h o v kao instrument finansiranja

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

I UVOD ..............................................................................................................................3 II HARTIJE OD VREDNOSTI...................................................................................................4 2.1. Pojam i osobine hartija od vrednosti.......................................................................4 2.2. Pravna priroda hartija od vrednosti...........................................................................6 2.3. Uloga i značaj hartija od vrednosti............................................................................8 2.4 Vrste hatija od vrednosti............................................................................................9 2.5. Prenos hartija od vrednosti.....................................................................................13 2.6. Promene, zamena i amortizacija hartija od vrednosti.............................................14 2.7. Emitovanje i kupoprodaja hartija od vrednosti........................................................15 2.8. Berze i uzajamni fondovi........................................................................................16 III PORTFOLIO INVESTICIJE................................................................................................20 3.1 Pojam i značaj portfolio investicija...........................................................................20 3.2. Principi upravljanja investicionim portfoliom.........................................................22 3.3. Strategija kompleksnog portfolia ...........................................................................23 IV ULOGA I ZNAČAJ MENICE, ČEKA I OBVEZNICE U FINANSIRANJU...................................25 4.1. Menica....................................................................................................................26 4.1.1. Pojam, značaj i uloga menice ........................................................................26 4.1.2. Menični subjekti...............................................................................................27 4.1.3. Vrste menice....................................................................................................27 4.1.4 Menična načela..................................................................................................29 4.1.5. Menični elementi..............................................................................................30 4.1.6. Menične radnje.................................................................................................33 4.2. Ček.........................................................................................................................35 4.2.1. Pojam, značaj i uloga čeka ...............................................................................35 4.2.2. Vrste čekova....................................................................................................37 4.2.3. Elementi čeka...................................................................................................38 4.2.4. Čekovne radnje.................................................................................................39 4.3. Obveznica...............................................................................................................41 4.3.1. Pojam, značaj i uloga obveznice......................................................................41 4.3.2. Sadržaj obveznice:............................................................................................42 4.3.3. Vrste i klauzule kod obveznica..........................................................................43 4.3.4. Izdavanje i distribucija obveznica.....................................................................46 4.3.5. Cena obveznica..............................................................................................47 4.4. Uloga i značaj menice, čeka i obveznice u međunarodnom finansiranju.................50 V FUNKCIONISANJE TRŽIŠTA HARTIJA OD VREDNOSTI U SRBIJI........................................53 VI ZAKLJUČAK....................................................................................................................55 VII LITERATURA.................................................................................................................57

2

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

I

UVOD

Prema Zakonu o obligacijama: Hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da će ispuniti obavezu upisanu na toj ispravi zakonitom imaocu.

Za ovako određen pojam hartija od vrednosti u teoriji se ističe da je nedorečen, da se ne može primeniti na sve hartije od vrednosti tj. da ne ukazuje na sva bitna svojstva hartije od vrednosti. Zaključujemo da se iz pojma ne vidi o kakvoj se vrsti i prirodi obaveze izdavaoca hartije radi; da se ne vidi da su to strogo formalne isprave; da se pravo koje je sadržano u hartiji ne može ostvariti bez hartije od vrednosti.1 Kod određenih hartija navedeni pojam se ne može primeniti jer izdavalac daje nalog nekom trećem licu da ispuni obavezu iz hartije.2

U određenim slučajevima hartijom od vrednosti se smatra knjigovodstvena, skriptualna vrednost koja nije individualizovana.3. U takvim slučajevima se govori o bezdokumentarnim ili dematerijalizovanim hartijama o vrednosti. Bezdokumentarnim zbog toga što isprava, koja predstavlja pravni dokument na kojem se zasnivaju odnosi iz hartija od vrednosti, ne postoji. Dematerijalizovanim zato što se hartija, kao materija koja na simboličan način predstavlja određeno pravo, izgubila. Pismena isprava ne postoji, ali se između lica koje je izdavalac »hartije« i lica koje je titular prava iz »hartije« uspostavljaju pravni odnosi za koje važe pravila o hartijama od vrednosti kao i u slučaju kada je hartija zaista izdata.4

U cilju sagledavanja uloge hartija od vrednosti treba ukazati na njihov značaj u međunarodnim finansijama. Hartije od vrednosti predstavljaju finansijske instrumente za koje je posredno ili neposredno vezano poslovanje na većini tržišta. U stvari, skup finansijskih transakcija u kojima se posluje novcem i hartijama od vrednosti, predstavlja finansijsko tržište u najširem smislu te reči.

1

Carić, S., Hribovšek, F., Spoljnotrgovinska plaćanja, Beograd, 1990, str. 6. Pavićević, B., Mićović, M., Hartije od vrednosti, Beograd, 1994, str. 6. 3 Ripert, G., Roblot, R., Traite de driot commercial, Paris, str. 42. 4 Jankovec, I., Bezdokumentarne hartije od vrednosti, Pravo, teorija i praksa, br. 11-12/96, str. 72. 2

3

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Sa aspekta razumevanja uloge hartija od vrednosti najvažnije je tržište kapitala na komese i vrši kupoprodaja hartija od vrednosti. Tržište kapitala predstavlja odnos između ponude i tražnje dugoročnih hartija od vrednosti. ako se kupoprodaja hartija od vrednosti vrši slobodno između učesnika bez prisustva bankarskih institucija radi se o slobodnom tržištu kapitala. U suprotnom, ako se kontakti među učesnicima ostvaruju posredstvom bankarskih institucija u pitanju je institucionalizovano trište. Pod najvažnijim tržištem kapitala te vrste podrazumevamo berze.

Hartije od vrednosti se mogu koristiti u ostvarivanju najširih ciljeva međunarodnog poslovanja. Njihova uloga se pre svega bazira na ostvarivanju što većeg profita, ali to nije njihov jedini značaj. Njihov značaj dolazi do izražaja tek onda kada se one posmatraju u kroz prizmu funkcija koje se njima mogu ostvariti. Pored svoje osnovne funkcije uvećanja kapitala, hartije od vrednosti imaju ogroman uticaj i na funkcionisanje i razvoj tržišnih privreda. Sve veći broj brokerskih kuća i banaka predstavljaju značajnu zaštitu finansijskih investitora, što u mnogome umanjuje rizik kupoprodaje hartija od vrednosti. Tendenciju razvoja međunarodnih finansija karakteriše dinamičan razvoj tržišta novca i kapitala, kao i stvaranje svetskog finansijskog tržišta.

II

HARTIJE OD VREDNOSTI

2.1. Pojam i osobine hartija od vrednosti Hartije od vrednosti su pismene isprave o imovinskom pravu. Hartija sama po sebi nema neku posebnu vrednost. Ali, pošto se pravo na koje se odnosi hartija od vrednosti ne može vratiti ni prenositi bez te hartije, ona u pravnom prometu dobija onu vrednost koju ima to pravo. Iz tog razloga su i dobile naziv »hartije od vrednosti«.

Sve hartije od vrednosti, shvaćene u tradicionalnom smislu te reči, imaju neke zajedničke osobine (to su pismene isprave, odnose se na neko pravo, hartije od vrednosti su prenosive i prezentacione isprave, obaveze koje su upisane na hartiji su tražljive). Kada se radi o dematerijalizovanim hartijama o vrednosti, iz razloga

4

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

što ne postoji hartija koja simbolizuje određeno pravo, na njih se ne odnosi pravo formalizma, inkorporacije i prezentacije. Osnovne osobine hartija od vrednosti su:

1. Formalnost hartija od vrednosti Bez određenog pisma ne može da postoji hartija od vrednosti. Uz to, da bi se moglo smatrati da jedna pismena isprava predstavlja hartiju od vrednosti potrebno je da sadrži određene bitne sastojke.5 Isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti, s tim što se može koristiti, na primer, kao isprava o dugu. Ako se, pak, hartija izdaje u velikoj seriji, a nema neki od bitnih sastojaka, ona ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Ipak, u nekim slučajevima (blanko menica, pretpostavljeni bitni menični ili čekovni elementi) odstupa se od zahteva da se u hartiji moraju nalaziti svi određeni elementi. Načelo formalnosti se ogleda i u tome što za određene elemente, odnosno pravne radnje zakon propisuje tačno mesto i formu njihovog unošenja u pismenu ispravu (blanko indosament se nalazi samo na poleđini menice).

2. Imovinsko pravo Hartije od vrednosti se odnose na neko pravo imovinskopravne prirode, bilo obligaciono ili stvarno. One se mogu odnositi i na neko drugo pravo (pravo upravljanja i odlučivanja akcionarskim društvom od strane imaoca akcija), ali se pri tome moraju odnositi i na imovinsko pravo.

3. Inkorporacija Pravo na koje se odnosi hartija od vrednosti u tesnoj je vezi sa hartijom. Ono se ne može ni prenositi ni ostvarivati bez hartije od vrednosti koja na simboličan način predstavlja to pravo. Zato se kaže da je to pravo »inkorporisano« u hartiji od vrednosti.

4. Prezentacija Pošto je pravo na koje se odnosi hartija »inkorporisano« u hartiji, to pravo može da vrši samo ono lice koje je u mogućnosti da hartiju od vrednosti podnese njenom izdavaocu ili drugom dužniku. Zato se kaže da su hartije od vrednosti »prezentacione« isprave.

5

ZOO, član 235. 5

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

5. Tražljivost obaveza Obaveze koije su upisane u hartijama od vrednosti su tražljive, s obzirom da obaveza dužnika nastupa tek kada mu hartija bude prezentirana. Poverilac treba da zatraži od dužnika da izvrši svoju obavezu iz hartije. Dužnik će pasti u docnju tek ako mu poverilac prezentira hartiju o dospelosti, a on ne izvrši svoju obavezu. Pravilo tražljivosti važi i za novčane obaveze, koje su prema opštim pravilima obligacionog prava donosive.

6. Negocijabilnos Hartije od vrednosti su negocijabilne (prenosive). Zbog prenosivosti hartija od vrednosti, u njima može da bude inkorporisano samo takvo imovinsko pravo koje je prenosivo. Isprave koje sadrže imovinska i tipična prava koja nisu prenosiva (diploma, rešenje o nasleđivanju), ne mogu se smatrati hartijama od vrednosti. Prenosom hartija od vrednosti na simboličan način vrši se prenos prava na koja se hartija od vrednosti odnosi.

Pravo na hartiju (to je stvarno pravo zakonitog imaoca hartija na papiru koje predstavlja hartija) i pravo iz hartije (to može da bude pravo potraživanja, pravo svojine ili pravo učešća) prenose se sa jednog na drugo lice, i to u međusobnoj zavisnosti. Kada se prenosi pravo na hartiju, nastupa i prenos prava iz hartije, i obrnuto. Redosled prenosa ovih prava zavisi od hartije od vrednosti. Intenzitet negocijabilnosti zavisi od vrste hartije od vrednosti. Najveći intenzitet negocijabilnosti imaju hartije na donosioca jer se za njihov prenos ne zahteva nikakva forma. Postavlja se pitanje da li se mogu smatrati hartijama od vrednosti isprave čiji je prenos zabranjen. U teoriji su povodom ovoga pitanja mišljenja podeljena.6 Čini se da takve isprave ne mogu da se smatraju pravim hartijama od vrednosti, jer im nedostaje jedna od bitnih osobina hartija od vrednosti, a to je prenosivost.7

2.2. Pravna priroda hartija od vrednosti Sva shvatanja o pravnoj prirodi odnosa u vezi sa hartijama od vrednosti mogu se podeliti u dve grupe. Prvu čine shvatanja prema kojima odnos između dužnika i poverioca iz hartije od vrednosti nastaje jednostavnom izjavom volje dužnika. Ovde spadaju teorija emisije i teorija kreacije. Drugu grupu predstavljaju shvatanja

6 7

Vasiljević, M., Trgovinsko pravo,. Beograd, 1995, str. 758. Jankovec, I., Privredno pravo, Beograd, 1996, str. 576. 6

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

prema kojima odnos između dužnika i poverioca iz hartije od vrednosti nastaje na osnovu zaključenog ugovora. Ovde spadaju ugovorna teorija i teorija pravnog privida.

1. Teorija emisije – Obaveza dužnika nastaje kada je hartija napisana, potpisana i predata korisniku. Ako hartija izađe iz ruku izdavaoca mimo njegove volje, obaveza iz hartije ne nastaje. U interesu pravne sigurnosti ovo je pravilo korigovano, tako da obaveza izdavaoca postoji prema savesnom sticaocu hartije, koji se može koristiti neoborivom pretpostavkom da je hartija uredno puštena u pravni promet. U prilog teorije emisije mogu se navesti dva argumenta. Prvo, tek predajom hartije volja dužnika da se obaveže postala je konačna. Drugo, ako hartija nije predata korisniku, on je ne može prezentirati dužniku i zatražiti da izvrši obavezu.

2. Teorija kreacije – Obaveza dužnika nastaje u trenutku kada stavi svoj potpis na hartiju, bez obzira što je još nije predao korisniku. Razlozi koji govore protiv ove teorije su sledeći. Prvo, dok se hartija nalazi kod izdavaoca poverilac je ne može prezentirati i zahtevati izvršenje obaveze od dužnika. Drugo, usvajanje ove teorije značilo bi da je izdavalac dužan da ispuni obavezu i prema nesavesnom sticaocu hartije (na primer, prema kradljivcu hartije). Ova teorija je ublažena pravilom prema kome nesavesni sticalac hartije ne postaje poverilac u pogledu prava na koje se odnosi hartija. Na taj način ova teorija se približava korigovanoj teoriji emisije.

3. Teorija ugovora – Obaveza izdvaoca nastaje kada sklopi ugovor sa prvim korisnikom hartije (ovaj ugovor se istovremeno zaključuje u korist svih kasnijih imalaca hartije, tako da oni imaju pravo da zahtevaju ispunjenje obaveze od dužnika) na osnovu koga se korisniku predaje hartija od vrednosti. Ova se teorija ne može prihvatiti pošto se prilikom izdavanja hartije između dužnika i poverioca ne zakljkučuje nikakav ugovor. Doista, izdavanju hartije prethodi zaključenje ugovora, između dužnika i poverioca, povodom koga se izdaje hartija od vrednosti, ali je dejstvo hartije potpuno nezavisno od dejstva ugovora. Na neodrživost ove teorije ukazuje i činjenica da se kao poverilac kod hartije može pojaviti i poslovno nesposobno lice.

4. Teorija pravnog privida – Ova teroija polazi od stava da je pravni posao osnov za nastanak hartije od vrednosti., Početni stav pristalice ove teorije dopunjuju drugim stavom prema kome savesni sticalac hartije postaje titular prava iz hartije prema izdavaocu bez potrebe da dokazuje da je hartija izdata i stavljena u

7

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

promet na osnovu punovažnog pravnog posla – stvara se privid, pretpostavlja se da je hartija valjano izdata čim je u prometu.8

2.3. Uloga i značaj hartija od vrednosti Uloga hartija od vrednosti može da bude višestruka:

1.

Koriste se kao sredstvo robnog prometa. U tu svrhu koriste se skladišnica, teretnica, prenosivi

tovarni list. Njihovim prenosom vrši se promet robe koja je u tim hartijama označena. 2. Mogu da se koriste kao sredstvo plaćanja, umesto gotovog novca (ček). 3. Koriste se kao kreditno sredstvo (menica, obveznica, blagajnički zapis, komercijalni zapis, certifikat). 4.

Neke hartije mogu da se koriste kao sredstvo obezbeđenja potraživanja (menica, založnica kao deo

skladišnice). 5. Hartije mogu da se koriste kao sredstvo za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava (obveznice, akcije). 6. Mogu imati ulogu sredstva za ostvarenje prava učešća u upravljanju preduzećem (akcije).

Upotrebom hartija od vrednosti obezbeđuje se pravna i poslovna sigurnost u robnom i novčanom prometu, i to kako za poverioca tako i za dužnika. Položaj poverioca postaje povoljniji iz više razloga.

1. Hartije od vrednosti predstavljaju čvrst doklaz o postojanju prava koje je naznačeno na toj hartiji. 2.

Hartije od vrednosti omogućavaju poveriocu da se lakše legitimiše kao lice koje ima pravo da

zahteva od dužnika ispunjenje određene obaveze. Posedovanje hartije stvara pretostavku zakonitog i savesnog imaoca prava. U slučaju sumnje, dužnik mora da dokazuje da imalac hartije nema pravo da zahteva izvršenje obaveze iz hartije. 3.

Poverilac ne mora da dokazuje osnov svog potraživanja. osnov njegovog prava je sama hartija.

4. Hartija od vrednosti omogućava poveriocu da na lak način raspolaže sa svojim pravom. 8

Slavnić, J., nav. delo, str. 240. 8

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

5. Hartije pružaju sigurnost poveriocu s obzirom da dužnik može izvršiti obavezu iz hartije tek kada mu bude prezentirana hartija. A, s obzirom da se hartija nalazi u rukama poverioca (ili kod njegovog punomoćnika), dužnik ne može da izvrši obavezu iz hartije nekom trećem licu. 6.

Za ispunjenje potraživanja poverioca, pored glavnog dužnika, odgovaraju i regresni dužnici.

7. Mogućnost dužnika da se brani isticanjem prigovora je znatno smanjena. Menični dužnik može da ističe samo prigovore koji proističu iz pismene isprave i prigovore koji proizilaze iz ličnog odnosa sa meničnim poveriocem. 8.

Poverilac koji je zakoniti imalac hartije od vrednosti lakše ostvaruje svoja prava nego poverilac

koji ne poseduje hartiju od vrednosti.

Položaj dužnika koji je izdao hartiju od vrednosti je sigurniji:

1.

Zato što on ne mora da izvrši svoju obavezu dok mu zakoniti imalac hartije ne prezentira hartiju, i

na taj način se legitimiše kaoi poverilac. 2. Kada izvrši obavezu iz hartije, poverilac će mu je predati i ona će mu služiti kao dokaz da je obaveza ispunjena. 3. Ako poverilac propusti da izvrši određene radnje u vezi sa hartijom to može voditi gubitku prava iz hartije. 4.

Na kraju kada dužnik izvrši obavezu iz hartije i primi hartiju od poverioca, on može da vrši

regresna prava prema drugim dužnicima iz hartije, ako oni postoje.

2.4 Vrste hatija od vrednosti Hartijama od vrednosti smatraju se sledeće pismene isprave:

•

Menica,

•

Ček,

•

Deonice,

•

Obveznice,

9

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

•

Blagajnički zapis,

•

Državni zapis,

•

Komercijalni zapis, itd.

Sve se hartije mogu razvrstati prema različitim kriterijumima:

1. Podela hartije prema načinu određenja imaoca prava

Hartije na ime – Ime korisnika je označeno u ispravi. Hartije od vrednosti po naredbi unošenjem »rekta klauzule« (ne po naredbi), pored imena korisnika pretvaraju se voljom izdavaoca u hartije na ime. Po pravilu, izdavalac hartije od vrednosti ima slobodu da odloži da li će hartiju da izda kao hartiju na ime ili kao neku drugu vrstu hartije. Pri tome, izbor izdavaoca mora da se kreće u okviru postojećih zakonskih rešenja. Tako, prema Zakonu o hartijama od vrednsoti hartije se mogu izdati tako da glase na ime ili na donosioca. Ili, menica može da bude izdata tako da glasi po naredbi ili kao hartija na ime. Hartije na ime nazivaju se još i »rekta hartije« (latinski »recturs« znači prav, neposredan, direktan). Time se želi reći da izdavalac preuzima direktnu obavezu prema licu označenom u hartiji na ime.

Hartije po naredbi - Ime korisnika je upisano u hartiji, s tim što on ima mogućnost da svojom naredbom odredi neko drugo lice kao korisnika hartije. Izdavalac hartije po naredbi preuzima obavezu iz hartije prema licu koje je sam označio u hartiji, ali i prema svakom drugom licu na koje ona bude preneta od strane prvog imaoca hartije. Hartije po naredbi stiču to svojstvo bilo po samom zakonu, i kada u njih nije uneta klauzula »po naredbi« (menica), bilo unosom klauzule »po naredbi« (skladišnica, teretnica).

Hartije na donosioca – Ime korisnika nije naznačeno u hartiji. Izdavalac će izvršiti obavezu iz hartije bilo kom licu koje mu prezentira hartiju o dospelosti. Hartije od vrednosti na donosioca najčešće dobijaju ovo svojstvo unošenjem u nju posebne klauzule: »na donosioca«, »plativo donosiocu«.

U određenim

slučajevima po samom zakonu hartija na donosioca ima to svojstvo, kao što je slučaj sa čekom na kojem nije naznačeno ime remitenta.

10

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Hartije od vrednosti na donosioca odlikuje velika cirkulaciona (s obzirom da se prenose prostom predajom), inkorporaciona (gubitak hartije najčešće ima za posledicu gubitak prava na koje se hartija odnosi) i legitimaciona moć (zakoniti imaoc prava iz hartije je svaki donosilac hartije).

Alternativne hartije – Ime korisnika je naznačeno u hartiji, s tim što je dopuštena mogućnost da dužnik izvrši svoju obavezu i nekom drugom licu koje mu prezentira o dospelosti hartije. Ove hartije se prepoznaju po klauzuli »platite I.I. ili donosiocu«.

Mešovite hartije – Ove hartije se sastoje iz više delova, pri čemu jedan deo glasi na ime, a drugi na donosioca (tako, plašt deonice može da glasi na ime, a kupon za naplatu dividende na donosioca).

2. Prema prirodi inkorporisanog prava

Stvarnopravne – Odnose se na određenu stvar (skladišnica, konosman, prenosivi tovarni list);

Obligacionopravne – Odnose se na neko plaćanje (menica, ček, certifikat);

Hartije sa pravom učešća – Sadrže u sebi i imovinsko pravo i lično pravo učešća u upravljanju u organima izdavaoca (deonice).

3. Hartije prema odnosu sa osnovnim poslom

Hartije se izdaju u vezi sa nekim osnovnim poslom koji im prethodi, pri čemu se kod nekih hartija taj osnovni posao iz same hartije vidi, dok se kod drugih ne vidi.

11

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Kauzalna hartija od vrednosti – Ako se osnovni posao zbog koga je hartija od vrednosti izdata vidi iz same isprave (konosman, skladišnica).

Apstraktna hartija od vrednosti – Ako se iz hartije ne vidi osnovni posao radi koga je izdata (menica).

4. Hartije prema načinu nastanka prava

Na osnovu ovog kriterijuma razlikuju se konstitutivne i nekonstitutivne hartije. Ova podela ima manu zbog toga što pravo koje je sadržano u menici često postoji pre njenog izdavanja (ako se menica izdaje kao sredstvo obezbeđenja kredita). Konstitutivne hartije od vrednosti – Ako je pravo na koje se odnosi hartija nastalo tek izdavanjem hartije (menica). Nekonstitutivne hartije od vrednosti – Ako je u hartiji sadržano pravo koje je postojalo i pre izdavanja hartije od vrednosti.

5. Hartije prema karakteru potraživanja

Novčane hartije od vrednosti - Hartije koje se odnose na neko novčano potraživanje.

Robne hartije od vrednosti – Hartije od vrednosti koje se odnose na potraživanje u robi (konosman, skladičnica).

6. Hartije prema roku dospelosti potraživanja

Kratkoročne hartije od vrednosti – Hartije od vrednosti čiji je rok dospeća kraći od jedne godine. Dugoročne hartije od vrednosti – Predstavljaju hartije od vrednosti čiji rok dospeća mora biti duži od godinu dana.

12

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

2.5. Prenos hartija od vrednosti Način prenosa hartija od vrednosti zavisi od vrste same hartije od vrednosti. Od načina prenosa hartije zavisi koje će prigovore moći da istakne izdavalac prema zakonitom imaocu hartije, kada on zatraži ispunjenje obaveze koja je upisana u hartiju.

1. Prenos prava predajom hartije - Prostom predajom hartije iz ruke u ruku prenose se prava koja glase na donosioca. Tom prilikom na hartiju se ne stavlja nikakva izjava o prenosu. Zbog načina na koji se vrši prenos prava na donosioca, mogućnost isticanja prigovora kod tih hartija je ograničena. Mogu se isticati prigovori koji proističu iz same isprave (objektivni da je potpis falsifikovan, da je obaveza zastarela ili nije dospela) i prigovori koji proističu iz ličnog odnosa sa donosiocem hartije (kompenzacija).

Prigovore iz osnovnog posla izdavalac hartije može isticati samo prema prvom, a ne i prema kasnijim imaocima hartije. Ako izdavalac izvrši obavezu iz hartije licu koje je znao ili morao znati da nije njen zakoniti imalac, biće dužan da nadoknadi štetu licu od koga je hartija nezakonito oduzeta. Izdavalac hartije koji je izvršio isplatu znajući da nije dužan platiti, pošto je donosilac hartije stekao hartiju na nezakonit način, neće imati pravo da od lica koje mu je prezentiralo hartiju zahteva povraćaj.

2. Prenos prava ustupanjem - ustupanjem se prenose prava koja su sadržana u hartijama od vrednosti na ime, a mogu se prenositi i hartije po naredbi, ako je u njih uneta »rekta« klauzula. Izuzetno, pravo iz određenih vrsta hartija od vrednosti (ček na ime ili deonice na ime) može se prenositi indosamentom. Prenos prava vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji firme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca. Pored toga na samoj hartiji treba staviti izjavu o prenosu – »ustupam prava iz hartije«. Prenos prava iz hartija na ime ne proizvodi dejstvo prema izdavaocu dok on o tome ne bude pismeniom putem obavešten, odnosno dok prenos ne bude ubeležen u registar hartija na ime. Čini se da je zahtev za pismenim obaveštenjem izdavaoca o ustupanju suvišan, s obzirom da se izdavalac može obavestiti o cesiji iz klauzule o prenosu koja se upisuje na samoj hartiji. Za razliku od hartija po naredbi i hartija na donosioca, prilikom prenosa prvo se prenosi pravo iz hartije, a tek zatim pravo na hartiji. Zbog ove osobenosti hartija na ime ističe se da one ne predstavjaju prave hartije, već neprave ili nepotpune hartije od vrednosti. Ipak, protiv ovog stanovišta govori činjenica da i za ove hartije važe načela inkorporacije i prezentacije.9 9

Vasiljević, M., nav. delo, str. 764. 13

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

3. Prenos prava indosamentom – Pravo iz hartije po naredbi prenosi se indosamentom (nasleđem). Naime, licu čija je firma, odnosno naziv ili ime označeno u hartiji po naredbi dozvoljava se da svojom naredbom prenese prava iz hartije i na hartiji na neko drugo lice. Klauzula o indosamentu najčešće se stavlja na poledinu hartije po naredbi dozvoljava se da svojom naredbom prenese prava iz hartije i na hartiji na neko drugo lice. Klauzula o indosamentu najčešće se stavlja na poleđinu hartije po naredbi, pa je odatle i dobila ime (izraz indosament potiče od italijanske reci in dosso, što znači »na leđima«, »na poleđini«). Lice koje putem indosamenta prenosi pravo koje je sadržano u hartiji naziva se indosant. On od poverioca postaje dužnik po hartiji od vrednosti, kako prema novom sticaocu hartije, tako i prema svim budućim savesnim i zakonitim imaocima hartije. A, lice na koie se prenosi pravo naziva se indosatar.

2.6. Promene, zamena i amortizacija hartija od vrednosti

1. Promene hartija od vrednosti

Promene koje vrši izdavalac – Izdavalac može o trošku i na zahtev zakonitog imaoca hartiju od vrednosti na ime pretvoriti u hartiju od vrednosti na donosioca ili po naredbi, povećavajući time njenu cirkulacionu moć (pri tom mora da proveri postojanje neprekinutog niza prenosa prava iz hartije i formalnu legitimaciju imaoca, u cilju sprečavanja da nezakoniti sticalac hartije uz pomoć konverzije ostvari pravo iz hartije ili da je prenese na drugo lice ) – konverzija hartije, ili da hartiju od vrednosti na donosioca pretvori u hartiju na ime ili po naredbi (vinkulacija). Konverzija hartija je moguća ako se ne radi o hartijama koje po samom zakonu mogu da glase samo na ime, odnosno ako se ne radi o hartijama čiju je promenu izdavalac izričito zabranio.

Promene koije vrši imalac – Zakoniti imalac hartije može prilikom prenosa hartije izvršiti određene promene u cilju olakšanja ili otežanja njihovog prenosa (hartija od vrednosti po naredbi može se preneti indosamentom na donosioca, ili hartija na donosioca može se preneti na određeno lice). Za razliku od identičnih promena koje vrši izdavalac hartije, a kojima se menja tip hartije, kod promena koje vrši imalac hartije ne menja se njihov tip. Imalac hartije na ime ne može da izvrši promene kojima bi se menjao načinin njihovog prenosa, s obzirom da se ove hartije prenose uvek cesijom na određeno lice.

14

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

2. Zamena hartija od vrednosti – Kad je jedna hartija toliko oštećena da više nije podobna za promet, ali se njena sadržina može utvrditi, imalac hartije može zahtevati od izdavaoca, uz naknadu troškova i povraćaj oštećene hartije, da mu izda novu hartiju.

3. Amortizacija hartija od vrednosti – Ako se sadržina hartije ne može utvrditi pokreće se postupak amortizacije. Amortizacija je sudsko poništenje hartije (u vanparničnom postupku), u određenim slučajevima i po propisanom postupku. Amortizovane mogu biti hartije na ime i po naredbi koje su uništene, ukradene lii na bilo koji način nestale. Hartije od vrednosti na donosioca ne mogu da se amortizuju s obzirom da se izdaju obično u serijama, prenose se neformalno, pa je u slučaju njihovog nestanka teško utvrditi koje bio njihov zakoniti imalac. Amortizacijom se omogućava poveriocu da može da ostvaruje pravo i bez hartije, i istovremeno se sprečava da neovlašćeni držalac ostvari pravo iz hartije. Postupak amortizacije može da pokrene lice koje bi na osnovu hartije moglo da ostvaruje pravo iz hartije, kao i druga lica koja imaju opravdan interes da se isprava poništi.

2.7. Emitovanje i kupoprodaja hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti emituju se radi pribavljanja potrebnih sredstava za početak rada i/ili povećanja obima poslovanja deoničkih društava, u kom slučaju se emituju deonice i prikupljeni kapital od prodatih deonica ne predstavlja obavezu deoničkog društva za vraćanje kapitala odnosno deonički kapital je nepovratan. Materijalizovani motiv kupovine deonica je dividenda, dok je nematerijalni motiv učešća u upravljanju deoničkim društvom. Emitovanje obveznica se vrši od strane preduzeća za prikupljanje dodatnog kapitala, a od državnih i opštinksih organa uglavnom za rešavanje pojedinih infrastrukturnih projekata od šireg društvenog značaja. Kapital uložen u obveznice je zajam koji se vraća u određenom roku uz određenu kamatnu stopu.

Primarna emisija hartija od vrednosti, kao posao, ima određene tačno definisane i propisane postupke, koji obavljaju za to ovlašćene posredničke finansijske organizacije uz ispunjavanje svih potrebnih zakonom i propisima definisanih uslova.

15

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Pojedinci, preduzeća, banke, država i drugi zainteresovani subjekti, za deo svog raspoloživog novca namenjenog za investiranje, kupuju hartije od vrednosti sa motivom da ostvare zaradu. Znači, u prvom krugu, pojedinci, preduzeća i banke pozajmljuju svoj novac institucijama, državi, agencijama, korporacijama i slično, u zamenu za hartije emitovane od tih institucija, koje služe kao dokaz ugovora o kreditu, sa iznosom, dospećem i regularnom kamatnom stopom. Država i kompanije ulažu primljeni novac od prodatih hartija u već unapred definisane programe izgradnje najrazličitijih objekata infrastrukture i fabrika, da bi tim ulaganjem novca zadovoljili određene društvene potrebe odnosno ostvarili profit. Iz tako uvećanog novca, isplaćuje se imaocu – donosiocu hartije, deo ili celina o roku dospelog duga nominalne vrednosti iz hartije i kamata naznačena na njoj. Ovim, u stvari, se završava drugi ciklicni tok: uložena sredstva vraćaju se imaocu hartije, donoseći mu, pored naznačene nominalne vrednosti, i iznos naznačene kamate, što je i bio motiv kupovine određene hartije od vrednosti.

Međutim, imaoc ili vlasnik može svoju hartiju od vrednosti prodati i pre dospeća. Tada se njena vrednost, odnosno njena cena i prihod razlikuju od njene nominalne vrednosti i naznačene kamate koju hartija nosi. Upravo je to razlog, da se pre donošenja konačne odluke o kupoprodaji hartija od vrednosti, pribave informacije o obveznicama ili deonicama kojima cena nije korektno određena.

2.8. Berze i uzajamni fondovi

Za razumevanje samog procesa kupoprodaje hartija od vrednosti neophodno je poznavanje institucije finansijskog tržišta, uslova i načina njihovog rada.

Berza je institucionalizovano tržište kapitala, čiji je predmet poslovanja kupoprodaja dugoročnih hartija od vrednosti. Princip rada berzi zasniva se na ponudi i tražnji za određenim hartijama od vrednosti, na osnovu čega se utvrđuje njihova tržišna cena. Na berzi se mogu kupovati i prodavati samo one hartije od vrednosti koje su na njoj registrovane i kupoprodaja se isključivo obavlja preko posrednika.

Prema zvaničnoj listi U.S. hartija od vrednosti berze (u daljem tekstu HOV) izdvajaju se četiri najveće kategorije članstva:

16

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

1. Provizijski brokeri; 2. Floor (pod) brokeri; 3.

Registrovani trgovci; i

4. Specijalisti.

Provizijski brokeri (Commision brokers) - su zaposleni ili članovi firmi koji vrše kupovinu ili prodaju za klijente firme. Kada se plasira nalog o kupovini ili prodaji berzanskog materijala brokerska kuća (firma) koja je član berze kontaktira svoje provizijske brokere na licu mesta tj. za berzanskim pultom. Taj broker vrši kupovinu ili prodaju prema dobijenim instrukcijama.

“Floor” brokeri (Flor brokers) - su nezavisni članovi berzi koji se ponašaju kao brokeri za ostale članove berze. Na primer, kada provizijski broker za Merrill Lunch postane previše zauzet svojim nalozima on će zamoliti jednog od “floor” brokera da mu pomogne. Ovi ljudi su prozvani “2% brokeri” jer toliko procenata dobijaju od svakog realizovanog naloga. Trenutno oni izvršavaju oko 4% svih naloga na berzama.

Registrovanim trgovcima (Registered traders) – je dozvoljeno da koriste svoje članstvo za kupovinu ili prodaju za svoj račun. Oni, dakle, zadržavaju proviziju iz sopstvene trgovine i posmatrači veruju da je njihova prednost što se nalazi na licu mesta, tj. za berzanskim pultom. Ostali članovi berze odobravaju ovu prednost zato što ovi trgovci obezbeđuju berzi povećanu likvidnost, ali postoje propisani limiti o načinu trgovine i o dozvoljenom broju registrovanih trgovaca koji se istovremeno mogu naći u trgovačkoj masi ispred berzanskog pulta. Poslednjih godina registrovani trgovci postaju registrovani konkurentni tržišni brokeri (Registered Competivive Market Makers – RCMMs), koji imaju specifične trgovačke obaveze određene berzom. Njihova aktivnost je prijavljena kao deo specijalističkih grupa.

Specijalisti - Specijalisti imaju dve glavne funkcije. Prva je, njihova uloga brokera pri usklađivanju kupovnih i prodajnih naloga i rukovanje specijalnim limitiranim nalozima plasiranim od strane članova berze. Individualni broker koji primi limitirati nalog prosleđuje ga specijalisti koji ga izvršava u momentu postizanja naznačene cene. Za ovu uslugu specijalista dobija deo brokerove provizije. Druga glavna funkcija specijaliste je vršenje funkcije dilera održavajući normalan rad tržišta i time obezbeđujući likvidnost kada normalni nivo naloga nije adekvatan. Pri ovom obimu, specijalista mora kupovati i prodavati za njegov ili

17

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

njen lični račun (kao OTC diler) kada jaka ponuda ili tražnja nije dovoljna da obezbedi kontinuiranost u likvidnosti tržišta.

Za upoznavanje rada berzi veoma je važno upoznati vrste naloga koji se javljaju na njoj.

Najvažniji nalozi su:

Berzanski nalozi – Najčešća vrsta naloga su berzanski nalozi tj. nalozi za kupovinu ili prodaju akcija po trenutno najboljoj ceni. Investitor koji pušta prodajni berzanski nalog pokazuje nameru da prihvati trenutno najveću ponudu koja je dostupna u vremenu kada nalog stiže na specijalizovanu berzu ili kod OTC dilera. Berzanski prodajni nalog označava nameru investitora da plati trenutno najnižu ponuđenu cenu kada nalog stiže za berzanski pult ili nekog OTC dilera. Berzanski nalozi obezbeđuju trenutnu likvidnost za nekoga ko je voljan da prihvati ponuđenu tržišnu cenu.

Pretpostavimo da ste zainteresovani za General Electiric (GE) akcije. Vi ćete pozvati svog brokera kako bi ste saznali aktuelnu berzansku cenu akcija. Kvote pokazuju da je preovlađujući tržišni odnos ponuda-tražnja 75-75.25. To znači da najveća aktuelna ponuda je 75, odnosno 75$ je najviše što je bilo ko ponudio da plati za GE akcije. Najniža ponuda je 75.25, odnosno 75.25$ je najniža cena po kojoj je neko voljan da prihvati prodaju akcija. Ako plasiramo berzanski kupovni nalog za 100 akcija to znači da bi za njih platili 75.25$ po akciji (najniža prodajna cena), ukupni troškovi bi bili 7.525%+ provizija. Ako primimo prodajni berzanski nalog za 100 akcija onda bi smo prodali akcije po 75 $ i primili 7.500$ - provizija.

Limitirani nalozi – Individualno plasiranje limitiranog naloga određuje kupovnu ili prodajnu cenu. Vi možete plasirati ponudu za kupovinu akcija Coca-Cola na berzi 65$ po akciji kada je aktuelna cena 70$ ponuda – 70.25$ tražnja, sa očekivanjem da će cena pasti na 65$ u bliskoj budućnosti. Takođe, morate odrediti vreme u okviru kojeg će limitirani nalog biti na snazi. Alternative u određivanju roka su takoreći bezgranične. Limitirani nalog može biti trenutan “izvršiti” ili “poništiti” (“full” or “kill”). On takođe može biti važeći u toku dela dana, tokom celog dana, nekoliko dana, nedelja ili meseci. Može biti izvršan po stizanju ili važeći sve do otkazivanja (GTC). Radije nego da čekate traženu cenu na berzi, vaš broker će plasirati limitirani nalog specijalisti koji će ga proslediti u knjigu limitiranih naloga i preuzeti ulogu brokerovog predstavnika. Kada i ako, tržište dostigne

18

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

cenu po limitiranom nalogu specijalista će izvršiti nalog i obavestiti brokera. Specijalista dobija mali deo provizije za ovu uslugu.

Kratkoročna prodaja – Većina investitora kupuje akcije (“go long”) očekujući dobitak kroz njihov obrt. Ako verujete da je akcija precenjena, međutim želite da iskoristite prednost od očekivanog pada cene izvršićete kratkoročnu prodaju akcija. Kratkoročna prodaja je prodaja akcija koje nisu u vašem vlasništvu sa namerom kasnije kupovine po nižim cenama. Određenije, vi ćete pozajmiti akcije od drugog investitora i posredstvom svog brokera prodati ih na berzi, a zatim ih zameniti akcijama kupljenim po nižim cenama od onih po kojima su prodate. Investitor koji je pozajmio akcije može investirati ove fondove u kratkoročne niskorizične vrednosti. Sve dok kratkoročna prodaja nema vremensku granicu onaj koji je pozajmio akcije može odlučiti da akcije proda i u tom slučaju vaš broker mora pronaći drugog investitora voljnog da pozajmi akcije.

Specijalni nalozi

“Zaustavi gubitak” (Stop loss) nalog je uslovni berzanski nalog pri kojem investitor vrši direktnu prodaju akcija ako padnu ispod zadate cene. Pretpostavimo da kupujete 50 akcija po ceni od 50$ i očekujete da će rasti. Ako ste pogrešili vi želite da ograničite svoj gubitak. Da bi se zaštitili možete izdati ovaj nalog na 45$. U tom slučaju, ako akcije padnu na 45$ ovaj nalog postaje berzanski prodajni nalog i akcije će biti prodate po preovlađujućoj berzanskoj ceni. Ovaj nalog ne garantuje da ćete dobiti cenu od 45$; možete dobiti malo više ili malo manje od toga. Iz razloga što postoji mogućnost da tržišni potresi prouzrokuju veliki broj ovih naloga berza u određenim situacijama otkazuje sve takve naloge i ne dozvoljava brokerima da prihvataju u budućnosti ove naloge pod tim uslovima.

“Stopiraj kupovinu” (Stop buy) nalog se, takođe, koristi za kratkoročne kupovine. Investitor koji kratkoročno proda akcije želi da minimizira svaki gubitak ako akcije počnu da rastu, on plasira ovaj kupovni nalog u vrednosti u kojoj ga je investitor kratkoročno prodao. Pretpostavimo da ste vi kratkoročno prodali akcije po 50$ očekujući da padnu na 40$, sebe ćete zaštititi od rasta plasiranjem ovog naloga koristeći prodajni tržišni nalog ako cena dostigne 55$. Ovaj kupovni nalog bi limitirao svaki gubitak pri kratkoročnoj prodaji na oko 5$ po akciji. Hartije od vrednosti mogu se kupovati od njihovih emitenata posredstvom berze, ali i od mešovitih fondova.

19

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Mešoviti ili uzajamni (mutual) fondovi predstavljaju kompanije, koje udružuju novac svojih deoničara u vidu široke lepeze hartija od vrednosti i kratkoročnih tržišta novca. Poslovanje mešovitih fondova vode investicione kompanije, brokerske kuće i druge finansijske institucije.

Cilj

Vrsta fonda

Rast cena

Maksimalan AGRESIVAN RAST FONDOVA – investiranje u vrlo visok

Tekući prihod

Sigurnost

vrlo nizak

slaba, ka

obične deonice industrije rast cena

veoma slaboj

VisokiRAST FONDOVA – investiranje u obične deonice visok, ka kapitalni dobici

vrlo nizak

niska

umeren

niska, ka

veoma visokom

Rast cena RAST i FONDOVA I PRIHODI – investiranje u

umeren

rastuće kompanije sa dividendom tekući prihod

umerenoj

Visok tekući FIKSNI PRIHOD I DIVIDENDA – investiranje u vrlo nizak obične deonice prihod Visok tekući OPCIONI PRIHODNI FONDOVI – investiranje u umeren obične deonice prihod Tekući prihod, OPŠTI FONDOVI TRŽIŠTA NOVCA – investiranje ne u kratkoročne HOV maksimalna sigurnost Tekući prihod, RAVNOTEŽNI FONDOVI – investiranje u

nizak

vrlo visokom visok, ka

umerenoj niska, ka

vrlo visokom

umerenoj

umereno, ka

vrlo visoka

umereno, ka

visoka

niskom

Prihod bez poreza FONDOVI i NOVČANOG TRŽIŠTA BEZ POREZA ne – investiranje u kratkoročne opšte HOV sigurnost

investiranje u opšte obveznice

niska, ka

visokom

mešavinu obveznica i deonica rast i sigurnost

Prihod bez GRADSKI poreza FONDOVI ZA OBVEZNICE –

visok, ka

umeren, ka

vrlo visoka

visokom nizak, ka

umeren, ka

umerenom

visokom

umerena

Tabela 1. Vrste uzajamnih fondova i njihovi ciljevi Izvor: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money and Markets, New York, 1989, god. str. 52.

III

PORTFOLIO INVESTICIJE

3.1 Pojam i značaj portfolio investicija

20

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Ulaganja u vrednosne papire u finansijskoj literaturi i praksi nazivaju se investicijama u smislu finansijskih investicija. Portfolio investicije podrazumevaju davanje zajmova ili kupovinu hartija od vrednosti do nivoa koji investitoru ne daje pravo odlučivanja i kontrole nad subjektima u koje je uložio kapital.10 Portfolio investicije su u direktnoj vezi sa razvojem finansijskih tržišta i odgovarajućih instrumenata. Naime, razvojem tržišta i instrumenata finansijskog tržišta stvoreni su uslovi u kojima investitori, koji ne žele mnogo da rizikuju, mogu da smanje i raspodele rizik tako što će u svom posedu, u ukupnom iznosu novca i vrednosnih papira više držati u hartijama od vrednosti.

Portfolio investicije u praksi zauzimaju središnje mesto po rizičnosti i nalaze se između nižeg rizika i prinosa na bankarske depozite i zajmove i višeg rizika i prinosa na kapital koji je direktno uložen u vlasnički kontrolisano preduzeće. Rukovodeći se logikom manjinskog ulaganja u veći broj pravilno odabranih preduzeća vrši se smanjenje rizika na taj način očekuje se da će ukupan prinos na investirani kapital, dividenda i povećanja vrednosti deonica, premašiti iznos poslovanja u obliku depozita ili zajma. S obzirom na to da portfolio investicije nose relativno manji rizik one su kao oblik investiranja privlačne i nekim institucionalnim investitorima (penzioni fondovi, zdravstveni fondovi, itd.). Ovi institucionalni investitori su veoma značajni subjekti na domaćem i međunarodnom tržištu kapitala. Ako uzmemo u obzir prirodu njihovog poslovanja, veoma su zaintersovani da na duži rok sačuvaju i uvećaju realnu vrednost svog kapitala i zbog toga su spremni da putem portfolio investicija ulažu kapital na duži rok, upravo zašto što ove investicije nose manji rizik.

Razvoj multinacionalnih preduzeća i banaka sa uporednim razvojem finansijskih tržišta, doprineo je povećanju značaja portfolio investicija. Iako je smanjenje rizika kod ovih investicija bilo moguće držanjem samo domaćih hartija od vrednosti, onda nema sumnje da je još veća mogućnost za smanjenje rizika ako postoji širok izbor tržišta i hartija od vrednosti. To znači da postoji mogućnost investiranja i širem izboru inostranih hartija od vrednosti, što pruža šanse za veće smanjenje rizika. Vezano za to, i multinacionalne kompanije koje posluju na većem broju tržišta, takođe, imaju potrebe da obezbede svoj kapital, što im prisustvo na mnogim tržištima omogućava međunarodnu raspodelu ukupnog novca i kapitala, odnosno ulaganja u profitabilne poslove i projekte.

10

Kovač, O., platni bilans i međunarodne finansije, 1994, str. 278 21

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

3.2. Principi upravljanja investicionim portfoliom Ulaganje u hatije od vrednosti investitor (bez obzira koja vrsta investitora je u pitanju) treba da reguliše svojom poslovnom politikom. Definisanje procesa upravljanja i kvaliteta poslovna politika su najvažniji od preduslova za kvalitetno upravljanje portfolio investicijama.

Proces upravljanja hartijama od vrednosti odvija se u pet faza:11

1. Definisanje ciljeva ulaganja u hartije od vrednosti, 2. Formulisanje politike ulaganja u hartije od vrednosti, 3. Izbor odgovarajuće porfolio strategije, 4. Selekcija sredstava, 5.

Merenje i procena performansi.

U prvoj fazi upravljanja portfoliom hartija od vrednosti, ciljevi se razlikuju od institucije do institucije. Za investitore pre svega cilj predstavlja smanjenje rizika i eventulano ostvarivanje određenog profita na maksimumu razlike kamatnih stopa. Naravno, za penzione fondove, institucije osiguranja života i uzajamne fondove ciljevi samih ulaganja se bitno razlikuju.

U sledećoj, drugoj fazi upravljanja protfoliom hartija od vrednosti treba utvrditi takvu politiku ulaganja koja će dovesti do planiranih ciljeva, tj. ostvarivanja formulisanih ciljeva. I u ovoj fazi postoje razlike u sadržini politika u pojedinim finansijskim institucijama. Sa aspekta investitora veoma je značajna diversifikacija očekivanih i nepredviđenih rizika, kao smanjenje rizika deviznih kurseva.Izbor protfolio strategije ulaganja u hartije od vrednosti zavisi od formulisanih ciljeva, pošto strategija mora biti kozistentna sa ciljevima ulaganja. U teoriji, ali i u praksi možemo praviti razliku između aktivne i pasivne strategije. Aktivna strategija fokusira faktore od kojih se očekuje da utiču na performanse jedne vrste sredstava. Pasivna strategija uključuje minimum očekivanog imputa. Između ove dve eksterne, postoje i strategije koje nose karkateristike kombinacije obe navedene.

11

Frank, J. Zambozzi, Portfolio & Investment, 1989, str. 1-5. 22

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Jednom kada se portfolio izabere, sledeća bitna faza je izbor specifičnih sredstava za uključivanje u portfolio. Ovom prilikom se ulažu napori za konstrukciju optimalnog (efikasnog) portfolia. Ovom prilikom se zalažu napori za konstrukciju optimalnog (efikasnog) portfolia. Optimalni portfolio je onaj koji obezbeđuje najveći očekivani prinos za dati nivo rizika ili najmanji rizik za očekivani prinos.

Merenje i procena performansi ulaganja u hartije od vrednosti je peta i poslednja faza u upravljačkom procesu ulaganja sredstava u hartije od vrednosti. Ona treba da nam da odgovore na pitanja u kojoj meri smo uspeli da ostvarimo ciljeve ulaganja u hartije od vrednosti. Na osnovu kvantitativnih pokazatelja utvrđujemo stepen uspešnosti samog procesa. Profit ne mora biti jedini pokazatelj uspešnosti, jer se dešava da ciljevi ulaganja u hatije od vrednosti mogu biti fokusirani na smanjenje rizika, zaštitu od promene kamatnih stopa, promene deviznih kurseva itd.

3.3. Strategija kompleksnog portfolia

Pod kompleksnim portfolijom vrednosnih papira ima se u vidu takav portfolio koji sadrži kako akcije kompanija tako i obveznice države i kompanija. Ova izlaganja važe za sve finansijske institucije kao što su osiguravajući zavodi, penzioni fondovi, investicioni fondovi i samostalni investititori. Kada se radi o kompleksnim protfolijima, broj opcija se povećava uporedo sa većim brojem različitih tipova vrednosnih papira u portfolio strukturi. Pri tome finansijske institucije moraju da precizno definišu konkretne ciljeve svoje investicione politike, posebno međuodnose prinosa, rizika i likvidnosti. Kod kompleksnog portfolija finansijska institucija mora da se opredeli između aktivne i pasivne strategije kompleksnog protfolija.

1. Pasivna strategija kompleksnog portfolija u jednostavnijoj varijanti sastoji se u politici zadržavanja prvobitno formirane protfolio strukture. To je suština koncepcije kupiti i držati (buy and hold) koja u principu znači da se akcije i obveznice u aktivi finansijske institucije drže do roka dospeća.

Suština pasivne strategije u tome da portfolio investitori ne teže da ostvare dobit iz tekućih transakcija na finansijskom tržištu, već su zainteresovani da dobiju pristojan (fer) prinos za prihvaćeni stepen rizika. Pri tome važi princip da ukoliko je izvršen stepen diversifikacije rizika, utoliko je više smanjen netržišni rizik koji se odnosi na rizik konkretne hartije od vrednosti. Ukoliko se maksimalno smanji netržišni rizik, ostaje 23

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

samo tržišni rizik koji je vezan za ukupne oscilacije na finansijskom tržištu i koji nikakava diverzifikacija ne može da smanji. Visina portfolio rizika meri se koeficijentom “beta” koji pokazuje odnos između rizika dotičnog portfolija i ukupnog tržišnog rizika. Ako je koeficijent beta veći od jedinice, dotični portfolio akcija sadrži veći rizik nego što je rizik ukupnog tržišta akcija. Ukoliko se, na bazi maksimalne i optimaln diverzifikacije, portfolio rizik akcija dotične finansijske institucije svode na portfolio rizik akcija na ukupnom finansijskom tržištu, onda je beta jednaka jedinici.

Pošto se u pasivnoj strategiji računa sa trajnim držanjem akcija i obveznica do njihove ročnosti, ova strategija implicira niski promet i niske transakcione troškove finansijske institucije.

Savremena varijanta pasivne strategije kompleksnog portfolija jesu indeksni fondovi (index funds). Suština indeksnih fondova sastoji se u tome da portfolio menadžeri, u cilju maksimalnog smanjenja netržišnih rizika vrše što je moguće veću diversifikaciju portfolio strukture. Indeks akcija Standard & Poor 500 (S&P 500 index) predstavlja dobru aproksimaciju ukupnog tržišnog kretanja cena akcija na američnom finansijskom tržištu. Stoga ako neki portfolio investitori drže u svojoj aktivi ovih 500 akcija, praktično su neutralisani netržišni rizici koji proističu iz devijacija cena nekih akcija u odnosu na tržišni prosek.

Međutim, u finansijskim krugovima je ocenjeno da portfolio menadžeri ne moraju da drže ni ovih 500 tipova akcija u svojim aktivama već je dovoljno da drže 20 do 50 vrsta akcija da bi time dobili skoro optimalno diverzifikovanu portfolio strukturu. Razume se da indeksni fond može da bude zasnovan ne samo na indeksu S&P 500 već i na nekom drugom npr. NYSE (Composite Index, Value Line Composite Index).

Ukoliko se finansijska institucija opredeli za pasivnu strategiju kompleksnog portfolija, ona ima i niže troškove, jer nema porebe za analitičarima vrednosnih papira. To je posebno slučaj ukoliko se kompleksni portfolio sastoji iz vrednosnih papira u egzaktnim proporcijama.

Suština ove strategije je u tome da ne pretenduje da se postignu bolje performanse dotičnog portoflija u odnosu na performanse ukupnog finansijskog tržišta. U tom smislu se kaže da pasivna strategija, posebno u varijanti indeksnih fondova, nema za cilj da “tuče” finansijsko tržište u smislu postizanja boljih performansi.

24

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Strategiju indeksnih fondova koriste mnogi institucionalni investitori kao i banke. I neke korporacije koriste strategiju indeksnih fondova za penzione fondove zaposlenih radnika.

2. Aktivna strategija investicionog portfolija traži skoro permanentne kupovine/prodaje vrednosnih papira u cilju izvlačenja profita iz neravnotežnih cena akcija i obveznica na finansijskom tržištu. Pri tome aktivna portfolio politika polazi od pretpostavke da uvek postoje obveznice i akcije sa neravnotežnim cenama i da je bitno samo da se otkriju takvi vrednosni papiri. U tom smislu aktivna strategija mora da računa sa angažovanjem inveeticionih analitičara koji permanentno proučavaju kretanja na finansijskom tržištu u cilju otkrivanja akcija i obveznica sa neravnotežnim cenama. Iz tog razloga aktivna portfolio strategija računa sa visokim prometom na finansijskom tržištu, što povlači i visoke transakcione troškove. Takođe, treba pomenuti da aktivna strategija povlači i česte revizije željene portfolio strukture.

Standardna varijanta aktivne strategije kompleksnog portfolija sastoji se u korišćenju fundamentalne i tehničke analize vrednosnih papira, posebno akcija. Fundamentalna analiza ima za cilj da otkrije precenjene ili potcenjene akcije i obveznice. Pri tome fundamentalna analiza ima u vidu performanse kompanije koja je te papire emitovala, pa iz te analize izvlači zaključke u pogledu njenih stopa prinosa i ostalih bitnih karakteristika poslovanja. Tehnička analiza oslanja se na grafičko sagledavanje tipičnih obrazaca kretanja cena vrednosnih papira, posebno akcija, pa iz toga izvlači zaključke u pogledu izbora optimalnog momenta kada treba izvršiti kupovinu ili prodaju određnog papira sa neravnotežnom cenom. Dok fundamentalna analiza predstavlja polaznu osnovu za kratkoročne intervencije aktivne investicione politike, dotle tehnička analiza ukazuje na tajming ovih operacija.

Druga varijanta aktivne investicione politike jeste kompjuterizovano programsko trgovanje (computerized program trading). Radi se o aktivnoj strategiji donošenja konkretnih investicionih odluka uz korišćenje računarskih programa koji treba da automatski pokažu koje trasakcije treba finansijaka institucija da izvrši na finansijskom tržištu da bi kontinuirano obezbedila optimalnu portfolio strukturu. Na kraju treba reći da postoji ne samo mogućnost već i praksa kombinovanja aktivne i pasivne portfolio strategije, a sve u cilju smanjenja rizika i povećanja profita prilikom investiranja u hartije od vrednosti.

IV

ULOGA I ZNAČAJ MENICE, ČEKA I OBVEZNICE U FINANSIRANJU

25

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

4.1. Menica

4.1.1. Pojam, značaj i uloga menice Menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam, ili po njegovom nalogu određeno treće lice, isplatiti u njoj navedenom poveriocu ili po njegovoj naredbi iznos novca koji je u menici označen, i to u određeno vreme i na određenom mestu.

Menica je po samom zakonu hartija od vrednosti po naredbi. Ona ima to svojstvo i onda kada u njoj nije označena klauzula “po naredbi”. Ali, ona nije isključivo hartija po naredbi. Ona može da bude izdata kao hartija na ime unošenjem klauzule “ne po naredbi”. Menica ne može biti izdata tako da glasi na donosioca. Ipak, menica može biti preneta blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, i u takvom slučaju menica, mada izdata po naredbi, u praksi proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca.

Menica spada u red obligacionopravnih hartija od vrednosti, jer su potraživanja koja su u njoj inkorporisana obligacionopravne prirode. Ta potraživanja su uvek novčana. Osim toga, menica je apstraktna hartija od vrednosti. Iz nje se ne vidi u vezi sa kojim osnovnim poslom je izdata. Zbog toga su mogućnosti za isticanje prigovora iz osnovnog posla izuzetno ograničene. S obzirom da ne spada u red dematerijalizovanih hartija, menica je strogo formalna i prezentaciona hartija od vrednosti. Za nastanak, prenos i ostvarivanje prava neophodno je postojanje meničnog pismena.

Prvobitno menica je služila kao menjačko sredstvo (sredstvo za razmenu novca), pa je otuda i potekao njen naziv (menica, letter de change, lettera di cambio). Zatim, menica je korišćena kao kreditno sredstvo (trgovac izdaje menicu, koju prodaje drugom licu pre dospelosti i tako dobija kredit koji je dužan da vrati do dospelosti menice); kao sredstvo obezbeđenja kredita (prilikom kupovine robe na kredit trgovac je izdavao menicu prodavcu kao sredstvo obezbeđenja da će cena biti uredno plaćena); kao sredstvo plaćanja (umesto da trgovac – dužnik plati svoj dug on je predavao trgovcu – poveriocu menicu sa nalogom svom dužniku da licu označenom u menici isplati određenu svotu novca).

Dugo vremena menica je imala strogo trgovački karakter. Mogli su je izdati samo trgovci i bankari, što je onemogućavalo širu primenu menice u praksi. Donošenjem francuskog Trgovačkog zakonika menica

26

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

postepeno gubi svoj staleški karakter. Danas ona predstavlja univerzalnu hartiju od vrednosti, tako da u meničnom poslu mogu da učestvuju sva poslovno sposobna lica. Istovremeno, radi lakše upotrebe menice, izvršeno je ublažavanje pravila o formi menice. Tako, u trenutku izdavanja menica više ne mora da bude u celosti popunjena, i to jednim rukopisom i mastilom. Može se izdati menica koja ne sadrži sve bitne sastojke (blanko menica).

U savremenom pravnom saobraćaju menica se upotrebljava kao kreditno sredstvo, kao sredstvo obezbeđenja potraživanja i kao sredstvo plaćanja.

4.1.2. Menični subjekti U meničnom plaćanju se pojavljuju sledeći subjekti: 1.

Trasant – je lice koje izdaje vučenu (trasiranu menicu) tj. daje nalog licu na koje vuče menicu da u

roku isplati meničnu sumu. 2.

Trasat – je lice na koje trasant vuče menicu i koje o roku treba da isplati menicu.

3.

Remitent – je lice u korist koga trasant vuče menicu i kome će se isplatiti menična suma, ukoliko

on nije preneo menicu na drugoga. 4.

Akceptant – je trasat ili treće lice koje je prihvatilo (akceptiralo) vučenu menicu i dao svoj

pristanak da će je u roku isplatiti. Akceptant postaje glavni menični dužnik. 5.

Avalist – je lice koje garantuje da će neko od već postojećih potpisnika menice ispuniti svoju

meničnu obavezu. Aval u suštini predstavlja menično jemstvo. Preko avala menični poverilac stiče veću sigurnost da će njegovo potraživanje po menici biti realizovano. 6.

Honorat je lice za koga avalista jemči.

7.

Indosant – je lice koje menicu prenosi na drugoga, a remintent je uvek prvi indosant.

8.

Indosatar – je lice na koje se prenosi menica, a remitent je prvi indosant.

4.1.3. Vrste menice Klasifikacija menica se može izvršiti prema različitim kriterijumima. Zbog obimnosti klasifikacije menica bliže ćemo objasniti najvažnije:

27

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

1.

Trasirana (vučena) menica – je menica kod koje njen izdavalac (trasant) nalaže drugom licu

(trasatu) da u vreme dospelosti menice isplati trećem licu tj. korisniku, ili po njegovoj naredbi, iznos koji je naznačen na samoj menici. U slučajevima kada trasant ne zna ko će btii remitent ili želi da naplati neko svoje ranije potraživanje od trasata, javlja se trasirana menica po svojoj naredbi. Izdavalac takve menice označava sebe na menici kao remitenta, stavljajući kaluzulu: “platite po mojoj naredbi”.

2.

Sopstvena (solo) menica – predstavlja takvu vrstu menica u kojoj se njen izdavalac obavezuje da

će sam u vreme dospeća menične obaveze isplatiti menični iznos korisniku (kremitentu), ili prema naredbi tog lica. Dok se kod sopstvene menice izdavalac menice obavezuje da će isplatiti određeni iznos novca, kod trasirane menice trasant upućuje nalog za isplatu trasatu.

3.

Blanko menica - predstavlja takvu menicu kod koje u momentu njenog izdavanja voljom njenog

izdavaoca nedostaju neki bitni elementi. Menicu popunjava poverilac kasnije, a saglasno sporazumu koji postoji između njega i izdavaoca menice.

4.

Promisorna nota – se primenjuje u pravu anglosaksonskih zemalja. Koristi se kao sredstvo

obezbeđenja kredita, a može se i prenositi. Za razliku od trasirane menice, koja sadrži bezuslovan nalog za plaćenje određenog iznosa novca promisorna nota sadrži bezuslovno obećanje plaćanja određenog iznosa i ne sadrži ime trasata.

5.

Robna (trgovačka) menica – je menica koju izdaje preduzeće u vezi sa kupovinom i prodajom

robe. Najčešće se javlja u robnom prometu kada se isporučuje roba uz akcept. Ona dospeva za određeni broj dana od datuma izdavanja fakture, i to u visini iznosa fakture. Prodavac izdaje trasiranu menicu i vuče je, kupac je akceptira, i tako preuzima meničnu obavezu kao glavni menični dužnik da će u određenom roku platiti menični iznos. Može se upotrebiti pre njenog dospeća.

6.

Finansijska menica – predstavlja menicu koja se primenjuje radi obezbeđenja potraživanja iz

nekog već postojećeg ugovora (ugovor o tekućem računu, ugovor o kreditu i sl.). Ona nastaje poslovnim odnosom između banaka i preduzeća kada se pribavljaju finansijska sredstva. Za finansijske menice je karakteristično da se dužnički odnos ne temelji na robnom prometu.

28

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

4.1.4 Menična načela 1. Načelo formalnosti – lmenica može da postoji samo u pismenom obliku. Isto tako, i sve menične radnje moraju da se preduzmu u pismenoj formi, i to, po pravilu, na meničnoj ispravi.

Za izdavanje menice najčešće se koriste odštampani menični blanketi. Međutim, menica se može izdati i na običnom papiru, ili bilo kojoj drugoj pokretnoj stvari. Ona se ne može sastaviti na materijalu koji nije podoban za prenošenje, jer takvu menicu imalac ne bi mogao da prezentira meničnom dužniku, niti bi ona bila podobna za cirkulaciju u pravnom prometu. Od načela formalizma odstupa se u dva skučaja. Prvo, primenom teorije propuštanja (emisije), moguće je da se izda blanko menica. Drugo, lica koja su nesposobna za davanje pismenih izjava (nepismena ili slepa lica) mogu da potvrde usmeno preuzete obaveze stavljanjem rukoznaka na menicu i uz sudsku overu, ili da preuzmu menične obaveze preko punomoćnika.

2. Načelo inkorporacije – Menični poverilac ne može ostvariti svoja prava iz menice dok ne podnese dužniku menično pismeno. Menica na simboličan način predstavlja to pravo tako da se ono ne može ni prenositi ni vršiti bez posedovanja menice. Ovo načelo je ublaženo mogućnošću amortizacije menice. Na osnovu amortizacione isprave može se ostvarivati samo prema akceptantu, kao i prema trasantu neakceptirane menice i menice čije je akceptiranje trasant zabranio, pod uslovom da je blagovremeno podignut amortizacioni protest (ni ova lica neće biti u obavezi da izvrše isplatu, ako dokažu da je predlagač bespravno dobio odluku o amortizaciji). Regresni dužnici se oslobađaju u potpunosti od menične obaveze. 3. Načelo menične strogosti – Ovo načelo ima dva svoja aspekta: formalno – pravni i materijalno – pravni. Formalno – pravni aspekt menične strogosti ogleda se u tome što je menica strogo kako prema dužniku, tako i prema poveriocu. Menični poverilac ima stroge obaveze u pogledu izvršenja meničnih radnji na vreme (prezentacija menice, podizanje protesta). Ako se te radnje ne preduzmu na vreme imaoca menice će pogoditi ozbiljne pravne posledice. S druge strane, dužnikova obaveza je stroga, sudski postupak po menici je brži, jednostavniji, sumarno u odnosu na parnični postupak. Postupak dokazivanja je uprošćen. Poverilac koji zahteva isplatu menične svote putem suda treba samo da se pozove na menicu. Nakon toga dužnik treba da dokazuje, ako želi, da obaveza nije nastala, ili da je prestala. Materijalno-pravni aspekt menične strogosti dolazi do izražaja u vezi sa pravnim položajem meničnog dužnika. Naime, menična obaveza je apstraktna, pravno samostalna u odnosu na osnovni posao iz kojeg je

29

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

nastala. Kada jedno lice potpiše menicu ono jednostranom izjavom svoje volje preuzima meničnu obavezu, tako da je mogućnost isticanja prigovora po menici prilično ograničena.

4. Načelo fiksne menične obaveze – Obim i sadržina menične obaveze cene se samo na osnovu onoga što je u meničnoim pismenu naznačeno. Prema savesnom sticaocu menice dužnik ne može isticati prigovor da menica nije popujena u skladu sa osnovnim poslom ili da je menica delimično plaćena. Načelo fiksne menične obaveze deluje ne samo prema dužniku, već i prema poveriocu. Poverilac u sudskom postupku ne može da dokazuje da dužnik duguje više od onoga što je označeno u menici.

5. Načelo solidarnosti – Ako glavni menični dužnik ne isplati meničnu svotu, ostali menični dužnici solidarno odgovaraju poveriocu za isplatu menične svote. Dakle, regresni dužnici (trasant, indosant, avalista) odgovaraju supsidijarno za ispunjenje menične obaveze. Tada oni postaju solidarni dužnici.

6. Načelo neposrednosti – Svaki od potpisnika menice, kao menični dužnik, neposredno odgovara imaocu menice koji je menicu stekao neprekinutim nizom prenosa. Između meničnog dužnika i imaoca menice (poverioca) uspostavlja se neposredni pravni odnos, a sadržina tog odnosa opredeljena je isključivo sadržinom menične isprave. Dejstvo načela neposrednosti može se neutralisati unošenjem u menicu rekta klauzule. Takva menica se može dalje prenositi samo cesijom, a menični dužnik može da ističe subjektivne prigovore prema meničnom poveriocu, koji ne proizilaze iz njihovog neposrednog odnosa (prigovore koje ima prema njegovim prethodnicima po menici).

7. Načelo samostalnosti – Svaki potpis na menici stvara samostalnu obavezu, koja je nezavisna od obaveza ostalih potpisnika menice. Obaveza jednog potpisnika menice može da bude punovažna mada obaveza nekog drugog potpisnika menice nije punovažna. Ukoliko obaveza izdavaoca menice nije punovažna (maloletnost, falsifikovan potpis), obaveze ostalih potpisnika menice su punovažne. I obaveza avaliste je punovažna iako obaveza njegovog honorata nije punovažna (osim u slučaju formalnog nedostatka – stavljen rukoznak honorata, a nije overen kod suda). Takođe, prekid i obustava zastarelosti prema jednom meničnom dužniku ne deluje prema ostalim meničnim dužnicima. Izuzetno, načelo samostalnosti se ne primenjuje na intervenijenta, pošto on odgovara na isti način kao i dužnik za koga je intervenisao.

4.1.5. Menični elementi

30

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Na osnovu Zakona o menici (čl.1.) menica mora da sadrži sledeće elemente:

1.

Označenje menice – Svaka menica mora da sadrži reč “menica”. U štampanom formularu ovaj

sastojak se nalazi u drugom redu meničnog sloga i mora da bude napisano na jeziku na kome je menica sastavljena. Unošenje ovog sastojka u menični slog predviđeno je radi pravne sigurnosti, jer se na taj način njenim potpisnicima skreće pažnja da preuzimaju meničnu obavezu. 2.

Bezuslovni nalog za isplatu menične svote – U menici mora da bude sadržan nalog da se plati

menična svota (kod trasirane menice), tj. obezbeđenje da će se menična svota platiti (kod sopstvene menice). Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara i izražava se izrazom “platite” (trasirana menica ) ili “platiću” (sopstvena menica). 3.

Označenje trasata – U vučenoj menici (ne u sopstvenoj) mora se jasno naznačiti kome se upućuje

nalog za plaćanje menične svote. Ovaj sastojak se unosi u donji levi ugao formulara. Uz njega obično ide, ali ne obavezno, sedište ili adresa trasata. Omogućava imaocu menice da lakše utvrdi kome treba da podnese menicu na akcept i isplatu. 4.

Označenje remitenta – Remitent može da bude bilo koje pravno ili fizičko lice. Ovaj sastojak se

unosi u treći red meničnog sloga. Menica se može idzati i tako da glasi na više remitenata, bilo da su oni alternativno ili kumulativno određeni. 5.

Potpis trasanta – Potpis se stavlja u gornjem desnom uglu formulara. Stavljanjem potpisa trasant

ulazi u menično – pravni odnos i izražava svoju volju da se menično obaveže. 6.

Označenje mesta izdanja menice – Ovaj sastojak se unosi u prvi red meničnog sloga. Mesto

izdavanja je značajno za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu. 7.

Označenje mesta plaćanja menične svote – Ovaj sastojak se unosi u poslednji red meničnog

formulara, u levi gornji ugao, iza reči “plaćanje.......”. Mesto plaćanja mora stvarno da postoji, jer imaoc menice u tom mestu treba da je prezentira na isplatu. 8.

Datum izdavanja menice – Unosi se u prvi red meničnog formulara. Značaj ovog elementa je

višestruk. Od datuma izdavanja menice računa se rok dospeća kod menice plative na određeno vreme, rok za podnošenje na isplatu menice po viđenju itd, 9.

Vreme dospelosti – Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara. Njime se određuje

kada poverilac stiče pravo da zahteva od dužnika isplatu menične svote.

Ako neki od bitnih meničnih sastojaka nije upisan u menicu smatra se da nema ni menice. Međutim, ovakva menična strogost je ublažena tako što sam zakon predviđa određena odstupanja.

31

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Pojedini bitni elementi ne moraju biti uneti u menicu. Ako se mogu pretpostaviti na osnovu zakona:

1.

Dospelost menice – ako u trasiranoj menici nije označena dospelost smatra se da se radi o menici

po viđenju. 2.

Mesto izdanja – Ako u trasiranoj menici nije naznačeno mesto izdanja smatra se da je takva

menica izdata u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa. 3.

Mesto plaćanja menice – Ako mesto plaćanja nije označeno u trasiranoj menici, smatra se da će

se plaćenje menične svote izvršiti u mestu koje je naznačeno pored trasatovog imena.

Pod nebitnim meničnom sastojcima podrazumevaju se klauzule koje mogu biti unete u menicu, s tim što je i bez njih menica punovažna. Pomenućemo samo najbitnije:

1.

Klauzula o prezentaciji – Ova klauzula se može uneti samo u trasiranu menicu i to u drugi red

meničnog sloga. Njome se reguliše pitanje prezentacije menice trasatu radi izjašnjavanja trasata da li prihvata nalog za isplatu menične svote. 2.

Kasatorna klauzula – Klauzulom “platite prvu, a ne i ostale menice” isključuje je mogućnost

naplate umnoženih primeraka iste menice. 3.

Rekta klauzula – Unošenjem ove klauzule u meniocu vrši se njena konverzija od hartije od

vrednosti po naredbi u hartiju na ime, čime se zabranjuje prenošenje prava iz menice indosamentom. Prenos se dalje može vršiti samo cesijom. 4.

Klauzula efektivnosti – Unosi se u deo meničnog formulara koji je namenjen za označavanje

menične svote. Njome se određuje vrsta novca u kome se mora isplatiti menična svota. Ovakva klauzula je od značaja samo za menice koje cirkulišu u međunarodnom saobraćaju. Punovažna je samo ako je usklađena sa deviznim propisima. 5.

Klauzula o moneti – Klauzulom “platite x dolara” trasat preuzima obavezu da isplati novčani

iznos u valuti zemlje plaćanja, prema kursu koji ta valuta ima prema dolarima u vreme dospelosti menice, s obzirom da ta valuta predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja u određenoj zemlji. 6.

Klauzula “bez obaveze “ – Ovu klauzulu unosi u menicu indosant u cilju oslobađanja od

odgovornosti da će menica biti akceptirana i isplaćena. Pritiv takvog indosanta se ne može podići regesna tužba. Ovu klauzulu u menicu može da unese i trasant, ali se na taj način oslobađa odgovornosti samo za neakceptirane menice. 32

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

4.1.6. Menične radnje

Menične radnje su pisane i potpisane izjave date na menici (licu ili poleđini) ili njenom dodatku, alonžu kojima se zasnivaju pravni odnosi između izdavaoca, imaoca i drugih meničnih potpisnika. Svaka nova izjava, menična radnja, zasniva novi menično-pravni odnos u kome potpisnik ove izjave stiče svojstvo dužnika u odnosu, tj. prema imaocu menice kao poveriocu novčanog iznosa na koji menica glasi.12

1. Izdavanje menice – izdavanje menice je po pravilu prva menična radnja. Pod izdavanjem menice se podrazumeva jednostrana izjava volje trasanta vučene menice, odnosno izdavaoca sopstvene menice, kojom on preuzima meničnu obavezu. Volja se izražava stavljanjem potpisa na menicu i predajom menice remitentu, prema kome preuzima meničnu obavezu, ali i prema svakom docnijem, zakonitom i savesnom imaocu menice. Obaveza trasanta postoji sve dok iznos ne bude u celini izmiren.

2. Umnožavanje i prepis menice Umnožavanje – Umnožavanje menice podrazumeva izdavanje više primeraka iste menice, pri čemu se na svakom primerku nalaze originalni potpisi meničnih dužnika. Sopstvene menice i menice sa “solo” klauzulom se ne mogu umnožavati, jer svaki njihov primerak rađa posebnu obavezu. Menica se umnožava o trošku trasanta u cilju što bolje zaštite i ostvarivanja interesa imaoca menice.

Prepis – Za razliku od duplikata koga može da izda jedino trasant, prepis može da sačini svaki imalac menice. Prepis mora biti verna slika originala menice, s tim što se na prepis ne stavljaju potpisi nego se samo naznačuju. Prepis se vrši radi zaštite originala prilikom prenošenja i lakšeg ostvarivanja meničnih prava. Na osnovu prepisa se ne može zahtevati isplata menične svote, već se prepis može samo indosirati i avalirati.

3. Prenos menice

12

Slavnić, J., nav. delo, str. 74. 33

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Prenos menice indosiranjem – indosament se stavlja na menicu (po pravilu na poleđini) ili na produžetak menice, ako je poleđina popunjena. Indosiranje menice se vrši pre njene dospelosti, ali se može vršiti i posle dospelosti, sve dok ne protekne rok za podizanje protesta. Prenos menice cesijom- Ovakav način ustupanja podrazumeva prenošenje menice ustupanjem potraživanja. Prenos menice predajom- Menice koje je imalac stekao blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca mogu se dalje prenositi prostom predajom iz ruke u ruku.

4. Avaliranje menice – Aval je menična radnja kojom jedno lice preuzima jemstvo za uredno ispunjenje menične obaveze. Lice koje daje aval naziva se avalista, a lice za koje se avalira naziva se honorat. Izjava o avalu sa potpisom avaliste daje se po pravilu na licu menice ili alonžu menice. Aval se izražava rečima “kao jemac”, “kao garant”, itd.

5. Akceptiranje menice – Akceptranje menice je menična radnja kojom trasat prihvata nalog trasanta da isplati meničnu sumu. Na taj način trasat postaje akceptant i glavni menični dužnik i to iz dva razloga: Prvo, prema njemu svi ostali menični dužnici mogu da imaju pravo na regres, uključujući i trasanta. Drugo, imalac menice prvo njemu o dospelosti podnosi menicu na isplatu.

6. Plaćanje menične svote – U momentu dospelosti menice za isplatu poverilac prezentira menicu, tj. poziva glavnog meničnog dužnika (akceptanta ili izdavaoca menice) da isplati meničnu svotu. Isplata menične svote dovodi do prestanka meničnog odnosa. Ovakvo dejstvo isplata proizvodi samo ako je izvršena od strane glavnog meničnog dužnika. Tada se svi menični dužnici oslobađaju svoje menične obaveze. A, ako isplatu izvrši neki regresni dužnik, dolazi do regresa odnosno prevaljivanja obaveza.

7. Intervencija kod menice – Intervencija je takva radnja u kojoj jedno lice (intervenijent) umesto trasata akceptira vučenu menicu, ili umesto akceptanta, odnosno izdavaoca sopstvene menice plaća meničnu svotu, da bi se na taj način izbegao zahtev imaoca prema regresnim meničnim dužnicima. Intervencija ima za cilj da otkloni potrebe vršenja regresnog postupka tj. smanjivanje troškova koje regresni postupak nosi.

8. Protest kod menice – Protest je menična radnja na osnovu koje imalac menice dobija ispravu kojom se potvrđuje da je ostao bezuspešan njegov pokušaj izvršenja određene menične radnje. Lice koje protestuje

34

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

menicu naziva se protestant, a lice protiv koga se protestuje menica protestat. Protest je uslov, ako je obavezan, za ostvarivanje prava imaoca menice prema regresnim meničnim dužnicima. Ako imalac menice ne podigne protest takva menica postaje prejudicirana, te on neće moći da podigne meničnu tužbu protiv regresnih dužnika.

9. Notifikacija kod menice – Notifikacija je takva menična radnja kojom imalac menice obaveštava o podignutom protestu svog indosanta i trasanta (u roku od 4 dana). Ako je u menici sadržana klauzula “bez protesta”, rok se računa od dana kada je menica bezuspešno prezentirana na akcept, odnosno na isplatu. Svaki indosant obaveštava svog indosanta u roku od dva dana.

10. Regres kod menice – Regres je menična radnja kojom imalac menice zahteva isplatu menične svote od svojih prethodnika po menici, ako nije uspeo da dobije akcept ili ispatu menice od trasata odnosno glavnog meničnog dužnika. Lice koje ističe regresni zahtev naziva se regredijent, a lice protiv koga se ističe regresni zahtev naziva se regresat. Kada jedan od meničnih dužnika isplati meničnu svotu, on postaje regredijent.

4.2. Ček

4.2.1. Pojam, značaj i uloga čeka U teoriji se pojam čeka definiše na različite načine, zavisno od toga šta se želi istaći kao osobenost čeka. Neki od tih pokušaja izazivaju pažnju s obzirom na autentičnost pristupa pri određivanju pojma čeka.

Ček je pismeni nalog, kojim poverilac povlači od svog dužnika, bilo u svoju korist, bilo u korist nekog drugog, jednu određenu svotu novca. Čekom se reguliše dužničko-poverilački odnos. Umesto da ode kod trasata – svog dužnika, od njega naplati svoje potraživanje i iz ovoga reguliše svoj dug prema remitentu – svom poveriocu, trasant izdaje ček koji daje remitentu. Remitent primljeni ček naplaćuje od trasata i time namiruje svoje potraživanje od izdavaoca. Isplaćujući ček, trasat se oslobađa svoje obaveze prema izdavaocu.13

13

Misic, D., nav. delo, str. 1- 2. 35

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Ili, ček se određuje kao pismena isprava izdata u zakonom propisanoj formi kojom se izdaje nalog trasatu da isplati trećem licu izvesnu svotu novca kojom raspolaže izdavalac (trasant) ili da izvrši prenos (virman) s izdavaočevog računa na račun trećeg lica (remitenta).14 Iz ovakvog određenja čeka, pored ostalog, vidi se da se isplata čekovne svote, zavisno do toga o kom se čeku radi, može izvršiti u gotovom ili prenosom sredstava s jednog na drugi račun.

Danas se u našoj teoriji uglavnom se susreću dva oblika definisanja čeka. Kraći oblik prema kome je ček hartija od vrednosti, kojom njen izdavalac (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu) a remitentu (korisniku čeka) isplati određenu svotu novca iz trasantovog pokrića kod trasata. Duži oblik kojim se opisno određuje pojam čeka: Ček je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog trasatu (banka ili drugo lice) da u čeku označenom korisniku (remitent) ili donosiocu čeka, po viđenju isplati određenu svotu novca (u gotovom ili prenosom na određšni račun) iz njegovog (trasantovog) pokrića kod trasata.

Da bi se definisao ček potrebno je najpre utvrditi njegove karakteristike: prvo, da je obaveza iz čeka bezuslovna; drugo, da ček dospeva po viđenju; treće, da se isplata vrši iz trasantovog pokrića koje on drži kod trasata. S obzirom na to moglo bi se reći da je ček hartija od vrednosti kojom trasant daje bezuslovan nalog trasatu da po viđenju isplati korisniku čeka određenu svotu novca iz njegovog pokrića.

Poznata je engleska izreka prema kojoj: “Ko poseduje račun kod banke i svoja plaćanja vrši čekom taj je džentlmen, a ko plaćanje vrši u gotovom novcu, taj je samo čovek” 15 U vezi sa tim navodi se da je ekonomska kultura jednog naroda utoliko veća ukoliko pojedinci imaju pri sebi manje efektivnog novca. Iz navedenog proističe da se čeku, kao hartiji od vrednosti koja se u praksi često koristi, pridaje veliki značaj. Važnost čeka se temelji na činjenici da on predstavlja podesno sredstvo plaćanja. Ovakvu ulogu čeka omogućuju sledeća pravila: trasat kod čeka može da bude samo bankarska organizacija; dospelost čeka po viđenju; postojanje pokrića u momentu izdavanja čeka. Zahvaljujući svojoj osnovnoj funkciji platežnog sredstva ček omogućava lakše odvijanje platnog prometa, uz otklanjanje rizika koji prate plaćanja koja se vrše gotovim novcem. Istovremeno, smanjujući upotrebu novca u prometu, ček omogućuje duže trajanje novčanica (sprečava habanje novca). U manjoj meri ček se koristi u svrhe međunarodnog finansiranja.

14 15

Antonijević, Z., nav. delo. str. 153. Sofrenović, M., Bankarstvo i mešunarodni platni promet, Beograd, 1997. str. 109. 36

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

4.2.2. Vrste čekova Čekove smo podelili prema dve glavne klasifikacije. Prema načinu izdavanja:

1.

Ček na ime – izdaje se da bi se ograničila njegova cirkulcija. Međutim, ako se u ček ne unese

rekta klauzula, on se prenosi indosamentom. Ako se takva klauzula unese prenos se vrši cesijom. 2.

Ček po naredbi – Kod ove vrste čekova unesena je klauzula “po naredbi” i ime remitenta. Ovi

čekovi se u praksi veoma retko izdaju s obzirom da čekovi koji ne sadrže ovu klauzulu mogu da se prenose indosamentom. 3.

Ček na donosioca – Kod čeka na donosioca nalazi se klauzula “platite donosiocu” ili tome sličan

izraz sa istim značenjem. Takvim se čekom smatra i svaki ček u kome nije navedeno ime lica kome se treba izvršiti isplata. 4.

Alterntivni ček – To je takav ček koji sadrži ime remitenta, ali pored toga i klauzulu “ili

donosiocu”. On se tretira kao ček na donosioca, što znači da prilikom isplate ne mora da se proverava identitet lica kome se vrši isplata. 5.

Rekta ček – To je vrsta čekova kod koje se stavljanjem klauzule “ne po naredbi” zabranjuje

mogućnost prenošenja čekova (pa zbog toga i nisu u velikoj upotrebi).

Čekove takođe možemo podeliti prema njihovom obliku i nameni:

1.

Bankarski ček - Bankarski ček predstavlja ček koji banka vuče na sebe, u kome je ona i trasant i

trasat. U međunarodnom platnom prometu bankarski ček izdaje banka koja ga trasira na drugu inostranu banku kod koje banka ima sredstva na svom računu. 2.

Putnički (travellers) čekovi – To su čekovi namenjeni putnicima i turistima. Izdaju ih turstičke i

putničke organizacije, kao i ugledne banke kako bi njihovi korisnici za vreme putovanja u inostranstvo mogli nesmetano da podižu novac u mestima gde se nalaze. 3.

Privatni čekovi – izdaju ih pojedinci, inostrane organizacije ili ustanove koja imaju svoja

potraživanja na računu neke inostrane banke. Kod ovih čekova postoji nesigurnost u pogledu ispravnosti i mogućnosti naplate čeka, te ih mnoge banke preuzimaju s tim što ih šalju na naplatu banci na koju glase. 4.

Dokumentarni ček – dokumentarni ček se koristi u međunarodnom platnom prometu kada su

plaćanja vezana za izvoz robe ili usluga. Dokumentarni ček dospeva po viđenju i isplaćuje se pod uslovom da su uz njega priložena određena dokumenta koja se odnose na robu, fakturu, tovarni list, itd). Prilikom

37

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

otkupljivanja inostranih čekova u zemlji treba obratiti posebnu pažnju da čekovi budu formalno ispravni i da čekovi budu bankarski tj. vučeni od strane banke.

4.2.3. Elementi čeka Ček je strogo formalna isprava koja mora da sadrži sledeće bitne elemente:

1.

Čekovna klauzula (označenje čeka) – Ček mora da sadrži čekovnu klauzulu koja se unosi u sam

slog isprave, a na jeziku na kojem je ček izdat. U suprotnom on se neće smatrati čekom, ali se može upotrebiti kao isprava o priznanju duga.

2.

Bezuslovan nalog – Isto kao i menica, ček mora da sadrži bezuslovan nalog tasanta trasatu da

isplati određenu svotu novca. Međutim, za razliku od menice kod koje pitanje pokrića nije od značaja, ček sadrži nalog da se određena svoga novca isplati iz sredstava trasanta koja se nalaze na određenom računu kod trasata. Čekovna svota označava se slovima i brojevima. U slučaju neslaganja ove dve svote vredi svota koja je napisana slovima. 3.

Ime trasata – U čeku mora biti označeno lice kome se upućuje nalog da isplati čekovnu svotu.

Prema našem zakonu ček koji je plativ u zemlji može se trasirati samo na banku ili na drugu organizaciju koja je ovlašćena da vrši platni promet, a kada je plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja trasirati i na druga lica. 4.

Mesto plaćanja – Kao bitan pretpostavljeni element (ako nije navedeno, pretpostavlja se da je ček

plativ u mestu koje je označeno pored trasatovog imena), mesto plaćanja ima višestruki značaj. Pre svaga imalac čeka unapred zna mesto gde treba prezentirati ček na isplatu. Zatim, prema njemu se određuje sudska nadležnost. Mesto plaćanja može biti značajno i u vezi sa valutom u kooj se vrši isplata čeka. Prema mestu plaćanja određuje se gde treba izvršiti protest. 5.

Datum izdanja čeka – Za razliku od anglosaksonskog čekovanog prava, u zemljama Ženevskog

čekovnog sistema datum izdanja se smatra bitnim elementom. Preduzeće ili drugo pravno lice koje izda ček bez datuma ili sa neistinitim datumom izdanja, kazniće se novčano sa 2% do 10% od čekovne svote, a 38

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

najmanje sa 15.000 dinara (51.25. stav 1. tačka 1. Zakona o čeku). Značaj datuma izdanja čeka ogleda se u tome što se prema njemu određuje rok za prezentaciju čeka na isplatu. Rokovi su dosta kratki, i ako dan izdanja ne bi morao da bude tačan, bile bi moguće razne zlouptrebe. Mesto izdanja – Određivanje mesta izdanja značajno je iz više razloga. Po tome se određuje

6.

pasivna čekovno-pravna sposobnost, pravo regresa, zastarelost, računa se vreme za prezentaciju čeka radi isplate. Ako mesto izdanja nije navedeno smatra se da je ček izdat u mestu koje je označeno pored imena trasanta. 7.

Potpis trasanta – Potpis trasanta je jedini potpis koji je neophodan za punovažnost čeka. On mora

biti svojeručan. Ček nije punovažan ako je umesto potpisa trasanta stavljen njegov faksimil ili ako je potpis odštampan.

U nedopuštene elemente spadaju:

1.

Klauzula o neodgovornosti trasanta – Trasant je po samom zakonu odgovoran za isplatu čeka.

Svaka odredba kojom bi se on oslobađao odgovorosti za isplatu smatra se da nije ni napisana. 2.

Klauzula o akceptu – Ček dospeva po viđenju. Zato izjava o akceptu, ako bi se stavila na ček, ne

bi imala čekovno pravno dejstvo. 3.

Klauzula o domiciliranju – Za razliku od Ženevskog jednoobraznog zakona o čeku, koji

dozvoljava domiciliranje čeka, pod uslovom da je domicilijat banka, naš Zakon o čeku ne izjašnjava se izričito o ovom pitanju, ali iz njega posredno prozilazi da je zabranjeno dimiciliranje čeka – klauzula o domiciliranju čeka je nepunovažna, a sam ček je punovažan.16 4.

Klauzula o kamati – Ček je platežno, a ne kreditno sredstvo, sa kratkom cirkulacijom. Zato

unošenje klauzule o kamati u ček ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, a ček ostaje punovažan. 5.

Klauzula o dospelosti – Ček se plaća po viđenju. “Ne vredi kao ček isprava u kojoj bi dospelost

bila drugačije naznačena”. (član 11. Zakona o čeku).

4.2.4. Čekovne radnje

16

Antonijević, Z., Petrović, M., Pavićević. B., Bankarsko pravo, Beograd, 1982, str. 467. 39

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

1.

Izdavanje čeka – izdavanje čeka je uvek prvi čekovna radnja. U trenutku izdavanja čeka moraju

biti popunjeni svi bitni čekovni elementi. Svaki izdati ček mora imati pokriće. Izdavanje čeka bez pokrića predstavlja krivičnoi delo. Kao pokriće kod čeka mora poslužiti isključivo novac. Izdavalac može vući ček samo u slučaju ako je njegovo potraživanje kod trasata likvidno i dovoljno za isplatu čeka. 2.

Umnožavanje čeka – umnožavanje čeka vrši se veoma retko iz razloga što se ček plaća po

viđenju, kratko vreme posle izdanja, bez akcepta. Čekovi koji cirkulišu u unutrađnjem prometu se ne mogu umnožavati, za razliku od čekova koji su izdati u našoj zemlji, a naplativi u inostranstvu, pod uslovom da ne glase na donosioca. 3.

Prenos čeka – redovni način prenosa čeka je indosament. Na ovaj način prenose se čekovi koji

glase na ime i donosioca. Ovo rešenje je usvojeno u cilju olakšanja cirkulacije čekova, s obzirom da predstavljaju jedno od najčešćih sredstava plaćanja. Cesijom se prenose čekovi u koje je uneta rekta klauzula, a prostom predajom čekovi koji glase na donosioca. 4.

Avaliranje čeka – ulogu jemca može imati svako lice koje poseduje pasivnu čekovnu sposobnost,

sa izuzetkom trasata. U čekovno pismo treba da bude uneta izjava o avalu i potpis avaliste. 5.

Prezentacija čeka na isplatu – S obzirom da kod čeka ne postoji ustanova akcepta, prezentacija se

vrši samo jednom, i to na isplatu. Ček treba da bude prezentiran trasatu na isplatu u mestu plaćanja, radnim danom sa rokom plaćanja od osam dana (u našoj zemlji). Akoimalac čeka ne prezentira ček na isplatu takav ček postaje prejudiciran. Tada imalac čeka ne može da ostvaruje svoja regresna prava prema regresnim dužnicima i prejudiciran ček predstavlja osnov za opoziv čeka od strane trasanta. 6.

Isplata čeka – isplatu čeka vrši trasat. Pre isplate čeka trasat je dužan da proveri formalnu

legitimaciju imaoca čeka, punovažnost čekovne isprave, kao i da li postoji odgovarajuće čekovno pokriće, a sve u cilju sprečavanja falsifikovanja i zloupotreba čeka. 7.

Opoziv čeka je takva čekovna radnja kojom se ček stavlja van snage tj. zabranjuje se isplata već

izdatog čeka. Opoziv može da izvrši sam trasant izjavom o opozivu u pismenoj formi i to preporučenim pismom.

40

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

8.

Protest čeka- da bi imalac čeka mogao da ostvari svoja regresna prava prema regresnim

dužnicima, zbog neisplate čekovne svote, on mora na verodostojan način utvrditi tu činjenicu podizanjem protesta. Ako protest nije blagovremeno podignut, imalac čeka neće moći da zahteva isplatu čeka čak ni od trasanta. 9.

Notifikacija čeka – notifikacija je takva čekovna radnja kojom imalac menice obaveštava o

podignutom protestu svog indosanta i trasanta. U pogledu notifikacije kod čeka primenjuju se propisi o menici. Kod čeka ne postoji notifikacija zbog neakceptiranja, s obzirom na to da ta institucija kod čeka ne postoji. 10. Regres

kod čeka – imalac čeka vrši regres ako trasat odbije da isplati ček pod uslovom da je ček

prezentiran na isplatu u zakonom određenom roku i da je blagovremeno podignut odgovarajući protest. S obzirom da ček dospeva po viđenju, resgres se uvek vrši po dospelosti za isplatu, i to samo zbog neisplate od strane trasata.

4.3. Obveznica

4.3.1. Pojam, značaj i uloga obveznice Obveznica je hartija od vrednosti kojom se izdavalac obavezuje da će licu označenom u obveznici, odnosno donosiocu obveznice iplatiti određenog dana iznos naveden u obveznici, odnosno iznos anuitetskog kupona.

Obveznice predstavljaju značajno sredstvo za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava za određene namene, s tim što se mogu koristiti kao sredstvo plaćanja i obezbeđenja plaćanja nihovom zalogom (zalaganje obveznica na ime kaucije koja se

pokaze prilikom javnog nadmetanja; davanje u zalogu

obveznica radi obezbeđenja kredita).

41

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Ona može da posluži i kao instrument kreditno-monetarne politike, jer se izdavanjem odnosno kupovinom obveznica Narodne banke Jugoslavije reguliše količina novca u opticaju.17 Da bi obveznica mogla da ostvari svoju funkciju u svojstvu sredstva za mobilizaciju slobodnih novčanih sredstava potrebno je da potencijalni upisnici obveznica raspolažu dovoljnim novčanim sredstvima, da postoji poverenje u stabilnost domaćeg novca, da je organizovano i da dobro funkcioniše unutrašnje tržište hartija od vrednosti, da postoji odgovorajući materijalni stimulansi koji bi sa svoje strane pospešili ovakav način prikupljanja novčanih srestava.

Na osnovu pojma, kao i drugih zakonskih odredbi, može se uočiti sledeće:

-

Obveznica je hartija od vrednosti koja može da glasi na ime ili na donosioca. Kada obveznica glasi

na ime prenosi se putem indosamentom, a kada glasi na donosioca prenosi se predajom. -

Obveznica glasi na određenu svotu novca koju je izdavalac dužan da isplati određenog dana koji je

u njoj naveden. Izdavalac obveznice može izvršiti obaveze iz obveznice i pre ugovorenih rokova kako je to predviđeno odlukom ili zakonom (kad je izdavalac država) o izdavanju obveznica. -

Obveznice se izdaju u velikim serijama (masovne hatije), po pravilu, na duži rok.

-

Zavisno od toga da li se novčani iznos isplaćuje u jednom ili u više iznosa obveznica može biti

jednodelna ili dvodelna. Obveznica koja se ne isplaćuje u jednom iznosu ima najmanje dva dela: plašt i talon. U plaštu obveznice označavaju se njeni bitni elementi, a talon se, zavisno od načina isplate glavnice sastoji, od anuitetskih kupona ili kamatnih kupona. -

Titular obveznice stiče prema emitentu prava obligaciono-pravnog karaktera: pravo na isplatu

glavnice, kamate, pravo na učešće u dobiti izdavaoca obveznice. Zato se može reći da su obveznice obligaciono-pravne hartije od vrednosti. -

Obveznica, kao i sve druge hartije od vrednosti, izdaje se u formi pismene isprave.

4.3.2. Sadržaj obveznice:

17

Pavićević, B., Obveznica kao........, str. 9. 42

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

1. Označenje da je to obveznica. Unosi se u sam tekst isprave i to na jeziku na kome je obveznica sastavljena. 2. Firmu, odnosno naziv i sedište izdavaoca obveznice. 3. Firmu, tj. ime kupca obveznice ili oznaku da obveznica glasi na donosioca. 4. Novčani iznos na koji obveznica glasi (u dinarima ili stranoj valuti). 5. Naziv garanta (firma i sedište), ako se radi o garantovanoj obveznici. 6. Visinu kamatne stope, odnosno način obračuna kamate. 7.

Procenat učešća u dobiti, ako je to učešće predviđeno.

8. Rokove otplaćivanja glavnice i kamate. Može se predvideti da se otplata vrši odjednom ili u ratama. 9. Mesto i datum izdavanja, serijski i kontrolni broj obveznice. Mesto i datum izdavanja obično se upisuju u donjem levom uglu obveznice, a serijski broj se nalazi pri vrhu obveznice. Datum izdanja obveznice je od značaja, jer od njega teče rok zastarelosti pojedinih anuiteta i obveznice u celini. 10. Faksimil potpisa ovlašćenih lica izdavaoca obveznice. Faksimil se stavlja sa desne strane obveznice ispod teksta.

4.3.3. Vrste i klauzule kod obveznica Obveznice se mogu podeliti na više kriterijuma:

1.

Prema subjektu izdavanja delimo ih na: obveznice javnog sektora; i obveznice privatnog

sektora.

Javni sektor tj. država u većini zapadnih zemalja emituje obveznice radi prikupljanja sredstava. U praksi se najčešće javljaju sledeće obveznice javnog sektora:

a)

Državne obveznice (Government bonds) koje izdaje država koja je istovremeno i garant. Putem

ovim obveznica država prikuplja sredstava za finansiranje budžetskog deficita, a neretko se koriste za finansiranje kapitalnih investicija.

43

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

b)

Kratkoročne državne obveznice (Treasury bills) putem kojih se prikupljaju sredstava kojima se

takođe finansira deficit budžeta, ako nastanu neočekivane promene u prikupljanju odnosno naplati poreza. c)

Obveznice vladinih agencija – korporacija (Government agency – Corporation bonds) putem

kojih korporacije u vlasništvu vlade (železnice, elektro sistemi itd.) prikupljaju potrebna sredstva. d)

Obveznice lokalnih organa uprave (Munipical bonds, Local authority stocks) putem kojih lokalni

organi, pre svih gradovi i lokalne poreske uprave, prikupljaju sredstva za finansiranje lokalnih potreba.

Obveznice privatnog sektora izdaju grupe preduzeća, korporacije putem kojih prikupljaju sredstva za razvojne programe ili proširenje delatnosti.

2. Prema titularu prava – Obveznice se mogu podeliti na obveznice na ime i obveznice na donosioca. Od toga kako je određen korisnik prava zavisi način njihovog prenosa (indosamentom se prenose obveznice na ime, prostom predajom obveznice na donosioca) i mogućnost amortizacije (obveznice na donosioca ne mogu da se amortizuju) u slučaju gubitka obveznice.

3. Prema načinu obezbeđenja – Obveznice se dele na: garantovane i negarantovane zavisno od toga da li je za isplatu obaveze po izdatoj obveznici data garancija.Garantovane obveznice se najčešće javljaju kada je reč o nebankarskim izdavaocima kojima je potrebno bankarsko garantovanje (ili garantovanje nekog drugog renomiranog subjekta po solventnosti) da bi njihova emisija obveznica uspela. Izdavalac može da osigura izvršenje obaveza po izdatim obveznicama sopstvenom aktivom, koja se koristi kao osiguranje, u slučaju da dužnik ne izvrši svoje obaveze po osnovu duga. Negarantovane obveznice nemaju garancije za izvršenje svojih obaveza.

4. Prema emisionoj vrednosti – S obzirom na emisionu vrednost razlikuju se obveznice koje se emituju po: nominalnoj vrednosti; iznad nominalne vrednosti (emisija sa premijom – ako je reč o uglednom izdavaocu, ako se očekuju velika potražnja); i ispod nominalne vrednosti (emisija sa diskontom – radi stimulacije prodaje).

44

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

5. Prema pravima koja sadrže – S obzirom na prava imaoca obveznica, razlikuju se: obveznice koje imaocu daju (pored prava na isplatu glavnice) pravo na kamatu; participativne obveznice koje mu, pored kamate, daju i pravo na učešće u dobiti izdavaoca obveznice; i lutrijske obveznice, gde titular obveznice, koja je žrebom izvučena, ima pravo na isplatu dodatne svote (dodatka), a na osnovu premijske obveznice titularu se pored svote, koju je platio za obveznicu, isplaćuje i određeni iznos na ime premije.

6. Prema prinosu – Prema prinosu razulikujemo: obveznice sa fiksnom; i obveznice sa varijabilnom kamatom. Obveznice se po pravilu, izdaju sa fiksnom kamatom. Ali, takva kamata, ma koliko bila privlačna u momentu emisije može za duži vremenski period da bude nestimulativna, kako za kupca, tako i za izdavaoca. Zato se često određuje varijabilna kamata. Na ovaj način se vlasnici štite od inflacije.

Kamatna stopa kod ovog tipa obveznica najčešće se menja na šest meseci. Njeno kretanje se vezuje za visinu indeksa kamatnih stopa ili kamatne stope državnih hartija od vrednosti. Prihod ovih obveznica je, po pravilu, niži od prihoda obveznica sa fiksnom kamatnom stopom.

Karakter obveznice u velikoj meri određuju određene klauzule. Najvažnije su:

1.

Call klauzula – eminent može da otkupi obveznicu pre roka dospeća.

2.

Debentures klauzula – obveznica garantovana ugledom i bonitetom emintenta.

3.

Put klauzula – daje pravo kupcu da proda obveznicu emintentu pre roka dospeća.

4.

Collateral klauzula – obveznica ima dodatno pokriće, najčešće hipoteku.

5.

Zero coupon bonds – obveznica bez kupona sa plaćanjem kamate odjednom na kraju roka.

Prilikom prodaje se zaračunava diskont kao kompenzacija neplaćanju kamate. 6.

Units of debt with warrants – obveznice sa specijalnom garancijom koja se odnosi na mogućnost

kupovine akcija u istoj kompaniji. Veza sa akcijama utiče da se smanje razllike između obveznica i akcija. Zbog toga se ove obveznice nazivaju Equity linked debt, što znači obveznice povezane sa akcijama.

45

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

4.3.4. Izdavanje i distribucija obveznica Izdavanje obveznica vrši se na osnovu odluke izdavaoca, ili na osnovu posebnog zakona kad je u pitanju prikupljanje slobodnih novčanih sredstava radi zadovoljavanja širih društvenih potreba. Pre emisije, izdavalac obveznice je dužan da podnese zahtev Komisiji za hartije od vrednosti koja procenjuje da li su ispunjeni uslovi za izdavanje obveznica. Ako su uslovi ispunjeni, Komisija je dužna da u roku od trideset dana od podnošenja zahteva da odobrenje za emisiju obveznica. Uz Zahtev, Komisiji se podnosi akt o osnivanju i organizaciji emitenta; mišljenje ovlašćenog pravnog lica o bonitetu emitenta; odluka o emisiji; osnovni bilansni pokazatelji; izjava ovlašćenog lica da je emisija zasnovana na zakonu i da su podaci navedeni u zahtevu verodostojni; javni poziv (prospekt).

Dokumentacija se podnosi u izvornom obliku. To se posebno odnosi na odluku o emisiji, izjavu ovlašćenog lica i prospekt. Odobrenje Komisije nije potrebno kada se kao izdavaoci obveznice pojavljuju savezna država i republike članice. Nakon dobijanja saglasnosti za emisiju obveznica, objavljaje se poziv za upis i uplatu obveznica. Upis i uplata smatraju se uspešnim, ako je upisano i uplaćeno namanje 50% od ukupnog obima emisije.18

U pojedinim zemljama (SAD) postoje institucije koje vrše rangiranje obveznica, na osnovu procene finansijske snage emitenta i kvaliteta emisije, a u cilju zaštite njihovih vlasnika. Postoje dva rejting sistema obveznica koji su slični, ali nisu jednaki. To su Moodys i Standard & Poor Rating Codes.

Moodys Aaa Aa A Baa Ba B Caa Ca C 18

S & Ps Z n a č e nj e AAAObveznice najvišeg kvaliteta AAObveznice visokog kvaliteta A Obveznicesa mnogim povoljnim atributima plasmana BBBObveznice srednjeg kvaliteta BBObveznice sa špekulativnim elementima B Obveznice kioje se ne smatraju poželjnim za kupovinu CCCObveznice slabog kvaliteta CCObveznicevisoko špekulativnog kvaliteta C Obveznice najnižeg kvaliteta

Zaključak komisije za hartije od vrednosti, Pravo i privreda, br. 5-6/94, str. 104. 46

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

-

D Obveznice sa nemogućnošću izvršenja plaćanja Tabela 2. Rejting sistem obveznica

Izvor: Jerry M. Rosenberg: Dictionary of Banking & Financial Services, Second Edition, New York, 1985. god. str. 85.

Njihovo rangiranje se kreće od AAA (najviši kvalitet do D (nenaplative). Obveznice ispod klase BB nemaju investicioni status, tako da institucionalni investitori ne mogu da investiraju u njih. To su tzv. obveznice niskog ranga. Nose visok rizik od neizvršenja obaveza, ali i potencijalno veliku dobit: prinos ovih obveznica je za 4-5-% veći od prinosa najkvalitetnijih obveznica. Istovremeno, rangiranjem obveznica sprečava se prekomerno zaduživanje firmi. Tako, obveznice ranga AAA jedno preduzeće može da emituje samo do određenog iznosa, a posle toga mogu da se emituju obveznice, ali samo nižeg ranga – AA, A, BBB.

Posle završenih pripremnih radnji za emisiju obveznica pristupa se njihovoj distribuciji. Moguće je da se ona vrši putem direktnih ili indirektnih odnosa između izdavoca i kupaca. u slučaju indirektnih odnosa distribuciju vrše finansijski poslednici (banke) koji otkupljuju celokupnu emisiju sa ciljem dalje prodaje (ili se obavezuju da će otkupiti one obveznice koje ne budu plasirane). Na ovaj način se eliminiše značaj upisnog i uplatnog perioda, jer se emisija otkupljuje na dan emitovanja, obezbeđuje se uspeh emisije, omogućuje se prodaja obveznica tokom celog amortizacionog perioda.

4.3.5. Cena obveznica U praksi funkcionisanje tržišta obveznica formirani je nekoliko empirijskih pravila u pogledu cena obveznica.

1. Cene obveznica su inverzno povezane sa tržišnim kamatnim stopama. 2. Kamatne stope kod kratkoročnih obveznica teže da osciliraju više nego kamatne stope kod dugoročnih obveznica. 3. Oscilacije cena dugoročnih obveznica su veže nego kod kratkoročnih obveznica. 4. Ukoliko su kamatne stope niže utoliko je tržišna cena osetljivija na promenu prinosa.

47

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

5.

Kamatna stopa teži da raste u periodima inflacije i pada kada se očekuje pad nivoa cena.19

Kod objašnjenja inverznog odnosa između cene obveznica i tržišnih kamatnih stopa. Treba najpre ukazati na razliku između kuponske stope i tržišne stope prinosa. Kuponska stopa (coupon rate) je ugovorena kamatna stopa koja se primenjuje na nominalnu vrednost obveznica. Ako obveznica ima nominalnu vrednost od 1.000 dolara, a kamatna plaćanja iznose 100 dolara godišnje, kuponska stopa iznosi 10% godišnje. Kupolnska stopa predstavlja adekvatno merilo prinosa na obveznice, samo ako je investitor kupio obveznice po ceni koja je jednaka paritetu. Međutim, tržišna cena rano emitovanih obveznica mora da se promeni ukoliko dođe do promene tržišne kamatne stope. Tržišna stopa prinosa (culrent yield) pokazuje novi odnos koji se dobija kada se godišnji kamatni dohodak (100 dolara) poveže sa novom tržišnom cenom obveznice (iznad ili ispod 1000 dolara).

Pretpostavimo da se tržišna kamatna stopa poveća sa 10 na 11%. Cena starih obveznica mora da padne na onaj nivo na kojem se, pri povećanoj kamatnoj stopi i dalje ostvaruje godišnji prinos od 100 dolara. Ovaj godišnji prinos stimuliran je u fiksnom apsolutnom iznosu u ugovoru na kojem se zasniva emisija te serije obveznica. Kada bi važio mehanizam fleksibilnih kamatnih stopa, prinos na stare obveznice bio bi automatski povećan sa 10% na 11%, tj. sa 100 na 110 dolara godišnje. Ali pošto je kuponska ugovorna kamatna stopa fiksirana na 10%, tržišno usklađivanje može se izvršiti samo putem promene tržišne cene obveznice. Nominalna cena obveznice od 1.000 dolara, više nije realistična tržišna cena, jer po toj ceni obveznica daje prinos koji je ispod sadašnje tržišne kamatne stope.

Ni jedan investitor sada ne bi kupio obveznicu po ceni od 1.000 dolara, ako ona donosi godišnji prinos od 10%. Jedini način da stare obveznice donose prinos od 11% jeste da se obori nihova tržišna cena. Samo u tom slučaju tržišna cena stare obveznice biće konkurentna sa novim obveznicama koje se emituju sa kuponskom kamatom od 11Stoga tržišni procesi dovode do pada cene starih obveznica u primeru sa 1.000 na oko 909 dolara. Kada se snižena cena obveznice pomnoži sa kamatnom stopom od 11% dobija se isti prinos kao na nove obveznice od 1.000 dolara sa kuponskom kamatnom stopom od 11%. Naime, i stare i nove obveznice daju prinos od 110 dolara.

19

Duane Graddy, Austin Spenser, Managing Commercial Banks, 1990, str. 328-9. 48

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Obratan proces nastaje ako tržišna kamantna stopa padne npr. sa 10% na 9%. Tada tržišna cena starih obveznica mora da poraste na onaj nivo na kojem po sniženoj stopi prinosa daje istu masu prinosa kao i nova obveznica emitovana sa kuponskom stopom od 9%. Stoga pri padu tržišne kamante stope sa 10% na 9%, tržišna cena starih obveznica biće u procesima tržišnih usklađivanja povećana sa 1.000 na oko 1.111 dolara. Ovaj način izračunavanja tržišne stope prinosa dat je u pojednostavljenom obliku zbog toga što ne uzima u obzir vremensku dimenziju priliva novca od emitovane obveznice na osnovu kamantnih plaćanja, kao i otplate glavnice. Prilikom emisije obveznica mogu da postoje različite strukture vremenskog obrasca vraćanja sredstava na osnovu emitovanih obveznica. Stoga postoji metodologija koja uključuje vremensku komponentu priliva sredstava od obveznice u toku životnog veka obveznice. Ona se zasniva na konceptu neto sadašnje vrednosti: svi programirani novčani tokovi priliva sredstava od obveznice vraćaju se putem diskontovanja na nulti momenat.

Stopa prinosa do ročnosti (yield to maturity) dobija se na osnovu ovoga pristupa i da je nešto drugačije, ali tačnije vrednosti nego tržišna stopa prinosa. Stopa prinosa do ročnosti je merilo koje dileri i brokeri na finansijskom tržištu najviše koriste kod kotacija obveznica. Najkraće formulisano, prinos do ročnosti je ona diskontna stopa koja izjednačuje kupovnu cenu obveznice sa sadađnjom vrednosti svih očekivanih godišnjih novčanih priliva (cash in-flows). Primera radi, obveznica sa kuponskom kamatnom stopom od 10%, dobija stopu prinosa do ročnosti od 12%, od pretpostavkom da je obveznica kupljena po diskontovanoj tržišnoj ceni 850 dolara dok je nominalna vrednost obveznice 1.000 dolara.

Ako bi se koristila jednostavnija tehnika izračunavanja tržišne stope prinosa, dobila bi se stopa prinosa od 11.76%, dok složeniji postupak koji uzima u obzir vremensku strukturu novčanih tokova obveznice, dovodi do formiranja nešto više stope prinosa do ročnosti u visini od 12%.20

Kamatne stope pokazuju veće oscilacije kod kratkoročnih obveznica nego kod dugoročnih. Ovo se može objasniti time da u tržišnim ekonomijama centralne banke sprovode monetarnu politiku putem kupovine i prodaje kratkoročnih državnih obveznica. Imaju u vidu masovan obim ovih transakcija centralnih banaka, dolazi do jačih udara na tržišno formiranje kratkoročnih kamatnih stopa u odnosu na dugoročne. Sem toga, komercijalne banke prilagođavaju svoje pozicije rezervi na kratkoročnoim novčanom tržištu.

20

Peter Rose, Money and Capital, 1989,. str. 202-3. 49

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Oscilacija cena obveznica utoliko je veća ukoliko je duža njihova ročnost. To se objašnjava time da stepen kamatnog rizika kod obveznica po pravilu varira sa dužinom ročnosti.,Što je kraća ročnost obveznica to je stabilnija cena ovih papira. Ako tržišna stopa skoči sa 12 na 14%, cena obveznica sa rokom dosešća od 20 godina i kuponskom stopom od 12% pada na 86.67, dok cena obveznica sa rokom dospeća do 3 godine i istom kuponskom kamatom od 12% pada samo na 95.23. Stoga su kratkoročne obveznice atraktivnije u odnosu na dugoročne obveznice za neke kategorije investitora.

Na prvi pogled izgleda kontraverzno da obveznice sa dužim rokovima dospeća pokazuju veće oscilacije tržišnih cena iako imaju manje oscilacije kamatnih stopa. Polazna osnova je da se tržišna cena obveznice formira na bazi sadašnje vrednosti svih njenih obećanih budućih plaćanja, s tim da je svako buduće plaćanje diskontovano prinosom obveznica. Pošto dugoročna obveznica ima više budućih plaćanja, koje su pod uticajem promene prinosa, nego što je slučaj kod kratkoročne obveznice, to određeno povećanje kamatnih stopa, proizvodi veće smanjenje sadašnje vrednosti dugoročne nego kratkoročne obveznice. Isto tako kod smanjenja tržišnih kamatnih stopa, cena dugoročnih obveznica mora da bude više promenjena nego cena kratkoročnih obveznica.

Dakle, efekti različitih vremenskih perioda do dospeća obveznice dovode do veće promenljivosti cena dugoročnih obveznica pri istoj promeni tržišne kamatne stope. Tako investitori u dugoročne obveznice imaju potencijalno veći rizik kapitalnog gubitka, nego investitori u kratkoročne obveznice. Gornji mehanizam bi potencijalno mogao da dovede do toga da investitori kupuju samo kratkoročne obveznice. Stoga se u tržišnim procesima formira određena korekcija kod dugoročnih obveznica u vidu kompenzacije za povećani rizik oscilacije cena. Ta kompenzacija se sastoji u tendenciji da se po pravilu formiraju više kamatne stope na dugoročne obveznice nego na kratkoročne.

4.4. Uloga i značaj menice, čeka i obveznice u međunarodnom finansiranju

Uporedo sa porastom i razvojem međunarodne trgovine i jačanjem njenog uticaja na privredne tokove kako razvijenih zemalja tako i zemalja u razvoju, pokazalo se potrebno unaprediti sisteme plaćanja, unificirati instrumente za plaćanje i finansiranje i jednobrazno tumačiti pravne osnove njihovog izdavanja.

50

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Ček se u međunarodnim finansijskim odnosima koristi za plaćanje na velikim prostornim razdaljinama. Ček koji se koristi za međunarodna plaćanja predstavlja hartiju od vrednosti koja se izdaje u zakonskoj formi u kojoj njen izdavalac daje nalog banci (najčešće se radi o bankama sa velikom reputacijom u svetu) da na teret njegovog pokrića kod te banke isplatio odgovarajući iznos novca korisniku čeka, samom izdavaocu čeka ili donosiocu. Ček predstavlja jedno od najrasprostranjenijih sredstava plaćanja u svetu iz vrlo praktičnog razloga. On omogućava plaćanje bez gotovog novca bez obzira na prostornu udaljenost jednostavnim slanjem isprava. Njegovom upotrebom se obavljaju značajni poslovi sa relativno manjom emisijom novčanica. Iako je ček instrument koji je međunarodno priznat i veoma zastupljen u praksi, ček ostaje u senci menice, bar što se tiče njegove mogućnosti korišćenja u međunarodnom plaćanju i finansiranju.

Dok se ček koristi isključivo kao sredstvo plaćanja menica je dobila nove uloge pre svega zahvaljujući njenoj upotrebi u međunarodnom poslovanju kao kreditnog instumenta i sredstva obezbeđenja. Banke za račun svojih komintenata šalju menice na naplatu inostranim bankama, ili od inostranih banaka dobijaju menice za naplatu u zemlji. Menice se u međuanrodnim plaćanjima koriste u poslovima eskontovanja i akceptnog kreditiranja.

Pod eskontom inostranih menica podrazumeva se prodaja meničnog potraživanja pre roka doseša menice. Kod eskontovanja menice sem što se ispituje sadržina menice sa njene formalne strane posebnu pažnju treba posvetiti bonitetu subjekata koji se pojavljuju kao menični dužnici. Osim o ugledu akceptanta, vodi se računa i o poslovnom ugledu trasanta, posebno iz razloga što se može raditi o poslovima u kojima učestvuju lica iz različitih zemalja. Kod eskontovanja menice, takođe, se vodi računa o tome da li se trasant može osloboditi odgovornosti za isplatu menice. Prema zakonima zemalja koje su prihvatile Ženevsku konvenciju (uključujući i našu zemlju), trasant se ne može osloboditi odgovornosti za ispalatu menice, čak i ako bi se koristio klauzulom “bez obaveze”.

U poslovima akceptnog kreditiranja u međuanrodnom poslovanju banke često prihvataju da supstituišu svoju kreditnu sposobnost za sposobnost zajmoprimca. U tipičnoj akceptnoj transakciji banka garantuje plaćanje, akceptirajući ročnu menicu vučenu na nju od strane prodavca. Akceptirajući ovakvu menicu, banka preuzima bezuslovnu obavezu da plati prodavcu (ili imaocu menice) određenu sumu novca.

51

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Veoma važno svojstvo menice je njena uloga u obezbeđenju potraživanja. Danas se ne može dobiti ni jedan veći zajam u inostranstvu, a da prethodno nije data menica kao sredstvo obezbeđšnja za slučaj nevraćanja zajma o roku. Ova uloga menice kao sredstva garancije postala je prihvaćena kao standard međunarodnog poslovanja.

Obveznice predstavljaju opšteprihvaćen instrument međunarodnog finansiranja. U cilju prikupljanja sredstava za određene potrebe državne institucije, banke i preduzeća vrše emitovanje i plasman obveznica. Sa aspekta emintenta obveznice predstavljaju mobilizatorski instrument, a sa aspekta kupca one označavaju sredstvo za ostvarivanje profita i diversifikaciju rizika.

Fokusirajući se na ulogu obveznica u prikupljanju potrebnih sredstava, može se reći da one zauzimaju jedno od vodećih mesta kao instrument mobilizaicje. Novac uložen u obveznice posmatran na nivou “globalnog tržišta kapitala” meri se stotinama milijardi dolara u toku jedne godine. Obveznice koje emituju određene države, institucije sa visokim ugledom i multinacionalne kompanije globalnog rejtinga predstavljaju hartije od vrednosti za kojima vlada veliko interesovanje, pre svega zbog sigurnosti ulaganja, ali i ostvarivanja profita koji najčešće nije visok, kao kod nekih rizičnijih ulaganja. Bez obzira na visinu profita mnogi investitori ulažu ovu vrstu obveznica zbog sigurnosti njihovog kapitala.

Obveznice predstavljaju tipičan oblik portfolio investiranja. Razvojem međunarodne trgovine i prezasićenjem kapitalom tržišta najrazvijenijih zemalja morali su se pronaći načini za investiranje u zemlje gde je kapital bio potreban, a samim tim je i njegova cena veća. Investitori iz najrazvijenijih zemalja konstantno povećavaju ulaganja u manje razvijene zemlje i taj trend se i dalje nastavlja, zadržavajući tendenciju daljeg intenziviranja.

Obveznica kao instument međuanrodnog poslovanja takođe može imati ulogu instrumenta garancije. Korišćenje obveznice kao instumenta garancije veoma je rasprostranjeno u međunarodnom poslovanju. Obveznice se koriste kao garancija za širok spektar međuanrodnih poslova pre svega za obezbeđenje kredita, kao zalog za obezbeđenje investicija itd. Sigurnost koju podrazumevaju određene vrste obveznica obezbedile su im vodeće mesto kao instumenta obezbeđenja svih vrsta potraživanja u međunarodnom poslovanju.

52

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

V

FUNKCIONISANJE TRŽIŠTA HARTIJA OD VREDNOSTI U SRBIJI

Poznato je da kod nas već 54 godine nije bilo tržišta hatija od vrednosti, tj. berzanskog poslovanja. U najkraćim crtama istorijat našeg tržišta hartija od vrednosti izgleda ovako,. prva berza u Srbiji počela je sa radom 03. januara 1895. godine u Beogradu i radila je do aprila 1941. godine. Berza je i formalno nestala odlukom Vlade Srbije 1953. godine. Beogradska berza je ponovo započela sa radom 27. decembra 1989, godine pod nazivom Jugoslovensko tržište kapitala. Nakon dobijanja odgovorajuće saglasnosti od strane NBJ jula 1993. godine formira se Montenegro berza u Podgorici koja posluje kao tržište novca i tržište kapitala. Dakle psole pola veka, obavljene su prve berzanske transakcije na Beogradskoj berzi 12. aprila 1995. godine sa robnim hartijama od vrednosti.

Očigledno je da nemamo iskustva sa modernim poslovanjem na tržištu hartija od vrednosti. Naročito nemamo iskustva sa poslovanjem sekundarnog tržišta podrazumevajući pri tome poslovanje sa raznim vrstama obveznica i deonica. Ona što smo imali do sada, to je poslovanje sa blagajničkim i komercijalnim zapisima, dok je za poslovanje sa drugim hartijama od vrednosti naročito za deonice i obveznice potrebna razuđena infrastruktura najrazličitijih posredničkih i finansijskih institucija, koje su kod nas, i to samo neke od njih, u samom začetku razvoja.

Polazeći od navedenog stanja na našem tržištu hartija od vrednosti, ukazaćemo na početak rada primarnog tržišta, imajući na umu proces emitovanja deonica, bilo kao prve emisije prilikom osnivanja deoničkih društava tokom 1989. i 1990. godine ili naknadnih dodatnih emisija za prikupljanje dodatnog kapitala. Državnih obveznica, takođe, nije bilo sem emitovanja obveznica zajma za preporod Republike Srbije 1990. godine. Tada je počelo naglo pogoršanje, pored već loših ekonomskih uslova, pogoršali su se i politički uslovi (ratna događanja i raspad SFRJ). To je usporilo i zaustavilo neke već započete razvojne ekonomske procese.

Sa razvojem finansijskog sistema u privrednom sistemu Srbije i Crne Gore javlja se potreba šire upotrebe hartija od vrednosti. Samim tim, pravna regulativa stvara sve šire okvire emisiji i upotrebi hartija od vrednosti donošenjem Zakona o hartijama o vrednosti, Zakona o preduzećima i drugih sistemskih zakona. Na osnovu relevantnih zakona, uredbi, odluka Narodne banke Srbije stvoreni su institucionalni uslovi za 53

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

osnivanje i rad berzi i berzanskih posrednika, formiranje potrebnih organizacionih delova u poslovnim bankama i drugim finansijskim institucijama za obavljanje brokerskih i dilerskih poslova.

U okviru našeg tržišta hartija od vrednosti mogu se koristiti sledeći instrumenti: menica, akcije (deonice), obveznice, blagajnički zapisi, komercijalni zapisi, državni zapisi, certifikat o depozitu i finansijski derivati (terminski i opcijski ugovori).

U slednjih deseta godina u privredi Srbije i Crne Gore u toku je proces višedimenzionalne transformacije, koji karakterišu: povećan broj privrednih subjekata (sa tendencijom povećanja broja stranih subjekata), u toku je proces vlasničke i upravljačke strukture i pojava novih elemenata tržišne infrastrukture i dr. što iz osnova menja kvalitet funkcionisanja privrednog sistema.

Pored kvantitativnih promena, procesom svojinske transformacije preduzeća i banaka, ostvaruju se i značajne kvalitativne promene kojima se obezbeđuje povećanje efikasnosti poslovanja domaće akumulacije i štednje, profitabilnosti i tehničke sposobnosti, kvaliteta proizvoda, priliv stranog kapitala i dr.

Gore navedeni razlozi, treba da doprinesu razvoju finansijskih trišta i tržišta kapitala i njihove finansijske sturkture (berze, brokerske i dilerske firme, itd.). Time treba da se doprinese povećavanju broja emitenata hartija od vrednosti, podizanju kvantitativnog nivoa njihove kupoprodaje, usavršavanju procesa trgovanja hartijama od vrednosti itd.

Dalja tendencija razvoja tržišta hartija od vrednosti u Srbiji i Crnoj Gori biće u prilagođavanju naše pravne regulative sa regulativama Evropske unije, formiranja finansijskih institucija i načina njihovog delovanja prema svetski priznatim standardima, kao i, striktno pridržavanje pravila i modela finansijskog ponašanja, što je uslov za ubrzano prilagođavanje naše zemlje i njenih institucija evropskim i svetskim institucijama.

54

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

VI

ZAKLJUČAK

Problem hartija od vrednosti u sistemu međunarodnog finansiranja javio se sa globalizacijom svetskih tržišta. Javila se potreba da instrumenti finansiranja prevaziđu lokalni, pa i nacioinalni okvir i u cilju zadovoljavanja potreba za uvećanjem kapitala pokušaju da objedine sve zemlje sveta u globalno tržište. Kada se radi o poslovima u vezi sa hartijama od vrednosti, privreni subjekti (institucionalni i privatni investitori, fondovi, itd)., moraju uvažavati nome i propise koje donosi domaća monetarna vlast u cilju regulisanja međunarodnih finansijskih transakcija, kao i odgovarajuće norme propise monetarnih vlasti drugih zemalja i međunarodnih finansijskih organizacija.

Ekspanzija hartija od vrednosti kao oblika kretanja kapitala počinje krajem pedesetih godina zahvaljujući ostvarenoj konvertibilnosti valuta. Prvo se od klasičnih dugoročnih zajmova kretalo ka pozajmljivanju dugoročnog kapitala emitovanjem obveznica, a zatim se u želji da se izbegnu ili smanje troškvi finansijskog posredovanja javlja proces sekjuritizacije u kojem korporativni sektor emitovanjem raznih finansijskih instrumenta vrši realokaciju finasijskih viškova i manjkova direktno, ili uz minimalno posredovanje bankarskog sektora.

55

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

Uporedo sa transnacionalizacijom preduzeća i banaka, kao i sa globalizacijom finansijskih tržišta portfolio investicije su dobile na značaju. Iako je diversifikacija rizika u principu bila moguća i držanjem isključivo domažćh potraživanja, istina je da je mogućnost diversifikacije rizika veća ako na raspolaganju stoji širi izbor tržišta i hartija od vrednosti. Mnoga domaća finansijska tržišta (uključujući finasijsko tržište Srbije i Crne Gore), nisu dovoljno razvijena i “duboka” da bi pružila zadovoljavajuće mogućnosti diversifikacije portfolija. S druge strane mogućnosti investiranja u širok dijapazon inostranih hartija od vrednosti dozvoljava velike mogućnosti diversifikacije rizika. Međutim, to nije jedina prednost finansiranja hartijama od vrednosti.

Diversifikacija portfolija u papire denominirane u različitim valutama i stalno prilagođavanje tog portfolija jeste i jedan od načina obezbeđivanja od kursnog rizika. Oprezni investitori znaju pravilo: što šira diversifikacija, to je stabilniji prinos i “razređeniji” rizik.

Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja veoma su korišćene od strane države, gde joj kao dužniku odgovara emitovanje dugoročnih obveznica sa jasno predvidivom služom amortizacije. S druge strane i preduzeća su našla korist u vidu smanjenih troškova i stepena posredovanja nego u klasičnom devizno kreditnom poslovanuju.

Za razliku od predhodno navedenih razloga nastavlja se i trend je da se deonice i drugi vlasnički papiri koriste sve više i kao sredstvo direktnog investiranja u inostranstvu uz sticanje vlasničke kontrole nad uloženim subjektima. Ulaganje u hartije od vrednosti u formi direktnih investicija motivisano je širkim spektrom povoljnosti: ostvarenje većeg profita ili nekog drugog prihoda iz uloženog kapitala (dividenda); jeftinija radna snaga, cene sirovina i energije u određenim zemljama (zemljama u razvoju); izbegavanja plaćanja carina i drugih dažbina; infiltriranja na inostrana tržišta i mogućnost plasmana drugih proizvoda na njima; pa čak i oblezbeđenje političkog uticaja u određenoj zemlji.

Međunarodno iskustvo je pokazalo da su finansijska tržišta apsolutno neophodna za kvalitetno i efikasno funkcionisanje otvorene tržišne privrede i za optimalnu alokaciju resursa u njoj. Shodno tome, svaka zemlja (prevashodno zemlje u razvoju bi trebalo da posvete posebnu pažnju podizanju nivoa razvitka svojih finansijskih tržišta i teže njihovom usklađivanju sa tržištima ostalih (najrazvijenijih) zemlaja. Hartije od

56

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

vrednosti kao jedan od najznačajnijih instrumenata finansiranja u međunarodnom poslovanju predstavljaće nezaobilaznu tačku funkcionisanja “globalnog tržišta”.

VII

LITERATURA

1.

Bjelica Vojin, Bankarstvo – Teorija i praksa, Novi Sad, 2001.

2. Jović Srboljub, Bankarstvo, Beograd, 1990. 3.

Mićović Miodrag, Berzanski poslovi i hartije od vrednosti, Kragujevac, 2000.

4. Pavićević B., Mićović Milutin, Hartije od vrednosti, Beograd, 1994. 5. Predrag Jovanović Gavrilović, Oskar Kovač, Pelević Branislav, Kovačević Mlađen, Kozomara Jelena, Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 2000. 6. Predrag Jovanović Gavrilović, Međunarodno poslovno finansiranje, Beograd 2001. 7. Pušara Kostadin, Međunarodne finansije, Beograd, 2001. 8. Rose Peter, Money and Capital Markets, Homewood, Illinois, 1989. 9. Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2001. 10. Ćurčić Uroš, Bankarski protfolio menadžment, Novi Sad, 1995. 11. Frank Kally, Richard Brown, Investment Analysis and portfolio management, London 1990. 12. Frank J. Zambozzi, Portfolio & Investment, 989.

57

Diplomski rad Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

58