Geopolitika Bliskog istoka

GEOPOLITIKA BLISKOG ISTOKA

Nataša Stanojević

SADRŽAJ 1. IMPERIJALIZAM U REGIONU BLISKOG ISTOKA..............................................................3 1.1. Evropski geopolitički uticaji.................................................................................................3 1.2. Interesi i uticaj Sovjetskog Saveza na Bliskom istoku.........................................................7 1.3. Američka uloga u regionu Bliskog istoka.............................................................................8 2. UTICAJ ORUŽANIH SUKOBA I TENZIJA NA BLISKOISTOČNE PRIVREDE................15 2.1. Arapsko-izraelski ratovi......................................................................................................16 2.2. Međuarapski sukobi............................................................................................................26 2.3. Militarizam, vojni troškovi i uvoz oružja...........................................................................35 3. UTICAJ SANKCIJA NA RAZVOJ PRIVREDA U REGIONU...............................................39 Literatura................................................................................................................................46

2

1. IMPERIJALIZAM U REGIONU BLISKOG ISTOKA Region Bliskog istoka je mnogo vekova bio pošteđen od pokušaja imperijalističkih osvajanja. Razlog tome je što je ovaj prostor iznedrio jednu od najvećih sila koja je stvorila svoju imperiju – Otomansko carstvo. Krstaško osvajanje Jerusalima 1099. godine teško da se može računati, s obzirom da se odnosilo samo na Jerusalim i da ga arapski svet tog vremena nije zabeležio. Naime, lokalne muslimanske vlasti Jerusalima su se obraćale tadašnjim muslimanskim centrima – Damasku i Bagdadu za pomoć, ali nikad nisu dobili odgovor. Krstaši su skoro sto godina imali vlast u Jerusalimu 1, a arapska istorija to nije zabeležila. Ovaj period je tek u kasnom 18. veku ušao u arapske istorijske spise. Veliki kontrakrstaški pohod započeo je čitav vek kasnije. Godine 1187. godine, sultan Saladin proglasio džihad protiv krstaša i preoteo Jerusalim. 1.1. Evropski geopolitički uticaji Za većinu istoričara, uobičajeni početak moderne istorije Bliskog istoka označio je osvajački pohod Napoleona Bonaparte, koji je sa manjim ekspedicionim snagama 1798. godine okupirao Egipat i uspostavio kontrolu nad svim njegovim delovima. Odatle je brzo proteran, ali ne od strane Egipćana, niti Turaka pod čijom je upravom bio Egipat, već od strane malog eskadrona Britanske kraljevske mornarice. Tridesetak godina kasnije počinju imperijalna osvajanja ovih prostora od strane najvećih kolonijalnih sila tog vremena, Britanije i Francuske. Period vladavine velikih evropskih kolonijalnih sila se dosta razlikuje od regiona do regiona. U nekim, kao što je jugoistočna Azija i Indija vladali su vekovima, u drugim, poput arapskih zemalja Bliskog istoka, tokom relativno kratkog perioda. Početak anglo-francuskog kolonijalizma u arapskom svetu označava dolazak Francuza u Alžir 1830. godine. Nastavio se britanskom okupacijom Egipta 1882. godine, proširenjem francuske kolonije na Tunis 1881 i Maroko 1911, a britanske na zemlje Persijskog zaliva. Vrhunac je dostignut podelom otomanskih provincija Plodnog polumeseca između ove dve imperijalne sile. U ovom delu se nije radilo o klasičnim kolonijalnim osvajanjima, več su ove teritorije date Britaniji i Francuskoj na upravu, kao mandatornim silama, pod kontrolom Lige naroda sa zadatkom da ih pripreme za nezavisnost. Ovo je bila kratka epizoda koja je počela posle Prvog, a završila se posle Drugog svetskog rata, kada su teritorije pod mandatom postale nezavisne.

1

Sultan Saladin je oslobodio Jerusalim 1187. godine

3

Mapa 1. Arapski svet 1914.

Evropski imperijalizam u islamskim zemljama prošao je najpre kroz fazu ekonomske ekspanzije. U ovoj fazi Britanija i Francuska su eksploatisale ne samo sirovine svojih kolonija, već i radnu snagu, a služile su im i kao tržište, što je možda još važnije, s obzirom na oskudnost prirodnih bogatstava ovih prostora2. Kolonijalna interesovanja za ovaj prostor, dakle, nisu bila izazvana bogatstvom prirodnih resursa, već pre geografskim položajem, odnosno blizinom Evrope 3. Zbog male geografske udaljenosti, najpre su osvojene zemlje Severne Afrike, dok za Avganistan, koji je veoma udaljen i najveći deo Arabijskog poluostrva, koji zauzima pustinja, evropske metropole nikad nisu pokazale interesovanje. Pored Saudijske Arabije i Avganistana, zemlje koje su zadržale svoju političku nezavisnost su Turska i Iran. Naime, glavna preokupacija Zapada na Bliskom istoku bio je biznis koji su evropske metropole nesmetano razvijale u ovim zemljama. Početak nove ere označio brz tehnološki i ekonomski napredak Zapada. Javljaju se fabrike, deoničarska preduzeća i prekookeanski brodovi koji omogućavaju poslovanje sa udaljenim krajevima globusa. Tradicionalni bliskoistočni proizvodi – kafa i šećer, do 18. veka su se gajili u Aziji i u obe Amerike, dok su ih na Bliski istok izvozili zapadni trgovci i korporacije. Muslimanski hodočasnici su takođe, često koristili evropske prekookeanske brodove na svom hodoćašću u svete gradove Arabije - Meku i Medinu, jer su bili brži, udobniji i jeftiniji. 2

Prvo otkriće nafte na ovim prostorima bilo je u Saudijskoj Arabiji tek 1930-tih godina. Za vreme kolonijalnih osvajanja, nafta nije imala značajniju primenu. 3 Širina Gibraltara koji razdvaja Evropu od Afrike je samo 13 kilometara.

4

Druga faza je oružana invazija i osvajanje, putem kojih su evropske sile uspostavile efikasnu dominaciju nad bitnim oblastima islamskog sveta. Kontrola nad ekonomskim i političkim procesima u kolonijama nije ovim prostorima donela toliko štete kao drugim teritorijama. Posledice kolonijalnih osvajanja Bliskog istoka imale su svoje pozitivne i negativne aspekte. Štetni uticaj imperijalizma osetile su i zemlje koje nisu bile kolonije. Konkretno, radi se o ekstremnom ojačavanju državne vlasti sa pojačavanjem aparata nadziranja, represije i indoktrinacije, koji su razvijani za potrebe kolonijalnih vlasti. Ovo je ostalo kao nasleđe do danas. Veliku štetu su nanele i društvene promene i rušenje starih društvenih odnosa i obaveza. Jedan od aspekata kolonijalne vladavine evropskih sila odrazio se veoma negativno na kasniju stabilnost regiona. Radi se o veoma komplikovanoj političko-geografskoj podeli regiona. Delovi Bliskog istoka su preoblikovani u smislu utvrđivanja granica, podrške određenim monarhijama, diktatorima i drugim liderima koje je Zapad video kao pogodne marionete preko kojih ostvaruje svoju politiku i interese. Granice koje su kolonijalne sile napravile i ostavile za sobom bile su proizvoljne. Na primer, bivše Otomanske provincije Plodnog polumeseca, bile su podeljene na tri nova entiteta, sa novim imenima i granicama. Dva od njih – Irak i Palestina, bile su pod britanskim mandatom, treći pod imenom Sirija je dat Francuzima. Kasnije su Francuzi podelili ovu teritoriju na dva dela – Liban i Siriju. Britanci su slično uradili u Palestini, stavljajući granice između dve obale reke Jordan. Nazvali su ih Transjordanija (istočni deo) i Jordan. Naziv Palestina je zadržan za zapadni deo prostora britanskog mandata u oblasti Levanta. U ovim zemljama dolaze do izražaja odlike njihovih imperijalnih gospodara pri određivanju strukture i granica ovih država. Čak i nazivi ovih država odražavaju njihovu veštačku prirodu. Prema dostupnim podacima 4 Irak je bio naziv srednjevekovne provincije, a ne države, sa granicama veoma različitim od današnjih. Stari Irak je bio mnogo veći prostor koji je obuhvatao veliki deo Mesopotamije i deo zapadnog Irana. Dalje, Sirija, Palestina, Libija su nazivi klasične prošlosti, koji su tada ponovo oživljeni i nametnuti uz potpuno nove granice u 20. veku. Ovo je kasnije dovelo do brojnih međuarapskih sukoba. Mehanizmi uspostavljanja kontrole nad ovim regionom bili su slični imperijalnim silama Evrope, Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Državama i nisu se mnogo menjali kroz epohe. Vekovima su različite snage na Bliskom istoku podržavale brojne kontraverzne režime u borbi za uspostavljanjem političke moći i kontrole resursa kojima ovaj region obiluje. Sjedinjene Države, Velika Britanija, Francuska i druge, podržavale su diktatorske režime i monarhije, nekad i po cenu svrgavanja demokratskih. Evropske kolonijalne sile kontrolisale su izbor vođa i uticale na njihove aktivnosti. Brojni su primeri nastojanja kolonijalnih sila da stvore države koje će raditi u korist evropskih interesa. Domaćem stanovništvu ovakvi uticaji su često predstavljani kao "oslobođenje", "stabilizovanje" i slično. Savremene mere uključuju i ekonomske sankcije različitog intenziteta, pojedinačnih država ili UN.

4

Bernard Luis, Kriza islama, Svet politike, Beograd 2004.

5

U pogledu društvenog i ekonomskog napretka, dominacija evropskih kolonijalnih sila nije nanela toliko štete. Pitanje je u kojoj bi se meri ove zemlje razvile bez modernizacije koju su na ovom prostoru pokrenule evropske sile. Kolonije sile su razvile kompletnu infrastrukturu, moderne javne službe, razvile sistem obrazovanja. Iako su to činile prihodima stvorenim eksploatacijom kolonija, značaj kolonijalnog nasleđa, u ovom pogledu, nije zanemarljiv. Osim toga, ukinuto je ropstvo i znatno smanjena rasprostranjenost poligamije. Očigledna je razlika između zemalja koje su najduže bile pod kolonijalnim ropstvom i onih koje to nisu. Tunis, Alžir i Egipat su neuporedivo bliže razvijenim zapadnim zemljama od na primer Saudijske Arabije i Avganistana. U Saudijskoj Arabiji je ropstvo ukinuto tek 1962. godine, dok je položaj žene maltene nepromenjen vekovima. Na populaciju od preko 20 miliona, Saudijska Arabija ima samo osam univerziteta. Kada je Evropa oslabila, naročito u periodu posle Prvog svetskog rata, većina zemalja koje su bile pod imperijalnom kolonijalnom vladavinom neke od evropskih sila, videlo je svoju šansu za oslobađanje. Kod mnogih arapskih naroda javlja se težnja za nezavisnošću i postavljanjem granica između kolonija. Nacionalni, revolucionarni i pokreti za nezavisnost (neki nasilni, neki ne) počeli su da dejstvuju, a Evropa je imala smanjene mogućnosti da uspostavi kontrolu nad njima. Neke od zemalja u regionu vide čak ostvarenje svojih ciljeva kroz saradnju sa silama osovine u vreme Drugog svetskog rata, Italijom i Nemačkom. Drugi, opet, sarađuju sa Britanijom nadajući se da će njihovo savezništvo biti nagrađeno nezavisnošću posle Drugog svetskog rata. Mapa 2. Raspored kolonija 1945. godine

Poraz Trećeg rajha i stvaranje jevrejske države koje je usledilo ubrzo posle rata (1948) doveli su do potrebe arapskih zemalja za novim moćnim zaštitnikom. On je pronađen u Sovjetskom Savezu, koji je dugo potom ostvarivao ogroman uticaj na zemlje u regionu. U međuvremenu jača i moć SAD, tako da uticaj evropskih sila polako opada. 6

Otkriće i početak eksploatacije nafte u regionu 1930-tih godina imali su presudni uticaj na sudbinu zemalja na Bliskom istoku u novijoj istoriji. Interesovanje svetskih sila za ovaj prostor i do tada je bilo veliko zbog izuzetnog geografskog položaja, jeftinih sirovina i radne snage, ali su nafta i gas ono što je međusobnu borbu moćnih zemalja za dominaciju nad ovim regionom, učinilo beskompromisnom. 1.2. Interesi i uticaj Sovjetskog Saveza na Bliskom istoku Interesovanje Rusije za Bliski istok je starije od SSSR-a. Carska Rusija, kao imperijalna sila već je bila umešana u Bliskoistočnu geopolitiku. U više navrata, Rusija, kasnije Sovjetski savez, agresivno je ispoljavala svoje imperijalne ambicije. Najpre u dva rusko-iranska rata 1804-1813, 1826-1828, zatim u Azarbejdžanu i Avganistanu. Carska Rusija je okupirala severni deo iranske pokrajine Azarbejdžan i kasnije pretvorila u republiku SSSR. U toku Drugog svetskog rata SSSR je okupirao Iran da bi obezbedio komunikacionu liniju za zajedničku upotrebu. Posle rata Britanija se povukla, a SSSR ostao. Namera je bila da se ostatak Azarbejdžana pripoji SSSR-u, što je izbegnuto tako što su Iranci rasformirali komunističku marionetsku državu i povratili vlast iranske vlade nad tim teritorijama. Turska i Iran su ušli u zapadne saveze, ali je ostatak arapskog sveta bio dosledan u podršci SSSR-u. Veliki udarac arapskim interesima označila je uloga Sovjetskog Saveza u procesu stvaranja Izraela. Naime, SSSR je odigrao značajnu ulogu u obezbeđivanju većine pri glasanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija za stvaranje jevrejske države u Palestini i potom odmah priznao de jure izraelsku državu. Sledeći primer sovjetske imperijalne politike je bila invazija i okupacija Avganistana 1979. godine, u kome je Sovjetski Savez potom postavio marionetsku vladu. Međutim, reakcija arapskog sveta je izostala. Čak i kada je Generalna skupština UN donela rezoluciju povodom ovog događaja (u kojoj se čak i ne spominje SSSR, već samo izražava žaljenje zbog oružane intervencije) arapske zemlje je nisu usvojile. Naime, Sirija i Alžir su bile uzdržane, Jemen je glasao protiv rezolucije, Libija nije bila prisutna, a predstavnik PLO (bez prava glasa) održao govor u kome je branio sovjetsku akciju. Očigledne slučajeve imperijalističke agresije i izdaju njihovih interesa, arapski svet nije doživeo kao takve. Bez obzira na sve, SSSR je imao čvrstu poziciju u arapskom svetu. Prema Sovjetima nije postojalo i ne postoji neprijateljstvo kao prema Zapadnim silama, posebno SAD. Slično svojim evropskim prethodnicima, SSSR je kontrolu nad ovim prostorom postizao ekonomskim i kulturnim prodiranjem, zatim svojim vojnim bazama, zalihama oružja i vojnom saradnjom u vidu različitih savetovanja. Dakle, po mnogo čemu je sovjetski uticaj bio sličan uticaju zapadnih sila, ali ipak nije izazvao neprijateljstvo arapskog naroda, koje je prema Zapadu veoma naglašeno. Za to je zaslužan određen splet okolnosti i nekoliko posebnih razloga.

7

Posle II svetskog rata socijalizam je delovao kao talas budućnosti i mnoge države na Bliskom istoku su ga lako prihvatile. SSSR je bio primer samostalnog razvoja, koji je pobudio nadu arapskim zemljama da bi ga i one mogle ostvariti. Pozitivna iskustva Kine i Indije su, takođe, podstakle arapske zemlje da usvoje društveno-političke i ekonomske postulate socijalizma. Razvoj i samostalnost su vrednosti koje su se ovim zemljama do tada činile nedostižnim. Već 1955. godine Egipat je potpisao sporazum o oružju sa SSSR, koji je pozdravljen u Siriji, Libanu, Jordanu, čak i u Iraku, kome se pripisuje prozapadna orijentacija. Parlamenti ovih zemalja su usvojili rezolucije kojima čestitaju egipatskom predsedniku na sporazumu i podržavaju dalje širenje arapsko-sovjetske saradnje. 1.3. Američka uloga u regionu Bliskog istoka Na prostoru Bliskog istoka najdirektnije su se sukobili interesi Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Ekonomski, politički i kulturni uticaj SSSR je bio toliki da bi bez protivljenja Amerike i Hladnog rata, doveo do uspostavljanja sovjetskog modela države, a arapski svet bi imao sudbinu Istočne Evrope. Nezavisni razvoj arapskih zemalja koji je podstaknut od strane SSSR pretio je gubitkom moći, uticaja i jeftinih sirovina za najmoćnije nacije. To bi značilo veliko skretanje uobičajenog toka resursa od globalnog Juga ka svetskim imperijalnim centrima kapitala, što je za njih predstavljalo ozbiljnu pretnju. Još veća opasnost od nezavisnog razvoja ovih zemalja po Zapadni svet bilo bi udruživanje ili uspostavljanje dominacije SSSR-a nad ovim prostorom. Resursi bi tada bili sklonjeni van domašaja uticaja i kontrole Zapada: "Stara sovjetska imperija ima dugačku granicu sa Bliskim istokom. Očajnički napori Zapada da kontroliše ovaj region potiču od verovatnoće da se ova dva regiona udruže. Ukoliko do toga dođe, Bliski istok bi imao oružje da zaštiti svoje resurse. Resursi SSSR-a i Bliskog istoka zajedno, mogli bi da se porede sa ukupnim resursima Zapadnog sveta. Faktički, skoro sva svetska nafta bi se nalazila u ovoj oblasti, što bi im omogućilo potpunu kontrolu cena nafte. Dobar deo Zapadnog bogatstva bi se premestio na Istok, uprkos ogromnim vojnim izdacima Zapada za uspostavljanje kontrole nad regionom.”5 Posle sloma SSSR-a, kao jedina svetska supersila ostale su SAD. Amerika se nametnula kao najuticajniji faktor u pitanjima rata i mira na Bliskom istoku. Vekovno viđenje Juga iz perspektive Zapada, nije se promenilo. Noam Čomski ističe da je Jug imao ulogu snabdevača svim onim što bi moglo da doprinese očuvanju bogatstva i ravnoteže moći razvijenih zemalja: "Jugu je dodeljena uloga sluge: da obezbeđuje resurse, jeftinu radnu snagu, tržište, mogućnost za investiranje i kasnije izvoz otpada. U poslednjoj polovini veka, SAD su preuzele odgovornost za zaštitu interesa “zadovoljenih nacija” koje su zbog svoje moći "iznad ostalih" i kojima “mora biti povereno upravljanje svetom” kako je rekao Vinston Čerčil posle Drugog svetskog rata." 6 5 6

World's Wasted Wealth II, J.W. Smith, Institute for Economic Democracy, 1994), pp. 294-295 Noam Chomsky, Year 501, (South End Press, 1993), poglavlje 2

8

Ovakva kontrola resursa bila je glavna briga američkih političkih planera i glavni aspekt strategije međunarodne politike posle Drugog Svetskog rata i to je ostala do danas. Komentari i izjave Džordža Kenana, često koriste da objasne suštinu odnosa SAD prema zemljama Trećeg sveta. Jedan od onih kojih se svetska javnost i danas često seti, bio je: "Imamo oko 50% svetskog bogatstva, ali samo 6,3% stanovništva. U toj situaciji, ne možemo da izbegnemo da budemo predmet zavisti i mržnje. Naša dužnost je da i u narednom periodu uspostavljamo odnose koji će nam omogućiti da održimo ovu nejednaku poziciju. Da bi to ostvarili moramo da raskrstimo sa svim sentimentalnostima i sanjarenjima; naša pažnja mora da bude usmerena svuda gde naši najvažniji nacionalni interesi. Trebalo bi da se okanemo priča o nejasnim i nerealnim ciljevima kao što su ljudska prava, podizanje životnog standarda i demokratizacija. Nije daleko dan kada ćemo bez uvijanja moći da govorimo o konceptu moći. Što manje tada budemo opterećeni idealističkim sloganima, to bolje. Trebalo bi da priznamo da će oblasti našeg uticaja na Istoku u narednom periodu biti prvenstveno vojni i ekonomski."7 Davno definisani ciljevi odredili su i sredstva, koja su danas najvažniji uzrok neprijateljstva arapskih naroda prema SAD. Naime, Amerika je osujetila većinu pokušaja ovih naroda da samostalno upravljaju sopstvenim resursima, obezbedila dolazak i opstanak na vlasti mnogih od najsurovijih arapskih vođa, naoružavala diktatore, izazivala i podržavala međusobne ratove. Pored toga, jedna je od najzaslužnijih sila za formiranje i opstanak jevrejske države na arapskom prostoru. Izrael je uvek bio veoma osetljivo područje, zbog stalnih tenzija i sukoba između arapskog i jevrejskog stanovništva. Izrael je druga zemlja po količini primljene vojne pomoći na svetu, a skoro svo to oružje je obezbedila Amerika.. Hladni rat, kao i borba protiv komunizma, čak i tamo gde ga nije bilo, obezbedili su adekvatan izgovor za akcije Zapada širom sveta (predvođenim SAD). Mnoge narode su Amerikanci, Britanci i drugi kasnije destabilizovali, pod optužbom da učestvuju u ovoj sovjetskoj pretnji, iako u većini slučajeva, nije bilo nikakve sovjetske umešanosti. U većini slučajeva, radilo se o pokušaju nezavisnog razvoja. U mnogim zemljama regiona ugnjetavanje od strane autoritarnih vođa potiče od podrške koju oni imaju od Zapada, posebno od SAD. U nekim od režima koji imaju prijateljske odnose sa SAD, dolazi do najgorih oblika kršenja ljudskih prava. Režimi koji su prvobitno bili naklonjeni Sjedinjenim Državama bili su podržani iz geopolitičkih razloga, bez obzira na način njihove vladavine i odnos prema narodu. Saudijska Arabija i Irak su tipični primeri.

Uloga Amerike u Persijskom zalivu

7

George Kennan, U.S. State Department Policy Planning, February 24, 1948. Objavljeno u Foreign Relations of the United States 1948, Volume 6 ;

9

Šest arapskih monarhija u Persijskom zalivu su čuvari veoma vrednih naftnih rezervi kojima Sjedinjene Države žele da obezbede pristup, ne samo da bi popunile nedostatak američkih rezervi (koje iznose oko 18% njihove potrošnje), već i da bi stekle položaj posrednika ka uvozno zavisnim evropskim i japanskom tržištu. Tokom rata između Iraka i Irana 1980-tih godina, Sjedinjene Države dejstvovale su i protiv jednih i drugih, odnosno obe su snabdevale oružjem, da bi obezbedile da nijedan od ovih vojnih režima ne postane previše uticajan. Sa naftom, dovoljnim količinama vode i brojnim stanovništvom, obe zemlje imaju potencijal da steknu regionalnu moć - dovoljnu da se može suprotstaviti američkim interesima. Od 1993, SAD su artikulisakle politiku “dvostrukog sadržaja” prema vladama ovih zemalja, koja bi branila njihove interese od potencijalnih ekspanzionističkih ambicija. Britanija je bila dominantna snaga u Persijskom zalivu u toku najvećeg dela 20 veka, ali je, u skladu sa opadanjem svoje uloge kao velike svetske sile, 1969. godine objavila svoje vojno povlačenje iz regiona. Sjedinjene Države, koje su od kraja Drugog svetskog rata povećavale svoje prisustvo u regionu Bliskog istoka, bile su odlučne da popune tu prazninu. 1970-tih godina je bio početak sprovođenja Niksonove doktrine, čiji je deo bio Niksonov program Vijetnamizacije, po kome treba uspostaviti globalnu politiku naoružavanja i obučavanja saveznika Trećeg sveta da postanu regionalni čuvari američkih interesa. Persijski zaliv je bio prvobitna podloga za testiranje, sa iranskim šahom, koji je osvojio presto zahvaljujući intervenciji CIA-e 1950-tih, pokušavajući da ostvari vekovni san o ponovnoj izgradnji Persijskog carstva. Tokom sedamdesetih godina, SAD su prodale visokosofisticarano oružje u vrednosti od deset milijardi dolara šahu, i poslale hiljade američkih instruktora da obuče iranske vojne snage da rukuju tim oružjem. Kako se ova strategija sa iranskim snagama pokazala uspešnom, ista taktika je primenjena i u jugoistočnom arapskom sultanatu Omanu sredinom sedamdesetih godina. Ova strategija je počela da se urušava 1979. sa iranskom Islamskom revolucijom. Došlo je do burne reakcije naroda protiv ovako očigledne američke podrške iranskom režimu i protiv samog Šaha koji je imao veće interesovanje za vojni umesto za ekonomski razvoj i vršio represiju protiv svih političkih disidenata. Ogromna skladišta američkih snabdevača, posle Revolucije su pala u ruke radikalnog antiameričkog režima. Kao kazna Iranu za „luksuz“ da sam raspolaže svojim resursima, samo nekoliko meseci po preuzimanju vlasti od strane islamskih revolucionarnih snaga, usledio je Iransko-irački rat. Interesantno je da su upravo Sjedinjene Države finansijski podržavale Irak i njegovog vođu Sadama Huseina kreditima i čak određenom vojnom pomoći tokom rata protiv Irana 1980-tih godina. Ustupili su im tehničku podršku za ciljano gađanje. SAD su nastavile pružanje pomoći i čak prećutale upotrebu hemijskog oružja Sadamovih oružanih snaga protiv iranske vojske i kurdskih civila. Tokom ovog perioda. SAD su se usprotivile sankcijama UN protiv ovakvog čina agresije protiv Irana i njegovog stanovništva. Tek posle iračke invazije na naftom bogat, proamerički Kuvajt u avgustu 1990. godine, režim Sadama Huseina je iznenada satanizovan u očima političara i javnosti u Americi. Brojni su primeri zaštite diktatorskih režima i u drugim zemljama. Svrgavanje Mosadikove vlade u Iranu 1953, Masakr u Hami (Sirija) 1982 (10-20 hiljada žrtvi) Masakr u Libanu 1982 (700-800

10

Palestinaca). Vojni prevrat u Alžiru 1992. je možda najupečatljiviji primer. U Alžiru je 1989. godine uspostavljen višestranački sistem, u decembru 1991. godine raspisani prvi izbori. U prvom krugu je Islamski front spasa imao znatnu prednost, međutim, u januaru 1992. godine vojska je otkazala drugi krug izbora, i rasformirala Islamski front spasa. U daljim nemirima je poginulo oko 18 hiljada ljudi. Al Kaida i druge islamske organizacije optužuju SAD za ovaj vojni prevrat i otvorenu podršku vojnom režimu. Slični problemi su se javili u Egiptu, Pakistanu i drugim muslimanskim zemljama gde se čini da bi slobodni izbori doveli do islamističke pobede. Zato je optužba SAD za mešanje u unutrašnju politiku od strane arapskog sveta često povezana sa optužbama za borbu protiv islama. Avganistan je još jedan primer. Dobro je poznato, a danas i prihvaćeno kao zvanični podatak da je CIA pomogla osnivanje terorističkih grupa, kao što su mudžahedini, da bi se borili protiv sovjetskog uticaja u Avganistanu. Invazija na Kuvajt i Zalivski rat koji je iz toga proistekao, primorali su SAD da ove zločine proglase zločinima, ali bez spomena na koji način je Irak bio u stanju da ih počini. Zatim su Iraku uvedene sankcije zbog posedovanja onog istog oružja kojim su ih nedavno same snabdevale. Zbog posledica sankcija je umrlo preko milion ljudi, od čega su bar polovina bila deca. SAD i Velika Britanija su najduže zadržale sankcije, uprkos prigovora drugih naroda i ostavke koordinatora ovog programa UN. Opadanje uticaja SAD na Bliskom istoku Pre Zalivskog rata, za Sjedinjene Države je bilo teško da sprovedu vojne vežbe ili organizuju iskrcavanje u lukama bez dozvole. Posle Zalivskog rata SAD su se silom nametnule skoro svim zemljama u regionu. Danas postoji stalno i efektivno američko vojno prisustvo u Persijskom zalivu. Finansijska cena je ogromna, kreće se između 30 i 60 milijardi dolara godišnje, i podeljena je između SAD i zalivskih monarhija. Iako je u Vašingtonu postignut sporazum po kome postoji jasan strategijski imperativ o održavanju ovakvog američkog prisustva, postoje i kritičari, koji smatraju da je takvo prisustvo previše skupo za američke građane koji plaćaju porez i da stvara situaciju u kojoj američka vojska služi kao najamnička vojska lokalnim autokratskim režimima šeika. Izraelsko-palestinski rat, rat u Iraku i problemi koje je SAD imala sa saveznicima kao što su Saudijska Arabija od 11. septembra postepeno su otežavali SAD-u da održi prisustvo i da deluje na Bliskom istoku. SAD još uvek drže glavne snage u regiji i mnoge zemlje zavise od njih, ali američki odnosi sa regionalnim vojnim snagama su pogoršani i napeti. SAD nisu pokazale da mogu da se izbore sa problemom proizvodnje oružja za masovno uništenje. Možda najvažnije, SAD nisu nikada planirale da pomognu državama u regiji da se izbore sa unutrašnjim bezbednosnim problemima. Američko i zapadno prisustvo uopšte, ne može da preuzme ulogu vojske u razrešavanju onoga što može da bude najozbiljnija pretnja stabilnosti regije i izvozu energenata. Sukobi SAD i Iraka Između SAD i Iraka došlo je do dva konflikta. Prvi je Zalivski rat 1990-1991, a drugi Invazija na Irak 2003-2005. Zbog iračke invazije na Kuvajt u avgustu 1990, Sjedinjene Američke Države su

11

se odlučile na oružanu intervenciju. Vašington se udružio sa brojnim partnerima, uključujući Veliku Britaniju i Francusku.

U Zalivskom ratu na Irak je bačena najveća količina bombi u istoriji

Razloge ovog rata nedvosmisleno je izneo predsednik Buš: “Naši poslovi, naš način života, naša sloboda i sloboda nama prijateljskih zemalja širom sveta će biti ugroženi ukoliko kontrola velikih svetskih naftnih rezervi padne u ruke Sadama Huseina.“ 8 Američke snage su bombardovale iračke gradove i oružane snage, a zatim započele kratkotrajni kopneni rat. Masovna međunarodna mobilizacija predvođena Sjedinjenim Državama, prisilila je iračke snage da se povuku iz Kuvajta i izazvala ogromnu štetu iračkoj vojsci i civilnoj infrastrukturi za manje od šest nedelja. Ovo je bio konkretno scenario operacije Pustinjska oluja. Rat je bio dramatična demonstracija američke moći i, upravo kad je glavni globalni protivnik doživeo kolaps, rat je doveo do toga da SAD konsoliduju svoju poziciju u regionu Bliskog istoka, kao najvažnija strana sila. Time je učinjen kraj iračke okupacije Kuvajta. Rat je teško pogodio Irak, uništavajući većinu elektro i vodovodnih sistema i uzrokujući 50-100 000 mrtvih i ranjenih. Većina Arapa iz Persijskog zaliva i njihovih vođa osećali su se nesigurno posle iračkog napada na Kuvajt i bili zahvalni za snažno američko vođstvo u ratu 1991. godine protiv režima Sadama Huseina. Arapi iz Zaliva nisu iznenađeni činjenicom da se rat nije vodio kao borba za međunarodno pravo, ljudska prava i samoopredeljenje naroda, već, kao što je proklamovala Bušova administracija, da bi zaštitio pristup SAD nafti i da bi omogućilo SAD da postigne strateške pozicije u regionu. 8

New York Times, 16 avgust 1990, navedeno u tekstu "Oil companies in Iraq", James Paul, Global Policy Forum, novembar 2003.

12

Irak se još uvek nije oporavio od rata 1991. godine, tokom koga je na njega bačena najveća količina bombi u istoriji. Po uspostavljanju primirja, sankcije UN koje su uvedene pre rata su produžene, zato što su SAD i Velika Britanija iskoristile svoje pravo veta i sprečile njihovo ukidanje. Sankcije su značajno smanjile prodaju nafte i onemogućile iračku naftnu privredu da se oporavi. Blokiranjem stranih investicija i sprečavajući rekonstrukciju, sankcije su dalje urušavale privrednu bazu zemlje.9 Četiri puta su SAD i Velika Britanija izvršile velike napade, koristeći veliki broj letilica i krstarećih raketa – u januaru 1993, januaru 1996, junu 1996 i decembru 1998. Iako su naftne kompanije iz mnogih drugih zemalja pregovarale su sa iračkom vladom o proizvodnji nafte, ni jedna se nije usudila da prekrši sankcije pod ovako rizičnim okolnostima. Američki režim se nadao da će te sankcije dovesti i do pada Sadama Huseina. Međutim, politika forsiranja rigoroznih sankcija protiv Iraka imala je suprotan uticaj od namera SAD i zapravo, ojačalo Huseinov režim. Kako su hiljade ljudi, uglavnom dece, umirali od neuhranjenosti i bolesti (kao posledica sankcija), humanitarna kriza je dovela do najširih svetskih zahteva, čak i neprijatelja Iraka, za popuštanjem sankcija. Štaviše, kako im je sada opstanak više nego ikad zavisio od vlade, irački narod se sve manje otvoreno suprotstavljao svom vođi. Zato ne iznenađuje da je većina iračkih opozicionih pokreta takođe bila suprotstavljena američkom načinu sprovođenja politike opštim sankcijama i vazdušnim napadima. Invazija na Irak 2003 Ekonomski rast Sjedinjenih Američkih Država 2001. godine bio je naglo prekinut zbog terorističkog napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra. Bruto domaći proizvod Amerike je prvi put u novijoj istoriji bio u padu (0,6 %). Praćen je značajnim pogoršanjem ostalih makroekonomskih parametara, smanjenim rastom produktivnosti, povećanjem nezaposlenosti i opštim privrednim padom. Ova recesija je bila dublja i duža u odnosu na početna očekivanja. Umeren oporavak privrede usledio je 2002. godine, sa stopom rasta BDP od 2,45%. U martu 2003, počeli su oružani napadi na Irak, a privreda SAD se automatski oporavila. Ogroman skok BDP Amerike u drugom i trećem kvartalu 2003. godine, očigledna je posledica rata između SAD, njenih koalicionih partnera i Iraka. Vojna industrija je podignuta, težište investiranja i zapošljavanja prebačeno u druge sektore privrede i tako obezbeđen njen brz oporavak.

Grafikon 2.4. Kvartalne promene BDP SAD 2000. - 2004. (u %)

9

O uticaju sankcija na privredu Iraka detaljniji pregled je izložen u narednom odeljku.

13

Izvor: U.S.Bureau of Economic Analysis

Korišćenje avijacije SAD protiv Iraka nije imalo značajniju podršku međunarodne zajednice, uključujući iračke susede. Ovim činom SAD nisu uklonile niti smanjile mogućnost Iraka da proizvodi biološko oružje. Sjedinjene Države su izvršile invaziju i okupirale Irak nakon optužbe da razvija programe nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja. Ovaj rat, koji su SAD započele uprkos snažnom protivljenju Ujedinjenih nacija, svrgao je sa vlasti vladu Sadama Huseina i direktno doveo na vlast okupacionu koaliciju SAD-Velika Britanija. Uz vlast u Iraku ova koalicija je direktno dobila kontrolu nad iračkim naftnim poljima. Rat je izazvao dalje razaranje iračke infrastrukture, mnogo nesrećnih slučajeva i haotičnu i nefunkcionalnu privredu. Koalicione snage su 2004. godine predale vlast iračkoj vladi, 2005. su se održali izbori za prelaznu vladu. Američke, britanske i snage nekoliko drugih zemalja i dalje su u velikom broju prisutne u Iraku i bore se protiv iračkih gerilaca koji se protive okupaciji i teže ka stvaranju islamske države. Poslednji američki vojnik napustio je Irak tek u decembru 2011. godine. Pad Sadama Huseina 2003. je otklonio jedan od izvora nestabilnosti u regiji, ali rat i pljačka koji su se nastavili ozbiljno su uništili neke aspekte iračke naftne industrije. Irački rat je već ozbiljno smanjio izvoz nafte i trenutno nema načina da se predvidi budući razvoj njegove naftne industrije i izvoza. Neke od najozbiljnijih posledica po iračku ekonomiju desile su se još u ranim danima okupacije. Kompanije iz SAD i Velike Britanije su uzimale 85% vrednosti svih ugovora koje dodeljuje koaliciona vlada (CPA). Iračke firme su dobijale samo 2% vrednosti tih ugovora. Ovi ugovori su se uglavnom odnosili na prodaju nafte. Iako Irak ima više nego dovoljno resursa (nafte) da sam obnovi svoju privredu u kratkom periodu, Koalicioni režim SAD i Velike Britanije učinio je ovu priliku potpuno neostvarivom.

14

2. UTICAJ ORUŽANIH SUKOBA I TENZIJA NA BLISKOISTOČNE PRIVREDE Istorija rata u regionu Bliskog istoka je niz iznenadnih eksplozivnih kriza i neplaniranih eskalacija. Ovaj region danas je sve osim stabilnog područja. Narodi Bliskog istoka imaju dugu istoriju nasilja i konflikata. Većina ovih država pati od unutrašnjih političkih, ekonomskih i demografskih problema koji stvaraju intraregionalne konflikte i tenzije. Pored unutrašnjih sukoba u regionu, veliku štetu ovim privredama nanose periodični sukobi sa Sjedinjenim Državama. Oružani sukobi različitog obima i karaktera – građanski, regionalni ili internacionalni sukobi već dugo vremena narušavaju stabilnost proizvodnje i ometaju razvitak energetike u ovom regionu. Nasilan verski ekstremizam se, takođe, često navodi kao problem koji je aktuelan u mnogim zemljama regiona. Oružani sukobi utiču na ekonomiju na nekoliko načina: 1. Najdirektniji negativni uticaji se ispoljavaju preko materijalne štete koju nanose opšta ratna razaranja zemlje i njene infrastrukture, a u regionu Bliskog istoka uništavanje postrojenja za ekspoataciju nafte i prirodnog gasa ili paljenje čitavih naftnih polja, do čega je došlo u nekoliko navrata. 2. Druga vrsta negativnog uticaja je rapidno opadanje proizvodnje i naročito izvoza, koji u ratnim uslovima postaju znatno otežani. Obim smanjenja proizvodnje će zavisiti od intenziteta i dužine ratova. 3. Treća vrsta uticaja ratova na ekonomiju zemalja u regionu je značajan utrošak sredstava za naoružanje. 4. Četvrti je uticaj bezbednosne situacije (svetske ili regionalne) na cene nafte. Svaki put kada počne rat na prostorima naftnih privreda, cene nafte se veoma uvećaju. Ovaj aspekt nije negativan za sve učesnike na svetskom tržištu energenata. Naftne kompanije koje se nalaze izvan ratom zahvaćenih područja, u ovim situacijama značajno uvećavaju svoje prihode. Za zemlje koje uvoze naftu i gas, ovo je negativan uticaj, jer plaćaju veću cenu nafte. Zemljama u sukobu povećanje cena nafte koristi u situaciji smanjene proizvodnje i izvoza, ali velike oscilacije cena i prihoda od nafte, predstavljaju faktor nestabilnosti ekonomskog rasta. Prve dve posledice ratova u regionu - materijalna šteta i pad proizvodnje i izvoza, izlagaćemo za svaki rat pojedinačno, ukoliko su dostigli značajnije razmere. Treću treba obrazložiti zbirno za čitav regiona, jer nije direktno vezana za neki određeni sukob, već predstavlja dugotrajni problem čitavog regiona, koji značajno pogoršava ekonomsko stanje ovih zemalja. Uticaj ratova na cene nafte će biti, takođe posebno objašnjen. ... Unutrašnji karakter i strateški interesi nacija u regionu Bliskog istoka se razlikuju od države do države. Svaka ima različite političke, ekonomske, demografske i bezbedonosne uslove i potrebe, što oblikuje ovako kompleksnu bezbednosnu sliku regiona. Ove tenzije i konflikti predstavljaju stalnu pretnju tokovima naftnog izvoza regiona i najdirektnije utiču na proizvodnju i razvoj

15

snabdevanja energentima u Iranu, Iraku, Libiji i Jemenu. Regionalne i nacionalne tenzije koje su već dovele do rata, mogu da dovedu do budućih konflikata. Lista oružanih sukoba u regionu Bliskog istoka je duga. Veći broj ovih sukoba spadaju u arapsko-izraelski konflikt, mada su i međuarapski ratovi često imali više žrtava i proizveli veće materijalne štete. 2.1. Arapsko-izraelski ratovi Arapsko-izraelski konflikti ili izraelsko-palestinski konflikt 1948 Arapsko-izraelski rat, 1958 Suecki rat, 1967 Šestodnevni rat, Rat iscrpljivanja 1968-1970, 1973 Oktobarski rat, 1982 Libanski rat, Prva i Druga intifada, 2006 Drugi libanski rat. Sve do Prvog svetskog rata Otomanska imperija uticala je na prevlast snaga u regionu. U to vreme vrlo malo Jevreja je živelo u Palestini, a u Otomanskoj imperiji i tadašnjem arapskom svetu bez većih sukoba sa arapskim stanovništvom živeo je onaj deo Jevreja koji su poznatiji u svetu kao Sefardi10. Oko 1880. godine, nakon pogroma u Rusiji, pojačano je doseljavanje Jevreja u Palestinu. Većina useljenika podigla je nova jevrejska naselja. Nešto ranije, Jevreji iz Jerusalima osnovali su u Petah Tikvi - prvu jevrejsku poljoprivrednu naseobinu 1878. godine. Osim toga, tokom 19. veka među evropskim Jevrejima dolazi do oživljavanja nacionalnog identiteta, želje za emancipacijom i povratkom u Izrael. Tako je stvoren pokret nazvan cionizam (njegovim formalnim osnivačem smatra se Teodor Hercl, 1897. godine). Pokret je nastao u Bazelu u Švajcarskoj, gde je održan Prvi cionistički kongres na kojem je objavljen cilj - u Palestini stvoriti dom jevrejskom narodu, zagarantovan javnim pravom. Utemeljena je Svetska cionistička organizacija (WZO). Pokret je dobio ime po brdu na kojem se nalazio Jerusalimski hram (Cion ili Sion). Broj Jevreja postupno je rastao kao rezultat daljih useljeničkih talasa, posebno tokom Prvog svetskog rata. Međutim, broj Jevreja u ovoj oblasti nije ono što je dovelo do stvaranja jevrejske države. Naime, 1914. u Palestini je živelo samo 60 000 Jevreja, odnosno oko 9% ukupnog stanovništva. Ono što je omogućilo stvaranje izraela sje evropska geopolitika XX veka. U prvoj polovini dvadesetog veka, Evropa je širom regiona Bliskog istoka proizvela mnogo opšte nestabilnosti. Posebno je Britanska imperija imala značajnu ulogu u regionu. Tokom Prvog svetskog rata, 1916. godine, ubedila je arapske vođe da se pobune protiv Otomanskog carstva. Za uzvrat, britanska vlada je obećala da će podržati uspostavljanje nezavisne arapske države u regionu, uključujući Palestinu. Suprotno tome, 1917. godine, Lord Artur Balfur, britanski ministar inostranih poslova, objavio je deklaraciju (Balfurova deklaracija), kojom Britanska imperija podržava stvaranje “jevrejskog nacionalnog doma u Palestini.”

10

Drugi deo Jevreja -Aškenazi živeo je u zemljama istočne, centralne i zapadne Evrope.

16

Dodatno su komplikovali situaciju tajni dogovori Britanije i Francuske o međusobnoj podeli delova Otomanske imperije. Danas je čuven Sajks-Pikotov sporazum, koji je bio tajno postignut 1916. godine između Velike Britanije i Francuske. Odnosio se na podelu delova Otomanskog carstva. Sporazum nije bio primenjen, ali je postavio osnovne principe za podelu koja je usledila par godina kasnije kada su Sirija, Liban, Irak i Palestina dodeljene Francuskoj ili Britaniji na upravljanje. Do kraja Drugog svetskog rata na području današnje Palestine i Izraela, javljaju se pokreti za nezavisnost. Cionistički pokret11 značajno je ojačao, ali su u isto vreme jačale i težnje arapskih zemalja, samim tim i Palestinaca, za sticanjem nezavisnosti. Prve akcije protiv engleskih vojnih snaga u Palestini izvodili su zajednički Jevreji i Palestinci. Palestina se sastojala od teritorija današnjeg Izraela, Zapadne obale, Gaze i Jordana i kao takva je bila samo jedna među nekoliko nekadašnjih teritorija Otomanskog carstva smeštenih pod administrаtivnu upravu Velike Britanije, po nalogu Lige naroda. Mandat je trajao od 1920. do 1948. godine (Mapa 2.1.). Mapa 2.1. Britanski mandat 1917-1922

U toku 1923. godine Britanija je dala ograničenu autonomiju Transjordaniji, koja se nalazila na prostoru današnjeg Jordana (mapa 2.2.). Potpunu autonomiju Britanija je priznala Transjordaniji 1946. godine.

11

Pokret Jevreja za stvaranje slobodne i samostalne države u Palestini

17

Mapa 2.2. Britanski mandat u Palestini 1922 – 1946.

Izvor: Atlas of the Arab-Israeli Conflict, 7th edition - Sir Martin Gilbert; Publisher:Routledg, 2002

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1947. godine usvojila Plan o podeli Palestine na jevrejske i arapske teritorije, sa Jerusalimom koji je bio međunarodni grad. Planirano je da teritorije budu podeljene kako je prikazano mapom 2.3. Jevreji koji su imali 32% stanovništva dobili bi 56% teritorije. Arapi su u novembru iste godine odbacili ovaj plan, uz obrazloženje da ne odgovara arapskoj većini. Uostalom, arapske države u UN i nisu podržale Plan, koji je usvojen 2/3 većinom. Arapsko-izraelski konflikt počinje proglašenjem države Izrael 1948. i rezultat je brojnih faktora. Uzroci sukoba koji se navode veoma se razlikuju od učesnika do učesnika, od posmatrača do posmatrača. Primer ovih razlika se može naći u pregledu mišljenja Palestinaca i Izraelaca. Izraelci neuspeh mirovnih procesa uglavnom pripisuju palestinskom nasilju, dok Palestinci krive izraelsku politiku. Za oba stanovišta postoje čvrsti argumenti. Zato je veoma teško ustanoviti jedan objektivan razlog sukoba. U srcu izraelsko-palestinskog konflikta je spor oko zemlje i granica. Konflikti su se odnosili na tri geografske jedinice Izrael, Zapadna obala i Gaza, definisane linijama razdvajanja koje su povučene posle rata 1948. godine, tačnije, Sporazumom o razgraničenju iz 1949. godine.

18

Mapa 2.3. Plan o podeli Palestine iz 1947.

Prvi u nizu arapsko-izraelskih ratova je Arapsko-izraelski rat, nazvan i "Rat za nezavisnost". Trajao je od 1948. do 1949. godine. Rat je počeo posle britanskog povlačenja sa svojih mandatnih teritorija i usvajanja deklaracije o državi Izrael 14. maja 1948. Jevrejske i arapske policijske snage su započele akcije za uspostavljanje kontrole nad teritorijama unutar i izvan predviđenih granica. Pridružile su im se jordanske, egipatske, sirijske, libanske i iračke trupe, koje su okupirale Palestinu, što su Izrael, SAD, SSSR i UN nazvale ilegalnom agresijom. Jedino se Kina stavila na stranu Arapa. Plan UN, Arapi su smatrali neprikladnim zato što ne ide u prilog arapskoj većini u Palestini i tvrdili da je britansko povlačenje dovelo do odsustva legalne vlasti, zbog čega je postalo neophodno da se ovde zaštite životi i imovina Arapa. Oko 2/3 palestinskih Arapa je izbeglo ili bilo proterano sa teritorija koje su došle pod jevrejsku kontrolu. Isto se desilo i sa svim malobrojnim Jevrejima koji su se zatekli na teritorijama koje su zauzele arapske trupe. Tada su Jevreji prognani iz Jerusalima. Oko 700 000 Arapa (procene variraju od 520 000 do 957 000) postali su izbeglice tokom ovih borbi. Borba se završila potpisivanjem primirja kojim se uspostavila Izraelska kontrola nad oblastima koje su 23% veće od oblasti koje su pripale Arapima. Sporazumom iz 1949. prostor britanske mandatne teritorije Palestine je podeljen između Izraela, Egipta, Sirije i Jordana. Tačnije Gazu je zauzeo Egipat, a Zapadnu obalu Jordan. Takva podela je važila do 1967. godine. Serija ratova koji su usledili između Arapa i Izraelaca dovela je do širenja izraelske države odnosno sve veće okupacije arapskih teritorija. Posle toga su vojne akcije, naseljavanje i populacioni rast takođe oblikovali situaciju na terenu. 19

Mapa 2.3. Izrael 1949 – 1967

Izvor: Atlas of the Arab-Israeli Conflict, 7th edition - Sir Martin Gilbert; Publisher:Routledg, 2002

Suecki rat ili suecka kriza odigrala se 1956. godine. Ovaj rat se u arapskom svetu naziva još i tripartitna agresija, operacija Musketar ili Suecko-sinajski rat. Rat se vodio oko Sueckog kanala koji je u julu 1956. godine predsednik Naser nacionalizovao. Rat je vodila alijansa između Francuske, Velike Britanije i Izraela protiv Egipta. Alijansa između evropskih država i Izraela bila je uspostavljena iz koristi - evropske države su imale ekonomski i trgovinski interes u Sueckom kanalu, dok je Izrael želeo da se Suecki kanal otvori za izraelske brodove. Rat je počeo 29. oktobra napadom Izraela na Sinaj. Ovaj čin agresije je bio osuđivan od strane više zemalja, ali je konkretna intervencija SSSR, usledila tek kada je Izrael zauzeo strateški važne oblasti Gazu i Šarm el Šejk. Sjedinjene Države su se bojale da bi moglo doći do veoma dugog rata i izvršile pritisak na Veliku Britaniju i Francusku da se povuku. Egipatske trupe su blokirale izraelski plovni put – Tirenski moreuz. Kriza je rezultirala ostavkom britanskog premijera i označila pomeranje globalne ravnoteže moći od evropskih sila ka SAD i SSSR. Izrael se povukao sa okupiranih teritorija u toku 1957. godine i vratio ih pod kontrolu UN. Šestodnevni ili Junski rat, bio je treći arapsko-izraelski rat, vođen 1967. godine između Izraela i njegovih arapskih suseda Egipta, Jordana i Sirije i predstavljao produžetak prethodnog. U maju 1967, predsednik Egipta Naser, da bi povratio ugled koji mu je već značajno opao ugled zbog neaktivnosti u pogledu izraelskih upada, zatražio je povlačenje snaga UN sa egipatske teritorije, mobilisao jedinice na Sinajskom poluostrvu i zatvorio za Izrael zaliv Akaba. Izrael (koji nije imao trupe UN na svojoj teritoriji) odgovorio je mobilizacijom.

20

Rat je počeo posle nekoliko meseci povećanja tenzija zbog pograničnih incidenata i diplomatskih kriza. Izrael je 5. juna 1967. godine započeo vazdušne napade. Avijacijom je štitio kopnene snage i 3 dana kontrolisao Sinajsko poluostrvo, a tada se usredsredio na jordansku i sirijsku granicu i okupirao oblast Gaze (prethodno po egipatskom upravom), Sinajsko poluostrvo (egipatska teritorija), Zapadnu Obalu (koja je do tada pripadala Jordanu), Golansku visoravan (teritorija Sirije) i Suecki kanal. Rezultat rata je uticao na geopolitiku regiona do današnjih dana. Rat se završio 10. juna. Sinajsko poluostrvo je kasnije – 1979. godine vraćeno Egiptu kao deo mirovnog sporazuma sa Izraelom. Mapa 2.4. Teritorije osvojene u Šestodnevnom ratu

Izvor: Atlas of the Arab-Israeli Conflict, 7th edition - Sir Martin Gilbert; Publisher:Routledg, 2002

Arapsko-izraelski ratovi 1956 i 1967. godine u značajnom stepenu su umanjili prihode od izvoza, a za vreme njihovog trajanja svet je postao manje zavisan od nafte i gasa iz ovog regiona. Rat iscrpljivanja 1968-1970 Situacija nastala posle Šestodnevnog rata bila je krajnje ponižavajuća za egipatskog lidera Nasera koji je figurirao kao neslužbeni lider arapskoga sveta. Naser je uprkos izraelskoj vojnoj lekciji i sugestijama iz inostranstva zadržao tvrd stav u odnosu prema Izraelu, a kao rezultat nemoći na bojnom polju egipatska je vojska ubrzo nakon kraja ratnih delovanja u julu 1967. počela oružane provokacije na liniji razdvajanja. U toku dvogodišnjeg perioda koji je usledio od 1968 do 1970. godine, došlo je rata ograničenog intenziteta između Egipta i Izraela. Započeo ga 21

je Egipat sa namerom da povrati Sinaj od Izraela. Rat se završio potpisivanjem sporazuma o prekidu vatre potpisanim između ovih zemalja 1970. godine i granicama tamo gde su i bile pre početka rata. Pri kraju rata došlo je do eskalacije artiljerijskih sukoba i vazdušnih napada. Rat je završen tek posle direktne sovjetske intervencije protiv izraelskih snaga. U toku ove intervencije, Izraelci su oborili čak šest sovjetskih letilica. Oktobarski rat 1973. poznatiji kao Jom Kipur rat, po velikom jevrejskom prazniku, započeo je 6. oktobra i trajao do 24. oktobra 1973. godine, između Izraela i koalicije Sirije i Egipta. Rat su započeli Sirija i Egipat iznenadnim napadom na Sinaj i Golansku visoravan, sa namerom da povrate ove teritorije izgubljene u Šestodnevnom ratu. Egipat i Sirija su napredovali prvih par dana, kada je usledio izraelski otpor. U roku od par nedelja, sirijske trupe su bile istisnute sa čitave Golanske visoravni. Na jugu Sinaja, Izraelci su potisnuli egipatsku vojsku. Sjedinjene Američke Države i mnoge druge zemlje Zapada pružile su Izraelu snažnu podršku u toku rata. Najznačajniji mirovni prodor učinjen je ubrzo nakon ovog rata potpisivanjem mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu između Izraela i Egipta. Njime je prvi put neka arapska zemlja priznala državnost Izraela. Međutim, druga značajna mirovna inicijativa nije mogla da prođe bez tadašnje supersile Sovjetskog Saveza, čija je diplomatija omogućila Samit u Madridu koji je i doveo do smirivanja situacije i ideje o razmeni arapske okupirane zemlje za mir sa Izraelom. Više od 10 godina trajao je proces normalizacije odnosa sa jevrejskom državom. Posledice ovog rata daleko premašuju dužinu njegovog trajanja. Nekoliko arapskih zemalja izvoznica nafte uvele su embargo na naftu zemljama koje su podržavale Izrael. Zbog toga su SAD bile prinuđene da se naftom snabdevaju iz drugih izvora, posebno iz zemalja Latinske Amerike i da razvijaju alternativne izvore energije. Drugo, Arapske zemlje smanjile su proizvodnju za 5 miliona barela dnevno, otprilike za 1 milion dnevno povećana je proizvodnja u drugim zemljama, ali se nedostatak od preostala 4 miliona barela dnevno osetio u svim industrijskim zemljama Zapada. Posle Oktobarskog rata 1973, Izrael je prošao kroz period privrednog procvata. Razlog za ubrzani razvoj privrede bio je ubrzani razvoj visokih tehnologija, ali i dugotrajni (za ovo područje) period mira. Izraelska privreda je od devedesetih godina beležila godišnji rast privrede od 6%. Libanski rat je počeo 6. juna 1982. godine kada su izraelske oružane snage izvršile invaziju na Liban. Vlada Izraela naredila je invaziju kao odgovor na napad Abu Nidal organizacije (Fatah revolucionarni savet) na izraelskog ambasadora u Velikoj Britaniji. Posle napada PLO (Palestinske oslobodilačke organizacije), sirijskih i libanskih snaga, Izrael je okupirao južni Liban. Navodi se nekoliko uzroka izraelske invazije na Liban. Prvi uzrok rata je taj što su 1968. godine, palestinske grupe u južnom Libanu neprestano gađale kaćušama izraelske gradove. Drugi razlog je prilika koja se pružila Izraelu da uspostavi prednost hrišćanskog stanovništva u Libanu, što bi bila protivteža sirijskom uticaju koji je ojačan mešanjem u nedavni Libanski građanski rat. Nova vlast bi trebalo da povrati sigurnost i obnovi diplomatske odnose Libana sa Izraelom.

22

Formirana je Armija Južnog Libana kao znak izraelske podrške Libanu. Tako je omogućeno prisustvo Izraelaca do njihovog povlačenja 2000. godine. Libanski savet za razvoj i rekonstrukciju procenio je štetu prilikom invazije na 7 622 774 000 libanskih funti, što iznosi oko 2 milijarde američkih dolara. Kao odgovor na okupaciju Južnog Libana, formiran je danas čuveni Hesbolah ili Božja stranka. Nakon 18 godina, Hezbolahovo vojno krilo (Islamski otpor Libana), nakon mnogih gubitaka nanesenih Izraelcima, je 2000. godine prisililo Izrael na povlačenje. Hesbolah je šiitska, proiranska paravojna organizacija. Proglašena je terorističkom od strane 6 država. Ova, najpre vojna organizacija danas je prerasla ovaj uzak spektar delatnosti. Danas ima radio, televiziju, novine, škole, bolnice, socijalne ustanove, a neki članovi su i u sastavu Libanske vlade. Glavni finansijer je Iran, a određena pomoć stiže i od Sirije. Vojni deo Hezbolaha raspolaže sa oko 1000 naoružanih ljudi i oko 10000 u rezervnom sastavu. Vojna taktika se uglavnom zasniva na raketiranju Izraelskih ciljeva, a u posedu grupe su i rakete sa dometom do 150 km. U napadima se isključuje upotreba bombaša samoubica, a takođe, bar načelno ne napadaju se civilni ciljevi12. Prva i Druga Intifada13, su nazivi za novije arapsko-izraelske sukobe. Odnose se na palestinske akcije usmerene na prekid izraelske vojne okupacije arapskih teritorija. Sama reč intifada znači ustanak. Prva intifada počela je 1987. Najveću ulogu u Prvoj intifadi imao je Hamas. Ova organizacija je osnovana te iste 1987, godine izdvajanjem iz iz militantnog krila Muslimanskog bratstva. Ovo je palestinska islamska organizacija koju Evropska zajednica i SAD kao i mnoge druge zemlje sveta karakterišu kao terorističko udruženje. Njen proklamovani cilj je uništenje Izraela i uspostavljanje islamske teokratije na tom, kao i na područjima Gaze i Zapadne Obale. Različite organizacije Hamasa u ostvarivanju svojih ciljeva deluju politički, nasiljem kao i terorističkim akcijama. Hamas je decentralizovana organizacija, koja pri vrbovanju novih simpatizera i sponzora, promovisanju svojih ciljeva i rasturanja propagandnog materijala, deluje tajno ali i javno po džamijama i socijalnim ustanovama. Posebno omiljena među Palestincima iz Gaze, Hamas dobija sve više na zamahu i u drugim delovima Bliskog istoka. Podršku dobija najviše zbog otvorene i oružane borbe protiv Izraela ali i zbog angažovanja na socijalnom planu, organizovanju rada škola i drugih dobrotvornih akcija. Nasilje Prve intifade se smanjilo 1991. godine i završilo potpisivanjem Sporazuma u Oslu 1993 i stvaranjem Palestinskih nacionalnih vlasti (na prostoru Zapadne Obale i Gaze).

12 13

Hezbolah se ogradio od delovanja Al kaide i u svojim saopštenjima osudio napade na civile Intifada - ustanak

23

Druga palestinska intifada počela je u septembru 2000. godine. Naime od septembra 2000. ponovo je došlo do nekoliko razbuktavanja palestinsko-izraelskog nasilja. Na Palestinskoj strani učestvovalo je više političkih i militantnih grupa: Hamas, Fatah, Islamski džihad i drugi.

Ipak, islamski fundamentalisti nisu jedini zaslužni za ponovno narušavanje mira u regionu. Takozvana buldožer diplomatija premijera Šarona s druge strane, imala je jednaku ulogu u rasplamsavanju nasilja. Nedostatak takta ovog izraelskog premijera, ali i često zanemarivanje Bliskog istoka od strane Bušove administracije doveli su do ponovnog palestinskog ustanka intifade. Na izraelskoj strani učestvovale su vojska, policija, pogranična policija, obaveštajna služba – Mosad, bezbednosna služba Šin bet i garda. U sukobima sa dobro opremljenom izraelskom armijom Palestinci su se okrenuli obnavljanju terorističkih napada uz pomoć bombaša samoubica. Jedanaesti septembar 2001. samo je dodatno zaoštrio sukobe, a Izrael je u američkoj novoj vojnoj doktrini prvog udara u borbi protiv terorizma video svoju šansu da se obračuna sa onima koje smatra pretnjom za sopstvenu bezbednost. Ovi konflikti su koštali Izrael hiljade života i značajno usporili razvoj njegove privrede. Mirovnom inicijativom Saudijske Arabije predložen je mir i priznanje arapskih zemalja i Izraela. Zauzvrat Palestinci treba da dobiju svoju državu i istočni Jerusalim kao prestonicu. Izraelski premijer je tu inicijativu odbio, a Sjedinjene Države je nisu otvoreno podržale. Od septembra 2000 do aprila 2008. godine, u sukobima Druge intifade život je izgubilo oko 6000 ljudi (grafikon).

24

Grafikon Ljudske žrtve Druge intifade

Mnogi govore i o Trećoj intifadi koja počinje 2008. godine i traje do danas. Međutim, ovde se na radi o oružanim sukobima, već o povremenim incidentima i verbalnom zaoštravanju odnosa. Libanski rat 2006. (ili Drugi libanski rat) je serija vojnih intervencija u Libanu i severnom Izraelu. Započinje tako što je Hezbolah 12. jula 2006. upao u severni deo Izraela, ubio 8 vojnika i oteo dva kako bi ih iskoristio za zamenu za zarobljene palestinske zatvorenike. Izrael je već par sati kasnije umarširao u Liban. Izrael je 13. jula vojnim brodovima izveo blokadu luka Libana, čime ga je izolovao od mora, bombardovao bejrutski aerodrom (jedini u zemlji), time ga izolujući i iz vazduha. Potom su nastavljena bombardovanja koja su uništila autoput prema Damasku, mostove, energetsku stanicu, TV stanicu, južno predgrađe Libana (uporište Hezbolaha). Zatim je u narednih pet dana Hezbolah je izbacio oko 700 raketa na severni Izrael, nateravši stanovnike da se kriju u bunkerima, a pogođen je i grad Haifa.

25

2.2. Međuarapski sukobi Pored izraelsko-arapskih sukoba, region Bliskog istoka obiluje konfliktima među samim arapskim zemljama. Većina država u regionu su arapske i muslimanske, ali zajedničko etničko i versko poreklo, nažalost, nije obezbedilo odsustvo međusobnih sukoba ili unutrašnjih sektaških, etničkih i političkih konflikata. Unutrašnji sukobi, građanski ratovi, nemiri i nesigurnost osnovni su razlozi zaostalosti i sporog razvoja zemalja islamskog sveta. Čuven je masakr u Hami (Sirija) kada je u međusobnim sukobima revolucionarnih pobunjenika i vlasti 1982. godine, život izgubilo 10-20 hiljada ljudi. 14 Izvestan broj vlada iz regiona vode ratove manjeg obima protiv islamističkih terorista. Jemen se suočava sa tenzijama između vlade i ključnih političkih i plemenskih grupacija na jugu. Južne zalivske države su relativno stabilne i rešile su mnoge pogranične razmirice proteklih godina, ali je došlo do civilnog nasilja u Bahreinu između Sunita i Šita. Saudijska Arabija ima sve veće probleme sa Al kaidom i islamističkim ekstremistima. U svakoj od južnozalivskih država postoje ekstremistički elementi. Pored unutrašnjih sukoba i tenzija, danas između 21 islamske zemlje u Aziji (od ukupno 27) postoje sukobi i sporovi, a od 26 islamskih zemalja u Africi, 18 ih ima sporove. Arabijsko poluostrvo i Persijski zaliv su poprište mnogih međusobnih sukoba i konflikata. Od 56 zemalja koje su članice Organizacije islamske konferencije, 37 su bile ili su još uvek u međusobnim sukobima, a samo 19 zemalja nije imalo sukobe ili probleme političke prirode s nekom drugom islamskom zemljom. Sukobi između islamskih zemalja počinju četrdesetih godina prošlog veka kada su se mnoge od njih izborile za nezavisnost. Evo pregleda sukoba koji su vođeni u zadnjih sedam decenija:  

1940-1949. - četiri zemlje bile su u međusobnim sukobima: Avganistan i Pakistan, Saudijska Arabija i emirat Abu Dabi. 1950-1959. - devet zemalja bilo je u međusobnim sukobima



1960-1969. - dvadeset i jedna zemlja



1970-1979. - dvadeset i dve zemlje



1980-1989. - dvadeset i jedna zemlja



1990-2000. - dvadeset i jedna zemlja

Irak je učestvovao u najviše sukoba protiv drugih islamskih zemalja i to 14 (sa 6 zemalja), a najviše protiv Kuvajta (7). 14

Procene broja žrtvi izvršio je Amnesti internešnal, navedeno u “Kriza islama”, Bernard, Luis, str 112-113

26

Gubici i ljudske žrtve tokom tih ratova i sukoba bili su katastrofalni. Bogate zemlje Zaliva pretrpele su ogromne materijalne gubitke, a neke i danas snose posledice. Osnovni motivi i razlozi tih ratova i sukoba bili su i ostali konflikti zbog pograničnih područja, što čini 98 posto ukupnih problema. Ostalo su problemi političke prirode. Kolonijalizam je doprineo stvaranju granica država i njihovog razvoja na način koji odudara od ostalih shvatanja nezavisnosi i državnosti. Temelji država su postavljani tamo gde ih ranije nije bilo. Tako su nove države prisvajale postojeće etničke identitete koji se nisu poklapali sa novim granicama, ili su čak izmišljali nove (Jordan), kako bi opravdali osnivanje države. Teritorijalne podele do danas čine izvor napetosti između samih arapskih država u regionu. Jordansko-sirijske tenzije su nastale odmah posle sticanja nezavisnosti, jer su obe države polagale pravo na delove Palestine. Nekim državama susedi potpuno osporavaju razlog postojanja, na primer Irak Kuvajtu, Sirija Libanu. Primeri su i teritorijalni sporovi između Sirije i Turske, Irana i Ujedinjenih Arapskih Emirata, Irana i Iraka oko kanala Šat el Arab, Saudijske Arabije i Katara i Saudijske Arabije i UA Emirata oko oaza u pograničnim područjima i naftnih polja. Česti su i primeri međusobnog unutrašnjeg mešanja i oružanih intervencija. Jedan od primera je građanski rat u Jemenu (1962. do 1967. godine) u kome je Egipat pomagao jednu od sukobljenih strana. Kada se rat proširio na druge arapske zemlje (Saudijsku Arabiju), Egipat je povukao svoje trupe. Zatim, Rat u Dofaru. Godine 1964. godine, u Dofaru, jednoj od provincija u Omanu, koja je želela da se priključi Jemenu, započela je levičarska separatistička pobuna. Vlada Omana bila potpomognuta od strane Velike Britanije, a zatim i Irana. Pobuna je okončana 1976. godine. Sukobi niskog intenziteta i unutrašnji nemiri su uobičajeno stanje ovih zemalja i nije verovatno da će region uspeti da izbegne nove konflikte u bliskoj budućnosti. Svaki konflikt među ovim državama usporavao je njihov ekonomski razvoj. Neki sukobi su imali katastrofalne posledice po njihove naftne privrede, jer su dovodili do prekida ili drastičnog smanjenja proizvodnje i izvoza nafte ili uništenja naftnih polja i postrojenja na kojima počiva većina privreda u regionu. Često pate i nenaftne privrede, ako su u susedstvu zemalja u sukobu. Na primer, jordanska privreda nije zasnovana na proizvodnji i izvozu nafte, ali je zato trpela velike privredne poremećaje svaki put kada je susedni Irak imao rat na svojoj teritoriji. Zapravo, svaki poremećaj u vidu ratova, sukoba ili sankcija u privredama zemalja Persijskog zaliva, se direktno odražava na privredu Jordana, koja se u velikoj meri zasniva na izvozu robe u Irak i Saudijsku Arabiju. Po završetku rata u Iraku Jordan je zabeležilo je snažan rast. Međuarapski konflikti i tenzije koji su prerasli u velike ratove, pri čemu mislimo na veliku materijalnu štetu, broj žrtava i ozbiljne poremećaje u privredi ovih zemalja su iračko-kuvajtski ratovi i iračko - iranski rat. Iransko-irački rat ponekad se naziva i Prvi zalivski rat, dok je kasniji Iračko-kuvajtski rat (1990-1991) označen kao Drugi, odnosno samo Zalivski rat. Rat je počeo napadom Iraka na Iran 22. septembra 1980. godine, posle duge istorije pograničnih sukoba. Naime, najveće iranske

27

rezerve sirove nafte su locirane na gigantskom naftnom polju na jugozapadu Kuzestana - oblasti u blizini iračke granice i Persijskog zaliva. Rat je trajao sve do 1988, i uzrokovao stotine hiljada mrtvih i ranjenih na obe strane, troškove od desetina milijardi dolara i uništilo većinu naftnih polja u obe zemlje i vitalne infrastrukture. Mapa 2.5. Iransko-irački rat

Izvor: United States Military Academy

Strane vlade, zainteresovane za ostvarivanje geostrategijske prednosti nad naftnim resursima obe zemlje, podržavale su i ohrabrivala rat, podržavajući armije obe strane u sukobu. SAD i Velika Britanija snabdevale su Irak oružjem, koje je bilo prethodnica biološkom i hemijskom oružju, pružale su vojnu obuku, satelitsko ciljanje i mornaričku podršku. Ostale sile su takođe učestvovale, pre svega Francuska, Nemačka i Rusija 15. Glavni irački dostavljač oružja bio je njegov dugogodišnji saveznik – SSSR. Skandal "Irangejt", kojim je otkriveno da su Sjedinjene Države tajno prodavale oružje i Iranu, izazvao je nesuglasice između Vašingtona i Bagdada. Američki ratni brodovi su 1988. godine uništili više iranskih naftnih platformi i greškom, kako su tvrdile vlasti u Vašingtonu, oborili iranski putnički avion s 290 civila. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija više puta je pozivao obe strane u sukobu da okončaju rat, ali primirje nije postignuto sve do 20. avgusta 1988, dok su poslednji ratni zarobljenici razmenjeni tek 2003. godine. Rat je nepovratno promenio politiku u ovoj oblasti, imao je uticaj na globalnu politiku i na kraju doveo do iračke invazije na Kuvajt 1990. U ovom ratu Sirija je stala na stranu Irana, protiv Iraka, što je preoblikovalo odnose među ovim zemljama.

15

The Longest War: the Iran-Iraq military conflict, Dilip Hiro, New York: Routledge, 1991.

28

Rat nije bitnije promenio granicu između dve države, ali cena osmogodišnjeg ratovanja u ljudskim žrtvama i posledicama po privredu je bila ogromna i za Irak i za Iran. Procenjuje se da je tokom osam godina rata poginulo 400 hiljada do milion ljudi, a da ih je ranjeno čak 750 hiljada. Tela poginulih su otkrivana sve do nedavno. Ekonomska cena rata je, prema nekima, za svaku zemlju iznosila više od 400 milijardi dolara. U taj iznos su uključeni troškovi razaranja i procena o izgubljenom prihodu zbog otežane proizvodnje i izvoza nafte. Krajem rata 1988. godine, proizvodnja nafte u obe zemlje je bila 6,5 miliona manja nego pre rata. Ukupna svetska proizvodnja sirove nafte bila je 10% manja nego 1979. godine. Posledice po iransku proizvodnju nafte u ovom dugom periodu su bile dramatične. Iranska proizvodnja nafte u periodu pre ovog rata iznosila je od 4,5 do preko 6 miliona barela. Na početku rata, opala je na svega 1,5 milion barela, a zatim se, u toku čitavog rata, sve do 1988. godine, kretala oko 2 miliona barela dnevno. Proizvodnja sirove nafte u barelima

Velike naftne kompanije veoma su profitirale, pošto su ratni uslovi zadržali iračku i iransku naftu izvan svetskog tržišta, održavajući svetske cene na prilično visokom nivou. Bankrotiranjem dve vlade i uništavanjem njihove naftne infrastrukture, rat je, takođe, potencijalno otvorio put za povratak kompanija kroz privatizaciju u ne tako dalekoj budućnosti. Posle rata su se Irak i Iran obratili japanskim naftnim kompanijama za nove privatne investicije, uključujući japansku ulogu u iračkom super-gigantskom naftnom polju - Majnoun polje. Iračko-kuvajtski sukobi

29

Kuvajt i Irak imaju ozbiljne teritorijalne probleme koji su doveli do oružanog sukoba 1973. i ponovo 1976. godine, a zatim i do Zalivskog rata 1990-1991. Uzrok sukoba su iračke pretenzije na kuvajtske teritorije, tačnije na kuvajtsku naftu i luke. Irački izgovor je da Kuvajt nije imao prava na ove teritorije pre uspostavljanja granica Britanske imperije, odnosno da je bio iračka provincija. U avgustu 1990, iračke snage su napale i okupirale Kuvajt. Međunarodna zajednica se stavila na stranu Kuvajta i postalo je jasno da će se Koalicione snage umešati u rat. Irački vođa Sadam Husein je odlučio da će, ukoliko iračke snage budu prognane iz Kuvajta, uništiti kuvajtske proizvodne kapacitete pre nego što ih napusti. U februaru 1991, kada su Koalicione snage stacionirane u Saudijskoj Arabiji započele kopneni rat za oslobođenje Kuvajta, iračke snage su gađale kuvajtske naftne izvore, rezevoare, pumpe, cevovode, rafinerije, terminale. Potpuno su uništile 750 od ukupno 943 kuvajtska izvora nafte koji su raspoređeni u osam velikih naftnih polja širom Kuvajta i u neutralnoj zoni između Kuvajta i Saudijske Arabije16. Od aprila do novembra 1991. godine, kako potvrđuju različiti izvori, uništeno je ili zapaljeno oko 4-6 miliona barela sirove nafte i 70-100 miliona kubnih metara prirodnog gasa. Kako se rat odrazio na proizvodnju nafte i gasa u Kuvajtu, jasno je iz narednog grafikona. Za vreme rata, proizvodnja je bila skoro potpuno prestala. Međutim, ono što privlači pažnju je ubrzani oporavak i rast proizvodnje u posleratnom periodu. Razlog je ogromna pomoć (materijalna, vojna i politička) koju su SAD pružile Kuvajtu. Grafikon 2.1. Kuvajtska proizvodnja nafte (u hiljadama barela dnevno)

Od operacije Pustinjska oluja 1991. godine, Kuvajt je postigao blisku vojnu saradnju sa zemljama Zapada. U oktobru 1994, Sjedinjene Države, Velika Britanija i druge zemlje pritekle su u pomoć Kuvajtu posle iračkog pomeranja trupa od 70 000 ljudi i blizine teške artiljerije 16

Environmental Exposure Report, Oil Well Fires, Bernard Rostker, Special Assistant for Gulf War Illnesses, Department of Defense, www.gulflink.osd.mil

30

kuvajtskoj granici. U novembru 1994, Irak je zvanično priznao Kuvajtu suverenitet, teritorijalni integritet i političku nezavisnost, u granicama koje su definisale Ujedinjene nacije. Prema američkom State Department, Kuvajt je bio koalicioni partner od vitalnog značaja tokom rata protiv Iraka u proleće 2003. godine. Zbog ovakve pozicije Kuvajt je priložio donacije od preko 350 miliona dolara pomoći u naturi (uglavnom u gorivu). Od rata, Kuvajt je bio "konstantno uključen u napore za rekonstrukciju Iraka, obavezujući se na 1,5 milijardu dolara u oktobru 2003 na međunarodnoj donatorskoj konferenciji u Madridu. U febuaru 2004, Kuvajt i Sjedinjene Države su potpisale "Trgovinski i investicioni okvirni sporazum". Uticaj oružanih sukoba na cene nafte Podudarnost između naglih skokova cena nafte i ratnih zbivanja i kriza u regionu su očigledni. Suecka kriza 1956-1957, Oktobarski rat i naftni embargo koji su usledili, izazvali su drastične skokove (Grafikon 2.2.). Grafikon 2.2. BLISKI ISTOK, OPEK I CENE NAFTE 1947 – 1973

Na grafikonu 2.3. jasno se uočavaju posledice političkih zbivanja na cene nafte. Jedna od posledica Oktobarskog rata iz 1973. godine, bilo je ponovo drastično povećanje cena nafte i gasa na svetskom tržištu. Godine 1972. cena sirove nafte bila je oko 3 dolara po barelu da bi krajem 1974. godine iznosila oko 20 dolara po barelu. Ukoliko je i postojala sumnja da se moć kontrole cena sirove nafte premestila od zemalja OPEK-a ka SAD, tokom Arapskog naftnog embarga, ona je uklonjena. Ekstremna osetljivost cena na nedostatak snabdevanja, postala je potpuno očigledna kada su cene porasle za 400% za samo šest meseci.

31

Pad Šaha 1979 i Iransko-irački rat koji je usledio, stvorili su globalnu paniku na naftnom tržištu i ponovo dramatizovali stratešku zavisnost od Zaliva. Period od 1979 do 1980. je takođe obeležio najviše prihode u stabilnom dolaru od izvoza energenata u regionu Bliskog istoka.

Grafikon 2.3. ZBIVANJA U SVETU I CENE NAFTE 1973 – 1981

Iranska revolucije rezultirala je gubitkom 2 do 2,5 miliona barela nafte dnevno između novembra 1978. i juna 1979. godine. Događaji u Iraku i Iranu doveli su do druge runde povećanja cene sirove nafte u toku 1979 i 1980. godine. 25 godina kasnije iranska proizvodnja bila je samo dve trećine od proizvodnje za vreme vladavine Reze Pahlavija, bivšeg iranskog šaha. Iranska revolucija i Iračko-iranski rat doveli su do toga da se cene nafte uvećaju sa 14$ 1978. na 35$ po barelu 1981. godina. Iračka invazija na Kuvajt i Zalivski rat od 1990. do 1991. su obeležili drugi veliki porast cena nafte, iako je to bilo mnogo manje ozbiljno od prekida izvoza u periodima od 1973-1974 i 19791980. Zbog neizvesnosti iračke invazije na Kuvajt i Zalivskim ratom koji je usledio, cene sirove nafte u 1990. bile su promenljive. Zbog ratova su značajno opadale sve do 1994. kada su dostigle najniži nivo iz 1973. godine. Sedam ratova za iračku naftu

32

Pregledom moderne istorije konflikata na Bliskom istoku, najveću pažnju privlači Irak, čija bezbednosna situacija u proteklih dvadesetak godina najadekvatnije oslikava geopolitiku čitavog regiona i predstavlja njen najdrastičniji primer. Možemo utvrditi da se pre rata 2003. godine, u poslednjih devedeset godina, na teritoriji ove zemlje vodilo sedam ratova, čiji je povod bila nafta. Periodi mira između ovih sukoba su takođe potpuno obeleženi posledicama ovih sukoba tako da bi se moglo zaključiti da se, na ovoj naftom bogatoj teritoriji, vodi konstantna oružana borba, ispresecana periodima primirja.

1. Kolonijalna osvajanja (1914-18) Prvi konflikt desio se tokom Prvog svetskog rata, kada je Britanija zauzela oblast Otomanskog carstva tokom četvorogodišnje krvave akcije. Studije brojnih istoričara pokazale su da je upravo nafta bila glavni faktor koji je oblikovao britansku politiku prema Iraku. 17 London je naredio svojim vojnim snagama da nastave borbu i posle potpisivanja mirovnog sporazuma, sve dok nisu stavili pod svoju kontrolu oblast u Iraku u kojoj je proizvodnja nafte najveća. Petnaest dana kasnije, britanska armija je konfiskovala Mosul, prestonicu ovog regiona, sprečivši time aspiracije Francuza, kojima je ova oblast bila obećana prethodnim sporazumom. 2. Rat za izmirenje (1918-1930) Da bi zaštitila svoje naftne interese, Britanija je vodila dug rat za pacifikaciju Iraka, koji je trajao od 1918 tokom čitave naredne decenije. Britanci su ugušili pobunu širom zemlje 1920. i krenuli na pobunjenike otrovnim gasom, avijacijom, bombama i drugim sredstvima. U ovom pokolju poginulo je ili ranjeno na hiljade Iračana, spaljena mnoga naselja i prošireni kolonijalni nameti do krajnjih granica Vinston Čerčil (Winston Churchill), kao Kolonijalni Sekretar, izjavio je da će odbrana iračkih rentabilnih rezervi nafte, kao test upotrebe modernog naoružanja i vojske od strane kolonijalnih sila, omogućiti Britaniji da preuzme naftna polja po najmanjim mogućim cenama.18 3. Ponovna okupacija (1941) Iako je Britanija odobrila Iraku nominalnu nezavisnost 1932. godine, ona je nastavila da održava brojne vojne snage i velike vazduhoplovne baze u zemlji i nastavila da vlada indirektno. Godine 1941, iz straha da Irak može pasti u ruke sila Osovine, London je ponovo odlučio da uspostavi direktnu kontrolu nad vojnim snagama širom zemlje. Opšti geostrategijski ratni ciljevi nisu Britance oslobodili brige o zaštiti iračkih naftnih polja, koja su sačuvana tokom ratnih operacija i ostala u britanskom vlasništvu. 17

Oil Companies in Iraq: A Century of Rivalry and War, James A. Paul, Global Policy Forum, novembar 2003. Autor navedenog teksta "Oil Companies in Iraq: A Century of Rivalry and War", James A. Paul, za ovu Čerčilovu izjavu poziva se na nekoliko izvora: David E. Omissi, British Air Power and Colonial Control in Iraq: 1920-1925 (Manchester: Manchester University Press, 1990), Sluglett, V.G. Kiernan, Colonial Empires and Armies: 1815-1960 (Stroud: Sutton, 1998). 18

33

4. Iransko-irački rat (1980-88), 5. Zalivski rat (1991), 6. Sukob niskog intenziteta tokom perioda sankcija (1991-2003), 7. Irački rat (2003) koji su već obrazloženi. Tokom svoje vladavine u Iraku, koalicija SAD - V. Britanija se suočila sa čestim oružanim sukobima i možemo reći da je rat broj osam - koalicioni rat za uspostavljanje mira odavno počeo.

Grafikon 2.5. Iračka proizvodnja nafte 1973-2009 (u milionima barela dnevno)

Za region u celini, dodatni negativni efekti iračkih konflikata su bili ograničeni, uglavnom zato što je Irak bio ekonomski izolovan od ostatka regiona. Zemlje sa jakim ekonomskim vezama sa Irakom – Jordan i Sirija – bile su prilično oštećene, naročito zbog većih troškova za uvoz energenata i ometanja trgovine. Rizik od indirektnih efekata na region u celini, značajno je smanjen stranim direktnim investicijama i turizmom. U uslovima rekonstrukcije iračke privrede, mnoge zemlje u regionu su u poziciji da ostvare brojne potencijalne ekonomske dividende, uključujući trgovinske i poslovne aktivnosti koje se odnose na rekonstrukcione i reintegracione napore. 2.3. Militarizam, vojni troškovi i uvoz oružja Jedna od posledica opisanih oružanih sukoba i tenzija je izuzetno obimna militarizacija regiona. Bliski istok je najviše militarizovan region sveta u koji se sliva najveći deo vojne pomoći koju daju svetske sile. Milione dolara vredno oružje je dospelo u region kao podrška Zapada marionetskim režimima ili kupovinom od strane militantnih vođa. Pored ratova o kojima je bilo 34

reči, region pokazuje velike potrebe za oružjem zbog islamskog ekstremizma, revolucija, etničkih sukoba. Pored toga, SАD su, kao deo Hladnog rata, u pojedinim zemljama pomagale da se razvije organizacija i osposobe ekstremni mudžahedini sa ciljem da se destabilizuje Sovjetski Savez. Činjenica da vlade država u regionu ne uspevaju da pravilno investiraju u ekonomski razvoj, da modernizuju svoje ekonomije i da privatizuju državnu industriju, često utiče i na nedostatak jasne dugoročne strategije za investiranje u energente, kao i na njihovo preterano trošenje na vojne snage i uvoz naoružanja. Odlivanje sredstava na vojne snage i teret koji to predstavlja za ekonomski i energetski razvoj, teško je proceniti uglavnom zato što nisu dostupni pouzdani podaci iz poslednjih godina. Mapa Vojna potrošnja u % od BDP

10 najvećih svetskih ulagača u vojnu potrošnju, 2008 % od Potrošnja $ svetske Rang Država potrošnje 1 SAD 607 41.5 2 Kina 84.9 5.8 3 Francuska 65.7 4.5 4 Velika Britanija 65.3 4.5 5 Rusia 58.6 4.0 6 Nemačka 46.8 3.2 7 Japan 46.3 3.2

35

8 Italija 9 Saudijska Arabia 10 Indija Svetska potrošnja

40.6 38.2 30

2.8 2.6 2.1

1464

SIPRI

Naoružavanje u regionu ima nekoliko aspekata. Jedan faktor naoružavanja su krize koje često eskaliraju u ozbiljne oružane konflikte. Drugi je stepen sveukupnih troškova, često bez jasne pretnje, koji je toliko visok da ozbiljno ograničava sredstva namenjena za razvoj. Iako je određen nivo vojne potrošnje neophodan radi očuvanja unutrašnje i spoljne sigurnosti, trenutni nivo je suviše visok prema međunarodnim standardima. S druge strane, kolika god da su izdvajanja za naoružanje, zemlje u regionu nisu sačuvane od civilnih sukoba i ratova. Vojna potrošnja u procentima od GDP Rang Država % od GDP Godina 1 Oman 11.4 2005 2 Katar 10 2005 3 Saudijska Arabija 10 2005 4 Irak 8.6 2006 5 Jordan 8.6 2006 6 Izrael 7.3 2006 7 Jemen 6.6 2006 8 Jermenija 6.5 2006 9 Eritrea 6.3 2006 10 Makedonija 6 2005 World Fact Book 2008, CIA

Irak, Iran, Izrael, Libija, Sirija i Jemen su stvorile raketne programe i obavljaju istraživanja u oblasti oružja za masovno uništenje. Izrael je glavna nuklearna snaga u regiji sa značajnim hemijskim i biološkim programima. Pretpostavlja se da Irak, Iran, Libija i Sirija pokušavaju da razviju biološko i hemijsko oružje ili su ga već razvili. Za sada, takvo oružje je bilo korišćeno samo u jemenskom građanskom ratu i u iransko-iračkom ratu, ali gotovo da nema sumnje da Bliski istok stiče mnogo više smrtonosnog hemijskog, biološkog, radiološkog i nuklearnog oružja i sistema isporuke nego što je posedovo u prošlosti. Od kraja Hladnog rata u regionu je došlo do izvesnog opadanja troškova na vojne snage i uvoz naoružanja. Vojni troškovi na Bliskom istoku smanjeni su sa 93 milijarde dolara 1985. na 38,4 milijarde dolara u periodu od 1997. do 2000. Ipak, još uvek se troši oko 6,8% svog bruto nacionalnog dohotka na vojsku, dok je u razvijenim zemljama to 2,3% a u zemljama u razvoju 2.7%.

36

Trošenje na naoružanje u zemljama Bliskog istoka je uvek dovoljno visoko da preusmeri značajne sume novca sa ekonomskog i energetskog razvoja.

Mapa zemalja prema broju aktivnih vojnih trupa

37

3. UTICAJ SANKCIJA NA RAZVOJ PRIVREDA U REGIONU Iran Sjedinjene Američke Države su nametnule različite sankcije Iranu još 1979. godine, zbog oduzimanja američke ambasade u Teheranu u novembru te godine. Od te godine, kako se vidi na grafikonu, počinje strmoglavi pad iranske proizvodnje nafte. Početkom osamdesetih je proizvodnja nafte dostigla najnižu tačku. Posle toga se lagano povećavala, ali s obzirom na višegodišnje sankcije, nikad se nije ni približila dotadašnjoj proizvodnji nafte, koja je polovinom sedamdesetih dostizala 6 miliona barela. Grafikon 3.1. Proizvodnja nafte u Iranu 1971-2004 (u milionima barela dnevno) Izvor: Energy information agency EIA

U martu i maju 1995. godine, predsednik Klinton je potpisao dva dokumenta kojima se zabranjuje američkim kompanijama i njihovim predstavništvima u inostranstvu da posluju sa Iranom. Izvršna naredba 12957 konkretno zabranjuje bilo kakav "ugovor o finansiranju razvoja naftnih resursa koji se nalaze u Iranu." Kao posledica Izvršne odluke iz marta 1995. povučeni su i brojni vredni ugovori koji su se odnosili na nalazišta nafte i gasa u Iranu. 38

U avgustu 1996, Dokument o iransko-libijskim sankcijama bio je jednoglasno usvojen od strane američkog kongresa, a potpisao ga je predsednik Bil Klinton. Ovaj dokument je omogućio nametanje sankcija kompanijama, bez obzira na njihovo "nacionalno" poreklo, koje investiraju više od 20 miliona dolara godišnje (u avgustu 1997, ova suma je smanjena sa 40 miliona dolara) u iranski sektor nafte ili gasa.

Avgusta 1997, predsednik Klinton je potpisao izvršnu odluku 13059 koja potvrđuje da se suštinski zabranjuje sva trgovina i investicione aktivnosti američkih građana sa Iranom. Po ovom Dokumentu, SAD su mogle da traže kažnjavanje stranih kompanija za investiranje u Iran, što je dovelo do protesta brojnih inostranih vlada. Od kada je Dokument o iransko-libijskim sankcijama stupio na snagu do danas, Iran je ipak privukao oko 30 milijardi dolara stranih investicija u svoj naftni sektor. Razlog tome je što se Evropska unija suprotstavila nametanju sankcija koje predviđa ovaj dokument kompanijama u zemljama članicama EU i proglasila rezoluciju 2271 koja upućuje kompanije u članicama da se ne pridržavaju američkog Dokumenta o sankcijama. Iako sankcije nisu bile dugo na snazi, pretnja takvim sankcijama je takođe odvratila mnoge multinacionalne kompanije da ulažu u Iran. U maju 1998, konzorcijumu predvođenom kompanijama Total finalelf (Francuska), Gazprom (Rusija) i Petronas (Malezija), koje su radile na drugoj i trećoj fazi razvoja iranskog polja prirodnog gasa Južni pars, SAD su dozvolile da nastave ovaj projekat. Kao razlog je navedeno povećanje saradnje EU i Rusije sa Sjedinjenim Državama u sprečavanju Irana da razvije oružje za masovno uništenje i pod optužbom da navodno podržava terorizam. Iran je izabrao Total i malezijski Petronas da preuzmu naftno i gasno polje Siri A i E. Dve firme su tada nastavile da razvijaju ovaj projekat. Total nije izbegao sankcije za Siri projekat uprkos velikoj investiciji od 600 miliona dolara. Petronas, koji je stekao 30% udela u projektu na ovom naftnom polju 1996, u martu 1998 se izjasnio da se neće povući iz projekta uprkos prigovoru SAD. Početni petogodišnji period završen je u avgustu 2001. godine i mnoge američke kompanije su se zalagale za neobnavljanje sankcija. Kompanije za energetiku su u martu 2000. ohrabrene odlukom SAD da dozvoli uvoz određenih iranskih proizvoda (tepiha, kavijara, suvog voća), kao izuzetaka od opšte zabrane uvoza iranske robe. Međutim, krajem jula 2001, američki Kongres je izglasao, a predsednik Buš potpisao obnavljanje Dokumenta o iransko-libijskim sankcijama na još pet godina. Od 2000, jedino popuštanje iranskih sankcija desilo se u decembru 2003. godine, zbog velikog zemljotresa. SAD su privremeno suspendovale sankcije na izvoz humanitarne pomoći i novčani transfer. U martu 2004., delimična suspenzija je produžena za još tri meseca. U septembru 2000, američki Treasury Department je podvrgao ispitivanju kompaniju Conoco da utvrdi da li je ova kompanija prekršila američke sankcije Iranu. Radilo se analizi informacija koje je sakupila Nacionalna Iranska Naftna Kompanija (NIOC), a koje su se odnosile na ogromno naftno polje Azadegan od 26 milijardi barela (najveće nalazište nafte otkriveno u Iranu u mnogo godina). Conoco je poricao da je zaobišao sankcije, ali je iskazao zainteresovanost za

39

eksploataciju ovog naftnog polja kada se sankcije ukinu. Interesovanje za ovo naftno polje je izrazila i kompanija ExonMobil. Prvog novembra 2000, Iran dozvolio da Japan prvi započne pregovore oko prava nad Azadeganom i postignut je sporazum između Japana i Irana da japanske firme imaju prioritet u pregovorima oko prava na razvoj ovog naftnog polja. U januaru 2001, Medžlis (iranski parlament) prepustio je razvoj Azadegana stranim investitorima. Iako su pregovori zaustavljeni tokom 2003, 2 milijarde dolara vredan sporazum je bio potpisan početkom 2004. Nedavno je talas aktivnosti u oblasti Kaspijskog mora doprineo povećanju iranske sposobnosti da se angažuje u naftnim transakcijama. U 2004, PetroKazakstan i Ruski Lukoil započeli su ispitivanja iranskih naftnih stena. U međuvremenu, u julu 2000, američki Stejt Department je objavio da će razmotriti uvođenje sankcija protiv italijanske kompanije ENI pošto je potpisala ugovor vredan 3,8 milijardi dolara za razvoj gasnog polja Južni Pars. Uprkos Dokumentu o iransko-libijskim sankcijama, jula 2001, italijanski Eni je potpisao milijardu dolara vredan ugovor kojim se predviđa razvoj naftnog polja Darkhovein, čije su rezerve procenjene na 3 do 5 milijardi barela nafte. Pored toga, u julu 2002, Australijski BHP Billiton ltd. je izjavio da će razmotriti da li će ili ne učestvovati u projektu razvoja naftnog polja Forozan-Esfandiar. U maju 2002, SAD su objavile da će razmotriti da li je namera kanadske kompanije Sheer Energy da razvija iranska naftna polja, u suprotnosti ili ne sa Dokumentom o sankcijama ovoj zemlji. Do danas, po ovom pitanju ništa nije preduzeto. U martu 2003, predsednik Buš je produžio na još godinu dana sankcije uspostavljene 1995. zbog iranske "podrške međunarodnom terorizmu, ometanja mirovnih procesa na Bliskom istoku i nabavku oružja za masovno uništenje." U junu 2004. godine, američki državni sekretar Kolin Pauel je predložio uvođenje ekonomskih sankcija UN Iranu ukoliko iranska vlada ne uspe da dokaže da ne razvija program nuklearnog naoružanja. Sredinom juna 2004. Međunarodna agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency - IAEA), koja nadzire nuklearno razoružanje, usvojila je rezoluciju kojom se Iran primorava da sarađuje sa istražiteljima ove agencije i kojom se Iran podstiče da umesto reaktora za preradu uranijuma (koje može da proizvodi i sirovinu za oružje), počne da koristi drugu vrstu reaktora. Juna 2004 ova rezolucija Međunarodne agencije za atomsku energiju, usvojena je zbog izjave iranskog vođe Ajatolaha Ali Kameneja da Iran neće da odustane od svog programa eksploatacije uranijuma, iako poriče tvrdnju o gomilanju nuklearnog naoružanja. SAD su 2010. i 2011. godine ponovo predložile da UN zabrane izvoz nafte Iranu, odnosno drugim državama da uvoze iransku naftu. Kina i Indija su stavile veto na ovaj predlog. Kao razlog su navele da je Iran jedan od njihovih najvažnijih snabdevača naftom i da njihova privreda ne može da ostane uskraćena za ovu značajnu količinu energenata. Sve dok sankcije ne poštuju sve zemlje koje su ekonomski partneri Iranu, one nemaju značajne domete. SIRIJA

40

Sirija je nekoliko decenija bila pod ekonomskim sankcijama SAD, jer se nalazila na američkoj listi Država sponzora terorizma još od 1979. Prvobitne sankcije su 1989. godine uključene u Dokument o borbi protiv terorizma i kontroli izvoza oružja. Prvobitne sankcije su podrazumevale: 1) zabranu američke ekonomske pomoći i prodaju oružja 2) kontrolu opreme sa dvostrukom primenom koja bi mogla da bude podrška terorizmu ili vojnim aktivnostima i 3) zabranu pomoći američke vlade u okviru multilateralnih programa ekonomske pomoći Siriji. Sirija je izgubila veliki izvor prihoda u martu 2003, kada je naftovod koji dovodi sirovu naftu iz Iraka bio uništen u toku rata. U kratkom periodu, relativno visoke cene nafte nadoknađivale su izgubljene prihode. U novembru 2003, Kongres SAD je usvojio, a predsednik Buš kasnije potpisao "Dokument o odgovornosti Sirije", kojim se uvode nove sankcije protiv Sirije navodno zbog kontinuirane podrške ove zemlje terorizmu. U maju 2004, nove ekonomske sankcije protiv Sirije bile su uvedene Izvršnom odlukom broj 13338, kako je predviđeno Dokumentom o sirijskoj odgovornosti i obnovi libanskog suvereniteta (SAA) iz 2003. godine. Navodeći veze sa terorističkim grupama na Bliskom istoku, ilegalni uvoz iračke nafte i pružanje utočišta iračkim beguncima, zatim, prisustvo sirijskih vojnih snaga u Libanu i sirijske napore da dođe do oružja za masovno uništenje, ovim dokumentom se zabranjuje transfer tehnologija koje se mogu upotrebiti u vojne svrhe (hemijska i nuklearna tehnologija, kao i napredna pogonska postrojenja) sa Sirijom. Dokument, koji je potpisao predsednik Buš, takođe predviđa pet drugih vrsta kazni, dve, čije je uvođenje predsednik Buš zahtevao posle izglasavanja u Kongresu. U maju 2004. godine Izvršnom odlukom predsednika Buša: 1. zabranjuje se skoro sav američki izvoz u Siriju izuzev hrane i lekova, 2) ukidaju se svi letovi između Sirije i SAD i 3) dopušta se američkom Državnom trezoru da zamrzne imovinu Sirijaca za koje se zna da su povezani sa terorizmom, oružjem za masovno uništenje, libanskom okupacijom ili ilegalnim aktivnostima u Iraku. Konačni finansijski ishod ovih sankcija nije od većeg značaja ni za jednu od ove dve zemlje, s obzirom da je iznos ukupne trgovine između njih samo oko 300 miliona dolara godišnje. S druge strane, postoji mnogo američkih kompanija koje učestvuju u razvojnim projektima sirijskog sektora nafte i gasa, kao što su Konoko Filips, Ševron Teksako, U.S. Oksidental, Devon Enerdži i Veritas, i koje bi, da nije sankcija, verovatno investirale veća sredstva u ovaj sektor. Obim poslovanja i investicija američkih kompanija u Siriji je posebno ograničen ukazom predsednika Klintona iz 1996. godine, ali njihove tekuće investicije nisu dodatno značajnije pogođene sankcijama iz maja 2004. Krajem juna 2004, sirijski parlament započeo je debatu o usvajanju Dokumenta o odgovornosti SAD, dokument o merama retorzije usmeren protiv američkih investitora u sirijski naftni sektor. Dokument dovodi u opasnost investicije u ovaj sektor sirijske privrede, od kojih je najveća 600700 miliona dolara vredan razvojni projekat za eksploataciju sirijskog prirodnog gasa, čiji su investitori američki U.S. Oksidental, Petro-Kanada i britanski Petrofak. IRAK, Sankcije, ljudska prava i humanitarno pravo

41

Kao odgovor na iračku invaziju Kuvajta, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je u avgustu 1990. godine usvojio rezoluciju 661, koja predstavlja zabranu svakog uvoza i izvoza Iraka, izuzev "snabdevanja isključivo za medicinske svrhe i prehrambenih proizvoda iz humanitarnih razloga".19 Vrednost ovih izuzetaka, međutim, skoro je potpuno postala beznačajna zbog činjenice da preko 90 % iračkih prihoda odlazi na kupovinu hrane i lekova iz inostranstva i da su ova sredstva zamrznuta u inostranstvu. Potpune sankcije su uvedene posle rata kako bi prisilile Irak da pristane na brojne ustupke. Pre invazije na Kuvajt 1990. godine, Irak je proizvodio oko 3 miliona barela dnevno (bbl/d) i izvozio prosečno 2,8 miliona bbl/d. Devedesete godine proizvodnja nafte skoro potpuno prestaje. Kako pokazuje grafikon koji sledi, sve do 1996. godine Irak je proizvodio minimalne količine nafte, dovoljne samo za sopstvene potrebe (koje su veoma male, jer Irak nije industrijska zemlja). Tada dolazi do značajnijeg povećanja proizvodnje, ali ona do danas nije dostigla obim iz perioda pre sankcija. Grafikon 3.4. Iračka proizvodnja nafte 1980-2005

Извор: EIA, Energy Information Agency

Šest godina najrigoroznijih sankcija Saveta bezbednosti UN u istoriji imale su iscrpljujući uticaj ne samo na najvažnije sektore iračke privrede, već i na najosetljivije segmente društva. Brojne studije agencija Ujedinjenih nacija i nezavisnih grupa, dokumentovale su dramatično povećanje pothranjenosti i zaraznih bolesti, praćenih smrću stotina hiljada dece mlađe od 5 godina od 1991. godine. Uprkos dokazima o humanitarnoj katastrofi, Savet bezbednosti nije preduzeo nikakve akcije da ublaži uticaj sankcija sve do avgusta 1991, kada je došlo do masovnog publikovanja civilnih stradanja u Iraku. U rezolucijama 706 i 712, Savet bezbednosti predlaže sporazum nafta za hranu 19

Roger Normand, Middle East report, 200

42

kojim se predviđa da Irak može da proda samo 1,6 milijardi dolara nafte svakih šest meseci. Godišnji prihodi od 3,2 mlrd, umanjuju se za 40 %, kojima se plaćaju troškovi Ujedinjenih nacija i ratna šteta. Preostala količina za plaćanje hrane i lekova za civilno stanovništvo bila je oko 1,8 mlrd $, što čini polovinu od sume koja je po proceni samih UN bila minimalna za najosnovnije potrebe i daleko od 22 milijarde dolara, na koliko je procenjena potreba da se obnovi šteta načinjena civilnoj infrastrukturi. Stanje iračkih civila je bilo ignorisano u političkom sukobu između njihove sopstvene vlade i Saveta bezbednosti. Savet bezbednosti nije ništa menjao do aprila 1995, kada je predložio blago modifikovanje sporazuma hrana za naftu rezolucijom 986. U maju 1996, Irak i UN su konačno postigle detaljni sporazum po kome Irak može da proda naftu u vrednosti od 1 milijarde dolara, svakih 90 dana da bi platio humanitarno snabdevanje. To se poklapa sa periodom koji smo naveli kao početak izvesnog rasta proizvodnje nafte, što ukazuje na to da, izuzev sankcija, nije bilo drugog razloga za prestanak proizvodnje glavnog izvoznog artikla ove zemlje. Međutim, sav novac od ove prodaje odlazi na bankovni račun koji kontrolišu Ujedinjene nacije i kome sam Irak nema pristup. Od oko 4 milijarde dolara godišnjih prihoda, 30 procenata odlazi za otplatu ratne štete načinjene u Zalivskom ratu, 15 procenata za humanitarno snabdevanje 3 miliona Kurda u severnom Iraku, sa 5-10 procenata se plaćaju operacije UN u Iraku i 5-10 procenata treba da pokrije popravku i održavanje naftovoda, što znači da ostaje oko 1,6 milijarde dolara ostatku iračkog stanovništva koje čini 18 miliona. To je manje od 7,50 dolara po osobi mesečno.20 Uprkos ovom sporazumu između Iraka i UN, Sjedinjene Države, ostajući usamljene u Savetu bezbednosti su do sredine avgusta, iznova odlagali njegovu implementaciju u tehničkom smislu. Sporazum nafta za hranu bio je samo pozitivan prvi korak i nije uspeo da spreči ekonomski kolaps, glad i bolest u Iraku. Sekretarijat i različite agencije Ujedinjenih nacija procenile su da su potrebe Iraka za uvozom skoro 4 milijardi dolara godišnje samo za hranu i lekove, odnosno više nego duplo veće od sredstava koja ostvaruju od programa hrana za naftu. Ovde nisu uračunate ogromne potrebe za kapitalom koji bi obnovio privredu dovoljno da se obnove plate radnika i da se ponovio izgradi zdravstvena infrastruktura (posebno postrojenja za vodu i hidrocentrale) sa ciljem da zaustavi začarani krug gladi i bolesti. Početkom 1996, bilo je brojnih izveštaja o tome da Irak, uprkos sankcijama, izvozi značajnu količinu sirove nafte i naftnih proizvoda (verovatno oko 300 000 bbl/d), preko Turske, Jordana i Sirije kamionima; preko Irana ka Pakistanu i Indiji duž obale Zaliva i iranskom južnom obalom, ka Dubaiju korišćenjem malih tankera. Ovim ilegalnim isporukama vlast Sadama Huseina je obezbeđivala milijarde dolara prihoda, čime je spašeno hiljade života. U decembru 1999, uz umereno povećanje iračkih prihoda od izvoza nafte, Savet bezbednosti UN je izglasao rezoluciju 1284, kojom se uklanja svaki kvantitativni limit izvoza iračke nafte, iako su prihodi još uvek bili kontrolisani preko programa nafta za hranu.

20

Roger Normand, Middle East report, 200

43

U maju 2003, posle rata između Iraka i koalicionih snaga predvođenih SAD, Sjedinjene Države su obustavile dvanaestogodišnje sankcije protiv Iraka. Kompanije i pojedinci sada mogu da se angažuju u većini trgovinskih i investicionih aktivnosti u Iraku. Pored toga, Irak (pod privremenom vlašću) može slobodno da izvozi naftu da bi finansirao rekonstrukciju, zadovoljio humanitarne potrebe i uvozio robu i usluge. 28. juna 2004. godine, suverenitet Iraka je prebačen na iračku vladu, posle više od godinu dana upravljanja od strane koalicionih snaga. Napuštanjem sankcija od strane SAD, prema odluci Saveta bezbednosti UN od 22. maja 2003. godine, uklonjene su sve trgovinske i finansijske sankcije koje su Iraku postavljene posle invazije na Kuvajt 1990. Pored ostalog, rezolucija UN predvidela je stvaranje “Razvojnog fonda za Irak" (DFI), u koji se slivaju prihodi od prodaje nafte i usmeravaju u pravcu "vlasti" (SAD i Velike Britanije).

Libija Pravila o američkim sankcijama Libiji uspostavljena su januara 1986. Navodeći terorističke akte na aerodromima u Rimu i Beču u decembru 1985, bivši predsednik Regan je potpisao uvođenje sankcija kao odgovor na ponovljeno libijsko pribegavanje i podršku terorizmu. Libijski odnosi sa međunarodnom zajednicom su uveliko već bili poremećeni od 1988. godine kada je bombardovan Pan Am let 103 za Škotsku. Aprila 1992. godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je Rezoluciju 748 kojom uvodi ekonomske sankcije Libiji zbog odbijanja ove zemlje da izruči dvojicu nacionalista optuženih za napad, kao i zbog odbijanja saradnje pri istrazi o drugim bombaškim napadima. U novembru 1993, Rezolucijom 883 Saveta bezbednosti UN sankcije su proširene tako što su zamrznuti libijski fondovi u inostranstvu, zabrana prodaje opreme za transport nafte i gasa do terminala i rafinerija i uvedene su restrikcije za civilnu avijaciju i snabdevanje oružjem. Grafikon 7.3.2. Libijska proizvodnja nafte 1980-2004 (u milionima barela dnevno)

Izvor: EIA, Energy Information Agency

44

U avgustu 1996, Sjedinjene Američke Države su uvele Libiji sankcije kao deo Dokumenta o iransko-libijskim sankcijama. Time su proširene postojeće sankcije, sa namerom da spreče strane kompanije da učine nove godišnje predviđene investicije od više od 40 miliona dolara u libijski sektor nafte i gasa. Kao deo ovog paketa sankcija, avgusta 2001. godine, dolarski limit za investicije stranih kompanija u Libiju je smanjen na 20 miliona dolara godišnje. Godine 1999, sankcije Libiji su modifikovane tako da dopuštaju donacije odeće, hrane i lekova iz humanitarnih razloga. U aprilu 1999. godine, sankcije U.N. Libiji su suspendovane posle potvrde Saveta Bezbednosti U.N. da se dvojica osumnjičenih za bombaški napad na Pan Am 1988. godine, nalaze pred Škotskim sudom i drugo, da je libijska vlada sarađivala u istrazi o bomabaškom napadu 1989. U aprilu 2000, Japan je bio prva zemlja koja je objavila da odustaje od svih unilateralnih sankcija koje je uvela Libiji. U septembru 2003, rezolucija Saveta bezbednosti UN 1506 protiv Libije formalno je ukinuta. Juna 2004. godine, direktni diplomatski odnosi između SAD i Libije su obnovljeni posle 24 godine. U februaru i aprilu 2004, sankcije Sjedinjenih Država protiv Libije su ublažene, ukinute su restrikcije u pogledu putovanja i sprečavanje investiranja američkih kompanija u libijsku privredu, uključujući i libijski naftni sektor. Takođe je ukinuta zabrana libijskog investiranja u SAD. Odredbe Dokumenta o sankcijama Iranu i Libiji (ILSA) koje se odnose na Libiju su ukinute u aprilu 2004. godine. Uprkos ponovnom uspostavljanju odnosa između ove dve države, Sjedinjene Države nisu u potpunosti obnovile diplomatske i ekonomske veze sa Libijom. Na primer, još uvek nisu otvorene ambasade u Vašingtonu i Tripoliju. Razlog za ograničenje međusobne saradnje je to što SAD Libiju još uvek smatraju jednim od sponzora terorizma. Posle mnogo godina sankcija UN i SAD, libijski naftni sektor ima ogromnu potrebu za inostranim investiranjem. Američke korporacije su nestrpljive da se vrate u Libiju zbog njenih rezervi veoma kvalitetne nafte, procenjenih na oko 36 milijardi barela, kao i zbog geografske blizine Libije zapadnim tržištima. Kompanije Oksidental Petroleum, Konoko Filips, Maraton Oil i Amerada Hes započele su pregovore sa Libijskom Nacionalnom Naftnom Korporacijom o povratku operacijama sa kojih su povučene 1986. godine, zbog sankcija Sjedinjenih država. Kompanije imaju zaostale sporazume kojima je njihov udeo u libijskom naftnom sektoru zamrznut na nivou na kom je bio u momentu uvođenja sankcija. Dok je Libiji u interesu da nastavi proizvodnju pod starim uslovima, američke kompanije žele da ponovo pregovaraju o odredbama navedenim u ugovorima. To se odnosi na povećanje profita pomoću smanjenja dažbina i poreza, čime bi se uslovi ujednačili sa ostalim međunarodnim investicijama. Još značajnije, Oksidental i druge američke firme koje se bave energetikom su se izjasnile da žele udeo u eksploataciji i razvoju novih koncesija. Američke kompanije moraju da se upuste u tržišnu borbu sa stranim firmama koje su već ustoličene u Libiji, kao što su španski Repsol, francuski Total i norvežanski Norsk Hidro. Razlog tome je što su čak i posle uspostavljanja sada nevažećih sankcija Ujedinjenih nacija, neameričke firme još uvek mogle legalno da vode mnoge poslovne aktivnosti u Libiji.

45

Problem pretpostavke budućeg scenarija Ekonomski uticaj (i njegova priroda) koji nastaje prilikom drastičnog pada izvoza energenata se ne može predvideti, već samo pratiti kada do prekida dođe. Brojne analize različitih scenarija ne smanjuju značajno rizike. Činjenica da niko ne može da predvidi uticaj regionalnih konflikata i nestabilnosti 30 godina unapred ne ide u prilog sprečavanju njihovih negativnih efekata. Prethodna analiza je pokazala da nagli padovi proizvodnje energenata mogu da imaju širok spektar uzroka i veliki broj oblika. Ne postoji pouzdan način da se izmeri uticaj koji bi imao neki prekid u izvozu nafte i gasa na privredu koja zavisi od uvoza nafte, jer ovi uticaji oštro variraju u zavisnosti od scenarija i trajanja. S jedne strane, u slučaju da neki prekid u izvozu nafte traje relativno kratko, ima, u stvari, manji uticaj na privredu nego uobičajene fluktuacije cena nafte, koje nastaju usled uslova na tržištu. Svet je naučio da se prilagodi prekidima proizvodnje nafte kada se pojave. Embargo od 1973-1974 je doveo do toga da se poveća proizvodnja nafte u drugim regionima, ali svetsko tržište nije bilo u stanju da efikasno identifikuje i distribuira raspoloživu naftu. Ni rat tankera između Irana i Britanije i SAD od 1997-1998, ni Zalivski rat od 1990-1991, nisu doveli do istog stepena panike, rasta cena i pravljenja zaliha. Nasuprot tome, za zemlju koja raspolaže rezervama nafte, drastični padovi proizvodnje ili izvoza nafte do kojih dolazi zbog ratova ili sankcija, imaju poguban uticaj. Pored toga, u toku pojedinih sukoba dolazi do velike materijalne štete i uništenja infrastrukture što na duži rok unazađuje razvoj zemlje u sukobu. Uticaj gubitka proizvodnje nafte u Iraku i Kuvajtu za vreme Zalivskog rata od 1990-1991, na primer, bio je ublažen povećanjem proizvodnje u Saudijskoj Arabiji i drugim državama. Povećanje proizvodnje drugih izvoznika je uglavnom zamena za političku krizu što je, na primer, dovelo do smanjenja proizvodnje kada je Irak prestao da izvozi naftu za vreme rata 2003. Ipak, svaki prekid izaziva rast cena i ima neki uticaj na globalni ekonomski rast. Stalna povećanja u svetskoj potražnji za izvozom energenata iz ovog regiona koja su predviđena do 2030. znače da će globalna ekonomija konstantno postajati sve više ranjiva na velike prekide. Za sam Zaliv se predviđa da će više nego udvostručiti izvoz u periodu od 2000-2025. Pet zalivskih zemalja - Saudijska Arabija, UAE, Irak, Kuvajt – će postepeno postati važniji proizvođači i izvoznici. Istovremeno, očekuje se da će se jaz između normalne proizvodnje nafte i ukupnog kapaciteta proizvodnje postepeno smanjiti, ostavljajući sve manje prekomernih proizvodnih kapaciteta koji u ovim zemljama postoje radi obezbeđenja proizvodnje u slučajevima značajnijih prekida u izvozu jedne ili više zalivskih država.

46

Literatura         

Bernard Luis, Kriza islama, Svet politike, Beograd, 2004 Džon Espozito, Islamska pretnja, Prosveta, 1994. Gor Vidal, Rat iz snova, Svet politike, Beograd, 2004. J. Matović, Ž. Petrović,Oružje, energetika i Treći svetski rat, Vojna knjiga, Beograd, 1998. Nataša Stanojević, Bliski istok i Severna Afrika – ekonomsko-politička geografija, Megatrend univerzitet, Beograd, 2008 Nataša Stanojević, Ekonomsko-politička geografija Severne Amerike, Megatrend univerzitet, Beograd, 2008 Oksfordska istorija islama, CLIO, Beograd, 2002 Oliver Potežica, Islamska republika Imama Homeinija, Filip Višnjić, Beograd, 2006 Robert Kejgan, "O raju i moći - Amerika i Evropa u Novom svetskom poretku", Biblioteka "Svet politike", Beograd 2003.

Veb sajtovi  Energy Information Agency - www.eia.doe.gov/emey/cabs/Regionme.html  More information on the Middle East – www.globalissues.org/Geopolitics/MiddleEast  Background Notes on Selected Middle Eastern Countries from the Department of State  http://www.sipri.org/yearbook/2009  World Fact Book 2008, published by the Central Intelligence Agency, available at https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2034rank.html

47