Krav~enko (op. cit.) spominje posebne takse koje NKVD name}e osu|enim gra|anima koji i dalje ìve i rade na slobodi. 105 v. Fritz Thyssen, I Paid Hitler, London 1941. 106 v. Nazi Conspiracy, I, 916-917. – Sva ekonomska aktivnost SS-a bila je koncentrisana u jednoj centrali za ekonomske i administrativne poslove. Upravi javnih prihoda SS je svoje finansijske izvore prijavio kao “partijsku imovinu za posebne svrhe” (pismo od 5. maja 1943; citirano iz: M. Wolfson, Übersicht der Gliederung verbrecherischer Nazi-Organisationen, Omgus, decembar 1947). 107 v. Kohn-Bramstedt, op. cit., p. 112. – Da je ovde re~ o uceni, jasno vidimo kad uzmemo u obzir da su ovaj na~in prikupljanja sredstava uvek organizovale lokalne jedinice SS-a u mestima u kojima su bile stacionirane (v. Der Weg der SS, izdao SS Hauptamt-Schulungsamt, bez datuma, p. 14).

436

TOTALITARIZAM

policija u raznim finansijskim operacijama nije koristila svoje zatvorenike. Osim u poslednjim godinama rata, kada eksploatacijom ljudskog materijala u koncentracionim logorima nije vi{e upravljao samo Himler, rad u logorima “nije imao nikakvu racionalnu svrhu, osim da uve}a muku i patnju nesre}nih zatvorenika”.108) Me|utim, ove finansijske neregularnosti su jedini, a uz to i ne mnogo zna~ajan trag tradicije tajne policije. One su mogu}e zbog toga {to totalitarni reìmi u na~elu zanemaruju privredne i finansijske probleme, tako da metode koje bi u normalnim uslovima bile protivzakonite i koje bi tajnu policiju razlikovale od drugih, uglednijih odeljenja dràvnog aparata, vi{e ne ukazuju na to da ovo odeljenje uìva izvesnu samostalnost, da ga nijedno drugo ne kontroli{e i da ìvi u atmosferi iregularnosti, bezakonja i nesigurnosti. Naprotiv, poloàj totalitarne tajne policije u potpunosti je utvr|en, a njene slu`be su sasvim integrisane u dràvni aparat. Ne samo da se ova organizacija ne nalazi s onu stranu zakona, ona je upravo oli~enje zakona, a njen dignitet ne podleè sumnji. Totalitarna tajna policija vi{e ne organizuje ubistva na svoju inicijativu, ne provocira vi{e prestupe protiv dràve i dru{tva, ve} strogo ka`njava sve oblike podmi}ivanja, ucene i protivzakonitog boga}enja. Himler je sebi mogao da dozvoli da svojim ljudima usred rata o~ita bukvicu, i to sa veoma realnim pretnjama – “Mi smo imali moralno pravo... da izbri{emo taj narod [Jevreje] koji se namerio da izbri{e nas, ali nemamo pravo da se bogatimo na ma koji na~in, bilo da je u pitanju bunda, sat, jedna marka ili cigareta”109; takve re~i }emo uzalud traìti u istoriji tajne policije. Ako se ona i dalje bavi “opasnim mislima”, onda to verovatno nisu one koje osumnji~ene osobe smatraju opasnima; sav intelektualni i umetni~ki ìvot po prirodi stvari zahteva neprekidno ponovno uspostavljanje i reviziju normi, iz ~ega logi~no sledi i stalno eliminisanje intelektualaca ~ije “opasne misli” obi~no ~ine neke koliko jo{ ju~e sasvim pravoverne ideje. Dok je, dakle, tajna policija, u uobi~ajenom zna~enju te re~i, postala izli{na, njena ekonomska funkcija, ponekad smatrana va`nijom od one osnovne, jo{ je problemati~nija. Istina, ne moè se osporavati da NKVD periodi~no odre|eni procenat sovjetskog stanovni{tva {alje u logore, eufemisti~ki nazvane logorima za prinudni 108 ibid., p. 124. – [to se toga ti~e, sklapali su se odre|eni kompromisi za potrebe kadrova SS-a i odràvanje logora (v. Wolfson, op. cit., pismo od 19. septembra 1941. koje je Osvald Pol, upravnik Glavne privredne i administrativne komore /Wirtschafts- und Verwaltungshauptamt/, uputio komesaru Rajha za kontrolu cena). Verovatno su se sve te privredne aktivnosti u koncentracionim logorima razvile tek tokom rata i usled akutnog nedostatka radne snage. 109 Himlerov govor iz oktobra 1943. u Poznanju, International Military Trials, Nürnberg 1945-46, Vol. 29, p. 146.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

437

rad;110 no, iako je sasvim mogu}e da je ovo sovjetski na~in re{avanja problema nezaposlenosti, tako|e je op{te poznato da je efikasnost u logorima neuporedivo nià od sovjetskog proseka i da jedva uspeva da isplati ~ak i tro{kove policijskog aparata. Politi~ka funkcija tajne policije, “najorganizovanijeg i najefikasnijeg” od svih odeljenja u aparatu totalitarnih reìma,111 nije ni problemati~na ni suvi{na. Ona predstavlja istinski izvr{ni organ koji prenosi sve naredbe. Preko mreè tajnih agenata totalitarni vladar obezbedio je sebi direktan izvr{ni mehanizam koji je potpuno odvojen i izolovan od svih drugih institucija, za razliku od strukture glavice luka kod prividne hijerarhije.112 U tom smislu su agenti tajne policije jedina vladaju}a klasa u totalitarnim zemljama, a njihove norme i merila vrednosti proìmaju ~itavo tkivo totalitarnog dru{tva. Ako to imamo u vidu, ne}e nas mnogo iznenaditi {to su odre|ene osobenosti tajne policije u stvari op{te osobine ~itavog totalitarnog dru{tva, a ne samo totalitarne tajne policije. Tako kategorija osumnji~enog u totalitarnim uslovima obuhvata ~itavo stanovni{tvo; svaka misao koja odstupa od zvani~no propisane, a uvek promenljive linije ve} je sumnjiva, ma u kojoj se oblasti ljudskog ìvota pojavila. Prosto zato {to raspolaù sposobno{}u mi{ljenja, ljudi su po definiciji sumnjivi, a ta sumnja ne moè se odagnati uzornim vladanjem, jer ljudska sposobnost mi{ljenja ujedno je i 110 “Bek Bulat (pseudonim nekada{njeg sovjetskog profesora) bio je u prilici da prou~ava dokumente severnokavkaskog NKVD-a. Iz ovih dokumenata proizlazi da je juna 1937, na vrhuncu velike ~istke, vlada izdala nare|enje NKVD-u na lokalnom nivou da pohapsi odre|eni procenat stanovni{tva.... Taj procenat se razlikovao od kraja do kraja, a u najmanje lojalnim podru~jima dostizao je 5 procenata. Prosek za ceo Sovjetski Savez bio je oko 3 procenta” (izve{tava David J. Dallin u: The News Leader, 8. januar 1949). – Beck/Godin, op. cit., p. 239, dolaze do procene koja se donekle razlikuje od ove, ali je veoma uverljiva. “Hap{enja se planiraju ovako: dokumentacija NKVD-a pokriva prakti~no ~itavo stanovni{tvo, i svako je sme{ten u odre|enu kategoriju. Tako za svaki grad postoje statisti~ki podaci o biv{im belogardejcima, ~lanovima opozicionih partija i sl. Sav kompromituju}i materijal... iz priznanja zatvorenikâ tako|e se unosi u dokumentaciju, a na kartonu svake osobe ozna~ava se koliko je opasnom smatraju; to zavisi od koli~ine sumnjivog ili kompromituju}eg materijala u dokumentaciji. Kako se statisti~ki podaci redovno dostavljaju vi{im instancama, ~istka se moè organizovati u svako doba, uz detaljno poznavanje ta~nog broja ljudi u svakoj kategoriji.” 111 Baldwin, op. cit. 112 Kadrovi ruske tajne policije bili su Staljinu na “li~nom raspolaganju” kao i SS-Verfügungstruppen Hitleru. Obe ove slu`be, mada su u vreme rata deo vojnih snaga, ìve pod posebnim zakonima. “Zakon o braku”, koji je trebalo da odvoji SS od ostatka stanovni{tva, bio je prva i najdalekose`nija odredba koju je Himler doneo kada se prihvatio reorganizacije SS-a. âk i pre Himlerovog zakona o braku, godine 1927. SS-u je putem zvani~ne uredbe naloèno da “nikada [ne u~estvuje] u raspravama na sastancima ~lanstva” (Der Weg der SS, op. cit.). I o ~lanovima NKVD-a, koji su se svesno dràli jedni drugih, a pre svega nisu bili u kontaktu sa drugim delovima partijske aristokratije, imamo sli~ne informacije (Beck/Godin, op. cit., p. 163).

438

TOTALITARIZAM

sposobnost predomi{ljanja. Kako je, osim toga, nemogu}e da se ikada s potpunom sigurno{}u doku~i mi{ljenje drugog ~oveka – zato mu~enje i jeste samo o~ajni~ki i jalov poku{aj da se postigne ono {to se posti}i ne moè – sumnja se vi{e ne moè sti{ati, budu}i da ni zajedni~ke vrednosti ni li~ni interes vi{e ne postoje kao socijalna stvarnost (za razliku od puke psiholo{ke). Sveop{ta sumnja proìma sve dru{tvene odnose u totalitarnim zemljama i odre|uje op{tu atmosferu ~ak i van posebne sfere tajne policije. Provokacija, nekada specijalnost tajnog agenta, u totalitarnim reìmima postaje metod opho|enja sa susedom koga je svako, dobrovoljno ili ne, prinu|en da prati. Svako je, na odre|eni na~in, agent provocateur onog drugog; jer, o~igledno }e svako sebe smatrati provokatorom ako ikada ~ak i obi~na neobavezna razmena “opasnih misli” (ili onoga {to su u me|uvremenu postale opasne misli) dospe do u{iju vlasti. Saradnja stanovni{tva u potkazivanju politi~kih protivnika i dobrovoljno izigravanje glinenih golubova sami po sebi nisu novost, ali u totalitarnim zemljama ovo je tako dobro organizovano da su stru~njaci gotovo postali izli{ni. U sistemu sveop{te {pijunaè, u kom bi svako mogao biti agent policije i u kom svaki pojedinac ose}a da je pod stalnim prismotrom, u uslovima u kojima je profesionalna budu}nost krajnje neizvesna i u kojima su najspektakularniji usponi i padovi postali svakodnevna pojava, svaka re~ postaje dvosmislena i predmet retrospektivnog “tuma~enja”. Koliko je totalitarno dru{tvo proèto metodima i normama tajne policije najbolje se moè videti na primeru gra|enja karijere. U netotalitarnom sistemu dvostruki agent sluìo je stvarima protiv kojih je zapravo trebalo da se bori, i to bar isto onoliko koliko je sluìo i vlastima, a ponekad i vi{e. On je ~esto gajio neku vrstu dvostruke ambicije: èleo je da se uspne u redovima revolucionarnih partija, ali i u redovima policije. Da bi napredovao na oba polja, trebalo je da prihvati metode o kojima sitni slu`benik, ~iji napredak u karijeri zavisi od pretpostavljenih, moè samo da sanja: zahvaljuju}i vezama sa policijom moè da elimini{e svoje suparnike i pretpostavljene u partiji, a zahvaljuju}i vezama sa revolucionarima ima {ansu da se otrese makar svog pretpostavljenog u policiji.113 Ako pogledamo pravila po kojima se moè praviti karijera u savremenom ruskom dru{tvu, odmah }emo primetiti sli~nost sa pomenutim metodama. Ne samo {to gotovo svi vi{i ~inovnici svoje poloàje duguju ~istkama koje su likvidirale njihove prethodnike, ve} se i unapre|enja u svim oblastima ìvota ubrzavaju na ovaj na~in. Otprilike na svakih deset godina jedna ~istka na nacionalnom nivou stvori prostor za slede}u generaciju, tek iza{lu iz {kole i 113 Ilustrativna je blistava karijera policijskog agenta Malinovskog, koji je zavr{io kao poslanik bolj{evika u skup{tini (v. Bertram D. Wolfe, op. cit., glava XXXI).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

439

èljnu posla. Upravo vlast stvara ovakve uslove za napredovanje, a njih je policijski agent ranije sam morao da obezbedi. Ovaj redovni nasilni preokret u ~itavoj gigantskoj administrativnoj ma{ineriji, iako onemogu}ava stru~no osposobljavanje, ima i brojne prednosti. On daje relativno mlade slu`benike i spre~ava stabilizovanje prilika, koje je, bar u mirnodopskim uslovima, velika opasnost za totalitarnu vlast. Eliminisanjem principa stare{instva i zasluge ovaj sistem spre~ava i stvaranje lojalnosti koja uglavnom vezuje mla|e ~lanove kolektiva za starije, od ~ijeg mi{ljenja i dobre volje zavisi njihovo unapre|enje; on tako|e jednom za svagda ukida nezaposlenost i pruà svakom priliku za posao koji odgovara njegovom obrazovanju. Zato je Staljin 1939, kada je zavr{ena generalna ~istka u Sovjetskom Savezu, mogao sa velikim zadovoljstvom da primeti da je “Partija uspela da na rukovode}a mesta u dràvi ili partiji dovede vi{e od 500.000 mladih bolj{evika”.114 Poniènje koje ~ovek ose}a zato {to posao duguje nepravi~nom eliminisanju prethodnika ima isti demorali{u}i efekat koji je i istrebljenje Jevreja imalo na Nemce: ono od svakog zaposlenog ~ini svesnog sau~esnika u zlo~inima vlasti, hteo on to ili ne, a {to je ponièna osoba osetljivija, to }e vatrenije braniti reìm. Drugim re~ima, ovaj sistem je logi~na posledica principa Vo|e sa svim njegovim implikacijama i najbolja mogu}a garancija lojalnosti, zato {to svaka nova generacija zavisi od trenutne Vo|ine politi~ke linije koja je i otpo~ela ~istku za nova radna mesta. Ovaj sistem tako|e poistove}uje javni i li~ni interes (u nacisti~koj verziji moè se ~ak govoriti i o ukidanju privatne sfere ìvota), na {ta su pristalice Sovjetskog Saveza znale da budu tako ponosne. Svaki iole zna~ajniji pojedinac ~itavu svoju egzistenciju duguje politi~kim interesima reìma, a kada se ova fakti~ka istovetnost ukine i kada ga slede}a ~istka ukloni sa poloàja, reìm }e se potruditi da on nestane i iz sveta ìvih. Sve to podse}a na dvostrukog agenta koji se identifikuje i sa revolucijom (bez koje bi izgubio posao), a ne samo sa tajnom policijom; u toj sferi se spektakularni uspon tako|e moè zavr{iti jedino anonimnom smr}u, jer je malo verovatno da se dvostruka igra moè igrati ve~no. Kada se ovakvi uslovi, koji su nekada vladali samo me|u izgnanicima iz dru{tva, pro{ire na dru{tvo u celini, totalitarna vlast je postigla jednu od najdalekose`nijih promena u socijalnoj psihologiji. Psihologija dvostrukog agenta, koji je spreman da kratkim ìvotom plati cenu za nekoliko uzvi{enih godina na vrhu, zavladala je privatnim ìvotom ~itave post-revolucionarne generacije u Rusiji, a u manjoj, ali ipak opasnoj meri i u Nema~koj posle Prvog svetskog rata. Takvo je dru{tvo u kom operi{e totalitarna tajna policija, dru{tvo proèto normama koje su nekada bile monopol tajne policije. Jedino u po~et114 Citirano iz: Avtokhanov, op. cit.

440

TOTALITARIZAM

nim fazama, dok traje borba za vlast, `rtve su oni koji mogu biti osumnji~eni da pripadaju opoziciji. A zatim dru{tvo kre}e put totalitarizma, progone}i objektivnog neprijatelja, bili to Jevreji ili Poljaci (kao u slu~aju nacista) ili takozvani “kontrarevolucionari” (optu`ba koja “u sovjetskoj Rusiji... pada... i pre no {to se postavi pitanje o vladanju [optuènog]”); to mogu biti ljudi koji su u nekom trenutku imali radnju ili ku}u ili “roditelje i pretke koji su imali tako ne{to”,115 ili koji su pripadali nekoj od okupacionih jedinica Crvene armije, ili su mo`da poljskog porekla. Tek u poslednjim i potpuno totalitarnim fazama napu{taju se predstave o objektivnom neprijatelju i logi~ki mogu}em zlo~inu, `rtve se biraju sasvim nasumi~no i, ~ak bez optu`be, progla{avaju nesposobnim za ìvot. Ova nova kategorija “nepoèljnih” moè se sastojati od mentalno obolelih ljudi ili osoba sa oboljenjima plu}a i srca, kao u slu~aju nacista, ili, pak, kao u Sovjetskom Savezu, od ljudi koji su se na{li u predvi|enom procentu za deportaciju, a on se razlikovao od pokrajine do pokrajine. Ta dosledna nasumi~nost negira ljudsku slobodu mnogo efikasnije nego {to to ~ini ijedna tiranija. Da bi ~ovek u tiraniji bio ka`njen, on mora bar da bude njen neprijatelj. Sloboda mi{ljenja nije ukinuta za one koji su dovoljno hrabri da rizikuju ìvot. Teoretski ni u totalitarnim reìmima nije ukinuta mogu}nost opredeljivanja za opoziciju; no, takva sloboda gotovo da je poni{tena ako po~injeno delo obe}ava “kaznu” koju }e mo`da i svako drugi morati da plati. U ovom sistemu sloboda ne samo {to je svedena na svoju poslednju i naizgled neuni{tivu garantiju, mogu}nost samoubistva, ve} je izgubila i svoju specifi~nost zato {to se posledice njenog uìvanja dele sa sasvim nedu`nim ljudima. Da je Hitler imao vremena da ostvari svoj san Op{teg nema~kog zakona o zdravstvu, ~ovek koji pati od bolesti plu}a mogao je da doìvi istu sudbinu kao i komunista u ranim, a Jevrejin u kasnijim fazama nacisti~kog reìma. Isto tako i protivnik reìma u Rusiji, koji deli sudbinu miliona ljudi odabranih za koncentracione logore u okviru odre|ene kvote, samo osloba|a policiju tereta nasumi~nog izbora. Nevini i krivi nepoèljni su u podjednakoj meri. Promena predstave o zlo~inu i zlo~incu odre|uje nove stravi~ne metode totalitarne tajne policije. Kriminalci se ka`njavaju, a nepoèljni nestaju sa lica zemlje; jedini trag koji ostavljaju za sobom je se}anje ljudi koji su ih znali i voleli, a jedan od najteìh zadataka tajne policije jeste da se potrudi da ~ak i takvi tragovi nestanu zajedno sa `rtvom. Ohrana, caristi~ka prete~a GPU-a, navodno je smislila jedinstven sistem dokumentacije: svaki osumnji~eni zabeleèn je na velikoj karti, u ~ijoj je sredini njegovo ime uokvireno crvenim krugom; njegovi politi~ki prijatelji ozna~eni su manjim crvenim krugovima, a nepoliti~ki zelenim; braon 115 The Dark Side of the Moon, New York, 1947.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

441

krugovi ozna~avaju li~nost koja je u kontaktu sa prijateljima osumnji~enog, ali ovog ne poznaje li~no; me|usobne veze izme|u prijateljâ osumnji~enog, politi~kih i nepoliti~kih, i prijateljâ njegovih prijatelja ozna~ene su linijama izme|u odgovaraju}ih krugova.116 O~igledno primenu ovog metoda ograni~ava samo veli~ina karte u kartoteci, a teoretski bi jedan ogroman list mogao da pokaè odnose i veze unutar ~itavog stanovni{tva. A to i jeste utopijski cilj totalitarne tajne policije. Ona se odrekla starog policijskog sna koji detektor laì jo{ nije ostvario, pa se vi{e i ne trudi da sazna ko je ko ili {ta ko misli. (Detektor laì mo`da najo~iglednije pokazuje koliko taj san fascinira policijske mozgove; jer komplikovana merna oprema o~igledno jedva da moè da pokaè i{ta vi{e od hladnokrvnosti ili nervoze svoje `rtve. Slaboumno odu{evljenje ovim mehanizmom moè se eventualno objasniti iracionalnom èljom da se ostvari makar kakvo ~itanje misli.) Taj stari san ve} je sam po sebi stra{an, i od pamtiveka je neminovno vodio mu~enju i najuàsnijim okrutnostima. Samo je jedna stvar govorila njemu u prilog: traìo je nemogu}e. Moderni san totalitarne policije, sa njenim modernim metodama, neuporedivo je stra{niji. Sada policija sanja da }e jednim pogledom na gigantsku mapu na zidu kancelarije mo}i da utvrdi ko je s kim u vezi i u kom stepenu prisnosti; a ovaj san teoretski uop{te nije neostvariv, iako je njegovo tehni~ko izvo|enje mo`da komplikovano. Kada bi ovakva mapa zaista postojala, totalitarizmu vi{e ni uspomene ne bi stajale na putu; uz nju bi ljudi mogli da se izbri{u bez ikakvog traga, kao da ih nikada nije ni bilo. Ako je verovati izve{tajima uhap{enih agenata NKVD-a, ruska tajna policija se u zastra{uju}oj meri pribliìla ovom idealu totalitarizma. Policija ima tajne dosijee o svakom stanovniku ove ogromne zemlje, bri`ljivo beleì sve brojne veze izme|u ljudi, od slu~ajnih poznanstava do pravih prijateljstava i porodi~nih veza. Optuèni, ~iji su “zlo~ini” ionako “objektivno” utvr|eni i pre hap{enja, detaljno se ispituje samo da bi se otkrile te veze. Najzad, {to se ti~e blagodeti pam}enja, tako opasne po totalitarnu vlast, moglo bi se re}i da “ako je ta~no da slonovi nikad ne zaboravljaju, Rusi izgledaju kao njihova su{ta suprotnost... sovjetska psihologija kao da zaista omogu}ava potpun zaborav”.117 Koliko je ovo kona~no nestajanje `rtava va`no za totalitarni sistem, moè se videti po slu~ajevima u kojima se reìm, iz ma kog razloga, sukobljavao sa se}anjima preìvelih. Tokom rata, neki komandant SS-a po~inio je stravi~nu gre{ku kada je obavestio jednu Francuskinju da joj je mu` umro u nema~kom koncentracionom logoru; ova oma{ka izazvala je pravu lavinu naredbi i uputstava svim komandantima logorâ, i trebalo je da ih upozori da u spoljni svet ni pod kojim uslovima ne pu{taju nikakve informaci116 v. Laporte, op. cit., p. 39. 117 Beck/Godin, op. cit., pp. 234 i 127.

442

TOTALITARIZAM

je.118 [to se ti~e one francuske udovice, njen mu` ne samo da je u trenutku hap{enja napustio svet ìvih, nego zapravo nikad nije ni bio ìv. Isto tako i slu`benici sovjetske policije, naviknuti na ovakav sistem jo{ od ro|enja, mogu jedino zapanjeno da zure u ljude u okupiranoj Poljskoj koji o~ajni~ki poku{avaju da saznaju {ta se desilo sa njihovim uhap{enim prijateljima i ro|acima.119 U totalitarnim zemljama svi zatvori pretvoreni su u prave pe}ine zaborava u koje ljudi dospevaju slu~ajno, i ne ostavljaju za sobom tako banalne tragove ranijeg postojanja kakvi su telo ili grob. U pore|enju sa tim najnovijim otkri}em u likvidiranju ljudi, staromodni metod ubijanja, iz politi~kih ili kriminalnih pobuda, zaista je neefikasan. Iza ubice ostaje le{, i mada ubica poku{ava da zatre tragove svog identiteta, on nema tu mo} da iz se}anja ìvih izbri{e identitet `rtve. Tajna policija, sasvim suprotno, nekim ~udom uspeva da se postara za to da sve izgleda kao da `rtva nikada nije ni ìvela. Veza izme|u tajne policije i tajnih dru{tava je o~igledna. Kao povod za osnivanje tajne policije uvek se koristila opasnost od tajnih dru{tava. Totalitarna tajna policija je prva kojoj ti staromodni izgovori svih tirana uop{te nisu potrebni. Anonimnost `rtava, koje se ne mogu nazvati neprijateljima reìma i ~iji je identitet progoniocima nepoznat sve do poslednjeg trenutka, kada ih nasumi~na odluka vlasti elimini{e iz sveta ìvih i izbri{e ~ak i uspomenu na njih, zapravo potpuno prevazilazi okvire tajnovitosti, najstroèg }utanja ili ume}a dvostrukog ìvota, {to su sva zavereni~ka dru{tva nametala svojim ~lanovima. Totalitarni pokreti tokom uspona na vlast opona{aju odre|ene organizacione odlike tajnih dru{tava, ali nikako ne zaziru od javnosti; pravo tajno dru{tvo oni stvaraju tek po dolasku na vlast. Tajno dru{tvo totalitarnih reìma je tajna policija; jedina strogo ~uvana tajna u totalitarnoj zemlji, jedino ezoteri~no znanje ti~e se operacija policije i prilika u koncentracionim logorima.120 Naravno, {iri slojevi stanovni{tva, a posebno ~lanovi partije znali su op{te ~injenice: da koncentracioni logori postoje, da ljudi nestaju, da se hapse nevini. Istovremeno, svako u totalitarnoj zemlji zna da je najve}i zlo~in da se o tim “tajnama” govori. Ma koliko ~ovekovo znanje zavisilo od drugih ljudi koji }e to znanje potvrditi i razumeti, ono {to svi znaju, ali nikako ne smeju da izgovore, ta bri`no ~uvana informacija, gubi kvalitet realnosti i poprima odlike prave no}ne more. Samo oni koji poseduju strogo ezoteri~no znanje u vezi sa evenutalnim novim kategorijama 118 v. Nazi Conspiracy, VII, p. 84ff. 119 The Dark Side of the Moon. 120 “Malo toga u SS-u nije bilo tajna. Najve}a tajna bili su metodi primenjivani u koncentracionim logorima. âk ni ~lanovi Gestapoa nisu... imali pristup logorima bez posebnih dozvola” (Eugen Kogon, Der SS-Staat, München 1946, p. 297).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

443

nepoèljnih i postupcima policijskih kadrova, mogu da razgovaraju o onome {to zapravo sa~injava op{tu realnost. Samo oni mogu da veruju u ono za {ta znaju da je istina. To je njihova tajna, a kako bi tu tajnu sa~uvali, oni se okupljaju u tajnu organizaciju i ostaju njeni ~lanovi ~ak i kada ih ta tajna organizacija uhapsi, prisili da priznaju optu`be i kona~no likvidira. Dok god ~uvaju tajnu, oni pripadaju eliti, i po pravilu tu tajnu ne odaju ~ak ni u zatvorima i koncentracionim logorima.121 Ve} smo zapazili jedan od mnogih paradoksa koji se protivi zdravom razumu netotalitarnog sveta: prividnu neopravdanost zavereni~kih metoda u totalitarnim sistemima. Naizgled progonjeni od strane policije, totalitarni pokreti vrlo retko koriste zavereni~ke metode za zbacivanje postoje}e vlasti, ali kad se dokopaju vlasti, kada ih priznaju sve strane vlade i kada toboè prevazi|u revolucionarnu fazu, totalitarni reìmi razvijaju pravu tajnu policiju kao jezgro svoje vlasti i mo}i. Izgleda da se totalitarni pokreti vi{e pla{e javnog priznavanja zato {to se boje da to moè da ugrozi njihovo zavereni{tvo, da moè da dovede do raspadanja iznutra, nego {to se pla{e mlakih policijskih mera netotalitarnih reìma. U stvari, totalitarne vo|e, iako uverene da ~vrsto moraju da se drè fikcije i pravila fiktivnog sveta koja su postavljena tokom borbe za vlast, i same tek postupno otkrivaju sve implikacije ovog fiktivnog sveta i njegovih pravila. Njihova vera u ~ovekovu svemo}, uverenost da se putem organizacije sve moè posti}i, vodi ih u eksperimente o kojima su ljudi mo`da ma{tarili, ali ih nikad nisu izveli u praksi. Njihova monstruozna otkri}a u domenu mogu}eg nadahnuta su ideolo{kom nau~no{}u koju, kako se ispostavilo, ne kontroli{e razum i koja je pre spremna da prizna najlu|e fantazije pred-nau~ne i pred-filozofske spekulacije nego ~injeni~no stanje. Vo|e stvaraju tajno dru{tvo koje sada vi{e ne operi{e na dnevnoj svetlosti: dru{tvo tajne policije, politi~kog vojnika ili indoktriniranog borca, kako bi mogli da sprovedu svoje nemoralno ispitivanje granica mogu}eg. Totalitarna zavera protiv netotalitarnog sveta, s druge strane, njen zahtev za vla{}u nad ~itavim svetom, otvoreno se propagira ~ak i kada pokret preuzme vlast. Ona se prakti~no name}e koordinisanoj populaciji “simpatizera” u vidu fiktivne zavere ~itavog sveta protiv njihove zemlje. Totalitarna dihotomija, stroga podvojenost izme|u pokreta i ostatka sveta, propagira se tako {to svaki pripadnik nacije koji se na|e u inostranstvu ima obavezu da kod ku}e podnese izve{taj kao da je tajni agent, i da svakog stranca tretira kao {pijuna.122 Upravo zbog prakti~nog ostvarivanja ove di121 Beck/Godin, op. cit., p. 169, izve{tavaju kako su se uhap{eni slu`benici NKVD-a “svim snagama trudili da ne izdaju neku tajnu NKVD-a”. 122 Tipi~an je slede}i dijalog iz Dark Side of the Moon: “Na priznanje da si nekad boravio izvan Poljske neminovno se nadovezivalo pitanje: ’A za koga si {pijunirao?’... Jedan... je pitao: ’Ali i vi imate goste iz inostranstva. Zar mislite da su svi oni {pijuni?’ Odgovor je glasio: ’Nego {ta? Mislite li vi da smo mi toliko naivni pa da to ne znamo?’”

444

TOTALITARIZAM

hotomije, a ne zbog nekih posebnih tajni, vojnih ili drugih, gvozdena zavesa deli stanovnike totalitarnih zemalja od ostatka sveta. Prave tajne totalitarnih reìma, koncentracione logore, te laboratorije za eksperimente totalitarizma, totalitarni reìmi kriju od o~iju svojih ljudi kao i od o~iju svih drugih. Ve} duè vreme normalnost normalnog sveta predstavlja najefektniju za{titu od otkrivanja masovnih zlo~ina totalitarizma. “Obi~an svet i ne zna da je sve mogu}e”,123 odbija da veruje svojim o~ima i u{ima kada se suo~i sa monstruozno{}u, ba{ kao {to ni mase nisu verovale svojima kada su se suo~ile sa stvarno{}u u kojoj vi{e nije bilo mesta za njih.124 Totalitarni reìmi mogu u toj meri da se pribliè ostvarenju fiktivnog, ispremetanog sveta zato {to spoljni netotalitarni svet, koji uvek obuhvata i veliki deo stanovni{tva totalitarne zemlje, tako|e zapada u sanjarenje i beì od stvarnosti kada se suo~i sa pravim ludilom, ba{ kao {to ~ine i mase kada se suo~e sa normalnim svetom. Ovu nesklonost zdravog razuma da poveruje u ne{to monstruozno stalno potkrepljuje i sam totalitarni vladar, koji se stara da se nikada ne objave pouzdani statisti~ki podaci, ili bar podaci koji bi se mogli proveriti, tako da o mestima ìvih mrtvaca raspolaèmo tek subjektivnim, nepouzdanim, delom i nedostupnim informacijama. Zahvaljuju}i ovom metodu, rezultati totalitarnog eksperimenta poznati su samo delimi~no. Mada imamo dovoljno izve{taja iz koncentracionih logora da bismo mogli da procenimo kapacitete totalne dominacije i bacimo pogled u ponor “mogu}eg”, ne znamo u kojoj meri totalitarni reìm moè da izmeni ~ovekovu prirodu. Jo{ manje znamo koliko bi normalnih ljudi oko nas bilo spremno da prihvati totalitaran na~in ìvota – odnosno, da plati cenu znatno kra}eg ìvota zarad zagarantovanog ispunjenja svih snova o karijeri. Lako je shvatiti da totalitarna propaganda, pa ~ak i neke totalitarne institucije, udovoljavaju potrebama novih obesku}enih masa, ali je gotovo nemogu}e znati koliko bi se ljudi, ako bi duè ìveli u strahu od nezaposlenosti, sloìlo sa “populacionom politikom” koja u pravilnim razmacima elimini{e vi{ak ljudi, ili koliko bi se njih, kad u potpunosti shvati svoju nesposobnost da nosi teret modernog ìvota, rado pot~inilo sistemu koji, zajedno sa spontano{}u, ukida i odgovornost. Drugim re~ima, iako znamo postupke i specifi~nu funkciju totalitarne tajne policije, ne znamo u kojoj meri “tajna” ovog tajnog dru{tva odgovara tajnim èljama i tajnom sau~esni{tvu masa u na{e doba. 123 David Rousset, The Other Kingdom, New York, 1947. 124 Nacisti su bili svesni za{titnog zida neverice koji je okruìvao njihov poduhvat. U jednom tajnom izve{taju o masakru nad 5000 Jevreja, podnesenom Rozenbergu 1943, eksplicitno stoji: “Zamislite samo da druga strana dozna za ove doga|aje i iskoristi ih. Najverovatnije takva vest ne bi imala nikakvog efekta zato {to ljudi koji je ~uju i ~itaju prosto ne bi bili spremni da poveruju u nju” (Nazi Conspiracy, I, 1001).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

445

III: Totalna dominacija KONCENTRACIONI logori i logori smrti totalitarnim reìmima sluè kao laboratorije u kojima se dokazuje osnovno uverenje totalitarizma, naime da je sve mogu}e. Iako su te laboratorije kori{}ene za najrazli~itije eksperimente svi drugi (uklju~uju}i medicinske, ~iji su uàsi do detalja zabeleèni na su|enjima protiv lekara Tre}eg Rajha) od manjeg su zna~aja. Totalna dominacija, koja teì da organizuje beskona~no mno{tvo razli~itih ljudi kao da je ~itavo ~ove~anstvo jedna jedina li~nost, mogu}a je samo ako se svaki pojedinac moè svesti na skup nepromenljivih, identi~nih reakcija, koji onda moè proizvoljno da se zameni bilo kojim drugim. Treba proizvesti ne{to {to ne postoji, naime, ljudsku vrstu koja nalikuje ìvotinjama, a ~ija bi se jedina “sloboda” sastojala u “o~uvanju vrste”.125 Totalna dominacija poku{ava da ovaj cilj postigne i putem indoktrinacije elitnih formacija i putem apsolutnog terora u logorima; zverstva za koja se elitne formacije bezobzirno koriste jesu neka vrsta prakti~ne primene ideolo{ke indoktrinacije – probni teren na kom ona mora da se dokaè – dok uàsan spektakl u logorima treba da pruì njenu “teorijsku” potvrdu. Logori ne sluè isklju~ivo za istrebljivanje i degradiranje ljudskih bi}a, ve} i kao monstruozan eksperiment koji u laboratorijskim uslovima treba da ukine spontanost kao vid ~ovekovog pona{anja i da ljude pretvori u puke stvari, u ne{to {to ~ak ni ìvotinje nisu; jer Pavlovljev pas, koji je, kao {to znamo, dresiran da jede ne kad je gladan, nego kad zvonce zazvoni, izopa~ena je ìvotinja. U normalnim okolnostima ovo se nikako ne moè posti}i: spontanost nikada ne moè u potpunosti da se ukine, budu}i da je povezana ne samo sa ljudskom slobodom, ve} i sa ìvotom uop{te, u smislu prostog odràvanja u ìvotu. Jedino je u koncentracionim logorima takav eksperiment uop{te mogu}, pa zato oni nisu samo “la societé la plus totalitaire encore réalisée” (najtotalitarnije dru{tvo ikad ostvareno, kako kaè David Ruse), nego su i dru{tveni ideal totalitarizma uop{te. Kao {to stabilnost totalitarnog reìma zavisi od toga koliko je fiktivni svet pokreta izolovan od spoljnog, tako i eksperiment totalne dominacije u koncentracionim logorima zavisi od toga koliko su logori izolovani od ostatka sveta, sveta ìvih uop{te, pa ~ak i spoljnog sveta zemlje pod totalitarnom vla{}u. Ova izolovanost obja{njava ~udnu nestvarnost i neuverljivost kojom se odlikuju sva svedo~enja iz koncentracionih logora; one su jedna od osnovnih pote{ko}a za pravo razumevanje totalitarne vlasti, koja zavisi od postojanja koncentra125 U Tischgespräche Hitler nekoliko puta spominje da “[teì] stanju u kom svaki pojedinac zna da ìvi i umire radi o~uvanja vrste” (p. 349); v. i p. 347: “Muva poloì milione jaja, i sva ona nestanu. Ali muve ostaju.”

446

TOTALITARIZAM

cionih logora i logora smrti – jer, ma koliko to neverovatno zvu~alo, logori su centralne instuticije totalitarne vlasti. Brojna su svedo~enja preìvelih.126 [to su autenti~nija, to manje poku{avaju da do~araju ono {to izmi~e ljudskom razumu i ljudskom iskustvu – dakle, patnje koje od ljudi ~ine “ìvotinje koje se ni na {ta ne àle”.127 Nijedan od ovih izve{taja ne izaziva onaj strastven bes i saose}anje koji su ljude uvek okupljali oko pravedne stvari. Naprotiv, svako ko govori ili pi{e o koncentracionim logorima jo{ uvek se smatra sumnjivim; a ako se govornik odlu~no okrenuo svetu ìvih, njega samog ~esto progone sumnje u istinitost sopstvenog izve{taja, kao da je pome{ao no}nu moru i stvarnost.128 Ova sumnja koju ljudi izraàvaju spram sebe samih i spram istinitosti sopstvenog iskustva otkriva ono {to su nacisti ionako oduvek znali: ljudi re{eni da po~ine zlo~in bi}e najefikasniji ako ga izvr{e u naj{irem, najneverovatnijem obimu – ne zato {to se time sve kazne predvi|ene pravnim sistemom ~ine neadekvatne i apsurdne, nego zato {to ve} i monstruoznost zlo~inâ jem~i da }e se pre verovati ubicama koje svim mogu}im laìma insistiraju na svojoj nevinosti nego `rtvama koje govore istinu. Nacisti nisu ~ak nalazili za shodno ni da ovo otkri}e zadrè za sebe. Hitler je rasturio milione primeraka svoje knjige u kojoj tvrdi da la` mora da bude ogromna da bi bila uspe{na, {to ljude nije spre~avalo da mu veruju, ba{ kao {to ni najave nacista, ponavljane ad nauseam, da }e Jevreji biti istrebljeni otrovnim gasom kao stenice nikoga nisu navele da u to poveruje. 126 Najbolja svedo~enja o nacisti~kim koncentracionim logorima su: David Rousset, Les Jours de Notre Mort, Paris 1947; Eugen Kogon, op. cit.; Bruno Bettelheim, “On Dachau and Buchenwald” (od maja 1938. do aprila 1939) u: Nazi Conspiracy, VII, 824ff. [to se ti~e sovjetskih koncentracionih logora, v. izuzetnu zbirku svedo~enja preìvelih Poljaka objavljenu pod naslovom The Dark Side of the Moon, kao i David J. Dallin, op. cit., mada su njegova svedo~enja ponekad manje uverljiva zato {to dolaze od nekih “prominentnih” li~nosti koje naginju deklamovanju i osudama. 127 The Dark Side of the Moon; uvod tako|e nagla{ava taj ~udni nedostatak komunikacije: “Oni beleè, ali ne komuniciraju.” 128 v. posebno Bruno Bettelheim, op. cit. “Kao da sam poverovao da se sve ove uàsne i poniàvaju}e stvari nekako nisu doga|ale ’meni’ kao subjektu, nego ’meni’ kao objektu. Ovo iskustvo potvrdili su i drugi zatvorenici.... Kao da posmatram ne{to u ~emu u~estvujem na neki neodre|en na~in.... ’Ovo je nemogu}e, tako ne{to prosto ne moè da se dogodi’.... Zatvorenici su morali da ube|uju sebe da to jeste istina, da se zaista de{ava, a da nije samo no}na mora. I nikada u tome nisu do kraja uspevali.” V. i Rousset, op. cit., p. 213. “...Oni koji to nisu videli svojim o~ima, ne mogu ni da poveruju. Da li ste i sami, pre no {to se dospeli ovamo, uzimali za ozbiljno glasine o gasnim komorama? “Nisam, rekoh. “...Vidite? E pa, svi su oni kao Vi. Sav taj svet u Parizu, Londonu, Njujorku, pa ~ak i u Birkenauu, nadomak krematorijuma... jo{ uvek ne veruju, pet minuta pre no {to ih po{alju u podrume krematorijuma....”

TOTALITARIZAM NA VLASTI

447

Veliko je isku{enje da se ono su{tinski neverovatno objasni liberalisti~kim racionalizacijama. U svakom od nas vreba takav jedan liberal koji nam se ulaguje glasom zdravog razuma. Put ka totalitarnoj dominaciji vodi preko vi{e stadijuma, za koje moèmo da prona|emo brojne analogije i presedane. Krvav teror tokom po~etnih faza totalitarne vladavine zaista sluì isklju~ivo svrsi da porazi protivnika i da ugu{i svaku opoziciju; no, totalni teror raspiruje se tek kada se ovaj prvi stupanj prevazi|e, a reìm vi{e ne mora da se pribojava opozicije. S tim u vezi, ~este su primedbe da je sada sredstvo postalo cilj, no to je, kona~no, ipak samo priznanje, preru{eno u paradoks, da izreka “cilj opravdava sredstva” vi{e ne vaì, da je teror izgubio svoju “svrhu”, da vi{e nije sredstvo zastra{ivanja. Ni{ta vi{e ne zadovoljava ni obja{njenje da revolucija, na primer Francuska, pro`dire sopstvenu decu, jer teror se nastavlja ~ak i kada je svako ko bi se u bilo kom svojstvu mogao nazvati detetom revolucije – frakcije, centri partijske mo}i, vojska, birokratija – ve} odavno pro`dran. Mnoge metode koje su danas postale specijalnost totalitarne vlasti vrlo su dobro poznate iz istorije. Osvaja~kih ratova oduvek je bilo; masakr neprijateljskog stanovni{tva posle pobede podrazumevao se sve dok Rimljani nisu uveli pravilo parcere subjectis, po kome poraène treba po{tedeti; vekovima je istrebljivanje doma}eg stanovni{tva pratilo kolonizaciju dveju Amerika, Australije i Afrike; ropstvo je jedna od najstarijih institucija ljudskog roda, i sva carstva Starog veka zasnivala su se na dràvnim robovima koji su podizali javna zdanja. âk ni koncentracioni logori nisu izum totalitarnih pokreta. Oni se po prvi put javljaju tokom Burskog rata, po~etkom ovog veka, a posle toga se koriste u Ju`noj Africi i u Indiji za “nepoèljne elemente”; ovde po prvi put nailazimo na termin “preventivno li{avanje slobode” (protective custody), kasnije prihva}en i u Tre}em Rajhu (Schutzhaft). Takvi logori umnogome nalikuju koncentracionim logorima na po~etku totalitarne vladavine; kori{}eni su za “sumnjiva lica” ~iji se prekr{aji nisu mogli dokazati i kojima se nije moglo suditi redovnim putem. Sve ovo itekako stoji u vezi sa metodama totalitarne dominacije: iste te elemente i one koriste, razvijaju i usavr{avaju, polaze}i od nihilisti~kog principa da je “sve dozvoljeno”, principa koji su nasledile i uzele zdravo za gotovo. No svuda gde ovi novi oblici dominacije pridobiju svoju autenti~no totalitarnu strukturu, oni taj princip prevazilaze, jer on je jo{ uvek vezan za utilitarne motive i li~ni interes vladara, pa se oku{avaju u domenu koji nam je do tada bio sasvim nepoznat: u domenu u kom je “sve mogu}e”, a on se ne moè ograni~iti ni utilitarnim motivima ni li~nim interesom, bez obzira na njegovu prirodu. Ono {to se kosi sa zdravim razumom nije nihilisti~ki princip da je “sve dozvoljeno”, koji je ve} bio prisutan u devetnaestovekovnoj utilitarnoj koncepciji zdravog razuma. Zdrav razum i “obi~an svet” odbijaju da poveruju

448

TOTALITARIZAM

da sve jeste mogu}e.129 Poku{avamo da shvatimo elemente sada{njeg ili ranijeg iskustva koji prosto prevazilaze na{u mo} rasu|ivanja. Poku{avamo da kao zlo~in ozna~imo ne{to {to, ose}amo, tom kategorijom uop{te nije ni bilo predvi|eno. [ta zna~i ubistvo kada se suo~imo sa masovnom proizvodnjom le{eva? Poku{avamo da sa stanovi{ta psihologije shvatimo pona{anje zatvorenika koncentracionih logora i pripadnika SS-a, a pri tom ono {to treba shvatiti jeste da se psiha moè uni{titi ~ak i bez fizi~kog uni{tavanja ~oveka; da se, {tavi{e, psiha, karakter i individualnost u odre|enim uslovima ogledaju samo u brzini ili sporosti kojom se raspadaju.130 U svakom slu~aju, krajnji rezultat je obezdu{en ~ovek, t.j. ~ovek koji se vi{e ne uklapa u na{e poimanje psihologije, ~ovek ~iji povratak u psiholo{ki ili bilo kako druga~ije obja{njiv svet veoma nalikuje vaskrsenju Lazarovom. Svi postulati zdravog razuma, bili oni psiholo{ke ili sociolo{ke prirode, samo idu u prilog onima koji “razmi{ljanje o uàsima” smatraju “povr{nim”.131 Ako je istina da su koncentracioni logori najdoslednije institucije totalitarne vlasti, “razmi{ljanje o uàsima” izgleda neophodno za razumevanje totalitarizma. No, do njega se ne moè do}i ni pomo}u memoara ni pomo}u hermeti~nih izve{tajia svedokâ. U oba ova ànra primetna je te`nja da se pobegne od doìvljenog; instinktivno ili racionalno, oba tipa pisaca su toliko svesna uàsnog ponora koji deli svet ìvih od sveta ìvih mrtvaca da ne mogu da daju mnogo vi{e od serije doga|aja kojih se prise}aju, ali se oni i njima samima ~ine neuverljivi koliko i njihovoj publici. Jedino upla{ena ma{ta ljudi koje su takvi izve{taji dirnuli, ali koji uàse opisane u njima nisu iskusili na sebi, dakle, ljudi neoptere}enih zverskim, o~ajni~kim strahom koji, suo~en sa stvarnim, opipljivim grozotama, neumoljivo parali{e sve {to nije puki refleks – jedino oni sebi mogu da dozvole da razmi{ljaju o uàsima. Me|utim, ~ak i to je od koristi isklju~ivo za sagledavanje politi~kih faktora i razbuktavanje politi~kih strasti. Razmi{ljanje o uàsima ne moè da dovede ni do kakve promene li~nosti, ba{ kao {to to ne moè ~ak ni stvarno proìvljavanje uàsa. Svo|enje ~oveka na skup reakcija odvaja ga od svega {to je u njemu li~nost ili karakter, i to radikalno koliko i du{evna bolest. Kada se, kao Lazar, vrati iz mrtvih, njegova su li~nost ili karakter neizmenjeni ba{ kao i kada je oti{ao. Kao {to uàs, ili razmi{ljanje o njemu, ne moè da dovede do izmene karaktera, ne moè ~oveka da na~ini boljim ili gorim, tako ne moè ni da postane osnov politi~ke zajednice ili partije. Poku{aji da se stvori evropska elita sa programom unutarevropskog razumevanja zasnovanog na zajedni~kom iskustvu koncentracionih logora, propali su kao i poku{aji da se posle Prvog svetskog rata izvuku politi~ki zaklju~ci iz iskustva frontovske 129 Prvi koji je ovo shvatio bio je Rousset u svom Univers Concentrationnaire, 1947. 130 Rousset, op. cit., p. 587. 131 v. Georges Bataille u: Critique, januar 1948, p. 72.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

449

generacije svih nacija. U oba slu~aja ispostavilo se da sámo iskustvo ne moè da pruì mnogo vi{e od nihilisti~kih banalnosti.132 Politi~ke posledice, na primer posleratni pacifizam, poticale su iz op{teg straha od rata, a ne iz ratnih iskustava. Umesto {to je stvorilo pacifizam odvojen od realnosti, shvatanje strukture modernog rata, vo|eno i izazvano strahom, trebalo je da dovede do spoznaje da je jedino merilo za neizbeàn rat borba protiv prilika u kojima ljudi vi{e ne èle da ìve – a na{a saznanja o paklenim mu~enjima totalitarnih logora nam pokazuju da su takve prilike itekako mogu}e.133 Stoga strah od koncentracionih logora i, kao njegova posledica, uvid u prirodu totalne dominacije mogu da obesnaè sve politi~ke diferencijacije na desnicu i levicu i da mimo njih uvedu politi~ki najva`niji ar{in za prosu|ivanje doga|aja na{eg vremena: da li su u slu`bi totalitarizma ili ne. U svakom slu~aju, upla{ena ma{ta ima tu veliku prednost {to odbacuje sofisti~ko-dijalekti~ka tuma~enja politike, koja su sva zasnovana na praznoverici da ne{to dobro moè da proiza|e iz zla. Takva dijalekti~ka akrobatika imala je barem privid opravdanosti dok god je najgore {to jedan ~ovek moè da nanese drugom bilo ubistvo. Ali, kako danas znamo, ubistvo je zlo koje ima ograni~en efekat. Neko ko ubije ~oveka – ~oveka koji ionako mora da umre – jo{ uvek se kre}e u nama poznatom domenu ìvota i smrti; i jedno i drugo zaista stoje u onoj neophodnoj me|usobnoj vezi na kojoj dijalektika i po~iva, ~ak i ako ona nije uvek svesna te veze. Ubica za sobom ostavlja le{ i ne pretvara se da njegova `rtva nikad nije ni bila me|u ìvima; ako i bri{e tragove, to su tragovi sopstvenog identiteta, a ne se}anje i bol ljudi koji su `rtvu voleli. On uni{tava jedan ìvot, ali ne i samu ~injenicu postojanja. Sa precizno{}u koja im je svojstvena, nacisti su obi~no svoje operacije u koncentracionim logorima vodili pod {ifrom “pod okriljem no}i” (Nacht und Nebel). Radikalnost mera kojima se ljudi tretiraju kao da nikad nisu ni postojali, kojima se ljudi bri{u u pravom smislu te re~i, ~esto se ne moè primetiti na prvi pogled, zato {to ni nema~ki ni ruski sistem nisu uniformni, ve} se sastoje od razli~itih kategorija u kojima se ljudi vrlo razli~ito tretiraju. U slu~aju Nema~ke, ove kategorije ponekad su bile zastupljene i u okviru istog logora, ali nisu me|usobno dolazile u dodir; ~esto su odre|ene kategorije bile stroè odvojene jedna od druge nego {to su bile izolovane od spoljnog sveta. Tako su se Nemci, iz rasnih obzira, prema pripad132 Ruseova knjiga sadrì mnogo takvih “uvida” u ljudsku “prirodu”, zasnovanih uglavnom na zaklju~ku da se posle izvesnog vremena mentalitet zatvorenika jedva razlikuje od mentaliteta straàra u logorima. 133 Da bi se izbegli nesporazumi, mo`da bi trebalo dodati da je sa pronalaènjem hidrogenske bombe ~itavo pitanje rata izmenjeno u svojoj su{tini. Rasprava o ovom pitanju, naravno, prevazilazi okvire knjige.

450

TOTALITARIZAM

nicima skandinavskih nacija ophodili sasvim druga~ije nego prema pripadnicima drugih nacija, iako su ovi prvi bili ogor~eni neprijatelji nacista. One druge su, pak, delili na ljude ~ije je “istrebljenje” bilo prioritetno, kao u slu~aju Jevreja, ili je moglo da se o~ekuje u bliskoj budu}nosti, kao u slu~aju Poljaka, Rusa i Ukrajinaca, i na one za koje jo{ nisu izdate naredbe o takvim sveobuhvatnim “kona~nim re{enjima” (Francuzi i Belgijanci). U Rusiji, s druge strane, postoje tri manje-vi{e nezavisna sistema. Tu su najpre logori sa pravim prinudnim radnicima, koji uìvaju relativnu slobodu i osu|eni su na kra}e kazne. Zatim, postoje koncentracioni logori, u kojima se ljudski materijal bezobzirno eksploati{e, u kojima je procenat smrtnosti izuzetno visok, ali koji su u su{tini organizovani u prakti~ne svrhe. I, kona~no, postoje i logori za istrebljenje, u kojima se zatvorenici sistematski satiru gla|u i nehigijenom. U koncentracionim logorima i logorima smrti zatvorenici su, ~ak i ako uspeju da se odrè u ìvotu, mnogo efikasnije odse~eni od sveta ìvih nego da su zaista umrli, zato {to teror poja~ava zaborav – i u tome se i sastoji sav njihov uàs. Ovde je ubistvo ne-li~no koliko i ubistvo komarca. Neko moè da umre od posledica sistematskog mu~enja ili gladi, ili zato {to je logor prepun, pa suvi{an ljudski materijal mora da se likvidira. I obrnuto, usled nedostatka novih ljudskih po{iljki moè da zapreti opasnost da se logor isprazni; tada se izda naredba da se procenat smrtnosti smanji po svaku cenu.134 David Ruse je svoje svedo~enje o vremenu provedenom u jednom nema~kom koncentracionom logoru nazvao Les Jour de Notre Morte (Dani na{e smrti), i zaista se ~ini kao da postoji mogu}nost da se sam proces umiranja u~ini trajnim i da se stvore uslovi u kojima se i smrt i ìvot ometaju u podjednakoj meri. Upravo ta pojava nekog radikalnog zla, nama do sada nepoznatog, ukida sve op{te prihva}ene vrednosti i uobi~ajene predstave o napretku. Ovde vi{e ne vaè ni politi~ka, ni istorijska, ni prosto moralna merila, ve}, u najboljem slu~aju, postoji svest o tome da se u modernu politiku izgleda ume{alo ne{to ~ega u njoj, bar onako kako je mi razumemo, nikada nije bilo: naime, princip sve ili ni{ta – sve, to je beskona~na {arolikost oblika ljudskog sa-ìvota, ili ni{ta, jer bi pobeda sistema koncentracionih logora zna134 To se dogodilo u Nema~koj krajem 1942, kada je Himler svim komandantima logora naloìo “da po svaku cenu smanje stopu smrtnosti”. Ispostavilo se, naime, da je od 136.000 pristiglih 70.000 umrlo jo{ pre dolaska ili odmah po dolasku u logor (v. Nazi Conspiracy, IV, annex II). – Novija svedo~enja iz Sovjetskog Saveza jednoglasno potvr|uju da je posle 1949 – dakle, jo{ za Staljinovog ìvota – stopa smrtnosti u koncentracionim logorima, koja je ranije dostizala i do 60%, sistematski smanjivana, verovatno zbog op{teg i akutnog nedostatka radne snage u Sovjetskom Savezu. Ovo pobolj{anje uslova za ìvot ne treba pome{ati sa krizom reìma posle Staljinove smrti, koja se, simptomati~no, prvo osetila u koncentracionim logorima (upor. Wilhelm Starlinger, Grenzen der Sowjetmacht, Würzburg 1955).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

451

~ila istu onu neumoljivu propast ~ovekovu koju bi i upotreba hidrogenske bombe zna~ila za ljudsku vrstu. @ivot u koncentracionom logoru ne moè se porediti ni sa ~im. Njegove uàse ma{ta nikada ne moè do kraja da pojmi, zato {to se nalaze s onu stranu ìvota i smrti. Taj se uàs nikada ne moè do kraja do~arati, zato {to se preìveli vra}a svetu ìvih, {to mu onemogu}ava da i sam u potpunosti poveruje svojim doìvljajima iz pro{losti. îni se kao da pri~a pri~u sa druge planete, jer se u svetu ìvih, gde niko ne treba da zna da li je on ìv ili mrtav, zatvorenik tretira kao da se nikada nije ni rodio. Stoga sva pore|enja stvaraju zabunu i skre}u pa`nju sa su{tine. Prinudni rad u zatvorima i ka`njeni~kim kolonijama, proterivanje, ropstvo – ~ini se na trenutak da sve to moè da se iskoristi za pore|enje, ali se, pri podrobnijem ispitivanju, ispostavlja da je ono neodrìvo. Prinudni rad kao kazna ograni~en je po pitanju vremena i intenziteta. Osu|enik zadràva prava nad svojim telom; on nije `rtva neograni~enog mu~enja, njime se ne dominira apsolutno. Proterivanjem se ~ovek prosto {alje iz jednog u drugi kraj sveta, koji je tako|e naseljen ljudskim bi}ima, ali se time on ne isklju~uje iz sveta ljudi kao takvog. Kroz ~itavu istoriju, ropstvo je bilo institucija unutar dru{tvenog poretka; robovi se, za razliku od zatvorenika u koncentracionim logorima, ne uklanjaju iz vidokruga drugih ljudi, koji onda mogu i da ih za{tite; kao sredstvo za rad, oni imaju odre|enu cenu, a kao vlasni{tvo odre|enu vrednost. Logora{ nema cenu, zato {to ga je uvek mogu}e zameniti; niko ne zna kome on pripada, jer ga niko i ne vidi. Sa stanovi{ta normalnog dru{tva, on je apsolutno suvi{an, iako se u vreme akutnog manjka radne snage, kao u Rusiji i u Nema~koj tokom rata, koristi za rad. Koncentracioni logor kao institucija nije ustanovljen radi ma kakvog mogu}eg u~inka; jedina trajna ekonomska funkcija logorâ je finansiranje njihovog nadzornog aparata; stoga sa ekonomskog stanovi{ta koncentracioni logori postoje uglavnom radi njih samih. Svaki obavljen posao mogao bi da se obavi mnogo bolje i jeftinije pod druga~ijim okolnostima.135 Posebno se na primeru Rusije, gde se koncentracioni logori uglavnom 135 v. Kogon, op. cit., p. 58: “Posao koji se obavlja u koncentracionim logorima bio je velikim delom beskoristan, ili je bio izli{an, ili je bio tako jadno organizovan da se morao raditi po dva ili tri puta.” Sli~no i kod Betelhajma, op. cit., pp. 831-32: “Novi zatvorenici su prakti~no bili prisiljavani da obavljaju besmislene zadatke.... Ose}ali su se ponièno... i radije su i{li i na teì posao, samo ako je on bio koristan....” âk i Delin, koji je ~itavu svoju knjigu zasnovao na tezi da su ruski logori bili izvor jeftine radne snage, mora da prizna neefikasnost rada u logorima (Dallin, op. cit., p. 105). – Novije teorije o ruskim logorima kao ekonomskoj meri za stvaranje zalihe jeftine radne snage lako bi mogle da se opovrgnu ako se ispostavi da su ta~ni nedavni izve{taji o masovnim amnestijama i abolicijama u koncentracionim logorima. Jer, ako logori imaju va`nu ekonomsku svrhu, reìm sigurno ne bi sebi mogao da dozvoli da ih se tako brzo otrese a da to ozbiljno ne naudi ~itavoj privredi.

452

TOTALITARIZAM

opisuju kao logori za prinudni rad (tim imenom ih je birokratija ~astila), jasno vidi da prinudni rad nije njihova primarna svrha; u Rusiji su svi radnici prinudni radnici, budu}i da ne uìvaju slobodu kretanja i da proizvoljno mogu da budu naterani da rade bilo gde u bilo kom trenutku. Neuverljivost uàsâ tesno je povezana sa njihovom ekonomskom beskorisno{}u. Nacisti su ovu beskorisnost doveli do otvorene antiutilitarnosti, kada su, usred rata i uprkos nesta{ici gra|evinskog materijala i vozila, podigli ogromne, skupe fabrike smrti, i milione ljudi vozikali tamo-amo.136 U o~ima strogo utilitarnog sveta, upadljiva protivre~nost izme|u ovakvih postupaka i vojne svrsishodnosti ~itavom je poduhvatu davala izgled sulude irealnosti. Ta atmosfera ludila i nestvarnosti, stvorena o~iglednim odsustvom svrhe, prava je gvozdena zavesa koja sve oblike koncentracionih logora skriva od o~iju sveta. Spolja posmatrano, oni i stvari koje se u njima de{avaju mogu se uporediti samo sa predstavama o zagrobnom ìvotu, odnosno ìvotu van zemaljskih svrhovitosti. Koncentracioni logori mogu se vrlo dobro podeliti u tri tipa, koji odgovaraju trima osnovnim zapadnja~kim predstavama o ìvotu posle smrti: Had, îstili{te i Pakao. Hadu odgovaraju oni relativno blagi oblici uklanjanja najrazli~itijih nepoèljnih elemenata – izbeglica, apatrida, asocijalnih ljudi i nezaposlenih – nekada popularni i u netotalitarnim zemljama; kao logori za raseljena lica, zapravo logori za ljude koji su postali suvi{ni i neugodni, oni su se zadràli i posle rata. îstili{te predstavljaju sovjetski radni logori, gde se glad i nehigijena kombinuju sa haoti~nim prinudnim radom. Pakao u sasvim doslovnom smislu predstavljaju oni tipovi logora koje su nacisti doveli do savr{enstva, logori u kojima je ~itav ìvot do detalja i sistematski organizovan u cilju najve}e mogu}e patnje. Sva tri tipa imaju ne{to zajedni~ko: ljudske mase koje su u njima izolovane tretiraju se kao da vi{e ne postoje, kao da ono {to se njima de{ava vi{e nikoga ne zanima, kao da su ve} mrtve, a neki se pomahnitali zao duh zabavlja tako {to ih neko vreme drì izme|u ìvota i smrti, pre no {to ih prepusti ve~nom miru. Ne toliko bodljikava ìca koliko ve{to stvorena nestvarnost onih koje ìca ogra|uje izaziva tu nepojmljivu brutalnost, posle koje istrebljenje izgleda kao sasvim normalna mera. Sve {to se radilo u logorima nama je poznato iz sveta izopa~enih, bolesnih fantazija. Kao i one, i ti uàsni zlo~i136 Osim {to su milione ljudi odvozili u logore smrti, nacisti su jo{ stalno poku{avali i da kolonizuju Istok, pa su tamo prevozili Nemce iz Nema~ke ili sa okupiranih teritorija. Ovo je, razume se, ozbiljno ometalo vojne i privredne poduhvate. O brojnim raspravama po ovim pitanjima i o stalnom sukobu izme|u nacisti~ke civiline hijerarhije na isto~nim okupiranim teritorijama i hijerarhije SS-a v. posebno Trial of the Major War Criminals, Vol. XXIX, Nuremberg 1947.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

453

ni su se odvijali u nekakvom fantomskom svetu; jedino {to je te{ko razumeti kako se on takore}i materijalizovao u jedan celovit svet, sa svim ~ulnim podacima stvarnosti, ali svet u kome ne postoje ni posledica ni odgovornost, a bez njih, opet, stvarnost za nas predstavlja tek gomilu nerazgovetnih podataka. Stvoreno je, dakle, mesto na kome se ljudi mogu mu~iti i ubijati, a da ni mu~itelji ni mu~eni, a ponajmanje neko sa strane, ne mogu znati da li je ono {to se doga|a i{ta vi{e od okrutne igre ili apsurdnog sna.137 Filmovi koje su Saveznici prikazivali po Nema~koj i u drugim zemljama posle rata jasno pokazuju da ovu atmosferu ludila i nerealnosti ne moè da razbije puka reportaà: za nepristrasnog posmatra~a ove slike su ubedljive koliko i snimci misterionih supstanci na~injeni tokom spiritisti~kih seansi.138 Na uàse Buhenvalda i Au{vica zdrav razum reagovao je uverljivim argumentima: “Kakav li su zlo~in ovi ljudi po~inili kad im se rade takve stvari!”; ili, u Nema~koj i u Austriji, usred gladi, prenaseljenosti i op{te mr`nje: “[teta {to su prestali da ubijaju Jevreje” – i svuda sa skepti~nim sleganjem ramena koje prati neefikasnu propagandu. Ako propagiranje istine ne uspe da ubedi prose~nog ~oveka zato {to je istina isuvi{e monstruozna, ono je svakako opasno po ljude koji, poznaju}i svoju ma{tu, znaju {ta su sami kadri da u~ine, i koji su stoga itekako spremni da poveruju u istinitost onoga {to vide. Iznenada postaje jasno da ne{to {to je ma{ta hiljadama godina proterivala izvan domena ljudskog moè da se ostvari ba{ ovde, na Zemlji, da se Pakao i îstili{te, pa ~ak i privid njihovog ve~nog trajanja, mogu posti}i najmodernijim metodama uni{tavanja i medicine. Ovim ljudima (a njih u svakom velikom gradu ima mnogo vi{e nego {to bismo voleli da priznamo) totalitarni pakao dokazuje da je ~ovekova mo} ve}a nego {to su se oni ikada usudili da pomisle, i da ~ovek moè da ostvari svoje paklene ma{tarije a da se nebo ne sru{i i zemlja ne otvori. Ove analogije, prisutne u mnogim svedo~enjima iz sveta umiru}ih,139 kao da su vi{e od o~ajni~kog poku{aja da se iskaè ono {to je izvan doma{aja ~ovekovog jezika. Mo`da se moderne mase ni po ~emu toliko ne ra137 Bettelheim, op. cit., prime}uje da su se straàri u logorima u toj atmosferi nerealnosti pona{ali sli~no zatvorenicima. 138 Va`no je napomenuti i da snimci iz koncentracionih logora nisu reprezentativni, zato {to logore pokazuju u njihovim poslednjim danima, kada su savezni~ke trupe u{le u njih. Dotle je sva oprema za masovno ubijanje ve} bila demontirana, a uz to u samoj Nema~koj nije ni bilo koncentracionih logora. S druge strane, ono {to je najvi{e izazvalo bes Saveznika i {to njihovim filmovima daje onu posebnu crtu uàsa – naime, prizor ljudskih kostura – uop{te nije tipi~no za nema~ke koncentracione logore; sistematsko istrebljenje sprovodilo se gasom, a ne gla|u. Prilike u logorima bile su posledica stanja tokom poslednjih meseci rata: Himler je bio naredio evakuaciju svih logora smrti na Istoku, pa su nema~ki logori bili preoptere}eni, a on vi{e nije bio u stanju da obezbedi hranu u samoj Nema~koj.

454

TOTALITARIZAM

zlikuju od masa ranijih vekova koliko po gubitku vere u Stra{ni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu. Jo{ uvek nesposobne da ìve bez straha i nade, ove mase privla~i svaka mogu}nost da ~ovek stvori Raj koji prièljkuju ili, pak, Pakao koga se pla{e. Kao {to Marksovo besklasno dru{tvo po nekim svojim popularizovanim crtama ~udno podse}a na mesijansko doba, tako i stvarnost koncentracionih logora ponajvi{e nalikuje srednjovekovnim vizijama Pakla. Jedina stvar koja se ne moè opona{ati u~inila je ~oveku tradicionalne predstave o Paklu podno{ljivim: Stra{ni sud, predstava o apsolutnom merilu pravde, povezana sa mogu}no{}u beskona~ne milosti. Jer za ljudske predstave nema zlo~ina i nema greha koji bi mogao da se meri sa ve~nim mukama Pakla. Otud i nelagoda zdravog razuma, koji se pita: kakav li su zlo~in po~inili ovi ljudi kad tako neljudski pate? Otud i apsolutna nevinost `rtava: ovo niko ne zasluùje. Otud, kona~no, i groteskna nasumi~nost sa kojom se u usavr{enoj dràvi terora biraju `rtve za koncentracione logore: takva “kazna” se sa istom pravi~no{}u ili nepravi~no{}u moè izvr{iti nad svakim. U pore|enju sa suludim kona~nim rezultatom, dru{tvom koncentracionih logora, procesi kojima se ljudi pripremaju za ovaj cilj, metodi kojima se pojedinci prilago|avaju na ovakve uslove jasni su i logi~ni. Sumanutoj masovnoj proizvodnji le{eva prethodi istorijski i politi~ki razumljiva priprema ìvih le{eva. Podsticaj takvim nevi|enim prilikama i, {to je jo{ va`nije, pre}utno slaganje sa njima posledica su onih doga|aja koji su u periodu op{te politi~ke dezintegracije iznenada stotine hiljada ljudi ostavili bez doma, bez dràve, stavili ih van zakona i u~inili nepoèljnim, a milione u~inili ekonomski suvi{nim, ostavili ih bez posla i na~inili od njih teret za dru{tvo. A ovo je, opet, moglo da se dogodi zato {to su ljudska prava, koja nisu bila filozofski utemeljena, ve} samo formulisana, koja nikada nisu bila politi~ki garantovana, ve} samo proklamovana, izgubila svako vaènje, bar u tom tradicionalnom obliku. Prvi presudan korak na putu ka totalnoj dominaciji jeste da se u ~oveku ubije pravna li~nost, {to se moè posti}i na dva na~ina. Prvi je da se odre|ene kategorije ljudi stave van za{tite zakona, a netotalitarni svet u isto vreme primora da prizna to bezakonje, jer ovi ljudi sada postaju apatridi, isklju~eni su iz gra|anstva; drugi je da se koncentracioni logor stavi izvan normalnog kaznenog sistema, da se zatvorenici biraju mimo normalnog pravnog postupka, u kom konkretan zlo~in povla~i predvidljivu kaznu. Tako kriminalci, koji su iz drugih razloga klju~an element u dru{tvu koncentracionih logora, tamo dospevaju uglavnom tek po odsluènju zatvorske kazne. Na svaki na~in totalna dominacija radi na tome da se svim katego139 Da je ìvot u koncentracionom logoru bio prosto odugovla~enje smrti posebno nagla{ava Rousset, op. cit., passim.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

455

rijama u logoru – Jevrejima, bolesnicima, predstavnicima izumiru}ih klasa – unapred uskrati mogu}nost kako za vr{enje legalnih, tako i za vr{enje kriminalnih radnji. Li{avanje slobode propaganda prikazuje kao “preventivnu policijsku meru”,140 dakle, meru koja ljude li{ava mogu}nosti da delaju. U Rusiji se odstupanja od ovog pravila moraju pripisati katastrofalnom manjku zatvorskog prostora i èlji, do sada neostvarenoj, da se ~itav kazneni sistem pretvori u sistem koncentracionih logora.141 Prisustvo kriminalaca u koncentracionim logorima neophodno je kako bi se opravdala tvrdnja propagande da su ove institucije osnovane samo zbog asocijalnih elemenata.142 Kriminalcima u stvari nije mesto u koncentracionim logorima, pa makar i samo zato {to je pravnu li~nost teè ubiti kod ~oveka koji je kriv za neko nedelo nego kod sasvim nevine osobe. Ako oni i ~ine stalnu kategoriju me|u zatvorenicima, to je ustupak totalitarne dràve predrasudama dru{tva, koje na ovaj na~in najlak{e moè da se privikne na postojanje logora. Da bi, s druge strane, sistem logora mogao da funkcioni{e, od su{tinskog je zna~aja da se, dok god funkcioni{e kazneni sistem zemlje, kriminalci {alju u logore tek po izdràvanju cele kazne, dakle onda kada u stvari imaju pravo na slobodu. Ni pod kojim uslovima koncentracioni logor ne sme da postane predvidljiva kazna za konkretne prestupe. Spajanje kriminalaca sa drugim kategorijama ima i dodatnu prednost {to svim novoprido{lima na {okantan na~in stavlja na znanje da su dospeli do najnièg nivoa dru{tva. Uskoro se, istina, ispostavlja da imaju sve razloge da zavide najgorem lopovu i ubici, jer je i najniì nivo barem nekakav nivo. Osim toga, me{anje kategorija zatvorenika je i efikasno sredstvo kamuflaè: to se de{ava kriminalcima, novajlijama se ne de{ava ni{ta gore od onoga {to se kriminalcima s pravom de{ava. Kriminalci svuda ~ine aristokratiju logorâ. (U Nema~koj su tokom rata njihovo mesto u internom logora{kom rukovodstvu preuzeli komunisti, zato {to u haoti~nim prilikama koje je stvorila stara uprava nije mogao da se izvede ni minimum racionalnog rada. Koncentracioni logori su samo privremeno pretvoreni u logore za prinudni rad, {to je sasvim atipi~na 140 Maunz, op. cit., p. 50, insistira na tome da kriminalce nikako ne treba slati u logore na sluènje redovne kazne. 141 Manjak zatvorskog prostora u Rusiji bio je tako akutan da je godine 1925-26. moglo da se izvr{i samo 36% svih sudskih odluka (v. Dallin, op. cit., p. 158ff). 142 “Gestapo i SS su pridavali velik zna~aj me{anju kategorija zatvorenika u logorima. Ni u jednom logoru zatvorenici nisu pripadali samo jednoj grupi” (Kogon, op. cit., p. 19). U Rusiji je tako|e od po~etka bio obi~aj da se me{aju politi~ki zatvorenici i kriminalci. Tokom prvih deset godina sovjetske vlasti, levi~arske grupe zatvorenika uìvale su odre|ene privilegije; tek s punim razvojem totalitarnog karaktera reìma “posle dvadesetih, politi~ki zatvorenici su i zvani~no tretirani kao kategorija nià od obi~nih kriminalaca” (Dallin, op. cit., p. 177ff).

456

TOTALITARIZAM

pojava ograni~enog trajanja.)143 Kriminalci ulaze u logorsku upravu ne toliko zbog sli~nosti sa nadzornim osobljem – u Sovjetskom Savezu nadzornici o~igledno nisu elita specijalno obu~ena za zlo~ine, za razliku od SS-a144 – koliko zato {to jedino kriminalci dospevaju u logore zbog nekog konkretnog dela. Oni bar znaju za{to su u koncentracionom logoru, pa stoga zadràvaju ostatke svoje pravne li~nosti. Krivica politi~kih zatvorenika, me|utim, ne podleè jasnim merilima; njihova dela, ukoliko su uop{te i bila dela, a ne puka uverenja, ne~ije neodre|ene sumnje ili slu~ajna pripadnost politi~ki inoportunoj grupi, po pravilu nisu pokrivena normalnim pravnim sistemom zemlje i nisu pravno definisana.145 Me{avini politi~kih zatvorenika i kriminalaca, koja je od samog po~etka stvarana u koncentracionim logorima i u Rusiji i u Nema~koj, dodaje se i tre}i element, koji }e uskoro ~initi ve}inu svih zatvorenika u koncentracionim logorima. Ova najve}a grupa sastojala se od ljudi koji nisu po~inili ni{ta {to bi u njihovoj svesti ili u svesti njihovih mu~itelja imalo ikakve racionalne veze sa hap{enjem. U Nema~koj su posle 1938. kategoriju nedu`nih ~inili Jevreji, a u Rusiji ma koja grupa koja bi, iz razloga nevezanih sa njenim pona{anjem, pobudila nemilost vlasti. Takvi ljudi, nevini u svakom pogledu, najpogodniji su za eksperimente obespravljenja i uni{tavanja pravne li~nosti, pa su stoga i kvalitativno i kvantitativno najva`nija kategorija logorske populacije. Ovaj princip je do krajnjih konsekvenci ostvaren u gasnim komorama koje, ve} i zbog ogromnog kapaciteta, sigurno nisu bile projektovane za pojedina~ne slu~ajeve, ve} za ljude uop{te. Slede}i dijalog saìma situaciju u kojoj se nalazi pojedinac: “U koje svrhe, molim lepo, postoje gasne komore?” – “A u koje svrhe ste Vi ro|eni?”146 Upravo ova grupa sasvim nevinih ljudi najgore prolazi u logorima. Kriminalci i politi~ki zatvorenici asimiluju se u ovu kategoriju; tako li{eni razlike koja poti~e iz njihove vinosti, oni su u potpunosti izloèni principu nasumi~nosti. Kona~ni cilj, delimi~no postignut u Sovjetskom Savezu i jasno nazna~en u poslednjim fazama nacisti~kog terora, jeste da se ~itava logorska populacija svede na ovu kategoriju nevinih. 143 Ruseova knjiga precenjuje uticaj nema~kih komunista, koji su tokom rata preovla|ivali u internoj logora{koj upravi Buhenvalda. 144 v. na primer svedo~enje gospo|e Buber-Nojman, biv{e ène nema~kog komuniste Hajnca Nojmana, koja je preìvela i sovjetske i nema~ke koncentracione logore: “Rusi nikada nisu... imali tako sadisti~ke crte kao nacisti.... Na{i ruski straàri bili su pristojni ljudi, a ne sadisti, ali su ipak savesno ispunjavali zahteve nehumanog sistema” (Under Two Dictators). 145 Bruno Bettelheim, “Behavior in Extreme Situations”, u: Journal of Abnormal and Social Psychology, Vol. XXXVIII, Nr. 4, 1943, opisuje samosvest kriminalaca i politi~kih zatvorenika u pore|enju sa nevinim ljudima. Ovi su, naime, “bili najmanje sposobni da podnesu po~etni {ok”, prvi su se “raspadali”. Betelhajm to obja{njava njihovim poreklom iz srednjih slojeva. 146 Rousset, op. cit., p. 71.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

457

Ima i drugih kategorija u koje se zatvorenici svrstavaju odmah po dolasku u logor; one se ne stvaraju po principu potpune nasumi~nosti i, mada u su{tini bezna~ajne, korisne su sa stanovi{ta organizacije. U nema~kim logorima bilo je kriminalaca, politi~kih zatvorenika, asocijalnih elemenata, verskih prestupnika i Jevreja, i svi su imali razli~ite oznake. Kada su Francuzi, posle [panskog gra|anskog rata, osnovali koncentracione logore, odmah su uveli tipi~no totalitarno stapanje politi~kih zatvorenika sa kriminalcima i nevinima (u ovom slu~aju, to su bili apatridi), i uprkos neiskustvu pokazali su se neobi~no ma{toviti u stvaranju besmislenih kategorija zatvorenika.147 S po~etka zami{ljena da spre~i nastanak svake solidarnosti me|u zatvorenicima, ova tehnika pokazala se kao posebno dragocena zato {to niko nije mogao da zna da li je njegova kategorija bolja ili gora od neke druge. U Nema~koj je to promenljivo, ali iznutra pedantno organizovano zdanje imalo privid ~vrstine zato {to su Jevreji u svakom slu~aju bili najnià kategorija. Uàsno je i groteskno {to su se zatvorenici sami identifikovali sa tim kategorijama, kao da one predstavljaju poslednji autenti~ni ostatak njihove pravne li~nosti. âk i ako zanemarimo sve druge okolnosti, nije ~udo {to je komunista iz 1933. iz logora izlazio kao ve}i komunista nego {to je u njega u{ao, Jevrejin kao jo{ ve}i Jevrejin, èna pripadnika Legije stranaca jo{ vi{e uverena u va`nost Legije stranaca; ~ini se da ove kategorije jem~e barem nekakav jasan status, da oli~avaju neki najelementarniji, te stoga i fundamentalan pravni identitet. Dok je klasifikovanje zatvorenika po kategorijama ~isto takti~ka, organizaciona mera, nasumi~na selekcija `rtava je su{tinski princip ove institucije. Da su koncentracioni logori zavisili od postojanja politi~kih protivnika, te{ko da bi preìveli prve godine totalitarnih reìma. Dovoljno je pogledati broj zatvorenika u Buhenvaldu posle 1936. da bi se shvatilo koliko je za dalje postojanje logora bio neophodan element nevinih. “Logori bi izumrli da je Gestapo pri hap{enju u obzir uzimao samo pripadnike opozicije.”148 Pred kraj 1937. Buhenvald je, sa manje od 1000 zatvorenika, bio na ivici ga{enja, sve dok novembarski pogromi nisu doveli vi{e od 20.000 novih logora{a.149 U Nema~koj se ova kategorija nevinih posle 1938. sastojala prete`no od Jevreja, a u Rusiji od bilo koje grupe koja bi iz nekog razloga, bez ikakave veze sa onim {to ~ini, pala u nemilost.150 No, dok u Nema~koj pravi totalitarni tip koncentracionog logora sa ogromnom 147 Za uslove u francuskim koncentracionim logorima v. Arthur Koestler, Scum of the Earth, 1941. 148 Kogon, op. cit., p. 6. 149 v. Nazi Conspiracy, IV, 800ff. 150 Beck/Godin, op. cit., nagla{avaju da su “protivnici reìma ~inili relativno mali deo [ruske] zatvorske populacije” (p. 87), a da kod ostalih nije bilo nikakve veze izme|u “hap{enja i prestupa” (p. 95).

458

TOTALITARIZAM

ve}inom sasvim “nevinih” zatvorenika imamo tek od 1938, u Rusiji se on javlja ve} ranih tridesetih godina, budu}i da se do 1930. ve}ina logorske populacije jo{ uvek sastojala od kriminalaca, kontrarevolucionara i “politi~kih” (u tom tenutku pripadnika frakcija). Od tada je kroz logore pro{lo toliko nevinih ljudi da ih je te{ko i klasifikovati: bili su to ljudi koji su imali nekog kontakta sa inostranstvom, Rusi poljskog porekla (posebno u godinama izme|u 1936. i 1938), seljaci ~ija su sela likvidirana iz ko zna kog ekonomskog razloga, deportovani pripadnici nacionalnih manjina, demobilisani vojnici Crvene armije iz jedinica koje su se predugo zadràle u inostranstvu kao okupacione snage, kao biv{i ratni zarobljenici u Nema~koj itd. Me|utim, postojanje politi~ke opozicije puki je izgovor za sistem koncentracionih logora a svrha tog sistema nije ispunjena ~ak ni kada se ljudi, pod najstra{nijim terorom, manje-vi{e dobrovoljno koordini{u, odnosno kada se odreknu svojih politi~kih prava. Cilj svakog proizvoljnog sistema je da uni{ti gra|anska prava ~itavog stanovni{tva, koje na kraju stoji van zakona u sopstvenoj zemlji kao i apatridi i besku}nici. ôvekovo obespravljenje, ubijanje pravne li~nosti u njemu, preduslov je da bi se njime u potpunosti dominiralo. A ni ono ne poga|a samo kriminalce, politi~ke protivnike, Jevreje, homoseksualce, na kojima su izvo|eni prvi eksperimenti, nego svakog stanovnika totalitarne dràve. Slobodni pristanak za totalnu dominaciju predstavlja smetnju koliko i slobodna opozicija.151 Nasumi~no hap{enje, koje se vr{i me|u nevinima, poni{tava vrednost slobodnog pristanka, ba{ kao {to i mu~enje – za razliku od smrti – ukida mogu}nost suprotstavljanja. Kad bi se ovo proganjanje, ~ak i najtiranskije, ograni~ilo na odre|ene stavove verske ili politi~ke prirode, na odre|ene moduse intelektualnog ili erotskog opho|enja, na odre|ene tek izmi{ljene “zlo~ine”, logori bi postali izli{ni, zato {to, dugoro~no posmatrano, nijedan stav i nijedno uverenje nije doraslo pretnji tolikog uàsa; a pre svega, ukazala bi se potreba za novim pravosudnim sistemom, koji bi, ~ak i uz najmanju dozu stabilnosti, morao da stvori novu pravnu li~nost u ~oveku – a ona bi izmicala totalitarnoj dominaciji. Takozvana “dobrobit naroda” (Volksnutzen) nacista, uvek druga~ija (jer ono {to je danas od koristi sutra ve} moè da {kodi), ili ~este promene partijske linije, koje, budu}i retroaktivne, gotovo svakodnevno 151 Kada raspravlja o ~injenici da se ve}ina zatvorenika “pomirila sa merilima Gestapoa”, Bruno Bettelheim (“On Dachau and Buchenwald”) nagla{ava da “ovo nije bio rezultat propagande... Gestapo je nastojao da ih u svakom slu~aju spre~i da izraàvaju ose}anja” (pp. 834-35). Himler je eksplicitno zabranio propagandu bilo koje vrste u logorima. “Vaspitanje se sastoji od discipline, a nikada od podu~avanja na ideolo{koj osnovi” (“On Organization and Obligation of the SS and the Police”, u: National-politischer Lehrgang der Wehrmacht, 1937; citirano prema: Nazi Conspiracy, IV, 616ff).

TOTALITARIZAM NA VLASTI

459

od novih grupa ljudi prave kandidate za koncentracione logore, jedina su garancija za njihovo kontinuirano postojanje, pa tako i za kontinuirano totalno obespravljenje ~oveka. Slede}i vaàn korak u pripremanju ìvih le{eva je ubistvo moralne li~nosti u ~oveku. Po prvi put u istoriji mu~eni{tvo je postalo nemogu}e: “Koliko ljudi ovde jo{ veruje da protest ima makar i istorijski zna~aj? Ovaj skepticizam pravo je remek delo SS-a. Njegov veliki uspeh. Uni{tili su svaku ljudsku solidarnost. Ovde je no} pala na budu}nost. Tamo gde nema svedoka, ne moè biti ni svedo~enja. Protestovati kada smrt vi{e ne moè da se odgodi jeste poku{aj da se smrti prida neko zna~enje, da se dela i za vreme posle smrti. Da bi se u tome uspelo, taj poduhvat mora imati dru{tveno zna~enje. Ovde na stotine hiljada nas ìvi u apsolutnoj usamljenosti. Zato smo mi pobe|eni, bez obzira na sve.”152 Logori i ubijanje politi~kih protivnika su deo organizovanog zaborava koji ne obuhvata samo sredstva za artikulisanje javnog mnjenja, izgovorenu i pisanu re~, ve} se {iri i na porodice i prijatelje `rtve. Bol i se}anje su zabranjeni. U Sovjetskom Savezu èna }e zatraìti razvod ~im joj uhapse muà, ne bi li spasla ìvote svoje dece; ako joj se mu` slu~ajno i vrati, srdito }e ga izbaciti iz ku}e.153 Zapadni svet je do sada ~ak i u najmra~nijim vremenima ubijenom neprijatelju barem ostavljao pravo da ga se se}aju, priznaju}i tako da smo svi mi ljudi (i samo ljudi). Samo zato {to je ~ak i Ahil po{ao na Hektorovu sahranu, samo zato {to su i najdespotskije vlasti po{tovale ubijenog protivnika, samo zato {to su Rimljani dozvoljavali hri{}anima da pi{u svoje martirologije, samo zato {to je Crkva svoje jeretike odràvala u se}anju ljudi, sve ovo nije izgubljeno i nije se ni moglo izgubiti. Koncentracioni logori su, u~iniv{i i smrt anonimnom (nemogu}e je saznati da li je zatvorenik ìv ili mrtav), smrti oduzeli njen smisao kraja ispunjenog ìvota. U izvesnom smislu, oni su pojedincu oduzeli njegovu smrt, pokazav{i time da njemu ni{ta ne pripada i da on nikome ne pripada. Njegova smrt prosto je zape~atila ~injenicu da on zapravo nikada nije ni postojao. Ovakav napad na moralnu li~nost jo{ uvek je mogao da se odbije ~ovekovom save{}u, koja mu kazuje da je bolje da umre kao `rtva nego da ìvi kao birokrata ubijanja. Totalitarni teror izvojevao je svoju najstra{niju pobedu kada je uspeo da moralnoj li~nosti odse~e mogu}nost takvog individualisti~kog bekstva i da odluke savesti u~ini apsolutno spornima i nepouzdanima. Kada je ~ovek suo~en sa alternativom da izda, a tako i ubije svoje prijatelje, ili da svoju ènu i decu, za koje je odgovoran u svakom smislu, po{alje u smrt, kada ~ak i samoubistvo zna~i automatsko ubijanje 152 Rousset, op. cit., p. 464. 153 v. izve{taj Sergeja Malahova u: Dallin, op. cit., p. 20ff.

460

TOTALITARIZAM

sopstvene porodice – kako da odlu~i? To vi{e nije pitanje izbora izme|u dobra i zla, ve} izme|u ubistva i ubistva. Ko bi mogao da razre{i moralnu dilemu Grkinje kojoj nacisti dozvole da odabere koje }e od njeno troje dece da ubiju?154 Kad se stvore uslovi u kojima savest vi{e ni~emu ne sluì i u kojima je potpuno nemogu}e u~initi dobro delo, svesno organizovano sau~esni{tvo svih ljudi u zlo~inima totalitarnih reìma po~inje da obuhvata i `rtve, i time zaista postaje totalno. SS-ovci su u svoje zlo~ine uklju~ili zatvorenike koncentracionih logora – kriminalce, politi~ke zatvorenike, Jevreje – tako {to su na njih preneli odgovornost za veliki deo uprave i stavili ih pred nerazre{ivu dilemu da li da u smrt po{alju prijatelje ili da pomognu da se ubiju drugi ljudi, koje pukim slu~ajem ne poznaju; tako oni u oba slu~aja postaju ubice.155 Su{tina nije prosto u tome da se mr`nja skre}e sa onih koji su krivi (kapoi su bili omraèniji od SS-ovaca), nego da se linija koja deli progonioca i progonjenog, ubicu i njegovu `rtvu, stalno zamagljuje.156 Kad se moralna li~nost ubije, jedino {to ljude jo{ spre~ava da postanu ìvi le{evi jeste razli~itost, ~ovekov identitet. Istrajnim stoicizmom se takva individualost moè sa~uvati u sterilnom obliku, i sigurno je mnogo ljudi pod totalitarnom vla{}u pobeglo i svakog dana beì u ovu apsolutnu izolaciju li~nosti bez prava ili savesti. Nema sumnje da je ovaj deo ~oveka, ba{ zato {to tako su{tinski zavisi od prirode i od sila koje se ne mogu kontrolisati voljom, najteè uni{titi (a i kada se uni{ti, najlak{e ga je povratiti).157 Metodi opho|enja sa ovom jedinstvenom odlikom ~ovekove li~nosti brojne su, te ne}emo ni poku{avati da ih navedemo. One po~inju sa neopisivim uslovima prilikom transporta u logor, kada se stotine ljudi sasvim nagih, prilepljenih jedni uz druge, zbije u jedan sto~ni vagon, i danima voza s jednog kraja zemlje na drugi; nastavljaju se po dolasku u logor dobro organizovanim {okom prvih nekoliko sati, brijanjem glave, grotesknom logorskom ode}om; a zavr{avaju se potpuno nezamislivim mu~enjima, prora~unatim tako da nikoga ne ubiju, ili bar ne brzo. U svakom slu~aju, cilj svih ovih metoda jeste da manipuli{u ~ovekovim telom – sa njegovim bezgrani~nim mogu}nostima da podnosi patnju – tako da kona~no 154 v. Albert Camus u: Twice a Year, 1947. 155 Ruseova knjiga, op. cit., uglavnom se sastoji od diskusija me|u zatvorenicima upravo po ovom pitanju. 156 Bettelheim, op. cit., opisuje kako su vremenom i straàri i zatvorenici postajali “kondicionirani” za ìvot u logorima i kako su se pla{ili povratka u spoljni svet. Zato je Ruse u pravu kada tvrdi da su “i `rtva i dèlat u podjednakoj meri bedni; lekcija kojoj u~e logori jeste bratstvo niskosti” (p. 588). 157 Bettelheim, op. cit., opisuje kako se ~ini da je “glavna briga novih zatvorenika bila da ostanu celi kao li~nosti”, dok su stariji zatvorenici gledali “kako da ìve {to je bolje mogu}e unutar logora”.

TOTALITARIZAM NA VLASTI

461

ono uni{tava li~nost onako nemilosrdno kako to ~ine odre|ena mentalna oboljenja organskog porekla. I upravo ovde krajnja sumanutost ~itavog poduhvata postaje najjasnija. Mu~enje je, istina, osnovna odlika ~itavog policijskog i sudskog aparata totalitarne vlasti; ono se koristi svaki dan kako bi se ljudi naterali da progovore. Ta vrsta mu~enja, budu}i da teì racionalnom, konkretnom cilju, ima odre|ena ograni~enja: zatvorenik ili progovori u odre|enom roku, ili umre. U prvim nacisti~kim koncentracionim logorima i u podrumima Gestapoa ovom racionalnom mu~enju dodat je jo{ jedan iracionalan, sadisti~ki tip mu~enja, koji je uglavnom sprovodio SA. On nije imao nikakav konkretan cilj i nije bio sistemati~an, ve} je zavisio od inicijative uglavnom anomalnih elemenata. Smrtnost je bila tako visoka da je svega nekoliko zatvorenika koncentracionih logora iz 1933. preìvelo ove prve godine. Ovaj tip mu~enja izgleda nije bio u toj meri prora~unata politi~ka institucija koliko ustupak reìma sopstvenim kriminalnim i anomalnim elementima, kojima su se tako pla}ale usluge. Iza slepog zverstva pripadnika SA-a ~esto je bila duboka mr`nja i zavist prema onima koji su bili socijalno, intelektualno ili fizi~ki superiorni, a koji su sada, kao u najlu|im snovima, bili u njihovim rukama. Taj resantiman, koji u logorima nikada nije sasvim izumro, ~ini nam se kao poslednji tra~ak nekog ljudski razumljivog ose}aja.158 Me|utim, pravi uàs po~eo je kada je SS preuzeo upravu logorâ. Staro spontano zverstvo sada je ustupilo mesto apsolutno hladnom i sistematskom uni{tavanju tela, sa ciljem da se uni{ti dostojanstvo; smrt se izbegavala ili u nedogled odlagala. Logori vi{e nisu bili zabavni parkovi za zveri u ljudskom obli~ju, odnosno za ljude kojima je mesto u du{evnim bolnicama i zatvorima. Dogodilo se ne{to sasvim suprotno: logori su se pretvorili u “poligone” na kojima su se savim normalni ljudi obu~avali da postanu punopravni pripadnici SS-a.159 158 Rousset, op. cit., p. 390, pi{e o SS-ovcu koji je ovako kinjio jednog profesora: “Vi ste bili profesor. E pa, sada vi{e niste profesor. Vi{e niste velika zverka. Sada ste obi~na ni{tarija. Sad sam ja neko!” 159 Kogon, op. cit., p. 6, govori o ideji da se logori zadrè kao SS-ovi centri za obuku i eksperimentisanje. On tako|e dobro obja{njava razliku izme|u ranijih logora, kojima je upravljao SA, i onih kasnijih pod SS-om. “Ni jedan od prvobitnih logora nije imao vi{e od hiljadu zatvorenika.... @ivot u njima ne moè se opisati. Nekolicina starih zatvorenika koji su preìveli ove godine slaù se da nije bilo tog oblika sadizma koju pripadnici SA-a nisu oku{ali. No, sve su to bili ~inovi individualnog zverstva, jo{ uvek nije postojao sasvim organizovan, hladan sistem koji bi obuhvatao velik broj ljudi. To je postigao tek SS” (p. 7). Taj novi automatizovani sistem maksimalno je umrtvio ose}anje odgovornosti. Kada, na primer, stigne naredba da se ubije nekoliko stotina ruskih zatvorenika, to se obavljalo pucanjem kroz rupu kroz koju se zatvorenici nisu ni videli (v. Ernest Feder, “Essai sur la Psychologie de la Terreur”, u: Synthèses, Brussels 1946). S druge strane, izopa~enost je ve{ta~ki

462

TOTALITARIZAM

Ubijanje ~ovekove individualnosti, ne~eg neponovljivog {to u podjednakoj meri stvaraju priroda, volja i sudbina, ne~eg {to je postalo tako razumljiva premisa u svim ljudskim odnosima da ~ak i jednojaj~ani blizanci stvaraju odre|enu nelagodu, izaziva ose}anje uàsa koje daleko nadja~ava bes pravno-politi~ke li~nosti i o~ajanje moralne. Taj uàs daje povoda nihilisti~kim uop{tavanjima koja vrlo uverljivo tvrde da su svi ljudi zveri.160 Iskustva iz koncentracionih logora zapravo dokazuju da se ljudi mogu pretvoriti u zveri i da je ~ovekova “priroda” ipak “ljudska” samo u meri u kojoj ~oveku otvara mogu}nost da postane ne{to krajnje neprirodno, da postane ~ovek. Po ubijanju moralne li~nosti i brisanju pravne, uni{tenje individualnosti je gotovo uvek uspe{no. Mogu}e bi bilo prona}i neke zakone masovne psihologije koji bi objasnili za{to su milioni ljudi bez otpora dozvoljavali da ih sprovode u gasne komore (iako ovi zakoni ne bi objasnili ni{ta osim pomenutog uni{tenja individualnosti). Mnogo je zna~ajnije {to su ~ak i ljudi koji su kao pojedinci bili osu|eni na smrt veoma retko poku{avali da sa sobom povedu jednog od dèlata, {to je bilo malo ozbiljnijih pobuna, i {to je ~ak i u trenucima oslobo|enja bilo jako malo spontanih masakara nad SS-ovcima. Jer, uni{titi individualnost zna~i uni{titi spontanost, ~ovekovu mo} da zapo~ne ne{to novo na osnovu sopstvenih mo}i, ne{to {to se ne moè objasniti kao reakcija na okolinu i doga|aje.161 Ostaju grozne stvarana i kod ina~e normalnih ljudi. Ruse prenosi re~i jednog straàra SS-ovca: “Uglavnom tu~em sve dok ne ejakuliram. U Vroclavu imam ènu i troje dece. Ranije sam bio savr{eno normalan. Eto {ta su od mene uradili. Sada kada imam slobodno, ku}i ne mogu. Ne mogu èni da pogledam u o~i” (p. 273). – Dokumenti iz Hitlerovog doba sadrè brojna svedo~enja o prose~nosti ljudi kojima je bio poveren Hitlerov program istrebljenja. Dobra zbirka dokumenata nalazi se kod Léona Poliakova, “The Weapons of Antisemitism”, objavio UNESCO u: The Third Reich, London 1955. Ve}ina ljudi u jedinicama kori{}enim u ove svrhe nisu bili dobrovoljci, ve} su za specijalne zadatke prekomandovani iz obi~ne policije. No, ~ak je i obu~enim SS-ovcima ovakav zadatak padao teè od borbe u prvim redovima. Svedo~e}i o nekom masovnom streljanju koje je izvr{io SS, jedan o~evidac sastavlja hvalospev ovoj jedinici koja je bila tako “puna idealizma” da je bila kadra da podnese “~itavo streljanje bez kapi alkohola”. @elju da se elimini{u svi li~ni motivi i strasti tokom “istrebljenja” i da se tako brutalnost svede na najmanju meru pokazuje i ~injenica da je grupa lekara i inènjera kojoj je povereno da se staraju o gasnim instalacijama stalno radila na njihovom unapre|enju, ~ime nije trebalo samo da se pove}a produktivnost fabrika le{eva, nego i da se ubrza i olak{a agonija `rtava. 160 Ovo je posebno upadljivo u Ruseovom delu. “Dru{tveni uslovi ìvota u logorima pretvorili su veliku masu zatvorenika, kako Nemaca tako i deportovanih ljudi, bez obzira na njihov raniji poloàj i obrazovanje, u degenerisanu rulju kojom u potpunosti vladaju primitivni ìvotinjski refleksi” (p. 183). 161 U tom kontekstu treba spomenuti i zapanjuju}u retkost samoubistava u logorima. Ona su bila mnogo ~e{}a pre hap{enja i deportovanja nego u logorima, {to se, naravno, delom moè objasniti i time {to je u~injeno sve da se samoubistva, koja su, uostalom, spontan ~in, spre~e. Iz statisti~kih podataka za Buhenvald (Nazi Conspiracy, IV, 800ff) proizilazi da se

TOTALITARIZAM NA VLASTI

463

marionete ljudskog lika koje se sve pona{aju kao onaj pas iz Pavlovljevog eksperimenta, dakle sasvim predvidljivo, ~ak i kad idu u smrt, i koje i ne rade ni{ta drugo osim {to reaguju. To i jeste prava pobeda sistema: “Pobeda SS-a sastoji se u tome {to izmu~ena `rtva dozvoljava da je vode na gubili{te bez otpora, {to pori~e sebe do ta~ke na kojoj ukida svoj identitet. Ali to nije sámo sebi cilj. SS-ovci ne èle njen poraz tek tako, iz ~istog sadizma. Oni znaju da sistem koji uspe da uni{ti `rtvu pre no {to se ona popne na ve{ala... moè da drì ~itav narod u ropstvu. Da ga u potpnosti potla~i. Nema ni~eg stra{nijeg od ovih povorki ljudi koji kao lutke idu u smrt. ôvek koji to vidi, kaza}e sebi: ’Da bi ih ovako uni{tili, kakvu li samo mo} njihovi gospodari imaju’, i skrenu}e pogled, pun gor~ine, ali poraèn.”162 Ako totalitarne aspiracije ozbiljno shvatimo i ne dozvolimo sebi da ih, zavedeni zdravim razumom, proglasimo za utopijske i neostvarive, ispostavlja se da je dru{tvo umiru}ih, stvoreno u logorima, jedini oblik dru{tva u kom je mogu}a potpuna vlast nad ljudima. Oni koji teè totalnoj dominaciji moraju da uni{te svu spontanost, koju }e ve} i sámo postojanje individualnosti uvek generisati, i da tragaju za njom i u najprivatnijoj sferi, ma kako nepoliti~na i bezazlena ona izgledala. Pavlovljev pas, ~ovek sveden na najelementarnije reakcije, skup reakcija koji se u svakom trenutku moè likvidirati i zameniti nekim drugim koji }e se pona{ati na isti na~in, prototip je “gra|anina” totalitarne dràve; a takav gra|anin se van logora moè tek donekle stvoriti. Beskorisnost logora, njihova cini~ki priznavana anti-utilitarnost, puki je privid: za odrànje reìma oni su zna~ajniji od ma koje druge institucije. Bez koncentracionih logora, bez onog neodre|enog straha koji izazivaju i sasvim odre|ene obuke u totalitarnom dominiranju koju pruàju (a njegove se radikalne mogu}nosti nigde drugde ne daju u toj meri testirati), totalitarna dràva nikada ne bi mogla da fanatizuje svoje jezgro niti da drì ~itav narod u potpunoj apatiji. Vladari i potla~eni bi isuvi{e brzo utonuli u “staru buròasku rutinu”; posle po~etnih “izgreda” oni bi se pokorili svakodnevici sa njenim ljudskim zakonitostima – ukratko, razvili bi se u pravcu koji su predvi|ali svi posmatra~i zadojeni zdravim razumom. Tragi~na zabluda svih ovih predvi|anja, datih sa pozicija jednog jo{ uvek bezbednog sveta, posledica je pretpostavke da postoji ne{to kao za sva vremena ustanovljena ljudska priroda, koja je poistove}ena sa istorijom, i tako je ideja totalne dominacije progla{ena ne samo neljudskom, nego i jedva vi{e od 0,5% smrtnih slu~ajeva moè povezati sa samoubistvom, da je jedne godine bilo svega dva samoubistva, mada je te iste godine kona~an broj mrtvih iznosio 3.516. Isto potvr|uju i izve{taji iz ruskih logora (upor. npr. Starlinger, op. cit., p. 57). 162 Rousset, op. cit., p. 525.

464

TOTALITARIZAM

nerealnom. A mi smo u me|uvremenu shvatili da je ~ovekova snaga tako velika da on zaista moè da bude ono {to èli da bude. U prirodi je totalitarnih reìma da zahtevaju neograni~enu mo}. Takva je mo} ostvariva samo ako doslovce svim ljudima, bez ijednog izuzetka, moè pouzdano da se vlada na svakom polju njihovog ìvota. U domenu spoljne politike treba stalno osvajati nove neutralne teritorije, dok na doma}em terenu uvek nove grupe ljudi treba trpati u sve ve}e koncentracione logore ili, ako to okolnosti zahtevaju, likvidirati kako bi se stvorio prostor za slede}e. Pitanje opozicije neva`no je i u spoljnoj i u unutra{njoj politici. Sa stanovi{ta totalitarne dominacije, svaka neutralnost, pa ~ak i svako spontano prijateljstvo, opasno je koliko i otvoreno neprijateljstvo, zato {to je spontanost kao takva, sa svojom nepredvidljivo{}u, najve}a prepreka totalnom dominiranju nad ~ovekom. Komunisti iz nekomunisti~kih zemalja koji su pobegli u Moskvu ili su bili pozvani tamo, morali su na sopstvenoj koì da osete da oni za Sovjetski Savez predstavljaju smetnju. Ube|eni komunisti, u onom smislu koji je danas i jedini realan, reìmu u Rusiji su sme{ni i nepoèljni koliko je to i nacistima, na primer, bio svaki ube|eni nacista iz Remove frakcije. U totalitarnim uslovima ube|enje i mi{ljenje ma koje vrste je sme{no i opasno, jer se totalitarni reìmi veoma ponose time {to im ono uop{te nije ni potrebno, kao, uostalom ni ma {ta ljudsko. Ljudi, u meri u kojoj su ne{to vi{e od ìvotinjske reakcije i obavljanja funkcija, suvi{ni su za totalitarne reìme. Totalitarizam ne teì despotskom vladanju ljudima, ve} sistemu u kom su ljudi suvi{ni. Totalna mo} moè se posti}i i o~uvati isklju~ivo u svetu uslovnih refleksa, u svetu marioneta bez traga spontanosti. Upravo zato {to su ~ovekove snage tako velike, njime se moè u potpunosti vladati tek kada on postane primerak ìvotinjske vrste zvane ~ovek. Zato je karakter opasan, i zato su i najnepravednije pravne norme uvek na smetnji; individualnost, zapravo sve {to ljude me|usobno razlikuje, ne moè se tolerisati. Dok god svi ljudi ne postanu u istoj meri suvi{ni – a to se postiè samo u koncentracionim logorima – ne moè se ni dosti}i ideal totalitarizma. Totalitarne dràve stalno teè stanju u kome je ~ovek suvi{an (mada ga nikad ne ostvaruju u potpunosti): nasumi~nim izborom grupa za koncentracione logore, stalnim ~istkama unutar vladaju}eg aparata, masovnim likvidacijama. Zdrav razum se o~ajni~ki buni protiv pokornosti masa, i zbog toga smatra da je ovaj gigantski aparat terora suvi{an. Da su u stanju da govore istinu, totalitarni vladari bi uzvratili: vama se aparat ~ini suvi{nim samo zato {to on sluì tome da ljude u~ini suvi{nima. Totalitarni poku{aj da se ljudi u~ine suvi{nima u potpunosti odgovara ose}anju modernih masa da su one same izli{ne na ovoj prenaseljenoj Zemlji. U svetu umiru}ih, u kom se ljudima obja{njava da su suvi{ni tako

TOTALITARIZAM NA VLASTI

465

{to se kazna izri~e bez ikakve veze sa zlo~inom, u kom postoji eksploatacija bez profita i u kom se radi bez kona~nog proizvoda, besmisao se ra|a sa svakim novim danom. Pa ipak, u okvirima totalitarne ideologije, ni{ta nije razumljivije i logi~nije: ako su zatvorenici gamad, logi~no je da ih treba istrebiti otrovnim gasom; ako su degenerici, ne treba im dozvoliti da zaga|uju narod; ako imaju “robovske du{e” (Himler), ne treba tra}iti vreme na njihovo prevaspitavanje. Sa stanovi{ta ideologije, nevolja sa logorima skoro da je u tome {to su oni pa isuvi{e razumni, {to je primena ideologije skoro isuvi{e konzistentna. Dok totalitarni reìmi tako odlu~no i cini~no odstranjuju iz sveta jedino {to prema utilitaristi~kim o~ekivanjima zdravog razuma ima smisla, oni svetu istovremeno name}u i neku vrstu super-smisla na koji su ideologije u stvari uvek i ciljale kad su tvrdile da su prona{le klju~ za istoriju ili re{enje zagonetki svemira. Mimo svog besmisla totalitarnog dru{tva, ustoli~uje se besmisleni super-smisao njegovog ideolo{kog praznoverja. Ideologije su bezazlena, nekriti~ka i proizvoljna uverenja samo dok neko u njih ne poveruje ozbiljno. îm se njihov zahtev za apsolutnim vaènjem uzme ozbiljno, one postaju jezgra sistema u kom, kao i u sistemima svih paranoika, sve logi~no, pa ~ak i neminovno proizilazi iz prethodnog, kada se samo prihvati prva premisa. Ludilo takvih sistema nije toliko u njihovoj premisi, koliko u doslednosti sa kojom se oni konstrui{u. ûdna logi~nost svih izama, njihova prostodu{na vera u spasonosnu mo} tvrdoglave odanosti bez obzira na specifi~ne, promenljive faktore, tako|e sadrì klice totalitarnog prezira prema stvarnosti i ~injenicama. Zdrav razum, navikao na utilitarno mi{ljenje, nemo}an je spram ovog ideolo{kog super-smisla, jer totalitarni reìmi zapravo uspostavljaju celovit svet ne-smisla. Ideolo{ki prezir prema ~injenicama barem je po~ivao na gordoj pretpostavci o ~ovekovoj nadmo}i nad svetom; kona~no, upravo prezir prema stvarnosti i moè da potakne na menjanje sveta, na prilago|avanje sveta ~oveku. Ono {to totalitarnom preziru prema realnosti oduzima crtu ponosa (i ~ini ga time radikalno razli~itim od revolucionarnih teorija i stavova) jeste onaj super-smisao koji prezir prema stvarnosti ~ini uverljivim, logi~nim i konzistentnim. Bolj{evi~ka tvrdnja da je sada{nji ruski sistem bolji od svih ostalih postaje istinski totalitarno sredstvo kada totalitarni vladar iz nje izvu~e logi~ki besprekoran zaklju~ak da bez ovog sistema ljudi nikada ne bi izgradili tako divne stvari kakve su, evo, recimo, podzemna èleznica; a iz ovoga, opet, on izvla~i logi~an zaklju~ak da je sumnjiv svako ko zna da i u Parizu postoji podzemna èleznica, zato {to taj moè da navede ljude da posumnjaju da su takve divote zaista mogu}e jedino u bolj{evizmu. Sve ovo vodi kona~nom zaklju~ku da ~ovek, kako bi ostao veran bolj{evik, mora da uni{ti pariski metro. Najva`nija je doslednost.

466

TOTALITARIZAM

Sa ovim novim strukturama, sagra|enim snagom super-smisla i sa logikom kao motorom, zaista se nalazimo na kraju buròaske ere i njene trke za profitom i mo}i, kao {to se nalazimo i na kraju ere imperijalizma i ekspanzije. Agresivnost totalitarizma ne poti~e iz volje za mo}; sve i ako se grozni~avo trudi da se pro{iri, totalitarizam ne ~ini to radi puke ekspanzije ili profita, ve} iz ~isto ideolo{kih razloga: da bi svet u~inio konzistentnim, da bi dokazao da je onaj super-smisao ispravan. Prvenstveno radi super-smisla, radi potpune doslednosti, totalitarizam mora da uni{ti svaki trag onoga {to uglavnom zovemo ljudskim dostojanstvom. Jer po{tovanje ljudskog dostojanstva pretpostavlja priznavanje drugih ljudi ili drugih nacija kao subjekata, kao graditeljâ svetova, ili kao drugova na izgradnji zajedni~kog sveta. Nijedna ideologija koja teì obja{njavanju svih doga|aja iz pro{losti i predvi|anju toka budu}ih doga|aja ne moè da podnese nepredvidljivost koja poti~e iz ~ovekove kreativnosti, iz njegove sposobnosti da stvori ne{to novo {to niko nije mogao da predvidi. Zato totalitarne ideologije ne streme transformisanju spoljnog sveta ili revolucioniranju dru{tva, ve} preobraàvanju ~ovekove prirode. Koncentracioni logori su laboratorije u kojima se isprobavaju promene u ljudskoj prirodi, pa stoga njihova sramnost i nije samo problem zatvorenika i onih koji njima upravljaju prema strogo “nau~nim” merilima: ona je problem svih ljudi. Nije sporna patnja, nje je na zemlji uvek bilo na pretek, niti je sporan broj `rtava. Na kocki je sama ljudska priroda, i mada se ~ini da ovi eksperimenti ne uspevaju da promene ~oveka, nego samo da ga uni{te, stvaraju}i dru{tvo u kom se stalno ostvaruje nihilisti~ka banalnost homo homini lupus, trebalo bi imati na umu da su oni sprovo|eni u ograni~enim razmerama, a da kona~ne rezultate mogu da pokaù tek u uslovima vladavine nad ~itavim svetom. Do sada je totalitarno uverenje da je sve mogu}e dokazalo, ~ini se, jedino da se sve moè uni{titi. Pa ipak, teè}i da dokaù da je sve mogu}e, totalitarni reìmi su i nehotice otkrili da ima zlo~ina koje ljudi ne mogu ni dovoljno da kazne ni da zaborave. Kada je nemogu}e postalo mogu}e, ono je postalo i neka`njivo, neoprostivo apsolutno zlo koje se ne da razumeti niti objasniti motivima li~nog interesa, pohlepe, zavisti, gladi za mo} i kukavi~luka: zlo, dakle, koje nijedan bes ne moè da osveti, koje ljubav ne moè da nadja~a, koje prijateljstvo ne moè da zaboravi. Kao {to `rtve u fabrikama smrti ili u pe}inama zaborava u o~ima dèlata vi{e nisu bile “ljudi”, tako se i ova najnovija vrsta zlo~ina nalazi s onu stranu ~ak i ~ovekove solidarnosti u grehu. Sasvim je u skladu sa ~itavom na{om filozofskom tradicijom to {to ne moèmo da pojmimo “radikalno zlo”; ovo vaì i za hri{}ansku teologiju,

TOTALITARIZAM NA VLASTI

467

koja je ~ak i \avolu dala nebesko poreklo, i za Kanta, jedinog filozofa koji je, skovav{i izraz “radikalno zlo”, morao makar da pretpostavi njegovo postajanje, mada ga je odmah racionalizovao u predstavi o “izopa~enoj zloj volji”, koja bi se dala objasniti razumljivim motivima. Tako mi, dakle, nemamo nikakvu potporu kada poku{avamo da razumemo fenomen koji nas suo~ava sa nadmo}nom stvarno{}u i koji ru{i sva nama poznata merila. Samo se jedna stvar ~ini jasnom: moèmo re}i da se radikalno zlo pojavilo zajedno sa sistemom u kom su svi ljudi postali podjednako suvi{ni. Manipulatori ovog sistema veruju u sopstvenu suvi{nost koliko i u suvi{nost svih drugih, a totalitarni dèlati su tim opasniji {to ne haju za to da li su i sami ìvi ili mrtvi, da li su ikada ìveli ili mo`da nikad nisu ni ro|eni. Fabrike le{eva i pe}ine zaborava opasne su zato {to se danas, sa sve ve}om prenaseljeno{}u i sa sve ve}im brojem besku}nika, mase ljudi stalno smatraju suvi{nima, bar sa strogo utilitarnog stanovi{ta. Politi~ke, dru{tvene i ekonomske tendencije {irom sveta su u dosluhu sa totalitarnim institucijama koje sluè tome da ljude u~ine suvi{nima. Utilitarni zdrav razum masa, koje su u ve}ini zemalja isuvi{e o~ajne da bi se i dalje mnogo pla{ile smrti, dobro razume implicirano isku{enje: nacisti i bolj{evici mogu da budu sigurni da su njihove fabrike smrti, koje daju najbrè re{enje problema prenaseljenosti, ekonomski suvi{nih i dru{tveno iskorenjenih masa, i privla~ne i opasne. Totalitarne ideje mogu itekako da nadìve pad totalitarnih reìma; njihova isku{enja }e se javljati kad god se u~ini nemogu}im da se politi~ka, dru{tvena ili ekonomska beda ublaì na na~in dostojan ~oveka.

TRINAESTO POGLAVLJE:

nov oblik vlasti

U

Ideologija i teror:

PRETHODNIM poglavljima vi{e puta smo naglasili da sredstva totalne dominacije nisu samo mnogo radikalnija, nego da se totalitarizam su{tinski razlikuje od ostalih nama poznatih oblika politi~ke opresije, kakvi su despotija, tiranija i diktatura. Ma gde da je do{ao na vlast, totalitarni pokret je razvio sasvim nove politi~ke institucije i uni{tio svu dru{tvenu, pravnu i politi~ku tradiciju zemlje. Bez obzira na tu specifi~nu politi~ku tradiciju ili poseban duhovni izvor svoje ideologije, totalitarna vlast je uvek klase pretvarala u mase, zamenjivala partijski sistem ne jednopartijskom diktaturom, nego masovnim pokretom, pomerala teì{te mo}i sa vojske na policiju, a u spoljnoj politici jasno je stremila svetskoj dominaciji. Sada{nje totalitarne vlade razvile su se iz jednopartijskih sistema; gde god su ovi postali zaista totalitarni, po~eli su da delaju u skladu sa sistemom vrednosti koji se tako drasti~no razlikovao od svih ostalih da nijedna od na{ih tradicionalnih pravnih, moralnih ili zdravorazumskih utilitarnih kategorija nije mogla da nam pomogne da shvatimo, ocenimo ili predvidimo dalji tok njihovih akcija. Ako je ta~no da se elementi totalitarizma mogu na}i u istoriji, i ako analiziramo politi~ke implikacije onoga {to uglavnom zovemo krizom na{eg veka, name}e se zaklju~ak da ta kriza nije puka spoljna pretnja, da nije tek rezultat agresivne spoljne politike Nema~ke ili Rusije, i da sigurno ne}e nestati sa Staljinovom smr}u, kao {to nije nestala ni padom nacisti~ke Nema~ke. Mogu}e je ~ak i da }e prave nevolje na{eg vremena dobiti svoj autenti~an – mada ne neminovno i najokrutniji – oblik tek kada totalitarizam postane deo pro{losti. Ovakva razmi{ljanja name}u nam pitanje da li je totalitarizam, ro|en za vreme krize, a u isto vreme i njen najjasniji i jedini nedvosmislen simptom, zaista samo nu`no zlo koje svoje metode zastra{ivanja, na~ine organizovanja i instrumente nasilja pozajmljuje iz dobro poznatog politi~kog arsenala tiranije, despotizma i diktature, i koje svoje postojanje duguje àlosnom, ali mo`da slu~ajnom slabljenju tradicionalih politi~kih snaga – liberalnih ili konzervativnih, nacionalisti~kih ili socijalisti~kih, republikanskih ili monarhisti~kih, autoritarnih ili demokratskih. Ili mo`da, ba{ naprotiv, postoji neka posebna priroda totalitarne vladavine, mo`da ona ima

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

469

neku posebnu su{tinu i moè da se poredi i defini{e kao i drugi oblici vladanja koje zapadna misao poznaje i priznaje jo{ od antike. Ako je to ta~no, onda bi novi i do sad nepoznati oblici totalitarne organizacije i politike morali da po~ivaju na jednom od nekoliko elementarnih iskustava koje ljudi sti~u kad god ìve i rade zajedno. Ako postoji takvo elementarno iskustvo ~iji je politi~ki izraz totalitarna dominacija, onda bi to, s obzirom na originalnost totalitarnog oblika vladanja, moralo biti iskustvo koje iz ve} bilo kog razloga do sada nije bilo temelj neke politi~ke zajednice i koje – mada mo`da poznato u svakom drugom pogledu – nikada do sada nije dominiralo i upravljalo javnim poslovima. Sa stanovi{ta istorije ideja, ovo je malo verovatno. Jer, oblici vlasti pod kojima ljudi ìve malobrojni su; njih su Grci rano otkrili i klasifikovali, a pokazali su se kao veoma dugove~ni. Ako u praksi primenimo ova saznanja, ~ija se osnovna ideja, uprkos mnogim varijacijama, nije menjala tokom dva i po milenijuma koja dele Platona i Kanta, odmah padamo u isku{enje da totalitarizam tuma~imo kao neki moderan oblik tiranije, odnosno nezakonite vladavine jednog ~oveka. S jedne strane samovoljna vlast, neograni~ena zakonom, podre|ena interesima vladara a protivna interesima podanika, a s druge strah kao na~elo delanja, naime strah naroda od vladara i strah vladara od naroda – ovo su bile odlike tiranije kroz ~itavu na{u tradiciju. Umesto da kaèmo da totalitarna vlast nema presedana, mogli bismo isto tako da kaèmo da je ona razorila onu alternativu na kojoj je politi~ka filozofija zasnivala sve definicije su{tine vlasti, a to je alternativa izme|u zakonite i nezakonite vlasti, izme|u samovolje i legitimne mo}i. Nikada nije osporavano da postoji veza izme|u zakonite vlasti i zakonite mo}i s jedne, i bezakonja i samovolje s druge strane. Pa ipak, totalitarni reìm suo~ava nas sa sasvim druga~ijom vrstom vlasti. On se, istini za volju, oglu{ava o sve pozitivne zakone, pa ~ak ide do te krajnosti da osporava i one koje je sam doneo (kao u slu~aju sovjetskog ustava iz 1936, da navedemo najizrazitiji primer), ili zakone koje se nije potrudio ni da ukine (kao u slu~aju vajmarskog ustava koji nacisti nikada nisu opozvali). Opet, ne moè se re}i ni da on dela bez ikakvih zakonskih smernica, niti da je proizvoljan, jer pretenduje na strogo i nedvosmisleno po{tovanje onih zakona Prirode ili Istorije iz kojih navodno proizilaze svi pozitivni zakoni. Monstruozna je, ali dosta te{ko oboriva tvrdnja totalitarne vlasti da ona nikako nije “nezakonita”, nego da se vra}a izvorima autoriteta iz kojih pozitivni zakoni crpu svoj kona~ni legitimitet, da, ni izdaleka proizvoljna, ona mnogo vi{e po{tuje nadljudske sile nego bilo koja vlast pre nje, i da je, daleko od toga da crpe snagu iz interesa jednog ~oveka, sasvim spremna da `rtvuje sva~ije neposredne vitalne interese da bi ispo{tovala ono {to ona sama pretpostavlja da je zakon Istorije ili zakon Prirode. Njeno oglu{ava-

470

TOTALITARIZAM

nje o pozitivne zakone pretenduje na vi{i oblik legitimnosti koji, budu}i nadahnut samim izvorima, moè da se odrekne pravni~kog sitni~arenja. Totalitarna zakonitost smatra da je prona{la na~in da na Zemlji uspostavi vladavinu prava – ne{to {to pozitivno pravo istini za volju ne moè da postigne. Jaz izme|u prava i pravde nikada nije mogao da se premosti zato {to su merila dobra ili zla, u koje pozitivno pravo prevodi sopstveni izvor autoriteta – “prirodni zakon” koji vlada ~itavim univerzumom ili boànski zakon objavljen u ljudskoj istoriji, ili, pak, obi~aji i tradicija koji izraàvaju zakon zajedni~ki svim ljudima – neminovno uop{tena i moraju da vaè u bezbrojnim i nepredvidljivim situacijama, tako da im izmi~e svaki pojedina~ni, konkretni slu~aj sa njegovim neponovljivim spletom okolnosti. Totalitarna zakonitost, koja zanemaruje pravo i pretenduje na ostvarenje direktne vladavine pravde na Zemlji, sprovodi zakon Istorije ili zakon Prirode ne prevev{i ga u merila dobra ili zla koja bi se ticala pona{anja pojedinca. Ona zakon primenjuje direktno na ljudsku vrstu, ne vode}i mnogo ra~una o ~ovekovoj prirodi. Zakon Prirode ili zakon Istorije, ako se pravilno primenjuje, kao kona~an proizvod navodno treba da dâ ~ove~anstvo – ova nada je u pozadini te`nje totalitarizma ka globalnoj vlasti. Totalitarizam tvrdi da preobraàva ljudski rod u aktivnog, nepogre{ivog nosioca zakona koji bi ljudi ina~e pasivno i s oklevanjem po{tovali. Ako je ta~no da je veza izme|u totalitarnih zemalja i civilizovanog sveta raskinuta zbog monstruoznih zlo~ina totalitarnih reìma, tako|e je ta~no i da ti zlo~ini nisu posledica puke agresivnosti, bezobzirnosti, rata i izdaje, ve} svesnog raskida sa onim consensus iuris koji, prema Ciceronu, ~ini “narod”, i koji je, prema me|unarodnom pravu, u moderno doba osnov ~itavog civilizovanog sveta utoliko {to ostaje kamen-temeljac me|unarodnih odnosa ~ak i u uslovima rata. Ovaj osnovni konsenzus pretpostavka je i moralnog prosu|ivanja i pravnog ka`njavanja: kriminalcu se moè pravedno suditi samo zato {to on u~estvuje u consensus iuris, a ~ak i objavljen zakon Bo`ji moè da postoji me|u ljudima samo ako ga oni uvaàvaju. Na ovoj ta~ki na videlo izlazi su{tinska razlika izme|u totalitarne i drugih koncepcija prava. Totalitarna politika ne zamenjuje jedan sistem zakona drugim, ona ne uspostavlja sopstveni consensus iuris, ne stvara neki nov oblik legalnosti, na primer revolucijom. Njeno oglu{avanje o sve, pa ~ak i o sopstveno pozitivno pravo, pokazuje nam da ona veruje da moè da opstane i bez ikakvog consensus iuris a da ipak ne zavr{i u tiranskom bezakonju, samovolji i strahu. A bez consensus iuris moè da opstane zato {to obe}ava da }e raskinuti vezu izme|u po{tovanja zakonâ i ~ovekovog delanja i volje; ona obe}ava pravdu na Zemlji zato {to tvrdi da }e ~ovek postati otelovljenje zakonâ. Ovakvo poistove}ivanje ~oveka i zakona naizgled ukida jaz izme|u prava i pravde, koji je mu~io pravnu misao od anti~kih vremena, ali ono nema

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

471

nikakve sli~nosti sa lumen naturale ili sa glasom savesti kojim se Priroda odnosno Boànstvo kao izvori autoriteta za ius naturale odnosno za istorijski otkrivene Bo`je zapovesti navodno objavljuju kroz ~oveka. Oni od ~oveka nikada nisu ~inili otelovljenje zakona, ve} su, naprotiv, i dalje odvojeni od njega kao autoritet koji traì uvaàvanje i poslu{nost. Smatralo se da su Priroda ili Boànstvo kao izvor autoriteta za pozitivno pravo stalni i ve~ni; zakoni su se menjali prema okolnostima, ali su ipak bili relativno trajni u pore|enju sa ~ovekovim delanjem, koje je podlo`no mnogo brìm promenama, a tu trajnost crpeli su iz ve~nog prisustva izvora svog autoriteta. Pozitivno pravo zato pre svega treba da bude faktor stabilnosti u nestalnim prilikama ~ovekovog sveta. Prema tuma~enju totalitarizma, svi zakoni su postali zakoni kretanja. Kada nacisti govore o zakonu prirode ili kada bolj{evici govore o zakonu istorije, ni priroda ni istorija vi{e nisu stabilizuju}i izvor autoriteta za delanje smrtnog ~oveka: oni sada sami po sebi predstavljaju kretanje. U pozadini nacisti~kog verovanja u zakon rase kao izraz zakona prirode u ~oveku jeste Darvinova ideja o ~oveku kao proizvodu prirodnog razvoja koji ne mora nu`no da se zaustavi na sada{njoj ljudskoj vrsti; isto tako je u pozadini bolj{evi~kog verovanja u klasnu borbu kao izraz zakona istorije Marksova predstava o dru{tvu kao proizvodu gigantskog istorijskog procesa koji po sopstvenom zakonu kretanja hita ka kraju istorijskih vremena, kada }e sam sebe ukinuti. Razlika izme|u Marksovog istorijskog i Darvinovog prirodnja~kog pristupa ~esto je isticana, a uglavnom, i s pravom, u Marksovu korist. To nas je navelo da zaboravimo koliko se ìvo Marks interesovao za Darvinove teorije; Engels nije mogao da zamisli ve}i kompliment za Marksova nau~na dostignu}a nego da ovog nazove “Darvinom istorije”.1 Ako pogledamo ne kona~ne rezultate nego osnovne filozofske pretpostavke ova dva nau~nika, ispostavlja se da su u krajnjoj liniji kretanje istorije i kretanje prirode jedno te isto. Darvin uvodi pojam razvoja u prirodu: on tvrdi da, bar na polju biologije, kretanje prirode nije cirkularno, nego je linearno, da se priroda kre}e po zakonu beskona~ne progresije, {to zapravo zna~i da se priroda nekako utapa u istoriju, da se ìvot prirode posmatra sa stanovi{ta istorije. “Prirodni” zakon opstanka najja~eg isto tako je i zakon istorije, pa je mogao da posluì rasizmu koliko i Marksov zakon o opstanku najprogresivnije klase. S druge strane, Marksova klasna borba kao pokreta~ka sila istorije zapravo je izraz razvoja proizvodnih snaga, ~ije je poreklo, 1 U pogrebnom govoru Marksu, Engels je rekao: “Kao {to je Darvin otkrio zakon razvoja organskog ìvota, tako je Marks otkrio zakon razvoja ljudske istorije.” Sli~an komentar moè se na}i u Engelsovom uvodu za izdanje Komunisti~kog manifesta iz 1890, a u uvodu za Ursprung der Familie (Poreklo porodice) on opet u jednom dahu spominje “Darvinovu teoriju evolucije” i “Marksovu teoriju vi{ka vrednosti”.

472

TOTALITARIZAM

opet, u “radnoj snazi” ~ovekovoj. Rad, prema Marksu, nije istorijska, nego prirodno-biolo{ka snaga: rad se defini{e kao ~ovekov “metabolizam sa prirodom”, putem kog on uspeva da i o~uva svoj ìvot, ìvot pojedinca, i da produì vrstu.2 Engels je uvideo sli~nost izme|u osnovnih uverenja ova dva ~oveka zato {to je shvatio presudnu ulogu koju ideja razvoja igra u obe teorije. Ogromna intelektualna promena koja se odigrala polovinom pro{log veka sastojala se u tome {to su ljudi prestali da stvari posmatraju ili prihvataju “onakvima kakve jesu”, ve} su po~eli da ih tuma~e kao stepenik u nekom budu}em razvoju. Da li se pokreta~ka snaga tog razvoja zove priroda ili istorija bilo je od relativno male va`nosti. U ovim ideologijama sam pojam “zakona” promenio je zna~enje: od stabilnog okvira u kom moè da se odvija ljudsko delanje i kretanje, on je postao izraz kretanja kao takvog. Totalitarna politika, koja je nastavila da se drì recepta ideologije, otkrila je pravu prirodu ovog kretanja zato {to je jasno pokazala da njemu nema kraja. Zakon prirode nalaè da se elimini{e sve {to je {tetno i nesposobno da ìvi – ali ako se u jednom trenutku ne prona|u nove kategorije {tetnih i nesposobnih za ìvot, to }e zna~iti i kraj prirode. Zakon istorije nalaè “odumiranje” odre|ene klase tokom klasne borbe – ali ako se ne jave za~eci novih klasa, koje }e, opet, i same “odumreti” u rukama totalitarnih vladara, to }e zna~iti kraj ljudske istorije. Drugim re~ima, zakon ubijanja, pomo}u kog totalitarni pokreti grabe i sprovode vlast, ostao bi njihov zakon ~ak i ako bi oni uspeli da pokore celo ~ove~anstvo. Pod zakonitom vla{}u podrazumevamo politi~ku zajednicu kojoj je potrebno pozitivno pravo da bi se nepromenljivi ius naturale ili ve~ne boànske zapovesti preveli u merila dobra i zla i primenjivali. Jedino u ovim normama, u sistemu pozitivnog prava svake zemlje, ius naturale ili ve~ne boànske zapovesti postaju politi~ka realnost. U totalitarnim dràvama mesto pozitivnog prava zauzima totalni teror, koji zakon kretanja istorije ili prirode treba da prevede u stvarnost. Pozitivno pravo defini{e {ta je prestup, ali ne zavisi od njega: ako u nekom dru{tvu nema zlo~ina, to ne zna~i da su zakoni suvi{ni, ve}, naprotiv, da je njihova vladavina potpuna. Isto tako i totalitarni teror vi{e nije puko sredstvo za gu{enje opozicije, mada se i u te svrhe koristi. Teror je totalan ako ne zavisi od postojanja opozicije; on suvereno vlada kada mu vi{e niko ne stoji na putu. Ako je zakonitost su{tina ne-tiranske vlasti, a bezakonje su{tina tiranije, onda je teror su{tina totalitarne dominacije. Teror je ostvarenje zakona kretanja, i njegov glavni cilj jeste da omogu}i silama prirode ili istorije da slobodno vr{ljaju ljudskom vrstom, neometa2 Za Marksovu predstavu o radu kao “ve~noj nu`nosti, nametnutoj od prirode, bez koje ne moè biti metabolizma izme|u ~oveka i prirode, pa tako ni ìvota” v. Kapital, tom I, deo I, glava I i V; citirani odeljak je iz glave I, odeljak 2.

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

473

ne spontanim ljudskim delanjem. Teror poku{ava da “stabilizuje” ljude kako bi oslobodio sile prirode ili istorije. Zakon kretanja odabira neprijatelje ljudske vrste na koje se teror usmerava; nedopustivo je da ikakva spontana akcija, bilo da ona izraàva protivljenje ili podr{ku, ometa eliminisanje “objektivnog neprijatelja” Istorije ili Prirode, klase ili rase. Krivica i nevinost postaju besmislene kategorije; “kriv” je svako ko se na|e na putu prirodnom ili istorijskom procesu koji je presudio “niìm rasama”, pojedincima “nesposobnim za ìvot”, “izumiru}im klasama i dekadentnim narodima”. Teror te presude izvr{ava, a na njegovom sudu svi su subjektivno nevini: ubijeni zato {to nisu u~inili ni{ta protiv sistema, a ubice zato {to u stvari ne ubijaju, ve} izvr{avaju smrtnu presudu koju je doneo neki vi{i sud. Vladari, opet, ne tvrde da su pravi~ni ili mudri, ve} samo da sprovode zakone istorije ili zakone prirode; oni ne primenjuju zakone, nego po{tuju kretanje i zakon koji njime upravlja. Ako se kao zakon prihvati zakon kretanja neke nadljudske sile, Prirode ili Istorije, onda teror jeste zakonitost sama. Teror kao sprovo|enje nekog zakona kretanja ~iji kona~ni cilj nije dobrobit ljudi ili interes jednog ~oveka nego stvaranje ljudske vrste, elimini{e individuu zarad vrste, `rtvuje “delove” zarad “celine”. Nadljudska sila Prirode ili Istorije ima svoj po~etak i svoj kraj, tako da je mogu ometati samo neki nov po~etak i individualni kraj, {to ìvot svakog ~oveka i jeste. Pozitivno pravo u konstitucionalnim sistemima ima zadatak da odredi granice i da uspostavi kanale komunikacije izme|u ljudi, ~ije je zajedni{tvo stalno ugroèno novim ljudima koji se u njemu ra|aju. Sa svakim novim ro|enjem, svetu je podaren novi po~etak, novi svet se potencijalno stvara. Stabilnost zakonâ je okvir za stalno kretanje svih ljudskih poslova, kretanje kome nema kraja dok god se ljudi ra|aju i umiru. Zakoni ograni~avaju svaki novi po~etak, a u isti mah mu i jem~e slobodu kretanja, mogu}nost stvaranja ne~eg sasvim novog i nepredvidljivog. Granice pozitivnog prava za ~ovekovo politi~ko postojanje predstavljaju {to i se}anje za njegovo istorijsko postojanje: one jem~e pre-egzistenciju zajedni~kog sveta, odre|eni kontinuitet koji prevazilazi trajanje svakog pojedina~nog nara{taja, apsorbuje sve nove ìvote i hrani se njima. Totalni teror lako se moè protuma~iti kao simptom tiranije, zato {to totalitarna vlast u svojim po~etnim fazama mora da se pona{a kao tiranija i da poru{i granice ~ovekovog zakona. No, totalni teror za sobom ne ostavlja nikakvo proizvoljno bezakonje, on ne besni zarad samovolje ili despotske mo}i jednog ~oveka protiv svih, a ponajmanje zarad rata svih protiv svih. On granice me|u pojedinicima i kanale komunikacije zamenjuje gvozdenim obru~em koji ljude drì tako tesno zbijene da se ponekad ~ini kao da se njihovo mno{tvo pretopilo u jedno bi}e gigantskih razmera. Ukinuti ograde zakonâ me|u ljudima, kako to tiranija ~ini, zna~i oduzeti

474

TOTALITARIZAM

~oveku njegove pojedina~ne slobode i uni{titi Slobodu kao ìvu politi~ku realnost; jer prostor izme|u ljudi, onako kako ga pravo ocrtava, ìvotni je prostor slobode. Totalni teror koristi ovo staro sredstvo tiranije, ali u isti mah uni{tava i bezakonitu, neogra|enu divljinu straha i sumnje koju tiranija stvara. Ova divljina, istini za volju, vi{e nije ìvotni prostor slobode, ali ona ìteljima tiranske dràve, ma koliko njih proganjali strah i sumnja, jo{ uvek ostavlja ne{to prostora za delanje. Zbijaju}i ljude, totalni teror uni{tava prostor izme|u njih; u pore|enju sa prilikama unutar njegovog gvozdenog obru~a, ~ak se i pustinja tiranije, koja je bar neki prostor, ~ini oli~enjem slobode. Ne moè se re}i da totalitarna vlast prosto ograni~ava pojedina~ne slobode ili ukida su{tinske slobode; ona, uzgred, bar prema onom {to znamo, ne uspeva da iz ~ovekovog srca izbri{e ljubav prema slobodi. Ona uni{tava onaj najva`niji preduslov svake slobode, a to je prosto mogu}nost kretanja, koja se ne moè ostvariti bez prostora. Totalni teror, su{tina totalitarne vlasti, ne postoji ni na korist ni na {tetu ljudi. Njegov je zadatak da silama prirode ili istorije pomogne da u do sada nepoznatoj meri ubrzaju kretanje. Ovo kretanje, koje se odvija prema sopstvenim zakonima, ne moè da se ometa na duè staze; kona~no, njegova snaga uvek }e biti mnogo ve}a od najve}eg de“la i od najsna`nije volje ~ovekove. No ono itekako moè da se uspori, i gotovo se neminovno usporava ~ovekovom slobodom, koju ~ak ni totalitarni vladari ne mogu da iskorene, jer je ova sloboda – ma kako bezna~ajna i proizvoljna ona njima izgledala – identi~na sa ~injenicom da se ljudi stalno ra|aju i da stoga svaki ~ovek jeste nov po~etak, da, u izvesnom smislu, zapo~inje svet iznova. Sa stanovi{ta totalitarizma, ~injenica da se ljudi ra|aju i umiru samo je nezgodno uplitanje u posao vi{ih sila. Teror zato, kao sluga pokorni kretanja prirode ili istorije, treba da elimini{e ne samo slobodu u nekom specifi~nom smislu, nego i izvor slobode, koji je dat sa ~injenicom ~ovekovog ro|enja, sa njegovom sposobno{}u da po~inje iznova. Pomo}u gvozdenog obru~a terora, koji uni{tava {arolikost i od mno{tva ljudi ~ini Jednog koji }e nepogre{ivo delati u skladu sa zakonima istorije ili prirode, ne samo {to mogu da se oslobode sile istorije i prirode, nego mogu i da se ubrzaju u meri u kojoj one same to nikada ne bi postigle. To prakti~no zna~i da teror odmah, ne sa~ekav{i sporije i manje efikasne procese prirode ili istorije, izvr{ava smrtnu kaznu koju je priroda navodno izrekla nad rasama ili pojedincima koji su “nesposobni da ìve”, ili koje, pak, je istorija izrekla nad “izumuri}im klasama”. îni se da ova koncepcija, po kojoj je kretanje postalo su{tina vlasti, re{ava jedan veoma stari problem politi~ke misli, nalik ve} pomenutom jazu izme|u prava i pravde. Ako se su{tina vlasti defini{e kao po{tovanje prava, i ako se podrazumeva da su zakoni stabilizacioni faktor u javnim

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

475

poslovima (kako je zaista i bilo otkako je Platon u svojim Zakonima prizvao Zevsa, boga granica), javlja se problem kretanja politi~ke zajednice i delanja njenih gra|ana. Po{tovanje prava ograni~ava delanje, ali ga ne nadahnjuje; zna~aj, ali i problemati~nost zakonâ u slobodnim dru{tvima sastoji se u tome {to oni uvek kazuju {ta ne treba ~initi, ali ne i {ta treba. Definicija politi~ke zajednice nikad nije sadràla pojam kretanja, makar i zato {to se su{tina politi~ke zajednice (opet jo{ od Platona) oduvek definisala preko trajnosti: ~inilo se da je trajnost jedan od najpouzdanijih ar{ina za valjanost vlasti. Jo{ za Monteskjea vrhovni dokaz za nevaljanost tiranije jeste to {to se samo tiranija moè uni{titi iznutra, {to samo ona moè sama od sebe da propadne, dok se svi drugi oblici vlasti uni{tavaju spoljnim faktorima. Zato je za definisanje oblikâ vladavine uvek potrebno ono {to Monteskje naziva “na~elom delanja”, koje, razli~ito u svakom sistemu, treba da inspiri{e kako vlast, tako i gra|ane u njihovoj javnoj delatnosti i da, pored ~isto negativnog merila zakonitosti, posluì kao merilo za prosu|ivanje svih javnih poslova. Takvi vode}i principi i kriteriji pona{anja su, prema Monteskjeu, ~ast u monarhiji, vrlina u republici, a strah u tiraniji. Pod savr{enom totalitarnom vla{}u, u kojoj su svi ljudi postali Jedan ôvek, u kojoj je sve delanje usmereno na to da ubrza kretanje prirode ili istorije, gde svaki pojedina~ni ~in predstavlja izvr{enje smrtne kazne koju su Priroda ili Istorija ve} izrekle, dakle u uslovima u kojima je potpuno sigurno da }e teror odràvati stalno kretanje, nije potrebno nikakvo pravo na~elo delanja. A ipak, dok god totalitarizam ne pokori ~itavu Zemlju i gvozdenim obru~em od svakog ~oveka na~ini deo jedinstvenog ~ove~anstva, ne moè se u potpunosti sprovesti teror u svojoj dvostrukoj funkciji su{tine vlasti i principa ne delanja, nego kretanja. Kao {to je ~ak i po{tovanje prava u konstitucionalnim sistemima nedovoljno da bi motivisalo i usmeravalo ~oveka koji dela, tako ni teror u totalitarnima nije dovoljan da bi motivisao i usmeravao. Dok u sada{njim uslovima totalitarna vlast sa drugim oblicima vladanja jo{ uvek deli potrebu da usmerava pona{anje svojih gra|ana u javnim poslovima, njoj nije potrebno na~elo delanja u strogom smislu, pa ~ak ne bi ni znala {ta s njim, budu}i da }e ona ukinuti upravo ~ovekovu mo} da dela. U uslovima totalnog terora ~ak ni strah vi{e ne moè da usmerava ~ovekovo pona{anje, zato {to teror svoje `rtve bira bez obzira na njihova dela ili misli, nego isklju~ivo u skladu sa objektivnom nu`no{}u prirodnog ili istorijskog procesa. Strah je u totalitarizmu verovatno ra{ireniji nego ikada; no, on je izgubio svoju prakti~nu korist ako ljudima vi{e ne moè da pomogne da izbegnu opasnosti kojih se pribojavaju. Isto to vaì i za naklonost prema reìmu; jer totalni teror ne samo {to svoje `rtve bira prema objektivnim merilima, on i svoje dèlate bira uz isto tako potpuno prenebregavanje kandidatovih uverenja i sklonosti. Velike ~istke u Sovjetskom

476

TOTALITARIZAM

Savezu i satelitskim zemljama jasno su dokazale da se uverenje kao motiv za delanje sistematski ukida. Cilj totalitarnog vaspitanja nikada i nije bio da name}e uverenja nego da uni{ti i samu ~ovekovu sposobnost da ih prihvata. Uvo|enje ~isto objektivnih kriterijuma prilikom izbora potencijalnih pripadnika SS-a bio je Himlerov veliki organizatorski izum; on je kandidate birao sa fotografija, prema ~isto rasnim odlikama. Sama priroda je odlu~ivala ne samo koga treba eliminisati, nego i koga treba obu~avati za dèlata. Da bi se pokrenula politi~ka zajednica koja teror vi{e ne koristi kao sredstvo zastra{ivanja, nego ~ija su{tina jeste teror, nije potrebno na~elo delanja, i samo uzeto iz domena ljudskog, kakvo je vrlina, ~ast, strah. Umesto njega, u javne poslove uveden je potpuno nov princip kome nimalo nije potrebna ~ovekova volja da dela; on udovoljava àrkoj èlji za makar kakvim uvidom u zakon kretanja prema kom teror funkcioni{e i od koga zato i zavise sve pojedina~ne sudbine. @itelji totalitarne zemlje zahva}eni su procesom prirode ili procesom istorije i treba da ga ubrzaju; oni mogu biti ili izvr{ioci ili `rtve njegovog inherentnog zakona. Taj proces moè da odlu~i da oni koji danas elimini{u rase i pojedince ili pripadnike odumiru}ih klasa i dekadentne narode sutra i sami treba da postanu `rtve. Da bi mogla da upravlja pona{anjem svojih podanika, totalitarna vlast mora svakog od njih da pripremi kako za ulogu dèlata, tako i za ulogu `rtve. U cilju ove dvostrane pripreme, kao zamena za na~elo delanja, koristi se ideologija. Ideologije, izmi koji na zadovoljstvo svojih poklonika svaki doga|aj mogu da objasne na osnovu jedne premise, sasvim su nova pojava; decenijama su u politi~kom ìvotu imale zanemarljivu ulogu. Jedino sa vremenske distance moèmo u njima da otkrijemo izvesne elemente koji su ih u~inili tako zabrinjavaju}e korisnima za totalitarizam. Tek su Hitler i Staljin otkrili veliki politi~ki potencijal ideologija. Ideologije su poznate po svom nau~nom karakteru: one kombinuju nau~ni pristup sa relevantnim saznanjima filozofije i predstavljaju se kao nau~ni pogled na svet. Re~ “ideologija” naizgled implicira da ideja moè da postane predmet nauke kao {to su ìvotinje predmet zoologije, a da sufiks -logija, kao u zoologiji, ukazuje ni manje ni vi{e nego na logoi, na nau~ne tvrdnje. Kada bi ovo bilo ta~no, ideologija bi zaista bila pseudonauka i pseudo-filozofija, koja u isto vreme i prekora~uje ograni~enja nauke i ograni~enja filozofije. Deizam bi, na primer, bio ideologija koja se bavi idejom boga (mada se njom bavi i filozofija) na nau~ni na~in teologije, za koju je bog objavljena stvarnost. (Teologija koja se ne zasniva na objavi kao datoj stvarnosti, nego boga tretira kao ideju, bila bi suluda koliko i zoologija koja nije ba{ sasvim sigurna u fizi~ko, konkretno postojanje

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

477

ìvotinja.) No, mi znamo da je ovo tek deo istine. Deizam, mada pori~e boànsku objavu, ne daje samo “nau~ne” tvrdnje o bogu koji je samo “ideja”, ve} ideju boga koristi kako bi objasnio svet. Ideje “izama” – rasa u rasizmu, bog u deizmu, itd. – nikada nisu predmet ideologija, a sufiks -logija nikada ne ukazuje prosto na sistem “nau~nih” tvrdnji. Ideologija je skoro doslovno ono {to joj ve} i ime kazuje: ona je logika ideje. Njen predmet je istorija, na koju se onda “ideja” primenjuje; rezultat te primene nije korpus iskaza o ne~emu {to jeste, ve} razotkrivanje procesa, ne~ega {to se stalno menja. Ideologija se bavi pojavama kao da one slede isti “zakon” prema kom ona logi~ki izlaè svoje “ideje”. Ideologije tvrde da znaju misterije svekolikog istorijskog procesa – tajnu pro{lost, zamr{enu sada{njicu, neizvesnu budu}nost – zahvaljuju}i logici inherentnoj njihovim idejama. Ideologije se ne zanimaju za ~udo postojanja. One su istorijski orijentisane: obuzete su nastajanjem i nestajanjem, usponom i padom kultura, ~ak i kada poku{avaju da objasne istoriju nekim “zakonom prirode”. Re~ “rasa” u rasizmu ne upu}uje ni na kakvu istinsku znatièlju o ljudskim rasama kao polju nau~nog istraìvanja: rasa je tu “ideja” pomo}u koje se kretanje istorije obja{njava kao jedan konzistentan proces. “Ideja” ideologije nije ni Platonova ve~na su{tina vi|ena o~ima uma, niti je ona Kantova regulativna mo} razuma; ona je postala sredstvo obja{njavanja. Za ideologiju, istorija se ne pojavljuje u svetlosti ideje (to bi zna~ilo da se istorija posmatra sub specie neke idealne ve~nosti koja je s onu stranu istorijskog kretanja), ve} kao ne{to {to se pomo}u ideje moè predvideti. Ono po ~emu se “ideja” uklapa u svoju novu ulogu jeste njena unutarnja “logika”, dakle kretanje koje je posledica “ideje” i kome nije potreban neki spoljni faktor. Rasizam veruje da ve} i sama ideja rase sadrì u sebi neki zakon kretanja, kao {to deizam veruje da i sama predstava o bogu sadrì zakon kretanja. Kretanje istorije i logi~ki proces navodno odgovaraju jedno drugom, tako da se sve de{ava po logici jedne “ideje”. Pa ipak, jedino mogu}e kretanje u domenu logike jeste dedukcija, proces izvo|enja zaklju~ka iz odre|ene premise. Kada se ideologija dokopa dijalekti~ke logike, sa njenim kretanjem od teze preko antiteze do sinteze, koja opet postaje teza slede}e dijalekti~ke etape, ona usvaja isti taj princip: prva teza postaje premisa, a njena prednost u ideolo{kom obja{njavanju je ta {to dijalektika sve stvarne protivure~nosti moè jednostavno da objasni kao etape jednog konzistentnog kretanja. îm se logika kao princip mi{ljenja – a ne kao neophodna kontrola mi{ljenja – primeni na ideju, ideja se pretvara u premisu. Ideolo{ka obja{enjenja sveta sluìla su se ovom operacijom i mnogo pre no {to je ona postala tako plodonosna za totalitarni na~in razmi{ljanja. îsto negativna

478

TOTALITARIZAM

prinuda logike, zabrana protivre~enja, postala je “produktivna”, tako da je, izvo|enjem zaklju~aka u vidu puke argumentacije, mogao da se pokrene i da se umu nametne ~itav lanac misli. Ovaj argumentativni proces ne moè da prekine ni neka nova ideja (koja bi mogla biti nova premisa sa druga~ijim posledicama) niti neko novo iskustvo. Ideologije uvek pretpostavljaju da je jedna ideja dovoljna da bi se sve objasnilo, i da nas nijedno iskustvo ni~emu ne moè nau~iti zato {to je sve ve} obuhva}eno ovim konzistentnim procesom logi~ke dedukcije. Kod zamenjivanja neophodne ozbiljnosti filozofske misli totalnim obja{njenjem ideologije i njenim Weltanschauung-om opasnost se ne sastoji ~ak toliko ni u riziku nasedanja na neku ~esto vulgarnu, a svakako nekriti~nu pretpostavku, koliko u trampljenju slobode, svojstvene ~ovekovoj sposobnosti da razmi{lja, za luda~ku ko{ulju logike, kojom ~ovek moè da vr{i nasilje nad sobom gotovo isto onako kako to moè i neka spoljna sila. Svetonazori i ideologije devetnaestog veka sami po sebi nisu totalitarni, i mada su rasizam i komunizam postali klju~ne ideologije dvadesetog veka, oni u na~elu nisu bili ni{ta “totalitarniji” od drugih; ispostavilo se, naime, da su elementi iskustva na kojima su se oni prvobitno zasnivali – borba izme|u rasa za vladavinu nad celim svetom, odnosno borba izme|u klasa za politi~ku mo} – politi~ki zna~ajniji nego elementi iskustva drugih ideologija. U tom smislu pobeda razisma i komunizma nad svim drugim izmima bila je re{ena i pre nego {to su totalitarni pokreti prihvatili ove ideologije. S druge strane, sve ideologije sadrè totalitarne crte, ali one u potpunosti dolaze do izraàja tek u totalitarnim pokretima, {to stvara varljiv utisak da su samo rasizam i komunizam totalitarni. Pre se moè re}i da se prava priroda svih ideologija otkrila tek u ulozi koju ideologija igra u aparatu totalitarne dominacije. Ako ovo imamo u vidu, moèmo da razlu~imo tri specifi~no totalitarna elementa svojstvena svoj ideolo{koj misli. Prvo, zbog pretenzije na totalno obja{njavanje sveta, ideologije se trude da objasne ne ono {to jeste, ve} ono {to nastaje, {to se ra|a i nestaje. One se sve bave samo kretanjem, odnosno istorijom u uobi~ajenom zna~enju re~i. Ideologije su uvek usmerene na istoriju, ~ak i kada, kao u slu~aju rasizma, naizgled polaze od prirode; priroda tu sluì jedino da bi se istorijske pojave objasnile i svele na prirodne. Zahtev za totalnim obja{njenjem sveta obe}ava da }e pokriti sve istorijske doga|aje: totalno obja{njenje pro{losti, totalno poznavanje sada{njosti i pouzdano predvi|anje budu}nosti. Drugo, u ovom svojstvu ideolo{ki na~in mi{ljenja odvaja se od sveg iskustva, po{to iz njega ne moè da nau~i ni{ta, ~ak i ako su u pitanju stvari koje su se upravo odigrale. Tako se ideolo{ko mi{ljenje emancipuje u odnosu na stvarnost koju mi primamo s na{ih pet ~ula, i insistira na “istinitijoj” stvarnosti, skrivenoj iza svih saznatljivih stvari, stvarnosti koja

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

479

njima upravlja sa tog skrovitog mesta i zahteva posebno, {esto ~ulo pomo}u kog bismo mogli da je percipiramo. To {esto ~ulo daje ideologija, posebna ideolo{ka obuka koja se sti~e u ideolo{kim institucijama, osnovanim isklju~ivo radi indoktrinisanja “politi~kih vojnika” u Ordensburgen nacista ili u {kolama Kominterne i Kominforma. Emancipovanju mi{ljenja od iskustva i stvarnosti tako|e sluì i propaganda totalitarnog pokreta; ona se uvek trudi da svakom javnom, realnom doga|aju prida tajno zna~enje i da iza svakog javnog politi~kog ~ina podozreva tajnu nameru. Kada pokreti do|u na vlast, oni nastavljaju da menjaju stvarnost u skladu sa svojim ideolo{kim postavkama. Pojam neprijatelja zamenjuje se pojmom zavere, i tako se stvarnost – istinsko neprijateljstvo ili istinsko prijateljstvo – vi{e ne doìvljava i razumeva kao takva, ve} se automatski pretpostavlja da ona zna~i ne{to drugo. Tre}e, kako ideologije nemaju mo} da preobraze stvarnost, one ovu emancipaciju mi{ljenja od iskustva postiù odre|enim metodama dokazivanja. Ideolo{ki na~in mi{ljenja ~injenice raspore|uje u apsolutno logi~an niz koji po~inje sa aksiomatski prihva}enom premisom, i iz nje izvodi sve ostalo; drugim re~ima, on se odlikuje jednom dosledno{}u koje nema nigde u domenu realnosti. Dedukcija moè da bude logi~ka ili dijalekti~ka; u oba slu~aja ona predstavlja dosledno argumentovanje koji bi, budu}i da se koristi kategorijama procesa, trebalo da je kadro da objasni kretanje nadljudskih sila, prirodnih ili istorijskih. Uvid u njih postiè se tako {to razum logi~ki ili dijalekti~ki opona{a zakone “nau~no” utvr|enih kretanja i integri{e se u njih ve} samim opona{anjem. Ideolo{ka argumentacija, uvek neka vrsta logi~ke dedukcije, udovoljava dvama pomenutim elementima ideologija (elementu kretanja i elementu emancipovanja od stvarnosti i iskustva), prvo, zato {to njeno navodno kretanje ne proizilazi iz iskustva, nego nastaje samo iz sebe, a drugo, zato {to ona to jedno jedino polazi{te koje bira iz doìvljene stvarnosti pretvara u aksiomatsku premisu, a od tada sva dalja argumentacija ne podleè proveri od strane iskustva. Kad se jednom na|e premisa, polazi{te ideolo{kog mi{ljenja, iskustvo vi{e ne uti~e na njega i stvarnost ga ni~emu ne moè nau~iti. Sredstvo koje su oba totalitarna vladara koristila da bi od svoje ideologije na~inila oru`je kojim bi svaki njihov podanik mogao sebe da natera da ide ukorak sa pokretom, bilo je varljivo jednostavno i neupadljivo. Oni su ga, me|utim, shvatili veoma ozbiljno, ponosili se, Hitler svojim nenadma{nim darom “ledenog rasu|ivanja”, a Staljin “neumoljivo{}u svoje dijalektike”, i uporno dovodili ideolo{ke implikacije do granica logi~ke doslednosti, koja, bar sa strane, izgleda groteskno “primitivna” i apsurdna: “odumiru}u” klasu ~ine ljudi osu|eni na smrt, a rase koje su “nesposobne za ìvot” bi}e istrebljene. Ko god se sloì sa tim da postoji ne{to kao “odumiru}e klase” a ne izvu~e iz toga zaklju~ak da treba ubijati njihove pripad-

480

TOTALITARIZAM

nike, ili ko prihvati da pravo na ìvot ima neke veze sa rasom a ne izvu~e iz toga zaklju~ak da treba ubijati “niè rase”, o~igledno je ili glup ili kukavica. Stroga logi~nost kao smernica za delanje proìma ~itavu strukuturu totalitarnih pokreta i vlada, i ona je isklju~ivo dostignu}e Hitlerovo i Staljinovo. Oni, dodu{e, idejama i propagandnim parolama svojih pokreta nisu dodali ni jednu jedinu novu misao, ali ih zato i treba smatrati ideolozima najvi{eg ranga. Nove totalitarne ideologe, za razliku od njihovih prethodnika, u ideologiji nije privla~ila prvenstveno “ideja” – borba izme|u klasa i eksploatacija radnika, odnosno borba izme|u rasa i briga za germanske narode – ve} logi~ki proces koji se iz te ideje mogao izvesti. Kako je Staljin rekao, Lenjinovu publiku nije osvojila ni ideja, ni retori~nost, nego “neodoljiva snaga logike”. Ispostavilo se da mo}, za koju je Marks mislio da se ra|a kada ideja obuzme mase, ne po~iva u ideji, ve} u njenoj logi~nosti koja ~oveka “obuhvata sa svih strana kao mo}ni pipci, kao mengele, iz ~ijeg zagrljaja ~ovek nije kadar da se otrgne; mora joj se ili predati ili prihvatiti potpun poraz”.3 Tek kada je ostvarenje ideolo{kih ciljeva, besklasno dru{tvo ili superiorna rasa, bilo u opasnosti, ova snaga mogla je da do|e do izraàja. U procesu ostvarivanja tih ciljeva, prvobitni osnov na kom su ideologije po~ivale dok god su morale da privla~e mase – eksploatacija radnika ili nacionalne aspiracije Nema~ke – lagano se gubi, gotovo da ga sam taj proces pro`dire: u potpunom skladu sa “ledenim rasu|ivanjem” i “neodoljivom snagom logike”, radnici su pod bolj{evi~kom vla{}u izgubili ~ak i ona prava koja su imali pod caristi~kom opresijom, kao {to je nema~ki narod pretrpeo rat koji se ni malo nije obazirao na minimum zahteva za opstanak nema~ke nacije. Pravi sadràj ideologije (radni~ku klasu ili germanske narode), koji je prvobitno i iznedrio “ideju” (borbu klasa kao zakon istorije ili borbu rasa kao zakon prirode), pro`dire logika s kojom se “ideja” sprovodi, i to je prosto u prirodi politike kojom dominira ideologija – ne moè se, dakle, objasniti prosto kao izdaja zarad li~nog interesa ili volje za mo}. Pripremu `rtava i dèlata, koja je totalitarizmu potrebna umesto Monteskjeovog na~ela delanja, ne obavlja, zna~i, sama ideologija – rasizam ili dijalekti~ki materijalizam – ve} njena inherentna logi~nost. Najubedljiviji argument u tom smislu, argument koji su i Hitler i Staljin veoma voleli, bio je: ko kaè A, mora da kaè i B i C, i tako dalje, do kraja smrtonosne abecede. îni se da je upravo ovo izvor te ubedljive sile logi~nosti: na{ strah da protivre~imo sebi. Kada bolj{evici teraju svoje `rtve da priznaju zlo~ine koje ove nikada nisu po~inile, oni se pouzdaju pre svega u taj os3 Staljinov govor 28. januara 1924; citirano prema: Lenin, Selected Works, Vol. I, p. 33, Moskva 1947. – Zanimljivo je da je Staljinova “logika” jedna od retkih vrlina koje Hru{~ov hvali u velikom raskrinkavanju na Dvadesetom kongresu.

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

481

novni strah, i argumentuju ovako: svi smo se sloìli da je istorija klasna borba i da Partija vodi tu borbu. Vi, dakle, znate da je, sa istorijskog stanovi{ta, Partija uvek u pravu (po re~ima Trockog: “Mi moèmo biti u pravu samo sa Partijom i zahvaljuju}i Partiji, jer je istorija dokazala da je to jedini na~in da se bude u pravu”). U ovom istorijskom trenutku, a u skladu sa zakonom Istorije, treba po~initi odre|ene zlo~ine, koje Partija, poznaju}i zakon Istorije, mora da kazni. Za ove zlo~ine Partiji su potrebni zlo~inci; mogu}e je da Partija, iako zna za zlo~ine, zlo~ince ba{ i ne zna; mnogo je va`nije da se kazne zlo~ini nego da se poznaju zlo~inci, jer bez te kazne Istorija ne moè da napreduje, usporava joj se tok. Zna~i, vi ste ili po~inili zlo~ine ili vas je Partija odabrala da odigrate ulogu zlo~inca – u svakom slu~aju, vi ste objektivno postali neprijatelj Partije. Ako ne priznate, vi{e ne pomaète Istoriji preko Partije, i postali ste stvarni neprijatelj. – Uverljivost ovog argumenta sastoji se u slede}em: ako odbijete da priznate, protvre~ite sebi i tim protivre~enjem ~itav svoj ìvot progla{avate besmislenim; ono A koje ste rekli upravlja ~itavim va{im ìvotom preko neminovnih posledica B i C. Totalitarni vladari se za ograni~enu mobilizaciju ljudi koja je ~ak i njima jo{ uvek potrebna pouzdaju u prinudu koju mi sami sebi moèmo da nametnemo; ova unutarnja prinuda je tiranija logi~nosti s kojom se mo`da moè meriti jedino jo{ ~ovekova ogromna sposobnost da otpo~ne ne{to novo. Tiranija logi~nosti po~inje pokoravanjem uma logici kao beskona~nom procesu, u koji se ~ovek pouzda kako bi uop{te mogao da misli. Ovim pot~injavanjem on se odri~e svoje unutarnje slobode, kao {to se odri~e i slobode kretanja kada se povinuje spoljnoj tiraniji. Sloboda kao ~ovekova unutarnja sposobnost isto je {to i sposobnost po~injanja; opet, sloboda kao politi~ka realnost isto je {to i prostor izme|u ljudi. Nad po~etkom nikakva logika, nikakva ubedljiva dedukcija ne mogu imati nikakvu mo}, zato {to je on pretpostavka njenog lanca. Kao {to je teror potreban iz straha da }e se sa svakim novim ~ovekom roditi i novi po~etak i podi}i nov glas u svetu, tako je i samo-prinuda logi~nosti potrebna iz straha da }e neko jednom po~eti da misli – a to je, kao najslobodnija i naj~istija od svih ljudskih aktivnosti, su{ta suprotnost prinudi dedukcije. Totalitarna vlast bezbedna je ta~no u onoj u meri u kojoj moè da mobilizuje snagu ~ovekove volje i da ga baci u ono gigantsko kretanje Istorije ili Prirode koje navodno koristi ~ove~anstvo kao svoj materijal i ne zna ni za ro|enje ni za smrt. S jedne strane prinuda totalnog terora, koji svojim gvozdenim stegama zbija mase izolovanih ljudi, ali ih i podràva u svetu koji je njima postao divljina, a s druge strane unutarnja prinuda logi~ke dedukcije, koja priprema svakog pojedinca u njegovoj usamljenosti i izolovanosti od ostalih ljudi, odgovaraju jedna drugoj i potrebne su jedna drugoj kako bi se omogu-

482

TOTALITARIZAM

}ilo stalno kretanje, vo|eno terorom. Kao {to teror, ~ak i u svom pred-totalnom, ~isto tiranskom obliku, uni{tava sve odnose me|u ljudima, tako i samo-prinuda ideolo{kog na~ina mi{ljenja uni{tava sve spone sa stvarno{}u. Priprema je uspela kada ljudi izgube kontakt sa drugim ljudima isto kao i sa stvarno{}u koja ih okruùje; jer zajedno sa ovim sponama, oni gube ne samo otvorenost za nova iskustva, nego i sposobnost da misle. Idealni podanici totalitarne dràve nisu ube|eni nacisti ili ube|eni komunisti, nego ljudi koji izme|u ~injenice i fikcije (a nju ~ini stvarnost iskustva), izme|u istine i neistine (nju, opet, ~ine norme mi{ljenja) vi{e ne prave razliku. Pitanje postavljeno na po~etku ovih razmatranja, i pitanje kom se sada vra}amo, ti~e se elementarnog iskustva u zajedni~kom ìvotu ljudi pod vla{}u ~ija je su{tina teror i ~ije je na~elo delanja logi~nost ideolo{kog na~ina mi{ljenja. O~igledno je da takva kombinacija ranije nije kori{}ena u najrazli~itijim oblicima politi~ke dominacije. Pa ipak, elementarno iskustvo na kom taj novi oblik vlasti po~iva mora biti ljudsko i ljudima poznato, u meri u kojoj je i “najoriginalnija” od svih politi~kih zajednica ipak uvek ~ovekova tvorevina, i nekako udovoljava njegovim potrebama. Vi{e puta je prime}eno da teror moè apsolutno da vlada jedino ljudima koji su me|usobno izolovani, te da je stoga jedna od glavnih briga tiranije kako da stvori tu izolaciju. Izolacija je mo`da po~etak terora; ona svakako jeste njegovo najplodnije tle; ona je, me|utim, uvek i posledica terora. Ta izolacija je zapravo pred-totalitarna, a njen glavni simptom je nemo}, utoliko {to mo} uvek proisti~e iz “zajedni~kog delanja” (Berk); izolovani ljudi nemo}ni su po prirodi stvari. Izolacija i nemo}, su{tinska nesposobnost da se ikako dela, oduvek su bile odlika tiranija. Politi~ki kontakti izme|u ljudi ugroèni su u tiranijama, ~ovekova mo} da dela i da vlada osuje}ena je, ali nisu prekinuti svi kontakti me|u ljudima i nisu uni{tene sve ljudske mo}i. îtava sfera privatnog ìvota, sa mogu}no{}u sticanja iskustva, stvaranja i mi{ljenja, ostaje netaknuta. Znamo da gvozdeni obru~ totalnog terora ne ostavlja prostora za takav privatan ìvot i da samo-prinuda totalitarne logike uni{tava ~ovekovu sposobnost da sti~e nova iskustva isto onako sigurno kao i njegovu sposobnost da dela. Ono {to u politi~koj sferi zovemo izolacijom, u sferi dru{tvenog opho|enja zove se usamljenost. Izolacija i usamljenost nisu isto. Ja mogu da budem izolovana (to je pozicija u kojoj ne mogu da delam zato {to nema nikoga ko bi delao sa mnom) a da nisam usamljena, kao {to mogu da budem usamljena (to je pozicija u kojoj ja kao li~nost ose}am da su me svi napustili) i kada nisam izolovana. Izolacija je onaj }orsokak u koji su ljudi saterani kada se uni{ti politi~ka sfera njihovog ìvota, sfera u kojoj oni de-

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

483

laju zajedno i u nekom zajedni~kom interesu. Pa ipak, izolacija, mada uni{tava mo} i sposobnost za delanje, ne samo {to takozvanu ~ovekovu kreativnost ostavlja netaknutom, nego je za nju i neophodna. ôvek kao homo faber ima potrebu da se izoluje sa onim {to radi, dakle da privremeno napusti domen politike. Stvaranje (poiesis), za razliku od delanja (praxis) s jedne i pukog rada s druge strane, uvek se odvija u nekoj izolovanosti od zajedni~kog interesa, bez obzira na to da li je rezultat zanatski proizvod ili umetni~ko delo. Izolovan, ~ovek ostaje u kontaktu sa svetom kao ljudskom tvorevinom; tek kad se uni{ti i najelementarniji oblik ljudske kreativnosti, a to je ~ovekova sposobnost da ne{to svoje doprinese zajedni~kom svetu, izolacija postaje nepodno{ljiva. Ovo moè da se dogodi u svetu ~ije glavne vrednosti diktira rad, u svetu u kom su sve ljudske delatnosti pretvorene u rad. U takvim uslovima ostaje jo{ puki napor, napor da se ostane u ìvotu, a veza sa svetom kao ljudskom tvorevinom se kida. Izolovanog ~oveka, koji je izgubio svoje mesto u domenu politi~kog delanja, napustio je i svet stvari: on vi{e nije prihva}en kao homo faber, ve} se tretira kao animal laborans, ~iji se nu`ni “metabolizam sa prirodom” nikoga ne ti~e. Tada izolacija postaje usamljenost. Tiranija zasnovana na izolovanosti na~elno ne dira ~ovekovu kreativnost; tiranija nad “radnicima”, pak, kakva je na primer vladavina nad robovima u antici, automatski bi bila vladavina nad usamljenim, a ne samo nad izolovanim ljudima, i pribliìla bi se totalitarizmu. Dok se izolovanost odnosi samo na politi~ku sferu ìvota, usamljenost se odnosi na ljudski ìvot u celini. Totalitarna vlast, kao i sve tiranije, svakako ne bi bila ni mogu}a bez uni{tavanja ~itavog javnog ìvota, odnosno bez uni{tavanja ~ovekovih politi~kih sposobnosti putem izolacije. No, totalitarizam kao oblik vladanja nov je po tome {to se ne zadovoljava ovom izolacijom, nego uni{tava i privatni ìvot. On se zasniva na usamljenosti, na ose}anju nepripadanja svetu, jednom od najradikalnijih i najbeznadnijih iskustava ~ovekovih. Usamljenost, osnov terora (koji je su{tina totalitarizma), ali i osnov ideologije odnosno logi~nosti (koja priprema dèlate i `rtve), tesno je povezana sa iskorenjeno{}u i suvi{no{}u koje su kao prokletstvo pratile moderne mase od po~etka industrijske revolucije, a drasti~no se zao{trile s usponom imperijalizma krajem pro{log veka i slomom politi~kih institucija i dru{tvenih tradicija u na{e vreme. Biti iskorenjen zna~i nemati u svetu mesto koje bi drugi priznavali i jem~ili; biti suvi{an zna~i uop{te ne pripadati svetu. Iskorenjenost moè biti prvi uslov za suvi{nost, kao {to izolacija moè (ali ne mora) da bude prvi uslov za usamljenost. Ako se ne uzmu u obzir njeni skoriji istorijski uzroci i njena nova uloga u politici, usamljenost kao takva kosi se sa zahtevima conditio humana, ali je u isti mah i jedno od osnovnih iskustava u ìvotu svakog ~oveka. âk i iskustvo ma-

484

TOTALITARIZAM

terijalno i ~ulno datog sveta zavisi od dodira sa drugim ljudima, od na{eg zajedni~kog ~ula (common sense)* koje reguli{e i kontroli{e sva ostala ~ula i bez kog bi svako od nas bio opkoljen osobeno{}u svojih ~ulnih podataka – a oni su po svojoj prirodi nepouzdani i varljivi. Samo zato {to imamo to zajedni~ko ~ulo, odnosno samo zato {to ne jedan ~ovek, nego ljudi, u mnoìni, nastanjuju Zemlju, moèmo da se oslonimo na na{e neposredno ~ulno opaànje. Pa ipak, dovoljno je ve} da se setimo da }emo jednog dana napustiti ovaj zajedni~ki svet koji }e postojati i bez nas, svet ~iji kontinuitet ne zavisi od nas, pa da se osetimo usamljeni, napu{teni od svega i od svih. Usamljenost nije samo}a. Samo}a zna~i da je ~ovek fizi~ki sam, dok se usamljenost najbolnije ose}a u dru{tvu. Osim nekoliko uzgrednih opaski – naj~e{}e u obiku paradoksa, kakva je Katonova tvrdnja (prenosi je Ciceron, De Re Publica, I, 17) numquam minus solum esse quam cum solus esset, “nikad ~ovek nije manje sam nego kad je sam”, ili, mo`da bolje, “nikad ~ovek nije manje usamljen nego kad je sam” – ~ini se da je filozof Epiktet, oslobo|eni rob gr~kog porekla, prvi povukao razliku izme|u usamljenosti i samo}e. Njegovo je otkri}e bilo donekle slu~ajno, budu}i da se on nije prevashodno zanimao ni za samo}u ni za usamljenost, nego za samo}u (monos) u smislu apsolutne nezavisnosti. Epiktet (Dissertationes, knjiga 3, glava 13) smatra da je usamljeni ~ovek (eremos) okruèn ljudima sa kojima ne moè da uspostavi kontakt ili ljudima koji mu nisu naklonjeni. ôvek, pak, koji je sam, nezavisan, moè da bude “zajedno sa sobom”, jer ljudi imaju sposobnost “da razgovaraju sa sobom”. Drugim re~ima, u samo}i ja sam “sama sa sobom”, zajedno sa sobom, i zato sam “dvau-jednom”, dok sam u usamljenosti zapravo jedna, napu{tena od svih. Sve mi{ljenje, u strogom smislu, odvija se u samo}i, ono je dijalog izme|u mene i mog ja; no, ovaj dijalog dvoje-u-jednom ne gubi dodir sa svetom drugih ljudi, mojih sa-ljudi, zato {to su oni predstavljeni u onom ja s kojim razgovaram u mislima. Problem samo}e sastoji se u tome {to su ovom dvoma-u-jednom potrebni ostali kako bi ono opet postalo ono celovito jedno, jedna nepromenljiva individua ~iji se identitet nikako ne moè pome{ati sa nekim drugim. Potvrda mog identiteta u potpunosti zavisi od drugih; a upravo ona velika spasiteljska milost dru{tva ljude koji su sami ~ini ponovo “celima”, spasava ih od razgovora u mislima, u kom je ~ovek uvek sklon dvosmislenostima, ponovo uspostavlja identitet koji mu omogu}ava da govori jednim glasom jedne jedinstvene li~nosti. Samo}a moè da se pretvori u usamljenost; to se doga|a kada sam sasvim sama, kada me je napustilo ~ak i moje ja. Ljudi koji su sami uvek su * Common sense zna~i i zdrav razum; Arendt kurzivom ukazuje na zna~enje re~i ’common’ kao ’zajedni~ki’ – Prim. prev.

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

485

u opasnosti da postanu i usamljeni ako vi{e ne mogu da na|u spasiteljsku milost dru{tva koja bi ih izbavila od podvojenosti i dvosmislenosti i sumnje. îni se da je ova opasnost tek u devetnaestom veku postala dovoljno velika i upadljiva da bi je i istorija zabeleìla. To se jasno pokazalo kada su filozofi, jedini za koje je samo}a na~in ìvljenja i uslov za rad, prestali da se zadovoljavaju uverenjem da “filozofija postoji samo za manjinu” i po~eli da se àle kako ih “niko ne razume”. Simptomati~ne su re~i koje je Hegel navodno rekao na samrti: “Niko me nije razumeo osim jednog ~oveka, a i on me je pogre{no razumeo.” Ova anegdota nezamisliva je i u jedno vreme pre njegovog. Obrnuto, uvek postoji mogu}nost da usamljeni ~ovek na|e sebe i da u samo}i zapo~ne razgovor u mislima. îni se da se to dogodilo Ni~eu u Sils Mariji kada je po~eo Zaratustru. U dvema pesmama (Sils Maria i Aus hohen Bergen), on govori o jalovoj nadi, o ~e`nji i i{~ekivanju usamljenog ~oveka, sve dok iznenada “um Mittag war’s, da wurde Eins zu Zwei.../ Nun feiern wir, vereinten Siegs gewiss,/ das Fest der Feste;/ Freund Zarathustra kam, der Gast der Gäste!” (“oko podneva od jednog posta dvoje... Sad slavimo, s verom u zajedni~ku pobedu, pir nad pirevima, Zaratustra, prijatelj, do|e, gost nad gostima!”) Ono {to usamljenost ~ini tako nepodno{ljivom jeste gubitak sopstvenog ja, do kog, dodu{e, moè da do|e i u samo}i, ali ~iji identitet moè potvrditi jedino verno i pouzdano dru{tvo drugih ljudi. U takvoj situaciji ~ovek gubi veru u sebe kao u sagovornika svojih misli, gubi ono elementarno poverenje u svet koje je neophodno za ma kakvo iskustvo. Gube se i ja i svet, i sposobnost mi{ljenja i sposobnost sticanja novog iskustva. Jedina sposobnost ljudskog uma kojoj nisu potrebni ni ja ni drugi ljudi ni svet, i koja ne zavisi ni od iskustva ni od mi{ljenja, jeste sposobnost logi~kog rasu|ivanja, ~ija je premisa ono {to je o~igledno. Elementarno pravilo ubedljivog dokazivanja, truizam da su dva i dva ~etiri, ne moè da se falsifikuje ni u uslovima apsolutne usamljenosti. Na takve pouzdane “istine” ljudi mogu da se oslone kada izgube onu dvosmernu garanciju, common sense, potrebnu da bi sticali iskustvo i ìveli i snalazili se u zajedni~kom svetu. No, ova “istina” je prazna, ili, ta~nije re~eno, uop{te i nije istina, zato {to ni{ta ne otkriva. (Definisati konzistentnost kao istinu, kako to ~ine neki moderni logi~ari, zna~i poricati postojanje istine.) Zato u uslovima usamljenosti ono {to je o~igledno vi{e nije samo sredstvo intelekta, nego postaje produktivno, razvija sopstvene nizove “misli”. Luter, ~ije se iskustvo sa samo}om i usamljeno{}u verovatno ne moè meriti ni sa ~ijim, i koji se ~ak usudio da kaè da “bog mora da postoji zato {to je ~oveku potreban neko kome moè da veruje”, znao je da stroga, o~igledna logi~nost, iz koje naizgled nema bekstva, ima ne~eg zajedni~kog sa usamljeno{}u; u jednoj malo poznatoj primedbi na mesto iz Biblije koje kaè da nije dobro da ~ovek bude sam, Luter pi{e da usamljeni ~ovek “uvek

486

TOTALITARIZAM

jednu stvar izvodi iz druge i uvek misli na najgore”.4 ûveni ekstremizam totalitarnih pokreta, koji nema veze sa pravom radikalno{}u, zaista se sastoji u ovom “misliti na najgore”, u ovoj dedukciji koja uvek dolazi do najgoreg mogu}eg zaklju~ka. Ono {to ljude u netotalitarnom svetu priprema za totalnu dominaciju jeste ~injenica da je usamljenost, nekada iskustvo svojstveno odre|enim grani~nim dru{tvenim situacijama kakva je, na primer, starost, postala deo svakodnevice za sve ve}e mase na{eg veka. Nemilosrdan proces u koji totalitarizam vodi i za koji priprema mase izgleda kao samoubila~ko bekstvo iz stvarnosti. “Ledeno rasu|ivanje” i “mo}ni pipci” dijalektike, koji ~oveka “obuhvataju kao mengele”, izgledaju kao poslednji oslonac u svetu u kom vi{e ni{ta nije pouzdano. îni se da ona unutarnja prinuda ~iji je jedini cilj strogo izbegavanje protivre~nosti potvr|uje ~ovekov identitet bez obzira na sve odnose sa drugima. Ona ~oveka sabija u gvozdene stege terora ~ak i kad je sam, a totalitarna dominacija se trudi da on nikada ne bude sam, osim u ekstremnim okolnostima kazne u samici. Uni{tavanjem prostora izme|u ljudi i zbijanjem ljudi ukidaju se ~ak i stvarala~ki potencijali izolacije; indoktrinacijom i glorifikovanjem usamljeni~kog logi~kog rasu|ivanja, u kome je ~ovek kona~no izgubljen ako se odrekne one osnovne premise kojom ~itav proces po~inje, nestaju i poslednji izgledi da }e se usamljenost pretvoriti u samo}u, a logika u misao. Ako se ova praksa uporedi sa praksom tiranije, ~ini se da je prona|en na~in da se i pustinja oìvi, da se pokrene pe{~ana oluja koja bi mogla da zatrpa sve naseljene delove Zemlje. Savremeni politi~ki ìvot zaista je ugroèn ovim katastrofalnim pe{~anim olujama. One nisu opasne zato {to mo`da mogu da stvore neki trajniji svet. Totalitarizam, kao i tiranija, nosi u sebi klice sopstvenog uni{tenja. Kao {to su strah i nemo} (iz koje se strah i ra|a) antipoliti~ki principi, jer ~oveka bacaju u stanje protivno svakom politi~kom delanju, tako su i usamljenost i logi~ko-ideolo{ko izvo|enje najgorih zaklju~aka (koje i poti~e iz usamljenosti) antisocijalno stanje, jer kriju u sebi princip destruktivan po sav zajedni~ki ìvot. Pa ipak, organizovana usamljenost je znatno opasnija od neorganizovane nemo}i svih onih kojima vlada tiranska samovolja jednog jedinog ~oveka. Ona je opasna zato {to preti da razori svet kakav je nama poznat – svet koji je, reklo bi se, svuda stigao do svojih granica – pre no {to uspemo da makar nazremo novi po~etak na ru{evinama starog. Nevezano sa ovakvim razmi{ljanjima – koja su kao predskazanja malo korisna i jo{ manje ute{na – ostaje ~injenica da su kriza na{eg doba i njeno elementarno iskustvo dali sasvim nov oblik vladanja, koji }e nas kao potencijalitet i stalno prisutna opasnost najverovatnije pratiti od sad pa 4 “Ein solcher (sc. einsamer) Mensch folgert immer eins aus dem andern und denkt alles zum Ärgsten”, u: Erbauliche Schriften, “Warum die Einsamkeit zu fliehen?”.

IDEOLOGIJA I TEROR: NOVI OBLIK VLASTI

487

nadalje, kao {to, bez obzira na privremene poraze, ~ove~anstvo prate i drugi oblici vladanja (monarhije i republike, tiranije, diktature i despotije), nastali u razli~itim istorijskim trenucima i na osnovu razli~itih elementarnih iskustava. No, isto tako ostaje i istina da svaki kraj sadrì i nov po~etak; taj po~etak je obe}anje, jedina “poruka” koju kraj moè da zave{ta. Zato po~etak, pre no {to postane istorijski doga|aj, jeste najvi{a ~ovekova sposobnost; sa politi~kog stanovi{ta, on je isto {to i ~ovekova sloboda. Initium ut esset homo creatus est – “da bi bilo po~etka, stvoren je ~ovek”, rekao je Avgustin.5 Svako novo ro|enje jem~i taj po~etak; on i jeste ~ovek sâm.

5 De Civitate Dei, knjiga 12, glava 20.

* NAP. PREV.: Na stru~noj pomo}i i strpljenju zahvaljujem dr Vojinu Dimitrijevi}u, profesoru Pravnog fakulteta u Beogradu, kao i dr Leonu Koenu, profesoru Filolo{kog fakulteta u Beogradu.

Bibliografija

I deo: Antisemitizam ALHAIZA, Adolphe, Vérité sociologique gouvernementale et religieuse. Succint résumé du Sociétarisme de Fourier comparé au socialisme de Marx, Paris, 1919. ANCHEL, Robert, “Un Baron Juif au 18e siècle”, u: Souvenir et Science, vol. I. ARENDT Hannah, “Why the Crémieux Decree Was Abrogated”, u: Contemporary Jewish Record, april 1943; “The Jew as Pariah. A Hidden Tradition”, u: Jewish Social Studies, vol. 6, no. 2, 1944; “Organized Guilt”, u: Jewish Frontier, januar 1945. ARLAND, Marcel, “Review of F. Céline’s Bagatelle pour un Massacre”, u: Nouvelle Revue Française, februar 1938. ARON, Robert, The Vichy Regime 1940-1944, New York, 1958 BAINVILLE, Jacques, La troisième République, 1935. BARON, Salo W., Die Judenfrage auf dem Wiener Kongreß, Wien, 1920; A Social and Religious History of the Jews, New York, 1937; “The Jewish Question in the 19th Century”, u: Journal of Modern History, vol. X; Modern Nationalism and Religion, 1947. BARRÈS, Maurice, Scènes et doctrines du nationalisme, Paris, 1899. BASNAGE, J., Histoire des Juifs, La Haye, 1716. BATAULT, Georges, Le Problème juif. La renaissance de l’antisémitisme, Paris, 1921. BAUER, Bruno, Die Judenfrage, 1843. BEAUREPAIRE, Guesnay de, Le Panama et la République, 1899. BÉCOURT, Renault, Conspiration universelle du Judaisme, entièrement dévoilée: dédiée à tous les souverains d’Europe, à leurs ministres, aux hommes d’Etat et généralement à toutes les classes de la société, menacée de ces perfides projets, 1835. BÉDARRIDA, Jassuda, Les Juifs en France, en Italie et en Espagne, 1859. BENJAMIN, René, Clémenceau dans la retraite, Paris, 1930. BERNANOS, Georges, Las grande peur des bien-pensants, Paris, 1931; Les grands cimetières sous la lune, Paris, 1938. BERNDORFF, H. R., Diplomatische Unterwelt, 1930. BERTHOLET, Alfred, Die Stellung der Juden zu den Fremden, 1896; Kulturgeschichte Israels, 1919. BISMARCK, Otto von, Gedanken und Erinnerungen, 1909-1921.

492

BIBLIOGRAFIJA

BLOOM, R. I., The Economic Activities of the Jews of Amsterdam in the 17th and 18th Centuries, 1937. BLOY, Léon, Le Salut par les Juifs, 1892. BOEHLICH, Walter (prir.), Der Berliner Antisemitismusstreit, Frankfurt/M., 1965. BOEHMER, Heinrich, Les Jésuites. Ouvrage traduit de l’allemand avec une introduction et des notes par G. Monod, Paris, 1910. BÖRNE, Ludwig, Über die Judenverfolgung, 1819; Für die Juden, 1819; Briefe aus Paris, 1830-1833. BOH, Felix, Der Konservativismus und die Judenfrage, 1892. BONDY-DWORSKY, Geschichte der Juden in Böhmen, Mähren und Schlesien, Prag, 1906. BOOM, W. ten, Entstehung des modernen Rassen-Antisemitismus, Leipzig, 1928. BORD, Gustave, La Franc-Maçonnerie en France dès origines à 1815, 1908. BOTZENHART, Erich, “Der politische Aufstieg des Judentums von der Emanzipation bis zur Revolution 1848”, u: Forschungen zur Judenfrage, Bd. 3, 1938. BOURGIN, Georges, “Le Problème de la fonction économique des Juifs”, u: Souvenir et Science, vol. 3, nos. 2-4, 1932. BRENTANO, Clemens v., Der Philister vor, in und nach der Geschichte, 1811. BROGAN, D. W., The Development of Modern France 1870-1939, 1941; The French Nation: From Napoleon to Pétain 1814-1940, New York, 1958. BRONNER, Fritz, “Georg Ritter v. Schönerer”, u: Volk im Werden, Bd. 7, Nr. 3, 1939. BRUGERETTE, Joseph, Le Comte de Montlosier, 1931. BUCH, Willi, Fünfzig Jahre antisemitische Bewegung, München, 1937. BUCHHOLZ, Friedrich, Untersuchungen über den Geburtsadel, Berlin, 1807. BÜLOW, Bernhard von, Denkwürdigkeiten, Berlin, 1930-1931. BÜLOW, Heinrich von, Geschichte des Adels, 1903. BUSCH, Moritz, “Israel und die Gojim”, u: Die Grenzboten, 1879-1881; Bismarck: Some Secret Pages of his History, London, 1898. BYRNES, Robert, Antisemitism in Modern France, New Brunswick, 1950. CAPEFIGUE, Jean, Histoire des grandes opérations financières, 1855-1858. CAPÉRAN, Louis, L’Anticléricalisme et l’Affaire Dreyfus, Touluse, 1948. CARO, Georg, Sozial- und Wirtschaftsgeschichte der Juden im Mittelalter und der Neuzeit, 1908-1920. CARO, Joseph, “Benjamin Disraeli, Juden und Judentum” u: Monatsschrift für Geschichte und Wissenschaft des Judentums, 1932. “Il Caso di Alfredo Dreyfus”, Civiltà Cattolica, 5. februar 1898. CASSEL, Selig, “Geschichte der Juden”, u: ERSCH/GRUBER, Allgemeine Enzyklopädie der Wissenschaften und Künste, Abt. 2, Bd. 27, 1850. CÉLINE, Ferdinand, Bagatelle pour un massacre, 1938; L’Ecole des cadavres, 1940.

BIBLIOGRAFIJA

493

CHAMBERLAIN, Houston Stewart, The Foundations of the Nineteenth Century, 1966, prevod nema~kog izdanja iz 1899. CHARENSOL, Georges, L’Affaire Dreyfus et la Troisième République, Paris, 1930. CHESTERTON, Gilbert K., The Return of Don Quixote, 1927. CHEVRILLON, André, “Huit Jours à Rennes”, u: La Grande Revue, februar 1900. CLARKE, Edwin, Benjamin Disraeli, London, 1926. CLÉMENCEAU, Georges, L’Iniquité, 1899; Vers la Réparation, 1899; Contre la Justice, 1900; Des Juges, 1901. CORTI, Egon Cesar, Conte, The Rise of the House of Rothschild, New York, 1927. DAIRVAELL, Mathieu, Histoire édifiante et curieuse de Rothschild, Roi des Juifs, suivi di récit de la catastrophe du 18 Juillet par un témoin oculaire, 1846; Guerre aux fripons, cronique secrète de la Bourse et des chemins de fer par l’auteur de “Rothschild I, Roi des Juifs”, 1846, 3. izdanje. DAUDET, Léon, Souvenirs des milieux littéraires, politiques et médicaux, Paris, 1920; Panorama de la Troisième Republique, Paris, 1936. DAVIDSOHN, Ludwig, Beiträge zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte der Berliner Juden vor der Emanzipation, 1920. DELITZSCH, Franz, Sind die Juden wirklich das auserwählte Volk? Leipzig, 1890. DELITZSCH, Friedrich, Die große Täuschung, 1920-1921. DEMACHY, Edouard, Les Rothschilds, une famille de financiers juifs au 19e siècle, 1896. DESACHY, Paul, Répertoire de l’Affaire Dreyfus, 1894; Bibliographie de l’Affaire Dreyfus, 1905. DIDEROT, Denis, “Juif”, u: Encyclopédie, vol. 9, 1765. DIEST DABER, Otto von, Bismarck und Bleichröder, München, 1897. DILTHEY, Wilhelm, Das Leben Schleiermachers, 1870. DIMIER, Louis, Vingt Ans d’Action Française, Paris, 1926. DISRAELI, Benjamin, Alroy, 1833; Coningsby, 1844; Tancred, 1847; Lord George Bentinck. A Political Biography, 1852; Lothair, 1870; Endymion, 1881. DOHM, Christian Wilhelm, Über die bürgerliche Verbesserung der Juden, 17811783; Denkwürdigkeiten meiner Zeit, Lemgo, 1814-1819. DRUMONT, Edouard, La France Juive, 1885; La dernière Bataille, 1890; La Fin d’un monde. De l’or, de la boue, du sang. Du Panama à l’anarchie, 1896; Le Testament d’un antisémite, Paris, 1891; Les Tréteaux du succès: les héros et les pitres, Paris, 1901. DUBNOW, S. M., Weltgeschichte des jüdischen Volkes, 10 tomova, 1929; History of the Jews in Russia and Poland, s ruskog preveo I. Friedläender, Philadelphia, 1918. DÜHRING, Eugen Karl, Die Judenfrage als Frage der Rassenschändlichkeit für Existenz, Sitte und Cultur der Völker mit einer weltgeschichtlichen Antwort, 1880.

494

BIBLIOGRAFIJA

DUTRAIT-CROZON, Henri (pseudonim), Précis de l’Affaire Dreyfus, 1909, 2. izdanje 1924. EHRENBERG, Richard, Große Vermögen, ihre Entstehung und ihre Bedeutung, Jena, 1902. EISEMENGER, J. A., Entdecktes Judentum, 1703; novo izdanje priredio Schieferl 1893. ELBOGEN, Ismar, Geschichte der Juden in Deutschland, Berlin, 1935; “Die Messianische Idee in der alten jüdischen Geschichte”, u: Judaica 1912, Festschrift Hermann Cohen. EMDEN, Paul H., “The Story of the Vienna Creditanstalt” u: Menorah Journal, vol. 28, no. 1, 1940. EWALD, Joh. Ludwig, Ideen über die nötige Organisation der Israeliten in christlichen Staaten, 1816. FERNANDEZ, Ramon, “La Vie sociale dans l’oeuvre de Marcel Proust”, u: Les Cahiers Marcel Proust, no. 2, 1927. FOUCAULT, André, Un nouvel Aspect de l’Affaire Dreyfus (Les Oeuvres Libres), 1938. FOURIER, Charles, Théorie des quatre mouvements, 1808; Nouveau Monde Industriel, 1829. FRANK, Walter, Demokratie und Nationalismus in Frankreich, Hamburg, 1933; Hofprediger Adolf Stoecker und die christlich-soziale Bewegung, 1. izdanje 1928, 2. redigovano 1935; “Neue Akten zur Affäre Dreyfus”, u: Preussische Jahrbücher, 1933, Bd. 233; “Apostata, Maximilian Harden und das wilhelminische Deutschland”, u: Forschungen zur Judenfrage, Bd. 3, 1938; “Walther Rathenau und die blonde Rasse”, ibid., Bd. 4, 1940; “Die Erforschung der Judenfrage. Rückblick und Ausblick”, ibid., Bd. 5, 1941. FRANTZ, Constantin, Der Nationalliberalismus und die Judenherrschaft, München, 1874. Freemasonry, the Highway to Hell, London 1761. - Freumaurerei, Weg zur Hölle, prevedeno sa engleskog, 1768. - La Franche Maçonnerie n’est que le chemin de l’enfer, prevedeno s nema~kog 1769. FREUND, Ismar, Die Emanzipation der Juden in Preussen, Berlin, 1912. FRIES, Jacob Friedrich, Über die Gefährdung des Wohlstandes und Charakters der Deutschen durch die Juden, Heidelberg, 1816. FRITSCH, Theodor E., Antisemiten-Katechismus, 1892; (prir.) Die Zionistischen Protokolle, mit einem Vor- Und Nachwort von Theodor Fritsch, 1924; Handbuch der Judenfrage, redigovarno izdanje 1935. FROUDE, J. A., Lord Beaconsfield, London, 1890. GENTZ, Friedrich, Briefwechsel mit Adam Müller, Stuttgart, 1857. GIDE, André, “Review of F. Céline’s Bagatelle pour un massacre”, u: Nouvelle Revue Française, april 1938.

BIBLIOGRAFIJA

495

GIRADOUX, Jean, Pleins Pouvoirs, 1939. GLAGAU, Otto, Der Börsen- und Gründungsschwindel, Leipzig, 1876; Der Bankrott des Nationalliberalismus und die Reaktion, 8. izdanje, Berlin, 1878. GOETHE, Joh. Wolfgang von, “Isachar Falkesohn Behr, Gedichte eines polnischen Juden, 1772, Mietau und Leipzig”, u: Frankfurter Gelehrte Anzeigen; Wilhelm Meister. GOLDBERG, Isidor, “Finanz- und Bankwesen”, u: Encyclopedia Judaica, 1930. GOLDSTEIN, Moritz, “Deutsch-Jüdischer Parnass”, u: Kunstwart, mart 1912. GRASER, I. B., Das Judentum und seine Reformen als Vorbedingung der vollständigen Aufnahme der Nation in den Staatsverband, 1828. GRATTENAUER, C. W. F., Über die physische und moralische Verfassung der heutigen Juden. Stimme eines Kosmopoliten, 1791; prikaz u: Allgemeine deutsche Bibliothek, Bd. 112, 1792; Wider die Juden, 1802. GRAU, Wilhelm, Die Judenfrage als Aufgabe der neuen deutschen Geschichte, 1935; Wilhelm v. Humboldt und das Problem der Juden, Hamburg, 1935; “Geschichte der Judenfrage,” Historische Zeitschrift, Bd. 153, 1936. GREENSTONE, Julius H., The Messiah Idea in Jewish History, Philadelphia, 1906. GRESSMANN, Hugo, Der Messias, Göttingen, 1929. GRUEN, Karl, Die Judenfrage, 1844. GRUNWALD, Max, Samuel Oppenheimer und sein Kreis, Wien, 1913; “Contributions à l’histoire des impôts et des professions des Juifs de Bohème, Moravie et Silésie depuis le 16e siècle”, u: Revue des Etudes Juives, vol. 82. GUENEAU, Louis, “La Première Voie Ferrée de Bourgogne”, u: Annales de Bourgogne, 1930, 1931. GUMPLOWICZ, Ludwig, Der Rassenkampf, Innsbruck, 1883. GURIAN, Waldemar, Die politischen und sozialen Ideen des französischen Katholizismus, Mönchen-Gladbach, 1929; Der integrale Nationalismus in Frankreich: Charles Maurras und die Action Française, Frankfurt, 1931; “Antisemitism in Modern Germany”, u: Essays on Antisemitism, prir. K. S. Pinson 1946. HAECKEL, Ernst, Lebenswunder, 1904. HALÉVY, Daniel, “Apologie pour notre passé”, u: Cahiers de la Quinzaine, série 11, no. 10, 1910. HALPERIN, Rose A., The American Reaction to the Dreyfus Case, Master’s Essay, Columbia University, 1941. HARDEN, Maximilian, “Händler und Soldaten”, u: Die Zukunft, 1898; “Zum Schutz der Republik”, ibid., juli 1922; “Tönt die Glocke Grabgesang?”, ibid., juli-avgust 1922; Köpfe, Berlin, 1910. HAUSER, Otto, Die Rasse der Juden, 1933. HECKSCHER, Eli F., Mercantilism, London, 1935. HERDER, J. G., Briefe zur Beförderung der Humanität, 1793-1797; “Über die

496

BIBLIOGRAFIJA

politische Bekehrung der Juden”, u: J. G. Herder, Adrastea und das 18. Jahrhundert, 1801-1803. HERZOG, Wilhelm, Der Kampf einer Republik, Zürich, 1933; HERZOG, Wilhelm/REHFISCH, Hans José (pseudonim: René Kestner), L’Affaire Dreyfus, drama, 1931. HOBERG, Clemens August, “Die geistigen Grundlagen des Antisemitismus im modernen Frankreich”, u: Forschungen zur Judenfrage, Bd. 4, 1940. HOHENLOHE-SCHILLINGSFÜRST, Chlodwig von, Denkwürdigkeiten der Reichskanzlerzeit, prir. Karl Alexander v. Müller (Deutsche Geschichtsquellen des 19. Jahrhunderts, Bd. 28), Stuttgart, 1931. HOLST, Ludolf, Das Judentum in allen dessen Teilen. Aus einem staatswissenschaftlichen Standpunkt betrachtet, Mainz, 1821. HUMBOLDT, Wilhelm von, “Gutachten, 1809, u: J. FREUND, Die Emanzipation der Juden in Preussen, Berlin, 1912; Tagebücher, prir. Leitzmann, Berlin, 1916-1918; Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Briefen, Berlin, 1910. HYAMSON, A. M., A History of the Jews in England, 1928. JAHN, F. L., Deutsches Volkstum, 1810. JÖHLINGER, Otto, Bismarck und die Juden, Berlin, 1921. JOST, J. M., Neuere Geschichte der Israeliten. 1815-1845, Berlin, 1846. KARBACH, Oscar, “The Founder of Modern Political Antisemitism: Georg von Schönerer”, u: Jewish Social Studies, vol. 7, no. 1, januar 1945. KATZ, Jacob, Exclusiveness and Tolerance, Jewish-Gentile Relations in Medieval and Modern Times, New York, 1961. Kleines Jahrbuch des Nützlichen und Angenehmen für Israeliten, 1847. KOCH, Ludwig, S. J., “Juden”, u: Jesuitenlexikon, Paderborn, 1934. KOEHLER, Max, Beiträge zur neueren jüdischen Wirtschaftsgeschichte. Die Juden in Halberstadt und Umgebung (Studien zur Geschichte der Wirtschaft und Geisteskultur, Bd. 3), 1927. KOHLER, Max J., “Some New Light on the Dreyfus Case”, u: Studies in Jewish Bibliography and Related Subjects in Memory of A. S. Freidus, New York, 1929. KRAKAUER, J., Geschichte der Juden in Frankfurt/Main. 1150-1824, 19251927. KRAUS, Karl, Untergang der Welt durch schwarze Magie, 1925. KRUEGER, Hans K., Berliner Romantik und Berliner Judentum, disertacija 1939. KRUG, W. Traugott, “Über das Verhältnis verschiedener Religionsparteien zum Staate und über die Emanzipation der Juden”, u: Minerva, Bd. 148, 1828. K. V. T., “The Dreyfus Case: A Study of French Opinion”, u: The Contemporary Review, vol. 74, oktobar 1898. LABORI, Fernand, “Le Mal politique et les partis”, u: La Grande Revue, oktobar-

BIBLIOGRAFIJA

497

decembar 1901; “Notes de Plaidoiries pour le procès de Rennes”, ibid., februar 1900. LACHAPELLE, Georges, Les Finances de la Troisième République, Paris, 1937. LA SERVE, Felury, “Les Juifs à Lyon”, u: Revue du Lyonnais, vol. 7, 1838. LAZARE, Bernard, L’Antisémitisme, son histoire et ses causes, 1894; Une Erreur judiciaire; la vérité sur l’affaire Dreyfus, 1896; Contre l’Antisémitisme; histoire d’une polémique, Paris, 1896; Job’s Dungheap, New York, 1948. LAZARON, Morris S., Seed of Abraham, New York, 1930. LECANUET, Edouard, Les Signes avant-coureurs de la séparation, 1894-1910, Paris, 1930. LEMOINE, Albert, Napoléon I et les Juifs, Paris, 1900. LESTSCHINSKY, Jacob, “Die Umwandlung und Umschichtung des jüdischen Volkes im Laufe des letzten Jahrhunderts”, u: Weltwirtschaftliches Archiv, Bd. 30, Kiel, 1929. LESUEUR, E., La Franc-Maçonnerie Artésienne au 18e siècle (Bibliothèque Révolutionnaire), 1914. LEUILLOT, Paul, “L’Usure judaïque en Alsace sous l’Empire et la Restauration”, u: Annales Historiques de la Révolution Française, Bd. 7, 1930. LEVAILLANT, I., “La Genèse de l’antisémitisme sous la Troisième République”, u: Revue des Etudes Juives, vol. 53, 1907. LEVINAS, E., “L’Autre dans Proust”, u: Deucalion, no. 2, 1947. LEWINSOHN, Richard, Jüdische Weltfinanz?, 1925; Wie sie groß und reich wurden, Berlin, 1927. LOMBARD DE LANGRES, Vincent, Sociétés secrètes en Allemagne... de l’assassinat Kotzebue, Paris, 1819. LOMBROSO, César, L’Antisémitisme, 2. izdanje 1899, Paris. LUCIEN-BRUN, Henry, La Condition des Juifs en France depuis 1789, Paris, 1900. LUXEMBURG, Rosa, “Die sozialistische Krise in Frankreich”, u: Die Neue Zeit, Bd. I, 1901. MAIER, Hans, “Die Antisemiten”, u: Deutsches Parteiwesen, Nr. 2, München, 1911. MAISTRE, Comte J. M. de, Les Soirées de St. Petersburg, 1821. MALET, Chevalier de, Recherches politiques et historiques qui prouvent l’existence d’une secte révolutionnaire, 1817. MARBURG, Fritz, Der Antisemitismus in der deutschen Republik, Wien, 1931. MARCUS, Jacob R., The Rise and Destiny of the German Jews, 1934. MARR, Wilhelm, Sieg des Judentums über das Germanentum vom nicht konfessionellen Standpunkt aus betrachtet, 2. izdanje, Berlin, 1879. MARTIN DU GARD, Roger, Jean Barois, 1913. MARWITZ, Fr. August Ludwig von der, “Letzte Vorstellung der Stände des Lebusischen Kreises an den König”, 1811, u: Werke, prir. Meusel, Berlin, 1908; “Über eine Reform des Adels”, ibid., 1812; “Von den Ursachen des

498

BIBLIOGRAFIJA

Verfalls der preusischen Staaten”, ibid. MARX, Karl, “Zur Judenfrage”, u: Deutsch-französische Jahrbücher, 1843. MAURRAS, Charles, Au Signe de Flore; Souvenirs de la vie politique; L’Affaire Dreyfus et la fondation de l’Action Française, Paris, 1931; Oeuvres Capitales, Paris, 1954. MAYER, Sigmund, Die Wiener Juden; Kommerz, Kultur, Politik, 1700-1900, 1917. McDERMOT, George, C. S. P., “Mr. Chamberlain’s Foreign Policy and the Dreyfus Case”, u: Catholic World, vol. 67, septembar 1898. MEHRING, Franz, Die Lessinglegende, 1906. MENDELSSOHN, Moses, “Schreiben an Lavater”, 1769, u: Gesammelte Schriften, Berlin, 1930, Bd. 7; “Vorrede zur Übersetzung von Menasseh ben Israel, Rettung der Juden”, 1782, u: Gesammelte Schriften, Leipzig, 18431845, Bd. 3. MEYER, Rudolf, Politische Gründer und die Korruption in Deutschland, 1877. MIRABEAU, H. G. R. de, Sur Moses Mendelssohn, London, 1788. MOMMSEN, Theodor, Reden und Aufsätze, Berlin, 1905. MONYPENNY, W. F./BUCKLE, G. E., The Life of Benjamin Disraeli, Earl of Beaconsfield, New York, 1929. MORLEY, John, Life of Gladstone, 1903. MUCH, Willi, 50 Jahre antisemitischer Bewegung, München, 1937. MULERT, Hermann, “Antisemitismus”, u: Die Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1909. MÜLLER, Adam, Ausgewählte Abhandlungen, prir. J. Baxa, Jena, 1921. NEUSCHÄFER, Fritz Albrecht, Georg, Ritter von Schönerer, Hamburg, 1935. NIPPERDEY, Thomas, Die Organisation der deutschen Parteien vor 1918, Düsseldorf, 1961. PAALZOW, C. L., Über das Bürgerrecht der Juden, übersetzt von einem Juden, Berlin, 1803. PALÉOLOGUE, Maurice, “L’Antisémitisme, moyen du gouvernement sous Alexandre II et Alexandre III”, u: Annales Politiques et littéraires, vol. 112, juli 1938; Tagebuch der Affäre Dreyfus, Stuttgart, 1957. PARKES, James W., The Emergence of the Jewish Problem, 1878-1939, 1946. PAULUS, Heinrich E. G., Beiträge von jüdischen und christlichen Gelehrten zur Verbesserung der Bekenner des jüdischen Glaubens, Frankfurt, 1817; Die jüdische Nationalabsonderung nach Ursprung, Folgen und Besserungsmitteln, 1831. PÉGUY, Charles, “Notre Jeunesse”, u: Cahiers de la Quinzaine, 1910; “A Portrait of Bernard Lazare”, u: Bernard Lazare, Job’s Dungheap, New York, 1948. PHILIPP, Alfred, Die Juden und das Wirtschaftsleben. Eine antikritisch-bibliographische Studie zu W. Sombart, Die Juden und das Wirtschaftsleben, Strasbourg, 1929.

BIBLIOGRAFIJA

499

PHILIPPSOHN, Ludwig, “Tagescontrolle”, u: Allgemeine Zeitung des Judentums, 1839. PICCIOTTO, James, Sketches of Anglo-Jewish History, London, 1875. PICHL, Eduard (pseudonim Herwig), Georg Schönerer, 1938. PINNER, Felix, Der Deutsche Wirtschaftsführer, 1924. PRAAG, J. E. van, “Marcel Proust, Témoin du Judaisme déjudaisé”, u: Revue Juive de Genève, nos. 48, 49, 50, 1937. Précis historique sur l’Affaire du Panama, 1893. PRIBRAM, Alfred François, Urkunden und Akten zur Geschichte der Juden in Wien, Wien, 1918. PRIEBATSCH, Felix, “Die Judenpolitik des fürstlichen Absolutismus im 17. und 18. Jahrhundert”, u: Forschungen und Versuche zur Geschichte des Mittelalters und der Neuzeit, 1915. PROUST, Marcel, Remembrance of Things Past (U traganju za i{~ezlim vremenom), 1932-1934. QUILLARD, P., Le Monument Henry, Paris, 1899. RACHEL, Hugo, Das Berliner Wirtschaftsleben im Zeitalter des Frühkapitalismus, Berlin, 1931; “Die Juden im Berliner Wirtschaftsleben zur Zeit des Merkanitlismus”, u: Zeitschrift für die Geschichte der Juden in Deutschland, Bd. 2. RACHFAHL, Felix, “Das Judentum und die Genesis des modernen Kapitalismus”, u: Preussische Jahrbücher, Bd. 147, 1912. RAMLOW, Gerhard, Ludwig von der Marwitz und die Anfänge konservativer Politik und Staatsauffassung in Preussen (Historische Studien, Nr. 185). RATHENAU, Walter, Staat und Judentum. Zur Kritik der Zeit, Berlin, 1912; Von kommenden Dingen, 1917. RAYMOND, E. T., Disraeli. The Alien Patriot, New York, 1925. REEVES, John, The Rothschilds. The Financial Rulers of Nations, London, 1887. REHBERG, August Wilhelm von, Über den deutschen Adel, Berlin, 1804. REINACH, Joseph, L’Affaire Dreyfus, Paris, 1903-1911; “Le rôle d’Henri”, u: La Grande Revue, 1900, vol. 1. REINACH, Théodore, Histoire sommaire de l’Affaire Dreyfus, Paris, 1924. RIESSER, Gabriel, Über die Stellung der Bekenner des mosaischen Glaubens, an die Deutschen aller Konfessionen, 1831; Betrachtungen über die Verhältnisse der jüdischen Untertanen in der Preussischen Monarchie, 1834. ROBINSON, John, Proofs of a Conspiracy against the Religions and Governments of Europe, London, 1797, ameri~ko izdanje 1798, prevod na nema~ki 1800, prevod na francuski 1798-1799. ROTH, Cecil, The Magnificent Rothschild, 1939. RUEHS, Christian Friedrich, “Über die Ansprüche der Juden auf das deutsche Bürgerrecht”, u: Zeitschrift für die neueste Geschichte der Völker-und Staatenkunde, Berlin, 1815; Die Rechte des Christentums und des deutschen

500

BIBLIOGRAFIJA

Volkes verteitigt gegen die Ansprüche der Juden und ihrer Verfechter, 1815. RUPPIN, Arthut, Soziologie der Juden, Berlin, 1930. SAMTER, N., Judentaufen im 19. Jahrhundert. Mit besonderer Berücksichtigung Preussens, 1906. SAVIGNY, Friedrich Karl von, Beitrag zur Rechtsgeschichte des Adels im neueren Europa, 1836. SAYDU, André, “Les Juifs”, u: Revue Economique Internationale, 1912. SCHÄFFLE, A. E. Fr., “Der ’große Börsenkrach’ des Jahres 1873”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, Bd. 30, 1874. SCHARF-SCHARFFENSTEIN, Hermann von, Das geheime Treiben, der Einfluß und die Macht des Judentums in Frankreich seit 100 Jahren (1771-1871), Stuttgart, 1872. SCHAY, Rudolf, Juden in der deutschen Politik, 1929. SCHEFFER, Egon, Der Siegeszug des Leihkapitals, 1924. SCHEIDLER, K. H., “Judenemanzipation”, u: ERSCH/GRUBER, Allgemeine Enzyklopädie der Wissenschaften und Künste, 1850, 2. Abt., Bd. 27. SCHLEGEL, Friedrich, Philosophische Vorlesungen aus den Jahren 1804-1806, Bonn, 1836. SCHLEIERMACHER, Friedrich, Briefe bei Gelegenheit der politischen theologischen Aufgabe und des Sendschreibens jüdischer Hausväter, 1799, u: Werke, Abt. I, Bd. 5, 1846. SCHNEE, H., Die Hoffinanz und der moderne Staat, 3 toma, Berlin, 1953-1955. SCHNEIDER, K. H., “Judenemanzipation”, u: ERSCH/GRUBER, Allgemeine Enzyklopädie der Wissenschaften und Künste, 1850, 2. Abt., Bd. 27, 1850. SCHUDT, Johann Jacob, Jüdische Merkwürdigkeiten, Frankfurt 1715-1717. SCHWERTFEGER, Bernhard, Die Wahrheit über Dreyfus, 1930. S. F. S., “The Jesuits and the Dreyfus Case”, u: The Month, vol. 93, februar 1899. SHOHET, D. M., The Jewish Court in the Middle Ages, New York, 1931. SILBERGLEIT, Heinrich, Die Bevölkerungs- und Berufsverhältnisse der Juden im Deutschen Reich, Berlin, 1930. SILBERNER, Edmund, “Charles Fourier on the Jewish Question”, u: Jewish Social Studies, oktobar 1946. SIMON, Yves, La Grande Crise de la République Française; observations sur la vie politique française de 1918-1938, Montreal, 1941. SOMBART, Werner, Die deutsche Volkswirtschaft im 19. Jahrhundert, 1903; Die Juden und das Wirtschaftsleben, 1911; Die Zukunft der Juden, 1912; Der Bourgeois, 1913; Studien zur Entwicklungsgeschichte des modernen Kapitalismus, 1913. SONNENBERG-LIEBERMANN, Max von, Beiträge zur Geschichte der antisemitischen Bewegung vom Jahre 1880-1885, Berlin, 1885. SOREL, Georges, Réflexions sur la violence, Paris, 1908; La Révolution dreyfusienne, Paris, 1911. STAHL, F. S., Der christliche Staat und sein Verhältnis zu Deismus und Judentum,

BIBLIOGRAFIJA

501

1847. STEINBERG, A. S., “Die weltanschaulichen Voraussetzungen der jüdischen Geschichtsschreibung”, u: Dubnov-Festschrift, 1930. STERN, Selma, “Die Juden in der Handelspolitik Friedrich Wilhelms I von Preußen”, u: Zeitschrift für die Geschichte der Juden in Deutschland, Bd. 5; Der preußische Staat und die Juden, 2 toma, Tübingen, 1962; Jud Süß, 1929; “Die Judenfrage in der Ideologie der Aufklärung und Romantik”, u: Der Morgen, Bd. 11, 1935; The Court Jew, Philadelphia, 1950. STOECKER, Adolf, Reden und Aufsätze, Leipzig, 1913. STRAUSS, Raphael, “The Jews in the Economic Evolution of Central Europe”, u: Jewish Social Studies, vol. III, no. 1, 1941. SUAREZ, Georges, La Vie orgueilleuse de Clémenceau, Paris, 1930. SUNDHEIMER, Paul, “Die jüdische Hochfinanz und der bayrische Staat im 18. Jahrhundert”, u: Finanzarchiv, Bd. 41, 1924. THALHEIMER, Siegfried, Macht und Gerechtigkeit – Ein Beitrag zur Geschichte des Falles Dreyfus, München, 1958. THÉO-DAEDALUS (pseudonim), L’Angleterre juive: Israël chez John Bull, Bruxelles, 1913. THIBAUDET, Albert, Les idées de Charles Maurras, Paris, 1920. TOUSSENEL, Alphonse, Les Juifs, rois de l’epoque. L’histoire de la féodalité financière, 3. izdanje 1846. TREITSCHKE, Heinrich von, “Unsere Aussichten”, u: Preußische Jahrbücher, Bd. 44, Nr. 5, 1879; “Herr Graetz und sein Judentum”, ibid., Nr. 6; “Erwidrung an Mommsen”, ibid., Bd. 46, Nr. 6, 1881. UCKO, Siegfried, “Geistesgeschichtliche Grundlagen der Wissenschaft des Judentums”, u: Zeitschrift für die Geschichte der Juden in Deutschland, Bd. 5, Nr. 1. VACHER DE LAPOUGE, George, L’Aryen, son rôle social, Paris, 1896; Les Selections sociales, Paris 1896. VALLÉE, Oscar de, Manieurs d’argent, 1720-1857, 1857. VARIGNY, C. de, “Les grands Fortunes en Angleterre”, u: Revue des deux Mondes, jun 1888. VARNHAGEN, August, Tagebücher, Leipzig, 1861. VERNUNFT, Walfried, “Juden und Katholiken in Frankreich”, u: Nationalsozialistische Monatshefte, oktobar 1938; “Die Hintergründe des französischen Antisemitismus”, ibid., juni 1939. VOLTAIRE, F. M. Arouet de, Dictionnaire philosophique (Oeuvres complètes, vol. 9, 1878); Philosophie génerale: métaphysique, morale et Théologie (Oeuvres complètes, vol. 40, 1785); Essai sur les moeurs et l’esprit des nations (Oeuvres complètes, vol. 12, 1878).

502

BIBLIOGRAFIJA

WAETJEN, Hermann, “Das Judentum und die Anfänge der modernen Kolonisation”, u: Vierteljahresschrift für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, Bd. 11. WAGENER, Hermann, “Das Judentum und der Staat”, u: Wagener Staatslexikon, 1815-1889; “Das Judentum in der Fremde”, ibid. WAWRZINEK, Kurt, Die Entstehung der deutschen Antisemitenparteien 18751890, Berlin, 1927. WEBER, Eugen, Action française – Royalism and Reaction in Twentieth-Century France, Stanford, 1962. WEBER, Max, “Die Börse” u: Max Weber, Gesammelte Aufsätze zur Soziologie und Sozialpolitik; Wirtschaftsgeschichte, 1923; Parlament und Regierung, 1918. WEIL, Bruno, L’Affaire Dreyfus, Paris, 1930. WEILL, Alexandre, Rothschild und die europäischen Staaten, 1844. WEILL, George, “Les Juifs et le Saint-Simonisme”, u: Revue des Etudes Juives, vol. 31. WEINRYB, S. B., Neueste Wirtschaftsgeschichte der Juden in Rußland und Polen (Historische Untersuchungen, Bd. 12), Berlin, 1934. ZACCONE, Pierre, Histoire des sociétés secrètes politiques et religieuses depuis les temps les plus reculés jusqu’à nos jours, 1847-1849. ZIELENZIGER, Kurt, Die Juden in der deutschen Wirtschaft, 1930. ZOLA, Emile, “J’Accuse”, u: L’Aurore, 13. januar 1898; Correspondance: lettres à Maître Labori, 1929. ZWEIG, Stefan, The World of Yesterday: An Autobiography, 1943.

II deo: Imperijalizam American Friends Service Bulletin, General Relief Bulletin, mart 1943. ANDLER, Charles, Les Origines du Pangermanisme, 1915. ANGUS, H. F. (prir.), “Canada and the Doctrine of Peaceful Changes”, u: International Studies Conference. Demographic Questions. Peaceful Changes, 1937. ARNDT, Ernst Moritz, Ein Blick aus der Zeit auf die Zeit, 1814; Phantasien zur Berichtigung der Urteile über künftige deutsche Verfassungen, 1815; Erinnerungen an Schweden, 1818. AZCARATE, Pablo de, “Minorities. League of the Nations”, u: Encyclopaedia Britannica, 1929. BANGERT, Otto, Gold oder Blut, 1927. BARKER, Ernest, Political Theory in England from Herbert Spencer to Present

BIBLIOGRAFIJA

503

Day, 1915; Idea and Ideals of the British Empire, Cambridge, 1941. BARNES, Leonard, Caliban in Africa. An Impression of Colour Madness, Philadelphia, 1931. BARRÈS, Maurice, Scènes et doctrines du nationalisme, Paris, 1899. BARZUN, Jacques, Race. A Study in Modern Superstition, New York, 1937. BASSERMANN, Ernst, “Nationalliberale”, u: Handbuch der Politik, Bd.2, 1914. BAUER, Otto, Die Nationalitätenfrage und die österreichische Sozialdemokratie, Wien, 1907. BEAMISH, Henry Hamilton, South Africa’s Kosher Press, London, 1937. BECKER, Paul, Carl Peters, die Wirkung der deutschen Kolonialpolitik, 1934. BELL, Sir Hesketh, Foreign Colonial Administration in the Far East, 1928. BENEDICT, Ruth, Race, Science and Politics, 1940. BENIANS, E. A., “The European Colonies”, u: Cambridge Modern History. The Latest Age, vol. 12, 1934. BENJAMIN, Walter, Über den Begrif der Geschichte, u: Werke, Frankfurt, 1955. BENTWICH, Norman, “South Africa. Dominion of Racial Problems”, u: The Political Quarterly, vol. 10, Nr. 3, 1939. BÉRARD, Victor, L’Empire russe et le tsarisme, 1905. BERGSTRÄSSER, Ludwig, Geschichte der politischen Parteien, 1921. BIBL, Viktor, Der Zerfall Österreichs, 1924. BLUNTSCHLI, Johann Caspar, Charakter und Geist der Politischen Parteien, 1869. BODELSEN, C. A., Studies in Mid-Victorian Imperialism, 1924. BODIN, Jean, Six Livres de la République, 1576. BONHARD, Otto, Geschichte des alldeutschen Verbandes, 1920. BOULAINVILLIERS, Comte Henri de, Histoire de l’Ancien Gouvernement de la France, 1727. BRAUN, Robert, “Political Parties. Succession States”, u: Encyclopedia of Social Sciences. BRIE, Friedrich, Imperialistische Strömungen in der englischen Literatur, Halle, 1928; Der Einfluß der Lehren Darwins auf den britischen Imperialismus, 1927. BRONNER, Fritz, “Georg, Ritter v. Schönerer”, u: Volk im Werden, Bd. 7, Nr. 3, 1939. BRÜCHER, Heinz, “Ernst Haeckel. Ein Wegbegleiter biologischen Staatsdenkens”, u: Nationalsozialistische Monatshefte, Nr. 69, 1935. BRUUN, Geoffrey, Europe and the French Empire, 1938. BRYCE, Viscount James, Studies in History and Jurisprudence, 1901. BUBNOFF, Nicolai, Kultur und Geschichte im russischen Denken der Gegenwart (Osteuropa: Quellen und Studien, Nr. 2), 1927. BUFFON, Georges-Louis Leclerc, Comte de, Histoire Naturelle, 1769-1789. BURKE, Edmund, Reflections on the Revolution in France (1790), Everyman’s Library; Upon Party, 2. izdanje 1850. BURNS, Elinor, British Imperialism in Ireland, 1931.

504

BIBLIOGRAFIJA

Cambridge History of the British Empire, vol. 5: The Indian Empire 1858-1918, 1932; vol. 8: South Africa, 1936. CARLYLE, Thomas, “Occasional Discourse on the Nigger Question”, u: Critical and Miscellaneous Essays. CARR-SAUNDERS, A. M., World Population, Oxford, 1936. CARTHILL, Al. (pseudonim), The Lost Dominion, 1924. CHAMBERLIN, W. H., The Russian Revolution, 1917-1924, New York, 1935. CHERIKOVER, E., “New Materials on the Pogroms in Russia at the Beginning of the Eighties”, u: Historische Schriften, Bd. 2, Vilna, 1937. CHESTERTON, Cecil/BELLOC, Hilaire, The Party System, London, 1911. CHESTERTON, Gilbert K., The Crimes of England, 1915. CHILDS, Stephen Lawford, “Refugees – a Permanent Problem in International Organization”, u: War is not Inevitable, Problems of Peace, 13. serija, objavila International Labor Office, London, 1938. CLAPHAM, J. H., The Abbé Siéyès, London, 1912. CLASS, Heinrich (pseudonim Einhart), Deutsche Geschichte, Leipzig, 1910; Zwanzig Jahre alldeutscher Arbeit und Kämpfe, Leipzig, 1910; (pseudonim Daniel Fryman), Wenn ich der Kaiser wär. Politische Wahrheiten und Notwendigkeiten, 1912. CLEINOW, Georg, Die Zukunft Polens, Leipzig, 1914. COMTE, Auguste, Discours sur l’Ensemble du Positivisme, 1848. Conditions of India (bez autora, predgovor Bertrand Russell), London, 1934. CONRAD, Joseph, “The Heart of Darkness”, u: Joseph Conrad, The Youth and Other Tales, 1902; Victory, 1915. COOKE, George W., The History of Party, London, 1836. COQUART, A., Pisarev et l’idéologie du nihilisme russe, Paris, 1946. CROMER, Lord Evelyn Baring, “The Government of Subject Races”, u: Edinburgh Review, januar 1908; “Disraeli”, u: Spectator, novembar 1912. CROZIER, John B., History of Intellectual Development on the Lines of Modern Evolution, 1897-1901. CROZIER, W. P., “France and her ’Black Empire’”, u: New Republic, 23. januar 1924. CURZON, Lord George N., Problems of the Far East, 1894. DAMCE, E. H., The Victorian Illusion, London, 1928. DANILEWSKI, Nikolai Yakovlevich, Russia and Europe, 1871. DARCY, Jean, France et Angleterre, Cent années de rivalité coloniale, 1904. (DAVIDSON, John), Testament of John Davidson, 1908. DECKERT, Emil, Panlatinismus, Panslawismus und Panteutonismus in ihrer Bedeutung für die Weltlage, Frankfurt, 1914. DELBRÜCK, Hans, “Die Alldeutschen”, u: Preussische Jahrbücher, Bd. 154, decembar 1913; Ludendorffs Selbstporträt, Berlin, 1922.

BIBLIOGRAFIJA

505

DELOS, J.-T., La Nation, Montreal, 1944. DETWEILER, E. G., “The Rise of modern race antagonism”, u: American Journal of Sociology, 1932. DILKE, Charles W., Problems of Greater Britain, 4. izdanje, London, 1890. DORNATH, J. v., “Die Herrschaft des Panslawismus”, u: Preussische Jahrbücher, Bd. 95, Berlin, 1898. DREYFUS, Robert, “La Vie et les prophéties du Comte de Gobineau”, u: Cahiers de la Quinzaine, ser. 6, cah. 16, 1905. DUBUAT-NANÇAY, Comte Louis Gabriel, Les Origines; ou, l’Ancien Gouvernement de la France, de l’Allemagne et de l’Italie, 1789. DUESBERG, Jacques, “Le Comte de Gobineau”, u: Revue Générale, 1939. DUVERGER, Maurice, Political Parties. Their Organization and Activity in the Modern State, New York, 1959. EHRENBERG, Hans/BUBNOFF, Nicolai, (prir.), Östliches Christentum. Dokumente, 1925. EMDEN, Paul H., Jews of Britain. A Series of Biographies, London, 1944. ERDSTEIN, David, Le Statut juridique des minorités en Europe, Paris, 1932. ESTÈVE, Louis, Une nouvelle Psychologie de l’Impérialisme. Ernest Seillière, 1913. FAURE, Elie, “Gobineau et le Problème des races”, u: Europe, 1923. FIALA, Vaclav, “Les Partis politiques polonais”, u: Monde Slave, februar 1935. FISCHEL, A., Der Panslawismus bis zum Weltkriege, 1919. The French Colonial Empire (Information Department Papers, no. 25), objavio Royal Institute of International Affairs, London, 1941. “Friedlosigkeit”, u: Schweizer Lexikon, 1945. FROUDE, J. A., Short Studies on Great Subjects, 1867-1882. GAGARIN, Ivan S., La Russie sera-t-elle catholique?, 1856. GALTON, Sir Francis, Hereditary Genius, 1869. GEHRKE, Achim, Die Rasse im Schrifttum, 1933. GELBER, N. M., “The Russian Pogroms in the Early Eighties in the Light of the Austrian Diplomatic Correspondence”, u: Historische Schriften, Bd. 2, Vilna, 1937. GEORGE, David Lloyd, Memoirs of the Peace Conference, Yale, 1939. GOBINEAU, Clément Serpeille de, “Le Gobinisme et la Pensée moderne”, u: Europe, 1923. GOBINEAU, Comte Joseph-Arthur de, Essai sur l’inégalité des races humaines, 1853; The Inequality of Human Races, englesko izdanje, prev. Adrien Collins, 1915; “Ce qui est arrivé à la France en 1870”, u: Europe, 1923. GÖRRES, Josef, Politische Schriften, München, 1854-1874. GOHIER, Urbain, La Race a parlé, 1916.

506

BIBLIOGRAFIJA

GRÉGOIRE, Abbé Henri, De la Littérature des Nègres, ou recherches sur leurs qualités morales, Paris, 1808; De la Noblesse de la peau ou du préjugé des blancs contre la couleur des Africains, Paris, 1826. GREGORY, Theodore, Ernst Oppenheimer and the Economic Development of Southern Africa, New York, 1962. GRELL, Hugo, Der alldeutsche Verband, seine Geschichte, seine Bestrebungen, seine Erfolge (Flugschriften des alldeutschen Verbandes, Nr. 8), München, 1898. GUNENIN, E., L’Épopée coloniale de la France, 1932. HADSEL, Winifred N., “Can Europe’s Refugees find new Homes?”, u: Foreign Policy Reports, vol. 10, no. 10, 1943. HALÉVY, Elie, L’Ere des Tyrannies, Paris, 1938. HALLGARTEN, W., Vorkriegsimperialismus, 1935. HANCOCK, William K., Survey of British Commonwealth Affairs, London, 19371942; Smuts: The Sanguine Years, New York, 1962. HONOTAUX, Gabriel, “Le Général Mangin”, u: Revue des Deux Mondes, vol. 27, 1925. HARLOW, Vincent, The Character of British Imperialism, 1939. HARVEY, Charles H., The Biology of British Politics, 1904. HASSE, Ernst, Deutsche Weltpolitik (Flugschriften des Alldeutschen Verbandes, Nr. 5). 1897; Deutsche Politik, 1905-1906. HAZELTINE, H. D., “Excommunication”, u: Encyclopedia of Social Sciences. HEINBERG, John Gilbert, Comparative Major European Governments, an Introductory Study, New York, 1937. HERRMANN, Louis, History of the Jews in South Africa, 1935. HILFERDING, Rudolf, Das Finanzkapital, Wien, 1910. HOBBES, Thomas, Leviathan (1651), Cambridge Edition, 1935. HOBSON, J. H., “Capitalism and Imperialism in South Africa”, u: Contemporary Review, 1900; Imperialism (1905), nepromenjeno izdanje 1938. HOETZSCH, Otto, Rußland; eine Einführung auf Grund seiner Geschichte von 1904-1912, Berlin, 1913. HOFFMANN, Karl, Ölpolitik und angelsächsisches Imperium, 1927. HOLBORN, Louise W., “The Legal Status of Political Refugees, 1920-1938”, u: American Journal of International Law, 1938. HOLCOMBE, Arthut N., “Political Parties”, u: Encyclopedia of Social Sciences. HOTMAN, François, Franco-Gallia, 1573. HÜBBE-SCHLEIDEN, Deutsche Kolonisation, 1881. HUXLEY, Thomas, The Struggle for Existence in Human Society, 1888. IPSERI, H. P., “Vom Begriff der Partei”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, 1940.

BIBLIOGRAFIJA

507

JAMES, Selwyn, South of Congo, New York, 1943. JANEFF, Janko, “Der Untergang des Panslawismus”, u: Nationalsozialistische Monatshefte, Nr. 91, 1937. JANOWSKY, Oscar J., The Jews and Minority Rights, New York, 1933; Nationalities and National Minorities, New York, 1945. JERMINGS, R. Yewdall, “Some International Aspects of the Refugee Question”, u: British Yearbook of International Law, 1939. KABERMANN, Heinz, “Das internationale Flüchtlingsproblem”, u: Zeitschrift für Politik, Bd. 29, Nr. 3, 1939. KAEHLER, Siegfried (prir.), Deutscher Staat und deutsche Parteien, München, 1922. KARBACH, Oscar, “The Founder of Modern Political Antisemitism: Georg von Schönerer”, u: Jewish Social Studies, Bd. 7, Nr. 1, januar 1945. KAT ANGELINO, A. D. A. de, Colonial Policy, Chicago, 1931. KEHR, Eckhart, Schlachtflottenbau und Parteipolitik, 1930. KIDD, Benjamin, Social Evolution, 1894. KIEWIET, C. W. de, A History of South Africa. Social and Economic, Oxford, 1941. KIPLING, Rudyard, “The First Sailor”, u: R. Kipling, Humorous Tales, 1891; “The Tomb of His Ancestor”, u: R. Kipling, The Day’s Work, 1898; Stalky and Company, 1899; Kim, 1900. KLEMM, Gustav, Allgemeine Kulturgeschichte der Menschheit, 1843-1852. KLYUCHEVSKY, V. O., A History of Russia, London, 1911-1931. KOEBNER, Richard/SCHMIDT, Helmut Dan, Imperialism: The Story and Significance of a Political Word, 1840-1860, New York, 1964. KOESTLER, Arthur, Scum of the Earth, 1941. KOHN, Hans, Nationalism, 1938; Panslavism: History and Ideology, Notre Dame, 1953. KOYRÉ, Alexandre, Etudes sur l’histoire de la pensée philosophique en Russie, Paris, 1950. KRUCK, Alfred, Geschichte des alldeutschen Verbandes 1890-1939, Wiesbaden, 1954. KUHLENBECK, L., Rasse und Volkstum (Flugschriften des alldeutschen Verbandes, Nr. 23). KULISCHER, Eugene M., The Displacement of Population in Europe, (International Labor Office), Montreal, 1943. KULISCHER, J., Allgemeine Wirtschaftsgeschichte, 1928-1929. LANDSBERG, P. L., “Rassenideologie”, u: Zeitschrift für Sozialforschung, 1933. LANGER, William, The Diplomacy of Imperialism, 1890-1902. LARCHER, M., Traité Elémentaire de Législation Algérienne, 1903. LAWRENCE, T. E., “France, Britain and the Arabs”, u: The Observer, 1920;

508

BIBLIOGRAFIJA

Seven Pillars of Wisdom, 1926; Letters, prir. David Garnett, New York, 1939. LEHR, Zwecke und Ziele des alldeutschen Verbandes (Flugschriften des alldeutschen Verbandes, Nr. 14). LEMONON, Ernest, L’Europe et la politique britannique. 1882-1911, 1912. LEVINE, Louis, Pan-Slavism and European Politics, New York, 1914. LEWIS, Sir George Cornewall, An Essay on the Government of Dependence, Oxford, 1844. LIPPINCOTT, Benjamin E., Victorian Critics of Democracy, University of Minnesota, 1938. LOSSKY, N. O., Three Chapters from the History of Polish Messianism (International Philosophical Library, vol. 2, no. 9), Prag, 1936. LOVELL, Reginald Ivan, The Struggle for South Africa, 1875-1899, New York, 1934. LOW, Sidney, “Personal Recollections of Cecil Rhodes”, u: Nineteenth Century, vol. 51, maj 1902. LUDENDORFF, Erich, Die überstaatlichen Mächte im letzten Jahre des Weltkrieges, Leipzig, 1927; Die Judenmacht, ihr Wesen und Ende, München, 1938; Feldherrnworte, 1938. LUXEMBURG, Rosa, Die Akkumulation des Kapitals (1913), Berlin, 1923. MACARTNEY, C. A., The Social Revolution in Austria, Cambridge, 1926; National States and National Minorities, London, 1934. MAHAN, Alfred, T., The Problem of Asia and its Effect upon International Policies, Boston, 1900. MAINE, Sir Henry, Popular Government, 1886. MANGIN, Charles Marie Emmanuel, La Force Noire, 1910; Des Hommes et des Faits, Paris, 1923. MANGOLD, Ewald K. B., Frankreich und der Rassegedanke; eine politische Kernfrage Europas, 1937. MANSERGH, Nicholas, Britain and Ireland (Longman’s Pamphlets on the British Commonwealth), London, 1942; South Africa 1960-1961, New York, 1962. MARCKS, Erich (prir.), Lebensfragen des britischen Weltreichs, 1921. MARX, Karl, The Eighteenth Brumaire of Louis Bonaparte (1852), 1898. MASARYK, Th. G., Zur russischen Geschichts- und Religionsphilosophie, 1913. MAUCO, Georges, “L’Emigration, problème révolutionnaire”, u: Esprit, VII god., no. 82, juli 1939. MAUNIER, René, Sociologie coloniale, 1932-1936. METZER, E., Imperialismus und Romantik, Berlin, 1908. MICHAELIS, Alfred (prir.), Die Rechtsverhältnisse der Juden in Preußen seit dem Beginn des 19. Jahrhunderts, Berlin, 1910. MICHEL, P. Charles, “A Biological View of Our Foreign Policy”, u: Saturday Review, London, februar 1896. MICHELL, Lewis, Rhodes, London 1910.

BIBLIOGRAFIJA

509

MICHELS, Robert, “Prolegomena zur Analyse des nationalen Leitgedankens”, u: Jahrbuch für Soziologie, Bd. 2, 1927; Political Parties; a sociological study of the oligarchical tendencies of modern democracy, Glencoe, 1949. MILLIN, S. Gertrude, Rhodes, London, 1933. MOLISCH, Paul, Geschichte der deutschnationalen Bewegung in Österreich, Jena, 1926. MONTESQUIEU, C. L. de Secondat de, Esprit des Lois, 1748. MORRISON, T., Imperial Rule in India, 1899. MULTATULI (pseudonim Eduarda Douwesa Dekkera), Max Havelaar, 1868. NADOLNY, R., Germanisierung oder Slawisierung?, 1928. NAUMANN, Friedrich, Central Europe, London, 1916. NEAME, L. E., The History of Apartheid, London, 1962. NETTLAU, Max, Der Anarchismus von Proudhon zu Kropotkin, 1927. NEUMANN, Sigmund, Die Stufen des preussischen Konservativismus (Historische Studien, Nr. 190), 1930; Die deutschen Parteien, 1932. NEUSCHÄFER, Fritz Albrecht, Georg, Ritter von Schönerer, Hamburg, 1935. NICOLSON, Harold, Curzon: The Last Phase 1919-1925, Boston/New York, 1934. NIPPOLD, Gottfried, Der deutsche Chauvinismus, 1913. NOVALIS (pseudonim Friedricha Hardenberga), Neue Fragmentensammlung, 1798. OAKESMITH, John, Race and Nationality, an Inquiry into the Origin and Growth of Patriotism, 1919. OERTZEN, A. F. von, Nationalsozialismus und Kolonialfrage, Berlin, 1935. OESTERLEY, W. O. E., The Evolution of the Messianic Idea, London, 1908. Le Panlatinism, Confédération Gallo-Latine et Kelto-Gauloise... ou projet d’union fédérative..., Paris, 1860. PEARSON, Karl, National Life, 1901. PETERS, Carl, “Das Deutschtum als Rasse”, u: Deutsche Monatsschrift, april 1905; Die Gründung von Deutsch-Ostafrika. Kolonialpolitische Erinnerungen, 1906. PICHL, Eduard (pseudonim Herwig), George Schönerer, 1938. PINON, René, France et Allemagne, 1912. PIRENNE, Henri, A History of Europe from the Invasions to XVI Century, London, 1939. PLUCKNETT, Theodore F. T., “Outlawry”, u: Encyclopedia of Social Sciences. POBYEDONOSTZEV, Constantin, L’Autocratie russe. Mémoires politiques, correspondance officielle et documents inédits... 1881-1894, Paris, 1927; Reflections of a Russian Statesman, London, 1898. PREUSS, Lawrence, “La Dénationalisation imposée pour des motifs politiques”, u: Revue Internationale Française du Droit des Gens, vol. 4, nos. 1, 2, 5,

510

BIBLIOGRAFIJA

1937. PRISTLEY, H. J., France Overseas; a study of modern imperialism, New York, 1938. Propyläen Weltgeschichte, Bd. 10, Das Zeitalter des Imperialismus, 1933. PUNDT, Alfred, Arndt and the National Awakening in Germany, New York, 1935. REIMER, E., Pangermanisches Deutschland, 1905. REISMANN-GRONE, Th., Überseepolitik oder Festlandspolitik? (Flugschriften des alldeutschen Verbandes, Nr. 22), 1905. RENAN, Ernest, Histoire générale et système comparé des langues, 1863; Qu’estce qu’une nation? Paris, 1822, prevod na engleski u: The Poetry of the Celtic Races, and Other Studies, preveo William G. Hutchison, London, 1896. RENNER, Karl, Der Kampf der österreichischen Nationen unter dem Staat, 1902; Österreichs Erneuerung. Politisch-programmatischce Aufsätze, Wien, 1916; Das Selbstbestimmungsrecht der Nationen, Leipzig, 1918. RICHARD, Gaston, Le Conflit de l’autonomie nationale et de l’impérialisme, 1916. RITTER, Paul, Kolonien im deutschen Schrifttum, 1936. ROBERT, Cyprienne, Les deux Panslavismes, 1847; Le monde slave, 1852. ROBESPIERRE, Maximilien de, Oeuvres, 1840; Speeches, 1927. ROBINSON, Jacob, “Staatsbürgerliche und wirtschaftliche Gleichberechtigung”, u: Süddeutsche Monatshefte, juli 1929. RÖPKE, Wilhelm, “Kapitalismus und Imperialismus”, u: Zeitschrift für schweizerische Statistik und Volkswirtschaft, Bd. 70, 1934. ROHAN, Henri, Duc de, De l’Intérêt des princes et Etats de la Chrétienté, 1638. ROHDEN, Peter R. (prir.), Demokratie und Partei, Wien, 1932. ROHRBACH, Paul, Der deutsche Gedanke in der Welt, 1912; Die alldeutsche Gefahr, 1918. ROSCHER, Wilhelm, Die Grundlagen der Nationalökonomie, 1900. ROSENKRANZ, Karl, Über den Begriff der politischen Partei, 1843. ROUCEK, Joseph, The Minority Principle as a Problem of Political Science, Prag, 1928. ROZANOV, Vassilij, Fallen Leaves, 1929. RUDLIN, W. A., “Political Parties. Great Britain”, u: Encyclopedia of the Social Sciences. RUSSEL, Lord John, On Party, 1850. SAMUEL, Horace B., Modernities, London, 1914. SCHNEE, Heinrich, Nationalismus und Imperialismus, 1928. SCHULTZE, Ernest, “Die Judenfrage in Südafrika”, u: Der Weltkampf, Bd. 15, Nr. 178, 1938. SCHUMPETER, Joseph, “Zur Soziologie der Imperialismen”, u: Archiv für Sozialwissenschaften und Sozialpolitik, Bd. 46, 1918-1919. SCHUYLER, Robert L., The Fall of the Old Colonial System. A Study in British

BIBLIOGRAFIJA

511

Free Trade, 1770-1870, New York, 1945. SEELEY, John Robert, The Expansion of England, 1883. SEILLÈRE, Ernest, La Philosophie de l’impérialisme, 1903-1906; Mysticisme et domination. Essais de critique impérialiste, 1913. SIEVEKING, H. J., “Wirtschaftsgeschichte” u: Enzyklopädie der Rechts- und Staatswissenschaften, Bd. 47, 1935. SIÉYÈS, Abbé E. J., Qu’est-ce que le Tiers Etat?, 1789. SIMAR, Théophile, Etude sur la formation de la doctrine des races au 18e et son expansion au 19e siècle, Bruxelles, 1922. SIMPSON, John Hope, The Refugee Problem (Institute of International Affairs), Oxford, 1939. Sitzungsbericht des Kongresses der organisierten nationalen Gruppen in den Staaten Europas, 1933. SOLOVYOV, Valdimir, Judaism and the Christian Question, 1884. SOMMERLAND, Theo, Der deutsche Kolonialgedanke und sein Werden im 19. Jahrhundert, Halle, 1918. SPIESS, Camille, Impérialismes. Gobinisme en France, Paris, 1917. SPRIETSMA, Cargill, We Imperialists. Notes on Ernest Seillière’s Philosophy of Imperialism, New York, 1931. STÄHLIN, Karl, Geschichte Rußlands von den Anfängen bis zur Gegenwart, 1923-1939; “Die Entstehung des Panslawismus”, u: Germano-Slavica, Nr. 4, 1936. STEPHEN, Sir James F., Liberty, Equality, Fraternity, 1873; “Foundations of the Government of India”, u: Nineteenth Century, vol. 80, 1883. STODDARD, Th. L., Rising Tide of Color, 1920. STRIEDER, Jakob, “Staatliche Finanznot und Genesis des modernen Großunternehmertums”, u: Schmollers Jahrbücher, Bd. 49, 1920. STRZYGOWSKI, Josef, Altai, Iran und Völkerwanderung, Leipzig, 1917. SUARÈS, André, La Nation contre la race, Paris, 1916. SUMNER, B. H., Russia and the Balkans, Oxford, 1937; A Short History of Russia, New York, 1949. SYDACOFF, Bresnitz von, Die panslawistische Agitation und die südslawische Bewegung in Österreich-Ungarn, Berlin, 1899. SZPOTAN’ SKI, Stanislaw, “Les Messies au 19e siècle”, u: Revue Mondiale, 1920. TALLEYRAND, C. M. de, “Essai sur les avantages à retirer des colonies nouvelles dans les circonstances présentes” (1799), u: Academie des Sciences Coloniales, Annales, vol. 3, 1929. THIERRY, A., Lettres sur l’histoire de la France, 1840. THOMPSON, L. M., “Afrikaner Nationalist Historiography and the Policy of Apartheid”, u: The Journal of African History, vol. III, no. 1, 1962. THRING, Lord Henry, Suggestions for Colonial Reform, 1865. TIRPITZ, Alfred von, Erinnerungen, 1919. TOCQUEVILLE, Alexis de, “Lettres de Alexis de Tocqueville et de Arthur

512

BIBLIOGRAFIJA

Gobineau”, u: Revue des Deux Mondes, vol. 199, 1907; L’Ancien Régime et la Révolution, 1856. TONSILL, Ch. C., “Racial Theories from Herder to Hitler”, u: Thought, vol. 15, 1940. TOWNSEND, Mary E., Origin of Modern German Colonialism, 1871-1885, New York, 1921; Rise and Fall of Germany’s Colonial Empire, New York, 1930; European Colonial Experience since 1871, New York, 1941. TRAMPLES, Kurt, “Völkerbund und Völkerfreiheit”, u: Süddeutsche Monatshefte, juli 1929. TYLER, J. E., The Struggle for Imperial Unity, London, Toronto, New York, 1938. UNWIN, George, Studies in Economic History, prir. R. H. Tawney, 1927. VICHNIAC, Marc, “Le Statut international des apatrides”, u: Recueil des Cours de l’Académie de Droit International, vol. 33, 1933. VOEGLIN, Erich, Rasse und Staat, 1933; Die Rassenidee in der Geistesgeschichte, Berlin, 1933; “The Origins of Scientism”, u: Social Research, decembar 1948. VOELKER, K., Die religiöse Wurzel des englischen Imperialismus, Tübingen, 1924. VRBA, Rudolf, Rußland und der Panslawismus; statistische und sozialpolitische Studien, 1913. WAGNER, Adolf, Vom Territorialstaat zur Weltmacht, 1900. WEBER, Ernst, Volk und Rasse. Gibt es einen deutschen Nationalstaat?, 1933. WEBSTER, Charles Kingsley, “Minorities. History”, u: Encyclopaedia Britannica, 1929. WENCK, Martin, Alldeutsche Taktik, 1917. WERNER, Bartholomäus von, Die deutsche Kolonialfrage, 1897. WERNER, Lothar, Der alldeutche Verband, 1890-1918 (Historische Studien, Nr. 278), Berlin, 1935. WERTHEIMER, Mildred S., The Pan-German League, 1890-1914, 1924. WESTARP, Graf Kuno F. V. von, Konservative Politik im letzten Jahrzehnt des Kaiserreiches, 1935. WHITE, John, S., “Taine on Race and Genius”, u: Social Research, februar 1943. WHITESIDE, Andrew G., “Nationaler Sozialismus in Österreich vor 1918”, u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, IX Jg. (1961). WILLIAMS, Basil, Cecil Rhodes, London, 1921. WILLIAMS, Sir John Fischer, “Denationalisation”, u: British Year Book of International Law, vol. 7, 1927. WINKLER, Wilhelm, Statistisches Handbuch der europäischen Nationalitäten, Wien, 1931. WIRTH, Max, Geschichte der Handelskrisen, 1873.

BIBLIOGRAFIJA

513

WOLMAR, Wolfram von, “Vom Panslawismus zum tschechisch-sowjetischen Bündnis”, u: Nationalsozialistische Monatshefte, Nr. 104, 1938. ZETLAND, Lawrence J., Lord Cromer, 1932. ZIEGLER, H. O., Die moderne Nation, Tübingen, 1931. ZIMMERMANN, Alfred, Geschichte der deutschen Kolonialpolitik, 1914. ZOEPFL, G., “Kolonien und Kolonialpolitik” u: Handwörterbuch der Staatswissenschaften, 3. izdanje.

III deo: Totalitarizam Zahvaljujem Hoover Library u Stanfordu u Kaliforniji, kao i Centre de Documentation Juive Contemporaine u Parizu i Yiddish Scientific Institute-u u Njujorku na dozvoli da koristim i citiram arhivski materijal. Dokumenti kori{}eni u Nirnber{kim procesima citirani su sa odgovaraju}im brojem dokumenta (Nuremberg File Number), dok je kod drugih dokumenata nazna~ena njihova trenutna lokacija i arhivski broj.

ABEL, Theodore, Why Hitler Came into Power; an Answer Based on the Original Life Stories of Six Hundred of His Followers, 1938. ADLER, H. G., Theresienstadt 1941-1945, Tübingen, 1955. ALQUEN, Gunter d’, Die SS. Geschichte, Aufgabe und Organisation der Schutzstaffeln der NSDAP (Schriften der Hochschule für Politik), 1939. ANWEILER, Oskar, Die Räte-Bewegung in Rußland 1905-1921, Leiden, 1958; “Lenin und der friedliche Übergang zum Sozialismus”, u: Osteuropa, 1956, vol. VI. ARMSTRONG, John A., The Soviet Bureaucratic Elite: A Study of the Ukrainian Apparatus, New York, 1959; The Politics of Totalitarianism, New York, 1961. AVTORKHANOV, A., “Social Differentiation and Contradiction in the Party”, u: Bulletin of the Institute for the Study of the USSR, München, februar 1956; Stalin and the Soviet Communist Party: A Study in the Technology of Power, New York, 1959; (pseudonim Uvalov), The Reign of Stalin, London, 1953. BAKUNIN, Michael, Oeuvres, Paris, 1907; Gesammelte Werke, 1921-24. BALABANOFF, Angelica, Impressions of Lenin, Ann Arbor, 1964. BALDWIN, Roger N., “Political Police” u: Encyclopedia of Social Sciences. BATAILLE, George, “Le Secret de Sade”, u: La Critique, vol. 3, nos. 15, 16, 17, 1947; “Review of D. Rousset, Les Jours de Notre Mort”, u: La Critique, januar 1948.

514

BIBLIOGRAFIJA

BAUER, R. A./INKELES, A./KLUCKHOHN, C., How the Soviet System Works, Cambridge, 1956. BAYER, Ernest, Die SA, Berlin, 1938. BAYLE, François, Psychologie et Ethique du National-Socialisme. Etude Anthropologique des Dirigeants SS, Paris, 1953. BECK, F./GODIN, W., Russain Purge and the Extraction of Confession, London/New York, 1951. BECKERATH, Erwin von, “Fascism”, u: Encyclopedia od Social Sciences; Wesen und Werden des faschistischen Staates, Berlin, 1927. BENN, Gottfried, Der neue Staat und die Intellektuellen, 1933. BENNECKE, H., Hitler und die SA, München, 1962. BERDYAEV, Nicolas, The Origin of Russian Communism, 1937. BEST, Werner, Die deutsche Polizei, 1940. BETTELHEIM, Bruno, “On Dachau und Buchenwald”, u: Nazi Conspiracy, op. cit., vol. 7; “Behavior in Extreme Situations”, u: Journal of Abnormal and Social Psychology, vol. 38, no. 4, 1943. BLACK, C. E. (prir.), Rewriting Russian History, New York, 1956. BLANC, R. M., Adolf Hitler et les “Protocoles des Sages de Sion”, 1938. BOBERACH, Heins (prir.), Meldungen aus dem Reich, Neuwied/Berlin, 1965. BONHARD, Otto, Jüdische Geld- und Weltherrschaft?, Berlin, 1926. BORKENAU, Franz, The Totalitarian Enemy, London, 1940; The Communist International, London, 1938; “Die neue Komintern”, u: Der Monat, Nr. 4, 1949. BORMANN, Martin, “Relationship of National Socialism and Christianity”, u: Nazi Conspiracy, op. cit., vol. 7; The Bormann Letters, prir. H. R. TrevorRoper, London 1954. BOUCART, Robert, Les Dessous de l’Intelligence Sevice, 1937. BRACHER, Karl Dietrich, Die Auflösung der Weimarer Republik, 1955 (3. izdanje Villingen 1960). BRACHER, Karl Dietrich/SAUER, Wolfgang/SCHULZ, Gerhard, Die nationalsozialistische Machtergreifung, Köln/Opladen, 1960. BRAMSTEDT, Ernest K., Goebbels and National Socialist Propaganda 19251945, Michigan, 1965. BRECHT, Bertolt, Stücke, 10 tomova, Frankfurt, 1953-1959; Gedichte, 7 tomova, Frankfurt, 1960-1964. BROSZAT, Martin, Der Nationalsozialismus, Stuttgart, 1960. BROSZAT, Martin/JACOBSON, Hans-Adolf/KRAUSNICK, Helmut, Konzentrationslager, Komissarbefehl, Judenverfolgung, Olten/Freiburg, 1965. BRZEZINSKI, Zbigniew, Ideology and Power in Soviet Politics, New York, 1962; The Permanent Purge – Politics in Soviet Totalitarianism, Cambridge, 1956. BUBER-NEUMANN, Margarete, Under Two Dictators, New York, 1951. BUCHHEIM, Hans, “Die SS in der Verfassung des Dritten Reiches”, u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, april 1955; Das Dritte Reich, München, 1958; Die SS und totalitäre Herrschaft, München, 1962; Die SS – das

BIBLIOGRAFIJA

515

Herrschaftsinstrument – Befehl und Gehorsam, Olten/Freiburg, 1965. BULLOCK, Alan, Hitler, a Study in Tyranny, rev. izdanje, New York, 1964. CAMUS, Albert, “The Human Crisis”, u: Twice a Year, 1946-1947. CAROCCI, Giampiero, Storia del fascismo, Milano, 1959. CARR, E. H., History of Soviet Russia, 7 tomova, New York, 1951-1964; Studies in Revolution, New York, 1964. CÉLINE, Ferdinand, Bagatelle pour un massacre, 1938; L’Ecole des cadavres, 1940. CHAMBERLIN, W. H., Blueprint for World Conquest, 1946; The Russian Revolution (1935), 1965. CHILDS, H. L./DODD, W. E. (prir.) The Nazi Primer, New York, 1938. CILIGA, Anton, The Russian Enigma, London, 1940. CLARK, Evelyn A., “Adolf Wagner. From National Economist to National Socialist”, u: Political Science Quarterly, 1940, vol. 55, no. 3. COBBAN, Alfred, National Self-determination, London/New York, 1945; Dictatorship; Its History and Theory, New York 1939. Communism in Action (United States Government House Documents, no. 754), Washington 1946. CRANKSHAW, Edward, Gestapo, Instrument of Tyranny, London, 1956. CURTISS, J. S., An Apprisal of the Protocols of Zion, New York, 1942. DALLIN, David J., From Purge to Coexistence, Chicago, 1964; “Report on Russia”, u: The New Leader, 8. januar 1949. DALLIN, David J./NIKOLAEVSKY, Boris I., Forced Labour in Russia, 1947. DANIELS, Robert, The Conscience of the Revolution: Communist Opposition in Soviet Russia, Cambridge, 1960. The Dark Side of the Moon (predgovor T. S. Eliot), New York, 1947. DEAKIN, F. W., The Brutal Friendship, New York, 1963. DE BEGNAC, Yvon, Palazzo Venezia – Storia di un regime, Roma, 1950. DEHILLOTTE, Pierre, Gestapo, Paris, 1940. DELARUE, Jacques, Histoire de la Gestapo, Paris, 1962. DEUTSCHER, Isaac, Stalin: A Political Biography, New York/London, 1949; Prophet Armed: Trotsky, 1879-1921, 1954; Prophet Unarmed: Trotsky, 19211929, 1959; The Prophet Outcast: Trotsky, 1929-1940, 1963. “Die nationalsozialistische Revolution”, u: Dokumente der deutschen Politik, Bd. I. DOBB, Maurice, “Bolshevism”, u: Encyclopedia of Social Sciences. Dokumente der deutschen Politik und Geschichte, Bd. IV. DOMARUS, Max, Hitler-Reden und Proklamationen 1932-1945, 2 toma, 1963. DOOB, Leonard W., “Geobbels’Principles of Propaganda”, u: KATZ, Daniel et al., Political Opinion and Propaganda, New York, 1954. DRUCKER, Peter F., The End of Economic Man, New York, 1939. EBENSTEIN, William, The Nazi State, New York, 1943.

516

BIBLIOGRAFIJA

EHRENBURG, Ilya, Memoirs: 1921-1941, Cleveland, 1964; The War: 19411945, Cleveland, 1965. ENGELS, Friedrich, uvod u Communist Manifesto, 1890; uvod u Ursprung der Familie; posmrtni govor Marksu. ERICKSON, John, The Soviet High Command 1918-1941, New York, 1961. EYCK, Erich, A History of the Weimar Republic, Cambridge, 1962. FAINSOD, Merle, How Russia Is Ruled, 1963; Smolensk under Soviet Rule, 1958. The Fascist Era, objavila Fascist Confederation of Industrials, Roma, 1939. FEDER, Ernest, “Essai sur la Psychologie de la terreur”, Synthèses, Bruxelles, 1946. FEDER, Gottfried, Das Programm der NSDAP und seine weltanschaulichen Grundgedanken (Nazionalsozialistische Bibliothek, Nr. 1). FEDOTOW, G. P., “Russia and Freedom”, u: The Review of Politics, vol. 8, nr. 1, januar 1946. FEST, J. C., Das Gesicht des Dritten Reiches, München, 1963. FINER, Hermann, Mussolini’s Italy, New York (1935), 1965. FISCHER, Louis, The Soviets in World Affairs, London/New York, 1930; Life of Lenin, New York, 1964. FLAMMERY, Harry W., “The Catholic Church and Fascism”, u: Free World, septembar 1943. FLORINSKY, M. T., Fascism and National Socialism. A Study of the Economic and Social Politics of the Totalitarian State, New York, 1938. FORSTHOFF, Ernst, Der totale Staat, Hamburg, 1933. FRAENKEL, Ernst, The Dual State, New York/London, 1941. FRANK, Hans, Nationalsozialistische Leitsätze für ein neues deutsches Strafrecht, Berlin, 1935-1936; Die Technik des Staates, München, 1940; (prir.) Grundfragen der deutschen Polizei (Akademie für deutsches Recht), Hamburg, 1937; Recht und Verwaltung, 1939; Die Technik des Staates, München, 1942; Im Angesicht des Galgens, München, 1953; (prir.) Nationalsozialistisches Handbuch für Recht und Gesetzgebung, München, 1935. FREYER, Hans, Pallas Athene, Ethik des politischen Volkes, 1935. FRIEDRICH, C. J. (prir.), Totalitarianism, New York, 1954. FRIEDRICH, C. J./BRZEZINSKI, Z. K., Totalitarian Dictatorship and Autocracy, Cambridge, 1956. GALLIER-BOISSIÈRE, Jean, Mysteries of the French Secret Police, 1938. GAUWEILER, Otto, Rechtseinrichtungen und Rechtsaufgaben der Bewegung, 1939. GEIGENMÜLLER, Otto, Die politische Schutzhaft im nationalsozialistischen Deutschland, 2. izdanje, Würzburg, 1937. GERTH, Hans, “The Nazi Party”, u: American Journal of Sociology, vol. 45, 1940. GIDE, André, Retour de l’URSS, Paris, 1936. GILES, O. C., The Gestapo (Oxford Pamphlets on World Affairs, nr. 36), 1940.

BIBLIOGRAFIJA

517

GLOBKE, Hans, Kommentare zur Deutschen Rassengesetzgebung, MünchenBerlin, 1936. GOEBBELS, Joseph, Wege ins Dritte Reich, München, 1927; “Der Faschismus und seine praktischen Ergebnisse”, u: Schriften der deutschen Hochschule für Politik, Bd. I, Berlin 1935; Vom Kaiserhof zur Reichskanzlei, 19. izdanje, München, 1937; “Rassenfrage und Weltprogramm”, u: Pädagogisches Magazin, sveska 139, 1934; The Goebbels Diaries 1942-1943, prir. Louis Lochner, New York, 1948; Wesen und Gestalt des Nationalsozialismus, Berlin, 1935. GOSLAR, Hans, Jüdische Weltherrschaft. Phantasiegebilde oder Wirklichkeit, Berlin, 1918. GRAUERT, Wilhelm, “Die Entwicklung des Polizeirechts im nationalsozialistischen Staat”, u: Deutsche Juristenzeitung, 39, 1934. GRIFFITH, William E. (prir.), Communism in Europe, Continuity, Change and the Sino-Soviet Dispute, Cambridge, 1964. GROSS, Walter, Der deutsche Rassengedanke und die Welt (Schriften der Hochschule für Politik, Nr. 42), 1939; “Die Rassen- und Bevölkerungspolitik im Kampf um die geschichtliche Selbstbehauptung der Völker”, u: Nationalsozialistische Monatshefte, Nr. 115, oktobar 1939. GÜNTHER, Hans, Rassenkunde des jüdischen Volkes, 1930; Rassenkunde des deutschen Volkes, 1. izdanje, München, 1922. GUL, Roman, Les Maîtres de la Tcheka, Paris, 1938. GURIAN, Waldemar, Bolshevism: Theory and Practice, New York, 1932; Bolshevism. An Introduction to Soviet Communism, Notre Dame, 1952.

HADAMOVSKY, Eugen, Propaganda und nationale Macht, 1933. HAFKESBRINK, Hanna, Unknown Germany, New Haven, 1948. HALLGARTEN, Georg Wolfgang F., Hitler, Reichswehr und Industrie. Zur Geschichte der Jahre 1918-1933, Frankfurt/Main, 1955. HAMEL, Walter, “Die Polizei im neuen Reich”, u: Deutsches Recht, Bd. 5, 1935. HAMMER, Hermann, “Die deutschen Ausgaben von Hitlers ’Mein Kampf’”, u: Vierteljareshefte für Zeitgeschichte 4 (1956). HARTSHORNE, Edward G., The German Universities and National Socialism, Cambridge, 1937. HAYEK, F. A., “The Counter-Revolution of Science”, u: Economics, vol. 8, 1941. HAYES, Carlton J. H., Essays on Nationalism, New York, 1926; Primedbe uz “The Novelty of Totalitarianism in the History of Western Civilization”, u: Symposion on the Totalitarian State, 1939. Proceedings of the American Philosophical Society, vol. 82, Philadelphia, 1940; A Generation of Materialism, New York, 1941. HEIDEN, Konrad, Der Führer. Hitler’s Rise to Power, Boston, 1944; A History of National Socialism, New York, 1935; Adolf Hitler. Das Zeitalter der Verantwortungslosigkeit. Eine Biographie, Bd. 1, Zürich 1936; Geschichte des Nationalsozialismus. Die Karriere einer Idee, Berlin, 1932; Geburrt des

518

BIBLIOGRAFIJA

Dritten Reiches. Die Geschichte des Nationalsozialismus bis Herbst 1933, 2. izdanje, Zürich, 1934. HESSE, Fritz, Das Spiel um Deutschland, München, 1953. HEYDRICH, Reinhard, “Die Bekämpfung der Staatsfeinde”, u: Deutsches Recht, vol. 6, 1936. HILBERG, Raul, The Destruction of the European Jews, Chicago, 1961. HIMMLER, Heinrich, “Männerbund auf rassischer Grundlage”, u: Das Schwarze Korps, 38. nastavak; Die Schutzstaffel als antibolschewistische Kampforganisation (Aus dem Schwarzen Korps, br. 3), 1936; “Organisation and Obligation of the SS and the Police”, objavljeno u: Nationalpolitischer Lehrgang der Wehrmacht vom 15.-23. Januar 1937; delovi prevedeni u: Nazi Conspiracy, op. cit., vol. 4; englesko izdanje: Secret Speeches by Himmler to the German Army General Staff, objavio American Committee for Anti-Nazi Literature, 1938; Grundfragen der deutschen Polizei, Hamburg, 1937; “Denkschriften Himmlers über die Behandlung der Fremdvölkischen im Osten” (maj 1940), u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, 5. godina (1957); “Die Schutzstaffel”, u: Grundlagen, Aufbau und Wirtschaftsordnung des nationalsozialistischen Staates, br. 7b. HITLER, Adolf, Mein Kampf, 1925-1927; necenzurisano izdanje na engleskom, New York, 1939; Reden, prir. Ernst Boepple, München, 1933; Hitler’s Speeches 1922-1939, prir. N. H., Baynes, London 1942; Ausgewählte Reden des Führers, 1939; Die Reden des Führers nach der Machtübernahme, 1940; Der großdeutsche Freiheitskampf, Hitlerovi govori 1.9.1939-10.3.1940; Hitler’s Table Talks, New York, 1953; Hitler’s Secret Book, New York, 1962; Der großdeutsche Freiheitskampf – Reden Adolf Hitlers, Bd. I/II, 3. izdanje, München, 1943. HOCKE, Werner (prir.), Die Gesetzgebung des Kabinetts Hitler, Bd. 1, Berlin, 1933. HOEHN, Reinhard, Rechtsgemeinschaft und Volksgemeinschaft, Hamburg, 1935. HOETTL, Wilhelm, The Secret Front: The Story of Nazi Political Espionage, New York, 1954. HOLLDACK, Heinz, Was wirklich geschah, 1949. HORNEFFER, Reinhold, “Das Problem der Rechtsgeltung und der Restbestand der Weimarer Verfassung”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft 99, 1938. HÖSS, Rudolf, Commandant of Auschwitz, New York, 1960. HOSSBACH, Friedrich, Zwischen Wehrmacht und Hitler 1934-1938, Wolfenbüttel/Hannover, 1949. HUBER, Ernst R., “Die deutsche Polizei”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, Bd. 101, 1940/1. HUDAL, Bischof Alois, Die Grundlagen des Nationalsozialismus, 1937. INKELES, A./BAUER, R. A., The Soviet Citizen: Daily Life in a Totalitarian Society, Cambridge 1959.

BIBLIOGRAFIJA

519

JETZINGER, Franz, Hitlers Jugend, Wien, 1956. JÜNGER, Ernst, The Storm of Steel, London, 1929. KEISER, Günther, “Der jüngste Konzentrationsprozeß”, u: Die Wirtschaftskurve, Bd. 18, Nr. 148, 1938. KENNAN, George F., Russia and the West under Lenin and Stalin, Boston, 1961. KHRUSHCHEV, N., “The Crimes of the Stalin Era”, prir. i komentarisao Boris Nicolaevsky, New York, u: The New Leader, 1956. KLEIN, Fritz, “Zur Vorbereitung der faschistischen Diktatur durch die deutsche Großbourgeoisie 1929-1932”, u: Zeitschrift für Geschichtswissenschaft, 1. god., 1953. KLUKE, Paul, “Nationalsozialistische Europaideologie”, u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, 8. god. (1960). KOCH, Erich, “Sind wir Faschisten?”, u: Arbeitertum 1, H. 9 (1. juli 1931). KOELLENREUTER, Otto, Volk und Staat in der Weltanschauung des Nationalsozialismus, 1935; Der Deutsche Führerstaat, Tübingen, 1934. KOETTGEN, Arnold, “Die Gesetzmäßigkeit der Verwaltung im Führerstaat”, u: Reichsverwaltungsblatt, 1936. KOGON, Eugen, The Theory and Practice of Hell, 1956. KOHN-BRAMSTEDT, Ernst, Dictatorship and Political Police; the Technique of Control by Fear, London, 1945. KOYRÉ, Alexandre, “The Political Function of the Modern Lie”, u: Contemporary Jewish Record, jun 1945. KRAVCHENKO, Victor, I Chose Freedom. The Personal and Political Life of a Soviet Official, New York, 1946. KRIVITSKY, W., In Stalin’s Secret Services, New York, 1939. KUHN, Karl G., “Die Judenfrage als weltgeschichtliches Problem” u: Forschungen zur Judenfrage, 1939. LAPORTE, Maurice, Histoire de l’Okhrana, Paris, 1935. LATOUR, Contamine de, “Le Maréchal Pétain”, u: Revue de Paris, vol. 1. LEBON, Gustave, La Psychologie des foules, 1895. LEDERER, Zdenek, Ghetto Theresienstadt, London, 1953. LENIN, V. I., What Is to Be Done?, 1902; State and Revoution, 1917; Imperialism, the Last Stage of Capitalism, 1917. LEUTWEIN, Paul (prir.), Kämpfe um Afrika; Sechs Lebensbilder, Lübeck, 1936. LEWY, Günter, The Catholic Church and Nazi Germany, New York/Toronto, 1964. LEY, Robert, Der Weg zur Ordensburg, s. a. LÖSENER, Bernhard, Die Nürnberger Gesetze, Berlin, 1936. LOWENTHAL, Richard, World Communism. The Disintegration of a Secular Faith, New York, 1964. LUEDECKE, Winfred, Behind the Scenes of Espionage. Tales of the Secret Service, 1929.

520

BIBLIOGRAFIJA

LUXEMBURG, Rosa, The Russian Revolution, Ann Arbor, 1962. MARTIN, Alfred von, “Zur Soziologie der Gegenwart” u: Zeitschrift für Kulturgeschichte, Bd. 27. MASSING, Paul W., Rehearsal for Destruction, New York, 1949. MATHIAS, Erich/MORSEY, Rudolph (prir.), Das Ende der Parteien 1933, Düsseldorf, 1960. MAUNZ, Theodor, Gestalt und Recht der Polizei, Hamburg, 1943. McKENZIE, Kermit E., Comintern and World Revolution 1928-1934, New York, 1964. MICAUD, Charles A., The French Right and Nazi Germany. 1933-1939, 1943. MOELLER VAN DEN BRUCK, Arthur, Das Dritte Reich, 1923; englesko izdanje pod naslovom Germany’s Third Empire, New York, 1934. MOORE, Barrington, Terror and Progress USSR; Some Sources of Change and Stability in the Soviet Dictatorship, Cambridge, 1954. MORSTEIN MARX, Fritz, “Totalitarian Politics”, u: Symposion on the Totalitarian State, 1939. Proceedings of the American Philosophical Society, vol. 82, Philadelphia, 1940. MOSSE, George J., The Crisis of German Ideology: Intellectual Origins of the Third Reich, New York, 1964. MULLER, H. S., “The Soviet Master Race Theory”, u: The New Leader, 30. juli 1949. MÜLLER, Josef, Die Entwicklung des Rassenantisemitismus in den letzten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts (Historische Studien, H. 372), Berlin 1940. MUSSOLINI, Benito, “Relativismo e Fascismo”, u: Diuturna, Milano, 1924; Four Speeches on the Corporate State, Roma, 1935; Opera Omnia di Benito Mussolini, vol. IV, Fiorenza 1951. NANSEN, Odd, Day after Day, London, 1949. Nazi Conspiracy and Aggression, Office of the United States Chief of Counsel for the Prosecution of Axis Criminality, U. S. Government, Washington 1946. Nazi-Soviet Relations 1939-1941. Documents from the Archives of the German Foreign Office, prir. Raymond James SONTAG/James Stuart BEDDIE, Washington, 1948. NEESSE, Gottfried, Partei und Staat, 1936; “Die verfassungsrechtliche Gestaltung der Ein-Partei”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, Bd. 98, 1938. NEUMANN, Franz, Behemoth, 1942. NEUSÜSS-HUNKEL, Ermenhild, Die SS, Hannover-Frankfurt a. M., 1956. NEWMANN, Bernard, Secret Servant, New York, 1936. NICOLAEVSKY, Boris I., Bolsheviks and Bureaucrats, New York, 1956; Power and the Soviet Elite, New York, 1965; Letter of an Old Bolshevik, New York, 1937. NICOLAI, Helmut, Die rassengesetzliche Rechtslehre. Grundzüge einer national-

BIBLIOGRAFIJA

521

sozialistischen Rechtsphilosophie (Nationalsozialistische Bibliothek, H. 39), 3. izdanje, München, 1934. NOMAD, Max, Apostles of Revolution, Boston, 1939. OLGIN, Moissaye J., The Soul of the Russian Revolution, New York, 1917. Organisationsbuch der NSDAP, vi{e izdanja. ORLOV, A., The Secret History of Stalin’s Crimes, New York, 1953. ORTEGA Y GASSET, José, The Revolt of the Masses, New York, 1932. PAETEL, Karl O., “Die SS”, u: Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, januar 1954; “Der schwarze Orden. Zur Literatur über die SS”, u: Neue Politische Literatur 3, 1958. PARSONS, Talcott, “Some Sociological Aspects of the Fascsist Movement” u: Essays in Sociological Theory, Glencoe, 1954. PASCAL, Pierre, Avvakum et les débuts du raskol (Institut Français de Leningrad, Bibliothèque, vol. 18), Paris, 1938. PAULHAN, Jean, uvod za Marquis de Sade, Les Infortunes de la Vertu, Paris, 1946. PAYNE, Stanley, G., A History of Spanish Fascism, Stanford, 1961. PENCHERLO, Alberto, “Antisemitism”, u: Encyclopedia Italiana. PETEGROSKI, D. W., “Antisemitism, the Strategy of Hatred”, u: Antioch Review, vol. 1, nr. 3, 1941. PFENNING, Andreas, “Gemeinschaft und Staatswissenschaft”, u: Zeitschrift für die gesamte Staatswissenschaft, Bd. 96. POLIAKOV, Léon, Bréviaire de la Haine, Paris, 1951; “The Weapon of Antisemitism”, u: The Third Reich, London, 1955, UNESCO. POLIAKOV, Léon/WULF, Josef, Das Dritte Reich und die Juden, Berlin, 1955. PONCINS, Léon de, Les Forces secrètes de la Révolution; F∴ M∴ - Judaïsme, pregledano izdanje, 1929 (prevedeno na nema~ki, engleski, {panski i portugalski); Les Juifs Maîtres de Monde, 1932; La Dictature des puissances occultes; La F∴ M∴, 1932; La mystérieuse Internationale juive, 1936; La Guerre occulte, 1936. RAUSCHING, Hermann, Hitler Speaks, 1939; The Revolt of Nihilism, 1939. RECK-MALLECZEWEN, Friedrich Percyval, Tagebuch eines Verzweifelten, Stuttgart, 1947. REITLINGER, Gerald, The Final Solution, 1953; The SS – Alibi of a Nation, London, 1956. REVEILLE, Thomas, The Spoil of Europe, 1941. REVENTLOW, Graf Ernst zu, Deutschlands auswärtige Politik 1888-1914, 1916; Judas Kampf und Niederlage in Deutschland, 1937. RIESMAN, David, “The Politics of Persecution”, u: Public Opinion Quarterly, vol. 6, 1942; “Democracy and Defamation”, u: Columbia Law Review, 1942.

522

BIBLIOGRAFIJA

RIESS, Curt, Joseph Goebbels: A Biography, New York, 1948. RIPKA, Hubert, Munich: Before and After, London, 1939. RITTER, Gerhard, Carl Goerdeler’s Struggle against Tyranny, New York, 1958. ROBERTS, Stephen H., The House that Hitler Built, London, 1939. ROBINSON, Jacob/FRIEDMAN, Philip, Guide to Jewish History under Nazi Impact, bibliografija koju su objavili YIVO Institute for Jewish Research i Yad Washem, New York/Jerusalem, 1960. ROCCO, Alfredo, Scritti e discorsi politici, 3 toma, Milano, 1938. RÖHM, Ernst, Die Geschichte eines Hochverräters, narodno izdanje, 1933; Die Memoiren des Stabschefs Röhm, Saarbrücken, 1934; Warum SA?, Berlin, 1933; “SA und die deutsche Revolution”, u: Nationalsozialistische Monatshefte, Nr. 31, 1933. ROLLIN, Henri, L’Apocalypse de notre temps, Paris, 1939. ROSENBERG, Alfred, Die Protokolle der Weisen von Zion und die jüdische Weltpolitik, München, 1923; Der Mythos des zwanzigsten Jahrhunderts, 1930. ROSENBERG, Arthur, A History of Bolshevism, London, 1934; Geschichte der deutschen Republik, 1936. ROUSSET, David, Les Jours de notre mort, Paris, 1947; The Other Kingdom, 1947. RUSH, Myron, Political Succession in the USSR, New York, 1965; The Rise of Khrushchev, Washington, 1958. SA-Geist im Betrieb. Vom Ringen um die Durchsetzung des deutschen Sozialismus, izd. Oberste SA-Führung, München, 1938. SALISBURY, Harrison E., Moscow Journal: The End of Stalin, Chicago, 1961; American in Russia, New York, 1955. SALVEMINI, Gaetano, La terreur fasciste 1922-1926, Paris; The Fascist Dictatorship in Italy (1927), New York, 1966. SCHÄFER, Wolfgang, NSDAP, Entwicklung und Struktur der Staatspartei des Dritten Reiches, Hannover-Frankfurt a. M., 1956. SCHAPIRO, L., The Communist Party of the Soviet Union, 1960; The Government and Politics of the Soviet Union, New York, 1965. SCHELLENBERG, Walter, The Schellenberg Memoirs, London, 1956. SCHEMANN, Ludwig, Die Rasse in den Geisteswissenschaften. Studie zur Geschichte des Rassengedankens, 3 toma, München/Berlin, 1928. SCHEUNER, Ulrich, “Die nationale Revolution. Eine staatsrechtliche Untersuchung”, u: Archiv des öffentlichen Rechts (1933/34). SCHMITT, Carl, Politische Romantik, München, 1925; Staat, Bewegung, Volk, 1934; “Totaler Feind, totaler Krieg, totaler Staat”, u: Völkerbund und Völkerrecht, Bd. 4, 1937; Verfassungsrechtliche Aufsätze aus den Jahren 1924-54. Materialien zu einer Verfassungslehre, Berlin, 1958. SCHNABEL, Raimund, Macht ohne Moral. Eine Dokumentation über die SS, Frankfurt/M., 1957.

BIBLIOGRAFIJA

523

SCHUMANN, Fr. L., The Nazi Dictatorship, 1939. SCHWARTZ, Dieter, Angriffe auf die nationalsozialistische Weltanschauung (Aus dem Schwarzen Korps, Nr. 2), 1936. SCHWARTZ-BOSTUNITSCH, Gregor, Jüdischer Imperialismus, 5. izdanje, 1939. SERAPHIM, Hans-Günther, Das politische Tagebuch Alfred Rosenbergs aus den Jahren 1934/5 und 1939/40, Göttingen/Berlin/Frankfurt/M., 1956; “SSVerfügungstruppe und Wehrmacht”, u: Wehrwissenschaftliche Rundschau 5, 1955. SERAPHIM, P. H., Das Judentum im osteuropäischen Raum, Essen, 1938; “Der Antisemitismus in Osteuropa”, u: Osteuropa, Bd. 14, Nr. 5, februar 1939. SETON-WATSON, Hugh, From Lenin to Khrushchev, New York, 1960. SIMMEL, Georg, “Sociology of Secrecy and of Secret Societies”, u: The American Journal of Sociology, vol. 11, nr. 4, 1906; The Sociology of Georg Simmel, prev. K. H. Wolff, 1950. SIX, F. A., Die politische Propaganda der NSDAP im Kampf um die Macht, 1936. SMITH, Bruce, “Police”, u: Encyclopedia of Social Sciences. SOUVARINE, Boris, Stalin. A Critical Survey of Bolshevism, New York, 1939 (prev. sa francuskog Staline, Aperçu historique du Bolshévisme, Paris, 1935). SPENGLER, Oswald, The Decline of the West, 1928-1929. SS-Hauptamt-Schulungsamt, Wesen und Aufgabe der SS und der Polizei; Der Weg der SS; SS-Mann und Blutsfrage. Die biologischen Grundlagen und ihre sinngemäße Anwendung für die Erhaltung und Mehrung des nordischen Blutes. STALIN, J. V., Leninism, London, 1933; Mastering Bolshevism, New York, 1946; History of the Communist Party of the Soviet Union (Bolsheviks): Short Course, New York, 1939. STARLINGER, Wilhelm, Grenzen der Sowjetmacht, Würzburg, 1955. STARR, Joshua, “Italy’s Antisemitism”, u: Jewish Social Studies, 1939. STEIN, Alexander, Adolf Hitler, Schüler der “Weisen von Zion”, Karlsbad, 1936. STEIN, George H., The Waffen-SS: Hitler’s Elite Guard at War, 1939-45, Ithaca, 1966. STUCKART, Wilhelm/GLOBKE, Hans, Reichsbürgergesetz, Blutschutzgesetz und Ehegesundheitsgesetz (Kommentare zur deutschen Rassengesetzgebung), Bd. 1, München/Berlin, 1936. TASCA, Angelo (pseudonim Angela Rossija), The Rise of Italian Fascism, 19181922, (1938), New York, 1966. THYSSEN, Fritz, I Paid Hitler, London, 1941. TOBIAS Fritz, The Reichstag Fire, New York, 1964. TREVOR-ROPER, H. R., The Last Days of Hitler, 1947. The Trial of the Major War Criminals, 42 toma, Nürnberg, 1947-48. Trials of War Criminals before the Nuremberg Military Tribunals, 15 toma, Washington, 1949-1953. TROTSKY, Leon, The History of Russian Revolution, New York, 1932.

524

BIBLIOGRAFIJA

TUCKER, Robert C., The Soviet Political Minds, New York, 1963. TUCKER, Robert C./COHEN, Stephen F. (prir.), The Great Purge Trial, New York, 1965. ULAM, Adam B., The Bolsheviks: The Intellectual and Political History of the Triumph of Communism in Russia, New York, 1965; The New Face of Soviet Totalitarianism, Cambridge, 1963. ULLMANN, A., La Police, quatrième Pouvoir, Paris, 1935. VARDYS, V. Stanley, “How the Baltic Republics Fare in the Soviet Union”, u: Foreign Affairs, april 1966. VASSILYEV, A. T., The Ochrana, 1935. VENTURI, Franco, Roots of Revolution. A History of the Populist and Socialist Movements in Nineteenth Century Russia, (1952), New York, 1966. Verfassung, Die, des Sozialistischen Staates der Arbeiter und Bauern, Strasbourg, 1937. VOLKMANN, Erich/ELSTER, Alexander/KÜCHENHOFF, Günther (prir.), Die Rechtsentwicklung der Jahre 1933 bis 1935/6, u: Handwörterbuch der Rechtswissenschaft, Bd. VIII, Berlin/Leipzig, 1937. WARMBRUNN, Werner, The Dutch under German Occupation, 1940-1945, Stanford, 1963. WEINREICH, Max, Hitler’s Professors, New York, 1946. WEISSBERG, Alexander, The Accused, New York, 1951. WEIZMANN, Chaim, Trial and Error, New York, 1949. WIGHTON, Charles, Heydrich: Hitler’s Most Evil Henchman, Philadelphia, 1962. WIRSING, Giselher, Zwischeneuropa und die deutsche Zukunft, Jena, 1932. WOLFE, Bertram D., Three Men Who Made a Revolution: Lenin – Trotsky – Stalin, New York, 1948. WOLIN, Simon/SLUSSER, Robert M. (prir.), The Soviet Secret Police, New York, 1957. ZIELINSKI, T., “L’Empereur Clauded et l’idée de la domination mondiale des Juifs”, u: Revue Universelle, Bruxelles, 1926-27.

Hana Arent - Izvori Totalitarizma

Short Description

Description

Comments

We need your help!