George Orwell 1984 Norvesko - Srpski

George Orwell 1984 FØRSTE DEL I Det var en kald, klar dag i april, og klokkene slo tretten. Winston Smith presset haken ned mot brystet for å unngå den bitende vinden og smatt fort gjennom glassdørene i Seiersgården, men ikke fort nok til å hindre at et gufs av sand og støv fór inn sammen med ham. I hallen luktet det av kokt kål og gamle filleryer. I den ene enden av den var det klistret opp en fargelagt plakat, som var for stor til at den fikk plass i en leilighet. Den viste rett og slett et veldig ansikt, mer enn en meter bredt: ansiktet på en mann i fem og førtiårsalderen med en tykk svart bart og bistert vakre trekk. Winston satte kurs mot trappen. Det var nytteløst å prøve heisen. Selv når forholdene var som best, fungerte den sjelden, og for tiden var den elektriske strøm slått av så lenge det var dagslys. Dette var et ledd i den sparekampanje som gikk forut for Hat-uken. Leiligheten hans var syv trapper oppe, og Winston gikk langsomt og tok seg en hvile flere ganger på veien opp. Han var ni og tredve år gammel og hadde et leggesår over den høyre ankelen. På hver trappeavsats stirret plakaten med det enorme fjeset på ham fra veggen rett mot elevatorsjakten. Det var et bilde av det slaget at øynene på det fulgte en når en beveget seg. STORE BROR SER DEG, lød underskriften på det. Inne i leiligheten holdt en salvelsesfull røst på å lese opp en rekke tall som hadde noe å gjøre med produksjonen av rujern. Stemmen kom fra en oval metallplate som lignet et matt speil og dannet en del av veggen til høyre. Winston skrudde på en knapp, og stemmen ble litt lavere, men ordene kunne ennå skjelnes. Det var mulig å dempe ned apparatet – fjernskjermen som det kaltes –, men det var uråd å stenge det helt av. Han gikk bort til vinduet – en sped, liten skikkelse, hvis magre kropp ble fremhevet av den blå overall som var Partiets uniform. Håret hans var svært lyst, ansiktet var av naturen nokså rødlett, men huden var blitt grov og ru av den simple såpen, de sløve barberbladene og den kalde vinteren som nettopp var slutt.

"1984." ЏОРЏ ОРВЕЛ Први део 1 Био је ведар и хладан априлски дан; на часовницима је избијало тринаест. Винстон Смит, браде забијене у недра да избегне љути ветар, хитро замаче у стаклену капију стамбене зграде Победа, но недовољно хитро да би спречио једну спиралу оштре прашине да уђе заједно с њим. Ходник је заударао на кувани купус и старе отираче. На једном крају је био прикачен плакат у боји, превелики за затворени простор. Он је представљао само једно огромно лице, више од метра у ширину: лице човека од својих четрдесет пет година, са густим црним брковима и цртама лепим на неки суров начин. Винстон крете ка степеницама. Покушати лифтом није вредело. Он је и у најбољим приликама радио ретко, а тренутно је струја била укинута преко дана. То је био део акције штедње у припремама за Недељу мржње. Стан је био на седмом спрату, и Винстон, који је имао тридесет девет година и проширену вену изнад десног чланка, пео се споро, одморивши се путем у неколико наврата. На сваком одморишту, прекопута врата за лифт, са зида је гледало огромно лице на плакату. Слика је била једна од оних које су тако удешене да очи на њој прате посматрача из сваког угла. Испод лица стајао је натпис ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА. У стану је чуо милозвучан глас како чита листу цифара које су се односиле на производњу сировог гвожђа. Глас је долазио из правоугаоне металне плоче налик на замућено огледало која је сачињавала део површине зида на десној страни. Винстон окрете прекидач и глас се мало утиша, мада су се речи могле и даље разабрати. Инструмент (звао се телекран) се могао утишати, али никада потпуно искључити. Он приђе прозору: омалена, слабачка фигура, чију је мршавост плави комбинезон — партијска униформа — само истицао. Коса му је била веома плава, лице по природи црвено, а кожа огрубела од оштрог сапуна, тупих бријача и хладноће зиме која се управо била завршила. 1

Selv gjennom den lukkede vindusruten så verden kald ut utenfor. Nedover gaten kom små kastevinder som hvirvlet støv og istykkerrevet papir opp i spiraler, og enda solen skinte og himmelen var grelt blå, hadde en inntrykk av at det ikke var farve i noe, unntatt plakatene som var slått opp overalt. Ansiktet med den svarte barten stirret ned på en fra alle gatehjørner. STORE BROR SER DEG, stod det under, og de svarte øynene så dypt inn i Winstons egne. I høyde med gaten var det en annen plakat som var revet i stykker i det ene hjørnet og viftet ujevnt i vinden, slik at den vekselvis skjulte og avdekket det ene ordet INGSOC. Langt borte gled et helikopter ned mellom hustakene, en stund kretset det rundt som en spyflue, men satte så avsted igjen i en dalende kurve. Det var politipatruljen som snuste i folks vinduer. Patruljene betydde imidlertid ingen verdens ting. Bare Tankepolitiet betydde noe.

Bak ryggen på Winston plapret fjernskjermen fremdeles i vei om rujern og den niende treårsplanen, som var mer enn virkeliggjort. Fjernskjermen var samtidig mottager og sender. Den fanget opp enhver lyd som Winston laget hvis den var høyere enn en meget lav hvisking, og så lenge han holdt seg innen det synsfelt som metallplaten dekket, kunne han dessuten både bli sett og hørt. Selvsagt var det umulig å vite om en ble iakttatt i et bestemt øyeblikk. En kunne bare gjette seg til hvor ofte og etter hvilket system Tankepolitiet tappet en individuell linje. Det var til og med tenkelig at det voktet alle og enhver hele tiden. Men i hvert fall kunne det tappe ens linje når som helst det ønsket det. En måtte leve – en levde takket være en vane som ble et instinkt – under den forutsetning at hver lyd en laget ble hørt, og hver bevegelse gransket, unntatt i mørke.

Winston holdt ryggen vendt mot fjernskjermen. Det var tryggere, enda han godt visste at også en rygg kan fortelle meget. En kilometer borte hevet Sannhetsministeriet, arbeidsstedet hans, seg veldig og hvitt over det skitne landskapet. Dette, tenkte han med en slags ubestemmelig avsky – dette var London, hovedbyen i Luftområde Ett, som var den

Свет је напољу чак и кроз затворен прозор изгледао хладно. На улици су вртложићи ветра увртали прашину и поцепану хартију у спирале; сунце је сијало а небо било оштро плаво, но и поред тога се све чинило безбојно сем плаката који су били излепљени свуда. Са сваког доминантног угла посматрало је црнобрко лице. Једно се налазило на фасади право прекопута. ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА, писало је на плакату, док су тамне очи гледале право у Винстонове. Ниже, у висини улице, други плакат, откинут на једном углу, лепршао је са сваким ударом ветра и наизменично покривао и откривао једну једину реч: ЕНГЛСОЦ. У даљини се један хеликоптер обруши међу кровове, залебде за тренутак као мува зунзара, и поново одлете кривуљом. То је била полицијска патрола која је шпијунирала људе кроз прозор. Но патроле нису биле страшне. Страшна је била само Полиција мисли. Иза Винстонових леђа онај глас са телекрана је и даље блебетао о сировом гвожђу и премашивању деветог трогодишњег плана. Телекран је истовремено примао и емитовао. Могао је ухватити сваки звук — јачи од врло тихог шапата — који би Винстон произвео; штавише, Винстон се, све док је остајао у видном пољу којим је доминирао метаИни правоугаоник, могао не само чути него и видети. Наравно, нико није могао знати да ли га у овом или оном тренутку надзиру или не. Колико се често, или по ком систему, Полиција мисли укључивала на појединачне канале могло се само нагађати. Чак је било могуће и то да она непрекидно надзире свакога. Но, у сваком случају, могла се укључивати на свачији канал кад год зажелио. Морало се живети — и живело се, по навици која је прерасла у инстинкт — претпостављајући да се сваки звук чуо и, сем у мраку, сваки покрет видео. Винстон је стајао окренут телекрану леђима. Тако је било безбедније; иако и леђа, као што је добро знао, могу да открију доста. На километар одатле Министарство истине, установа у којој је радио, уздизало се огромно и бело над прљавим пределом. Ово, помисли он са неодређеним гађењем — ово је Лондон, 2

KRIG ER FRED

главни град Писте један, треће по становништву провинције Океаније. Он покуша да исцеди какву успомену из детињства која би му рекла да ли је Лондон увек био такав. Да ли су увек постојале ове ведуте трошних кућа из деветнаестог века, чије су фасаде биле подупрте гредама, прозори закрпљени картоном, кровови таласастим лимом, а баштенски зидови испуцали и нагнути на све стране? И рушевине од бомбардовања где се прашина од малтера ковитлала по ветру а врбовица вукла преко гомила шута; и места где су бомбе рашчистиле мало више, земљишта па на њему изникле прљаве и ружне колоније дрвених барака налик на кокошињце? Али ништа није вредело, није се могао сетити; од детињства му није било остало ништа сем низа живо осветљених слика које су се јављале без икакве позадине и најчешће биле неразумљиве. Министарство истине — у Новоговору[1] Министин — оштро се разликовало од свега осталог на видику. То је била огромна пирамидална грађевина од светлуцаво белог бетона која се уздизала, тераса за терасом, три стотине метара у небо. Са места на коме је Винстон стајао могле су се тек разабрати, исписане елегантним словима на белом зиду, три пароле Партије: РАТ ЈЕ МИР

FRIHET ER TRELLDOM

СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО

UVITENHET ER STYRKE

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Det ble sagt at Sannhetsministeriet hadde tre tusen værelser over gatehøyden og tilsvarende forgreninger under jorden. Spredt rundt i London hadde man bare tre andre bygninger som lignet det i utseende og størrelse. Så totalt dominerte de de omliggende hus at en kunne se dem alle fire samtidig fra taket på Seiersgården. De var tilholdssteder for de fire ministerier som hele regjeringsapparatet var fordelt mellom: Sannhetsministeriet, som beskjeftiget seg med nyheter, underholdning, undervisning og de skjønne kunster; Fredsministeriet, som syslet med krig; Kjærlighetsministeriet, som opprettholdt lov og orden, og Overflodsministeriet, som var ansvarlig for økonomiske saker. I nytale het de

Министарство истине имало је, како се говорило, три хиљаде просторија над земљом и одговарајући број огранака под земљом. У Лондону су се налазиле још само три зграде сличног изгледа и величине. Оне су толико надвишавале околну архитектуру да су се са крова стамбене зграде Победа могле у исто време видети све четири. То су биле зграде четири министарства која су сачињавала целокупни апарат државне власти. Министарство истине, које се бавило информацијама, забавом, просветом и културом; Министарство мира, које се бавило ратом; Министарство љубави, које је одржавало закон и јавни поредак; и

tredje folkerikeste provinsen i Oceania. Han forsøkte å presse frem en eller annen barndomserindring som kunne si ham om London alltid hadde vært slik. Hadde man alltid hatt disse panoramaene av falleferdige hus fra attenhundreårene, med veggene støttet opp av bjelker, med vinduer som var lappet med papp og tak med bølgeblikk, med sprukne hagemurer som hellet til alle kanter? Og de utbombede områdene, hvor murpuss-støvet hvirvlet opp i luften, og geiteramsen vokste over hauger av murbrokker, og de steder der bombene hadde ryddet større strekninger og det hadde grodd opp usle kolonier av trebrakker som så ut som hønsehus? Men det nyttet ikke, han kunne ikke huske noe; det var ingenting igjen av hans barndom bortsett fra en rekke klart opplyste tablåer som manglet all bakgrunn og for det meste var uforståelige. Sannhetsministeriet – Minisann som det het i nytale [1] – var oppsiktsvekkende forskjellig fra alt annet han kunne se fra vinduet. Det var en enorm bygning i pyramideform av skinnende hvit betong som hevet seg i terrasse etter terrasse tre hundre meter i været. Der Winston nå stod, kunne han såvidt lese Partiets tre slagord, hugget inn i elegante bokstaver på den hvite fasaden:

3

Minisann, Minifred, Minikjær og Miniflod.

Kjærlighetsministeriet var det virkelig forferdelige blant dem. Det hadde ingen vinduer i det hele tatt. Winston hadde aldri vært inne i Kjærlighetsministeriet, ikke engang en halv kilometer fra det. Det var et sted som en umulig kunne komme inn i unntatt i offentlige ærender, og da bare ved å passere en labyrint av piggtrådsperringer, ståldører og skjulte mitraljøsereir. Selv gatene som førte til dets utenverker, ble patruljert av gorilla-fjesede vaktposter i svarte uniformer, væpnet med leddede køller. Winston snudde seg brått. Han hadde lagt ansiktet i de rolig optimistiske folder som var tilrådelig når en stod overfor fjernskjermen. Han gikk tvers over rommet og inn i det ørlille kjøkkenet. Fordi han forlot ministeriet på denne tid på dagen, hadde han måttet ofre sin lunsj i kantinen, og han visste at det ikke fantes noe mat i kjøkkenet unntatt en skalk svart brød som han måtte spare til neste dags frokost. Fra hyllen tok han ned en flaske med et fargeløst fluidum, med en enkel hvit etikett som var merket SEIERSGIN. Det luktet kvalmt og fett som kinesisk risbrennevin. Winston skjenket en tekopp nesten full, mannet seg opp til å ta sjokket og svelgjet det så i én slurk, som en dosis medisin. Øyeblikkelig ble han mørkerød i ansiktet, og vannet rant ut av øynene hans. Væsken var som salpetersyre, og når en svelgjet den, hadde en dessuten følelsen av å få et slag i nakken med en gummikølle. I neste øyeblikk minsket imidlertid brannen i maven hans, og verden begynte å se lysere ut. Han tok en sigarett fra en krøllet pakke som var merket SEIERSSIGARETTER, men var uforsiktig nok til å holde den opp ned, slik at all tobakken falt ned på gulvet. Heldigere var han med den neste. Han gikk tilbake til dagligstuen og satte seg ved et lite bord som stod til venstre for fjernskjermen. Fra bordskuffen tok han frem et penneskaft, et blekkhus og en tykk bok i kvartformat med rene blader, rød rygg og marmorert bind. Av en eller annen grunn var fjernskjermen i dagligstuen i en uvanlig stilling. Istedenfor som normalt å være anbragt i bakveggen, slik at den

Министарство обиља, које је било одговорно за привредне послове. Имена су им била, у Новоговору: Министин, Минимир, Миниљуб и Миниоб. Министарство љубави је било једино које је заиста уливало страх. На њему уопште није било прозора. Винстон никад није био у њему, нити му пришао ближе од пола километра. Тамо се могло ући само послом, па и тада тек пошто се продре кроз лавиринт бодљикаве жице, челичних капија и скривених митраљеских гнезда. Чак су и улице којима се ишло до њега врвеле од чувара лица као у горила, у црним униформама и наоружаних пендрецима на зглоб. Винстон се нагло окрете. Беше навукао на лице израз смиреног оптимизма који је било пожељно имати пред телекраном. Затим пређе преко собе и уђе у мајушну кухињу. Изишавши из Министарства у то доба дана, жртвовао је свој ручак у кантини, а знао је да у кухињи није било никакве хране сем комада црног хлеба који је требало сачувати за сутрашњи доручак. Он узе са полице боцу безбојне течности са обичном белом етикетом на којој је писало ЏИН ПОБЕДА. Џин је ширио отужан, уљаст мирис, као кинески алкохол од пиринча. Винстон насу до врха пуну шољу за чај, прибра се да издржи шок, и прогута га као лек. Тог тренутка лице му доби скерлетну боју а из очију пођоше сузе. Пиће је било налик на азотну киселину; осим тога, док га је човек гутао, осећао се као да је ударен гуменом палицом у потиљак. У идућем тренутку, међутим, изгорели желудац се смири и свет доби ведрији изглед. Он извади једну цигарету из згужване кутије на којој је писало ЦИГАРЕТЕ ПОБЕДА и непажљиво је окрете усправно, при чему се дуван истресе на под. Са следећом је био боље среће. Затим се врати у дневну собу и седе за мали сто смештен лево од телекрана. Из фиоке извади држаљу, бочицу мастила и дебелу празну свеску квартоформата са црвеном полеђином и корицама чији дезен је подсећао на шаре у мрамору. Телекран у дневној соби је због нечег био у необичном положају. Уместо да буде смештен, како је било нормално; на зид у дну, одакле је 4

hadde oversikt over hele rommet, var den plasert i den ene av langveggene, rett mot vinduet. På den ene siden av den var det en liten alkove der Winston nå satt; den var egentlig tenkt til å romme bokhyller den gang huset ble bygget. Når Winston satt i denne alkoven og gjemte seg godt der, kunne han holde seg utenfor fjernskjermens synsfelt. Naturligvis kunne han bli hørt, men så lenge han forble i denne stillingen, kunne han ikke ses. Det var delvis rommets usedvanlige geografi som hadde inngitt ham den tanken som han nå holdt på å sette i verk. Men innskytelsen skyldtes også delvis den boken han nettopp hadde tatt frem av skuffen. Det var en ualminnelig vakker bok. Det glatte, kremfarvede papiret var litt gulnet av alder, men av en sort som ikke var blitt fremstilt på minst førti år. Imidlertid kunne han gjette seg til at boken var meget eldre enn som så. Han hadde sett den ligge i vinduet i en lurvet liten skraphandel i et av byens slumkvarterer (hvilket kvarter det var, husket han ikke lenger), og han var øyeblikkelig blitt grepet av et uimotståelig ønske om å eie den. Det var en stilltiende forutsetning at medlemmer av Partiet ikke gikk inn i alminnelige butikker (man kalte det å «handle på det frie marked»), men regelen ble ikke strengt overholdt, fordi det var visse ting som for eksempel skolisser og barberblad som var umulige å få på noen annen måte. Han hadde kastet et fort blikk opp- og nedover gaten og hadde så sneket seg inn og kjøpt boken for to dollars og femti. Den gang var han seg ikke bevisst at han trengte den til noe bestemt formål. Skyldbetynget hadde han båret den hjem i sin dokumentmappe. Selv om han ikke hadde skrevet noe i den, var den en kompromitterende ting å ha. Det han nå stod i begrep med å gjøre, var å begynne på en dagbok. Dette var ikke ulovlig (ingenting var ulovlig, fordi det ikke lenger fantes noen lover), men hvis det ble oppdaget, var det temmelig sikkert at det ville bli straffet med døden, eller med minst fem og tyve år i en tvangsarbeidsleir. Winston satte en penn i penneskaftet og suget på den for å fjerne fettet. Pennen var et arkaistisk redskap som sjelden ble brukt, selv til underskrifter, men i all hemmelighet og med en viss vanskelighet hadde han anskaffet seg en, rett og slett fordi han hadde følelsen av at dette nydelige kremfarvede papiret fortjente å bli

могао доминирати целом собом, он се налазио на дужем зиду, наспрам прозора. С једне стране телекрана налазио се плитак алков у коме је Винстон тог тренутка седео и који је, кад су се станови зидали, вероватно био намењен за полице с књигама. Седећи у алкову, добро увучен, Винстон је био ван дохвата телекрана утолико што се није могао видети. Разуме се, могао се чути, али докле год би остао у истом положају за телекран је био невидљив. Управо га је ова необична географија собе делимично под стакла на оно што је тог тренутка смерао. Но на то га је била под стакла и свеска коју је управо извадио из фиоке. Била је необично лепа. Њен гладак бели папир, нешто пожутео од времена, био је од оне врсте која се није производила најмање четрдесет година. Међутим, није му било тешко погодити да је свеска још старија. Био ју је спазио у излогу запуштене мале старинарнице у једној од сиромашних четврти града (није се тачно сећао којој) и сместа га је захватила неодољива жеља да је поседује. Чланови партије нису смели да улазе у обичне радње (то се звало “пазарење на слободном тржишту”), али тај пропис се није спроводио строго, пошто се до разних ствари као што су пертле или жилети није никако друкчије могло доћи. Тада се хитро осврнуо по улици, улетео у радњу и купио свеску за два и по долара. У том тренутку није био свестан да је жели за неку одређену сврху. Кући ју је однео у ташни, са осећањем кривице. Чак и празну, свеску је било опасно имати уза се.

Седећи за столом, спремао се да почне писати дневник. То није било противзаконито (ништа није било противзаконито, јер закона више није било), али ако би га ухватили, могао је прилично сигурно да очекује смртну казну, или у најмању руку двадесет пет година у логору за присилни рад. Винстон углави перо у држаљу и лизну га да скине масноћу. Перо је било архаичан инструмент, ретко коришћен и за потписивање; он га је набавио, кришом и са доста тешкоћа, само зато што је осећао да леп гладак папир заслужује да се по њему пише правим пером, а не гребе хемијском оловком. 5

beskrevet med en virkelig penn og ikke skrapt opp med en blekkblyant. Han var faktisk ikke vant til å skrive med hånden. Bortsett fra meget korte notater var det vanlig å diktere alt i taleskriveren, og det var naturligvis umulig i dette tilfelle. Han dyppet pennen i blekket og nølte så et sekund. En sitring gikk gjennom innvollene hans. Å sette en bokstav på papiret var den avgjørende handling. Med små, klossete bokstaver skrev han: 4. april 1984. Han lente seg tilbake. En kjensle av total hjelpeløshet hadde grepet ham. Først og fremst visste han ikke med full sikkerhet at dette var 1984. Det måtte sånn omtrentlig være dette året, for han var temmelig viss på at han selv var ni og tredve år gammel, og han trodde han var født i 1944 eller 1945. Men nå for tiden var det aldri mulig å tidfeste en dato innen et bestemt år eller to. Med ett kom han til å undres på: For hvem skrev han egentlig denne dagboken? For fremtiden, for det ufødte. Hans tanke kretset et øyeblikk om den tvilsomme datoen på papiret og kolliderte så med et sjokk mot nytale-ordet dobbelttenke. For første gang ble han klar over omfanget av hva han hadde påtatt seg. Hvordan kunne en sette seg i forbindelse med fremtiden? Det var selvsagt umulig. Enten ville fremtiden ligne nutiden, og da var det ingen som ville høre på ham, eller den ville bli forskjellig fra den, og da ville hans vitnesbyrd bli uten mening. En stund ble han sittende og glo dumt på papiret. Fjernskjermen hadde slått over til skrallende militærmusikk. Det var rart: Han lot ikke bare til å ha mistet evnen til å uttrykke seg, han hadde til og med glemt det han opprinnelig hadde tenkt å si. I ukevis hadde han forberedt seg til dette øyeblikket, og det hadde aldri falt ham inn at han trengte noe mer enn bare mot. Selve skrivingen ville bli en lett sak. Det eneste han hadde å gjøre, var å betro papiret den endeløse, hvileløse monologen som hadde strømmet inn i hodet hans, bokstavelig talt i årevis. I dette øyeblikk hadde imidlertid selv monologen tørket inn. Attpå hadde hans leggesår begynt å verke noe rent ulidelig. Han våget ikke å klø det, for når han gjorde det, ble det alltid betent. Sekundene tikket i vei. Det eneste han var seg bevisst, var den blanke siden foran ham, kløingen i huden ovenfor ankelen, den bråkende musikken og en lett rus, som skyldtes ginen.

Он у ствари није био ни навикао да пише руком. Обичај је био да се све, сем врло кратких бележака, диктира у диктограф, што је, разуме се, за ову прилику било искључено. Он умочи перо у мастило и застаде само тренутак. Утробом му беше прошао дрхтај. Обележити папир представљало је одлучујући чин. Ситним, незграпним словима, он исписа: 4. април 1984. Потом се завали у столицу. Обузело га је осећање потпуне беспомоћности. Пре свега, није ни био сигуран да је година заиста 1984. Морала је бити ту негде, пошто је био прилично сигуран да има тридесет девет година, а веровао је да се родио 1944. или 1945; али прецизирати датум у оквиру једне или двеју година било је немогуће. За кога, одједном му доде питање, за кога он то пише овај дневник? За будућност, за нерођене. Мисао му се за тренутак задржа над сумњивим датумом на страници, а затим налете на новоговорску реч двомисао. Први пут постаде свестан величине оног што је предузео. Како се може саобраћати са будућношћу? То је по природи немогуће. Будућност ће или личити на садашњост, и у том случају га неће ни слушати, или се разликовати од ње, и тада би његова мука остала несхваћена. Неко време је седео и тупо гледао у папир. Са телекрана се чула трештава војна музика. Било је чудно што је не само изгубио моћ да се изрази него чак и заборавио шта је првобитно желео да каже. За овај догађај се био припремао недељама, и ни у једном тренутку му није падало на памет да би му било потребно ишта сем храбрости. Писати је било лако, како му се чинило. Требало је само да пренесе на папир онај непрекидни и несмирени монолог који му се дословно годинама одвијао у глави. Међутим, у том тренутку је чак и монолог био престао. Сем тога, проширена вена га поче неподношљиво сврбети. Није се усуђивао да се почеше, да се не би запалила. Секунде су пролазиле. он није примећивао ништа до белину странице пред собом, свраб изнад чланка, трештање музике и благу опијеност од џина. 6

Med ett tok han til å skrive i ren panikk, bare delvis var han oppmerksom på det han satte på papiret. Den lille, barnslige håndskriften hans ravet opp og ned på siden, etterhvert gav den en god dag i store bokstaver og til slutt endog i punktumer: 4. april 1984. På kino i går kveld. Bare krigsfilmer. En av dem meget god med et skip fullt av flyktninger som ble bombet etsteds i Middelhavet. Publikum moret seg meget over nærbilder av en svær tjukk mann som prøvde å svømme bort med et helikopter etter seg, først så vi ham velte seg i vannet som en skilpadde, og så så vi ham gjennom kanonsiktet i helikopteret, da var han full av huller, og sjøen rundt ham ble rød, og han sank som om hullene hadde sloppet inn vann i ham. publikum hoiet av latter da han sank, og så så vi en livbåt full av barn med et helikopter som kretset over. det var en middelaldrende kvinne som kunne ha vært jødisk, hun satt i baugen med en liten gutt på om lag tre år i armene sine. den vesle gutten skrek av redsel og gjemte hodet sitt mellom brystene hennes som om han prøvde å bore seg rett inn i henne og kvinnen la armene om ham og trøstet ham enda hun var blå av redsel selv, og hele tiden dekket hun ham så godt hun kunne som om armene hennes kunne holde kulene fra ham. så plantet helikopteret en 20 kilos bombe midt blant dem forferdelig lyn og hele båten ble til pinneved. så var det et praktfullt nærbilde av en barnearm som gikk rett opp opp opp i luften et helikopter med kamera i baugen må ha fulgt den oppover og det var en masse bifall fra partiplassene men en kvinne nede i proletardelen av lokalet tok til å lage bråk og skrek at de burde ikke ha vist det for barn det er ikke riktig når barn er til stede helt til politiet kastet henne kastet henne ut jeg tror ikke det hendte henne noe ingen vører hva prolene sier de sier det er typisk prolereaksjon de … Winston sluttet å skrive, delvis fordi han fikk krampe. Han visste ikke hva som hadde fått ham til å lage alt dette sludderet. Men det underlige var at mens han drev på med det, hadde et helt annet minne klarnet i hans sinn, i den grad at han nesten følte seg i stand til å skrive det ned. Nå gikk det også plutselig opp for ham at det var på grunn av denne andre hendelsen han hadde bestemt seg til å gå hjem og begynne dagboken i dag.

Одједном поче писати у паничном страху, само делимично схватајући шта пише. Ситан али дечје незграпан рукопис му је главињао по страници, испуштајући прво велика слова, а најзад чак и тачке. 4. април 1984. Синоћ биоскоп. Све ратни филмови. Један врло добар о броду пуном избеглица бомбардованом негде у Средоземном мору. Публику веома забављали кадрови у којима неки крупни дебељко покушава да отплива од брода а хеликоптер га прати, прво се видео како се ваља у води као морска корњача, онда кроз нишан митраљеза на хеликоптеру, онда сав избушен а море око њега ружичасто и најзад, како тоне тако нагло као да је кроз те рупе продрла вода. Публика урлала од смеха кад је потонуо. онда се видео чамац за спасавање пун деце и хеликоптер како лебди над њим. у чамцу жена средњих година можда јеврејка седела на прамцу са мушкарчићем око три године у наручју. дете вриштало од страха и крило главу међу њене дојке као да хоће да се увуче у њу а она га грлила и умиривала мада је и сама била сва модра од страха, покривала га што је више могла као да је мислила да ће јој се меци одбити од руку. онда хеликоптер избацио бомбу од 20 кила усред њих страшан бљесак и чамац сав у комаде. онда диван кадар једне дечје руке како лети увис увис увис све више у ваздух мора да је у кљуну хеликоптера била камера и пратила ту се чуо јак пљесак одакле су седели чланови партије али једна жена из оног дела сале одређеног за проле одједном дигла дреку викала нису требали то да приказују пред децу то је покварено таке ствари пред децу све док је полиција није избацила неверујем дасу јој нешто урадили нико се не секира шта проли говоре типична пролска реакција они никад... Винстон престаде да пише, делом зато што га беше ухватио грч. Није знао шта га је то нагнало да истресе овај низ бесмислица. Но чудно је било то што му се, док је писао, у глави осветлила једна сасвим различита успомена, и то до те мере да се осетио способним да је пренесе на папир. Управо је због тог догађаја, схвати он у том тренутку, и био наједном решио да оде кући и почне писати дневник. Det hadde hendt i ministeriet i morges – hvis en da То се десило тог јутра у Министарству, ако се 7

kunne si at noe så tåket og ubestemt virkelig hendte. Klokken var bortimot elleve null null, og i arkivavdelingen, der Winston arbeidet, holdt man på å dra stolene ut av avlukkene og plassere dem midt i hallen, rett mot den store fjernskjermen, i anledning av tominuttershatet. Winston holdt nettopp på å sette seg i en av midtrekkene da to mennesker uventet kom inn, mennesker som han begge kjente, men aldri hadde snakket med. Den ene av dem var en ung pike, som han ofte hadde passert i korridorene. Han visste ikke hva hun het, men han var på det rene med at hun var ansatt i roman-avdelingen. Stundom hadde han sett henne med oljete hender og en skrunøkkel, og derfor arbeidet hun antagelig som mekaniker ved en av de maskinene som laget romaner. Hun så djerv ut, var omkring syv og tyve år gammel og hadde tykt, svart hår, fregnet ansikt og beveget seg kvikt og sportstrenet. Om livet på sin overall hadde hun viklet det smale mørkerøde skjerfet som var emblemet til Ungdommens antikjønnsfylking, det var lagt akkurat så stramt at det fremhevet de velskapte hoftene hennes. Winston hadde avskydd henne fra aller første stund. Han visste grunnen til det. Det skyldtes den atmosfæren av hockeybaner og kalde bad og fellesutflukter og alminnelig åndelig renslighet som omgav henne. Han mislikte nesten alle kvinner og særlig de unge og pene. Kvinnene, og først og fremst de unge, var alltid de mest bigotte tilhengere av Partiet, de slukte alle slagordene rått, de opptrådte som amatørspioner og snuste opp all vranglære. Men denne spesielle unge piken virket farligere enn de fleste. En gang da de passerte hverandre i korridoren, hadde hun gitt ham et kvikt sideblikk som kjentes som om det gjennomboret ham og et øyeblikk hadde fylt ham med den svarteste redsel. Den tanke hadde til og med falt ham inn at hun kunne være en agent for Tankepolitiet. Men dette var riktignok meget lite trolig. Likevel følte han fremdeles en underlig uro, som var blandet både med frykt og fiendtlighet, hver gang hun var i nærheten av ham. Den andre personen var O’Brien, som var medlem av Det indre parti og hadde en stilling som var så viktig at Winston bare hadde en uklar forestilling om dens natur. En dødlignende stillhet falt øyeblikkelig over de mennesker som stod omkring stolene da de så den svarte overallen som var Det

за нешто до те мере небулозно може рећи да се заиста догодило. Било је скоро једанаест нула-нула, и службеници архиве, где је Винстон радио, већ су довлачили столице из својих собичака и смештали их у средину сале, наспрам великог телекрана, припремајући се за Два минута мржње. Винстон је управо седао на столицу у једном од средњих редова кад један човек и једна девојка, које је познавао из виђења али с којима није никад разговарао, неочекивано уђоше у салу. Девојку је често сретао по ходницима. Није јој знао име, али је знао да је радила у одељењу прозе. Вероватно — пошто ју је понекад виђао са рукама прљавим од уља и француским кључем у руци — вероватно се бавила каквим механичарским послом на једној од машина за писање романа. То је била девојка поноситог изгледа, од око двадесет седам година, густе црне косе, пегавог лица и брзих, спортских покрета. Струк јој је неколико пута обавијала танка скерлетна ешарпа, амблем Омладинске лиге против секса, притегнута таман толико да истакне диван облик бокова. Винстон ју је замрзео од првог виђења. Знао је зашто. Мрзео ју је због атмосфере терена за хокеј, хладних тушева и опште моралне чистоте коју је успевала да шири око себе. Мрзео је скоро све жене, особито младе и лепе. Увек су управо жене, и то најпре оне младе, биле најбиготније присталице Партије, гутачице парола, шпијунке-аматери и разобличитељке неортодоксних схватања. Но ова му се девојка чинила опаснија од већине других. Једном му је, кад су се мимо ишли у ходнику, добацила кос поглед који као да је продро у њега и за тренутак га испунио црним ужасом. Чак му је пало на памет да је она можда агент Полиције мисли. То је, додуше, било мало вероватно. Но он је и даље увек осећао чудну нелагодност, у којој је било и страха и непријатељства, кад год би се она нашла у његовој близини. Човек се звао О'Брајен. Био је члан Уже партије и заузимао неки положај толико важан и удаљен да је Винстон имао само бледу представу о његовој природи. Гомила се, видевши како се приближава црни комбинезон члана Уже партије, беше утишала за тренутак. 8

indre partis uniform. O’Brien var en stor, røslig kar med tykk hals og et plumpt, humoristisk, brutalt ansikt. På tross av hans fryktinngytende utseende, var det en viss charme ved hans opptreden. Han hadde en vane med å rette på brillene på nesen som var underlig avvæpnende – på en eller annen ubeskrivelig måte merkelig sivilisert. Det var en gestus som kunne ha minnet tilskueren om en adelsmann fra det attende århundre som bød frem sin snusdåse – hvis da noen fremdeles hadde tenkt i slike former. Winston hadde sett O’Brien kanskje et dusin ganger i løpet av nesten like så mange år. Han følte seg sterkt tiltrukket av ham, ikke bare på grunn av den selsomme kontrasten mellom O’Briens urbane manerer og hans brutale bokserfysikk. Langt mer skyldtes det en hemmelig tro – eller kanskje var det ikke så meget som en tro, bare et håp – om at O’Briens politiske retttroenhet ikke var fullkommen. Det var noe i ansiktet hans som gav et uimotståelig inntrykk av det. På den annen side var det kanskje ikke engang uortodoksi som stod skrevet i hans ansikt, bare intelligens. Men i hvert fall virket han som et menneske en kunne snakke til, hvis man på en eller annen måte kunne lure fjernskjermen og få ham på tomannshånd. Winston hadde aldri gjort det ringeste forsøk på å få bekreftet denne gjetningen – faktisk var det ingen måte å gjøre det på. I dette øyeblikk så O’Brien på sitt armbåndsur, oppdaget at klokken nesten var elleve null null, og bestemte seg øyensynlig til å bli i arkivavdelingen til tominuttershatet var over. Han satte seg i samme rekke som Winston, et par plasser fra ham. Mellom dem satt en liten kvinne med rødblondt hår, som arbeidet i avlukket ved siden av Winston. Piken med det mørke håret satt rett bak ham. I neste sekund kom en redselsfull, skjærende låt, som om en eller annen gigantisk maskin gikk med full fart uten smurning, fra den store fjernskjermen i den andre enden av rommet. Det var en låt som fikk det til å isne i tennene på en og håret til å reise seg på ens hode. Hatet hadde begynt. Som vanlig lyste fjeset til Emmanuel Goldstein, den store Folkefiende, frem på skjermen. Hist og her blant publikum tok man til å pipe. Det lille, rødblonde kvinnfolket kom med et hvin av redsel og avsky. Goldstein var den renegat og frafalne som en gang for lenge siden (hvor lenge siden, var det ingen som riktig husket) hadde vært en av de

О'Брајен је био висок и крупан, дебелог врата и грубог, расположеног, бруталног лица. И поред застрашујућег изгледа, имао је извесног шарма у понашању. Умео је да подиже наочаре покретом који је на неки чудан начин обезоружавао — на неки чудан начин, неодређено, одавао културу. То је био покрет којим би, да су ичије мисли ишле тим правцем, подсећао на племића из осамнаестог века како нуди саговорника својом бурмутицом. Винстон је О'Брајена видео десетак пута за скоро исто толико година. Осећао је да га овај дубоко привлачи, и то не само супротношћу између својих културних манира и боксерске грађе. Посреди је далеко више било Винстоново потајно уверење — или чак не ни уверење но просто нада — да О'Брајенова политичка исправност није савршена. Нешто на његовом лицу неодољиво је наводило на ту мисао. С друге стране, можда му на лицу није била исписана неисправност, него просто интелигенција. Било како било, одавао је човека с којим би се могло лепо разговарати ако би се нашло начина да се телекрану подвали и с њим остане насамо. Винстон није никад учинио ни најмањи напор да провери своје нагађање; уосталом, није имао ни начина да то уради. Уто О'Брајен баци поглед на свој ручни сат, виде да је скоро једанаест нула-нула, и очигледно реши да за Два минута мржње остане у архиви. Он се смести у истом реду у коме је седео Винстон, два-три места удаљен од њега. Између њих је седела нека ситна женица пепељасте косе која је радила у канцеларији до Винстонове. Црнокоса девојка је седела одмах иза ње. Следећег тренутка са великог телекрана у дну сале груну одвратан, шкрипав звук, као од какве огромне неподмазане машине. Од тог звука су трнули зуби и кострешиле се длаке на потиљку. Мржња беше почела. Као и обично, на екрану се појавило лице Народног непријатеља, Емануела Голдштајна. У публици се овде-онде зачуше звиждуци. Женица пепељаве косе огласи се циком страха помешаног са гађењем. Голдштајн је био ренегат и издајник који је некад давно (нико се тачно није сећао када) био један од највиших 9

ledende skikkelser i Partiet, nesten på høyde med Store Bror selv, og så hadde begynt kontrarevolusjonær virksomhet, var blitt dømt til døden og hadde unnsluppet og forsvunnet på mystisk vis. Programmene for tominuttershatet varierte fra dag til dag, men Goldstein spilte hovedrollen i dem alle. Han var ur-forræderen, den første besmitter av Partiets renhet. Alle senere forbrytelser mot Partiet, alle forræderier, sabotasjehandlinger, kjetterier, avvikelser, var de direkte følger av hans forkynnelse. Et eller annet sted levde han fremdeles og ruget ut sine sammensvergelser – kanskje i et oversjøisk asyl, under beskyttelse av sine utenlandske arbeidsgivere, kanskje til og med – som det stundom gikk rykter om – på et skjulested i Oceania selv. Winstons mellomgulv trakk seg sammen. Han kunne aldri se Goldsteins ansikt uten å bli grepet av en pinefull blanding av følelser. Det var et magert jødisk ansikt med tufset glorie av hvitt hår og et lite spiss-skjegg – et intelligent ansikt og like fullt med noe medfødt avskyelig i seg, med en slags senil tåpelighet i den lange tynne nesen, hvor et par briller balanserte på spissen. Det lignet fjeset på en sau, og stemmen hadde også noe brekende ved seg. Goldstein leverte sitt vanlige giftige angrep på Partiets læresetninger, et angrep som var så overdrevent og bakvendt at et barn kunne gjennomskue det, men samtidig også så pass troverdig at en fikk en alarmerende følelse av at andre mennesker, mindre sindige enn en selv, kunne ta det for god fisk. Han skjelte ut Store Bror, han tordnet mot Partiets diktatur, han krevde øyeblikkelig fred med Eurasia, han slo til lyd for talefrihet, pressefrihet, forsamlingsfrihet og tankefrihet, han skrek hysterisk at revolusjonen var forrådt – og alt dette med en rivende ordstrøm av mangestavelsesord, som var en slags parodi på partitalernes vanlige stil og til og med inneholdt nytaleord, ja, i virkeligheten flere nytaleord enn noe partimedlem normalt ville bruke i det daglige liv. Men for at ingen skulle være i tvil om den realitet som Goldsteins dårende fraser skjulte, så man på skjermen bak hans hode endeløse marsjerende kolonner av eurasiske soldater – geledd etter geledd av undersetsige karer med uttrykksløse asiatiske fjes, men bare for å bli avløst av andre som lignet dem på en prikk. Den dumpe

партијских руководилаца, скоро једнак Великом Брату, а онда се почео бавити контрареволуционарним активностима, био осуђен на смрт и мистериозно побегао и нестао. Програми Два минута мржње мењали су се из дана у дан, али није било ни једнога у коме главна личност није био Голдштајн. Он је био први издајица, први који је укаљао чистоту Партије. Сви каснији злочини против Партије, све издаје, саботаже, јереси, скретања, потицали су непосредно из његовог учења. Он је још био жив, незнано где, и још увек ковао своје планове: негде с оне стране мора, под заштитом својих страних господара, а можда чак — како су се понекад проносиле гласине — скривен и у самој Океанији. Винстонова дијафрагма се беше згрчила, Кад год би видео Голдштајново лице сколила би га мешавина болних осећања. То је било уско јеврејско лице, са огромним чупавим ореолом седе косе и брадицом испод доње усне — лице бистро, а ипак некако само по себи одвратно, са неком сенилном недотупавношћу у дугом танком носу при чијем су врху чучале наочари. Било је налик на овчју главу; нечег овчјег је било чак и у гласу. Голдштајн је на екрану управо вршио свој отровни напад на доктрину Партије — напад толико претеран и покварен да би га и дете могло прозрети, а ипак таман толико прихватљив да човека испуни бојазни да би се неко мање паметан могао још и преварити њиме. Он је вређао Великог Брата, нападао диктатуру Партије, захтевао да се са Евроазијом сместа закључи мир, заступао слободу говора, слободу штампе, слободу збора и договора, слободу мисли, хистерично узвикивао да су револуцију издали — и све то у брзом говору пуном вишесложних речи који је био својеврсна пародија на уобичајени стил партијских говорника и чак садржао новоговорске речи — чак и више новоговорских речи но што је било који члан Партије нормално употребљавао у стварности. А цело време, да не би ко макар за тренутак посумњао у стварност коју су Голдштајнове фразе сакривале, иза његове главе се на екрану видела бескрај на колона евроазијске војске у маршу — строј за стројем снажних људи са 10

rytmiske trampingen av soldatenes støvler dannet безизразним азијатским лицима који су се akkompagnementet til Goldsteins brekende røst. приближавали све до саме површине телекрана, а затим нестајали да на њихово место дођу други, потпуно слични њима. Тупи ритам војничких цокула сачињавао је позадину за Голдштајнов блејави глас. Hatet hadde ikke vart i tredve sekunder før Није прошло ни тридесет секунди Мржње, а од halvdelen av forsamlingen kom med ubeherskede половине гледалаца се почеше отимати utbrudd av raseri. Det selvgode, saueaktige fjeset неконтролисани повици гнева. Самозадовољно på teppet og den eurasiske hærs fryktinngytende овчје лице на екрану и страхобна снага makt bak det, var ikke til å holde ut, og selve synet евроазијске војске иза њега били су av, eller til og med tanken på Goldstein, var неподношљиви; сем тога, призор dessuten nok til automatisk å skape frykt og raseri. Голдштајновог лица, па чак и сама помисао на Han var en mer konstant gjenstand for hat enn њега, аутоматски су производили страх и бес. både Eurasia og Øst-Asia; for hver gang Oceania Као предмет мржње, он је био сталнији него var i krig med en av disse maktene, var det som било Евроазија било Истазија, пошто је regel i fred med den andre. Men det rare var at Океанија, кад је била у рату са једном од ових enda Goldstein ble hatet og avskydd av alle, enda сила, обично била у миру са другом. Но чудно hans teorier ble gjendrevet, slått sønder og је било то што, иако су Голдштајна сви мрзели sammen, latterliggjort og fremstilt som det и презирали, иако су сваког дана и хиљаду пута ynkelige vrøvlet de var, minst tusen ganger hver дневно на говорницама, на телекранима, у eneste dag – på talerstoler, på fjernskjermer, i новинама, у књигама, његове теорије биле aviser og bøker, så var det som hans innflytelse побијане, разбијане, исмеване, показиване aldri lot til å minke. Alltid var det nye tåper som очима јавности да се види каква су бедна ventet på å bli forført av ham. Det gikk ikke en dag блебетања биле — што упркос свему томе uten at spioner og sabotører som handlet etter hans његов утицај као да није уопште опадао. Увек instrukser, ble avslørt av Tankepolitiet. Han var је било нових шупљоглавих жртава које су sjefen for en veldig skyggehær, et underjordisk само чекале да их он заведе на погрешан пут. nett av konspiratører som hadde vidd seg til den Није пролазио ниједан дан а да Полиција мисли oppgave å styrte regimet. Man trodde at dets navn не раскринка неког од шпијуна и саботера који var Brorskapet. Det ble også hvisket om en су радили по његовим упутствима. Он је био forferdelig bok, et kompendium av all slags командант огромне тајанствене војске, kjetteri, som var forfattet av Goldstein, og som i подземне мреже завереника који су се зарекли hemmelighet var i omløp her og der. Boken hadde да оборе државни поредак. Она се наводно ingen tittel. Hvis folk i det hele tatt henviste til звала Братство. Такође су се шапатом den, var det rett og slett som boken. Men slike ting проносиле гласине о некој страшној књизи, kjente en bare gjennom vage rykter. Hverken зборнику свих јереси, чији је аутор био Brorskapet eller boken var ting som et alminnelig Голдштајн и која је илегално кружила. Није partimedlem ville nevne, hvis det var en mulighet имала наслова. Кад се причало — уколико се for å unngå det. уопште и причало — о њој, говорило се једноставно она књига. Но за тако шта се сазнавало само преко неодређених гласина. Ни Братство ни она књига нису били тема о којој би било који члан Партије радо разговарао. I Hatets annet minutt steg det til vanvidd. Folk У другом минуту Мржња нарасте до помаме. hoppet opp og ned på stolene og skrek av fulle Сви су поскакивали на столицама и викали из lunger for å overdøve den brekende stemmen som свег гласа не би ли како надјачали одвратни kom fra skjermen, og som var til å bli gal av. Det блејави глас који се чуо са екрана. Она женица vesle, rødblonde kvinnfolket var blitt purpurfarvet пепељасте косе била је сва поруменела, а уста 11

i ansiktet, og munnen hennes åpnet og lukket seg som kjeften på en fisk på land. Selv O’Briens tunge ansikt blusset. Han satt meget rank på stolen, den kraftige brystkassen hans svulmet og dirret som om en svær bølge brøt mot den. Den mørkhårede piken bak Winston hadde tatt til å skrike: «Svin! Svin! Svin!», og med ett trev hun et tungt nytale-leksikon og hev det mot skjermen. Det traff Goldstein på nesen og spratt så tilbake; stemmen fortsatte ubønnhørlig. I et lyst øyeblikk oppdaget Winston at han hoiet sammen med de andre, og at han sparket hælen voldsomt mot tverrtreet på stolen sin. Det forferdelige ved tominuttershatet var ikke at en var nødt til å spille en rolle under det, men det stikk motsatte, at det var uråd å la være å slutte seg til. Før tredve sekunder var gått, var ethvert påskudd alltid unødvendig. En grufull ekstase av frykt og hevngjerrighet, en lengsel etter å drepe, pine, smadre ansikter med en slegge, syntes å flomme gjennom hele forsamlingen som en elektrisk strøm, som selv mot ens vilje gjorde en til en ansiktsskjærende, hylende sinnssyk. Og likevel var det raseriet en følte en abstrakt, udirigert følelse, som kunne bli flyttet fra den ene gjenstanden til den andre som flammen på en blåselampe. På den måten ble Winstons hat til sine tider slett ikke rettet mot Goldstein, men mot Store Bror, Partiet og Tankepolitiet, og i slike stunder gikk hans sympati til den ensomme, latterliggjorte skikkelse på skjermen, den eneste vokter av sannhet og fornuft i en verden av løgner. Men i neste øyeblikk var han på ny ett med menneskene omkring seg, og det forekom ham at alt som ble sagt om Goldstein, var riktig. I slike øyeblikk ble hans hemmelige avsky for Store Bror forandret til tilbedelse, og Store Bror syntes å rage opp som den uovervinnelige, fryktløse beskytter, som en klippe mot Asias horder, mens Goldstein på tross av sin ensomhet, sin hjelpeløshet og den tvil som rådet om selve hans eksistens, virket som en dyster trollmann, som ene og alene ved sin stemmes makt kunne ødelegge hele sivilisasjonen.

су јој се отварала и затварала као у рибе на суву. Чак је и О'Брајеново грубо лице било подливено крвљу. Он је седео веома усправно док су му се снажне груди надимале и подрхтавале, као да се одупире нападу таласа. Црнокоса девојка иза Винстона беше почела да узвикује на сав глас: “Свињо! Свињо! Свињо!”; она наједном дохвати тежак речник Новоговора и баци га на екран. Речник удари Голдштајна по носу и одбаци се: глас је и даље неумољиво терао своје. У једном луцидном тренутку Винстон се затече како и сам виче заједно с осталима и жестоко удара петом у пречагу своје столице. Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примо раван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се. Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе. Тако је у једном тренутку Винстонова мржња била управљена не на Голдштајна него, напротив, на Великог Брата, Партију и Полицију мисли; у таквим тренуцима он је био свим срцем уз усамљеног, исмејаваног јеретика на екрану, јединог заточника истине и логике у свету лажи. Но ипак би одмах следећег тренутка био уједињен са људима око себе и тада би му се чинило да је све што се каже за Голдштајна истина. У тим тренуцима се његова потајна мржња према Великом Брату претварала у обожавање, и Велики Брат се уздизао, непобедиви, неустрашиви заштитник, који се као стена одупире азијским хордама; Голдштајње тада, и поред своје усамљености, своје беспомоћности, и сумње која је наткриљавала и само његово постојање, постајао мрачни бајач, способан да голом снагом свога гласа разори сву конструкцију цивилизације. Av og til lot det seg endog gjøre å dirigere hatet i Било је чак могуће, у неким тренуцима, свесно den ene retningen eller den andre ved en ren усмеравати своју мржњу. Одједном, са viljesakt. Plutselig, med den samme voldsomme жестоким напором с којим спавач у кошмару 12

anstrengelsen som må til for å vri hodet bort fra puten under et mareritt, klarte Winston å overføre sitt hat fra ansiktet på skjermen til den mørkhårede piken bak seg. Intense, skjønne hallusinasjoner glimtet gjennom hans sinn. Han ville banke henne til døde med en gummikølle. Han ville binde henne naken til en pel og skyte henne full av piler som den hellige Sebastian. Han ville voldta henne og skjære halsen over på henne i det øyeblikk orgasmen kom. Dessuten forstod han nå bedre enn før hvorfor han hatet henne. Han hatet henne fordi hun var ung og vakker og kjønnsløs, fordi han gjerne ville ligge med henne og aldri kom til å gjøre det, fordi hun om sin smidige midje, som syntes å be om å bli favnet, bare hadde det avskyelige skarlagenrøde skjerfet, kyskhetens utfordrende symbol. Hatet øket til klimaks. Goldsteins stemme var nå faktisk blitt til brekingen av en sau, og et øyeblikk så ansiktet også ut som et sauefjes. Så gled sauefjeset over i ansiktet på en eurasisk soldat, som syntes å avansere mot tilskuerne veldig og forferdelig, med et brølende automatgevær. Det var som han hoppet ut av skjermen, og noen av menneskene på første benk bøyde seg faktisk bakover på stolene. Men i samme sekund trakk alle et dypt lettelsens sukk, for den fiendtlige skikkelse ble forandret til ansiktet av Store Bror, med svart hår og svarte barter, full av kraft og mystisk ro, og så svær at han nesten fylte hele skjermen. Ingen hørte hva Store Bror sa. Det var bare noen få oppmuntrende ord, slike ord som blir ytret i slagets larm, som ikke kan skjelnes fra hverandre enkeltvis, men som gjenoppretter tilliten i og med at de blir sagt. Så svant Store Brors ansikt bort igjen, og i stedet så man Partiets tre slagord i store bokstaver:

отрже главу од јастука, Винстон успе да своју мржњу пренесе са лица на екрану на црнокосу девојку која је седела иза њега. Живе, дивне халуцинације прохујаше му кроз главу. Пребиће је насмрт гуменим пендреком. Привезаће је голу за стуб и начичкати је стрелама као светог себастијана. Силоваће је и пресећи јој гркљан у тренутку оргазма. Сад је боље него икад схватао зашто је мрзи. Мрзео ју је јер је била млада, лепа и бесполна, јер је желео да спава с њом а неће моћи никад, јер јој је око слађаног гипког струка, који као да је звао човека да га обгрли, била само она одвратна скерлетна ешарпа, агресивни симбол крепости.

KRIG ER FRED

РАТ ЈЕ МИР

FRIHET ER TRELLDOM

СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО

UVITENHET ER STYRKE Men Store Brors ansikt syntes å forbli på skjermen i flere sekunder, som om den virkning han hadde gjort på alles synsnerver var for sterk til at den

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ Но лице Великог Брата сејош неколико секунди задржа на екрану, као да је дејство које је произвео на очне јабучице свих присутних

Мржња порасте до врхунца. Голдштајнов глас се претворио у истинско овчје блејање; за тренутак му се и лице претвори у овчју главу. Потом се овчја глава претопи у фигуру евроазијског војника који се приближавао, огроман и грозан, с пушкомитраљезом који је непрекидно штектао, све док се није учинило као да силази са површине екрана у салу, тако да се неки из првог реда одиста тргоше и при бише уз наслоне својих столица. Но управо у том тренутку, измамивши дубок уздах олакшања од свих присутних, непријатељска фигура се претопи у лице Великог Брата, црне косе, црних бркова, пуно снаге и тајанственог мира, и тако велико да је скоро испуњавало цео екран. Нико не чу шта Велики Брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, онаквих какве се изговарају у буци битке, које се појединачно не дају разабрати, али које враћају сигурност самим тим што су изговорене. Затим лице Великог Брата поново избледе, а на његово место дођоше три пароле Партије исписане масним великим словима:

13

kunne forsvinne med det samme. Det lille kvinnfolket ved siden av Winston hadde kastet seg fremstupes over stolryggen foran henne. Med en redd mumling som lød som «Min frelser!» strakte hun armene ut mot skjermen. Så skjulte hun ansiktet i hendene. Det var tydelig at hun fremsa en bønn. I samme øyeblikk begynte hele forsamlingen en dyp, langsom rytmisk messing: «B-B! … B-B! … B-B!» om og om igjen, meget langsomt og med et langt opphold mellom det første B og det andre – en tung, mumlende lyd, på en måte underlig vill, med en undertone som lød som trampingen av nakne føtter og larmen av trommer. Den varte i kanskje et halvt minutt. Den var et omkved en ofte hørte når bevegelsen helt overveldet publikum. Dels var det en hymne til Store Brors visdom og majestet, men enda mer var det en selvhypnose, en bevisst tilsløring av bevisstheten ved hjelp av rytmisk lyd. Det var som Winston ble iskald i innvollene. Under tominuttershatet kunne han ikke la være å ta del i det almene delirium, men denne umenneskelige messingen «B-B! … B-B!» fylte ham alltid med redsel. Selvfølgelig messet han med de andre, det var umulig å opptre annerledes. Å forstille seg, å kontrollere sitt ansikt, å gjøre hva alle andre gjorde, var en instinktiv reaksjon. Men i et par sekunder var uttrykket i øynene hans slik at det var tenkelig det kunne avsløre ham. Og det var akkurat i dette øyeblikk det viktige hendte – hvis det da i virkeligheten hendte. I ett sekund fanget han O’Briens blikk. O’Brien hadde reist seg. Han hadde tatt av seg brillene og holdt på å sette dem på nesen igjen med den bevegelsen som var så karakteristisk for ham. Men deres øyne møttes en brøkdel av et sekund, og i den korte tid det varte, visste Winston – ja, han visste – at O’Brien tenkte nøyaktig det samme som han selv. Et budskap som ikke var til å ta feil av, var blitt utvekslet mellom dem. Det var som deres to sinn hadde åpnet seg og tankene strømmet fra den ene til den annen gjennom øynene på dem. «Jeg er med deg,» lot O’Brien til å si. «Jeg vet på en prikk hva du føler. Jeg vet alt om din forakt, ditt hat, din avsky. Men vær ikke bekymret, jeg er på din side!» Og så var glimtet av forståelse forbi, og O’Briens ansikt var ugjennomtrengelig som alle andres. Dette var det hele, og han var alt i tvil om det

било превише снажно да би сместа прошло. Женица пепељасте косе беше се пресамитила преко наслона столице пред собом. Са дрхтавим мрмором који је звучао као “Спасиоче мој!”, она пружи руке ка екрану. Затим загњури лице у шаке. Било је очигледно да је изговарала некакву молитву. Тог тренутка цела група људи поче скандирати, дубоко, лагано и ритмички: “В-Б!... В-Б!... ВБ”, без престанка, врло лагано, са дугом паузом између В и Б — тежак, мрморав звук, некако чудно дивљачан, за који се чинило да му позадину сачињавају топтање босих ногу и пулсирање там-тама. То потраја скоро целих тридесет секунди. Тај рефрен се често могао чути у тренуцима несавладљиве емоције. Он је био делом нека врста химне ли мудрости и величанству Великог Брата, али, пре свега, чин самохипнозе, намерно гушење свести путем ритмичких звукова. Винстонова утроба се следи. У сеансама Два минута мржње није могао а да не учествује у општем делиријуму, али ово животињско “ В-Б!... В-Б!” га је увек испуњавало ужасом. Разуме се, скандирао је заједно с осталима: друкчије се није могло. Камуфлирати осећања, контролисати лице, чинити што и сви остали, била је инстинктивна реакција. Но за време од две-три секунде израз који је имао у очима могао је лако да га ода. И управо се у том тренутку оно значајно десило — ако се уопште и десило. За тренутак је ухватио О'Брајенов поглед. О'Брајен беше устао, скинуо наочаре и поново их намештао својим карактеристичним покретом. Но очи им се у једном делићу секунде сретоше, и док се то дешавало Винстоње знао — да, знао је! — да О'Брајен мисли исто што и он. Беше пренесена порука о чијем садржају није било сумње. Било је као да су се њихове две свести отвориле и мисли точиле из једне у другу кроз очи. “Ја сам уз тебе”, као да му је рекао О'Брајен. “Знам тачно шта осећаш. Знам све о твом презиру, твојој мржњи, твом гађењу. Али не брини, на твојој сам страни!” А онда блеска интелигенције нестаде и О'Брајеново лице постаде затворено као и у свих осталих. То је било све; Винстон већ није био сигуран да 14

virkelig hadde hendt. Slike hendelser fikk aldri noen følger. Det eneste resultat var at de holdt liv i hans følelse av, eller håp om at det var andre enn han selv som var fiender av Partiet. Når det kom til stykket, var kanskje ryktene om de veldige underjordiske sammensvergelser riktige allikevel – kan hende eksisterte Brorskapet virkelig! På tross av de endeløse arrestasjonene og tilståelsene og henrettelsene var det umulig å vite om ikke Brorskapet bare var en myte. Av og til trodde han på det, av og til ikke. Det fantes ingen beviser, bare ørsmå glimt som kunne bety noe eller ingenting: bruddstykker av samtaler en lyttet til, utviskede rablinger på toalettvegger – en gang, da to fremmede møttes, til og med en liten bevegelse av hendene som hadde sett ut til å kunne være et tegn på gjenkjennelse. Alt sammen var bare gjetninger – det var høyst sannsynlig at han bare hadde innbilt seg det hele. Han gikk tilbake til sitt avlukke uten å kaste noe nytt blikk på O’Brien. Den tanken å fortsette deres korte kontakt falt ham snaut inn. Det ville ha vært ubeskrivelig farlig, selv om han hadde visst hvordan han skulle gå frem. I ett sekund, i to sekunder, hadde de vekslet et mangetydig blikk, og det var hele historien. Men selv dét var en ting å huske i den innestengte ensomheten en måtte leve i. Winston ranket seg og ble sittende stivere i ryggen. Han rapte. Ginen steg opp fra maven hans. På ny innstilte han blikket på boken. Han oppdaget at mens han satt der og grublet hjelpeløst, hadde han også skrevet, i en slags automatisk refleksbevegelse. Og det var ikke lenger den samme gnidrede klossede skriften som før. Hans penn hadde glidd vellystig over det glatte papiret og skrevet med pene store bokstaver: NED MED STORE BROR

ли се то уопште и десило. Такви догађаји су увек били без наставка. Чинили су му једино то што су га подржавали у веровању, или нади, да има и других који су непријатељи Партије. Можда су гласине о огромној подземној завери ипак истините — можда Братство заиста постоји! Није се могло поуздано дознати, упркос бескрајним хапшењима, признањима и погубљењима, да Братство није просто мит. Понекад је веровао да оно постоји, а понекад не. Доказа није било; једино ствари видене у магновењу, које су могле значити свашта и ништа: одломци разговора ухваћених у пролазу, бледи натписи на зидовима клозета — једном, чак, кад су се два незнанца срела, мали покрет дланом који је изгледао, можда, као знак распознавања. Све су то била нагађања: лако је било могуће да му се све ово било само причинило. Он се тада вратио у канцеларију не погледавши више О'Брајена. Једва да му је и пало на памет да настави њихов тренутни контакт. Тако шта би било непојмљиво опасно чак и да је знао како би. За секунд, два секунда, њих двојица беху разменили двосмислен поглед, и ту је причи био крај. Но чак је и то био вредан догађај, у самоћи и затворености у којој се морало живети. Винстон се трже и усправи у столици. Затим подригну. Из желуца му се дизао попијени џин. Очи му се поново усредсредише на папир. Он откри да је, док је седео задубљен у беспомоћне мисли, био нешто написао, као аутомат. И то не више оним ранијим крутим и неспретним рукописом. Перо му је било са уживањем клизило по глатком папиру и остављало за собом, крупним и уредним великим словима: ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

NED MED STORE BROR

ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

NED MED STORE BROR

ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

NED MED STORE BROR

ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

NED MED STORE BROR

ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

Gang på gang, slik at det fylte en halv side.

све једно за другим, и тако испунило пола стране. Han kjente et stikk av redsel. Det var meningsløst, Није могао а да не осети убод панике. То је 15

for det var ikke farligere å skrive disse ordene enn å åpne selve boken, men et øyeblikk følte han seg fristet til å rive ut det beskrevne bladet og oppgi hele tiltaket. Men han gjorde det ikke, fordi han visste at det var nytteløst. Enten han skrev NED MED STORE BROR eller han ikke gjorde det, gjorde det ingen forskjell. Enten han fortsatte med dagboken eller ikke, gjorde det ingen forskjell. Tankepolitiet ville ta ham i alle tilfelle. Han hadde begått – og selv om han ikke hadde satt pennen på papiret, ville han ha begått – den fundamentale forbrytelse som i seg selv innebar alle andre. Tankeforbrytelse, kalte de det. Tankeforbrytelse var noe en ikke kunne holde skjult i det uendelige. En kunne skjule det en stund, til og med i årevis, men før eller siden måtte de få tak i en. Det skjedde alltid om natten – arrestasjonene foregikk uten unntagelse om natten. Med ett ble en rykket ut av søvnen, grove never ristet en i skulderen, lysene sved i øynene på en, rundt sengen var det en ring av harde ansikter. I det veldige flertall av saker var det ingen rettsbehandling, ingen melding om arrestasjonen. Folk forsvant simpelthen, og alltid om natten. Ens navn ble fjernet fra de offentlige protokoller, alle opptegnelser om det en noengang hadde utrettet ble slettet ut, selve ens eksistens ble benektet og deretter glemt. En ble avskaffet, tilintetgjort – det gjengse uttrykket var fordampet. Et øyeblikk ble han grepet av et slags hysteri. Med forjaget, uryddig håndskrift tok han til å rable: de vil skyte meg jeg vører det ikke de vil skyte meg i nakken jeg vører det ikke ned med store bror de skyter en alltid i nakken jeg vører det ikke ned med store bror … Han lente seg tilbake mot ryggstøet, litt skamfull over seg selv, og la penneskaftet ned. I neste øyeblikk fikk han et voldsomt støkk. Det banket på døren. Allerede! Han ble sittende stille som en mus i det fåfengte håp om at den som var utenfor, ville gå etter det første forsøket, uansett hvem det var. Men nei, bankingen ble gjentatt. Det verste av alt ville være å bli sittende. Hans hjerte hamret som en tromme, men av lang vane var ansiktet sannsynligvis uttrykksløst. Han reiste seg og gikk med tunge steg mot døren.

било бесмислено, јер исписати те речи није било ништа опасније него то што је почео да пише дневник; но за тренутак осети искушење да истргне упропашћене стране и напусти цео подухват. Међутим, он то не уради; знао је да није вредело труда. Никакве разлике није било у томе је ли написао ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ или се уздржао од тога. Никакве разлике нема у томе води ли он дневник и даље или не. Полиција мисли ће га ухватити, било како било. Починио је — починио би и да није уопште ставио перо на папир — онај суштински злочин који је у себи садржао све остале. То се звало зломисао. Зломисао се није могла сакрити заувек. Човек је неко време, понекад чак и годинама, могао успешно измицати, али пре или после су га увек хватали. И то увек ноћу — без изузетка хапсили су ноћу. Изненадни трзај који чупа из сна, груба рука која човека дрма за раме, светло које бије у очи, круг тврдих лица око кревета. У огромној већини случајева није било судења, није било извештаја о хапшењу. Људи су просто нестајали, и то увек ноћу. Име би се брисало из сваке евиденције, сваки писани траг било чега што је човек учинио био је уклањан, и његово некадашње постојање порекнуто апотом заборављено. Човек би био укинут, уништен; уобичајена реч за то била је испарен. За тренутак га захвати нека хистерија. Поче писати журним неуредним рукописом: Стрељаћеме башме брига стрељаћеме употиљак башме брига долевелики брат увек стрељају употиљак башме брига долевелики брат Завали се у столици, мало постиђен, и спусти перо. Тренутак затим жестоко се трже. Неко је куцао на врата. Већ! Седео је мирно као миш, у узалудној нади да ће тај неко који је куцао отићи после првог покушаја. Али не, куцање се понови. Одлагати би било најгоре од свега. Срце му је лупало као добош, али му је лице, по дугој навици, вероватно било безизразно. Он устаде и тешким кораком пође вратима. 16

II I det samme Winston la hånden på dørknotten, ble han oppmerksom på at han hadde latt dagboken ligge åpen på bordet. NED MED STORE BROR stod det skrevet over hele siden, med bokstaver som nesten var så store at de kunne leses tvers over værelset. Det var usigelig tåpelig av ham. Men det stod klart for ham at selv i sin panikk hadde han ikke villet grise til det pene papiret ved å lukke boken mens blekket ennå var vått. Han drog pusten og åpnet døren. Momentant skjøt en varm bølge av lettelse gjennom ham. Utenfor stod en fargeløs, fortrykt kvinne med bustet hår og et furet ansikt. – Å, kamerat, begynte hun med en uglad, klynkende stemme. – Jeg syntes jeg hørte deg komme hjem. Tror du at du kunne komme bort til meg og se litt på kjøkkenvasken. Den er blitt tett og … Det var fru Parsons, konen til hans nabo i samme etasje. («Frue» var et ord som på sett og vis ble misbilliget av Partiet – en skulle kalle alle «kamerat» – men overfor enkelte kvinner brukte en det rent instinktivt.) Hun var omtrent tredve år gammel, men så meget eldre ut. Hun virket som om det var støv i ansiktsrynkene hennes. Winston fulgte henne nedover korridoren. Disse jobbene som amatørhåndverker var en nesten daglig ergrelse for ham. Seiersgården var en gammel leiegård, bygget i 1930 eller deromkring, og holdt på å falle i stykker. Murpussen falt stadig fra vegger og tak i flak, rørene sprang hver gang det var riktig kaldt, taket lekket så ofte som det kom snø, og varmesystemet gikk som regel for halv damp når det ikke var helt stengt på grunn av sparehensyn. De reparasjoner en ikke kunne foreta på egen hånd måtte sanksjoneres av fjerne komiteer, som kunne forsinke innsettelsen av en ny vindusrute i hele to år. – Naturligvis gjør jeg det bare fordi Tom ikke er hjemme, sa fru Parsons svevende. Parsons’ leilighet var større enn Winstons og uflidd på en annen måte. Alt så ut som det var bulket og tråkket på, som om stedet nettopp hadde hatt besøk av et rasende kjempedyr. Sportsutstyr – hockeykøller, boksehansker, en sprukken fotball og et par vrengte svettluktende shorts – lå spredt

2 Стављајући руку на кваку, Винстон виде да је оставио дневник отворен на столу. По њему је писало ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ, словима која су се скоро могла прочитати са другог краја собе. Незамислива глупост! Но он схвати да чак ни у оном паничном страху није хтео да умрља лепи глатки папир затворивши свеску док је мастило још било мокро. Удахну дубоко и отвори врата. Сместа га обли топао талас олакшања. Пред вратима је стајала безбојна жена згњеченог изгледа, рашчупане косе и наборана лица. “Овај, друже”, поче она беживотним цвиљавим гласом, “чула сам вас како улазите. Да л' бисте пошли до нас да видите шта нам је са судопером у кухињи. Нешто се запушио, па...” То је била господа Парсонс, жена Винстоновог суседа са истог спрата. (Партија није сасвим одобравала реч госпођа — свакога је требало звати друже или другарице — али за неке жене човек ју је употребљавао инстинктивно.) Имала је око тридесет година, али је изгледала много старија. Добијао се утисак да у борама на њеном лицу има прашине. Винстон поде за њом кроз ходник. Те аматерске оправке биле су скоро свакодневна главобоља. Стамбена зграда Победа била је стара, саграђена негде око 1930. године, и сва се распадала. Са таваница и зидова вечито се крунио малтер, цеви су пуцале од сваког јачег мраза, кров је прокишњавао кад годје било снега, централно грејање је радило само са пола снаге кад није било потпуно искључено ради штедње. Оправке, сем онога што је човек могао да уради сам, требало је да одобре неки далеки одбори који су били у стању да једно обично намештање стакла на прозор решавају по две године. “Наравно, ја само зато што Том није код куће”, невезано рече госпођа Парсонс. Стан Парсонсових био је већи од Винстоновог и запуштен на други начин. Све у њему се чинило стучено, изгажено, као да је у стану недавно боравила каква велика и ратоборна животиња. Делови опреме за разне игре — штапови за хокеј, боксерске рукавице, 17

over gulvet, og på bordet var det et rot av skitne tallerkener og stilebøker med eselører. På veggene hang Ungdomsfylkingens og Spionenes mørkerøde flagg og en plakat med Store Bror i full størrelse. En kunne kjenne den vanlige lukten av kokt kål, som var felles for hele gården, men den var gjennomsyret av en skarpere stank av svette, og selv om det var vanskelig å forklare hvorfor, visste en allerede første gang en luktet den at det var svetten av et menneske som ikke var til stede i øyeblikket. I sideværelset var det en eller annen som ved hjelp av en kam og et stykke papir prøvde å akkompagnere den militærmusikken som fremdeles bråket ut av fjernskjermen. – Det er barna, sa fru Parsons og kastet et halvveis redd blikk på døren. – De har ikke vært ute i dag. Og naturligvis … Hun hadde den vanen å klippe av setningene sine på midten. Kjøkkenvasken var fylt nesten til kanten av skittent grønnaktig vann som stinket enda verre enn kålen. Winston la seg på kne og undersøkte kneet på avløpsrøret. Han avskydde å bruke hendene sine, og han avskydde å bøye seg, fordi han da alltid risikerte et hosteanfall. Fru Parsons så hjelpeløst på ham. – Hvis Tom var hjemme, ville han naturligvis ha fikset det på et blunk, sa hun. – Han er så glad i å stelle med slikt. Han er alltid så flink med hendene sine, Tom. Parsons var Winstons kollega i Sannhetsministeriet. Han var en fet men virkelysten mann med en overveldende tåpelighet – en masse av imbesil entusiasme, en av disse hengivne slitere som aldri stilte noe spørsmål, og som betydde enda mer for Partiets stabilitet enn Tankepolitiet. Fem og tredve år gammel var han mot sin vilje blitt kastet ut av Ungdomsfylkingen, og før han fylte betingelsene for å bli opptatt der, hadde han klart å være medlem av Spionene et år over den reglementerte alder. I ministeriet hadde han en underordnet stilling som ikke krevde noen intelligens, men på den annen side var han en ledende skikkelse i idrettsstyret og alle de andre komiteer som var opptatt med å organisere fellesutflukter, spontane demonstrasjoner, sparekampanjer og frivillig virksomhet i sin alminnelighet. Mellom to drag av snadden kunne han med stillferdig stolthet fortelle at han hadde

пробушена фудбалска лопта, пар знојавих спортских гаћица изврнутих наопако — лежали су разбацани на поду, а на столу су у нереду стајали прИјави судови и свеске за домаће задатке са магарећим ушима. На зидовима су висиле скерлетне заставице Омладине и Шпијуна, и огроман плакат са ликом Великог Брата. Осећао се уобичајени мирис куваног купуса, заједнички целој згради, но кроз њега се пробијао оштрији задах зноја, и то — осећало се из прве, мада би тешко било објаснити како — зноја неког ко је тренутно одсутан. У другој соби неко је покушавао да на чешљу и тоалет-папиру прати војну музику која је и даље извирала из телекрана. “Деца”, рече госпођа Парсонс, бацивши полубојажљив поглед на врата. “Данас су цео дан била унутра. И наравно...” Имала је навику да своје реченице прекида на половини. Кухињски судопер је био скоро до врха пун прљаве зеленкасте воде која је горе него икад смрдела на купус. Винстон клече и испита колено одводне цеви. Није волео да ради рукама; није волео ни да се сагиње, пошто је тиме увек рескирао нападе кашља. Госпођа Парсонс је стајала и беспомоћно посматрала. “Наравно, да је Том код куће, поправио би га зачас”, рече она. “Он то воли. Вешт је он у тим пословима.” Парсонс је био Винстонов колега у Министарству истине, дебељушан али енергичан човек, толико глуп да је то паралисало, гомила имбецилних одушевљења — један од оних потпуно преданих, оданих теглећих коња на којима је, далеко више него на Полицији мисли, почивала стабилност Партије. Човек од тридесет пет година, он је управо био напустио, преко воље, Омладину, а пре него што је прешао у Омладину, био је успео да у Шпијунима остане годину дана преко горње границе. У Министарству је радио на неком подређеном положају за који се није тражила интелигенција, али, с друге стране, био је водећа личност у Спортској секцији и свим осталим секцијама које су се бавиле организовањем колективних излета, спонтаних демонстрација, кампања штедње, и добровољних активности уопште. Имао је 18

besøkt gruppesentret hver eneste kveld i de siste fire år. En gjennomtrengende lukt av svette, et slags ubevisst vitnesbyrd om hans anstrengende liv, fulgte ham overalt og hang til og med i luften etterat han var gått. – Har du en skrunøkkel? spurte Winston og tuklet med mutteren i kneet på røret. – En skrunøkkel, gjentok fru Parsons og ble plutselig helt leddeløs. – Jeg vet ikke, jo jeg tror det sikkert. Kanskje barna … Med støvletramp og et nytt trompetstøt i kammen kom barna farende inn i dagligstuen. Fru Parsons hentet skrunøkkelen. Winston slapp vannet ut og fjernet med avsky den klumpen av menneskehår som hadde tettet til røret. Han renset fingrene så godt han kunne i det kalde vannet fra springen og gikk tilbake til stuen. – Opp med hendene! hylte en vill stemme. En pen, kraftig gutt på ni år dukket opp bak bordet og truet ham med en automatisk leketøyspistol, mens den vesle søsteren hans, som var to år yngre, gjorde den samme bevegelsen med et lite vedstykke. Begge var kledd i de blå shorts, grå skjorter og røde halstørklær som var Spionenes uniform. Winston løftet hendene over hodet, men med en følelse av uro, for guttens oppførsel var så arrig og ondsinnet at det ikke bare var en spøk. – Du er en forræder! hylte gutten. – Du er en tankeforbryter! Du er en eurasisk spion! Jeg skal skyte deg, jeg skal fordampe deg, jeg skal sende deg til saltgruvene! Med ett gav de seg begge til å danse rundt ham mens de skrek «Forræder!» og «Tankeforbryter!» Den vesle piken hermet etter broren i alle hans bevegelser. På sett og vis var det noe uhyggelig ved det, det minnet om gledeshopp av små tigerunger som snart vil vokse opp til menneskeetere. Det var en slags beregnende villskap i guttens blikk, et helt tydelig ønske om å slå eller sparke Winston og en bevissthet om at han meget snart var stor nok til å kunne gjøre det. Det var heldig at han ikke hadde en ordentlig pistol, tenkte Winston. Fru Parsons’ blikk flakket nervøst fra Winston til barna og tilbake igjen. Her i dagligstuen, hvor lyset

обичај да с тихим поносом објави, између два дима на лули, да се у Дому културе и одмора појављивао свако вече за последње четири године. Загушљив задах зноја, својеврсно нехотично сведочанство о животу испуњеном физичким напорима, пратио га је свуда, и задржавао се чак и пошто би он отишао. “Имате ли француски кључ?” рече Винстон, чачкајући око завртња на колену цеви. “Француски кључ”, рече госпођа Парсонс, сместа се претворивши у бескичмењака. “Не знам, право да вам кажем. Можда деца...” Зачу се топот дубоких ципела и још један писак на чешљу, и у собу рупише деца. Госпођа Парсонс донесе француски кључ. Винстон испусти воду и са гађењем извуче гомилу уваљаних длака из косе која је била запушила цев. Опра прсте, колико је могао, хладном водом из славине и врати се у другу собу. “Руке увис!” узвикну дивљачан глас. Иза стола беше искрснуо лепушкаст деветогодишњи дечачић, мрка лица и претио му аутоматским пиштољемиграчком, док је његова сестрица, око две године млађа, понављала исти покрет држећи у руци комад дрвета. Обоје су имали на себи кратке плаве панталоне, сиве кошуље и црвене мараме: униформу Шпијуна. Винстон диже руке изнад главе, али са нелагодним осећањем — толико је дечаково држање било зло — да у питању није само дечја игра. “Ти си издајник!” дрекну дечко. “Ти си зломислитељ! Ти си евроазијски шпијун! Убићу те, испарићу те, бацићу те у рудник соли!” Одједном се обоје заскакаше око њега, узвикујући “Издајниче!” и “Зломислитељу!”, при чему је девојчица подржавала сваки братовљев покрет. То је помало и застрашивало; било је налик на игру тигрића који ће ускоро порасти и постати тигрови људождери. У дечаковим очима видела се нека прорачуната крвожедност, нека сасвим очигледна жеља да удари или шутне Винстона, и свест да је малтене довољно одрастао да то и уради. Добро је што пиштољ није прави, помисли Винстон. Очи госпође Парсонс су нервозно скакале са Винстона на децу и натраг. У јачој светлости 19

var bedre, la han med interesse merke til at det virkelig var støv i ansiktsrynkene hennes. – De er så bråkende, sa hun. – De er sinte fordi de ikke får lov til å gå og se på hengingen, det er det som er grunnen. Jeg har det for travelt til å ta dem med, og Tom kommer ikke hjem tidsnok. – Hvorfor kan vi ikke få se på hengingen? brølte gutten med sin høye stemme. – Jeg vil se hengingen! Jeg vil se hengingen! messet den lille piken, som fremdeles danset rundt. Winston kom til å huske på at noen eurasiske fanger, som var dømt skyldig i krigsforbrytelser, skulle henges i parken samme kveld. Dette hendte gjennomsnittlig en gang om måneden, og det var en populær forestilling. Barna tigget og bad alltid om å få se på det. Han sa adjø til fru Parsons og forlot leiligheten. Men han var ikke kommet seks skritt bortover korridoren, før noe traff ham i nakken. Det gjorde ulidelig vondt, det var som et rødglødende jern ble kjørt inn i ham. Han snudde seg akkurat tidsnok til å se fru Parsons som drog sønnen inn gjennom døren, mens han stakk en sprettert i bukselommen. – Goldstein! brølte gutten da døren ble lukket bak ham. Men det som slo Winston mest, var uttrykket av hjelpeløs redsel i morens grå ansikt. Da han var kommet tilbake til sin egen leilighet, gikk han fort forbi fjernskjermen og satte seg ved bordet igjen, mens han fremdeles gned seg i nakken. Musikken fra fjernskjermen hadde stoppet. I stedet leste en knapp, militær røst med en slags brutal fryd opp en beskrivelse av bevæpningen av den nye flytende festningen, som nettopp var blitt forankret mellom Island og Færøyene. Den ulykkelige kvinnen måtte ha et grufullt liv med de barna, tenkte han. Om et år eller to ville de vokte henne natt og dag for å finne symptomer på kjetteri. Nesten alle barn var forferdelige nå for tiden. Og det verste av alt var at selv om de gjennom slike organisasjoner som Spionene systematisk ble gjort til ustyrlige små villmenn, skapte dette likevel ikke noen tendens hos dem til å gjøre opprør mot Partiets disiplin. Tvert om tilbad de Partiet og alt som stod i forbindelse med det. Sangene, opptogene, fanene, utfluktene, eksersisen med tregeværer, brølet av slagord, dyrkelsen av

дневне собе он с радозналошћу виде да јој у борама лица заиста има прашине. “Толико су немирни”, рече она. “Криво им је што нису ишли да виде вешање, ето шта је. Ја нисам могла да их поведем, имала сам посла, а Том се неће вратити на време из канцеларије.” “А зашто не можемо да гледамо вешање?” громогласно заурла дечак. “'Оћу да видим вешање! 'Оћу да видим вешање!” поче да понавља девојчица, скакућући и даље. Винстон се сети да је те вечери у Хајд парку требало да буде вешање неких евроазијских заробљеника проглашених кривим за ратне злочине. То се дешавало отприлике једном месечно, и представљало омиљени спектакл. Деца су увек тражила од родитеља да их тамо воде. Он се опрости од госпође Парсонс и пође вратима. Но није прешао ни шест корака низ ходник кад га са заслепљујућим болом нешто удари у потиљак. Учини му се да му је неко зарио у месо црвено усијану жицу. Он се окрете, таман на време да види госпођу Парсонс како вуче сина у кућу, док је дечак стављао праћку у џеп. “Голдштајне!” раздра се овај док су се врата затварала пред њим. Но Винстона најдубље погоди израз беспомоћног страха на сивкастом лицу дечакове мајке. Вративши се у стан, он хитро прође поред телекрана и поново седе за сто, и даље трљајући врат. Музика из телекрана беше престала. Уместо ње је одсечан, војнички глас читао, са неким бруталним уживањем, опис наоружања на новој Пловећој тврђави која је управо била усидрена између Исланда и Фароских острва. С оваквом децом, помисли он, та јадна жена мора бити да живи у вечитом страху. Још годину-две и они ће је посматрати дан и ноћ не би ли наишли на какав траг идеолошке неисправности. Готово сва деца су била исто тако немогућа. Најгоре је од свега било то што су их организације као што су Шпијуни систематски претварале у непокорне дивљачиће, а ипак нису у њима производили никакву склоност да се побуне против партијске дисциплине. Напротив, она су обожавала Партију и све што је било с њом у 20

Store Bror – alt dette var en slags vidunderlig lek for dem. Hele deres villskap var rettet utad, mot statens fiender, mot utlendinger, forrædere, sabotører, tankeforbrytere. Det var nesten den normale tilstand at alle folk over tredve år var redd for sine egne barn. Og med god grunn, for det gikk nesten ikke en uke uten at Times bragte en melding om hvordan en eller annen lurende liten snik – en «barnehelt» var det gjengse uttrykket – hadde overhørt en kompromitterende bemerkning og angitt sine foreldre til Tankepolitiet.

Smerten av sprettertkulen hadde gitt seg. Nølende tok han penneskaftet mens han spekulerte på om han kunne finne noe mer å skrive om i dagboken. Med ett begynte han å tenke på O’Brien igjen. For mange år siden – hvor mange var det? Det må være syv år – hadde han drømt at han gikk gjennom et belgmørkt rom. Og en som satt på den ene siden av ham hadde sagt da han passerte: «Vi møtes på det sted hvor det ikke er noe mørke.» Det ble sagt meget rolig, nesten likegyldig – det var en meddelelse, ikke en ordre. Han hadde gått videre uten å stanse. Det rare var at i øyeblikket, i drømmen, hadde disse ordene ikke gjort noe større inntrykk på ham. Det var først senere og litt etter litt at de syntes å få sin bestemte betydning. Han kunne ikke lenger huske om det var før eller etter denne drømmen at han hadde sett O’Brien for første gang, og heller ikke kunne han minnes når han første gang hadde gjenkjent stemmen som O’Briens. Men i alle tilfelle hadde han identifisert den med hans. Det var O’Brien som hadde talt til ham ut av mørket. Winston hadde aldri kunnet føle seg helt viss på om O’Brien var en venn eller en fiende, selv etter glimtet i øynene hans i morges var det fremdeles umulig å være sikker. Men heller ikke lot dette til å spille noen større rolle. Det var en hemmelig forståelse som bandt dem sammen, noe som var viktigere enn hengivenhet og partifellesskap. «Vi møtes på det sted hvor det ikke er noe mørke,» hadde han sagt. Winston visste ikke hva det betydde, bare at det på en eller annen måte ville gå i oppfyllelse.

вези. Песме, процесије, заставице, излети, вежбе са дрвеним пушкама, извикивање парола, обожавање Великог Брата — све је то за њих била величанствена игра. Сва њихова мржња и жестина биле су окренуте упоље, против непријатеља државе, против странаца, издајника, саботера, зломислитеља. Било је скоро нормално да се људи изнад тридесете године плаше своје сопствене деце. И то с добрим разлогом, јер ретко би прошла недеља дана а да Тајмс не донесе нотицу о томе како је неко подло мало њушкало — обично се употребљавао израз дете-херој — прислушкивало и чуло какву компромитујућу примедбу и пријавило родитеље Полицији мисли. Бол од зрна из праћке беше прошао. Он преко воље узе перо, питајући се да ли може смислити још нешто што би могао унети у дневник. Одједном се поново сети О'Брајена. Пре неколико година — колико? — сигурно седам — сањао је да пролази кроз собу у потпуном мраку. Тада му је неко ко је седео по страни рекао док је Винстон пролазио поред њега: “Срешћемо се тамо где нема мрака.” То је било речено врло тихо, скоро узгред — као констатација, не као наређење. Он је продужио не заустављајући се. Чудно је било то што у том тренутку, у сну, те речи нису на њега оставиле неки особит утисак. Почеле су да добијају значење тек касније, и постепено. Сад се није могао сетити да ли је пре или после тог сна први пут видео О'Брајена; није се могао ни сетити кад је први пут препознао глас као О'Брајенов. Но било како било, препознао га јесте. О'Брајен је био тај који му се обратио из мрака. Винстон никад није могао да са сигурношћу закључи — бити сигуран било је немогуће чак и после јутрошњег мига — да ли му је О'Брајен пријатељ или непријатељ. Између њих је постојала веза разумевања, важнија него симпатија или осећање припадности истој странци. “Срешћемо се тамо где нема мрака”, беше рекао О'Брајен. Винстон није знао шта то значи; знао је само да ће се то на овај или онај начин остварити. 21

Stemmen fra fjernskjermen stoppet. Et klart og vakkert trompetstøt klang ut i den stillestående luften. Stemmen fortsatte skurrende: – Hallo, hallo! En ilmelding er nettopp kommet fra Malabar-fronten! Våre tropper i Syd-India har vunnet en strålende seier. Jeg er bemyndiget til å si at det slaget vi nå bringer en melding om, meget godt kan føre til at vi kan se slutten på krigen. Her er meldingen … Nå kommer dårlige nyheter, tenkte Winston. Og ganske riktig, etter en bloddryppende beskrivelse av tilintetgjørelsen av en eurasisk armé, med fabelaktige oppgaver over drepte og fanger, kom kunngjøringen om at sjokoladerasjonen ville bli nedsatt fra tredve gram til tyve fra neste uke av. Winston rapte igjen. Virkningene av ginen holdt på å forta seg, tilbake ble en følelse av at all luften var gått ut av ham. Kanskje for å feire seieren, kanskje for å døyve erindringen om den tapte sjokoladen, satte fjernskjermen i med «Oceania, vårt land». En skulle stå i giv akt, når den ble spilt. Men slik som han nå satt, var han usynlig. Etter «Oceania, vårt land» fulgte lettere musikk. Winston gikk bort til vinduet mens han holdt ryggen mot fjernskjermen. Dagen var fremdeles kald og klar. Etsteds langt borte eksploderte en rakettbombe med et dumpt, dirrende brøl. For tiden falt omkring tyve–tredve av dem på London hver uke. Nede på gaten rusket vinden i den sønderrevne plakaten, og ordet INGSOC viste seg rykkvis og forsvant så igjen. Ingsoc. Ingsocs hellige prinsipper. Nytale, dobbelttenkning, fortidens foranderlighet. Han hadde følelsen av å vandre i skogene på havbunnen, å ha gått seg vill i en uhyggelig verden hvor han selv var monstrumet. Han var alene. Fortiden var død, fremtiden var ikke til å forestille seg. Hvilken sikkerhet hadde han for at et eneste nålevende menneskelig vesen stod på samme side som han? Og hvordan kunne han skaffe seg visshet for at Partiets herredømme ikke kom til å vare evig? Som et svar på hans spørsmål trådte de tre slagordene på Sannhetsministeriets hvite fasade på ny frem for hans blikk: KRIG ER FRED

Глас са телекрана застаде за тренутак. Трубни знак, леп и јасан, проплови устајалим ваздухом. Глас, сада храпав, настави: “Пажња, пажња! Овог тренутка смо добили флеш вест са малабарског фронта. Наше снаге у Јужној Индији постигле су величанствену победу. Овлашћен сам да објавим да ће ова победа, о којој следи извештај, вероватно привести рат крају. Ево извештаја... ” Лоше вести, помисли Винстон. И наравно, после бруталног описа победе над евроазијском војском, са стравично високим бројем убијених и заробљених, наиђе обавештење да ће од следеће недеље следовање чоколаде бити смањено са тридесет грама на двадесет. Винстон поново подригну. Џин је испаравао, остављајући за собом осећање празнине и безвољности. Са телекрана — можда да прослави победу, можда да надјача помисао на изгубљену чоколаду — груну химна. На то се морало стати мирно. Међутим, он је у свом тренутном положају био невидљив. Химна се повуче пред лакшом музиком. Винстон оде до прозора, окренут леђима телекрану. Дан је и даље био ведар и хладан. Негде у даљини експлодира ракетна бомба ступим треском који се одбијао од зидова. У то време их је на Лондон падало двадесет до тридесет недељно. Доле, на улици, ветар је махао зацепљеним плакатом горе-доле, те се реч ЕНГЛСОЦ на махове појављивала и нестајала. Енглсоц. Свети принципи Енглсоца. Новоговор, двомисао, мењање прошлости. Он се осећао као да лута по шумама на морском дну, изгубљен у чудовишном свету у коме је он сам био чудовиште. Био је сам. Прошлост је била мртва, будућност незамислива. С каквом је сигурношћу могао рећи да је и једно тренутно живо људско биће на његовој страни? И на који начин знати да владавина Партије неће потрајати заувек? Као одговор, вратише му се три пароле на белој фасади Министарства истине:

FRIHET ER TRELLDOM

СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО

РАТ ЈЕ МИР

22

UVITENHET ER STYRKE

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Han fisket et 25 cents-stykke opp av lommen. Der stod også de samme slagordene med ørsmå tydelige bokstaver, og på den andre siden av mynten kunne en se Store Brors hode. Selv fra mynten forfulgte disse øynene ham. På mynter, på frimerker, på faner, på plakater og på sigarettpakkene – overalt. Alltid disse øynene som voktet en og stemmen som omsluttet en. Enten en sov eller var våken, enten en arbeidet eller spiste, utendørs eller innendørs, i badet eller i sengen – aldri slapp en unna dem. Ingenting var ens eget unntatt de få kubikkcentimeterne inne i ens hode.

Он извади из џепа новчић од двадесет пет центи. Ту су, такође, ситним словима, биле исписане те исте пароле; с друге стране је била глава Великог Брата. Његове очи су, чак и са новчића, пратиле човека. На новцу, на маркама, на корицама књига, на заставицама, на плакатима и на кутијама за цигарете — свуда. Увек те очи које посматрају и глас који обавија. Био човек будан или спавао, радио или јео, у кући или ван куће, у купатилу или у кревету — избећи се није могло. Нико није имао ништа своје до оних неколико кубних сантиметара у лобањи. Сунце беше одмакло својим путем, и хиљаде прозора на Министарству истине, сад кад светлост није била у њих, изгледале су мрко и одбојно, као пушкарнице на тврђави. Пред огромним пирамидалним обликом Винстону задрхта срце. Зграда је била превише јака, није се могла заузети на јуриш. Не би је срушило ни хиљаду ракетних бомби. Он се поново упита за кога пише дневник. За будућност, за прошлост — за неко замишљено доба. А пред њим није стајала смрт него уништење. Дневник ће бити претворен у прах и пепео, а он сам у пару. Једино ће Полиција мисли прочитати шта је написао, пре него што збришу дневник из постојања и из сећања. Како се обратити будућности кад ни траг човека, чак ни безимена реч нажврљана на комаду папира неће моћи да физички преживи? Са телекрана изби четрнаест. Морао је да оде у року од десет минута. Морао се вратити на посао у четрнаест и тридесет. Избијање сата му зачудо даде снаге. Више није био, самотна утвара што изговара истину коју нико никад неће чути. Но докле год ју је изговарао, трајност је на неки нејасан начин била обезбеђена. Наслеђе човеково се не преноси саопштавањем својих мисли него чувањем духовног здравља. Он се врати до стола, умочи перо у мастило и написа:

Solen hadde dreiet vestover, og myriadene av vinduer i Sannhetsministeriet så like truende ut som skytehullene i en festning nå da det ikke lenger falt noe lys på dem. Hans hjerte skrumpet sammen ved synet av den enorme pyramidebygningen. Den var for sterk, den kunne ikke stormes. Selv tusen rakettbomber kunne ikke sprenge den. På ny lurte han på hvem han egentlig skrev denne dagboken for. For fremtiden, for fortiden – for en tidsalder som kanskje bare eksisterte i hans fantasi. Og foran ham lå ikke død, men tilintetgjørelse. Dagboken ville bli brent til aske, og han selv ville gå opp i damp. Bare Tankepolitiet ville lese det han hadde skrevet før det utslettet det av tilværelsen og av erindringen. Hvordan kunne en rette noen appell til fremtiden, ikke så meget som et anonymt ord rablet på en bit papir? Fjernskjermen slo fjorten. Han måtte gå om ti minutter. Han måtte være tilbake i sitt arbeid fjorten tredve. Pussig nok var det som timeslagene hadde satt nytt mot i ham. Han var et ensomt gjenferd som mumlet en sannhet som ingen noengang ville høre. Men så lenge han gav uttrykk for den, ble kontinuiteten på en eller annen dunkel måte ikke brutt. Det var ikke ved å gjøre seg selv hørt, men ved å bevare vettet at en førte sin menneskelige arv videre. Han gikk tilbake til bordet, dyppet pennen i blekkhuset og skrev: Til fremtiden eller til fortiden, til en tid da tanken er fri, da menneskene er forskjellige fra hverandre og ikke lever ensomme – til en tid da sannheten lever og da det som er gjort ikke kan gjøres ugjort

Будућности или прошлости, времену у коме је мисао слободна, у коме се људи разликују меду собом и не живе усамљени — времену у коме постоји истина и у коме се оно што је учињено 23

– sender jeg en hilsen fra ensrettethetens tidsalder, fra ensomhetens tid, fra Store Brors tid, fra dobbelttenkningens tid! Han var allerede død, tenkte han. Det forekom ham at det først var nå, etterat han hadde begynt å kunne forme sine tanker, at han hadde tatt det avgjørende skritt. Følgene av enhver handling er iboende i handlingen selv. Han skrev: Tankeforbrytelse medfører ikke døden: Tankeforbrytelse ER døden. Nå da han hadde identifisert seg selv som et dødt menneske ble det av stor betydning å holde seg i live så lenge som mulig. Han hadde fått blekkflekker på to av fingrene på høyre hånd. Det var akkurat slike småting som kunne forråde en. En eller annen nidkjær snushane i ministeriet (sannsynligvis en kvinne, en som lignet det vesle rødblonde kvinnfolket eller den svarthårede piken fra roman-avdelingen) kunne ta til å undres på hvorfor han hadde skrevet i lunsjpausen, hvorfor han hadde brukt en gammeldags penn, hva han hadde skrevet – og så komme med et vink på det rette sted. Han gikk ut i badet og skrubbet omhyggelig blekket av med den kornete mørkebrune såpen, som rev opp huden som sandpapir og derfor høvde godt til dette formålet. Han la dagboken i skuffen. Det var helt nytteløst å gjøre noe forsøk på å skjule den, men han kunne i det minste skaffe seg sikkerhet for om dens eksistens var blitt oppdaget eller ikke. Hvis han la et hår tvers over den ene kanten på den, var det altfor iøynefallende. Med fingertuppen tok han et usynlig korn av hvitaktig støv og plasserte det i hjørnet av bindet, slik at det måtte falle av hvis noen rørte boken.

не може повући: Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли — поздрав! Ја сам већ мртав, помисли он. Учини му се да је тек сад, сад кад је почињао бивати способан да уобличи своје мисли, тек сад предузео одлучујући корак. Последице сваког чина садржане су у самом чину. Он написа: Зломисао не повлачи собом смрт: зломисао ЈЕСТЕ смрт. Сад кад је схватио себе као мртваца, постало је важно одржати се што дуже у животу. Два прста десне руке била су му умрљана мастилом. Управо такве ситнице издају. Неко надобудно њушкало у Министарству (вероватно каква жена: она са пепељастом косом или она црномањаста из одељења за прозу) могло би се чудити зашто је писао за време прекида за ручак, зашто је употребљавао старомодно перо, шта је то писао — и онда казати реч-две на одговарајућем месту. Он оде у купатило и пажљиво опра мастило оштрим мрким сапуном који је стругао кожу као шмирглпапир те тако био погодан за ту сврху.

III Winston drømte om sin mor. Han må ha vært ti eller elleve år da moren forsvant, tenkte han. Hun var en høyvoksen statelig kvinne, temmelig fåmælt, med langsomme bevegelser og praktfullt lyst hår. Sin far husket han mer utydelig som en mørk tynn mann med briller, som alltid gikk i pene mørke klær (Winston husket særlig de ualminnelig tynne sålene på farens sko). Begge foreldrene må sannsynligvis ha forsvunnet under en av de første store utrenskningene i femtiårene.

3 Винстон је сањао мајку. Морало му је бити, како је мислио, десет или једанаест година кад је она нестала. Била је то висока, достојанствена и прилично ћутљива жена спорих покрета и величанствене плаве косе. Оца се сећао нејасније као црномањастог и мршавог, увек одевеног у уредно тамно одело (Винстон се особито сећао врло танких дон ова на очевим ципелама) и са наочарима. Њих двоје је очигледно прогутала једна од првих чистки...

Затим стави дневник у фиоку. Било је сасвим бескорисно помишљати да га сакрије, но могао је бар да установи да ли је откривен или не. Длачица затакнута међу листовима била би превише очигледна. Врхом прста, он подиже једно препознатљиво беличасто зрнце прашине и стави га у крај корица, одакле би морало спасти ако би ко покренуо књигу.

24

I denne drømmestunden satt hans mor på et sted dypt nede under ham med hans unge søster i armene. Han husket ikke søsteren i det hele tatt, unntatt som et ørlite svakt spedbarn, som alltid var stille og hadde store, årvåkne øyne. Begge så nå opp på ham. De var nede på et eller annet underjordisk sted – bunnen av en brønn, for eksempel, eller en meget dyp grav – et sted som var dypt under ham, men likevel fremdeles flyttet seg nedover. De var i salongen på et synkende skip og så opp mot ham gjennom det stadig mørkere vannet. Det var fremdeles luft i salongen, de kunne fremdeles se ham og han dem, men hele tiden sank de, ned i det grønne vannet som i neste øyeblikk måtte skjule dem for hans blikk for alltid. Han var ute i lyset og luften, og de var der nede fordi han var her oppe. Han visste det, og de visste det, og han kunne lese av deres ansikter at de visste det. Men det var ingen bebreidelse hverken i deres ansikter eller deres hjerter, bare vissheten om at de måtte dø forat han kunne leve, og at dette var en del av tingenes uunngåelige orden. Han kunne ikke huske hva som hadde hendt, men i sin drøm visste han at hans mors og hans søsters liv på en eller annen måte var blitt ofret for hans eget. Det var en av disse drømmer som bevarer det karakteristiske drømmesceneriet, men som likevel er en fortsettelse av ens intellektuelle liv, og inneholder kjensgjerninger og tanker som fremdeles synes nye og verdifulle etterat en har våknet. Det som nå plutselig slo Winston, var at hans mors død for nesten tredve år siden hadde vært tragisk og sørgelig på en måte som nå ikke var mulig lenger. Han innså at tragedien tilhørte den svunne tid, en tid da det fremdeles fantes privatliv, kjærlighet og vennskap, og da medlemmene av en familie hjalp hverandre uten at de behøvde å vite grunnen til det. Minnet om moren slet i hans hjerte, fordi hun hadde dødd av kjærlighet til ham, den gang han var for ung og for egoistisk til å elske henne igjen, og fordi hun på en måte, han husket ikke hvordan, hadde ofret seg selv for et lojalitetsbegrep som var individuelt og uforanderlig. Slikt kunne ikke hende i dag, det så han klart. I dag rådet frykt, hat og smerte, men ingen følelsesmessig verdighet og stolthet, ingen dyp eller komplisert sorg. Det var som han kunne lese alt dette i morens og søsterens store øyne da de så opp mot ham gjennom det grønne vannet,

У том тренутку сна, мајка је седела негде далеко ниже од њега, са његовом младом сестром у наручју. Сестре се уопште није сећао сем као ситне, слабашне, вечито ћутљиве бебе, крупних, пажљивих очију. Обе су га посматрале одоздо. Налазиле су се на неком подземном месту — на дну бунара, на пример, или каквог веома дубоког гроба — но то место, иако је већ било дубоко испод њега, и само је пропадало у дубину. Биле су у салону брода који тоне и посматрале одоздо кроз све тамнију воду. У салону јејош било ваздуха, још увек су оне могле видети њега и он њих, али све време су тонуле, тонуле у зелену дубину која ће му их за тренутак заувек сакрити с очију. Он је био горе, на светлости и ваздуху док су оне тонуле у дубину и смрт, а тонуле су у дубину зато што је он био горе. Он је то знао, њих две такође; видео им је то по лицу. Нису имале, прекора ни у очима ни у срцу, једино сазнање да оне морају умрети да би он остао жив, и да је то део неизбежног реда ствари у животу. Није се сећао шта се заиста десило, али, у сну је знао да су на неки начин мајчин и сестрин живот били жртвовани за његов. То је био један од оних снова који су, у ствари, иако задржавају карактеристични амбијент сна, наставак човековог интелектуалног живота, и у коме човек схвата чињенице и мисли које му се чине нове и вредне чак и кад се пробуди. Винстона беше сада погодило то што је мајчина смрт, пре скоро тридесет година, била трагична и тужна на неки начин који више није био могућ. Он схвати да трагедија припада старим временима, временима кад је још увек било приватног живота, љубави и пријатељства, и кад су чланови породице притицали у помоћ једно другом не питајући се зашто. Сећање на мајку парало му је срце, јер она је умрла волећи га кад је био превише мали и себичан да ту љубав узврати, и пошто се некако није могао да се сети како — жртвовала појму оданости који је био њен лични и неизмењив. Тако шта се, схвати он, данас више не може десити. Данас постоји страх, мржња и бол, али не и достојанство осећања, не и дубока и сложена жалост. Све то му се сад чинило да види у мајчиним и сестриним очима које су га гледале кроз зелену воду, стотине метара дубоко а још 25

hundrer av favner under ham, dypere og dypere. Med ett stod han på en grønn, spirende gressvoll en sommerkveld mens solens skrå stråler forgylte jorden. Det lendet han så ut over hadde vist seg så ofte i hans drømmer at han aldri var helt viss på om han hadde sett det i det virkelige liv eller ikke. I sine våkne tanker kalte han det Det gylne land. Det var en gammel beitemark med mange kaninhuller, en sti som gikk tvers over den og en muldvarphaug her og der. I det ujevne skogbrynet på den andre siden av jordet duvet almetrærnes grener meget svakt i vinden, bladene rørte seg såvidt i tette masser, som kvinnehår. Etsteds like i nærheten, men ute av syne, var det en klar langsom bekk, der ørekyten svømte i kulpene under vidjene. Piken med det mørke håret kom gående mot ham over jordet. Det så ut som hun med en eneste bevegelse rev av seg alle klærne og slengte dem foraktelig til side. Kroppen hennes var hvit og glatt, men den vakte ingen attrå hos ham, i virkeligheten var det såvidt han kastet et blikk på den. Det som overveldet ham i øyeblikket, var beundring for den bevegelsen hun hadde gjort da hun kastet fra seg klærne. Den var så yndefull og vørdsløs at det var som den utslettet en hel kultur, et helt tankesystem, som om Store Bror og Partiet og Tankepolitiet alle var blitt sopt ut i intetheten av en enkel, skjønn bevegelse av armen hennes. Også det var en gestus som hørte fortiden til. Winston våknet med ordet «Shakespeare» på leppene. Fjernskjermen gav fra seg et øresønderrivende plystresignal som fortsatte i samme tone i tredve sekunder. Klokken var null syv femten, den tiden da alle kontorfunksjonærer måtte opp. Winston vred kroppen ut av sengen, han var naken, for et medlem av Det ytre parti fikk bare tre tusen klesmerker om året, og for en pyjamas måtte en ut med seks hundre. Han trev en skitten undertrøye og et par shorts som lå på en stol. Gymnastikken ville begynne om tre minutter. I neste øyeblikk måtte han krøke seg under et voldsomt hosteanfall som nesten alltid kom over ham like etterat han hadde våknet. Det tømte hans lunger så totalt at han måtte legge seg på ryggen og ta en rekke dype åndedrag før han fikk pusten igjen. Hosten hadde fått årene hans til å svulme opp, og leggesåret hadde tatt til å klø.

увек непотонуле. Одједном се виде како стоји на мекој утрини, у летње вече кад сунчеви зраци позлаћују земљу. Предео који је посматрао толико му се пута враћао у сновима да никад није био сасвим сигуран да ли гаје видео или не и на јави. У мислима, кад је био будан, називао га је “златни крај”. То је био стари пашњак који су зечеви сав обрстили; преко његаје вијугала путања, а наоколо се овде-онде видели кртичњаци. У назубљеној живици на супротној страни пољане, брестове гране су се благо повијале на поветарцу, а лишце је, густо као женска коса, једва приметно треперило. Негде у близини, мада се није видео, био је бистар, тих поточић у чијим су се вировима испод врба играле сићушне рибице. Преко пољане му је у сусрет ишла она црнокоса девојка. Покретима сливеним у један, она стрже своју одећу и презриво је одбаци у страну. Тело јој је било бело и глатко, али није му будило никакву жељу; једва да га је и погледао. Било га је свег обузело дивљење према покрету којим је одећу одбацила у страну. Грациозан и безбрижан, тај покрет као да је срушио целу једну културу, цео један систем мишљења, као да се Велики Брат, Партија и Полиција мисли могу збрисати једним јединим величанственим покретом руке. Тај покрет је такоде припадао давним временима. Винстон се пробуди са речју “Шекспир” на уснама. Са телекрана се зачу продоран писак који се на истој ноти одржа пуних тридесет секунди. Било је нула седам-петнаест, време кад службеници треба да устају. Винстон се отрже од кревета — го, пошто су чланови Шире партије добијали три хиљаде купона за текстил годишње, а пижама је стајала шест стотина — и дохвати са столице изношену мајицу и спортске гаћице. Кроз три минута почињала је јутарња фискултура. Идућег тренутка, он се пресамити од жестоког напада кашља који га је скоро увек хватао убрзо после будења. Кашаљ му толико испразни плућа да је до даха могао доћи само легавши на под и дубоко и грчевито удахнувши неколико пута. Од напора му се беху надуле вене, а она проширена на нози поче да га сврби. 26

– Gruppe tredve til førti! bjeffet en ilter “Група од тридесет до четрдесет година!” kvinnestemme. – Gruppe tredve til førti! заштекта продоран женски глас. “Група од Oppstilling! Tredve til førti! тридесет до четрдесет година! На своја места! Тридесет до четрдесет!” Winston stilte seg i giv akt foran fjernskjermen, Винстон скочи пред телекран и укрути се у hvor en nå kunne se bildet av en avpillet, men ставу мирно. На екрану се већ беше појавила muskelsterk yngre kvinne med bluse og жена младалачког изгледа, сувоњава али gymnastikksko. мишићава, одевена у тренерку и патике. – Armer bøy og strekk! buldret hun. – Ta tempoet “Одручи!” кресну она. “Држите се мог темпа. etter meg. En, to, tre, fire! En, to, tre, fire! Kom Је'н, два, три, четр! Је'н, два, три, четр! Хајде, nå, kamerater, få litt fart på dere! En, to, tre, fire! другови, живље мало! Је'н, два, три, четр! Је'н, En, to, tre, fire! … два,тн, етр!... ” Smerten av hosterien hadde ennå ikke drevet hele Бол од напада кашља не беше сасвим избацио inntrykket av Winstons drøm ut av ham, og de из Винстонове свести сећање на сан. Оно се сад rytmiske bevegelser under øvelsene styrket det til још и мало појача с ритмичким покретима en viss grad. Mens han mekanisk strakte armene вежбе. Док је механички савијао и испружао fremover og bakover, og mens ansiktet var preget руке, и одржавао на лицу израз суморног av den barske glede som ble betraktet som det уживања који се сматрао погодним за јутарњу korrekte uttrykk under disse fysiske sprell, гимнастику, он се борио да се у мислима врати anstrengte han seg for å tenke tilbake til hin uklare до магловитог доба свог раног детињства. То је barndomstid. Det var usigelig vanskelig. Alt било изванредно тешко. Сви догађаји од пре sammen bleknet likesom når han prøvde å komme двадесет пет година и више бледели су и lenger tilbake enn til slutten av femtiårene. Når det чилели. Кад није било никаквих писаних ikke var noen ytre ting en kunne støtte seg til, трагова на које се човек могао позвати, mistet selv ens egen tilværelse sine skarpe расплињавале су се чак и контуре сопственог konturer. En husket veldige hendelser, som живота. Памтили су се велики догађаји који се kanskje ikke hadde funnet sted, en husket et највероватније нису ни одиграли, памтили су се mylder av enkeltheter uten å kunne gjenskape детаљи ситних свакодневних догађаја, али се deres atmosfære, og det var lange tomme perioder њихова атмосфера није дала ухватити; hvor en ikke kunne plassere noe som helst. Alt постојали су дуги празни периоди у које се није hadde vært annerledes den gang. Selv landenes могло сместити ништа. У прошлости је све navn og deres former på kartet hadde vært било другачије. Чак су и имена земаља, и annerledes. Luftområde Ett het for eksempel ikke њихови облици на мапи, били другачији. Писта det i hine tider: det var blitt kalt England eller један, на пример, имала је друго име: звала се Storbritannia, selv om han følte seg noenlunde viss Енглеска или Британија, мада се, по његовом på at London alltid hadde hett London. прилично чврстом уверењу, Лондон одувек звао Лондон. Winston kunne ikke tydelig huske noen tid da hans Винстон се није са сигурношћу сећао ниједног land ikke hadde vært i krig, men det er klart at det раздобља у коме његова земља није била у hadde vært en temmelig lang mellomperiode med рату; но било је очигледно да је током његовог fred i hans barndom, fordi en av hans tidligste детињства постојао подужи интервал мира: erindringer gjaldt et flyangrep som lot til å komme наиме, једна од његових најранијих успомена helt overraskende på alle. Kan hende var det den била је везана за неки напад из ваздуха који је у gangen at atombomben hadde falt på Colchester. то време свакога изненадио. То је могло бити у Han kunne ikke minnes selve flyangrepet, men han време кадје на Колчестер пала атомска бомба. husket at farens hånd grep hans da de skyndte seg Самог напада се није сећао, али памти о је nedover og nedover til et eller annet sted dypt очеву руку која га је стезала док су хитали under jorden, ned en spiraltrapp som gav gjenlyd наниже, наниже, наниже, некуда дубоко под under føttene hans og som til slutt gjorde beina земљу, низ неке спиралне степенице које су му 27

hans så trette at han tok til å klynke, og de måtte stanse og hvile. På sin langsomme, drømmende måte fulgte moren dem et langt stykke bak. Hun bar den vesle søsteren hans – eller kanskje var det bare en bylt tepper hun hadde i armene, han var ikke helt sikker på om søsteren var født da. Langt om lenge kom de ned på et larmende, overfylt sted, som han skjønte var en undergrunnsstasjon. Det satt mennesker overalt på det fliselagte gulvet, og andre mennesker satt tett sammenpakket på metallbriskene, som var anbragt i flere etasjer. Winston, hans mor og hans far fant seg en plass på gulvet, og like i nærheten av dem satt en gammel mann og en gammel kone side om side på en brisk. Den gamle mannen hadde en pen mørk dress og en svart lue som var skjøvet tilbake på det kritthvite håret; han var rød i ansiktet og øynene var blå og fulle av tårer. Det oste gin av ham. Det var som ginen sivet ut av huden hans istedenfor svette, og en kunne innbille seg at de tårene som trillet fra øynene hans var ren gin. Men selv om han var noe beruset led han også under en sorg som var ekte og uutholdelig. På sin barnslige måte skjønte Winston at det nettopp hadde hendt noe forferdelig, noe som aldri kunne tilgis og som det aldri kunne rettes på. Det forekom ham også at han visste hva det var. Det var blitt drept en eller annen som den gamle mannen elsket, et barnebarn kanskje. Med få minutters mellomrom gjentok gamlingen: – Vi burde ikke ha stolt på dem, det sa jeg deg, mor, ikke sant? Dette er følgen av at vi stolte på dem. Jeg sa det for lenge siden. Vi skulle ikke ha stolt på de kjeltringene. Men hvilke kjeltringer de ikke skulle ha stolt på, det kunne Winston ikke huske mer.

одзвањале под ногама и од којих су му се на крају толико замориле ноге да је почео цвилети те су морали да стану и одморе се. Мајка, онако спора и сањива, била је далеко изостала. Носила је у наручју његову сестрицу — или можда само ћебад; није Био сигуран да ли му се у то време сестра већ била родила. На крају избише на неко место, бучно и препуно света, које он препознаде као станицу метроа. Неки људи су седели свуда наоколо по каменим плочама; други су, тесно збијени, седели на металним креветима на спрат. Винстон и његови родитељи нађоше за себе места на поду; поред њих, на кревету, седели су једно поред другога неки старац и старица. Старац је имао на себи пристојно тамно одело и штофани качкет забачен на потиљак, те му се видела веома седа коса; лице му је било скерлетноцрвено, а очи плаве и пуне суза. Заударао је на џин. Чинило се као да му џин избија на поре уместо зноја, а са мало маште могло се замислити да су му сузе у очима чисти џин. Но иако је био при пићу, видело се да трпи неки истински и неподношљиви јад. Онако мали, Винстон схвати да се старцу управо десило нешто неопростиво и непоправљиво. Учини му се још и да зна шта је то. Био је погинуо неко кога је старац волео, можда његова мала унука. Старац је сваких неколико минута понављао: “Нисмо требали да им верујемо. Рек'о сам ја да нисмо требали, јел' се сећаш? Ето сад шта се десило. Ма говорио сам ја увек, нисмо требали да верујемо тим дрипцима.” Али којим то дрипцима није требало да верују Винстон се више није сећао.

Siden den tiden hadde krigen bokstavelig talt vært evigvarende, men strengt tatt hadde det ikke alltid vært den samme krigen. I hans barndom hadde det i flere måneder vært en forvirret gatekamp i selve London, og noe av den husket han levende. Men å klarlegge hele periodens historie, å si hvem som kjempet mot hvem til de forskjellige tider, var helt umulig, fordi ikke noen skrevet fremstilling og ikke noe talt ord noen gang hentydet til annet enn den aktuelle krigssituasjon. I dette øyeblikk for eksempel, i 1984 (hvis det da var 1984), var Oceania i krig med Eurasia og i forbund med Øst-

Отприлике од тог времена, рат је дословно трајао без прекида, мада, строго узев, није увек био у питању исти рат. Неколико месеци током његовог детињства, у самом Лондоње било заплетених уличних борби којих се јасно сећао. Али истраживати историју целог тог периода, рећи ко се борио против кога у овом или оном тренутку, било је потпуно немогуће, јер ниједан запис, и ниједна реч, нису помињали било какво опредељење сем постојећег. Тренутно је, 1984. године (ако је година заиста била 1984), Океанија била у рату са Евроазијом 28

Asia. Ikke i en eneste offentlig eller privat uttalelse ble det noensinne medgitt at de tre makter tidligere hadde vært gruppert på en annen måte. Men som Winston så godt visste, var det faktisk bare fire år siden Oceania hadde vært i krig med Øst-Asia og i allianse med Eurasia. Men dette var bare et stykke hemmelig viten som han tilfeldigvis satt inne med, fordi hans egen erindring ikke var tilstrekkelig under kontroll. Offisielt foregikk det aldri noen endring av forbundsfeller. Oceania var i krig med Eurasia – ergo hadde Oceania alltid vært i krig med Eurasia. Øyeblikkets motstander representerte alltid det absolutte onde, og derav fulgte at enhver tidligere eller fremtidig allianse med ham var umulig.

Det forferdelige var, tenkte han mens han for tusende gang pinefullt tvang skuldrene sine bakover (med hendene i hoftene, han dreiet kroppen fra midjen av, en øvelse som ble oppfattet som særlig god for ryggmusklene) – det forferdelige var at alt dette kunne være sant. Hvis Partiet kunne strekke sin hånd tilbake i fortiden og si om den og den hendelsen at den aldri hadde hendt, var da ikke dette enda grufullere enn bare tortur og død? Partiet sa at Oceania aldri hadde vært i forbund med Eurasia. Han, Winston Smith, visste at Oceania og Eurasia hadde vært allierte for så kort tid siden som fire år. Men hvor eksisterte denne viten? Bare i hans egen bevissthet, som i alle tilfelle snart måtte bli tilintetgjort. Og hvis alle andre godtok den løgnen som Partiet påtvang dem – hvis alle aktstykker fortalte den samme historien – ja, da gikk løgnen over i historien og ble sannhet. «Den som behersker fortiden, behersker fremtiden,» lød Partiets slagord, «og den som behersker nutiden, behersker fortiden.» Og likevel var fortiden på tross av sin foranderlige natur aldri blitt forandret. Det som var sant nå, var også sant fra evig og til evig tid. Det var ganske enkelt. Det eneste som trengtes, var en uendelig rekke seirer over ens egen hukommelse. «Realitetskontroll,» kalte de det, i nytale het det «dobbelttenkning.» – På stedet hvil! bjeffet den kvinnelige instruktøren, litt mer elskverdig denne gang. Winston lot armene synke og fylte langsomt

а у савезу са Истазијом. Никад и нигде, ни приватно ни јавно, није се признавало да су ове три силе икад биле другачије сврстане. У ствари, као што је Винстон врло добро знао, било је прошло само четири године откако је Океанија била у рату са Истазијом а у савезу са Евроазијом. Но то је само био мали, кришом чувани податак који је Винстон држао у глави јер још није умео да добро контролише своје памћење. Званично, до те промене партнера никад није дошло. Океанија је моментаино била у рату са Евроазијом: дакле Океанија је одувек била у рату са Евроазијом. Тренутни непријатељ је увек представљао апсолутно зло, а из тога је произлазило да је било каква нагодба с њим, било у прошлости или у будућности, немогућа. Стравично је то, помисли он по десетохиљадити пут док је с муком забацивао рамена (држећи руке на куковима, сад су сви описивали телом кругове, покрећући се само од појаса навише; та је вежба наводно била добра за мишиће леда) — стравично је то што све то може и бити истина. Ако Партија може да гурне руку у прошлост и каже за овај или онај догађај: то и то се уопште није десило, тако шта је свакако ужасније од мучења и смрти. Партија је говорила да Океанија никад није била у савезу са Евроазијом. Он, Винстон Смит, зна да је Океанија била у савезу са Евроазијом пре свега четири године. Али где то сазнање постоји? Само у његовој свести, која ће у сваком случају за кратко време бити уништена. А ако сви прихватају лаж коју Партија намећеако сви записи причају исту причу — онда лаж прелази у историју и постаје истина. Ко контролише прошлост, гласила је парола Партије, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ипак се прошлост, иако по природи измењива, није ни изменила. Све што је истина данас, истина је од прапочетка до вечности. Ствар је била врло проста. Потребан је био само бескрајан низ победа над својим памћењем. То се звало контрола над стварношћу; на Новоговору двомисао. “На месту вољно!” кресну инструкторка, нешто добродушније. Винстон опусти руке низ слабине и полако 29

lungene med ny luft. Hans tanker gled bort i dobbelttenkningens labyrintiske verden: Å vite og ikke å vite, å være seg bevisst den fullstendige sannhet samtidig som en fortalte omhyggelig konstruerte løgner, å ha to oppfatninger som gjensidig opphevet hverandre, å vite at de var motstridende og samtidig tro på dem begge. Å bruke logikk mot logikk, å forkaste moralen samtidig som en tok den til inntekt for seg, å tro at demokratiet var umulig og at Partiet var demokratiets vokter, å glemme alt det var nødvendig å glemme, og så trekke det frem i erindringen igjen i det øyeblikk det trengtes og etterpå glemme det momentant på ny – og fremfor alt å anvende den samme prosess på prosessen selv. Dette var klimaks av finesse og spissfindighet: bevisst hensatte man seg i en tilstand av ubevissthet, og så ble man seg ubevisst den hypnosen man nettopp hadde foretatt med seg selv. Selve forståelsen av ordet «dobbelttenke» innebar at man brukte dobbelttenkning. Lærerinnen hadde kommandert dem i givakt igjen. – Og la oss nå se hvem av dere som kan røre tærne sinel sa hun begeistret. – Forover bøy fra hoftene, kamerater. En–to! En–to! … Winston avskydde denne øvelsen som sendte en skjærende smerte gjennom hele underkroppen hans fra hælene til baken og som ofte endte med at han fikk en ny ri av hoste. Det halvveis behagelige islett i hans meditasjoner forsvant. Fortiden var ikke bare blitt endret, den var faktisk blitt utslettet, tenkte han. For hvordan kunne en fastslå selv den klareste kjensgjerning, når det ikke fantes noen opptegnelse om den utenfor ens egen erindring? Han prøvde å huske hvilket år han først hadde hørt snakk om Store Bror. Han trodde det måtte ha vært en gang i sekstiårene, men det var umulig å bli sikker på det. I Partiets offisielle historiebøker figurerte naturligvis Store Bror som Revolusjonens leder og vokter helt siden dens aller første dager. Hans bedrifter var gradvis blitt skjøvet bakover i tiden helt til de strakte seg til den eventyrlige verden i tredve–førtiårene, da kapitalistene i sine rare sylinderhatter fremdeles kjørte gjennom Londons gater i svære blanke biler eller i vogner med glassruter. Det var ikke råd å få greie på hvor meget av denne legenden som var sann og hvor meget som var diktet opp. Winston kunne ikke

напуни плућа ваздухом. Мисао му се изгуби у лавиринтском свету двомисли. Знати и не знати, бити свестан потпуне истинитости изговарајући пажљиво конструисане лажи, имати истовремено два мишљења која су се међусобно искључивала, знајући да су противречна а ипак верујући у оба; служити се логиком против логике, одбацивати морал захтевајући га, веровати да је демократија немогућна а да је Партија чувар демократије; заборављати све што је требало заборавити а онда то поново вратити у памћење у потребном тренутку па га затим сместа поново заборавити; и, пре свега, истом поступку подвргнути и сам тај поступак. То је била врхунска финеса: свесно се довести у стање несвесности, а онда, постати несвестан управо извршеног чина самохипнозе. Чак и сама реч двомисао, да би се схватила, захтевала је употребу двомисли. Инструкторка им беше поново командовала “мирно”. “А сад да видимо ко може из става спетног претклон до пода”, избаци она с пуно ентузијазма. “Право из кукова, другови. Је'н — два! Јен — два!...” Винстону је била одвратна ова вежба, од које су му болови севали од пета до задњице и врло често на крају поново долазио напад кашља. Из његових медитација нестаде оно полузадовољство. Прошлост је, размишљао је он, не само измењена него управо уништена. Јер како се може установити ма и најочигледнија чињеница ако ван човек овог памћења није било никакве евиденције? Он покуша да се сети кад је први пут чуо за Великог Брата. Учини му се да је то морало бити негде шездесетих година, али није био сасвим сигуран. По историјским списима Партије Велики Брат је, разуме се, био вођа и чувар Револуције још од најранијих њених дана. Његови подухвати постепено су били гурани у прошлост, тако да су се на крају пружали унатраг све до фантастичног света четрдесетих и тридесетих година, кад су се капиталисти у својим чудним цилиндричним шеширима возили лондонским улицама у великим блиставим аутомобилима или коњским фијакерима са стакленим вратима. До 30

engang huske det tidspunkt da Partiet selv hadde oppstått. Han trodde ikke han noengang hadde hørt snakk om Ingsoc før 1960, men det var mulig at dets gammeltale-form – det vil si «Engelsk sosialisme» – hadde eksistert tidligere. Alt dunstet bort i tåke. Av og til kunne en faktisk sette fingeren på en direkte og tydelig løgn. Det var for eksempel ikke sant, som påstått i Partiets historiebøker, at Partiet hadde funnet opp flyene. Han kunne huske fly siden sin tidligste barndom. Men en kunne ikke bevise noe. Det fantes aldri noen beviser. Bare en eneste gang i sitt liv hadde han i sine hender hatt et uomstøtelig dokumentarisk bevis for forfalskningen av en historisk sannhet. Og den gang …

– Smith! hylte den arrige stemmen fra fjernskjermen. – 6079 Smith W! Du ja! Bøy deg lavere, takk! Du kan gjøre det bedre enn som så. Du gjør ikke ditt beste. Lavere, takk! Det er bedre, kamerat. Nå på stedet hvil, hele gruppen, og se på meg. En het svette hadde plutselig brutt frem over hele Winstons kropp. Hans ansikt forble helt uransakelig. Vis deg aldri fortvilt! Vis deg aldri ergerlig! Et eneste blunk med øyelokkene kunne røpe en. Han stod og så på mens lærerinnen løftet armene over hodet og – en kunne ikke si grasiøst, men med påfallende eleganse og dyktighet – bøyde seg forover og stakk de øverste fingerleddene under tærne. – Slik, kamerater! Slik vil jeg dere skal gjøre det. Se nå på meg igjen. Jeg er ni og tredve år, og jeg har hatt fire barn. Se nå. Hun bøyde seg igjen. – Som dere ser, bøyer ikke jeg knærne. Dere kan alle klare det, hvis dere virkelig vil, la hun til mens hun rettet seg opp. – Alle under fem og førr kan godt klare å røre tærne. Det er ikke alle av oss som har det privilegium å kjempe i frontlinjen, men vi kan i det minste holde oss i vigør. Husk guttene våre på Malabar-fronten! Og matrosene på de flytende festninger! Tenk bare på hva de må gå igjennom. Forsøk nå igjen. Det er bedre, kamerater, det er meget bedre, sa hun oppmuntrende til Winston, som med anstrengt pust klarte å røre tærne sine med stive knær, for første gang på mange år.

које је мере та легенда била истинита а до које измишљена, није се могло знати. Винстон се чак није сећао ни самог датума кад је Партија постала. Колико је знао, за реч енглсоц није чуо пре 1960. године, но могуће је било да је она у староговорском облику — “енглески социјализам” — и раније била у употреби. Све се топило у маглу. Понекад се додуше могло тачно утврдити да је ово или оно лаж. На пример, тврдња партијских историјских списа да је Партија измислила авион била је неистинита. Он се сећао авиона још из најранијег детињства. Али доказати се није могло ништа. Никад и ни за шта није било доказа. Један једини пут у животу, Винстоње у руци држао непорецив документарни доказ да је једна историјска чињеница била фалсификована. А у тој прилици... “Смит!” издра се горопаднички глас са телекрана. “6079 Смит В.! Јесте, ви! Ниже се сагните! Умете ви и боље. Само што се не залажете. Тако, друже, тако је већ боље. Сад станите сви на месту вољно и гледајте мене.” Винстона беше наједном облио врео зној. Лице му остаде потпуно безизразно. Никад не показуј страх! Никад не показуј мржњу! Један трептај ока може да изда. Стајао је и посматрао инструкторку како подиже руку изнад главе и — не би се могло рећи елегантно, али зато приметно уредно и ефикасно — сагиње и дотиче првим зглобовима прстију под између стопала. “Ето тако, другови! То хоћу да видим! Гледајте ме још једанпут. Мени је тридесет девет година; имам четворо деце. Сад гледајте.” Она се поново саже: “Видите да не савијам колена. Сви ви можете то исто ако хоћете”, додаде она исправљајући се. “Свако ко је млађи од четрдесет пет година може да у претклону додирне под. Нисмо сви толико повлашћени да се можемо борити у првим редовима, али бар можемо да одржавамо добру кондицију. Помислите на наше момке на малабарском фронту! И на морнаре у пловећим тврђавама! Само помислите како је тек њима. А сад покушајте поново. Сад је већ боље, друже, тако је много боље,” додаде она да ободри Винстона кад овај, уз жесток напор, успе да дотакне 31

прсте на ногама не савијајући колена, први пут после неколико година.

IV Med det dype ubevisste sukk som selv ikke fjernskjermens nærhet kunne hindre ham i å komme med når hans dagsverk begynte, trakk Winston taleskriveren til seg, blåste støvet av mikrofonen og satte på seg brillene. Så rullet han opp og festet sammen fire små papirsylindere som alt hadde drattet ut av det pneumatiske røret på høyre side av pulten hans. I veggene i avlukket var det tre hull. Til venstre for taleskriveren et lite pneumatisk rør for skrevne meldinger, til venstre et større ett for aviser og på sideveggen, slik at Winston lett kunne nå den, en stor oval åpning som var dekket av et ståltrådsgitter. Den siste var til å kaste avfallspapir i. Slike åpninger fantes i tusenvis eller titusenvis over hele bygningen, ikke bare i alle rommene, men også med korte mellomrom i alle korridorer. Av en eller annen grunn bar de utnavnet minnehull. Når en visste at et bestemt dokument skulle ødelegges, eller om en bare så en bit kassert papir ligge og flyte, var det en automatisk handling å løfte opp gitteret på det nærmeste minnehull og kaste det ned der. Så ble det hvirvlet avgårde i en varm luftstrøm til den enorme fyren som lå skjult etsteds i bygningens dyp. Winston gransket de fire papirbitene han hadde rullet opp. Hver av dem inneholdt en melding på bare en til tre linjer i den forkortede jargong som ble brukt i ministeriet når det gjaldt indre anliggender og som ikke var virkelig nytale, men hovedsakelig bestod av nytaleord. De lød slik: times 17.3.84 sb tale vrangreferert afrika rett times 19.12.83 forutsir 3 yp 4de kvartal 83 trykkfeil rett dagens nummer times 14.2.84 miniflod feilsitert sjokolade rett times 3.12.83 referat sb dagsordre dobbeltplussundergodt henv upersoner omskriv fullvist oppvis førarkivering Med en svak følelse av tilfredshet la Winston den fjerde meldingen til side. Det var en innviklet og

4 С дубоким, несвесним уздахом који на почетку радног дана ни близина телекрана није спречавала, Винстон привуче диктограф, одува прашину с микрофона и стави наочари. Затим одмота и састави спајалицом четири документа савијена у трубу која су већ била испала из пнеуматичне цеви на десној страни стола. На зидовима канцеларије била су три отвора. Десно од диктографа, мала пнеуматична цев за писмене поруке; лево, нешто шири отвор за новине; а на зиду са стране, сасвим надохват руке, велики четвртаст прорез заштићен поклопцем од жице. Тај је служио за бацање употребљених папира. Сличних прореза је у згради било на хиљаде, ако не и на десетине хиљада, не само у свакој канцеларији него, у кратким размацима, и у сваком ходнику. Због нечега су се у жаргону звали рупе за памћење. Ко год би имао у руци документ који је требало уништити, или видео макар комадић папира на земљи, махинаино би подигао поклопац најближе рупе за памћење и убацио га унутра, на шта би га захватила струја топлог ваздуха и однела до огромних пећи, скривених негде узабитним деловима зграде. Винстон прегледа четири комада хартије која је управо одмотао. Сваки је садржао поруку од свега једног или два реда, у скраћеном жаргону — не сасвим новоговорском, али углавном састављеном од новоговорских речи — који се употребљавао у Министарству за интерне сврхе. Поруке су гласиле: тајмс 17.3.84 лажиран говор вб погр одн африка коригуј тајмс 19.12.83 прогноза тролетке 4. квартал 83 грешке компарирај курентни број тајмс 14.2.84 миниоб лажиран чоколада коригуј тајмс 3.12.83 репорт дневзап вб двапутвишенедобар одн. нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено С благим осећањем задовољства, Винстон одложи четврту поруку у страну. Био је то 32

ansvarsfull oppgave, og det var best han utsatte den til slutt. De andre tre var rutinejobber, selv om den annen sannsynligvis ville bety en trettende gjennomgåelse av tallrekker. Winston slo et nummer på fjernskjermen og bad om vedkommende nummere av Times, som gled ut av det pneumatiske røret noen minutter etter. De meldingene han hadde fått, angikk artikler eller nyheter som man av en eller annen grunn fant det nødvendig å endre, eller som det offisielle uttrykket lød, å rette. Av Times for syttende mars fremgikk det for eksempel at Store Bror i sin tale den foregående dag hadde forutsagt at fronten i Syd-India fortsatt ville være rolig, men at en eurasisk offensiv snart ville bli åpnet i NordAfrika. I virkeligheten hadde den eurasiske overkommando satt i gang sin offensiv i Syd-India og latt Nord-Afrika i ro. Derfor ble det nødvendig å omskrive et avsnitt av Store Brors tale slik at han kom til å forutsi det som virkelig hadde hendt. Videre hadde Times den nittende desember offentliggjort de offisielle overslag over produksjonen av de forskjellige slags forbruksvarer i fjerde kvartal av 1983, som også var det sjette kvartal i den niende treårsplanen. Dagens nummer av bladet inneholdt opplysninger om den virkelige produksjon, og det fremgikk av disse at overslagene i hvert eneste tilfelle var sinnssvake. Winstons oppgave var å rette de opprinnelige tall slik at de kom til å stemme overens med de senere. Hva den tredje meldingen angikk, så gjaldt den bare en ganske enkel feil som kunne rettes på et par minutter. Så sent som i februar var Overflodsministeriet kommet med et løfte – en «kategorisk garanti» var de offisielle ord – om at det ikke ville bli noen nedsettelse av sjokoladerasjonen i 1984. I virkeligheten skulle rasjonen, som Winston godt visste, nedsettes fra tredve gram til tyve fra neste uke av. Det eneste som trengtes, var å erstatte det opprinnelige løftet med et varsku om at det sannsynligvis ble nødvendig å redusere rasjonen en gang i april.

Så snart Winston hadde gjort seg ferdig med de tre oppgavene, festet han sine taleskrevne rettelser til vedkommende nummer av Times og stakk dem inn i det pneumatiske røret. Med en bevegelse som

компликован и одговоран посао који је најбоље било оставити за крај. Остале три ствари биле су рутинске, мада је друга значила да ће вероватно бити заморног гацања кроз цифре. Винстон позва локал “стари бројеви” на телекрану и затражи одговарајуће бројеве Тајмса, који већ кроз неколико минута излетеше из пнеуматичне цеви. Поруке које је био примио тицале су се чланака или вести које је из овог или оног разлога требало изменити, или, како је гласио званичан израз, кориговати. На пример, у Тајмсу од седамнаестог марта писало је да је Велики Брат у говору одржаном претходног дана пророковао да ће јужноиндијски фронт остати миран, али да ће у Северној Африци ускоро доћи до евроазијске офанзиве. Међутим, евроазијска врховна команда је управила офанзиву на Јужну Индију, а оставила Северну Африку на миру. Стога је било потребно прерадити одговарајући пасус у говору Великог Брата тако да садржи предсказање онога што се заиста и догодило. Или: Тајмс од деветнаестог децембра био је донео званична предвиђања која су се односила на производњу разних врста робе широке потрошње током четвртог тромесечја 1983. године, које је истовремено било и шесто тромесечје девете тролетке. Данашњи број је међутим био донео податке о стварној производњи, из којих се видело да су предвиђања за сваки артикал била увелико погрешна. Винстонов посао је био да поправи првобитне цифре, тако да одговарају врло једноставној грешци која се могла поправити за дватри минута. У фебруару, дакле пре непуна два месеца, Министарство обиља било је објавило обећање (званична формула је била категоричка обавеза) да се следовање чоколаде у 1984. години неће смањивати. Винстон је, међутим, знао да ће се у ствари, већ крајем текуће недеље, следовање смањити са тридесет грама на двадесет. Било је потребно само заменити првобитно обећање упозорењем да ће у априлу вероватно бити потребно смањити следовање. Како је с којом поруком био готов, Винстон је спајао диктографисане исправке са одговарајућим бројем Тајмса и убацивао у пнеуматичну цев; Затим је, покретом скоро 33

var så nær det ubevisste som i det hele tatt mulig, krøllet han så i hop de opprinnelige meldingene og de notater han selv hadde gjort og slapp dem i minnehullet for at flammene kunne fortære dem. Det som skjedde i den usynlige labyrinten som de pneumatiske rørene førte til, visste han ikke i enkeltheter, men han hadde en viss anelse om det. Så snart alle de rettelser som var nødvendige i et spesielt nummer av Times var blitt samlet og redigert, ble nummeret trykt om igjen, det opprinnelige nummer tilintetgjort og det rettede anbragt i arkivet istedenfor det. Denne prosessen med stadige endringer ble ikke bare anvendt på aviser, men også på bøker, tidsskrifter, brosjyrer, plakater, flyveblad, filmer, lydopptak, tegninger og fotografier – på all slags litteratur eller dokumentasjon som muligens kunne ha noen politisk eller ideologisk betydning. Hver eneste dag, ja nesten hvert minutt på dagen ble fortiden ført à jour. På den måten kunne man bevise dokumentarisk at hver eneste forutsigelse som Partiet var kommet med, hadde vist seg riktig. Ikke en eneste nyhet eller meningsytring som stod i strid med øyeblikkets krav fikk heller lov til å bli stående på trykk. Hele historien var en palimpsest som ble renskrapet og så beskrevet igjen nøyaktig så ofte som det viste seg nødvendig. Når først dette var gjort, var det ikke i noe tilfelle mulig å føre bevis for at det var foretatt en forfalskning. Den største seksjon av arkivavdelingen – langt større enn den Winston arbeidet i – bestod rett og slett av folk med den oppgave å oppspore og innsamle alle eksemplarer av de bøker, aviser og andre dokumenter som var avleggs og derfor måtte ødelegges. Et nummer av Times kunne være omskrevet tolv ganger på grunn av endringer i de utenrikspolitiske forbindelser eller noen vrange profetier Store Bror var kommet med, men i arkivet bar det fremdeles sin opprinnelige dato, og det fantes ikke noe annet eksemplar som kunne motsi det. Bøker ble også kalt inn og omskrevet gang på gang, og ble så sendt ut igjen uten noen innrømmelse av at det var foretatt noen endringer. Selv de skrevne beskjeder som Winston fikk, og som han ufravikelig kvittet seg med så fort han var ferdig med dem, opplyste eller antydet aldri at det skulle foretas noe falskneri, de hentydet alltid til forglemmelser, feiltagelser, trykkfeil eller gale sitater, som det var nødvendig å beriktige i

потпуно несвесним, гужвао поруку и све белешке које је успут направио, и убацивао их у рупу за памћење да их прогута ватра. Шта се дешавало у невиђеном лавиринту куда су водиле пнеуматичне цеви, није знао подробно; имао је само општу представу. Чим би се све исправке потребне за овај или онај број Тајмса скупиле, тај број би се прештампао, првобитни примерак уништио, а поправљени примерак уносио на његово место у архиву. Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије и све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моментаним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно, гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано. Највећи одсек Одељења документације, далеко већи од онога у коме је радио Винстон, сачињавали су људи чија је дужност једноставно била да проналазе и скупљају све примерке књига, новина и осталих докумена,та који су били неисправљени те их је стога требало уништити. Овај или онај број Тајмса који је, због промена у политици или погрешних предвиђања Великог Брата, био и по десетину пута прерађиван, стајао је онако прерађен, али са оригиналним датумом, у архиви, и није постојао ниједан други његов примерак који би га могао утерати у лаж. Књиге су се исто тако повлачиле и у неколико наврата прерађивале, а затим се поново издавале а да се ничим није признавало да су учињене икакве измене. Чак се ни у писаним упутствима која је Винстон примао и без изузетка уништавао чим би био готов није помињало нити наговештавало да 34

sannhetens interesse.

Men i virkeligheten var det ikke falskneri engang, tenkte han mens han rettet på Overflodsministeriets tall. Virksomheten gikk bare ut på å erstatte noe sludder med noe annet. Det meste av det materialet en stelte med, hadde ikke forbindelse med noe i den virkelige verden, ikke engang den forbindelse som inneholdes i en direkte løgn. Statistikken var like fantasifull i sin opprinnelige skikkelse som i sin rettede. For en stor del måtte en lage den i sitt eget hode. Overflodsministeriets overslag hadde for eksempel gått ut på en produksjon av hundre og fem og førti millioner par sko i det nevnte kvartal. Den virkelige produksjon ble oppgitt til to og seksti millioner par. Da Winston omredigerte overslaget, satte han imidlertid tallet til syv og femti millioner, for at man som vanlig kunne hevde at kvoten var mer enn oppfylt. To og seksti millioner var iallfall ikke nærmere sannheten enn syv og femti millioner eller hundre og fem og førti millioner. Høyst sannsynlig var det ikke blitt produsert noe skotøy i det hele tatt. Enda sannsynligere var det at ingen visste hvor mange sko som var fremstilt og enda mindre brydde seg om det. Det eneste en visste, var at det hvert kvartal ble produsert astronomiske antall av sko på papiret, mens kanskje halvdelen av Oceanias befolkning gikk barføtt. Og slik var det med alle de arkiverte kjensgjerninger, store som små. Alt ble borte i en skyggeverden, hvor til syvende og sist selv årstallet var blitt usikkert.

Winston tittet tvers over hallen. I det avlukket som svarte til hans på den andre siden satt en liten pertentlig fyr med svart skjeggstubb som het Tillotson og arbeidet jevnt og trutt, med en sammenbrettet avis på kneet og med munnen tett opp til mikrofonen på taleskriveren. Det så ut som han forsøkte å bevare det han sa som en hemmelighet mellom seg selv og fjernskjermen. Han så opp, og brillene hans lynte fiendtlig i retning av Winston.

треба починити било какав фалсификат; увек се говорило о грешкама, омашкама, штампарским грешкама или погрешно наведеним подацима које је у интересу тачности требало поправити. У ствари, мислио је он исправљајући цифре Министарства обиља, ту и није у питању фалсификат. Посреди је просто уношење једне бесмислице уместо друге. Највећи део материјала с којим се радило није имао никакве везе са стварношћу, чак ни онакве везе каква постоји у директној лажи. Статистички подаци су и у првобитном и у дотераном облику били чиста фантазија. Врло често је требало измислити их сам. На пример, Министарство обиља је било предвидело да ће се у четвртом тромесечју 1983. произвести сто четрдесет и пет милиона пари ципела. Последња вест је гласила да је стварно произведено шездесет и два милиона. Винстон међутим унесе у редиговану верзију цифру од педесет и седам мили она, да би се касније могла оправдати уобичајена тврдња да је норма премашена. Но било како било, цифра од шездесет и два милиона није била ништа ближа истини но цифра од педесет и седам, или сто четрдесет и пет милиона. Врло је вероватно било да није произведен ниједан пар. Још вероватније да нико није ни знао колико је произведено, а камоли да му је до тога стало. Свако је знао само то да су астрономске количине произведених ципела за свако тромесечје постојале само на папиру, а да је добра половина становништва Океаније боса. Тако је било и са свим евидентираним чињеницама, биле оне мале или велике. Све је бледело и прелазило у свет сенки у коме на крају човек није могао бити сигуран ни што се тиче датума у години. Винстон баци поглед на другу страну ходника. У боксу прекопута марљиво је пословао неки Тилотсон, човек малог раста, прецизно извучених црта и јаке браде од које су му обријани образи изгледали црни. Он је држао савијене новине на колену и нешто говорио у диктограф, устима сасвим уз микрофон, као да жели да му речи остану тајна између њега и апарата. У једном тренутку подиже поглед и са наочара му се одби непријатељски сјај у Винстоновом правцу. 35

Winston kjente knapt Tillotson og ante ikke hva slags arbeid han drev på med. Folk i arkivavdelingen snakket ikke gjerne om arbeidet sitt. I den lange salen uten vinduer, med dens dobbelte rekke av avlukker, og dens uendelige papirrasling og summing av stemmer som snakket i diktafonene, var det et dusin mennesker som Winston ikke kjente av navn engang, enda han hver dag så dem pile ut og inn i korridorene og fekte med armene under tominuttershatet. Han visste at i avlukket ved siden av hans eget satt det vesle rødblonde kvinnfolket og trellet dag ut og dag inn, hennes oppgave var rett og slett å granske avisene for å finne frem og slette ut navnene på dem som var blitt fordampet og derfor offisielt aldri hadde eksistert. Det var en viss konsekvens i dette, for hennes egen mann var blitt fordampet et par år i forveien. Noen avlukker borte satt et mildt, udugelig, drømmende vesen som het Ampleforth, med mye hår i ørene og en forbausende evne til å sjonglere med rim og versemål. Hans oppgave var å lage forvanskede utgaver – endelige tekster, ble det kalt – av dikt som ideologisk sett var blitt skadelige, men som av en eller annen grunn ble beholdt i diktsamlingene. Og denne salen med sine omkring femti funksjonærer var bare en underavdeling, en enkelt celle i den veldige og kompliserte arkivavdelingen. Omkring, over og under dem satt andre funksjonærsvermer og arbeidet med en ufattelig mangfoldighet av oppgaver. Det var veldige trykkerier med sine redaksjoner, sine typografiske eksperter og sine velutstyrte atelierer for forfalskning av fotografier. Det var avdelingen for fjernsynprogrammer med sine ingeniører, regissører og ensembler av skuespillere som var spesielt utvalgt på grunn av sin dyktighet til å etterligne stemmer. Det var arméene av kontorister, hvis oppgave simpelthen var å sette opp lister over bøker og tidsskrifter som skulle innkalles. Det var de enorme lagerrommene, hvor de korrigerte dokumentene ble oppbevart, og de hemmelige fyrene hvor de opprinnelige eksemplarene ble brent. Og et eller annet sted, helt anonymt, satt også de menn som ledet og samordnet det hele og trakk opp de linjer som gjorde det nødvendig at et bestemt bruddstykke av fortiden måtte oppbevares, et annet forfalskes og et tredje tilintetgjøres. Og til syvende og sist var arkivavdelingen bare en

Винстон је Тилотсона једва и познавао и није имао појма којим се послом овај бави. Службеници Одељења документације нису радо говорили о свом послу. У дугој сали без прозора, са два реда боксова и бесконачним шуштањем папира и звуком гласова који мрмоље у диктограф, било је туце људи које Винстон чак ни по имену није знао, иако их је сваког дана видао како журе ходницима горедоле или гестикулирају током Два минута мржње. Знао је да у боксу одмах до његовог женица пепељасте косе аргатује из дана у дан тражећи у штампи и избацујући из ње имена људи који су били испарени и за које се стога сматрало да нису уопште ни постојали. У томе је било неке логике, јер је и сам њен муж био испарен пре две или три године. А неколико боксова даље, једно благо, повучено, сањалачко створење по имену Емплфорт, човек веома длакавих ушију и зачуђујућег талента за жонглирање римама и метром производило је изопачене верзије — дефинитивне текстове, како се званично говорило — песама које су биле постале идеолошки опасне но које је ко зна зашто требало задржати у антологијама. А ова сала са својих педесетак службеника била је само једна од подсекција, ћелија тако рећи, у преогромности Одељења документације. Испред, иза, изнад и испод ње било је других ројева службеника који су радили на незамисливом мноштву разних послова. Ту су биле огромне штампарије са редакторима, стручњацима за типографију и богато опремљеним лабораторијама за фалсификовање фотографија. Ту је била телевизијска секциј~ са техничарима, продуцентима и екипама глумаца посебно одабраним по таленту за имитирање гласова. Ту су биле армије евидентичара чија је дужност била да састављају спискове књига и часописа које је требало повући. Ту су били огромни трезори где су се чували поправљени документи и скривене пећи где су се спаљивали оригинални примерци. Анегде, незнано где, потпуно безимени, ту су били и руководећи мозгови који су координирали све те послове и стварали политику по којој је било потребно да се овај део прошлости сачува, овај фалсификује, а онај уништи. Па и само Одељење документације је било само 36

enkelt gren av Sannhetsministeriet, hvis fremste oppgave ikke var å rekonstruere fortiden, men å forsyne Oceanias borgere med aviser, filmer, skolebøker, fjernsynprogrammer, skuespill, romaner – kort sagt alle tenkelige slags opplysninger, undervisning eller atspredelse, fra en statue til et slagord, fra et lyrisk dikt til en biologisk avhandling og fra et barns ABC til en ordbok i nytale. Ministeriet måtte ikke bare imøtekomme Partiets mangfoldige krav, men også gjenta hele operasjonen på et lavere plan til gagn for proletariatet. Det var en hel kjede av særskilte avdelinger som syslet med proletarisk musikk, litteratur, drama og underholdning i sin alminnelighet. Her ble det fremstilt filleaviser som nesten ikke inneholdt annet enn sport, forbrytelser og astrologi, sensasjonelle fem cents-romaner, filmer som oste av kjønn og sentimentale sanger, som helt og holdent ble laget på mekanisk vis i et spesialbygget kaleidoskop som kaltes en versemaker. Det var til og med en hel underseksjon – Pornosec het den i nytale – som var opptatt med å lage den sjofleste slags pornografi, som ble sendt ut i forseglede pakker, og som ingen partimedlemmer fikk lov til å se unntatt de som arbeidet med den.

Tre meldinger hadde glidd ut av det pneumatiske røret mens Winston satt og arbeidet, men de gjaldt enkle saker, og han hadde gjort seg ferdig med dem før tominuttershatet avbrøt ham. Da hatet var over, vendte han tilbake til sitt avlukke, tok nytaleordboken ned fra hyllen, skjøv taleskriveren til side, tørret brillene og gikk så i gang med morgenens hovedoppgave. Winstons største glede i livet var arbeidet hans. Det meste av det var trettende rutinearbeid, men det kunne også være oppgaver så vanskelige og innviklet at en kunne fordype seg i dem som i et matematisk problem – delikate forfalskninger hvor en ikke hadde noen annen pekepinn enn ens kjennskap til Ingsocs prinsipper og ens egen vurdering av hva Partiet ønsket en skulle si. Winston var flink i den slags. Somme tider var det endog blitt betrodd ham å rette de ledende artikler i Times, som var skrevet helt i nytale. Han rullet opp

један од огранака Министарства истине, чији је главни посао био не да реконструише прошлост, него да грађане Океаније снабдева новинама, филмовима, уџбеницима, телекранским програмима, драмама, романима — свим могућим врстама информација, просвете и забаве, од скулптура до парола, од лирских песама до биолошких трактата, и од дечјих читанки до речника Новоговора. Министарство се старало не само за многоструке потребе Партије него је понављало целу операцију на нижем нивоу, за потребе пролетаријата. Постојао је читав низ посебних одељака који се бавио стварањем књижевности, музике, драме и свих врста забаве за пролетере. Ту су се производили булеварски листови који су писали готово искључиво о спорту, злочинима и астрологији, сензационални петпарачки романи, филмови препуни сексуалних иживљавања, и сентиментални шлагери које је од почетка до краја компоновао један посебни апарат сличан калеидоскопу, назван версификатор. Постојала је чак и цела подсекција — у Новоговору названа Порносекција — која је производила најнижу врсту порнографије и слала је у запечаћеним пакетима; њене производе чланови Партије, сем оних који су на њима радили, нису смели да виде. Док је Винстон радио, из пнеуматичне цеви беху испале још три поруке; у питању су, међутим, били једноставни послови, тако да је с њима био готов пре но што је дошло време за Два минута мржње. Кад се Мржња завршила, он се врати у свој бокс, дохвати са полице речник Новоговора, одгурну диктографу страну, обриса наочаре и спреми се за најважнији посао који је имао тог јутра. Највеће задовољство у животу Винстон је налазио у свом послу. Највећим делом је то била заморна рутина, но било је и задатака тако тешких и компликованих да се човек у њима могао изгубити као у дубинама каквог математичког проблема — деликатни фалсификати где су једини путокази били познавање принципа енглсоца и способност да се оцени шта Партија жели да се каже. У томе је Винстон био добар. Дешавало се чак и да му повере исправљање Тајмсових уводника, који 37

den meldingen han tidligere hadde lagt til side. су од почетка до краја били писани Den lød: Новоговором. Он одмота поруку коју је раније тог јутра био одложио у страну. Гласила је: times 3.12.83 referat sb dagsordre тајмс 3.12.83 дневзап вб двапутвишенедобра dobbeltplussundergodt henv upersoner omskriv одн нелица редигуј целосно преархивирај fullvist oppvis førarkivering. постодобрено I gammeltale (eller engelsk riksmål) kunne dette На Староговору (или стандардном енглеском), gjengis slik: то би отприлике значило: Referatet av Store Brors dagsordre i Times for 3. Извештај о дневној заповести Великог Брата из desember 1983 er ytterst utilfredsstillende og Тајмса од трећег децембра 1983. крајње лош. У henviser til personer som ikke eksisterer. Omskriv њему се помињу непостојећа лица. Прерадити у det i sin helhet og forelegg utkastet for Deres целини и пре одлагања у архиву поднети overordnede før det blir arkivert. претпостављенима на одобрење. Winston leste det uheldige referatet. Det lot til at Винстон прочита инкриминисани чланак. Store Brors dagsordre hovedsakelig hadde Дневна заповест Великог Брата састојала се inneholdt en lovprisning av en organisasjon som углавном од похвала организацији званој var kjent under navnet FFCC og som arbeidet med СППТ која је посаде пловећих тврђава å skaffe sigaretter og andre små oppmuntringer til снабдевала цигаретама и осталим ситним matrosene på de flytende festninger. En viss потрепштинама. Неки друг Видерс, угледни kamerat Withers, et fremstående medlem av Det члан Уже партије, био је посебно похваљен и indre parti, var særlig blitt rost og hadde fått en одликован Орденом другог реда за изванредне dekorasjon, ordenen for framifrå fortjenester, заслуге. annen klasse. Tre måneder etter var FFCC plutselig blitt oppløst Три месеца касније, СППТ је наједном била uten at det ble angitt noen grunn for det. En kunne распуштена, а да се није навело зашто. Могло gå ut fra at Withers og hans medarbeidere nå var i се лако претпоставити да су Видерс и његови unåde, men det var ikke kommet noen rapport om сарадници пали у немилост, но о тој афери у saken hverken i pressen eller på fjernskjermen. штампи и на телекрану није било ни речи. Тако Dette var ikke annet enn en kunne vente, for det шта је требало и очекивати јер политички var ikke vanlig at politiske forbrytere ble fremstilt кривци по правилу нису били извођени на суд for retten eller stemplet offentlig engang. De store па чак ни јавно раскринкавани. Велике чистке utrenskningene, som berørte tusener av mennesker, које су захватале хиљаде људи, са јавним med offentlige rettsforhandlinger mot forrædere og суђењима издајницима и зломислитељима који tankeforbrytere som ydmykt tilstod sine су скрушено признавали све своје злочине и forbrytelser og etterpå ble henrettet, var særlige после тога бивали осуђени на смрт teaterforestillinger som ikke forekom hyppigere представљале су посебне спектакуларне enn hvert annet år. Alminneligere var det at folk представе, и нису се приређивале чешће до som hadde vakt Partiets mishag simpelthen једном у две-три године. Најчешће се дешавало forsvant og ikke lot høre mer fra seg. En hadde то да људи који су на неки начин изазвали aldri den minste anelse om hvordan det var gått незадовољство Партије нестану и да се за њих med dem. I noen tilfelle var de kanskje fremdeles i више и не чује. О томе шта им се дешавало није live. Omkring tredve personlige kjenninger av се могла сазнати ни најмања ситница. Понеки Winston, iberegnet hans far og mor, hadde пут чак нису ни били мртви. Винстоње лично forsvunnet på denne måten fra tid til annen. познавао тридесетак људи, не рачунајући родитеље, који су касније, у ово или оно време, нестали. Winston strøk nesen sin forsiktig med en binders. I Винстон се благо почеша по носу спајалицом за avlukket på den andre siden satt kamerat Tillotson папир. У боксу прекопута његовог друг fremdeles og bøyde seg hemmelighetsfullt over Тилотсон је и даље био заверенички нагнут над 38

taleskriveren. Et øyeblikk løftet han hodet, og på ny glimtet det fiendtlig i brillene. Winston lurte på om kamerat Tillotson drev på med det samme arbeidet som han selv. Det kunne godt tenkes. Et så innviklet og vanskelig arbeid ble aldri betrodd en enkelt mann, men hvis man på den annen side overlot det til en hel komité, ville det være det samme som en åpen innrømmelse av at det ble begått et falskneri. Sannsynligvis arbeidet nå opptil et dusin mennesker med å lage konkurrerende versjoner av det Store Bror i virkeligheten hadde sagt. Og snart ville en eller annen mesterlig hjerne i Det indre parti velge den eller den versjonen, omredigere den og sette i gang den innviklede prosessen med henvisninger som trengtes, og så ville den utvalgte løgnen gå over til det permanente arkiv og bli til sannhet. Winston visste ikke hvorfor Withers hadde falt i unåde. Kan hende skyldtes det korrupsjon eller udugelighet. Kan hende hadde Store Bror bare kvittet seg med en altfor populær underordnet. Kan hende hadde Withers eller en av hans nærmeste vært mistenkt for kjetterske tendenser. Eller kanskje – og det var det sannsynligste av alt – var det foregått simpelthen fordi utrenskninger og fordampninger var et nødvendig ledd i regjeringsmaskineriet. Den eneste virkelige nøkkel til gåten lå i ordene «henv upersoner», som tydet på at Withers alt var død. En kunne ikke alltid gå ut fra at dette var tilfellet når folk ble arrestert. Stundom ble de løslatt og fikk lov til å leve i frihet så lenge som et år eller to før de ble henrettet. En sjelden gang kunne en mann som man trodde var død for lenge siden opptre som gjenferd under en offentlig rettssak og dra hundrer av andre med seg ved sitt vitneprov, før han på ny forsvant og denne gang for alltid. Withers var imidlertid allerede en uperson. Han eksisterte ikke, han hadde aldri eksistert. Winston kom til det resultat at det ikke var nok bare å endre selve tendensen i Store Brors tale. Det var bedre å skrive den om, slik at den kom til å behandle et emne som ikke hadde noen forbindelse med det opprinnelige. Han kunne snu talen om til den vanlige fordømmelsen av forrædere og tankeforbrytere, men det var litt for gjennomskuelig. På den annen side kunne han gjøre det altfor floket for arkivet hvis han diktet opp en seier ved fronten eller en overproduksjon innen rammen av den niende

свој диктограф. Он за тренутак подиже главу: поново непријатељски блесак наочара. Винстон се питао да ли друг Тилотсон ради на истом задатку на коме и он. Тако нешто било је савршено могуће. Задатак тако деликатне природе никад се не би поверио једном једином човеку; с друге стране, поверити га групи људи значило би отворено признати фалсификат. Највероватније је цело туце људи у том тренутку обрађивало исти чланак, с тим што је свако правио своју верзију. Касније ће неки од руководилаца из Уже партије одабрати ову или ону верзију, изредиговати је и покренути компликовани процес обавезно потребног исправљања текстова везаних за овај; кад то буде готово; одабрана лаж ће ући у сталну архиву и постати истина. Винстон није знао зашто је Видерс пао у немилост. Можда због корупције или неспособности. Можда се Велики Брат једноставно ослобађао превише популарног потчињеног. Можда је Видерс или неко близак њему био осумњичен за јеретичке склоности. Или је, највероватније од свега, до свега тога дошло зато што су чистке и испаривања биле нераздвојни део система. Једини поуздани траг се могао наћи у речима одн нелица које су значиле да је Видерс већ мртав. Додуше, то није увек морало бити истина. Понекад су их пуштали и остављали на слободи по целу годину, па и две, пре него што би над њима извршили смртну казну. Овде-онде би се неко за кога се веровало да је одавно мртав појавио као утвара на неком од јавних суђења где би окривио стотине других пре него што би нестао, овај пут заувек. Видерс је, међутим, већ био нелице. Не постоји — није уопште ни постојао. Винстон закључи да неће бити довољно једноставно преокренути смисао говора Великог Брата. Биће најбоље написати нови говор, о нечему потпуно неповезаном са првобитном темом. Могао је да састави један од уобичајених напада на издајнике и зломислитеље, но тако шта би било крајње неоригинално; с друге стране, измислити какву победу на фронту или какав блистав успех у пребацивању норме девете тролетке, значило би исувише 39

treårsplan. Det som trengtes, var et stykke ren fantasi. Med ett festet hans tanker seg ved et emne som var fikst og ferdig – bildet av en viss kamerat Ogilvy, som nylig hadde falt i slag under heroiske omstendigheter. Stundom viet Store Bror hele sin dagsordre til minnet om en eller annen beskjeden menig i Partiet, hvis liv og død ble fremholdt som et eksempel til etterfølgelse. I dag skulle han minnes kamerat Ogilvy. Sant nok fantes det ikke en slik person som kamerat Ogilvy, men noen få linjer på trykk og et par forfalskede fotografier ville snart skape liv i ham. Winston tenkte seg om et øyeblikk, trakk så taleskriveren til seg og tok til å diktere i Store Brors nokså kjente stil, en stil som var militær og pedantisk på en og samme tid og lett å etterligne på grunn av knepet med å stille spørsmål og så straks besvare dem («Hvilken lærdom kan vi trekke av dette, kamerater? Jo, den lærdom som også er et av Ingsocs grunnleggende prinsipper, nemlig …» og så videre og så videre.) Da kamerat Ogilvy var tre år gammel, ville han ikke ha annet leketøy enn en tromme, et automatgevær og en helikoptermodell. Seks år gammel – et år for tidlig, men det ble lempet på reglene for hans skyld – hadde han sluttet seg til Spionene, og i niårsalderen hadde han vært troppsfører. Elleve år gammel hadde han angitt sin egen onkel til Tankepolitiet etter å ha påhørt en samtale, som etter hans mening røpet kriminelle tendenser. Sytten år gammel hadde han vært distriktsfører i Ungdommens antikjønnsfylking. I nittenårsalderen hadde han laget tegning til en håndgranat som var blitt tatt i bruk av Fredsministeriet og som under den første prøven hadde drept en og tredve eurasiske krigsfanger med ett smell. Tre og tyve år gammel hadde han falt i kamp. Mens han fløy over Det indiske hav med viktige meldinger, ble han forfulgt av rakettfly, og så grep han maskingeværet for å gjøre legemsvekten større og hoppet ut av helikopteret med meldinger og det hele – en ende som det var umulig å tenke på uten en viss misunnelse, sa Store Bror. Store Bror føyde til noen få bemerkninger om hvor rent og endeframt kamerat Ogilvys liv hadde vært. Han var totalavholdsmann og røkte

компликовати посао око саставИјања документације. Најбоља би била нека чиста Измлсљотина. У глави му наједном искрсну, као унапред припремљена, слика извесног друга Огилвија, који је недавно херојски погинуо у рату. Велики Брат је понекад посвећивао своју дневну заповест успомени на каквог скромног, обичног члана Партије, чији би живот и смрт износио као пример за углед. Дакле, за ову прилику ће славити успомену на друга Огилвија. Уистину, друг Огилви није уопште ни постојао, но неколико штампаних редова и две-три лажне фотографије ће му зачас удахнути живот. Винстон размисли за тренутак, затим привуче диктограф и поче диктирати уобичајеним стилом Великог Брата, војничким и цепидлачким у исто време, који је због посебног манира говорниковог да поставља питања и сместа на њих одговара (“Какву поуку, другови, можемо из овога извући? Поуку — која је у исто време и један од основних принципа енглсоца — да...” итд. итд.) било Иако имитирати. Кад му је било три године, друг Огилви је одбијао све играчке сем добоша, пушкомитраљеза и модела хеликоптера. У шестој години — годину дана пре рока, у његовом случају се изузетно одступило од правила — постао је члан Шпијуна; у деветој је већ био командир одреда. У једанаестој је одао рођеног стрица Полицији мисли. У седамнаестој је постао председник Окружног комитета Лиге против секса. У деветнаестој је пронашао ручну бомбу новог типа коју је касније прихватило Министарство мира и која је на првој проби убила тридесет једног евроазијског заробљеника одједном. У двадесет и трећој је погинуо на дужности. Док је летео над Индијским океаном носећи важне депеше, напали су га непријатељски млазњаци; немајући излаза, привезао је за себе пушкомитраљез као баласт и искочио из хеликоптера заједно са депешама — што је, по речима Великог Брата, представљало смрт на којој се само може завидети. Велики Брат је још додао неколико примедби о крепости и доследности друга Огилвија. Огилви је био потпуни апстинент и непушач, није знао ни за 40

ikke, hans eneste rekreasjon var den daglige timen i gymnastikksalen, og han hadde avlagt et hellig løfte om sølibat, da han mente at ekteskap og omsorgen for en familie var uforenlig med å ofre seg fire og tyve timer i døgnet for sine plikter. Han hadde ikke noe annet emne å snakke om enn Ingsocs prinsipper, og hans eneste mål i livet var å slå den eurasiske fiende og å jage spioner, sabotører, tankeforbrytere og forrædere i sin alminnelighet. Winston overveide med seg selv om han skulle gi kamerat Ogilvy ordenen for framifrå tjeneste, men til slutt besluttet han ikke å gjøre det, da dette ville føre med seg en masse unødvendige krysshenvisninger. Enda en gang skottet han på sin rival i avlukket rett overfor. Det var noe som sa ham med visshet at Tillotson hadde det travelt med den samme oppgaven som han selv. Det var uråd å vite hvis arbeid til slutt ville bli godtatt, men han følte seg sterkt overbevist om at det ville bli hans eget. Kamerat Ogilvy, som ingen hadde forestilt seg for en time siden, var nå en kjensgjerning. Det slo ham som noe rart at en kunne skape døde mennesker, men ikke levende. Kamerat Ogilvy hadde aldri eksistert i nutiden, men nå eksisterte han i fortiden, og så snart falskneriet var glemt, ville han være like autentisk og eksistere nøyaktig i kraft av de samme bevisligheter som Karl den store eller Julius Caesar. V I den lavloftede kantinen dypt nede under jorden skubbet lunsjkøen seg langsomt forover. Rommet var alt meget fullt, og det rådet en øredøvende støy der. Fra stekeristen på disken kom lukten av ragu sivende med en sur metallisk stank som ikke helt døyvet osen av seiersginen. I den bortre enden av rommet var det en liten bar, bare et hull i veggen, hvor en kunne kjøpe gin for ti cents per dobbeltdram. – Akkurat den mannen jeg er på jakt etter, sa en stemme i ryggen på Winston. Han snudde seg. Det var hans venn Syme, som arbeidet i studieavdelingen. «Venn» var kanskje ikke det rette ordet. En hadde ikke venner nå for tiden, en hadde kamerater – men det var noen kamerater hvis selskap var hyggeligere enn andres. Syme var filolog og spesialist i nytale. I

какву рекреацију сем свакодневних једночасовних вежби у гимнастичкој сали и био се заклео на целибат, сматрајући да су брак и породица неспојиви са начином живота активисте који је двадесет и четири часа дневно одан дужности. Није разговарао ни о чему сем о принципима енглсоца, нити имао другог циља до победе над евроазијском армијом и хватања шпијуна, саботера, зломислитеља и издајника уопште. Винстон се премишљао да ли да друга Огилвија одликује Орденом за изванредне заслуге, другог реда; најзад закључи да не би требало, јер би то повукло за собом уношење нових података у остала документа. Затим баци још један поглед на супарника у боксу прекопута. Нешто му је говорило да Тилотсон ради на истом задатку на коме и он. Није се могло знати чији ће текст бити прихваћен, али он је био дубоко сигуран да ће овог пута то бити његов. Учини му се чудно да човек може стварати мртваце, али не и живе људе. Друг Огилви, који у садашњости никад није постојао, сад је постојао у прошлости; кад сам чин фалсификовања буде заборављен, постојаће исто онолико аутентично, и по истим доказима, као и Карло Велики и Јулије Цезар.

5 У мензи, ниској и смештеној дубоко под земљом, ред за ручак се споро помицао напред. Просторија је већ била препуна света и заглушне буке. Са пећи иза пулта ширила се пара с мирисом чорбе, накиселим и понешто металним, који ипак није сасвим надјачавао испарења џина Победа. На супротној страни собе налазио се мали шанк, у ствари само рупа у зиду, где се могао добити џин по цени од десет центи за велики гутљај. “Таман онај кога тражим”, рече неко иза Винстонових леђа. Он се окрете. То је био његов пријатељ Сајм, који је радио у истраживачком одељењу. “Пријатељ” можда и није била права реч. Нису постојали пријатељи, постојали су другови; но било је другова с којима је било пријатније бити у друштву него с другима. Сајм је био 41

virkeligheten hørte han til det veldige team av eksperter som nå holdt på å lage ellevte utgave av nytale-ordboken. Han var en ørliten fyr, mindre enn Winston, med mørkt hår og store utstående øyne, som var sørgmodige og spotske på samme tid og som likesom gransket ens ansikt omhyggelig når en snakket med ham. – Jeg ville gjerne høre om du har fått tak i noen barberblad, sa han. – Ikke et eneste! sa Winston med et slags skyldbetynget hastverk. – Jeg har prøvd over hele byen. De fins ikke mer. Alle og enhver drev på og spurte etter barberblad. Sant å si hadde han to ubrukte som han hamstret. Det hadde vært mangel på dem i månedsvis. Alltid var det en eller annen nødvendighetsartikkel som partibutikkene ikke kunne skaffe. Stundom var det knapper, andre ganger stoppegarn, atter andre ganger skolisser, og nå var det barberblad. Hvis en i det hele tatt kunne få tak i dem, måtte en mer eller mindre forsiktig finkjemme det «frie» marked. – Jeg har brukt det samme bladet i seks uker, la han usannferdig til. Køen flyttet seg et nytt rykk fremover. Da de stanset, snudde han seg og så på Syme igjen. Begge tok en fettet metalltallerken fra en stabel som stod på kanten av disken. – Så du hengingen av fangene i går? spurte Syme. – Jeg arbeidet, sa Winston likegyldig. – Jeg får se det på film, skulle jeg anta. – En svært utilfredsstillende erstatning, sa Syme. Hans spottende blikk vandret over Winstons ansikt. «Jeg kjenner deg,» syntes blikket å si. «Jeg gjennomskuer deg. Jeg vet så inderlig godt hvorfor du ikke så hengingen av de fangene.» På en intellektuell måte var Syme ondsinnet ortodoks. Med en avskyelig hoverende fryd kunne han snakke om helikopterangrep mot fiendens landsbyer, tankeforbryternes rettssaker og tilståelser og henrettelsene i Kjærlighetsministeriets kjellere. Når en snakket med ham, gjaldt det i ikke liten grad å få ham bort fra disse emnene og om mulig innvikle ham i nytalens tekniske finesser, for her var han interessant og kunne uttale seg med autoritet. Winston snudde ansiktet litt til siden for å unngå de granskende svarte øynene.

филолог, специјалиста за Новоговор. Био је члан огромне екипе која је радила на састављању једанаестог издања речника Новоговора. Ниска раста, нижи од Винстона, имао је црну косу и крупне избуљене очи, истовремено тужне и подсмешљиве, које као да су испитивале саговорниково лице. “Хтео сам да те питам имаш ли који жилет”, рече он. “Ниједан!” рече Винстон ужурбано и с неким осећањем кривице. “Тражио сам их свуда. Више их нема.” Сви су тражили жилете. Он је, у ствари, имао још два неупотребљена која је пажљиво чувао. Већ месецима је владала глад за жилетима. Увек је постојао понеки потребан артикал који се није могао наћи у продавницама за чланове Партије. Некад су то била дугмад, некад вуна за крпљење, некад пертле; сада су то били жилети. Могли су се набавити, па и то тешко, једино после мање-више конспиративне потраге на “слободном” тржишту. “Већ шест недеља се бријем истим жилетом”, слага он. Ред се помери за још једно место напред. Кад застадоше, он се окрете и поново сучели са Сајмом. Обојица узеше по један масни метаИни послужавник са гомиле на ивици пулта. “Јеси ли ишао јуче да гледаш вешање заробљеника?” упита Сајм. “Радио сам”, равнодушно рече Винстон. “Биће у журналу, вероватно.” “То је врло слаба замена”, рече Сајм. Његове подсмешљиве очи прошпарташе Винстоновим лицем. Чинило се да говоре “Знам ја тебе. Читам те. Врло добро знам зашто ниси ишао да гледаш како их вешају.” Сајм је, на неки интелектуални начин, био отровно исправан. Омео је да говори са огавним сладострасним задовољством о нападима хеликоптера на непријатељска села, о суђењима и признањима зломислитеља, о извршењу смртних казни у подрумима Министарства љубави. Разговарати с њим углавном је значило одвраћати га од тих тема и наводити, уколико је могуће, на стручни разговор о Новоговору, за штаје био стручњак и о чему је говорио занимљиво. Винстон окрете главу мало у страну да избегне крупне црне очи 42

– Det var en fin henging, sa Syme tankefullt. – Jeg tror det ødelegger hele forestillingen når de binder føttene på dem. Jeg liker å se dem sparke. Og fremfor alt når tungen til slutt stikker rett ut og er blå – ganske lyseblå. Det er den enkeltheten som tiltaler meg mest. – Neste! skrek en proletar i hvitt forkle som stod der med sleven. Winston og Syme skjøv tallerkenene sine frem til risten. Den reglementerte lunsjen ble i en fart slengt på dem – et lite metallkrus med rødgrå ragu, en tykk skive brød, en terning ost, en kopp seierskaffe uten melk og en sakkarintablett. – Det er et bord der borte, under fjernskjermen, sa Syme. – Kom, så tar vi med oss en gin på veien. Ginen ble servert i hankeløse stentøyskopper. De bante seg vei gjennom det overfylte rommet og tømte brettene sine på bordets metallplate. I det ene hjørnet av den hadde en tidligere gjest etterlatt en dam av ragu, noe ekkelt flytende søl som så ut som oppkast. Winston tok ginkoppen, ventet et øyeblikk for å samle mot og svelgjet så fluidumet som smakte av olje. Da han hadde tørket tårene av øynene, oppdaget han med ett at han var sulten. Han tok til å legge i seg skjeer av raguen, hvis vassenhet ble opplivet av terninger av noe svampet lyserødt stoff som trolig var et eller annet kjøttpreparat. Ingen av dem sa et ord før de hadde renskrapet tallerkenene. Ved bordet til venstre for Winston og litt bak ham var det noen som snakket fort og uten stans, et irriterende skravl som nesten lød som snadringen av en and og som skar tvers gjennom hele støyen i rommet. – Hvordan går det med ordboken? spurte Winston med høy røst for å overdøve skravlet. – Langsomt, sa Syme. – Jeg holder på med adjektivene. Det er svinaktig interessant. Han hadde øyeblikkelig kviknet til da ordboken ble nevnt. Han skjøv tallerkenen til side, tok brødskiven i den ene av sine fine hender og osten i den andre, og bøyde seg over bordet for å kunne snakke uten å behøve å skrike. – Ellevte utgave er den endelige utgaven, sa han. – Vi holder nå på å få endelig form på språket – den formen det skal ha når ingen lenger snakker noe annet enn det. Når vi er ferdige med det, må folk som du og andre lære det om igjen. Du tror vel at

које су га испитивале. “Добро је било”, замишљено рече Сајм. “Само мислим да греше што им везују ноге. Волим да их гледам како се џилитају. А изнад свега, на крају, кад исплазе језик, онако модар — сасвим светло модар. Тај ми је детаљ посебно привлачан.” “Следећи!” повика сервирка у белој кецељи са кутлачом у руци. Винстон и Сајм гурнуше своје послужавнике према пећи. Сервирка им тресну на њих прописани ручак — металну шерпицу ружичасто-сивкасте чорбе, комад хлеба, коцку сира, шољу кафе Победа без млека, и таблету сахарина. “Ено једног стола, тамо под телекраном”, рече Сајм. “Успут можемо да узмемо по један џин.” Џин добише у шољама од фајанса без дршке. Пробише се кроз претрпану просторију и истоварише јело с послужавника на сто са металном плочом, у чијем је једном углу неко оставио барицу чорбе, прљаве течности са изгледом бљувотине. Винстон подиже своју шољу џина, застаде за тренутак да напрегне живце, и сручи у грло течност уљастог укуса. Кад је исцедио сузе из очију, наједном откри да је гладан. Поче гутати кашику за кашиком чорбе у којој је сем густиша било и коцкица неке ружичасте сунђерасте масе — вероватно каквог препарата меса. Ни један ни други не проговорише док нису испразнили своје шерпице. За столом лево од Винстона неко је говорио ужурбано и без прекида, оштрим брбљавим тоном налик на пачје гакање који је пробијао општу вреву у просторији. “Како напредује речник?” упита Винстон подижући глас да надјача буку. “Споро”, рече Сајм. “Ја радим на придевима. Неописиво привлачан посао.” Чим се поменуо Новоговор, лице му је засијало. Он одгурну своју шерпицу у страну, подиже једном танком руком комад хлеба а другом коцку сира и наже се преко стола да не би морао викати. “Једанаесто издање је дефинитивно”, рече он. “Сада дајемо језику коначни облик — облик који ће имати кад више нико не буде говорио другачије. Кад будемо готови, људи као што си ти мораће да га уче из почетка. Вероватно 43

hovedoppgaven vår er å finne opp nye ord? Langtfra. Vi utrydder ord – i snesevis, i hundretall hver eneste dag. Vi skjærer inn til beinet i språket. Ellevte utgave kommer ikke til å inneholde et eneste ord som blir avleggs før år 2050. Han gnagde sultent på brødet og svelgjet et par munnfuller av det, og så fortsatte han å snakke med en pedants lidenskap. Det tynne mørke ansiktet hadde fått liv, øynene hadde mistet sitt spotske uttrykk og var blitt nesten drømmende. – Det er noe skjønt ved dette å ødelegge ord. Det store svinnet omfatter naturligvis verber og adjektiver, men det fins hundrer av substantiver som en også kan kvitte seg med. Ikke bare synonymer, men også ord med motsatt betydning. Hvilken berettigelse har til syvende og sist et ord som bare betyr det motsatte av et annet ord? Et ord inneholder i seg selv sin motsetning. Ta «god» for eksempel. Når du har et ord som «god», hva bruk har du da for et ord som «dårlig»? «Ugod» gjør akkurat samme nytten – ja, det er bedre, fordi det er den eksakte motsetning, mens det andre ikke er det. Eller hvis du behøver en sterkere form av «god» – er det da noen mening i å ha hele rekken av ubestemte unyttige ord som «utmerket» og «strålende» og alle de andre? «Plussgod» dekker meningen, eller «dobbeltplussgod», om du trenger noe enda sterkere. Naturligvis bruker vi alt disse formene, men i den endelige utformningen av nytale vil det ikke eksistere noe annet. Til slutt vil hele begrepet godhet og sletthet bli dekket av bare seks ord – ja, i virkeligheten ett ord. Ser du ikke skjønnheten ved dette, Winston? Opprinnelig var det naturligvis S. B.s idé, la han til, som ved nærmere ettertanke. Et slags matt tilløp til iver gled over Winstons ansikt da Store Bror ble nevnt. Likevel oppdaget Syme øyeblikkelig en viss mangel på begeistring. – Du har ikke den rette forståelsen av nytale, Winston, sa han nesten sørgmodig. – Selv når du skriver, tenker du fremdeles i gammeltale. Jeg har lest noen av de stykkene du av og til skriver i Times. De er bra nok, men de er oversettelser. I ditt hjerte foretrekker du gammeltale, med hele dens omtrentlighet og unyttige meningsavskygninger. Du forstår ikke skjønnheten ved ordødeleggelsen.

мислиш да нам је највећи посао проналазити нове речи. Али ни говора о томе! Ми уништавамо речи — на десетине, на стотине сваког дана. Сводимо језик на сам костур. У једанаестом издању нема ниједне речи која ће застарети пре 2050 године.” Он халапљиво загризе свој комад хлеба, прогута неколико залогаја, затим настави, са страшћу цепидлаке. Мршаво и тамно лице му беше оживело, а очи изгубиле своју подсмешљивост и добиле скоро сањалачки изглед. “Дивна ствар, то уништавање речи. Разуме се, највише се избацују глаголи и придеви, али има на стотине именица којих се исто тако можемо ослободити. И то не само синонима, него и антонима. Најзад, с којим правом да постоји реч која није ништа друго до супротност некој другој? Свака реч у себи садржи и своју супротност. Узми на пример реч ‘добар’. Ако таква реч постоји, чему онда реч ‘лош’? ‘Недобар’ би вредела исто толико — чак и више, јер представља потпуну супротност, за разлику од речи ‘лош’. Или, ако хоћеш јачу верзију речи ‘добар’, чему цео тај низ непотребних и непрецизних речи као што су ‘одличан’ или ‘изврстан’ и све остале? То се све може исказати речју, ‘вишедобар’; или ‘двапутвишедобар’, ако хоћеш нешто још јаче. Разуме се, те речи су већ у употреби, али у коначној верзији Новоговора неће се употребити ниједна од оних других. Накрају ће целу појмовну област добра и зла обухватити само шест речи — у ствари само једна. Зар не видиш колико лепоте има у томе? Разуме се, првобитну идеју је дао Велики Брат”, додаде он после једног тренутка. На помен Великог Брата, Винстону прелете преко лица израз млаке ревности. Сајм и поред тога откри недостатак одушевљења код свог саговорника. “Ти још увек не схваташ довољно праву вредност Новоговора”, рече он готово тужно. “Чак и кад пишеш новоговорски мислиш на Староговору. Ја сам читао неке од оних чланака које повремено објављујеш у Тајмсу. Нису лоши; само види се да су то у ствари преводи. У дубини душе ти се и даље држиш Староговора и све оне његове непрецизности, 44

Vet du at nytale er det eneste språk i verden hvis свих оних бескорисних нијанси у значењу. Ти ordforråd blir mindre og mindre for hvert år? не схваташ каква лепота лежи у уништавању, речи. Знаш ли да је Новоговор једини језик на свету чији се речник сваке године смањује?” Winston visste selvsagt det. Han smilte, som han Винстон то, разуме се, није знао. Он се håpet sympatisk, men han dristet seg ikke til å si осмехну, надајући се да му осмех делује као noe. Syme tok seg en ny bit av det svarte brødet, сагласност; није се усуђивао да проговори. tygget det litt og fortsatte: Сајм одгризе још један комад мрког хлеба, за тренутак пожвака, па настави: – Skjønner du ikke at hele formålet med nytale er å “Зар не схваташ да је циљ Новоговора управо у begrense tankefeltet? Til slutt kommer vi til å gjøre томе да смањи опсег мишљења? На крају ћемо tankeforbrytelse bokstavelig talt umulig, fordi det успети то да зломисао постане дословно ikke blir noen ord som den kan uttrykkes med. немогућа, јер неће бити речи којима би се Hvert eneste begrep man noengang får bruk for, vil могла изразити. Сваки појам који и даље буде bli uttrykt med nøyaktig ett ord, hvis betydning er потребан моћи ће да се изрази само једном skarpt definert og hvis bibetydninger alle er речју чије ће значење бити оштро омеђено а сва utslettet og glemt. Allerede i den ellevte utgaven er остала значења избрисана и заборављена. Већ vi ikke langt fra det målet. Men utviklingen vil сад, у једанаестом издању, нисмо далеко од fremdeles fortsette lenge etter at du og jeg er døde. тога. Но тај ће процес трајати још дуго после For hvert år som går, vil det bli færre og færre ord, наше смрти. Сваке године све мање речи, све og den menneskelige bevissthets område stadig litt мањи обим свести. Разуме се, ни сад нема mindre. Selv i dag er det naturligvis ingen grunn til разлога — ни оправдања — за зломисао. Све је eller unnskyldning for å begå tankeforbrytelse. Det то само питање самодисциплине, контроле над er bare et spørsmål om selvdisiplin, стварношћу. Али на крају неће бити потребе ни realitetskontroll. Men til slutt vil selv ikke dette bli за тим. Кад језик буде усавршен, Револуција ће nødvendig lenger. Revolusjonen vil være fullbragt бити готова. Новоговор је енглсоц, а енглсоц је når språket er fullkomment. Nytale er Ingsoc, og Новоговор”, додаде он с неким мистичним Ingsoc er nytale, la han til med en slags mystisk задовољством. “Је ли ти кад пало на памет да tilfredsstillelse. – Har det aldri falt deg inn, до 2050. године, ако не и пре, неће више Winston, at senest i år 2050 vil det ikke leve et постојати нико ко би могао разумети овакав eneste menneskelig vesen som kan forstå en slik разговор какав ми водимо?” samtale som den vi nå har? – Unntatt … begynte Winston tvilende, men så “Сем...” сумњичаво поче Винстон, па застаде. stoppet han. Han hadde vært på nippet til å si «Unntatt Било му је на врх језика да каже “Сем прола”, proletarene», men han tok seg i det, for han følte али се зауставио; није био сасвим сигуран да ли seg ikke helt sikker på om ikke denne би таква примедба била идеолошки потпуно на bemerkningen på en måte var kjettersk. Syme месту. Међутим, Сајм беше погодио шта је он hadde imidlertid gjettet hva han tenkte å si. хтео рећи. – Proletarene er ikke menneskevesener, sa han “Проли нису људи”, безбрижно рече он. “До likesælt. – I 2050, og sannsynligvis tidligere, vil alt 2050. године — а вероватно и раније — virkelig kjennskap til gammeltale være borte. Hele Староговор ће се потпуно изгубити. Цела fortidens litteratur vil være tilintetgjort. Chaucer, књижевност прошлости биће уништена. Чосер, Shakespeare, Milton og Byron vil bare eksistere i Шекспир, Милтон, Бајрон — сви ће они nytale-utgaver, de vil ikke bare være forandret til постојати само у новоговорској верзији; не noe annet, men faktisk til noe som er det stikk само измењени, него окренути у своју motsatte av det opprinnelige. Selv partilitteraturen супротност. Чак ће се и књижевност Партије vil forandre seg. Selv slagordene vil gjøre det. изменити. Чак и пароле. Како да се одржи Hvordan kan du ha et slagord som «Frihet er парола као што је ‘слобода је ропство’ кад неће 45

trelldom» når selve frihetsbegrepet er blitt avskaffet? Hele tankeklimaet vil bli et annet. I virkeligheten vil det ikke finnes noen tenkning, slik som vi oppfatter den i dag. Ortodoksi betyr at man ikke tenker – at man ikke behøver å tenke. Ortodoksi er ubevissthet. En vakker dag vil Syme bli fordampet, tenkte Winston med plutselig fast overbevisning. Han er altfor intelligent. Han ser for klart, og han snakker for åpent. Partiet liker ikke slike folk. En vakker dag vil han forsvinne. Det står skrevet i ansiktet hans. Winston var ferdig med brødet og ostebiten. Han dreiet seg litt på stolen for å drikke kaffen. Ved bordet til venstre drev mannen med den skingrende stemmen fremdeles på med sitt nådeløse snakk. En ung kvinne, som kanskje var hans sekretær og som satt med ryggen til Winston, hørte på ham og lot til å samtykke ivrig i alt han sa. Av og til fanget Winston opp en eller annen bemerkning, som for eksempel «Jeg tror du har så inderlig rett,» «Jeg er så enig med deg,» sagt med en ungdommelig og nokså tåpelig kvinnestemme. Men den andre røsten stoppet ikke et sekund, selv når kvinnen sa noe. Winston kjente mannen av utseende, men han visste ikke mer om ham enn at han hadde en viktig stilling i roman-avdelingen. Han var en mann i tredveårsalderen, med muskelsterk hals og en stor og uttrykksfull munn. Han hadde lagt hodet litt tilbake og satt i en slik vinkel at brillene hans fanget lyset og virket på Winston som to tomme skiver uten øyne. Det var noe visst uhyggelig i at det nesten var uråd å skjelne et enkelt ord i den lydflommen som strømmet ut av munnen hans. Bare en eneste gang oppfattet Winston et uttrykk – «total og endelig likvidering av goldsteinismen» – som ble spyttet ut med en utrolig fart og som virket som et sammenhengende ord, akkurat som en linje bly fra en settemaskin. Alt det øvrige var rett og slett ulåt, en endeløs snadring, men selv om en faktisk ikke kunne høre hva mannen sa, var det ingen tvil om det alminnelige innholdet av det. Han kunne stemple Goldstein etter fortjeneste og kreve strengere forholdsregler mot tankeforbrytere og sabotører, han kunne tordne mot de grusomheter som var begått av de eurasiske tropper, han kunne lovprise Store Bror eller heltene på Malabar-fronten – det gjorde ingen forskjell. Hva det enn var, kunne en være viss på at

постојати чак ни појам слободе? Цела клима мишљења ће бити другачија. Мишљења, у данашњем смислу те речи, у ствари неће ни бити. Бити идеолошки исправан значи не мислити — немати потребе да се мисли. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан.” Једног дана, помисли Винстон с изненадним дубоким убеђењем, једног дана Сајм ће бити испарен. Превише је интелигентан. Види сувише јасно и говори сувише отворено. Партија такве не воли. Једног дана ће нестати. То му се види на лицу. Винстон беше довршио свој хлеб и сир. Окрете се мало постранце на столици да попије шољу кафе. За столом лево онај човек металног гласа и даље је немилице причао. Слушала га је нека девојка, можда његова секретарица, која је седела леђа окренутих Винстону и, по свему судећи, ревносно се слагала са свим што је говорио. Винстон би с времена на време ухватио какву примедбу као “Потпуно сте у праву, потпуно се слажем с вама”, изговорену младалачким и прилично ћуркастим женским гласом. Но онај други глас није застајао ни за тренутак, чак ни кад би девојка проговорила. Винстон је његовог власника познавао из видења, мада му није било познато ништа више до то да он има неку важну функцију у Одељењу прозе. То је био човек тридесетих година, мишићавог грла и великих, покретљивих уста. Глава му је била мало забачена, те му се у наочаре, због угла под којим је седео, ухвати светло и Винстон виде два празна круга уместо очију. Било је нечег ужасавајућег у томе што је у бујици звука која му је истицала из уста било скоро немогуће разабрати једну једину реч. Винстон само једном ухвати фразу — “потпуна и коначна ликвидација голдштајнизма” — избачену муњевитом брзином, и то тако да се имао утисак да је то једна реч, као део штампарског слога изливен уједно. Остало је било просто бука, гакање. Па ипак, мада се у ствари није могло чути шта тај човек говори, није могло бити никакве сумње о природи његовог монолога. То је могао бити напад на Голдштајна, захтев за оштријим мерама против зломислитеља и саботера, ерупција гнева поводом злочина евроазијске војске, похвала 46

hvert eneste ord av det var ren ortodoksi, ren Ingsoc. Mens Winston satt og så på det øyeløse ansiktet med kjeften som hurtig gikk opp og ned, fikk han en underlig følelse av at mannen ikke var et virkelig menneskelig vesen, men en slags dukke. Det var ikke mannens hjerne som snakket, det var hans strupehode. Det som kom ut av ham, bestod av ord, men det var ikke menneskelig tale i alminnelig forstand, det var en lyd som ble utstøtt ubevisst, akkurat som snadringen av en and.

Syme var blitt taus en stund og med håndtaket på skjeen tegnet han mønstre i ragusørpen. Stemmen ved det andre bordet plapret videre i vei og var lett å høre på tross av larmen rundt omkring dem. – Det er et ord i nytale, jeg vet ikke om du kjenner det, sa Syme. – Det heter andetale, det vil si å snadre som en and. Det er et av disse interessante ordene som har to motsatte betydninger. Bruker en det om en motstander, er det et skjellsord, men brukt om en du er enig med, er det en ros. Det er ikke tvil om at Syme vil bli fordampet, tenkte Winston igjen. Han tenkte det med et slags vemod, enda han godt visste at Syme foraktet ham, følte en lett avsky for ham og helt var i stand til å angi ham som tankeforbryter, hvis han så noen grunn til å gjøre det. Det var noe subtilt galt med Syme, det var noe han manglet – diskresjon, stolthet, en slags reddende stupiditet. En kunne ikke si at han var uortodoks. Han trodde på Ingsocs prinsipper, han æret og høyaktet Store Bror, han frydet seg over seirene, han hatet kjettere, ikke bare oppriktig, men også med en slags aldri hvilende nidkjærhet og med en viten som alltid var à jour og større enn et alminnelig partimedlems. Likevel hang en svak atmosfære av dårlig rykte alltid rundt ham. Han sa ting som helst burde vært usagt, han hadde lest for mange bøker, han vanket i Kastanjetreet, en kafé som var et tilholdssted for malere og musikere. Det var ingen lov, selv ikke en uskreven lov, som forbød noen å besøke Kastanjetreet, men likevel var stedet på en underlig måte uhellvarslende. De gamle lederne av Partiet som var kommet i vanry, hadde pleiet å samle seg der før de til slutt ble utrensket. Det ble sagt at selveste Goldstein hadde vanket der av og til for år og årtier siden. Det var ikke vanskelig å forutse

Великом Брату или херојима на малабарском фронту — свеједно, разлике није било. Ма о чему тај човек говорио, било је јасно да је свака реч чиста идеологија, чист енглсоц. Док је посматрао безоко лице са вилицом која се брзо покретала горе-доле, Винстону дође чудно осећање да то није право људско биће него нека лутка. Тај човек није говорио из мозга, него из гркљана. Оно што му је излазило из уста састојало се од речи, но то није био прави говор: то су били само звуци произведени у несвесном стању, као пачје гакање. Сајм се беше ућутао за тренутак и дршком кашике извлачио линије по барици чорбе. Глас са другог стола је ужурбано гакао, лако чујан упркос свеопште буке. “У Новоговору постоји једна реч,” рече Сајм. “Не знам да ли је знаш: паткоговорити, гакати као патка. То је једна од оних интересантних речи које имају два супротна значења. Примењена на противника, она представља увреду; примењена на истомишљеника, похвалу.” Сајм ће без даљњега бити испарен, поново помисли Винстон. Та га мисао мало растужи, иако је знао да га Сајм ниподаштава и помало презире, и да је савршено способан да га прокаже као зломислитеља ако нађе и најмањи разлог. Са Сајмом нека нијанса, нешто неухватљиво, није било у реду. Нешто му је недостајало: дискретност, повученост, извесна спасоносна доза глупости. За њега се не би могло рећи да је идеолошки неисправан. Веровао је у принципе енглсоца, обожавао Великог Брата, уживао у победама, мрзео јеретике, и то не само искрено, него и са неким несусталим жаром, изузетно добром обавештеношћу којој обични чланови Партије нису били ни близу. А ипак је над њим увек била нека сенка злог гласа. Он је говорио ствари које је боље прећутати, био превише начитан, често одлазио у кафану Под кестеном, састајалиште сликара и музичара. Није постојао никакав закон, чак ни неписан, против одлажења у кафану Под кестеном, но она је ипак некако била на злу гласу. Бивши, сада дискредитовани партијски руководиоци су се окупљали у тој кафани пре него што их је захватила дефинитивна чистка. Говорило се да 47

Symes skjebne. Men like fullt var det et faktum at om Syme bare i tre sekunder ante Winstons hemmeligste tanker, ville han omgående angi ham til Tankepolitiet. Det ville også alle andre for den saks skyld, men Syme mer enn de fleste. Nidkjærhet var ikke nok, ortodoksi var ubevissthet.

Syme så opp. – Der kommer Parsons, sa han. Det var noe i tonen hans som syntes å føye til: «Den fordømte tosken.» Parsons, Winstons nabo i Seiersgården, holdt virkelig på å brøyte seg vei gjennom rommet – en trillrund middels stor mann med lyst hår og et fjes som en frosk. Han var bare fem og tredve år, men hadde alt anlagt seg folder av fett på halsen og rundt livet, hans rørsler var imidlertid kvikke og gutteaktige. Hele mannen virket som en liten gutt som plutselig var blitt stor, og dette inntrykket var så sterkt at selv om han gikk i den reglementerte overall, var det nesten umulig ikke å tenke seg ham kledd i Spionenes blå knebukser, grå skjorte og røde halstørkle. Når en forestilte seg ham i tankene, så en alltid et bilde av knær med smilehuller i og ermer som var brettet opp over tykke små underarmer. I virkeligheten vendte også Parsons alltid tilbake til knebuksene når en fellesutflukt eller annen fysisk aktivitet gav ham et påskudd til det. Han hilste dem begge med et muntert «Hallo, hallo!» og satte seg ved bordet mens han gav fra seg en intens lukt av svette. Det var svetteperler over hele det røde ansiktet hans. Hans evne til å svette var helt utrolig. I gruppesentret kunne en alltid vite når han hadde spilt bordtennis, for da var håndtaket på racketen drivende vått. Syme hadde tatt frem en bit papir med en lang rekke ord på og satt nå og studerte det med en blekkblyant mellom fingrene.

– Se på ham, han arbeider til og med i lunsjpausen, sa Parsons og gjorde et kast med hodet i retning av Syme. – Energi, hva? Hva er det du driver med der, gammel’n? Litt for høytliggende for meg, skulle jeg tro. Smith, gamle venn, jeg må fortelle deg hvorfor jeg er på jakt etter deg. Det er den sub’en du glemte å gi meg.

је тамо некад, пре година и деценија, био видан и сам Голдштајн. Сајмову судбину није било тешко предвидети. А ипак је била необорива чињеница да би Сајм ако би ма и за три секунде успео да схвати природу Винстонових тајних мишљења, овога сместа проказао Полицији мисли. То би уосталом, урадио свако — али Сајм пре него остали. Надобудост није била довољна. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан. Сајм подиже поглед. “Ево Парсонса”, рече он. Нешто у тону његовог гласа као да је између ове две речи убацило “оне будале”. Парсонс, Винстонов сусед у стамбеној згради Победа, одиста им се приближавао, пробијајући се кроз гомилу — здепаст, плавокос човек жабљег лица. У тридесет петој години, он је већ имао наслаге сала на врату и у пасу, али покрети су му ипак били одсечни и дечачки. Цела његова појава одавала је утисак окрупњалог дечака, и то у толикој мери да га је, иако је носио прописни комбинезон, било скоро немогуће не замишљати одевеног у кратке плаве панталоне, сиву кошуљу и црвену мараму Шпијуна. Дозивајући његову слику у сећање, човек би неминовно видео буцмасте образе и рукаве заврнуте са пуначких долактица. А Парсонс је одиста увек облачио кратке панталоне кад год би му колективни излет или каква друга физичка активност дали за то макар и мало разлога. Поздравивши их обојицу једним расположеним “Здраво, здраво!”, он седе за њихов сто, ширећи око себе јак мирис зноја. Румено лице му је било прекривено капљицама. Уопште, његова способност да се зноји била је изванредно велика. У колективном центру за рекреацију увек се могло погодити, по влажности дршке на рекету, да је он играо пинг-понг. Сајм беше извадио из џепа траку папира на којој је била дуга колона речи и задубио се у њу држећи хемијску оловку у руци. “Види га како ради и за време прекида”, рече Парсонс, подгуркујући Винстона. “Вредан момак, а? Шта ти је то, баћо? Сигурно нешто тешко за мој мозак. Смите баћо, рећи ћу ти зашто те гањам. Заборавио си онај прилог.”

48

– Hva for en sub? sa Winston og begynte automatisk å lete etter pengene sine. Omtrent en fjerdedel av ens lønn måtte legges til side til frivillige subskripsjoner, og de var så tallrike at det var vanskelig å holde tritt med dem. – Til Hat-uken. Husfondet, vet du. Jeg er kasserer for vår gård. Vi går inn for det av alle krefter – skal sette alle tiders rekord. Jeg kan si deg at det blir ikke min feil hvis ikke den gamle Seiersgården får det flotteste flaggutstyr i hele gata. Du lovte meg to dollars. Winston fisket opp to krøllete og skitne sedler og gav ham dem. Parsons førte inn beløpet i en liten notisbok, med den ulærde manns tydelige og nette håndskrift. – Fra det ene til det annet, gamle venn, sa han. – Jeg hører at den lille røveren min brukte spretterten på deg i går. Jeg gav ham en ordentlig omgang for det. Jeg sa faktisk at jeg ville ta fra ham spretterten hvis han gjorde det mer. – Jeg tror han var litt oppskaket fordi han ikke fikk se henrettelsene, sa Winston. – Å ja – hva var det jeg skulle si – det viser den rette ånd, hva? Fulle av faen er begge de små bandittene, men snakk om å være skarpskodd! Det eneste de tenker på, er Spionene, og så krigen, naturligvis. Vet du hva den vesle jenta mi gjorde siste lørdag, da troppen hennes var på utmarsj på Berkhamstead-veien? Hun fikk to andre jenter med seg, snek seg vekk fra de andre og brukte hele ettermidda’n til å følge en mystisk mann. De hang i hælene på ham i to timer, tvers gjennom skauen, og da de så kom frem til Amersham, overleverte de ham til patruljen. – Hvorfor gjorde de det? sa Winston litt forferdet. Parsons fortsatte triumferende:

“За шта?” упита Винстон, аутоматски се машајући новца. Око четвртине плате увек је одлазило на добровољне прилоге, којих је било тако много да се нису могли сви ни попамтити. “За Недељу мржње. Знаш, онај фонд из кућних прилога. Ја сам благајник за наш блок. Знаш како смо сви запели — чуда ћемо учинити. И могу ти рећи да неће бити моја кривица ако наша Победа не истакне највише застава од целе улице. Обећао си ми два долара.” Винстон пронаде и предаде две изгужване, прљаве новчанице, које Парсонс уписа у нотес уредним рукописом неписмених. “Још нешто, баћо”, рече он. “Чујем да те је јуче онај мој мангуп гадао из праћке. Добро сам му очитао. Рекао сам му да ћу му је узети ако му се још једанпут деси.” “Вероватно му је било криво што није могао да гледа вешање”, рече Винстон. “Е па, знаш како је, види се добро васпитање. Немирни к'о чигре, обоје, али не да су паметни! Ни на шта и не мисле сем на Шпијуне; и на рат, наравно. Знаш шта је она моја девојчица урадила у суботу кад јој је одред био на маршу, доле у Беркемстеду? Ухватила још две цурице, побегла с марша и цело поподне пратила неког непознатог човека. Пратиле су га два сата, кроз целу шуму, а кад су дошле у Ејмершем предале га патроли.” “А зашто су то урадиле?” упита Винстон, не схватајући сасвим. Парсонс победнички настави: “Моја цурица је била сигурна да је непријатељски агент — убачен падобраном, на пример. Али гледај, баћо, шта је најважније. Шта мислиш, зашто јој је уопште пало на памет да га прати? Видела га је да носи неке чудне ципеле — каже, никад није видела такве. Значи, сигурно странац. Паметна мала, а? А свега јој седам година.”

– Ungen var viss på at han var en slags fiendtlig agent – han kunne være sluppet ned i fallskjerm, for eksempel. Men nå kommer jeg til poenget, gamle venn. Hva tror du det var som først vakte mistanken hennes? Jo, hun la merke til at han hadde noen rare sko – hun sa at hun aldri før hadde sett noen bruke slike sko. Derfor var det en sjanse for at han var utlending. Ganske smart av en unge på syv år, hva? – Hvordan gikk det med mannen? sa Winston. “Шта се десило с оним човеком?” упита Винстон. – Nei, det vet jeg naturligvis ikke. Men det skulle “Е то не знам, наравно. Само не би ме ништа 49

slett ikke forbause meg om … Parsons lot som han tok sikte med et gevær og smekket med tungen for å markere skuddet. – Fint, sa Syme åndsfraværende, uten å se opp fra sin papirstrimmel. – Selvsagt kan vi ikke ta noen sjanser, medgav Winston pliktskyldigst. – Jeg skulle mene det. Vi er jo i krig, sa Parsons. Likesom for å bekrefte dette lød et hornsignal fra fjernskjermen rett over hodene på dem. Denne gang gjaldt det imidlertid ikke kunngjøringen av en ny seier, men bare en melding fra Overflodsministeriet. – Kamerater! skrek en ivrig ungdommelig stemme. – Hallo, kamerater! Vi har strålende nyheter til dere. Vi har vunnet produksjonsslaget! I dette øyeblikk foreligger oppgavene over produksjonen av alle slags forbruksvarer, og de viser at levestandarden er øket med ikke mindre enn tyve prosent i det siste år. I morges var det spontane gledesdemonstrasjoner over hele Oceania – arbeiderne marsjerte ut av fabrikker og kontorer og toget gjennom gatene med faner som gav uttrykk for deres takknemlighet mot Store Bror for det nye, lykkelige livet som hans kloke ledelse har skjenket oss. Her er noen av de nye oppgavene. Matvarer … Frasen «vårt nye, lykkelige liv» ble gjentatt flere ganger. I det siste hadde den vært et av Overflodsministeriets yndlingsuttrykk. Parsons’ oppmerksomhet var blitt fanget av hornsignalet, og nå satt han og hørte på med tanketom høytidelighet, en slags oppbyggelig kjedsomhet. Han kunne ikke følge med i tallene, men han visste at de på en eller annen måte gav grunn til tilfredshet. Han hadde funnet frem en svær, skitten snadde som alt var halvfull av brent tobakk. Når tobakksrasjonen bare var hundre gram om uken, hadde en sjelden råd til å fylle pipen helt. Winston røkte en seierssigarett som han omhyggelig holdt vannrett. Den nye rasjonen begynte ikke før i morgen, og han hadde bare fire sigaretter igjen. I øyeblikket hadde han lukket ørene for de fjernere lyder og hørte bare på det sprøytet som kom ut av fjernskjermen. Det lot til at det endog hadde vært demonstrasjoner for å takke Store Bror for at sjokoladerasjonen var øket til tyve gram om uken. Men så sent som i går, tenkte han, var det blitt

зачудило да су га...” Парсонс учини покрет као да нишани, и цокну језиком подражавајући пуцањ. “Добро је”, замишљено рече Сајм, не дижући главе са своје траке папира. “Разуме се, не смемо рескирати”, дисциплиновано се сложи Винстон. “Знаш како је, у рату смо”, рече Парсонс. Као у потврду овога, са телекрана над њиховим столом се разлеже трубни сигнал. Међутим, овог пута у питању није било обавештење о победи на фронту, него само саопштење Министарства обиља. “Другови!” повика енергичан младалачки глас. “Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Примљени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују да је животни стандард порастао за ништа мање него двадесет одсто у односу на прошлу годину. Данас је у целој Океанији дошло до необузданих спонтаних манифестација; радници су изишли из својих фабрика и канцеларија и марширали улицама, машући заставицама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим насје обдарило његово мудро руководство. Ево сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији...” Фраза “бољи, срећнији живот” понови се неколико пута. Она је од недавно била постала веома омиљена у Министарству обиља. Претворивши се у уво још на први трубни знак, Парсонс је седео и слушао с неком избеченом побожношћу, неком узвишеном досадом. Он није био способан да прати податке, но знао је да су они, на овај или онај начин, узрок задовољства. Био је извадио огромну, прИјаву лулу која је већ била допола пуна нагорелог дувана. Пошто је следовање дувана било сто грама недељно, ретко је било могуће напунити лулу до врха. Винстон је пушио Победу, коју је пажљиво држао водоравно. Ново следовање се издавало тек сутрадан, а остале су му биле само четири цигарете. За тренутак беше искључио удаљеније звуке и слушао шта се точило из телекрана. Испадало је да су чак биле организоване манифестације у знак захвалности Великом Брату зато што је следовање чоколаде повећано на двадесет 50

kunngjort at rasjonen skulle nedsettes til tyve gram om uken. Var det mulig at folk slukte dette etter bare fire og tyve timers forløp? Jo da, de slukte det. Parsons slukte det rått, med dyrisk stupiditet. Den øyeløse skapningen ved det andre bordet slukte det fanatisk, lidenskapelig, med et brennende ønske om å oppspore, angi og fordampe enhver som slo på at rasjonen hadde vært tredve gram i siste uke. Syme også – på en mer komplisert måte, som innebar dobbelttenkning slukte Syme det også. Var da han selv den eneste som fremdeles hadde noen hukommelse?

Fjernskjermen fortsatte med å spy ut eventyrstatistikk. Jevnført med forrige år var det mer mat, mer klær, flere hus, mer innbo, flere gryter, mer brensel, flere skip, flere helikoptere, flere bøker og flere småbarn – mer av alt unntatt sykdom, forbrytelse og sinnssyke. For hvert år, hvert minutt som gikk, gikk alle og alt oppover med susende fart. Liksom tidligere Syme hadde nå også Winston tatt skjeen og satt og streket i den fargeløse sausen som sivet ut over bordet, han laget et mønster av en lang flom av den. Bittert grublet han over tilværelsens materielle side. Hadde det alltid vært som nå? Hadde maten alltid smakt som nå? Han så seg rundt i kantinen. Et lavloftet overfylt rom med vegger som var grimet av berøringen av talløse menneskekropper, bulkede metallbord og stoler som var satt så tett sammen at en skubbet borti andre med albuene, krøkete skjeer, skjeve tallerkener, simple hvite kopper, fettet overalt, skitt i alle sprekkene, og en sur og sammensatt lukt av dårlig gin, dårlig kaffe, vond ragu og skitne klær. I maven og i huden kjente en alltid en slags protest, en følelse av at en var snytt for noe som en hadde rett til. Sant nok hadde han ingen minner om noe som var særlig forskjellig fra dette. I hele den tid han kunne huske nøyaktig, hadde det aldri vært nok å spise, en hadde aldri hatt sokker eller undertøy som ikke var hullet, møblene hadde alltid vært nedslitt og skrøpelige, rommene for dårlig oppvarmet, undergrunnsbanene overfylt, husene hadde stått for nedfall, brødet hadde vært svart, teen en sjeldenhet, kaffen hadde smakt av møkk, sigarettene hadde vært for få – ingenting hadde

грама недељно. А колико јуче, размишљао је, било је објављено да ће се следовање чоколаде смањити на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да сви ови људи мирно гутају такву лаж, после свега двадесет четири сата? Да, гутају је. Парсонс ју је прогутао без тешкоћа, са животињском глупошћу. Безоки створ са суседног стола прогутао ју је фанатички, страствено, с разбукталом жељом да пронађе, прокаже и испари сваког ко би само наговестио да је прошле недеље следовање износило тридесет грама. Чак и Сајм — на неки компликованији начин, уз употребу двомисли, чак ју је и Сајм прогутао. Је ли онда он једини који то памти? Баснословни статистички подаци и даље су лили из телекра. на. У поређењу са прошлом годином, било је више хране, више одеће, више кућа, више намештаја, више лонаца, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце — више свега сем болести, злочина и лудила. Годину за годином, минут за минутом, све и свашта се пело вртоглавом брзином. Као и Сајм малопре, Винстон беше узео кашику и умакао је у анемични густиш разливен по столу, извлачећи шаре из дугуљасте барице. Размишљао је са гађењем о физичкој садржини живота. Је ли увек било овако? Је ли храна увек имала овакав укус? Он се осврте по мензи. Просторија ниске таванице, претрпана, зидова упрљаних од додира безбројних људских тела; олупани метаИни столови и столице, тако збијени да су се људи дотицали лактовима; искривљене кашике, улубљени послужавници, грубе дебеле шоље; све површине масне, све пукотине пуне прљавштине; и свуда киселкаст мирис лошег џина, лоше кафе, металастог чорбуљака и прљаве одеће. У желуцу и у кожи вечито неки протест, неко осећање да је човеку преваром ускраћено нешто на шта има право. Додуше, нико се није ни сећао времена у коме се живот осетније разликовао од данашњег. Ни у једно доба којег се са каквом-таквом сигурношћу сећао, није никад било довољрио хране, никад чарапа и рубља који нису били пуни рупа, намештај је увек био олупан и расклиматан, собе хладне, подземна железница препуна, куће малтене распаднуте, хлеб мрке боје, чај 51

vært billig og rikelig med unntagelse av syntetisk gin. Og selv om det naturligvis føltes verre og verre ettersom en ble eldre, så var det vel et tegn på at dette ikke var tingenes naturlige tilstand når en ble syk om hjertet av all mangelen på hygge og av skitten og nøden, av de endeløse vintrene, de sure sokkene, heisene som aldri gikk, det kalde vannet, den kornete såpen, sigarettene som falt i stykker og maten med dens selsomme vonde smak? Hvordan kunne en føle dette uutholdelig, om en ikke hadde en slags nedarvet hukommelse om at tingene en gang hadde vært annerledes? På ny så han seg rundt i kantinen. Nesten alle var stygge, og de ville ha vært det selv om de ikke hadde vært kledd i de ensartede blå overalls. I den borteste ende av rommet satt en liten underlig mann alene ved et bord, han så ut som en tordivel. Han drakk en kopp kaffe, og de små øynene hans kastet mistenksomme blikk snart hit og snart dit. Bare man ikke så seg rundt, ville det være lett, tenkte Winston, å innbille seg at den mennesketype Partiet hadde oppstilt som idealet – høyvoksne muskelsterke unggutter og fullbarmede unge kvinner, blonde, solbrente mennesker, fulle av livskraft og sorgløse – virkelig fantes og til og med var den dominerende type. Såvidt han kunne dømme, bestod flertallet av befolkningen i Luftområde Ett i virkeligheten av små, mørke mennesker som var dårlig utrustet fra naturens side. Det var rart å tenke på hvordan denne billetypen myldret i ministeriene: små tykke karer som meget tidlig hadde lagt på seg, med korte bein, kvikke, trippende bevegelser og fete uransakelige ansikter med små griseøyne. Det var denne typen som lot til å trives best under Partiets styre. Kunngjøringen fra Overflodsministeriet ble avsluttet med en ny trompetfanfare og fulgt av skramlemusikk. Bombardementet av tall hadde stimulert Parsons til et tilløp til entusiasme, og han tok snadden ut av munnen. – Overflodsministeriet har jammen gjort det flott i år, sa han og nikket vitende. – Apropos, Smith, gamle venn, du har vel ikke fått tak i noen barberblad du kan overlate meg?

реткост, кафа одвратног укуса, цигарете мало — и ничега доста и јефтиног сем синтетичког џина. И мада, разуме се, све иде нагоре са старењем тела, није ли ипак знак да није природан ред ствари кад се човеку гадило од неудобности, прљавштине и немаштине, од бескрајних зима, чарапа лепљивих од непрања, лифтова који никад не раде, хладне воде, оштрог сапуна, цигарета које се распадају, хране чудног и огавног укуса? Зашто би човек све то сматрао неподношљивим сем ако га није држало неко исконско сећање да је једном било другачије? Он се поново осврте по мензи. Готово сви у њој били су ружни, и то не само зато што су носили једнообразне плаве комбинезоне. На супротној страни мензе седео је сам за столом неки ситан, чудно инсектолик човек и пио кафу, а из очију су му врцали сумњичави погледи на све стране. Како је лако, помисли Винстон, веровати, ако човек не гледа око себе, да физички тип који Партија сматра идеалом — високи мишићави младићи, девојке крупних груди, сви плавокоси, витални, поцрнели, безбрижни — заиста постоји. У ствари, колико је он могао да оцени, већина становништва Писте један састојала се од људи ниска раста, црномањастих и неразвијених. Чудно је било како је тај инсектолики тип људи био распрострањен по министарствима: мали, здепасти људи који се врло брзо угоје, кратконоги, брзих, нервозних покрета и угојених безизразних лица с врло ситним очима. Такав тип је најбоље цветао под управом Партије.

Саопштење Министарства обиља се заврши још једним трубним знаком и уступи место блех-музици. Парсонс, коме бомбардовање цифрама беше улило нешто млитавог одушевљења, извади лулу из уста. “Дакле, Министарство обиља се ове године стварно показало како треба”, рече, зналачки климајући главом. “Узгред да те питам, баћо, немаш ли којим случајем да ми позајмиш неки жилет?” – Ikke et eneste, sa Winston. – Jeg har selv brukt “Ниједан”, рече Винстон. “Већ шест недеља се det samme bladet i seks uker. бријем једним истим.” 52

– Å nå – ja det var bare et spørsmål, gamle venn. – Dessverre, sa Winston. Den snadrende røsten ved sidebordet hadde midlertidig forstummet under kunngjøringen fra ministeriet, men fortsatte nå på samme måte, så høyt som aldri før. Av en eller annen grunn grep Winston seg plutselig i å tenke på fru Parsons med det bustete håret hennes og støvet i ansiktsfurene. Før to år var gått ville disse ungene angi henne til Tankepolitiet. Fru Parsons ville bli fordampet. Syme ville bli fordampet, Winston selv også. O’Brien ville bli fordampet. Men Parsons ville aldri bli det. Den øyeløse skapningen med den snadrende stemmen ville aldri bli fordampet. De små billemenneskene som trippet så forsiktig gjennom korridorlabyrintene i ministeriene, de ville heller aldri bli fordampet. Og piken med det mørke håret, hun fra roman-avdelingen, ville ikke bli det. Det forekom ham at han instinktivt visste hvem som ville overleve det og hvem som ville omkomme, men det var ikke lett å si nøyaktig hvorfor de kom til å overleve. I dette øyeblikk ble han revet ut av sine drømmerier med et voldsomt støkk. Piken ved sidebordet hadde snudd seg delvis og satt nå og så på ham. Det var piken med det mørke håret. Hun bare skottet på ham, men med en underlig intensitet. I det øyeblikk hun fanget blikket hans, så hun bort igjen. Winston tok til å svette nedover ryggraden. En forferdelig iling av smerte gikk gjennom ham. Den forsvant nesten med det samme, men etterlot seg en nagende uvisshet. Hvorfor voktet hun på ham? Hvorfor drev hun på med å følge ham overalt? Dessverre kunne han ikke lenger huske om hun hadde sittet ved bordet allerede da han kom, eller om hun var kommet senere. Men under tominuttershatet i går hadde hun iallfall sittet rett bak ham, enda hun tilsynelatende ikke var nødt til det. Det kunne godt tenkes at hennes virkelige hensikt hadde vært å høre på ham og forsikre seg om at han skrek høyt nok. En tidligere tanke vendte tilbake i hans sinn: sannsynligvis var hun ikke virkelig medlem av Tankepolitiet, men en av disse amatørspionene som var de farligste av alle. Han visste ikke hvor lenge hun hadde sett på ham, men kan hende var det så meget som fem minutter, og det var mulig at

“Па сад, шта да се ради — хтео сам да те питам за сваки случај.” “Извини”, рече Винстон. Пачји глас са суседног стола, привремено ућуткан током саопштења, беше поново почео, бучно као и увек. Винстон се због нечег затече како мисли о госпођи Парсонс онако рашчупаној и са прашином у борама на лицу. За две године она њена деца ће је већ проказати Полицији мисли. Госпођу Парсонс ће испарити. Сајма ће испарити. Винстона ће испарити. О'Брајена ће испарити. Парсонса, међутим, неће испарити. Безоког створа с пачјим гласом такође неће испарити. Оне мале људе налик на бубашвабе — ни њих неће испарити. А ону девојку црне косе, ону из одељења за прозу — ни њу неће никад испарити. Чинило му се да инстинктивно распознаје ко ће преживети, а ко нестати; мада није било лако одредити шта је управо то због чега ће ови први остати у животу. У том тренутку га жесток трзај извуче из маштарија. Девојка са суседног стола беше се упола окренула, и посматрала га је. То је била она црнокоса. Посматрала га је постранце, али са чудном усредсређеношћу. У тренутку кад им се погледи сретоше, она окрете главу. Винстону изби зној по кичми. Запара га језовита канџа страха, и нестаде скоро у истом тренутку, но за њом остаде нека упорна нелагодност. Зашто га посматра? Зашто га стално прати? На своју жалост, није се могао сетити да ли је већ била за тим столом кад је он дошао или је наишла касније. Но у сваком случају она је јуче, за време Два минута мржње, села одмах иза њега иако за то није било никакве видљиве потребе, Најпре ће бити да је хтела да га прислушкује и провери да ли виче довољно гласно. Затим му се врати ранија мисао: да она вероватно није из Полиције мисли; но управо су шпијуни-аматери били најопаснији од свих. Није знао колико га је посматрала; можда и целих пет минута; можда му лице и није било сасвим под контролом. Било је страшно опасно 53

ansiktet hans ikke hadde vært helt under kontroll. Det var forferdelig farlig å la tankene vandre når en var på et offentlig sted eller innenfor synskretsen av en fjernskjerm. Den minste ting kunne avsløre en. En nervøs trekning, et ubevisst uttrykk av bekymring, en vane med å snakke med seg selv – alt som gav en antydning til at en ikke var normal, eller at en hadde noe å skjule. I hvert fall var det i seg selv en straffbar handling å anlegge et utilbørlig ansiktsuttrykk, for eksempel å se vantro ut når en ny seier ble kunngjort. Det var til og med et ord for det i nytale – ansiktsforbrytelse ble det kalt. Piken hadde på ny snudd ryggen til ham. Når det kom til stykket, forfulgte hun ham kanskje ikke allikevel, kanskje var det bare en tilfeldighet at hun hadde sittet så nær ham to dager på rad. Sigaretten hans hadde sloknet, og han la den forsiktig på kanten av bordet. Han ville røke den ferdig etter arbeidstidens slutt, det vil si hvis han kunne holde tobakken i den. Det var trolig at fyren ved sidebordet var en av Tankepolitiets spioner, og høyst sannsynlig ville Winston være i Kjærlighetsministeriets kjeller om tre dager, men en sigarettstump måtte likevel ikke sløses bort. Syme hadde brettet sammen papirstrimmelen og stukket den i lommen. Parsons hadde tatt til å snakke igjen. – Har jeg noengang fortalt deg, gamle venn, sa han og knegget med pipen mellom tennene, om den gangen da de to ungene mine satte fyr på skjørtet til en gammel torvkjerring, fordi de så henne pakke inn pølser i en plakat med S. B.s bilde på? De snek seg bakpå henne og tente på skjørtet med en eske fyrstikker. Hun ble ganske stygt forbrent, tror jeg. Snakk om små røvere! Men skarpe som bare det! Det er en førsteklasses trening de får i Spionene nå for tiden – bedre enn til og med på min tid. Har du hørt om det siste de har utstyrt dem med? Øretrompeter, far, slik at de kan lytte gjennom nøkkelhull! Vesla kom hjem med en forleden kveld – hun prøvde den på dagligstuen vår og regnet ut at hun kunne høre dobbelt så mye som når hun bare legger øret til nøkkelhullet. Men selvfølgelig er det bare et leketøy, husk på det. Like fullt setter det dem på det rette sporet, ikke sant? I samme sekund kom det et gjennomtrengende plystresignal fra fjernskjermen. Det var tegnet til at

допустити мислима да одлутају кад се човек налазио на било ком јавном месту или на дохвату телекрана. Могла је издати најмања ситница. Неки тик, или несвестан израз зебње, или мрмљање себи у браду — било шта што наводи на помисао да у човеку има нечег ненормалног, да он у себи нешто крије. У сваком случају, имати неподесан израз на лицу (израз неверице, на пример, у тренутку кад се на телекрану објављује каква победа) било је само по себи кажњиво. За тако нешто је чак постојала и реч у Новоговору. Злоизраз. Девојка му беше поново окренула леђа. Можда га заиста и не прати; можда је пуким случајем два дана узастопце села до њега. Цигарета му се беше угасила; он је пажљиво положи на ивицу стола. Допушиће је после рада, ако успе да сачува дуван у њој. Девојка за суседним столом је врло вероватно шпијун у Полицији мисли, и он ће се врло вероватно у року од три дана наћи у подрумима Министарства љубави, али половина цигарете је половина цигарете, и треба је сачувати. Сајм беше смотао своју траку папира и гурнуо је у џеп. Парсонс се беше поново распричао.

Тог тренутка из телекрана се чу продоран звиждук пиштаљке, сигнал за повратак на 54

de skulle vende tilbake til arbeidet. Alle tre reiste seg i en fart og sluttet seg til de gruppene som sloss om å få plass i heisene, og resten av tobakken rant ut av Winstons sigarettstump. VI Winston skrev i sin dagbok: Det er tre år siden. Det var en mørk kveld, i en smal sidegate ved en av de store jernbanestasjonene. Hun stod ved en dør i murveggen, under en gatelykt som nesten ikke gav noe lys fra seg. Ansiktet hennes var ungt, men tykt sminket. Det var faktisk sminken som tiltrakk meg, den hvite sminken som var som en maske og de knallrøde leppene. Partikvinnene maler aldri ansiktene sine. Det var ingen andre i gaten og ingen fjernskjermer. To dollars, sa hun. Jeg … I øyeblikket var det vanskelig å fortsette. Han lukket øynene og presset fingertuppene mot dem, mens han prøvde å tvinge frem det synet som stadig kom tilbake. Han følte en nesten uimotståelig trang til å skrike en rekke sjofle ord av full hals. Eller å dunke hodet mot veggen, sparke bordet over ende og hive blekkhuset gjennom vinduet – foreta en hvilken som helst støyende eller voldsom eller pinefull ting som kunne mørklegge det minnet som pinte ham. Ens verste fiende var ens eget nervesystem, tenkte han. Når som helst kunne den indre spenningen gi seg uttrykk i et synlig symptom. Han tenkte på en mann han hadde passert på gaten for noen uker siden: en ganske alminnelig utseende mann, et partimedlem i fem og tredve eller førtiårsalderen, høy og tynn og med en dokumentmappe. De var bare noen meter fra hverandre da venstre side av mannens ansikt plutselig ble fordreiet i en slags krampetrekning. Den gjentok seg nettopp som de passerte hverandre: det var et rykk, en skjelving, hurtig som klikket av en kameralukker, men tydeligvis en vane hos ham. Han husket at han den gang tenkte: den arme djevelen er ferdig. Og det uhyggelige var at det hele trolig var ubevisst. Den dødeligste av alle farer var å snakke i søvne. Såvidt han kunne skjønne, var det ingen måte til å beskytte seg mot det.

посао. Сва тројица скочише на ноге да се умешају у гужву око лифтова, и из Винстонове цигарете испаде преостали дуван. 6 Винстон је уписивао у свој дневник: То се десило пре три године, у једној узаној споредној улици близу једне од великих железничких станица. Она је стајала поред неке капије, испод уличне сијалице која је једва светлела. Имала је младалачко лице, веома нашминкано. Привукла ме је управо та шминка, њена белина као у маске, са јарко црвеним уснама. Чланице Партије никад се не шминкају. На улици није било никога; није било ни телекрана. Затражила је два долара. Прошао... За тренутак се осети немоћним да настави. Затвори очи и притисну капке прстима, да исцеди из њих визију која му се упорно враћала. Беше га обузела готово неодољива жеља да на сав глас извикује скаредне речи. Или да удара главом о зид, да претури сто и завитла мастионицу кроз прозор — да учини било шта жестоко, гласно или болно што би могло засенити успомену која га је кињила.

Најгори непријатељ човеков, размишљао је он, јесте управо његов нервни систем. Сваког тренутка постоји опасност да се унутрашња напетост претвори у неки видљив симптом. Он се сети човека с којим се пре неколико недеља мимоишао на улици: човека сасвим свакодневног изгледа, члана Партије, од својих тридесет пет — четрдесет година, високог и мршавог, са торбом у руци. Раздвајало их је свега неколико метара кад се леви образ тог човека изненада искривио од неког грча. У самом тренутку кад су се мимоишли, грч се поновио: тренутан трзај, брз као бленда на фотографском апарату, али очигледно прирођен. Винстон се сети да је у том тренутку помислио: овај га је сиромашак угасио. Но најстрашније је било то што је грч, по свему судећи, био несвестан. Најпогибељнија опасност је била бунцање, али он није видео начина да се човек од ње сачува. Han drog pusten og skrev videre: Удахну и настави да пише: Jeg fulgte henne gjennom døren og over en Прошао сам с њом кроз капију, преко задњег 55

gårdsplass til et kjellerkjøkken. Det stod en seng mot veggen, og på bordet var det en lampe som var skrudd sterkt ned. Hun … Det isnet i tennene hans. Han hadde lyst til å spytte. Samtidig som han tenkte på kvinnen i kjellerkjøkkenet kom også tanken på Katharine, hans kone. Winston var gift – han hadde iallfall vært gift, og sannsynligvis var han det fremdeles, for så vidt han visste, var konen hans ikke død. På ny var det som han pustet inn den varme, innestengte kjøkkenlukten, en lukt som var sammensatt av stanken av veggedyr og skitne klær og ekkel og billig parfyme, men som likevel virket dragende, fordi ingen partikvinne brukte parfyme eller kunne tenkes å gjøre det. Bare proletarene brukte parfyme. I hans tanker var lukten av den uatskillelig forbundet med horeri. Da han fulgte denne kvinnen, hadde det vært hans første fall på omkring to år. Selvsagt var det forbudt å ha omgang med gatetøser, men det var en av disse reglene som en stundom kunne manne seg opp til å bryte. Det var farlig, men det gjaldt ikke liv eller død. Å bli knepet sammen med en hore kunne bety fem år i en tvangsarbeidsleir – ikke mer, hvis en ikke hadde begått noen annen forbrytelse. Og det var lettvint nok, forutsatt at en kunne unngå å bli overrasket i selve akten. Fattigkvarterene var fulle av kvinner som ville selge seg. Noen kunne til og med kjøpes for en flaske gin, som proletarene ikke fikk lov til å drikke. Stilltiende var Partiet endog tilbøyelig til å oppmuntre prostitusjonen som et avløp for instinkter som ikke kunne undertrykkes helt. Rene utskeielser tellet ikke så mye så lenge de ble bedrevet i hemmelighet og var gledeløse og bare gjaldt kvinner av en undertrykt og foraktet klasse. Den utilgivelige forbrytelse var løsaktighet mellom partimedlemmer. Men selv om dette var en av de forbrytelser som de tiltalte uten unntagelse erkjente seg skyldig i under de store utrenskninger, var det vanskelig å forestille seg at noe slikt virkelig hendte. Partiets mål var ikke bare å hindre menn og kvinner i å slutte troskapsbånd som det kanskje ikke maktet å kontrollere. Dets virkelige, men usagte mål var å fjerne all glede ved selve

дворишта, и ушао у кухињу у подруму. Уза зид је стајао кревет, а на столу лампа која је била у приличној мери засенчена. Она... Зуби су му трнули. Дође му да пљуне. Мислио је истовремено о жени из подрума и својој жени Кетрин. Био је ожењен — или тачније, жењен; вероватно је још увек био ожењен, пошто му је жена, колико је могао знати, била још жива. Учини му се да поново удише онај топли загушљиви воњ кухиње у подруму, воњ састављен од бубашваба, прљаве одеће и огавног јефтиног парфема, но ипак заводљив јер ниједна чланица Партије није употребљавала парфем, нити се могла замислити да то ради. Парфем су употребљавале само проловке. У глави му је мирис парфема био нераскидиво повезан са блудом. Одлазак тој жени био му је први грех за око две године. Разуме се, одлажење проституткама је било забрањено, но то је била једна од оних забрана коју је човек могао понекад, скупивши храброст, да прекрши. Било је опасно, али не толико да се за то губила глава. Бити ухваћен са проститутком могло је значити пет година у логору за принудни рад; ако није било ниједног другог прекршаја, то је било све. А доћи до проститутке било је лако; једино је требало пазити да се не буде ухваћен на делу. Сиромашније четврти врвеле су од жена спремних да се продају. Неке су се чак могле купити и за боцу џина, пића које је за проле било забрањено. Партија је прећутно била чак и склона да подстиче проституцију, као одушак нагонима који се нису могли сасвим угушити. Сама распусност није се узимала за зло, све док је била скривена и лишена радости, и све док су у питању биле само жене из најниже, презрене класе. Неопростиви злочин био је промискуитет између самих чланова Партије. Међутим — иако је то био један од злочина које су оптужени у великим чисткама без изузетка признавали да су починили — замислити тако шта у стварности било је тешко. Циљ Партије није био само да спречи мушкарце и жене да заснивају везе верности које она не би била у стању да и контролише. Њен стварни, неизречени циљ био је да уклони 56

samleiet. Fienden var ikke så meget kjærligheten som erotikken; både i ekteskapet og utenfor. Alle ekteskap mellom medlemmer av Partiet måtte godkjennes av en særskilt komité, og selv om prinsippet aldri ble tydelig fastslått, ble samtykke alltid nektet når vedkommende par gav inntrykk av å føle seg fysisk tiltrukket av hverandre. Det eneste anerkjente formål med ekteskapet var å avle barn som kunne tjene Partiet. Kjønnslig omgang skulle betraktes som en motbydelig og underordnet akt, akkurat som å ta et klystér. Dette ble aldri sagt med rene ord, men på en indirekte måte ble det innprentet alle partimedlemmer fra barndommen av. Det fantes til og med organisasjoner, som Ungdommens antikjønnsfylking, som slo til lyd for hel avholdenhet for begge kjønn. Alle barn skulle avles ved kunstig befruktning (kunstbef het det i nytale) og oppdras i offentlige institusjoner. Winston var klar over at dette slett ikke var alvorlig ment, men på sett og vis var det i samklang med Partiets almene ideologi. Partiet forsøkte å drepe kjønnsinstinktet eller, hvis det ikke lot seg drepe, å forvrenge det og skitne det til. Han visste ikke grunnen til dette, men det forekom ham naturlig at det var slik. Og for så vidt det angikk kvinnene, hadde Partiets anstrengelser i høy grad vært vellykket. På ny måtte han tenke på Katharine. Det var vel ni–ti – nei, nesten elleve år siden de hadde skiltes. Underlig hvor sjelden han tenkte på henne. I mange dager på rad kunne han glemme at han noen gang hadde vært gift. De hadde bare levd sammen i omkring femten måneder. Partiet tillot ikke skilsmisser, men oppmuntret nærmest til separasjon i de tilfelle hvor det ikke var noen barn. Katharine var en høy, lyshåret pike, meget rank med vakre bevegelser. Hun hadde et djervt ørneansikt, et ansikt som en kunne ha kalt fornemt, hvis en ikke hadde oppdaget at det nesten ikke var noe bak det. Meget tidlig i ekteskapet var han blitt klar over – det skyldtes kanskje bare at han kjente henne mer intimt enn han kjente folk flest – at hun uten sammenligning var det mest tåpelige, vulgære og tomme menneske han noengang hadde møtt. I hodet hadde hun ikke en eneste tanke som ikke var et slagord, og det var ikke den åndssvakhet, ikke en eneste en, som hun ikke kunne sluke når hun

и свако задовољство из сексуалног чина. Непријатељ није и била толико љубав колико еротика, било у браку било ван брака. Сваки брак између двоје чланова Партије требало је да одобри посебан одбор, а то одобрење је било увек ускраћивано — мада принцип никад није био јасно изречен — ако се стицао утисак да између њих постоји физичка привлачност. Једина призната сврха брака била је рађање деце за службу Партији. Сексуални однос је требало сматрати каквом мањом операцијом, малчице одвратном, као што је клистирање. Ни та идеја никад није била јасно изречена, али се посредним путем тувила сваком члану Партије још од детињства. Постојале су чак и организације као Омладинска лига против секса која је заступала потпуни целибат за оба пола, с тим што је сву децу требало зачињати вештачким осемењавањем (што се на Новоговору звало вештосем) и одгајати у друштвеним институцијама. Винстону је било јасно да се то не мисли озбиљно, али да се ипак уклапа у општу идеологију Партије. Партија је ишла на то да угуши сексуални нагон или, ако то не може, да га деформише и укаља. Није знао зашто је тако, али му се чинило природно да тако буде. А што се тиче жена, напори Партије су имали великог успеха. Он поново помисли на Кетрин. Откако су се растали прошло је сигурно девет, десет — скоро једанаест година. Зачудо је о њој мислио мало. Дешавало му се да се по неколико дана узастопце чак и не сети да је уопште био жењен. Били су заједно свега неких петнаест месеци. Партија није допуштала развод, алије ипак у приличној мери одобравала раставу у случајевима кад није било деце. Кетрин је била висока, плавокоса, врло усправног држања и величанствених покрета. Имала је гордо, орловско лице, лице које се могло сматрати аристократским све док човек не би схватио да иза њега нема готово никакве интелигенције. Још првих дана брака, Винстон је био дошао до закључка — мада је разлог могао бити просто у томе што је Кетрин познавао ближе него већину осталих — да је она најглупље, најпростије, најпразноглавије људско биће за које зна. Није имала ниједну мисао која није била парола; није било ниједне 57

fikk den fra Partiet. «Den menneskelige høyttaler» kalte han henne i sitt stille sinn. Likevel kunne han ha holdt ut samlivet med henne, hvis det ikke hadde vært for en eneste ting – kjønnet. Så snart han tok i henne, var det som hun stivnet til og krympet seg. Å favne henne var det samme som å favne et leddet trebilde. Og det rare var, at selv når hun klamret ham til seg, hadde han følelsen av at hun samtidig skjøv ham fra seg av alle krefter. Det var de stive musklene hennes som gav ham det inntrykket. Hun kunne ligge med lukkede øyne, hun hverken gjorde motstand eller samarbeidet, hun rett og slett fant seg i det. Det var ubeskrivelig sjenerende, og smått om senn ble det forferdelig. Men selv da kunne han ha holdt ut å leve med henne, hvis de kunne ha blitt enige om å leve i sølibat. Pussig nok var det Katharine som nektet dette. De måtte lage et barn om de kunne, sa hun. Følgelig fortsatte forestillingen, nokså regelmessig en gang om uken, unntatt når det var umulig å gjøre det. Hun pleiet til og med å minne ham på det om morgenen, som om det var noe som absolutt måtte utføres samme kveld og som de ikke måtte glemme. Hun hadde to navn på det. Det ene var «å lage et barn», det andre «vår plikt overfor Partiet» (joda, hun hadde faktisk brukt det uttrykket). Det varte ikke lenge før han fikk en følelse av direkte redsel når den bestemte dagen kom. Men heldigvis ble det ikke noe barn, og til slutt gikk hun med på å oppgi forsøkene. Kort etter skiltes de. Winston sukket stille. Han grep pennen igjen og skrev: Hun hev seg på sengen, og øyeblikkelig drog jeg opp skjørtet hennes, uten noen innledning, på den simpleste og styggeste måten som kan tenkes. Jeg … Han så seg selv stå der i det dimme lampelyset, med lukten av veggedyr og billig parfyme i neseborene, og med hjertet fylt av en følelse av nederlag og avsky som selv i dette øyeblikk var blandet med tanken på Katharines hvite kropp, stivfrossen for alltid av Partiets hypnotiske makt. Hvorfor måtte det alltid være sånn? Hvorfor kunne han ikke ha sin egen kvinne istedenfor disse skitne affærene med tre års mellomrom? Men en virkelig kjærlighetshistorie var noe nesten utenkelig.

недотупавне мисли, апсолутно ниједне, коју није могла прогутати ако је потицала од Партије. У себи ју је звао “живи магнетофон”. Но и поред свега би издржао с њом да није било једне једине ствари: секса. Чим би је дотакао, она се трзала и кочила. Загрлити њу било је као загрлити покретну дрвену фигуру. Најчудније је било то што је имао утисак да га, чак и кад га стеже уза се, свом снагом истовремено и одбија од себе, толико су јој у тим тренуцима мишићи били крути. Она би просто лежала и жмурила, и није се ни опирала ни сарађивала, него подносила. То му је било изванредно непријатно; на крају је постало ужасно. Но чак и тад је био спреман да поднесе живот с њом да су се могли сагласати да не спавају заједно, али Кетрин зачудо то није хтела. Говорила је да морају зачети дете ако је икако могуће. И тако се фарса настављала, редовно, једном недељно, кад год није било неизводљиво. Чак је имала обичај да га ујутру одређеног дана подсећа на то, као на какву обавезу која се довече мора испунити и која се не сине заборавити. У тим приликама употребљавала је два израза. Један је био “направити дете”, а други “извршити нашу дужност према Партији” (да, одиста је употребљавала ту фразу). Врло брзо је почео да се истински ужасава кад би се одређени дан приближио. Срећом нису родили дете; она је најзад пристала да обустави даље покушаје, и убрзо су се растали. Винстон нечујно уздахну. Затим поново узе перо и написа: Она се бацила на кревет и сместа без икаквог увода, на најгрубљи, најужаснији начин који се може замислити, подигла сукњу. Ја сам... Виде се поново како стоји у мутном светлу стоне лампе, са воњем бубашваба и јефтиног парфема у носу, и осећањем пораза и одвратности у срцу, помешаним чак и у том тренутку са сећањем на Кетринино бело тело; слеђено заувек хипнотичком моћи Партије. Зашто увек мора да буде тако? Зашто не може да стекне жену уместо ових прљавих петљања у размацима од по неколико година? Но имати истинску љубавницу било је безмало 58

Kvinnene i Partiet var alle like. Kyskhet var like inngrodd hos dem som lojalitet mot Partiet. Ved en tidlig og omhyggelig tilvenning, ved sport og kaldt vann, ved det sprøytet som de ble fylt med på skolen og i Spionene og Ungdomsfylkingen, ved foredrag, parader, sanger, slagord og militærmusikk, hadde man drevet den naturlige følelsen ut av dem. Hans fornuft sa ham at det måtte finnes unntagelser, men hans hjerte trodde det ikke. Alle var de uimottagelige, slik som Partiet hadde villet at de skulle bli. Og det han ønsket enda sterkere enn å bli elsket, var å kunne bryte ned denne dydsmuren, selv om bare en eneste gang i hele sitt liv. En vellykket utført kjønnsakt var opprør. Attrå var tankeforbrytelse. Selv om han kunne ha vekket Katharine, ville det ha vært som en forførelse, enda hun var hans kone. Men han måtte se å bli ferdig med resten av historien. Han skrev: Jeg skrudde opp lampen. Da jeg fikk se henne i lyset … Etter mørket hadde det svake lys av petroleumslampen virket meget sterkt. For første gang kunne han se henne ordentlig. Han hadde tatt et skritt mot henne, men så stanset han, full av brynde og redsel. Han var seg smertelig bevisst den risiko han hadde tatt da han fulgte henne hit. Det var godt tenkelig at patruljen kunne knipe ham når han gikk, de kunne for den saks skyld stå og lure utenfor døren i dette øyeblikk. Men hvis han nå gikk uten engang å ha gjort det han var kommet hit for –! Han måtte skrive det ned, han måtte tilstå det. Det han plutselig hadde oppdaget i lampelyset, var at kvinnen var gammel. Sminken var smurt så tykt på ansiktet hennes at det kunne sprekke som en pappmaske. Det var hvite stenk i håret hennes, men den virkelig uhyggelige detaljen var at munnen hadde åpnet seg litt og avslørt bare et svart tomt gap. Hun hadde ikke en eneste tann igjen. Han skrev fort og med stygg håndskrift: Da jeg fikk se henne i lyset, var hun en ganske gammel kvinne, femti år minst. Men jeg gikk på og gjorde det likevel. På ny presset han fingrene mot øyelokkene. Endelig hadde han fått skrevet det, men det gjorde ingen forskjell. Legemidlet hadde ikke virket. Lysten til å skrike sjofle ord med hans lungers fulle

незамисливо. Чланице Партије биле су све исте. Крепост се у њихово биће упила исто тако дубоко као и оданост Партији. Пажљива обрада у детињству, спортске игре и хладни тушеви, будалаштине уталамбасане у школи, Шпијунима и омладинској организацији, предавања, параде, песме и војна музика — све је то из њих истисло природна осећања. Разум му је говорио да мора бити изузетака, али душа није веровала. Све су оне биле непробојне, као што чланице Партије и треба да буду. А он је хтео не толико да буде вољен колико да сруши тај зид врлине, макар само једном у животу. Сексуални чин, успешно изведен, представљао је побуну. Жеља је била зломисао. Да није ништа друго учинио но пробудио Кетрин — кад би то било могуће — значило би да ју је завео, иако му је била жена. Но требало је ставити на папир и остатак приче. Он написа: Ја сам одврнуо фитиљ у лампи. Кад сам је видео на светлу... После оне таме, светло парафинске лампе изгледало је блештаво. Он ју је тек тада први пут заиста видео. Био је закорачио према њој, а онда застао, испуњен похотом и ужасом. Било му је до бола јасно шта рескира тиме што је дошао овамо. Било је савршено могуће да га патрола ухвати док излази; уосталом, могуће је да га већ чекају пред вратима. Ако оде не урадивши оно ради чега је дошао. То се морало написати, то се морало признати. Тек на светлости је приметио, одједном, да је та жена стара. Слој шминке на лицу био јој је тако дебео да се чинило да ће попуцати, као маска од лепенке. У коси је имала много седих; али најјезовитије је било то што су јој уста била полуотворена, а у њима није било ничег до пећинског мрака. Уопште није имала зуба. Он журно написа, рукописом већ обезличеним: На светлу сам видео да је врло стара, најмање педесет година. Али оно сам ипак обавио. Поново притиште капке прстима. Најзад је све било написано, али олакшање није долазило. Терапија није успела. Потреба да из свег гласа извикује скаредне речи била је исто онолико 59

kraft var så sterk som aldri før.

жестока колико и раније.

VII Hvis det er noe håp, skrev Winston, så ligger det hos proletarene. Hvis det var noe håp, måtte det ligge hos proletarene, fordi bare de, disse myldrende, foraktede masser som utgjorde 85 prosent av Oceanias befolkning, kunne utvikle den kraft som trengtes til å ødelegge Partiet. Partiet kunne ikke bli styrtet innenfra. Dets fiender – hvis det da hadde noen fiender – hadde ingen muligheter for å komme sammen, ikke engang for å dra kjensel på hverandre. Selv om det legendariske Brorskapet eksisterte, som det kanskje gjorde, var det utenkelig at dets medlemmer noengang kunne samles i større antall enn to eller tre. Opprør betydde et uttrykk i øynene, et bestemt tonefall, i det høyeste et ord som ble hvisket nå og da. Men hvis proletarene bare kunne bli seg sin egen styrke bevisst, behøvde de ikke å konspirere. Da kunne de bare reise seg og ryste seg, som en hest skaker av seg fluer. Bare de ville, kunne de sprenge Partiet i filler i morgen den dag. Før eller siden måtte de da sikkert gjøre det? Og likevel …

7 Ако уопште има наде, писао је Винстон, она је у пролима. Ако уопште има наде, она мора бити у пролима, јер се само у тим узмуваним, занемареним масама, које су сачињавале 85 одсто становништва Океаније, могла произвести енергија која ће разорити Партију. Партија се није могла оборити изнутра. Њени непријатељи, ако је имала непријатеља, нису имали начина да се скупе, па чак не ни да један другог препознају. Чак и кад би оно легендарно Братство постојало, што је било једва могуће, било је незамисливо да се његови припадници могу скупљати у групе веће од двоје или троје. Бунтовништво се изражавало изразом очију, интонацијом гласа; у најбољем случају, неком прошапутаном речи. Али проли, ако би само којим случајем постали свесни своје снаге, не би имали потребе да се крију. Било би довољно само да се подигну и стресу, као коњ кад стресе муве. Да хоће, могли би Партију разнети у комаде колико сутра. Ваљда им једног дана мора доћи на памет да се дигну. Па ипак...! Он се сети како је једном ишао неком улицом препуном света кад је наједном из попречне уличице мало испред њега експлодирао страховит урлик стотина гласова — женских. То је био заглушан, громогласан крик беса и очајања, дубоко, гласно “О-о-о-о-о-о-о!” које је одјекивало као звук звона кад се одбија од зидова. Срце му је подскочило. Почело је! помислио је. Улични нереди! Проли су се најзад подигли! Кад је стигао до места одакле се чула бука, видео је само гомилу од две-три стотине жена које су се гурале око пијачних тезги, са тако трагичним изразима лица као да су на броду који тоне. Но у том тренутку општи очај се распаде на мноштво појединачних свада. Посредије било то што су се за једном од тих тезги продавале плехане шерпе — бедна, крхка роба али веома тражена, јер је до кухињског посуђа било тешко доћи. Сад се испоставило да је залихе неочекивано нестало. Победнице у гужви, изгуране и изгажене,

Han husket at han en gang hadde gått gjennom en overfylt gate, da han plutselig hørte et voldsomt skrål av hundrer av stemmer – kvinnestemmer – fra en sidegate ikke langt unna. Det var et høyt og forferdelig skrik av vrede og fortvilelse, et sterkt gjennomtrengende «Å-å-å-å!» som runget som gjenlyden av en klokke. Hjertet hadde hoppet i ham. Nå har det begynt! tenkte han. Et oppløp! Proletarene går omsider til opprør! Men da han kom frem til stedet, så han bare en flokk på to–tre hundre kvinner som stimlet sammen rundt torvboder med ansikter så tragiske som om de hadde vært dødsdømte passasjerer på et synkende skip. I samme øyeblikk stilnet den almene fortvilelsen av til en mengde individuelle tretter. Det lot til at det hadde vært blikk-kasseroller til salgs i en av bodene. Det var dårlige, usolide saker, men all slags kjøkkentøy var alltid vanskelig å få tak i. Nå var beholdningen helt uventet blitt tømt. De heldige kvinnene ble skubbet og klemt av de andre mens de prøvde å komme seg vekk med

60

kasserollene, og en masse mindre heldige stod og skrek rundt boden og beskyldte innehaveren for å være partisk og for å ha flere kasseroller på lager et sted. Så begynte hylene igjen. To tykke kvinnfolk, den ene med løsnet hår, hadde slått kloen i den samme kasserollen, og begge forsøkte å rive den fra motparten. Et øyeblikk stod de og halte på hver sin side, og så gikk håndtaket av. Winston så på dem med avsky. Og likevel, hvilken nesten skrekkinnjagende styrke hadde ikke et øyeblikk gitt seg uttrykk i dette skriket fra noen hundre kvinnestruper! Hva kom det av at de aldri kunne skrike like høyt om et eller annet som virkelig betydde noe? Han skrev: Før de er blitt bevisste mennesker vil de aldri gjøre opprør, og først når de har gjort opprør kan de bli bevisste mennesker. Dette kunne nesten ha vært en avskrift fra en av Partiets lærebøker, tenkte han. Partiet hevdet naturligvis at det hadde befridd proletariatet fra trelldom. Før Revolusjonen var det blitt forferdelig undertrykt av kapitalistene, det var blitt sultet ut og pisket, kvinner var blitt tvunget til å arbeide i kullgruvene (faktisk arbeidet det fremdeles kvinner i kullgruvene), og barn var blitt solgt til fabrikkene i seksårsalderen. Men samtidig lærte Partiet, tro mot dobbelttenkningens prinsipper, at proletarene av naturen var mindreverdige individer som måtte holdes underkuet som dyr ved hjelp av noen få enkle forholdsregler. Sant å si visste man meget lite om proletarene. Det var heller ikke nødvendig å vite meget. Så lenge de fortsatte å arbeide og formere seg, hadde deres virksomhet ellers liten betydning. De var blitt overlatt til seg selv, som fe som var sluppet løs på Argentinas sletter, og hadde vendt tilbake til en livsform som syntes å være naturlig for dem, som var noe de hadde arvet fra forfedrene. De ble født og de vokste opp i rennesteinen, de begynte å arbeide når de var tolv år, de gjennomgikk en kort blomstringsperiode av skjønnhet og kjønnsdrift, de giftet seg tyve år gamle, de var middelaldrende når de var tredve, og de fleste av dem døde når de var seksti. Tungt kroppsarbeid, omsorgen for hjem og barn, småtretter med naboene, film, fotball, øl og fremfor alt hasardspill, fylte hele deres åndelige horisont. Det var ikke vanskelig å holde dem i age. Noen få av Tankepolitiets agenter beveget seg

покушавале су да одмагле са својим шерпама док су десетине осталих жагориле око тезге, оптужујући продавца да спроводи протекцију и да негде у резерви чува још шерпи. У једном тренутку се разлеже нова експлозија узвика. Две подбуле жене, од којих је једној коса била рашчупана, биле су дохватиле једну шерпу и отимале се за њу. Један тренутак су вукле свака на своју страну, а затим се дршка одломи. Винстон их је посматрао с гађењем. А ипак је, само за тренутак, у том крику из свега неколико стотина грла зазвучала таква страшна снага! Како то да никад не вичу тако због других, важних ствари? Он написа: Док не постану свесни, неће се никад побунити, а док се не побуне, неће моћи да постану свесни. Ова реченица, помисли он, као да је преписана из неког партијског уџбеника. Разуме се, Партија је тврдила да је ослободила проле ропства. Пре Револуције су их капиталисти бесрамно израбљивали, гладовали су, били бичевани, жене присиљаване да раде у рудницима (жене су у ствари још увек радиле у рудницима), шестогодишња деца продавана да раде у фабрикама. Но у исто време, држећи се принципа двомисли, Партија је учила да су проли по природи нижа бића која се применом неколико једноставних правила морају држати у покорности, као животиње. У ствари се о пролима знало веома мало. Није било ни потребно знати много. Све док су радили и размножавали се, остале њихове активности су биле неважне. Остављени самима себи, као стока пуштена на аргентинске равнице, они су се били вратили начину живота који као да им је био урођен, као да је преостао од искони. Рађали су се, расли на улици, у дванаестој години почињали да раде, пролазили кроз кратак процват лепоте и сексуалне жеље, венчавали се у двадесетој, постајали средовечни у тридесетој, умирали најчешће у шездесетој. Тежак физички рад, брига о кући и деци, ситне свађе са суседима, филмови, фудбал, пиво и, изнад свега, коцка, испуњавали су њихов духовни хоризонт. Држати их под контролом није било тешко. Међу њима се увек кретало неколико агената Полиције мисли, 61

stadig blant dem, spredte falske rykter og plukket ut og likviderte de få individer som man mente kunne bli farlige, men det ble ikke gjort noe forsøk på å lære dem Partiets ideologi. Det var ikke ønskelig at proletariatet fikk sterke politiske følelser. Det eneste som forlangtes av det, var en primitiv patriotisme, som man kunne appellere til hver gang det var nødvendig å få det til å godta lengre arbeidstid eller mindre rasjoner. Og selv når proletarene ble misnøyd, som de stundom gjorde, førte denne misnøyen ingensteds, fordi de manglet almene ideer og derfor bare kunne konsentrere den om spesielle småtterier. De større onder unngikk uten unntagelse deres oppmerksomhet. Det store flertall av dem hadde ikke engang fjernskjermer hjemme hos seg. Selv det sivile politi blandet seg lite med dem. Det var en veldig kriminalitet i London, en hel underverden av tyver, banditter, horer, rusgifthandlere og svindlere av alle slag, men da det hele foregikk blant proletariatet selv, betydde det ingenting. I alle spørsmål som angikk moralen fikk det lov til å følge sine forfedres regler. Partiet påtvang det ikke sin seksuelle puritanisme. Promiskuiteten fortsatte ustraffet, proletarene kunne også skille seg. Selv religionsutøvelse ville ha blitt tillatt, om proletarene hadde vist noe tegn på at de trengte eller ønsket det. De var for lave til å bli mistenkt. Som Partiets slagord lød: «Proletarer og dyr er frie.» Winston bøyde seg og klødde forsiktig på leggesåret. Det hadde tatt til å verke igjen. Det spørsmålet en stadig kom tilbake til, var umuligheten av å vite hvordan tilværelsen virkelig hadde vært før Revolusjonen. Fra skuffen tok han frem et eksemplar av en lærebok i historie for barn, som han hadde lånt av fru Parsons, og gav seg til å skrive av et avsnitt av den: I gamle dager, før den strålende Revolusjon, var ikke London den vakre byen vi kjenner i dag. Den var et mørkt, skittent, trøstesløst sted, der nesten ingen hadde nok å spise og der hundrer og tusener av fattige mennesker ikke hadde sko på føttene og ikke engang et tak å sove under. Barn som ikke var eldre enn deg måtte arbeide tolv timer om dagen for grusomme arbeidsgivere, som slo dem med pisker når de arbeidet for langsomt og ikke gav dem annen mat enn gamle brødskorper og vann.

ширећи лажне гласине и ликвидирајући оно мало појединаца за које се сматрало да могу постати опасни; али није било ни покушаја да се задоје идеологијом Партије. Није било пожељно да проли имајо чврсте политичке погледе. Од њих се тражио једино известан примитивни патриотизам на који се могло ослонити кад год би затребало приволети их на дуже радно време или смањена следовања. Чак и кад су постајали незадовољни, као што се који пут дешавало, њихово незадовољство није водило никуда јер су га, немајући општих представа, могли усред средити само на ситне појединачне трзавице. Већа зла по правилу нису примећивали. Знатна већина прола чак није ни имала телекран у кући. Чак се и обична полиција ретко мешала у њихове послове. У Лондону је било невероватно много криминала; постојао је цео један подземни свет лопова, разбојника, проститутки, продаваца дрога и варалица свих врста; но све је то било неважно јер се дешавало само међу пролима. У питањима морала било им је дозвољено да се држе обичаја својих предака. Сексуални пуританизам Партије није им био наметан. Промискуитет се није кажњавао, развод је био допуштен. Што се тога тиче, била би дозвољена и религија да су проли показали било какав знак потребе или жеље за њом. Били су испод сваке сумње. Као што је говорила партијска парола: “Проли и животиње су слободни.” Винстон пође руком наниже и опрезно се почеша по отеченој вени. Била га је поново засврбела. Оно на шта се човек редовно враћао била је немогућност да се сазна какав је заиста био живот пре Револуције. Он извади из фиоке уџбеник историје за децу, који је био узајмио од господе Парсонс, и поче одатле да преписује један пасус у свој дневник: У прошлости, пре наше славне Револуције, Лондон није био овај лепи град који данас познајемо. Он је тада био мрачно, прљаво, бедно место где готово нико није имао довољно да једе и где је стотине хиљада сиромашних људи живело без обуће на ногама, па чак без крова над главом. Деца ваших година морала су да раде дванаест часова дневно за свирепе господаре који су их тукли бичевима ако нису радила довољно брзо и хранили их 62

Men midt i all denne forferdelige fattigdommen var det noen få store, svære, pene hus, der det bodde rike mennesker som hadde opptil tredve tjenere til å stelle for seg. Disse rikfolkene ble kalt kapitalister. De var tykke, stygge mennesker med slemme ansikter, som han på bildet på den motsatte siden. Som du ser, er han kledd i en lang, svart frakk som ble kalt diplomatfrakk, og en rar, blank hatt som ser ut som et skorstensrør og kaltes flosshatt. Dette var kapitalistenes uniform, og ingen andre fikk lov til å bruke den. Kapitalistene eide alt i verden, og alle andre var trellene deres. De eide all jorden, alle husene, alle fabrikkene og alle pengene. Hvis noen var ulydig mot dem, kunne de kaste ham i fengsel, eller ta fra ham hans arbeid og la ham svelte i hjel. Når et alminnelig menneske snakket til en kapitalist, måtte han krype og bukke for ham og ta av seg lua og tiltale ham som «Sir». Sjefen for alle kapitalistene ble kalt Konge, og …

Men han kjente resten av reglen. En kunne lese om biskopene i sine ornater, dommerne i sine hermelinskåper, kragen, gapestokken, tredemøllen, den nihalede katt, Lord Mayors bankett og den skikken å kysse pavens tå. Det var også noe som kaltes jus primae noctis, som sannsynligvis ikke var nevnt i en lærebok for barn. Det var den loven som gav enhver kapitalist lov til å ligge med en hvilken som helst kvinne i en av hans fabrikker.

Hvordan kunne en vite hvor meget av det som var løgn? Det kunne være sant at gjennomsnittsmennesket hadde det bedre nå enn før Revolusjonen. Det eneste bevis på det motsatte var den stumme protest i ens egen kropp, den instinktive følelse av at de forhold en levde under var uutholdelige og at de måtte ha vært annerledes i en annen tid. Det slo ham at det virkelig karakteristiske ved den moderne tilværelse ikke var dens grusomhet og usikkerhet, men rett og slett dens goldhet, skittenhet, sløvhet. Når han så seg rundt, hadde livet ingen likhet hverken med de løgner som fosset ut av fjernskjermene eller med de idealer som Partiet prøvde å virkeliggjøre. Store deler av det var nøytrale og upolitiske, selv for et partimedlem, et slit med trettende oppgaver, en kamp for en plass på undergrunnen, stoppingen av

само мрвама устајалог хлеба и водом. Али усред ове страшне беде постојало је само неколико великих и лепих кућа где су живели богаташи који су имали и по тридесет слугу. Богаташи су се звали капиталисти. То су били дебели, ружни људи злобних лица, као овај насликан на следећој страни. На слици се види да је одевен у дуг црн капут који се звао фрак, и сјајан шешир необичног изгледа, налик на сулундар, који се звао цилиндар. То је била униформа капиталиста, и нико је други није смео носити. Капиталисти су поседовали све на свету, а сви остали су били њихове слуге. Они су поседовали сву земљу, све куће, све фабрике, сав новац. Ако их неко није слушао, они су га могли бацити у затвор или му одузети посао те би умро од глади. Кад би говорио са капиталистом, обичан човек је морао да се улагује и клања пред њим, да скида капу и да му се обраћа са “господине”. Поглавар свих капиталиста звао се краљ. Он... Али Винстон је већ знао шта даље стоји у каталогу. Бискупи у таларима, судије у хермелинским огртачима, срамни стуб, акције, млин који покрећу робови, “мачка са девет репова”, градоначелников банкет, и обичај да се папа целива у прст на нози. Затим нешто звано jus primae noctis, о чему вероватно дечји уџебници не говоре. То је био закон по коме је сваки капиталиста имао право да спава са сваком женом запосленом у овој или оној његовој фабрици. Како сазнати колико је од свега тога лаж? Можда и јесте истина да обичан човек сада живи боље него пре Револуције. Једино сведочанство насупрот тој тврдњи био је неми протест у костима, инстинктивно осећање да су услови под којима се живи неиздржљиви и да су некад морали бити друкчији. У глави му сину да истинска карактеристика савременог живота није свирепост и несигурност, но иедноставно голотиња, запарложеност, равнодушност. Живот, ако би се човек осврнуо око себе, није имао сличности не само са лажима које су куљале с телекрана него ни са идеалима које је Партија тежила да достигне. Велике области тог живота, чак и за чланове Партије, биле су неутралне и неполитичке: отаљавати мучне послове, борити се за место у 63

en hullet sokk, tiggingen av en sakkarintablett, sparingen av en sigarettstump. Det ideal Partiet hadde stilt opp, var noe veldig og fryktelig og skinnende – en verden av stål og betong, av veldige maskiner og skrekk – innjagende våpen, et folk av krigere og fanatikere, som marsjerte frem i fullkommen enhet, slik at alle tenkte de samme tanker og skrek de samme slagord, en myldrende masse som ustanselig arbeidet, kjempet, triumferte og forfulgte, tre hundre millioner mennesker, alle med det samme ansikt. Virkeligheten var forfalne, skitne byer, der underernærte mennesker trasket rundt i utette sko, med flikkede hus fra det nittende århundre som alltid luktet av kål og klosetter. Det var som han så en visjon av London, en veldig ruinby, byen med en million bosskasser, og dette bildet gled sammen med et bilde av fru Parsons med det furete ansiktet og bustete håret, som tuklet hjelpeløst med et tett avløpsrør. Enda en gang bøyde han seg og klødde seg på ankelen. Dag og natt skar fjernskjermene i ørene hans med statistikk som beviste at menneskene i dag hadde mer mat, flere klær, bedre husvære og bedre fornøyelser – at de levde lenger, arbeidet kortere, var større, sunnere, sterkere, lykkeligere, mer intelligent, bedre utdannet enn folk for femti år siden. Ikke et ord av det kunne noensinne bevises eller motbevises. Partiet hevdet for eksempel at i dag kunne førti prosent av de voksne proletarer lese og skrive: før Revolusjonen hadde tallet bare vært femten prosent, ble det sagt. Partiet påstod at barnedødeligheten nå bare var hundre og seksti pro mille, mens den før Revolusjonen hadde vært tre hundre – og slik fortsatte det. Det var som en enkel ligning med to ukjente størrelser. Det kunne godt være at bokstavelig talt hvert eneste ord i historiebøkene, selv det en godtok uten å nøle, var ren og skjær fantasi. For alt det han visste, kunne det aldri ha eksistert en slik lov som jus primae noctis, eller en slik skapning som en kapitalist, eller et slikt plagg som en flosshatt. Alt svant bort i tåke. Fortiden var visket ut, utviskingen var glemt, løgnen ble til sannhet. Bare en eneste gang i sitt liv hadde han hatt et konkret, ugjendrivelig bevis på et falskneri – og vel å merke

подземној железници, крпити чарапе, искамчити таблету сахарина, сачувати половину цигарете. Идеал који је Партија себи поставила био је нешто огромно, стравично и сјајно — свет бетона и челика, чудовишних машина и застрашујућих оружја — народ ратника и фанатика маршира у савршеном јединству а сви мисле исте мисли, извикују исте пароле, непрекидно, раде, боре се, тријумфују, прогоне — триста милиона људи, и сви са истим лицем. Стварност су били расточени, запарложени градови где су се недохрањени људи вукли горе-доле у ципелама које пропуштају, у покрпљеним кућама из деветнаестог века које су увек смрделе на купус и покварене клозете. Приказа му се слика Лондона, огромног и рушевног, града милиона кантиза Ђубре; у њу је била уплетена и слика госпође Парсонс, жене изборана лица и раскуштране косе која беспомоћно петија око запушене цеви на судоперу. Винстон поново почеша зглоб на нози. Дању и ноћу, телекран је тукао по ушима статистичким подацима који су доказивали да људи данас имају више хране, више одеће, боље куће, бољу разоноду — да живе дуже, да имају краће радно време, да су већи, здравији, јачи, срећнији, интелигентнији, образованији него људи који су живели пре педесет година. Од тога се ниједна реч није могла ни побити ни доказати. Партија је, на пример, тврдила да је 40 одсто прола писмено, у поређењу са свега 15 одсто пре Револуције. Партија је тврдила да је стопа смртности код деце свега сто шездесет на хиљаду, а да је пре Револуције износила три стотине — и тако даље, и тако даље. То је личило на решавање проблема са две непознате, при чему је дата само једна једначина. Било је лако могуће да је дословно свака реч у уџбеницима историје, чак и оно што се прихватало без питања, чиста фантазија. Закони као што су jus primae noctis, бића као што су капиталисти и делови одеће као што је цилиндар могли су и не постојати; он није имао начина да то утврди. Све се топило и маглило. Прошлост је била избрисана, чин брисања заборављен, и лаж је постала истина. Он је само једном у животу поседовао — и то после догађаја, то је било 64

etter at det var foretatt, for det var det som tellet. Han hadde holdt det i fingrene så lenge som tredve sekunder. Det må ha vært i 1973 – iallfall omtrent på den tiden da han og Katharine hadde reist fra hverandre. Men den datoen som virkelig betydde noe, lå syv–åtte år tidligere i tiden. Historien begynte faktisk i midten av sekstiårene, de store utrenskningers tid, da Revolusjonens opprinnelige ledere ble utryddet en gang og for alltid. I 1970 var det ingen av dem tilbake uten Store Bror selv. Alle de andre var på den tiden blitt avslørt som forrædere og kontrarevolusjonære. Goldstein hadde flyktet og skjulte seg gud vet hvor, og av de andre hadde noen få simpelthen forsvunnet, mens flertallet var blitt henrettet etter oppsiktvekkende offentlige prosesser og etter å ha tilstått sine forbrytelser. Blant de siste overlevende var tre menn som het Jones, Aaronson og Rutherford. Det må ha vært i 1965 disse tre ble arrestert. Som så ofte hendte, hadde de forsvunnet for et års tid eller mer, slik at en ikke visste om de var i live eller døde, og så var de med ett blitt dratt frem for å anklage seg selv på den vanlige måten. De hadde tilstått forbindelse med fienden (også på den tid var det Eurasia som var fienden), underslag av offentlige midler, mord på en rekke betrodde partimedlemmer, intriger mot Store Bror, som hadde begynt lenge før Revolusjonen, og sabotasjehandlinger som hadde ført til at hundretusener mistet livet. Etter at de hadde tilstått alt dette, hadde de fått tilgivelse, de var blitt gjenopptatt i Partiet og hadde fått stillinger som i virkeligheten var sinekyrer, men som utadtil syntes viktige. Alle tre hadde skrevet lange, ydmyke artikler i Times, der de analyserte grunnene til sitt frafall og lovte bot og bedring.

En tid etter deres løslatelse hadde Winston virkelig sett dem alle tre i Kastanjekaféen. Han husket hvor betatt og skrekkslagen han hadde vært da han forsiktig skottet på dem. De var langt eldre menn enn han selv, fossiler fra den gamle verden, nesten de siste store som var tilbake fra Partiets tidlige heltetid. En svak glorie fra undergrunnskampen og borgerkrigen hang fremdeles over dem. Og på tross av at kjensgjerninger og data hadde begynt å

важно — конкретан, непобитан доказ о једном чину фалсификата. Држао га је у руци целих тридесет секунди. То се десило негде 1973 — било како било, негде у време кад су се он и Кетрин растали. Но онај датум који је важан у целој ствари претходио је томе којих седам или осам година. Почетак приче је у ствари падао у средину шездесетих година, у период великих чистки у којима су првобитни води Револуције били ликвидирани једном заувек. У 1970. од свих њих остао је једино Велики Брат. Сви остали су дотле већ били раскринкани као издајници и контрареволуционари. Голдштајн је био у бекству и крио се незнано где; што се тиче осталих, неколицина је просто нестала, док је већина била погубљена после спектакуларних процеса на којима су признали све своје злочине. Међу онима који су најдуже остали у животу била су тројица вођа по имену Џонс, Аронсон и Ратерфорд. Они су били ухапшени по свему судећи 1965. године. Као што се често дешавало, прво су нестали, и годину дана или нешто дуже није се знало јесу ли живи или не, а затим наједном изведени пред јавност да оптуже сами себе на уобичајени начин. Признали су шпијунирање у корист непријатеља (непријатељ је и тада била Евроазија), проневеру државних средстава, убиство разних партијских функционера, интриге против Великог Брата које су датирале из времена много пре Револуције и саботаже које су проузроковале смрт стотина хиљада људи. Пошто су то признали, били су помиловани, враћени у Партију и постављени на положаје који су у ствари били синекуре, али су изгледали као важне функције. Сва тројица су у Тајмсу објавила дуге, покајничке чланке у којима су анализирали разлоге за своју издају и обећавали да ће се поправити. Неко време пошто су били пуштени на слободу, Винстон их је сву тројицу видео у кафани Под кестеном. Сећао се страве и опчињености коју је осећао посматрајући их крајичком ока. Они су били много старији од њега, остаци једног давног света, готово последње велике фигуре преостале из херојских раних дана Партије. Из њих је још увек, једва приметно, избијала чар илегалне и 65

bli utvisket alt på den tiden, hadde han en kjensle av å ha hørt navnene deres mange år før han første gang hørte Store Brors. Men nå var også de utenfor loven, fiender, urørlige, med absolutt sikkerhet dømt til utslettelse om et år eller to. Ingen som hadde falt i klørne på Tankepolitiet unngikk før eller siden sin skjebne. De var lik som bare ventet på å bli ført tilbake til graven. Det satt ingen ved noen av bordene nærmest dem. Det var ikke klokt å bli sett selv i nærheten av folk som disse. De satt der tause med sine glass med gin, krydret med nellik, som var stedets spesialitet. Av de tre var det Rutherford som hadde gjort sterkest inntrykk på Winston. Rutherford hadde en gang vært en berømt karikaturtegner, hvis brutale tegninger hadde bidratt til å egge opp folkestemninger før og under Revolusjonen. Selv nå kunne en med lange mellomrom se en tegning av ham i Times. Men de var bare imitasjoner av hans tidligere manér og underlig livløse og lite overbevisende. Alltid tygget han drøv på de gamle emnene – slumkvarterer, sultende barn, gatekamper, kapitalister i flosshatter (selv på barrikadene lot det til at kapitalistene fremdeles holdt på sine flosshatter) – det hele var et endeløst, håpløst forsøk på å komme tilbake til fortiden. Han var et monstrum av en mann, med en man av grått, fettet hår, et poset og rynket ansikt og tykke lepper. En gang måtte han ha vært umåtelig sterk, men nå var den svære kroppen hans slapp og hengende, den hellet og bugnet og falt likesom i stykker i alle retninger. Det var som han gikk i oppløsning rett for øynene på en, som et fjell som smuldrer opp.

Det var det ensomme tidspunkt klokken femten. Winston kunne ikke lenger huske hva det var som hadde fått ham til å besøke kaféen på en slik tid. Stedet var nesten tomt. Noe skramlemusikk sivet ut av fjernskjermene. De tre menn satt nesten urørlige i sin krok, de sa ikke et ord til hverandre. Uten at de hadde bestilt det, kom kelneren med nye glass gin. Det var et sjakkbrett med oppstilte brikker på bordet ved siden av dem, men de spilte ikke. Og så hendte det noe med fjernskjermene, noe som varte kanskje et halvt minutt. Den melodien som spiltes ble plutselig en annen, og

борбе и грађанског рата. Винстон је имао осећање, мада су чињенице и датуми већ у то доба почели да се замагљују, да је за њих чуо годинама пре Великог Брата. Но они су сад били и ван закона, непријатељи, недодирљиви, неопозиво осудени на коначан нестанак за годину или две. Ко би једном пао шака Полицији мисли на крају се никад не би извукао. Они су били лешеви који чекају да буду поново послати у гроб. Сви столови око њиховог били су празни. Није било паметно чак ни бити виден у близини таквих људи. Они су седели у тишини над чаша ма џина зачињеног каранфилићем, што је био специјалитет кафане. Од све тројице, Винстона је највише импресионирао Ратерфорд. Он је некад био чувени карикатуриста, чије су бруталне карикатуре доприносиле потпаљивању јавног мнења пре и за време Револуције. Чак су се и сада у Тајмсу појављивале, у дугим размацима, његове карикатуре. Оне су сад биле само имитација његовог ранијег стила, чудновато беживотне и неубедљиве. Увек су у питању биле старе теме, подгрејане за нову прилику — сиромашне стамбене четврти, изгладнела деца, уличне борбе, капиталисти у цилиндрима — капиталисти су се изгледа чак и на барикадама држали својих цилиндара — бескрајан, безнадежан напор за враћањем у прошлост. Он је био огромног раста, са гривом масне седе косе, бухавим лицем и дебелим, црначким уснама. У своје време је морао бити изванредно снажан; сад је његово огромно тело било опуштено, повијено, подбуло, расклимано на све стране. Чинило се да се на очиглед слама, као планина која се распада. Било је петнаест часова; самотно доба дана. Винстон се више није сећао како се у то доба задесио у кафани. Она је била готово празна. Из телекрана се цедила музика металног звука. Њих тројица су седели у свом углу скоро непокретно, не говорећи ни речи. Непозван, келнер им донесе нову туру џина. На столу поред њих била је шаховска табла; фигуре су биле намештене, али нико није почињао игру. А затим се, за којих пола минута, нешто деси са телекранима. Мелодија коју су свирали промени се; промени се чак и тон: у њему се 66

selve tonen endret seg også. Det kom noe nytt i den – men noe som var vanskelig å beskrive. Det var en egen sprukken, skrattende, skjærende tone, i tanken kalte Winston det en gul tone. Og så sang en stemme fra fjernskjermen: Under det brede kastanjetre solgte jeg deg, og du solgte meg. Der ligger de, og der ligger vi under kastanjen som stod på vår vei. Ingen av de tre rørte seg. Men da Winston på ny tittet på Rutherfords herjede ansikt, så han at øynene hans var fulle av tårer. Og for første gang la han merke til med et indre gys – enda han ikke visste hva han gyste over – at både Aaronson og Rutherford hadde knekkede nesebein. Kort etter ble de alle tre arrestert igjen. Det viste seg at de hadde innlatt seg på nye sammensvergelser fra det selvsamme øyeblikk de var blitt løslatt. Under den andre rettssaken tilstod de alle sine gamle forbrytelser om igjen og en hel serie av nye. De ble henrettet, og deres skjebne foreviget i partihistoriene som en advarsel til etterslekten. Omkring fem år senere, i 1973, holdt Winston på å rulle opp en bunt dokumenter som nettopp hadde drattet ut av det pneumatiske røret og ned på bordet hans. Han oppdaget da en bit papir som tydeligvis var blitt stukket inn mellom de andre og så glemt. I samme øyeblikk han glattet det ut, gikk det opp for ham hvor viktig det var. Det var en halvside som var revet ut av Times for omkring ti år siden – øverste halvdel av en side, slik at han kunne lese datoen – og den viste et fotografi av de delegerte til et eller annet viktig partimøte i New York. Midt i gruppen stod Jones, Aaronson og Rutherford på en iøynefallende plass. Det var uråd å ta feil, og i hvert fall stod navnene deres i underskriften under bildet. Poenget var at under begge rettssakene hadde alle tre tilstått at de på det tidspunkt hadde oppholdt seg på eurasisk område. Fra en hemmelig flyplass i Canada hadde de fløyet til et møte et steds i Sibir, og der konferert med medlemmer av Eurasias generalstab og forrådt viktige militære hemmeligheter til dem. Datoen hadde festet seg i Winstons erindring, fordi det tilfeldigvis var St. Hansdag, men hele historien måtte være på trykk på talløse andre steder. Det var bare én mulig

појави — али то је било тешко описати. Била се појавила једна чудна, шкрипава, реска, подругљива, нота; Винстон ју је у себи називао жутом нотом. А онда на телекрану запева неки глас: Под кестеном сенке дуге Продадосмо једно друго, Једно друго без капаре Продадосмо за две паре. Њих тројица се и не помакоше. Но кад је још једном бацио поглед на Ратерфордово ружно лице, Винстон виде да су му очи пуне суза. И први пут примети, с неком унутрашњом дрхтавицом, не знајући чак ни због чега је уздрхтао, да је и Аронсону и Ратерфорду нос био сломљен. Нешто касније сва тројица су били поново ухапшени. Испоставило се да су од самог тренутка кад су први пут пуштени почели ковати нове завере. На другом процесу поново су признали све старе злочине, и још цео списак нових. После тога су били погубљени, а њихова судбина забележена у историјат Партије као опомена будућим генерацијама. Неких пет година после тога, 1973, Винстон је развијао свежањ докумената који му је управо био пао из пнеуматичне цеви на сто и наишао на комад папира који је очигледно био убачен међу остале па заборављен. У тренутку кад га је поравнао, он схвати његов значај. То је била половина једне стране Тајмса старог неких десет година — горња половина стране, на којој се налазио датум — на којој је била фотографија групе делегата на неком партијском конгресу у Њујорку. У средини групе стајали су Џонс, Аронсон и Ратерфорд. Грешке није могло бити; у сваком случају, у легенди испод фотографије била су њихова имена. Значај фотографије био је у томе што су на оба процеса сва тројица признала да су тог дана били на евроазијском тлу. Били су одлетели, са неког тајног аеродрома у Канади, на место састанка које је било негде у Сибиру и састали се са члановима генералштаба евроазијске армије, којима су одали важне војне тајне. Винстону се тај датум задржао у сећању, јер је тог дана био Ивањдан; но цела та прича свакако је била забележена на безброј места. Закључити 67

konklusjon: tilståelsene var løgn. Naturligvis var ikke dette noen virkelig oppdagelse i seg selv. Selv så tidlig som da hadde ikke Winston trodd at de mennesker som ble tilintetgjort under utrenskningene virkelig hadde begått de forbrytelser de ble anklaget for. Men dette var et konkret bevis, det var et fragment av den avskaffede fortid, akkurat som et fossilt bein som dukker opp i et galt geologisk lag og ødelegger en vitenskapelig teori. Det var nok til å sprenge Partiet til atomer, om han kunne ha publisert det for verden og kunngjort betydningen av det. Han hadde øyeblikkelig gått i gang med sitt arbeid. Så snart han oppdaget hva fotografiet var og hva det betydde, hadde han dekket det med et annet stykke papir. Da han rullet det opp, hadde det heldigvis vært opp ned, sett fra fjernskjermen. Han la notisblokken på kneet og skjøv stolen tilbake for å komme så langt som mulig unna fjernskjermen. Det var ikke vanskelig å bevare et uttrykksløst ansikt, og selv ens åndedrag kunne kontrolleres når en tok seg sammen, men en kunne ikke kontrollere bankingen av sitt hjerte, og fjernskjermen var så ømfintlig at den kunne registrere selv den. Han ventet en tid som han anslo til ti minutter, hele tiden pint av tanken på at en tilfeldighet skulle avsløre ham – et plutselig vindpust som blåste over pulten, for eksempel. Uten å dekke fotografiet slapp han det så i minnehullet sammen med noen annen makulatur. Ennå et minutt, og det var sannsynligvis støv og aske. Dette hendte for ti–elleve år siden. I dag ville han trolig ha gjemt dette fotografiet. Det var rart at bare det faktum at han hadde holdt det mellom fingrene spilte en rolle, selv nå da både fotografiet selv og den hendelsen det foreviget ikke var annet enn et minne. Han spekulerte på om Partiets tak på fortiden var mindre sterkt, fordi et bevis som ikke eksisterte mer hadde eksistert en gang. Men sett at fotografiet i dag på en eller annen måte kunne gjenoppstå av asken – ville det da virkelig være et bevis? Allerede på det tidspunkt da han gjorde sin oppdagelse, var Oceania ikke lenger i krig med Eurasia, og følgelig måtte de tre døde menn ha forrådt sine hemmeligheter til agenter for Øst-Asia. Siden den gang hadde det også vært andre forandringer – to, tre, han husket ikke hvor

се могло само једно: сва признања су била лаж. Разуме се, тако нешто није само за себе представљало неко откриће. Винстон чак ни у то време није веровао да су људи ликвидирани у чисткама заиста починили све злочине за које су били оптужени. Али фотографија је представљала конкретан доказ, она је била део укинуте прошлости, као фосил који, пронађен у непредвиђеном слоју, обара геолошку теорију. Она је била довољна да разбије Партију у атоме, кад би се само некако могла објавити и њено значење разгласити. Наставио је рад и не заставши. Чим је видео шта је на фотографији и какво јој је значење, покрио је листом папира. Она се на срећу, кад ју је одвио, са телекрана видела наопачке. Затим је ставио блок за белешке на колено и гурнуо столицу уназад, да би се што је могуће више одмакао од телекрана. Не показивати ништа на лицу није било тешко; с извесним напором могло се контролисати чак и дисање, али куцање срца се није могло регулисати, а телекран је био таман довољно осетљив да ухвати откуцаје. Пустио је да прође, како је оценио, десет минута, цело време мучен страхом да ће га нека случајност — на пример, дашак промаје преко стола — одати. Затим је, фотографију, не откривајући је, убацио у рупу за памћење, заједно са још неким непотребним папирима. Она се тамо за непун минут претворила у пепео. То се десило пре десет-једанаест година. Данас би вероватно ту фотографију сачувао. Чудио се што му се чини да то што ју је држао у руци нешто мења ствар чак и сад кад су и фотографија и снимљени догађај били само сећање. Је ли моћ Партије над прошлошћу слабија, упита се он, зато што је један доказ који више не постоји некад постојао? Но та фотографија, чак и кад би је било могуће ускрснути из пепела, данас више не би представљала никакав доказ. У време кад ју је пронашао, Океанија више није била у рату са Евроазијом, тако да је Истазија била та којој су она три мртва човека издала своју земљу. Касније је било нових оптужби — две, три, више се није сећао колико. Лако је могуће било 68

mange. Høyst sannsynlig var tilståelsene blitt skrevet om og skrevet om inntil de opprinnelige kjensgjerninger og datoer ikke betydde det minste mer. Det var ikke bare slik at fortiden endret seg, den endret seg ustanselig. Det som først og fremst gav ham en følelse av mareritt, var at han aldri klart forstod hvorfor dette veldige falskneriet ble begått. De øyeblikkelige fordeler ved forfalskningen av fortiden var åpenbare, men det endelige motiv for det var mystisk. På ny tok han pennen og skrev: Jeg forstår HVORDAN, men jeg forstår ikke HVORFOR. Som så mange ganger før undret han seg på om han selv var gal. Galskap betydde kanskje bare det samme som at man utgjorde en minoritet på én. En gang hadde det vært et tegn på galskap å tro at jorden gikk rundt solen, i dag var det å tro at fortiden er uforanderlig. Han kunne være alene om å ha denne troen, og hvis han var alene, var han gal. Men tanken på at han var gal bekymret ham ikke større: det virkelig redselsfulle var at også han kunne ta feil. Han tok opp læreboken i historie og så på portrettet av Store Bror, som dannet forsatsbildet. De hypnotiske øynene stirret inn i hans egne. Det var som en eller annen veldig kraft presset ham ned – noe som trengte inn i hans skalle, som hamret på hjernen og skremte all troen fra ham, som nesten overtalte ham til å benekte hans egne sanser. Til slutt ville Partiet kunngjøre at to og to er fem, og en måtte tro det. Det var ikke til å unngå at det før eller siden kom med denne påstanden, selve logikken i dets stilling krevde det. Dets filosofi benektet ikke bare erfaringens gyldighet, men stilltiende også selv de ytre realiteters eksistens. Sunn fornuft var selve erkekjetteriet. Og det uhyggelige var ikke at en ville bli drept fordi en trodde noe annet, men at Partiet kunne ha rett. For når det kommer til stykket, hvordan vet vi at to og to er fire? Eller at tyngdekraften funksjonerer? Eller at fortiden er uforanderlig? Hvis både fortiden og den ytre verden bare eksisterer i tanken, og hvis tanken i seg selv lar seg kontrollere – hva da?

да су признања била прерађивана и прерађивана све док првобитни датуми и чињенице нису изгубили сваки значај. Прошлост није само једанпут мењана него непрестано. Највише га је мучило, на неки кошмаран начин, то што никад није јасно схватио чему тај огромни систем обмане. Непосредне предности које да је фалсификовање прошлости биле су очигледне, али крајњи мотив је био недокучив. Он поново узе перо и написа: Јасно ми је КАКО; није ми јасно ЗАШТО.

Запита се, као што се много пута пре тога питао, да није он сам луд. Можда бити луд значи само бити у мањини која се састоји од само једног човека. Некад је знак лудила било веровање да се земља окреће око сунца; данас је то веровање да је прошлост неизмењива. Можда је он једини који то верује; ако је једини, онда је луд. Но помисао да је луд није га много узнемиравала; ужасно је било то што је исто тако могао и не бити у праву. Он узе у руке уџбеник историје и погледа слику Великог Брата која је заузимала целу прву страну. Хипнотичке очи загледаше се у његове. Људи су живели цео живот под притиском неке огромне силе — нечега што продире у унутрашњост лобање, туче по мозгу, страхом истерује веровања, наводи човека малтене да пориче сведочанство својих чула. На крају ће Партија објавити да су два и два пет. Било је неизбежно да пре или после изнесе ту тврдњу: то је захтевала логика њеног положаја. Њена филозофија је прећутно порицала не само вредност искуства него и само постојање спољне стварности. Здрав разум био је јерес над јересима. Међутим, није поражавало то што се за друкчије мишљење кажњавало смрћу; поражавала је помисао да је Партија можда ипак у праву. Јер, најзад, откуд знамо да су два и два заиста четири? Или да Земљина тежа заиста дејствује? Или да је прошлост неизменљива? Ако и прошлост и спољни свет постоје само у свести а свест је подложна контроли — шта онда? Nei! Med ett var det som hans mot ble styrket av Не! Храброст му скочи сама од себе. Пред очи seg selv. O’Briens ansikt hadde glidd inn i hans му изиђе, недозвано никаквом непосредном bevissthet uten noen tydelig idéassosiasjon. Sikrere асоцијацијом, О'Брајеново лице. Био је 69

enn noengang før visste han at O’Brien stod på hans side. Han skrev denne dagboken for O’Brien – til O’Brien: den var som et uendelig brev som ingen kom til å lese noengang, men som var rettet til et bestemt menneske og fikk sitt preg av det. Partiet sa at han skulle forkaste sine øynes og ørers bevisligheter. Det var dets endelige og viktigste ordre. Hjertet sank i ham da han tenkte på den umåtelige makt han stod overfor, på hvor lett enhver av Partiets intellektuelle kunne slå ham i debatten, på de subtile argumenter som han ikke klarte å forstå og langt mindre å svare på. Og likevel hadde han rett! De hadde urett, og han hadde rett. Det soleklare, det tåpelige og det sanne måtte forsvares. Selvsagte sannheter er sanne, hold på det! Den materielle verden eksisterer, dens lover forandrer seg ikke. Stein er hard, vann er vått, ting som ikke blir støttet opp faller mot jordens sentrum. Med en følelse av at han talte til O’Brien og at han samtidig formulerte et viktig aksiom, skrev han: Frihet er friheten til å si at to og to er fire. Hvis en kan det, følger alt det andre av seg selv.

VIII Fra et sted lengst borte i smuget kom lukten av nybrent kaffe – ordentlig kaffe, ikke Seierskaffe – sivende ut i gaten. Winston stoppet ufrivillig. I kanskje to sekunder var han tilbake i sin barndoms halvglemte verden. Så smelte en dør, og lukten ble kuttet av like brått som den hadde vært en lyd. Han hadde vandret flere kilometer over fortauene, og det hamret i leggesåret hans. Dette var den andre gangen på tre uker han hadde skulket en kveld i gruppesentret: en dumdristig handling, for en kunne være viss på at ens besøk i sentret ble omhyggelig notert. Prinsipielt hadde partimedlemmer ingen fritid, de var aldri alene, unntatt i sengen. Meningen var at når en ikke arbeidet, spiste eller sov, skulle en ta del i en eller annen form for fellesrekreasjon – å bedrive noe som røpet smak for ensomhet, selv å gå en tur alene, var det alltid en viss fare ved. Det var et eget ord for det i nytale: egenliv ble det kalt, og det

сигурнији него икад да је О'Брајен на његовој страни. Дневник је био за О'Брајена — упућен О'Брајену; као бескрајно писмо које нико неће прочитати, али које је адресирано на једну одређену особу и из те чињенице добија своју боју. Партија налаже да се сведочанство очију и ушију мора одбацити. То је њена коначна, најсуштинскија наредба. Винстону се срце стеже од помисли на огромну силу подигнуту на њега, на лакоћу с којом би га сваки партијски интелектуалац победио у дебати, на суптилне аргументе које он не би могао да схвати, а камоли да на њих одговори. А ипак је у праву! Они греше, а у праву је он. Мора се бранити све што је очигледно, што је глупо, што је истинито. Очигледне истине су истините, тога се придржавај! Стварни свет постоји, његови се закони не мењају. Камење је тврдо, вода је мокра, предмети који нису подупрти падају према средишту земље. С осећањем да се обраћа О'Брајену, и, у исто време, да износи важан аксиом, он написа: Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири. Ако је то дато, све остало долази само по себи.

8 Однекуд, са дна неког пролаза, на улицу доплови мирис кафе која се пржи — праве кафе, не кафе Победа. И против своје воље, Винстон застаде. За секунд-два поново се нађе у полузаборављеном свету свог детињства. Онда се нека врата залупише и ућуткаше мирис као звук. Био је прешао неколико километара тротоарима; у проширеној вени му је пулсирало. Тоје био већ други пут у три недеље како није провео веће у Центру културе и одмора — непромишљен потез, јер се свачије присуство брижљиво проверавало. У принципу, члан Партије никад није имао слободног времена и није никад био сам осим у кревету. Кад не ради, једе или спава, требало је да учествује у каквој колективној рекреацији; чинити било шта што је одавало склоност ка усамљивању, чак и шетати сам, увек је било помало опасно. У Новоговору је и за то 70

betydde individualisme og eksentrisitet. Men da han kom ut fra ministeriet denne kvelden, hadde den duftende aprilluften fristet ham. Himmelen hadde en varmere blåfarve enn han hadde sett i år, og med ett hadde den lange, støyende kvelden i sentret, de trettende og oppslitende lekene, forelesningene og det knirkende kameraderiet som ble smurt med gin, forekommet ham helt uutholdelig. En impuls hadde fått ham til å snu ryggen til bussholdeplassen og vandre inn i Londons labyrint, først sydover, så østover og så endelig nordover, han gikk seg vill i ukjente gater og vørte knapt i hvilken retning han gikk. «Hvis det er noe håp, ligger det hos proletarene,» hadde han skrevet i dagboken. Ordene vendte stadig tilbake i hans tanker, som en formulering av en mystisk sannhet og samtidig en påtagelig meningsløshet. Han befant seg etsteds i den uryddige, brunfarvede slummen nord og øst for det som en gang hadde vært St. Pancras-stasjonen. Han spaserte gjennom en kuppelsteinslagt gate mellom små toetasjes hus med forfalne gatedører som førte rett ut på fortauet og som på en underlig måte minnet om rottehull. Her og der mellom gatesteinene var det sølepytter av skittent vann. Inn og ut av de mørke gatedørene og nedover de trange smugene som grenet seg ut på begge sider myldret det av mennesker i en utrolig mengde – piker i full blomst med grovt malte lepper og unggutter som drev jakt på jentene, og oppsvulmede vaggende kvinnfolk som viste en hvordan pikene ville bli om ti år, og gamle, krøkede mennesker som tasset plattføtt avsted, og fillete, barføtte unger som lekte i sølepyttene og så spredte seg når mødrene deres skrek sinna til dem. Omtrent fjerdedelen av vinduene i gaten var knust og dekket av pappplater. De fleste menneskene brydde seg ingenting om Winston, noen så forsiktig og nyfikent på ham. Utenfor en dør stod to enorme kvinner med røde armer foldet over forklærne og pratet sammen. Winston hørte bruddstykker av konversasjonen da han nærmet seg.

– Ja, sa jeg til henner, det er vel og bra alt sammen, sa jeg. Men hadde du vært meg, ville du ha gjort akkerat det samme. Det er så lett å krittisere, sa jeg, men du har’ke de samme probblemene som

постојала реч: својеживот, што је означавало индивидуализам и ексцентричност. Али те вечери, кад је изишао из Министарства, благи априлски ваздух га беше завео. Небо је било топлије плаво него икад раније те године; дуго, бучно веће у Центру, досадне, заморне игре, предавања, шкрипаво другарство подмазано џином наједном му се учинише неподношљивим. Поводећи се за импулсом, окренуо је леђа аутобуској станици и одлутао у лавиринт Лондона, прво на југ, затим на исток, затим на север, губећи се у непознатим улицама и скоро не хајући у ком правцу иде. Ако уопште има наде, био је записао у дневник, она је у пролима. Те речи су му се непрестано враћале, констатација мистичне истине и очигледног бесмисла. Налазио се негде у кварту најамних страћара, североисточно од места које се некад звало железничка станица Сент Панкрас. Ишао је калдрмисаном улицом између малих двоспратница олупаних капија које су излазиле право на тротоар и на неки чудан начин подсећале на пацовске рупе. Овдеонде међу коцкама калдрме виделе су се баре прљаве воде. На капије је улазило и излазило, нестајало низ пролазе који су се одвајали с обе стране, и врвело тротоарима зачуђујуће мноштво света — девојке у пуном цвату, са грубо нашминканим устима, младићи који су гањали девојке, дебеле расклиматане жене по којима се видело како ће девојке изгледати кроз десет година, старци који су се вукли на искривљеним ногама, и дроњава босонога деца која су се играла у барама и растурала на љутите крике својих мајки. Скоро четвртина прозора у тој улици било је разбијено и покрпљено картоном или фумиром. На Винстона скоро нико није обраћао пажњу; само неколико њих посматрало га је с неком уздржљивом радозналошћу. Испред једне капије стајале су и разговарале две чудовишно дебеле жене са рукама црвеним као цигла прекрштеним преко кецеља. Док се приближавао, Винстон ухвати неколико мрвица њиховог разговора. “Јесте, реко' ја њој, све је то, реко', лепо и красно. Ал' да си ти на мом месту, питала би' ја тебе шта би' радила. Лако је, реко', теби да ми солиш памет, ал' да су теби моје бриге, и ти би 71

jeg. – Der sa du det, svarte den andre. – Det er akkerat sånn det er. De iltre stemmene stanset brått. Kvinnene gransket ham i fiendtlig taushet mens han passerte dem. Forresten var det ikke egentlig fiendskap, det var snarere bare en slags varhet, en momentan givakt, som om et ukjent dyr hadde gått forbi. Partiets blå overall kunne ikke være noe alminnelig syn i en gate som denne. Det var faktisk uklokt å vise seg på slike steder, om en ikke hadde noe bestemt å gjøre der. Patruljene kunne stoppe en, hvis en tilfeldigvis støtte på dem. «Får jeg se papirene dine, kamerat. Hva er det du bestiller her? Når gikk du fra arbeidet? Er dette den vanlige hjemveien din?» og så videre og så videre. Sant nok var det ingen bestemmelse om at en ikke kunne velge en ualminnelig hjemvei, men det var nok til å henlede oppmerksomheten på en, om Tankepolitiet fikk greie på det.

Med ett ble det oppstandelse i hele gaten. Advarende skrik lød fra alle kanter. Menneskene pilte inn i døråpningene som kaniner. En ung kvinne løp ut av en gatedør like foran Winston, trev et lite barn som lekte i søledammen, slo forkleet om det og sprang tilbake igjen, alt sammen foregikk så rapt som lynet. I samme sekund dukket en mann frem fra et sidesmug, han hadde på seg en svart dress som så ut som et trekkspill og løp i retning av Winston mens han pekte opp mot himmelen. – Dampbåt! hylte han. – Se opp, mester! Det smeller over oss. Legg deg flat med det samme! «Dampbåt» var det utnavnet proletarene av en eller annen grunn hadde satt på rakettbombene. Winston hev seg øyeblikkelig pladask i gaten. Proletarene hadde nesten alltid rett når de kom med et slikt varsku. De lot til å ha et slags instinkt som flere sekunder på forhånd sa dem når en rakett ville eksplodere, enda rakettene ble antatt å gå hurtigere enn lyden. Winston la armene over hodet. Det kom et brøl som syntes å løfte hele brolegningen, et regn av lette gjenstander pisket ham i ryggen. Da han reiste seg, oppdaget han at han var dekket av glassbiter fra det nærmeste vinduet. Han gikk videre. Bomben hadde ødelagt noen hus to hundre meter lenger oppe i gaten. En svart

тако исто.” “Јес', вала”, рече друга, “то и јесте оно.” Рески гласови се намах прекидоше. Док је пролазио, жене га одмерише у непријатељском ћутању. Но посреди у ствари није било непријатељство: једноставно неки опрез, неко тренутно кочење, као при проласку какве непознате животиње. Плави комбинезон члана Партије у оваквој улици није могао бити свакодневни призор. У ствари, бити виђен на таквом месту није било препоручљиво, сем ако човек није имао одређеног посла. Ако би налетео на патролу, она би га лако могла зауставити. “Друже, молим вас ваша документа. Шта радите у овом крају? У које време сте изишли с посла? Је ли ово ваш уобичајени пут до куће?” — и тако даље, и тако даље. Додуше, ниједно правило није забрањивало повратак кући неуобичајеним путем; али тако нешто је било довољно да човек скрене на себе пажњу Полиције мисли. Одједном се цела улица узбуни. Са свих страна се зачуше повици упозорења. Људи су улетали у капије као зечеви. Нешто испред Винстона, нека млада жена искочи из капије, дохвати дете које се играло у бари, зави га у кецељу и поново ускочи у капију, све у једном покрету. У истом тренутку човек у црном оделу набораном као хармоника, који се беше појавио из једног од побочних пролаза, потрча према Винстону, узбуђено показујући на небо. “Лађа!” повика он. “Чувај се, шефе! Ено је горе! Брже лези!” “Лађом” су због нечега проли називали ракетне бомбе. Винстон се сместа баци потрбушке. Проли су скоро увек били у праву кад су давали ова упозорења. Чинило се да имају неки инстинкт који им је неколико секунди унапред говорио да ракета долази, иако су ракете наводно биле брже од звука. Винстон састави руке над главом. Зачу се тресак од кога се учини да се плочник подиже; по ледима му се просу киша нечега лаког. Кад је устао, виде да је покривен комадићима стакла од најближег прозора. Пође даље. Бомба беше срушила групу кућа на двеста метара од њега. У ваздуху је висила 72

røksky hang på himmelen og under den en sky av murstøv, og i denne hadde det alt dannet seg en menneskemasse omkring ruinene. En liten haug murpuss lå på brolegningen rett foran ham, og midt i den kunne han se en lysende rød strime. Da han kom frem til den, så han at det var en menneskehånd som var slitt av i håndleddet. Bortsett fra den blodige snittflaten var hånden så hvit at den lignet en gipsavstøpning. Han sparket den bort i rennestenen, og for å unngå folkemassen dreiet han inn i en sidegate til høyre. To–tre minutter etter var han ute av det bomberammede området, og det myldrende, skitne menneskelivet i gatene gikk videre som ingenting var hendt. Klokken var nesten tyve, og de drikkebulene som proletarene vanket på – «pub» er ble de kalt – var stappfulle av gjester. De grimete svingdørene gikk opp og inn i det uendelige, og innenfra kunne en kjenne en stank av urin, sagmugg og surt øl. I et hjørne som ble dannet av en fremspringende husvegg stod tre menn meget tett sammen, den midterste av dem holdt opp en utbrettet avis som de to andre studerte over skuldrene på ham. Ennå før Winston var så nær at han kunne se ansiktsuttrykkene deres, kunne han lese i hver linje av deres legemer hvor intenst opptatt de var. Tydeligvis var det en eller annen viktig nyhet de leste. Han var bare noen skritt fra dem, da gruppen plutselig oppløste seg, og to av karene var i voldsom trette. Et øyeblikk så det ut til at det ville komme til slagsmål. – Kan du ikke høre hva jeg sier, for faen? Jeg sier deg at noe nummer som slutter på sju har’ke vunnet på over fjorten måneder! – Jomen har det det! – Nei, det har det ikke! Hjemme har jeg dem skrevet opp alle sammen i de siste to åra. Jeg notterer dem like så sikkert som klokka går. Og jeg sier deg at ikke noe nummer som slutter på sju … – Joda, en sjuer har vinni! Jeg har det fordømte nummeret på tunga, så å si. Fire og sju sluttet det på. Det var i febbruar – den andre uka i febbruar. – Febbruar, kyss meg bak! Jeg har hele greia oppskrevet, svart på hvitt. Og jeg sier deg at ikke noe nummer … – Å, hold kjeft! sa den tredje mannen.

црна перјаница дима, а испод ње облак прашине од малтера, у коме се већ око рушевина окупљала гомила. Испред њега је на улици лежала гомилица малтера у чијој се средини видео светлоцрвени поточић. Кад се приближио, виде да ту лежи шака одсечена у зглобу. Сем светлоцрвене ране, рука је била толико побелела да је личила на гипсани одливак. Он је шутну у сливник, а затим, да би избегао гужву, скрете десно у попречну уличицу. После три-четири минута наде се ван области коју је, захватила бомба; прИјави гамизави живот текао је даље као да се ништа није ни десило. Било је скоро двадесет часова, и продавнице пића за проле (“крчме”, како су их звали) биле су дупке пуне. Кроз њихова умазана врата која су се непрекидно отварала и затварала, продирао је задах мокраће, струготине и киселог пива. У углу који је чинила избачена фасада једне куће три човека су стајала збијени један уз другог; средњи је држао у руци савијене новине, које су остала двојица проучавала преко његовог рамена. Још пре но што се довољно приближио да им разазна израз лица, Винстон је у свакој црти њихових тела јасно видео дубоку занесеност. Очигледно су читали неку озбиљну вест. Кад је стигао на неколико корака од њих, групица се одједном растури а два човека се почеше жестоко препирати. За тренутак се чак чинило да тек што се нису потукли. “Ама слушај кад ти лепо говорим! Кад ти кажем, има више од четрн'ес' месеци како није изишла седмица!” “Јес', ђавола није!” “Није, бре! Ја кући чувам све резултате од последње две године, све имам записано. Чим које вучење, ја запишем; као сат. И, кад ти кажем, има више од четрн'ес' месеци...” “Е баш је изишла! И број ћу да ти кажем. Четристо седам, завршавао се на четристо седам. То ти је било у фебруару месецу — друга недеља у фебруару.” “Ево ти га што је било у фебруару! Све ја то кући имам записано, црно на бело. И кад ти кажем, има више од...” “Доста, бре, људи, ако бога знате!” викну трећи. 73

De snakket om Lotteriet. Winston så seg tilbake da han hadde gått tredve meter. Fremdeles stod de og kjeklet, med ivrige, opphissede fjes. Lotteriet, som hver uke utbetalte veldige premier, var den eneste offentlige begivenhet som proletarene var interessert i. Sannsynligvis var det noen millioner proletarer for hvem Lotteriet var den viktigste, om ikke den eneste grunn til å holde seg i live. Det var deres glede, deres galskap, deres bedøvelsesmiddel, deres åndelige stimulans. Når det gjaldt Lotteriet, lot selv mennesker som snaut kunne lese og skrive til å kunne prestere de mest innviklede regnestykker og en utrolig hukommelse. Det var en hel klasse mennesker som levde bare av å selge systemer, tips og lykkeamuletter. Winston hadde ingenting å gjøre med driften av Lotteriet, som lå under Overflodsministeriet, men som alle i Partiet var han på det rene med at premiene i stor utstrekning var imaginære. I virkeligheten ble bare småbeløp utbetalt, for vinnerne av de store lodder var personer som ikke eksisterte. Da det ikke fantes noen virkelige forbindelser mellom de forskjellige deler av Oceania, var dette ikke vanskelig å arrangere. Men om det var noe håp, lå det hos proletarene. En måtte klamre seg til det. Når en uttrykte det i ord, lød det fornuftig; men når en så på de menneskevesener som passerte en på brolegningen, ble det en trosakt. Den gaten han hadde dreiet inn i, hellet nedover. Han hadde en følelse av at han hadde vært i dette strøket før, og at det fantes en hovedgate ikke langt unna. Fra et eller annet sted foran ham lød en dur av skrikende stemmer. Gaten gjorde en skarp dreining og endte så i en trapp som førte ned til et smug, der noen bodhandlere solgte grønnsaker som så visne ut. I samme øyeblikk husket Winston hvor han var. Smuget førte ut til hovedgaten, og rundt neste hjørne, ikke fem minutters vei borte, lå den skraphandelen hvor han hadde kjøpt den ubeskrevne boken som nå var hans dagbok. Og i en liten papirhandel ikke langt unna hadde han kjøpt penneskaftet og blekkhuset. Et øyeblikk ble han stående øverst i trappen. På den annen side av smuget var det en skitten liten pub, hvis vinduer så ut som de var tilfrosset, men i virkeligheten bare var dekket av støv. En meget

Разговарали су о лутрији. Кад је прешао тридесет метара, Винстон се осврте. Још увек су се расправљали, оживелих, запаљених лица. Лутрија, која је сваке недеље исплаћивала огромне згодитке, била је једини вид друштвеног живота за који су проли показивали озбиљно интересовање. Вероватно их је било на милионе којима је лутрија представљала главни, ако не и једини разлог да и даље живе. Она је била њихова радост, њихова лудост, њихов мелем, њихов духовни подстрек. Кад је лутрија била у питању, једва писмени људи били су способни за компликоване рачунске радње и невиђене подвиге меморије. Постојало је цело једно племе људи који су зарађивали себи за живот просто продајом система, прогнозе и амајлија. Винстон није имао везе са организацијом лутрије — то је била надлежност Министарства обиља — али је знао (као, уосталом, и сваки члан Партије) да су згодици у већини случајева измишљени. Заиста су се исплаћивале само мање суме, а добитници премија били су непостојеће личности. У одсуству правог саобраћаја унутар Океаније, то није било тешко удесити. Али ако је уопште било наде, она је била у прцилима. Човек се тога морао држати. Исказано речима, то је деловало разумно; а кад је човек посматрао људска бића која пролазе поред њега, постајало је чин вере. Улица у коју беше скренуо водила је низбрдо. Због нечег му се чинило да је у тој улици већ био, и да је недалеко од ње један од већих булевара. Однекуд испред њега разлеже се вика. Улица је завијала под оштрим углом и завршавала се степеницама које су водиле у увучени пролаз где је неколико пиљара продавало спарушено поврће. У том тренутку Винстон се сети где је. Пролаз је водио у главну улицу, а иза следећег угла, ни пет минута одатле, налазила се антикварница где је купио празну свеску која му је сад била дневник. А недалеко од те радње, у малој књижари, био је купио перо и мастило. На врху степеница застаде за тренутак. На супротној страни пролаза налазио се неки мали ћумез од крчме, чије прозоре као да је покрило иње; у ствари, били су прекривени слојем 74

gammel mann, krøket, men kvikk i bevegelsene og med hvite barter som strittet forover som følehornene på en reke, skjøv svingdøren opp og gikk inn der. Mens Winston stod og så på ham, kom han plutselig til å tenke på at den gamle mannen, som minst måtte være åtti år, allerede hadde vært middelaldrende da Revolusjonen fant sted. Han og noen få andre av hans slag var nå de siste gjenværende bånd med kapitalismens svunne verden. I Partiet selv var det ikke mange igjen hvis idéer var blitt utformet før Revolusjonen. Den eldre generasjon var for det meste blitt utslettet under de store utrenskninger i femti- og sekstiårene, og de få som overlevde dem var for lenge siden blitt terrorisert til komplett intellektuell overgivelse. Hvis det ennå levde noen som kunne gi en sannferdig beretning om forholdene i begynnelsen av århundret, kunne det bare være en proletar. Med ett kom Winston til å huske på det avsnittet fra historielæreboken han hadde skrevet av i dagboken, og han ble grepet av en sinnssvak innskytelse. Han ville gå inn i puben, han ville gjøre seg kjent med den gamle mannen og spørre ham ut. Han ville si til ham: «Fortell meg om hvordan du levde da du var liten gutt. Hvordan var det egentlig på den tiden? Var det bedre enn nå, eller var det verre?» Forat han ikke skulle få tid på seg til å bli redd, skyndte han seg ned trappen og gikk tvers over den trange gaten. Naturligvis var det vanvidd. Som vanlig var det ikke noe forbud mot å snakke til proletarer og besøke pubene deres, men det var en altfor usedvanlig opptreden til at den kunne passere ubemerket. Hvis patruljen dukket opp, kunne han skylde på et illebefinnende, men det var ikke sannsynlig at den ville tro ham. Han skjøv døren opp, og en redselsfull fet dunst av surt øl slo ham i ansiktet. Da han kom inn, sank larmen der inne ned til nesten halv styrke. I ryggen kunne han føle at alle glodde på den blå overallen. Noen stod og kastet fjærpiler i den borteste enden av rommet, men de stoppet i kanskje et halvt minutt. Den gamle mannen han hadde fulgt, stod ved baren og hadde en slags krangel med barkeeperen, en svær, tykk kar med høkenese og noen veldige underarmer. En flokk andre hadde samlet seg rundt dem med glass i neven og fulgte opptrinnet. – Jeg spurte deg da høflig nok, ikke sant? sa gamlingen og ranket seg stridslysten. – Vil du

прашине. Неки старац, погрбљен али живахан, са белим брковима који су се кострешили напред као у рака, гурну врата и уђе. Док је стајао и посматрао, Винстону паде на памет да је старац, коме је било најмање осамдесет година, у време Револуције већ морао бити човек средњих година. Он и још неколицина његових вршњака били су последња преостала веза са несталим светом капитализма. У самој Партији више није било много људи који су у зрело доба ушли пре Револуције. Старија генерација је највећим делом била ликвидирана у великим чисткама шездесетих година, а шачица преживелих била је застрашена до потпуне интелектуалне предаје. Ако је постојао ико живи ко му може рећи истину о првој половини века, то је морао бити неки прол. Винстону одједном прође кроз главу онај пасус из уџбеника историје који је био преписао у дневник; на то га обузе неки лудачки импулс. Ући ће у крчму, некако се упознати са старцем, и распитати се код њега. Рећи ће му: “Причајте ми о животу у време кад сте били дечак. Како је било у то време? Је ли било боље или горе него данас?” На брзину, да не би имао времена да се уплаши, он сиђе степеницама и пређе узану уличицу. Разуме се, цео подухват је био неразуман. Као и обично, није постојао никакав пропис који би изричито забрањивао разговор са пролима или посету њиховим крчмама, но и једно и друго је било појава превише необична да би прошла непримећена. Ако се појави патрола, могао би се правдати да му је позлило, но то би му тешко поверовали. Он гурну врата; у лице га удари одвратан сирасти задах киселог пива. Док је улазио, бука у крчми опаде за пловину. За леђима осети како сви посматрају његов плави комбинезон. Људи који су у дну сале играли стрелице[2] прекидоше игру за читавих тридесет секунди. Старац је стајао за шанком и око нечега се препирао са келнером, крупним гојазним младићем кукаста носа и огромних долактица. Групица осталих стајала је око њих са чашама у рукама и посматрала призор. “Шта 'оћеш, лепо сам те питао”, рече старац, ратоборно исправљајући рамена. “'Оћеш да 75

кажеш да у целој овој рупи не мо'ш нађеш криглу од пинте?” “Пинта? Шта ти је сад па то?” упита келнер, нагињући се према старцу и ослањајући се врховима прстију на шанк. – Hør på’n! Han kaller seg barmann og vet ikke “Види га! Кобајаги келнер а не зна шта је hva en pint er! Jo, en pint er en halv kvart, det, og пинта. Пинта ти је пола кварта, а чет'ри кварта, det går fire kvarter på en gallon. Neste gang må jeg то је галон. 'Очеш још и азбуку да те учим?” vel lære deg abc’en. – Har aldri hørt om det, sa barmannen brysk. – “Никад чуо нисам”, одреза келнер. “Литар и Liter og halvliter – det er det vi serverer. Det står пола литра — друго не служимо. Ено ти тамо glass på hylla foran deg. чаше на полици.” – Jeg liker best en pint, drev den gamle mannen på. “Ја пијем на пинте”, није се предавао старац. – Du kunne ha tappet en pint til meg uten noe bry. “Баш си мог' о да ми наточиш пинту. Кад сам ја Vi hadde ikke disse fordømte litrene da jeg var био млад није било ништа на тај твој литар.” ung. – Da du var ung, levde vi i tretoppene alle “Кад си ти био млад људи су још живели на sammen, sa barmannen med et sideblikk til de дрвећу”, рече келнер, намигујући осталим andre gjestene. гостима. Det kom et brøl av latter, og den uroen som Одјекну смех, и нелагодности од Винстоновог Winstons ankomst hadde skapt, lot til å forsvinne. уласка као да нестаде. Старчево лице Ansiktet på den gamle mannen ble rødt under den прекривено белим чекињама беше поруменело. hvite skjeggstubben. Han snudde seg, mumlet noe Он се окрете, гунђајући нешто за себе, и судари for seg selv, og kolliderte med Winston. Winston се с Винстоном. Винстон га благо ухвати за tok ham lett i armen. руку. – Får jeg by deg på en drink? sa han. “Јесте ли за једно пиће?” упита га. – Du er en herre, sa den andre og rettet opp “Ви сте господин човек”, рече старац, поново skuldrene igjen. Han lot ikke til å ha merket исправљајући рамена. Он као да није Winstons blå overall. – Pint! sa han iltert til примећивао Винстонов плави комбинезон. “Дај barmannen. – En pint øl. једну пинту!” добаци он келнеру, агресивно. “Пинту пивчуге.” Barmannen tappet to halvlitre mørkebrunt øl i Келнер им наточи по пола литре тамносмеђег tykke glass, som han hadde skyllet i en bøtte under пива у дебеле кригле које је био испрао у кофи disken. Øl var den eneste drikk en kunne få på испод шанка. У пролским крчмама могло се proletarpubene. Meningen var at proletarene ikke добити једино пиво. Они нису смели да пију skulle drikke gin, men i praksis var det ganske lett џин, али су до њега ипак могли доћи без много for dem å få tak i den. Mennene med fjærpilene var муке. Игра стрелица настави се пуном паром, а i full gang igjen, og flokken ved baren hadde људи за шанком почеше разговарати о лутрији. begynt å prate om loddsedler. Et øyeblikk var Винстоново присуство за тренутак беше Winstons nærvær helt glemt. Under vinduet stod et заборављено. Поред прозора је стајао чамов furubord, der han og den gamle mannen kunne сто; ту је могао разговарати са старцем не snakke sammen uten å være redd for å bli hørt. Det плашећи се да ће га ко чути. Опасност је била var forferdelig farlig, men det var iallfall ingen велика, али у крчми бар није било телекрана, fjernskjerm i rommet, noe han hadde forsikret seg што је проверио још кад је ушао. om så snart han kom inn. – Han kunne ha gitt meg en pint, gryntet “Баш је мог' о да ми наточи пинту”, загунђа gamlingen da han slo seg ned med glasset sitt. – En старац седајући. “Пола литра ми је мало. Од halvliter er’ke nok. Jeg blir ikke utørst av den. Og пола литра не могу да се задовољимо А цео en hel liter er for mye. Får blæra til å renne. Rent литар много. Ако попијем литар, сваки час ме innbille meg at du ikke har et eneste pint-glass i hele denne fordømte sjappa? – Og hva i helvete er en pint? sa mannen og bøyde seg mot ham med fingertuppene på disken.

76

bortsett fra prisen. – Du må ha sett store forandringer siden du var ung, sa Winston prøvende. Den gamle mannens øyne vandret fra brettet med fjærpilene til baren og fra baren til døren med «Herrer», som om det var her han ventet at forandringene var foregått. – Ølet var bedre, sa han til slutt. – Og billigere! Da jeg var ung, kostet lyst øl fire pence for en pint. Det var naturligvis før krigen. – Hvilken krig var det? spurte Winston. – Det er bare krig og krig hele tia, sa gamlingen ubestemt. Han tok glasset og ranket seg igjen. – Skål på din sunnhet og lykke! Det spisse adamseplet løp forbausende fort opp og ned på den magre halsen hans, og ølet forsvant. Winston gikk bort til baren og kom tilbake med to nye halvlitere. Den gamle mannen lot til å ha glemt sine fordommer mot å drikke en hel liter. – Du er meget eldre enn jeg, sa Winston. Du må ha vært en voksen mann før jeg ble født. Du kan huske hvordan det var den gang, før Revolusjonen. Folk i min alder vet i grunnen ikke noe om den tiden. Vi kan bare lese om det i bøker, og det som står i bøkene er kanskje ikke sant. Jeg skulle gjerne vite hva du mener om det. I historiebøkene står det at før Revolusjonen var livet annerledes enn nå. Det var den frykteligste undertrykkelse, urettferdighet og fattigdom – verre enn noe vi kan forestille oss. Her i London hadde folkets store masse aldri nok å spise fra vuggen til graven. Halvdelen av dem hadde ikke sko på føttene engang. De arbeidet tolv timer om dagen, de sluttet på skolen når de var ni år og sov ti i samme rom. Og samtidig var det noen få rikfolk, bare noen tusen – kapitalistene, ble de kalt – som var rike og mektige. De eide alt som var verdt å eie. De bodde i svære praktfulle hus med tredve tjenere, kjørte omkring i biler og firspann, de drakk champagne og brukte flosshatter …

Den gamle mannen livnet plutselig til. – Flosshatter! sa han. – Rart du skulle minne meg

тера у клозет. Башка цена.” “Мора бити да сте видели великих промена у животу”, рече Винстон за пробу. Старчеве бледоплаве очи скретоше са мете за стрелице на шанк, а са шанка на врата мушког клозета, као да је мислио да су се промене десиле у самој крчми. “Пиво је било боље”, рече он најзад. “И јефтиније! Кад сам ја био млад, пиво је коштало — ми смо говорили ‘пивчуга’ — чет'ри пенија пинта. Још пре рата, наравно.” “Који је то рат био?” упита Винстон. “Сви ратови”, расејано одговори старац. Он подиже чашу; рамена му се поново исправише. “Е па, живели; у ваше здравље!” Оштра јабучица на мршавом грлу одскочи, спусти се запрепашћујућом брзином и пива нестаде. Винстон оде до шанка и врати се са још две политрице. Старац је, рекло би се, био заборавио своју предрасуду против целог литра. “Ви сте много старији од мене”, рече Винстон. “По свему судећи били сте одрастао човек још пре него што сам се ја родио. Ви још памтите како је било у старим временима, пре Револуције. Људи мојих година, у ствари, не знају ништа о том добу. Ми о томе можемо само читати у књигама, а оно што у њима пиште може и не бити истина. Зато бих волео да чујем шта ви мислите. У уџбеницима историје пише да је живот пре Револуције био потпуно различит од данашњег, да је тада постојала стравична тиранија, неправда, сиромаштво — горе него што и можемо замислити. Овде у Лондону маса света није целог живота имала довољно за јело. Половина њих није имала ни обуће. Радили су дванаест сати дневно, напуштали школу са девет година, спавали по десеторо. А у исто време постојала је једна шачица људи, свега неколико хиљада — капиталисти, тако су се звали — који су били богати и моћни. Они су поседовали све што се могло поседовати. Живели су у великим, раскошним кућама са тридесет слугу, возили су се аутомобилима и кочијама са четири коња, пили су шампањац, носили цилиндре...” Старац наједном сину. “Цилиндре! Баш чудно што и' поменусте. А 77

om det. Jeg kom til å tenke på det samme så sent som i går, jeg vet ikke hvorfor. Jeg tenkte bare på at jeg ikke hadde sett en flosshatt på mange år. Helt borte og vekk er de. Siste gangen jeg brukte en, var i min svigerinnes begravelse. Og det var – ja, jeg kan’ke si deg datoen, men det må ha vært for femti år siden. Naturligvis hadde jeg bare leiet den for anledningen, vet du. – Det er ikke så viktig med flosshattene, sa Winston tålmodig. – Poenget er at disse kapitalistene – og noen advokater og prester og så videre, som levde på dem – de var verdens herrer. Alt eksisterte bare til gagn for dem. Dere – de alminnelige mennesker og arbeidere – var bare slavene deres. De kunne gjøre hva de ville med dere. De kunne sende dere til Canada som kveg. De kunne ligge med døtrene deres, om de ville. De kunne la dere bli pisket med noe som het den nihalede katt. Dere måtte ta av lua når dere gikk forbi dem. Alle kapitalistene hadde en gjeng av lakeier som … På ny ble det liv i gamlingen. – Lakeier! sa han. – Ja, det er et ord jeg ikke har hørt på lenge. Lakeier! Det minner om gamle da’r, kan du tro. Jeg husker – å, det er år og dag siden – at jeg stundom gikk i Hyde Park en søndags ettermiddag for å høre de gjøkene holde taler. Frelsesarmé; katolikker, jøder, indere – alle sorter var det der. Og det var en fyr – ja, jeg kan ikke si deg navnet hans, men svær til å snakke var’n. Han la’ke fingra imellom, kan du tro! Lakeier, sa’n. Borgerskapets lakeier! Spyttslikkere for den herskende klasse! Parasitter – det var en annen av dem. Og hyener – han kalte dem rett ut hyener. Selvfølgelig var det Arbeiderpartiet han siktet til, forstår du. Winston hadde følelsen av at dette var goddag mann – økseskaft. – Det jeg egentlig ville vite, var dette, sa han. – Har du følelsen av at du har mer frihet nå enn du hadde den gang? Blir du behandlet mer som et menneskelig vesen? Rikfolkene i gamle dager, de som var på toppen … – Overhuset, skjøt den gamle mannen inn tilbakeskuende. – Overhuset, om du vil. Det jeg vil spørre deg om,

мислио сам колико јуче на цилиндре, ни сам не знам зашто. Баш сам мислио: мајкуму, ево већ ко зна кол' ко година како нисам вид'о цилиндер. Нестали дибидуз. Последњи пут сам носио цилиндер кад ми је умрла свастика. А то вам је било, то вам је било — не умем тачно да вам кажем, ал' биће добри' педесет година. Наравно, да се разумемо, није био мој, био сам га уз'о под кирију.” “Цилиндри нису толико важни” стрпљиво ће Винстон. “У питању је ово: ти капиталисти — они и још неколико адвоката, свештеника и сличних који су живели на њихов рачун — били су господари свега. Све што је постојало, постојало је за њих. А ви — обични људи, радници — ви сте били њихови робови. С вама су могли радити шта су хтели. Могли су вас отпремити у Канаду као стоку. Могли су спавати с вашим ћеркама ако им се прохтело. Могли су наредити да будете бичевани једном справом која се звала мачка са девет репова. Морали сте да им скидате капу. Сваког капиталисту пратила је читава гомила лакеја који су...” Старац поново сину. “Лакеји!” рече он. “Е вала ту реч нисам чуо већ боктепита откад. Лакеји! Сад сте ме баш подсетили на младе дане. Ја сам некад — у, бестрага одавно — иш'о недељом у Хајд парк да слушам оне људе што су држали говоре. Војска спаса, католици, Јевреји, Индуси — ко све ту није држ'о говоре. Е, ту је био један — сад већ не би' умео да вам кажем како се звао, ал' тај не да је говорио! Како је тај шибао ‘Лакеји!’, тако је говорио. ‘Лакеји буржоазије! Удворице владајуће класе!’ Паразити — и то је говорио. Исто и ‘хијене’ — јесте, баш тако: хијене. — Наравно, да се разумемо, то је он о лабуристима.” Винстон је осећао да се не разумеју. “Ево шта сам ја, у ствари, хтео да знам”, рече. “Сматрате ли да сте данас слободнији него у оно време? Да ли се према вама боље поступа? У стара времена, ти богаташи, људи на врху...” “Горњи дом”, рече старац задубљен у успомене. “Добро, Горњи дом, ако хоћете. Само хоћу да 78

er om disse menneskene kunne behandle deg som et laverestående vesen, bare fordi de var rike og du fattig. Er det for eksempel sant at du måtte si «Sir» til dem og ta lua av når du gikk forbi dem? Den gamle mannen syntes å tenke dypt. Han drakk omtrent fjerdedelen av ølet før han svarte. – Ja, sa han. – De likte at en tok av seg hatten for dem. Det viste respekt, skjønner du. Jeg var ikke enig i det selv, men jeg gjorde det ofte. Måtte det, så å si. – Og var det vanlig – jeg siterer bare det jeg har lest i historiebøkene – var det vanlig at disse menneskene og tjenerne deres skubbet deg fra fortauet og ut i rennestenen? – En av dem gjorde det en gang, sa den gamle mannen. – Jeg husker det så tydelig som var det i går. Det var kvelden etter roregattaen – de pleiet å bli fryktelig bråkete de kveldene – og så støtte jeg på en ung fyr på Salisbury Avenue. Ganske fin mann, skjønner du, stiveskjorte, flosshatt og svart frakk. Han sikksakket liksom bortover fortauet, og rent tilfeldig støtte jeg borti ham. «Åffer kan du ikke passe på beina dine,» sa han, og så sa jeg: «Du trur vel du har kjøpt hele den fordømte gata?» Og så sa han: «Jeg skal vri huet om på deg, hvis du våger å krangle.» «Du er full,» svarte jeg, «jeg skal be politiet ta seg av deg på røde rappet.» Og enten du tror meg eller ikke, gav han meg en rett i brystet, slik at jeg på nære nippet hadde havnet under hjulene på en buss. Nåja, jeg var ung den gangen, og jeg ville ha gitt ham en igjen, bare … Winston ble grepet av en slags hjelpeløshet. Gamlingens erindring var bare en skraphaug av detaljer. En kunne spørre ham ut en hel dag uten å få noen virkelige opplysninger. På sett og vis kunne partihistoriene likevel være riktige, de kunne til og med være helt riktige. Han gjorde et siste forsøk. – Kanskje har jeg ikke uttrykt meg tydelig nok, sa han. – Det jeg forsøker å få frem, er dette: Du har levd forferdelig lenge, du har levd ditt halve liv før Revolusjonen. Du var for eksempel voksen så tidlig som i 1925. Kan du si meg, av det du husker, at tilværelsen i 1925 var bedre enn den er nå, eller verre? Hvis du kunne velge, ville du da foretrekke

вас питам ово: да ли су ти људи могли да се према вама понашају као према нижима, само зато што сте ви били сиромашни а они богати? На пример, је ли истина да сте им се морали обраћати са ‘господине’ и скидати капу кад сте пролазили мимо њих?” Старац као да се био дубоко замислио. Пре но што је одговорио, он отпи око четвртину свог пива. “Јесте”, рече. “Волели су да се човек до'вати за капу пред њима. Из поштовања. Ја лично, ја то нисам волео, ал' ето, пуно пута сам и ја скид'о капу. Морало се, ето.” “А да ли је био обичај — ја вам само наводим шта сам прочитао у уџбеницима историје — да ли је био обичај да вас ти људи и њихове слуге гурају са тротоара у канал?” “Један ме је гурнуо”, рече старац. “Сећам се к'о да је јуче било. То се баш догодило увече на дан веслачке, трке[3] — а на тај дан су увек жестоко лумповали — и сударим се ја с једним младићем. Баш господин — свилена кошуља, цилиндер, црн иберцигер. Иде он тако и тетура се, и ја налетим на њега, онако случајно. Каже он мени ‘Што не гледаш’, каже, ‘куд идеш?’ Кажем ја њему ‘Шта 'оћеш’, кажем, ‘није ваљда тротоар твој?’ Каже он мени ‘Немој да си безобразан, главу ћу да ти откинем.’ Кажем ја њему, ‘Ти си пијан’, кажем ‘са 'ћу да позовем пандура.’ А он, замислите ви то, он мене гуме у груди и малте нисам пао под аутобус. Е сад, знате, ја сам тад био млад; показ'о би ја њему да није...” Винстона захвати осећање беспомоћности. Старчево памћење није било ништа друго до гомила неважних детаља. Човек би га могао испитивати цео дан, па опет не сазнати ништа значајно. Партијски историјски списи могли су у извесном смислу и бити истинити; можда чак и потпуно истинити. Он учини последњи покушај. “Можда се нисам јасно изразио”, рече. “Хоћу да кажем ово. Ви сте живи већ веома дуго; половину живота проживели сте пре Револуције. Већ 1925. године ви сте били одрастао човек. Сматрате ли, судећи по ономе чега се сећате, да је живот тада био бољи него данас? или гори? Кад бисте могли да бирате, да 79

å leve da eller nå?

ли бисте радије живели у оно време или данас?”

Den gamle mannen så mediterende på brettet med fjærpilene. Han tømte glasset, langsommere enn Старац се замишљено загледа у мету за sist. Da han snakket, var det med et overbærende, стрелице. Затим отпи пиво, спорије него први filosofisk uttrykk, som om ølet hadde modnet ham. пут. Кад је проговорио, у гласу му се осети нека трпељива, филозофска нота, као да га је пиво било омекшало. – Jeg vet hva du venter jeg skal si, sa han. – Du “Знам шта би 'тели да вам кажем”, рече он. venter jeg skal si at jeg heller ville være ung igjen. “'Тели би да вам кажем да би' радије био млад. De fleste mennesker sier at de foretrekker det hvis То би вам скоро свако рек'о. Које млад, он је и du spør dem. Du er sunn og sterk når du er ung. здрав, и јак. Ако дође у моје године, њему Når en blir så gammel som jeg, er en aldri riktig никад није добро. Ноге ме боле да вам не могу frisk. Jeg har noe faenskap i beina, og blæra er lei. рећи, а бешика: уби боже. Диже ме ноћу по пе'Jeg må opp seks og sju ganger om natta. Men det шес' пута. А опет, кад погледате, није ни лоше har også sine fordeler å være gammel. En har’ke кад је човек стар. Нема више оне исте бриге. de samme sorgene. Ikke noe bråk med kvinnfolk, Нема ништа да се мајмунише око жена, а то og det er en stor ting. Jeg har ikke hatt noe вам је велика ствар. Ја нисам био са женом ево kvinnfolk på nesten tredve år, det forsikrer jeg deg. скоро три'ес' година, ако ми верујете, нит' ми је Og heller ikke har jeg hatt trang til det, og det er на памет пало.” enda viktigere. Winston lente seg tilbake mot vinduskarmen. Det Винстон се навали на прозорски оквир. Није var nytteløst å fortsette. Han skulle til å kjøpe noe вредело продужавати. Хтеде да узме још пива, mer øl da den gamle mannen plutselig reiste seg og кад се старац на једном диже и журно одгега до labbet fort ut i det stinkende pissoaret ved siden av. смрадног писоара на другом крају просторије. Den ekstra halvliteren hadde alt tatt til å virke på Оних накнадних пола литра већ је деловало. ham. Winston ble sittende et par minutter og glo på Винстон остаде да седи још минут или два, sitt tomme glass, det var såvidt han la merke til at загледан у своју празну криглу, и скоро не beina bar ham ut på gaten igjen. Han tenkte på at примети кад га ноге поново изнесоше на улицу. om tyve år, i det meste, ville det enkle og store Најкасније за двадесет година, размишљао је spørsmålet «Var livet bedre før Revolusjonen enn он, на огромно и једноставно питање “Да ли је nå?» være helt umulig å svare på for alle tider. живот пре Револуције био бољи него данас?” Men i virkeligheten var det uråd å besvare det више се никако неће моћи одговорити. allerede nå, for de få spredte gjenlevende fra den Уосталом, на њега се већ сада није могло gamle verden maktet ikke å sammenligne den ene одговорити, пошто оно неколико раштрканих tiden med den andre. De husket en million unyttige људи који су преживели из тих давних времена ting, en krangel med en arbeidskamerat, jakten på више није било у стању да једно доба упореди с en forsvunnet sykkelpumpe, uttrykket i ansiktet på другим. Они су се сећали милиона бескорисних en søster som var død for lenge siden, ствари и догађаја: свађе са другом на послу, støvhvirvlene en blåsende morgen for sytti år siden потраге за изгубљеном пумпом за бицикл, – men alle de viktige kjensgjerningene var utenfor вртлога прашине у неко ветровито јутро пре deres synskrets. De var som maur, som bare kan se седамнаест година, израза на лицу одавно små ting og ikke store. Og når hukommelsen умрле сестре; али ствари од значаја биле су ван sviktet, og de skrevne aktstykker ble forfalsket, њиховог видног поља. Били су налик на мраве, måtte man godta Partiets påstand om å ha bedret који мале предмете виде, али велике не. А кад vilkårene for menneskenes liv, fordi det ikke fantes је памћење издало а записи били og aldri mer kunne finnes noen målestokk som фалсификовани — кад се то догодило, тврдња man kunne prøve den med. Партије да је поправила услове људског живота 80

I dette øyeblikk stoppet hans tankeflukt brått. Han stanset og så opp. Han var i en mørk gate med noen få mørke småbutikker spredt mellom leiegårder. Rett over hodet hans hang tre rustne metallkuler som så ut som om de en gang hadde vært forgylt. Han syntes å dra kjensel på stedet. Naturligvis! Han stod utenfor den skraphandelen hvor han hadde kjøpt dagboken. En iling av frykt gikk gjennom ham. Det hadde vært dristig nok av ham å kjøpe den boken, og han hadde svoret aldri å komme i nærheten av stedet igjen. Men i det øyeblikk han tillot sine tanker å vandre, hadde hans føtter likevel ført ham tilbake hit av egen drift. Det var nettopp mot selvmorderiske innskytelser av dette slag han hadde håpet å gardere seg da han begynte på dagboken. På samme tid la han merke til at enda klokken nesten var en og tyve, var butikken fremdeles åpen. Med en følelse av at han ville være mindre oppsiktvekkende innenfor enn hvis han ble hengende ute på fortauet, åpnet han døren og gikk inn. Ble han spurt, kunne han gi den troverdige forklaringen at han prøvde å få tak i barberblad. Innehaveren hadde nettopp tent en oljelampe i taket, den luktet urent, men vennlig. Det var en mann på kanskje seksti år, med lang nese og milde øyne, hvis blikk ble forvridd av tykke brilleglass. Håret hans var nesten hvitt, men øyenbrynene fremdeles buskete og svarte. Brillene, de små geskjeftige bevegelsene hans og den gamle jakken av svart fløyel, gav ham et svakt intellektuelt utseende, som om han hadde vært en slags skribent eller kanskje musiker. Stemmen var myk og virket avbleket, og hans aksent satte ham på et høyere plan enn proletarer flest. – Jeg kjente Dem igjen ute på fortauet, sa han straks. – De er den herre som kjøpte damealbumet. Det er nydelig papir i det, ikke sant? Kremfarvet, pleiet de å kalle det. Det er ikke laget slikt papir på – på minst femti år, tror jeg. Han tittet på Winston over kanten på brillene. – Er det noe spesielt jeg kan hjelpe Dem med? Eller ville De bare se innom? – Jeg kom tilfeldigvis forbi, sa Winston ubestemt. – Jeg stakk bare innom. Det er ikke noe særlig jeg

морала се прихватити јер није постојало, нити ће икад поново постојати, било какво мерило помоћу кога би се то могло проверити. У том тренутку ток његових мисли се нагло заустави. Он стаде и подиже поглед. Налазио се у узаној улици, са неколико мрачних радњи раштрканих међу стамбеним зградама. Одмах изнад његове главе висиле су три безбојне металне кугле које су изгледале као да су некад биле позлаћене. Место му се учини познато. Па да! Стајао је испред антикварнице где је био купио дневник. Прође га дрхтај страха. Куповина свеске већ је сама по себи била непромишљено дело; био се заклео да се више никад и не приближи тој радњи. Па ипак, чим је допустио мислима да одлутају, ноге су га саме довеле овамо. Дневник је почео да пише у нади да ће се заштитити од управо таквих самоубилачких импулса. У исто време примети да је радња још увек отворена, иако је већ био скоро двадесет и један час. Мислећи да ће бити мање упадљив унутра него ако се врзма по тротоару, он преде преко прага. Ако га ко буде испитивао, моћи ће оправдано да каже да је тражио жилете. Власник беше запалио висећу петролејску лампу, од које се ширио нечист, али пријатељски мирис. То је био човек од својих шездесет година, крхак и повијен, дуга, доброћудна носа и благих очију деформисаних кроз дебела стакла наочара. Коса му је била готово потпуно седа, но обрве су биле чупаве и још увек црне. Са својим наочарима, својим благим, немирним покретима и старим сакоом од црног сомота изгледао је на неки начин интелектуално, као да је какав човек од пера, или музичар. Глас му је био мек, као избледео, а језик мање искварен него у већине прола. “Препознао сам вас на тротоару”, рече он сместа. “Ви сте господин који је купио онај дамски албум. А, то вам је био диван папир, заиста. Пергамент-папир, тако се звао. Ја мислим да има сигурно педесет година откако се више не прави.” Он се загледа у Винстона преко својих наочара. “Да ли вам треба нешто одређено? Или бисте само да мало разгледате?” “Само сам пролазио”, неодређено рече Винстон, “па сам погледао. Нисам тражио 81

er på jakt etter. – Det er kanskje like bra, for jeg er ikke sikker på at jeg kunne ha skaffet Dem det. Han gjorde en unnskyldende bevegelse med den myke hånden. – De ser hvordan det er, butikken er tom, så å si. Sagt mellom oss er det snart slutt med antikvitetshandelen. Ikke noen etterspørsel mer, og ikke noen varer heller. Møbler, porselen, glass – alt er blitt ødelagt etterhvert. Og metalltingene er naturligvis blitt smeltet om. Jeg har ikke sett en messinglysestake på mange år. Den ørlille butikken var faktisk overfylt, men det fantes nesten ikke en ting av verdi der. Gulvplassen var meget liten fordi det stod talløse støvede malerirammer stablet opp langs veggene. I vinduet var det skåler med skruebolter og muttere, utslitte meisler, pennekniver med avbrukne blad, irrete ur som ikke engang lot som de var i orden og en utsøkt samling annet skrap. Bare på et lite bord i det ene hjørnet lå det slengt forskjellige saker – lakkerte snusdåser, agatbrosjer og slikt – som så ut som de kunne skjule noe interessant. Da Winston nærmet seg bordet, ble hans blikk fanget av en rund glatt ting som lyste svakt i lampelyset. Han tok den opp og så på den.

Det var et tungt stykke glass, krumt på den ene siden og flatt på den andre slik at det nesten dannet en halvkule. Det var noe eiendommelig bløtt ved både farven og materialet, noe som minnet om regnvann. Midt i glasstykket, og forstørret av den buede overflaten, var det en underlig lyserød, krøllet ting som minnet om en rose eller en sjøanemone. – Hva er dette? spurte Winston betatt. – Det er korall, sa den gamle mannen. – Det må ha kommet fra Det indiske hav. De pleiet å innfatte det i glass. Men det er minst hundre år siden de laget slikt. Enda mer, å dømme etter utseendet av det. – Det er en nydelig ting, sa Winston. – Ja, det er nydelig, sa den andre anerkjennende. – Men det er ikke mange som mener det nå for tiden … Han hostet. – Vel, om De tilfeldigvis skulle ha lyst til å kjøpe det, så er prisen fire dollars. Jeg kan huske den tid da en slik ting ville

ништа нарочито.” “Баш добро”, рече антиквар. “Не верујем да бих вам могао удовољити.” Он окрете свој меки длан навише, покајничким покретом. “Видите и сами: празна радња. Међу нама речено, трговини антиквитетима је прошло време. Нема више потражње, нема ни залиха. Намештај, стакло, порцулан — све се то поломило, малопомало. А већ металне ствари су већином претопљене. Месинган свећњак нисам видео већ годинама.” Унутрашњост радњице била је у ствари до неудобности пуна, али није било ничега од иоле какве вредности. Празног простора на под у било је врло мало, јер је свуда уза зидове било наслагано безброј рамова за слике. У излогу је било неколико подметача са завртњима и наврткама, истрошеним дИетима, перорезима сломљених сечива, оксидисаним џепним часовницима који се нису чак ни правили да су исправни, и осталим разноврсним кршом. Једино је на сточићу у углу била једна гомила ситница — лакираних бурмутица, брошева од ахата и сличног — у којој се, чинило се, може наћи нешто занимљиво. Док се приближавао сточићу, Винстон спази неки округао, гладак предмет који се меко пресијавао на светлости лампе, и подиже га. То је био тежак комад стакла, с једне стране заобљен а с друге гладак, тако да је готово био полулопта. И боја и фактура стакла имали су неку чудну мекоту, као кишница. У самом средишту, увеличан заобљеном површином, налазио се неки чудан, ружичаст, изувијан предмет који је подсећао на ружу или морску сасу. “Шта је ово?” упита Винстон, зачаран. “То вам је корал”, рече старац. “Највероватније из Индијског океана. У оно време су га стављали у стакло. Ово није направљено пре мање од сто година. По изгледу би се рекло да има и више.” “Лепа ствар”, рече Винстон. “Заиста лепа”, рече старац са разумевањем. “Али нема их много који би то данас рекли.” Он кашљуцну. “Овај, ако сте заинтересовани да га купите, коштало би вас четири долара. Сећам се кад су овакве ствари биле и по осам 82

ha kostet åtte pund, og åtte pund var – nåja, jeg kan ikke regne det ut nøyaktig, men det var en masse penger. Men hvem er det som bryr seg om ekte antikviteter nå om dagen – selv de få som er igjen? Winston betalte øyeblikkelig de fire dollars og stakk den ettertraktede tingen i lommen. Det som tiltrakk ham så sterkt ved den, var ikke så meget dens skjønnhet som det sanseinntrykk den gav: det var som den tilhørte en verden som var helt forskjellig fra den man nå levde i. Det bløte regnvannsglasset lignet ikke noe glass han hittil hadde sett. Og tingen var dobbelt tiltrekkende, fordi den tilsynelatende var så unyttig, selv om han forstod at den en gang måtte ha vært laget som brevpresse. Den var meget tung i lommen på ham, men heldigvis dannet den ikke noen større bulk. Det var en underlig ting, til og med en kompromitterende ting å eie for et partimedlem. Alt som var gammelt, ja, alt som var vakkert, var alltid på sett og vis mistenkelig. Den gamle mannen var blitt påtagelig muntrere etterat han hadde fått sine fire dollars. Winston ble klar over at han ville ha nøyd seg med tre eller bare to. – Jeg har et rom ovenpå som De kanskje har lyst til å se på, sa mannen. – Det er ikke mye jeg har der. Bare noen få saker. Vi trenger litt lys når vi går ovenpå. Han tente en annen lampe, og med krøket rygg viste han Winston vei opp den bratte og slitte trappen og gjennom en liten gang til et værelse som ikke vendte til gaten, men ut mot en steinlagt gårdsplass og en skog av skorstener. Winston bet seg merke i at møblene fremdeles var arrangert som om rommet var tenkt som oppholdsrom. Det var et lite teppe på gulvet, et par bilder på veggene og en dyp loslitt lenestol like ved kaminen. Et gammeldags glassur med tolv tall på skiven tikket og tikket på kaminhyllen. Under vinduet stod en enorm seng med madrassen i behold, den var så stor at den nesten fylte fjerdedelen av værelset.

– Vi bodde her til min kone døde, sa den gamle mannen halvveis unnskyldende. – Jeg har solgt møblene litt etter litt. Men dette er en nydelig mahogniseng som De ser, eller den ville iallfall være det hvis en kunne rense den for veggedyr. Jeg

фунти, а осам фунти вам је било — не бих могао да прерачунам у данашње паре, али било је много. Али шта ћете, коме је данас стало до правих старинских предмета — макар и до оне шачице која је преостала?” Винстон сместа исплати четири долара и стави жуђени предмет у џеп. Задивила га је била не толико његова лепота, него то што је на неки начин изгледало као да припада добу сасвим другачијем од садашњег. Меко стакло боје кишнице није личило ни на једно стакло које је дотад видео. Предмет је био двоструко привлачан зато што се очигледно није могао употребити ни за шта, мада је Винстон нагађао да је то некад требало да буде притискач за папир. Био му је тежак у џепу, но срећом није правио велику избочину. Било је необично, чак и ризично, да члан Партије поседује тако шта. Све што је било старо, уосталом и све што је било лепо, увек је на неки неодреден начин било сумњиво. Старац се беше приметно расположио пошто је примио четири долара. Винстон схвати да би он пристао и на три, па чак и на свега два. “Горе на спрату има још једна соба; можда би вас интересовало да погледате”, рече он. “Додуше, ни тамо нема много; само неколико ствари. Ту ће нам већ требати светло.” Он запали још једну лампу и погрбљен, поде испред Винстона уза стрме и истрошене. степенице, кроз узан кратак пролаз, и уведе га у собу која није гледала на улицу него на поплочано двориште и шуму димњака. Винстон примети да је намештај тако распоређен као да је соба још увек намењена за становање. На поду је лежала стаза тепиха, на зидовима су висиле две или три слике, а уз камин је била привучена дубока, прашњава наслоњача. На комоди је тиктакао старински стаклени сат са бројчаником издељеним на дванаест часова. Испод прозора се налазио огроман кревет, на коме је још увек стајао душек, и који је заузимао готово четвртину собе. “Овде смо живели док ми жена није умрла”, рече старац, тоном као да се извињава. “Малопомало, ето, распродајем намештај. А ево овај кревет, то вам је диван комад од махагонија — то јест био би, кад би човек могао да истера 83

skulle forresten tro De synes den er litt for tungvint. Han holdt lampen i været for å lyse opp hele rommet, og i det varme dimme lyset virket det underlig innbydende. En tanke skjøt gjennom Winstons hode: sannsynligvis kunne han lett leie dette værelset for noen få dollars om uken, om han torde ta risikoen. Det var en vill, umulig innskytelse, han måtte oppgi den så fort han fikk den – men rommet hadde vakt en slags hjemlengsel hos ham, en lengsel etter livet slik som hans forfedre hadde levd det. Det forekom ham at han visste på en prikk hvordan det føltes å sitte i et rom som dette, i en lenestol ved en åpen ild med føttene på kaminfenderen og en kjele på platen – helt alene, helt sikker, uten at noen passet på en, uten noen stemme som forfulgte en, uten noen lyd unntatt vannet som sang i kjelen og den vennlige tikkingen av uret. – Det er ikke noen fjernskjerm! kunne han ikke la være å mumle. – Nei, jeg har aldri hatt noen av de greiene, sa den gamle mannen. – For dyre for meg. Og jeg har likesom aldri hatt bruk for noen. Men se, der har De et pent klaffebord borte i kroken. Naturligvis må vi sette nye hengsler på det, hvis De vil bruke klaffene. I en annen krok stod en liten bokreol, og Winston hadde alt satt kursen mot den. Den inneholdt bare skrap. Jakten på bøker og ødeleggelsen av dem hadde vært like systematisk i proletarkvarterene som alle andre steder. Det var ikke trolig at det noe steds i Oceania fantes et eksemplar av en bok som var utkommet tidligere enn 1960. Den gamle mannen stod med lampen i hånden foran et bilde i rosentresramme som hang på den andre siden av kaminen, rett overfor sengen. – Hvis De er interessert i gamle stikk … begynte han forsiktig. Winston gikk bort til ham for å se nærmere på bildet. Det var et stålstikk av en oval bygning med firkantede vinduer og et lite tårn på fasaden. Rundt bygningen var det et jernstakitt og bak den noe som så ut som en billedstøtte. Winston stirret på den en liten stund. På en uklar måte forekom den ham kjent, selv om han ikke husket statuen. – Rammen er festet til veggen, men jeg kan skrue

буве из њега. Само, ипак мислим да би вам био превише кабаст.” Држао је лампу високо подигнуту, да осветли целу собу; у топлом пригушеном светлу, она је зачудо деловала веома примамљиво. Винстону пролете кроз главу мисао да би собу вероватно било сасвим лако изнајмити за неколико долара недељно, кад би се усудио да ризикује. Замисао је била луда, немогућа, од оне врсте коју треба избацити из главе чим уђе; но соба беше у њему пробудила неку носталгију, неко прадавно сећање. Учини му се да тачно зна како изгледа седети у таквој соби, у наслоњачи покрај ватре на отвореном огњишту, са ногама на решетки и чајником на полици камина; до крајности сам, до крајнести безбедан, непосматран ни од кога, непрогоњен ничијим гласом, у тишини где се чује само мрморење чајника и пријатељско тиктакање сата. “Нема телекрана!” не уздржа се да промрмља. “Ах”, рече старац, “нисам никад ни имао, знате. Скупо је то. А право да вам кажем, некако нисам ни осећао потребу. Него погледајте онај сто на расклапање тамо у углу. Мада, разуме се, ако бисте хтели да га расклапате, морали бисте прво да промените шарке.” У другом углу стајао је орман за књиге; Винстон се већ био упутио према њему као привучен магнетом. Но унутра је било само смећа. Лов на књиге и уништење, књига били су у пролским четвртима обављени исто тако темељито као и свуда другде. У целој Океанији тешко да је постојала иједна књига штампана пре 1960. године. Старац је, и даље држећи лампу, стајао испред неке слике у оквиру од ружиног дрвета која је висила с друге стране камина, прекопута кревета. “Овај, а ако вас интересују старе гравире...” дискретно поче он. Винстон приђе да разгледа слику. То је била гравира неке оваИне зграде са четвртастим прозорима и малом, кулом у првом плану. Кулу је опасивала ограда, а на задњем крају стајало је нешто наиик на скулптуру. Винстон се неколико тренутака загледа у гравиру. Зграда му се чинила неодређено позната, мада се скулптуре није сећао. “Рам је причвршћен за зид”, рече старац, “али 84

den løs, om De vil, sa den gamle mannen. – Den bygningen kjenner jeg, sa Winston til slutt. – Den ligger i ruiner nå. Den er midt i gaten utenfor justispalasset. – Det er riktig. Utenfor rettsbygningen. Den ble bombet i – å, det er mange år siden. En gang var den en kirke. St. Clement’s Dane het den … Han smilte unnskyldende, som om han sa noe som var litt latterlig, og føyde så til: – Appelsiner og sitroner, sier Clemens-klokkens toner! – Hva er det? sa Winston. – Å – appelsiner og sitroner, sier Clemensklokkens toner. Det var et rim vi hadde da jeg var liten gutt. Fortsettelsen husker jeg ikke, men jeg vet at det sluttet slik: Her kommer lyset som skal lyse deg til ro, her kommer kniven som skal kappe deg i to. Det var en slags dans. De holdt armene ut slik at en måtte passere under dem, og når de kom til «Her kommer kniven som skal kappe deg i to,» slo de armene ned og fanget en. Det var bare navn på kirker, hele rimet. Alle kirkene i London var med – det vil si alle de viktigste da. Winston lurte uvisst på hvilket århundre kirken skrev seg fra. Det var alltid vanskelig å bestemme alderen på en bygning i London. Alt som var stort og imponerende og som så noenlunde nytt ut, var bygget etter Revolusjonen, det var den gjengse påstanden, og alt som opplagt var av tidligere dato ble tilskrevet en uklar periode som het middelalderen. Den offisielle oppfatning var at kapitalismens århundrer ikke hadde frembragt noe av verdi. En kunne ikke lære historie av arkitekturen mer enn en kunne lære den av bøker. Statuer, innskrifter, minnestener, gatenavn – alt som kunne kaste lys over fortiden var blitt systematisk forandret.

ако хоћете, ја ћу га одшрафити.” “Ову зграду познајем”, напослетку рече Винстон. “Сад је порушена. Налази се насред улице испред Палате правде.” “Тако је. Испред Суднице[4]. Бомбардовали су је “ о, још одавно. Неко време је била црква. Црква Светог Симона, тако се звала.” Он се опет осмехну као да се правда, као да је свестан да је рекао нешто што изазива подсмех, и додаде: “наранџе и лимун, каже свети Шимун.” “Како?” упита Винстон. “Наранџа и лимун, каже свети Шимун. То је била као једна песмица кад сам био мали. Не знам како даље иде; знам само да се завршава: Ево иде свећар да запали свеће, ево иде џелат да ти главу сече. То је ишло уз неку игру. Деца стану у два реда и испруже руке, а ви пролазите испред њих; кад дођу до ‘ево иде џелат да ти главу сече’, они спусте руке и ухвате вас. То је била као нека бројаница о томе шта кажу звона разних цркава. Помињале су се све лондонске цркве — то јест, оне најважније.” Винстон је површно питао из ког века потиче та црква. Одредити старост неке зграде у Лондону било је увек тешко. За сваку већу и импресивнију зграду, ако би се имало могло сматрати да је новијег датума, аутоматски се тврдило да је подигнута после Револуције, док се све што је очигледно било ранијег датума приписивало неком нејасно одређеном периоду названом средњи век. Званично се сматрало да из векова капитализма није произишло ништа од вредности. Као што се није могла дознати из књига, историја се није могла дознати ни из архитектуре. Кипови, записи, спомен-плоче, имена улица — све што је могло осветлити прошлост било је систематски измењено. “Нисам ни знао да је то била црква”, рече он. “У ствари, остало их је пуно”, рече старац, “само сад се користе за друге ствари. Чекајте, како беше ишла она песмица? Аха! Сетио сам се! Наранџа и лимун, каже свети Шимун. Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин... ето, толико се сећам. Фартинг вам је био бакарни новчић, налик на један цент.”

– Jeg har aldri visst at det var en kirke, sa han. – Ærlig talt er det en mengde av dem igjen, sa mannen – selv om de er tatt i bruk på en annen måte. Men hvordan var det med det rimet? Jo, nå har jeg det: Appelsiner og sitroner, sier Clemensklokkens toner. Du skylder meg tre farthings, sier klokken i St. Martin’s … ja, lenger husker jeg ikke. En farthing var en liten kobbermynt, den så omtrentlig ut som en cent. – Hvor var St. Martin’s? spurte Winston. “А где је црква Светог Мартина?” упита Винстон. – St. Martin’s? Den står fremdeles. Den er på “Светог Мартина? Још постоји. На Тргу 85

Seiersplassen, ved siden av malerimuseet. En bygning med en slags trekantet portal og søyler foran, og en svær trapp. Winston kjente bygningen godt. Den var et museum som ble brukt til forskjellige slags propagandautstillinger – modeller av rakettbomber og flytende festninger, vokstablåer som fremstilte fiendens grusomheter og slikt. – Den ble kalt St. Martin’s-in-the-Fields, la den gamle mannen forklarende til. – Men jeg kan ikke huske noen åpne marker noensteds i det strøket. Winston kjøpte ikke bildet. Det ville ha vært en enda mer upassende ting å ha enn brevpressen, og dessuten umulig å bringe med seg hjem, om han ikke tok det ut av rammen. Men han ble der enda i noen minutter for å prate med den gamle mannen, hvis navn ikke var Weeks – som en skulle ha trodd etter skiltet over butikken – men Charrington. Han fikk høre at Charrington var tre og seksti år gammel og enkemann, han hadde hatt denne butikken i tredve år. Hele tiden hadde han tenkt å forandre navnet over døren, men han var aldri kommet så langt som til å gjøre det. Mens de stod og snakket sammen, kunne ikke Winston få det halvglemte rimet ut av tankene. Appelsiner og sitroner, sier Clemens-klokkens toner, du skylder meg tre farthings, sier klokken i St. Martin’s! Det var rart, men når en sa dette for seg selv, var det som en faktisk hørte klokker, klokker i et tidligere London som fremdeles eksisterte et eller annet sted, skjult og glemt. Han syntes han kunne høre kimingen av dem fra det ene spøkelsesaktige tårnet etter det annet. Likevel hadde han aldri i sitt liv hørt kirkeklokker ringe, såvidt han selv kunne huske da. Han forlot Charrington og gikk ned trappen alene, forat den gamle mannen ikke skulle se at han gransket gaten før han gikk ut av butikkdøren. Han hadde alt bestemt seg til at han ville ta den risiko å besøke butikken igjen når en passe tid var gått, for eksempel en måned. Det var kanskje ikke farligere enn å skulke en kveld i sentret. Den alvorlige galskapen han hadde begått, var å komme tilbake hit etter å ha kjøpt dagboken, uten å vite om han kunne stole på innehaveren. Imidlertid – Jo, han ville komme tilbake, tenkte han igjen. Han ville kjøpe nye ting, vakkert skrap. Han ville kjøpe stikket av St. Clement’s Dane, ta det ut av rammen

победе, поред галерије слика. То је она зграда са троугластим предворјем и стубовима, знате она са великим степеништем.” Винстон ју је добро знао. У тој згради се налазио музеј који се користио за разне врсте пропагандних изложби — макета ракетних бомби и пловећих тврђава, воштаних фигура које су представљале зверства непријатеља, и сличног. “Звала се Свети Мартин у пољима, додаде старац, “мада се не сећам да сам игде близу видео неко поље.” Винстон не купи слику. Поседовати је било би још већи ризик но имати онај стаклени притискач, а однети кући немогуће, сем ако би је извадио из рама. Он се ипак задржа још неколико минута у разговору са старцем, чије име, како је открио, није било Викс — као што се могло закључити по натпису изнад улаза — него Черингтон. Испоставило се да је Черингтон удовац од шездесет и три године који је у тој радњи становао тридесет година. Цело то време намеравао је да измени име на фирми, али никако није стизао. Док су разговарали, Винстону се непрестано враћала полузаборављена дечја песмица. Наранџа и лимун, каже свети Шимун, дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин! Чудно, али понављајући то у себи, имао је илузију да стварно чује звона, звона изгубљеног Лондона која су још увек, негде, постојала, прерушена и заборављена. Чуо их је како звоне са једног утварног торња за другим. Па ипак, колико се сећао, никад у стварном животу ните чуо звоњаву црквених звона. Он се опрости од Черингтона и сиђе сам низа степенице, да га старац не би видео како извида улицу пре но што ће изићи. Био је већ решио да после одговарајућег интервала — од, рецимо, месец дана — поново рескира и посети радњу. То можда не би било опасније него један изостанак увече из Центра. Озбиљна лудост је била у томе што се уопште вратио овамо, пошто је већ купио дневник, а није знао да ли се власнику може веровати. Па ипак...! Да, доћи ће опет. Купиће још лепих отпадака. Купиће гравиру цркве Светог Симуна, извадити је из рама, и однети кући сакривену 86

og bringe det hjem, skjult under overallen. Han ville trekke resten av rimet ut av Charringtons hukommelse. Selv den vanvittige planen om å leie rommet ovenpå fòr et øyeblikk gjennom hans tanker igjen. I kanskje fem sekunder gjorde begeistringen ham vørdsløs, og han gikk ut på fortauet uten så meget som å kaste et blikk gjennom vinduet først. Han begynte til og med å brumme på en selvlaget melodi: Appelsiner og sitroner, sier Clemens-klokkens toner, du skylder meg tre farthings, sier … Med ett var det som hans hjerte frøs til is og innvollene vrengte seg i ham. Nedover gaten, ikke ti meter borte, kom en skikkelse i blå overall. Det var piken fra roman-avdelingen, piken med det mørke håret. Det tok til å skumre, men han hadde ikke vanskelig for å dra kjensel på henne. Hun stirret ham rett i ansiktet og fortsatte så hurtig, som om hun ikke hadde sett ham. I noen sekunder var Winston så lammet at han ikke kunne røre seg. Så dreiet han mot høyre og gikk med tunge skritt, i øyeblikket var han ikke oppmerksom på at han hadde tatt den gale retningen. En sak var i det minste blitt klar nå. Det var ikke lenger noen tvil om at hun spionerte på ham. Hun måtte ha fulgt ham hit, for det var ikke trolig at hun ved en ren tilfeldighet spaserte den samme ettermiddagen i den samme obskure bakgaten, mange kilometer borte fra det nærmeste kvarter hvor partimedlemmer bodde. Det ville være et helt usannsynlig treff. Det spilte knapt noen rolle om hun virkelig var en agent for Tankepolitiet eller bare en amatørspion som ble drevet av altfor stor tjenesteiver. Det var nok at hun passet på ham. Sannsynligvis hadde hun også sett ham da han gikk inn i puben. Det var en voldsom anstrengelse for ham å gå. Glassklumpen i lommen slo mot låret hans for hvert skritt, og han tenkte halvveis på å ta den opp og kaste den fra seg. Men det verste var smerten i maven hans. Et par minutter hadde han følelsen av at han kom til å dø, om han ikke snart kom til et toalett. Men det var neppe noen offentlige toaletter i et slikt strøk som dette. Så forsvant krampetrekningene og etterlot seg en dump følelse av verking. Gaten var en blindgate. Winston stanset og stod i flere sekunder og lurte på hva han skulle gjøre, og

испод блузе. Извући ће остатак оне дечје песмице из Черингтоновог сећања. Чак му и онај луди план: да собу на спрату узме под кирију, за тренутак поново севну кроз главу. Којих пет секунди био је безбрижан од одушевљења, те искорачи на тротоар а да претходно чак ни поглед није бацио кроз излог. Беше чак почео да певуши на неку импровизовану мелодију: Наранџа и лимун, каже свети Шимун. Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин... Наједном му се учини да му се срце претворило у лед, а црева у воду. Тротоаром се приближавала нека фигура у плавом комбинезону, ни десет метара од њега. То је била она девојка из Одељења прозе, она црномањаста. Дневна светлост је гаснула, али он је препознаде без тешкоћа. Она га погледа право у очи, затим журно продужи, као да га није ни видела. Винстон је неколико секунди био парализован. Затим се окрете на десно и удаљи тешким корацима, не приметивши одмах да се упутио у погрешном правцу. У сваком случају, одговор на једно питање сад је био познат. Више није било сумње да га та девојка уходи. Мора бити да га је пратила довде, јер није било вероватно да се пуким случајем задесила исте вечери у истој мрачној забаченој улици, километрима далеко од било ког кварта у коме живе чланови Партије. Случајност је била превелика. Да ли је била заиста агент Полиције мисли, или просто шпијунка-аматер покренута надобудношћу, готово није ни било важно. То што га је држала на оку било је довољно. Вероватно га је исто тако видела и кад је улазио у крчму. Ходао је с напором. На сваки корак, по бутини би га ударио комад стакла који је носио у џепу, те му скоро доде да га извади и баци. Најгори је био бол у стомаку. Два или три минута мислио је да ће умрети ако убрзо не стигне до клозета. Међутим, у оваквим квартовима није их ни било. Затим грч проде, оставивши за собом тупо тиштање. Улица је била ћорсокак. Винстон се заустави, постаја неколико секунди неповезано се 87

så snudde han seg og tok til å gå den samme veien tilbake. Da han gjorde helt om, kom han til å tenke på at det bare var tre minutter siden piken hadde passert ham, og at han kanskje kunne følge henne til de kom til et stille sted og så knuse hodet hennes med en kuppelstein. Glassklumpen i lommen hans var forresten også tung nok. Men han oppgav denne idéen med det samme, fordi selv tanken på å gjøre en fysisk anstrengelse var helt ulidelig. Han kunne ikke løpe, han kunne ikke slå. Dessuten var hun ung og sterk, og hun ville forsvare seg. Han tenkte også på å skynde seg til gruppesentret og bli der til det stengte, for å skaffe seg et delvis alibi for kvelden. Men heller ikke det var mulig. En dødlignende tretthet hadde tatt makten over ham. Det eneste han lengtet etter, var å komme seg hjem fortest mulig og så sette seg i en stol og hvile ut. Klokken var over to og tyve da han kom tilbake til leiligheten. Lyset ville bli slått av klokken tre og tyve tredve. Han gikk ut i kjøkkenet og svelgjet nesten en full tekopp Seiersgin. Så satte han seg ved bordet i alkoven og tok dagboken opp av skuffen. Men han åpnet den ikke straks. Fra fjernskjermen beljet en skurrende kvinnestemme en patriotisk sang. Han satt og stirret på det marmorerte bindet på boken og forsøkte uten hell å stenge stemmen ut av sin bevissthet. Det var om natten de kom for å hente en, alltid om natten. Det riktigste var å drepe seg selv før de fikk tak i en. Utvilsomt var det enkelte som gjorde det. Mange av de som «forsvant», hadde i virkeligheten begått selvmord. Men det trengtes et desperat mot for å ta sitt eget liv i en verden hvor det var komplett umulig å skaffe seg ildvåpen eller en sikker og hurtigvirkende gift. Med en slags forbauselse tenkte han på den biologiske nytteløsheten ved smerte og frykt, menneskekroppens forræderi som alltid fører til at den stivner til treghet nøyaktig i det øyeblikk da det kreves en særlig kraftanspennelse. Han kunne ha bragt den mørkhårede piken til taushet for alltid, bare han hadde handlet hurtig nok – men nettopp fordi hans fare var så stor, hadde han mistet evnen til å handle. Det slo ham at i kritiske øyeblikk kjemper en aldri med en ytre fiende, men alltid med ens eget legeme. Selv nå, på tross av ginen, gjorde den dumpe smerten i maven det umulig for ham å tenke sammenhengende. Og likedan er det i

питајући шта да ради, затим се окрете и пође истим путем натраг. Кад се окренуо, паде му на памет да се с девојком мимоишао тек пре три минута и да би вероватно могао да је стигне ако потрчи. Онда би могао да је прати у стопу док се не нађу на неком тихом месту, па да јој разбије главу коцком из калдрме. Онај комад стакла у џепу био би довољно тежак. Но он сместа одустаде, зато што му је и сама помисао на икакав физички напор била неподношљива. Не би могао да потрчи, не би могао да зада ударац. Сем тога, она је била млада и јака; бранила би се. Помисли такође да пожури у Центар и остане тамо до затварања, да би за то вече створио делимичан алиби. Но и то је било немогуће. Обузе га смртна малаксалост. Желео је једино да што пре стигне кући, а онда седне и мирује. Кад је стигао у свој стан, било је прошло двадесет два часа. Светло се гасило у двадесет три и тридесет. Он оде у кухињу и прогута готово пуну чајну шољу џина Победа. Затим оде до стола у алкову, седе и извади дневник из фиоке. Али није га одмах отворио. На телекрану је метаИни женски глас вречао неку патриотску песму. Он је седео зурећи у мраморасте шаре на корицама свеске, трудећи се без успеха да искључи тај глас из свести. Увек су ноћу долазили да хапсе, увек ноћу. Најпаметније је било убити се пре него што им се падне у руке. Неки су без сумње тако и радили. Многи од несталих у ствари су били извршили самоубиство. Но била је потребна очајничка храброст да би се човек убио у свету где се до ватреног оружја и било каквог брзог и сигурног отрова није никако могло доћи. С неким запрепашћењем он помисли о биолошкој бескорисности страха, и бола, о издаји тела које се увек кочи управо у тренутку кад се тражи посебан напор. Да је деловао довољно брзо, могао је ућуткати црномањасту девојку; али је баш превелика опасност у којој се налазио учинила да је изгубио моћ да дела. Сину му да се у тренуцима кризе нико не бори против спољног непријатеља, него увек против свог сопственог тела. Чак и сад, упркос џину, тупи бол у стомаку онемогућавао је повезано мишљење. А тако је исто, схвати он, и у свим на изглед херојским и трагичним ситуацијама. 88

alle tilsynelatende heroiske eller tragiske situasjoner, innså han. På slagmarken, i torturkammeret, på et synkende skip, glemmer en alltid det en kjemper for, fordi legemet svulmer opp til det fyller hele universet, og selv når en ikke er lammet av frykt eller hyler av smerte, er livet en kamp fra øyeblikk til øyeblikk mot sult eller kulde eller søvnløshet, mot en sur mave eller en verkende tann. Han åpnet dagboken. Det gjaldt å få skrevet noe. Kvinnen på fjernskjermen hadde begynt på en ny sang. Stemmen hennes presset seg mot hans hjerne som takkete glassbiter. Han prøvde å tenke på O’Brien, som dagboken ble skrevet for eller til, men i stedet tok han til å gruble over det som ville skje med ham når Tankepolitiet hadde hentet ham. Det gjorde ingenting om de drepte en med det samme, for å bli drept, var jo bare det en ventet. Men før døden (og dette var noe som alle visste, men ingen snakket om) måtte en gjennom den rutinemessige tilståelsen: krypingen på gulvet og hylingen om nåde, smellene av bein som ble brukket, de innslåtte tennene, og de blodige hårtufsene. Hvorfor måtte en gjennomgå alt dette når utgangen alltid var den samme? Ingen unnslapp oppdagelse, og ingen unnlot å tilstå. Når man en gang hadde bukket under for tankeforbrytelsens fristelse, var det sikkert at man ville være død på et bestemt tidspunkt. Hvorfor måtte så fremtiden nødvendigvis innebære denne redsel, når den ikke endret det minste? Med litt mer hell enn før forsøkte han å påkalle bildet av O’Brien. «Vi møtes på det sted hvor det ikke er noe mørke,» hadde O’Brien sagt til ham. Han visste hva det betydde, eller han mente å vite det. Det stedet hvor det ikke er noe mørke, var den tenkte fremtiden, som en aldri kom til å se, men som en på mystisk måte kunne bli delaktig i, fordi en visste om den på forhånd. Men stemmen fra fjernskjermen skar i ørene på ham, slik at det var uråd å følge tanken videre. Han stakk en sigarett i munnen. Halvdelen av tobakken falt straks ut på tungen hans, et bittert støv som det var vanskelig å spytte ut. Store Brors ansikt kom svømmende inn i hans tanker og avløste O’Briens. Akkurat som han hadde gjort for noen dager siden, tok han en mynt opp av lommen og så på den. Ansiktet stirret på ham, tungt, rolig, beskyttende – men hva slags smil var skjult under

На бојном пољу, у соби за мучење, на броду који тоне, ствари за које се човек бори увек се заборављају зато што се тело шири док не испуни целу васиону; па чак и у оним тренуцима кад човек није паралисан од страха или не вришти од бола, живот постаје борба, из тренутка у тренутак, са гладу или хладноћом или неиспаваношћу, са киселином у стомаку или болесним зубом. Он отвори дневник. Било је важно написати нешто. Жена на телекрану је почела нову песму. Винстону се њен глас забадао у мозак као комаде разбијеног стакла. Покуша да мисли на О'Брајена, за кога је, или коме је, писао свој дневник, но уместо њега поче да мисли о томе шта ће му се десити кад га Полиција мисли одведе. Не би било страшно ако би га убили одмах. Човек и очекује да буде убијен. Али пре смрти (о томе нико није говорио, а ипак су сви знали) морала се проћи рутина признања: увијање на поду и вриштање за милост, пуцање сломљених костију, избијени зуби, усирена крв у коси. Зашто то мора да подноси, кад је крај ионако био увек исти? Зашто се не може из живота избацити неколико дана или недеља? Нико није остао неухваћен; нико није прошао без признања. Кад човек подлегне злорнисли, сигурно је да ће у извесном року бити мртав. Зашто онда будућност мора да садржи тај ужас, који није мењао ништа? Он покуша, са мало више успеха него раније, да дозове слику О'Брајена. “Састаћемо се на месту где нема таме”, био му је рекао овај. Знао је шта то значи, или му се бар чинило да зна. Место где нема таме била је замишљена будућност, коју човек никад неће видети али у којој, знајући унапред за њу, може да учествује. Али од гласа са телекрана који га је гребао по ушима није могао да следи даље ток својих мисли. Он стави цигарету у уста. Из ње му сместа испаде на језик половина дувана, горка прашина коју је било тешко испљувати. Пред очи му изиђе лик Великог Брата, избацујући О'Брајенов. Баш као и пре неколико дана, извади новчић из џепа и погледа га. Оно лице је гледало у његово, крупно, смирено, заштитничко: али какав су то осмех крили црни бркови? Као оловни звон вратише му се речи: 89

den mørke barten? Som et blytungt klemt av gravklokker hørte han ordene: KRIG ER FRED РАТ ЈЕ МИР FRIHET ER TRELLDOM

СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО

UVITENHET ER STYRKE

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Други део 1 Била је средина јутра; Винстон беше изишао из свог бокса да оде у клозет. С другог краја дугог, сјајно осветљеног ходника приближавала му се једна усамљена фигура. То је била она црномањаста девојка. Од оне вечери кад је наишао на њу испред антикварнице било је прошло четири дана. Кад му се приближила, он виде да јој је десна рука у завоју, неприметном издалека пошто је био исте боје као и њен комбинезон. Вероватно је згњечила руку окрећући један од оних великих калеидоскопа на којима су се сижеи романа “уобличавали”. Такви несрећни случајеви били су свакодневна ствар у Одељењу прозе. Раздвајало их је можда четири метра кад се девојка спотаче и паде готово на нос. Пад је натера да оштро крикне од бола. Мора бити да је пала право на повређену руку. Винстон се заустави на месту. Девојка се беше подигла на колена. Лице јој доби млечно жуту боју на којој су јој се уста истицала црвенија него икад. Очи су јој биле управљене у његове, са молећивим изразом који је више одавао страх него бол. У Винстоновом срцу се покрете неко чудно узбуђење. Пред њим се налазио непријатељ који је имао намеру да га убије; пред њим се исто тако налазило људско биће, у болу, можда и са сломљеном кости. Он се већ беше инстинктивно покренуо да јој притекне у помоћ. У тренутку кад ју је видео како пада на завијену руку, било му се учинило да бол од тога осећа у свом сопственом телу. – Du har skadd deg? sa han. “Повредили сте се?” – Det er ingenting. Bare armen. Jeg er i orden om “Није ништа. Само рука. Одмах ће проћи.” et øyeblikk. Hun snakket andpustent, som om hjertet hennes Говорила је као да је имала лупање срца. У hamret. Og hun var virkelig blitt dødsens blek. сваком случају, била је веома побледела. – Du har ikke brukket noe? “Нисте ништа сломили?” ANNEN DEL I Det var midt på formiddagen, og Winston hadde forlatt avlukket sitt for å gå til toalettet. En enslig skikkelse kom imot ham fra den andre enden av den lange, sterkt opplyste korridoren. Det var piken med det mørke håret. Fire dager var gått siden den kvelden da han hadde støtt på henne utenfor skraphandleren. Da han kom nærmere, så han at hun bar den høyre armen i en slynge, noe han ikke hadde sett på avstand da den hadde samme farve som hennes overall. Trolig hadde hun skadd hånden mens hun holdt på å svinge et av de veldige kaleidoskopene som de brukte til å «koke sammen» romaner. Slike uhell var alminnelige i roman-avdelingen. De var kanskje fire meter fra hverandre, da hun snublet og falt nesten pladask på maven. Et skarpt skrik av smerte – hun måtte ha falt rett på den vonde armen. Winston bråstanset. Hun hadde reist seg på knærne. Ansiktet hadde fått en slags melkeaktig gulfarve, slik at munnen virket rødere enn noensinne. Øynene hennes hang ved hans, med et bønnlig uttrykk som vitnet mer om frykt enn om smerte. En underlig følelse rørte seg i Winstons hjerte. Foran ham var en fiende som hadde prøvd å drepe ham, men foran ham var også et menneskelig vesen som led og som kanskje hadde brukket et bein. Rent instinktivt hadde han alt skyndet seg bort til henne for å hjelpe. I det sekund han så henne falle på den bandasjerte armen hadde det vært som han følte smerten i sitt eget legeme.

90

– Nei, jeg er helt i orden. Det gjorde vondt et øyeblikk, det er det hele. Hun rakte ham den frie hånden, og han hjalp henne opp. Hun hadde fått litt av ansiktsfarven igjen og lot til å være meget bedre. – Det er ingenting, gjentok hun kjølig. – Jeg har bare fått et lite smell i det ene håndleddet. Takk skal du ha, kamerat! Og dermed gikk hun videre, så raskt som om det i virkeligheten ikke hadde vært noen ting. Hele hendelsen kunne ikke ha tatt mer enn et halvt minutt. Aldri å la ansiktet røpe noe av ens følelser, var en vane som var blitt til et instinkt, og i alle tilfelle hadde de stått rett foran en fjernskjerm da det hendte. Likevel hadde det vært vanskelig ikke å vise et øyeblikks overraskelse, for i de to–tre sekundene det tok å hjelpe henne opp hadde hun latt noe gli inn i hånden hans. Det var ikke minste tvil om at hun hadde gjort det med vilje. Det var noe lite og flatt. Da han gikk gjennom døren til toalettet, stakk han det ned i lommen og følte på det med fingertuppene. Det var en papirbit som var brettet sammen i en firkant. Mens han stod i pissoaret klarte han med litt fingring å brette den ut. Tydeligvis måtte det være skrevet en eller annen beskjed på det. Et øyeblikk var han fristet til å gå inn på et av vannklosettene og lese det straks. Men som han godt visste, ville dette være en hårreisende dårskap. Det var ikke noe sted hvor en kunne være sikrere på at fjernskjermene nøye ble passet på. Han gikk tilbake til sitt avlukke, satte seg, kastet papirbiten likegyldig blant de andre papirer på bordet og drog så taleskriveren til seg. Fem minutter, sa han til seg selv, fem minutter i det minste! Hjertet banket i ham, uhyggelig høyt. Heldigvis var det bare noe rutinearbeid han var opptatt med, nemlig korrigeringen av en lang rekke tall som ikke trengte intens oppmerksomhet. Hva som enn var skrevet på papiret, måtte det ha en slags politisk mening. Såvidt han kunne se, var det to muligheter. Den ene og langt den sannsynligste var at piken var en agent for Tankepolitiet, slik som han hadde fryktet. Han visste ikke hvorfor Tankepolitiet hadde valgt å overbringe sine budskaper på en slik måte, men kanskje hadde det sine grunner for det. Det som var skrevet på papiret kunne være en trussel, en

“Не, у реду је. Само ме је за тренутак заболело, ништа више.” Она испружи здраву руку, и он јој поможе да устане. Било јој се већ повратило нешто боје; изгледала је много боље. “Није ништа”, кратко понови она. “Само сам се мало ударила по зглобу. Хвала, друже!” И на то продужи својим путем, брзим и одсечним корацима, као да се заиста ништа и није десило. Цео догађај није могао потрајати више од пола минута. Не показивати осећања на лицу било је навика која је стекла статус инстинкта; а ионако су се задесили одмах испред телекрана кад се случај догодио. Но и поред тога било је врло тешко не одати тренутно изненађење, јер му је девојка, у оне две-три секунде док јој је помагао да устане, била тутнула нешто у руку. Није било никакве сумње да је то урадила намерно. То нешто било је мало и пљоснато. Пролазећи кроз врата клозета, он га премести у џеп и опипа врховима прстију. То је био комад папира пресавијен у квадратић. Док је стајао у писоару, успе, уз још мало пипкања прстима, да одмота. Очигледно је на њему била нека порука. За тренутак му дође искушење да га однесе у једну од кабина и сместа прочита. Но то би била крајња лудост — то је добро знао. Ако се иједно место непрекидно контролисало преко телекрана, то су биле клозетске кабине. Он се врати у свој бокс, седе, нехатно баци комад папира међу документа на столу, стави наочаре и привуче диктограф. “Пет минута”, рече у себи, “најмање пет минута!” Срце му је у грудима тукло застрашујуће гласно. На срећу је посао пред њим био чисто рутински — исправљање дугог низа цифара, што није захтевало велику концентрацију. Шта год да је писало на папиру, морало је имати неког политичког значења. Колико је могао видети, постојале су две могућности. Једна, далеко вероватнија, да је девојка агент Полиције мисли, као што се и плашио. Није знао зашто Полиција мисли налази за сходно да своје поруке доставља на такав начин, али можда су имали својих разлога. Текст на папиру могао је бити претња, позив, нека 91

innkallelse, en ordre om å begå selvmord, en felle av en eller annen art. Men det var også en annen og mer sinnssvak mulighet, som stadig dukket opp enda han gang på gang søkte å undertrykke den. Den var at budskapet ikke kom fra Tankepolitiet i det hele tatt, men fra en eller annen underjordisk organisasjon. Kan hende eksisterte Brorskapet likevel! Kan hende var piken med i det! Naturligvis var denne tanken helt uvettig, men den hadde grepet ham i selvsamme øyeblikk han kjente papiret i hånden. Først et par minutter etter var han kommet til å tenke på den andre og mer sannsynlige forklaringen. Og selv om hans forstand sa ham at budskapet sannsynligvis betydde døden, trodde han ikke engang nå på dette. Det uvettige håpet levde videre, hans hjerte hamret, og han hadde vanskelig for å hindre sin stemme i å dirre da han mumlet tallene i taleskriveren. Han rullet sammen de papirene han var ferdig med og la dem i det pneumatiske røret. Åtte minutter var gått. Han rettet på brillene, sukket og drog dokumentene til neste oppgave nærmere. På toppen av dem lå papirbiten. Han glattet den ut. Der stod det skrevet med store klossete bokstaver: Jeg elsker deg. I flere sekunder var han så lamslått av forbauselse at han til og med glemte å kaste den kompromitterende tingen i minnehullet. Og selv om han godt visste hvor farlig det var å vise altfor stor interesse for noe, kunne han ikke la være å lese den en gang til før han kastet den, bare for å være viss på at ordene virkelig stod der. Resten av formiddagen gikk arbeidet ulidelig tungt. Enda vanskeligere enn å måtte konsentrere tankene om en rekke trettende småsaker var det å skjule sin opphisselse for fjernskjermen. Han følte det som det brant en ild i innvollene hans. Lunsjen i den overfylte, varme, bråkende kantinen var den rene tortur. Han hadde håpet å kunne være alene en liten stund i lunsjtiden, men uhellet ville at den imbesille Parsons slo seg ned ved siden av ham, og startet en endeløs taleflom om forberedelsene til Hat-uken, mens svettestanken fra ham nesten nøytraliserte den sure ragu-lukten. Han var særlig begeistret over en pappmodell av Store Brors hode, to meter bredt, som ble laget for anledningen av hans lille datters spiontropp. Det irriterende var at i

замерка, наређење да изврши самоубиство. Но постојала је и друга, безумна могућност која је непрестано подизала главу иако је узалуд покушавао да је потисне. Та је могућност била да порука и није од Полиције мисли него од какве подземне организације. Можда Братство ипак постоји! Можда је та девојка његов припадник! Та је помисао ван сваке сумње била апсурдна, али му је у главу била улетела оног тренутка кад је у руци осетио комадић папира. Оно друго, вероватније објашњење пало му је на памет тек неколико минута касније. Па ипак чак ни сад, мада му је интелект говорио да та порука вероватно значи смрт — чак ни сад у то није веровао; неразумна нада је била упорна у њему; срце му је лупало; са тешкоћом је успевао да му глас не задрхти док је мрмљао своје цифре у диктограф. Смота готове папире у трубу и гурну их у пнеуматичну цев. Било је прошло осам минута. Поправи наочаре на носу, уздахну и привуче преда се следећу гомилу папира, са оним комадићем на врху. Исправи га. На њему је, крупним невештим словима писало: Ја те волим. Неколико секунди био је толико пренеражен да се није сетио ни да баци папирић, који је компромитовао, у рупу за памћење. Пре него што је то ипак урадио, није се могао уздржати, мада је врло добро знао колико је опасно показивати превише интересовања, а да још једном не прочита шта пише, само да би се уверио да су оне речи још ту. Током преосталог дела поподнева било му је веома тешко да ради. Још теже од потребе да се концентрише на низ тричавих послова које је имао пред собом падало му је то што своју узбуђеност мора да скрива пред телекраном. Осећао се као да му у стомаку гори ватра. Ручак у прегрејаној, претрпаној, бучној мензи био је мучење. Надао се да ће током прекида за ручак моћи да мало буде сам, али зла срећа натера имбецилног Парсонса да трупне на столицу поред њега, ширећи мирис зноја који је скоро надјачавао метални мирис чорбе, и развеза причу о припремама за Недељу мржње. Нарочито га је одушевљавао модел главе Великог Брата, два метра широк, који је од 92

støyen av alle stemmene kunne Winston snaut høre hva Parsons sa, og derfor måtte han stadig be ham gjenta en eller annen tåpelig bemerkning. En eneste gang fikk han et glimt av piken, hun satt ved et bord i den andre enden av rommet sammen med to andre piker. Det lot til at hun ikke hadde sett ham, og han så ikke mer i den retningen.

Ettermiddagen var mer utholdelig. Umiddelbart etter lunsj kom en delikat og vanskelig oppgave som ville ta flere timer, og som tvang ham til å legge alt annet arbeid til side. Den bestod i å forfalske en rekke produksjonsoppgaver som var to år gamle, og det på en slik måte at det kastet vanære over et fremstående medlem av Det indre parti som nå var kommet litt i bakgrunnen. Det var nettopp slike ting Winston var flink i, og i over to timer klarte han å holde piken helt ute fra sine tanker. Men så kom han til å huske på ansiktet hennes igjen, og med dette kom et fortærende ønske om å være alene. Før han kunne bli alene, var det uråd å tenke denne nye situasjonen til bunns. I kveld var det på ny møte i sentret. Han slukte et nytt mål mat uten smak i kantinen, skyndte seg så til sentret og tok del i det tåpelige narrespillet som kaltes en «diskusjonsgruppe». Han spilte to spill bordtennis, helte i seg flere glass gin og hørte på et halv times foredrag om «Forholdet mellom Ingsoc og sjakk». Hans sjel krympet seg av kjedsomhet, men for en gangs skyld hadde han ingen lyst til å skulke møtet i gruppesentret. Da han hadde lest ordene Jeg elsker deg, hadde lysten til å leve vellet opp i ham, og med ett forekom det ham idiotisk å ta små risikoer. Men han klarte ikke å tenke sammenhengende før klokken var blitt tre og tyve og han var hjemme og i seng – i mørke, hvor en var trygg selv for fjernskjermen så lenge en holdt munn. Det var et fysisk problem han måtte løse: hvordan han skulle komme i kontakt med henne og arrangere et møte. Han tenkte ikke mer på muligheten av at hun stilte en slags felle for ham. Han visste at slik var det ikke, det forstod han av den påtagelige opphisselsen hennes da hun gav ham papirlappen. Tydeligvis hadde hun vært helt

папирне каше правио одред Шпијуна чији је члан била његова ћерка. Винстона је раздраживало то што је у општој буци слабо чуо шта Парсонс говори, те је стално морао тражити да му овај понови какву недотупавну примедбу. Девојку је успео да спази само једном, како са још две девојке седи за столом на супротном крају просторије. Рекло би се да га није видела; више није ни гледао у том правцу. Поподне је било подношљивије. Одмах после ручка стиже му деликатан, тежак посао на коме је требало радити неколико сати и који је захтевао да се све остало одложи. Састојао се од тога што је требало фалсификовати један низ извештаја о производњи који су датирали од пре две године, и то на такав начин да се наруши углед једног од познатијих чланова Уже партије који је тренутно био под сумњом. У тим пословима Винстон је био добар, и поде му за руком да девојку потпуно искључи из своје свести више од два сата. Онда се сећање на њено лице врати, а с њим и жестока, неиздржљива жеља да буде сам. Док не буде сам, неће никако моћи да сажваће овај нови догадај. Тај дан је био један од оних када је одлазио у Центар културе и одмора. Он прогута још један неукусан оброк, похита до Центра, узе учешћа у свечаној лудорији “дискусионе групе”, одигра две партије; стоног тениса, испи неколико часа џина и одседе пола сата на предавању названом Енглсоц у односу на шах. Од досаде му се грчила душа, али бар једном није имао импулс да изостане из Центра у оно вече кад му је долазио ред. Кад је видео речи Ја те волим, у њему је набујала жеља да остане жив, те му се наједном учинило глупо да ризикује у ситницама. Тек кад је дошло двадесет три часа, кад је био код куће и у кревету — у мраку, где је човек сигуран од телекрана ако ћути – тек је тад био у стању да повезано мисли. Радило се о физичком проблему који се морао решити: како доћи у додир с девојком и заказати састанак. Више није узимао у обзир могућност да му она можда припрема замку. Знао је да није тако: кад му је предала папирић, била је несумњиво узбуђена. Очигледно се била распаметила од страха, што није ни било 93

vettskremt, som hun hadde god grunn til å være. Heller ikke falt det ham en eneste gang inn å avvise hennes tilnærmelser. Det var bare fem dager siden han hadde tenkt på å knuse skallen hennes med en stein, men det betydde ingenting nå. Han tenkte på den nakne, ungdommelige kroppen hennes, som han hadde sett den i drømme. Han hadde trodd hun var en idiot som alle de andre, med hodet fullt av løgn og hat og buken full av is. En slags feber grep ham ved tanken på at han kunne miste henne, at den hvite ungdommelige kroppen kunne gli bort fra ham! Det han fryktet mer enn noe annet, var at hun ville skifte sinn, hvis han ikke kom i kontakt med henne øyeblikkelig. Men den fysiske vanskeligheten ved å ordne et møte var enorm. Det var akkurat som å foreta et sjakktrekk når en alt var matt. Hvor en enn snudde seg, ble en forfulgt av fjernskjermen. I virkeligheten hadde han grublet over alle mulige måter å ordne et stevnemøte på i de fem første minutter etter lesningen av hennes budskap, men nå da han hadde tid til å tenke nærmere etter, gjennomgikk han dem på ny, én for én, som om han la frem en rekke instrumenter på et bord. Det var klart at et slikt møte som det i formiddag umulig kunne gjentas. Hadde hun arbeidet i arkivavdelingen, ville saken ha vært forholdsvis enkel, men han hadde bare en meget uklar forestilling om hvor roman-avdelingen befant seg i bygningen, og han hadde ikke noe påskudd for å begi seg dit. Hadde han visst hvor hun bodde og på hvilken tid hun sluttet arbeidet, kunne han ha ordnet det slik at han traff henne på hjemveien, men å forsøke å følge henne hjem var ikke ufarlig, for det betydde at han måtte henge utenfor ministeriet, og det måtte man nødvendigvis legge merke til. Å sende et brev i posten var helt utelukket. Det var ikke engang en hemmelighet at alle brev ble åpnet underveis. I virkeligheten var det få mennesker som noengang skrev et brev. Når man av og til måtte sende en beskjed, hadde man trykte brevkort med en lang rekke fraser, og da strøk en bare over dem som ikke gjaldt. Og i alle tilfelle visste han ikke hva hun het, og enda mindre hennes adresse. Til slutt kom han til den løsning at det tryggeste stedet var kantinen. Hvis hun satt ved et bord for seg selv, et sted i midten av rommet ikke for nær fjernskjermen, og med tilstrekkelig støy av andre på alle kanter – hvis han kunne få

чудо. Још мање му је падало на памет да је одбије. Пре свега пет ноћи смишљао је да јој разбије лобању коцком из калдрме, но то није значило ништа. Он помисли на њено наго, младо тело, онакво какво га је видео у сну. Раније му се чинило да је залуђена као и све остале, главе набијене лажима и мржњом, трбуха пуног леда. На помисао да може да изгуби, да бело младо тело може да му измакне, захвати га нека грозница. Од свега се највише бојао да ће се она једноставно предомислити ако му не успе да ускоро успостави везу с њом: Но физичке препреке су биле неописиве. Било му је као човеку који је матиран а хоће да повуче потез. Куда год да се окрене, налетао је на телекран. У ствари, њему су сви могући начини ступања у везу већ били прошли кроз главу пет минута пошто је прочитао поруку; али сад, кад је имао времена да размисли о свему, он их испита један по један, као да ређа инструменте по столу.

Онакав сусрет до кога је дошло тог преподнева очигледно се није могао поновити. Да је радила у Одељењу документације било би релативно лако, али он је имао само бледу представу о томе у ком је делу зграде смештено Одељење прозе, а није имао ни изговора да се тамо појави. Кад би знао где она станује и у које време излази с посла, могао би удесити да је сретне на путу до куће; али покушати да је отпрати кући није било сигурно: морао би стајати пред Министарством беспослен, а то би сместа пало у очи. Да јој пише преко поште није долазило у обзир. По правилу које чак није ни било тајно, сва су писма била отварана. У ствари је врло мало људи и писало писма. За поруке које је каткад било потребно послати постојале су штампане дописнице са дугим листама фраза; непотребне су се прецртавале. Било како било, он јој није знао ни име, а камоли адресу. Најзад закључи да је менза најсигурнија. Ако би је затекао саму за столом, негде у средини просторије, не превише близу телекрана, и уз довољно гласан жагор околних разговора — ако би ти услови потрајали својих тридесет секунди, постојала би могућност да 94

slike vilkår i la oss si tredve sekunder, kunne det la seg gjøre å veksle noen ord. Hele uken etter dette var tilværelsen som en urolig drøm. Neste dag viste hun seg ikke i kantinen før han skulle til å gå, da fløytesignalet alt var over. Antagelig var hun blitt overført til et senere skift. De gikk forbi hverandre uten å veksle et blikk. Dagen etter møtte hun i kantinen til vanlig tid, men sammen med tre andre piker og rett under en fjernskjerm. Så kom tre forferdelige dager da hun ikke viste seg i det hele tatt. Hele hans sjel og hans legeme led likesom under en uutholdelig overfølsomhet, en slags gjennomsiktighet som gjorde hver bevegelse, hver lyd, hvert møte, hvert ord han måtte si eller høre på til en pine. Selv i søvne slapp han ikke helt unna bildet av henne. I disse dager rørte han ikke dagboken. Hvis han fant noen lettelse, var det i arbeidet, for da kunne han stundom glemme seg selv ti minutter i trekk. Han ante ikke det aller minste om hva som hadde hendt henne. Heller ikke kunne han foreta noen undersøkelse av det. Hun kunne ha blitt fordampet, hun kunne ha begått selvmord, hun kunne ha blitt forflyttet til en annen kant av Oceania, og det verste og sannsynligste av alt var at hun ganske enkelt kunne ha ombestemt seg og besluttet seg til å unngå ham. Dagen etter dukket hun opp igjen. Armen hennes var kvitt slyngen, og hun hadde et bånd av heftplaster rundt håndleddet. Den lettelsen som fylte ham da han så henne, var så stor at han ikke kunne la være å stirre rett på henne i flere sekunder. Neste dag klarte han på et hengende hår å snakke til henne. Da han kom ned i kantinen, satt hun ved et bord et godt stykke fra veggen og helt alene. Det var tidlig, og rommet var ikke særlig fullt. Køen albuet seg frem til Winston var nesten ved disken, men så ble den forsinket i to minutter, fordi det var en foran ham som klaget over at han ikke hadde fått sin sakkarintablett. Imidlertid satt hun fremdeles alene da Winston hadde sikret seg sitt brett og begynte å arbeide seg frem til bordet. Med en likegyldig mine beveget han seg i retning av henne, mens hans blikk søkte etter en plass ved et bord lenger borte. Hun var kanskje tre meter fra ham. To sekunder til, og han hadde klart det. Men så ropte en stemme bak ham: «Smith!» Han lot som han ikke hørte. «Smith!» gjentok stemmen,

измене неколико речи. Целу недељу дана после те вечери живот је био као немиран сан. Првог дана се појавила у мензи тек кад је он излазио, пошто се пиштаљка већ била огласила. Вероватно је била пребачена у неку каснију смену. Мимоишли су се без иједног погледа. Следећег дана је била у кантини у уобичајено време, али са три девојке и непосредно испод телекрана. Затим се три страшна дана уопште није појавила. Њему су и дух и тело трпели од неподношљиве осетљивости, од неке врсте провидности, која је сваки покрет, сваки звук, сваки додир с околином, сваку реч коју је морао изговорити или саслушати, претварала у агонију. Чак ни у сну није могао сасвим да побегне од њене слике. Тих дана није ни дотицао дневник. Ако је налазио икаквог олакшања, то је било у раду, где је каткад могао да се заборави и по десет минута. Апсолутно ни по чему није могао да сазна шта јој се десило. Није могао да се распита ни на који начин. Можда је била испарена, можда је извршила самоубиство, можда је премештена у сасвим други крај Океаније; а најгоре и највероватније од свега, можда се једноставно предомислила и решила да га избегава. Следећег дана се појавила. Рука јој више није била у завоју; сад је око зглоба имала траку фластера. Његово олакшање је било тако велико да се није могао уздржати а да се за неколико секунди не загледа право у њу. Дан затим замало му није пошло за руком да ступи у разговор с њом. Кад је дошао у мензу, она је седела за столом прилично удаљеним од зида, сасвим сама. Било је рано; менза још није била сасвим пуна. Ред се полако помицао напред све док се Винстон не наде скоро пред самим пултом, затим се задржао два минута пошто је неко испред њега протестовао да није добио своју таблету сахарина. Кад је Винстон подигао послужавник и упутио се њеном столу, била је још увек сама. Он је немамо ишао према њој, тражећи очима место за неким столом иза ње. Делило их је не више од три метра. Још две секунде, и све ће бити у реду. Уто неки глас иза њега позва “Смите!” Он се учини да није чуо. “Смите!” понови глас нешто јаче. Није вредело. 95

høyere denne gang. Det var nytteløst. Han snudde seg. En lyshåret ung fyr med et tåpelig fjes inviterte ham med et smil til å slå seg ned på en ledig plass ved sitt bord, det var en mann som het Wilsher og som Winston knapt kjente. Det var ikke helt ufarlig å si nei. Når noen hadde dratt kjensel på ham, kunne han ikke gå bort og sette seg sammen med en enslig pike. Det var for oppsiktvekkende. Han slo seg ned ved Wilshers bord med et vennlig smil. Det tåpelige ansiktet strålte rett mot hans. I en hallusinasjon så Winston seg selv drive en hakke tvers gjennom det. Bordet som piken satt ved ble fullt besatt noen minutter etter. Men hun måtte ha sett at han var på vei til henne, og hun ville kanskje følge vinket. Dagen etter passet han på å være der tidlig. Og ganske riktig, der satt hun ved et bord omtrent på samme sted, og atter alene. Mannen foran ham i køen var en liten kar med kjappe bevegelser og et utseende som en bille, han hadde et flatt ansikt og ørsmå, mistenksomme øyne. Da Winston snudde seg fra disken med brettet, så han at den vesle fyren stimet rett mot pikens bord. På ny svant hans forhåpninger. Det var en ledig plass ved et bord lenger borte, men det var noe ved mannens utseende som antydet at han var fullt oppmerksom på hensynet til egen komfort og derfor ville velge det tommeste bordet. Med hjertet frosset til is fulgte Winston etter. Det hele nyttet ingenting, hvis han ikke kunne få henne på tomannshånd. I samme sekund hørtes et forferdelig rabalder. Den lille mannen lå og kravlet på alle fire, brettet hans hadde fløyet pokker i vold, og suppen og kaffen fløt i to strømmer over bordet. Han reiste seg med et giftig blikk på Winston, som han tydeligvis mistenkte for å ha satt krokbein for ham. Fem sekunder etter satt Winston med hamrende hjerte ved samme bord som henne. Han så ikke på henne. Han tok sakene fra brettet og begynte straks å spise. Det var av avgjørende betydning å si noe straks, før det kom noen annen, men en forferdelig angst hadde nå tatt makten fra ham. En uke var gått siden hun hadde gjort sin tilnærmelse. Hun hadde kanskje skiftet sinn, hun måtte ha skiftet sinn! Det var umulig at denne affæren fikk en lykkelig utgang, slikt hendte ikke i det virkelige liv. Kanskje ville han ikke ha sagt noe i det hele tatt, hvis han ikke i samme øyeblikk

Он се окрете. Плавокос младић приглупа лица, по имену Вилшер, кога је Винстон површно познавао, позивао га је с осмехом на слободно место за својим столом. Било је опасно одбити. Препознат, није могао да продужи и седне за сто са девојком која није у друштву. Превише би боло очи. Он седе с пријатељским осмехом. Глупаво плавокосо лице засија. Винстон за тренутак виде себе како усред тог лица удара пијуком. После неколико минута, девојчин сто се попуни.

Али није га могла не видети кад јој се приближавао; вероватно је схватила шта је посреди. Следећег дана, он се постара да дође рано. И, наравно, она је седела за столом на скоро истом месту, опет сама. Непосредно испред њега у реду је стајао човечуљак сличан бубашваби, брзих покрета, равна лица и ситних сумњичавих очију. Одмичући се од пулта са својим послужавником, Винстон виде да се човечуљак упутио право девојчином столу. Нада му поново спласну. За мало удаљенијим столом било је једно слободно место, но нешто је у човечуљковом изгледу говорило да ће он довољно пазити на своју удобност и изабрати сто са највише слободних места. С ледом у срцу, Винстон поде за њим. Морао је бити сам с њом, иначе ништа не вреди. У том тренутку одјекну јак тресак. Човечуљак је лежао колико је дуг, послужавник му беше одлетео из руку, а по поду су текла два поточића од супе и кафе. Он се подиже на ноге са злобним погледом према Винстону; очигледно је сумњао да га је овај саплео. Све се ипак заврши добро. Пет секунди касније, док му је срце громогласно тукло, Винстон је седео за девојчиним столом. Није је гледао. Истовари своје порције с послужавника и сместа поче јести. Било је крајње прешно да проговори одмах, пре него што неко наиђе, али га је био ухватио ужасан страх. Откако му је она приступила било је прошло недељу дана. Можда се предомислила, сигурно се предомислила! Било је немогуће да се ово успешно заврши; тако шта се не догађа у стварном животу. Можда не би уопште ни проговорио да тог тренутка није спазио 96

hadde sett Ampleforth, dikteren med de hårete ørene, luske forkommen rundt i rommet med sitt brett mens han lette etter en plass å sitte på. På sin svevende måte følte Ampleforth seg knyttet til Winston, og han ville sikkert sette seg ved bordet hvis han fikk øye på ham. Han hadde kanskje et minutt å handle i. Både han og piken spiste automatisk. Det de langet i seg var en tynn stuing, i virkeligheten en suppe, av bønner. I en lav mumling tok Winston til å snakke. Ingen av dem så opp, jevnt og støtt helte de den vasne suppen i seg, og mellom hver skjefull vekslet de de få nødvendige ordene med lave uttrykksløse stemmer.

Емплфорта, поету длакавих ушију, како се смушено врзма по мензи са својим послужавником, тражећи где ће сести. Онако изгубљен, Емплфорт је био привржен Винстону, и свакако би сео за његов сто ако би га спазио. Да се пређе у акцију преостао је још можда минут. И Винстон и девојка јели су непрекидно и равномерно. Сплачина коју су јели била је танка чорба, у ствари супа, од бораније. Винстон проговори тихим мрмором. Ни једно ни друго нису дизали очију; равномерно су захватали кашиком водњикаве сплачине и приносили устима, а између кашика измењивали оно неколико неопходних речи тихим безбојним гласом. – Når er du ferdig med arbeidet? “У колико излазиш с посла?” – Atten tredve. “Осамнаест и тридесет.” – Hvor kan vi møtes? “Где се можемо наћи?” – Seiersplassen, like ved monumentet. “Трг победе, код споменика.” – Den er full av fjernskjermer. “Препун је телекрана.” – Det gjør ingenting hvis det er mange mennesker “Ако је гужва, не смета.” der. – Noe tegn? “Треба неки знак?” – Nei. Kom ikke bort til meg før du ser en masse “Не. Немој ми прићи док ме не видиш у mennesker omkring meg. Og se ikke på meg. Hold гомили. И немој ме гледати. Само буди негде deg bare i nærheten av meg. поред мене.” – Hvilken tid? “У колико?” – Nitten. “У деветнаест.” – All right. “У реду.” Ampleforth oppdaget ikke Winston og slo seg ned Емплфорт не виде Винстона и седе за други ved et annet bord. De snakket ikke mer, og de сто. Њих двоје не проговорише више ни речи; unngikk også å se på hverandre så meget det da var колико је то могуће двома људима који седе mulig for to mennesker som sitter vis-à-vis ved једно насупрот другом за истим столом, нису се samme bord. Hun gjorde seg fort ferdig med ни погледали. Девојка брзо заврши са својим lunsjen og forlot rommet, mens Winston ble ручком и оде. Винстон остаде да попуши sittende for å røke en sigarett. цигарету. Winston var på Seiersplassen før den avtalte tid. Винстон се нађе на Тргу победе пре Han ruslet rundt fotstykket av den veldige riflede договореног времена. Врзмао се неко време око søylen; på toppen av den stod Store Bror og stirret постоља огромног округлог стуба на чијем је sydover mot himmelen, der han hadde beseiret de врху кип Великог Брата гледао на југ према eurasiske fly (for noen år siden var det de небу где је победио евроазијске авионе (пре østasiatiske fly) i slaget om Luftområde Ett. På неколико година били су истазијски) у Бици за gaten foran den var det en statue av en mann til Писту један. На слици испред њега налазио се hest, som man antok var Oliver Cromwell. Da кип човека на коњу, наводно Оливера klokken var fem minutter over tiden, hadde hun Кромвела. У деветнаест нула пет девојке још ennå ikke vist seg. På ny ble Winston besatt av den није било. Ужасан страх поново захвати ulidelige angsten. Hun kom ikke, hun hadde Винстона. Неће доћи, предомислила се! Он се ombestemt seg! Langsomt gikk han opp til упути спорим корацима до северне стране трга nordsiden av plassen og hadde en slags vissen и осети неко бледо задовољство кад је 97

glede av å identifisere St. Martin’s kirke, hvis klokker – den gang den hadde klokker – hadde klemtet: «Du skylder meg tre farthings.» Da fikk han øye på henne, hun stod ved fotstykket av monumentet og leste eller lot som hun leste en plakat, som snodde seg oppover søylen i spiral. Det var ikke trygt å nærme seg henne før det hadde samlet seg noen flere mennesker der. Det var fjernskjermer langs hele fundamentet. Men i samme øyeblikk kom en øredøvende huing og en rammel av tunge kjøretøyer fra et eller annet sted til venstre. Med ett var det som alle mennesker løp tvers over plassen. Piken smøg seg med lette skritt rundt løvene ved monumentets fotstykke og sluttet seg til de andre. Winston fulgte etter. Mens han løp, skjønte han av noen rop fra folkemassen at det var en konvoi av eurasiske fanger som passerte. Tette skarer blokkerte alt sydsiden av plassen. Normalt hørte Winston til den slags mennesker som alltid graviterer til utkanten av en sammenstimling, men nå skubbet og brøytet og maste han seg frem til han var midt inne i menneskemylderet. Snart var han så nær piken at han kunne rekke henne med armen, men veien var blokkert av en kjempestor proletar og en nesten like så svær kvinne, antagelig konen hans, som dannet en ugjennomtrengelig kjøttmur. Winston boret seg inn sidelengs, og med et voldsomt puff klarte han å drive skulderen inn mellom dem. Et øyeblikk var det som hans innvoller ble malt til en våt masse mellom de to kraftige hofter, men så slapp han igjennom, svett og utkjaset. Han stod ved siden av piken. De stod side om side, og begge stirret de stivt frem for seg. En lang rekke lastebiler kom langsomt nedover gaten, i hvert hjørne av lasteplanet stod vakter med treansikter, væpnet med automatvåpen. I bilene satt små gule menn i grønnaktige lurvete uniformer tett sammenpakket. De triste mongolske ansiktene stirret ut over kanten på bilen, uten tegn til nyfikenhet. Av og til, når en bil skaket litt, kunne en høre klirringen av metall: alle fangene hadde fotjern. Den ene billasten med triste ansikter passerte etter den andre. Winston visste at fangene var her, men han så dem bare en sjelden gang. Pikens skulder og høyre arm ned til albuen var hardt presset mot hans. Kinnet hennes var så nær at han nesten kunne kjenne varmen av det. Hun hadde straks gjort seg til situasjonens herre,

препознао цркву Светог Мартина чија су звона, у време кад је имала звона, звонила Дугујеш ми фартинг. Тада спази девојку како стоји поред постоља споменика и чита, или се претвара да чита, плакат који је био спирално увијен око стуба. Било је опасно прићи јој док се не скупи још света. Свуда око подножја били су постављени телекрани. Но уто се зачу пролом узвика и звук тешких мотора однекуд слева. Одједном сви потрчаше преко трга. Девојка лаконога оптрча око лавова на постољу споменика и придружи се трци. Винстон поде за њом. Док је трчао, чу некога како виче да то пролази конвој евроазијских заробљеника.

Јужни крај трга већ је била запосела густа маса света. Винстон, у нормалним ситуацијама човек који се држи прикрајка у свакој гужви, сад поче да се гура, лакта, пробија до средишта гомиле. Ускоро се нађе надохват руке девојке, али пут су му препречавали један прол огромног раста и једна жена, скоро исто толико крупна, вероватно његова супруга, који су сачињавали скоро непробојан зид меса. Винстон се изви постранце и, наваливши свом снагом, успе да углави раме међу њих. За тренутак му се учини да му се утроба меље у кашу између два мишићава кука, а затим се про би, мало ознојен. Наде се поред саме девојке. Стајали су раме уз раме и обоје гледали право преда се. Улицом је лагано пролазио дуги низ камиона, са стражарима камених лица који су стајали у сваком углу с аутоматима у руци. У камионима су, тесно збијени, чучали жути људи малог раста у изношеним зеленкастим униформама. Њихова тужна, монголска лица зурила су преко ограде камиона, потпуно незаинтересована. Понекад би се, кад би који камион труцнуо, чула звека метала: сви заробљеници имали су окове на ногама. Тужна лица су пролазила камион по камион. Винстон је знао да су ту, али примећивао их је само с прекидима. Девојчино раме, и рука до лакта, било је притиснуто уз његово. Образ јој је био толико близу да му је скоро осећао топлоту. Она 98

akkurat som i kantinen. Hun tok til å snakke med den samme uttrykksløse stemmen som før, med lepper som snaut beveget seg, det var bare en mumling som lett ble overdøvet av larmen av andre stemmer og skramlingen av vognene. – Kan du høre meg? – Ja. – Kan du ta deg fri søndag ettermiddag? – Ja. – Hør nå nøye på meg. Du må huske det jeg nå sier. Gå til Paddington-stasjonen … Med en militær presisjon som forbauset ham trakk hun opp den ruten han skulle følge. En halv times reise med toget, drei til venstre utenfor stasjonen, to kilometer langs veien, et led hvor den øverste stokken mangler, en sti over et jorde, en gressgrønn eng, en vei mellom buskene, et dødt tre med mose på. Det var som om hun hadde et kart inne i hodet. – Kan du huske alt dette, mumlet hun til slutt. – Ja. – Du tar til venstre, så til høyre og deretter til venstre igjen. Og ledet har ikke noen stokk øverst. – Javel. Og hvilken tid? – Omkring femten. Du blir kanskje nødt til å vente. Jeg tar en annen vei dit. Er du sikker på at du husker alt? – Ja. – Kom deg så bort fra meg så kvikt du kan. Hun behøvde ikke å fortelle ham det. Men i øyeblikket kunne de ikke komme seg fri av folkemassen. Lastebilene defilerte fremdeles forbi, folk stod fremdeles umettelig og gapte. I førstningen hadde det vært litt huing og piping, men den kom bare fra partimedlemmer i mengden og den stoppet fort. Den dominerende følelse var rett og slett nysgjerrighet. Utlendinger var en slags rare dyr, enten de skrev seg fra Eurasia eller ØstAsia. En så dem bokstavelig talt aldri unntatt som fanger, og selv som fanger fikk en bare et øyeblikks glimt av dem. Ingen visste hva det ble av dem, bortsett fra de få som ble hengt som krigsforbrytere – de andre forsvant simpelthen, antagelig i tvangsarbeidsleirene. De runde mongolske ansiktene var blitt avløst av ansikter av en mer europeisk type, skitne, skjeggete og slitne. Over kinnbein med skjeggstubb stirret øyne inn i Winstons, stundom med en selsom intensitet, og vek så unna. Transporten nærmet seg sin slutt. I

сместа узе ситуацију у своје руке, као раније у мензи. Поче говорити оним истим безбојним гласом, готово не покрећући усне, једва чујним мрмором који се лако губио у буци гласова и тутњави камиона. “Чујеш ли ме?” “Да.” “Јеси ли слободан у недељу поподне?” “Да.” “Онда слушај добро. Мораћеш да запамтиш. Иди на станицу Педингтон...” С неком војничком прецизношћу која га је запањивала, она му објасни којим путем да иде. Пола сата возом; од станице лево; два километра путем; капија без горње пречаге; стаза преко ливаде; пут зарастао у траву; путељак између жбуња; оборено дрво обрасло маховином. Чинило се да има мапу у глави. “Можеш да запамтиш?”, промрмља она најзад. “Могу.” “Окренеш лево, па десно, па опет лево. А на капији фали горња пречага.” “Добро. У колико?” “Око петнаест. Ако ме нема, чекај ме. Ја ћу другим путем. Јеси ли сигурно запамтио?” “Јесам.” “Онда се сместа одмакни од мене.” То му није ни морала рећи. Но за тренутак се нису могли извући из гомиле. Камиони су и даље пролазили, руља и даље незасито буљила. У почетку се чуло неколико “уа” и звиждука, али само од чланова Партије који су били у гомили, па и то је убрзо престало. Осећање које је преовладавало било је једноставно радозналост. Странци су, како из Евроазије тако и из Истазије, били нека врста ретке звери. Нису се могли видети дословно никако сем као заробљеници, па чак и тада само за тренутак. Нити се знало шта се с њима дешава, сем оне неколицине који су били вешани као ратни злочинци; остали су се једноставно губили, вероватно су их слали у логоре за присилни рад. Округле монголске физиономије беху уступиле место лицима европскијег типа, прљавим, обрадателим и исцрпеним. Преко испалих јабучица гледале су очи у Винстонове, покоји пут веома продорно, и губиле се. Већ су 99

den siste bilen kunne han se en tilårskommen mann med et ansikt som bare var en masse av gråsprengt hår; han stod oppreist med hendene over kors foran seg, som om han var vant til å ha dem bundet. Det var på tide at Winston og piken skiltes. Men i siste øyeblikk, mens mengden fremdeles stengte dem inne, lette hennes hånd etter hans og gav den en svak klem. Det kunne ikke ha vart mer enn ti sekunder, men likevel forekom det ham at deres hender hadde vært forenet i lang tid. Han fikk tid til å lære seg alle enkelthetene i hånden hennes. Han gransket de lange fingrene, de velformede neglene, håndflaten som var blitt hard av arbeid og dens rekke av træler, det myke kjøttet i håndleddet. Disse sanseinntrykkene var så sterke at han ville kjenne hånden igjen når han fikk se den. I samme øyeblikk falt det ham inn at han ikke visste farven på øynene hennes. Sannsynligvis var de brune, men mennesker med mørkt hår hadde stundom blå øyne. Det ville ha vært en ubegripelig dumhet å snu seg og se på henne. Med sammenknyttede hender, usynlige i stimmelen av mennesker, ble de stående og stirre stivt frem for seg, og istedenfor hennes øyne var det øynene på den gamle fangen som sørgmodig så på Winston gjennom floken av uryddig hår. II Winston tok seg frem oppover stien som var droplet av lys og skygge; der grenene delte seg, trådte han ut i dammer av gull. Under trærne til venstre var jorden tåket av blåklokker. Det var som luften kysset hans hud. Datoen var den annen mai. Fra et sted lenger inne i skogen kom kurringen av ringduer. Han var litt tidlig ute. Det hadde ikke vært noen vanskeligheter med reisen, og piken var tydeligvis så erfaren at han var mindre redd enn han normalt ville ha vært. Sannsynligvis kunne han stole på at hun hadde funnet et trygt sted. Men i sin alminnelighet kunne en ikke gå ut fra at en var stort sikrere ute på landet enn i London. Selvsagt var det ingen fjernskjermer her, men en løp alltid risikoen for skjulte mikrofoner som kunne oppfange ens stemme slik at den ble gjenkjent. Dessuten var det ikke lett å foreta en privat reise uten å vekke oppmerksomhet. Når det gjaldt avstander på mindre enn hundre kilometer behøvde

пролазили последњи камиони конвоја. У последњем Винстон виде постаријег човека, свег у седој коси и бради, како стоји усправно, зглобова прекрштених пред собом, као да је навикао да му буду везани. Винстону и девојци већ се приближавало време растанка. Но у последњем тренутку, док их је гомила још увек притискала, њена рука потражи његову и накратко је стеже. Стисак потраја највише десет секунди, а ипак му се учини да су им руке биле стегнуте веома дуго. Имао је времена да сазна сваки детаљ њене шаке. Испитао је дуге прсте, лепо уобличене нокте, огрубели длан и ред жуљева на њему, меко месо испод зглоба. Иако ју је упознао само додиром, могао бије препознати очима. У том истом тренутку паде му на памет да не зна које су боје девојчине очи. Вероватно смеђе, али црномањасти понекад имају плаве. Окренути главу и погледати је била је незамислива лудост. Држећи се за руке, невидљиве међу збијеним телима, гледали су само право, а уместо девојчиних очију Винстона су жалобно посматрале, из навиљака косе и браде, очи постаријег заробљеника.

2 Винстон се пробијао путем кроз шару светлости и сенки, газећи по барицама злаћаног светла где год су се гране раздвајале. Лево од њега, испод дрвећа, земљу је покривало безброј звончића. Ваздух као да је љубио по кожи. Био је други мај. Однекуд дубље из шуме допирало је гукање дивљих голубова. Био је стигао мало рано. Пут му је прошао без тешкоћа; девојка је тако очигледно имала искуства да га је било мање страх него иначе. Сва је прилика била да се на њу могло ослонити да ће наћи какво сигурно место. Уопште узев, у околини није било много сигурније него у самом Лондону. Разуме се, телекрана није било, но увек је постојала опасност да су наоколо сакривени микрофони тако да се човеков глас могао ухватити и препознати; сем тога, није било лако путовати сам а да човек не скрене пажњу на себе. за растојања до стотину километара није било 100

en ingen påtegning på passet, men stundom var det patruljer på jernbanestasjonene, og de undersøkte papirene til hvert eneste partimedlem de fant der og stilte leie spørsmål. Ingen patrulje hadde imidlertid vist seg, og mens han gikk fra stasjonen, hadde han forsiktig sett seg tilbake og forvisset seg om at han ikke ble fulgt. Toget var fullt av proletarer som var i feriestemning på grunn av det sommerlige været. Vognen han reiste i hadde harde trebenker og var overfylt av en eneste enorm familie, fra en tannløs oldemor til en baby med sin første tann, alle på vei fra byen for å tilbringe ettermiddagen sammen med klassefeller på landet og – som de åpenlyst betrodde Winston – for å skaffe seg litt svartebørssmør. Veien ble bredere, og et minutt etter kom han til den stien hun hadde fortalt ham om, den var bare en kreatursti som snodde seg mellom buskene. Han hadde ikke noe ur, men den kunne ennå ikke være femten. Blåklokkene stod så tett under ham at det var umulig ikke å tråkke på dem. Han bøyde seg og begynte å plukke noen av dem, delvis for å få tiden til å gå, men dels også på grunn av en uklar tanke om at han gjerne ville gi henne en bukett blomster når de møttes. Han hadde sanket en stor bukett og stod og åndet inn den litt emne duften av den, da en lyd bak ham fikk ham til å fryse til is – den var ikke til å ta feil av, det var en fot som tråkket på kvister. Han fortsatte å plukke blåklokker. Det var det beste han kunne ta seg til. Det kunne være henne, men det kunne også være en forfølger. Hvis han så seg rundt, innrømmet han sin brøde. Han plukket en blåklokke til og enda en. En hånd falt lett på skulderen hans. Han så opp. Det var henne. Hun ristet på hodet, tydeligvis for å varsku ham om at han ikke måtte si noe, og så bøyde hun buskene til side og gikk fort bortover den smale stien inn i skogen mens han fulgte etter. Tydeligvis hadde hun gått denne veien før, for hun unngikk de myrlendte delene som av vane. Winston fulgte hakk i hæl, han holdt fremdeles blomsterbuketten i neven. Hans første følelse var lettelse, men mens han så på den sterke, slanke skikkelsen foran seg, med det røde skjerfet som var snodd akkurat så stramt at det fremhevet kurven i hoftene hennes, fikk han en forstemmende følelse av egen underlegenhet. Selv nå forekom det ham helt sannsynlig at når hun snudde seg og så på ham, var det bare for å si at hun ville trekke seg

потребно оверавати пасош, али понекад су се по железничким станицама мотале патроле које су проверавале документа сваког члана Партије на кога наиђу и постављале неугодна питања. Међутим, патрола овом приликом није било, а на путу од станице био је проверио, опрезно бацајући погледе унатраг, да га нико не прати. Воз је био пун прола, у празничном расположењу због лепог времена. Дрвени вагон у коме је путовао испуњавала је и препуњавала једна једина породица, од безубе прабабе до једномесечне бебе, која је ишла да проведе поподне у “тазбини” и, како су отворено објаснили Винстону, да набаве мало бутера испод руке. Пут се прошири; још минут, и он стиже до путељка који му је поменула, обичне сточне стазе која је ронила у жбуње. Сата није имао, али петнаест часова сигурно још није било. Звончићи су били тако густи да их је било немогуће не газити. Он клече и поче да их бере, делом да му прође време, али делом и због нејасне жеље да девојци да букет цвећа кад дође. Био је накупио велики букет и удисао слаби, помало отужни мирис, кад га један звук отпозади укочи: несумњиво крцкање гранчица под ногом, Он настави да бере звончиће. То је било најбоље што је могао да чини. Можда су кораци били девојчини, а можда га је неко ипак пратио. Окренути се значило би показати осећање кривице. Он убра још један, и још један. Нека рука му лако додирну раме. Подиже поглед. Била је девојка. Она одмахну главом, очигледно упозоравајући га да ћути, затим раздвоји жбуње и хитро поде испред њега узаним путељком у шуму. Очигледно је тим путем већ пролазила, јер је мочварна места обилазила као по навици. Винстон је ишао за њом, још увек стежући букет звончића. Прво што је осетио било је олакшање, но док је посматрао чврсто витко тело како се креће пред њим, са скерлетном ешарпом затегнутом таман толико да истакне облину бокова, притисну га тешко осећање ниже вредности. Чак и сад му се чинило да ће се девојка, кад се окрене и погледа га, предомислити и отићи. Благост ваздуха и зеленило лишћа застрашивали су га. 101

tilbake fra hele historien. Den duftende luften og det grønne løvhenget skremte ham. Alt på turen fra stasjonen hadde maisolen fått ham til å føle seg skitten og loslitt, et stuemenneske med Londonsoten i porene. Han måtte tenke på at dette var første gang hun hadde sett ham i fullt dagslys og i frisk luft. De kom til det nedfalne treet hun hadde snakket om. Hun hoppet over det og tvang buskene til side på et sted hvor det ikke så ut til å være noen åpning. Da Winston fulgte etter, oppdaget han at de var i en naturlig lysning i skogen, en liten gresskledd bakke, omgitt av høye busker som skjulte den totalt. Hun stanset og snudde seg. – Nå er vi fremme, sa hun. Han stod flere skritt fra henne. Ennå våget han ikke å komme nærmere. – Jeg ville ikke si noe nede på veien, for det tilfelle det skulle være en hemmelig mikrofon der, sa hun. – Jeg tror ikke det er det, men det kunne hende. Det er alltid en sjanse for at et av de svina kjenner igjen stemmen på en. Det er fint her. Fremdeles hadde han ikke mot til å nærme seg henne. – Det er fint her, gjentok han tåpelig. – Ja. Se på trærne, sa hun. Det var små asketrær, som en gang var blitt hugget, men som hadde skutt opp igjen i en skog av stammer, ingen av dem tykkere enn et håndledd. – Det fins ikke noe som er stort nok til å gjemme en mikrofon i. Dessuten har jeg vært her før. De konverserte bare. Han hadde klart å komme seg litt nærmere. Hun stod foran ham, meget rank, med et smil som virket litegrann ironisk, som om hun undret seg over at han var så sen i vendingen. Blåklokkene hadde falt til jorden. De lot til å ha gjort det av egen drift. Han tok henne i hånden. – Vil du tro meg, sa han, – helt til nå visste jeg ikke hvilken farve øynene dine hadde. De var brune, så han, nyansen var nokså lys brun, med mørke vipper. – Tåler du ennå synet av meg, etter at du har sett hvordan jeg ser ut? – Jada, det er ikke vanskelig for meg. – Jeg er ni og tredve år. Jeg har en kone som jeg ikke kan bli kvitt. Jeg har åreknuter. Jeg har fem innsatte tenner. – Det er meg knekkende likegyldig, sa hun.

Још на путу од станице, под мајским сунцем осетио се прљав и убледео, биће затвореног простора, са лондонском чади у порама. Паде му на памет да га она вероватно никад није ни видела у пуној дневној светлости на отвореном простору. Дођоше до обореног дрвета које му је била, поменула. Девојка прескочи и растави жбуње у коме на изглед није било пролаза. Пошавши за њом, Винстон виде. да су се нашли на природној чистини, малој травнатој узвишици окруженој високим младим дрвећем које ју је потпуно скривало. Девојка стаде и окрете се. “Ево нас”, рече. Посматрао ју је са раздаљине од неколико корака. Још увек се није усуђивао да јој приђе ближе. “Нисам ти смела ништа рећи на оном путу”, продужи; она, “за случај да има микрофона. Не верујем да има, али ко зна. А увек може да се деси да ти неко од оних свиња позна глас. Овде смо сигурни.” Још увек није имао храбрости да јој се приближи. “Овде смо сигурни?” глупо понови он. “Јесмо. Погледај дрвеће.” То су били танки јасенови, који су некад били посечени па поново израсли у шуму младица од којих ниједна није била дебља од зглоба на руци. “Ту нигде нема места да се сакрије микрофон. Сем тога, овде сам већ била.” Говорили су тек да нешто кажу. Он беше успео да јој приђе мало ближе. Она је стајала пред њим врло усправно, с осмехом који је изгледао благо ироничан, као да се чудила зашто је тако спор да пређе на дело. Звончићи беху попадали на земљу. Изгледало је као да су пали сами. Он је узе за руку. “Да ли ми верујеш”, рече, “да до овог тренутка нисам знао каве су ти боје очи?” Смеђе су; примети он, прилично светла нијанса смеђег, са црним трепавицама. “А сад кад си видела на шта стварно личим, можеш ли и даље поднети да ме гледаш?” “Могу врло лако.” “Имам тридесет година. Имам жену које се не могу ослободити. Имам отечене вене. Имам пет лажних зуба.” “То ми је савршено свеједно”, рече девојка. 102

I neste øyeblikk, det var vanskelig å si hvordan det foregikk, var hun i hans armer. Til å begynne med var hans eneste følelse ren og skjær vantro. Den unge kroppen stod spent mot hans egen, den mørke hårmassen presset mot ansiktet hans, og jo – hun hadde faktisk snudd ansiktet opp, og han kysset den brede røde munnen. Hun hadde slått armene om halsen hans, og hun kalte ham elskede, eneste, dyrebare. Han hadde trukket henne ned på gresset, hun gjorde ikke den minste motstand, han kunne foreta seg hva han ville med henne. Men sannheten var at han ikke hadde noen annen fysisk følelse enn nærheten av henne. Det eneste som fylte ham, var vantro og stolthet. Han var glad for at dette hendte, men han hadde ingen legemlig attrå. Det var for tidlig, hennes ungdom og skjønnhet hadde skremt ham, han var altfor vant til å leve uten kvinner – han visste ikke hvorfor. Hun rettet på seg og trakk en blåklokke ut av håret. Hun satt tett opptil ham og la armen om livet på ham. – Ta det bare med ro, skatten min. Vi har ikke noe hastverk. Vi har hele ettermiddagen for oss. Er ikke dette et herlig skjulested? Jeg oppdaget det en gang jeg gikk meg vill på en fellesutflukt. Hvis noen kommer, kan du høre dem hundre meter borte. – Hva heter du? spurte Winston. – Julia. Jeg vet ditt navn. Det er Winston – Winston Smith. – Hvordan oppdaget du det? – Jeg tror jeg er flinkere til å finne ut ting enn du, elsklingen min. Si meg, hva tenkte du om meg før den dagen jeg gav deg papirlappen? Han følte ingen fristelse til å lyve for henne. Det var en slags kjærlighetserklæring å begynne med å fortelle det verste. – Jeg hatet synet av deg, sa han. – Jeg ville voldta deg og så myrde deg etterpå. For to uker siden tenkte jeg i fullt alvor på å knuse hodet ditt med en stein. Hvis du virkelig vil vite sannheten, så innbilte jeg meg at du hadde noe med Tankepolitiet å gjøre. Hun lo henrykt, hun tok dette tydeligvis som en kompliment til sitt skuespillertalent.

Следећег тренутка, незнано чијим делом, она му се нађе у загрљају. У почетку није осећао ништа до чисте неверице. Младо тело је било припијено уз његово, маса црне косе падала му је по лицу — да! била је заиста подигла лице и он је љубио пуна црвена уста. Била му је стегла руке око врата, називала га драгим, милим, вољеним. Био ју је повукао на тло, она се ни најмање није опирала, могао је с њом радити шта хоће. Но уистину није имао никаквог физичког осећаја, сем голог додира. Осећао је само неверицу и понос. Било му је драго што је до овога дошло, али није осећао никакву физичку жељу. Све је дошло пребрзо, њена младост и лепота беху га поплашили, био је превише навикао да живи без жена — није знао шта је било разлог. Девојка се подиже и извади звончић из косе. Седе уз њега и загрли га око струка. “Не брини, драги. Не морамо да журимо. Имамо цело поподне. Зар није ово дивно скровиште? Пронашла сам га једанпут кад сам се изгубила на колективном маршу. Ко год да дође, чуо би се на сто метара.” “Како се зовеш?” упита Винстон. “Џулија. А ја знам како се ти зовеш. Винстон — Винстон Смит.” “Откуд знаш?” “Изгледа, драги, да ја боље сазнајем него ти. Реци ми, шта си мислио о мени пре него што сам ти дала ону цедуљу?” Он не осети никакво искушење да је слаже. Рећи одмах оно најгоре чинило се чак као нека љубавна жртва. “Нисам могао очима да те видим”, рече. “Хтео сам да те силујем а после убијем. Пре две недеље озбиљно сам размишљао да ти разбијем главу каменом. Ако баш хоћеш да знаш, мислио сам да имаш везе са Полицијом мисли.”

Девојка се одушевљено насмеја, очигледно схватајући ово као признање својој изврсној способности претварања. – Ikke Tankepolitiet, vel! Ærlig talt, du trodde da “Зар баш са Полицијом мисли? Ниси ваљда ikke det? озбиљно?” – Nåja, kanskje ikke akkurat det. Men av hele ditt “Па добро, можда не баш сасвим; али знаш — utseende – bare fordi du er ung og sunn og frisk, тако си изгледала — тако млада, свежа, 103

skjønner du – tenkte jeg at du kanskje … – Du tenkte jeg var et pålitelig medlem av Partiet. Ren i ord og handling. Faner, opptog, slagord, sport og fellesutflukter – alt det derre. Og du trodde at om jeg hadde den minste sjanse, ville jeg angi deg som tankeforbryter og få deg drept? – Ja, noe slikt. En masse unge piker er sånn, vet du. – Det er denne fordømte greia som gjør det, sa hun; hun slet av seg det røde skjerfet til antikjønnsungdomsfylkingen og slengte det på en kvist. Så var det som hun var blitt minnet om noe da hun tok seg på midjen, og hun kjente etter i lommen på sin overall og drog opp en liten plate sjokolade. Hun brakk den i to og gav Winston en av bitene. Før han hadde smakt på den, kjente han på lukten at det var en meget ualminnelig sjokolade. Den var mørk og blank og pakket i sølvpapir. Den vanlige sjokoladen var noe mørkebrunt stoff som smuldret opp og hadde en smak som best kunne beskrives som røken av et avfallsbål. Men av og til hadde han smakt sjokolade av den samme typen som den hun nå hadde gitt ham. Den første duften av den hadde vakt et minne som han ikke kunne få klarhet over, men som var sterkt og forvirrende. – Hvor har du fått tak i dette? spurte han. – Svartebørs, sa hun likesælt. – Faktisk er jeg en slik pike som du sa, å dømme etter utseendet. Jeg er flink i sport. Jeg var troppsfører i Spionene. Tre kvelder i uken arbeider jeg frivillig for antikjønnsfylkingen. Utallige timer har jeg brukt til å klistre opp det forbannede sprøytet deres over hele London. Jeg bærer alltid den ene enden av en fane når vi marsjerer i tog. Jeg ser alltid glad ut, og jeg skulker ikke unna noe. En må alltid hyle med ulvene, det er min leveregel. Det er den eneste måten å være trygg på. Den første biten av sjokoladen hadde smeltet på Winstons tunge. Smaken var herlig. Men fremdeles var det dette minnet som beveget seg i utkanten av hans bevissthet, noe som han følte sterkt, men ikke kunne gi bestemt form, som en ting som en ser fra kroken av øyet. Han skjøv det bort fra seg, det eneste han var klar over, var at det var minnet om et eller annet han hadde gjort, noe han helst ville ha omgjort, men ikke maktet.

здрава... разумеш — мислио сам да си вероватно...” “Мислио си да сам добра чланица Партије. Чиста на речи и делу. Заставице, параде, пароле, игре, колективни маршеви — све те будалаштине. А ти шта? мислио си: да јој се само пружи прилика, издала би ме као зломислитеља па би ме убили?” “Тако нешто. Знаш, много је таквих девојака.” “То све због овог срања”, рече она, стрже скерлетну ешарпу Омладинске лиге против секса и пребаци је преко гране. Затим, као да се нечега сетила кад се дотакла струка, гурну руку у џеп и извади плочицу чоколаде. Преломи је на два дела и даде један Винстону. Још пре него што га Је узео, Винстон осети по мирису да је то веома необична чоколада. Била је тамна и сјајна, и увијена у станиол. Чоколада је обично била мртве тамно-мрке боје, лако се крунила, и имала укус који је, уколико се уопште дао описати, подсећао на дим запаљено ђубрета. Али чоколаду сличну овој коју је добио од Џулије већ је окусио, некад у прошлости. Први дашак њеног мириса беше покренуо неко сећање које није могао одредити у времену, но које је било снажно и узнемиравало га. “Одакле ти ово?” упита он. “Црна берза”, равнодушно рече она. “У ствари и јесам таква, на изглед. Истичем се у играма. У Шпијунима сам била командир одреда. Три вечери недељно добровољно радим за Омладинску лигу против секса. Сате и сате сам ја изгубила лепећи оне њихове блесаве плакате по целом Лондону. У парадама увек држим један крај заставе. Увек изгледам добро расположена и никад ништа не избегавам. Ста други, то и ти, то је моја девиза. Једино се тако може бити сигуран.” Винстону се први комадић чоколаде већ беше истопио на језику. Укус је био предиван. Али оно сећање није одлазило; кружило му је по самој ивици свести, дубоко и снажно, али неодредиво, као какав предмет виђен само крајичком ока. Он га одбаци од себе, свестан само да је то сећање на неко дело којег би се радо одрекао кад би могао. 104

– Du er svært ung, sa han. – Du er ti eller femten år “Ти си врло млада”, рече он. “Од мене си млада yngre enn meg. Hva var det som tiltrakk deg hos сигурно десет-петнаест година. Шта си то en slik mann som meg? могла наћи привлачно на човеку као што сам ја?” – Det var noe i ansiktet ditt. Jeg mente jeg burde ta “Нешто на твом лицу. То ме је навело да en sjanse. Jeg er flink til å oppdage folk som ikke рескирам. Умем да приметим ко није њихов. hører til de andre. Så snart jeg så deg, visste jeg at Чим сам те видела, знала сам да си против du var mot dem. оних”. Dem betydde øyensynlig Partiet, og fremfor alt Det Они је значило Партија, пре свега Ужа партија, indre parti. Om dette snakket hun med et åpenlyst о којој је говорила с отвореном заједљивом og hånlig hat som fikk Winston til å føle seg мржњом због чега се Винстон осећао urolig, enda han visste at her var de så trygge som нелагодно, иако је знао да су, ако игде могу de i det hele tatt kunne bli noe sted. En ting ved бити безбедни, безбедни баш ту. Нешто гаје на henne som forbauset ham, var det udannede њој било запрепастило: њен вулгарни речник. språket hennes. Medlemmer av Partiet skulle ikke ЧИанови Партије нису смели да псују; Винстон banne, og selv bannet Winston meget sjelden, је и сам ретко псовао, или бар ретко наглас. iallfall høyt. Derimot lot det til at Julia ikke kunne Џулија, међутим, није могла да помене nevne Partiet, og særlig ikke Det indre parti, uten å Партију, нарочито Ужу партију, а да се не bruke slike ord som en så krittet på veggene i послужи речима које се обично виђају исписане skumle smug. Han hadde egentlig ikke noe imot по зидовима клозета.То га није љутило. Био је det. Det var bare et symptom på hennes opprør mot просто један од симптома њеног револта Partiet og hele dets vesen, og på sett og vis virket против Партије и свега што је она прописивала, det sunt og naturlig, som prustingen av en hest som нешто што је на известан начин било природно lukter dårlig høy. De hadde forlatt lysningen, og de и здраво, као што коњ кија кад наиђе на труло vandret på ny gjennom den droplete skyggen, med сено. Били су напустили чистину и поново armene om livet på hverandre så ofte stien var bred почели лутати кроз шаренило светлости и nok til at de kunne gå jevnsides. Han la merke til сенке, загрљени око струка кад год је стаза hvor meget mykere midjen hennes føltes nå da била довољно широка да иду упоредо. Он skjerfet var borte. De snakket ikke høyere enn i примети како јој је струк далеко мекши сад кад hvisking. Utenfor lysningen var det best å bevege на њему није било ешарпе. Говорили су seg stille, sa Julia. Snart kom de til brynet av den шапатом. Изван чистине, по Џулијиним lille skogen. Hun stanset ham. речима, најбоље је било ићи тихо. Убрзо стигоше до ивице шумарка. Она га заустави. – Gå ikke ut i det åpne lendet. Det kan være noen “Не излази на отворено. Можда неко посматра. som passer på. Vi er helt trygge, hvis vi holder oss Док смо иза грања, сигурни смо.” bak buskene. De stod i skyggen av hasselbuskene. Sollyset som Стајали су у сенци лесковог жбуња. Сунце које sivet gjennom talløse blad, var fremdeles hett i се цедило кроз безброј но лишће било им је још ansiktene deres. Winston så ut på jordet foran dem увек топло на лицу. Винстон погледа ливаду на og fikk et underlig, langsomt gjenkjennelsens коју је шумарак излазио и осети чудан, спори sjokk. Han kjente det av utseende. Et gammelt, шок препознавања. Познавао ју је из вида. avgnaget beite med en sti som gikk tvers over det Стара, попасена утрина по којој је вијугала og et muldvarpskudd her og der. Over den ujevne стазица а овде-онде видели су се кртичњаци. У hekken på den andre siden kunne han såvidt se назубљеној живици на супротном крају, grenene på almetrærne duve i brisen, og bladene på брестове гране су се једва приметно повијале dem rørte seg svakt i tette masser som kvinnehår. на поветарцу, а лишће им се благо комешало у Etsteds i nærheten, men ute av syne, måtte det густим масама, као женска коса. Мора бити да sikkert være en bekk med grønne kulper hvor негде близу, али ван видног поља, тече поток са ørekyten svømte. зеленим плићацима у којима се играју рибице! 105

– Er det ikke en bekk her i nærheten? hvisket han.

“Није ли овде негде у близини поток?” прошапута. – Ganske riktig, det er en bekk her. På kanten av “Јесте, на ивици оне друге ливаде. Има и риба, det neste jordet. Det er fisk i den, store svære fisk. великих. Можеш лепо да их гледаш како леже у Du kan se dem ligge i kulpene under almetrærne плићацима ти врбаку и машу репом.” og vifte med halen. – Det er Det gylne landet – nesten, mumlet han. “Па то је скоро као у Златном крају,” промрмља он. – Det gylne landet? “Шта?” – Jeg tøyser bare. Et landskap jeg har sett i “Ништа. То је један предео који сам понекад drømme av og til. видео у сну.” – Se! hvisket Julia. “Гледај!” прошапута Џулија. En måltrost hadde seilet ned på en gren ikke fem На једну грану, ни пет метара од њих и скоро у meter fra dem, nesten i høyde med ansiktene deres. висини њихових лица, беше слетео дрозд. Kan hende hadde den ikke sett dem. Den var i Можда их није ни видео. Он је био на сунцу, solen, de i skyggen. Den bredte ut vingene, la dem они у хладу. Рашири крила, поново их пажљиво omhyggelig på plass igjen, dukket hodet et склопи, за тренутак саже главу као да одаје øyeblikk, som om den gjorde en reverens for solen, почаст сунцу, а онда му се из грла изли бујица og tok så til å gi fra seg en strøm av sang. I песме. У поподневној тишини песма је ettermiddagsstillheten var lyden merkelig sterk. одјекивала необично гласно. Винстон и Џулија Winston og Julia klynget seg til hverandre, helt су стајали прибијени једно уз друго, зачарани. betatt. Musikken fortsatte og fortsatte, minutt etter Музика је текла даље, минут за минутом, са minutt, med forbausende variasjoner, aldri gjentok зачуђујућим варијацијама, не понављајући се den seg, det var akkurat som fuglen ville ни један једини пут, као да је птица намерно demonstrere sin virtuositet. Somme tider stoppet истицала своју виртуозност. Понекад би den noen sekunder, bakset med vingene og slo dem прекинула песму на неколико секунди, sammen, og så lot den sitt spraglete bryst svulme раширила и поново склопила крила; затим би og brast ut i sang igjen. Winston så på den med en истурила своје шарене груди и поново запевала slags vag ærbødighet. For hvem, for hva var det пуним грлом. Винстон ју је посматрао с неким denne fuglen sang? Ingen make, ingen rival satt og нејасним осећањем поштовања. За кога, за шта hørte på den. Hva var det som fikk den til å sitte i пева та птица? Не посматра је ни њен пар, ни det ensomme skogbrynet og øse sin musikk ut i њен супарник. Шта је наводи да седи на ивици intetheten? Han lurte på om det ikke likevel var en самотног шумарка и точи своју музику у skjult mikrofon et eller annet sted her. Han og Julia ништавило? Он се упита да у близини ипак није hadde bare snakket sammen i lav hvisking, og den сакривен какав микрофон. Он и Џулија су ville ikke fange opp det de hadde sagt, men den говорили само тихим шапатом; микрофон не би kunne fange opp måltrosten. I den andre enden av ухватио њих, не.го дрозда. Можда на другом tråden satt kanskje en liten mann som lignet et крају жице седи какав ситан човек налик на insekt og lyttet intenst – lyttet til det. Men smått бубашвабу и пажљиво слуша — слуша то. Али om senn drev flommen av musikk alle поплава музике му постепено избаци све spekulasjoner ut av hodet hans. Det var som et мисаоне комбинације из главе. Дроздова песма slags flytende stoff strømmet over ham og ble као да је била течност која се изливала на њега blandet med sollyset som sivet gjennom bladene. и мешала са сунцем које се пробијало кроз Han sluttet å tenke, han følte bare. Hennes midje лишће. Он престаде мислити и само је осећао. kjentes myk og varm i armen hans. Han snudde Девојчин струк који је његова рука обухватала henne slik at de stod bryst mot bryst, det var som био је топао и мек. Он је окрете себи, тако да су hennes kropp smeltet sammen med hans. Hvor стајали груди уз груди; њено тело као да се hans hender enn flyttet seg, gav alt etter som vann. уливало у његово. Куда год полазио рукама, Deres lepper hang sammen, det var noe helt annet било је податно као вода. Уста им се сљубише; 106

enn de harde kyss de hadde vekslet tidligere. Da de fjernet ansiktene fra hverandre igjen, sukket de begge dypt. Fuglen ble skremt og fløy bort mens det suste i vingene på den. Winston la munnen mot hennes øre. – Nå, hvisket han. – Ikke her, hvisket hun tilbake. – Vi går tilbake til skjulestedet vårt. Der er det tryggere. I en fart gikk de tilbake til lysningen, av og til knaket det i en kvist der de tråkket. Da de var innenfor ringen av unge trær, snudde hun seg og ble stående ansikt mot ansikt til ham. Begge pustet fort, men smilet var kommet tilbake i munnvikene hennes. Hun stod og så på ham et øyeblikk, og så følte hun på glidelåsen på overallen. Jo! det var nesten som i drømmen. Nesten like fort som han hadde drømt det, hadde hun tatt av seg klærne, og da hun slengte dem til side, var det med den samme praktfulle bevegelse som lot til å utslette en hel sivilisasjon. Kroppen hennes lyste hvit i solen. Men et øyeblikk så han ikke på den; hans blikk var festet på det fregnete ansiktet med dets svake, djerve smil. Han la seg på kne foran henne og tok hendene hennes i sine.

– Har du gjort dette før? – Naturligvis. Hundrer av ganger – vel, i det minste snesevis av ganger. – Med partimedlemmer? – Ja, alltid med partimedlemmer. – Med medlemmer av Det indre parti? – Nei, aldri med de svina, aldri. Men det er nok dem som ville, om de fikk en liten sjanse. De er ikke så hellige som de later til. Hjertet hoppet i ham. Hun hadde gjort det snesevis av ganger – han skulle ha ønsket det var hundrer, ja tusener. Alt som tydet på fordervelse fylte ham alltid med et vilt håp. Hvem visste om ikke Partiet kanskje var råttent under overflaten, om ikke dets dyrkelse av nidkjærheten og selvfornektelsen rett og slett var noe humbug for å dekke lasten. Hvis han kunne ha smittet en hel skokk av dem med spedalskhet eller syfilis, ville han gladelig ha gjort det! Han ville gjøre alt som kunne svekke, undergrave, skape forråtnelse. Han drog henne ned slik at de ble liggende på kne mot hverandre.

то је сад било нешто сасвим различито од малопређашњих оштрих пољубаца. Кад су одмакли лица једно од другог, обоје уздахнуше дубоко. Птица се поплаши и одлете лепећући крилима. Винстон прислони усне на њено уво. “Сад”, шапну он. “Немој овде”, одшапута она. “Хајдемо натраг у скровиште. Тамо је сигурније.” Журно, ломећи овде-онде по коју гранчицу, они се упутише кривудавим путељком до пропланка. Кад се нађоше у кругу младих изданака, она се окрете и сучели се с њим. Обоје су дисали бурно, али њој се у угловима усана поново беше појавио осмех. Један тренутак је стајала и посматрала га, а затим се не гледајући маши патент-затварача на свом комбинезону. И — да! све се деси скоро исто онако као у његовом сну. Готово исто онако брзо како је замишљао, она стрже своју одећу; а кад ју је одбацила у страну, урадила је то оним истим величанственим покретом који као да брише целу једну цивилизацију. Тело јој је на сунцу сјајило белином. Али у првом тренутку он јој није гледао тело; поглед му је био прикован за њено пегаво лице и једва приметни, смели осмех. Клече пред њу и узе је за руке. “Јеси ли ово већ некад радила?” “Разуме се. Стотине пута... па добро, десетине пута.” “Са члановима Партије.” “Да, увек с њима.” “Са члановима Уже партије?” “То не, с тим свињама не. Али има их пуно који би хтели само да имају прилику. Нису они толики свеци какви се праве.” Срце му поскочи. Она је то радила десетине пута: желео је да су у питању стотине — хиљаде пута. Све што је наговештавало порок увек га је испуњавало безумном надом. Ко зна, можда је Партија испод површине одиста трула, можда је њен култ пожртвовања и одрицања само лаж под којом се скрива исквареност. Кад би могао све да их зарази губом, или сифилисом! Било шта да уради што квари, што слаби, што руши! Он је повуче наниже; сад су клечали лице у лице. 107

– Hør her. Jo flere menn du har hatt, dess mer elsker jeg deg. Skjønner du det? – Ja. – Jeg avskyr renhet, jeg avskyr godhet! Jeg vil ikke det skal eksistere noen dyd i det hele tatt. Jeg vil at alle skal være råtne og fordervet tvers igjennom. – Ja, da skulle jeg passe godt for deg, skatten min. Jeg er råtten tvers igjennom. – Liker du å gjøre dette? Jeg mener ikke bare med meg, jeg mener tingen i seg selv. – Jeg synes det er deilig. Fremfor alt var det dette han gjerne ville høre. Ikke bare kjærlighet til en bestemt mann, men selve det dyriske instinkt, den enkle, altomfattende attrå – det var den kraft som ville slite Partiet i stykker. Han presset henne ned i gresset, mellom de falne blåklokkene. Denne gang var det ingen vanskeligheter. Snart saktnet hevingen og senkningen av deres bryst av til normal fart, og i en slags frydefull hjelpeløshet gled de fra hverandre. Solen syntes å ha blitt varmere. Begge var de søvnige. Han tok overallene og la dem delvis over henne. Nesten med det samme falt de i søvn og sov omtrent en halv time. Winston våknet først. Han reiste seg og så på det fregnete ansiktet som fremdeles lå i fredelig søvn, støttet i den ene hånden hennes. Bortsett fra munnen kunne en ikke kalle henne vakker. Det var en rynke eller to ved øynene, hvis en så nøye etter. Det korte mørke håret var ualminnelig tykt og bløtt. Han kom til å tenke på at han ennå ikke kjente etternavnet hennes eller visste hvor hun bodde. Den unge, sterke kroppen, som nå lå hjelpeløs i søvnen, vakte en medlidende, beskyttende følelse i ham. Men den ubevisste ømhet han hadde følt under hasselbusken, mens måltrosten sang, var ikke kommet helt tilbake. Han trakk overallen til side og så på hennes glatte, hvite hofte. I gamle dager, tenkte han, så en mann på en kvinnes legeme og så at hun var attråverdig, og det var slutten på historien. Men nå for tiden fantes det hverken ren attrå eller ren kjærlighet. Ingen følelse var ren, fordi alt var blandet opp med frykt og hat. Deres favntak hadde vært en kamp og klimaks en seier. Det var et slag mot Partiet. Det var en politisk handling.

“Слушај. Што си више мушкараца имала, то те више волим Разумеш ли то?” “Да, сасвим.” “Мрзим чистоту, мрзим доброту! Желим да нестану све врлине. Желим да цео свет буде порочан до сржи костију.” “Драги, онда би требало да ти савршено одговарам. Ја сам управо порочна до сржи костију.” “Волиш ли ти ово? Мислим, не само са мном; да ли уопште волиш да се...?” “Обожавам.” То је било оно што је изнад свега желео да чује. Не само љубав према једној јединки, него животињски нагон, проста неиздиференцирана жеља, то је била сила која ће Партију разбити у комаде. Он је притисну на траву, " међу попадале звончиће. Овог пута није било тешкоћа. Убрзо им се дизање и спуштање груди врати на нормалну брзину; с неком пријатном беспомоћношћу, они се раздвојише. Сунце као да је пекло јаче. Обома се спавало. Он се маши одбаченог комбинезона и упола је покри њиме. Готово сместа заспаше и спавали су око пола сата. Винстон се пробуди први. Пробудивши се, седе и загледа се у пегаво лице које је и даље мирно спавало на подметнутом длану као на јастуку. Ако се изузму уста, није се могло рећи да је лепа. Кад би се погледало изблиза, видела би се и покоја борица око очију. Кратка црна коса била је изванредно густа и мека. Паде му на памет да још увек не зна ни њено презиме ни адресу. Младо, здраво тело, сада беспомоћно у сну, пробуди у њему осећање сажаљења, жељу да је штити. Но она нежност без мисли, коју је осећао под леском док је певао дрозд, не врати му се до краја. Он склони комбинезон и загледа се у гладак бели бок. У прошлости, помисли он, мушкарац би ‘посматрао женско тело, нашао да је оно пожељно’ и ту је причи био крај. Но данас није могло бити ни чисте љубави ни чисте жеље. Ни једно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај био је битка, њихов оргазам победа. Оно што су учинили било је удар на Партију. Било је политички акт.

108

III – Vi kan møtes her en gang til, sa Julia. – Som regel kan en trygt bruke det samme stedet to ganger. Men naturligvis ikke før om en måned eller to. Så snart hun hadde våknet, var hennes opptreden blitt en annen. Hun ble rask og forretningsmessig, tok på seg klærne, bandt det røde skjerf om livet og tok til å ordne alle detaljene ved hjemreisen. Det forekom ham naturlig å overlate alt dette til henne. Det var tydelig hun hadde en praktisk sluhet som Winston manglet, og hun lot også til å ha et uttømmende kjennskap til omegnen av London, en viten som skyldtes talløse fellesutflukter. Den ruten han skulle følge, var en helt annen enn den han hadde tatt da han kom hit og førte ham til en helt annen jernbanestasjon. – Du må aldri ta den samme veien frem og tilbake, sa hun, som om hun forkynte et viktig alment prinsipp. Selv skulle hun dra først, og Winston skulle vente en halv time før han fulgte etter. Hun hadde nevnt et sted hvor de kunne møtes etter arbeidet om fire dager. Det var en gate i et av de fattigere strøk, hvor det var et marked som pleiet å være støyende og fullt av mennesker. Hun skulle rusle omkring mellom bodene og late som hun var på jakt etter skolisser eller sytråd. Når hun trodde at farvannet var klart, skulle hun pusse nesen mens han nærmet seg, i motsatt fall skulle han gå forbi henne og late som han ikke kjente henne. Men var lykken med dem, og det var mye folk der, kunne de trygt snakke sammen et kvarters tid og avtale et nytt møte. – Og nå må jeg gå, sa hun da han hadde repetert sine instrukser. – Jeg må være tilbake klokken nitten tredve. Jeg må arbeide i to timer for antikjønnsfylkingen, dele ut flyveblad eller noe slikt. Er det ikke faen? Børst litt av meg, er du snill. Har jeg noen kvister i håret? Er du sikker på det? Vel, adjø da, elsklingen min, adjø! Hun kastet seg i armene på ham, kysset ham nesten voldsomt, og et øyeblikk etter bante hun seg vei mellom buskene og forsvant i skogen nesten uten en lyd. Fremdeles hadde han ikke fått greie på hennes etternavn og adresse. Men det gjorde ingenting, for det var utenkelig at de noengang kunne møtes innendørs eller utveksle noen slags skriftlige meddelelser. Det ble til at de aldri kom tilbake til lysningen i

3 “Овде можемо још једанпут”, рече Џулија. “По правилу је сигурно отићи у исто скровиште двапут. Разуме се, то тек за месец-два.” Чим се пробудила, понашање јој се беше изменило. Постаде будна и пословна, обуче се, завеза ешарпу око појаса, и поче се бавити детаљима повратка. Чинило се природним да тај посао препусти њој. Она је очигледно имала природног лукавства које је Винстону недостајало; уз то је одлично познавала околину Лондона, стекавши то знање на безброј колективних маршева. Пут којим му је рекла да се врати био је потпуно различит од онога којим је дошао; и водио је до сасвим друге железничке станице. “Путем којим си дошао никад се не враћај”, рече она, као да износи какав важан принцип. Објасни му да ће отићи прва, а да он потом треба да сачека пола сата пре него што и сам крене. Беше му рекла и где ће се, после четири дана, састати идући пут. То је била улица у једној од сиромашнијих четврти, где се: налазила пијаца која је обично била претрпана и бучна. Она ће се вртети око тезги, правећи се да тражи пертле или конац. Ако оцени да је ситуација чиста, ишмркнуће се у марамицу кад се он приближи; ако не, он треба да прође као да је не познаје. С мало среће, усред гомиле света, моћи ће да поразговарају четврт сата и закажу следећи састанак. “А сад морам да идем”, рече чим је он запамтио упутства. “Морам да будем натраг у деветнаест и тридесет. Имам два сата посла за Омладинску лигу против секса: да делим летке, или тако нешто. Срање. Хоћеш да ме очистиш? Да немам неку гранчицу у коси? Сигурно? Онда до виђења, љубави, до виђења!” Она му се баци у наручје, пољуби га готово грубо и следећег тренутка се проби кроз младице и нестаде у шумарку, пра већи при том врло мало шумова. Он још увек није знао њено презиме и адресу. То, међутим, није значило ништа: било је незамисливо да се могу састати било где у затвореном простору или разменити икакву писмену поруку. Ствари су пошле тако да се на пропланак у 109

skogen. I mai fikk de bare en eneste ny anledning til virkelig å elske. Det foregikk på et annet skjulested som Julia visste om, i tårnet på en kirkeruin i et nesten folketomt distrikt, der en atombombe hadde falt for tredve år siden. Det var et utmerket gjemmested når en først var kommet dit, men turen dit var meget farlig. Ellers kunne de bare møtes på gaten, på et nytt sted hver kveld, og aldri mer enn en halv time om gangen. På gaten kunne de som regel snakke sammen på sett og vis. Mens de drev bortover de overfylte fortauene, aldri helt jevnsides og aldri med et blikk på hverandre, førte de en underlig samtale i bruddstykker, den flakket som lysbunten fra et fyr. Den ble plutselig klippet av når de møtte en partiuniform eller kom i nærheten av en fjernskjerm, fortsatte så flere minutter etter midt i en setning, og endte så brått når de skiltes på det avtalte sted for å fortsette nesten uten innledning dagen etter. Julia lot til å være ganske vant til slike samtaler, som hun kalte å «snakke i avdrag». Hun var også utrolig dreven i å snakke uten å bevege leppene. Bare en eneste gang i nesten en hel måned av slike aftenmøter lyktes det dem å veksle et kyss. De vandret i taushet bortover en sidegate (Julia ville aldri snakke når de var ute av hovedgatene), da det kom et øredøvende brøl. Jorden løftet seg, og himmelen ble mørk, og Winston oppdaget plutselig at han lå på siden, kvestet og skrekkslått. En rakettbombe måtte ha slått ned like i nærheten. Med ett så han Julias ansikt bare noen centimeter fra sitt eget, dødblekt, så hvitt som kalk. Til og med leppene hennes var hvite. Hun var død! Han drog henne til seg og oppdaget at han kysset et levende, varmt ansikt. Men det var noe pulveraktig stoff som var i veien for hans lepper, begge hadde de fått ansiktene dekket av et tykt lag murpuss.

Det var kvelder da de kom til sitt møtested og måtte gå forbi hverandre uten et tegn, fordi en patrulje nettopp var kommet rundt hjørnet eller et helikopter kretset over dem. Selv om det hadde vært mindre farlig, ville det likevel ha vært vanskelig å ta seg tid til å møtes. Winstons

шумарку више нису ни вратили. Током маја имали су још само једну: прилику кад су успели да спавају заједно. То се десило у другом од скровишта за која је Џулија знала, звонику неке срушене цркве, у готово пустом крају у околини града, где је пре тридесет година пала атомска бомба. Место је било изврсно као скровиште; пут до њега је, међутим, био врло опасан. У осталим приликама могли су се састајати само на улици, сваки пут другој, и никад не дуже од пола сата. На улици се увек могло разговарати, на известан начин. Док су плутали претрпаним улицама, не сасвим једно до другог, и никад се не гледајући, водили су чудан, испрекидан разговор који се палио и гасио као светионик: прекидали су га изненада кад би се нашли у близини телекрана или спазили униформу неког члана Партије како се приближава, настављали га после неколико минута усред реченице, пресецали га напола кад би се растали на уговореном месту а потом га настављали следећег дана готово без увода. Испостави се да је Џулија сасвим навикнута на разговор на такав начин, који је називала “разговор у наставцима”. Исто тако је умела, зачудо, да говори не покрећући усне. Само једном, за готово месец дана сваковечерњег састајања,поде им за руком да се пољубе. Ишли су ћутке неком споредном улицом (Џулија никад није говорила ако се нису налазили у некој од главних улица) кад се зачу заглушујући прасак, земља се затресе, а ваздух помрачи; Винстон се наде како лежи на боку, изубијан и преплашен. Очигледно је негде сасвим близу пала ракетна бомба. Он одједном спази Џулијино лице на неколико сантиметара од свог, мртвачки бело, бело као креда. Чак су јој и усне биле беле. Мртва! Он је стеже уза се и примети да је лице које љуби живо и топло. Но на усне му се хватало нешто прашњаво. Лица су им обома била покривена густим слојем кречне прашине. Било је вечери кад су стизали на место састанка и морали се мимоићи без икаквог знака, јер је иза угла управо изишла патрола, или изнад главе стајао хеликоптер. Но чак и да је било мање опасно, наћи времена за састанак било би ипак тешко. Винстонова радна недеља 110

arbeidsuke var seksti timer, Julias enda lengre; deres fridager varierte etter arbeidspresset og falt ofte ikke sammen. I hvert fall hadde Julia sjelden en hel frikveld. Hun brukte forbausende mye tid til å gå på forelesninger og demonstrasjoner, å dele ut litteratur for Ungdommens antikjønnsfylking, lage faner til Hat-uken, samle inn penger til sparekampanjen og lignende virksomhet. Det lønnet seg, sa hun, det var kamuflasje. Når en overholdt de små reglene, kunne en bryte de store. Hun fikk til og med overtalt Winston til å kaste bort enda en av sine kvelder ved å melde seg til det frivillige krigsarbeidet som ble utført av nidkjære partimedlemmer. Følgelig tilbragte han fire timer ukentlig med et arbeid som var fordummende kjedelig; han satt i et trekkfullt og dårlig opplyst verksted, der larmen av hammere blandet seg med musikken fra fjernskjermer, og skrudde sammen noen små metalldeler, som sannsynligvis var deler av tennrør til bomber.

Da de møttes i kirketårnet, kunne de fylle ut hullene i den anstrengte konversasjonen. Det var en brennende het ettermiddag. Luften i det lille firkantede rommet over klokkene var varm og stillestående, med en gjennomtrengende lukt av dueskitt. De satt og snakket i timevis på det støvede, kviststrødde gulvet, av og til reiste en av dem seg for å kaste et blikk gjennom de smale gluggene og forvisse seg om at ingen kom. Julia var seks og tyve år gammel. Hun bodde på et herberge sammen med tredve andre piker. («Alltid i stanken av kvinnfolk! Hvor jeg hater kvinnfolk!» sa hun i parentes.) Som han hadde gjettet seg til, arbeidet hun ved maskinene i roman-avdelingen. Hun likte arbeidet, som hovedsakelig bestod i å kjøre en kraftig, men lunefull elektrisk motor. Hun var «ikke flink», men var glad i å bruke hendene sine og følte seg hjemme med maskineri. Hun beskrev hele prosessen med fremstillingen av en roman, fra det alminnelige direktiv som ble utstedt av plankomitéen ned til den endelige finpussing av redaksjonsstaben. Men hun var ikke interessert i det ferdige produkt. Hun «brydde seg ikke større om å lese», sa hun. Bøker var bare en vare som

износила је шездесет сати, Џулијина чак и више; слободни дани су им зависили од притиска посла и нису се често поклапали. У сваком случају, Џулија је ретко имала потпуно слободно вече. Проводила је зачудно много времена на предавањима и демонстрацијама, разносећи материјале за Омладинску лигу против секса, кројећи заставе за Недељу мржње, скупљајући прилоге за кампању штедње, и бавећи се осталим сличним пословима. То се исплаћивало, како је говорила; представљало је камуфлажу. Човек који се држи мањих правила може кршити већа. Она је чак навела Винстона да стави хипотеку на још једно од својих слободних вечери и пријави се за прековремени рад у фабрици муниције, за шта су се загриженији чланови Партије јављали добровољно. И тако је он почео, по једно вече сваке недеље, проводити четири сата, наврћући један на други мале металне предмете, вероватно делове упаљача за бомбе, паралисан од досаде, у лоше осветљеној фабричкој хали пуној промаје где се лупа чекића суморно мешала са музиком телекрана. Кад су се састали у црквеном торњу, испунише рупе у свом дотадашњем испрекиданом разговору. Било је врело поподне. У тесној четвртастој просторијици изнад звона ваздух је био врући устајао; осећао се неподношљив смрад голубијег измета. Разговарали су сатима, седећи на прашњавом поду прекривеном гранчицама; с времена на време неко би од њих двоје устао да баци. поглед кроз пушкарницу и утврди да се нико не приближава. Џулија је имала двадесет шест година. Живела је у женском дому са још тридесет девојака (“Вечито у женском смраду! Немаш појма колико мрзим жене!” рекла је узгред), а радила је, као што је и мислио, у Одељењу прозе. Волела је свој посао, који се углавном састојао од тога што је требало руковати и одржавати један јак, али каприциозан електрични мотор. Није била “страшно паметна” али је волела да ради рукама и рад са машинама јој је падао лако. Умела је да опише цео процес састављања романа, од опште директиве Комитета за планирање па све до последњег глачања у такозваној “гланц-групи”. Но коначни производ је није интересовао. Била је, по својим речима, 111

måtte fremstilles, på samme måte som syltetøy “слаба муштерија за књиге”. Књиге су за њу eller skolisser. биле једноставно роба која се мора производити, као пекмез или пертле. Hun husket ikke lenger tilbake enn til begynnelsen Није се сећала ничега пре првих година шесте av sekstiårene, og hun hadde bare kjent et eneste деценије, а од свих људи које је познавала, menneske som pleiet å snakke om tiden før један једини је често причао о Revolusjonen, nemlig hennes bestefar, som hadde предреволуционарним данима – био је то њен forsvunnet da hun var åtte år. På skolen hadde hun деда, који је нестао кад јој је било осам година. vært kaptein på hockeylaget og hadde vunnet У школи је била капитен хокејашке екипе, и førstepremien i gymnastikk to år i trekk. Hun добила гимнастички трофеј две године hadde vært troppsfører i Spionene og узастопце. Пре но што се учланила у avdelingssekretær i Ungdomsfylkingen før hun Омладинску лигу против секса, била је sluttet seg til antikjønnsfylkingen. Hun hadde alltid секретар месног актива Савеза омладине, а пре fått de beste skussmål. Hun var til og med (et тога командир одреда у Шпијунима. Увек је usvikelig tegn på anseelse) blitt tatt ut til å arbeide имала одличну карактеристику. Чак је у своје i Pornosec, den underseksjon av roman-avdelingen време била изабрана (што је представљало som produserte billig pornografi for proletarene. несумњив знак доброг угледа) за рад у Hun fortalte at de som arbeidet der kalte den Порносекцији, пододсеку Одељења прозе који «Møkkhuset». Der hadde hun vært et år og hjulpet је производи о трећеразредну порнографију за til å fremstille små bøker i lukkede omslag med про ле. Порносекцију су они који су радили у titler som Noe som river, En natt på en pikeskole њој називали “масна кућа”, примети она. Ту је og så videre. De ble kjøpt i all hemmelighet av остала годину дана, радећи на производњи proletar-ungdommer som trodde at de kjøpte noe књижица под насловима Несташне приче или ulovlig. Једна ноћ у девојачком пансионату, које су, у запечаћеним пакетићима, испод руке куповали млади пролетери под утиском да раде нешто забрањено. – Hva slags bøker er dette egentlig? spurte “Какве су те књиге?” радознало упита Винстон. Winston nysgjerrig. – Å, det verste sprøyt. I virkeligheten er de “Смути па проспи. У ствари су досадне. kjedelige. De handler bare om seks emner, men de Постоји само шест заплета, само што их нешто blir variert litt. Jeg arbeidet naturligvis bare ved мало мењају. Разуме се,ја сам радила само на kaleidoskopene. Jeg var aldri i redaksjonen. Jeg er калеидоскопима. У гланц-групи нисам била. ikke litterær, kjære deg – ikke så pass engang. Немам смисла за књижевност, драги — чак ни колико треба за тај посао.” Til sin forbauselse fikk han høre at alle Са чуђењем је сазнао да у Порносекцији, сем funksjonærene i Pornosec unntatt avdelingssjefen шефова одељка, раде само жене, по теорији да var kvinner. Teorien gikk ut på at mennenes би мушкарци, чији су сексуални нагони мање kjønnsinstinkter var mindre kontrollerbare enn подложни контроли него женски, лакше kvinnenes, og at de derfor løp større risiko for å bli подлегли утицају порнографије с којом би fordervet av den skitten de stelte med. радили. – De liker ikke engang å ha gifte kvinner der, la “Не воле чак ни да им раде удате жене”, додаде hun til. – Men de går alltid ut fra at unge piker er она. “Девојке су увек оличење чистоте, по så rene. Her er iallfall en som ikke er det. њима. Али као што видиш, једна баш није.” Hun hadde hatt sin første elskovshistorie da hun Први пут је водила љубав у шеснаестој години, var seksten år med et partimedlem på seksti, som са неким шездесетогодишњаком, чланом siden begikk selvmord for å unngå å bli arrestert. – Партије, који је касније извршио самоубиство Og det var jaggu heldig, sa Julia, for ellers hadde да избегне хапшење. “Баш добро”, рече Џулија, han plumpet ut med mitt navn da han tilstod. “иначе би сазнали за мене кад би признао.” 112

Senere hadde det vært forskjellige andre. Livet var ganske enkelt, slik som hun så det. En ville ha moro, og «de», det vil si Partiet, ville hindre en i det, derfor brøt en reglene så godt en kunne. Hun lot til å finne det like naturlig at «de» forsøkte å frata en gleden som at en selv la an på ikke å bli knepet. Hun avskydde Partiet, og sa det med de groveste ord, men hun kom ikke med noen generell kritikk av det. Hun hadde ingen interesse for Partiets lære unntatt når den berørte hennes egen tilværelse. Han la merke til at hun aldri brukte nytale-ord, bortsett fra de som var gått over i dagligtalen. Hun hadde aldri hørt om Brorskapet og nektet å tro på dets eksistens. All slags organisert opprør mot Partiet forekom henne tåpelig, fordi det var en opplagt fiasko. Hvis en var smart, skulle en bryte reglene og likevel holde seg i live. Han lurte på hvor mange av hennes type det var i den yngre generasjon – blant de mennesker som hadde vokst opp i Revolusjonens verden, som ikke kjente noe annet, som godtok Partiet som noe uforanderlig akkurat som himmelen, som ikke gjorde opprør mot dets autoritet, men simpelthen unngikk det, som en kanin flykter fra en hund.

De drøftet ikke muligheten av å bli gift. Den var så fjern at det ikke var umaken verd å tenke på den. Ingen komité ville noengang sanksjonere et slikt ekteskap, selv om de var blitt kvitt Katharine, Winstons kone. Det var håpløst, selv bare som en dagdrøm. – Hvordan var hun, den konen din? spurte Julia. – Hun var … kjenner du nytale-ordet godtankefull? Det betyr naturligvis ortodoks, ute av stand til å tenke en dårlig tanke. – Nei, jeg kjente ikke ordet, men den mennesketypen har jeg god greie på. Han begynte å fortelle henne historien om sitt ekteskap, men underlig nok var det som hun alt kjente hovedtrekkene i den. Nesten som hun selv hadde sett eller følt det, beskrev hun for ham hvordan Katharines legeme hadde stivnet så snart han tok i henne, og hvordan hun likesom skjøv ham fra seg av alle krefter, selv når hun hadde slått armene tett om ham. Han fant det ikke vanskelig å

Затим су дошли други. У њеним очима живот је био једноставна ствар. Човек жели да му буде лепо; “они”, то јест Партија, спречавају га у томе; он онда крши правила како најбоље уме. Што “они” ускраћују човеку задовољство чинило јој се исто тако природним као и то што човек треба да се стара да га не ухвате. Партију је мрзела, и своју мржњу исказивала најгрубљим речима, али је није критиковала у општем смислу. За доктрину Партије није имала интересовања, сем онда кад је ова непосредно погађала њен сопствени живот. Он примети да она не употребљава речи из Новоговора, осим оних које су прешле у свакодневну употребу. За Братство никад није чула, и није хтела да верује у његово постојање. Сваки облик организоване буне против Партије, који је унапред био осуђен на неуспех, чинио јој се глупим. Паметно радити значило је кршити правила а ипак остати жив. Он се узгред запита колико их у млађој генерацији може бити налик на Џулију — у генерацији која је одрасла у свету Револуције, која није знала ни за шта друго; за коју је Партија била нешто неизменљиво, као небо; која се није буни ла против њене власти већ једноставно врдала од ње, као што се зец уклања од пса. О могућности да се узму нису разговарали. Могућност је била толико бледа да није вредела мисли. Никакав комитет који се да замислити не би одобрио њихов брак, чак и кад би се Винстонова жена Кетрин и могла некако уклонитИ с пута. То је било безнадежно чак и као сан. “Каква ти је била жена?” упита Џулија. “Била је — да ли знаш ону реч из Новоговора: добромислен? Што значи: по природи исправан, неспособан да помисли лошу мисао?” “Не знам реч, али такве људе знам добро.” Он јој поче причати о свом браку, но она је зачудо знала како су суштинске ствари у основи изгледале. Описала му је, мада никад није видела ни осетила, како се Кетринино тело кочи и крути чим би је дотакао; како се чинило да га гура од себе чак и онда кад га је чврсто грлила. Са Џулијом му није било тешко разговарати о тим стварима; Кетрин је, у 113

snakke med Julia om slike ting, for Katharine hadde for lenge siden sluttet å være et pinefullt minne, hun var bare et ubehagelig et. – Jeg kunne ha holdt det ut hvis det ikke hadde vært en bestemt ting, sa han. Han fortalte henne om den kalde lille seremonien som Katharine hadde tvunget ham til å gjennomgå den samme kvelden hver uke. – Hun avskydde det, men ingenting kunne få henne til å slutte med det. Hun pleiet å kalle det – ja, det kan du ikke gjette … – Vår plikt mot Partiet, sa Julia straks. – Hvordan visste du det? – Jeg har gått på skolen jeg også, kjæreste deg. Seksualundervisning en gang i måneden for alle over seksten år. Likedan i ungdomsbevegelsen. De hamrer det inn i en i årevis. Og jeg tror nok det virker i mange tilfelle. Men naturligvis vet du det aldri sikkert, menneskene er så fæle til å hykle. Hun tok til å utbre seg om emnet. Når det gjaldt Julia, kunne alt føres tilbake til hennes egen kjønnsdrift. Så snart den ble berørt på en eller annen måte, kunne hun være meget skarpsindig. I motsetning til Winston hadde hun forstått den egentlige mening med Partiets seksuelle puritanisme. Det var ikke bare det at kjønnsdriften skapte en egen verden, som var utenfor Partiets kontroll og som derfor om mulig måtte tilintetgjøres. Enda viktigere var det at seksuelle savn avlet hysteri, som var ønskelig fordi det kunne omformes til krigsfeber og førerdyrkelse. Hun fremstilte det på denne måten: – Når du elsker, forbruker du energi, og etterpå føler du deg lykkelig og gir faen i det hele. De tåler ikke at du føler deg sånn. De vil at du skal til å sprekke av energi uavlatelig. All denne marsjeringen frem og tilbake og hurraropingen og viftingen med flagg er rett og slett kjønn som er surnet. Hvis du føler deg lykkelig innvendig, hvorfor skulle du da bli så opphisset over Store Bror og treårsplanene og tominuttershatet og alt det andre fordømte tøyset deres? Det var helt riktig, tenkte han. Det var en direkte og intim forbindelse mellom kyskhet og politisk rett-troenhet. For hvordan kunne den frykt, det hat og den sinnssvake lett-troenhet som Partiet krevde av sine medlemmer bevare sin rette intensitet, om

сваком случају, одавно била престала да буде болна, и постала само непријатна, успомена. “Могао бих издржати да није било једне ствари”, рече он, и исприча јој о леденој представи на коју га је Кетрин натеривала сваке недеље у исти дан. “Било јој је одвратно, алије ништа није могло спречити да то ради. То је називала — не, никад нећеш погодити како.” “Наша обавеза према Партији”, сместа рече Џулија. “Откуд знаш?” “Драги, па и ја сам била у школи. Предавања о сексуалном животу једанпут месечно за омладину изнад шеснаест година. И у Савезу омладине. Годинама ти то туцају у главу. Вероватно им и пали, у већини случајева. Само, разуме се, никад се не зна; људи су толико дволични.” Она настави у истом смислу. Код Џулије је свака тема водила њеној сексуалности. Чим би се разговор ма на који начин дотакао те области, она је показивала велику интелигенцију. За разлику од Винстона, схватала је суштину пуританизма који је Партија проповедала. Није у питању било само то што сексуални нагон ствара свој сопствени свет који је Партији ван контроле те га зато треба уништити, ако је могуће. Важније је било то што сексуално лишавање ствара хистерију, која је добродошла јер се може преобразити у грозницу ратоборности и и обожавање воде. Она је то ИсказИвала овако: “Кад спаваш са женом, трошиш енергију; а после си сав срећан и не дајеш пет пара ни за шта. А они не подносе да ти буде тако: хоће да стално пуцаш од енергије. Све то марширање горе-доле, клицање, махање заставама — све ти је то неиживљен секс. Ако си срећан у себи, шта те брига за Великог Брата, и тролетке, и Два минута мржње, и сва она њихова срања?” Истина је, помисли он. Између аскезе и политичке исправности постоји непосредна, блиска веза. Јер како би се онај страх, она мржња и оно лудачко веровање које Партија тражи од својих чланова могли одржати на 114

man ikke ensrettet en mektig drift og nyttet det som drivkraft? Kjønnsdriften var farlig for Partiet, og Partiet hadde nyttiggjort seg den. Et lignende knep hadde det foretatt med foreldrefølelsen. Familien kunne ikke direkte avskaffes, og folk ble faktisk oppmuntret til å elske sine barn nesten på den gammeldagse måten. På den annen side ble barna systematisk satt opp mot foreldrene og lært opp til å spionere på dem og rapportere deres avvikelser. Familien var i virkeligheten blitt en utvidelse av Tankepolitiet. Den var en innretning som gjorde at alle og enhver natt og dag kunne bli omgitt av angivere som kjente vedkommende intimt. Plutselig kom han til å tenke på Katharine. Katharine ville utvilsomt ha angitt ham til Tankepolitiet, hvis hun ikke tilfeldigvis hadde vært for dum til å oppdage hans kjetterske meninger. Men det som i virkeligheten fikk ham til å minnes henne i dette øyeblikk, var ettermiddagens kvelende hete som hadde gjort pannen hans våt av svette. Han tok til å fortelle Julia noe som hadde hendt, eller rettere som ikke hadde hendt, en annen dampende het sommerettermiddag for elleve år siden. Det var tre eller fire måneder etter at de var blitt gift. De hadde gått seg vill under en fellesutflukt et eller annet sted i Kent. Bare et par minutter hadde de ligget etter de andre, men de tok av i den gale retningen og måtte snart stanse på kanten av et gammelt kalkbrudd. Dybden var ti eller tyve meter loddrett, og det var store rullesteiner på bunnen. De så ingen de kunne spørre om veien. Så snart Katharine oppdaget at de var på villspor, ble hun svært urolig. Hun fikk en følelse av at hun gjorde noe galt, bare hun et øyeblikk var borte fra den bråkende flokken av fotvandrere. Hun ville skynde seg tilbake den veien de var kommet og ta til å lete i den motsatte retning. Men i samme øyeblikk oppdaget Winston noen klynger av kattehaler som vokste i fjellsprekkene under dem. En av dem var tofarvet, anilinrød og mursteinsrød, tydeligvis på samme roten. Han hadde aldri sett maken før, og han ropte til Katharine at hun skulle komme og se på det.

потребној висини као покретачка снага? Сексуални импулс је Партији био опасан, те гаје скренула у страну и искористила за своје потребе. Сличан трик су извели и са родитељским инстинктом. Породица се није могла укинути; Партија је чак подстицала готово старинску љубав родитеља према деци. С друге стране, децу је систематски окретала против родитеља и учила да их шпијунирају и пријављују њихове сумњиве речи и дела. Породица је у ствари постала филијала Полиције мисли. На тај начин се постизало да сви грађани и дању и ноћу буду окружени уходама који их интимно познају. У сећање му се наједном врати Кетрин. Кетрин би га несумњиво доставила Полицији мисли да није била преглупа да у његовим речима открије политичку неисправност. Но у ствари ју је тог тренутка вратила у Винстоново сећање загушљива поподневна јара, од које су му по челу избиле грашке зноја. Он поче причати Џулији о нечему што се десило, управо што се није десило, једног другог врелог летњег поподнева, пре једанаест година.

Тада су имали за собом три или четири месеца брака. Били су се изгубили на једном колективном маршу, негде у Кенту. Заостали су за другима свега неколико корака, али потом су скренули у погрешном правцу, и убрзо су морали нагло да се зауставе на ивици неког напуштеног каменолома одакле се некад вадио кречњак. Ивица се обрушавала, у правој линији, којих десет-двадесет метара; на дну је лежало крупно камење. Наоколо није било никога да га питају за пут. Чим је схватила да су се изгубили, Кетрин је постала врло нервозна. Бити, макар за тренутак, одвојен од бучне гомиле излетника уливало јој је осећање да чини нешто лоше. Хтела је да се врате путем којим су дошли и потраже остале у другом правцу. Но у том тренутку Винстон је приметио неколико ћубица слака које су расле у пукотинама стене испод њих. Једна је била двобојна, кармин и цигла-црвена, иако је очигледно расла из истог корена. Тако нешто никад раније није видео, те позва Кетрин да дође и погледа. – Se der, Katharine! Se på de blomstene. Den “Гледај, Кетрин! Погледај оно цвеће. Онај 115

klyngen der nede nær bunnen. Ser du at det er to forskjellige farver? Hun hadde alt snudd seg for å gå, men kom nokså grinet tilbake til ham. Hun bøyde seg til og med ut over kanten for å se hvor han pekte. Han stod like bak henne og la hånden om livet hennes for å støtte henne. I samme sekund ble han plutselig grepet av tanken på hvor ensomme de var. Det fantes ikke en menneskelig skapning noe sted, ikke et blad beveget seg, ikke en fugl var å se engang. På et sted som dette var det meget liten fare for at det eksisterte noen skjult mikrofon, og selv om det var noen slik, ville den bare fange opp lyd. Det var ettermiddagens heteste og søvnigste time. Solen flammet ned på dem, svetten silte nedover ansiktet hans. Og han ble slått av den tanke at … – Hvorfor skjøv du henne ikke utfor? sa Julia. – Det ville jeg ha gjort. – Ja, vennen min, det ville du. Og jeg ville også ha gjort det hvis jeg hadde vært slik som jeg er i dag. Eller kanskje ville jeg – jeg er ikke helt sikker. – Angrer du på at du ikke gjorde det? – Ja. I det store og hele angrer jeg på det. De satt ved siden av hverandre på det støvete gulvet. Han drog henne til seg. Hennes hode hvilte på skulderen hans, den gode lukten av håret hennes døyvet stanken av dueskitten. Hun var svært ung, tenkte han, hun ventet seg ennå noe av livet, hun skjønte ikke at man ikke løser noe som helst problem ved å puffe en ubehagelig person ned i et kalkbrudd. – I virkeligheten ville det ikke ha gjort hverken fra eller til, sa han. – Hvorfor angrer du så på at du ikke gjorde det? – Bare fordi jeg foretrekker det positive for det negative. I dette spillet vi nå spiller, kan vi ikke vinne. Enkelte slags nederlag er bedre enn andre, det er det hele. Han merket at hun vrikket på skuldrene for å vise hvor uenig hun var. Hun motsa ham alltid når han sa noe slikt. Hun ville ikke godta det som naturens lov at et individ alltid blir slått. På en måte innså hun at hun selv var dømt, at Tankepolitiet før eller siden ville fange henne og drepe henne, men med en annen del av sitt sinn trodde hun at det på en måte lot seg gjøre å skape en hemmelig verden, der en kunne leve som en ville. Det eneste en behøvde, var hell og list og dristighet. Hun forstod ikke at

бокор доле при дну. Видиш ли да је двобојан?” Она се већ била окренула да поде, но за тренутак се ипак вратила, прилично узнемирена. Чак се и нагла преко ивице да види куда он показује. Стајао је нешто иза ње; ухватио ју је руком за струк да је задржи. У том тренутку му је одједном пало на памет колико су потпуно сами. Нигде се није видело ниједно људско биће, није кретао ниједан лист; чак ни једна птица није била будна. На таквом месту је опасност од скривеног микрофона била врло мала; а и да гаје било, микрофон би ухватио само звуке. Био је најврелији, најсањивији час поподнева. Сунце је палило по њима, зној га је голицао по лицу. И наједном му је дошла помисао... “Зашто је ниси гурнуо?” упита Џулија, “Ја бих.” “Знам, драга, ти би је стварно и гурнула. И ја бих, да сам тада био оно што сам сад. А можда бих — нисам сигуран.” “Је ли ти криво што ниси?” “Јесте. Све у свему, криво ми је.” Седели су једно до другог на прашњавом поду. Он је привуче уза се. Глава јој се одмарала на његовом рамену, а пријатан, мирис косе надвладавао задах голубијег измета. Врло је млада, помисли он, још увек очекује нешто од живота, не схвата да гурнути непријатну особу низ литицу не решава ништа. “У ствари не бих изменио ништа”, рече он. “Зашто ти је онда криво што је ниси гурнуо?” “Само зато што више волим делање од неделања. У овој игри коју играмо, не можемо победити. Неки неуспеси су бољи од других, то је све.” Осети како јој се рамена извијају не одобравајући. Увек му је противречила кад је тако говорио. Није прихватила као закон природе да појединац увек губи. На неки начин је схватала да је изгубљена, да ће је Полиција мисли пре или после ухватити и убити, но другим делом свести је веровала да је ипак изводљиво саградити потајни свет у коме се може живети како се хоће. Требало је само среће, лукавства и смелости. Није разумевала 116

det ikke fantes noen slik ting som lykke, at den eneste seier lå i den fjerne fremtid, lenge etterat en selv var død, at det var best å betrakte seg selv som et lik fra det øyeblikk en erklærte Partiet krig. – Vi er døde, sa han. – Vi er ikke døde ennå, svarte hun prosaisk. – Ikke fysisk, nei. Seks måneder, et år – kanskje fem år. Jeg er redd for døden. Du er ung, og derfor er du antagelig enda reddere for den enn jeg. Selvsagt vil vi utsette den så lenge vi kan. Men det gjør meget liten forskjell. Så lenge menneskelige vesener forblir menneskelige, er døden og livet det samme. – Tøys! Hvem vil du helst ligge med, meg eller et skjelett? Synes du ikke det er deilig å være i live? Liker du ikke at dette er meg, dette er hånden min, dette er beinet mitt? Jeg er virkelig, jeg er å føle og ta på, jeg lever! Liker du ikke dette? Hun vred seg rundt og presset barmen mot ham. Han kunne kjenne brystene hennes gjennom overallen, modne og likevel faste. Det var som hennes kropp lot noe av sin ungdom og kraft strømme over i hans. – Jo, det liker jeg, sa han. – Slutt så å snakke om å dø. Og hør nå, skatten min, vi må avtale når vi skal møtes neste gang. Vi kan like godt dra tilbake til det stedet i skogen. Vi har latt det ligge der lenge og vel nå. Men du må reise dit en annen vei denne gangen. Jeg har planlagt det hele. Du tar toget – men se her, jeg skal tegne det opp for deg. På sin praktiske måte skrapte hun sammen en liten firkant av støv, og med en kvist fra et duereir gav hun seg til å tegne et kart på gulvet.

да срећа не постоји, да једина победа лежи у далекој будућности, дуго после њене смрти, да је од оног тренутка кад се објави рат Партији најбоље сматрати себе лешом. “Ми смо мртваци”, рече он. “Нисмо још мртви”, прозаично рече Џулија. “Не физички. Још шест месеци, годину дана — можда пет година. Ја се бојим смрти. Ти си млада, дакле вероватно је се бојиш још више него ја. Очигледно, труди ћемо се да је одложимо што више можемо. Али ту нема велике разлике. Докле год људи остану људи, животи смрт су исто.” “Ах, којешта! С ким би радије спавао, са мном или с костуром? Зар не волиш што си жив? Зар не волиш да осетиш: ево, ово сам ја, ово мије рука, ово мије нога, стварно постојим, чврста сам, жива сам! Зар не волиш ово?” Она се изви и приби се грудима уз њега. Он осети њене дојке, зреле и чврсте, кроз комбинезон. Њено тело као да је нешто од своје младости и елана преливало у његово.

IV Winston så seg rundt i det lurvete lille rommet over Charringtons butikk. Ved siden av vinduet stod den enorme sengen oppredd, med fillete lakener og et sengeteppe uten dyne. Det gammeldagse uret med de tolv tall på skiven tikket i vei på kaminhyllen. I hjørnet, på klaffebordet, lå den brevpressen han hadde kjøpt siste gang han var her og lyste bløtt i halvmørket. I kaminen stod en bulket primus av blikk, en kasserolle og to kopper, som Charrington hadde skaffet. Winston tente brenneren for å koke vann i kasserollen. Han hadde tatt med seg en hel konvolutt med Seierskaffe og

4 Винстон се осврну по запуштеној собици изнад Черингтонове радње. Поред прозора, огромни кревет је стајао намештен, покривен отрцаном ћебади и јастуком без навлаке. На плочи камина откуцавао је старомодни сат са бројчаником подељеним на дванаест часова. У углу, на столу на склапање, из полумрака је меко сјајио стаклени притискивач за папир који је био купио у последњој посети. У ложишту камина стајала је улубљена лимена петролејска пећ, шерпица и две шоље, које му је Черингтон дао на употребу. Винстон заложи пећ и

“Волим”, рече он. “Онда престани да ми говориш о смрти. А сад слушај, драги: морамо да се договоримо за идући пут. Могли би баш и да поново одемо на оно место у шуми. Нисмо одавно, сад може. Само сад ћеш морати другим путем. Све сам испланирала. Пођеш возом — не, чекај; нацртаћу ти.” И, онако практична, она згрну четвороугао прашине и гранчицом извађеном из голубијег гнезда поче на поду цртати мапу.

117

noen sakkarintabletter. Viserne på uret sa syv tyve, пристави лончић. Био је донео коверат пун i virkeligheten var klokken nitten tyve. Hun kom кафе Победа и нешто таблета сахарина. nitten tredve. Казаљке на сату показивале су седам и двадесет: у ствари је било деветнаест и двадесет. Она је требало да доде у деветнаест и тридесет. Galskap, galskap, fortsatte hans hjerte å si – Лудост, лудост, говорило му је срце; свесна, bevisst, umotivert, selvmorderisk galskap. Av alle неоправдана, самоубилачка лудост. Од свих de forbrytelser et partimedlem kunne begå, var злочина које је члан Партије могао починити, denne den vanskeligste å skjule. I virkeligheten овај је било најтеже сакрити. У ствари му је hadde idéen først falt ham inn da han drømte om замисао упловила у главу у облику визије: hvordan glassbrevpressen ble gjenspeilet i стаклени притискивач који се огледа на overflaten på klaffebordet. Som han hadde ventet, површини стола на склапање. Ко што је и hadde ikke Charrington gjort noen vanskeligheter предвиђао, Черингтон му је без компликација med å la ham få leie værelset. Tydeligvis var han издао собу. Очигледно му је било мило што ће glad over de få dollars det ville innbringe ham. доћи до неколико долара станарине. Није се ни Heller ikke ble han sjokkert eller altfor intim da det скандализовао ни наметљиво показивао да зна ble klart at Winston trengte rommet på grunn av en шта је посреди кад је постало јасно да је elskovshistorie. I stedet holdt han seg litt på Винстону соба потребна да би у њу доводио avstand og snakket i alminneligheter, så жену. Уместо тога, гледао је некуд неодређено, hensynsfullt at det virket som om han halvveis ни у близину ни у даљину, и говорио hadde gjort seg usynlig. Privatliv var noe meget уопштеним речима, с таквим так том да се verdifullt, sa han. Alle ville gjerne ha et sted hvor чинило да је деломично невидљив. Рекао је да de av og til kunne være alene. Og når en hadde et је мир нешто веома драгоцено. Свако жели да slikt sted, var det bare alminnelig veloppdragenhet има неко место где ће повремено бити сам. А at alle som visste om det beholdt det for seg selv. кад неко зна да неко други има такво место, Han føyde endog til – og det var som han gled helt ствар је нормалног доброг васпитања да то ut av tilværelsen da han sa det – at det var to задржи за себе. Чак је додао, изгледајући при innganger til huset, den ene gjennom bakgården том као да се потпуно топи у невидљивост, да som førte ut til et smug. кућа има два улаза, и то један кроз задње двориште, одакле се излазило на споредну улицу. Under vinduet var det noen som sang. Winston Под прозором се чула нечија песма. Винстон tittet ut, han følte seg trygg bak det beskyttende провири, заштићен муслинском завесом. Јунско musselinsgardinet. Junisolen stod fremdeles høyt сунце је још увек било високо на небу, а у på himmelen, og på den sollyse gårdsplassen дворишту пуном сунца, једна чудовишно nedenfor så han en kvinne. Hun var enorm, solid крупна жена, чврста као нормански стуб, som en normannisk søyle, med muskelsterke røde мишићавих црвених подлактица, с кецељом од underarmer og et forkle som var knyttet om livet; јуте привезаном око појаса, табала је горе-доле hun travet frem og tilbake mellom en vaskebalje између корита и конопца за рубље, og en klessnor og hengte opp en mengde små прикачињући штипаљкама низ четвртастих firkantede hvite plagg, som Winston så var белих предмета, које Винстон препознаде као barnebleier. Når munnen hennes ikke var korket til пелене. Кад год јој уста нису била запушена av klesklyper, sang hun med kraftig altstemme: штипаљкама, певала је снажним контраалтом: Det var bare et håpløst innfall, Беше то кратка љубав без наде det svant som når solen går ned. Што прође брзо к'о априлски дан, Men et blikk og et ord gav meg drømmer på jord Ал' од нежних речи и мисли о срећи og stjal hele min hjertefred. У срцу вечно остаде сан. 118

Melodien hadde vært en landeplage i London i flere uker. Det var en av talløse andre sanger som ble laget til gagn for proletariatet av en underseksjon i musikkavdelingen. Teksten til disse sangene ble fabrikkert uten noen menneskelig medvirkning på et apparat som kaltes en versemaker. Men kvinnen sang så melodiøst at hun nesten laget en vakker lyd av det forferdelige tøvet. Han kunne høre sangen hennes og skrapingen av skoene hennes på brolegningen, og barna som hoiet ute på gaten og langt borte en svak larm av trafikken. Men like fullt virket værelset underlig stille, fordi det ikke fantes noen fjernskjerm der. Galskap, galskap, galskap! tenkte han på ny. Det var utenkelig at de kunne møtes på dette værelset mer enn noen uker uten å bli tatt. Men den fristelsen å ha et skjulested som virkelig var deres eget, innendørs og like i nærheten, hadde vært for sterk for dem begge. Etter deres besøk i kirketårnet hadde det en tid vært helt umulig å arrangere noe nytt stevnemøte. Arbeidstiden var blitt drastisk øket på grunn av den kommende Hat-uken. Ennå var det over en måned til den, men de enorme og innviklede forberedelser som trengtes, betydde ekstraarbeid for alle og enhver. Langt om lenge klarte de å sikre seg en friettermiddag på samme tid. De hadde avtalt å dra tilbake til lysningen i skogen. Kvelden i forveien hadde de et kort møte på gaten. Som vanlig stirret Winston intenst på Julia da de kom drivende mot hverandre i menneskestrømmen, men av det korte øyekastet han gav henne, fikk han det inntrykk at hun var blekere enn vanlig. – Vi må utsette det, mumlet hun da hun mente det var trygt å snakke. – I morgen, mener jeg. – Hva? – I morgen ettermiddag. Jeg kan ikke komme. – Hvorfor ikke det? – Å, den vanlige grunnen. Det kom så tidlig denne gangen. Et øyeblikk var han hoppende sint. I den måneden han hadde kjent henne var arten av hans attrå blitt en annen. Til å begynne med hadde det vært lite virkelig sensualitet i den. Deres første samleie hadde bare vært en viljesakt. Men etter den andre gangen var det blitt annerledes. Lukten av håret

Та мелодија је већ неколико недеља прогањала Лондон. Била је то једна од безброј сличних песама које је за проле пуштала у промет једна подсекција Музичког одељења у Министарству истине. Текстови су били састављани, без икакве људске интервенције, на апарату званом версификатор. Но жена је певала тако мелодично да је од иначе одвратне бесмислице постајала скоро пријатна музика. Винстон је чуо женину песму, стругање њених ципела по плочама дворишта, дечје узвике са улице и, однекуд веома далеко, слабу зуку саобраћаја, а соба се ипак чинила чудно тиха, зато што није било телекрана. Лудост, лудост, лудост! поново помисли он. Незамисливо је било да ће моћи долазити у ову собу дуже од неколико недеља а да их полиција не ухватио Но помисао о скровишту које ће бити само њихово, близу, и између четири зида, представљала је превелико искушење за обоје. Неко време после састанка у звонику, било им је постало немогуће да се нађу. Због Недеље мржње која је предстојала, радно време је било драстично продужено. До Недеље је преостајало више од месец дана, али су обимне, компликоване припреме свакоме задавале накнадни посао. Најзад им је обома пошло за руком да израде слободно поподне у исти дан. Били су се договорили да оду на онај исти пропланак. Вече пре тога видели су се за тренутак на улици. Док су се као случајно приближавали једно другом у гомили, Винстон скоро да је и није гледао; но један кратак поглед му је био довољан да примети да је блеђа него обично. “Пропала ствар”, промрмљала је она чим је оценила да је сигурно говорити. “Мислим, за сутра.” “Шта?” “Сутра поподне. Не могу да дођем.” “Зашто?” “Оно редовно. Овог месеца сам добила нешто раније.” За тренутак је био ван себе од беса. Током оних месец дана колико ју је познавао, природа његове жеље за њом била се изменила. У почетку је ту било врло мало истинске чулности. Њихово прво сексуално општење било је само чин воље. Но после другог ствари 119

hennes, smaken av munnen, sanseinntrykkene av hennes hud lot til å ha trengt inn i ham eller å fylle hele luften omkring ham. Hun var blitt en fysisk nødvendighet, noe som han ikke bare lengtet etter, men følte han hadde en rett til. Da hun sa at hun ikke kunne komme, fikk han en følelse av at hun snøt ham. Men akkurat i dette øyeblikk presset mengden dem sammen, og deres hender fant hverandre et sekund. Hun gav fingertuppene hans en fort klem, som syntes å innby ikke til attrå, men til hengivenhet. Det slo ham at når en levde sammen med en kvinne, måtte denne særegne skuffelsen være en normal, tilbakevendende hendelse, og med ett ble han grepet av en sterk ømhet som han aldri hadde følt for henne før. Han ønsket at de var et gift par med ti års ekteskap bak seg. Han ønsket at han kunne vandre sammen med henne gjennom gatene, slik som de gjorde nå, men åpenlyst og uten frykt, mens de snakket om helt alminnelige ting og kjøpte ditt og datt til husholdningen. Fremfor alt ønsket han at de hadde et sted hvor de kunne være alene uten å føle seg forpliktet til å ligge med hverandre hver gang de møttes. Det var ikke akkurat i dette øyeblikk, men dagen etter at han fikk idéen om å leie rommet hos Charrington. Da han foreslo det for Julia, hadde hun samtykket med en uventet iver. De visste begge at det var det glade vanvidd. Det var som de med vitende og vilje tok et steg nærmere graven. Mens han satt og ventet på sengekanten, tenkte han på ny på kjellerne i Kjærlighetsministeriet. Det var rart hvordan denne skjebnebestemte redsel beveget seg inn og ut av ens bevissthet. Den lå der, som en fremtidig uunngåelighet, som en innledning til døden, like sikkert som 99 går foran 100. Han kunne ikke slippe unna den, men han kunne kanskje utsette den, og likevel søkte han gang på gang, ved en bevisst og villet handling, å korte av ventetiden før den kom. Han hørte raske skritt i trappen. Julia kom farende inn. Hun hadde med seg en verktøypose av grov, brun seilduk, maken til den han stundom hadde sett henne gå med til og fra ministeriet. Han skyndte seg frem for å ta henne i armene, men hun fridde seg nokså fort, delvis fordi hun ennå holdt posen.

су се измениле. Мирис њене косе, укус њених уста, додир њене коже као да су се увукли у њега, или у ваздух који га је окружавао. Она му беше постала физичка потреба, нешто што није само желео него на шта је сматрао да има и право. Кад му је рекла да не може доћи, у њему се родило осећање као да мује подвалила. Но управо их је у том тренутку гомила гурнула једно уз друго, и руке су им се случајно сусреле. Она му накратко стеже врхове прстију, покретом који није буди о жељу, него љубав. Пало му је на памет да је, кад се са женом живи заједно, разочарање овакве врсте природан и редован догађај; и обузе га дубока нежност, какву према њој дотле још није осетио. Пожелео је да су њих двоје пар који за собом има десет година брака. Пожелео је да могу да ходају улицама, али отворено и без страха, да разговарају о неважним стварима и купују ситнице за домаћинство. Пожелео је, највише од свега, да имају неко место где би били сами а да се не осете обавезним да спавају заједно сваки пут кад се нађу. Не тог тренутка, али сутрадан, пала му је на памет мисао да изнајми собу код Черингтона. Кад је то предложио Џулији, она се сложила неочекивано спремно. Обоје су знали да је то лудило, свесно приближавање гробу. Док је седео на ивици кревета чекајући је, он поново помисли о подрумима Министарства љубави. Чудно, помисли он, како се предодређени ужас појављује и нестаје из свести. Ту је, смештен негде у времену будућем, и претходи смрти исто онако сигурно као што деведесет девет претходи стотини. Не може се избећи, али се можда може одложити; а ипак човек уместо тога, сваки час скраћује размак до њега неким свесним, вољним чином.

У том тренутку на степеницама се зачуше журни кораци. У собу улете Џулија. Носила је торбу за алат од грубог мрког платна, какву је понекад виђао да носи горе-доле по Министарству. Он пође напред да је узме у наручје, но она се ослободи прилично журно, делом зато што је још увек држала торбу за алат. – Et sekund, sa hun. – La meg bare vise deg hva “Стрпи се мало”, рече она. “Пусти ме да ти jeg har tatt med. Har du skaffet noe av den fæle покажем шта сам донела. Јеси ли донео оне 120

Seierskaffen? Jeg tenkte meg det. Du kan hive den, одвратне кафе Победа? И знала сам да ћеш for vi trenger den ikke. Se her. донети. Можеш да је бациш, неће нам требати. Гледај овамо.” Hun la seg på kne, åpnet posen og tømte ut noen Она клече на колена, отвори торбу и избаци skrunøkler og et skrujern som lå øverst i den. неколико француских кључева и једну одвртку Under dem var det en hel del saker, pent innpakket који су лежали при врху. Испод њих је било i papir. Den første pakken hun gav Winston føltes неколико уредно спакованих пакетића од underlig, men likevel på en måte kjent. Den var папира. Први који је додала Винстону чинио се fylt med noe tungt stoff som lignet fin sand og som под прстима чудан, а ипак некако познат. Био је gav etter når en klemte på det. напуњен нечим тешким, сличним песку, што се угибало где год га човек такне. – Det er vel ikke sukker? sa han. “Није ваљда шећер?” рече он. – Ekte sukker. Ikke sakkarin, men sukker. Og her “Прави шећер. Не сахарин, него шећер. А ево и er et brød – ordentlig hvitt brød, ikke det svineriet векна хлеба — прави бели, а не оно наше ђубре vi spiser – og et lite glass syltetøy. Og her er en — и теглица џема. Ево и конзерва млека — али melkeboks – men se her, du! Dette er jeg virkelig гледај! Овим се највише поносим. Морала сам stolt av. Jeg måtte vikle noe strie om det, fordi … да га увијем у крпу од џака, јер би се иначе...” Men hun behøvde ikke å fortelle ham hvorfor hun Но није му било потребно рећи зашто га је hadde måttet skjule det. Lukten fylte alt værelset, увила. Мирис је већ испуњавао собу, богати, en fyldig varm duft, som virket som den kom fra врели мирис који му се чинио испарењем из hans tidligste barndom, men som en av og til детињства, но који се још увек понекад могао kunne kjenne også nå; den kunne strømme nedover ухватити, у каквом ходнику пре него што се et smug før en dør ble slått igjen, eller den kunne залупе врата, или на препуној улици, ширен bre seg på en mystisk måte i en myldrende gate, ветром и нањушен само за тренутак пре но што hvor en snuste den inn et sekund før den forsvant се изгуби. igjen. – Det er kaffe, mumlet han. – Ekte kaffe. “Кафа”, промрмља он, “права кафа.” – Det er kaffe fra Det indre parti. Jeg har et helt “Кафа коју пије Ужа партија”, рече она. “Имам kilo her, sa hun. цело кило.” – Hvordan har du klart å få tak i alt dette? “Како си успела да набавиш све ово?” – Alt sammen skriver seg fra Det indre parti. Det “Све је то роба за Ужу партију. Ништа те свиње er ingenting de svina mangler, ingen verdens ting. не остављају другима, баш ништа. Само, Men kelnere og tjenere og slike nasker naturligvis разуме се, слуге и келнери краду, па — али litt og … se her, jeg har fått fatt i en liten pakke te гледај, имам и пакетић чаја.” også. Winston hadde satt seg på huk ved siden av henne. Винстон чучну поред ње и отцепи један угао. Han rev opp en ende av pakken. – Det er ekte te. Ikke bjørnebærblad. “Прави чај. А не оно наше лишће боровнице.” – Det har vært atskillig te her i det siste. De har “Има га пуно у последње време. Освојили су erobret India eller noe slikt, sa hun ubestemt. – Индију, или тако нешто”, равнодушно рече она. Men hør nå, skatten min. Du må snu ryggen til “Али слушај, драги, сад се окрени да ме не meg i tre minutter. Gå og sett deg på den andre гледаш једно три минута. Седи на други крај siden av sengen. Gå ikke for nær vinduet. Og snu кревета. Немој много близу прозора. И не deg ikke før jeg sier ifra. окрећи се док ти не кажем.” Winston stirret åndsfraværende ut gjennom Винстон се замишљено загледа кроз муслинску musselinsgardinet. Nede på gårdsplassen travet завесу. Доле у дворишту, жена црвених руку den rødarmede kvinnen fremdeles frem og tilbake још увек је марширала горе-доле између корита mellom vaskebaljen og snoren. Hun tok to и конопца. У једном тренутку извади из уста klesklyper til ut av munnen og sang med dyp две штипаљке и запева, дубоко се уносећи: 121

følelse: Dem sier at tiden leger alt, at en glemmer all sorg, min venn, men tårer og smil fra min ungdoms april de verker i hjertet mitt enn. Det lot til at hun kunne hele den tøysete sangen utenat. Hennes stemme kom svevende opp med den duftende sommerluften, meget melodiøs, full av en slags lykkelig melankoli. En hadde følelsen av at hun ville ha vært fullkomment lykkelig, om junikvelden hadde vært uendelig og vaskebaljen uuttømmelig, slik at hun kunne drive på i tusen år med å henge opp bleier og synge sludder. Det slo ham som noe merkelig at han aldri hadde hørt et partimedlem synge alene og spontant. Det ville ha virket en smule uortodokst, som en farlig eksentrisitet, akkurat som det å snakke med seg selv. Kanskje var det bare når mennesker var nær sultegrensen at de hadde noe å synge om. – Nå kan du snu deg, sa Julia. Han snudde seg, og det første øyeblikket hadde han vanskelig for å kjenne henne igjen. Det han i virkeligheten hadde ventet, var å se henne naken. Men hun var ikke naken. Den forvandlingen hun hadde gjennomgått var langt mer overraskende enn som så. Hun hadde sminket seg i ansiktet. Hun måtte ha stukket innom en butikk i proletarkvarteret og kjøpt et komplett sett makeupsaker. Leppene hennes var malt mørkerøde, hun hadde rouge på kinnene og hadde pudret nesen, hun hadde til og med noe under øynene som gjorde dem klarere. Det var ikke særlig dyktig gjort, men Winstons krav var ikke store når det gjaldt slike ting. Han hadde aldri før sett eller forestilt seg en kvinne av Partiet med kosmetikk i ansiktet. Hun så påfallende meget bedre ut. Med bare noen få farveklatter på de rette stedene var hun ikke bare blitt meget penere, men også, og det var det viktigste, langt mer kvinnelig. Det korte håret og den gutteaktige overallen økt bare effekten. Da han tok henne i armene, strømmet en bølge av syntetisk fiolduft inn gjennom hans nesebor. Han husket halvmørket i et kjellerkjøkken og en kvinnes tannløse munn. Det var akkurat den samme parfymen hun hadde brukt, men i øyeblikket gjorde det ham ingenting. – Parfyme også! sa han.

Кажу да време све ране лечи, Кажу да се увек заборави све, Ал' младост је прошла и старост већ дошла А ја још памтим часове те. Чинило се да целу ту недотупавну песму зна напамет. Глас јој је пловио навише с меким летњим ваздухом, врло мелодичан, пун неке срећне меланхолије. Добијао се утисак да би била савршено задовољна кад би јунско вече било бескрајно а залиха рубља неисцрпна, да ту остане још хиљаду година, вешајући пелене и певајући бесмислице. Паде му на памет чудна чињеница да никад није чуо ниједног члана Партије да пева спонтано и сам. Тако шта би помало чак мирисало на неисправност, представљало опасну ексцентричност, као разговарање са самим собом. Можда се људима пева само онда кад су на ивици гладовања. “Сад можеш да се окренеш”, рече Џулија. Он се окрете, и за тренутак је готово није препознао. Очекивао је у ствари да ће је видети голу. Али није била гола. Промена је била далеко већа. Била се нашминкала. По свему судећи, на путу до куће је кришом ушла ил неку радњу у једној од пролетерских четврти и купила комплетну гарнитуру козметичког прибора. Усне су јој биле јако накарминисане, образи нарумењени, нос напудерисан; чак је и испод очију имала нешто од чега су изгледале сјајније. Цео посао није био обављен особито вешто, но Винстонови критеријуми у тим стварима нису били оштри. Он никад није видео, ни замишљао, чланицу Партије са нашминканим лицем. Џулија се беше толико пролепшала да се он запањи. Додавши само мало боје на права места, постала је не само много лепша но и далеко женственија. Кратка коса и дечачки комбинезон само су појачавали тај утисак. Кад ју је узео у загрљај, ноздрве му преплави талас синтетичког мириса љубичице. Он се сети полумрака у подрумској кухињи, и безубих уста оне жене. Она је имала исти тај парфем; но у том тренутку му то није сметало. “И парфем!” узвикну он. 122

– Ja, elsklingen min, parfyme også. Og vet du hva jeg nå akter å gjøre? Jo, jeg skal få tak i en virkelig damekjole et sted og bruke den istedenfor disse fordømte buksene. Jeg skal ha silkestrømper og høyhælede sko! I dette værelset vil jeg være kvinne og ikke partikamerat. De kastet av seg klærne og krøp ned i den veldige mahognisengen. Det var første gang han hadde kledd seg helt naken mens hun var til stede. Hittil hadde han skammet seg altfor mye over sin bleke og skinnmagre kropp med åreknutene på leggene og den røde flekken over ankelen. Det var ikke noen dyne, men lakenet de lå på var tynnslitt og glatt, og den store og fjærende sengen forbauset dem begge. – Den er sikkert full av utøy, men det gir jeg blaffen i, sa Julia. Nå for tiden så en aldri en dobbeltseng, unntatt hjemme hos proletarene. Winston hadde av og til ligget i en i sin barndom, men Julia hadde aldri opplevd det, såvidt hun kunne minnes. Snart sovnet de av for en liten stund. Da Winston våknet, hadde urviserne krøpet rundt til nesten ni. Han rørte seg ikke, for Julia lå og sov med hodet i armkroken hans. Det meste av makeupen hadde satt seg fast på hans eget ansikt eller på puten, men en lys strime rødt fremhevet fremdeles det vakre kinnet hennes. En gul stråle fra den synkende sol falt tvers over fotenden på sengen og lyste opp i kaminen hvor vannet i kasserollen fosskokte. Nede på gårdsplassen hadde kvinnen sluttet å synge, men fjerne rop av barn kom drivende inn fra gaten. Han spekulerte på om det i fortiden hadde vært en gjengs opplevelse å ligge i en seng som denne en kjølig sommerkveld – to nakne mennesker, en mann og en kvinne, som elsket når de hadde lyst til det, som snakket om hva de hadde lyst til, som ikke var nødt til å stå opp, men simpelthen kunne ligge her og lytte til de fredelige lyder utenfor. Slikt kunne da aldri ha vært alminnelig noen gang? Julia våknet, gned seg i øynene og løftet seg på albuen for å se på primusen.

“Јесте, драги, и парфем. А знаш шта ћу још да урадим? Гледаћу да нађем праву женску хаљину, и носићу је уместо ових блесавих панталона. Носићу свилене чарапе и високе штикле! У овој соби ћу бити жена, а не чланица Партије.” Стргоше одећу са себе и легоше у огромни кревет од махагонија. Винстон се тада први пут свукао у њеном присуству. Дотле се превише стидео свог бледог и мршавог тела, са отеченим венама на листовима и белом пегом изнад глежња. Чаршава није било, али је ћебе на коме су лежали било излизано и глатко, а величина и еластичност кревета изненадише их обоје. “Сигурно је пун бува, али баш нас брига”, рече Џулија. Такав брачни кревет се више није могао видети нигде сем у пролетерским кућама. Винстон је као дете понекад спавао у таквом кревету; Џулија никад, колико се могла сетити. Убрзо падоше у кратак сан. Кад се Винстон пробудио, казаљке на старом сату већ су биле домилеле готово до девет. Није се мицао, јер је Џулија спавала с главом на његовој савијеној руци. Скоро сва шминка билаје сишла на његово лице и на јастук, но један лак потез руменила још увек јој је истицао лепо ту јагодице. Жути зрак сунца на заласку паде преко подножја кревета и осветли камин, где је вода у лончићу бурно кључала. Доле у дворишту жена више није певала, али су с улице допирали слаби дечји узвици. Он се узгред питао да ли је у укинутој прошлости било обична ствар да леже овако у кревету на свежини летње вечери мушкарац и жена, без одеће, да спавају једно с другим кад им се прохте, да причају о чему им се прохте, ничим приморани да устану; већ једноставно леже и слушају мирне звуке што долазе споља. То сигурно никад није било свакидашња ствар. Џулија се пробуди, протрља очи и подиже се на лакат да погледа према пећи. – Halve vannet er kokt bort, sa hun. – Et øyeblikk, “Пола воде већ испарило”, рече. “Сад ћу ја да så skal jeg stå opp og lage litt kaffe. Vi har ennå en устанем и скувам кафу. Имамо још сат. У time. Når tar de lyset hjemme hos deg? колико гасе у твојој згради?” – Tre og tyve tredve. “У двадесет три и тридесет.” – I herberget er det tre og tyve. Men du må være “Код мене у дому у двадесет три. Само мора се hjemme tidligere, fordi … Hei, ditt fæle utyske! бити још и пре, јер... еј! Губи се одатле, погани створе!” 123

Med ett vred hun kroppen over sengen, trev en sko på gulvet og lot den suse bort i en krok med en gutteaktig bevegelse av armen, akkurat den samme bevegelsen som hun hadde brukt da hun slengte ordboken etter Goldstein den formiddagen under tominuttershatet. – Hva var det? spurte han forbauset. – En rotte. Jeg så den stikke den motbydelige snuten sin ut av panelet. Det er et hull der nede. Nå ja, jeg skremte den godt iallfall. – Rotter! mumlet Winston. – Her i værelset! – De kryr overalt, sa Julia likegyldig og la seg igjen. – Vi har dem til og med i kjøkkenet i herberget. Noen deler av byen er helt oversvømmet av dem. Vet du at de går løs på barn? Jo, det gjør de. Det finnes gater hvor en mor ikke tør la barnet være alene i to minutter. Det er de svære, brune rottene som gjør det. Og det verste er at de beistene alltid … – Si ikke mer! sa Winston med øynene tett lukket. – Søte deg, du er blitt helt blek. Hva er det? Blir du dårlig når du tenker på dem? – Av alle redsler i verden er en rotte den verste! Hun presset seg mot ham og slynget lemmene sine om ham som for å trøste ham med varmen av sin kropp. Han åpnet ikke øynene med det samme. I flere sekunder hadde han følelsen av å være tilbake i et mareritt, som han hadde opplevd flere ganger i sitt liv. I det store og hele foregikk det alltid på samme måte. Han stod foran en mur av mørke, og på den annen side var det noe uutholdelig, noe som var for fryktelig til at han kunne møte det. Den sterkeste følelsen i denne drømmen var alltid en følelse av selvbedrag, fordi han i virkeligheten visste hva som var bak denne muren. Med en fortvilt anstrengelse, noe i likhet med å bryte et stykke løs av sin egen hjerne, kunne han til og med ha trukket frem det forferdelige. Alltid våknet han uten å ha oppdaget hva det var, men på en eller annen måte hadde det forbindelse med det Julia holdt på å si da han avbrøt henne. – Tilgi meg, det er ikke noe, sa han. – Jeg liker ikke rotter, det er det hele. – Ta det bare med ro, kjære deg, vi skal ikke ha de fæle dyrene her inne. Jeg skal stoppe til hullet med noe strie før vi går. Og neste gang vi kommer hit skal jeg ta med noe gips og fylle det ordentlig. Den svarte panikken var allerede halvveis glemt.

Она се наједном изви у кревету, дохвати ципелу с пода и завитла је у угао дечачким трзајем руке, истим оним покретом којим је оног јутра током Два минута мржње хитнула речник на Голдштајна. “Шта то би?” изненађено упита он. “Пацов. Видела сам га како је протурио њушку. Тамо у ћошку има рупа. Ако ништа друго, бар сам га добро уплашила.” “Пацови!” промрмља Винстон. “У овој соби!” “Има их свуда”, равнодушно одврати Џулија, поново лежући. “Код мене у дому има их чак и у кухињи. У неким деловима Лондона све врви од њих. Јеси ли знао да нападају децу? Да, да. У тим крајевима има улица где жена ни два минута не сме да остави дете само. На децу иду они велики, мрки. А што је најгоре, они увек...” “Немој даље!” крикну Винстон, чврсто затворених очију. “Мили! Па ти си сав блед. Шта ти је? Је л' ти се гади од њих?” “Од свих ужаса на свету — пацов!” Она се припи уз њега и обави га својим удовима, као да је хтела да га умири топлином свог тела. Он не отвори очи одмах. Неколико тренутака држало га је осећање да се поново налази у кошмару који му се, овда-онда, враћао целог живота. Увек је био мање-више исти. У њему је стајао пред зидом мрака, а с друге стране зида налазило се нешто неподношљиво, нешто превише ужасно да би му се могло погледати у очи. У том сну, најдубље осећање му је било самозаваравање, јер је у ствари знао шта се налази иза зида мрака. С очајничким напором, као да чупа део сопственог мозга, могао би чак и да то нешто извуче на видело. Увек се будио не пронашавши шта је то; али на неки начин је имало везе с оним што је Џулија говорила пре но што ју је прекинуо. “Извини”, рече он, “није ништа.. Не волим пацове, то је све.” “Не брини, драги, неће они нама у собу. Пре него што одемо,,ја ћу мало јуте у рупу. А идући пут кад дођемо, донећу малтера па ћу је прописно запушити.” Црни тренутак панике већ је упола био 124

Han skammet seg litt over seg selv og satte seg opp mot hodegjerdet. Julia stod opp av sengen, trakk på seg overallen og gjorde i stand kaffen. Lukten av den var så sterk og eggende at de lukket vinduet forat ikke noen utenfor skulle merke den og bli nyfiken. Noe som var enda bedre enn smaken av kaffen var den fine sammensetningen av den og sukkeret, for sukker var en ting som Winston nesten hadde glemt etter å ha levd på surrogater i alle disse årene. Med den ene hånden i lommen og et stykke brød med syltetøy på i den andre, vandret Julia rundt i værelset. Hun kastet et likegyldig blikk på bokhyllen, sa sin mening om hvordan klaffebordet best kunne repareres, slapp seg ned i den fillete lenestolen for å kjenne om den var god å sitte i, og undersøkte den idiotiske tallskiven med tolv tegn med en slags overbærende munterhet. Hun tok med seg brevpressen bort til sengen for å se den i bedre lys. Han tok den ut av hånden hennes, som alltid betatt av den bløte regnvannsfarven i glasset. – Hva tror du det er? sa Julia. – Jeg tror ikke det er noe – jeg mener, jeg tror det aldri er blitt brukt til noe spesielt. Det er derfor jeg liker det. Det er en liten bit historie, som de har glemt å forandre. Det er et budskap fra den tid som var for hundre år siden, bare en visste hvordan en skulle tolke det. – Og det bildet der borte – hun kastet på hodet i retning av stålstikket på den motsatte veggen – det er vel hundre år gammelt? – Mer. To hundre, skal jeg vedde på. Det er umulig å si. Det er uråd å finne ut alderen på noe nå for tiden. Hun gikk bort og tittet på det. – Her var det det beistet stakk snuten ut, sa hun og sparket på panelet rett under bildet. – Hva for en bygning er dette? Jeg har sett den før etsteds. – Det er en kirke, eller det var det iallfall. Den het St. Clement’s Dane. Han kom på ny til å minnes bruddstykket av det rimet som Charrington hadde lært ham, og halvveis lengselsfullt la han til: Appelsiner og sitroner, sier Clemens-klokkens toner. Til hans forbauselse fylte hun ut verset: Du skylder meg tre farthings, sier klokken i St. Martin’s. Når er det beleilig? sier klokken i Old Bailey …

заборављен. Мало постиђен, он седе и наслони се на узглавље. Џулија сиђе с кревета, навуче комбинезон и скува кафу. Мирис који се ширио из лончића био је тако снажан и узбудљив да затворише прозор да га не би ко споља осетио и постао знатижељан. Још бољи од укуса кафе био је свиласт изглед који јој је давао шећер; шећер, који је Винстон готово заборавио после година на сахарину. С једном руком у џепу, и држећи у другој комад хлеба премазан џемом, Џулија је ходала по соби, погледајући равнодушно у орман за књиге, предлажући најбољи начин да се поправи сто на расклапање, спуштајући се у излизану наслоњачу да види је ли удобна, и разгледајући бесмислени сат са дванаест подељака с неком подсмешљивом трпељивошћу. Затим донесе стаклени притискач до кревета да га испита на бољем светлу. Он јој га узе из руке, очаран, као и увек, меким као кишница изгледом стакла. “Шта мислиш, шта би то могло бити?” упита га Џулија. “Ништа — хоћу да кажем, мислим да се није користило ни за шта. Зато ми се свиђа. Комадић историје који су пропустили да измене. Порука од пре сто година, кад би знали да је прочитамо.” “А она слика преко” — она показа главом гравиру на супротном зиду —“је ли и то од пре сто година?” “И више. Рекао бих да има и свих двеста. Ко зна. Данас се више не може сазнати колико је шта старо.” Она оде до гравире да је погледа. “Ево одавде је она бештија промолила њушку”, рече и удари ногом по дрвеној оплати одмах испод слике. “Које је ово место. Негде сам га већ видела.” “Црква – или је бар била црква. Црква Светог Шимуна, тако се звала.” Одломак песмице коју беше научио од Черингтона врати му се у сећање и он додаде, упола носталгично: Наранџа и лимун, каже Свети Шимун! На његово изненађење, она настави: Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин. Шта би од мог дуга, пита свети Лука... 125

– Jeg kan ikke huske hva som kommer etter det. Men jeg husker iallfall at det slutter med: Her kommer lyset som skal lyse deg til ro, her kommer kniven som skal kappe deg i to. Det var som de to delene av et hemmelig passord. Men det måtte være en linje etter «klokkene i Old Bailey». Kanskje kunne en grave det frem av Charringtons hukommelse, hvis en tok ham på den rette måten. – Hvem har du lært det av? spurte han. – Av min bestefar. Han pleiet å si det da jeg var liten pike. Han ble fordampet da jeg var åtte år – i hvert fall forsvant han. Gad vite hva en sitron var for noe, tilføyde hun inkonsekvent. – Jeg har sett appelsiner. De er en slags rund, gul frukt med tykt skall. – Jeg kan huske sitroner, sa Winston. – De var ganske alminnelige i femtiårene. De var så sure at det gikk kaldt igjennom deg bare du luktet på dem. – Jeg skal vedde på at det er veggedyr bak det bildet, sa Julia. – Jeg skal ta det ned og tørke det ordentlig av en dag. Nå tror jeg det nesten er på tide å skilles. Jeg må ta av meg denne malingen. Ærsj, så vemmelig! Etterpå skal jeg vaske av deg leppestiften. Winston ble liggende enda i noen minutter. Det tok til å mørkne i værelset. Han snudde seg mot lyset og ble liggende og stirre på brevpressen. Det som var så uendelig interessant, var ikke den lille korallbiten, men det indre av selve glasset. Det var slik en dybde i det, og likevel var det nesten like gjennomsiktig som luften. Det var som om overflaten av glasset var himmelhvelvet, som omsluttet en komplett ørliten verden og dens atmosfære. Han hadde følelsen av at han kunne komme inn i den, og at han faktisk var inne i den, sammen med mahognisengen og klaffebordet og uret og stålstikket og brevpressen selv. Brevpressen var det rommet han befant seg i, og korallen var Julias og hans eget liv, som i en slags evighet lå fast i hjertet av krystallet.

V Syme var forsvunnet. En vakker dag møtte han ikke til arbeidet, og noen få tankeløse mennesker kom med sine betraktninger om hans fravær. Dagen etter var det ingen som nevnte ham. Den

Даље се не сећам. Једино сам запамтила да се завршава: Ево иде свећар да запали свеће, ево иде џелат да ти главу сече!” Као две половине рабоша. Али после каже свети Лука морао је доћи још један стих. Можда би се могао ископати из Черингтоновог сећања на какав уместан подстицај. “Од кога си то научила?” упита он. “Од деде. Говорио ми је ту песмицу кад сам била мала. Испарили су га — у сваком случају, нестао је — кад ми је било осам година. Да мије знати шта је лимун”, невезано додаде она. “Наранџе сам видала. То је воће, округло па жуто, с дебелом кором.” “Ја се сећам лимуна”, рече Винстон. “Педесетих година било их је доста. То је исто воће, само кисело; од самог мириса су трнули зуби.” “Главу дајем да иза ове слике има бува”, рече Џулија. “Једног дана морам да је скинем па да је добро очистим. Сад већ треба да кренемо. Морам још и ову шминку да скинем. Гњаважа. После ћу да ти избришем кармин с лица.” Винстон још неколико тренутака остаде да лежи. Соба се мрачила. Он се окрете према светлу и загледа у притискач. Неисцрпно интересантна ствар на њему није био комадић корала него унутрашњост самог стакла. Стакло је било дебело, а ипак провидно готово као ваздух. Стицао се утисак као да је површина стакла небески свод који затвара цео један свет са свом његовом атмосфером. Чинило му се да може ући у њега; у ствари је и било у њему, заједно са столом од махагонија, столом на расклапање, старинским сатом, гравиром и самим притискачем. Притискач је био соба у којој се налазио, а корал Џулијин и његов живот, учвршћен у некој врсти вечности у срцу кристала.

5 Сајм беше нестао. Једно јутро је дошло, а њега није било на послу; неколико непромишљених прокоментарисало је његово одсуство. Следећег дана нико га није помињао. Трећег 126

tredje dagen gikk Winston inn i vestibylen i arkivavdelingen for å se på oppslagstavlen. Ett av oppslagene var en trykt liste over medlemmene av sjakkkomitéen, hvor Syme hadde vært med. Listen så nesten nøyaktig ut som den før hadde gjort – ingenting var strøket ut – men det var ett navn mindre. Det var nok. Syme hadde opphørt å eksistere – han hadde aldri eksistert. Været var stekende hett. I ministeriets labyrint beholdt de vindusløse rommene med kunstig lufttilførsel sin normale temperatur, men utenfor brente fortauet under føttene på en, og stanken fra undergrunnen var redselsfull i rushtiden. Forberedelsene til Hat-uken var i full sving, og i alle ministerier arbeidet funksjonærene på overtid. Demonstrasjoner, møter, militærparader, foredrag, tablåer av voksfigurer, filmfremvisninger og fjernskjermprogrammer måtte alt sammen organiseres, tribuner måtte bygges, rykter settes i omløp, fotografier forfalskes. – Julias seksjon i roman-avdelingen var blitt fritatt for å produsere bøker og kastet nå en rekke brosjyrer om fiendens grusomhet ut på markedet. I tillegg til sitt ordinære arbeid tilbragte Winston lange tider hver eneste dag med å gå igjennom gamle årganger av Times og pynte på ting som skulle omtales i talene. Sent på kvelden, når flokker av bråkende proletarer streifet om i gatene, virket byen underlig feberaktig. Rakettbombene eksploderte hyppigere enn noen gang før, og i det fjerne var det stundom enorme eksplosjoner, som ingen kunne forklare, og som det gikk de villeste rykter om.

Den nye melodien som skulle bli gjennomgangsmelodien under Hat-uken (hatsangen ble den kalt) var alt blitt komponert og ble ustanselig sendt ut gjennom fjernskjermene. Den hadde en vill, bjeffende rytme, som ikke akkurat kunne kalles musikk, men minnet mer om dumpe slag på en tromme. Når den ble brølt av hundrer av stemmer til den taktfaste trampingen av marsjerende føtter, var den skrekkinnjagende. Proletarene hadde fått en forkjærlighet for den, og

дана Винстон оде у вестибил Одељења документације да погледа огласну таблу. На једном комаду папира био је списак чланова руководства шах-кружока; један од њих је био и Сајм; Списак је изгледао исти као пре — ништа није било прецртано — али је био за једно име краћи. То је било довољно. Сајм беше престао да постоји; никад није ни постојао. Време је било несносно врело. У лавиринту Министарства апарати за климатизацију одржавали су у собама без прозора нормалну температуру, али на улици су тротоари пекли табане, а смрад у метроу у време највеће гужве био је ужасан. Припреме за Недељу мржње биле су у пуном јеку, и службеници свих министарстава су радили прековремено. Процесије, митинге, војничке параде, предавања, изложбе воштаних фигура, филмске представе, телекранске програме — све је то требало организовати; подизати трибине, правити моделе, састављати пароле, компоновати песме, ширити гласине, фалсификовати фотографије. Џулијина радна јединица у Одељењу прозе била је ослобођена производње романа и добила је задатак да на брзину избацује памфлете којима се распиривала мржња. Винстон је, поред свог свакодневног посла, свакога дана проводио сате над комплетима Тајмса, мењајући и улепшавајући вести које је требало цитирати у говорима. У ноћне сате, кад су се гомиле распојасаних прола мотале улицама, у граду се осећала нека чудно грозничава атмосфера. Ракетне бомбе су падале чешће него икад, а понекад би се издалека чуле страхобне експлозије чије порекло нико није умео да објасни, и о којима су кружиле невероватне гласине. Нова песма која је требало да буде мелодијска тема Недеље мржње (звала се Песма мржње) већ је била компонована и небројено пута пуштана преко телекрана. Имала је дивљачан, лајав ритам који се не би могао сасвим назвати музиком; више је подсећао на лупу добоша. Кад су је урлали стогласни хорови уз пратњу корака у маршу, песма је утеривала страх у кости. Допала се пролима, и у поноћним улицама се такмичила са још увек популарном 127

ved midnattstider konkurrerte den i gatene med den fremdeles populære «Det var bare et håpløst innfall». Parsons-ungene spilte den til alle dagens og nattens tider på en kam og en bit toalettpapir, det var helt ulidelig å høre på det. Winstons kvelder var travlere enn noensinne. Parsons hadde organisert lag av frivillige, som gjorde gatene i stand til Hat-uken. De sydde faner, malte plakater, satte opp flaggstenger på takene og med fare for livet trakk de ståltråd tvers over gaten og hengte vimpler på dem. Parsons skrøt av at Seiersgården alene ville bruke fire hundre meter flaggduk. Han var i sitt rette element og glad som en lerke. Varmen og det manuelle arbeidet hadde gitt ham et påskudd til å bruke shorts og åpen skjorte om kveldene. Han var allesteds på en og samme tid, han skjøv og drog, saget, hamret og improviserte, han satte fart i alle med kameratslige oppmuntringer mens hver fold av hans legeme utsondret et tilsynelatende uuttømmelig kvantum av sur svette. En ny plakat hadde plutselig dukket opp over hele London. Den hadde ingen innskrift, men viste bare den nifse figur av en eurasisk soldat, tre eller fire meter høy, som marsjerte frem med sitt uttrykksløse mongolske fjes og enorme støvler, med et automatgevær pekende fra hoften. Uansett fra hvilken kant en så ham, var det som geværmunningen pekte rett i ansiktet på en, forstørret av selve det forkortede perspektivet. Plakaten var klistret opp på hver ledig plass på hver eneste vegg, i enda flere eksemplarer enn selv bildet av Store Bror. Proletarene som normalt var apatiske når det gjaldt krigen, ble nå pisket opp til et av sine periodiske raserianfall av patriotisme. Likesom for å harmonisere med den almene stemning hadde rakettbombene drept flere mennesker enn vanlig. En av dem falt på en overfylt kino i Stepney, og flere hundre offer ble begravet under ruinene. Hele befolkningen i nabolaget tok del i det endeløse begravelsestoget, som fortsatte i timevis og i virkeligheten var en harmdirrende protestdemonstrasjon. En annen bombe falt på et stykke ubebygd grunn som ble brukt som lekeplass, og hundrer av barn ble sprengt i filler. Følgen var nye rasende demonstrasjoner, Goldstein ble brent in effigie, hundrer av plakater med den eurasiske soldat ble revet ned og kastet i flammehavet, og en hel del

Беше то кратка љубав без наде. Парсонсова деца су је свирала и дању и ноћу, неподношљиво, на чешљу и комаду тоалетпапира. Винстон је увече имао више посла него икад. Одреди добровољаца које је организовао Парсонс припремали су улицу за Недељу мржње, шили заставе, цртали плакате, подизали копља за заставе по крововима и, рескирајући да сломе врат, растезали жице с крова на кров да о њих окаче заставице. Парсонс се хвалио да ће сама зграда Победа извесити четири стотине метара заставе. Налазио се у свом елементу и био је срећан као мало дете. Врућина и физички рад још су му давали и изговор да увече облачи кратке панталоне и кошуљу с отвореним оковратником. Био је свуда у исто време, вукао, гурао, тестерисао, закуцавао, импровизовао, подстицао и бодрио све и сваког, и из сваког прегиба на телу лучио киселкаст зној који као да је долазио из непресушног извора. Одједном се у целом Лондону појавио нов плакат. Није имао текста; представљао је само чудовишно велику фигуру евроазијског војника, три или четири метра високог, с безизразним монголским лицем и огромним чизмама, како корача држећи у висини кука аутомат на готовс. Гледан из било ког угла, грлић цеви, увеличан скраћеном перспективом, чинио се уперен у посматрача. Тај плакат је био залепљен на сваки зид где је било слободног места, и по тиражу чак превазилазио и портрете Великог Брата. Код прола, који су према рату обично били равнодушни, јављала се, под раздражујућим дејством пропаганде, једна од њихових повремених грозница родољубља. Као да су се желеле уклопити у опште расположење, ракетне бомбе су убијале више људи него обично. Једна је пала на препун биоскоп у Степнију и затрпала у рушевинама неколико стотина жртава. Сутрадан је све становништво те четврти изишло, у дугој, отегнутој колони, на спровод који је потрајао сатима и у ствари био протестни митинг. Друга је пала на запуштен комад земљишта који је служио као дечје игралиште, и разнела у комаде неколико десетина деце. На то је дошло до нових гневних демонстрација, при чему је била направљена и спаљена Голдштајнова 128

butikker ble plyndret under oppstyret. Så fløy et rykte om at spioner dirigerte rakettbombene ved hjelp av radiobølger, og et gammelt ektepar som ble mistenkt for å være av utenlandsk herkomst, fikk huset svidd av og ble selv kvalt av røken.

Så ofte som Julia og Winston kunne møtes i rommet over Charringtons butikk, lå de der side om side i sengen, uten overdyne, under det åpne vinduet, og helt nakne på grunn av varmen. Rotten hadde aldri vist seg mer, men veggedyrene hadde formert seg uhyggelig i det varme været. Imidlertid brydde ingen av dem seg om det. Enten rommet var skittent eller rent, var det et paradis. Så snart de kom dit, drysset de pepper overalt, så rev de av seg klærne og elsket med svette kropper, deretter sovnet de og våknet til slutt for å se at veggedyrene hadde samlet seg og tatt oppstilling til et motangrep. Fire, fem, seks – nei, syv ganger møttes de i løpet av juli. Winston hadde kvittet seg med den slemme vanen å drikke gin til alle døgnets tider. Han lot til å ha mistet trangen til det. Han var blitt tykkere, og leggesåret hans var nesten helet, slik at det bare var tilbake en brun flekk på huden over ankelen. De hosteanfallene han pleiet å ha om morgenen var også borte. Livet hadde opphørt å være uutholdelig, han følte ikke lenger noen lyst til å skjære ansikt til fjernskjermen eller å banne så høyt han kunne. Nå da de hadde funnet et trygt skjulested, nesten et hjem, var det nesten ikke engang noe savn at de bare kunne møtes med lange mellomrom, og bare for et par timer om gangen. Det som betydde noe, var at dette værelset over skraphandelen virkelig eksisterte. Å vite at det var der, ukrenket, var nesten det samme som å være der. Værelset var en verden, en rest av fortiden, der utdødde dyr kunne leve. Charrington var et annet slikt utdødd dyr, tenkte Winston. Han pleiet å stanse og slå av en prat med Charrington når han var på vei opp. Det lot til at den gamle mannen sjelden eller aldri gikk utendørs, og på den annen side hadde han nesten heller ingen kunder. Han førte en spøkelsesaktig tilværelse mellom den ørlille mørke butikken og det enda mindre kjøkkenet mot bakgården, der han laget sin mat og der det blant andre ting fantes en utrolig gammel

фигура од воска, стотине плаката с евроазијским војником здерано са зидова и бачено на ломачу, а неколико радњи опљачкано у општој гужви; онда се пронесе глас да шпијуни управљају бомбама помоћу радиоталаса, и светина потпали кућу у којој је живео неки стари брачни пар за који се сумњало да је страног порекла те се обоје угушише. У собици над Черингтоновом радњом, кад год су имали времена да тамо оду, Џулија и Винстон су лежали једно уз друго на кревету без чаршава, голи због врућине. Онај пацов се више није појављивао, али стенице и буве су се страховито намножиле по топлом времену. То није сметало. ПрИјава или чиста, соба је била рај. Чим би стигли, посули би целу собу бибером купљеним на црној берзи, збацили одећу са себе, волели се ознојеним телима, затим заспали и пробудили се да виде како су стенице збиле редове и спремају противнапад. Четири, пет, шест — седам пута су се састали у јуну. Винстона беше прошла навика да пије џин у свако доба. Више није осећао потребу. Добио је у тежини, отечена вена му се смирила и оставила за собом само мрку мрљу изнад глежња, јутарњи напади кашља су му престали. Више није било несносно живети, више га није прогонио импулс да прави гримасе у телекран и да псује из свег гласа. Сад кад су имали безбедно скровиште, није му чак било тешко ни то што може да се састаје с Џулијом једино на два-три сата, па и то ретко. Важно је било то што соба над старинарницом може да постоји. Знати да она постоји, неоскрвњива, било је готово исто као и бити у њој. Соба је била свет за себе, део простора који је припадао прошлости, по коме су се могле кретати изумрле животиње. Черингтон је, мислио је Винстон, такође једна изумрла животиња. Он се обично заустављао да поразговара неколико минута с Черингтоном пре но што би се попео у собу. Старац је врло ретко излазио из куће – ако је уопште излазио — а, с друге стране, купаца готово да није ни имао. Живео је као дух између мале, мрачне радњице и још мање кухињице где је спремао себи јело и у којој се између осталог налазио и један невероватно стар грамофон са огромном трубом. Било му је 129

grammofon med en enorm tut. Tilsynelatende var han glad over å få en anledning til å snakke. Når han ruslet omkring blant de verdiløse sakene sine, med den lange nesen og de tykke brillene og en fløyelsjakke over de lute skuldrene, virket han alltid på en ubestemmelig måte som mer av en samler enn en handelsmann. Med en slags vissen begeistring kunne han fingre på den ene tingen eller den andre blant skrapet – en flaskekork i porselen, det malte lokket av en ødelagt snusdåse, en tambakmedaljong med en hårlokk av et barn som var dødt for lenge siden – og aldri bad han Winston om å kjøpe det, han forlangte bare at han skulle beundre det. Å snakke med ham var det samme som å høre på klimpringen av en utslitt spilledåse. Fra krokene av sin hukommelse hadde han dratt frem enda noen bruddstykker av glemte rim. Det var et om fire og tyve svarttroster, og et annet om en ku med krøket horn, og et tredje om den stakkars rødkjelken som døde. Jeg kom til å tenke på at det kanskje ville interessere Dem, sa han med en unnskyldende liten latter hver gang han kom med et nytt fragment. Men han kunne aldri huske mer enn noen få linjer av noen sang. Begge visste de – på sett og vis var det aldri ute av tankene deres – at det som nå hendte ikke kunne vare lenge. Det var tider da den visse og overhengende død syntes like så meget å ta og føle på som den sengen de lå i, og da klynget de seg til hverandre i en slags desperat sanselighet, som fordømte sjeler som griper sin siste rest av glede når det bare er fem minutter igjen til klokken slår! Men det var også tider da de innbilte seg at dette ikke bare var trygt, men også kom til å vare. Begge følte at så lenge de virkelig var i dette rommet, kunne det ikke hende dem noe vondt. Det var vanskelig og farlig å komme dit, men rommet selv var et fristed. Det gav Winston den samme følelsen som den gang han hadde stirret inn i hjertet av brevpressen og innbilt seg at det var mulig å komme inn i denne glassverdenen, og at tiden kunne stanses så snart han kom inn der. Ofte hengav de seg til dagdrømmer om å slippe unna. Deres hell ville vare i evig tid, og de kunne fortsette det ulovlige forholdet på samme måten som hittil så lenge de levde. Eller Katharine ville dø, og ved hjelp av lure manøvrer kunne Winston og Julia klare å gifte seg. Eller de ville begå selvmord sammen. Eller de ville forsvinne,

мило што има с ким да разговара. Док је тапкао међу својом безвредном робом, са својим дугим носом, наочарима с дебелим стаклом, и повијеним раменима у сомотском капуту, деловао је више као скупљач него као трговац. С неким избледелим одушевљењем дотицао се овог или оног комада старудије — порцуланског запушача, бојеног поклопца поломљене бурмутице, медаљона са праменом косе ко зна ког давно умрлог детета — никад не тражећи од Винстона да купи, него само да се диви. Разговарати с њим било је као слушати цинцање старе изанђале музичке кутијице. Из закутака сећања извукао је још неколико одломака заборављених дечјих песмица. Једна је била о пуној корпи јаја, друга о маленој пчели, трећа о ђацима-ђаволима. Кад год би ископао какав нов одломак, рекао би стидљиво се смешкајући: “Учинило ми се да би вас могло интересовати.”

И Винстон и Џулија су знали — у извесном смислу, то им је стално било у памети — да ово што се дешава не може дуго трајати. Било је тренутака кад им је сазнање да их неминовно чека смрт постајало исто онако опипљива ствар као и кревет на коме су лежали, и тада би се припијали једно уз друго с неком очајничком чулношћу, као грешник осуђен на проклетство који граби последњу мрвицу задовољства пет минута пре но што ће на сату избити час осуде. Но било је и тренутака кад су имали илузију не само безбедности него и трајности. Чинило им се да им се ништа зло не може десити све док су у соби. Пробити се до ње било је тешко и опасно, али сама соба је била светилиште. То је било слично илузији коју је Винстон имао посматрајући стаклени притискач: да се у тај стаклени свет може ући и да се, кад се човек нађе унутра, време може зауставити. Често су се препуштали фантазијама о бекству. Срећа ће их држати неограничено и они ће наставити своју игру, као и досад, све док их не снађе природна смрт. Или ће Кетрин умрети па ће Винстон и Џулија, спретно маневришући, успети да издејствују дозволу да се узму. Или 130

forandre seg slik at ingen kjente dem igjen, lære seg å snakke med proletaraksent, skaffe seg arbeid i en fabrikk og leve resten av sitt liv i en bakgate uten å bli oppdaget. Alt sammen var bare tøv, det visste de begge. I virkeligheten kunne de ikke unnslippe. Selv den eneste planen som lot seg utføre, nemlig selvmord, tenkte de i virkeligheten ikke på å sette i verk. Å holde det gående fra dag til dag og fra uke til uke, å tøye ut en nutid som ikke hadde noen fremtid, var som et ukuelig instinkt hos dem, akkurat som ens lunger alltid drar det neste pust så lenge det er noen luft å ånde inn. Somme tider snakket de også om å gjøre aktivt opprør mot Partiet, men uten noe begrep om hvordan de skulle ta det første skritt. Selv om det eventyrlige Brorskapet var en realitet, gjenstod fremdeles den vanskelighet å komme inn i det. Han fortalte henne om den selsomme intimitet som eksisterte, eller lot til å eksistere, mellom ham selv og O’Brien, og om den innskytelse han stundom følte til simpelthen å henvende seg til O’Brien, fortelle at han var en fiende av Partiet og be ham om hjelp. – Underlig nok syntes hun ikke dette var et så ubetenksomt innfall. Hun var vant til å dømme menneskene etter ansiktene deres, og hun fant det naturlig at Winston trodde O’Brien var å stole på bare på grunn av et glimt han hadde hatt i øyet en gang. Dessuten tok hun det for gitt at alle, eller nesten alle, i hemmelighet hatet Partiet og ville bryte dets regler når de mente de trygt kunne gjøre det. Men hun nektet å tro at det eksisterte eller kunne eksistere noen omfattende og organisert opposisjon. Fortellingene om Goldstein og hans undergrunnsarmé var bare noe sprøyt, som Partiet hadde funnet opp for å fremme sine egne formål, og som en måtte late som en trodde på, sa hun. Utallige ganger, på partimøter og under spontane demonstrasjoner, hadde hun av full hals krevet henrettelsen av mennesker, hvis navn hun aldri hadde hørt, og hvis påståtte forbrytelser hun ikke trodde det minste på. Når det foregikk offentlige rettssaker, hadde hun tatt sin plass i de avdelinger fra Ungdomsfylkingen som omringet rettslokalet fra morgen til kveld og med mellomrom messet: «Død over forræderne!» Under tominuttershatet utmerket hun seg alltid fremfor alle andre ved å hoie fornærmelser til Goldstein. Likevel hadde hun bare den mest uklare

ће заједно извршити самоубиство. Или ће нестати, изменити свој изглед, научити да говоре као проли, запослити се у фабрици и проживети живот у некој споредној уличици, неоткривени. Но обоје су знали да су све то бесмислице. У стварности бекство није било могуће. Чак ни онај једини изводљив план, самоубиство, нису имали намере да спроведу. Живети од данас до сутра, од једне седмице, до друге, растезати садашњост која није имала будућности, био је непобедив нагон; као што је непобедив нагон плућа да увлаче сваки нови дах све док има ваздуха. А понекад су говорили и о активној буни против Партије, али нису знали ни како да учине први корак. Чак и да је оно баснословно Братство и постојало, још увек би пут до њега остао тежак. Он јој је испричао о чудној блискости која је постојала, или се чини да постоји, између њега и О'Брајена, и о импулсу који му је понекад долазио: да просто приђе О'Брајену, изјави да је непријатељ Партије, и затражи његову помоћ. Њој се зачудо то није учинило непромишљеним. Била је навикла да о људима суди по лицу, те јој се чинило природним да Винстон верује на основу једног јединог погледа у магновењу да се О'Брајену може веровати. Осим тога, веровала је да сви, или скоро сви, потајно мрзе Партију и да би радо кршили правила кад би знали да ће проћи некажњени. Али одбијала је да поверује да распрострањена, организована опозиција постоји и да уопште може постојати. Приче о Голдштајну и његовој подземној војсци, како је говорила, само су гомила глупости које је Партија измислила за своје потребе и у које се човек морао претварати да верује. Она је безброј пута, на митинзима и спонтаним демонстрацијама, викала на сав глас тражећи смрт људи чија имена никад није ни чула и у чије наводне злочине није ни најмање веровала. Кад су се одржавала јавна суђења, она је била на свом месту у одредима омладинске организације који су опкољавали судове и дању и ноћу, скандирајући у размацима “Смрт издајницима!” Током Два минута мржње увек је надмашивала све остале у извикавању погрда Голдштајну. А ипак је имала врло бледу представу о томе ко је Голдштајн и какву 131

idé om hvem Goldstein var, og hvilken lære han ble antatt å representere. Hun hadde vokst opp etter Revolusjonen og var for ung til å huske de ideologiske kamper i femti- og sekstiårene. Noe slikt som en uavhengig politisk bevegelse lå utenfor hennes fantasi – og under alle omstendigheter var Partiet uovervinnelig. Det ville alltid eksistere, og det ville alltid være det samme. En kunne bare gjøre opprør mot det ved hemmelig ulydighet eller i det meste ved isolerte voldshandlinger, som for eksempel å drepe noen eller å sprenge noe i luften. I enkelte retninger var hun langt skarpere enn Winston, og langt mindre mottagelig for Partiets propaganda. En gang da han i en eller annen forbindelse kom til å nevne krigen med Eurasia, forbauset hun ham sterkt ved helt likegyldig å si at etter hennes mening eksisterte ikke den krigen. De rakettbombene som falt på London hver dag var sannsynligvis avskutt av Oceanias egen regjering, «bare for at folk skulle bli redde». Dette var en tanke som bokstavelig talt aldri hadde falt ham inn. Hun fylte ham også med en slags misunnelse da hun fortalte at det vanskeligste for henne under tominuttershatet var å la være å le. Men hun satte bare et spørsmålstegn ved Partiets lære når den på en eller annen måte berørte hennes egen tilværelse. Ofte var hun villig til å godta den offisielle mytologien, ganske enkelt fordi forskjellen mellom sannhet og løgn ikke forekom henne så viktig. Hun trodde for eksempel at det var Partiet som hadde oppfunnet fly, for det hadde hun lært på skolen. (Winston husket at i hans egne skoledager, det vil si i slutten av femtiårene, hadde Partiet bare gjort krav på å ha funnet opp helikopteret, men ti–tolv år etter, da Julia gikk på skole, gjorde det også krav på flyet, og om en generasjon ville det til og med tilegne seg æren for dampmaskinen!) Og da han fortalte henne at fly hadde eksistert før han ble født, og lenge før Revolusjonen, syntes hun denne kjensgjerning var helt uten interesse. Hadde det til syvende og sist noe å si hvem som hadde funnet opp fly? Et noe større sjokk fikk han, da han av en tilfeldig bemerkning skjønte at hun ikke husket at Oceania for fire år siden hadde vært i krig med Øst-Asia og i fred med Eurasia. Sant nok betraktet hun hele krigen som et bedrag, men tydeligvis hadde hun ikke engang bitt merke i at fiendens navn var et annet. – Jeg trodde vi alltid hadde vært

доктрину наводно заступа. Одрасла је после Револуције, и била премлада да би се сећала идеолошких борби шездесетих година. Појам независног политичког покрета био је ван њених моћи поимања; а у сваком случају, Партија је непобедива. Постојаће увек, и увек ће бити иста. Човек се може бунити једино потајном непослушношћу или, највише, усамљеним чиновима насиља: убиством или диверзијом. У извесном смислу била је много интелигентнија од Винстона, и далеко мање подложна партијској пропаганди. Једном га је, кад је због нечега поменуо рат против Евроазије, изненадила рекавши да се по њеном мишљењу тај рат уопште не води. Ракетне бомбе које су свакодневно падале на Лондон испаљивала је вероватно сама влада Океаније, “само да се људи плаше”. Та мисао му дословно никад није ушла у главу. Она је у њему под стакла чак и неку завист кад му је рекла да јој је током Два минута мржње највећи проблем како да не прсне у смех. Но стављала је у сумњу учење Партије само онда кад се дотицало њеног сопственог живота. Често је била спремна да прихвати званичну митологију само зато што јој разлика између истине и измишљотине није била важна. Веровала је, на пример, пошто је то учила у школи, да је Партија измислила авион. (Винстон се сети да је у време кад је он био ђак — Партија тврдила само да је измислила хеликоптер; дванаестак година касније, кад је Џулија ишла у школу, то исто је тврдила и за авион; још једна генерација, и Партија ће приписати себи да је измислила и парну машину.) А кад јој је рекао да су авиони постојали много пре његовог рођења, и далеко пре Револуције, то јој се није учинило ни најмање вредним пажње. Најзад, какве везе има ко је измислио авион? Знатно више га је погодило кад је из неке њене случајне примедбе закључио да се она не сећа да је Океанија пре четири године била у рату с Истазијом а у миру с Евроазијом. Било је истина да је цео рат сматрала намештеном ствари; но било је очигледно да чак није ни приметила да се променило име непријатеља. 132

i krig med Eurasia, sa hun vagt. Dette skremte ham litt. Oppfinnelsen av fly var gjort lenge før hun ble født, men omleggingen av krigen hadde foregått for bare fire år siden, da hun godt og vel var voksen. Han diskuterte dette med henne i kanskje et kvarter. Til slutt klarte han å tvinge hennes erindring tilbake inntil hun uklart husket at en gang hadde Øst-Asia og ikke Eurasia vært fienden. Men hun mente fremdeles at spørsmålet var uten enhver betydning. – Hvem bryr seg egentlig om det? sa hun utålmodig. – Alltid er det den ene fordømte krigen etter den andre, og en vet det bare er løgn som blir fortalt om dem. Stundom snakket han med henne om arkivavdelingen og de skamløse forfalskningene han utførte der. Hun lot ikke til å bli forferdet over slike ting. Hun følte ikke den avgrunnen som åpnet seg foran føttene hennes ved tanken på at løgn ble til sannhet. Han fortalte henne historien om Jones, Aaronson og Rutherford, og det viktige papiret som han en gang hadde holdt mellom fingrene. Det gjorde ikke større inntrykk på henne. Til å begynne med skjønte hun ikke engang poenget i historien. – Var de venner av deg? spurte hun. – Nei, jeg har aldri kjent dem. De var medlemmer av Det annet sentrum. Dessuten var de meget eldre enn jeg. De hørte til den gamle tiden, før Revolusjonen. Jeg kjente dem såvidt av utseende. – Men da var det da ingenting å bry seg med. Folk blir jo avlivet støtt og stadig, ikke sant? Han prøvde å få henne til å forstå. – Dette var en affære utenom det alminnelige. Det var ikke bare et spørsmål om å ta livet av noen. Forstår du ikke at hele fortiden fra og med i går faktisk er blitt avskaffet? Hvis den lever videre noe sted, er det i noen få solide ting med ingen ord på, som den glassbiten der. Allerede nå vet vi bokstavelig talt nesten ingenting om Revolusjonen og årene før Revolusjonen. Alle dokumenter er blitt ødelagt eller forfalsket, alle bøker er blitt skrevet om, alle bilder malt om igjen, alle statuer og gater og bygninger har fått nye navn, alle datoer er blitt endret. Og denne prosessen fortsetter dag etter dag og minutt etter minutt. Historien har stanset. Det eneste som eksisterer, er en uendelig nutid, og i den har Partiet alltid rett. Naturligvis vet jeg at fortiden er blitt forfalsket, men det ville aldri være mulig for meg å bevise det, selv om det var meg som hadde utført forfalskningen. Etterat oppgaven

“Мислила сам да смо одувек у рату с Евроазијом”, равнодушно му је рекла. Тога је мало поплашило. Авион је био пронађен давно пре њеног рођења, али је до измене у рату дошло пре свега четири године, кад је већ увелико била одрасла. Око тога се препирао с њом скоро четврт сата. На крају је успео да јој присили сећање да се врати, све док се није нејасно подсетила да је некад непријатељ био Истазија а не Евроазија. Но цела ствар јој се и даље чинила неважном. “Ко те пита?” рекла му је нестрпљиво. “Увек је један рат за другим, а зна се да су све вести и тако гола лаж.” Понекад јој је причао о Одељењу документације и бесрамним фалсификатима које тамо чини. То је није ужасавало. На помисао да лажи постају истине њој се није стварала провалија под ногама. Он јој исприча о Џонсу, Аронсону и Ратерфорду и особито значајном комаду папира који је у једном тренутку држао у руци. То на њу не остави особити утисак. Испрва чак није ни схватила у чему је суштина приче. “Јесу ли то били твој и пријатељи?” упита га. “Нису, нисам их ни познавао. Били су чланови Уже партије. Сем тога, били су много старији од мене. Они су из старих дана, пре Револуције. Једва сам их познавао и из виђења.” “Па што се онда секираш? Партија и тако цело време убија људе.” Он покуша да је натера да схвати. “Ово је изузетан случај. Није у питању само то што је неко убијен. Схваташ ли да је прошлост, од јуче па унатраг, укинута? Ако је још игде има, онда је у неколико предмета уз које нису везане никакве речи, као што је онај комад стакла. Ми већ не знамо дословно ништа о Револуцији и времену пре Револуције. Сваки документ је уништен или фалсификован, свака књига прерађена, сваки споменик, свака улица, свака зграда прекрштена, сваки датум измењен. А тај процес се наставља из дана у дан, из минута у минут. Историја се зауставила. Не постоји ништа сем бесконачне садашњости у којој Партија увек има право. Разуме се, ја знам да се прошлост фалсификује, али нећу никад моћи да докажем, чак ни онда кад сам ја тај који фалсификује. Кад се фалсификат изврши, не остаје никакав доказ. Једини докази су у мојој 133

er utført, finnes det aldri noen beviser igjen. Det eneste beviset har jeg inne i min egen hjerne, og jeg vet ikke med sikkerhet at noe annet menneskelig vesen husker det samme. Bare i et eneste tilfelle i hele mitt liv hadde jeg virkelig et konkret bevis etter forfalskningen – mange år etterpå. – Og hva godt var det i det? – Ikke noe godt, fordi jeg kastet det noen minutter etter. Men hvis det samme hendte i dag, ville jeg ta vare på det. – Det ville nå ikke jeg, sa Julia. – Jeg er helt villig til å ta risker, men bare for noe som er verdt det, ikke for utklipp av gamle aviser. Hva kunne du ha gjort med det, om du hadde gjemt det? – Kanskje ikke så mye. Men det var et bevis. Jeg kunne ha sådd litt tvil her og der, om jeg da våget å vise det til noen. Jeg innbiller meg ikke at vi kan forandre noe i vår egen levetid. Men en kan tenke seg at det springer opp små motstandsgrupper hist og her – små grupper av folk som slutter seg sammen og gradvis vokser, og til og med etterlater seg noen vitnesbyrd, slik at den neste generasjon kan fortsette der vi sluttet. – Jeg er ikke interessert i neste generasjon, skatten min. Jeg er interessert i oss. – Du er bare opprører fra livet og nedover, sa han. Hun syntes dette var strålende morsomt sagt og slo begeistret armene om ham. Hun hadde ikke den fjerneste interesse for enkelthetene i Partiets lære. Hver gang han tok til å snakke om Ingsocs prinsipper, dobbelttenkning, fortidens foranderlighet og fornektelsen av den objektive virkelighet, og å bruke nytaleord, kjedet og forvirret han henne, og hun svarte at hun aldri brydde seg det minste om slike ting. Det var en kjent sak at alt dette var tøys, så hvorfor plage tanken med det? Hun visste når hun skulle rope hurra og når hun skulle pipe, og det var alt en trengte å vite. Hvis han fortsatte å prate allikevel, pleiet hun å sovne av, til hans store forvirring. Hun hørte til de mennesker som kan sove når som helst og i alle stillinger. Når han snakket med henne, ble han klar over hvor lett det var å vise en ortodoks fasade uten å ha det minste begrep om hva retttroenhet var. På sett og vis ble Partiets verdensanskuelse lettest tilegnet av de mennesker som ikke maktet å forstå den. Man kunne få dem

глави, али ја никако не могу бити сигуран да се ико други сећа онога чега и ја. И само сам једном у животу, у том случају о коме ти причам, заиста имао у руци конкретан доказ после догађаја — годинама после догађаја.” “И шта ти је то вредело?” “Ништа, јер сам га бацио после неколико минута. Али да ми се то деси данас, сачувао бих га.” “Ја, вала, не бих!” рече Џулија. “Ја сам сасвим спремна да рескирам, али само за нешто корисно, а не за парчиће старих новина. И да си га сачувао, шта би могао да урадиш с њим?” “Вероватно ништа нарочито. Али то је био доказ. Могао је посејати сумњу овде-онде, под условом да се усудим и покажем га некоме. Не верујем да ћемо ишта моћи да изменимо за нашег живота. Али могуће је замислити мале групице отпора овде-онде — групице људи који се удружују, групице које постепено расту и можда оставе нешто писано за собом, да би следећа генерација продужила где смо ми стали.” “Драги, мени није стало до следеће генерације. Мени је стало само до нас.” “Ти си бунтовник само од појаса наниже”, рече јој он. Она нађе да је то невероватно духовито и одушевљено га загрли. За финесе партијске доктрине није имала нимало интересовања. Кад год би он почињао да прича о принципима енглсоца, двомисли, изменљивости прошлости, и порицању објективне стварности, и да употребљава речи из Новоговора, њој је постајало досадно, збуњивала би се и говорила да на то никад не обраћа пажњу. Зна се да су све то будалаштине; зашто се онда секирати? Она зна кад да кличе а кад да виче “уа”; то је све што човеку треба. Ако би и даље говорио о тим питањима, она би — имала је ту незгодну навику — падала у сан. Била је једна од оних који могу заспати у сваком тренутку и сваком положају. Разговарајући с њом, он схвати како је лако приказати фасаду политичке исправности а при том немати појма шта исправност значи. У извесном смислу, погледи Партије најуспешније су се наметали људима 134

til å godta de mest flagrante krenkelser av realitetene, fordi de aldri helt fattet de abnormiteter som ble krevet av dem og ikke var nok interessert i offentlige saker til å legge merke til hva som foregikk. De levde uantastet, takket være sin mangel på forståelse. De svelgjet simpelthen alt sammen, og det de slukte gjorde dem ikke noe vondt, fordi det ikke etterlot seg noe bunnfall. Det var akkurat som et korn som passerer gjennom kroppen på en fugl uten å bli fordøyet.

неспособним да их схвате. Могуће је било натерати их да прихвате најочигледнија насиља над стварношћу, пошто никад нису потпуно схватали сву величину онога што се од њих тражи, а за јавни живот нису били довољно заинтересовани да би приметили шта се дешава. Зато што нису схватили до краја, остајали су нормални. Они су једноставно гутали све, а то што би прогутали није им шкодило јер није остављало ништа за собом, баш као што зрно кукуруза пролази несварено кроз тело какве птице.

VI Endelig hadde det skjedd. Det budskapet han ventet, var kommet. Det forekom ham at han hadde ventet på dette hele sitt liv. Han gikk nedover den lange korridoren i ministeriet og var nesten kommet til det stedet hvor Julia hadde stukket papirlappen i hånden hans, da han ble oppmerksom på at noen som var høyere enn han selv, kom gående bak ham. Mannen, hvem det nå enn kunne være, hostet lavt, tydeligvis som en innledning til en samtale. Winston stanset brått og snudde seg. Det var O’Brien. Langt om lenge stod de ansikt til ansikt, og hans eneste innskytelse var å løpe sin vei. Hans hjerte hamret voldsomt. Det ville ha vært helt umulig for ham å si noe. Men O’Brien fortsatte å gå, og et øyeblikk la han en vennlig hånd på Winstons arm, slik at de ble gående side om side. Han tok til å snakke med den egne alvorlige høfligheten, som skilte ham fra flertallet av medlemmene av Det indre parti.

6 Најзад се догодило. Очекивана порука је стигла. Чинило му се да је на то чекао целог живота. Ишао је дугим ходником у Министарству, и стигао скоро до места где му је Џулија тутнула цедуљицу у шаку, кад је осетио да одмах за њим иде неко крупнији од њега. Тај неко, ко год био, мало се закашљао, очигледно спремајући се да проговори. Винстон се нагло заустави и окрете. Угледа О'Брајена.

– Jeg har lengtet etter en anledning til å snakke med deg, sa han. – Jeg leste en av dine artikler om nytale i Times forleden. Du har en vitenskapelig interesse av nytalen, ikke sant? Winston hadde gjenvunnet en del av sin selvbeherskelse. – Ikke akkurat vitenskapelig, sa han. – Jeg er bare en amatør. Det er ikke mitt emne. Jeg har aldri hatt noe å gjøre med selve oppbyggingen av språket. – Men du skriver det meget elegant, sa O’Brien. – Det er ikke bare min mening. Jeg snakket nyss

Најзад су стајали лицем у лице; Винстон осети само један импулс: да побегне. Срце му је жестоко тукло. Не би био способан да проговори. О'Брајен, међутим, продужИ Истим кораком, за тренутак пријатељски положи руку на Винстонову мишицу, тако да обојица кретоше даље један уз другог. Затим проговори, с оном чудном озбиљном учтивошћу по којој се разликовао од већине чланова Уже партије. “Надао сам се да ћу имати прилике да поразговарам с вама”, рече он. “Неки дан сам читао у Тајмсу један ваш чланак у Новоговору. Вас Новоговор занима с научне тачке гледишта, зар не?” Винстон беше повратио нешто контроле над собом. “Тешко да би се могло рећи да је с научне тачке гледишта” рече. “Ја сам само аматер. То није моја област; нисам никад имао посла са самим стварањем језика.” “Али се њиме изврсно служите”, рече О'Брајен, “То не мислим само ја. Недавно сам разговарао 135

med en venn av deg, som sikkert er ekspert på с једним вашим пријатељем који је заиста området. Jeg husker ikke navnet hans i øyeblikket. стручњак. За тренутак му се не могу сетити имена,” På ny dunket Winstons hjerte så det gjorde vondt. Винстоново срце се опет болно протресе. Тај о – Dette kunne umulig være annet enn en коме је била реч није могао бити нико други до hentydning til Syme. Men Syme var ikke bare død, Сајм. Али Сајм је био не само мртав него han var avskaffet, han var en uperson. Enhver укинут, нелице. Поменути га било би смртно altfor åpenlys hentydning til ham ville ha vært en опасно. О'Брајенова примедба је очигледно dødelig fare. O’Briens bemerkning måtte требало да послужи као сигнал, као шифра. tydeligvis være tenkt som et signal, et kodeord. Учествујући заједно с њим у малом чину Ved å gjøre seg delaktig i en liten tankeforbrytersk зломисли, О'Брајен је од Винстона начинио handling hadde han gjort dem til sammensvorne. саучесника. Они продужише кораком низ De fortsatte å rusle langsomt nedover korridoren, ходник, али О'Брајен се наједном заустави. men så stanset O’Brien. Med den underlige Гестом који је увек обезоружавао и одавао avvæpnede vennligheten som han alltid kunne пријатељство, он поправи наочари на носу. legge i en bevegelse, rettet han på brillene på Затим настави: nesen. Så sa han: – Det jeg egentlig mente å fortelle deg var at i den “У ствари, хтео сам да вам кажем да сам у artikkelen i Times har du brukt to ord som er blitt вашем чланку наишао на две речи које су avleggse. Men det er først i den aller siste tiden at застареле. Но у употреби су биле све до de er blitt det. Har du sett den tiende utgave av недавно. Јесте ли видели десет о издање nytale-ordboken? Речника Новоговора?” – Nei, svarte Winston. – Jeg trodde ikke den var “Нисам”, рече Винстон. “Мислио сам да још kommet ut ennå. I arkivavdelingen bruker vi није изишло. Ми се у Документацији још увек fremdeles niende utgave. служимо деветим.” – Tiende kommer ikke før om noen måneder, tror “Десето издање се неће појавити још неколико jeg. Men noen få eksemplarer er blitt sendt ut på месеци; али раздељено је неколико сигналних forhånd. Selv har jeg ett av dem. Det ville kanskje примерака. Један имам и ја. Можда би вас interessere deg å se det? интересовало да погледате?” – Ja, i høyeste grad, sa Winston, som øyeblikkelig “Веома”, рече Винстон, схвативши сместа куда skjønte hensikten med dette. то води, – Noen av de nye konstruksjonene er veldig “Нека од нових достигнућа управо су skarpsindige. Minskingen av verbenes antall for ингениозна. Смањење броја глагола — мислим eksempel – jeg tror nok det er et punkt som vil да ће вас то особито занимати. Како ћемо: да ли interessere deg. La meg se – skal jeg sende et bud да вам пошаљем по куриру? Бојим се да ћу til deg med ordboken? Nei, jeg er redd for at jeg заборавити; за те ствари немам памћење. støtt glemmer alt slikt. Kanskje kunne du hente den Можда ако бисте ви дошли до мене да вам га hjemme hos meg en gang når det passer deg? Vent дам? Чекајте. Даћу вам адресу.” litt. Jeg skal gi deg min adresse. De stod foran en fjernskjerm. Litt åndsfraværende Стајали су испред телекрана. Помало расејано, følte O’Brien på to av lommene og drog så frem en О'Брајен пипну по џеповима, затим извади liten notisbok som var bundet i skinn og en бележник с кожним корицама и златну blekkblyant av gull. Rett under fjernskjermen, slik хемијску оловку. Одмах испод телекрана, у at enhver som holdt vakt i den andre enden kunne положају да свако ко посматра с друге стране lese skriften hans, rablet han så ned adressen, rev инструмента може прочитати шта пише, он bladet ut og gav det til Winston. нажврља адресу, откиде лист и даде га Винстону. – Som regel er jeg hjemme om kveldene, sa han. – “Код куће сам обично увече”, рече, “а ако не Hvis ikke, vil tjeneren min gi deg ordboken. будем, мој слуга ће вам дати речник.” 136

Han forsvant, og Winston ble stående tilbake med papirlappen, som det ikke var noen grunn til å skjule denne gang. Likevel lærte han seg omhyggelig utenat det som stod skrevet på den, og noen timer etter lot han lappen forsvinne i minnehullet sammen med en bunke andre papirer. I høyden hadde de snakket med hverandre et par minutter. Episoden kunne umulig bety annet enn en bestemt ting. Den var arrangert forat Winston skulle få vite O’Briens adresse. Dette måtte til, for det var aldri mulig å få greie på hvor noen bodde uten ved å spørre direkte. Det fantes ingen adressebøker av noe slag. «Hvis du noengang vil snakke med meg, så er det her du kan finne meg,» var det O’Brien hadde sagt til ham. Kan hende kunne det til og med være en beskjed skjult etsteds i ordboken. Men en ting var iallfall sikker. Den sammensvergelsen han hadde drømt om, eksisterte virkelig, og han hadde fått kontakt med utkanten av den. Før eller siden ville han følge O’Briens innbydelse, det visste han. Kanskje i morgen, kanskje etter en lang utsettelse – det var han ikke så sikker på. Det som skjedde, var bare fullbyrdelsen av en prosess som hadde begynt for år siden. Det første skritt hadde vært en hemmelig, ufrivillig tanke, det andre var dagboken. Han hadde beveget seg fra tanker til ord, og nå fra ord til handling. Det siste skritt var noe som ville hende i Kjærlighetsministeriet. Det hadde han godtatt. Begynnelsen innebar også slutten. Men det var skremmende, eller for å si det nøyaktigere, det var som en forsmak på døden, som å være litt mindre levende. Selv da han stod og snakket med O’Brien og han langsomt ble klar over ordenes betydning, var han blitt grepet av en iskald følelse som fikk ham til å skjelve. Han hadde inntrykk av at han steg ned i en våt grav, og det gjorde ikke saken bedre at han alltid hadde visst at graven lå der og bare ventet på ham.

Потом оде, оставивши Винстона да држи листић папира, који овог пута није требало крити. Он ипак пажљиво научи адресу напамет, и после неколико сати убаци папир у рупу за памћење заједно са гомилом других папира. Њихов разговор је потрајао највише два-три минута. Цела епизода могла је имати само једно значење. Била је смишљена да би Винстон сазнао О'Брајенову адресу. То је било потребно, јер се ничија адреса није могла дознати друкчије но директним питањем. Нису постојали никакви именици. Оно што му је О'Брајен у ствари рекао, значило је “ако будеш пожелео да ме видиш, ево где ме можеш наћи”. Можда ће чак у речнику бити сакривена каква порука. Но у сваком случају једно је било сигурно. Завера о којој је сањао одиста постоји, а он је управо досегао њену спољну ивицу. Знао је да ће се пре или после одазвати О'Брајеновом позиву. Можда сутрадан, можда после дугог одлагања — није био сигуран. Оно што се дешавало био је само развој процеса који је почео пре неколико година. Први корак је била потајна, ненамерна мисао, а други отпочињање дневника. Онда је прешао с мисли на речи, а с речи на дела. Последњи корак је оно што ће се десити у подрумима Министарства љубави. Он је то прихватио. Крај је био садржан у почетку. Али ипак је било страшно; или, тачније, слично првом даху смрти; осећао се као да је у мањој мери жив. Још док је разговарао с О'Брајеном, у тренутку кадје схватио смисао његових речи, осетио се као да му је цело тело обузела хладна дрхтавица. Имао је осећање да закорачује у хладну влагу гроба; а од , тога што је одувек знао да је гроб ту и да га чека није му било много боље.

VII 7 Winston hadde våknet med øynene fulle av tårer. Винстон се пробуди очију пуних суза. Џулија Julia veltet seg søvnig mot ham og mumlet noe се сањиво окрете поред њега, промрмљавши som kunne ha vært: «Hva er det i veien?» нешто што је вероватно било “Шта је?” 137

– Jeg drømte … begynte han, men så bråstanset han. Det var altfor innviklet til å bli uttrykt i ord. Det var ikke bare drømmen selv, det var også det minnet som hang sammen med den og som hadde svømt i hans bevissthet i noen sekunder etterat han hadde våknet. Han lå på ryggen med lukkede øyne, fremdeles litt sløv etter drømmens atmosfære. Det var en veldig, lysende drøm som likesom viste ham hele hans liv som et landskap en sommerkveld etter regn. Alt hadde foregått inne i glassbrevpressen, men overflaten av glasset var selve himmelhvelvet, og innenfor lå alt badet i et klart, mykt lys, slik at øyet nådde endeløse avstander. Drømmen hadde også omfattet – den hadde faktisk på en måte bestått av – en armbevegelse som hans mor gjorde en gang, og som ble gjentatt tredve år etter av den jødekvinnen han hadde sett på filmen, som forsøkte å verge den lille gutten mot kulene før helikopterne sprengte dem begge i filler. – Vet du at helt til dette øyeblikk trodde jeg jeg hadde myrdet min mor? sa han. – Hvorfor myrdet du henne? spurte Julia nesten i søvne. – Jeg myrdet henne ikke. Ikke fysisk. I drømmen hadde han husket det siste glimt av moren, og i de korte sekundene da han våknet, var alle de små hendelsene som omgav dette kommet tilbake i hans erindring. Det var et minne som han med vilje måtte ha skjøvet ut av sin bevissthet i mange år. Han var ikke sikker på datoen, men han kunne ikke ha vært mer enn ti år, kanskje tolv, da det hendte. Hans far hadde forsvunnet en tid i forveien, hvor lang tid kunne han ikke huske. Langt bedre husket han de løsslupne, utrygge forholdene på den tid: den stadig tilbakevendende panikken på grunn av flyangrepene, sammenstimlingen på undergrunnsstasjonene, mursteinshaugene av sammenstyrtede hus på alle kanter, de uforståelige kunngjøringene som var slått opp på gatehjørnene, bandene av unge gutter som alle brukte skjorter av samme farve, de enorme køer utenfor bakeributikkene, mitraljøseknatringen i det fjerne – og fremfor alt det faktum at det aldri var nok med mat. Han husket at han sammen med andre gutter hadde tilbragt ettermiddagene med å rote i

“Сањао сам...” поче он, па се пресече. Било је превише компликовано да би се могло исказати речима. Поред самог сна, постојало је и сећање везано за њега које му се вратило у памет у оних неколико секунди после буђења. Он поново леже, затворених очију, још увек натопљен атмосфером сна. То је био огроман, светао сан у коме као да се цео његов живот пружао пред њим попут предела у летње вече после кише. Све се дешавало у унутрашњости стакленог притискача, али површина стакла беше постала небески свод, а испод свода све се чинило преправљено јасном меком светлошћу у којој се могло видети до бескрајних даљина. Цео сан је био обухваћен — на неки начин чак и садржан — у покрету руке који је направила његова мајка, а после тридесет година она Јеврејка коју је видео у журналу како покушава да заштити дечачића од метака пре него што их је хеликоптер обоје разнео у комаде. “Знаш ли”, рече он, “да сам до овог тренутка веровао да сам убио своју мајку?” “А зашто си је убио?” упита Џулија, готово спавајући. “Нисам је убио. Не физички.” У сну се сетио тренутака кад је последњи пут видео мајку, а неколико секунди пре буђења вратио му се сав онај венац ситних догађаја који су га окруживали. Посреди је било сећање које је годинама намемо потискивао из главе. У погледу датума није био сигуран, али кад се то десило, није могао имати више од дванаест, ако не и само десет, година. Отац је пре тога већ био нестао; није се могао сетити пре колико времена. Јасније се сећао сулуде немирне атмосфере тог времена: повремених узбуна због бомбардовања, склоништа у станицама метроа, гомила рушевина на све стране, неразумљивих објава излепљених по угловима улица, банди младића у кошуљама исте боје, огромних редова пред пекарама, испрекидане митраљеске паљбе из даљине — и изнад свега, чињенице да хране никад није било довољно. Сећао се дугих поподнева која је проводио с осталим дечацима претурајући око канти за ђубре и гомила отпадака, вадећи листове купуса, коре 138

søppelkasser og i murbrokker for å finne frem ribbene på kålblad, potetskrell og stundom til og med mugne brødskorper, som de omhyggelig skrapet asken av. Han husket også hvordan han stod og ventet på lastebiler som kjørte en bestemt vei med kreaturfôr, og som stundom mistet noen biter oljekake når de skumpet over de dårlige stykkene av veien. Da hans far forsvant, viste moren ikke noen forbauselse eller voldsom sorg, men det skjedde en plutselig forandring med henne. Det var som hun helt hadde mistet motet. Selv for Winston stod det klart at hun ventet på noe som hun visste ville skje. Hun gjorde alt som trengtes – kokte mat, vasket, stoppet, redde opp sengen, feide gulvet og støvet av kaminhyllen – men alltid meget langsomt og med en underlig mangel på overflødige bevegelser, akkurat som en leddedukke som beveger seg av seg selv. Den store velskapte kroppen hennes syntes helt naturlig å synke ned i uvirksomhet. I flere timer om gangen kunne hun sitte nesten urørlig på sengekanten og pleie den vesle søsteren hans, et ørlite, sykelig og meget stille barn på to– tre år, med et ansikt som var så avpillet at det så ut som en apes. En meget sjelden gang tok hun Winston i armene og klemte ham lenge til seg uten å si noe. På tross av sin ungdom og selviskhet forstod han at dette på en eller annen måte hang sammen med den aldri nevnte ting som kom til å skje. Han husket det værelset de bodde i, et mørkt rom som luktet innestengt og nesten halvveis var fylt av en seng med et hvitt teppe. I kaminen var det en gassring og en hylle hvor maten ble oppbevart, og på trappeavsatsen utenfor var det en brun steintøyvask, som var felles for flere værelser. Han husket hvordan moren bøyde sin statuelignende skikkelse over gassringen for å røre rundt i noe i en kasserolle. Men fremfor alt husket han sin stadige sult og de ville stygge slagsmålene hver gang de skulle spise. Gang på gang kunne han mase på moren og spørre hvorfor det ikke var mer mat, han kunne skrike og rase mot henne (han husket endog tonen i sin egen stemme, for han var i stemmeskiftet før tiden, og stundom buldret den på en egen måte). Eller han kunne anlegge en sutrende patetisk tone for å få mer enn sin del. Hans mor var mer enn villig til å gi ham mer enn han skulle ha. Hun tok det for selvsagt at han,

кромпира, понекад чак и комадиће устајалог хлеба које су потом пажљиво чистили од пепела; и чекајући да прођу камиони који су ишли извесном одређеном маршутом а за које се знало да превозе сточну храну; кад су се труцкали прелазећи преко неравнина на путу, с њих би понекад пало неколико комада уљане погаче. Кад је отац нестао, мајка није показала никакво изненађење ни јаку патњу, али се изненада променила. Чинило се да је изгубила и најмању трунку воље. Било је очигледно, чак и Винстону, да је чекала нешто што се мора десити. Радила је све што је било потребно — кувала, прала, крпила, намештала кревет, рибала под, чистила камин — увек веома споро и с чудним одсуством сувишних покрета, као воштана лутка која се креће сама. Њено крупно и лепо тело као да је само од себе западало унепокретност. Често је сатима седела на кревету, готово непомично, и љуљала његову младу сестрицу, ситно, болешљиво, веома тихо дете од две или три године, с лицем које је од изнурености изгледало готово мајмунско. Врло ретко би узела Винстона у наручје; тада би га дуго држала привијеног уза се, не говорећи ни речи. Било му је јасно, и поред мало година и себичности, да је то на неки начин повезано са никад непоменутим догађајем који тек што се није десио. Сећао се собе у којој су живели, мрачне, загушљиве просторије с креветом покривеним белом застирком који као да ју је допола испуњавао. Сећао се решоа на гас који је стајао у камину, и полице на којој је била храна; а у ходнику испред врата био је умиваоник од печене глине, који су користили станари неколико соба. Сећао се мајчиног тела налик на кип како се сагиње над решо да промеша нешто у шерпи. Више од свега сећао се сталне глади и огавних жестоких борби у време јела. Стално је мучио мајку запиткујући је зашто нема још, викао је и издирао се на њу (сећао се чак и тонова свог гласа који се прерано почео мењати па би понекад загрмео чудним баритоном), или жалостивно цмиздрио не би ли му дала више него што му је припадало. Мајка је била потпуно спремна да му да више него што му је припадало. Узимала је здраво за готово да он, 139

«gutten», skulle få den største porsjon, men uansett hvor mye hun gav ham, forlangte han alltid enda mer. Under hvert måltid tigget og bad hun ham om ikke å være egoistisk, og å huske på at hans lille søster var syk og også trengte mat, men det nyttet ikke. Han hylte av sinne når hun sluttet å øse opp til ham, han prøvde å vri kasserollen og sleven fra henne, han stjal biter fra søsterens tallerken. Han visste at han var skyld i at de to andre sultet, men han kunne ikke for det, han følte til og med at han hadde rett til å gjøre det. Den skrikende sulten i hans mave rettferdiggjorde det likesom. Mellom måltidene nasket han alltid av den ynkelige matforsyningen på hyllen, så sant ikke moren holdt vakt. En dag ble det frigitt en sjokoladerasjon. Det var uker eller måneder siden man hadde fått den siste. Han husket tydelig den lille kostelige sjokoladebiten: en to-unsers plate (en snakket fremdeles om unser på den tiden), som skulle deles mellom tre. Det sa seg selv at den burde deles i tre like store deler. Med ett, som om han lyttet til et helt annet menneske, hørte Winston seg selv si med høy, bråkende stemme at han ville ha hele platen. Hans mor sa at han skulle ikke være så grådig. Det ble en lang, vemmelig trette som fortsatte i det uendelige med skrik, klynk, tårer, bebreidelser og prutting. Den ørlille søsteren hans klynget seg til moren med begge hender, akkurat som en apeunge, og stirret på ham over skuldrene med store sørgmodige øyne. Til slutt brøt moren av tre fjerdedeler av platen og gav det til Winston, mens søsteren fikk den siste fjerdedelen. Den vesle piken tok den og glodde sløvt på den, hun visste kanskje ikke hva det var. Winston stod og så på henne et øyeblikk. Med ett sprang han bort til henne, nappet sjokoladebiten og satte kurs mot døren. – Winston, Winston! ropte moren etter ham. – Kom tilbake! Gi lillesøster sjokoladen hennes! Han stanset, men han kom ikke tilbake. Morens engstelige blikk var festet på ansiktet hans. Selv i dette øyeblikk tenkte hun på den tingen – han visste ikke hva det var – som snart kom til å hende. Søsteren hadde forstått at noe var blitt tatt fra henne, og tok til å jamre lavt. Moren slo armen om barnet og presset ansiktet mot brystet på det. Det var noe ved denne bevegelsen som sa ham at hans

“мушко”, треба да добије већи део; но ма колико му давала, увек је тражио још. При сваком оброку преклињала га је да не буде себичан, да не заборави да му је сестрица гладна и да је и њој потребна храна, али није помагало. Он би дречао од реса кад би престала да му сипа јело, покушавао да јој истргне шерпу и кутлачу, грабио залогаје из сестриног тањира. Знао је да ће мајка и сестра због тога гладовати, али није могао да се уздржи; чак је сматрао да има и право на више јела. Чинило му се да га разурлана глад у желуцу оправдава. Између оброка, ако мајка не би стражарила, стално је крао из кукавне залихе хране на полици. Једног дана су добили следовање чоколаде, које није било већ недељама, ако не и месецима. Сасвим се јасно сећао драгоценог комадића чоколаде. На њих троје запало је две унце[5] (у то време се још увек рачунало на унце). Било је очигледно да је то требало поделити на три једнака дела. Одједном, као да је слушао неког другог, Винстон чу себе како крупним и грубим гласом захтева да му се да цео комад. Мајка му рече да не буде халапљив. Изроди се дуга, јетка свађа, без краја и конца, с узвицима, мољакањем, сузама, грдњама, ценкањем. Његова сићушна сестрица, грчевито се држећи за мајку обема рукама, сасвим слична мајмунчету, седела је и посматрала га преко мајчиног рамена крупним, жалосним очима. На крају мајка одломи три четвртине чоколаде и даде Винстону; преосталу четвртину даде његовој сестри. Девојчица дохвати чоколаду и тупо се загледа у њу, можда и не знајући шта је то. Винстон је један тренутак стајао и посматрао је. Затим, хитрим скоком, истрже комадић чоколаде из сестрине ручице и излете на врата. “Винстоне! Винстоне!” повика мајка за њим. “Врати се! Врати сестри њену чоколаду!” Он стаде, али се не врати. Мајчине брижне очи нису силазиле с његовог лица. Чак и сад кад је размишљао о свему томе, није знао шта је то што се непосредно затим десило. Схвативши да јој је нешто отето, његова сестра поче слабашно да цвили. Мајка је обгрли руком и стеже јој главицу себи на груди. Нешто у том покрету говорило му је да му сестрица умире. 140

søster holdt på å dø. Han snudde seg og flyktet ned trappen, mens sjokoladen ble klissen i neven hans. Han så aldri sin mor mer. Etterat han hadde slukt sjokoladen, følte han seg litt skamfull og drev omkring i gatene i flere timer, helt til sulten jaget ham hjem. Da han kom hjem, var moren forsvunnet. Slikt var allerede blitt normalt på den tid. Ingenting var borte fra værelset unntatt moren og søsteren. De hadde ikke tatt med seg noen klær, ikke morens kåpe engang. Ennå i dag visste han ikke sikkert om moren var død. Det kunne godt tenkes at hun bare var sendt til en tvangsarbeidsleir. Hva søsteren angår, så kunne hun, som Winston selv, ha blitt flyttet til en av koloniene for hjemløse barn som hadde vokst opp som resultat av borgerkrigen (forbedringssentre ble de kalt), eller hun kunne være sendt til arbeidsleiren sammen med moren, eller simpelthen være etterlatt et eller annet sted for å dø. Denne drømmen stod fremdeles levende i hans minne, særlig den favnende beskyttende bevegelse av armen, som syntes å inneholde hele drømmens mening. Hans tanke gikk tilbake til en annen drøm for to måneder siden. Nøyaktig som hans mor hadde sittet på det skitne hvite sengeteppet med barnet tett opptil seg, slik hadde hun også sittet i det sunkne skipet, langt under ham, dypere og dypere for hvert minutt – men fremdeles så hun opp mot ham gjennom vannet som stadig mørknet.

Он се окрете и побеже низа степенице, док му је чоколада у руци постајала лепљива. Мајку више није видео. Кад је појео чоколаду, осетио се мало постиђен и смуцао се улицама неколико сати, све док га глад није отерала кући. Кад се вратио, мајке није било. У то време тако шта је већ постајало нормално. Из собе није недостајало ништа сем мајке и сестре. Нису биле понеле ништа од одеће, чак ни мајчин капут. Ни после толико година није био сигуран да ли му је мајка мртва. Било је савршено могуће да су је отерали у логор за присилни рад. Што се сестре тиче, могли су је одвести, као и Винстона, у неку од колонија за напуштену децу (звале су се васпитнопоправни центри) које су подизане после грађанског рата; или су је можда послали у логор заједно с мајком, Или просто оставили негде да умре. Сан му је још увек био јасан у свести, особито онај закриљујући, заштитнички покрет руком у коме као да је био садржан сав његов смисао. У сећање му се врати други сан, који је сањао пре два месеца. У њему је мајка, онако исто како је седела на отрцаном кревету застртом белим покривачем с дететом које се чврсто држало за њу, седела у потонулом броду, дубоко испод њега, и сваког минута тонула све дубље, али још увек гледала навише, у њега, кроз све тамнију воду. Han fortalte Julia historien om hvordan moren Он исприча Џулији о мајчином нестанку. Не hadde forsvunnet. Uten å åpne øynene rullet hun отварајући очи, она се окрете и смести seg over og ble liggende i en mer komfortabel удобније. stilling. – Jeg skulle anta du var et motbydelig lite svin på “Видим да си у то време био права свиња”, den tiden, sa hun utydelig. – Alle barn er noen неразговетно рече. “Сва деца су свиње.” svin. – Ja. Men det egentlige poeng i historien … “Јесте. Само у целој причи је у питању то...” Av hennes åndedrag var det tydelig at hun holdt på По њеном дисању било је јасно да је поново å sovne igjen. Han skulle gjerne ha fortsatt å западала у сан. Желео је да може наставити snakke om moren. Av det han kunne huske om причу о мајци. По ономе чега се сећао о њој, henne, hadde han ikke det inntrykk at hun var en није мислио да је била необична жена, још ualminnelig kvinne og enda mindre intelligent, мање да је била интелигентна; а ипак је у њој men likevel hadde hun en slags fornemhet, en slags било неке племенитости, неке чистоте, renhet, rett og slett fordi de normer hun innrettet једноставно зато што су начела која је livet etter var hennes egne. Hennes følelser var поштовала била њена лична. Њена осећања су også hennes egne og kunne ikke endres utenfra. била њена сопствена, и нису се дала изменити Det ville aldri ha falt henne inn at en handling som дејством ичега спољног. Она не би ни er virkningsløs dermed også blir meningsløs. Hvis помислила да некористан чин постаје самим 141

en elsket noen, elsket en ham, og når en ikke hadde noe ellers å gi, gav en ham fremdeles sin kjærlighet. Da han hadde tatt det siste av sjokoladen, hadde moren klemt hans søster inn til seg. Det nyttet ikke noe, det endret ikke noe, det skaffet ikke mer sjokolade, og heller ikke hindret det barnets død og hennes egen, men det syntes så naturlig at hun gjorde det. Den flyktende kvinnen i båten hadde også dekket den lille gutten med sin arm, som ikke hjalp mer mot kulene enn et ark papir. Det forferdelige som Partiet hadde gjort, var at det hadde innbilt menneskene at rene innskytelser, rene følelser, ikke betydde noe, mens det samtidig tok fra dem all makt over den materielle verden. Når en først var i Partiets klør, gjorde det bokstavelig talt ingenting hva en følte eller ikke følte. Uansett hva som hendte, forsvant en, og man hørte aldri mer om en selv eller ens handlinger. En ble løftet helt opp av historiens strøm. Og likevel ville dette ha syntes det viktigste av alt for menneskene for bare to generasjoner siden, fordi de ikke gjorde noe forsøk på å endre historien. De ble ledet av private troskapshensyn som de aldri drog i tvil. Det som betydde noe, var forholdet menneskene imellom, og en fullstendig hjelpeløs gestus, en omfavnelse, en tåre, et ord til et døende menneske, kunne ha verdi i seg selv. Det falt ham plutselig inn at proletarene fremdeles levde under slike forhold. De var ikke lojale mot et parti eller et land eller en idé, de var lojale mot hverandre. For første gang i sitt liv foraktet han ikke proletariatet, og heller ikke forestilte han seg det bare som en treg maktfaktor, som en dag i fremtiden ville få liv og gjenføde verden. Proletarene var forblitt menneskelige. De var ikke blitt harde innvendig. De hadde holdt fast ved de primitive følelser som han selv måtte lære seg på ny ved bevisst anstrengelse. Og mens han tenkte på dette kom han, uten påtagelig forbindelse, til å minnes at han for noen uker siden hadde sett en avkuttet hånd ligge på fortauet og hadde sparket den ut i rennesteinen som om den bare hadde vært en kålstilk. – Proletarene er menneskelige vesener, sa han høyt. – Vi er ikke menneskelige. – Hvorfor ikke? sa Julia, som hadde våknet igjen.

тим и бесмислен. Кад човек воли неког, онда га воли, и кад нема да му да ништа друго, даје му бар љубав. Кад је последњег остатка чоколаде нестало, мајка је ипак загрлила његову сестрицу. То није користило, није мењало ништа, није произвело још чоколаде, није одагнало детињу смрт, ни њену сопствену; али јој се чинило сасвим природним да загрлисвоје дете. Она жена, избеглица, у чамцу такође је покрила дечачића својом руком која против метка није користила ништа више но што би користио лист хартије. Оно страшно што је Партија урадила било је у томе што је убедила људе да голи импулси, гола осећања, не вреде ништа, а у исто време им отела сву моћ над материјалним светом. У канџама Партије, оно што човек осећа или не осећа, што чини или не чини, није представљало дословно никакву разлику. Било како било, човек је нестајао, и више се ни за њега ни за његове поступке није чуло. Био је потпуно извучен из тока историје. А ипак људима од пре свега две генерације то се не би чинило од првенствене важности, зато што нису ни покушавали да измене историју. Њих је водио систем личних оданости који нису ни доводили у питање. Важни су били лични односи; неки крајње безнадежан покрет, један загрљај, једна суза, једна реч самртнику, могли су имати вредности сами по себи. Њему изненада паде на памет да су проли још увек остали такви. Они нису били одани једној партији, ни једној земљи, ни једној идеји; били су одани један другом. Први пут у животу он не презре проле нити по мисли о њима само као о непокретној маси која ће једног дана оживети и препородити свет. Проли су остали људи. Нису отврднули у души. Држали су се примитивних емоција које је он морао да поново учи са свесним напором. Мислећи те мисли, сети се, без очигледне везе, како је пре неколико недеља видео одсечену шаку како лежи на улици и гурнуо је ногом у канал као да је корен купуса. “Проли су људска бића”, рече наглас. “Ми нисмо.” “Зашто?” упита Џулија, која се беше поново пробудила. Han tenkte seg litt om. – Har det aldri falt deg inn, Он мало размисли. “Да ли ти је некад пало на sa han, – at det beste vi kunne gjøre, var å gå fra памет”, рече, “да би најпаметније урадили да 142

dette stedet før det blir for sent og aldri møtes igjen? – Jo, skatten min, det har også jeg tenkt på, flere ganger. Men likevel kommer jeg ikke til å gjøre det. – Vi har vært heldige, sa han, – men nå kan det ikke vare stort lenger. Du er ung. Du ser normal og uskyldig ut. Hvis du holder deg klar av folk som meg, kan du leve enda i femti år. – Nei. Jeg har tenkt over alt dette. Det du gjør, det gjør jeg også. Og mist ikke motet. Jeg er ganske flink til å holde liv i meg. – Vi kan kanskje være sammen i seks måneder til – eller et år – det vet ingen. Men til slutt er det sikkert at vi må skilles. Skjønner du hvor forferdelig alene vi da blir? Når de først får tak i oss, blir det ingenting, bokstavelig talt ingen verdens ting, som vi kan gjøre for å hjelpe hverandre. Hvis jeg tilstår, skyter de deg, og hvis jeg nekter å tilstå, gjør de det allikevel. Ingenting som jeg kan si eller gjøre, eller hindre meg selv i å si, kan utsette din død så mye som fem minutter. Ingen av oss vil noengang få greie på om den annen er i live eller død. Vi blir fullstendig maktesløse. Det eneste som betyr noe, er at vi ikke sviker hverandre, selv om dette ikke gjør den minste forskjell. – Hvis du mener det å tilstå, så kommer vi begge til å gjøre det, det er klart. Alle tilstår uten unntagelse. Du kan ikke for det. De torturerer deg. – Jeg mener ikke tilstå. Tilståelse er ikke svik. Det du sier eller gjør, spiller ingen rolle – det er bare følelsene som gjør det. Hvis de kunne få meg til å la være å elske deg, så ville det være det virkelige sviket. Hun grublet over det. – Det kan de ikke gjøre, sa hun til slutt. – Det er det eneste de ikke kan gjøre. De kan få deg til å si alt – alt – men de kan ikke få deg selv til å tro det. De kan ikke komme inn i deg. – Nei, sa han litt mer optimistisk, – nei, det er ganske sant. De kan ikke komme inn i en. Hvis du kan føle at det er umaken verdt å forbli menneskelig, selv om det ikke fører til noe i det hele tatt, da har du slått dem. Han tenkte på fjernskjermen med dens aldri sovende øre. De kunne utspionere en natt og dag, men hvis en holdt hodet klart, kunne en likevel

једноставно изиђемо одавде пре него што буде касно и да се више никад не видимо?” “Јесте, драги, неколико пута. Али ипак нећу.” “Досад смо имали среће”, рече он, “али то не може трајати још дуго. Ти си млада. Изгледаш нормална и безгрешна. Ако се будеш чувала људи као што сам ја, могла би остати жива још педесет година.” “Не. Све сам ја то претурила у глави. Шта ти радиш, то ћу и ја. И не буди тако малодушан. Ја сам доста вешта да сачувам главу.” “Можда ћемо бити заједно још шест месеци – годину дана — не можемо знати колико. На крају ће нас свакако раздвојити. Схваташ Ии колико ћемо потпуно бити сами? Кад нас ухвате, нећемо моћи ништа, дословно ништа, да учинимо једно за друго. Ако признам, стрељаће те; ако одбијем да признам, опет ће те стрељати. Ништа што бих могао рећи, или прећутати, неће моћи да одложи твоју смрт ни за пет минута. Нећу знати за тебе ни да ли си жива или мртва; ни ти за мене. Бићемо потпуно немоћни у сваком погледу. Једино што ће бити важно то је да не издајемо једно друго, мада ни то неће значити баш ништа.” “Ако мислиш на признавање”, рече она, “ту нема грешке, признаћемо. Сви признају, увек. Ту се не може ништа. Муче те.” Не мислим то. Признати не значи издати. Шта се каже и уради није важно: важно је само шта се осећа. Ако би ме натерали да престанем да те волим — то би била права издаја”. Она размисли о томе. “То не могу”, рече најзад. “То једино не могу. Могу те натерати да кажеш било шта — било шта — али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“ “Не”, рече он с мало више наде, “не; то је сасвим тачно. У душу не могу да уђу. Ако можеш и даље да осећаш да вреди остати човек, макар то не дало никаквих резултата, онда си победио ти њих.” Он помисли о телекрану и његовом никад заспалом уву. Могу те шпијунирати дан и ноћ, али ако останеш присебан, још увек можеш да 143

lure dem. Med all sin smartness hadde de aldri klart å finne ut hva et annet menneskelig vesen tenkte. Kan hende var det litt annerledes når en var i klørne på dem. En visste ikke hva som foregikk inne i Kjærlighetsministeriet, men en kunne gjette seg til det: tortur, rusgift, ømfintlige instrumenter som registrerte ens nervereaksjoner, gradvis utmattelse ved hjelp av søvnløshet og ensomhet og uavlatelige forhør. Kjensgjerninger kunne under ingen omstendigheter holdes skjult. De kunne bli oppsport ved hjelp av gransking, de kunne bli avpresset en ved tortur. Men hvis målet ikke var å forbli i live, men å forbli et menneske, hvilken forskjell gjorde det så til syvende og sist? De kunne ikke endre ens følelser, en kunne for den saks skyld ikke endre dem selv, selv om en ønsket det. De kunne blottlegge i de minste detaljer alt det en hadde gjort og sagt og tenkt, men det indre hjerte, hvis virksomhet var et mysterium endog for en selv, det forble ugjennomtrengelig.

их надмудриш. Уза сву своју вештину, још увек нису пронашли начин да читају људске мисли. Можда је то мање истина кад се човек наде у њиховим рукама. Шта се дешавало у унутрашњости Министарства љубави није се знало, али се могло погодити: мучења, дроге, осетљиви инструменти који региструју нервне реакције, постепено изнуривање бесаницом, самоћом и упорним испитивањем. У сваком случају, чињенице је било немогуће сакрити. До њих су могли доћи истрагом или исцедити из самог човека мучењем. Али ако циљ није остати жив него остати човек, какву то разлику на крају чини? Осећања ти не могу изменити; најзад, не можеш их изменити ни сам, све и да хоћеш. Могу да изнесу на светло, до најситнијих детаља, све што си урадио, рекао и помислио; али сама душа, чији су поступци и самом теби нејасни, остаје неосвојива.

VIII De hadde gjort det, endelig hadde de gjort det! Det værelset de stod i var avlangt og dempet opplyst. Fjernskjermen var skrudd ned til en lav mumling, det tykke mørkeblå gulvteppet gav en følelsen av å trå på fløyel. I den borteste enden av rommet satt O’Brien ved et bord under en grønnskjermet lampe, med en masse papirer på hver side av seg. Han hadde ikke brydd seg med å se opp da tjeneren viste Winston og Julia inn.

8 Најзад; најзад; најзад су то учинили! Соба у којој су стајали била је издужена и осветљена меком светлошћу. Телекран је био утишан до тихог мрмора; дебљина тамноплавог тепиха давала је човеку осећање да гази по сомоту. У супротном крају собе седео је О'Брајен, испод лампе са зеленим абажуром и с гомилом папира лево и десно од себе. Кад је слуга увео Џулију и Винстона, он није ни подигао главу. Винстону је срце лупало тако јако да је сумњао хоће ли моћи проговорити. У глави му је била само једна мисао: најзад, најзад; најзад смо то учинили. Било је непромишљено уопште долазити овамо, а чиста лудост доћи заједно; мада су стигли различитим путевима и састали се тек на О'Брајеновом прагу. Но и да се само уђе у ту кућу захтевало је нервни напор. Обичан човек је само у врло ретким приликама могао да види како куће чланова Уже партије изгледају изнутра, или да уопште уђе у четврт где су они становали. Цела атмосфера огромног стамбеног блока, богатство и пространство свега, непознати мириси доброг јела и дувана, тихи и невероватно брзи лифтови су клизили горе-доле, слуге у белим блузама како хитају тамо-амо — све је то уливало зебњу. Иако је

Winstons hjerte dunket så hardt at han tvilte på om han var i stand til å snakke. De hadde gjort det, endelig hadde de gjort det, var det eneste han maktet å tenke. Det hadde vært temmelig dristig å komme hit i det hele tatt, selv om de var kommet hver sin vei og hadde møttes på O’Briens dørtrapp. Men det krevdes en nerveanspennelse for bare å gå inn på et slikt sted. Det var bare ved meget sjeldne anledninger en fikk se et hjem som tilhørte et medlem av Det indre parti, eller til og med kom inn i den del av byen der de bodde. Hele atmosfæren i den veldige leiegården, overfloden og romsligheten som preget alt, den ukjente lukten av god mat og god tobakk, de tause og utrolig hurtige heisene som gled opp og ned, de hvitjakkede tjenerne som ilte frem og tilbake – alt dette virket skremmende. Enda Winston hadde et godt påskudd

144

for å komme hit, økt hvert eneste skritt hans frykt for at en svart-uniformert vakt plutselig skulle dukke frem bak hjørnet, be om å få se hans papirer og beordre ham ut. O’Briens tjener hadde imidlertid sluppet dem begge inn uten å kny. Han var en liten svarthåret mann i hvit jakke, med et rombeformet, totalt uttrykksløst ansikt som kunne ha vært ansiktet på en kineser. Den korridoren han førte dem gjennom, var dekket med en myk løper og hadde gule tapeter og hvitt panel, alt sammen gullende rent. Også det var skremmende. Winston kunne aldri huske å ha sett en gang hvis vegger ikke var skitne av berøringen av menneskekropper.

имао добар разлог што је овамо дошао, ипак га је на сваком кораку прогањао страх да ће се иза угла појавити стражар у црној униформи, легитимисати га и наредити му да се губи. Међутим, О'Брајенов слуга их је обоје пустио у кућу не трепнувши оком. То је био ситан, црномањаст човек у белој блузи, с ромбоидним, потпуно безизразним лицем, као у Кинеза. Ходник кроз који их је провео био је застрт меким тепихом а обложен светлим тапетама и белом дрвеном оплатом; све је било изванредно чисто. То је такође уливало зебњу. Винстон се није сећао да је икад видео ходник чији зидови нису били прИјави од додира с људским телима. О'Брајен је у руци држао комад папира и пажљиво га проучавао. Крупно лице, погнуто тако да се видела линија носа, изгледало је истовремено сурово и интелигентно. Двадесетак секунди седео је непомично. Онда привуче диктограф и одсечено ишчита поруку у хибридном жаргону Министарства: “Тачке један зарез пет зарез седам одобрене целосно предлог у тачки шест двапут више смешан ивичи са зломишљу поништити стоп неприступ изградњи пре пријема процене режитрошкова за машине стоп крај поруке.” Лагано се диже са столице и приђе им нечујно по меком тепиху; Заједно са новоговорским речима као да се био ослободио и једног дела званичног држања, али био је ипак натмуренији него обично, као да му није драго што га узнемиравају. Кроз ужас који је Винстон већ осећао наједном се проби обична збуњеност. Чинило му се сасвим могуће да је направио глупу грешку. Јер каквог је у ствари доказа имао да је О'Брајен политички завереник? Никаквог сем кратког погледа и једне једине двосмислене примедбе; поврх тога, само своје потајне наде које су се заснивале на сну. Није му могао помоћи чак ни изговор да је дошао по речник, јер би у том случају Џулијино присуство било немогуће објаснити. Пролазећи поред телекрана, О'Брајен се нечега сети. Заустави се, окрете и притисну прекидач на зиду. Чу се оштар метални звук. Глас ућута.

O’Brien hadde en bit papir i hånden og lot til å studere den intenst. Det tunge ansiktet var bøyd, slik at en kunne se neselinjen, og virket både fryktinngytende og intelligent. I kanskje tyve sekunder ble han sittende slik uten å røre seg. Så drog han taleskriveren til seg og bjeffet en beskjed i det vanlige departementale knotet: – Punkt en komma fem komma syv bifalt fullvist stopp forslaget i punkt seks dobbeltpluss latterlig tenderer forbrytertenkning sløyfes stopp ufortsett konstruksjonsvis føroppnå plussfulle overslag maskineri permanent stopp meldingen slutt. Han reiste seg langsomt fra stolen og kom imot dem over det lydløse teppet. Litt av den offisielle atmosfæren syntes å ha falt av ham etter nytaleordene, men hans uttrykk var barskere enn vanlig, som om det ergret ham å bli forstyrret. Den redsel som Winston alt følte, ble plutselig øket av et islett av alminnelig forvirring. Det forekom ham mulig at han bare hadde begått en tåpelig feiltagelse. For hvilket bevis hadde han i virkeligheten for at O’Brien var en slags politisk konspiratør? Ikke noe annet enn et glimt i øyet og en enkel tvetydig bemerkning, ellers bare hans egne hemmelige fantasier som bygget på en drøm. Han kunne ikke engang holde seg til det påskuddet at han var kommet for å hente ordboken, for i så fall var det jo uråd å forklare hvorfor Julia var med. Da O’Brien passerte fjernskjermen, var det som en tanke falt ham inn. Han stanset, snudde seg og slo på en bryter på veggen. Det kom et skarpt smell. Stemmen hadde stoppet. Julia kom med en svak lyd, et slags forbauset hvin. Џулија се огласи тихим звуком, кратким Selv i sin panikk ble Winston så forbauset at han писком изненађења. Винстон, иако притиснут 145

ikke kunne la være å si noe. – Du kan slå den av! sa han. – Ja, sa O’Brien, – vi kan slå den av. Det privilegiet har vi. Han stod rett overfor dem. Den kraftige skikkelsen raget over dem begge, og uttrykket i ansiktet hans var fremdeles umulig å tyde. Litt streng ventet han på at Winston skulle si noe, men hva? Selv i denne stund kunne det tenkes at han bare var en travel mann som irritert undret seg på hvorfor han var blitt forstyrret. Ingen sa noe. Etterat fjernskjermen var stoppet, syntes det å ha falt en dødlignende stillhet over værelset. Sekundene gikk, hvert av dem var som en evighet. Bare med vanskelighet holdt Winston fremdeles øynene festet på O’Briens. Så smeltet plutselig det bistre ansiktet i noe som kunne ha vært begynnelsen til et smil. Med sin karakteristiske bevegelse rettet O’Brien på brillene sine. – Skal jeg si det, eller vil du gjøre det? sa han. – Jeg vil si det, svarte Winston omgående. – Er den greia virkelig slått av? – Ja, alt er slått av. Vi er helt for oss selv. – Vi er kommet hit, fordi … Han stanset, for første gang innså han hvor uklare hans egne motiver var. Han visste faktisk ikke hva slags hjelp han ventet seg av O’Brien, og derfor var det heller ikke lett å si hvorfor han var kommet hit. Da han fortsatte, var det med en følelse av at det han sa måtte virke både svakt og pretensiøst: – Vi tror at det eksisterer en slags sammensvergelse, en slags hemmelig organisasjon som arbeider mot Partiet, og at du er innblandet i det. Vi vil gjerne slutte oss til og arbeide for den. Vi er fiender av Partiet. Vi tror ikke på Ingsocs prinsipper. Vi er tankeforbrytere. Vi er også ekteskapsbrytere. Når jeg forteller deg dette, er det fordi vi vil utlevere oss til deg på nåde og unåde. Hvis du vil at vi skal anklage oss selv for noe annet, er vi villige til det. Han stanset og kastet et blikk over skulderen, han hadde følelsen av at døren hadde åpnet seg igjen. Og ganske riktig, den lille gulfjesede tjeneren var kommet inn uten å banke. Winston så at han bar et brett med en karaffel og noen glass på. – Martin er en av våre, sa O’Brien helt uberørt. – Sett fra deg sakene her, Martin. På det runde bordet. Har vi stoler nok? Da kan vi like godt sette oss og slå av en hyggelig prat. Hent en stol til deg

паником, беше толико запрепашћен да се није могао уздржати. “Можете да га искључите!” узвикну. “Да”, рече О'Брајен, “можемо да га искључимо. Имамо ту привилегију.” Сад је стајао лице у лице с њима. Његово крупно тело надвишивало их је, а израз лица му се још увек није дао дешифровати. Чекао је, помало строго, да Винстон нешто каже, али шта? Чак и сад је било сасвим лако могуће да је он просто веома запослен човек који се нервозно пита зашто га узнемиравају. Сви су ћутали. С искљученим телекраном, у соби је изгледало смртно тихо. Секунде су пролазиле, бескрајне. Уз велики напор, Винстон је гледао О'Брајену у очи. Онда се мрко лице наједном рашири у нешто што је могло личити на почетак осмеха. Оним својим карактеристичним покретом, О'Брајен поправи наочаре на носу. “Да ли да ја кажем, или ћете ви?” упита он. “Ја ћу”, сместа рече Винстон. “Онај апарат је заиста искључен?” “Да, све је искључено. Сами смо.” “Дошли смо овамо зато што...” Он застаде, први пут схвативши колико су му мотиви нејасни. Пошто у ствари није знао какву помоћ очекује од О'Брајена, није му било лако да каже зашто је дошао.Он продужи, знајући да му речи звуче и слабашно и претенциозно: “Верујемо да постоји нека завера, нека тајна организација која ради против Партије, и да сте ви у њој. Желимо да јој се прикључимо и радимо за њу. Ми смо непријатељи Партије. Не верујемо у принципе енглсоца. Ми смо зломислитељи. Осим тога смо и прељубници. Ово вам говорим зато што желимо да вам се ставимо на милост и немилост. Ако желимо да нас оптужите још за нешто, ми смо спремни.” Он стаде и осврте се, с осећањем да су се врата отворила. Одиста, ситни слуга жутог лица беше ушао без куцања. Винстон виде да носи послужавник са бокалом и чашама. “Мартин је наш”, мирно рече О'Брајен. “Мартине, донеси пиће овамо. Стави га на округли сточић. Имамо ли довољно фотеља? Онда можемо сести и разговарати на миру. 146

selv, Martin. Nå snakker vi forretninger. Du kan Мартине, донеси и себи фотељу. Имамо slutte med å være tjener i de neste ti minutter. послован разговор. Идућих десет минута ниси слуга.” Den vesle fyren satte seg uten å vise den minste Човечуљак седе, не показујући ни најмање sjenerthet, men likevel med et tjeneraktig uttrykk, нелагодности, а ипак са мало служинским uttrykket hos en kammertjener som nyter et понашањем, као собар коме се указује каква privilegium. Winston skottet på ham. Det slo ham привилегија. Винстон га је посматрао искоса. at hele mannens liv var å spille en bestemt rolle, og Сину му да тај човек целог живота игра at han følte det var farlig å skiple sin påtatte одређену улогу и да осећа да би му било опасно personlighet, om bare for et øyeblikk. O’Brien tok одустати од глуме ма и за тренутак. О'Брајен karaffelen om halsen og fylte glassene med noe дохвати бокал за грлић и напуни чаше неком mørkerødt. De gav Winston utydelige minner om тамноцрвеном течношћу. Она у Винстону noe han en gang hadde sett på en vegg eller et пробуди нејасно сећање на нешто што је одавно plankegjerde – en veldig flaske av elektriske видео на неком зид у или огласном паноу — lyspærer som syntes å bevege seg opp og ned og огромну боцу састављену од електричних helle sitt innhold i et glass. Når en så den ovenfra, сијалица која као да се дизала и спуштала и virket stoffet nesten svart, men i karaffelen strålte точила своју садржину у чашу. Гледана одозго, det som en rubin. Det smakte sursøtt. Han så Julia течност се чинила скоро црна, али у бокалу је ta glasset og lukte på det med utilslørt nyfikenhet. блистала као рубин. Имала је кисело-сладак мирис. Он виде Џулију како подиже чашу и мирише с нескривеном радозналошћу. – Det kalles vin, sa O’Brien med et svakt smil. – “То се зове вино”, рече О'Брајен с једва Dere har sikkert lest om det i bøkene. Men jeg er приметним осмехом. “О њему сте без сумње redd for at det ikke er mye av det som når ut til Det читали у књигама. Бојим се, додуше, да га до ytre parti. Hans stemme ble høytidelig igjen, og Шире партије не долази много.” Лице му се han løftet glasset. – Jeg tror det er riktigst at vi поново уозбиљи; он подиже чашу: “Мислим да begynner med å drikke en skål. For vår fører – for ће бити умесно да почнемо здравицом. У Emmanuel Goldstein. здравље нашег вође: у здравље Емануела Голдштајна.” Winston grep sitt glass med en viss iver. Vin var Винстон подиже чашу с приличном ревношћу. noe han hadde lest og drømt om. Akkurat som Вино је било нешто о чему је читао и сањао. brevpressen og Charringtons halvglemte rim var Као и притискач и Черингтонове упола vin noe som tilhørte den svunne, romantiske fortid, запамћене песмице, припадало је несталој, de gamle dager, som han likte å kalle det i sine романтичној прошлости; староставним(?) hemmelige tanker. Av en eller annen grunn hadde данима, како је имао обичај да је назива у han alltid trodd at vin smakte intenst søtt, omtrent својим тајним мислима. Због нечег је увек som bjørnebærsyltetøy, og at den virket мислио да вино има изразито сладак укус, као øyeblikkelig berusende. Men da han svelgjet den, пекмез од купина, и да сместа опија. У ствари, var den faktisk en avgjort skuffelse. Sannheten var кад је попио први гутљај, осети прилично at etter å ha drukket gin i årevis, merket han såvidt разочарање. Уистину, после година пијења smaken av den. Han satte fra seg det tomme џина, једва га је и подносио. Он спусти празну glasset. чашу. – Det finnes altså en mann som heter Goldstein? sa “Дакле Голдштајн није измишљена личност?” han. упита. – Ja, det finnes en slik mann, og han lever. Men “Није, он је стварна личност, и жив је. А где, то jeg vet ikke hvor. не знам.” – Og sammensvergelsen – organisasjonen? Er den “А завера — организација? Да ли заиста virkelig? Er den ikke bare et påfunn av постоји? Није измишљотина Полиције мисли?” Tankepolitiet? 147

– Nei, den eksisterer faktisk. Vi kaller den Brorskapet. Men du vil aldri få vite stort mer om Brorskapet enn at det eksisterer, og at du er medlem av det. Jeg skal komme tilbake til det om en stund … Han så på sitt armbåndsur. – Det er uklokt, selv for medlemmer av Det indre parti å slå av fjernskjermen mer enn en halv time. Dere burde ikke ha kommet hit sammen, og dere må forlate huset hver deres vei. Du, kamerat, må gå først – han nikket til Julia. – Vi har omtrent tyve minutter til rådighet. Som dere vil forstå må jeg begynne med å stille dere noen spørsmål. Sagt i sin alminnelighet, hva er dere villige til å gjøre? – Alt vi kan, svarte Winston. O’Brien hadde snudd seg litt i stolen, slik at han satt med ansiktet mot Winston. Han nesten overså Julia, han lot til å ta det for gitt at Winston kunne snakke på hennes vegne. Et øyeblikk lot han øyenlokkene flakke over øynene. Han tok til å stille sine spørsmål med lav, uttrykksløs stemme, som om dette var en rutine, en slags katekisering, hvor han visste de fleste svarene på forhånd. – Dere er villige til å ofre livet? – Ja. – Dere er villige til å begå mord? – Ja. – Til å utføre sabotasjehandlinger, som kan koste hundrer av uskyldige mennesker livet? – Ja. – Til å forråde vårt land til utenlandske makter? – Ja. – Dere er villige til å bedra, forfalske, bruke utpresning, forderve barnesinnene, dele ut rusgift og skape narkotikere, oppmuntre til prostitusjon, spre veneriske sykdommer – å gjøre alt som kan skape demoralisering og svekke Partiets makt? – Ja. – Hvis det for eksempel ville fremme våre interesser å kaste svovelsyre i ansiktet på et barn – er dere da villige til å gjøre det? – Ja. – Du er villig til å oppgi din identitet og leve resten av ditt liv som kelner eller bryggearbeider? – Ja. – Dere er villige til å begå selvmord, om og når vi

“Није, она заиста постоји. Зовемо је Братство. О Братству никад нећете сазнати много више сем тога да постоји и да му припадате. О томе ћу вам још говорити.” Он баци поглед на свој сат. “Чак и члановима Уже партије није препоручљиво да искључују телекран на дуже од пола сата. Није требало да дођете заједно; мораћете отићи једно по једно. Ви, другарице”, он се наклони Џулији, “ви ћете први. Имамо на располагању око двадесет минута. Разумећете да прво морам да вам поставим нека питања. Уопште узев, шта сте спремни да радите?“ “Све за шта мислите да смо способни”, одговори Винстон. О'Брајен се окренуо у фотељи, тако да је сад био лицем у лице с њим. На Џулију скоро да и није обраћа о пажњу очигледно сматрајући да Винстон може говорити и у њено име. Капци му се за тренутак спустише преко очију. Поче постављати питања тихим, безизразним гласом, као да је у питању рутинска ствар, неки катихизи: за који је већ знао већину одговора. “Спремни сте да положите своје животе?” “Да”. “Спремни сте да почините убиство?” “Да.” “Да чините дела саботаже која могу донети смрт стотинама невиних?” “Да.” “Да издате своју земљу страним силама?” “Да.” “Спремни сте да варате, да фалсификујете, да уцењујете, да кварите децу, да растурате опојне дроге, да подстичете на проституцију, да ширите венеричне болести — да учините све што би могло довести до деморализације и ослабити моћ Партије?” “Да.” “Ако би, на пример, нашим интересима одговарало да неком детету баците у лице сумпорну киселину — бисте ли били спремни и на то?” “Да.” “Спремни сте да изгубите свој идентитет и да остатак живота проведете као келнер или лучки радник?” “Да.” “Спремни сте да извршите самоубиство ако и 148

gir dere ordre til det? – Ja. – Dere er begge villige til å skilles og aldri se hverandre mer? – Nei! skjøt Julia inn. Det forekom Winston at det gikk lang tid før han selv svarte. Et øyeblikk følte han det som han hadde mistet talens bruk. Hans tunge arbeidet uten at det kom noen lyd fra ham, den formet de første bokstavene først i det ene ordet og så det andre, gang på gang. Før han hadde sagt det, visste han ikke hvilket ord han kom til å si. – Nei, sa han til slutt. – Det var bra dere fortalte meg det, sa O’Brien. – Vi trenger nemlig å vite alt. Han snudde seg mot Julia og sa med en stemme som var litt mer uttrykksfull: – Forstår du at selv om han overlever dette, kan det bli som en helt ny person? Vi kan bli nødt til å gi ham en ny identitet. Ansiktet hans, bevegelsene, formen på hendene, farven på håret, ja, selv stemmen vil bli en annen. Og selv kan du også bli et helt annet menneske. Vi har kirurger som kan forandre folk slik at ingen kjenner dem igjen. Stundom er det nødvendig. Stundom amputerer vi til og med et lem. Winston kunne ikke la være å skotte på Martins mongolske fjes igjen. Han kunne ikke se noen arr i det. Julia var blitt en tanke blekere så en kunne se fregnene hennes, men hun møtte dristig O’Briens blikk. Hun mumlet noe som lød som om hun gikk med på det. – Godt. Så er det i orden. På bordet stod en sølv sigaretteske. Med en noe åndsfraværende mine skjøv O’Brien den bort til de andre, tok selv en sigarett og reiste seg så og begynte å vandre langsomt frem og tilbake, som om han tenkte klarere oppreist. Sigarettene var meget gode, meget tykke og godt stappet, papiret var uvant silkeaktig. På ny så O’Brien på sitt armbåndsur. – Det er best du går tilbake til kjøkkenet, Martin, sa han. – Jeg slår på om et kvarter. Se godt på ansiktene til disse kameratene våre før du går. Du kommer til å se dem siden. Kanskje gjør ikke jeg det. Den vesle mannens mørke øyne flakket over

кад вам то наредимо?” “Да.” “Спремни сте, обоје, да се раздвојите и да се више никад не видите?” “Не”, упаде Џулија. Винстону се учини да је прошло много времена пре но што је одговорио. За тренутак му се чак учинило да је изгубио моћ говора. Језик му се мицао без гласа, уобличавајући час једну час другу реч, неколико пута узастопце. Док је није изговорио, није ни знао коју ће реч казати. “Не”, рече најзад. “Добро је што сте ми рекли”, рече О'Брајен. “Треба да знамо све.” Он се окрете Џулији и додаде нешто мање безизразним гласом: “Имате ли у виду да ће он, ако и остане жив, можда бити другачија личност? Може се десити да будемо принуђени да му створимо нов идентитет. Лице, покрети, облик руку, боја косе — чак и глас ће му можда бити другачији. А може се десити да и ви сами постанете другачија особа. Наши хирурзи могу да измене човека тако да га нико не може познати. То је понекад потребно. Понекад чак ампутирамо руку или ногу.” Винстон се не уздржа да баци још један кос поглед на Мартиново монголско лице. Није примећивао никакве ожиљке. Џулија је постала бледа за једну нијансу тако да су јој се пеге истицале, но ипак је смело гледала О'Брајену у очи. Она промрмља нешто што је изгледало као одобравање. “Добро. То је дакле у реду.” На сточићу је била сребрна кутија с цигаретама. Помало расејано, О'Брајен је гурну према њима, узе једну и сам, и поче полако корачати горе-доле, као да у ходу боље мисли. Цигарете су биле веома добре, веома дебеле и чврсто завијене, с неуобичајено свиленкастим папиром. О'Брајен поново погледа на сат. “Мартине, ти би могао да се вратиш у кухињу”, рече. “Ја ћу за четврт сата поново укључити телекран. Пре него што одеш, погледај добро лице овим друговима, да их запамтиш. Ти ћеш их још видати. Ја можда нећу.” Исто онако као и на улазу, човечуљкове очице 149

ansiktene deres, nøyaktig som de hadde gjort i entrédøren. Det var ikke den minste antydning til vennlighet i hans oppførsel. Han noterte seg deres utseende i erindringen, men han hadde ingen interesse for dem, eller viste det iallfall ikke. Winston kom til å tenke på at et syntetisk ansikt kanskje ikke kunne endre uttrykk. Uten å si noe eller gi dem noen slags avskjedshilsen gikk Martin ut og lukket døren lydløst etter seg. O’Brien ruslet frem og tilbake, han holdt sigaretten i den ene hånden, og den andre hadde han stukket i lommen på sin svarte overall. – Dere skjønner vel at dere kommer til å måtte kjempe i mørke, sa han. – Dere vil alltid være i mørke. Dere vil få ordrer, og dere vil adlyde dem, uten å vite hvorfor. Senere skal jeg sende dere en bok som vil avsløre den sanne natur av det samfunn vi lever i, og den strategi vi skal bruke for å ødelegge det. Når dere har lest boken, vil dere være fulle medlemmer av Brorskapet. Men dere vil aldri få vite noe som ligger mellom de almene målene vi kjemper for og stundens øyeblikkelige krav. Jeg har fortalt dere at Brorskapet eksisterer, men jeg kan ikke si dere om det teller hundre medlemmer eller ti millioner. Skal dere dømme etter deres personlige kjennskap til det, vil dere aldri kunne si at det teller så mange som et dusin engang. Dere får tre–fire kontakter som vil bli fornyet fra tid til annen ettersom de tidligere forsvinner. Da dette var den første kontakten dere fikk, skal den bli opprettholdt. Når dere mottar ordrer, vil de komme fra meg. Hvis vi mener det er nødvendig å komme i forbindelse med dere, vil det skje gjennom Martin. Når dere til slutt blir tatt, vil dere tilstå. Det er ikke til å unngå. Men bortsett fra deres egne handlinger vil dere ha meget lite å tilstå. Dere kan ikke forråde mer enn en håndfull mennesker uten betydning. Sannsynligvis vil dere ikke engang forråde meg. På den tiden kan jeg være død, eller jeg er blitt et annet menneske med et annet ansikt. Han fortsatte å gå frem og tilbake på det myke teppet. På tross av den tunge kroppen hans var det noe påfallende elegant ved hans bevegelser. Det viste seg selv i den måten han stakk hånden i lommen på og i hvordan han holdt sigaretten. Noe som virket enda sterkere enn hans fysiske kraft var det tillitvekkende ved ham, det inntrykket han gav av forståelse, blandet med ironi. Selv om han var

им прелетеше преко лица. У његовом понашању није било ни трунке пријатељства. Гледао им је лица да би их запамтио, али није имао никакво интересовање за њих, или се бар тако чинило. Винстону паде на памет да синтетичко лице можда и не може мењати израз. Без речи, и без икаквог поздрава, Мартин изиђе, нечујно затворивши врата за собом. О'Брајен је ходао горе-доле, с једном руком у џепу свог црног комбинезона и држећи цигарету у другој. “Мора вам бити јасно”, рече он, “да ћете се борити у тами. Увек ћете и бити у тами. Примаћете наређења и извршавати их, а да нећете ни знати зашто. Касније ћу вам послати једну књигу из које ћете сазнати каква је права природа друштва против кога се боримо и стратегија помоћу које ћемо га оборити. Кад прочитате књигу, бићете пуноправни чланови Братства. Али између општих циљева за које се боримо и непосредних задатака тренутка нећете знати ништа. Ја вам кажем да Братство постоји, али вам не могу рећи да ли његових припадника има стотину, или десет милиона. По ономе што ћете сами знати нећете моћи да кажете да ли их има чак иједно туце. Имаћете три или четири човека за везу; повремено, како они буду нестајали, замењиваћемо их другима. Пошто је ово ваша прва веза, задржаћемо је. Кад будете примали наређења, она ће долазити од мене. Ако нађемо за потребно да ступимо у везу с вама, то ће бити преко Мартина. Кад вас најзад ухвате, признаћете. То је неизбежно. Али моћи ћете да признате врло мало ствари сем својих сопствених дела. Нећете моћи да издате више од шачице неважних људи. Вероватно нећете издати ни мене. Дотле ћу већ бити мртав, или постати друга личност, са другим лицем.” Он настави да се креће горе-доле по дебелом меком тепиху. Упркос гломазности, покрети су му на неки начин били лаки. То се видело чак и у покрету којим је гурао руку у џеп, или обртао цигарету. Чак више него снага, из њега је избијала нека сигурност у себе, и разумевање ствари помешано с мало ироније. Ма колико озбиљан и предан био, није у себи имао ничега 150

aldri så alvorlig, hadde han ingenting av den åndelige ensporetheten som særpreger en fanatiker. Når han snakket om mord, selvmord, veneriske sykdommer, amputerte lemmer og endrede ansikter, var det med en svak bitone av gjøn. Det var som hans stemme sa: – Dette er uunngåelig, dette må vi gjøre og uten et øyeblikks nøling. Men det er ikke dette vi komme til å gjøre når livet blir verd å leve igjen. En bølge av beundring, nesten av tilbedelse, strømmet fra Winston mot O’Brien. I øyeblikket hadde han glemt den skyggefiguren som ble kalt Goldstein. Når en så på O’Briens kraftige skuldrer og grove ansikt, som var så stygt og samtidig så sivilisert, var det ikke mulig å tenke seg at han kunne bli slått. Det fantes ikke den krigslist han ikke kunne mestre, ikke den fare han ikke kunne forutse. Selv Julia lot til å være imponert. Hun lot sigaretten slokne og lyttet intenst. O’Brien fortsatte: – Dere har hørt rykter om at Brorskapet eksisterer. Utvilsomt har dere dannet dere et eget bilde av det. Dere har trolig forestilt dere en veldig underverden av konspiratører som holder hemmelige møter i kjellere, som rabler beskjeder på veggene, som bruker kodeord eller egne bevegelser med hånden som kjennetegn. I virkeligheten finnes ikke noe sånt. Medlemmer av Brorskapet har ikke noen måte å kjenne hverandre på, og det er umulig for noe medlem å vite om flere enn noen meget få andre. Om Goldstein selv falt i hendene på Tankepolitiet, kunne han ikke gi det noen fullstendig medlemsfortegnelse eller noen opplysning som kunne gi det den fullstendige listen. Det finnes ikke noen slik liste. Brorskapet kan ikke bli utslettet, fordi det ikke er noen organisasjon i vanlig betydning. Det eneste som holder det sammen er en idé, og den er uforgjengelig. Når unntas denne idéen, vil dere aldri få noe å støtte dere til. Dere vil ikke få noen kamerater og ikke noen oppmuntring. Og når dere til slutt blir tatt, får dere ingen hjelp. Vi hjelper aldri medlemmene våre. Når det er absolutt nødvendig at noen blir bragt til taushet, er det meste vi stundom kan gjøre, å smugle inn et barberblad i cellen til vedkommende. Dere må venne dere til å leve uten resultater og uten håp. Dere vil arbeide en tid, dere vil bli tatt, dere vil tilstå, og så vil dere dø. Dette er de eneste resultater dere kommer til å oppleve. Det er ingen

од оне искључивости која одликује фанатике. Кад је говорио о убиству, самоубиству, венеричним болестима, ампутираним удовима и измењеним лицима, у тону му се наслућивао благи подсмех. Његов глас као да је говорио: “То је неизбежно, то морамо да радимо, без колебања. Али то нећемо радити кад живот опет добије смисао.” Винстоа захвати талас дивљења, готово обожавања према О'Брајену. за тренутак беше заборавио магловит Голдштајнов лик. Гледајући у О'Брајенова снажна рамена и лице затупљених црта, тако ружно а ипак тако цивилизовано, било је немогуће веровати да он може бити побеђен. Није било лукавства коме он није дорастао, ни опасности коју није могао предвидети. Чинило се да је чак и на Џулију оставио снажан утисак. Она беше пустила да јој се цигарета угаси, и пажљиво га слушала. О'Брајен настави: “Свакако сте чули гласине о постојању Братства. Нема сумње да сте створили своју представу о њему. Вероватно сте замишљали огроман свет завереника који се потајно састају у подрумима, пишу поруке по зидовима, препознају један другог по лозинкама или посебним покретима длана. Ништа од тога није истина. Припадници Братства немају начина да се препознају; ниједан не познаје више од неколицине осталих. Ни сам Голдштајн, ако би пао у руке Полицији мисли, не би могао да им да потпун списак чланова, нити ма какав податак који би их довео до потпуног списка. Такав списак не постоји. Братство се не може искоренити зато што оно није организација у обичном смислу те речи. Не одржава га као целину ништа до идеје, која је неуништива. Ни вас неће подржавати ништа сем идеје. Нећете имати другова, неће имати ко да вас храбри. Кад вас најзад ухвате, неће вам нико помоћи. Никад не помажемо нашим члановима. Највише што можемо, и то кад је апсолутно потребно да се неко ућутка, то је да понекад прокријумчаримо жилет у затвореник ову ћелију. Мораћете се навићи да живите без резултата и без наде. Неко време ћете радити, онда ће вас ухватити, онда ћете признати, и на крају ћете умрети. То ће бити сви резултати које ћете видети. Не постоји никаква могућност да се за нашег живота осети ма каква промена. 151

mulighet for at det vil skje noen påtagelig endring i vår levetid. Vi er døde. Det eneste sanne liv ligger i fremtiden. Vi kommer til å ta del i det bare som håndfuller av støv og bensplinter. Men hvor langt borte denne fremtiden er, er det ingen som vet. Det kan være tusen år. Det eneste som er mulig i øyeblikket, er å utvide det sunne området smått om senn. Vi kan ikke handle kollektivt. Vi kan bare spre vår viten utover fra individ til individ, generasjon etter generasjon. Når vi har Tankepolitiet mot oss, er det ingen annen vei. Han stanset og så for tredje gang på armbåndsuret. – Det er snart på tide du går, kamerat, sa han til Julia. – Vent litt. Karaffelen er ennå halvfull. Han fylte glassene og løftet sitt eget glass i stetten. – Hvem skal vi skåle for denne gangen? sa han med den samme svake undertone av ironi. – For Tankepolitiets fiasko? For Store Brors død? For menneskeheten? For fremtiden? – For fortiden, sa Winston. – Fortiden er viktigere, samtykket O’Brien alvorlig. De tømte glassene, og et øyeblikk etter reiste Julia seg for å gå. O’Brien tok en liten eske som stod på toppen av et skap og gav henne en flat hvit tablett, som han sa hun skulle legge på tungen. Det var viktig at det ikke luktet vin av en når en kom ut, forklarte han, heisebetjeningen var meget påpasselig sånn. Så snart døren hadde lukket seg etter henne, var det som han glemte hele hennes eksistens. Han tok et par skritt til frem og tilbake, og så stanset han. – Det er noen detaljer som må ordnes, sa han. – Jeg går ut fra at du har et eller annet skjulested? Winston fortalte ham om rommet over Charringtons butikk. – Det klarer seg foreløpig. Siden skal vi ordne det på annen måte for deg. Det gjelder å skifte skjulested temmelig ofte. I mellomtiden skal jeg sende deg et eksemplar av boken – Winston la merke til at selv O’Brien uttalte ordet som om det var sperret – Goldsteins bok, skjønner du, og det så snart jeg kan. Det kan ta noen dager før jeg får tak i et. Som du kan tenke deg, finnes det ikke mange eksemplarer av den. Tankepolitiet oppsporer dem og ødelegger dem nesten like fort som vi kan fremstille dem. Men det gjør ikke så mye. Boken er uforgjengelig. Selv om det siste eksemplaret ble

Ми смо мртваци. Наш једини прави живот јесте у будућности. У њој ћемо учествовати као гомилице праха и комадићи костију. Али колико је та будућност удаљена не може се знати. Можда и свих хиљаду година; Тренутно не можемо ништа сем да мало-помало ширимо област духовне нормаИности. Не можемо делати колективно. Можемо само ширити своје знање упоље, од појединца до појединца, генерацију за генерацијом. Пошто смо суочени са Полицијом мисли, другог начина нема.” Он стаде и по трећи пут погледа на сат. “Скоро вам је време да кренете, другарице”, рече Џулији. “Чекајте. Бокал је још увек допола пун.” Напуни чаше и подиже своју, држећи је за ножицу. “За шта ћемо овом приликом?” упита, још увек с оном нијансом ироније. “За збрку у редовима Полиције мисли? За смрт Великог Брата? За човечанство? За будућност?” “За прошлост”, рече Винстон. “Прошлост је важнија”, озбиљно се сложи О'Брајен. Испише; тренутак затим Џулија се диже да поде. О'Брајер скиде с врха ормана неку кутијицу и даде јој пљоснату белу таблету да стави на језик. Рече јој да је важно не мирисати на вино; лифтбојеви су веома вешти да примете и најмање ситнице. Чим се врата за њом затворише, он као да заборави да она уопште постоји. Поде још корак-два својом путањом, затим стаде. “Треба да средимо још неке детаље”, рече. “Претпостављам да имате неко скровиште?” Винстон му исприча о соби изнад Черингтонове радњице. “Послужиће за прво време. Касније ћемо вам удесити неко друго место. Веома је важно често мењати скровиште. У међувремену ћу вам послати један примерак књиге” — чак и О'Брајен, примети Винстон, изговара ту реч као да је написана курзивом — “Голдштајнове књиге, разуме се, што пре будем могао. Можда ће проћи и неколико дана пре него што дођем до ње. Нема много примерака, као што већ можете и замислити. Полиција мисли их проналази и уништава готово исто онако брзо колико је ми штампамо. То не смета много. 152

tatt, kunne vi rekonstruere den nesten ord for Књига је неуништива. Ако би уништили и annet. Har du med deg en dokumentmappe når du последњи примерак, били бисмо у стању да је går til arbeidet? репродукујемо готово дословце. Носите ли ташну са собом на посао?” додаде он. – Som regel, ja. “Да, редовно.” – Hvordan ser den ut? “Каква је?” – Svart og fælt slitt, med to remmer. “Црна, веома изношена. Са два каиша.” – Svart, to remmer, svært slitt – det er bra. En dag i “Црна, два каиша, веома изношена — добро. en temmelig nær fremtid – jeg kan ikke si datoen – Једног дана у прилично блиској будућности — vil en av de oppgavene du får deg oversendt не могу вам рећи тачан датум — у једном inneholde et ord som er skrevet galt, og du skal be тексту који ће вам се дати у рад биће једна om at beskjeden blir gjentatt. Dagen etter går du til погрешно откуцана реч. Тражићете да вам дају kontoret uten å ta med dokumentmappen. En gang чист текст. Сутрадан ћете поћи на посао без i løpet av dagen, ute på gaten, vil en mann ta deg i ташне. Током тог дана, на улици, прићи ће вам armen og si: «Jeg tror du mistet dokumentmappen један човек, дотаћи ће вас по рамену и рећи din.» Den han gir deg, vil inneholde et eksemplar “Извините, мислим да сте испустили ташну”. У av Goldsteins bok. Du returnerer den om fjorten ташни коју ће вам дати налазиће се dager. Голдштајнова књига. Вратићете је за четрнаест дана.” Et øyeblikk var de tause begge to. За тренутак су обојица ћутали. – Det er enda et par minutter før du behøver å gå, “Остало вам је још неколико минута пре него sa O’Brien. – Vi vil møtes igjen – hvis vi da møtes што треба да одете”, рече О'Брајен. Срешћемо igjen. се — ако се уопште сретнемо —”. Winston så opp på ham. – På det sted hvor det ikke Винстон га погледа. “Тамо где нема мрака!” er noe mørke? sa han nølende. рече оклевајући. O’Brien nikket uten å vise noen overraskelse. – På О'Брајен климну главом без и најмањег трага det sted hvor det ikke er noe mørke, sa han, som изненађења. “Тамо где нема мрака”, рече, као om han hadde forstått hentydningen. – Og i да је препознао алузију. “А у међувремену, да mellomtiden – er det noe du gjerne vil si før du ли бисте шта желели да кажете пре него што går? Noen beskjed? Noe spørsmål? одете? Неку поруку? Неко питање?” Winston tenkte seg om. Det lot ikke til å være noe Винстон размисли. Чинило му се да више нема ytterligere spørsmål han ville stille, og enda шта да се пита; још мање му је било до mindre følte han noen lyst til å komme med бомбастих фраза. Уместо било чега што би stortalende alminneligheter. I stedet for å tenke på имало какве везе са О'Брајеном или Братством, noe som hadde direkte sammenheng med O’Brien у главу му дође нека комбинована слика og Brorskapet, ble hans sinn fylt av et sammensatt мрачне собе где му је мајка провела последње bilde av det mørke soveværelset, hvor hans mor дане, собичка изнад Черингтонове радње, hadde tilbragt sine siste dager, og det lille rommet стакленог притискача и гравире у оквиру од over Charringtons butikk, og glass-brevpressen og ружиног дрвета. Скоро и не размишљајући, он stålstikket i rammen av rosentre. Nesten på slump рече: sa han: – Har du noen gang hørt det gamle rimet som “Да ли сте можда некад чули једну стару begynner med «Appelsiner og sitroner, sier песмицу која почиње: “Наранџа и лимун, каже Clemens-klokkens toner»? свети Шимун”? O’Brien nikket igjen. Med en slags gravalvorlig О'Брајен поново климну главом. Затим, с неком høflighet fullførte han verset: озбиљном учтивошћу одрецитова целу строфу: Appelsiner og sitroner, sier Clemens-klokkens Наранџа и лимун, каже свети Шимун; toner, Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин; du skylder meg tre farthings, sier klokken i St. 153

Martin’s, når er det beleilig? sier klokken i Old Bailey, når penger jeg har fått, svarer Shoreditch-klokken flott.

Шта би од мог дуга, пита свети Лука; Кад добијем пара, Шордић одговара.

– Du kjente den siste linjen! sa Winston. – Ja, det gjorde jeg. Og nå er jeg redd for at det er på tide du går. Men et øyeblikk. Det er best jeg gir deg en av disse tablettene. O’Brien rakte Winston hånden da han reiste seg. Det kraftige trykket hans fikk det til å verke i Winstons håndflate. I døren så Winston seg tilbake, men O’Brien lot allerede til å være opptatt med å fjerne ham fra sine tanker. Han stod og ventet med hånden på den bryteren som kontrollerte fjernskjermen. Bak ham kunne Winston se skrivebordet og lampen med den grønne skjermen og taleskriveren og ståltrådkurvene med store hauger av papirer. Affæren var avsluttet. Winston tenkte på at om bare et halvt minutt ville O’Brien være tilbake ved sitt avbrutte og viktige arbeid for Partiet.

“Знали сте последњи стих!” узвикну Винстон. “Да, знао сам последњи стих. Бојим се да вам је сад време да пођете. Али чекајте. Дозволите да вам дам једну од оних таблета.” Кад је Винстон устао, О'Брајен му пружи руку, Његов снажни стисак просто згњечи кости у Винстоновом длану. Кад је стигао до врата, Винстон се окрете, али О'Брајен је већ изгледао као да га управо заборавља. Чекао је, држећи руку на прекидачу телекрана. Иза њега се видео писаћи сто с лампом засенченом зеленим абажуром, диктограф и жичане корпе препуне папира. Инцидент је био окончан. Винстон схвати да ће кроз тридесет секунди О'Брајен наставити свој прекинут и важан партијски посао.

IX Winston var så sliten at han følte seg som bare gelé. Gelé var det rette ordet. Helt uvilkårlig hadde det dukket opp i hans hode. Kroppen hans virket ikke bare som den var myk som gelé, den hadde også fått geléens gjennomsiktighet. Han hadde en følelse av at om han løftet hånden, kunne han se lyset tvers igjennom den. Alt hans blod og all hans lymfe var blitt tappet ut av ham under et forferdelig arbeidspress, og tilbake var bare en skrøpelig struktur av nerver, skinn og bein. Alle hans sanseinntrykk ble likesom forsterket. Hans overall gnaget ham på skuldrene, brolegningen kilet føttene hans, selv når han åpnet og lukket hånden knaket det i leddene. Han hadde arbeidet over nitti timer på fem dager. Det samme hadde alle andre i ministeriet. Nå var det hele over, og han hadde bokstavelig talt ingenting å bestille, ikke noe partiarbeid av noe slag, før i morgen tidlig. Han kunne tilbringe seks timer på skjulestedet og ni til i sin egen seng. I den milde ettermiddagssolen gikk han langsomt bortover en skitten gate i retning av Charringtons butikk; med det ene øyet holdt han utkikk etter patruljen, men stikk imot all fornuft var han

9 Винстон је био пиктијаст од умора. Пиктијаст је била права реч. Спонтано му је пала напамет. Тело као да му је имало не само слабост пиктија него и прозирност. Чинило му се да би могао видети светлост кроз руку кад би је подигао. Стравичан замор од рада био је из њега исцедио сву крв и лимфу, и оставио само крхку конструкцију нерава, костију и коже. Сви осећаји као да су се увеличали. Комбинезон му је повређивао рамена, тротоар га голицао по табанима; чак је и отварање и затварање шаке било напор од кога су му шкрипали зглобови. За пет дана је истерао више од деведесет сати рада; као и сви остали у Министарству. Сад је све био готово, и није имао дословно ништа да ради, никаквог посла за Партију, до сутрашњег јутра. Могао је провести шест часова у скровишту, и још девет у свом кревету. Лаганим корацима, по благом поподневном сунцу, ишао је прљавом улицом ка Черингтоновој радњи, пазећи да не налети на патролу, али ипак ирационално убеђен да се тог 154

samtidig viss på at det ikke var fare for at noe ville hende ham denne ettermiddagen. Den tunge dokumentmappen han slepte på, dunket mot kneet hans for hvert skritt og sendte en kriblende følelse opp- og nedover huden på hans bein. Inne i mappen lå boken, som han nå kunne beholde i seks dager og som han ikke hadde åpnet og ikke engang tittet i. Hat-uken hadde vart i seks dager, da den store sensasjon ble kunngjort. Det hadde vært massedemonstrasjoner og taler, huing og synging, det hadde vært faner og plakater og film og vokstablåer, trommene hadde buldret og trompetene skingret, det hadde vært tramping av marsjerende føtter, gnissing av stridsvognenes larveføtter, brøl og veldige flyformasjoner, drønn av kanoner. Etter seks dager med alt dette, da den store orgasmen dirrende nærmet seg klimaks og det almene hat mot Eurasia hadde steget til et slikt delirium at hvis massen hadde kunnet legge hånd på de to tusen eurasiske krigsforbrytere som skulle henges på festens siste dag, ville de utvilsomt ha revet dem i stykker – akkurat i dette øyeblikk var det blitt kunngjort at Oceania når alt kom til alt ikke var i krig med Eurasia. Oceania var i krig med Øst-Asia. Eurasia var en forbundsfelle. Selvfølgelig ble det ikke innrømmet at noen forandring hadde funnet sted. Det ble bare kjent, plutselig og overalt på samme tid, at det var ØstAsia og ikke Eurasia som var fienden. Winston tok del i en demonstrasjon på en av plassene i MidtLondon i det øyeblikk det hendte. Det var om kvelden, og de hvite ansiktene og knallrøde fanene virket uhyggelige i flomlyset. Plassen var fullstappet av flere tusen mennesker, blant dem en flokk på omkring tusen skolebarn i spionuniformer. På en rødkledd tribune stod en taler fra Det indre parti og tordnet til massen – en mager liten fyr med uforholdsmessig lange armer og en stor blank skalle med noen få tynne hårstranter, en liten gnom av en mann. Ansiktet var fordreid av hat, og han klynget seg til mikrofonen med den ene hånden, mens den andre – en veldig labb i enden av en beinet arm – hugget truende i luften over hodet på ham. Stemmen, som skurret som metall i høyttalerne, durte i vei med en endeløs oppramsing av grusomheter, massakrer, deportasjoner, plyndringer, voldtekt, tortur av fanger, bombing av sivilbefolkningen,

поподнева нико неће мешати у његове послове. Тешка ташна коју је носио ударала га је по колену на сваком кораку, од чега су му горе и доле по нози пролазили трнци. У ташни је била књига, која је код њега била већ шест дана, али коју још увек није стигао да отвори, чак ни да погледа. Шестог дана Недеље мржње, после поворки, говора, певања, заставица, плаката, филмова, воштаних фигура, лупе добоша и писке труба, топтања ногу у маршу, шкрипе тенковских гусеница, урлика нагомиланих авиона, грувања топова — после шест дана свега тога, кад се огромни оргазам трепераво приближавао крају а општа мржња против Евроазије закувала до таквог делиријума да би маса без даљег растргала на комаде оне две стотине евроазијских ратних злочинаца који је требало да буду јавно обешени последњег дана, да их се само могла дочепати — управо је у том тренутку било објављено да је Океанија у рату с лстазијом. Евроазија је била савезник.

Разуме се, нико није признавао да је дошло до промене. Једноставно је постало познато, изненадно и свуда у исто време, да је непријатељ Истазија, а не Евроазија. Кад се то десило, Винстон је управо присуствовао демонстрацијама на једном од тргова у централном делу Лондона. Била је ноћ; бела лица и скерлетне заставе били су осветљени блештавом светлошћу рефлектора. Трг је до последњег сантиметра испуњавала маса од неколико хиљада људи, рачунајући и групу од око хиљаду основаца у униформи Шпијуна. На трибини прекривеној скерлетном драперијом, говорник из Уже партије, ситан мршав човек с несразмемо дугим рукама и великом ћелавом главом по којој се вукло неколико равних прамен ова косе, потпаљивао је гомилу. Патуљастог раста, изобличен од мржње, једном шаком је стезао микрофон за врат а другом, огромном на крају дуге руке, претећи грабио ваздух изнад главе. Глас, који су звучници чинили металним, тутњао је износећи бескрајни каталог зверстава, покоља, 155

løgnpropaganda, ulovlige aggresjoner og brutte traktater. Det var nesten uråd å høre på ham uten først å bli overbevist og så vettløs av raseri. Med korte mellomrom kokte massens forargelse over, og talerens røst ble overdøvet av et vilt, dyrisk hyl som spontant steg opp fra tusener av struper. De som skrek verst av alle, var skolebarna. Talen hadde vart i kanskje tyve minutter, da et bud styrtet opp på tribunen og gav taleren et stykke papir. Han brettet det ut og leste det uten å gjøre noen pause i sin tale. Ingenting forandret seg i hans stemme eller opptreden, eller i innholdet av det han sa, men med ett var navnene blitt andre. Uten at det var sagt et ord om saken, gikk en bølge av forståelse gjennom hele massen. Oceania var i krig med ØstAsia! I neste øyeblikk oppstod det en ubeskrivelig røre. De faner og plakater som hele plassen var pyntet med, var gale alle sammen! Minst halvdelen av dem viste de uriktige ansiktene. Dette var sabotasje! Goldsteins agenter hadde vært ute! Det ble et beveget mellomspill, mens plakater ble revet ned fra veggene, og faner slitt i filler og trampet under fot. Spionene utførte de rene undere av aktivitet, de kløv over takmønene og skar ned de vimplene som hadde hengt mellom skorstenspipene. Men det hele var over i løpet av noen minutter. Taleren fortsatte som om ingenting var hendt, fremdeles holdt han tak i mikrofonen og bøyde skuldrene forover og fektet med den frie hånden i luften. Et minutt etter hørte de på ny de dyriske hylene fra tilhørerne. Hatet fortsatte nøyaktig som før, bare med den forskjell at målet var blitt et annet.

Da Winston tenkte tilbake på dette, var det en ting som særlig imponerte ham, nemlig at taleren faktisk hadde slått om midt i en setning, ikke bare uten å stanse, men til og med uten å endre setningsbygningen. Men i øyeblikket var det andre ting som opptok tankene hans. Det var under den korte uroen, mens plakatene ble revet ned, at en mann slo ham på skulderen og sa: – Unnskyld, men jeg tror du mistet dokumentmappen. Han så ikke mannens ansikt, men åndsfraværende tok han mappen, uten å si noe. Han visste at det ville ta dager før han fikk en anledning til å se hva det var i den. I det øyeblikk massemøtet var slutt, gikk han rett til Sannhetsministeriet, enda klokken nå var

расељавања, силовања, мучења заробљеника, бомбардовања цивилног становништва, неистините пропаганде, неправедне агресије, прекршених пактова. Било га је немогуће слушати а не поверовати му, па потом не планути од беса. Сваких неколико тренутака, гнев гомиле би прекипео и говорников глас би заглушило дивљачно, животињско урлање које се неконтролисано извијало из хиљада грла. Најдивљачнији крици су долазили од основаца. Говор је већ потрајао којих двадесет минута, кад је на платформу устрчао курир и тутнуо говорнику у руку свитак папира. Овај га је одмотао не прекидајући говор. Ни у гласу ни у речима му се није осетила никаква разлика; једино су имена одједном постала друкчија. Без речи кроз гомилу је прошао талас разумевања. Океанијаје у рату с Истазијом! Следећег тренутка створи се неописива гужва. Заставе и плакати којимаје трг био украшен били су погрешни! На доброј половини налазила су се погрешна лица. Саботажа! Масло Голдштајнових агената! Уследио је гневни интермецо кад је гомила почела да дере плакате са зидова, цепа заставе на комаде и гази их. Шпијуни су починили чуда од активности пењући се по крововима и секући конопце са којих попадаше и залепршаше заставице. Но за два-три минута све је било готово. Говорник, још увек стежући микрофон за врат, погнутих рамена, грабећи слободном руком по ваздуху, беше наставио свој говор. Још један минут, и у гомили су поново одјекнули дивљи крици гнева. Мржња се наставила исто као и пре, једино је њен предмет био промењен. Сећајући се тога, Винстон је понајвише био импресиониран тиме што је говорник из једне политике ускочио у другу дословно у пола речи, не само без застоја него чак и без измене у конструкцији реченице. Но у том тренутку је био заокупљен другим стварима. У оном тренутку нереда, док је маса цепала плакате, био му је пришао неки човек чије лице није видео, куцнуо га по рамену и рекао “Извините, мислим да сте испустили ташну.” Узео је ташну расејано, без речи. Знао је да ће проћи дани пре него што му се укаже прилика да је отвори. Чим се демонстрација завршила, отишао је право у Министарство истине, иако 156

nesten tre og tyve. Hele ministeriets personale hadde gjort det samme. Det hadde neppe vært nødvendig å sende ut den ordren som lød gjennom fjernskjermene om at de skulle vende tilbake til sine poster. Oceania var i krig med Øst-Asia – Oceania hadde alltid vært i krig med Øst-Asia. En stor del av de siste fem års politiske litteratur var nå helt foreldet. Meldinger og opplysninger av alle slag, aviser, bøker, brosjyrer, filmer, lydbåndsopptak, fotografier – alt sammen måtte beriktiges og det med lynets fart! Enda det aldri ble sendt ut noe direktiv, var det en kjent sak at sjefene for de enkelte avdelinger hadde satt seg et høytliggende mål: innen en uke var gått skulle det ikke noe steds finnes en eneste hentydning til krigen med Eurasia eller alliansen med Øst-Asia. Oppgaven var overveldende, så meget mer som de prosesser den nødvendiggjorde ikke kunne kalles med sine rette navn. Alle i arkivavdelingen arbeidet i atten av døgnets fire og tyve timer, med to–tre timers søvn imellom. Madrasser ble båret opp fra kjelleren og plassert i alle korridorene, måltidene bestod av smørbrød og Seierskaffe, som ble trillet rundt på trallebord av oppvartere fra kantinen. Hver gang Winston avbrøt for å få seg en liten lur, forsøkte han å få alt arbeidet unna fra skrivebordet, og hver gang han slepte seg tilbake, verkende og tung i øynene, var det bare for å finne en ny haug av papirsylindere som hadde dekket bordet som en snøfonn, halvveis begravet taleskriveren og ramlet ned på gulvet, slik at hans første jobb alltid var å stable dem opp så pent at han selv fikk plass til å arbeide. Det verste av alt var at arbeidet på ingen måte var helt mekanisk. Ofte var det nok bare å erstatte et navn med et annet, men alle detaljerte meldinger om begivenheter krevde omhu og fantasi. Alene de geografiske kunnskaper som måtte til for å flytte krigen fra den ene del av verden til en annen, var ganske betydelige. Den tredje dagen verket det ulidelig i øynene, og han måtte tørke brillene med bare noen minutters mellomrom. Det var som å kjempe med en overmektig fysisk oppgave, noe som en hadde rett til å si nei til, og som en samtidig var sykelig oppsatt på å få fullført. I den utstrekning han kunne huske noe i det hele tatt, brydde han seg ikke større

је већ било скоро двадесет три часа. То је исто урадило све особље Министарства. Наређења да се сви врате на посао, која су се већ чула с телекрана, била су скоро непотребна. Океанија је у рату с Истазијом; Океанија је од увек у рату с Истазијом. Велики део политичке литературе издате током последњих пет година сад је био застарео. Извештаје и документацију свих врста, новине, књиге, брошуре, филмове, магнетофонске траке, фотографије — све је то требало исправити муњевитом брзином. Иако није била издата ниједна директива, знало се да начелници одељења желе да у року од једне седмице нигде не остане никаквог помена о рату с Евроазијом и савезништву с Истазијом. Посао је био прекомеран, и утолико тежи што се поступци које је подразумевао нису могли назвати правим именом. Цело особље Одељења документације радило је осамнаест часова у двадесет четири, са два прекида од по три сата за спавање. Из подрума су били изнесени душеци и прострти по ходницима; оброци су се састојали од сендвича и кафе Победа које су сервирке из мензе разносиле на колицима. Сваки пут кад је прекидао посао на та три сата, Винстон се трудио да обради сав материјал који је имао на столу, и сваки пут кад се довлачио натраг, лепљивих очију и сав у боловима, затицао је нову гомилу свитака папира која му је покривала сто као снежни смет, допола затрпавала диктограф и преливала се на под, тако да му је први посао увек био да их згура на колико-толико уредну гомилу да би имао места за рад. Најгоре од свега је било то што посао ни издалека није био потпуно механички. тесто је требало само то да се уместо једног имена унесе друго, али сваки иоле детаљан извештај о догађајима захтевао је пажњу и фантазију. Било је потребно чак и знатно познавање географије да би се рат преместио с једног дела света на други. Трећег дана су га очи већ неиздржљиво болеле, а наочаре је морао брисати сваких неколико минута. Рад је изгледао као борба с неким претешким физичким задатком, нечим што човек има пуно право да одбије, а ипак неуротично тежи да обави. Уколико је уопште и имао времена да на то помисли, није га 157

om det faktum at hvert ord han mumlet i taleskriveren, hvert strøk av hans blekkblyant, var en bevisst løgn. Han var så ivrig som noen annen i avdelingen for at falskneriet skulle bli fullkomment. Om morgenen den sjette dag tok flommen av sylindere til å minske. Det gikk en hel halvtime uten at noe kom ut av røret, og så kom en sylinder til og deretter ingenting. Omtrent på samme tid slakket travelheten av overalt. Et dypt og hemmelig sukk gikk igjennom hele avdelingen. Man hadde utført en veldig bedrift, som aldri kunne bli nevnt. Nå var det umulig for noe menneskelig vesen å føre dokumentarisk bevis for at det noen gang hadde vært krig med Eurasia. Klokken tolv null null ble det helt uventet kunngjort at alle funksjonærer i ministeriet hadde fri til neste morgen. Dokumentmappen med boken hadde ligget mellom Winstons føtter mens han arbeidet og under ham mens han sov; nå tok han den med seg hjem, barberte seg og sovnet nesten av i badet, enda vannet såvidt var lunkent. Med en slags vellystig knaking i leddene gikk han opp trappen fra Charringtons butikk. Han var trett, men ikke søvnig mer. Han åpnet vinduet, tente den skitne lille primusen og satte på en kjele med vann for å lage litt kaffe. Snart ville Julia komme, og i mellomtiden hadde han boken. Han slo seg ned i den fillete lenestolen og åpnet remmene på mappen. Et tykt svart bind, bundet på amatørmessig måte og uten hverken navn eller tittel på ryggen. Satsen virket også litt ujevn. Sidene var slitt i kantene og falt lett fra hverandre, som om boken hadde passert mange hender. På tittelbladet stod følgende:

DEN OLIGARKISKE KOLLEKTIVISMES TEORI OG PRAKSIS av Emmanuel Goldstein Winston tok til å lese: 1. kapittel. Uvitenhet er styrke. I all historisk tid, og sannsynligvis helt fra slutten av steinalderen, har det vært tre slags mennesker i verden, de høyere, de middels og de lavere. Hver gruppe har vært delt på mange måter, de har hatt utallige forskjellige navn, og både deres relative tallmessige styrke og deres holdning overfor

узнемиравала чињеница што је свака реч коју је мрмљао у диктограф, сваки потез хемијске оловке, смишљена лаж. Било му је стало, као и свим осталима у Одељењу, да фалсификат буде савршен. Ујутру шестог дана поплава свитака мало ослаби. Из цеви читавих пола сата не испаде ништа; затим један свитак; затим ништа. Посао се свуда и у исто време смањивао ближећи се крају. Целим Одељењем прође дубок и тако рећи потајан уздах олакшања. Огромно дело, које се никад није смело поменути, било је окончано. Сад је било немогуће да ико докаже помоћу докумената да је уопште било рата с Евроазијом. У дванаест нула-нула неочекивано дође саопштење да су сви радници у Министарству слободни до сутрадан ујутру. Винстон, још увек носећи ташну у којој је била књига и коју је држао између ногу док је радио а под собом док је спавао, оде кући, обрија се, и скоро заспа у кади иако је вода била једва више но млака. С неким сладострастним шкрипањем у зглобовима он се попе степеницама до собе изнад Черингтонове радње. Био је уморан, али не више сањив. Отвори прозор, потпали прИјаву малу пећ и при стави лончић воде за кафу. Џулија ће стићи за који тренутак; у међувремену, ту му је била књига. Седе у запрљану наслоњачу и одреши каишеве на ташни. Тешка црна књига, невешто укоричена, без икаквог имена и наслова на корицама. Редови у књизи су такође изгледали мало неравни. Стране су биле излизане на ивицама и лако су се растурале, као да је књига прошла кроз много руку. Натпис на првој страници гласио је: Емануел Голдштајн ТЕОРИЈА И ПРАКСА ОЛИГАРХИЈСКОГ КОЛЕКТИВИЗМА Винстон поче читати: Глава прва НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ Током целе писане историје, а вероватно још и од краја млађег каменог доба, на свету су постојале три врсте људи: Виши, Средњи и Нижи. Били су издељени на многе и поткатегорије, носили безброј разних имена, а њихов: бројни однос, као и међусобни односи, 158

hverandre har variert fra tidsalder til tidsalder, men samfunnets fundamentale struktur har aldri endret seg. Selv etter enorme omveltninger og tilsynelatende ugjenkallelige forandringer har det samme mønster alltid gjentatt seg, akkurat som et gyroskop alltid vil vende tilbake til likevekt, uansett hvor langt det blir skjøvet til den ene eller den andre kanten. Disse tre gruppers mål er totalt uforenelige … Winston sluttet å lese, først og fremst for å kunne nyte den kjensgjerningen at han virkelig leste dette i komfort og sikkerhet. Han var alene: ingen fjernskjerm, ikke noe øre i nøkkelhullet, ikke noen nervøs impuls til å kaste blikket over skulderen eller å dekke siden med håndflaten. Den milde sommerluften strøk ham om kinnet. Fra et eller annet sted langt borte kom lyden av fjerne barneskrik glidende, i selve værelset var det ingen annen lyd enn urets insekttikking. Han satte seg dypere i lenestolen og la føttene på kaminristen. Dette var salighet, det var evigheten. Med ett åpnet han boken på et nytt sted, slik som man gjør med bøker som man vet at man til slutt vil lese og lese om igjen, hvert eneste ord av. Han oppdaget at han hadde slått opp tredje kapittel. Han fortsatte å lese: 2. kapittel. Krig er fred. Oppdelingen av verden i tre store superstater var en hendelse som kunne bli forutsett og i virkeligheten også ble det før midten av det tyvende århundre. Etterat Russland hadde absorbert Europa og De forente stater Det britiske samvelde, eksisterte faktisk allerede to av disse tre makter, Eurasia og Oceania. Den tredje, Øst-Asia, oppstod ikke som tydelig enhet før etter ytterligere ti års forvirret kamp. Grensene mellom de tre superstater er på noen steder vilkårlige, og på andre fluktuerer de etter krigslykken, men i det store og hele følger de geografiske linjer. Eurasia omfatter hele den nordlige del av den europeiske og asiatiske landmasse, fra Portugal til Beringstredet. Oceania omfatter Nord- og SydAmerika, øyene i Atlanterhavet, iberegnet de britiske, Australasia og den sydlige delen av Afrika. Øst-Asia er mindre enn de to andre og har en mindre tydelig vestgrense; det omfatter China og landene syd for det, de japanske øyer og en stor, men skiftende del av Manchuria, Mongolia og

варирао је из века у век; но у суштини се структура друштва није мењала. Чак и после огромних обрта и на изглед неопозивих промена, увек се поново успостављала иста структура, управо као што се и жироскоп увек враћа у стање равнотеже ма колико се гурнуо на једну или другу страну. Циљеви тих група су потпуно неускладиви... Винстон престаде читати, најпре да би уживао у томе што заиста чита, у удобности и безбедности. Био је сам; без телекрана, без увета с оне стране кључаонице, без нервозног импулса да се осврне или да покрије страну руком. Благи летњи ваздух играо му се уз образ. Однекуд издалека допирали су дечји узвици; у самој соби није било никаквог звука до куцања сата сличног гребању каквог инсекта. Он се спусти још дубље у наслоњачу и подиже ноге на решетку пред огњиштем камина. То је било блаженство, то је била вечност. Наједном, као што човек понекад чини с књигом за чију сваку реч зна да ће је прочитати и препрочитавати, он је отвори на другом месту и нађе се код треће главе. Настави да чита: Глава трећа РАТ ЈЕ МИР Цепање света на три велике супердржаве био је догађај који се могао предвидети — који је и био предвиђен — пре половине двадесетог века. Утапањем Европе у Русију и Велике Британије у Сједињене Државе већ су се де фацто створиле две од три државе које данас постоје, наиме Евроазија и Океанија. Трећа, Истазија, појавила, се као посебна целина тек после још једне деценије запетљаних борби. Границе између ових трију држава местимично су произвољне, а местимично варирају зависно од ратне среће, али, уопште узев, следе географске међе. Евроазија обухвата цео северни део европског и азијског тла, од Португалије до Беринговог мореуза. Океанија обухвата Северну и Јужну Америку, острва у Тихом океану, укључујући и Британска острва, Аустралазију и јужни део Африке. Истазија, мања од ових двеју, и са непрецизније одређеном западном границом, обухвата Кину и земље јужно од ње, јапанска острва и велики 159

Tibet. I vekslende kombinasjoner er disse tre superstater permanent i krig med hverandre, og har vært det i de siste fem og tyve år. Imidlertid er krigen ikke lenger den desperate, tilintetgjørende kamp den var i de første årtier av det tyvende århundre. Den er en kamp for begrensede mål mellom motstandere som ikke makter å ødelegge hverandre, som ikke har noen materiell grunn til å kjempe og ikke er skilt av noen sann ideologisk uenighet. Dette vil ikke si at hverken krigføringen eller den fremherskende holdning overfor den er blitt mindre blodtørstig eller mer ridderlig. Tvert om er krigshysteriet kontinuerlig og alment i alle land, og slike handlinger som voldtekt, plyndring, nedslaktning av barn, degraderingen av hele folkegrupper til trelldom, og represalier mot fanger, som til og med blir levende kokt eller begravet, blir betraktet som normale, og endog fortjenstfulle når de blir begått av en selv og ikke av fienden. Men rent fysisk sett er det bare et meget lite antall mennesker som blir direkte berørt av krigen, for det meste høyt utdannede spesialister, og følgen er at tapslistene heller ikke blir store. Hvis det er noen kamp, foregår den på de ubestemte grenser, hvis beliggenhet den jevne mann bare kan gjette seg til, eller omkring de flytende festninger som vokter strategiske punkter på de store sjøruter. I sivilisasjonens sentre betyr krigen ikke mer enn en stadig mangel på forbruksvarer og av og til en rakettbombe, som kan koste noen snes mennesker livet. Krigen har i virkeligheten endret karakter. Eller for å si det mer nøyaktig, grunnene til at en kjemper en krig har endret rekkefølge hva viktighet angår. Motiver som alt var til stede i mindre grad under de store kriger i begynnelsen av det tyvende århundre, er nå blitt dominerende og blir bevisst innrømmet og lagt til grunn for statens aksjon. For å kunne forstå den nuværende krigs natur – det er nemlig alltid den samme krigen, på tross av den omgruppering som foregår med få års mellomrom – må man først og fremst bli klar over at den umulig kan bli avgjørende. Ingen av de tre superstater kan bli endelig overvunnet, selv av en kombinasjon av de to andre. De er altfor jevnsterke, og deres naturlige forsvar er altfor

али не увек исти део Манџурије, Монголије и Тибета. У једној или другој комбинацији, ове три супердржаве стално су у рату, и то стање траје већ двадесет пет година. Међутим, рат више није она очајничка, разорна борба као што је био у првим деценијама двадесетог века. То је рат ограничених циљева између супарника који нису у стању да униште један другог, који немају материјалног узрока за борбу, и које не дели никаква истинска разлика у Идеологији. Ово не значи да су било вођење рата било став који преовладава у односу на њега, постали мање крвожедни, или у већој мери витешки. Напротив, ратна хистерија је у свим земљама свеобухватна и трајна, а силовање, пљачка, убијање деце, поробљавање целих народа, и мере против заробљеника које понекад иду до кувања у уљу и спаљивања живих људи, сматрају се нормалним, а кад их чини сопствена страна а не непријатељска, достојним хвале. Али у физичком смислу, рат обухвата веома мали број људи, пре свега високо квалификоване специјалисте, и проузрокује релативно мали број жртава. Борбе се, кад до њих уопште и дође, воде на неодређеним границама о чијем географском положају обичан човек може само да нагађа, или око Пловећих тврђава које чувају стратешка места на поморским путевима. У центрима цивилизације рат не значи ништа више до трајне несташице робе широке потрошње, и по коју експлозију ракетне бомбе која евентуално проузрокује смрт неколико десетина људи. Рат је у ствари изменио свој карактер. Тачније, разлози због којих се води рат разврстани су по важности на друкчији начин. Мотиви који су у извесној мери били присутни у великим ратовима с почетка двадесетог века сад су постали доминантни, свесно су признати и по њима се поступа. Да би се разумела природа садашњег рата — јер је, упркос прегруписавањима до којих долази сваких неколико година, још увек у питање један исти рат — потребно је пре свега схватити да он никако не може имати одлучујући значај. Ниједна од трију супердржава не може се дефинитивно освојити, чак ни кад су остале две удружене против ње. 160

mektig. Eurasia er beskyttet av sitt enorme landområde, Oceania av det brede Atlanterhav og Stillehav, Øst-Asia av innbyggernes fruktbarhet og flid. For det annet finnes det ikke mer noe å kjempe om, materielt sett. I og med opprettelsen av det økonomiske autarki, hvor produksjonen og konsumpsjonen er koordinert, er kampen om verdensmarkedene slutt, og det var nettopp denne kampen som var en hovedårsak til de tidligere kriger. Konkurransen om råvarer er heller ikke mer noe spørsmål om liv eller død. I hvert fall er alle de tre superstater så enorme at de kan skaffe nesten alle de materialer de trenger innenfor sine egne grenser. Hvis krigen i det hele tatt har noe direkte økonomisk mål, er den en krig om arbeidskraft. Mellom superstatenes grenser, og ikke under noens varige herredømme, ligger en omtrentlig firkant med sine hjørner i Tanger, Brazzaville, Darwin og Hong Kong, den omfatter omtrent en femtedel av jordens befolkning. Det er om besittelsen av disse tett befolkede områder og av is-kalotten i nord de tre maktgrupper kjemper sin evige kamp. I praksis er det aldri noen av dem som kontrollerer hele det omstridte området. Deler av det skifter stadig herre, og det er muligheten for å sikre seg et bruddstykke av det ved et plutselig forræderi som dikterer de uendelige vekslingene av forbundsfelle.

Alle de omstridte områder inneholder verdifulle mineraler, og noen av dem produserer viktige vegetabilske produkter, som for eksempel gummi, som man i kaldere klimaer må lage syntetiske erstatninger for ved hjelp av forholdsvis kostbare prosesser. Men fremfor alt har de en uuttømmelig reserve av billig arbeidskraft. Den makt som kontrollerer Ekvatorial-Afrika eller landene i MidtØsten eller Syd-India, eller den indonesiske øyverden, råder også over snesevis eller hundrer millioner av dårlig betalte og hardt arbeidende kulier. Innbyggerne av disse områder er mer eller mindre åpenlyst gjort til slaver og underkaster seg uavlatelig den ene seierherren etter den andre; de blir forbrukt på samme måte som kull eller olje til å øke rustningene, til å vinne nye områder, til å kontrollere mer arbeidskraft, til å fremstille mer rustningsmateriell, til å ta nye områder og så videre

Све су оне превише изједначене по ратном потенцијалу, а и природна одбрана им је прејака. Евроазију штите огромна копнена пространства, Океанију ширина Атлантског и Тихог океана, а Истазију плодност и вредноћа становништва. Осим тога, више не постоји ништа, у материјалном смислу, око чега би се могло борити. Изградњом затворене привреде, у којој су производња и потрошња међусобно усклађене, престала је борба за тржишта, која је била један од главних узрока ранијих ратова, а трка за сировинама је изгубила животну важност коју је некад имала. У сваком случају свака од ове три супердржаве толико је велика да скоро сав материјал који јој је потребан може добити на својој територији. Уколико има директну економску сврху, рат се сада води само за радну снагу. Између граница ових трију држава, а ни у чијем сталном поседу, налази се неправилни правоугаоник чији су углови Тангер, Бразавил, Дарвин и Хонгконг, а у коме живи отприлике петина становништва света. Управо се за посед над овим густо насељеним областима и над облашћу Северног пола ове три државе боре. У пракси, ниједна од њих никад нема власт над целом том спорном облашћу. Извесни њени делови стално прелазе из руке у руку, а оно што диктира бесконачне промене у сврставању трију држава јесте прилика да се овај или онај комад те области заузме изненадном издајом. Свака од ових споредних територија садржи налазишта драгоцених минерала, а на некима има важних биљних производа као што је каучук, који се у хладнијим климатским појасевима иначе мора производити синтетички по релативно скупим методима. Но, пре свега, те територије садрже неисцрпну резерву јефтине радне снаге. Сила која има власт над екваторијалном Африком, или земљама Средњег истока, или Јужном Индијом, или Индонезијским архипелагом, поседује исто тако и тела десетина или стотина милиона слабо плаћених и жестоко експлоатисаних кулија(?). Становници ових области, који, мање или више отворено, имају статус робова, непрекидно прелазе из руку једног у руке другог освајача, и троше се као угаљ или нафта у трци да се произведе што више оружја, 161

i det uendelige. Man bør legge merke til at kampen sjelden forflytter seg utenfor kantene av de omstridte områder. Eurasias grenser flyter frem og tilbake mellom Kongo-bekkenet og sydsiden av Middelhavet; øyene i Det indiske hav og i Stillehavet blir stadig erobret og gjenerobret av Oceania eller Øst-Asia; i Mongolia er linjen mellom Eurasia og Øst-Asia aldri stabil, og omkring Nordpolen gjør alle tre makter krav på veldige områder som i virkeligheten for en stor del er ubebodd og uutforsket. Men maktforholdet er hele tiden sånn omtrent i likevekt, og det området som danner hjertelandet i hver superstat forblir alltid intakt. Dessuten er arbeidskraften til de utbyttede folk langs Ekvator i virkeligheten ikke nødvendig for verdensøkonomien. De føyer ikke noe til verdens rikdom, da alt det de produserer blir brukt til krigsformål, og da hensikten med å føre en krig alltid er å skaffe seg en bedre posisjon for å kunne føre en annen krig. Ved sitt arbeid bevirker slavebefolkningene at den evige krigs tempo kan økes. Men hvis de ikke eksisterte, ville verdenssamfunnets struktur og den prosess som det opprettholdes ved, ikke bli vesentlig annerledes.

Det primære mål i moderne krigføring – og i samsvar med dobbelttenkningens prinsipper blir dette målet innrømmet og samtidig ikke innrømmet av de ledende hjerner i Det indre parti – er å forbruke maskinenes produkter uten å heve den almene levestandard. Helt siden slutten av det nittende århundre har problemet om hva man skal gjøre med overskuddet av forbruksvarer ligget latent i det industrielle samfunn. I vår tid, da selv få menneskelige vesener har nok å spise, er dette problemet åpenbart ikke så påtrengende mer, og kanskje ville det ikke ha blitt det selv om ingen kunstige ødeleggelsesprosesser hadde virket. Den moderne verden er et nakent, sultende, forfallent sted jevnført med den verden som eksisterte før 1914, og enda mer hvis man sammenligner den med den imaginære fremtidsverden som menneskene i den tid så frem til. I begynnelsen av det tyvende århundre var forestillingen om et ubeskrivelig rikt, makelig, ordnet og effektivt samfunn – en glitrende antiseptisk verden av glass

заузме што више територије, стекне власт над што више радне снаге, да би се произвело што више оружја, заузело што више територије, и тако у бескрај. Овде треба имати у виду да се битка ретко води ван граница спорних области. Границе Евроазије осцилирају између басена реке Конго и северне обале Средоземног мора; острва у Индијском и Тихом океану стално прелазе из океанијских у истазијске руке и обратно; у Монголији гранична линија између Евроазије и Истазије никад није стабилна; око Северног пола све три земље полажу право на огромна пространства која су у ствари већим делом ненасељена и неистражена; али равнотежа силе увек остаје приближно иста, а територија која представља централни део сваке од ове три супердржаве остаје увек нетакнута. Сем тога, рад експлоатисаних народа настањених око Екватора није истински потребан светској привреди. Тај рад не доприноси ништа богатству света јер се сви његови производи користе за рат, а циљ је рата увек: бити у бољем положају за вођење следећег рата. Својим радом поробљени народи омогућавају пораст у темпу непрекидног рата. Но и без њих структура светског друштва, као и процес којим се оно одржава, не би били суштински измењени. Првенствени циљ модерног рата (у складу са принципима, двомисли, тај циљ руководећи умови Уже партије истовремено признају и не признају) јесте утрошити производе машине а да се при том не повећа општи животни стандард. Још од краја деветнаестог века, проблем употребе вишка робе широке потрошње је латентан у индустријском друштву. Данас, кад врло мало људских бића има довољно да једе, овај проблем очигледно није прешан, а могао је то не постати чак и да није било дејства вештачког процеса уништења. Свет данашњице је го, гладан и рушеван у поређењу и са светом који је постојао пре 1914. године, а камоли са имагинарном будућношћу којој су се људи из тог доба надали. Почетком двадесетог века, визија будућег друштва у коме владају невероватно богатство, неоптерећеност радом, ред и делотворност — блистав антисептичан свет од стакла, челика и снежнобелог бетона — 162

og stål og snøhvit betong – en del av bevisstheten hos hvert lese- og skrivekyndig menneske. Teknikken og naturvitenskapene gikk frem med eventyrlig fart, og det syntes naturlig å gå ut fra at denne utviklingen ville fortsette. Når det likevel ikke gikk slik, skyldtes det delvis utarmingen som følge av en lang rekke kriger og revolusjoner, men dels også at de naturvitenskapelige og tekniske fremskritt bygde på en empirisk tenkning som ikke kunne overleve i et strengt dirigert samfunn. Stort sett er verden mer primitiv i dag enn den var for femti år siden. Visse tilbakeliggende områder har gjort fremskritt og visse tekniske ting er blitt videre utviklet – alltid slike som på en eller annen måte har forbindelse med krig og politispionasje – men eksperimentering og oppfinnelser har i det store og hele stoppet, og ødeleggelsene under atomkrigen i 1950-årene er aldri blitt helt helet. Like fullt eksisterer de farer som maskinen innebærer fremdeles. Fra det øyeblikk da maskinen første gang dukket opp, var det klart for alle tenkende mennesker at nødvendigheten av tungt slit og derfor i stor utstrekning av menneskelig ulikhet var forsvunnet. Hvis maskinen bevisst ble brukt med dette mål for øye, kunne sult, overarbeid, usseldom, analfabetisme og sykdom fjernes i løpet av noen få slektledd. Og i virkeligheten ble resultatet også at maskinen, uten å bli brukt til dette formålet, men ved en slags automatisk prosess, ved å produsere rikdom som det til sine tider ikke var mulig å fordele, hevet det alminnelige menneskes levestandard i meget høy grad i en periode av omkring femti år i slutten av det nittende og begynnelsen av det tyvende århundre. Men det var også klart at en almen økning av rikdommen truet med ødeleggelsen av et hierarkisk samfunn, og til en viss grad var det samme som ødeleggelsen av det. I en verden hvor alle hadde kort arbeidstid og nok å spise, hvor alle bodde i eget hus med bad og kjøleskap og hadde en bil eller til og med et fly, ville den mest iøynefallende og kanskje viktigste form for ulikhet alt være forsvunnet. Hvis dette en gang ble alminnelig, ville rikdommen ikke bety noen utmerkelse mer. Utvilsomt var det mulig å forestille seg et samfunn hvor rikdommen i betydningen personlige eiendeler og luksus, ville være likelig fordelt, mens makten forble i hendene på en liten privilegert

била је део свести безмало сваког образованог човека. Наука и техника развијале су се невероватном брзином, и чинило се сасвим природним претпоставити да ће се развијати и даље. То се није десило, делом због осиромашења проузрокованог дугим низом ратова и револуција, а делом зато што је научни и технички напредак зависио од емпиријског начина мишљења који се у строго устројеном друштву није могао одржати. У целини узев, свет је данас примитивнији но што је био пре педесет година. Неке заостале области су узнапредовале; усавршени су и разни апарати — увек на неки начин повезани с ратовањем или шпијунажом — али експериментисање и проналажење се увелико угасило, а огромна штета коју је за собом оставио атомски рат вођен половином века није се никако поправила до краја. Но опасности које машина носи са собом још увек су присутне. Од тренутка кад се на свету појавила прва машина, сваком интелигентном човеку постало је јасно да је потреба за људским аргатовањем, дакле (у великој мери) и за људском неједнакошћу, престала. Ако би се машина смишљено користила за ту сврху, глад, диринчење, неписменост и болест могли би се ликвидирати за неколико генерација. И, у ствари, мада се није користила за ту сврху, но просто једним аутоматским процесом — наиме производњом добара које је понекад било немогуће не расподелити — машина је одиста у великој мери подигла животни стандард просечног човека током неких педесет година крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Али такође је било јасно да опште повећање богатства прети да разори — да је у ствари у извесном смислу већ разорило — хијерархијско друштво. У свету у коме би сви имали кратко радно време, били сити, живели у кући с купатилом и фрижидером, и поседовали аутомобил или чак авион, најочигледнији и можда најважнији облик неједнакости би већ био нестао. Ако би постало опште, богатство не би представљало никакву одлику. Нема сумње да је било могуће замислити друштво у коме би богатство, у смислу личне свој ине и раскоши, било равномерно расподељено док би моћ остала у рукама мале привилеговане касте. Но 163

kaste. Men i praksis kunne et slikt samfunn ikke bli stabilt i lengre tid. Hvis alle i like stor grad kunne nyte lediggang og sikkerhet, ville nemlig den store masse av mennesker som normalt er sløvet av fattigdommen lære seg å lese og skrive og tenke på egen hånd, og når de først hadde gjort dette, ville de før eller siden innse at den privilegerte minoritet ikke hadde noen funksjon, og så ville de feie den vekk. I det lange løp var et hierarkisk samfunn bare mulig på grunnlag av fattigdom og uvitenhet. Det var heller ikke noen gjennomførlig løsning å vende tilbake til den jordbruksdyrkende fortid, som enkelte tenkere drømte om i begynnelsen av det tyvende århundre. Dette stred med den tendens i retning av mekanisering som halvveis var blitt et instinkt over hele verden, og dessuten ville ethvert industrielt tilbakeliggende land bli militært hjelpeløst og derfor direkte eller indirekte dominert av mer fremskredne rivaler. Heller ikke var det noen tilfredsstillende løsning å holde massene i fortsatt fattigdom ved å innskrenke produksjonen av varer. Dette foregikk i stor utstrekning i kapitalismens sluttfase, omtrentlig regnet i årene mellom 1920 og 1940. Mange stater lot sin økonomi stagnere, dyrket land ble liggende brakt, kapitalutstyret ble ikke økt, store deler av befolkningen ble hindret i å arbeide og holdtes halvveis i live ved statsbidrag. Men også dette ledet til militær svakhet, og da de lidelser det medførte åpenbart var unødvendige, ble motstanden uunngåelig. Problemet var hvordan man skulle holde industriens hjul i gang uten å øke verdens realvelstand. Varer måtte fremstilles, men ikke fordeles. Og i praksis kunne dette mål nåes bare på én måte, nemlig ved ustanselig krig.

Krigens essensielle oppgave er ødeleggelse, ikke nødvendigvis av menneskeliv, men av produktene av menneskelig arbeid. Krig er et middel til å tilintetgjøre de varer som ellers kunne bli brukt til å gjøre massene for sorgløse og dermed i det lange løp for intelligente til å strø dem rundt i stratosfæren eller senke dem på havets bunn. Selv

у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, огромне масе људи које су у нормалним приликама заглупљене сиромаштвом, образовале би се и научиле да мисле својом главом; кад би то урадиле, схватиле би пре или после да привилегована мањина нема никакву корисну функцију и збрисале би је. У крајњој линији, хијерархијско друштво може опстати само. на темељу сиромаштва и незнања. Вратити се пољопривредној прошлости, као што су сањали неки мислиоци с почетка двадесетог века, није било практично решење. То се косило са тенденцијом ка механизацији која је скоро у целом свету постала квазиинстинктивна; сем тога, свако индустријски заостало друштво је војнички беспомоћно и не може а да не потпадне под доминацију, директну или индиректну, својих индустријски развијенијих супарника. Још мање би задовољило решење да се масе одрже у сиромаштву тиме што би се смањила производња добара. То се у великој мери догодило у последњој фази капитализма, приближно између 1920. и 1940. године. Привреда многих земаља била је пуштена да стагнира, са обрађивањем земље се престало, инвестициона опрема се није обнављала, великим деловима становништва био је ускраћен рад и давана државна помоћ која их је само допола одржавала у животу. Но то је такође довело до војне слабости, а пошто су лишавања која су на тај начин проузрокована била очигледно непотребна, неминовно је дошло до супротстављања. Проблем се састојао у томе да се индустријска производња одржи а да се при том не увећава стварно богатство света. Роба се морала производити, али се није смела расподељивати. У пракси, једини начин да се то постигне био је: непрекидно одржавати рат. Суштина рата је у уништавању, не толико људских живота колико производа људског рада. Ратом се разбијају на комаде, расипају у стратосферу, или потапају у дубине мора материјална добра која би се иначе могла употребити да створе масама превише удобан живот и, према томе, у крајњој линији, да их 164

når krigsvåpen ikke blir direkte ødelagt, er fremstillingen av dem likevel en hendig metode til å bruke arbeidskraft uten å produsere noen konsumvarer. En flytende festning representerer for eksempel en arbeidsinnsats som kunne frembringe flere hundre lastebåter. Til slutt blir en slik festning kassert som foreldet, uten at den noen gang har vært til materielt gagn for noen, og med en ny og enorm innsats av arbeidskraft bygger man en ny flytende festning. I prinsippet blir krigsinnsatsen alltid planlagt slik at den spiser opp hele det overskudd som kan være tilbake etterat man har imøtekommet befolkningens enkleste krav. I praksis blir befolkningens behov alltid undervurdert, med den følge at det råder en kronisk mangel på halvdelen av de nødvendigste ting til livets opphold, men dette blir betraktet som en fordel. Den bevisste politiske linje er å holde selv de begunstigede grupper like på kanten av nød, fordi en tilstand av almen mangel øker betydningen av småprivilegier og dermed forskjellen mellom den ene gruppen og den andre. Målt etter forholdene i begynnelsen av det tyvende århundre fører selv et medlem av Det indre parti en gledeløs og slitsom tilværelse. De få goder han nyter – hans store velmøblerte leilighet, det bedre stoffet i hans klær, den bedre kvaliteten i hans mat og drikke og tobakk, hans to–tre tjenere, hans privatbil eller helikopter – gjør likevel at han lever i en annen verden enn et medlem av Det ytre parti, og medlemmene av Det ytre parti har tilsvarende fordeler fremfor de undertrykte masser som vi kaller «proletariatet». Den sosiale atmosfære er den samme som i en beleiret by, hvor en bit hestekjøtt markerer forskjellen mellom rikdom og fattigdom. Bevisstheten om å være i krig, og derfor i fare, gjør samtidig at det synes naturlig å overdra all makt til en liten kaste, fordi dette er den uunngåelige betingelse for å kunne overleve.

Som en vil se, fullbyrder krigen ikke bare den nødvendige ødeleggelse, den fullbyrder den også på en måte som psykologisk sett er antagelig. Prinsipielt sett ville det være enkelt å sløse bort verdens overskudd av arbeidskraft ved å bygge templer og pyramider, ved å grave hull i jorden og fylle dem igjen, ja til og med ved å fremstille veldige varemengder og sette fyr på dem. Men

учине интелигентнијима. Производња ратног материјала, чак кад се он и не уништава, још увек представља погодан начин трошења радне снаге на производњу ствари које се не могу потрошити. Једна пловећа тврђава, на пример, садржи онолико рада колико би било потребно да се изгради неколико стотина теретних бродова. Она се на крају баца у старо гвожде као превазиђена, с тим што никоме није донела никакве материјалне користи, после чега се уз нов огроман труд изграђује нова. У принципу, ратна производња се увек планира тако да апсорбује сваки вишак који може преостати пошто се подмире најнужније потребе становништва. У пракси се увек процењује да су потребе становништва мање него што су у ствари, што доводи до хроничне несташице половине животних потрепштина; но то се сматра корисним. Намерна је политика одржавати чак и повлашћене групе близу саме ивице сиромаштва, пошто стање опште несташице повећава значај малих повластица и тако увеличава разлику између група. По мерилима с почетка двадесетог века, чак и чланови Уже партије живе монашким, напорним животом. Но и поред тога, оно мало раскоши коју одиста уживају — велики и лепо уређени станови, бољи квалитет одеће, јела, пића и дувана, двоје или троје слугу, приватни аутомобил или хеликоптер — смештају их у свет другачији од онога у коме живе чланови Шире партије, а чланови Шире партије имају сличне предности у поређењу са потлаченом масом коју називамо “проли”. Друштвена атмосфера је слична оној у опседнутом граду, где поседовање комада коњетине представља разлику између богатства и сиромаштва. А у исто време свест о томе да је земља у рату, дакле у опасности, чини да уступање целокупне моћи малој касти изгледа природан, неизбежан услов да се остане у животу. Рат, као што ћемо видети, не само да врши потребно уништавање, него га врши на психолошки прихватљив начин. У принципу, било би сасвим једноставно утрошити вишак рада у свету тиме што би се подизали храмови и пирамиде, копале и поново затрпавале рупе, или чак производиле па онда спаљивале огромне количине робе. Но овим путем би се 165

dette ville bare skape det økonomiske og ikke det følelsesmessige grunnlag for et hierarkisk samfunn. Det det her gjelder, er ikke moralen hos massene, hvis holdning ikke betyr noe så lenge de stadig holdes i arbeid, men moralen i Partiet selv. Selv det mest beskjedne partimedlem forutsettes å være dyktig, flittig og til og med intelligent innen snevre grenser, men det er også nødvendig at vedkommende må være en lett-troende og uvitende fanatiker, hvis rådende sinnsstemning er frykt, hat, smisking og orgiastisk jubel. Det trenges med andre ord at han har den mentalitet som harmonerer med en krigstilstand. Det har ingenting å si om krigen virkelig blir kjempet, og da det ikke er mulig å vinne noen avgjørende seier, betyr det heller ingenting om krigen går godt eller dårlig. Det eneste som er nødvendig, er at det eksisterer krigstilstand. Den spaltning av intelligensen som Partiet krever av sine medlemmer og som er lettere å virkeliggjøre i en krigsatmosfære, er nå nesten universell, men jo høyere en kommer opp i rekkene dess mer markert blir den. Det er nettopp i Det indre parti at krigshysteriet og hatet til fienden er voldsomst. I egenskap av administrator er et medlem av Det indre parti ofte nødt til å vite at den og den nyheten om krigen er usann, og han kan til og med være klar over at hele krigen er et bedrag, og at den enten ikke eksisterer i det hele tatt eller at den blir kjempet av helt andre grunner enn de offisielle – men en slik viten blir lett nøytralisert av den teknikk som kalles dobbelttenkning. I mellomtiden vakler ikke noe medlem av Det indre parti et øyeblikk i sin mystiske tro på at krigen er virkelig, og at den nødvendigvis må ende med seier, med Oceania som den ubestridte herre over hele verden. Alle medlemmer av Det indre parti tror på denne fremtidige verdenserobringen som på en trosartikkel. Målet skal nåes enten ved gradvis å erobre mer og mer land og dermed bygge opp en overveldende maktstyrke, eller ved oppfinnelsen av et nytt våpen som fienden ikke har noe å stille opp mot. Arbeidet for å oppdage nye våpen fortsetter uten stans, og er en av de meget få gjenværende sysselsettelser hvor den oppfinnsomme eller spekulative åndstype ennå kan finne noe virkefelt. Naturvitenskap i den gamle betydningen av ordet har i dag nesten opphørt å eksistere i Oceania. I nytale finnes det ikke noe ord

створила само привредна, а не и емоционална основа хијерархијског друштва. Овде није у питању морал маса, чији је став неважан све док их друштво приморава на стални рад, него морал саме Партије. И од најнижег члана Партије захтева се да буде способан, вредан, па чак и интелигентан у извесним уским оквирима, али је исто тако потребно да буде и фанатик који ништа не зна а верује све што му се каже фанатик чија су најчешћа осећања страх, мржња, улизиштво и оргијастични тријумф. Другим речима, потребно је да има менталитет који одговара ратном стању. Није важно да ли се рат заиста води; а пошто одлучујуће победе не може бити, није важно ни то да ли рат тече добро или лоше. Потребно је само да постоји ратно стање. Цепање интелигенције, које Партија тражи од својих чланова а које се лакше постиже у атмосфери рата, сада је готово свеопште, али је све израженије што је степен хијерархије већи. Управо су у Ужој партији ратна хистерија и мржња према непријатељу најјаче. У својству управљача, члан Уже партије често мора знати да је ова или она вест о рату неистинита; он може често бити светан тога да је цео рат лажан и да се уопште не води или води у сврхе потпуно друкчије од званично објављених; али то знање се лако неутралише техником двомисли. У међувремену, ниједан члан Уже партије се ни за тренутак не колеба у свом мистичном веровању да се рат заиста води, и да се мора завршити победом Океаније, која ће тада постати неоспорни господар целог света. Сви чланови Уже партије религиозно верују у ту наступајућу победу и власт над светом. Тај ће се циљ постићи или постепеним освајањем све веће територије и, на тај начин, изградњом непобедиве надмоћне силе, или проналажењем каквог новог оружја од кога нема одбране. На проналажењу нових оружја ради се без престанка, и то је једна од врло мало преосталих активности у којој проналазачки и спекулативни дух могу себи наћи одушка. Данас у Океанији наука, у старом смислу те речи, скоро да је престала постојати. У Новоговору не постоји реч која значи “наука”. 166

for den. Den empiriske metode, som alle fortidens vitenskapelige fremskritt bygget på, er i strid med Ingsocs mest fundamentale prinsipper. Og selv rent tekniske fremskritt finner bare sted når deres resultater på en eller annen måte kan brukes til å minske den menneskelige frihet. I alle de nyttige kunster står verden enten stille, eller den går tilbake. Åkrene blir pløyd med hester, mens bøker blir skrevet med maskineri. Men i spørsmål av vital betydning – og det vil i virkeligheten si krig og politispionasje – blir den empiriske metode fremdeles oppmuntret eller iallfall tolerert. Partiets to mål er å erobre hele jordens overflate og å utrydde muligheten for selvstendig tenkning en gang for alle. Følgelig er det to store problemer som Partiet er oppsatt på å løse. Det ene er å oppdage – mot vedkommendes egen vilje – hva et annet menneskelig vesen tenker, og det annet er å drepe flere hundre millioner mennesker i løpet av noen sekunder uten at de får varsel på forhånd. For så vidt vitenskapelig forskning fremdeles fortsetter, er det dette som er dens mål. Naturvitenskapsmannen av i dag er enten en blanding av en psykolog og inkvisitor, som med enestående nøyaktighet gransker betydningen av ansiktsuttrykk, bevegelser og tonefall og prøver den sannhetsskapende virkning av rusgift, sjokkterapi, hypnose og fysisk tortur, eller en kjemiker, fysiker eller biolog som bare sysler med de grener av sin vitenskap som omfatter ødeleggelsen av menneskeliv. I de veldige laboratorier i Fredsministeriet og i forsøksstasjonene som er skjult i Brasils urskoger, i den australske ørken eller på de øde øyer i Antarktis, er grupper av eksperter utrettelig i virksomhet. Noen av dem er bare opptatt med å trekke opp retningslinjer for fremtidige kriger, andre lager utkast til større og større rakettbomber, kraftigere og kraftigere sprengstoffer og mer og mer ugjennomtrengelige panserplater, atter andre eksperimenterer med nye og enda dødeligere gassarter, eller med oppløselige giftstoffer som kan fremstilles i slike mengder at de kan ødelegge plantelivet på hele kontinenter, eller med sykdomsbakterier som er immune mot alle mulige legemidler. Noen strever for å fremstille et kjøretøy som kan bore seg vei under jorden som en undervannsbåt i vann, eller et fly som er like uavhengig av sin basis som et seilskip, andre

Емпиријски начин мишљења, на коме се заснивају сва научна достигнућа прошлости, у супротности је са основним принципима енглсоца, Чак и до напретка у технологији долази само ако се производи тако усавршене технологије могу на неки начин употребити за смањење људске слободе. У свим корисним вештинама, свет или стоји на месту или иде унатраг. Њиве се и даље обрађују плугом с коњском вучом, док се књиге пишу помоћу машина. Но у стварима од животне важности — што у ствари значи: у рату и полицијској шпијунажи — емпиријски приступ се подржава, или у најмању руку толерише. Партија има два циља: да освоји целу површину земље и да заувек уништи сваку могућност независног мишљења. Одатле и два велика проблема које Партија намерава да реши. Један је: како сазнати, против његове воље, шта друго људско биће мисли, а други: како за неколико секунди, и без претходног упозорења, убити неколико стотина милиона људи. У оној мери у којој још увек постоји, научноистраживачки рад се бави само тим питањима. Данашњи научник је или мешавина психолога и инквизитора, који до невероватних детаља проучава смисао израза лица, покрета, и тонова гласа, и проверава дејство серума, шоктерапије, хипнозе и физичког мучења у извлачењу истине из субјекта; или је хемичар, физичар или биолог који се бави само оним областима своје струке које имају везе са одузимањем живота. У огромни м лабораторијама у Министарству мира и у експерименталним станицама скривеним у бразилским прашумама, аустралијској пустињи, и изгубљеним острвима Антарктика, екипе стручњака раде дању и ноћу. Неки се баве једноставно позадинским питањима будућих ратова; други конструишу све веће и веће ракетне бомбе, све јаче и јаче експлозиве и све непробојније и непробојније оклопе; трећи траже нове, смртоносније гасове, или растворљиве отрове који се могу произвести у количинама довољним да униште вегетацију целих континената, или културе заразних клица имунизованих против свих могућих антитела; четврти раде на конструкцији возила које ће моћи да се пробија кроз земљу као подморница 167

utforsker enda fjernere muligheter som for eksempel å samle solens stråler i brennpunkter ved hjelp av linser som blir hengt opp tusener av kilometer ute i rommet eller å frembringe kunstige jordskjelv og flombølger ved å tappe ut heten i jordens sentrum.

Men ingen av disse prosjekter kommer noengang nær sin virkeliggjørelse, og ingen av de tre superstater får noengang et avgjørende forsprang foran de andre. Enda mer oppsiktvekkende er det at alle tre makter allerede i atombomben har et våpen som er langt mektigere enn noe som deres nuværende forskningsarbeid trolig kan føre til. Selv om Partiet sin vane tro hevder at det har gjort denne oppfinnelsen, dukket de første atombomber opp så tidlig som i 1940-årene og ble første gang brukt i stort omfang omkring ti år etter. På den tid ble noen hundre bomber felt mot industrisentre, hovedsakelig i europeisk Russland, Vest-Europa og Nord-Amerika. De overbeviste de herskende grupper i alle land om at noen atombomber til ville bety slutten på alt som het organisert samfunn og dermed på deres egen makt. Senere ble det ikke kastet noen slike bomber mer, enda det aldri ble inngått noen formell avtale om dette, ikke engang antydet noen slik avtale. De tre makter fortsatte simpelthen å produsere atombomber og lagre dem med henblikk på den avgjørende sjanse som de alle tror vil melde seg før eller siden. Og i mellomtiden er krigens kunst forblitt nesten stasjonær i tredve– førti år. Helikoptere blir brukt mer enn før, bombeflyene er i stor utstrekning blitt avløst av selvdrevne prosjektiler, og det sårbare bevegelige slagskip er blitt erstattet med den nesten usenkbare flytende festning, men ellers har utviklingen vært liten. Stridsvognen, undervannsbåten, torpedoen, mitraljøsen, ja selv geværet og håndgranaten er fremdeles i bruk. Og på tross av den endeløse nedslaktningen det blir meldt om i presse og fjernsyn, har man aldri fått noen gjentagelse av de desperate slagene i tidligere kriger, da hundretusener eller til og med millioner av menn ble drept på bare noen uker.

кроз воду, или авиона који би био независан од своје базе као брод; пети испитују још удаљеније могућности као што су усредсређивање сунчаних зрака на одређено место путем сочива смештених хиљадама километара далеко у космосу, или изазивање земљотреса и плима коришћењем топлотне енергије из средишта земље. Међутим, ниједан од ових пројеката никад не стиже ни близу фазе реализације, и ниједна од три супердржаве никад не успева да у значајнијој мери претекне остале две. Што је још важније, све три силе већ поседују, у облику атомске бомбе, оружје далеко јаче од било ког које су у стању да пронађу у научним истраживањима која се данас воде. Иако Партија, држећи се свог обичаја, тврди да ју је она пронашла, атомска бомба се први пут појавила четрдесетих година овог века, а први пут шире употребљена неких десет година касније. У то време је било бачено на стотине таквих бомби на индустријске центре, углавном у европском делу Русије, западној Европи и Северној Америци. Резултат је био тај да су се владајуће групе у свим земљама увериле да би још неколико атомских бомби значило крај организованог друштва, дакле и њихове моћи. После тога није бачена више ниједна бомба, мада није био закључен — чак ни наговештен — никакав званичан споразум у том смислу. Све три силе једноставно настављају да производе атомске бомбе и да их држе на лагеру за случај одлучујуће прилике која ће се, по њиховом општем веровању, појавити пре или после. У међувремену је ратна вештина већ тридесет или четрдесет година остала скоро на истом нивоу, хеликоптери се употребљавају више него раније, бомбардере су увелико заменили пројектили са сопственим погоном, а крхки покретни бој ни брод уступи о је место готово непотопивој пловећој тврђави; али ван тога узнапредовало се врло мало. Тенк, подморница, торпедо, митраљез, чак и пушка и ручна бомба — још увек су у употреби, а упркос вестима у штампи и на телекранима о бесконачним покољима, очајничке битке из ранијих ратова, у којима су људи гинули на стотине хиљада, па чак и на милионе, за неколико недеља, више се никад нису 168

Ingen av de tre superstater forsøker seg noengang på en manøver som innebærer risikoen for et alvorlig nederlag. Når man foretar en større operasjon, er den i regelen et overrumplingsangrep på en forbundsfelle. Den strategi som alle de tre makter følger, eller som de innbiller seg selv at de følger, er nøyaktig den samme. Planen er at man ved en kombinasjon av kamp, forhandling og forræderi i rette tid skal sikre seg en ring av baser som helt omgir en av de andre av de konkurrerende stater, og så undertegne en vennskapspakt med vedkommende stat og holde seg på vennskapelig fot med den så lenge at mistanken blir dysset i søvn. I løpet av denne tiden kan man samle raketter som er ladet med atombomber på alle de strategiske punkter, og til slutt blir de alle avskutt samtidig, med en så tilintetgjørende virkning at enhver gjengjeldelse er umulig. Da er tiden inne til å slutte en vennskapspakt med den gjenværende verdensmakt, som forberedelse til et nytt angrep. Det er neppe nødvendig å si at denne planen bare er en dagdrøm som aldri lar seg virkeliggjøre. Dessuten foregår det aldri noen kamper unntatt i de omstridte områder rundt ekvator og polen, noen invasjon av fiendtlig territorium blir aldri foretatt. Dette forklarer den kjensgjerning at grensene mellom superstatene på sine steder er vilkårlige. Eurasia kunne for eksempel lett erobre De britiske øyer, som geografisk sett er en del av Europa, og på den annen side kunne Oceania skyve sin grense frem til Rhinen og til og med til Weichsel. Men dette ville krenke det prinsipp som følges av alle parter enda det aldri er utformet, nemlig prinsippet om kulturell integritet. Hvis Oceania skulle erobre de områder som en gang var kjent under navnene Frankrike og Tyskland, ville det bli nødvendig enten å utrydde innbyggerne, en oppgave som fører med seg store fysiske vanskeligheter, eller å assimilere en befolkning på omkring hundre millioner mennesker, som hva den tekniske utvikling angår, befinner seg omtrent på samme nivå som Oceania. Problemet er det samme for alle tre superstater. Av hensyn til deres struktur er det absolutt nødvendig at de ikke må ha noen kontakt med utlendinger, unntatt i en begrenset grad med krigsfanger og farvede slaver. Selv øyeblikkets offisielle forbundsfelle blir alltid betraktet med den mørkeste mistanke. Bortsett fra krigsfangene får

поновиле. Ниједна од трију супердржава никад не покушава неки маневар при коме би ризиковала озбиљан пораз. Кад год се пред узме каква операција ширих размера, то је обично напад изненађења на дотадашњег савезника. Стратегија коју све три силе воде, или се пред собом претварају да воде, увек је иста. План се састоји у томе да се, комбинацијом борбе, ценкања и добро темпираних издајничких напада, стекне круг база који би потпуно окружавао једну или другу државу супарницу, а онда с том државом потпише пакт о пријатељству и остане с њом у миру онолико колико је потребно да се њене сумње успавају. Током тог времена на свим би се стратешким местима прикупиле ракете натоварене атомским бомбама; затим би се све испалиле истовремено; њихово дејство би било тако разорно да би одмазда била немогућа. На то би се са преосталом силом потписао пакт о пријатељству и почело с припремама за напад на њу. Овај програм, скоро да је и непотребно рећи, чиста је фантазија, и немогуће га је остварити. Штавише, борбе се не воде нигде сем у спорним областима око Екватора и Северног пола; до инвазије на непријатељску територију никад не долази. Ово објашњава чињеницу да су на неким местима границе између супердржава произвољне. Евроазија би, на пример, лако могла освојити Британска Острва, која су географски део Европе; с друге стране, Океанија би своје границе лако могла проширити до Рајне, па чак и до Висле. Но тиме би се повредио принцип кога се све три стране придржавају мада га нису никад формулисале: принцип културног интегритета. Ако би Океанија освојила области које су некад биле познате као Француска и Немачка, било би потребно или затрти све њихово становништво — што би представљало крупан физички проблем — или асимилирати приближно сто милиона људи који су, што се техничког напретка тиче, приближно на нивоу Океаније. Све три супердржаве имају тај исти проблем. За одржавање њихове структуре апсолутно је потребно да не буде никаквог додира са странцима изузев, у ограниченој мери, ратних заробљеника и обојених робова. 169

gjennomsnittsborgeren i Oceania aldri se en borger hverken av Eurasia eller Øst-Asia, og det er en forbrytelse av ham å kunne et fremmed språk. Hvis han fikk lov til å komme i kontakt med utlendinger, ville han oppdage at de er skapninger av samme art som han selv, og at det meste han har fått høre om dem er løgn. Den forseglede verden han lever i, ville bli brutt, og det hat og den frykt og den egenrettferdighet hele hans moral er avhengig av, kan forsvinne. Derfor innser man i alle tre stater at uansett hvor ofte Persia, Egypt, Java eller Ceylon kan skifte herre, må hovedfrontene aldri overskrides av annet enn bomber.

Bak dette ligger en kjensgjerning som aldri blir nevnt høyt, men som stilltiende er underforstått, og som man handler etter – nemlig at levevilkårene i alle tre superstater i det store og hele er de samme. I Oceania blir den rådende filosofi kalt Ingsoc, i Eurasia heter den nybolsjevisme, og i Øst-Asia har den et kinesisk navn som vanligvis blir oversatt med dødsdyrkelse, men som kanskje bedre kan gjengis med utslettelsen av jeg’et. Borgeren av Oceania har ikke lov til å vite noe om innholdet av de to andre filosofier, men han blir lært opp til å avsky dem som barbariske krenkelser av moral og sunn fornuft. I virkeligheten er de tre filosofier knapt å skjelne fra hverandre, og de samfunnssystemer som bygger på dem kan ikke kjennes fra hverandre i det hele tatt. Overalt har man den samme pyramide-oppbyggingen, den samme dyrkelse av en halvt guddommelig fører, den samme økonomi som eksisterer ved og for en evig krigføring. Av dette følger at de tre superstater ikke bare er ute av stand til å erobre hverandre, de ville heller ikke få noen vinning av det. Tvert om, så lenge de ligger i innbyrdes strid, stiver de hverandre opp som tre kornnek. Og som vanlig er de herskende grupper i alle tre stater oppmerksomme og samtidig uoppmerksomme på hva de gjør. De har viet sine liv til verdenserobringen, men de vet også hvor nødvendig det er at krigen fortsetter i det uendelige og uten seier. Det faktum at det ikke er noen fare for erobring, gjør det i mellomtiden mulig å benekte den realitet som er særkjennet for Ingsoc

Чак се и на тренутног званичног савезника увек гледа с најцрњим сумњама. Сем ратних заробљеника, просечни грађанин Океаније никад не види грађанина Евроазије или Истазије. Исто тако, забрањено му је да учи стране језике. Ако би му се допустило да долази у додир са странцима, он би открио да су то људска бића слична њему самом, и да је највећи део оног што му је речено о њима лаж. Херметички свет у коме он живи распао би се, а страх, мржња и уверење у сопствену исправност — елементи од којих зависи његов морал — могли би испарити. Стога све државе схватају да, ма колико пута Персија, Египат, Јава и Цејлон прешли из једних руку у друге, главне границе не сме прећи ништа осим бомби. Ово покрива једну чињеницу која се никад не помиње наглас, али се прећутно схвата и користи као основа за политичке поступке, наиме чињеница да су у све три супердржаве услови живота углавном исти. У Океанији је владајућа филозофија познат" као енглсоц, у Евроазији се зове необољшевизам, а у Истазији има кинеско име које се обично преводи као “обожавање смрти”, мада би тачнији превод био “негација сопствене личности”, Грађанину Океаније није допуштено да сазна ишта ближе о поставкама ових двеју филозофија; њега једино уче да их се гнуша као варварских насиља над моралом и здравим разумом. Уистину се, међутим, ове три филозофије скоро и не разликују, а између друштвених система чију идеолошку основу чине нема никакве разлике. Увек је у питању иста пирамидална структура, исто обожавање полубожанског воде, иста привреда која се одржава непрекидним ратом и ради за непрекидни рат. Из овога следи да три супердржаве не само да не могу победити једна другу него и да тиме не би стекле никакву корист. Напротив, докле год су у рату, оне подржавају једна другу, као три клипа кукуруза. И, по обичај у, владајуће групе свих трију сила истовремено имају и немају јасну представу о својим делима. Они су свој живот посветили освајању света, али исто тако знају да је потребно да се рат настави без краја и победе. У међувремену, чињеница да опасности од пораза нема омогућава порицање 170

og dens rivaliserende tankesystemer. Her er det nødvendig å gjenta det som tidligere er sagt, at krigen fundamentalt har endret karakter ved å bli permanent. I tidligere tider var en krig, nesten i og med definisjonen av selve begrepet, noe som før eller siden måtte slutte, som regel i en opplagt seier eller et nederlag. I fortiden var krigen også et av de hovedmidler som holdt de menneskelige samfunn i kontakt med de fysiske realiteter. Alle herskere har til alle tider søkt å påtvinge sine tilhengere et falskt syn på verden, men de hadde ikke råd til å oppmuntre noen illusjon som tenderte i retning av militær svekkelse. Så lenge nederlag betydde tap av uavhengighet, eller et annet resultat som alment ble betraktet som uønsket, måtte tiltakene mot et slikt nederlag være alvorlige. En kunne ikke ignorere de fysiske fakta. I filosofi, i religion, i etikk eller i politikk kan to og to være fem, men når en skulle konstruere en kanon eller et fly, måtte summen bli fire. Udugelige nasjoner ble alltid erobret før eller siden, og kampen for militær effektivitet var ødeleggende for alle illusjoner. For å kunne være effektiv var det dessuten nødvendig å lære av fortiden, og det betydde å ha et noenlunde riktig begrep om hva som hadde hendt i fortiden. Aviser og historiebøker var naturligvis alltid farvet og tendensiøse, men en forfalskning av den art som foregår i dag ville ha vært umulig den gang. Krig var en sikker garanti for sunnhet, og for så vidt det angikk de herskende klasser var den trolig den viktigste av alle garantier. Så lenge kriger kunne vinnes eller tapes, kunne ingen herskende klasse være helt uten ansvar.

Men når krigen bokstavelig talt blir kontinuerlig, opphører den også å være farlig. Når krigen er kontinuerlig, eksisterer det ikke noe slikt som militær nødvendighet. Tekniske fremskritt kan opphøre, og de mest håndgripelige kjensgjerninger kan benektes eller ignoreres. Som vi har sett, blir det fremdeles av hensyn til krigsformål, drevet en forskning som kan kalles vitenskapelig, men den er i det vesentlige en form for et slags dagdrømmeri, og det spiller ikke stor rolle om den ikke kan

стварности — специјалну карактеристику енглсоца и осталих двеју филозофија. Овде је потребно поновити оно што смо раније рекли, наиме да је рат, поставши трајан, из основа изменио свој карактер. У прошлим временима рат је скоро по дефиницији био догадај који се пре или после завршава, обично јасном победом или поразом. Исто тако, у прошлости је рат био један од главних инструмената помоћу којих су се људска друштва држала у додиру са физичком стварношћу. Сви владари у свим временима настојали су да својим следбеницима наметну лажну слику стварности, али нису себи могли допустити луксуз да подржавају било какву илузију која би могла ићи науштрб војној спремности. Све док је пораз значио губитак независности, или било који други резултат који се обично сматрао непожељним, мере против пораза морале су бити озбиљне. Физичке чињенице се нису могле игнорисати. У филозофији, или религији, или етици, или политици, два и два могло је бити пет, али кад се конструише топ или авион, морало је бити четири. Неспремни народи су увек бивали, пре или после, побеђени; а борба за спремност је била непријатељ илузијама. Сем тога, па би се постигла спремност, требало је знати учити од прошлости, што је значило да се морала имати мање-више тачна представа о томе шта се у прошлости дешавало. Разуме се, новине и уџбеници историје су увек биле пристрасни и обојени на одређен начин, али фалсификати овакве врсте која се данас практикује нису били могући. Рат је био сигуран браник духовног здравља, а што се тицало владајућих класа, вероватно и најважнији. Док су се ратови могли губити или добијати, ниједна владајућа класа није могла бити потпуно неодговорна. Али кад постане дословно непрекидан, рат истовремено престаје да бива опасан. Кад је рат непрекидан, војне потребе нема. Технички напредак се може успорити, а најопипљивије чињенице порећи или занемарити. Као што смо видели, истраживачки рад који се може назвати научним још увек се врши за потребе рата, али у основи представља неку врсту фантазије, при чему чињеница да он не доноси резултата показује да резултати нису ни важни. 171

oppvise resultater. Effektivitet, selv militær effektivitet, er ikke nødvendig lenger. I Oceania er Tankepolitiet det eneste som virkelig er effektivt. Da alle de tre superstater er uovervinnelige, utgjør hver av dem i virkeligheten et eget univers, og innenfor det kan man praktisere nær sagt en hvilken som helst forvrengning av tanken. Virkeligheten øver bare sitt trykk gjennom det daglige livs nødvendigheter – nødvendigheten av hus og klær, av å spise og drikke, unngå å spise gift eller falle ut av vinduer i øverste etasje og slikt. Det er fremdeles en forskjell mellom liv og død, mellom fysisk nytelse og fysisk smerte, men den er også den eneste. Borgeren av Oceania er avskåret fra kontakten med den ytre verden og med fortiden og ligner derfor et menneske som er plassert mellom stjernene og ikke har noen mulighet for å skaffe seg beskjed om hva som er opp og hva som er ned. Herskerne i en slik stat er eneveldige i en grad som faraoene eller cæsarene ikke kunne være. De er nødt til å hindre at deres tilhengere sulter i hjel i slike mengder at det ville skape ubehageligheter, og de er nødt til å holde seg på det samme lave nivå i militær teknikk som sine konkurrenter, men så snart de har nådd dette minimum, kan de omdanne virkeligheten i hvilken form de ønsker. Hvis vi dømmer med tidligere kriger som målestokk, er krigen derfor bare et bedrag. Den ligner en kamp mellom visse drøvtyggere, hvis horn står i en slik vinkel at det er uråd for dem å skade hverandre. Men selv om den er uvirkelig, er den ikke uten mening. Den fortærer overskuddet av forbruksvarer og hjelper til å bevare den særegne åndelige atmosfære som et hierarkisk samfunn trenger. Som man vil forstå, er krig nå en rent indre affære. I gamle dager var det slik at selv om de herskende grupper i alle land kunne innse sine felles interesser og derfor begrense krigens ødeleggende virkninger, så kjempet de likevel mot hverandre, og seierherren plyndret alltid den overvunne. I vår tid bekjemper de ikke hverandre i det hele tatt. Krigen blir ført av hver herskende gruppe mot dens egne undersåtter, og dens mål er ikke å gjøre eller hindre territoriale erobringer, men å bevare samfunnets struktur intakt. Selve ordet «krig» er derfor blitt villedende. Det ville sannsynligvis være riktig å si at krigen har opphørt å eksistere i og med at den er blitt kontinuerlig. Det

Спремност, чак ни војна спремност, више није потребна. У Океанији је једино спремна Полиција мисли.. Пошто је свака од ове три супердржаве непобедива, свака је у ствари посебан свет у коме се свако извртање мишљења може безбедно вршити. Стварност врши свој притисак само кроз свакодневне потребе — да се једе и пије, да се има одећа и кров над главом, да се не поједе нешто отровно или падне кроз прозор с највишег спрата, и томе слично. Одсечен од спољњег света и прошлости, становник Океаније је сличан човеку у међузвезданом простору, који нема начина да одреди шта је горе а шта доле. Владари таквих држава су апсолутни онако како то фараони и цезари никад нису могли бити. Они имају обавезу да чувају своје следбенике од смрти од глади у незгодно великим количинама, и да остану на онако исто ниском нивоу војне технике као што су њихови супарници; али кад се тај минимум постигне, могу да изобличавају стварност како им се прохте.

Стога је рат, ако га меримо мерилом прошлих ратова, просто-напросто обмана. Он је сличан борби између неких преживара чији су рогови смештени под таквим углом да не могу повредити један другог. Но иако је нестваран, рат није без значаја. Он апсорбује вишак потрошне робе и доприноси одржавању оне посебне менталне атмосфере која је потребна хијерархијском друштву. Рат, као што ћемо видети, данас представља чисто унутрашњу ствар сваке земље. У прошлости су се владајуће групе свих земаља, иако су могле увиђати своје заједничке интересе и стога ограничавати ратна разарања, ипак бориле једна против друге, с тим што је победник увек пљачкао побеђеног. Данас се оне уопште не боре једна против друге. Рат води владајућа група против својих сопствених поданика, а циљ рата није освајање туђе или одбрана своје територије, него очување структуре друштва. Стога је и сама реч “рат” постала погрешна. Вероватно би било тачно рећи да је, поставши непрекидан, рат 172

spesielle press som den øvet på menneskelige vesener helt fra steinalderen til begynnelsen av det tyvende århundre, er forsvunnet og avløst av noe helt annet. Virkningen ville i mangt og meget ha blitt den samme, om de tre superstater istedenfor å bekjempe hverandre var blitt enige om å leve i permanent fred, slik at hver var ukrenkelig innenfor sine egne grenser. I det tilfelle ville nemlig hver av dem fremdeles være et selvberget univers, for alltid fritt for den rensende virkning av ytre fare. En fred som virkelig var permanent ville være det samme som en permanent krig. Og selv om det store flertall av Partiets medlemmer bare forstår uttrykket i engere betydning, er dette den dypeste mening med partislagordet Krig er fred … Winston sluttet et øyeblikk å lese. Etsteds langt borte tordnet en rakettbombe. Den livsalige følelsen av å være alene med den forbudte boken, alene i et rom uten noen fjernskjerm, hadde ennå ikke gitt seg. Ensomhet og sikkerhet var fysiske følelser, som på en eller annen måte var blandet sammen med trettheten i kroppen hans, den myke stolen, den svake luftningen gjennom vinduet som strøk ham om kinnet. Boken var betagende, eller rettere, den gav ham visshet. På sett og vis inneholdt den ingenting som var nytt for ham, men nettopp dette var en del av den tiltrekningskraften den øvet. Den sa det samme som han selv ville ha sagt, om han hadde kunnet ordne sine forvirrede tanker. Den var et produkt av et sinn som lignet hans eget, men som var uendelig meget sterkere, mer systematisk og mindre plaget av frykt. De beste bøker, tenkte han for seg selv, er de som forteller deg det du allerede vet. Han hadde nettopp bladd tilbake til bokens første kapittel da han hørte Julias steg i trappen og reiste seg fra stolen for å møte henne. Hun slapp den brune verktøyposen på gulvet og kastet seg i armene på ham. Det var over en uke siden de sist hadde sett hverandre. – Jeg har fått tak i boken, sa han da de løste seg fra favntaket. – Å, jaså, har du det? Det er fint, sa hun uten større interesse og la seg nesten øyeblikkelig på kne ved primusen for å lage kaffen. De kom ikke tilbake til emnet før de hadde ligget i sengen en halv times tid. Kvelden var akkurat så kjølig at det kjentes godt å bre sengeteppet over seg. Nede fra gårdsplassen kom den kjente lyden

престао постојати. Оног посебног притиска који је вршио на људе почев од млађег каменог доба па до првих деценија двадесетог века нестало је, а на његово место дошло је нешто сасвим друго. Резултат би био скоро исти кад би се три супердржаве сагласиле да ће уместо да се непрекидно боре, живети у вечитом миру, с тим што би свака била затворена у своје границе; јер у том случају свака од њих би и даље била свет за себе, заувек ослобођен од отрежњавајућег дејства спољне опасности. Мир који би био заиста сталан био би исто што и стални рат. То је у ствари — мада га огромна већина чланова Партије схвата само у периферном смислу — прави смисао партијске пароле: Рат је мир. Винстон за тренутак престаде да чита. Негде у даљини загрме ракетна бомба. Блажено осећање да је сам са забрањеном књигом, у соби без телекрана, још га није напуштало. Самоћа и безбедност били су физички осећаји, некако помешани с умором његовог тела, мекоћом наслоњаче, додиром благог ветрића који је долазио кроз прозор и играо му се по образу. Књига га је очарала, или боље рећи умирила. У извесном смислу није му казивала ништа ново, но и то је био део привлачности. Казивала је оно што би рекао и он сам да је могао своје раштркане мисли довести у ред. Била је производ ума сличног његовом, само далеко јачег, систематичнијег, мање оптерећеног страхом. Он схвати да су најбоље књиге управо оне које ти казују оно што знаш и сам. Управо се беше вратио првој глави кад зачу Џулијине кораке на степеништву. Он се подиже из наслоњаче и поде јој у сусрет. Она испусти на под своју торбу за алат и баци му се у загрљај. Било је прошло више од недељу дана откако се нису видели. Кад се раздвојише, он јој рече: “Добио сам књигу.” “Је ли? Фино”, рече она без много интересовања, и клече поред пећи да скува кафу. Књигу су поново поменули тек после пола сата у кревету. Сутон је био таман толико свеж да их натера да се покрију. Одоздо су се чули познати звуци: песма и гребање ципела по 173

av sang og skraping av sko på steinhellene. Den røslige kvinnen med de røde armene, som Winston hadde sett der den første gang, var nesten en daglig skikkelse på gårdsplassen. Det lot ikke til å være en eneste time på dagen da hun ikke ruslet frem og tilbake mellom baljen og klessnoren, mens hun vekselvis kneblet seg selv med klesklyper eller brøt ut i munter sang. Julia hadde lagt seg til ro på sin side og så ut som hun alt holdt på å sovne av. Han strakte armen ut etter boken som lå på gulvet og satte seg opp mot hodeenden av sengen. – Vi må lese den, sa han. – Du også. Alle medlemmer av Brorskapet er nødt til å lese den. – Les den du, svarte hun med lukkede øyne. – Les den høyt. Det er det beste. Så kan du forklare det for meg ettersom du leser. Urviserne sa seks, det betydde atten. De hadde tre– fire timer ennå. Han støttet boken mot knærne og tok til å lese: 1. kapittel. Uvitenhet er styrke. I all historisk tid, og sannsynligvis helt fra slutten av steinalderen, har det vært tre slags mennesker i verden, de høyere, de middels og de lavere. Hver gruppe har vært delt på mange måter, de har hatt utallige forskjellige navn, og både deres relative tallmessige styrke og deres holdning overfor hverandre har variert fra tidsalder til tidsalder, men samfunnets fundamentale struktur har aldri endret seg. Selv etter enorme omveltninger og tilsynelatende ugjenkallelige forandringer har det samme mønster alltid gjentatt seg, akkurat som et gyroskop vil vende tilbake til likevekt, uansett hvor langt det blir skjøvet til den ene kant eller den annen. – Julia, er du våken? sa Winston. – Ja, skatten min, jeg hører. Bare fortsett. Det er vidunderlig. Han fortsatte å lese: Disse tre gruppers mål er totalt uforenelige. De høyeres mål er å forbli der de er. De mellomstes mål er å bytte plass med de høyere. De laveres mål, om de da har noe mål – det er nemlig et uforanderlig særkjenne ved de lavere mennesker at de er så kuet av slit og strev at de bare med mellomrom er seg bevisst noe utenom sin daglige tilværelse – er å avskaffe all forskjell og skape et samfunn der alle mennesker er like. Gjennom hele historien gjentas altså gang på gang en kamp, som

плочама дворишта. Она мишићава жена црвених руку коју је Винстон видео кад је први пут био у соби као да је била саставни део дворишта. Чинило се да нема часа у току дана кад није ходала горе-доле између корита и конопца, наизменично пунећи уста штипаљкама и певајући из пуна срца. Џулија се беше угнездила на својој половини кревета, и већ се чинило да је на ивици сна. Он се маши књиге, која је лежала на поду, и усправи се у седећи став, ослоњен на наслон кревета. “Морамо је прочитати”, рече. “Обоје. Сви припадници Братства морају да је прочитају”. “Читај ти”, рече она не отварајући очи. “читај наглас. Тако је најбоље. Успут ћеш ми објашњавати.” Казаљке на сату показивале су шест, то јест осамнаест. Имали су још три до четири сата пред собом. Он наслони књигу на колена и поче читати: Глава прва НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ Током целе писане историје, а вероватно још и од краја млађег каменог доба, на свету су постојале три врсте људи: Виши, Средњи и Нижи. Били су издељени на многе поткатегорије, носили су безброј разних имена, а њихов бројни однос, као и међусобни однос, варирао је из века у век; но у суштини се структура друштва није мењала. так и после огромних обрта и на изглед неопозивих промена, увек се поново успостављала иста структура, управо као што се и жироскоп увек враћа у стање равнотеже ма колико се гурнуо на једну или другу страну. “Џулија, јеси ли будна?” упита Винстон. “Јесам, љубави, слушам те. Настави, дивно је.” Он продужи: Циљеви тих група су потпуно неускладиви. Циљ Виших је да остану где су. Циљ Средњих је да промене места с Вишима. Циљ Нижих, кад имају циљ — јер им је стална карактеристика то што су превише притиснути диринчењем да би били више но тек повремено свесни ичега ван њиховог свакодневног живота — јесте да укину све разлике и створе друштво у коме ће сви бити једнаки. Тако се кроз целу историју понавља битка која је у основним 174

i sine hovedtrekk er den samme. I lange tider synes det som de høyere sitter trygt ved makten, men før eller siden kommer det alltid et øyeblikk da de enten taper troen på seg selv eller sin evne til å styre effektivt, eller begge deler. Da blir de styrtet av mellomgruppen, som skaffer seg de lavere som forbundsfeller ved å innbille dem at de kjemper for frihet og rettferd. Så snart mellomgruppen har nådd sitt mål, skyver den de lavere tilbake til deres gamle trellestilling og blir selv de høyere. Men snart utskiller det seg en ny mellomgruppe av en av de to grupper, eller fra dem begge, og så begynner kampen om igjen. Av de tre grupper er det bare den lavere som aldri klarer å nå sitt mål, ikke midlertidig engang. Det ville være en overdrivelse å si at det gjennom hele historien ikke har vært noen materielle fremskritt. Selv i dag, da vi befinner oss i en forfallsperiode, har gjennomsnittsmennesket det fysisk bedre enn for noen hundre år siden. Men ingen fremskritt i rikdom, ingen avslipning av manerer, ingen reform eller revolusjon har noengang bragt menneskenes likhet en millimeter lenger. Fra de laveres synspunkt har ingen historisk forandring noengang betydd mer enn en forandring av navnet på deres herrer. I slutten av det nittende århundre var dette tilbakevendende fenomenet blitt klart for mange forskere. Det oppstod skoler av tenkere som tolket historien som en cyklisk prosess og påstod å kunne bevise at ulikheten var en uforanderlig lov for menneskelivet. Denne læren hadde selvsagt alltid hatt sine tilhengere, men nå ble den fremsatt på en måte som innebar en viktig forandring. Tidligere hadde nødvendigheten av et hierarkisk samfunn vært de høyeres særegne doktrine. Den var blitt forkynt av konger og aristokrater, og av de prester, jurister og andre som snyltet på dem, og som regel var den blitt sukret med løfter om belønning i en imaginær verden hinsides graven. Så lenge det ble kjempet om makten, hadde mellomgruppen alltid nyttet slike uttrykk som frihet, rettferd og brorskap. Nå ble imidlertid begrepet menneskehetens brorskap angrepet av folk som ennå ikke var kommet til makten, men håpet å gjøre det om ikke så lenge. Før i tiden hadde mellomklassen laget revolusjoner under likhetens banner, og hadde så opprettet et nytt tyranni så snart det gamle var styrtet. De nye mellomgrupper kunngjorde i

цртама увек иста. Виши остају на власти током дугих периода, али пре или после увек дође тренутак кад изгубе било веру у себе било способност да ефикасно владају, било и једно и друго. Онда их Средњи збацују с власти, придобивши претходно за себе Ниже, којима тврде да се боре за слободу и правду. Чим постигну свој циљ, Средњи потискују Ниже у њихов стари положај слугу, а сами постају Виши. На то се од Нижих или бивших Виших, или из обе ове групе, отцепи група нових Средњих, и борба почиње из почетка. Од ових трију група, једино Нижи не успевају чак ни привремено да остваре своје циљеве. Било би претерано рећи да кроз целу историју није било никаквог материјалног напретка. Чак и данас, у периоду опадања, просечан човек је фИЗички у бољој ситуацији него пре неколико столећа. Али никакав напредак у богатству, никаква цивилизованост понашања, никаква реформа и ниједна револуција нису човечанству приближиле једнакост ни за милиметар. С тачке гледишта Нижих, ниједна историјска промена није никад значила ишта више до промене имена господара. Крајем деветнаестог века, повратни карактер овог процеса постао је очигледан многим посматрачима. На то су се појавиле школе мислилаца који су историју тумачили као цикличан процес и тврдили да је неједнакост неизмењив закон људског живота. Разуме се, ова доктрина је увек имала следбеника, али сад је начин на који је изложена био значајно измењен. У прошлости је потреба за хијерархијским обликом друштва била специфична доктрина Виших. Њу су проповедали краљеви и аристократи, а такође и њихови паразити: свештеници, адвокати и слични, ублажавајућије обећањима о надокнади у замишљеном свету с оне стране гроба. Средњи су, докле год су се борили за власт, увек употребљавали речи као што су слобода, правда и братство. Сада су, међутим, идеју о људском братству почели нападати они који још нису били на управљачким положајима него су се једноставно надали да ће до њих ускоро допрети. У прошлости су Средњи дизали револуције под заставом једнакости, а 175

virkeligheten sitt tyranni på forhånd. Sosialismen, en teori som dukket opp i begynnelsen av det nittende århundre og som var det siste leddet i en kjede som strakte seg helt tilbake til antikkens slaveoppstander, var fremdeles sterkt infisert med svunne tiders utopiske svermerier. Men i hver variant av sosialismen som oppstod fra omkring 1900 og utover, ble det mål å opprette frihet og likhet mer og mer åpenlyst forkastet. De nye bevegelser som kom ved århundrets midte, Ingsoc i Oceania, nybolsjevismen i Eurasia og dødsdyrkelsen, som den alminnelig kalles, i ØstAsia, hadde alle det bevisste mål å fremme ufrihet og ulikhet. Disse nye bevegelser vokste naturligvis frem av de gamle og hadde en tendens til å bruke deres navn og hykle enighet med deres ideologi. Men alle hadde de det mål å stanse utviklingen og fryse historien fast på det tidspunkt som passet dem. Den vanlige pendelsving skulle skje enda en gang og så stoppe. Som vanlig skulle de høyere kastes ut av mellomklassen, som så skulle bli de øverste, men takket være en bevisst strategi skulle den nye overklasse beholde sin stilling for all evighet.

De nye doktriner oppstod delvis som følge av opphopningen av historisk viten og veksten av den historiske sans, noe som snaut hadde eksistert før det nittende århundre. Historiens cykliske bevegelse var nå forståelig, eller lot i hvert fall til å være det, og hvis den kunne forståes, kunne den også endres. Men den viktigste og underliggende grunn var at menneskelig likhet var blitt en teknisk umulighet så tidlig som i begynnelsen av det tyvende århundre. Det var fremdeles sant at menneskene ikke var like i medfødt begavelse, og at deres funksjoner måtte spesialiseres på en måte som favoriserte enkelte individer fremfor andre, men det var ikke lenger noe virkelig behov for klasseforskjell eller for stor ulikhet i rikdom. I tidligere tider hadde klasseforskjellen ikke bare vært uunngåelig, men også ønskelig. Ulikhet var sivilisasjonens pris. I og med utviklingen av maskinproduksjonen ble imidlertid dette annerledes. Selv om det fremdeles var nødvendig for menneskene å utføre forskjellige slags arbeid, behøvde de ikke lenger å leve på forskjellige

затим успостављали нову тиранију чим би оборили стару. Социјализам, теорија која се појавила почетком деветнаестог века и представља последњу карику у ланцу мисли који сеже све до робовских побуна из античког доба, још увек је био јако инфициран утопистичким, идејама прошлих времена. Но у свакој варијанти социјализма која се појавила отприлике од 1900. године наовамо, циљ да се успоставе слобода и једнакост био је све отвореније напуштен. Нови покрети који су се појавили средином столећа: енглсоц у Океанији, необољшевизам у Евроазији и обожавање смрти, како се обично зове, у Истазији, имали су као свесни циљ овековечење неслободе и неједнакости. Ови нови покрети су, разуме се, поникли из старих и имали тенденцију да задрже њихова имена и на речима се држе њихове идеологије. Но циљ свих њих био је да се у одређеном тренутку заустави напредак и укочи историја. Већ познато клатно требало је да учини још један замах и потом стане. По обичају, Више је требало да свргну Средњи, који би на то постали Виши; али овог пута, примењујући свесну стратегију, Виши ће бити у стању да своје положаје одрже вечно. Ове нове доктрине су никле делом због накупљеног историјског знања и пораста историјске свести, која пре деветнаестог века скоро није ни постојала. Циклични ток историје сад је постао, или се чинио јасан; а ако је био јасан, онда је био и изменљив. Но главни, суштински узрок је било то што је, још почетком двадесетог века, људска једнакост постала технички могућа. Још увек је било истина да људи нису једнаки по својим урођеним талентима и да се функције морају специјализовати тако да неким јединкама дају предност над другима; али више није постојала никаква стварна потреба за класним разликама или великим разликама у богатству. У ранијим временима, класне разлике су биле не само неизбежне него и пожељне. Неједнакост је представљала цену цивилизације. Међутим, развој машинске производње је изменио ситуацију. Мада је и даље било потребно да људи обављају различите врсте послова, више није било потребе да живе на различитим 176

sosiale eller økonomiske plan. Så man saken fra samme synspunkt som de nye grupper som nå skulle til å gripe makten, var menneskelig likhet derfor ikke lenger noe ideal å strebe etter, men tvert om en fare som måtte bekjempes. I mer primitive tider da et rettferdig og fredelig samfunn faktisk var umulig, hadde det vært ganske lett å tro på dette. Tanken om et jordisk paradis, der menneskene skulle leve sammen i et brorskap, uten lover og uten dyrisk slit, hadde spøkt i den menneskelige fantasi i tusener av år. Og denne visjonen hadde hatt et visst tak selv på de grupper som faktisk profiterte av hver historisk forandring. Arvingene til den franske, engelske og amerikanske revolusjon hadde delvis trodd på sine egne fraser om menneskerettigheter, talefrihet, likhet for loven og slikt, og hadde til en viss grad latt sin fremferd bli påvirket av dem. Men i det fjerde tiår av det tyvende århundre var alle hovedstrømninger i politisk tenkning av autoritær art. Det jordiske paradis var kommet i vanry nøyaktig i samme øyeblikk som det lot seg virkeliggjøre. Uansett hva de nye politiske teorier kalte seg, førte de alle tilbake til hierarki og statsdirigering. Og under den almene brutalisering av politikken som fant sted omkring 1930 gjenopptok man fremgangsmåter som lenge hadde vært avskaffet, delvis i hundrer av år – fengsling uten dom, bruken av krigsfanger som slaver, offentlige henrettelser, tortur for å avpresse tilståelser, arrestasjoner av gisler og deportering av hele befolkninger – fenomener som ikke bare ble alminnelige, men tolerert og endog forsvart av folk som betraktet seg selv som opplyste og fremskrittsvennlige. Først etter et tiår av nasjonale kriger, borgerkriger, revolusjoner og motrevolusjoner på alle verdens kanter, trådte Ingsoc og dens rivaler frem som fullt utviklede politiske teorier. Men de var blitt innvarslet av forskjellige andre systemer, i alminnelighet kalt totalitære, som hadde dukket opp tidligere i århundret, og hovedtrekkene i den verden som ville oppstå av det rådende kaos hadde lenge vært tydelige. Likeså tydelig hadde man sett hva slags mennesker som kom til å kontrollere denne verden. Det nye aristokrati bestod for det meste av byråkrater, vitenskapsmenn, teknikere, fagforeningsledere, eksperter i publisitet, sosiologer, lærere, journalister og profesjonelle

друштвеним или економским нивоима. Стога, по мишљењу нових група које је још само један корак делио од ступања на власт, људска једнакост више није била идеал за који се треба борити, него опасност коју треба спречити. У примитивнија времена, кад праведно и мирно друштво није у ствари ни могло постојати, у ово мишљење је било релативно лако веровати. Визија земаљског раја у коме ће људи живети заједно као браћа, без закона и без мукотрпног рада, хиљадама година није напуштала људску машту. Та визија је чак у извесној мери држала и групе којима су историјске промене доносиле Користи. Наследници француске, енглеске и америчке револуције делимично су и сами веровали у своје фразе о људским правима, слободи говора, једнакости пред законом и слично, и чак су допуштали да им те фразе у извесној мери утичу на понашање. Међутим, у четвртој деценији двадесетог века сви главни токови политичке мисли били су аутократски. Земаљски рај је био дискредитован управо у тренутку кад је постао могућ. Свака нова политичка теорија, ма каквим се именом звала, водила је натраг у хијерархију и круто устројство. А у општем огрубљавању погледа које је почело око 1930. године, поступци који су одавно били напуштени, понекад и по неколико стотина година — хапшење без суда, претварање ратних заробљеника у робове, јавна погубљења, мучење затвореника, узимање талаца и расељавање целих народа — не само да су поново ушли у обичај него су их толерисали, па чак и бранили, људи који су се сматрали просвећеним и напредним. Енглсоц и његове супарнице појавили су се као потпуно разрађене политичке теорије тек после једне целе деценије националних ратова, грађанских ратова, револуција и контрареволуција у свим деловима света. Међутим, њихов првобитни облик се дао наслутити у разним системима који су се обично звали тоталитарним и који су се појавили нешто раније током двадесетог века; што се тиче главних црта будућег света који је требало да се роди из општег хаоса, оне су одавно биле очигледне. Исто тако је било јасно и каква ће врста људи управљати тим светом. Нову аристократију сачињавали су највећим 177

politikere. Disse mennesker skrev seg fra den fastlønte middelklasse og de øvre lag av arbeiderklassen, og de var blitt formet og sveiset sammen av monopolindustriens og det sentraliserte statsstyres golde verden. Jevnført med sine forgjengere i tidligere tider var de mindre griske, mindre fristet av materielle goder, mer begjærlige etter ren makt, og fremfor alt hadde de større bevissthet om hva de gjorde og var mer oppsatt på å slå ned all opposisjon. Denne siste ulikheten var avgjørende. I sammenligning med det tyranniet som eksisterer i dag, var alle fortidens tyrannier lunkne og ueffektive. De herskende grupper var alltid i noen grad infisert med liberale idéer og lot det alltid være et visst spillerom her og der, de tok bare hensyn til de åpenlyse handlinger og var ikke interessert i hva deres undersåtter tenkte. Selv middelalderens katolske kirke var tolerant målt med moderne mål. Grunnen til dette var delvis at i gamle dager hadde intet styre makt til å holde sine borgere under stadig oppsikt. Oppfinnelsen av boktrykkerkunsten gjorde det imidlertid lettere å dirigere den offentlige mening, og denne utviklingen ble ført videre av filmen og kringkastingen. I og med oppfinnelsen av fjernsynet og det tekniske fremskritt som gjorde det mulig å sende og motta samtidig på samme apparat, ble det slutt på alt som het privatliv. Alle borgere, eller iallfall alle de borgere som var viktige nok til å fortjene kontroll, kunne i alle døgnets fire og tyve timer holdes under oppsyn av politiet og bearbeides med offisiell propaganda, slik at de ble avstengt fra alle andre meddelelsesmidler. For første gang hadde man nå muligheten ikke bare for å påtvinge alle undersåttene en komplett lydighet overfor statens vilje, men også en totalt ensrettet opinion.

Etter den revolusjonære periode i femti- og sekstiårene, grupperte samfunnet seg på ny som vanlig i høyere, middels og lavere mennesker. Men i motsetning til alle sine forgjengere handlet den nye høyere gruppen ikke etter instinkt, den visste hva som måtte til for å sikre dens stilling. Man hadde lenge vært klar over at det eneste trygge

делом бирократи, научници, техничари, синдикални руководиоци, стручњаци за рекламу и пропаганду, социолози, наставници, новинари и професионални политичари. Ове људе, који су потекли из намештеничке средње класе и горњих категорија радничке класе, уобличио је и повезао јалови свет монополистичке индустрије и централизованог управљања. У поређењу с одговарајућим људима из прошлих столећа, они су били мање лакоми, мање склони раскоши, гладнији чисте моћи и, изнад свега, свеснији онога што чине и јачи у намери да униште све што им се супротстави. Ова последња разлика од пресудног е значаја. У поређењу с данашњом, све тираније познате из историје биле су млаке и неефикасне. Владајуће групе су увек биле у извесној мери заражене либералним идејама и задовољне да оставе ствари недовршене, да обраћају пажњу само на оно што њихови поданици чине, без интересовања за оно шта ови мисле. По савременим мерилима, чак је и средњовековна католичка црква била толерантна установа. Разлог овом је делом и то што у прошлости ниједна влада није имала моћи да стално надгледа своје грађане. Проналазак штампарије је, међутим, олакшао манипулисање јавним мнењем, а филм и радио су тај процес одвели још даље. С развојем телевизије, и техничким напретком који је омогућио да један исти инструмент може истовремено примати и одашиљати, дошао је крај приватном животу. Сваки грађанин, или бар сваки грађанин довољно важан да га треба посматрати, могао је двадесет и четири часа дневно бити окружен погледима полиције и звуцима пропаганде, док су сви остали путеви комуницирања били затворени. Први пут се појавила стварна могућност да се изнуди не само потпуна покорност вољи државе него и потпуна истоветност мишљења о свим питањима. После револуционарног периода шездесетих година XX века, друштво се прегруписало, као и увек, на Више, Средње и Ниже. Међутим, нова група Виших, за разлику од свих својих претходника, није деловала по инстинкту; она је знала. да јој је потребно да очува свој положај. Она је одавно схватила да је једина 178

grunnlag for oligarkiet er kollektivisme. Rikdom og forrettigheter blir lettest forsvart når man besitter dem i fellesskap. Den såkalte «avskaffelse av privateiendommen» som fant sted i midten av århundret betydde i virkeligheten at eiendommen ble samlet på langt færre hender enn før, men med den forskjell at de nye eiere ikke var en flokk individer, men en gruppe. Individuelt eier et medlem av Partiet ingenting, unntatt sine små personlige eiendeler. Kollektivt eier Partiet alt i Oceania, fordi det kontrollerer alt og disponerer produktene som det selv finner for godt. I årene umiddelbart etter revolusjonen kunne det sikre seg denne dominerende stillingen nesten uten noen motstand, fordi hele utviklingen ble fremstilt som en kollektiviseringsprosess. Man hadde alltid gått ut fra at hvis kapitalistklassen ble ekspropriert, måtte følgen bli sosialisme, og det var nå ikke tvil om at kapitalistene var blitt ekspropriert. Fabrikker, gruver, jord, hus, transportmidler – alt var tatt fra dem, og da disse tingene ikke lenger var privat eiendom, fulgte dermed at de måtte være offentlig eiendom. Ingsoc, som vokste frem av den tidligere sosialistiske bevegelse og som arvet dens fraseologi, har i virkeligheten realisert den viktigste post på sosialistenes program, med den følge som var forutsett og tilsiktet på forhånd, nemlig at økonomisk ulikhet er gjort permanent. Men problemet om å fortsette et hierarkisk samfunn stikker dypere enn som så. Bare på fire måter kan en herskende gruppe miste makten. Enten blir den beseiret utenfra, eller den styrer så udugelig at massene blir drevet til opprør, eller den tillater en sterk og misnøyd mellomgruppe å danne seg, eller den mister sin selvsikkerhet og sin vilje til å herske. Disse årsakene virker ikke enkeltvis, og som regel er de alle fire til stede til en viss grad. En herskende klasse som kunne verge seg mot dem alle, ville beholde makten for alltid. Den avgjørende faktor er til syvende og sist den mentale holdning innen den herskende klasse selv. Etter midten av inneværende århundre hadde den første av disse farene i virkeligheten forsvunnet. Alle de tre makter som nå har delt verden mellom seg, er faktisk uovervinnelige, og de kan bare bli overvinnelige ved langsomme demografiske endringer, som et styre med omfattende makt lett

стабилна основа олигархије колективизам. Богатство и привилегије се најлакше бране кад се поседују заједнички. Такозвано “укидање приватне својине”, до кога је дошло средином столећа, значило је у ствари концентрацију свој ине у далеко мањи број руку него раније, али с том разликом што су нови поседници били група, а не маса појединаца. Појединачно узев, ниједан члан Партије не поседује ништа сем ситних личних ствари. Колективно, Партија поседује све што постоји у Океанији, зато што има контролу над свим, а производима располаже како сама нађе за сходно. У годинама после Револуције она је била у стању да на овај управљачки положај ступи скоро неометана, јер је цео процес био представљен као колективизација. Увек се претпостављало да после експропријације капиталистичке класе мора доћи социјализам; а капиталисти су без поговора били експроприсани. Фабрике, рудници, земља, куће, саобраћај — све им је то било одузето; а пошто нису више били приватна, произлазило је да су друштвена својина. Енглсоц, који је израстао из претходног, социјалистичког покрета и наследио његову фразеологију, у ствари је спровео у живот најважнију тачку социјалистичког програма; с резултатом, претходно предвиђеним и намераваним, да је економска неједнакост овековечена. Но проблеми овековечења хијерархијског друштва су много дубљи. Владајућа група може изгубити власт на само четири начина. Или бива побеђена споља, или влада тако невешто да се масе побуне, или допушта да се створи јака и незадовољна група Средњих, или изгуби самопоуздање и вољу да влада. Ови узроци не дејствују појединачно, а по правилу су, у овој или оној мери, присутни сва четири. Владајућа класа која би се знала сачувати од свих њих могла би стално остати на власти. У крајњој линији, одлучујући чинилац у овоме јесте ментални став саме владајуће класе. По завршетку прве половине овог века, прва опасност је у ствари престала. Свака од трију земаља које данас деле свет де фацто је непобедива, и може престати да то буде тек путем спорих демографских процеса које једна моћна влада може лако избећи. Друга опасност 179

kan hindre. Den annen fare er nå også bare teoretisk. Massene gjør aldri opprør av egen drift, og de revolterer aldri bare fordi de blir undertrykt. Så lenge de ikke har noen målestokk de kan bruke til sammenligning, blir de faktisk ikke oppmerksomme på at de er undertrykt. Fortidens tilbakevendende økonomiske kriser var helt unødvendige, og de blir nå hindret, men andre og like store forstyrrelser kan skje og skjer også, uten at de får noen politiske følger, fordi misnøyen ikke har noen mulighet for å gi seg uttrykk mer. Med hensyn til problemet om overproduksjonen, som har ligget latent i vårt samfunn siden utviklingen av maskinteknikken, så blir det løst ved hjelp av den permanente krig (se 3. kapittel), som også hjelper til å sette den offentlige moral i det nødvendige høyspenn. Fra våre nuværende herskeres synspunkt er det derfor bare to virkelige farer: at det skiller seg ut en ny gruppe av dyktige maktlystne mennesker, som for tiden ikke har de stillinger de mener de fortjener, og at liberalismen og tvilen brer seg i Partiets egne rekker. En kan si at problemet er av pedagogisk art. Det gjelder ustanselig å forme bevisstheten både innen den styrende gruppe og i den større utøvende gruppe som står direkte under den. Massenes bevissthet behøver man bare å påvirke på negativt vis. Hvis en ikke allerede kjente den, kunne man på denne bakgrunn slutte seg til den almene struktur av Oceanias samfunn. Toppen på pyramiden er Store Bror. Store Bror er ufeilbarlig og allmektig. Hver eneste seier, hver bedrift, hver medgang, hver vitenskapelig oppfinnelse, all viten, all visdom, all lykke, all dyd, blir oppfattet som direkte resultater av hans førerskap og inspirasjon. Ingen har noensinne sett Store Bror. Han er et ansikt på plankegjerdene, en røst i fjernskjermen. Vi kan noenlunde sikkert gå ut fra at han aldri vil dø, og det råder allerede atskillig uvisshet om når han ble født. Store Bror er den maske Partiet bruker når det fremstiller seg for verden. Hans funksjon er å være et brennpunkt for kjærlighet, frykt og ærbødighet, følelser som det er langt lettere å nære overfor et individ enn en organisasjon. Under Store Bror kommer Det indre parti, hvis medlemstall er begrenset til seks millioner eller litt mindre enn to prosent av Oceanias befolkning. Nedenfor Det indre parti har vi Det ytre parti, og hvis vi kaller

је такође само теоријска. Масе се никад не буне саме, нити се буне само зато што су експлоатисане. У ствари, све док им се не допушта да стекну мерило по коме би правиле поређења, оне чак и нису свесне да су експлоатисане. Повратне привредне кризе прошлих времена биле су потпуно непотребне и сад им се не допушта да се појаве, али се други, исто тако крупни поремећаји могу појавити, и одиста се појављују, а да не оставе политичких резултата, јер не постоји начин на који би се незадовољство могло јасно изразити. Што се тиче проблема хиперпродукције, који је у нашем друштву латентан откако је развијена машинска техника, он се решава путем сталног ратовања (види Главу трећу), које је такође корисно утолико што морал становништва одржава на потребном степену. Стога би, с тачке гледишта наших садашњих управљача, једина истинска опасност била у отцепљивању нове групе способних, недовољно запослених и власти жељних људи, и пораст скептицизма и либерализма у њиховим редовима. Другим речима, проблем се тиче васпитавања. Посреди је проблем трајног уобличавања свести како управљачке групе тако и оне шире, извршне групе која се налази одмах испод ње. На свест маса је једино потребно утицати негативно. Имајући ове основне податке пред собом, лако је закључити каква је, уопште узев, структура океанијског друштва, макар је човек и не познавао. На самом врху пирамиде налази се Велики Брат. Велики Брат је непогрешив и свемоћан. За сваки успех, свако постигнуће, сваку победу, сваки научни проналазак, све знање, сву мудрост, сву срећу, сву врлину, сматра се да потичу директно из његовог водства и инспирације. Великог Брата није видео нико. Он је лице на плакатима, глас на телекрану. Можемо бити мање-више сигурни да он неће ни умрети а већ постоји знатна несигурност око тога кад се он родио. Велики Брат је рухо у коме се Партија приказује свету. Његова функција је да буде жижа у коју ће се стицати љубав, страх и поштовање, дакле осећања која се лакше могу имати према јединки него према организацији. Испод Великог Брата долази Ужа партија, чије је чланство ограничено на шест милиона, или 180

Det indre parti statens hjerne, kan Det ytre beskrives som dets hender. Under det igjen har vi de umælende masser, som vi i alminnelighet omtaler som «proletariatet», og som utgjør kanskje 85 prosent av befolkningen. Bruker vi de samme uttrykk som i vår tidligere klassifisering, er proletarene underklassen. Ekvator-landenes slavebefolkninger, som stadig går fra seierherre til seierherre, utgjør nemlig ikke en permanent eller nødvendig del av strukturen.

Prinsipielt er medlemskapet i disse tre grupper ikke arvelig. Et barn, hvis foreldre tilhører Det indre parti, er ikke teoretisk sett født i Det indre parti. Opptagelsen i begge grener av Partiet foregår etter den gransking som foretas når barna er seksten år. Heller ikke er den noen rasediskriminering eller noen utpreget begunstigelse av bestemte provinser fremfor andre. I Partiets høyeste rekker finner man jøder, negre og syd-amerikanere av ren indiansk herkomst, og administratorene av et område blir alltid valgt blant dette områdes innbyggere. Ikke noe sted i Oceania har befolkningen en følelse av at den er et kolonifolk som blir styrt fra en fjern hovedstad. Oceania har ikke noen hovedstad, og dets titulære overhode er en mann hvis tilholdssted ingen kjenner. Bortsett fra at engelsk er statens folkelige mål og nytale dens offisielle språk, er den ikke sentralisert på noen måte. Dens styrere blir ikke knyttet sammen av blodets bånd, men av oppslutningen om en felles lære. Det er riktignok så at vårt samfunn er lagdelt, og meget sterkt lagdelt, etter linjer som ved første blikk synes arvelige. Det er langt mindre bevegelse mellom de forskjellige grupper enn det var under kapitalismen og selv i den førindustrielle tidsalder. Mellom de to grener av Partiet foregår det en viss veksling, men bare for å sikre at sveklinger blir utelukket fra Det indre parti, og for å uskadeliggjøre ærgjerrige medlemmer av Det ytre parti ved at de får lov til å bli medlemmer av Partiet. De mest begavede av dem, som muligens kan bli støttepunkter for misnøye, blir ganske enkelt plukket ut av Tankepolitiet og likvidert. Men denne tingenes tilstand er ikke nødvendigvis permanent, og heller ikke er den en prinsippsak. Partiet er ikke noen klasse i ordets gamle betydning. Det tar ikke sikte på å overføre makten til sine egne barn som

нешто мање од два одсто становништва Океаније. Испод Уже долази Шира партија, која се, ако за Ужу партију кажемо да је мозак државе, може оправдано упоредити с рукама. Испод ње долазе заглупљене масе које по обичају називамо “пролима”, и које сачињавају око 85 одсто становништва. По нашој ранијој класификацији, проли су Нижи, јер поробљено становништво екваторијалних земаља које стално прелази из руку једног освајача у руке другог, није ни стални ни потребни део структуре. У начелу, припадност овим трима групама није наследена. Теоријски узев, дете родитеља чланова Уже партије не постаје аутоматски и само њен члан. Улаз у чланство једне или друге партијске гране зависи од резултата испита који се полаже у шеснаестој години. Исто тако, нема никакве расне дискриминације, нити изразитије доминације једне области над другом. У највишим редовима Партије могу се наћи Јевреји, црнци, Јужноамериканци чисте индијанске крви, а обласни управљачи се увек узимају из редова становништва дотичне области. Ни у једном делу Океаније становништво нема осећања да је колонијално, да се њиме управља из неке удаљене престонице. Океанија нема престоницу, а њен титуларни шеф је особа за коју нико не зна где се налази. Сем што јој је енглески главна лингуа франца а Новоговор званични језик, Океанија није ни на који начин централизована. Њене управљаче не везује крвно сродство него приврженост заједничкој доктрини. Истина је да је наше друштво подељено, и то подељено веома строго, у категорије које на први поглед изгледају наследне. Прелаза из једне у другу категорију има далеко мање него што је било у капитализму, па чак и у преиндустријско доба. Између речених двеју грана Партије долази до извесне размене, али само у оној мери коју диктира потреба да се слабићи искључе из Уже партије, а амбициозни припадници Шире партије неутралишу тиме што ће им се дати могућност да аванзују. Пролетерима се у пракси не допушта да уду у Партију. Најобдареније међу њима, оне који би евентуално могли постати језгро незадовољства, Полиција мисли једностаyно 181

sådanne, og hvis det ikke fantes noen annen utvei til å holde de dyktigste folk på toppen, ville det uten å betenke seg rekruttere en helt ny generasjon fra proletariatets rekker. Den omstendighet at Partiet ikke var noen arvelig organisasjon, bidrog meget til å nøytralisere motstanden i de kritiske år. Sosialisten av den gamle typen, som var blitt lært opp til å kjempe mot noe som ble kalt «klasseprivilegier», trodde at det som ikke var arvelig, ikke kunne bli permanent. Han forstod ikke at fortsettelsen av et oligarki ikke behøvde å være fysisk, og heller ikke gav han seg tid til å reflektere over den kjensgjerning at arvelige aristokratier alltid har vært kortlivede, mens adoptive organisasjoner som for eksempel den katolske kirke somme tider har vart i hundrer eller tusener av år. Det essensielle ved et oligarkisk styresett er ikke at makten arves fra far til sønn, men at man holder fast ved en bestemt verdensanskuelse og bestemte livsformer, som de døde har pålagt de levende. En herskende gruppe er en herskende gruppe så lenge den kan nominere sine etterfølgere. Det som interesserer Partiet, er ikke å fortsette sitt blod, men å fortsette seg selv. Det spiller ikke noen rolle hvem som utøver makten, så lenge den hierarkiske struktur alltid forblir den samme.

Alle de oppfatninger, vaner, smaksretninger, følelser og åndelige standpunkter som særpreger vår tid, tar i virkeligheten sikte på å bevare den mystiske tro på Partiet og hindre at noen oppdager det moderne samfunns sanne natur. Et fysisk opprør, eller et innledende skritt til et slikt opprør, er i dag umulig. Fra proletariatet behøver man ikke å frykte noe. Overlatt til seg selv vil det fortsette fra generasjon til generasjon og fra århundre til århundre med å arbeide, formere seg og dø, ikke bare uten noen impuls til å gjøre opprør, men til og med uten evne til å begripe at verden kunne være annerledes enn den er. Proletarene vil ikke bli farlige før utviklingen av den industrielle teknikk gjør det nødvendig å gi dem en høyere utdannelse, men da den militære og kommersielle rivalisering ikke lenger er så viktig, er folkeopplysningens nivå i virkeligheten synkende. De meninger som

издваја и ликвидира. Но ово стање ствари није апсолутно стално, нити представља ствар начела. Партија није класа у старом смислу те речи. Њој није циљ да пренесе власт на своју децу као такву; и ако не би било никаквог другог начина, да се на врховима одрже најспособнији људи, она би била потпуно спремна да целу једну нову генерацију регрутује из редова пролетаријата. У преломним годинама, чињеница да Партија није наследна група умногоме је помогла да се опозиција неутралише. Социјалист старог кова, који је био научен да се бори против нечега што се звало “класна привилегија”, сматрао је да оно што није наследно не може бити трајно. Он није увиђао да континуитет једне олигархије не мора бити физички, нити је размишљао о томе да су наследна аристократска друштва увек била кратког века, док су приступне организације, као што је католичка црква, понекад трајале стотинама и хиљадама година. Суштина олигархијске владавине није наслеђивање од оца на сина него одржавање извесног погледа на свет и извесног начина живота, које умрли намећу живима. Владајућа група је владајућа група само дотле док може сама именовати своје наследнике. Партији није стало да овековечи своју крв него да овековечи саму себе. Ако хијерархијска структура остаје увек иста, потпуно је неважно ко влада. Сва веровања, навике, укуси, ментални ставови који карактеришу наше време у ствари су управљени на то да очувају мистику Партије и спрече да се увиди права природа данашњег друштва. Физичку побуну, као и било какав уводни потез који би водио побуни, тренутно је немогуће остварити. Од пролетаријата се нема чега бојати. Препуштени себи, они ће трајати из генерације у генерацију и из столећа у столеће, радећи, множећи се и умирући, не само без икаквог импулса да се побуне него и без моћи да замисле да би свет могао бити другачији него што је данас. Они би могли постати опасни једино ако би напредак индустријске технике створио потребу да им се да веће образовање; али пошто војно и трговачко супарништво више није потребно, ниво образовања у ствари се чак спушта. Шта 182

massene har eller ikke har, blir betraktet som likegyldige. Man kan gi dem intellektuell frihet, fordi de ikke har noe intellekt. Hos et medlem av Partiet kan man på den annen side ikke tolerere selv den minste meningsavvikelse i det mest ubetydelige spørsmål. Fra fødsel til død lever et partimedlem under Tankepolitiets årvåkenhet. Selv når han er alene, kan han aldri være viss på at han virkelig er alene. Enten han er våken eller sover, arbeider eller hviler, er i badet eller sengen, kan man holde øye med ham uten varsel og uten at han vet at han blir iakttatt. Ingenting han gjør er likegyldig. Hans vennekrets, hans atspredelser, hans oppførsel mot kone og barn, hans ansiktsuttrykk når han er alene, de ordene han sier i søvne, selv de karakteristiske kroppsbevegelsene hans, blir alt sammen omhyggelig gransket. Ikke bare alle hans virkelige feil og forsyndelser, men også enhver eksentrisitet, samme hvor liten den er, enhver endring av vaner, alle nervøse fakter som kanskje kan være uttrykk for en indre kamp, vil visselig bli oppdaget. Han har ikke noe fritt valg på noe som helst område av livet. På den annen side blir hans handlinger ikke regulert av lover eller av noen klart formulert atferdskode. I Oceania finnes det ingen lov. Tanker og handlinger som betyr den visse død om de blir oppdaget, er ikke formelt forbudt, og de uendelige utrenskninger, arrestasjoner, pinsler, fengselsdommer og fordampninger er ikke straffer for forbrytelser som virkelig er begått, men bare utslettelsen av personer som kanskje kunne begå en forbrytelse en gang i fremtiden. Det kreves av et partimedlem at vedkommende ikke bare har de rette meninger, men også de riktige instinkter. Mange av de oppfatninger og standpunkter som kreves av ham blir aldri klart og tydelig definert, og kunne heller ikke bli det uten at man avslørte de motsetninger som Ingsoc innebærer. Hvis vedkommende av natur er ortodoks (i nytale en godtenker), vil han under alle omstendigheter og uten å bruke sin tenkeevne vite hva som er den sanne tro og den korrekte følelse. Men den omhyggelige mentale trening som han gjennomgår i barndommen og som grupperer seg om nytaleordene forbryterstopp, hvitsverte og dobbelttenke, vil i alle tilfelle gjøre ham uvillig og udugelig til å tenke for dypt over noe spørsmål i det hele tatt.

масе сматрају или не сматрају није важно. Може им се дати интелектуална слобода јер интелекта и немају. С друге стране, у случају чланова Партије не може се толерисати чак ни најмање скретање с мишљења о најневажнијим стварима. Од рођења до смрти, члан Партије живи под паском Полиције мисли. Чак и кад је сам, не може бити сигуран да је сам. Где год био, у сну или на јави, на раду или у час ови ма одмора, у купатилу или у кревету, може бити надгледан без упозорења и не знајући да га надгледају. Ништа што он ради није неважно. Његови пријатељи, његов начин одмора, његово понашање према жени и деци, његов израз лица кад је сам, речи које мрмља у сну, чак и карактеристични покрети његовог тела, љубоморно се испитују. Не само стварни прекршај, него и свака ексцентричност, ма колико ситна, свака промена навике, свака нервозна радња која би евентуално могла бити симптом унутрашње борбе, без даљег ће бити примећена. Он ни у ком правцу нема никакву слободу избора. С друге стране, његове поступке не регулише никакав закон нити ма какав јасно формулисан кодекс понашања. У Океанији нема закона. Мисли и дела који, кад се открију, значе сигурну смрт, нису званично забрањени, а бескрајне чистке, хапшења, мучења, затварања и испаривања не врше се као казна за стварно почињене злочине него једноставно представљају средство за уклањање особа које би можда могле некад у будућности починити злочин. Од члана Партије се не тражи да има само исправне мисли него и исправне инстинкте. Многа веровања и ставови који се од њега траже никад се јасно не формулишу; нити се могу формулисати а да при том не изнесу на видело противречности урођене енглсоцу. Онај ко је по природи политички исправан (у Новоговору, добромислен), у свакој ће прилици знати, не морајући да размишља, које је веровање право, а која емоција пожељна. Но у сваком случају. компликован:а ментална дресура пређена у детињству и концентрисана око речи злоустављање, црнобело и двомисао, одузима му вољу и способност да о било чему мисли дубље. 183

Det forutsettes at et partimedlem ikke har noen private følelser og aldri slapper av i sin begeistring. Han skal leve i en uavbrutt orgie av hat mot utenlandske fiender og innenlandske forrædere, av jubel over landets seirer og av selvfornedrelse overfor Partiets allmakt og visdom. Den misnøyen som avles av denne golde, utilfredsstillende tilværelse blir bevisst avledet utover og spredt ved slike påfunn som tominuttershatet, og de spekulasjoner som kanskje kan føre til en skeptisk eller opprørsk holdning blir kvalt på forhånd av den tidlig ervervede indre disiplin. Det første og enkleste trinn i denne disiplinen, som selv småbarn kan lære, kalles i nytale forbryterstopp. Det betyr evnen til å bråstoppe, som på instinkt, på terskelen til enhver farlig tanke. Det omfatter også evnen til ikke å fatte analogier og ikke å innse logiske feil, å misforstå de enkleste argumenter hvis de er fiendtlige mot Ingsoc og å føle seg trettet eller frastøtt av enhver tankeretning som kan føre til et kjettersk mål. Forbryterstopp betyr kort og godt beskyttende tåpelighet. Men tåpelighet er ikke nok. Tvert om krever ortodoksi i sin egentlige mening en kontroll over ens egne mentale prosesser som er like så fullkommen som et slangemenneskes over sin kropp. Oceanias samfunn bygger til syvende og sist på den tro at Store Bror er allmektig og at Partiet er ufeilbarlig. Men da Store Bror i virkeligheten ikke er allmektig og Partiet ikke ufeilbarlig, trenges det en ustanselig elastisitet i behandlingen av kjensgjerningene, en smidighet som alltid er i samsvar med øyeblikkets krav. Nøkkelordet er her hvitsverte. Som så mange andre nytaleord har også dette to meninger som direkte motsier hverandre. Når man bruker det om en motstander, betyr det at han frekt påstår at svart er hvitt, stikk i strid med den enkle kjensgjerning. Men anvendt om et partimedlem betyr det en lojal vilje til å si at svart er hvitt når partidisiplinen krever dette. Det betyr videre evnen til å tro at svart er hvitt, ja til og med å vite at svart er hvitt og glemme at en noengang har trodd det motsatte. Dette krever en stadig endring av fortiden, og dette lar seg gjøre ved hjelp av et tankesystem som i virkeligheten omfatter alt det øvrige og som i nytale er kjent som dobbelttenkning.

Од члана Партије се захтева да нема приватног живота, нити одмора од ентузијазрна. Он треба да живи у сталном беснилу мржње према страним непријатељима и унутаршњим издајницима, ликовања због победа и нископоклонства пред моћи и мудрошћу Партије. Незадовољство створено оваквим голим животом без радости смишљено му се окреће спољним циљевима путем Два минута мржње и сличних механизама, а размишљања која би евентуално могла водити скепси или бунтовништву унапред му убија рано стечена унутарња дисциплина. Прва и најпростија фаза те дисциплине, којој се могу подучавати и мала деца, зове се, у Новоговору, злоустављање. Злоустављање значи способност заустављања, као по инстинкту, на прагу било какве опасне мисли. Она обухвата умеће да се не схвате аналогије, не виде логичке грешке, погрешно разумеју и најједноставнији аргументи ако се супротстављају енглсоцу, и да се осети незаинтересованост или одбојност према сваком току мисли који може повести у правцу јереси. Укратко, злоустављање означава заштитну глупост. Али глупост није сама по себи довољна. Напротив, политичка исправност, у пуном смислу те речи, захтева да се над својим сопственим менталним процесима има онаква контрола какву акробата има над својим телом. Океанијско друштво у крајњој инстанци почива на веровању да је Велики Брат свемоћан а Партија непогрешива. Но пошто у стварности Велики Брат није све моћан а Партија није непогрешива, постоји потреба за неуморном, сталном еластичношћу у поступку с чињеницама. Овде је кључна реч црнобело. Као и многе новоговорске речи, она има два међусобно противуречна значења. У односу на противника, она означава навику да се без зазора тврди како је црно бело, супротно јасним чињеницама. У односу на члана Партије, она означава лојалну спремност да се каже да је црно бело кад то захтева партијска дисциплина. Но она означава још и способност да се поверује да је црно оно што је бело, штавише да црно јесте бело, и да се заборави да се икад веровало друкчије. То захтева непрестано мењање прошлости, што је омогућено системом мисли који заиста 184

Endringen av fortiden er nødvendig av to grunner, hvorav den ene er subsidiær og så å si forebyggende. Den subsidiære grunn er at når partimedlemmet akkurat som proletaren tolererer de nuværende forhold, skyldes det delvis at han ikke har noe sammenligningsgrunnlag. Han må avskjæres fra fortiden på samme måte som fra fremmede land, fordi det er nødvendig at han tror han har det bedre enn sine forfedre og at gjennomsnittsnivået i materiell komfort stadig er stigende. Men den langt viktigste grunn til justeringen av fortiden er nødvendigheten av å trygge Partiets ufeilbarlighet. Ikke bare må taler, statistiske oppgaver og meldinger av enhver art ustanselig føres à jour for å vise at Partiets forutsigelser var riktige i alle spørsmål. Ingen endring i læren eller i de politiske forbindelser kan heller innrømmes. Å endre sinn, ja selv politikk, er nemlig en innrømmelse av svakhet. Hvis for eksempel enten Eurasia eller Øst-Asia er fienden i dag, må det landet alltid ha vært fienden. Og hvis kjensgjerningene sier noe annet, må en forandre dem. På den måten blir historien stadig skrevet om. Denne daglige forfalskningen av fortiden blir utført av Sannhetsministeriet og er like nødvendig for stabiliseringen av styret som det undertrykkelses- og spioneringsarbeid som utføres av Kjærlighetsministeriet.

Fortidens foranderlighet er en av Ingsocs sentrale grunnsetninger. Det blir hevdet at svunne hendelser ikke har noen objektiv eksistens, men bare lever i skrevne kilder og i menneskenes erindring. Fortiden er det som kildene og erindringene er enige om. Og da Partiet har fullstendig herredømme over alle kilder og like så fullstendig kontroll over sine medlemmers sinn, følger hermed at fortiden er slik som Partiet bestemmer den skal være. Følgen er også at selv om fortiden er foranderlig, er den aldri blitt endret i noe spesielt tilfelle. Når den er blitt gjenskapt i den form som øyeblikket gjør nødvendig, er nemlig denne formen fortiden, og noen annen fortid kan aldri ha eksistert. Dette har sin gyldighet selv når – som det ofte hender – den samme

обухвата све остало, и који је у Новоговору познат као двомисао. Мењати прошлост потребно је из два разлога, од којих је један споредан и, да тако кажемо, ствар предострожности. Споредан разлог је у томе што члан Партије, као и пролетер, подноси данашње услове живота делом и зато што нема основа за поређење. Он мора блтл одсечен од прошлости исто онако као што мора бити одсечен од иностранства, пошто је потребно да верује да живи боље но његови преци, и да просечни ниво материјалне удобности расте. Но далеко се важнији разлог за подешавање прошлости налази у потреби да се очува непогрешивост Партије. Није у питању само то што говоре, статистичке податке и документацију свих врста треба стално ажурирати да би се показало како су предвиђања Партије у свим случајевима била тачна. У питању је такође и то да се не сме признати да је икад било промене у доктрини или политичком сврставању јер признати промену свог мишљења, или чак своје политике представља доказ слабости. Ако је на пример Евроазија или Истазија (свеједно која) непријатељ данас, онда је морала то бити одувек, а ако чињенице говоре друкчије, онда треба изменити чињенице. Тако се историја увек пише изнова. Ово свакодневно фалсификовање прошлости, које врши Министарство истине, онолико је исто потребно за стабилност режима колико и терор и шпијунажа коју врши Министарство љубави. Изменљивост прошлости представља централно начело енглсоца. Тврди се да догађаји из прошлости објективно не постоје него да трају само у писаним документима и људском памћењу. Прошлост је све оно у погледу чега се документи и памћење слажу. А пошто Партија има пуну контролу над документима, и подједнако пуну контролу над мозговима својих чланова, произлази да је прошлост онаква каквом Партија жели да је прикаже. Исто тако произлази да прошлост, иако је изменљива, ни у којој конкретној прилици није била подвргнута измени; јер кад јој се да онај облик који је потребан у датом тренутку онда та нова верзија јесте прошлост, дакле никаква друкчија прошлост није ни могла 185

hendelse må endres til ugjenkjennelighet flere ganger i løpet av samme år. Til alle tider sitter Partiet inne med den absolutte sannhet, og det er klart at det absolutte aldri kan ha vært forskjellig fra hva det er i dag. Som en vil se, er kontrollen av fortiden først og fremst avhengig av treningen av hukommelsen. Å sikre seg at alle skrevne kilder stemmer overens med øyeblikkets ortodokse oppfatning, er bare en mekanisk handling. Men det er også nødvendig å huske at hendelsene foregikk på den ønskede måten. Og hvis det er nødvendig å omordne ens erindring eller å fingre med skrevne vitnesbyrd, er det også nødvendig å glemme at en har gjort noe slikt. Dette knepet kan en lære seg på samme måte som all annen mental teknikk. Det blir lært av flertallet av partimedlemmer, og sikkert av alle som både er intelligente og ortodokse. I gammeltale kalles det helt åpent «realitetskontroll». I nytale heter det dobbelttenkning, selv om dette begrepet også omfatter meget annet ved siden av.

Dobbelttenkning betyr evnen til samtidig å ha to motstridende oppfatninger og å godta dem begge. Den intellektuelle partimann vet i hvilken retning hans erindring må forandres, derfor vet han også at han svindler med realitetene, men takket være dobbelttenkningen overbeviser han også seg selv om at virkeligheten ikke blir krenket. Prosessen må være bevisst, for ellers kan den ikke utføres med den nødvendige presisjon, men den må også være ubevisst, da den ellers ville føre med seg en følelse av falskhet og derfor av skyld. Dobbelttenkning er selve Ingsocs hjerte, for Partiets vesentligste oppgave er å bruke bevisst bedrag samtidig som det bevarer den faste målbevissthet som følger med fullkommen hederlighet. Å fortelle bevisste løgner samtidig som man oppriktig tror på dem, å glemme alle kjensgjerninger som er blitt ubehagelige, og så – når det på ny er blitt nødvendig – å trekke dem frem av glemselen akkurat så lenge som det trenges, å benekte den objektive virkelighets eksistens og hele tiden ta hensyn til den virkelighet man benekter – alt dette er en ufravikelig nødvendighet. Selv når en bruker ordet dobbelttenke er en nødt til å dobbelttenke. Når en bruker dette ordet, medgir en nemlig at en klusser

постојати. Ово важи чак онда кад, као што се често дешава, исти догађај треба коренито изменити неколико пута у току једне године Партија у сваком тренутку поседује апсолутну истину, ! јасно је да се нешто што је апсолутна категорија није никад могло разликовати од оног што је данас. Видеће мо да контрола над прошлошћу зависи изнад свега од дисциплиновања памћења. Уверити се да се сви писани документи слажу са тренутном линијом Партије јесте чисто механички чин. Међутим, исто је тако потребно сећати се да су се догађаји одиграли на жељени начин. А ако се укаже потреба да се сећања преуреде или писани документи дирају, онда је потребно и заборавити да си то урадио. Вештина да се то постигне може се научити као и свака друга ментална техника. Њу одиста и учи већина чланова Партије, а у сваком случају сви који су не само политички исправни него и интелигентни. То се у Староговору, сасвим отворено, зове “контрола над стварношћу.” У Новоговору се зове двомисао, мада појам двомисли обухвата и друге елементе. Двомисао значи умеће да се у свести истовремено држе два противречна веровања, и да се прихвате оба. Партијски интелектуалац зна у ком правцу треба да мења своје памћење; он је дакле свестан да изневерава стварност; али применом двомисли он се исто тако уверава да стварност није повређена. Овај процес мора бити свестан, иначе се не може извести с довољном прецизношћу, али исто тако мора бити и несвестан, иначе би са собом носио осећање лажљивости, дакле и кривице. Двомисао се налази у самом срцу енглсоца, пошто је основни чин Партије употреба свесне преваре, с тим што се задржава она чврстина намере која прати потпуно поштење. Говорити свесне лажи, а искрено веровати у њих, заборављати сваку чињеницу кад постане незгодна, а онда, кад постане потребна, извући је из заборава за онолико времена колико је потребно, порицати постојање објективне стварности а цело то време имати у виду стварност која бива порицана — све то је неопходно потребно. Чак и да се употреби сама реч двомисао потребно је применити двомисао; јер употребљавајући ту реч, човек признаје да 186

med virkeligheten, men ved ny dobbelttenkning eliminerer en denne viten, og så videre i det uendelige, slik at løgnen alltid er et skritt foran sannheten. Når det kommer til stykket, er det ved hjelp av dobbelttenkning at Partiet har klart å stanse historiens gang – og for alt det vi vet kan fortsette med dette gjennom tusener av år. Alle tidligere oligarkier har mistet sin makt enten fordi de ble forbenet eller ble altfor bløte. Enten ble de tåpelige og arrogante og klarte ikke å tilpasse seg de endrede forhold, og ble så styrtet. Eller de ble liberale og feige og gjorde innrømmelser der de burde ha brukt makt, med den følge at de også ble styrtet. Med andre ord: de falt enten bevisst eller ubevisst. Partiets bedrift er at det har skapt et tankesystem hvori begge forhold kan eksistere samtidig. Og Partiets herredømme kunne ikke gjøres permanent på noen annen intellektuell basis. Hvis en skal herske og fortsette å herske, må en kunne forrykke selve virkelighetssansen. Herskermaktens hemmelighet er nemlig å kombinere troen på ens egen ufeilbarlighet med evne til å lære av fortidens feil.

En behøver neppe å si at de mest subtile utøvere av dobbelttenkning er de som oppfant dobbelttenkningen og vet at den er et veldig system for åndelig bedrag. I vårt samfunn er det slik at de som har det beste kjennskap til det som skjer, også er de som minst ser verden slik som den er. Stort sett kan man si at jo større forståelsen er, dess større er selvbedraget, jo mer intelligent en er, dess mindre fornuftig er en. En tydelig illustrasjon til dette er det faktum at krigshysteriet øker i intensitet jo høyere en kommer opp på den sosiale rangstige. De mennesker hvis holdning til krigen er nærmest det rasjonelle, er de undertvungne folk i de omstridte områder. For disse folk er krigen bare en evigvarende ulykke som feier frem og tilbake over dem som en tidevannsbølge. Det er dem fullstendig likegyldig hvem det er som vinner. De er klar over at et skifte av herredømmet bare betyr at de kommer til å gjøre det samme arbeidet som før for nye herrer, som vil behandle dem akkurat på samme måte som de gamle. De litt mer begunstigede arbeidere vi kaller «proletarer», er seg bare av og til krigen bevisst. Når det trenges,

жонглира стварношћу; затим, још једном применивши двомисао, брише то сазнање; и тако до бесконачности, с тим што је лаж увек за један корак испред истине. У крајњој линији, Партија је управо помоћу двомисли успела — и, колико можемо знати, може још хиљадама година успевати — да заустави ток историје. Све олигархијске групе у прошлости изгубиле су власт или зато што су окоштавале или зато што су омекшавале. Постајале су или тупаве и арогантне и губиле способност да се прилагоде новим приликама па су бивале свргнуте; или либералне и плашљиве, чиниле уступке онда кад је требало да примене силу, и такође бивале свргнуте. Другим речима, пропадале су или зато што су биле свесне или зато што су биле несвесне. Достигнуће Партије је у томе што је произвела систем мисли у коме оба услова могу истовремено постојати. Доминација Партије не би могла бити трајна ни на којој другој основи. Онај ко хоће да влада, и да влада и даље, мора бити способан да ишчаши осећање за стварност, јер тајна властодрштва је у комбиновању вере у своју непогрешивост са способношћу да се учи на грешкама из прошлости. Готово је непотребно рећи да су најсуптилнији практичари двомисли они који су је измислили и који знају да је то огроман систем менталне преваре. У нашем друштву, они који су најдаље од тога да виде свет онакав какав јесте управо су они који су најбоље упознати са светским збивањима. Уопште узев, што је веће разумевање, већа је самообмана; што је човек интелигентнији, то је мање ментално здрав. Јасна илустрација за ово јесте чињеница да ратна хистерија постаје све жешћа што се човек више пење на друштвеној лествици. Они чији је поглед на рат најближи рационалном јесу потчињени становници спорних територија. За њих је рат само трајна опасност која прелази горе-доле преко њихових тела као плима. Њима је савршено свеједно која страна побеђује. Они су свесни да промена господара значи само да ће радити исте послове као и пре, за нове господаре који с њима поступају као и стари. Нешто повлашћенији од њих проли, само су повремено свесни рата. Кад се укаже потреба, код њих се може подстаћи помена страха и 187

kan de bli pisket opp til orgier av frykt og hat, men blir de overlatt til seg selv, kan de i lange tider glemme at det raser noen krig. Det er innen Partiets rekker, og fremfor alt i Det indre parti, at man finner den sanne begeistring for krigen. De som vet at en verdenserobring er umulig, tror fastest på den. Denne eiendommelige kombinasjon av motsetninger – viten og uvitenhet, kynisme og fanatisme – er et av det mest karakteristiske trekk i det oceaniske samfunn. Den offisielle ideologi kryr av motsigelser selv der det ikke er noen praktisk grunn til dem. Partiet forkaster og rakker ned på alle de prinsipper den sosialistiske bevegelse opprinnelig kjempet for, og dette gjør den i sosialismens navn. Det forkynner en forakt for arbeiderklassen som er uten sidestykke i hundrer av år, og det kler sine medlemmer i en uniform som en gang var et særkjenne for kroppsarbeidere og som ble antatt nettopp av den grunn. Det undergraver systematisk familiens solidaritet, og gir sin fører et navn som er en direkte appell til familiefølelsen. Selv navnene på de fire ministerier som nå styrer oss, avslører en viss skamløshet fordi de er en bevisst forvrengning av sannheten. Fredsministeriet sysler med krigen, Sannhetsministeriet med løgn, Kjærlighetsministeriet med tortur og Overflodsministeriet med hungersnød. Disse selvmotsigelser er ikke tilfeldige og heller ikke en følge av alminnelig hykleri, de er bevisste øvelser i dobbelttenkning. Det er nemlig bare ved å forsone selvmotsigelser at man kan beholde makten i det uendelige. Den gamle kretsgang kunne bare brytes på denne måten. Hvis menneskelig likhet skal kunne hindres for alltid – hvis de høye, som vi har kalt dem, skal kunne beholde sin stilling for evighet – må den rådende sinnsstemning være kontrollert sinnssyke. Men det er ett spørsmål som vi hittil nesten har oversett. Det er: hvorfor bør menneskelig likhet hindres? Hvis vi forutsetter at utviklingens mekanikk er blitt riktig beskrevet, hva er så motivet for dette veldige, omhyggelig planlagte forsøket på å fryse historien fast på et bestemt tidspunkt? Her står vi ved den sentrale hemmelighet. Som vi har sett, beror Partiets mystiske status, og fremfor

мржње, али кад се препусте самима себи, они су у стању да по дуге периоде забораве да се рат и даље води. На прави ратни ентузијазам наилази се управо у редовима Партије, а понајпре Уже партије. У победу над целим светом најчвршће верују они који знају да је то немогуће. Ово чудновато повезивање супротности — знања с незнањем, цинизма с фанатизмом — једна је од главних карактеристика океанијског друштва. Званична идеологија обилује противречностима чак и онда кад за њима нема стварне потребе. Тако, на пример, Партија одбацује и каља сваки принцип на коме је почивао првобитни социјалистички покрет, тврдећи да то ради у име социјализма. Она проповеда презир према радничкој класи каквом није било примера стотинама година, а своје чланове облачи у униформу која је некад била типична за физичке раднике, и која је управо зато и прихваћена. Она систематски подрива породичну солидарност, а свог вођу назива именом које се директно обраћа осећању породичне оданости. Чак и имена четири министарства помоћу којих се над нама влада представљају својеврсну дрскост утолико што намерно изврћу чињенично стање. Министарство мира се бави ратом, Министарство истине лажима, Министарство љубави мучењем, а Министарство обиља изгладњивањем. Ове противречности нису ни случајне ни настале као резултат обичне хипокризије: оне представљају свесну примену двомисли; јер власт се може бесконачно одржати у рукама једино мирењем противречности. Из прастарог циклуса не може се изићи ни на који други начин. Ако се људска једнакост жели трајно отклонити — онда преовладавајуће ментално стање мора бити контролисано лудило. Но постоји једно питање које смо досад готово занемарили. Оно гласи: зашто би требало отклонити људску једнакост? Под претпоставком да смо механизам процеса описали тачно, који је разлог овом огромном, прецизно испланираном напору да се у датом тренутку заустави историја? Овде смо допрли до централне тајне. Као што смо видели, мистика Партије, а пре свега Уже 188

alt Det indre partis, på dobbelttenkningen. Men enda dypere enn dette ligger det opprinnelige motiv, det aldri omdiskuterte instinkt som først ledet til at det grep makten og som senere skapte dobbelttenkning, Tankepolitiet, permanent krig og alt det øvrige nødvendige utstyret. Dette motivet er i virkeligheten … Winston ble vár stillheten, som en blir vár en ny lyd. Det forekom ham at Julia hadde vært svært stille en tid. Hun lå på siden, naken fra livet og oppover, med hånden under kinnet og en mørk hårlokk over øynene. Barmen hennes hevet og senket seg langsomt og regelmessig. – Julia. Ikke noe svar. – Julia, er du våken? Ikke noe svar. Hun sov. Han lukket boken, la den forsiktig på gulvet, strakte seg og drog sengeteppet over dem begge. Ennå kjente han ikke den siste og dypeste hemmelighet, tenkte han. Han forstod hvordan, men han forstod ikke hvorfor. Hverken første eller tredje kapittel hadde i virkeligheten lært ham noe som han ikke visste, de hadde bare systematisert den viten han allerede hadde. Men etter å ha lest dette, visste han bedre enn før at han ikke var gal. En ble ikke gal av å være et mindretall, selv om det bare var et mindretall på én. Det var sannheter og usannheter, og hvis en klynget seg til sannheten, var en ikke gal, selv om det var mot hele verden. En gul stråle fra den synkende sol falt på skrå inn gjennom vinduet og streifet puten. Han lukket øynene. Solen i ansiktet hans og Julias glatte kropp mot hans egen gav ham en sterk og søvndyssende følelse av sikkerhet. Han var trygg, alt var i sin skjønneste orden. Han sovnet av mens han mumlet «fornuft er ikke statistisk» og med følelsen av at disse ordene inneholdt en dyp visdom. X Da han våknet, hadde han inntrykk av å ha sovet lenge, men et blikk på det gammeldagse uret fortalte ham at klokken bare var tyve tredve. Han lå og døset en liten stund til, og så hørte han den vanlige sterke sangen nede fra gårdsplassen: Det var bare et håpløst innfall, det svant som når solen går ned. Men et blikk og et ord gav meg drømmer på jord,

партије, зависи од двомисли. Но још дубље од овога лежи онај првобитни разлог, онај инстинкт у који се никад није сумњало, који је прво довео до приграбљивања власти, а тек касније створио двомисао, Полицију мисли, непрекидно ратовање и остале потребне привеске. Тај је разлог у томе што... Винстон примети тишину, као кад се примећује нови звук. Учини му се да је Џулија неко време била врло мирна. Лежала је на боку, гола од појаса навише, с дланом испод образа и једном црном коврџом која јој је пала преко очију. Груди су јој се споро и равномерно дизале испуштале. “Џулија.” Нема одговора. “Џулија, јеси ли будна?” Нема одговора. Спавала је. Он склопи књигу, пажљиво је спусти на под, леже и повуче покривач преко Џулије и себе. Размишљао је како још увек није сазнао коначну тајну. Било му је јасно како, али није схватао зашто. Прва глава, као ни трећа, није му у ствари објаснила ништа што већ није знао, једино је систематизовала знање које је већ имао. Но кад ју је прочитао, схватио је јасније него икад да није луд. Бити у мањини, макар и сам, не значи бити луд. Постоји истина, и постоји неистина; онај ко се држи истине, макар и насупрот целом свету, није луд. Жути зрак сунца на западу проби се косо кроз прозор и паде преко јастука. Он затвори очи. Од сунца на лицу и девојчиног глатког тела које се дотицало његовог у њему се пробуди снажно, сањиво, самоуверено осећање. Био је безбедан; све је било у реду. Он заспа мрмљајући. “Душевно здравље није ствар статистике”, с осећањем да је у тој примедби садржана нека дубока мудрост. Кад се пробудио, причини му се да је спавао дуго, али му поглед на старински сат рече да је свега двадесет и тридесет. Још мало је лежао у полусну; затим се одоздо из дворишта поново разлеже песма из пуних плућа: Беше то кратка љубав без наде Што прође брзо к'о априлски дан, Ал' од нежних речи и мисли о срећи 189

og stjal hele min hjertefred.

У срцу вечно остаде сан.

Den tøysete sangen lot til å ha beholdt sin popularitet. En kunne fremdeles høre den overalt. Den hadde overlevd hatsangen. Julia våknet av lyden, strakte seg som en katt og gled ut av sengen. – Jeg er sulten, sa hun. – Vi lager litt mer kaffe. Pokker også! Primusen er slokt, og vannet er kaldt. Hun løftet apparatet og ristet det. – Det er ikke noe mer petroleum i den. – Vi kan vel få litt hos gamle Charrington.

Недотупавни шлагер је, рекло би се, још увек био популаран. Могао се чути свуда. Био је наџивео Песму мржње. Од песме се Џулија пробуди, сласно протеже и устаде из кревета. “Гладна сам”, рече. “Да скувамо још кафе. До ђавола! Пећ се угасила, а вода се охладила.” Она подиже малу пећ и протресе је. “Нема нафте.” “Моћи ћемо ваљда да добијемо од Черингтона.” – Det rare er at jeg undersøkte om den var full. Jeg “Чуди ме само што је била пуна. Проверила kler på meg, føyde hun til. – Jeg synes det er blitt сам. Обући ћу се”, рече она. “Као да је kjøligere. захладнело.” Winston stod også opp og tok på seg klærne. Den Винстон такође устаде и обуче се. Неуморни utrettelige stemmen sang videre: глас певао је и даље: Dem sier at tiden leger alt, Кажу да време све ране лечи, at en glemmer all sorg, min venn, Кажу да се увек заборави све, men tårer og smil fra min ungdoms april Ал' младост је прошла и старост већ дошла de verker i hjertet mitt enn! А ја још памтим часове те. Han ruslet bort til vinduet mens han festet beltet på overallen. Solen måtte ha gått ned bak husene, den skinte ikke mer på gårdsplassen. Steinhellene var våte, som om de nettopp var blitt vasket, og han hadde følelsen av at himmelen også var blitt det, så frisk og lyseblå virket den mellom skorstenspipene. Kvinnen marsjerte utrettelig frem og tilbake, fylte munnen med klesklyper og tok dem ut og hengte opp flere bleier, og flere og enda flere. Han lurte på om hun levde av å ta imot vask, eller om hun bare trellet for tyve–tredve barnebarn. Julia hadde stilt seg ved siden av ham, og begge stirret de likesom betatt på den røslige skikkelsen der nede. Mens han så på kvinnen i hennes typiske stilling, med de tykke armene strakt opp mot klessnoren og den kraftige hoppelignende bakdelen stikkende ut, slo det ham for første gang at hun var vakker. Det hadde aldri før falt ham inn at en kvinne på femti, pustet opp til enorme dimensjoner av barselsenger, og så herdet og slitt av arbeid til hun var grov i fibrene som overmoden turnips, kunne ha en vakker kropp. Men slik var det, og når det kom til stykket, hvorfor ikke? tenkte han. Den solide konturløse kroppen, som en blokk av granitt, og den ru, røde huden stod i samme forhold til en ung pike som nype til en nyperose. Hvorfor skulle frukten aktes ringere enn blomsten?

Припасујући каиш он оде до прозора. Сунце је већ било зашло иза кућа; више није сијало у двориште. Камене плоче дворишта биле су мокре као да су управо опране; имао је осећање да је и небо тек опрано, толико је светло и свеже било плаветнило између димњака. Она жена је неуморно корачала горе-доле, пунећи уста штипаљкама и празнећи их, прекидајући и опет настављајући своју песму, прикачињући још пелена, и још, и још. Питао се да ли је она праља по занату, или просто роб двадесеторотридесеторо унучади. Џулија је пришла и стала уз њега; заједно се загледаше, скоро зачарани, у снажну прилику испод прозора. Док је посматрао ту жену у њеном карактеристичном ставу, дебелих руку подигнутих до конопца, с избаченом задњицом, снажном као у кобиле, први пут му паде на памет да је она лепа. Раније му никад није долазила помисао да жена педесетих година, раскрупњала до чудовишних размера од многих породаја, затим огрубела, очврсла од рада док јој месо није постало грубо као презрела мрква, може бити лепа. Али она је одиста била лепа; најзад, помисли он, зашто и не би? Између тог чврстог, безобличног тела, налик накомадину гранита, с рапавом црвеном кожом, и тела девојке уз њега постојала је иста 190

– Hun er vakker, mumlet han. – Hun er minst en meter over hoftene, sa Julia. – Det er hennes form for skjønnhet, sa Winston. Han holdt Julias myke midje tett i armen. Fra hoften til kneet var hennes lend mot hans. Aldri ville det komme noe barn av deres legemer. Det var noe de aldri kunne gjøre. Bare med muntlige ord, fra sinn til sinn, kunne de sende hemmeligheten videre. Kvinnen der nede hadde ikke noen tanker, hun hadde bare sterke armer, et varmt hjerte og et fruktbart liv. Han undret seg på hvor mange barn hun hadde født. Det kunne lett være femten. Hun hadde hatt sin korte blomstring, kanskje et års villroseskjønnhet, og så hadde hun plutselig svulmet opp som en fremdrevet frukt og var blitt hard og rød og grov, og så hadde hennes liv vært å stryke, vaske, stoppe, koke, feie, pusse, reparere, vaske, stryke – først for barna og så for barnebarna, i tredve samfulle år. Og da de var gått, sang hun fremdeles. Den mystiske ærbødighet han følte for henne var på sett og vis blandet med synet av den bleke, skyfri himmelen som strakte seg bak skorstenene ut til uendelige avstander. Det var rart å tenke på at himmelen var den samme for alle, i Eurasia og Øst-Asia så vel som her. Og menneskene under himmelen var også i mangt og meget de samme – overalt, i hele verden, hundrer eller tusener millioner mennesker akkurat som her, mennesker som ikke kjente hverandres eksistens, som ble holdt skilt fra hverandre av murer av hat og løgn, men som likevel var nesten nøyaktig ens – mennesker som aldri hadde lært å tenke, men som i sine hjerter og maver og muskler samlet den styrke som en dag skulle velte denne verden. Hvis det var noe håp, lå det hos proletarene! Uten å ha lest boken til ende, visste han at dette måtte være Goldsteins sluttelige budskap. Fremtiden tilhørte proletarene. Og kunne han være viss på at den verden de ville bygge når deres time kom, ikke ville være like fremmed for ham, for Winston Smith, som Partiets verden? Jo, fordi det i det minste ville bli en fornuftens verden. Der det er likhet, kan det være fornuft. Før eller siden ville det skje, styrke ville endre seg til bevissthet. Proletarene var udødelige, det kunne en ikke tvile på når en så på den staute skikkelsen på

онаква веза као и између ружиног плода и расцветале руже. Зашто би се плод сматрао лошијим од цвета? “Лепа је”, промрмља он. “Има сигурно метар у куковима”, рече Џулија. “Такав је њен стил лепоте”, рече Винстон. Држао је Џулију загрљену око паса; рука му је обухватала цео њен гипки струк. Од кука до колена, њен бок је био уз његов. Из њихових тела никад неће изићи дете. То је било једино што никад неће моћи да учине. Тајну су могли преносити једино речима, из једног ума у други. Жена у дворишту није имала ума; имала је само снажне руке, топло срце и плодну утробу. Питао се колико је деце родила. Могла их је лако имати и свих петнаест. Имала је свој тренутак процвата — можда годину дана рустичне лепоте — а онда се наједном раскрупњала као оплођена воћка, добила црвену и грубу кожу, и живот јој се претворио у прање, рибање, кување, метење, брисање, крпљење, рибање, прање рубља, прво за децу, затим за унучиће, кроз тридесет непрекидних година. И на крају свега још је певала. Мистично поштовање које је осећао према њој било је некако помешано с призором светлог, јасног неба, које се иза димњака простирало у бескрајне даљине. Било је чудно размишљати о томе како је небо исто за све, у Евроазији и Истазији исто као и у Лондону. А и људи под тим небом били су мање-више исти — свуда, на целом свету, стотине хиљада мили она управо оваквих људи, који не знају да постоје и други, које раздвајају зидови мржње и лажи, а који су ипак готово потпуно исти — људи који никад нису научили да мисле, али који у своја срца, утробе и мишиће слажу снагу која ће једног дана преокренути свет. Ако уопште има наде, она је у пролима! Иако књигу није прочитао до краја, знао је да то мора бити Голдштајнова коначна порука. Будућност припада пролима. А да ли је он, Винстон Смит, могао бити сигуран да му свет који ће они једног дана саградити неће бити исто онако стран као и свет Партије? Да, пошто ће у најмању руку то бити свет душевног здравља. Где постоји једнакост, ту може бити нормалности. То ће се десити пре или после, снага ће се претворити у свет. Проли су 191

gårdsplassen. Til slutt ville de våkne. Og før det skjedde, ville de holde liv i seg mot all overmakt, akkurat som fugler, selv om det skulle ta tusen år, og fra legeme til legeme ville de overføre den vitalitet som Partiet ikke hadde og ikke kunne drepe.

бесмртни, у то се није могло сумњати кад се баци само један поглед на ону херојску прилику у дворишту. Они ће се на крају ипак пробудити. А док се то не догоди, мада дотле може потрајати и хиљаду година, остаће живи упркос свему, као птице, преносећи из тела у тело виталност коју Партија није имала и није могла убити. – Husker du den måltrosten som sang for oss den “Сећаш ли се”, рече он “оног дрозда који нам је første gangen, i skogbrynet? sa han. певао, оног првог дана, на ивици шумарка?” – Den sang ikke for oss, svarte Julia. – Den sang “Није певао нама”, рече Џулија. “Певао је за for å more seg selv. Kanskje ikke det engang. Den своју душу. Чак ни то. Просто је онако певао.” sang bare. Fuglene sang, proletarene sang, Partiet sang ikke. Птице певају, проли певају, Партија не пева. Overalt i verden, i London og New York, i Afrika Свуда на свету, у Лондону и Њујорку, у og Brasil og i de mystiske forbudte land bortenfor Африци, Бразилу, у тајанственим, забрањеним grensene, på gatene i Paris og Berlin, i landsbyene земљама преко границе, на улицама Париза и på den endeløse russiske slette, i Chinas og Japans Берлина, у селима бескрајне руске равнице, на basarer – overalt stod den samme uovervinnelige трговима Кине и Јапана — свуда је стајала та skikkelse, uformelig å se til på grunn av arbeid og иста чврста, непобедива прилика, чудовишних barnefødsler, strevende fra fødsel til død, men облика од рада и рађања, која ради од рођења fremtiden var deres. Men en kunne bli delaktig i до смрти, а ипак пева. Из тих моћних бедара denne fremtiden, hvis en holdt sin sjel i live på једног дана мора потећи род свесних бића. samme måte som de holdt sine legemer, og Будућност је била њихова; Џулија, он и остали videresendte den hemmelige læren at to og to er били су мртваци. Али човек је могао fire. учествовати у тој будућности ако одржава у животу дух онако како они одржавају тело, и ако преноси другима тајно учење да су два и два четири. – Vi er døde, sa han. “Ми смо мртваци”, рече он. – Vi er døde, gjentok Julia pliktskyldigst. “Ми смо мртваци”, послушно понови Џулија, као одјек. – Dere er døde, sa en jernhard røst bak dem. “Ви сте мртваци”, рече гвозден глас иза њих. De fløy fra hverandre. Det var som Winstons Они одскочише једно од другог. Винстонова innvoller frøs til is. Han kunne se det hvite rundt утроба као да се претвори у лед. Виде белину hele irisen i Julias øyne. Ansiktet hennes var blitt свуда око Џулијиних дужица. Лице јој доби melkeaktig gult. Sminkeflekkene hun fremdeles млечножуту боју. Две мрље ружа које су јој још hadde på kinnet, tegnet seg skarpt mot huden, стајале на јагодицама оштро су се истицале, као nesten som om de ikke hadde noe med den å gjøre. да немају никакве везе са кожом на којој су биле. – Dere er døde, gjentok jernrøsten. “Ви сте мртваци”, понови гвоздени глас. – Det var bak bildet, stønnet Julia. “Био је иза слике”, дахну Џулија. – Det var bak bildet, sa stemmen. – Bli stående “Био је иза слике”, рече глас. “Останите како nøyaktig der dere er. Ikke noen bevegelse før dere стојите. Не мичите се док вам се не нареди.” får ordre til det. Nå begynte det, nå begynte det omsider! De kunne Почиње, најзад почиње! Нису могли ништа до ikke gjøre annet enn å stå der og se hverandre inn i да се гледају у очи. Бежати, истрчати из куће øynene. Å løpe for livet, å komme seg ut av huset пре но што буде прекасно — таква мисао им før det var for sent – en slik tanke falt ingen av није падала на памет. Било је незамисливо не 192

dem inn. Det var utenkelig ikke å lystre den jernharde røsten fra veggen. Det lød et smell, som om et håndtak ble slått tilbake, og så et knas av glass som gikk i stykker. Bildet hadde falt på gulvet og avslørt fjernskjermen som var bak. – Nå kan de se oss, sa Julia. – Nå kan vi se dere, sa stemmen. – Still dere midt i værelset. Stå med ryggen mot hverandre. Fold hendene bak hodet. Rør ikke hverandre. De rørte ikke hverandre, men det forekom ham at han kunne føle hvordan Julias kropp dirret. Eller kanskje var det bare skjelvingen av hans egen. Det var såvidt han kunne hindre at tennene hans klapret, men knærne klarte han ikke å kontrollere. Nedenunder hørte han trampende støvler, både inne i huset og utenfor. Gårdsplassen lot til å være full av folk. Noe ble slept over steinene. Kvinnen hadde brått sluttet å synge. Det var noe som trillet bortover og skranglet, akkurat som om vaskebaljen var slengt over gårdsplassen, og så noen forvirrende sinte skrik som endte i et hyl av smerte. – Huset er omringet, sa Winston. – Huset er omringet, sa stemmen. Han hørte Julia bite tennene sammen. – Jeg tror vi like godt kan si farvel, sa hun. – Dere kan like godt si farvel, sa stemmen. Og så kom en annen røst, en tynn kultivert røst som Winston hadde inntrykk av å ha hørt før: – Og siden vi nå er inne på emnet: Her kommer lyset som skal lyse deg til ro, her kommer kniven som skal kappe deg i to! Noe braket ned på sengen bak Winstons rygg. Enden av en stige var blitt kjørt gjennom vinduet og hadde knust glasset. Noen kom klyvende inn gjennom vinduet. Støvler larmet opp trappen. Rommet var fullt av kraftige karer i svarte uniformer, med jernbeslåtte støvler og køller i nevene. Winston skalv ikke mer. Selv øynene beveget han nesten ikke. Nå var det bare en ting som tellet: å være rolig, rolig, og ikke gi dem noe påskudd til å slå! En mann med en glatt bokserhake og en munn som var bare et snitt, stanset foran ham og lot ettertenksomt køllen balansere mellom tommelen og pekefingeren. Winston så ham inn i øynene, følelsen av nakenhet var nesten uutholdelig slik som han stod med hendene bak nakken og hele ansiktet og kroppen vergeløst. Mannen stakk ut

послушати гвоздени глас са зида. Нешто шкљоцну, као кад се откључава брава; на то се чу тресак разбијеног стакла. Слика беше пала на под и открила телекран. “Сад нас могу видети”, рече Џулија. “Сад вас можемо видети,” рече глас. “Станите на средину собе. Леђа уз леђа. Склопите руке на потиљку. Размакните се. Нису се додиривали, али њему се чинило да осећа како Џуљино тело дрхти. Или је дрхтало само његово. Полазило му је за руком само толико да не цвокоће зубима, али над коленима није имао контроле. Испод њих, у кући и изван куће, чу се тресак чизама. Двориште као да је било пуно људи. Неко је нешто вукао преко камених плоча. Женина песма беше нагло престала. Чу се дуги звекет који је одјекивао, као да је неко бацио лимено корито преко дворишта, затим збрка љутих гласова која се заврши у крику бола. “Кућа је опкољена”, рече Винстон. “Кућа је опкољена”, рече глас. Чу како Џулијини зуби шкљоцнуше. “Сад бисмо могли и да се опростимо”, рече она. “Сад бисте могли и да се опростите”, рече глас. Уто се умеша неки сасвим други глас, танак и однегован, који се Винстону учини однекуд познат: “Узгред, кад смо већ код тога: Ево иде свећар да ти пали свеће, ево иде џелат да ти главу сече!” Иза Винстонових леђа нешто тресну на кревет. Неко је гурнуо врх лествица кроз прозор, разбивши при том оквир. Неко се пео кроз прозор. Са степеништа одјекну тутањ корака. Соба се испуни крупним људима у црној униформи с поткованим чизмама на ногама и пендрецима у рукама. Винстон више није дрхтао. Чак је и очи једва покретао. Било је важно само једно: остати миран, остати миран и не дати им изговор да ударе! Пред њим се заустави човек с глатким боксерским лицем на коме су уста била само прорез, замишљено балансирајући пендрек између палца и кажипрста. Винстон му погледа у очи. Осећање обнажености, док је држао руке на потиљку а цело му тело било изложено, беше скоро неподношљиво. Онај човек избаци 193

spissen på en hvit tunge, slikket det stedet hvor leppene hans skulle ha vært og gikk så videre. Det lød et nytt smell. En eller annen hadde tatt glassbrevpressen fra bordet og knust den i småbiter mot gruesteinen. Den lille korallbiten, en ørliten lyserød spiral, trillet bortover gulvteppet. Hvor liten, tenkte Winston, hvor liten var den ikke! Så hørte han et stønn og et dumpt slag bak seg, og han fikk et voldsomt spark i ankelen, slik at han nesten mistet balansen. En av karene hadde drevet neven inn i Julias underliv, slik at hun klappet sammen som et lommemetermål. Hun lå og vred seg på gulvet mens hun snappet etter pusten. Winston våget ikke å snu hodet en millimeter, men av og til fikk han et glimt av det likbleke stønnende ansiktet hennes. Enda han var lamslått av skrekk, var det som han kunne føle smerten i sin egen kropp, den skjærende smerten som likevel betydde mindre enn det å få pusten igjen. Han visste hvordan det kjentes: den grufulle, forferdelige smerten var der fremdeles, men hun merket den ikke så tydelig ennå, fordi det først og fremst gjaldt å kunne få puste. Så heiste to av mennene henne opp i knærne og skuldrene og bar henne ut som en sekk. Winston fikk et glimt av ansiktet hennes, det hang ned, gult og forvridd, med lukkede øyne, og det var fremdeles en sminkeklatt på begge kinner. Og det var det siste han så av henne. Fremdeles stod han dørgende stille. Ingen hadde ennå slått ham. Tanker som kom av seg selv, men som virket helt uten interesse, tok til å flakke gjennom hjernen hans. Han lurte på om de hadde fått tak i Charrington. Han undret seg på hva de hadde gjort med kvinnen nede i gården. Han ble oppmerksom på at han hadde en voldsom trang til å late vannet, og følte en svak forbauselse, fordi det bare var to–tre timer siden han hadde gjort det. Han la merke til at uret på kaminhyllen viste ni, det vil si en og tyve. Men lyset virket for sterkt. Ville ikke lyset svinne mer og mer klokken en og tyve en augustkveld? Han spekulerte på om ikke Julia og han tross alt hadde tatt feil av tiden – om de ikke hadde sovet klokken rundt og trodd at den var tyve tredve mens den i virkeligheten var null åtte tredve neste morgen. Men han fulgte ikke tanken videre. Den interesserte ham ikke. Nye og lettere steg hørtes ute i gangen. Charrington kom inn. De svartkledde menns

врх белог језика, облиза место где је требало да му буду усне, затим прође. Чу се још један тресак. Неко беше узео стаклени притискач са стола и разбио га у комаде о подножје камина. Комадић корала, сићушан увојак ружичастог, налик на украс са торте, закотрља се преко простирача. Како је ситан, помисли Винстон, како је увек био ситан! Иза њега се чу уздах и туп тресак; нешто га жестоко удари по глежњу и скоро избаци из равнотеже. Један од оних људи беше треснуо песницом Џулију у соларни плексус и пресамитио је као бритву. Она се поче бацакати по поду, борећи се за дах. Винстон се није усуђивао да помери главу ни за милиметар, али понекад би му њено помодрело лице дошло у видно поље. Уза сав страх који га је стезао, он осети њен бол у своме телу, самртни бол који је ипак био мање прешан од борбе за дах. Знао је како то изгледа: стравичан, неиздржљив бол који непрестано држи али који се још не може у својој пуној страхоти осетити јер је пре свега било потребно моћи дисати. Затим је два човека ухватише за колена и рамена и изнеше из собе као врећу. Винстон за тренутак спази њено лице, окренуто наниже, изобличено и жуто, затворених очију, и још увек са по једном мрљом ружа на образима; и више је није видео. Стајао је потпуно непомично. Још увек га нико није ударио. Кроз главу му почеше пролетати мисли које су долазиле саме од себе, али су му се чиниле потпуно незанимљиве. Питао се да ли су ухватили Черингтона. Питао се шта су урадили оној жени у дворишту. Примети да му се очајно мокри, и осети благо изненађење, пошто је то урадио пре само два или три сата. Примети да сат на камину показује девет, то јест двадесет и један. Али светло се чинило прејако. Зар у августу у девет сати увече не почиње да се мрачи? Помисли да су се можда он и Џулија ипак преварили у времену — преспавали дванаест сати и мислили да је двадесет и тридесет, док је у ствари било нула осам и тридесет следећег јутра. Али ту мисао није пратио даље. Била му је незанимљива. У ходнику се чуше нови, лакши кораци. У собу уђе Черингтон. Људи у црним униформама се 194

oppførsel ble med ett mer behersket. Det var også noe som hadde forandret seg i Charringtons utseende. Øynene hans falt på bitene av brevpressen. – Ta opp de bitene, sa han skarpt. En av mennene bøyde seg og gjorde det. Cockneyaksenten var borte, og med ett skjønte Winston hvis stemme han hadde hørt i fjernskjermen for en kort stund siden. Charrington hadde fremdeles den gamle fløyelsjakken, men det nesten hvite håret hans var nå blitt svart. Han hadde også lagt av seg brillene. Han gav Winston et eneste skarpt blikk, likesom for å forvisse seg om hvem han var, og vidde ham så ingen ytterligere oppmerksomhet. En kunne fremdeles kjenne ham igjen, men han var ikke den samme mann mer. Hans kropp var blitt rankere og lot til å ha blitt høyere. Ansiktet hadde bare undergått små forandringer, men var likevel blitt et helt annet. De svarte brynene var ikke så busket, rynkene var borte, selve ansiktstrekkene var likesom blitt annerledes, selv nesen virket kortere. Det var det årvåkne, kalde ansiktet på en mann i fem og tredveårsalderen. Det falt Winston inn at for første gang så han en mann som han visste var medlem av Tankepolitiet.

TREDJE DEL

одједном примирише. Черингтон је такође изгледао нешто друкчије. Поглед му паде на комадиће стакленог притискача. “Покупите то”, оштро рече он. Један од униформисаних се саже да га послуша. Кокнијевског изговора беше нестало; Винстон наједном схвати чији је глас малопре чуо с телекрана. Черингтон је још увек имао на себи свој сомотски капут, али коса, која му је некад била седа, сад је била црна. Више није носио наочаре. Он баци само један, оштар, поглед на Винстона, као да му проверава идентитет, затим престаде да обраћа пажњу на њега. Још увек се могао препознати, али више није био онај исти човек. Тело му се беше исправило инаоко порасло. Лице му је било измењено само у детаљима, али те ситне промене су га ипак потпуно преобличиле. Црне обрве су биле мање чупаве, бора више није било, целе црте лица биле су друкчије; чак је и нос изгледао краћи. То је било чило, хладно лице човека од својих тридесет пет година. Винстону прође кроз главу да сад први пут у животу посматра, знајући ко је у питању, припадника Полиције мисли. * * *

Трећи део

I Han ante ikke hvor han var. Trolig var han i Kjærlighetsministeriet, men det var umulig å vite det sikkert. Han var i en høyloftet celle uten vinduer og med vegger av skinnende hvite fliser. Skjulte lamper kastet en flom av kaldt lys over det, og det var en lav, summende lyd, som han antok hadde noe å gjøre med ventilasjonen. En benk eller rettere en hylle, akkurat så bred at en kunne sitte på den, løp langs hele veggen og ble bare avbrutt av døren. På veggen rett mot døren var et vannklosett uten tresete. Det var fire fjernskjermer, en i hver vegg.

1 Није знао где се налази. Вероватно у згради Министарства љубави; али није имао начина да то провери. Налазио се у соби с високом таваницом и без прозора, са зидовима од блиставог белог порцулана. Скривене лампе испуњавале су је хладном светлошћу; чуло се неко непрекидно зујање, за које је претпостављао да има неке везе с доводом ваздуха. Око зида, прекинута само вратима и, на зиду преко пута врата, клозетском шољом без дрвеног седишта, била је клупа, или полица, таман толико широка да се на њој могло седети. Било је четири телекрана, по један на сваком зиду. Det verket i maven hans. Verkingen hadde han У стомаку је осећао туп бол, који га није kjent helt siden de slengte ham inn i den lukkede напуштао још откако су га угурали у затворена 195

bilen og kjørte ham bort. Men han var også sulten, det var en gnagende sykelig slags sult. Kanskje var det fire og tyve timer siden han sist spiste noe, kanskje var det seks og tredve. Ennå visste han ikke, og ville vel aldri få vite, om det var om morgenen eller kvelden de hadde arrestert ham. Siden det hendte, hadde han ikke fått noe mat. Han satt så stille han kunne på den smale benken, med hendene i kors over kneet. Han hadde alt lært å sitte stille. Hvis en gjorde uventede bevegelser, hylte de til en fra fjernskjermen. Men trangen til mat ble sterkere og sterkere. Det han mest av alt lengtet etter, var en bit brød. Han hadde en bestemt følelse av at det var noen brødsmuler i lommen på overallen. Det var til og med mulig – det trodde han, fordi det syntes å være noe som kilte ham i beinet av og til – at det var et ganske stort stykke brød der. Til slutt ble fristelsen til å undersøke dette for sterk, han stakk hånden ned i lommen. – Smith! brølte en røst fra fjernskjermen. – 6079 Smith W! Hendene fra lommen når du er i cellen! På ny ble han sittende stille med hendene foldet over kneet. Før han ble ført hit, hadde de tatt ham til et annet sted som måtte ha vært et alminnelig fengsel eller et midlertidig varetektslokale som patruljene brukte. Han visste ikke hvor lenge han hadde vært der, det var iallfall noen timer, men uten klokke og dagslys var det vanskelig å beregne tiden. Det var et bråkende sted som luktet vondt. De hadde satt ham i en celle som var maken til den han nå var i, men den var griset og skitten og hele tiden full av minst ti–femten mennesker. Flertallet av dem var alminnelige forbrytere, men det fantes også noen politiske fanger blant dem. Han hadde sittet taus mot veggen, skubbet av skitne kropper, altfor opptatt av sin frykt og smerten i maven til å fatte større interesse for omgivelsene, men han la likevel merke til den forbausende forskjell i oppførsel mellom partifangene og de andre. Partifangene var alltid tause og redde, men de alminnelige fangene lot ikke til å vøre noe. De hylte fornærmelser til vokterne, sloss av alle krefter når deres eiendeler ble tatt fra dem, rablet svinske ord på gulvet, spiste innsmuglet mat som de drog frem fra mystiske skjulesteder i klærne og skrek til og med til fjernskjermen når den prøvde å gjenopprette orden. På den annen side lot det til at noen av dem stod på god fot med vokterne, de kalte dem med utnavn og forsøkte å lure sigaretter

кола и одвезли. Но био је и гладан; та глад је била нездрава и гризла је. Откако је последњи пут јео могло је проћи двадесет четири сата, можда и свих тридесет шест. Још увек није знао, а вероватно неће никад ни сазнати, да ли је било јутро или вече кад су га ухапсили. Откако су га ухапсили нису му дали да једе. Седео је што је мирније могао на узаној клупи, руку прекрштених на колену. Већ је научио да мора седети мирно. Ако би правио неочекиване покрете, с телекрана су се издирали на њега. Али неодољива потреба за јелом захватала га је све више. Изнад свега је жудео за комад ом хлеба. Чинило му се да у џепу комбинезона има неколико мрвица. То је чак могло бити — ово је мислио зато што га је нешто повремено голицало по нози — и какво крупније парче. На крају искушење да дозна шта је надјача страх; он гурну руку у џеп. “Смит!” заурла глас са телекрана. “6079 Смит В.! Вади руку из џепа!” Он поново седе мирно, руку прекрштених на колену. Пре него што су га довели у ту ћелију, били су га бацили на неко друго место које је морало бити обичан затвор или привремена ћелија у коју су патроле затварале за прво време. Није знао колико су га тамо задржали; у сваком случају, неколико сати; без часовника и дневног светла било је тешко измерити време. У ћелији је било бучно и смрдљиво. Била је слична оној у којој се сад налазио, али неописиво прИјава и вечито пренатрпана; у њој је било десет до петнаест људи. Највише је било обичних криминалаца, но било је и политичких криваца. Он је ћутећи седео уза зид, док су га прИјава тела гурала, превише обузет страхом и боловима у трбуху да би обраћао много пажње на своју околину, али му је ипак пала у очи запрепашћујућа разлика између чланова Партије и осталих. Чланови Партије су увек били ћутљиви и преплашени, док обичне није било брига ни за кога и ни за шта. Псовали су стражаре, жестоко се бранили кад су им ови одузимали ствари, писали скаредне речи по поду, јели прокријумчарену храну коју су вадили из тајанствених скровишта у одећи, и чак викали у телекран кад би покушао да успостави ред. С друге стране, неки од њих као да су добро стајали са 196

gjennom tittehullet i døren. Vokterne behandlet på sin side de alminnelige forbrytere med en viss overbærenhet, selv når de måtte bruke vold mot dem. Det ble snakket mye om de tvangsarbeidsleirene som de fleste av fangene ventet å bli sendt til. Winston fikk høre at det var «all right» i leirene så lenge en hadde gode forbindelser og kunne trekke i snorene. Det var bestikkelse, begunstigelse og svindel av alle slag der, det var homoseksualitet og prostitusjon, det fantes til og med ulovlig brennevin som ble destillert av poteter. Tillitsvervene ble bare gitt alminnelige forbrytere, særlig gangstere og mordere, som dannet et slags aristokrati. Alt slavearbeid ble utført av de politiske fanger.

Fanger av alle slag kom og gikk stadig: rusgifthandlere, tyver, banditter, svartebørshandlere, fylliker, gatetøser. Noen av de fulle menneskene var så voldsomme at de andre fangene måtte gå sammen om å age dem. Et veldig vrak av en kvinne i sekstiårsalderen, med svære hengebryster og tykke kveiler av hvitt hår som hadde falt ned under slagsmålet, ble båret sparkende og skrikende inn av fire vakter som hadde tatt tak i de fire endene av henne. De slet av henne de støvlene hun hadde forsøkt å sparke dem med og dumpet henne så ned i fanget på Winston, slik at lårbeinene hans skulle til å knekke. Kvinnfolket heiste seg opp og spyttet et «helvetes drittsekker!» etter dem. Så oppdaget hun at hun satt på noe ujevnt og gled fra Winstons kne ned på benken. – Om forlatels, småen, sa hun. – Jeg ville ikke sette meg på dere, det var de svina som slengte meg dit. De vet ikke åssen ei dame skal behandles. Hun tidde litt, klappet seg på brystet og rapte. – Unnskyld, sa hun, – jeg er’ke riktig i orden, skjønner dere. Hun bøyde seg forover og spydde på gulvet så det sprutet. – Nå er’e bedre, sa hun og lente seg mot veggen med lukkede øyne. – En ska’ aldri holde på det, det sier jeg bestandig. Få det opp mens det ennå er freskt i magen din. Hun kviknet til, snudde seg for å se nøyere på

стражарима: звали су их по надимцима и наговарали их да им кроз шпијунку на вратима дотуре коју цигарету. И сами стражари су се према обичним криминалцима понашали некако уздржљивије, чак и кад су морали да употребе силу. Говорило се навелико о логорима за принудни рад, куда је већина ухапшених очекивала да буде одведена. Он сазнаде да у логорима “може да се живи” ако човек има добра познанства и зна све “цаке”. У логорима је било подмићивања, протекције и уцене, било је хомосексуалности и проституције, било је чак и забрањеног алкохола, дестилисаног из кромпира. Капои су били само обични криминалци, нарочито гангстери и убице, који су сачињавали својеврсну аристократију. Све прљаве послове радили су политички кривци. Кроз ћелију су непрестано пролазили хапшеници свих врста: трговци дрогама, лопови, бандити, црноберзијанци, пијанци, проститутке. Неки пијанци су били тако ратоборни да су остали затвореници морали да их савладују заједничким снагама. У једном тренутку четири стражара унесоше огромну рушевину од жене која се отимала и дречала, држећи је сваки за по један крај; имала је око шездесет година, велике обешене дојке су јој се клатиле а по лицу пали густи праменови седе косе која јој се у отимању беше рашчупала. Стргоше јој с ногу баканџе којима се ритала на њих и бацише је Винстону на крило; готово му поломивши бутне кости. Жена се усправи и испрати стражаре криком “Да вам ј... матер!” Затим, приметивши да седи на неравном, склизну с Винстонових колена на клупу. “Извињавај, душо”, рече она. “Нисам 'тела да седнем на тебе; то су ме гурнули ови говнари. Баш не знају да поступају с дамом.” Она застаде, потапша се по грудима, и подригну. “Извини”, рече. “Није ми баш најбоље.” Затим се наже и поче обилно повраћати на под. “Ха, тако”, рече склопивши очи и заваливши се. “Ако ти је мука, одма' повраћај; ја то увек говорим. Док ти је још тазе у стомаку.” Она оживе, окрете се да још једном погледа 197

Winston og lot øyeblikkelig til å like ham. Hun la en veldig arm om skulderen hans og drog ham inn til seg, mens hun pustet øl og spy rett i ansiktet på ham. – Hva heter du, søten? sa hun. – Smith, sa Winston. – Smith? Det var rart. Jeg heter åsså Smith. Herregud, jeg kunne ha vært mora di, sa hun sentimentalt. Det kunne hun, tenkte Winston. Hun hadde omtrent den riktige alder og legemsbygning, og det var trolig at folk forandret seg litt etter tyve års tvangsarbeidsleir. Ingen andre hadde snakket til ham. I en grad som var forbausende overså de alminnelige forbrytere partifangene, «polittene» som de kalte dem, med en slags likegyldig forakt. Partifangene lot til å være livende redde for å snakke med noen, og enda mer for å snakke med hverandre. Bare en eneste gang, da to kvinnelige partimedlemmer satt tett klemt sammen på benken, hørte han noen hurtig hviskende ord midt i levenet, og særlig en hentydning til rom «en null en» som han ikke skjønte. Det kunne være to eller tre timer siden de hadde ført ham hit. Den dumpe smerten i maven gav seg ikke, men stundom ble den mindre og stundom verre, og hans tanker trakk seg sammen i samsvar med det. Når det ble verre, tenkte han bare på smerten selv og sin lengsel etter mat. Når den letnet, ble han grepet av panikk. Det var øyeblikk da han forutså det som ville skje med ham så levende at hans hjerte galopperte og han mistet pusten. Han kjente kølleslagene på sine albuer og de jernskodde støvlene på skinnebeinene, han så seg selv ligge og kave på gulvet og skrike om nåde gjennom utslåtte tenner. Han tenkte nesten ikke på Julia. Han kunne ikke samle tankene om henne. Han elsket henne og ville ikke svike henne, men det var bare et faktum, noe han visste på samme måte som han kjente aritmetikkens regler. Han følte ingen kjærlighet til henne, og han funderte nesten ikke engang på hva som foregikk med henne. Oftere tenkte han på O’Brien og da med et flakkende håp. O’Brien måtte vite at han var arrestert. Brorskapet forsøkte aldri å redde sine medlemmer, hadde han sagt. Men så var det barberbladet – de ville sende ham det, om de

Винстона, који као да јој је сместа постао симпатичан. Пребаци му дебелу, меснату руку преко рамена и привуче себи, дувајући му у лице мирис пива и бљувотине. “Како се зовеш, душо?” упита га она. “Смит”, рече Винстон. “Смит?” рече жена. “То је баш чудно. Ја се исто презивам Смит. Ко зна,” сентиментално додаде она, “мож' бити сам ти чак и мајка!” Винстон помисли да би му она од иста и могла бити мајка. Имала је одговарајуће године и изглед; а могуће је да се људи ипак промене после двадесет година у логору за принудни рад. Други му се нико није обраћао. Обични криминалци су у зачудно великој мери игнорисали чланове Партије. Звали су их, с неким равнодушним презиром, “политички”. чланови Партије су се плашили да разговарају било с ким, а нарочито између себе. Он је само једном, кад су две чланице Партије биле збијене једна до друге, пречуо кроз буку гласова неколико речи прошаптаних на брзину; посебно је чуо да помињу неку “собу сто један”, што није разумео. У ову другу ћелију су га довели пре којих два или три сата. Тупи бол у трбуху није га никако напуштао; понекад би слабио а понекад јачао. Његове мисли су се у истом ритму шириле и сужавале. Кад је јачао, он је мислио само о болу и својој жељи за храном. Кад је слабио, захватала га је паника. Било је тренутака кад је себи тако живо представљао шта ће му се десити да му се срце давало у галоп а дах заустављао. Осећао је ударце пендреком по лактовима а поткованим чизмама по цеваницама; видео је себе како се увија на поду, вриштећи за милост кроз разбијене зубе. О Џулији готово да и није мислио. Није му успевало да задржи мисли на њој. Волео ју је и није хтео да је изда; али то је била само гола чињенца коју је знао као што зна аритметичка правила. Није осећао никакву љубав према њој; готово није ни размишљао о томе шта се с њом дешава. Чешће је мислио на О'Брајена, с треперавом надом. О'Брајен сигурно зна да је он ухапшен. Братство, беше рекао он, никад не покушава да спасе своје чланове. Но ту је био и жилет; могли би му дотурити жилет ако хоће. 198

kunne. Det ville kanskje ta fem sekunder før vokterne kunne styrte inn i cellen. Bladet ville skjære inn i ham med en slags brennende kulde, og selv de fingrene som holdt det ville bli skåret opp inntil beinet. Alle tanker vendte tilbake til hans syke kropp, som skjelvende vek unna selv den minste smerte. Han var ikke viss på at han ville bruke barberbladet, selv om han fikk en sjanse til det. Det var naturligere å eksistere fra øyeblikk til øyeblikk, å godta ti minutters ytterligere liv, selv om han visste med sikkerhet at det ville ende med tortur. Somme tider forsøkte han å telle porselensflisene på cellens vegger. Det burde ha vært lett, men han mistet alltid tråden på det ene eller annet punkt. Oftere undret han seg på hvor han satt, og hvilken tid av døgnet det var. Et øyeblikk følte han seg sikker på at det var fullt dagslys utenfor, i neste like så sikker på at det var stummende mørkt. Instinktivt visste han at på dette stedet ville lysene aldri bli slått av. Det var et sted uten mørke – og nå forstod han hvorfor O’Brien hadde latt til å skjønne hentydningen. I Kjærlighetsministeriet var det ikke noen vinduer. Cellen hans kunne ligge midt i bygningen eller mot ytterveggen, den kunne være ti etasjer under jorden eller tredve over den. I tanken flyttet han seg fra sted til sted og forsøkte på grunnlag av følelsene i sin kropp å avgjøre om han satt høyt oppe i luften eller dypt nede i jorden. Utenfor hørte han lyden av marsjerende støvler. Ståldøren ble åpnet med et smell. En ung offiser, en velstelt mann i svart uniform, som lot til å skinne over det hele av blankpusset lær, med et blekt, skarpskårent ansikt som lignet en voksmaske, kom inn med raske skritt. Han gjorde et tegn til vokterne utenfor om at de skulle føre inn den fangen de kom med. Dikteren Ampleforth sjanglet inn i cellen. Døren smalt igjen. Ampleforth gjorde et par usikre bevegelser til begge sider, som om han trodde at det var en dør til som han skulle igjennom, og tok så til å vandre opp og ned i cellen. Ennå hadde han ikke lagt merke til at Winston satt der. De nærsynte øynene hans stirret på veggen omtrent en meter over Winstons hode. Han var uten sko, store skitne tær stakk ut av hullene i sokkene hans. Det var også flere dager siden han hadde barbert seg. Skjeggstubb dekket ansiktet hans helt opp til

Он ће имати можда пет секунди пре но што чувари стигну да улете у ћелију. Оштрица ће се урезати у њега с неком хладноћом која пече; чак и прсти који ће је држати биће посечени до кости. Све мисли су се заустављале на његовом болесном тету, које се дрхтећи повлачило од најмањег бола. Није био сигуран да ли ће употребити жилет чак и ако му се заиста укаже прилика. Било је природније постојати из тренутка у тренутак и прихватити још десет минута живота, иако је на његовом крају неизбежно чекало мучење. Понекад је покушавао да изброји порцуланске цигле у зидовима ћелије. То је требало да буде лако, али је он увек на овом или оном месту губио рачун. Чешће се питао где је и које је доба дана. У једном тренутку био би сигуран да је напољу пуно дневно светло; У следећем исто тако сигуран да је мркли мрак. Инстинктивно је знао да се овде светла никад не гасе. Ту није било мрака; сад је схватио зашто је О'Брајен разумео алузију. На згради Министарства љубави није било прозора. Његова ћелија се могла налазити у самом срцу зграде, а могла је бити и на самој ивици; могла је бити десет спратова испод земље исто тако као и тридесет спратова изнад. У духу се покретао с места на место и покушавао да по осећају у телу одреди да ли се налази високо у ваздуху или дубоко под земљом. Споља се зачуше кораци чизама. Челична врата се отворише с треском. Одсечним кораком уђе млад официр, елегантна фигура униформисана у црну углачану кожу и чије је бледо лице равних црта било налик на воштану маску. Он даде знак стражарима испред врата да уведу затвореника кога су водили. У ћелију утетура песник Емплфорт. Врата поново треснуше и затворише се. Емплфорт начини неколико несигурних покрета с једне стране на другу, као да мисли да постоје још нека врата кроз која треба проћи, затим се устумара по ћелији. Још није био приметио Винстона. Паћеничке очи су му биле управљене на зид, око метар изнад Винстонове главе. Није имао ципела: кроз рупе на чарапама вирили су крупни, прИјави прсти. Видело се и да је неколико дана био необријан. Стрњика браде покривала му је лице све до 199

kinnbeinene og gav ham et skurkaktig utseende som harmonerte dårlig med den store veike kroppen og de nervøse bevegelsene. Winston rev seg litt løs av sin sløvhet. Han måtte snakke til Ampleforth og risikere hylet fra fjernskjermen. Det kunne til og med tenkes at Ampleforth kom med barberbladet. – Ampleforth, sa han. Det kom ikke noe hyl fra fjernskjermen. Ampleforth stanset, mildt forbauset. Hans blikk innstilte seg langsomt på Winston. – Å, Smith! sa han. – Du også! – Hvorfor har de tatt deg? – Ærlig talt … Han satte seg klosset på benken rett mot Winston. – Det finnes bare én forbrytelse, ikke sant? sa han. – Og du har begått den? – Tydeligvis har jeg det. Han la hånden på pannen og klemte tinningene et øyeblikk, som om han forsøkte å huske noe. – Slikt hender, begynte han usikkert. – Jeg har klart å huske ett tilfelle – et mulig tilfelle. Det var utvilsomt en indiskresjon. Vi holdt på å lage en endelig utgave av Kiplings dikt. Jeg lot ordet «Gud» bli stående i slutten av en linje. Jeg kunne ikke for det! fortsatte han nesten indignert og løftet hodet for å se på Winston. – Det var umulig å forandre linjen. Rimet var «bud». Vet du hvor få rim på «bud» det finnes i vårt språk? Jeg brydde hjernen min i dagevis. Det var ikke noe annet rim som passet. Hans ansiktsuttrykk forandret seg. Ergrelsen forsvant, og et øyeblikk så han nesten fornøyd ut. En slags intellektuell varme, gleden hos en pedant som har oppdaget en unyttig kjensgjerning, lyste gjennom skitten og det uryddige håret. – Har du aldri tenkt over at hele den engelske diktnings historie er blitt bestemt av det faktum at vårt språk mangler rim? sa han. Nei, den tanken hadde aldri falt Winston inn. Under de nåværende forhold slo den ham heller ikke som særlig viktig eller interessant. – Vet du hvilken tid på dagen det er? sa han. På ny så Ampleforth forbauset ut. – Det har jeg snaut tenkt på. Jeg ble arrestert – det kan være to dager siden – kanskje tre. Øynene hans flakket rundt veggene, som om han ventet å finne et vindu et sted. – Det er ingen forskjell mellom natt og dag

јагодица и давала му разбојнички изглед који се није слагао с његовим великим слабачким телом и нервозним покретима. Винстон се мало трже из своје летаргије. Мора се обратити Емплфорту и ризиковати урлик с телекрана. Можда је Емплфорт био тај који треба да му донесе жилет. “Емплфорт”, рече он. С телекрана се не зачу урлик. Емплфорт застаде, мало се тргавши. Очи му се полако усредсредише на Винстона. “Смит!” рече. “Зар и ти?” “За шта су те ухапсили?” “Да ти право кажем...” Он неспретно седе на клупу прекопута Винстона. “Постоји само један злочин, зар не?” “И ти си га учинио?” “Тако испада.” Он стави руку на чело и за тренутак притиште слепоочнице, као да се нечега присећа. “Такве ствари се дешавају”, неодређено поче. “Успео сам да се сетим једне прилике — уколико је то била прилика. Но нема сумње да је то била непромишљеност. Производили смо дефинитивно издање Киплингових песама. На крају једног стиха оставио сам реч ‘бог’. Нисам могао друкчије!” скоро расрђено додаде. “Није било могуће изменити стих. Рима је била ‘свог’. Да ли знаш да у целом нашем језику има само дванаест рима на “ог”? Данима и данима сам лупао главу. Али друге риме једноставно није било.” Израз лица му се промени. Срџбе нестаде; за тренутак је изгледао скоро задовољан. Нека интелектуална топлота, радост педанта који је ишчепркао какву бескорисну чињеницу засја кроз прљавштину и чекиње. “Да ли ти је кад пало на памет”, рече, “да је целу историју енглеске поезије одредило то што у енглеском језику нема довољно рима?” Не, та мисао Винстону никад није пала на памет. Нити му се, под датим околностима, чинила важном или пак занимљивом. “Знаш ли које је доба дана?” упита. Емплфорт се поново трже. “O томе скоро нисам ни мислио. Ухапсили су ме — пре два дана — или ће бити три?” Очи му клизнуше око зидова, као да је упола очекивао да негде нађе прозор. “Овде се не примећује разлика између дана и 200

på dette stedet. Jeg skjønner ikke hvordan en kan regne ut tiden. De førte en springende samtale i noen minutter, og så kom plutselig og uten tilsynelatende grunn et hyl fra fjernskjermen, som kommanderte dem til å holde kjeft. Winston satt rolig med foldede hender. Ampleforth var for svær til å kunne sitte godt på den smale benken og snudde rastløst på seg, mens han først slo de tynne hendene om det ene kneet og så om det andre. Fjernskjermen bjeffet at han skulle sitte stille. Tiden gikk. Tyve minutter, en time – det var vanskelig å avgjøre. På ny hørtes trampingen av støvler utenfor. Winstons innvoller trakk seg sammen. Snart, meget snart, kanskje om fem minutter, kanskje nå, ville støvletrampingen bety at hans egen tur var kommet. Døren ble åpnet. Den unge offiseren med det kalde fjeset kom inn igjen. Med en kort håndbevegelse pekte han på Ampleforth. – Rom 101, sa han. Ampleforth marsjerte klosset ut mellom vokterne, ansiktet hans var svakt bekymret, men uforstående. Så gikk det en tid som på Winston virket omtrent like lang som den første. Smerten i maven hans hadde økt igjen. Hans tanker slepte seg avsted i det samme spor, som en ball som gang på gang faller i den samme rekken av huller. Han hadde bare seks tanker: smerten i maven, et stykke brød, blodet og skrikingen, O’Brien, Julia og barberbladet. Innvollene snørte seg sammen i en ny krampetrekning, de tunge støvlene nærmet seg igjen. Da døren gikk opp, laget den en bølge luft som førte med seg lukten av kald svette. Parsons kom inn i cellen. Han hadde khaki-shorts og sportsskjorte. Denne gangen ble Winston så forbauset at han glemte seg selv. – Du her! sa han. Parsons gav ham et blikk som hverken viste interesse eller overraskelse, bare elendighet. Han tok til å gå usikkert frem og tilbake, tydeligvis var det umulig for ham å holde seg rolig. Hver gang han strakte de fete knærne sine var det tydelig at de skalv. Øynene hadde et vidt åpent, stirrende blikk, som om han ikke kunne la være å se på noe et stykke borte. – Hvorfor er du tatt? spurte Winston.

ноћи. Не знам како би се могло израчунати време.” Још неколико минута су невезано разговарали, а затим, без приметног разлога, глас из телекрана им нареди да ћуте. Винстон је седео ћутке, прекрштених руку. Превише широк да би могао удобно сести на узану клупу, Емплфорт се врпољио, склапајући издужене прсте прво око једног колена па око другог. Телекран закевта на њега да седи мирно. Време је пролазило. Двадесет минута, сат — било је тешко проценити. Споља се још једном чуше чизме. Винстонова утроба се згрчи. Ускоро, врло ускоро, можда кроз пет минута, можда одмах, лупа чизама ће значити да је дошао ред на њега. Врата се отворише. У ћелију уђе онај официр хладног лица. Кратким покретом руке показа на Емплфорта. “Соба сто један”, рече. Емплфорт неспретно изиђе између двојице стражара, док му се на лицу читала нејасна узнемиреност али и несхватање. Прође још времена, по свему судећи много. Бол у Винстоновом стомаку беше оживео. Мисли су му се спотицале у круг, увек по истој стази, као покварена плоча. Имао је само шест мисли. Бол у стомаку; комад хлеба; крв и вриштање; О'Брајен; Џулија; жилет. Утроба му се још једном згрчи; тешке чизме су се приближавале. Док су се врата отварала, талас ваздуха унесе снажан задах хладног зноја. У ћелију уђе Парсонс. На себи је имао кратке панталоне каки боје и спортску кошуљу. Овај пут се Винстон трже и заборави. “Ти овде!” узвикну. Парсонс баци на Винстона поглед у коме није било ни интересовања ни изненађења, већ само несреће. Он поче нервозно да хода горе-доле, очигледно не могавши да се смири. Сваки пут кад би исправио пуначка колена, видело се да се тресу. Очи су му биле широм отворене и буљиле су у празно, као да се не може уздржати да не посматра нешто на средњој удаљености од себе. “За шта су те ухапсили?” упита Винстон. 201

– Tankeforbrytelse! sa Parsons nesten lallende. Tonen innebar både en fullstendig tilståelse av egen skyld og en slags vantro redsel over at et slikt ord kunne anvendes om ham selv. Han stanset foran Winston og begynte ivrig å appellere til ham: – Du tror vel ikke de vil skyte meg, tror du det, gamle venn? De skyter en ikke, når en ikke har gjort noe virkelig – når en bare har tanker som en ikke kan noe for? Jeg vet at alle får en rettferdig behandling. Å, jeg er sikker på dem slik! De kjenner rullebladet mitt, ikke sant? Du vet da hva slags kar jeg har vært. Ikke noen dårlig kar på min måte. Ikke noe oppvakt hode, naturligvis, men ivrig. Jeg prøvde å gjøre mitt beste for Partiet, ikke sant? Jeg slipper med fem år, tror du ikke det? Eller kanskje ti år? En fyr som jeg kan gjøre atskillig nytte for seg i en arbeidsleir. De vil da ikke skyte meg fordi jeg har løpet av sporet en eneste gang, vel? – Er du skyldig? spurte Winston. – Selvsagt er jeg skyldig! skrek Parsons med et servilt blikk på fjernskjermen. – Du tror da vel ikke at Partiet ville arrestere en uskyldig mann, hva? Froskeansiktet hans ble roligere og fikk til og med et skinnhellig uttrykk: – Tankeforbrytelse er noe fryktelig, gamle venn, sa han svulstig. – Det er noe lumskt noe. Det kan slå kloa i deg uten at du selv vet det. Vet du åssen de fikk tak i meg? I søvne! Jo, det er sant. Der drev jeg på med arbeidet mitt, jeg prøvde å gjøre min dont – og aldri visste jeg at jeg hadde noe slikt stygt i tankene mine i det hele tatt. Og så tok jeg til å snakke i søvne. Vet du hva de hørte meg si? Han senket stemmen, som en mann som av medisinske grunner er nødt til å si noe svineri. – Ned med Store Bror! Ja, det sa jeg! Sa det gang på gang, later det til. Mellom oss, gamle venn, så er jeg glad for at de tok meg før det gikk enda lenger. Vet du hva jeg skal si til dem når jeg blir stilt for retten? Takk, skal jeg si, takk for at dere reddet meg før det ble for sent. – Hvem var det som angav deg? spurte Winston. – Den vesle dattera mi, sa Parsons med en slags bedrøvet stolthet. – Hun lyttet i nøkkelhullet. Hun hørte det jeg sa og pigget så av gårde til patruljen neste dag. Ganske smart av en jentunge på syv år,

“За зломисао!” рече Парсонс, скоро слинећи. Тон његовог гласа одавао је у исто време потпуно признавање кривице и извесну ужаснуту неверицу да се таква једна реч може односити на њега. Он застаде испред Винстона и поче га ревносно преклињати: “Шта мислиш, неће ме ваљда стрељати, а? Сигурно не стрељају ако ниси урадио ништа — ако само имаш лоше мисли? Пошто мисли не могу да се избегну. Знам да саслушавају врло праведно. Сигуран сам да ће са мном праведно. Имаће мој досје пред собом, је л' тако? Па ти бар знаш какав сам био. Нисам био лош. Ако нисам био интелигентан, бар сам био активан. Давао сам све од себе за Партију, зар нисам? Шта мислиш, хоћу ли се извући са пет година? Или можда десет? Ја им могу бити од користи у радном логору. Ваљда неће да ме стрељају што сам само једанпут згрешио?” “Јеси ли крив?” упита Винстон. “Сигумо да сам крив!” узвикну Парсонс бацивши понизан поглед на телекран. “Не мислиш ваљда да ће Партија ухапсити невиног?” Његово жабље лице се мало смири, чак доби помало богоугодан израз. “Зломисао је страшна ствар, баћо”, сентенциозно рече он. “Подмукла. Захвати човека а да он то ни сам не зна. Знаш како је мене ухватила? У сну! Јесте, баш тако. Ето видиш, ја радио, трудио се да допринесем шта сам могао, — а нисам ни знао какве сам то гадне ствари имао у глави. А онда сам почео да бунцам. Знаш шта су чули да говорим?” Он снизи глас, као неко ко је из медицинских разлога приморан да изговори какву скаредну фразу. “‘Доле Велики Брат!’ Јесте, баш сам то говорио. По неколико пута, како ми кажу. Међу нама речено, баћо, да знаш да ми је мило што су ме ухватили пре него што сам забраздио још даље. Знаш шта ћу да им кажем кад ме изведу пред суд. ‘Хвала вам’, ето шта ћу да кажем, ‘хвала вам што сте ме спасли пре него што је постало касно’.” “Ко те је потказао?” упита Винстон. “Моја ћерчица”, одговори Парсонс с неким жалобитним поносом. “Слушала је кроз кључаоницу. Чула шта сам говорио и одмах сутра отрчала да јави патроли. Паметна мала, 202

hva? Jeg er ikke sinna på henne for det. Jeg er faktisk stolt av henne. Det viser at jeg iallfall har oppdratt henne i den rette ånd. Han gjorde noen usikre bevegelser frem og tilbake mens han flere ganger kastet et lengselsfullt blikk på klosettet. Med ett rev han ned buksene.

а? А свега јој седам година. Није ми ништа криво што ме потказала. У ствари, поносим се. Види се ипак да сам је васпитао како треба.” Он направи још неколико нервозних корака горе-доле, бацивши неколико пута жељан поглед према клозетској шољи. Затим изненада смаче панталоне. – Unnskyld meg, gamle venn. Jeg kan ikke for det. “Извини, баћо,” рече. “Не могу да се уздржим. Det er denne ventingen. То је од овог чекања.” Han slapp den svære bakenden ned i Спусти своју замашну задњицу у шољу. klosettåpningen. Winston dekket ansiktet med Винстон покри лице рукама. hendene. – Smith! hylte stemmen i fjernskjermen. – 6079 “Смит!” дрекну глас из телекарана. “6079 Смит Smith W! Hendene fra ansiktet. Slikt er forbudt i В.! Скини руке с лица. Забрањено покривати cellene. лице у ћелији.” Winston tok hendene ned. Parsons brukte klosettet, Винстон скиде руке с лица. Парсонс је høylydt og i overflod. Så viste det seg at avløpet употребљавао шољу, гласно и обилато. Онда се var i uorden, og cellen stinket avskyelig i flere испостави да је казанче неисправно, те је ћелија timer etterpå. неколико сати одвратно смрдела. Parsons ble fjernet. Nye fanger kom inn og Парсонса одведоше. Почеше да долазе и forsvant så på mystisk vis. En av dem, en kvinne, одлазе, загонетно, нови затвореници. Једна ble bragt til «rom 101», og Winston la merke til at жена беше послана у “собу сто један”; Винстон hun likesom krympet sammen og fikk en annen примети да се скупила и променила боју кад је farve da hun hørte ordene. Tiden gikk, og han чула те речи. Дође један тренутак кад је, ако су regnet ut at hvis han var blitt ført hit om morgenen, га довели ујутру, било поподне; ако су га ville det være ettermiddag, eller hvis det hadde довели поподне, онда је била поноћ. У ћелији vært ettermiddag, ville det være midnatt. Det var их је било шесторо. Сви су седели врло мирно. seks fanger i cellen, menn og kvinner. Alle satt Прекопута Винстона седео је човек безбрада, meget stille. Rett mot Winston satt en mann med et зубата лица савршено слична лицу каквог hakeløst ansikt med store tenner, han lignet på en великог, безопасног глодара. Његови дебели, prikk en eller annen stor harmløs gnager. De tykke испеглани образи били су тако надувени при kinnene hans hadde hektiske flekker og var så дну да је било тешко поверовати да у њима не posete at det var vanskelig å tro at han ikke hadde држи залихе хране. Бледосиве очи су му gjemt bort små matforsyninger i dem. De lysegrå стидљиво скакале с једног лица на друго, и øynene flakket redde fra ansikt til ansikt og vek одмах скретале у страну кад би се среле са fort unna når de møtte en annens blikk. очима ког другог. Døren gikk opp igjen, og inn kom en ny fange, Врата се отворише и стражари уведоше још hvis utseende et øyeblikk fikk det til å gå kaldt једног човека од чијег изгледа Винстона за gjennom Winston. Det var en alminnelig mann тренутак прођоше хладни трнци. То је био som så fattig ut, han kunne ha vært ingeniør eller човек свакодневног, просечног изгледа, који је en slags tekniker. Det som virket så uhyggelig, var могао бити какав инжењер или техничар. Но det uttærte ansiktet hans. Hodet var som en лице му је било толико измршавело да је од dødningeskalle. På grunn av avmagringen virket тога подилазила језа. Личило је на лобању. Зато munnen og øynene uforholdsmessig store, og што је било тако мршаво, очи и уста су се øynene lot til å være fylt med et morderisk ukuelig чинили несразмерно велики, а очи су биле пуне hat til en eller annen. убилачке, неумириве мржње према некоме или нечему. Mannen satte seg på benken et lite stykke fra Он седе на клупу нешто даље од Винстона. Winston. Winston så ikke på ham igjen, men det Винстон га више није посматрао, али му је 203

pinte kranielignende ansiktet stod like levende i hans sinn som om det hadde vært rett foran øynene hans. Med ett skjønte han hva som var i veien. Mannen holdt på å dø av sult. Den samme tanken lot samtidig til å slå alle de andre i cellen. Det ble en svak bevegelse bortover hele benken. Øynene på den hakeløse mannen fortsatte å flakke i retning av mannen med dødningeskallen, snart dreiet de skyldbevisst unna, men ble så tvunget tilbake igjen av en uimotståelig drift. Plutselig begynte han å flytte seg urolig der han satt. Til slutt reiste han seg, vraltet klosset over gulvet mens han grov i lommen på sin overall, og med et skamfullt uttrykk rakte han den andre et skittent stykke brød. Et rasende, øredøvende brøl kom fra fjernskjermen. Mannen uten hake hoppet der han stod. Mannen med kraniet hadde i en fart gjemt hendene bak ryggen, som om han ville demonstrere for hele verden at han sa nei til gaven. – Bumstead! brølte stemmen. 2713 Bumstead J! Slipp det brødstykket. Den hakeløse mannen lot stykket falle på gulvet. – Bli stående der du er, sa stemmen. – Front mot døren. Rør deg ikke. Den hakeløse mannen adlød. De store posete kinnene hans dirret, og han klarte ikke å ta seg sammen. Døren ble slått opp. Den unge offiseren kom inn og trådte til side, og bak ham dukket det frem en lavvoksen firskåren vakt med enorme armer og skuldrer. Han tok stilling rett mot den hakeløse mannen, og på signal fra offiseren gav han ham et forferdelig slag rett i munnen, et slag som han la hele sin legemstyngde i. Det var så voldsomt at mannen syntes å bli løftet opp fra gulvet. Kroppen hans ble slengt tvers over cellen og havnet mot toalettkummen. Et øyeblikk ble han liggende der som i svime med mørkt blod sivende fra munnen og nesen. En meget svak klynking eller piping lød fra ham, den virket som den kom helt ubevisst. Så rullet han seg over og reiste seg ustøtt på hender og knær. Midt i en strøm av blod og spytt falt de to brukne halvdeler av et gebiss ut av munnen på ham. Fangene satt dødsens stille med hendene foldet om knærne. Den hakeløse krøp tilbake til sin plass. Kjøttet var blitt mørkt på den ene siden av ansiktet hans. Munnen hadde hovnet opp til en uformelig mørkerød masse med et svart hull i midten. Av og til dryppet det litt blod ned på brystet av hans

измучено лице слично лобањи било тако живо у глави као да се налазило пред самим очима. Он одједном схвати шта је посреди. Тај човек је умирао од глади. Ова мисао као да је у исто време дошла свима. На целој клупи дође до једва приметног комешања. Очи човека без браде стално су летеле ка човеку с лицем као лобања, затим скретале с осећањем кривице, потом се враћале као да их вуче каква несавладљива сила. Он се наједном поче врпољити на месту. Најзад устаде, неспретно отетура преко ћелије, завуче руку у џеп комбинезона, и, постиђена изгледа, пружи прљав комад хлеба човеку с лицем као лобања. С телекрана се зачу бесан, заглушујући урлик. Човек без браде подскочи. Човек с лицем као лобања беше хитро гурнуо руке иза леђа, као да пред целим светом показује да одбија поклон. “Бамстед!” заурла глас. “2713 Бамстед Џ.! Баци тај хлеб!” Човек без браде испусти хлеб на под. “Остани где си,” рече глас. “Окрени се вратима. Не мичи се.” Човек без браде послуша. Велики надувени образи су му се необуздано тресли. Врата се с треском отворише. Кад млади официр уђе и закорачи у страну, иза његових леђа се појави низак, здепаст стражар огромних руку и рамена. Он стаде испред човека без браде, а затим, на официров знак, упути стравичан ударац, уносећи у њега сву тежину тела, право у уста човека без браде. Снага ударца као да овога подиже с пода. Он полете преко ћелије и тресну о подножје клозетске шоље. За тренутак је лежао ошамућен, док му је из уста и носа текла тамна крв. Од њега су се чули врло тихи јецаји, више налик на цвиљење, који су изгледали несвесни. Затим се окрете и несигурно усправи на руке и колена. У потоку крви и пљувачке, из уста му испадоше две половине вештачке вилице. Затвореници су седели врло мирно, држећи руке на коленима. Човек без браде с напором седе на своје место. Један образ му је добијао тамну боју. Уста му се беху надула у безобличну масу боје трешње с црном рупом у средини. С времена на време на прса 204

overall. De grå øynene flakket fremdeles fra ansikt til ansikt, mer skyldbetynget enn noensinne, som om han forsøkte å få greie på hvor meget de andre foraktet ham for denne ydmykelsen. Døren gikk opp. Med en liten håndbevegelse pekte offiseren på mannen med kraniet. – Rom 101, sa han. Winston hørte et stønn og noen forvirrede bevegelser ved siden av seg. Mannen hadde faktisk kastet seg på kne på gulvet med foldede hender. – Kamerat! Offiser! skrek han. – Du må ikke ta meg til det stedet! Har jeg ikke fortalt dere alt allerede? Hva mer er det dere vil vite? Det er ingenting jeg ikke vil tilstå, ingenting! Bare si meg hva det er, så skal jeg tilstå med det samme. Skriv det ned, så skal jeg undertegne det – hva som helst! Men ikke rom 101! – Rom 101, sa offiseren. Mannens ansikt var meget blekt på forhånd, men nå fikk det en farve som Winston ikke hadde trodd var mulig. Det var avgjort og umiskjennelig en tone av grønt i det. – Gjør hva dere vil med meg! hylte han. – Dere har sultet meg i ukevis. Gjør dere ferdig med det og la meg dø. Skyt meg. Heng meg. Døm meg til fem og tyve år. Er det noen andre dere vil jeg skal angi? Bare si det, så skal jeg fortelle dere alt dere vil. Jeg bryr meg ikke om hvem det er, eller hva dere gjør med dem. Jeg har kone og tre barn. Det største av dem er ikke seks år gammelt. Dere kan ta dem alle sammen og skjære over halsen på dem mens jeg ser på det, og det skal jeg gjerne. Men ikke rom 101! – Rom 101, sa offiseren. Mannen kastet et vilt blikk på de andre fangene, som om det plutselig hadde falt ham inn at han kunne få en annen dit i sitt sted. Øynene hans festet seg ved det sundslåtte ansiktet på mannen uten hake. Han løftet en skinnmager arm. – Det er han der dere burde ta og ikke meg! skrek han. – Dere hørte ikke hva han sa etter at de slo til ham. La meg bare få snakke, så skal jeg fortelle dere hvert eneste ord av det. Det er han som er mot Partiet, ikke jeg … Vokterne gikk bort til ham. Mannens stemme ble til et hyl: – Dere hørte ikke hva han sa! gjentok han. – Det ble noe galt med fjernskjermen. Men det er han dere skal ta. Han,

комбинезона процурило би мало крви. Сиве очи су му и даље летеле од лица до лица, стидљивије него икад, као да је хтео да испита колико га остали презиру због његовог понижења. Врата се отворише. Кратким потезом официр показа на човека с лицем као лобања. “Соба сто један”, рече. Поред Винстона чу се оштар уздах и комешање. Човек с лицем као лобања беше се уистину бацио на колена пред официра, склопљених руку. “Друже! Официру!” завапи. “Немојте ме тамо! Зар вам нисам већ рекао све? Шта још желите да знате? Све ћу вам признати, све! Само ми реците шта хоћете и одмах ћу вам признати. Напишите и потписаћу — што год хоћете! Само не собу сто један!” “Соба сто један”, рече официр. Лице оног другог, већ веома бледо, доби боју која се Винстону дотле није чинила могућном. То је била, јасно, недвосмислено, нијанса зеленог. “Радите са мном шта год хоћете!” крикну. “Већ ми недељама не дајете хране. Докрајчите ме, пустите ме да умрем. Стрељајте ме. Обесите ме. Осудите ме на двадесет пет година. Хоћете да вам издам још неког? Само реците кога хоћете, учинићу све што затражите. Свеједно ми је ко, свеједно ми је шта ћете му радити. Имам жену и троје деце. Најстаријем нема ни шест година. Доведите их све пред мене и закољите: стајаћу и гледаћу. Само не у собу сто један.” “Соба сто један”, рече официр. Човек се избезумљено окрете и пређе погледом по осталим затвореници ма, као да је мислио да на своје место може ставити какву другу жртву. Очи му се зауставише на разбијеном лицу човека без браде. Он испружи мршаву руку. “Њега треба да водите, а не мене!” повика. “Нисте чули шта је говорио кад су му разбили лице. Дајте ми прилику и поновићу вам сваку његову реч. Он је непријатељ Партије, а не ја.” Стражари коракнуше напред. Човеков глас порасте у урлик. “Нисте га чули!” понови. “Нешто с телекраном није у реду. Он је тај који вам треба. Водите њега, не мене!” 205

ikke meg! De to røslige vokterne hadde stanset for å ta ham i armene. Men akkurat i samme sekund kastet han seg tvers over cellegulvet og tok tak i et av de jernbeina som støttet under benken. Han hadde tatt til å ule som et dyr. Vokterne prøvde å vri ham løs, men han klynget seg fast med forbausende kraft. I kanskje tyve sekunder rev og slet de i ham. Fangene satt stille med hendene om knærne og så rett frem for seg. Hylingen stanset, mannen hadde ikke pust til mer enn å henge seg fast. Så kom det et annet slags skrik. En vokter hadde sparket til ham med støvelen og knekket fingrene på den ene hånden hans. De drog ham opp på beina. – Rom 101, sa offiseren. Mannen ble ført ut, han sjanglet i vei med senket hode og følte på den knuste hånden, all kamplysten var gått ut av ham. Det gikk lang tid. Hvis det hadde vært midnatt da mannen med kraniet ble ført bort, var det nå morgen, og hadde det vært morgen, var det nå blitt ettermiddag. Winston var alene og hadde vært det i timevis. Smerten ved å sitte på den smale benken var så stor at han ofte reiste seg og vandret omkring, uten å bli irettesatt av fjernskjermen. Det lille brødstykket lå fremdeles der den hakeløse mannen hadde kastet det. I førstningen måtte han ta seg kraftig sammen for ikke å se på det, men snart ble hans sult fordrevet av en ulidelig tørst. Munnen hans var sammengrodd og luktet vondt. Summelyden og det skjærende hvite lyset fylte ham med en følelse av svakhet, av tomrom inne i hodet. Han kunne reise seg, fordi verkingen i beina ikke var til å holde ut lenger, og så kunne han sette seg igjen nesten med det samme, fordi han var for svimmel til å kunne stå trygt på føttene. Hver gang hans fysiske reaksjoner var litt under kontroll, kom redselen tilbake. Av og til tenkte han med svinnende håp på O’Brien og barberbladet. Det kunne tenkes at barberbladet ville være skjult i maten hans, om han da fikk mat noengang. Mer uklart tenkte han på Julia. På en eller annen måte led hun, kanskje enda mer enn han. I dette øyeblikk kunne hun skrike av smerte. Han tenkte: Hvis jeg kunne redde Julia ved å fordoble min egen smerte, ville jeg da gjøre det? Ja, det ville jeg. Men dette var bare en intellektuell beslutning som

Два снажна стражара беху се зауставила да га ухвате за руке. Но он се управо у том тренутку баци преко пода и дограбл једну од челичних шипки на којима је стајала клупа, и поче да завија без речи, као животиња. Стражари га дограбише да га отргну, али он се држао с изненадујућом снагом. Вукли су га можда двадесет секунди. Затвореници су седели ћутећи, руку прекрштених на коленима, и гледали су право пред себе. Завијање престаде; човек није имао снаге више ни за шта сем да се држи. Онда се зачу нов крик. Ударац стражареве чизме беше му сломио прсте на једној руци. Подигоше га на ноге. “Соба сто један”, рече официр. Они изведоше човека с лицем као лобања, који је ходао несигурним корацима, оборене главе, пажљиво држећи своју здробљену руку; сва борбеност га беше напустила. Прође много времена. Ако је човек с лицем као лобања био изведен у поноћ, било је јутро; ако је био изведен ујутру, било је поподне. Винстон је већ неколико сати био сам. Бол од седења на клупи био је такав да је често устајао и ходао по ћелији, без опомена с телекрана. Онај комад хлеба је још увек лежао онде где га је био испустио човек без браде. У почетку му је био потребан велики напор да не гледа у том правцу, но глад убрзо уступи место жеђи. Уста су му била лепљива и пуна гадног укуса. Зујање и непроменљиво бело светло беху му створили неку несвестицу, неку празнину у глави. Устајао би јер му је бол у костима постајао неподношљив, а затим, готово сместа, поново седао, јер му се у глави превише вртело да би могао остати на ногама. Кад год би успоставио имало контроле над својим фИзичким осећајима, вратио би му се страх. Понекад је, с надом која је бледела, мислио на О'Брајена и жилет. Било је могуће да му жилет стигне у храни, ако му опште буду дали да једе. Мислио је, нешто магловитије, и о Џулији. И она негде пати, можда још више него он. Можда баш тог тренутка кричи од бола. Мислио је: “Кад бих могао да спасем Џулију удвостручивши мој бол, бих ли то урадио? Бих.” Али то је био само интелектуални закључак, који је донео јер је знао да тако 206

han tok fordi han visste han burde ta den. Han følte den ikke. På dette stedet kunne en ikke føle noenting unntatt smerte og forutfølelse av smerte. Og når en allerede led, var det da mulig å ha noen som helst grunn til å ønske at ens egen smerte skulle øke? Men det spørsmålet kunne han ennå ikke svare på. Støvlene nærmet seg igjen. Døren gikk opp. Inn kom O’Brien. Winston sprang opp. Synet hadde sjokkert ham slik at han glemte all forsiktighet. For første gang på mange år husket han ikke fjernskjermen. – De har fått tak i deg også! ropte han. – De fikk tak i meg for lenge siden, sa O’Brien med en mild nesten vemodig ironi. Han trådte til side. Bak ham dukket en bredskuldret vokter frem med en lang, svart kølle i neven.

треба. Није га осећао. Овде се могао осећати само бол и претходни укус бола. Осим тога, може ли човек који трпи бол због било чега желети да му се бол појача? Но на то питање још није имао одговора.

II Han lå på noe som kjentes som en feltseng, bortsett fra at det var høyere over gulvet og at han var bundet slik at han ikke kunne røre på seg. På ansiktet hans falt et lys, som virket sterkere enn vanlig. O’Brien stod ved siden av ham og så

2 Лежао је на нечему што се чинило као пољски кревет, само што је било на већој висини од тла и што је он био привезан тако да се није могао мицати. На лице му је падало светло које се чинило неуобичајено јако. Уз њега је стајао

Чизме су се поново приближавале. Уђе О'Брајен. Винстон скочи на ноге. Од шока га беше напустила свака опрезност. Први пут после много година заборави на присуство телекрана. ”И вас су ухватили!” повика. ”Одавно су они мене ухватили”, рече О'Брајен с благом, готово покајничком иронијом. Затим се измаче у страну. Иза њега се појави стражар широких рамена с дугим црним пендреком у руци. – Du visste dette, Winston, sa O’Brien. – Ikke ”Знао си, Винстоне”, рече О'Брајен. “Немој се bedra deg selv. Du visste det – du har alltid visst заваравати. Знао си — одувек си знао.” det. Ja, han hadde alltid visst det, det innså han nå. Men Да, схвати он, одувек је знао. Али није било det var ikke tid til å tenke på det. Det eneste han времена да о томе мисли. Видео је само hadde øye for, var køllen i neven på vakten. Den пендрек у стражаревим рукама. Може га kunne falle hvor som helst: på hodet, på øret, på ударити било где: по темену, по врху увета, по overarmen, på albuen … мишици, по лакту... Albuen! Han seg i kne, nesten som lammet, mens По лакту! Он се скљока на колена, скоро han med den andre hånden grep om den slåtte паралисан, држећи ударени лакат другом albuen. Alt hadde eksplodert i et gult lys. Utrolig, руком. Све беше експлодирало у жуто светло. utrolig at et eneste slag kunne gjøre så vondt! Незамисливо, незамисливо, да један ударац Lyset letnet, og han kunne se de to andre som stod може нанети толики бол! Светло се разиђе и он og så på ham. Vakten lo av hans krampetrekninger. виде О'Брајена и стражара како га посматрају Ett spørsmål hadde Winston iallfall fått svar på: одозго. Стражар се смејао његовом увијању. У aldri, ikke av noen som helst grunn, kunne en сваком случају, на једно питање је дошао ønske seg en økning av smerten. Om smerten одговор. Никад, ни због чега на свету, не може kunne en bare ønske en eneste ting, at den ville човек желети јачи бол. У погледу бола може се slutte. Ingenting i verden var så forferdelig som желети само једно: да престане. На свету нема fysisk lidelse. Ansikt til ansikt med smerten finnes ничег горег од физичког бола. Пред болом нема det ingen helter, ingen helter, tenkte han om og om хероја, нема хероја, мислио је поново и поново igjen, mens han lå og vred seg på gulvet og til док се увијао на поду, узалудно се држећи за ingen nytte grep om den ødelagte venstre armen. онеспособљену леву руку.

207

intenst på ham. På den annen side stod en mann i О'Брајен и пажљиво га посматрао. С друге en hvit kittel med injeksjonssprøyte i hånden. стране стајао је човек у белом мантилу који је држао шприц за поткожне ињекције. Selv etterat Winston hadde åpnet øynene ble han Чак и пошто су му се очи отвориле, био је у bare gradvis klar over omgivelsene. Han hadde стању да само постепено разазнаје своју følelsen av at han svømte opp i dette værelset fra околину. Имао је утисак да је у ову собу en helt annen verden, en slags undervannsverden изронио из неког сасвим другог света, неког langt nede. Hvor lenge han hadde vært der nede, подводног света дубоко испод ње. Колико се visste han ikke. Siden det øyeblikk da han ble налазио у том подводном свету, није знао. Од arrestert hadde han ikke sett mørke eller dagslys. тренутка кад су га ухапсили није видео ни таме Dessuten var hans erindring ikke ни дневне светлости. Осим тога, сећање му sammenhengende. Det hadde vært tider da више није било непрекинуто. Било је тренутака bevisstheten, selv den bevissthet en har i søvne, кад му се свест, чак и она врста свести која се hadde stanset brått og så fortsatt igjen etter et tomt има у сну, заустављала и настављала се после mellomrom. Men om mellomrommene strakte seg интермеца празнине. Но да ли су се та over dager og uker eller bare sekunder, var umulig интермеца мерила данима или месецима, или å si. само секундима, није могао да докучи. Marerittet hadde begynt med det første slaget på Кошмар је почео с оним првим ударцима у albuen hans. Siden skulle det gå opp for ham at alt лакат. Касније је схватио да је све што се тада som da hendte bare var en innledning, et десило само увод, уобичајено испитивање коме rutineforhør som nesten alle fangene ble се подвргавају скоро сви затвореници. Постојао underkastet. Det var en lang rekke forbrytelser som је дуги низ злочина — шпијунажа, саботажа и en måtte tilstå som en selvfølgelighet – spionasje, слично — које је по правилу свако морао sabotasje og slikt. Tilståelsen var en formalitet, признати. Признање је било формалност, мада men torturen var virkelig. Hvor mange ganger han је мучење било истинско. Колико је пута био var blitt slått, hvor lenge mishandlingen hadde тучен, колико су пребијања трајала, није се fortsatt, husket han ikke. Alltid var fem–seks menn могао сетити. Увек је било пет или шест људи у i svarte uniformer over ham samtidig. Stundom црним униформама који су га истовремено brukte de nevene, stundom køller, stundom stålrør тукли. Понекад песницама, понекад og stundom støvlene. Av og til rullet han seg på пендрецима, понекад челичним шипкама, gulvet, like skamløs som et dyr, han vred kroppen понекад чизмама. Било је тренутака кад се hit og dit i et uendelig og håpløst forsøk på å unngå увијао на поду, животињски непосрамљен, sparkene, men han innbød bare til nye spark, i бацакајући се овамо-онамо да избегне ударце, ribbeinene, i maven, albuene, skinnebeinene, чиме се само откривао за нове, све нове и нове lysken, testiklene, den nederste hvirvel i ударце, у ребра, у трбух, у лакат, у цеванице, у ryggraden. Det var stunder da det fortsatte og препону, у мошнице, у тртичну кост. Било је fortsatte helt til det grufulle, det onde og тренутака кад је мучење трајало у бесконачност utilgivelige ikke forekom ham å være vokternes и кад му се чинило да најсвирепије, најгадније, fortsatte mishandling, men det at han ikke kunne најнеопростивије није то што га стражари туку tvinge seg selv til å miste bevisstheten. Det var и даље него што се не може на силу tider da hans nerver klikket i den grad at han tok til онесвестити. Било је тренутака кад су га живци å skrike før bankingen ennå hadde begynt, da bare толико издавали да је почињао кричати за synet av en neve som var løftet til slag var nok til милост још пре но што би пребијање почело, at han ramset opp en tilståelse av virkelige og кад је било довољно да само види песницу oppdiktede forbrytelser. Det var andre tider da han стегнуту за ударац па да почне признавати begynte med en beslutning om ikke å tilstå noe, da стварне и измишљене злочине. Било је других hvert ord måtte presses ut av ham mellom тренутака кад је полазио с одлуком да не smertestønn, og det var tider da han var svak og призна ништа, кад су му сваку реч морали søkte å kompromisse, da han sa til seg selv: «Jeg извлачити на силу, кад би за секунд престао 208

vil tilstå, men ikke ennå. Jeg må holde ut til smerten blir ulidelig. Tre spark til, to spark, og så vil jeg fortelle dem det de ønsker.» Somme tider ble han slått til han snaut kunne stå på beina, og så slengt som en sekk poteter på steingulvet i en celle, hvor han ble liggende noen timer for å komme seg og så tatt ut og slått igjen. Det var også lengre hvileperioder. Han husket dem uklart, fordi de for det meste ble tilbragt i søvn eller bevisstløshet. Han husket en celle med en plankeseng, en slags hylle som stakk ut fra veggen, og et vaskefat av blikk, og måltider som bestod av varm suppe og brød og av og til kaffe. Han husket en sur barber som kom for å rake ham og klippe håret, og forretningsmessige, usympatiske menn i hvite frakker som tok pulsen hans, undersøkte hans reflekser og vrengte øyelokkene på ham, som lot harde fingrer løpe over ham for å finne brukne bein og stakk nåler inn i armen hans for å få ham til å sove.

Så ble han slått sjeldnere enn før, og julingen ble hovedsakelig en trussel, en redsel, som han kunne bli sendt tilbake til når som helst hvis hans svar ikke var tilfredsstillende. De som nå forhørte ham var ikke banditter i svarte uniformer, men partiintellektuelle, små trinne menn med raske bevegelser og briller som det glimtet i, de arbeidet med ham i skift, som han antok – men sikker var han ikke – varte ti eller tolv timer i ett strekk. Disse nye forhørene sørget for at han alltid hadde litt smerte, men det var ikke først og fremst smerten de satte sin lit til. De slo ham i ansiktet, slet ham i ørene, drog ham i håret, tvang ham til å stå på ett bein, nektet ham å gå ut og tømme blæren, utsatte ansiktet hans for et skjærende sterkt lys til det rant av øynene – men hensikten med alt dette var bare å ydmyke ham og ødelegge hans evne til å argumentere og resonnere. Deres virkelige våpen var den nådeløse avhøringen som fortsatte og fortsatte time etter time, de narret ham til å forsnakke seg, la feller for ham og vred og vrengte på alt han sa, de påførte ham løgner og selvmotsigelser inntil han til slutt tok til å gråte, like meget av skam som av nervøs utmattelse. Stundom kunne han gråte et halvt dusin ganger under ett og samme forhør. Mesteparten av tiden

стењати између два ударца, и било је тренутака кад је слабашно покушавао да учини уступак, кад је говорио себи “Признаћу, али још не. Морам да издржим све док бол не постане неподношљив. Још три ударца, још два ударца, а онда ћу им рећи шта хоће.” Понекад су га пребијали тако да се једва држао на ногама, а затим бацали на камени под ћелије као врећу кромпира, остављали неколико сати да дође себи, па га изводили и поново пребијали. Било је такође и дужих периода опорављања. Сећао их се нејасно, јер су му већином пролазили у сну или омами. Сећао се ћелије с креветом од дасака, с неком врстом полице на зиду и лименим умиваоником, и оброка топле супе и хлеба, а покаткад и кафе. Сећао се мргодног берберина који је долазио да му згребе браду и поткреше косу, и пословних безосећајних људи у белим мантилима који су му пипали пулс, испитивали рефлексе, подизали очне капке, прелазили по њему грубим прстима тражећи сломијене кости, и забадали му игле у руку да га успавају. Пребијања се проредише и постадоше понајвише претња, ужас у који су га сваког тренутка могли вратити кад његови одговори нису задовољавали. Сад га више нису испитивали грубијани у црној униформи него партијски интелектуалци, омалени округли људи хитрих покрета и блештавих наочара, који су га обрађивали на смену по десет или дванаест часова узастопце. Ти други иследници увек су удешавали да он стално трпи неки слабији бол, али његов бол им није био главни ослонац. Ударали су му шамаре, вукли га за уши, приморавали га да стоји на једној нози, нису му допуштали да мокри, управљали му блештаве сијалице у очи док му не би пошле сузе; но циљ свега тога је био да га понизе и униште му способност препирања и расуђивања. Њихово право оружје било је стално саслушавање које се протезало сат за сатом; саплитали су га, припремали му замке, извртали све што би рекао, убеђивали га у сваком тренутку да лаже и противречи самом себи док на крају не би почео да плаче, од стида колико и од нервног умора. Понекад би током једне сеансе заплакао по пет-шест пута. Најчешће су се издирали на њега, вређајући га 209

skrek de skjellsord til ham, og hver gang han nølte, truet de med å overlate ham til vokterne igjen, men av og til kunne de plutselig endre tone, kalle ham kamerat, appellere til ham på vegne av Ingsoc og Store Bror og spørre ham sørgmodig om han ikke engang nå var så pass lojal overfor Partiet at han ønsket han ikke hadde gjort alt det onde han hadde tilstått. Når nervene hans var en eneste fillebylt etter mange timers forhør, kunne selv denne appellen få ham til å snufse og tute. Til slutt tok de gnagende stemmene knekken på ham mer komplett enn vokternes never og støvler. Han ble bare en munn som snakket, en hånd som undertegnet alt som ble forlangt av ham. Hans eneste bekymring gjaldt å finne ut hva de ønsket han skulle tilstå og så tilstå det i en fart, før brutaliteten begynte igjen. Han tilstod å ha myrdet fremtredende partifolk, spredt opprørske flyveblad, underslått offentlige midler, solgt militære hemmeligheter og begått sabotasje av enhver art. Han tilstod å ha vært spion i eurasisk tjeneste siden 1968. Han tilstod at han var en religiøs troende, beundrer av kapitalismen og seksuelt pervers. Han tilstod at han hadde myrdet sin kone, enda han visste, og hans forhørere også måtte ha visst, at hun fremdeles var i live. Han tilstod at han i årevis hadde vært i personlig kontakt med Goldstein og hadde vært medlem av en underjordisk organisasjon som omfattet nesten alle de mennesker han noengang hadde kjent. Det var lettere å tilstå alt og trekke alle inn i det. Dessuten var det alt sammen sant på sett og vis. Det var sant at han hadde vært en fiende av Partiet, og i Partiets øyne var det ingen forskjell mellom tanken og handlingen. Det var også minner av en annen art. De trådte usammenhengende frem i hans erindring, som bilder som er helt omgitt av svart. Han var i en celle som både kunne ha vært mørk og lys, for det eneste han kunne se, var et par øyne. Like i nærheten var det et eller annet instrument som tikket langsomt og regelmessig. Øynene ble større og mer lysende. Med ett fløt han opp av sitt sete. dukket inn i øynene og ble oppslukt av dem. Han ble bundet fast til en stol som var omgitt av tallskiver og stod under et blendende lys. En mann i hvit kittel leste av tallskivene. Utenfor lød trampingen av tunge støvler. Døren gikk opp med et smell. Offiseren med det voksbleke ansiktet

и претећи, кад год би оклевао да одговори на неко питање, да ће га поново бацити стражарима; но понекад би изненада променили тон, називали га другом, заклињали га у име енглсоца и Великог Брата, и питали тужним гласом да ли још увек нема у срцу довољно оданости Партији да би пожелео да поправи грешке које је починио. После сати саслушавања, кад су му живци били исцепкани, чак је и то заклињање било довољно да га натера у разјадан плач. На крају су га упорни гласови сломили потпуније него стражарске песнице и чизме. Свео се само на уста која су говорила, и руку која је потписивала све што се од њега тражило. Једина му је брига била да открије шта се од њега тражи да призна, а затим да то хитро призна, пре него што га поново почну застрашивати. Признао је да је убио угледне чланове Партије, растурао субверзивне памфлете, проневеравао друштвени новац, продавао војне тајне, вршио саботажу сваке врсте. Признао је да је још од 1968. године био истазијски шпијун. Признао је да верује у бога, да обожава капитализам и да је сексуално ненормалан. Признао је да је убио своју жену иако је знао, иако су и његови иследници морали знати, да му је жена жива. Признао је да је годинама у личном додиру с Голдштајном и да је био члан илегалне организације у којој су се налазили скоро сви људи које је познавао. Признати све и окривити свакога било је лакше. Осим тога, у целој ствари је и било неке истине. Било је истина да је он непријатељ Партије, а у очима Партије није било разлике између мисли и дела. Било је и другачијих сећања, која су му у свести стајала неповезана, као слике окружене са свих страна црнилом. Налазио се у ћелији која је била или мрачна или осветљена, јер није видео ништа до нечије очи. Негде у близини, споро и равномерно, тиктакао је неки инструмент. Очи су постајале све веће и сјајније. Он наједном узлете с места где је седео, зарони у те очи и нестаде га. Био је привезан за столицу окружену бројчаницима, под сијалицама заслепљујућег сјаја. Неки човек у белом мантилу посматрао је бројчанике. Споља се зачу бат тешких чизама. Врата се отворише с треском. Умаршира 210

marsjerte inn, fulgt av to voktere. – Rom 101, sa offiseren. Mannen i den hvite frakken snudde seg ikke. Han så ikke på Winston heller, han så bare på tallskivene. Han ravet nedover en veldig korridor som var en kilometer bred og full av et strålende gyllent lys; han brølte av latter og skrek ut tilståelser så høyt han kunne. Han tilstod alt mellom himmel og jord, selv de tingene han hadde klart å holde tilbake under torturen. Han fortalte hele sitt livs historie til en tilhørerskare som allerede kjente den. Han var sammen med vokterne, de andre forhørerne, mennene i de hvite kitler, O’Brien og Julia, og alle travet de nedover korridoren sammen og skrek av latter. På en eller annen måte hadde han klart å hoppe over noe forferdelig som hadde ligget skjult i fremtiden, men ikke hadde hendt. Alt var i sin skjønneste orden, det var ikke noen smerte mer, den siste detalj i hans liv var blottlagt, forstått og tilgitt. Han reiste seg fra plankesengen, han var halvveis sikker på at han hadde hørt O’Briens stemme. Enda han aldri hadde sett ham, hadde han under hele denne avhøringen hatt en følelse av at O’Brien stod like ved siden av ham, akkurat slik at han ikke kunne oppdage ham. Det var O’Brien som dirigerte det hele. Det var han som pusset vokterne på Winston og hindret dem i å drepe ham. Det var han som bestemte når Winston skulle hyle av smerte, når han skulle få et pusterom, når han skulle spise og sove, når de bedøvende midler skulle pumpes inn i armen hans. Det var han som stilte spørsmålene og antydet svarene. Han var mannen som torturerte og som beskyttet, han var inkvisitor og han var venn. Og en gang – Winston kunne ikke huske om han sov den bedøvedes søvn eller en normal søvn eller om han var våken – mumlet en røst i øret på ham: «Vær ikke redd, Winston, du er i min varetekt. I syv år har jeg passet på deg. Nå er vendepunktet kommet. Jeg skal redde deg, jeg skal gjøre deg fullkommen.» Han var ikke sikker på om det var O’Briens stemme, men det var den samme stemmen som hadde sagt til ham: «Vi skal møtes på det sted hvor det ikke er noe mørke,» i den andre drømmen for syv år siden. Han husket ikke avslutningen på forhørene. Det

официр воштана лица, за којим су ишла два стражара. “Соба сто један”, рече официр. Човек у белом мантилу се не окрете. Није гледао ни Винстона; посматрао је само бројчанике. Котрљао се низ огроман ходник, километар широк, пун величансвене, златне светлости, смејући се на сав глас и извикујући признања из пуног грла. Признавао је све, чак и оно што је успео да задржи под мучењем. Причао је историју свог живота публици којој је она већ била позната. С њим су били стражари, они други иследници, људи у белим мантилима, О'Брајен, Џулија, Черингтон; сви су се заједно котрљали низ ходник и смејали се на сав глас. Нешто стравично што је лежало у будућности било је некако прескочено те се није десило. Све је било у реду, бола више није било, последњи детаљ његовог живота био је откривен, схваћен, опроштен. Био је пошао да устане с кревета од дасака, упола сигуран да је чуо О'Брајенов глас. Током свих саслушања, мада га никад није видео, Винстон је имао утисак да је О'Брајен поред њега, иза саме ивице видног поља. О'Брајен је био тај који је свим управљао. Он је био тај који је пујдао стражаре на њега и који их је спречио да га убију. Он је био тај који је одлучивао кад ће Винстон урликати од бола, кад ће се одморити, кад ће му се дати да једе, кад ће спавати, кад ће му се у руку пумпати дроге. Он је био тај који је постављао питања и предлагао одговоре. Он је био мучитељ, он је био заштитник, он је био инквизитор, он је био пријатељ. А једном — Винстон није био сигуран да ли је то било у сну под дејством дроге, или у нормалном сну, или чак у неком тренутку јаве — једном му је у уво зашапутао неки глас: “Не брини, Винстоне; ја бдим над тобом. Седам година сам те посматрао. Сад је дошао тренутак преокрета. Спашћу те, учинићу те савршеним.” Није био сигуран да ли је глас био О'Брајенов; но то је био исти онај глас који му је рекао “Срешћемо се тамо где нема мрака”, у оном другом сну, пре седам година. Није се сећао да се саслушање завршило. Био је 211

var en helt svart periode, og så etterpå den cellen eller det rommet som han nå var i og som gradvis hadde materialisert seg rundt ham. Han lå nesten flat på ryggen og kunne ikke røre seg. Kroppen hans ble holdt nede på alle viktige punkter. Selv nakken hans var festet på en eller annen måte. O’Brien stod og så ned på ham, alvorlig og litt trist. Sett nedenfra virket ansiktet hans grovt og slitt, med poser under øynene og furer av tretthet fra nesen til munnen. Han var eldre enn Winston hadde trodd, han var kanskje åtte og førr eller femti. Under hånden hans var det en skive med et håndtak på toppen og tall rundt hele skiven. – Jeg fortalte deg at hvis vi møttes igjen, ville det bli her, sa O’Brien. – Ja, svarte Winston. Uten noe varsku, bare etter en liten bevegelse av O’Briens hånd, skjøt en bølge av smerte gjennom hele hans kropp. Det var en grufull smerte, fordi han ikke kunne se hva som foregikk, og han hadde følelsen av at det ble gjort ham dødelig skade. Han visste ikke om dette virkelig foregikk, eller om virkningen ble frembragt med elektrisitet, men kroppen hans ble vridd ut av sin egentlige form, leddene ble langsomt slitt fra hverandre. Enda smerten hadde fått pannen hans til å storsvette, var den forferdeligste følelse som besatte ham skrekken for at hans ryggrad holdt på å briste. Han bet tennene sammen og pustet tungt gjennom nesen mens han forsøkte å holde seg taus så lenge som mulig. – Du er redd for at noe skal knekke i neste øyeblikk, sa O’Brien som holdt øye med ansiktet hans. – Særlig er du redd for ryggraden. Du har et levende bilde av hvordan rygghvirvlene blir brukket fra hverandre og ryggmargsvæsken drypper ut av dem. Det er det du tenker på, ikke sant, Winston? Winston svarte ikke. O’Brien slo håndtaket på skiven tilbake. Smertebølgen gav seg nesten like hurtig som den var kommet. – Det var førti, sa O’Brien. – Som du ser, går tallene på denne skiven helt til hundre. Vil du være så snill å huske på under hele vår samtale at det står i min makt å gjøre deg vondt når som helst og i den grad jeg vil. Hvis du forteller meg noen løgner eller prøver å vri deg fra det på noen måte eller til og med later som du er dummere enn du er,

наишао интермецо таме, а затим се ћелија, или соба, у којој је сада био почела полако уобличавати око њега. Лежао је скоро сасвим равно на леђима; није се могао мицати. Сви кључни делови тела били су му везани. Чак је и потиљак био на неки начин стегнут. О'Брајен га је посматрао одозго, озбиљно и помало тужно. Виђено одоздо, лице му је изгледало огрубело и истрошено, с кесицама под очима и цртама умора од носа до браде. Био је старији но што је Винстон мислио; могао је имати четрдесет пет — педесет година. Једна рука му је била изнад неког бројчаника из чијег је горњег краја вирила полужица. “Рекао сам ти”, рече О'Брајен “да ћемо се, ако се опет сретнемо, срести овде.” “Да”, рече Винстон. Без икаквог упозорења сем малог покрета О'Брајенове руке, талас бола му преплави тело. Бол је утеривао страх у кости јер му се није могло одредити порекло; Винстон је имао утисак да му је нанесена смртоносна повреда. Није знао да ли се то стварно дешава или се само такав утисак ствара електричним путем, али осећао је да му нека сила криви тело и полагано раскида зглобове. Иако му је бол натерао зној на чело, најгори је од свега био страх да ће му кичма за који тренутак пући. Он стеже зубе и поче тегобно дисати на нос, покушавајући да остане нем што дуже може. “Ти се бојиш”, рече О'Брајен посматрајући му лице, “да ће се следећег тренутка нешто пребити. Посебно се плашиш да ће то бити кичма. Пред очима имаш јасну слику пршљенова како прскају и кичмене мождине како се цеди из њих. Је ли тако, Винстоне?” Винстон не одговори. О'Брајен врати полужицу у првобитни положај. Талас бола се повуче скоро истом оном брзином којом је и наишао. “Ово је било на четрдесет”, рече О'Брајен. “Можеш видети да овај бројчаник иде до сто. Молим те да имаш у виду, током целог нашег разговора, да је у мојој моћи да ти нанесем бол у које време хоћу и до ког степена хоћу. Ако ме будеш лагао, или покушавао да врдаш на било који начин, или чак пао испод свог уобичајеног 212

kommer du straks til å hyle av smerte. Forstår du det? – Ja, sa Winston. O’Briens oppførsel ble mindre streng. Tankefullt rettet han på brillene og tok et par skritt frem og tilbake på gulvet. Da han snakket, var stemmen hans mild og tålmodig. Han virket som en lege eller lærer, ja til og med som en prest, som er mer oppsatt på å forklare og overtale enn å straffe. – Jeg gjør meg umak med deg, Winston, sa han, – fordi du er umaken verd. Du vet så inderlig godt hva som er i veien med deg. Du har visst det i mange år, enda du har kjempet mot denne kunnskapen. Du er mentalt forvirret. Du lider av en svekket hukommelse. Du kan ikke huske virkelige hendelser, og du overtaler deg selv til å tro at du husker andre som aldri har hendt. Heldigvis kan dette helbredes. Du har aldri helbredet deg selv for det, fordi du bestemte deg til ikke å gjøre det. Det krevdes en liten viljeanspennelse som du ikke ville gjøre. Jeg er fullt oppmerksom på at du selv nå klynger deg til din sykdom i den innbilning at den er en dyd. Vi skal ta et eksempel. Hvilken stat er Oceania i øyeblikket i krig med? – Da jeg ble arrestert, var Oceania i krig med ØstAsia. – Med Øst-Asia. Riktig. Og Oceania har alltid vært i krig med Øst-Asia, ikke sant? Winston drog pusten. Han åpnet munnen for å snakke, men sa ikke noe. Han kunne ikke ta øynene vekk fra tallskiven. – Sannheten, er du snill, Winston. Din sannhet. Si meg hva du tror du husker. – Jeg husker at helt til en uke før jeg ble arrestert, var vi ikke i krig med Øst-Asia i det hele tatt. Vi var i forbund med det. Krigen var mot Eurasia. Slik hadde det vært i fire år. Før den tid … O’Brien stoppet ham med en håndbevegelse. – Enda et eksempel, sa han. – For noen år siden hadde du en meget alvorlig illusjon. Du trodde at tre menn, som en gang hadde vært medlemmer av Partiet og som het Jones, Aaronson og Rutherford – tre menn som ble henrettet for forræderi og sabotasje etter å ha avlagt den mest fullstendige tilståelse – ikke var skyldige i de forbrytelser de ble tiltalt for. Du trodde du hadde sett uimotsigelige dokumentariske beviser for at deres

нивоа интелигенције, оног ћеш тренутка крикнути од бола. Је ли ти то јасно?” “Јесте”, рече Винстон. О'Брајен постаде мање строг. Замишљено поправи наочаре и пође корак-два по ћелији. Кад је проговорио, глас му је био благ и стрпљив. Изгледао је као доктор, наставник, чак свештеник, коме је пре стало да објасни него да кажњава. “Ја се око тебе трудим, Винстоне”, рече, “јер ти вредиш труда. Ти савршено добро знаш шта је с тобом. То знаш већ годинама, иако си се борио против тог сазнања. Ти си духовно растројен. Патиш од лошег памћења. Ниси у стању да се сетиш догађаја који су се истински одиграли, а убеђујеш себе да се сећаш догађаја који се нису збили. На срећу, та болест је излечива. Ти се од ње ниси сам излечио зато што ниси хтео. Ниси био спреман да учиниш један мали напор воље. Ти се још увек — ја то врло добро знам — грчевито држиш своје болести мислећи да је она врлина. Сад ћемо узети један пример. С којом силом је Океанија овог тренутка у рату?” “Кад су ме ухапсили, Океанија је била у рату с Истазијом.” “С Истазијом. Добро. И Океанија је одувек у рату с Истазијом, зар не?” Винстон удахну, отвори уста да проговори, али не рече ништа. Није скидао очију с бројчаника. “Истину, Винстоне, молим те истину. Твоју истину. Реци ми чега се по свом мишљењу сећаш.” “Сећам се да свега недељу дана пре мог хапшења уопште нисмо били у рату с Истазијом. С њом смо били у савезништву. Рат се водио против Евроазије. Трајао је четири године. А пре тога...” О'Брајен га заустави покретом руке. “Још један пример”, рече он. “Пре неколико година имао си озбиљну халуцинацију. Веровао си да тројица људи, три бивша члана Партије по имену Џонс, Аронсон и Ратерфорд — људи који су били погубљени због издаје и саботаже пошто су све своје злочине признали у потпуности — нису криви за злочине за које су оптужени. Веровао си да си видео необорив документарни доказ да су њихова признања 213

tilståelser var løgn. Det var et visst bilde som gav deg hallusinasjoner. Du trodde at du faktisk hadde hatt det i din hånd. Det var et fotografi noe i likhet med dette. Et avlangt klipp fra en avis hadde dukket opp mellom O’Briens tommel- og pekefinger. I kanskje fem sekunder var det innenfor Winstons synskrets. Det var en reproduksjon av et fotografi, og det var ingen tvil om hva det forestilte. Det var fotografiet. Det var et annet eksemplar av bildet av Jones, Aaronson og Rutherford på partimøtet i New York, det samme som han tilfeldigvis var kommet over for elleve år siden og straks hadde tilintetgjort. Bare et øyeblikk kunne han se det, så forsvant det igjen. Men han hadde sett det, det var ikke tvil om at han hadde sett det! Han gjorde et desperat og smertefullt forsøk på å vri den øverste halvdel av kroppen fri. Men det var uråd å bevege seg så meget som en centimeter i noen retning. I øyeblikket hadde han til og med glemt tallskiven. Det eneste han tenkte på var å holde bildet i hånden sin igjen, eller iallfall å få se det. – Det eksisterer! ropte han. – Nei, sa O’Brien. Han gikk tvers over rommet. I den motsatte veggen var det et minnehull. O’Brien løftet gitteret. Den skrøpelige papirbiten hvirvlet bort i den varme luftstrømmen, den forsvant i en slikkende flamme. O’Brien snudde seg fra veggen. – Aske, sa han. – Ikke engang aske som kan identifiseres. Støv. Det eksisterer ikke. Det har aldri eksistert! – Men det gjorde det! Det eksisterer fremdeles! Det eksisterer i erindringen. Jeg husker det. Du husker det. – Jeg husker det ikke, sa O’Brien. Winstons hjerte sank. Dette var dobbelttenkning. Han hadde en følelse av fortvilt hjelpeløshet. Hadde han kunnet være viss på at O’Brien løy, ville det ikke ha betydd så meget. Men det var faktisk mulig at O’Brien virkelig hadde glemt bildet. Og hvis så, ville han alt ha glemt at han nektet å huske det og glemt selve den handlingen å glemme. Hvordan kunne en være viss på at det bare var lureri? Kanskje kunne denne sinnssvake forskyvningen i sinnet virkelig finne sted. Det var denne tanken som knekket ham. O’Brien så grublende på ham. Mer enn noensinne virket han som en lærer som gjør seg umak med et

лажна. Постојала је извесна фотографија у погледу које си имао халуцинације. Веровао си да си је одиста држао у руци. У питању је била отприлике оваква фотографија.” Између О'Брајенових прстију појави се правоугаони комадић папира. Он се неКих пет секунди нађе у Винстоновом видном пољу. То је била фотографија, фотографија око које није могло бити сумње. Она фотографија. Једна од копија оне фотографије која је приказивала Џонса, Аронсона и Ратерфорда на конгресу Партије у Њујорку, која му је случајно дошла у руке пре једанаест година и коју је сместа уништио. Пред очима му је била само тренутак, а затим поново нестала. Али видео ју је, нема сумње да ју је видео! Он учини очајнички, неиздржљиво болан напор да ослободи горњу половину тела. Но није се могао померити ни за сантиметар. За тренутак беше заборавио на бројчаник. Хтео је једино да поново подржи фотографију у руци, или бар да је види. “Она постоји!” узвикну. “Не”, рече О'Брајен. Он оде до другог краја собе. На зиду с те стране налазила се рупа за памћење. О'Брајен подиже поклопац. Невиђен, слабашни комад папира одлетео на таласу врелог таздуха; нестајао је у блеску пламена. О'Брајен се окрете од зида. “Пепео”, рече. “Пепео који се чак не може ни препознати. Прах. Не постоји. Није уопште ни постојала.” “Али она је постојала! Она постоји! Постоји у сећању. Ја је се сећам. Ви је се сећате.” “Ја је се не сећам”, рече О'Брајен. Винстон се охлади. То је била двомисао. Осети се смртно беспомоћан. Да је могао бити сигуран да О'Брајен лаже, ствар не би имала значаја. Но било је савршено могуће да је О'Брајен заиста заборавио фотографију. Ако је тако, онда је већ заборавио и да је порекао да је се сећа, затим заборавио и сам чин заборављања. Како бити сигуран да то није једноставно подвала? Можда је то лудачко ишчашење свести заиста могуће; то је била мисао која га је поражавала. О'Брајен га је замишљено посматрао одозго. Више него икад изгледао је као учитељ који се 214

villfarent men lovende barn. – Partiet har et slagord om kontrollen av fortiden, sa han. – Si meg det, er du snill. – Den som kontrollerer fortiden, kontrollerer fremtiden. Den som kontrollerer nutiden, kontrollerer fortiden, sa Winston lydig. – Den som kontrollerer nutiden, kontrollerer fortiden, sa O’Brien og nikket langsomt og bifallende. – Er det din mening, Winston, at fortiden har noen reell eksistens? På ny ble Winston grepet av den samme følelsen av hjelpeløshet. Hans blikk flakket mot tallskiven. Han visste ikke om «ja» eller «nei» var det svaret som ville redde ham fra smerte, han visste ikke engang hvilket svar han selv mente var det riktige. O’Brien smilte svakt. – Du er ingen metafysiker, Winston, sa han. – Helt til nå har du aldri overveiet hva som menes med eksistens. Jeg skal stille spørsmålet enklere. Eksisterer fortiden konkret i rommet? Finnes det noe sted, en verden av håndgripelige ting, der fortiden fremdeles lever? – Nei. – Hvor eksisterer så fortiden, om den i det hele tatt gjør det? – I skrevne opptegnelser. – I opptegnelser. Og …? – I sinnet. I menneskenes erindring. – I erindringen. Vel. Vi, Partiet, kontrollerer alle opptegnelser, og vi kontrollerer all erindring. Og da kontrollerer vi også fortiden, ikke sant? – Men hvordan kan dere hindre menneskene i å huske saker og ting? ropte Winston; på ny glemte han et øyeblikk tallskiven. – Det foregår ufrivillig. Det er utenfor en selv. Hvordan kan dere kontrollere erindringen? Dere har ikke kontrollert min! O’Briens mine ble streng igjen. Han la hånden på tallskiven. – Tvert om, sa han, – det er du som ikke har kontrollert den. Og det er nettopp det som har bragt deg hit. Du er her, fordi du har sviktet i ydmykhet, i selvkontroll. Du ville ikke foreta den underkastelsen som er prisen for ens sunne fornuft. Du foretrakk å være en sinnssyk, et mindretall på én. Bare det disiplinerte sinn kan se virkeligheten, Winston. Du tror at virkeligheten er noe objektivt,

труди око детета које је застранило, али које ипак много обећава. “Постоји једна партијска парола која се односи на прошлост”, рече. “Молим те понови је.” “‘Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, послушно понови Винстон. “‘Ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, рече О'Брајен климајући главом, споро и с одобравањем. “Да ли ти, Винстоне, сматраш да прошлост реално постоји?” Винстона опет обузе осећање беспомоћности. Очи му полетеше бројчанику. Не само да није знао да ли ће га од бола спасти “да” или “не”; није знао чак ни за који он сам верује да је тачан. О'Брајен се благо насмеши. “Винстоне, у метафизици ниси јак,” рече. “До овог тренутка ниси ни размишљао шта значи постојање. Формулисаћу прецизније. Да ли прошлост постоји конкретно, у простору? Да ли негде постоји неко место, неки свет чврстих предмета, где се прошлост још увек одвија?” “Не”. “Где онда постоји прошлост, ако уопште постоји?” “У документима. Записана.” “У документима. И...?” “У свести. У људском памћењу.” “У памћењу. Врло добро. Ми, Партија, контролишемо сва документа и све памћење. Ми дакле контролишемо и прошлост, зар не?” “Али како можете спречити људе да памте?” узвикну Винстон, поново за тренутак заборавивши на бројчаник. “Памћење је невољно. Оно је ван човека. Како можете контролисати памћење? Моје нисте ставили под контролу!” О'Брајен се поновно намргоди и положи руку на бројчаник. “Напротив”, рече, “ти га ниси ставио под контролу. То те је и довело овде. Ти си доспео овамо зато што ниси успео у понизности, у самодисциплини. Ниси хтео да извршиш онај чин покоравања који је цена нормалности. Више си волео да будеш луд, да будеш мањина која се састоји само од једног човека. Винстоне, само дисциплинован дух може опажати 215

utvendig, noe som eksisterer i kraft av seg selv. Du tror også at virkelighetens natur er selvinnlysende. Når du narrer deg selv til å tro at du ser noe, går du ut fra at alle andre ser det samme som deg. Men jeg sier deg at virkeligheten ikke er noe utvendig, Winston. Virkeligheten eksisterer i menneskets eget sinn og ikke noe annet sted. Ikke i det individuelle sinn, som kan begå feil og som i alle tilfelle hurtig går til grunne – bare i Partiets sinn, og Partiet er kollektivt og udødelig. Alt det som Partiet mener er sannhet, er sannhet. Det er umulig å se virkeligheten uten gjennom Partiets øyne. Dette er den kjensgjerning som du blir nødt til å lære på ny, Winston. Det krever en selvutslettelse, en viljesakt. Du må ydmyke deg selv før du kan bli normal. Han tidde en stund, som for å gi Winston tid til å fordøye det han hadde sagt.

стварност. Ти верујеш да је стварност нешто објективно, спољно, што постоји за себе. Ти исто тако верујеш да је природа стварности сама по себи очигледна. Кад завараваш себе мислећи да нешто видиш, ти претпостављаш да сви остали виде исто што и ти. Али ја ти велим, Винстоне, да стварност није спољна. Стварност постоји у људској свести и нигде више. И то не у свести појединца, која може грешити и која, било како било, брзо умире; само у партијској свести, која је колективна и бесмртна. Истина је оно за шта Партија каже да је истина. Стварност се може опажати само кроз очи Партије. То је чињеница коју мораш поново научити, Винстоне. За то је потребан чин самоуништења, напор воље. Пре него што ћеш постати нормалан, мораш се понизити.” Он застаде неколико тренутака, као да би саговорнику дао времена да његове речи схвати до краја. “Да ли се сећаш”, настави он, “да си записао у свој дневник ‘Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири’?” “Да”, рече Винстон. О'Брајен подиже леву руку, надланицом према Винстону, сакривши палац и раширивши преостала четири прста. “Колико сам прстију подигао, Винстоне?” “Четири.” “А ако Партија каже да није четири него пет — колико онда?” “Четири.” Реч му се заврши у пригушеном јауку. Казаљка на бројчанику беше узлетела на шездесет пет. По целом телу му изби зној. Ваздух му је продирао у плућа и излазио с дубоким стењањем које није могао зауставити чак ни кад је стегао зубе. О'Брајен га је посматрао, држећи и даље четири прста раширена. Затим повуче полужицу. Овог пута се бол само мало ублажи. “Колико прстију, Винстоне?” “Четири.” Казаљка се попе на шездесет. “Колико прстију, Винстоне?” “Четири! Четири! Шта друго да кажем? Четири!”

– Husker du, fortsatte han, – at du skrev i din dagbok: «Frihet er friheten til å si at to pluss to er fire»? – Ja, sa Winston. O’Brien løftet sin venstre hånd med håndbaken mot Winston, han skjulte tommelen og spriket med de fire andre fingrene. – Hvor mange fingrer ser du her, Winston? – Fire. – Og hvis Partiet sier at det ikke er fire, men fem – hvor mange er det da? – Fire. Ordet endte i et stønn av smerte. Viseren på skiven hadde skutt opp til fem og femti. Svetten sprang frem over hele kroppen hans. Luften ble dratt inn i lungene og pustet ut igjen i kvalte skrik, som han ikke kunne stoppe engang ved å bite tennene sammen. O’Brien fulgte ham med øynene, han holdt fremdeles de fire fingrene strakt ut. Han slo håndtaket tilbake. Denne gang ble smerten bare lite grann mindre. – Hvor mange fingrer, Winston? – Fire. Viseren fløy opp til seksti. – Hvor mange fingrer, Winston? – Fire! Fire! Jeg kan da ikke svare annet. Fire! Viseren måtte ha steget enda mer, men han så ikke på den. Det tunge strenge ansiktet og de fire fingrene fylte Казаљка се мора бити попела још више, али он 216

hele hans synskrets. Fingrene ruvet for hans blikk som søyler, de var enorme, utvisket og lot til å vibrere. Men det var ikke til å ta feil av at det var fire av dem. – Hvor mange fingrer, Winston? – Fire! Stopp, stopp! Hvordan kan du drive på med dette? Fire! – Hvor mange fingrer, Winston? – Fem! Fem! Fem! – Nei, Winston, det nytter ikke. Du lyver. Du mener fremdeles det er fire. Hvor mange fingrer, er du snill? – Fire! Fem! Fire! Hva du vil! Bare du slutter med dette, så smerten stopper. Plutselig satt han oppreist med O’Briens arm om skulderen. Kanskje hadde han mistet bevisstheten i noen sekunder. De remmene som hadde holdt ham fast, var løsnet. Han frøs uhyggelig, han skalv og kunne ikke la det være, tennene hakket, tårene rant ned over kinnene hans. Et øyeblikk klamret han seg til O’Brien som et lite barn, han kjente seg på en underlig måte trøstet av å ha den tunge armen om skuldrene. Han følte det som om O’Brien var hans beskytter, at smerten var noe som kom utenfra, fra et annet hold, og at O’Brien ville redde ham fra den. – Du er tungnem, Winston, sa O’Brien mildt. – Jeg kan da ikke for det, klynket Winston. – Jeg kan da ikke la være å se det som er rett for øynene mine. To og to er fire. – Av og til, Winston. Av og til er det fem. Av og til tre. Stundom er det alt dette på en og samme tid. Du må anstrenge deg mer. Det er ikke så lett å bli riktig igjen. Han la Winston ned på sengen. Strammingen om hans kropp ble hardere igjen, men smerten hadde ebbet ut og skjelvingen stanset, nå kjente han seg bare svak og forfrossen. O’Brien hadde gjort en hodebevegelse i retning av mannen i den hvite frakken, som hadde stått ubevegelig mens alt dette hendte. Mannen bøyde seg over Winston og studerte øynene hans oppmerksomt, og så tok han pulsen hans, la et øre mot brystet og banket her og der, til slutt nikket han til O’Brien. – Så fortsetter vi, sa denne. På ny flommet smerten inn i Winstons kropp. Viseren måtte være på sytti eller femogsytti. Denne gang hadde han lukket øynene. Han visste

је није пратио. Вид су му испуњавали крупно, строго лице и четири прста. Прсти су му стајали пред очима као стубови, огромни, замагљених обриса, помало затресени; али било их је без поговора четири. “Колико прстију, Винстоне?” “Четири! Прекините, прекините! Како можете даље? Четири! Четири!” “Колико прстију, Винстоне?” “Пет! Пет! Пет!” “Не, Винстоне, то ти неће вредети. Лажеш ме. Ти још увек мислиш да их је четири. Колико прстију, молим?” “Четири! Пет! Четири! Колико хоћете. Само прекините, прекините овај бол!” Одједном се нађе како седи, с О'Брајеновом руком око рамена. Био је без свести неколико секунди. Споне које су му стезале тело биле су олабављене. Било му је веома хладно, зуби су му цвокотали, низ образе су му текле сузе. За тренутак се припи уз О'Брајена као дете, осећајући чудно смирење од његове тешке руке на својим раменима. Имао је осећање да је О'Брајен његов заштитник, да је бол нешто што долази споља, и да је О'Брајен тај који ће га од њега спасти. “Споро учиш, Винстоне”, благо рече О'Брајен. “Па шта могу?” зацмољи он. “Како могу да не видим шта ми је пред очима. Два и два су четири.” “Понекад, Винстоне. Понекад су пет. Понекад су три. Понекад све троје истовремено. Мораш се више трудити. Није лако постати нормалан.” Он положи Винстона на кревет. Везе на удовима се поново стегоше, али бол беше ишчилео а дрхтавица престала; сад је само осећао слабост и хладноћу. О'Брајен махну главом човеку у белом мантилу, који је цело то време стајао непомично. Овај се саже и загледа се изблиза у Винстонове очи, опипа му пулс, положи уво на груди, куцну овде-онде; затим климну према О'Брајену. “Поново”, рече О'Брајен. Бол преплави Винстоново тело. Казаљкаје морала бити на седамдесет-седамдесет пет. Он овог пута затвори очи. Знао је да су прсти још 217

at O’Brien fremdeles holdt fingrene i været, og at de fremdeles var fire. Det eneste som nå betydde noe, var å beholde livet til torturen var over. Han la ikke lenger merke til om han skrek eller ikke. Smerten ble svakere igjen. Han åpnet øynene. O’Brien hadde slått håndtaket tilbake. – Hvor mange fingrer, Winston? – Fire. Jeg går ut fra at det er fire. Jeg ville helst se fem, om jeg kunne det. Jeg prøver å se fem. – Hva vil du helst: overbevise meg om at du ser fem eller virkelig se dem? – Virkelig se dem, sa Winston. – Vi fortsetter, sa O’Brien. Viseren var kanskje på åtti–nitti. Winston kunne bare med mellomrom huske hvorfor torturen fortsatte. Bak hans øyelokk lot en skog av fingrer til å bevege seg i en slags dans, de gled ut og inn mellom hverandre, forsvant bak hverandre og dukket så frem igjen. Han prøvde å telle dem, han kunne ikke huske hvorfor. Det eneste han visste var at det var umulig å telle dem, og at dette på en eller annen måte skyldtes den mystiske likheten mellom fire og fem. Smerten døde bort igjen. Da han slo øynene opp, oppdaget han at han fremdeles så det samme – talløse fingrer strømmet fremdeles forbi i begge retninger som vandrende trær, de krysset hverandre om og om igjen. På ny lukket han øynene. – Hvor mange fingrer holder jeg i været, Winston? – Jeg vet ikke. Vet ikke. Du kommer til å drepe meg hvis du fortsetter med dette. Fire, fem, seks – ærlig talt vet jeg det ikke. – Det er bedre, sa O’Brien. En nål gled inn i armen på Winston. Nesten i samme sekund bredte en velsignet, livgivende varme seg gjennom hele kroppen hans. Smerten var allerede halvveis glemt. Han åpnet øynene og så takknemlig på O’Brien. Hans hjerte ble vekt da han så det tunge, furete ansiktet, så stygt og så intelligent. Hvis han kunne ha beveget seg, ville han ha strakt ut den ene hånden og lagt den på O’Briens arm. Han hadde aldri vært så glad i ham som i denne stund, og det skyldtes ikke bare at han hadde stanset smerten. Den gamle følelsen var kommet tilbake: følelsen av at det i grunnen ikke betydde noe om O’Brien var en venn eller en fiende. O’Brien var et menneske en kunne snakke med. Kanskje ønsket en mer å bli forstått enn å bli avholdt. O’Brien hadde torturert ham slik at han

ту, и да их је четири. Било је важно једино остати у животу док не прође грч. Више није примећивао да ли јауче или не. Бол се поново ублажи. Он отвори очи. О'Брајен беше повукао полужицу натраг. “Колико прстију, Винстоне?” “Четири. Претпостављам да их је четири. Да могу, видео бих пет. Покушавам да видим пет.” “Шта желиш: да ме убедиш како видиш пет, или да их заиста видиш?” “Да их заиста видим.” “Поново”, рече О'Брајен. Казаљка се попе на осамдесет — можда и деведесет. Винстон се само повремено сећао зашто му се задаје бол. Иза чврсто стиснутих капака изгледало му је да се прсти — читава шума прстију — покрећу као у каквој игри, преплићу и расплићу, нестају једни иза других и поново се појављују". Покушавао је да их изброји, није се више сећао зашто. Знао је само да је немогуће избројати их, и да је то на неки начин последица тајанствене истоветности између пет и четири. Бол се поново утиша. Кад је отворио очи, виде исти призор. Безброј прстију, налик на дрвеће у покрету, и даље је пролазило у оба правца, укрштајући се и поново се раздвајајући. Он поново зажмури. “Колико сам прстију подигао, Винстоне?” “Не знам. Не знам. Убићете ме ако наставите. Четири, пет, шест — најискреније вам кажем да не знам.” “То је већ боље”, рече О'Брајен. У Винстонову руку забоде се игла. Готово у истом трену по целом телу му се рашири блажена, лековита топлота. Бол је већ био допола заборављен. Он отвори очи и захвално погледа навише, према О'Брајену. На призор крупног, избораног лица, тако ружног а тако интелигентног, срце му се стеже. Да се могао помаћи, испружио би руку и ставио је О'Брајену на раме. Никад га није волео дубље но тог тренутка, и то не само зато што му је О'Брајен зауставио бол. Било му се вратило старо осећање да у основи није важно је ли О'Брајен пријатељ или непријатељ. О'Брајен је био човек с којим се могло разговарати. Можда човеку и није толико потребно да буде вољен колико да буде схваћено О'Брајен га је 218

skulle til å miste forstanden, og det var helt sikkert at han om kort tid ville sende ham i døden. Det gjorde ingen forskjell. De var intime på en måte som gikk dypere enn vennskap – et eller annet sted kunne de møtes og snakke sammen, selv om de virkelige ordene aldri ble sagt. O’Brien så ned på ham med et uttrykk som antydet at han selv kanskje hadde den samme tanken. Da han snakket, var det i en lett, konverserende tone.

мучењем дотерао до ивице лудила, а за неко време ће га послати и у смрт. То ништа није сметало. У извесном смислу дубљем од пријатељства, њих двојица су били интимни; мада то ниједан од њих није исказао речима, постојало је неко место где се могу срести и разговарати. О'Брајен га је одозго посматрао с изразом лица који је наговештавао да и он сам мисли ту мисао. Кад је проговорио, тон му је био лак и неусиљен. – Vet du hvor du er, Winston? spurte han. “Знаш ли где се налазиш, Винстоне?” – Nei. Men jeg kan gjette meg til det. I “Не знам. Нагађам. У Министарству љубави.” Kjærlighetsministeriet. – Vet du hvor lenge du har vært her? “Знаш ли колико си времена овде?” – Nei. Dager, uker, måneder kanskje – jeg tror det “Не знам. Данима, недељама, месецима — er måneder. вероватно месецима.” – Og hvorfor tror du vi fører folk til dette stedet? “А зашто мислиш да ми доводимо људе овамо?” – For å få dem til å tilstå. “Да их натерате да признају.” – Nei, det er ikke grunnen. Gjett om igjen. “Не, није зато. Покушај поново.” – For å straffe dem. “Да их казните.” – Nei! ropte O’Brien. Stemmen hans hadde endret “Не!” узвикну О'Брајен. Глас му се беше нагло seg merkbart, og ansiktet var plutselig blitt både променио, а лице одједном постало strengt og opphisset. – Nei! Ikke bare for å presse истовремено строго и узбуђено. “Не! Не да tilståelsen ut av deg eller for å straffe deg. Skal jeg само извучемо признање, не да само казнимо. fortelle deg hvorfor vi har ført deg hit? For å Хоћеш да ти кажем зашто смо те довели овамо? helbrede deg! For å gjøre deg fornuftig! Du skal Да те излечимо! Да те учинимо нормалним! forstå en ting, Winston, nemlig at ingen som vi Молим те да схватиш, Винстоне, да нико кога bringer hit slipper ut av hendene våre uten å være доведемо овамо не излази из наших руку helbredet. Vi er ikke interessert i disse dumme неизлечен! Нас не занимају ти глупави злочини forbrytelsene du har begått. Partiet har ingen које си починио. Партију не занима отворени interesse for den åpenlyse handling, tanken er det чин: једино до чега је нама стало јесте мисао. eneste vi bryr oss om. Vi ødelegger ikke bare våre Ми се не заустављамо на томе да уништавамо fiender, vi forandrer dem. Skjønner du hva jeg своје противнике; ми их мењамо. Схваташ ли mener med det? шта хоћу тиме да кажем?” Han bøyde seg over Winston. Ansiktet hans virket Био је нагнут над Винстона. Тако изблиза, лице enormt på grunn av nærheten, og redselsfullt stygt му је изгледало огромно, а виђено одоздо, fordi Winston så det nedenfra. Dessuten var det чинило се страховито ружно. Сем тога, било је preget av en slags oppløftet stemning, en gal испуњено неким заносом, неком лудачком manns intensitet. På ny sank hjertet i Winston. преданошћу. Винстону се поново скупи срце. Hadde det vært mulig, ville han ha gravd seg Да је било могуће, увукао би се у кревет још dypere ned i sengen. Han kjente seg viss på at дубље. Био је сигуран да ће О'Брајен повући O’Brien ville slå håndtaket på hundre av ren og полужицу из чисте обести. Међутим, О'Брајен skjær djevelskap. I samme sekund snudde се у том тренутку окрете и пође неколико imidlertid O’Brien seg bort. Han tok et par skritt корака горе-доле. Затим настави, мање frem og tilbake. Så fortsatte han i en mindre hissig жестоко: “Пре свега треба да схватиш да овде tone: – Det første du må forstå, er at på dette stedet нема мученика. Читао си о верским прогонима lager vi ingen martyrer. Du har lest om у прошлости. У средњем веку постојала је religionsforfølgelsene i gamle dager. I инквизиција. Она је пропала. Циљ јој је био да 219

middelalderen hadde vi inkvisisjonen. Den ble en fiasko. Den satte seg som mål å utrydde kjetteriet og endte med å gjøre det permanent. For hver kjetter som ble brent på bålet oppstod det tusener av nye. Hvorfor? Fordi inkvisisjonen drepte sine fiender offentlig og drepte dem mens de fremdeles var ubotferdige – drepte dem faktisk fordi de var ubotferdige. Mennesker døde fordi de ikke ville oppgi det de oppriktig trodde på. Og naturligvis fikk offeret hele æren, og inkvisitoren som brente ham all skammen. Siden, i det tyvende århundre, hadde vi de totalitære makter, som de ble kalt. Vi hadde de tyske nazistene og de russiske kommunistene. Russerne forfulgte kjetteriet grusommere enn inkvisisjonen hadde gjort. Og de innbilte seg at de hadde lært av fortidens feil, de visste iallfall at en ikke måtte skape martyrer. Før de fremstilte sine fiender for en offentlig domstol, ødela de målbevisst deres menneskeverdighet. De knekket dem med tortur og ensomhet helt til de ble foraktelige, krypende vrak som tilstod alt som ble lagt i munnen på dem, som anklaget hverandre og skjulte seg bak andre mens de tryglet om nåde. Og likevel hendte akkurat det samme igjen etter noen års forløp. De døde menn var blitt martyrer og deres nedverdigelse var glemt. På ny spør du hvorfor? Først og fremst fordi de tilståelser de hadde avlagt, var så opplagt tvungne og usanne. Vi begår ingen feil av det slaget. Alle de tilståelser som blir avlagt her, er sanne. Vi gjør dem sanne. Og fremfor alt lar vi ikke de døde oppstå mot oss. Du må slutte med å innbille deg at etterslekten vil gi deg oppreisning, Winston. Etterslekten vil aldri få høre om deg. Du vil bli løftet helt opp av historiens strøm. Vi vil lage deg om til gass og blåse deg ut i stratosfæren. Det blir ingenting igjen av deg, ikke et navn i et register, ikke et minne i en levende hjerne. Du vil bli tilintetgjort både i fortid og fremtid. Du vil aldri ha eksistert. Hvorfor gidder de så å torturere meg? tenkte Winston i et øyeblikks bitterhet. O’Brien stanset som om Winston hadde sagt det han tenkte høyt. Det store stygge ansiktet kom nærmere, øynene var litt smalere. – Du tenker at det er rart at vi gjør oss slikt bry med å forhøre deg, når vi allikevel akter å ødelegge deg så fullstendig at ingenting som du sier og gjør har det minste å bety. Det var det du tenkte på, ikke sant?

искорени јерес, а постигла је то да ју је ојачала. На сваког јеретика кога је спалила на ломачи појављивало се на хиљаде нових. Зашто? Зато што су се покајали; у ствари убијала их је зато што се нису покајали. Људи су умирали зато што се нису хтели одрећи својих правих веровања. Природно, сва слава је припадала жртви, а сва срамота инквизитору који ју је спаљивао. Касније, у двадесетом веку, појавили су се тоталитаристи: немачки нацисти и руски комунисти. Стаљинисти су прогањали јеретике свирепије него инквизиција. Сем тога, чинило им се да су из грешака у прошлости извукли поуку; у сваком случају, знали су да не смеју стварати мученике. Пре но што су изводили своје жртве на јавне процесе, намерно су им уништавали достојанство. Исцрпљивали су их мучењем и самоћом све док ти људи нису постали бедне, кукавне руине, које су признавале све што им се стави у уста, ружиле саме себе, оптуживале се међусобно и криле се једне иза других, цвилећи за милост. Па ипак се после неколико година цела ствар поновила. Мртви људи постали су мученици, а њихово понижење било је заборављено. И опет: зашто? Пре свега зато што су њихова признања била очигледно изнуђена и неистинита. Ми такве грешке не правимо. Сва признања која се овде изрекну истинита су. Ми их чинимо истинитим. А изнад свега, не допуштамо да се мртви дигну против нас. Не би смео даље замишљати да ће те потомство осветити, Винстоне. Потомство неће ни чути за тебе. Бићеш потпуно извучен из тока историје. Претворићемо те у гас и развејати у стратосферу. Од тебе неће остати ништа: ни име у списку, ни сећање у глави. Бићеш уништен у прошлости као и у будућности. Нећеш бити постојао.” Зашто онда губите време мучећи ме? помисли Винстон с тренутном горчином. О'Брајен се заустави у пола корака као да је Винстон то изговорио наглас. Његово крупно ружно лице се приближи, мало сужених очију. “Ти сад мислиш”, рече он, “зашто губимо време и претходно те саслушавамо, кад намеравамо да те потпуно уништимо, тако да ништа што кажеш или урадиш неће имати никакyог значаја. То си мислио, зар не?” 220

– Jo, sa Winston. O’Brien smilte svakt. – Du er en feil i mønstret, Winston. Du er en flekk som må viskes bort. Fortalte jeg deg ikke nettopp at vi er annerledes enn forfølgerne i gamle dager? Vi nøyer oss ikke med negativ lydighet, ikke engang med den mest ydmyke underkastelse. Når du til slutt overgir deg til oss, må det være av din egen frie vilje. Vi tilintetgjør ikke kjetteren fordi han gjør motstand mot oss, så lenge han gjør motstand ødelegger vi ham aldri. Vi omvender ham, vi erobrer hans innerste sinn, vi omformer ham. Vi brenner alt vondt og all illusjon ut av ham, vi bringer ham over på vår side, ikke bare tilsynelatende, men oppriktig, med liv og sjel. Vi gjør ham til en av oss selv før vi dreper ham. Det er helt utålelig for oss at det skal finnes en uriktig tanke noe sted i verden, om den er aldri så hemmelig og maktesløs. Selv i dødsøyeblikket kan vi ikke tillate noen avvikelse. I gamle dager vandret kjetteren til bålet som kjetter, han forkynte sitt kjetteri og triumferte ved det. Selv ofrene for de russiske utrenskninger kunne ha opprørstanker i sine hoder når de gikk nedover korridoren og ventet på kulen. Men vi gjør hjernen helt fullkommen før vi blåser den ut. De gamle despotiers bud var «Du skal ikke». Vårt bud lyder: «Du er.« Ingen som vi bringer til dette stedet holder noen gang stand mot oss. Alt blir vasket av. Selv de tre usle forrædere, hvis uskyld du en gang trodde på – Jones, Aaronson og Rutherford – tok vi knekken på til slutt. Jeg var selv med på forhørene av dem. Jeg så hvordan de gradvis ble bøyet, hvordan de klynket og krøp og gråt – og til slutt var det ikke av smerte eller frykt, bare av anger. Da vi hadde gjort oss ferdige med dem, var de bare noen menneskelige skall. Det var ingenting igjen i dem, unntatt sorg over det de hadde gjort og kjærlighet til Store Bror. Det var rørende å se hvor de elsket ham. De tigget om å bli skutt så snart som mulig, forat de kunne dø mens sinnet deres fremdeles var rent.

“Да”, рече Винстон. О'Брајен се једва приметно осмехну. “Ти си фелер у тканини, Винстоне. Ти си мрља која се мора избрисати. Зар ти нисам малочас рекао да се ми разликујемо од прогонитеља из прошлости? Ми се не задовољавамо негативном послушношћу, чак не ни најпонизнијим покоравањем. Кад нам се најзад будеш предао, то мора бити по твојој слободној вољи. Ми не уништавамо јеретика зато што нам се супротставља; докле год нам се супротставља, ми га уопште не уништавамо. Ми га преобраћамо, заробљавамо срж његове свести, ми га преобличавамо. Ми сажижемо све зло и све илузије у њему; придобијамо га за своју страну, и то не на изглед, него истински — он постаје срцем и душом наш. Ми од њега прво створимо нашег човека па га тек онда убијамо. Неподношљиво нам је да игде на свету постоји погрешна мисао, ма колико била тајна и немоћна. Чак ни у тренутку смрти не можемо допустити никаква скретања. У прошлости је јеретик, идући на ломачу, и даље био јеретик; пропагирао је своју јерес, заносио се њоме. Чак је жртва стаљинских чистки могла носити бунт у својој глави док је ишла ходником чекајући метак. Али ми чинимо мозак савршеним пре него што га разнесемо. Заповест старих деспотских система била је ‘Немој’. Заповест тоталитарних система била је ‘Буди’. Наша заповест је ‘Јеси’. Нико кога доведемо овде више не устаје против нас. Свакога очистимо до краја. Чак и она три бедна издајника у чију си невиност некад веровао — Џонс, Аронсон и Ратерфорд — и њих смо на крају сломили. У њиховом саслушавању, учествовао сам и ја. Видео сам их како се полагано исцрпљују, цвиле, пузе, плачу — и то на крају не од страха, него једино од кајања. Кад смо с њима били готови, били су само љуштуре људи. У њима није било више ничега сем жалости због онога што су учинили, и љубави према Великом Брату. Било је дирљиво видети колико су га волели. Молили су да их стрељамо одмах, да би умрли док им је мозак још чист.” Stemmen hans var blitt nesten drømmende. Глас му беше постао готово сањалачки. На Ansiktet var fremdeles preget av henførelsen, den лицу су му се опет видели онај занос и оно sinnssykes begeistring. Han spiller ikke komedie, лудачко одушевљење. Не претвара се, помисли 221

tenkte Winston, han er ingen hykler, han tror hvert eneste ord av det han sier. Det som knuget ham mest, var bevisstheten om hans egen intellektuelle underlegenhet. Han fulgte den tunge og likevel grasiøse skikkelsen med øynene mens den ruslet frem og tilbake, inn og ut av hans synskrets. O’Brien var på alle måter en større mann enn han selv. Han hadde aldri hatt og kunne heller aldri få noen tanke, som ikke O’Brien hadde kjent, gransket og forkastet for lenge siden. Hans sinn rommet også sinnet til Winston. Men i så fall, hvordan kunne det da være sant at O’Brien var gal? Det måtte være han selv som var gal. O’Brien stanset og så ned på ham. Stemmen hans var blitt streng igjen. – Bill deg endelig ikke inn at du kan redde deg, Winston, uansett hvor totalt du overgir deg til oss. Ingen som har fart vill, om bare en eneste gang, blir noensinne spart. Og selv om vi lot deg leve din naturlige levetid, ville du aldri slippe unna oss. Det som skjer med deg her, blir for alltid. Vær oppmerksom på det på forhånd. Vi skal knekke deg så totalt at det ikke er noen vei tilbake. Det vil skje ting med deg som du aldri kunne komme deg etter om du levde i tusen år. Aldri vil du kunne ha en alminnelig menneskelig følelse mer. Alt vil være dødt inne i deg. Aldri mer vil du kunne føle kjærlighet eller vennskap, livsglede, munterhet, nysgjerrighet, mot eller selvstendighet. Du vil bli hul innvendig. Vi skal klemme deg tom, og så skal vi fylle deg med oss selv. Han tidde og gjorde et tegn til mannen i den hvite frakken. Winston merket at et eller annet tungt apparat ble skjøvet på plass bak hodet hans. O’Brien hadde satt seg ved siden av sengen, slik at ansiktet hans nesten var i høyde med Winstons. – Tre tusen, sa han til den hvitkledde mannen. To myke puter som kjentes litt våte la seg mot Winstons tinninger. Han krøp sammen. Nå kom smerten igjen, en ny slags smerte. O’Brien la hånden beroligende, nesten vennlig, på hans. – Denne gangen gjør det ikke vondt, sa han. – Hold øynene festet på mine. I samme øyeblikk kom en øredøvende eksplosjon, eller noe som virket som en eksplosjon, enda han ikke var sikker på om han virkelig hørte lyden. Utvilsomt var det et voldsomt lysglimt som blindet ham. Winston kjente ingen smerte, bare total

Винстон; није дволичан; он верује у оно што говори. Највише га је мучила сопствена интелектуална недораслост. Посматрао је тешку а ипак елегантну прилику како корача горе-доле, како му улази и излази из видног поља. О'Брајен је у сваком погледу био већи од њега. Он сам није имао, нити икад може имати, ниједну мисао коју О'Брајен није још одавно упознао, испитао и одбацио. У О'Брајеновом духу био је садржан Винстонов. Но у том случају, како је могуће да О'Брајен буде луд? Мора бити да је луд он, Винстон. О'Брајен се заустави и погледа га одозго. “Немој замишљати да ћеш се спасти, Винстоне, ма колико нам се потпуно предао. Ми не штедимо никог ко је једном застранио. Чак и ако нам се прохте да те пустимо да оџивиш свој живот до природне смрти, ни тад нам нећеш побећи. Шта ти се деси овде, остаје заувек. Схвати то унапред. Смождићемо те до степена одакле нема повратка. Овде ће ти се догодити ствари од којих се никад нећеш опоравити, макар живео хиљаду година. Више никад нећеш моћи да имаш обична људска осећања. У теби ће све бити мртво. Више никад нећеш бити кадар да осетиш љубав, пријатељство, радост живота, смех, радозналост, храброст, поштење. Бићеш шупаљ. Ми ћемо те испразнити, а потом испунити самима собом.” Он застаде и даде знак човеку у белом мантилу. Винстон осети како му се неки тешки апарат смешта иза главе. О'Брајен седе на кревет, те му је лице било скоро на истом нивоу с Винстоновим. “Три хиљаде”, рече, говорећи преко Винстонове главе човеку у белом мантилу. Два мека тампона, благо овлажена, притиснуше Винстонове слепоочнице. Он уздрхта. Биће бола, неког новог бола. О'Брајен положи своју руку на његову, охрабрујући; готово нежно. “Овог пута те неће болети”, рече он. “Гледај ме право у очи.” У том тренутку се зби разорна експлозија или нешто што је личило на експлозију, мада није био сигуран да ли је било и звука. Но у сваком случају видео је заслепљујући блесак. Није га болело ништа, једино се осетио немоћан. Иако 222

lammelse. Enda han hadde ligget på ryggen da det skjedde, hadde han en underlig følelse av at han var blitt slengt ned i denne stillingen. Et forferdelig, smertefritt slag hadde slått ham helt flat. Det hadde også hendt noe inne i hodet hans. Da han fikk innstilt øynene igjen, husket han hvem han var og hvor han var, han drog også kjensel på det ansiktet som stirret inn i hans eget, men på en eller annen måte var det et stort tomrom, som om et stykke var fjernet fra hjernen hans. – Det varer ikke lenge, sa O’Brien. – Se meg inn i øynene. Hvilket land er Oceania i krig med? Winston tenkte seg om. Han visste hva som mentes med Oceania, og at han selv var borger av Oceania. Han husket også Eurasia og Øst-Asia, men hvem som var i krig med hvem visste han ikke. Faktisk hadde han ikke vært oppmerksom på at det var noen krig. – Det husker jeg ikke. – Oceania er i krig med Øst-Asia. Husker du det nå? – Ja. – Oceania har alltid vært i krig med Øst-Asia. Siden ditt liv begynte, siden Partiet begynte, siden historien begynte, har krigen vart uten avbrytelse, alltid den samme krigen. Husker du det? – Ja. – For elleve år siden laget du en legende om tre menn som var dømt til døden for forræderi. Du innbilte deg at du hadde sett et avisutklipp som beviste deres uskyldighet. Noe slikt klipp har aldri eksistert. Du oppfant det, og senere fikk du deg selv til å tro på det. Nå husker du selve det øyeblikket da du første gang fant på det. Husker du det? – Ja. – I sted holdt jeg fingrene mine i været. Du så fem fingrer. Husker du det? – Ja. O’Brien skjulte tommelfingeren og viste ham de fire andre fingrene. – Her er det fem fingrer. Ser du fem? – Ja. Og han så dem virkelig, en brøkdel av et sekund, før hans sinn ble et annet. Han så fem fingrer, og det var ingen feil ved hånden. Men så ble alt normalt igjen, og den gamle frykten og hatet og forvirringen kom strømmende tilbake. Men det hadde vært et øyeblikk – han visste ikke hvor lenge

је већ лежао на леђима кад се то десило, имао је чудан утисак да је оборен на леда неким страшним, безболним ударцем. Сем тога, нешто му се и у глави било променило. Док му се вид поново изоштравао, он се сети где је и препознаде лице које је гледало у његово; али негде је постојала нека празнина, као да му је из мозга извађен комад. “Проћи ће”, рече О'Брајен. “Погледај ме у очи. С којом је земљом Океанија у рату?” Винстон размисли. Знао је шта значи реч Океанија, и да је он грађанин Океаније. Сећао се такође и Евроазије и Истазије, али ко је с ким у рату није знао. Није се чак ни сећао никаквог рата. “Не сећам се.” “Океанија је у рату с Истазијом. Сећаш ли се сад?” “Да.” “Океанија је одувек у рату с Истазијом. Од почетка твог живота, од почетка Партије, од почетка историје, рат траје без прекида, увек исти рат. Сећаш ли се тога?” “Да.” “Пре једанаест година створио си легенду о тројици људи који су били осуђени на смрт због издаје. Тврдио си да си видео комад папира који је доказивао њихову невиност. Такав комад папира никад није постојао. Ти си га измислио, а касније си по веровао у њега. Сад се сећаш управо оног тренутка кас си га измислио. Сећаш ли се?” “Да.” “Малопре сам подигао прсте на руци и показао ти. Видео си пет прстију. Сећаш ли се?” “Да.” О'Брајен подиже прсте леве руке, сакривши палац. “Овде има пет прстију. Видиш ли пет прстију?” “Да.” И заиста их је видео толико, за један кратак тренутак, пре него што му се предео свести изменио. Видео је пет прстију, без икакве деформације. Онда све поново постаде нормално, и стари страх, мржња и згранутост се вратише и сколише га. Но постојао је 223

– da alt var lysende klart, da alle O’Briens antydninger hadde fylt et tomrom og var blitt den absolutte sannhet, og da to og to like lett kunne ha vært tre som fem, om det var det som behøvdes. Det hadde svunnet bort før O’Brien hadde senket sin hånd, men selv om han ikke kunne fange det inn igjen, kunne han huske det på samme måten som en husker en fjern tid i ens eget liv, da en i virkeligheten var et annet menneske.

– Nå ser du at det iallfall er mulig, sa O’Brien. – Ja, sa Winston. O’Brien reiste seg, han så fornøyd ut. Til venstre for seg så Winston mannen i den hvite kittel knekke en ampulle og dra opp stemplet på en sprøyte. O’Brien snudde seg mot Winston og smilte. Nesten på den gamle måten rettet han på brillene på nesen. – Husker du at du skrev i din dagbok, sa han, – at det ikke spilte noen rolle om jeg var en venn eller fiende, fordi jeg i det minste var et menneske som forstod deg og som en kunne snakke med? Du hadde rett. Jeg liker å snakke med deg. Du har et sinn som virker tiltrekkende på meg. Det ligner mitt eget, bare med den forskjellen at du tilfeldigvis er gal. Før vi avslutter denne seansen, kan du stille meg noen spørsmål, om du har lyst til det. – Et hvilket som helst spørsmål? – Ja … Han så at Winstons blikk var festet på tallskiven. – Den er slått av. Hva er ditt første spørsmål? – Hva har dere gjort med Julia? spurte Winston. O’Brien smilte på ny. – Hun svek deg, Winston. Omgående – uten forbehold. Jeg har sjelden sett noen gå over til oss så kvikt. Du ville knapt kjenne henne igjen om du fikk se henne. Alt det opprørske i henne, falskheten, tåpeligheten, usselheten – alt er blitt brent ut av henne. Det var en fullkommen omvendelse, det rene skoleeksemplet. – Du torturerte henne. O’Brien svarte ikke noe på dette. – Neste spørsmål, sa han. – Eksisterer Store Bror? – Naturligvis eksisterer han. Partiet eksisterer. Store Bror er legemliggjørelsen av Partiet.

тренутак — није знао колики, можда тридесет секунди — јасноће и сигурности, кад је свака нова О'Брајенова сугестија испуњавала по једно празно место и постајала апсолутна истина, кад је два и два могло исто тако лако бити три као и пет, да је то било потребно. Тај тренутак беше избледео пре него је О'Брајен спустио руку; но, иако се није дао повратити, остао је у сећању, као што у сећању остаје какав интензиван доживљај из неког удаљеног доба живота, доба кад је човек био сасвим друга личност него у тренутку сећања. “Сад видиш”, рече О'Брајен “да је то, било како било, могуће.” “Да”, рече Винстон. О'Брајен устаде задовољна лица. Лево од њега Винстон спази човека у белом мантилу како одбија врх ампуле и пуни шприц. О'Брајен се окрете Винстону с осмехом, и, готово на стари начин, поправи наочаре на носу. “Сећаш ли се да си написао у дневнику”, рече, “да је свеједно јесам ли ти пријатељ или непријатељ, пошто сам, у најмању руку, човек који те разуме и с којим се може разговарати? Имао си право. Ја волим да разговарам с тобом. Допада ми се устројство твог интелекта. Подсећа ме на моје, с том разликом што си ти луд. Пре него што завршимо ову сеансу, можеш ми поставити неколико питања, ако хоћеш.” “Било каквих?” “Каквих хоћеш.” Он виде да су Винстонове очи на бројчанику. “Искључен је. Које ти је прво питање?” “Шта сте урадили с Џулијом?” упита Винстон. О'Брајен се поново осмехну. “Издала те је, Винстоне. Сместа, без резерве. Ретко сам кад видео да нам неко приступа тако брзо. Да је видиш, једва би је познао. Сав. бунт, све обмане, сва лудост, сва исквареност духа — све је то истерано из ње. То је било савршено обраћење, школски пример.” “Мучили сте је?” О'Брајен остави ово без одговора. “Следеће питање”, рече. “Да ли Велики Брат постоји?” “Разуме се да постоји. Партија постоји. Велики Брат је отеловљење Партије.” 224

– Eksisterer han på samme måte som jeg? – Du eksisterer ikke, sa O’Brien. Enda en gang ble Winston overfalt av den fortvilte følelsen av hjelpeløshet. Han kjente, eller han kunne forestille seg, de argumenter som beviste at han selv ikke eksisterte, men de var sludder, de var bare en lek med ord. Inneholdt ikke uttalelsen «Du eksisterer ikke» en logisk meningsløshet? Men hva nyttet det å si det? Han gyste når han tenkte på de sinnssvake argumenter som O’Brien da ville knekke ham med, og som han ikke kunne gi noe svar på. – Jeg tror jeg eksisterer, sa han trett. – Jeg har bevissthet om min egen identitet. Jeg ble født, og jeg skal dø. Jeg har armer og bein. Jeg danner et bestemt punkt i rommet. Ingen annen håndgripelig ting kan innta den samme plassen samtidig. Eksisterer Store Bror på samme måte? – Det spiller ingen rolle. Han eksisterer. – Kommer Store Bror til å dø noengang? – Naturligvis ikke. Hvordan skulle han dø? Neste spørsmål. – Eksisterer Brorskapet? – Det vil du aldri få vite, Winston. Hvis vi besluttet å sette deg på frifot når vi er ferdige med deg, og hvis du levde til du ble nitti år, ville du fremdeles ikke få vite om svaret på dette spørsmålet er ja eller nei. Så lenge du lever vil det være en uløst gåte i ditt sinn. Winston lå taus. Hans bryst hevet og senket seg litt hurtigere. Fremdeles hadde han ikke stilt det spørsmålet som han først av alle hadde tenkt på. Han måtte komme med det, og like fullt var det som tungen ikke ville forme det. O’Brien så ut som han moret seg litt. Selv brillene hans lot til å glimte ironisk. Han vet, tenkte Winston med ett, han vet hva jeg skal til å spørre om! Og tanken på dette fikk ham til å plumpe ut med spørsmålet: – Hva er det i rom 101? O’Briens ansiktsuttrykk forandret seg ikke. Tørt svarte han: – Du vet hva som er i rom 101. Alle vet hva som er der. Han vinket til mannen i den hvite kittelen. Forhøret var tydeligvis slutt. En nål trengte inn i Winstons arm. Nesten med det samme sank han i dyp søvn.

“Да ли он постоји у истом смислу као и ја?” “Ти не постојиш”, рече О'Брајен. Њега поново нападе осећање беспомоћности. Познавао је, или бар могао замислити, аргументе којима би се доказало да он не постоји; али они су били бесмислице, игра речима. Зар и сама изјава “ти не постојиш” не садржи логички апсурд? Али шта вреди то рећи? Дух му се скупи при помисли на непорециве, лудачке аргументе којима би га О'Брајен срубио. “Мислим да постојим”, уморно рече. “Свестан сам постојања своје личности. Рођен сам, и умрећу. Имам руке и ноге. Заузимам одређено место у простору. Ниједно чврсто тело не може заузимати то исто место у исто време. Да ли Велики Брат постоји у том смислу? “То није важно. Он постоји.” “Хоће ли Велики Брат умрети?” “Разуме се да неће. Како би могао да умре? Следеће питање.” “Да ли Братство постоји?” “То, Винстоне, нећеш сазнати никад. Ако решимо да те пустимо на слободу кад будемо готови с тобом, ако дочекаш и деведесету, ни тад нећеш сазнати да ли је на то питање одговор да или не. Докле год будеш жив, то ће у твојој глави остати нерешена загонетка.” Винстон је лежао ћутећи. Груди су му се дизале и спуштале мало убрзаније. Још увек није био поставио оно питање које му је прво дошло у главу. Знао је да га мора поставити, а ипак му се чинило да језик одбија да га изговори. На О'Брајеновом лицу могло се прочитати да га то забавља. Чинило се чак да му и наочаре имају неки ироничан сјај. Зна, помисли Винстон, зна шта ћу га питати! На ту помисао, из њега грунуше речи: “Шта је у соби сто један?” О'Брајену се израз лица не промени. Он одговори суво: “Знаш ти шта је у соби сто један, Винстоне. Свако зна шта је у соби сто један.” Он подиже прст према човеку у белом мантилу. Сеанса је очигледно била готова. У Винстонову руку се зари игла. Он готово истог тренутка утону у дубок сан. 225

III – Det er tre stadier i din fullkommengjørelse, sa O’Brien. – Du må lære, du må forstå, og du må godta. Det er på tide du tar fatt på annet stadium. Som tidligere lå Winston flat på ryggen. Men i det siste var båndene blitt løsere. De holdt ham fremdeles naglet til sengen, men han kunne bevege knærne litt, snu hodet fra den ene siden til den andre og løfte underarmene. Tallskiven var også blitt mindre skremmende enn før. Han kunne unngå dens djevelskap hvis han var kvikk nok til å tenke, det var særlig når han viste seg dum at O’Brien dreiet på håndtaket. Stundom kom de igjennom et helt forhør uten at han brukte skiven. Winston kunne ikke huske hvor mange forhør det hadde vært. Hele affæren lot til å strekke seg over en lang og ubestemmelig periode – kanskje uker – og stundom kunne det ha vært dager mellom forhørene, stundom bare noen timer. – Der du ligger, sa O’Brien, – har du ofte lurt på – ja, du har til og med spurt meg – hvorfor Kjærlighetsministeriet ofrer så mye tid og trøbbel på deg. Og da du var fri, undret du deg over omtrent det samme. Du kunne begripe mekanikken i det samfunnet du levde i, men ikke dets underliggende motiver. Husker du at du skrev i dagboken: «Jeg forstår hvordan, men jeg forstår ikke hvorfor?« Det var da du tenkte på «hvorfor» at du tvilte på din egen sunne fornuft. Du har lest boken, Goldsteins bok, eller iallfall deler av den. Fortalte den deg noe som du ikke visste på forhånd? – Har du lest den? spurte Winston. – Jeg har skrevet den. Det vil si, jeg var med på å skrive den. Som du vet, blir ingen bok laget av et enkelt individ. – Er det riktig det som står der? – Selve fremstillingen ja. Men det programmet den inneholder, er bare tull. Den hemmelige oppsamling av viten – en gradvis utbredelse av opplysning – til slutt en proletarrevolusjon – seieren over Partiet. Du forutså selv at det var dette boken ville inneholde. Det er sludder alt sammen. Proletarene vil aldri gjøre opprør, ikke på tusen eller en million år. De kan ikke. Jeg behøver ikke å fortelle deg grunnen til det, du vet den

3 “Твоје лечење има три фазе”, рече О'Брајен. Учење, схватање и прихватање. Време је да уђеш у другу фазу.” Као и увек, Винстон је лежао на леђима. Но однедавна су му везе биле лабавије. Још увек су га везивале за кревет, али сад је могао да мало покрене колена, окрене главу с једне стране на другу и да подигне руке у лакту. Бројчаник је такође постао мање ужасан. Од његових удара спасавала га је хитрина духа; О'Брајен је повлачио ручицу углавном само онда кад је Винстон испољавао неинтелигенцију. Понекад би прошла цела сеанса а да О'Брајен не употреби бројчаник. Винстон није знао колико је сеанси било. Цео тај процес као да се протезао дуго, бескрајно — вероватно недељама — а размаци између сеанси трајали су каткад неколико дана а каткад само сат или два. “Лежећи овде”, рече О'Брајен, “често си се чудио — чак си и мене питао — зашто Министарство љубави троши толико времена и труда на тебе. Док си био слободан, збуњивало те је, у основи, то исто питање. Био си у стању да схватиш механизам друштва у коме живиш, али не и његове покретачке мотиве. Сећаш ли се да си написао у дневнику ‘Јасно ми је како; није ми јасно зашто’? И управо кад си почео размишљати о ономе ‘зашто’, почео си да сумњаш у своју нормалност. Прочитао си књигу, Голдштајнову књигу; или бар неке делове. Да ли си одатле сазнао ишта што већ ниси знао?” “Ви сте је прочитали?” упита Винстон. “Ја сам је написао. То јест, учествовао сам у писању. Као што знаш, ниједна књига се не производи самостално.” “Је ли истина оно што у њој пише?” “Што се описа тиче, јесте. Међутим, програм акције који она износи сушта је бесмислица. Потајно нагомилавање знања — постепено ширење просвећености — коначно пролетерска револуција — збацивање Партије с власти. Ти си и сам предвидео да ће то писати у њој. Све је то бесмислица. Пролетери се неће никад побунити, ни за хиљаду година, ни за милион. Не могу. Не морам ти рећи зашто: ти то знаш и 226

allerede. Hvis du noen gang har hatt drømmer om en voldsom revolusjon, må du skiple dem. Partiet kan ikke styrtes på noen måte. Partiets herredømme vil vare evig. Gjør dette til utgangspunktet for alle dine tanker. Han kom bort til sengen. – Evig! gjentok han. – Og la oss nå komme tilbake til spørsmålet om «hvordan» og «hvorfor». Du forstår klart nok hvordan Partiet bevarer sin makt. Fortell meg nå hvorfor vi klamrer oss til makten. Hvilket motiv har vi? Syng ut, føyde han til da Winston forble taus. Allikevel varte det ennå et minutt eller to før Winston sa noe. En følelse av tretthet hadde overveldet ham. Det svake vanvittige glimtet av begeistring var kommet tilbake i O’Briens ansikt. Han visste på forhånd hva O’Brien ville si. At Partiet ikke strebet etter makt av hensyn til seg selv, men bare av hensyn til folkeflertallets beste. At det søkte makt fordi massemenneskene var skrøpelige, feige vesener som ikke kunne tåle friheten eller se sannheten i øynene, slik at de måtte styres og systematisk føres bak lyset av andre som var sterkere enn dem. At menneskehetens valg var enten frihet eller lykke, og at lykke var det beste for de aller fleste av dem. At Partiet var de svakes alltid våkne beskytter, en sekt som hadde vigslet seg til å gjøre vondt for at det gode kunne komme, som ofret sin egen lykke til fordel for andres. Det forferdelige, tenkte Winston, det forferdelige var at når O’Brien sa dette, ville han selv tro på det. Det kunne en se på ansiktet hans. O’Brien visste alt. Tusen ganger bedre enn Winston selv visste han hvordan verden virkelig var, i hvilken fornedrelse størstedelen av menneskene levde og hvilke løgner og barbariske midler Partiet brukte for å holde dem der. Han hadde forstått det hele, veiet det hele, og det gjorde ingen forskjell: alt ble rettferdiggjort av det endelige mål. Hva kan en utrette mot en sinnssyk som er mer intelligent enn en selv, tenkte Winston, mot en mann som villig hører på ens argumenter og så rett og slett fortsetter i sin galskap? – Dere styrer oss av hensyn til vårt eget beste, sa han usikkert. – Dere tror at menneskene ikke duger til å styre seg selv, og derfor … Han fikk et støkk og skulle nesten til å skrike. Et stikk av smerte hadde fart gjennom hele hans kropp. O’Brien hadde slått håndtaket på fem og

сам. Ако си икад гајио снове о устанку, мораш их напустити. Партија се ни на који начин не може збацити с власти. Владавина Партије је вечна. То треба да ти буде полазна тачка у даљем размишљању.” Он се приближи кревету. “Вечна!” понови. “А сад да се вратимо на питања ‘како’ и ‘зашто’. Теби је прилично јасно како се Партија одржава на власти. Сад ми реци зашто се ми држимо власти. Шта нас на то покреће? Зашто желимо моћ? Хајде, говори”, додаде кад му Винстон није одговорио. Винстон ипак не проговори још тренутак-два. Беше га савладало осећање заморености. С О'Брајеновбг лица поново је зрачила једва приметна лудачка занесеност. Знао је унапред шта ће О'Брајен рећи. Да Партија не жели власт ради себе саме него за добро већине. Да она жели власт зато што су људи из маса слабићи и кукавице који не могу издржати слободу нити се суочити с истином, те да им зато морају руководити и систематскл Их обмањивати други, јачи од њих. Да човечанство мора бирати између слободе и среће, и да је, за огромну већину, срећа боља. Да је Партија вечити заштитник слабих, секта предана јединственом идеалу која чини зло да би створила добро, која жртвује своју срећу за срећу других. Страшно је то, помисли Винстон, страшно је то што ће О'Брајен веровати у све ово кад буде изрекао ове речи. Види му се по лицу. О'Брајен зна све. Зна хиљаду пута боље но Винстон у каквом понижењу живи огромна маса људи и којим их лажима и варварским делима Партија одржава у таквом стању. Он је схватио све, одмерио све, и закључио да ништа од тога није важно; крајњи циљ оправдава све. Шта се може, помисли Винстон, против лудака који је интелигентнији него ти, који правично саслуша твоје аргументе а затим једноставно наставља са својим лудилом? “Ви руководите нама за наше добро”, рече слабим гласом. “Ви верујете да људи нису способни да управљају сами собом и стога...” Он се трже и скоро крикну. Кроз тело му беше прошао удар бола. О'Брајен беше повукао полужицу до тридесет пет. 227

tredve. – Det var dumt, dumt, Winston, sa han. – Du burde ha visst bedre enn å si noe slikt. Han drog håndtaket tilbake og fortsatte: – Nå skal jeg si deg svaret på det jeg spurte om. Det er følgende. Partiet streber etter makt ene og alene for sin egen skyld. Vi er ikke interessert i andres beste, vi interesserer oss bare for makt. Ikke rikdom eller luksus eller et langt liv eller lykke, bare makt, ren makt. Hva ren makt betyr, skal du snart få greie på. Vi er forskjellig fra alle fortidens oligarkier, vi vet nemlig hva vi gjør. Alle de andre, selv de som lignet oss, var kujoner og hyklere. De tyske nazister og de russiske kommunister brukte metoder som minnet mye om våre, men de hadde aldri mot til å tilstå sine egne motiver. De lot som, og kanskje trodde de til og med, at de hadde tatt makten mot sin egen vilje og bare for en begrenset tid, og at det like bak hjørnet lå et paradis, der menneskene var frie og like. Sånn er ikke vi. Vi vet at ingen noensinne tar makten i den hensikt å gi den fra seg. Makt er ikke et middel, men et mål. En oppretter ikke et diktatur for å sikre en revolusjon, en lager revolusjon for å opprette diktaturet. Hensikten med tortur er tortur. Maktens hensikt er makt. Nå begynner du vel å forstå meg?

På ny ble Winston slått av hvor trett O’Brien så ut i ansiktet. Det var sterkt og fyldig og brutalt, det var fullt av intelligens og en slags behersket lidenskap, som han kjente seg hjelpeløs mot – men det var trett. Det var poser under øynene, og kinnene var slappe. O’Brien lutet seg over ham, med vilje bragte han det slitte ansiktet nærmere. – Du tenker ved deg selv at ansiktet mitt er gammelt og trett, sa han. – Du tenker at jeg snakker om makt, enda jeg ikke engang kan hindre at min egen kropp forfaller. Kan du ikke begripe, Winston, at individet bare er en celle? Når cellen er trett, betyr det at organismen er kraftig. Dør du om du klipper neglene dine?

“Глупост, Винстоне, глупост!” узвикну. “Морао би бити паметнији.” Врати полужицу на место и настави: “Ја ћу ти сад рећи одговор на моје питање. Ево у чему је ствар. Партија жели моћ једино и искључиво ради саме моћи. Нас не занима добробит других; занима нас само моћ. Ни богатство, ни раскош, ни дуг живот, ни срећа; само моћ, чиста моћ. Шта значи чиста моћ, схватићеш одмах. Ми се разликујемо од свих олигархијских група из прошлости утолико што знамо шта радимо. Сви остали, чак и они који су нам били слични, били су кукавице илицемери. Немачки нацисти и стаљинисти су нам по својим методима били врло близу, али никад нису имали храбрости да признају своје мотиве. Они су тврдили, можда чак и верујући у то, да су се дочепали власти не желећи, и на ограничено време; да одмах иза угла лежи рај у коме ће сви људи бити слободни и једнаки. Ми нисмо такви. Ми знамо да нико не граби власт с намером да је се одрекне. Моћ није средство, моћ је циљ. Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција него се подиже револуција да би се успоставила диктатура. Циљ прогоњења је прогоњење. Циљ мучења је мучење. Циљ моћи је моћ. Да ли сад почињеш да ме схваташ?” Винстона изненади, као што га је и раније изненађивао, замор на О'Брајеновом лицу. Било је јако, меснато и брутално, било је пуно интелигенције и неке уздржане страсти пред којом се осећао беспомоћан; али било је и уморно. Испод очију су биле кесице, кожа је ви сила с јагодица. О'Брајен се наже над њега, намерно му примичући истрошено лице. “Ти сад мислиш”, рече он, “да је моје лице старо и изморено. Мислиш како говорим о моћи, а неспособан сам да спречим макар распадање свог сопственог тела. Зар не можеш да схватиш, Винстоне, да јединка није ништа више до ћелија? Замор ћелије је елан организма. Да ли се умире кад се одсеку нокти?” Окрете се на другу страну и поново закорача по соби, држећи једну руку у џепу.

Han snudde seg bort fra sengen og tok til å vandre frem og tilbake igjen, med den ene hånden i lommen. – Vi er maktens presteskap, sa han. – Gud er makt. “Ми смо свештеници моћи”, рече. “Бог, то је 228

Men i øyeblikket er makt bare et ord hva deg angår. Det er på tide du får et visst begrep om hva makt betyr. Det første du må bli klar over, er at makt er noe kollektivt. Individet har bare makt i det omfang det opphører å være et individ. Du kjenner parti-slagordet «Frihet er trelldom». Har det noen gang falt deg inn at en kan snu på det? Trelldom er frihet. Når mennesket er alene – er fritt – lider det alltid nederlag. Og slik må det bli, fordi ethvert menneskelig vesen er dømt til å dø, hvilket er det største av alle nederlag. Men hvis det kan underkaste seg fullstendig og ubetinget, hvis det kan unnslippe fra sin identitet, hvis det kan gjøre seg til ett med Partiet slik at det er Partiet, da blir det allmektig og udødelig. Den andre tingen du må huske, er at makt er makt over mennesker. Over legemet – men fremfor alt over sinnet. Makt over materien – den ytre realitet, som du ville kalle det – er ikke så viktig. Vårt herredømme over materien er alt absolutt. Et øyeblikk glemte Winston tallskiven. Han gjorde en voldsom anstrengelse for å løfte seg opp i sittende stilling, men det eneste resultat var at vridningene gjorde vondt. – Men hvordan kan dere kontrollere materien? ropte han. – Dere kontrollerer ikke engang været eller tyngdekraften. Og det finnes sykdom og smerte og død … O’Brien fikk ham til å tie med en bevegelse med hånden. – Vi kontrollerer materien, fordi vi kontrollerer tanken. Virkeligheten finnes inne i menneskets hodeskalle. Det vil du lære smått om senn, Winston. Det finnes ingenting som vi ikke kan gjøre. Usynlighet, svevning i luften – hva som helst. Om jeg ville, kunne jeg sveve opp fra dette gulvet som en såpeboble. Men jeg vil det ikke, fordi Partiet ikke vil det. Du må kvitte deg med disse idéene fra forrige århundre om naturlovene. Det er vi som lager naturens lover. – Det gjør dere ikke! Dere er ikke engang herrer over denne planeten. Enn Eurasia og Øst-Asia da? Dere har ennå ikke erobret dem. – Spiller ingen rolle. Vi vil erobre dem når det passer oss. Og om vi ikke gjør det, hva betyr det egentlig? Vi kan utslette dem helt av vår eksistens. Oceania er verden. – Men verden selv er bare en støvflekk. Og mennesket er ørlite – hjelpeløst. Hvor lenge har det

моћ. Но што се тебе тиче, моћ је тренутно само реч. Време је да стекнеш представу о томе шта значи моћ. Пре свега треба да схватиш да је моћ колективна ствар. Јединка је моћна само кад престане бити јединка. Теби је позната парола Партије: ‘Слобода је ропство.’ Је ли ти падало на памет да се она може читати и натрашке? Ропство је слобода. Усамљен — слободан — човек ће увек бити поражен. Тако мора бити, јер је сваком људском бићу суђено да умре, што је највећи од свих пораза. Али ако је у стању да се потпуно, до краја потчини, ако се може утопити у Партију тако да су он и Партија једно, онда је свемоћан и бесмртан. Друго што треба да схватиш јесте да моћ значи моћ над људским бићима. Над телом — али пре свега над духом. Моћ над материјом — спољном стварношћу, како би је ти назвао — нема значаја. Наша власт над материјом је већ апсолутна.” Винстон за тренутак заборави бројчаник. Покуша да се подигне у седећи став, и успе само да се болно истегне. “Али како можете имати власт над материјом?” експлодира. “Ви немате власт чак ни над климом, чак ни над силом теже. Да и не говоримо о болестима, физичком болу, смрти...” О'Брајен га ућутка покретом руке. “Ми имамо власт над материјом зато што имамо власт над духом. Стварност је садржана у лобањи. Постепено ћеш научити, Винстоне. Нема ничега што ми не можемо. Да будемо невидљиви, да лебдимо у ваздуху — шта год хоћеш. Ја бих могао узлетети с овог пода као мехур сапунице кад бих хтео. Али нећу, јер Партија то неће. Ти би се морао оканути тих схватања из деветнаестог века о природним законима. Ми правимо природне законе.” “Није истина! Ви не владате чак ни овом планетом. А Евроазија и Истазија? Њих још нисте освојили.” “Није важно. Победићемо их кад нам буде одговарало. Но чак и да их не победимо, шта би то сметало? Ми их можемо једноставно искључити из свести. Океанија је цео свет.” “Али и сама земља је само зрнце прашине. А човек је сићушан — беспомоћан! Откад он 229

i det hele tatt eksistert? I millioner av år var jorden ubebodd. – Sludder. Jorden er akkurat så gammel som oss, ikke eldre. Hvordan kunne den være eldre? Ingenting eksisterer uten gjennom den menneskelige bevissthet. – Men fjellene er fulle av bein av utdødde dyr – mammuter og mastodonter og veldige krypdyr som har levd her lenge før det ble snakk om mennesket. – Har du noen gang sett de beinene, Winston? Selvfølgelig ikke. De ble oppfunnet av biologene i det nittende århundre. Før mennesket var det ingenting. Etter mennesket, om det kunne bli slutt på det, blir det heller ingenting. Utenfor mennesket er det ingenting. – Men hele universet er da utenfor oss. Se bare på stjernene! Noen av dem er millioner av lysår borte. De er for evig utenfor vår rekkevidde. – Hva er stjernene? sa O’Brien likegyldig. – De er bare ildgnister noen få kilometer borte. Vi kunne rekke dem, om vi ville. Eller vi kunne utslette dem. Jorden er universets midtpunkt. Solen og stjernene går rundt den. På ny gjorde Winston en krampaktig bevegelse. Denne gangen sa han ikke noe. O’Brien fortsatte som om han svarte på en innvending: – Når det gjelder visse ting, er det naturligvis ikke riktig. Når vi navigerer på sjøen, eller når vi forutsier en solformørkelse, finner vi det ofte mest praktisk å anta at jorden beveger seg om solen, og at stjernene er millioner og millioner kilometer borte. Men det betyr da ingenting. Tror du virkelig at vi ikke kan klare å ha et dobbeltsystem i astronomien? Stjernene kan være nære eller fjerne, ettersom vi har bruk for det. Tror du at våre matematikere ikke kan greie den jobben? Har du glemt det som heter dobbelttenkning? Winston falt sammen på sengen igjen. Uansett hva han sa, knuste de kjappe svarene ham som en kølle. Og like fullt visste, visste han, at han hadde rett. Denne innbilningen at det ikke eksisterer noe utenfor ens egen tanke – det måtte da sikkert kunne bevises at den var falsk? Var den ikke for lang, lang tid siden blitt avslørt som et bedrag? Det var til og med et eget navn på det, men det hadde han glemt. Et svakt smil lekte i munnvikene på O’Brien da han så ned på ham. – Jeg sa deg jo at metafysikk ikke er din sterke

постоји. Земља је милионима година била ненастањена.” “Којешта. Земља је стара колико и ми, ништа старија. Како би могла бити старија? Све што постоји, постоји само кроз људску свест.” “Али стене су пуне костију изумрлих животиња — мамута, мастодоната и огромних гмизаваца који су постојали далеко пре него што се уопште чуло за човека.” “Винстоне, јеси ли ти видео те кости? Разуме се да ниси. Њих су измислили биолози из деветнаестог века. Пре човека није постојало ништа. После човека, ако он икад нестане с лица земље, неће бити ничег. Ван човека не постоји ништа.” “Али ван нас је цео космос. Погледајте звезде! Неке од њих су удаљене милионима светлосних година. Оне су нам заувек ван дохвата.” “Шта су звезде?” равнодушно рече О'Брајен. “Пламичци удаљени који километар. Да хоћемо, могли бисмо стићи до њих. Или их избрисати. Земља је центар васионе. Сунце и звезде се окрећу око ње.” Винстон учини још један грчевит покрет. Овог пута није рекао ништа. О'Брајен настави као да одговара на изречену примедбу: “Разуме се, за извесне сврхе то није истина. Кад пловимо океаном, или кад предвиђамо помрачење, често нам је погодно да претпоставимо да се земља окреће око сунца и да су звезде удаљене милионе милиона километара. Али шта с тим? Мислиш ли да нисмо у стању да створимо двоструки систем астрономије? Звезде могу бити и близу и далеко, већ према томе како нам је потребно. Мислиш ли да наши математичари нису томе дорасли? Јеси ли заборавио двомисао?” Винстон поново потону у кревет. Шта је год говорио, брз одговор га је ломио као тојага. А ипак је знао, знао, да је у праву. Веровање да ван сопственог духа не постоји ништа — па ваљда постоји неки начин да се докаже да је погрешно? Зар није још одавно у прошлости оборено? За то веровање постојало је чак и име, али га се није могао сетити. О'Брајенове усне, док га је посматрао одозго, искривише се у благ осмејак. “Рекох ти, Винстоне”, рече он, “да си у 230

side, Winston. Det ordet du tenker på er egoisme. Men du tar feil. Dette er ikke egoisme. Eller kollektiv egoisme, om du vil. I virkeligheten er det noe helt annet, det stikk motsatte. Men alt dette er en digresjon, fortsatte han i en annen tone. – Den virkelige makt, den makten vi må kjempe for natt og dag, er ikke makten over tingene, men over menneskene. Han gjorde en pause, og ble så på ny skolelæreren som hører en lovende elev: – Hvordan utøver et menneske sin makt over et annet, Winston? Winston tenkte seg om. – Ved å få det til å lide, sa han. – Akkurat. Ved å få det til å lide. Lydighet er ikke nok. Så lenge det ikke lider, hvordan kan en da være sikker på at det adlyder din vilje og ikke sin egen? Makt er å påføre lidelse og ydmykelse. Makt er å slite menneskesinnene i småbiter og sette dem sammen igjen i nye mønstre som en selv bestemmer. Begynner det nå å gå opp for deg hva slags verden vi holder på å skape? Den er det stikk motsatte av de dumme hedonistiske Utopiaer de gamle samfunnsforbedrere drømte om. En fryktens og forræderiets og pinslenes verden, en verden hvor man tramper andre ned og selv blir trampet på, en verden som ikke vil bli mindre men mer ubarmhjertig ettersom den utvikler seg. I vår verden vil fremskrittet bety fremskritt mot større lidelse. De gamle kulturer hevdet at de bygde på kjærlighet eller rettferdighet. Vår er grunnlagt på hat. I vår verden vil det ikke bli andre følelser enn frykt, raseri, seiersjubel og selvfornedrelse. Alt annet skal vi ødelegge – alt. Vi holder allerede på å rydde vekk de konvensjonelle tanker som har overlevd fra før Revolusjonen. Vi har brutt båndene mellom barn og foreldre, mellom menneske og menneske og mellom mann og kvinne. Ingen våger lenger å stole på en hustru eller et barn eller en venn. Men i fremtiden vil det hverken bli hustruer eller venner. Barna vil bli tatt fra mødrene like etter fødselen, akkurat som en tar et egg fra en høne. Kjønnsdriften vil bli utryddet. Formeringen vil bli en årlig formalitet på samme måte som hentingen av nye rasjoneringskort. Vi skal avskaffe orgasmen. Våre nevrologer holder nå på å arbeide med denne saken. Det vil ikke bli noen lojalitetsfølelse unntatt lojaliteten mot Partiet. Det vil ikke bli noen annen kjærlighet enn

метафизици слаб. Реч које покуша ваш да се сетиш јесте солипсизам. Али грешиш. То није солипсизам. Колективни солипсизам, ако хоћеш — то да. Али то је друга ствар; чак сасвим супротна. Али скренули смо с правца”, додаде измењеним тоном. “Права моћ, моћ за коју се ми морамо борити и дању и ноћу, није моћ над стварима него над људима.” Застаде, и за тренутак поново постаде сличан учитељ у који испитује бистрог ђака: “Кажи ми, Винстоне, како један човек успоставља своју моћ над другим?” Винстон размисли. “Приморавајући га да пати”, рече. “Управо тако. Приморавајући га да пати. Није довољна само покорност. Ако не пати, како ћеш знати да се покорава твојој вољи, а не својој? Моћ се састоји у наношењу бола и понижења. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде а потом састави у жељени облик. Да ли ти сад бива јасно какав свет ми стварамо? Тај свет је потпуна супротност оним глупавим хедонистичким утопијама које су замишљали реформатори у прошлости. Свет страха, издајства и муке, свет у коме се гази и бива згажен, свет који ће с процесом рафинирања постајати немилосрднији. Напредак у нашем свету значиће напредак ка повећању бола. Старе цивилизације су тврдиле да се заснивају на љубави и правди. Наша се заснива на мржњи. У нашем свету неће бити других емоција до страха, гнева, тријумфа и самоунижења. Све остало ћемо уништити — све. Већ сламарно мисаоне навике које су преживеле из периода пре Револуције. Раскинули смо везу између детета и родитеља, између човека и човека, и између човека и жене. Више се нико не усуђује да верује супрузи, детету, пријатељу. Но у будућности неће бити ни супруга ни пријатеља. Деца ће се одузимати од мајки по породају, као јаја од кокошке. Сексуални инстинкт ће бити уништен. Продужавање врсте биће формалност која ће се обављати једном годишње, као што се продужује књижица за снабдевање. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити оданости, сем оданости Партији. Неће бити љубави, сем љубави према Великом Брату. Неће бити смеха, 231

kjærligheten til Store Bror. Det vil ikke bli noen annen latter enn den triumferende latter over fiendens nederlag. Det vil ikke bli noen kunst, noen litteratur, noen vitenskap. Når vi blir allmektige, behøver vi ikke noen vitenskap mer. Det vil ikke bli noen forskjell mellom det vakre og det stygge. Det vil ikke bli noen nysgjerrighet, noen glede over livsprosessen. Alle atspredelser vil bli avskaffet. Men alltid – og glem ikke det, Winston – alltid vil vi ha maktens rus, og den vil ustanselig øke og stadig bli subtilere. Alltid, og i samme øyeblikk, vil man ha den spennende følelsen av seier, av å trampe på en fiende som er hjelpeløs. Hvis du vil danne deg et bilde av fremtiden, så forestill deg en støvelhæl som tramper på et menneskeansikt – for evig. Han tidde som om han ventet at Winston ville si noe. Winston hadde forsøkt å grave seg ned i sengen igjen. Han maktet ikke å si noe. Det var som hjertet var blitt til is i ham. O’Brien fortsatte: – Og husk at det er for evig. Ansiktet vil alltid være der, slik at en kan trampe på det. Kjetteren, samfunnsfienden, vil alltid være der, slik at han kan bli slått og ydmyket om og om igjen. Alt det du har gjennomgått siden vi fikk tak i deg – alt dette vil fortsette i enda verre grad. Spionasjen, angiveriet, arrestasjonene, torturen, henrettelsene, forsvinningene vil aldri slutte. Det vil bli en terrorens verden like mye som en triumfens verden. Jo mektigere Partiet blir, dess mindre tolerant blir det, jo svakere opposisjonen er, dess hardere blir despotiet. Goldstein og hans kjetterske meninger vil leve for evig. Hver eneste dag, hvert øyeblikk, vil de bli gjendrevet, forhånet, latterliggjort, spyttet på – og likevel vil de alltid leve videre. Dette dramaet som jeg har spilt sammen med deg gjennom syv år vil bli gjentatt om og om igjen, generasjon etter generasjon, og alltid i mer raffinerte former. Alltid vil vi ha kjetteren her i vår makt, han vil hyle av smerte, være knekket og foraktelig – og til slutt helt botferdig, reddet fra seg selv, av egen drift vil han komme krypende bort til føttene våre. Dette er den verden vi holder på å lage, Winston. En verden av seier på seier, triumf på triumf, et endeløst press, press, press på maktnerven. Jeg kan se at det begynner å gå opp for deg hva slags verden dette blir. Men til slutt vil du ikke bare forstå det. Du vil

сем смеха победи оца над побеђеним. Неће бити уметности, неће бити књижевности, неће бити науке. Кад постанемо свемоћни, наука нам више неће бити потребна. Неће бити разлике између лепог и ружног. Неће бити радозналости, неће бити уживања у животу. Сва конкурентска задовољства биће уништена. Али увек — то немој заборавити, Винстоне — увек ће бити опијености од моћи, све веће и све суптилније. Увек, у сваком тренутку, постајаће узбуђење победе, драж гажења по непријатељу који је беспомоћан. Ако хоћеш слику о будућности, замисли чизму како гази људско лице — заувек.” Он застаде, као да је очекивао да ће Винстон проговорити. Винстон беше покушао да се поново утопи у површину кревета. Није могао да изусти ни реч. Чинило му се да му се срце следило. О'Брајен продужи: “И запамти да је то заувек. Увек ће бити тог лица по коме треба газити. Јеретик, непријатељ друштва, увек ће постојати да бисмо га могли поново побеђивати и понижавати. Све кроза шта си прошао откако си нам допао у руке — све ће се то наставити, и то још горе. Шпијунирања, издаје, хапшења, мучења, погубљења, нестајања, неће никад престати. Тај свет ће бити свет страха исто колико и тријумфа. Што буде јача, Партија ће бити безобзирнија; што је слабији отпор, то је јачи деспотизам. Голдштајн и његове јереси живеће вечито. Сваког дана, сваког тренутка, биће поражаване, обезвређиване, исмеване, попљуване – а ипак ће увек преживљавати. Ова драма коју сам с тобом играо седам година одиграваће се опет и опет, генерацију за генерацијом, увек у све суптилнијем облику. Увек ћемо имати јеретика пред собом, препуштеног нама на милост и немилост, који вришти од бола, сломљен, достојан презира — и који ће се на крају потпуно покајати, спасен од самог себе, који ће од своје воље пузити до наших стопа. То је свет који припремамо, Винстоне. Свет победе за победом, тријумфа за тријумфом; бескрајног притискања, притискања, притискања на живац моћи. Видим да почињеш да схваташ како ће тај свет 232

изгледати. Али на крају ћеш превазићи голо схватање. Прихватићеш га и постати део њега. Winston hadde kommet seg så pass at han kunne Винстон се беше довољно повратио да може snakke. – Det kan dere ikke! sa han svakt. говорити.. “Не можете!” рече слабим гласом. – Hva mener du med den bemerkningen, Winston? “Шта мислиш том примедбом, Винстоне?” – Dere kan ikke lage en slik verden som den du “Не можете створити такав свет који сте ми сад nettopp har beskrevet. Den er en drøm. Det er ikke описали. То је сан. Такав свет је немогућ.” mulig. – Hvorfor ikke? “Зашто?” – Det er ikke mulig å bygge en sivilisasjon på frykt “Немогуће је засновати једну цивилизацију на og hat og grusomhet. Den vil aldri bli levedyktig. страху, мржњи и суровости.” – Hvorfor ikke? “Зашто не?” – Den vil ikke ha noen livskraft. Den vil gå i “Не би имала виталности. Извршила би oppløsning. Den vil begå selvmord. самоубиство.” – Tøv. Du innbiller deg at hat er mer slitsomt enn “Којешта. Ти си под утиском да мржња kjærlighet. Hvorfor det? Og om så var, gjør det da исцрпљује више него љубав. Зашто би била noe fra eller til? Sett at vi bestemte oss til å slite таква? Па и кад би била, шта онда? Рецимо да oss ut fortere. Sett at vi øker tempoet i ми решимо да се истрошавамо брже. Рецимо да menneskelivet, slik at menneskene er senile når de убрзамо темпо живота тако да људи постану blir tredve. Hvilken forskjell ville så det gjøre? сенилни у тридесетој години. Па шта? Зар не Kan du ikke begripe at individets død ikke er можеш схватити да смрт јединке није смрт? døden? Partiet er udødelig. Партија је бесмртна.” Som vanlig hadde stemmen gjort Winston helt Као и обично, од његовог гласа Винстон се hjelpeløs. Dessuten var han redd for at O’Brien осети смлављен и беспомоћан. Уз то се бојао да ville bruke håndtaket igjen hvis han fortsatte å ће О'Брајен поново повући полужицу на være uenig med ham. Likevel kunne han ikke бројчанику. Но ипак није могао да ћути. holde seg taus. Kraftesløs, uten argumenter, uten Слабашно, без аргумената, без ичега што би га annen støtte enn sin uartikulerte redsel over hva подржавало сем неисказивог страха од онога O’Brien hadde sagt, gjenopptok han angrepet. што је О'Брајен рекао, он се врати у напад. – Jeg vet ikke … det er meg ett fett. Men på en “Не знам — не тиче ме се. Некако ћете већ eller annen måte vil det slå feil for dere. Noe vil пропасти. Нешто ће вас већ победити. vise seg sterkere enn dere. Livet vil overvinne Победиће вас живот.” dere. – Vi kontrollerer livet, Winston, på alle dets plan. “Ми владамо животом, Винстоне, на свим Du innbiller deg at det er noe som heter den његовим нивоима. Ти замишљаш да постоји menneskelige natur, som vil bli krenket av det vi нешто што се зове људска природа, што ће се gjør og vil vende seg mot oss. Men det er vi som разгневити од наших дела и окренути против skaper menneskenaturen. Menneskene kan formes нас. Али људску природу стварамо ми. Човек i det uendelige. Eller har du kanskje vendt tilbake се може месити до бесконачности. Или си се til din gamle idé om at proletarene eller slavene vil можда вратио свом старом веровању да ће се reise seg og styrte oss? Slå den tanken ut av hodet. пролетери или робови дићи и збацити нас. De er like hjelpeløse som dyrene. Menneskeheten, Избаци то из главе. Они су беспомоћни, као det er Partiet. De andre er utenfor – de betyr животиње. Човечанство — то је Партија. ingenting. Остали су ван њега; неважни су.” – Det er meg det samme. Til slutt vil de slå dere. “Не тиче ме се. На крају ће вас потући. Пре или Før eller siden vil de oppdage hva dere virkelig er, после ће вас прозрети, а онда ће вас разбити у og så vil de rive dere i filler. парампарчад.” – Har du noen beviser for at det skjer noe slikt? “Видиш ли ти какав доказ да се то дешава?” Eller noen grunn til at det skulle gå slik? godta det, hilse det velkommen, bli en del av det.

233

– Nei. Jeg tror det. Jeg vet at dere vil tape. Det er noe i universet – jeg vet ikke riktig, en ånd, et prinsipp – som dere aldri klarer å vinne over. – Tror du på Gud, Winston? – Nei. – Hva er det så, dette prinsippet, som vil overvinne oss? – Det vet jeg ikke. Menneskeånden. – Og du betrakter deg selv som et menneske? – Ja. – Hvis du er et menneske, Winston, er du det siste menneske. Din art er utdødd, og vi er arvtagerne. Forstår du at du er alene? Du er utenfor historien, du eksisterer ikke … Hans opptreden ble en annen, og han sa barskere: – Og du betrakter deg selv som en som moralsk er overlegen oss, med våre løgner og vår grusomhet? – Ja, jeg anser meg selv for overlegen. O’Brien sa ikke noe. To andre stemmer snakket. Et øyeblikk etter gjenkjente Winston den ene av dem som sin egen. Det var et lydopptak av den samtalen han hadde hatt med O’Brien den kvelden han hadde meldt seg inn i Brorskapet. Han hørte seg selv love å lyve, stjele, forfalske, myrde, fremme bruken av narkotika og prostitusjon, spre veneriske sykdommer, kaste vitriol i ansiktet på et barn. O’Brien gjorde en liten utålmodig bevegelse, som om han ville si at denne demonstrasjonen snaut var umaken verd. Så slo han på en bryter, og stemmene stanset. – Reis deg, sa han. Remmene hadde løsnet av seg selv. Winston heiste seg ned på gulvet og ble stående ustøtt. – Du er det siste menneske, sa O’Brien. – Du er menneskeåndens vokter. Nå skal du få se deg selv slik som du er. Kle av deg. Winston løsnet den hyssingbiten som hadde holdt hans overall sammen. Glidespennen var blitt revet ut for lenge siden. Han kunne ikke huske om han noen gang etter arrestasjonen hadde tatt av seg alle klærne på samme tid. Under overallen var kroppen hans dekket av skitne gulnede filler, som såvidt kunne bestemmes som rester av undertøy. Da han lot dem gli ned på gulvet, så han et tredelt speil i den andre enden av rommet. Han gikk bort til det, men bråstanset på veien. Et ufrivillig skrik hadde unnsluppet ham. – Bare fortsett, sa O’Brien. – Still deg mellom

“Не. Ја у то верујем. Знам да ћете пропасти. Постоји нешто у васиони — не знам, неки дух, неки принцип — што никад нећете победити.” “Верујеш ли ти у бога, Винстоне?” “Не.” “Па шта је то онда, који је тај принцип који ће победити?” “Не знам. Дух човека.” “А да ли ти себе сматраш човеком?” “Да.” “Ако јеси, Винстоне, онда си последњи. Твоја врста је изумрла; наследници смо ми. Схваташ ли да си сам? Ти си ван историје, ти не постојиш.” Понашање му се промени; он рече нешто грубље: “И сматраш се морално вишим од нас, с нашим лажима и нашом свирепошћу?” “Да, сматрам се вишим.” О'Брајен не рече ништа. Говорила су нека друга два гласа. После једног тренутка Винстон примети да је један од тих гласова његов. То што се чуло био је магнетофонски снимак разговора који је водио с О'Брајеном оне вечери кад је приступио Братству. Он се сад чу како обећава да ће лагати, красти, фалсификовати, убијати, подстицати узимање дрога и проституцију, ширити венеричне болести, бацати витриол деци у лице. О'Брајен учини кратак, нестрпљив покрет, као да би рекао да је ствар невредна приказивања. Затим окрете прекидач и гласови ућуташе. “Устани с кревета”, рече. Везе се беху олабавиле. Винстон се спусти на под и несигурно усправи. “Ти си последњи човек”, рече О'Брајен. “Ти си заточник — људског духа. Видећеш се какав си. Скини одећу.” Винстон одреши комад канапа који му је држао комбинезон. Патент-затварач су му одавно били ишчупали. Није се могао сетити да ли је и један пут скинуо сву одећу са себе откако су га ухапсили. Испод комбинезона тело су му обавијале прљаве жућкасте крпе, које он једва препознаде као остатке доњег рубља. Док их је скидао са себе, примети трокрилно огледало на супротном крају собе. Приближи му се, затим се заустави у пола корака. Из грла му се беше отео нехотичан крик. “Хајде, хајде”, рече О'Брајен. “Стани између 234

speilveggene. Du må se deg selv fra siden også. Han hadde stanset fordi han ble skremt. En lut, gråfarvet skapning som lignet et skjelett kom ham i møte. Det som fylte ham med redsel var ikke bare at han visste at dette var ham, skikkelsen så i seg selv uhyggelig ut. Han gikk nærmere speilet. Skikkelsens ansikt virket som det stakk frem på grunn av den krokete figuren. Et fortapt fangeansikt med en panne som endte i en skallet isse, en krøket nese, fremspringende kinnbein og ville og årvåkne øyne. Kinnene var furet, munnen virket innfallen. Det var ikke tvil om at det var hans eget ansikt, men det forekom ham at det hadde forandret seg enda mer enn han hadde endret seg innvendig. De følelser det gav uttrykk for, måtte være andre enn de han hadde inne i seg. Han var blitt delvis skallet. Ved første blikk hadde han trodd at han også var blitt grå, men det var bare hodehuden som var det. Når unntas hendene og ansiktet var kroppen hans grå over det hele av gammel og inngrodd skitt. Her og der under skitten var det røde arr av sår, og like over ankelen var leggesåret blitt til en betent masse hvor huden skallet av i flak. Men det mest uhyggelige var hvor forferdelig mager han var blitt. Brystkassen var som på et skjelett, beina hadde skrumpet slik inn at knærne var tykkere enn lårene. Nå skjønte han også hva O’Brien hadde ment da han sa at han burde se seg selv fra siden. Bøyningen av ryggraden var utrolig. De tynne skuldrene var skutt slik frem at brystet virket som en fordypning, den radmagre halsen bøyde seg likesom dobbelt under vekten av hodet. Anslagsvis ville han ha sagt at dette var kroppen til en mann på seksti som led av en eller annen ondartet sykdom.

крила. Видећеш се и из профила.” Винстон беше застао јер га је било страх. Према њему је ишла повијена, сива, костурна прилика. Плашио је више њен изглед него само сазнање да је та прилика он. Он се приближи стаклу. Лице те сподобе изгледало је избачено упоље због погнутог држања. Изгубљено, хапшеничко лице са чворугавим челом које је прелазило у ћелаво теме, искривљен нос и јагодице стученог изгледа изнад којих су очи биле ужарене и будне. Образи су били изборани, а уста изгледала упала. Свакако је посреди било његово лице, али му се чинило да се оно променило мање него он у себи. Оно што би се на њему видело било би друкчије од оног што је осећао. Био је делимично оћелавио: У првом тренутку је помислио да је и посивео, али сиво му је било само теме. Сем руку и круга, лица, цело му је тело било сиво од давнашње прљавштине која се упила у кожу. Овде-онде под прљавштином виделе су се црвене бразготине од рана, а код чланака је проширено место на вени било запаљена маса с које се љуштила кожа. Но истински га је престравило то што му је тело било толико смршало. Грудни кош му је био узан као у костура; ноге су се биле тако истањиле да су у колену биле шире него у бутини. Сад је видео шта је О'Брајен мислио када је променуо профил. Кривина кичме је запрепашћивала. Мршава рамена су била погнута, чинећи од груди улегнуће, танки врат као да се савијао надвоје под тежином лобање. Да је требало погађати, рекао би да је у питању тело шездесетогодишњака који пати од какве опаке болести. – Stundom har du tenkt at ansiktet mitt – ansiktet “Понекад си мислио”, рече О'Брајен, “да моје til et medlem av Det indre parti – ser gammelt og лице — лице члана Уже партије — изгледа slitt ut, sa O’Brien. – Hva mener du nå om ditt eget старо и строшено. Шта мислиш о свом?” ansikt? Han tok Winston i skulderen og dreiet ham rundt Он зграби Винстона за раме и обрте га тако да så han ble stående med ansiktet mot ham. се нађоше лицем у лице. – Se bare på den forfatningen du er i! sa han. – Se “Погледај у каквом си стању!” рече. “Погледај på all denne ekle skitten over hele kroppen din. Se ту прљавштину по целом телу. Погледај то på møkken mellom tærne dine. Se på det ufyselige блато између прстију на ногама. Погледај ту verkende såret du har på leggen. Vet du at du одвратну рану на нози из које ти се цеди гној. stinker som en geit? Sannsynligvis merker du det Примећујеш ли да заудараш као јарац? ikke selv mer. Se på hvor utmagret du er. Ser du? Вероватно више и не примећујеш. Погледај Jeg kan få tommelen og pekefingeren til å møtes колико си смршао. Видиш ли? Могу да 235

rundt overarmen din. Jeg kunne brekke halsen på deg som en brekker en gulrot. Vet du at du har mistet fem og tyve kilo siden du kom i hendene på oss? Jeg kan til og med ta ut never av håret ditt. Se bare! Han grep Winston i håret og rev ut en dott. – Opp med munnen. Det er ni, ti, elleve tenner igjen. Hvor mange hadde du da du kom hit? Og de få du har igjen, holder på å falle ut av kjeften din. Se her! Han tok tak i en av de fortennene Winston hadde tilbake med tommelen og pekefingeren. En iling av smerte skjøt gjennom Winston. O’Brien hadde vridd tannen løs med roten. Han slengte den tvers over cellen. – Du holder på å råtne opp, sa han, – du faller i stykker. Hva er du? Bare en sekk skitt. Snu deg nå og se deg i speilet igjen. Ser du det som står rett mot deg? Det er det siste menneske. Hvis du er menneskelig, er dette menneskeheten. Ta nå på deg klærne igjen. Winston tok til å kle seg langsomt og med stive bevegelser. Helt til nå hadde han ikke lagt merke til hvor tynn og svak han var. Bare en tanke kretset i hjernen hans: at han måtte ha vært på dette stedet lenger enn han trodde. Mens han nå festet de usle fillene på seg ble han plutselig grepet av medynk med sin egen herjede kropp. Før han visste hva han selv gjorde, hadde han falt sammen på en liten krakk ved siden av sengen, og ble sittende der og gråte. Han var oppmerksom på hvor stygg han måtte se ut da han satt her som en bylt bein i skittent undertøy og gråt i det harde, hvite lyset, men han kunne ikke stanse det. O’Brien la hånden på skulderen hans, nesten vennlig. – Det varer ikke evig, sa han. – Du kan slippe fra det når du selv vil. Alt beror på deg selv. – Det er du som har gjort det! hulket Winston. – Det er du som har bragt meg i denne forfatningen. – Nei, Winston, det er du selv som har gjort det. Det var dette du godtok da du satte deg selv opp mot Partiet. Alt var innbefattet i den første handlingen. Det har ikke hendt noe som du ikke har forutsett. Han gjorde en pause og fortsatte så: – Vi har slått deg, Winston. Vi har knekket deg. Du har sett hvordan kroppen din ser ut. Ditt sinn er i samme forfatning. Jeg tror ikke det er større

саставим палац и кажипрст око твоје мишице. Могао бих ти преломити врат као шаргарепу. Знаш ли да си изгубио двадесет пет килограма откако си нам пао у руке? Чак ти и коса опада, у целим праменовима. Гледај!” Он дохвати Винстона за косу и повуче; у руци му остаде прамен длака. “Отвори уста. Девет, десет, једанаест — имаш још једанаест зуба. Колико си имао кад си дошао овамо? И ово мало што ти је остало испада ти из главе. Гледај!” Он дохвати један од Винстонових преосталих предњих зуба између снажног палца и кажипрста. Кроз Винстонову вилицу севну бол. О'Брајен му беше ишчупао зуб из корена. Затим га баци преко ћелије. “Трулиш”, рече, “распадаш се. Шта си ти? Врећа ђубрета. Сад се окрени и поново погледај у огледало. Видиш ли ту сподобу која те гледа? То је последњи човек. Ако си ти човек, онда је то човечанство. А сад се обуци.” Спорим, крутим покретима, Винстон се поче облачити, До тада није примећивао колико је мршав и слаб, У глави му се вртела само једна мисао: да се у затвору налази дуже него што му се чинило, Затим га, док је поново навлачио своје бедне крпе, изненада преплави сажаљење према свом упропашћеном телу. Пре но што је постао свестан шта чини, он се скљока на столичицу која је стајала поред кревета и бризну у плач. Био је свестан своје ружноће, своје неспретности – свежањ костију у одвратно прљавом рубљу који седи и плаче под грубим белим светлом — али се није могао зауставити. О'Брајен му положи руку на раме, готово љубазно. “Неће то вечно трајати”, рече. “Можеш се спасти кад год зажелиш. Све зависи од тебе.” “Ви сте то учинили!” зајеца Винстон. “Ви сте ме довели у ово стање.” “Не, Винстоне, ти си сам себе довео до њега. Ти си прихватио кад си кренуо против Партије. Све је то било садржано у твом првом делу. Није се десило ништа што ниси и сам предвидео.” Он застаде, затим продужи: “Потукли смо те, Винстоне. Сломили смо те. Видео си какво ти је тело. Дух ти је у истом стању. Не мислим да ти је остало још много 236

stolthet igjen i deg. Du er blitt sparket og slått og skjelt ut, du har skreket av smerte, du har veltet deg på gulvet i ditt eget blod og spy. Du har tigget om nåde, du har forrådt alle og enhver. Kan du tenke deg en eneste nedverdigelse som du ikke har gjennomgått? Winston hadde sluttet å gråte, enda tårene fremdeles piplet ut av øynene hans. Han så opp på O’Brien. – Jeg har ikke sveket Julia, sa han. O’Brien så tankefullt på ham. – Nei, sa han, – nei, det er helt riktig. Du har ikke sveket Julia. På ny ble Winstons hjerte fylt med den eiendommelige ærbødigheten for O’Brien, som øyensynlig ingenting kunne ødelegge. Hvor intelligent, tenkte han, hvor intelligent! Alltid forstod O’Brien det som ble sagt til ham. Enhver annen ville omgående ha svart at han hadde sveket Julia. For hva var det de ikke hadde pint ut av ham under torturen? Han hadde fortalt dem alt han visste om henne, hennes vaner, hennes karakter, hennes fortid, han hadde tilstått alt som var foregått på deres møter inntil de mest trivielle detaljer, alt hva han hadde sagt til henne og hun til ham, deres svartebørsmat, deres samleier, deres ubestemte planer mot Partiet – alt. Og likevel hadde han ikke sveket henne i den betydningen han nå la i ordet. Han hadde ikke sluttet å elske henne, hans følelse overfor henne var og ble den samme. O’Brien hadde skjønt hva han mente uten å behøve noen nærmere forklaring. – Si meg, sa Winston, – hvor snart vil de skyte meg? – Det kan ta lang tid, sa O’Brien. – Du er et vanskelig tilfelle. Men mist ikke håpet. Alle blir helbredet før eller siden. Til slutt skal vi skyte deg.

поноса. Тукли су те, батинали, вређали; вриштао си од бола, ваљао си се на поду у сопственој крви и бљувотини. Цвилио си за милост, издао си све и свакога. Можеш ли ми навести иједно понижење кроз које ниси прошао?” Винстон беше престао да плаче, мада су му се сузе и даље цедиле из очију. Подиже поглед ка О'Брајену. “Нисам издао Џулију”, рече. О'Брајен га замишљено погледа одозго. “Не”, рече он, “не; то стоји. Ниси издао Џулију.” Оно чудно поштовање према О'Брајену, које ништа није могло уништити, поново запљусну Винстоново срце. Како је интелигентан, помисли он, како је интелигентан! Није се никад десило да О'Брајен не схвати шта му он каже. Свако други би му сместа одвратио да је издао Џулију. Јер шта нису исцедили из њега под мукама? Рекао им је све што је знао о њој, о њеним навикама, њеном карактеру, прошлости; признао је до најбезначајније ситнице све што се дешавало на њиховим састанцима, све што је говорио њој и она њему, признао је гозбе намирницама са црне берзе, блуд, магловите планове против Партије — све. А ипак, у оном смислу који је давао тој речи, ипак је није издао. Није престао да је воли; осећања која је имао према њој остала су иста. О'Брајен је без објашњења разумео шта је он мислио. “Реците ми”, упита га Винстон, “хоће ли ме скоро стрељати?” “Дотле може потрајати још дуго”, рече О'Брајен. “Ти си тежак случај. Али не губи наду. Ми излечимо сваког, пре или после. На крају ћемо те стрељати.”

IV Han var meget bedre. Han ble tykkere og sterkere for hver dag, om en da kunne snakke om dager på dette stedet. Det hvite lyset og den summende lyden var de samme som før, men cellen var litt mer komfortabel enn de andre han hadde vært i. Det var en hodepute og en madrass på plankesengen og en krakk å sitte på. De hadde gitt ham et bad, og han fikk lov til å vaske seg temmelig ofte i et blikkfat. De hadde til og med

4 Било му је много боље. Поправљао се и јачао из дана у дан, ако се могло говорити о данима. Бело светло и зујање остали су непромењени, али ћелија је била нешто удобнија него остале у којима је био. На кревету од дасака био је душек и јастук; имао је и столичицу. Били су га окупали, а потом га прилично често пуштали да се пере у лименом лавору. Чак су му давали и топле воде за то. Дали су му ново рубље и чист 237

gitt ham varmt vann til vaskingen. Han hadde fått nytt undertøy og en ren overall. De hadde behandlet leggesåret hans med en legende salve. De hadde trukket ut de siste tennene hans og gitt ham et nytt sett falske. Uker eller måneder måtte ha gått. Hadde han hatt noen interesse for det, kunne han nå ha holdt regnskap med tiden, for han fikk mat med tilsynelatende regelmessige mellomrom. Han anslo at han fikk tre måltider i løpet av fire og tyve timer, men stundom spekulerte han uklart på om det var om natten eller om dagen. Maten var forbausende god, med kjøtt til hvert tredje måltid. En gang fikk han til og med en pakke sigaretter. Han hadde ikke noen fyrstikker, men den tause vokteren som kom med maten pleiet å gi ham fyr. Første gang han forsøkte å røke, ble han kvalm av det, men han gav seg ikke, og drøyet pakken så lenge han kunne ved å røke en halv sigarett etter hvert måltid. De hadde også gitt ham en hvit tavle med en blyantstump bundet fast til det ene hjørnet. I førstningen brukte han den ikke. Selv når han var våken var han fullstendig avstumpet. Ofte kunne han ligge mellom det ene måltidet og det annet nesten uten å røre seg, stundom sov han, stundom fortapte han seg i uklare drømmerier slik at det var for brysomt for ham å åpne øynene. Han hadde for lenge siden vennet seg til å sove med et sterkt lys rett i ansiktet. Det lot ikke til å bety noe, når unntas at ens drømmer ble mer sammenhengende. Han drømte atskillig i hele denne tiden, og alltid var det lykkelige drømmer. Han var i Det gylne land, eller han satt mellom veldige, praktfulle sollyse ruiner sammen med sin mor og Julia og O’Brien – uten å gjøre noe, han bare satt der i solen og snakket om fredelige ting. De tanker han hadde når han var våken, angikk for det meste disse drømmene hans. Han syntes å ha mistet evnen til å gjøre noen intellektuell anstrengelse nå da smertens stimulans var borte. Han kjedet seg ikke, han hadde ingen trang til samtale eller atspredelse. Det var helt tilfredsstillende bare å være alene, ikke å bli slått og forhørt, å ha nok mat og å være ren over det hele. Smått om senn brukte han mindre tid til å sove, men han kjente fremdeles ingen innskytelse til å stå opp av sengen. Det eneste han brydde seg om, var å ligge stille og kjenne hvordan styrken samlet

комбинезон, мазали су му отечену вену неком машћу која је ублажавала свраб. Извадили су му преостале зубе и дали вештачку вилицу. Прошло је много недеља, ако не и месеци. Да је био имало заинтересован, могао је да прати протицање времена, јер су га хранили у размацима који су изгледали правилни. Процењивао је да му дају три оброка на двадесет четири часа; понекад се магловито питао да ли га хране ноћу или дању. Храна је зачудо била добра, с месом за сваки трећи оброк. Једном су му дали чак и кутију цигарета. Шибица није имао, али му је вечито ћутљиви стражар давао ватре. Први пут кад је покушао да пуши беше му припала мука, али није попустио. Кутија му је потрајала дуго: пушио је само по пола цигарете после сваког оброка. Дали су му таблицу за чији је један угао била привезана крижуља. Из почетка их није употребљавао. Чак и будан, био је у потпуној апатији. Често би између два оброка одлежао готово не покрећући се, час спавајући а час се будећи у нејасне фантазије у којима је било превише и отворити очи. Још одавно је био навикао да спава с јаким светлом на лицу. Није му сметало; једина је разлика била у томе што су му снови били повезанији. Цело то време сањао је много, и увек лепе снове. Био је у Златном крају, или седео међу величанственим рушевинама осветљеним сунцем, с мајком, са Џулијом, с О'Брајеном — није радио ништа, просто је седео на сунцу и разговарао с њима о мирним стварима. Мисли које је имао на јави углавном су биле о тим сновима. Сад кад је подстицај који је давао бол био уклоњен, чинило се да је изгубио моћ интелектуалног напрезања. Није му било досадно, није имао жеље за разговором или разонодом. Просто бити сам, не бити тучен ни саслушаван, бити сит и сав чист, савршено га је задовољавало. Постепено је почео да проводи све мање времена у сну, али још увек га ништа није гонило да устаје. Желео је једино да мирно лежи и осећа како му се у телу скупља снага. 238

seg i hans legeme. Han følte på seg selv her og der for å forvisse seg om at det ikke var noen illusjon at hans muskler ble rundere og huden strammere. Til slutt var det ikke lenger noen tvil om at han hadde lagt på seg: lårene hans var nå avgjort tykkere enn knærne. Etter dette begynte han å øve opp kroppen regelmessig, motstrebende til å begynne med. Da det var gått en tid, kunne han gå tre kilometer, som han målte ved å skritte opp cellen, og hans lutende skuldrer rettet seg opp. Han forsøkte seg på mer innviklede øvelser, og han ble forbauset og ydmyket da han oppdaget de tingene som han ikke kunne utføre. Han kunne ikke sette farten opp, han kunne ikke løfte krakken på strak arm, han kunne ikke stå på ett bein uten å miste balansen. Han bøyde seg ned på hælene og oppdaget at med en ulidelig smerte i lårene og leggene klarte han såvidt å reise seg i stående stilling. Han la seg flat på maven og forsøkte å heve seg med hendene. Det var håpløst, han kunne ikke løfte seg en centimeter. Men etter ytterligere noen dager – noen måltider til – klarte han også dette. Til slutt kunne han gjøre det seks ganger på rad. Han begynte å bli virkelig stolt av sin kropp, og av og til begynte han også å tro at hans ansikt var på vei til å bli som før. Bare når han tilfeldigvis kom til å ta seg på den skallete issen husket han det furete, herjede ansiktet som hadde sett på ham i speilet. Hans sinn ble mer virkelystent. Han satte seg på plankesengen med ryggen mot veggen og tavlen på knærne og gikk målbevisst i gang med den oppgave å omskolere seg selv. Han hadde kapitulert, det var en avtale. Nå innså han at han i virkeligheten hadde vært rede til å kapitulere lenge før han besluttet seg til det. Helt fra det øyeblikk han kom til Kjærlighetsministeriet – ja, selv i de minuttene da han og Julia hadde stått der hjelpeløse mens jernstemmen i fjernskjermen gav dem ordrer om hva de skulle gjøre – hadde han innsett det tankeløse, det overfladiske i sitt forsøk på å sette seg opp mot Partiets makt. Nå visste han at Tankepolitiet hadde voktet ham i syv år som et insekt under et forstørrelsesglass. Det var ikke den fysiske handling, ikke det sagte ord som det ikke hadde notert seg, og ikke den tanke som det ikke hadde klart å slutte seg til. Selv det lille kornet av hvitt støv på permen av dagboken hans hadde

Опипавао би се овде-онде, настојећи да се увери да то није илузија, да му се мишићи заиста дебљају а кожа затеже. Најзад се успостави ван сваке сумње да се поправио; ноге су му у бутинама биле непорециво дебље него у коленима. После тога, из почетка с оклевањем, поче редовно изводити вежбе. Ускоро је био у стању да пређе три километра, мерећи их корацима по ћелији, и угнута рамена му се почеше исправљати. Онда покуша да ради компликованије вежбе; ту се запрепасти и осети понижен откривши шта све није способан да уради. Није могао да се креће брже но ходом, није могао да држи столичицу у испруженој руци, није могао да стоји на једној нози а да не изгуби равнотежу. Чучнувши, откри да се може усправити на једвите јаде, с ужасним боловима у бутинама и листовима. Леже потрбушке и покуша да се подигне рукама. Није вредело: није могао да се помакне ни за сантиметар. Но после неколико дана — после неколико оброка — чак и тај подухват му пође за руком. Дође време кад је био у стању да се тако подигне шест пута узастопце. Поче чак да се поноси својим телом и да гаји повремено веровање да му се и лице враћа у пређашње нормално стање. Једино кад би случајно ставио руку на ћелаво теме сетио би се избораног, рушевног лица које га је оног дана погледало из огледала. Дух му постаде активнији. Он седе на кревет од дасака наваливши се леђима на зид, с таблицом на коленима, и смишљено се даде на посао да се преваспита. Било је сасвим јасно да је капитулирао. Сад виде да је у ствари почео да капитулира још давно пре но што је донео ту одлуку. Од тренутка кад се нашао у згради Министарства љубави — да, чак и током оних минута кад су он и Џулија стајали беспомоћни док им је гвоздени глас говорио шта да раде — схватио је сву лакоумност, сву површност свог покушаја да се успротиви моћи Партије. Сад је знао да га је свих тих седам година Полиција мисли посматрала као инсекта под лупом. Није било ниједног физичког чина, ниједне изговорене речи, које нису приметили, ниједног мисаоног процеса који нису били у стању да погоде. Чак су и оно беличасто зрнце прашине на корицама 239

Tankepolitiet omhyggelig lagt på plass igjen. Det hadde tatt opp lydbånd, det hadde vist ham fotografier. Noen av dem var fotografier av Julia og ham selv. Ja, til og med … Han kunne ikke kjempe mot Partiet mer. Dessuten hadde Partiet rett. Slik måtte det være, for hvordan kunne den udødelige, kollektive hjerne ta feil? Hvilken ytre målestokk hadde en om en ville vurdere dets avgjørelser? Fornuft var statistisk. Det var bare et spørsmål om å lære seg å tenke som de gjorde. Men … Blyanten kjentes tykk og upraktisk i fingrene hans. Han tok til å skrive ned de tankene som falt ham i hodet. Først skrev han med klossede store bokstaver: FRIHET ER TRELLDOM Nesten uten å stanse skrev han så under det: TO OG TO ER FEM Men så var det likesom noe som stagget ham. Det var som hans sinn vek unna for noe, og derfor ikke klarte å konsentrere seg. Han var klar over at han visste hva som nå kom, men i øyeblikket kunne han ikke huske det. Da han husket det, var det først etter at han bevisst hadde resonnert seg til hva det måtte være, det meldte seg ikke av seg selv. Han skrev: GUD ER MAKT Han godtok alt. Fortiden var foranderlig. Fortiden var aldri blitt forandret. Oceania var i krig med Øst-Asia. Oceania hadde alltid vært i krig med Øst-Asia. Jones, Aaronson og Rutherford var skyldige i de forbrytelser de ble tiltalt for. Han hadde aldri sett det bildet som motbeviste deres skyld. Det hadde aldri eksistert, han hadde diktet det opp. Han husket at han hadde erindret motstridende ting, men dette var falske erindringer, produkter av hans selvbedrag. Hvor lett var ikke det hele! Det var bare å overgi seg, så fulgte alt det andre av seg selv. Det var som å svømme mot en strøm som førte en bakover, samme hvor hardt en slet, og så plutselig å snu seg helt rundt og følge med strømmen i stedet for å kjempe mot den. Ingenting hadde endret seg unntatt ens egen stilling, og det forutbestemte hendte i alle tilfelle. Han visste knapt hvorfor han i det hele tatt hadde gjort opprør. Alt var så lett, når unntas at … Hva som helst kunne være riktig. De såkalte naturlover var bare tull. Loven om tyngdekraften

дневника увек пажљиво враћали на место. Пуштали су му магнетофонске снимке, показивали фотографије. На некима су били он и Џулија заједно. Да, чак и... Више се није могао борити против Партије. Осим тога, Партија је била у праву. Тако је морало бити: како би бесмртни, колективни мозак могао да погреши? Којим се спољним мерилом могу проверавати његови закључци? Душевно здравље је ствар статистике. У питању је само то да се научи мислити онако како они мисле. Само што...! Крижуља му се међу прстима чинила дебела и незграпна. Он поче да записује мисли које су му долазиле у главу. Прво написа крупним, неспретним штампаним словима: СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО Затим готово без предаха исписа испод тога: ДВА И ДВА СУ ПЕТ Али ту се појави нека препрека. Као да је узмицао пред нечим, дух му се није могао усредсредити. Знао је да зна шта је на реду, али за тренутак није могао да се сети. Успе да се сети само свесним напором; мисао му није дошла сама од себе. Он написа: БОГ ЈЕ МОЋ Прихватао је све. Прошлост је изменљива. Прошлост се никад није мењала. Океанија је у рату с Истазијом, Океанија је одувек у рату с Истазијом. Џонс, Аронсон и Ратерфорд су криви за све чиме их је оптужба теретила. Он никад није видео фотографију која је побијала њихову кривицу. Она уопште није ни постојала; он ју је измислио. Сетио се да се сећао противречних ствари, но то су биле лажне успомене, производи самозаваравања. Како је све то било лако! Треба се само предати; све остало долази само по себи. То је као кад човек плива уз струју која га гура натраг ма колико се напрезао, а затим наједном реши да се окрене и пође низа струју уместо против ње. Ништа се није мењало сем пливачевог положаја: оно предодређено је у сваком случају чекало на крају. Све је било лако сем...! Све може бити истина. Такозвани природни закони су којештарија. Земљина тежа је 240

var tull. «Om jeg ville, kunne jeg sveve opp fra dette gulvet som en såpeboble,» hadde O’Brien sagt. Winston utdypet det. «Hvis han tror at han svever opp fra gulvet, og hvis jeg samtidig tror at jeg ser ham gjøre det, da foregår det virkelig.» Med ett brøt en tanke inn i hans sinn som et stykke neddykket vrakgods, som plutselig stikker opp av vannet: I virkeligheten foregår det ikke. Vi innbiller oss det. Det er en hallusinasjon. Villfarelsen var åpenlys. Det forutsatte at det etsteds utenfor en selv var en «virkelig» verden, hvor det hendte «virkelige» ting. Men hvordan kunne det være en slik verden? Hvilken viten har vi om noe, unntatt gjennom vårt eget sinn? Alle hendelser foregår i sinnet. Det som skjer i alle sinn, det hender virkelig. Det var ikke vanskelig for ham å bli kvitt denne villfarelsen, og det var ikke noen fare for at han skulle bukke under for den. Likevel innså han at den aldri burde ha falt ham inn. Sinnet burde utvikle en blind flekk hver gang en slik farlig tanke meldte seg. Prosessen burde være automatisk, instinktiv. Forbryterstopp ble det kalt i nytale. Han gikk i gang med å øve seg opp i forbryterstopp. Han stilte opp påstander for seg selv – «Partiet sier at jorden er flat», «Partiet sier at is er tyngre enn vann» – og øvde seg så opp i ikke å se eller forstå de argumenter som motsa dette. Lett var det ikke. Det krevde stor evne til resonnement og improvisering. De aritmetiske problemer som reiste seg av en slik påstand som for eksempel «to og to er fem», lå utenfor hans intellektuelle fatteevne. Det krevde også en slags sinnets atletikk, en evne til i det ene øyeblikk å gjøre den mest subtile bruk av logikken, og i det andre være uvitende om selv de groveste logiske feil. Dumhet var like nødvendig som intelligens og like vanskelig å nå frem til.

Med en del av sitt sinn lurte han hele tiden på hvor snart de ville skyte ham. «Alt beror på deg selv,» hadde O’Brien sagt, men han visste at han ikke kunne foreta seg noe bevisst som ville bringe døden nærmere. Den kunne komme om ti minutter eller om ti år. De kunne holde ham i årevis i ensomt fengsel, de kunne sende ham til en

бесмислица. “Ја бих могао”, рекао му је О'Брајен, “узлетети с овог пода као мехур сапунице, кад бих хтео.” Винстон то разради. “Ако он мисли да је узлетео с пода, и ако ја у исто време мислим да га видим како узлеће, онда се то заиста дешава.” Одједном, као потопљена олупина која се наједном пробија на површину воде, у главу му се проби мисао: “Не дешава се. Ми само замишљамо да се дешава. То је халуцинација.” Он је сместа одгурну у страну. Грешка је била очигледна. Подразумевало се да постоји “стварни” свет где су се одвијала “стварна” збивања. Али како такав свет може постојати? Шта знамо о било чему, сем онога што сазнајемо преко свог духа? Све што се догађа, догађа се у духу. Шта год се дешава у духу, одиста се дешава. Није имао тешкоћа да уклони ту грешку; није био ни у опасности да јој подлегне. Он ипак схвати да та мисао није ни требало да му дође у памет. Дух треба да створи себи неку слепу мрљу кад год се укаже каква опасна мисао. Тај процес би требало да буде аутоматски, инстинктиван. У новоговору се звао злоустављање. Он се даде на вежбање у злоустављању. Представи себи тврдње “Партија каже да је земља пљосната”, “Партија каже да је лед тежи од воде” — и извежба се да не примећује или да не схвата аргументе који су томе противречили. Није било лако. Била је потребна велика моћ резоновања и импровизације. На пример, аритметички проблеми који су произлазили из тврдње “два и два су пет” били су ван његових интелектуалних моћи. Била је такође потребна и извесна духовна гимнастика, способност да се у једном тренутку примењује најсуптилнија логика, а у другом превиђају и најгрубље логичке грешке. Глупост је била исто толико потребна колико и интелигенција, и исто толико тешко достижна. Цело то време питао се једним делом свести кад ће га стрељати. “Све зависи од тебе” беше му рекао О'Брајен; но знао је да не постоји никакав свесни чин којим би могао приближити тренутак стрељања. Тај тренутак може доћи за десет минута, или за десет година. Могу га годинама држати у самици, 241

arbeidsleir, eller de kunne slippe ham løs for en tid, som de stundom gjorde. Det kunne godt tenkes at hele dramaet om hans arrestasjon og avhøring kunne bli utspilt om igjen før han ble skutt. Det eneste sikre var at døden aldri kom i det øyeblikk en ventet den. Det var en tradisjon – en usagt tradisjon, på en eller annen måte kjente en den, enda en aldri hørte den nevnt – at de alltid skjøt en i nakken, uten varsel, mens en gikk nedover korridoren fra celle til celle. En dag – men «en dag» var ikke det rette uttrykket, det kunne like godt ha vært midt på natten – sank han ned i et selsomt, velsignet drømmeri. Han gikk nedover korridoren og ventet bare på kulen. Han visste at den ville komme i neste øyeblikk. Alt var ordnet, glattet over, sonet. Det var ikke mer noen tvil, noen argumenter, noen smerte og noen frykt. Kroppen hans var sunn og sterk. Han gikk med lette steg, han gledet seg over å kunne bevege seg og hadde en følelse av at han vandret i solskinn. Han var ikke lenger i de smale hvite korridorene i Kjærlighetsministeriet, han var i den veldige, solbeskinnede passasjen, en kilometer bred, som han hadde drømt om at han gikk igjennom da han var i delirium etter rusgiften. Han var i Det gylne land, han fulgte stien over det gamle jordet med alle kaninhullene. Han kunne kjenne den myke, elastiske gresstorven under føttene sine og det milde solskinnet i ansiktet. På kanten av jordet stod almetrærne og duvet svakt, og etsteds bortenfor dem var bekken der ørekyten vaket i de grønne kulpene under vidjene. Med ett skvatt han opp i et sjokk av redsel. Han svettet på ryggen. Han hadde hørt seg selv rope høyt: – Julia! Julia! Elskede Julia! Et øyeblikk hadde han en overmektig hallusinasjon, han trodde at hun var til stede. Det var som om hun ikke bare var hos ham, men inne i ham. Det forekom ham at hun eksisterte i selve vevet i hans hud. I det øyeblikk hadde han elsket henne langt mer enn han noengang hadde gjort da de var sammen og fri. Han visste også at på en eller annen måte var hun fremdeles i live og trengte hans hjelp. Han la seg tilbake på benken igjen og prøvde å ta seg sammen. Hva hadde han gjort? Hvor mange år hadde han føyet til sin trelldom ved dette øyeblikk av svakhet?

могу га послати у логор за принудни рад, могу га неко време и пустити на слободу као што каткад раде. Било је савршено могуће да ће се, пре него што буде стрељан, цела драма хапшења и саслушавања поново одиграти. Једно је било сигурно: смрт никад не долази у очекиваном тренутку. По традицији — неизреченој традицији: то се некако удувек знало мада се никад није чуло изговорено — пуцали су с леђа, без упозорења, док жртва иде ходником од једне ћелије до друге. Једног дана — мада “једног дана” није прави израз; могло је исто тако бити и пола ноћи; дакле: једном — он западе у чудно, блажено сањарење. Ишао је ходником очекујући метак. Знао је да ће га идућег тренутка метак погодити. Све је било сређено, изглађено, помирено. Није више било сумњи, препирки, бола, страха. Тело му је било здраво и снажно. Ходао је лаким корацима, с радошћу од кретања и осећањем да хода по сунцу. Више није био у узаним белим ходницима Министарства љубави него у оном огромном пролазу обасјаном сунцем, широком читав километар, којим је пролазио у делиријуму изазваном дрогама. Био је у Златном крају и ходао путањом преко старог пашњака који су зечеви сав попасли. Осећао је кратку гипку траву под ногама и сунце на лицу. На ивици пољане благо су се њихали брестови, а негде иза њих био је поточић у чијим су се зеленим вировима испод врба играле рибице. Одједном се трже, сав ужаснут. По кичми му изби зној. Био је чуо свој гласни крик: ”Џулија! Џулија! Џулија, љубави моја! Џулија!” За тренутак га салете халуцинација: виде је пред собом. Чинило се да није само с њим, него у њему. Било му је као да му је ушла у само ткиво коже. Тог тренутка ју је волео далеко више него кад су били заједно и слободни. Исто тако је знао да је она негде жива и да јој је потребна његова помоћ. Он поново леже и покуша да се прибере. Шта је то урадио? Колико ће година овај тренутак слабости додати његовом заточеништву? 242

I neste øyeblikk ville han høre tramping av støvler utenfor. De kunne ikke la et slikt utbrudd gå ustraffet. Om de ikke visste det før, ville de vite nå at han brøt den avtalen han hadde sluttet med dem. Han adlød Partiet, men han hatet fremdeles Partiet. I gamle dager hadde han skjult et kjettersk sinn bak en maske av rett-troenhet. Nå hadde han tatt enda et skritt tilbake: han hadde overgitt seg i sinnet, men han hadde håpet å kunne bevare sitt innerste hjerte ukrenket. Han visste at det var galt av ham, men han foretrakk det slik. De ville forstå det – O’Brien ville forstå det. Han tilstod det hele i et eneste tåpelig skrik. Han ble nødt til å begynne forfra igjen. Det kunne ta år. Han strøk seg over ansiktet og forsøkte å venne seg selv til dets nye utseende. Det var dype furer i kinnene, kinnbeinene kjentes skarpe, nesen flatere. Dessuten hadde han fått en helt ny tanngard siden han så seg selv i speilet. Det var ikke lett å bevare uransakeligheten når en ikke visste hvordan ens ansikt så ut. I hvert fall var det ikke nok bare å kontrollere ansiktstrekkene. For første gang gikk det opp for ham at om en vil bevare en hemmelighet, må en også skjule den for seg selv. Hele tiden må en vite at den er der, men før en har bruk for den må en ikke la den få dukke opp i ens bevissthet i noen som helst form som kan gis et navn. Fra nå av måtte han ikke bare tenke riktig, han måtte også holde sitt hat innestengt i seg, som noe som var en del av ham selv og likevel uten forbindelse med resten av ham, som en slags svulst. En dag ville de beslutte å skyte ham. En kunne ikke si når det ville skje, men noen sekunder i forveien burde det la seg gjøre å gjette det. Det foregikk alltid bakfra, når en gikk nedover en korridor. Ti sekunder ville være nok. På den tiden kunne den verden som var inne i ham forandre seg. Og så plutselig, uten at han hadde sagt et ord, uten å ha stanset sine skritt, uten å ha endret en linje i sitt ansikt – plutselig ville kamuflasjen være borte, og – bang! Han ville avfyre sine hat-batterier. Hatet ville fylle ham som en veldig brølende flamme. Og nesten i samme øyeblikk – bang! – ville kulen gå, for sent eller for tidlig. De ville ha blåst hjernen hans i filler før de kunne gjenerobre den. Den kjetterske tanke ville forbli ustraffet, uangret, utenfor deres rekkevidde for alltid. De ville ha skutt et hull i sin egen fullkommenhet. Å

Још један тренутак, и он ће чути бат чизама у ходнику. Они неће пустити да овај излив прође некажњен. Сад знају, ако нису и одраније знали, да он крши споразум који је закључио с њима. Покорио се Партији али је још увек мрзи. У прошлости је под маском конформисте носио јеретички дух. Сад се повукао корак даље: у духу се предао, али се надао да ће душу очувати нетакнуту. Зна да није у праву, али више воли да не буде. Они ће то разумети — О'Брајен ће разумети. Све је изишло на видело у том једном једином глупавом крику. Мораће да почне из почетка. То може потрајати годинама. Он пређе руком преко лица, трудећи се да упамти нови облик. У образима су биле дубоке боре, јагодице су под руком биле оштре, нос спљоштен. Осим тога, откако се последњи пут видео у огледалу, добио је и нове вилице. Није лако одржати недокучив израз на лицу кад човек не зна како му лице изгледа. У сваком случају, сама контрола над цртама лица није довољна. Он први пут схвати да човек који хоће да сачува тајну мора да је сакрије и од самог себе. Мора цело време знати да је она ту, али не сме је, докле год не постане потребна, пустити да у било ком облику коме се може дати име продре у свест. Од сада мора да има не само исправне мисли него и исправна осећања, исправне снове. А цело то време мора да чува мржњу у себи, као грудву материје која је део њега а ипак неповезана с њим, као цисту. Једног дана ће одлучити да га стрељају. Не може се знати кад, али се неколико секунди унапред може погодити. Пуцају увек с леђа док човек иде ходником. Десет секунди ће бити доста. За то време се свет у њему може преокренути. И онда, наједном, без иједне речи, без застајања у ходу, без промене и у једној јединој црти лица — наједном ће камуфлажа спасти и: бум! опалиће топови његове мржње. Мржња ће га испунити као огроман праштав пламен. И у том истом тренутку: бум! Опалиће метак, прекасно — или прерано. Пре него што му буду придобили мозак, они ће га разнети. Јеретичка мисао ће бити некажњена, непокајана, ван њиховог домашаја заувек. Они ће пробушити рупу у свом сопственом савршенству. Умрети мрзећи их — то је 243

dø mens en hatet dem – det var frihet. Han lukket øynene. Det var vanskeligere enn å godta en åndelig disiplinering. Det var et spørsmål om å degradere seg selv, lemleste seg. Han måtte styrte seg ut i den skitneste av all skitt. Hva var den mest redselsfulle og kvalmende tanken av alle? Tanken på Store Bror. Det enorme ansiktet (da han stadig hadde sett det på plakater tenkte han seg det alltid som en meter bredt), med den tette svarte barten og øynene som fulgte en hvor en stod og gikk, gled likesom inn i hans sinn av seg selv. Hvilke var hans sanne følelser overfor Store Bror? Det lød tung støvletramp ute i korridoren. Ståldøren gikk opp med et smell. O’Brien kom inn i cellen. Bak ham fulgte offiseren med voksansiktet og de svartuniformerte vokterne. – Reis deg. Kom hit, sa O’Brien. Winston stod rett imot ham. O’Brien tok skuldrene hans i sine sterke never og så intenst på ham. – Du har tenkt å føre meg bak lyset, sa han. – Det var dumt av deg. Rett deg opp. Se meg i ansiktet. Han gjorde en pause og fortsatte så i en mildere tone: – Du kommer deg. Intellektuelt er det svært lite i veien med deg. Det er bare følelsesmessig at du ikke har klart å gjøre noen fremskritt. Si meg, Winston – og husk: ingen løgner, du vet at jeg alltid kan oppdage en løgn – si meg, hva er dine sanne følelser overfor Store Bror? – Jeg hater ham. – Du hater ham. Godt. Da er tiden kommet til at du må ta det siste skritt. Du må elske Store Bror. Det er ikke nok å adlyde ham – du må elske ham.

слобода. Он затвори очи. То је било теже него прихватити интелектуалну дисциплину. У питању је било самопонижење, самосакаћење. Мораће да зарони у најгнуснију гнусобу. Шта још има страшније, шта још има гадније? Он помисли на Великог Брата. Огромно лице (зато што се стално виђало на плакатима увек се чинило да има метар у ширину) са густим црним брковима и очима које су пратиле човека, изиђе му пред очи као само од себе. Које је његово право осећање према Великом Брату? У ходнику се чу тежак бат чизама. Челична врата се отворише с треском. У ћелију уђе О'Брајен. Иза њега је стајао официр воштана лица и стражари у црној униформи. “Устани”, рече О'Брајен. “Ходи овамо.” Винстон стаде пред њега. О'Брајен га дохвати снажним рукама за рамена и унесе му се у лице. “Мислио си да ме превариш”, рече он “То ти је било глупо. Исправи се. Погледај ме у лице.” Он застаде, затим настави блажим гласом:

“Поправљаш се. Интелектуално, с тобом је готово све како треба. Ниси напредовао једино емоционално. Реци ми, Винстоне — и запамти, без лажи; ти знаш да увек примећујем лаж — реци ми: које је твоје право осећање према Великом Брату?” “Мрзим га.” “Мрзиш га. Добро. Значи да је дошло време да учиниш и последњи корак. Мораш заволети Великог Брата. Није довољно да му се само покораваш; мораш га волети.” Han gav Winston et lite puff i retning av vokterne Он пусти Винстона благо га гурнувши према og slapp ham. стражарима. – Rom 101, sa han. “Соба сто један”, рече.

V På alle stadier av sitt fengselsopphold hadde han visst eller hatt følelsen av å vite hvor han befant seg i den vindusløse bygningen. Kan hende skyldtes det små ulikheter i lufttrykket. De celler hvor vokterne hadde slått ham, lå under jorden. Det rommet hvor O’Brien hadde forhørt ham, var høyt oppe i nærheten av taket. Dette stedet lå

5 У свакој фази свог заточеништва знао је, или му се чинило да зна, на ком се месту те зграде без прозора налази. Вероватно је било малих разлика у ваздушном притиску. Ћелије где су га стражари тукли биле су под земљом. Соба у којој га је О'Брајен саслушавао била је високо, близу крова. Ова просторија је била много 244

mange meter under jorden, så dypt nede som det var mulig å komme. Det var større enn de fleste av de cellene han tidligere hadde vært i. Men det var såvidt han la merke til sine omgivelser. Det eneste som fanget blikket hans var to små bord rett foran ham, begge dekket av grønn boy. Det ene var bare et par meter fra ham, det andre stod lenger borte, i nærheten av døren. Han var spent fast til en stol, så stramt at han ikke kunne bevege noe, ikke hodet engang. En slags pute holdt nakken hans fast og tvang ham til å se rett frem for seg. Et øyeblikk var han alene, så ble døren åpnet, og O’Brien kom inn. – Du spurte meg en gang hva som var i rom 101, sa O’Brien. – Jeg svarte at det visste du alt. Alle vet det. Det som er i rom 101, er det verste i verden. På ny gikk døren opp. En vokter kom bærende på noe som var laget av ståltråd, en kasse eller kurv av et eller annet slag. Han satte det fra seg på det borterste bordet. Winston kunne ikke se hva det egentlig var, fordi O’Brien stod i veien for ham. – Det verste i verden varierer fra individ til individ, fortsatte O’Brien. – Det kan være å bli begravet levende, eller brenne i hjel eller drukne, eller å bli spiddet, eller femti forskjellige andre dødsmåter. Det finnes tilfelle da det er noe ganske trivielt, som ikke engang betyr døden. Han hadde flyttet seg litt til siden, slik at Winston fikk bedre utsikt til det som stod på bordet. Det var et avlangt ståltråd-bur med et håndtak til å bære det i. Festet til forsiden av det var noe som så ut som en fektemaske med den konkave siden ut. Enda det var tre–fire meter fra ham kunne han se at buret var delt på langs i to rom, og at det var et dyr i dem begge. Det var rotter.

– I ditt tilfelle er tilfeldigvis rotter det verste i verden, sa O’Brien. En slags uhyggelig forutanelse, en frykt for noe som han ikke var helt sikker på, hadde jaget gjennom Winston så snart han fikk det første glimt av buret. Men i dette sekund ble han med ett klar over meningen med den maske-innretningen som var festet til det. Det var som innvollene vrengte

метара под земљом, на најдубљем месту докле се може доћи. Била је већа од готово свих осталих ћелија у којима је био. Но он је једва и примећивао околину. Приметио је једино да су право испред њега била два сточића, оба покривена зеленом чохом. Један је био на свега метар-два испред њега, а други нешто даље, близу врата. Био је у седећем ставу привезан за столицу тако чврсто да није могао покренути ништа, чак ни главу. Главу му је отпозади нешто стезало тако да је морао гледати право преда се. За тренутак је био сам, затим се врата отворише и О'Брајен уђе. “Једном си ме питао”, рече О'Брајен, “шта је у соби сто један. Ја сам ти рекао да одговор знаш и сам. Сви знају. У соби сто један је најгора ствар на свету.” Врата се поново отворише. Уђе стражар који је носио нешто од жице, неку кутију или корпу. Он је стави на удаљенији сто. Од О'Брајена Винстон није могао да види шта је то. “Најгора ствар на свету”, рече О'Брајен, “варира зависно од јединке. За неког је то бити жив закопан, за другог бити спаљен, или удавити се, или бити набијен на колац, или педесет других смрти. Има случајева кад је најгора ствар на свету нешто сасвим безначајно, чак не ни смртоносно.” Он се беше мало померио у страну тако да је Винстон могао боље да види онај предмет на столу. То је био четвртаст кавез од жице, с ручицом за ношење на горњем крају. За предњи крај било је причвршћено нешто налик на мачевалачку маску, с удубљеном страном напољу. Иако је кавез лежао три-четири метра од њега, Винстон виде да је уздужном преградом подељен на двоје, и да се у сваком одељку налази по један створ. То су били пацови. “У твом случају”, рече О'Брајен, “најгора ствар на свету су пацови.” Још чим је видео кавез, кроз Винстона је прошла нека језа предосећања, неки страх од незнано чега. Но тог тренутка му наједном постаде јасно шта значи онај масколики део. Утроба као да му се претвори у воду. 245

seg i ham. – Du kan ikke finne på noe slikt! skrek han med høy, hakkende stemme. – Du kan ikke, kan ikke! Det er ikke mulig. – Husker du det øyeblikket av panikk som pleiet å opptre i dine drømmer? sa O’Brien. – Det var en mur av mørke foran deg og en brølende lyd i ørene dine. Det var noe forferdelig på den andre siden av muren. Du visste at du visste hva det var, men du torde ikke trekke det frem i lyset. Det var rottene som var på baksiden av muren. – O’Brien, sa Winston med et forsøk på å beherske sin egen stemme. – Du vet at dette ikke er nødvendig. Hva er det du vil jeg skal gjøre? O’Brien svarte ikke direkte. Da han snakket, var det i den skolemestertonen som han stundom anla. Han stirret tankefullt ut i det fjerne, som om han henvendte seg til en tilhørerskare etsteds bak Winstons rygg. – Smerte i seg selv er ikke alltid nok, sa han. – Det finnes situasjoner da et menneskelig vesen kan holde ut smerter endog helt til det dør. Men for alle mennesker finnes det noe som er uutholdelig – noe som de ikke kan tenke seg. Dette har ikke noe med mot og feighet å gjøre. Hvis en faller ned fra et høyt sted, er det ikke feigt å klynge seg til et tau. Når en er kommet opp fra dypt vann, er det ikke feigt å fylle lungene med frisk luft. Det er bare et instinkt som en alltid må følge. Likedan er det med rottene. For deg er de uutholdelige. De er en form for press som du ikke kan stå imot, selv om du ville. Du må gjøre det som blir forlangt av deg. – Men hva er det, hva er det? Hvordan kan jeg gjøre det når jeg ikke vet hva det er? O’Brien hentet buret og plasserte det på det nærmeste bord. Forsiktig satte han det ned på det grønne kledet. Winston kunne høre blodet synge i ørene. Han hadde følelsen av å sitte helt ensom og fortapt. Han var midt på en stor tom slette, en flat ørken som var svidd av solen, og over denne sletten kom alle lyder til ham fra umåtelige avstander. Like fullt var buret med rottene ikke to meter fra ham. Rottene var enorme. De var i den alderen da rottesnuten blir stump og vill og pelsen brun i stedet for grå. – Rotten er en gnager, men likevel en kjøtteter, sa O’Brien, fremdeles henvendt til sitt usynlige

“Не можете!” крикну високим, напуклим гласом. “Не бисте ваљда! Не бисте ваљда! Па то је немогуће.” “Да ли се сећаш”, рече О'Брајен, “тренутка панике који ти је долазио у сновима? Испред тебе је био зид мрака, а у ушима ти је бучало. С друге стране зида налазило се нешто ужасно. Знао си да знаш шта је то, али се ниси усуђивао да му погледаш у очи. С друге стране зида су се налазили пацови.” “О'Брајене!” рече Винстон напрежући се да овлада својим гласом. “Ви знате да то није потребно. Шта тражите од мене?” О'Брајен му не даде непосредан одговор. Најзад проговори, онако учитељски како је понекад имао обичај. Гледао је замишљено некуд у даљину, као да се обраћа публици иза Винстонових леђа. “Сам по себи”, рече он, “бол није увек довољан. Има ситуација у којима се човек одупире болу, чак и док не издахне. Али за сваког постоји нешто неиздржљиво — нешто о чему се не може ни мислити. То нема везе са храброшћу и кукавичлуком. Човек који пада с неке висине није кукавица ако се у паду ухвати за уже. Човек који израња из дубоке воде није кукавица ако напуни плућа ваздухом. То је једноставно инстинкт који се не може уништити. Исти је случај с пацовима. За тебе, они су неиздржљиви. Они представљају облик притиска коме се не можеш одупрети, чак и кад би хтео. Стога ћеш учинити оно што се од тебе тражи.” “Али шта, шта? Како ћу то учинити ако не знам шта је?” О'Брајен подиже кавез и премести га на ближи сто, спустивши га пажљиво на чоху. Винстону запишта крв у ушима. Имао је осећање да седи у потпуној усамљености. Налазио се усред огромне пусте равнице, равне пустиње натопљене сунцем, преко које су му сви звуци долазили из неизмерних даљина. Но ипак је кавез с пацовима био непуна два метра од њега. Пацови су били огромни. Били су у оном добу кад им њушка постаје тупа и крвожедна — а крзно прелази из сиве боје у мрку. “Иако је глодар”, рече О'Брајен, још увек се обраћајући невидљивој публици, “пацов је 246

auditorium. – Du vet det. Du har sikkert hørt om de tingene som foregår i fattigkvarterene her i byen. I somme gater tør en mor ikke la barnet være alene hjemme, ikke i fem minutter engang. En kan sikkert gå ut fra at det vil bli angrepet av rotter. I løpet av ganske kort tid vil de ete det opp til beinene. De går også løs på syke eller døende mennesker. De viser en forbausende intelligens når det gjelder å vite når et menneske er hjelpeløst. En rekke ville hyl kom fra buret. Det var som Winston hørte dem langt borte fra. Rottene sloss, de prøvde å få tak i hverandre gjennom skilleveggen. Han hørte også et dypt stønn av fortvilelse. Også det syntes å komme fra et sted utenfor ham selv. O’Brien løftet opp buret og samtidig som han gjorde det, klemte han også på noe i det. Det lød et skarpt smell. Winston gjorde et fortvilt forsøk på å slite seg løs fra stolen. Det var håpløst; hver del av ham, selv hans hode, ble holdt urokkelig på plass. O’Brien flyttet buret nærmere. Det var mindre enn en meter fra Winstons ansikt. – Jeg har trykket på den første fjæren, sa O’Brien. – Du forstår vel hvordan dette buret er konstruert. Masken passer nøyaktig til hodet ditt, slik at rottene ikke kan slippe forbi. Når jeg trykker på den andre fjæren, vil døren til buret gli opp. De sultne beistene vil fare ut med lynets fart. Har du noen gang sett en rotte fly gjennom luften? De vil fare løs på ansiktet ditt og grave seg tvers igjennom det. Stundom angriper de øynene først. Stundom borer de seg igjennom kinnene og spiser opp tungen. Buret var nærmere, det var like ved ham. Winston hørte en rekke skingrende skrik som forekom ham å komme fra luften over hans hode. Men han kjempet som en rasende mot denne panikkfølelsen. Å tenke, å tenke, selv om det bare var en brøkdel av et sekund igjen – å tenke var nå hans eneste håp. Plutselig ble han vár den ekle, mugne lukten av udyrene. Han fikk en voldsom trang til å spy, og han mistet nesten bevisstheten. Alt hadde svartnet. Et øyeblikk var han vanvittig – lik et hylende dyr. Likevel kom han ut av mørket mens han klynget seg til en tanke. Bare på én, en eneste måte, kunne han redde seg selv. Han måtte plassere et annet menneske, legemet av et annet menneske, mellom seg og rottene. Masken var så stor at han ikke kunne se noe

месождер. То знаш. Чуо си шта се дешава у сиромашним четвртима овог града. Има улица где жене не смеју да оставе мало дете само у кући, чак ни на неколико минута, јер би га иначе пацови свакако напали. У врло кратком року оглодали би га до костију. Они такође нападају болеснике и самртнике. Са зачудујућом интелигенцијом распознају који се људи не могу бранити.” Из кавеза се зачу жестока цика. Винстону се учини да допире издалека. Пацови су се тукли; покушавали су да дохвате један другог кроз преграду. Он чу — и дубоко очајничко стењање. Учини му се да и оно долази од некуд ван њега. О'Брајен подиже кавез и у истом тренутку притисну нешто не њему. Нешто шкљоцну. Винстон се избезумљено напреже да се отргне са столице. Није вредело: сваки део тела, чак и глава, били су чврсто стегнути. О'Брајен примаче кавез на непун метар од Винстоновог лица. “Притиснуо сам прву полугу”, рече он. “Конструкција овог кавеза ти је јасна. Маска ће ти налећи на лице, не остављајући никакав излаз. Кад притиснем ову другу полугу, врата кавеза ће се подићи. Изгладнеле животиње ће излетети као меци. Јеси ли кад видео пацова у скоку? Налетеће ти на лице и одмах загристи у њега. Неки пут иду право на очи. Неки пут прогризу кроз образе и навале на језик.” Кавез се примицао; већ је био сасвим близу. Винстон чу низ оштрих крика који као да су долазили из ваздуха изнад његове главе. Ипак се жестоко борио против панике. Смислити, смислити нешто макар у преосталом делићу секунде — једина нада је била у томе. Одједном га по ноздрвама удари одвратан устајао задах животиња. У њему се ускомеша мучнина; он се готово онесвести. Све се било помрачило. За тренутак је био изван себе, животиња која урла. Но ипак изрони из мрака грчевито се држећи једне мисли. Може се спасти на један једини начин. Мора подметнути неко друго људско биће, тело неког другог људског бића, између себе и пацова. Круг маске је већ био толико близу да се од 247

utenfor den. Ståltråddøren var noen centimeter fra hans ansikt. Rottene visste hva som nå kom. Den ene av dem hoppet opp og ned, den andre – en gammel, skabbet bestepappa fra kloakkene – reiste seg med sine lyserøde labber mot ståltråden og snuste vilt i luften. Winston kunne se kinnskjegget på den – og de gule tennene. På ny ble han overmannet av den svarte panikken. Han var blind, hjelpeløs, han kunne ikke tenke mer. – Det var en alminnelig straff i keisertidens China, sa O’Brien like belærende som før. Masken gled inn til ansiktet hans. Ståltråden strøk ham om kinnene. Og så – nei, det var ikke redningen, bare et håp, en ørliten bit av håp. For sent, kanskje, for sent. Men med ett var han blitt klar over at det i hele verden bare var ett menneske han kunne overføre sin straff på – ett legeme som han kunne skyve mellom seg og rottene. Og han skrek som en rasende, om og om igjen: – Gjør det med Julia! Gjør det med Julia! Ikke meg! Julia! Jeg gir en god dag i hva dere gjør med henne. Bit ansiktet av henne, flå henne til beinene. Ikke meg! Julia! Ikke meg! Han falt bakover, ned i et veldig dyp, bort fra rottene. Han var fremdeles spent fast til stolen, men han hadde falt gjennom gulvet, gjennom bygningens vegger, gjennom jorden, gjennom oceanene, gjennom stratosfæren, ut i rommet, ut i uendeligheten mellom stjernene – og hele tiden bort, bort, bort fra rottene. Han var mange lysår borte, men fremdeles stod O’Brien ved siden av ham. Fremdeles kjente han den kalde ståltråden mot kinnene. Men gjennom det mørket som omhyllet ham hørte han et nytt knepp i metall, og han visste at døren i buret hadde lukket seg.

њега није видело више ништа. Вратанца од жице била су му на свега два-три педља од лица. Пацови су знали шта се спрема. Један је поскакивао, а други, стари олињали деда из канализације, стајао усправно, стежући ружичастим шапама шипке кавеза, и крвожедно њушкао. Винстон виде бркове и жуте зубе. Поново га захвати црна паника. Био је слеп, беспомоћан, без мисли. “То је била уобичајена казна у време кинеског царства”, рече О'Брајен, дидактички као и пре. Маска му се навлачила на лице. Жица му се очеша о образ. А онда — не, то није било олакшање, само нада, сићушан комадић наде. Прекасно, можда прекасно. Но само једно биће на које може да пренесе своју казну — једно једино тело које може да гурне између себе и пацова. И поче избезумљено да урла, да понавља из свег гласа: “Џулији! Џулији! Не мени! Џулији! Свеједно ми је шта ћете јој! Искидајте јој лице, одерите је до костију. Не мени! Џулији! Не мени!” Падао је уназад, у неизмерне дубине, све даље од пацова. Још увек је био привезан за столицу, али беше пропао кроз под, кроз зидове зграде, кроз земљу, кроз океане, кроз атмосферу, у васиону, у међузвездани простор — све даље, даље, даље од пацова. Био је удаљен незнано колико светлосних година, али О'Брајен је и даље стајао уз њега. Још увек је осећао хладноћу жице на образу. Али кроз таму која га је обавијала он чу још једно метално шкљоцање. Знао је да су се вратанца затворила а не отворила.

VI Kastanjetreet var nesten tomt. En solstråle sneiet inn gjennom et vindu og falt gul på støvete bordplater. Det var den ensomme femtentimen. Skramlemusikk kom sivende fra fjernskjermene.

6 Кафана Под кестеном била је готово празна. Падајући косо кроз прозор, жут сунчев зрак је падао на прашњаве плоче столова. Било је петнаест часова; самотно доба дана. Из телекрана се цедила музика металног звука. Winston satt i sin vanlige krok og stirret på et tomt Винстон је седео у свом уобичајеном углу, glass. Av og til kastet han et blikk på et veldig загледан у празну чашу. Каткад би подигао 248

ansikt som voktet ham på den motsatte veggen. Store Bror ser deg! lød innskriften. Uten at han hadde bedt om det kom en kelner og fylte glasset hans med Seiersgin, han dryppet også noen dråper fra en annen flaske opp i det gjennom en fjær i korken. Det var sakkarin, tilsatt kryddernellik, kaféens spesialitet. Winston hørte på fjernskjermen. Nå kom det bare musikk fra den, men det var sannsynlig at det hvert øyeblikk kunne bli sendt ut en særmelding fra Fredsministeriet. Nyhetene fra Afrika-fronten var ytterst foruroligende. Med mellomrom hadde han vært bekymret over dem hele dagen. En eurasisk armé (Oceania var i krig med Eurasia – Oceania hadde alltid vært i krig med Eurasia) holdt på å rykke sydover med forferdelig fart. Middagsnyhetene hadde ikke nevnt noe bestemt område, men det var trolig at Kongo-munningen alt var slagmark. Brazzaville og Leopoldville var truet. En behøvde ikke å se på kartet for å forstå hva det betydde. Det var ikke bare spørsmål om å miste Mellom-Afrika, for første gang under hele krigen var Oceanias eget territorium i fare. En voldsom følelse, det var ikke akkurat frykt, men en slags udifferensiert opphisselse, blusset opp i ham – men forsvant så igjen. Han sluttet å tenke på krigen. I den situasjon han nå var i, kunne han aldri feste tankene på noe bestemt emne mer enn noen øyeblikk om gangen. Han tok glasset og tømte det i ett drag. Som alltid fikk drikken ham til å gyse og til og med rape litt. Det var et redselsfullt brygg. Kryddernelliken og sakkarinen, som i seg selv var ekle nok med sin kvalme smak, kunne ikke fjerne den flaue oljesmaken, og det verste var at denne smaken av gin som forfulgte ham natt og dag, var uatskillelig koplet sammen i hans sinn med smaken av disse … Han nevnte dem aldri ved navn, ikke i sine tanker engang, og såvidt han kunne unngå det, forestilte han seg dem heller ikke i tanken. De var noe som han var seg halvveis bevisst, som kretset tett ved ansiktet hans, en lukt som hang fast i hans nesebor. Da ginen steg opp i ham, gulpet han gjennom sine blå lepper. Han hadde lagt på seg siden de løslot ham, og han hadde fått den gamle farven tilbake – han hadde faktisk mer enn fått den igjen. Trekkene var blitt plumpere, huden på nesen og

поглед на огромно лице које га је гледало са супротног зида. Испод њега је писало ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА. Келнер се појави непозван и напуни му чашу џином Победа, истресавши у њу и неколико капљица из друге боце кроз чији је запушач пролазила цевчица. То је био сахарин с каранфилићем, специјалитет кафане. Винстон је слушао телекран. Из њега је тренутно излазила само музика, али сваког часа се очекивао специјални билтен Министарства мира. Новости с афричког фронта биле су крајње узнемирујуће.Бриге о том фронту враћале су му се целог дана. Једна евроазијска армија (Океанија је у рату с Евроазијом; Океанија је одувек у рату с Евроазијом) кретала се на југ стравичном брзином. Подневни билтен није помињао ниједну одређену област, но било је вероватно да се борбе већ воде око ушћа Конга. Бразавил и Леополдвил су били у опасности. Није се морало гледати на мапу да би се схватило шта то значи. Није у питању био само губитак централне Африке; први пут у целом рату била је угрожена и сама територија Океаније. У њему плану неко јако осећање, не сасвим страх него неко неодређено узбуђење, затим се загаси. Он престаде да мисли о рату. Тих дана није могао да се концентрише ни на шта дуже од неколико тренутака. Он подиже чашу и испи је у једном гутљају. Као и увек, џин га протресе, готово натера да поврати. Пиће је било одвратно. Каранфилић и сахарин, који су, онако отужни, већ и сами били гадни, нису могли да сакрију тупи уљасти мирис; а најгоре је од свега било то што му је мирис џина, који га је пратио дан и ноћ, био у свести нераскидиво везан са задахом оних... Никад их није именовао, чак ни у мислима; колико му је било могуће, није их ни замишљао. Они су били нешто чега је само упола био свестан, нешто што му се врзма тик уз лице, неки мирис који му се упорно држао ноздрва. Док се џин у њему дизао, он подригну кроз љубичасте усне. Откако су га пустили био се угојио, па чак и повратио своју стару боју — у ствари, и више него повратио. Црте лица су му задебљале, кожа на носу и јагодицама 249

kinnbeinene var grovt rød, selv den skallete issen var for rødfarvet. En kelner kom, også ubudt, med sjakkbrettet og siste nummer av Times, han hadde slått opp den siden hvor sjakkoppgaven stod. Da han så at Winstons glass var tomt, hentet han ginflasken og skjenket på igjen. Winston behøvde ikke å bestille noe. De kjente hans vaner. Sjakkbrettet stod alltid og ventet på ham, hans bord i kroken var alltid reservert, selv når kaféen var fullt besatt fikk han beholde det for seg selv, fordi ingen brydde seg om å sitte for nær ham. Han gadd ikke telle drinkene sine engang. Med regelmessige mellomrom kom de med en skitten lapp papir, som de sa var regningen hans, men han hadde inntrykk av at de alltid gjorde den for liten. Det ville ikke ha spilt noen rolle om de hadde beregnet seg for mye. Han hadde alltid flust med penger nå for tiden. Han hadde til og med en stilling, en sinekyre, som var bedre lønnet enn hans tidligere jobb hadde vært. Musikken i fjernskjermen stoppet, og en stemme overtok. Winston løftet hodet for å høre. Imidlertid var det ikke noe kommuniké fra fronten, bare en kort melding fra Overflodsministeriet. Det lot til at i siste kvartal var den tiende treårsplans kvote for skolisser blitt oppfylt med 98 prosents overskudd. Han gransket sjakkproblemet og stilte opp brikkene. Det var en utspekulert avslutning som omfattet et par springere. «Hvit gjør matt i to trekk.» Winston så opp på bildet av Store Bror. Hvit gjør alltid matt, tenkte han med en slags tåket mystisisme. Alltid, uten unntagelse, blir det ordnet slik. Siden verdens begynnelse har svart aldri vunnet i noe sjakkproblem. Symboliserte ikke dette det godes evige, uforanderlige seier over det onde? Det veldige fjeset stirret tilbake på ham, fullt av ro og makt. Hvit gjør alltid matt.

Stemmen i fjernskjermen tidde og la så til i en annen og meget alvorligere tone: – Hallo! hallo! Vær forberedt på en viktig melding klokken femten tredve. Femten tredve! Det er en nyhet av største betydning. Pass på at ingen går glipp av den. Femten tredve! Skramlemusikken fortsatte igjen. Winstons hjerte ble urolig. Dette var kommunikéet fra fronten, og hans instinkt sa ham at det kom

огрубела и поцрвенела, чак је и ћелаво теме било превише ружичасто. Келнер, и овог пута непозван, донесе шаховску таблу и последњи број Тајмса, савијен на страни са шаховским проблемом. Затим, видевши да је Винстонова чаша празна, донесе боцу с џином и напуни је. Винстон није морао да наручује. Знали су његове навике. Шаховска табла га је увек чекала, сто углу био увек резервисан; чак и кад је кафана била пуна он је за својим столом седео сам јер нико није хтео да буде виђен у његовој близини. Никад се није трудио да рачуна колико је попио. У неправилним размацима подносили су му комад прљаве хартије за који су говорили да је рачун, но имао је утисак да му стално наплаћују мање. Но било би му свеједно и да је обратно. Сад је увек имао пара. Имао је чак и посао, синекуру плаћену далеко боље но његова ранија служба. Музика с телекрана престаде. Програм настави спикеров глас. Винстон подиже главу, али посреди није био билтен с фронта. Само кратко саопштење Министарства обиља да је у претходном тромесечју норма десете, тролетке за производњу пертли премашена за двадесетосам одсто. Он испита шаховски проблем и постави фигуре. У питању је била компликована завршница, при чему је требало употребити и два коња. “Бели вуче и добија у два потеза.” Винстон подиже поглед на портрет Великог Брата. Бели увек матира, помисли он с неким магловитим мистицизмом. Увек је тако удешено, без изузетка. Ни у једном шаховском проблему од почетка света није пођедивао црни. Не симболизује ли то вечиту, непромериљиву победу добра над злим? Огромно лице га је посматрало, пуно смирене снаге. Бели увек матира. Глас из телекрана застаде и настави друкчијим и много озбиљнијим тоном: “Упозоравате се да будете спремни за важно саопштење у петнаест и тридесет. Петнаест и тридесет! У питању су вести од највећег значаја. Пазите да их не пропустите. Петнаест и тридесет!” Звекетава музика поново засвира. Винстону залупа срце. То ће бити билтен с фронта; инстинкт му је говорио да ће вести 250

dårlige nyheter. Hele dagen hadde tanken på det knusende nederlaget i Afrika flagret ut og inn av hans sinn under små anfall av opphisselse. Det var som han kunne se den eurasiske hær strømme over den grensen som aldri var blitt overskredet og myldre nedover mot Afrikas sydspiss som en hærskare av maur. Hvorfor hadde en ikke kunnet omgå dem i flanken på en eller annen måte? Konturene av Vest-Afrikas kyst stod tydelig tegnet i hans tanke. Han tok den hvite springeren og flyttet den på brettet. Der var det riktige stedet. Samtidig med at han så de svarte horder ile sydover, så han en annen styrke som var samlet på mystisk vis i ryggen på dem og som skar av deres forbindelseslinjer til lands og sjøs. Han følte det som om han ved sin viljekraft kunne gjøre denne andre styrken til virkelighet. Men det var nødvendig å handle hurtig. Hvis de kunne sikre seg herredømmet over hele Afrika, hvis de hadde flyplasser og ubåtbaser ved Kapp, ville de kutte Oceania i to. Det kunne bety hva som helst: nederlag, sammenbrudd, en nydeling av verden, ødeleggelsen av Partiet! Han drog pusten dypt. En selsom blanding av følelser – nei, egentlig var det ikke noen blanding, snarere en rekke forskjellige lag av følelser, hvor en ikke kunne peke på den følelsen som lå underst – kjempet inne i ham. Krampetrekningen gikk over. Han satte den hvite springeren tilbake på plass, men i øyeblikket kunne han ikke vie sjakkproblemet noen alvorlig gransking. På ny flakket hans tanker omkring. Nesten ubevisst skrev han med fingeren i støvet på bordplaten: 2 + 2 = 5. «De kan ikke komme inn i deg,» hadde hun sagt. Men det kunne de. «Det som her skjer med deg, er for alltid,« hadde O’Brien sagt. Det var sanne ord. Det var ting, ens egne handlinger, som en ikke kunne vinne tilbake. Noe var drept i brystet på en: svidd ut av det. Han hadde sett henne, han hadde til og med snakket med henne. Det var ingen fare ved det. Nesten instinktivt visste han at de nå nesten ikke interesserte seg det minste for hva han gjorde. Han kunne ha ordnet det slik at de møttes igjen, om noen av dem hadde ønsket det. I virkeligheten var det rent tilfeldig de traff hverandre. Det hendte i Parken, en ufyselig bitende dag i mars da jorden var hard og kald som jern og gresset virket dødt og

бити лоше. Целог дана су му се, с малим налетима узбуђења, враћале мисли о страхобном поразу у Африци. Чинило му се да гледа евроазијску армију како куља преко никад прекорачене границе и продире на врх Африке као колона мрава. Зар није било могуће некако их напасти с бока? У глави му је јасно стајао обрис западноафричке обале. Он подиже белог коња и помаче га преко табле. Ту је право место. Још док му је пред очима била црна хорда која јури на југ, он виде другу силу, необјашњиво скупљену, како им на једном продире у позадину и пресеца копнене и поморске комуникације. Чинило му се да својом жељом оживљава ту другу силу. Али треба дејствовати брзо. Ако овладају целом Африком, ако се дочепају аеродрома и подморничких база на Рту добре наде, пресећи ће Океанију надвоје. То би могло значити свашта: пораз, расуло, поновну поделу света, пропаст Партије! Он дубоко удахну. У души му се борила чудна смеша осећања — мада то није била смеша у правом смислу, — тачније, неколико узастопних слојева осећања, при чему се није могло знати који је слој најнижи. Грч прође. он врати белог коња на место, али за тренутак се није могао усредсредити на проблем, Мисли му поново одлуташе. Он скоро несвесно исписа прстом по прашини на столу:

2+2=5 “У душу ти не могу ући”, беше му рекла она. Ипак су могли. “Шта ти се овде деси остаје заувек”, беше рекао О'Брајен. То је била права реч. Од неких ствари, својих сопствених дела, човек се не може опоравити. У грудима му нешто буде убијено: спаљено, сажежено. Видео се с њом; чак и разговарао. Није било опасно. Знао је, скоро инстинктивно, да за његове поступке више готово и немају интересовања. Да је било ко од њих двоје хтео, могао је удесити да се нађу још једном. Срели су се у ствари сасвим случајно, у Парку, једног оштрог, очајно хладног мартовског дана, кад је земља била налик на гвожђе и сва трава се чинила мртвом, а нигде није било ниједног 251

det ikke fantes en knopp noe sted unntatt noen få krokus som hadde skutt opp for å bli slitt i stykker av vinden. Han skyndte seg avsted med frysende hender og rennende øyne da han fikk se henne ikke ti meter borte. Det slo ham straks at hun hadde forandret seg på en måte som var vanskelig å definere. De passerte nesten hverandre uten noe tegn på gjenkjennelse, men så snudde han og fulgte etter henne, ikke særlig ivrig. Han visste at det ikke var noen fare, ingen ville fatte noen interesse for dem. Hun sa ikke noe. Hun gikk skrått over gresset som om hun forsøkte å bli kvitt ham, men lot så til å resignere og finne seg i at han fulgte henne. Snart kom de til et snar av værslitte bladløse busker som hverken gav noe skjul eller noen beskyttelse mot vinden. De stanset. Det var isnende kaldt. Vinden pep gjennom kvistene og rev i de skitne krokus. Han la armen rundt livet hennes. Det var ingen fjernskjerm der, men det måtte være skjulte mikrofoner, og dessuten kunne de bli sett. Men det spilte ingen rolle, ingenting betydde noe mer. De kunne ha lagt seg på jorden og gjort det, om de ville. Han frøs av redsel når han tenkte på det. Hun svarte ikke det minste på trykket av armen hans, hun forsøkte ikke engang å gjøre seg fri. Nå visste han hva som hadde forandret seg i henne. Ansiktet var mer gustent, og tvers over pannen og tinningen hadde hun et langt arr som delvis var skjult av håret. Men det var ikke dette som var forandringen. Det var at hun var blitt tykkere om livet og at hun på en underlig måte hadde stivnet. Han husket at han en gang, etter eksplosjonen av en rakettbombe, hadde hjulpet til å dra et lik ut av ruinene, og han var da blitt forbauset ikke bare over hvor utrolig tungt det var, men også over hvor stivt og vanskelig det var å bære, det var som det skulle ha vært av stein og ikke av kjøtt. Kroppen hennes kjentes akkurat likedan. Han kom til å tenke på at selve vevet i huden hennes måtte være annerledes enn det en gang hadde vært. Han forsøkte ikke å kysse henne, og heller ikke sa de noe. Da de vandret tilbake over gresset, så hun ham rett i øynene for første gang. Det var bare et lynrapt blikk, fullt av forakt og avsky. Han undret seg på om det var en avsky som bare skyldtes fortiden eller om den kom av hans opphovnede ansikt og vannet som vinden stadig presset ut av øynene hans. De satte seg på to jernstoler, side om

пупољка сем неколико шафрана који су се пробили из земље да их ветар рашчеречи. Хитао је својим путем, смрзнутих руку и са сузама од ветра, кад је виде на непуних десет метара од себе. Одједном му би јасно да се променила на неки тешко описив начин. Они се скоро мимоиђоше без икаквог знака, а затим се он окрете и пође за њом, не превише ревносно. Знао је да нема опасности, да се нико не би заинтересовао за њих. Она је ћутала. Пошла је укосо преко траве као да покушава да га се отресе, затим се помирила с његовим присуством поред себе. Убрзо се нађоше окружени искиданим жбуњем без лишћа, некорисним било као скровиште било као заштита од ветра. Стадоше. Било је зверски хладно. Ветар је звиждао кроз гранчице и тресао ретке шафране. Он је загрли око појаса. Телекрана није било, али је сакривених микрофона морало бити; сем тога, били су на видику. То није имало значаја; ништа није имало значаја. Могли су лећи на земљу и урадити оно да су хтели. На саму помисао њему се следи месо на костима. Она ничим не одврати на загрљај; није се чак ни трудила да се ослободи. Он сад виде шта се променило у њој. Лице јој је било жуће, а преко чела и слепоочнице, делимично сакривена косом, прелазила је бразготина; али промена није била у томе. У питању је било то што јој се струк проширио и, на неки чудан начин, укрутио. Он се сети како је једном, после експлозије ракетне бомбе, помагао да се из рушевина извуче леш, и како се зачудио не што је мртвац био невероватно тежак, него што је био тако укочен и незгодан за ношење: као да је био од камена а не меса и костију.

Није покушавао да је пољуби; нису ни говорили. Кад су се враћали преко траве, она га први пут погледа право у лице, кратким погледом, пуним презира и одбојности. Он се упита да ли је то само због нечега из прошлости или ју је одбијао и због свог надувеног лица и воде коју му је ветар стално извлачио из очију. Седоше на две гвоздене 252

side, men ikke for nær hverandre. Han så at hun skulle til å si noe. Hun flyttet den klumpede skoen sin noen centimeter og tråkket en kvist i knas. Han la merke til at føttene hennes så ut til å ha blitt bredere. – Jeg svek deg, sa hun endeframt. – Jeg svek deg, svarte han. På ny sendte hun ham et blikk som var fullt av avsky. – Stundom, fortsatte hun, – truer de en med noe – noe som en ikke kan holde ut, som en ikke tør tenke på engang. Og så sier en: «Gjør det ikke med meg, gjør det med noen annen, gjør det med den og den.» Og kanskje innbiller du deg etterpå at det bare var et knep, og at du bare sa det for å få dem til å stoppe og ikke mente noe med det. Men det er ikke sant. I det øyeblikk det skjer, mener du det. Du tror at det ikke er noen annen måte å redde deg selv på, og du er helt villig til å redde deg på den måten. Du vil at det skal skje med den andre. Du gir blanke pokker i hva de må lide. Det eneste du bryr deg om, er deg selv. – Det eneste du bryr deg om, er deg selv, gjentok han. – Og etter dette føler du ikke lenger det samme for vedkommende. – Nei, sa han, – en føler ikke det samme. Det lot ikke til å være mer å si. Vinden limte de tynne overallene mot kroppene deres. Nesten med det samme ble det pinlig å sitte her i taushet, og dessuten var det for kaldt til at en kunne holde seg i ro. Hun sa noe om at hun måtte ta undergrunnsbanen og reiste seg for å gå. – Vi må ses igjen, sa han. – Ja, svarte hun, – vi må ses igjen. Han fulgte henne ubesluttsomt et lite stykke, et halvt skritt bak henne. De sa ikke mer til hverandre. Hun prøvde ikke direkte å ryste ham av seg, men gikk akkurat så fort at han ikke klarte å holde seg jevnsides med henne. Han hadde bestemt seg til å følge henne så langt som til undergrunnsstasjonen, men med ett forekom det ham at denne travingen i kulden var meningsløs og vemmelig. Han ble maktstjålet av et ønske, ikke så meget om å slippe vekk fra Julia som å komme tilbake til Kastanjetrekaféen, som aldri hadde virket så dragende på ham som akkurat da. Han lengtet tilbake til sitt bord i kroken med avisen,

столице, једно поред другог, али не превише близу. Виде да се она спрема да проговори. Она помери своју незграпну ципелу неколико сантиметара и намерно преби једну гранчицу. Примети да су јој стопала изгледала шира. “Издала сам те”, отворено рече она. “Издао сам те”, рече он. Она баци на њега још један кратак и одбојан поглед. “Понекад”, рече она “понекад ти запрете нечим — нечим чему се не можеш одупрети, о чему чак не можеш ни мислити. И онда кажеш: “Немојте мени, урадите то неком другом, урадите то томе и томе.” После можеш и да се претвараш да је то био само трик, да си то рекао само да би престали и да то у ствари не мислиш. Али то није истина. У оном тренутку заиста тако мислиш. Мислиш да нема другог начина да се спасеш, и потпуно си спреман да се спасеш на такав начин. И просто пожелиш да се то деси том другом. Није ти стало колико ће он да се мучи. Стало ти је само до себе.” “Стало ти је само до себе”, понови он као одјек. “А после тога не осећаш се онако исто према том другом.” “Не”, рече он, “не осећаш се онако исто.” Чинило се да се више нема шта рећи. Ветар им је танке комбинезоне лепио за тело. Скоро наједном постаде незгодно седети и ћутати; сем тога, било је превише хладно да би се могло седети непокретно. Она рече да мора на метро и устаде да пође. “Морамо се још који пут видети”, рече он. “Да”, рече она, “морамо се још који пут видети.” Неко време ју је неодлучно пратио, пола корака иза ње. Више нису проговорили. Није се у ствари трудила да га се отресе, али је ишла управо толико брзо да он није могао упоредо с њом. Решио се да је отпрати до станице метроа, али му наједном то вучење за њом по хладноћи постаде бесмислено и неиздржљиво. Била га је обузела жеља не толико да се одвоји од Џулије колико да се врати у кафану Под кестеном, која му никад није била привлачнија него у том тренутку. Пред очи му изиђе носталгична слика његовог стола у углу, с новинама, шаховском таблом и непресушним џином. Тамо ће пре 253

sjakkbrettet og den evig strømmende gin. Og fremfor alt var det varmt der. I neste øyeblikk, og ikke helt tilfeldig, lot han en liten flokk mennesker komme mellom seg og henne. Han gjorde et tafatt forsøk på å ta henne igjen, men saktnet så farten, snudde seg og forsvant i den motsatte retning. Da han hadde gått femti meter, så han seg tilbake. Gaten var ikke full av mennesker, men like fullt var det ikke mulig å oppdage henne. En hvilken som helst av de ti–tolv ilende skikkelser kunne ha vært henne. Kan hende var den tykke, stivnede kroppen hennes ikke til å kjenne igjen bakfra. «I det øyeblikk det skjer, mener du det,» hadde hun sagt. Han hadde ment det. Han hadde ikke bare sagt det, men også ønsket det. Han hadde ønsket at hun og ikke han skulle bli prisgitt … Det var noe som endret seg i den musikken som kom sivende ut fra fjernskjermen. En skjærende uharmonisk tone, en gul tone, kom inn i den. Og så – kanskje var det ikke virkelig, kanskje var det bare et minne som tok form av lyd – var det en stemme som sang: Under det brede kastanjetre solgte jeg deg og du solgte meg … Tårene vellet opp i øynene hans. En kelner gikk forbi, la merke til at glasset hans var tomt og kom tilbake med ginflasken. Han løftet glasset og snuste på det. Fluidumet ble ikke mindre, men tvert om mer redselsfullt for hver munnfull han drakk. Men det var blitt det element han svømte i. Det var hans liv, hans død og hans oppstandelse. Det var gin som senket ham ned i sløvhet hver kveld, og gin som kvikket ham opp hver morgen. Når han våknet – sjelden før elleve null null – med sammenklistrede øyelokk og brennende munn og en rygg som kjentes helt knekket, ville det ha vært umulig for ham selv å reise seg fra horisontalen uten flasken og tekoppen som stod ved siden av sengen. I middagstimene satt han med stivt ansikt og flasken innen rekkevidde og hørte på fjernskjermen. Fra femten til stengetid var han fast gjest i Kastanjetreet. Ingen brydde seg lenger om hva han gjorde, ingen fløyte vekket ham, ingen fjernskjerm formante ham. Av og til, kanskje to ganger om uken, gikk han til et støvet bortglemt kontor i Sannhetsministeriet og utførte litt arbeid, eller noe som ble kalt arbeid. Han var blitt medlem av en underkomité av en underkomité, som var et skudd av en av de utallige

свега бити топло. Следећег тренутка, не сасвим случајно, он допусти групици пролазника да га издвоји од Џулије. Преко воље покуша да је сустигне, затим успори корак, окрете се и пође у супротном правцу. Кад је прешао педесет метара, окрете се. На улици није било много света, али Џулију већ није могао да распозна. Било која од десетак силуета које су хитале низ улицу могла је бити њена. Можда се њено раскрупњало, укрућено тело више није ни могло препознати с леђа. “У оном тренутку”, рекла му је, “заиста тако мислиш.” Он и јесте тако мислио. Није само рекао, него је то заиста и пожелео. Пожелео је у том тренутку да њу, а не њега, баце оним... У музици која се цедила с телекрана нешто се измени. Појави се нека реска, подругљива нота, нека жута нота. А онда — то се можда није ни дешавало, можда је то било само сећање у музичком рубу — неки глас запева: Под кестеном сенке дуге Продадосмо једно друго... У очи му навреше сузе. Келнер који је пролазио поред стола примети да му је чаша празна и донесе боцу са џином. Подиже чашу и помириса је. Пиће је са сваким гутљајем постајало не мање одвратно него још одвратније. Али било је постало елемент у коме је пливао, његов живот, његова смрт и његово васкрсење. Џин му је сваке ноћи доносио омаму и сваког јутра подизао га из мртвих. Кад се будио, ретко пре једанасет нула-нула, слепљених капака, изгорелих уста, и с осећањем да му је кичма пребијена, не би се могао ни дићи из водоравног положаја да му нису поред кревета стајале боца и чајна шољица. У подневне сате је седео зацакљена лица, с боцом под руком, и слушао телекран. Од петнаест нула-нула до затварања постајао је део инвентара у кафани Под кестеном. Више се никог није тицало шта ради, више га није будио никакав писак, више га ниједан телекран није корио. Повремено, можда двапут недељно, одлазио је у Министарство истине, у прашњаву канцеларију која је изгледала напуштена, и тамо обављао нешто мало посла, управо онога што се називало послом. Био је постављен за 254

komitéer som stelte med mindre vanskeligheter under utarbeidelsen av ellevte utgave av nytaleordboken. Den var opptatt med å lage noe som kaltes en foreløpig innstilling, men hva det var de skulle skrive innstilling om, var han aldri blitt helt klar over. Det hadde noe å gjøre med spørsmålet om kommaene skulle plasseres innenfor parenteser eller utenfor. I komitéen satt det fire andre, og alle var i samme situasjon som han selv. Det var dager da de møttes og så omgående skiltes igjen, da de åpent tilstod for hverandre at det virkelig ikke var noe å gjøre. Men det var andre dager da de nesten ivrig gikk i gang med sitt arbeid, gjorde seg en masse bry med å redigere sine betenkninger og laget utkast til lange promemoriaer som aldri ble ferdige – da diskusjonen om hva de ble antatt å diskutere ble ubeskrivelig innviklet og dunkel, med subtil krangel om definisjoner, med enorme digresjoner og tretter, ja til og med trusler om å appellere til en høyere instans. Og så kunne plutselig alt liv gå ut av dem, og de ble sittende rundt bordet og se på hverandre med slokte blikk, som gjenferd som svinner bort ved det første hanegal. Et øyeblikk var fjernskjermen taus. På ny løftet Winston hodet. Kommunikéet! Men nei, de endret bare musikken. Han hadde Afrika-kartet på netthinnen. Arméens bevegelser var et diagram: en svart pil som åt seg vertikalt sydover, og en hvit pil som skjøt seg horisontalt østover, tvers over halen av den første. Som for å forvisse seg om riktigheten av dette så han opp på det uforstyrrelige ansiktet på veggen. Var det tenkelig at den andre pilen ikke eksisterte engang? Hans interesse tapte seg igjen. Han drakk en ny slurk gin, tok den hvite springeren og flyttet den prøvende. Sjakk. Men det var tydeligvis ikke det riktige trekket, fordi … Helt ukallet dukket et minne opp i hans sinn. Han så et rom som ble opplyst av et tent lys, med en veldig seng med hvitt teppe på, og seg selv, en liten gutt på ni–ti år, sittende på gulvet. Han rystet et terningbeger og lo oppskaket. Moren satt rett overfor ham og lo også. Det måtte ha vært en måneds tid før hun forsvant. Det var et forsoningens øyeblikk, da han hadde glemt den gnagende sulten i maven og midlertidig

члана пододбора при неком пододбору, изданку једног од безбројних одбора који су се бавили мањим тешкоћама насталим у припремању једанаестог издања речника Новоговора. Састављали су нешто што се звало “ад хок извештај”, али о чему је тај извештај требало да буде, никад није коначно сазнао. То је имало неке везе с питањем да ли зарезе треба стављати у заграде или ван заграда. У његовом пододбору било их је још четворо, сви слични њему. Било је дана кад су се састајали и одмах потом растурали, искрено признајући једни другима да заиста нема шта да се ради. Но било је и дана кад су се скоро ревносно давали на посао, педантно и с великим жаром састављали записнике, правили нацрте других информација које никад нису завршавали — кад је препирка око тога шта је то због чега се наводно препиру постајала невероватно компликована и закукуљена, са цепидлачењем око дефиниција, с огромним скретањима, свађама — чак претњама да ће се ствар изнети пред више руководство. Онда би наједном из њих испарила сва енергија, и седели би око стола, гледајући се угашеним очима, као духови који бледе кад петао кукурикне. Телекран за тренутак ућута. Винстон поново подиже главу. Билтен! Али не, само су мењали плочу. Иза очних капака имао је мапу Африке. Кретање армија сачињавало је дијаграм: црна стрела која се пробија хоризонтално на исток, преко репа беле. Као да тражи потпору, он подиже поглед на неузбуђено лице с портрета. Да ли је уопште могуће да ова друга стрела не постоји? Интересовање му поново попусти. Он попи још један гутљај џина, подиже белог коња и повуче један потез за пробу. Шах. Но то очигледно није био прави потез, јер... Непозвано, у главу му се врати сећање. Он виде собу осветљену свећом, огроман кревет с белим покривачем и себе, дечака од девет-десет година, како седи на поду, мућка коцкице и одушевљено се смеје. Мајка је седела прекопута њега и такође се смејала. То се по свему судећи десило неких месец дана пре него што је она нестала. Тај тренутак је био тренутак помирења, кад је упорну глад у 255

hadde fått tilbake sin tidligere hengivenhet for henne. Han husket dagen godt, det var en dyvåt dag med høljende regn, da vannet fosset nedover vindusruten og det var for mørkt innendørs til å lese. De to barna kjedet seg ulidelig i det mørke trange soveværelset. Winston sutret og gråt, kom med nytteløse krav om mat, ruslet irritabel rundt i værelset, flyttet alle ting på gal plass og sparket i panelet til naboene banket i veggen. Den vesle søsteren ynket seg ustanselig. Til slutt hadde moren sagt: «Vær nå snill gutt, så skal jeg kjøpe et leketøy til deg. Et nydelig leketøy, som du blir ordentlig glad i.» Og så hadde hun gått ut i regnet, til en liten butikk i nærheten som fremdeles var åpen av og til, og kom tilbake med en pappeske med et ludospill. Ennå kunne han huske lukten av den våte pappen. Det var et ynkelig sett. Brettet var sprukket, og de bittesmå treterningene var skåret til så dårlig at de snaut kunne ligge på siden. Winston betraktet det surmulende og uten interesse. Men så tente hans mor en lysestump, og de slo seg ned på gulvet for å spille. Snart var han vilt begeistret og skrek av latter når brikkene krøp fremover og så ble slått ut og måtte tilbake til utgangspunktet. De spilte åtte spill og vant fire hver. Den lille søsteren var for liten til å forstå spillet, men hun satt støttet opp til en pute og lo fordi de andre gjorde det. Hele denne ettermiddagen hadde de vært lykkelige sammen, som i hans tidligere barndom.

трбуху био заборавио, а ранија љубав према мајци за тренутак поново оживела. Добро се сећао дана, расквашеног од кише; вода је цурила по окну а светло било превише мутно да би се могло читати. Досада двоје деце у мрачној, претрпаној спаваћој соби постала је неиздржљива. Винстон је цвилио и кукумавчио, узалудно захтевао храну, мотао се по соби померајући ствари и ударајући ногама о дрвену оплату све док суседи нису почели ударати по зиду, док је млађе дете сваки час плакало. На крају му је мајка рекла: “А сад буди добар па ћу ти донети играчку. Дивну играчку — много ће ти се допасти”; затим је отишла на кишу, у малу сваштарницу у близини која је још увек повремено радила, и вратила се с картонском кутијом у којој је била игра “човече, не љути се”. Још увек се сећао мириса влажног картона. Прибор за игру је био бедан. Табла је била испуцала, а ситне дрвене коцкице тако лоше сечене да су једва лежале на страни. Винстон је посматрао игру надурен и незаинтересован. Но тада му је мајка запалила комадић свеће, па су сели на под да играју. Убрзо се јако узбудио и потцикивао док су фигурице с надом напредовале с једног поља на друго а онда бивале “поједене” и морале се враћати на почетно поље. Одиграли су осам игара и добили свако по четири. Његова сићушна сестрица, премала да би разумела игру, седела је подупрта јастуком и смејала се пошто су се и њих двоје смејали. Цело једно поподне били су срећни заједно, као у његовом ранијем детињству. Он избаци ту слику из своје свести. То је била лажна успомена. Повремено су га узнемиравале лажне успомене. Оне нису имале значаја, докле год човек зна шта су у ствари. Неке ствари су се десиле, неке друге нису. Он се окрете шаховској табли и поново подиже белог коња. Фигура скоро у истом тренутку паде и звекну на табли. Винстон се тргао као да му је у тело забодена игла. Оштар трубни знак проби ваздух. Билтен! Победа! Кад се пре вести чује овај трубни знак, то увек значи победу. По кафани прође неко електрично узбуђење. Чак су се и келнери тргли и начуљили уши.

Han skjøv bildet ut av sitt sinn. Det var et falskt minne. En gang imellom ble han plaget av slike falske minner. Det var ikke så farlig så lenge en var klar over hva de var. Visse ting hadde hendt, andre hadde ikke hendt. Han vendte tilbake til sjakkbrettet og løftet den hvite springeren igjen. Nesten i samme sekund falt den om på brettet med et lite klirr. Han hadde fått et støkk som om en nål plutselig var kjørt inn i ham. En skingrende trompetfanfare hadde brutt stillheten. Det var kommunikéet! Seier! Det betydde alltid seier når nyhetene ble innledet med et hornsignal. En slags elektrisk spenning oppstod i kaféen. Selv kelnerne hadde fart sammen og spisset ørene. Fanfaren hadde sluppet løs en umåtelig larm. En Трубни знак је ослободио неописиву буку. С 256

opphisset stemme talte alt i fjernskjermen, men i samme øyeblikk den begynte, ble den nesten overdøvet av brølende hurrarop utenfor. Nyheten hadde spredt seg i gatene som ved trolldom. Det han kunne høre fra fjernskjermen var akkurat nok til å bekrefte at alt hadde hendt nøyaktig som han hadde forutsett: en veldig armada var samlet i hemmelighet, et plutselig fremstøt mot fiendens rygg, den hvite pilen hadde skåret halen på den svarte tvers over. Bruddstykker av triumferende fraser kunne høres gjennom larmen: «Veldig strategisk manøver – perfekt samordning – total flukt – en halv million fanger – fullstendig demoralisering – herredømmet over hele Afrika – krigens slutt innen overskuelig tid – seier – den største seier i menneskehetens historie – seier, seier, seier!» Winstons føtter gjorde krampaktige bevegelser under bordet. Han hadde ikke rørt seg der han satt, men i tankene løp han, han løp fort, han var i folkemassen utenfor, han skrek hurra så han ble døv. På ny kastet han et blikk på bildet av Store Bror. Kolossen som stod overskrevs over hele verden! Den klippen som Asias horder fåfengt brøt imot! Han tenkte på hvordan det for ti minutter siden – ja, bare ti minutter – hadde vært noe tvetydig i hans sinn da han spekulerte på om nyhetene fra fronten ville fortelle om seier eller nederlag. Å, det var mer enn en eurasisk hær som var omkommet! Meget hadde endret seg i ham siden den første dagen i Kjærlighetsministeriet, men sin endelige, nødvendige, livgivende helbredelse hadde han aldri opplevd før i dette øyeblikk. Røsten i fjernskjermen drev fremdeles på med sin beretning om fanger og bytte og blodbad, men skrikingen utenfor hadde gitt seg litt. Kelnerne hadde vendt tilbake til sitt arbeid. En av dem nærmet seg med ginflasken. Winston satt hensunket i en vidunderlig drøm og la ikke merke til at glasset hans ble fylt igjen. Han løp ikke, han ropte ikke hurra mer. Han var tilbake i Kjærlighetsministeriet, og alt var ham tilgitt, hans sjel var så hvit som snø. Han stod på tiltalebenken og tilstod alt, angav alle. Han gikk nedover den hvite flisekledde korridoren med en følelse av å vandre i solskinnet og med en væpnet vokter bak seg. Den kulen han lenge hadde lengtet etter gikk inn i hans hjerne.

телекрана је већ блебетао узбуђен глас, но још га у самом почетку готово заглуши клицање споља. Новост је облетела улице као чаролијом. Од оног што је излазило из телекрана Винстон је чуо таман толико да схвати да се све десило онако како је предвидео: огромна армија пребачена бродовима, изненадан удар у непријатељску позадину, бела стрела која продире преко репа црне. Кроз општу буку пробијали су се одломци тријумфаИних фраза: “Капиталан стратешки маневар... савршена координација... крајње расуло... пола милиона заробљеника... потпуна деморализација... власт над целом Африком... крај рата сагледљив... победа... највећа победа у људској историји... победа, победа, победа!” Винстонове ноге су испод стола правиле грчевите покрете. Није се ни помакао са свог места, али у духу је трчао, брзо трчао, био је с гомилом на улици, кличући до оглувљења. Он поново подиже поглед на портрет Великог Брата. Колос који је прегазио свет! Стена о коју су узалудно ударале азијске хорде! Он помисли како је пре десет минута — да, свега десет минута — у његовом срцу још увек било недоумице око тога да ли ће вести с фронта значити победу или пораз. Ах, нестало је нешто више од евроазијске војске! Много се тога променило у њему од оног првог дана у Министарству љубави, али коначна, неопходна, лековита промена се до тог тренутка још није одиграла. Глас с телекрана и даље је сипао своју, причу о заробљеницима, плену и покољу, али вика с улице беше мало замрла. Келнери су се враћали своме послу. Један од њих приђе с боцом џина. Седећи у свом блаженом сну, Винстон није обраћао пажњу на њега док му је овај пунио чашу. Више није ни трчао ни клицао. Налазио се поново у Министарству љубави, где му је све било опроштено, где му је душа била бела као снег. Налазио се на оптуженичкој клупи, признавао све, проказивао свакога. Корачао је ходником обложеним белим плочицама, с осећањем да бода по сунцу, и с наоружаним стражаром за леђима. Дуго очекивани метак му је продирао у мозак. 257

Han stirret på det enorme ansiktet. Det hadde tatt ham førti år å lære hva slags smil som skjulte seg bak den mørke barten. Å, grusomme, unødvendige misforståelse! Å, halsstarrige, selvforskyldte flukt fra det elskende bryst! To ginduftende tårer trillet nedover sidene av nesen hans. Men alt var i orden nå, kampen var ført til ende. Han hadde seiret over seg selv. Han elsket Store Bror.

Он се загледа у огромно лице. Четрдесет година му је требало да сазна какав је то осмех сакривен испод црних бркова. О свирепог, непотребног неспоразума! О својеглавог самоизгнанства од родитељских груди! Низ нос му поцурише две сузе с мирисом џина. Али било је у реду, све је било у реду, борба је била завршена. Био је извојевао победу над собом. Волео је Великог Брата.

258