Gustav-Meyrink-Casovnicar.pdf

bojana888

GUSTAV MEYRINK ČASOVNIČAR

bojana888

Predgovor

Snaga genija sažeta u veličinu orahove ljuske - prilično je poznata sintagma koja, iako izrečena o talentu i pripovetkama jednog drugog pisca, bez dvoumljenja se može primeniti i na Gustava Majrinka (Gustav Meyrink) i njegovu novelu „Časovničar”. Gustav Majrink je domaćoj čitalačkoj publici poznat po drugim delima: „Anđeo sa zapadnog prozora”, „Beli dominikanac”, „Golem”, dok je novela „Časovničar” ostala nepoznata do sada, ne samo kod nas, već i, kako Arnold Kajserling (Arnold Keyserling) u svojim komentarima navodi, mnogo šire. Ali, putevi kojima putuje reč čiji su pravi cilj ljudska srca, a ne samo oči i uši, su vrlo misteriozni. Na vrlo tajanstven način, ova pripovetka je došla u ruke Vilhelmine i Arnolda Kajserlinga, koji su je prvi put i objavili nakon Majrinkove smrti, dobivši je od njegove udovice. Na isto tako tajanstven način pripovetka je došla i do nas (uz pomoć Vilhelmine i Arnolda, kojima se i ovim putem zahvaljujemo). Pripovetka će, u to ne sumnjamo, biti zanimljiva kako ljubiteljima lepe književnosti, tako i tragaocima, jer u nju nije utkan samo Majrinkov talenat pisca, već i Istina, koju ne može izraziti neko ko je sam ne živi, čiji ona nije neodvojivi deo. Ili, kako bi to sam Majrink rekao, neko u koga nije utkan „drugačiji časovnik” koji ne samo da ponovo radi, već i leči druge „časovnike”, odnosno srca ljudi, kroz reč.

Beograd 2003.

bojana888

ČASOVNIČAR

bojana888

- Ovaj časovnik? Popraviti? Kako bi ponovo radio? - začuđeno je pitao starinar, podigao svoje naočare na čelo i gledao me pometeno - zašto uopšte želite da ponovo radi? Ta, ima samo jednu jedinu kazaljku i nema brojki na brojčaniku - dodao je posmatrajući ga zamišljeno pod bleštavim sjajem svetiljke - samo cvetna lica i glave životinja i demona umesto časova. Počeo je da broji i pogledao me je pitajući: - Četrnaest? Dan se deli na dvanaest delova! Nikada nisam video ovako čudnu napravu. Moj vam je savet: ostavite je takvom kakva je. Već je dovoljno teško podnositi i dvanaest časova dnevno. Sa ovog brojčanika pročitati tačno vreme? Ko bi se danas još trudio? Samo luda. Nisam hteo da mu kažem da sam ja celog svog života bio baš takva luda, da nikada nisam posedovao neki drugi časovnik i da sam, možda zato, vrlo često dolazio prerano kada je trebalo sačekati - te sam ćutao. Starinar je iz toga zaključio da ostajem veran svojoj želji da ga vidim kako ponovo radi, vrteo je glavom, uzeo nožić od slonovače i pažljivo otvorio poklopac ukrašen dragim kamenjem na čijem emajlu je bilo ugravirano neko mitsko biće koje je stajalo na dvokolici u koju su upregnuta četiri konja: 1 muškarac sa ženskim poprsjem, sa dve zmije umesto nogu, sa glavom petla i sa Suncem u desnoj, a bičem u levoj ruci. - Verovatno stari porodični primerak - nagađao je starinar. - Niste li upravo spomenuli da je noćas stao? U dva sata? Mala crvena glava vola sa dva roga valjda označava drugi čas?

1 Kvadriga (lat.) - dvokolica sa četiri konja. U starom veku su korišćene na utakmicama, trijumfima i sl., prim. prev.

bojana888 Nisam bio svestan toga da sam rekao nešto slično, ali sat je zaista stao prethodne noći u dva. Možda sam i govorio o tome, ipak: nisam mogao da se setim, još sam se osećao previše iznurenim - u isto vreme kada je sat prestao da radi, srce mi se bilo toliko snažno steglo da sam mislio da ću sigurno umreti. Dok mi je svest posrtala, još sam se grčevito držao za pomisao: samo da časovnik ne stane! U tom pomračenju iščezavajućih čula, mora da sam pobrkao pojam srca i sata. Možda oni koji umiru razmišljaju slično. Možda zato tako često časovnici staju u trenutku smrti svojih vlasnika? Mi ne poznajemo magične sile koje su katkad sadržane u nekoj misli. - Čudno - rekao je antikvar posle nekog vremena, približavajući svoje uveličavajuće staklo svetiljci, tako da je blistava žiža oštro pala na časovnik, i pokazao mi ugravirana slova na unutrašnjoj strani zlatnog poklopca. Čitao sam: „Summa Scientia Nihil Scire” - Krajnje neobično - ponovio je starinar - ovaj časovnik je delo „Ludaka”, napravljen je u našem gradu. Mislim da se ne varam. Postoji vrlo mali broj ovakvih primeraka. Nikada ne bih pomislio da zaista mogu da rade. Smatrao sam ih igračkama. A ovo je njegova mala bubica - da u svim svojim časovnicima napiše slogan: „Najviše znanje je ništa ne znati”. Nisam dobro razumeo na šta je mislio; ko je mogao biti taj „Ludak” o kome je govorio? Časovnik je bio vrlo star: nasledio sam ga od svog dede, ali ono što je starinar upravo rekao, zvučalo je kao da je „Ludak”, čija ga je ruka stvorila, i danas živ! I pre nego što sam uspeo da izgovorim pitanje, svojim unutrašnjim okom sam video - jasno i oštro, kao da prolazi kroz sobu - čoveka koji korača zimskim krajolikom, mršavog, visokog starca bez šešira, sa gustom snežnobelom kosom koja leprša na vetru, dok mu je glava čudno mala u odnosu na poveći trup, sa licem oštrih crta bez brade, crnih očiju koje gledaju prodorno i stoje blizu kao kod ptica grabljivica. Koračao je u dugačkom, ofucanom, izbledelom somotnom kaputu, kakve su nekada nosili nirnberški patriciji.

bojana888 - Tačno tako - promrmljao je starinar, klimajući pometeno glavom - baš tako, „Ludak”. Zašto je rekao: „baš tako”(?) - pomislio sam za sebe. To je slučajnost - odmah sam znao; to su prazne reči - ništa drugo. Ta uopšte nisam ni otvorio usta. To „baš tako” upotrebio je samo onako, kao što se to često radi kada se želi potvrditi upravo izgovorena rečenica; svakako nije povezano sa starcem koga sam video kao sliku sećanja, nije se odnosilo na „Ludaka”! Nekada davno, dok sam još kao dečak išao u školu, morao sam da prolazim pored jednog dugačkog golog zida ljudske visine koji je okruživao park sa brestovima, godinama, iz dana u dan; moje hodanje je vremenom postalo trčanje svaki put kada bi me put naneo tuda, jer me je uvek obuzimao neki neodređeni strah. Možda danas više nisam siguran - zato što sam umišljao - ili čuo - da tu stanuje neki ludak, neki časovničar koji je tvrdio da su časovnici živa bića... ili sam se varao? Ako je to bilo sećanje na doživljaj iz mojih školskih dana, kako je moguće da je nešto što sam hiljadu puta osetio, do dana današnjeg ležalo snevajući u mom pamćenju, da bi tek sada toliko živo izbilo na površinu... Istina, dobrih četrdeset godina je od tada prošlo; ali, da li je to pružalo neko objašnjenje? - Možda sam to doživeo u višku vremena, onom koje moj časovnik pokazuje u odnosu na obične časovnike! - rekao sam razveseljen tom pomišlju. Starinar je podigao odsutno pogled piljeći u mene bez razumevanja. Nastavio sam da mozgam i došao do jedne izvesnosti: zid koji okružuje park, stoji i danas. Kome je još pa stalo do toga da ga sruši? Ta, ranije se govorilo o tome da su to zidine temelja jedne crkve koja bi trebalo da bude nekada kasnije izgrađena do kraja. Takvo nešto se ne uništava! Možda je i časovničar još uvek živ?! Sigurno bi on umeo da popravi ponovo časovnik do koga mi je toliko stalo. Kada bih samo znao kada i gde sam ga sreo? Nije moguće da je to bilo nedavno, jer sada je leto, a u sećanju - onom od malopre unutrašnjim okom sam video njegovu priliku u zimskom pejzažu! Preduboko utonuo u

bojana888 misli da bih mogao da pratim dugačku priču koju je, iznenada pričljiv, pripovedao starinar, samo sam, tu i tamo, čuo nekoliko isprekidanih rečenica. Dolazile su žuboreći, zatim bi utihnule, pa opet dolazile, kao talasi koji udaraju u greben; a između njih huk u ušima; kao huk krvi koji čuje čovek dok stari, kada ga, zaboravljajući na dnevnu buku, osluškuje; kao neprestano, preteće, daleko pištanje lešinara: „smrt”, koje se lagano približava dolazeći iz provalija vremena... Gotovo da nisam bio siguran: da li je on bio taj koji je, držeći časovnik u ruci, zborio ili su to bila usta onog bića u meni koje se povremeno budi u usamljenom srcu kada dotakne zaključanu škrinju koju zaboravljena sećanja tajno čuvaju od truljenja? Katkad ulovim samog sebe kako starinaru klimam glavom i tada znam: rekao je nešto što mi je bilo poznato, ali kada bih hteo da razmislim o tim rečima, to mi nije uspevalo, nisu klizile, kao što to izgovorene reči inače čine, u blisku prošlost iz koje bih mogao da ih vratim nazad i razumevanjem ih opipam - ne, odumirale su u beživotne oblike, uhu strane i neuhvatljive, čim bi im zvuk utihnuo; više nisam shvatao njihov smisao; zalutale su iz carstva vremena u carstvo prostora i okruživale me kao mrtve maske. - Kada bi samo ponovo proradilo! - rekao sam glasno u očajanju usred trgovčevog govora. Mislio sam pri tome na svoje srce, jer sam osetio da želi da zaboravi da kuca, a užasnula me je pomisao da bi kazaljka mog života mogla iznenada da se zaustavi na nekom fantastičnom cvetu, na licu neke životinje ili demona, kao kazaljka na brojčaniku sa četrnaest časova. Ostao bih večno proklet u isteklom vremenu. Starinar mi je vratio časovnik - izgleda da je pomislio da govorim o njemu. Dok sam koračao pustim noćnim ulicama, najpre pravo, a zatim uzduž i popreko po usnulim trgovima i pored kuća koje su snevale, vođen svetlošću fenjera, a ipak siguran u svoj put, nisam mogao a da ne pomislim da mi je starinar poverio gde stanuje bezimeni časovničar, gde mogu da ga pronađem i gde se nalazi zid koji okružuje brestov park. Zar nije rekao da jedino taj starac može da izleči moj sat? Kako bih to inače mogao da znam;

bojana888 mora da mi je opisao i put do njega i, iako ga ja nisam zapamtio - moje noge su ga izgleda dobro znale: izvele su me izvan grada na prazan put koji se, između livada koje su širile dah leta, protezao u beskonačnost. Obmotane uz moje pete, iza mene su gmizale crne zmije koje je bleštava mesečeva svetlost izmamila iz zemlje. Da li su one bile te koje su mi slale otrovne misli: nikada ga nećeš pronaći; umro je pre stotinu godina! Kako bih im pobegao, skrenuo sam oštro nalevo, na jednu sporednu stazu, a tu se već pojavila iz tla moja senka i progutala ih u sebe. Došla je da me vodi, shvatio sam, a to je za mene bila duboka uteha: videti je kako tako nepokolebljivo i bez posustajanja korača; nisam odvajao pogled od nje, radostan što ne moram da se obazirem na put. Postepeno me je ponovo obuzimao onaj neopisivo čudan osećaj koji sam imao kao dete dok sam sam sa sobom igrao ovu igru: čvrsto bih koračao napred zatvorenih očiju, ne mareći da li ću pasti ih ne - to je kao da se telo odvaja od sveg zemaljskog straha - kao klicanje iz unutrašnjosti, kao ponovno pronalaženje besmrtnog Ja koje zna da mi se ništa ne može dogoditi! Tada je od mene odustao nasledni neprijatelj koga svaki čovek u sebi nosi: trezveni, hladni razum, a sa njim i poslednja sumnja da onoga koga tražim, neću pronaći. Zatim, posle dugog hodanja, moja senka je pohitala ka širokom, prostranom jarku - koji se nalazio pored puta - utonula je dole i ostavila me samog; znao sam: sada sam na cilju. Zašto bi me inače napustila!

bojana888

***

Sa časovnikom u ruci, stajao sam u odaji onoga o kome sam znao da je jedini koji može ponovo da ga pokrene. Sedeo je za jednim malim stolom od javorovine i posmatrao nepomično kroz lupu, koja je trakom bila pričvršćena oko njegove glave pred njegovim okom, neku svetlucavu stvarčicu na svetlom izbrazdanom drvetu. Iza njega na belom zidu - u obliku kruga kao veliki brojčanik - bila je krasnopisom napisana rečenica: „Summa Scientia Nihil Scire”. Duboko sam izdahnuo: ovde sam spasen!... Magija tih reči odagnava sve omražene prisilne misli, sve zahteve za pravdanjem: kako si ušao unutra, kroz zid, kroz park? Na jednoj dasci prevučenoj crvenim somotom, nalaze se časovnici: sigurno preko stotinu - od plavog, od zelenog, od žutog emajla - ukrašeni draguljima, sa gravurama, rebrasti, glatki, sa biserima, neki pljosnati, neki sa stomacima kao jaja. Ne čujem ih: zriču pretiho, ali: vazduh koji lebdi iznad njih kao da je živ od neprimetnih zvukova koje proizvode. Možda tu besni oluja nekog patuljastog carstva. Na jednom postolju leži mala stena od glinenca 2 boje mesa, sa žilicama, a plavo cveće od poludragog kamena raste iz nje; tu, u sredini, kao da ne smera ništa zlo, čeka kostur sa kosom da ga poseče: „časovnik slatke smrti” iz romantičnog srednjeg veka. Dok kosi, on udara drškom svoje kose o fino stakleno zvono koje stoji pored njega: napola mehur sapunice, napola kao kapa neke velike pečurke iz bajke. Ispod je brojčanik kao ulaz u pećinu iz koje pilje zupčanici.

2 Feldspat (nem.) - česti sastojci vulkanskih stena, obično beli i crveni, cepaju se u dva pravca: uspravno ili koso. - prim. prev.

bojana888 Sve do plafona sobe, levo i desno na zidovima, okačeni su časovnici: stari, sa ponosnim izrezbarenim licima, dragoceni i bogati, opušteno klate klatna i propovedaju dubokim basom svoj mirni tik-tak. U ćošku je jedan u staklenom kovčegu: Snežana koja se, uspravno stojeći, pravi da spava, dok tiho ritmično pomeranje kazaljke koja pokazuje minute odaje da neprekidno bdi nad vremenom. Dalje, nervozne rokoko damice, sa veštačkim mladežima kao ključaonicama,3 pretrpane su ukraščićima i sasvim bez daha pokušavaju da tako sitnim hodom jedna drugoj preotmu položaj i preduhitre sekunde. Pored su maleni paževi, koji se tu kikoću i požuruju ih: cik-cik, cik. Zatim dugi niz koji se šepuri u čeliku, srebru i zlatu - kao vitezovi u teškim oklopima; izgledaju kao da su opijeni i da dremaju, ali povremeno glasno hrknu ih zazvekeću svojim lancima, kao da nameravaju da započnu bitku protiv samog boga Hronosa, čim se probude iz svog pijanstva. Na jednom pervazu struže drvoseča, sa pantalonama od mahagonija i svetlucavim bakarnim nosom, vreme na dva dela u piljevinu... Starčeve reči me trgoše iz razgledanja: - Svi su bili bolesni, ja sam ih ponovo izlečio. Potpuno sam zaboravio na njega, tako da sam isprva pomislio da je to bilo otkucavanje nekog sata. Lupa na traci oko njegove glave sada je bila podignuta i stajala mu je nasred čela kao Šivino treće oko - a u njoj je tinjala iskra: odsjaj kandila sa tavanice. Klimnuo je glavom ka meni i čvrsto prikovao moj pogled svojim. - Da, bili su bolesni; mislili su da mogu da promene svoju sudbinu ako idu brže ili sporije. Izgubili su svoju sreću zato što su umislili da su oni gospodari vremena. Oslobodio sam ih tog ludila i ponovo vratio mir u njihove živote. Poneko uspe da pronađe, kao i ti, u 3 Ključaonica ključića za navijanje - prim. prev.

bojana888 mesečevim noćima, u snu, put iz grada do mene, donese mi svoj bolestan časovnik, kuka i moli da ga izlečim, ali sledećeg jutra već zaboravi sve - i moj lek. - Samo oni koji shvate smisao mog gesla - pokazao je preko ramena rečenicu na zidu - samo oni ostavljaju svoje časovnike da budu ovde pod mojim nadzorom. Nejasno sam naslutio: u toj čarobnoj rečenici je bila skrivena još jedna tajna. Želeo sam da pitam, ali starac je preteći podigao ruku: - Ne želeti znati! Živo znanje dolazi samo od sebe! Dvadeset tri slova ima rečenica; ona stoje kao brojke na brojčaniku velikog nevidljivog časovnika koji pokazuje jedan sat manje od časovnika smrtnika iz čijeg kruga nema bekstva; zato se rugaju „pametni” - gle! ludilo! - podsmevaju se, ne vide upozorenje: „ne dozvoli da te uhvati omča vreme!” - oni puštaju da ih vodi podmukla kazaljka „razum”, koja večito obećava nove časove i uvek iznova donosi samo stara razočaranja. Starac je ćutao. Dodao sam mu, uz nemu molbu, svoj časovnik. Uzeo ga je svojom lepom, belom, vitkom rukom i gotovo neprimetno se nasmešio kada ga je otvorio i provirio u njega. Pažljivo je iglom opipavao mehanizam zupčanika spustivši opet lupu. Osećao sam: milostivo oko gledalo mi je u srce. Zamišljeno sam posmatrao njegovo mirno lice. Kako sam samo - kao dete - mogao toliko da ga se plašim, pitao sam se. Zatim me je obuzeo uznemirujući užas: on, onaj u koga polažem sve svoje nade i kome verujem, nije stvaran, sada će nestati! Ne, na sreću, samo je zatreperila svetlost uljane lampe, u pokušaju da obmane moje oči. I ponovo sam piljio u njega i mozgao: danas sam ga video prvi put!? To ne može biti! Ta, mi se znamo od...? Tada sećanje prostruja kroz mene kao svetleća munja; nikada kao školarac nisam prolazio pored nekog belog zida; nikada se nisam plašio ludog časovničara koji je navodno stanovao iza njega; prazna,

bojana888 meni neshvatljiva reč „lud”, bila je ono što me je od najranije mladosti plašilo, kada bi mi pretili da ću „to” postati ako se uskoro ne urazumim. Ali, ovaj starac - ispred mene - ko je to bio? Mislio sam da i to znam: predstava predstava, a ne čovek! Šta bi inače mogao da bude! Predstava toga da se u meni - jedan pupoljak senke moje duše - tajno razvio; jedno seme pustilo je koren još dok sam, na samom početku svog života, ležao u jednom malom belom krevecu, dok me je za ruku držala stara dadilja i dok sam tonuo u san uz njene monotone reči... da, koje su to samo reči bile? Kako su samo glasile?... Gorčina mi je stegla grlo, pekla me je tuga: dakle, ipak je sve oko mene bio privid bez pokrića! Možda još samo minut i stajaću - kao mesečar koji se probudio - napolju, na mesečevoj svetlosti i moraću da se vratim kući, među opčinjene razumom i tako vredne žive-mrtve, u grad! - Još malo, još malo i prošlo je! - čuo sam časovničarov umirujući glas, ali to me nije utešilo; jer moja vera u njega istrgnuta je iz mojih grudi. Kako su glasile dadiljine reči? - moram, moram, moram ih se setiti... Lagano, lagano, pojavile su se preda mnom - slog po slog:

Ako ti se srce u grudima zaustavi, njemu ga odnesi samo; jer časovnik svaki, u to ne sumnjamo, on će da popravi.

- U tome je bila u pravu - rekao je časovničar opušteno, odložio je iglu iz ruke i u istom trenu su se raspršile moje mračne misli.

bojana888 Ustao je i prislonio čvrsto časovnik uz moje uvo; čuo sam, radio je ravnomerno i tačno u ritmu pulsiranja moje krvi. Želeo sam da mu se zahvalim - nisam pronašao reči i gušio sam se od radosti i stida, zato što sam sumnjao u njega. - Ne žalosti se! - tešio me je - nije bila tvoja krivica. Izvadio sam jedan mali zupčanik i ponovo ga vratio. Časovnici kao što je ovaj, vrlo su osetljivi, povremeno ne mogu da podnesu drugi čas! Evo! Uzmi ga opet, ali nemoj nikome odati da radi! Samo bi ti se rugali i pokušavali da ti naude. Pripadao ti je od mladosti i verovao si u časove koje pokazuje: četrnaest, umesto od jedan do ponoći; sedam umesto šest, nedelja umesto radnog dana, slike umesto mrtvih brojeva! Ostani mu veran i ubuduće, ali to ne govori nikome! Ništa nije gluplje nego biti sujetni mučenik! Njega nosi sakrivenog u srcu, a u džepu nosi neki od građanskih časovnika, odobrenih od strane države, sa valjanim crnobelim brojčanikom, tako da uvek možeš da za druge pogledaš koliko je sati. I ne dozvoli nikada da te otruje kužni dah „drugog časa”! Smrtonosan je, kao i njegovih jedanaestorica braće. Počinje purpurno, pun obećanja kao jutarnje rumenilo, ali ubrzo postaje crven kao vatreni požar i krv. Stari narodi Istoka nazivaju ga „čas vola”. Stoleća prolaze, a on mirno protiče: vo ore. I onda iznenada - preko noći - volovi postaju razjareni bivoli koji, gonjeni demonom sa glavom bika, u slepom besu stoke, gaze oranice; potom ponovo uče da oru; građanski časovnici idu svojim starim tokom - ali njihove kazaljke ne pokazuju put iz začaranog kruga čoveka-životinje. Skotni su svi njihovi časovi - svaki nekim drugim idealom - ali, ono što dolazi na svet je kopile. - Tvoj časovnik je stao u dva sata, u času uništenja; milostivo ga je zaobišao. Drugi tada umiru i onda lutaju u carstvu mrtvih; on je pronašao put do mene - onoga iz čijih je ruku proistekao. Tako ti se zahvaljuje! To je mogao samo zato što si ga celog života pazio s ljubavlju, ne srdeći se zbog toga što njegovo vreme nije zemaljsko. Otpratio me je do vrata, pružio mi je ruku u znak pozdrava i rekao:

bojana888 - Malopre si još sumnjao u to da sam živ. Ali veruj mi: ja sam živ više nego ti! Sada ti je poznat put do mene. Uskoro ćemo se ponovo videti; možda mogu da te naučim kako se leče bolesni časovnici. Tada - pokazao je na slogan na svom zidu - tada će se možda ova rečenica u tebi zaokružiti u savršenstvo: „Nihil Scire - Omnia Posse!” „Ništa ne znati - moći sve!”

bojana888

METAFIZIKA ČASOVNIČARA Arnold Kajserling

Novela „Časovničar”, u kojoj je Gustav Majrink prikazao sopstvenu inicijaciju, do tančina odgovara gnostičkom putu. Pripovetka je, do pronalaženja časovničara, podeljena u skladu sa dvanaest zodijačkih znakova; na to se nadovezuje sedmostepeno podučavanje u časovničarevoj kući.

I U prvoj slici - u kući ličnosti - pripovedač dolazi kod starinara da popravi svoj časovnik, koji ima samo jednu kazaljku i pokazuje četrnaest, umesto dvanaest časova. Ti časovi označavaju dvostruke sate: reč je, dakle, o dvadeset osam vremenskih jedinica, „Mesečevih kuća”, koje mehaničko vreme podređuju duhovnom razvoju; pored dvanaest dvostrukih časova, tu su i četiri sveta trenutka koja u sunčevom kruženju odgovaraju ekvinoksijima i solsticijima: Ascendentu ili mladom mesecu, Descendentu ili punom mesecu, Medium Coeliu ili opadajućem polumesecu i Imum Coeliu ili rastućem polumesecu. Ta četiri položaja meseca bila su uzor za ono što se radilo sedmog dana, kada se vavilonski kralj sa svojom suprugom povlačio na vrh tornja, kako bi sjedinio ljudsku plodnost i nebesko nadahnuće. U Bibliji je sabat smatran pred ukusom večnosti: Bog je za šest dana stvorio svet, i uvek su jedno veče i jedna noć zaključivali delo dana; sedmog

bojana888 dana Bog je mirovao i nije bilo večeri i kraja vremena. Za razliku od egzoterične religije, gnostička tradicija je i u svakodnevnici razlikovala četiri sveta trenutka, u kojima se zemaljsko postojanje sjedinjuje sa nebeskim: izlazak sunca - u kome se Bog ispoljava kao izvor volje i svesti - što se poklapa sa mladim mesecom, kada je predstava o sopstvu izbrisana; podne - kada lični poziv i moć položaja, u duhu opadajućeg meseca, postaju simbol poniznosti u pozvanosti - „Ja se moram smanjiti, kako bi On rastao” - u sunčevom godišnjem kruženju ta Mesečeva kuća odgovara rođenju Spasioca za Božić; zalazak sunca koji se podudara sa punim mesecom, kada u drugom čoveku preko ljubavi treba spoznati njegovu punoću, njegove najviše potencijale i, samim tim, prevazići sopstveni egoizam; i, najzad, ponoć - u skladu sa rastućim mesecom, kada se sopstvene želje i nagoni u snu otkrivaju kao predznaci duhovnog razvoja. Onaj ko to znanje poseduje, u najgorem slučaju čini grešku time što prerano želi postignuće, umesto da čeka. Starinar, dakle čuvar starina, zemaljskog znanja, ne može da bude iscelitelj duhovnog puta, čiji je časovnik stao. Tako iz pogrešnog traganja, pogrešno usmerenog pitanja, započinje putovanje koje može dovesti do izbavljenja.

II - Druga slika - Taj časovnik nosi simbol: pokazuje muškarca sa ženskim poprsjem, dakle alhemijsko sjedinjenje koje ukazuje na hermetički put; glava petla predstavlja neophodnost stalnog prisećanja na nebesko poreklo, kao što je petao podsećao Petra; dve zmije umesto nogu ukazuju na to da polna snaga treba da postane energija Puta. Figura stoji na dvokolicama, kočiji koju vuku četiri konja: konji predstavljaju pogonske sile duše; za razliku od sholastičke tradicije koja pominje tri duševne sile, gnoza je razlikovala četiri funkcije, u skladu sa elementima: vatra, zemlja, vazduh i voda, odnosno: percepcija čulnih impulsa budnog sveta, osećanje koje se hrani nagonima i željama iz sveta snova, mišljenje koje čulnu percepciju i osećajne nagone stapa u predstave preko medijuma govora i, kao četvrto, volja - da se u odluke i u dela uključi pristupačna snaga

bojana888 za, u mišljenju razjašnjene, ciljeve. Razlikovanje te četiri funkcije čoveka osposobljava za obuzdavanje nesvesne pasivne duše, što je izraženo bičem u levoj ruci, kao i za to da svesno duhovno delovanje sprovede iz suštine svog bića, kao što to pokazuje Sunce koje nosi u desnoj ruci.

III Iako pripovedač ne zna zašto, starinar smatra da je časovnik stao u drugom času - času vola - dakle, između dva i četiri časa ujutru, u astrološkoj kući Bika, koja predstavlja život i brigu o materijalnoj egzistenciji. Pripovedač je u doba njegove vladavine doživeo grčenje srca i, u trećoj kući, kući odnosa, magičnu povezanost između časovnika i otkucaja svog srca; odatle žarka želja da ga ponovo pokrene.

IV Starinar, zemaljski znalac, ne može da popravi časovnik; on u njemu prepoznaje delo „Ludaka”, dakle bića u nekom drugom stanju svesti. On kaže da nikada nije verovao da njegovi časovnici mogu zaista i da rade. U časovnik je ugravirano gnostičko geslo: da je zbir sveg znanja - neznanje, u smislu budističke nirvane i sokratovske mudrosti.

V Pripovedač ne shvata odmah smisao - u njegovoj svakodnevnoj svesti taj sat potiče iz njegove prošlosti, od njegovog dede; a sada izgleda da taj „Ludak” još i danas živi. Iznenada; on naslućuje višu stvarnost - peta kuća je povezana sa Suncem - i doživljava prodor u viziju.

VI U jednom trenutku on pred sobom vidi sliku takozvanog „Ludaka” kako u zimskom pejzažu, dakle životu sa one strane životnih nagona - duhovnom snagom korača; njegova glava je mala i simbolizuje beskrajnu starost, za razliku od velike dečije glave; ima

bojana888 vizionarske crte lica ptice grabljivice i odeven je u kaput starog nirnberškog plemstva poznato je da je u Nirnbergu napravljen prvi džepni sat.

VII Pripovedač se sada priseća da je kao dete slušao kako „Ludak” živi iza jednog zida, na kome će jednog dana biti izgrađena nova crkva - dakle, novi religiozni poredak zajednice - od koje do sada stoje samo zidine temelja. Takvo mesto, koje će tek u budućnosti početi da deluje, ne može biti uništeno. Tako spoznaje suštinu svog časovnika: on ne doživljava samo u nagonskom vremenu svakodnevnice, već i u drugom, duhovnom vremenu, koje njegov časovnik pokazuje izvan zemaljskog vremena sa njegovim demonima i cvećem.

VIII Iz takvog doživljavanja vremena on sada čuje brujanje sopstvene krvi u ušima - i shvata da je u njemu sakrivena približavajuća smrt - lešinar koji se lagano prikrada; osma zodijačka kuća je kuća smrti. Sada oseća suštinu umiranja, a vreme se pretapa u prostor kao reči starinara koje poput maski okružuju njegovu svest; plaši se da bi kazaljka mogla da zastane pred nekom užasnom demonskom slikom; napušta starinara i kreće u potragu za časovničarom.

IX U kući putovanja on kreće na put iz grada sa fenjerima ka beskonačnom beličastom putu koji se prostire između livada koje se stapaju jedna sa drugom, i koji obasjava mesečeva svetlost.

X Međutim, na putu beskonačnosti, u kući budne svakodnevne svesti, prate ga crne zmije koje je iz zemlje izmamila blistava mesečeva svetlost - nosioci otrovnih misli;

bojana888 kako bi im pobegao, skreće oštro levo, na jednu stazu, dakle sa beličastog puta svesnog u pravcu nesvesnog, senke.

XI Njegova sopstvena senka mu, u kući želja, postaje vodič i prvi put opet doživljava sreću iz svog detinjstva, bezbrižnost hrabrosti, jer zatvorenih očiju korača napred; preplavljuje ga neizmeran osećaj sreće; konačno nadvladava hladni trezveni razum koji, imajući poverenja u svoju senku, prepoznaje kao smrtonosnog naslednog neprijatelja semena svoje suštine.

XII Senka nestaje u širokom jarku, vođena mesecom. Pripovedač zna da je stigao do cilja, jer ga senka napušta; i, ne znajući kako i na koji način je stigao, sada se nalazi u časovničarevoj kući; putovanje se završava i otpočinje sedam stupnjeva.

1. Prvi stupanj se odnosi na osećaj izbavljujuće bezbrižnosti. Časovničar sedi u svojoj sobi i posmatra neku bleštavu stvar na komadu drveta; iza njega, na zidu, visi zapis ispisan u krug: Nihil Scire Summa Scientia. Ta izreka biva prepoznata kao početak uspona.

2. Na crvenom somotu nalaze se u nizu u tri osnovne boje: plavoj, žutoj i zelenoj. Svaki tip časovnika odgovara jednoj vrsti ljudi: dostojanstveno opušteni - flegmatičnom tipu, rokoko damice i paževi - sangviničnom, vitezovi u oklopu - koleričnom, i uspavana Snežana - melanholičnom. Drvoseča u pantalonama od mahagonija i sa bakarnim nosom simbol oblikujuće Venere - testerišući pravi od vremena piljevinu: radnik sjedinjuje te tipove i nestaje kroz rad.

bojana888 3. Kao u eluzinskim misterijama, mističar se na trećem stupnju može prepoznati kao iscelitelj: njegova lupa na čelu se prikazuje kao treće oko koje blistavo reflektuje svetlost lustera. Svi su, tako kaže, bili bolesni pre nego što su pronašli put nazad ka njemu. Neke leči u snu, pošto ne mogu da pređu iz svakodnevne svesti na duhovnu; neki, koji pasivno veruju, poveravaju svoje časovnike njegovim sigurnim rukama; kasnije se ispostavlja da časovnik sme da zadrži samo onaj ko i sam postane adept tog puta.

4. U pripovedaču počinje da se budi pitanje o smislu neznanja. Starac preteći podiže ruku: „Ne želeti znati! Živo znanje dolazi samo od sebe!”. Ovo je srednji, odlučujući stupanj uspona; samo onaj ko se otvori za znanje - duhu koji piri - može i da ga primi. Dvadeset tri časa ima veliki časovnik koji je sačinjen od dvadeset tri slova gesla broj ljudskih hromozoma koji određuju pol i time ključ izbavljenja; dvadeset četiri časa zatvara krug u omču vremena u kojoj je čovek zarobljen; ali iz dvadeset trećeg časa, sredine dvanaeste kuće, može da krene putem nedeljnog mira, slobode izbavljenja.

5. Dva praga drže čoveka u svakodnevnoj svesti i sprečavaju njegovo buđenje: snevanje i duboki san ili smrt. Prvi prag je prekoračio kada je u jedanaestoj kući sebe poverio svojoj senci, svom usnulom nesvesnom koje ga je dovelo do časovničara. Ali, najveći prag - strah od smrti - sada ga obuzima, pošto njegov časovnik treba da bude ponovo pokrenut; gotovo da postaje žrtva straha da je sve iluzija, i pored toga što mu časovničar govori umirujuće reči. Tada se priseća reči svoje dadilje: da veliki časovničar svako zaustavljeno srce koje mu se poveri, ponovo pokreće. Unutrašnje dete njegovog poverenja zna istinu koju časovničar sada potvrđuje: časovnik ponovo radi!

bojana888 6. Pripovedač preuzima časovnik i na šestom stepenu sluša mudrost i opomenu: ljudi duhovnog puta, deca Božija, često stradaju u ljudskoj stvarnosti druge kuće, u znaku vola koji ore. Ali, ponekad je to stradanje ili oklevanje glasnik velikih katastrofa, kada vo postaje bivo koji uništava periodično jarko crvenom bojom besa razumni delatni svet! Kao i svi ostali ideali koje su ljudi stvorili, tako je i blagostanje kuće Bika demon; ko se njemu prepusti, njegov plod će biti varljivo kopile. Ali to znanje ne sme biti predato dalje nepozvanima: zato se treba, u tradicionalnom duhu ezoterije, prilagoditi uslovima dece zemlje i njihovim crno-belim moralnim merilima razlikovanja dobra i zla. Samo onaj ko pronađe put do časovničara, može da izbegne čas propasti i spozna svoj cilj u sledećem, najvišem, stupnju podučavanja.

7. Na poslednjem stupnju duhovni vodič se otkriva kao večno živeći, istinski mudrac i on pripovedaču pokazuje budućnost koja će se uzdignuti tek sa one strane stepenova, njegov sopstveni duhovni put: i on će jednom biti pozvan da leči časovnike, da promašenim ljudskim sudbinama vraća smisao i tok; tada će slogan na zidu biti potpun: neznanje će postati najviše znanje, a onaj ko se bude probio kroz ono što smatra znanjem, kroz vezanost za Ja, postaće deo lekovite prasile i samim tim i istinskog ljudskog carstva, koje je istovremeno i carstvo Božije.

bojana888

PRAŠKA EZOTERIJA Arnold Kajserling

Verovatno je prosta istina da je vreme u kome živimo, vreme temeljnih promena u svim oblastima. Posledice, na primer, razvoja tehnologije, na promene u uslovima ljudskog života, suviše su očigledne da bi na to još bilo potrebno trošiti reči. Ali, postoje i preobražaji koji nisu toliko očigledni, zato što se tiču samo male grupe ljudi. O jednom takvom preobražaju ćemo govoriti u onome što sledi: naime, o promeni u vrednovanju ezoterijskih tradicija mišljenja i njihovom značaju za istoriju duha. Još u devetnaestom veku celokupna ezoterija je - u koju ubrajamo, kako kosmološko, astralno-mitsko mišljenje, tako i gnozu, kabalu, mistiku i učenje slobodnih zidara - smatrana ogromnim sujeverjem. Za vreme vladavine mehaničkog materijalizma, u kome je deterministička kauzalnost bez presedana uzdignuta do apsolutnog kriterijuma nauke, naučnik koji bi se, makar u nagoveštaju, bavio tim oblastima, postao bi u krugu svojih kolega - neomiljen. Do prve promene u tom stavu došlo je u istoriji umetnosti: pošto je nemoguće posmatrati antičku umetnost, umetnost srednjeg veka, renesanse i baroka, bez uzimanja u obzir i predstava koje su osnova dotične umetnosti. Započeto je sa proučavanjem značaja, pre svega, astralno-mitskog i alhemijskog simboličnog jezika; prvenstveno bih želeo da ukažem na epohalne radove Deliča, Drevsa, Ajslera i Jeremiasa,

bojana888 čiji su pravac uzorno nastavili Stejskal i Krasa. Drugačiji pristup imala je uporedna antropologija religije i dubinska psihologija, od Rudolfa Otoa i C. G. Junga, sve do Hajlera, Menšinga i Ernsta Benca. Uporedna etnologija i antropologija je mogla da ukaže na to da se tzv. narodna religija uvek i svuda može svesti na iste prakomponente, iako velike religije i visoke kulture u simboličkom jeziku i interpretaciji odstupaju jedna od druge. Evropska nadmenost 19. stoleća nas je, nakon spoznaje suštine starih kultura i mitova, uglavnom napustila: sve više se u plimi samostalnog izbora kulture nekadašnjih kolonijalnih naroda ističe mišljenje da specifično zapadno-evropski duhovni stav, iz koga je kao kasniji cvet nastala navedena kauzalno-mehanička slika sveta, pokazuje samo jednu određenu fasetu stvarnosti, koja doduše jeste ispravna, ali su potrebne i druge kao dopuna. Ipak, upravo naučno-kritički duhovni stav, sporedna pojava tehničke i industrijske revolucije, bio je taj koji je doveo do onog temeljnog preobražaja u pristupu koji nam danas omogućava da ranija duhovna shvatanja ne opisujemo samo istorijski, već i da ih razumemo: mislim na Ajnštajnovu i Plankovu revoluciju u fizici, zahvaljujući kojoj je kauzalnost izgubila svoju vladajuću ulogu u razmišljanju u prirodnim naukama. Šta je, zatim, zamenilo kauzalnost? Još je Imanuel Kant verovao da je kauzalnost jedna kategorija logike; dakle, da zakon dovoljnog razloga, povezanost uzroka i posledice, potpada pod istu zakonitost kao i kriterijumi aristotelovske logike: zakon identiteta, protivrečnosti i isključenja trećeg. Matematički filozof Gotlob Frege i, kao njegovo nasleđe, engleska logičko-pozitivistička škola, krajem 19. i početkom 20. veka dokazali su da kauzalnost, kao što je već pretpostavljao i Dejvid Hjum, ni u kom slučaju ne pripada istom redu kao i logički kriterijumi; dokaz je to što se kauzalna povezanost ne može izraziti matematičkom notacijom, što inače mora biti slučaj sa svim čisto logičkim stavovima. Da, čak se može i dokazati da je dokazivanje zakona kauzalnosti nemoguće, pošto počiva na tzv. nabrajajućoj indukciji. Svi kauzalni zakoni se temelje na posmatranjima iz kojih se prave uopštavanja kao što je, na primer, to da voda vri na sto

bojana888 stepeni: filozofski, to znači opis jedne povezanosti više okolnosti. Ali, iz tog opisa nikada ne može proisteći da voda pod tim okolnostima uvek mora da vri; dakle, kauzalna izjava, za razliku od logične, nema apsolutni karakter, već karakter verovatnoće. Kauzalnost se ne može izraziti matematički - ali verovatnoća može. Teorija verovatnoće znači da ako se neki postupak ponovi beskonačan broj puta, on dobija raspored koji može da proistekne iz njegove matematičke strukture. Ako jednom bacim kockicu, ne znam da li će se pojaviti šestica ili trojka. Ako je bacim stotinu puta, onda je data verovatnoća da će se šestica pojaviti otprilike isto toliko često, kao i ostali brojevi. Međutim, ako se kockica baci beskonačan broj puta - to je presudna misao - onda broj bacanja mora tačno da odgovara šestostrukom rasporedu njenih mogućnosti, dakle, njenoj permutacionoj potencijalnosti. Poljskoj logičkoj školi je na osnovu toga bilo moguće da se sa drugostepene logike, koja počiva na - da i ne, uzdigne na trećestepenu, praveći od računice verovatnoće bazu indukcije; taj poslednji razvoj je usavršen u toku protekle decenije 4 u Americi, kao nasleđe bečke filozofske škole, pre svega preko Karnapa i Fajgla. Tako je na mesto zakona kauzalnosti, kao poslednjeg kriterijuma naučnog mišljenja, postavljena kvalitativna struktura broja koja, kao konstanta, takoreći magično upravlja postupkom; a traganje naučnika u prirodnim naukama, kao i filozofa nauke, usmereno je na otkrivanje tih kompleksa ili konstanti brojeva, koji kao diskontinuitetne poslednje nesvodive veličine određuju gradivni materijal kosmosa; pomenuću samo Plankovu konstantu, punjenje elektrona, brzinu svetlosti i tačku apsolutne nule. Tako današnja prirodnjačka filozofija više ne traga za čvrstim zakonima, poput Njutna, ili, ako želimo da budemo istorijski precizni, presokratovca Ksenofana, već za konstantama, tzv. parametrima. Oni su, pre svega zahvaljujući razvoju elektronskih mozgova, postali presudni: ako su poznate odlučujuće komponente nekog postupka koji treba da bude odgonetnut, kao i u slučaju da je broj pojedinačnih slučajeva koje treba oceniti dovoljno veliki tako da, praktično, njihov 4 Prošlog veka, XX veka - prim. prev.

bojana888 odnos prema pojedinačnoj činjenici bude kao jedan prema beskonačno, onda se za postupke i planove mogu napraviti predskazivanja koja uveliko prevazilaze željeni san najhrabrijih mehaničkih determinista. Ove činjenice su nam dobro poznate iz kibernetike i programiranja. Ono što nam, doduše, nije poznato, je implikacija toga za istoriju duha: ona ne znači ništa manje od revidiranja apsolutne međe između egzoteričnog i ezoteričnog znanja, koja je od kraja pitagorejske škole rascepila Zapadne zemlje. Razlikovanje egzoteričnog i ezoteričnog potiče od Pitagore; prema navodima savremenih pisaca, ono je odredilo razliku između unutrašnjeg kruga učenika, onih koji su zaista posedovali znanje, i spoljnog, egzoteričnog kruga, koji se doduše interesovao za Pitagorino učenje, ali nije učestvovao u životu škole. Međutim, ta odrednica ne pogađa suštinu stvari, već samo spoljne okolnosti; mnogo onoga što je napisano o stvarnom Pitagorinom učenju, u međuvremenu se ispostavilo kao krivotvoreno, da, čak kao svesno izobličavanje istine. Zahvaljujući delu barona Timusa u prošlom veku (19. veku, prim. prev.) i njegovog nedavno preminulog učenika Hansa Kajsera, danas je moguće razjasniti prvobitan smisao tog razlikovanja. Opisaću ga u nekoliko ključnih reči: egzoterično je za pitagorejce predstavljalo kvantitativno objašnjenje raznolikosti prirodnih fenomena, dakle objašnjenje kvaliteta kvantitetom; drugim rečima - svođenje stvarnosti na matematički odredive elemente i zakone. Što se toga tiče, ništa se nije promenilo od Pitagore do današnjih naučnih metoda, tako da se taj filozof s pravom može slaviti kao osnivač matematičke prirodne nauke. Ezoterično je, sa druge strane, značilo oblikovanje kvaliteta iz poznavanja kvantiteta. Ovde ulazimo u oblast koja je strana današnjoj nauci. Gnoza, astrologija, kabala i numerologija - imaju prosto status čistog sujeverja; a savremeni istoričari filozofije govore uglavnom samilosnim žalosnim glasom, kada pričaju o tome kako su Pitagora, a kasnije i Njutn i Kepler, ove oblasti shvatali izuzetno ozbiljno.

bojana888 Zbog svog jednostranog, ka znanju usmerenog stava, naučnici maše suštinu stvari: u svim ezoteričnim i okultnim oblastima uopšte nije reč o načinima saznanja u prirodnonaučnom smislu, već o metodama oblikovanja; u pokušaju da se raznovrsni svet stvarnosti očoveči kroz umetnost. Samo ono što može samo sebe da shvati kao jedinstvo, ili što može da se pretvori u jedinstvo, kao kakvo sebe doživljava čovek koji stvara, može samo sebe oblikovati. Tako kod Pitagorinog ezoteričnog učenja nije reč o nauci bez vrednovanja, već o metodi mišljenja po kojoj čovek poznavanjem sjedinjavajućih zakona stvarnosti može da dođe do samooblikovanja koje istovremeno i njega pretvara iz mnoštva u jedinstvo, što je ono čemu su stremile rane mistične religije na putu meditacije. Broj jedan nije samo simbol, već i suština jedinstva. Kako, dakle, stoji stvar sa drugim brojevima, sa trojkom, četvorkom, peticom ili čak razlomcima, kao što je 1/2? A, kako stoji stvar sa ne-brojem, nulom, kao poreklom svih brojeva? I nulu je potrebno razumeti ako se želi govoriti o postupku creatio ex nihilo, stvaranju umetničkog dela ni iz čega ili još uvek ni iz čega. Pitagora je tome pristupio na arhaičan način koji je, tek 1890. godine, konačno razjasnio već pomenuti Gotlob Frege: posmatrao je proste brojeve, od 1 10, kojima je posvetio glavnu pažnju kao principima ili dasama. Tako se „tri” ne posmatra kao pridev koji opisuje neku osobinu jabuka, npr.: „tri jabuke stoje na stolu”, već kao princip. Danas, nakon upoznavanja sa trovalentnom logikom, mi bismo rekli da je to „princip stvaranja”. Frege bi to formulisao na sledeći način: tri je klasa svih stvari koje se sastoje od tri dela. U to ne spadaju samo tri jabuke, već i hrišćansko Trojstvo, i jednačine čiji je rezultat tri, kao npr. 27 podeljeno sa 9. Danas se osnova matematike na euklidski način traži u aksiomu, dakle u rečenici. Međutim, rečenica je mnoštvo, pošto se sastoji od reči; stoga je Pitagora pokušao obrnuto: da izvede aksiome i formule, aritmetiku i geometriju, iz sheme decimalnog sistema, koji je Platon u šifrovanom obliku, u dijalogu Timaj, nazvao „či”, posredstvom koga je demijurg delovao na stvoreno.

bojana888 Samo se u broju može razumeti jedinstvo svesti. Ako su, dakle, brojevi nosioci procesa oblikovanja ili stvorenog, onda se svi odnosi brojeva mogu aritmetički i geometrijski uskladiti jedni sa drugim. Ovde, pak, dolazi do incommensurabilitat:5 geometrija i aritmetika se ne mogu uvek uskladiti. Već Pitagorina teorema dovodi do imaginarnih brojeva: kod pravougaonog jednakostraničnog trougla zbir kvadrata kateta je dva, dakle dužina hipotenuze koren iz dva; vrednost koja se geometrijski vrlo dobro može odrediti, ali ne i racionalno aritmetički. Ovu dilemu je Pitagora rešio uz pomoć sveta tonova. U staro vreme ton i broj nisu uvek bili razdvojeni; ton je važio kao aspekt broja koji se mogao čulno opaziti i koji se jedini među čulnim podacima može jasno odrediti; kod visokih tonova npr. polovina jedne lestvice zvuči kao oktava, dve trećine kao kvinta, tri četvrtine kao kvarta, četiri petine kao velika terca i pet šestina kao mala terca; vrednosti vibracije se ponašaju recipročno dužini: pola lestvice odgovara duploj vibraciji itd. Svi ti odnosi se mogu pročitati iz takozvanog lambdoma, donjeg polja pitagorejskog čija. Ali, i svet tonova vodi ka dilemama koje je i sam Pitagora primetio. Njihovo rešenje je pronašao u temperiranom6 usklađivanju kvintnog kruga koji počiva na geometrijskoj podeli oktave na dvanaest polutonova, kao što je to danas uobičajeno kod naših klavira; pitagorejac Aristoksen je prvi put pismeno to pomenuo. A, kao drugo, u pojmu tolerancije; vrednosti tonova stupaju u uzajamnu rezonancu u okviru određene širine vibracije. Sama oktava, dakle sklad, ne pokazuje nikakvu toleranciju; u sledećim intervalima progresivno raste i u polutonskom dostiže najveću širinu.

5 Nesamerljiv - prim. prev.

6 Temperare (lat.) - u muz. međusobno izjednačavanje intervala lestvice, prim. prev.

bojana888 U temperiranom tonskom krugu se mogu četiri brojčana odnosa - 1 : 2 : 3 : 4, međusobno uskladiti, staviti u odnos. Ta četiri broja su za Pitagoru istovremeno bila sveti „Tetraktis”, zato što njihov zbir iznosi deset. Tako je došlo do sjedinjenja decimalnog i duodecimalnog sistema u osnovni princip spoznaje i oblikovanja, što i danas još uvek čini osnovu našeg računanja prostora i vremena. Ovome je dodata lestvica sa sedam tonova, kao put postizanja istog stanja uz pomoć sedam koraka, na višem ili nižem nivou: nastala je nizanjem sedam kvintnih koraka.

Sve što može da se uvrsti u krug dvanaest tonova, može se svesti na jedinicu kao princip stvaranja i tako čovek može oblikovati jedinstvo. Arhitektonski, figura kruga

bojana888 dvanaestice koja se može konstruisati iz čija, sjedinjuje trougao, četvorougao i krug, od kojih je kasnije osmišljen nacrt za sve gotske građevine. Matematički, sve formule i svi aksiomi nastaju iz prvih deset brojeva i nule; astronomski, putanja Sunca i planeta kroz Zodijak se može dovesti u analogiju sa tonskim krugom: prema Pitagori one sačinjavaju harmoniju sfera. Tako je pitagorejski sistem postao kanon umetnosti u najširem smislu, od arhitekture i muzike do astrološkog planiranja života i vladarstava; sve što se moglo uvrstiti u tu shemu, čovek je mogao oblikovati kao jedinstvo; ali, samo u slučaju da je imao i pokazivao stremljenje da i sam dospe do sopstvene integracije - danas bismo rekli individuacije. Ali, za to je potrebna lična odluka. Egzoteričnom naukom se mogu baviti ljudi svih sklonosti. Ona je, kao što kaže Maks Veber, oduvek bila, u odnosu na svoju nameru, oslobođena od vrednovanja. Ali to nije slučaj sa onom umetnošću koja je pokušavala da postigne psihičku integraciju: ona pretpostavlja da sam umetnik poseduje takvo stremljenje. Zato je pristup ezoteričnim studijama uvek zavisio od strogih ispita i osvedočavanja, čija je svrha bila da istaknu ozbiljnost truda; tako su u pitagorejskoj školi adepti morali da slušaju ćuteći sedam godina, pre nego što bi bili prihvaćeni u ezoterični krug. Pitagorejski brojevi manje odgovaraju mitskim brojčanim kategorijama kineske filozofije - iako je tamo postojala ista namera - a više parametrima i konstantama moderne prirodne nauke, koji se i danas jasno mogu izvesti iz pitagorejskog čija. Ali, postoji suštinska razlika: ne samo ovladanju prirodom, već i postizanju integracije svesti, unutrašnjeg jedinstva, trebalo bi da služi izučavanje brojeva. Ovo još mnogo snažnije dolazi do izražaja u neoplatonskoj renesansi pitagorejske škole u helenističkoj Aleksandriji i, pre svega, njom inspirisanom hrišćanskom gnozom, od drugog do petog veka. Cilj pitagorejskog učenja bio je dosezanje nove svesti; danas bismo rekli sprovođenje biološko-duhovne mutacije, uz pomoć koje čovek može da se uzdigne na

bojana888 mesto gospodara prirode i postane gospodar svog sopstva, svojih nagona. Prvi crkveni oci i hrišćanski gnostičari, pre svega Klemens iz Aleksandrije, smatrali su samog Hrista uzorom te mutacije: u Sinu Čovečijem očitovao se Bog svetova, tako da čovek ima pred sobom istorijski uzor od krvi i mesa, čije stanje bi jednom trebalo da dosegne celo čovečanstvo. Tako su se ezoterična učenja - Pitagorinom su se u međuvremenu pridružili neoplatonska mistika sa svojim putevima meditacije, jevrejska kabala, egipatska alhemija i ptolomejska astrologija - sjedinila u hrišćanskoj gnozi. Nama poznati oblici jevanđelja pokazuju svuda tragove astralnih predstava - takav je i raspored jevanđelja u odnosu na zodijačke simbole Bika, Lava, Orla i Čoveka. Alhemijska tradicija se očituje u Hristovoj reči: ko se ne rodi ponovo iz vode i duha, nikada neće dospeti u carstvo nebesko; neoplatonska kabala, najzad, dolazi do izražaja na početku Jovanovog jevanđelja, u naglašavanju božanstvenosti reči. Taj hrišćanski put spoznaje - gnoza, koji ne odgovara samo etimološki, već i po značenju indijskoj reči „gnana”, potisnut je od strane velike crkve sa njenim legalističkim shvatanjem. Umesto nistagoga i ličnog preobražaja kao Puta, došla je osveštana crkvena sveštenička služba; umesto spoznaje, već sa Tertulijanom je nastala slepa vera, a umesto očekivanja savršenog čoveka kraja vremena, postavljena je pravna teza da je Hrist svojom žrtvenom smrću iskupio grehe prvog čoveka, dakle nasledni greh, za sve koji u njega veruju. Time je gnostički pokret, pre svega u zapadno-rimskim predelima, potisnut i prognan. Samo se na dva mesta zadržao sa neoplatonskim pečatom: u zapadnoj Irskoj, u koju su jovanovski monasi pobegli tokom seobe naroda, i prilično tajnovito u Vizantiji, čija je teologija doduše takođe proklela gnozu, ali je uvažila neoplatonizam u obliku učenja Dionisa Aeropagite. Ova dva pola pokrenula su odlučujuće delo koje je uspelo da očuva živu ezoterijsku tradiciju kroz srednji vek do novog doba: dok je zapadna Evropa u potpunosti pripala rimskom hrišćanstvu, u Češkoj je, kako sa irske strane, tako i iz Vizantije, preko Ćirila i

bojana888 Metodija stvorena sinteza stare astralno-kosmički orijentisane slovenske narodne vere i neoplatonske teologije. Tako je u evropskoj istoriji nastala jedna nova komponenta čiji značaj u svoj svojoj dubini tek u našem dobu počinje da se razjašnjava. Tri evropske kulturne oblasti: Sredozemna latinsko-grčka, zapadna i severna germanska i istočnoslovenska, imale su različite puteve preobraćanja u hrišćanstvo. U oblasti Sredozemlja mitološko-antička misao zamenjena je logikom presokratovaca i klasičnom grčkom filozofijom, koja je predstavljala njenu suprotnost. Aleksandrijski teozofi su pokušali da naprave most između logike i transcendencije; ali, najvažniju ulogu je, kao što je već napomenuto, dobilo zvanično hrišćanstvo Vizantije, koje je ezoterične pokrete i filozofiju prognalo izvan zakona. U prvom planu je stajala predstava o religiozno-pravnoj zajednici između čoveka i Boga, koja je i ništena Adamovom neposlušnošću, a ponovo je uspostavljena Hristovom žrtvenom smrću za sve vernike. U germanskim oblastima je, sa druge strane, hrišćanstvo došlo kao uzvisivanje mita, kao smenjivanje mitološke vladavine: kao što je kod Grka Hronos Urana svrgao sa trona, a Zevs Hronosa, isto se tako hrišćanski Bog pokazao snažnijim od germanskih, čiji je kraj vladavine time odlučno potvrđen. Prelaz od mitološkog ka logičkom mišljenju odigrao se bez zapadanja u skepticizam u okviru teologije i sholastike. U slovenskim oblastima, pre svega u Češkoj, preovladavao je potpuno drugačije obrazovan pogled na svet: ovde je još delovao uopšteni azijatski astralno-mitološki model predstava koji, za razliku od grčke i germanske mitologije, nikada nije doživeo razdvajanje od transcendencije; a u takvu sliku sveta se bez problema uklopila aleksandrijska gnostička interpretacija hrišćanstva. Poznato je da su Stari i Novi zavet puni astralnih simbola, a praksa misionarenja je oduvek uzimala u obzir, što je šire bilo moguće, elemente narodne vere u novi kult. Tako su u Češkoj ezoterične tradicije dragovoljno prihvaćene, a krajem četrnaestog veka, u vreme Vencela IV, astrološki pogled na svet jasno je istupio u javnost posto je zadovoljavao i veru i misao. Tako je od doba antike nastala prva celovita neprekinuta

bojana888 kultura na praškom dvoru Pšemislada i (Zigmunda, prim. prev.) Luksemburškog, koji su, sve do kraja vladavine Rudolfa II, od Praga napravili duhovno kulturno središte Evrope. Dva srednjevekovna nemačka mislioca su za takav razvoj bili od odlučujućeg značaja: dominikanac Albertus Magnus i Majstor Ekart. Albert Veliki je uspeo da ugradi u svoju sliku sveta, ne samo hrišćansku, već i neoplatonsku i arapsku ezoterijsku tradiciju, pri čemu je u celokupnom rezultatu uzimao u obzir i alhemiju i astrologiju, ali i sholastičku teologiju. I, dok je njegovo učenje na zapadu i jugu bilo potisnuto učenjem njegovog briljantnog učenika Tome Akvinskog, na severu i istoku je zadržalo odlučujući značaj za obrazovanje gotske slike sveta. Njegovom drugom čuvenom učeniku, Majstoru Ekartu, koji je mnogo godina u Pragu delovao kao starešina reda, uspela je odlučujuća formulacija kojom je ezoterijskoj tradiciji dao novi pravac: prevazilazeći Alberta, postavio je čovekovo spasenje kao svesno učestvovanje u stvaralačkoj sili Trojstva, nasuprot tradicionalnoj kontemplaciji. Čujmo njega lično u najsuštinskijem pasusu njegovih propovedi: „Govori duša, kao nevesta, u Pesmi nad pesmama: ’Obišla sam sada krug sveta, a ipak nisam nisam uspela da stignem do kraja. Zato sam se bacila u jedino 7 središte, jer ono me je opčinilo svojim pogledom. „Krug koji je obišla duša koja voli, uzvišeno je Trojstvo i sve što je ono stvorilo u vremenu i večnosti. Sve to zajedno se sa pravom naziva krug. Jer, u sva stvorenja, a pogotovo u razumom i govorom obdarene duše, božanske su ličnosti utisnule svoju sopstvenu sliku. Tako je, dakle, Sveto Trojstvo poreklo svih stvari: a sve stvari streme ka tome da se ponovo vrate zavičaju, svom poreklu. To je, dakle, krug. A duša ga je obišla svojim mislima kada joj je otkriveno: ceo ovaj stvoreni svet - i hiljadu puta više bi Bog mogao da stvori, samo da hoće! A ipak, ona ne može da stigne do kraja u najmanjem što je On ikada stvorio; u tome duša niti može da stigne do kraja, niti to može prozreti u svojoj 7 Može se prevesti i kao sopstveno - prim. prev.

bojana888 divoti. Kako tako marljivo kruži krugom, a ipak ne može da ga zatvori, ona se baca u njegovu središnju tačku. Ta središnja tačka je stvaralačka moć Svetog Trojstva, čijom su snagom to troje sami, nepokrenuti, sproveli sva svoja dela. U njoj i duša može da zadobije stvaralačku svemoć. „Jer Trojstvo je istovremeno i svet, pošto su sva stvorenja smeštena u njemu. A, u stvari su te tri, samo jedna stvaralačka moć. To je nepokretna tačka, to je jedinstvo u trojstvu. Iznutra, u božanstvu, je i ono što deluje, a i samo delo, nepromenljivo. U toj tački, Boga samog iz sebe prožima preobražaj i On se povezuje sa njom u suštini. A duša, iako takođe postaje jedno sa tom nepokretnom tačkom, ipak zajedno sa njom nosi u sebi i stvaralačku moć sveta.” Danas smo u istoriji duha naviknuti na to da odlučujući korak spoznaje stvaralačke ili beskonačne prirode ljudskog bića pripišemo filozofu Ludvigu Fojerbahu koji je, nasuprot idealističkoj tradiciji, istakao beskonačnu produktivnost kao obeležje suštine čoveka, koju je greškom projektovao izvan sebe, u božansku transcendenciju. Fojerbahova misao je, međutim, samo kasno i polemično formulisano naknadno potvrđivanje preobražaja, koji je Majstor Ekart sproveo u religioznoj misli u skladu sa srednjevekovnim pokretom slobodnih mislilaca, sa sledećim rezultatom: kada čovek kao sopstveni tvorac dostigne sličnost Bogu, onda treba sve do u pojedinosti nacrtati i odrediti puteve oblikovanja. Slične misli su pokretale humaniste iz Firence, kao što su Piko dela Mirandola i kasnije Albreht Direr; setimo se njegove izreke: kada bi umetnik zaista posedovao osnovne stvaralačke ideje o kojima je govorio Platon - neoplatonskim jezikom „ rationes

seminales” - mogao bi da oblikuje jedno umetničko delo za drugim, i da nikada ne iscrpi svoj izvor. Direr je mnogo godina bezuspešno tražio ljude koji su posedovali takvo znanje; konačno je i sam pokušao da ga prikaže u svom učenju o osnovnim proporcijama. Ali, u Nirnbergu je ezoterična misao tada bila još premalo uklopljena u teološko filozofsku

bojana888 misao, tako da nije mogla da izazove neke trajnije posledice. Drugačija je situacija bila u Pragu na početku 16. veka. Ovde je pod pokroviteljstvom cara Rudolfa II postojao svestan pokušaj i sprovođenje jedne nove sinteze gnostičkih puteva u umetničkom duhu. Majstor Ekart je objasnio da čovek kao oblikujuće, kao stvaralačko biće, dostiže istinsko učešće u Trojstvu. Ali, kako se takav postulat može ispuniti? Za to je potrebno rasvetliti pristup i metodiku gnostičkih puteva. U 19. veku je postojala navika da se ti pravci negiraju kao šarlatanstvo, a da se uzdiže odvajanje hemije od alhemije, astronomije od astrologije i klasične filologije od teologije i kabale, kao istinski napredak. Otkrićima dubinske psihologije to se shvatanje radikalno promenilo; u samim ezoterijskim pokretima sadržano je celokupno psihološko i medicinsko znanje, sve od doba antike, da, od pravremena, iako u šifrovanom obliku. Njihov cilj ni u kom slučaju nije bio čisto pravljenje zlata - kod alhemičara, magija - kod kabalista ili vulgarno astrološko sujeverje u duhu današnjice: svim tim pokretima je bilo važno da ljudsku svest, koja je bila definisana kao učesnik u božanskoj prasvetlosti, jasnom metodikom odvoji od njene vezanosti za nagone i predstave. Na dvoru cara Rudolfa, 1608. godine, vođe svih tih pokreta su razgovarale prvi i poslednji put: astronomi i astrolozi, Tiho Brahe i Johanes Kepler, jevrejski kabalista Rabi Lev i alhemičari Hajek i Džon Di. Kopernikovom revolucijom je ponovo bila uspostavljena pitagorejska slika sveta, oslobođena pogrešnog ptolomejskog shvatanja. Kepler je uspeo da iz pitagorejske harmonije objasni stvarne zakone obrtanja i, samim tim, razotkrije smisao astralne psihologije: Sunce je u ljudskoj psihi simbolisalo suštinu bića, nosioca snage koncentracije i pažnje. Njoj je trebalo staviti na raspolaganje različite psihičke osobine i sklonosti, kao što je agresivnost i inicijativa Marsa, moć oblikovanja Venere, saturnovska odgovornost, merkurovska sposobnost rasuđivanja, Lunarna mašta i jupiterski autoritet. Rabi Lev je tradiciju Maimonidea, koji je stremio ka sintezi arapske medicine i jevrejske kabale, stopio sa živom jevrejsko-istočnoevropskom tradicijom: čovekovu

bojana888 suštinu ne treba razumeti samo kao prasvetlost, već i kao unutrašnju reč. Ta unutrašnja reč, taj jezik, koji kao izvor sveg pesništva i oblikovanja dolazi iz srca, trebalo bi da bude probuđena kabalističkom metodom, čiji je cilj razlikovanje mehaničkih i stvaralačkih asocijacija. Tek kada čovek to uspe, on postaje istinska ličnost, istinski odgovoran čovek koji je zaista u stanju da se u molitvi obrati Bogu. Takav čovek postaje sposoban za toliko blizak odnos sa ljudima i prirodom, da stiče harizmu iscelitelja. Alhemičarima nije bilo važno praktično dobijanje zlata, već pre sećanje na pramateriju, kako bi prodrli do izvora prirode a, samim tim, i do oblikovanja. Filozofsko poreklo tog učenja leži u aristotelovskoj dualnosti forme i supstance: kako je i u hrišćanskoj i u muhamedanskoj teologiji Bog kao supstanca osnova principa oblikovanja, mora, dakle, postojati pramaterija: alhemijsko zlato iz koga deljenjem i sjedinjavanjem nastaju sve stvari. Odatle potiče duplo značenje reči ’čišćenje’: samo čovek koji se čišćenjem probije kroz sve duševne naslage do praizvora svoje svesti, može da preobrazi i materiju u njeno prastanje i zadobije ’tinkturu’; to znači, ono zlato koje je ’sa druge strane’, može drugu materiju da pretvori u zlato. Preneseno na psihički nivo, to znači: samo onaj ko je prodro do izvora bića, do istinske stvaralačke snage, može i sam da vodi druge na tom putu, pomažući celokupnoj ličnosti individuacijom i lečenjem. Car Rudolf je zastupao pol kosmičke vladavine koja je trebalo da jemči usklađivanje astralnih ritmova, ljudskih delatnosti i religijskih rituala, kao i umetničko oblikovanje kao temelj kulture. Di, Keli i Hajek su izneli alhemijske metode, Rabi Lev kabalističko-medicinsku, Brahe i Kepler su pokazali harmoničnu građu kosmosa. Taj ’veliki susret majstora’, kako se taj susret od tada nazivao u ezoterijskoj evropskoj tradiciji, bio je poslednje javno, iako šifrovano, pojavljivanje gnoze u Evropi. Sa krajem vladavine cara Rudolfa II, poklopila se i reakcija katoličke crkve koja je ponovo te pokrete prognala izvan zakona, a posle bitke kod Bele gore, 8 oni su raspršeni na sve četiri strane. Iz njih je 8 Češki rat od 1618. - 1627. godine. Izbio je oko češkog prestola. Carske vojske su ušle gotovo bez otpora, nakon bitke koja se odigrala ispred Praga, na Beloj gori. - prim. prev.

bojana888 na kraju nastalo pet ezoterijskih pokreta koji su u velikoj meri uticali na istoriju duha novog doba: Comeniusovi pansofi, rozen i goldkrojceri, slobodni zidari, iluminati i jevrejski kasidi, koji su svoj poslednji uspon doživeli posle Baalšemtova u Poljskoj pred kraj 18. veka. Ezoterijski pokreti su od tada pa nadalje ostali izvan zakona. Sa napredovanjem prosvećenosti kod njih su se, kao i u crkvama, ritualni elementi sve više probijali u prvi plan. Sa druge strane, misaona supstanca se preselila u filozofiju, nalazeći svoj najsnažniji i najjasniji izraz u racionalističkoj filozofiji Gotfrida Vilhelma Lajbnica. Lajbnic je preko svog porekla - porodica se u stvari zvala Lubeniecz i bila je vendskog porekla - bio u istoj meri upoznat sa astralno-kosmološkim načinom mišljenja, kao i sa matematičkim i prirodnim naukama svog vremena; izučavao je ezoterijske tradicije sa istom temeljnošću kao i egzoterijske nauke. Više godina je bio sekretar nirnberških rozenkrojcera, kod kojih je veći broj praških humanista pronašao utočište, čuvajući njihove ’arkane’, njihova tajna učenja. Poput Dekarta i Spinoze objavio je vrlo malo svojih teorija i otkrića: samo zaključke, za čije je razumevanje svoje savremenike smatrao zrelim. Da, na primer, njegovi logičko-matematički spisi nisu pronađeni i objavljeni tek oko 1900. godine, onda bi, kao što napominje Bertrand Rasel, razvoj nove matematičke logike započeo 250 godina ranije. Ipak nam poznati Lajbnicovi pojmovi pomažu da shvatimo integrisanje praške ezoterije u racionalistički sistem: to je učenje o monadama, compossibilitas, stupnjevima zrelosti, prestabilizovanoj harmoniji i učenje o najboljem mogućem svetu. Prema učenju o monadama, svet nije, kao u Njutnovoj misli, zasnovan na čvrstim zakonima, već počiva na zajedničkom delovanju pojedinačnih uzroka delovanja, monadama, čije je ponašanje slobodno i nepredvidivo, dakle kontigentno. Svaka od tih monada obrazuje jednu vremensko-prostornu tačku sveta; ali, trebalo bi ih shvatiti i kao entelehiju, što znači da streme ka određenom savršenstvu. Preduslov njihovog postojanja

bojana888 je compossibilitas, sumogućnost. U Božijem duhu postoji beskonačan broj takvih monada od kojih, međutim, samo one mogu da uđu u stvarnost, čija je egzistencija moguća u povezanosti sa drugima. Iz toga nastaju prirodni zakoni koji, sasvim u duhu modernih prirodnih nauka ne determinišu kontingentnu monadu, pojedinačnost, već regulišu ponašanje grupa; zato što se mogu brojčano odrediti, potpadaju pod zakonitost odgovarajućeg broja - kao preteča pomenute logike verovatnoće. Svaka od tih monada poseduje potencijalnu ili aktuelnu svest i pokazuje određenu zrelost, koju Lajbnic raspoređuje u pet stupnjeva: 1. confusio ili tama 2. cognitio clare ili razumevanje po obeležju 3. distinctio ili pojmovno određenje 4. adequatio ili primerenost 3. visio ili gledanje praprincipa stvaranja. U prvom stanju svesti biće je samo nejasno svesno svog postojanja i stvarnosti; ali ipak se već utemeljilo kao monada. U drugom može da razlikuje stvarnost po opštim obeležjima, po bojama i oblicima onakvim kakvi su determinisani strukturama njegove čulne percepcije. Tek u trećem stepenu, distinctiu, prepoznaje pojedinosti kao takve, a i ostale monade, i dospeva do svesti sebi i svesti o svetu. Time je samo dostignuta norma, ali razvoj još nije okončan. U četvrtom stepenu bi trebalo dostići adeguatio, filozofsko i sistematsko usklađivanje i harmonizaciju svih pojmova. Stoici su u adequatiu videli preduslov čiste, razumne i, samim tim, slobodne volje. Međutim, volja još ne mora da se koreni u poreklu svetova. To se dešava tek u petom stepenu, visio, kada matematički stvaralački principi stvarnosti čoveku postanu aparatura oblikovanja, ono za čime je Albreht Direr, sa platonskim idejama rationes

seminales, toliko čeznuo. Stupnjevi zrelosti, između ostalog, odgovaraju kinesko-

bojana888 konfučijanskom učenju koje je tada u Evropi postalo poznato; isto tako u alhemijskim stupnjevima čišćenja, visio je identičan sa dostizanjem kabalističke unutrašnje reči ili mističnim dosezanjem prasvetlosti. Ali, Lajbnic je u svoj sistem integrisao i astrološku tradiciju: ona se nalazi u pojmu prestabilizovane harmonije i povezana je sa učenjem o najboljem od svih svetova. Nama

je

ovo

poslednje

učenje

pre

svega

poznato

preko

Volterovog

majstokvarisanja; ali ono podrazumeva nešto mnogo dublje: svaka monada se nalazi u određenom stanju zrelosti. To stanje ima kao koordinate prostor i vreme, naime dati prostor i vreme, koji jedno u odnosu na drugo paralelno protiču. Umesto Njutnovog apsolutnog vremena, Lajbnic je primenjivao pitagorejsko astrološko kvalitativno vreme; zavisnost kvaliteta od datog prostora i vremena shvaćena je u istom duhu kao što se ton može shvatiti kao naizmenično dejstvo mere i oscilacije, dakle prostora i vremena. Iz prostora i vremena može se prepoznati u dotičnoj situaciji moguće, ali ne i stvarno ponašanje monada. Iz njihove slobodne naizmenične igre u stvarnosti prestabilizovane harmonije, dakle, proističe najbolja moguća zajednička usklađena igra u određenom trenutku istorije sveta i kosmosa; to je smisao pogrešno shvaćene rečenice da je naš svet najbolji mogući. Taj zaključak je neizbežan ako se prihvate četiri premise ezoterije: kao prvo, da svet nije samo materijalan, već da i u svesti ima poreklo, da je Bog kako formalan, tako i lični uzrok sveta koji je ostvario u materiji; kao drugo, da je svako biće samo odgovorno za svoju zrelost, a da to osvešćivanje predstavlja cilj stvorenog; kao treće, da postoji naizmenični odnos kvantiteta i kvaliteta, tako da svaki kvalitet poseduje kvantitativni aspekt i da, s druge strane, svaki stvarni kvantitativni odnos, pre svega prostora i vremena, može da pronađe kvalitativno ostvarenje; i, kao četvrto, da se, kada to poslednje spozna - u pitagorejskom smislu ezoterični metod - u čoveku oslobođena stvaralačka sposobnost oblikovanja, a samim tim i mogućnost istinskog učešća u beskonačnosti i besmrtnosti, u duhu Majstora Ekarta.

bojana888 Lajbnic je u svoj filozofski sistem uneo samo isečak iz gnostičkog učenja, za koji je smatrao da je zreo za objavljivanje; mnoge druge stvari, pre svega psihološke spoznaje, i dalje su tajno čuvane i prenošene u ezoteričnim školama. Ali, i sama Lajbnicova sinteza je zaboravljena; delom je pogrešno shvaćena, delom je, na početku 19. veka, potisnuta pobedničkim pohodom Kantove filozofije. Međutim, istovremeno sa promenom političkih uslova, u Pragu je započeto ponovno negovanje i građenje ezoteričnih tradicija, a oko početka 20. veka, jedna grupa je zadala sebi zadatak da definitivno razjasni istinitost njihovog sadržaja. Njen najznačajniji predstavnik bio je Gustav Majrink: on je uspeo da u svojim delima oslobodi srž tih učenja od lažnih dodataka i tako učini skriveno znanje dostupnim onima koji znaju da čitaju njegove spise.

bojana888

bojana888

GUSTAV MAJRINK Arnold Kajserling

Delo Gustava Majrinka je danas palo u nezasluženi zaborav; „Golem” je, doduše, ponovo objavljivan u većem tiražu, ali bar u istoj meri bitni spisi - „Zeleno lice” i „Anđeo sa zapadnog prozora” - ocenjeni su kao proizvodi mistične i eklektičke mašte bez objektivne vrednosti; i to prvenstveno od strane onih pisaca koji tvrde da su upoznati i da umeju da tumače istorijske ezoterične tradicije.

bojana888 Ta kritika nije mogla da bude pogrešnija, pošto nepravilno shvata suštinu ezoterične književnosti: Gustav Majrink je bio jedini pisac koji je ezoterično znanje izložio bez svesnog zavođenja sa puta - misleći da danas uopšte i ne može više biti krivo shvaćeno; onaj ko je zreo da shvati njegova dela, on u njima pronalazi svoj Put, a onaj za koga ona nemaju unutrašnji značaj, on bar može da oseti veliki piščev talenat - u najmanju ruku, uz te knjige će provesti prijatne sate, kao što dokazuju brojna izdanja koja su doživele do kraja dvadesetih godina (dvadesetog veka, prim. prev.). Svaka njegova knjiga je bila posvećena nekom posebnom tradicionalnom Putu: „Golem” kabalističkom, „Anđeo sa zapadnog prozora” ezoterično-hrišćanskom, a „Zeleno lice”, sa „premeštanjem svetala” mističnom putu. Brojne pripovetke iz „čarobnog roga nemačkog ćate” pokazuju demonsku pozadinu svakodnevnog života, koja je ubrzo nakon Majrinkove smrti 1932. godine, postala očigledna u nemačkom nacional-socijalizmu. Međutim, njegov sopstveni gnostički put - koji je obuhvatao sva četiri tradicionalna pravca - opisan je u kratkoj pripoveci „Časovničar” . Ova novela je, osim što se slučajno našla u jednoj proznoj antologiji dvadesetih godina, bila dostupna samo malom krugu zainteresovanih u Pragu, i to posle Majrinkove smrti preko Herberta Fričea; danas je već odavno rasprodata i praktično nepoznata; nije navedena ni u jednom spisku njegovih dela. Čudnovatom „slučajnošću” dobio sam u Pragu možda jedini prepis poslednjeg primerka tog izdanja. U vremenu koje je obeležio jedan papa koji je izabrao grb belog dominikanca - flos florum - kao svoje obeležje, stremeći odgovarajućem zadatku da sjedini hrišćanske veroispovesti i želeći da neguje kontakt sa drugim religijama i slobodnim ezoteričnim zajednicama, čini se umesnim ovaj spis otrgnuti od zaborava i razjasniti metafiziku na kojoj se temelji. Majrink je početkom dvadesetog veka u Pragu, zajedno sa češkim mističarem Vajnfurterom, pripadao krugu ljudi koji su sebi kao zadatak postavili eksperimentalno

bojana888 ispitivanje istinitosti sadržaja ezoteričnih tradicija. Vajnfurter opisuje kako je grupa u određenom stadijumu vežbi dobila istinsko vođstvo iz bečke hrišćanske ezoterije. Dok su se Vajnfurter i njegove kolege, od tada pa nadalje, posvetili ličnom putu spasenja, Gustav Majrink je svoj cilj video u iznošenju znanja u što pristupačnijem obliku pre imanentne propasti sveta - kakvu je predvideo na kraju „Zelenog lica”. To nas, pak, dovodi do suštinskog pitanja njegovog celokupnog dela: šta predstavlja ezoterično znanje, za razliku od istorijsko-naučnog? Kako možemo razlikovati istinsku tradiciju od šarlatanstva, koje je uvek ponuđeno u sličnom ruhu? Istorijsko-naučni metod ne može na to da odgovori: on ni jedan jedini ezoterijski zapis nije dešifrovao: jer ti zapisi su ili svesno nepotpuni, kao npr. Platonov Timaj, ili su namerno vodili u zabludu, kao Jamblihov opis Pitagorinog života koji je, sa druge strane, vrlo dobro predstavljao istinsko pitagorejsko znanje ili, kao u alhemičarskim zapisima novog doba, njihova suština skoro iščezava iza simbolike. Istorijsko-kritički metod pogrešno pokušava da objektivno pronikne Put, koji uvek ostaje vezan za subjektivni napor pojedinca: cilj gnoze nije naučna istina, prenosivo znanje, nego preobražaj svesti od vezanosti za nagone i svet do prosvetljenja. A ono se ne može naučiti, već se može samo egzistencijalno doživeti. Ukoliko se doživi, ono je u svakom slučaju milost; oseća se uvek kao nezaslužena sreća. Put prosvetljenja se, dakle, ne može naučno objasniti - njime se samo može egzistencijalno ići. Ipak, on poseduje objektivnu podlogu; poznat mu je određeni broj koraka i stupnjeva; dvanaest koraka ili delova, u skladu sa Sunčevom godišnjom putanjom kroz Zodijak, treba proći dok se ne pronađe nepoznati ulaz u svetilište i dok se čovek ne oslobodi pogrešnog znanja; a od sedam stupnjeva se sastoji uspon od neznanja do znanja, stvarna inicijacija koja se ne odigrava u svetu, već izvan prostora i vremena; postoji samo jedan istinski Majstor Puta, Graditelj svetova ili, u astrološkoj simbolici, „Kosmički časovničar” koji je u svakog čoveka utisnuo unutrašnji časovnik kao najviše određenje.

bojana888 Faze Puta i stupnjevi preneseni su iz davnina; u svakoj su tradiciji na drugačiji način simbolično kodirani. Sada dolazimo do ključne rečenice ezoterije: samo pojedinac sam može oživeti korake i stupnjeve svojim ličnim stremljenjem; kao kategorije, oni su mrtvi, čak apsurdni. Put, kojim pri tome ide, ostaje njegov lični put izbavljenja, njegova poezija koja će se, na osnovu njegovog potencijala i sudbine, razviti na poseban, njemu svojstven način.