Goldman - Humanisticke Nauke i Filozofija

Naslov originala

L U C IE N G O LD M A N N

LISJEN GOLDMAN

SCIENCES H U M A IN E S ET PH ILO SO PH IE Presses universitaires de France, 1952

HUMANISTIČKE NAUKE I FILOZOFIJA Uredmik biblioteke V U K O P A V IC E V IĆ

PREVODILAČ,

M IH AILO VID AK O VIČ PRE D G O V O R

Dr M IH AILO V. POPOVIČ

© KULTURA

1960

BEOGRAD

D IJ A L E K T IK A I SOCIOLOGIJA SA ZN AN JA KOD LISJENA G O LD M ANA Svojim rađom Humanističke nauke i filozofija francuski marksist Lisjen Goldman prvi put se pretstavlja našo] čitalačkoj publici na našem jeziku. Baveći se uglavnom problemima sociOlogije literature i filozofije, Goldman je učinio značajan napor da ispita ovo inače dosta zanemareno područje marksističke sociologije. U tome je pre svega vrednost ovog njegbvog rada i, prema tome, glavni razlog njegovog objavljrvanja na naŠem jeziku. Lisjen Goldman je rođen 1913 u Rumuniji, gde je završio gimnaziju i pravni fakultet u Bukureštu. Studije je nastavio u Beču, Cirihu i Parizu. Doktorski ispit iz filozofije položio je na Ciriškom univerzitetu i na Sorboni. Od svršetka rata živi stalno u Francuskoj. Godine 1946 stupio je u Nacionalni centar za naučno istraživanje u Parizu, gde je radio do 1959. Sada je rukovodilac jednog seminara (Sociologija literature i filozofije) u Praktičnoj školi za vispke studije pri Sorboni. Pored ovog rada i izvesnog broja članaka u časopisima, Golđman je objavio još pet knjiga: La communaute humaine et l’univers chez Kant, 1948 (francuski prevod nemačkog originala, štampanog u Cirihu, 1945), Le Dieu cache, Etuđe sur la vision tragique dans les Pensees de Pasćal et dans le theatre de Racine (glavna doktorska disertacija na Sorboni, 1955), Correspondance de Martin de Barcos, abbe de Saint-Cyran (đopunska disertacija na Sorboni, 1956), Racine (1956) i Recherches dialectiques (1958). Spis Humanističke nauke i filozofija je, ustvari, više skica rešenja nekih osnovnih pitanja u oblasti Sociologije saznanja, nego relativno potpuna studija o tim pitanjima. V

U ovom spisu on je postavio i dao samo delimična rešenja nekih problema, koja je u razvijenoj formi izložio u drugim radovima, a naročito u glavnoj doktorskoj disertaciji. A li i pored znatne sažetosti i delimično fragmentarnog karaktera, rad Humanističke nauke i filozifija ima svoju nesumnjivu vrednost, koja se sastoji pre svega u đosta originalnom nastojanju autora da raspravi neka elementarna pitanja socijalne uslovljenosti i značenja filozofskih, naučnih i drugih kulturnih tekovina u Ijudskom društvu, polazeći pri tome od dijalektičkog metoda, od izvesnih Lukačevih shvatanja i delimično od teoriskih stavova nekih savremenih građanskih sociologa. U ovom kraćem predgovoru zadržaćemo se uglavnom na dva centralna problema oko kojih se koncentrišu, neposredno ili posredno, gotovo sva ostala pitanja u ovoj studiji. To su: problem metodološke primene, u ovoj naučnoj oblasti, kategorije „totaiiteta“ kao osnovne kategorije ne samo đijalektičkog metoda nego i filozofije uopšte i, drugo, problem odnosa između socijalne uslovljenosti i saznajne vrednosti filozofije, nauke i uopšte ljudskog saznanja. Odavno je poznato da su celovitost i svestranost posmatranja i objašnjavanja pojava jedan od osnovnih zahteva đijalektičkog metoda. Dijalektika je uvek, manje ili više, bila protest protiv određenih jednostranosti u filozofiji ili nauci i istovremeno insistiranje da se svestranije priđe datom problemu. Drugo je, naravno, pitanje koliko su dijalektičari bili dosledni sami sebi i koliko su to uopšte mogli biti na datom stupnju razvitka saznanja. Bitno je da je totalitet stvari i pojava bio, po pravilu, u središtu njihovih razmatranja. Goldman je prihvatio ovu aksiomu dijalektičkog metoda i učinio je polaznom metodološkoro tačkom svakog istoriskog, odnosno socioloŠkog proučavanja. Sledleći Lukača, za koga je kategorija totaliteta najbitnija karakteristika dijalektike i marksizma uopšte i ooio čime se rnarksizam najviše razlikuje i odvaja od građanske nauke1, Goldman je dijalektički nastojao da društvenu pOjavu 1 G. Lukšcs, Cesćhichte und Klassenbeivusstsein, Berlin 1923, str. 39 i str. 21, 26, 27.

VI

shvati pre svega kao „celovitu fiinjenicu“ (fait total)2. U tom smislu on s pravom kaže da empiriski podaci, dobijeni monografijom ili anketom,! imiaju smisla samo ako su obuhvaćeni jednim pogledom na celinu problema (str. 28). Sa tog gledišta Goldman kritikuje građansku sociologiju'odlnosno one sociologe koji su se izgubili u parcijalnim empiriskim istraživanjima, gubeći kontakt sa teorijom koja bi trebalo da omogući ceTovito sagledavanje društvene stvarnosti. Primehjujući kategotiju totaiiteta, on zatim određuje „svaku Ijudsku stvamost kao iatovremeno materijalnu i psihičku“ , tako da „genetičko proučavanje jedne ljudske činjenice uključuje uvek I .U iatoj meri njenu materijalnu istodju i istoriju ođgovarajućih doktrina" (etr. 40). Društvena stvarnost }e uvek sloiena i celoVita, i zato put saznanja u društveniffl haukam* ne može ići od prostog ka složenoffl (prema Drugom: pravilu dekartovskog metodab nego bd apstraktnbg ’ ka konkretnom, jednom stalnom osćitecijoffl izffleđu celine i nlenih 'đelova (str. 01). Ali. pored ovih i dtfflgih tafinih, dijalektičkih stavova, mcg’b bi se reći da Ut.ovoih »»tflsšhvanju u^oge i značaja kategorije „totalitetat* tor dijalektičkom razmatranju pojava ima kođ Golđmana izvesne preteranosti kao i u pomenutom Lukačevom radu. Celina i jedinstvo toliko su naglašeni da šu potcenjene i dosta zanemarene suprotne kategorije: deo i razlika. Ispušteno je donekle iz vida da se živo dijalektičko tkivo Ijudske misii sastoji iz ovih i drugih suprotriih kategoriia. koie su m°đusobno ravnopravne, i da se celovitošću saznania može težiti ne putem umanjivartji žfflaSaja Pazlika i delova ili strana pojava koje se ispitujU, aego' na oshovU njihovog uviđania, poštovanja i štrpljivbg jfkbučavanja. Proces integracije naUčnog sazft'ihji U hjegovom istoriskom razvitku prati, niprimer, nemiriovno komplementaran proces njegove štalne diferencijaciie. stalnog razvijarija i grananja posebnih naUčriih dišćiplina. O ovome Goldman niie vodio dovblino' računa. pa je njegova phimena kategorijei „feeline" u đijalektičkbm metodu išla donekle na uštrb diferenciranja naučnog šaznanja tamo gde je ono upravo nužfto. Tako on u samom početku 2 L. Goiaman. Humnnlstičke nauke i filozofija, str. 31. ^ Otsada će citati iz ove knjige biti označeni u tekstu 'samo brojem stranice u zagradi. . •_ ;_, _• • •

-VII

ove svoje studije postavlja kao osnovnu tezu da treba napustiti svaku „apstraktnu sociologiju" i „apstraktnu istoriju“ , da bi se došlo do jedne jedinstvene „konkretne nauke o ljudskim činjenicama", koja može biti samo istoriska sociologija ili sociološka istorija (str. 5). Kako sam kaže, ne rađi se o povezivanju režultata sociologije i istorije kao dve nauke, nego o njihovom integrisanju u jednu jedinstvenu nauku. Pre svega, treba rećl da Goldman nije dovoljno razradio ovu misao, tako da nije jasno kako bi trebalo da izgleđa ta nova nauka. Drugo, sama teza se ne bi mogla prihvatiti, jer može biti reči samo o saradnji sociologije i istorije, a ne 0 njihovoj sintezi u jedriu ribvu nauku. Sociologijri će, kao opšta teoriska nauka o društvu, ostati uvek najapstraktnija od svih društvenih nauka, pa i od istorije, koja je u tom smisiu konkretnija, jei' ispituje posebne istoriske događaje 1 posebna razdoblja istodskog razvitka društva. Tu se, đakle, radi o dva različita predmeta naučnog istraživanja, koji se nalaze na različitom nivou naučne apstrakcije. Zato ne može biti reči o njihovom slivanju u jedan jedinstvena predmet „konkretne nauke o ljudskim činjenicama“ (šta znači, uostaltan izraz „konkretna nauka“ ' kada je svaka nauka manje ili više apstraktna po svom karakteru jer ispituje opštu strukturu i zakonitost određene vrste pojava?). Đerđ Lukač, koga Goldman smatra najvećim filozoiom X X veka3 i koji ga je najviše inspirisao u pravcu ove integralističke primene kategorije „totaliteta", bio je još d gorozniji u naglašavanju ove kategorije u procesu naučnog saznanja i u odnosu između nauka. Tako je on 1923 pisao da za marksizam nema u krajnjoj liniji samostalne pravne nauke, nacionalne ekonomije, istorije itd., već samo jedne jedine, jedinstvene — istorisko-dijalektičke —r naiike o razvoju društva kao totaliteta.4 :. Kada se tako preceni kategorija „celine" u društvenim naukama, onda se gubi potrebna orijentacija za razlikovanje pojedinih strana društvenih pojava, za ocenjivanje njihovog različitog značaja u životu društva kao celine. Tako na pitanje da-li treba dati ,,privilegiju“ , tj. primarnu ulogu ’ L. Goldmann, La communaute humaine et l’univers chez Kant, Paris 1948, str. X II. * G. Lukci.es, op. cit., str. 40.

V III

ekonomskim faktorima u društvenom životu ljudi, Goldman odgovara principijelno negativno, tj. takav privilegisani status ekonomski faktori po pravilu ne bi trebalo da imaju, jer su „ljudska individua, kao i društvo, celovite činjenice u kojima se ne mogu izdvojiti privilegovani slojevi“ (str. 62).5 Povezanost svih strana društva međusobno ne znači, međutim, da sve te strane imaju isti značaj za život ljudi u dlruštvu. Tvrđenje da ekonomika ima primarnu ulogu nije u protivrečnosti sa tezom da je privredna aktivnost samo jedna od oblasti ili strana celovite đruštvene stvamosti. Naprotiv, obe teze se dppunjuju u svojoj tačnosti. Istina, sam Goldman bitno otstupa od svog principijelno negativnog odgovora na pitanje da li ekonomski faktori imaju primami značaj, tvrdeći da je stvamo, u celokupnoj dosadašnjoj istoriji, ekonomska aktivnost uvek imala za ogroirinu većinu ljuđskog roda kapitalni značaj, tj. za njihov način osećanja i mišljenja (str. 77—8). To zato što je ogromna većina bila uvek prinudena da veliki deo svog života rađi, da bi zadovoljila donekle svoje materijalne potrebe. Međutim, ukoliko je bitno osigurano zadovoljenje ovih potreba i ako Ijudi ekonomskoj aktivnosti posvećuju jedan relativno mali deo svoje celokupne delatnosti, onda će, smatra Goldman, ova dblast liudske aktivnosti vrlo malo uticati na misao i druge društvene delatnosti ljudi (str. 62). Drugim rečima, u komuriizmu, sa slabljenjem neposredne fizičke zavisnosti čoveka od procesa materijalne proizvođnje, sa znatnim skraćivanjem radnog vremena i postepenim iščezavanjem suprotnosti između manuelnog i intelektualnog rada, smanjiće se znatno uticaj iekonomske aktivriosti na formiranje čovekove misli i društvene svesti uopšte. To je utoliko tačno što će biti smanjen udeo materijalne delatnosti u celokupnoj čovekovoj aktivnosti, tako da će verovatno u toj situaciji drugi društverii faktori i odnosi imati značajnijeg udela nego sada u formiranju psihologije čoveka, koji neće znati za materijalnu oskudicu. Ali-.to ne znači da će materijalna proizvodnja prestati da igra primarnu ulogu u životu ko* N ije nekorisno potsetiti da je i savremeni francuski sociolog Gurvič odbacio teoriju đominantnih faktora u društvu poian ć l upravo od isto tako shvaćene „totalne đruštvene pojave" (C t O. Gurvitch, La vocatton actuelle de la sodologie, Paris 1957).

2orž

IX

munističkog društva. Naprotiv, takav položaj i odgOvarajući način života ljudi U budućem društvu biće omogućeni tek na osnovu vrlo visokog nivoa materijalne proizvodnje. Dakle, stepen razvoja ekonomske aktivnosti zadržaće i daije primarni karakter, samo će se njen uticaj na čovekovu svest i njegov mentalitet manifestovati na jedan drukčiji način. Koncepciju totaliteta kao osnovne filozofske kategorije i shvatanje principa svestrahosti kao fundamentalnog postulata dijalektičkog metoda Goldmari je primenio i u jednom drugom slučaju, koji je veoma značajan, za određivanje karaktera društvenih i humanističkih riauka, odriosrio za njihovo suštinsko razlikovanje od prirodnih nauka. Goldman, naime, zastupa tezu da se istorija i društvene nauke uopšte razlikuju od prirodnih po tome što, dok ove proučavaju činjenice ,,na planu spoljašnjosti, u njihovoj opipljivoj realnošti", dotle istorija (odnosno sociOlogija) ide za tim da pre svega razume značenje ljudskih akcija upravo kao svesnih delatnosti (str. 14). A razumeti značenje jedridg ljudskog dela znači u prvom redu uklopiti ga u odgovarajuću celiriu. Ovo uklapanje, kako ga Gbldman izlaže u svojoj doktorskoj disertaciji, vrši se na tri nivoa. N ajpretreba razumeti strukturu značenja (la structure signifičative) jednog teksta nekog dela na taj način što će se bn uklopiti u celinu pogleda na svet, koji zastupa pisac toga dela. Sledeća etapa razumevanja je uklapanje pogleda na svet pisca u celinu intelektualnog i afektivnog života društvene grupe (klase) kojoj pisac pripada. Najzad, treća i završna etapa raztimevanja, objektivnog, socijalnog značerija jednog dela ili rijegovog pisca sastoji se u uključivanju švesti i psihičkdg živdta grupe u celinu ekonomskog i socijalnog života te grUpe.6 Ovaj zanimljiv i u suštirii tačan postupak Golđman je primeriio u švojoj ddKtdrskoj disertaciji pbjašnjavajući istoriški, odridšnd šocidldški „tragićnu. vikiju sveta", koja je došla do izražaja u Paskaloviria Misiirha.! Rasinovim tragedijairia, Tragedije ovog žriačajnog francuskog dramskog pisca, po Golđmanovom mišljenju, tako malo objašnjive njegovim životom, postaju shvatljive kada ih đovedemo u vezu sa celinom mišli grupe jansenista i, jdš šire, uklopimo ' li^Goldiaann La-Z3ieu: cšchćjiParis. 1855; 3tr: 110—111.

u socijalnu i ekonomsku situaciju klase pod Lujorii X IV , koju Golđman naziva „službeničko pleriistvo" (noblesse đe robe), za razliku od plemstva mača i dvorskog plemstva.7 Goldmanov osnovni stav da „ljudske činjenice imajii uvek strukturu koja nešto znači" (la structure significative) i koju treba istovremeno razumeti i objasniti genetičkim ispitivanjerii8 ne može biti objafinjen samo metodskim postupkom uključivanja delova u odgovarajuću celinu. Saina reč ,,zriačenje“ ima vifie značenja. Ogden i Ričarđs daju, naprimer, 16 različitih shvatanja reči ),značenje“ .9 Jedno od mogućih značoija ove reči upotrebljavamo kada za neku stvar ili pojavu kažemo da nefito znači na osnovu toga što smo.odredili njeno mesto. u odgovarajućem sistemu, odnosno njen položaj kao dela U datoj celini. Međutim, najčešće značenje reči „mačenje" vezano je za jezik, odnosno još šire za syaki.ljudski postupak koji može da nešto izražava, označava ili pokazuje. S tog stanovišta možemo reći da svako ljudsko ponašanje ima određeno Zriačenje u tom smišlu što ono izražava neki psihički sadržaj, izvesnu misao, osećairije ili htenje. Upravo, to je uglavnom smisao u kome je reč ,,značenje“ postala jedna od glavnih kategorija u psihologističkOtti pravcu u savremenoj nemačkoj sociologiji, čiji je glavni pretstavnik Maks Veber i čiji je koren u Diltajevom shvatariju „duhovnih nauka“ (Geisteswissenschafteri) i njihovom bitnom odvajanju od prirodlnih nauka. Kao što je poznato, Diltaj je ovu distinkciju odredio tako što bismo, navodno, u prirodnim naukama pojave samo objašnjavali, dok bi se osnovni postupak „duhovnih nauka“ sastojao u razumevanju psihičkog života ljudi. Maks Veber je uglavnom prihvatio ovaj stav (nećemo ulaziti ovde u neke razlike koje za-naše ižlaganje riisu bitne), određujući sociologiju kao nauku koja ide za tim da razume sodjalno ponašanje 7 Op. cit. str. 17. — Videti objašnjenje „Službeničkog plemstva“ na str. 41 ove knjige. , ‘ Ovaj stav je opšta hipoteza njegove doktorske disertacije (op. cit., str. 97) i istovremeno jedan od osnovnih stayova Goldmanove „sociologije duha“. > * C. Ogdejr and J. Richards, Tbe. M e m i M of .Memi&g, London 1952, str. 186-87.

ljudi, tj. imutrašnji, subjektivni smisao, subjektivno značenje njihovih postupaka u društvu.10 U ovoj koncepciji društvenih nauka, koju je Goldman jednim delom prihvatio11, ima svakako bar jedan deo istine, koji se sastoji u činjenici da društvene pojave bitno karakteriše komponenta svesti, svesne ljudske akcije i da se u tome one suštinski razlikuju od prirodnih pojava. Goldman naročito ističe dla je saznanje istoriskog i socijalnog života ,,osvešćavanje“ (une prise de oonscience) čoveka kao subjekta akcije i da je „fundamentalna epistemološka greška“ svoditi, po ugledu na fizičko-hemiske nauke, ljudsku zajednicu na jeđan objekat ispitivanja (str. 60). A li u ovoj subjektivno-psihologističkoj orijentaciji sadržana je jedna bitno pogrešna komponenta, koju izgleđa Goldman nije dovoljno uočio ili se bar nije od nje đovoljno ogradio. Štaviše, neka njegova shvatanja pokazuju da je on nju donekle i usvojio. Radi se, naime, o tendenciji da se, prilikom radikalnog razgraničavanja prirodnih od društvenih nauka, iz domena ovih drugih isključi ili gotovo sasvim eliminiše postojanje društvenih zakona. Suprotnost između prirodnih i društvenih nauka shvaćena je uglavnom kao suprotnost između postojanja zakona u oblasti prirode i njihovog nepostojanja u sferi društvene stvarnosti. Suštinu ove savremene orijentacije u sociologiji i filozofiji uopšte dobro je istakao savremeni francuski sociolog Rejmon Aron, koji je inače ova shvatanja Maksa Vebera i drugih nemačkih sodologa i filozofa uneo u znatnoj meri u savremenu francusku sociologiju. Društvene činjenice, piše Aron, zadržavaju privilegiju psihičkih događaja; one su predmet razumevanja, one se ne daju uporediti s prirodnim pojavama koje treba sakupiti na osnovu pravilnosti (tj. zakona) ili rekonstruisati, one se mogu uporediti s ljudskim delima ili aktima koje treba inter10 M. Weber, Gesammelte AufsUtze zur Wissenschaftslehre, Tubingen 1925, III Abt., I Teil, str. 1. — Veber ovde upotrebljava izraz „smisao" (Sinn) pri čemu u njegovoj upotrebi nema bitne razlike između ovog termina i reči „značenje" (Bedeutung, signification), kako smo je gore ođredili, 11 Ka.da se, naprimer, uporedi Goldmanova opšta hipoteza u njegovoj doktorskoj disertaciji (vidi fusnotu 8 ) sa gore, nepotpuno iznetim, Veberovim određivanjem predmeta sociologije, Sličnost je vrlo velika.

xn

pretirati na način kao što se to čini s jednim literamim ili filozofskim tekstom.12 Goldman je u izvesnoj meri usvojio ovo shvatanje da je cilj dlruštvenih nauka da razumeju Značenje društvenih činjenica približno na način kao što se filozofska ili književna dela razumeju putem intefpretacije njihovog unutrašnjeg misaonog sadržaja, dOdajući ovome genetičko objašnjenje istoriške dimenzije društvenih činjenica (čega ima i kod Maksa Vebera), kao i zahtev da u razumevanju i objašnjenju značenja društvenih pojava treba poći od klasnih pozicija društvene grupe, sa kojom su ove pojave povezane kao Sa Svojom realnom socijalnom celinom.13 Goldman, istina, govori o zakonima u društvu. Treća glava ovog njegovog rada nosi naslov „Veliki zakorii strukture“ . Ali, zanimljivo je da u toku izlaganja uopšte ne upotrebljava vviše termin ,,zakon“ , niti formuliše u obliku zakona nijedan od tri „velika zakona strukture", kako ih je nazvao u ftaslovu. O „ekonomskom determinizmu“ , „istoriSkOj funkdji društvenih klasa" i o „mogućoj svesti“ On govori kao o ,,tri ve'lika elementa strukture društvenog života", kao o „društvenim faktorima", ili kao o „ključnim pojavama za razumevanje društvenog života“ itd. To, po našem mišljenju, nije sasvim slučajno. Teoriska pozadlina Ovakvog stava prema društvenim zakonima može se najbolje videti u shvatanju „trećeg velikog zakona društvene strukture", tj. u određivanju „moguće svesti" ili „maksimurna moguće svesti" jeđne društvene klase. Treba odmah reći da je pojam „rrioguće svesti“ ostao nedovoljno određen i prilično nrijasan u ovom Golđmanovom radu. Sta treba shvatiti pod tim pojmom? Iz primera koji se navode izgleda dri pod ovim izrazom treba razumeti maksimalnu granicu svesti;!(db koje jedna klasa u svom istoriskom razvitku mpže da dođe. Sto prelpži tu grariicu, prelazi i „maksimum moguće svesti“ te klase. Ali, postavlja se pitanje zašto je ta sVest samo moguća a ne i stvama, tj. realna na najvišem stepenu razvitka ie klp.se, zašto nju ” R. Aron, Introduction d la philosophie de Vhistoire, Paris 1937, str. 75. 18 Pri tome Goldm an, naročito insistira na objektivnom značenju ljudskih aktivnosti, tj. ria značenju koje one imaju za dato društvo, za razliku od subjektivnog značerija, tj. onog koje ove aktivnosti mogu imati za sam subjekt.

X III

samo kao mogućnost, koja se nikad ne ostvaruje dokraja, suprotstavljati „stvarnoj svesti“ klase? Ovu nejasnost Goldman razrešava u svojoj doktorskoj disertaciji. Tu on manje upotrebljava izraz „maksimum moguće svesti“ , uviđajući verovatno i sam njegovu nepreciznost u radu Humanističke nauke i filozofija. Ovde on više primenjuje termin „pogled na svet“ (vision du monde) kao „glavni konkretni asp&kt kolektivne svesti".14 Pri tome se „maksimum moguće svesti“ jedne društvene grupe izjednačava s „integralnom koherentnošću“ pogleda na svet, koji su razvili filozofi ili pisci koji objektivno pripadaju toj grupi.l5 Ali, s tim ograničenjem da se integralna ili savršena koherentnost jednog pogleda na svet nikađ, ili gotovo nikad, ne realizuje dokraja u stvarnom pogledu na svet ovog ili onog filozofa, a još više je ona udaljena odl stvame svesti socijalne grupe u celini, koja je mnogo nekoherentnija i nesistematičnija. Tako, ustvari, dolazimo do toga da Goldmanov izraz „maksimum moguće svesti" kao „maksimum koherentnosti“ jednog pogleda na svet označava pojam koji je po svojoj funkciji uglavnom identičan „idealnom tipu“ u Veberovom smislu te reči. Kao što za Vebera, naprimer, „idealni tip“ homo oeconomicus-a kao isključivo racionalna konstrukcija naučnika služi samo tome da se razume realno ekonomsko ponašanje Ijudi, koje nikad nije savršeno, racionalno i lišeno drugih neekonomskih primesa tako i kod Goldlmana „maksimum moguće svesti“ ili potpuno koherentan „pogled na svet“ jedne klase pretstavlja, uglavnom, jedan „idealni tip“ (mada ga tako ne zove), tj. jednu racionalnu, idealno zamišljenu konstrukciju, istoričara, kojom seoni koriste da bi bolje opisali i razumeli suštinu stvarnih pogleda na svet ovog tili oj^pg filozofa ili pisca, koji su normalno „nesavršeni11. mahje i l i ; više nekoherentni, pomešani i s priinesama drugih p ^ ^ a na^ svet itđ. Pogledl na svet nije empiriska činjenica (da'ta), nije empiriska stvarnost, kaže sam Goldman, nego pojmovna shematizacija, jedan radni pojmovni instrument, neophodan da se razumeju neposredni izra^i, mi^li individua.16 U tom smislu on određuje „tragičari pogled h i ' svet“ ,’ koji je dfošao do l* L. Goldmann, Lk itieu cacJiS' štr. 25. 15 Op. cit., str. 27. v,, 16 Op. cit., str. 24 i 33.

X IV

izražaja u Paskalovim Mislima i itasinovim tragedijama, kao „pojmovni instrument kojim ćemo se služiti ža razumevanje dela“; Paskala i Rasina.17 Tako je „moguća svest“ klase, jedan od triju „velikih zakona socijalne strukture“ , postala, ustvari, pre svega racionalni instrument u naučnom proučavariju stvame društvene svesti. Ona je, ustvari, to donekle i u radu Hurrutnističke nauke i filozofija, ali se tu još meša njena subjektivno shvaćena funkcija kao „glavnog instrumenta naučne misli u humaništičkim naukama“ (str. 86) s njenim materijalističkim sadržajem, označavajući pri tome objektivno postojeću granicu u razvitku svesti jedne klase. Otuda nejasnost pojma „moguće svesti“ u ovom radiu i njegova unutrašnja kolebanja. Drugi glavni prbblem ove Goldmanove studije — odnos socijalne uslovljenosti i objektivne vrednOsti (istinitosti) saznanja u društvenim i humanističkim naukama — ppčiva na pretpostavci da u ovim naukama, za razliku od prirodnih, postoji mnogo tešnja veza, ili, kako kaže Goldman, „pareijalna identičnost između subjekta i objekta saznanja“ (str. 17). Drugim rečima, društveni život javlja se ovde i kao objekat naučnog istražiyanja i istovremeno on utiče, preko unapred usvojenih staVova, đlruštvenih i klasnih predubeđenja, interesa, želja itd., na ličnost naučnika, odnosno na tok njegovih misli, na rezultate njegovog naučnog ispitivanja. Zbog delovanja ovih specifičnih ideoloških faktora problem objektivnosti saznanja u društvenim naukama ne može se švesti samo na pitanje logičkih i gnoseoloških uslova kojih se treba pridržavati da bi jedno saznanje bilo istinito, Uplitanje ideoloških faktora u aktivnost ovih nauka komplikuje na taj način problem njihove objektivnosti. Ovaj vrlo kompleksni problem Goldman raspravlja prilazeći mu sa dvevražličite strane: prvo, kako socijalna angažovanost naučriika, uopšte socijalna praksa u kojoj on učestvuje, utiče na teorisku misao i postupak istraživanja u oblasti dlruštvenih i humariističikih nauka; drugo, kako ova teoriska misao i konkretni rezultati ispitivanja mogu da deluju na društvenu praksu. Sto se tiče odgovora na prvo pitanje, aiitor praVi bitnu razliku (u formi hipotetičkog stava, koji treba tek dokazati empiriski) između pogleda na svet i iđečlogije. Dok prvi, 17 Op. cit., str. 31.

XV

raspolažući izvesnim totalnim karakterom, pripada progresivnim klasama, čiji se ideal odnosi još na celinu ljudske zajednice, dbtle su ideologije, budući da su parcijalna iskrivljena svest o društvenoj stvarnosti, svojstvene klasama u opadanju (str. 75). Ali, za Goldmana ni revolucionami pogledi na svet nisu bez ikakvih ,,ograničenja“ . Izvesni aspekti stvamosti, vidljivi iz reakcioname perspektive koja je gotovo uvek ogranioenija i uža, nisu to iz perspektive progresivne klase, Najtipičniji slučaj u tom smislu je, po Goldmanovoj pretpostavci, Paskalova kritika dekartovskog raeionalizma i vere u univerzalnu matematiku, kritika koja je bila neshvatljiva iz perspektive trećeg staleža u X V II veku (str. 36). U sam problem načina na koji društveno-politička praksa utiče na fomiiranje haučne misli u društvenim naukama Goldman se u ovoj knjizi nije podrobnije upuštao. Pri tome je karakterističnb đa on rezultat ovog uticaja posmatra uglavnom kap negativan, bilo da društvena praksa deluje u pravcu đir^ktnp šuprotnom od naučne objektivnosti, bilo da grupne odrtosno klasne predrasude ne omogućuju ili, štaviše spreč&vaju određen pravac naučnog istraživanja. IspitivaČ, ((^Pldnian, najčešće prilazi činjenicama sa implicitniin I nesvesnim kategorijama i predubeđenjima koja mu žatvaraju unapred put objektivnom razumevanju ovih fiinjenicai (»tr. 22). Ceo problem se, dakle, pofitaylja gotovo isključivo tako kao da treba samo postati svestan klasnih predubeđenja, koja uvek deluju negativno ili ograničavajuće na naučnu misao, i njih kritički odbaciti u što je moguće većoj meri. Goldman je utolikb u pravu što je dosledna kritičnost, pa i prema idejnim pretpostavkama revolucionarnih klasa (što ne mora značiti njihovo odbacivanje nego samo kritičko usvajanje), osnovni vslov svake naučne objektivnosti, posebno u društvenim i humanističkim naukama. A li utoliko om odlaa uiizvešnu jednostranost što ne dozvoljava dovoljno, niti proučava objektivnu mogućnost dla se u izvesnim situacijama društveno-politička praksa javlja kao pozitivan potsticaj za ,razvoj društveno-naučne misli. Istina, on u principu dopušta tu mogućnost, praveći bitnu razliku na pomenutom mestu između pogleda na svet i ideologije, što bi značilo da praksa revolucionarne klase pozitivno potstiče formiranje istinitog pogleda na svet. XVI

Ali ta misao ostala je samo najavljena i nedovoljno razrađena. Proučavajući ovaj problem gotovo isključivo u perspektivi negativnog ograničavanja naučne aktivnosti od strane socijalne prakse, Goldman se uglavnom trudi da pokaže kako se može prevazići klasno-idleoločka ograničenost jedne socijalne doktrine. ■Postoji li neki objektivni kriterijum za utvrđivanje koja je od doktrina manje ideološki ograničena, odnosno naučno objektivnija, istinitija? Goldman s pravom smatra da takav kriterijum postoji i da se on sastoji u sposobnosti istinitije doktrine da shvati drugu, ideološki ograničenijp, kao socijalnu pojavu, da pokaže njenu infrastruktuaru i otkrije, imanentnom kritikom, njene nedoslednoeti i granioe (str. 32). Na ovoj liniji otstranjivanja klasnih ograničenosti ideoloških stavova Goldman u principu postavlja i posebno razmatra ulogu naučnika kao pojedinačne ličnosti. Mada kaže da je to čiato teoriski problem, on dozvoljava mogućnost da je u izvesnim izuzetnim uslovima individua u stanju, u oblasti naučne misli, da dospe do stepena saznanja koji prevazilazi realnu svest svih društvenih klasa u vremenu u kome ona živi (str. 36—37). Pored nastojanja d)a se nadu neki principi i kriterijumi koji bi naučnoj misli omogućili da se štp više oslobodi socijalne vezanosti za drtištvenu stvamost, koja joj, gotovo uvek, postavlja samo granice na putu njehe naučne objektivnosti, u ovom Goldmanovom radu dolazi do izražaja i suprotna tendencija. Sledeći Lukača, on upravo naglašava ovu socijalnu vezanost, tvrdeći da je liemoguće ukinuti „duboke socijalne uticaje“ na naučnu misao. U tom smislu on s pravom kaže da postaje neophodlna jedna sociološka studija samih društvenih nauka i, još posebnije uzev, materijalistiČko i dijalektičko ispitivanje samog dijalektičkog materijalizma (str. 26)18, 18 Goldmanovo insistiranje na socijalnoj uslovljenosti ljudske misli došio je naročito do izražaja u njegovoj doktorskoj disertaciji. Ono ovde izrasta gotovo do srazmera neke vrste pragmatističkog naglašavanja"{Sbdređoiosti teoretske misli praksi. U oshovi svake filozofske ili socijaine doktrine nalazi se, navodno, jedno praktično „verovanje" (koje ne mora biti religiozno), jedno aktivno „klađenje" u istimtost jedne polazne praktične hipoteze, tako da u tom smislu nema bitne razlike između augustinovske i marksističke epistemologije (7). Sve njih povezuje polaženje od akta ,,verovanja“ („Credo ut inteliigam“), tj. primat praktičnog „verovanja“ nad racionalnim dokazivanjem (Le Dieu cache, str. 97—105).

X V II

Svakako da ovo osciliranje u Golđmanovom radu između naglašavanja socijalne vezanosti naučne misli za postojeću društvenu stvamost i nemogućnosti da se ona dokraja od nje odvoji, s jedne strane, i njegove težnje dla naučniku upravo kao pojedinačnoj ličnosti prida sposobnost da, makar u izuzetnim uslovima, prevaziđe granicu realne svesti svih postojećih klasa datog vremena, s druge strane — to osciliranje ima, nesumnjivo, velikirn delom svoju osnovu u stvarnosti, u postojanju niza slučajeva kada je naučnik gotovo ,,razapet“ između zahteva za naučnom objektivnošću i ideoloških obzira, više ili manje svesnih, prema određenoj društveno-političkoj praksi, koja ometa ili dlirektno onemogućuje naučnu objektivnost. A li ovo osciliranje u Goldmanovom -radu je istovremeno donekle subjektivno potencirano njegovom jednostranom tendencijom da društveni uticaj na naučnu misao posmatra uglavnom kao delovanje koje izaziva njenu ideološku deformaciju. A, kako naučna misao teži, po svojoj prirodi, potpunoj objektivnosti i istini, to se kao uslov ostvarenja ovog cilja nužno javlja napor da se misao oslobodi u krajnjoj liniji svakog socijalnog uticaja, odnosno dla se uzdigne iznad svesti svih postojećih društvenih grupa, koja je uvek socijalno determinisana. Kod Karla Manhajma ovom sposobnošću raspolaže inteligencija kao socijalna grupa koja slobodno lebdi u socijalnom prostoru (,,freischwebende Intelligenz“), a kod Goldmana je to, u izvesnim slučajevima, privilegija nekih pojedinaca. Što se tiče druge strane drugog osnovnog problema ovbg Goldlmanovog rada (o međusobnom odnosu društvene stvarnosti i naučne misli), tj. pitanja kako i ukoliko društvene nauke mogu da deluju na društvo, na praktičnu aktivnost ljudi, Goldman rnisli da raspolaže rešenjem koje se iskristalisalo u francuskoj sociološkoj školi i koje se može okvalifikovati. kao „definitivno stečeno znanje za svako ozbiljno proučavanje". Reč je, naime, o stavu (za kbji Goldman veruje da se nalazi implirite u Marksovom delu) dla „naučno proučavanje ljudskih činjenica ne može sanlo sobom da logički zasnuje nijedlan sud vrednosti“ . Jedina „tehnička“ korist društvenih nauka sastojala bi se, pbyođno, samo u utvrđivianju „hii>otetiČkih imperativa“ (odnosa između određenih sredstava i ciljeva) i u tome X V III

da se učine svesnim posledice koje proizlaze iz prihvatanja određenih vrednosti (str. 18). Mada ne možemo ovde, zbog ograničenosti prostora, ulaziti dlublje u problem t. zv. činjeničkih (ili stvarnosnih) i vrednosnih sudova19 moraćemo, makar nedovoljno, da ukažemo na izvesnu jednostranost ovog shvatanja za koje Goldman smatra da pretstavlja definitivnu tekovinu savremene sociolbgije. Svaikako da postoji izvesna bitna razlika između t. zv. činjeničkih sudova i sudova vrednosti. Prvima se utvrđuje neka činjenica, svojstvo ili odnos, koji postoje manje ili više nezavisno od subjekta koji ih konstatuje. U drugim sudovima se izražava pre svega neki stav (ocena) subjekta (bilo da je reč o individualnom ili grupnom subjektu) prema određenim činjenicama ili mogućnostima, tendencijama razvoja stvamosti, polazeći pri tome od određenih normi i vrednosti kao kriterijuma ocenjivanja. Prirodno je onda što u sudovima vredlnosti, kao što su, naprimer, moralni sudovi, dolaze mnogo više do izražaja interesi, želje, potrebe, sklonosti subjekta koji izriče takav jedan siud. A li iz toga što između njih postoji izvesna razlika, ne proizlazi da se ove dve vrste suda mogu tako radikalno odvojiti u mišljenju. Korenito, totalno odvajainje dlate činjenice od normativnog, onog što jeste od onog što treba da bude, počiva, ustvari, na preteranom i pogrešnom razdvajanju neke ,,čisto“ objektivne stvamosti priirode i društva, nezavisne od čoveka, od ,,čisto“ subjektivne čovekove sfeire, njegovih misli, osećanja i htenja, pri čemu se obično nad ovom sferom konstruiše „idealno carstvo apsolutnih vređnosti i normi“ izdhrojeno.od prirodne i društvene stvamosti i njihovih objekrtivnih zakona. Ustvari ne ipostoji u dmštvu takav rascep izrneđu objektivnih tokova i zakonitih iendencija društvenog razvoja i subjektivnih stavova d!ruštvenih grupa prema postoječem stanju društva i mogućnostima njegovog daljeg razvitka. Prema tome, ne postoji nl provalija bez dna između indikativriih i normativnih NUdiova. Ako ono što treba da bude s gledišta određene sociJnlne grupe, što, đakle, odgovara njenim prihvaćenim nor18 O problemu odnosa stvarnosti i vrednosti uopšte čitalac može detaljnije informisati u radu dr Vuka Pavićevića, Odnos vrljodnosti i stvarnosti u njemačkoj idealisti&koj aksiologiji, „Kulturu“, Beograd 1958.

X IX

mama, nije podjednako mogueno i ostvarljivo kao što su normativni stavovi neke druge socijalne grupe, to očigledno pokazuje da stavovi (zahtevi, interesi, žedje) ovih girupa nisu podjednako osnovani u samom objektivnom toku socijalne realnosti i njenih zakonitih tendencija razvitka. Pa čak i Vilhelm Vindelband, inicijator radikalnog odvajanja sveta normi od sveta prirodnih zakona, nije mogao ovo podvajanje da izvede do potpunog kraja, već je uviđao, na svoj način, da „same norme prikazuju jednu od mogućnosti koja je data u prirodno-zakonitom kretanju duševnog života“ .20 Upravo na činjenici da objektivnu, društvenu vrednost i značenje norrni jedne socijalne grupe u datom društvenom sistemu određuje pre svega td koliko su one zasnovane na samom objektivnom toku kretanja tog društva, na jednoj realnoj mogućnosti njegovog razvoja, počiva i gnoseološka mogućnost da se normativni sudovi, karakteristični za đatu grupu, logički zasnuju (makar delimično) na činjeničkim, naučnim sudovima, kojim bi bila izražena postojeća društvena stvarnost i naročito mogućnost njenog razvoja, sa kojom su u skladu interesi ove grupe. U suprotnom slučaju, ako se normativni stavovi neke grupe ne bi mogli logički izvesti iz ovih čanjaničkih stavova, odnosno iz objektivno naučne analize date društvene stvarnosti, to pokazuje da stavovi ove grupe nisu u dovoljnom skladu s dominantnom tendencijom razvoja društvenog sistema, kome ova grupa pripada. Marks je mogao da izvede izvesne normativne zaključke o budućoj revolucionamoj akciji proletarijata, o tome kakav stav treba da zauzme radrdčka klasa u budućim revolucijama prema kapitalističkom društvenom sistemu upravo zato što je prethodho jednom objektivnom naučnom analizom utvrdio karakter ovog sistema i realne mogućnosti njegovog daljeg razvoja, odnosno dekadencije. Prema tome, ne bi se moglo prihvatiti Goldmanovo shvatanje (koje nije samo njegovo) da „naučno prouoavanje ljudskih činjenica ne može samo sobom logički da zasmuje nijedan sud vrednosti“ . Naime, ono je utoliko tačno što se ovo logičko zasnivanje ne može izvesti u 20 w. 97-98.

XX

Windelband, Praludien, Tubingen 1921, II Band, str.

pozitivnom smislu za norme i vrednosti onih soeijalnih grupa čiji su interesi i težnje u suprotmosti s kretanjem datog društvenog sistema. A li i tada se može logički pokazati da ove norme i vrednosti ne odgovaraju ovom objektivnom kretanju. U svabom slučaju, sudovi vrednosti socijalne grupe čija su stremljenja u skladu s datim razvojem društva mogu se logički opravdati na osnovu objektivno naučnog proučavanja postojeće društvene stvamositi i realnih tendencija njenog razvitka. Bez te mogućnosti nijedna socijalno-politička doktrina ne bi mogla pretendovati na to da je naučno fundirana. Na kraju ovog kraćeg predgovora za Goldmanovu studiju Humanističke nauke i folozofija potrebno je naglasiti da je naš cilj bio da, pre svega, ukažemo na izvesne probleme i osnovna pitanja u ovorn radu, na njihovo teorisko poreklo, kao i da damo kritičku analizu, makar fragmentamo, nekih autorovih stavova koji su, po našem mišljenju, najblaže rečeno sporni. Iz niza uspešnih i tačnih Goldmanovih analiza pomenute su, međutim, sarno neke, dok je, kao i obično, većina ostavljena isključivo čitaocu da sam oceni njihovu vrednost. A takvih pozitivnih razmatranja ima dosta u ovom radu. Dr Mihailo V. P O P O V IC

HUM ANISTIČKE N AU K E I FILOZOFIJA

Gospodinu Emilu BREJEU znak poštovanja i zahvalnosti

UVOD Započinjući ovaj rad mi sino hteli da mu damo naslov: Uvod u probleme metoda u sociologiji duha. A li u toku pisanja mi smo zapazili da se on usredsređuje na problem odnosa između humanističkih nauka i filozofije. < Stvar se uostalom odvijala sama po sebi; / ko je filozofija nešto više od prosto pojmovnog izražavanja razhčitih pogleda na svet, ako ona i pored svog ideološkog karaktera donosi isto tako i izvesne osnovne istine koje se tiču odnosa čoveka prema drugim Ijudima i Ijudi prema kosmosu, onda te istine treba da se nalaze i u samoj osnovi humanističkih nauka pa i u njihovim metodima. Citava filozofija je, pored ostalog, filozofija svesti i duha (a da zbog toga ne mora nužno da bude i idlealistička). Filozofije prirode, od Renesanse do Selinga i Hegela, stalno su pokušavale da uvedu duh i svest u fizički svet. A li razvoj fizičko-hemiskih nauka čini se da je dokazao da je ta pretenzija bila pogrešna. Ovaj razvoj se i obavio na uštrb filozofije prirode koja je morala da uzmiče. Iz ovog istoriskog iskustva rodila se jedna misao koja je važila sve do uspostavljanja novoga poretka u fizičkome svetu, naime: da je jedan domen saznavanja utoliko osvojen za pozitivnu nauku ukoliko je on oslobođen bilokakvog uplitanja filozofije. Scijentizam je pokušao da proširi ovo tvrđenje i na biološke i humanističke nauke preporučujući mehanističku biologiju, biheviorističku psihologiju, empirisku istoriju i jednu šozističku* i deskrijitivnu sociolo^u :T * Od reči chose (stvar, predmet) izveden pridev, koga bi nepogodno bilo drugačije prevesti. — Prim. prev.

5

Ako scijentizam ima pravo onda filozofija pretstavlja jednu preživelost ideološke prirode koja nema više nikakav razlog postojanja i koje se treba osloboditi1. Ali, nasuprot tome, ako filozofija stvarno donosi istine 0 čovekovoj prirodi, onda svaki pokušaj da se ona otstrani nužno dovodi do iskrivljavanja u shvatanju ljudskih činjenica. U ovom slučaju, humanističke nauke moraju biti filozofske da bi bile naučne. I tako proučavanje metoda humanističkih nauka postavlja, već na samom planu pozitivne nauke, problem nekorisnosti, ili, naprotiv, aktuelne vrednosti filozofije. No, razume se, on je u drugom planu našeg proučavanja. : A li pre no što završimo ovaj uvod smatramo za potrebno da se zahvalimo g. prof. Emilu Brejeu koji nas je 1 potstakao d(a razmišljamo o problemima metoda i bez čijih primedaba ova studija verovatno nikada ne bi ni mjgledala dahk. '

:

1 .i i 111' < ! ;

1 U sekretarijatu jednog Instituta za Psihologiju, čuli smo jednoga dana kao jedan činovnik objaŠnjava jednom mlađom studentu, koji se upravo upisao na ovaj institut, da se i statistika nalazi u programu studija ,;kako bi se izbeglo degenerisanje psiho........ ............ logije u filozofiju". .

£

Glava

I

ISTORISKO MlSLJENJE I NJEGOV PREDMET Svaka društvena činjenica je istovremeno i istoriska činjenica, i obratno. Iz toga proizlazi da istorija i sociologij a proučavaju iste fenomene i da, pošto svaka od njih posmatra te fenomene samo iz jednog stvamog aspekta, to slika koju ona daje mora biti parcijalna.i . apstraktna sve dotle đok se ne dopuni.prilozima dtruge. A li prelaz od apstraktnog ka konkretnom ne dobija se sabiranjem dveju parcijalnih slika. Stvarno saznanje ljudskih činjenica ne može se dobiti tako što će se spojiti parcijalni i iskrivljeni rezultati jedne šozističke ili psihologističke sociologije sa rezultatima. jedne političke ili sasvim prosto pozitivističke istorije. Konkretno saznanje nijp zbir već sinteza dokazanih apstrakcija. U ovom slučaju o kome govorimo, pošto apstrakćije još nisu dokazane, to je nemoguća i njihova sinteza. Ne radi se dakle o spajanju rezultata sociologije i istorije, već o napuštanju svake apstraktne sociologije i apstraktne istorije kako bi se došlo do jedne konkretne nauke o Ijudskim činjenicama, nauke koja će biti samo jedna ištoriska sociologija ili pak sociološka istorija. To uprayo i jeste teza koju čemo' še potruditi da zastupamb u ovoj studiji. Sociologija može da hućis konkretna samo ako je istoriska: isto tako i istorija, ako želi da prevaziđe prosto registrovanje činjenica, mora nužno da postane eksplikativna, a to će reći, u manjoj ili većoj meri, sociološka. A li i istorija, i istoriska sodologija i filozofija istorije postavljaju jedan prethodni epistemološki problem. Zašto se čovek interesuje za izvesne jedinstvene i u vremenu 7

lokalizovane činjenice'? Zašto se čovek interesuje za prošlost i uopšte za šta se on interesuje u prošlosti? Na prvi pogled, odlgovor izgleda prost: istorija ima za predmet u najvećoj meri strogo i precizno saznavanje događaja u njihovoj specifičnosti i osobenosti i to bez ikakvog obzira na pojedinačni ili kolektivni interes ili praktičnu korisnost. Istoričar je jedan naučnik koji istražuje istinu, koja je ovde cilj a ne sredstvo, i zato nije umesno pitati čemu: adequatio rei et intellectus* jer to je cilj svake naučne aktivnosti; a što se tiče sredstava, ona su: nepristrasnost, učenost, kritički duh i požrtvovanost u radu, da i ne govorimo o pronicljivosti i inteligendji koje se podrazumevaju same po sebi. Međutim ako na ovu stvar pogleđamo malo izbliže, stvari će nam se pokazati na dlrugi način složene. Pošto se u X V I i X V II veku borila protiv teoloških i društvenih uplitanja svake vrste, savremena fizika je sa žarom istakla zahtev za nepristrasnim istraživanjem. Ona je na taj način doprinela stvaranju jedne scijentističke ideologije koja je od svakog istraživanja i svakog saznavanja pravila vrednost, a sa prezirom gledala na svaki pokušaj da se naučno mišljenje doveđe u vezu sa praktičnom korisnošću i Čovekovim potrebama. Ćini se kao da savremeno društvo iskupljuje grehe prošlosti time što teškoće pionira nauke želi da nadoknadi toliko puta izgovaranim obožavanjem i poštovanjem prema svftna onima koji su nastavljali ili težili sada da nastave njihov posao. Krajnji rezultat ove iđeologije, naroČito u humanističkim naukama, bio je nastanak velikog broja čistih erudita koji su provodili svoj život u nagomilavanju jednog maksimuma znanja u jedrtoj maloj, ograničenoj i parćijalnoj oblasti, a koji su smatrali sebe za antropologe, istoričare, lingviste, filozofe, itd. Pa ipak, sve do njegovih preteranih formi, ovaj stav je imao i još uvek ima svoju korisnost i opravdanost. Posao naučnog istraživanja iziskuje slobodu i nezavisnćst u odnosu na svako uplitanje sa strane. On isto tako zahteva i takvog istraživača koji neće prosto bdbacivati svaku 1 Po naSem mišljenju, istorija obuhvata proSle, sadašnje i buduće činjenice. N o da bismo izbegli diskusiju koja bi nas isuviše mogla udaljiti od predmeta kojl nas sada zanima, mi se ovoga puta pitamo samo to zašto se čovek uopšte interesuje za prošlost, Odgovor će a fortiori imatl vrednost i Za istoriske činjenice sadašnjosti ili budućnosti. * Poduđarnost stvari i misli. — Prim. prev.

8

ideologiju, već takvog koji će uložiti sve napore za koje je sposoban da u svome radu ideologiju podredi realnosti činjenica koje proučava. A to zapravo i jesu one potrebe koje se izražavaju u zahtevu nezainteresovanog istraživanja. A što se tiče valorizacije učenosti kao takve, ona se isto tako pokazuje opravdana, i to u đvostrukom smislu: najpre ukoliko učenost, kao neophodni uslov svakog ozbiljnog istraživanja, prirodno, na jedan posredan način, postaje jedna društvena vrednost, i ukoliko ova valorizacija učenosti po sebi, zahtev da pisci poznaju temeljno predmete o kojima pišu, ima, razume se, korisnog uticaja na nivo naučnog rada; s druge strane, valorizacija učenosti po sebi se opravdava i činjenicom da se nikada unapred ne može znati ni naučni a ni praktični interes koji može da pruža jedan skup još nedovoljno ispitanih činjeniea. Nema sumnje da u izvesnim čisto eruditskim istraživanjima nalazimo rasipanje vremena i energije, ali to su oni neizbežni sporedni troškovi istraživačkog rada, a iskustvo je dokazalo dia su zaštita i puna sloboda svakog istraživanja, bez obzira na praktičnu korisnost koja se već na samom početku postavlja, istovremeno i stav koji se najbolje isplati čak i sa gledišta same korisnosti. Sve ovo međutim ne može da prikrije jednu osnovnu epistemološku stvamost koju je utvrdio Marks još 1846 u Tezama o Fojerbahu a koju je nedavno ponovo osvetlio psihološkim i epistemološkim istraživanjima Zan Pjaže. Ljudsko mišljenje uopšte, a i naučno mišljenje, koje je samo njegov posebni vid, implicite, tesno su povezani sa uslovima čovekovog života kao i sa delatnošću koju čovek vrši u okolnom svetu. Naučno mišljenje kao krajnji cilj za istraživača, samo je sredstvo za društvenu grupu i za čovečanstvo u celini. A sa ove tačke gleđišta, praktična korisnost fizičkohemiskih nauka je očigledna. One čine temelj celokupne tehnike; one su ne samo sredstvo predviđanja, kao što je to hteo O. Kont, već isto tako i sredstvo stvaranja, upravIjanja i preobražavanja sveta2. A li sama ova očiglednost * U z to treba dodati da su u izvesnim epohama one u zapadnoj Evropi, na primer u X V II i X V III veku, imale, osim toga, i još jednu drugu funkciju, naime funkciju izgrađivanja ideoloških vrednosti, odakle i potiče njihova velika vrednost za filozofiju toga perioda.

postavlja i problem temelja istoriskih riauka. Jer čemu može da služi saznavanje jedinstvenih događaja koji su nepopravivo vezani za jedno određeno vreme i prostor, pogotovo kada se radi o minulim događajima? Otstranimo odmah mišljenje po kome bi ce osnovna korisnost istorije sastojala u tome da nam ona đlaje pouke, da ona uči ljude kako treba sada ili u budućnosti da rade da bi ostvarili ciljeve koje su sebi postavili. Očigledno je đa se tislovi života najčešće menjaju od gore do dole i da se iz istorije punskih ratova ne može naučiti kako da se danas dobije bitka, a niti iz istorije Francuske ili Engleske revolucije — kako rešiti probleme koje postavljaju savremene revolucije. S te tačke gledišta pragmatička vrednost istoriskih nauka svodi se na nulu, u njima bismo mogli da vidimo tipičan primer jeđme čisto eruditske i nezaiteresovane nauke. Cini nam se, međutim, da, ako bismo tako učinili, onda bismo pobrkali nužno nezainteresovani karakter inđiviđualnog istraživanja sa, nasuprot tome, karakterom nužne vezanosti za praksu i život 'svakog sistema saznanja s gledišta njegove društvene funkcije. Ali, ono što ljudi i društvena grupa traže u istoriji samo su uzgredno sredstva, to će reći postupci i načirii, Ijudi u istoriji traže naročito vrednosti i ciljeve. Problem ontoloskih i epistemoloških osnova istorije samo je jedan poseban aspekt opšteg ontološkog problema odnosa čoveka prema drugim ljudima, koga su neki savremeni filozofi, polazeći od jednog Dekartovog stava, nazvali problem ,,Drugi“ , ali koga bi preciznije trebalo označiti kao problem ,,Mi“ . To uostalom i nije jedina prosta igra reČi, već jedna od najvažnijih polaznih tačaka moderne filozofije. „Ego sum, ego existo“ * pisao je Dekart, ističući ono Ego koje će ostati kao osnova svake racionalističke ili empirističke filozofije kroz Lajbnićove monade, senzacije empirista, Fihteovog ja, pa čak i kroz strogo odvojene atribute kod Spinoze, sve do naših dana kađa u jednoj gramatid za 4 razred možemo da čitamo kako, polazeći od sebe, imamo sledeću afirmaciju: ,,Ja nema množine. Mi, to smo ja i ti3. U ovoj perspektivi, kada je Ego prva dsnovna data, * Ja jesam, ja postojim, —. Prim. prev. ® Bruneau et Heulluy, Grammaire francaise za , IV razred. Autori su, međutim, i sami svesni da ovo tvrđenje nema apsolutriu

10

polazna tačka, onda je prirodno da problem odnosa među ljudima, kada se on postavi, postaje problem ,,Drugog“ . ,,Drugi“ ljudi se nalaze asimilirani u fizičkoj i opipljivoj stvamosti. To više nisu ništa drugo do bića koja ja vidim i čujem, isto kao što vidim kamen koji pada i čujem njegov pad. Nećemo se dakle začuddti ako konstatujemo da, ako i postoji neka spoljašnja istorija, pa bila ona racionalistička ili empiristička, onda u okviru ovih dveju perspektiva ne postoji filozofija istorije. Jer za njih je prošlost radikalno i jednostavno prošlost, i ona nema nikakve egzistencijalne važnosti ni za sadašnjost niti za budućnost. Dijalektičko mišljenje, naprotiv, počinje jednom možda otrcanom frazom, ali frazom koja je postala skoro manifest, naime proklamacijOm radikalne promene koja se izvršila u filozofskom mišljenju. Na Montenjovo i Dekartovo ego Paskal odgovara: ,,Ja je odvratno“ , i od Hegela i Marksa ,,drugi“ ljudi će sve više i više postajati ne samo bića koja ja vidim i čujem, već bića sa kojima ja u zajednici delom. Ona insu više samo objekat već i subjekat saznavanja i delanja ,,Mi“ na taj način postaje osnovna realnost u odnosu na koju je ,,ja“ sarno hešto posteriorno i izvedeno. B. Breht, danas jedan od najvećih revolucionamih pesnika, formulisao je ovaj stav rečima koje, i bez njegove volje, ponovo oživljavaju onu Brinoovu rečenicu, promenivši joj samo naglasak. Kolonijalnom kapitalisti koji od njega zahteva da se žrtvuje za njegovo preduzeće koje mu prikazuje kao opšte civilizatorsko delo, kuli odgovara: ,,Mi i Ja i Ti, to nije jedno te isto“ . A to znači: Mi postoji samo tamo gde postoji autentična zajednica. Međutim, u nazovi-zajedničkom preduzeću, radnik traži svoju nadnicu — kapitalista svoj profit. Prelaz od izopačenog položaja ,,Ja i T i“ na autentično i svesno ,,Mi“ jeste pitanje epdstemoloških osnova same istorije. Odavde i treba pooeti ispitivanje problema koji smo načeli. Ontološka osnova istorije jeste odnos čoveka prefna drugim ljudima, jeste činjenića da pojedinačno ,,Ja“ postoji samo na osnovi zajedniče. Ono što mi tražimo u saznavanju prošlosti jeste isto ono što tražimo i u saznavanjii vrednost, jer đodaju: ,,AIi mi može biti istinska množina“. Svi su učenici odgovorili: ,,Mi najviše volimo da pišemo domaće zadatke u ponedeljak uveče“. Dodajmo da primer nije sretno izabran. Pisanje domaćih zadataka nije u sadanjem školskom sistemu neka zajednlčka radnja koja bi zahtevala jednu pravu zajednicu. . .

u

savremenih Ijudi. To su pre svega osnovni stavovi pojedSnica i ljudskih grupa prema vrednostirm prema zajednici i prema kosmosu. Ako poznavanje istorije i pretstavlja za nas neku praktičnu vrednost, to dolazi otuda što se mi u njoj učimo da upoznamo ljude koji su se u različitim uslovima i različitim sredstvima, koja siu najčešće neprimenljiva na našu epohu, borili za vrednosti i ideje ko]e su bile identične, analogne ili suprotne idejama koje mi danas imamo, i što nam to daje svest o tome da proizlazimo iz jedne celine koja nas transcendira, koju nastavljamo u sadašnjosti i koju će Ijudi koji dolaze posle nas, nastaviti u budućnosti. Istoriska svest i postoji samo za onaj stav koji je prevazišao individuaiističko ja, ona zapravo i ješte jedno od glavnih sredstava ostvarivanja toga prevazilaženja. Za racionalizam, prošlost je samo jedna zabluda čije saznavanje je korisno u cilju osvetljavanja progresa razuma; za empirizam, ona je jedna gomila stvarnih činjenica koje su, kao takve, izvesne u odnosu na budućnost o kojoj možemo samo da nagađamo; i samo dijalektički stav može da ostvari sintezu na taj način što prošlost shvata kao etapu i neophodan i voljan, put ka zajedničkom delanju Ijudi jedne iste klase u sadaSnjosti, kako bi se ostvarila jedna autentična i univerzalna zajednica u budućnosti. Ono što Ijudi traže u istoriji jesu transformacije delatnog subjekta akcije u dijalektičkom odnosu Ljudi-Svet, jesu transformacije Ijudskog društva. A to znači da predmet istoriskih nauka sačinjavaju Ijudske akcije svih prostora i svih vremena ukoliko su one imale ili sada imaju značaja za ili uticaja na egzistenciju i strukturu jedne grupe Ijudi a koje su, implicite, preko ove, imale ili sada imaju značaja :za, ili uticaja na egzistenciju i strukturu sadašnje ili buduče Ijudske zajednice. Ova definicija obuhvata ne samo takve kolektivne fenomene kao što su Krstaški ratovi ili Francuska revolucija, već isto tako i pojedinačne đogađaje i dela kao što su život Napoleona, Misli od Paskala, deiovanje svetog Dominika, svetoga Franje, ili pak delovanje Graha Babefa. Zato nam se i čini da je ona u stanju da osvetli ona dva veštačka problema na koja često nailazimo u metodološkim delima naime:

I. — Problem određivanja istoriskog događaja obzirom na njegov uticaj ili vređnosti, i II. — Problem izbora između kolektivnih sila i akcije velikih Ijudi u istoriji. U pogledu izbora istoriskih događaja iz celokupnosti stvanrosti, teoretičari protivstavljaju dve teze. Jedni smatraju da cinjenioe postaju istoriske obzirom na uticaj koji su izvršile na tok događaja. Takva je na primer bila teza Eduarda Majera na koju je Maks Veber odgovorio da, pošto svi događaji vrše manji ili veći uticaj jedni na druge, to ne može biti govora ni o izboru jednih dtogađaja koji bi bili istoriski za razliku od drugih koji to ne bi bili. Stoga Veber, oslanjajući se na neokantovsku Hajdelberšku školu, smatra da jedini kriterij za ovaj izbor može da bude samo važnost događaja obzirom na naše lestvice vrednosti. Jedan događaj, naprimer, može da bude istoriski, bez obzira na to što je on izvršio sasvim mali uticaj na ljudle ukoliko on izražava jedan osnovni ljuđski stav prema onim vrednostima koje su još sačuvale jedan značajan odnos sa vrednostima koje mi i dlanas usvajamo. Lako se može videti da, ako se usvoji naša definicija, ovaj problem postaje veštački, jer, pošto ljudska zajednica pretstavlja jednu univerzalnu vrednost, koja važi za sve ljude, onda sve ono što je imalo ili još uvek ima neki značajan uticaj na prirodu ove zajednice, sve ono što prevazilazi pOjedinca da bi se đotaklo društvenog života (a intelektualni živOt i, osobito, vređnosti čine sastavni deo toga života) jeste istoriski događaj. Tp je isti onaj kriterijum koji određuje i značaj vebkih ljudi za proučavanje istorije. Istorija ima samo jedan jedini predmet: društveni život u svim njegovim oblicima, i ona se interesuje za sve ono što je imalo ili još i sada ima nekog značajnog uticaja na zajednicu. To isto važi i za život i delo pojeđinaca. Da je rođen pedeset godina ranije, za vlade Luja XV, život mladog oficira Bonaparte bi verovatno bio samo od anegdotskog interesa, u onoj meri u kojoj bi mu okolnosti bile ograničile njegov domet i njegovo delo. Isto tako i biografija Rasina ili Kirkegarda zanima istoriju samo u jednoj vrlo ograničenoj meri i to na posredan način, naime, osvetljavanjima njihovih dlela koje bi te biografije eventualno mogle dati. Njihovo delo 13

je, naprotiv, samo po sebi, istoriska činjenica od najvećeg značaja, zbog uticaja koje je imalo u izvesnom momentu, uticaja koji i sada postoji na način mišljenja i osećanja ljudi koji čine određenu društvenu grupu. Isto tako i biografija jednog feudalnog vlastelina iz X ili X I veka može da bude od veoma velikog-interesa za istoričara ukoliko ona iznosi one tipične crte koje omugučuju dla se shvati opšti stil života viastelina toga đoba, ili pak jedan naroeto izražen ljudski stav prema izvesnim moralnim iU društvenim vrednostima. Ona će, naprotiv, ostati samo jedna učena studija, bez ikakvog interesa, ako bude pričala samo neki pojeđdnačni slučaj koji nije ni tipičan ni izrazit, a koji je, osim toga, izvršio jedan vrlo mali uticaj na život ljudskih grupa svoga vremena. Prema tome, sve ono što utiče na zajednicu, samim tim jeste i istoriska činjenica, jer đruštveni život je jedina opšta vredhost koja sjedinjuje ljude svih vremetta i svih prostora. Ono što mi tražimo u istoriskim činjenicama nije toliko njihova materijalna stvamost koliko njihovo Ijudsko značenje koje* bŠgledno, ne može biti upoznato bez onog prvog. Važnost jeđnog tehničkog ili eruditskog proučavanja onih vojničkih sredstava i postupaka zahvaljujući kojima su, naprimer, Pridrih II ili Napoleon đobili svoje bitke, zavisi od toga koliko nam to proučavanje omogućuje da uvidimo onu Ijudsku i psihičku energiju kojom su ovi vladari išli za svojim ciljevima, reperkusije njihovih akcija na ljude njihova vremena, reakcije ovih ljudi, jednom reči, da uvidimo sve ono što, prevazilazeći anegdotski ili eruditski detalj, može, kroz taj detalj, da stvori jedan bilo pozitivan ili negativan ljudski odnos (umesto Napoleon može da piše Neron ili Nikola I) između nas i ljudi prošlosti. To ukazuje i na osnovnu razliku koja postoji između istorije, koja proučava ljudske postupke, i fizičko-hemiskih nauka koje proučavaju neživu materiju. Fizičko-hemfgko nauke proučavaju činjenice jedinb na planu spoljašnjosti, u njihovoj opipljivoj realnosti, đok se istoričar nalazi pred svesno izvršenim delima (bez obzira na to da li je ta svest bila ispravna ili pogrešna), i on, pre svega, treba đa istražuje njihovo značenje. Reći da je 79 godine posle Hrista bila erupcija Vezuva i istraživati fizičke uzroke ove erupcije sasvim je nešto drugo od pokušaja da 14

se rekonstruišu reakcije stanovnika Herkulanuma i Pompeje pre ove erupcije. Jedan od glavnih zasluga fenomenologije i, u psihologiji, škole Oblika jeste u tome što nam je ona ukazala na važnost ove svesti kao i na značenja koja za nju imaju dela i događaji. I, u tome smislu, proučavati istoriju, znači pre svega pokušati dla se shvate dela ljudi, njihove pokretačke sile, ciljevi kojima su težili, da se shvati ono znaoenje kakvo su za njih, imali njihovi postupci i njihova dela. Međutim, da li je to sve? Ne bismo rekli. Čini nam se da se slabost fenomenologije nalazi upravo u ustaljenom maniru da se ograničava samo na jednu shvatljivu deskripciju činjenica svesti (ili, tačnije, njihovih ,,suština“). Međutim, stvami sklop istoriskih činjenica obuhvata, osim značenja koje je svesno u mišljenju i namerama njihovih aktera, još I jedno objektivno značenje, koje se od onog prvog često znatno razlikuje. Da li su napoleonovski ratovi bili defanzivni ili ofanzivni? Da li se tu radilo o tome da se stvori jedna evropska hegemonija, ili prosto o tome đia se odforane tekovine Revolucije od vlada staroga poretka i, u isto vreme, o tome da se Engleskoj nametne postojanje jedne nove buržoaske države koja bi joj mogla postati eventualni konkurent? Odgovor, razume se, zavisi od rezultata specijalizovanih proučavanja, ali ova proučavanja se u svakom slučaju moraju odvijati na dva plana: A ) na planu svesti glavnih aktera, naročito samoga Napoleona, no, isto tako B) i na planu društvenih, ekonomskih i političkih činilaca koji su ove ratove manje ili više učinili neizbežnim, bez obzira na to kakve su bile namere upravljača carstva, i bez obzira na značenje koje su ti ratovi imali za njih. Isto tako i uspostavljanje, naprimer, visokih zvanja i plemićkih titula koje su po zamisli imperatora, na manje ili više odgovarajući način, trebale dia zamene stare titule i stvore plemstvo koje bi bilo manje ili više slično starom, nije nikada moglo da izbriše objektivnu i korenitu razliku između dlvorskog plemstva koje se vezivalo za monarhiju staroga poretka, i plemstva carstva, objektivno vezanog za tekovine Revolucije (ukidanje vlastelinskih prava, prodaja nacionalnih dobara, Napoleonov zakon, itd.). Jeđan istoričar neće moći da shvati društvenu strukturu carstva ni ako ignoriše subjektivnu nameru njegovih 15

upravljaČa da se izbrišu i poslednji tragovi jakobinskog perioda, da se ponovo uspostavi društveni poredak, plemstvo, i vrati na zakonitost, a ni ako izgubi iz vida njegovu objektivnu vezanost za Revoluciju i borbu protiv starog poretka. Prema torne, đivostruki plan na kome treba proučavati istoriske i društvene događaje implicira isto tako i dvostruki kriterijum za sudove vrednosti, koji treba dobro da vode računa kako o ljudskoj koherentnosti i stvaralačkoj snazi pojedinaca tako isto i o odnosu njihove individualne svesti prema objektivnoj stvarnosti. Ovo posmatranje postavlja jedan od glavnih problema sociologije duha, problem ideologija, odveć velik dia bismo ga mogli u potpuno6ti proučiti, ali problem koji zato ništa manje nije u središtu ovoga rada, kao što je on u središtu svakog sociološkog proučavanja koje se trudi da obuhvati suštinske aspekte ljudskog života.

Glava II METOD U H U M A N I§TIC K IM N A U K A M A a) PR O B LE M ID E O LO G IJA b) M A T E R IJ A L N E C lN JE N IC E I D O K TR INE

I tako, s jedne strane, istoriske i društvene nauke nisu, kaO što su to fizičko-hemiske nauke, proučavanje skupa činjenica koje su van ljuđi, proučavanje jedlnoga sveta na kome se vrši njihova delatnost. One siu, naprotiv, proučavanje same te delatnosti, njenog sklopa, težnji koje su je pokretale i promena koje je pretrpela; i, s druge strane, pOšto je svest samo jedan stvami ali parcijalni es.pekt ljudske aktivnosti, istoosko proučavanje nema pravo da se ograniči samo na svesne f enomene, već svesne namere aktera treba da dovede u vezu sa objektivnim značenjem njihovih pdstupaka i njihovih dela. Iz ovoga proizlaze dva zaključka: a) Pošto je proces naučnog saznavanja i sam jedna Ijudska činjenica, kako istoriska tako i društvena, to, kada se radi o tome da se prouči ljuđski život, implicira parcijalnu identičnost između subjekta i objekta saznanja. Zato se problem objektivnosti u društvenim naukama i postavlja sasvim drugačije negoli u fizici ili hemiji. b) Pošto je ljudsko ponašanje nešto celovito1, to svi pokušaji da se ,,materijalni“ i ,,duhovni“ aspekti odvoje, mogu, u najboljem slučaju, dla budu samo provizome apstrakcije koje uvek impliciraju velike opasnosti za saznanje. Zbog toge istraživač mora stalno da se trudi da nalazi konkretnu i celovitu stvamost, mada je svestan da 1 Samo po sebi se ra^ume da se ovde radi o jeđnoj relativnoj celovitosti koja je samo sastavni deo celovitosti Ijudi — priroda.

17

do nje može đopreti samo na jedan parcijalcm i ograničen način, i, zbog toga, da u proučavanje društvenih činjenica uklopi i istoriju teorija ovih činjenica a, s druge strane, da proučavanje činjenica svesti poveže sa njihovom istoriskom lokalizacijom kao i sa njhoivom ekonomskom i društvenom infrastrukturom. Prodiubljeno proučavanje ova dva osnovna principa metoda u društvenim naukama daleko bi prevazišlo okvire ove studije. Pa ipak ih, mada će to biti samo u grubim crtama, mi treba da ispitamo. ■I

'- '

Rođena poslednjih godina X IX veka, posle dela SenSimona, Konta i Spensera, koja su bila više program negoli konkretna istraživanja, nemarksističlca sociologija je dostigla svoju kulminacionu tačku sa radovima E. Dirkema, dirkemovaca, i, u Nemačkoj, sa radovima Maksa Vebera. No, čini nam se dla je u mišljenju ovih istraživača bio jedan nedovoljan pojam o objektivnosti, pošto su oni taj pojam dovodili u zavisnost samo od inteligencije, pronicljivosti i ličnog poštenja mislioca, ne vođeći računa o identičnosti subjekta i objekta u društvenim naukama, kao ni o posledicama za prirodu i metode tih nauka koje iz toga proizlaze. Zasluga je najznačajnijeg učenika Maksa Vebera, Đerđa Lukača (koji je kasnije postao marksist) što je ovaj problem jasno postavljen. Pristupajući sa svoje strane ovome problemu mi ćemo polaziti od tri glavna dela koja su taj problem postavila u X X veku: E. Dirkem: Pravila Sociološkog metoda, Maks Veber: Studije o teoriji nauke i Đ. Lukač; Istorija i klasna svest. Pre svega možemo konstatovati da su Dirkem i naročito njegovi učenici2, pokušavajući da izgrade jednu 2 Zasluga za radikalno razdvajanje datog i normativnog pripada naročito Levi Brilu i njegoyom delu p a iriordle et la science đes maeurs jer u Les regles de la ’ mčthode Soclt>logique, Dirkem jdš uvek, tl svom čuvenom izlagartjb d nbrmalnom i „patološkom", smatra da bi se pravila vladanja mogla izvesti iz prostog objektivnog proučavanja činjenica. U celini uzev, njegovi učenici, čini se, nisu ga sledili u ovome.

18

naučnu sociologiju, istakli dva principa (implicite sađržana već u Marksovom delu) koji danas znače definitivnu tekovinu za svako ozbiljno prouč&vanje: a) Naučno proučavanje ljudskih činjenica ne može samo po sebi logički zasnovati nikakav sud vrednosti. Ili, kako je to formulisao Poenkare: premise u indikativu nemaju logički zaključak u imperativu. „Tehnička" korisnost društvenih nauka nalazi se samo u izgrađivahju hipotetičkih imperativa (odnosi između izvesnih sredstava i izvesnih ciljeva) kao i u činjenici da ljudi postaju svesni posledica koje nastaju usled usvajanja izvesnih vrednosti. b) Istraživač se mora truditi dla postigne jednu adekvatnu sliku činjenica, izbegavajući svafeo izobličavanje koje nastaje usled njegovih ličnih simpatija iii antipatija. U ove dve tačke, koje uostalom važe za svaku nauku, nema nikakve razlike između stavova Dirkema, Maksa Vebera i Đerđa Lukača. Mi ćemo ih smatrati kao usvojene i na njih se nećemo više vraćati u toku ovoga rada. Međutim, i kada se usvoje ove dve tačke, problem objektivnosti u društvenim naukama se postavlja u svoj njegovoj širini. Istina, Dirkem je verovao, čini nam se, da je priznavanje ove dve tačke dovoljno da osigura objektivnost istraživača. On zahteva od sociologa dla društvene činjenice proučava ,,kao stvari“ , ,,spolja“ , ali se nikada ne pita da.lije to epistemološki moguće. Počećemo navođenjem jednog primera uzetog sa prvih strana njegove sopstvene knjiger Da bi ukazao na opasnost od predubeđenja Dirkem piše: ,,Tu imamo onaj isti nedostatak definicije usled koga se često govorilo da na demokratiju nailazimo kako na početku tako isto i na kraju istorije. A istina je ovo: primitivna i današnja demokratija se veoma razlikuju jedna odl druge“ (str. 38). Ova primedba je očito uperena protiv marksističkih analiza primitivne demokratije u besklasnim društvima. (Protiv analiza koje uostalom nikada nisu ignorisale razlike o kojima govori Dirkem, ali koje su, imajući za cilj da podvuku istoriski karakter društvenih klasa, stavljall akcenat na zajedničke crte koje važe i za primitivno i za socijalističko društvo: na demokratiju, otsustvo društvenih klasa, itd.). Dirkem je možda3 imao pravo u ovoj * Pišemo ,,možda“ jer se radi samo o jednom problemu akcenta.

19

određenoj tački ali, samo tri strane pre ovoga, on predlaže, kao primer ,,objektivne“ definicije, sledeću definiciju zlčina: ,,Mi konstatujemo postojanje izvesnog broja dela koja sva imaju tu spojlašnju osobinu da kada se izvrše izazivaju od strane društva onu naročitu reakciju koja se zove kazna. Mi od tih dela stvaramo jednu posebnu grupu dela sui generis, koje mi stavljaimo u jedlnu opštu rubriku; zločinom nazivamo svaki kažnji\d akt i tako definisani zločin je predmet jedne specijalne nauke, kriminologije“ (str. 35). Treba li ovome dodati još i to da ova definicija obuhvata tako različite stvari kao što su proterivanje trgovaca iz Hrama od strane Isusa Hrista, aktivnost Tome Mincera, Karla Marksa ili Lenjina s jedne strane, i, s druge strane, poslednji hold up* ili gnusno ubistvo, dakle stvari koje se barem toliko protivstavljaju koliko i primitivna i socijalistička demokratija. , No ipak, ne treba u ovome viđeti individualnu slabost dirkemovske analize, jednu ,,kontradikciju“ kao što je to rekao jedan sociolog kome smo ukazali na ovu činjenicu. To bi bilo površno. Ove dve tvrdnje su savršeno koherentne s konzervativističkog gledišta na korne je, implicite, izgrađena čitava Dirkemova sociologija, i koje će nam omogućiti da objasnimo mnoge druge crte njegovog dela, ka;o i dela njegovih učenika4. Prirodno je da konzervativistička sociologija jasno vidi logičke slabosti jedlne revolu* Gangsterski upad u banku. Red. * Neko će nam besumnje staviti primedbu: a) da je za Dirkema ova deiinicija zločina samo proyizorna; i b) da je i On sam govorio o zločinima „koji igraju korisnu ulogu u društvu" (str. 70) i znače uslov progresa. A li, s jedne strane, ni Marks ni Engels kao ni kasniji marksisti nisu nikada pretendovali na to da su oni iscrpli analizu primitivnog komunizma, a, s druge strane, Dirkem se uvek držao ove definicije zločina i u ovom istom pojmu 'ob ]e izjednačavao dve vrste postupaka bitno ražličite prirođe. Pomenimo isto tako 1 to da je Dirkem defimsao „normalne* oljiike društvenog života činjenicom ,,da su oni opšti u čitavom opsegu vrste i da se susreću, ako ne kod svih individua, ono barem kod većine njih“ (str. 55 ), identifikujući tako „normalno" i stvarno, Isto tako on ,,provizorno“ definiše i društvenu činjenicu pomoćU ptinuđe i ljubavi prema „institucijama“. „Institiicije“ ,,na nas vrse prinudu i mi nalazimo svoje đobro u njihovom funkcionisanju i u samoj toj prinudi" (str. X X I). A sve je ovo odraz iste konzervafivističke ideologije koja valorizuje postojeći društveni poredak.

20

cionarne argumentacije a da sa svoje sti-ane čini te ište logičke omaške kada se radi o odlbrani rijenih sopstvenih vrednosti. Samo, sa naučne tačke gledišta, ova dva citirana mesta nemaju istu vrednost. Za Dirkema je uplitanje sudova vrednosti u sociološko istraživanje jedna prosta preživelost kojfi'postoji sfimo zahvaljujući mladosti ove nauke u odnosu na rriatematičke i fizičko-hemiske nauke. Govoreći o svom osnovnom pravilu: dlruštvene činjenice tretirati kao stvari, on piŠe: ,,QnO što ovo pravilo zahteva jeste to da sociolog treba da se postavi u ono stanje duhfi u kome se nalaze fizičari, hemičari i fiziolozi kada se angažuju u još neispitanoj oblasti svoga naučnog domena... Treba dfikle da i sociologija dostigne ovaj stupanj intelektualne zrelosti" (str. XIV). Ustvari, mi danas znamo da razlika u uslovima rada između „fizičara, hemiČara1i:fiziologa,, s jedne strane, i sociologa i istoričara s driige, nije u stupnju već u prirođli; u polaznoj tački fizičkog ili hemiskog istraživanja postoji jedna stvama i 'prećutna saglasnost svlh klasa koje sačinjavaju đato društvo u pogledu vređnosti, prirode i cilja istraživanja. Najadekvatnije i najefikasnije saznanje fi^ zičke i hemiske stvam osti,je jedan ideal koji danas5 ne dolazi u sukob niti sa interesima niti sa Vrednostima bilo koje društvene klase. U tom slučaju, nedostatak objektivnosti u radu jednog naučnika nastaje samo usled ličnih mana (slabost sistema, nedostatak pronicljivosti, do krajnosti zanesen i sujetan karakter, nedostatak intelektualnog poštenja). _U humanističkim naukama, naprotiv, situacija je drugačija. Jer ako adekvatno saznanje činjenica ne zasniva logički važnost sudova vrednosti, sigumo je, naprotiv, da ono psihološki pospešuje ili umanjuje tu važnost u svesti ljudi. Izjednačenje revolucionara sa zločincem je takve prirode dla ono odvraća čitaoca. od revoluciooara, a postojanje jednog društva bez klasa u prošlosti čini prihvatljivijim tvrđenje da bi ljuđi mogli izgraditi i jedno i drugo društvo bez klasa u budućnosti, tačna analiza antagonizama među klasama savrićrrienog chništva mogla bi đa hna nepovoljne posledio? zg konzer^ai^vističke ideologije itdl. P r«n a tome, u svemu onome štocse odnosi na osnovne probleme koji se postavljaju pred društvćne nauke, interesi i vredno5 Situacija nije bila ista u X V I pa čak ni u X V II veku.

21

sti društvenih klasa potpuno se razilaze. Na mesto implicitne ili eksplicitne jednodušnosti sudova vrednosti u pogledu istraživanja i adekvatnog saznavanja, jednodlušnosti koja se nalazi u osnovi fizičko-hemiskih nauka, mi u društvenim naukama nailazimo na korenite razlike u stavu koji se postavlja na samom početku, pre istraživačkog rada, i te razlike oesto ostaju skrivene i nesvesne. Zato objektivnost nije ovde više jednostavni lični problem, ovde se više ne radi samo o inteligenciji, pronicljivosti, intelektualnom poštenju i drugim kvalitetima i l i ; manama pojedinca. Ovaj besumnje može da prevaziđe horizont svoje klase i da usvoji gledišta koja o^ovaraju interesima i vrednostima neke druge klase, ako mu ova nova pozicija omogućuje da bolje shvati činjenice; tm čak može — pošto pojedinac nije nužno koherentan — da održava'stare vrednosti a priznaje one istine koje nisu povoljne njih. A li ovo Su relativno retki izuzeci, i mislilae najčešće sasvim dobronamemo usvaja implicitne kategorije jednog mentaliteta koji mu još na samom startu sprečava shvatanje jednog žnačajnog dela stvarnosti; i zbog toga, u bitnim tačkama, njegova inteligencija, njegova pronicljiyost i njegova intelektualna dobronamernost čine samo to da se istakne i učini prihvaljivijom i primamljivijam jedna izopačena i ideološka vizija čin jenica®. U humanističkim naukama nije dakle dovoljno, kao što je to mislio Dirkem, primenjivati samo kartezijansku metodu, da stavljamo pod sumnju već stečene istine i da se potpuno okrenemo činjehicama, jer istraživač najčešće činjenicama prilazi sa skrivenim i nesvesnim kategorijama i predubeđenjima koja mu već unapred zatvaraju put ka jednom obiektivnom shvatanju. Kartezijanski Dirkemov optimizam, i mali deo realnosti koji je za njega imao problem ideologija, izražavali • Uzećemo jedan primer iz X V II veka, da bismo ga lakše shyafili 7.bog vremenske udaljenosti: neki pristalica ptolomejevske astromiie mogao je da pokaže izuzetnu oštroumnost i promcljivost u naporu da svoju hipotezu prilagodi empiriskim čmjemcama, on ie mogao biti primernog intelektualnog poštenja, on ie mogao aa podvuSe nepotpunostj svoje teorije u objašnjenju činjenica, da p n govori drugim istraživačima da su prećutali neke stvari, da su se žad6voliili aproksitfiaciiama, itd. No sve to nsće njegov rad uciniti naučnijim doklegod ne odbaci svoju polaznu tačku, hipotezu o nepokretnosti zemlje, i ne prihvati da dođe u sukob i sa interesima iđeologije i sa interesima crkve.

22

su optimističku tradfidju jedne buržoazije koja je bila relativno još slabo uzdrmana razvojem jednoga proletarijata k °ji bi joj mogao protivstaviti svoju sopstvenu socijalistieku viziju. Međutim, u to.isto vreme, položaj nemačke buržoazije bio je, do izvesne mere, drugačiji. Njena prošlost: jedna neuspela revoludja, njena sadašnjost: gruba vladavina nasilja, nedostatak revolucionarne i humanističke tradicije, buržoazija koja je već Ugrožena od strane industriskog proletarijata, koji se razvio i orgaftizovao. U Nemačkoj dalje postoji i jedna socijalistička partija, starija i moćnija negolirona u Francuskoj, partija koja je postala, zahvaljujući hčnom uticaju Marksa i. Engelsa,' svetski centar teoriskog marksizma. Odjeci dejstva socijalističke misli prodlrli su sve do univerzitetskih krugova koji nisu više mogli da sačuvaju svoj naivni optimlzam, i koji su morali, barem što se tiče najznačajnijih i najpoštenijih mislilaca, da povedu računa o novim činjenicama i idejama koje su izjbijale iz protivmčkog tabora. To je ono što, barem većim delom, objašnjava važnost koju je Marksovo delo imalo ža misao Maksa Vebera čija su konzervativna ubeđenja bila prikrivena, a, isto tako, to objašnjava i činjehicu da je on — kao_najznačajniji pretstavnik nemačke univeržitetske šociologije — svesno ispitivao nekoliko problema koji za Đirkema nisu ni postojali7. • Učenik hajdelberških novokantovaca Rikerta i Vindelbanda, bliži poznavalac đela Laska kojeg on na više mesta citira i čiji uticaj trpi, Veber je bio svestan činjenice da ako nauka ne može logički niti đla obesnaži niti da potvrdi bilokakav sud vrednosti, zbog toga nije manje nemoguće da se ovi sudovi otstrane iz istraživačkog rada kada se radi o humanističkim naukama. No za njega se ne postavlja pitaftje ukidanja svakog predubeđenja i svakog suda vrednosti već, naprotiv, za ftjega se postavlja pitanje njihovog svesnog uklapanja u nauku i stvaranje od njih korisnih instrumenata u tražćftju. objektivne istine. Da bi došao đo ovoga, Veber 'se oslarija nri stanovište hajdelberškć novokantoVske SkOle. Ražlika između fizičko7 Studije Maksa Vebera o jnetođi u istoriskirn i društvenim naukama protezu S6 n a petnaest godina u toku kojih je.on progresivno izgrađivao i prečišćavao syojii misao', Zbirka pretštavlja jednu pođeblju svesku od 580 strana oktav formata f iz nje ćemo mi, za sada, odabrati samo neke misli koje nas naročito interesuju.

23

hemiskih i istoriskih nauka nije, ili barem nije samo, u različitosti pređmeta. To je naročito razlika u perspektivi. Prve istražuju opšte zakone; druge pak teže objektivnom objašnjačkom i razumevajućem proučavanju fizičkih indivldua kao i istoriskih i društvenih individualnosti. M eđutim, jeđna istoriska individualnost je jedna stvamost koja nije data već stvamost koja je konstruisana na osnovi datog. Nijedina nauka nikada ne tumači stvamost iscrpno. Ona konstmiše svoj predmet odabiranjem koje zadržava bitno a odbacuje sporedno. Za fizičko-hemiske nauke bitno je ono što se ponavlja i ono što može da se uklopi u jedan sistem opštih zakona. A za humanističke nauke, istoriska individualnost se konstruiše odabiranjem onoga što je bitno za nas, to će reći za naše sudove vređnosti. Prema totme, istoriska stvarnost se menja od epohe do epohe zajedno sa promenama tablica vredndsti. Odabiranje se, razume se, odnosi ne samo na skupove čirijefniča (Francuska revolucija, Stogodišnji rat, itd.), već, isto tako, i naročito, i na one elemente u ovim skupovima koji su bitni i važni za nas. {U$xios,t vođa, pokreti masa, intelektualne činjenice itd.). : Osnovna Veberova misao sastoji se u tome da pošto sudovi vređnosti posreduju Samo u odabiranju i konstmisanju predmeta, predlmet može dalje objektivno da se proučava i nezavisno od sudova vrednosti pošto se elementi koji se otstranjuju mogu zanemariti (poreklo oružja kojim je ubijen Cezar, itd.). Nama se čini da je beskorisno isticati pogrešnost ove iluzije. Odabrani elementi, to se razume samo po sebi, već unapred determiniraju i rezultat proučavanja. Ako vrednosti nisu ,,naše“ , ako to nisu vrednosti naše kulture ili našeg društva već te i te društvene klase, onda ono što bi jedria perspektiva eliminisala kao nebitno, možda bi, naproti'v','bilo vrlo značajno za drugu perspektivu. Ositm tcga, Veber stalno govori o nebitnom ili zanemarljivom; no, postoje i takvi elementi stvamosti koji su bitni za egzistenciju jedne klase, ali se njihovo, javno, pa makar ono bilo i naučno, proučavanje, protivstavlja interesima te klase. Istraživač koji bi želeo da ispituje te elemente mčrao bi da se sudari sa snažnim, bilo skrivenim bilo otvoreriim, protivljenjem. ! U ovoj tački se mišljenje Maksa Vebera pokazuje kao neodrživo. I tal«>, mada suviše štrogi imislilac da bi dozvolio konfuzna i eklektička rešenja, jer Veber je stalno 24

isticao da je on strogo razgraničavao područje na kome su sudovi vrednosti konstruktivni od onoga podruČja sa koga te sudove treba otstraniti8, njegova pozicija bpet nije ništa rilanje na pola puta između nepriznavanja društvenog determinizma sociološkog tnišljertja kod dirkemovaca i njegovog potpunog usvajanja kod malrksista. Kada se 1919 pojavio zađnji Veberov esej o ovome predmetu, Đerđ Lukač, koji je u riieđuvremenu postao marksist, već je đelimično napiššd svbje delo posvećeno naročito uslovima i ’prirddi, saznavanja 1 humartistiČkim naukama: Istorjja i klasna švešt, Pristupajudi djisku^iji o oVbj knjizi, ovoj istinSkdj ericjklopediji himirihisti^fh2riahka, tni ćemo se, za sada, ograničiti samo'hta^ prdblem 'koji, riaš' ovdfe interesuje, ria problem o b j e k t i v r i o s i i . kmjnjih kdnsekvdrići usvaja društveni determinizam svakog mišljenja, i Čini, od njega opšti zakon ljudskog saznanja. Po njemu, pošto je svako mišljenje po prirodi intimno vezano za akciju, mi legitimno nemamo čak više ni prava da govorimo o ,,nauci“ o drustvu ill o socidlogiji. Saznanje koje jedno biće ima o famom sebi nije nauka (science) već svest (conscience). Ne posto]i ni korizervativistioka ni dijalektička sociologija već postoji klasna svest koja je ili buržoaska ili proleterska;, svest koja se izražava na deskripti\rnom 'ili eksplikativnom plainu ljudskih Činjenica. To ga međutim he vodi je^npm uopštenom relatimzmu jer — na Ovo ćemo se jdš vratiti — on dopušta postojanje jedne univerzalne istine u graničnoj svesti revolucionamog proletarijata koji teži đa ukine klase, da se izjeđnači sa čovečanstvom i, naročito, da ukine svaku razliku između subjekta i objekta društve8 U svom poslednjem — zaista slavnom eseju o teoriji nauke, Wiššenschaft als, Beruf (Nauka kao poziv), pominjutfi uzgred švoju antipacifističku pozićiju, Veber žestoko napada one profesore koji u svoja pređavanja upliću i sudove vrednosti. „Pravi učitelj će se čuvati da sa visine svoje katedre nameće bilo kakav stav, bilo otvoreno, bilo to u vidu sugestije, jer je sugestija, naravno, forma koja najmanje dozvoljava da ’Žinjenice same govorč“ (str. 548),. „Mogu da* dokažem da Še, analizirajući dela naših istorićarai ce'lokupno razumevanje činjenica zaustavlja tamo gde čovek ođ nauke ištupli sa svojim sopstvenim vrednosti" (strv.544). Dodajmo ovome da nam se poslednje pomenuto ime u ovom eseju koje bi odgovaralo njegovom idealu objektivnog naučriika danas pojavljuje kao simbol. To je ime jednog mladog, tada jedva poznatog, estetičara Đerđa fon Lukača (str. 522).

25

ne delatnosti, one delatnosti od koje je sva misao samo jedan poseban aspekt9. ; > Lukač se danas oporavio od ovog preteranog idealizma kojeg on sam karakteri&e kao apokaliptieki. Beskorisno je dakle njegovoj tezi protivstavljati primedbe koje je već on sam formulisao. Zapamtimo samo: 1) konstataciju da je svako istorisko ili sociološko mišljenje podložno društvenim uticajima, naj£$|će i neprimetnim za pojedinog istraživača, uticajima o kojima ne može biti govora da se ukinu već kojih, naprotiv, treba biti svestan, i koje treba uklopiti u nauĆno istraživanje da bi se izbeglo ili svelo na miaipjuni njihovo izopačavajuće delpvanje^ ,i .2) nužnost, koja i^l,pve perspektive postaje očiglddna, jednog sociološkog piroučavanja samih ;društvenih nauka i, holje rečeno, jednog materijalističkog i dijalektičkog proučavanja dijalektičkog materijalizma. -

Ako uporedimo nemarksističku sociologiju prvih trideset godina našeg stoleća, sočiologiju Dirkema, Mosa i Vebera, ša ovom današnjoiri, bićemp iznenađeni znatnorp promenom duha.i metoda. ,,jrčtirati društvene pojave kao stvari.“ G. Gurvič je pokazao da Dirkem — po našem, mišljenju srećno za njegpvo dfelp, — riije strogo poštovao ovaj osnovni priricip njegovog sopstvenog metoda. Mos ga isto tako napušta kada govori o iracionalnom načinu shvatanja društvenog života. No iza ovih kolebanja se, ustvari, prikrivao problem ideologija i suđova vrednosti. Dirkemova formula, međutim, nije bila samo prazna reč. Isuviše dobar sociolog da bi i sam društvene pojave tretirao ,,spolja“ ,,kao stvari“ , njegova formula je izražavala — to se često dešava — jednu tenđenciju koja se neprestano morala isticati, u Sjedinjenim Državama kao i u Evropi, sve do rađbva savremene soc-iologije. Ako se uporede dela dirkemovaca kao i dela Maksa Vebera sa večinom savremenih nedijalektičkih radova, razlika bode oči. Pre svega, po opštem metodu, dela kao što su Osnovrti oblici religioznog kivotaod Dirkemai Rad* Jedan od eseja ove knjige koji raspravlja o prelazu u socijalističko društvo nosi naslov: Promena funkcije istoriskog materijalizma. Vidi isto tako i K. Marks, Teze o Fojerbahu.

26

ničktt klasa, i nivoi života od Halbvaksa, Esej o daru od Mosa, Zakletva od M. Davia, Protestantska etika i kapitalizam od Vebera, sva su bogata kako konkretnim empiriskim materijalom, tako i opštim eksplikativnim teorijama. „Ako se neka grupa društvenih istraživača sastane", piše u jednom članku iz zbirke članaka o savremenoj američkoj sociologiji, r- kojoj je veoma naklonjen, — g. Nils Anderson, „vrlo retko se điskutuje o društvenim teori.iama, dok je sa metodologijom, naptotiv, drugi slučaj... Oni koji su najviše obuzeti aktuelnim problemima istraživanja izgleda kao da se naimarije zanimaju teoriskim analizama. To, pak, rie žnači dia se teorija u savremenoj sociologiji zanemaruje. Ona, čini se, pre .pobuđuje interes drugih sociologa koji su se pomalo udaljili od istraživanja"10. To je situacija koja ništa manje ne[kflrakteriše i reprezentativne evropske radove. Da bismo s e U to uverili doVoljno je samo da se pročitaju dela g. Gurviča, L. fon Vizea, ili pak da se prelistaju članci velikrh teorisltih časopisa11. Mi ćemo se đocniie ponovo vratiti nš ovo. r Sto se tiče konkretnog istraživanja, tu se, u odnosu na klasični period, izvršio jedan duboki preobražaj metoda. Otkrivena su nova sređlstva, a rieka druga sredstva došla su u prvi plan. Ankete, monografije, statistike, mikrosociologija, sociometrija, itd., su metođi koji imaju naročito tu zajedničku crtu što zaista ostvaruju onaj dirkemovski ideal da se društvene pojave tretiraju spolja „kao stvari“ analogno stvarima fizičkih nauka. Međutim, da li su i obaveštenja koja nam ti metodi daju o stvarima objektivnija? To nam se čini spomo, jer, u većini slučajeva, pristalice ovih metoda, koje bismo mogli okupiti pod zajedničkim imenom deskriptivnih, imaju, još pre nego što su započeli svoj rad, već implicite usvojenu poziciju u pnlog postojećeg društvenog poretka, koga posmatraju kao prirodan i normalan i za koji, čini im se, čak ne postoji potreba ni đia se popravi. A li nikakva anketa. nikakva monografija niti istraživanje, čiju korisnost, s druge strane, nikako ne treba ospo10 Soziale W e lt ,časopis koji u ime Zaiednice Instituta za društvena-istraživanja Nemačke izđaje institut za Društvena istraživanja u Dortmunđu, I ,1 3 april 1950 str. 71. 11 Postoje očevidno izuzeci, naročito u Francuskoj g. Davi, poslednji dirkemovac, čije se glavno delo La foi juree (Zakletva) pojavilo 1922, i radovi g. g; Le B ra i G. Fridmana.

2?

ravati, sve đok ne bude uklopljeno u jednu analižu celine i dok ne obuhvati jedan duži istoriski period, neće moći jasno da pokaže činiooe preobražaja i obnavljanja jednoga društva, naročito žbog toga što se delovanje ovih činilaca nagomilava često za vreme dugih perioda a da se njihovo spoljašnje izražavanje ne može tako lako ustanoviti. Društvena činjenica je jedna celovita činjenica. A monogratsKe kortstatadje i rezultati jedne ankete, isto kao i međunarodni ugovori, važe samo rebus sic stantibus*; samo, ovde se radi o „stvarima" koje su suštinske za sociologa. Jedna anketa među francuskim seljaciim ili zanatlijama predgrađa Sent-Antosin o kraljevstvu, 1789, ili jedna druga anketa među ruskim seljadma o budućnosti Kusije, januara 1917, dala bi sasvim drugačije rezultate od rezultata analogne ankete kbja bi se izvršila dvanaest mesed kasnije. Međutim, nagla promena u ova dva slućaja bila je rezultat jednog vekovnog procesa koji bi se veiovatno potkrao svakoj spoljašnjoj monografiji, monografiji one vrste koju većina sociologa danas toliko hvali. Jer činjenice koje registruje monografija ili anketa dobijaju svoj vrednosni značaj samo imutar jedne vižije oeline koja Ume da ih ispituje i iz njih izvuče onaj ljudski sadržaj koji se u njima krije. Treba međutim ići dlalje. I sami pbdaci kao takvi zavise od švesnog ili implicitnog -pogleda istraživača. Ne postoje sirove činjenice. Nijedna anketa i nijedna monografija nikada nije integralna. Ona postavlja stvamosti sarno izvesna pitanja i odabira činjenice samo na svetlosti ovih pitanja. Sta više, u slici koju ona konstruiše, pripisana važnost različitim Činjenicama koje ona usvoji da registruje srazmema je onoj važnosti koju pretstavljaju ti problemi za istraživača ili ispitivača. Na taj način uvek imamo jedno unapred usvojeno gledište, jedan skup predubeđenja koji ođlučuju: a) O pitanjima koja će se postaviti i pitanjima koja se heće postaviti stvamosti: b) 0 važnosti koja se pridaje različitim čihiocima kojima se interesujemo. Međutim, svuda se ovde radi najčešće 6 prikrivenim faktorima koji unapred izbpačavaju mnoge tobož bbjektivne radove. * Pod takvim okolnostima. — Prim. prev.

28

Dodajmb još da mikrosociologija uopšte, a sociometrija posebno, koje mogu biti ogramčeno ali neosporno korisne12, pod uslovom da se uklope u jednu viziju celine, postaju izobličujuće čim pokušaju — a to je najčešći slučaj — da odnose između pojedinaca koji sačinjavaju jednu posebnu zajedinicu (školski razred, fabrika, selo) posmatraju nezavisno od osnovnih društvenih grupa — društvenih klasa i nacija — i nezavisno od antagonizama, ravnoteža ili sarađnje među ovima. Do sada smo samo uopšteno govorili o implicitnim predubeđenjiima u savremenoj sociologiji. A li stvan se pogoršavaju čim počnemo da posmatramo neke kohkretne slučajeve. Tako g. Anderson, u članku kojeg simo već čitirali, pcnmalo patetično hvali savremene američke socibloge: ,,I pored mnogobrojnih oblika društvenog istraživanja“ , piše on, ,,i mnogostrukog i različitog korišćenja informacija dobivenih pomoću ovog istraživafija,; većina istraživača se rukovodi poštenim (sauber) namerama. Oni su postali merodavni savetnici akcionarskih društava, političkih partija, dobrotvomih udruženja ili javnih ustanova (str. 68)“ . Ne bismo mogli zamisliti čistije i izričnije priznanje društvene zasnovanosti jednog takvog istraživanja. Samo se onda sa izvesnim nespokojstvom pitamo šta je sa aktivnošću onih drugih sociologa čije preokupacije nisu ,,p>oštene“ . S đruge strane, g. R. Kenig, profesor sociologije na univerzitetima u Cirihu i Kelnu, koji defimše sociologiju kao „ jedan sastavni deo procesa društvene autodomestikacije čovečanštva“ 13, za koga je glavni problem sociologije prilagođavanje pojedinaca postojećem društvu a ne problem kriza i progresa u istoriji i kbji zastupa shvatanje „neprestane revolucije" kako bi se ,,neutralisala“ stvama revolucija (str. 92), piše da: ,,Na jedan sasvim prost način može danas da se kaže dla su „10 tačaka“ „Komunističkog manifesta“ ne samo u suštini ostvarene već da je savreniena soeijalha politika ostvarila mnogo veću bezbeđnost la Možemo navesti kao primer deskriptivnih istraživanja vr* šenih sa dubokim smislom za istorisku sociologiju radove prof. T. Gajgera iz Arhusa (Danska). .*• Rene Kdnig. SoziolOgie heute, Regio-Verlag, Zurich, str. 121.

29

rada nego što je to Marks mogao i sanjati. Ova rečenica možda ne važi toliko (nicht so sehr) za Sovjetski Savez, ali sigurno važi za napredne zapadne demokratije“ (str. 39). Dodajemo samo da se u „10 tačaka" nalazi i ukidanje prava nasleđa i nacionalizacija zemljišta i da je 1949, datum kada se pojavila ova rečenica, jedan veliki deo radnika u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj jedva uspevao pristojno da se hrani. G. W. Mice je u jednom velikom nemačkom sociološkom časopisu objavio članak pod naslovom: „Omladina i proletarijat", u kome on objašnjava da položaj proletera nije rezultat ekonomske situacije već jedne bolesne psihičke neuravnoteženosti. Navodimo nasumice nekoliko redova ovoga članka kpji nam izgledaju dovoljno rečiti sami po sebi14: , „Položaj proletera nije ništa drugo do jedan problem ponašanja, naime, problem negativnog psihičkog ponašanja, srodan problemu za koji se uopšte smatra kao tipičan za jednu fazu razvoja mladićstva, punu neprestanih negacija" (str. 48). „Moglo bi se dakle s pravom zaključiti da samo siromaštvo he čini od čoveka proletera već pre način na koji se reaguje na to siromaštvo“ (str. 49). ,,Dokaz“ da je dovoljno imati samo jedno zdravo psihičko ponašanje da bi se izašlo iz proleterijata nalazi se između ostalog i u „društvenom uspinjanju porodica u Nemačkoj koje traje već nekoliko desetina godina. A to što mi još i danas nalazimo kao talog kod svakog naroda jeste onaj nasledni proletarijat za koji se, pored organizacija društvene pomoći, interesuju još samo eugenetičari, to su ustvari degenerisane porodice iz kojih se regrutuju skitnice, zločinci, pijanice i asccijalni tipovi“ (str. 40). I najzad, pozivajući se na Tumlirca, g. Mice navodi kao dokaz mogućnosti društvenog uspinjanja pomoću pozitivnog psihičkog ponašanja činjenicu da je „proleterska svest strana zdravim i lepim devojkama donjih slojeva. Jer se svaka mlada devojka nada da će da se i društveno uzdigne zahvaljujući već i svojim fizičkim preimućstvima" (str. 48). Mogli bismo tako terati nadugačko. A li bolje će biti da se vratimo na problem koji mas interesuje. 14 Soziale Welt, godiria l, sveska 2, januar 1950, str. 35—51.

III Ako se jednom prizna bilo svesno ili nesvesno delovanje sudova vrednosti na; naučne teorije, ondia se postavlja problem kriterijuma istine. Da li sociologija saznanja nužno mora doći da relativizma? Nisu li ideologije podjedlnako vre4ne bar kada se radi o istraživanju istine, i ne može li se desiti to da jednu ideologiju pretpostavljamo drugoj samo na osnovu individualnih razloga? ^ Najveći sociolozi saznanja su se opirali ovakvom zaključku. Već ismo pomenuli odgovore Dirkema i Vebera koji sU nam izgledali nedovoljni. Đerđ Lukač se, 1918, pozivao na jednu graničnu stvamost koja mu se tada učinila bliska pa čak i aktuelna, na moguću svest15 revolucionamog proletarijata koji teži da ukine klase i da se izjednači sa celokUpnim društvom, a u takvoj situaciji se i istraživač izjednačuje sa opštom ljuđskom svešću, i povrh toga, sa subjektom i objektom društvenih nauka, što bi ustvari značilo ostvarenje Hegelovog apsolutnog duha. Mi danas znamo (a i Lukač to zna) da ova granična stvarnost ne samo da nije postojala nego je skoro bila apokaliptična. U svakom slučaju ona za nas irna, najviše, vrednost jednog idealnog pojma a nikako vrednost praktične stvarnosti. Karl Manhajm je docnij'e uprostio ovaj problem stavljajući namesto Lukačeve pozicije jedan istinski pledoaje pro domo. Namesto granične svesti revolucionarnog proletarijata on je otkrio jednu aktuelnu grupu koja bi uživala jedan poseban, povlašćen položaj koji bi joj omogućavao adekvatno saznavanje stvamosti, jednu ,,Freischwebende Intelligenz", izraz koji je teško prevesti, koji bi se mogao prevesti skoro kao „nevezana inteligencija". Konkretno, ova pozicija Hoće da ištihp učini privilegijom jednog izvesnog broja diplomiranih i stručnih sociologa. I nije Čudo što je njegovo delo tako povoljno primljeno i sto su neki u njemu viđeli ,,tvorca“ sociologije znanja... Ustvari, ne vidi se zašto bi intelektualci, ukoliko i oni u svojim delima ne izražavaju samo mišljenje drugih grupa već i njihov sopstveni društveni karakter intelektu“ M i ćemo u sledećem poglavlju lmafi prilike đa se ponovo vratimo na pojam mogućega kao na osnovni pojam humanistićkih nauka (objektivna mogućnost kod Vebera, moguća svest kod Marksa i Lukača).

31

alaca, žbog toga imali manje posebno stanovište od bilo koje druge profesionalne grupe, advokata, sveštenika, obućara, itd. Kao i ovi, i intelektualci pripadaju jednoj društvenoj klasi, jednoj naciji, itd., i imaju opšte, posebne i pojedinačne ekonomske interese. Čini nam se da Manhajmovo delo manje pretstavlja heku važnu etapu u sociologiji znanja (ono vredno što u njemu ima bilo je već u Lukačevoj knjizi: Istorija i klasna svest), a više sjajnu potvrdu oanovnih teza ove sdciologije. Izgleda nam da se odgovor na tako konstatovanu neddvbljnost rešenja koja su dali Dirkem, Veber, Lukac 1 Manhajm nalazi u sintezi dve grupe posmatranja: 1) S tačke gledišta njihovog delovanja na naučno mišljenje, različite perspektive i ideologije se ne postavIjaju na isti 'plan. Neki sudovi vređnosti omogućavaju bolje shvatanje stvarnosti negoli neki drugi. Prvi korak u ciiju doznavanja koja od dveju antagonističkih soćiologija ima veću naučnu vrednost treba da bude u tome dia se zapitamo koja od njih dve omogučgva da se druga shvati kao društveni i Ijuđski fenomen, da se ispolji njena infrastruktura i iznesu na videlo, jednom imanentnom kritikom, njene nedoslednosti i ograničerlja. Da bismo ilustrovali ovaj kriterijum, navešćemo jeđan primer koga je već u jednoj drugoj perspektivi pomenuo g. Gurvič16, naime,,primer Sen Simonove i Marksove ipisli. Postojanje uticaja prvog na drugog je neospomo. Engels je na to yeć upozorio; nama se čini da je ta sto4postmanje bliska nego što je to mislio g. Gurvič. Sen Simon je s izvanredhom pronicljivoŠću istakao istoriski značaj klasne borbe između buržoazije i feudalnog sistema, one klasne borbe k°j% ddrainira istorijom J^rancuske ,o4 X II veka. On je video stvarni savez kbji jg poštoj^o između trećeg staleža i monarhije do Luja X IV kao i obrt u monarhističkoj poUtici koja se, počev od ovoga kralja, sve više i više oslanjala na plemstvo kako bi stvorila protivtežu trećem staležu, čija je snaga neprestano jačala. Mogućnost da se dođe do jedne, ma u grubim crtama, tačne analize ovih fenomena, bila je prirodna kod jednog misUoca koji je pisad — svesno uostalom — iz perspektive trećeg staleža, industrijalaca i trgovaca, i koji je u restauriranoj monar“ G. Gurvitch, 569-581).

La

vocation

actuelle de la Sociologie (str.

hiji Burbona gleđlao prosto mogućeg saveznika ili neprijatelja. Međutim, upravo zbog te perspektive, Sen Simon nikada nije mogao da uvidi ni shvati mogućnost jednog antagonizma između proletarijata i buržoazije. Saglasnost, pa čak i identičnost interesa ovih dveju klasa pretstavlja po njemu jedan implicitni postulat, jednu očiglednu istinu 0 kojoj ne treba ni diskutovati ni dokazivati je. On nazire jasno izvestan broj problema koji stoje pred radničkom klasom: bedu, nezaposlenost, itd. A li on za njih vidi samo jedno rešenje: uzimanje političke vlasti od strane industrijalaoa. Marks, nasuprot tome, u borbi između proletarijata i buržoazije vidi ključ savremenog društvenog života, i, u isto vreme, veliku nadu čovečahstva, snagu koja treba da ostvari socijalizam. I koja je sad od ove dve pozicije, ograničavajući se strogo na naučni plan, bolja za razumevanje stvamosti? Čini nam se da ako se opredelimo za Marksovu poziciju možemo istaći jedan značajan argumenat. U njegovoj perspektivi, sensimonistička iđeOlogija shvata se kao društvena činjenica, shvata se njena infrastruktura, njene granice i, Šta više, i sam marksizam se shvata kao proleterska ideologija. Za Sen Simona, naprotiv, kako su interesi proletarijata i industrijalaca identični, svaki pokušaj ispitivanja moguće suprotnosti između ova dva sloja može da bude samo demagogija, delo buntovmka, itd). Isto tako između sociologije- koju mi preporučujemo 1 velikog broja radova Savreniene ,,objektivne“ sociologije, razlika je potpuno ista. Mi vrlo dobro shvatamo infrastrukturu ove sociologije, parcijalnu ali ipak efektivnu korisnost njenih konkretnih istraživanja, sve uže ograničavanje njenih mogućnosti da shvati društveni život pod uticajem zaoštravanja klasne borbe koja dovođi u pitanje i samu egzistenciju buržoaskog sveta. „Objektivni" soeiolozi, nasuprot tome, danas još manje nego ikada mogu da shvate marksističko mišljenje kao ljudsku i društvenu činjenicu i da ozbiljno diskutuju, na svetlosti konkretnih činjenica, o njegovoj istinitosti, pogrešnosti ili o njegovoj parcijalnoj ograničenosti. Oni se zadovoljavaju time da marksizmu, na jedan uopšten i apstraktan način, zameraju njegov ,,eshatološki“ ili pak „jednostrani" i „uski“ karakter. Marksova i Engelsova inisao se iskrivljuje i tako stvara jedan imaginami protivnik koga je lako tući ili se pak ide 33

dotle da se sugeriše kako Marks, da je poznavao ovu ili onu Koj:i !;proučava Dekarta a ne usvaja njegovo mišljenje. To je zbog toga što je Dekart izrazio mišljenje 'trećeg staleža; k ojL je i atvorio savremeno francusko društvo.

viđelo jednu novu dimenziju ljudskih činjenica. Gtvorilo še jedno veliko polje istraživanja i shvatanja.'dfuhovnog života, a neki su nifeliobi išli dotle đa su verovali da je sociologija pozvana da: zameni ostale humanističke nauke. f Marksisti su međutitm na ovaj razvoj gledali skeptičkim i opreznim okom. J& avderie govorim o kritici izvesnih teorija, o priznavanju ili odbacivanju nekih konkretnih rezultata ovih istraživanja. Razlike u mišljenju ove vrste potiču od normalnog razvoja naučnog života i prirodni su rezultat slobode mišljenja i kritike koja je neophodna -napretku mišljenja i saznanja. Rezervisanost marksista je naročito pogađala budućpost univerzitetske sociologije i njene ograničenosti u shvatanju ljudskih činjenica. Važnost đlništvene dimenzije u proučavanju ovih ljudskih činjenica, važnost koju su otkrili buržoaski ideolozi početkoim X I X :veha a koja je univerzitetska nauka počela konkretno' da koristi fp svoje svrhe tokom, prve trećine X X veka, Marks je takođe iznfeo na videlo, i, šta više, i on se njome konkretn© koristio u svoiim amdlzafma, sa jednom iz'vsmrednom pronicljivošću još i840—185b, samo on je isto tako pokazap i društvenu udovljanost famih društvenih i istoriskihi nauka kao i nemogućnost da se prekorače izve.sne granioe u- razumeyanju ljudski]h; činjenica ako se "rie prekorače i okviri kapitalističkog društva i ako ‘se objek.tivno ne služi — svesno ili hesvesno — sajmite tiria istraživanjem, interesima proleterijata, , v ; . , • ' Ustvari; veliki polet pqmarksističke sociologije odgovarao je jednoj određenoj i ograničenoj epohi u istoriji zapadne buržoazije. epohi, za kbjU su tako različiti teoretičari kao što su Zombart, Hilferding. i Lejjjin osfetiji potrebu: da je nažovU jednim spfecijalnim ' (N&jviši stadijum kapitalizma, Fjnansiski kapitalizam, Imperijaližam), a koju ćemo mi ovde okarakterisati ša 3 crte: a) Nedovoljnost indivjđualizma i ppzicfja slobođne konkurencije za rešenje ekohomsltih, poJ.itiČkih i društvenih problema postala je bčiglfedha i zahame buržoaske mislioce. Ekfmbihske i literarhfe robinzohijadfe koje su takb đivno misao jbŠ $te6etkoiri ;X lX !;y€kja, bile su krajem istog veka preVazićfehe ne' šamo dibktrinarskim sištenuma već isto tako, i harbčitb,' s'tvoreriim preobražajima ekonomije društva. To je na ekonomskom planu bila'epoha" fihanšiskbg kapttala; karte|h i trhstovat'ria društvenom planu: epoha. pb|iti.Skbg;i ši^ikalnbg,orgahi^>yar .43

nja radničke klase, a na političkom planu to je bila epoha izrabljivanja zemljine kugle od strane velikih sila. U literaturi od Balzaka do Zole: Gorio, Gopsek, Rastinjak i Nisenžan su zamenjeni berzom, rudnikom, zemljom, velikim magazinom, itd. U humanističkim naukama: sociologija, nauka o grupama, nadmeće se sa individualnom psihologijom; b) Uprkos preobražaja, zapađna buržoazija se još uvek nalazi na čelu jednog snažnog i vitalnog društvenog poretka koji još nije ušao u fazu opadanja. Njena vladiavina je čvrsto uspostavljena, socijalističke pretnje su teoriske i daleke, politika radničkih partija i sindikata je reformistička (i pored njene prividno revolucioname ideologije), saradnja klasa u Zapadnoj EVropi stvarnost. Zato ideologija buržoaske klase, delimično, i ima još izvestan realan sadržaj, jednu stvarnu društvenu funkciju, jer ona obezbeđuje razvoj; proizvodnih snaga civilizacije u jednom društvenom poretku koji je sposoban za živdt (mada nepravedan i zasnovan na eksploataciji čoveka oovekom). Prema tome, kao i svaka druga klasa koja još vrši aiitentičnu đruštvenu funkciju, ona može da razume neke suštiriske aspekte stvamosti; c) Treba međutim, da bismo bili tačni, đodati da su ideologija buržoazije, njene vrednosti kao i njen pojam poretka u pdtpunosti postali konzervativni (kao i sam buržoasifi poredak) i toalitativno drugačiji od optimističke vere jedhe revoludonarne buržoazije koja je bila svesna da svojim delovanjem obezbeđuje kretanje čovečanstva napred. OptimistiČke ideologije revolucioname i postrevoludoname buržoazije: Kondorsea, Sen Simona, Lesinga i Kanta zamenili su veliki pesimistički misliod počev od Sopenhauera, koji je samo nagovestio imperijalizam, do Burkharta i T. Mana, koji ga izražavaju, i Spenglera, koji već pagoveštava fazu njegovog opadanja. Poslednja imena su sva nemačka ili pripadaju nemačkom jeziku. Ustvari, Nemadca nfteđp drugim velikim zapadnim zeipljama^pretstavlja najmanje uravnoteženo društvo, najlomnije i, implicite, najosetljivije prema pretnjama budućnosti27.

A li pesimizam ovih mislilaca ostaje u drugom planu, to je samo jedan misleni pesimizam a nikako jedlno aktuelno i doživljeno očajanje. Kirkegard je još uvek samo jedan izolovani i rđavo shvaćeni zanesenjak; đocnije Kafka umire nejasan i nepoznat. I tek će faza opadanja buržoazije od njih retrospektivno da stvori velikog mislioca i velikog pisca, onako kako se to i danas na njih gleda. Na filozofskom planif, krajem X IX veka, jedan tako reprezentativni mislilac kao što je Herman Koen, još veruje da od samoga Kanta brarii živi dtih kantovske misli ukidajući idleju najvišeg dobra, jer, kako on saan kaže: ,,mi ttemamo potrebe za boljim svetom od ovoga"28. Ovaj skup činjenica objašnjava kako mogućnosti tako isto i granioe univerzitetske sociologije u toku proučavanog perioda. Ona nam je dala iZvestan broj konkretnih studija koje ostaju definitivna tekovina za društvene nauke, mada se objašnjenje društvenih činjenica svuda sudara sa jednom nesavlađljivom granicom, a to je: svesna ili nesvesria tendencija da se izbegne svako objašnjenje pomoću borbe Jdasa i — pošto je poznata veza između marksizma i istoriskog materijalizma — manje snažna tendencija da se potceni značaj ekonomskih činilaca za razumevanje ljudskih činjenica. Maks Veber, naprimer, koji objašrijava odnos između protestantskog mentaliteta i kapitalizma, dozvoljava sasvim prirodno da je upravo protestantski mentalitet određujući faktor, mada se činjenice, koje je on divno izložio, isto tako dlobro objašnjavaju i suprotnom hipotezom, i to njome mnogo verovatnije, naime hipotezom jedne celovite Ijudske stvamosti, koja se izfaždva na svim planovima društvenog života. Dirkemovci, izuzev dve knjige Halbvaksa, u svojim objašnjenjima gotovo nikada ne koriste postojanje društvenih klasa, i verovatno ih je ova tendencija izbegavanja ovoga problema i naterala da jedan veliki broj radova posvete proučavanju primitivnih društava u kojima još nije bila izvršena klasna diferencijacija. Uostalam, istim uzrocima treba verovatno pripisati i mali broj obaveštenja koja je ta hrpa studija o totemističkim dNlštvima dala o njihovom načinu proizvodnje kao i o njihovom ekonomskom životu. Pa ipak, i pored ovih granića, studije Maksa Vebera, Dirke-

*T Dovoljno je sairio da se setimo Odjeka koji je medu nemačkim intelektualcima imala čuvena BurkhartOva izreka, nagoveštavajući ,,# u štraSriih simplifikatora".

” H. Cohen, Kants Begrflndung der Ethik, (Kantovo zasnivanje etike), str. 313. Ciho „mi“ označava do koje mere se sigurno govori u ime celokujihe druStvene klase.

44

45

ma, Mosa, Halbvaksa, Levi Brila, Davia i Fokonea pretstavljaju znatan doprinos razumevanju društvenog života i besumnje sa lcan tradicijom konkretnih istraživanja treba povezati i studije nekih istraživača koji danas nastavljaju njihovo delo. Dovoljno je spomenuti samo g. Le Braa i Kl. Levi-Strausa u Francuskoj. N ije manje istina ni to da ni Maks Veber a niti dirkemizam nisu imali svoje nastavljače (ovaj poslednji sve više i; više se održava samo u čisto etnografskim istraživanjima). Postoji između sociologije iz doba 1890—1930 i ove kpju g. Gurvie, u jednom kolektivnopa delu kojim je on rukovodio, naziva sociologija X X veka jedan funđamentalhi zasek koji nam se čini kao paralelan filozofskom zaseku koji postoji između velikog perioda univerzitetskog racionalizma i savremenog egzistencijalizma, kao i zaseku koji postoji u literaturi između poslednjih velikih pisaca buržoazije: Zida, T. Mana, g. Marten di' Gar# i velikogpisca naših dana F. Kafke, i, naročito, -paralelah ekonomskom i društvenom prelazu zapadnoevropske buržoazije iz imperijalističke faze u fazu opadanja, Sem nekolikp specijalista koji nastavljaju staru tradiciju konki\etnih istraživanja, savremena sociologija sve više i više gubi vezu sa stvamošću. . . ^ . Mi smo već govorili o nedovoljnosti novih deakrjptivnih metoda u savremenoj sociologiji kao i o podvajanju koje postoji izmedu teoriskog mišljenja i konkretnog istraživanja. Zajednički einilac :prividno različitih pa čak i suprotnih tendencija jeste potpuno odbaeivanje svakog istoriskog elementa u proučavanju Ijudskih činjenica. Otud na leoriskom planu postoji jedna tendencija, koja sve više; i više dolazi do izražaja, d'a se sociologija zameni nekom vrstom društvene pseudo-psihologije koja izobličava činjeni®e tim više što otstranjuje svakj istoriski ifdruštveni faktor iz psihičkog života pojediunca i, nasuprot tdme, pokušava da od ovog života pojedinaca stvori objašnjavalački ključ' globalnih fenomena. U jednom več citiranom delu g. Kenig to kaže otvareno; pošto je objasnio da se danas ;ina isti plan“ mogu svesti Tard i Dirkem, i pošto je namesto razlike između individualnih i kolektivnih pretstava stavio jednu ,.društvenu psihologiju" i )#mnogo prostiju razliku između čisto individualnih sadržaja svesti i sadr-