Gute Djubre, Price iz starog Leskovca

SLOBODAN KOSTIĆ KOSTA GUTE ĐUBRE PRVA GLAVA ĆALETOVO PIVO Moju budućnost je zajebao moj rođeni ćale kad je ušao u „Port Artur“ da popije pivo. Što me je napravio uopšte, mu ne računam u krivicu jer nije imao lošu nameru, ali to što je baš tad rešio da popije pivo ne mogu da mu oprostim dok sam živ. Daklem, jula meseca iljado devetsto četres treće godine, oko podne, u povratak iz kocku nađe se moj ćalac na drveni pijac. Kockar u podne je isto što i lastavica usred zimu. Ali kad oće da se desi maler ondak je sve moguće. Ćale je ko ugledan muvator nosio odelo sa prsluk i borsalino sešir, a bilo je prilično vruće, i umesto da se vuče kući, prdne mu na pamet da je žedan. Baš tad su krečili „Šumadiju“ u koju je zalazio, pa uniđe u „Port Artur“, prostu kafanu sa olajisan patos i kupleraj za sirotinjski jebači u dvorište. E sad. Uniđe ćale, sedne u ćošak i naruči pivo. A uz astal do njegov sede Dimitrija matrapaz zvani Mudonja i Ljuba špekulant zvani Jekser i svađaju se ko je kome kolko dužan za švercovan duvan. Taman ćale došao do pola kriglu, oni ripnu i potepaju se, a Ljuba Jekser vitla sa nož. A ćale vika: „Pička vi majčina, pomerite se malo, jel vidite da će mi rasipete pivo?“ Al oni ga ne jebavaju, tepaju se i butaju ćaletov astal. Ćale na učtivan način moli: „Pomerite se malo, nabijem vam ga mile majke, jel vidite da je na astal jedna noga pokratka pa se klati i rasipuje pivo?“ Oni ga ne fermaju za crvljivu šljivu, nego se tepaju i na dalje. Obriše ćale brkovi od penu, digne se i rekne: „Smatram da nije čovečanski da me ko jednoga mirnoga građanina vređate što se pravite gluvi, i zato ću vi na licino mesto na obojicu jebem mamu maminu.“ I tako su ta dvojica postali čuveni po to što ih je u „Port Artur“ izmlatio lično Jova Mačor, to jes moj ćale. Dimitriju su posle vikali Mita Lipsotina a na Ljubu je u ličnu kartu pisalo da ima od uvo do bradu osoben znak. Ali, kafedžija se uplaši da su Mita i Ljuba ubiveni na mrtvo mesto pa vikne panduri, jerbo je bio dan pa nije mogao da iznosi mrtvaci i frlja u reku il pred tuđu kafanu. Zato pozove panduri, i za pakost dođe policiski pisar gosin Laza Govnjar koji je straobalno mrzeo ćaleta zbog neku Anku šnajderku. Od čega se radelo u tu mržnju saću vi opričam. Jedno veče zatekne gosin Laza ćalca kod Anku pa ga nabedi da mu preotima švalerku, izvadi pištolj, udari mu nekolko šamara i najuri napolje gologa. Radi osvetu ćale je svaku noć išao u Ankino dvorište i kačio se na kajsiju sa nekolko vrzane cigle. Jedan noć ete ga gosin Laza, ide iz kuću pravo pod kajsiju na sranje, faća se sa obe ruke za drvo i istiskuje se. Sačeka ga ćale da se isere i pusti mu cigle na glavu, a Laza sedne u govna i uspava se. Posle je išao sa zamotanu glavu po čaršiju, a svi su znali da je ležao u govna, jerbo je Anka kad ga je našla pomislila da je umreo pa se raskukala i razbudila komšije. Uglavnom, pisar se setio ko ga je udario i mnogo mu je bilo krivo što ga više ne zovu Gosin Laza nego Laza Govnjar, al ništa nije mogao na ćaleta počim se on pazio da ga ne ufati. I sad šta? Dolazi Gosin Laza u „Port Artur“ da vidi ko se tepao, pa kad opazi ćalca zaraduje se ko da mu je upalio loz na lutriju. „Eve ga“, vika Laza, „Jova Mačor, koji tajno sluša radio London i Moskvu i mnogo voli da laje protiv Nemci!“

Kad policija nekog nabedi da je kontraš neće da mu pomognu ni kožne gaće, a ako je taj, ko Jova Mačor, na agenta odozgor preoteo još i žensku, onda je jebao ježa u bocku. Uapsi Laza ćalca i odvede ga u apsu. Apsa je za ćalca bila profesionalna navika, ko na primer što je godišnji odmor za oni koji su zaposleni. Čim čuje da su ga odveli, keva turi u kuferče ćebe, gaće, čarape i pribor za brijanje, napravi pileću čorbu, ispeče grancle, i odnese mu. Uopšte se nije sekirala, zato što bi ležao po nekolko dana, kolko je i bio red da se sedi zbog kocku. Samo jedanput je zaglavio tri meseca, kad je sa obeležene karte istapirao predsednika suda. Ali, sad je stvar ispala rutava počim je Laza Govnjar napisao u raport da je Jova Hadži Todorović na javno mesto napao dva mirna građanina zato što su falili nemačku državu i diciplinu. Odnese keva na ćaleta u apsu ćebe i pileću čorbu a on se uprepodobio ko sojka na jugovinu: „Milevo, ovaj put sam uapšen na političku bazu. Ovi će me ko dobrovoljca odvedu u Nemačku da rabotim u rudnik. Ne bi bilo loše da Gute otidne kod nemačkog majora da ga moli da me pušti. Ali da se obavezno rasplače i rekne da uzmu njega umesto mene inače će pomrete gladni. Major malo malo, pa vadi iz džep fotografije i gleda u nji žalostivno ko paceri u loše karte, a na ruku nosi izlizanu burmu. Sto posto u Nemačku ima ćerke i bolnu ženu. Kad puši, frlja golemi pikavci da i neki apsenik zapali. Garant u cifil nije oficir.“ A keva Milevka me nagovara: „Sinko idi kod toga Nemca da ga moliš da se zameniš sa tatka. Tebe sigurno neće uzme zato što si drdav.“ Zajebem se ja i poslušam kevu. Nađem majora, pa ne samo što udarim u plakanje nego vučem i jednu nogu a leva ruka mi se trese. Sluša major šta mu kazuje prevodilac, a ja ga lažem kako su mi obe sestre tuberanke, majka šlogirana, a da se deda se udavio u Moravu kad je fatao ribe, i da će da pomremo gladni bez tatka. Pa se onda frljim na kolena i zagrlim mu noge kao bajagi oću da mu celivam čizme, a kukam da se smiluje na sirotinju i mene uapsi umesto ćale.“ E, al ne kazuje se za džabe da čovek snuje a Bog namenjuje. Taman major vadi maramče da obriše oči il da istrese nos, kad na vrata ko će da uniđe, a ono baš Laza Govnjar. „Bite šen, her major,“ reče Laza, „niks oks iks, das ist ejne vagabund. Njegov fater Johan je maher za karten pšilen und hohštapler und političe bandit a ovaj ovdi je njegov sin po ime Gute kome je zbog pokvaren karakter nadimak Đubre, što se na dojče jezik kaže Gute Mist, i on je političe bandit, bite šen da ga opičim ajn cvaj draj put po labrnju.“ Pa mi odalami jednu zaušku po šiju i ja zajebem da se bavim sa glumu, i dok si reko piksla nabutaše i mene u apsu a posle dve nedelje nađem se u teretnjak sa ausvajs u džep, da idem direk u Saksoniju na rad u rudnik. A ćaleta su pustili iz apsu jerbo je za njega molila Anka šnajderka, u stvarima, rekla je na Lazu Govnjara da mu ne da ribu dok je Jova Mačor u ćorku. Ali to sam doznao posle dve godine kad sam se vrnuo iz Nemačku i zateko ćaleta kao komandira u vatrogasnu četu a Anku na položaj šefa u Crveni krst. I tako, legam u apsu i čudim se zašto posluša kevu baš kad ne treba. Apsa je, braćo moja, bila u školu do reku, ali su učionice bile otvorene i ja nađem u jednu tatka kako igra Šire sa Simu konjskog kasapina i učitelja Mitu Skaplju. Dere ih sa obeležene karte pa ih rasipuje, sve im pare uzede. „Koji ćeš kompiri ti ovde?“ pita me ćale. Taka i taka stvar, izopišem mu stvar, a on vika: „Kad te je udario Laza trebao si da padneš, pustiš penu na usta i odigraš jednu padavicu. Ovi Nemci su iz redovan Vermaht koji ima befel da ne dira bolni i oni ovde samo sabiraju radnu snagu. Druga stvar su oni iz Vafen Eses sa plekovi na lanac oko šije. Oni jedva čekaju da vidu nekog bolnog i aljavog. Kod nji nema cile mile. Njina komanda nije vojna nego politička i zato odma utepuju. Koje da ti rabotim, dao si autogol jerbo si malouman na majkinu familiju.“

I stvarno, ćale je za Vermaht u džep nosio ko neku čalmu od zavoj i turao je na glavu kad god bi naleteo na raciju, a doma je pod krevet imao gips i štake za nogu. Za Vafen Esesovci je nosio redarsku traku. Čim opazi kako u čaršiju apsu ljudi, on turi traku na ruku i pozdravlja vojnički. Ali, protiv Lazu nije pomagao ni zavoj, ni gipsna traka. „Ćale, znači najebali smo.“ „Za mene nemoj da se potrišeš,“ reče dale, „ja ću se nekako izvučem, ali ti si ga najebao, treba na Nemci radna snaga za kopanje tranšeje.“ „Odakle znaš?“ „Znam po to što ću budem brigadir. Još od ove dve guske da uzmem pare i imam da platim brigadirsko mesto na Surka podnarednika.“ „Ćale“ reko mu ja, „daj jedan špil da prekratim vreme i zaradim nešto.“ „Ću ti dam kur da isteraš oči, samo ovaj jedan imam“ vika on, ali ja reko: „Imaš još tri u unutrašnji džepovi pod fatu na ramena i dva u rukavi. Daj jedan inače ću te ofiram.“ „Dobro, ću ti dam, i ja imam roditeljsko srce.“ DRUGA GLAVA KLARI I tako, da prekratim vreme igram tablanet a usput šurim gusani, kad kroz vrata ubaciše Dušana Klašnju zvanog Klari. Sa njega sam išao u gimnaziju sve dok me nisu nabedili da sam prodao čoju od astal iz profesorsku kancelariju, a ja sam ko mlad i neiskusan sve priznao te su me isterali iz školu. Tad sam bio mnogo naivan što nisam prvo otišo kod bojadžiju da prefarba čoju. Za džabe je bila moja muka da se noćom kačim na krov i kroz tavan ulazim u kancelariju, i što sam robu utopio čak u Niš. Odkud sam mogao da znam da će baš naši Cigani da kupe čoju i da će pola ciganska mala da sašije zeleni prsluci. Zbog samo trijes metra krpe na pravde boga izgubio sam pravo na školovanje. Ni Klari nije bio cvećka za mirisanje, njega su isterali iz školu zato što je pravio finansiske mućke. To jes, nije on isteran zbog to što je pravio mućke, nego zato što su ga ufatili. Čuje on slučajno kako dva profesora u hodnik pričaju da je na direktora umrela majka u Jagodinu i da je otišo da fata voz u dvanajes. I kako neće da se vraća do sredu. To je bilo u pola jedanajes. Klari odma otrči u kupleraj „Tri devojke“, pozajmi od Canu kurvu veštački mladeži, u pola dvanaes se nacrta kod Kostadina bankara i rekne: „Ja sam Jovica, mlađi sin na direktora gimnazije. Tata je zamolio ako možete da mu pozajmite četiri iljade i dvesta dinara. On mora hitno da ide na saranu u Jagodinu sa brzi voz u dvanajes, pošto su javili sa depešu da mu je umrela majka, to jest moja baba.“ Toga Kostadina nije mogao niko lako da prevari jer je smatrao da su svi ljudi ko i on iskvareni, i zato obrne telefon da pita u gimnaziju. „Ima l ga”, pita, „gosin direktor? Ovdi banka Kostadin i sin.“ „Nema ga“, odgovara mu sekretar, „umrela mu je majka u Jagodinu i samo što otide na stanicu. Ali će se vrati u sredu. A za šta će vi? “ „Ništa, teo sam da mu izjavim saučešće“ Nađe se Kostadin na muku. Kako da da goleme pare bez priznanicu? Pogleda Klari, a on plače za babu. Pomisli se Kostadin da ima u školu ćerku glupu ko točak i da je na direktora nadimak Zverka, pa otvori kasu i turi pare u koverat. U sredu vikne Zverku da mu izjavi saučešće i dozna da direktor nema sina Jovicu nego ćerku Jovanku, i da ga je neki klinac prejebao. Tri meseca je prošlo dokle nisu ufatili ko je pozajmio pare. Klari je bio za policiju optička varka. Dođu u školu policajci sa Kostadina i idu iz odelenje u odelenje. Gledaju đaci, al nema ga nigde onaj koga traže. Prema opis koji je dao bankar pare je uzelo dete sa kosu na razdeljak i sa mladeži na obrazi. Dođu do Klarija a on šišan, i nema nijedan mladež. Nikad ga ne bi ni našli da nije počeo da se troškari pa je postao sumnjiv na Živka zvanog Plajvaz. Taj Živko je sve što vidi turao pod plajvaz na artiju. Nosio je u džep svesku u koju je sve zapisivao. Vidi kako komšija

kreči kuću i zapiše: „Dana tog i tog taj i taj kreči kuću.“ Opazi da neki sedi pred kafanu i pije, i to turi na artiju. Pogleda Živko u svesku a tamo stoji: „Klari igra bilijar kod „Slavuja“, pa: „Klari svako veče ide u bioskop i igra barbut“. Obrne nekolko lista unazad i pročita: „neki mangup olešio bankara Kostadina“. Sabere Živko Plajvaz dva i dva i zatraži od Klari pare na zajam. Otera ga Klari u pičku majčinu a on ga otkuca. Narafski da nije nikad priznao i da pare nije vrnuo, ali su ga za svaki slučaj isterali iz školu. Inače, malo posle Živko zvani Plajvaz je promenio nadimak u Živko Kršen Plajvaz. Znači, ubaci žandar Dušana Klašnju, zvanog Klari, a ja se začudim šta će on tu kad je član bande čiji šef je Aristomen zvani Mrdneš Prdneš. To je bila mnogo dobra firma koja je noću skupljala živinu po dvorišta a danju prodavala pečene kokoške po čaršiju. Najbolji kupci su bili nemački vojnici, a kad bi prolazili vojni transporti nisu mogli da postignu sa poso. Za nji je radio i agent Cvetko Gulanfer, koji je javljao kad će da bude racija i pazio da niko ne pretresa furnju kod Slavišu pekara u koju je banda pekla provijant. „Jeli bre Klari“, pitam ga „za šta si u ćorku?“ „Jebi ga“ vika on „na Cvetka Gulanfera malo deset posto mito pa traži pedeset da postigne sa trošak za kurve i po kafane. Al koj ga ebe, Mrdneš Prdneš mu ne da, mi li će da radimo za džabe. Mene je uapsio jerbo ja crtam planovi kud su kokošinjci, bez koji banda ne može da se snalazi u tamninu.“ Malo posle dovedoše Žiku Guzicu, najgolemo govedo u Leskovac, sa koga sam išao u osnovnu školu dok nije ponavljao. Inače, on je išao sa svi u školu, i na kraj mu je učitelj, koji mu je još u prvi razred bio školski drugar, ispoklanjao ocene, te je završio četvrti. Niko nije mogao tad i da pomisli da će posle rat od njega da ispadne direktor, i da će u novine da mu izlazi slika kad sa makaze seče trake. I to zato što su ga proganjali ko borca protiv fašizam i što je ko zaroben napredni omladinac ležao u nemačku apsu. A ja ću vi sad kažem zašto je ućorkiran, počim sam bio svedok kad su ga doveli. I bio sam tu i posle dva dana kad je došao njegov tatko da ga vodi doma, i kad ga je oljuštio sa kaiš. Daklem, ukrade Žika u dućan od tatka pare iz čekmedže i sve izgubi na munte, pa se digne da bega od kuću. Nije znao odma kud će, da li u Vlasotince kod tetku, ili kod babu u Abadžisko sokače. I, reši se da bega kod babu, računa, ko će da ide čak u Vlasotince gdi će tetka da mu utrapi motiče da kopa vinograd. Taman Žika preseče preko široku čaršiju i udari kroz Crkvenu malu prema babu, kad, sretne ga Branko Mazna Mara i zatraži mu cigaru. I, reč po reč, izlaje se Žile kud se opravio, a Branko mu rekne: „Da sam na tvoje mesto, ja bi begao u partizani. Tamo tatko ne može da te nađe, a kod nji ima ženske za ebanje kolko oćeš.“ „Kud su oni?“ pita ga Žika, a Branko mu rekne da kupi za usput leb i otidne u specijalnu policiju kod gosin Lazu Govnjara da ga pita. Natovari se Guzica sa dva leba, pa pravo kod Govnjara. „Molivas gospodine, teo bi da begam u partizani, pa sam došo da mi rekneš gdi su?“ Odma ga Laza ufiokira ko političkog krivca i ufrlji u apsu. Taj Žika je bio mnogo glup, ali ga je srala sreća ko nikoga. Posle dva dana, ko što reko, oslobode ga ko budalu. A Laza Govnjar, da ispadne golem lovac, u protokol pored njegovo ime napiše kako ga je odavno uočio i ufatio kad je organizovano begao u partizani, pa kako je Žika mnogo opasan komunista, pa kako mu je našao dva pištolja i bombe u sulundar od šporet, a na tavan Staljinove slike i svakakvi marksizmi sa nacrtane petokrake. Dok je bilo ratno stanje niko nije čitao šta truća Laza Govnjar, ali su posle rat partizani pročitali, i na prvu prvomajsku proslavu ukačiše na tribinu Žiku Guzicu ko omladinskog rukovodioca. Da ne davim sad oko to šta smo rabotili u apsu, i ko je sve u nju legao, nego da reknem da smo posle jedno tri, četiri dana, od organizaciju TOT dobili plave uniforme od platno, i ko sa ašov, ko sa lopatu, ko sa kramp, na levo krug, napred marš na kopanje rovovi. Kopamo mi i zabušavamo, a moj ćale izigrava brigadira. Ja mu vikam: „Ćale, nabaci neku cigaru.“

„Radi tamo magarčino ni jedna,“ dere se on, „nemoj da zabušavaš!“ Molim ga: „Ćale ostavi mi da povučem neki dim.“ A on me zajebava: „Ko brižan roditelj ne mogu da se uspavam od sekiraciju što si tolko mlad propušio. I to moje cigare.“ Keva donela pileću čorbu da podelimo, a on na mene dava samo krilce, a za njega i bubac i batak i belo meso. „Na ti“ vika „krilce, da budneš brz ko tica, pile tatino.“ TREĆA GLAVA JADAC ZVANI KELNERSKI ZAHVAT Treći dan Klari skroz zasra situaciju. Vidi on odpozadi nekoga Đoku koji nije umeo da rekne granata nego garganata pa smo ga vikali Đoka Garganata, i prišunja se da mu udari jadac, ali ne obiečan, nego kelnerski. Takav jadac je svaki kelner morao da zna da udara i pomoću njega je i najmalecko kelnerče moglo da isfrlji iz kafanu najgolemog rmpaliju. Prišunja se Klari i ufati Đoku od pozadi sa jednu ruku za jajca, a sa drugu za okovratnik da bolje upravlja. Kod kelnerski jadac je važno kolko jako se stezaju jajca. Što jače stisneš, ufaćen bolje sluša. A Klari je tolko stisnuo da je Đoka podripnuo na prsti ko balerina i počeo da maše sa ruke ko tica. Potera ga Klari da trči niz rov do prvu krivinu, zalepi na zid i pusti. Kad se obrne, a ono nije Đoka nego Nemac, nadzornik. Zajeb je bio u to što smo i mi i Nemci imali iste uniforme i što je Nemac odpozadi bio isti ko Đoka Garganata. Da gore na nasip nije stojao nemački kapetan koji se cepao od smejanje, i da je nadzornik imao pištolj, koj zna šta bi bilo. I dan danji ne mogu da se načudim što je na Nemca bio smešan kelnerski jadac, počim na nji uglavnom nije smešno ono što je na nas. Ali, bog i duša, i kod nji su bili poneki izuzeci. Bio je, pantim, ovde u Leskovac neki feldvebel koji je toliko voleo da mu Osi ciganin, čistač cipele kod štampariju, izvodi pantomimu, da nikad nije prošao pored njega a da ga ne potera da mu prikaže kako pljanica ugađa sa ključ u vrata, pa ondak kako se trese i podripkuje čovek koga je ufatila struja, ili kako fata ravnotežu na led, ili kako Cene peder vrti sa dupe i kako brzo trepka Dragica usedelica. Feldvebel se smejao ko lud pa su mu lile suze ko da je močao na oči, a dugi kaiši od šinjel su mu se kidali i leteli okolo te je ponekiput sa nji potrefljivao vrapci i kršio izlozi, i sve se udarao po noge, faćao za mešinu, i drao: „Bravo, bravo her cigojner, bravo mesje žitan, du bist ajn gros artist, bige nemen zi ajne cigar ot moja tuvan, ja hocem casti tebe.“ I davao bi mu cigaru, a Osi bi uzeo tri, jednu da zapali, a dve za na uši. Ali baš nekako u to vreme od koje vi pričam, Osi je u bioskop gledao nemački žurnal, pa je na feldvebela izveo kako Hitler drži govor i podizuje se na pete sa ruke na opasač, i taman kad je počeo da cupka i ćopavi da mu dočara Gebelsa, Švaba izvadi pištolj, turi mu ga na čelo i utepa. Sa Nemci, kad je u pitanje Hitler, nije imala zajebancija. Za Nemca taman pomisliš da je čovek, a ono Nemac. Al, da se vrnem na moj slučaj. Zbog Klarijev jadac celu našu grupu oteraše u magacin na železničku stanicu, a posle dva dana dođe ćata iz komandu, podeli ausvajsi i održa govor: „Fi ste jetna felika fagabund i parapa und pokfarena Serbiše fucšatina, aber, mi fas pudemo poprafiti. Fi nah Dojčland rajsen und arbajten. U Dojčland nema zapušafanje, nema zajepafanje. U rutnik, fi naučila vas ist ticiplina und fi pudete nema labafo vitela. Marš, šnel u furgon vagen!“ Nabutamo se u furgon, pisnu lokomotiva, i ja odo u Nemačku ko strana radna snaga. Sa nas ko sprovodnik pođe i ćata. Voz mili, čas pođe, čas stane. Dođosmo u Niš, ali, umesto da otidnemo prema Beograd, udarimo prema Pirot pa u Bugarsku. Ćata vika: „Ćelesnička pruka kot Lapofo kaput. Cug preko Pukarska i Rumunija nah Dojčland mora ite.“

Dođosmo u Sofiju i tamo se istovarimo na neku livadu ogradenu sa bodljikavu žicu. Tu ostadosmo dva dana barabar sa razni Piroćanci i Nišlije. Dobismo za jedenje varenu repu a umesto leb nešto crno i tvrdo ko ćeramida. Gde nađoše repu, ebem li ga? Puna Bugarska sa patlidžani i papriku, ima i zelje kolko oćeš, a Nemci vare u kazani repu. Treći dan, baš kad je naš ćata sa patrolu počeo da prebrojava kolko smo duše, vidimo kako preko livadu idu tri bugarska oficira. Dvojica sa obične epolete, a treći sa zlatne pletenice, zasukao brkovi i dere se: „Nakaram vi ga mamkata! Sičko Srbi će ebemo i potepamo!“ Svi udarili u ćutanje, a neki Ristivoja, seljak iz Oraovicu, lego na grbinu, turio travku u zubi, i kad prođoše pored njega diže nogu i prdnu kogod koa. Tog Ristivoju su uapsili na pijac u Leskovac zato što se potepao sa trošarinca koji je teo da mu zapleni kantar čiji lanac je zakršo sa ekser od pola kilo. Od njega u voz niko neje teo da krade leb kad se uspava, zato što ga je umotavao u smrdljive čarape. Samo je sedeo u ćošak i psovao: „Ebem ti Nemci, ebem ti sreću, ebem ti i Nemci i sreću i kantar!“ Sa nas se vozio i matrapaz Joca Kurotresina, jak ko bik, golem ko šifonjer, a pogan ko zmija. Udarao je ljudi po grblnu kad piju vodu, otimao hranu i cigare, a kad se šetao kroz furgon, gazio ljudi. Ako mu neki nešto rekne, odma mu udari šamar. I namerači se Joca na mesto u ćošak, pa se digne, dođe pred Ristivoju i ritne ga u nogu. „Ajde seljačino“ vika mu Joca, „marš odatle, to je moje mesto.“ „Jevo“ odgovara mu Ristivoja „saću ti napravim mesto.“ Niko nije video dobro kako ga je udario, ali svi su čuli kako puca. Odleti Joca čak do pola furgon, padne ko prazan džak, a iz usta mu ispala tri zuba. „Pobratime“ pita ga Ristivoja, „kaži treba li sa još nešto da te uslužim?“ Posle je Joca bio miran ko jagnje, a glava mu je bila modra ko čivit. Pita ga ćata: „Vas ist mit tfoja glafa? Ko tebe pšagen po glafa? Ti mene kasala i ja putem kasnila!“ A Ristivoje kazuje iz ćošak: „Slobodno kaži na gospodina šefa ako te neki dira. Na takvoga odma ima da otkinemo glavu ko na vrapca i da ga isfrljimo iz voz. Kad ga nađu neće da znaju od kakvu je životinjku meso.“ Joca vika: „Padnuo sam gospodine. Sapleo sam se sam i padnuo sam. Niki me nije udario.“ „A ti pazi da se drugi put ne sapleteš, šta ga znaš možda možeš u mrak da padneš na nož“, uči ga Ristivoja. Ćata vika na Ristivoju: „Ti tamo feliki genuk tosta prica!“ „Vas prcenizi kengur volenzi oprem her gospodine“, odgovara mu on na nemački. Prdne znači taj Ristivoja, a Bugari stanu. Onaj sa pletenice se dere: „Ebem ti mamkata!“ A Ristivoja mu kazuje: „Jebeš sa nos u dupe.“ Ljutiše se Bugari, zaleteše se na Ristivoju, dvojica ga ritaju, a onaj sa najgolem čin vadi pištolj iz futrolu i urla: „Sičko ću ve potepam ebem vi mamkata krvaval“ Ali, naš ćata trči i džapa se: „Curik, das ist Rajhs imofina! Ja ofte odkofaram za Rajhs imofina šifotinjo jetna!“ A sa njega trču nemački stražari sa podoficira, skinuli puške i čim dođoše do Bugarina odalamiše ga sa kundaci po grbinu. Podoficir podviknu komandu, stražari ubaciše metkovi u cevke i svu trojicu stražarno odvedoše. Ristivoja turio šake oko usta i čepati se: „Bratko odi vamo da ti se poserem na savezničke epolete.“ Posle, kad se ukačimo u furgon da idemo u Rumuniju, reče: „Ebem ti budale kad ne znaju da Nemci ne voliv kad gi se dira protokolisano imanje. Čim svaki od nas ima stočni pasoš sa broj, ima da bude isporučen kude treba. Nemci su stari trgovci i domaćini.“ Mamicu im nemačku, mislimo mi, sad smo znači njina imovina. Posle nekoliko dana dođosmo u neki malecak grad kod Drezden, i tu odvojiše mene, Klašnju i Ristivoju. Skinu nas trojicu iz voz, dadu nam po jednu konzervu sa zelje i ribe, i odvedu u staničnu čekaonicu.

„Hir,“ vika ćata„ vi ceka komen rajzefirer, on bude foti fas u rutnik. Fi nema mrtanje. Ako oce mrtaš straža šisen, bum, bum. Ofa soldat ima befel glajh šisen i mahen mrtfa serbiše bandit.“ I otide, a sa nas ostade jedan vojnik starac, visi na njega uniforma, podgrbavio se i jedva diše. Kiari ga gleda i vika: „Nemci su jebali kusur čim mobilišu četvrti poziv.“ Ristivoja psuje: „Ebem ti stražu od sto godine.“ A ja reko: „Ovaj ima negde oko osamdeset godine, sve ga izbile fleke.“ Pade mrak, ostadomo samo nas trojica sa dedu vojnika u čekaonicu. Vidimo, pored prozor po peron prolaze ljudi, al kod nas niko ne dolazi, niti ga ima rajzefirer da nas vodi u rudnik. Ristivoja psuje: „Ebem ti rudnik, ebem ti rat, ebem ti i sreću i rat i Nemačku.“ Izedosmo konzerve i rešavamo pitanje kud da močamo, kad pored prozor prođoše tri esesovca. Napred oficir, a iza njega podoficiri. „Lele majke“, vika Klari, „pogleda u nas oficir.“ „Ebem ti oficira.“ psuje Ristivoja. „Ćuti bre majke ti ga selske, ovo su esesovci. Nema zajebancija.“ vikam ja, a on psuje: „Ebem ti zajebanciju sa Nemci.“ Prođe malo vreme, ete ga esesovac podoficir sa dva prosta vojnika i jednog železničara. Razvikao se, dere se ko ker kad laje, deda stoji mirno, a mi držimo na grudi ausvajsi. Dofatiše nas za šije, pa pravo u kancelariju kod šefa stanicu. Mi ulazimo u kancelariju, a šef briše znoj i iskača. Lele majke. Stojimo mirno, usrani od stra ko grlice, a oficir obmuo grbinu i gleda kroz prozor u tamninu. Podoficir spusti roletne i tad se oficir obrne. Na njega crna uniforma, na bluzu krs, na kapu mrtvačka glava. Iz futrolu vadi pištolj i tura ga polagacke na astal. Malecak Luger sa niklovanu dršku. Gleda u nas i ćuti. Ondak skine šapku i reče: „Dal me ne poznavate, pička vi majčina?“ ČETVRTA GLAVA ACA CRNI ZVANI SVILENI ACA ILI ACA LUTKA Gledam ga, vidim nešto mi je poznat. Ima tanki brčići ko Daglas Ferbanks, dignuo veđu i skrozira nas sa modri oči. Na nekoga mi liči, al ne znam na koga, majke mu ga? Čudim se odakle esesovski oficir u sred Nemačku govori leskovački, i dok se ja misli Klari se seti i reče: „Ti li si bre Aco?“ „Čudo se seti Klašnjo, ebem te u dupe kvarno. Koj ćete kur vi ovdeka?“ Taj Aca je bio sin na majstora Peru Crnkoviša, koji je imao golemu drejersku, mašinbravarsku, mehaničarsku i električarsku radnju kod Panađurište, u koju su radela deset majstora, dvajes kalfe i kolko oćete čiraci. Kod njegovog tatka, majstor Peru, nije bilo trte mrte, svaki je morao da zna da raboti ko sat, inače odma izede ćutek. Kad Pera raboti na neki motor i pritreba mu alatka, on samo pruži ruku i ništa ne kazuje, a čirak jali kalfa mora da doda to koje mu treba. Ako pogreši, pa na primer umesto ključ broj šes dade broj osam, odma ga tepa sa taj ključ po glavu. Ako pogreši triput u mesec, najuri ga iz radionicu. Zbog to su svi koji su kod njega učili zanati sve znali i kurčili se što su tepani. Neki su po ćutek imali i nadimci. Mile drejera su vikali Francuz zato što je na sred nos imao otisak od francuski ključ sa koga ga je majstor Pera opičio, pa kad je otvorio dućan u Nišku ulicu, tražio je da mu na firmu nacrtaju Ajfelovu kulu. Zare Usra je dobio nadimak po to što se usrao od stra kad je na Peru pod automobil, umesto pucval butnuo dizalicu. U stvarima, na majstora Peru Crnkoviša je pravo ime bilo Peter Svarckopf, i on se, još dok je bio mlad, ovde doselio sa ženu iz Austriju. Za nekoliko godine naučio je da priča na naški, pa

kad mu se radio sin Aleksander, a on se zalebio sa dućan i kuću, pređe u našu vera, a za slavu izabere svetog Aranđela. Pop mu je vikao: Gosin Pero, uzni svetog Nikolu, glejga kaki je ubav sa bradu.“ Ali Pera oće svetog Aranđela. „Ovaj mi se svetac više sviđa jerbo nije civil ko Nikola, nego vojno lice. Naoružan je sa kvalitetan mač pa je mlad i uredno obricen. Ondak ima precizan kantar da meri duše. I opremljen je sa krila. Vidi se da je u pitanje jedan svetac profesionalac. A za šta je, molićemo, specijalista gospodin sveti Nikola? Za lađari i trgovci. Ko što znaš ja sam majstor i ne vozim se sa lađe. Svaka čas, ali ja ću se opredelim za gospodin Aranđela. I on je, ko i ja, precizan mehaničar. Ali ono što je za mene važno, to je da je živ. Ako mu se molim oću da molba ide pravo kod njega. Čim kod srpskog sveca molba ne ide direkno, ima obavezno da se pojebu prenosi i da se izližu lageri, a baška što nikad neće da ima rezervni delovi, i od molbu nema ni mojega. Aja samo jednu molbu imam da predam na svetog Aranđela, a to je da me ne čačka dok mogu da radim zanat. Od moju stranu, sve obaveze po verski zakon ima da izvršavam tačno i na vreme.“ Tako je her Peter Švarckopf postao Pera Crnkoviš, njegova žena frau Adela, Anđa Švapka, a sin Aleksander, Aleksandar, Aca, po prezime zvani Cmi. Još su ga vikali Aca Zlo Vreme i Aca Šilo, a ženske Aca Lutka i Svileni Aca. On je bio ubav na majku a visok na tatka, a na koga se turio da bude poganija i mangup, to niki nije mogao da zna. Kolko god da je bio opasan u radionicu, majstor Pera u kuću nije smeo da pisne od ženu, gospa Anđu Švapku, koja je vikala: „Nema moja sin Aca bude šmucige šloser, on bankar i gospodin sudija bude bila! On bude doktor i bude u Grac studirala. Moja Aleksander biti jedna grose her doktor i ima čista ruka nosila.“ I tako je, umesto da uči zanat i nasledi tatka, Aca išao u gimnaziju, i bio je dobar đak, ne mogu da reknem da nije. Učio je privatno da priča francuski i da svira na violinu, da igra tango, valcer i lambetvok, a deca su ga zajebavala zbog svilene košulje, mašne i golf pantalone, i što kad pozdravlja stariji ljudi i žene vadi ruke iz džepovi i kazuje: „Ljubim ruke.“. Ali, on se samo smeškao, i na svakoga koji je teo sa njega da se čačka govorio je: „Moja mama bi precrkla od sekiraciju da mi vidi najmalecku fleku na odelo, a kamo li da mi neki napravi modricu na oko. Ako oćeš da se biješ eve ti ga Vasa Zmisko Glavče koji mi nosi futrolu za violinu, samo da znaš mnogo je kvaran, odma radi sa brijač, pa će ti bude krivo kad se posle pogledaš u ogledalo.“ A kad je poraso od njega je ispao žilav momak sa hipnotigerske oči i azdeljak napravljen ko sa lenjir. Ništa drugo nije rabotio nego je samo igrao bilijar i jurio ženske iz bogate familije. Na svaku je davao za uspomenu po jednu presovanu cvećku, a one njemu broševi i zlatne minđuške. Posle, kad ga je tatko poslao u Beč na trgovačku akademiju, dolazio je za ferije i šetao po čaršiju u belo odelo sa panama šešir na glavu, a dva koraka iza njega su išli Mile Majmun i Vasa Zmisko Glavče. Nji dvojica nikad nisu smeli da sednu uz njegov astal u kafanu, niti da se sa njega voze u isti fijaker. Kad bi Aca igrao karte, nji dvojica su sedeli u ćošak i dodavali novi špilovi, palili mu cigare i sipali konjak iz flašu koju je u tašnu nosio Majmun. U tu tašnu su nosili još i lopte i tak za bilijar. Neki pričaju da je u nju bio i pištolj, a ja mislim da lažu, počim je Majmun nosio pištolj ispod mišku, dok je Vasa imao brijači, jedan u levi rukav a jedan u čarapu. Kad je Aca Crni igrao karte niko nije smeo da pakuje i ubaci obeležen špil, a on je igrao za merak samo dok dobije ili izgubi tačno onolko kolko je planirao. Onda bi se digo i reko: „Gospodo, zaklela me mama da se ne vadim kad gubim.“ Jedanput ripne neki Proka Budala, koji je izgubio goleme pare, i razvika mu se da mora da ostane zbog revanš inače će padne krv, pa Aca ponovo sedne i rekne: „Cenim da si blesav što pretiš pa ću da ti oprostim, al drugi put kad pomeneš krv, slobodno me drži za reč, Zmisko Glavče će odma da ti je pusti. Revanš ću da ti dam, ali ima da odigramo samo jednu ruku. Ako dobiješ nosiš sve pare, a ja ću da ti dam odozgo zlatnu tabakeru i ovaj moj

monogram da se fališ pred ženske. Ako ja dobijem, počim si istapiran, možeš da izabereš dal će da prođeš gol kroz čaršiju sa zumbul u dupe, ili ćeš da izedeš kilo konjska govna sa malecku kašičicu.“ I podele karte. Aca rekne da je servi a Proka Budala zameni dve. Kad otvore karte, Proka ima ful sa kečevi a Aca boju. „Ja“ vika Proka „neću gol da idem po sokaci.“ „Idi dete“ isprati Aca Mile Majmuna „na fijakersku stanicu da doneseš govna i pozajmi iz bakalnicu vagu da izmerimo kilo.“ Kad su doneli i izmerili konjska govna, vidi Aca da je Proka pobeleo ko kreč, pa mu oprosti dug uz uslov da, kad god ga sretne, izvadi ruke iz džepovi i rekne: „Ljubim ruke gosin Aleksandre, ja jedem govna.“ PETA GLAVA RISTIVOJA IZ ORAOVICU I eto tako, u sred Nemačku, Aca Crni u esesovsku uniformu stoji pred nas, a luger sa niklovanu dršku leži na astal. „Aco“ vika mu Klari „Nisam znao da si esesovac.“ „Ja sam“, reče Aca, „tenkovski pukovnik Karl Holvic, krajslajter Oskar Bok, her Erih Bojmler, industrijalac iz Poljsku, Jozef Šiklgruber, Hitlerov sestrić, Ferenc Mikloši uvoznik iz Budimpeštu, i doktor Sep Hanke, ginekolog iz Beč. Sad sam SS brigadenfirer Aleksander von Švarckopf, a to vi je eses general. Vas dvojicu poznajem, al ovaj treći mi lici na seljaka. Jeli burazere, odakle si?“ „Iz Oraovicu, ebem ti Oraovicu.“ „Kako ti je ime?“ „Ristivoja, gosin podnaredniče.“ „Mamu ti jebem selsku, nemoj tu da se praviš lud i da me vikaš podnaredniče, kad vidiš da da sam oficir. Kaži mi ime i prezime.“ reče Aca, a Ristivoja mu odgovara: „Koje me zajebavaš kad vidiš da na ausvajs piše Ristivoja Tasić. Toj mi je ime iz vojsku, inače sudsko mi je Ristivoja Savić.“ „Koje ti je pravo prezime, Tasić ili Savić?“ pita ga Aca. „Crkveno mi je Zlatanović. Znači da sam pod to prezime kršten, zato što smo familijarno svi u kuću uglavnom Zlatanovići. Ali, sudsko prezime mi je Savić, a u bukvicu Tasić pod koje me vikaju na vojne vedžbe. Ćačko mi je, mora ti kažem, Dimitrijević, a saranjujemo se pod prezime Trandafilović. Mnogo ubavo mesto za saranjuvanje gosin poručniče. Ocedno i odma do put. A što te zalima, gosin potporučniče, kakvo mi je prezime?“ „Kolko to prezimena imaš?“ čudi se Aca, a Ristivoja vika: „Jedno, da ga ebem, nikad ne turam dva odjedanput. Ti gosin naredniče naređa tolka imena i prezimena sa sve činovi, pa nisi ni trepnuo, a za mene se buniš ko Grk u apsu. Ako baš oćeš da znaš, jevo ću da ti opričam. Rođen sam u selo Oraovicu ko treće dete na Tasu Zlatanovića, ako ne računamo sestre. Inače, ako i nji turimo pod račun, ja sam deveti po red. Ukupno, jedno na drugo, moj tatko ima jedanaes decu, ali mušku samo tri komata. Kum Stavra iz Dadince je na popa reko da sam Ristivoja i kao taki Ristivoja Zlatanović zapisan sam u crkvenu knjigu koju je posle do pola ispušio Stojko crkvenjak, počim je književna artija suva. Mene nije stigo da popuši jerbo se sa Velička Pampura trkao sa čeze pa se obrnuo u jendek i iskršio šiju. Tako sam i dan danji u neipušenu polovinu uknjižen ko Zlatanović, zato što sadašnji crkvenjak ne puši, ali zato pije, i to uglavnom vino, a oće i sirće kad sune u njega šećer. Možda bi ostao samo sa to prezime, ali, dođe kmet i donese naređenje da svaka kuća mora da upiše po jedno dete u školu inače će plaća kaznu. Kazna dvesta dinara, dete mu ebem. Tatko isprati srednjog bulazera Gone da se školuje jerbo je tupav i nije za selsku rabotu. Ali, daklem, naš komšija Krsta Dimitrijević je u namaštinu sa muski, to jes, ima samo jednog sina Trajka, I on mu čuva svinje, a ćerke su mu udate, jedna u Bunibrod za Đorđu što ima kilu, druga u Bričevlje za Vlastu pružnog radnika, a treća sakata se nije udavala. Na nju je kad je bila malecka vepar iskidao žile na jednu ruku, a da je imala sreću i

da je iskidao nogu, i ona bi se udala. Ćopave mogu i da kopaju, i leb da mesiv, i da pletu, a sakata može samo da rani kokoške. Da čuva svinje ne može. Kako sa jednu ruku da ufati prase kad bega? Koj će čuva svinje ako Trajko treba da ide u školu, ebem ti svinje?! Odma se opseti moj ćalac kako da gi izvadi iz beljaj, i da umesto Trajka mene upiše u školu ko Dimitrijevića. Pogodu se da Krsta dade dve banke po godinu i žensko prase, i da tera i našo žito sa njegovo u vodenicu. I da pride isečemo troja kola drva u njegovu šumu. Znači ja nisam Dimitrijević, nego sam samo kao taki išao u školu, ali, da ti reknem, za džabe sam se školovao. Kad sam ponavljao četvrti razred Krsta ne tede da dade pare, vika, ja sam se pogodio za četiri godine. Neću, vika, da školujem ponavljaci.“ Sto se tiče za prezime Taslć, toj mi je vojno prezime pod koje me vikav na vojne vedžbe i apsiv. Tuna je situacija bila taka da je opštinski delovođa Prokopija pravio spiskovi za regrutaciju sa ćatu Čedomira kad je peko rakiju od divlje kruške. Mi gi vikamo još i turske kruške. A neki oskoruše. Od sve naše rakije ta je najviše podnožna. Sve ti se prečinjava doklen gu piješ da te prvo faća u noge. A dudovača isto ko i šljivka su više glavne rakije. Pa nji dvojica, ajde da probaju kakva je ispala rakija, i zanesu se pa malo prepiju. Prema tomu, daklem, prepiju presnu. Ebem ti presnu rakiju. I mene me uknjiže ko Ristivoju Tasića. Mesto da napišu da sam Ristivoja, od tatka Tasu, a sa prezime Zlatanović, oni ture da sam Ristivoja, od tatka Zlatana, sa prezime Tasić. Prezime preprave u tatkovo ime a tatkovo ime u prezime. Pod to prezime sam služio vojsku, u pešadiju u Bitolj, ebem ti pešadiju. A posle, zbog što sam preko poštu ispraćao doma vojne gaće i koporani, svega dva meseca u apsu u Skoplje, pa po kaznu u Ćupriju, da butam lafeti i timarim konji. U Bitolj su gosin zastavniče imale kurve kolko oćeš. Jedna suva, vrtela je sa dupe ko s propeler. Oću kažem motorizovana kurva gosin majore. A jedna druga ubava, al bez motor, samo jede leblebiju i ćuti. I bila je jedna debela koja je plela. Pun Bitolj sa kupleraji i pride sa kamenjarke oko stanicu. Dok u Ćupriju ima mnogo manje kupleraji pa vojska mora da trči i u Jagodinu. Što se tiče za prezime Savić, njega sam preduzeo zbog dedu Provira Savića iz Kopašnicu, koji je bio bezdetko, a imao je tri ektara šumu, livadu do reku, trlu bez ovce i vodenicu. On je bio prvo oženjen sa baba Rosku, majkinu tetku iz Zlokućane, koja je posle pobegla od njega za Zare potkivača iz Guberovce. Ondak je Provir privenčao Bosku iz Orašje, pa kad gu je saranio, priženio se sa baba Desku koja je umrela od zaduš. Tu ne računamo Mirče koja je sama pobegla i jednu Cvetu koju je najurio zato što je njegovu novu šubaru dala na Mitu svirača. Kad je ostanuo sam, deda Provira su ukrali Denići da gi prepiše imanje. A Denići mu nisu nikakav rod, nego je njina ćerka bila udata za baba Deskinu sestričinu Kevu čak u Badince. Ali deda Provir, od njegovu stranu, nikako nije teo da umre. Svaki prolet užuti i sobali ga kašljica, i taman se Denići ponadaju da će icepi krštenicu, a on gi zajebe, digne se i zatraži kominjak i vešaljke. Bija je mnogo otmen na smrt. Ondak se opseti moj tatko da ga ukrademo kad iskoči da posedi na trupac pred kapidžik. Možda bit ga ne bi ni krali, ali poza našu plemnju ufatimo popa Krle iz Brod sa komšiku Rušku člji je muž Vlajče tad bio u Banat da bere mumuruz. Dobro. Ufatimo gi mi u štetu, I tatko se seti da mi pop Krle u Brod napiše krštenicu da mi je deda Provir Savić tatko a majka pokojna baba Roska. I napišemo ugovor sa deda Provira od doživotno izdržavanje. Al deda se otima od smrta, mamicu mu otmenu. Pa ajde što neće da umire, nego traži prženi kompirčiki sa pileće džigerice, pa mu se jede tikvenik, pa oće ovče sirenje, pa mu se pije sirutka, i sve tako. Zasekiramo se mi za njegovo zdravlje i zašto ne mre, kad reče Naća Zebinac da ga udarimo na gust gra sa kodža sol i ljute paprike. On je, vika, tako opravio njinog dedu. I stvarno, Provir otide za čas u rashod. E, al od pokvaren narod nema život. Uznu Denići pa me tuživ. Da u sud dokažem odkud sam se rodio čak u Brod, i kako je mogla da me rodi majka od sedamdeset i dve godine. Na popa Krle vladika obriči bradu, a ja se još jebavam po sud. I toj pod prezime Savić. Ebem ti pravdinu.

Što se tiče za prezime Trandafilović, pod njega se, ko što ti reko otoč, saranjujemo. Ti Trandafilovići su bili jal Grci, jal Cincari, ebem li gi koje su bili, glavno, imali su do put ko neki magacin sa nalbatnicu i kupuvali su konoplju. I, kad je bilo prvo ratno stanje, sabraše se i otidoše u Ameriku. Kuće prodadoše, a groblje ne, jerbo se toj ne prodava. Za nas, u našo selo, groblje je svetinja. A njini spomenici su bili em golemi em od crno mermerno kamenje, tačno šes komata, i odozgor, ploče po osam santina debljinu, i ograde sa lanci i stubovi. Lanci su bili trista kila, al od prosto gvožđe. Nji sam prodao na Musu kovača. Majke gim ga cincarske, nisu teli da turaju bakami. I, daklem, otidnu Trandafilovići u Ameriku, a ja dočujem preko ljudi da se fali Gligorija zvani Dronjka, kako će u njino groblje da zakopa tatka Petroniju čim umre. U dete mu ebem, mislim se ja, batlija, će dođe do onakvi spomenici. E, ali, potera ne i nas sreća, i prvi umre moj čiča Stratija, to jes izgleda da ga je utepao Najdak iz Bietricu. Udario ga po til sa uši od sekirce kad su se svadili što je Stratija zaorao njegovu luku, pa je posle desetinu dana morao da iceri zubi. Al, ne mogu da grešim dušu, možda ja čiča Stratija umreo od nekog drugog smrta. I mi potrčimo te urovimo Stratiju u Trandafilovićovo groblje, a na krs napišemo ovdi lega Stratija Zlatanović Trandafilović. Spomenik nismo teli da grebemo sa njegovo ime počim smo ga posle prodali na kamenoresci. Imamo još dva što su ostali. I još jednu ploču. Jeto gosin podnaredniče, toj su moja prezimena sa koja se ispomagam u moj mukotrpan i pošten život.“ „Razumeš li se u stoku?“ „Ovakoj, da te pitam iz moj seljački glupos, od kakvu stoku dal se razumem?“ ŠESTA GLAVA GOSPODIN PROFESOR GULBEKIJAN Život je, braćo i sestre, grđi od trange frange na neki vašar. Možeš sve da isplaniraš i da se rasipeš sa računicu, a da te zajebe slučaj. Jerbo, jedino što je u život sigurno je slučaj. Sve drugo je muvanje između promašaji i pogoci. Da ćale nije ušao u kafanu da popije pivo ne bi me uapsili, da Klari nije na Nemca udario jadac ne bi me doterali u Nemačku, a da nismo sreli Acu Cmoga rmbao bi u neki rudnik. Ali, što je govorio pokojni kum Ažmpija, koji je voleo poslovice: „Da ga nisu utepali, ćaše ostade živ.“ Šta bi, pitam ja, bilo da slučajno Hitlerov ćale nije sreo njegovu majku, nego neku drugu snajku, i da se umesto Hitlera rodio neki drugi? Na primer ja. A šta bi bilo da se Hitler rodio u Leskovac? Ne bi doterao podaleko od molerskog kalfu. Eve, radi na primer, moj ćalac je slučajno sreo moju majku kad su ga naterali da odnese na Borka Gluvču kalemarac da kalemi ružice. A ona se tamo zatekla jerbo je baba poslala za vinsko sirće. Zato majka nikad ne tura u salatu vinsko sirće nego kupuje esenciju, a tatko psuje baštovani. Znači, da je Borko imao kalemarac i da je baba imala još sirće u piće, ja se ne bi ni rodio. Ili, na primer, kako je dobio premeštaj Toška učitelj. Kad su ga po kaznu premestili u neko selo iza Vlasinsko blato, čak na Bugarsku granicu, počeo je da piše molbe za premeštaj, a preko ferije je zalazio oko ministarstva, ladio jajca na efnovnici i nosio pečeni prasci na načelnici i narodnog poslanika Tošu Tonića. Sigurno bi i penziju dočekao u tu vukojebinu da jedanput, dok je čekao voz da se vrne doma iz Beograd, nije slučajno svrnuo da ruča u neki pansion u Balkansku ulicu. Naruči Toška gra i zapne da kusa, kad naiđe neki čovek i pita ga jel slobodno da sedne uz njegov astal. Pa se nji dvojica zapričaju, i taj se požali da mu sobarica iz pansion nije ispeglala pantalone i zato ne može da otidne na sastanak sa žensku. A Toška mu rekne da do voz ima još dva sata i ako oće on će mu za čas ispegla pantalone. Dok je peglao ispriča zašto je bio u Beograd, ali da više neće da dolazi i da od molenje nema nikakva vajda kad ne poznaje nikoga. I tad mu taj čovek rekne da ne bere brigu, on će ga premesti kud oće počim je daktilograf u ministarstvo za prosvetu i kuca spiskovi za premeštaji.

„Svi idu preko neku vezu“, rekne mu „i niki se ne buni ako ga nema na spisak. Niti može neko da zna koga sam iz spisak od dvesta trista duše isfrljio, a koga sam dopisao. Ja što napišem, to ministar potpiše bez čitanje. Kaži gdi oćeš da te premestim.“ Toška mu rekne kud oće, i stvamo, posle deset dana dobije dekret da se javi na rabotu u školu u Kragujevac. Ali, niti je Hitlerov tatko sreto drugu žensku, niti je moj ćale promašio „Port Artur“, niti je Klari potrefio Đoku Garganatu, niti smo zaobišo Acu Crnoga. Od sudbinu i venu slučajnost beganje nema, i mi se nađemo, avgusta meseca, iljado devet stotine četres treće godine u sred Berlin, u neku golemu kuću iz koju se kroz „Odgovor je tačan, jerbo kad bi ovaj ovde Klari znao koja je to roba, znali bi svi, i ja ne bi morao da vas ućim. Kad bi on znao odgovor ne bi sedeli u ovu kuću i krkali kobasice sa pivo, nego bi prosili uz neki plot. Ajde sad da mi rekneš ti, lutko Ristivojo, koja je to roba na koju se mušterije nikad ne žale?“ „Taka roba gosin Gulbekijane ne postoji.“ „Kad bi slučajno Ristivoja znao na koju robu se mušterije nikad ne žale on ne bi sedeo sad sa nas nego bi u Ameriku imao deset banke i pušio bi havane. Nosio bi na svaki prs po deset prstena a glava bi mu bila puna sa zlatni zubi. Imao bi trista šeset pet švalerke godišnje i možda dva para gaće. E, saću da vam reknem koja je to roba. Roba, koja ne traži održavanje i na koju se mušterije nikad ne žale je sanduk za mrtvaci. Jel neki od vas čuo da je nekad negde došla familija da se žali kako je dragi pokojnik brzo istruleo? Pod parolu: „Opremdobro za mlogo godine, ta roba donosi najgolem profit.“ Ja reko: „U Leskovac ima nekoliko firme koje rabote sa mrtvački sanduci ali nisu baš nešto bogate.“ „Tu sam te čeko“ reče profesor, „i saću ti objasnim zašto nisu. Te firme, raznorazne „Konkordije“ i „Večni mirovi“ saranjuju u mali gradovi i otimaju se za mrtvaci. A sad zamisli da na primer samo jedna firma saranjuje mrtvaci u Čikago, ili još bolje u celu državu.“ „Zamislio sam“ „E sad treba da vidimo kako jedna firma može da saranjuje većinu. To može samo ako nema konkurenciju. A ako ima konkurenciju, profit opada. Na kaki način se u tu industriju likvidira konkurencija? Ajde Ristivojo, šta misliš od tome?“ „Ja mislim da konkurencija mora da se potepa. Mi kad smo prodavali papričiki u Beograd, na Zeleni venac smo morali da tepamo konkurenciju po Aleksinac. A nas su u Leskovac kod spomenik tepali konkurenti š Lokošnicu. Pošto smo mi ubili dušu u nji fudbaleri kad su igrali u Grabovnicu a oni su prebili tri naša u Mrštane.“ „Nije tačan odgovor Ristivojo. Ti si jedno govedo bez rep koje ništa ne razume. Konkurencija se likvidira tako što se pripitomi da raboti za nas. A kako će da napravimo pripitomljavanje?“ „Ebem li ga.“ „Pripitomljavanje se izvodi na taki način što se konkurencija metne pod državnu kontrolu, a državna kontrola pod našu. To ne može da se izvede ni u jednu drugu državu osim u Nemačku. Zašto vam ja sad ovo pričam? Zato što mi ovde imamo takvu firmu. Kako mi to rabotimo? Prvo, ja napišem naređenje da prema tajnu Hitlerovu naredbu od tad i tad strugare u Karpati, Poljsku i Ukrajinu pripadaju pod tajno intendantsko odelenje čije je sedište na našu adresu. Gore udarim štambilj Gehajme a dole državni štambilj sa orla. Ondak se na vrata turi firma: Gehajme Abtajlung, strogo zabranjen ulaz, i odma ispratimo kome treba cirkularno naređenje da smo državni snabdevači, i da se na ovu adresu redovno dostavlja finansiski izveštaj. Naređenja se pišu kratko i jasno, гок za odgovor je kratak, po neki put samo dva dana da vide zort, a sve je državna tajna.

Tuna sad dolazi do uzražaj naš ortak Hitler, koji i ne zna da radi za nas. Tri reči: Hitler, Gehajme, što znači tajna, i ferboten, što znači zabranjeno, su za Nemci isto što i zmija za žabu. Da dođe lično šta ti ga ja znam koji mudonja ima da se usere od te tri reči. Nema u Nemačku nijedan jedini čovek pa makar se zvao Gering, Gebels ili Himler, koji sme da pomisli da se raspituje oko nešto što ima vezu sa firera. U Nemačku ne može da se izdešava ni pod razno da nenadležan tura nos u tuđu avliju. Takva im je i semka i narodna dresura. Temelji za našu sigurnost su dakle u činjenicu da u Nemačku nema nikakva mogućnost da se nenadležan raspituje šta radi nadležan. Tamo kod nas, dole u Srbiju, nije taka situacija. Kod nas svaka baraba može da se raspituje po čaršiju šta radi ministar i da ga opada po novine. U kancelariju kod nekog budžicu ima da dođe švalerka na pogolemu kurotresinu, i doklen se obrneš, ode u pičku majčinu i zakon i poredak. Kod nas svaki oće sve da zna, i ima da ti razgrnu kriške da pogledaju šta ti je u dupe, a ako turiš da je nešto tajna svi odma trču da sve doznaju u poverenje. Kad se kod nas napiše za nešto da je poverljivo, isto je ko da si tajnu objavio preko dobošara. Kod nas, ako se negde zabrani ulaz, onda svi gledaju da uđu kako znaju inače će da precrknu. U Srbiju bi bili ofirani za dva dana, počem bi svi teli da doznaju koji smo i šta rabotimo i će da ima li i za nji neki ćelepir. E, kod Nemci nije tako. Ovde je reč ferboten bolja od najbolju Verthajmovu kasu, gehajme je potvrd od dijamant, a Hitler je minsko polje. Daklem, mi koristimo to što se turamo pod kontrolu koju niko ne sme da kontroliše. Neću da pričam kako strugare transportuju rendisani delovi na naše mušterije da se montiraju i prodaju, i koliko je to golema para a malecak rizik, jerbo vi niste ni predviđeni za tu rabotu. Uglavnom, konkurencija plaća daske i misli da ima državnu zaštitu.“ Drugi put gosin Gulbekijan pita ovako: „Ajde pilići čičini, šta mislite koja sad roba najviše treba na Nemci, i za koju država ne pita ni pošto je ni odakle je? Rekni Ristivojo, ti si ovdena najglavat.“ „Sanduci, gosin Guci“ dere se Ristivoja, a profesor ga bije po prsti sa prut i vika: „Kaki sanduci, kaki bakrači, to je crna berza. Ja pitam za legalnu robu. Saću da vi kažem koja je to roba. Čelik, to na nji najviše treba. A odakle će da dobiju celik, ajde da mi reknete?“ Mi ga gledamo ko telci, a Ristivoja se seti pa vika: „Molim, gospodine, čelik i gvozje ima kolko oćeš kod Tropalanci u njin dućan u široku čaršiju. Ima i plekovi. A jekseri ima u Nišku ulicu. Ima i šine za kola ali nema plavi kamen. Dok mertečki jekseri i klanfe odavno nema nigde.“ „Čelik, magarčine jedne, se dobija od Amerikanci. Naša firma iz Stokholm kupi od Amerikanci u Pitsburg čelik. U Boston čelik natovarimo na švedsku lađu koju neće da gađaju ni Nemci, ni Englezi ni Amerikanci, jerbo je Švedska neutralna. Ta lađa se istovari u Malme, kud se čelik prebaci na nemački brod i doveze u Hamburg. A plaćanje se izvede preko našu banku u Cirih. Nema lagarija, nema prevara. Nemci i Amerikanci su u ratno stanje, ali Švedska i Švajcarska su sa obe u prijateljstvo ko neutralne države, i tako je, prvo i prvo, sve po red i po međunarodni zakoni, a drugo i drugo, ne može da se izvede nikakva kontrola. A i da se govede sve je pošteno. Nigde neje prekršen ni jedan zakon, i prema tomu nigde nema ni odgovornost. SEDMA GLAVA TRI PRAVILA U BIZNIS KOJA NE VAŽIV KOD SRBI Onda smo učili kako se trguje i vode poslovi. „Ima“, kazuje gosin Gulbekijan, „u trgovinu tri pravila koja su u Jermeniju otkrivena u vreme kad su Grci umesto pare u kese nosili vodenično kamenje, Cincari ripali po granjke, a Jevreji sabirali dudinjke da preživu. Ta pravila osim Srbi svi poštuju.

Najgolema budala u tamo neki Rejkjavik ili Baiju, ili na Cejlon, vodi račun od sva tri odjedanput iako je dosta da se samo sa jedno zajebe pa da bankrotira. U Ameriku, mogu da vi reknem, za čas se useru kraci ako se samo malo pogreši. A kako Srbi opstojavaju u biznis, to mi ne ide u glavu iako sam rođen u Niš.“ „Kako si se rodio u Niš, kad ti je familija iz Jermeniju?“ pitamo ga. „Ja sam“, kaže Gulbekijan, „iz uglednu jermensku bankarsku dinastiju, al ne iz Jermeniju nego iz Smirnu, koja je muvala sa kapital i trgovinu između Aziju i Evropu još kad su se Srbi obaljali po šume sa mečke, umesto kučići čuvali kurjaci, a igrali cicu micu sa divlje svinje. Da jedan moj paradeda nije ubio Turcina, nikad se ne bi doselili iz Smirnu u Niš.“ „I ja sam, gosin Guci iz uglednu vamiliju,“ kaže Klari, „i moj deda je ubio Turcina, pa je pobego u Leskovac gdi je sreo babu koja je isto ko deda bila mnogo pametna i ubava, pa su odozgo bili i vredni, a deda je imao take zlatne ruke da nije imala rabota za koju se ufatao a da ne ispadne najbolji majstor od svi. Pa je taj moj deda sa babu, koja je, ko što reko, bila mnogo ubava, zakućio kuću i izrodio decu. A inače nikad nije reko odakle je došao jerbo bi ga odma našli da mu se osvete, pa bi onda morao ko svaki junak da ubije još nekoga i ponovo da bega.“ Slušam Klarija i živ me sram izede što mi ni jedan deda nije ubio Turcina. Kako da se falim sa jednog koji je zbog kurvu u Ristovac ubio Ciganina, il sa drugoga koji je bio klonfer i pijanica. Nego reko: „Kad god neko priča od preci a ne zna odkud su se dovukli, laže da je njegov deda ubio Turcina pa je morao ovde da se doseli. Nijedan neće da kaže da mu je deda bio mangup il peder, nego svi imaju dede junaci koji su begali zbog utepanog Turcina. A sve te dede su natrčali na babe koje su bile vredne i ubave. Odakle li se napraviše ovoliki aljavi ljudi i tupani kad su na svi dede bili junaci a babe pametne lepotice. Jeli Ristivojo, da nije i tvoj paradeda utepao Turcina?“ Ali Ristivoja reče: „Jok, kod nas ne utepuju Turci zato što su izbegali. Zar da idemo ćak u Tursku da utepujemo? Mi smo prosti ljudi i ubivamo samo naši. Tu skoro su naši kod Grabovnicu pesreli nekog Prokupčanina kad se vraćao go Vranje. Kad su mu našli samo sitniš u džepovi videli su da je u pitanje prevarant i jebivetar koji se u krčmu u džep falio kako je gazda, i da su za džabe otrošili metak. Inače i ja sam iz uglednu vamiliju, samo što deda na mojega dedu nije utepao Turcina, nego je jebao Turkinje po Prištinu pa je pobego u Kuršumliju. Tamo je njegov sin, to jes dedin tatko, jebao harem na kadiju pa je prebego preko Jablanicu u drugi pašaluk, to jes u Turkovce. Tu je njegov sin, a moj deda, jebao kadune na agu i odžinu bulu u Leskovac, pa je pobego u Oraovicu. Kad je stasao moj tatko, Turci su se već iselili iz Srbiju, pa nije postigo da bude ugledan. Ako ne računamo nešto malo komšike i što je iskršio rebra na neki Crnotravci na litije kod Kozaračku crkvu, i što je iz prvi svecki rat, kad je dezertirao, doterao komordžiska kola sa vojni volovi i dva konja. Jednog zelenka i dorata sa cvećku. Al zato sam ja, u nestašicu sa tursku vlas i Turci, ebao švalerku na Nešu šumara, tamo neku Stanku, ženu na Cvetka džandara. Samo što nisam begao ja nego Aca učitelj od Nešu šumara koji je patio od bolesan Ijubomornost.“ „Zašto taj Cvetko džandar nije bio ljubomoran?“ „Kako da budne kad je odavno umreo.“ „Zašto tebe nije jurio taj Neša šumar? „Nešu šumara sam ja jurio zato što me je prijavio da sečem državnu šumu. Morao sam dobro da ga oklepam doklen mi nije dao pare da platim kaznu. Sad kad me sretne u šumu bega oko buke kogod zajac. Reko sam mu: „Nešo, još jedanput li me napišeš u prijavu, ima da ti skinem glavu ko na vrapca i da je turim na kolac pred opštinu u Grdiiicu da imaju ljudi na koje da turaju kape kad ulazu gologiavi kod vlas.“

Od to doba me poštuje i u znak pažnju drži stražu kad naiđem kod džandarku. Džandarka nije neka naročita ženska, kod nju navrnem po neki put samo zato što sam žalostivan čovek, a ona državna udovica.“ „Zajebi Ristivojo tvoje selske jebačine, pusti gosin Gulbekijana da izobjasni ta tri pravila za biznis?“ vika Klari. „Ajde gospodine rekni koja su.“ „Saću vi kažem, al znam da ću za džabe da ladim usta kad na vas ima sve odma da iskoči na drugo uvo. A obaška što od ovoga Ristivoju i njegove ebačine nećemo nigde da doteramo. Daklem, prvo pravilo je da rabotiš sa onoiko pare kolko imaš, što znači da nikad ne tražiš pare na zajam.“ „Tačno“ vika Ristivoja, „i moj tatko me je učio da ne valja da se zajmljevaš. Uzmeš od komšiju testeru na zajam i zaboraviš da mu vrneš, a on te nabedi da si mu gu ukrao. A ako pozajmiš malo brašno, on te do vek laje kako te je ranio. Nego kad uzneš nešto od nekoga, ondak ne treba ništa da mu kazuješ.“ „Znači treba da kradeš?“ pita Gulbekijan. „Ne, to nije krađa. Krađa je kad to što si uzeo zagubiš jali prodadeš. Do god koristiš i čuvaš tuđi stvarovi kogod da su tvoji, a gazda to ne zna, dotle to nije krađa. Važno je da taj čiji je stvar kod tebe misli da je ono što si mu uzeja kod njega. Isto ko kad na primer ebeš na nekoga ženu. Doklen god njojzin muž misli da mu je domaćica poštena, nije rogonja. Imaš da kažemo pod na primer u kudu neki stvar i ponekiput se setiš za njega, a taj stvar su ti možda ukrali, a možda i nisu, ali ti misliš da ti je negde u kuću. I ne ga tražiš dok ti ne padne ćef da ga nađeš, pa čim vidiš da ga stvarno nema tolko ti pritreba da ti se čini da bez njega nikako ne možeš da se snalaziš u život. Može to da bude kršeno ššpe, jali cepena cipela, može da bude suvo govno, ali ima da ti fali. Ako nađeš taj stvar, neće na njega vise ni da pljuneš niti da ga pogledaš, tu je samo važno da znaš da je još tvoj. Isto se važi i po pitanje ebanje. Ako na nekoga ne ebu ženu al on uvrti u glavu da je rogonja, on je rogonja i tačka. Pogolem od onoga čiju ženu ebu a on ne zna. U svakog čoveka se nalazi drčnost da su mu pod komandu i stvarovi i ženska.“ „Stani bre budalo selska, pusti gospodina da kaže ta tri pravila, šta si zapeo ko gluv u gajde“, vikamo mu, a gosin Guci ga gleda, smeška se i nastavlja: „Drugo pravilo je da se nikad ne ortačiš. Srbi imaju poslovicu da ortačko meso ni kučići ne jedu, ali se ortače i kad kupuju semke od semenkara.“ „Sto posto si potrefio, gospodine“ dere se Ristivoja. Što ortak može da te zajebe to ga nigde nema. Ja sam se dvatriput ortačio i kad god sam toj rabotio terao me je maler i sa ortaci i sa sudije. Najbolje je kad sam rabotiš.“ „Evo“ reče Gulbekijan „Ristivoja će ispriča kakva su bila njegova poslovna iskustva u vezu sa ortaci? „Oću, ću da kažem. Uortačimo se ja i Vlajko Prnjka sa nekog Mile Čavku da otvorimo radnju na Grdilički mos. Mlogo dobra radnja, ebem ti radnju. Nema nikaki troškovi. Samo izvadimo gredu iz mos i dokle nju ne vrnemo na mesto niki ne može da prođe sa kola. Mile sam rasporedio na breg da pazi sa artiljeriski durbin kad naiđu mušterije i sa prždaljku javi da izvadimo gredu. Jedan dan ete ga neki tonobil i stane na sred mos pred rupu. Ja se kulturno obratim da će namestimo gredu ako platu sto dinara. A iz tonobil me posmatraju pet komata brkajlije. Čim mi rekoše da su džandari u cifilno stanje, znao sam da me je prijavio neki zavidan što imam radnju. U sud izvučem šes meseca apsu, a ortaci prođu uslovno. Nabedlli su me da su ko personal bili biveni od moju stranu, i da su od mene dobivali samo deset posto. Ebem ti ortaci. Smatram da me je jedan od nji otkucao, al ne znam koji.“ „Bravo, bravo, Rile, vidiš kako ne valja da rabotiš sa ortaci. Ali to što ste vi radili nije biznis, to je razbojnička rabota. Ja mislim na poslovni ortakluci. Znači, ortak, to da utuvite, makar i da ti je rođeni brat, ima da te ošteti, da te pokrade i izda na konkurenciju. I često se izdešava da od ortačku rabotu ne ostane ni jedna para, pa čak i da se ulegne u dugovi.“

Ja reko: „Jevo na primer moj deda klomfer, onaj koji nije ubio Turčina, prodavao je ortački šporeti na vašar u Negotin sa Kruma Bugarča. Kad su delili pare posvađaju se zbog pola dinar pa Krum izvadi pištolj da ga očisti, ali mu eksplodira u ruku te ostane bez dva prsta i uvo. Zbog zato su ga posle vikali Čuljko Bugarin a njegovu ženu Čuljka. Na dedu su pare od prodati šporeti, sa svem bisazi i kapuče, odma ukrali Vlasi, te je morao dva meseca da raboti u štalu da isplati trošak u krčmu u koju je spavao. Usput, dok se vraćao u Leskovac, zagubio je negde šešir. A na Kruma su sve pare uzeli doktori u zaječarsku bolnicu za lečenje. I još je morao da doplaćuje što je icepao mantil na bolničarku koju je jurio po hodnici, i da odlega tri godine u nišku apsu što je pokušao silovanje. Posle, kad je izašo na slobodu, na svi se falio da je straota od jebača kad je samo za pokušaj popio tolku robiju.“ „Treće pravilo“, produžava predavanje gosin Gulbekijan, „je da kad zaradiš neku paru, odma kupiš nešto što možeš lako da prodaš kad zapadneš u bulu. Neko dućanče na prometno mesto, jal kućišče. Srbin čim se dovati do paru odma okiti švalerku sa nakit i udari u čašćavanje po kafane iz koje ne iskača do fajront, pa se ondak vozi u fijakeri sa kurve i muzikanti da nađe ima li da je još neka otvorena. Pa pali cigare sa iljadarke, pa nazida bez potrebu dva tri sprata na kuću, pa kupi tonobil i zaposli šofera. Pa na domaćicu nađe bedinterku na koju napravi vanbračno dete, a šofer mu sa ćerku napravi vanbračno unuče. I zapne da potpisuje menice na svakoga koji zatraži, svi da vide kako ne zna šta će od pare. Doklen se obrne, ete gi sudski izvršitelji. I ete ga gosin Srbin kako ide po sokaci sa golo dupe i psuje vlas koja ga je dotle dovela. Ortaka psuje i oće sa njega da se tepa u sudnicu, a čim iskoče iz sud, zajedno idu u prvu kafanu da se načukaju i viču protiv državu i zakoni. Kad Srbin izede govna, on ne turi prst na celo da promisli i vidi gde je pogrešio te da drugi put to ne raboti. Jok, Srbin čim obzađe kafane i otrezni se od pijenje zbog razočaranost, počne da pravi planovi kako će na svi da prikaže ko je on i kaka je sila od čoveka. I ne prođe mnogo vreme, ete ga ponovo kako ide cepen i vika protiv državu što ga je izela sa porez. Sprat koji je nazidao ne može da proda jerbo niki neće da stanuje u istu kuću sa baksuza. Od švalerku ne sme da traži da mu vrne nakit jerbo će ga utepa nov švaler. Dom ne sme da pisne zbog ženu čiju je mirazovinu prodao za dug. Tatko na bedinterku oće da ga utepa što ne plaća alimentaciju za vanbračno dete. I mora da plaća pendžeri koji na komšije krši ćerkino kopile. Ima još nešto koje Srbin raboti što niki drugi ne sme. Srbin ako ima sto danara ima sa ortaka koji nema ni jedan da utrči u rabotu za koju treba kapital od deset iljade, a sve zbog drčnost da će da zaradu sto iljade. I naprave dug od dvesta iljade. Kad Srbin ima nameru da napravi rabotu sa kapital od sto dinara, na svi priča da će zaradi trista iljade, pa kad ispadne da je dužan dvesta iljade, fali se da je dobar sto iljade, koje jes da nema, ali barem nije dužan. Jermeni kad imaju sto švade raduju se kad naprave zaradu od deset iljade. Kad Jermenin zaradi pare niki ne zna. Kad Srbin zaradi neku crkavicu, pucaju prangije, zvone zvona, i ide aber svi da čujev. U Ameriku tamo neki Vanderbilt kad udaje ćerku vikne na svadbu sto gosta, dade im neke džidže midže da izedu i za čas isprati svatovi na vrata. Srbin kad pravi svadbu vikne beli svet gosti, zakolje sve svinje, ovce i goveda, polokaju mu sve što ima i što nema, a posle jede crni luk i suv leb. Zato smatram da vas za džabe učim, niste vi za trgovinu i rabotu, vi ste za nešto drugo. A šta je to drugo, to ni mi Jermeni, koji smo najgolemi biznismeni, ne znamo i nećemo da znamo. Šta će da bude od vas Srbi, ebem li ga? Jedino se nešto mislim za ovoga Ristivoju. Ne mogu nikako da ga pročitam majke mu ga selske.“ A Ristivoja vika: „Nas seljaci niki ne može da pročita jerbo smo nepismeni.“ „More,“ rece Gulbekijan, „smeni ste vi, al se ne zna koja vam je azbuka i kaka ste sorta.“

„Zna se gospodine. Mi seljaci smo vrbe. Što nas vise sečeš, vise rastemo. Odelenje za statistlku u Ministarstvo za propagandu, u koje sam sa propusnicu išao jedanput nedeljno kod nekog Ludviga statističara. Za šta sam išao u ministarstvo nisam nikad doznao, all znam da sam otuda kod Gulbekljana donosio tabaci sa brojke. Ludvig je bio folksdojćer rodom iz iz Sarajevo, koga su, pošto je bio star za pušku, mobilisali da raboti u odelenje za statistiku, a inače do rat je bio glavni knjigovođa u sarajevski „Šipad“. Sabirao je brže od svaku računaljku, i da je bio pametan mogo je da zaradi grdne pare u cirkus, jer je u glavu imao opasnu mašineriju. Otvori knjigu, turi cvikeri, pusti olovku odozgo na dole, i upiše brojku. Onda pustl niz drugi red, pa niz treći, četvrti i peti, i dok zineš dole sedi zbir. Toliko brzo je to radeo da je ruka sa plajvaz letela. Proveravali su ga i probali da mu nađu grešku, ali za džabe. Davao je foru na računske mašine sa trake, „Oliveti“ i „Remington“, a sa „Olimpiju“ mu je bilo poniženje da se trka, nju je pgašao za duplo manje vreme. Tamo u Sarajevo do podne je radeo u „Šipad“, a posle su ga zvaii po dućani da proverava knjige, i za to su mu davali po kilo rakiju, ali samo šljivovicu. Drugo piće nije teo ni da pogleda. Zato je imao nadimak Bekri Mujo. Govorio je: „Šljivovicu od dvajes dva grada, koja je najmanje tri godine sedela u rastovo burče je izmislio Bog kad je sednuo da se odmori od pravenje svet. Nju je ispeko da ima sa šta da počasti Adama u raj. Ali Adam, umesto rakiju uzne da ruča jabuku, i Bog mu rekne: „Abre Adame, budalo nijedna, pa zar ti ja ispeko ovakvu lepotinju, a ti jedeš crvljive jabuke.“ „Gosin Bože, nesam teo, to mi je naredila Eva. Ne da mi da pijem.“ „Znaći umesto mene da poštuješ, ti slušaš ženu. Kad je taka stvar, maršte obojica iz raj u pizdu materinu!“ podvikne Bog, i najuri ih. Alzo, šljivka je rajsko piće, i zbog zato se ja nalazim u raj kad nju pijem. Druga piće su posle napravili ljudi, i to su falsifikati, a nemački šnaps je obično sranje, to je na falsifikatovoga falsifikata falsifikovani falsifikat, koji ja, ko pobožan čovek, ne mogu i neću da turam u usta. Ali šljivka, to vi je božansko pice koje bi ja, da sam papa, uveo u crkvu umesto vino. Pitanje je, majn kamaraden, i to teološko, dal bi Jesus Kristus propovedao na Goru maslinovu da je u zemlju Judejsku imala Gora šljivova? Može li grešan i mrsan zejtin da se poredi sa čistu rakiju? Zašto je, da ve pitam, propao Zevs sa sve onoliku familiju? Propao je jer su lokali ambroziju i krkali nektar. Da su pili rakiju i mezili krastavčići, i dan danji bi drmali u Grčku. Dal je mene neki put ufatio nazeb? Nije nikad. A zašto nije molićemo? Zato što ja mogu, kad se načukam, celu noć da legam gol u sneg ili u jendek sa vodu i kad se probudim da budem vruć ko regrut koji je spavao sa žensku. Poglejte kakav sam crven ko neko jabuče. Ja se zbog ovo sveto piće nisam ni ženio, i nema to koje neću da urabotim da dođem do dobru šljivovicu od dvajes dva grada.“ Kad su ga mobilisali i rasporedili u Ministarstvo za propagandu ko statističara, morao je da loče snaps i počeo je da popušta sa mozak, te je izgubio brzinu u računanje i volju za život. Bio je spreman da bega u Bosnu, bilo kod četnici, bilo u partizani, samo da dođe do šljivovicu, kad je nekako naleteo na Acu Crnoga, od koga je ko prvu pomoć dobio balonče od pet litra, sa koje je povrnuo i dušu i veru. On je za šljivovicu mogo da utepa rođenu majku a da ne trepne. Za Hitlera neću ni da zborim. Pričao je za njega: „Majke mu ga austriske, to li mi je neki čovek, koji je em vegeterijanac em pije samo kiselu vodu. Da nije počeo rat sad bi sedeo u moju Bosnu i predveče pio šljivku na teferič i mezetio krastavci. Od ova nemačka govna, ako mi verujete, još mi usta smrdu na pširitus. A za pivo da vi reknem, da mi je poniženje pored njega i da prođem, a kamo li da ga probam. Ja jes da sam neki Nemac, al ja sam domaće vaspitanje zaradeo u naše kafane a ne u pivnice. Ajde sad, jel pošteno da smatram da je salata od kompiri sa kobasice bolja od jare u blato il od pečeno jagnje sa mlad lukac?“ Zato smo u podrum, u malecak kazan, od suve šljive za njega pekli rakiju, a on je davao, kako reko, papiri sa raznorazne brojke. I od njega sam počeo da uzimam spiskovi sa udovice i nosim kod Klari i Peru. Ludvig nije pitao za šta će nam, a Aca nije ni znao za tu mućku.. Iz ti

spiskovi smo vadili adrese i na geštetner pravili pisma u koja javljamo na udovice da je Rajh rešio da im školuje decu, a one treba da jave u koju bi školu tele, i da isprate tolko i tolko pare za dokumenta i taksu. Pisma smo praćali samo na selske adrese, jerbo su nemački sejaci poblesavi od gradski Nemci po pitanje poverenje u državu. Tu se nemački bauer razlikuje od našeg seljaka koji neće da poveruje na državu pa da ga utepaš. Jedino što naši seljani oće da poveruju to je kad im neki poslanički kandldat rekne da će čim ga izaberu u skupštinu njegova stranka da ukine porez. Ristivoja, na primer, čim se spomene država, makar i da spava, ima da rekne: „Ebem ti drzavu.“ Kod Nemci nije tako. Za nji je država svetinja, i sve što je od državu ko daje od Boga. E sad vi vidite kolko je to bila fina firma i kakve pare su padale, kad su svaki mesec samo na istočni front najebuvali po ko zna kolko iljade soldati, a da su seljaci u Nemačku bili preko trijes posto. Možda bi se udovičko udruženje održalo da Klari i Pera nisu usput mućkali i sa kradene cokule i da nisu za tu rabotu koristili našu adresu. Ali, desilo se ono što se događa kad šegrti oće da poigravaju majstora. Jedan dan, u Fridrih štrase stigae akt iz vojnu intendaturu sa pitanje da li preko nji može da se dobiju šunegle za čizme. Čim je ovo video, Gulbekijan digae uzbunu i za nekoliko sati se isprazni cela zgrada, skinu se natpisi i udari katanac na vrata. Gospodin profesor nam tad održa poslednje predavanje: „Mamu vi jebem blesavu, otkud vam pade na pamet da ovu adresu pustite u promet? Eve vam ausvajsi sa vaša prava imena i prezimena i uputi gde da se javite ko strana radna snaga. Ausvajsi su originalni. Nemojte da idete na drugu stranu da ne izgubite glave, počem vas čekaju u fabriku. U Berlin se ne vraćajte, čujemo li da ste ovde odma ćemo da vas likvidiramo. Utuvite da ste obične propalice sa konfekciski mozgovi, i da niko ko nema krila ne može da leti.“ Nikad vise nisam video ni Acu ni Gulbekijana. Posle mnogo godine sreo sam u Beograd Mile Majmuna koga su četres devete proterali iz Francusku ko makroa, i on mi je ispričao da je ostao sve do kraj rata u Berlin sa Acu, i da mu je Gulbekijan tada naredio da nas odma pobije, ali Aca je reko: „Pusti barabe, oni su mi uspomena iz Leskovac.“ I da je aprila meseca četres pete godine gosin Muja poginuo od rusku bombu u podrum u koji su za njega pekli rakiju, a da su ga četres osme, kad su čistili ruševine, našli, i da nije ličio na mrtvaka, nego na nekoga koj sanja nešto mnogo ubavo. Šljivka ga je toliko dobro očuvala da je garant i sad jedini nemački špirtosani mrtvak. Koj zna kolko su se čudili nemački doktori kad su videli mrtvaka u turšiju. Takvi kod nas ima kolko oćeš, ne samo od rakiju nego i od drugo. Meni je pričao Čeda Bućkalo kako su jednu noć išli na groblje da otkopaju gazda Mikaila zbog prstenje, pa su pogrešill parcelu i otkopali Živadina kožara koga je zbog štavenje kože žir toliko skrozirao, da je i posle pet godine leganje bio ko da je napraljen od teleći boks. Zamalo da ga prodadu na papudžije da od njega odvajaju đonovi, ali su ga ostavili jerbo tu sa sve koske nije bilo vise od deset kila materijal. DEVETA GLAVA KONRAD FON ŠISEL Pre nego što opričam kako sam bio strani radnik u nemačku industriju, red je da ukratko kažem šta je bilo sa Ristivoja. Od njega su, kako mi je reko Mile Majmun, napravili buzdovana sa ufitiljeni kajzerski brkovi, zlatan lanac preko stomak i kamašne na noge. Prema dokumenti, bio je Rumun iz Banat koji natuca nemački. On je, negde u jesen četres četvrte godine, otišo da vodi račun od svinje i guske koje je u Galiciju čuvao Pruski mitraljeski bataljon pod komandu oberlojtnanta Konrada fon Šisela.

Konrad fon Šisel je bio original Prus sa atestiran pedigre. Njegov ćale, inače selski gazda i junker iz Brandenburg ga je upisao na vojnu akademiju, odakle su ga odma najurili jerbo je u civilno odelo išao noćom po kafane i kupleraji. Zato ga je tatko ispratio u Beč da uči trgovačku akademiju, kud je sa našega Acu jedno vreme bio cimer kolega. Pred rat ga je Aca dovodio nekolko put u Leskovac na ferije, i tad se naučio da psuje naški i naviko da jede ljuti papričići. Sednu tako nji dvojica pred „Buretovu“ ćebabdžinicu, ručaju ljut roštilj, a Konrad psuje: „Epem ka ofaj luto paprika niht zo šleht fir esen turim ka na kur, aber fir biar trinken das ist etvas vunderbar!“ Aca mu vika: „Kaki bir, ebao te bir, uzmi vino.“ „Gut,“ kazuje Konrad „ober, bite šen sfirnem ti ka muter bringen zi mir pšel ajn gemišt napijem ti kusica sestre.“ „Jok more, kaki gemišt, donesi mu crno prokupačko, a posle kad udarimo na krezle, daj belo vlasotinačko samo malo presečeno sa sodu. Od bir i gemišt će da zaboraviš kakva ti je patka počim će ti se napravi mešina pa će za jedne pantalone da kupuješ štof ko za dva para odelo. Špriceri i pivo su za barabe, a gospoda koja imaju nameru da u svako doba vide dal im je zapekljan šlic, uz ručak piju vino, i to frtaljče.“ Posle su im se putevl razišli počim je Konrad našao rabotu u Hanover, a Aca terao kerovi i ebavao sojke po Evropu. A kad je izbio rat, Konrada mobilišu ko rezervnog lojtnanta i, četres prve, čim su Nemci udarili na Rusi, on se sa bataljon nađe u Galiciju. Selo u koje su došli je bilo opustošena vukojebina na granicu sa Ukrajinu. Stacioniraju se soldati po kuće, a Konrad u dvorac na kraj selo. Dvorac stoji u park sa neokastreni šimširi, obaleni grčki stubovi i falični kipovi, a malo dalje jezero sa žabokrečinu, manjež sa hipodrom i prazne štale urasle u korov. U dvorac, u trepezariju sa kršeni pendžeri i paučinu poljski grof bolan od reumu češka muda, uz njega grofica vrzala oko glavu kompiri protiv glavobolju, a ćerka lepotica veze na đerđef anđelčići. Raniv se sa varenu repu i čorbu od koprivu bez mas i meso. Sve što su imali kokoške, guske, svinje i goveda po štale, i šarani i labudovi u jezero, vojske goele i odnele. Nemaju ni jednog slugu, svi se razbegali. Nemaju ni miševi, ni pacovi, samo čavke ostale na tavan. Sedi tu Konrad nekolko nedelje, igra sa grofa karte, sa babu priča od berlinsku modu a sa ćerku svira na klavir i šeta po park. I, narafski, zagleda se u devojče, a ovamo trni i čeka kad će dođe befel da zapali sa bataljon na istok. I jedan dan, dolazi naredba da se pod hitno javi u armisku komandu u Krakov. U Krakov dobije prekomandu da preduzme četu u Varšavu, pa sedne u voz, a sve mu u pamet devojče i park sa šimširi. U Varšavu reši da se ko čovek prvo omrsi u kupleraj a posle da se javi na dužnost u kasarnu. I opravi se peške u Pragu, počim je dočuo da su tamo najbolje ženske. Na most preko Vislu pretekne ga neki autonobil i stane. Iz njega izripi Aca, koji se taj dan zadesio u Varšavu po neku rabotu, i tu se nji dvojica iscelivaju a onda otidnu u kafanu da se ispričaju. Kad čuje Aca kud je bio, da se zacopao ko tetreb, i da sutradan mora da preduzme četu za istočni front, vikne u Berlin her Klausa Šniclera imitatora iz varijete. Sutradan kod komandujućeg generala u Varšavu zazvoni specijalni telefon, a iz slušalicu se razvika lično Martin Borman da se oberlojtnant Konrad fon Šlisel vrne u selo odakle je došao i tamo postavi za komandanta sa neograničena ovlašćenja, da je od sad odgovoran samo na firera, a da se to smatra za najstrožu tajnu. U naređenje, koje ima da napiše u samo jedan primerak, da se naznači da jedinica formaciski pripada u gardu „Leibstandarte Adolf Hitler“, koja štiti Kancelariju i Firera. Her Konrad fon Šlisel sa specijalnog izaslanika će da dođe tačno u deset sata.

U deset sata, dođu u komandu Aca i Konrad. Aea uzme naređenje, digae veđu i rekne na generala: „Her general, od danas ste u obavezu da držite jezik poza zubi. Hajl Hitler!“ I tako se Konrad vrne u dvorac, a iz Ukrajinu mu doteraju u furgoni goveda, konji, svinje, kokoške, ćurke i guske. Mitraljeski bataljon se prepravi u svinjari i govedari. Hapune se ponovo štale i kočine, a u manjež i po hipodrom jaše Konrad konji sa devojče. Do proleće četres pete godine sedela je četa u dvorac, vojnici su se ugojili ko veprovi i ništa drugo nesu rabotili nego su krkali i pravlli kopilići po okolinu. Na osustvo su išli kad god su teli, a niko nije pitao koji kompiri tu traže. Kad se desi da pred dvorac stane mercedes, i iz njega iskoči neki oberst il general, u trpezariju ga dočeka Konrad u svilenu košulju i geštraft pantalone sa hozentregeri, sa kapku od brazilsku kafu na brk, sa havanu u zubi i štemperle sa francuski konjak u ruku. Čim bi taj video uramenu fotografiju na koju Hitler sa Geringa i Evu Braun stoji pred vilu u Berhtesgaden i rukuje se sa Konrada, odma bi gledao kud su vrata. E u to selo je otišo Ristivoja da izigrava majstora za meso i kobasice, ali je četres pete nanjušio situacuju i pobego u nepoznat pravac. Posle desetak godine, činimiske da sam ga video na jednu sliku u novine, na koju je bilo prikazano kako se francuski legionari kače u lađu da idu u Vijetnam. Pred nji je, sa ruke na dupe stojao oficir, isti ko naš Ristivoja. Poznao sam ga po debelu šiju i kako je stojao sa rastavljene noge. A možda to i nije bio on. Ebem li ga. Uglavnom ličio je mnogo na njega. DESETA GLAVA MILADIN TUBERAN Negde polovinom juna meseca četres četvrte godine, stigaem sa Klarija i doktora Adama Jablonskog u Kasel, pred fabriku za avionski motori. Na grbavog stražara pokaiemo ausvajsi, on obrne telefon, i na kapiju dođe vojnik bez ruku koji nas odvede kod podoficira bez oko. U to vreme u Nemačku nigde nije mogao da se vidi Švaba mlađi od pedeset godine koji nije invalid. Ako ne računamo decu, celi su bili samo starci i žene. Ostali su sedeli na front odakle se više nisu vraćali, zato što se tamo odavno nije računalo da je neki nesposoban ako noma ruku ili oko. Ovi falični, koji su služeli po logori i fabrike, bili su ranjoicl iz četres drugu i treću godinu, kad je još mogla da ufatl krivina zbog nogu ili nos. Pogleda Švaba papiri i odvede nas u kancelariju punu sa žene u uniforme. Čim videše Adama koji je ličio na Gari Kupera a trtio se kad ide ko Džon Vejn, usvitkaše sa oči. Na mene i Klarija nisu ni pogledale. Da sam bio sam, sve bi zevale u mene jer je vladala straobalna nestašica sa muški, ovako, proradila je matematika da šnjur nosi samo jedan. A skroz pozadi sedi baba šefovica, raširila siske preko astal i posmatra žene u potiljci. Bite šen, pročita babac naše isprave, trasnu po nji sa Stambilj, dade ih na ćopavog vojnika bez uvo, on turi artije u knjigu i odvede nas u ambulantu. Prema dokumenta iz sektor za stranu radnu snagu, ja i Klari smo bili bolničari prekomandovani iz Budimpeštu, a Adam doktor iz Dancig. Ko je Adam, i šta će on a nas? On je, trijes osme, pred rat, u Poljsku bio osuđen na pet godine apsu zato što je lečio tuberani sa inekcije od kolonjsku vodu, i što je u Lođ i Česgohnovu radio ilegalni pobačaji pa su dve žene umrele. Iz ćorku u Varšavu je pobego kad su ga odveli u zatvorsku bolnicu da mu izleče čirevi sa koji se sam zarazio. Tamo je iz doktorsku sobu ukrao odelo i šešir, i otišo u kujnu gdi se razvikao da će svi da pokažnjava zato što nisu turili prašak protiv bubašvabe. Pa je viknuo magacionera i stražara da mu pokažu kako je obezbeđen ulaz kroz koji u magacin dovoze hranu, i sa nji, radi uviđaj, izašo na ulicu. Drao se na magacionera i pitao ga zna li da po propisi tu mora da budu i unutrašnje rešetke. Pretio je da će da ga otpusti i najurio unutra, a na stražara je naredio da ostane pred vrata i čuva ulaz dok se on ne vrati. Onda je otišo u jevrejski kraj gde je za zloti koje je našao u ukradeno odelo kupio sirotinjske krpe, knjigu i legitimaciju prema koju je bio Aškenaz iz Galiciju. Posle je sa lice crveno od osip izazvan sa staklenu vunu sedeo sa prosjaci u sinagogu, udarao se u glavu, stezao knjigu na grudi, klatio se i obrćao sa oči, tu je spavao i jeo šta mu frlje,

a čim mu je nikla brada i prošao osip, ukačio se na voz i otputovao u Dancig. Usput se u klozet obričio i presvuko u ukradeno odelo koje je dotle nosio u torbu, a iz Dancig, koji je bio pod nemačku vlast, sa lađu došao u Bremen, a odatle u Berlin kod Acu. U Berlin ga Aca rasporedi kod profesora Gulbekijana, da pazi kako stoji sa zdravlje, pošto je profesor patio od astmu i pomalo mario od srce. Kad smo četres treće došli kod Acu, zatekli smo ga i pomislili da je fin gospodin jer je nosio kamgarn odela, pušio „Česterfild“ i mirisao na jorgovan. Jedna soba na treći sprat bila je za njega nameštena ko ordinacija, i u nju smo, po profesorovo naređenje, išli da učimo kako se previjaju glave i ruke, i kako se udaraju inekcije. Te veštine smo brzo naučili, a još brže ukapirali da je Adam baraba koja cigarete krade od Gulbekijanovog sekretara mesje Petreska, a miris od bata Žile, šefa na sobarice. A sve sobarice, ukupno pet, bile su mu švalerke. Od doktora Adama smo vise naučili kako se simuliraju boljke nego ono što smo trebali da znamo ko bolničari. Za čas sam se osposobio da izigravam čoveka sa iščašen kuk, da dišem ko astmatičar i kašljem ko tuberan, a popravio sam i gimnastiku za padavicu. Ali, što je važno, naučili smo kako se sa priručni materijal podljućuju rane, kako se od malecku opekotinu od cigaretu za dva dana napravi gadurija golema ko šaka, kako se odgajaju i množe čirevi i kako se i sa šta pravi smrdež i veštački gnoj. Od našu stranu, da mu se nekako odužimo, ja sam na doktora pokazao kako se pakuju karte i broje pare na preklop. To je ono kad se pare preklope pa se umesto pedeset dinara izbroji sto. A Klari ga je naučio kako se radi sa pgabice i kuglicu. I eto tako, u Kasel počnemo da radimo ko bolničari. Ambulanta je bila ko neka mala bolnica. Imala je čekaonicu, ordinaciju, doktorsku sobu, tri sobe sa po osam kreveta za bolesnici i magacin sa lekovi. Upravnik nam je bio major Maksimilijan Šenberg, star čovek koji je stanovao u grad i dolazio samo ujutro, a pravi šef je bio Adam. Na pedesetinu metra od ambulantu je bila baraka za radnici i menza sa kujnu, a pola kilometre daleko, videle su se fabričke hale. Ni ja ni Klari nismo imali nameru da se bavimo sa mućke. Radili smo u ambulantu ono što treba, a jedino što smo se ispomogali bilo je da ufatimo vezu sa kuvari zbog bolju hranu. Kuvari su u svako ratno stanje glavniji za vojsku od generali. Sa generala kad se zameriš dobiješ apsu ili požarstvo, pa čim oduvaš kaznu možeš da budeš miran, ali ako se zakačiš sa kuvara najebao si. Čitao sam u novine kako neki slobodni zidari, ili dunđeri, sad ne mogu baš tačno da se setim šta su, tajno drmaju sa ceo svet, i to je možda tačno, ali jedno je sigurno, a to je da ne drmaju sa kuvari pošto na nji ne treba tajno udruženje. Prvi dan od jednog bolesnika doznam da je kuvar Srbin iz Lapovo, a po ime Jezdimir. Otidnemo ja i Klari u menzu, predstavimo se na Jezdu ko bolničari i u znak pažnje mu damo paket sa zavoji i burove obloge, a on reče da navrnemo uveče zato što je nameran da pravi kasapski đuveč. Uveče se pogodimo da mu donosimo sanitetski materijai a on će na nas da sipa krtinu. A pošto je u ratna stanja sanitet po ugled odma do komoru, kad god kuva nešto bolje on će da nas vikne da navratimo. lako su čak i stražari umesto meso dobivali žiie, a u radničku menzu samo krpe bile mrsne, u Jezdimirov prifatan kazan je imalo od ticu mleko. Strani radnici, uglavnom Srbi, bili su bolje uranjeni od Nemci jer su jedanput mesečno dobijali od kuću paket sa suvo meso, slaninu, medenjaci i cigarete „Ibar“ u kutije od po sto komata. Kad stignu paketi, radnici se postroje pred kancelariju u koju sede tri Nemice. Ulegae radnik, skine kapu, Nemice pred njega otvore paket, izvade sve što je unutra da vide nema li nešto sumnjivo, a kolko su drčne gutaju pljunku, jer je u Nemačku vladala oskudacija. Radnik potpiše formular, vrne provijant u kutiju i aufvdezen. Kod nas ne bi ni video paket. Desi se da neki radnik izvadi nešto iz paket i da na Nemicu, a ona obavezno rekne danke šen i turi poklon u tašnu. Bio je sa nas jedan mnogo žalostivan čovek, neki, čini mi se, Aleksinčanin, radeo je ko alatničar. Taj je, kad god mu isprate paket na svaku davao po nešto. Čim on ulegne da primi paket, zaraduju se. Ali,

kad su mu jedanput našle necenzurisano pismo, odma su ga predale na stražara da ga vodi u apsu. Ebem ti nemačko poštenje. Što se tiče pisma, preko kuvara su mogla da se šalju i primaju necenzurisana pisma. Na Jššak do ulaz u fabriku držao je kafanu Johan, folksdojčer iz Banat, Zvani Joca Grba. Kafana je bila sklepotina od daske i u nju su jedini gosti bili strani radnici koji su imali pravo jedanput nedeljno da idu u grad da potroše platicu koju su primali od Ministarstvo za industriju. Taj Joca je bio na kuvara veza sa crnoberzijanci na koji je utapao hranu iz magacin, sanitetski materijal i cigarete „Ibar“ koje su služile i ko moneta za necenzurisana pisma. Jer tad su Nemci pušili lišće od rastovinu, a možda i od repu. Znači nismo bili u nestašicu sa ishranu. Ali počnemo da crkavamo od dosadu. Doktor Adam se uzvrteo bez ženske ko pastuv kad ga vržu u štalu, a Klari sa parakuvari igra tablanet u pasulj. Ja se vrtim od dosadu ko puvanjak u gaće, majem se naokolo ko gluva kučka, kad dovedoše u ambulantu nekog Miladina iz Ristovac. Užuteo, pa se sparuškao, a kašlje da se ne trpi. Pregleda ga Adam i reče: „Ovaj ima tuberkulozu i mora da ide kući. Ne zato što su Nemci duševni, nego šta će im neupotrebljiv čovek. Usput će da umre jer treba da se vozi bar nedelju dana u stočni vagon i još toliko da sedi po peroni. Kad bi ovde ostao prekrcao bi još sedam, osam meseca. A kad bi mu udario dobru ranu isterao bi godinu.“ Napiše Adam uput da Miladina odvedem u gradsku bolnicu da mu naprave snimak na rengen i da mu pospe doktor Maks napiše ausvajs da se vrne kući, a ja mu reko: „Adame icepaćeš taj uput, a ja idem da porazgovaram sa pacijenta.“ Onda otidnem u sobu kod Miladina pa mu kažem: „Miladine, ko tuberan treba da ideš doma.“ „E, jebi ga“ vika on „ma vidim ja da nešto mnogo ne valjam.“ „Znaš li Miladine kakva je sad gužva po Nemačku? Tri godine ti treba da se dovučeš do kuću.“ „U dete mu ebem.“ „Di ćeš ovaki na put? Od tebe su ostale samo koža i koske. A i kad bi došao doma, koj će da te gleda, i sa koje će da te rani i poji? Kakvo ti je imovno stanje?“ „Lele“ plače Miladin „ja sam nadničar, jedva zaradim suv lebac za ženu i šes deteta. Nemam ni kuću, stanujemo u tuđu kolibu.“ „Nemoj“ reko, „da kukumavčiš, nego oćes li sa doktora da sredim da ostaneš, a sa kuvara da te udari na jaku ranu, pa kad se očltaviš, da ideš. Plus tome, ima da zaradimo pare.“ Pa mu polagacke objasnim šta sam se od dugo vreme setio i on pristade. Onda se sa kuvara Jezdimira dogovorim da napravimo firmu u koju ja da ulegaem sa kapital koji se sastoji od Miladina i njegovu tuberkulozu, a on da uđe sa poštanske veze i kurve za Adama. Pogodimo se da kuvar rani Miladina sa kvalitetnu ranu, a Joca Grba da nabacuje ženske na doktora Adama. To nije bilo teško jer su četres četvrte sve Nemice bile žive nejebane, ali je bilo pomalo opasno zato što su streljali svakog stranog radnika koga bi ufatili da petlja sa nemačke ženske. U stvari i nije bilo toliko opasno, pošto su dva agenta gestapovca, zadužena za našu fabriku, više od Hitlera i faterland volela meso, pivo i cigarete koje su od Grbu dobivali ko mito. Posle sam doznao da su oni u sobu iza Grbinu baraku dovodili ženske za Adama. I to ne kurve, nego poštene domaćice. Jer, kurve su u Nemačku bile iskorenjene pošto su dobile mindžonsku konkurenciju koja ne samo što nije tražila pare za ebanje, nego je, ako treba, i davala. Na taki način pripitomim Adama. Dalje je išlo ovako: Prvo se raspitam među radnici ko je iz bogatu familiju. Onda takvoga nasamo pitam da li bi teo da plati da se vrne kući sa zvanični papiri. Ako pristane, dam mu da guta sitan duvan bez vodu da izgrebe gušu, i dogovorimo se da se, čim počne da iskašljava krvavu pljunku, javi u ambulantu. Kad ga primimo, on napiše pismo kući da se na četiri mesta odnesu po deset dukata, ali ne turske medžedije, nego austriski Jozefi ili francuski petlovi. Pismo ko necenzurisano pošalje Grba.

Posle nedelju, dve dana, iz Srbiju stignu četiri pisma, jedno iz Banat, drugo iz Lapovo, treće iz Ristovac od Miladinovu ženu, a četvrto iz Leskovac od mog ćaleta Jovu Mačora, da se mušterijina familija učipila. U pisma mi je dale pisao: „Dragi sine Gute, javljaj se češće.“ Ovde moram da pofalim nemačku poštu. Od Leskovac do Kasel pismo je putovalo četiri dana! A kad sam kod nas pisao na Blaška Kurtu da mi vrne pare, nikad nije dobio pismo. Čim stignu pisma, doktor Adam napiše uput da mušteriju snime na rengen, a ja u gradsku bolnicu umesto njega odvedem Miladina. Narafski, ponesem mušterijina dokumenta na koja mu bolnički doktor napiše da je tuberan i da se ko taki vrne u Srbiju. Miladina smo u prvo vreme šišali do glavu, ili terali da pušta brkovi, sve zbog stra da ga bolnički doktor ne pozna, all smo posle zajebali sa tu praksu jer je taj doktor ko i naš Maksimilijan bio debelo zalego u godine, a soba u koju su snimali je bila osvetljena samo sa jednu crvenu sijaličku. Krajem avgusta meseca poče Miladin zbog jaku ranu da se goji pa se uplašimo nemoj da mu se zalečila tuberkuloza, i taman se dogovorimo da ga udarimo na galopirajuću dijetu, kad iznenada doktor Maksimilijan reši da pogleda bolesnici. On bi inače samo malo ujutru posedeo u ordinaciju dok popije čaj od jabukove kore, ali taj dan je bio nešto nakrivo nasađen, pa reče: „Ih gehe pacijenten picka majcina fideti.“ Jer je i on, ko i svi drugi Nemci koji su dugo radili sa strani radnici govorio sa nas neki jezik koji se sastojao od izmešane srpske, nemačke, poljske i grčke reči. A psovao je samo na srpski. Ulegae Maksa u bolesničku sobu, a tamo u jedan ćošak igraju zu, u drugi prostrli ćebe pa igraju karte, na sredinu se dvojica obaljaju, a Miladin tuberan juri jednog Poljaka i udara ga sa kobasicu po glavu. Dere se Maksa, vidi mu se do dupe kolko je zinuo. „Vas ist das her Adam!? Ovo simulanten picka materina! Marš ales raus! Geben zi mir fir ales dokumenten, tera sve glajh u picka arbajt!“ ' Pa sede i napisa na svi otpusne liste. Ostavi samo jednoga koji je imao opekotine na grbinu. Da ga umilostivimo morali smo da mu damo dva litra rakiju, deset kutije „Ibar“ metar kobasice i punu kutiju za cipele sa suvo meso. Sreća naša što tad nismo imali mušteriju inače bi nadrljali. Tako zatvorismo firmu, i da ne čačkamo mečku po pičku, na dalje smo radili samo ko bolničari. Nego da dopričam za Miladina Tuberana. Sreo sam ga posle rat u Leskovac. Stoji na Panđurište kod stanicu i na seljaci prodaje sečene automobilske gume da naprave opanci. Isti onakav kakav je bio u Nemačku, žut i metiljav. Pitam ga: „Jeli bre Miladine, još li si živ?“ A on vika: „A što pa da nisam živ? Koje mi fali?“ „Mislim, kako ćuškaš sa tuberkulozu?“ „Ma kaka bre tuberkuloza. Nikad nisam bio bolan od nju.“ „ Kako nisi kad si na rengenski snimci imao fleke na pluća?“ „A to li pitas? Tad sam natrljao na grudi belilo sa koje snaše mažu obrazi, počem se u njega tura živa kroz koju ne prolazi rengen. Namazano mesto nisam prao da ne iskvarim fleku. A što vidiš da sam žut, taka mi je sorta. Moga tatka zbog žut lik vikaju Kinez, a mene mi je nadimak Žuća. Oćeš ti prodam sa popus gume?“ JEDANAESTA GLAVA MUDONJA SAVA BRBAC Od ćalca sam septembra meseca dobio pismo u koje kuka što se ne javljam, i da je Leskovac bombardovan i srušen, a nekolko iljade ljudi potepano, ali nisam teo da mu odgovaram.

Oktobra meseca na radio London čujem da je Leskovac oslobođen, a posle da su Nemci pobegli i iz Beograd. Nad Kasel su skoro svaku noć leteli saveznički bombarderi i frljali bombe, a u fabriku su terali red i poredak ko da je mirno stanje. Nemci su usred uku i buku i bedu u koju su se našli, i dalje bili diciplinovani. Tako dođe zima, i čak i mi koji smo bili povezani sa crnoberzijanci osetismo oskudaciju. Ta zima, četres pete, je bila gadna, i zbog glad i zbog zort od avioni. Jednu noć, januara meseca, pogodiše bombe fabriku i skoro celu je srušiše, pa Nemci prebaciše pola radnici i ambulantu u Osnabrik, u remontnu radionicu. Tamo smo sedeli sve dok nas nisu aprila meseca oslobodili Englezi. Pored nas su oslobodili i logor za ratni zarobljenici u koji su robovali samo Srbi, što nisam znao sve dok se nismo sa nji sreli. Kad su četres prve Nemci zarobili našu vojsku, Slovenci su pušteni ko Slovenci, Hrvati i muslimani ko endehazijci, a Makedonci ko Bugari. U ropstvo su odvedeni samo Srbi. Logor u Osnabrik je bio oficirski, i mi se brzo upoznadosmo sa neki od nji. Bili su željni i za ženske i za jedenje, ali, bog i duša, nisu napadali nikoga. Čekali su da se sredi situacija pa da se vraćaju, a dotle su bili raspoređeni po nemačke kuće, u koje uglavnom nisu imale muške giave. E sad, šta su radili noću po te kuće, zna se. To se videlo posle, kad su počela da se rađaju deca čiji su zvanični ćalci već dve godine čučali u rusko zarobljeništvo. Među nji sretosmo nekoliko Leskovčanina i Savu Brbca, fudbalera, koji je bio poznat po to što je sa motocikl vozio kurve po čaršiju, i što je više voleo dobru tuču nego leb da jede. Po čin je bio rezervni potporučnik, a u civil opštinski geodeta. Poznavao sam ga odavno, jer sam mu nekoliko puta čuvao sat dok se tepa, a inače nosio sam mu koj zna kolko puta kopačke. I taj Sava Brbac skinu zlatan lanac od šiju, dade mi ga i reče: „Gute, imam da urabotim jedan poso u Nemačku, i možda se neću vrnem živ doma, pa te molim da ovo lanče odneseš na moju majku Persu, da ima od mene uspomenu.“ Sava je bio golem mudonja, i kad je on ovako reko tu nije imalo šta dalje da se pita ni prepravlja. Turim lanče oko gušu, on popi piće, isceliva se sa drugari i otide. Gledam ga kako ide ko da ima federi u njega, a Grade Vlasotinčanin reče: „Otide Sava da utepa nemačku babu koja ga je četres prve, kad su nas vodili u logor, pljunula u čelo. Upantio je i selo i kuću iz koju je baba istrčala. Četiri godine je zamišljao šta će sa nju da napravi kad je nađe. Kakav je lud, pored babu će utepa još nekoga. A njega će zato da streljaju okupaciske vlasti.“ Tad su u Nemačku saveznici, svako u svoju zonu, zavodili red pomoću streljanje, jer nije moglo da se živi od lopovi i razbojnici koji su se pojavili ko pečurke posle kišu. Gdi god se obrneš vidiš englesku patrolu. Idu po dvojica, i ne razgovaraju sa nikoga. Isti Nemci. Niti se smeju, niti nekog zaomejavaju. Usput, da reknem da američka vojska nije bila takva. Oni su isti ko mi. Tu se pobiju, tu se pomire. Kad smo ja i Klari trebali negde da idemo, a nemamo sa koje, samo sačekamo da naiđe neki američki džip ili kamion, pa se ko bajagim potepamo. Amerikanci odma stanu, izripe na put, opkole nas i počnu da navijaju. Ako su dva, tri kamiona, naprave kladionicu. Jedanput je stanula cela kolona sa kamioni i tenkovi, a iz komandni autobus su iskočili oficiri sa sve generala. Posle smo se sa nji odvezli direk u Patonov štab. Kad bi slučajno morao da živim u Ameriku, namlatio bi pare pomoću tuče pored put. Našao bi budale da se tepaju, a ja bi držao banku. U Englesku ne bi nikad otišo, jer tamo možeš nekoga da kolješ sa tup nož, i da ga dereš sa žilet, Englezi neće ni da te pogledaju. Takva im je, tada u Nemačku, bila vojska, koja je u Osnabrik i okolinu zavodila red. I tad se pojaviše Rusi. Ne ruska vojska koja je četres pete osvojila Berlin i pritisla istočnu Nemačku, nego ruski zarobljenici iz četres prvu koji nije, ko nasi vojnici, čuvala redovna vojska, Vermaht, nego esesovci, i to u konc lageri. Zadesimo se ja i Klari u neki gradić kod Hanover radi provod, kad pred nas ispadoše pedestinu Rusa. Cepeni i štrokavi, svi naoružani sa po pet pištolja, dva šmajsera i mitraljez. Oko pojas nanizali bombe, a u čizme zataknuli granate sa drške. Nekolicina

nose na grbine šivaće mašine. „Stoj!“ viknu jedan malecak, po lik mnogo gadan, i odma se vidi, komandant. Sa mastiljavu olovku nacrtao činovi, na žice preko grudi nanizao odlikovanja. „Davaj“ reče, „đengi. Bistro.“ Oladimo se i sve pare dadomo. Ponadasmo se da će prođemo, kad Rus reče: „Rastreljat baržuji.“ Nismo ni trepnuli, a u nas uperiše i pištolji, i puške i mitraljezi. „Lele“ kukamo ja i Klari „lele braćo mi nismo buržuji, mi smo Srbi, braća pravoslavci.“ Oprosti nam Rus život i zarobi nas da budemo nosači. Mesec dana smo išli sa rusku bandu i na grbine vukli šivaće mašine. Pored nas su bili nosači još tri Poljaka i nekoliko Talijana. Kad dođemo pred neko selo, komandant, koga su zvali polkovnik Nikolaj, naredi da se preseču telefonske žice i da se blokiraju putevi. Onda dođemo na glavni trg, a iz kuće se dotera celo stanovništvo kome polkovnik održi ovakav govor: „Druzja Germani. Gitler kaput. Vi zlačinci ruskog naroda. Davaj šivaće mašine!“ Nemci i Nemice donesu na trg šivaće mašine i poređaju, a polkovnik izvrši smotru. Svaku mašinu koju pokaže sa prs, odma natovare na nas. A neke mašine koje smo dotle nosili, ostavimo. Jasna stvar, banda je uzimala i hranu, i obaljala ženske, i ovde, onde potpalila po neku kuću, ali najvažnije su bile šivaće mašine. Zašto je polkovnik Nikolaj tolko voleo šivaće mašine nikad nismo doznali, jer je poginuo u borbu sa drugu rusku bandu. Kad su se srele na put nijedna nije tela da se skloni, pa su zalegli i udarili u paljbu. Kad vido da je Nikolaj utepan reko na jednog Rusa, Afanasija: „Afanasije, poginu polkovnik.“ On ga pogleda ko krava mrtvo tele i reče: „Ničevo. U nas mnogo polkovniki.“ Svi Rusi iz Nikolajevu bandu koji su preživeli borbu pređoše u drugu sa koju su se borili, a njin polkovnik, jedan brka sa sablju i šubaru, nas pusti na slobodu. Poljaci i Talijani zadrža da nose bilijar i klavir. Mi pobegosmo na jednu stranu, Rusi otidoše na drugu, a pored put ostadoše šivaće mašine. Inače, sa Rusi su golemu muku imali i Englezi i Amerikanci, bez obzira da li je u pitanje banda, ili Rus samac. Čim probaju da ih zaustavljaju, odma pucaju, a ako se potrefi da su pijani, pucaju i pevaju. Nji su, kako sam posle čuo, očistiše Rusi koji su po Staljinovo naređenje naoružani sa snajperi došli u zapadnu zonu. A možda su me slagali. Kad smo se ratosiljali od Rusi, u leto četres pete, preko crveni krs, sa poslednji transport za ratni zarobljenici, dođemo u Osijek, u koji su nas saslušavali kako smo se držali u Nemačku. Tamo ponovo vidosmo Savu Brpca. Dere se na njega partizan islednik: „Kazuj kako si se držao u zarobljeništvo, i dal si imao veze sa fašisti? Islednik se dere, a Sava urla i oće da ripne preko astal na njega. Jedva ga četvorica sapinju. “Mamicu ti jebem ćosavu, za šta sam mogao u Nemačku da se držim!? Za rođenog stojka sam se držao!“ „Vodite“ reče islednik „ovog buntovnika u apsu!“ „More ne u apsu, jebem ti sestru, ne u apsu, nego me odma streljajte! Ja gulanferu jedan iz robiju idem, jebem ja i tebe i tvoju apsu!“ Ripnu i partizan, pa i on došao crven od ljutinu: „Tri meseca ima da čistiš klozeti u jeno onu kasarnu!“ „Ne tri“ razvikao se Sava „ne tri meseca, nego tri godine ću da ližem nužnici, ali ako ostanem živ, gdi te nađem jebaću ti majku!“ Vrzaše Savu i povedoše ga u apsu a ja potrčim po njega: „Savo, da ti vrnem lanče.“ „Ne treba mi“ vika on, „odnesi ga na moju majku Persu, jer ja neću živ da se vrnem doma. Da ima uspomenu od mene.“ Lanče sam mu dao posle godinu dana kad se vrnuo kući. Na tetka Persu sam samo reko da je zaglavio ćorku i da je živ. Dado tad na Savu lanče i pitam ga: „Savo, utepa li nemačku babu?“

„Ne“ reče Sava „nisam. Nađo kuću i babu go cuga. Sedi baba na prag i ljuš krompiri. Babo, reko na nemački, jer ja sam nemački savladao u logor, ti si mene zapljuvala četres prve u sred čelo, a ja sam babo rezervni oficir pod zakletvu koga ne sme niko da pljuje. Mene ko jednog oficira, može ko god oće u borbu da utepa sa metak, al da pljuje niko ne sme. I ja sam došao da te olistim. Jes da si baba, ali si me uvredila. Ovo mora ovako da bude, jer ja neću da živim sa tvoju pljunku na čelo. Tako reknem i repetiram pištolj, kad, baba se rasplaka. Ako, reče, ubi me, meni i onako život ništa ne vredi. Na front su mi poginula dva sina i muž, a komšije su me isterale iz sobu i oterale u kokošinjac. Majku mu, na to se nisam nadao! Iz momenta se razljuti na babu, vrnem pištolj u džep i pitam: Gdi su te komšije koje su te nabili u kokošinjac, mamu im nacističku!? Ovo li je tvoja kuća? To je, reče baba, pa ja uniđem i natrčim na dva debela Nemca i nekolko Nemice. Vas volen zi?, pita me Nemac sa crveni obrazi, a drugi sa rošavi mi se dere: Raus! Oni mene da vikaju raus i da pitaju vas ja volen? Nisam sa nji teo ni da se gledam a kamo li da odgovaram. Razjebem odma ta govna, od muški napravim krvave piktije a ženske same pobegoše. Ubacim babu u kuću i za svaki slučaj ostado sa nju još dva meseca. Popravio sam joj sve što je bilo za popravku, i napravim od nju veći autoritet nego da je imala sto sina oko nju. Kad sam polazio, rasplakamo se i ja i baba. Babo, reko, moram da idem, čeka me moja majka Persa. A ti se vise ne plaši od nikoga, jer sam na svi objavio da ću da se vrnem da vidim kako te poštuju. I da su najebali ako mi se požališ. A da se vrnem neću nikad, ali to znamo samo ja i ti i crna zemlja. Pa se iscelivamo i rastadomo.“ I tako, da okratim priču, vrnem se kući. Leskovac u ruševine, a u čaršiju, gde su pre bile kuće i palate, napravili parkovi. Po parkovi riljaju nemački zarobljenici, a stražari, sve neki golobradi momci, igraju šut kape. Posle dve godine lego u moj krevet, a keva me pokri sa rozen jorgan. DVANAESTA GLAVA MALI KOMESAR Jedno jutro, rekne mi ćalac: „Gute, zakačio si golem rep i treba jedno vreme da se izgubiš. Sa druga Docka Arnautovića sam se dogovorio da ideš u Aleksinac i završiš kurs za učitelja. Njegov rođak Mikailo je u učiteljsku školu omladinski rukovodilac. Nađi ga i daj mu ovo pismo.“ U Aleksinac dođem u školu i u hodnik priupitam posluzitelja gdi mogu da nađem đaka Mikaila Arnautovića. Famulus poče da me saslušava: „Jeli rode, za šta ti treba drug Mika?“ Odma vido da čiča pati od džandarsku bolest, a boljka se sastoji u kurčenje. Čim takav poserko oseti meko, pretvori se u kuče kome si ušao u avliju. „Treba“, reko, „da mu dam neko pismo.“ „Kako pismo?“ „Pobratime, pismo je iz Kapejot. Moram lično da ga uručim na druga Mikaila pod strogo pov.“ Kako mu spomenu Kapejot, njemu se obesiše brkovi i odma me odvede pred jedna vrata. Stade mirno, skinu kapu, kuca i vika: „Druže Mikailo, traži ve jedan drug:“ Iz vrata grmi: „Nekuniđe!“ Uđem i vidim kako neko golobrado momče sedi sa noge na astal. Na čiviluk visi pištolj u futrolu, a na zid urameni rukovodioci. „Smrt“, viknem, „Fašizmu, izvolte pismo od druga Docka iz Leskovac, koji ve je pozdravio da me pomognete u izučavanje za učitelja. “Pročita Mikailo pismo, reče mi da sednem, i otide negde. Malo posle dođe sa napisano svedočanstvo da sam sa odličan uspeh i primerno vladanje završio šestomesečni kurs za učitelja. Na njega pečat ko vrata i potpisi. „Jevo“, reče, „svedočanstvo, i pozdravi druga Docka. Mi smo vamilija.

Njegov deda i moj deda su braća od čiču.“ „A šta ti ovde rabotiš?“ „Idem u treći razred.“ „Zašto i tebe ne napišu svedočanstvo?“ „Čuj drug, ja ovdi radim ko đak.“ Kad mi reče „čuj drug“, odma sam znao koliko su sati, jer se nije svako obraćao na ljudi sa te reči. Prosti članovi partije su govorili na ljudi „druže“, ili samo „drug“, ali „čuj“ je bilo samo za pogoleme budže kad su nešto na kraj srce pa se oštre da nekoga uzmu na mindros. Sa te dve reči se napravi rastojanje da se odma zna ko je gore a ko dole. Od „čuj drug“ bilo je gore samo „čuj gospodine“. Ako ti neko drmatorče rekne da si gospodin, jebao si kusur. Pogledam malo bolje Mikaila, i vidim kako su mu oči nekako naredničke. To jes, da me posmatra ko sliku. lako se još nije bričio, bio je mlado zmiče od koga će brzo da ispadne opasna otrovnica. „Čuj drug“, pita me tiho, „jesil organizovan?“ „Kandidat sam za člana kapejota, druže Arnautoviću. Drug Docko je reko da će uskoro da me predloži.“ „Dobro druže“, odmeknu on kad ču Dockovo ime, „faćaj put u Leskovac i pozdravi od moju stranu druga Dobrivoja. Izvini, imam neki mnogo važan poso pa neću da te zadržavam.“ E, sad moram da objasnim ko je drug Dobrivoje Arnautović. On se rodio u moj komšiluk, ko treći sin, a peto dete na Vaska polukvalifikovanog tkača. Što znači, da je odraso ko sirotinja. Još dok je bio malecak umrela mu je majka, pa se Vasko oženio sa Katu, bivšu kurvu iz kupleraj Tusle“. Nemojte ni da pomislite kako je Kata bila pokvarena ženska zato što je ko mlada rabotila u kupleraj. Sve kurve iz kupleraj su se, čim malo zađu u godine, uglavnom udavale za udovci sa mnogo decu, i sve do jednu su bile verne na muževi. Sa Vaska je Kata rodila ćerku Nadeždu, koja je ko devojka pobegla u Pariz gdi je otvorila konfekciju za Alžirci, i jedno muško dete po ime Živodrag, koje je, isto ko tatko, postalo tkač. Šta tu ima sad mnogo da vi pričam kako su živeli. Zna se sve za sirotinju. I kako svi spavaju u jednu sobu, i kako jedu kupus i pasulj bez meso, i kako mlađi nose odela od stariji. Moram da reknem da Kata nije delila decu na njenu i zatečenu. Bila je stroga, i kad je trebalo svi je vukla za kosu i šibala sa prut. Samo Docka nikad nije udarila niti je je na njega viknula. Može biti da ga je volela više od drugi zato što je bio šmokljan. Druga deca, ko u svaku sirotinjsku kuću, čim vide na astal jedenje navale ko kurjaci na ovcu, a Docko od nji ne može ni da priđe. Umreo bi gladan da ga Kata nije ranila. Turi ga u krilo i zakusuje sa kašiku. Pa je bio bolešljiv, ko da je imao magnet za boljke, jer ga ni jedna neje preskočila. Da ga odbrani od nazebi Kata ga je umotuvala u njen vuneni šal i obuvala u cipele na šnir koje je dobila od neku mušteriju još dok je radila. Ali, za džabe, jer ako se samo jedno dete u Leskovac razboli od bilo šta, ete ga i Docko je bolan od isto. I sve su se njemu dešavali maleri. Samo njega su fatali i udarali mu čvrge kad bi sa drugu decu išao da krade dunje ili kajsije, i jedino je on mogao da se saplete i padne na ravan put, i da se, kad bega, zaglavi u nečije tarabe. I ko da je pored magnet za boljke imao u obrazi i magnet za šamari, jer su ga jedno vreme svi tepali, a naročito slabotinje da bi dokazale kako i one mogu nekoga da izmlate. Čim bi Kata videla ili dočula da ga je neko dete tepalo, digla bi se da ga brani. Govorila je: „Ja ako ne mogu da ga odbranim od bolekčine, mogu od ljudi. “Pa bi se digla da nađe tatka na dete koje ga je udarilo. Rekla bi mu mu: „Tvoj sin je tepao mojega Docka, a saće mi ti kažeš da su to detinja posla. E, ovako će se dogovorimo. Kad god tvoj sin udari Docka, ja ću od tebe da napravim pačavru. Da ne pomisliš da zborim na prazno, odma ću ti pokažem kako bijem.“ Posle samo nekolko izudarani niko nije smeo Docka da pogleda popreko a kamo li da ga udari, jer je Kata udarala ko muško. Da je mogla da se takmiči, za čas bi postala svetski prvak u tešku kategoriju. A kad su četres osme Docka ubili na granicu, obukla je crninu koju nije nikad

skinula i u koju su je saranili posle mnogo godine, a pored ikonu od svetog Jovana turila je Staljinovu sliku. Vasko je molio: „Skini bre Staljina, će otidnemo svi u apsu.“ Ali ona nije tela. „Ako je moj Docko voleo ovoga brku, volim ga i ja.“ Okreni, obrni, Kata Docka mnogo volela. Zato su ga žene iz komšiluk zvale Docko Katin, dok su ga deca po sokaci vikali Docko Prcko, počem je zbog tankoseritičnu ranu bio sitan. Neki su ga zvali i Docko Crveni, jerbo je na glavu imao stog od riđu kosu, koju je, da ušpara pare za berberina, Kata potšišivala sa makaze za ovce. A bio je i rošav pa su ga neki zadevali Rošlja. Nosio je okratela stara odela i tolko je bio smešan da se jedanput, kad je na vašarište pomagao na cirkuzani da nameste klupe u šatru, glupi Avgust, kad ga je video, umočao od smejanje. I još su ga po prezime zvali Arnauče, a deca su po njega vikala. „Doco Arnauče, u tuđo kapuče.“ Deca su ga zadevala a on je ćutao. Nadimak Mali Komesar je dobio u jesen četres četvrte, kad se pojavio obučen u uniformu sa oficirske trake na rukavi, i održao govor kod spomenik. Sve dok neki brkajlija nije reko na narod: „Ima reč drug Dobrivoje Arnautović, komesar.“, niko nije bio siguran da on stoji na balkon. On je i posle mnogo voleo da drži govori na taj balkon, onde kod spomenik. Naginjao bi se preko gvozdenu ogradu za koju se držao sa jednu ruku da ne padne, dok bi sa drugu, isto ko Lenjin, pretio i pokazivao a ovamo, a onamo. Narod se drao: „Tako je, tako je!“, i „Živeo!“, i „Dole!“, a on bi zapinjao sa govoranciju ko gluv u gajde. Oni koji su stojali pod balkon gledali bi kako mu se klati gajtan od parabelum, i plašili se da slučajno ne počne da mlati sa obe ruke i padne na nji. Na taj balkon se posle tri godine popeo njegov pomoćnik da održi govor u koji je objavio kako je na bugarsku granicu umlaćen ruski špijun Dobrivoje Arnautović, čiji zadatak je bio da digne u vazduh električnu centralu i dve tekstilne fabrike. Ako me pitate kako je došlo do to da Docko Prcko drži govori na balkon, i zašto je otišo u šumu, odma ću da objasnim. Četres druge, u jesen, kupi Docko od mangupi star pištolj, napuni ga ko prangiju sa šalitru, u cevku turi ekser, i dođe pred dućan Najdana voskara. Taj Najdan je bio mnogo pogan čovek od koga nijedno devojče nije moglo mirno da prođe kroz čaršiju, i koji je, između ostalo, na ljudi davao nadimci. Vidi li nekog pogrbljenog, krsti ga Kriv Fijaker. Opazi li kako neki ćopavi, da mu nadimak Dvovisinac. Čuje li za nekog da ima šarenu ženu, vika po njega Jelen. Kad god bi video Docka pitao bi ga: „Docko, pošto je danas jebanje kod Katu?“ Stane Docko pred voskarev dučan i raspišti se, počem je imao negde oko šesnajes godine: „Majstor Najdane, imaš li goleme sveće za sarane!?“ Izađe Najdan iz dućan i pita: „Koj ti je umreo? Tatko il ona profuknjača?“ „Fala na Gospoda, svi u kuću su mi živi. Sveća mi treba za tvoju saranu.“ Razljuti se Najdan i razdere se: „Mamicu ti jebem kurvinsku, saću te utepam!“ Pa potrči prema Dobrivoja, ali ovaj ispovrti ispod kaput pištolj, ufati ga sa obe ruke i pukne, a voskar padne mrtav sa ekser u čelo. Docko zadene pištoljagu u pantalone, obrne se da pođe i saplete se na jednu Najdanovu nogu. Pre nego što je nestao iza ćošak kod apoteku, malo je postojao, grizo donju usnu i gledao u ljudi koji od stra nisu smeli ni usta da otvore, a kamo li da ga fataju. Niko ga nije video sve do novembra meseca iljadu devetsto četres četvrte godine, kad je obučen u oficirsku uniformu i u ganc nove čizme, sa partizani došao u Leskovac. Posle su izmislili da je otišo u partizani zato što je sa pištolj utepao agenta koji je jurio skojevci. Tako su za mnogi izmišljali. Bili su, bog i duša, i oni koji su begali a niko ih nije jurio, ali, za mnogi su izmišljali. Na primer, jedan Žika, koji je posle rat doterao do ministarsku stolicu, pobego je zato što je u školu naređao kečevi a njegov ćale berberin bi ga za to odrao.

Za Mile Englesa su izmislili kako je likvidirao ubačenog provokatora, a on je u pijano stanje, kad je doznao da mu se muva oko švalerku, sa flašu po glavu umrtvio Sotira Petle, pa pobego u šumu gdi je natrčao na partizani. Da je prvo sreo četnici, od njega bi ispao četnik. Ovako je postao em borac, em marksista počem je mnogo voleo da se gađa sa Marksa, a naročito sa Engelsa koji mu se izgleda vise dopadao. Da se ne zapriča a da ne ćušne u razgovor nekoga od nji dvojicu. Počnu ljudi da raspravljaju zašto levo krilo koje je desnak nije dalo gol, a on se glasne: „Drug Engles smatra da levo krilo koje je desnak ne moze da da gol ko levo krilo koje je levak.“ Ili rekne: „Kad bi drugovi Marks i Engles došli u Leskovac jebali bi na svi majku što mi nije data penzija, nego me teraju da rabotim ko kurir u Drvni kombinat.“ Zato što je umesto Engels govorio Engles, dobio je nadimak Engles. On je dugo mislio da nema fajdu od boračku prošlost zato što sa stari drugari loče brlju po kafane i pijac, a onda mu je Docko razjasnio: „Ne mogu da te turim na pogolem položaj od kurirski da me ne brukaš. Mnogo jedeš beli iukac pa smrdiš na stometra.“ Sad vi možete da me pitate odakle sam ja, koji sam šiljio patku po Nemačku, imao protekciju kod Docka, a ja ću da vam reknem da je to bilo zbog moga ćalca Jovu Mačora, koji mu je, kad je bio malecak, davao pare da kupi bombone i da ide u bioskop. I koji je, jedanput pred Božić, poslao u njinu kuću pečeno prase. Svi su mislili da je Jova dobar čovek, ali ja znam da mu je davao pare da razbije maler kad pođe u kocku, a da je prase dobio za opkladu, ali pošto je bilo muško nije teo da ga jede. Tad je ćalac reko na kevu: „Jebeš muško prase. Milevo, odnesi ga na onu sirotilju da ga ne bacamo.“ Ali zato je ćalac, čim je Dobrivoje, zvani mali Komesar, zaseo u bivšu sokolanu, postao komandir na vatrogasci. A ja sam, kad sam se vratio iz Nemačku i počeo da pravim pizdarije, dobi naređenje da postanem učitelj. Kad sam doneo diplomu, Mali Komesar mi reče: „Druže Gute, golemo si mućkalo i ja te ovde neću trpim. U selo Gornja Smrdašnica ima slobodno mesto. Javi se u povereništvo za narodnu prosvetu i sutra da preuzmeš školu. Marš iz kancelariju. „Fala“, reko, „druže Dobri.“ I odo u Smrdašnicu. To je bilo u jesen četres šeste godine. TRINAESTA GLAVA UČA IZ DONJU SMRDAŠNICU Moj deda po majku, pokojni Simeon Trofrtaljac je govorio: „Sa seljaci ovako stoju stvari: Najgoleme vrdalame su mlekadžije i baštovani iz sela oko Leskovac. Nji će da poznaš po farbani štucovani brkovi, pantalone na brič i prsluci od štof. Svaki dan dolazu u grad i obavezno navrn u opštinu ili sud. Puni su sa sudski pozivi, svi se bavu sa politiku i svaki je član u neku političku stranku. Radikali se poznaju po šubare, a demokrate nose šeširi i novine u zadnji džep. Posle nji po vrdalamstvo su oni iz malo poudaljena sela, koji u grad dolazu samo subotom na pijac. Nji možeš da poznaš po klašnjena odela i prtene košulje. Pošto liču na seljaci planinci koji u grad dolazu dvaput godišnje za sol i gas, možeš lako sa nji da se prevariš, jerbo i oni oće da zevaju i da se pravu ludi. Da vidiš koji je ne možeš dok ne pitaš odakle je. Ako ti odma kaže iz koje je selo, planinac je, a ako te pita jel njega pitaš, znači da je iz blizinu. Ako ti takav na pijac meri patlidžani, krompir il sir, za džabe će da paziš na kantar. Svi njini kantari pokazuju tačnu meru, ali svako kilo ima sto, dvesta grama manje, zato što je ili kijac napunjen sa olovo, ili je lanac podugačak za nekoliko alke. Ako od nji kupuješ alevu papriku, u svako kilo kilo ima bar pola kilo tucana cigla. Kad prodaju konoplju, u sto kila povesma naprskaju punu vinogradarsku pumpu sa vodu. I oni se bave sa politiku, ali samo kad su izbori. Na taj dan dođu u selo političari da se pogađaju, a seljaci čekaju ispred opštinu da izađe njin predsednik i kaže:

„Glasajte za gosin Tošu Tonića, on je daja po sto pedeset dinara za glas.“ I svi do jednog glasaju za Tošu Tonića. Ako predsednik rekne: „Gosin Žika Rafajlović je daja dve banke vise od gosin Tošu.“ Onda svi glasaju za gosin Žiku.“ Ovo sam imao na um dok sam se sa čeze vozio preko Moravu u Donju Smrdašnicu. Konji je terao neki čiča koji me je celo vreme saslušavao. „Gosin druže“, pita me, „kolka su ti deca?“ Ja mu kažem da nisam ženjen, a on se pravi gluv. „Ako, ako, neka su ti živa i zdrava. A kolko naš drug Tita ima decu?“ Tad se ja pravim gluv jer ne znam ima li Tito decu, a on se dalje raspituje: „Stvarno li je drug Tita sin na kralja Milana i da je oteraja kralja da mu otne carstvo? Jedan naš seljak je videja kako je Tita sa mustaće isti Milan.“ „Čičo“, vikam mu ja, „ne jedi gomna i ne mlati se sa politiku.“ „Ja smatram“, tera on dalje, „da je možda sin na Milana a možda i nije. A ti kako ceniš?“ Ja ćutim a on melje: „Naš Mile je u vojsku. Tri godine treba da služi. Ako Titica rodi kraljče oće li vojska da dobije osustvo ko što je davaja kralj Leksandar kad su mu se rađala deca?“ Malo posle se raspituje: „Znašta, nije li lagarija što rekoše da neće da plaćamo porez? Dal je toj reko drug Tita il neki drugi? Mi smatramo kad nešto rekne Tita ne bi trebalo da bude lagarija ko u trulu Jugoslaviju.“ Ćutim za svaki slučaj, al on jok. „A jeli, čuo sam u zadrugu da je Tita seljak iz neko selo Kurovac. Neki kazuju da je iz Kurovac a neki iz Kurevac. Jel stvarno ima takvo selo? Gdi baš on da budne iz selo sa takvo ime? Ako je tačno da je seljak, biće da moždip nije kralj? Ti šta ga smatraš?“ „Čičo“, vikam mu, „čičo zajebi Tita nego gledaj gdi voziš čeze.“ „Za čeze ne beri brigu, konj i bez dizgini zna put. Nego kako ceniš, dal je na Titu pravo ime Titomir? I kakvo je to ime Titomir? Moždip je banatsko? Ja znam jednog Žitomira iz Barbeš. Vikaju ga Žitko. Ako je Titu ime Titomir zašto ga ne vikaju Titko nego Tita.“ „Nije Tita, nego Tito!“ „Pa i ja kazujem da je Tita.“ Nekako se sa ovoga čiču dotrkaljam do Donju Smrdašnicu. U školu nađem starog učitelja koji mi objasni da u jedno odelenje ima da učim sva ćetiri razreda odjedanput, upozna me sa školskog poslužitelja Kuzmana, da mi ključ od sobu u koju ću da stanujem i reče da će za neki dan da otputuje da živi kod ćerku u Vranje. Stari uča je bio oprezan ko kuče u tuđu avliju. Čim su došli partizani puštio je brkovi da liči na Staljina, a umesto šešir turio kačket na glavu. Pa je naredio da mu deca donesu udžbenici i u svaki precrtao reči za koje je mislio da su neprijateljske, a preko nji napisao druge. Dođe na Vidovdan školski nadzornik da prepita đaci. Prozove jednoga i pita ga: „Dal bi ti znao da ispričaš nešto od Kosovsku bitku koja se na današnji dan dogodila na polje Kosovo?“ A đak mu ovako ispriča: „Posle smrta druga Dušana oslabela je Srbija pa je fašistički okupator Murat sa golemu vojsku došao na polje Kosovo i pobedio druga Lazara. Pobedio je zato Sto je druga Lazara izdao saradnik sa okupatora Vuk Branković, ali je na kraj fašistu Murata utepao narodni heroj drug Miloš Obilić.“ „Gde si to pročitao?“ „U istoriju, gospodine.“ Pregleda nadzornik udžbenici iz istoriju i nađe da je u svaki precrtana reč kralj, a umesto nju napisana reč drug. I vidi da umesto prvi srpski ustanak piše Drugi Jugoslovenski narodnooslobodilački ustanak. Prvi ga nema nigde.

„Jeli kolego“, pita nadzornik, „ kamo ga prvi srpski ustanak?“ „Druže nadzorniče“, kazuje uča, „kao prvi se važi onaj iz četres prvu godinu.“ Otvori nadzornik čitanku da vidi znaju li deca da čitaju bez grešku, kad ono i tamo precrtavano. Naslov za poučnu pričicu „Sveti Sava i šegrt“ prepravio u „Drug sveštenik Sava i učenik u privredu“, a „Sveti Sava i đavo“ u „Drug Sava i praznoverica“. Zbog direktivu da se ne vređaju Bugari, narodnu pesmu u koju se Kraljević Marko tepa sa Musu Kesedžiju je prepravlo tako da su se na megdan sreli Marko Komesar i Hans Kesedžija.“ Pre nego što je otišo, stari učitelj mi je reko otprilike ovako: „Sinko, gledaj da pobegneš iz selo što pre. A dok si ovde, pazi da te seljaci ne zajebavaju. Prvo će da probaju da te napiju. Zato nemoj sa nji da piješ više od jednu čašku. Kad te zovnu na slavu ili na saranu, idi obavezno, al kad počnu da te zapitkuju šta se dešava u svet i državu, nemoj ništa da objašnjavaš, nego pričaj ono što i oni znaju. Nemoj sa nji da se šališ, niti nekoga da savetuješ. Samo ćuti i pazi leđa. Kad ti doteraju drva za ogrev i vidiš da su čvornovata, ne buni se. Daj na poslužitelja da seče, a kad počne da galami kaži mu da bolja drva nisi video. Njega možeš da zakecuješ jer on jedini u selo ima državnu platu i stra da ga ne tužiš. Samo pazi da ti ne utrapi ćerku. Mlad si čovek pa možeš da se zaneseš. Tako su popa u Golemo Orašje oženili sa crkvenjakovu svastiku. Sad je u crkvu glavni crkvenjak, a pop se propio od dosadu. Ja sam nekako opstao, jer sam seljački sin, i bio sam oženjen kad sam došao. I ovo da znaš. Prvi put kad otidneš u grad ima da te pokradu. Zato uvek ono što vredi ponesi. Učitelju koji je pre mene bio ovde, odneli su sve dok je bio na ferije. U prazan stan su mu radi zajebanciju ostavili samo metlu. Meni su jedanput ukrali nokšir. Posle nekoliko godine, kad sam sa pokojnu ženu otišo na slavu u komšijsko selo, video sam kako u njega na astal pred gosti iznose punjene paprike. Poznao sam ga po ulubenu dršku. Neko iz ovo selo im ga je prodao. Inače, gazde kradu vise od sirotinju, ali ne zato što su siromašni pošteniji nego što ih mrzi da nose. Siroma će da ti mazne kašiku a gazda i kašiku i stolicu. Knjige naročito da paziš i da držiš po mogućnost pod ključ. Inače sve će da budu ispušene. Sinko, utuvi u glavu, ako brzo ne pobegneš, obavezno će da postaneš selski zet i pijanica koga seljaci zavitlavaju.“ I počnem da učim đaci. U jedno odeljenje natrpana zajedno četiri razreda. Po tri đaka sede u jednu klupu. Prvi dan uđem u učionicu i predstavim se: „Deco, ja sam Dragutin Hadži Todorović, vaš novi učitelj.“ Iz poslednju klupu neki viknu: „Oprem!“ Ćutim i mislim se šta da radim. Čujem kako jedan krekeće, drugi prdi, treći kokodače, četvrti mauče, a svi grebu sa noge po patos. „Ko je“, pitam, „od vas najjaei?“ Diže se jedan krupajlija iz poslednju klupu. Pronikli mu brkovi a još ide u školu. „Ja sam“, reče, „ovdi najjak.“ „Kako se zoveš?“ „Mene mi je ime Trojan Banković.“ „Trojane, ti ćeš od sad da budeš razredni kmet i da odgovaraš za diciplinu. Ako te neki ne sluša il oće da te bije, meni će da kažeš.“ „Koj će mene da bije?“, buni se Trojan, Mene u selo niki ne sme da pipne.“ „Dobro Trojane, sad ću ja da idem da donesem knjigu, a ti izađi pred tablu i pazi na red.“ Kad se vratim, stanem i turim uvo na vata. Ništa se ne čuje. Majku mu, da nisu deca pobegla. Uđem u razred i zateknem kako svi đaci sede sa skrštene ruke, jedan sa obraz crven od šamar stoji na jednu nogu, a dvojica kleče u ćošak. Trojan se sa ruke na dupe šeta kod tablu.

„Druže Trojane“, pofalim ga, „zadovoljan sam sa diciplinu koju si ko razredni kmet postigo. Čim završiš četvrti razred, ima da te pošaljem da izučiš kurs za šumara. Ko šumar će da nosiš novu zelenu uniformu i lovačku pušku.“ „A pištolj?“ „Narafski, i pištolj.“ Tako rešim pitanje sa đaci. Što se tiče seljaci, i kod nji sam pokušao da steknem ugled. Upantio sam Ristivojeve reči: „U selo se najviše plašimo od apsu i poreznici. Jes da poštujemo doktori i sudije, al od nji nemamo stra. Za nas su džandari i poreznici prva gospoda i vlas, a od nji su pojaki samo stražari u apsu. “Pa sam mislio, i što kažu, držao u desnu ruku, da ću i za nji da postanem ko neki stra i trepet ako ispratim aber u Leskovac da pod hitno kod mene dođu obučeni u uniforme Mika Kuče i Manja Patka.“ Čim dođoše, udarim sa nji šetnju kroz selo, i odvedem ih u zadružni dom na piće. I „Drugovi zemljoradnici“, reknem,„ ovo su moji drugari jedan je vodnik u miliciju, a drugi je glavni stražar u opštinski zatvor.“ Poripaše drugovi zemljoradnici. Poskidaše kape i napraviše mesto da sednemo. Mika Kuče samo ćuti i pije, jer on od kako se rodio nije reko više od tri reči, a Manja Patka gleda po red u svakoga sa one njegove volovske oči i pita me: „Pa kakvo je ovdi građanstvo drug Gute? Poštuju li te ko jednog prosfetnog radenika?“ Tad priđe jedan i javi se: „Druže Miko, Ja sam bio kod vama u apsu. Čistio sam nužnici, možda biti me pantite?“ „Odabi.“, raspriča se Mika. Četres pete i šeste godine, još je bilo u modu kod naši milicajci žandarsko „odabi“. Samo jedan milicajac, neki Dane koji se odavno doselio iz Liku i oženio u Murdžu Malu sa Zonku Šutkinu, vikao je: „Odbiij!“ Zato je dobio nadimak Odbijen, pa je poznat ko Dane Odbijen, a njegovu decu i dan danji vikaju Odbijeni. Posle su milicajci na „odabi“ dodavali i „marš majke ti ga“, a posle pedesete godine, kad su milicajci počeli da mažu brkovi sa imalin, „odabi“ se pretvorilo u „odjebi“. Posle „odabi“ i „odjebi“ pojavilo se „drug, raziđi se“, koje nikad nije dostiglo ugled koji je imao „odabi“. Da proverim kolko mi je ripnula numera posle Mikino „odabi“, zovnem predsednika Mesnog narodnog Odbora, Gorču Vatralja, i pitam ga: „Gdi je školska ograda, i zašto škola nije okreeena?“ Ćuti Gorča i proučava me. „Jel misliš na tarabe oko školu?“ Vidim da izigrava budalu te mu udarim kontru: „Čuj drug, znaš li za direktivu da svaka škola mora da ima kulturnu ogradu i da bude okrečena? Tu direktivu je potpisao lično drug Tito, a ako ti slučajno imaš nameru da ne poštuješ njegove direktive, ja imam. Za mene su direktive zakon. Ja za druga Tita ima da poginem druže Gorčo. Ako je drug Tito reko da patos u učiteljevu školu mora da bude nov, onda ima da bude nov! Ako je naređeno da se u svako doba omoguću čeze za učitelja kad treba da ide u Leskovac, čeze ima da se rode. Ako je Partija rekla da se narodna prosveta čuva ko oko u glavu, nije se rodio taj koji će da se zajebava sa nju. Daklem, šta se ono zapričasmo za ogradu i krečenje?“ Ne da se Gorča, nego vrda: „Što se tiče za ogradu, nju su pogorela deca kad su palila oganj da ripaju karaveštice i stari učitelj kad je šurio svinju. Kreč u selo nemamo. Imamo drugo, ali kreč ne. Nemamo ni daske za patos i ogradu. Sve ostalo može nekako da se nađe, ali kreč i daske moraju da se kupe, i to kreč od seljaci iz Krčimir, a daske na neku strugaru. Mi ovdeka nemamo strugaru. I pare nemamo. Nema li možda u direktivu kako možemo da platimo ako nemamo sa šta? Ako ima, daj direktivu na Peru delovođu i nema da te boli glava.“ ČETRNAESTA GLAVA

DRUGOVI DARVIN I MIČURIN U početku sam stalno motao po glavu misao kako da se iskobeljam iz selo. Zato odem u Leskovac da molim Malog Komesara, ali ni slučajno nisam mogo da uđem kod njega od sekretaricu. Gde je našao onakvu kabastu nakazu sa muški glas ne znam, ali znam da sam pobego kad mi podviknu: „Drug Dobrivoja ne prima nikoga koga nije vikao!“ „Ja i drug Dobri smo komšije i prijatelji.“ „Kaki prijatelji, kake komšije, izlaz da te ne frljam kroz prozor!“ Izađem u hodnik a tamo sedi na klupu neki čilager. „I tebe li“ reče „sinko iskaraše? Ja čekam pet dana od jutro do kraj radno vreme da tužim komšiju što mi krade drva, a ni jedanput nisam video druga Dobrivoja da je ušao il izašo na ova vrata. Znam da je unutra, ali ona ženska mi ne da da ulegnem ni kod nju.“ Otidnem kod portira i pitam ga: „Pobratime, priteralo me po napolje, kaži mi gdi je klozet?“ „Ene ga pozadi u dvorište, ali je zaključan. U njega seru i močaju samo drugovi. Mi ostali se olakšavamo u ruševinu od bombardovanje.“ Odem u dvorište i vidim klozet napravljen od dve sastavljene nemačke stražare. Na jednu turena lakirana šifonjerska vrata sa ogledalo, a na drugu uglavljena plekana od železnički vagon. Sklonim se u ruševinu od bivšu sapunaru, nađem mesto koje nije zasrano i stanem da sačekam Malog Komesara. Dok sam čekao izređali su se svi budžovani, a rutava sekretarica je bila triput. Prdela je ko da je imala grmljavinu u dupe, a stenjala ko da je rađala ježevi. Stojim tako u ona govna, slušam riku iz guzičetine, i setlm se šta je u Donju Smrdašnicu pričao drug Sredoja Bizon kad je držao predavanje u koje je objašnjavao šta je to borbeni, a šta politički moral. Ta predavanja su držali na seljaci skoro svaku nedelju po jedno, i od nji ću da pričam malo posle, ali ovo za moral sad, jer su me na to potsetila govna. Tad je Sredoja reko ovako: „Sto se tice za borbeni moral, saću vi navedem jedan moj lični primer. Taki primeri imam kolko oćete, a ovaj ću da vi opričam zato što se dešavao u selo, pa će da vi bude blizak u njegovo tumačenje. Četres treće, negde oko svetog Tomu, obikolimo u Bele Vode kuću u koju su došla više komata četnici na spavanje i šurovanje sa saradnici okupatora. Svaki od nas zalegne u zaklon, a ja se nabutam u rupu za đubre pored štalu, zato što je štalsko đubre vruće, što ono, jeli, greje. Jes da malo kandiše, al ko što je opšte poznato, oko svetog Tomu je priladno, i od pantiveka ujutro obavezno udari slana. Bolje da budnem u vruće smrdljivo, nego da se mrznem ko pizda u čisto. Kao komandant, vodio sam celu akciju, te lično izvršim raspoređivanje drugovi borci u zasedanje. Sve po borbeni zakoni zaleganja i pritajivanja. Uz apcolutno ćutanje zbog onemogućavanje odavanja. Za svaki slučaj izdam i strogo naređenje da nema pušenje. Tu dam lični primer, lako sam samo ja imao duvan, i to punu paklicu, nisam pušio ni u šaku. Trpim ko kuče za cigaru, al ne palim. To vi je samo jedan deo od moj borbeni moral. Drugi deo se izdešavao posle. U ono noćno leganje, dok smo čekali da se ugasi lampa pa da izvršimo juriš, otvoru se vrata na kuću i otuda jedan četnik dođe pravo do rupu u koju sam se krio kao zamaskiran komandant. Dođe četnik, izvadi patku namoča se na mene. Sve me umokri. Šta mislite da sam ja ripnuo da se potepam sa njega? Jok more. Ćutim i ne mrdam. Za mene je tad bilo najvažnije da izvršim zadatak posle gasenje lampe prođe malo vreme, dođe drugi te mi se isra na glavu, a još trojica su posle na mene močali otrisali patke. Ali, samo jedan je bljuvao. Ja, dok se to odigrava, šta? ćutim i ovako mislim: “Jebaću vam mamicu kad izvršimo juriš pomoću lično naoružanje i odbrambene bombe. „Ko što je i bilo kad su ugasili lampu. Posle akciju, izmijem se, zapalim cigaru, dam voljno i dozvolim pušenje. Znači, borbeni moral vi je to, da može neki živoga da te usere, ubljuje i umoča, a ti ima da ćutis ako to od tebe zahteva borba sa narodnog neprijatelja koji oće da konači kod saradnika sa okupatora. Pored borbenu ima i taka moralnost koja se vika politička. Kaka je to moralnost, saću vi objasnim isto

takođe pomoću lični primer koji sam doživeo četres druge u Gornju Jablanicu, na slavu kod moga kuma vojvodu Milorada Perovića, koji je po prirodu Crnogorac, znači ćetnik. Kako poteraš od Medveđu nagore, i naovamo sve do Kuršumliju, ko sto je poznato, sva su sela bila puna uglavnom sa nesvesni elementi. A oko Bojnik, pa natamo i naovamo su sela sa svesni i napredni drugovi i drugarice. Na slavu se sporečkam se sa vojvodu Milovana Rakočevića koji je ko i ja bio i kum i gost, oko to čiji su ciljevi borbe tačni i ispravni, i zamalo je došlo dotle da iskočimo iz kuću kako bi pomoću oružje završili diskusiju, kad Milorad reče: „Nemojte da mi rezilite kuću sa pucanje na slavu i da me brukate, jer i ako bilo koji od vas utepa drugoga, ja moram utepanog u znak gostoprlmstvo odma da osvetim. Nije politički moralno da obojica zaginete za džabe. E to je, znači, politička moralnost, kad te situacija natera da moras da slušaš i trpiš.“ Dok sam ubivao vreme u prisećanja, dočekam i da se pojavi Mali Komesar. Čim izađe iz klozet i zakopča šlic na pantalone, izripim iz ruševine pred njega. „Dobar dan druže Dobrivoje.“ Pogleda me Docko, stade i reče: „Kaži.“ „Druže Dobrivoje, ja, kako da ti reknem, ko što znaš ustvari nisam učitelj, a nisam ni seljak. Jel bi mogo da dobijem neku rabotu u grad?“ „Može druže Gute, kako da ne može. Tebe ću da turim da budeš komesar, a ja ću da jedem govna. Marš u selo i uči đaci!“ Oću neću, vratim se u selo. Onda mi se izdešava jedna čudna stvar. U drugo polugođe primetim da mi se pomalo dopada da učim decu. Kao da mi je milo što su đaci iz prvi razred naučili da čitaju, a oni stariji znaju da pokažu na geografsku kartu gdi je Triglav i Beograd. Od pustu dosadu udarim zajedno sa nji u učenje, jer ono što mi je ostalo u glavu od iz moje takozvano školovanje, nije bilo neko naročito znanje. Pošto u selo nisam imao druga posla, uveče upalim gasarče, pa sednem da naučim sve što ću sutra na đaci da pričam, i malo, pomalo, obelodane mi se neke stvari za koje nisam ni znao da postoje. Tako na primer, doznam da pored cigarete „Zeta“ ima i reka sa to ime, pa sam naučio kakve sve životinje žive po mora i u Afriku, i tad mi je, kad sam video nacrtanog orangutana, sinulo zašto Tika Orangutan ima takav nadimak. Od dugo vreme, za nekolko meseca sve sam znao iz geografiju i istoriju, a od pre sam bio maker za sve četiri računske radnje, i tako do Vidovdan ispadnem i ja školovan. Ali, najviše me je bunila naša istorija. U druge države, na primer u Francusku, Englesku, Nemačku idiJJManiju, imaju kraljevi i carevi preko iljadu godine, a u vr glavu ako su utepali po jednog kralja. A kod nas, za manje od sto pedest godine, utepuvali smo svakog drugog. Ili smo ga utepali ili smo ga proterali. Karađorđa je utepao njegov kum, knjaz Miloš. Miloša smo posle proterali da dovedemo na vlas Karađorđevog sina kneza Aleksandra. A kad smo Aleksandra proterali, doveli smo Miloševog sina kneza Mihajla, pa smo ga utepali, a umesto njega turili na vlas kralja Milana. Njega je proterao lično njegov sin Aleksandar, a Aleksandra su utepali nasi oficiri. Jedino je izuzetak kralj Petar Karađorđević koji je postigo da umre u krevet, i što njegovog sina i naslednika kralja Aleksandra Karađođevića nisu utepali naši nego Švabe u saradnju sa ustaše i Bugari. I na kraj, proterali smo kralja Petra, sina na kralja Aleksandra. Za kralja Aleksandra na Hrvati ne možemo da se odužimo jer oni nemaju ni državu ni kraljevi, ali ako bi Tita na primer utepao Srbin, onda bi se, znači nekako izravnao dug sa Hrvati, počem je on iz Hrvatsku. Osim ako ne izvuče guzicu. A onaj koji dođe posle njega bi morao da bude proteran, da bi mogli da utepamo sledećeg. Ispada da je od sve moguće rabote koje postoje, kod nas najopasnije vladarsko zanimanje. Znači, zbog to učenje, poverujem da sam pravi učitelj. Ali, nije narod zalud reko da mladi kasapi pod rep kolju, i da od čavku ne biva gugutka.

Stari učitelj mi je ostavio knjigu od tome kako se radi u školu, i u nju pročitam da uča, kad god može, treba na đaci da objašnjava pomoću očigledna sredstva. Ako je u pitanje zemljina teža, da baci neku stvar da padne, ako je sabiranje da muva sa kugle po računaljku, a ako je reč od kiseonik da zapalenu sveću poklopi sa teglu. Prevarim se ko svaka budala i objavim: „Deco, ako vi nešto nije poznato ili jasno, slobodno me pitajte da vi objasnim.“ Smatrao sam da selska deca nlšta ne znaju i da nema to pitanje na koja neću da odgovorlm. I tu se prevarim. Beše se potrefio u treći razred đak koji me je stalno pitao da mu po nešto objašnjavam. U početku sam mislio da me zajebava, a posle sam video da da stvarno oće da zna to što pita. Da ne ispadnem smešan pred drugu decu, zovnem ga kod mene posle časovi i reknem: „Miško, danas si me pitao zašto je nebo plavo a ja sam reko da vazduh nema boju, a juce, kad sam pričao za zemljinu težu, koju sam dokazivao pomoću kamen, teo si da doznaš zašto vlaga koja se sastoji od vodu, ide nagore uz cigle a ne nadole kako bi trebala po prirodni zakoni. Cenim da imaš opasan mozak kad se toliko raspituješ, i to je skroz u redu, ali sad ćemo nas dvojica nešto da se dogovorimo. Sve što te buni zapiši, pa kad se sveska napuni, ja ću sa nju da odem u Leskovac da nađem odgovori. Ja, Miško, znam da odgovaram na učiteljska pitanja, a ovo što ti pitas su pitanja za profesori. I mene, to da znaš, buni ono za vodu. Tako se otkačim od Miška, od koga sam posle video golem beljaj kad sam svesku punu sa pitanja, sa najbolju nameru odneo u leskovačku gimnaziju, a sveska je otuda prebačena u OZNU, gdi su odma posle stražarno sproveli Miškovog tatka i dedu. Tad su i mene pozvali na saslušanje, da kažem šta su po selo nji dvojica pričali u vezu sa Titovo prezime, jer je u svesku nađeno pitanje zašto se Titovo prezime ne završava sa ić, i zašto su na Mošu Pijade umesto prezime turiše nadimak iz koji se vidi da mnogo pije. Počem nisam pročitao sva pitanja jer me je mrzelo, od Miška su napravili narodnog neprijatelja, i tako je on posle osnovnu školu umesto da postane učena giava, ostao u selo. Ja sam se izvuko ko doušnik, i bio sam pohvaljen. Zato što sam teo da radim onako kako je pisalo u knjigu koju mi je teslimio stari učitelj imao sam muku i sa drugi đaci, a naročito kad sam trebao da objasnim neku reč. Ali, to sam batalio kad su me pitali šta je to pastir. Jer, u naš kraj nema reč pastir, nego ovčar. U to vreme čitanke su vrvele od veseli ljudi. Ako je u pitanje đak, on veselo ita u školu, ako je seljak, veselo ore njivu dok na drvo veselo cvrkuću tice. A ako je radnik, ondak on veselo žuri na rabotu u fabriku, u koju ga zovu vesele sirene. Ne znam koji ljudi su sastavljali čitanke i pisali deklamacije i pričice, ali znam da je sreća što im nisu dali da pišu istoriju. Jer bi obavezno napisali kako su Srbi veselo ubili kneza Mihajla, a da su nas četres prve godine veselo napali Nemci bez objavu rata, koji smo mi odma veselo izgubili. Ili da se naša država veselo graniči sa komšiske, sas koje, malo, malo, pa veselo ratujemo. I, čitamo mi jedanput kako pored potok, koji veselo žubori, veseli pastir sviri u frulicu veselu pesmicu, a đaci me pitaju šta je to pastir. Umesto odma da reknem da je pastir isto što i ovčar, udarim u očigledno objašnjavanje: „Zamislite“ reko „deco, da ste vi ovce i da ste pošli da pasete, a ja idem ispred vas. E, šta sam ja?“ Celo odeljenje uglas vika: „Ti si ovan!“ Verovatno bi dobio nadimak Ovan da u selo nije već postojao neki Joca Ovan. A sad ću da kažem nešto i za predavanja koja su na seljaci držali aktivisti iz Leskovac. Jedanput su došla petorica da prosvećuju narod s poljoprivredu. Nijedan od nji nikad nije živeo u selo, glavni predavač, drug Sava Prike, predratni šnajder, turio cvikeri da ispadne školovan i dere se svi da ga dobro čuju: „Drug Mičurin, koji je najveći naučnik što može da se nađe u naučnička postojanja, i koji je u stanje da pronađe sve što god zamisli, pronašo je kravu od dve tone iz koju se odjedanput, svako jutro, pomuze trista litra mleko. Pa je napravio jabuku koja rađa i leti i zimi. Tuna je ondak ovca od trista kila koja daje dvesta kila vunu od jedno

šišanje i tikva golema ko kuća. Izmislio je i krompiri golemi ko lubenice. Sve to ima da se uveze iz bratski Sovjetski Savez i da se da na vas. Na svako domaćinstvo će daju po tri krave.“ Digne se Čene Dilkin i pita: „Mogu li ja da dobijem nekako samu jednu kravu sa tri vimena, počem mi je štala tesna?“ Neki Vanđel Ristić gleda u plafon i žvanjka: „Ovdi zimi ima kurjaci i mečke. Molim ve da napišete na Mičurina da napravi ovce sa taki zubi, sa koji će da budu u stanje da zakolju svaku zverku.“ Pijandura Prokopije, koji večito ide sa stoličicu po kazani za pečenje rakije, moli: „Mi ve umoljavamo da se na naše selo dodeli jedan ruski kazan koji od bure komine napravi vagon rakiju.“ Drugi put došao neki profesor da objasni kako su svi iz Donju Smrdašnicu postali od majmuni jer je to pronašo drug Darvin. Prska pljuvačku po narod kolko se zaneo, crta na tablu porodična stabla sa amebe i pračoveci, a Naća Bujer digae ruku i kazuje: „Mi, gosin drug, ne branimo da su neki ljudi postali od majmuni, i ko prosti seljaci ne mešamo se u državnu nauku da nekoga čiji je deda majmun tu vređamo da mu je deda čovek. Slažemo se sa direktivu da su majmuni poripali od drveće i počeli da radu pa su zato ispali ko neki ljudi. Kad rad oće od čoveka da napravi, stoku, kako neće od majmuna da stvori čoveka. Ali, gosin drug, mi ovdena svi znamo koj nam je bio deda, pradeda i čukundeda. Slobodno možeš da zapišeš u tefter da u naše selo nikad nismo imali nijednog majmuna. Tebi ti verujemo na reč da si od majmunsku sortu i u to ne moraš više nikoga da ubeđavaš. Koji smo mi da vređamo učeni ljudi?“ Ripnu profesor erven ko paprika od ljutinu i poce da urla: „Kako ve nije sram i stid tako da vređate nas koji smo ko poštena inteligencija došli čak ovde da vi otvorimo oči da progledate posle feudalni i kapitalistički mrakovi, u koji ste živeli ko neka neprosvećena stoka! Za ovo će nadaleko da se čuje, i ja, da znate, ovo neću da trpim!“ Tad neki iz pozadinu reče: „Oprem!“ Profesor se i dalje dere: „Neka se digne taj ko je reko oprem, da ga vidim!“ To uopšte nije trebao da kaže, jer drugi glas podviknu: „Ako se digae, neće ga vidiš nego će ga osetiš!“ Naća Bujer, da izgladi stvar, reče: „Gosin druže, nemoj da se potrišeš za majmunski ljudi, ako treba odma ima svi da idemo u Leskovac i da se deremo: Živeli drugovi majmuni! Uopšte nemamo zlu nameru, nego smo nepismeni.“ Tako je bilo to sa predavanje za majmuni, a u selo, za uspomenu, ostadoše dva nadimka. Veselina Majmuna su prekrstiše u Vesu Darvina, a Mile ovčar je postao Mile Mičurin. PETNAESTA GLAVA MIRJANA KUZMANOVA Meni je, ko što znate, govorio stari učitelj da se pripazim od Kuzmana i njegovu ćerku Mirjanu, ali nije mi kazao da će napad da izvede kad se najmanje nadam, preko krila i sa opkoljavanje. Do tad, a to je bilo marta četres sedme godine, Mirjanu sam viđao retko i izdaleka kad bi prolazila pored školu, a ja, iako sam bio momak, nisam na nju ni mislio pošto nije bila naročita lepota, niti mnogo mlada. Imala je blizu tri banke, što znači da je za seljačke prilike bila polovnjača. Evo kako sam mogao da postanem žrtva. Dođe u selo doktor Bora Disi sa bolničara da pelcuje decu sa beseže vakcinu i usput da održi predavanje kako seljaci treba da peru ruke da ne dobiju gliste. Nadimak Disi je dobio zato što je umesto š govorio s, i na pacijenti, kad bi ih pregledao sa slušalice govorio da dišu:

„Disi.“ Tako je i tad na decu govorio, a ona su mu odgovarala: „Tu sam.“ On je od doktorski pribor koristio samo stetoskop. A da je lečio ljudi, lečio je. Posluša pacijenta, pipne ga da vidi ima li temperaturu, pogleda kakvi su mu zubi i pita: „Imas li apetit? Ako pacijent rekne da ima, pita ga dalje: „Seres li svaki dan?“ Ako sere, kaže mu ovako: „Nije ti nista, zdrav si, da si konj za cas bi te prodali na pijac. Ako se zamaras ti nemoj da radis nego odmaraj. Cim neko radi mora i da se zamara. Da je rabota zdrava i Bog bi bija radnik.“ Na kolege doktori je govorio. „Kad na pacijenta reknes da mu nije nista, on se osokoli i u njega proradu zlezde ko motorciki, pa se sa to bolje ispomogae nego sa sto leka koji se prave od prasak za pecivo. Mozes da mu propises najskuplji lekovi, ali ako mu zlezde ne prorade, nista nece da mu pomogau. A sto se tice za tuberkulozu, cim od nju jos nema lekovi, necu da varam ljudi sa rengen. Tuberan se i bez rengen poznava po kasalj. Na hirurglju skidam kapu, a ovi sto lece sa rengen su hohstapleri.“ I još ovako je pričao na kolege: „Vidis kolego kolko se narod poremetio od ratno stanje i oskudaciju? I ti mislis da za to ima lek u apoteku? Ima kompiri. I sta znaci kad kazes na pacijenta da se ne sekira? Ne znaci nista. Kako moze da se ne sekira kad ga jure muke? Ali ovo da utuvis. Da lici na doktorsko lecenje daj mu neki prasak, ako oces kazi mu da tura na zdravu nogu burove obloge i da se maze sa jod, ali obavezno da mu prepises ebanje koje pokrece glavno motorce u glavu. To jedino pomaze i kod nerotkinje. Znas li da regruti iz garnizon u Kraljevo izlece sto put vise nerotkinje od ginekolozi?“ Kad je u zadružni dom održao predavanje u koje je ucio narod da ne jede sa neprane ruke da ne bi dobio pantljčare, odma je priseo sa predsednika Mesnog narodnog odbora i jos nekolicinu da ruča pečeno prase. Nije teo da opere ruke iako je jedna snaša bila spremna sa bokal i peškir. Reko je: Zasto da se mokrim i prskam, kad je ovde balega po sterilna od bilo koji lebac iz gradsku pekaru? Nego turite malo paprike iz tursiju, al da su ljute. I vidite da nije ostala malo sprza od zimus, a nije lose ni da pogledate ima li susena džigerica da meznemo uz rakijicu dok cekamo da se ispece presence. Cim prase skinete od razanj donesite mi repce i usi dok su vruci.“ Pre nego što je pošao da održi predavanje, Kuzman ga zamoli da pregleda njegovu cerku Mirjanu: „Ona je doktore zdrava, al se ponekad zaznoji, pa ve zamoljavam da gu malo pregledate sa služalice. A da se ne sobukuje pred decu, može li u učiteljevu sobu? Još bi zamolio da i uča bude tuna, da posle ne laju po selo kako je bila sama u sobu sa muško. Uča neka se obrne da ne gleda u nju.“ Tu se pređem ko svaka budala. Reko sam da Mirče nije bila neka lepota, al kad sam u staklo od prozor, prema koji sam se obrnuo, video golu guzicu, u mene proradeše motorčići. Doktor Bora turi stetoskop u torbu i reče: „Devojce, nista ti neje.“ A na mene, kad smo išli prema opštinu: „Uco, ti si kolko vidim zagoreo. Sve te izbila koprivnjaca od ovu snasu. Nego ufati je pa se izripaj, to je dobro za krvotok i zivci.“ I ja počnem da mislim na Mirjanu! Poše nekoliko dana reče mi Kuzman: „Nešto sam slab. Može li u subotu i nedelju umesto mene Mirče da cepi drva i donosi vodu?“

U subotu, dođe Mirče, mlati na drvljanik sa sekiru, a je kroz prozor gledam kako vrti sa dupe i kako joj se tresu siske. Kad donese vodu reko joj da sedne da se odmori. Sede Mirče na krevet, skinu šamiju i reče: „Zakuni se da nećeš da kažeš na Kuzmana ako se obrišem od znoj sa tvoj peškir.“ Ripnem ko munja da joj dodam peškir a ona reče: „Zaključaj vrata da me neki ne vidi bez šamiju.“ Zaključam vrata, obrnem se, pogledam u nju, i potpišem kapitulaciju. Ne mogu da budem pametan kako smo se našli u krevet, znam samo da mi je prvo rekla: „Koje mi to rabotiš, ja sam devojka, treba da udavam.“ A posle: „Lele učo koje napravimo, više nisam devojka.“ Nastavismo i posle da se viđamo jer je Kuzman počeo često da poboljeva, a ja sam se zaljubio ko tetreb. Pred kraj školske godine Mirče mi saopšti: „Gute, ostanula sam u drugo stanje i ima da ripam u Moravu.“ Dalje je sve išlo po Kuzmanovu matematiku. Kod mene je proradila priroda sa njenu hemiju te se nisam ni malo džilitao kad dođe Kuzman sa dva brata da mi objasne kako sam devojku izneo na loš glas i da, ako ne mislim da se u mrak sretnem sa dvocevku, moram pod hitno da se oženim sa nju. Doseli se odma Mirče kod mene i nije me popuštala od uveče do ujutro kad sam ličio na čoveka koji je celu noć orao bez volovi. Sad mogu da kažem da sam bio u bunilo i da sam ceo dan jedva čekao mrak. I tu me, iz ta govna, izvuče slučaj. Kuzman napravi kao neku svadbu sa dvaestinu gosta pijana od radost što su udomili Mirče. Do mene, na jednu stranu sedi Mirče i prepipava me oko šlic na pantalone, na drugu stranu njojzina majka Mariola, a preko put zaseli deda Miljko koji nema zubi ali je u stanje da pregrize kosku, i bradata baba Lepka. U čelo sofre ukmetio se pop Vule koji je nekada imao nadimak Stršljen ali od kad su u selo održali predavanje da je religija opijum za narod, postao je Vule Opijum, a do njega se raspilavio Kuzman u nov kaput sa štraftu na leđa, koji su mu sašili od ukradeno vojničko ćebe. Diže sa sa okanicu kum Jorgaćije zvani Branko Radičević, poznat po brkovi od pola metar, i opiči da ređa brzogovoreću zdravicu: „Od rajde vajde od kožu gajde od petlovi kukovi na stolovi volovi u livade kosi Rade u vodenicu meljev pšenicu po utrinu trčiv zajci a po sokak milicajci na jelena rogovi poza kuću stogovi na odžaci sede štrci na svi gosti mrsni brci u lojze grojze pod svakog sača vruća pogača u svi bardaci ladni kominjaci na vuka muka na Turčina bruka na popa popovo na Boga bogovo na čelo prs na crkvu krs dragi gosti u ovu kuću se ne posti kod našega domaćina u odžak šarena slanina od našu domaćicu tražite iz tepsiju zeljanicu a ja ću se napijem iz ovu okanicu. „Pa je popio okanicu i naređao stihovi: „Da se iljade dečica u mladenci kogod kapke u kladenci, i da u slamaricu imav pare kolko dlake ima jare, i da gim se rodi žito al da ga ne uzne Tito!“ I terao je dalje: „Kumašine i kumašinke, doživeo sam najradosan dan u moje kumstvo da privenčam naše Mirče sa našega uču Gute! Daće Bog da dočekam da krstim njino prvo dete i da dočekam da u radost kršćavam i drugu decu koju će da izrodu, i da budem kum i na njini unučiki i paraunučiki. Dajbože, daćebog, amin božedaj.“ Posle smo pili za moje i Mirčetovo zdravlje, pa za baba Lepkino i deda Miljkovo, pa đuture za snajkino i bratovljevo, pa za tetka Živanino i ujna Gospavino, za Kuzmanovo i Mariolino, i za svu dečicu iz familiju. Kad pređosmo na blagosiljanje konji, krave i svinje, i kad doterasmo do kupus i detelinu, iz Malu Brljanicu dođe Mirčetov ujka Tripko Ludi, koga nisu

pozvali u svatovi zato što nema meru kad se napije. Izgleda da je usput svraćao u sve meane i da je negde padao pošto je bio izgreban po obrazi i imao je ukrštene oči. Stoji na vrata, raskopčao se do pupak, zakitio se sa značke, preko rame zakačio lovačku pušku a u pojas zadenuo pumpu za biciklu. Odma poče da se dere: „Mamicu vi kvarnu, mene ne vikate u gosti kao jedinog mladenevestinog ujku koji sam služio vojsku u konjicu, i koji imam lovdžisku pušku da pucam na veselja a ne ko vi sa prangije! Odovde vidim da ste vikali Ristu Pačavru, običnog zeta, a mene jok! Odkad je zet pogolem rod od ujku toj da mi reknete, pa ako treba odma da umrem od muku?! Vidim da ste viknuli i tetka Vlajka Biždeka sa koga ste bili dvajes godine u parnicu zbog utepanu kokošku, a mene, koji sam lažno svedočio protiv njega, jok! Ja vi ne valjam! Aram da ve je i sram od ljudi u trijes i tri sela! A znali ste da me vikate i molite da dođem sa ostragušu kad je Mirče begala za udovca u Lipovicu. Za onoga Miletiju sa tri detetal Tad sam bija dobar da mu napunim guzicu sa dramlije i da samo ja legam u apsu, mamicu vi kvarnu! E neće tako da može!“ Od njega sam, dok se udarao u grudi i pretio, doznao da je Mirče bila dva put udavana, da je imala švaleri, i da je kod nju izgleda omrsio brkovi i stari učitelj. Pošto je tu posle svađu izbila i tuča sa racepene tintare, pa je posle morao da radi i sud, iskobeljam se iz tarapanu i pobego u Leskovac. Kad sam sve po red ispričao ćaletu, on otidne kod Malog Komesara da ga zamoli da mi nađe neku drugu rabotu, a u dvorište uđe opštinski pozivar Mojsilo Slamka. „Jel ovdi“, pita, „Dragutin Hadži Todorović, vojni begunac?“ „Ovde sam“ odazovem se „zašto pitaš kad vidiš da sam ovde? Samo što ja nisam vojni begunac nego učitelj.“ „Jevo“ reče Mojsilo „poziv iz vojni ocek da se mometalno javiš na osluženje vojsku u komandu pod itno! Smrt fašizmu sloboda narodu!“ ŠESNAESTA GLAVA VOJNI BEGUNAC Otidnem u vojni odsek a tamo me nabiju u apsu. U ćorku zateknem neki Crnotravci koji su pošli u pečalbu pa su ih pofatali na železničku stanicu, i nekoliko planinska momka iz Gornju Jablanicu koji su pošli u Tulare da kupe so i duvan a usput naleteli na milicisku patrolu. Čuli su da je rat završen, ali nisu tačno znali ko je pobedio pa su se razvikali: „Pomaže bog braćo! Živeli drug Tito i kralj Petar!“ Posle nekolko saslušanja i vodenja po hodnici i kancelarije, sprovedoše nas na pregled kod vojnog doktora. Svukosmo se goli i poređasmo pored zid a doktor ga nema. Tek oko podne dođe iz kafanu, prođe pored nas i reče da smo svi sposobni za pešadiju. Jedan Crnotravac se buni: „Gosin doktore ja imam od rođenje iščašeni kukovi.“ Pogleda ga doktor i reče: „Ajde da te vidim kako koračaš.“ Turio Crnotravac ruke na patku i ljulja se, a doktor kazuje: „Odlično. Ti si ko rođen za pešadinca. Do god se ovako klatiš ne može da te pogodi metak. Neprijatelj može da te ufati na nišan samo kad stojiš mirno.“ Drugi Crnotravac reče da je služio vojsku. Njemu rekoše da ide na dosluženje. Posle pregled pročitaše ko će gde da ide, a meni dopade da služim kadar u pešadiski puk u Aleksinac. Keva mi donese ćaletov vojnički sanduk za stvari i dade mi neki dinar za trošak. „Sine“ reče „ turila sam ti mirišljav sapun, kitnikes sa orasi i dva para vunene čarape.“ „Zašto nije došao ćale da se pozdravimo?“ „Treba da igra krupnu partiju pa neće da ga baksuziraš.“ U Aleksinac me ošišaše do glavu i odvedoše u magacin da primim uniformu. Preko astal mi nabaca uniformu neki vodnik sa odlikovanja, a kad se obuko ispado nakaza. Kapa mi padnula preko uši, bluza kratka i tesna, a pantalone za nekog dvometraša. Na noge dve leve cokule. „Druže vodniče“ zamoli ga „daj mi drugu uniformu, pogledaj na šta

ličim.“ „Bjež“ dere se vodnik, „bjež mi s očiju, zar ne vidiš da si lijep ka lutka.“ Nekolko dana mi je trebalo da zamenim uniformu i zaličim na čoveka. Bluzu sam zamenio lako sa prvog patuljka sa rukavi do zemlju, a za pantalone sam trgovao sa jednog dugačkog Crnogorca kome su kuse nogavice jedva pokrivale kolena. „Pobratime“ pitam ga, „oš da se menjamo?“ „Au crni kukavče“ reče, „đe se ovako unakaradi da ebe oca? Anu čoče kaki si smiješan u te pantalone do guše! Neka si doša, i ako si doša da me moliš. Možda ću i pristanut ako doplatiš:“ „Da ideš ti malo u pičku majčinu. Ja moje pantalone mogu da skratim, a ti si ga najebao kad dođe zima.“ „Onda rođače da se promijenimo bez ičeg, samo da dodaš malo duvana pride.” „Ne, nego će da se menjamo ako ukradeš za mene jedan par cokule. Inače nema ništa od trampu.” Tako rešim pitanje sa odeću i obuću, a čim položimo zakletvu zadužiše me sa pušku i počesmo zanimanje. U naš bataljon je komandir bio kapetan Ljubo Bukovina, znači Bosanac, u četu zastavnik Ramiz Zakurica, Turčin, a u vod vodnik Jefta Zdravković, rodom iz neko selo kod Knjaževac. Taj Jefta je bio predratni narednlk i sve je radio po pravilo službe. Kad udari strojevi korak da preda raport, trese se od kapu do cipele, a dere se ko da je kapetan daleko deset kilometra. Na svaku jutarnju smotru je terao vojnici da dignu noge da nađe blato na čizme oko šunegle i vadio iz rever iglicu da vidi ima li štroka onde gde se na pušku spajaju drveš sa metalni delovi. U spavaonicu se kačio na stolicu da sa prs proveri ima li prašina na sijalicu, a u klozet je ulazlo da ufati ko sere pored rupu. Kad je zanimanje nije nas popuštao dok iz nas ne istera poslednju kapku znoj, a posle podne je domišljao razne rabote. Da ne bi nadrljao sa njega, počnem sa snalaženje. Komandant puka je bio pukovnik Marko Kuprešanin, mnogo opasan čovek. Na njega su imala kakva oćeš odlikovanja, a iako je bio visok samo dva peda i žilet, držao je glavu ko gusan pa je izgledalo da svi gleda odozgo. Kad pogleda oficiri oni se udrve od stra. Raspitam se izokolo koji oficir ima slobodu da razgovara sa njega i doznam da nema ni jedan. Onda čujem da nije ženjen, da ne ide po kafane i ne juri kurve počem su ga na Sutjesku ranili u muda. Počnem da ga studiram ujutru kad mu predaju raport i primetim kako su mu prsti žuti od duvan. Od vojnici koji čiste kancelarije saznam da puši „Drinu“, i sutradan posle jutarnju smotru dođem pred komandu i reknem na stražara: „Nosim na druga pukovnika „Drinu.“ On me, oće, neće, pusti unutra. Kad uđem u komandu, prošetam se po hodnici i izađem. A sutradan ponovo isto. Kroz desetinu dana postanem poznat po to što nosim na pukovnika cigare. Jer, upantio sam Gulbekijanove reči: „Ako ti pritreba kakav, takav ugled, prvo pustiš glas kako si sa nekog važnog čoveka familija. Tu mora da vodiš račun kakav je taj čiji ugled oćeš da koristiš. Ako je neki sa koga svi mogu da razgovaraju nećeš da se okoristiš ni ovolicko, jer takvoga smeju da pitaju za tebe. Ali, ako je u pitanje gadurija od čoveka od koga svi begaju i niko ne sme da ga zapitkuje, tvoje je samo da te vide kako ideš kod njega. Drugo je pitanje koji razlog će da koristiš da mu se ubutaš u kuću. Tuna moraš da se prilagodiš i ispitaš situaciju da te ne najure odma od vrata.“ Pitaju me kapetan Bukovina i zastavnik Zakurica: „Druže Todorovlću, da nisi u neko srodstvo sa druga pukovnika?“ „Bata Marko mi је reko da dok sam ovde ne smem ni da pomislim da smo familija. Znači nismo nikakvi rođaci. Ako pita da li sam nešto tražio, obavezno mu kažite da nisam.“ Gde će oni da se šale sa glavu i da razgovaraju sa pukovnika, pred koga su potpukovnici stojali u stav mirno i pratili ga samo sa pogled ako se šeta dok priča. Za pukovnika Marka je tamo neki kapetan bio isto što i prost vojnik, a jedino što je moglo da se čuje iz njegova usta, bila su naređenja. Pošto mi je ripnula numera, postanem glavni zabušant. Drugi idu napolje po zimu

na zanimanje, a mene kapetan ostavi da požarčim i čuvam prazne soške u hodnik. Nikad me nisu odredili na stražu, a u grad sam išao kad god sam teo. Jasna stvar, svaki dan sam išao sa paklo „Drinu“ u komandu puka. Ali ne traji sreća celi vek. Dođe u prekomandu u našu četu neki Dobrivoje, seljak iz okolinu Jagodine. Taj je svako naređenje izvršavao toliko polako ko da je imao olovo u ruke i noge. Čak i kad je trčao izgledalo je ko da ide kroz vodu. Kad je marširao više se klatio u mesto nego što je išao napred, a ruke su mu se mandale ko da su od krpe. Kad vojnici kopaju rovovi za pešadiski zaklon, grebao je sa ašovče ko da nema nikakvu snagu, i dok drugi vojnici iskopaju zaklon, naprave grudobran i udese zgodaciju za ostavljanje municiju, on bi nagrebao zemlju za zaklon koji liči na krtičnjak, a rov bi bio golem ko rupa kakvu napravi kuče da zakopa kosku. Dere se na njega vodnik Jefta: „Šta je ovo? Zar ovoliki momak, pa seljak, a ovo da napraviš! Nema da ručaš dok ne iskopaš rov po propis!“ „Oću druže vodniče, al ne umem.“ „Će da umeš! Kopaj kako se kopa. Dikse i kopaj!“ „Pa vi si mi reko da moram da legnem da me ne ubije neprijatelj. Jedva čekam da kopam kako treba, al ne znam tačno kako se to radi. U pravilo službe, koje je potpisao drug Tito, piše kad vojnik nešto ne ume ima da zatraži pomoć od starešinu koji mora sve da mu pokaže. Molim ve da mi pokažeš. A što se tiče za ručak, moja vojnicka dužnost je da pomoću ručanje održavam snagu i ne sabotiram živu silu, to jes mene. U vojni ocek u Jagodinu su mi kazali da je moja država za mene platila i ručak i doručak i večeru za svaki dan.“ ... Kad bl otišo na raport kod kapetana pricao Je: „Ja druže kapetane mnogo volim i jedva čekam da mi se nešto naredi i svako naređenje izvršavam. Ako koječim ne valjam ko vojnik vi me vrnite kući. Samo da znate da mi je mnogo krivo što sam nespretan i glup.“ Kapetan vika po njega: „A nisi glup da pojedeš po tri porcije?!“ „Moram kad se iznurim od napori.“ „Ti bre Dobrivoje nisi nikakav vojnik! Kako te nije sramotal?“ „Ne branim da me isterate iz vojsku, al da znate da nikad nisam odbio naređenje.“ Kad bi sreo nekog starešinu razvlačio je labrnje ko da se smeje pa ga je pitao kapetan: „Sto se bre Dobrivoje stalno smeješ?“ „Mnogo mi je milo što sam u Jenea, i merak mi je što niko ne sme da me bije a sleduje me ishrana po tablice.“ Na desetara Antuna, Slovenca, koji je Mitku Makedonca učio da se cevka na pušku ne kaže cef nego cev, nadenuo je nadimak pa smo ga vikali Antun Cev. A na političku nastavu kad je kapetan pitao Jošku Dalmatinca ko je vrhovni komandant šapnuo je da kaže kralj Tito. Zato su posle Jošku vodili na saslušanje, i na kraj je ko ustaša zaglavio u kažnjeničku četu na vr Prokletije. Kad su ga odredili da bude dežurni u klozet, sa dršku od metlu je nabio pucvalu u nekoliko rupe a sa crevo za vodu kroz druge poterao govna da isplivaju čak u hodnik, pa otrčao da prijavi kvar na kanalizaciju. Tad su ko sumnjivi bili kažnjeni šoferi od koji je ukrao pucvalu. Kad smo vežbali kako treba da se legae na zemlju na komandu: „Avioni s leđa“, pitao je vodnika: „Zašto da legnem kad na nebo nema ni jedan avion?“ „Šta ima da se raspituješ? Ima da legneš na komandu!“ „Druže vodniče u Pravila službe koje je potpisao vrhovni komandant, piše da starešine moraju sve da objasne na nas vojnici koji smo kao građani fenerejota na obuku u Jenea. Ja ve ko građanin na obuku pitam zato da bi sutra znao pravilno da branim domovinu.“ Onda je vodnik probao da mu objasni: „Pazi vamo. Kad izdam komandu “avijoni s leđa“, ti odma pristupaš vršenju zamišljanja kako na nebo stvamo ima avijoni. Jes razumo? Čim to obaviš, momentalno pristupiš radnji bacanja tela u pravcu koji je suprotan od avionsko kretanje. Avijoni s leđa, bacaš spreda, avijoni

sleđa, bacaš natrag. Noge k avijonu. Jes razumo?! Na moju komandu vršiš fantaziju u glavu da na nebo ima avijoni. Aj sa, jel jasno?“ „Nije mi jasno šta je to fantazija.“ „Fantazija, to je, jeli, kad nešto ne postoji, i ne vidi se a ti u glavu stvaraš sliku da to što ne vidiš vidiš, ovaj, misim taj avijon koji ne postoji na nebo ima ga u tvoju zamisao. Jes razumo?!“ „Razumo sam, al ne mogu da isfantaziram avijon kad ga nikad nisam video. Dal mogu da zamislim nešto drugo?“ Na političku nastavu je pitao da mu se objasni šta je istoriski materijalizam pa se kapetan zapleo ko pile u kučine i nikako nije mogao da izađe na kraj pošto ga je Dobrivoje za svaku reč dopitivao. Nisu mu mogli ništa jer se pazio, sve dok nije na poručnika Simića, dežurnog u trpezariju, reko što ne treba. Ručamo mi pasulj a poručnik šeta među astali, i kad dođe do nas, pita: „Kakva je rana drugovi?“ lako znam da ga boli kur šta mi mislimo kakva je rana i da pita radi red, ja mu reko da je dobra, a Dobrivoje kaže: „Od ovaj vojnički prculj bolji je jedino oficirski kobastsneš, jerbo je mekan.“ Naljuti se poručnik i posla Dobrivoja da se sutra javi na report kod kapetana. Sutradan na sam raport, iznenada kod kapetana naiđe pukovnik. Zagrnuo se sa šinjel, škripi sa kaiš i naređuje: „Vojnice, raportiraj! „Druže pukovniče, malo sam se našalio u trpezariju. Ništa loše nisam reko. Ako mi ne verujete pitajte vašeg rođaka Dragutina Hadži Todorovića, koji je bio prisutan.“ Napravi se gužva i mene viknu da objasnim kakav sam rod sa druga pukovnika i šta tražim svako jutro u komadu. Odrapi me pukovnik sa mesec dana apsu i mene sprovedoše u vojni zatvor. U apsu, pod komandu orginalnog Šiptara, zastavnika Miftari Nezira, provedem deset dana. Deset dana sam, iz jedan u drugi ćošak, prenosio grede u zatvorsko dvorište. Jedanaestog dana, pozva me Nezir u stražaru, vrnu mi uprtači i opasač, i posla u kasarnu. Tamo mi kapetan dade bukvicu i reče: „Moš bit voljno i iš kući. Od danas si cifilno lice koje je prestarelo godište.“ I stvarno, na taj dan sam napunio dvajes sedam godine. SEDAMNAESTA GLAVA ĆATA U SOCIJALNO OSIGURANJE Odslužim državni dug i vrnem se kući januara četres osme. Ponovo otidne ćalac kod Malog Komesara i ja se po njegovo naređenje zaposlim u Ured za socijalno osiguranje, u koji su se izdavale zdravstvene knjižice i pisala rešenja za penzije. Odvedoše me u pisarnicu gde počnem da radim. Moj poso je bio da kroz šalter primam zahtevi sa papiri i na nji udaram prijemni štambiij. Kad udarim štambilj, artije prebacim na astal do mene, da drugi ćata, koga su zvali Kalajisani, pošto je imao ćelu koja se sijala, na nji napiše datum. Kalajisani je ujutru vadio iz novčanik perce za pisanje, turao ga na držalju i grejao na špiritusnu lampu da bude oštar vrh. Sa njega je na pakpapir vežbao potpis, a sa drugo, državno, pisao datumi. Prvi dan mi je reko: „Kolego, ja od svi ovde imam najbolji rukopis, ali imena upisuje samo Vule Čkemba zato što je njegov šurak direktorov kum. Oćeš da ti dam da pogledaš kako sam u svesku sa male linije prepisao Statut pionirske organizacije?“ Kad Kalajisani napiše datum, doda zahtev da ga delovodni protokol zavede Vule Čkemba koji je smatrao da meseci moraju da se pišu sa brojke. Na Kalajisanog bi govorio: „Kad ko svaka tvrda tikva na silu pišeš za meseci nazivi umesto brojevi, trebalo bi da znaš da se ne kaže januvar i februvar nego januar i februar. I ne kaže se setembar nego sektembar, i nije otobar nego otombar.“

Kalajisaniji odgovarao: „Mene je ovako naučio Moša Muvalo, predratni činovnik u Banovinu. A ti nisi završio ni osnovnu školu i nemaš pravo da me učiš.“ „Koj nije završio osnovnu školu, mamicu ti nepismenu?“ „Ti budalo nijedna. Fali ti pola treći i ceo četvrti razred. Ajde ako smeš nešto da prepisujemo!“ „Jao zemljo otvori se da me progutaš što moram da rabotim sa ljudi koji su triput ponavljali analfabetski tečaj! Ja sam, mamlazu ni jedan, za vrlodično učenje knjigu dobio! Da me nije omeo prvi svecki rat položlo bi malu maturu! Oćeš da ti donesem knjigu da vidiš, kurajberu nepismeni!?“ „Svedočanstvo donesi a ne knjigu. Donosio si priče za partizani a u školu si išao pre trijes godine ako smeš sa mene da pišeš imena i prezimena pa da vidimo koj ima lepši rukopis i koj je poškolovan.“ Vule Čkemba je posle sve artije sastavljao sa spajalieu i preko rame bacao na astal pred Sotira Surtu koji je dokumentaciju turao u fasciklu i vikao deda Đoku kurira, koji je dremao pored furunu u ćošak, da odnese fasciklu kod Zagorku Zajku. To je mogao da uradi samo ako je deda Đoka bio budan a Zagorka nije plela i na njen astal nisu imali klupčići. Ako je plela turao bi fasciklu na patos i čekao da se potrefi da Zagorka ne plete a da Đoka gleda. Jedanput, kad je sam odneo fasciklu, Zagorka ga je ubola sa iglu. „Ja“ rekla je „ovde pletem za unučići džemperčići, patice i šebenciki, i nemoj tuna da mi turaš štrokave artije.“ I to je bio zakon. Nema pisanje brojke na fascikle dok se ne turi pletivo u ceger. Znači, kad nije plela, Zagorka vi na fasciklu napisala numeru i dodavala na Pavle, bivšeg delovođu iz Lebane da otvori karton. Pavle bi prvo skinuo od nos jedni, a iz prsluk izvadio drugi naočari. Pre nego što bi nji namestio, useknuo bi se u maramče, pa bi sa njega brisao stakla. Onda je nišanio sa jedno oko da vidi dal su čista i govorio: „Ovi đozluci imam od moju pedeset osmu godinu. Na levo oko mi je znači četvorka, a na desno petica. Sa nji bolje vidim nego na ovi drugi na koje je levo staklo numera pet i po a na desno šes, jerbo su ove Cajsove, a ove nisu. Cajsova roba je Cajsova i gotovo. Isto se važi i za durbini. Vojska koja gađa sa Cajsovi durbini, znači, ima da pogodi šta zamisli za razliku od vojsku koja gađa sa drukčiji.“ Kad namesti Cajsove naočare, malo bi posmatrao fasciklu, pa je otvarao gornju fioku da i u nju malo gleda. Onda bi nju zatvorio i otvorio drugu. Posle nekoliko minuta bi otvorio tršu, iz nju izvuko nekoliko kartona i počeo da bira koji će da uzme. Kad izabere, druge bi vraćao u fioku. Posle bi počeo da obrće karton i da ga studira ko da ga vidi prvi put, pa bi i njega vratio, uzdanuo, i naslonio na stolicu da zapali cigaretu. Prvo bi se lupkao po džepovi da nađe gde je tabakera. Udarao se prvo po grudi, pa po džepovi, i na kraj je gurao ruku u unutrašnji džep. Kad govuče tabakeru, metnuo bi je na astal, pokazao na nju i reko: „Ova tabakera je od čis čeličan lim a ne od aluminijum. Na poklopac se vidi ugrafiran konj. Znači, ovo je vojna tabakera za konjicu, i to samo za oficiri. Šta mislite, zašto železničari nemaju grafirane kutije za duvan, a imaju satovi sa lokomotive? Zato što železničari nisu oficiri. A ovde unutra, na poklopac je štipaljka koja drži turski cigaret papir. Turci su najbolji majstori za cigaret papir jer ga ne prave od drvo nego od riblje koske.“ Onda je vadio listić, pa je na njega sa dva prsta iz tabakeru ređao duvan. Posle pola sata, kad je cigareta bila gotova, liznuo bi je da je zales, i pokazivao kakva je: „Pogledajte šta je cigara. Može li sa nju da se takmiči kupovna? Ne može. A zašto ne može? Jerbo je ova bolja. Videli li ste nekad negde ovakvu cigaru? Niste i neće ni da vidite.“ Posle je tražio gde mu je upaljač. Ponovo se lupkao po grudi i džepovi i vadio ga iz pantalone. Kad ga izvadi pričao je: „Ovaj upaljač je star tačno trijes šes godine, i on je napravljen u Austriju od čauru za metak, a zarobljen je u Cersku bitku. Još mi se nije desilo da me ne usluži. Svaka čas, ali kad Švaba nešto napravi, to je napravljeno.“ Onda je turao cigaretu u muštiklu za koju je išla priča:

„Ova muštikla je od indiski ćilibar. Jedino indiska muštikla ubiva bakcili iz duvanski zift i zato svi koji puše na nju preteraju preko sto dvajes godine dok ne odapnu.“ Posle bi pola sat prinosio do usta muštiklu, vadio je, pljuckao i pričao: „Ja sam, znači, spremam i motam cigare zato što su kupovne gola govna. Dok lično na pijac svojeručno ne opipam i ne proberem presan lis, ništa ne kupujem. I dokle ga sam ne osušim, ne računam da imam duvan. Kad ga osušim, isečem ga sa poseban nož na naročitu dasku i odnesem na tavan radi promaju. Nijedno sunce ne može da meri muda sa promaju. Ako ne nađem dobar duvan na naš pijac, ja se, znači, ukačim na voz pa u Skoplje kupim duvan od Šiptari. I sad ako pogledate kako je moj duvan žut ko dukat, a kakav je cm onaj na trafike, odma znate da za džabe bacate pare kroz prozor. To što vi pušite ja nikad ne bi turio u usta iako sam, kad sam se ko kaplar povlačio kroz Albaniju, pušio konjsku balegu. I ona je bolja od vaša govna iz fabričke paklice. Inače, znači, konjska balega se prvo razvuče na dasku i prosuši na sunce. Posle se proseje kroz sito, a ako nemaš sito, sačekaš da malo dune vetar pa sa šaku proseješ. Kad odvojii sitnež od krupno, zamotaš cigaru. Ali možeš da se služiš samo sa konjsku balegu, jerbo je kravlja sitna, zato što krave, za razliku od konji, preživaju. To je mene naučio lično gospodin narednik Vukašin Bjelanović, rodom iz selo Debelju kod Novu Varoš. Jedini u puk je imao crne veđe i beli brkovi. Kad ispuši cigaretu, čistio je muštiklu sa iglu i trobojni državni konac jemstvenik, i učio nas: “Ako se muštikla odma ne očisti ćilibar se pretvori u rog i posle dim smrdi na zapaleno kopito. Najbolji za čistenje je jemstvenik. A zašto je on najbolji? Zato što se na njega vidi kolko si skinuo katran. Čim počne na pisak da izlazi čista trobojka, znači da je i muštikla čista. Znači, svi koji sa crn konac čiste muštikle prave grešku. Dok, međutim, sa beli more. Ali, ja se služim sa jemstvenik da ne božjačim ibrišim od šnajderi.“ Pepeo je otresao u kutijicu, a pikavci uvijao u fišek i nosio kući. „Sa pepel od cigare“ terao bi dalje „najbolje se čiste kašike, viljuške, poklopac od džepni sat i kvake. Šta mislite, zašto se ovoliko sijaju moj sat i tabakera? Sijaju se zato što su istrljani sa cigarni pepel. Svaki dan, čim se odmorim posle ručak, sa krpče izglancam i kvake i tabakeru i sat. Dok, međutim, kašike i noževi glanca žena. Što se tiče za pikavci, nji turam u baštu protiv rovci i konjštipi. Na rastojanje od dva santina pobodem po jedan i to sa ugasen kraj u zemlju. I šta mislite, imam li rovci? Nemam. Imam ii u baštu krtice? Nemam ni nji.“ I ponovo bi birao karton da upiše redni broj i ime. Čim upiše, viknuo bi deda Đoku: „Đoko sinko, odnesi karton kod Čedića Boksera, a fasciklu u drugu kancelariju kod Bagi Guguče.“ Kad bi se desilo da deda Đoka drema, gađao ga je sa upaljač. Deda bi odneo karton do Čedića kome je nekad neko u kafansku tuču slomio nos, a neko drugi mu reko da je to što sad ima bokserski nos, pa mu se to toliko dopalo da je za sebe izmislio nadimak Bokser. Čak se i fotografisao kao bokser, ali, pošto nije mogao da nađe bokserske rukavice pozirao je sa vunene rukavice za zimu, i ta fotografija je visila na zid iza njega. Po ceo dan je čitao novine, sa makaze seko članci i slike i lepio u stari delovodni protokol, a kartoni butao na policu. Fasciklu sa papiri je deda Đoka nosio u drugu kancelariju gde je Bagi Guguče gledao ima li sve što treba. Malo posle bi došao kod nas drugi kurir Luka Uki da vrati fasciklu jer na nju nije turen redni broj iz karton. Luka je na stranke u hodnik vikao: „Ne guravajte se mamu vi jebem neuku! Svi će dobijete po jednu penziju. Ima penzije kolko oćete, možete serbez da nakrivite kapu, tu smo mi uki da pomognemo na neuki!“ Kad Luka Uki vrati fasciklu, Čedić bi na nju napisao neki broj koji mu prvi padne na pamet pošto ga je mrzelo da traži karton na policu. A i da ga nije mrzelo ne bi mogao da potrefi koji je jer je kartoni gurao gde stlgne. Posle bi došao Bagi Guguče da se svađa što se brojevi ne slažu, a u stvari da popije neko piće iz orman. Sad ću da kažem nešto poučno. Nikad nemojte da kanite ukaznog činovnlka sa piće. Oni još dok su mlade ćate nauče da piju na brzaka jer moraju da se kriju. Dovoljna im je jedna sekunda da otvore orman, pomere register ili fasciklu, izvade flašu i otpiju. Jedan cug im fata dve čaše. Tek kad činovnik omatori i

počne zbog šuljevi da sedi na jastuče, ufati ga mrza da ustaje i ide čak do orman, pa turi flašu u fioku. Bagi je imao cug ko kamila. Kad pođe nazad u njegovu kancelariju, uvek bi zaboravio da ponese fasciklu, pa je na nju Čedić radi šalu prepravljao šestice i trojke u osmice, kečevi u sedmice, a petice u šestice. I još je sa nas, ko referent za prijem pošte, bila neka usedelica Savka, stara oko šeset godine, koja se nije videla od karmin i pomadu. lako je niko nije dirao, na astal je držala drveni metar da se brani, a fioke oko nju su bile otvorene radi obezbeđenje. Ličila je na buljinu zbog debela stakla na naočari i šiljat nos, i bila je suva ko saraga, bez dupe i sa noge tanke ko prutići. Lice joj je bilo toliko nabrčkano da je u jednu nabrčkotinu mogla da nature kilo pomadu, a po čelo je imala fleke i mladeži. Samo je sedela, trepkala i čekala kad će za nešto da se uvredi. Kad god neko prođe pored nju, pretila je: „Na svakoga koji proba da iskoristi to što sam nevina devojka, oči ću da iskopam! Imam ja verenika i ovo što čuvam je njegovo!“ Ponekad bi je Čedić pitao: „Savke, gdi si bila sinoć?“ A Sotir bi reko: „Savka je slobodna devojka i ima pravo da ide gde oee i sa koga oće. Jel tako Savke?“ Tad bi Savka počela da se džapa: „Nemoj da mislite da mene nema ko da brani zato što mi je u rat poginuo verenik pilot! Da znate da sad imam drugoga koji me prosi, ali ja ne mogu da ostavim samu majku. Moj novi verenik je brodski kapetan i dvaput se besio zbog menel Kad bi čuo da u moje prisustvo svašta pričate utepao bi vas sa mitraljez!“ U pisarnicu sam proveo oko pet meseca, a od rabotu sam postigo samo to da na zid napravim mrsnu fleku. Celo radno vreme sedeo sam sa noge na astal i glavu naslonjenu na zid, i kroz prozor gledao ko prolazi po ulicu. Pošto sam kosu mazao sa briljantin, na krečen zid se pojavila fleka koju nikako nisu mogli da prekreče jer je uvek izlazila na videlo. Radim ja tako i umazujem zid, kad ulaze dva milicajca i udbaš u kožni kaput koji reče: „U ime naroda, Dragutine Hadži Todoroviću, lišavam te slobode zbog neprijateljsku delatnost i saradnju sa fašisti.“ Posle dve godine vrnem se iz robiju. Otuda donesem na Persu zlatno lanče kao uspomenu na njenog sina, pokojnog Savu Brpca. Posle mnogo godine, u Ured za socijalno osiguranje je useljena zdravstvena stanica, i kad sam jedanput otišo kod doktora da mi prepiše živin mast protiv picajzle, na zid sam video moju fleku. SRPSKI KNJIŽEVNI PIKADOR Bilo je to ravno pre podne. Kroz gusti kapitalizam nisu se videla ni tri prsta pred okom. Kad najednom oglasi se zvono telefona. Pogledah u pravcu časopisa specijalizovanog za objavljivanje oglasa. Očekivao sam da će se zvono telefona još jednom oglasiti. Kako se to nije dogodilo, podigoh slušalicu. Ovde Srpska akademija nauka i umetnosti! začuo sam ženski glas. Šta hoće Sanu od mene! podviknuh. Kad su pisali Memorandum, nisu me zvali, a da o nekom naučnom skupu posvećenom meni i mome delu i ne govorim. Akademik Mihailović bi želeo da razgovara sa vama! reče ona žena, I tada sam od akademika Dragoslava Mihailovića prvi put čuo za Slobodana Kostića. Akademik mi je rekao kako u srpskom Mančesteru, iz čega sam odmah zaključio da se radi o Leskovcu, živi jedan veoma talentovani pisac, da se srpskim jezikom služi kad hoće da ga ceo svet razume, dok za jezikom humora poteže samo kad se kreće južnom prugom i da bi bilo dobro da ga pozovem da sarađuje u listu „Ošišani jež“. I tako je Slobodan Kostić postao jedan od najvažnijih „ Ježevih“ saradnika. U godini kada svet obeležava 400 godina od objavljivanja pikarskog

romana „Don Kihota“, najbolje napisanog romana svih vremena „Ošišani jež“ objavljuje pikarski roman Slobodana Kostića. Pikarski znači da je glavni junak toga dela neki lupež. Kada smo već bili potpuno ubeđeni da se neće naći pisac koji će za junaka svog pikarskog romana naći među Srbljem i med snom, jer se lupeži mogu naći još samo u vlasti, na čelu stranaka, među bogatima skriveni u institucijama srpskoga društva, nevladinim organizacijama i medijima, Slobodan Kostić nam je ponudio knjigu „Gute Đubre“. „Gute Đubre“ je potvrda da se poneki lupež, svuda i na svakom važnijem mestu u Srbiji, može naći i u knjigama. Razlika između lupeža iz naših života i lupeža u knjigama je najviše u tome što su barabe iz romana književni junaci, a lupeži iz naših života stvarne kukavice, od kojih narod može jedino da dobije ptičiji grip. Objavljujući ovaj roman prvo u nastavcima na stranicama „Ošišanog ježa“, a sada i kao celovitu knjigu, još jednom se pokazuje da sva velika dela imaju sličnu sudbinu. I Dostojevski je svoje romane objavljivao u nastavcima po novinama. Pa, vidi gde su sada njegove knjige. Ostaje nam da verujemo da će i Kostićevi romani nadživeti ne samo svoga pisca, nego da će živeti dok bude čitalaca koji vole pikarske romane. „Don Kihot“, koji je i posle četiri veka najbolje napisani roman, učvršćuje naše uverenje da je tako nešto mogućno. Radivoje Bojičić