Georg Trakl - Pjesme

—^---

ГЕОРГТРАКЛ

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

I

УРЕДНИЦИ

МИЛОРАД ЂУРИЋ ГОРДАНА Б. ТОДОРОВИЋ

ГЕОРГ ТРАКЛ

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ ИЗБОР И ПРЕВОД

БРАНИМИР ЖИВ ОЈИНОВИЋ

БЕОГРАД 1990.

ВАЛТЕР КИЛИ

О ГЕОРГУ ТРАКЛУ

Језик овог песника је таман. Убрајали су га, тумачећи га веома површно, у импресионисте, зато што се код њега у привидно слободном склопу ређа утисак за утиском. Човек се може предати чулном звуку речи, оним многим бојама и сенкама, али није лако иза тога запазити нешто више, оно што смо ми данас (можда неправедно) навикли да од песништва очекујемо: помоћ у непоузданости нашег света, одговор на питања о нашем постојању, слике које уносе ред у пометености душе и времена. Није овде место да се утврди да ли поезија може да оствари оно што се од ње очекује. Чак и када би поезија могла то да оствари, ми ипак немамо дубљег увида у бит Траклових стихова. Рилке је о њима рекао следеће: У међувремену сам... их много читао: потресен, зачуђен, наслућујући и беспомоћан; јер убрзо се схвата да су услови овог звучања и свирања неповратно јединствени, као околности из којих управо може да настане сан. Чини ми се да чак и онај који им је сасвим близак доживљава ове призоре и увиде као прилепљен за окно, као изопштеник: јер Траклово доживљавање тече као слика у огледалу и испуњава његов цео простор, који је неприступачан као простор у огледалу. (Ко је он могао бити?) Ко је он могао бити? Нека нам буде дозвољено да ово питање још једном размотримо, неколико де5

ценија касније, с једне дистанце која одговор олакшава или отежава - то тек треба да видимо која у сваком случају оправдава питање да ли су услови из којих су ове песме поникле заиста били јединствени, или они спадају у један већи склоп, који почиње да се оцртава као историјска панорама и укључује можда и самог Рилкеа и друге песнике. Тракл је умро новембра 1914. године, потресен ратом; можда је он сам окончао свој живот. Живео је двадесет седам година, а очигледно је живот болно доживљавао већ као дете, а што је бивао старији, то више му се све прекривало сетом. О томе говори једна песма која се зове Песма о Каспару Хаузеру, не Каспар Хаузерова песма, дакле она није стављена у уста чувеног нахочета, које је можда било сељачки, а можда и кнежевски син, већ повезује његову судбину са судбином онога ко говори. Тракл је рекао о себи: Ја ћу на крају ипак остати само јадан Каспар Хаузер. Песма о Каспару Хаузеру За Беси Лос

Он је доиста волео сунце што је пурпурно силазило низ брег, шумске путање, распеваног коса и радост што је у зеленилу. Озбиљан беше му боравак у сенци дрвета и чисто његово лице. Бог благи пламен рече његовом срцу: О, човече! Тихо му корак увече нађе град; тамни лелек из његових уста: хоћу да будем коњаник. 6

А за њим кретаху жбун и звер, дом и сутонска башта белих људи, и његов убица га је тражио. Пролеће и лето и лепа јесен праведникова, његов корак тих мимо сумрачних соба сањалица. Ноћу је остао са својом звездом сам; видео како на голо грање пада снег и у све тамнијем трему сенку убице. Сребрно клону глава нерођенога. Волео је сунце, шумске путање, птице: на почетку се налази слика наивне природе, предочена једноставним реченицама. Тамо је његово исходиште, тамо је пребивао, поглед му је био чист, и као благи пламен - не као уништавајући - удостојио га је Бог својим погледом. Ови први стихови показују његов завичај, наравно, завичај који ће он оплакивати као изгубљен. Није реч ту само о завичају историјског Хаузера, који се одједном из тамне баварске шуме нашао у граду који није никада видео; нити само о сећању на песниково детињство, које увек наново зазвучи у тихим сликама. Божји узвик О, човече упућен је човеку, и ова песма говори о њему, као што је прави предмет свих Траклових песама човек у овом свету. У овом свету који нам се овде предочава као град навече: ми ћемо још видети да у многоструко замршеном језику знакова Траклових песама град и камени бедеми имају нарочито значење. Њихово подручје је непријатељско, хладно и страно, и предањем предочена жеља Каспара Хаузера, да је хтео да постане коњаник, добија чежњиви смисао: смисао тамне тужбалице за слободом и даљином. У почетку је Каспар Хаузер у Нирн7

бергу, у свету, љубазно прихваћен; људи су имали самилости према овом створењу које је на тако загонетан начин одгурнуто од природе, чак је изгледало да ће стећи свој завичај. Ту се мирни ток стихова прекида оним неумољивим стихом И његов убица га је тражио. Он о томе ништа не зна, али већ му је одређен убица, који негде трага за изабраном жртвом. Убрзо по доласку у град, како саопштава предање, Каспара Хаузера је погодио ударац каме из руке непознатог убојице, али још не смртоносно. Још су лепи пролеће, лето и јесен. Онда долази зима. Када је Каспар Хаузер пошао у завејану башту, после низа година, погодио га је, опет од непознате руке, смртоносни ударац. Још пре него што је стварно био порастао, умро је и понео са собом тајну свог порекла а да никада није нашао слободу. Вредност ове песме била би умањена ако би се искључиво тумачила с обзиром на историјског Хаузера. Као у свакој правој песми у њој се прожимају предели, а стварни Хаузер је медијум самосусрета у оном Комереловом смислу речи. Он ступа пред нас као нешто историјски реално. Али он је фигура која стоји за више ствари: за човека, за песника, а о обојици Песма о Каспару Хаузеру много казује, јер су обојица садржана у њој. Он је доиста волео сунце, то је човек. За Тракла је његово извориште у светлом, али он је то одавно напустио: Протекло је све злато дана, вечерње боје смеђе, плаве: мру кад се благе фруле јаве вечерње боје смеђе, плаве. Протекло је све злато дана. 8

Овај рондел је отклик романтичарске сете, која се сећа златног доба; сада више не звучи пастирска песма, Праотачки се мермер сури, рајски предео је потонуо, тужбалице какве знамо и од декаденције на прелазу векова; али тама у коју је Тракл гурнут чини се већа: Постоји светиљка коју је утрнуо ветар. Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница. Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова. Постоји просторија коју окречише млеком. ... О, наш изгубљени рај. Ово је сада наш свет; природа је још ту, али шта је од ње постало! Човеково пребивалиште у њој је злоупотребљено, виноград пропада, а у њему се гнезди нешто чудовишно; светло је угашено, а божји дар се презире: млеком се беле зидови. Само сећање зна за време, када Усамљени весело ходају тихим стазама са Божјим створењима безгрешно. Безгрешно: тиме је изговорена реч која, како се чини, слику о човеку и свету поставља у један хришћански однос. Наш изгубљени рај већ је на то указивао, као знак сећања на краљевско обличје човека, какво је оно некада било: Леп је човек и велик се јавља у тмини, док са чуђењем покреће руке и ноге, а у пурпурним шпиљама тихо колутају очи.

Архаична једноставност ових стихова (којима ипак, као и свим архаизмима модерне уметности, мора да недостаје архаична непосредност) говори о лепоти човека. Али она још само понекад блесне - другачија је појава, ако погледамо човека овог времена: О, човекова трула прилика: склопљена од хладних метала, ноћи и ужаса потонулих шума и зверкине дивљине што сажиже; маина душе. Сада је далеко изгубљени рај. Понори природе, ноћ и страва, нагони животиње, безосећајност камена, то су тамне особине, које сачињавају човекову трулу прилику. Труло, то значи на страшан, неизбежан начин изручено пропасти. А оно људско, које би и могло да преживи ту пропаст, ћути - не, маина душе значи више него само ћутање: у хладним металима је простор душе доспео до скоро самртног мира. Да ли је још човек човек? ... а кад се сребропрст нашх над ћутљиве воде, видех да мојег лица више нема.

Сребрно се њена слика у огледалу гледа страно у сумраку и нестаје бледо у огледалу и она се ужасава пред његовом чистотом. Млада девојка, која се огледа у огледалу, види једну неодређену туђинку, која ишчезава. Оно што је на њој лепо изазива страву: гола чистота, коју она још поседује, чини се ужасна. Она више не припада њој; израња слика двојника, другог ја, које поставља последње, најстрашније питање, да ли сам ја ја: Увече, док идемо тамним стазама, наше се бледе прилике јављају пред нама. Одавде више није далеко до лудила, свакако не физиолошки условљеног (које се отуда у таквим стиховима не сме прихватити све док није исцрпена свака друга могућност тумачења), већ лудила из очајања. А та ситуација и доводи до очајања, јер иза све те збрке коју овде још имамо да посматрамо стоји свест која пропаст и нечовечност потпуно осећа тек на основу напуштеног подручја једног другог реда. У сваком случају је ово подручје померено у потпуно непојмљиву даљину:

Човек угледа себе - а не налази себе. Он више нема лица, кроз које он сам зрачи; оно што би сведочило и говорило о јединствености његовог постојања изгубљено је. Ако већ свет улива страх (горе наведеном претходи реченица: ... док сам силазио низ камениту стазу, сколи ме лудило и ја закричах наглас кроз ноћ), онда је сусрет са сопственом сликом најужаснији сусрет. Или се не препознаје или се препознаје сувише:

Није нам више дат чак ни одсјај златног времена; већ са патњом, којом покушавамо да се сетимо заборављеног, за које знамо да је једном постојало, али га се више не присећамо - са том патњом сећамо се бољег реда. Више нам се не појављују анђели, него угасли анђели. Још горе; оно што знамо о анђелима, сазнајемо овако:

10

11

... блиска тишина заборав снује, анђеле утрнуле.

На самотниковој слепоочници од белокости јавља се одсјај палих анђела. Не појављује се гласник Господа; чак ни пали анђео, по коме би се још могла разазнати некадашња красота, већ ми видимо само одсјај овог палог анђела. Већ на овом месту ћемо рећи шта чини основу ових патњи и зашто су ови стихови значајни као сведочанства општег душевног стања модерног човека, о чему ће још бити говора. Ове хришћанске слике треба узети сасвим озбиљно, иако се оне појављују у једном свету који сасвим очигледно не верује. Ове слике се, наиме, не могу обухватити једноставним појмом секуларизације, није се ту збило никакво расплињавање, никакав заокрет у световно. Већ песник и његова генерација живе у свету који одређују елементи веровања, али они сами више не верују. Он је заточеник његове истине, али та истина више не вреди и остаје недостижна. То је један процес који се потпуно разликује од сваког разјашњења, који представља нешто ново - негацију реда и истине из очајничке љубави према њима: Или се чују крици у сну када тучани анђео сретне човека у гају... Негативна религиозност изражава се на свим местима танушног Тракловог дела, у чудноватим порицањима, често двоструким негацијама реченица: Увече тону звона што више не брује, руше се црни зидови на тргу, мртви војник зове на молитву. Као бледи анђео ступа син у празни дом својих отаца. 12

Звоњава већ одавно не позива на молитву; то није довољно, она тоне у ноћи. Зидине, које у Тракловом свету слика често означавају крајњу безизлазност, руше се а да при томе пут не постаје слободнији. Неко хоће да се помоли, али је већ мртав. А сабласни, изгубљени син не треба више да се врати кући, кућа отаца је празна. Ко се сећа Франца Кафке, тај зна да овде не долази до израза нешто посебно. И код Рилкеа, мада неодређеније, налазимо ова сазнања: У нама буја то и прелива се. Ми га тад сређујемо. Оно се распада. Ми га сређујемо опет и при том се и сами распадамо. Ко нас је тако преокренуо да се, ма шта да чинимо, држимо ко неко који одлази на пут? Сазнање о пропасти је код Тракла далеко јаче, да кажемо реалистичкије. Једно старозаветно сазнање о пролазности свега земаљског стално је присутно. Ти их као поводњем односиш; они су као сан, као трава, која рано вене; ујутру цвјета и увене, увече се покоси и сасуши. Као што су у 90. псалму човек и природа обујмљени пролазношћу, тако је Траклова природа обузета умирањем. Чини се да је за њега то критеријум овог нашег света: С грана опада гњилост; ко да назове лет птица што се крај самртника јате; и тамна лета затим све то прате. 13

Оно будуће, плод, трули а да није ни сазрео; човек умире. Обоје указује на мрачно време и тешке године. Појединац пропада, а ток историје остаје у тмини. Али ово натмурено небо пара лет птица. Тракл га назива неизрецивим, речју која би се могла објаснити помоћу многих места у песмама:

Тамно ублажава жубор потока; у игри његових таласа је утеха, као и у сенкама шуме, цвећа и лета. Мирно стоје шуме око човековог пребивалишта. Али све има једну вечерњу боју, сумрачну, тешко ухватљиву. Та природа се све више удаљава од људи. Удаљавање се одвија управо када се човек сусреће са природом.

Лет птица бруји од старих предања. Птице су један знак у природи, знак да она није сасвим препуштена коначности. У чистој висини оне одлазе у бесконачност, чежња земаљског прати их у даљину, а за њихово љупко обличје везано је сећање на изгубљено време, када су још оглашавале јасну вољу Бога. Данас оне показују нешто што је важно за Траклово разумевање природе: природа која пропада задржава у нестајању ипак утешне остатке некадашње лепоте. Оправданије га веселе расцвала живица, сељакови млади усеви и распевана птица, Божије благо створењ е ... Али пошто природа има удела и у једном и у другом, у пропадању и у сјају невинога, постојаног, она доспева у чудесно стање које Тракловим песмама даје посебно расположење: Препун је хармонија птичији лет. Зелене шуме окупише се увече око тихих колиба; кристалне испаше срнине. Тамнина тмули жубор потока, влажне сенке и летње цвеће што лепо звони на ветру. Засутонило се већ чело човеку замишљеном. 14

Сећање: галеби, клизе над тамним небом мужевне сете. Тиха пребиваш под сеном јесењег јасена, потонув под правичну меру брежуљка... ... престроге собе и старо покућство отаца. Ово потреса странчеве груди. О, ви знаци и звезде. Брежуљак има правилан облик, у њему постоји ред, као што у сенци дрвећа пребива мир. Галебови су мили светли знаци, лепи пре свега пред потамнелим дном осећања. А управо је то осећање оно што замрачује свет. Боље речено: осећање које у свету више нема уточишта и које је одвојено од њега. Не појављује се узалуд увек наново реч странац. Човек је постао туђинац, не припада више никоме, искључен је из света, те га због тога нарочито потреса оно што предочава припадност и сређеност. Дошло је до страшног међусобног дејства. У сразмери с искљученошћу човека пропала је и природа и потпала његовој пролазности, и у сразмери с њеним пропадањем расте отуђеност човека. Некада је оно што га је окруживало и у његовим сопственим, људским подручјима било тако правичног облика (а с речју прави15

Још једном - као на многим другим местима - овде постаје јасно човеково постојање у природи. Били би-

смо најпре склони да говоримо о старом поетском средству приказивања - аналогији; таква каква је природа, као голо поље на почетку, такав је и човек. Али то није тачно. Ако је овде посреди аналогија, онда се све подудара, што је доста противречно, тако што се не налази ни у каквом односу. Више не постоји однос припадности већ ту све стоји појединачно за себе у стравичном распаду. Има дрво које усамљено стоји. Има стрњиште. Има пискав ветар који кружи око празне колибе (кућа у којој нико не станује изгубила је свој смисао). Реченица стоји поред реченице. Уопште није потребно да се још каже: „Има човек“, то се изоставља. Одмах се каже да је вече тужно и тешко Да би се то могло уверљивије изрећи него што је изречено овом некомуникативношћу. Није још тренутак да говоримо о Тракловом стилу, али зацело већ постаје јасно да ова ређања, ово низање ствари једне за другом, то привидно помањкање постојаног даха, не проистиче из помањкања поетске снаге или од неке болести. Овде штавише долази до израза једно дубље стање ствари. Ту говори човек коме се свет распада. То је онај исти човек који пише свом пријатељу: Напишите ми две речи; не знам више шта да учиним. То је једна тако безимена несрећа када се човеку свет располути. О Боже мој, каква се то коб сручила на мене. Кажите ми да морам имати снаге да још живим и чиним оно истинито. Кажите ми да нисам луд. Спустио се тешки мрак. Овде непосредно стоји оно што је у последње три строфе управо наведене песме речено поетски, а овде још није било размотрено. Опет налазимо оно што сам (не у граматичком смислу) назвао двоструком иегацијом: Ја сам сенка далеким мрачним селима. Говорник више није он сам већ је само још једна сенка, он није код куће већ је далеко, а чак је и уточиште дома, од кога је удаљен, мрачно. Напуштеност је потпу-

16

17

чан дат је и један морални суд) као брежуљак: Престроге собе и старо покућство отаца. Али то се није одржало: Под укоченим рукама распадало се ужаснутом поколењу воће и оруђе. Плодови нам се распадају када их додирнемо. Оно што су људи некада саградили, то пропада: човек је постао обрнути краљ Мида. Његов додир не претвара све у злато већ све уништава; то је страшна клетва којом је човек оптерећен. Око човека је све постало пусто; као што се често појављује реч странац, тако се често појављује и реч пусто (празно): Има стрњиште на које црна киша пада. Има смеђе дрво што усамљено стоји. Има пискав ветар што кружи око празних колиба. Како је тужно ово вече... Ја сам сенка далеким мрачним селима. Божјег ћутања напих се из бунара-луга. Чела ми се дотиче хладни метал. Пауци траже моје срце. Има светлост што трне у мојим устима. Ноћу се на пустари затекох засут смећем и прахом звезда. У жбуњу леске опет зазвучаше кристални анђели.

на, чак и Бог ћути. А Бог за Тракла није само