Gary Yontef

Gary M. Yontef

SVESNI DIJALOG I PROCES

ESEJI O GEŠTALT TERAPIJI

2

SADRŽAJ I. ISTORIJA I IDEJE GESTALT TERAPIJE 1. Najnoviji trendovi u Geštalt terapiji 2. Zašto sam postao Geštalt terapeut Zbogom Jimu Simkinu 3. Osvrt na Geštalt terapijsku praksu 4. Geštalt terapija:Polemika II. 5. 6. 7. 8. 9.

TEORIJA GEŠTALT TERAPIJE Geštalt terapija Geštalt terapija:Klinička fenomenologija Geštalt terapija:Dijaloški metod Geštalt terapija:Nasleđe Geštalt psihologije Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u u Geštalt terapiji

5 31 35 67 83 119 132 156 168

III. TEORIJA POLjA 10. Uvod u teoriju polja 11. Self u Geštalt terapiji 12. Načini mišljenja u Geštalt terapiji

185 211 222

IV. 13. 14. 15.

248 268 314

GEŠTALT TERAPIJSKA PRAKSA Diferencirana primena Geštalt terapije Tretman osoba sa poremećajem karaktera Stid

3

UVOD Svesnost, dijalog i proces. Sa stajališta Geštalt terapijske teorije, sve je proces-sve se kreće i menja. Za misao dvadesetog veka vredi shvatanje fizičara prema kojem se i sam Univerzum kreće i menja. Jasno, teorija i praksa se takođe menjaju. Sjedinjavanjem u jednu knjigu tekstova koje sam pisao o Geštalt terapiji, od prvog teksta koji sam napisao 1969 do najnovijih koje sam napisao ove godine (1991) naročito zbog ovog izdanja nadam se da ću osposobiti razumnog čitaoca da sagleda, čak jasnije nego što sam ja u stanju da učinim, kontinuitet, diskontinuitet i promene u mojim razmišljanjima. Kako bih olakšao ovej proces pisao sam komentare kao uvode u svaki od tekstova koji će voditi čitaoce, a koji sadrže podatke o vremenu i kontekstu koji se odnosi na svaki tekst. Ova knjiga je zbirka eseja, a ne obuhvatan i integrisan pregled teorije Geštalt terapije, koja je svakako potrebna Geštalt terapiji i koji bih ja voleo da napišem. Budući da je reč o zbirci eseja, ona ne sledi bazične principe na sistematičan način. Ne eliminiše radundantnost. Nije dovoljno eksplicitno usmeren na Geštalt terapiju (1951). Ne bavi se mnogo analizom fenomena figure i pozadine ili problemom koncepta selfa. Pozitivno je to što sadrži nekoliko novih eseja o kliničkoj praksi (dijagnoza, tretman karakternih poremećaja, stid, grupe) i teoriji (nov uvod u teoriju polja). Nadam se da će ova zbirka tekstova pojačati dalji teorijski dijalog. Za mene,dijalog je jedan od najvažnijih aspekata Geštalt terapijske teorije i prakse, uključujući i proces teoretizacije. Mnogi moji tekstovi polaze od shvatanja da je teorija dijalog, iako moji tekstovi često ne uspevaju da zvuče dijaloški. Ja smatram Geštalt terapijsku teoriju i praksu živim sistemom koji kao takav raste i razvija se ili opstaje statičan, zatvoren i stagnira. Uključivanje sveta na način koji pojačava novi razvoj je vitalan i nužan aspekt Geštalt terapijske teorije. Tek kroz dijaloško angažovanje Geštalt terapeuta i teoretičara u međusobnom kontaktu, u kontaktu sa klijentima, drugim sistemima ili praksama i mislima, menjanjem svetskih uslova itd, rađaju se nova shvatanja. Teorija je oblik dijaloga koji utvrđuje sistematsku intelektualnu podršku za naš klinički rad. To je način upotrebe ideja i informacija tako da se podrži eksperimentacija i klinički odnos, koje Geštalt terapija smatra formama dijaloga. Teorija je pisana i sistematski intelektualni napor koji potiče iz ljudskih odnosa. Ja izlažem svoje stavove, a drugi reaguju, slažu se, kritikuju i dijalog se nastavlja i deluje na mene tako da prihvatam ili odbacujem reakcije. Kada mogu da odgovorim, možda menjanjem nekih od svojih stavova, dijalog rezultira boljim razumevanjem kroz dijaloški razvoj. Ovaj proces rasta smatram uzbudljivim i korisnim i to me motiviše da nastavim da se angažujem i da volim teorijske diskusije i da pišem teorijske tekstove. Teorije nisu istinite (ili lažne) i ne utvrđuju istinu. Ipak, one su manje ili više korisne, dosledne, stimulišuće, omogućuju uvide itd. Teorije su okviri koje izrastaju iz našeg kliničkog i didaktičkog rada i takođe stimulišu i dalje vode rad. Jedan od testova valjanosti teorije je heuristički. Šta se menja pod uticajem teorije? Da li se javljaju nova shvatanja? Kada se nešto prevede na jezik Geštalt terapije, da li to rezultira nekom novom informacijom koja nije bila očigledna pre prevođenja? Da li izaziva nova

4 istraživanja, nove ideje? Iznad svega, da li pomaže kliničkoj praksi? Nadam se da su moji napori korisni u nekoj od ovih dimenzija. Želim da proširim svoja priznanja i zahvalnost Molly Rawle za njene početne sugestije i ohrabrenja pri konstruisanju ovog projekta, kao i Molly i Joe Wyosongu za njihov rad i pomoć pri dovršavanju izdanja. Njihovo prijateljstvo i podrška bilo je motivišuća sila koja stoji u osnovi ove knjige i meni lično je vrlo značajna. Posebno želim da zahvalim Lynne Jacobs. Tokom godina, ona je isticala naše razlike, na način da je uvek poštovala razlike. Dok sam uvek u stanju da održim ovakvo poštovanje kada je reč o osobama, plašim se da sam u teorijskom radu sličan onome što se govorilo za Martina Bubera: ljubazan sam prema ljudima, a okrutan prema idejama. Što se tiče ove knjige, Lynne se još jednom pokazala kao dobar prijatelj, izuzetan izdavač i još jednom mi je održala lekciju o tome kako su ljudi potrebni jedni drugima. Takođe želim da zahvalim mnogim ljudima koji su mi pomogli čitajući različite tekstove, od kojih su neki bili objavljeni. Iskreno želim da se zahvalim: Todd Burley, Jeffrey Hutter, Lynne Jacobs, John Long, Robert Martin, Janette Rainwater, James Simkin, Robert Resnick, Lolita Sapriel. I naposletku, hvala mojoj supruzi Judith, koja me je uvek podržavala i hrabrila. Ona mi je pružila život i toplinu i zabavu uprkos mojoj glupoj opsesiji za pisanje tekstova. Zbog ovog i mnogih drugih razloga zahvalan sam što je ona takva kakva jeste i što je deo mog života. Hvala Judi.

5

I ISTORIJA I IDEJE GEŠTALT TERAPIJE 1. NAJNOVIJI TRENDOVI U GEŠTALT TERAPIJI I USA I ŠTA TREBA DA NAUČIMO IZ NJIH komentar 29 juna 1989. pozvan sam da održim govor na Trećoj britanskoj konferenciji o Geštalt terapiji u Nottinghamu u Engleskoj koja se bavila temom savremenih trendova u Geštalt terapiji u USA. Ovaj tekst je adaptacija tog govora i poslužiće kao uvod u ovo izdanje. U ovom tekstu izlažem svoja shvatanja o tome šta smo do sada saznali i počinjem sa pregledom razvoja Geštalt terapije u Sjedinjenim državama, bavim se postignutim napretkom i nekim žalosnim stranama učinjenih „grešaka.“

UVOD Kako znamo šta je efikasno? Tokom četrdesetogodišnje istorije Geštalt terapije u USA bilo je mnogo uzbudljivih i korisnih saznanja. Takođe bilo je grešaka, nevalidnih koncepcija, kao i promašaja. Na žalost u drugim zemljama je došlo do ponavljanja istih grešaka. Izgleda da postoji sklonost da se ponovo otkriva točak u zemljama u kojima se kasnije započelo sa Geštalt terapijom, pa se sa entuzijazmom ponavljaju greške koje smo činili šezdesetih. To su naročito pomogli i pojačali američki iseljenici koji koriste model Geštalt terapije-koji je u USA prevaziđen. Nadam se da će razmenom iskustava krivulja učenja biti skraćena u drugim zemljama. Pozitivno je što neke zemlje već izbegavaju greške koje smo mi učinili. Bavio sam se do sada greškama i zabludama. Ali kako znamo šta je pogrešno? Za mene test teorije je praksa sa klijentima na psihoterapiji. Kada pominjem klijente mislim na ljude koji dolaze na psihoterapiju zbog terapije, a ne zbog treninga. Moja primarna profesionalna preokupacija je rad sa tim ljudima. Druge aktivnosti, kao npr. trening terapeuta, predavanja ili demonsracije su sekundarne. Rad sa drugim terapeutima i radionice su korisne, ali sve što se dešava u tom kontekstu je tek sekundarni test efikasnosti prakse bazirane na našoj teoriji. O efikasnosti treninga sudim na osnovu toga da li pomaže ili ne pomaže terapijskoj praksi. Naši primarni podaci dolaze iz treninga. Naravno, jedna vrsta testa o kojoj pričamo i koju vršimo je istraživanje. Na žalost, ne bavimo se baš mnogo istraživanjem u Geštalt terapiji, ni formalno, ni neformalno. Takođe se ne bavimo baš mnogo pravom filozofskom analizom. Mnogo se bavimo analizom tipa „to mi dobro zvuči“, bez pravih podataka, fenomenoloških objašnjenja i intelektualne debate. Čak je i prezentacija kliničkog materijala površna, nedovoljno opsežna, retko detaljna i često da se jedva može uopšte govoriti o kliničkoj deskripciji. Kada se sopstvene misli predstavljaju bez testiranja putem istraživanja ili debate ili bez fenomenološke eksplikacije ili filozofske analize to dovodi do idealizacije autoriteta, harizmatičkog vođstva što je zamena za logičku artikulisanost izlagača.

6 Umesto toga nedostaje pažljivo fenomenološko istraživanje bazirano na stvarnom iskustvu, koje bi bilo provereno tokom vremena i rafiniran kroz dijalog. Promovisanje ideja bez podrške dobre teorije, istraživanja i teorijske analize nije valjana fenomenologija.

ISTORIJA I DEO: POČECI Reakcija na klasičnu psihoanalizu Geštalt terapija započela je kao reakcija na rigidnost klasične psihoanalize od strane terapeuta koji su i sami bili obučeni na klasičan psihoanalitički način. U ovom času teško je zamisliti koliko je psihoanaliza u to vreme bila rigidna. Kada sam se obučavao za socijalnog radnika tokom 1962, vodile su se ozbiljne degate na klinikama na kojima sam radio i obučavao se, oko toga da li je dopušteno rukovati se sa klijentom koji pruža ruku na pozdrav u čekaonici i da li to utiče na povoljan razvoj transfera. Ponešto od ove rigidnosti i dalje se može sresti u nekim novijim psihoanalitičkim školama. Na primer, sećam se knjige Hanza Kohuta (sedamdesetih godina) u kojoj je nadugačko raspravljao o slučaju klijenta kojeg je analitičar izgubio posle više stotina sati rada, samo zato što je dopustio da otkrije da je rimokatolik. Geštalt terapija je takođe reakcija na psihoanalitičku teoriju promene koja je pesimistična po pitanju mogućnosti razvoja i ima ograničan osećaj za moguće opcije. Psihoanalitičko naglašavanje transfera, a ne stvarnog odnosa prati paralelno naglašavanje interpretacije umesto stvarnog iskustva, bilo klijenta bilo terapeuta. Stvarnost trenutnog odnosa zahvaćena je samo kroz transferne interpretacije. A terapijski rad se uglavnom koristi transferom kao ključem za proučavanje prošlosti klijenta kroz njegova sadašnja ponašanja. Kada terapeut stvara zaključak o tome na koji način je sadašnje ponašanje (što je evidentno na osnovu transfera), bilo uzrokovano prošlošću, to se interpretira klijentu. Prvi geštaltisti su modifikovali celokupnu ulogu terapeuta na radikalan način. Psihoanalitička teorija promene zahtevala je da terapeut ograniči lično otkrivanje ili javno eksponiranje koje bi otkrilo ličnost terapeuta. Čak je i kancelariju potrebno dekorisati na neutralan način, odnosno bez slika članova porodice ili ličnih uspomena koje bi zamaglile prazan ekran i obojile transfer. Analitičar, smartalo se treba da praktikuje neutralan stav i stav apstinencije. Analitičaru nije bilo dozvoljeno da odstupi od apsolutne neutralnosti, npr. zauzimajući stav (stajući na jednu stranu) kada je klijent u konfliktu, takođe mu nije bila dozvoljena gratifikacija, kao ni ispunjavanje želja klijenta. Sve to smatralo bi se omatanjem transfera i ometanjem analitičkog rada. Verovalo se da je moguće da analitičar zauzme sasvim neutralan stav i da na taj način izbegne da utiče na transfer, kao da sam „neutralan“ stav kada bi zaista bio moguć i ne bi uticao na transfer. Psihonalitička teorija promene je takođe zahtevala pasivnost od klijenta. Osnovno pravilo kojeg treba da se pridržava klijent je da sve asocijacije podeli sa terapeutom, bez cenzure. (Naravno, potpuno se ignorisala činjenica da samo ovo pravilo nije neutralno, već se bori protiv otpora.) Dobra analitička terapija prema ovom modelu, nije uključivala fenomenološki fokus. Svako aktivno ponašanje klijenta tokom seanse ili promene u njegovom životu, smatrale su se odigravanjem i otporom analitičkom radu. Jedan od bazičnih aspekata psihoanalize koji je promenjen u Geštalt terapiji je onaj koji se sastoji u tome da se psihoanalitički rad ne bazira na stvarnom iskustvu. Teorija iz koje je potekla psihoanaliza je teorija nagona. U toj teoriji se podrazumeva da su

7 determinante ličnosti prvenstveno urođene, a ne socijalne ili egzistencijelne. Na primer, kompleks kastracije univerzalno se javlja kod svih ljudi, unutar svih kultura zbog bazičnih nagona sa kojima je osoba rođena. Revolucionomat Geštalt terapije: Osvrt na različite mogućnosti. Geštalt terapija nije bila samo reakcija na psihoanalizu, već je započela revoluciju koja je bila čvrsto ukorenjena u bazično verovanje u snagu ljudskih sposobnosti.

SNAGA SVESNOSTI I SADAŠNjOSTI U novom modelu i klijent i terapeut razvijaju se tako što su aktivno prisutni i angažovani kako tokom terapijskog sata, tako i u svetu u celini. Geštalt terapija naglašava ono što ljudi znaju i ono što mogu da nauče fokusiranjem sopstvene svesnosti. Geštalt terapeuti su kreirali novu metodologiju koja se nije bazirala na onome što ljudi ne znaju i ne mogu da znaju (nesvesno ne može biti saznato osim kroz interpretaciju i analizu transfera kroz psihoanalizu).

MOĆ EKSPERIMENTISANjA Gaštalt terapija bazira se na snazi eksperimentisanja, pokušavanju nečeg novog i puštanju da se svesnost pojavi iz novog eksperimentalnog ponašanja. Umesto da se ograniči na metod slobodnih asocijacija i analizu transfera, Geštalt terapija je stvorila prostor za moćniju metodologiju. Pošto su oslobođeni rigidnih, teorijom nametnutih ograničenja, Geštalt terapeuti i klijenti mogu da pokušaju novo ponašanje i testiraju ga kroz sopstvene procese svesnosti. Alternativa upotrebi eksperimentalnog stava bio je psihoanalitički stav da su nova ponašanja acting out i bihevioristički stav kontrol ponašanja upotrebom principa potkrepljenja. Eksperimentalni stav podržava aktivniji način funkcionisanja terapeuta i klijenta, a da terapeut pritom ne postaje moderator ponašanja i da klijent ne bude optužen za acting out.

MOĆ ONOG ŠTO JE SAD I OVDE Geštalt terapijska revolucija bila je ključni deo pokreta unutar kojeg je ono što se zbiva sada i ovde bila fokusna tačka za rad na svesnosti, kontaktu i kreiranju novih rešenja. Ideje vezana za teoriju polja iznikle tokom dvadesetog veka nisu još imale znatnijeg uticaja na terapiju, kada su Geštalt terapeuti, delom pod uticajem Geštalt psihologije i Levina, učinile teoriju polja centralnom tačkom Geštalt terapijskog načina mišljenja. „Šta radiš (ili čega si svestan) upravo sada, i kako to činiš?“ zamenilo je „Zašto si to učinio?“ što je bio prototip pitanja. Neki su opisivali Geštalt terapiju kao „Ja i Ti, Sada i Ovde, Šta i Kako.“ Na terapijskoj sceni u tom trenutku je bilo revolucionarno da se klijent i terapeut angažuju na osnovu onoga što se zaista doživljava, čini ili što se oseća kao potreba u datom trenutku. Naglašava se deskripcija procesa i polje reči pitanjem šta i kako , a ne naglašavaju se mehaničke kauzalnosti što je takođe novost za psihologiju tog doba.

8 DVA STILA Dve kontrasne tendencije ili stila su se pojavila u Geštalt terapiji i još uvek traju. Jedan je teatralan, katarizički pristup u kojem se više naglašava tehnika, a manje odnos dveju osoba. Ponekad to nazivam bum-bum-bum terapijom. Drugi stil je naporan rad, koji se bavi odnosom dveju osoba i orjentisan je na kontakt. Svaki stil je bio prisutan u obliku zametka bar od sredine šezdesetih godina. Obe tendencije su bile pionirske. Jedna je postala prethodnica ili bar rani primer za mnoge manipulišuće terapije koje su procvetale tokom osamdesetih. Druga je bila prethodnica naglašavanja dijaloga i paradoksalne teorije promene koja je takođe počela da se razvija tokom prošle decenije. Upoznao sam se sa jednim stilom Geštalt terapije tokom 1964. kada je Perls držao svoje godišnje teorije obuke u Metropolitenskoj državnoj bolnici u Norwalku u Kaliforniji. Njega je tamo doveo Arnold Beisser, sada član osoblja Geštalt terapijskog instituta u Los Angelesu i šef psihijatrijske obuke u navedenoj bolnici. Perls je bio teatralan, nečuven, narcističan. On je zaokupljao i dovodio do ludila ljude. On je izazivao reakcije psihijatrijskog osoblja i članova grupe za obuku, kao i od psihotičnih klijenata koje niko drugi nije uspevao da izazove. Mislio je o Geštalt terapiji kao o ozbiljnoj psihoterapiji koja se bazira na teoriji koju su razvili Perls, Hafferline i Goodman (1951). On je putovao kroz zemlju demonstrirajući Geštalt terapiju. Ali, bez uticaja svoje Geštalt terapijske grupe iz New Yorka, njegova sklonost da se pravi važan, da traži uzbuđenje, njegova sumnjičavost da klijenti žele da od njega naprave budalu, njegova pozorišna prošlost, sve je to izronilo na površinu. Do momenta da je uspeo da shvati da podržava stil terapije koji je bio terapija „prevrata“, bilo je suviše kasno da bi se zadržala popularna slika Geštalt terapije kao dosledne terapije. Na kraju, on je govorio protiv stava prevrata i o konfuziji po pitanju toga šta je zapravo Geštalt terapija. Kada sam ga video, bio sam privučen mogućnostima koje je nudila filozofija o kojoj je govorio (pogledaj poglavlje „Zašto sam postao Geštalt terapeut.“) Lično, Perls mi se nije dopao i nisam bio zadivljen. Ali su me mogućnosti zaintrigirale. Dok sam radio sa Jimom Simkinom doživeo sam nešto sasvim drugačije, sasvim drugačiji stil ili tendenciju. Smatrao sam ga lično angažovanim, otvorenim za kontakt, direktnim i jasnim. Zauzimao je stav da ne postoji „treba“ i da „ima dovoljno mesta za“ što je bilo od ključnog značaja za moj razvoj (Simkin,1974). On je bio pravi primer Geštalt terapeuta koji pokazuje da mu je stalo kroz aktivno prisustvo, on je asertivno suočavao klijenta sa postojećom stvarnošću. On je naglašavao egzistencijalne teme preuzimanja odgovornosti za sopstvane izbore i ponašanje, naglašavao je odgovornost za samo regulaciju i eksperimentisanje kako bi se otkrile različite mogućnosti. Iako njegov stil nije bio dijaloški prema savremenim standardima, on sam je bio prilično sumljiv u pogledu koncepta empatije i inkluzije, on definitivno nije bio teatralan, katarzičan ili orijentisan na tehniku.

9 ISTORIJA II DEO:SUPROSTAVLjENE REVOLUCIJE (1950 i 1965) – DVE REVOLUCIJE U DVA RAZLIČITA VREMENSKA TRENUTKA Od 1947 do 1951: Pobuna protiv autoritarnosti. Geštalt terapija pojavila se u vreme posle Drugog svetskog rata i bila je reakcija na autoritarnost. Stvorili su je ljudi sa agresivnim stavom i revolucionarnom ideologijom. Pokušali su da kreiraju celovitu socijalnu i političku teoriju. Grupu je obeležavala lična politička i intelektualna konfrontacija. Niko nije bio izuzet iz toga, npr. Perlsu su se suprostavljali i kritikovali su ga zbog nespremnosti da priča o teoriji ili da uđe u lični dijalog. Pošto su bili revolucionarna i agresivna grupa, u političkom pogledu, pošto su se bunili protiv rigidne socijalne prakse, ne iznenađuje da su se takođe borili protiv rigidnosti psihoanalize. Bili su u vezi sa psihoanalitičarima kakvi su Harry Stack Sullivan i Erich Fromm koji su počeli više da ističu ego, a manje id i više da govore o socijalnoj teoriji, a manje o nagonima. Rana Geštalt terapijska grupa otišla je ipak dalje u reformi psihoanalize od psihoanalitičara, reformista, pošto je naglasila stvaran kontakt, umesto transfera, aktivno učestvovanje umesto praznog ekrana, dijalog i fenomenološki fokus umesto slobodnih asocijacija i interpretacije, teoriju polja umesto Njutnove i Aristotelove dihotomije. Šezdesete Tokom šezdesetih novi model Geštalt terapije proširio se po svetu. Glavni uticaj izvršio je Fritz Perls, Institut iz Esalena i politička i socijalna scena u Sjedinjenim državama tokom šezdesetih. Šezdesete su bile doba „kada sve može da prođe“, doba slobodnih škola bez organizacije. To je bio pobunjenički pokret, ali bila je to naivna pobuna. Sadržala je naivnu veru u nedovoljno i neadekvatno negovanu inteligenciju i dobrotu. Bila je antiintelektualna, protiv organizacije i protiv strukture. Tokom šezdesetih pokret je imao veoma slabu podršku za intelektualnu konfrontaciju. Pokret je bio revolucionaran i pobunjenički, ali nije imao postrevolucionarni model. Nije čak ni bio svestan sopstvenih korena. Tokom pedesetih teorija Geštalt terapije bila je delom politička teorija o antiautoritarnosti, teorija političkog anarhizma. Tokom 1965. Geštalt terapija je bila deo šireg pokreta koji je bio Anarhičan, ili anarhičan sa malim a. To je bio pokret protiv organizacije, ali bez prave političke teorije u pozadini, koja bi podržavala Anarhizam. Kako se derivira značenje U Geštalt terapiji značenje je konfigaracija figure i pozadine, figura koja je sada i ovde od značaja u odnosu na širi kontekst ili pozadinu. Geštalt terapeuti su pedesetih znali značaj pozadine kada su radili sa klijentima (figura pozadina). Mnogo su bili dobro upoznati sa kliničkim radom kao i sa filozofijom. Oni su praktikovali i bili su na tretmanu na individualnim terapijama koje dugo traju, pa bi ponekad čak koristili i kauč.

10 Tokom šezdesetih pokret je zanemario pozadinu, čak je i otpisao. Na primer, razvojna istorija klijenta najčešće bi bila ignorisana. I mnogi su govorili tako da je izgledalo da je poznavanje istorije sasvim nepotrebno . Tokom osamdesetih naučili smo da figuru koja postoji sada i ovde povezujemo sa istorijskom pozadinom, da stvaramo sintezu. Naučili smo da je važno da budemo svesni pozadine. Terapija i teorija su postale efikasnije, ali ne više tako jednostavne kao ranije. Bum-bum-bum stil Antiteorijski stav koji se javio tokom šezdesetih omogućio je razvoj bum-bum-bum stila terapije koji su mnogi počeli da smatraju karakteristikom Geštalt terapije. Od sredine do kraja šezdesetih godina u Geštalt terapiji počeo je da se razvija ovaj teatralni i na katarzu usmereni pristup. Pristup je bio arogantan, dramatičan, pojednostavljen i obećavao je brze promene. Prestavljao je kontrast ranom pokretu u Geštalt terapiji i bio je vezan za antiintelektualistički i naivno pobunjenistički stav iz šezdesetih. Mnogi su počeli da izjednačavaju Geštalt sa bombastičnim vatrometom i zajedljivim suočavanjem karakterističnim za ovaj stil. Kao i Perls i ovaj stil terapije privlačio je pažnju, činio je da se stvari brzo odvijaju. Terapeuti su postizali dramatične efekte tokom demonstracija. Terapeuti sa harizmom koji su se služili ovim stilom spajali su tehniku i susret kako bi dotakli ljude, naivno verujući da ovo može da ima za posledicu dugotrajniji rast. (Kasnije ćemo videti šta sad znamo o tome.) Bum-bum-bum terapija zamenila je pažljivo terapijsko istraživanje efektnim ''štosovima''. Ovaj pokret, brza promena orijentacije bila je u snažnom kontrastu sa dugotrajnom terapijom ranih Geštalt terapeuta, pa čak i u kontrastu sa stvarnom praksom veštih Geštalt terapeuta tokom šezdesetih. Pacijenti su u terapiji tipa brze akcije često razvijali ili pojačavali kontra-fobičan otpor. Stidljive pacijente bi podsticali da postanu ekspresivni, čak i kad bi postali drski i neustrašivi. Bez dužnog poštovanja prema celokupnoj ličnosti i otpora kroz koji treba proći svesno i sa prihvatanjem, rezultati su često bili neintegrisani, neautentični i nefleksibilni. U to doba mnogi (i kritičari i branitelji stila) brkali su Geštalt terapiju sa grupama susretanja. Dok je teorija Geštalt terapije bila fenomenološka i isticala dobar kontakt, mnoge grupe su koristile pritisak, konfrontaciju i grupnu tiraniju pod krinkom Geštalt terapije. Dok je pažljiv Geštalt pristup bio baziran na ideji da ne postoji „treba, mora,“ ove grupe su ulagale snažan napor da navedu pacijenta da se konformira grupi i njenim ciljevima, npr. izražavanju besa, ili kooperativnosti ili fizičkom dodiru itd. Naravno i terapeuti i pacijenti su nastojali da prihvate ove nove norme kao osobađajuće u odnosu na stare, bez obzira na introjekte i introjektovano. „Ono što jeste“ nasuprot nastojanju da se „pacijent navede da učini sledeći korak“. Glavna struja u Geštalt terapiji stavlja u fokus paradoksalnu teoriju promene. To podrazumeva da osoba bude u kontaktu sa onom što jeste, ko jeste, dopuštajući da se rast spontano razvija. Bum, bum, bum pristup je pristup modifikovanja ponašanja koji naglašava potrebu da se pacijent navede da učini sledeći korak, da se promeni. Postoji razlika između naglašavanja podrške sebi koja omogućuje sledeći korak razvoja i stava modifikovanja ponašanja koja će do toga dovesti. U Geštaltističkom

11 načinu modifikacije ponašanja slama se otpor, u fenomenološkoj Geštalt terapiji naglašava se rad na svesnosti, tj. kontakt sa onim što jeste. Ovaj drugi pristup podržava rast pacijenta i pojavu sledećeg koraka, umesto da sledeći korak bude cilj koji postavlja terapeut. Srce Geštalt terapije je paradoksalna teorija promene. U tom pristupu otpor se prepoznaje i stavlja do znanja. Otpor se imenuje i razume. Ne smatra se nečim nepoželjnim, naprosto se shvata. Rad na svesnosti u ovom pristupu integriše polove koje čine otpor i impulsi. Ali otpor se ne preskače i ne lomi. Podrška sebi samom se pojačava tako da pacijent može da prođe kroz bilo šta što čini sledeći korak za njega u životu. Ali terapeut se ne koncentriše na to da navede pacijenta da preduzme sledeći korak onako kako ga on vidi. Harizmatski liderski stil U psihoanalizi pasivni terapeut interpretira pasivnom pacijentu. Geštalt terapija počela je sa aktivnim angažovanjem pacijenta i terapeuta. Na žalost teatralne šezdesete i razvoj teatralnog stila koji se razvio i praktikovao, često je karakterisalo lidersko i harizmatsko ponašanje terapeuta, a ne dijaloški kontakt i fenomenološki fokus. Bum-bum-bum stil je bio prirodno sredstvo za terapeute koji imaju potrebe da budu harizmatični. Ovaj stil ističe dramu, a ne suštinu, „vrhunsko iskustvo“, a ne rast. To zadovoljava narcističke potrebe terapeuta, a ne terapijske potrebe klijenta. Čijim potrebama su služile ove dramatične tehnike? Mislim, da je isuviše česta reč o terapeutovoj sklonosti ka glorifikaciji. Jim Simkin je suprostavljao stav gurua i terapeuta. Guruu je stalo da ga vole oni sa kojima radi, dok terapeut voli one sa kojima radi. Smatrao je da terapeut stvara jasan, direktan, pošten kontekst baziran na brizi i poštovanju za autonomiju, podršku sebi, sposobnostima za svesnost pacijenta. Rani Geštalt terapeuti su dobro poznavali lekcije iz psihoanalize o važnosti sadašnjeg terapijskog odnosa i o važnosti fenomena transfera i kontratransfera. Njihova teorija i praksa su asimilovale ove fenomene. Ipak, tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih to se ponekad ispuštalo iz preterano pojednostavljene karakterizacije Geštalt terapije. Kao što ćemo videti u nastavku, u poslednje vreme u USA smo naučili ili ponovo naučili važnost odnosa i dijaloga i praćenje trenutnog iskustva pacijenta. Harizmatski liderski stil nije ubirao plodove mudrosti pacijenta ili saznanja koja proističi iz interakcije ili onoga što se pojavi u dijalogu. Nije se brinuo oko skromnosti ili podataka. Malo pažnje se poklanjalo u ovom stilu podacima posmatranja koji ne bi potvrđivali očekivanja terapeuta. Nije bilo traženja postojećih podataka i podataka iz prošlosti od strane onih koji su praktikovali ovaj stil osim možda u anegdotskoj formi koja bi potvrđivala izuzetnost njihovog rada. Šta „šljaka“ sa kojom vrstom pacijenta? Koje su opasnosti? Promašaji? U stilu narcističke grandioznosti čiji smo svi pomalo baštinici bili smo slepi. Postoje podaci koji se pojavljuju u terapiji koji pokazuju da tehnika, harizma i katarza ne deluju tako dobro kako su zastupnici harizme verovali. Geštalt terapija je otvorila terapijski svet novim saznanjima. Ali teatralna verzija je izgledala bolje nego što je delovala. Ljudi su bivali povređeni na očigledne i suptilne načine.

12

SVE MOŽE DA PROĐE Okruženje tokom šezdesetih, naročito u Geštalt terapiji, dopuštalo je da se razvije ovakav poremećaj. Izbegavanje terapije, a naročito izbegavanje intelektualnog konflikta omogućilo je nedostatak jasnoće mišljenja i slagalo se sa „sve može da prođe stavom“. Šezdesete su vrvele horor pričama i to je bilo predvidljivo. Bilo je previše pojednostavljivanja i postojala je naivna vera koja je svakog hrabrila da misli da može da počne da praktikuje terapiju. Postojala su gotova izvinjenja i racionalizacije za ovakav stav. Činilo se da je dovoljno da trenutak terapije bude dramatičan, uzbudljiv, „vrhunsko iskustvo“. Upravo kao što harizmatičnim vođama nije bilo potrebno da poznaju istoriju, takođe su mislili da nije potrebno da znaju ishode svojih intervencija. Teorija Geštalt terapije bila je sofisticirana po pitanju odgovornosti za sopstveno ponašanje. Ali dogma u obliku klišea je ovo previše pojednostavila i insistirala na tome da su klijenti odgovorni za svoje živote, uključujući i sopstvenu terapiju. Ali terapija ne bi delovala, ili bi radionica bila suviše intenzivna za pacijenta, racionalizacija je bila da će pacijent jednostavno otići kući i odgovorno potražiti onu vrstu pomoći koja mu je potrebna. To je bilo na nivou klišea. Mnogi su govorili o odgovornosti terapeuta, uključujući Perlsove, Waltera Kemplera, Jima Simkina i dr. Jedna od mojih omiljenih horor priča je sledeća: sećam se da je Jim Simkin vodio radionicu u Tucsonu u Arizoni. Jedan terapeut bez prethodne obuke u Geštalt terapiji došao je na seminar. On nikada nije radio tokom seminara, i ako me pamćenje ne vara, propustio je poslednju seansu u nedelju ujutro. Sledećeg dana, u ponedeljak, proglasio je sebe Geštalt terapeutom. Mnogi primeri su manje očigledni od ovog. Mnogi su vežbali na workshopima, bez sistematske supervizije ili teoretskog razumevanja praktikovali su Geštalt, a da nisu znali šta rade, šta ne znaju. Agresivniji među njima bili su čak drski prema onima koji su se zauzimali za rigorozniji terening, teoriju itd. Neki od njih su jedva znali kako da rade nešto što se zove Geštalt. Nekako, radeći izvesno vreme, iako bez posebno očigledne kompetentnosti ili shvatanja teorije, sticali su kvalifikaciju (bar su tako mislili) da počnu da obučavaju druge, pa čak i da osnivaju institute. Literatura o Geštalt terapiji Tokom ranih pedesetih, jedva da je postojala literatura iz Geštalt terapije, ali je postojalo veliko interesovanje za stvaranje teorije. Postojao je izuzetan članak F. Perlsa iz 1948. pod nazivom „Geštalt terapija, ego, glad i agresija“ i drugi manji članci. Ali intelektualni dijalog se nastavljao i postojalo je poštovanje za teoriju. Oni su bili zainteresovani za kvalitetno mišljenje, a ne za pojednostavljenu teoriju, komercijalizam, ili bilo kakav izum ili introjekte.

13 Od 1950. do 1972. nije bilo pomaka u terapijskoj literaturi. 1969. sam napisao svoj prvi članak, reviziju Geštalt terapijske teorije i prakse i postojalo je samo nekoliko uvodnih neobjavljenih članaka koji su neformalno kružili kao dodatak literaturi iz 1951. i usmena tradicija ponašanja Geštalt teorije (npr.rad Isadore Fromna). Tokom šezdesetih stav prema teoriji se promenio. Prestalo je interesovanje za teoriju, dosledno antiintelektualnom stavu karakterističnom za tu dekadu: „Ostavite um i vratite se osetilima“. Takođe je rasla nesposobnost za teorijski rad, tj. mnogo je ljudi u Geštalt terapiji koji nemaju iskustva, temperament ili trening da bi stvorili dobru terapijsku analizu ili nastavili intelektualni dijalog. To je bilo vema žalosno. I dok nije postojala bogata literatura iz Geštalt terapije, nalazio sam bogatu literaturu vezanu za uticaje koji su delovali na Geštalt terapiju npr. Martin Buber, Geštalt psihologija, egzistencijalizam, fenomenologija, Zen itd. Konačno zamiranje tog doba u zamenu za teoriju došlo je sa klišeima i posterima. Perls i drugi su doprineli tome. Najgori od svih su bili verovatno posteri sa Geštalt motivima. Dok Perls nije shvatio da doprinosi obezvređivanju Geštalt terapije, šteta je već bila učinjena.

POREKLO III: SEDAMDESETE OTREŽNJENJE I PONOVNO PROMIŠLJANJE Od „preokreta“ do „usklađivanja“ Tokom sedamdesetih humanistička psihologija je počela da uviđa da katarza nije dovoljna, i javile su se reakcije protiv stava „preokreta“ iz šezdesetih. Mnogi koji su naivno verovali da je Geštalt terapija jednostavna i koji su je redukovali na bum-bumbum, sada su otkrili duhovnost, nalazeći nova interesovanja vezana za transpersonalne teme. I kao što su iskrivili Geštalt terapiju u suočavanje pacijenata sa osećanjima koja izražavaju, tako su se takođe sada fokusirali prema unutra i počeli da koriste različite oblike meditacije itd. Sad se moglo čuti kako „Geštalt terapeuti“ govore o čakrama, ekstrasenzornoj percepciji, lečenju tretiranjem aure i slično. Ali ovaj pristup Geštalt trapiji nije bio obuhvatan, to je i dalje bila Geštalt terapija, bez okvira Geštalt terapije. Ni teorija ni praksa nisu bile osmišljene. Uključivali su se različiti metodi bez teorijskog razumevanja Geštalt terapije. Mnogi su napustili Geštalt terapiju, a da je nisu razumeli i uključili se u nove tokove misli i prakse, i dalje pojednostavljujući ono što rade i bez obuhvatnog i razumljivog okvira. Na primer, mnogi su pozajmljivali iz Budizma, ali previše pojednostavljeno i iskrivljujući ga kao i ranije Geštalt terapiju. Tokom sedamdesetih naglašavanje i bavljenje duhovnošću bilo je zbog sopstvenog spasenja. To nije bilo sintetizovano sa osnovama teorije Geštalt terapije (nadam se da je sada drugačije). U Geštalt terapiji, naravno, self, svesnost, duhovnost su povezani. Ne smatra se da svesnost i duhovnost, izranjaju iz okretanja unutrašnjem, već iz dijaloga i u polju individua/sredina. Prihvatanje stava sličnog protestantskom o individui i njenom spasenju, novi talas je tretirao individuu kao izolovanu iz polja i naknadnim dodavanjem odnosa. Ideja

14 otkrivanja mudrosti putem okretanja svesnosti ka sebi i prema unutra dovodi do odvajanja individue i sredine i odvajanja svesnosti (koja je unutrašnja prema ovom shvatanju) i kontakta. Postoji nekoliko načina na koje ovakvo shvatanje iskrivljuje Geštalt teoriju, uključujući i gubitak osnovnog geštaltističkog pojma prema kojem je sve i svako inherentno relaciono biće. Geštalt terapijski pojam o duhovnosti bio bi bliži stavovima Martina Bubera prema kojem ne postoji JA odvojeno od JA-TI ili JA-TO, i prema kome dijalog čoveka i Boga zavisi od dijaloga između osoba, a dijalog između osoba može da postoji samo u odnosu na pozadinu dijaloga čovečanstva i Boga. Ovaj pristup iz sedamdesetih omalovažio je drugi značajan aspekt Geštalt terapije: nije imao ugrađenu u sebe ideju socijalne odgovornosti. On je u suštini bio narcistički i individualistički. Ovo menjanje teorije počelo je sa onom „Ja radim svoje, ti radiš svoje“ koje se javilo šezdesetih godina. To se tokom sedamdesetih nazivalo duhovnim (duhovnošću). To se moglo sagledati kroz odnos u zajednici. Mogla se sresti centralna ličnost koja je govorila Ja, koja je imala energičnu auru, koja je delovala harizmatski i duhovno, ali koja nije poklanjala pažnju potrebama drugih, potrebama grupe. Takve osobe ne bi radile ništa osim onog što je za njih lično bilo uzbudljivo. Možda bi vam se dopalo da sa takvom osobom mantrate, ali ne i da imate zajedničku kuhinju. Ponovno promišljanje: posle Fritza Tokom sedamdesetih su mnogi, od kojih je Laura Perls samo jedna počeli da govore kako treba da bude jasno da Perlsov stil nije jedini stil Geštalt terapije. To svakako nije bio jedini stil koji je Perls koristio tokom života i to svakako nije bio jedini legitimni stil u Geštalt terapiji. A neki su jasno isticali da njegovo teoretizovanje na nivou klišea nije reprezentativno za Geštalt terapiju. Neki, naročito Isadore Fromm, su počeli teoriju prema principima Paula Goodmana (prema Geštalt terapiji). Nekako, profesionalna zajednica nikada nije sasvim shvatila tu poruku. Zašto? Može se samo nagađati. Osobe kao Laura Perls i Isadore nisu prilikom pisanja davali samo konture. Oni takođe nisu bili teatralni kao Perls. Oni su vremenski kasnije progovorili, posle Perlsovih teatralnih demonstracija i posle njegovih imitatora koji su ostavili neizbrisiv utisak na profesionalnu i laičku javnost. I oni nisu plovili sa snažnom socijalnom plimom kao što su bum-bum-bum terapeuti tokom šezdesetih. To je jedna od onih ironičnih začkoljica istorije da bolje osmišljene i zasnovane pozicije privuku manje pažnje. S druge strane, njihove tvrdnje, objašnjenja i poboljšanja Geštalt terapije nisu dovele do daljeg razvoja Geštalt terapije tokom osamdesetih. Literatura iz sedamdesetih Od 1972. godine sušna sezona u Geštalt terapijskoj literaturi je prošla i produkovalo se više literature. Mnogo toga je bilo na nivou uvoda. To je ponekad bio napredak u odnosu na veoma teško prozno delo Geštalt terapije, ali je ubrzo došlo do ponavljanja u literaturi. I veći deo toga se čak nije ni bavio osnovnom teorijom G. terapije, ili je netačno predstavljao. Ne samo da se osnovnom terapijom nije valjano bavilo, već se veoma malo pažnje posvećivalo filozofskim osnovama, metodi i tehnici. Bilo je malo prave kliničke

15 diskusije. Bila je i ostaje potrebna opšta klinička diskusija na sofisticiranom nivou i dobar materijal.

ŠTA JE GEŠTALT TERAPIJA? Zbog čega se postavlja to pitanje Tokom sedamdesetih više pažnje se poklanjalo pitanju šta je Geštalt terapija? Pitanje se pojavilo zbog povećanja broja stilova u Geštalt terapiji i porastu popularnosti Geštalt terapijskog pokreta. Istovremeno, nastavilo se menjanje shvatanja teorije Geštalt terapije od strane mnogih praktičara. I zloupotrebe Geštalt terapije postale su upadljive. Kako je Geštalt terapija postajala sve popularnija, a njeno teorijsko predstavljanje i organizacija zajednice nisu rasle, mnogi ljudi slabije profesionalne pozadine i obučenosti u Geštalt terapiji praktikovali su lošu terapiju. I nikle su mnoge terapije koje su bile slične Geštalt terapiji, uključujući i čuvenu „Geštalt terapija i ...“. Do kraja decenije mnoge inovacije Geštalt terapije bile su asimilovane u opštu praksu psihoterapije. Mnoge terapije su se kretale u pravcu Geštalt terapije. Psihoanaliza je postala u većoj meri iskustvena sa pojavom teorije objektivnih odnosa i psihologije selfa. Kodifikacija ponašanja je prerasla u kognitivnu bihevioralnu terapiju, udaljavajući se od pojma crne kutije poreklom iz biheviorizma. Stara pojednostavljena slika Geštalt terapije i psihoanalize koje sam ranije opisao postala je neprikladna. Nove terapije kao što je strukturalna porodična terapija, Eriksonova terapija itd. prestavljale su veoma aktivne alternative starim mogućnostima: psihoanaliza ili modifikacija ponašanja.

DEFINISANJE GEŠTALT TERAPIJE KAO SKUPA POSEBNIH TEHNIKA Profesionalna literatura obiluje opisima Geštalt terapije kao niza posebnih tehnika ili praksi. Za neke od nas ovo predstavlja analizu Geštalt terapiji, dok drugi definišu Geštalt terapiju u pojmovima tehnike. To je postala dogma na osnovu koje su se obučavali novi geštalt terapeuti. Obuka iz Geštalt terapije postala je obuka u pogledu tehnike, a terapija je postala primena ovih tehnika. Tako je upotreba posebnih spontanih tehnika postala dogma: prazna stolica, udaranje jastuka, „pretvori to u reči“. Ovakva definicija Geštalt terapije implicitno je sadržana u člancima koji preporučuju da se određene tehnike ne koriste sa određenim grupama pacijenata, kao da to predstavlja posebnu izmenu Geštalt terapije. Takav pristup Geštalt terapiji predstavlja slabo razumevanje toga što terapija jeste, i ukazuje na gubitak dubine i prilagodljivosti. U takvom pristupu emotivnost zamenjuje razumevanje, a katarza zamenjuje pravu kreativnost. Definisana na takav način Geštalt terapija postaje samo jedan oblik modifikacije ponašanja, ali oblik kojem nedostaje uračunljivost i poštenje modifikacije ponašanja.

16 Ovo je Geštalt terapija Slično redukovanje Geštalt terapije javlja se kada se ona definiše kao određen stil. Koji god stil da se koristi kao model to postaje „ovo je Geštalt terapija“. Naravno, Geštalt terapija je opšta filozofija i metodologija i upotrebljava se u mnogo različitih stilskih oblika, sa mnogo različitih pacijenata, na mnogo različitih načina i u različitim okruženjima. Ipak, literatura obiluje člancima u kojima autori mešaju svoje zaključke, shvatanje i kliničko iskustvo sa Geštalt terapijom. Kako se Geštalt terapija može svasti na jedan od ovih stilova? To se moglo dogoditi zbog pomanjkanja jasnog mišljenja i teoretizovanja. Ako ne poznajete opštu teoriju, a vaš je učitelj ne prezentuje, tada kada vidite Geštalt terapiju koja se u grupi praktikuje kao rad dveju osoba, prirodno je a ćete pretpostaviti da Geštalt terapija predstavlja rad dve osobe u grupi. Kada sam šezdesetih godina u bolnici radio Geštalt terapiju sa hroničnim i akutnim šizofreničarima, nisam koristio praznu stolicu. To je pogodovalo kontekstu i pacijentima, pa sam dosta koristio psihodramu, susrete sa osobljem bolnice, itd. To je bila Geštalt terapija koju sam ja praktikovao u datom okruženju. Bez jasne teorijske podloge mogao sam tvrditi „ovo je Geštalt terapija“, ili sam mogao reći kako je ovo jedan od mnogih načina primene Geštalt terapijskog stava. Sve što Geštalt terapeuti rade Mnogi dobri ljudi nalaze sudske dokaze u prilog tome da je Geštalt terapija dosadna, beskorisna ili čak opasna. Oni se fokusiraju na to što ljudi rade, a ne na verovanje, dogmu ili na slepo sleđenje tuđih ideja. Ovakve osobe zauzimaju stav koji je protiv redukovanja Geštalt terapije na tehnike ili dogmu, i nastoje da dođu do fleksibilnog shvatanja toga što Geštalt terapeuti rade. Meni se dopada ovaj stav. Jedan način da se to ostvari bio je da se Geštalt terapija definiše kao „sve što Geštalt terapeuti rade“. Ova definicija mi se ne dopada. Na žalost, postoje nekompetentne osobe, šarlatani i izgubljene budale koje rade terapiju, a neki od njih sebe nazivaju Geštalt terapeutima. Pošto ne postoji sistem za sticanje sertifikate iz Geštalt terapije, a oni koji definišu Geštalt terapiju kao „sve ono što Geštalt terapeuti rade“ ne bi želeli da takav sistem postoji. Pa bismo stoga morali da kažemo da je Geštalt terapija ono što nekompetentni terapeuti rade, tako redukujući Geštalt terapiju na najmanje kompetentni nazivnik. Osim toga, takva definicija ne odgovara na pitanje. Dobra Geštalt terapija znači činiti ono što je potrebno prema jasnom modelu. Ne postoji dozvola da se radi prema svojim impulsima i da se to naziva Geštalt terapijom. Geštalt terapija nema dozvolu da bude aljkava. Geštalt terapija podrazumeva slobodu da se terapija radi sa spontanošću, kreativno i životno, ali takođe podrazumeva odgovornost. Odgovornost da znamo šta radimo. Odgovornost da znamo da imenujemo to što radimo i podelimo to sa drugima tako da efekti mogu da budu proučeni. Odgovornost da znamo šta deluje, da tražimo najbolje rešenje. Odgovornost da poboljšamo terapiju. Sve to znači da je potrebno specifičnije odrediti šta je Geštalt terapija i da nije dovoljno reći „Geštalt terapija je sve što Geštalt terapeuti rade“.

17 OSAMDESETE: ŠTA SMO NAUČILI? DRUGAČIJE VREME (USA) Opšte promene na socijalnom planu Osamdesete su u Americi bile praktično različite nego šezdesete i sedamdesete.To je bila dobra japija. Beskrajna potraga za lakim odgovorima nastavila se i tokom ove decenije. Osamdesetih je opšti narcizam uzeo maha, najčešće bez tragova spiritualno karakterističnih za sedamdesete. Poraslo je oslanjanje na tehnologiju uz prateće opadanje oslanjanja na interakciju dve osobe. Porodice gledaju TV i ne razgovaraju međusobno. Postoji opadanje u radnoj etici i opadanje u vezama. Promena u psihoterapiji Psihoterapija je postala znatno sofisticiranija. U neku ruku došlo je do povećanog poverenja u tehnološka rešenja i do većeg oslanjanja na njih. To je značajan aspekt sadašnjeg konteksta Geštalt terapije. U ovo doba kad se terapija vrši na osnovu procedure, postoji povećana potreba za pristupom koji naglašava vrednosti vezane za odnos dve osobe. Verujem da je više nego ikad potrebna Geštalt terapija u vidu dijaloga i bazirana na fenomenologiji, a mnogo je manja potreba za mudrologijama i čarobnjaštvom Geštalt terapije, tj. procedurom orijentisana terapija. Ono što je potrebno na polju psihoterapije su pristupi bazirani na primarnim Geštalt terapijskim principima dijaloga, fenomenološke svesnosti i teoriji polja (procesa). Psihoanaliza U celini, psihoanaliza je postala manje orijentisana na teoriju nagona, a bliža bazičnom iskustvu. Postala je manje rigidna, više interpersonalno orijentisana. Ona predstavlja snažniju alternativu Geštalt terapiji nego što je bila klasična psihoanaliza i bliža je pravim nastojanjima Geštalta nego bum-bum-bum pristupi koji se nazivaju Geštalt terapijom. Ipak, psihoanaliza nije odgovor. I dalje joj nedostaje mnogo toga što Geštalt može da ponudi. Ne sadrži ni teoriju svesnosti, ni metodologiju koja dobro upotrebljava moć fenomenološke metodologije fokusiranja i eksperimentacije. Ne sadrži teoriju koja zaista integriše interpersonalno i interpsihičko. Ne sadrži koncept uloge terapeuta koji bi zaista razrađivao varijacije koje su sasvim jasno potrebne kada se radi sa različitim tipovima pacijenata. Na primer neki psihoanalitičari su promenili psihoanalitički stav i u radu sa graničnim pacijentima približili su se dijaloškom pristupu. Oni moraju da nađu posebna opravdanja za to što se podrazumeva kao sastavni deo Geštalt terapijske teorije i prakse. I konačno, oni nemaju teoriju terapijskog odnosa koja je sasvim adekvatna promenama koje vrše. Oni se približavaju Geštalt terapiji i potrebno im je nešto ekvivalentno obuhvatnom okviru Geštalt terapije. Došlo je do porasta u bazi znanja u psihoterapiji u celini. Istraživanja pokazuju da psihoterapija generalno ima pozitivne efekte. To je manje dramatično nego što bi moglo da bude jer su dobri efekti uravnoteženi štetom ili neefikasnošću nekih terapeuta (Bergin i Suinn 1975; Lambert 1989). Izjednačavanje

18 dobre terapije i dobrih terapeuta sa terapijskom praksama koje oštećuju i lošim terapijskim rezultatima dovodi do blagog opšteg efekta psihoterapije u pozitivnom smeru, umesto do snažnijeg terapijskog efekta. Yalom ovo ilustruje u svojoj knjizi o grupama susretanja (Lieberman, i drugi 1973). Jedan Geštalt terapeut je bio veoma efikasan i imao je veoma dobre rezultate bez gubljenja pacijenata. Grupa je bila efikasna u ''naglašavanju doživljavanja kao dominantne vrednosti, vrednosti koja odražava motiv mnogih ideologija grupa susretanja, ali je to pokazalo značajan porast efikasnosti samo u ovoj grupi'' (Lieberman i drugi, str.126). Članovi ove grupe su takođe rekli da je grupna sredina nudila više mogućnosti za otvorenu komunikaciju među članovima. S druge srane jedan Geštalt terapeut je koristio snažan, agresivno stimulišući, harizmatski liderski stil i ušao je statistički u grupu koju je najveći broj pacijenata napustio. Članovi grupe imali su slabije razvijeno samopoštovanje, bili su manje blagi prema sebi i videli su okolinu kao manje blagu. „Zanimljivo je da je uprkos snažnoj stimulisanosti i orijentisanosti na sada i ovde ove gupe..., članovi su manje vrednovali doživljavanje, a postali su više usmereni na sebe i na rast“ (Lieberman i drugi, str.126). Jasno je da način na koji terapeut radi dovodi do širokog spektra rezultata, od terapijskih rezultata do izazivanja psihotičnog sloma. A etiketa koju koriste terapeuti, npr. Geštalt terapeut, sama po sebi ne govori o kvalitetu terapije. Naravno, neki stavovi ili načini rada bolje deluju na određene vrste pacijenta. Opasnosti su različite sa različitim vrstama pacijenata. Postalo je jasno koliko je to složeno i koje je faktore potrebno razmotriti u pogledu terapeuta, pristupa i pacijenta, tj. vrsta pacijenta, vrsta terapije, ličnost i njena biografija treba da se slažu kod pacijenta i terapeuta, itd. Na primer, rad sa svesnošću o negativnim kognitivnim procesima depresivnih pacijenata izgleda da je u celini efikasnije neko puko iskazivanje katarze. To vredi za Geštalt terapiju kao i za sve druge vrste terapije. Porast kliničkog iskustva u Geštalt terapiji Geštalt terapeuti imaju više iskustva kao Geštalt terapeuti nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija. Učili smo iz iskustva stečenih kroz terapijski rad i iz ličnih terapija. Praktikujem Geštalt terapiju već 24 godine, od toga sam 19 proveo radeći dugotrajnu terapiju u istom okruženju. Moja shvatanja i praksa bili su podešeni zbog ovog iskustva, npr. time što sam gledao kako se razvijaju obrasci karakteristični za druge terapije i kako na njih utiču različite intervencije, stavovi, slaganje terapeuta i pacijenta itd. Takođe sam učio radeći sa članovima različitih generacija u istoj porodici. Takođe sam učio iz lične terapije. I po tome sam tipičan a ne jedinstven. Jedna od stvari koje sam naučio je jasnije prepoznavanje oblika to vredi za Geštalt terapiju u celini. Jasnije prepoznajemo različite vrste pacijenata i kako da radimo sa njima i koje su opasnosti. Na primer, kao što sam već pisao na drugom mestu u ovom izdanju, naučili smo mnogo o tome kako da radimo sa graničnim i narcističkim karakterom, tj. koje su terapijske indikacije i opasnosti. U celini značaj empatije i usklađivanja je porastao, čini mi se kao rezultat ovih različitih faktora.

19 NEKE OČIGLEDNE OPŠTE LEKCIJE Nema lakih odgovora Klišei su često pogrešni (reći da su „uvek“ pogrešni bio bi drugi netačan kliše).Traženje jednostavnih odgovora ili nespremnost da se tvrdnje promisle pre nego što se prihvate, upotrebe ili izlože javnosti deluje nekompatibilno sa individualnim rastom ili rastom terapijskog sistema. Potrebno je da nastavimo sa stvaranjem dobre teorije Kurt Lewin je rekao da ništa nije tako praktično kao dobra teorija. Bez dobre teorije mi smo bez dobrog opšteg pravca. Dobra teorija je proces teoretisanja, a ne trajna ili nalik na predmet, i ne dogma. To je proces kojim se postiže jasnoća i doslednost. To je otkrivanje slabosti i nekompletnih aspekata. To je proces stalnog menjanja, testiranja, izazivanja i poboljšavanja. Potreban nam je intelektualni dijalog. Istina se pojavljuje iz borbe sa konfliktnim idejama, uključujući pošten i kompetentan feedback. Neizražene ideje ili one koje drugi ne komentarišu kritički su nepouzdane. Profesionalne ideje koje se ne izlažu na forumima na kojima se kolege bore sa njima i ne uništavaju ih, su nepouzdane. Treba da poštujemo svoje kolege izazivajući njihove teorijske i kliničke tvrdnje. Potrebna je teorija koja se može verifikovati. Samo na taj način šta je tačno i korisno i šta ima efekta, a šta ne. Potrebna su profesionalna znanja izvan okvira Geštalt terapije Shvatili smo da je nepotrebna dijagnoza i opisi slučajeva sa stanovišta drugih perspektiva. Potrebna nam je tehnološka informacija o mogućnostima tretmana. (Ovo ćemo diskutovati u vezi sa kliničkim radom u dodatku ovog izdanja). I potrebna nam je stimulacija u vidu terapijske analize filozofske diskusije od strane ljudi koji zastupaju drugačije pravce. Na primer tokom proteklih godina izlazila je serija članaka u ČASOPISU ZA HUMANISTIČKU PSIHOLOGIJU koja se bavila teorijskim problemima vezanim za samoaktualizaciju, šta bi moglo biti važno i stimulišuće za razvoj Geštalt terapije (Geller, 1982, 1984, Ginsburg, 1984). Nema prečice u treningu da bi se rodili dobri terapeuti. Nema prečice u treningu da bi se rodili dobri terapeuti.Sećam se da sam pre više godina držao prvi obuhvatan teorijski kurs u Geštalt terapijskom institutu u Los Angelesu. Na tom prvom kursu imao sam učenike na različitim nivoima u pogledu stečenog iskustva. Bavio sam se pitanjem primene Geštalt terapije u radu sa šizofreničarima. Jedan od naprednijih učenika, psihoterapeut sa dozvolom za rad koji je delovao kao da radi sasvim dobro u iskustvenoj grupi za trening, nije čak ni znao šta je to šizofreničar. Bilo je suviše mnogo prečica. Kako bi uopšte znao da je pred njim šizofreničar?

20 Potrebna je bolja literatura Na težak način smo shvatili da demonstracije i popularnost nisu dovoljne da budu baza za kontinuiran razvoj Geštalt terapije. Verujem da je održavaje Geštalt terapije i njen prosperitet moguć samo uz pomoć dobre literature i dijaloga u okviru Geštalt terapijske zajednice, te uz više dobrog materijala namenjenog publici koja se bavi Geštaltom. Tamo gde se to nije dogodilo Geštalt terapija je bila u nevolji kada je popularnost splasnula. Kada se talas popularnosti povuče, kada na scenu stupe nove tehnologije i ideje, Geštalt terapija pada i jasno je da nema dobru podršku u teoriji, dijalogu i prezentacijama opštoj profesionalnoj zajednici. Potrebno je da se bavimo sopstvenom osnovnom teorijom Osnovna teorija je i dalje najbolje izložena kod Perlsa, Hefferlinea i Goodmana. Ovo treba razumeti i formirati bazu za dalji rad. Ne moramo se složiti sa svime u knjizi Geštalt terapija, ali teorijski dijalog treba da tu analizu uzme u obzir na kompetentan način. Potrebno je da se postojeća teorija više koristi prilikom treninga stvaranja teorije i dijaloga. Zatim treba da bude prevaziđena. Kada razmotrimo koncepte, treba da razmotrimo odnos koncepta ili dela prema celini, a to uključuje analizu Geštalt terapije.

PARADOKSALNA TEORIJA PROMENE Šta je to paradoksalna teorija promene? Što više se trudiš da budeš ono što nisi, u većoj meri ostaješ ne promenjen. Rast, uključujući prihvatanje ljubavi i pomoć drugih, zahteva samopoštovanje. Ako čovek pokušava da bude ono što nije ne možemo govoriti o samopoštovanju i samopodršci. Osnovna karakteristika samopoštovanja je identifikacija sa stanjem u kojem jesmo. Poistovećenje sa tim stanjem znači poznavanje svog stanja, tj. svog aktuelnog doživljavanja, ponašanja, situacija. Pošto se svako stanje menja s vremenom, poistovećivanje sa tim stanjem podrazumeva tok stanja, prelaz iz jednog u drugo, tj. poverenje u kretanje i menjanje. Saopštavanje i pružanje podrške sebi mora da uključuje i poznavanje i prihvatanje sebe. Osoba može sebe podržati samo ako sebe poznaje - svoje potrebe, sposobnosti, sredinu, obaveze itd. Poznavati svoje stanje, a ne prihvatati da je ono izabrano, odbacivati ga zapravo predstavlja neku vrstu samoobmane. Sartr je o tome pisao kao o pogrešnom uverenju uz pomoć kojeg se osoba ispoveda i tokom čina ispovedanja prestaje da se poistovećuje sa onim što je ispovedio. Na primer ja učinim neko kukavičko delo i priznam da sam kukavica. Ali dok priznajem da sam kukavica na suptilan način varam sebe da sam ja koji priznajem iznad kukavičluka. To deluje kao da kukavičko ponašanje nije bilo odabrano, već na neki način nametnuo osobi koja se ispoveda, koja priznaje svoju osobinu.

21 Kada terapeut „vodi“ ili „leči“ pacijenta, on zapravo vrši pritisak na njega da bude drugačiji. I što je više pacijent usmeren ka cilju, to više će on ili ona ostati u suštini isti, nepromenjeni. Usmeravanje ili guranje pacijenta ka nečemu dovodi do otpora. Tada pacijent ne samo da se nalazi u otporu svom organizmičkom funkcijonisanju, već sada takođe i u otporu ka upletanju od strane terapeuta. Ovaj drugi vid otpora je obično zdrav, premda takođe sprečava prorađivanje početne zaglavljenosti koja je terapiju učinila neophodnom. Postoji i drugi razlog zbog kojeg terapeutovo „guranje“ pacijenta ne rezultira stvarnim promenama. Jedan od načina da se uđe u kontakt sa uplitanjem nametljivog terapeuta je introjekcija. Pacijent se spolja gledano može buniti ili konformisati, ali u oba slučaja verovatno će progutati celo parče za koje se terapeut zauzima: „Da sam ja kompetentna osoba, želeo bih da uradim ono što terapeut predlaže“. Ako se osoba konformira sa nastojanjima terapeuta, to neće biti na osnovu autonomije i samopoštovanja. A osobi neće biti dostupno oruđe samopoštovanja i autonomije. Najvažnije od svega je to da terapeut koji gura, vodi ili usmerava pacijenta daje sledeću poruku: takav kakav jesi nisi dovoljno dobar.To je poruka koja inducira stid i /ili krivicu. Ukratko, terapeut koji gura pacijenta ne doprinosi njegovom samopoštovanju. Takav terapeut može da radi iz najboljih pobuda. To ne menja situaciju. Verujem da takav pritisak na pacijenta vrše terapeuti da bi zadovoljili svoje potrebe, a ne potrebe pacijenta. Biti svedok brzih promena je uzbudljivo i gratifikujuće, ali da li to unapređuje rast pacijenta? Sumnjam da pojava transfera i idealizacije više znače za terapeuta nego za pacijenta. Mislim da pacijent poslednji otkriva da je ovo tačno. Požurivanje može da dovede do nekih otkrića, ali jedino sredstvo da se to ostvari je terapeut. U najboljem slučaju to omogućuje pacijentu da stekne sposobnost da radi ono što ga je terapeut naveo da radi. Ovo se može generalizovati na vrlo ograničen broj slučajeva. Takođe postoji i obrnuta strana paradoksa: što više osoba nastoji da ostane nepromenjena, to se više menja u odnosu na promenjivu sredinu. Šta raditi sa „zaglavljenim“ pacijentima koji nastoje da ostanu isti i još gori u odnosu sa okolinom, a da se izbegne navaljivanje, guranje ka promeni? Metod za rad sa „zaglavljenim“ pacijentima je: dijalog, svesnost i eksperimentisanje. To zahteva strpljenje. To zahteva da terapeut zauzima stav da ima „dovoljno mesta“ za pacijenta u svetu, za njega upravo takvog kakav jeste, i to podrazumeva poverenje u organizmički rast. Moje iskustvo mi govori da ako to ne bude delovalo, neće delovati ni guranje pacijenta ka promeni, osim možda na sasvim kratke staze. Požurivanje pacijenta je možda najopasnije sa pacijentima koji se ne menjaju lako. U neobičnim slučajevima kada to ima efekat, šire se dramatični raporti do kolega. Najčešće, međutim guranje dovodi do impasa u odnosima. Gotovo to uvek podrazumeva da terapeut ne preuzima odgovornost za svoj udeo u terapiji. Ako je terapeut frustriran, odgovornost za to je njegova. Terapeut je odgovoran da nađe ili kreira bolji pristup. Terapeut takođe treba da poznaje ograničenja veštine kojim se bavi. I pre svega terapeut treba da bude sposoban da posmatra i da radi na svom kontratransferu.

22

Poštovanje prema pacijentu Moja slika Geštalt terapije podrazumeva horizontalan odnos. Koliko je to moguće, terapeut postupa prema pacijentu kao prema ravnopravnom (i pored razlika u ulogama uobličenim na osnovu terapijskog ugovora). Podjednako je tačno da terapeut u radu sa pacijentima ovo naziva otporom. Otpor pacijenta je nezdrav samo kada ga nije svestan i kada nije deo kreativnog prilagođavanja organizma. Otpor terapeuta u Geštalt terapiji može biti zdrava reakcija. Naš stav u Geštalt terapiji je da pacijent treba da postane svestan otpora tako da samoregulacija pacijenta bude obeležena boljim kontaktom i svesnošću. Integrisano i ka rastu usmereno dovršavanje psiholoških situacija zahteva integraciju i poništavanje otpora. Potrebno je da terapeut poštuje pacijentove odbrane, a ne da ih napada ili neguje. Pomaže ako poznajemo i imenujemo odbrane ili izbegavanje, ako ih razumemo i prihvatimo. Ni pokušaj da se odbrane eliminišu, ni podržavanje odbrane neće dovesti do poboljšanja kod pacijenta. Cilj je navesti pacijenta da razume otpore i da prihvati odgovornost za njih, uz punu svesnost. I to mora biti u skladu sa ritmom pacijenta. Pacijent najbolje zna. Neki Geštalt terapeuti pripisuju pacijentu potpunu odgovornost, punu moć da sebe ozdrave ili da se razbole, ali zatim preuzimaju na sebe odluku da poguraju pacijenta kroz njegove odbrane. Čini mi se da ako su pacijenti toliko sposobni da su odgovorni za sebe (svoje živote, svoju patologiju, svoju terapiju) tada njihove otpore treba poštovati kao nešto što su sami odabrali da bi zadovoljili neku važnu potrebu. Istorijski, Geštalt terapija je bila povezana sa pobunom protiv autoriteta i promovisanja nekonformizma. Zar i sami ne postajemo autoritarni kada ističemo sebe kao osobu koja odlučuje kada odbrane treba da budu srušene? Mislim da se odgovor ne krije u tome da se sa pacijentima treba polako raditi, rad svesnosti treba da bude ostvaren, a terapeut koji odluči da bude „negujući“ i da ne radi na svesnosti takođe ne poštuje pacijenta i njegove izbore. Odgovor leži u dijalogu i jasnoj dijagnostici (o čemu ću kasnije govoriti ). Poštovanje prema pacijentu takođe podrazumeva da razumemo nivo samopoštovanja i pružanja podrške sebi za koju je pacijent sposoban. To podrazumev da znamo šta pacijent želi od terapijskog rada terapijsko sofisticiranje pacijenta, razum, kohenzivan identitet, inteligencija itd. U grupama je ovo komplikovanije, pošto terapeut ima odgovornost da posmatra, stavlja na znanje, poštuje potrebe svake individue i grupe u celini. Osobi kojoj je potrebno da radi sporije može da izazove požurivanje od ostatka grupe, koja je frustrirana. Grupno požurivanje može čak biti gore nego požurivanje od strane terapeuta. U takvoj situaciji grupa treba da nauči da se suoči sa frustracijom i da pritom poštuje granice, različitosti i autonomiju. Grupa nije sigurno mesto ako njome dominira grupna hostilna agresivnost ili insistiranje da se potrebe većine nametnu ostatku grupe. S druge strane, grupa nije

23 sigurna ako se negativne misli i osećanja ne izražavaju. Terapeut je odgovoran za definisanje ravnoteže i potrebe za sigurnošću. Izbor Paradoksalna teorija promene suprostavlja se katarzi kao primarnoj intervenciji. Suprostavlja se slamanju odbrane i pokušaju slamanja otpora. Sukobljava se sa upotrebom tehnika ili ličnosti terapeuta kako bi se pacijent direktno usmerio ka petpostavljenom cilju („zdravlju“). Paradoksalna teorija takođe se sukobljava sa idejom pojednostavljenog obučavanja terapeuta. Valjana terapija prema paradoksalnoj teoriji promene zahteva da terapeut ima dobro teorijsko razumevanje, dobru ličnu centriranost i dobro kliničko razumevanje. Dalji razvoj Geštalt terapije u USA prevazišao je „harizmu“. Iskustvo nas je naučilo o tome šta je esencijalno u multiplo-fokusiranoj Geštalt terapijskoj teoriji, tj. dijaloškom odnosu i svesnosti baziranoj na poštovanju za pacijentovo lično iskustvo i iskustveni stil. Ovo podrazumeva dobro poznavanje kliničkih obrazaca i nužnosti. Ono što nije esencijalno i što je zapravo suprotno valjanoj obuci i terapiji, to je zvezdani sistem učenika i trapeuta u kojem dominira harizma. Noviji pristup zahteva naporan rad, a ne harizmu Psihološko zdravlje i maksimizacija ljudskog rasta, kao kod genija je 90% rada, a 10% inspiracije.

ODNOSI : POJAVA I ANGAŽOVANJE Naučili smo da zemenimo Geštalt terapiju baziranu na harizmi, teatralnom i katarzi naglašavanjem dijaloškog angažovanja pacijenta i terapeuta i pacijenta sa drugim pacijentima u grupi i da verujemo da se rast javlja iz takvog angažovanja. Socijalna dimenzija: Odnos i terapijska efikasnost Došlo je do opšteg povećanja u naglašavanju odnosa u psihologiji. To vredi i za Geštalt terapiju i to je takođe deo opšteg porasta poštovanja za socijalnu dimenziju. Istraživanje faktora terapijskog uspeha dosledno ističe važnost odnosa. U psihoanalizi se pojačava naglašavanje odnosa, na žalost često uz upotrebu terminologije koja i dalje brka kontakt i transfer. U Geštalt terapiji raste naglašavanje terapijskog odnosa i u Geštalt terapijskim grupama pojačano se naglašava odnos. Drugi aspekt pojačanog uvažavanja socijalne dimenzije u celini i naročito odnosa je pojačano naglašavanjem porodice i organizacija u Geštalt terapiji. Iako rad sa porodicom i organizacijonim grupama nije nov u Geštalt terapiji, sve češće se praktikuje, češće se o njemu piše i priča, pa praksa postaje istančanija nego ikad ranije.

24 Jadan deo daljeg razvoja Geštalt terapije čini i porast interesovanja za Buberovo „lečenje kroz susret“. Lečenje je obnavljanje celine. A Buber je verovao da se lečenje dešava samo kroz određenu vrstu odnosa između dve osobe. Potpuno angažovanje dešava se sada i ovde. Tokom šezdesetih neki su na žalost interpretirali sada i ovde na poseban, uzak način. Sada smo skloniji da potpunije delimo sa pacijentom njegovu životnu priču i da sa njim delimo svoju životnu priču ako je to terapijski prikladno. Knjiga Ervinga Polstera „Život svakog čoveka vredan je romana“ je primer ovakvog pristupa (Polster, 1987). Ali, takođe je bilo suprotnih trendova u psihologiji i psihijatriji, naročito kada je reč o tretmanu u skladu sa datom procedurom. Došlo je do porasta tehnoloških mogućnosti. Terapija u celini kreće se ka poboljšanom tehničkom i na tehniku orijentisanom pristupu koji treži prečicama. Koje tehnike su efikasne u radu sa depresivnim pacijentima? Ili sa graničnim? Kuvari psihoterapije, često zastareli priručnici sve češće se koriste u istraživanjima o psihoterapiji. Za mene je zanimljivo to što čak i pri ovako rigoroznim pokušajima da se standardizuje procedura, ličnost svakog terapeuta i kvalitet tarapijskog odnosa i dalje prouzrokuje veoma različite ishode u radu različitih terapeuta i u različitim parovima terapeuta i pacijenata (Lambert, 1989). Tokom svoje istorije Geštalt terapije je bila svrstavana u grupu humanističke psihologije i postavljala je alternativu biheviorizmu i sličnim na kontrolu i tehniku orijentisanim terapijama. Mi smo naglašavali rad sa ljudima, a ne kontrolu ili gašenje i uspostavljanje uslovnih reakcija. Ali uvek je postojao izvestan nesklad između humanizma i naše tehnlogije i težnje ka harizmatskom liderskom stilu. Mnogi su pitali da li je upotreba prazne stolice, udaranje jastuka, upotreba frustacije i drugih sličnih sredstava zaista humanistička. U novije vreme postavilo se pitanje da li su ove tehnike u skladu sa dijaloškim pristupom. U velikoj meri naučili smo da pevaziđemo tehničku orijentaciju. I to je poruka koju želim da prenesem putem ovog teksta. Naučili smo da je važan dijalog i odnos, da je važna paradoksalna teorija promene i da je važno dopustiti promeni da se pojavi, a ne usmeriti se ka njoj, a naučili smo kako su nevažne pojedine tehnike. Ipak, uprkos tome, na mnogim mestima obuka se vrši prvenstveno u vezi sa tehnikom, a vrši se pritisak i koristi se frustracija kako bi se ljudi naterali na promene. Smatram da je to izvrtanje Geštalt terapije. To nikad nije bila valjana teorija Geštalt terapije i sigurno nije ni sada. U ovo doba kretanje ka brzim tehnološkim rešenjima, prava Geštalt terapija humanizma, dijaloga-paradoksalne teorije promene - potrebnija je nego ikada. U porodičnoj terapiji postoje znakovi nezadovoljstva manipulativnim pristupima i otvorenost za pristupe koji su orijentisani na odnos a koji naglašavaju svesnost i dijalog. Za mene je suština Geštalt terapije integracija odnosa dveju osoba sa opštom kliničkom i tehničkom kompetentnošću. A to je pravo poštovanje tipa pacijenta. Dijaloški odnos-realnost je uspostavljanje relacija

25 Dijaloški shvatanje stvarnosti je da je realnost uspostavljanje relacija. Stvarnost je relaciona to je orijentisanost na granicu između osobe i ostatka organizmičke sredine. Kontakt je takođe očito relacion: to je ono što se zbiva između osobe i sredine. Naš doživljaj sebe je relacion (što je najjasnije izraženo u Geštalt terapiji). Verujem, kao i Buber da je duhovnost relacijom određena. Mi se razvijamo kroz ono što se dešava među ljudima, a ne kroz okretanje ka sebi i samoposmatranje. Unutrašnje i spoljašnje su tek „sekundarne elaboracije“ ili diferencijacije polja između organizma i sredine. U Geštalt terapiji, Perls, Hefferline i Goodman kažu da je kontakt primarna forma realnosti. Osoba (self) je određena u terminima interakcija između osobe i ostatka polja : 2.Self je sistem sadašnjih kontakta i sredstvo rasta Videli smo da je u bilo kom biološkom ili socio-psihološkom istraživanju konkretna tema o kojoj je reč uvek polje koje čine organizam/sredina. NE postoji funkcija bilo koje životinjske vrste koja se može definisati drugačije osim kao funkcija takvog polja. Složen sistem kontakata potreban za prilagođavanje u teškom polju nazivamo „self“. Self se može posmatrati na granici organizma ali sama granica nije izolovana od sredine, ona je u kontaktu sa sredinom, ona pripada i sredini i organizmu (str.373) Aktualizacija selfa u Geštalt terapijskom smislu stvarnog sada i ovde odnosa između osobe i drugog je pomno stavljena u kontrast sa pokušajem da se aktualizuje slika o sebi. Slike, uključujući i slike o sebi su proizvodi ili predstave, a ne stvarni događaji u odnosu koji egzistira u stvarnom svetu. Jedno od obeležja koje izdvaja Geštalt terapiju od terapija koje se bave objektnim odnosima i od drugih psihoanalitičkih pristupa (noivih i starih) je to što Geštalt terapija naglašava stvaran odnos, a ne slike sebe i drugih. Moto je: kontakt je stvaran. Uspostavite kontakt sa stvarnom drugom osobom i takođe sa onim što je istinito za vas kao osobu. Postoji samo JA iz JA-TO i JA-TI odnosa. Ti se dešava kada se zaista susretne osoba kakva jeste, kao osoba. U takvim susretima svaka osoba tretira se kao odvojena od druge, svaka osoba tretira se kao vrhunac sebe same. Osoba u dijalogu dobro zna i potvrđuje da je druga osoba odvojena i podjednako naročito svesna. U JA-TO odnosu postoji dijagnosticiranje i pojačavanje granice. U Ja-To postoji neki cilj, umesto da se dopusti da se sam pojavi iz odnosa dveju osoba. U Ja-To odnosu postoji proračun, kontrola, tretiranje osobe kao sredstva kojim se dolazi do nekog cilja. Terapeut koji upotrebljava svoju ličnost kako bi naveo pacijenta da ozdravi deluje na Ja-To način. Čovek ne može da postoji bez Ja-To. To je zdrav i organizmički nužan način. Ali postoji i Ja-To u kojem se osoba koleba između Ja-To i Ja-Ti. To je Ja-To u svrhu JaTi. U ranijim testovima o tome sam pisao kao o „Ja-Ti odnosu“, koji je suprostavljen „Ja-To“ trenutku. Prešao sam na terminologiju koju smatram manje zbunjujućom: termin Ja-Ti ostavljam za vrhunski trenutak ujedinjenja koji Buber tako poetično opisuje u JA i TI, a termin dijaloški upotrebljavam da označim šire relacije koje se kolebaju između Ja-To i Ja-Ti (Hycner, 1985, Jacobs, 1989). Karakteristike dijaloga

26 U terapiji dijalog znači odnos baziran na odnosu i onome što se u njemu pojavi, a ne na tome da se pacijent dovede do nečega ili na uzdržavanju od gratifikcije zbog poboljšanja transfera neuroze. Prisutnost Buber opisuje egzistencijalni susret frazama kao što su „Borba sa“, „Hrvanje sa“. To ne znači da treba biti ni ljubazan, kao ni brutalno iskren. To znači susretanje i zadržavanje svog stava na način koji omogućuje kontakt i praktikuje prihvatanje i potvrđivanje (vidi sledeći odeljak). To znači doći do granice susreta sa drugom osobom, ali ne proširivati kroz granicu ili kontrolisati drugu osobu, tj. ne kontrolisati ono što je sa druge strane granice. Buber govori o „izvornoj i nerezervisanoj komunikaciji“ kao o karakteristici dijaloške prisutnosti. Sasvim prisutne osobe dele međusobno značenje. Za terapeuta to znači da dele značenje sa pacijentom. Potpuno značenje uključuje očaj, ljubav, duhovnost, ljutnju, radost, humor, senzualnost. U dijaloškom odnosu terapeut je prisutan kao osoba i ne drži se rezervisano kao kod analitičkog stava, a takođe ne funkcioniše primarno kao tehničar. Potrebno je da bude jasno da nerezervisana komunikacija znači da se terapeut predaje dijalogu, a to ne znači da ovo čini bez diskrimainacije. To se odnosi na živo anagažovanje u kojem terapeut prikladno i na uobičajen način pokazuje svoje osećanje, doživljaje, itd. Priroda druge osobe i situacije je organski deo dijaloškog kontakta sa drugim. Kada se čovek obraća narcistički ranjivoj osobi dijaloški, to ne čini na način na koji bi se obratio osobi koja nije na taj način osetljiva. U Geštalt terapiji u USA došlo je do shvatanja da je teoretski dosledno i časno da je efikasnije reći pacijentu kako se osećamo nego da delujemo na osnovu tih osećanja, koristeći tehnike frustriranja i druge smicalice koje se aktivno bave kliničkom situacijom i ukazuju na prisutnost terapeuta, ali izbegavanje dijaloga. U nastavku knjige razmotrićemo faktore vezane za diskriminisanje toga kad i kako činiti to (a kad ne činiti) sa različitim tipovima pacijenta tj. sa narcističkim poremećajima ličnosti. Potvrđivanje i prihvatanje Ljudi postaju jedinstvena bića kroz potvrdu od strane drugih ljudi. Potvrda drugih ljudi čini nas prisutnim. Osoba dobija potvrdu kada druga osoba „zamišlja realnost“ tj. kada se stavi na mesto drugog i zamišlja, proživljava, ono što doživljava taj drugi. Ono što se potvrđuje kroz ovakav proces je egzistencija druge osobe kao zasebno postojećeg ljudskog bića sa nezavisnom dušom kakav je i sam posmatač. Na bazičnom nivou potvrđuje se egzistencija druge osobe kao odvojene, zasebne. Terapeut potvrđuje da pacijent postoji, da ostavlja neki utisak i da je podjednako vredan kao i bilo koja druga osoba. Pacijent nije nevidljiv, niti je samo objekt želja i slika druge osobe. Neki su opisali da su gledajući u oči gurua videli, beskonačno ljudi su govorili da kad bi pogledali u oči Bubera, videli bi da ih druga osoba vidi i da izlazi u susret. To je ono što je pacijentima poterabno od terapeuta. Vrhunski terapeut reaguje na jedinstveno.

27 Potvrda je više od prihvatanja. Ono svakako uključuje prihvatanje i poruku koja sledi „ima dovoljno mesta za sve“. Geštalt terapija kao terapija i kao valjana praksa ima unutrašnje poštovanje za razlike i raznovrsnost. To je jedan od kamena temeljaca Geštalt terapijskog stava. Potvrda takođe obuhvata potvrđivanje onoga što želite da postanete. Iako ne može biti inkluzije i potvrde bez prihvatanja, uz inkluziju i potvrdu javlja se i afirmacija pacijenta. Prihvatanje osobe kakva jeste ne znači da se odustaje od nade u rast. Naprotiv upravo je potencijal za rast ono u šta možemo biti sigurni da čini srž konfirmacije. Inkluzija je najviši oblik potvrde Inkluzija je uosećavanje u stav druge osobe dok završavamo doživljaj sebe. Osoba koja praktikuje inkluziju sagledava što je potpunije moguće svet kroz oči druge osobe. A nije reč o konfluenciji pošto osoba koja praktikuje inkluziju simultano zadržava osećaj sebe kao zasebne osobe. To je najviši oblik polarne svesnosti sebe i drugog. Inkluzija se ponekad brka sa identifikacijom i empatijom. Identifikacija se razlikuje po tome što osoba oseća identičnost sebe i drugog, to je gubljenje osećaja različitosti. Inkluzija znači dublje zalaženje u drugi pol osećanja tuđe tačke gledišta nego što se podrazumeva pod pojmom empatija, dok se istovremeno zadržava jasnija svesnost o zasebnoj egzistenciji nego kad je reč o empatiji. Inkluzija, kao TI koje se ponekad javlja kad su dve osobe u kontaktu na dijaloški način, zahteva uljudnost. Inkluzija se može sasvim razviti kada osoba ima podršku i proširi se u kontaktu sa drugim. Inkluzija u terapiji Mnogi Geštalt terapeuti kritikovali su empatiju zbog opasnosti od konfluencije, tj. opasnosti od konfuzije sebe i drugog zbog verovanja da jedna osoba može da iskusi tačno ono što druga osoba doživljava. Kada sam prvi put pokazao izvod iz jednog ranijeg rada u kojem sam raspravljao o inkluziji u Geštalt terapiji, Jim Simkin je pitao: „Da li je to tvoj način da prokrijumčariš empatiju u Geštalt terapiju?“ Ali inkluzija zahteva svest o odvojenosti dok čoveka uljuljkuju u pol doživljavanja druge osobe što potpunije može. Praktikovanje inkluzije i fenomenološka perspektiva veoma se dobro uklapaju. U fenomenologiji sve se posmatra iz vremensko prostorne perspektive svesnosti neke osobe. Sa strikntno fenomenološke tačke gledišta fenomenologija svake osobe je podjednako realna. Kada radimo terapiju prema fenomenološkom obrazcu, obraća se pažnja na pacijentovo aktuelno iskustvo (i naravno, na terapeutovo) i na proces. Posebno se fokusira na ono što se dešava između terapeuta i pacijenta iz pacijentove perspektive. Dok postoji znatno veći doživljaj uzajamnosti u dijaloškoj nego u bihevioralnoj ili analitičkoj terapiji, inkluzija nije uzajamna. Postoji garanica do koje je inkluzija uzajamna u terapiji. Mnogi pacijenti nisu u stanju da praktikuju inkluziju na početku terapije. Kroz terapiju treba da razviju sposobnost da budu u onakvoj vrsti kontakta koji je povezan sa praktikovanjem inkluzije. Buber tvrdi da je terapija gotova kada pacijent praktikuje inkluziju, a neki počinju terapiju sa već razvijenom ovom sposobnošću.

28 Ipak, ako se u terapiji inkluzija redovno uzajamno praktikuje, to više nije terapija. Zadatak terapije, njena struktura i funkcija zahtevaju da najveći deo vremena inkluzija bude jednosmerna. Ugovor i zadatak se sastoje u tome da se fokusira na pacijentovo iskustvo radi njegovog rasta. Pacijent koji već ume da praktikuje inkluziju terapijski odnos može da služi kao forum u kojem može da bude u odnosu u kojem ne mora da praktikuje inkluziju ako to ne odgovara njegovim terapijskim poterbama. U ovom kontekstu on može da brine o sebi, a da ne brine o terapeutu koji o njemu brine. Šta više , bez obzira na to koliko pacijent sposoban da praktikuje inkluziju, ne može sebe da sagleda tako potpuno kao što to druga osoba može (terapeut), a to je veoma važno za rast pacijenta koji može da praktikuje inkluziju. To je čest slučaj sa terapeutima koji dolaze na terapiju. - Dijalog,fenomenologija i psihoanalitičke prednosti Neke vrste psihoanalize približile su se aktuelnom iskustvu pacijenta. To je veliki napredak u odnosu na klasičnu psihoanalizu i bliže je fenomenologiji. Često je to poboljšanje i u odnosu na teatralan Geštalt terapijski pristup iz šezdesetih. Rezultat je taj da su mnogi koji su redukovali Geštalt terapiju na taj stil terapije prešli na novije psihoanalitičke pravce, tj. psihologiju ja. Ali postoji ograničen fenomenološki fokus čak i kod najmodernijih trendova. Oni su i dalje opterećeni nasleđem slobodnih asocijacija i interpretacije i ne proširuju fenomenološki naglasak toliko da prihvate fenomenološki fokusiran trening ili eksperimentaciju. Eksperimentalna fenomenologija i dalje ne predstavlja deo proširene psihoanalitičke terapije. Takođe ja ograničeno otkrivanje terpeuta. To je nešto što se samo ponekad radi, uz posebna izvinjenja i racionalizacije. Ako je to potrebno zbog terapije određenog pacijenta, to se može opravdati. Ali prava moć dijaloške terapije i dalje se ne ceni, a teorija i obuka analitičara ne obezbeđuju terapeute da optimalno deluju unutar dijaloškog konteksta. Rečeno je da kada dve osobe pevaju, postoji dijalog. U Geštalt terapiji možemo pevati sa pacijentom. Nema ograničenja vezanih za kontakt, prisutnost i kreativnost kakve postoje u većini psihoterapija. U ovom dijalogu možemo pavati, plesati, pričati, crtati, svađati se. Mi radimo i borimo se zajedno sa pacijentom. Takođe se koncept sada i ovde upotrebljava na različite načine u Geštaltu i u psihoanalitičkim terapijama. To je tačno čak i kada je reč o proširenom i liberalnom pogledu na sada i ovde u okviru Geštalt terapije o kojem smo ranije govorili. Do ovde i sada se u psihoanalitičkoj psihoteraiji i psihoanalizi dolazi preko koncepta transvera. Ipak, u psihoanalizi, podaci iz analize transvera se primerno koriste da objasne prošlost, a ne da unaprede dijalog i eksperimentalnu fenomenologiju u sadašnjem odnosu sa pacijentom. Ne može se valjano raditi terapijski, a da se na kompetentan način ne bavi fenomenom transvera. Ne može se valjano raditi terapija ako se ignorišu razvojne teme, takođe. Ipak, u Geštalt terapiji mi se bavimo i jednim i drugim. Naravno, upotrebljavamo dijalošku i Fenomenološku perspektivu o kojima sam govorio i o kojim ću diskutovati dalje u ovoj knjizi.

29

- Dijalog i usmeravanje ka cilju Dijalog ne može biti cilj ka kome se usmeravamo. Dijalog se javlja iz konteksta između dve osobe. - Dijalog se javlja iz susreta Dijalog je ono što se javlja kada se ti i ja sretnemo na način koji autentično omogućuje kontakt. Dijalog nije ja plus ti, već se javlja iz interpretacije. Dijalog je nešto što može da se desi kada su obe strane prisutne. Dijalog se dešava samo kada ishod ne kontroliše i ne određuje bilo koja strana. „Pokušaji“ čine da interakcija ne bude dijaloška. Pokušaji, u smislu usmeravanja ka nekom ishodu i traženja sredstava za postizanje tog ishoda, predstavljaju manipulaciju. Naravno manipulacija sama po sebi nije loša. Buber je sasvim jasno rekao da je JA-TO apsolutno neophodno za postojanje. U Geštalt terapiji se termin manipulacija koristi kako bi se označio motorički aspekt senzomotornih aktivnosti organizma. Naravno, ovo može biti zdravo i važno je da svaka osoba može i da čini to kada je potrebno. Ali usmeravanje ka cilju nije dijaloško. Ponekad čujem kako ljudi govore da koriste dijalog kao sredstvo razvoja. To je još jedan primer manipulacije, ciljanja. To je upotreba druge osobe i primer JA-TO odnosa. To je upotreba druge osobe kako bi smo bili ono što jesmo. Dijaloški stav je obrnut: bivamo ono što jesmo da bismo sreli drugog. Pokušaj da se pacijent dovede do nečega je Ja-To odnos. Kada se u Geštalt terapiji koriste tehnike da bi se pacijent doveo do nečega, to postaje oblik modifikacije ponašanja, a ne dijaloške terapija. Ovo vredi čak i kada terapeut pokušava sasvim svesno i sa jasno isceliteljskom motivacijom da usmeri pacijenta ka „zdravlju“. - Pravi kontakt se ne „stvara“, on se događa Svaka strana može voljno da stigne do granice, do susreta, ali samo dotle. Upotreba volje da bi se uspostavila kontrola nije dijaloški kontakt sa drugima, to je kontrola drugog. Kontakt kojim se asimiluje druga osoba, kojom se ulazi u konfluenciju sa željama i predstavama druge osobe može biti deo samoregulacije organizma, ali to nije dijaloški kontakt. U organizmičkoj samoregulaciji koja je dijaloška uspostavlja se kontakt sa drugom osobom koja je nezavisna, iako se neki aspekti te nezavisne osobe, tog drugog, asimiluju u sebe. Na primer stil neke osobe mi se ne dopada. Mogu prihvatiti tu osobu sa tim stilom.Mogu učiti od te osobe, od nekih njenih osobina i na taj način asimilovati u sebe nešto njeno. Ali to je sasvim različito od toga da ja manipulišem nekom osobom kako bi ona bila onakva kakvu ja želim. Dijaloški kontakt počinje tako što osoba stiže do granice, a ostalo što je potrebno je reakcija druge osobe i uljudnost. Pripremiš se, voljno. Tada se to dogodi ili se ne dogodi.

30 Ovo zahteva poverenje u ono što će se dogoditi. To zahteva poverenje u egzistenciju i veru da će pozadina podržati vas i drugu osobu. To zahteva veru da postoje sposobnosti ne samo one koje su pod kontrolom osobe već i u ostatku polja organizma/sredine. Paradoks: ne može biti ono što jeste nastojeći da bude ono što jeste. Svaka osoba je jedinstvena, ali samo kroz ljudske odnose se jedinstvenost bića potvrđuje, zadržava i razvija. Tek kroz kontakt koji se zbiva JA-TI susret razvija se jedinstvenost svake osobe. Tek kroz saznanje kakvi smo sa drugim ljudima i kakvi su oni sa nama mi zaista postajemo ono što jesmo i poznajemo sebe. Kada se osoba okreće ka sebi, introspekcijom, retrofleksijom itd, ne uspostavlja odnos sa drugima. To je ciljanje na self. U pravom susretu, usmerava se ka susretu sa drugima, susretu između ja i ne ja. Zbog toga ne smatram Geštalt terapiju psihologijom ja. U psihologiji ja naglašava se usmerenost na ja (self), dok se u dijaloškoj terapiji naglašava odnos i ono što se pojavljuje. Svako postaje ono što jeste (Ja) ulazeći u odnos. Kada se predstavimo onakvi kakvi smo, drugi ljudi mogu da nas tretiraju kao Ti. Tretirajući druge kao Ti postajemo u većoj meri ono što jesmo.

31

2. ZAŠTO SAM POSTAO GEŠTALT TERAPEUT: ZBOGOM JIMU SIMKINU Dragi Jime, počeo sam da pišem ovo pismo, kao i članak za tvoj Festschrift. Završavam ga kao posthumno zbogom. Moj život se radikalno izmenio zbog interakcije sa tobom. Prošlo je 19 godina otkako sam prvoi put radio sa tobom i Fritzom u Esalenu. Od tad je moj život obogaćen i postao sam živ, povezan sa ljudima, sposoban za ljubav i rad više nego što sam ikada sanjao da ću biti. Čitajući rukopis namenjen za tvoj Festschrift, primećujem koliko ljudi govore o dramatičnom susretu sa tobom. Simkin Nepokolebljivi, Simkin koji sledi sopstveno bilo, bez obzira na sve, Simkin, stabilan kao stena, Simkin koji uviđa i dolazi do srži karakterne strukture pacijenta. Iako se sećam incidenta sa tim dramatičnim karakterom, pre svega te cenim i volim, zbog stalnog razumnog stava koji je iz časa u čas provejavao kroz tvoj rad. Ono zbog čega te najviše cenim nije tvoj jedinstveni oblik dramatične zajedljivosti, već tvoj doprinos vitalnijem i na posletku dramatičnijem od dramatičnih priča. Želim da objasnim ovaj kvalitet relacije, ona je razlog zbog kojeg sam postao Geštalt terapeut i zbog kojeg sam to i dalje. Prvi put sam saznao za Geštalt terapiju kroz seminare koje je držao Fritz u Metropolitenskoj državnoj bolnici tokom 1964-1965. Iako sam bio zaintrigiran intenzitetom uspostavljenog kontakta, razgovorom o filozofiji Dalekog Istoka (uz određenu dozu netačnosti) njegovom sposobnošću da izazove dramatične reakcije mojih kolega, nisam bio lično dirnut, ni privučen mogućnošću da postanem Geštalt terapeut. Jedva sam odlučio da nastavim sa Geštalt terapijom, sa radom u naprednoj grupi u Esalenu. Tamo sam sreo tebe i kroz kontakt sa tobom bio sam duboko dirnut i privučen idejom da učim Geštalt terapiju. Sa tobom sam prvi put okusio kakve se mogućnosti javljaju kada se sa impasa pređe na život iza impasa. Kada si me pozvao da budem tvoj asistent, po prvi put sam shvatio šta je vrhunska dubinska terapija i trening. Mnogo kasnije shvatio sam potencijal Geštalt terapije koji leži izvan svakog stila, pa i tvog. Mnogo kasnije naučio sam kako da primenim ono što sam od tebe naučio na sopstveni način, nešto od toga primenjujući rigoroznije nego što si ti činio, a nešto menjajući. Ali uvek kada se osvrnem nazad vidim da je moj rad sa tobom bio prekretnica, i osećam zahvalnost, ljubav, toplinu, poštovanje. U ovom članku pokušavam da objasnim suštinu onog što sam od tebe naučio i zato sam postao Geštalt terapeut, pošto je to isto. Zbogom Jim. Cenim to što si učinio za mene i volim te. Nedostajaćeš mi. S ljubavlju, Gary 1984.

32

Kada sam se prvi put sreo sa Geštalt terapijom, već sam bio prošao kroz psihoanalitičku psihoterapiju,š kolu za socijalne radnike i radio sam kao psihoterapeut a da nisam shvatio šta je to kontakt, iskustvo ili svesnost. Od Jima Simkina sam naučio šta je trenutno lično iskustvo i koliko je vredno i od kolike je suštinske važnosti. Sve što je Jim činio sastojalo se u tome da mi razjašnjava moje iskustvo reagujući na mene. Retko je delio sa mnom svoje doživljaje ali je poznavao i insistirao je na tom da i ja upoznam svoje doživljaje. Čak i kada mu se ne bi dopadala neka moja osobina, on je poštovao moje doživljaje - insistirao je na tome da obojica budemo eksplicitni po pitanju toga ko sam ja i da to što jesam prihvatimo. „Jeste“ je zamenilo „treba“. Od Jima sam naučio kako da saznam šta doživljavam i koliko je važno znati šta je sve drugo moguće. Naučio sam koliko je važno biti jasan i biti odgovoran za učinjene izbore i za izbore koji su mogući u ovom času. Sve ostalo proisteklo je iz iskrene svesti o tome što jeste, o mogućim izborima i o odgovornosti. Zahvaljujući njegovim eksperimentima postajao sam potpunije svestan sopstvenog iskustva i bolje sam razlikovao svoje realno, trenutno iskustvo od statističkih starih navika sa kojima sam živeo kao da su to moja sadašnja iskustva. Jim je želeo da omogući pacijentu da dođe do sopstvenih otkrića (a ne da bude poučen), da razvija sopstveni stil (a ne da bude Jimova kopija) i da prevaziđe Jima ako ima potencijala za to. Jim je radio sa mnom. Kada je Jim radio svesnost svake osobe i kontakt između terapeuta i pacijenta nikad nije bio zanemaren zbog teorije ili bilo čega drugog. On mi nikada nije oduzeo priliku da učim o sebi tako što bi nastojao da bude od pomoći više nego što je potrebno ili zbog svoje potrebe da podučava. On je radije predlagao eksperimrnte nego da „priča o“ ili da radi vežbe modifikacije ponašanja. Naučio sam kako da napredujem eksperimentišući i opažajući sopstveno iskustvo. Jim je imao poverenja u kontinuum procesa svesnosti i organizmičku samoregulaciju. Naučio sam da ostanem sa doživljajem da nastavim da budem svestan svog iskustva, da ga ne prekidam i ne izbegavam. Svesnost o procesu i prirodna transformacija zamenili su opsesivnost, reformisanje, pokušavanje. Kada bih radio sa Fritzom bio bih zbunjen. Fritz bi mi nudio eksperimente koji su podržavali njegove pokušaje da ne podržava moju zbunjenost, a ja bih ostajao još zbunjeniji. Nisam osećao da sam u kontaktu, da me razume, prihvata ili jača. Bilo je drugačije sa Jimom. Kada sam radio sa Jimom i kada sam bio zbunjen, on je tražio da postanem sopstvena zbunjenost. Osećao sam se kao u magli.„Budi magla.“ Opisao sam boje, senzacije, sastav sebe kao magle. „Ostani sa tim.“ Zaista sam postao bezobličan kao magla, siv kao magla, vlažan kao magla. Zatim sam počeo da se menjam ne pokušavajući da to učinim. Magla je postala topla, postao sam para. Završio sam tako što sam osećao da sam živ, moja boja se promenila, nisam osećao zbunjenost. Ostajući sa svojim iskustvom (svesnost, osećanje, senzacija) bez osude ili izbegavanja, prerastao sam i transformisao se u sebe sa nešto više potencijala za celovitost. Shvatio sam da mogu da izaberem da ostanem u procesu koji se zbiva, da mogu da izaberem da podržim sebe. Verovao sam u pluralističko društvo i samoopredeljenje. U socijalnom radu sam otkrio jedan deo filozofije koji se sa tim podudara, ali ne i intenzivnu i efikasnu psihoterapijsku metodu. To sam našao zahvaljujući Jimu i psihoterapiji. Jim je rekao

33 da za njega terapijski rad predstavlja način da se iskoristi obilje ljubavi koju oseća. Ja cenim Geštalt terapiju kao terapijski i personalni ekvivalent. Shvatio sam da je u redu da doživljavam ono što doživljavam. Niko mi do tada nije rekao da je u redu da imam svoje doživljaje, da budem uzbuđen, ljut, nestrpljiv, tužan, radoznao itd. Takođe je bilo u redu da Jim ima svoju reakciju na to. Kontakt znači poštovanje razlike. Sećam se jednog workshopa u Arizoni kada je Jim tražio da svakom u sebi kažem „ima dovoljno mesta za mene i Jima“. Nikad nisam razmišljao o prihvatanju sebe. Znao sam samo za odbacivanje sebe. Takođe sam naučio da prihvatam druge ljude i ono što doživljavaju zadržavajući svoje doživljaje. Ranije mi je bilo stalo do ljudi, ali to je bilo izmešano sa procenjivanjem i njih i mene. Umesto da brinem o njima i da ih prihvatam, mani je bilo stalo do njih, ali sam samouvereno video samo jednu istinu, a nisam poštovao razlike. U geštalt terapiji otkrio sam filozofiju koja kaže da ne postoji nešto što se mora. Ono što jeste, jeste! Naučio sam od Jima da ne treba da budem u pravu, najbolji, savršen, da znam odgovore - naučio sam da obratim pažnju na ono što jeste. Jim je uvek posmatrao svaku osobu odvojeno i smatrao je da svako ima jednako pravo kao i svi drugi da bude kakav jeste, da doživljava svoja iskustva. On bi izbegavao manipulacije koje bi dovele do konfluencije između ljudi. Jim je snažno reagovao (ponekad i preterano) na svaku mogućnost da dođe do konfluencije/gubitka ego granice. Gledajući untrag shvatam da bih naučio više da je Jim verbalno eksplicitno i direktno izrazio ko je on, a naročito svoja osećana i kako ja delujem na njega. Ako bih pitao on bi mi obično rekao. Njegovo lice često je pokazivalo neodobravanje. U to vreme nisam bio dovoljno svestan da pitam, a on nije spontano delio svoje doživljaje niti je preuzimao odgovornost da otkrije kako utiče na mene. Slično, ponekad bih čuo od njega neku dramatičnu tvrdnju, predlog, opservaciju koju bih godinama pamtio, a da često nisam znao da sam bio začuđen i radoznao po pitanju toga koji doživljaj je Jima naveo na takvu intervenciju. Subliminalno bih se pitao: šta je Jim zaboga mislio? Jim nije sledio zavodljivog gajdaša - popularnost, već svoje unutrašnje bilo. Naučio sam mnogo o iskrenosti i hrabrosti i upotrebi agresivnosti radi samodefinisanja, zbog određivanja sopstvenih granica i zauzimanja stava. Dok nisam sreo Jima mislio sam da sam iskren i hrabar po pitanju etike i morala. Od Jima sam naučio da sam često samouveren, a ne jasan i čvrst, od Jima sam naučio da često postajem opsesivan i kolebljiv, umesto da se čvrsto zauzmem za ono u šta verujem. Kada sam prvi put podučavao i supervizirao diplomirane psihologe sa UCLA, supervizirao sam psihologa koji je zloupotrebljavao Geštalt terapiju kako bi kontrolisao, zastrašivao i bavio se uslovljavanjem pacijenta. Ćutao sam jer nisam želeo da ga povredim. Jim: „Zbog šmokljana poput tebe ima tako mnogo jadnih terapeuta“. Nimalo nežno, ali iskreno. Morao sam da se suočim sa svojom spiritualnom dilemom (i to nije bio poslednji put). Naučio sam da poštujem svoju agresivnost. Sećam se da sam shvatio da dok pišem češkam svoj skalp umesto da sažvaćem intelektualni materijal pred sobom. On mi je pomogao da otkrijem da mogu da usmerim svoju agresiju napolje i da to može da bude produktivno, prihvatljivo, čak neophodno. Saćam se kada mi je Jim u Oklahomi predložio da svakom članu grupe kažem „ja neću“. Tog dana sam shvatio koliko je jakih „ja neću“ u meni i nastavio sam da

34 eksperimentišem i otkrivam koliko sam jak i koliko snažnim mogu da se osećam kada znam šta neću (doživljaj) i kada to eksplicitno izražavam (kontakt). Jim nije bio naročito dobar u teoriji. Ali je znao razliku između stvaranja teorije i moje opsesije. Ponekad bi iskreno odgovarao na ono prvo, i ako često bez sofisticiranosti, nije se sukobljavao sa mojom opsesijom. U tome je bila lekcija: on me je hrabrio da ga prevaziđem. On je bio slab u teoretisanju i netolerantan prema govorljivosti, ali je ipak podržavao moj teorijski rad. Kada sam završio svoj rad sa Jimom, nastavio sam sa svojim istraživanjem i prevazišao sam Jimovo poverenje u tekući proces i sofisticiranije sam pristupio Geštalt terapiji. Smatram teoriju polja neophodnom podrškom svom Geštalt terapijskom radu i teoretisanju. Istraživao sam dijaloški egzistencijalizam. Otkrio sam da je naglašavanje direktnog iskustva deo intelektualne tradicije u filozofiji i istraživanju koje se naziva fenomenologija i da dijaloški egzistencijalizam, fenomenologija i teorija polja čine veću celinu. Kasnije sam integrisao svoje iskustvo u grupnom radu, političkim naukama, antropologiji, orijentalnim naukama, individualnoj terapiji sa lekcijama koje sam dobio od Jima. Od Jima Simkina sam naučio osnovno. Geštalt terapija je postala kompas koji me vodi na putu kojim postajem human i efikasan terapeut i ljudsko biće. To je bio okvir uz pomoć kojeg sam integrisao različite pristupe. Dijaloški kontakt i kontinuum svesnosti postali su sredstvo primene egzistencijalizma i fenomenologije. ''Rad'' je postao delotvorna primena fenomenološkog fokusa. Sada integrišem psihoanalitičko znanje u ono što radim, više se fokusiram na istorijsku pozadinu, na grupne procese, više pričam o teoriji nego što je to Jim činio, koristim rad na telu i izražavam svoje lična osećanja, više nego što je to Jim ikada činio.Lako je rasti i integrisati kada je bazični okvir izgrađen na poverenju među individuama, na individualnom iskustvu, dijalogu, veri u tekući proces. Hvala ti Jim.

35

3. REVIZIJA PRAKSE GEŠTALT TERAPIJE Napisao sam ovu reviziju kao deo neophodnih članaka vezanih za doktorsku disartaciju iz psihologije na Univerzitetu u Arizoni. (Nije reč o disertaciji koja je bila empirijska socijalno psihološka studija.) Članak je najpre objavljen 1969. na Kalifornijskom državnom univerzitetu. Stil ovog teksta, a naročito brojni citati su posledica akademskih zahteva, kao i moje želje da obznanim nešto od razmišljanja sadržanih u neobjavljenim tekstovima koji su u to vreme cirkulisali. Ovi članci objavljeni su 1975. u Stephensonovoj knjizi Čitanka iz Geštalt terapije. Za čitaoce koji su zagriženi za istoriju, članak može da posluži za usporedbu sa mojim stavovima izraženim u kasnije napisanim člancima objavljenim 1969. Psihološka orijentacije može da se podeli na grupu onih koji naglašavaju bihevioralne varijable i onih koji naglašavaju fenomenološke varijable. Iako su neki psiholozi spoznali da je potrebno i jedno i drugo, mnogi ne znaju da je Frederik Perls osnivač psihoterapije koja integriše obe orijentacije.Perlsovi glavni radovi bave se teprijom, a ne psihoterapijskom praksom (1947, Perls, Hefferline, Goodman, 1951).Iako su on i njegovi saradnici pisali članke koji naglašavaju terapijsku praksu, to nije bilo dostupno popularnim profesionalnim časopisima (tj. Enright, 1970 a, Levitsky i Perls, 1969, Simkin). Praksa ovog vida terapije, Geštalt terapije je tema ovog teksta. Geštalt terapija je vrsta egzistencijalne filozofije(Enright, 1970 a, Simkin, Van Dusen, 1960), vrsta teorije i istraživanja ličnosti (Perls, 1947, Perls i drugi 1951), ali ove teme, kao i teorijski i istorijski koreni Geštalt terapije neće biti direktno razmatrani u granicama ovog članka. Revizija Geštalt terapijske prakse naročito je značajna iz dva razloga. Jedan razlog je Geštalt terapijski cilj da se bude ekskluzivno orijentisan na ponašanje koje se zbiva Sada i Ovda, bez uslovljavanja pacijenta i bez isključivanja varijable svesnosti. Drugi razlog je cilj da se primeni egzistencijalni stav, a da se pritom ne bude uopšten i apstraktan. - Psihoterapijski modeli Da bi smo razumeli Geštalt terapiju treba da je odredimo u odnosu na tri škole psihoterapije: pokret psihodinamse terapije, pokret bihevioralne psihoterapije i humanistički pokret. Ovaj deo teksta neće biti posvećen teorijskoj usporedbi teorija psihoterapije, već pre skica konteksta ili pozadine u svetlu koje se može razmatrati Geštalt terapija.

36 Psihodinamski orijentisana psihoterapija bazira se na pretpostavci da pacijent boluje od neke bolesti ili poremećaja koju će terapeut eliminisati ili izlečiti. Zbog bolesti se pacijent smatra neodgovornim. Terapeut otkriva zašto je pacijent postao takav kakav jeste (dijagnoza), a izlečenje pacijenta je rezultat otkrivanja onoga što je terapeut već otkrio (uvid). Ovaj pristup naglašava uzroke koji leže u pozadini i pridaje aktuelnom ponašanju sekundarni status simptoma. Psihodinamski orijentisani teoretičari smatraju promene u spoljašnjem ponašanju nevažnim ako pavi (skriveni) razlog nije prorađen. Naglašavajući svoje zaključke (interpretacije) dinamički orijentisani terapeuti zanemaruju ponašanje koje se javlja Sada i Ovde i naglašavaju pacijentovu kogniciju onoga što se odigralo Tada i Tamo. Šta više terapeuti retko opisuju svoju metodologiju sa dovoljno detalja da bi bilo jasno koja ponašanja se mogu videti tokom psihoterapije. Bihevioralni terapeuti su zamenili ovaj mentalistički, interpretatorski i često nenaučni stav psihodinamskog pokreta posmatranjem aktuelnog ponašanja. Nove i jasno specifikovane tehnike su ponudili Wolpe, Skinner, Stampfl, Bandura i drugi. Ove tehnike, pošto su razvijene iz laboratorija eksperimentalnog učenja naglašavale su utemeljene podatke i egzaktnu specifikaciju procedure. Nejasni koncepti i interpretacije ponašanja zasnovane na neosnovanim konstruktima eliminisani su iz repertoara bihevioralno obučenih psihologa. Među eliminisanim pretpostavkama i konceptima bila je važnost neodgovornosti pacijenata, zaokupljenost etiologijom i važnost svesnosti. Ovim dvema školama zajednička je pretpostavka de je terapeut odgovoran za promenu pacijenta. Teraput je taj koji kreira promenu, zbog svoje stručnosti on čini nešto pacijentu, ili određuje medijatore koji čine nešto pacijentu što izaziva promenu. Psiholog manipuliše sredinom pacijenta tako da ponašanje koje je kompatibilno nekom standardu prilagođavanje bude uslovljeno kod pacijenta, a da nepoželjno ponašanje bude razuslovljeno. Bihevioralni terapeut kontroliše subjekta, a subjekt koji odgovara saznanjima S-R teorije, je pasivan recipijent stimulusa. U psihologiji se pojavila treća sila koja odbacuje naglašeno uklanjanje bilo negativnog ponašanja kroz uslovljavanje, bilo psihopatologiju kroz psihoanalitički orijentisanu psihoteraiju. Humanistička pobuna vidi psihoterapiju kao sredstvo povećavanja ljudskih potencijala Diskusija o metodama koje se upotrebljvaju u trećoj sili u psihoterapiji sledeće posle diskusije o Geštalt terapiji. Geštalt terapija je deo pokreta humanističke psihologije u Američkoj psihologiji i pokušava da bude nemanipulišuća opservacija ponašanja koje se zbiva Sada i Ovde i naglašava važnost svesnosti. Ova kombinacija ponašanja i svesnosti u humanističkoj matrici čini Geštalt terapiju atraktivnim modelom. - Teorija Geštalt terapije Geštalt terapija naglašava dva principa koja treba integrisati ako želimo da na smislen način kombinujemo buhevioralnu i iskustvanu psihologiju u jedan sistem psihoterapije: „Apsolutno delovanje sad i ovde“ i „Potpuna zaokupljenost fenomenom koji se javlja u svesti“ (Perls, 1966, str.2). Geštalt terapeut tvrdi da niti uslovljavaju niti leče-već vide sebe kao posmatrače sadašnjeg ponašanja i kao vodiče pacijenata kroz fenomenološko učenje. Iako bi potpuno razumevanje teorijske osnove zahtevalo

37 detaljno ispitivanje Geštalt terapijske teorije psihologije, ličnosti i psihopatologije, kratak uvid u ovu temu biće neophodan. Geštalt terapija se bazira na Geštalt teoriji (čije razmatranje prevazilazi ovaj tekst, (vidi Perls i drugi, 1951, Wallen 1957). Geštalt terapeuti smatraju motorno ponašanje i perceptivne osobine doživljaja individue organizovanim od strane najvažnije organizmučke potrebe (Perls i drugi, 1951, Wallen, 1957). Kod normalne individue formira se konfiguracija koja ima osobine dobrog geštalta pri čemu je organizujuća figura dominantna potreba (Perls, 1947, Perls i drugi, 1951). Osoba zadovoljava potrebu stupajući u kontakt sa sredinom kroz senzomotorno ponašanje.Kontakt organizuje figura od interesa na pozadini pola koje čini organizam/sredina (Perls i drugi, 1951). Zapazite da su u Geštalt terapiji i funkcije senzacije sredine, kao i motorni pokret aktivne funkcije kontakta. Kada je potreba zadovoljena geštalt koji je ona organizovala postaje celovit, i više ne vrši uticaj- organizam je slobodan da formira nove geštalte.Kada je formiranje i destrukcija geštalta blokirana ili rigidna u bilo kojoj fazi, kada se potrebe ne prepoznaju i ne izražavaju, fleksibilna harmonija i tok u polju organizma i sredine su poremećeni. Ne zadovoljene potrebe formiraju nepotpune geštalte koji zahtevaju pažnji i stoga interferiraju sa formiranjem novih geštalta. Tačka u kojoj se formira svesnost je tačka kontakta „Kontakt proces koji rezultira asimilacijom i rastom, je proces formiranja figure od interesa nasuprot pozadini ili kontekstu koji čini organizam/sredina“ (Perls i drugi, 1951, str.231).Geštalt terapija se fokusira na šta i kako, a ne na sadržaj. Radeći na jedinstvu i na nejedinstvu strukture sadašnjeg iskustva moguće je preraditi dinamički odnos figure i pozadine na takav način da se poboljša kontakt, da svesnost postane jasnija i ponašanje energizirano, i najvažnije od svega, samo uspostavljanje snažnog i jasnog geštalta je lekovito, jer figura kontakta nije znak, već je sama kreativna integracija iskustva (Perls i drugi, 1951, str.232). Svesnost je kvalitet geštalta koji je kreativna intagracija problema. Samo osvešten geeštalt (svesnost) dovodi do promene. Puka svest o sadržaju bez svesti o strukturi ne dovodi do energiziranog kontakta organizma/sredine. Geštalt terapija započinje proces poput katalizatora. Reakciju determinišu pacijent i njegova okolina.Lečenje se ne završava finalnim proizvodom već ličnošću koja je naučila kako da razvije potrebnu svesnost kako bi rešila svoje probleme (Perls i drugi, 1951). Kriterijum uspešnosti nije socijalna prihvatljivost ili interpersonalne reakcije, već „svest pacijenta o povećanoj vitalnosti i efikasnijem funkcionisanju“ (Perls i drugi, 1951, str 15). Terapeut ne govori pacijentu ono što je o njemu otkrio, već ga uči kako da uči. Perls sistem reakcija ili kontakta organizma sa sredinom naziva selfom (Perls i drugi, 1951). Ego je sistem identifikacija i alijenacija organizma. U neurozi ego alijenira neke od procesa selfa, tj. ne uspeva da se identifikuje sa selfom kakav jeste. Umesto da dopusti selfu da nastavi sa organizovanjem reakcija u nove geštalte, onemogućava self. Neurotičar gubi svesnost (otuđuje) o tome da „sam ja taj koji ovo misli, oseća, čini“ (Perls i drugi,1951,str.235). Neurotičar je podeljen ,nesvestan i odbacuje sebe.

38 Ova podeljenost, nesvesnost i samoodbacivanje mogu se postići samo ograničavanjem doživljaja organizma. Organizam koji prirodno funkcioniše doživljava kroz osećanje, senzacije i razmišljanje. Kada osoba odbacuje jedan od svojih načina doživljavanja, formiranje novih geštalta postaje blokirano nezadovoljnim potrebama koje formiraju nepotpune geštalte i prema tome, zahtevaju pažnju. Kada nema doživljavanja potrebe i impulsa, samoregulacija organizma je oštećena i oslanjanje na moralizatorsku spoljašnju regulaciju je neophodna (Perls, 1948). Odbacivanje načina doživljavanja može se pratiti daleko unatrag kroz zapadnu kulturu. Od Aristotela čovek sa Zapada je poučavan da su njegove racionalne sposobnosti prihvatljive, ali senzorne i afektivne nisu. Ljudski organizam je podeljen na Ja i Mene. Zapadnjak se identifikuje sa svojim suverenim vladarem (razumom), a alijenirao je svoje senzore i afektivne modalitete.Ipak, bez uravnoteženog organizmičkog doživljavanja, čovek ne može biti u potpunom kontaktu sa prirodom ili podržavati sebe i prema tome, nesposoban je da uči iz sredinskih transakcija (Perls, 1966, Simkin). Zapadnjaci su otuđeni, podeljeni i izbačeni iz harmonije sa prirodom (Perls, 1948, Simkin). Učenje se dešava kroz otkriće, kroz formiranje novih geštalta, kroz uvid. Kada organizam stupa u interakciju sa sredinom, geštalti se dovršavaju, svesnost se razvija i osoba uči (Simkin). Perls je otkrio da njegovi pacijenti pate zbog otuđenosti ego funkcija i pokušava da nađe terapiju koja će integrisati rascepljenu ličnost tako da se mogu formirati novi geštalti, da pacijent može da uči itd (Perls, 1948). On je primetio da pacijenti otkrivaju bazično pogrešno formiranje figure i pozadine u svojim transakcijam sa njima. To je bio ključ za osnivanje Geštalt terapije. Potpuniji uvid u ovu temu možete steći čitanjem literature (Perls, 1947, 1948; Perls i drugi, 1951, Simkin, Wellen, 1957). Osnovna terapijska dinamika, kako je Perls vidi je taj što je pacijent izgubio svesnost o procesima uz pomoć kojih on alijenira (ostaje nesvestan) delova svog funkcionisanja. On je otkrio da kroz korištenje eksperimenta sa direktnom svesnošću, pacijenti mogu da nauče kako su izbegavali da budu svesni, u neku ruku, Perls je učio pacijente kako da uče. Terapijski proces promene u Geštalt terapiji uključuje i to da se pacijentu pomogne da ponovo otkrije mehanizam koji koristi da bi kontrolisao svoju svesnost. Eksperimenti sa usmeravanjem svesnosti, Geštalt terapijski susreti, grupni eksperimenti o kojima ćemo raspravljati, svi imaju za cilj da pacijent osvesti svoje naviknute radnje kojima kontroliše svoju svesnost, ali samo na ograničen i propisan način.Kada pacijent oživi doživljaj kontrole, svesne kontrole, njegov razvoj može biti samousmeravajući i samopodržavajući. Konačan cilj lečenja može se formulisati ovako: Treba da ostvarimo stepen integracije koji olakšava sopstveni razvoj (Perls,1948,str.12). Terapijski zadaci koje Geštalt terapeut zadaje pacijentu se sastoje od izveštaja o njegovoj svesnosti. U terapiji pacijent može da ostvari nešto različito nego što ostvaruje kroz iskustva izvan terapije-nešto što nije izolovan komadić znanja,

39 privremen odnos ili katarza. Ono što terapija može da kreira je situacija u kojoj je u centru pažnje sama suština problema osobe, njena ograničena svesnost. Iza terapeuta i za pacijenta podjednako vredi Perlsov recept „Izgubite razum i vratite se čulima.“ Perls podjednako naglašava korištenje spoljašnjih čula i unutrašnjeg proprioceptivnog sistema samosvesti. Ponovnim uspostavljanjem senzacija, pacijent može da postane svestan još jednom mehanizma kojim on (ego) odbacuje svesnost i izražavanje impulsa. Kada organizam ponovo kontroliše senzor, on može da bije bitke za opstanak sa sopstvenim senzomotornim ponašanjem, da uči i da se integriše, to jest da prihvata sebe (Simkin). Kada neurotičar sa svojom podelom u ličnosti, slabijom upotrebom afektivnih i senzornih modaliteta i nedostatkom podrške u sebi pokušava da navede terapeuta da reši njegove životne probleme, Geštalt terapeut to odbija i ne dozvoljava pacijentu da na njega prebaci odgovornost za sopstveno ponašanje (Enright, 1970a). Terapeut frustrira pokušaj da se manipuliše u suštinskim pitanjima. U Geštalt terapiji nije cilj da se reši problem (Enright, 1970a) jer će pacijent ostati bogalj sve dok manipuliše drugima da umesto njega rešavaju njegove probleme – sve dok on sam ne počne da koristi celokupnu senzomotornu opremu. Geštalt terapija je holistička i vidi ljudski organizam kao potencijalno oslobođen od unutrašnje hijerarhije kontrole. Odnos pacijent – terapeut u Geštalt terapiji je takođe relativno oslobođen od hijerarhije. Pacijent je aktivan i odgovoran učesnik koji uči da eksperimentiše i posmatra kao i da bude u stanju da otkriva i ostvaruje svoje ciljeve kroz sopstveni napor. Odgovornost za pacijentovo ponašanje, promenu ponašanja i rad na tome da dođe do promene prepušta se pacijentu. Tako Geštalt terapija odbacuje shvatanje da terapeut mora ili treba da preuzme ulogu onoga koji uslovljava ili razuslovljava. Svaki pacijent laje na pogrešnu banderu kada očekuju da će sazreti kroz spoljašnje izvore... Sazrevanje niko ne može da obavi za njega, on sam mora proći kroz bolan proces rasta. Mi terapeuti ne možemo da učinimo NIŠTA osim da mu obezbedimo mogućnost, tako što ćemo biti dostupni kao katalizator i projekcijski ekran. (Perls 1966,str.4). Uloga Geštalt terapeuta je uloga učenika – posmatrača ponašanja koje se zbiva Sada i Ovda i uloga katalizatora za fenomenološko eksperimentisanje u „sigurnoj opasnosti terapijske situacije“ (Perls, 1966,str.8). On nastavlja da prihvata prirodne posledice svog ponašanja u i izvan terapije. Osnovna pretpostavka ovog terapijskog pristupa je ta da ljudi mogu adekvatni da izađu na kraj sa svojim životnim problemom ako znaju kakvi su i mogu sve svoje sposobnosti da organizuju u akciji kako bi ih rešili... Kada su jednom u dobrom kontaktu sa svojim pravim potrebama i svojom pravom okolinom, oni su samostalni. (Enright, 1970a, str.7) Iako se terapeuti u Geštalt terapiji ne fokusiraju na mentalističke koncepte ili na prošlost ili na budućnost, nijedan sadržaj se u napred ne odbacuje. Prošlost ili budućnost smatraju se činom koji se zbiva u sadašnjosti (sećanje, planiranje, itd). Ni

40 Geštalt terapija nije statična.Fokus nije na pitanju zašto se javlja neko ponašanje ili uma, niti je na manipulaciji posledicama stimulusa koje mogu da dovedu do promene u ponašanju. „Suprotno nekih škola koje naglašavaju uvid ili shvatanje zašto radimo to što radimo, Geštalt terapija naglašava potrebu da naučimo kako i šta radimo“ (Simkin, str.4). U Geštalt terapiji terapeut nije pasivan kao što je u starijoj rodžerijanskoj terapiji, već veoma aktivan. On obraća pažnju na ponašanje, a ne na mentalizam, na svesnost, a ne na spekulativna pitanja, Na Sada i Ovda, a ne Tada i Tamo, to je sve što je potrebno da terapeut čini i u čemu treba da bude uporan. Cilj Geštalt terapije je zrelost. Perls definiše zrelost kao „prelaz sa podrške na podršku u sebi samom“(Perls,1965 takođe vidi Simkin). Podrška sebi uključuje i kontakt sa drugim ljudima.Kontinuiran kontakt (konfluencija) ili nedostatak kontakta (povlačenje) suprotni su tome (Perls,1947). Podrška sebi odnosi se na podršku sebi u polju koje čini organizam/sredina.Konfluencija očigledno nije podrška sebi. Povlačenje takođe sadrži suštinu nedostatka podrške sebi. Ovde je kritična kontinuirana upotreba senzomotorne opreme organizma u transakciji sa sredinom, uz svesnost (Enright,1970a). To je podrška sebi koja vodi integraciji. Ovaj proces se ostvaruje kroz prirodno okruženje kada postoji „dobra ravnoteža podrške i frustracije“. Geštalt terapeuti nastoje da ostvare ovaj balans. Preterana frustracija, naročito u individualnoj terapiji, rezultirace pacijentovim odbacivanjem terapeuta. Preterana podrška hrabri pacijenta da nastavi da manipuliše sredinom tražeći podršku u koju pacijent pogrešno veruje da je ne može sam sebi obezbediti.Iako privremeno poboljšanje može da bude posledica takvog supotivnog tretmana, pacijentu nećemo pomoći da prođe tačku impasa. Tačka impasa je ono što se u ruskoj literaturi naziva tačkom bolesti .„Egzistencijalni impas je situacija u kojoj ne postoji nikakava podrška iz sredine, a pacijent je ili veruje da jeste nesposoban da se sam suoči sa životom“ (Perls, 1966, str.6). Da bi stekao ili zadržao podršku iz sredine pacijent će preduzeti određene manevre. Takve manipulacije ili igre koriste pacijenti da bi zadržali status quo, da bi zadržali kontrolu nad svojom sredinom i da bi izbegli da se sami suoče sa životom. Kada neurotični pacijent izbegava rešavanje problema, on izbegava stvarne patnje koji svaki organizam izbegava, i uz to, „neurotičar izbegava zamišljene povrede, kao i neprijatne emocije. On tako izbegava da preduzme razuman rizik.I jedno i drugo ometa bilo kakvu mogućnost za sazrevanje“ (Perls,1966,str.7). Stroga Geštalt terapija skreće pacijentu pažnju na njegovo izbegavanje neprijatnosti i na njegovo fobično ponašanje treba proraditi tokom terapije. Da zaključimo, terapeut balansira frustraciju i podršku dok zadržava odnos u okviru JA-TI-SADA i OVDE tradicija Martina Bubera.Pacijent u početku snažno nastoji da izbegne svoje stvarno iskustvo i posledice svog stvarnog ponašanja. Budući da pacijent već dugo uči i praktikuje manipulisanje sredinom kako bi stekao podršku i načine da izbegne svest o svom sadašnjem iskustvu, on je obično u tome prilično vešt. On to čini tako što glumi bespomoćnost i glupost, on laska, potkupljuje i ulaguje se. On nije infantilan, ali se pravi da jeste i igra zavisnu ulogu očekujući da kontroliše situaciju submisivnim ponašanjem (Perls, 1965, str.5).

41

TEHNIKE GEŠTALT TERAPIJE Psihoanalitička literatura je obimna, ali ne opisuje stvarno ponašanje koje se zbiva u psihoanalizi dovoljo jasno da obezbedi razumevanje onima koji nisu iskusili psihoanalizu. Čitaoc Geštalt terapije (Perls i rugi, 1951) biće svestan da Perlsovi opisi nisu ništa uspešniji u opisivanju procedura nego što su psihoanalitičari. Jasnija slika Geštalt terapije stiče se kroz brojne video i audio snimke, te filmove. Postoje brojni tekstovi Perlsa i njegovih saradnika koji su dostupni na Institutu u Esalenu, Geštalt institut u Klivlendu i sličnim institucijama. Detaljno razmatranje osnovnih koncepata Geštalt terapije, uključujući i teoriju ličnosti, teoriju psihopatologije i koncept kontinuuma svesnosti mogu se naći u Perlsovim knjigama. Geštalt terapija, Perlsovo najcelovitije delo do danas, sadrži seriju od osamnaest eksperimenata koje čitaoc može da isproba kod kuće i koji čini suštinu rada F. Perlsa tokom psihoterapije. Eksperimenti vešto premošćuju jaz između iskustva čitaoca i reči autora. GEŠTALT TERAPIJA nije napisana za brzo čitanje. Perls izlaže neobičan sklop stavova, tehnika, jezika i teorija za koje je potreban kreativan i dosledan napor da bi se asimilovale. Komunikacija može biti naročito teška sa bihevioralno obučenim psiholozima koji su navikli da se tačno, precizno odredi ono što će se raditi. Idiomi Geštalt terapije i bihevioralne terapije su različiti. Kada čitamo rad psihologa koji se uklapa u poznate kategorije i koji upotrebljava poznate termine, količina vremena potrebna za shvatanje osnovnih pretpostavki i terminologije često se zaboravlja. Da bi smo razumeli osnovnu terminologiju Perlsove teorije potrebno je vreme i spremnost da se sažvaće novi materijal koji prevazilazi ono što se obično traži kada se čita nešto što spada u sopstveni domen interesovanja. Geštalt terapija se selektivno i diferencijalno praktikuje u skladu sa ličnošću i potrebama terapeuta, pacijenata i okruženja. Perls preporučuje i ne odobrava imitaciju načina na koji on kao ličnost primenjuje svoju teoriju. Svaki terapeut mora da nađe svoj put. Perls smatra da iz zaključaka o jedinstvu organizma/sredine proizilazi da promena u bilo kom delu polja utiče na celokupno polje. Za to je moguće intervenisati u mnogim tačkama i iz mnogo različitih uglova, a trenutni rezultati mogu se generalizovati na ostatak polja. Neke promene nužno izazivaju sredinske promene, kao što je nivo sredinske podrške. Intervencija sa pojedinim organizmom može postići rezultate čak i kada joj se pristupa sa jednodimenzionalne tačke gledišta - na primer, krećući od senzorne svesnosti. Ipak, sam Perls zastupa pristup multiplih varijabli kao jedini način da se pomogne pacijentu da prevaziđu impas. Geštalt terapeut upotrebljava mnoge aspekte situacije Sada i Ovde kako bi kreirali priliku za rast, susret, eksperimentaciju, posmatranje, senzornu svesnost i slično.

EKSPERIMENTALNI MODEL PSIHOTERAPIJE Geštalt terapija, naglašavajući svesnost i kontinuum svesnosti o sebi i svetu, je način (Tao) življenja i pojačavanja sopstvenih iskustava. To je neanalitički pristup. Pokušava

42 da integriše fragmentirane, rascepljene delove ličnosti kroz neinterpretirajuće fokusiranje na sada i ovde (Programi iz Esalena, Leto, 1968). Praktično, celoupna aktivnost u Geštalt terapiji sastoji se od eksperimenata sa usmerenom svesnošću (Simkin). Perls definiše eksperiment kao : ...pokusno ili posebno posmatranje koje se vrši da bi se potvrdilo ili opovrglo nešto o čemu postoje sumnje, naročito pod uslovima koje određuje eksperimentator, to je akt ili operacija koja se preduzima kako bi se otkrio neki nepoznat princip ili efekat ili da bi se testirala,utvrdila ili ilustrovala neka pretpostavljena ili poznata istina, raktičan tekst, dokaz (Perls i drugi, 1951, str. 1) Cilj je da pacijent otkrije mehanizam uz pomoć kojeg otuđuje delove svojih procesa i tako izbegava svest o sebi i svojoj sredini. Sva pravila i predlozi u Geštalt terapiji su smišljeni da pomognu otkriće, a na da postiču određen stav ili ponašanje (Levitsky i Perls, 1969). Prototip eksperimenta je tražiti od subjekta da stvore serije rečenica koje počinju rečima „Ovde i sada sam svestan. ..“ (Enright/b/, Perls, 1948, Perls i drugi 1951). Terapeut se stalno povezuje sa onim čega je pacijent svestan (što doživljava). Terapeut hrabri kontinuiranje eksperimenta pitajući:„Šta doživljavate upravo sada?“, „Gde se sada nalazite“. Pitanja pacijenta se prevode u sledeći oblik:„Sada se pitate...“ Kada pacijent počinje da izbegava instrukcije, to se takođe prevodi u izveštaje o sadržaju svesnosti:„Sada sam svestan da želim da stanem.“ Varijacije na ovoj osnovi eksperimenta su beskrajne (Levitsky i Pels, 1969). Eksperimenti su osmišljeni i poređani u graduirane serije tako da svaki korak izaziva pacijenta, ali je u njegovom dosegu. U svakom eksperimentu pacijent može da isproba nova ponašanja sa kojima može da eksperimentiše samo uz velike teškoće u prirodnoj sredini (Polster,1966). Obično razmišljamo o kontroloru eksperimenta i posmatraču kao o psihologu. U Geštalt terapiji psiholog postavlja eksperiment, ali deli kontrolu i posmatranje sa pacijentom; unutrašnje ponašanje posmatra pacijent sam kroz enteroceptore i proprioceptore. Odnos ova dva u celom geštaltu je u centru pažnje. Geštalt terapija se može smatrati procesom fokusiranja na posledični razvoj simultanih unutrašnjih i spoljašnjih ponašanja. Kao i u bilo kojem eksperimentu, rezultati eksperimenata ukazuju na mogući prvac daljih eksperimenata. Kada pacijent može da eksperimentiše i doživljava bez terapeuta, terapija je završena. Treba obratiti pažnju na tri aspekta eksperimenta tipa Sada i Ovde: -funkcionalni koncept sadašnjosti, -uloga koja podrazumeva posmatranje totalnog ponašanja pacijenta, -te razlika između introspekcije i vođenja svesnosti. SADA Sada je funkcionalni koncept koji se odnosi na ono što organizam radi. Ono što je organizam radio pre pet minuta nije deo sadašnjosti. Čin sećanja na događaje iz detinjstva jeste deo sadašnjosti – sećanje se zbiva sada. Perls tvrdi da prošlost postoji kao „Talog prethodnih funkcija“ (Perls, 1948, str. 575). Budućnost postoji kao proces u sadašnjosti: planiranje, nadanje, strahovanje. Isključiva orijentacija na bilo koje vreme (prošlost, sadašnjost ili budućnost), izolovanje vremena jednog od drugog, ili konfuzija

43 tri vremena su znaci poremećaja (Shostrom, 1966b). Geštal terapijski eksperimenti deluju Ovde i Sada u ovom funkcionalnom smislu (Levitsky i Perls, 1969). POSMATRANjE I GOVOR TELA Posmatranje je suština Geštalt terapijskog eksperimenta. Opservacija se usredotočuje na načine izbegavanja svesti o alijeniranim i nepristupačnim delovima. Kada se kod pacijenta javlja protivrečnost koja se najčešće tiče jednog aspekta totalne komunikacije, a ne drugog, na to se ukazuje pacijentu. Često je verbalni sadržaj protivrečan tonu glasa i stavu tela pacijenta. Ovo se na zadržava za sebe , već se na to skreće pažnja pacijenta. Tvrdi se da: Ova tendencija da se razgovor ograniči na sadašnjost je moguća samo zato što u Geštalt terapiji obraćamo pažnju na TOTALNU KOMUNIKACIJU a ne samo na verbalnu. Važna prošlost je prisutna ovde i sada, ako ne kroz reči, ona kroz telesnu tenziju i pažnju, za što se nadamo da će moći da se uvede u svest. Nemoguće je prenaglasiti značaj rečenog. Za čisto verbalnu terapiju bilo bi neodgovorno da se zadrži na sada i ovde, i upravo katastrofalno. Tek agresivno, konstantno i sistematično nastojanje da se u pacijentovu svesnost uvede totalna komunikacija dopušta radikalno koncentrisanje na sada i ovde (Enright, 1970a, str. 15). Slušanje totalne komunikacije zahteva da terapeut aktivno upotrebljava i da veruje svojim čulima (Perls,1966). Geštalt terapija je neinterpretativna, u svojoj aktivnosti Geštalt terapeut jasno razdvaja svoja zapažanja od svojih zaključaka i naglašava ono prvo, npr. Geštalt terapija započinje i naglašava ono što je očigledno (Perls, 1948, Simkin). Očigledno često previđaju i terapeut i pacijent. Prvi potez pacijenta, pogled, osmeh, rukovanje – očigledni su oblici ponašanja ponekad više opterećeni značenjem nego što je ritualni verbalni pozdrav (Enright, 1970a). Govor tela je važan deo celokupnog posmatranja. Fizički znaci se ozbiljno shvataju i smatraju se tačnijim izrazom pacijentovih pravih osećanja nego verbalna komunikacija. Simkin takve fizičke simptome naziva pokretačima istine. U eksperimentu u kojem pacijent najpre igra jednu, a zatim drugu stranu konflikta, „pacijent će neizbežno uneti govor tela – signale istine – kada staje na stranu onog aspekta konflikta koji je protiv selfa “(Simkin,str. 3). Kada tražimo od pacijenta da pojača neki nesvestan pokret ili gest to može da rezultira važnim otkrićem pacijenta (Levitsky i Perls 1969). Na primer: Stegnut, sviše inhibiran muškarac lupka prstom po stolu, žena u grupi nastavlja da priča o nečemu. Pošto ga terapeut upita da li želi nešto da kaže o onome što žena priča, on kaže da nije naročito obraćao pažnju na to što se zbiva,ali nastavlja da lupka. Zatim mu terapeut predloži da intenzivira lupkanje,da lupka glasnije ili žustrije i da nastavi sa tim sve dok potpunije ne oseti ono što radi. Njegov bes brzo raste i za otprilike minut on tuče što žestoko izražavajući svoje ne slaganje sa ženom. On nastavlja da je ona baš „kao moja žena“, ali da bi smo ovome dodali istorijsku perspektivu, on je imao iskustveni uvid u svoju izraženu kontrolu nad snažnim osećanjem i nad mogućnošću da neposrednije i stoga, manje nasilno izrazi ta osećanja (Enright, 1970a,str. 3-4).

44 Bez pažljive opservacije eksperimantalni pristup psihoterapiji nije moguć. Perlsov jedinstven doprinos terapijskoj metodologiji leži u zameni interpretacije posmatranjem ponašanja i eksperimentacije. Geštalt terapeut ne interpretira – on posmatra,predlaže eksperiment, on je živa osoba u terapijskoj situaciji kao i u drugim situacijam.

EKSPERIMENTI SA SVESNOŠĆU I INTROSPEKCIJA Geštalt terapijski eksperimenti sa vođenom svesnošću nisu isto što introspekcija (Perls i drugi, 1951, str. 389, Enright, 1970a, str. 11). U introspekciji organizam je podeljen na deo koji posmatra i deo koji se posmatra. U introspekciji vi zurite u sebe. Ovaj vid retrofleksije je toliko univerzalan u našoj kulturi da najveći deo psihološke literature uzima zdravo za gotovo da svaki pokušaj da se poveća svest o sebi mora nužno da vodi introspekciji. Iako to, definitivno nije tačno, verovatno je istina da svako ko se bavi ovom vrstom eksperimenta počinje sa introspekcijom. Posmatrač je odvojen od dela koji posmatra i sve dok ova podeljenost ne zaceli osoba ne može sasvim da shvati da svest o sebi različita od introspekcije postoji. Ranije smo naveli da je izvorna svesnost slična svetlucanju žara koji sam sebe sagoreva, a da je introspekcija poput baklje koja osvetljava objekt i omogućava da posmatramo njegovu površinu uz pomoć reflektovanih zraka (Perls i drugi, 1951, str. 157-158). Posmatrati sebe u akciji i eventualno posmatrati sebe kao akciju ne može se kroz introspekciju. Introspekcija je dualistička i statična. Šta više, ona potcenjuje važnost svesnosti o telu koja je moguća kroz unutrašnje receptore i nije spekulativna. Na posletku postoje brojni senzori imputi koji potiču od unutrašnjih receptora a koje organizam može da drži podalje od svesti ili da im dopusti da prodru u svest. Ova vrsta opservacionih podataka dostupna je organizmu , a ne eksperimentatoru. Eksperimentator može samo da zaključuje o onome što ne vidi. Perlsova formulacija predstavalja alternativu Tičenerovskoj introspekciji, psihoanalitičkoj spekulaciji i biheviorističkom pristupu. Unutrašnje samoposmatranje je vredno čak i ako nije pouzdano. Problem sa spoljašnjim posmatranjem u pogledu pouzdanosti i validnosti već su dovoljno teški, još je manje pouzdanosti i validnosti zaključaka o ločnim doživljajima. Perls koji je bio svestan ovih poteškoća, kao i lakoća kojom čak i običan posmatrač može da kontaminira opservaciju svojim zaključcima, naglasio je koliko je važno razdvojiti senzorne podatke od kognitivnih zaključaka. On ne postavlja pacijentima pitanja koja vode u kognitivne procese (zaključke i predstave) umesto u senzorne procese (posmatranje, upotreba čula). Da dodamo da opšra strategija Geštalt terapije ne zavisi od tačnosti izveštaja pacijenta o onome što se u njemu zbiva. Mi mu jednostavno kažemo da počne da živi, a da zatim primeti gde i kako greši (Enright, str. 6).

45 Opservacije koje potiču od terapeuta dok pacijent daje svoje izveštaje o tome čega je svestan, može da obezbedi neke podatke kojima se proveravaju unutrašnje opservacije, pošto ono što postoji unutar organizma se obično odražava na spoljašnje ponašanje na neki način. Pošto psihoterapeut i pacijent posmatraju isti organizam iz različitog ugla, istovremeno korištenje ovih podataka verovatno će rasvetliti osnovne procese. Geštalt terapijski eksperimenti uvek se vraćaju na primarne senzorne podatke. Na primer, u Geštalt terapiji se ne postavlja pitanje zašto već se pažnja poklanja pitanju šta i kako. Šta i kako je dostupno egzaktnoj opservaciji, zašto vodi u spekulacije (Enright, 1970a, Simkin). O ovome ćemo naknadno još raspravljati. Ono što je očigledno , trenutno i konkretno, fiziološki procesi, to je ono što se naglašava u geštalt terapiji, a što se zanemaruje u kliničkoj psihologiji. Razlikovanje opservacija od zaključaka sa naglaskom na onom prvom primenljivo je na unutrašnje i vanjske procese. Geštalt terapeuti pokušavaju da tačno odrede tačno koje iskustvo je reprezentovano kroz određeni fenomenološki izveštaj. Terapeut pita za tačne senzacije, kao u sledećem primeru: T: Čega si svestan sad? P: Sada sam svestan da razgovaram sa tobom. Vidim ostale u sobi. Svestan sam da sam John Meškolji. Mogu da osetim napetost u ramenima. Svestan san da postajem anksiozan dok pričam o tome. T: Kako doživljavaš anksioznost? P: Čujem da moj glas podrhtava. Usta su mi suva. Pričam sa zastojem. T: Da li si svestan šta se dešava sa tvojim očima? P: Upravo shvatam da stalno skrećem pogled. T: Možeš li da preuzmeš odgovornost za to? P: ...da,nastavljam da izbegavam da gledam u vas. T: Možeš li sada da budeš svoje oči?Pričaj umesto njih. P: Ja sam Johnovo oko. Teško mi je da gledam jedan predmet. Nastavljam da skačem sa jednog predmeta na drugi...itd. (Levitsky i Perls, 1969,str. 5-6). Rezultati ove vrste opservacije i eksperimentacije potvrdili su Perlsove prvobitne opservacije o prenaglašenosti razuma. Simkin izveštava: U svim slučajevima koje sam do sada video, ljudi koji traže psihoterapiju pokazuju neravnotežu između tri primarna načina doživljavanja. Mnogi pacijenti sa kojima radim, a izgleda da isto vredi za većinu pacijenata sa kojima rade moje kolege, zavise od i preterano naglašavaju intelektualni razvoj ili „razmišljanje o“ tipu iskustva. Najviše vremena ove osobe provode ostajuću u kontaktu sa misaonim procesima i fantazijama (sećanjima) o prošlosti ili fantazijama (željama, predikcijama) o budućnosti. Retko su u stanju da ostvare kontakt sa svojim osećanjima, a mnogi su od njih senzorni bogalji koji ne vide, ne čuju i ne osećaju ukus, itd. (Simkin, str. 3-4).

EGZISTENCIJALISTIČKI STAV Mnogi egzistencijalistički terapeuti naglašavaju važnost interpersonalnog egzistencijalnog susreta. Geštalt terapija nije nikakav izuzetak, a Ja i Ti – Ovde i Sada smatra se jezgrom opisa Geštalt terapije (Simkin,str 1, takođe Polster, 1966, str. 5). Geštalt terapija u vremenu i prostoru locira i eksperimente sa vođenom svesnošću i

46 susret u Sada i Ovde. Terapijski odnos se smatra Ja – Ti odnosom kao u pristupu Martina Bubera. Učesnici u egzistencijalnom susretu funkcionišu prema samoaktualizujućem modelu (Enright, Greenwald, Shostrom, 1948, Simkin). Prema ovom modelu,postoji kontinuum koji se proteže od manipulacije (Shostrom) ili mrtvila (Perls) do aktualizacije (Shostrom) ili životnost ne kao sretstvo (TO), manipulator kontroliše sebe i druge kao stvari ili dopišta sebi da bude kontrolisan kao stvar. Aktualizator izražava svoja osećanja prema ljudima direktno, onako kako se javljaju, manipulator procenjuje, povlači se, ucenjuje, pregovara, živi isključivo u jednoj vremenskoj dimenziji. Manipulator nema poverenja u svoj prirodni organizmički samoregulišući sistem i zato zavisi od moralizatorskih regulatornih socijalnih sistema, a ne od sopstvene podrške. Neurotični pacijent dolazi terapeutu sa karakterističnim obrascem manipulacije podrškom. On često želi da odustane od svog samousmeravanja ili podrške sebi ili da navede terapeuta da odustane od ovih odlika u sebi. Namerno ili slučajno neki terapeuti pristaju na ove manipulacije. Geštalt terapeut može odbiti slaganje, neslaganje ili podršku koju pacijent traži. Selektivno potkrepljenje tipa znakova odobravanja onih ponašanja koje terapeut odobrava, bilo bi samo vrsta uslovljavanja, a prema tome manipulacija a ne aktualizacija. Pacijent koji gleda u Perlsa tražeći odobravanje, otkriće da je on snažno zaokupljen onim što se zbiva kroz kontakt očima, ali ne nalazi znake odobravanja ili neodobravanja. Njegov uporan pogled može biti prilično neprijatan takvim pacijentima. To je primer za kliničku upotrebu frustracije. Geštalt terapeut ne pruža podršku pacijentu zato što je ovaj suviše slab da sebi pruži podršku. Geštalt terapeut može da kroz svoje interesovanje, ponašanje i reči pokaže da mu je slabo, da razume i da će slušati. Ova istinska podrška je hranljiva za pacijenta. Posmatrači Geštalt terapije koji nisu imali ličan, didaktički susret sa Geštalt terapeutom ponekad propuštaju da zapaze snagu i toplinu prave podrške koju nude Geštalt terapeuti da istovremeno hladno odbijaju da usmere pacijenta i da za njega prihvate odgovornost. Neki egzistencijalistički orijentisani teoretičari omalovažavaju značaj tehnike u psihoterapiji (npr. Carl Rogers, 1960, str. 88) i umesto tehnike naglašavaju susret. Walter Kempler iskustveni Geštalt terapeut je jedan od zastupnika terapeuta kao osoba: Na ove dve zapovesti zasniva čitav zakon - na kojem se zasniva iskustvena psihoterapija u okviru porodice: u centru pažnje ja sadašnja interakcija kao ključna tačka za bilo koju vrstu intervencija ili svesnosti; angažovanje terapeuta kao potpune ličnosti koja otvoreno i bogato vrši potpun lični uticaj na porodice sa kojim radi (a ne samo torbu punu trikova koje se nazivaju terapijskom veštinom). Iako mnogo terapeuti zastupaju takve stavove, u stvarnoj praksi postoji tendencija da se organizuje od ova dva principa koji obavezuju (Kempler, 1966,str. 88). Kempler daje nekoliko drugih, doslovice navedenih primera netehničkog pristupa kojim se bavi (1965, 1966, 1967, 1968, vidi _hostrom, 1967, str. 204-205 zbog kretkih ilustrovanih primera). U sledećem primeru Kempler se rezljuti na pacijenta koji je cmizdrio tokom seanse svojoj ženi i Kempleru. T: (sarkastično i provokativno): Jadan mali moj, nadjačan ovom groznom ženom ovde. P: (pognuto): Njene namere su dobre. T: Ti mi cmizdriš,a ja ne podnosim kad vidim da odrastrao čovek cmizdri.

47 P: (čvršće) Kažem vam da ne znam šta da radim. T: Đavola ne znaš . Ti znaš isto tako dobro kao i ja da ako želiš da ti se skine sa leđa,treba samo da kažeš da ti se skine s leđa i da to i misliš. To možeš da učiniš umesto da tužno melješ: „Njene namere su dobre.“ P: (izgleda smešno, očigledno nije sigurna dali želi da pokuša sa oboje,ali nije spreman da se vrati u ulogu deteta koje cmizdri): Nisam navikao da taj način razgovaram sa ljudima. T: Onda bolje počni da se navikavaš... P: Vi svakako ostavljate loš utisak. T: Ako grešim budi čovek, pa mi se suprostavi nemoj čekati da izađem odavde kako bi kukao svojoj ženi o tome kako nisi znao šta da kažeš ovde. P: (očigledno se nakostrešio i jače govorio): Ne znam da li ste u pravu u onome što govorite. T: Ali kako vam se sviđa to što govorim? P: Ne sviđa mo se. Niti mi se sviđa način na koji to radite. T: Ni meni se ne sviđa način na koji ti okolišaš kad pričaš. P: Mora da postoji prijateljski način da se sve ovo kaže. T: Sigurno,ti si u pravu cmizdravče. P: (konačno besan):Reći ću ono što hoću. Nećete mi vi govoriti kako da pričam...kako vam se to sviđa?(trlja ruke) T: To mi se mnogo više sviđa nago kukanje. Šta kažu tvoje ruke? P: Hteo bih da te razvalim po nosu... (Kempler, 1966, str. 95-96). Geštalt terapije ne isključuje ni sasvim ličan ni sasvim, ni sasvim tehnički pristup ako to može da proširi svesnost pacijentu (Enright, 1970a). Geštalt terapeut zadržava svoje pravo da bude nezavisan u Ja-Ti odnosu. Ova nezavisnost omogućuje terapeutu da prestane da potkrepljuje disfunkcijonalno ponašanje i dozvoljava terapeutu da pruža sebi podršku da sebe samog usmerava i da na taj način bude model samoaktualizacije. Ovo je moguće samo kroz pažljivu opservaciju i svesnost o kojoj smo raspravljali u prethodnom odlomku. Iako je u Geštalt terapiji dozvoljeno terapeutu da bude spontan i da bude kakav jeste, Geštalt terapeut je usmeren na pojačavanje svesnosti pacijenta i koristi tehniku eksperimenta. Perls ide tako daleko da tvrdi da on prekida svaki „čisto verbalni susret u kojem nema eksperimentalnog jezgra...“ (Perls, 1966, str. 9). Bez obzira na to kakav je Perlsov filozofski stav o interpersonalnim modelima relacija, kao terapeut on zastupa otkriće pacijenta koji upotrebljava svoja čula dok u eksperimentalne svrhe zadržava Ja-Ti, Sada i Ovde odnos. Cilj takvog susreta je otkriće, povećana svesnost, takav susret nije dizajniran radi katarze. Ako je ekspresija iskrena, on ne ometa procese, već se može iskoristiti kao sredstvo za učenje ali se ne hrabri kao način za oslobađanje od agresija. Možemo se zapitati da li terapeut koji ne obraća pažnju na svoje unutrašnje reakcije i koji se koncentriše na ostavljaje eksperimenta za pacijenta odstupa u skladu sa Ja-Ti odnosom. Geštalt terapijski stav je da terapeut uspostavlja direktan kontakt sa pacijentom uz pomoć svojih čula, obraćajući pažnju na dogovoreni zadatak, proširujući svesnost pacijenta. Kompetentan Geštalt terapeut mora biti u stanju da bude svestan svojih unutrašnjih osećanja kada na njih obrati pažnju i može da ih spontano izrazi kada to želi. Ne postoji zabrana da se pacijentu iskažu osećanja. U celini, zahtev je (treba)da se bude svestan – kontrola ili ekspresija osećanja prepušta

48 se individui. Ljudska reakcija Geštalt terapeuta se takođe koristi u dijagnostičke svrhe (Enright, 1970a). U vezi sa pitanjem tehničkog ili ljudskog odgovora je pitanje uticaja na pacijentove životne izbore ili prihvaćene vrednosti. U Geštalt terapiji postoji stav protiv zauzimanja stava u odnosu na moralna stanja pacijenta. Geštalt terapeut može da izrazi ono što Ovde i Sada oseća, ili može da izrazi nešto od sopstvenih vrednosti ako je to u interesu proširivanja svesti pacijenta o mogućim alternativama. To nije prihvaćeno sredstvo usađivanja vrednosti. Suprostavimo dva suprotna stava. Bach tvrdi: Kada je reč o tome treba li terapeut da izrazi pred pacijentom vrednosti u skladu sa kojim živi, moje kliničko iskustvo govori da to može da bude od velike pomoći ako se obezbedi,ipak,da pacijent ne upotrebi ove informacije kako bi izbegao da nađe sopstveni identitet kroz imitaciju... Naglašavam da je moj način da se izborim sa pitanjem vrednosti samo jedan mogući stav sa kojim se može komparirati, a ne imitirati ga. Vredi tehničko pravilo da ja održavam i naglašavam iskustvo uz pomoć: osoba može sebe da diferencira kroz terapiju... umesto procesa identifikacije. Smatram da je razvoj koji se odvija kroz „identifikaciju sa“ kratkotrajan proces, dok je samoaktualizacija kroz diferenciranje od načina samo svesnog življenja (Bach, 1962, str.22). Simkin tvrdi: Po mom mišljenju, terapeut koji zauzima „ličan stav“ koristi odbrambeni manevar zato što se oseća ugroženo od pacijenta u datom trenutku. Smatram da je tehnički pogrešno da terapeut nameće svoje vrednosti pacijetu pod maskom „edukovanja“. Iako sam u nekim slučajevima zbog svojih potreba izrazio sopstveno mišljenje, to smatram sopstvenom slabošću. Mislim da takve izjave treba izbegavati, a pacijenta treba pustiti da otkrije svoje vrednosti (Simkin, 1962, str. 21-22). Simkin razmatra dva slučaja (Simkin, 1962, str, 205-209) u kojima odlučuje da li da govori o svojim vrednostima. U jednom slučaju sedamnaesto godišnji dečak obaveštava da će upotrebiti svoja zapažanja u vezi oca kako bi ga zajedno sa devojkom ucenio. Simkin stavlja pacijentu na znanje da misli kako je ucena nezrela i neprihvatljiva. Ali, pacijentu je jasno da sam treba da odluči. Simkinovo objašnjenje je bilo da dečak dolazi iz porodice u kojoj nema dovoljno zrelog ponašanja kome može da posluži kao primer, a terapeutov stav je mogao da posluži kao izvor podataka o mogućem ponašanju. U drugom slučaju on izveštava da je dvadesetdvogodišnji pacijent govorio o ponašanju koje je Simkin smatrao ličnim i socijalno neprihvatljivim. Terapeut nije o tome obavestio pacijenta. Ovakvu odluku je doneo jer : 1) ponašanje je predstavljalo dobar materijal za analizu, 2) terapeutov prigovor u vezi sa ponašanje je bio neurotično motivisan, 3) pacijent nije bio zavistan od roditelja kao u prvom slučaju. Primarna funkcija Geštalt terapeuta je da pomogne pacijentu da nauči da diskriminiše, pa je stoga ponekad direktno izlaganje stavova terapeuta neophodno. Terapeutova funkcija je da pomogne pacijentu da opazi svoje ponašanje i posledice i implikacije tog ponašanja. Izbor vrednosti je posle toga individualna stvar.

49 Za Ja-Ti odnos pitanje odgovornosti je od krucijalnog značaja. Model aktualizacije se ne nameće niti se preporučuje pacijentu, Geštalt terapeut jednostavno odbija da se odrekne svoje slobode ili da prihvati odustajanje pacijenta od svoje slobode. Geštalt terapeut prihvata odgovornost za ponašanje u skladu sa svojim vrednostima,ali pacijentu se daje samo preporuka, „Pokušaj sa ovakvim ponašanjem na terapiji u vidu eksperimenta i vidi šta možeš da otkriješ. “Ako se pacijentu dopada Geštalt terapijski model on može da odluči da ga prihvati. Raznovrsnost vrednosti i ponašanje visoko se ceni u Geštalt terapiji,a pacijent se prepušta odgovornosti za njega samog. Ako pacijent smatra da je model terapeutovog ponašanja zadovoljavajući, on može prihvatiti bilo koji njegov deo. Geštalt terapeut ima obavezu da se prema pacijentu ponaša na osnovu znanja (svesnost), ali ima podjednako važnu obavezu da poštuje razlike u ponašanju. Geštalt terapeut ne pokušava da pređe ili da manipuliše pacijentom kako bi promenio njegovo ponašanje, on pokušava da ga izvede iz stanja nedostatka svesnosti. Važnost ovog što je rečeno ne može se preuveličati. Geštalt terapeut ne pokušava da kroz manipulaciju navede pacijenta da prihvati model samoaktualizacije. Osoba treba da izabere i pokupi iz Geštalt terapije ono što je za nju prihvatljivo i da odbaci ostalo (Enright, 1970a. Greenwald, Levitsky i Perls, 1969, Perls 1947, Perls i drugi 1951, Simkin). Geštalt terapija insistira samo na vrednosti otkrivanja i sticanja kontrole nad mehanizmom svesnosti, Perlsova prva knjiga Ego, glad i agresija, 1947, jasno stavlja na znanje da psihološko iskustvo treba tretirati poput hrane- mi grizemo, žvaćemo, varimo i izbacujemo hranu u skladu sa svojim potrebama. Greenwald tvrdi: „Izbacivanje onoga što je toksično ili nehranjivo je kritična tačka od koje se polazi da bi se osoba osposobila da doživi adekvatnu emotivnu hranu i rast“ (Greenwald, 1969, str. 6). Prema Perlsu, ovo zahteva mobilizaciju agresije (Perls, 1947, 1953-54, Perls i dr 1951). Sloboda terapeuta nije apsolutna. Čak i Kempler koji poštuje svaku odluku koju donese u pogledu toga da li da pređe iz uloge katalizatora u ulogu aktivnog učesnika zavisno od svoje potrebe, a ne od objektivnih prilika, ipak kaže: Za takvo ponašanje terapeuta može se primeniti naziv „spontano“. Ipak, dužnost je svakog terapeuta, egzistencijalist ili ne, da jasno razlikuje spontano od impulsivnog ponašanja. Impulsivno ponašanje nije prava reprezentacija osobe, već delimičan beg od sputanog ponašanja. (Kempler, 1968, str. 96). Geštalt terapija veruje da postoji potreba za profesionalnim kliničkim treningom i disciplinom psihoterapeuta. Geštalt terapija takođe veruje da su terapeuti odgovorni za razlučivanje izveštaja o emotivnim reakcijama od slutnji. Geštalt terapeut ne kaže „Čini mi se da si ti takav i takav“. Slutnje ili zaključci Geštalt terapeuta jasno se označavaju kao „fantazija“, „nagađanje“ ili „slutnja“. Eksperimentalni susreti su pokazali da se negativna i pozitivna osećanja često cenzurišu. Pacijenti se ohrabruju da eksperimentišu sa izražavanjem bilo kojeg osećanja koje je autentično. Vruće izjave ne znače nužno da su autentična osećanja direktno izražena (Shostro 1967, IV poglavlje). Žestina može da bude način da se izbegnu druga osećanja. Žestoke reči su često cirkularan i repetitivan način i intelektualna vežba kroz koju osoba verbalno napada, optužuje, vređa i pokušava da nametne svoje „treba“ (sudove) drugoj osobi, okrivljuje itd. Geštalt terapeuti su otkrili da su jedinstvene i direktne konstatacije osećanja često odsutne iz repertoara pacijenta na početku terapije. U nastavku teksta ćemo diskutovati implikacije ovog u terminima specifičnih terapijskih manevara.

50 Susret u Geštalt terapiji ne podrazumeva nametanje promene kroz konfrontaciju sa terapeutom ili drugim pacijentom. U Geštalt terapiji je terapeut otvoren, on reaguje i izražava osećanja koje zaista oseća. Pristupačnost, iskrenost i otvorenost su ključni koncepti. Terapeut je dostupan pacijentu i on je iskren i otvoren, on kreira atmosferu u kojoj je najverovatnije da će i pacijent pokušati da pokuša takvo ponašanje. Geštalt terapeut ne forsira pacijenta ali agresivno ostaje u Ja-Ti, Ovde i Sada okviru.

GEŠTALT TERAPIJSKI WORKSHOP Geštalt terapija može se ilustrovati kroz primere workshopa i specifičnih manevara primenjenih u radu. U tekstu koji je objavila APA konvencija 1966, Perls je izjavio da je eliminisao sve individualne seanse osim hitnih. On je došao do shvatanja da je individualna terapija zastarela i stoga je počeo da integriše individualne igrupne radove kroz workshop. Ipak,on upozorava:„Ovo može da funkcioniše samo ako je susret pacijenta i terapeuta u grupi efikasan i impresivan“ (Perls, 1966, str. 1). Prednost workshop terapije ne leži u ekonpmičnosti (i ako je i to važno), već u terapijskoj snazi. U grupnoj situaciji dešava se nešto što nije moguće tokom ličnog razgovora. Čitavoj grupi je JASNO da je osoba u nevolji i da ne vidi očigledno, ne vidi izlaz iz impasa, ne vidi (na primer) da je njegov jad čista imaginacija. Suočen sa ovakvim kolektivnim ubeđenjem ne može da koristi uobičajen fobičan način da odbaci terapeuta, kada već ne može da manipuliše njime. Izgleda da je poverenje u kolektivno veće nego poverenje u terapeuta – uprkos takozvanom transferu poverenja (Perls, 1966, str. 7). Perls navodi još jednu prednost workshopa. Za vreme workshopa terapeut može da pomogne individualni razvoj kroz kolektivne eksperimente – gibberish (nerazumljiv govor),eksperimente povlačenja, eksperimente sa razumevanjem atmosfere, itd. Osoba može da eksperimentiše i da shvati kako postiže efekte koje postiže u grupi. Grupa uči razliku između pomoći i prave podrške. Takođe, gledajući kako drugi manipulišu u grupi pomaže članovima grupe da prepoznaju šta oni rade. Perls sumira svoj rad sa grupama na sledeći način: Drugim rečima, nasuprot uobičajenom tipu grupnih susreta, ja sam taj koji nosi teret seanse, time što radim individualnu terapiju ili smišljam masovne eksperimene. Umešam se ako se grupa igra igara iznošenja mišljenje ili interpretacija, ili se prepušta čisto verbalnom naklapanju, bez ikakve eksperimentalne jezgre, ali se ne mešam sve dok se nešto izvorno dešava.(Perls, 1966, srt. 9) Perls jasno tvrdi, a izgleda da je to zaista tako , bar prema iskustvu koje sam sa njim imao, da je on spreman za individualan rad u grupi ali da ništa ne forsira. Ostatak grupe sedi u tišini i zaokupljen je samo terapijom dok dijada pacijent – terapeut radi. Perls je agresivan kada radi sa pojedincima u grupi ali ne tera osobu da učestvuje.

51 Češće vidimo kako pacijent pokušava da natera Perlsa da nešto učini, iako izgleda da nije svestan toga. Posle toga sledi neki od Perlsovih terapijskih manevara. Susret u kojem jedna ili obe osobe manipulišu može se eksperimentalno koristiti, ali ne za izazivanje katarze. Svaki pravi Ja-Ti susret nužno uključuje eksperimentalnu suštinu, tj. otkriće. U pravom susretu obe strane učestvuju, a niijedna ne zna ishod. Da zaključimo:radionice se sastoje od terapije terapeuta i pacijenta, grupnih eksperimenata i susreta i sve to je bazirano na eksperimentu.

Pravila Pri postavljanju eksperimenta, Geštalt terapeuti slede određena pravila (Kempler, 1965, 1966, 1967, 1968, Levitsky i Perls, 1969, Simkin). Od jedne osobe drugoj osobi Komunikacija u Ja-Ti susretu mora da uključi direkto davanje i primanje. Geštalt terapeut često će upitati:„Kome se obraćaš?“ Drugim rečima, svaka poruka pretvara se u rečenicu koju jedna osoba upućuje drugoj. Svaka uopštena poruka prevodi se u specifičan susret, kao u sledećem primeru: Intelektualac, završeni student blago nagoveštava na grupnoj terapiji „Imam problem u odnosu sa ljudima“. Tokom tišine koja sledi on kratko pogleda prema privlačnoj sestri u ulozi ko-terapeuta. T: „Sa kim ovde imaš problem u odnosu?“ On navodi sestru i još jednog člana grupe i provodi plodnih pet minuta u istraživanju svoje zbrkane frustriranosti,privlačnost koju oseća i bes koja je usmerena prema privlačnoj, ali nepristupačnoj ženi. (Enright, 1970a, str. 3). Deo direktnog obraćanja osobi predstavlja i aktivno slušanje koje je suprotno pasivnom čuvenju:Slušanje je akt osobe, a ne pasivnio primanje stimulusa i to se naglašava u Geštalt terapiji. Od svake osobe se traži da preuzme odgovornost za svoje izjave, za to da ih usmeri ka drugoj osobi (Ja-Ti) i za to da aktivno sluša druge. Ogovaranje Često se prihvata posebno pravilo protiv tračarenja. Tračarenje je razgovor o osobi koja je zapravo prisutna. I ako ovo zvuči prilično jednostavno upotreba ove tehnike često ima dramatične efekte. Direktno suočavanje mobiliše osećanja i živost doživljaja, nasuprot bledom rasipanju kroz trač (Enright, 1970a). Kada se raspravlja o odsutnoj osobi , Geštalt terapeut će pokušati da ostvari direktan iskustveni dijalog tako što će od pacijenta tražiti da zamisli i da odglumi direktnu konverzaciju sa osobom prateći kontinuum svesnosti.

52 PITANjA I ako su pitanja naoko zahtev i način traženja informacija, pažljivi posmatrači su otkrili da je retko zapravo tako. Pitanja su najčešće prikrivene tvrdnje, ili traženje podrške od druge osobe. U Geštalt terapiji se traži da pitanja prevedu u tvrdnje počinjući rečju Ja (Enright, 1970a, Levitsky i Perls, 1969). Ovakva procedura je proširenje Ja-Ti odnosa i komunikacija je direktna, otvorena i iskrena. To je aktualizacija zbog toga što se pacijent hrabri da bude asertivan i da sebi pruži podršku.

SEMANTIKA Pravilo protiv postavljanja pitanja je jedan od nekoliko manevara smišljenih da bi se pacijentu pomoglo da otkrije kakav efekat ima izbor načina govora na njegovo mišljenje. Semantička klarifikacija može se koristiti kao sredstvo za poboljšanje opservacije i za sticanje novih stavova ili pogleda. Izbor reči je često naviknut i posledice upotrebe različitih reči , razlika koju to čini može postati deo pacijentove svesnosti. Geštalt terapijski susret zahteva semantičku klarifikaciju, npr. razlikovanje afekta i kognicije. Da bi mogao da oseti dobrobiti koje proizilaze iz izražavanja sopstvenih osećanja, pacijent mora biti u stanju da razlikuje osećanja od različitih kognitivnih procesa. Osećanjem koje se odnosi na afektivni domen razlikuje se od osećanjem koje se odnosi na kognotivni domen (ja zamišljam, zaključujem, mislim, verujem itd.). Rad na povećanoj svesnosti pacijenta u pogledu jezika koji koristi je u centru pažnje Geštalt terapije još od Perlsove prve knjige u kojoj govori o dva sredstva koja su mu pomogla u njegovom traženju načina da popravi tradicionalnu psihoanalizu: „holizam“ (koncepcija polja) i „semantika“ (smisao značenja)(Perls, 1947, str. 7). Perls je shvatio da i dalje pokušavamo da „učinimo nemoguće:da integrišemo ličnost uz pomoć neintegrativnog jezika“ (Perls,1948. str. 567).Tako se pacijent uči da razlikuje i da odmeri reči tao da one imaju konkretno i egzaktno značenje. Ako pacijent kaže „Ne mogu“, Geštalt terapeut može da mu predloži da pokuša da keže „Neću“ (Levitsky i Perls, 1969,str. 5). Prazan, uopšten, dualistički koncept postaje konkretan, specifičan i unitaristički. Ali je dobar primer reči koje nosi dvostruko značenje u poruci. U tvrdnji „Ja te volim, ali sam ljut na tebe“, reči koje slede iza reči, ali negiraju reči koje joj prethode. I je veznik koji može tačnije da odrazi iskustvenu realnost. Ako osoba istovremeno doživljava dve činjenice:ljubav i bes, tačnija izjava biće:„Volim te i ljut sam na tebe.“ A naročito važna semantička transakcija u Geštalt terapiji je prelaz sa to jezika na JaTi jezik. To je depersonalizovana forma izraza kojima se zamagljuje aktivnost činioca i objekta akcije. To je uobičajeno za nas da o svojim telima i postupcima govora uz pomoć „to“ jezika. Ovo se tiče semantičke odgovornosti (Levitsky i Perls). Neurotičari često projektuju svoji inicijativu i odgovornost i vide sebe u pasivnoj ulozi: misli im se javljaju , ili oni su bili zapanjeni mišlju itd. Pacijent nije spreman da se identifikuje sa nekim od svojih aktivnosti,on je otuđijo neke od svojih ego funkcija (Perls, 1948, str. 583).Ako se

53 njegov jezik reorganizuje tako da pređe iz „to“ u „ja“ oblik, znatna integracija može se postići samo kroz ovako jednostavno prilagođavanje (Perls, 1948, str. 583). Šta osećaš u očima? Treperenje. Šta radi tvoja ruka? Podrhtava. Šta osećaš u grlu? Stezanje. Šta čuješ u svom glasu? Jecanje. Kroz jednostavno naizgled mehaničko-korisno menjanje „to“ jezika u „ja“ govor učimo da se poistovećujemo sa određenim ponašanjem koje je u pitanju i da preuzmemo odgovornost za njega. Umesto da kažemo „To je nekakvo podrhtavanje“, reći ćemo „Ja drhtim“. Umesto „Stezanje“, „Ja sam stegnut“. I ako odemo još jedan korak dalje, reći ćemo umesto „Ja sam stegnut“, „Ja se stežem“. (Levitsky i Perls, 1969, str. 4). Druga važna semantička transakcija u Geštalt terapiji koja pomaže ljudima da otkrivaju sebe je ono što Simkin zove zašto je (Simkin, str. 3, takođe Enright, 1970a, str. 4). Reč zašto kao i bilo koje drugo pitanje, zahteva da onaj koji odgovara opravda sebe. Onaj koji odgovara najčešće počinje braneći se (ili napadajući) rečju „zato“. Sve što sledi iza „zato“ je racionalizacija, razumna misao koja služi kao opravdanje. „Uradio sam to zato što si me ti naterala da to uradim“. „Učinio sam to jer nisam mogao drugačije“. Ova vrsta optužbe je suprotna duhu susreta i izbegava odgovornost za sebe, manipulativna je i uključuje pretpostavke o istorijskim antecedentima i kauzalnim faktorima. Mnogi pacijenti vode unutrašnji dijalog u kojem se bave pitanjem zašto je ________________. Kada ljudi postanu svesni nekog dela sebe koji ne odgovara njihovom intelektualno izabranom idealu, oni traže razloge za svoje ponašanje (Simkin, str. 3). Kada nađu opravdanje oni nastavljaju da se ponašaju kao ranije, samo što sada za to imaju razlog. U terapiji postavljanje pitanja zašto vodi u spekulacije, optužbe, istoricizam i naglašaanje uzroka umesto funkcionalne analize. To nas udaljava od procesa koji odražava ponašanje. Ovo izbegavanje Sada i Ovde je često kod psihoanalitički orijentisanih psihoterapeuta i mnogih pacijenta i njihovih porodica. Geštalt terapeut smatra zašto, zato, ali, to i ne mogu prljavim rečima. Uvek kada se koriste terapeut može da skrene pažnju na to. Tako ponašanje, upotreba određenih reči, koje nije bilo svesno, postaje svesno. To se može postići tako što će terapeut zviždati svaki put kada se ove loše reči koriste (Simkin je zviždao). Zapazite da ovde nije bilo govora o promeni vokabulara zasebno od ostalih procedura. Jednostavno rečeno, obraćanje pažnje na govor je još jedna eksperimentalna tehnika koja pacijenta vodi do otkrića.

54

GEŠTALT TERAPIJSKE IGRE Principi i tehnike mogu postati konkretniji kroz razmatranje specifičnih tehnika ili igara koje se koriste u Geštalt terapiji. Ove igre se koriste u individualnom i grupnom radu sa ciljem da dovedu do otkrića i senzitizacije. Geštalt terapija ne predlaže ukidanje igranja igara, već svest o igrama tako da osoba može da odabere koje igre će igrati i može da izabere kompanjone sa čijim igrama se njegovi prepliću (Levitsky i Perls, 1969, str. 8-9). Sledi nekoliko Geštalt terapijskih igara. Ovaj deo se oslanja na Levitsky i Perlsa, 1969 (str. 9-15).

Igre dijaloga Kada posmatra rascep u osobi, Geštalt terapeut predlaže da pacijent eksperimentiše tako što će preuzeti obe uloge u konfliktu i uspostaviti dijalog. To se može odnositi na bilo kakav rascep, tj. agresivnost nasuprot pasivnosti ili na razgovor sa drugom osobom koja je važna, ali odsutna. U drugom slučaju pacijent glumu da je druga osoba prisutna i nastavlja sa dijalogom. Često se razvija dijalog između delova tela, kao između leve i desne ruke. Unutrašnji konflikt često se dešava između top dog i under dog dela ličnosti. Top dog je tiranski i moralizatorski autoritarac. Tipična top dog tvrdnja je „Trebalo bi da“, „Mora biti“. „Zašto ne bi?“Mnogi ljudi se identifikuju sa svojim top dogom. Under dog kontroliše preko pasivnosti. Under dog naizgled popušta i nalazi izgovore, ali nastavlja da sprečava top dog da bude uspešan. Shostromov (1967) terapijska dijagnostička shema tipova manipulatora razvijena je na osnovu Perlsovog originalnog otkrića konfliktna između top i under doga. U Geštalt terapiji ovaj konflikt može se pretvoriti i u otvoren dijalog između različitih delova pacijenta. Ovo često počinje sa semantičkom analizom reči i fraza kakve su : „zašto-zato“, „da“, ali „Ne mogu“, „Pokušaću...“ Rad u krugu Dok se radi individualno u grupi često Pacijent može biti zabrinut zbog toga osećanja prema drugima. Terapeut komunicira o temi sa svakim u grupi. krugu tertiraju se kao bilo koji susret.

se javi tema koja se odnosi i na ostale u grupi. što pretpostavlja šta drugi misle ili može imati može predložiti da pacijent napravi krug i Spontani i autentični susreti koji se razvijaju u

Nedovršeni poslovi Svaki nedovršen geštalt je nedovršen posao koji traži razrešenje. Obično se ovo javlja u obliku nerešenih i nepotpuno izraženih osećanja. Pacijenti se ohrabruju da eksperimentišu sa dovršavanjem poslova koji do tada nisu bili završeni. Kada posao čine neizražena osećanja prema članu grupe, od pacijenta se traži da ih izrazi direktno. Geštalt terapeuti su otkrili da je ogorčenost najčešće i najznačajnije

55 neizraženo osećanje i obično se time bave kroz igru u kojoj je komunikacija ograničena na tvrdnje koje počinju rečima „Zameram ti“ Igra „Preuzimam odgovornost za“ Geštal terapija smatra otvoreno ponašanje , senzacije, osećanja i mišljenja aktom osobe. Pacijent odbacuje, otuđuje ove akte koristeći to govor, pasivan ton itd. Jedna od tehnoka sastoji se u tome da tražimo od pacijenta da posle svake izjave doda „... i preuzimam odgovornost za to.“

Igre projekcije. Kada osoba zamišlja da druga osoba ima neku osobinu ili osećanje, od nje se traži da proveri da li je reč o projekciji tako što će doživeti u sebi to osećanje ili osobinu. Često pacijent otkriva da on zapravo ima isto osećanje koje pripisuje drugima i da ima i odbaciuje istu osobinu koju ne može da prihvati kod drugih. Jedna od igara je igra projekcije. Pacijent koji pripisuje neku osobinu drugome igra ulogu osobe. Igre obrtanja Kada terapeut smatra da pacijentovo ponašanje predstavlja suprotnost latentnom impulsu, on može tražiti od pacijenta da igra suprotnu ulogu od one koju je igrao. Naizgled ljubazan pacijent igraće ulogu nekooperativne i zajedljive osobe. Ritam kontakta i povlačenja Povlačenje iz kontakta koji se zbiva Sada i Ovde tretira se eksperimentalno, od pacijenta se ne traži da se ne povlači, već da bude svestan kada se povlači, a kada ostaje u kontaktu. Od pacijenta ili grupe se traži da zatvore oči i da se povuku. Ostajući u kontinuumu svesnosti, pacijenti izveštavaju o svom iskustvu. Rad se nastavlja kada se pacijent vrati nazad u Ovde i Sada pošto je zadovoljio svoju potrebu da se povuče, a pritom je pažnju svesno usmerio na proces koji se zbiva. Igre uvežbavanja za nastup Reakcija pacijenta na samu grupu je vredan izbor terapijskog materijala. Pacijent koji se plaši da izrazi svoja osećanja pred grupom hrabri se da izvesti grupu o tome šta zamišlja šta će se dogoditi i šta oseća kada razmišlja o tome da otkrije svoja osećanja. Često se javlja unutrašnje uvežbavanje za predstojeću socijalnu ulogu. Trema pred nastup se javlja jer se osoba plaši da uloga neće biti dobro prihvaćenja. Svest osobe da vežba za predstojeću ulogu, da ne sluša druge dok su na sceni i da nije spontan, može se povećati uz pomoć igara u kojima osobe izveštavaju o svojim probama i iznose njihov sadržaj. Na sličan način se radi i sa fenomenom cenzorisanja (Enright, 1970a na primer)

56 Igra pojačavanja pokreta Mali pokreti i gestovi mogu da zamene i da blokiraju svest o afektivnim procesima. Geštalt terapeuti posmatraju pokrete tela i izveštavaju o njima. Jedna igra ili eksperiment se sastoji od toga da se traži od pacijenta da ponovi ili pojača pokret. To poboljšava percepciju važnog načina blokiranja svesnosti (videti Enright, 1970a, str. 6, Levitsky i Perls, 1969, str. 13). Jedan primer citiran je ranije (inhibirana osoba koja lupka prstom).

Igra „Mogu li ti ponuditi rečenicu?“ Kada terapeut zaključi da postoji nejasna ili neizgovorena poruka on je može uobličiti u rečenicu i tražiti od pacijenta da glasno kaže rečenicu- da je ponovi, ukratko da proveri da li mu odgovara. Igra tipa „Naravno“ ili „Jasno je da“ Pacijenti često ne uspevaju da veruju svojim čulima i da ih koriste. Posledica toga je da propuštaju da vide ono šta je očigledno i traže podršku za svoje izjave. Sa navedenim se izlazi na kraj tako što se od pacijenta traži da rečenice započne sa „Jasno je da. ..“. Sa traženjem podrške za date izjave može se eksperimentalno baviti tako što će se pacijentu predložiti da na kraj svake rečenice doda „..., naravno.“ „Možeš li da ostaneš sa tim osećanjem?“ Kada govorite o tome čega su svesni, pacijenti često brzo prelete preko frustrirajućih osećanja. Geštalt terapeut često traži od pacijenta da ostane sa osećanjem, da ostane sa kontinuumom svesnosti. Osećanje sa psihičkim bolom je nužno da bi se pravazišao impas (Perls, 1966, str. 7, 1965, str. 4). Rad na snu Geštalt terapija ima sopstveni metod za rad na snu. U Geštalt terapiji snovi se koriste radi integracije, oni se ne interpretiraju. Perls smatra san egzistencijalnom porukom, a ne ispunjenjem želje. Reč je o poruci koja govori o tome kakav je život osobe i kako da se osoba vrati svojim osetilima – da se probudi i da zauzme svoje mesto u životu. Perls ne smatra da terapeut zna bolje od pacijenta šta njegov san znači (Perls, 1965, str. 7, takođe, 1970a, str. 14). Perls pušta da osoba odglumi san. Pošto svaki deo sna smatra projekcijom, svaki fragment sna – osobom, raspoloženjem ili podrškom – sve to se smatra odbačenim delom osobe. Osoba prihvata svaki deo i sledi susret između razdvojenih delova selfa. Takav susret često vodi u integraciju. Nemarna,dominantna,manipulativna žena sanja kako šeta krivudavom stazom, kroz šumu visokog,pravog drveća. Dok postaje jedno drvo , oseća kako je bolje ukorenjena i mirnija. Pošto se vraća u svoj sadašnji život sa ovim osećanjem, ona oseća njihov nedostatak i takođe, mogućnost da ih stekne. Postajući krivudava staza, ona intenzivnije oseća nepoštenu krivudavost svog života i njene oči se pune suzama, ali takođe, ona oseća da postoji mogućnost da se ispravi ako to izabere.

57

Rad u paru Geštalt je izuzetno efikasan u okviru porodične i bračne terapije (Enright, 1970a, Kempler, 1965, 1966, 1968, Levitsky i Perls 1969). Porodica kao celina, kao i pojedini članovi porodice dolaze na terapiju sa nedovršenim poslovima, nepotpunom svesnošću, neizraženom ogorčenošću i slično. Iste tehnike primenjuju se u radu sa porodicom i u radu sa Geštalt terapijskim grupama. Radionice sa parovima pokazale su se uspešnim. Bračni partneri često otkrivaju kako nisu u vezi sa partnerom kakav on jeste, već sa idealizovnim konceptom partnera. Igre koje se koriste u bračnoj terapiji su proširenje već navedenih igara. Na primer, od partnera se može tražiti da se okrenu jedan prema drugom i da se izmenjuju počinjući rečenice sa „Zameram ti što“. Posle toga može da sledi „Cenim to što“. Postoje i druge mogućnosti kao na primer „Ljutim se jer“, ili „Popuštam ti zato što“. Do otkrića se može doći u uz pomoć rečenica koje počinju sa „Vidim da“. Naglasak je na Sada i Ovde – Ja i Ti i na otkrivanju načina uz pomoć kojih se izbegava neposredno iskustvo. Geštalt terapijski rad sa parovima naglašava otvaranje blokada svesti o porodici trenutnog bračnog susreta. Walter Kempler o kojem sam već govorio, postiže dramatične rezultate tako što radi sa čitavom porodicom i naglašava terapeutov kontakt sa sopstvenim osećanjima kao osnovno terapijsko sredstvo. Diskusija Literatura o bihevioralnoj terapiji pokušava da ograniči alternativne modele na modifikaciju ponašanja i na madicinske modele. Geštalt terapija svakako je treća mogućnost i prva egzistencijalistička škola koja je razradila psihoterapijski model koji izbegava greške sadržane u medicinskom modelu na kojem se bazira praksa psihodinamski orijentisane psihoterapije. Takođe, to je jedan od nekoliko iskustvenih psihoterapijskih modela koji naglašavaju posmatranje i eksperimentisanje sa ponašanjem. Geštalt terapija i bihevioralna terapija imaju nešto što nedostaje prosečnim kliničarima:naglašavaju ponašanje koje se može posmatrati sada i ovde. Oba pristupa odbacuju koncept nesvesnog i pojmove o etiološkoj uzročnosti i to zamenjuju posmatranjem ponašanja. Geštalt terapiji i logičkom pozitivizmu zajedničko je preferiranje funkcionalnog nad kauzalnom analizom. Iako naglašavaju eksperimentisanje i verifikaciju zaključaka uz pomoć posmatranja ponašanja, Geštalt terapija ne naglašava kvantifikaciju. Ovi pristupi takođe naglašavaju nepoželjne posledice koje potiču od traženja uzroka za pretpostavljenu nesposobnost pacijenta da bude odgovoran za svoje ponašanje, tj. kritikuju shvatanje da pacijent ima neku bolest. Ipak, Geštalt terapija deli sa kliničkim pristupom bavljenje svešću, i ako preferira egzistencijalističko – fenomenološki model svesnosti u odnosu na psihodinamski model nesvesnog. Geštalt terapijsko bavljenje svesnošću na znači da treba žrtvovati ulogu psihologa kao posmatrača ponašanja. Fenomenološki izražaji pacijenta u skladu sa njegovim senzornim informacijama, dok se psiholog drži senzornih informacija i posmatranja i eksperimenta. Eksperimenti sa usmeravanjem svesnosti

58 predstavljaju alterantivu u lečenju i procesima uslovljavanja. Osoba otkriva kao da bude odgovorna za ponašanje koje bira – da potpuno koristi sredstva svoje svesnosti. I bihevioralna terapija i Geštalt terapija zasnivaju se na bihevioralnoj nauci. Razlike se mogu sagledati kroz način njihove primene u hipotetičnom, ali ne atipičnom slučaju. Kada bihevioralni terapeut radi sa majkom čije dete ima temper tantrum, on obično predlaže bihevioralne režime uz pomoć kojih će razusloviti interakciju između deteta i majke koja podržava temper tantrum. Geštalt terapeut bi se zadržao na svesti majke o tome šta dete radi, šta oseća i kako on uz pomoć usvojenih introjekcija (treba) pasivno dopušta da bude izmanipulisan od strane deteta. Psiholog bi bio svestan rezultata eksperimenta iz oblasti eksperimnetalne psihologije koja se bavi ovim problemom. Geštalt terapeut bi pomogao majci da postane potpunija i kompetentnija oaoba. Ona će verovatno prestati sa poanašanjima uz pomoć kojih je podržavala tempet tantrum i istovremeno će steći način gledanja na stvari koji može da generalizuje na ostatak svog života (i indirektno i detetovog). Istorija Ego,glad i agresija, Perlsovo prvo objavljeno delo napisano je tokom 1941-42. Sa podnaslovom Revizija Frojdove teorije i metode, ovo delo predstavlja most između njegove ranije ortodoksne psihoanalitičke prakse i njegove kasnije Geštalt terapijske prakse. (Perls, 1947, Uvod u izdanje iz 1966). Iako je bilo izmena u kasnijim radovima, mnogi Perlsovi osnovni stavovi zastupljeni su u ovom ranom radu. U vreme kada je ovaj tekst napisan, iznesene su mnoge revizije Frojdove teorije, uključujući i ideju Horney, Froma i Sullivena. Ipak, ove revizije su ostale u okviru psihodinamičkog, medicinskog modela. Eksperimentalni psiholozi su u to vreme ignorisali, odbacivali ili prevodili psihoanalizu, ali i dalje nisu nudili opštu kliničku alternativu. Biheviorizam, geštaltizam, fenomenologija, egzistencijalizam, idiografska psihologija još nisu bili razvili konkretnu kliničku alternativu za psihoanalizu. Iako je Perls dosta pozajmljivao psihoanalize, fenomenologija –egzistencijalizam i operacionalizam – biheviorizam, on je koristio proširenu verziju Geštalt psihologije, svoj okvir. Perls je koristio holističko – semantički pristup. Pod semantikom (značenje značenja) je podrazumevalo specifikaciju konkretnih bihevioralnih referenci za celokupnu terminologiju. On je pozivao na : Nemilosrdno pročišćavanje sasvim hipotetičkih ideja, naročito onih hipoteza koje su postale rigidna, statična uverenja i koje su, bar po nekim shvatanjima, postale realnost, umesto da budu elastična teorija... (Perls, 1947, izdanje iz 1966, Uvod) Pod pojmom holizam (teorija polja) Perls je podrazumevao celinu koja je veća od sume delova, jedinstvenost ljudskog organizma i jedinstvenost celokupnog polja organizma/sredine. On je smatrao Geštalt terapiju korekcijom grešaka psihoanalize u pogledu tretiranja psiholoških događaja kao izolovanih činjenica nezavisnih od organizma i u pogledu baziranja teorije na asocijacionnizmu umesto na holizam. To je takođe razlika između Geštalt terapije i većine biheviorističkih teorija. Perls je takođe smatrao svoju teoriju psihoterapije kao teoretski jednostavnu, a praktično tešku (1947, str. 185). Kroz socijalno učenje ljudi gube osećanje sebe i kroz psihoterapiju ovo mogu ponovo da steknu. Ponovo učenje nije intelektualan proces već se može uporediti sa Jogom, iako je Perls primetio da je cilj Joge umrtvljivanje organizma, a Geštalt terapija pokušava da „oživi organizam i da mu omogući da

59 potpunije živi“ (Perls, 1947, sta. 186). On je u knjizi uključio sistem vežbi koje je kasnije proširio u svoj sistem Geštalt terapije (Perls i drugi, 1951). Ironično je to što mnoge ideje koje su sada u modi prvi osmislio i/ili operacionalizovao Perls, ali mu se za to retko odaje priznanje u literaturi. On je hronološki pionir modernog egzistencijalno – fenomenološkog modela psihoterapije (Uvod u izdanje iz 1966, Ego, glad i agresija), a Geštalt terapija je i dalje jedini model koji kombinuje ovo sa orijentacijom isključivo prema konkretnoj, Ovde i Sada bihevioralnoj realnosti. Mnogi od njegovih koncepata i shvatanja postali su popularni tokom poslednjih deset ili petnaest godina pod različitim nazivima, ukazujući u različitom stepenu na Perlsov direktan uticaj. Suprotno nedostatku priznanja u literaturi, Perls je izvršio značajan uticaj tamo gde je on ili su njegovi učenici demonstrirali Geštalt terapiju. Iako Geštalt terapija ostaje Perlsovo najpotpunije delo, od tada je došlo do promena. U prethodnm delovima ovog teksta, o nekim od ovih promena sam raspravljao, a da nisam pomenuo njihovo poreklo . U uvodu za izdanje Ego, glad iagresija iz 1966, Perls govori o nekim od ovih promena kao o „prolasku kroz impas, kroz tačku zadržavanja u statusu quo u kojoj izgleda da prosečne terapije bivaju uhvaćene“ i izlaže shvatanje da je osim u izuzetnim slučajevima individualna terapija zastarela i da je terapija u vitu workshopa mnogo efikasniji model. U istom uvodu Perls procenjuje u kojoj meri su ideje o kojima je on raspravljao generalno prihvaćene u oblasti mentalnog zdravlja. On tvrdi da je teorija svesnosti – pod imenom trening senzisivnosti i trening – grupe široko prihvaćena. Važnost spontane, neverbalne ekspresije sve više počinje da se shvata. I u terapijskom okruženju prestaje da se naglašava važnost ležanja na kauču, a naglašava se susret čoveka terapeuta, ne sa slučajem, već sa drugim ljudskom bićem. On takođe smatra da raste prihvatanje koncepta realnosti Sada i Ovde, organizma kao celine, dominacije najurgentnije potrebe i tretiranje psiholoških događaja u vezi sa čitavim organizmom, a ne kao izolovanih činjenica odvojenih od organizma. Ostale Perlsove ideje privukle su manje pažnje. On tvrdi da: Značaj agresije kao biološke sile, veza agresije i asimilacije, simbolička priroda Ega, fobičan stav u neurozi, jedinstvo organizma i sredine jedva da su shvaćeni. (Perls, 1947, Uvod u izdanje iz 1966). On takođe primećuje da dok raste interes za grupni i radioničarski oblik rada, ovaj pristup se pre smatra ekonomičnim nego efikasnim. U stvarnoj kliničkoj praksi izgleda da nije dovoljno naglašena važnost uspostavljanja ravnoteže između podrške i frustracije. KOMPARACIJA MODELA Teorijska razika između Geštalt terapije, modifikacije ponašanja i psihoanalize je jasna. U modifikaciji ponašanja pacijent se direktno menja pod uticajem terapeutovog manipulisanja sredinskim stimulusima. Prema psihoanalitičkoj teoriji ponašanje uzrokuje nesvesna motivacija, što postaje znak transfernog odnosa. Kroz analizu transvera uklanja se potiskivanje i nesvesno postaje svesno. U Geštalt terapiji pacijent uči da potpunije upotrebljava svoje unutrašnje i spoljašnje senzore, kako bi bio odgovoran za sebe i sebi pružio podršku. Geštalt terapija pomaže pacijentu da preuzme u svoje ruke ključeve za svoje stanje, svest o procesu svesnosti. U toku

60 modifikacije ponašanja, vrši se uslovljavanje kroz kontrolu stimulusa, kroz psihoanalizu terapeut leči otkrivajući uzroke mentalnog oboljenja (problema) u Geštalt terapiji dolazi do samospoznaje kroz eksperimente sa usmeravanjem svesnosti Sada i Ovde. Drugi modeli predstavljaju alternativu modifikaciji ponašanja u psihoanalizi. Tokom poslednjih decenija porasta mogućih alternativa u Trećoj sili. Nove metode psihoterapije ponudili su Rogers (posle 1960), Bach, Berne, Schutz, Satir, Frankl, Glasser, Ellis i drugi. Potrebna je pažljiva analiza da bi se utvrdile prave i semantičke razlike između ovih škola i psihodinamski orijentisane psihoterapije i modifikacije ponašanja. Takođe je potrebna pažljiva razlika da bi se utvrdila sličnost i razlika između Geštalt terapije i ostalih škola u okviru Treće sile u psihoterapiji. Treća sila generalno, smatra terapijski odnos direktnim odnosom između ljudskih bića tj. Ja-Ti odnos se preferira u odnosu na pacijent – lekar ili manipulator – manipulisano odnos. Svi pravci tvrde da su holistički, interakcionistički i egzistencijalistički. U celini, terapeut je aktivniji nego u psihodinamski orijentisanoj psihoterapiji. Koristi se grupni rad, kao npr. grupe susretanja, porodične grupe, trening senzitivnost, senzorna svesnost itd. Svi pristupi su optimistički i naglašavaju ostvarenje čovekovih potencijala. Razlika između psihodinamskog pristupa i pristupa Treće sile u psihoterapiji može biti iluzorna. I u jednom i u većini drugih pristupa, pretpostavlja se da se promena zbiva kao posledica razgovora o pacijentovom životu uz poboljšano razumevanje. U oba pristupa pacijent sa povećanim razumevanjem počinje u većoj meri da prihvata sebe. Osnovna razlika izgleda se odnosi na aktivnost terapeuta, optimističan nasuprot pesimističnom stavu i preferencija prema razgovoru o tekućem životu u odnosu na razgovor o detinjstvu. Geštalt terapija nominalno spada u treću silu u psihoterapiji. Kada posmatramo stvarno ponašanje terapeuta i pacijenta u psihoterapiji, terapije Treće sile čine se i sličnim i prilično različitim od psihoanalize i modifikacije ponašanja. Shostrom (1967) raspravlja o aktualizujućim terapijama na način koji naglašava različitost. Ova revizija će izložiti načine na koje se Geštalt terapija razlikuje i ono što je čini jedinstvenom u odnosu na terapije Treće sile. Jednostavnost Geštalt psihoterapije sastoji se od povećane različitosti od ostalih terapija u odnosu na psihodinamsku orijentaciju. 1. Holizam i multidimenzionalnost Iako mnogi psihoterapeuti tvrde da su holistički orijentisani, mnogi zapravo posmatraju stvari jednodimenzionalno (Perls, 1948, str. 579). Perls tvrdi da samo opsežna psihoterapija može da bude integrativna i da samo terapeut sa obuhvatnim stavom može da shvati suštinske probleme. Terapeuti često imaju slepe mrlje, područja koja ne mogu da vide. Oni će izbeći da prihvate shvatanja škola koje naglašavaju upravo ta područja. Pacijenti koji su ambivalentni po pitanju promene često traže terapeute čije slepe mrlje leže upravo u oblasti njihovih problema. Što je obuhvatniji biopsihosocijalni stav verovatnije je da će tokom obuke terapeuta bilo koja poteškoća biti primećena ili da će biti primećena u radu sa pacijentom. Geštalt terapija smatra celokupno biopsihosocijalno polje, uključujući i organizam/sredinu važnim. Geštalt terapija aktivno upotrebljava fiziološke, sociološke, kognitivne, motivacione varijable. Ni jedna relevantna dimenzija nije isključena iz bazične teorije.

61

2. „Sada“ i mehanizam promene Moderno shvatanje koje naglašava trenutne životne okolnosti pacijenta je jedan oblik sadašnjosti, nasuprot Frojdovskom okretanju ka onome što se desilo tada. Ipak, u Geštalt terapiji, sada je funkcionalni koncept koji se odnosi na ono što se dešava upravo sada, što se čini upravo sada. Kada se priseća šte je bilo sinoć, osoba se sada priseća, sinoć je bilo tada. Doživljaj Ovde i Sada se umanjuje i slabi zbog prisećanja vezanih za prošlost. Ovo naglašavanje trenutačnog, sirovog doživljaja, dovelo je do shvatanja promene koje se znatno razlikuje od shvatanja ostalih psihoterapijskih modela. Većina terapeuta veruje da se promene dešavaju u funkciji povećanja znanja, uvida ili svesnosti. Razlikuju se prema tome kako definišu znanje i potrebnu vrstu znanja. U Geštalt terapiji znanje se ne poistovećuje sa onim što se verbalizuje, bilo verbalno, bilo u sebi. Psihodinamički orijentisani pisci govore o ovoj razlici kao o razlici između pravog i intelektualnog uvida. Znanje kojem Geštalt terapija pučava je znanje o tome kako osoba skreće pažnju sa neposrednih sirovih senzornih podataka iskustva. Mehanizam uz pomoć kojeg osoba zamenjuje aktivno Ovde i Sada emocionalnim brigama je objekt Geštalt terapijske eksperimentacije. Tek vraćanjem ovog mehanizma koji je bio van svesnosti natrag u svesnost, pacijent na Geštalt terapiji može analizirati proces uz pomoć kojih podržava nezadovoljavajuće ponašanje i može obezbediti sredstva uz pomoć kojih će u budućnosti nezavisno povećati svoju svesnost. U terapiji čiji su tvorci Rogers, Bach, Berne, Glasser, Ellis i Satir. Sadržaj, problem, analiza socijalne interakcije i diskusije o životnim okolnostima se naglašavaju. Ovo se razlčikuje od Geštalt terapije koja naglašava SADA. U Geštalt terapiji je taboo razgovor o ...,za razliku od nekih terapijskih pravaca u okviru Treće sile u psihoterapiji. Umesto razgovora Geštalt terapija upotrebljava eksperimentisanje. 3. Psihoterapija kao eksperimentisanje Geštalt terapija je eksperimentalna u pravom smislu te reči, to je doživljavanje sebe ili isprobavanje nekog oblika ponašanja –„istinsko življenje tokom doživljaja ili kroz doživljaje“ (Perls i drugi, 1951, str. 15). Koliko je ovo važno može se sagledati kroz egzistencijalni susret. Geštalt terapija deli sa drugim egzistencijalnim psihoterapijama verovanje u Ja–Ti-Ovde i Sada terapijski odnos. Ali ovakav susret koristi se u Geštalt terapiji kako bi se eksperimentisalo sa životom i otkrivalo. Uloge u Geštalt terapiji se ne igraju zato da bi pacijent vežbao novo ponašanje, već da bi naučio da razlikuje koje ponašanje zadovoljava njegove potrebe. Ono što je lekovito u Geštalt terapiji to nije odnos, to je saznanje o tome kako da se dođe do otkrića. Eksperimentisanje je više od još jedne Geštalt terapijske tehnike – to je stav ugrađen u celokupnu Geštalt terapiju. Geštalt terapija može se nazvati procesom idiografske eksperimentacije sa svesnošću usmerenom na kontinuum svesnosti. Ovakav eksperimentalni fokus jedinstven je za Geštalt terapiju. Nastao je pod uticajem orijentalnih religija, naročito Zen Budizam i Taoizam, te pod uticajem fenomenoloških eksperimenata. Bez toga i bez tehnika koje su odatle proizašle, stavovi o kojima ću govoriti pod tačkom broj četiri, ne bi bili prihvaćeni.

62 Alternativa eksperimentacije Sada i Ovde je uslovljavanje, bilo da je reč o otvorenom i sistematskom razuslovljavanju kao u bihevioralnoj terapiji ili o prikrivenom, kao u većini psihoterapija. Iako se tokom Geštalt terapije najčešće otkrivaju isti procesi kod pacijenta kao i u većini terapija u okviru Treće sile, u Geštalt terapiji konačni cilj ne predstavlja samo otkriće, već p r o c e s otkrivanja. Ono što u Geštalt terapiji dovodi do promene nije toliko povećna svesnost, u celini, koliko, povećana sposobnost da se bude svestan. Vežbe koje koristi Schutz i vežbe koje se koriste u Institutu za istraživanje ponašanja u La Jolli izgleda da povećavaju svesnost, ali retko kad obraćaju pažnju na mehanizam uz pomoć kojeg ljudi obično izbegavaju svesnost o neprijatnim doživljajima. Virginija Satir (1964) pomaže svakom članu porodice da otkrije osećanja i predstave o sebi i drugima i da otkrije šta drugi misle o tome šta je u osnovi osećanja. Linije komunikacije prate se unazad sve do početka braka. Ipak, proces uz pomoć kojeg se pacijent sada fokusira na prošlost umesto na svoje trenutne preokupacije,proces uz pomoć kojeg pacijent izbegava svesnost o sopstvenim osećanjima, a umesto toga pazi na očekivanja drugih, ne naglašava se. Rogers veruhe da će susret sa terapeutom koji bezuslovno poštuje pacijenta dovesti do promene. Ova vrsta susreta i razgovora rezultira u drugačijoj psihoterapijskoj tehnici nego što je Geštalt terapija iako postoji filozofska srodnost između dva sistema. Oba sistema koriste susret i obe imaju za cilj pozitivan rast. U Geštalt terapiji nema priče o, eksperimentiše se kako bi se otkrio način na koji osoba upravo sada manipuliše i izbegava da bude svesna manipulacije. 4. Značaj terapeutovog sistema vrednosti Jedino treba (pravilo) koje prihvataju Geštalt terapeuti je da pacijent treba da bude svestan. Svaka osoba mora da stupi u kontakt sa novim u sredini i da odluči šta je za nju hranjivo i šta će asimilovati, a šta je toksično i šta će izbegavati. Ovo se menja zavisno od toga šta je u datom momentu dominantna potreba. Geštalt terapšija nema viziju toga koje ponašanje je najpoželjnije za neku osobu ili u bilo kom trenutku. Bach (1962) pokazuje nešto veću spremnost da ponudi određene vrednosti. Kada pacijentu stoji na raspolaganju mogućnost izbora različitih ponašanja, Geštalt terapija se bavi povećanjem pacijentove svesnosti o antecedentima, organizmičkoj reakciji, posledicama ponašanja i tako dalje. Mitovi i strahovi mogu se doživeti u sigurnoj terapijskoj situaciji tako da sam pacijent može da odluči šta je za njega hranjivo, a šta je toksično. Nasuprot Ellisovom pristupu sam pacijent, a ne terapeut odlučuje šta je za njega iracionalno. Na primer, mnogi pacijenti veruju u mit da je opasno verabalno izraziti negativna osećanja. Kroz eksperimentisanje sa direktnim izražavanjem negativnih emocija, pacijent može da otkrije da postoje situacije u kojima takvo ponašanje prilično nagrađuje. Takođe, on može da otkrije koliku cenu plaća zbog toga što ne izražava takva osećanja. Moral U Geštalt terapiji moral se zasniva na organizmičkoj potrebi (Perls, 1953-1954). Nasuprot tome, prilagođavanje grupi,odanost grupnoj harmoniji, kao i kooperativnost

63 su pravila implicitno ili eksplicitno prihvaćena od većine terapijskih pravaca Treće sile, kao što su grupe za senzitivizaciju. U Geštalt terapiji se ne koristi pritisak terapeuta ili grupe kako bi se ovo ostvarilo, a agresija se smatra prirodnim bilološkim nagonom. Kada je pacijent svestan kako može da izrazi ili obuzda svoju agresiju, razlika između agresije i poništavanja (anihilacije) posledica svog ponašanja, Geštalt terapeut smatra da pacijent može da načini sopstveni izbor.

Podrška Perls eksplicitno kaže kako smatra da su ljudi sposobni da sebi pruže podršku,a da nisu krhki i da im ne treba zaštita od unutrašnje ili spoljašnje realnosti. Niti smatra da je ljudima potreban on kao diktator koji će ih prisiliti na promenu. Eliminišući prisilu on takođe eliminiše najveći deo potrebe da zaštiti pacijente od terapijskog procesa. Pacijent već poseduje u sebi sve mehanizme koji su mu potrebni da bi izbegao ne svarljive informacije i sam pacijent može najbolje da proceni koja informacija je za njega korisna. Kada se upotrebi maksimalan pritisak grupe, zaštita pacijenta može da postane neophodan deo terapeutovih aktivnosti. Činjenica je da oni koji insistiraju na tome da je ljudima potrebna socijalna konfrontacija kroz pritisak, takođe predpostavljaju da je ljudima potrebna zaštita od strane terapeuta, ovo se slaže jedno s drugim. Mnogi koji koriste tehnike konfrontacije pretpostavčljaju da terapijski progres mora da sačeka da se razvije pažljivo negovan odnos. S druge strane, u Geštalt terapiji se smatra da pacijent može da uči iz prvog eksperimentalnog susreta. Ovo predstavalja kontrast shvatanja Bacha, Bernea, Satira i Schutza. Satir smatra da je održavanje sistema, porodičnog sistema, najvažnije. I Bach i Schutz postavljaju konačne norme ka kojima teže. Bach utvrđuje pravila za bračnu svađu, postoje dobri i loši načini da se prođe kroz individualne razlike. I Bach i Schutz nekvalifikovano podstiču pacijente da dele tajne sa grupom i /ili sa svojim supružnikom u bračnoj terapiji. Nasuprot tome u Geštalt terapiji se koristi drugačija tehnika kako bi se bavilo tajnama:reč je o igri „Ja imam tajnu“ (Levitsky i Perls, 1969, str. 11). Od pacijenta se traži da misli o dobro čuvanoj tajni: „Daje mu se instrukcija da tajnu ne podeli sa drugima,već da zamisli (projektuje) kako bi drugi mogli da reaguju na nju“ (Levitsky i Perls, 1969, str. 11). tehnika se može proširiti tako da se svaki hvali kako ima užasnu tajnu i da se tako proradi nesvesna vezanost za tajnu kao za neko postignuće. Upoznavanje osećanja krivice, stida i osećanja i mehanizma uz pomoć kojih se izbegava svest o njima dovodi do drugačijih posledica nego što čine uopšteni Bachovi i Schutzovi saveti pacijentima da sa grupom podele svoje tajne. Sličan primer predstavlja Berneovo pravilo da treba eliminaisati igranje igara. U Geštalt terapiji cilj je svesnost koja omogućuje pacijentu da bira. 5. Nasilje i razaranje Schutz dopušta i hrabri stvarno nasilje kada ljudi imaju impulse. Iako Geštalt terapija hrabri agresiju, nasilje se smatra pokušajem poništavanja, razaranja. Geštalt terapijski workshopi, nasuprot Schutzianskim su nenasilni. Ponašanjem koji se nastoje razoriti i

64 povrediti drugi izbegavaju se sopetvena disforična osećanja. Odigravanje besa kroz nasilje je suprotno pojačavanju doživljaja, direktnom izražavanju osećanja i Ja-Ti odnosu. Geštalt terapija prihvata agresiju i konflikt kao prirodno biopsihosocijalnu silu i hrabri eksperimantisanje sa ostajanjem u negativnim osećanjima i sa njihovim direktnim izražavanjem kroz verbalne izveštaje (Enright, 1970a, Perls, 1947, 1948, 1953-4, Perls i drugi, 1951, Simkin).

6. Klinički trening Iako se u okviru Geštalt terapije predlaže modifikacija treninga kliničkih psihologa (Enright, 1970b), predlozi slični javljaju se kod Rogesra (1956), Geštalt terapija ne zalaže se za ukidanje profesionalnog kliničkog treninga. Klinički obučen psiholog postaje svestan psihopatološkog spektra i ljudskih ograničenja. Iako su psiholozi bez kliničkog treninga mnogo doprineli razvoju kliničke psihologije, oni nisu kvalifikovani da rade kao psihoterapeuti. U okviru novih psihoterapijskih pravaca često se zastupa i prihvata rad psihologa bez kliničkog obrazovanja. Geštalt terapija osuđuje ovakav razvoj situacije. Inovativne psihoterapije postigle su veliki publicitet, ali postoje izveštaji o maladaptivnom socijalnom i psihološkom reagovanju na neke workshope. Pisac veruje da je to posledica nedovoljnog kliničkog treninga terapeuta koji veruje u ljudski potencijal i posledica nedovoljnog poznavanja ljudskih ograničenja. Naravno,profesionalni trening uključuje mnoge discipline-psihologiju, negovateljstvo, socijalni rad itd. saradnja sa neprofesioalnim asistentima predstavlja sasvim drugo pitanje. 7. Domen primenjivosti U Geštalt terapijskoj literaturi ne postoji egzaktno određen spektar patologije na koji se Geštalt terapija može primeniti, niti se jasno kaže kakve modifikacije ili dodatne tehnike su potrebne za rad sa psihotičnim pacijentima, psihopatama, decom i ostalima. Ali Geštalt terapija je klinička teorija koju su razvili klinički psiholozi za širok spektar pacijenata. Na detaljima se još uvek radi. Ovo je suprotno treningu senzitivizacije koji su razvili neklinički psiholozi za rad sa biznismenima koji već funkcionišu. Potreba za daljim radom na ovom pitanju postoji i o tome se raspravlja u nastavku teksta. 8. Tehnike Treba primentiti da u okviru Geštalt terapije postoje mnoge tehnike o kojima sam već govorio. Ove tehnike mogu se upotrebiti u različitim okvirima, i ako sa promenjenim značenjem. Slično, tehnike koje su se razvile u okviru različitih škola mogu se koristiti u Geštalt terapiji. Ja sam na primer otkrio da kada se radi sa hospitalizovanim psihotičarima, tehnike psihodrame u okviru Geštalt terapije predstavljaju efikasniji način rada nego dijaloške tehnike koje se obično koriste u Geštalt terapiji.

65 Krititke Postoje oblasti u Geštalt terapiji o kojima treba raspravljati,što sledi u ovom delu teksta. U celini, reč je o oblastima koje se odnose na neiskorišteni potencijal Geštalt terapije. Pošto se ovaj članak ne bavi direktno teorijom učenja i teorijom ličnosti koja je u osnovi Geštalt terapije, kao ni stavovima o osnovnim izražavanjima kritike koje se odnose na ove oblasti Geštalt terapije neće biti razmatrane na ovom mestu. Iako se ne bavimo implikacijama Geštalt terapije vezanim za bazična istraživanja, pitanja preciziranja definicija i validacionih istraživanja srodno je prvom problemu. Erik Berne zastupa mišljenje da operacionalne definicije nisu mogiće u oblasti terapije (Bern, 1964). Ovo je teško prihvatiti s obzirom na obim istraživanja Rogersa i njegovih saradnika. U Perlsovim radovima ne nalazimo na protivljenje egzaktnih formi validacije, on je jednostavno izabrao da se ne bavi ovim vidom istraživanja. Perls ne nudi kvantitativne, statističke podatke da je Geštalt terapija delotvorna. O ovome problemu on kaže: „Gde su vaši dokazi?“Naš standardni odgovor je da mi ne govorimo ni o čemu što sami ne možete proveriti kroz sopstveno ponašanje, ali ako je vaš psihološki make-up eksperimentalizam, ovo vas neće zadovoljiti i vi ćete zahtevati „Objektivne dokaze“ verbalnog tipa, koji prethode neverbalnom pristupanju proceduri. (Perls i drugi, 1951, str. 7). Iako postoje rupe u sistemu (Levitsky i Perls, 1969, str. 9, Polster 1966, str. 6), naglašava se razlikovanje znanja od neznanja. Geštalt terapija nudi ideje u okviru molarnog pristupa, ali vodi računa o molekularnim detaljima. Premda Perls ne nudi objektivne mere za upotrebljene termine, u njegovoj diskusiji naglašava se konkretno posmatranje i konkretno iskustvo u odnosu na zaključivanje i spekulacije. U tom smislu, Geštalt terapija ja empirijska terapija. Iako Perls obezbeđuje javne demonstracije i reprodukcije (filmovi, audio snimke, video kasete i nekoliko primera slučajeva u Geštalt terapijskoj literaturi, Kempler 1965, 1966, 1967, 1968, Perls 1948, Laura Perls 1956, Polster 1957, Simkin 1962) nema dovoljno sistematičnih, detaljno izloženih istorija slučajeva. Najdetaljniji je prikaz Laure Perls (1956). Kada su potrebni kvantifikacija i objektivno istraživanje, kao i validacione tehnike u oblasti istraživanja, često se istraživači ograniče na sterilne i uske teme. Sužavanje pitanja kojima se bavimo radi naučnosti od sumnjive je vrednosti. Pitanja kojima se bavi Geštalt terapija čine se značajnim. Geštalt terapija pokriva nove oblasti, istražuje nove pretpostavke, ali je žrtvovala egzaktnu verifikaciju zarad vrednosti idiografske eksperimentalne psihoterapije. Perls ne smatra da zna odgovore na sva pitanja,već radije otvoreno priznaje nedovoljno poznavanje oblasti (Perls, 1948). Takođe, Geštalt terapija ne tvrdi da samo ona valjano pristupa problemima (Enright, 1970a). Teret dokaza je teži onima koji definišu psihologiju na takav način da isključuje različite pristupe iz polja. Perls je izložio rudnik uvida i procedure koje se mogu koristiti u psihoterapiji, kao i od eksperimentalno orijentisanih psihologa. Ali malo Geštalt terapeuta se bavilo mogućnostima istraživanja u Geštalt terapiji (izuzetak je Shostrom, 1966a, 1966b, 1967). Pomogla bi revizija literature i stvaranje eksperimentalnih predikcija i kliničkih očekivanja u okviru Geštalt terapije, čak i ako istraživanje ne bi odmah usledilo.

66 Mnogo toga se prepušta razboritosti pojedinog kliničara u Geštalt terapiji. Brine se o stilu i ličnosti terapeuta, u granicama profesionalne odgovornosti (Perls 1966, str. 4-5). Čak ni pitanje potrebnih modifikacija tehnike i teorije u radu sa različitim dijagnostičkim grupama pacijenata nisu formulisana u Geštalt terapijskoj literaturi. Pisac iz neformalnih diskusija zna da se Geštalt terapija koristi sa različitim grupama pacijenata, ali se o rezultatima ne izveštava u literaturi. Postoji potreba za određivanjem granica primene Geštalt terapije. Slično, mnogo odgovornosti prepušta se pacijentu. Osnovni rad u terapiji obavlja pacijent,a terapeut je vodič i katalizator. Posao terapeuta se sastoji u tome da osmisli eksperimente i da se bavi posmatranjem koje jasno i dramatično ocrtava proučavano perceptivno polje. Neuspeh u tome može biti uzrok kliničke neuspešnosti koja se može pripisati terapeutu (Perls 1948). Ipak, osnovni proces otkrivanja i korištenja otkrića je pacijentova odgovornost. Perlsova zamisao validacije u terminima ličnog iskustva čitaoca je jedinstvena. Mnogo se razlikuje od zahteva psihoanalize da se koristi čar analizatora,kao i od striktnog pridržavanja kriterijuma eksperimentalnog pristupa karakterističnog za modifikaciju ponašanja. Psihoanalitički argument je ad hominem ARGUMENT KOJI PRIHVATA VALIDACIJU JEDINO UNUTAR SISTEMA – TRAJANjE I CENA PSIHOANALIZE ČINI OVAJ ARGUMENT NEPRIHVATLjIVIM. GEŠTALT TERAPIJSKI EKSPERIMENTI MOGU SE ISPROBATI na osnovu Geštalt terapije (Perls i drugi, 1951) ili workshopima za vreme vikenda. Potrebni utrošak vremena može se usporediti sa onim koji je potreban da bi osoba iskusila bilo koji pristup koji se razlikuje od onoga na šta je osoba navikla. Potreban je otvoren i kritički stav, ali nije potrebno verovanje u sistem da bi se testirala Geštalt terapija. Moje zapažanje je da se Geštalt terapija može doživeti i ceniti tek posle ličnog susreta sa Geštalt terapeutom,susret često omogućuje učesniku perspektivu koja nije dostupna posmatraču koji ne učestvuje. U vezi sa tim se takođe postavlja pitanje vrednosti na koje se ne može odgovoriti uz pomoć laboratorijskih eksperimenata. Objektivan dokaz ili tehnički uspeh ne može da odgovori na pitanje vrednosti. Da li je poželjno da kliničar kontroliše pacijentovo ponašanje?I konačno, o ovom pitanju odlučuje svaki pojedinac. Shvatajući ovo Geštalt terapeuti nude Geštalt terapiju i prepuštaju da svako odluči da li je to korisno ZA NjEGA. Perls je ponudio terapiju koja je isključivo orijentisana na ponašanje Sada i Ovde, bez isključivanja varijabli svesnosti i bez uslovljavanja ponašanja. Primenjuju se egzistencijalistički stavovi sa jedinstvenim sistemom psihoterapije i validacijom sistema. Ja sam prihvatio Perlsovu ponudu i izazov da sam verifikujem Geštalt terapiju i otkrio sam da je sistem za mene lično i u profesionalnom smislu uzbudljiv, kreativan i koristan. Svakom je ostavljeno da odluči da li je potencijal koji nudi Geštalt terapija pogodan za lično eksperimentisanje, psihoterapijsku primenu ili primenu u bazičnim istraživanjima.

67

4. GEŠTALT TERAPIJA: POLEMIKA

KOMENTAR U ovom eseju, napisanom 1987 godine, ukratko prikazujem istoriju Geštalt terapije i promene u stavovima do kojih je došlo tokom godina. Razmatram najnovije promene kliničkih stavova po pitanju konfrontacije, terapeutove prisutnosti i vidljivosti, kontinuiteta odnosa, razumevanja celokupne karakterne strukture pacijenta, modela Geštalt terapije u grupama, pišem o važnosti terapije i razmišljanja, odnosu sa psihoanalizom i drugim pristupima. Kada je Joe Wysong tražio od članova izdavačkog odbora Geštalt žurnal da pišu o svojim razmišljanjima koja se tiču promena u Geštalt terapiji nastalih tokom poslednjih 10 godina, ja sam se zapitao šta mi zapravo znamo o tom razvoju, kao i kako znamo da je tačno ono što mislimo o mestu Geštalt terapije u svetu. Mi mislimo da vidimo koje je mesto Geštalt terapije u svetu, ali koliko dobro zapravo vidimo i do koje mere mi „vidimo“ ono što želimo?Mislim da smo sebe ranije zavaravali. Pozdravljam objavljivanje različitih perspektiva povodom desete godišnjice Geštalt žurnala, jer to u najmanju ruku stvara priliku za korekciju u odnosu na upućene kritike i za debatu. Poslednjih 10 godina Geštalt žurnal je služio za važno i potrebno sredstvo za kreiranje foruma u okviru kojeg možemo da opisujemo da se sećamo, analiziramo, diskutujemo, razmatramo istoriju, filozofiju, metodologiju, sociologiju Geštalt terapije itd. U ovom delu Geštalt žurnala mi imamo još jednu mogućnost da korigujemo činjenice da, po mom mišljenju, u Geštalt terapiji ne poklanjamo dovoljno pažnje eksplikaciji empirijskih i filozofskih stavova. Mi govorimo o tim pitanjima, ali često samo ponavljamo generalizacije koje nisu ni teorijski dobro ispitane, ni empirijski proverene, a nisu ni poboljšane kroz ponavljanje. Stav i početak razočarenja (1965-1975) Poslednjoj deceniji prethodio je period tokom kojeg je Geštalt terapija postala veoma popularna i neograničena u svojim težnjama. Kada sam 1965 godine započeo sa Geštalt terapijom,to je bilo doba pobune i revolucije u društvu i u terapijskoj zajednici. Sve se činilo mogućim samo ako bi smo

68 bili spremni da odbacimo okove rigidnosti i da rizikujemo da dozvolimo kreativnosti da se pojavi. Naivno poverenje i nada u vezi sa eksperimentacijom išla je ruku pod ruku sa odbacivanjem tradicije. Za Geštalt terapiju to je bio početak meteorskoh uspeha. Tradicionalna Frojdijanska psihoanaliza bila je laka meta pobune. Bila je rigidna i doktrinirana, intelektualizujuća, malo pažnje je poklanjala i jedva da je cenila sada i ovde realnost bilo pacijenta ili terapeuta, zahtevala je da se terapeut uzdrži od lične ekspresije bez obzira na okolnosti ili lična osećanja ili potrebe određenog terapeuta ili pacijenta, nije mogla da integriše aktivne tehnike i bila je Njutnovska u vreme teorije polja. Naravno, značenje Geštalt terapije je u vezi sa njenim poreklom, a naročito sa rođenjem i separacijom od psihoanalize. Vrednost psihoanalize i ono što joj duguju svakako su cenili neki Geštalt terapeuti, ali u ovo vreme slave to se nije moglo primetiti. U to vreme neka vrsta žara poticala je od i okruživala Geštalt terapiju. U toj dekadi malo su se cenile tradicionalne teorije, prakse i filozofije. Izgledalo je da Geštalt terapja sve može sama da ostvari i da sve postigne. Geštalt terapija podigla se u visine, popularnost na talasu optimizma. I ako je literatura bila oskudna, usmena tradicuja ukazivala je na široke filozofske mogućnosti, a dramatičan terapijski rad na workshopima ukazivao je na velike kliničke mogućnosti. I ako je bilo jasno da postoje rupe u filozofskoj i praktičnoj literaturi o Geštalt terapiji, poverenje i stav u Geštalt terapijskoj zajednici je bio visok, pozitivan i optimističan. Možda je vrhunac ovog stil Geštalt terapije koji je Perls popularizovao krajem šezdesetih (koji Joel Latner naziva „Kalifornijski stil“). To je bilo doba pobune, ekspanzije, ekspresivnosti. Promena i rizik su bile reči na ceni, stabilnost, oprez, predvidljivost nisu. Došlo je do gubitka ravnoteže, do gubitka polovine prirodnih polova. Naglašava se proces i sadašnji trenutak, ali ne i uravnotežavajuće priznavanje važnosti strukture i kontinuiteta. Ovaj stil smatrao je uzbuđenje i olakšavanje napora „prirodnim“ a pažljivu brigu neurotičnom. To je vredelo kako za stil „preobražaja“ tokom šezdesetih, kao i za stil „usklađivanja“ popularan tokom ranih sedamdesetih (kada su naglašavanji rad na telu kroz udaranje, vikanje, zajedljive susrete, praznu stolicu, kao i metitaciju itd). U stilu rada mnogih Geštalt terapeuta fokus se sa interpersonalno-intrapsihičkog u terapiji postepeno usmerio na intrapsihički stav bez eksplicitnog komentarisanja filozofske promene. Ovaj stil smatrao je da se spas nalazi u sebi, a ne u procesu svesnosti i kontakta. U neku ruku, teza šezdesetih je bila:pobuna, socijalni protest, eksperimentisanje, izražavanje afekta, izlaganje svoga „Ja“ svetu. početkom sedamdesetih javila se antiteza:traganje za unutrašnjim mirom. Tokom sedamdesetih došlo je do spoznaje narcizma kao socijalnog i kliničkog problema. Tokom osamdesetih, verujem da dolazimo do sinteze, do uravtoteženog stava. Uzbudljive nove mogućnosti prikrivale su mnoge slabosti. Kontekst brzog rasta i javne demonstracije podržavale su sposobnost privlačenja pažnje javnosti, preobražaj i preterano pojednostavljivanje. Isidora From piše o ovome kao o teatralizaciji Geštalt terapije (From 1984, takođe Resnick 1984). Geštalt terapija je često bila prikazana kao blistava šou tehnika. Tehnika je bila više popularisana od veštine, veština više od metodologije, metodologija više od filozofije. Ovakva reklama obrtala je pravo stanje u Geštalt terapiji.

69 1968 kada sam pisao reviziju teorije Geštalt terapije, našao sam 23 objavljena teksta i 10 neobjavljenih. Meni je to delovalo oskudno za sistem koji je u to vreme bio star 20 godina, oskudno, ali obećavajuće. Do sredine sedamdesetih došlo je do ohrabrujućeg povećanja broja Geštalt terapijskih publikacija, objavljeni su do tada ne objavljeni članci i nove knjige. A sad pokretanjem Geštalt žurnala stvoren je pravi forum za Geštalt terapijske tekstove. Izgledalo je da je Geštalt terapija na prvom mestu i optimizam je bio opravdan. Naravno,razočarenje je bilo neizbežno. Kao Geštalt terapeuti mi znamo „Velika očekivanja, veliko razočarenje“. Naivna vera u eksperimentisanje, bez adekvatne terapijske i profesionalne perspektive tražila je sazrevanje kroz suočavanja sa granicama i razočarenjima. Bio je potreban naporan rad kako bi se testirale generalizacije u laboratoriji Geštalt terapijske prakse, kao i revizija naše prakse, metodologije i filozofije prema uvidima do kojih smo došli kao rezultat eksperimenata tj. Geštalt terapije. Deo slave je bilo i pogrešno uverenje da možemo postići velike stvari bez discipline, požrtvovanosti, napornog rada i intelektualnih zadataka. Prvih 25 godina posle objavljivanja Geštalt terapije, radu na kojem se zasniva teorija Geštalt terapije-25 godina u polju koje se brzo menja-bilo je malo teorijskih elaboracija ili unapređenja teorije na višem nivou. Do sredine sedamdesetih psihoanaliza je postala sofisticiranija, a njena literatura korisnija. Pisci kao što su Kohut, Guntrip, Kernberg, Masterson, Mahler, Salzman, Schaffer nisu se mogli olako odbaciti. Pasivnost čisto Rodžerijanskog pristupa shvatili su Rogers, Gendlin i drugi. Bihevioralna terapija postala je sofisticirana sa kognitivnom modifikacijom ponašanja, bihevioralnim savetovanjem i drugim promenama. Eklektički raspoloženi terapeuti integrisali su u svoju praksu mnoge uvide Geštalt-terapije. Za vreme ove ekspanzije ostalih terapija, mnogi koji su reklamirali „Tehnike Geštalt terapije“ i „Geštalt terapiju“ bili su gotovo sasvim neobučeni za Geštalt terapiju. Mnogi komentatori, kritičari i drugi pogrešno su razumeli Geštalt terapijsku teoriju i praksu. Naša literatura doprinela je nerazumevnju Geštalt terapije i premalo smo učinili da korigujemo zloupotrebe i zablude. Oni koji razumevaju Geštalt terapiju nisu produkovali literaturu koja bi predstavljala tačnu sliku Geštalt terapijske filozofije, a koju bi opšta terapijska javnost mogla prepoznati kao ono što Geštalt terapija zaista jeste. Bilo je izuzetnih članaka i knjiga, ali ni jedna nije bila pravi nastavak Geštalt terapije. Članci koji su zaista odražavali Geštalt terapiju nisu se mogli razlikovati od onih koji nisu, pošto celokupna teorija nije bila dovoljno objašnjena da formira kriterijume u odnosu na koji bi se članci mogli komparirati. Tokom najvećeg dela decenije od 1965 do 1975 bili smo zavarani svojim uspehom i popularnošću i nismo zapazili kada je naš ugled u profesionalnoj zajednici počeo da opada od sredine do kraja sedamdesetih. Tokom poslednjih deset godina takođe smo postali svesni otrežnjujućeg kliničkog iskustva. Verovatno najviše pogađa činjenica da jedan deo pacijenata, naročito onih sa narcističkim poremećajem ličnosti nisu uspevali da se snađu u tipu Geštalt terapije koji je promovisao Perls krajem šezdesetih, kao ni u tradicionalnoj psihoanalizi. Kako je broj sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti, a Geštalt terapeuti su prihvatili kliničko iskustvo, porasla je potreba za izmenom u Geštalt terapijskoj teoriji i praksi, čak i u radu sa pacijentima sa borderline dijagnozom za koje Geštalt terapija može da

70 predstavlja tretman, potrebne su modifikacije i povećanja sofisticiranost. Ovo nije bilo objašnjeno u literaturi tokom decenije od 1965 do 1975. Potrebna poboljšanja u našim kliničkim i teorijskim stavovima nisu ograničena na navedene poremećaje ličnosti. Terapijski sistemi, upravo kao i individue, moraju da nauče da rastu i da žive. Rast podrazumeva mogućnost da se kritika ozbiljno shvati. Kvalitetna briga i trening zahtevaju da otkrijemo šta funkcioniše, a šta ne, šta se slaže, šta može da se poboljša i sve promene treba da budu asimilovane u celokupni sistem. U nastavku teksta razmatraćemo neka poboljšanja koja su se javila osamdesetih godina. Razmotrimo jedan primer koji govori o potrebnoj modernizaciji i ima kliničeke implikacije:Mnogi Geštalt terapeuti su u početku bili obučeni u psihoanalitičkom dijagnostikovanju, teoriji i tretmanu pre nego što su došli na Geštalt terapiju. Kao Geštalt terapeuti oni su funkcionisali na osnovu znanja koje nije bilo izrečeno. Pošto je konvencionalno kliničko znanje bilo potcenjeno umesto da bude integrisano i kako je vreme prolazilo i obučeni su novi Geštalt terapeuti bez ovakvog predznanja, tretman i trening koji je od njih potekao često je bio neadekvatan. Perspektiva koja nije bila obznanjena i koja je delom poticala iz psihoanalize, nedostajala je i do pre deset godina u teoriji o ovome nije bilo govora. Sada smo počeli da korigujemo ovu netačnu kolektivnu sliku o sebi koja je ograničila kvalitet i spektar onoga što je važno za našu obuku i terapiju. Pozitivno je što smo postali svesni rupa i osećanja razočarenja koje sledi takvu svesnost, dovelo nas je do prednosti o kojima ću govoriti u nastavku teksta. Negativno je to što mnogi nisu bili u stanju da reaguju pozitivno na potrebu za daljim razvojem. Mnogi su jednostavno obezvredili Geštalt terapiju i /ili prešli u drugi sistem. Razmišljanje o tome zašto neki nisu integrisali novootkrivene dragulje drugih sistema sa Geštalt terapijom moglo bi da bude instruktivno. Mislim da na ograničen trening, teorijske veštine i temperament otpada veliki deo varijante. Mnogi kliničari u koje spadaju i Geštalt terapeuti su naivni, ili neupućeni ili lenji kada je u pitanju količina intelektualnog rada koja je potrebna da bi se izgradio celokupan sistem,da bi se asimilovao, a ne introjektovao, da bi se obezbedili empirijski dokazi o efikasnosti i izvršila kompetentna filozofska analiza. Žalosno je to što Geštalt terapija nema podršku od strane akademije. Takođe verujem da je ovo u velikoj meri zakomplikovano na Geštalt terapijskoj sceni zato što mnogi u suštini nisu shvatili dubinu Geštalt terapijske teorije ili filozofija koje čine temelj teorije. Takođe, moguće je da su Geštalt terapeuti manje naklonjeni filozofskoj analizi neko što bi bilo potrebno za ovakav poduhvat. To svakako vredi za doba od 1965 do 1975. Ovaj problem ne može se ograničit na one koji nisu obučeni u oblasti Geštalt terapije, već se tiče onih koji sebe nazivaju Geštalt terapeutima. To vredi za mnoge koji pišu, govore ili podučavaju druge Geštalt terapiji. Treba primetiti da ne tvrdim da postoji samo jedna interpretacija Geštalt terapije ili da postavke Geštalt terapije nisu bile na više načina objašnjavane-daleko od toga. Ipak, izgleda da neki ne shvataju filozofske temelje Geštalt terapije i mnogi ne znaju da ih ne shvataju, a mnogima uopšte do toga nije stalo. Neki pokušavaju da promene Geštalt terapiju, a da nisu razumeli Geštalt terapiju, izvor od najvećeg autoriteta u teoriji Geštalt terapije i filozofiju u njenoj osnovi.

71 Definicija Geštalt terapije koju su ponekad promovisali, ili je implicitno podrazumevati u podučavanju oni koji nisu znali osnovnu teoriju bila je takva da je redukovala Geštalt terapiju na tehniku i kliše. Čovek ne može da objasni suštinu Geštalt terapije ako ne poznaje njenu bazičnu teoriju. Njima je preostala samo atomistička konstrukcija Geštalt terapije kao da terapijski sistem može da bude beskonačno prilagodljiv ako se ne shvata celina (ili tačnije odnos između celine i delova). Rezultat je bio „Geštalt i...“ Oni koji nisu razumeli kako i koliko Geštalt terapija može da asimiluje stvorili su koncept Geštalt terapije koji je redukovao njenu teoriju i praksu na jedan deo njenih potencijala. Zatim su praktikovali neadekvatnu terapiju ili samo dodavali nov meterijal u Geštalt terapiju, a da nisu integrisali i konstruisali su svoju praksu ad hoc. Sve što je nedostajalo, svaka praznina popunjavala se tako što su se unosile korekcije u Geštalt terapiju bez sistematične asimilacije/promene. Geštalt terapija i... stav sumativne kombinacije elemenata Geštalt terapije sa elementima drugih sistema omogućila je svakom terapeutu da grandiozno veruje da svaka tehnika ili uvid do kojeg dođe može da bude kreativan, uverljiv i efikasan. Slabost naše teorijske literature dozvoljava da se ovo nastavlja. Zapravo, nove fantastične zamisli često su predstavljene kao nov oblik lečenja. Nije postojao sistematičan način da se razlikuje šta treba uključiti ili izključiti iz terapije, ili na koji način nešto uključiti, niti je bilo jasno kakve su promene potrebne da bi se uzele u obzir razlike između Geštalt terapije i izvornog sistema koji se dodaje. Neki su uključivali sve u svoju definiciju Geštalt terapije, neki su uključivali veoma malo i bilo kakve dodatke u praksi nisu smatrali Geštalt terapijom. Ovaj nedovoljno jasan osećaj za granice Geštalt terapije bio je znak nedovoljne jasnoće po pitanju identiteta Geštalt terapije. Nije jasno koliko je ovo u vezi sa dvosmislenošću teorije Geštalt terapije, a koliko u vezi sa neadekvatnošću pisane literature i neadekvatnom teorijskom obukom Geštalt terapeuta. Bio sam svedok sledećeg razvoja događaja:najpre teorija Geštalt terapije nije bila dobro naučena. Na primer, mnogi polaznici obuke zahtevaju da budu podučeni tehnikom, bez teorije i metodologije. Za najveći broj studenata ovog tipa ovo predstavlja jednostavno nastavak njihovog karakternog razvoja u celini. Oni su odbijali rad koji zahteva potpunije razumevanje Geštalt terapije, što ima za posleicu to da definišu Geštalt terapiju uz pomoć tehnika ili klišea, a da nisu doprli donjene suštine. Posledica toga je bila ta da nisu bili u stanju da razlikuju šta se (i na koji način) može asimilovati, a šta ne može (i zbog čega). Njihovo veoma ograničeno shvatanje Geštalt terapije urodilo je njihovom vizijom prakse „Geštalt terapije i. ..“Ovo su morali da čine pošto nisu shvatili da Geštalt terapija nije samo specifičan skup tehnika, nisu cenili sposobnost Geštalt terapije da asimiluje, a verovatno da uopšte nisu ni shvatili razliku između asimilacije i introjekcije. I ovo su retko kad shvatali kao ograničenje, već pre kao znak njihovog povlašćenog statusa,pošto oni nisu bili ograničeni „rigidnim“ zahtevima za intelektualnom doslednošću, artikulacijom ili empirijskom sofistikacijom. A kada bi se suočili sa ograničenjima ili nedostacima, mogli su pripisati problem nedovoljnom razvoju Geštalt terapije umesto da se suoče sa sopstvenim neadekvatnim razvojem. Jasan identitet zahteva jasne granice. Granica znači uključivanje i isključivanje. Previše široka i nejasna definicija Geštalt terapije koja pruža mogućnost Geštalt

72 terapeutima da veruju kako mogu da uključe sve u svakoj kombinaciji, štiti ih od napora koji zahteva potreba da se prave diskriminacije, da dožive gubitak i razočarenje da opisuju sistem na način koji omogućuje drugima da ga istražuju i kritikuju. Oštetili su nas fantastični ad hoc pristupi pod nazivom Geštalt terapija (ili „tehnike Geštalt terapije“ ili „Geštalt terapija i. ..“)Nudili su nam kako kontinuirana naivnost, tako i javno omalovažavanje Geštalt terapije od strane ljudi koji odbacuju i omalovažavaju Geštalt terapiju i da se zauzimaju za sledeći lek za sve (a zatim za naredni) sa istom grandioznošću sa kojom su ranije pristupili Geštalt terapiji. I takođe nam je naudilo to što kompetentni Geštalt terapeuti govore ili pišu, a što je u suprotnosti sa teorijom Geštalta koju ne poznaju. Tokom poslednjih deset godina pristup nedostacima Geštalt terapije postao je sofisticiraniji. Tokom poslednjih pet godina javili su se pozitivni znaci, znaci koji ukazuju na to da možda kao zajednica počinjemo da se hvatamo u koštac sa pitanjem pretvaranja Geštalt terapije u zreliji sistem. Geštalt žurnal, kao i godišnja konferencija koju žurnal sponzoriše, obezbedila je forum da se počne razmatranje i dijalog (da, Geštalt terapeuti su u stanju da vode intelektualne dijaloge) o našoj istoriji, teoriji, kliničkoj primeni i istraživanju. I ako kvantitet, kvalitet i konzistentnost naše literature u celini nije bila adekvatna, tokom poslednjih godina vidim kako raste interes za filozofsku debatu, stvaranje foruma za studije slučaja i za reviziju literature o istraživanjima i zauzimanje pozitivnog stava. Literatura nastala tokom poslednje dekade uključila je izvanredne članke koji su objašnjavali aspekte Geštalt terapije i /ili razjašnjavali kako je najupadljiviji stil Geštalt terapije nastao od 1965-1975 razorio ili zanemario našto od suštine Geštalt terapije. Ovde spadaju G. Brown (1974/1977), I. From (1978 i 1984), R. Hycne (1985), J. Latner (1983), L. Perls (1978), E. Polster (1985) i R. Resnick (1984). Ovaj početak nije došao suviše brzo. Za brze promene terapijskog i socijalnog konteksta koje su se odigrale poslednjih 10 godina potrebna je budnost,a ne samo zadovoljstvo. Došlo je do porasta mogućnosti, mnogo poboljšanja psihoanaliza predstavlja jasnu alternativu Geštalt terapiji,došlo je do konvergencije terapijskih modela,do povećane potrebe za sofisticiranjem diskriminacijom koja terapija, koji terapeut, koja tehnika, sa kojim pacijentom i za koje vreme su najefikasniji. Povećava se politički pritisak i traži se verifikacija efikasnosti kako bi se isplate davale samo za provereno valjane tretmane porasla je kompeticija među profesijam oko podele tržišta itd. U takvom kontekstu svest o ograničenjima Geštalt terapije je od suštinskog značaja za opstanak. Mnogo je toga što treba učiniti u narednih deset godina kako bi smo nastavili započeti posao. Nedostaci su i dalje suviši veliki da bi smo se ljuljuškali u samodopadljivosti. Kriza:Da li pred Geštalt terapijom stoji izazov? (1976-1986). Da li je pred Geštalt terapijom izazov? Verujem da je tokom osamdesetih došlo do sporog kretanja ka toliko potrebnom promenama u pet oblasti (pošto ovo nije potpuno objašnjeno u literaturi,opseg ovih promena nije jasan). 1. ) zreliji egzistencijalistički stav; 2.) izmenjen klinički stav; 3.) promene u pristupu grupama; 4.) veće poštovanje razmišljanja; 5.) eklektičan stav u odnosu na psihoanalizu i druge terapije.

73 1. Zreliji egzistencijalistički stav U prošloj dekadi Geštalt terapija bila je verna svom egzistencijalističkom nasleđu tako što je vodila računa o međuljudskim odnosima, o fenomenologiji pacijenta i počela je da se bavi pitanjem kontinuiteta. Ovakav zreliji egzistencijalistički stav bio je osnova za sofisticiraniju kliničku metodologiju i okvir za asimilaciju novih psihoanalitičkih uvida. Poraslo je shvatanje da je naglašavanje važnosti trenutnog kontakta, uzbuđenja, senzorne svesnosti i emotivne ekspresivnosti prepreka potpunijem egzistencijalističkom stavu, da aktivira prisutnost terapeuta bez veće specifikacije samo predstavlja blokadu pravom dijaloškom prisustvu (vidi na primer Hycner, 1985). Mislim da smo počeli da shvatamo da je dijaloška filozofija bila inheretna, ali ne i u potpunosti objašnjena u ranijim formulacijama vezanim za Geštalt terapiju, kao i u njenoj praksi. Svesnost koju smo stekli kroz dijaloški stav u Geštalt terapiji dovela je do toga da počnemo da naglašavamo dijaloški egzistencijalistički pojam inkluzije, dakle obnovljeno je shvatanje važnosti fenomenologije pacijenta. Fenomenološki stav nije takav da jednostavno naglašava pacijentova subjektivna osećanja, uzbuđenje i ekspresivnost, već je reč o disciplinovanom fenomenološkom povezivanju osobe i konteksta, to je integracija subjektivnog i objektivnog. Pravi egzistencijalistički stav uključuje zainteresovanost za doseg pacijentove egzistencije i poštovanje potreba pacijenta da priča o svojoj prošlosti, kao i o sadašnjim doživljajima kako van tako i u terapijskom okruženju (vidi npr. E. Polster, 1985). Stav koji se razvijo tokom sedamdesetih nije obraćao pažnju samo na svesnost i ekspresivnost pacijenta, već takođe i na odnos pacijenta i terapeuta (i na odnos sa drugim pacijentima u grupi), uz povećano interesovanje za to koji vid kontakta ima terapijsko dejstvo kod određenih pacijenata. Kritika Isadora Froma upućena tehnikama kao što su prazna stolica i interpretacija snova kao projekcije, predstavlja primer vrednosti koju Geštalt terapija poklanja odnosu između terapeuta i pacijenta. (I. From, 1978, 1984). Odnos nije samo suma momenta kontakta, već celina koja ima kontinuitet. Iako se u Geštalt terapiji uvek naglašava važnost dobrog kontakta/prisutnosti, to je često bilo epizodnost i nije naglašavalo svesnost o pacijentovom identitetu tokom vremena. Dijaloški pristup naglašava da je ono što se razvija između terapeuta i pacijenta (Ti esencijalno za lečenje, a odnos između Ja i drugog je od suštinskog značaja za zdravo funkcionisanje. Iako je pojam odnosa između osobe i drugog čoveka deo Geštalt terapijskog pojma o kontaktu, identitetu i granici (vidi I. From, 1978), Geštalt terapijska literatura ne uzima u obzir u dovoljnoj meri kontinuitet odnosa i mađusobnu zavisnost između ljudi (G. Brown, 1974, 1977), a u literaturi se u celosti sreće nedosledan epistemološki stav. (Latner,1983). Pojam kontakta je od suštinse važnosti za dijalog, a naš pojam kontakta vodi direktno u zreo koncept dijaloga. Moto „Ja i Ti, Ovde i Sada“ dugo je bio zastupan u Geštalt terapiji. Nije pomogao ni stav koji je popularizovao Perls – on nije objasnijo svoj proces, samo je demonstrirao teatralizovanu verziju Geštalt terapije. Često je tretirao opažaje pacijenta kao zapažanja oponenta.

74 Iako je teorija naglašavala svest o sebi i drugima, konotacije, naročito one zastupljene u klišeima naglašavali su više Ja nego Ja i Ti. U degenerisanom obliku činilo se kao da je nepažnjom stav „usmerite pažnju na“ promovisao shvatanje o tome da je zrelost zapravo svest o trenutnom impulsu, te njegovo izražavanje i delovanje na osnovu njega, bez obzira na vezu impulasa potreba i vrednosti), bez obzira na dugoročnije ciljeve i potrebe drugih. Kako se društvo menjalo i kako se uspostavljala ravnoteža u populaciji naših pacijenata, ovaj nedostatak jasnoće je postao još problematičniji. Sada je interesovanje Geštalt terapije za „kreativno“ ili „kreativno prilagođavanje“ uravnoteženo interesovanjem za „prilagođavanje“ takođe. Tokom šezdesetih Geštalt terapija je bila uobličena za rad sa stegnutim neurotičarima, naročito sa terapeutima kojima je bilo potrebno da se opuste i stav podržavanja pacijenta u tome da rade ono što je u skladu sa njima imao je smisla. Pacijenti su bili preterano socijalizovani i bilo im je potrebno više autonomije, kreativnosti – više Ja. Važnost potreba drugih, obaveza, već su dobro naučili. Izlaganja Geštalt terapije ponekad su zanemarivala kontekst i odgovornost u odnosu na zahteve situacija u celini, uključujuću i potrebe drugih, a naročito je važna, a zanemarena odgovornost terapeuta za terapijsku atmosferu, za rezultate terapijskog stila prisustva i za kontratransfer. Ponekad bi ovo za posledicu imalo jatrogeničku disfunkciju, kao npr. pojačan stid, podržavanje narcističke grandioznosti i acting out. Iako osnovna teorija Geštalt terapije nagoveštava kontakt i podršku – podršku sebi samom pri uspostavljanju kontakta i povlačenja – nedovoljna jasnoća i doslednost u definisanju često je vodila u teorijsku i praktičnu konfuziju. O podršci sebi samom često se govorilo na takav način da je dolazilo do brkanja podrške sebi i samodovoljnosti, a zauziman je sasvim negativan stav prema bilo kakvom nagoveštaju konfluencije. Važnost međusobne zavisnosti i saradnje u normalnom i zdravom funkcionisanju bila je ovim zamagljena. Ovu konfuziju možda su podstakli Perls i drugi terapeuti negiranjem svoje međusobne zavisnosti. Potrebi za empatijom i zavisnosti sada počinje da se pristupa sa pozitivnijim i diskriminativnijim stavom. Mnogo se više shvata da terapeutovo terapijsko prisustvo podrazumeva da se pacijentu potvrdi da je on OK i da ima potencijal da se razvija u kontekstu realističke procene pacijenta i situacije u kojoj se nalazi. Potrebno prisustvo može takođe da uključi suočavanje pacijenta i dozvoljavanje da pacijent bude frustriran – ali obično ne uključuje automatski konfrontirajuć stav popularan šezdesetih. Važno je da terapeut primeti da li je zavisnost koju traži pacijent potrebna u sadašnjoj fazi njegovog razvoja. Ovakva promena omogućila je da se naš terapijski rad izvodi sa više blagosti, prihvatanja i poštovanja za pacijentovu fenomenologiju i konfluenciju i zavisnost karakterističnu za fazu u kojoj je. U grupi se 1:1 odnos balansira naglašavanjem odnosa u grupi ili grupe u celini, rad na svesnosti se fokusirao na povezivanju unutar grupe i kreiranju vremena i prostora za to da veći deo terapije urade članovi grupe. Više vremena i prostora ostavlja se pacijentu da ispriča svoju priču. (O tome ću govoriti u nastavku teksta). Nadam se da postoji spremnost da se fokusira na relacije, da se sa dijadičkih pređe na odnose u zajednici, kao i da se poštuju tradicionalne vrednosti koje su bile nediskriminativno odbačene, kao npr. dužnost, rad, poštenje, ponos zbog vrlina.

75 2. Drugačiji klinički stav Naš klinički rad menjao se zajedno sa porastom egzistencijalističke zrelosti. Promena se odnosi na blaži, receptivniji, otvoreniji i direktniji stav prema pacijentu i njegovoj fenomenologiji, a terapija se sagledava kao kooperativni poduhvat između terapeuta i pacijenta, a terapeut je prisutan na ličniji i ranjiviji način, u većoj meri se naglašava kontinuitet terapijskog odnosa, razvoj celokupnog karaktera svake osobe, javlja se interes za varijable koje se tiču pozadine (npr. poklanja se pažnja pacijentovoj priči o istoriji njegovog života), više se pažnje poklanja dijagnostikovanju. U nastavku ćemo razmotriti promene u stavu u vezi sa grupnim radom i promene u vezi sa psihoanalizom. a.) Saradnja nasuprot protivničkom terapijskom odnosu Stil koji je razvio Perls tokom šezdesetih često je bez poštovanja i sumnjičavo pristupao naivnoj i slabo negovanoj svesnosti pacijenta, kao i ponašanju koje je proisteklo iz te slabo razvijene svesnosti. Kada pacijent ne bi podržavao direktan i autentičan kontakt, Perls je smatrao da pacijent prvenstveno čini nešto terapeutu. On je govorio da se pacijent ponaša na takav način pre svega zato da bi obmanuo terapeuta, a osnovni zadatak terapeuta je bio da u tome spreči pacijenta. Terapija se uglavnom nije smatrala prijateljskim poduhvatom terapeuta i pacijenta, već pre protivničkim odnosom. I ako se zagovarao moto „Ja i Ti, Ovde i Sada“, u praksi je nedostajao pravi dijaloški stav susreta sa pacijentom i njegovog potvrđivanja. Umesto da razgovra sa pacijentom i da sa njim podeli svoj posao, reakcije, itd. terapeut bi se fokusirao na to da omogući da se nešto dogodi. Perls nije delio utiske o procesu kroz koji prolazi sa pacijentom, samo svoje uzbuđenje i kreativnost u kreiranju terapijske drame. Veliki udeo zadržavanja reakcija za sebe i konfrontiranje ovog tipa Geštalt terapije izazivalo je stid zbog mistifikacija i omalovažavanja. Tokom poslednje decnije otkrio sam da je ljubaznost praćena jasnoćom i direktnošću klinički efikasnija u povećavanju svesnosti, odgovornost za sebe i iskrene eksperimentacije kod pacijenta,nego što to više tehnički i frustrativan stav ranijih godina. Otkrio sam da jednostavne intervencije kao štp je reflektovanje toga kako ja opažam pacijentovu fenomenologiju i eksplicitna razmena sa pacijentom onog što je figura u mojoj svesti, kao i razgovor o dilemama deluju efikasnije nego upotreba prazne stolice, rada na telu, pojačavanje pokreta, rad na snu itd. Sve ove tehnike imaju svoj smisao ali su se promenili moj stav i balans u prisustvu pacijenta i u kliničkom radu. Ovaj noviji stav izazvao je uzbunu. Jim Simkin je na primer bio veoma oprezan po pitanju uvođenja koncepta empatije u Geštalt terapiju kroz koncept inkluzije. On je verovao da empatija podrazumeva prikrivenu konfuziju granica, konfluenciju i opasnost od verovanja u mit da terapeut može da oseti osećanja pacijenta. Naravno, kada kliničari brkaju empatiju sa osećanjem i poznavanjem osećanja druge osobe, to je konfluencija. Ipak, empatija (kada se valjano definiše nije svojevrsna konfuzija granica, to ne znači da je osoba u stanju da oseća osećanja druge osobe. Tokom poslednje decenije otkrio sam da se manje plašim opasnosti od potencijalne konfluencije i da treba da imam više poverenja u kooperativnost i suportivan pristup radu na svesnosti. Kada pacijent oseća da postoji razumevanje i podrška to

76 predstavlja moćnije pomagalo za razvoj pacijentovog poverenja u sopstvenu sposobnost da pruži sebi podršku i u razvoju te podrške, nego što je situacija u kojoj terapeut preuzima na sebe teret da spreči pacijenta u traženju konfluencije. Stariji stav bio je paradoksalan:dok se omalovažavalo spasavanje pacijenta („kokošija supa“), terapeut je pruzimao na sebe odgovornost za uklanjanje barijera za razvoj i pokušao da omogući da se nešto dogodi – tako stvarajući neku vrstu zavisnosti od terapeuta i podržavajući introjekciju i transfer i povećavajući verovatnoću da će se terapeut osećati frustrirano zbog under-dog ponašanja pacijenta.

b.) Terapeutovo prisustvo i vidljivost nasuprot čarobnjaštvu Novi dijaloški stav podrazumeva da se terapeut prikazuje u većoj meri kao celovita osoba sa manama, a manje kao guru ili čarobnjak. Dijaloški stav podrazumeva veće naglašavanje lične prisutnosti i razmene koja potiče od terapeuta, tj. izražavanje procesa koji se javlja kod terapeuta dok proces traje i dok se razvija,izražavanje trenutnih osećanja ( a ne samo njihovo korišćenje u kreiranju eksperimenta ili prilikom konfrontiranja), kao i pružanje više informacija iz terapeutovog života (kada je to klinički relevantno i korisno). To znači da je terapeut spreman da radi sporije kada je to potrebno pacijentu, da podržava pacijenta i da izabere sa kojom tehnikom želi da eksperimentiše, i najvažnije od svega da preuzme odgovornost za to što se oseća frustrirano, dosadno, zaglavljeno, besno itd. c.) Kontinuitet odnosa nasuprot epizoda ovde i sada U ovaj novi klinički stav je uključena povećana svesnost o značaju kontinuiteta u terapijskom odnosu, naglašavanje ne samo kontakta koji se odigrava u datom trenutku, već tekućeg odnosa. Verujem da na odnos između pacijenta i terapeuta otpada najveći deo varijante koja determiniše uspeh terapije. Stav prema kojem je od primarnog značaja tekući terapijski odnos ide zajedno sa brigom oko karaktera i razvoja karaktera svake osobe. d.)Razvoj celokupnog karaktera osobe tokom vremena Ponovo prihvatanje pozadine (porekla) je jedan aspekt izmenjenog kliničkog stava. Klasična psihoanaliza naglašavala je pozadinu. Na primer, prikupljala je informacije o celokupnoj istoriji pacijenta, detaljima razvoja karaktera osobe tokom vremena. Ovaj proces doveo je do toga da se izgubila živost sadašnjeg momenta. Geštalt terapija naglašavala je upravo ovo drugo, pa se kroz taj proces izgubila dragoverna pozadina. Tokom poslednjih godina Geštalt terapija kreće se ka sintezi pozadinskog konteksta i sadašnje figure. Moje iskustvo sa Geštalat terapijom pokazalo je da treba da poklonim više pažnje pacijentovoj priči, istoriji odnosa koja daje kontekst i smisao onome što se dešava sada i ovde. Otkrio sam veliku vrednost pacijentovog životnog skripta, prošlih iskustava, razvojne istorije i da je mnogim pacijentima potrebno da započnu seansu povezivanja glavnih nedeljnih događaja sa tekućim razvojem njihovog života. Dao sam veću slobodu svojoj radoznalosti po pitanju priče i počeo da sporije insistiram na povretak onome što se zbiva sada i ovde.

77 Ovo poklanjanje pažnje poreklu osobe zapravo je dosledno tačnom shvatanju Geštalt terapijskog značenja pojma ovde i sada. Ovde i sada je mesto u vremenu u prostoru ka kojem je usmerena svest osobe. Osoba je svesna onoga što je sada i ovde, ali objekt svesnosti je često događaj koji se odigrava van sobe, događaj iz prošlosti ili ono što se anticipira. Kada je čovek svestan da sadašnju aktivnost predstavlja sećanje, anticipiranje itd – a svest ima oštrinu i praćena je uzbuđenjem koje je karakteristično za kontakt sa onim što je važno za organizam – može se reći da je osoba centrirana u sadašnjosti. I ako je to oduvek bio sastavni deo teorije Geštalt terapije klišei koji se tiču sada i ovde koji su se javili između 1965 i 1975 naveli su mnoge da u praksi zauzmu stav kao da samo osećanje u vezi sa događajem u ovom času i na ovom mestu predstavljaju sada i ovde i da ne vode računa o istoriji, razvoju, životnim događajima itd. Noviji stav zainteresovan za pozadinu konzistentniji je sa teorijom Geštalt terapije i imao je za posledicu dublji rad, rad koji zahvata tok života pacijenta i dopire do srca suštinskih pitanja svesnosti, razvoja i odnosa. To je takođe imalo za posledicu gubitak nešto od magije sada i ovde i oštrine koja se mogla postići samo zahvaljujući intervencijama striktnije usmerenim na sada i ovde i na ekspresivnost. U većoj meri se nagalašava sagledavanje konteksta tekućeg života osobe, npr. više se koristi terapijski rad sa parovima i porodicom. Naravno ovo korespondira sa povećanom egzistencijalnom zainteresovanošću za drugog i za kontinuitete odnosa. Nadam se da će ponovo prihvatanje pozadine takođe dovesti do obnovljenog naglašavanja značaja kulture i zajednice. POVEĆAN ZNAČAJ DIJAGNOZE i razmatranje slučaja je neophodan deo kliničkog stava koji naglašava razvoj karaktera i kontinuiteta terapijskog odnosa. Prevazilazeći epizodičnost, Geštalt terapija mora da preuzme odgovornost za ono što treba naglasiti u radu sa određenim pacijentom za znanje o tome kada se terapija razvija odgovarajućom brzinom, za znanje o tome koje su osetljive tačke u radu sa kojim tipom pacijenta, o tome kojim redosledom stvari treba da se razvijaju sa kojom grupom pacijenata, kao i kakvi su dugoročni efekti posrednih i neposrednih intervencija sa pacijentima sa određenim vrstama karakterne strukture. Prostor za diskusiju koji se stvorio Geštalt žurnal može se iskoristiti za razmatranje slučajeva. Potrebno je da toga bude mnogo više. U ovom procesu za Geštalt terapiju mogu da budu korisni psihoanalitički uvidi. Na primer stav Geštalt terapije o kontekstu, granicama, ličnoj odgovornosti, dijalogu je prirodan u radu sa pacijentima sa borderline dijagnozom. Ali da bi smo bili efikasni treba da znamo nešto o cepanju, terapijskim indikacijam, tipičnim pitanjima koja se tiču dinamike. Na primer pacijent sa borderline dijagnozom se mora smatrati odgovornim za svoje ponašanje od samog početla terapije, u suprotnom želja pacijenta da se o njemu vodi briga uzme maha, pošto dolazi do cepanja i pacijent gubi svest o ograničenjima stvarne situacije i o svojoj sposobnosti da sebi pruži podršku. Ako konfluentne fantazije borderline pacijenta nepažljivo podržava terapeut kroz odnos, početak terapije može da deluje dobro. Često međutim dolazi do eksplozije rezultata destruktivnih, najčešće tokom druge godine, kada realnost moguća uopšte neodgovara primitivnim fantazijama koje su raspirivane na početku terapije. U

78 međuvremenu nedovoljno suočavanje sa pitanjima odgovornosti i insistiranje na tome da pacijent prođe kroz svoj terapijski rad, rezultira time da pacijent nije razvijo sposobnost da sebi pruži podršku koja je neophodna da bi izašao na kraj sa osećanjem napuštenosti i razočarenja. U tom času pozitivan transfer pretvara se u potencijalono negativan psihotični transfer. Do ovoga se ne može doći samo na osnovu budnosti sada i ovde,bez dobre psihoanalitičke informisanosti. Dugoročni efekti događaja sa samog početka terapije mogu se ostvariti samo obraćanjem pažnje na kontinuitete terapije, dijagnozu, poznavanje dijagnostičkih obrazaca i razmenu kliničkih iskustava. Razmatram ovaj primer samo da bih ukazao na potrebu za dijagnozom i kliničkom–raspravom u okviru Geštalt terapije- ozbiljna diskusija o tretmanu bilo koje vrste pacijenta je van dosega ovog teksta. Drugi primer predstavlja narcistički poremećaj ličnosti, kod kojih je naročito potrebna pažljiva, spora, puna poštovanja i potvrđujuća pažnja terapeuta usmerena na pacijentove doživljaje. Takvi pacijenti ne snalaze se dobro sa onom vrstom konfrontacije koja je potrebna borderline pacijentima. Dok su borderline pacijenti često spremni da diskutuju o istorijskim, razvojnim događajima pre nego što su razvili sposobnost da se bave emotivno nabijenim materijalom, pacijente sa narcističkim poremećajem ličnosti često treba hrabriti da povežu sadašnjost sa relevantnim iskustvima iz prošlosti. Obraćanje naročite pažnje na pacijentove doživljaje i na pacijentovu svesnost o razvojnim faktorima mora biti okosnica početka tretmana. Ipak, pacijent treba da bude suočen sa realnošću stvarnog ponašanja. To stvara napetu situaciju za terapeuta. Bilo bi veoma značajno ako bi postojala literatura koja izlaže iskustva Geštalt terapeuta u radu sa takvim pacijentima, kako bi mogli da učimo jedni od drugih. 3 ) Promenjen stav prema grupama Geštalt terapiju su često pogrešno poistovećeivali sa jednim određenim stilom grupne terapije i stavom prema grupnoj terapiji. Stil koji je Perls koristio tokom poslednjih deset godina svog života bio je model rada 1:1 u grupi (model vruće stolice), pri čemu su ostali učesnici posmatrači. Grupa bi započinjala „roundom“, „red“ bi počinjao kada bi neko rekao „Ja želim da radim“, a završavao se pitanjem „Ima li feedbacka?“ Obrazac odnosa je bio u obliku točka,pri čemu je terapeut predstavljao centar, a interakcija se odvijala preko njega. Iako to nije bio jedini stil grupne terapije, niti je takav oblik rada u teorijskom smislu esencijalan ili ograničen na Geštalt terapiju, to je bio stil koji je preovladavao, a svakako je bio najviše reklamiran. Sada se češće sreću mešani modeli i stil koji se bavio procesom/interakcijom u Geštalt terapijskim grupama. Takođe se grupa diskriminativnije koristi, kao jedan mogući modalitete u sklopu spektra mogućnosti, uključujući i individualnu, porodičnu terapiju i terapiju para. Ne smatra se više da bilo koji pacijent treba da svoju terapiju u celini prođe u grupi. U celini, ciljevi Geštalt terapijskog rada ostaju svesnost, podrška u stvaranju kontakta i povlačenju, odgovornost za sebe, itd. Ali u većoj meri se naglašava egzistencijalni susret između ljudi, povezivanje ljudi jednih sa drugima. Sve druge interakcije koriste se kao zrno za žrvanj svesnosti i kao prilika za vežbu i eksperiment. Jedna mogućnost je dati dozvolu ostalim članovima grupe da učestvuju tokom individualnog rada.

79 Iako izgleda kao da naglašavanje kontinuiteta odnosa i varijabli koje se odnose na pozadinu predstavlja kontraindikaciju workshop načinu rada, dijaloški pristup može se koristiti i u ovakvom obliku rada. To bi značilo da se na workshopima više naglašavaju odnosi u grupi kao sredstvo za postizanje svesnosti, da se ostavi dovoljno prostora da pacijent ispriča svoju priču (čak i na workshopima) a terapeutov stav je više stav saradnika nego gurua koji stvara Geštalt terapijske sledbenike. Iako će možda neki misliti da će vreme koje je potrebno pacijentu da ispriča svoju priču smanjiti grupnu interakciju, najčešće je upravo suprotan slučaj. Ostali članovi grupe obično lakše stupaju u kontakt sa pacijentom znajući njegovu istoriju,nago samo na osnovu čistog sada i ovde pristupa. Obučeni Geštalt terapeut obično može bolje nego ostali članovi grupe da se poveže sa pacijento na osnovu sada i ovde bez znanja o njegovoj istoriji. Postoje očigledne opasnosti u vezi sa novim stilom, baš kao što su postojale i u vezi sa starim. Nešto smo izgubili a nešto dobili. Ima više „priče o“, a manje procenjivanja i oštrine u sticanju tradicionalnih Geštaltističkih znanja. Kada se drugi članovi grupe podržavaju da se uključe u 1:1 rad pacijenta i terapeuta, postoje rizici, kao što je mogućnost da se rad rascepka, da drugi ljudi budu spasioci, ili da se zadržimo na manje važnim temama, ili da na pacijenta bude usmerena veća količina agresije nego što pacijent može da podnese, itd. Postoji opasnost da grupa postane grupa za razgovor, koja počinje da interpretira ili da se konfrontira ako se terapeut ne snalazi dobro sa grupnim procesom i individualnim karakternim pitanjima koja se javljaju, kao i sa ostalim aktivnostima koje se tiču upoznavanja sa Geštalt metodologijom. Terapeut mora da poseduje određene veštine i stavove kako bi minimizirao verovatnoću da će doći do negativnih rezultata: takt, sposobnost pregovaranja diskriminacije, čvrstinu, edukovane pacijente. S druge strane, grupa može biti veoma snažno, suportivno, humano i uzbudljivo sredstvo za rast osobe koja je na terapiji. To može da bude stalna baza kojoj će se pacijent vratiti tokom svoje potrage za ravnotežom i rastom. 4 ) Veće poštovanje prema razmišljanju Tokom šezdesetih intelekt je često bio tretiran sa omalovažavanjem. Razmišljanje se smatralo tek barijerom između organizma i sredine. Količina i kvalitet intelektualne aktivnosti bili su slabi. Perlsova slaba sposobnost za teorijsko razmatranje bila je u početku izbalansirana zahvaljujući intelektualnim veštinama ostatka Njujorške grupe. Tokom šezdesetih u centru pažnje je bio Perls u Kaliforniji. Nezavisno od intelektualne situacije grupe iz New Yorka u okviru Geštalt terapije se razvila antiintelektualna jednostranost koja je sasvim odgovarala antiintelektualnoj jednostranosti tog doba. Intelektualni dijalog je bio suzdržan. I ako se stvarne teorijske tvrdnje nisu uvek intelektualno tretirale sa omalovažavanjem, konotacije i ton svakog jesu. Polster, 1985. Doba od 1965-1975 moglo bi se nazvati vremenom slogana i klišea. Intelektualna produkcija vezana za Geštalt terapiju bila je mestimična i nesistematična. Sve je vrvelo od primera. „Realnost kreira sama individua“ pogrešno se pripisivalo Geštalt psihologiji, kada je i površno čitanje Geštalt psihologije moglo da pokaže da to nije ono o čemu se govori. Klišei kao što su „Zaboravite na svoj um“ i „Koristite svoje oči“,

80 bili su popularni, kao da neko može da bude svestan i da uspostavi kontakt bez moždane aktivnosti ili kao da oči mogu da vide bez centralnih moždanih procesa. Ponekad je Geštalt terapija interpretacija pojma sada i ovde ostavljala utisak da bukvalno ništa ne postoji ili da ništa nije važno osim ovde i sada nasuprot pojmu ovde i sada koje je određeno prostorom i vremenskom usmerenošću svesti osobe. Naravno, neki autori su o tome pisali sofisticiranije i tačnije, bez redukovanja na kliše. Ako bi pojam sada i ovde bio zaista ono što se tvrdilo uz pomoć klišea, to bi bilo bliže oštećenju mozga nego prosvetljenju. Čak i površno shvatanja teorije polja, na kojoj se zasnivaju Geštalt terapija i Geštalt psihologija, pokazalo bi da se „sada“ mora definisati iz neke perspektive. Ne postoji apsolutno sada i ovde. Na kliničkom nivou više radimo na misaonim procesima osobe. Takav rad pomaže pacijentu da postane svestan starih uverenja koja su nepreispitana i možda iracionalna i /ili nefunkcionalna. Na primer: „Užasno je ako se nako ljuti na mene ili se oseća povređenim.“ Takav rad zahteva da se pažljivije prouče suptilniji aspekti misaonih procesa osobe. Na primer, osobe kod kojih se javlja histerični stil ili prekidaju tok svesnosti kako bi sprečili produbljeno emocionalno iskustvo i žure ka preuranjenom završavanju figure na sličan način će funkcionisati i u pogledu misaonih procesa- na primer, neće biti sposobni da reše apstraktan problem jer će prerano skočiti sa početka misaonig procesa na zaključak. U teoriji Geštalt terapije vidim da se pokreće veći broj diskusija o fenomenologiji, dijalogu/egzistencijalizmu i teoriji polja, ovo treba da se nastavi. Već smo razmotrili promenu u terapijskom stavu iz dijaloške perspektive. Treba da razmotrimo razlike između dijaloškog stava i drugih stavova u Geštalt terapiji i implikaciji, opasnosti i ograničenosti dijaloga i primenu dijaloškog stava u različitim dijaloškim grupama. Treba bolje objasniti teoriju polja, tj. objasniti procese i strukturu, ili polja i ljude kao pitanje od primarne važnosti. Kako teorija polja se uklapa u sistem teorije. U svemu tome vidim porast brige,porast broja publikovanih članaka (pre svega u Geštalt žurnalu). Ipak, verujem da treba da radimo mnogo više sledećih deset godina ako želimo da opstanemo i da napredujemo kao terapijski sistem. Na primer, bio sam veoma zainteresovan za porast shvatanja značaja odnosa, tj. kontinuiranosti odnosa, kao i za dijalošku Geštalt terapiju,a naglašavanje važnosti dijaloga počinje da definiše koji vid odnosa je najprikladniji za Geštalt terapiju. Ipak, postavljaju se mnoga pitanja. Šta je drugačije u vezi sa dijaloškim pristupom u Geštalt terapiji? A šta sa pacijentima koji ne podržavaju dijalog? Šta sa pacijentima kojima je potrebno da prate sopstveno iskustvo, a da ne uzmu u obzir fenomenologiju terapeuta? Da li postoje pacijenti za koje je Geštalt terapija u celini ili dijaloški pristup indikovan ili kontraindikovan?Koja pitanja se postavljaju kada treba odlučiti o tome hoće li terapeut svoj fenomenološki doživljaj podeliti sa pacijentom ili će u većoj meri praktikovati inkluziju? Ako je pacijentima potrebna terapija i dijalog i ako im je potrebno da neko sasluša njihovu priču, kako da ostvarimo dijaloški pristup u vremenski ograničenom radu na workshopu? Treba li se okrenuti tehničkim rešenjima, na primer praznoj stolici, radu na disanju, ako upražnjavamo dijalošku terapiju ili ne, i zašto? Da li se slažu dijaloški pristup i rad na telu i kako se mogu integrisati. Ako naglasite važnost roditeljse nege u detinjstvu kako ćete ovo integrisati sa egzistencijalističkim verovanjem u odgovornost za sebe?

81 5 ) Eklektičan stav u odnosu na psihoanalizu i druge terapije Tokom poslednje decenije počeli smo neformalno da priznajemo da poznajemo i da smo zavisni od drugih profesija, terapija, istraživanja itd,i ako sam malo čitao o tome u literaturi. I takođe smo morali da se suočimo sa razvojem drugih terapijskih pravaca sa kojima se takmičimo, od kojih Geštalt terapija može da uči i koje može da uči- ako se u publikovanoj formi izvrši diferencijacija i diskriminacija. Mislim na NLP, biofeedback, kratkotrajnu dinamiku orijentisanu terapiju, Ericksonianizam, terapije paradoksa, itd. Naročito imamao sklonost prema teoriji objektivnih odnosa i Kohutovoj teoriji. U njihovom okviru javljaju se opisi u fenomenološkom duhu, više nego što je to bio slučaj sa psihoanalitičkom literaturom ikada ranije, a njihovim pristupom u manjoj meri dominra teorija nagona i korisnija je Geštalt terapeutima. Njihovi detaljni opisi ljudskog razvoja, smisla ljudskih intervencija koje nisu svesni, i shvatanja o redosledu i razvoju tretmana sa različitim tipovima pacijenata za nas su od neprocenjive vrednosti. Ipak i dalje postoje analitičari i drugi čija uverenja, stavovi klinička metodologija se mnogo razlikuju od Geštalt terapije. Počeli smo da unosimo u sebe,ali literatura koja se bavi ovom interakcijom je oskudna i kvalitativno i kvantitativno. Paralelno sa razvojem novih psihoanalitičkih pristupa,porasla je svest o pacijentima, o čemu smo već govorili, koji ne reaguju dobro na tradicionalnu terapiju bilo kog tipa. Novi psihoanalitički fenomenološki opisi i novi terapijski stavovi o tretmanu ovih pacijenata izmenili su praksu mnogih Geštalt terapeuta. Svakako su izmenili moju praksu. Veoma malo se diskutovalo o usvajanju razvojnih teorija i teorija ličnosti i opisa u Geštalt terapiji, kao i o tome kakve su promene potrebna kako bi se navedeno integrisalo u Geštalt terapiju. Nadam se da su promene u sazrevanju našeg egzistencijalističkog stava, kao i druga poboljšanja o kojima sam govorio početak proširivanja našeg okvira za asimilaciju ovog novog materijala. Verujem da smo počeli tokom protekle decenije, a mnogo je još posla pred nama. Razlika između Geštalt terapije i novih psihoanalitičkih pristupa koje treba razjasniti odnose se na ograničenu i neeksperimentalnu upotrebu fenomenologije u psihoanalitičkim modelima i na transferu baziran, umesto na dijalogu tipa terapijskog odnosa. Bez teorijskog objašnjenja postoji opasnost da će porast empatije u kombinaciji sa nekritičkim dijalogom dovesti do gratifikacije pacijentovih potreba umesto da unapredi eksploraciju i eksperimentaciju. Na primer, „razmena“ od strane terapeuta u dijaloškom, ali klinički nesofisticiranom pristupu može da dovede do podržavanja (umesto do prirodnog razvoja) idealizacije terapeuta, povećane projektivne identifikacije terapeuta,i povećanog osećanja nedostatka sposobnosti pacijenta da sebi pruži podršku. Takođe postoji opasnost da se introjektovanje psihoanalitičke literature rezultirati pripisivanju uzroka sredini i povećati uverenje pacijenta da nije odgovoran za sebe. Diskusija i zaključak Tokom poslednjih godina postalo je jasno da treba poboljšati našu praksu, da naše teorije treba objasniti, revidirati i izgraditi, a da našu literaturu treba proširiti. Preovladavajući stavovi iz vremena od 1965 do 1975 zanemarili su neke vrline Geštalt terapije koju je kreirala grupa iz New Yorka. Dok se krećemo napred u ovoj deceniji

82 možemo se vratiti na bolja razumevanja filozofije Geštalt terapije koja se razvila na samom njenom početku. U najmanju ruku, nadam se da poklanjamo sofisticiraniju pažnju osnovnoj filozofiji nago tokom 1965-1975. Postoje brojne socijanlne promene koje moraju da utiču na naš rad a koje ignorišemo samo uz veliki rizik. Izmenjeni sociološki uslovi stvaraju nove kliničke zahteve. Moćna psihoformacija i promene u političkoj klimi i HMO izvršile su pritisak na nas da razmotrimo svoj rad u terminima uobičajenih dijagnostičkuh merila i da dokažemo efikasnost terapije i podnesemo dokaze o njenoj delotvornosti: ko je efikasan sa kojim pacijentom, na koji način. I ako se počelo raditi na Geštalt terapijskoj dijagnostici, primer je rad Todd Burley i takođe Lynne Jacobs, oboje sa Geštalt terapijskog instituta u Los Angelesu, za sada se moramo služiti postojećim dijagnostičkim sistemima. Nepouzdano tržište za psihoterapiju i povećan broj terapeuta pojačali su kompetitivnu klimu između terapeuta različitih profesija i ubeđenja. Mi se služimo i takmičimo sa novim specijalistima:psihofarmacima za depresivne, poremećaje pažnje, seks terapijom, sa biofeedbackom itd. Pacijenti mogu da biraju između veoma širokog spektra načina tretmana, biofeedback, kiropraktika, grupe samopomoći itd. Ovaj širok spektar terapijskih modaliteta zahteva da izađemo na kraj sa slabostima naše literature. Mi više nismo novi adolescenti koji se buni u kvartu - opstaćemo samo ako možemo da se držimo svojih obećanja. Takođe mislim da je vreme da više komentarišemo promene u društvu u okviru kojeg radimo psihoterapiju. Jedan deo naše terapijse prakse bio je praktičniji tokom šezdesetih nego tokom osamdesetih. Na primer šezdesetih je naglašen bio na radu sa stegnutim, konformistima, ali u celini funkcionišućim neurotičarima. Sada ima više pacijenata koji su zaokupljeni sobom, disfunkcionalni, koji nisu sposobni da funkcionišu na linearan način, koji su zainteresovani za „Kreativnost“ ali bez neophodne discipline, koji nisu u stanju da uđu u i da održe intimne veze. Ne znam da li je Geštalt terapija i da li su druge terapije bile deo ovakvog razvoja stvari. Ipak, siguran sam da moramo da uzmemo u obzir na šta stavljamo naglasak. Nije jasno u kojoj meri su moje spekulacije i tvrdnje tačne. Započeo sam ovaj tekst pitajući se o tačnosti naše slike o sebi, i završavam se istim pitanjem. Nedostatak istraživanja stavlja nas u poziciju osobe koja uređuje kosu bez ogledala. Mislim da su trendovi koje zapažam stvarni ,i ako sam možda preterano naglasio to što smo učinili poslednjih deset godina,a pomalo naglasio koliko još treba učiniti. Nadam se da radim ono što treba, ali nisam siguran. Cenim mogućnost koje nam pruža ovaj deo Geštalt žurnala,kao i mogućnost koje nam žurnal pruža u celini. Nadam se da ćemo se sresti sa člancima koji se bave filozofijom/teorijom, kliničkim razmatranjima, uključujući prikaze slučajeva i dijaloge, kao i istraživanje...

83

II TEORIJA GEŠTALT TERAPIJE 5. GEŠTALT TERAPIJA komentar Ovaj tekst čiji je koautor J. Simkin, napisan je 1982 i verovatno je najbolji opšti uvid u Geštalt terapiju koji sam ikada napisao. Tekst je objavljen 1989 kao poglavlje u knjizi Geštalt terapija u izdanju Corsini i Weddingsove edicije Savremene psihoterapije (četvrto izdanje). Ovde se štampa uz dozvolu izdavača F. E. Peackoka, Publishers, Inc. of Itasca, Illinois. To je donekle izmenjena verzija poglavlja koje je 1984 zajedno sa J. Simkinom napisano za treće izdanje Savremenih psihoterapija. Verzija iz 1984 je kompletna preinaka verzija koju je napisao J. Simkin za drugo izdanje Savremenih psihoterapija. Revizije koje sam uneo u verziju za izdanje Savremenih psihoterapija. Revizija koje sam uneo u verziju za izdanje iz 1989 bile su minimalne i učinjene su posle smrti J. Simkina.

UVOD Geštalt terapija je fenomenološko – egzistencijalistička terapija koju je osnovao Frederick i Laura Perls tokom 1940 godine. Ona uči terapeute i pacijente fenomenološkoj metodi svesnosti, u kojoj su opažanje,osećanja i delovanje razlučeni od interpretacija i reorganizovanja postojećih stavova. Objašnjenja i interpretacije se smatraju manje pouzdanim od onoga što se izravno opaža i oseća. Pacijenti i terapeiti u Geštalt terapiji ulaze u dijalog, tj. komuniciraju svoju fenomenološku perspektivu. Razlike u perspektivi postaju centralne tačke eksperimentacije i kontinuiranog dijaloga. Cilj je da klijenti postanu svesni onog što čine, kako to čine i kako mogu da promene sebe, i istovremeno, da nauče da cene sebe. Geštalt terapija se više fokusira na proces (šta se dešava) nago na sadržaj (ono o čemu se diskutuje). Naglasak je na onome što se radi, misli i oseća u trenutku, nego na onome šta je bilo, što bi moglo da bude ili trebalo da bude.

84 Bazični koncepti Fenomenološka perspektiva Fenomenologija je disciplina koja pomaže ljudima da izađu iz svog uobičajenog načina mišljenja kako bi mogli da razlikuju ono što zaista opažaju i osećaju u sadašnjoj situaciji od onoga što je ostatak iz prošlosti (Idhe, 1977). Geštaltistička eksploracija ulazi u obzir, koristi i razjašnjava neposredne „naivne“ opažaje „neopterećene naučenim“ (Wertheimer, 1945, str. 331). Geštalt terapija se bavi onim što se „subjektivno“ doživljava u sadašnjosti, kao i ono što se objektivno posmata kao stvarne i važne podatke. Ovo predstavlja kontrast pristupima koji tretiraju ono što pacijent doživljava kao „puka priviđanja“ i koriste interpretacije kako bi došli do „stvarnog značenja“. Cilj Geštaltističke fenomenološke eksploracije je svesnost ili uvid. „Uvid je uobličavanje perceptivnog polja na takav način da činjenice postanu očigledne, to je formiranje geštalta tako da relevantni faktori zauzmu svoe mesto u odnosu na celinu“ (Heidbreder, 1933, str. 355). U Geštalt terapiji uvid je jasno poimanje strukture situacije koja se proučava. Svesnost bez sistematskog izražavanja obično nije dovoljna da bi došlo do uvida. Zato se u Geštalt terapiji koristi fokusirana svesnost i eksperimentisanje kako bi se došlo do uvida. Kako osoba postaje svesna je krucijalno za bilo koji vid fenomenološkog istraživanja. Fenomenolog ne proučava samo ličnu svesnost već i sam proces svesnosti. Pacijent treba da nauči kako da bude svestan svesnosti. Kako terapeut i pacijent doživljavaju svoj odnos je naročito važno u Geštalt terapiji (Yontef, 1976, 1982, 1983). Perspektiva teorije polja Naučeni pogled na svet u osnovi Geštaltističke fenomenološke perspektive je teorija polja. Teorija polja je metod istraživanja koji opisuje celokupno polje čiji je deo sadašnji događaj, a da se događaj ne analizira u terminima klase kojoj pripada po svojoj prirodi (Aristotelovska klasifikacija) ili na linearan, istoričan, uzrok-posledica način (u skladu sa Njutnovskom mehanikom). Polje je celina čiji delovi su u neposrednom odnosu i reaguju jedni na druge i nijedan deo nije van uticaja onoga što se zbiva u ostalim delovima polja. Polje stoji umesto ideje o diskretnim izolovanim delovima. Osoba u svom životnom prostoru konstituiše polje. U teoriji polja nijedna akcija ne odvija se na detalju, tj. ono što izaziva efekat mora da stupi u dodir sa onim na šta utiče u vremenu i prostoru. Geštalt terapeuti rade ovde i sada i osetljivi su na to kako ovde i sada sadrži ostatke prošlosti, kao što je telesni stav, navike i uverenja. Fenomenološko polje definiše posmatrač i ono ima smisla samo kada poznaje referentni okvir posmatrača. Posmatrač je neophodan jer ono što osoba vidi je u funkciji kako i kada gleda.

85 Pristupi koji se baziraju na teoriji polja su deskriptivni, a ne spekulativni, interpretativni ili klasifikujući. Naglasak je na posmatranju, opisivanju i objašanjavanju egzaktne strukture onoga što se proučava. U Geštalt terapiji podaci koji nisu dostupni direktnoj opservaciji terapeuta proučavaju se uz pomoć fenomenološkog fokusiranja, eksperimentisanja, izveštaje učenika, i kroz dijalog (Yontef, 1982, 1983).

Egzistencijalistička perspektiva Egzistencijalizam se zasniva na fenomenološkoj metodi. Egzistencijalisti fenomenolozi fokusiraju se na čovekovu egzistenciju,međusobne odnose, radost, patnju itd. , koji se direktno doživljavaju. Većina ljudi deluje na osnovu nerazjašnjenog konteksta konvencionalne misli koja izbegava da prizna kakav je svet. Ovo takođe vredi za odnose čoveka sa svetom i za njegove izbore. Samoobmana je osnova za neautentičnost: život koji se ne bazira na istini o sebi u svetu vodi u osećanja krivice, anksioznosti i straha. Geštalt terapija nam obezbeđuje način da budemo autentični i u velikoj meri odgovorni za sebe. Postajući svestan čovek je u stanju da bira i/ili organizuje sopstvenu egzistenciju na smislen način (Jacobs, 1978, Yontef 1982, 1983). Prema egzistencijalističkom stavu ljudi beskrajno iznova sebe stvaraju ili otkrivaju. Ne postoji suština ljudske prirode koja će se jednom zauvek otkriti. Uvek postoje novi horizonti, novi problemi i nove mogućnosti. Dijalog Odnos između terapeuta i klijenta je najvažniji aspekt psihoterapije. Egzistencijalistički dijalog je esencijalni deo Geštalt terapijse metodologije i to je manifestacija egzistencijalističke u odnosu. Odnos se rađa iz konteksta. Kroz kontekst ljudi rastu i formiraju identitet. Kontakt je doživljaj granice između „ja“ i „ne ja“. To je doživljaj interakcije sa ne ja dok se zadržava sopstveni identitet odvojeno od ne ja. Martin Buber tvrdi da osoba(„Ja“) ima značenje samo u odnosu sa drugim, u Ja-Ti dijalogu ili u Ja-To manipulativnom kontaktu. Geštalt terapeuti preferiraju da dožive pacijenta kroz dijalog nego da koriste terapijsku manipulaciju (Ja-To). Geštalt terapija pomaže klijentima da u sebi razviju podršku za željeni kontakt ili povlačenje. (1. Perls, 1976, 1978). Podrška se odnosi na sve što omogućuje kontakt ili povlačenje: energiju, telesnu podršku, disanje, informaciju, brigu za druge, govor itd. Na primer da bi podržala uzbuđenje koje prati kontakt osoba mora da udiše dovoljno kiseonika. Geštalt terapeut radi na taj način što se uključuje u dijalog, a ne tako što manipuliše pacijentom kako bi postigao kakav terapijski cilj. Takav kontakt prati izravna briga, toplina, prihvatanje i odgovornost za sebe. Kada terapeuti usmeravaju pacijenta ka

86 nekom cilju, pacijent ne može da bude odgovoran za sopstveni razvoj i podršku u sebi. Dijalog se zasniva na doživljavanju druge osobe kakva ona zaista jeste, kao i na prikazivanju pravog sebe, kroz razmenu fenomenološke svesnosti. Geštalt terapeut govori ono što misli i podržava pacijenta da on to isto čini. Geštalt dijalog utelovljuje autentičnost i odgovornost. Terapijski odnos u Geštalt terapiji stavlja naglasak na četiri karakteristike dijaloga: 1. INKLUZIJA. To je proces uz pomoć kojeg nastojimo da što potpunije doživimo drugog bez procenjivanja, analiziranja ili interpretiranja dok istovremeno zadržavamo osećaj svoje zasebnosti, autonomije. To je egzistencijalistička i interpersonalna primena fenomenološke vere u neposredni doživlja. Inkluzija obezbeđuje sigurnu okolinu za pacijentov fenomenološki rad,a kroz komunikaciju u kojoj se izražava način viđenja pacijentovog doživljaja, terapeut omogućuje izoštravanje pacijentove svesti o sebi. 2. PRISUSTVO. Geštalt terapeut izražava sebe pacijentu. Redovno,promišljeno i sa diskriminacijom izražava svoja zapažajnja, preferencije, osećanja, lično iskustvo i misli. Tako, terapeut deli svoju perspektivu modulirajući fenomenološke izveštaje, što pomaže pacijentu da nauči šta je poverenje i korištenje neposrednog iskustva radi povećanja svesnosti. Ako se terapeut oslanja na interpretacije derivirane iz teorije, umesto na lično prisustvo, time navodi pacijenta na to da se ne oslanja na fenomene iz svog neposrednog iskustva radi povećane svesnosti. U Geštalt terapiji terapeut ne koristi prisustvo kako bi manipulisao pacijnetom da se prilagodi unapred utvrđenim ciljevima, već podstiče pacijente da sebe autonomno regulišu. 3. POVERENjE u DIJALOG. Kontak je nešto što dve osobe čine jedna drugoj. Kontakt je nešto što se dešava između ljud, nešto što se javlja iz njihove interakcije. Geštalt teraput se prepušta ovom interpersonalnom procesu. To znači da DOPUŠTA da se kontakt dogodi,a ne da manipuliše. STVARA kontakt i ne da kontroliše ishod. 4. DIJALOG SE ŽIVI. Dijalog je nešto što se čini,a ne nešto o čemu se razgovara. Upotreba termina „živi se“ naglašava uzbuđenje i neposrednost samog čina. Način dijaloga može da bude ples, pesma, reči ili bilo koji modalitet koji izražava i pokreće energiju između učesnika. Važan doprinos Geštalt terapije fenomenološkoj eksperimentaciji je proširivanje parametara na takav način da uključe eksplikacije iskustva kroz neverbalne izraze. Ipak, interakcija je ograničena etikom, prikladnošću, terapijskim zadatkom, itd. Drugi sistem Yontef zapaža da: Teorijska distinkcija između Geštalt terapije, modifikacije ponašanja i psihoanalize je jasna. U modifikaciji ponašanja pacijenta se direktno menja terapeutova manipulacija sredinskih stimulusa. Prema psihoanalitičkoj teoriji ponašanje uzrokuje nesvesna motivacija koja se manifestuje kroz transferni odnos. Analizam transfera uklanja se potiskivanje, nesvesno postaje svesno. U Geštalt terapiji pacijent uči da potpuno koristi svoja unutrašnja i spoljašnja čula tako da može da bude odgovoran za sebe i da pruži sebi podršku. Geštalt terapija pomaže pacijentu da u svoje ruke uzme ključ za ovo stanje, a to je svesnost i proces svesnosti. Modifikacija ponašanja uslovljava upotrebom stimulusa kojima kontroliše ponašanje, psihoanaliza leči otkrivajući i govoreći o uzroku mentalne bolesti (problema), a Gešatlt terapija omogućuje

87 samospoznaju kroz proces eksperimentisanja sa direktnom svesnošću, ovde i sada. (1969,str. 33-34). Modifikacija ponašanja i druge terapije koje primarno nastoje da uspostave kontrolu nad simptomima (npr. hemoterapija, ECT, hipnoza itd. ) predstavlja kontrast Geštalt terapiji i psihodinamski orijentisanim terapijama koje nastoje da doprinesu promeni prvenstveno tako što će omogućiti pacijentu da razume sebe u svetu kroz uvid. Metodologija Geštalta i psihodinamse teorije koristi prihvatajući odnos i tehnologiju kako bi pomogla pacijentu da se promeni kroz emotivno i kognitivno shvatanje sebe. U psihoanalizi osnovno ponašanje pacijenta su slobodne asocijacije, glavni alat analitičara je interpretacija. Da bi podržao transfer analitičar izbegava da direktno izrazi svoju ličnost (nema „Ja“ izjava) i praktikuje pravilo apstinencije, tj. terapeut ne gratifikuje ni jednu pacijentovu želju. Ovakav pristup karakterističan je za sve psihodinamse škole, klasičnu, ego psihološku, Jungijansku, Kohutijansku, školu objektnih odnosa. Psihodinamski usmeren terapeut izoluje svoju ličnost da bi podržao odnos zasnovan eksplicitno na transferu (a ne na kontaktu). Geštalt terapija doprinosi razumevanju koristeći aktivno,ozdravljujuće prisustvo terapeuta i PACIJENTA u odnosu koji se bazira na pravom kontaktu. Transfer koji se istražuje i prorađuje kada se javi na podržavaju Geštalt terapeuti (Polster, 1968). Karakternim pitanjima se direktno bavi u Geštalt terapiji kroz dijaloški i fenomenološki metod. U Geštalt terapiji neposredni doživljaj pacijenta se aktivno koristi. Umesto da slobodno asocira dok pasivno čeka terapeutovu interpretaciju i promenu koja treba da usledi,pacijent je saradnik koji uči kako da sebe izleči. Pacijent „radi“ umesto da slobodno asocira ''Šta mogu da učinim da bih radio na ovom?'' je često pitanje u Geštalt terapiji i često u njemu leži i odgovor. Na primer, od para sa seksualnim poteškoćama se može tražiti da vežba usmeravanje na čula. Više nego bilo koja druga terapija Geštalt terapija naglašava da je sve što postoji ovde i sada i da je doživljaj pouzdaniji nego interpretacija. Pacijent uči razliku između PRIČE o onome što se pojavilo pre pet minuta (ili sinoć ili pre 20 godina) i DOŽIVLjAVANjA onog što je sada. Applebaum, psihoanalitičar zapaža U Geštalt terapiji pacijent brzo uči da pravi razliku između ideja i ideacije, između dobro utvrđenih opsesivnih puteva i novih misli između izjave o doživljaju i izjave o izjavi. Geštaltistički cilj je praćenje doživljaja i uvida koji se javlja dok se Geštalt javlja i to je moćniji alat nego uvid koji daje terapeut, to pomaže i pacijentu i terapeutu da utvrde i zadrže ove važne distinkcije. (1976,str. 757). Terapija kao što je modifikacija ponašanja, terapija realnosti i racionalno emotivna terapija ne rade sa PACIJENTOVIM doživljajem u dovoljnoj meri da ovo omoguće. U Rodžerijanskoj terapiji pasivnost koja je nametnuta terapeutu ozbiljno osiromašuje spektar ili snagu terapije da poduči ovoj vrsti distinkcije. Praksa većine terapijskih sistema podržava intelektualizaciju: razgovori o iracionalnosti pacijentovih uverenja, priče o promenama u ponašanju za koje terapeut

88 veruje da bi treblo da se jave kod pacijenta, itd. Geštalt terapijska metodologija koristi aktivne tehnike koje pojašnjavaju iskustvo. Geštalt terapeuti će često eksperimentisati isprobavajući nešto novo tokom terapijskog sata. Za razliku od većine drugih terapija, u Geštalt terapiji sam PROCES otkrivanja kroz eksperimentaciju JE konačniji cilj, a ne osećanje ili ideja ili sadržaj. Psihoanalitičar može da koristi samo interpretaciju. Rodžerijana može da reflektuje i da klarifikuje. Geštalt terapeut može da koristi bilo koju tehniku ako je a.) usmerena na povećanje svesnosti, b.)proizilazi iz dijaloga i fenomenološkog rada i c.)zadovoljava parametre etičke prakse. Snaga i odgovornost za sadašnjost je u rukama pacijenta. U prošlosti je pacijent bio u uzajamnoj interakciji sa sredinom, a ne pasivan recipijent traume. Na taj način pacijent je možda primio poruku od roditelja koje su ga postidele, ali gutanje tih poruka i samopoštovanje su njegova odgovornost, kao i to što je nastavio da se stidi od tada do sada. Ovakav stav razlikuje se od psihodinamski stavova, ali se slaže sa Adlerovim i Ellisovim. Ovakvo gledište osposobljava pacijenta da bude odgovorniji za svoju egzistenciju, uključujući i terapiju. Kada terapeut veruje da prošlost uzrokuje sadašnjost i da pacijente kontroliše nesvesna motivacija koja im nije u istom času dostupna svesti, time oni bivaju podržani u tome da se oslanjaju na terapeutove interpretacije umesto na sopstvenu autonomiju. U terapijama u kojima terapeut preuzima na sebe da direktno modifikuje ponašanje pacijenta, ne poštuju se neposredni doživljaju pacojenta i terapeuta. Ovo izdvaja Geštalt terapiju od većine drugih terapija. Uvređeni pacijent može da poveća svesnost izražavajući uvređenost. Ako terapeut predlaže ovo kao sredstvo koje omogućuje katarziju, to nije fenomenološki pristup Geštalt terapije. U Geštalt terapiji ne postoji „treba“. Umesto da naglašava ono što bi trebalo da bude, geštalt terapija naglašava svest o onome što jeste. ŠTO JESTE, JESTE. Ovo je u suprotnosti sa stavom bilo kog terapeuta koji „zna“ šta bi pacijent „trebalo“ da radi. Na primer, kognitivna modifikacija ponašanja, racionalno-emotivna terapija i terapija realnosti sve pokušavaju da modifikuju pacijentove stavove o kojima je terapeut zaključio da su iracionalni, neodgovorni ili nerealni. Iako Geštalt terapija ne podržava ometanje organizmičkog procesa asimilacije fokusiranjem na kognitivne eksplanatorne intelektualizacije, Geštalt terapeuti rade sa sistemima uverenja. Razmišljanje mišljenja, objašnjavanje uverenja i uzajamno odlučivanje o tome šta odgovara pacijentu čini deo Geštalt terapije. Geštalt terapija ne pridaje važnost mišljenju koje izbegava doživljaj i podržava razmiišljanje koje podržava doživljaje. Geštalt terapija isključuje terapeutovo narcističko podučavanje pacijenta i umesto toga nastoji da ostane u kontaktu i pomogne pacijentovo samootkrivanje. Mnoge osobe tvrde da praktikuju TA i Geštalt. Obično ljudi koriste TA teoriju i tehnike Geštalt terapije. Tehnike su nevažan aspekt Geštalt terapije. Kada se koriste na kognitivan, analitičan način ove tehnike prestaju da budu Geštalt terapija. Takva kombinacija često je abortivna, sprečava ili neutralizuje ogranizmički rad na svesnosti baziran na fenomenološko – egzistencijalističkoj metodi. Bolja kombinacija je integracija koncepta TA u Geštaltistički okvir. Tako se roditeljsko, odrasle i ego stanje

89 deteta mogu prevesti na geštaltistički jezik koji govori o procesu i sa njim se može radit eksperimentalno i dijaloški. Druga razlika između Geštalta i drugih terapija je holizam i multidimenzionalnost Geštalt terapije. Ljudi izražavaju svoju nevolju kroz svoje ponašanje, misli i osećanja. „Geštalt terapija posmatra celokupno biopsihosocijalno polje, uključujući organizam/sredinu kao važan deo polja. Geštalt terapija koristi aktivno fiziološke, sociološke, kognitivne, motivacione varijable. Nijedna relvantna dimenzija se ne isključuje iz osnovne teorije“ (Yontef, 1969, str. 33-34).

Istorija Preteče Istorija Geštalt terapije počinje sa profesionalnim razvojem Fritza Perlsa i vremena u kojem je živeo. Nakon sticanja M. D. stepena, Perls je otišao u Frankfurt na Majni 1926 i radio kao asistent Kurta Goldsteina na Institutu za vojnike sa oštećenjem mozga. Tamo je bio pod uticajem profesora Goldsteina i Adhemara Gelba i sreo je svoju buduću suprugu Lauru. U to vreme frankfurt na Majni je bio centar uticaja vodećih Geštalt psihologa, egzistencijalni filozofa i psihoanalitičara. Fritz Perls je postao psihoanalitičar. Na njega su direktno uticali Karen Horney i Wilchelm Reich, a indirektno Otto Rank i drugi. Na Perlsa je naročito uticao Wilchelm Reich, koj je bio Perlsov analitičar početkom tridesetih i „koji im je prvi skrenuo pažnju na najvažniji aspekt psihosomatske medicine – na funkciju motoričkog sistema kao oklopa“ (F. Perls, 1947). Treba zapaziti tri glavna uticaja na Perlsov intelektualni razvoj. Jedan je bio uticaj filozofa Sigmunda Friedlandera, iz čije filozofije je Perls usvojio diferencijalno mišljenje i kreativne indiferntnosti, o kojima je pisao u svojoj prvoj knjizi „Ego,glad i agresija“ (1947). Na Perlsa je takođe uticao Jan Smuts, prvi ministar Južne Afrike kada se Perls sa porodicom preselio tamo (pošto je najpre izbegao iz nacističke Nemačke i zatim iz Holandije koju su okupirali nacisti). Pre nego što je postao premijer, Smuts je nepisao knjigu o holizmu i evoluciji, koja je zapravo ispitivala šire ekološko polje iz Geštaltističke perspektive. Smuts je skovao termin holizam. Treća osoba koja je izvršila uticaj na Perlsov intelektualni razvoj bio je semantičar Alfred Korzybski. Laura Posner Perls bila je koosnivač Geštalt terapije. Njen uticaj na Perlsa bio je opšte poznat, a ona je napisala poglavlje za knjigu Ego,glad i agresija. Ona je bila student psihologije u vreme kada je upoznala Perlsa i stekla je stepen doktora nauka na Univerzitetu u Frankfurtu 1932. Bila je u kontaktu sa egzistencijalnim teolozima Martinom Buberom i Paulom Tillichom. Najveći deo Geštaltističke, fenomenološke i egzistencijalističke misli uticao je na Geštalt terapiju preko nje, i ako joj je malo zasluga pripalo jer nije mnogo pisala pod svojim imenom (Rosenfeld, 1978). Iako je Perls bio obučeni psihoanalitičar, on je bio jedan od onih koji su se gušili pod dogmatizmom klasične Frojdove psihoanalize. Dvadesete, tridesete i četrdesete su bile period velikog komešanja i pobune protiv Njutnovog pozitivizma. To je vredelo za nauku (na primer Einsteinova teorija polja), teatar i ples, filozofiju, umetnost, arhikteturu i egzistencijalizam. I Laura i Fritz su živeli u vreme delovanja

90 fenomenološko – egzistencijalističkih uticaja koji je kasnije uključen u Geštalt terapiju (Kogen, 1976). U to spada priznavanje odgovornosti i sposobnosti izbora za kreiranje sopstvene egzistencije, primerenost egzistencije nad esencijom i egzistencijalni dijalog. Geštalt psihologija obezbedila je Perlsu organizujući pristup za Geštalt terapiju kao integrativni okvir. Geštalt se odnosi na konfiguraciju ili obrazac skupa elemenata. Geštalt psiholozi veruju da organizmi instiktivno opažaju celine, a ne delove ili komadiće. Celina ima karakteristike koje se ne mogu saznati na osnovu analiziranja delova. Percepcija je aktivan proces, a ne rezultat pasivnog primanja stimulusa putem čula. Veruje se da sve situacije u sebi sadrže organizaciju. Organizmi imaju sposobnost za tačno opažanje kada koriste svoju urođenu sposobnost da neposredno dožive sada i ovde. Zadatak fenomenološkog istraživanja i terapije je da koristi ovaj koncept kako bi stekla uvid u strukturu onoga što se proučava. Budući da ljudi prorodno opažaju celine onako kako se one javljaju, aktuelnoj svesnosti meože se verovati više nego interpretaciji i dogmi. POČECI Perlsova knjiga Ego, glad i agresija napisana je 1941-1942. Prvo izdanje iz 1946 objavljeno u Južnoj Africi imalo je podnaslov Revizija Frojdove teorije i metode. Podnaslov izdanja iz 1966 je promenjen u Početak Geštalt terapije. Pojam Geštalt terapija najpre je korišten kao naslov knjige koju su napisali F. Perls, Ralph Hefferline i Paul Goodman (1951). Ubrzo posle toga organizovan je institut za Geštalt terapiju ,čije je središte bio stan Fritza i Laure Perls u New Yorku. Ovaj stan su koristili za seminare, workshope i grupe. Među onima koji su u to vreme sarađivali sa Perlsom su bili Paul Weisz, Lotte Weidenfeld, Buck Eastman, Paul Goodman, Isadore From, Elliot Shapiro, Leo Chalfen, Iris Sanguilano, James Simkin i Kenneth A. Fisher. Tokom pedesteih održavali su se intenzivni workshopi i edukativne grupe po celoj zemlji. Pre konvencije Američke psihološke asocijacije održane u New Yorku 1954, specijalni intenzivni workshopi bili su ograničeni na 15 kvalifikovanih psihologa i trajali su po tri dana. slični workshopi održavani su u Clevelandu, Miamiju i Los Angelesu. 1955 grupa iz Clevelanda formirala je Geštalt institut u Clevelandu. Fritz Perls se preselio na Zapadnu obalu 1960 i u to vreme mu je Simkin ugovorio Geštalt terapijski workshop. Perls, Walter Kempler i James Simkin organizovali su prve Geštalt terapijske workshope za trening na Eselenskom institutu u leto 1964. Ovi workshopi su se nastavili pod vođstvom Perlsa i Simkina tokom 1968. Posle Perlsovog preseljenja u Canadu, Simkin je nastavio da organizuje Geštalt terapijski trening u Esalenu tokom 1970 godine zajedno sa Irmom Shepherd, Robertom W. Resnickom, Robertom L. Martinom, Jackom Downingom i Johnom Enrightom. Tokom ovih početaka Geštalt terapija je ponudila mnoge ideje koje naknadno prihvatile eklektičke psihoterapijeke prakse. Uzbuđenje zbog direktnog kontakta između terapeuta i pacijenta, naglašavanje direktnog iskustva, upotreba aktivne eksperimentacije, naglašavanja onoga što je sada i ovde, odgovornost pacijenta za sebe, princip svesnosti, poverenje u organizmičku samoregulaciju, ekološka međuzavisnost osobe i okoline, princip asimilacije i drugi slični koncepti bili su novi, uzbudljivi i šokantno za konzervativni estabilišment. U to vreme psihoterapijska praksa delila se na stariji, tradicionalni pristup psihoanalitičke teorije nagona i ideje

91 koje je uglavno ponudila Geštalt terapija. To je bio period ekspanzije,sa intergracijom principa koji se postavljaju i razjašnjavanjem i nukleaciom principa ostavljenih za budućnost. Tako, npr. Geštalt terapija je promovisala upotrebu aktivnog pristupa terapeuta u odnosu baziranom na kontaktu, ali nije do detalja razmotrila ono što čini ozdravljujuće dijaloško prisustvo. Sadašnji status Postoji najmanje 62 terapijska (geštalt) instituta u svetu, a lista nastavlja da raste. Zapravo svaki veći grad u SAD ima najmanje jedan Geštalt institut. Nije stvorena nacijonalna organizacija. Posledica toga je da ne postoji utvrđeni standardi za institute, trenere ili polaznike edukacije. Svaki institut ima sopstveni kriterijum za obuku, selekciju članova itd. Pokušaji da se organizuje nacionalna konferencija radi utvrđivanja standarda koje treba da zadovoljavaju edukatori, nisu bili uspešni. Ne postoje utvrđeni standardi u pogledu toga šta čini dobro Geštalt terapiji ili dobrog Geštalt terapeuta. Zato je dužnost konzumera Geštalt terapije da pažljivo procene edukativno, kliničko i obrazivno poreklo ljudi koji sebe nazivaju Geštalt terapeutima i nude obuku iz Geštalt terapije (vidi Yontef, 1981a, 1981b). Geštalt žurnal posvećen je prvenstveno člancima iz oblasti Geštalt terapije. Geštalt teorija objavljuje članke o Geštalt psihologiji i poneki članak o Geštalt terapiji. Bibliografse informacije nude Kogan (1980),Rosenfeld (1981),i Wysong (1986). Kako je raslo iskustvo u Geštalt terapiji,terapijska praksa se menjala. Na primer, ranije je Geštalt terapijska praksa naglašavala kliničku upotrebu frustracije,konfuzija samodovoljnosti i pružanje podrške sebi često se javlja, kao i zajedljiv stav ako bi terapeut interpretirao da je pacijent manipulativan. Ovaj pristup pojačavao je stid kod stidljivih pacijenata. Došlo je do ublažavanja Geštalt terapijske prakse, do direktnijeg izražavanja sebe kod Geštalt terapeuta, više se naglašava dijalog, manje se koriste stereotipne tehnike, više se naglašava deskripcija karakterne strukture (uz upotrebu psihoanalitičkih formulacija), i više se koristi grupni proces. Tako će pacijent verovatno sresti među Geštalt terapeutima koji su se priklonili novom načinu, naglašavanje samoprihvatanja,blaže vladanje terapeuta, više poverenja u pacijentovu fenomenologiju i eksplicitniji rad na psihodinamskim pitanjima. Takođe se više naglašavaju grupni procest, uključujući relacije među članovima grupe i sve manje se koristi formalni 1:1 rad u grupama. Više se poklanja pažnje teorijskim instrukcijama, teorijskom izlaganju i radu na kogniciji u celini.

LIČNOST Teorija ličnosti Ekološka međuzavisnost:Polje organizam/sredina Osoba egzistira diferenciranjem sebe od drugih i povezivanjem sebe i drugih. To su dve funkcije granice. Da bi se ostvarijo dobar kontakt sa svetom neke osobe potrebno

92 je posegnuti i otkriti sopstvene granice. Efikasna samoregulacija uključuje kontakt u kojem je osoba svesna novosti u sredini koja je potencijalno hranjiva ili toksična. Ono što je hranjivo se asimilira, a ostalo se odbacuje. Ovaj vid diferenciranog kontakta neizbežno vodi do razvoja(Polsterovi, 1973, str. 101). Mentalni metabolizam U Geštalt terapiji se metabolizam koristi kao metafora za psihološko funkcionisanje. Ljudi rastu tako što grizu komade adekvatne veličine (bilo to ideja ili hrana ili odnosi), žvaću ih (razmišljaju) i otkrivaju da li su hranjivi ili toksični. Ako su hranjivi organizam ih asimiluje i čini delom sebe. Ako su toksični,organizam ih ispljune (odbaci). To zahteva da ljudi budu spremni da imaju poverenje u svoj ukus i sud. Diskriminisanje zahteva a k t i v n o osećanje spoljašnjih stimulusa i procesiranje ovh eksteroceptivnih stimulusa zajedno sa interoceptivnim podacima. Regulisanje granice Granica između sebe i okoline mora ostati permeabilna kako bi omogućavala razmenu, a ipak mora biti dovoljno čvrsta da omogući autonomiju. Čak i ono što je hranljivo treba diskriminisati u skladu sa dominantnim potrebama. Metaboličkim procesom vladaju zakoni homeostaze. U idealnom slučaju najurgentnija potreba energizuje organizam sve dok ne bude zadovoljena ili zamenjena nekom vitalnijom potrebom. Življenje je progresija potreba, zadovoljnih i nezadovoljnih, postizanje homeostatske ravnoteže i kretanje ka sledećem momentu i novoj potrebi. Poremećaji na granici kontakta Kada granica između osobe i drugog postane nejasna, kada se izgubi ili postane nepropusna, to rezultira poremećajem u razlikovanju između sebe i drugog,što je poremećaj i kontakta i svesnosti (vidi Polsterovi 1973, Perls, 1973). Kada granica dobro funkcioniše ljudi izmenjuju stanja povezanosti sa drugima sa stanjima odvajanosti, oni su u jednom momentu u kontaktu sa sadašnjom sredinom, a zatim se povlači pažnja sa sredine. Granica kontakta se gubi u polarnim suprotnostima u konfluenciji i izolaciji. U k o n f l u e n c i j i (fuziji) odvajanje i distinkcija između sebe i drugog postaje tako nejasna da se granica gubi. U i z o l a c i j i granica postaje tako nepermeabilna de se gubi povezanost,tj. važnost drugih za sebe se gubi iz svesnosti. R e t r o f l e k s i j a je rascep unutar selfa, odupiranje jednog dela selfa drugim. Tako se jednim delom sebe zamenjuje okolina, kao kada osoba čini sebi ono što bi želela da učini drugima ili kada čini sebi ono što bi želela da za nju neko drugi učini. Ovaj mehanizam vodi u izolaciju. Iluzija samodovoljnosti je primer retrofleksije kojom se okolina zamenjuje selfom. Iako osoba može sama da diše i da žvaće, vazduh i hrana moraju doći iz okoline. Introspekcija može da bude oblik retrofleksije koji može biti patološki ili zdrav. Na primer otpor impulsu za ispoljavanje besa može da služi u

93 svrhu izlaženja na kraj sa opasnom sredinom. U takvoj situaciji možda je funkcionalnije da osoba zagrize svoju usnu nego da kaže nešto zajedljivo. Kroz i n t r o j e k c i j u strani materijal se apsorbuje bez diskriminacije ili asimilacije. Gutanje celih komada stvara „kao da“ ličnost i rigidan karakter. Introjektovane vrednosti i ponašanje nametnuti su sebi. Kao kod bilo koje vrste poremećaja granice, gutanje celine može biti zdravao ili patološko, zavisno od okolnosti i stepena svesnosti. Na primer studenti koji slušaju niz predavanja sa punom svesnošću da to čine mogu kopirati, zapamtiti i reproducirati meterijal, a da ga nisu potpuno „svarili“. Projekcija je konfuzija sebe sa drugima koja rezultira u tome da se okolini pripisuje nešto što zapravo pripada selfu. Primer zdrava projekcije je umetnost.Patološka projekcija je posledica nedovoljne svesnosti o i neprihvatanje odgovornosti za ono što je projektovano. D e f l e k s i j a je izbegavanje kontakta ili svesti skretanjem u stranu,kao kada je osoba ljubazna umesto da bude direktna. Defleksija se može postići tako što se nešto ne izražava direktno ili se ne prihvata. U drugom slučaju osoba najčećše oseća da do nje ne dopire ono što joj je upućeno iz okoline, a u prvom slučaju, osoba je često neefikasna i osujećena time što nije mogla da dobije ono što želi. Defleksija može biti korisna kada se svesno koristi u odnosu na zahteve situacije u kojoj je osoba (tj. kada je poterbno smiriti situaciju). Drugi primer su izbegavanje da se pogleda neka osoba, govorljivost, nejasnost, ublažavanje i priča o umesto razgovora (Polsterovi, 1973, str. 89-92). Organizmička samoregulacija Ljudska regulacija je do različite mere bilo a ) organizmička, tj. bazira se na relativno potpunom i tačnom saznavanju onoga što jese ili b ) „trebalo bi da“ tip regulacije, baziran na proizvoljnim odredbama nekog kontrolora koji naređuje šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da bude. Ovo se odnosi na intrapsihičku regulaciju, na regulaciju interpersonalnih odnosa i na regulaciju socijalnih grupa. c ) „Postoji samo jedna stavr koja treba da vrši kontrolu: s i t u a c i j a , ako razumeš situaciju u kojoj se nalaziš i dopustiš da situacija u kojoj si kontroliše tvoje akcije, tada učiš da se suočavaš sa životom“ (F. Perls, 1976, str. 33). Perls je ovo objasnio uz pomoć primera vožnje automobila. Umesto da se unapred isplanira „Želim da vozim 65 km/h“ , osoba koja poznaje situaciju voziće različitom brzinom noću ili različito kada je u saobraćajnoj gužvi, a različito kada je umoran itd. Ovde Perls jasno stavlja na znanje da „pustite da situacija vrši kontrolu“ znači da se svesno spozna trenutni kontekst i da se tako izvrši regulacija, uključujući i sopstvene želje, a ne ono što bi „trebalo da“ se dogodi. U organizmičkoj samoregulaciji, biranje i učenje dešavaju se holistički, uz prirodnu integraciju tela i uma, misli i osećanja, spontanosti i odlučnosti. U „trebalo bi da„ tipu regulacije, kognicija vlada i nema holističkog doživljaja. Očigledno je da sve što je važno za regulaciju granice ne može da bude u potpunosti svesno. Mnoge transakcije dešavaju se uz pomoć automatskih, uobičajnih načina

94 ponašanja, uz minimalnu svesnost. Organizmička samoregulacija zahteva da uobičajeno postane potpuno svesno kao potrebno. Kada se svesnost ne javlja kao što je potrebno i/ili ne organizuje neophodnu motornu aktivnost, psihoterapija je metod za povećanje svesnosti i vršenje smislenih izbora i za preuzimanje odgovornosti. Svesnost Svesnost i dijalog su dve primarne terapijske alatke Geštalt terapije. Svesnost je oblik doživljaja koji se može definisati kao ostajanje u dodiru sa sopstvenom egzistencijom, sa onim što j e s t e.

Laura Perls tvrdi: Cilj Geštalt terapije je neprekidna svesnost (kontinuum svesnosti) slobodan tok oblikovanja Geštalta pri čemu ono što je od najvećeg interesovanja za organizam, odnos, grupa ili društvo postaje Geštalt, prelazi u prvi plan tako da može da bude doživljeno i tako da se sa tim može izaći na kraj (spoznati, proraditi, sortirati, promeniti, itd). tako da se može stopiti sa pozadinom (da bude zaboravljeno i/ili asimilirano i integrisano) i da na taj način prvi plan ostane slobodan za sledeći relevantan Geštalt (1973, str. 2). Potpuna svensost je proces kojim je osoba u budnom kontaktu sa najvažnijim događajima u polju koje čine individua - sredina sa potpunom senzomotornom, emocionalnom, kognitivnom i energetskom podrškom. Uvid, jadan oblik svesnosti, je neposredno shvatanje očiglednog jedinstva različitih elemenata u polju. Svestan kontakt kreira nove, smislene celine i na taj način predstavlja integraciju problema. Efikasna svesnot je utemeljena u i energizovana je dominantnom sadašnjom potrebom organizma. Ona se odnosi ne samo na poznavanje sebe, već i na direktno poznavanje sadašnje situacije i sebe kakvi smo u toj situaciji. Svako negiranje situacije ili njenih zahteva ili sopstvenih želja i odabranog odgovora je poremećaj svesnosti. Svesnost ima smisla kada obuhvata svest osebi u svetu, u dijalogu sa svetom i sa svešću o Drugom – to nije ka sebi,na unutra usmerena introspekcija. Svesnost prati p r i h v a t a nj e , tj. saznanje da osoba poseduje kontrolu, mogućnost izbora i odgovornost za sopstvena osećanja i ponašanje. Bez toga osoba može biti svesna doživljaja i životnog prostora, ali ne i toga kakvu snagu poseduje ili ne poseduje. Svesnost je kognitivna, senzorna i afektivna. Osoba koja verbalno izražava svoju situaciju, ali je ne vidi zaista, ne poznaje je, ne reaguje na nju i ne reaguje emotivno na nju, zapravo nije potpuno svesna i nije potpuno u kontaktu. Osoba koja je svesna zna š t a radi, k a k o to radi, da postoje alternative i da bira da bude kakva jeste. Akt svesnosti uvek se zbiva ovde i sada, i ako sadržaj svesnosti može biti daleko. Akt sećanja zbiva se sada. Kada situacija zahteva svest o prošlosti ili anticipaciju budućnosti, efikasna svesnost uzima ovo u obzir. Na primer: P: (Izgleda napetije nago obično) Ne znam na čemu bih radio. T: Čega si svestan upravo sada?

95 P: Drago mi je što te vidim, ali sam napet jer večeras imam sastanak sa svojim šefom. Ja sam vežbao i pripremao se za taj sastanak i pokušavao sam da sebi pružim podršku dok čekam. T: Šta ti je potrebno upravo sada? P: Razmišljo sam da stavim šefa na praznu stolicu i da porazgovaram sa njim. Ali toliko sam napet da mi je potrebno da radim nešto što će uključiti telo. Potrebno mi je da dišem, da se krećem, da pravim galamu. T: (Gleda, ali nastavlja da ćuti) P: Zavisi od mene, ha? (Pauza, pacijent ustaje, počinje da se proteže. Pokreti i zvuci postaju življi. Posle nekoliko minuta on seda, deluje smirenije i življe). Sada sam sprema. T: Izgledaš mi življe. P: Sad sam spreman da se pozabavim pitanjem šta me je činilo toliko napetim u vezi sa večerašnjim susretom. Samoodbacivanje i potpuna svesnost uzajamno se isključuju. Samoodbacivanje ometa svesnost, jer na taj način osoba negira ono što ona jeste. Samoodbacivanje je istovremeno zbrka po pitaju ko sam ja i samoobmane ili pogrešno uverenje da je osoba iznad onog što je očigledno (Sartre, 1966). Reći „Ja sam“ kao da to izgovara posmatrač, ili kao da „Ja“ nije osoba izabrala sama, ili bez znanja o tome kako osoba kreira svoje „Ja sam“ je pogrešno uverenje, a ne svesni uvid. Odgovornost Ljudi su, prema Geštalt terapiji odgovorni (sposobni za odgovor) (responsible=response able), dakle oni su primarni činilac koji determiniše sopstveno ponašanje. Kada ljudi brkaju odgovornost sa optuživanjem i trebalo bi da, oni vrše na sebe pritisak i manipulišu sobom, oni pokušavaju a nisu integrisani i spontani. U takvim slučajevima njihove prave želje, potrebe i reakcije na okolinu i moguće izbore u situaciji ostaju ignorisani, a oni se ili preterano povinuju ili se bune protiv trebalo bi da. Geštalt terapeuti veruju da je potrebno jasno razlikovati između onoga što osoba bira i onog što je datost. Ljudi su odgovorni za ono što biraju da čine. Na primer, ljudi su odgovorni za svoje akcije vezane za sredinu. Optuživanje spoljašnjih sila (npr. genetike ili roditelja) za ono što osoba sama odabere je samoobmana. Preuzimanje odgovornosti za ono što osoba nije izabrala, tipična reakcija stida je takođe obmana. Ljudi su odgovorni za moralne izbore. Geštalt terapija pomaže pacijentu da otkrije šta je moralno prema njegovom izboru i vrednostima. Daleko od toga da zastupa stav „sve može da prođe“ Geštalt terapija postavlja veoma ozbiljnu obavezu pred svaku osobu:biranje i procenjivanje. Različiti koncepti Teorija ličnosti Geštalt terapije razvila se pre svega iz kliničkog iskustva. Naglasak je bio na teoriji ličnosti koja podržava zadatke terapeuta,a ne na obuhvatnoj teoriji ličnosti. Konstrukti teorije Geštalt terapije su u većoj meri proistekli iz teorije polja nego genetike, više su fenomenološki nego konceptualni.

96 Iako je Geštalt terapija fenomenološka,ona se takođe bavi nesvesnim, tj. onim što ne ulazi u svest kada je to potrebno. U Geštalt eterapiji svesnost znači biti u dodiru sa, a nesvesno zanči biti van dodira sa. Nesvesno se može objasniti uz pomoć različitih fenomena, uključujući i svest o tome o čemu voditi računa,potiskivanje, kognitivni set, karaker i stil. Simkin (1976) poredi ličnost sa plutajućom loptom – u bilo kom trenutku samo jedan deo je na površini, dok je ostatak potopljen u vodi. Nesvesno je rezultat toga što organizam nije u dodira sa spoljašnjom sredinom zato što je uronjen u sopstvenu unutrašnju sredinu ili fantazije, ili je reč o tome da organizam nije u dodiru sa svojim unutrašnjim životom jer je fiksiran na spoljašnji. Geštalt terapija teorija promen Deca gutaju cele ideje i ponašanje (introjektuju). Ovo ima za posledicu prisilnu moralnost umesto za organizam prikladnu moralnost. Rezultat toga je da se ljudi često osećaju krivim kada se ponašaju u skladu sa svojim željama, nasuprot onom što bi trebali. Neki ljudi investiraju ogromnu količinu enerije da bi održali rascep između onog što treba da i onog što žele – razrešenje toga leži u prepoznavanju sopstvene moralnosti nasuprot introjektovanoj. Trebalo bi da sabotira takve ljude i što više oni nastoje da budu ono što nisu, veći je otpor i ne može da dođe do promene. Beisser je unapredio teoriju promene naglašavajući da se promena dešava kroz „prisilan“ položaj osobe ili druge osobe da ga promeni ali se dešava ako osoba uloži trud i vreme da „bude ono što jeste“, „da bude potpuno u svojoj sadašnjoj poziciji“ (1970, str. 70). Kada terapeut odbija ulogu onoga koji vrši promenu, promena koja je tako prirodna i takođe smislena postaje moguća. Geštalt terapija je shvatanje da svesnost (uključujući i prihvatanje, izbor i odgovornost) i kontakt prirodno i spontano dovede do promene. Forsirana promena je više pokušaj da se ostvari slika nego da se ostvari self. Sa svešću o prihvatanju sebe, i sa svešću o pravu da postojimo takvi kakvi jesmo, organizam može da se razvije. Forsirana intervencija usporava ovaj proces. Princip pregnantnosti pozajmljen iz Geštalt psihologije tvrdi da će se polje samo uobličiti u najbolji, Geštalt koji opšte okolnosti dozvoljavaju. Pa, takođe ,Geštalt terapeuti veruju da ljudi imaju urođen nagon za zdravljem. Ova težnja se može sresti u prirodi, a ljudi su deo pirode. Svesnost je očigledna, kontinuirana svesnosti kontinuum je sredstvo koje osoba može namerno da koristi da kanališe ovaj spontani nagon za zdravljem. Diferencijacija polja: polariteti nasuprot dihotomijama Dihotomija je rascep u kojem se polje ne smatra celinom diferenciranom na različite i međusobno spojene delove, već sklopom međusobno kompetitivnih i nepovezanih sila. Dihtomno mišljenje ometa organizmičku samoregulaciju. Dihtomno mišljenje teži da bude netolerantno prema razlikama među osobama i prema paradoksalnim istinama o jednoj istoj osobi. Organizmička samoregulacija vodi u integraciju delova jednih sa drugima i u celinu koja prevazilazi delove. Polje se često diferencira na polaritete: delovi koji su opoziti i koji nadopunjavaju i objašnjavaju jedni druge. Pozitivan i negativan pol električnog

97 polja je prototip ovakve diferencijacije u smislu teorije polja. Koncept polariteta tretira opouite kao delove jedne celine, kao u yin i yangu. Sa ovakvim polarnim pogledom na polje, razlike se prihvataju i integrišu. Nedostatak prave integracije stvara rascep, kao što je podela na telo-um, self-spoljašnje, infantilno-zrelo, biološko-kulturalno i nesvesni-svesno. Kroz dijalog može se doći do integracije delova, u novu celinu u kojoj postoji diferencirano jedinstveno. Dihotomija kao što du self-ideal, self potreba, misao i impuls i socijalni zahtevi i lična potreba mogu se izlečiti integracijom u celinu diferenciranu u prirodne polaritete. (Perls, 1947). Definicija zdravlja I: Dobar Geštalt polaritet Dobar Geštalt opisuje perceptivno polje organizovano sa jasnošću i dobrom formom. Dobro uobličena figura jasno se izdvaja na široj i manje istaknutoj pozadini. Odnos između onog što se ističe (figura) i konteksta (pozadina) je smisao. U dobrom Geštaltu značenje je jasno. Dobar Geštalt daje definiciju zdravlja nazavisnu od sadržaja. Kod zdrave osobe, figura se menja u skladu sa potrebom, tj. fokus se menja kada je potreba zadovoljena ili zamenjena urgentnijom potrebom. Ne menja se tako brzo da bi to sprečilo zadovoljenje, kao kod histerije ili tako sporo da nove figure nemaju prostora da postignu dominantnost (kao kod kompulsivnosti). Kada su figura i pozadina dihotomizirane, osobi ostaje figura van konteksta ili kontekst bez fokusa (F. Perls i drugi, 1951). Kod zdrave osobe svest tačno ocrtava dominantnu potrebu celokupnog polja. Potreba je funkcija spoljašnjih faktora (fizičke strukture polja, političkih prilika, prirodnih delovanja, itd. ) i unutrašnjih faktora (gladi, interesovanja, iskustva iz prošlosti, itd). Definicija zdravlja II: Polaritet kreativnog prilagođavanja Geštalt terapijski koncept zdravog funkcionisanja uključuje kreativno prilagođavanje. Psihoterapija koja naprosto pomaže pacijentu da se prilagodi stvara konformizam i stereotipiju. Psihoterapija koja dovodi ljude do toga da nameću sebe svetu,a da pritom ne vode računa o drugima proizvodi patološki narcizam i negiranje sveta, kao i realizaciju sebe izolovano od sveta. Osoba koja pokazuje kreativnu interakciju preuzima odgovornost za ekološku ravnotežu između sebe i okoline. Ovo je teorijski koncept unutar kojeg se najtačnije mogu razmotriti neke individualističke i čak anarhističke izjava Geštalt terapije. Individua i sredina čine polaritet. Izbor se ne odnosi na individualno pitanje individua ili društvo, već organizmička ili arbitrarna regulacija. Otpor je deo polariteta i odnosi se na impuls i otpor tom impulsu. Viđen kao dihotomija, otpor se često smatara „lošim“ i u tom kontekstu, često se pokaže da nije reč ni o čemu drugom nego pokušaju pacijenta da sledi svoj lični diktat, umesto terapeutovog. Kada se sagleda kao polaritet, otpor je utoliko sastavni deo zdravlja ukoliko su i crte kojima se pruža otpor. Geštalt terapeut vodi računa kako o radu svesnosti, tako i o procesu otpora svesnosti. Mnogi Geštalt terapeuti izbegavaju reč otpor zbog pogrdnog dihotomnog značenja,

98 koje o procesu govori kao o borbi za moć između terapeuta i pacijenta, a ne kao o konfliktu u samom pacijentu koji treba da bude integrisan u harmonični diferenciran self. IMPAS I m p a s je situacija u kojoj osobi ne stiže podrška iz sredine a osoba veruje da sebi ne može da pruži podršku. Ovo drugo je posledica toga što je veliki deo snage osobe podeljen između impulsa i otpora. Najčešći način da se sa tim izađe na kraj je manipulisanje drugima. Osoba koja vrši organizmičku samoregulaciju preuzima odgovornost za ono što čini za sebe, za ono što drugi čine za njega i šta on čini za druge. Osoba stupa u razmenu sa sredinom,ali osnovnu podršku za regulaciju sopstvene egzistencije vrši self. Kada osoba ovo ne zna, spoljašnja podrška postaje zamena za podršku u sebi, umesto hrane za osobu. U većini psihoterapija impas se prevladava uz spoljašnju podršku terapeuta i pacijenta ne može da otkrije da je podrška koju on pruža sebi samom dovoljna. U Geštalt terapiji pacijenti mogu da prevaziđu zbog naglašavanja prihvatajućeg kontakta, a da pritom terapeut ne radi umesto pacijenta, dakle bez spašavanja ili infantalizacije.

PSIHOTERAPIJA Teorija psihoterapije Cilj terapije U Geštaltu jedini cilj je svesnost. To uključuje veću svesnost u određenom području i takođe veću sposobnost pacijenta da postane svestan automatskih navika kada je to potrebno. U prvom slučaju svesnost je sadržaj, u drugom slučaju to je proces. I svesnost kao sadržaj i svesnost kao proces napreduju ka dubljim nivoima kako se nastavlja psihoterapija. Svesnost uključuje poznavanje okoline, odgovornost za sopstvene izbore, poznavanje sebe i samoprihvatanje i sposobnost za kontakt. Pacijenti početnici uglavnom su zaokupljeni rešavanjem problema. Pitanje kojim se bavi Geštalt terapeut je kako pacijenti podržavaju sebe u rešavanju problema. Geštalt terapija omogućuje rešavanje problema kroz povećanju samoregulaciju i podršku koju sebi pacijent pruža. Kako se terapija nastavlja pacijent i terapeut više obraćaju pažnju na opšta pitanja koja se tiču ličnosti. Do kraja uspešne terapije pacijent upravlja najvećim delom rada i u stanju je da integriše rešavanje problema, karakterološka pitanja, pitanje odnosa sa terapeutom, kao i sredstvo za regulisanje sopstvene svesnosti. Geštalt terapija je najkorisnija za pacijente otvorene za rad na samosvesti i koji žele prirodnu vlast nad svojim procesom svesnosti. Iako neki ljudi tvrde da su zainteresovani da promene svoje ponašanje, većina ljudi počinje terapiju zato što želi da smanji neprijatnosti. Njihove poteškoće mogu se odnositi na uopštene žalbe,na specifične neprijatnosti ili nezadovoljstvo odnosima. Pacijenti često očekuju da poboljšanje dođe iz terapeutovog obavljanja njegovog posla, a ne iz njihovih sopstvenih napora.

99 Psihoterapija je najprikladnija za osobe koje stvaraju anksioznosti, depresiju itd. odbacujući sebe, alijenirajući neke svoje aspekte i obmanjujući sebe. Ukratko ljudi koji ne znaju kako pojačavaju svoju sopstvenu nesreću su prvi kandidati, u slučaju da su otvoreni za rad svesnosti, naročito za rad na svesnosti o samoregulaciji. Geštalt psihoterapija je naročito prikladna za one koji sebe intelektualno poznaju, a ipak se ne razvijaju. Oni koji žele da se oslobode simptoma , a ne žele da se bave radom na svesnosti bolji su kandidati za modifikaciju ponašanja, medikaciju, biofeedback, itd. Direktne metode Geštalt terapije omogućavaju da pacijent još na početku terapije izvrši ovaj izbor. Ipak, kad se radi sa pacijentima koji se teško snalaze u kontaktu ili kojima teže ide rad na svesnosti, to ne treba automatski interpretirati kao da oni ne žele da rade. Poštovanje sa čitavu ličnost osposobljava Geštalt terapeuta da pomogne pacijentu da razlikuje „ne mogu“ i „neću“ i da znaju kako unutrašnje barijere ili otpori kao što su prvo naučena ponašanja, anksioznost, stid i osetljivost na narcističke povrede, inhibiraju rad svesnosti. Ne postoji „trebalo bi da“ Ne postoji „trebalo bi da“ u Geštalt terapiji. U Geštalt terapiji se više ceni autonomija i autodeterminacija pacijenta nego druge vrednosti. To nije još jedan zahtev tipa „treba“, već preferencija. Etika koja polazi sa stanovišta ne postoje „treba da“ zahteva i daje prednost pacijentu, prepušta mu odgovornost i ostavlja mu da sam sankcioniše svoje ponašanje (naravno, društveni zahtevi i zabrane se ne suspenduju samo zato što je pacijent na Geštalt terapiji), umesto da se bavi ciljevima koje terapeut kreira za pacijenta. Kako se terapija radi? Geštalt terapija je eksploracija, a ne direktna modifikacija ponašanja. Cilj je razvoj i autonomija kroz povećanje svesnosti. Umesto da zadrži distancu i interpretira, Geštalt terapija se sreće sa pacijentom i vodi aktivan rad na svesnosti. Terapeutovo aktivno prisustvo je živo, puno uzbuđenja (i zato toplo), iskreno i direktno. Pacijenti mogu da čuju, vide i da saznaju kako ih neko doživljava, šta je očigledno, kako se terapeut oseća, kakav je terapeut kao osoba. Razvoj proizilazi iz stvarnog kontakta među ljudima stvarnim. Pacijent uči kako ih neko drugi vidi i na koji način je njihova svesnost ograničena, ne kroz to što pričaju o svojim problemima, već kroz način na koji on i terapeut stupaju u kontakt. Fokusiranje obuhvata spektar od jednostavne inkluzije ili empatije do vežbi koje se rađaju uglavnom iz terapeutove fenomenologije dok je sa pacijentom. Sve je sekundarno u odnosu na direktno iskustvo oba učesnika. Opšti stav Geštalt terapije je da pomogne istraživanje na načine koji maksimiziraju ono što nastavlja da se razvija posle seanse i bez terapeuta. Pacijent često ostaje sa nedovršenim radom ili zamišljen ili „otvoren“ ili sa zadatkom. To je kao telo koje nastavlja da se kuva nakon što je sklonjeno sa vatre. To je delimično razlog zbog kojeg Geštalt terapija može da bude tako intenzivna i sa manje susreta nedeljno. Mi sarađujemo sa radom koji se javlja bez nas, iniciramo rad kada je to potrebno.

100 Pojačavamo ono što je potrebno da bi ubrzali pacijentovo samolečenje. Mi ubrzavamo razvoj, a ne dovršavamo proces lečenja. Perls je verovao da je konačni cilj psihoterapije postizanje „stepena integracije koji podstiče sopstveni razvoj“ (1948). Primer ovog tipa je mali prorez ili rupa u snegu. Jednom kad počne proces otapanja, ono što je u početku bila mala rupa se povećava. Uspešnom psihoterapijom postiže se i n t e g r a c i j a . Integracija zahteva identifikaciju sa svim vitalnim funkcijama – a ne samo sa nekim idejama pacijenta, emocijama i akcijama. Svako odbacivanje sopstvenih ideja, emocija ili akcije rezultira alijenacijom. Ponovno prihvatanje omogućuje osobi da bude celina. Zadatak je, dakle u psihoterapiji da omogući osobi da postane svesna prethodno alijeniranih delova i da ih isproba, da ih razmotri i asimiluje ako su ego-sintoni, ili da ih odbaci ako se pokaže da su ego-distoni. Simkin (1968) je koristio primer kolača kako bi podstakao pacijente da prihvate delove sebe koje su smatrali na bilo koji način neprihvatljivim: i ako brašno, ulje ili prašak za pecivo mogu da budu sami po sebi neukusni, oni su nezamenljivi za uspeh samog kolača. Ja –Ti odnos Geštalt terapija se fokusira na pacijenta, kao i svaka terapija. Ipak, odnos je horizontalan, tako se razlikuje od tradicionalnih terapijskih odnosa. U Geštalt terapiji terapeut i pacijent govore isti jezik, jezik usredotočenosti na sadašnjosat, naglašavajući direktno iskustvo oba učesnika. Terapeuti kao i pacijenti pokazuju svoje puno prisustvo. Od svog početka Geštalt terapija je naglašavala pacijentov doživljaj kao i terapeutove o p s e r v a c i j e o onome što nije u pacijentovoj svesnosti. Ovo omogućuje pacijentu da deluje kao ravnopravan i da ima potpun pristup informacijama sopstvenog iskustva,pa može da iznutra doživi ono što terapeut spolja posmatra. U interpretativnom sistemu pacijent je amater i nema teorijsku osnovu za interpretacije. Pretpostavlja se da važni unutrašnji poadaci su nesvesni i da se ne doživljavaju. Važan aspekt Geštalt terapijskog odnosa je pitanje odgovornosti. Geštalt terapija naglašava da su i terapeut i pacijent odgovorni za sebe. Kada terapeuti smatraju da su odgovorni za pacijente, oni sarađuju sa tim što pacijent ne oseća da je odgovoran za sebe i tako podržavaju njegovu potrebu za manipulacijom verujući da su pacijenti nesposobni da podržavaju i regulišu sebe. Ipak, nije dovoljno da terapeut bude odgovoran za sebe i da pacijent bude odgovoran za sebe - takođe postoji savez između pacijenta i terapeuta kojem treba konstantno pažljivo i kompetentno prilaziti. Terapeuti su odgovorni za kvalitet i kvantitet svoje prisutnosti za znanje o sebi i pacijentu, za zadržavanje stava u kojem nema odbrane,i takođe su odgovorni za to da procesi svesnosti i kontakta budu jasni i da odgovaraju pacijentu. Odgovorni su za posledice svog ponašanja i za uspostavljanje i zadržavanje terapijske atmosfere. Svesnost o šta i kako U Geštalt terapiji se konstantno i pažljivo naglašava š t a i k a ko pacijent radi. Sa čim se pacijent suočava? Kako vrši izbor? Da li pacijent pruža sebi podršku ili je u

101 otporu? Direktan doživljaj je oruđe i ono se proširuje iznad onoga što se u početku doživljava širim i dubljim kontinuiranim fokusiranjemTehnike Geštalt terapije su eksperimentalni zadaci. Oni su sredstvo za proširivanje direktnog doživljaja. Nisu dizajnirane tako da pacijenta negde dovedu, da promene njegova osećanja, da ga ponovo uslove ili da izazovu katarzu. Ovde i Sada U fenomenološkoj terapiji „sada“ počinje sa sadašnjim sadržajem svesti pacijenta. Ono što se najprije dešava nije ono što se dešava u detinjstvu, već ono što se doživljava sada. Svesnost se dešava sada. Prvi događaji mogu biti predmet svesnosti u sadašnjosti, ali proces svesnosti (tj. prisećanje) se dešava sada. S a d a ja stupam u kontakt sa svetom oko sebe, ili sada mogu da stupim u kontakt sa sećanjem ili očekivanjem. Ne znati sadašnjost ne sećati se ili ne anticipirati su poremećaji. Sadašnjost je večno kretanje između prošlosti i budućnosti.Često pacijenti ne poznaju svoje sadašnje ponašanje. U nekim slučajevima pacijent živi u sadašnjosti kao da nisu imali prošlost. Većina pacijenata živi u budućnosti kao da je to sadašnjost. Sve to su poremećaji vremena svesnosti. „Sada“ se odnosi na ovaj momenat. Tokom terapijskog časa kada pacijent se bavi svojim životom van terapijskog časa ili nečim što se dogodilo tokom časa, to nije sada. U Geštalt terapiji više smo orijentisani na sada nego u bilo kojoj drugoj psihoterapiji. Iskustvo iz prošlosti o proteklih nekoliko minuta, dana, godina ili decenija koja su od značaja za sadašnjost su predmet bavljenja na terapiji. Na primer razgovara se sa osobom koja nije sada fizički prisutna, umesto da se govori o njoj čime se mobiliše više direktnih iskustava ili osećanja. U Geštalt terapiji ova Sada i Ovde, Ja i Ti, šta i kako metodologija se često koristi kako bi se radilo na razvojnoj i karakternoj psihodinamici. Na primer,trideset godina stara žena je na psihoterapiji grupnoj. Ona je u središnjoj fazi terapije. Ona kaže da je veoma ljuta na jednog muškarca iz grupe. Jedan legitiman i čist Geštaltistički postupak je „Reci to njemu“. Umesto toga,terapeut zauzima drugačiji stav: T: Ne zvučiš samo ljuto, već kao da postoji prizvuk još nečega. P: (deluje zainteresovano) T: Zvučiš i izgledaš besno. P: I jesam, volela bih da ga ubijem. T: Izgleda da se osećaš bespomoćno. P: I jesam. T: Bespomoćnost obično prati bes. U vezi sa čim si bespomoćna? P: Ne uspevam da ga nateram da me primeti. T: (terapeutove opservacije u vezi sa njenim prethodnim susretima sa tim muškarcem slažu se sa ovom tvrdnjo) a ti to ne prihvataš. P: Ne. T: A u tvom besu postoji intenzitet koji nije u skladu sa situacijom. P: (klima i ćuti !) T: Šta doživljavaš? P: Mnogo muškaraca u mom živoru postupalo je tako.

102 T: Kao tvoj otac?(ovo proističe iz ranijih radova sa pacijentkinjom i nije pucanje u prazno. Rad se nastavlja sa obnavljanjem narcističke povrede koju joj je naneo otac, koji nikada nije reagovao na nju). Proces psihoterapije Geštalt terapija verovatno poseduje širi spektar stilova i modaliteta nago bilo koji drugi sistem. Praktikuje se kao individualna terapija,u grupama, u vidu workshopa, u radu sa parovima, porodicama i sa decom. Praktikuje se na klinikama,agencijama za rad sa porodicama, bolnicama, u privatnoj praksi, centrima za razvoj itd. Stilovi u okviru svakog modaliteta drastično variraju u pogledu više dimenzija:stepena i tipa strukture, kvaliteta i kvantiteta upotrebljanih tehnika, učestalosti seansi, prema fokusu na telo, kogniciju osećanja, interpersonalni kontakt, poznavanje i rad sa psihodinamskim temama, stepen ličnog susreta itd. Svim stilovima i modalitetima Geštalt terapije je zajedničko to da se baziraju na istim opštim principima koje sam izložio:naglašavaju lično iskustvo i eksperimentisanje (fenomenologija), služe se direktnim kontaktom i ličnim prisustvom (dijaloški egzistencijalizam) i naglašavanje koncepta polja šta i kako, i sada i ovde. U okviru ovih parametara,interesovanja se uobličavaju u skladu sa kontekstom i ličnošću terapeuta i pacijenta. Srž metodologije predstavlja naglašavanje rezlike između. „rada“ i drugih aktivnosti, naročito „priče o“. Rad ima dva značenja. Prvo, odnosi se na slobodno, dobrovoljno i disciplinovano odlučivanje za korištenje fenomenološki fokusirane svesti kako bi se dosegao i jasnoće sopstvenog života. Kada osoba pređe sa priče o problemu na pitanje šta to radi, naročito kada postane svestan kako je svestan, on radi. Drugo, u grupi, rad znači biti u primarnom fokusu terapeutove i /ili grupne pažnje. Razlike u pogledu tehnike nisu važne, i ako je važan kvalitet i tip terapijskog kontakta i važna je usklađenost između stava i naglaska terapeutovih i pacijentovih potreba. Tehnike su samo tehnike celokupni metod, odnos i stav su aspekti od suštinske važnosti. Ipak, diskusija o nekim tehnikama ili taktikama mogla bi da razjasniti celokupnu metodologiju. Ovo su samo ilustracije onoga što je moguće. Tehnika fokusiranja pacijenta Sve tehnike fokusiranja pacijenta su razrada pitanja, „Čega si svestan (šta doživljavaš)sada?“ i instrukcije „Pokušaj da eksperimentišeš i vidiš čega postaješ svestan (šta doživljavaš) ili učiš. “ Mnoge intervencije su jednostavne i sastoje se od toga da upitamo pacijenta čega je svestan, ili „Šta osećaš?“ ili „Šta misliš?“ „Ostani sa tim.“ Česta tehnika je praćenje izveštaja svesnosti uz instrukciju:„Ostani sa tim“ ili „Oseti to“. „Ostani sa tim“ hrabri pacijenta da nastavi da oseća ono o čemu izveštava, što izgrađuje pacijentovu sposobnost da probudi i da proradi osećanje i da ga dovede do dovršavanja. Na primer:

103 P: (izgleda tužno) T: Čega si svestan? P: Tužan sam. T: Ostani sa tim. P: (dobro se isplače. Pacijent se ukruti i deluje odsutno i zamišljeno) T: Vidim da si se ukrutio. P: Ne želim da ostanem sa tugom. T: Ostani sa tim što to ne želiš. Govori kroz to što to ne želiš. (ova intervencija verovatnio će omogućiti pacijentu da postane svestan da pruža otpor omekšavanju. Pacijent bi mogao da odgovori: „Neću da plačem ovde“ – „Ne veruje ti“ ili „Stidim se“, ili „Ljut sam i ne želim da priznam da mi nedostaje“. ODIGRAVANjE. Od pacijenta se traži da reči ili misli pretvori u akciju. Na primer, terapeut može da podrži pacijenta u tome da „Kaže to osobi“ (ako je ova prisutna)ili može da predloži naku vrstu igranja uloga (kao što je razgovor sa praznom stolicom ako osoba nije prisutna). „Pusti to da govori“ je drugi primer. Pacijent sa suzama u očima može da dobije instrukciju da „pusti suze da govore“. Cilj je da se uz pomoć odigravanja poveća svesnost, a ne da se izazove katarza. Ovo nije univerzalan lek. POJAČAVANjE je poseban oblik odigravanja. Od osobe se traži da pojača neko osećanje, misao, pokret itd. kako bi ga intenzivnije doživela. Odigravanje kroz kretanje, zvuk, umetnost , poeziju i slično, može da bude i terapijsko sredstvo kao i da stimuliše kreativnost. Na primer, čovek koji je pričao osvojoj majci, a da pritom nije pokazivao nikakva naročita osećanaj dobio je instrukcije da je opiše. Iz opisa je proizišao predliog da se kreće kao ona. Dok je pacijent zauzimao njen stav i kretanje, intenzivna osećanja vratila su se u njegovu svest. VOĐENA FANTAZIJA. Ponekad pacijent može mnogo življe da unese doživljaj u sada i ovde uz pomoć vizualizacije nego kroz odigravanje: P: Bio sam sa svojom devojkom sinoć. Ne znam kako se to dogodilo, ali bio sam impotentan. (pacijent priča dalje i daje neke podatke istorijskog tipa) T: Zatvori oči. Zamisli da je sada sinoć i da si sa svojom devojkom. Glasno reci šta doživljavaš u svakom trenutku. P: Sedim na kauču. Devojka sedi pored mene i postaje uzbuđena. Zatim gubim erekciju. T: Hajde da sve to pređemo još jednom kao na usporenom filmu, sa više detalja. Budi osetljiv na svaku misao ili impresiju. P: Sedim na kauču. Ona dolazi i seda pored mene. Dodiruje mi vrat. Dodir je mek i topao, postajem uzbuđen, znate-tvrd. Ona steže moju ruku i to mi se sviđa. (stanka, izgleda zapanjeno) Zatim sam pomislio imao sam tako naporan dan, možda neće moći da mi se digne. Ovaj pacijent je postao svestan kako je stvorio svoju anksioznost i impotenciju. Uz pomoć fantazije ponovo je kreirao događaj kako bi ostvario bolji kontakt sa njom. Fantazija se mogla odnositi i na neki očekivan ili metaforičan doživljaj itd. U drugom slučaju pacijent je radio na stidu i samoodbacivanju i terapeut je tražio da zamisli majku kako mu kaže i kako to i misli „Volim te baš takav kakv si“. Kako se fantazija razrađuje do detalja, pacijent počinje da obraća pažnju na nju. Fantazija joj pomaže da postane svesna mogućnosti da sebi bude dobra majka što će poslužiti kao integracija dobrog roditeljskog staranja za sebe. Slika se može koristiti za rad između

104 susreta ili kao meditacija. Ona takođe pokreće osećanje napuštenosti, gubitka i lošeg roditeljskog staranja. TEHNIKE OPUŠTANjA I INTEGRIŠUĆE TEHNIKE. Često je pacijent toliko sputan vezama uobičajenog načina mišljenja da se alternativnim mogućnostima ne dopušta da dopru do svesti. To uključuje tradicionalne mehanizme, kao što su negacije ili potiskivanje, ali i kulturalne i faktore učenja koji deluju na pacijentov način mišljenja. Jedna tehnika se sastoji u tome da se pacijentu predloži da zamisli suprotno od onog što veruje da je tačno. Integrišuće tehnike povezuju procese koje pacijent ne povezuje i koje aktivno razdvaja (splitting). Od pacijenta se može tražiti da u reči prevede negativan proces,kao što su stezanje, plakanje, uvrtanje. Ili kada pacijent verbalno izveštava o osećanju, tj. o emociji, od njega se može tražiti da je locira u telu. Drugi primer je da se traži od pacijenta da izrazi pozitivna i negativna osećanja prema istoj osobi. TEHNIKE RADA NA TELU. U ovo spadaju tehnike koje u svest pacijenta uvode njihovo telesno funkcionisanje ili im pomaže da postanu svesni kako mogu da koriste svoje telo da održe uzbuđenje, svesnost i kontakt. Na primer: P: (vlažnih očiju i čvrsto steže vilicu) T: Da li bi hteo da probaš jedan eksperiment? P: (pacijent klima) T: Uzdahni veoma, veoma, duboko i svaki put kad izdišeš, dozvoli da se tvoja vilica opusti prema dole. P: (duboko udiše, dok izdiše opušta vilicu) T: Ostani sa tim. P: (počinje da omekšava,plače, a zatim jeca)

TERAPEUTOVO OTKRIVANjE Geštalt terapeut se podržava da je „ja“ izjava. Takve izjave pojačavaju i terapijski kontakt i pacijentovo fokusiranje i treba da se daju diskriminativno i uz dobru procenu. Upotreba „Ja“ u svrhu pojačavanja terapijskog rada zahteva tehničku veštinu, ličnu mudrost i samosvest sa terapeutove strane. Terapeuti mogu da podele sa pacijentima ono što vide, čuju, mirišu. Mogu da kažu kako se osećaju. Činjenice kojih je terapeut svestan, a pacijent nije se dele, naročito ako je malo vremena da će informacije biti spontano otkrivene tokom fenomenološkog rada na seansi, a terapeut veruje da je važna za pacijenta. MEHANIZMI PSIHOTERAPIJE Stari deficit, nove snage Detetu je potreban roditeljski odnos u kojem je uspostavljena hranjiva, organizmički/sredinska, ekološka ravnoteža. Na primer, majka mora da vidi da su potrebe deteta zadovoljene i da je podstaknut razvoj njegovih potencijala. Detetu je potreban ovaj topao, hranljiv tip ogledalnog odnosa. I detetu takođe treba ostaviti prostora da se bori, da bude frustrirano, da pogreši. Detetu su takođe potrebna ograničenja kako bi iskusio posledice svog ponašanja. Kada roditelji ne mogu da

105 izađu u susret ovim potrebama jer im je potrebno zavisno dete ili im nedostaju potrebni unutrašnji resursi, dete razvija poremećene granice kontakta, svesnost i snažno samopoštovanje. Na žalost deca se obično tako uobličavaju da traže odobravanje roditelja za svoje potrebe. Rezultat toga je da je spontana ličnost potisnuta od strane veštačke. Druga deca počinju da veruju da mogu da zadovolje svoje potrebe, a da ne vode računa o autonomiji drugih. Ovo rezultira formiranjem impulsivnosti umesto spontanosti. Pacijentima je potreban terapeut koji će sa njima stvoriti zdrav odnos koji omogućuje kontakt, a koji neće odustati od sebe popuštajući pacijentu na račun eksploracije i prorađivanja problema, niti će izazavati snažnu anksioznost, stid ili frustriranost time što neće imati dovoljno poštovanja, topline, direktnosti iskrenosti i prihvatanja za pacijenta. Pacijenti koji počinju psihoterapiju sa povećanom svesvošću o svojim potrebama i snagama, koji u većoj meri pružaju otpor nego što podržavaju svoj organizmički self, pate. Oni pokušavaju da nateraju terapeuta da za njih učini ono što veruje da ne mogu da učine sami za sebe. Kada terapeut pristane na to, pacijent ne može ponovo da prihvati i integriše svoj izgubljeni ili nikada razvijeni potencijal. Stoga ne uspevaju da deluju na osnovu organizmičke samoregulacije, prihvatajući odgovornost za sebe. Oni ne mogu da otkriju imaju li snagu da autonomno egzistiraju, jer terapeut zadovoljava njihove potrebe, a da ne jača njihovu svesnost i ego granice (vidi Resnick, 1970). Kako se Geštalt terapija nastavlja, pacijent uči da bude svestan i odgovoran, da bude u kontaktu, njegov ego funkcionisanje se popravlja. Rezultat toga je da stiče sredstvo za dublju eksploraciju. Tada se doživljaji iz detinjstva iz godina koje su formativne mogu da se istražuju bez regresije ili preterane zavisnosti koje su nužne u regresivnim tretmanima i bez privremenog gubitka kompetencije koji se javljaju kao posledica transferne neuroze. Doživljaji iz detinjstva se unose u sadašnju svesnost bez pretpostavke da je pacijent determinisan prošlim događajima. Pacijenti aktivno projektuju transferni materijal na Geštalt terapeuta, time pružaju priliku za dublju eksploraciju. Sledeća dva primera govore o pacijentima sa različitim odbranama kojima je potreban drugačiji tretman, ali sa sličnim problemom u osnovi. Tom je bio 45 godina star muškarac ponosan na svoju inteligenciju, samodovoljnost i nezavisnost. Nije bio svestan da njegova potreba za zavisnošću nije zadovoljena i nije bio svestan ogorčenosti. Ovo je uticalo na njegov brak u kojem se njegova žena osećala nepotrebno i inferiorno zato što je ona osećala svoju potrebu, bila je delom konstruktivna i bila je osnova samopoštovanja. P: (ponosno) Kada sam bio mali moja majka je bila toliko zauzeta da sam morao da naučim da se oslanjam na sebe. T: Cenim tvoju snagu, a kada te zamislim kao takvo samostalno dete, želim da te zagrlim i da ti dam malo roditeljske nege. P: (pomalo plače) Niko nije uspeo da to učini za mene. T. Deluješ tužno. P: Sećam se kad sam bio dete... (istraživanje je dovelo do reakcije stida zbog nepristupačnih roditelja i do kompenzatorne samostalnosti)

106 Bob je bio 45 godina star muškarac koji je osećao stid i izolovao se uvek kad bi postojala mogućnost za interakciju koja ne bi bila potpuno pozitivna. Stalno je odbijao eksperiment sa hranjenjem sebe. P: (plačljiv glas) Ne znam na čemu bih radio danas. T: (gleda i ćuti) P: Mogao bih da pričam o ovoj nedelji. (upitno gleda terapeuta) T: Osećam da vršiš na mene pritisak. Zamišljam da želiš da te usmerim. P: Da. Šta je loše u tome? T: Ništa. Meni se više dopada da te u ovom času ne usmeravam. P: Zašto ne? T: Ti možeš sam sebe da usmeriš. Verujem da nas upravo sada udaljavaš od svog unutrašnjeg ja. Ne želim da sarađujem sa tim. (ćutanje) P: Osećam se izgubljeno. T: (gleda i ne govori) P: Ti me nećeš usmeriti, hoćeš li? T: Ne. P: Pa, hajde da radimo na tome što verujem da ne mogu da brinem o sebi. (pacijent plodno radi i postaje svestan anksioznosti zbog napuštanja i osećanja stida koja su reakcija na roditelje koji nisu bili pristupačni) Frustracija i podrška Geštalt terapija uspostavlja ravnotežu između frustracija i podrške. Terapeut istražuje umesto da gratifikuje pacijentove želje i to je frustrirajuće za pacijenta. Obezbeđivanje kontakta je suportivno, i ako iskreni kontakt frustrira manipulaciju. Geštalt terapeut izražava sebe i naglašava istraživanje, uključujući i istraživanje želja, frustracija i zadovoljenja. Terapeut reaguje na manipulacije pacijenta tako što ih ne potkrepljuje, bez osude i tako što ne frustrira pacijenta bez razloga. Ravnoteža između topline i čvrstine je važna. Paradoksalna teorija promene Paradoks je u tome da što više neko pokušava da bude ono što nije, on više ostaje takav kakav jesta (Beisser, 1970). Mnogi pacijenti se fokusiraju na to kakvi bi trebali da budu i istovremeno pružaju otpor tome. Geštalt terapeut pokušava da radi na integraciji tražeći od klijenta da se identifikuje sa svakom od uloga u konfliktu. Klijent se pita šta doživljava u svakom momentu. Kada klijent uspeva da bude svestan obe uloge, mogu se koristiti integrativne tehnike kako bi se prevazišla dihotomija. Postoje dva aksioma u Geštalt terapiji:„Ono što jeste, jeste“ i „Jedna stvar vodi drugoj“ (Polster i Polster, 1973). Sredstvo promene je odnos sa terapeutom koji ostvaruje kontakt zasnovan na tome što pokazuje ko on zaista jeste i koji razume i prihvata pacijenta. Svesnost o „tome što jeste“ spontano vodi u promenu. Kada osoba koja manipuliše kako bi dobila podršku nađe terapeuta otvorenog za kontakt i koji ga prihvata, a ne sarađuje sa manipulacijom, može postati svestan šta radi. Ovo AHA! Je novi Geštalt, novi stav, ukus novih mogućnosti:„Mogu da budem sa nekim, a da ne manipulišem i

107 da ne budem izmanipulisan“. Kada se takva osoba „suoči sa terapijskim “ sukobima, ismejavanjem, igrama uništavanja itd, ovo dovodi do povećanja svesnosti koje se retko dešava. U svakoj novoj tački puta ovo novo AHA! Može da se pojavi. Sve dok pacijent ili terapeut mogu da vide nove mogućnosti i pacijent želi da uči, novi uvidi su mogući i sa njima razvoj. Rad svesnosti može početi gde god pacijent to želi, ako je terapeut svestan i povezuje to sa celinom. Posledica je da proces u Geštalt terapiji dovodi do promene celokupnog polja. Što je ozbiljnija istraga, intenzivnija je reorganizacija. Neke promene mogu se sagledati tek godinama kasnije. Pacijenti u Geštalt terapiji su odgovorni za svoj život. Terapeut posvećuje pažnju otvaranju ograničene svesnosti i zona statusne granice kontakta: terapeut unosi čvrstinu i ograničenja u području sa slabim granicama. Kako raste tačnost i život senzacija, kako disanje postaje potpunije i opuštenije i pacijent ostvaruje bolji kontakt, oni umeća stečena na terapiji počinju da unose u svoj život. Ponekad poboljšanja na poslu i intimnim odnosima slede posle Geštaltističkog rada kao neka vrsta milosti, tako da pacijent ne povezuje nastale promene sa terapijom. Ali organizam raste sa svesnošću i kontaktom. Jedna stvar dovodi do druge. PRIMENE Problemi Geštalt terapija se može efikasno koristiti u radu sa bilo kojom populacijom pacijenata koju terapeut razume i sa kojom se prijatno oseća. Ako terapeut može da se poveže sa pacijentom, Geštalt terapijski principi dijaloga i direktnog doživljaja mogu da se primene. Sa svakim pacijentom opšti principi se moraju prilagoditi određenoj kliničkoj situaciji. Ako je pacijentov tretman takav da se prilagođava „Geštalt terapiji“ to može da bude neefikasno ili da ošteti pacijenta. Šizofreničar, sociopata, borderline i opsesivno-kompulzivni neurotičar mogu zahtavati sasvim različite pristupe. Tako,kompetentan praktičar Geštalt terapije treba da poznaje i druge, a ne samo Geštalt terapiju. Poznavanje dijagnostike, teorije ličnosti i psihodinamske teorije takođe je potrebno. Pojedini kliničar veoma je taktičan u Geštalt terapiji. Modifikacije vrši svaki terapeut u skladu sa terapijskim stilom, dijagnozom ličnošću itd. Ovo podržava i zahteva individualnu odgovornost terapeuta. Geštalt terapeutima se pruža podrška da budu dobro upućeni u terapije ličnosti, psihopatologiju i teoriju i primenu psihoterapije kao i adekvatno kliničko iskustvo. Učesnici terapijskog susreta se hrabre da eksperimentišu sa novim ponašanjem i da zatim kognitivno i emotivno podele sa drugim svoj doživljaj. Geštalt terapija se tradicionalno smatrala najefikasnijom sa „preterano socijalizovanim, sputanim, skučenim osobama“ (anksiozni, perfekcionisti, fobičari i depresivni klijenti) čije nekonzistentno ili sputano funkcionisanje je prvenstveno rezultat „unutrašnjih zabrana“ (Shepherd, 1970, str. 234-235). Takve osobe sasvim minimalno uživaju u životu. Iako Shepherdova tvrdnja jasno ocrtava populaciju sa kojom je Geštalt terapija efikasna, sadašnja klinička praksa Geštalt terapije uključuje tretman mnogo šireg spektra problema.

108 Geštalt terapija u „perlisijanskom“ workshop stilu ima mnogo užu primenu nego Geštalt terapija u celini. (Dolliver, 1981, Dublin, 1976). U Shepherdovoj raspravi o ograničenjima i potrebnim merama predostrožnosti, napominju se restrikcije koje se odnose na svakog terapeuta, ali o njima naročito treba voditi računa u workshop okruženju, kao i kada terapeut nije dobro obučen ili je nedovoljno iskusan sa pacijentima koji pripadaju populaciji sa poremećajima. Rad sa psihotičnim, dezorganizovanim ili na drugačiji način teško poremećenim ljudima je teži i zahteva „oprez“, senzitivnost i strpljenje. Shepherd savetuje da se takav rad ne počinje kada nije moguće stvoriti „dugotrajan odnos“ sa pacijentom. Poremećeni pacijenti traže podršku od terapeuta i bar minimalnu količinu poverenja u njihovu sopstvenu sposobnost za ozdravljenje pre nego što će se upustiti u dublje istraživanje i intenzivan doživljaj „preplavljujućeg bola, povrede, besa i očaja“ koji su u osnovi psiholoških procesa poremećenog pacijenta (Shapherd, 1970, str. 234-235). Rad sa teže poremećenim populacijama zahteva kliničko znanje o karakternoj dinamici, o ravnoteži između podrške i frustracije, o potrebi za pružanjem pomoćne podrške (kao što su dnevna bolnica ili medikacija) itd. Neke tvrdnje koje izgledaju kao da imaju smisla u workshop radu očito su besmislene kada se primene na širi kontekst. Razmotrimo primer „Ja činim svoje“ u kontekstu rada sa acting out pacijentima! Pomno čitanje Geštalt terapijske literature kao što je Geštalt terapija sada (Fagan i Shepherd, 1970), Geštalt žurnal pokazaće da se Geštalt terapija koristi za intervencije u krizi, rad sa odraslima u ghettu u okviru programa za rad sa siromašnim (Barnwell, 1968) u radu sa grupama interakcije, psihotičnim pacijentima i gotovo sa bilo kojom grupom koja se može zamisliti. Na žalost literatura obezbeđuje primere (doduše mali broj) bez dovoljne eksplikacije nužnih izmena u fokusu i bez diskusije o negativnim rezultatima. Geštalt terapija se uspešno primenjivala u tretmanu širokog spektra „psihosomatskih“ poremećaja uključujući migrenu, ulcerni kolitis ukočen vrat i leđa. Geštalt terapeuti su uspešno radili sa parovima pojedincima koji imaju poteškoće sa autoritetom, i sa širokim spektrom intrapsihičkih konflikata. Geštalt terapija je uspešno primenjivana u radu sa psihotičnim pacijentima i teškim karakternim poremećajima. Zbog dejstva Geštalt terapije i lakoće kojom se mogu dosegnuti snažne, često pokopane afektivne reakcije, neophodno je stvoriti sigurne zone kojima se i terapeut i pacijent mogu ugodno vratiti. Takođe pravilo je da terapeut ostane sa pacijentom svek dok nije spreman da se vrati u ovo sigurno područje. Na primer, nakon naročito emotivno opterećenog doživljaja, od pacijenta se može tražiti i da vizuelno, taktilno ili na neki drugi način uspostavi kontakt sa terapeutom ili sa jednim ili sa više članova grupe i da izvesti o doživljaju. Druga tehnika koja pruža sigurnost je situacija u kojoj se pacijent ljulja između uspostavljanja kontakta u sadašnjosti sa terapeutom ili članovima grupe i sa emotivno opterećenom nedovršenom situacijom koju je pacijent doživljavao tada, sve dok se celokupan afekat ne oslobodi i ne proradi nedovršena situacija. Geštalt terapija naglašava ličnu odgovornost, interpersonalni kontakt i povećanu jasnoću svesnosti o onome što jeste,što je od velike vrednosti u rešavanju problema sadašnjosti. Jedan primer je primena Geštalt terapije u školama (Brown, 1970, Lederman, 1970).

109

Evaluacija Geštalt terapeuti nisu impresionarani formalnom psihodijagnostičkom evaluacijom i nomotetskom metodologijom istraživanja. Nijedan statistički pristup ne može da kaše pojedinom pacijentu ili terapeutu šta je za njega delotvorno. Ono što se pokazalo da deluje sa većinom, ne deluje uvek sa pojedincem. To ne znači da Geštalt terapeuti ne vole istraživanja, zapravo, Geštalt terapijski institut iz Los Anđelesa je ponudio za istraživanja novčanu pomoć. Perls je ponudio nekvantifikovane, statističke podatke da Geštalt terapija deluje. On je rekao, „Mi vam ne nudimo ništa što ne možete sami verifikovati kroz sopstveno ponašanje“ (F. Perls i drugi, 1951, str. 7). U izdanju Geštalt terapije ponuđena je serija eksperimenata kojom svako može da testira validnost Geštalt terapije. Svaka seansa smatra se eksperimentom, egzistencijalnim susretom u koji i terapeut i pacijent ulaze sa uračunatim rizikom vezanim za istraživanje do tada nepoznatih teritorija ili zabranjenih teritorija. Pacijentu se pomaže da koristi veštine fenomenološkog fokusiranja i dijaloškog kontakta i da proceni šta deluje, a šta ne. Tako se dešava konstantno idiografsko istraživanje. Geštalt terapija je „žrtvovala egzaktnu verifikaciju zbog vrednosti idiografske eksperimentalne psihoterapije“(Yontef, 1969, str. 27). Harman (1984) revidirao je istraživanja u Geštalt literaturi i našao da su retka istraživanja o geštalt terapiji. On je našao studije koje govore o povećanoj samoaktualizaciji i pozitivnom self konceptu u Geštalt terapijskim grupama (Foilds i Hannigan, 1976, Giunan i Foulds, 1970). Niz studija sproveli su Leslie Greenberg i saradnici (Greenberg, 1986) baveći se pitanjem nedovoljnog bavljenja kontekstom u psihoterapijskim istraživanjima i neadekvatnom podelom na studije koje se bave procesom i studije koje se bave ishodom. Greenbergove studije su se bavile posebnim aktima i procesima promene u terapiji sa određenim ishodima. Njihova istraživanja razlikovala su tri tipa ishoda (neposredni, ishod u sredini terapije i finalni) i tri nova procesa (akt govora, epizoda i odnos). Oni su proučavali govor u kontekstu tipa epizoda u kojima bi se pojavljivao, i proučavali su epizode u kontekstu odnosa čiji su deo. U jednoj studiji Greenberg je ispitivao upotrebu tehnike dve stolice kako bi izazvao rascep. Rascep je nazvao „verbalnim obrazcem ponašanja tokom kojeg pacijent izveštava o podeli procesa u sebi na dva parcijalna aspekta selfa ili na tendencije“. On zaključuje da „tehnika dva stolice deluje u skladu sa principima (ove studije) i da se dokazalo da doprinosi povećanju dubine doživljavanja i da ukazuje na produktivnu psihoterapiju... i da vodi razrešenju rascepa u populacijama koje traže savetovanje“. (1979, str. 323). Studija pod nazivom „Efekt dijaloga sa korištenjem dve stolice i fokusiranje na razrešenje konflikta“ koju su sproveli L. S. Greenberg i H. M. Higgins pokazala je da „Dijalog sa korištenjem tehnike dve stolice izgleda da rezultira direktnijim doživljajem konflikta (rascep) i da podržava klijenta jednom obliku sukobljavanja sa sobom što pomaže stvaranju razrešenja konflikta“ (1980, str. 224).

110 Harman je našao nekoliko studija koje porede ponašanje Geštalt terapeuta sa ponašanjem drugih terapeuta. Brunnik i Schroeder su poredili eksperte psihoanalitičare, bihevioralne i Geštalt terapeute i otkrili su da Geštalt terapeuti nude „više direktnog vođstva, manje su fokusirani na klijenta, više otkrivaju o sebi, nude više inicijative, manje su verbalno spretni i pružaju manje emocionalne podrške“. Oni su takođe otkrili da sadržaj „intervjua“ Geštalt terapeuta teži da održava više iskustven ili subjektivan pristup terapiji“ 1979, str. 572). Ne tvrdi se u Geštalt terapijskoj literaturi da se pokazalo da je Geštalt terapija „najbolja“. Ne postoji teorijski razlog zbog kojeg bi Geštalt terapija trebalo da bude u celini efikasnija nego terapija pod drugim imenima koje slede principe dobre psihoterapije. Opšta istraživanja ishoda mogla bi da dovedu do manje korisnih rezultata nego istraživanja procesa koja se bave ponašanjem, stavovima i posledicama. Jedan primer ovog je Simkinov pristup efikasnosti Geštalt terapije na workshopima („masovno učenje“) nasuprot raspoređenim nedeljnim terapijskim seansama. On je našao dokaze u prilog superiornosti učenja u grupi (Simkin, 1976). Neke stavove Geštalt terapije o tome šta čini dobru terapiju podržavaju opšta istraživanja. Istraživanje o doživljaju izvedeno u okviru Rodžerijanske tradicije pokazalo je efikasnost naglašavanja direktnog doživljaja bilo kog terapeuta. U Geštalt terapiji takođe se naglašava lična povezanost, prisutnost i doživljaj. Na žalost, neki terapeuti redovno i očito ugrožavaju principe dobre psihoterapije prema Geštalt terapijskom modelu, ali i dalje sebe nazivaju Geštalt terapeutima (Lieberman, Yalom i Miles, 1973). Tretman Tok individualne Geštalt terapije Iako Geštalt terapija ima reputaciju primarne primenjivosti u grupama, njen glavni oslonac je zapravo individualni tretman. Nekoliko primera može se naći u Geštalt terapiji sada (Fagen i Shepherd, 1970). Bibliografija studija slučaja može se naći kod Simkina (1979, str. 299) Geštalt terapija počinje sa pravim kontaktom. Obično pristup pacijentu i scrining predstavljaju deo tekućeg odnosa, a ne zasebnog perioda testiranja dijagnostičkog i uzimanja podataka o socijalnoj istoriji. Procena uključuje i pacijentovu spremnost i podršku da radi u okviru Geštalt terapije,međusobno uklapanje pacijenta i terapeuta, uobičajenu profesionalnu dijagnozu i karakterološku diskriminaciju, odluke o učestalosti seansi, potrebu za dodatnim tretmanom i potrebu za medicinskim konsultovanjem. Uobičajena učestalost seansi je jednom nedeljno. Upotrebom Geštalt metodologije sa ovom učestalošću može se ostvariti ekvivalentan učinak psihoanalizi čiji tretman podrazumeva intenzivnije susretanje. Često se individualna terapija kombinuje sa grupnom, workshopima, porodičnom terapijom, meditacijom, biofeedback treningom, terapijom kretanjem. Ponekad su seanse učestalije, ali je često potreban interval da bi se provario materijal, a češće susreti mogu da rezultiraju preteranom oslanjanju na terapeuta. Učestalost seansi zavisi od toga koliko dugo pacijent može da bude bez seanse, a da ne izgubi kontinuitet, da se ne dekompenzuje ili da dođe do blažih formi recidiva. Učestalost seansi varira od pet puta nedeljno do jednom u saveke dve nedelje. Ređi susreti od jednom nedeljno očigledno slabe intenzitet ukoliko pacijent ne

111 pohađa grupnu terapiju jednom nedeljno kod istog terapeuta. Najčešće nije prikladno raditi sa pacijentima više od dva puta nedeljno, osim sa psihotičnim pacijentima, a definirivno je kontraindikativno u radu sa borderline poremećajima ličnosti. Tokom terapije pacijentima se pruža podrška i pomaže im se da sami donose odluke. ..Kada početi i kada završiti, da li da radi neke vežbe, koje dodatne terapije da koristi, i slična su pitanja sa kojima se diskutuje sa terapeutom, ali se kompetencija i konačna odluka o tome prepušta pacijentu. Grupni modeli Geštalt terapijske grupe variraju po trajanju od jednog do tri sata, a uobičajeno trajanje je dva sata. Tipična dvočasovna grupa i ima do deset učesnika. Geštalt terapeuti obično doživljavaju maksimalnu angažovanost sa heterogenim grupama, sa ravnotežom u pogledu broja muškaraca i žena. Učesnike treba selekcionisati. Svaki uzrast je prikladan za Geštalt terapiju, ali grupe u privatnoj praksi obično obuhvataju uzrast od 20 do 65 godina sa prosekom od 30 do 50. Neki terapeuti slede Perlsov primer i rade 1:1 terapiju u grupnom okruženju i koriste „vruću stolicu“. „Prema ovom modelu, pojedinac iskazuje terapeutu svoju zainteresovanost za rad sa određenim problemom. Tada se fokusira na interakciju između pacijenta i vođe grupe (Ja i Ti)“ (Levitsky i Simkin, 1972, str. 240). Epizode rada 1:1 traju u proseku 20 minuta, ali to varira od nekoliko do 45 minuta. Za vreme rada 1:1 ostali članovi grupe ćute. Posle rada oni daju feedback o tome kako je to na njih uticalo,šta su opazili, i na koji način su njihovi doživljaji slični onome na čemu pacijent radi. Tokom proteklih godina je rad 1:1 jedan tako proširen da obuhvata rad na svesnosti koji nije fokusiran na neki određen problem. Početkom šezdesetih Perls je napisao tekst u kojem je rekao: Kasnije sam ipak,potpuno eliminisao individualne seanse, osim u hitnim slučajevima. Zapravo, počeo sam da mislim da je individualna terapija u celini zastarela i da je treba zameniti workshopima u Geštalt terapiji. Na svojim workshopima ja sada integrišem individualan i grupni rad. (1976, str. 306). Ovo mišljenje nisu tada delili Geštalt terapeuti i sada se ono ne priznaje u Geštalt terapijskoj teoriji i praksi. Neki posmatrači su opisali Geštalt terapijski stil grupnog rada kao individualni terapijski rad u grupnom okruženju. Ova tvrdnja vredi za one Geštalt terapeute koji koriste model o kojem sam upravo diskutovao i ne bave se grupnom dinamikom i kohezivnošću. Ipak,ovo je samo jedan stil Geštalt terapije,mnogi Geštalt terapeuti naglašavaju grupnu dinamiku. Već upotreba grupe je svakako karakteristika Geštalt metodologije i u velikoj meri se koristi u Geštalt terapiji (Enright, 1975, Feder i Ronall, 1980, Zinker, 1977). Ovo podrazumeva veće uključivanje članova grupe dok individualni rad sa terapeutom, pri čemu se prorađuju individualne teme svakog člana grupe, naglašavaju se međusobni odnosi (kontakt) u grupi i rad sa samim grupnim procesima. Vođa grupe obezbeđuje različite stupnjeve i tipove strukture uključujući strukturisane grupne vežbe ili nestrukturisane grupne vežbe, posmatrajući kako grupa razvija sopstvenu strukturu,

112 ohrabrujući rad 1:1 itd. Često Geštalt grupe počinju sa nekom vežbom koja će pomoći učesnicima da pređu na rad deleći sa drugima svoje sada i ovde iskustvo. Često se koristi model koji ohrabruje i povećanu svesnost kroz fokusiranje na kontakt među članovima grupe i rad 1:1 u grupi, pri čemu je učestvovanje ostalih članova grupe tokom tog rada dobrodošlo. Ovo omogućuje veću fluidnost i fleksibilnost. Workshop stil Jedan deo Geštalt terapije i deo obuke u Geštalt terapiji sprovodi se kroz workshop koji se zakazuju u određenom periodu, a neki traju samo po jedan dan. Workshopi preko vikenda mogu trajati od 10 do 20 ili više časova. Drugi workshopi traju po nedelju dana do nekoliko meseci. Tipičnu workshop grupu sačinjavaju Geštalt terapeuti od 10 do 16 članova grupe. Tokom dužih perioda (od nedelju dana do nekoliko meseci ili duže) jedan terapeut može da radi sa maksimalno 20 ljudi. Obično se grupi priključuje i koterapeut kada ima više od 16 učesnika. Budući da workshopi traju jedno određeno vreme i pošto je veliki broj časova određen učesnicima, obično postoji visoka motivacija za rad. Ponekad se postavljaju pravila da npr. niko ne može da radi dva puta dok svi ostali učesnici nisu bili u prilici da rade bar jednom. U nekim slučajevima nikakva pravila tog tipa se ne postavljaju. Tako, zavisi od spremnosti, hrabrosti i potrebe osobe da li će tokom workshopa nekoliko puta za sebe potražiti intenzivnu terapeutsku pažnju. I ako se neki workshopi organizuju sa utvrđenim grupama, mnogi okupljaju ljude po prvi put. Kao i u grupama koje traju najbolje je proceniti ljude pre početka workshopa. Voditi workshop, a da prethodno nije procenio pacijente može kliničar iskusan u radu sa težom patologijom koji pažljivo štiti članove grupe koji bi mogli biti ranjiviji. Konfrotivan ili harizmatski stil naročito mogu pojačati postojeća mentalna oboljenja nekih učesnika (Lieberman i dr. 1973). Drugi oblici tretmana Primena Geštalt terapije u radu sa porodicom je bila najbolje razrađena u radu Waltera Kemplera (1973, str. 251-286). Najpotpuniji opis Kemplerovih radova može se naći u njegovoj knjizi Principi Geštalt porodične terapije (1974). Geštalt terapija se takođe koristi za kratkotrajne intervencije u krizi (O Conell, 1970) kao dodatni tretman za probleme vizuelnog tipa (Rosanes-Berret, 1970), za trening svesnosti profesionalca za rad sa mentalnim zdravljem (Enrigdt, 1970), za rad sa decom sa problemima u ponašanju (Lederman, 1970), za obuku osoblja u centru za dnevnu negu pacijenta (Ennis, 1970), za rad sa osobama na samrti (Zinker i Fink, 1966) i organizacionom radu (Herman, 1972). Menadžment Rad Geštalt terapeuta u usmeren na podržavanje zakazuje terapeut. Radna namerno neutralna. Ured

oblasti menadžmenta teži da bude prilično praktičan i odnosa između dve osobe. Susrete obično telefonom soba odražava ličnost i stil terapeuta i ne mora da bude je tako dizajniran da bude udoban i da se izbegne sto

113 između pacijenta i terapeuta. Fizički prostor ostavlja prostor za pokret i eksperimentaciju. Terapeutovo oblačenje i ponašanje obično su neformalni. Dogovor o plaćanju zavisi od osobe i ne postoji tipičan Geštalt terapijski stil, osim otvorenosti. O plaćanju se direktno razgovara sa pacijentom i novac obično prima direktno terapeut. Naglašava se jasnoća granica, a terapeut i pacijen su odgovorni za bavljenje zadatkom koji je pred njima. „Rad“ ili terapija počinje od prvog časa. Tokom seanse ne hvataju se beleške jer to ometa kontakt. Terapeut ima ličnu odgovornost za beleženje posle seanse, ako je to potrebno, kao i za čuvanje beleški, video ili audio snimka i drugog kliničkog materijala. Terapeut postavlja uslove plaćanja, zakazivanja itd. Kršenje dogovora ili prigovora se direktno raspravljaju. Odluke se zajedno donose i od obe strane se očekuje da se drži dogovora. Terapeut obezbeđuje da niko ulasko ne ometa rad i ako je to moguće zvučnio zaštićuje kancelariju. Proces evoluacije javlja se kao deo terapije i uzajaman je. Neka pitanja koja se javljaju tokom procesa evaluacije odnose se na odluku individualnoj/grupnoj terapiji, procenjivanju terapeutovog kapaciteta da uspostavi poverljiv, brižan odnos, i da pusti pacijenta da odluči posle određenog vremena da li mu terapeut i terapija odgovaraju. Problemi koji se javljaju u odnosu direktno se raspravljaju, kako u odnosu na konkretan problem, tako i u odnosu na istraživanje svih sa problemima povezanih karakteristika životnog stila ili procesa koji se javljaju u okviru odnosa, a koje bi bilo dobro da pacijent istraži. Uvek potrebe, želje i direktno iskustvo oba učesnika vode eksploraciji i rešavanju problema. Primer slučaja Peg je u početku bila učesnik Geštalt trening workshopa tokom kojeg je radila na tuzi i bezu koji je osećala prema suprugu, koji je izvršio samoubistvo. Njegova smrt ostavila ju je sa punom odgovornošću za vaspitanje njihove dece što je zahtevalo da počne sa karijerom kako bi mogla da izražava sebe i svoju porodicu. U to vreme bila je već duboko zašla u tridesete. Uz veliku hrabrost i inicijativu Peg je organizovala kliniku za osobe u krizi koju je sponzorisala velika i uticajna organizacija u jednom većem gradu u Južnoj Kaliforniji u kojem je živela. Ona je bila jedna od jedanaest osoba koje su učestvovale u izradi Geštalt terapijskog trening filma sa Simkinom (1969). Sledeće je preuzeto sa filma, U SADAŠNjOSTI: Peg: Imam san koji se ponavlja. Stojim na zemlji, kod Kamp Pedltona. Predamnom puca pogled na predeo. Široke prljave ceste se ukrštaju. Nizovi brda i dolina i brda i dolina... I sa svoje desne strane vidim tenk, kao u vojsci-tenkovi koji su usko zbijeni i idu preko brda i dolina u redu, sasvim zatvoreni. A ja sedim pored ceste i držim korpu punu tollhouse kolačića. I to su topli kolačići. I baš su u korpici i ja sedim tamo i vidim kako tenkovi dolaze jedan po jedan. I kakao tenkovi prolaze, ja stojim i gledam ih. I kako pogledam na desno vidim čoveka – u crnim sjajnim cipelama, koji trči između tenkova koji dolaze preko brda. I baš kada stiže pred mene... čovek se saginje i tenk nastavlja dalje i čovek mi prilazi i vidim da je to najbolji prijatelj mog muža. Uvek se probudim. Uvek prekinem san... i smejala sam se. To mi više ne izgleda tako smešno.

114 Jim: Istina je. Šta radiš? Peg: Pokušavam da sprečim da mi zubi cvokoću. Jim: Na šta se žališ? Peg: Ne sviđa mi se osećaj anksioznosti i straha koji sada osećam. Jim: Šta zamišljaš? Peg: Podsmeh. Jim: Ok. Počni da se podsmevaš. Peg: Peg, ti si smešna. Ti si debela... ti si lenja. Ti si naprosto komična. Praviš se da si odrasla, a nisi. Svi koji te vide znaju da si u sebi dete, maskirano u 39 godina staru ženu i to je smešna maskerada. Ti nemaš šta da tražiš u tridesetdevetoj godini. Smešno doba. Komična si. Imaš posao i nemaš najblažu ideju kako da ga obavljaš. Praviš raznorazne grandiozne planove za koje nemaš dovoljno mozga i ljudi će ti se smejati. Jim: Ok, sada molim te pogledaj okolo i vidi kako ti se ljudi smeju. Peg: Plašim se da to učinim. (polako se osvrće okolo) Izgleda da me shvataju sasvim ozbiljno. Jim: Pa, ko se smeje tebi? Peg: Ja pretpostavljam... to je samo moja fantazija... moja... Jim: Ko kreira tvoju fantaziju? Peg: Ja. Jim: Pa, ko ti se podsmeva? Peg: Da. To je tako. Ja... Ja se zaista smejem onome što nije smešno. Tako sam prokleto nekompetentna. (stanka) Jim: U čemu si stvarno dobra? Peg: Dobra sam s ljudima. Ne sudim. Dobra sam u održavanju kuće. Dobro pečem kolače, dobro šijem,... Jim: Možda bi nekom bila dobra supruga. Peg: Bila sam. Jim: Možda ćeš ponovo nekom biti dobra supruga. Peg: Ne znam. Jim: Pa, ponovi tu rečenicu. „Ne znam hoću li ikada ponovo nekom biti dobra žena“. Peg: Ne znam hoću li ponovo nekome biti dobra žena. Jim: Reci to svakom muškaru ovde. Peg: Ne znam da li ću ikada ponovo nekome biti dobra žena... (ponavlja rečenicu još pet puta) Jim: Šta doživljavaš? Peg: Iznenađena sam. Bože... pretpostavljala sam da nikome više neću biti dobra žena. Jim: Tačno. Jim: Šta osećaš upravo sada? Peg: Zadovoljstvo. Dobro se osećam. Osećam se završeno. I ako je ulaznica za Peg bio san, tokom rada u prvi plan je došla njena anksioznost i fantazija o tome da će biti ismejana. San je služio kao sredstvo za početak rada i, kao što je to čest slučaj, rad je doveo do sasvim nepredvidljivog ishoda. Tokom vikenda kada se održavao workshop i kada je sniman film, Peg je srela čoveka koji joj je bio privlačan, i kojem je ona takođe bila privlačan. Počeli su da se viđaju i kroz nekoliko meseci su se venčali.

115 Drugi primer Geštalt terapije sledi, selektivno odabran iz knjige kako bi ilustrovao neke tehnike (Simkin, 1976, str. 103-118). To je kondenzovan transkript workshopa sa šest dobrovoljaca. Jutrašnja seansa uključila je predavanje sa demonstracijom i film. Jim: Želeo bih da počnem tako što ću reći šta se sa mnom dešava upravo u ovom času. Sve ovo mi deluje prilično izveštačeno, sva ova svetla, kamere i ljudi okolo. Ostajem bez daha i opterećen sam tehničkim materijalom, opremom, itd. i mnogo sam više zainteresovan za bekstvo od kamere i svetla i za to da sa vama više stupim u kontakt. (raspituje se za imena učesnika i predstavlja se) Predpostavljam da ste svi videli film i demonstraciju, a ja bih voleo da radim sa vama onda kada se budete osećali spremnim za rad. Ja ću ponoviti naš ugovor, ili sporazum. U Geštalt terapiji suština dogovora leži u tome da kažete šta doživljavate u svakom momentu, i ako možete, da ostanete u kontinuumu svesnosti, da izvestite šta je u fokusu vaše pažnje, čega ste svesni.

++++++++++++ Želeo bih da počnete tako što ćete reći ko ste i da li imate neka očekivanja i programe. Tom: Upravo sada sam malo napet, ne naročito zbog tehničke opreme, jer sam na to na neki način navikao. Osećam se pomalo čudno što se sa vama nalazim u ovoj situaciji. Jutros sam se osećao prilično uznemireno jer se nisam slagao sa mnogim stvarima koje ste rekli, i osećam neprijateljstvo prema Vama. Sada Vas manje-više prihvatam kao drugu osobu. Jim: Obraćam pažnju na tvoju nogu sada. Pitam se da li bi joj mogao pozajmiti glas. Tom: Svojoj nozi da pozajmim glas?Misliš šta moja noga oseća? Šta bi ona rekla? Jim: Samo nastavi da to radiš, i vidi da li imaš nešto da kažeš kao noga. Tom: Ne razumem. Jim: Dok si mi govorio da osećaš neprijateljstvo jutros, počeo si da šutiraš nogom i pretpostavljam da taj udarac još stoji u tebi. Tom: UH, da. Pretpostavljam da još ima nešto udarca, ali ne osećam da je to prikladno. +++++++++++ Lavonne: Upravo sad osećam napetost. Jim: Kome se obraćaš Lavonne? L: Razmišljala sam o ovom jutros, osećala sam neprijateljstvo. Osećam da još uvek pomalo osećam neprijateljstvo. Jim: Svestan sam da izbegavaš da me pogledaš. L: Da, jer osećam da si veoma arogantan. Jim: To je tačno. L: I osećam da bih mogla da se upustim u borbu sa tobom. Jim: Mogla bi? L: Tako je izbegavanje kontakta očima na neki način odlaganje borbe.

116 Ne znam da li bi došlo do razrešenja sukoba. Jim: Da li bi htela da mi kažeš šta ti smeta u vezi sa mojom arogantnošću? L: Pa, nije naročito ohrabrujuća. Ako imam problem i pričam ti o tome, a ti si arogantan, onda me samo to čini arogantnom. Jim: Tvoja reakcija je u skladu sa onim što govoriš. Tvoje iskustvo govori da ti na taj način reaguješ. L: Da. Upravo tako. Onda na ovom univerzitetu osećam da moram da budem arogantna i da stalno moram da se branim. Zato što sam crnkinja,ljudi na mene reaguju na različite načine... različiti ljudi... i osećam da najveći deo vremena moram da gazim na vrhovima prstiju... ++++++++++++++ Mary: Želim da radim na osećanjima prema svom starijem sinu i borbi koju vodim sa njim-samo, sumnjam da je zapravo reč o borbi koju zapravo vodim sa sobom. Jim: Možeš li mu to reći?Daj mu ime i reci mu to. Mary: Ok. Njegovo ime je Pol. Jim: Stavim Pola ovde (prazna stolica) i reci mu to. Mary: Pole, mi se često ne slažemo. svaki put kad ti kreneš u svoju vožnju, kada si nezavisan, mrzim te zbog toga. Ali... Jim: samo časak. Ponovi istu rečenicu Mery. Mery,Mery, svaki put kad skreneš sa puta, kada si nezavisna, mrzim te zbog toga. Mary: To se slaže. Mery, svaki put kad skreneš sa puta, kada si nezavisna, mrzim te zbog toga, jer nisi dobra majka. Jim: Ne znam baš da li je to taj razlog. Mary: Ne, to je moje opravdanje. To isto radim sebi dok vežbam jogu. Jim: Izgleda da si se identifikovala sa Polom. Mary: Jesam. Znam to. Zavidim mu na njegovoj slobodi, još od doba kada je bio dete i odlazio u šumu. Zavidela sam mu na tome što može da ide u šumu. Jim: Reci Polu. Mary: Pole, čak i kad si bio dečak i kada bi izašao na čitav dan, a da mi ne bi rekao kuda ideš već bi jednostavno otišao, zavidela sam ti na tome, i osećala sam se povređenom jer nisam mogla da uradim to isto. Jim: Nisi mogla ili nisi htela? Mary: Ne bih to činila. Želela sam, ali nisam to činila. Jim: Da. Kada je u mojoj blizini neko ko me stalno podseća na to što sve mogu da radim, to me stvarno razbesni. Mary: To ja radim sebi. Stalno podsećam sebe na ono što mogu da radim, ali neću. I onda ne radim ništa. I ja sam nepokretna. Čvrsto posađena. Jim: Želeo bih da stupim u kontakt sa tvojom ogorčenošću. Stavi svoju ogorčenost ovde i razgovaraj sa Mary saboterom. Mary: Ti si idiot. Imaš vremena da završiš svoje poslove. Takođe imaš dovoljno energije... koju rasipaš. Započinješ više stvari odjednom kako bi imala opravdanje da ne radiš svoj posao, ili da bilo šta drugo... (stanka). Ti samo provodiš vreme dovodeći sebe u jedno stanje i komplikujući svoj život. Jim: Šta se dešava ovde?(pokazuje na njenu ruku) Mary: Da... čvrsto je stegnuta... neću da radim. Jim: Jesi li ti čvrsto stisnuta? Mary: Da, mislim da jesam.

117 jim: oK. Možeš li da stupiš u kontakt sa drugim delom sebe, svojim velikodušnim delom? Mary: Ne poznajem baš najbolje taj deo sebe. Jim: Budi svoj čvrsto stisnutu deo govoreći, „Veliko dušni delu mene ja nemam kontakt sa tobom, ne poznajem te itd.“ Mary: Velikodušni delu mene, ne znam mnogo o tebi. Mislim da pokušavaš da se tu i tamo pojaviš kada daješ poklone drugim ljudima umesto sebi. Zadržavaš mnogo toga što bi mogao dati. Jim: Šta se upravo desilo? Mary: Uvežbala sam ulogu:Nisam naprosto pričala sa velikodušnim delom sebe. Pričala sam pre svega tebi. Zadržala sam jedan deo za sebe. Jim: Teško mi je da te zamislim kao osobu koja zadržava za sebe. Ti si došla na početku kao veoma živa i vibrantna osoba... veoma spremna na davanje. Mary: Zaista ne znam da li dajem ili ne. Ponekad osećam da dajem i da se ono što dajem ne prihvata kao poklon. A ponekad želim da dajem i ne mogu. I ponekad osećam da sam previše davala, a da nisam trebala. Jim: Da to počinje da mi zvuči logično. Neka povreda. Izgledaš kao da si bila povređena u prošlosti. Da si bila ranjiva i da si bila povređena u procesu. Mary: Do izvesne mere ja povređujem. Jim: meni izgleda kao da sada povređuješ sebe, naročito oko očiju. Mary: Znam to, i ne želim to da činim. ..ne želim to da pokažem. Jim: Ok, da li si spremna da prestaneš? Mary: (zaklanja oči) Kada to radim ne mogu da te vidim. Jim: To je tačno: Mary: Kada to radim ne mogu nikog da vidim. Jim: Sasvim tačno. Kada ja blokiram svoje povređivanje niko ne postoji za mene. To je moj izbor. Mary: Ja sam takođe izabrala za sebe. Jim: I ja uživam da te gledam. Za mene ti si veoma velikodušna u ovom času. Mary: Ti si vrlo velikodušan prema meni. Osećam da jesi. Čujem kako mi odgovaraš i osećam da ja odgovaram tebi... Jim: Pitam se možeš li za čas da se vratiš Polu sada. Susretni se sa njim i istraži šta se događa. Mary: Pole, želim da budem topla prema tebi, i želim da budem velikodušna prema tebi, a mislim da bih te mogla povrediti ako bih bila takva. Visok si šest stopa sada i ponekad jako želim da dođem do tebe i da te poljubim za laku noć ili da te jednostavno zagrlim, a ne mogu više to da činim. Jim: Ne možeš? Mary: Neću. Neću zato što... uh... bila sam odgurnuta. Jim: Bila si povređena. Mary: Da, bila sam povređena, Pole, mislim da je to tvoja stvar ako želiš da me odgurneš, ali to me ne sprečava da budem povređena. Jim: To mi se sviđa,Nietzsche je jednom rekao suncu „Nije tvoja stvar što me obasjavaš“. Mary:Ja se nadam Pole, da kada ti bude 25 ili ako budeš išao u vojsku ili bilo šta slično... da ću moći da te poljubim za zbogom. (stanka) Pokušaću da zapamtim šta je Nietzsche rekao suncu. Jim: Ok:Uživao sam radeći sa tobom. Mary: Hvala ti. ZAKLjUČAK

118

Fritz Perls je pre tri decenije propovedao da će Geštalt terapija postati samostalna tokom sedamdesetih i da će postati u to vreme značajna sila u psihoterapiji. Njegovo proročanstvo se ispunilo. 1952, bilo je oko desetak ljudi koji su bili ozbiljno uključeni u pokret. 1987 postojali su mnogi instituti za obuku, stotie obučenih Geštalt terapeuta i stotine neobučenih ili jedva obučenih osoba koje su sebe nazivale Geštaltistima. Hiljade ljudi iskusilo je Geštalt terapiju, mnogi sa prilično dobrim rezultatima, drugi sa bednim ili sumnjivim ishodom. Zbog ne spremnosti Geštalt terapeuta da utvrde rigidne standarde, postoji čitav niz kriterijuma za selekciju i trening Geštalt terapeuta. Neki ljudi koji su iskusili vikend workshop smatraju sebe sasvim spremnim da rade Geštalt terapiju. Drugi psihoterapeuti provode mesece i godine na obuci kao Geštalt terapeuti i imaju beskrajno poštovanje za jednostavnost i inovativnost i kreativnost koju Geštalt zahteva i pobeđuje. Uprkos činjenici da Geštalt terapija privlači neke ljude koji tragaju za prečicama, takođe je uvek privlačila i jedan deo solidnih, iskusnih kliničara koji su u Geštalt terapiji nešli ne samo snažnu psihoterapiju, već takođe i održivu životnu filozofiju. Oni koji traže brza rešenja i prečice poćiće na zelenije livade. Geštalt terapija će zauzeti svoje mesto zajedno sa drugim osnovnim terapijama tokom sledećih nekoliko decenija. Trebala bi da nastavi da privlači kreativne, eksperimentalno orijentisane psihoterapeute još mnogo godina. Geštalt terapija je prva uvela mnoge kreativne i korisne inovacije u terapijsku teoriju i praksu. Ovo je bilo inkorporisano u opštu praksu, obično tako da se Geštalt terapiji nije odalo priznanje. Sada u okviru Geštalt terapije počinje dalja elaboracija i rafiniranje ovih principa. Bez obzira na merilo, principi egzistencijalnog dijaloga, upotreba direktnog fenomenološkog iskustva pacijenta i terapeuta, poverenje u organizmičku samoregulaciju, naglašavanje eksperimentacije i svesnosti, stav ne postoji „trebalo bi da“ koji terapeut zauzima i odgovornost terapeuta i pacijenta za njihove sopstvene izbore čine model dobre psihoterapije koji će nastaviti da koriste Geštalt terapeuti i drugi. Da zaključimo, citat preuzet od Levitskog i Simkina (1972, str. 251-252) deluje prikladno: Ako bi trebalo da izaberemo jednu ključnu ideju koja bi bila simbol Geštalt pristupa, to bi mogao biti koncept autentičnosti, traganje za autentičnosti... Ako razmotrimo terapiju i terapeuta pod nemilosrdnim svetlom autentičnosti, postaje jasno da terapeut ne može da podučava ono što ne zna... Terapeut sa nešto iskustva zaista u sebi zna da on pacijentu izražava sopstvene strahove, kao i svoju hrabrost, odbranbeni stav koliko i otvorenost, svoju zbunjenost, kao i jasnoću. Terapeutova svesnost, prihvatanje i razmena ovih istina u odnosu sa pacijentom može da bude izuzetno ubedljiva demonstracija njegove autentičnosti. Očigledno je da se takav stav ne postiže tokom noći. To se uči iznova, uči još dublje ne samo kroz karijeru već kroz čitav život.

119

6.GEŠTALT TERAPIJA KLINIČKA FENOMENOLOGIJA komentar Ovaj tekst je napisan 1976. kao uvod u Geštalt terapiju za „moderne terapije“. U ovom članku slikam Geštalt terapiju prvenstveno u terminima svesnosti i fenomenologije. Pored vrednosti koju ima kao čitljiv uvod, bio je koristan Geštalt terapeutima i polaznicima obuke kao opsnova za raspravu o svesnoti i fenomenologiji. Godine 1979. objavljen je u Geštalt žurnalu. Preveden je na nekoliko drugih jezika, uključujući francuski i srpsko-hrvatski. Geštalt terapija je bila eksperimentalni fenomenološki pristup baziran na konceptualnom okviru holizma koji se naziva teorija polja (povezana je sa teorijom polja u fizici). Dok je Geštalt terapija (GT) izdanak psihoanalize (Freud, Reich, Horney, Rank itd.) i pod snažnim uticajem egzistencijalizma (Buber, Tillich, Sartre), osnovna fenomenološka struktura GT je kliniški derivat Geštalt psihologije. Ni Geštalt spihologija, kao ni njena povezanost sa GT nisu adekvatno shvaćeni, čak ni od strane većine Geštalt terapeuta, i ova tema nije bila adekvatno obrađena u GT literaturi. Na žalost, ova veoma važna tema mora se ostaviti za članak koji je u većoj meri tehnički orijentisan (Perls, 1973). Reč Geštalt (množina: Gestalten) odnosi se na oblik, konfiguraciju ili celinu, na strukturalni entitet, na ono što čini celinu smislenim jedinstvom koje se razlikuje od puke sume delova. Priroda je uređena, organizovana u smislene celine. Iz ovih celina figure se pojavljuju u odnosu na pozadinu i ovaj odnos figure i pozadine daje značenje. Dobar Geštalt je jasan i odnos figura/pozadina reaguje na i energizovan je od strane promenljivog obrasca trenutnih potreba osobe. Dobar Geštalt nije ni previše rigidan i neplodan, ni suviše brzo promenljiv i slab. Svesnot koja leči je svesnot koja formira jasan Geštalt sa figurom koju organizuje i energizuje dominantna potreba osobe u svakom trenutku.

120 Ponašanje i iskustvo su više nego suma pojedinih delova. Ponašanje i iskustvo osobe sačinjavaju organizovane celine koje u optimalnom slučaju imaju kvalitete dobrog Geštalta. Svaka celina je organizovana oko figure koja se javlja i koja je spontano energizovana i kojoj pozitivnu ili negativnu valencu daje dominantna potreba osobe. Kada je potreba zadovoljena, Geštalt koji je organizovala postaje dovršen i više ne upravlja organizmičkom energijom. Kada je formiranje i destrukcija Geštalta blokirana ili rigidna, kada se potrebe ne prepoznaju i ne izražavaju, nezadovoljenepotrebe formiraju nedovršene Geštlte koji zahtevaju pažnju i ometaju formiranje novih Geštalta. „Skrećem pogled sa teksta koji pišem i primećujem da sam žedan, i mislim o tome da uzmem piće ili vodu, da odem u kuhinju, napunim čašu vodom, iskapim je i zatim se vratim za sto. Primećujem da je u sobi sunčano i hladno, mačke se igraju jedna sa drugom i napolju je gust saobraćaj. Sve ovo se dešavalo i prenekoliko minuta kao i sada, ali ja to nisma primećivao. Ignorisao sam topre svega obraćajući pažnju na nedostatak tečnosti u mom telu, a azatim na slavinu i moj manipulativni sistem bio jeorganizovan oko vode. Postoje mnoge mogućnosti u mojoj okolini, ali ja sam se organizovao oko svoje žeđi, u odnosu na sotale mogućnosti. Nije me slučajno i pozitivno stimulisalo polje, moja čula su se organizovala oko moje žeđi.“ (Latner, str. 17-18). Kroz ovakav Geštalt proces ljudska bića regulišu sebe na uredan i smislen način. Ova samoregulacija zavisi od dva međusobno povezana procesa: senzorne svesnosti i korišćenja agresije. (NB: u GT agresija je sila, životna energija, bez pozitivnog ili negativnog moralnog značenja.) Da bi preživela, osoba mora da razmenjuje nergiju sa sredinom (da diše, jede, dodiruje) i da ipak ostane zaseban entitet. Osoba koja organizmički sebe reguliše, bira za sebe koju od stvari sa kojima se sreće će primiti, a koju odbaciti. Ona uzima ono što je za nju hranljivo i odbacuje ono što je toksično za nju, koristeći svesnost da diskriminiše i svoju agresiju: da uništi ili razori ono što je strano, što je nov stimulus („da de-strukturiše“), da intergiše hranljive delove u sebe (asimilacija) i da odbaci ili izluči nekorisno. Uzimanje celine u bilo kom opsegu bez procesa asimilacije je introjekcija. Npr. dete koje guta deo kockice, a da ga ne destrukturiše, tj. bez žvakanja je introjektovalo strani predmet u svoj gastrointestinalni trakt. Taj deo se javlja neizmenjen u njegovom fecesu i nije bio hranljiv za organizam, pa na isti način uverenja, pravila, slike o sebi, definicije uloga itd. se često gutaju u celini (introjektuju) i kasnije čine osnovu karaktera, tj. rigidna i repetitivna ponašanja koja ne odgovaraju sadašnjim potrebama. Indukovanje pacijenta da prihvate bilo koji spoljašnji cilj bez SVESNOSTI i asimilacije dovodi do sprečavanja rasta. ŠTA JE SVESNOST? Svesnot je oblik doživljavanja. To je proces tokom kojeg se održava budan kontakt sa najvažnijim događajem u polju koje čini individua-sredina sa potpunom senzomotornom, emocionalnom, koginitivnom i energetskom podrškom. Stalan i neometan kontinuum SVESNOT dovodi do AHA!, do neposrednog uvida o očiglednoj celini različitih elemenata u polju. SVESNOT uvek prati formiranje Geštalta. Nove, smislene celine kreira SVESTAN kontakt. Tako je SVESNOST sama po sebi integracija problema.

121 Pošto razumevanje GT zavisi od shvatanja GT koncepta SVESNOSTI, predalžem pažljivo i promišljeno čitanje prethodnog paragrafa po drugi put i zaključaka koji slede. Svaki zaključak se odnosi naročito na svesnost u kontekstu celokupne osobe u njenom ljudskom životnom prostoru. Dok sva živa stvorenja poseduju izvesnu svesnost, neka sredstva doživljavanja i usmeravanja prema svetu, ljudi imaju posebnu sposobnost za preživljavanje uz delimičnu svesnot. Npr. neurotičan čovek može da misli o svojoj sadašnjoj situaciji, a da ne oseća i ne doživljava svoja osećanja, ili može da svoje emocije izražava fizički, a bez kognitivnog znanja. Oba ova oblika ljudske svesnosti su nekompletni i ne predstavljaju SVESNOT koju mi tražimo u GT. PRVI ZAKLJUČAK: Svesnost je efikasna samo kada je utemeljena u i energizovana dominantnom sadašnjom portebom organizma. Bez toga organizam (osoba ili životinja) jeste svesna, ali ne u odnosu na to šta je hranljivo i toksično upravo ZA NJEGA. A bez energije, uzbuđenja, emocionalnosti organizma koji se investira u figuru koja se javlja, figura nema značenje, snagu ili uticaj. Primer: čovek ima zakazan sastanak i brine zbog predstojećeg razgovora. On nije SVESTAN toga što mu je potrebno od predstojećeg sastanka i time redukuje uzbuđenje i smislenost konmtakta sa njom (tom osobom). DRUGI ZAKLJUČAK: Svesnost nije potpuna bez direktnog poznavanja realnosti situacije i osobe u toj situaciji. Da dodam, da kada se situacija, unutrašnja ili spoljašnja, negira svesnot se iskrivljuje. Osoba koja verbalno izražava situaciju, ali je zaista ne sagledava, ne poznaje, ne reaguje na nju, nije je svesna i nije potpuno u kontaktu. Osoba koja na neki načinpoznaje svoje ponašanje, ali ga ne pznaje zaista, ne oseća ga, ne doživljava fizički ono što čini, kako to čini, ne doživljava da postoje alternative i da ona bira da bude kakva jeste, takva osoba nije svesna. SVESNOST PRATI PRIHVATANJE, tj. proces znanja o sopstvenoj kontroli nad izborom, odgovornošću za svoje ponašanje i osećanja (odgovornost = sposobnost za odgovor, da se bude primarna sila u determinisanu sopstvenog ponašanja). Bez toga osoba može biti budna u odnosu na sopstveno iskustvo, životni prostor, ali ne mora biti svesna koliku moć ima i koliku nema. Tako je funkcionalno potpuna svesnost isto što i odgovornost – kada sam potpuno svestan, ja sam istovremeno sposoban za odgovor (odgovoran), i ne mogu biti odgovoran, a da nisam svestan. Reći „Ja sam“ ili „Ja znam“ sa uverenjem da to nismo odabrali ili verovati da to kakav sam nestaje verbalnim čarolijama, predstavlja samoobmanu ili pogrešno uverenje (Sartre). Svesnot mora da uključi i prihvatanje sbee, stvarno poznavanje sebe. Čin spoznavanja toga kakav sam ne podrazumeva da transcendiramo što sam spoznao. Ipak, ljudi su često svesni nečega u sebi uz suptilan stav da su iznad toga što su navodno spoznali. Biti „svestan“ toga kakav si uz stav samoodbacivanja je takva pogrešna spoznaja. To istovremeno govori „Ja jesam“ i negira „Ja jesam“ izgovarajući to na takav način kao da je reč o opservaciji druge osobe, govoreći: „Bio sam takav, ali sada kada sam priznao, ja koji priznajem nisam takav.“ To nije direktno saznanje sebe, već način da se zaista sazna. To je istovremeno saznanje o sebi i negiranje sebe, pa tako puko znanje da je osoba nezadovoljna problemom, a da ne zna direktno, lično i jasno šta čini da kreira i održi situaciju i kako to čini nije SVESNOST. TREĆI ZAKLJUČAK: Svesnost je uvek Ovde i Sada i uvek se menja, razvija i prevazilazi sebe.

122 Svesnot je senzorna, ne magijska: ona postoji. Sve postoji sada i ovde. Prošlost postoji Sada u sećanju, žaljenju, telesnoj tenziji itd. Budućnost ne postoji osim sada kao fantazija, nada itd. U GT mi naglašavamo SVESNOST u smislu znanja o tome šta ja radim, sada, u situaciji kakva jeste, a ne brkam ovo što jeste sa onim što je bilo, što bi moglo biti, što bi trebalo da bude. Mi odbacujemo svoj teret iz svesnosti o onome što jeste, energizujući figuru u centru pažnje u skladu sa našim sadašnjim interesom i živom zaokupljenošću. Čin svesnosti je uvek ovde i sada iako sadržaj svesnosti može biti dalek. ZNATI da „ja se sada sećam“ znatno se razlikuje od zapadanj u sećanje bez svesnosti o tome. Svesnost je doživljaj i znanje o tome šta ja radim sada (i kako). Sada se menja svakog momenta. Svesnost je novi uvid i isključuje jedan nepromenljiv način gledanja na svet (fiksni karakter). Svesnost ne može da bude statična, već je to proces orijetisanja koji se obnavlja u svakom novom trenutku. „Svesnost“ koja je statična je apstraktna predstava tekućče svesnosti koja se oseća. Mi verujemo u rastuću svesnost više nego u predpostavljenu apstraktnu ideju.

GEŠTALT FENOMENOLOGIJA I PARADOKSALNA TEORIJA PROMENE GT je egzistencijalna terapija (vidi deo Humanizam i tehnologija koji sledi). Pojam „fenomenologija“ počeo je da se povezuje sa svakim pristupom koji naglašava subjektivne varijable ili svesnost, a ne ponašanje ili objektivne varijable. GT koristi više tehničkih sredstava fenemenologije: GT je kreirala terapiju zasnovanu na operacionalnoj egzistencijalnoj metodologiji. Fenomenologija – potraga za razumevanjem baziranim za onim što je očigledno ili za onim što se otkriva u situaciji, a ne na interpretaciji posmatrača. Fenomenolozi o tome govore kao o „zadatom“. Fenomenologija deluje doživotnim ulaženjem u situaciju i dopuštanjem da se nzorna svetlost otkrije ono što je očigledno/zadato. Ovo zahteva disciplinu, naročito senzaciju onoga što je prisutno, što jeste, ne isključujući nijedan podatak unapred. Fenomenološki stav je prepoznavanje i stavljanje u zagradu (ostavljanje po strani) predrasuda o tome šta je relevantno. Fenomenološki opis integriše i posmatrano ponašanje i iskustvene, lične izveštaje. Fenomenološko istraživanje ima za cilj izuzetno jasan i detaljan opis onoga što JESTE i oduzimanje značaja onome što bi moglo da bude, što bismo želeli ili hteli da bude. Ljudi često ne uspevaju da vide ono što je upravo pred njima, a to ne shvataju. Oni zamišljaju, raspravljaju ili se gube u sanjarenju. Razlika izmeĐu ove filtrirane percepcije i neposrednog, teesnog uvida u sadašnju situaciju najbolje mogu da procene oni koji su se borili za ezoterični odgovor i koji su umesto toga našli radost ujednostavnom i očiglednom Aha! Pacijenti koji počinju terapiju često ne mogu da kažu šta misle i ne uspevaju da misle ono što kažu zato što nisu Svesni. Izgubili su osećaj ko su i ko je to ko mora da živi njihov život. Oni su izgubili osećaj da: ovo je to što Ja mislim, osećam, radim. Oni traže lek ili pitaju „zašto?“, traže objašnjenje pre nego što posmatraju, opišu i pokušaju

123 da saznaju šta je to što rade i kako rade. Tako oni pokušavaju da objasne, opravdaju nešto čije tačno postojanje im nije jasno. Oni propuštaju ono očigledno. Ovi pacijenti zadržavaju ovaj nedostatak jasnoće uz pomoć dva povezana procesa: razmišljanjem bez integrisanja senzornog i afetkivnog i korišćenjem agresije više protiv sbee nego za kontakt i asimilaciju. Njihovi beihejvioralni Geštalti formirani su na osnovu ove dve rigidne karakterološke navike više nego na osnovu sadašnjih potreba (vidi deo koji sledi pod nazivom Neurotičar). Potrebna je eksperimentacija sa novim načinima doživljavanja i novom upotrebom psiho-biološke energije. Pacijentu je potrebno da vidi, da čini, da se bori sa preprekama i da uči. Terapijski čas obezbeđuje situacije koje su dovoljno sigurne da obezbede eksperimentisanje i dovoljno izazovne da budu realistične. U GT ovo nazivamo „sigurnim događajem“. ako je terapeut isuviše od pomoići, pacijent ne mora ništa da radi i ako terapeut naglašava erbalni sadržaj (tj. zašto – zato), pacijent može da razmišlja, a da ne eksperimentiše ili oseća. Ako pacijent naprosto ponavlja procese koje eć koristi, tj. opsesiju (anticipirnje, analiziranje, traženje odgovora na pitanje zašto) iostaje pasivan i nekreativna („reci mi šta da radim“), verovatnoća da će doći do poboljšanja je mala. GT se bazira na pacijentovom učenju kako da koristi svoja čula kako bi za sebe istraživao, učio i našao sopstveno rešenje za probleme sa kojima se suočaa. Mi učimo pacijenta kako da bude svestan toga šta radi i kako radi, radije nego da pričamo o sadržaju toga kakav bi trebao da bude i zašto je takav kakav je. Dajemo pacijentu sredstvo – na neki način učimo ga da kuva radije nego da ga poslužimo jelom. Tradicionalna psihoterapija je orijentisana na sadržaje tako što zapravo tokom terpijskog časa naglašava sadržaj onoga o čemu se priča. GT je procesno orijentisana zato što naglašavba Svesnost o tome kako pacijent traži razumevanje. Mi činimo nešto više nego da pričamo, mi „radimo“. Rad se odnosi na fenomenološko eksperimentisanje uključujući i vođenu svesnost i eksperimente. Vežbe ne treba samo da omoguće pacijentu da postane svestan nečega već da postane svestan kako da bude svestan, i da zaključimo, da bude svestan kako izbegava da bude svestan. U tradicionalnoj erbalnoj terpaiji i beihejvioralnoj terapiji postoji spoljašnji cilj, pacijent nije OK takav kakav jeste. Najčešće se oko toga slažu i pacijent i teapeut. U voim terapijama je terapeut pokretač promene i pacijent sitže do nekog idealnog stanja (sadržaj cilja) pokušavajući da bude ono što nije. U GT promena se, smatra se, javlja najpre kroz jasno saznanje i prihvatanje onoga što jeste: ko si ti i kakav si. Naš jedini cilj je učenje i korišćenje ovog procesa svesnosti. U GT teoriji promene (paradoksalna terapija promene) Beisser, 1970., tvrdi: ... promena se dešava kada osoba postane ono što jeste, a ne kada pokušava da bude ono što nije. Promena se ne dešava kroz prisilan pokušaj individue ili druge osobe da dođe do promene, već se dešava ako sebi osoba da vremena da bude ono što jeste – da bude potpuno investirana u sadašnju poziciju. Odbacujući ulogu pokretača promene, mi omogućavamo da se smislena i organizujuća promena dogodi. Geštalt terapeut odbacuje ulogu „onoga koji menja“, jer njegova strategija je da podžri, čak da insistira da pacijent ostane tamo gde jeste i ono što jeste. On veruje da se promena ne dešava zbog „pokušaja“, ubeđivanja ili uz pomoć uvida, interpretacija ili bilo kog drugog sredstva. Radije, promena se dešava kada pacijentnapusti, bar za trenutak, ono što bi želeo da postane i pokuša da bude ono što jeste. Premisa je da

124 čovek moa da ostane na jednom mestu, kako bi mogao čvrsto da zakorači i da je teško ili nemoguće krenuti bez čvrstog stajanja na zemlji. Osoba koja traži promenu dolazeći na terapiju je u konfliktu u najmanju ruku sa dva zaraćena intrapsihička dela. Ona se stalno kećre između onoga što bi „trebalo da“ i onoga što ona misli da jeste, a da se nikada potpuno ne identifikuje ni sa jednim od toga. Geštalt terapeut traži od osobe da se potpuno investira u svoje uloge, jednu po jednu. Sa kojom god ulogom da počne, pacijent ubrzo prelazi na drugu. Geštalt terapeut jednostavno traži da bude ono što jeste u tom trenutku. Pacijent dolazi na terapiju jer želi da bude promenjen. Mnoge terapije prihvataju ovo kao legitiman cilj i uz pomoć različitih sredstava pokušavaju da ga promene, stvarajući ono što Perls naziva top-dog/under-dog dihotomijom. Terapeut koji nastoji da pomogne pacijentu napustio je ravnopravnu poziciju i postao je stručnjak znalac, a pacijent igra bespomoćnu osobu, pri čemu jedna strna pokušava da promeni drugu, a terapeut mora da izbege da ostane zaključan u jednoj od ovih uloga. On pokušava da izbegne ovu zamku podržavajući pacijenta da prihvati obe uloge, jednu po jednu, kao sopstvene. Ako pacijent prestane da pokušava da bud eono što nije, makar i za trenutak, on može da iskusi ono što jeste. Da investira u to i da istražuje ono što jeste, da izdrži realnost sopstvenog načina bivanja u svetu, čime se centrira i podržava razvoj kroz svesnost i izbor. Svesnost se razvija kroz kontakti eksperimentisanje koji se zasnivaju na: želji da se saznaju sopstvene potrebe, spremnosti da se ostane u konfuziji, konfliktu i sumnji koji prate potragu za zadatim, kao i spremnost da se preuzme odgovornost za nlaženje novih ili kreiranje novih rešenja. „Čovek prevazilazi sebe samo putem svoje prave prirode, a ne uz pomoć ambicije ili veštačkih ciljevaĆ, (Perls, 1973, str.49.). HUMANIZAM I TEHNOLOGIJA GT fenomenološki rad vrši se kroz odnos baziran na egzistencijalnom modelu Martina Bubera JA I TI – OVDE I SADA. Uz pomoć tog modela osoba s epotpuno i intenzivno angažuje sa osobom ili se bavi zadatkom koji je pred njom, pri čemu se i jedno i drugo tretira kao Ti, koje je samo po sebi cilj, a ne kao To, stvar ili sredstvo koje će dovesti do cilja. Odnos se razvija kada dve osobe, svaka sa zasebnim postojanjem i ličnim potrebama, ostvare kontakt prepoznajući i dopuštajući međusobne razlike. Svako je odgovoran za sebe, za svoj deo dijaloga. To znači da je svako odgovoran za to hoće li dozvoliti sebi da utiče na drugog i da bude pod uticajem, za to da li će doći do razmene energije. Ako oboje dopuste, susret može da bude kao ples, uz ritam kontakta i povlačenja. Tada je moguće ostvariti povezivanje i razdvajanje (gubitak povezanosti) ili konfluenciju (fuziju ili gubitak odvojenosti). Da bi se igrao ovaj ples obe strane moraju dopustiti da regulišu sebe, a da njima ne dominira druga osoba, da ih ne spašava i ne potiskuje. Svako reguliše sebe reagujući na ples drugog, a ne pokušava da bude koreograf plesa druge osobe. Ovo zahteva poverenje u ono što bi moglo da se desi ako se rigidni sadržaj interakcije relaksira u zamenu za to da se rizikuje i vidi šta se javlja između dve osobe. To takođe zahteva poverenje da drugi može da reguliše i podrži sebe i da se suoči sa iskrenim dijalogom. U GT mi smo i humanistički i tehnološki orijentisani. Postoji tehnologija koja je zasnovana na matrici u kojoj obe osobe rade zajedno kako bi eksperimentisali i

125 povećali pacijentovu sposobnost da se doživljava. Rad može da se fokusira na zadatak kakav je rešavanje problema pacijenta ili na sam odnos. Rad, strukturisan ili nefokusiran, objedinjuje senzacije, osećanja i mišljenje u kontinuumu svesnosti u Sadašnjosti. Mi dopuštamo svakoj osobi da sebe reguliuše, ne zamenjujući svoj spoljašnji cilj za njihov način samoregulacije. Posmatramo kada pacijent ometa i odbacuje sebe, kada mu nedostaje poverenje u sebe i kada želi da mi preuzmemo stvari u svoje ruke. Ali mi verujemo u redosled i smislenost pacijentovog ponašanja i u njegovu sposobnost da se suočava sa životom. Ne koristimo verbalne ili metode uslovljavanja kako bi manipulisali pacijentom da počne da živi neki ideal, čak ni Ja-Ti ideal. Ipak, možemo učiniti više nego da samo odbijano „promeni me“ ugovor. Na raspolaganju nam stoji celeokupna fenomenološka tehnologija. Možemo predložiti način da pacijent preuzme rizik i učini nešto novo što bi gamoglo dovesti do novog sikustva. Naš cilj je svesnost o strukturi / funkciji bilo kog disfunkcionalnog ponašanja i mi koristimo našu fenomenološku tehnologijuu svrhu ostvarivanja tog cilja. Svaka terapijska intervencija u GT se bazira na gledanju i osećanju. Ponekad jednostavno govorimo o onome što vidimo (feedback) ili što osećamo kao reakciju (otkrivamo o sebi). Ponekad naše viđenje i osećanje dopuštaju da sagledamo nešto što pacijent može da učini kako bi postao svesniji. Mi poštujemo tu tehnološku kreaciju podjednako koliko i otvorenost i feedback. Tehnike potiču iz dijaloga između Ja i Ti, i Ja i Ti ponekad zahteva tehnološku intervenciju. Primer: pacijent priča ne gledajući u terapeuta. Dijalog je prekinu time što pacijent priča, ali nikom određenom. Pravi dijalog bi zahtevao žučan odgovor terapeuta. Mogućnosti: (1) „Ne gledaš u mene“, (2) „Osećam da sam izostavljen“, (3) „Predlažem eksperiment: Prestani da pričaš i samo gledaj u mene i vidi šta se dešava.“ Tako GT kombinuje verbalni rad sa zadacima zadatim pacijentu. Ovo je veoma moćno, kao što su nove terapije Masters i Johnsona nedavno pokazale. Ovi zadaci su različiti koliko i kreativnost i imaginacija terapeuta i pacijenta. Ovo uključuje rad na senzacijama koje dolaze iz spoljašnjeg sveta, uživanje u sopstvenom telu, dijaloge između polariteta (glasno ili pismenim putem), izražajne modalitete (snovi, umetnost, pokret, poezija) do beskonačnog. Ovo se ponekad brka sa trikovima koji su smišljeni da izazovu preobražaj, sa katarzom ili lečenjm po kratkom postupku. U GT svi ovi zadaci su ukorenjeni u Ja-Ti odnosu i svi se koriste da bi se nastavilo istraživanje u dijadi terapeut-pacijent ukojoj oni istražuju jedan drugog i da bi se nastavilo pacijentovo rešaanje problema i rast kroz Svesnost. Zadaci zahtevaju od pacijenta da radi nešto što je novo, nov mogući način doživljavanja. Da ponovim: fokus nije jednostavno na bilo kojoj vrsti doživljavanja ili čak na bilo kojoj vrsti svesnosti, već je svesnost neophodna za samoregulaciju, naročito Svesnost o samom procesu Svesnosti. Često pacijent ima neku pretpostavljenu zamisao o terapiji prema kojoj samo treba pričati i promena se automatski zbiva. Oni reaguju na zahtev da pokušaju sa eksperimentom bez zbunjenosti, odbijanja, straha. Dok rad počinje da dovodi do novog saznanja, javlja se prirodno uzbuđenje, prava promena, pacijenti reaguju na drugačije načine: ponekad pacijenti zaista opažaju izuzetne mogućnosti i glad , traže još, a ponekad se žale na „trikove“ kada su zapravo zaplašeni metodom koji dovode

126 do jasnoće toga što čine, do otkrivanja njihove potrebe za promenom, i iznad svega, zaplašeni su mogućnošću stvarnog menjanja. Zapazite da dok ovaj pristup traga za očiglednim, onim što je na površini, to je daleko od „veštačkog“. U tradicionalnoj terapiji stvarna struktura pacijentovog života može se razumeti samo linearnim kretanjem ka udaljenoj tačci (prošlo doba ili vrlo „duboko“) gde se smatra da su locirane determinante (linearna uzročnost). Ali prema teoriji polja, sile koje imaju uticaja su sadašnje i ne mogu da deluju kada se premeste u neki drugi prostor ili vreme. Trening Svesnosti bavi se aktuelnom strukturom / funkcijom sila koje sada i ovde regulišu pacijentovu egzistenciju. Ovo postaje očiglednije kako terapija ulazi u kasnije faze, kako jednostavniji procesi postaju deo svesnosti pacijenta, i druge fundamentalne sile koje su prisutne snažne i koje je pacinet ranije izbegavao, takođe postaju očigledne. To je efikasno samo kada se apsolutno radi sada i ovde, kada se nijedan deo polja ne isključuje. Početi sa pretpostavkom da neki deo polja nije važan (kršeći fenomenološke principe), može da onemogući pristup onome što je ovde i sada, ostalo od prošlog iskustva, koji je dostupan, tj. kroz jezik tela i skrivene pretpostavke. Kada bismo pokušali da radimo sasvim verbalno i da budemo ovde i sada, propustili bismo previše toga da bi mogli da budemo efikasni. Kada bismo bili sasvim neverbalni, učinili bismoistu grešku. NEUROTIČAR Neurotičar sebi ne dopušta da bude svestan, da prihvati i dopusti svojim pravim potrebama da organizuju ponašanje. Umesto da dozvoli uzbuđenju da potpuno i kreativno ispuni svaku potrebu, on ometa sebe: on jedan deo energije koristi protiv sebe, a jedan deo da kontroliše terapeutov deo dijaloga. Ovo on mora da čini jer zavisi od „gurua“ koji će ga popraviti. Neurotičar ne može potpuno da obuhvati Ja-Ti, jer je njegov karakter rigidan, njegova podrška sebi redukovana, i obično veruje da ne može da preraste svoje repetitivne i nezadovoljavajuće obrasce ponašanja. On pokušava da se stopi sa terapeutom, da crpi iz njegove snage, umesto da dopusti da se njegova sopstvena snaga razvije. Njegov osećaj za sopstvene granice je slab, jer on odbacuje svesnost o aspektima sebe (tj. projekcija) i prihvata tuđe delove kao da su on sam (tj. introjekcija). Tako neurotičar gubi svesnost o onome što jeste. Tako je neurotičar rascepljen, on je redukovao svesnost i odbacuje sebe. Ovaj jedinstveni proces odbacivanja delova sebe i posta- (stvaranje?) rascepljenosti može se postići samo ograničavanjem svesnosti. Jer sa punom i kontinuiranom svesnošću odbačeni delovi bili bi kontaktirani i integrisani. Ovo samoodbacivanje i nesvesnost redukuju podršku seni koja je inače na raspolaganju neurotičaru. On počinje da veruje da on ne može sebe da reguliše i da ne može sebe da podržava, pa zato počinje da veruje da mora da manipuliše drugima da mu kažu kakav da bude ili na neki drugi način prisiljava sebe da živi prema rigidnim pravilima („karakter“) koje je progutao bez asimilovanja. On ili pokušava da bude samodovljan ili zavistan, ali nekoristi podršku sebi za hranljiv kontakt i povlačenje. Tako neurotičar kontroliše sebe i druge kao stvari i dopušta sebi da na taj način bude kontrolisan.

127 Tako neurotičar čini da terapijska situacija bude ponavljanje jedne stare situacije: neko mu govori kakav da bude i ono tome pruža otpor ili pristaje. Ako terapeut veruje da zna najbolje šta je dobro za pacijenta, problem se intenzivira. Čak i ako se pacijent promeni prema datom uputstvu, on to čini tako što ne nauči da reguliše sebe. Ni ovo, kao ni borba između ideala terapeuta i otpora pacijenta ne predstavlja zadovoljavajuće rešenje. Nije reč o prihvatanju ove ili one promene u ponašanju koja se traži, već o svesnosti o pacijentovom ponašanju od strane pacijenta tako da on može da koristi svoju snagu da sebi pruži podršku umesto da sebe ometa. Dok mnogi pacijenti dolaze da bi bili promenjeni i ne žele da budu kakvi su, oni ne žele da učine stvarne promene u sebi. Oni žele da to za njih učini terapeut ili da im pomogne da postanu bolji u igri koju igraju. Oni pružaju otpor rastu i investiraju energiju u neuspeh terapeuta. Ovaj poslednji vid motivacije je gotovo potpuno izvan svesnosti pacijenata na početku terapije. Nije problem u tome što pacijent manipuliše, tj. upravlja svojom okolinom, već u tome što manipuliše drugima da mu pomognu da ostane bogalj na jedan prijatniji način, radije nego da manipuliše na osnovu pružanja podrške sebi u odnosu davanja / primanja, kontakta / povlačenja sa svojom okolinom. Terapeut mora da saoseća sa pacijentovim pravim potrebama i da da izuzetnu, blisku pažnju, bez zahteva pacijentu i da istovremeno frustrira suptilne manipulacije neurotičara i da ga na taj način prisili da „usmeri sve svoje manipulatorne sposobnosti prema zadovoljavanju njegovih pravih potreba“ (Perls, 1973, str.108). ... ako se terapeut povlači ... on polje osiromašuje za svoj glavni instrument, svoju intuitivnost i senzitivnost u odnosu na procese koji se dešavaju kod pacijenta. On mora tada naučiti da radi sa saosećanjem i istovremeno sa frustracijom. Ova dva elementa mogu se pokazati nepotpunim, ali umeće terapeuta sastoji se u tome da ih sastavi u efikasno oruđe. On mora biti okrutan kako bi bio pažljiv. On mopra biti svestan odnosa u celokupnoj situaciji, on mora imati kontakt sa totalnim poljem – i sa svojim sopstvenim potrebama i sa svojim reakcijama u odnosu na pacijentove manipulacije i pacijentove potrebe i reakcije prema terapeutu. I on mora da oseća slobodu da to izrazi. (Perls, 1973, str. 105) Da bi radili sa neurotičarem mi ostvarujemo kontakt i delimo naše opservacije, naše afektivne reakcije i naše kreativne / artističke sposobnosti. Mi dajemo pacijentu potrebni feedback čak i ako je pacijent odlučio a on nije važan (tj. govor tela) ili da je suviše bolan da bi se spoznao (tj. kako se on ponaša). Mi delimo sa pacijentom naš doživljaj njega, uključujući i naše emocionalne reakcije. Mi odbijamo da upravljamo pacijentovim životom, ali usmeravamo ga vežbama i eksperimentima ka povećanju svesnosti. Geštalt terapuet pokazuje kroz svoju zainteresovanost, ponašanje i reči da mu je stalo, da razume i da će slušati. Ovo „zaista“ podržava i hrani mnoge pacijente. Posmatrači GT koji nisu imali ličan dijadičan susret sa Geštalt terapeutom ponekad propuštaju da sagledaju intenzitet i toplinu „prave“ podrške koju nudi većina Geštalt terapeuta dok istovremeno „hladnokrvno“ odbijaju da usmeravaju ili da budu odgovorni za pacijenta. Ponekad naš kontakt ostavlja pacijenta frustriranim. Na primer, pacijent može da traži naše odobravanje ili neodobravanje, i da otkrije da je Geštalt terapeut intenzivno angažovan kroz kontakt očima i opšti stav, ali ne nalazi znakove odobravanja ili neodobravanja. Terapeutov postojan pogled može da bud eprilično osujećujući za

128 takvog pacijenta. Ovo je primer kliničkog korišćenja frustracije. Davanje suptilnih znakova odobravanja bio bi oblik uslovljavanja koje podržava pacijentovu borbu da impresionira terapeuta, a ne da samog sebe izrazi. Razmotrimo slučaj opsesivnog pacijenta koji doživljava svet samo kroz kognitivan mod i ne rizikujeništa novo. On govori sebi kakav bi trebalo da bude i odgovara sa „da, ali...“ ili „ne mogu“ ili „možda sledeći put“. On se plaši predloga da eksperimentiše sa novim načinom doživljavanja i prema sugestiji se ponaša kao prema komandi. On takođe deskriptivnu, neprocenjujuću tvrdnju tretira kao procenu ili sud. Radije nego da radi sa opisom ili da sledi sugestiju, on ponavlja isto „da, ali...“ igrajući sa terapeutom isto kao što se igra sa sobom. To ne smemo podržavati. Mi poštujemo organizmičku samoregulaciju i eksperimentisanje i ove vrednosti upravljaju našim intervencijama. Pacijentu je potrebno da istražuje kako bi sam učio kako da bira koji način doživljavanja mu odgovara u svakoj situaciji. Ova svesnost kao sredstvo predstavlja kontrast svesnosti kao sadržaju (uvid) koji prati analitičko lečenje i menjanje ponašanja bez treninga u okviru modifikacije ponašanja. Mi nemamo „trebao bi da“ tvrdnje za pacijenta. On bi mogao da pita „Zar nema zahteva? Mislite da ne bih trebao da se držim nekih „trebalo bi da“? Ne. Pracijent odlučuje da li će zadržati pravila, terapeut opisuje. „Mislite, ja mogu da radim sve što poželim i to je O.K.“ Ponovo pogrešno shvatanje. Sve što pacijent radi nije O.K. Postoje zakonske, socijalne, ekonomske, moralne posledice. „Ja ne sankcionišem ono što ti radiš, niti tražim da ti sankcionišeš ono što ja radim. Ja preuzimam odgovornost za svoje izbore i insistiram da ti preuzmeš odgovornost za svoje. Ja pomažem pacijentu da sam vidi, eksperimentiše, proceni sopstvena ponašanja, da ih sam evaluira. To se u GT podrazumeva pod „raditi svoje“, doživljavati svet sam za sebe (eksperimentisati, osetiti, osećati), odabirati sam za sebe i otkrivati da li imaš dovoljno podrške. EVALUACIJA I ZRELOST GT je uspešna kada je pasijent sposoban da reguliše sebe u procesu Geštalt formacije i destrukcije koja jasno i spontano oblikuje njegovo ponasanje i svesnost u celine/jedinice koje organizuje i energizuje njegova dominantna potreba. Takva osoba će biti „svesna“ – uz sve karakteristike koje smo anije opisali – biće u kontaktu sa najvažnijim događajem u njenom životnom prostoru, osetiće uzbuđenje vezano za njegovo ponašanje, biće odgovoran i regulisaće sebe, biće u stanju da rizikuje nova istraživanja, i slično. Tako mi definišemo zrelost kao kontinuiran proces, a ne kao dosezanje nekog idealnog stanja. Zrela osoba se angažuje u svom procesu. Na drugi način rečeno, on se angažuje u procesu K R E A T I V – N O G P R I L A G O Đ A V A NJ A. Kreativno prilagođavanje je odnos između osobe i sredine tokom kojeg osoba (1) odgovorno ulazi u kontakt, spoznaje i suočava se sa svojim životnim prostorom i (2) preuzima odgovornost za kreiranje uslova koji doprinose njegovoj dobrobiti. „Prilagođavanje“ bez prideva „kreativno“ moglo bi da znači puko konformiranje spoljašnjem standardu. „Kreativno“ bez „prilagođavanja“ moglo bi da se odnosi na disfunkcionalni nihilizam. Individualno ponašanje je zrelo samo u kotekstu izlaženja na kraj sa okolinom. I suočavanje ili prilagođavanje bez odgovornosti individue za

129 kreiranje uslova pogodnih za zadovoljavanje većine bazičnih potreba i vrednosti takođe ne uspeva da objasni ovu definiciju. Rad, ljubav, samopotvrđivanje, stvaranje itd. su zreli samo ukoliko su deo kreativnog prilgođavanja. Uspeh u GT se meri jasnoćom pacijentovog doživaljavanja i njegove sopstvene sposobnosti da proceni, a ne da se osloni na spoljašnja merila prilagođenosti. Mi očekujemo da pacijent nauči da sam doživljava do koje meri svaki proces, uključujući i GT, zadovoljava ili frustrira njegove važne potrebe. Ovo znači da on mora da zna šta mu je potrebno, šta želi, šta preferira i da bude odgovoran za spostvene vrednosti, procene i izbore. Zrelost i svesnost validno i reliabilno potvrđuju uspeh GT samo kada se jasno i očigledno manifestuju pacijentu i terapeutu. Uspeh se meri i spoljašnjim vidljivim ponašanjem i unutrašnjim doživljavanjem. Pacijent mora da oseća različito: on mora da oseća pojačanu jasnoću, uzbuđenje, dobrobit, istraživanje itd. Moralo bi da postoji očigledno slaganje između pacijentovog doživljaja i terpautovog posmatranja celokupnog ponašanja. Svaka unutrašnja svesnost mogla bi biti praćena posljašnjim manifestacijama, tj. pacijentov doživljaj veće životnosti morao bi da se može posmatrati kroz fiziološke potrebe. Nedostatak ovog jasnog dokaza uspeha ukazuje na potrebu za daljim fenomenološkim istraživanjem.

POREĐENJE MODELA PSIHOTERAPIJE Osnova tradicionalnih verbalnih terapija je i dalje psihoanaliza. Neveruje se ni ponašanju ni doživljaju pacijenta, pošto se smatra da su i jedno i drugo determinisani zključenim, posmatranju nedostupnim, skrivenim „pravim“ razlozima – nesvesnom motivacijom. Ono sa čim pacijent ostaje je nesvesno koje nije dostupno i svesno koje je nemoćno i nepouzdano. (Prihvatanje dalekih uzroka sadašnjeg ponašanja često se smatra „uvidom“.) Koncept nesvesnog zamenjen je u GT konceptom promenljive figure/pozadine svesnosti prema kojem osoba nije u kontaktu sa nekim fenomenima zbog poremećaja u formiranju figure/pozadine ili zato što je osoba u kontaktu sa drugim fenomenom. (Vidi Perls, 1973, str. 54.) Ali podaci su dostupni pacijentu i on može da bude direktno i neposredno podučen da obraća pažnju na njih. to nije dostupno. Svesnost u GT se smatra snažnim kreativnim integratorom koji može da dohvati ono što ranije nije bilo svesno. U tradicionalnoj psihoterapiji verovanje u nesvesnu motivaciju pacijenta čini zavisnim od terapeutovih interpretacija, umesto od sopstvenog istraživanja svesnosti. Terapeut zna i pacijentu ili biva bolje tako što uči ono što terapeut već zna ili ga terapeut „podržava“ dok ne poveruje da je pacijent stekao dovoljno ego snage da čuje ono što terapeut već zna. Ono što terapeut zna su interpretacije, spekulacije o prošlim događajima za koje se pretpostavlja da su uzrok (opravdanje) sadašnjeg ponašanja. Ovaj model linearne kauzalnosti redukuje značaj sile koje ovde i sada strukturalno podržavaju ponašanje i dostuni su pacijentovom istraživanju uz pomoć čula. Ovde i sada prisutno je samo kroz transfer, pa i ond asmo da bi se interpretirala pacijentova iskrivljenja. Sve ovo uzdiže mesto terapeuta na račun pacijenta. To poništava pacijentova sredstva orijentacije: njegov sopstveni osećaj za ono što vidi i kako se zbog tog aoseća. To je funkcionalno koliko i tvrdnja da pacijent nije odgovoran za sebe i da ne može sebe da spozna već da je oboleo i nesposoban što će terapeut izlečili ili

130 eliminisati. Čak i oni koji odbacuju medicinski model često u praksi zauzimaju sličan stav. to je upravo onaj model protiv kojeg reaguje GT: pretpostavka da je pacijent nešto manje nego Ti. Postoji rascep između ovih terapija pričanjem i aktivnijih modela kao što je modifikacija ponašanja. Nova „treća sila“ tvrdi da predstavlja novu alternativu. Na žalost mnoge nove psihoterapijesu tek modernija verzija terapija pričom ili uslovljavanjem. Mnogenove terapije tvrde da su egzistencijalističke, ali im nedostaje egzistencijalistička filozofija, metode većine novih „egzistencijalističkih“ psihoterapija nisu fenomenološke. Često su ove „nove“ terapije tek tradicionalna terapija razgovorom uz različit jezik (nov sadržaj i uz male metodološke promene, npr. više aktivnosti). U ovim novim terapijama „govorom“ terapeut se i dalje ponaša kao onaj ko izaziva promenu, verujući da zna bolje od pacijenta kakav bi on trebao da bude. On vidi da je pacijentov zadatak da nauči ono što terapeut već zna (sadržaj), a ne samo proces učenja. Tako mnogim terapijama nedostaje humanizam i tehnologija, a ponajmanje integrišu jedno i drugo. Takođe im nedostaje fenomenološki stav u odnosu na Svesnost, više veruju sopstvenoj analizi. Nedostaje im teorija kauzalnosti koja bi zamenila koja bi zamenila zastareli model lienarne kauzalnosti. Nedostaje im teorija asimilacije koja bi adekvatno objasnila ego koji egzistira nezavisno od skupa impulsa poreklom iz ida i spoljašnjeg uslovljavanja. Aktivnije terapije treće sile takođe nisu fenomenološke. Grupe susretanja koriste efektne štosove kako bi izazvale željenu emotivnu ekspresiju ili preobražaj, terapije koje se bave telom zamišljene su tako da proizvedu idealno telo, tu su i terapije smišljene da bi izazvale primalni krik, svima im je sa bihejviorizmom zajedničko sledeće što ih istovremeno razlikuje od GT (i bilo kog vida fenomenologije): (1) naglašavaju spoljašnje ponašanje i ne naglašavaju pacijentovo viđenje sveta, (2) za cilj imaju kontrolu ponašanja na račun treninga Svesnosti koji rezultira organizmičkom samoregulacijom. ako je cilj emocionalna ekspresivnost, onda grupa prisiljava pacijenta da izražava emocije, umesto da ga nauči da bude Svestan i da prihvati svoje impulse za izražavanjem ili neizražavanjem emocija. Bihejvioristi vrše ovakvo uslovljavanje sa naučne tačke gledišta, naglašavajući jasnu terminologiju, specifične tehnike, teoriju učenja, objektivne podatke itd. Vođe grupa susretanja često vrše uslovljavanje bez adekvatne osnove. U GT odbacujemo bilo kakvu podelu između govora i ponašanja. Da bi bili fenomenolozi, moramo koristiti sve podatke – one o pacijentovoj svesnosti, kao i ono što posmatramo. Mi integrišemo bihejvioralnu i iskustvenu psihologiju u jedan sistem psihoterapije uz punu zaokupljenost fenomenom svesnosti i koristeći novu i potpuniju definiciju Svesnosti. Elementi ove nove definicije uključeni su u mnoge definicije svesnosti, ali većina drugih terapeuta ne insistira da ih uključi sve u jedinstven koncept. Radeći sa svesnošću sada i ovde i bez zahteva terapeuta, pacijent u GT može odmah početi da uči. Ova trenutna promena uzbuđuje i plaši. Neki pogrešno veruju da GT obećava instant rast ili lak put. Ništa nije netačnije: GT veruje da rast ne može da bude instant. Svesnost i rast mogu da počnu odmah, ali razvoj je proces, a ne instant rezultat koji se javlja kada se uradi prava stvar. U GT mi delimo put i ne pokušavamo da prevarimo pacijenta tako što ćemo biti neko ko ga uslovljava ili sveznajući roditelj/guru.

131 Vidimo da se rast kroz svesnost javlja kroz odnos ljubavi između Ja-Ti u kojem se pacijentova nezavisnost, vrednost i sposobnost senzacije poštuje. To je vrlo slično Rodžersovoj teoriji, ali uz neke istaknute razlike. Rodžers je počeo sa klijentom usmerenom terapijom izostavljajući ličnost terapeuta, a aksnije se zalagao za potpuno uzajaman odnos terapeuta i pacijenta. U GT odnos je potpuno uzajaman, ali je fokusiran na pacijentovo učenje (ovo je Buberov koncept). I, u GT terapeut je potpuno uključen: negativna osećanja, feedback koji se odnosi na senzorni i telesni jezik, kreativnost (kreiranje načina za povećanje svesnosti), tehnološki odgovori koji vode rad Svesnosti, i spremnost terapeuta da frustrira pacijent akoji traži pomoć. Mnogi žele da ih terapeut izleči. Ako terapeut radi za pacijenta ono što on može da učini sam za sebe, ako je previše saosećajan, on podržava pacijentovo ubeđenje da je nesposoban da reguliše i podržava sebe. Ako je terapeutu potrebno da na taj način bude od pomoći, pacijent postaje zavistan, neurotičan i ne otkriva šta može sam da uradi. „Kokošija supa je otrovĆ (Resnick, 1975). Ako terapeut krivi pacijenta ili ga prisiljava ili ne odobrava, to ima isti efekat. Terapeut treba da se poveže na brižan način sa pacijentom kakav jeste i da odustane od ĆpomaganjaĆ. Terapeut mora raditi na tome da se ponovo uspostavi Svesnost pacijenta o sopstvenim potrebama, o sopstvenoj snazi, potencijalu za kreiranje novih načina suočavanja sa svetom. Ukratko, terapeut mora da podrži pacijentovo izražavanje podrške samom sebi. ZAKLJUČAK GT je potpuno različit okvir, a ne još jedna terapija pričom, još jedna bihejvioralna terapija ili terapija susretanjem. To je novi okvir unutar kojeg terapeuti moraju da kreiraju sopstveni stil rada, GT je više nego skup tehnika. Svaka tehnika koja pojačava Svesnost i učenje načina da se bude Svestan može se koristiti u ovom sistemu – ako terapeut, pacijent ili terapeut na obuci (edukant) prilagođava GT stav svakoj okolnosti, koristeći svoja senzorna/iskustvena sredstva i shvatanje GT okvira. GT su pogrešno prikazivali uz pomoć slogana naivni zastupnici i kritičari koji rade bez adekvatnog razumevanja. Ljudi su osnivali „institute“ GT, podučavali GT i pisali knjige, a da nisu razumeli teroiju polja, Ja-Ti, fenomenologiju, pa čak i da nisu pročitali osnovnu GT literaturu. Dva aspekta uvek su prisutna u svakom GT dogadjaju koje ostali sistemi često tretiraju kao kontradiktorne ili zasebne: (1) Neposredne lične potrebe učesnika u JaTi-Ovde-Sada dijalogu i (2) Tehnički zahtevi rada na Svesnosti. Svaka terapijska intervencija obuhvata oba aspekta: Svaka je ujedno tehnički događaj sa implikacijama za rad na Svesnosti (fenomenologija) i ljudski događaj, koji izražava terapeutove potrbe. Humanistički dijalog i „tehnike“ rada na Svesnosti integrisani su u GT. Oni koji deriviraju GT posmatrajući GT i zaključujući kakva bi teorija mogla da bude, često brkaju ovo. Osoba ne mora da bira između tehničke stručnosti i ljudske pažnje. GT je veoma moćna i zato se može zloupotrebiti. To postavlja visoke zahteve pred Geštalt terapeute. Kada rade moraju biti dovoljno zreli da budu spontano više zaiteresovani za pacijentovu Svesnost nego za druge potrebe, tj. da budu zabavljeni. Spajanje tehničkog rada sa kontaktom i ljudskošću zahteva stav i obuku u pogledu

132 toga kako lične reakcije deluju na potrebe pacijenata za Svesnoscu i razvojem. Slogan „Ja radim svoje“ može se zloupotrebiti kao ekran za susrete koji preobražavaju, a da ne nauče pri tom pacijenta da bude centriran, Svestan i odgovoran za svoj život u svetu. Mi koristimo ljudski / tehnički potencijal da razjasnimo očigledno kroz doživljavanje i eksperimentisanje. Mi cenimo neposrdne sirove podatke naše percepcije Drugog i nas samih u situaciji kako je doživljavamo i ostajemo u kontinuumu Svesnosti, ma kako tobolno ili zbunjujuće bilo, sve dok se ponovo ne uspostavi organizmička samoregulacija. Svaki element se sagledava kao zadovoljavanje potrebe i zato mu se dopušta dapređe u prvi plan, ostaje se sa njim (suočava i komunicira) sve dok potreba nije zadovoljena i element postane pozadina. Organizmička samoregulacija je zamena za rigidnu, veštačku regulaciju. Sveža Svesnost, Ja – Ti kontakt / eksploracija i organizmička samoregulacija su uzbudljivije i snažnije za unapređivanje razvoja nego analiziranje, uslovljavanje i priča o. Dopustiti pacijentu da otkrije i istraži je naročito pogodno za naše moderno društvo sa njegovim konstantnim brzim promenama socijalnog poretka. Umesto da pokuša da bude zdrav prilagođavajući se situaciji, u GT osoba uči kako da koristi Svesnost u svakoj situaciji koja se pojavi. Ovo zahteva da se prevaziđe placebo efekat, spontana remisija i slično i da se nauči struktura upravljanja sopstvenim učenjem i menjanjem.

7. GEŠTALT TERAPIJA DIJALOŠKI METOD komentar Ovaj zgusnuti članak najpre je kružio kao neobjavljen tekst 1981. i objavljen je u Nemačkoj 1983. godine. Ovo je njegovo prvo službeno objavljivanje na engleskom. U ovom članku sam još uvek upotrebljavao pojam „Ja-Ti“ kada bih govorio o „Ja-Ti momentu“ (Buberovo poetično Ti), „Ja-Ti stav“ i „Ja-Ti odnos“. Kasnije sam prihvatio lingvistički stil koji je preporučio Richard Hycner (1985) da se pojam „Ja-Ti“ koristi samo za vrhunski momenat Ti i da se koristi termin „dijaloški“ kada se govori o stavu i odnosu. Tako termini „Ja-Ti stav“ i „Ja-Ti odnos“ u ovom članku imaju isto značenje kao termin „dijaloški stav“ i „dijaloški odnos“ o kojima govorim u člancima pisanim kasnije. ima dosta materijala u ovom članku o kojem nisam govorio ni na jednom drugom mestu. POZADINA Teorija GT je teroija o tome šta čini dobru psihoterapiju. Ona integriše ideje, opservacije i tehnike poreklom iz različitih izvora, stoga će čitaoc naći dosta toga što nije jedinstveno za GT. Potpun psihoterapijski sistem eksplicitno ili implicitno uključuje: (1) teoriju svesnosti, uključujući stav o tome koja vrstasvesnosti ili uvida se traži i metodologiju kojom će se ostvariti svaki cilj, (2) stav ili recept o odnosu terapeuta i pacijenta, (3) naučnu teoriju. GT se može identifikovati sa svojom naročitom integracijom principa u ove tri oblasti. Mnoge druge tvrdnje Geštalt terapeuta nisu integralne sa GT. Na primer, opšti stav

133 prema životu često potiče od nekog određenog pogleda na svet (kao što je „radi svoje“) i nije od značaja. Niti je to bilo koja određena tehnika (tj. udaranje jastuka ili razgovor sa praznom stolicom) ili stil (tj. rad 1:1 u grupnom okruženju) (L.Perls, 1978). Važno je ono što čini dobru terapiju.

DEFINICIJA GEŠTALT TERAPIJE Tri principa definišu GT. Svaka terapija koju ovo reguliše razlikuje se od GT bez obzira na merilo, tehniku ili stil terapeuta, nijedna terapija koja krši neki od ova tri principa nije GT. I, takođe, ispravno razumevanje bilo kog od ova tri principa obuhvata i druga dva. Prvi princip: GT je fenomenološka, njen jedini cilj je svesnost i njena metodologija je metodologija Svesnosti. (vidi Yontef, 1976) Drugi princip: GT se u potpunosti bazira na dijaloškom egzistencijalizmu, tj. na Ja-Ti kontaktu / povlačenju u procesu. Treći princip: Konceptualni temelj ili pogled na svet u osnovi GT predstavlja holizam i teorija polja. Naša tehnologija Svesnosti bazira se na fenomenologiji. GT naučna teorija je teorija polja. Teorija polja od značaja je za shvatanje nekoliko ključnih koncepata, tj. „sada“, „proces“, „polaritet“. Ipak, ovom temom ću se baviti u posebnom članku. Ovaj članak se bavi Drugim principom i u vezi je sa Prvim principom. Zašto članak o dijalogu? Šta je dijalog? Opšte značenje je zajednički razgovor. Egzistencijalni dijalog je ono što se dešava kad se dve osobe sretnu kao osobe, a svaka osoba reaguje i na nju utiče druga, Ja i Ti. To nije sled pripremljenih monologa. To jeposeban oblik kontakta. U ovom drugom smislu se pojam koristi u GT. Egzistencijalni dijalog se koristi na ponašanje koje obuhvata Ja-Ti odnos (Friedman, 1976b). Dijalog je proširen u GT tako da obuhvati susret dve osobe kao osoba čak i bez reči, tj. upotrebu gestova ili neverbalnih zvukova. Pijanist je u dijalogu sa orkestrom. Dva plesača su u dijalogu bez reči. Od svog početka GT je naglašavala tretman koji koristi aktivno prisustvo terapeuta kao glavno sredstvo. Ovo se razlikuje od tradicionalne uloge psihoanalitičara koji je bio pasivan, pri čemu je interpretacija jedini vid kontakta terapeuta i pacijenta. Ja-Ti dijalog u GT je ono što je transferna neuroza u psihoanalizi. Tako, dok su ciljevi tradicionalne psihoanalize i GT slični, metodologija je različita. Premda se jezik korišten u GT literaturi na početku razlikuje od jezika korištenog u ovom članku, reč je bila o jednom obliku terapije uz pomoć dijaloga. Ponekad su se teoretičari ovom temom bavili, a da nisu koristili termin „dijalog“ (Enright, 1975; Kempler, 1965, 1966, 1967, 1968, 1973; F.Perls, 1947, str.82, 88, 185; F.Perls i dr. 1951, str. xi.x, 88; Polster, 1966; Polsterovi, 1973; Shostrom, 1967; Simkin, 1962, 1976; Yontef, 1969, 1976). Nedostajala je teorijska elaboracija, kao što je bio slučaj i sa drugim GT konceptima. U praksi, GT je pokazala prisustvo terapeuta, što je bio

134 početak tretmana uz pomoć dijaloga. Prisustvu je često nedostajalo vođstvo ili jasna teorijska eksplikacija. Naravno, bez specifikacije, redukovana je odgovornost. Prvi deo ovog članka baviće se istorijom koncepata koji omogućavaju shvatanje dijaloga u psihoterapiji. Drugi deo će se baviti karakteristikama Ja-Ti odnosa.

Fenomenologija i svesnost GT literatura naglašavala je prvi princip, metodologiju za povećavanje svesnosti. Mnogi članci diskutuju GT pristup u terminima cilja – Svesnosti i bave se tehnikama (vežbama i eksperimentima) koje se koriste u radu na Svesnosti (Htcher i Himelstein, 1976; F.Perls, 1947, 1948, 1951, 1973; L.Perls, 1956; Polsterovi, 1973; Zinker, 1977). Ovoj literaturi je dugo trebala tehnička rasprava o samoj Svesnosti. Geštalt terapija: Klinička fenomenologija (Yontef, 1976) počela je takvom diskusijom. Ovde nudim kratak pregled kao osnovu za našu diskusiju prvog principa. Svesnost je oblik doživljavanja. To je proces kojim je osoba u budnom kontaktu sa najvažnijim događajem individualnog / sredinskog polja uz punu senzo-motornu, emocionalnu, kognitivnu i energetsku podršku. Kontinuiran i neometan kontinuum Svesnosti dovodi do Aha! do neposrednog uvida u očigledno jedinstvo različitih elemenata polja. Nove, smislene celine kreiraju se kroz Svestan kontakt. Tako, svesnost je sama po sebi integracija problema. Prvi zaključak: Svesnost je efikasna samokada je utemeljena i energizovana dominantnom prisutnom potrebom organizma. Drugi zaključak: Svesnost nije kompletna kada se direktno ne poznaje realnost situacije i osobe u toj situaciji. Svesnost prati „prihvatanje“ – proces saznavanja sopstvene kontrole nad, izbora, odgovornosti za sopstvena osećanja i ponašanje. Treći zaključak: Svesnost je uvek Ovde i Sada i uvek se menja, razvija i transcendira sebe. Svesnost je senzorna. Individue regulišu sebe bilo uz pomoć navike (regulacija iznad praga svesnosti) ili kroz svesni izbor: Svesnost je sredstvo uz pomoć kojeg individua može da reguliše sebe izabirući. Fenomenologija je metod GT koji se koristi da bi doveo do procesa Svesnosti. Naš cilj je da naučimo dovoljno kako bi se Svesnost razvila koliko je potrebno za Organizmičku Samoregulaciju. Fenomenologija je potraga za razumevanjem koja se bazira na onom što je očigledno ili što se otkriva kroz situaciju (što uključuje i organizam i okolinu), a ne na interpretaciji posmatrača. Fenomenolozi govore o ovome kao o „datosti“. Fenomenologija deluje ulaženjem u situaciju doživljajem idopuštanjem senzornoj Svesnosti da otkrije ono što je očigledno / dato. Ovo zahteva disciplinu, naročito senzacije u sadašnjosti, onog što JESTE, ne isključujući unapred nijedan podatak. Fenomenološki stav je prepoznavanje i stavljanje u zagradu (ostavljanje po strani) predubeđenja o tome šta je relevantno. Fenomenološki opis integriše i posmatrano ponašanje i iskustveno, lične izveštaje. Fenomenološka eksploracija je usmerena na

135 povećavanje jasnoće i detaljnosti opisa onoga što JESTE i nenaglašavanje onoga što bi trebalo ili moglo da bude. Ljudi retkouspevaju da sagledaju ono što je upravo pred njima, i ne shvataju to. Oni zamišljaju, raspravljaju, gube se u sanjarenju. Razliku između ove pročišćene percepcije i neposrednog telesnog uvida u sadašnju situaciju najbolje mogu da procene oni koji su tražili ezoterični odgovor i umesto njega došli do radosti koju pruža jednostavno i očigledno Aha! Fenomenologija GT je eksperimentalna fenomenologija nasleđa od strane Geštalt psihologije, koja koristi eksperimentaciju da bi došla do objašnjenja. Kontaktiranje Ulaženje u kontakt je osnovni aspekt drugog principa. Ulaženje u kontakt je celokupan proces saznavanja Sebe i Drugog kretanjem prema kontaktu / spajanju i takođe prema povlačenju / razdvajanju. Kontakt je bazični proces odnosa. Podrazumeva poštovanje razlika između sebe i drugih (Polsterovi, 1973; F.Perls, 1948, 1973; L.Perls, 1978). Kontaktiranje tako uključuje četiri aspekta: (1) ulaženje u kontakt, (2) separiranje, (3) kretanje i (4) svesnost. Svesnost je potrebna za saznavanje / poštovanje razlika. Saznati drugog znači biti svestan i sebe i drugog. iako se pojam kontakt odnosi na proces povezivanja i razdvajanja ponekad se zloupotrebljava da se označi samo na aspekt povezivanja, dakle na samo jedan aspekt celokupnog procesa. Način na koji se pojam kontakta koristi ovde i na koji se obično koristi u GT tačnije bi se mogao opisati kao proces kontakta / povlačenja. Osoba postoji u polju individua / sredina. Polje diferenciraju granice. Ove granice nisu entiteti, već procesi. Granica je proces razdvajanja i povezivanja. Granica koja diferencira osobu i njenu sredinu naziva se Ego-granica. Diferencirajući sebe (ja) od onoga što ja nisam, osoba prima ono što je hranljivo i izbacuje višak. Proces kontaktiranja je „organ susretanja“ (Perls i drugi, 1951), angažovanja sa okolinom. Efikasne granice su propusne i dopuštaju transakciju između organizma i sredine. Zatvorena granica je poput zida u koji se organizam zatvara u odnosu na spoljašnje (izolacija) i pokušava da bude samodovljna, da sebe hrani. Granica koja je suviše otvorena preti autonomnoj egzistenciji organizma putem gubljenja zasebnog identiteta (konfluencija / fuzija). Efikasna granica zahteva dovoljnu propustljivost da omogući hranjenje i dovoljnu nepermeabilnost da zadrži autonomiju i drži podalje ono što je toksično. efikasne granice sudovoljno fleksibilne da omoguće kretanje sa jednog nivoa otvorenosti/zatvorenosti na drugi. Regulacija granice između polarnih ekstrema fuzije i izolacije zahteva Svesnost. Proces kontaktiranja je „rad koji rezultira asimilacijom i rastom“, to je „formiranje figure od interesa na pozadini ili u kontekstu polja organizma / sredine“ (Perls i dr., 1951, str. 230-231). Jacobs zapaža: „dve suštinske karakteristike kontakta podrazumevaju se na osnovu definicije. Prvo, kontakt neizbežno vodi do života i rasta. Drugo, kontakt uključujeponašanje kojeutvrđuje odnos sa figurom od interesovanja, osoba mora da se pokrene ili ka iliod ove figure“ (Jacobs, 1978, str. 28).

136 Izolacija je odsustvo kontakta zbog nedostatka povezivanja. To jepolarni opozit konfluencije, koja je odsustvo kontakta kroz pomanjkanje razdvajanja (fuzija ili stapanje). Kontaktiranje je kretanje između povezivanja i separiranja (vidi sliku 1).

SLIKA 1.

kontakt izolacija

konfluencija

Kada osoba ulazi u kontakt, ona povezuje izadržava svoje zasebno postojanje, svoju autonomiju. Kada dve osobe uspostavljaju međusobni kontakt one se povezuju (čak se privremeno stapaju) i zadržavaju svoje zasebne identitete. Dok jedna osoba može da se poveže i odvoji od entiteta koji ne reaguje (bilo da je reč o beživotnoj ili osobi koja ne ume da uspostavi kontakt), potpuno razvijen ljudski kontakt je uzajaman proces dve zasebne osobe koje se kreću u ritmu povezivanja i razdvajanja. Dijaloško povezivanje je poseban oblik uzajamnog kontaktiranja. U Dijaloškom kontaktiranju figura od interesovanja za oboje je interakcija sa drugom osobom kao osobom. Krećući se osoba pokazuje jedan deo sebe koji joj odgovara i koji odgovara zahtevima situacije. Drugiaspekt je pozadina. Kako se situacija menja deo pozadine postaje važan i deli se sa drugima. Tako, krećući se ka i od drugog, dolazi do razmene tokom vremena, različitih aspekata sebe. Bez kretanja, neki aspekti osobe postaju fiksna pozadina i nisu dostupni, prema tome izolovani su. Povezivanje je na taj način takođe fiksno. Ovo postaje naviknut umesto živ proces. Bez kretanja nema Svesnosti, samo navike. Izolovana osoba hronično i po navici se povlači sa granice i ne povezuje se sa sredinom, već radije postavlja zaštitni zid između sebe i okoline (vidi sliku 1). Fenomenološki ne postoji drugi od kojeg se može diferencirati. Ali, bez ikakvog povezivanja, bez „drugog“, osoba ne može da se ističe ili da postoji – da bude definisana osoba i da se oseća živom. Da bi se postigla ova izolacija i da bi se nastavilo sa životom, osoba deli sebe i uspostvalja odnos između delova sebe (retrofleksija). Introspekcija i razgovor sa sobom su takve izolovane procedure. Ljudi koji se angažuju u ovaj proces ostvaruju relacije u fantaziji koje zamenjuju vanjski kontakt. Oni su obično u konfluenciji sa nekim introjektovanim „drugim“. Postoji želja za i strah od konfluencije. Samodovoljnost je aspekt izolacije i nije cilj GT. Rad

137 Svesnosti u GT povećava podršku sebi što uključuje i to da osoba deluje kao agent koji traži ono hranljivo u sredini što je potrebno za održavanje i rast organizma. Konfulencija je odsustvo diferencijacije između sebe i drugog, predavanje istovetnosti. Patološko predavanje / subordiniranost, preferencija jedne osobe drugoj predstavlja oblik konfulencije. Konfluencija je gubitak zasebnog identiteta. Kao privremeni proces to je kulminacija procesa povezivanja i gubitak povlačenja ili izolujućeg procesa. Organizam se može shvatiti kao konfluencija. Kada se aspekt razdvajanja u uzajamnom kontaktu izgubi, m o m e n a t konfluencije je takođe izgubljen i postoji MI, fuzija – gubitak ego-granica. Ali upravo kao što osoba koja sebe izoluje ispunjava svoje misli konfluencijom, osoba koja je konfluentna misli ujedno sa strahom i čežnjom o samoći. Da bi se konfluencija održala sile koje bi je mogle ugroziti, koje bi mogle dovesti do svesnosti o razdvajanju ili raskidu (tj. otvorena agresija) moraju se izolovati, odbaciti, projektovati. Osoba se lepi i oslanja na Drugog isključujući mogućnost da živi i zadrži nezavisnu egzistenciju. Konfluenta osoba ne oseća dovoljnu podršku u sebi da bi bila sposobna za autonoman odnos. Ni izolovana ni konfluentna osoba ne poštuju različitost. Izolovana ne dozvoljava razlčitost unutar zida, sagledava jedino konfluenciju kao alternativu. Konfluentna osoba ahteva istovetnost od Drugog i vidi kao alternativu izolovanost. Tako sredina polariteta kontaktiranja i povlačenja biva izgubljena i dihotomija konfluencija ili izolacija postaje figura u prvom planu. Dva obrasca ovo ilustruju: 1. Dve osobe su međusobno konfluentne i zid izolacije ih razdvaja od drugih (vidi sliku 2). SLIKA 2.

DRUGI

2. Osoba odstranjuje razlike sa svojim značajnim drugim i postiže konfluenciju. Kada konfluenciji preti različitost, autonomija i kontakt, osoba se potpuno povlači u izolaciju ili prekida odnos. Ja – Ti: Egzitencijalna osnova GT je egzistencijalna na dva načina. U opštem smislu (1966, KAufman, 1956, 1946) ona naglašava sadašnji, ljudski aspekt pacijentove egzistencije kako u tekućem životu uopšte, tako i u svakom momentu tokom terapijskog časa (Van Dusen, 1960). Pošto

138 regulišuće sile deluju u sadašnjosti, pacijent može, uz Svesnost da kontroliše i izabere svoju egzistenciju.1 Kada osoba veruje da postoji suština koja treba da bude otkrivena, kao u psihoanalitičkoj teoriji nagona i psihičkom determinizmu, egzistencija i determinizam ne naglašavaju se i suština (tj. nepromenljivi nagoni) smatraju se uzrokom i organizam kao celina ima malo potencijala uz pomoć kojih će prevazići determinišuću moć svoje suštine. Drugi način na koji je GT egzistencijalistička odnosi se na poseban stav prema povezivanju što je definišuća crta GT (Simkin, 1976). U filozofskom smislu reč je o Dijaloškom Egzistencijalizmu. A na nivou povezivanja reč je o Ja-Ti Dijalogu, Susretu ili Egzistencijalnom susretu. Martin Buber je rečit i ubedljiv zastupnik Dijaloškog Egzistencijalizma(Friedman, 1976a, 1976b). GT literatura razmatra kontakt, a da ne stavlja sasvim jasno na znanje da je to onaj vid kontakta o kojem piše Buber, a koji je potreban za uspešan terapijski odnos. Ja-Ti kao poseban uzajaman oblik međuljudskog susreta možda je najrazvijeniji oblik kontakta (Jacobs, 1978). To je sredstvo pomoću kojeg se Svesnost povećava ipacijent ponovo uspostavlja svoj rast. Ovaj egzistencijalistički stav prema odnosu i fenomenološki stav prema svesnosti su samo delovi jedne vće celine (Van Dusen, 1960). Ja je uvek deo Ja u Ja-Ti odnosu ili Ja-To. Ja iz Ja-To govori on, ona ili to. Drugoj osobi se ne obraća direktno kao osobi. Ja u Ja-Ti odnosu govori ti i drugoj osobi se direktno obraća kao osobi. Stav u odnosu na Ti je takav da se smatra da je druga osoba vredna poštovanja i da se ne tretira kao sredstvo uz pomoć kojeg će se postići neki cilj. Jedna osoba može da jednostrano tretira drugu sa Ja-Ti stavom, ali najviši oblik Ja-Ti je između dve osobe, koje obe govore ti. Ovo „Ti“ je događaj ili susret koji omogućuje čoveku da postane celina. U GT mi se odnosimo sa Ja-Ti stavom i nadamo se da ćemo razviti potpun i uzajam Ti odnos. Ja-Ti je oblik kontakta. U izolaciji ne postoji kontakt, Ja-Ti ili bilo kakav drugačiji. U konfluenciji ne postoji kontakt, jer istovetnost eliminiše bilo kakvo poštovanje razlika. U Ja-To postoji relacija, ali je drugi objekt manipulacije. Drugom se ne obraća direktno kao osobi. Određenom ljudskom i ličnom aspektu jedne osobe i dalje nije dopušteno da se poveže sa tim iz ili u drugoj osobi. Ovo je zamrznut Ja-To kontakt koji ne teče iz ili u Ja-To. Jedna osoba sa Ja-Ti stavom može da se obrati drugoj osobi (Ja-To) i da ne tretira drugu osobu kao objekt kojim će manipulisati (Ja-To) i da ipak Ja-Ti ne bude kompletno – tj. obostrano Ja i Ti još nije razvijeno. Ili drugi nema dovoljno poverenja ili oboje imaju Ja-Ti stav i još uvek nema dovoljno podrške za Ti u odnosu, tj. uzajamnost se ne javlja. Ovaj kontakt se takođe može smatrati odnosom Ja-To sa latentnim Ja-Ti. Brižni i humanistički orijentisani terapeuti bilo kog ubeđenja često uspostavljaju odnose mešajući Ja-To i Ja-Ti stav, ponekad verujući da su sasvim u Ja-Ti odnosu. 1

Ljudi ne poseduju egzistenciju – oni j e s u egzistencija. Oni kreiraju svoju egzistenciju akcijom – kao bića-u-svetu. Ljudi jesu akcija i iskustvo. Sartre je verovao da ne postoji apsolutna „ljudska priroda“. Osoba nije determinisana a priori datom idejom u Platonovskom smislu. Objekti koji postoje u sebi su nastali kao kopije svoje suštine. Ljudi postoje za sebe i determinišu sopstvenu egzistenciju. Ipak, postoji „jezgro“ osobe koje se odnosi na „pravo ja“. To je nešto o čemu se govori kao o suštini, ali se ne sme shvatiti na apsolutan, statičan, reifikovani način Platonizma. Pod pojmom „jezgo“ podrazumevam uverenja, misli, osećanja, ponašanja, senzacije koje objedinjuju osobu u ličnost kakva jeste i daju mu značenje „ovo sam ja u svom srcu“. „Jezgro“ na taj način je najvredniji i najranjiviji aspekt osobe, „jezgro“ se odnosi na ono što vredi za osobu u celini. Self je proces koji živi, a ne statičan entitet.

139 Ponekad terapeuti tretiraju pacijente sa Ja-Ti stavom, ali nije im jasno da se u relaciji „Ti“ još nije pojavilo Različiti stavovi o odnosu u psihoterapiji zahtevaju različite teorije Svesnosti i metodologiju. Na primer, psihoanalitičar može pretpostaviti da pošto je neanalizirana pacijentova motivacija nesvesna i u sadašnjem trenutku nedostupna, pacijent ne može sebe da reguliše, što znači da ne ume da učini najbolji izbor kada je u pitanju ono što je dobro za njega. Ovakvim ponašanjem pacijent se pretvara u objekt i tretira kao To. To zahteva da terapeut zauzme paternalistički stav i da postane dobroćudna roditeljska figura i da leči uz pomoć razvoja transferne neuroze, umesto kroz Ja-Ti. Tehnologija koja korespondira sa ovim stavom o odnosu je ekstenzivna upotreba i interpretacije, tako psihički determinizam odgovara nedijaloškom odnosu uz pomoć transfera koji indukuje analitičar. Čak i brižan, empatičan psihoanalitičar koji sagledava sadašnji aspekt transfera na drugačiji način uspostavlja relacije na drugačiji način nego što bi to učinio fenomenološki / ili egzistencijalni orijentisan terapeut. U drugom slučaju, ono što pacijent zna tretira se sa više poštovanja. Terapeutovi zaključci i intuicija se tačno identifikuju – oni pripadaju terapeutu, a pacijent i terapeut rade da bi otkrili da li postoji preklapanje između interpretacija i onoga čega pacijent postaje svestan o sebi kada se fenomenološki fokusira u području interpretacije. To relacije su vertikalne, a Ti relacije su horizontalne. Psihoterapeut ili terapeut koji radi na telu koji veruje da on najbolje zna koliko ekspresivan ili otvoren pacijent treba da bude, ili kako bi telo trebalo da izgleda kako bi bilo idealno, ili koji veruje da postoji tehnika ili sredstvo koje se mora koristiti ili misli da bi se terapeutove sugestije morale tretirati kao direktive takođe je tretiranje pacijenta kao To. Geštalt terapeut koji koristi sopstvenu harizmu ili Geštalt tehnike radi brzih promena pacijenta, bez osnove u dijalogu ili pacijentovoj Svesnosti i bez podrške koju će sam sebi pružiti predstavlja drugi primer vertikalnog tretiranja i hranjenja ega terapeuta, a ne pomaganje rasta kompetentnosti pacijenta. Pacijentu može biti privremeno bolje, ali on neće naučiti šta je to što radi, kako radi i kako da podrži sopstveni razvoj. Terapeuti koje ulaze u susret sa pacijentom sa čvrstim uverenjem da pacijent ne može da reguliše sebe bez terapeuta ne tretiraju drugog kao osobu. „Trebalo bi da“ regulacija Od najranijih trenutaka u životu, osobe se suočavaju sa spoljašnjim socijalizujućim silama, tj. zahtevima, idealima, modeliranjem... Ovi spoljašnji standardi mogu se automatski odbaciti, razmotriti i integrisati/odbaciti, ili se automatski prihvatiti i uneti u sebe. Ova poslednja mogućnost je introjekcija ili primanje u sebe bez asimilacije. „Trebalo bi da“ regulacija se bazira na introjektovanim zahtevima i introjektovanju. „Trebalo bi da“ su tvrdnje koje govore individui kako da reguliše svoje ponašanje prema spoljašnjim standardima nezavisno od potreba organizma i odmeravanju unutrašnjih prioriteta. „Trebalo bi da“ su fiksni entiteti, a ne organizmički procesi, nedostaje im fleksibilnost i reagibilnost. Pošto jednom osoba počne da se reguliše na osnovu „trebalo bi da“ zahteva, ona generiše nove zahteve koje sama sebi nameće od strane jednog dela sebe, a koji nisu imperativi za celokupan self. S druge strane, kada osoba analizira, isprobava i izabire i asimiluje procene drugih u koje veruje, te odbacuje one koje joj ne odgovaraju, ona sebe reguliše uz pomoć

140 Organizmičke Samoregulacije. Organizmička samoregulacija zahteva sposobnost da se oseti spoljašnja realnost i njeni zahtevi, kao i unutrašnje potrebe i osećanja i uverenja i da se tada holistički sazna šta odgovara osobi u okolini. Da bi se procenilo šta „odgovara“ potrebna je povezanost između pravog unutrašnjeg ja (selfa) i spoljašnjih aspekata polja koje čine indivuda / sredina. Geštalt terapeuti rade na integrisanoj regulaciji koja se zasniva na dijalektičkoj sintezi konfliktnih zahteva (tj. socijalnih i impulsivnih) što se naziva Organizmička Samoregulacija. Ovo transcendira dihotomija osoba / sredina. Regulacija koja se zasniva na zahtevima je fiksna i nefleksibilna, bazira se na nepromenljivom entitetu i ne na dijalektičkoj integraciji koja proističe iz određenih spoljašnjih zahteva i unutrašnjih potreba. Aspekt osobe koji je utvrđen, umesto da bude reagibilan u odnosu na sadašnju situaciju naziva se karakterom. Ponekad Organizmička Samoregulacija vodi ljude do toga da se povuku i da izbegnu izražavanje zdravih impulsa kada to nije sigurno za organizam u datoj situaciji. Ovo potiskivanje svojih impulsa često postaje navika i rezultira rigidnim karakternim konfliktima. Popuštanje koristi introjekciju i predstavlja funkcionalan oblik suočavanja sa situacijom kada osobi nedostaje razvojna zrelost/podrška da se konfrontira sredinskom pritisku i da izabere da li će asimilirati ili odbaciti. Kada takvo popuštanje postane automatsko iodvija se bez prisustva Svesti, javlja se rigidni karakter. Karakter predstavlja regulaciju uz pomoć navike, a ne potpuno svestan odgovor na sadašnju sredinu. Očigledno, karakter je neophodan jer obezbeđuje stabilnu osnovu za povezivanje. Osoba ne može sebe da reguliše reagujući iznova, sa Svesnošću, na sve aspekte neke situacije. Niti bi društvo moglo da postoji sa takvom nepredvidljivošću. Ono čime ne upravlja Svesnost upravljano je od strane naviknutih načina regulacije. Za Svesnost je funkcionalno da se razvija kada je potrebna. „Trebalo bi da“ tip regulacije uvek stvara rascep u osobi – on je inherentno dualistički. Tako je zato što se bazira na neasimilovanim introjektima, tj. na procesima koji su strani samoj osobi. Uobičajen neurotičan odgovor na zahteve je ili naviknuta, automatska pobuna ili automatska pobuna prerušena u konformizam. više patološki karakterni odgovori uključuju antisocijalni acting out i potpuni rascep razdvojenih sila. Svi dualistički intrapersonalni mehanizmi simultano konstituišu ego granične probleme pošto osoba uspostavlja relaciju sa jednim aspektom i bori se protiv povezivanja sa drugim. Pacijent traži promenu ne samo iz želje da ozdravi, već takođe zbog „trebalo bi da“ samoodbacujućeg stava: „Trebao bi da budem bolji“. Zahtevima se odupire najčešće uz pomoć „neću“ prikrivenog u „ne mogu“ (on kaže sebi da ne može da uradi posao bolje, a zapravo to neće). Svoju snagu on ne prihvata i zdrava moć otpora ne spoznaje se. Zahtevi se ne preispituju u odnosu na to šta je važno, a šta nije za sadašnju egzistenciju osobe. Moć koja se ne prihvata, „celina“ u pacijentu, pripisuje se terapeutu. Pacijent koji neće da voli sebe, može da očekuje od terapeuta da ga voli. Perls je predložio dobar dijagnostički barometar uz pomoć kojeg se može utvrditi gde su „rupe“ u pacijentu – tako što će se posmatrati šta to pacijent pokušava da dobije od terapeuta (Robert Resnick, lična komunikacija). Kada terapeuti igraju ulogu sile koja menja pacijenta ili ulogu spasioca, oni odigravaju jednu stranu unutrašnje bitke pacijenta i tako gube priliku da zaista pomognu pacijentu da integriše rascep.

141 Organizmička Samoregulacija Organizmička Samoregulacija se bazira na spoznavanju kompletnog područja senzornih, mentalnih i emocionalnih podataka pri čemu se istovremeno uzimaju u obzir i unutrašnje potrebe i potrebe sredine, i takođe, unutrašnji i sredinski kapaciteti. Organizmička Samoregulacija bazira se na asimilaciji, a ne na introekciji ili odbacivanju bez dovoljne svesnosti. Regulacija koja se bazira na spoznaji i asimilaciji rezultira integrisanim reagovanjem. Organizmička Samoregulacija obuhvata više od budne mentalne Svesnosti pošto mnogi regulatorni procesi ni u jednom času nisu Svesni. Ipak, Svesnost se razvija kada je potrebno kod osobe koja se organizmički reguliše. Asimilacija zahteva i biološku energiju („agresija“ je Geštaltistički termin) kojom upravlja Svesnost. Ovi procesi čine deo granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Nije reč ni o nametanju spolja, o „trebalo bi da“ regulaciji, niti je reč o nametanju individualnog sredini (kao kod patološkog narcizma). Radije, integrisano reagovanje je odgovorna sinteza saznatog i integracija slika u sukobu. Zapazite razliku između koncepta dihotomizacije individue i sredine i koncepta o polju koje čine individua/sredina sa individuom i sredinom kao polovima veće celine. Individua koja je konceptualizovana odvojeno od polja obično se sagledava kao nepromenljiva, urođena suština karakteristična samo za organizam (Aristotelijanski koncept). U GT mi smatramo da potencijal za rast potiče iz polja koje čine organizam/sredina. (Teorija polja je konceptualni okvir prikladan za razumevanje ove distinkcije.) Promena do koje dolazi usled Organizmičke Samoregulacije nije razvoj dugo skrivane suštine ili cvetanje semena, već pre nešto što se razvija i što se saznaje dok se živi u svetu. Organizam postoji samo unutar nekog konteksta. „Trebalo bi da“ regulacija je slična entitetu i uspostavlja se jednom zauvek. Orgnizmička Samoregulacija je proces koji se stalno obnavlja. To je u suštini sistem koji se bazira na feedbacku i na kontinuiranom kreativnom prilagođavanju. Ovo je stalan biopsihosocijalni proces koji zahteva kontinuum Svesnosti i stalnu budnost u odnosu na nove potrebe i promenljive snage u sebi, drugima i društvu. Organizmička Samoregulacija je prirodan proces koji funkcioniše kroz proces kontakta/povlačenja. Pošto je reč o saznavanju celokupnog polja, različiti aspekti prirodno dolaze u prvi plan kada su potrebni. Regulacija koja se zasniva na introjektima je veštačka i funkcioniše na osnovu dihotomizacije polja, funkcioniše uz pomoć procesa konfluencije i izolacije. Trebalo bi da regulacije prepoznaje smao jedan način. Polster utvrđuje dva principa GT (Polsterovi, 1973). Oba su aspekti Organizmičke Samoregulacije. (1) Ono što jeste, jeste. (2) Jedna stvar proističe iz druge. Mi rasvetljavamo ono što jeste i pratimo razvoj sukcesivnih figura. Promena sledi zatim iz spoznaje onoga što „jeste“, a ne iz promovisanja onoga što bi „trebalo da bude“. Ovo je suštinski proces kliničke fenomenološke eksploracije. Poverenje u Organizmičku Samoregulaciju znači p r i h v a t a nj e pacijenta kakav je sada (kakav jeste) i takođe priznavanje onoga što p o s t a j e – prihvatanje njegovog inherentnog potencijala za razvoj i promenu onoga što se u sadašnjsto manifestuje kao on ka potpunijem manifestovanju njegovih potencijala.

142 Postoji kritična razlika između pokušaja da se promeni nametanjem promene, prihvatanjem spoljašnjih zateva, osuđivanjem sebe itd. i promene koja nastaje usled povećane Svesnosti i prihvatanja sebe tj. kroz razvijanje osećaja i prepoznavanja onoga što osoba jeste. U drugom slučaju osoba može da spozna sebe i da se razvija uz pomoć Organizmičke Samoregulacije, dok, kada se sila promene približi osoba se deli na sile koje je teraju da se pridržava ideala i one koje se tome odupiru. Svesnost i dijalog u GT su smišljeni da podrže sposobnost za Organizmičku Samoregulaciju, a ne razvoj novog karaktera koji se konformira GT standardu mentalnog zdravlja. Terapija bez menjajuće sile Pacijenti dolaze na terapiju tražeći promenu, obično na dualističnoj „trebalo bi da“ osnovi pokušavajuči da budu ono što nisu. Pacijent je podeljen protiv sebe i traži od terapeuta da stane na jednu od strana u intrapsihičkom konfliktu. Mnogi terapeuti ulaze u takve ugovore i poneki izveštavaju o pozitivnm rezultatima, takođe se mnogo izveštava o frustriranosti. Teorija promene u GT kaže da štoviše osoba pokušava da postane ono što nije, utoliko više ostaje ista (Beisser, 1970). Terapeut koji pokuašva da promeni osobu na takvoj osnovi, teži promeni nekih određenih aspekata pacijenta po cenu podržavanja procesa podele u osobi koja sprečava Organizmičku Samoregulaciju. Neki terapeuti naglašavaju prihvatanje kao put ka razvoju i lečenju. Neki pozitivni rezultati proističu iz toga. Neki terapeuti, naročito egzistencijalistički orijentisani, govore o prihvatanju, ali preuzimaju ulogu menjajuće sile. Može li terapeut da učini nepto osim da prihvati pacijenta, a da ipak ne bude menjajuća sila u onom smislu u kom smo o tome govorili? Ako terapeut definiše terapijski zadatak kao povećanje Svesnosti onoga š t o j e s t e kroz Ja-Ti odnos koristeći fenomenološko fokusiranje, on može da prihvati pacijenta i da a k t i v n o ubrza razvoj, a da ne bude menjajuća sila. Tako, terapeut jeste „sila“ ili facilitator promene iz ne-svesnog ka svesnom. Ovo je cilj proces, a ne cilj ka kojem se usmerava ili sadržaj. Slično, ako terapuet definiše odnos i zadatakodnosa kao Dijaloški kontakt, on mže aktivno da poveća pacijentovu Svesnost, a da ne bude menjajuća sila. Na primer, terapeut može neutralno da posmatra i da selektivno deli svoje opservacije i kako ono što je primetio na njega lično deluje. Kontaktiranje Svesnosti rezultira razvojem. Psihoanaliza takođe naglašava prihvatajući odnos i uvid. Ipak, prihvatajuči odnos u psihoanalizi deluje kroz interpretaciju koja nije fenomenološka i prihvata psihološki stav o povezivanju koje je nedijaloško. U GT verujemo da fenomenološkoegzistencijalni metod na najbolji način pojačava Organizmičku Samoregulaciju pacijenta i kvalitete brižnosti, empatičnosti itd. kod terapeuta. Interpretacija transferne neuroze kao glavno sredstvo smanjuje pacijentovu odgovornost, podržava transfer, otežava kontakt između osoba i može da oteža kognitivne odbrane. Prihvatanje i stavljanje po strani su osnova za fenomenološki dijalog i tretman. U GT potpomažemo tome tako što koristimo uvide terapeuta (npr. psihoanaličko znanje) da bi u s m e r a v a l i f e n o m e n o l o- š k o f o k u s i r a nj e tako pojačavajući razvoj uvida, a da ne postajemo menjajuća sila.

143 Primer: ambiciozan čovek negira želju da se o njemu brine. Terapeut veruje, na osnovu intuicije ili teoretske analizeda pacijentjako želi da se o njemu brine i da odbija da toga bude svestan. Možda ima veoma malo ponašanja koje se može direktno posmatrati koje govori o mogućem postojanju ovakve potrebe. Moguće su dve intervencije: Intervencija kroz interpretaciju: „Ti zaista želiš da se o tebi neko brine i negiraš to.“ GT intervencija: „Želeo bih da predložim jedan eksperiment. Zamisli da si mali dečak i da ti majka kaže „Stvarno te volim. Pusti da te zagrlim.“ Sada zamisli to i reci mi šta doživljavaš. I fenomenološka intervencija i interpretacija vođene su od strane terapeuta i njegovog shvatanja pacijentovih potreba i dinamike. Ipak GT intervencija nije interpretativna. Izbor fenomenološkog alata vođen je razumevanjem pacijentovog karaktera. Izbor eksperimenta umesto više verbalnog tvrđenja terapeuta može biti vođen njegovim saznanjem da bi opsesivno-kompulzivni pacijent rado izbegao Svesnost o svojoj želji za zavisnošću angažovanjem u bitci za moć ili u intelektualizaciji. Ako je u pitanju histerični pacijent, terapeut može da naglasi smirujuće ikognitivne tehnike, a manje da koristi tehnike „dramatičnog“ tipa, pošto bi histerična osoba mogla da izbegne spoznaju kroz acting out ili histrioničnost, pseudo-hiperemocionalnost. Primer: (U grupi: pacijent ide od osobe do osobe na veštački način, tražći pažnju i ne primećujuči da je dobija.) Terapeut: „Pokušaj eksperiment. Ostani u kontaktu sa jednom osobom.“ (Pacijent to čini.) „Primeti da nisi video šta ti je on pružio.“ S druge strane, ako bi pacijent bio depresivan, terapeut bi mogao da odabere tehnike u kojima traži od njega da ustane i učini nešto. Primer: Terapeut: „Hajde da ustanemo. Sada zamisli da je ovde tvoja žena i izrazijoj šta osećaš bez reči, samo kroz pokret.“ Bez disciplinovane Svesnosti tehnike su samo eksperimentalno istraživanje, terapeut postaje sredstvopromene, pacijent ne razvija poverenje u sopstvena sredstva fokusiranja Svesnosti, a eksperiment postaje pokušaj uslovljavanja. Putem fenomenološkog fokusiranja terapeut može i da uči i da dozvoli pacijentu da dođe do uvida, da se bavi nedovršenim poslovima iz prošlosti, da otkrije načine da ojača ono što je sada u službi organizma, da iznova proceni osobine koje su bile deo njegove ličnosti, a više nisu. Psihoterapija može da bude efikasnija kroz prihvatanje i uvid korištenjem direktnog fenomenološkog rada na saznavanju otpora i izbegavanju, npr. obučavanje pacijenta da bude svestan procesa uz pomoć kojeg izbegava Svesnost. Koristeći fenomenološko fokusiranje i otvoren dijalog, pacijent može da postane na sličan način svestan svog procesa povezivanja u sadašnjosti, uključujući i transfer i druge parataksičke distorzije. Proces se u ovom kontekstu odnosi na to da pacijent zna šta čini i kako to čini. Kao i u psihoanalizi, odnosom se eksplicitno bavi, ali korišćenjem fenomenološkog fokusiranja i dijaloga umesto pojačavanjem transferne neuroze koju interpretira terapeut. U GT fokus je na onome što treba da bude istraženo, a ne na onome što treba da bude promenjeno. Geštalt terapeut stavlja u zagradu i posmatra ono što je važno za pacijentovu regulaciju, uz veru da povećana Svesnost i kontakt dovode do rasta. Iskustvena eksploracija sprovodi se neutralno, objašnjavanjem onoga što jeste i

144 rasvetljavanjem onoga što treba da bude u prvom planu za Organizmičku Samoregulaciju i dijalog sa svetom. Ovo saznavanje onoga što jeste uključuje prihvatanje stanja nesreće, nesvesnosti, frustriranosti, otpora, zaglavljenosti u problemu, onoga što jeste. Jeste, tačka. Celokupna osoba se posmatra i prihvata. Ovo je osnovnapodrška za pojačavanje, ponovno uspostavljanje ili započinjanje pacijentovog dijaloga sa svetom. Direktno usmeravanje ka promeni, umesto saznavanja onoga što jeste i razvijanja iz te tačke, ugrožava kako dijaloške tako i fenomenološke stavove. Prihvatanje sebe i puna Svesnost daje podršku organizmički determinisanom rastu. Pacijenti će često prerano krenuti sa znanja o tome kakvi su ka tome šta u vezi sa tim mogu da učine. Ovo je oblik neprihvatanja kroz dualistički pokušaj menjanja sebe (Yontef, 1976). Ponekad pacijent pogrešno veruje da ga terapeut ne prihvata kakav jeste. Ponekad se terapeut zavarava da prihvata pacijenta takvog kakav jeste kada to ne čini. Rad na istraživanju mora da uključi to kako terapeut i pacijent utiču jedan na drugog i kako na obojicu deluje nova Svesnost. Ako rad Svesnosti kao proces teče kod indivude na takav način da vodi do osećanja neprihvatanja, depresije itd. pacijent o tome treba da povede dijalog sa terapeutom i terapeut mora da podrži eksploraciju nedefanzivno. U terapiji bez menjajućeg pokretača terapeut je konsultant za fenomenološko istraživanje i potpomaže dijalog. Terapeut preuzima odgovornost za milje, ponaša se prema onome što je za njega od vitalnog značaja, odnosi se dijaloški i pacijent reguliše sebe u skladu sa svojim potrebama reagujući na terapeuta i terapijski milje. Terapeut asistira pacijentu koji prepoznaje svoje reakcije i sposobnost za efikasno reagovanje prema terapeutu. Da li će osoba biti dobar Geštalt terapeut zavisi od poklapanja ličnih potreba terapeuta i zahteva terapijskog zadatka koji je pred pacijentom. Terapeut koji ima sklonost da izrazi sebe pacijentu i koji oseća potrebu da olakša pacijentovu samodeterminaciju i asertivne reakcije biće prirodniji u GT od terapeuta kojem je potrebna "Trebalo bi da" kontrola ili želi da spasi pacijenta. Poverenje u proces Organizmičke Samoregulacije znači da ne treba ubrzavati tretman uz pomoć terapijski indukovanog transfera, niti treba verovati da odnos može da bude savršen ako terapeut empatično prihvata pacijenta i skladan je sa njim. Pacijent ima sopstveni regulatorni sistem. Na dobrom odnosu se radi, na njemu rade obe strane uz i zbog Svesnosti i to je osnovni proces u GT. Pacijentovo pravo i moć da reguliše sebe i da bira ograničava terapeuta i znači da pacijent može da učini nešto što će ga udaljiti od terapeutove predstave o zdravlju. To jednostavno ne zavisi od terapeuta. Terapeut je odgovoran za milje, svoj kontakt, kompetenciju, brižnost. Život i terapijski rad pacijenta su njegova odgovornost. Deo terapeutove kompetentnosti predstavlja znanje i spoznavanje/potvrđivanje aspekata pacijenta koji njemu samom nisu poznati. Da bi došao u kontakt sa jezgrom osobe terapeut mora da ima sopstvenu perspektivu, da poznaje pacijentovu perspektivu, da rizikuje, konfrontira se, suoči sa besom, koristi kreativnu tehnologiju, dopusti frustraciju. Saznavanje onoga što j e s t e u pogledu Svesnosti i stvarnog susreta, je terapija – to je prirodan proces življenja i učenja. Karakteristike dijaloškog odnosa

145 Odnos je događaj koji se dešava – to je proces. Proces se dešava između dve osobe. Odnos se gradi u procesu kontaktiranja i mora da zadovolji zahteve kontakta o kojima smo ranije govorili: povezivanje, razdvajanje, kretanje i Svesnost. Da bi se povezale, dve zasebne osobe koje same sebe definišu moraju da stupe u kontakt i saznaju jedna drugu i takođe da zadrže svoje zasebne identitete. U GT odnos se formira oko zadatka povećavanja Svesnosti koja je neophodna za Organizmičku Samoregulaciju. Geštalt terapeut kontakt modelira u skladu sa Ja-Ti odnosom. Od svih oblika kontakta to je kontakt suštine jedne osobe sa suštinom druge koji ima maksimalnu moć da zaleči zaraćene delove u osobi (vidi fusnotu 1). I tehnički zadaci koji se tiču terapijske veštine i lično kontaktiranje terapeuta su nezamenjivi. Kvalitete kontakta potrebne za dobru terapiju mnogi su komentarisali. Većina se slaže da su potrebni briga i razumevanje terapeuta, iako ne postoji slaganje oko toga u čemu se sastoji briga ili koliko je direktno treba pokazivati. Na primer, briga klasičnog psihoanalitičara svakako se na drugačiji način pokazuje nego u klasičnoj Rodžersovoj terapiji. Dijaloški pristup zahteva da terapeut priđe pacijentu sa toplinom, direktnošću, otvorenošću i pažnjom. Ali kada se pokuša specifičnije odrediti, šta je to briga za drugog? Nije svaka briga i pažnja ozdravljujuća i dijaloška. Brižnost je kvalitet koji se odnosi na i delotvoran je samo kao deo procesa kontaktiranja. To je kvalitet pravog susreta sa drugom osobom kao o s o b o m . To je više od osećanja ili činjenja nečeg za pacijenta – to je proces i z m e đ u osoba. Razmotrićemo pet karakteristika kontaktiranja u GT u Ja-Ti dijaloškom odnosu. 1. Inkluzija Terapeut ceni fenomenološki doživljaj pacijenta, on sa poštovanjem ulazi u njegov fenomenološki svet, doživljava ga kakav jeste i prihvata pacijenta onakvog kakav je. Terapeut uspostavlja kontakt sa pacijentom i istovremeno dopušta sebi da na njega deluje pacijent i pacijentov doživljaj. On pokuša da sagleda svet kroz pacijentove oči. Buber govori o jednom od elemenata Ja-Ti odnosa kao o inkluziji, što je življenje kroz pol Drugoga u Ja-Ti polaritetu, tj. uključivanje u svet pacijenta (Buber, 1965a, 1965b). Praktikovanjem inkluzije terapeut se istovremeno povezuje sa pacijentom i od njega dobija informacije. Da bi ušao u svet druge osobe, a da ga ne obezvredi, fenomenološki orijentisan terapeut stavlja u zagradu, tj. ostavlja po strani perspektive u skladu sa kojima sam živi i u koje veruje i poštuje kao podjednako vrednu drugačiju realnost i različit skup podataka. Ovo je dopuštajući stav uz pomoć kojeg terapeut razume i prihvata drugu osobu bez procenjivanja njenog stava ili ponašanja kao pozitivno ili negativno. 2. Prisustvo Terapeut pokazuje ono što zaista jeste, svoje pravo ja.

146 On dovoljno poštuje svoje pravo ja da ga poznaje, da ga zadržava dok praktikuje inkluziju, i da preferira da ga pokaže umesto da "deluje" - izgleda kao drugačiji nego što jeste. Terapeut koji je veoma zagrižen i želi da izgleda neutralno ili koji je uplašen i želi da deluje smireno li koji je besan i želi da izgleda prihvatajuće i kao da je pun ljubavi "deluje kao da je" umesto, da zaista jeste prisutan. U dijaloškoj terapiji terapeut pokazuje da mu je stalo svojom iskrenošću umesto svojom stalnom blagošću. On ne samo da dozvoljava pacijentu da bude kakav jeste, on takođe sebi dozvoljava da bude kakav jeste. Ovo podrazumeva više od toplog prihvatanja. Geštalt terapeut takođe: pokazuje svoje sumnje, izražava ograničenja, bes i dosadu, deli svoja zapažanja o aspektima pacijenta koje pacijent negira, ali koje terapeut autonomno posmatra, i iznad svega, ima dovoljno izdvojenu perspektivu da može da ima jasnu i tačnu predstavu o pacijentovom karakteru kako bi vodio rad. Buber govori o prihvatanju drugog kakav jeste u datom trenutku kao o nužnom, ali ne i dovoljnom uslovu za uspešnu terapiju. Uspešan terapeut takođe potvrđuje osobu u njenom punom potencijalu (Friedman, 1976a, 1976b). Takav terapeut radi i pored sadašnjih manifestacija pacijenta sa osobom u koju on prerasta. Potvrđivanje znači prihvatanje ne samo onoga čega je pacijent svestan, već takođe i aspekta njegove egzistencije koji su negirani/alijenirani. Ovo zahteva autonomiju i prisutnost terapeuta kao i praktikovanje inkluzije. Pravi susret osoba često uključuje davanje nečega što nije željeno, tj. tačan feedback. Ova potvrđujuća prisutnost se ponekad pogrešno smatra neprihvatanjem, odbacivanjem pacijenta onakvog kakav on jeste. 3. Predanost dijalogu Dijaloški orijentisan terapeut je zaista posvećen dijalogu, on dozvoljava da ono što je "između" kontroliše situaciju. Inkluzija i prisustvo su osnovni temelji dijaloga. Zajedno oni znače da terapeut uspostavlja kontakt na takav način da dozvoljava sebi da na njega utiče pacijent (inkluzija) i dozvoljava pacijentu da bude pod uticajem (da na njega deluje) ono što je terapeut (prisustvo). On posmatra kako je pacijent umesto da analizira i govori mu šta bi "trebalo da", on se empatički uživljava u pacijentov fenomenološki svet i izražava svoje unutrašnje ja kada je to važno za pacijentov zadatak. Terapeut uspostavlja kontakt sa Ja-Ti stavom, umesto u duhu kontrole, uslovljavanja, manipulacije, eksploatacije pacijenta ili u nekom drugom obliku Ja-To. Posvećenost dijalogu znači uspostavljanje relacija na osnovu eksplicitno onoga što osoba doživljava i na osnovu poštovanja prema onome što osoba doživljava. Osoba ne može da praktikuje valjanu GT, a da ne uspostavi Ja-Ti kontakt. Ali uspostavljanje kontakta ne znači utvrđivanje odnosa. Odnos se razvija kada dve osobe, od kojih svaka ima zasebnu egzistenciju i lične potrebe, uđu u kontakt jedna sa drugom prepoznajući i dopuštajući međusobne razlike. Ovo je više od kombinacije dva monologa, reč je o dve osobe u smislenoj razmeni.

147 Posvećenost dijalogu ne znači samo da svako izražava svoje unutrašnje ja, već takođe da bude receptivan prema samoizražavanju druge osobe, već takođe znači da dozvoljava da ishod determiniše ono što je IZMEĐU osoba, a da ne bude kontrolisan od strane bilo koje individue. Popuštanje ovoj kontroli znači da je svaka osoba pod uticajem različitosti druge osobe i da postoji dopuštanje da se dogodi dijaloški proces, kao i posvećenost njemu. Ovaj dijaloški proces cenjeni je u GT nego bilo koji poseban ishod ili situacija u kojoj je bilo terapeut, bilo pacijent kontrolisan. Mi možemo da ostvarimo kontakt ako to hoćemo i izaberemo. Ali u dubljem smislu te reči mi kontakt ne možemo da ostvarimo. Uzajaman kontakt je događaj koji se desi u odnosu p o n e k a d kada ljudi žive Ja-Ti stav i uspostave kontakt. Uzajamnom kontaktu se dopušta da se desi. Kontrast: (1) Stvaranje kontakta, tj. jedna osoba je tu, otvorena za kontakt i nastoji da uspostavi potpun odnos. Terapeut može da bude živ, da deli sa pacijentom ono što doživljava, da poseže ka njemu bez obzira na to šta čini pacijent. I, (2) Dopuštanje da se kontakt desi. Za ovo je potrebno dvoje i mora da se dogodi kao čin milosti koji prevazilazi stvaranje kontakta. Kada dve osobe pokazuju i izražavaju svoje pravo ja jedno drugom sa stavom Ja-Ti i to se dešava uzajamno, slobodan tok afektivne energije ponekad se dešava među njima. Ovo je moguće kada oboje odustanu od kontrole nad sobom i drugim i dopuste da se Ti dogodi. Buber kaže da čovek može da izabere da se ponaša s ljubavlju, ali ne može da izabere da oseća ljubav, to je ono što čovek dozvoljava da se dogodi. Da bi se ovaj događaj u odnosu odigrao, obe strane moraju da budu spremne, da žele i da budu u stanju da podrže kontakt. U terapiji Uzajaman Kontakt obično sledi posle pripremnog rada – uspostavljanja kontakta, učenja fenomenološkog fokusiranja, saznavanja otpora. Na žalost, čak i kada dve osobe dozvole sebi da budu ono što zaista jesu, i njihov način bivanja uključuje iskreno podržavanje kontakta, pružanje podrške Ti, Uzajaman Kontakt ne mora da postoji između njih. Važan deo odgovornosti, profesionalne i druge, sastoji se u znanju kada je to tako i u prihvatanju ograničenosti odnosa. Ovo je deo poštovanja onoga što je između dve osobe. Osoba ne može da zna pre nego što se to desi, hoće li se Ti desiti. Mi živimo odvojene živote, mi uspostavljamo kontakt, nadamo se. Možemo uspostaviti kontakt sa stavom koji dopušta ili čini verovatnim produbljivanje dijaloga. Ali ako pokušamo da učinimo da se Ti dogodi, u samom procesu tog nastojanja, mi tretiramo sebe i/ili druge kao objekt kojim se manipuliše i koji se idealizuje. Na primer, pokušavajući da se ponaša s ljubavlju kako bi se Ti dogodilo terapeut svoj bes, frustriranost, povlači i sakriva. Ako se ovim procesima ne dozvoli da budu iskazani, kao i ljubavi i blagosti, kontakt se ostvaruje između dva ideala koji se zovu terapeut i pacijent, a ne između dva čoveka onakva kakva su. Ponekad je konfrontacija neophodna u Ja-Ti odnosu (Buber, 1965a, Jacobs, 1978, str. 105). Kada su ljudi prisutni, izražavaju sebe i preuzimaju rizik – tada i samo tada je moguće da se Ti razvije. Mnogi terapeuti vrše nasilje nad Ja i Ti zastupajući otvoreno ili prikriveno da pacijent treba da prihvati njihovu verziju Ja i Ti. Kada terapeut usvoji stav otvorenosti, brižnosti, poverenja, itd., kao dobar princip prema kojem ljudi treba da žive, i kada ovo koristi kao standard zdravlja – takav humanista nameće kriterijum ili spoljašnji pečat, novu tiraniju prema kojoj ljudi treba da se prilagode. Ovo je to što smo ranije zvali

148 "trebalo bi da". I humanističko pravilo ništa manje nije pravilo od drugih. Kada vođa grupe želi da pacijenti sa drugima podele sve unutrašnje tajne, ili kada ne poštuju potrebu za povlačenjem i privatnošću (možda ovo naziva otporom) ili kada ocrnjuje intelekt ili se ne dopuštaju tehnički odgovori ili kada terapeut pokušava da spreči da pacijent doživi bilo kakvu frustraciju, ili kada u celini zahteva uzajamnost koja je toliko potpuna da eliminiše diferencijaciju uloga između profesionalnog terapeuta i pacijenta, ovo predstavlja nasilje nad aspektom koji dopušta da se Ja i Ti dogodi. Cilj GT je jedino Svesnost i uz to odgovornost za sebe i izbor. Svaki ideal u skladu sa kojim terapeut želi da oblikuje ljude ugrožava ovo: idealne relacije, idealno telo, idealni tok energije. To znači da pacijent može da bude zreo, da bude dobra osoba i da pritom odabere manipulaciju, tajanstvenost, itd. Čak ni potpuna Svesnost nije zahtev, već samo oruđe ili proces koji osoba uči i koristi za samoregulaciju. Na postoji idealan proces Svesnosti. GT pomaže ljudima da budu svesni sopstvenog procesa Svesnosti kako bi bili odgovorni i kako bi selektivno uz diskriminaciju mogli da odaberu kada i gde da budu Svesni sopstvene Svesnosti. Dijalog i Svesnost su otvoreni procesi koji su centrirani u sadašnjosti, a nisu centrirani na cilj usmeren, na sadržaj orijentisan kriterijum. Posvećenost procesu Dijaloga dosledna je postavljenom cilju: Svesnosti, pošto Dijalog prirodno vodi u povećanu Svesnost i pošto je Svesnost nužan aspekt dijaloga. Posvećenost dijalogu ne slaže se sa primarnošću bilo kog drugog cilja. Ako je cilj modifikacija bilo kog ponašanja, to stvara pritisak da se pacijent promeni što je suprotno i Dijalogu i fenomenološkoj eksploraciji. Terapeut može biti dijaloški usmeren i fenomenološki istraživati otvorenost i izražajnost i da se takođe nada da će pacijent postati otvoreniji i ekspresivniji, terapeut ne može ujedno da zauzme dijaloški stav i da prihvati otvorenost ili ekspresivnost kao primarni cilj intervencije. Jer terapeut koji se drži posvećeno dijaloga i cilja – procesa, treba da ima poverenje u unutrašnju vrednost svake osobe i sposobnost osobe da sebe organizmički reguliše. Uspostaviti kontakt bez preteranog zaštićivanja, zanemarivanja ili kontrole zahteva poštovanje ili veru u samodeterminaciju. Konačno, pokazivanje svoga ja i dopuštanje da ono što je između osoba kontroliše tok odnosa predstavlja oblik predavanja zasnovan u početku na uverenju, a kasnije nadamo se na iskustvenim podacima. 4. Neeksploatacija GT je nemanipulativna i ne eksploatiše odnos čoveka prema čoveku pri čemu terapeut poštuje svaku osobu kakva jeste. Iako uzajamnost u terapiji nije potpuna i postoji diferencijacija zadataka/uloga ne postoji hijerarhijski statusni sistem koji podržava ili koji zasniva terapeut, tj. odnos je horizontalan. Najmanje četiri oblika eksploatacije se mogu razmotriti: A. Osoba se tretira kao sredstvo uz pomoć kojeg će se postići neki cilj, B. Nejednakost jezika (vertikalni odnos), C. Terapeut ne radi svoj posao u potpunosti, D. Neuspeh u uspostavljanju prikladnih kontekstualnih granica. A. Osoba se tretira kao sredstvo uz pomoć kojeg će se postići neki cilj

149 Terapeut kakav jeste uspostavlja kontakt sa pacijentom kakav jeste na takav način da je pacijent takav kakav jeste potpun, pri čemu je jedini cilj povećanje Svesnosti. Kada se ponaša u skladu sa ovim međuljudskim modelom osoba se potpuno uključuje potpuno i intenzivno u kontakt sa osobom ili zadatak koji je pred njom, pri čemu se i jedno i drugo tretira kao Ti, koje je samo po sebi cilj, a ne kao To (stvar ili sredstvo koje će dovesti do nekog cilja). Da bi to postigao, terapeut treba da više vodi računa o procesu iskrenog kontaktiranja između samodeterminišućih osoba umesto o bilo kom drugom ishodu. Da li zadržavamo svoj stav o tome da ne postoji spoljašnji standard prema kojem bi se pacijentova egzistencija trebala prilagoditi, čak i kada se suočavamo sa mogućim nasiljem, ugrožavanjem pacijentovih granica i psihozom? Da, iako su naše intervencije izmenjene. U ovakvim slučajevima je neophodno, pre svega, da terapeut usmeri napor da uspostavi kontakt sa pacijentom nemoralistički i nedefanzivno. To uključuje i to da terapeut izražava i insistira na sopstvenim granicama, izražavajući svoje nade, želje i osećanja. Ponekad to podrazumeva preuzimanje akcije kojom će se ograničiti ili hospitalizovati pacijent, aranžirati društvena pomoć pacijentu, itd. U takvim akcijama profesionalac ide iza uobičajene uloge terapeuta. Iako je filozofija Dijaloga i Fenomenologija dobra osnova, tačan smer akcije u takvim slučajevima određuje celokupna situacija, uključujući i socijalni kontekst i celokupan profesionalni trening, a ne samo ulogu psihoterapeuta. Kada se osoba tretira kao kategorija kao objekt koji treba da bude analiziran, spašen, transformisan, tada se osoba tretira kao To, kao sredstvo za postizanje cilja zadovoljavanja ega spasioca, ili nekog spoljašnjeg cilja ili svrhe, (tj. mentalnog zdravlja, socijalne pravde, itd.). Sa o s o b o m se ne kontaktira. U GT tretiramo svaku osobu, svaki susret, svaki trenutak kao nešto što je samo po sebi cilj. Bilo da se ponašanje osobe prema konsenzusu procenjuje pozitivno ili negativno, bilo da susret dovodi do "izlečenja", to je sekundarno u odnosu na naglašavanje onoga što j e s t e . Terapeuti imaju mnoge vrednosti, kao što je npr. želja za poboljšanjem društva. Ako tokom terapije važnost ovog cilja nije sekundarna u odnosu na samodeterminaciju pacijenta, pacijent se tretira kao To. Svaka osoba ima sposobnost da bira, ima sopstvenu samoregulaciju, svoje vrednosti. Geštalt terapeuti poštuju pacijentove izbore (i preuzimanje pozitivnih i negativnih posledica), čak i kada se ne slažu i kada im se ne sviđa izabrano. Vrednosti terapeuta vrede da se podele sa pacijentom ako se to čini u nekom kontekstu dijaloga i ograđivanja, a ne sa stavom ubeđivanja i autoriteta. GT se bazira na uverenju da individualni razvoj, Svesnost i odgovornost proističu iz takvog kontakta i da se napretku društva najbolje služi ako se terapija sprovodi kroz Ja-Ti dijalog, a ne kroz reformisanje pacijenta. Terapeut nije tek sredstvo kojim će se postići neki cilj, pošto je terapeut takođe osoba. Ako je terapeut samo sredstvo ka pacijentovom intrapsihičkom ostvarenju, time je odnos osobe prema osobi redukovan, a takođe i spektar Svesnosti. Terapeut i pacijent sebe realizuju kroz svestan međusoban kontakt. B. Nejednakost u jeziku (vertikalan odnos) Eckstein tvrdi da u psihoanalitičkoj terapiji pacijent i terapeut govore različitim jezicima, tj. pacijent slobodno asocira, a terapeut interpretira (R. Eckstein, predavanje,

150 1978). U GT pacijent i terapeut govore isti jezik u sadašnjosti utemeljenog doživljavanja. Pristup različitih jezika je vertikalan, pri čemu terapeut čini nešto pacijentu ili za pacijenta. Vertikalan odnos (Simkin, 1976) je onaj u kome uloga prevazilazi diferencijaciju i stavlja učesnike u hijerarhijski odnos. Medicinski model bolesnog pacijenta i intervencije kojom upravlja samo terapeut predstavlja primer vertikalnog stava. Zaštita potrošača i holistički zdravstveni pokreti su, delom, pokreti za horizontalne odnose. Učiniti nešto za ili pacijentu onemogućava pacijenta da sazna kako da bude odgovoran za sopstveni razvoj i rad na tome, što podrazumeva vertikalan odnos i obično ujedno i psihološku eksploataciju. Pacijent će se možda bolje osećati zahvaljujući vertikalnoj intervenciji terapeuta, a neće znati kako, čime će biti osnažena njegova vera u sopstvenu slabost i neodgovornost. Tako, onaj koji leči stiče moć i status na račun pacijenta. Ja-Ti relacija i neeksploatatorski stav obeležava dijalog i zajednički rad u kojem su osobe ravnopravne. Terapeut preuzima odgovornost za stvaranje klime pogodne za dijalog i za olakšavanje fenomenološkog eksperimentisanja pacijenta. Dijalog obezbeđuje kontekst ili medijum za rast, rad Svesnosti obezbeđuje sredstvo ili metod za intenziviranje fokusa usmerenog na taj rast koji pacijent za sebe može da koristi. U razvoju kroz dijalog pacijent uči šta on zaista može. Nijednu terapiju kojoj nedostaje ovo naglašavanje horizontalnog odnosa ne nazivam GT. Vertikalni pristup deluje na način korišćenja tehnika. Da bi doveo pacijenta do cilja uz pomoć "Geštalt tehnika", uspostavlja vertikalni odnos i ne radi GT. Takvo manipulisanje pacijentom pretvara geštaltističke eksperimente sa Svesnošću u programe, redukuje odgovornost i podršku samog pacijenta (L. Perls, 1978). Ovo je delo eksploatacija zato što terapeut sebe veliča na račun pacijenta (npr. harizmatski terapeut i zahvalni pacijent). Pacijentovo unutrašnje, organizmičko buđenje u Svesnosti i u svetu predstavlja lečenje. Ovo se pojavljuje kroz zajednički susret u dijalogu dveju osoba. Susret (a ne terapeut) je ono što leči, pošto je susret razmena unutrašnjih Ja. Ovaj susret objašnjava intrapsihičke praznine u pacijentu. U vertikalnom odnosu terapeut ne deli dobrovoljno svoj privatni svet i ujedno ne hrabri pacijenta da uđe u njega. Terapeutovo Ja ostaje privatno ili skriveno, a pacijent je otvoreno ili prikriveno uveden u transfer umesto u Ja-Ti odnos. Geštalt terapeuti pokazuju ko su i rade na Svesnosti o odnosu koji se razvija. Transferna neuroza se ne podržava – problemi transfera se istražuju i prorađuju korišćenjem dijaloškog i fenomenološkog metoda. U vertikalnom terapijskom odnosu fokus je na pacijentu i njegovim problemima, patologiji i istoriji i ovo teži da se sagledava odvojeno od stvarnog odnosa – i u sadašnji odnos se ulazi samo putem koncepata transfera i drugih pacijentovih distorzija kojima je potrebna promena. Ovo stavlja realni odnos u pozadinu i on ostaje površan. U horizontalnom odnosu fokus je u potpunosti na tome da se bude tu jedan sa drugim, uz potpuno slušanje i gledanje i izražavanje usmereno na sadašnjost. Horizontalni dijalog predstavlja matricu uz pomoć koje se stiže do centra egzistencije pacijenta. U GT Dijalog i sadašnja egzistencija su u prvom planu, a transferom se bavi kada se javi i ometa.

151 "Ne postoje trebalo bi da pravila" je jedan aspekt horizontalnog stava. Svaka strana ima svoje vrednosti, preferencije, potrebe i želje i obe su odgovorne za sebe i samodeterminišuće. Terapeut koji nameće "trebalo bi da" postavlja se vertikalno prema pacijentu. Terapeut koji potajno veruje da je pacijent odgovoran za zadovoljavanje njegovih (terapeutovih) potreba, upada u vertikalni odnos. Primer je terapeut kome je dosadno i to pripisuje pacijentu ("Dosadan si") i očekuje da pacijent postane zabavniji. Terapeut može da bude neeksploatišući i horizontalan i da izrazi svoje želje kada je to važno za terapijski rad. Takva intervencija zahteva oprez terapeuta i brižnu pažnju posvećenu nivou podrške pacijenta i nivou terapeutove odgovornosti za sopstvenu frustriranost. Horizontalni odnos zasniva se na uverenju da je svaka osoba odgovorna za sebe. To znači da je svako primarna sila koja determiniše sopstveno ponašanje i da je svako odgovoran za svoju terapiju – doslovno "sposoban za odgovor". Svesnost omogućuje svakom da zna šta ceni i kakvu moć ima, odnosno nema. Uz posvećenost dijalogu nešto između dve osobe može da se pojavi u kontaktu kada se prihvati autonomija svakog učesnika komunikacije (N.B. odlomak C govori o odgovornosti terapeuta). C. Terapeut ne izvršava svoj posao u potpunosti Terapeut je u implicitnom dogovoru sa pacijentom i nepoštovanje tog dogovora predstavlja oblik eksploatacije. Ako terapeut ne izvršava u potpunosti svoj posao on eksploatiše pacijenta. Dobra psihoterapija zahteva tehničku kompetentnost i dobar odnos. Različiti sistemi i stilovi terapije variraju kada je reč o tome šta predstavlja dobar odnos i kakve tehničke intervencije su potrebne. Verujem da je pacijent eksploatisan uvek kada psihoterapeut ne preuzima odgovornost za sopstvenu kompetentnost kako u odnosu, tako i u pogledu upravljanja tehničkim pristupom, bez obzira na terapijsku školu kojoj pripada. Ni autentičnost, ni veštine koje se koriste, ni kreativnost u pogledu tehnika nisu dovoljne jedne bez drugih (Buber, 1967, str. 165, Yontef, 1969). Posao terapeuta u GT uključuje u najmanju ruku uspostavljanje klime pogodne za dijalog, praktikovanje inkluzije, pokazivanje sopstvene prisutnosti, predanost dijalogu, neeksploataciju, življenje odnosa, rad u ulozi eksperimentalnog fenomenološkog iskustvenog vodiča i sticanje tačne i holističke kliničke slike o pacijentovom karakteru. Iako uzajamnost i horizontalan stav predstavljaju deo GT perspektive, uzajamnost nije potpuna. Na primer, posao terapeuta je samo njegov. Iako pacijent ima paralelnu odgovornost prema svakom od terapeutovih zadataka, ovo ne umanjuje nužnost da terapeut radi svoj posao bez obzira na pacijentovo ponašanje. Maurice Friedman govori o uzajamnosti kontakta, poverenja i inkluzije (predavanje i lična komunikacija, 25. februar 1979). U psihoterapiji uzajamnost inkluzije nije potpuna (Buber, 1965a, 1965b, 1967, 1970, Jacobs, 1978, str. 114, Simkin, 1976, str. 79). Ugovor se sastoji u tome da je u fokusu pažnje pacijent. Ipak, pacijent obično dolazi na terapiju sa manje podrške za dijalog i Svesnost nego terapeut. Na prime, pacijent često ne može da vidi terapeuta tačno na početku terapije (Buber, 1965a, 1970). Ako terapeut može da vidi pacijenta tačno, on ima veću sposobnost da reaguje na situaciju, tj. ima veću sposobnost odgovora. Ipak, kada bi pacijent pokušao koliko može da vidi terapeuta onoliko tačno i potpuno kako terapeut vidi pacijenta, to bi često

152 onemogućilo rad na transfernom tipu poremećaja i drugim slepim mrljama koje hronično nosi sa sobom. Geštalt terapeut je otvoren za susret, otvoren je tome da pacijent posmatra terapeutovo ponašanje, da priča o terapeutovom životu i osećanjima – ako to pacijent želi. Ali naš dogovor se sastoji od toga da terapeut koristi sve svoje sposobnosti tokom određenog vremenskog perioda kako bi povećao Svesnost pacijenta. Terapeut može usled toga da se razvija kao i pacijent, ali dogovor je da se pažnja usmeri na pacijenta, iako kontekst zahteva da određene osobine terapeuta budu u prvom planu tokom psihoterapije, "rascep" terapeuta i njegove ličnosti nije potreban u GT. Podela ovih delova se može ostvariti inercijom ili neurozom pacijenta ili terapeuta. Tako, iako Geštalt terapeuti imaju horizontalan stav, oni nisu potpuno uzajamni kada je reč o tome na kome je fokus. Pacijentova privatnost napadnuta je pitanjima tipa: "Šta doživljavaš sada?" U fokusu pažnje je pacijent, pošto se smatra da je to ono što on želi i što mu je potrebno. Ali pravo i želja pacijenta da u nekim momentima kaže da to ne želi da učini, da želi da ne bude otvoren ili da želi da u fokusu pažnje bude terapeut, takođe se poštuje. To se ne smatra otporom. (Terapeut je takođe osoba i može želeti svoju privatnost. U dobroj GT sa ovim se otvoreno i direktno rukuje, a pacijentov zahtev se ne tretira kao otpor ili ugrožavanje tabua ili metodološkog principa). Kao profesionalac terapeut je odgovoran za to da uđe u susret spreman da krene ka pacijentu, da ga upozna i da mu pomogne. On se priprema da bude u stanju da ovo učini tako što podržava sebe pre i u toku susreta. Pacijent obično ne priprema sebe da krene ka terapeutu, da ga upozna i pomogne mu na isti način. Kako se terapija uspešno nastavlja, uzajamnost postaje potpunija. Terapeut eksploatiše pacijenta svaljujući na njega odgovornost (krivicu?) kada nema adekvatnog progresa, a za to su bar delom odgovorne prečice kojima je terapeut došao do svog zvanja. U ovim slučajevima (u kojima ja mogu da postignem slabu ili nezadovoljavajuću integraciju), ili mi nedostaje sposobnost da im pokažem ubedljivo da je potrebna promena ili reorijentacija, ili sam na neki drugi način nedovoljno integrisan da bih bio svestan suštinskog otpora (F. Perls, 1948, str. 578). Koliko sam ja svesna, želim da mom pacijentu bude bolje. Ako mu nije bolje, onda moram da tragam za onim čega nisam uspela da budem svesna ili što nisam uspela u njemu da osvestim (L. Perls, 1970, str. 126). Da li bi bilo tačno da ako bi pacijent tačno mogao da vidi terapeuta, terapija bi morala da se završi? Buber je tako mislio (Buber, 1967, str. 173). U GT otkrili smo da kada se pređe sa psihoanalitičkog na fenomenološki okvir i sa transfera na dijalog kao osnovu terapije, to često povećava moć terapije kada je pacijent sposoban da poveže Ja i Ti. Intenzivniji razvoj javlja se u terapiji kada je pacijent manje poremećen i više može da doprinese. U GT mi se učimo jednom oruđu – dijaloškom i fenomenološkom radu. Ovo se može odnositi na područja izvan onih koja se odnose na tačno sagledavanje terapeuta, npr. može se odnositi na tačno sagledavanje sebe, povećavanje Svesnosti, odabiranje životnog stila, nove mogućnosti koje se javljaju, itd. U psihoanalizi, pod čijim uticajem

153 je Buber bio kada je govorio o terapiji, pošto se sadržaji detinjstva i transfera obrade, teoretski nema više terapijskih zadataka. Ovo je medicinski model ili model patologije, umesto model rasta ili sazrevanja. Buberov stav prema terapiji sadrži u sebi dve opasnosti. Pretpostavlja da je terapeutova vizija tačna, a da pacijentova nije (Buber, 1970). To je samo ponekad tačno. Takođe, sadrži zamku pretvaranja Ja i Ti u pravilo, tj. u cilj terapije. Naš cilj u GT je Svesnost – uključujući i Svesnost o To, Ti i svesnost o tome kako se osoba povezuje i može da se poveže uzajamno, pa prema tome ima mogućnost da bira. Svesnost pruža mogućnost izbora i osposobljava osobu da uspostavi Ja-Ti relaciju. Znajući ovo osoba može da nastavi da produbljuje rad Svesnosti. Neki tvrde da ako bi terapeut bio autentično otvoren za kontakt bez veštačkog zauzimanja vertikalnog stava ("kao da" stava), bilo bi isto da li radi ili ne radi terapiju i, ako ne bi bilo, terapeut bi bio izveštačen. Tačno je da ako neko ne navlači masku terapeuta, njegova karakterna struktura se nazire i njegove "terapijske" i "neterapijske" crte se pokazuju u i izvan terapije. Ali ljudi su autentično različiti u različitim kontekstima. Osoba je različita kao ljubavnik, nastavnik, terapeut, otac, terapija nije isto što i prijateljstvo. Prema aristotelovskoj tradiciji crte osobe dolaze do izražaja bez obzira na kontekst. Prema teoriji polja, na kojoj se zasniva GT, crte su funkcija ličnosti i polja kojeg je osoba deo. Kada je neko terapeut, pažljivost i disciplinovanost dolaze u prvi plan na način na koji se to ne dešava u drugim kontekstima. Terapeut preuzima odgovornost za razvojni rad druge osobe što bi bilo shvaćeno kao napad i ometanje kada ne bi postojao eksplicitan ugovor o psihoterapijskoj seansi. Pacijentovo samoistraživanje i izlaganje ne bi bili bezbedni bez granica koje postavlja terapijski odnos. Terapija omogućava izazov unutar datih granica. Da li je eksploatatorski (neautentično) koristiti trikove? Ili možda: da li je eksploatatorski ne koristiti ih? Verujem da terapeut treba da stavi celog sebe i sve svoje sposobnosti u službu ostvarivanja terapijskog zadatka. Odbacivanje tehničkog manevra kada bi on doprineo radu ili korišćenje "štosova" kada se želi izbeći nužan lični susret, bili bi podjednako eksploatatorski. D. Neuspeh u postavljanju prikladnih granica Postoje druge granice potpuno profesionalnom terapijskom odnosu Geštalt terapeuta sa pacijentom. Ponašanja destruktivna po terapijski odnos koja potiču od terapeuta nisu iskupljena ničim što je napisano u ovom tekstu. Terapeut je odgovoran za održavanje atmosfere koja vodi do Ja-Ti i odgovoran je da bude stručnjak u pogledu tehničkih zahteva koji se tiču dijaloga i rada Svesnosti. Neka ponašanja se isključuju iz potpunog odnosa zato što su nedosledna sa radom Svesnosti ili dijalogom, zbog senzitivnosti individua uključenih u rad (što je deo pravog odnosa), ograničenja jedne strane u dijalogu, ili etičke ili legalne granice društva u kojem živi. Na primer, pacijenti kojima vlada strah ne mogu da nastave sa radom na Svesnosti kada se suoče sa zadirkivanjem, humorom ili dobacivanjem (koje doživljavaju kao pokušaj da budu poniženi, da se pokaže koliko su apsurdni i neadekvatni). Humor je važan aspekt za povezivanje, ali terapeut koji koristi humor odgovoran je da ga ne koristi na takav način da uvede pacijenta dublje u stid. Dijalog i rad na Svesnosti u takvoj situaciji zahtevaju diskretnost terapeuta kako sloboda i kreativnost terapeuta ne bi prešli u eksploataciju.

154 Deo eksplicitnog ugovora sa profesionalcem je da će se držati nekih spoljašnjih ograničenja. Nepridržavanje za ovo predstavlja jedan vid eksploatacije. Tu spada: određen nivo kompetencije, posebna baza znanja, odanost dobrobiti pacijenta, i takođe pridržavanje etičkog koda i određenih dogovorenih ograničenja.

Peti princip Etičkog standarda psihologa kaže: "5. Dobrobit potrošača Psiholozi su kontinuirano svesni svojih potreba i svoje pozicije moći u odnosu na klijenta, kako bi izbegli eksploatisanje njihove zavisnosti i poverenja. Psiholozi čine potrebne napore kako bi izbegli dvostruke odnose sa klijentima i/ili odnose koji bi mogli da oštete njihovu profesionalnu procenu ili povećaju rizik od eksploatacije. Primeri takvih dvostrukih odnosa uključuju rad sa zaposlenima, bliskim prijateljima, rođacima ili osobama na superviziji. Seksualna intimnost sa klijentima je neetička. (Etički standard psihologa, revizija iz 1977, Američko udruženje psihologa)" Poslovni odnos ometa terapijski stav terapeuta i pacijenta i komplikuje odnos zato što se približava i preklapa sa svetom izvan terapijske sobe. Terapija je priprema za život, a ne zamena za njega. Kada terapeut predstavlja deo tog života, kako da pacijent radi na tom odnosu sa terapeutom? Seksualni odnosi između terapeuta i pacijenta su u najmanju ruku dvosmisleni. Predstavljaju kršenje Etičkog koda većine profesionalnih udruženja, a u Kaliforniji su protivzakoniti. Ako je terapeut autentično zainteresovan za seks, on je izgubio svoju terapijsku perspektivu i ima ljubavničku perspektivu. Pacijent ima pravo da pretpostavi da se terapeut pridržava pravila gilde ili da informiše pacijenta ako je drugačije. Nadalje, pacijent ima pravo da pretpostavi da će profesionalac nastaviti da postupa tako (naročito ako se suoči sa iskušenjem) ili da će prestati da radi kao terapeut. U svetlu autoriteta i harizme pacijent prenosi na terapeuta, a u socijalnom kontekstu seksualne eksploatacije između žena i muškaraca, sumnjam da bi se terapeut mogao upustiti neeksploatatorski u seks sa pacijentom, a još manje je moguće da se to desi i da pacijent sagleda situaciju na takav način. Opažanje terapeuta od strane pacijenta kao eksploatatora, bilo to tačno ili ne, ometa poverenje koje je nužno da bi se sprovela terapija. S druge strane, ako terapeut uđe u seksualne odnose zato što je "to dobro za pacijenta", on je neautentičan i prema tome deluje u suprotnosti sa dijaloškim stavom na kom se zasniva GT. Moje je lično mišljenje da osoba ne može da bude kompetentan Geštalt terapeut sa pacijentom sa kojim održava seksualni odnos. Paradoksalno je to što druženje terapeuta i pacijenta van terapijskog konteksta može da upotpuni odnos, da ga učini stvarnijim i obostranim u jednom pogledu, ali ne i u drugom, Ja-Ti intimnost i dubina rada na Svesnosti biće umanjena ako procveta poslovni odnos, seks, itd. Spoljašnja granica može da olakša produbljivanje odnosa unutar granice. Potpun razvoj biljke ponekad traži potkresivanje ili obrezivanje. 5. Življenje odnosa

155 Kontaktiranje je življenje, a ne razgovor o životu. To je čin i iskustvo, a ne analiziranje. To je doživljaj sa pacijentom u sadašnjosti. Lečenje je život sa dijalogom. Geštalt terapeuti puštaju da se pojavi puna životnost koja proističe iz susreta. Kontaktiranje je povezivanje sa neposrednim i sa životom – sada. Povezivanje je življenje, a ne pričanje priča. To je plesanje, gluma, performans, a ne predavanje o plesu, glumi, performansu. Geštalt terapeuti se usmeravaju na doživljaj više nego na koncept. Oni žive u sadašnjosti umesto da analiziraju prošlost. Oni uvode nedovršeni aspekt prošlosti u sadašnjost uz pomoć različitih tehnika tako da se on može istražiti, iskusiti, odglumiti, videti, umesto da se o njemu samo priča. GT ne utvrđuje pravila protiv otvaranja prema pacijentu i protiv aktivizma terapeuta. U kontekstu tretmana uz pomoć transferne neuroze, spontano izlaganje pred pacijentom, ples, eksplozije radosti, besa ili nežnosti predstavljaju acting out, regresiju, narcizam, impulsivnost i ometaju analitičku eksploraciju. U kontekstu GT ovo može da bude vitalan deo Svesnog povećavanja intimnosti Ja-Ti odnosa. Različiti tipovi istraživanja zahtevaju različit stav ili vođstvo od strane terapeuta. Važno je razlikovati histerično ponašanje, regresiju, acting out, psihotičnu dekompenzaciju od dubokog, živog i smislenog izražavanja koje dolazi iz dubine Geštalt terapijskog odnosa. Neki kritičari arogantno pretpostavljaju da Geštalt terapeuti nisu svesni ovih razlika, ili možda tačnije, veruju da ako se histerija ili narcizam pojave kod pacijenta na GT to Geštalt terapeut podržava ili uzrokuje, ili naprosto ne vidi razliku. Takvo ponašanje se pojavljuje u bilo kom obliku psihoterapije. Jedan od mojih studenata je imao pacijenta koji je prolazio kroz impas. Pacijentova imaginacija predstavljala je sliku čoveka koji se udavio – afekat je bio prisutan, ali neizražen. Pacijent se osećao "ludim" i preplavljenim jer je bio prešao svoja uobičajena ograničenja. Supervizor psihoanalitičar koji je radio sa studentom smatrao je pacijentovu ekspresiju dekompenzacijom ne sagledavajući da je u ovom slučaju reč o prelazu sa potiskivanja i izveštačenosti na potpunost i rascvalost života. Geštalt terapijski odnos je potpun uključujući većinu aspekata ljudskog stanja: osećanja, misli, spontanost, eksperimentisanje, tehnologija, kreativnost, svađe, ljubav, frustriranost, dosada, itd. Sve što je propušteno predstavlja slepu mrlju pacijenta ili terapeuta i kao takvo, redukuje odnos. Ako nismo usklađeni sa interpersonalnim ili intrapersonalnim ili intencionalnim ponašanjima koja nisu deo Svesnosti pacijenta, mi redukujemo odnos. Radimo da bi ono što je bilo skotom postalo Svesno. ZAKLJUČAK GT je sistem psihoterapije koji kombinuje dijalog i fenomenologiju u jedinstvenu kliničku metodologiju. Shvatanje metodologije zahteva shvatanje određenih koncepata koje smo ranije razmatrali: fenomenologiju, Svesnost, kontakt, egzistencijalne relacije, organizmičku i regulaciju na osnovu postavljenih pravila, i terapiju bez menjajuće sile. Pet suštinskih karakteristika dijaloškog odnosa razmotrio sam u tekstu. Dalja elaboracija, naročito uobičajenih grešaka u praksi, takođe je potrebna.

156

8. GEŠTALT TERAPIJA: NASLEĐE POREKLOM IZ GEŠTALT PSIHOLOGIJE Komentar Ovaj tekst javno je izložen na simpozijumu koji je sponzorisalo Društvo za Geštalt teoriju na Internacionalnoj konferenciji psihologa tokom avgusta 1981. U to vreme njegov naslov je bio "Geštalt terapija: prošlost, sadašnjost, budućnost", a podnaslov "Geštalt terapija: legitiman naslednik Geštalt psihologije?". Objavljen je na engleskom i nemačkom u žurnalu Geštalt teorija 1982. godine, uz apstrakt na nemačkom. Takođe je objavljen na srpsko-hrvatskom. GT je počela kao revizija klasične psihoanalize (Perls, 1947, 1948, Polster, 1975b). Ubrzo je postala celovit i autonoman sistem koji integriše mudrost iz različitih izvora u jedinstvenu kliničku metodologiju (Perls, Hefferline i Goodman, 1951). Kliničke razvojne i karakterološke preokupacije i važne perspektive korišćene su u okviru koji se znatno razlikovao od psihoanalize kakva je bila kada je konstituisana (delom kao način tretmana). Pri formulisanju GT kao sistema, suštinski je bio Geštalt koncept. Ipak, bilo je dosta sumnji po pitanju toga da li GT sistem ima veze sa Geštalt psihologijom. Neki čak smatraju da GT i GP imaju kontradiktorne stavove kada je reč o suštinskim pitanjima (Henle, 1978, Sherill, 1947). Stav ovog autora je da je bazična metodologija GT direktno potekla filozofski, ako ne i istorijski iz GP. Emerson i Smith veruju da "niko ne može dovoljno dobro da razume GT bez dobrog poznavanja GP" (1974, str. 8). Razmotrićemo bazične principe koji su tako nastali i takođe i egzistencijalnu filozofiju GT u kliničkoj primeni Geštalt metoda. Postoje prilike koje su doprinele otuđenju GT i Geštalt psihologa i dovele do opšteg nerazumevanja GT. Jedan faktor je bilo pogrešno izjednačavanje GT sa F. Perlsom, kao da je GT perlsijanska terapija. Perlsov stil je često bio netipičan za školu i grub. Njegovo poznavanje i razumevanje GP bilo je ograničeno. Njegove popularne tvrdnje u obliku klišea privukle su pažnju i tretirane su često kao reprezent GT. Ovaj stil je suprotan bilo kom školskom, uključujući i valjan naučni pristup klasičnih Geštaltista.

157 Uzete bez pažljive definicije i bez adekvatne prvenstveno Geštalt terapijske perspektive, neke od ovih tvrdnji ne samo da deluju diskrepantno u odnosu na GP, već takođe i potpuno kontradiktorno. Nije sva GT persijanska (Dolliver, 1981, Dubin, 1976). GT nije osnovao samo F. Perls, već takođe i L. Perls (koja je dobro poznavala GP), Isadore From, Paul Weisz, Paul Goodman i drugi (L. Perls, 1976, 1978, Rosenfeld, 1978). Prema tome, mnogi drugi su izvršili značajan uticaj, npr. Polsterovi (1977), James Simkin (1976), Josef Zinker (1977). U javnosti se još uvek izuzetna važnost pripisuje F. Perlsu. Štaviše, Perlsovi popularni tekstovi naišli su na više pažnje nego njegovi učeniji napori, kao i napori njegovih kolega koji teorijski u većoj meri zadovoljavaju (npr. Perls, Hefferline, Goodman, 1951). Drugi faktor je mali broj tekstova o GT i nedostatak jasnog i dobro diferenciranog modela GT. Ako Geštalt terapeuti ne razjasne šta je GT oni koje porede GT i druge sisteme imaće problema ako pokušaju da dobro obave posao. U sadašnjosti, sve više se poklanja pažnja stvaranju modela u GT i budućnost GT zavisi u velikoj meri od uspeha ovog nastojanja (Yontef, 1981a, 1981c). Ovaj tekst zamišljen je kao sinopsis onih principa Geštalt terapijskog sistema koji su potekli iz GP i govore o povezanosti sa GP. Pošto je ovo samo sinopsis, elaboracija će biti svedena na minimum. Bilo bi jednostavno neprikladno porediti GT i GP na ograničen način razmatrajući deo po deo. Tačni detalji koji mogu delovati slično ili različito od manjeg su značaja nego struktura u celini. To je geštaltistički pristup. Korišćenje zajedničkih termina (npr. figura/pozadina) ili razlike u naglašavanju određenog aspekta polja (npr. organizmičke varijable) ne mogu da dokažu ni bazičnu povezanost, kao i nepovezanost između GT i GP. Iako bi čovek mogao da prihvati stavove Geštaltista Berlinske škole (Koffka, Kohler, Wertheimer) kao ortodoksne i koristiti termin Geštalt za ono što se podudara sa njihovim gledištem, mnogo bi korisnije bilo uporediti ono što su Geštaltisti Berlinske škole radili u svom kontekstu sa onim što rade Geštalt terapeuti u svom. Polazeći od takve perspektive lakše je steći uvid u suštinsku povezanost GT i GP. Geštaltistički pristup oba Geštalt pokreta predstavlja oblik fenomenološke teorije polja. U svojoj suštini to je način istraživanja (Wertheimer, 1983, str. 3). Ovde možemo nagovestiti diskusiju koja sledi zapažajući dva aspekta ove metode: (1) Zasniva se na poverenju u neposredno, naivno iskustvo. Ovo znači uključivanje svih podataka iskustva, objektivnih i subjektivnih, unutrašnjih izveštaja i spoljašnjih opservacija; (2) Potreban je uvid u funkcionalnu međupovezanost koja oblikuje intrinzičku strukturu celine bilo koje situacije koja se proučava (Kohler, 1969). Ovaj metod je u značajnom kontrastu sa glavnim načinima istraživanja kojima je GP predstavljala alternativu (vidi Heidbreder, 1933, i Wertheimer, 1945). Wundtov i Titchenerov introspekcionizam nije imao poverenje u neposrednu ("naivnu") percepciju, već je verovao da se ona zasniva na grešci. Ljudi su morali biti obučavani da sagledaju "istinu": da ljudi mogu da percipiraju jedino kvalitete i atribute (npr. liniju, boju, oblik) i da uče da zaključuju i oblikuju ovo u smislene objekte. Mi ne vidimo predmete kakvi su stolica i sto, već treba da to naučimo. Subjekti u introspektivnim istraživanjima izveštavaju o kvalitetima i atributima "čiste" percepcije. Tako ne samo

158 da introspekcionisti nemaju poverenja u neposrednu percepciju, već takođe imaju i atomistički stav. Um, npr. nije celina, već suma svojih sadržaja. Bihevioristi su takođe bili atomisti sa svojom teorijom S-R i takođe nisu verovali ili su isključivali iz istraživanja ono što su subjekti u istraživanjima tvrdili da doživljavaju. Subjektivni podaci iskustva naročito i eksplicitno su se odbacivali (Kohler, 1947, str. ∗ 34). U kliničkom kontekstu GT se suočila sa sličnom situacijom. Psihoanalitičari tog doba (četrdesete) nastojali su da shvate celog pacijenta, ali su se oslanjali na teoriju koja ∗ nije verovala svesnom iskustvu pacijenata , koja je bila u velikoj meri dualistička, atomistička i aristotelovska u svom istraživanju noumena, i sagledavala je čoveka kao motivisanog silama izvan njegove kontrole (Steward, 1974). Kada su bihevioristi po prvi put ušli na scenu kliničke prakse i dalje su bili atomisti i nepoverljivi prema iskustvu. Nijedan pristup nije koristio moć pacijentovog neposrednog iskustva kao sredstvo istraživanja (tj. fenomenološko fokusiranje) i nijedan nije uključivao sve tipove podataka (Yontef, 1976, 1969). GT je imala isti zadatak kao GP, ali u drugačijem kontekstu. Wertheimer je rekao da istu stvar u drugačijem kontekstu moramo da uradimo na drugačiji način (Wertheimer, 1945). GT se u mnogo aspekata razlikuje od GP, ne zbog razlike u filozofiji ili metodi, već zbog različitih konteksta. Ista figura ima različito značenje u funkciji pozadine (konteksta). Klinički kontekst postavlja različite zahteve od konteksta akademske psihologije i bazičnog istraživanja. Na primer, u bazičnom istraživanju istraživač određuje za čim traga. U psihoterapiji pacijent prezentuje podatke svoje fenomenologije. I GP i GT traže uvid u sile koje obezbeđuju inherentnu strukturu situacije, proces ili događaj koji se istražuje. I jedna i druga uključuju sve tipove podataka onako kako se doživljavaju i smisleno smeštaju u sadašnju situaciju. U podsetniku koji je deo ovog teksta skiciramo Geštalt metod GP i GT, fenomenološku teoriju polja, i zatim primenu ovog metoda u Geštalt terapijskom načinu egzistencijalističke psihoterapije.

FENOMENOLOŠKA TEORIJA POLJA 1. Neposredni doživljaj posmatrača Izgleda da postoji jedinstvena polazna tačka za psihologiju, upravo kao i za sve druge nauke: svet koji naivno i nekritički sagledavamo (Kohler, 1947, str. 7).



Ono što se proučava u okviru polja je fenomen dat u iskustvu, a ne noumen sila za koje se pretpostavlja ili zaključuje da se kriju iza prisutnog fenomena. Metod istraživanja polja je deskriptivan, opisuje šta i kako (strukturu i funkciju). Ovo se može porediti sa analitičkim pristupom ili pristupom koji klasifikuje kao u aristotelovskoj tradiciji, koji se fokusiraju na uzročnost ili na "zašto" (Lewin, 1935). Sada ovo više ne vredi u tolikoj meri, pošto se neki bihevioristi fokusiraju na «O» iz S-O-R. Ovo više nije sasvim tačno, pošto su neki savremeni psihoanalitičari pod uticajem Kohuta.



∗

159 Geštaltistički pristup polja je fenomenološki (Yontef, 1969, 1976). Proučava "polje" onako kako ga doživljava osoba u tom momentu. Fenomenologija kao jedini podatak prihvata ono što je neposredno i naivno doživljeno u tom trenutku (Idhe, 1977, Kohler, 1947, L. Perls, 197?). U pristupu teorije polja svi fenomeni se smatraju legalnim i adekvatnim predmetom istraživanja. Nijedan fenomen se ne klasifikuje kao slučajan, čak ni kao jedinstven ili neponovljiv doživljaj (Kohler, 1947, 1969, Lewin, 1935). Govoreći fenomenološkim terminima, svaki fenomen može da bude doživljen ili istraživan. "Onako kako se javlja u iskustvu" ne znači samo ili pre svega "subjektivno" ili "osećanje". To uključuje "objektivno" iskustvo ili spoljašnje posmatranje podjednako kao i emocije i ostalo "subjektivno" iskustvo. Sistematska opservacija ponašanja je podjednako inherentna fenomenologiji kao i razjašnjavanje osećanja.2 Ne samo da fenomenološki orijentisani terapeuti posmatraju, veruju u i pospešuju totalno iskustvo pacijenta, već takođe obraćaju pažnju na to koji aspekt pacijentovog iskustva je inhibiran ili zanemaren. One teme koje su u sadašnjem trenutku važne i koje su izvan pacijentove sadašnje svesnosti, postaju deo svesnosti. Pošto se fenomenološka eksploracija bazira na iskustvu, to je apsolutno od suštinske važnosti da ono što se doživljava bude diferencirano od pretpostavljenih elemenata, naučenih ili zaključenih. Wertheimer govori o ovome kao o doživljaju koji nije "______ učenjem" (Wertheimer, 1945, str. 221). Husserl govori o ovome kao o "stavljanju u zagradu" (Idhe, 1977). Predrasude – metafizičke predrasude, predrasude o tome šta čini podatke, lične vrednosti – ostavljaju se po strani ili "stavljaju u zagradu" tokom fenomenološkog istraživanja kako bi omogućili subjektu da doživi ono što je "dato" u situaciji, bez kontaminacije. Jedan od najviše popularizovanih, a najmanje shvaćenih aspekata GT je naglasak na "sada". Fenomenološka teorija polja smešta iskustvo opažača u prostor i vreme – ovde i sada. To znači da proces svesnosti može da se dogodi samo ovde i sada, iako se predmet svesnosti može odnositi na tada i tamo. Prema Einsteinu, u teoriji polja moderne fizike, ne postoji akcija na daljinu – ono što ima učinka prisutno je u istom času i konkretno (Einstein, 1950, 1961, Koffka, 1935, Lewin, 1935). Na primer, pacijent koji doživljava osećanja napuštenosti od strane majke diskutuje o ovome u terapeutovoj kancelariji. Sećanje i osećanje dešavaju se sada i ovde tokom terapijskog časa, ali predmet doživljavanja se dogodio u prošlosti. Naglašavanje sadašnjosti u GT je pod direktnim uticajem GP (Wallen, 1970). Ono što je neposredno je relativno, a ne apsolutno za posmatrača. Einsteinova teorija polja pri proučavanju kretanja relativna je kada je reč o telu koje se smatra nepokretnim. U fenomenološkoj teoriji polja koje polje će se proučavati zavisi od doživljaja posmatrača. Pri izboru teme istraživanja neke osobe (naučnika, subjekta, terapeuta, pacijenta) odlučujuću ulogu ima subjekt i unutar tog polja nastavlja se eksploracija na osnovu onoga što doživljava.3

2

Tako GT naglašava ponašanje dostupno posmatranju, ali to nije biheviorizam, već fenomenologija. Polje može biti polje iskustva učesnika u polju koje čine organizam/sredina, npr. jedan od učesnika dijaloga. Ono se ne može definisati uz pomoć doživljaja trećeg posmatrača koji sebe ne smatra delom proučavane interakcije. Taj vanjski posmatrač takođe je deo polja organizam/sredina koje uključuje interakciju koja se proučava, "spoljašnjeg posmatarača" i interakciju između posmatrača i posmatranog. 3

160 Z a k l j u č a k . Geštaltistički pristup je fenomenološki pristup polja na taj način što opisuje umesto da pretpostavlja ili objašnjava. Neposredna svesnost se koristi da bi se stekao uvid u osnovnu strukturu polja. Predrasude, kao što su predrasude introspekcionizma, stavljaju se u zagradu. U GT cilj je u skladu sa ovim tako što je svesnost naš cilj (Simkin, 1974, Yontef, 1969, 1981b). Na primer, pacijentovo problematično ponašanje i obrasci potkrepljenja povezani su sa prikladnim temama za Geštalt terapijsko fenomenološko istraživanje. Predlaganje modifikacije tog ponašanja ili rasporeda potkrepljenja u vidu eksperimenta, kao sredstva za sticanje uvida (tj. svesnosti: zbog definicije vidi Yontefa, 1976) u skladu je sa fenomenološkim stavom. Pokušaj uslovljavanja ponašanja je krajnji cilj koji ne vodi računa o uvidu i to ∗ nije fenomenološki pristup. Primer: pacijent veruje da nije dostojan ljubavi ako nije savršen. Istraživanje ove misli je od vitalnog značaja za terapijski rad. Nesumnjivo da terapeut, Geštalt terapeut ili neki drugi ne misli na taj način o pacijentu. U geštaltističkom fenomenološkom pristupu ova tema bila bi istražena, ali bi se terapeut uzdržao od toga da umesto pacijenta zaključi da je to iracionalna misao i tako bi se uzdržao od toga da uslovljava pacijenta. Istraživanje bi moglo da uključi, ali da ne bude ograničeno na istraživanje važnih biografskih doživljaja, dijalog sa osobom koja pacijenta odbacuje ili ga je odbacivala zato što nije savršen, otkrivanje suprotnih činjenica (posmatranje pacijentove nesavršenosti praćeno izražavanjem terapeutove reakcije na pacijenta), istraživanje pacijentovih osećanja prema voljenom, ali nesavršenom Drugom, opisivanje svog "nesavršenog Ja", zamišljanje "dobrog roditelja" koji ga bezuslovno voli, stvaranje rečenice koja potvrđuje ili se suprotstavlja "iracionalnoj" misli i posmatranje telesnih i emocionalnih reakcija. 2a. Inherentna struktura Osnovna premisa GP je ta da je ljudska priroda organizovana u obrasce ili celine, koje na ovaj način doživljava individua, i da se to može shvatiti samo kao funkcija obrasca ili celine od koje se sastoji (Perls, 1973, str. 3-4). Bazično i esencijalno geštaltističko uverenje je da je iskustvo strukturisano, a ne sastavljeno od delova (Wertheimer, 1938, 1945). Ovo je saznanje proisteklo iz fenomenološke eksploracije i predstavlja neophodnu podršku poverenju u vezi sa eksperimentacijom, stavljanjem u zagradu i poverenjem u iskustvo. Ovo je u skladu sa opštim poimanjem teorije polja prema kojoj je univerzum uređen i determinisan. Mi opažamo u odvojenim celinama. Mi vidimo predmete koji se ističu (figure) ili se diferenciraju od pozadine i u sebi se diferenciraju u delove. Mi ne vidimo izolovane stimuluse kako su Titchener i neki rani bihevioristi verovali. Niti vidimo svet kao jednu ogromnu celinu – "veliku, rascvetalu, zujavu zbrku" – kako bi to rekao William James.



Neki delovi celine se javljaju, a nisu sadržani ni u jednom pojedinom delu (Emerson i Smith, 1974). Celina ima sopstvene kvalitete i nije naprosto suma ili agregat ("Isumativna") delova koji je čine. Već više od toga, celina je polje koje determiniše svoje delove (Kohler, 1969).

Takav pristup može da dovede do bihevioralnih promena i da dovede do svesnosti, ipak, metod nije fenomenološki. To je slično primeru "crne kutije" biheviorističke teorije.

161 Postoje celine čije ponašanje ne proističe iz ponašanja njihovih sastavnih elemenata, već su sami procesi determinisani intrinzičkom prirodom celine (Wertheimer, 1938, str. 2). Značenje je sastavni deo Geštalta, uključujući i perceptivni Geštalt. Ovaj geštaltistički stav sjedinjuje mehanicističku determinaciju materijalizma sa idealističkim značenjem vitalizma (Koffka, 1935, Kohler, 1947). Svaki događaj ima tok i smisao i tako se i opaža. Mnogostruke sile u funkcionalnoj međusobnoj povezanosti i u povezanosti sa celinom sačinjavaju polje (Levinov princip povezanosti, Lewin, 1935). Ove sile obezbeđuju strukturu koja nije naprosto mehanička, već je dinamična i inherentna polju (Koffka, 1935, Kohler, 1947, 1969). Postoji unutrašnje jedinstvo (Wertheimer, 1938). Samo kada postoji "konkretna uzajamna zavisnost" između delova celina je smislena, a ne naprosto "čisto sumativno" grupisanje delova (Wertheimer, 1938). Drugi aspekt shvatanja polja je taj da polje nije sastavljeno od izolovanih delova okruženih praznim prostorom, a pod uticajem drugih udaljenih delova. Prazan prostor kao puka geometrijska praznina nestao je iz fizike i zamenjen je tačno raspoređenim sistemom osobina i sila... (Koffka, 1935, str. 42, takođe Einstein, 1950, 1961). Energija je jedan aspekt celokupnog polja. Promena u bilo kom delu takvog polja deluje na ostatak polja pošto su delovi deo neprekidnog polja energije. Svaka promena "prenosi" se kroz polje. Uređenost nije mehanički nametnuta kao kada kanal usmerava vodu. Uređenost je posledica dinamike sila u polju. Primer korisnosti ovog pristupa može se videti u primeni principa pregnantnosti u rešavanju problema. Princip pregnantnosti kaže da polje oblikuje sebe na najbolji mogući način – uz onoliko jasnoće i konačnosti – usmerenosti i ekonomije, stabilnosti i snage, koliko to opšti uslovi dozvoljavaju. Situacija u kojoj je problem takođe je i situacija u kojoj je rešenje (Wertheimer, 1945). Tako u psihoterapiji deskripcija situacije putem fenomenološkog fokusiranja i dijaloga dovodi do rešenja koje je sadržano u situaciji. Ovo shvatanje strukture celine je ključ koji dovodi do cilja GT. Geštalt istraživanja tragaju za shvatanjem strukturalnih osobina polja. Cilj je uvid, strukturalna jasnoća (Kohler, 1947, Wertheimer, 1945). U Husserlovoj fenomenologiji postoji slično shvatanje (Idhe, 1977). Ovaj pisac je ranije definisao Svesnost i razmatrao je kao cilj GT (Yontef, 1976). Želeo bih da dodam da Svesnost koja se traži u psihoterapiji je usmerena na uvid onako kako ga definiše Geštalt psihologija: Uvid je uobličavanje perceptivnog polja na takav način da značajne relacije budu očigledne, to je formiranje Geštalta u kojem relevantni faktori zauzimaju svoje mesto s obzirom na celinu (Kohler, citiran kod Heidbrederove, 1933, str. 355). 2b. Struktura polja i "organizmički" faktori

162 Neki su razmatrali vezu između GP i GT kao da GP smatra da je struktura polja funkcija spoljašnjih faktora, dok GT smatra da su važni faktori unutrašnji, "organizmički" (Sherill, 1974). Obe geštaltističke grupe posmatraju celokupne situacije uključujući i spoljašnje i unutrašnje sile (Kohler, 1938, Perls i dr., 1951). Celina je bipolarna, a ne dihotomna ili nediferencirana. Geštalt terapijskim jezikom govoreći, mi proučavamo polje organizma/sredine. Polje kao celina sadrži višestruke determinišuće sile. Koje će biti naglašene zavisi od aktuelne situacije koja se proučava. Šta će biti figura zavisi od zadatka koji je pred nama. Situacija uključuje individualne i spoljašnje faktore (druge ljude, društvo, nežive sile). Kada proučavamo proces osnovne percepcije, npr. percepciju objekata kao objekata, situaciju u velikoj meri determiniše neposredna veza između posmatrača kao celine i onoga što je "tamo". Percepcija na ovom nivou nije prvenstveno naučena ili determinisana organizmičkim faktorima. Sto se odmah percipira kao sto bez obzira na organizmički interes, osećanja, itd. Ipak, ako neko proučava nejasne stimuluse i njihovo dejstvo na ispitanike čiji nivo motivacije je povećan, npr. kod gladnih subjekata, na percepciju će verovatno uticati njihovo motivaciono stanje. Ovo je u funkciji celokupne situacije. Eksperimentalno, ako neko proučava ometanje zadataka i nedovršeni Geštalt koji odatle sledi, dobiće rezultate koji variraju zavisno od takvih "organizmičkih" faktora kao što je ego-angažovanost ispitanika koji se bave zadatkom. U psihoterapiji konstantno se bavimo situacijom kompleksnijom nego što je situacija idealna za bazična istraživanja. Organizacija u toj situaciji i drugim situacijama na sličnom nivou složenosti znači da će neki stimulus pokrenuti više organizmičke energije nego ostali i da individua organizuje svoju percepciju. Situaciju kontrolišu organizmičke i spoljašnje varijable. Razlika između GP i GT po ovom pitanju tiče se konteksta u kom deluju. Na primer, Kohler, Geštalt psiholog, razmatra organizaciju sopstvenih procesa svesnosti upravo onako kako bi to učinio Geštalt terapeut.4 Univerzalno je poznato da terapeuti u celini i naročito Geštalt terapeuti rade kako bi povećali pacijentovu senzibilnost prema onome što oseća. Nije međutim široko poznato da Geštalt teorija GT traži podjednako senzitiviranje pacijenata na spoljašnju situaciju. Samosvest bez svesti o svetu bavi se samo delom polja organizam/sredina. Wertheimer (1945) razmatra slučaj žene koja ima problem na poslu. U početku on nije u stanju da shvati situaciju pošto je njena priča toliko zaokupljena sobom da se ona fokusira samo na svoja osećanja i ne opisuje celokupnu situaciju. Neki ljudi pogrešno misle da bi GT povećala neurozu ove žene. Zaokupljenost sobom ne dovodi do uvida.

4

"...celokupan razvoj mora da počne od naivne slike sveta. Ovakav početak je neophodan pošto ne postoji druga osnova odakle može da počne nauka. U mom slučaju, koji se može smatrati reprezentantom mnogih drugih, ta naivna slika sastoji se u ovom času od plavog jezera koje okružuje tamna šuma, tu je i velika siva stena, teška i hladna koju sam odabrao kao sedište, papir na kome pišem, zaglušujuća buka vetra i snažan miris karakterističan za čamce i ribarenje. Ali postoji još mnogo toga na ovome svetu: nekako se prisećam, iako to ne mešam sa plavim jezerom sadašnjeg trenutka, jednog drugog jezera svetlije nijanse, gde sam se nalazio pre više godina, gledajući sa njegove obale na Illinois. Savršeno sam navikao da zapažam hiljade slika ove vrste koje se javljaju kada sam sam. A ipak, još je mnogo toga na ovom svetu: na primer, moja ruka i prsti koji se lagano kreću po papiru. Sada, kada prestanem da pišem i pogledam okolo takođe postoji osećaj zdravlja i snage. Ali u sledećem trenutku osećam nešto nalik na mračan pritisak negde u mojoj utrobi što se razvija u osećaj progonjenosti – obećao sam da ću ovaj rukopis završiti za nekoliko meseci." (Kohler, 1947, str. 7).

163 S druge strane, postoje kliničke situacije u kojima klijent adekvatno opisuje spoljašnju situaciju i ne poznaje svoje emocije, želje, potrebe ili misli. Doprinos GT je njena primena uvida GP u radu na svesnosti o telu, emocionalnim i motivacionim procesima (Wallen, 1970). Geštalt istraživanje teži strukturalnoj jasnoći (uvidu) i pušta da sadašnji deficit determiniše varijable na kojima će biti fokus. 3. Sistematska eksperimentacija Fenomenološki pristup polja koristi sistemsku eksperimentaciju da bi došao do opisa koji je tačan kada je reč o strukturi fenomena koji se proučava. Idhe naziva ovo "varirajućim metodom" (Idhe, 1977). Fenomenološki pristup koristi eksperimentaciju, a ne interpretaciju kao glavno sredstvo za istraživanje ili terapiju. Eksperimentacija osposobljava osobu da oseti šta je za njega tačno ili šta mu odgovara (Simkin, 1974). Ovaj pisac veruje da sve tehnike GT predstavljaju sredstvo eksperimentacije. Ovo je suprotno eksperimentisanju sa programom modifikacije ponašanja. Na primer, tražiti od nekog da glasno ponovi ono što je rekao, što nema za cilj katarzu (iako to može da se desi), predstavlja sredstvo za povećanje svesnosti. Ponavljajući i vičući pacijent bi mogao, npr. da otkrije šta oseća i koliko intenzivno, te kako obuzdava svoja osećanja. Određena intervencija je samo deo celokupne fenomenološke eksperimentacije čiji je cilj da poveća nivo svesnosti. Sistematska eksperimentacija može se koristiti da se prouči bilo koji fenomen koji se doživljava. Polje je jedinica proučavanja koju definiše posmatrač. U GT polje se bira prema kliničkoj važnosti. Korisnost Geštalt metode tako primenjene je ograničena kliničkom pronicljivošću Geštalt terapeuta. Fenomenološki metod polja posebnu pažnju poklanja tome što smatra da je posmatrač deo situacije. Ovo obuhvata tri aspekta. (1) Kako neko vidi je delom u funkciji kako gleda. Gledati "naivno" kao što zastupnici Geštalta preporučuju dovodi do sasvim različitog rezultata od introspekcije. Gledati bez predrasuda, tj. stavljanjem predrasuda u zagradu, zahteva disciplinu. (2) Posmatrač utiče na objekat svoga proučavanja. U modernoj fizici su otkrili da merenje ili posmatranje menja fizički događaj koji se proučava. Na pacijenta ili ispitanika koji se posmatra nekako utiče posmatranje. On/ona nije sasvim isti kao pre posmatranja. U GT ovim se bavi uz pomoć dijaloga između pacijenta i terapeuta. Ljudski ispitanik može da izvesti o efektu samog posmatranja. (3) Niko ne može da vidi sve. Osoba može samo da bude siguran koji način gledanja koristi kako bi opisao neki aspekt fenomena. 4. Svest o procesu svesnosti Geštaltistički pristup naročito naglašava razumevanje procesa sticanja svesnosti ili uvida! (Perls i dr., 1951, 1973, Wertheimer, 1945). Svesnost koja dovodi do uvida uvek predstavlja novi Geštalt i sama po sebi je lekovita (Perls i dr., 1951, Yontef, 1976). Oblikovanje novog Geštalta, u kojem su "očigledni važni odnosi" i "važni faktori zauzimaju svoje mesto u odnosu na celinu" je proces koji se prirodno dešava bez Geštalt treninga. Kada se to ne dešava, kada naviknuti obrasci i sebe nesvesni napori ne dovode do uvida, uz pomoć Geštalt treninga mogu

164 se koristiti fenomenološka eksploracija kako bi se došlo do shvatanja procesa kojim se stiče uvid/svesnost. Sposobnost da se oblikuje novi Geštalt koji će omogućiti uvid je od suštinske važnosti za uspešnu organizmičku samoregulaciju. Biti svestan tako da bude jasna struktura, a ne tako da budemo slepi za strukturu od suštinske je važnosti. To znači biti svestan sebe u situaciji i situacije s obzirom na zadatak ili pitanje koje najviše zahteva pažnju svesnosti (Yontef, 1969, 1976). U idealnom slučaju proces svesnosti ima kvalitete dobrog Geštalta. Figura je jasna i opaža se jasno njena relacija sa pozadinom. Figura se menja na način prikladan za situaciju, odražavajući dominantnu potrebu ili glavnu osobinu situacije. Figura nije ni suviše fiksna, ni rigidna, niti se suviše brzo menja. Kako raste sofisticiranost fenomenološkog ispitanika ili pacijenta, naglasak se menja sa direktne svesnosti (npr. naglašavanje nekog socijalnog problema) na refleksivniju svesnost, tj. svesnost o direktnoj svesnosti (Idhe, 1977). Refleksivna svesnost dovodi do svesnosti o celokupnom procesu svesnosti osobe. U GT ovaj sofisticiran fenomenološki stav dovodi do uvida u karakter strukture i obrasca izbegavanja svesnosti.5 U raspravi o egzistencijalističkoj primeni Geštalt metode videćemo kako se ovo fenomenološko naglašavanje u GT menja sa procesa svesnosti na obuhvatniji fokus koji se tiče egzistencije opažača kao osobe. U kvalitetnoj GT jedan segment rada predstavlja figuru koja je povezana sa širom slikom pozadine koju minimalno dotiče direktna svesnost, svesnost o samom procesu svesnosti, karakternoj strukturi pacijenta, obuhvatna slika pacijentove egzistencije i prirode, snaga i razvoj odnosa pacijenta i terapeuta. Rad na jednom deliću problema najčešće ne obuhvata svesnost o celokupnoj strukturi i otuda ne dovodi do uvida. Ponovo, pronicljivost terapeuta je od suštinske važnosti. 5. Intencionalnost Fenomenološki pristup se bazira na intencionalnosti. Svesnost je uvek svesnost o nečemu. Postoji korelacija ("intencionalna korelacija") između opažača i opažanog. Rascep između subjekta i objekta spojen je kroz ujedinjenu polarnost opažača i opažanog. Zamisao da osoba kreira percepciju pre svega iz svoje sopstvene potrebe suprotna je intencionalnosti. S druge strane, ne postoji spoljašnji svet ljudski doživljen kada nema opažača. Bez sveta ja ne bih znao, bez mene ne bi bilo ljudski shvaćenog sveta.

EGZISTENCIJALISTIČKA PRIMENA GEŠTALT METODE

5

Idhe razmatra inkorporaciju fenomenološkog stava u svakodnevno opažanje kao "fenomenološko napredovanje" (Idhe, 1977, str. 128). Osoba koja je inkorporisala fenomenološki stav opaža sa povećanom jasnoćom, otvorena je za i očekuje da sagleda različite aspekte bilo koje situacije, i senzitivna je kada je u pitanju da li je nekome jasna ili nije struktura situacije. Sa fenomenološkom pronicljivošću osoba nastoji da ne ograniči doživljaj situacije na jednostrano sagledavanje.

165 GT je nasledila od psihoanalize osetljivost za neke razvojne i karakterološke teme. Preuzela je fenomenološki metod polja uglavnom iz Geštalt psihologije. Primena Geštalt metode u GT našla je filozofsku osnovu u egzistencijalizmu. Fenomenološkoegzistencijalistički pristup osnova je za teoriju odnosa u GT i usmerava rad na svesnosti. GT je egzistencijalistička psihoterapija (Edwards, 1977, Van Dusen, 1968, 1975a, 1975b, 1975c). Kao i većina egzistencijalističkih pristupa zasniva se na fenomenološkoj metodi. GT je usmerila Geštalt metodu u egzistencijalističkom smeru, otprilike iz istih razloga zbog kojih su Heidegger, Sartre i drugi usmerili Husserlov fenomenološki pristup u egzistencijalističkom pravcu (Idhe, 1977). Geštalt psihologija, kao i Husserlova fenomenologija, uglavnom je psihologija sadržaja. GT transformiše Geštalt metodu u psihološki sistem koji je orijentisan kako na akt, tako i na sadržaj. U psihologiji akta pažnja se prebacuje na osobu koja opaža i doživljava. Interes se menja na egzistencijalistički način i usmerava se prema strukturi otvorenosti osobe prema intencionalnoj korelaciji, tj. prema osobi i načinu na koji ona susreće svet. GT je različita od GP utoliko što se u GT naglasak menja sa esencije na egzistenciju, naročito egzistenciju pojedinačnih osoba. Realnost koja je od najveće važnosti u GT je postojanje – život ljudi. GP vidi ljude kao jedinstvene i celovite, prema tome, naročito je neprikladno proučavati ljude uz pomoć redukcionističkog pristupa. Ipak, naglasak je bio na aspektima kakvi su percepcija ili kognicija, a ne na osobi i celokupnosti njenog iskustva. Primena fenomenološke metode u proučavanju pojedinih osoba kao osoba i njihove egzistencije rezultirala je otkrićem da samo kroz dijalog sa drugim osobama kao osobama ljudi zaista definišu sebe. Ljudi postoje samo u konstantnoj relaciji jednih sa drugima. Z a i s t a definisati sebe je jedan važan ključ za razumevanje egzistencijalističkog stava. Fenomenološko-egzistencijalistička istraživanja otkrivaju da ljudi žive u nejasnom kontekstu uverenja. Ova naučena navika konvencionalnih misli formira naslage koje pomućuju neposredno iskustvo, neposredan doživljaj sveta kakav jeste i kakvi jesmo (Idhe, 1977). Definicija ja se bazira na jasnom i neposrednom iskustvu koje osposobljava osobu da zna za šta je odgovoran i da zna koje izbore čini. To je ono što se podrazumeva pod autentičnošću. Zamagljivanje sopstvene percepcije sebe bazira se na naslagama i predstavlja samoobmanu (Sartre, 1966). GT koristi geštaltistički fenomenološki metod polja za istraživanje kako bi povećala podršku u samom pacijentu da naslage ostavi po strani i da izoštri svesnost tako da može da vrši izbore odgovorno i autentično. Puna svesnost i samoobmana su antagonistički koncepti (Yontef, 1976). Geštaltistički stav o percepciji obezbeđuju dodatnu podršku ličnoj odgovornosti. Pošto pozadina sadrži više mogućih figura, individua je ona koja organizuje složeno doživljajno polje za sebe. Na primer, kada nedovršena situacija traži pažnju i takmiči se za pažnju sa drugim aspektima polja, individua reguliše šta će biti u prvom planu. "Samo ja mogu da osetim svoja osećanja,

166 da mislim svoje misli, da osetim svoje senzacije, i da vršim svoja dela. Samo ja mogu da živim sebe." (Emerson i Smith, 1974, str. 9)

Dijaloški odnos Dijalog je određena vrsta kontakta koja je najprikladnija za fenomenološkoegzistencijalistički psihoterapijski odnos. Kontakt se razmatra u GT literaturi (F. Perls, 1947, 1973, L. Perls, 1976, 1978, Polsterovi, 1973). Ovde ćemo samo primetiti da kontakt ima za posledicu saznavanje druge osobe. Dijalog, tj. Ja-Ti oblik kontakta je oblik kontakta koji se bazira na autentičnosti o kojoj smo pisali. Interpersonalno, Ja-Ti kontakt znači tretiranje druge osobe kao osobe koja je podjednako sposobna za autentičnost i koja je vredna da bude tretirana kao cilj, a ne kao sredstvo za ostvarenje cilja. Činiti to obično znači govoriti ono što misliš i misliti ono što govoriš. Sve psihoterapijske relacije sazdane su na pažnji. Toplina i prihvatanje u osnovi psihoanalitičkog odnosa izražavaju se kroz odnos koji obeležava pravilo apstinencije. U GT pažnja, toplina i prihvatanje manifestuju se kroz dijaloški odnos (Jacobs, 1978, L. Perls, 1976, 1978, Rosenfeld, 1978, Simkin, 1974, Yontef, 1969, 1976, 1981, 1981b, 1981c). (1) I n k l u z i j a . Ovo je stavljanje sebe što je potpunije moguće na mesto druge osobe bez prosuđivanja, analiziranja ili interpretiranja, dok se istovremeno zadržava osećaj sopstvene zasebnosti i autonomne prisutnosti. Ovo je egzistencijalistička i interpersonalna primena poverenja u neposredno iskustvo koje je srce fenomenologije. Kohutova izmena koju je uveo u psihoanalizu naglašavajući empatiju usmerava psihoanalizu u ovom pravcu. Praktikovanje inkluzije obezbeđuje sigurnu okolinu za pacijentov fenomenološki rad i kroz komuniciranje i shvatanje pacijentovog doživljaja, pomaže da se izoštri pacijentova samosvest. (2) P r i s u t n o s t . Terapeut izražava sebe, umesto da od toga apstinira. On redovno, promišljeno i na diskriminativan način izražava svoje opservacije, preferencije, osećanja, lično iskustvo, misli, itd., kao sastavni deo terapijskog odnosa. Tako, terapeut može da podeli svoju perspektivu modelirajući fenomenološki izveštaj, tako pomažući pacijentu da nauči da veruje i koristi neposredno iskustvo radi povećanja svesnosti. Ako se terapeut oslanja na interpretacije zasnovane na teoriji, umesto na lično prisustvo, on navodi pacijenta da koristi fenomene koji nisu deo njegovog neposrednog iskustva kao sredstvo za povećanje svesnosti. (3) P o s v e ć e n o s t d i j a l o g u . Proces kontaktiranja je znatno više od sume ljudi uključenih u kontakt i čak više od sume inkluzije i prisutnosti. Osim kontaktiranja sa drugim i izražavanja svoga ja postoji obaveza prema, i konačno, predavanje drugom u interpersonalnom procesu. Ovo je dozvoljavanje da se kontakt dogodi između dve osobe umesto kontrolisanja kontakta i ishoda. Wertheimer (1945) tvrdi da nalaženje rešenja koje je sadržano u situaciji zahteva želju iz srca i predanost istini u situaciji, a ne prethodno postojeće uverenje ili stav. (4) B e z e k s p l o a t a c i j e . Svaki oblik eksploatacije je suprotan dijaloškom odnosu (Yontef, 1981b). Eksploatacija utiče na pacijentovo iskustvo na taj način da on pokušava da se prilagodi cilju terapeuta umesto da zaštiti integritet pacijentovog stvarnog iskustva.

167 (5) D i j a l o g s e ž i v i . Dijalog je nešto što se radi, a ne nešto o čemu se priča. "Živi se" naglašava uzbuđenje i neposrednost onoga što se radi. Način dijaloga može da bude ples, pesma, reči ili bilo koji modalitet koji izražava i pokreće energiju između učesnika. Važan doprinos GT fenomenološkoj eksperimentaciji je povećanje parametara tako da uključe eksplikaciju doživljaja uz pomoć neverbalne ekspresije. Na primer, direktno izražavanje ljubavi voljenom, umesto izveštavanja o tome, može da dovede do osećanja i pokazivanja ljubavi sa potpunošću koja ne odgovara rečima kao jedinom sredstvu izražavanja.

ZAKLJUČAK Kada se adekvatno elaborira bazični metod GT može direktno da se prati do fenomenološke teorije polja poreklom iz G psihologije. Osnovna karakteristika ovog metoda je: (1) oslonac u potpuno neposrednom doživljaju, ovde i sada, uz ostavljanje predrasuda po strani, (2) traganje za uvidom u inherentnu strukturu celine koja se sastoji od delova, a koja predstavlja iskustveno polje opažanja, (3) sistematska eksperimentacija kako bi se došlo do opisa vernog strukturi proučavanog fenomena, (4) traženje uvida u sam proces svesnosti, (5) intencionalnost. Veza "organizmičkih" faktora sa celokupnim poljem bila je već razmatrana. Egzistencijalistička primena Geštalt metode bila je diskutovana. Metod je stavio naglasak na akt svesnosti umesto na sadržaj, skrenuo je pažnju sa potrage za esencijom na egzistenciju posmatrača. Tekst ocrtava razvoj egzistencijalističkog stava koji smatra ljude i nerazmrsivo vezanim za druge ljude i takođe neizbežno suočenim sa fenomenološkoegzistencijalističkim zadatkom diskriminacije između neposrednog i autentičnog s jedne strane, i samoobmane, konfuzije i predrasuda sa druge. Takođe je razmotren dijaloški odnos kao tip psihoterapijskog odnosa prikladan za fenomenološko-egzistencijalističku terapiju i njene karakteristike inkluzije, prisustva, posvećenosti dijalogu, neeksploatatorskom stavu i potpuno življenom dijalogu. Ovi filozofski principi oblikuju integrišući okvir koji je primarni identitet Geštalt terapije. Određene terapijske tehnike, terapijski stil i uobičajeni klišei su od tako male važnosti da bi mogli biti eliminisani bez oštećivanja suštinske prirode GT. Jedna od lepih osobina GT sastoji se u tome da je to okvir koji se može koristiti na niz različitih stilskih načina (Melnik, 1980, L. Perls, 1976, 1978, Polster, 1975a, Simkin, 1974, Yontef, 1976, 1981a, 1981b, 1981c, Zinker, 1977). Principi se mogu primeniti u bilo kom modalitetu (individualnom, grupnom, workshop, porodičnom) i uz prikladan profesionalan oprez i modifikacije, može se primeniti na bilo koju dijagnostičku grupu. Može se primeniti na grupni proces kao i u radu sa pojedincima. Ova lista ne iscrpljuje sve mogućnosti. Važan je celokupan integritet egzistencijalističko-fenomenološke metode.

168

9.ASIMILACIJA DIJAGNOSTIČKE I PSIHOANALITIČKE PERSPEKTIVE U GEŠTALT TERAPIJI Komentar Ovaj esej je transkripcija mog prvog obraćanja učesnicima na Devetoj godišnjoj konferenciji o teoriji i praksi GT koju organizuje Geštalt žurnal, a koja je održana u maju 1987. u Cape Codu. Objavljena je u Geštalt žurnalu u proleće 1988. Dobro veče. Imam zadovoljstvo i čast da budem ovde, na onome što je postalo konferencija za razmenu ideja o GT teoriji i praksi, gde mogu da govorim o svom sadašnjem shvatanju GT, a ne samo da ponavljam osnovna znanja. Želim da govorim o metodologiji za asimilovanje dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u Geštalt terapijsku teoriju i praksu. Geštalt terapeuti prihvataju psihoanalitičke stavove u svojoj praksi. Zainteresovan sam kako da to učinim i da ipak sačuvam integritet sistema. Moja tema: "principi uz pomoć kojih transformišemo psihoanalizu i druge perspektive u Geštalt terapijsku teoriju i praksu, i kako se teorija i praksa GT menja kroz ovaj proces." Zašto Geštalt terapeuti pozajmljuju od psihoanalize? Mi smo oduvek bili integrišuć okvir. To je jedna od osobina GT koju volim. Mi ne moramo ponovo da izmišljamo točak. Uzimamo ono što nam je potrebno iz celokupnog polja. U GT mi naglašavamo važnost toga da ljudi znaju šta im je potrebno i da nađu u sebi sposobnost da zadovolje potrebu – da nađu podršku koja im je potrebna, bez obzira na to odakle dolazim, ne isključujući ništa vredno. Ova oslobođenost od dogme je karakteristika GT.

169 Da bi tretman bio efikasan potrebne su neke razvojne i karakterološke deskripcije koje je obezbedio novi psihoanalitički pristup. One su izuzetno značajne za bolje upoznavanje pacijenta. Savremena psihoterapija zahteva različitu vrstu znanja nego workshopi ili demonstracije. Potrebni su nam kompas i mapa za duža putovanja. Lutanje i poverenje u organizmičku samoregulaciju nije dovoljno, naročito kada su u pitanju poremećaji ličnosti. Potrebno je da znamo da li je terapija delotvorna. Da li delujemo na prave procese izgradnje strukture? Da li je potrebno da terapija traje onoliko koliko traje sa nekim pacijentom? Koja su glavna pitanja za određenog pacijenta? Mislim da nam je potreban ovaj novi uvid, naročito ako hoćemo da radimo sa težim poremećajima ličnosti. Klasični stilovi GT i psihoanalize rezultirali su negativnim ili minimalnim efektom kada su u pitanju pacijenti sa ozbiljnim karakternim poremećajima, naročito narcistički poremećaji ličnosti i granična patologija. I mi srećemo sve više njih. Mnogo od onoga što je potrebno za rad sa ovim pacijentima nije se razvilo u okviru GT. Zbog toga što su mnogi od nas pozajmljivali saznanja od terapeuta koji se bave objektnim odnosima koji dobro poznaju ove pacijente. Mislim da bi negiranje ograničenosti onoga što se razvilo u GT bilo defanzivno i neproduktivno. Puko ponavljanje ideja Perlsa, Hefferline i Goodmana ne popunjava praznine u znanju. Isto tako ni reference u vezi sa oralnom tradicijom ili implicitnom teorijom nisu od pomoći. Vreme je da počnemo da sagledavamo sopstvenu odgovornost kada je u pitanju naša literatura. Na primer, čuo sam reference koje se odnose na činjenicu da narcizam može biti objašnjen uz pomoć koncepta konfluencije, ali još moram da vidim celokupno objašnjenje narcističke ličnosti u Geštalt literaturi. Mislim da je bilo dosta poboljšanja u praksi GT. Mislim da sada bolje radimo terapiju nego ranije, naročito kada su u pitanju poremećaji ličnosti. Mislim da smo posmatrali i saznali, učili i poboljšavali i sada imamo jasniju percepciju karakterne patologije, jasnije diferenciramo ozbiljne patologije od neuroza i psihoza, i bolje pravimo razliku između različitih tipova karakterne patologije. Mislim da smo napredovali delimično zbog većeg iskustva u terapijskom radu, a delom zbog razmene sa drugim terapijskim sistemima. Veliki deo GT je inkorporisan u druge sisteme, a Geštalt terapeuti su dosta pozajmljivali od drugih sistema. Naravno, to nije novo u GT. U poslednje vreme mnogi praktičari GT su pozajmljivali od teorije objektnih odnosa. Ali ovo nije dovoljno zapaženo u literaturi. Samo to je moja tema večeras. Šta pozajmljujemo i kako to koristimo? Pošto ove promene nisu razmotrene u literaturi, mnogi su povezali promene i poboljšanja u GT sa praktikovanjem nečeg što nije GT. Moramo razmotriti kako ćemo koristiti i integrisati ova nova znanja i sačuvati integritet sistema. Potrebno je da obratimo pažnju na to šta i kako pozajmljujemo. Mnogi su ovaj zadatak ostvarili delimično, introjektujući, stvarajući "GT i ...". Problem sa "GT i ..." je taj što često postoji kršenje onih principa koji čine GT jedinstvenom i efikasnom, na primer reifikovanjem strukture, gubljenjem osećaja da su pojedinci odgovorni za sebe. Moja egzaktna tema: kako asimilovati

170 Tema kojom ću se večeras baviti tiče se pitanja kako asimilovati, šta treba imati na umu kada se prenose psihoanalitički koncepti tako da ne postanu "GT i ...". Kao G terapeuti mi znamo da se rast odigrava kroz asimilaciju. Kroz asimilaciju se GT menja i raste. Drugo pitanje kojim ću se baviti u okviru odabrane teme su promene koje vidim da se dešavaju u GT. Iako ću indirektno govoriti o radu sa poremećajima ličnosti, to neće biti moja tema, kao što to nije ni pitanje koje principe psihoanalize pozajmljivati. Postoji psihoanalitička literatura i preporučujem Geštalt terapeutima da je prouče. Ideje o kojima ću diskutovati, uglavnom predstavljaju nastavak i objašnjenje GT kakvu ja poznajem, uz izmene u naglašavanju nekih aspekata. Primena psihoanalize radi boljeg upoznavanja pacijenata na Geštalt terapiji GT nam omogućava da dobro radimo terapiju. Podržava nas da integrišemo različit materijal. I naš sistem nije samodovoljan. Perls, Hefferline i Goodman su brilijantno objasnili i diskutovali o ovde i sada karakteristici kontakta kao ključu za terapijski rad. Ali, hoćemo li se zaustaviti na tome? Da li je to dovoljno? Da li je to najviše što možemo učiniti pri upoznavanju pacijenta? Mi se usmeravamo na ovde i sada karakteristiku doživljenog kontakta, ali to nije naš krajnji domet. Treba da budemo svesni većih Geštalta. Fenomenološko iskustvo je bogat vez koji obuhvata četiri prostorno-vremenske zone. Mislim da se naša praksa poboljšala zahvaljujući eksplicitnom usmeravanju pažnje na četiri vremensko-prostorne zone. Prva je naravno, najbliža Geštalt terapeutima: celokupno polje koje obuhvata osobu i okolinu u datom trenutku. Ovo obuhvata ono što se naporno i konkretno može posmatrati, značenje osobe, nedovršene poslove koji su sada i ovde prisutni, želje i strahovi o budućnosti koji se ovde i sada izražavaju. Druga zona je „sada i tamo“ životni prostor osobe. „Sada“ se ne završava baš ovog trenutka.Uključuje ono što pacijent proživljava u sadašnjosti van terapijske kancelarije, kao i u njoj, celokupnu sadašnju egzistenciju osobe. Treće, ovde i tada, terapijski kontekst-to što se dogodilo ovde u terapijskoj sobi, ali ne upravo ovog časa. Mislim da postoji novi naglasak koji se u GT stavlja na važnost terapijskog odnosa, uključujući i prepoznavanje transfernih obrazaca bavljenja dijalogom koji dotiče pitanje terapijskog odnosa u okviru terapije. Postoje takođe i drugi faktori ovde i tada konteksta.Na primer, kada se radi za agencije, javljaju se nepredviđene osobine. Sećam se da sam radio za administraciju veterana, a na terapiju kojom smo se bavili u velikoj meri je uticalo nešto o čemu nismo pričali, a to je da je A.V. plaćala pacijentima ako su bili bolesni, a povlačila je finansijsku podršku kada bi im bilo bolje. To je bio važan deo terapijskog konteksta.

171 Jednom sam se konsultovao sa terapeutkinjom na obuci koja je bila prilično frustrirana jer joj je bilo teško da izađe na kraj sa zahtevima pacijenata koji su želeli da se ona o njima brine na način koji je smatrala neadekvatnim u Geštalt terapijskom radu. Istražujući malo dublje, došli smo do toga da je najveći deo njenih pacijenata došao kod nje zahvaljujući brošuri koju je napisala i objavila. U brošuri je implicitno obećavala takvu negu pacijenata koja je do nje dovela zavisne pacijente koje je pokušavala da frustrira. Četvrta vremenska prostorna zona je „tada i tamo“, pacijentova životna priča. Na primer, Erv Polster je razmatrao u svojoj novoj knjizi „Život svakog čoveka vredan je romana“ pitanje dali bilo kakav pravi dijalog moguć ako nismo zainteresovani za razvojnu istoriju-kako se osoba razvijala tokom vremena? Pozadina koja omogućuje da se pojavi značenje sadrži u sebi istoriju i razvoj, redosled ranijih iskustvenih momenata. Bolje poznavanje pacijenta omogućuje dijagnostiku diskriminacije. Na početku terapije i tokom terapije, diskriminaciju jednostavnosti osobe i njenih obrazaca. Da li je pacijent psihotičan, suicidalan, opasan za druge? Da li pacijenta treba uputiti lekaru zbog medicinskih problema ili zbog upotrebe psihotropnih sredstava? Da li je reč o graničnoj patologiji ili narcističkom poremećaju ličnosti? Praktično nije sve što nam je potrebno da bi smo izvršili ove diskriminacije neposredno dostupno posmatranju ovde i sada. Dostupno je posmatranju kroz duži vremenski period, a u kliničkoj situaciji potrebno je da od samog početka izvršimo ove diskriminacije. OD VITALNE JE VAŽNOSTI DA TERAPEUT TAČNO I ADEKVATNO RAZUME PACIJENTOVU FENOMENOLOGIJU I SADAŠNjE PONAŠANjE OD SAMOK POČETKA TERAPIJE Radi ilustracije, hajde da razmotrimo pacijenta sa graničnom patologijom kod kojih dolazi do cepanja, tj. oni su u dodiru sa jednim delom polja, a nemaju kontakt sa drugim delom, možda sa polarnom suprotnošću, a u nekim situacijama to obrću. Na primer, svesni su zavisnih potreba, a nisu svesni svojih odraslih kompetentnih, autonomnih karakteristika. Drugom prilikom su svesno svoje kompetentnosti, svoje sposobnosti da budu autonomni, a nisu svesni poteškoća koje potiču od njihovih regresivnih potreba. Takvi pacijenti imaju regresivne potrebe koji kada se zadovolje dovode do još dublje regresije umesto da dovedu do rekonstruisanja i da mu pomognu. Oni obično na početku terapije govore o svojoj istoriji uz vrlo snažne primitivne afekte, ali nisu u stanju da integrišu, da iskoriste diskusiju kako bi stvorili perspektivu. Vrlo su impulsivni, nedostaje im konstantnost objekta, što znači da im je teško da drže na umu terapeuta ili druge ljude kada su oni van vidokruga. Kod njih je vrlo intenzivno pitanje nepuštanja. Ovoj vrsti pacijenta je potrebno veoma rano postaviti ograničenja, na primer u pogledu transfera. Potrebno je da nauče veštine kontakta i granice, veštine senzornog kontakta. Radio sam sa pacijentom koji je više puta pokušao samoubistvo, to su bili vrlo ozbiljni pokušaji, pre nego što sam pokušao terapiju sa njom, ona je napala oružjem terapeuta koji je pre toga radio sa njom. Nije uspevala da me se seti između dve seanse. Mislim, ona se sećala mog imena, ali to je otprilike sve. Dao sam joj svoju sliku da je nosi sa sobom. Pokušavam da ostvarim vrlo kompulsivan, ovde i sada kontakt sa osobom pre i posle svakog rada sa pacijentima sa graničnom patologijom, na način koji se razlikuje od

172 onoga što bih uradio sa većinom pacijenata. Navešću dva primera, oba potiču iz vremena kada sam po prvi put započeo sa privatnom praksom pre mnogo godina i nisam još znao šta je to granična patologoja-jedan uspešan i jedan neuspešan primer. Jednog pacijenta nazvaću Bundini. Zovem ga Bundini zato što je on mene tako zvao na početku. Za one koji ne znaju, Bundini je bio menadžer Muhameda Alije. Ovaj pacijent je sebe smatrao vrlo, vrlo bolesnim i tako se i ponašao. I, uz pomoć moje magije, on je trebalo da postane šampion, u životu, ne u boksu. Ovaj pacijent mi je delovao toliko neverovatno, njegova bolest mi je delovala toliko preterano, da sam sa njim bio vrlo čvrst i dosta sam se konfrontirao. Iako u to vreme nisam znao šta je to borderline, ovo je veoma dobro delovalo. S vremenom je Bundini počeo da se ponaša na mnogo zdraviji način i počeo je sa ozbiljnim i efikasnim terapijskim radom. Radio sam sa još jednim borderline pacijentom, u isto vreme bi i nju mogli nazvati Ćerka čuvara vrata. Ona je bila orijentalnog porekla i videla je sebe kao seljačko dete koje sedi nadomak velike kuće, a ne dobija slatkiše. Ja sam verovao u to vreme da je u osnovi bio poremećaj mišljenja, ali nije bilo prikladno za ovu pacijentkunju. Tokom druge godine terapije, kada je na površinu izašao negativni transfer, što je bilo neizbežno, to je poprimilo psihotične razmere. Od tada sam otkrio da je ovo uobičajeno. Njoj je bilo potrebno više konfrontacije, više čvrstine, više jasnih granica. Mislim da je to onaj uvid koji nam je potreban na početku terapije, a time se nismo dovoljno bavili u okviru GT. Uporedimo ovu vrstu borderline pacijenta sa neurotičnim poremećajem ličnosti koji ima konstantnost objekta, a ne oseća se shvaćenim i poštovanim i ima vrlo snažan i primitivan doživljaj povređenosti, straha, besa koji nije u stanju da neutralizuje. Takvom pacjentu je prvenstveno potrebno da se njegova fenomenologija sasluša, sazna, poštuje i da se sa njom ostane. Ako pokušate da poučite ovu osobu veštinama kontakta, na primer, na početku terapije sa ovim tipom pacijenta, vrlo verovatno ćete imati velike promene. Oni će pružiti otpor, vi ćete biti frustrirani, a oni će doživeti narcističku povredu. Obično idealizacija koja se ponekad dogodi na početku terapije bude vrlo korisna za ovu vrstu pacijenta. I za razliku od borderline slučaja, njima je potrebno pružiti podršku da ispričaju svoju istoriju. Važno je umeti razlikovati kada je pacijent ljut na terapeuta ili zbog terapije. Sa narcističkim poremećajima ako saznate njihovu tačku gledišta i sagledate svoj udeo u interakciji bez defanzivnosti, postoje šanse da pacijent sa narcističkim poremećajem ličnosti se smiri i rezimira svoj terapijski rad. Ipak, nije tako jednostavno sa borderline slučajevima kojima je potrebno više čvrstine, više dijaloga, više rada na izgradnji ega koji će inicirati terapeut. Ovo je tip diskriminacije koji nam je potreban, na primer, kada pacijent izveštava da ga je psihoterapija obeshrabrila. Da li je reč o shizoidnom pacijentu kod kojeg je to dobar znak, znak da konačno dolazi u kontakt sa očajanjem koje ga je pratilo kroz čitav život, sa kojim je živeo, a nije ga bio svestan? ili je reč o narcističkom poremećaju koji nam odražava neuspeh u empatiji koji je doživeo tokom prethodne seanse? Ili je možda reč o borderline pacijentu za koga terapeut treba da bude neka vrsta čuvara polarne prirode psiholoških procesa? Jedan primer: Pacijent kome sam dao svoju sliku. Otišao sam na odmor. Pre nego što sam otišao ona se osećala prilično očajno, ne naročito zbog toga što odlazim na odmor. Jedan vrlo dobar terapeut je umesto mene odgovarao na pozive, sa njom imao seansu, lepo je saslušao dok je ona izražavala svoje očajanje, empatski je

173 slušao i reflektovao, što je obično od pomoći u takvim situacijama. a pacijentkinja je otišla kući i zamalo se ubila. Rakel je gledala moju sliku i rekla:„Sačekaću dok se Gary ne vrati“. Ono što nije bilo u redu sa to seansom je bilo to što je borderline pacijent koji je bio očajan odbacio svaki osećaj nade u pozadinu. A terapeutovo empatičko usklađivanje sa tom slikom bilo je neka vrsta potvrde da nada zaista ne postoji. njoj je bila potrebna neka jednostavna izjava tipa: „ Ja ću prihvatiti da se ti osećaš očajno, iako ja ne vidim beznadežnost situacije“. Druga prilika kada su vam ovakvi uvidi potrebni je kada treba proceniti koji je naredni karakterološkikorak ili fraza. Ponekad kasnije tokom terapije borderline pacijenti će osetiti poboljšanje i želeti da prekinu terapiju. Iako mislim da u GT mi uglavnom poštujemo pacijentove odluke, prepuštamo mu odgovornost za početak i kraj terapije, borderline pacijenti koji se oseća bolje i želi da završi terapiju najčešće i dalje nastavlja sa cepanje. Sada se osećaju autonomno, i žele da odu sa terapije kako bi zaštitili tu autonomiju, a o tome misle kao o samodovoljnosti. Oni još ne shvataju autonomiju i međusobnu zavisnost. ovo je slično emotivnom izgladnjivanju. To ne treba podržati, i razmatranje ovih potreba treba da inicira terapeut bez obzira na to da li će pacijent u tom trenutku prekinuti terapiju ili ne. O tome treba pričati. Razmotrili smo o mojim stavovima koji govore zašto bi trebalo da koristimo ove psihološke uvide. Sledeće o čemu želim da govorim je kako da adaptiramo psihoanalitički način mišljenja o pacijentima teoriji polja tako da se zaista može integrisati u teoriju i praksu GT, a zatim želim da se pozabavim time kako da koristimo ove koncepte u dijaloškoj i eksperimentalno fenomenološkoj metodologiji GT. Koncept transpozicije: akcija celokupne ličnosti Kako transponujemo Njutnovski i prenjutnovski jezik psihoanalize u pojmove teorije polja, procesne termine. Najveći deo toga učinili su Perls, Hefferline i Goodman. U psihoanalitičkoj teoriji nagona, ljudi se shvataju kao entiteti koje pokreću posebne sile ili nagoni. U Njutnovskom stilu postoje stvari i postoje sile i one su dihotomizovane. Psihoanaliza ratifikuje ljudske procese u mehaničke, stvarima slične koncepte. Ego, id, superego, ponovo Njutnovski koncept. Jedan od glavnih ciljeva Perlsa, Heffeerlinea i Goodmana je bio da eliminišu Self (veliko S) i da ostane samo self ( bez ratifikacije). Masterson, za koga sam otkrio da je koristan u radu sa borderline patologijom, govori o konceptima kao što su npr. Povlačenje iz Jedinice Objektni Relacije (pjor) i Nagrađujuća Jedinica Objektnih Relacija (NJOR). Vrlo ratifikujuće, ali prevodivo na jezik procesa. Prva transpozicija: SVAKI PSIHOLOŠKI PROCES, PONAŠANjE, STRUKTURA TREBA DA SE TRETIRA KAO „AKCIJA“ I IZRAŽAVA SE UZ POMOĆ AKTIVNOG GLAGOLA I / ILI PRILOGA, UMESTO UZ POMOĆ IMENICE, STVARI ILI DESKRIPCIJE NALIK NA STVAR. Pozajmio sam od Roya Sharera, analitičara Frojdovskog usmerenja, koji je napisao knjigu pod nazivom Novi jezik za psihoanalizu. On je celokupnu Frojdovu metapsihologiju preveo na procesni jezik koji je u sklopu sa GT-zapravo je na neki način još radikalniji nego naš procesni jezik.

174 U ovom načinu mišljkenja um nije stvar. to je nešto što mi radimo ili način na koji nešto radimo. Kada mislim na ovaj način ja bnisam „anksiozan zbog govora“, već govorim vrlo anksiozno. Šta je to što psihoanalitički ratifikujući koncept tvrdi da osoba čini? Šta je proces? Šta to osoba doživljava i radi? To su pitanja transponujućeg tipa. Osoba nema osećaj krivnje.Reč je o aktu, obično o aktu osude. AKCIJU VRŠI CELA OSOBA, A NE „DEO MENE“. U ovoj orijentaciji na akciju ili proces, osoba se tretira kao tražilac, uzorak i kreator akcije i značenja. U suprotnom mi se bavimo stvarima koje sarađuju i suprostavljaju se jedne drugima, a ne odnos između dve osobe. Na primer libidinalni ego se bori sa strogim superegom postoji savez između ega pacijenta i ega terapeuta. Postoji opasnost da ako introjektujemo psihoanalitičke koncepte takođe prihvatamo takvu ratifikaciju. Ova ratifikacija i tretman dela osobe kao da je zasebna osoba, ne javlja se samo u psihoanalizi. termin top dog, under dog i unutrašnje dete koriste se na isti način. Ovo se suptilno dešava kada ljudski procesi se opisuju na način koji izostavlja celokupnu ličnost kao vršioca, npr. o granici kontakta ili figuri se govori kao da su oni vršioci akcije. Mislim da neki opisi u GT ne govore o celokupnoj osobi kao vršiocu akcije, bar ona nije u centru pažnje. Kada pacijenti koriste ratifikujući jezik- jezik integrisane semantike, na primer prevođenja „to“ u „Ja“ i „ali“ u „I“ je veoma koristan. Duh terapijskog semantičkog stava mogao bi na dobro poslužiti i u profesinalnoj literaturi. Ja preferiram da se fokusiram na osobu koja doživljava, a ne na momente doživljaja. Osoba je ona koja doživljava, koja je u konfliktu ili u harmoniji, koja oseća celovitost ili fragmentisanost- a ne delovi. AKCIJA SE IZABIRE. Ovo je ključni aspekt za princip akcije: ljudi sami sebe determinišu, sami vrše izbore, odgovorni su i aktivni. Iako događaje zajedno determinišu individua i okolnosti, akcije individue su odabrane. U našem saosećanju prema pacijentu, mislim da treba da pazimo, da se čuvamo da ne tretiramo pacijente prema psihoanalitičkoj tendenciji da sagledava ljude kao determinisane (u funkciji) svojom sredinom. LjUDI BIRAJU ŠTA ČINE. I u sigurniom i u nesigurnim situacijama ljudi se mogu osećati nesigurno. Ali oni mogu da izaberu akciju. Reci da mama nema ljubavi i osoba reaguje vređajući se, negirajući vezanost, i verujući da nije dovoljno dobra da bi bila voljena.Ovaj uobičajen skup odgovora nije jedini mogući način reagovanja na situaciju. Akcija u vidu reakcije je izabrana. Uverenja koja su rezultat situacije, uključujući i reakcije uz pomoć, osoba savlađuje situaciju u kojoj se nalazi, mogu da postanu introjekti. Ali ovo takođe nisu stvari, njih osoba aktivno održava i nastavlja dalje sa njima. Introjektovanje je akcija, akcija uzimanja u organizam bez kontakta, diskriminacije i asimilacije tako da osoba nije u stanju da integriše ili odbaci. Introjektovanje je akcija, pa je stoga odbrana i ako se obično ne prihvata. Kasnije rezultat introjektovanja, na primer pravila se mogu koristiti da ometaju spontano ponašanje. Ovo je takođe odbrana akcije. Iako mi kažemo da mi „imamo introjekt“ od početka do kraja introjekt je zapravo mentalno ponašanje osobe.

175 U kom okviru sagledavamo stvari je veoma važno za naš rad. Svi znamo da na početku svake terapije ili treninga grupe mnogo se radi na pitanjima straha i poverenja i konfluencije. Jedan od naših trenera, pod uticajem psihologije ja, koji je preuzeo prvu grupu se fokusirao na ova pitanja straha, poverenja i konfluencije. On je to stavio u ovaj okvir: „Poštro se osećate nesigurno, jasno je da ne možete biti otvoreni za kontakt i preuzimati rizik“. Želim da vam kažem da tok rada ove grupe nije dobro prošao. Bilo je teško onim trenerima koji su pretili rad i koji su mislili da svaki pojedini terapeut na obuci u trening grupi može uz svesnost da preuzme odgovornost za svoje ponašanje čak i onda kada se oseća uplašeno. Radio sam sa borderline pacijentom na preuzimanju odgovornosti za neke bračne probleme. Pre toga sam razgovarao sa ovom pacijentkinjom o tome kako je „odgovorna za ovo, ali ne i za ono“. Tokom jedne seanse automatski sam počeo da govorim o odgovornosti, a da nisam cepidlačio. Otišla je uverena da sam joj rekao da je ona 100% odgovorna za sve u porodici. Važno je kako ćemo uobličiti ono što govorimo. Želim da kažem sasvim jasno da kada govorim o ovim stavovima ja pretpostavljam da mi vršimo kliničku diskriminaciju i da dobro procenjujemo šta i kako govorimo pacijentu.Ja ne podržavam automatsko pričanje nečega kao što je „ti si odgovoran“ ili „ti nisi odgovoran“ ili „možeš da preuzmeš rizik“, ili „ne možeš da preuzmeš rizik“. Sve se može uraditi uz kliničku diskriminaciju. ODBAČENA AKCIJA se opdnosi na to da osoba ostaje nesvesna, na primer ne zna da je izabrao svoju akciju, pa je prema tome izbegava ili ne prihvata. Sve akcije se ili mogu znati i prihvatiti ili ne znati, uključujući i nepriznavanje, koje je takođe ponašanje i može se prihvatiti ili ne. Mislim da se naš posao sastoji u tome da pomognemo pacijentu da pažljiv bude kada je to potrebno prema akcijama i da radi koliko je to moguće na prihvatanju ove vrste izbora. Shafer ima vrlo korisnu definiciju uvida koju daje uz pomoć ovih termina, definišući uvide kao „prihvaćene akcije“, a otpor kao „neprihvaćenu akciju“. Otpor se tretira kao akt otpora, akcija u kojoj je osoba angažovana na dva paradoksalna i kontradiktorna načina istovremeno. Na primer, želite nešto od drugih ljudi i plašite se i ostati nesvesne želje ili straha je „otpo“. U GT želim da izbegnemo redukciju celokupne osobe. Želim da izbegnem redukovanje u prostoru na „deo mene“, i redukovanje u vremenu na izolovan trenutak. Mislim da ova asimilujuća perspektiva proširuje GT, fokusira se na doživljaj celokupne osobe, i obraća pažnju na proces koji prethodno nisu bili dovoljno obrađeni u GT. Ja (self) koncept Jedan način da se izvrši ova transformacija je ja koncept. Kao što se obično koristi to je jedan od ratifikovanih koncepata koji obuhvata deo ja. Koristimo termin i mislima da izražavamo neko značenje. Zapravo je to jedan vrlo konfuzan termin koji se koristi na više nediferenciranih načina. Postoji bar 15 različitih kontradiktornih značenja te reči. Ja (self) je ono što ostaje kontinuirano kod osobe tokom vremena, ja nije ništa fiksno, već je reč o ovde i sada interpretacijama. Ja (self) se odnosi na celokupnu ličnost, self se odnosi na jezgro ličnosti, self kao doživljaj sebe koji osoba ima. I postoje različiti tipovi selfa: idealni self, lažni self, grandiozni self, itd.

176 Perls, Hefferline i Goodman su asimilovali, proverili i transponovali ja koncept u teoriju polja. Ipak, nisam siguran da je njihova definicija i dalje semantički upotrebljiva. Mislim da su značenja u našem terminu korišćenja self (ja) jasna,ali da su konotacije postale toliko kontaminirane da bih želeo da predložim izmene. Neki od nas, želeći da se približe subjektivnom doživljaju pacijenta, mnogo smo pažnje obraćali na osećaj identiteta osobe i unosli su u Gt objektne relacije i perspektive ja psihologije koje se tiču celokupne ujedinjene ličnosti. Na žalost ovo se često vršilo agresivnom asimilacijom i bez saznavanja razmatranja kontradikcija. rezultat toga su konotacije reči self koje su postale suviše konfuzne i kontaminirane, čak kada su značenja jasna (kao kada termin koriste, čak kada su značenja jasna (kao kada termin koriste Perls, Hefferline i Goodman). Mislim da je ironično to što smo tražili celovitost osobe došli do redukovanja osobe na delove-znate, self (ja) kao suština. Ovo nije samo gubljenje celovitosti, već redukovanje osobe na to strukturalni entitet. „To“ postaje kohezivno ili „to“ postaje fragmentirano. A to je odbacivanje odgovornosti, gubitak uloge vršioca akcije. Predlažem da zadržimo perspektivu da akciju uvek vrši celokupna osoba, a ne „self“ i da koristimo termin self samo kao povratnu zamenicu koja se odnosi na celokupnu osobu kada su subjekt i objekt ista osoba. Na primer, ja mislim na sebe. Pri ovakvoj upotrebi termina self on se koristi kao oznaka za osobe koje govore o sebi i procesi koji su se smatrali aspektima selfa sada se moraju razmotriti u funkciji celokupne osobe. O celokupnoj osobi bi se mislilo kao o sistemu interakcija, self koncept bi se odnosio na doživljaj osobe o tome ko je ona, idealni self bi bila slika osobe o tome kakva bi želela da bude, lažni self bi se odnosio na neautentična ponašanja i poremećen doživljaj sebe konstruisan kako bi se došlo do prihvatanja, grandiozni self-uveličan doživljaj sebe koji isključuje ili minimizira prošle ili sadašnje mane. Tako kada razlikujemo ljude prema kvalitetima kao što su kao što su stabilnost, samopouzdanje, fleksibilnost, realnost, vrednost, kohezivnost se suprostavlja fragmentisanom doživljaju sebe, to činimo u odnosu na celokupnu osobu, a ne u terminima kvaliteta delova osobe. Ako želimo da govorimo o fragmentisanom selfu uz pomoć procesnih termina, pitamo šta radi celokupna ličnost. To može da bude nešto kao „osoba zadržava ograničenu svesnost i ne integriše u kohezivnu sliku. Osoba nema konstantnost objekta izgrađenu o sebi u različitim situacijama, na primer-ne seća se uspeha u vreme neuspeha“. Jedan od kliničkih fenomena koji često posmatram su ljudi koji misle da je self stvar i kada počinju da rade na svesnosti dođu u dodir sa prazninom. Oni počinju da veruju „Oh, ja nemam self. Drugi ljudi imaju, ja nemam self“. Kada nauče procesni način mišljenja, da self nije stvar, to predstavlja često veoma koristan deo kliničkog rada. Razmatrali smo proces cepanja (splitting) koji je od vitalnog značaja u radu sa borderline kategorijom pacijenata. To je fenomen u vezi sa kojim treba da budemo senzitizirani i da ga tražimo, pošto nam spontano pacijent to neće jasno saopštiti. Ipak, mi ne moramo koristiti ovaj koncepšt u Njutnovskim psihoanalitičkim terminima, na primer, postoji Mastersonov koncept Povlačenje iz jedinice objektnih relacija i nagrađujućih objektnih relacija. Jezikom akcije možemo reći da pacijent smatra druge osobe ili potpuno hranljivim i punim ljubavi ili potpuno napuštajućim. Ili bi smo mogli reći: pacijent misli da je kompetentan i da mu stoga nije potrebna hrana iz okoline, dok u drugim prilikama misli o sebi kao o zavisnoj, nekompetentnoj osobi koja je zavisna i

177 varira između ova dva načina sagledavanja sebe, pritom zaboravljajući onaj drugi način kada prihvata jedan. Mislim da i druge funkcije osobe možemo tretirati na isti način: ID kao agresivna i libidalna osećanja osobe, EGO kao mišljenje, konstantnost objekta, orijentaciju u vremenu i prostoru itd. Koncept transpozivije: Ovde i sada matrica ukrštenih sila Drugi način transpozicije je smeštanje koncepta u okvir terapije polja, uzimajući u obzir Geštalt pojam o ovde i sada matrici višestrukih ukrštenih sila. U GT osoba je uvek deo polja koje čini osoba i okolina. Ne postoji dihotomija između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Čak i ako isti događaj sagledavamo iz različitih perspektiva (npr. spoljašnje i unutrašnje) i čak ako neki događaji ostaju lični i ne komuniciraju se, ne postoji razdvojeno spoljašnje i unutrašnje u terapiji polja u GT. Sve što postoji postoji samo kroz odnose, kroz mrežu relacija. Uvek postoje višestruke sile koje su konkretno prisutne-interrelacije kreiranje višestrukih kretanja i graduacije u polju. Transformišemo psihoanalitičko jednodimenzionalno, jednosmerno sagledavanje uzročnosti i tvrdnje kako bi smo uzeli u obzir višestrukost sila koje su uvek u interakciji i koje su istovremeno prisutne. U teoriji polja, svaka promena u polju utiče na celokupno polje. Stvara talase u polju. Implikacija koja odavde proističe je da uvek postoje multiple i korisne početne tačke u terapijskom radu. U analitičkoj literaturi čitate tvrdnje koje počinju rečima kao što su „korektna analitička reakcija je“ takva i takva. Pošto uvek postoji više validnih i korisnih početnih perspektiva sa stajališta teorije polja, očigledno je da ne može da postoji samo jedna korektna reakcija. Sa našim naglašavanjem polja, fokus je pragmatičniji, promenjiviji, otvoren za razmatranja individualnog stila i kreativnosti. Drugi aspekt ovog poimanja matrice je da nema akcije na daljinu. Ono što izaziva efekat mora da postoji korektno i sada i ovde u polju, u matici sila. Mora da bude istovremeno prisutno. Razvojna teorija kao primer Psihološki razvoj uključuje interakciju više sila tokom vremena. Koncept ljudskog psihološkog razvoja u GT je takav da je ovaj razvoj uvek u funkciji biološkog sazrevanja, u funkciji sredinskih uticaja interakcija individue i okoline, kao i kreativno prilagođavanje jedinstvene osobe. Prema Frojdovoj teoriji nagona, naglasak je na biološkim faktorima, ali veoma loše se gledalo na ljudski potencijal za razvoj. Perls, Hefferline i Goodman kao i drugi pisci tog doba, kao što je Karen Horney dodali svesnost o sredinskim uticajima, interakciju između individue i sredine, i ostvarili su optimizam u pogledu individualne kreativnosti i rasta u pogledu unutrašnjeg potencijala za rast i sazrevanje. Kohut i teoretičari objektnih relacija koji su nam obezbedili sjajne opise pacijenta, naročito u vezi sa redosledom razvoja, dobro su prepoznavali sredinske i interaktivne

178 uticaje. Ipak, oni su težili da ne prepoznaju biološke sile. Ipak, iako su bili empatični i saosećajni sa pacijentom, oni su individuu sagledavali pesimistično i uzrokovano prošlim istorijskim uticajima. Ne postoji sagledavanje pacijenta kao jedinstvene, kreativne osobe sa pozitivnim potencijalom. Ili, da to kažem drugačije, ne postoji optimizam u vezi sa unutrašnjim potencijalom svake osobe za rast i sazrevanje. Moja interakcija ovoga je u skladu sa modelom GT prema kojem koristim psihoanalitičke koncepte kako bih bio osetljiviji na razvojne i biografske faktore, ali zadržavam svest o biološkim faktorima, kao i o drugim faktorima u polju, zadržavam optimizam u vezi sa sposobnošću svake osome za kreativnost, sopstvene izbore i razvoj, i tako da naglašavam interakciju ovih višestrukih faktora tokom vremena. Verujem da svest osobe o složenosti toga ko je ona dovodi do organizmičke samoregulacije. (paradoksalna teorija promene). Koncept transpozicije: promene tokom vremena Nastavljajući našu diskusijuo transpoziciji Njutnovog i prenjutnovog načina sagledavanja i prevođenja koncepta u terminu teorije polja, dolazimo do koncepta promena koje se dešavaju s vremenom. Mi se držimo procesne teorije i proces se odnosi na razvoj koji se dešava tokom vremena. Čak i struktura predstavlja sporo promenljiv proces. SVE SE KREĆE U PROSTORU I MENjA U VREMENU, POSTAJE, KREĆE SE, RAZVIJA SE. Kada mislimo na ovaj način ljudi su beskonačna serija matrica o kojima smo diskutovali. Naravno, mi znamo da se značenje odnosi na relaciju figure i pozadine. A istorijski redosled iskustva osobe je veoma važan deo pozadine. To je samo jedan aspekt, a ne celina. Ali verujem da poznavanje prošlih iskastava je nužno za razumevanje i shvatanje identiteta osobe. Zato istražujemo, i verujemo da je reč o rastućoj tendenciji, prošlost osobe. Ali kada to radimo treba da zapamtimo da istražujemo fenomenološki, kako bi smo razumeli, a ne verujući da je prošlost uzrokovala sadašnjost. Ne postoji akcija na distancu. Istorija se dogodila, sada je to datost,a osobi su dati procesi i ona može da izabere akciju čineći nešto drugačije. Ovo je suprotno Njutnovskom shvatanju da A prethodi B u vremenu i da ga uzrokuje. Verujem da jedna prošla matrica ne uzrokuje ili kontroliše kasnije događaje, a da jedan događaj iz detinjstva, sam po sebi ne determiniše buduće događaje. Primer važnosti vremenske perspektive sastoji se u razlikovanju između koncepta potiskivanja i cepanja. Kod potiskivanja osoba drži sebe nesvesnom u pogledu nečega. On ili ona može da kaže da je tata divan, ali da ne bude svestan kako je na njega ljut. I to ostaje stalno tokom jednog određenog vremenskog perioda. Cepanje u jednom trenutku može da vam liči na potiskivanje. Osoba može da bude nesvesna da je ljuta na tatu. Ipak, ono što se tokom vremena događa omogućuje razlikovanje ova dva procesa. Osobe kod kojih cepanje u jednom času vrlo liči na potiskivanje u sledećem času će obrnuti ono što je u svesti i ono što nije. Osoba koja

179 nije bila svesna bilo kakve ljutnje prema ocu, tada će, možda, biti nesposobna da vidi bilo šta lepo o njemu i biće svesna samo ljutnje i besa. Tako je od momenta do momenta to drugačije, sagledavanje samo jednog dela polariteta, a zatim samo drugog. Uravnotežena slika razumno tačna percepcija, dobre procene nemoguće su bez razrešenja sistema cepanja. Tako, da bi bio efikasan tretman mi moramo zadržati u svesnosti kako se procesi na kojima radimo razvijaju tokom vremena-da li ostaju isti, da li se menjaju, kako se menjaju. Da zaključim, do sada sam govorio o tome kako integrisati psihoanalitičke koncepte u GT model celokupne osobe koja je ukorenjena u polje koje čini osoba i sredina, i koja je vršilac akcije- i koja se razvija tokom vremena – zadržavajući sposobnost da bira i eksperimentiše u sadašnjosti. Terapijski odnos Sada želim da govorim o tome kako koristiti psihoanalitička shvatanja i raditi sa pacijentima na Geštalt terapijski način. Kako koristiti ovu vrstu deskripcije za GT tip odnosa? Naravno, GT naglašava odnos koji se bazira na kontaktu i fenomenološki fokus nasuprot odnosu baziranom na transferu i interpretaciji. U modelima svih psihoanalitičkih teoretičara za koje ja znam, transfer se podržava i od terapeuta se zahteva da ostane neutralan i da praktikuje pravilo apstinencije. To znači da terapeut ne gratifikuje bilo kakve želje pacijenta, nema „Ja“ izjava analitičara i glavno oruđe je i dalje interpretacija. Naravno mi znamo da su relacije uvek mešavina kontakta i transfera, ali se transferom bavimo fenomenološki i dijaloški. Prepoznajem ga, niti ga zaboravljam, niti ga podržavam. Mi znamo i koristimo alternativa interpretaciji transfera. Kontakt je prva realnost. U teoriji polja GT sve se sagledava kroz lupu relacija. U radu sa pacijentima na GT, kontakt je prva reanost. Perls, Hefferline i Goodman u skladu su sa egzistencijalističkom tradicijom kada naglašavaju ljudske relacije dveju osoba. Zapravo pod lupom našeg naglašavanja dijaloga i polja, osoba se zapravo i ne može definisati osim u relaciji sa drugom osobom. Rlacije su suštinske, a ne dodate. Ovo shvatanje se ne susreće u psihoanalitičkoj terapiji, iako verovatno da ljudi koji se bave objektnim relacijama dele sa nama važnost koju pridaju relacijama. Odnos je suština naše prakse GT. Ali Gt koji se razvio šezdesetih i koji je po svojim karakteristikama bio epizodan prestao je da tome pridaje važnost. Bio je veoma oslobađajući i uzbudljiv, ali tehnika orijentacije dovela je do gubitka primarno egzistencijalističkog naglašavanja odnosa. Ja takođe verujem da kada govorimo o procesima, a ne naglašavamo važnost osobe, i ne govorimo kako osoba vidi sebe, takođe gubimo egzistencijalistički pogled na odnos i ne uspevamo da razvijemo jasnoću u vezi sa obrazcima povezivanja (uspostavčljanja relacija). Takav pristup je fragmentirajući. ODNOS JE KONTAKT KOJI TRAJE U VREMENU. Karl Rogers je rekao da je kontakt osnovna jedinica odnosa. Mislim da nam je u GT najjasniji moment kontakta, a da

180 nam nije uvek baš jasno da je odnos više od serije momenta, da je više od sume izolovanih momenata. Ne govorimo o odnosu kao o stvarima. Govorimo o tome kao o kontaktu koji traje kroz vreme, kao o Geštaltu koji se proteže kroz vreme. Priroda odnosa u Geštalt terapiji Kontakt: Ljudi deluju jedni na druge kao ljudi. Mislim da je za dobru terapiju potrebno da terapeut kontaktira na jedan određen način, da kontakt koji ostvaruje obeležava razumevanje i prihvatanje pacijenta, pokazivanje svoje ličnosti i čuvanje onog što postoji između dve osobe, tj. prepuštanje onome što se dešava između terapeuta i pacijenta. Nije dovoljno da postoji samo Ja i Ti i da se prepozna razlika, u dijaloškom pristupu takođe je važno prepuštanje onome što se razvija i javlja se u interakciji. To znači da je terapeut pod uticajem kao i pacijent. Razumevanje pacijenta odnosi se na - inkluziju - (Buberov koncept) ili empatija (opštije korišćen termin) kojom se projektuje u fenomenološki stav pacijenta. To znači da osoba vidi onoliko koliko može svet kako ga pacijent vidi, dok istovremeno ostaje svestan sopstvene odvojenosti i pamti da reč o projekciji – osoba ne može da zaista doživi doživljaj druge osobe. INKLUZIJA I POTVRĐIVANjE: prihvatanje osoba kakve jesu i takođe potvrđivanje njihovog potencijala za rast. I dok pacijenti ometaju svoje stvarno iskustvo mi prihvatamo njihovo naivno iskustvo kao iskustvo i ometamo ili pokušavamo da ometamo njihovo ometanje. Mi ne samo da poštujemo i prihvatamo svesnost pacijenta, već potvrđujemo njihov potencijal za finiju svesnost. U GT predstavlja novinu naglašavanje ometanja pacijentovog ometanja na takav način da se pacijent oseća shvaćenim. Test ispravnosti terapeutove empatije ili bilo koje druge intervencije je pacijentova fenomenologija. Cilj, naravno, je i dalje da se poveća pacijentova svest o sebi i drugima. Kada sam prvi put bio na terapiji sa Jimom Simkinom, on je ometao moje samoometanje i ja sam se osećao shvaćenim i rezultat ovoga je bio da sam ja sebe bolje shvatao. Video sam da su mnogi drugi ljudi uključeni u ovaj proces u grupama sa Jimom postaju paranoidni, upadaju u borebu za moć, pojačavaju osećaj stida i narcističke povrede. Ovo je bilo naročito često među onima koji su se bavili narcističkim pitanjima. Oni se često nisu osećali shvaćeno i prihvaćeno. Iskreno, sada vidim da često i nisu bili shvaćeni. Kao što je bio slučaj sa mnogim geštalt terapeutima u to vreme, Jim nije usklađivao svoj stil sa znanjima o objektnim relacijama. Mislim da ovo predstavlja novinu koja je ušla u GT. Naglašavanje prisustva celokupne ličnosti terapeuta zajedno sa inkluzijom je oznaka bilo koje egzistencijalističke terapije. Ovo naglašavanje manifestnog prisustva terapeuta kao ličnost u terapiji je jedna od njihovih analitičkih stavova. Geštalt terapeut deli opservecije, afektivne odgovore, prethodna iskustva, kreativnosti, intuiciju itd. Ipak, mislim da specifičnije odredimo koji vid prisustva ima kakav efekat na koji tip pacijenta ili situacije: kada podeliti sa pacijentom lične reakcije, kada opservacije, kada pojačavati, pojašnjavati i podcrtavati pacijentovu fenomenologiju, kada se baviti eksperimentima. Mislim da nam je potrebno prisustvo koje uzima u obzir snage,

181 slabosti, potrebe, želje, vrednosti i okolnosti u kojima se nalazi pacijent. Samo deljenja Ja terapeuta sa pacijentom nije dovoljno. Pri ovakvom razjašnjavanju objektne relacije se mogu koristiti kao vodič, kako bi pomogle da se fokusiramo na glavna pitanja prema korisnom redosledu i sa dobrom uvremenjenošću. Objektne relacije u pozadini mogu da izoštre fokus terapeuta i da prošire njegovu perspektivu. Na primer, pacijenti sa narcističkim poremećajem ličnosti kojima je zaisa potrebno da pričaju o njihovim povredama i da zacele zahvaljujući nežnom plamenu idealizacije i ogledanja (mirroring) osećaju potrebu za drugačijim prisustvom od borderline pacijenta kojem je potrebna čvrstina uz pažnju, podučavanje odgovornosti i naglašavanje važnosti polarnosti. Geštalt terapeut koji zaista razume GT metodologiju i zaista razume svog pacijenta spontano i autentično će biti različit prema različitim pacijentima. Kada govorimo o prisustvu takođe je potrebno da govorimo o kontratransferu i sopstvenoj odgovornosti. Za mene, ne postoji ništa važnije u terapiji od odgovornosti terapeuta za sebe i sposobnost terapeuta da se dijaloški i terapijski poveže bez obzira na lični stil pacijenta. Terapeutu je potrebna jasna svesnost o ostacima starih poslova kako bi bio u stanju da reaguje na pacijenta kakav on jeste da uspostavi stvaran odnos, a ne odnos kontaminiran elementima koji se prenose i projektuju na pacijenta. Efikasna terapija zahteva od terapeuta da bude u stanju da tačno reflektuje pacijentovu svesnost da vrši nekontaminirane opservacioje, da ima jasan stav u pogledu sledećeg koraka o pacijentovom terapijskom radu- bez nametanja predrasuda, stavova o potrebi za dramatičnom promenom zbog terapeutovih potreba. Ovo stavlja stroge zahteve pred terapeutovu podršku sebi samom. Na primer, ja verujem da je reč o parataksičkom poremećaju, a ne o autentičnom prisustvu kada je terapeut nestrpljiv i potrebno mu je brzo „popravi“ pacijenta. Brzo lečenje potrebno je zbog terapeutove narcističke gratifikacije, a nije u interesu pacijenta. Kada je terapeut nestrpljiv i frustriran, ovo je akcija terapeuta. Ova akcija (nestrpljenje i frustriranost) je terapeutova odgovornost, a ne pacijentova. „Frustriran sam“ je jasnija egzistencijalna poruka od „ti si frustrirajući“. Mislim da je najopasniji terapeut onaj koji je u stanju da bude efikasno i snažno prisutan, ali sa narcističkom konstalacijom. Takav terapeut može da bude veoma harizmatičan, a potrebna je sofisticiranost i dobra podrška sebe kod pacijnta kako bi shvatio potrebu da se jasno suoči sa tako snažnim uticajem. Ovakva samozaštita često nedostaje pacijentima na početku terapije. Često su psihološke poteškoće pacijenta takve da ga čine slepim za kontratransfer terapeuta i druge parataksičke teškoće i može doći do toga da mu se dopadaju ili da pozitivno ocenjuje kontratransfer terapeuta koji efikasnu terapiju čini nemogućom ili teškom. Tako, na primer, kada je reč o pacijentu čije fantazije i želje za zavisnošću isključuju autonomnu odgovornost za sebe i koji zavisi, rezultat može da bude veoma duga, neproduktivna i čak štetna terapija. Verujem da su efikasnom terapeutu potrebne veštine uspostavljanja relacija o kojima sam govorio plus tradicionalne tehničke veštine GT i fenomenološki rad na svesnosti. Mislim da je važno da ne izgubimo, tj. (sposobnost da vršimo senzorne opservscije i kontakt sada i ovde, da objašnjavamo proces, da preuzmemo pravi stepen rizika

182 znajući kako da olakšamo živost, da olakšamo napredovanje, znajući kako da dizajniramo eksperimente, itd ). Jedan od rizika asimilacije psihoanalitičkog materijala je taj da nešto od snage metodologije GT može da bude oslabljeno. Mislim da je integracija psihoanalitičkih stavova rezultirala jačim naglašavanjem teorije i prakse GT u pogledu kvaliteta odnosa u individualnoj i grupnoj terapiji. Mislim da je to promenilo naš način rada na grupnoj terapiji, naročito je poraslo naglašavanje relacija između članova grupe, faktora čitave grupe, kao i odnosa koji se tokom vremena u grupi razvijaju (nasuprot workshop modelu). Takođe verujem da zbog veće sofisticiranosti i boljeg prepoznavanja u radu na karakteru, Geštalt terapeuti koriste više individualnog ili individualnu i grupnu terapiju, a manje samo grupnu terapiju kao glavni modalitet ozbiljne psihoterapije. Duboko verujem da korišćenje psihoanalitičkih uvida u okviru GT odnosa ima dosta prednosti pred psihoanalizom ili psihoanalitičkom psihoterapijom, delom zato što imamo na raspolaganju širi spektar dopuštenih i razvijenih intervencija (pošto tehnike nisu zabranjene zbog ometanja razvoja transferne neuroze). A transferom se bavim uz pomoć velikog broja različitih intervencija otvorenije i na eksperimentalan način. Naglašava se važnost terapeutovog ličnog predstavljanja pacijentu što mu daje snažnije dokaze o reakcijama terapeuta koje mu pomažu i koje ga povređuju. A naglašavanje fenomenologije i upravljanja sobom i pacijenta i terapeuta omogućuje maksimalno korišćenje mudrosti i jednog i drugog i pruža maksimalnu podršku razvoju veština koje su bazirane na onome što svaka osoba zapravo jeste. Odnos zasnovan na neposrednom iskustvu i pacijenta i terapeuta Ključni faktor koji treba držati na umu u radu sa konceptima koji dolaze izvan tradicije GT je taj da se terapijski odnos u GT bazira na neposrednom fenomenološkom iskustvu i terapeuta i pacijenta. U psihoanalizi najveći deo intervencija vođen je prvenstveno psihoanalitičkom teorijom i aktuelnim iskustvom analitičara, a analizant se manje naglašava i tretira se manje pozitivno nego u GT. Dok je teorija od vitalnog značaja za GT kada sprovodimo GT mi se fokusiramo na neposrednu svesnost pacijenta i terapeuta. Intervencije u GT su profesionalno vođene, ali se uvek zasnivaju na neposrednom doživljaju. Dijalog je razmena fenomenologije. Druge intervencije su takođe razmena fenomenologije. Na primer, reflektovanje, razmena opservacija, eksperimenti, i slično, može da se shvati kao fenomenologija. Metodologija GT naglašava kretanje od naivnije svesnosti ka disciplinovanijoj. Želim da nedvosmisleno kažem da bi osoba uvek eksploraciju trebalo da započne nalazeći šta čini aktuelnu naivnu svesnost pacijenta. Najpre treba da bude jasno šta taj određeni pacijent smatra važnim u tom trenutku- treba razumeti i prihvatiti doživljaj kao pacijentov doživljaj. Uzimamo za primer pacijenta koji se ponaša bespomoćno. Naš prvi zadatak nije da frustriramo pacijentovo manipulativno ponašanje. Naš prvi zadatak je da otkrijemo kako se pacijent oseća s tim. Kako je to? Kako na to gleda pacijent? Mislim da se tokom šezdesetih u GT nije dovoljno praktikovao ovaj vid razumevanja, i ponekad je terapeut zauzimao pejorativan ili sarkastičan ili preziran stav koji je ekvivalent

183 postavljanju pravila tipa „trebalo bi da.“ Mislim da je posao terapeuta da istražuje. Njegov posao nije da gratifikuje, nije da se konfrontira, nije da frustrira. Naš primarni zadatak je da istražujemo. Želeo bih da sa vama podelim primere različitih radova koji mogu da ilustruju kako doći do toga šta čini pacijentovu svesnost. Kada sam počeo sa GT radio sam dva različita rada u vezi sa svojom konfuzijom, jedan sa Fritzom, drugi sa Jimom (tada sam bio veoma konfuzan). Kada sam radio sa Fritzom činilo mi se da ja manipulišem kao bih dobio podršku- možda je bio u pravu. I sećam se da sam pratio ova upustva i da sam se pitao da li je grupa konfuzna, dok konačno nisam najviše od svega želeo da ne budem na sceni. Zato sam seo. Ali nisam mnogo naučio, osim da sednem. Otprilike u isto vreme, nešto kasnije tokom te godine, radio sam sa Jimom Simkinom na istom problemu- konfuziji. Jim je najpre pažljivo ispitao kakva je moj doživlaj konfuzije. Za mene je to bilo nalik na maglu. I kada je Jim tražio da postanem magla, to je bio početak najvažnijeg rada koji sam uradio na terapiji. Zato vam predlažem da uvek obratite prvo pažnju na pacijentovu svesnost, a da zatim usavršavate rad i da eksperimentišete i utvrđujete programe akcije bazirane na pacijentovom doživljaju sebe. Najpre otkrijte šta pacijent doživljava, a zatim to pojasnite (klarifikacija). Budite sigurni da ono što poverujete da čini pacijentovo iskustvo, zapravo i jeste njegovo iskustvo.

Faze svesnosti Svesnost i rad na svesnosti ima razvojni redosled 1. Jednostavna svesnost. Pacijenti dolazi i govori o problemima koje imaju u životu. oni nisu svesni procesa, nisu svesni da su svesni, nisu svesni odnosa sa terapeutom. 2. Svest o svesnosti. U ovoj fazi svesnosti osoba postaje svesna da je svesna. Ovaj proces rada GT najviše duguje fenomenologiji. Često trening grupa deluje na ovom nivou svesnosti. Ovo uključuje svesnost o izbegavanju i otporu, stavljanju u zagradu, radu na svesnosti ovde i sada, razvoj i rafiniranja sredstava za sticanje svesnosti i ostvarivanje kontakta. 3. Svest o karakteru osobe koja doživljava. Svest o svesnosti dovodi do svesti o karakteru osobe koja doživljava. Kada je osoba svesna obrazca svesnosti i izbegavanja, uslova koji dovode do svesnosti i izbegavanja, obrazaca svesnosti i nesvesnosti, itd. osoba postaje svesna celokupne karakterne strukture osobe koja doživljava. 4. Fenomenološko napredovanje. Ovo je faza u kojoj fenomenološki stav prožima svakodnevni život odsobe. Stav shvatanja da uvek postoji više različitih stvarnosti, stavljanje u zagradu, korištenje ponovnih opservacija kako bi se stekao uvid u stvarno delovanje situacije postaje uobičajen, a ne nešto ograničeno na trenutke terapije. Primer: Rad sa otporom

184 Razumevanje otpora i rad na otporu jedan je od najvažnijih i neprocenjivo vrednih aspekata terapijskog rada. Polazeći od perspektive u kojoj govorimo, otpor tretiramo kao akciju koju treba istražiti i fenomenološki je podeliti sa pacijentom. U radu sa tim mi otkrivamo šta to pacijent doživljava kada je „u otporu“. Takođe obraćamo pažnju na pacijentov neposredni fenomenološki doživljaj. Počinjemo stavljanjem u zagradu, a ne sa uverenjem da ono čemu se pruža otpor je terapija ili terapeut. Rezultat fenomenološkog fokusiranja tada nam je na raspolaganju ,stoji pacijentov doživljaj (ili više doživljaja) i naš sopstveni doživljaj, kao i korišćenje obe iskustvene perspektive mi možemo da ostvarimo dijalog, da se fokusiramo i eksperimentišemo. Kroz ovaj proces terapeut može takođe da raste stičući razumevanje svog udela u introjekciji „Uvid“ se razvija iz onoga što se dešava „između“ dve osobe, iz dijaloga. Verujem da se uvid razvija iz ove vrste dijaloga. U vi d. Aha! Istovremeni uvid u odnos delova i celine. Verujem da je cilj Geštalt terapijskog rada na svesnosti uvida, iako sam se sretao sa drugačijim tvrdnjama u literaturi u GT. Uvid kao cilj rada na svesnosti u GT nije isti kao psihoanalitički uvid. Ako definišete uvid kao što sam ja to učinio, koristeći definiciju Geštalt psihologije tada je uvid ono na šta ciljate. Čak i ako ograničite psihoanalitičku reč na „emocionalni uvid“, istorijska, interpretativna orijentacija na „zašto“ u psihoanalitičkoj upotrebi se razlikuje od dosledno holističke, senzorne, fenomenološke, egzistencijalističke upotrebe termina u Geštalt psihologiji i Geštalt terapiji. Verujem da se uvid javlja iz dijalektičkog, između pacijenta i terapeuta (svesnost terapeuta i pacijenta). U Geštalt terapijskom modelu to ne proizilazi iz tehnike ili frustracije ili iz „Geštalt terapijskog stila“ modifikacije ponašanja. Ne proizilazi iz terapeutove moći i harizme. Nije pod kontrolom terapeuta. Proističe iz zajedničkog rada pacijenta i terapeuta. Postoji Geštalt sled terapeutovog iskustva, pacijentovog iskustva, terapeutovog doživljaja, pacijentovog doživljaja itd. –Aha! Ako su gluma i scenska drama potrebne, mislim da treba da se zapitamo: Kome potrebne? Zbog čega? Po čijoj meri? Preterano korešćenje tehnike može da dovede do mastifikacije i preterane simplifikacije. Primer je nedovoljno slušanje pacijentove priče i preterano korišćenje tehnike prazne stolice. Terapija kao umetnost i ljubav Želim da završim sa nečim u GT što je veoma važno za mene i apsolutno je krucijalno za našu teoriju i praksu. GEŠTALT TERAPIJA JE UMETNOST. Joe Zinker je rekao da je GT dopuštanje da se bude kreativan. Slažem se i osim toga mislim da su KREATIVNOST I LjUBAV NEOPHODAN I ESENCIJALAN DEO EFIKASNE GEŠTALT TERAPIJE. Bez profesionalnog znanja i discipline terapija može da bude neefikasna i štetna. Neke terapije izazivaju negativne rezultate.

185 ALI NE POSTOJI KUVAR IZ GT. KUVARI SLUŽE KADA JE U PITANjU VEŠTINA, A GT JE UMETNOST. I MISLIM DA JE TERAPIJSKI RAD UMETNOST KOJA ZAHTEVA SVU LjUBAV I KREATIVNOST TERAPEUTA. Hvala vam.

III TEORIJA POLjA 10. UVOD U TEORIJU POLjA komentar 1991. Zamišljeno je da ovaj esej bude lako čitljiv uvod i pregled celokupne teorije polja. Najveći deo onog o čemu je ovde diskutovano elaborisano je kroz dva teksta / +12, Načini mišljenja u GT (1984) i +11, Self u Geštalt terapiji: odgovor Tobinu (1983)/. Teorija GT bazira se na teoriji polja. Ovo nije puka istorijska slučajnost. Teorija polja predstavlja vrstu naučnog mišljenja koji se najbolje uklapa u ostatak teorijskog sistema GT. Postoji bliska veza između teorije polja i fenomenologije, dijaloškog egzistencijalizma, eklekticizma, fleksibilnog stava prema kliničkim opcijama Geštalt terapije. Čak šta više, teorija polja je pristup koji najbolje može da obuhvati široke intelektualne, socijalne, kulturalne, političke i psihološke teme kojima se bavi GT (naročito Perls, Hefferline i Goodman, 1951).

186 Razmatrajući važnost teorije polja u terapiji GT vidimo da je bilo iznenađujuće malo elaboracije teorije polja u literaturi o GT. Ne znam za diskusije o teoriji polja u literaturi o GT koju smatram jasnom, konzistentnom, sistematičnom, uverljivom i razumljivom. U mom tekstu „Način mišljena u GT“ (1984a i kasnije) razmatram neke aspekte teorije polja, ali ovaj tekst je odgovor na članak Joela Latnera (1983) i nije kompletan čak ni u onim aspektima koji su diskutovali bez obzira na tekst Latnerovog članka. Moje je mišljenje da je Latnerov članak izizetan i uverljiv kada je reč o nekim aspektima teorije polja, ali neadekvatan i navodi na pogrešne zaključke u pogledu deugih aspekata. U ovom eseju neću ponavljati argumene koje sam već izneo u svom odgovoru na navedeni članak. Preporučujem čitaocu Latnerov izuzetan i čitljiv tekst koji diskutuje o razlikama između klasične naučne teorije (Njutnov mehanizam) i post moderne teorije (teorije polja) (Latner, 1983) kao i moj dijalog sa njim (citirano u prethodnom delu paragrafa). Pričajući i čitajući o teoriji polja i shvatajući da je veoma teška, možda je to najteži deo teorije GT za razmatranje. To je veoma drugačiji način mišljenja i veoma je apstraktan. Njegova veza s kliničkim razmatranjem manje je jasna od drugih aspekata teorije Geštalt terapije. Napisao sam ovaj uvod u teoriju polja nadajući se da ću obezbediti jasan pregled, naročito za ona koji smatraju da su diskusije o teoriji polja suviše daleko od iskustva do kojeg dolazimo putem senzacija i od kliničke važnosti ili koji doživljavaju viscelarni strah i averziju prema apstraktnoj prirodi najvećeg dela diskusija o ovoj temi.

Zašto nam je potrebna teorija polja? Zašto je terapeutima potrebno da proučavaju nešto tako apstraktno kao što je teorija polja? GT izgleda da privlači terapeute koji se dobro osećaju sa naglašavanjem aktuelnog konkretnog iskustva, direktnim izražavanjem emocija, itd. Zašto se naprosto ne fokusiramo na sada i ovde doživljaj, dodamo malo kliničkog iskustva i ostanemo na tome? Teorija i praksa GT bazira se na važnosti svesti o procesu svesnosti. Proces našeg mišljenja je važan aspekt ovoga. Mi se tim bavimo na terapiji i potrebno je da se tim bavimo i u našoj teoriji i podučavanju. Perls, Hefferline i Goodman (1951) diskutovali su o neophodnoj međuigri toga kako osoba misli i kakva je u svetu. Kako osoba misli o svetu, uključujući i njegovu filozofsku orijentaciju je delom funkcija karaktera, obrnuto, karakter je funkcija načina mišljenja osobe. Terija polja odnosi se na naš proces mišljenja. Izgleda mi da je jasno da je Keely bio u pravu verujući da svi ljudi imaju implicitne naučne teorije. (Kally, 1955). Bez agresivno intelektualnog preispitivanja, individualno funkcionisanje obojeno je neispitanim predrasudama, verovanjima, metafizičkim pretpostavkama, introjektovanim načinima mišljenja, uzrečicama itd. Mi stojimo na ovim pretpostavkama, one prožimaju naš kontakt i procese svesnosti, determinišu i oblikuju naše mišljenje, osećanja, percepcije i akcije. Kada nam je sve ovo jasno zadovoljena je jedna od funkcija fenomenologije koja je centralna za metodologiju GT. Bilo bi nedosledno za sistem koji smatra sistem koji smatra svesnost i asimilaciju

187 toliko važnom da dozvoli da tako važna tema kao što je kako mislimo bude ostavljena na nivou konfluencije i neispitanih introjekata. Ispitujući ove nesvesne intelektualne procese ne samo da obavljamo težak i mučan zadatak, već takođe često zapadamo u anksioznost i izbegavanje. Uvek moramo da se borimo sa tim kada pišem o teoriji polja, ukljućujući i ovaj tekst. Rečeno ja da „nekritične pretpostavke o metafiozičkim pitanjima obezbeđuju dobrodošao izlaz iz naših strahova“ (Bevan. 1991, str.477). Na žalost, ne ispitujući ove procese ostavljamo prostor za nedoslednosti i terapijske predrasude i ograničenja koja imaju neispitane posledice. Na primer, verujem da dihotomija biološkog i socijalnog kod Perlsa, Hefferlinea i Goodmana predstavlja protivrečnost sa njihovim u suštini holističkim (teorija polja) stavom i to što ovo nije bilo teorijski istraženo za posledicu ima ograničenja, ili bar usporavanja punog rascvetavanja potencijala GT. Nedovoljno preispitivanje Perlsovih individualističkih, konfontivnih i na dramu orijentisanih teorijskih stavova iz šezdesetih imalo je ekstremno štetan uticaj na razvoj GT. Analiza polja bi sagledala celokupan kontekst rada, naročito interpersonalnih relacija. Analiza polja bi postavila porodične, grupne i druge socijalne procese u prvi plan, moderišući individualizam. Analiza polja bi sagledavala kako se procesi razvijaju tokom vremena oblikujući orijentaciju na dramu i konfrontaciju sa svešću o negativnim efektima koji rezultiraju iz takvog rada, i vodeći računa o tome da suptilnije i blaže intervencije pokazuju dugoročno gledano pozitivne efekte. Mislim da teorija polja ilustruje Levinovo shvatanje da nema ničeg tako praktičnog kao što je dobra teorija. Teorija polja može pomoći da se fokusiramo na ono što je važno i esencijalno u onome što radimo i ono što je periferno. Možemo pomoći da otkrijemo šta je zajedničko u osnovi onoga što radimo i proučavamo. Verujem da teorija polja može da obezbedi vođstvo i orijentaciju, npr. pri evaluaciji i asimilaciji novih ideja, metodologija i tehnologija. Ne samo da teorija polja može da obezbedi intelektualno vođstvo za naša istraživanja i terapiju, već takođe predstavlja okvir za komunikaciju. Takođe bih želeo da dodam da pošto je teorija polja vitalni deo teorije GT na kojoj je izgrađena metodologija gt, Geštalt terapeut koji želi obuhvatno razumevanje svog odabranog pravca mora da prouči teoriju polja. Neke centralne koncepte GT je teško razumeti bez poznavanja stava teorije polja. Možda neko može da se provuče i da radi GT samo površno poznajući teriju polja, ali je dublje razumevanje svakako neophodno za teorijski rad, podučavanje ili obuku. Mislim da svako ko podučava ili piše o Geštalt teoriji treba dobro da razume teoriju polja. Mislim da Geštalt terapijski teorijski stav koji obuhvata teoriju polja može da pomogne da se razreše mnoga pitanja u psihologiji koja su nerazrešena jer se zasnivaju na logičkim dihotomijama, mehanicističkom mišljenju i simplicističkim modelima kauzalnosti. Dok su takvi modeli delotvorni kada je reč o određenim vrstama istraživanja i u okviru nekih parametara, kao što Njutnov model tačno deluje u okviru određenih parametara, ovi modeli ne obuhvataju celokupan spektar situacija i podataka, ni u fizici ni u psihologiji. Teorija polja je u fizici proklamovana kao teorija koja može da obuhvati Njutnovu mehanicističku teoriju i da takođe uzme u obzir fenomene sa kojima ranije teorije nisu mogle adekvatno da se pozabave. To čini teoriju polja obuhvatnijom. Iako mehanicistička teorija u psihologiji i teorije koje polaze od teorije polja, obe mogu

188 adekvatno da objasne neki fenoman, teorija polja može da objasni sve fenomene mehanicističkih terija, međutim ne vredi obrnuto. Teorija polja u stanju je da opiše fenomene koji se takođe mogu opisati jezikom mehanicističkih teorija. Moj odgovor Tobinu (+11, self u GT: Odgovor Tobinu, 1983) bavi se upravo time. Pristup teoriji polja izbegava neke dileme koje stvara dualističko mišljenje mehanicističkog načina shvatanja. Na primer, da li individua kreira sredinu ili sredina kreira individuu? U mehanicističkom načinu eksperimenti mogu biti smišljeni da prouče ovo pitanje na linearan način. Ali način na koji je pitanje postavljeno stvara lažnu dihotomiju sa kojom se lakše možemo izboriti u okviru teorije polja. Polje individua, sredina kreira sebe, pri čemu individualni deo utiče na ostatak polja i ostatak polja utiče na individuu. Cirkularna kauzalnost je negde između linearne kauzalnosti mehanicističkog modela i prave teorije polja. Debata koja se tiče Frojdove teorije nagona je drugi primer. Mnogo se žale da je to mehanicistička teorija, reduakcionistička i dualistička. Oni koji se protiv nje bune bez utemeljenosti u teoriji polja često odbacuju sve koncepte o fizičkoj energiji kao mehanicističke, redukcionističke i dualističke, ne shvatajući da je fizička energija nužan aspekt holističke teorije i može se dobro uračunati u teoriju polja bez mehanicističkog, redukcionističkog ili dualističkog mišljenja. Zapravo, samo isključivanje svih koncepata o energiji iz psihološke teorije je samo po sebi dualističko i redukcionističko. Perspektiva teorije polja može da obezbedi podršku integrisanju psihološke teorije koja uključuje telo, um, emocije, socijalne interakcije i spiritualne i transpersonalne aspekte. Drugi primer je koncepr selfa GT. Mislim da je to elegantniji i korisniji koncept nego što mu se to priznaje, ali se može adekvatno shvatiti samo u kontekstu teorije polja. Bez finog razumevanja teorije polja osoba obično ostaje bez jednog od dva opšta stava koji se tiču selfa. Ako osoba tretira self kao da konkretno postoji, kao unutrašnji homunkulus, tada postoji unutrašnja „suština“ koja čini stvari, ali osba („Ja“) nije aktivni činilac. Neki se ljudi onda sagledavaju kao da imaju kohezivan self, a drugi kao da imaju razlomljen self. Ovo pripisuje fizičko konkretno postojanje apstraktnom. Sa druge strane, ako neko definiše self procesnim terminima, tada on prihvata selfkoncept, a ne sveobuhvatni, ne stvarno, opipljivo postojeći. Čitalac zainteresovan za eruditsku raspravu po ovom pitanju mežo da pročita tekstove Harre (1991) i Robinsona (1991). Na primer, Kohut je 1971 definisao self kao „nizak nivo apstrakcije“ (Kohut, 1971). Pod „nizak nivo apstrakcije“ on je podrazumevao da ljudi formiraju ideje o sebi koje su generalizacije zasnovane na određenim doživljajima (Wolfe, 1989). Koncept, ali ne postajanje. Definicija selfa u GT bila je pogrešno interpretirana na ovaj način (na primer, Tobin, 1982). Perls, Hefferline i Goodman definišu self kao „sistem kontakata u bilo kom momentu“, „Self je granica kontakta na delu, njeno aktivno formiranje figura i pozadina (Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str. 235)“. Ovim se naglašava pojavni self, self koji je stalna interakcija u polju organizam/sredina i integriše polje. Ipak, ako mislimo o Njutnovim mehanicističkim terminima ovo znači da ne postoji kontinuitet selfa iz prošlosti u sadašnjosti i nema razlike u funkcionisanju selfa između nekoga sa slabom celokupnom kohezijom selfa i nekoga sa dobrom kohezijom selfa, pošto ne postoji „stvarni self“ (Tobin, 1982).

189 U teoriji polja svi događaji i stvari konstruisani su prema uslovima polja i interesovanjem posmatrača. Sve realno je konstruisano na ovaj način, bez obzira koliko u biti konkretno ili apstraktno. Neki sada veruju da svi koncepti, pamćenje itd, nisu uskladišteni i da ih se zatim prisećamo, već se oni rekonstruišu (vidi diskusiju kod Gergena, 1991, naročito str. 26). „Stvari“ se fenomenološki konstruišu prema situaciji kao i prema potrebama, sećanjima na prošla shvatanja, itd. Bez razumevanja teorije polja shvatanje GT prema kojem self ne postoji „kao fiksna institucija nezavisno od sadašnjeg polja organizam/sredina (Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str.5) često se pogrešno interpretira. Self je proces, stvaran je koliko i sve što opipljivo postoji, i konstruiše se u sadašnjem polju organizam/sredina. Koncept selfa u GT može da obuhvati i koncept o selfu kohezivnom, celovitom i kontinuiranom u vremenu i o selfu koji se u bilo kom momentu uvek konstruiše u određenom kontekstu. Teorija polja osposobljava GT da zadrži fokus na osobi kao aktivnom činiocu, da se pažljivo odnosi prema složenosti relacija u polju u sadašnjosti i promenama koje se neizbežno javljaju tokom vremena i u različitim kontekstima, kao i razlike u načinu na koji ljudi sebe konstruišu. Ovaj koncept selfa u GT zahteva dalju elaboraciju i razvoj, što nije prikladno za ovaj članak. Neki ljudi konstruišu self koji ima harmoniju i kontinuitet dok se fleksibilno adaptiraju trenutnom polju. Ljudi se poremećajima selfa često to ne mogu da učine, njihove konstrukcije selfa ne integrišu harmonično prethodne konstrukcije, ne zadržavaju osećaj kohezije, kontinuiteta, sigurnosti i samopoštovanja, naročito kada je sadašnje polje stresno. Umesto toga, njihovi procesi i doživljaj sebe su fragmentirani, zasnovani na rigidno učvršćenim negativnim introjektima i slikama o sebi, njihov osećaj samopoštovanja i kohezije lako bude ometen silama u sadašnjem polju, bez jednog jedinstva i fleksibilnog saznanja o tome ko su oni i kakva je situacija. Drugi ljudi konstruišu fiksni doživljaj selfa na koji ne utiče sredina, koji je uvek isti bez obzira na kontekst. Ovaj fiksni Geštalt nema fleksibilnost i ima samo ograničenu sposobnost da raste kroz transformaciju interakcijom polja. Postoje mnogi dinamički koncepti u GT koji se mogu adekvatno shvatiti samo u terminima teorije polja. Neki od ovih koncepata su: organizam/sredina polje, granica, podrška, figura/pozadina, dijaloški odnos, fenomenološka konstrukcija percepcije itd. Ograničenja korištenja teorije polja Ponekad se teorija polja razmatra na način koji sprečava interesovanje. Često se čuje tako pojednostavljen aspekt teorije polja, možda jalovo pozivanje na kurta Levina, a zatim se prelazi na drugu temu, govori se o tome kako ljudi ne vide njenu vrednost. Ali teorija polja nije tek semantički izum ili bilo šta što se odnosi na celinu sistema. Ona je više od Levinove topologije. Neke od najboljih diskusija o teoriji polja javljaju se indirektno kada se razmatraju druge teorijske perspektive. Na primer, fenomenologija, dijalog i celokupna teorijsa struktura Geštalt terapije, zasniva se na teoriji polja, a teorija polja se isprepliće sa mnogim od najvažnijih, ali i najtežih aspekata ovih perspektiva. Kada se fenomenologija potpuno razume, takođe se moraju razumeti i aspekti teorije polja.

190 Iskreno mislim da sam jasniji kada raspravljam o fenomenologiji ili Geštalt psihologiji, čak i o nekim aspektima teorije polja, nego kad se direktno bavim teorijom polja. Tako, bez dobrog osećaja za taktičnost, iz kukavičluka, lenjosti ili neznanja ja često govorim o fenomenologiji i dijalogu a ređe direktno diskutujem o teoriji polja. Ovo ljudima ne pruža priliku da se bore za razumevanje teorije polja tako da mogu da odluče da li je to vredno truda. To je delom ono što me je motivisalo da napišem ovaj esej. Ponekad izgleda da se teorija polja koristi kao da može da da validnost i prestiž određenom shvatanju. To je kao kada bih ja rekao da je nešto u skladu sa teorijom polja i da je zato tačno. Ovo povezuje sve što osoba zastupa sa prestižom fizike i može zaista da pruži nešto prestiža. Ne sviđa mi se korištenje teorije polja radi sticanja statusa i prestiža. Teorija polja ne obezbeđuje validaciju. Na primer, mislim da teorija polja može da obezbedi post hoc argument za to kako mistične i transparentne ideje mogu da budu moguće, ali ništa osim toga. Ipak sam slušao ljude kako koriste teoriju polja kao da mogu da zaista validiraju transpersonalna iskustva ili mistične ideje. Ovde pokušavam da komentarišem mistične ideje ili transpersonalne doživljaje, već komentarišem ograničenja korištenja teorije polja kao validacije. Ponekad se čini da se teorija polja u GT tretira kao ikona kojoj se može obratiti kako bi se dobio pozitivan odgovor obožavanja. „Polje“ je „dobra reč“. Ponekad me diskusije o teoriji polja podsećaju na decu koja govore „Na, na na na! ja sam više utemeljen u teoriji polja od tebe“ Čuo sam da neki reaguju na taj način na Latnerovu analizu koja polazi od teorije polja i bavi se Polsterovim radom (Latner, 1983, Polsterovi, 1973) i otpisuju njegovu analizu kao „zajedljivo“, pitajući „pa šta?“. Ovo je žalosno. Teorije mogu da obezbede vođstvo i uverljivost, ali ne i istinitost ili lažnost tvrdnjama. Teorija je samo teorija, sistematska integracija ideja. kao takva može da bude korisna, utešna, stimulativna, provokativna, može da ima heurističku vrednost, itd. Ali u postmodernoj nauci, teorije se ne smatraju bilo kojom vrstom apsolutne istine. Stavljanje nečega u kontekst teorije polja ne čini to istinitim. Joel Latner tvrdi: „Umesto da verujem da su neke teorije tačne tačnije od drugih, meni se čini da mi neko govori više od drugih“ (Latner, 1983, str.85). Teorija polja je način gledanja koji „meni govori“ i koja mi je korisna ali ona nije istinita. Perls, Hefferline i Goodman prevazilaze ovo kada tvrde da je teorija polja „originalan, neiskrivljen, prirodan pristup životu“. Ovo podrazumeva da je teorija polja istinita i da su drugi načini mišljenja po sebi pogrešni. Latner opovrgava ovu tvrdnju (1983, str.86, 87) i ja se slažem sa njima. Mislim da je doslednije reći da ni jedna teorija sama po sebi nije istinita ili najbolja za sve svrhe. Teorija polja je teorija na kojoj se bazira teorija GT, i ima mnoge prednosti. Neki je smatraju prirodnijom. To je naša preferencija. U fizici teorije polja su u suštini matematičke formulacije i dostupne matematičkim manipulacijama i matematičkim dokazima i konačno su podvrgnute empirijskoj verifikaciji, odnosno falsifikaciji. Verbalne formulacije koje dolaze iz fizike su tek aproksimacije. Metafizika i pogled na svet fizičara (verbalne formulacije) ne menjaju se kao rezultat njihovog matematičkog rada na teoriji polja. U drugom eseju iz ove kolekcije (+12, Načini mišljenja u GT, 1984a) navodima fizičara (Sachs, str. 92-93) koji daje podsticajnu ilustraciju dva fizičara koji se suprostavljaju jedan drugom u

191 orijentaciji i filozofiji, i ne menjaju svoju opoziciju jedan prema drugom, ni malo kad otkrivaju da su njihove matematičke formulacije zapravo korak po korak ekvivalentne. Teorija polja još manje ukazuje na „istinu“ u psihologiji. Jer bez matematičke osnove za teoriju polja, bez direktne empirijske provere koja razlikuje tvrdnje teorije polja i druge (ili različite predstave teorije polja) ne postoji empirijski način da se odluči između formulacija. Neki entuzijasti smeštaju teoriju polja u politički kontekst, ističući da je bilo kakva opšta upotreba jezika Njutnovska, pa prema tome predstavlja kršenje teorije GT, bez obzira na kontekst ili stepen jasnoće i celokupna diskusija je prema tome nevalidna. Ovu reakciju ne smatram korisnom. Ponekad jednostavniji Njutnovski jezik jasnije komunicira značenje. Mislim da je potrebna diskriminacija. U kliničkom kontekstu osoba mora da koristi bilo koji jezik koji može da ostvari komunikaciju sa pacijentima čim se nastavlja razvoj terapijskog odnosa koji se zasniva na empatiji, poštovanju, razumevanju i pažnji. Na primer, „Ti nemaš uši“ nije dobra formulacija prema teoriji GT. Ona podrazumeva da je čuvanje u posedu osobe, a ne da je integralni proces u polju organizam/sredina.. Iako jasno komunicira i prema tome može da bude od koristi, ujedno zvuči optužujuće i uvredljivo. „Ti nemaš uši“ pokazuje da terapeut ne misli ni dijaloški ni u terminima teorije polja. Ova interpretacija je Njutnovska i nedijaloška zato što predpostavlja da je poteškoća samo u pacijentu a ne između terapeuta i pacijenta. Formulacija „Ti nemaš uši“ odražava perspektivu koja je ograničena u odnosu na spektar varijabli koje izražava i jednostrana je kada je reč o pripisivanju uzročnosti. Da li je moguće da terapeutov stav ima neke veze sa tim što ga pacijent ne sluša? Ponekad tvrdnja izgovorena Njutnovskim jezikom prilično jasno komunicira i produbljuje terapijski odnos. Jedan pokušaj da se to izrazi, pokušaj koji sam uvek smatrao izuzetno iritirajućim, je kada se obraća „unutrašnjem detetu“. Ovo od procesa čini stvar, što svakako nije u skladu sa teorijom polja. Ipak, ponekad je to korisna terminologija i može da olakša vezu između terapeuta i pacijenta. Ponekad kada čujem „Moje unutrašnje dete je to učinilo“ to mi zvuči kao loša šala, kao da keže: „Ja nisam odgovoran, moje unutrašnje dete je to učinilo“. Čak kada neko izostavi reč „unutrašnje“ i kaže „moje dete“ se osećalo tako i tako i za trenutak mislim da pacijent govori o nekom od svoje stvarne dece, to tada zaista zvuči kao loš vic. Ponekad izražava „Ja nisam taj koji imam ovo osećanje i ja nisam odgovoran i nemam izbora u pogledu unutrašnjeg deteta, njega su stvorili u prošlosti roditelji koji su me zlostavljali“. Postoje veoma važna subjektivna iskustva, kao npr. kada pacijent izražava kako mu je potrebno da ga neko čuje, da ga poštuje i to sasvim jasno. Ali, to se može iskazati jezikom polja: „Bio sam uplašen, usamljen, očajan i nisam verovao da imam izbora, tako sam se osećao kao dete kada zaista nisam imao dobre opcije“. Prethodno pomenuta pacijentkinja pisala mi je o svom terapijskom iskustvu sa mnom, podsećajući me na metaforičko zamišljanje uz pomoć Njutnovskog jezika koje joj je bilo izuzetno korisno kada se pojavilo na terapiji. Da bih opisala statičan, neublaživ, neplodan osećaj očajne izolacije, predstavila sam beo fetus smotan u unutrašnjosti zrna kokice. (Kasnije sam otkrila Guntripa /ona govori o Guntripu, 1969/ fetus je kasnije nosio naočare i čitao Guntripa).

192 Fetus je bio okrenut od sveta, i nije mogao da čuje ni da oseti bilo šta izvan zrna. Velika promena je bila posledica dugih perioda intenzivnog i upornog fokusiranja na kontaktiranje, i naročito na naš odnos, bilo je javljanje osećaja -usamljenosti,nasuprot jednostavnoj izolaciji. Bila sam u stanju da unesem svoj osećaj usamljenosti u kontakt sa tobom, zelena mladica iznikla je na vrhu zrna. Put povezivanja između mog izolovanog doživljaja sebe i našeg kontaktiranja. Znala sam da je taj zeleni izdanak značio da se nikada više neću osećati potpuno i totalno izolovano. Kasnije, sa svojim analitičarom, pošto sam prošla kroz najgoru depresiju u svom životu, svet u mom zrnu prestao je da bude po definiciji ličan i nedeljiv, i postao je to u principu (u iskustvu sa njom) deljiv sa drugima (dostupan drugima). Ali veza između dva sveta (moj svet u kome sam živela i moj svet u zrnu) uspostavljena pomoću zelenog izdanka. Jezik mora odgovarati kontekstu i nije sam po sebi tačan ili pogrešan. Klinički test je ono što deluje sa pojedinim pacijentom. Olakšavanje prezentacije i izražavanja ima prednost pred teorijskom tačnošću u većini konteksta. Shafer (1976) konstruiše procesni jezik za psihoanalizu, koji je još radikalniji od našeg. Ipak, on jasno stavlja na znanje da je ovo veoma važno za terapijsku diskusiju i formulacije, a ne obavezuje u kliničkim situacijama. Fizičar teorije polja govori Njutnovskim jezikom kada govori o instrumentima, stolovima, ručku, promocijama itd. Mehanicistički Njutnovski teorijski sistem dovoljno dobro funkcioniše unutar ovog vidokruga. Sve dok se bavimo telima koja se polako kreću kroz prostor, Njutnovske teorijske predikcije dobro funkcionišu. Za jedan deo našeg terapijskog rada jednostavni mehanički jezik može čak da bude superioran za jednostavnu komunikaciju sa pacijentima. Na žalost, mnogi GT koji ne koriste jezik teorije polja ne shvataju šta rade. Ovo znači da nisu naprosto pragmatični kada je reč o upotrebi jezika ali nisu svesni teorijskog konflikta između jezika koji koriste u praksi ili kada govore o GT i same teorije GT. Kada se ovaj nesistematičan jezik koristi u podučavanju ili pisanju o GT, to je veoma žalosno. Razumevanje teorije polja Teorija polja je pristup proučavanju nečeg, a „polje“ je osnovno oruđe tog pristupa. Sve se može proučavati polazeći od perspektive polja-događaji, objekti, organizmi, sistemi. Ono što neki pristup čini usklađenim sa teorijom polja jesu njegova filozofija i metodologija koje se drže određenih principa. Ovo ne znači da postoji „tačna“ ili istinita teorija polja. Postoje mnoge različite i podjednako validne teorije polja, a ja ne znam da je validna tvrdnja prema kojoj je neka određena verzija teorija polja pravi put. Polje je fenomenološki definisano. Opseg i tačna priroda teorije polja i korištenih metoda varira zavisno od istraživača i onoga što se proučava. Polje može da bude

193 malo i brzo kao subatomski prostor ili veliko kao univerzum. Sile u nekom polju se mogu posmatrati uz pomoć pet ljudskih čula, u drugom ne mogu. Polje može biti opipljivo i fizičko ili neopipljivo. U GT proučavamo ljude u njihovom polju organizam/sredina. Okolina polja organizam/sredina može da bude škola, posao, porodica, par, trening grupa, osoba u svom životnom prostoru, itd. U sledećim odlomcima biće diskutovano devet karakteristika teorije polja. Sledeći ovu diskusiju članak će završiti formalnom definicijom teorije polja i zaključkom diskusije. /Mnoge teme kojima se bavim u ovom članku mnogo detaljnije su diskutovane u drugim člancima ovog izdanja, naročito +12, Načini mišljenja u GT (1984), kao i +6 Klinička fenomenologija (1976) i +8 Geštalt terapija: Njeno nasleđe poteklo iz Geštalt psihologije (1982) i -11,Self u GT: Odgovor Tobinu (1983)/. Karakteristike su ovde navedene radi orijentacije čitaoca. Karakteristike polja: 1. Polje je sistematična mreža odnosa. 2. Polje je konstruisano u prostoru i vremenu. 3. Sve je deo polja 4. Fenomene determiniše celokupno polje. 5. Polje je jedinstvena celina: sve utiče na sve drugo u polju Ostali stavovi teorije polja: 6. Opažajna stvarnost konfigurisana posmatrača i posmatranog. 7. Princip istovremenosti. 8. Procesi; sve postaje. 9. Uvid u genotipske invarijante.

je

na

osnovu

odnosa

između

Karakteristike polja Polje je sistematična veza odnosa. Definišem polje kao: „totalitet uzajamno utičućih sila koje zajedno formiraju jedinstvenu interaktivnu celinu“. Pristup polju je holistički. lewinov princip povezanosti tvrdi da je događaj uvek posledica introjekcija između dve ili više činjenica. Svaki proučavani fenomen proučava se u kontekstu složene mreže međusobno povezanih sila koje zajedno deluju u vremenu i prostoru, formiraju jedinstvenu celinu koju zovemo polje i dinamično se menjaju tokom vremena. Ili kao što kažu English i English: „U psihologiji polje se koristi kako bi se naglasila složenost totaliteta međusobno zavisnih sila unutar kojih funkcioniše organizam, konstelaciju međusobno zavisnih faktora koji se uzimaju u obzir kada je u pitanju psihološki događaj“. (str. 206). Polje je interaktivno, definisano silama koje su istovremeno prisutne. Ovo preferiranje interakcije uključuje odbacivanje ili sumnjičavost prema jednosmernoj linearnoj kauzalnosti, pošto ova linearna objašnjenja ne uzimaju sasvim dobro u obzir složenost multiplih faktora i uzajamnih uticaja koji se javljaju u interakciji. Jednostavna linearna objašnjenja uključuju dodatne teškoće koje će biti razmotrene u nastavku teksta, npr. ne naglašava se istovremenost, i često se prihvata „delovanje na daljinu“.

194 Nedavno mi je jedna osoba koja se bavi mentalnim zdravljem saopštila kako uvek izgleda da stvari idu loše kada je jedna medicinska sestra na dužnosti. Kako da ovo objasnim? postoji veliki broj varijabli od kojih se svaka može formulisati u jednostavnu linearnu formulaciju. Osoba koja se bavi mentalnim zdravljem je žena, a medicinska sestra u ovom slučaju je muškarac. Da li je pol determinišući faktor? Da li je žena dominantna, ili možda sebi dopušta da uvek iznova bude žrtva? Mogli bi smo formulisati veliko broj psihodinamskih interpretacija. Dodatni faktor je da je žena lekar. Da li postoji problem kod bolničara u odnosu sa lekarima? Sa autoritetom? Ili sa ženam? Da li lekarka ima problema sa muškarcima? Nadalje, lekarka je crnkinja, a bolničar je latinoamerikanac. Izgleda da su važni i kulturni i rasni faktori. Bliže ispitivanje strukture institucije moglo bi takođe da otkrije koji strukturalni faktori čine ove konflikte verovatnijim. Na primer, lekarka je nedavno uključena u osoblje. Kako su ova struktura i osoblje poželeli dobrodošlicu lekarki? Kako se oseća slabo plaćeni bolničar koji izdržava veću porodicu prema dobro plaćenoj lekarki koja je sama? Za adekvatno razumevanje ove situacije potrebno je povezati više faktora: individualnu psihodinamiku dve individue, političke i strukturalne faktore koji određuju odnose osoblja, kulturalne i rasne odnose, itd. Dok bi jednostavno korištenje kognitivne mape koja uključuje jenostavnu uzročnu povezanost između detinjstva ove žene i njenih sadašnjih poteškoća bilo neadekvatno i simplicistički. Ako bih ovo redukovao na jednostavnu interpretaciju načina na koji se žena ili crnci ili crnkinje tretiraju, izostavio bih faktore karakterološkog funkcionisanja uključenih individua. Ako bih ovo redukovao na problem strukture institucije, to ne bi bilo adekvatno. Ipak, svi ovi faktori bili su veoma važni za situaciju.

Odnosi su posvuda Odnos je sastavni deo egzistencije koju poznajemo. Sa stanovišta teorije polja sve što postoji sastoji se od mreže odnosa. Polje je mreža odnosa i sastoji se od konteksta koji čini još šira mreža odnosa. Znanje je takođe odnos, tj. odnos između posmatrača i posmatranog, kao što ćemo diskutovati u šestom delu. Mi opažamo stvari u njihovim odnosima, npr. ono što želimo da znamo, što verujemo, pozadina događaja koji se posmatra, istorija, naše potrebe, lingvistički uticaji, itd. Perls, Hefferline i Goodman su postavili osnovu shvatanja GT da je kontekst-odnos, prva realnost (fenomenološki) i da organizam nema značenje izvan svoje sredine (a fenomenološki sredina nema značenje osim u opažaju posmatrača). „Egzistencija prethodi esenciji“. Egzistencija je odnos koji postoji u svetu. Ovo predstavlja kontrast i Platonovom idealizmu i Aristotelovoj logičkoj kategorizaciji prema kojoj inherentna esencija prethodi egzistenciji. Egzistencijalistički ne postoji apsolutna priroda. Ne mogu da postoje ljudske crte bez ljudske egzistencije i svesnosti, i ne može da bude svesnost osim u obliku odnosa u polju organizam/sredina. Jezik i koncepti su naučeni ili kreirani pomoću socijalnih procesa, nisu to apsolutne esencije. Kada sam bio u srednjoj školi učili smo model prema kojem je fizički svet organizam na subatomskom nivou i koji je bio atomistički i nije se bavio odnosima. Model je bio

195 nalik na minijaturni solarni sistem, sa elementima koji kruže oko nukleusa, kao što planete kruže oko sunca. Jezgro (nucleus) i elektroni su bili predstavljeni kao čvrsti, prema čemu je svaka stvar bila izolovana na sopstvenom mestu a prostor je bio između njih. Uz pomoć praznog prostora između ovih diskontinuiranih delova nekako je bio kreiran red. Naravno, čestice je pokretala neka vrsta energije (elektromagnetska analogno sili gravitacije na astronomskom nivou) koja je bila sačinjena od drugačijeg kvaliteta nego što su čestice. Vrlo u Njutnovskom stilu. Ipak, sada fizičari koji proučavaju subatomski svet ne vide ovo na isti način. Elektroni i energija nisu različite stvari, „čvrste“ čestice su snažne koncentracije energije (sačinjeni od talasa ili čestica, zavisi od načina posmatranja), celokupna struktura deluje na osnovu odnosa između energetskih koncentracija. Efekte uzrokuju talasi koji se šire kroz prostor i vreme u polju. Odnos je inherentan, dinamičan i organizovan Priroda svakog prirodnog fenomena je organizovana, integrisana celina. Postoji razlika između odnosa unutar mreže i onoga što je izvan nje, i postoji diferencijasija unutar mreže odnosa. Postoji inherentna dinamička organizacija u mreži odnosa. Zvazde su u gravitacionom odnosu, a sistem je organizovan i integrisan. Stanje organizacije u mreži menja se tokom vremena, ponekad se dezintegriše, /entropija/, a ponekad formira bolji Geštalt /pregnantnost/. Geštalt psiholozi mnogo su uradili sa činjenicom da je organizacija u polju bila inherentna u odnosima polja, a ne određena „posebnim uređenjem“. Prirodna organizacija polja je kao reka koja nalazi svoj prirodan tok stupajući u interakciju sa drugim silama prirode, a nasuprot nametnutim putevima vođenoj sili na rigidan i unapred određen način. Kada postoje problemi ili disfunkcije u organizaciji polja, rešenja su prisutna u dinamici polja (Wertheimer, 1945). Dobra teorija razjašnjava inherentnu strukturu polja (vidi paragraf 9 koji govori o uvidu). Teorija sama po sebi je polje, a dobra teorija se razvija prirodnim faktorima koji su sastavni deo teorije i otkrivaju uvid u inherentnu strukturu polja koja se proučava, umesto da se arbitrirano dodaju eksplantorni faktori ili korisni podaci koji nemaju inherentan odnos sa teorijom. Polja su uvek sačinjena od više faktora sa složenim, višestrukim i diferenciranim odnosim. U teoriji polja mreža odnosa je uvek determinisana mnoštvom determinišućih varijabli, sa inherentnom sistematskom organizacijom celine koja je vitalna za razumevanje proučavanog fenomena. Neizbežno je da postoje ključni kontekstualni faktori koji su sastavni deo načina mišljenja koji uzima u obzir polje, a to nije slučaj sa Aristotelovskom logikom ili Njutnovskim mišljenjem. Možda se smisao ovoga može shvatiti uz pomoć kontrasta sa stavom strukturalista kao što je Wundt. On je video psihologiju kao analiziranje mentalnih sadržaja na sastavne elementea a zatim nalaženje zakona njihovog povezivanja. Ovo je bio pristup mentalne hemije koji je naglašavao elemente i njihove asocijacije, a ne dinamičku celinu (Mesiak i Sexton, 1966, str. 80). Ovaj pristup mentalne hemije bio je sličan Njutnovskom mehanicistički determinisanom univerzumu premda se celina

196 može rastaviti kao mali sat i ponovo sastaviti. Za strukturaliste celina je tačno jednaka sumi delova i posmatrač može apsolutno da zna, ne utičući na predmet proučavanja. Polje je kontinuirano u vremenu i prostoru „Polje“ i „sile“ sadrže u sebi konotaciju dinamike, pokreta i energije (Mesiak i Saxton, 1966, str. 354). Ovakva upotreba termina bukvalno potiče (u fizici) i po analogiji ( u psihologiji) iz proučavanja elektromagnetnog polja i tretiranja vremena u teoriji relatvnosti (English i English, 1958, str. 207). Koristeći pristup teorije polja osoba misli na život, kretanje, menjanje, energetske interakcije tokom vremena. Sile polja su celina i razvijaju se tokom vremena. „Polje: Nešto što postoji kroz prostor i u vremenu, nasuprot delovima koji postoje samo u jednom trenutku u vremenu“ (Hawking, 1988, str. 184). Polje zauzima mesto koje su zauzimale materijalne tačke u Njutnovskoj mehanici (Einstein, 1950, str. 74). Lewin ističe da u psihologiji, „Kao u fizici grupisanje događaja i objekata u ... logičke dihotomije biva zamenjeno grupiranjem uz pomoć serijalnih koncepata koji omogućuju kontinuirane varijacije, delom zahvaljujući naprosto širokom iskustvu i saznanju da su prolazne faze uvek prisutne“ (1938, str. 22). Rečima teorije polja svet se smatra kontinuumom (Einstein, 1961, str. 55) a ne dihotomijom. Sve dok se u devetneastom veku nije pojavio koncept polja, opis prirode je bio u terminina stvari, ...zasebne, opazive, različite stvari, svaka na određenom mestu i vremenu, i kreću se pomoću sopstvene energije ili pod uticajem koji vrše jedne na druge. Koncept polja, s druge strane predložio je da fundamentalna deskripcija materijalnog sveta radije bude u terminima kontinuiteta-upravo kao kada zamislimo destrukciju talase na površini uzburkane vode“. (Sachs, 1973, str. 5). Pod lupom teorije polja kretanje zamenjuje statičnost, događaju zamenjuju stvari, kontinuitet zamenjuje diskontinuitet. Sve je deo polja ...objektni nisu nezavisne fizičke sile, već svoj kvalitet objekta stiču zbog organizma koji reaguje na njih ... (English i English, str. 207). Objekti, organizmi itd, postoje fenomenološki samo kao fenomenološki deo determinisanog polja i imaju značenje samo u interakciji sa takvim poljem. Lewin tvrdi da svaka „manifestacija energije osobe...mora biti definisana u terminima celokupnog polja“ (English i English, str. 206). Ovo uključuje i uticaje osobe na ostatak polja i uticaje ostatka polja na osobu. Ovo je ključni aspekt teorije polja i identičan je sa aspektima fenomenologije (naročito da je realnost fenomenološka konstrukcija posmatrača i posmatranog) i dijaloškim stavom da „Ja“ nije samo deo „Ja-Ti“ ili „Ja-to“. Biti deo polja ne znači samo biti u polju. „U polju“ definiše organizam ili objekt apsolutnim terminima, tj. izvan polja, a zatim dodaje polje kao kontekst. Osoba ima

197 postojanje (oblik, suštinu) bez obzira na polje i konceptualno je smeštena u polje. Ovaj stav prema kojem je sve deo polja ne smatra da postoji bilo šta što nije deo polja. Osoba i sredina su deo polja, polja organizam/sredina. Ljudi su deo tog polja i deo su organizujuće i determinišuće sile polja. Psihološko polje ne postoji nezavisno od ljudi, ljudi ne postoje nezavisno od polja. Nije reč o slučaju jednostavnog odnosa između odvojene individue i spoljašnje sredine. Individua nije definisana u jednom trenutku samo poljem čiji je deo, i polje može biti definisano samo putem nečijeg doživljaja ili stava. Često nedostaje distinkcija između odredbe prema kojoj je nešto deo polja i kada je nešto u polju. Čak i definicija polja i teorije polja koju su dali English i English ne razlikuje jasno „u polju“ i „deo polja“. Oni definišu polje kao: 1. Zonu koja ima granice. Kako se koriste u psihologiji, i polje (zona) i granica mogu da budu metaforički upotrebljeni. Npr. kada govorimo o pravilima koja nameću granice akciji, mi ne mislimo samo na fizičko mesto, već takođe na vrstu akcije koja je dozvoljena (English i English, 1958, str. 206). „Polje“se takođe odnosi na 2. „celokupan prostor unutar kojeg deluje skup sila.“ (English i English, str. 206) To je kao da English i English smatraju da je polje samo prazna posuda za događaje i stvari. Ideja prema kojoj organizam može da postoji samo u polju je stav teorije polja, a ne objektivna činjenica. Postoje alternative stavu teorije polja. Kako bih razjasnio ovo, ja ću kritikovati dva druga stava, koja se još uvek mogu sresti u psihologiji.

Galileov nasuprot Aristotelovom načinu mišljenja Lewin suprotstavlja polje (Galilejski pristup) aristotelovskoj logičkoj klasifikaciji (Lewin, 1938). U aristotelovskom sistemu svaka stvar ima suštinu ili vrlinu, i suština (esencija) je prvi uzrok i teleološki krajnji cilj postojanja te stvari. Stvar tererminiše njena esencija (forma), a ne sile polja čiji je ona deo. Platonov sistem takođe ima ove karakteristike. Većina psiholoških sistema klasifikacije se rukovodi ovom logikom. Primer. Pacijent je besan na terapeuta koji je suočio pacijenta sa interpretacijom da je pacijent delimično odgovoran za loše interakcije u svom životu. Terapeut misli: ovaj pacijent je uznemiren zbog svoje narcističke ličnosti. Opis, više u skladu sa teorijom polja, mogao bi biti da u polju interakcija između terapeuta i pacijenta, pacijent je doživeo terapeuta kao osobu koja ga ne razume i nepažljiva je kada je reč o njegovom subjektivnom iskustvu i da je zbog pacijentovog doživljaja nedostatka razumevanja njegov osećaj kohezije bio poremećen i pojavila su se osećanja besa. Sklonost prema ovakvom poremećaju kohezije je ono na šta se odnosi termin narcistički poremećaj ličnosti. Obe karakterizacije mogu biti tačne i nisu nužno kontradiktorne, ali način gledanja je veoma različit i ima različite konsekvence. Prema stavu polja posmatraju se sadašnje sile odnosa, a klasifikatorski pristup posmatra suštinu pacijenta nezavisno od sadašnje interakcije. U klasifikatorskom pristupu, kontekstualni faktori se ne smatraju ni sastavnim ni nužnim delom za razumevanje.

198 Pošto je aristotelovski sistem bio pristup klasifikacije, ono što se moglo proučavati bilo je samo učestalost i invarijantno. Takođe, samo su se invarijantno i učestalo smatrali dozvoljenim. Esenciju nečega znate prema klasi kojoj to pripada. Kada znate esenciju objekta, znate klasu kojoj pripada i to je bilo objašnjenje objekta. Kako ste saznali klasu? Znali ste klasu prema objektima koji su je sačinjavali. Naravno, ovo je bilo cirkularno. U pristupu prema kojem je sve deo polja, svaki događaj je jedinstven i takođe postoji i uređenost koja se može proučavati. Malkolm Parlett ovo naziva Princip singulariteta (1990). U teoriji polja svaki događaj se može proučavati, pošto se može posmatrati, meriti itd., bez velikog broja ponavljanja, radi klasifikacije. Aristotelovski klasifikacijski sistem težio je prema „klasifikaciji u terminima vrednosti“, naročito prema apsolutnim vrednostima opterećenim dihotomijama dobro/loše, nebo/zemlja itd. (Lewin, 1938, str. 3-4). Prema Aristotelu, orbita planete mora biti kružna, pošto je kružno kretanje bolje kretanje. Ovo se činilo deduktivno tačno njemu, kao što mu se deduktivno činilo tačnim da se Zemlja okreće oko Sunca. Ove klasifikacije vrednosti i dihotomije mogu se uporediti sa dijalektičkim polaritetima koji su „deo polja“, jedinstvene i diferencirane celine kao što su yin/yang. Pozitivni i negativni polovi električnog polja nisu vrednostima opterećene dihotomije, već pripadaju jedinstvenoj celini. Poznavanje ovih dijalektičkih polariteta potiče od deskriptivne interakcije u polju, a ne primarno iz dedukcije.

Mehanicistička prirodna nauka Klasičan („moderan“) pristup prirodnih nauka, npr. njutnovske fizike, takođe ne posmatra događaj kao deo polja. U njutnovskoj fizici objekti i događaji se dešavaju u praznom prostoru. „U okviru klasične fizike, koncept polja se pojavio kao pomoćni koncept u slučajevima, u kojima se ono što je bilo u pitanju, tretiralo kao kontinuum“ (Einstein, 1960, str. 144). U ovom, dualističkom sistemu, prostor i objekti su polarni opoziti od kojih je jedan prazan, a drugi čvrst. Događaji „u polju“ su koncept mehanicističke nauke i diskontinuirani su, a ne celoviti. Moglo bi se reći da zvezda utiče na kretanje planete, kada ne postoje intervenišući medijumi koji upravljaju silom. Uticaji ili efekti mogu da se dogode na daljinu, u klasičnoj fizici. Vreme svetlosti je potrebno vreme da se prenese jedna informacija sa jednog mesta na drugo i da se izazove efekat, potrebno je vreme za kretanje kroz kontinuirani medijum, što se nije moralo uzeti u obzir u njutnovskom sistemu (Sachs, 1973). Osoba bi mogla da pokuša da proširi svoj prirodni naučni stav i da sagleda višestruke faktore koji su u interakciji i da kaže da je objekt u polju. Ali ovaj koncept objekta i prostora koji su različite stvari, ova dihotomija praznog prostora i popunjene mase, nije teorija polja. Kada govorimo da je nešto deo polja to se odnosi na sve što je u polju, na dinamiku koja organizuje polje. U teoriji polja, sve je sačinjeno od ovih sila. U fizici, od Ajnštajna na ovamo, masa i energija su sačinjene od istog, one ne čine

199 dihotomiju. One se mogu pretvoriti jedne u drugu. Kada se masa posmatra u subatomskom prostoru, može da se shvati kao organizovani obrasci energije. U psihologiji postoji tradicija koja sledi ovaj njutnovski stav. Pristup mentalne hemije strukturalista kao što su Vunt i Tičener, bili su prvi primeri, a do izvesne mere su i pozitivističke linearne tvrdnje o uzročnosti, i kontroverzije u psihologiji, deo iste paradigme. Paradigma koja prevazilazi Njutnovu mehaniku u fizici i psihologiji je podsticajan paralelni stav, npr. Ajnštajnova teorija polja i Geštalt psihologija (na primer, Latner, 1983). Fenomen determiniše celokupno polje Lewin: Ponašanje je funkcija polja čiji je deo, analiza polja počinje situacijom kao celinom. Doživljavanje je takođe funkcija polja čiji je deo, a analiza iskustvenog polja naglašava situaciju kao celinu. Svaki događaj, iskustvo, objekt ili organizam, determinisani su poljem čiji su deo. Sva kretanja bilo kog dela su determinisana celokupnim poljem. „... delovi povezanih fenomena proističu ili zavise od totalnog polja čiji su deo u to vreme.“ (English i English, str. 206) Polje organizam/sredina determiniše osobu. Naravno, ovo je samo jedan način da se izrazi princip Geštalt psihologije da celina determiniše delove. Parlett ovo naziva Principom organizacije: „ značenje iz sagledavanja celokupne situacije, totaliteta koegzistirajućih činjenica“ (1990). Pacijentovo napredovanje je u funkciji celokupnog polja. Nije determinisano samo pacijentovom motivacijom i snagom, već veštinom terapeuta, odnosom između terapeuta i pacijenta, faktorima organizacije sistema za pružanje pomoći (klinika, bolnica, osiguravajuće društvo...) porodice i prijatelja koji čine deo pacijentovog životnog prostora itd. Sećam se pacijentkinje koja je ostala u grupi posle prve dve nedelje prvenstveno zbog toga što je njeno polje sadržavalo jednog mog pacijenta, koji je bio terapeut i koji joj je rekao da se tu zadrži malo duže. Ona je to učinila i terapija je bila prilično uspešna. Takođe se sećam pacijenta sa borderlajn dijagnozom, koji je otišao u bolnicu protivno onome što sam mu ja savetovao, samo zato što je želeo da dolazi na terapiju više puta nedeljno, a njegovo osiguranje je bilo voljno da to plati samo ako bi se lečio u bolnici. Plašio sam se da bi regresivno okruženje u bolnici, moglo da bude previše zavodljivo za ovog pacijenta i zaista je tako i bilo. On je pao pod njegov uticaj, što je za posledicu imalo mnogo godina provedenih po bolnicama. Pacijenti su deo polja i determinisani su složenim celinama polja, te kada ovo ignorišemo, izlažemo se velikoj opasnosti. Ovaj princip se odnosi i na trening workshop-ove u GT. Kvalitet obuke zavisi od velikog broja faktora, uključujući i grupne procese. Ponekad vođe workshop-a iz GT naglašavaju rad 1:1 rano u toku workshop-a i malo pažnje posvećuju tome kako pojedinci u grupi izlaze na kraj sa tim što su u grupi. Time se ignoriše veliki deo polja i podučavaju se budući terapeuti da takođe ignorišu veliki deo onoga što se zapravo dešava u polju. Kada se faktorima bezbednosti da empatička pažnja na početku rada grupe, posledica je da se rad 1:1 bude drugačiji nego kada vođa prerano počne sa intenzivnim radom 1:1 u grupi i ne obraća pažnju i nije osetljiv za grupu kao celinu.

200 Celina polja determiniše delove. Neki članovi grupe kasnije imaju poteškoće sa tim što se dovoljno rano ne bave pitanjem svog mesta u grupi. Prerano fokusiranje na individualni rad predstavlja premiju za one koji su spremni da preuzmu rizik, a ne daju šansu onima koji nisu toliko spremni. Ako se grupa fokusira na jasnu figuru rada osoba koje su spremne da rano počnu da rade, oni kojima je potrebno da posmatraju ostaju u pozadini, kao i oni koji su anksiozni, koji se plaše stida i poniženja, kojima je potrebna pomoć da nađu svoju ulogu u grupi, tako da oni ne izgrađuju unutrašnju ili interpersonalnu podršku za svoj kasniji rad u grupi. Posledica toga može da bude intenzivni individualni rad sa onima koji su u stanju da se brzo fokusiraju na rad sa trenerom, na rad koji pojačava harizmatski kvalitet vođe grupe, na račun potreba individua iz grupe, i oštećuje celokupni razvoj grupe i obuke i lični razvoj mnogih članova grupe. Takav pristup izlazi u susret narcističkim potrebama terapeuta, umesto potrebama grupe. Kada vođa grupe poštuje i pomaže grupi da objasni anksioznost, strah, stid, krivicu itd., sve što učesnici često osećaju na početku workshop-a, verovatnije je da će se pojedinci osećati prihvaćenim, shvaćeno i sigurno u grupi. Ovo takođe služi kao bolji model terapeuta za rad sa pacijentima u svakodnevnoj praksi. Kada se ovo ne dešava na početku workshop-a, kada se različito vrednuju otvorenost i rizik od procesa samozaštite, grupa postaje nedovoljno sigurna za mnoge učesnike. U takvim okolnostima neki će povećati svoj odbrambeni stav, često postajući meta negativnih procena vođe i/ili ostatka grupe. Prema mom iskustvu, vođe grupe koje uleću u individualne radove i ne poštuju potrebe za sigurnošću na početku workshop-a, često uopšte ne prepoznaju problem, a naročito sopstveni doprinos problemu. Na žalost, učesnici koji pate zbog ovakvog stava grupe, često takođe nisu svesni razmera do kojih pate zbog načina na koji vođa strukturiše grupu i pripisuju to svojoj neadekvatnosti. Kada radim workshop u trajanju od pet do devet dana, vreme koje provodim baveći se osećanjima zbog učestvovanja u grupi je dva do tri dana, što se vraća u obliku grupne kohezivnosti, terapiji u trening kontekstu i samom treningu. Kada se ovo ne dogodi, na kraju grupna kohezivnost nije velika, aktivno učestvovanje svih članova grupe je malo, što ima za posledicu to da je individualni rad i teorijsko razumevanje na kraju workshop-a površno, nivo topline, zadovoljstva i uzbuđenja je mali, a javljaju se problemi podeljenosti i strukturalni problemi. Ja sam bio deo tima trenera koji su radili sa grupom i primetio sam da kada prvi trener dovoljno vremena posveti različitostima ličnosti, osećanja, strahova, uloga u grupi, rad ostalih trenera protiče bolje. Obrnuto, kada prvi trener ne učini ovo, postoji više problema kasnije sa defanzivnim članovima grupe, sa razvojem kohezivnosti i sigurnosti grupe, kao i druge poteškoće.

POLJE JE JEDINSTVENA CELINA: SVE UTIČE NA SVE OSTALO Suštinska odlika polja je njegov dinamički aspekt. U dinamičnom polju postoji interakcija između svih njegovih delova tako da, kako to Kurt Levin kaže „stanje bilo kog dela polja zavisi od svakog drugog dela polja“ (Misiak i Sexton, 1966, str. 355). U polju energije svi delovi se međusobno povezuju i svaka promena bilo kog dela polja širi se kroz celo polje. Ovo je nužan aspekt naše upotrebe reči polje. Zapravo, „Na veoma površnom nivou čitalac bi mogao misliti da teorija polja znači naglašavanje

201 međusobne povezanosti sadašnjeg događaja sa totalitetom uticaja koji determinišu ponašanje“ (English i English, 1958, str. 207). Jedinstvena celina može i mora da bude diferencirana na delove kako bi se steklo dinamičko razumevanje. Ali celina je sistematsko jedinstvo, a nije sastavljena zbrajanjem elemenata. Možda je najjasniji primer ovoga u psihologiji, porodica. Kada se nešto desi jednom članu porodice, svi su na neki način pod uticajem toga. Kada se jedna osoba u porodici promeni, to na neki način utiče na sve. Često porodica kao celina ima potrebu koja je otelovljena u jednoj osobi, npr. identifikovanom pacijentu. Ako bi se taj identifikovani pacijent promenio i ne bi više nosio porodičnu patologiju, sistem bi se promenio, npr. neki drugi član porodice bi mogao da bude nosilac porodične patologije. Drugi primer je područje organizacione politike i strukture. Često male promene izazivaju ogromne efekte, pošto sve u polju bude pod uticajem na nepredvidljive načine. Tokom poslednjih godina teorija haosa, jedna vrsta teorije polja, govorila je o ovoj vrsti nepredvidljivih posledica malih promena. Kada ljudi koji su zaduženi za planiranje vrše promene bez adekvatnog razmatranja efekata na sve aspekte polja, javljaju se žalosne, negativne posledice i ometanja u funkcionisanju polja, koja su se možda mogla sprečiti.

DRUGE KARAKTERISTIKE TEORIJE POLJA Opažena realnost je konfiguracija nastala kroz odnos između posmatrača i posmatranog. Sa stanovišta teorije polja, nijedno polje se ne može definisati nezavisno od specifikacije vremena, prostora i svesnosti (uključujući načine posmatranja i merenja) posmatrača. Ništa nije apsolutno i ne postoji ništa što bi bilo „objektivno“. U ranijem tekstu (+8, Geštalt terapija, njeno nasleđe poreklom iz Geštalt psihologije, 1982) ja sam posmatrao: (1) „Kako osoba vidi je delimično funkcija načina na koji posmatra“ (str. 31), (2) „Posmatrač utiče na objekt svog proučavanja“ (str.31), Lynne Jacobs dodaje „Takođe, posmatrano utiče na posmatrača, zato što postoje opservacije posmatranog u pogledu posmatranja posmatrača!“ (Lična komunikacija August, 1991), (3) „Niko ne može da vidi sve. Pojedincu može samo biti jasno koja tačka gledišta se koristi da bi se opisali određeni aspekti fenomena.“ (str.32). Ovo je postmoderni stav koji negira jednostavne pretpostavke u njutnovskom duhu, prema kojima je osoba odvojena od prirode i prema tome može objektivno da je meri. Šta posmatramo, kako posmatramo, kontekst posmatranja, svi determinišu ono što posmatramo. U ranoj modernoj fizici podučavali su da se neki fenomeni javljaju u vidu

202 talasa, a neki u vidu čestica. Postmoderna fizika je otkrila da se isti fenomen može sagledati kao talas ili kao čestica - zavisno od načina posmatranja. Ovo je, za mene, bilo prilično uznemirujuće za neke od najvećih umova iz oblasti fizike. Izgleda da realnost nije objektivna i apsolutna. Posmatrajući sa astronomskih udaljenosti teoriju relativnosti, možemo videti da čak i „jednostavna“ pitanja, koja se tiču istovremenosti ili toga šta prethodi čemu u vremenu, relativno su zavisna od mesta gledanja. Znate da se dve stvari dešavaju istovremeno kada svetlosni talas koji potiče od dva događaja dotakne neku arbitrarnu tačku (oči posmatrača) istovremeno. Promenite ugao posmatranja i događaji nisu sasvim istovremeni. Zanimljiva posledica ovog jedinstva vremena i prostora je bila ta da više nije bilo moguće govoriti o apsolutnoj simultanosti. Pošto se sada moralo zaključiti da ako bi se par događaja morao desiti simultano prema jednom posmatraču, ne bi se činilo da su događaji generalno simultani ostalim posmatračima koji bi bili u kretanju u odnosu na prvog posmatrača. Ovo je, naravno, tako zato što je vreme postalo subjektivan entitet, mera koja je zavisila od uslova kretanja onoga na koga se to odnosilo. (Sachs, 1973, str.50). Osoba zna koji je od dva događaja prvi prema svetlosnim talasima koji dopiru do očiju posmatrača ranije. Zamislimo da jedan događaj prvi stiže u odnosu na drugi događaj, prema tački gledanja posmatrača na jednom kraju Univerzuma. Pozicija vreme/prostor događaja 1 bliža je ili ranije stiže do ovog posmatrača. Ali, ako postoji posmatrač na tačno suprotnoj tački Univerzuma, svetlosni talasi koji potiču od drugog događaja, mogli bi da izgledaju bliži ili da stignu ranije do ovog posmatrača. Šta je tačno? Relativno je u odnosu na posmatrača. Ne postoji apsolutno vreme, ne postoji apsolutna realnost. Ne samo da način posmatranja utiče na ono što vidimo, već često sam akt aktivnog posmatranja menja ono što posmatramo. Ovo se najjasnije može videti u subatomskoj fizici u kojoj svetlost mernih instrumenata utiče na fenomen koji se proučava, tako da postoji ograničenje istovremenog merenja pozicije i kretanja fenomena. Kako ulažete energiju u ono što merite, utičete na ono drugo. U psihologiji je jasno da posmatrač utiče na posmatrano. Postoji velika količina dokaza o „eksperimentatorovoj pristrasnosti“; pri blagim promenama u obliku instrukcije ili ponašanja instruktora, menjaju se dobijeni efekti. Ali ono što još više iznenađuje je to što izgleda da se čak i pacovi ponašaju drugačije u zavisnosti od očekivanja eksperimentatora. Ljudi koji su testirani, ponašaju se drugačije u zavisnosti od osobe koja ih testira. Na primer, članovi manjinskih grupa obično postižu bolje rezultate ako onaj koji ih testira pripada takođe manjinskoj grupi. Ipak, rezultati testa se isuviše često prikazuju kao objektivne mere koje postoje nezavisno od posmatrača ili osobe koja vrši testiranje.

PRINCIP ISTOVREMENOSTI Naš vremenski centar, kao svesnih ljudskih bića u vremenu i prostoru je sadašnjost. Ne postoji druga realnost osim sadašnjosti. (Perls, 1947, str. 81)

203 Lewinov princip istovremenosti je tvrdio da sve što proizvodi efekat je prisutno u sadašnjosti, ovde, ili drugim rečima, samo prisutne činjenice mogu da proizvedu sadašnje ponašanje i doživljaj. Naglašavanje sada i ovde bio je takav deo GT koji je zajednički svim Geštalt terapeutima. Istovremenost se definiše u teoriji GT u terminima fenomenologije osobe u iskustvenom sada i ovde. Od samog početka, teorija GT je naglašavala sada i ovde kao centralnui tačku u toku vremena od prošlosti prema budućnosti. „Sada“ se nije smatralo ni statičnim, ni apsolutnim. Svesnost je senzorni događaj koji se javlja sada i ovde, ali uključuje sećanje i anticipaciju. Izgubiti se u bilo kojoj vremenskoj zoni, izgubiti osećaj za vremenski tok, izgubiti svest o sadašnjoj funkciji svesnosti, uvek se smatralo poremećajem svesnosti i uvek je deo psihičke disfunkcije. Dobar metod GT je da govori o prošlosti kada to predstavlja figuru od interesa u sadašnjosti i deo živo funkcionišuće sadašnjosti.. Ne pričati o sadašnjosti kada je to u sadašnjosti potrebno, disfunkcionalno je koliko i pričati o prošlosti kako bi se izbegli neki aspekti sadašnjosti. Teorija istovremenosti u GT se malo promenila od njenog nastanka do sada. Ponekada se sada i ovde koncept u GT izobličavao u praksi i u teoriji. U teoretskoj formulaciji, prošlost i budućnost, ono što se dogodilo i ono što se predviđa, ono što u sadašnjosti nije dovršeno iz prošlosti i ono što se želi za budućnost, sve predstavlja deo sadašnjosti koja je ovde. Ovo je često bilo deformisano u hedonistički koncept da ništa nije važno osim momentalnog uzbuđenja. Iako ni hedonizam, ni statička koncepcija sada i ovde, nisu nikada bili dobri u teoriji GT, često se govorilo o tome na ovaj način i ova deformacija je podržavala „bum-bum-bum“ pristup GT. O ovome sam diskutovao u svom prvom tekstu o GT 1969. (+3, Revizija prakse GT, 1969). Nedavno sam diskutovao o neophodnosti povećavanja osećaja za istovremenost (+1, Najnoviji trendovi u SAD i šta treba da naučimo iz njih, 1991, i esej +9, Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u Geštalt terapiji, 1988). Istovremenost je jedna od tema koja se generalno provlači kroz teoriju polja. U fizici posle Einsteina, ne može se izreći smislena tvrdnja o fizičkom fenomenu, a da se ne da specifikacija o vremenu i prostoru. Kako bi se proučio događaj, bilo da je subatomski događaj kvantne mehanike, ili nebesko kretanje u teoriji relativnosti, događaj se mora smestiti u prostor i vreme. Merenje događaja u sukcesiji događaja u vremenu i prostoru definiše kretanje (vidi sledeći odlomak). Jedna od oznaka teorije relativnosti i fizike dvadesetog veka je ideja da nema akcije na distancu, tj. da veza uzroka i posledice mora biti neka povezanost u vremenu i prostoru. Jednostavna linearna uzročnost prema kojoj nešto u sadašnjem polju može da bude determinisano bez prisustva sile u sadašnjem polju, dakle delovanjem nečega iz prošlosti, više nije prihvatljivo za savremenu teoriju polja. Sada jedan element deluje silom na drugi, sada se misli da umesto Njutnovog koncepta akcije na daljinu postoji „polje sila koje ispunjava čitav prostor na kontinuiran način“ (Sachs, 1973, str. 7). Sile energije koje sačinjavaju polje, u interakciji su u sadašnjosti, one su simultano prisutne. Nema reakcije na daljinu, kao što nema ni energije koja pokreće stvari, nezavisno od energije polja. Ovo je zapravo isto što i Lewinov princip istovremenosti. U psihologiji, ako prošlost, genetika, društvo, vrše uticaj, tada sile moraju biti prisutne u polju istodobno. Efekti se dešavaju kada fenomeni dotiču jedni druge, kada su u

204 interakciji u istom vremenu i prostoru. Kada osoba postane svesna sila izvan definisanog polja koje utiču na proučavane procese, tada se granica ili definicija polja proširuje, kako bi obuhvatila širu teritoriju. Novo prošireno polje ima sve karakteristike polja, tj. ono je celina, sve u polju utiče na sve drugo, razvija se tokom vremena itd. Primer. Razmotrimo slučaj borderline pacijenata koji krive svoje roditelje za svoje sadašnje stanje, stvarajući atmosferu gorčine, verujući da su žrtve, želeći osvetu. Razvojna istraživanja ukazuju na zlostavljanja u detinjstvu. Ali, na koji način prošlost uzrokuje sadašnjost? Ona se prenosi pomoću pacijentovih uverenja, kroz nerešene emotivne procese koji se stalno obnavljaju, stav tela, intenzivna afektivna stanja koja ostaju nedovršena, slike o sebi u obliku fiksnih geštalta itd. Sve su ovo procesi koje vrši pacijent. Do one mere do koje pacijent postupa drugačije u sadašnjosti, do te mere prošlost više ne stvara disfunkciju. Sposobnost za zdravlje i patologiju je deo sadašnjeg polja, iako su sile počele da deluju u nekom ranijem polju. Proces: sve postaje Često se kaže da je GT procesna terapija. Svakako da je proces neophodan i centralni aspekt teorije polja. Ali šta je to proces? Sve i svako se kreće i postaje. U procesnoj orijentaciji sve je energija (kretanje, akcija), strukturisano je dinamičkim silama polja i kreće se kroz vreme i prostor. Kao što teorija polja tretira fenomen kao kontinuiranu celinu umesto da se bavi pojedinim delovima, takođe smatra da je polje u kretanju umesto da je statično. Parlett: „Princip procesa menjanja odnosi se na činjenicu da je iskustvo privremeno a ne trajno. Ništa nije fiksno ni statično na apsolutan način“. (Parlett, 1990). Zanimljivo je da se sada smatra da se Univerzum širi i skuplja, dok to niko nije smatrao do dvadesetog veka. Sve se menja. Čak i ono što izgleda statično zapravo se menja tokom vremena. Proces sa stanovišta fizike Možda bi bilo korisno da našu diskusiju započnemo diskusijom o procesu sa relativno jednostavnog stajališta fizike. Fizika proučava fizičke fenomene dok menjaju mesto u vremenu i prostoru. Kretanje je samo mesto predmeta u vremenu i prostoru, na drugom mestu u drugo vreme, na nekom novom mestu u novo vreme itd. Kretanje se definiše u terminima prostora i vremena, prostor i vreme imaju značenje u odnosu na kretanje kroz njega. Postmoderni stav fizike prihvata da su svi fizički procesi smešteni kako u vremenu tako i u prostoru, a da su relativni u odnosu na posmatrača. Samo merenje zahteva kretanje, npr. kretanje svetlosnih talasa da bi se izmerio fizički fenomen i njihovo vraćanje natrag zbog beleženja. Fizika se bavi masom i energijom. U njutnovskoj fizici ovo se smatralo različitim, tj. masa je bila inertna i pokretala je energija. Od Einsteina se ovo više ne smatra tačnim. Čvrsta energija je sačinjena od subatomske energije, može se pretvoriti u energiju i vrši energetske uticaje na druga tela.

205 Masa je kvantitet stvari. Reč potiče od latinske reči masa, „ono što je priljubljeno kao testo“ i od latinske reči maza, „ječmena kola“. U fizici je reč o „kvantitetu tvari tela koji se meri u vezi sa njegovom inercijom, masa tela određena je težinom tela podeljenom gravitacijom“. Tako značenje mase uključuje energiju i kretanje. (Webster, str.117). Energija se odnosi na potencijalnu snagu ili kapacitet za akciju ili efekat koji proizvodi sila. Potiče od latinskih i grčkih termina koji se odnose na akciju, operaciju, aktivnost, rad. U fizici se odnosi na „kapacitet za vršenje rada i savladavanje otpora“ (Webster, str.601). Webster takođe ovo kaže za energiju: „Sa energijom je povezana ideja aktivnosti, sa silom sposobnost, sa snagom zdravlje“ (str.601). Kada se energija i sila definišu na ovaj način, psihološki pojam sile i energije (uzmi na pr. Lewina) i energije je demistifikovan i oslobođen metapsihologije doživljaja na daljinu (Lynne Jakobs, Lična komunikacija, avgust 1991.). Proces u teoriji GT U teoriji polja GT sve se smatra energijom i kretanjem polja (naše područje: polje organizam/sredina). Sve je akcija i sve je procesu postajanja, u procesu menjanja i razvijanja. Ovo se tiče našeg prevođenja imenica u glagole. Svaki fenomen se može posmatrati sa tačke gledišta procesa. Čak i reifikovani koncepti Frojdove psihoanalize mogu se smestiti u radikalan procesni jezik (primer, Shafer, 1976). Postoji u GT preferencija prema procesnom jeziku u teoriji, prema opisivanju kliničkih termina procesnim terminima i korišćenju intervencija koje naglašavaju razvoj u prostoru i vremenu (izražavanje emocija umesto da se o njima samo priča, korišćenje intervencija koje uključuju kretanje, eksperimentisanje sa vršenjem različitih aktivnosti, poverenje u razvoj koji je sastavni deo paradoksalne teorije promene, itd.). Procesna orijentacija veruje u ono što se pojavljuje, u geštalt koji izranja, a ne u fiksne, statične koncepte. Websterov rečnik (1960, str.1434) nabraja nekoliko definicija procesa. Prvih pet je za nas zanimljivo. Ja sam odabrao jednu definiciju - jednu koja je primenljiva u našoj diskusiji. 1. kretanje unapred, progresivan kurs, tendencija, procedura 2. način na koji se nešto čini: uglavnom kroz proces 3. tok, kao vreme 4. kontinuiran razvoj koji obuhvata mnoge promene, kao u procesu varenja hrane 5. određen metod uz pomoć kojeg se nešto radi, generalno obuhvata veći broj koraka ili operacija Svemu ovom je zajednički redosled kretanja u vremenu i prostoru. Orijentacija na proces predstavlja kontrast orijentaciji koja naglašava nepromenljive strukture, tj. sagledavanje jedne tačke u vremenu pri čemu se ne uzima u obzir kretanje događaja kroz vreme. U statičkoj orijentaciji osoba posmatra fiksni geštalt, umesto da ispita pojavljivanje geštalta u ovom času, u ovom sledu interakcija i njegovom prelasku u sledeći geštalt. Proces se fokusira na vremensku dimenziju. Dijalektički, drugi aspekt teorije GT je procesna varijabla – opisuje proces tokom vremena.

206 Proces je promena ili menjanje objekta ili organizma u kojem se može videti dosledan kvalitet ili pravac. Proces je uvek u nekom smislu aktivan, nešto se dešava. To je kontrast s t ru k t u r i ili formi organizacije onoga što se menja, čija struktura izgleda kao da je relativna usprkos procesu promene (English i English, 195, str.410). Kao i u drugom području naše diskusije i ovde ponovo nalazimo neke podudarnosti između GT teorije polja i drugih teorija polja, npr. fizike. Ne samo da se stvari menjaju, već postoji i red u menjanju. Proces je kontinuiran razvoj, a ne slučajan. Jedno od poslednjih uzbudljivih otkrića fizike je teorija haosa. Ali čak i u haotičnom i nepredvidljivom polju teorije haosa, nalazi se u osnovi red. Ovo verovanje u neizbežnost promene, i sa tim povezano verovanje u red koji leži u osnovi, važno je za našu terapijsku metodologiju. Mi znamo da se stvari menjaju sa ili bez naše intervencije. Ponekad će se stvari promeniti nagore ako ne intervenišemo ili ako pacijent ne eksperimentiše sa novom akcijom. Dok nova akcija sadrži rizik, isto vredi i za promene koje dolaze sa repetitivnim funkcionisanjem. Možemo razjasniti prisutnu svesnost, znajući da se stvari menjaju da jedna stvar dovodi do druge, te da jasna svesnost može da bude koristan deo promene. Paradoksalna teorija promene i naša orijentacija na proces podržavaju akciju koja je eksperimentalna, pošto dovodi do promena koje se ne mogu tačno predvideti. Naravno, svaki kompetentan i iskusan terapeut (ili naučnik) ima neku ideju koja vodi eksperiment, tako da ne postoji samo red u ultimativnom smislu te rači, već i u načinu vođenja te intervencije. Očigledno, svi terapeuti intervenišu bez preciznog poznavanja konačnog ishoda intervencije, ali mi se držimo teorije procesa da bismo razjasnili činjenicu da ne poznajemo budućnost i kako bi nas to vodilo u sadašnjost. Geštalt terapija kao akt psihologija: kratka istorija Vraćajući se natrag kroz vreme, mnogi putevi nas vode do Franca Brentana (Psihologija sa empirijske tačke gledišta, 1874). Fenomenologija, egzistencijalizam, Geštalt psihologija i teorija polja, bile su pod značajnim uticajem Brentanove akt psihologije. Deo orijentacije na proces razlikuje akt od sadržaja i naglašava akt, a ne sadržaj. Fenomenološki pristup definiše realnost prema aktu opažačevog opažanja opaženog. Fokusiranje na opažanje, merenje, reagovanje, preuzimanje odgovornosti (biti odgovoran), sve to je orijentisano na akt. Razlikovanje akta i sadržaja i početak psihologije akta ide unazad do Brentana. Psihologija za Brentana je bilo izučavanje psiholoških akata. On je razlikovao akt čuvenja od sadržaja čuvenja. Brentano je govorio o misaonim aktima, aktima procenjivanja i aktima ljubavi/mržnje. Svi ovi akti su intencionalni, usmereni prema nekom objektu. Ovo je bio početak fenomenološke konstrukcije realnosti posmatrača i posmatranog. Ovo je filozofska pozadina principa GT, da je svest uvek svest o nečemu. I to je bio značajan uticaj na procesno mišljenje teorije polja u psihologiji. Brentano je uveo u psihologiju Aristotelov uticaj koji je bio veoma važan za formiranje procesa, akt psihologije GT. Brentanova akt psihologija i njegovo udaljavanje od kartezijanskog dualizma, daleko od opštih platoničnih uticaja Dekarta, potekao je

207 delom od snažnog Aristotelovog uticaja i njegovog porekla iz skolastičke misli (Misiak, Sexton, 1966, str.89). dok, kao što je Lewin istakao, teorija polja delom predstavlja udaljavanje od Aristotelove klasifikacije (Lewin, 1938), teorija polja je takođe pod snažnim uticajem Aristotelove misli. Koncept jedinstva polja organizam/sredina i drugi koncepti GT zavise od ovog uticaja Aristotela koji je došao preko Brentana. Zato ćemo na kratko razmotriti ovaj aspetk aristotelovske misli. Aristotelova filozofija je bila sinteza materijalizma (Democritus) i idealizma (Platon). Njegova filozofija je u većoj meri bila racionalna i empirijski bazirana nego idealizam njegovog mentora, Platona. Iako je bila više empirijski zasnovana, ipak , “Aristotelova tradicija...smatrala je da bi osoba mogla saznati sve zakone koji vladaju Univerzumom, samo čistim mišljenjem: nije bilo neophodno proveravati uz pomoć posmatranja.” (Hawking, 1988, str.15). Važno za GT je to što je Aristotelov hilomorfizam smatrao jedinstvo čoveka, jedinstvo duha i materije, početnom tačkom, za razliku od Platona (Misiak i Sexton,1966, str.7). Aristotel je razlikovao dva principa koji su zajedno činili celinu ili jednu supstancu. Snaga i akt, suština i oblik, kombinuju se zajedno da oblikuju jedinstvenu supstancu. Ako čitalac reč “geštalt” stavi umesto reči “oblik”, možda će biti jasnije kako je ovaj Aristotelov uticaj posredstvom Brentana ušao u Geštalt. Za Aristotela je forma (geštalt) izvor svih kvaliteta i determiniše karakteristike. Najviši oblik je ljudski oblik (pošto samo ljudi misle), vidi (Shapiro,1990). Primenjujući ovo na ljudska bića: ljudska duša je oblik (forma) čoveka, telo je materija. Perls, Hefferline i Goodman (1951) diskutuju aristotelovski koncept akta i njegovu važnost za ujedinjavanje polja organizam/sredina. Za Perlsa, Hefferlina i Goodmana akt je ono što ujedinjuje objekat i biologiju percepcije. “Aristotel je shvatio i tačno uvideo da se kroz akt, kroz opažanje, objekt i organ poistovećuju, postaju identični.” (Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str. 229). Nedostatak vode i želja za vodom su isti akt (Perls i drugi, 1951, str. 260). Svaki akt kontakta je celina svesnosti, motorna reakcija i osećaj – kooperacija senzornog, muskulatornog i vegetativnog sistema – i kontakt se javlja na površini, na granici u polju organizam/sredina, a granica kontakta je...specifičan organ svesnosti o novoj situaciji u polju... Sve ovo je, konačno, kako bi se pojednostavila organizacija polja organizam/sredina, kako bi se dovršile nedovršene situacije... Kao granica interakcije, senzitivnost, motoričke reakcije i osećanja se okreću prema sredini i prema organizmu. Neurološki, postoje receptori i proprioceptori. Ali u aktu, u kontaktu, postoji jednostavna celina percepcije koja inicira kretanje povezano sa osećanjem. Na primer, osećaj žeđi ne služi kao znak koji se beleži, koji se prenosi do dela mozga koji percipira nedostatak vode, već istim aktom, voda se opaža kao svetla, poželjna, kreće se ka njoj, ili, nedostatak vode je nedostatak, neprijatnost, problem. (Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str. 258-260). Uvid u genotipske invarijante

208 Većina teorija polja pretpostavlja fenomene kao nešto što poseduje red (o čemu smo već diskutovali) i ima metodologiju za proučavanje ovog rada. Ovo ćemo razmotriti kroz dve teme o (1) uvidu i (2) metodologiji i prirodi zakonitosti. Priroda saznavanja i definicija uvida Čuo sam da mnogi u GT govore o uvidu kao da je stran GT, kao da je to psihoanalitički termin i sinoniman sa orijentacijom intelektualizirajućeg i interpretativnog traganja za uzrocima sadašnjosti u prošlosti. Ovo predstavlja strašilo od slame pošto bi većina psihoanalitičćara rekla da uvid o kojem govore je emocionalan ili je osećajni uvid koji se bazira na sadašnjem odnosu između analitičara i pacijenta. Ne samo da je ovo strašilo od slame i preterana simplifikacija, već je netačna i neproduktivna karakterizacija psihoanalitičke misli, ali to je ujedno i pogrešno shvaćena Geštalt teorija. Uvid je neophodan koncept za shvatanje i razumevanje GP i GT. Kada se definiše uvid kao u GP, to je cilj u GT. To je A-ha! Doživljaj, istovremena integrativna svest o delovima i celini. Ovo implicitno nalazimo kod Perlsa, Hefferlina i Goodmana, iako ne eksplicitno. O ovom A-ha diskutujem u “Kliničkoj fenomenologiji” (+6, 1976), iako ne koristim reč uvid da u ovom članku, i eksplicitno u “Geštalt terapija: njeno nasleđe poreklom iz GP” (+8, 1982). “Uvid je uobličavanje perceptivnog polja na takav način da značajne relacije budu jasne, to je formiranje geštalta u kojem relevantni faktori zauzimaju mesto u odnosu na celinu.” (Heidbreder, str. 355, iz Kohlera). Uvid je oblik svesnosti, svesnosti u kojoj postoji uvid u strukturu celine. Smisao ove diskusije je taj da organizacija polja je to što predstavlja cilj rada svesnosti – biti svestan toga kako je polje organizovano. Polje ima strukturu. Uvid je potpuno povezivanje sa, poznavanje strukture. Psihološki uvid je takođe osećanje smisla, emocionalno značenje,o organizaciji polja organizam/sredina. Ovo uključuje poznavanje sopstvenih emocija, potreba, motivacija, ponašanja, ali nije prvenstveno okretanje unutra, to je poznavanje sebe i drugog, uključujući celokupno polje. Ovo uključuje svest o procesima svesnosti i sopstvenoj karakternoj strukturi. Uključuje identifikovanje fiksnih geštalta prenesenih iz polja drugog prostora i vremena, umesto percipiranja novih u sadašnjem polju. Uvid u oblasti psihologije uključuje znanje o tome za šta je osoba odgovorna, prihvatanje sopstvenog dela polja i saznanje da je to odabrano. To je znanje o posledicama sopstvenih izbora. To je takođe saznanje onoga za šta osoba nije odgovorna i što nije izabrala. Uvid u psihoterapiji nije tek slučajna svesnost, već tačno shvatanje organizacije polja koje se doživljava, polja koje je relevantno za karakterna i interpersonalna pitanja pacijenta. Fenomenološki metod obezbeđuje smernice za sticanje uvida u organizaciju polja (vidi Idhe, 1977, Spinelle, 1989). Fenomenološki metod je razmatran još u nekoliko drugih tekstova ovog izdanja (+5, +6, +9). Ovde ću samo da nabrojim pet karakteristika fenomenološkog metoda: 1. Staviti uobičajene načine mišljenja u zagradu 2. Tražiti strukturalne osobine polja (uvid) 3. Koristiti sistematsku eksperimentaciju (varijacioni metod) 4. Uspostaviti direktnu svest o temi refleksivne svesnosti

209 5. Obratiti pažnju na intencionalnu korelaciju na onog koji doživljava doživljavano Priroda zakonitosti Uvid zahteva da prvo, specifično za kontekst, ili fenotipske manifestacije budu fenomenološki razjašnjene i da genotipske invarijante budu identifikovane. Ovo znači povezivanje onoga što se prvo javlja u nečijoj svesnosti sa širim razumevanjem, sa onim što je invarijantno za situaciju. Nadalje, ono što deluje kao da je invarijantno u određenom kontekstu, povezano je sa invarijantama u različitim situacijama i kontekstima. Lewin tvrdi da pristup polja, pristup onoga što zovemo postmodernom naukom, predstavlja konkretan konstruktivan metod. On postavlja rigidne zahteve vezane za razumevanje svake individue. Nijedna manifestacija se ne može odbaciti zato što nije regularna ili frekventna, zato što je “iluzija” itd. Slušne halucinacije se ne mogu adekvatno objasniti tako što će se izmeriti i svrstati u kategoriju simptoma shizofrenije. Ovaj stav omogućuje da eksperimentalni podaci budu validni. Otkrivanje onoga što se dešava u čistom slučaju je validni podatak, bez obzira na to da li čist slučaj dešava u prirodi. Nauka prema pristupu teorije polja nije stvar računanja frekvencije, već tačnog razumevanja kako sile polja deluju zajedno. Kada je to moguće, koriste se koordinate koje se primenjuju u svim slučajevima, bez obzira na to koji objekt se proučava. Naravno, ovo je lakše u fizici u kojoj se objekt proučavanja uglavnom odnosi na kretanje fizičkih objekata. U fizici to znači da ako možete izmeriti objekt (visinu, širinu, dubinu) i njegovo kretanje kroz prostor i vreme, možete otkriti prirodne zakone. Generalizacije moraju da vrede za sve posmatrače, tj. Generalizacije moraju da uzmu u obzir pozicije posmatrača. U njutnovskoj fizici samo se prostor smatrao relativnim u odnosu na posmatrača, ali u postmodernoj fizici, vremenska perspektiva posmatrača mora takođe da bude deo jednačine. Zakoni moraju da se na sve primenjuju, uzimajući u obzir vremensko-prostornu perspektivu svih posmatrača. U fizici, teorija polja prevazilazi deskripciju. Deskripcija je neophodna i važna, ali jednostavni podaci nisu dovoljni da pokažu kakvi su genotipski zakoni, nasuprot fenotipskim manifestacijama. Ako osoba želi da dođe do zakona koji su verni svom kontekstu, npr. Kulturalnom kontekstu, ali takođe imaju i generalnu validnost, potrebno je nešto više od puke deskripcije. Genotipski zakoni vrede u više različitih konteksta i objašnjavaju razlike između različitih fenotipskih manifestacija. U fizici, čula su proširena pomoću instrumenata i matematike. Mnogi proučavani fenomeni ne spadaju u domen zajedničkog iskustva i nisu direktno dostupni ljudskim čulima. Ljudsko iskustvo koje nije prošireno uz pomoć instrumenata možda je nedovoljno za postmodernu fiziku, ali upravo to ljudsko iskustvo je objekt psihološkog proučavanja. U oblasti teorijske psihologije deskripcija se proširuje fenomenologijom i dijalogom. Za razliku od fizike, u psihologiji možemo razgovarati sa objektom proučavanja i otkriti šta doživljava. Psihološka istraživanja koja koriste eksperimente i upitnike, ali ne pitaju za doživljaj ispitanika, ne koriste prednosti ove fenomenološke ekstenzije čula.

210 Drugi način da se stekne genotipska validnost je proučavanje fenotipskih manifestacija u jednom kulturnom kontekstu,a zatim proučavanje u kros-kulturnom kontekstu. Do uvida bi dovelo shvatanje bogato detaljima vezanim za fenomen u jednoj kulturi, uključujući i mesto fenomena u čitavoj kulturi, takođe bi pružilo uvid u to šta je kroskulturalno promenljivo, a šta je nepromenljivo. Da li se fenomen javlja u svim kulturama i ako je tako, da li u svim kulturama igra istu ulogu? Najpotpunije shvatanje sa naučnog stajališta teorije polja mora, ne samo da objasni individualni slušaj, već takođe mora da traga za uvidom u to k a k o tačno zakon deluje, ne samo da deluje, tako da mogu biti postavljeni zakoni koji iamju opštu primenljivost. Fenotip, tj. specifična pojava fenomena, nije potpuno shvaćen sve dok se njegovi principi ne sagledaju sa tačke gledišta genotipa, sa tačke gledišta opštijih zakona, čija su specifična ilustracija. U novijoj psihološkoj literaturi postoje oni koji sada zastupaju zakone koji su ograničeni na konkretan istorijski i kulturni kontekst. Drugi promovišu ili zastupaju opšta otkrića u formi opštih zakona. Najpotpunije shvatanje teorije polja nalazi izlaz iz ove debate. Shvatanje specifičnih kulturnih manifestacija je potpun kada je deo većeg polja, opšti zakoni su validni samo do one mere do koje su specifično povezani sa višestrukom stvarnošću vremena, prostora, osobe, kulture... Ova ista sofistikacija je korisna za razkilovanje prihvatanja i potvrđivanja. Prihvatanje se definiše kao prihvatanje osobe kakva jeste. Potvrđivanjem se prihvata osoba kakva jeste i potvrđuje joj se potencijal za život i rast. Ovo je upravo paralela između situacije fenotip/genotip. Osoba manifestuje fenotip (upravo ono što pacijent jeste sada i ovde), ali ovo nije jedina moguća manifestacija “genotipa” (različiti autentični načini postojanja osobe). Ukratko, potvrđivanje znači prihvatanje osobe, ali ne samo jedne manifestacije osobe.

Definicija teorije polja Sada smo možda spremni za moju formalnu definiciju teorije polja. Ono što sledi je moja prilično zgusnuta definicija teorije polja. Na neki način to bi takođe moglo da posluži kao sinopsis za čitav članak Teorija polja je okvir ili način istraživanja ili tumačenja događaja, doživljaja, objekata, organizama i sistema kao smisaonih delova saznatljivog totaliteta uzajamno delujućih sila koje zajedno oblikuju jedinstvenu interaktivnu kontinuiranu celinu (polje), umesto da ih klasifikuje prema njihovoj urođenoj prirodi ili analizira na posebne aspekte i formira sumativne celine od njih. Identitet i kvalitet svakog takvog događaja, objekta ili organizma je u polju istovremeno i može se saznati samo uz pomoć konfiguracija formiranih uzajamnim uticajem interakcija između posmatrača i posmatranog. Na različite načine i do različitog stepena, teorije polja teže da pretpostave sledeće u vezi sa poljem: 1. Polje je sistematska mreža odnosa 2. Polje je kontinuirano u vremenu i prostoru 3. Sve je deo polja 4. Fenomeni su determinisani celokupnim poljem 5. Polje je jedinstvena celina: sve utiče na sve drugo u polju

211 Na različite načine i do različitog stepena, teorije polja teže da prihvataju sledeća četiri dodatna stava: 6. Opažajnu realnost oblikuje odnos između posmatrača i posmatranog 7. Princip istovremenosti 8. Proces: sve postaje 9. Uvid u genotipske invarijante ZAKLJUČAK Teorija polja je stav koji prožima GT. To je ono što usmerava kompas GT. Teorija polja omogućuje dinamičke organizujuće koncepte, kao što je granica kontakta, self kao proces itd. To je kognitivni lepak koji drži na okupu sistem GT. Postoje brojne teorije polja i nema apsolutno valjanog načiona da se kaže da je neka više u pravu od druge. Sve je u teoriji polja relativno u odnosu na vreme, prostor i fenomenološku svest posmatrača. Teorija polja je okvir za proučavanje događaja, doživljaja, objekata, organizma ili sistema. Naglašava totalitet sila koje zajedno oblikuju integrisanu celinu i determinišu delove polja. Ljudi i događaji postoje samo kao deo polja, a značenje se ostvaruje samo kroz odnos u polju. Samo činjenice prisutne u polju iamju uticaja na polje. U Geštalt terapijskom pristupu polju sve se sagledava kao da se kreće i postaje. Ništa nije statično, samo neke stvari, npr. Strukture, kreću se i menjaju relativno sporo u odnosu na druge procese koji se kreću i menjaju brže. Teorije polja nastoje da steknu uvid u način na koji polje operiše, u to kako se tačno sile u polju uklapaju zajedno u celokupnu strukturu. Stvarnost nije ni objektivna ni arbitrarna, već je istovremeno i zajedničkim delovanjem “onoga što je tamo” i organizma koji opaža, konfigurisana. Teorija polja je način mišljenja koji je nužan i centralan deo opšte teorije i metodologije GT i ima veliki potencijal da doprinese daljem razvoju teorije i prakse GT.

11. SELF U GEŠTALT TERAPIJI:

212

ODGOVOR TOBINU Komentar Ovaj tekst je napisan 1983. kao odgovor na članak Stephana Tobina u Geštalt žurnalu. U ovom tekstu Tobin zastupa mnoge promene koje sam i ja zastupao, kako u svom odgovoru, tako i na drugim mestima. Njegov stav rezimisam u svom tekstu i verujem da čitalac koji nije upoznat sa Tobinovim člankom može da sledi temu bez poteškoća. Usprkos tome što se u nekim tačkama slažemo, osećao sam se podstaknutim da napišem svoj odgovor Tobinu zbog njegove diskusije o selfu, poremećajima selfa, granici i jezgru its., o čemu je teoretisao u teoriji GT, dok nije pokazao razumevanje teorije polja kao osnove GT. Mislim da ova diskusija može da ilustruje pitanje teorije polja. Najbolje se čita sa člankom broj 10 “Uvod u teoriju polja”. Sa pomešanim osećanjima sam čitao članak Stephana Tobina “Poremećaji selfa, Geštalt terapija i Psihologija Ja” (Geštalt žurnal, jesen, 1988). Bilo mi je drago što su moje kolege u Los Angelesu napisale tako savremen članak. Ja se svim srcem slažem da je potrebno uzeti u obzir objektne relacije i psihoanalitičke pristupe koji vode poreklo od Kohuta, da je potrebno razmotriti Geštalt terapijski tretman karakternih poremećaja (kao i ostalih dijagnostičkih grupa), da diskretnije treba diskutovati o neuspesima (i ličnim i sistematskim), razmotriti koncept selfa, kao i da je potrebno povezati se sa sadšnjom interakcijom pacijenta sa istorijskom doživljajnom pozadinom koja je osnova sadašnjosti. Sa druge strane, ne slažem se sa nekoliko teorijskih tvrdnji u navedenom članku, neke od njih deluju mi važno, a neke se ukratko ponavljaju u Tobinovom pristupu tretmanu. Potrebno je promeniti stav Tobin se zauzima za promenu u smeru realističnijeh sagledavanja pacijentove karakterne strukture i iskustva, zauzima se za slušanje sa poštovanjem pacijentovih doživljaja, za sofisticiraniju razmenu onoga što pacijent doživljava ili reflektuje pacijentu ili unosi u genetski materijal. Tobin zastupa asimilaciju informacija iz savremenih psihoanalitičkih shvatanja Heinza Kohuta i teoretičara objektnih odnosa. On zahteva da se više pažnje pokloni odnosu između terapeuta i pacijenta i potrebama pacijenta koje pacijent doživljava. Istovremeno, on iznosi da je važno da terapeut bude svestan svojih osećanja i potreba, tako da oni nesvesno ne kontaminiraju terapijski rad. Tobin zastupa mišljenje da se treba osloniti na empatičniji pristup, a ne na tehnike konfrontacije, manje na konfluentno-fobičan stav, a više na stav otvorenosti i srdačnosti. U svom iskrenom samootkrivanju, promena u kojima njegov tretman ne uspeva, on dolazi do toga da je neophodno da svoja saznanja pokuša da poveže sa bazičnom teorijom i daje primer za koji se nadam da ćemo svi slediti. Ono u čemu se ne slažem sa Tobinom je način na koji teoretizuje o potrebnim promenama stava. Ne slažem se sa načinom na koji on karakterizuje postojeću teoriju GT, kao i kako govori o promenama za koje se ne zalaže. Njegovo kliničko upozorenje prihvatam, ali on svoj stav koristi u kritici GT. Razmotriću Tobinov opšti

213 opis teorije GT i zbog čega ja smatram da je netačan. Zatim ću diskutovati sledeće teoretske probleme: self kao proces, self kao fenomen granice (ne kao “suština”), redosled u psihoterapiji, uloga prošlosti, klinička pitanja vezana za Ja-Ti model. Tobinov opis teorije Geštalt terapije Tobin implicitno kaže da postoje dogovorene definicije Ega i Selfa koje GT ne poštuje. On karakteriše teoriju GT o Selfu kao da je reč o jednom fenomenu granice koji zanemaruje “jezgro” osobe. Tako on vidi GT tretman kao interpersonalan, a koji se ne bavi suštinskim konfliktima. On tvrdi da teorija GT “...ne uspeva da dotakne neke važne funkcije selfa (ja) koje se tiču stabilnosti, samopouzdanja, fleksibilnosti...” (str.5). takođe, prema Tobinovom mišljenju, GT ne uzima u obzir kontinuitet selfa kao strukture, ne ukazuje na to da osoba ne unosi postojeći self u trenutnu situaciju. Umesto toga Tobin opisuje teoriju GT kao konceptualiziranje neposredne situacije bez veze sa bilo kakvim postojećim selfom. Još je važnije to što Tobin ide tako daleko da tvrdi da, pošto ne postoji slika suštinskog postojanja selfa, GT ne vrši potrebne izmene u tretmanu pacijenata različitih dijagnostičkih grupa (npr. borderline i narcistički poremećaji). Nadalje, on izvlači implikacije iz Geštalt terapije da “svaka osoba ima podjednako efikasan, funkcionišući self” (Tobin, str.5). Tobin karakteriše Ja-Ti stav GT kao oštru konfrontaciju koja se nameće bez obzira na kliničku situaciju. On tvrdi da GT ne obezbeđuje terapeutima okvir zahvaljujući kojem bi mogli da razlikuju svoja osećanja i potrebe koje se javljaju tokom tretmana i da su prema tome GT nesposobni da se dosledno posvete dobrobiti pacijenta (pošto GT ne diskutuje o kontratransferu, str.14). tako pacijent sa poremećajem selfa koji doživlčjava fragmentaciju u stresnim situacijama može da se suoči sa oštrim tretmanom, Tobin tvrdi ono što je introjektovao od Perlsa (što rezultira povredom umesto lečenjem). Nadalje, Tobin smatra da se GT bavi svesnom namerom i svešću o sebi, a da se ne bavi nesvesnim i otporom. Tobin zastupa intenzivniju terapiju i veruje da većina Geštalt terapeuta ne uviđa dobrobiti koje proističu iz češćih seansi (kojima se povećava transfer) i dužeg procesa lečenja. Opšta predstava o Geštalt terapiji Psihološka literatura o selfu i egu ne slaže se u pogledu značenja ovih termina i u mnogim izvorima oni se koriste na potpuno obrnut način. Nekoliko radova u GT, Perlsov “Ego, glad i agresija” (1947) i “Geštalt terapija ” Perlsa, Hefferlina i Goodmana (1951), posvećene su objašnjavanju teorije o selfu kao procesu. U “Geštalt terapiji” Perls i drugi objašnjavaju teoriju ličnosti normalne i neurotične osobe i pominju samo usput težu patologiju. Iako se slažem sa Tobinom da u GT treba više pisatio o kliničkom iskustvu sa različitim dijagnostičkim grupama, meni nije poznato da sada ili da je iakda neko tvrdio u teoriji GT da svi ljudi imaju podjednako čvrst self. Verovati da svi ljudi imaju podjednako snažan self bilo bi isto kao verovati

214 da ne postoje fenomeni kao što su psihopatologija i značajne individualne razlike u načinu funkcionisanja. Lično, ja ne smatram ni teoriju GT, ni svoje mentore toliko naivnim. Čitajući literaturu o GT ne nalazim nikakvo negiranje fenomenološke realnosti selfa. Ipak, Tobin skreće sa svoga puta kako bi izjavio da “Verujem u self kao f e n o m e n o l o š k u realnost” (str.8). Iako se nekim osobama više dopalo da ovo konceptualizuju različito od “Ja sam ista osoba koja sam bio sa devet godina” (str.8), ne verujem da bi bilo koji cenjeni Geštalt terapeut ili teoretičar osporio Tobinovo shvatanje fenomenološke realnosti selfa. Kako ja shvatam GT, ona nije zanemarila ni “suštinske” aspekte, ni strukturalne aspekte selfa. Procesna teorija selfa u GT daleko je od toga da bude proizvod “intelektualne lenjosti” ili “oklevajućeg intelektualizma” (iako, da budemo sigurni, ove crte se mogu sresti u zajednici geštaltista) (Tobin, str. 9). Proces mišljenja je i dalje konvencionalan u psihologiji i nije sasvim razvijen, zahteva rigoroznu misao. Ovo zahteva veću strogost nego konvencionalna njutnovska mehanicistička ideja koju geštaltističko mišljenje menja. Sa druge strane, ja verujem da kada Tobin razdvaja strukturu od procesa, on preterano pojednostavljuje i pogrešno interpretira teoriju. Naravno, Tobin je bio selektivan kada je birao diskusiju o literaturi GT koja će podržati njegov stav prema GT, ali takođe verujem da on nije adekvatno predstavio radove iz GT koje razmatraju Ja-Ti terapijski odnos (npr. Polster i Polster, 1973, Yontef, 1981a, 1981b, 1982 itd.). iako je Perls često bio oštar, narcistički, konfrontirao se itd., a mnogi geštalt terapeuti su ovo introjektovali (kao što Tobin kaže, on sam je to učinio), nikada nisam mislio da teorija GT zastupa ovo. Geštalt terapija je prešla sa odnosa baziranog na transferu, na dijaloški zasnovan odnos i rana literatura nije specifikovala prirodu poželjnog odnosa. Ovome se od tada posvećivalo dosta pažnje i promena stavova,o kojima diskutuje Tobin, i dalje je potrebna i aktuelna, ali, po mom mišlkjenju, teoretizovanje o karakteristikama dijaloškog odnosa treba da bude sofisticiranije nego što je Tobinovo u članku, ako Ja-Ti odnos treba da bude koristan koncept u našoj teoriji i praksi. Tobin daje još nekoliko tvrdnji o teoriji GT sa kojima se ne slažem. On tvrdi: “GT, kao i ostale humanističko-egzistencijalističke terapije, gotovo potpuno se naslanja na svesnu naperu i svest o sebi.” (str.34). GT koristi fenomenološku svesnost kako bi istražila celokupan proces svesnosti (uključujući i ono što nije svesno, nesvesno), otpor, transfer. Ne slažem se sa Tobinovom tvrdnjom da se GT ne bavi otporom (str. 31). Bio sam obučen u GT da se fokusiram na ono što se drži dalje od svesnosti i kako se to čini. Učio sam da se bavim otporom i nesvesnim, ali na fenomenološki način. To je svakako predstavljalo glavni deo treninga na Geštalt terapijskom institutu u Los Angelesu tokom prošle decenije. Tobin tvrdi da je ON bacio bebu zajedno sa vodom, ali ja iz ovoga isključujem GT. Tobin implicitno kaže (str.33) da je ard na svesnosti ekspresivan da predstavlja suprotnost orijentaciji na uvid. Mislim da je uvid oblik svesnosti na osnovu kojeg radi GT, iako definišemo uvid terminima Geštalt psihologije (svest o strukturi celokupne sadašnje situacije), umesto da se bavimo uglavnom istorijskim uvidom (vidi Yontef, 1982). Ekspresivnost je samo jedan aspekt našeg fenomenološkog rad koji traga za uvidom. Self: proces i struktura

215 Geštalt terapija je zasnovana na teoriji polja koja zastupa ideju da su struktura i funkcija nerazdvojne i da su ljudske strukture procesi. Da stabilna struktura postoji nema sumnje, ali je ona konceptualizovana kao proces. Proces je ritmičan, kontinuiran, ima unutrašnju konzistenciju, tj. strukturalan je. U knjizi “Ego, glad i agresija” (1947), Perls elaborira proces interpretacije takvih koncepata kao što su ego i self. U “Geštalt terapiji” Perls i drugi objašnjavaju self kao proces. S druge strane, Tobin zauzima stav da GT sumnja u realnost selfa, da ovaj ima kontinuitet i da se uvodi u svaku situaciju. Self: jezgro i granica U teoriji GT, self je sistem kontakata osobe. Ne postoji “jezgro” ili “self” nezavisno od polja organizam/sredina i nema ljudske sredine bez procesa koje obično karakterišemo kao “unutrašnje”. Bez obzira na to da li je self zdrav, neurotičan, psihotičan ili spada u grupu poremećaja selfa, GT smatra da je to proces koji se javlja na granici. Da postoji teška patologija i da se javlja deterioracija kod nekih pacijenata pod delovanjem nekih vrsta stresa, očigledno je. Ipak, Perls se bavio načinom konceptualizacije tog fenomena i po ovom pitanju ja diskutujem sa Tobinom. Što je veća složenost i organizmički interes u interakciji (ne samo konflikt), to je više self aktiviran. Neke osobe se očigledno fragmentiraju kada se suoče sa stresom, konfliktom itd. Način konceptualizacije ovoga je u skladu sa procesnom teorijom GT prema kojoj konflikt, npr. kod poremećaja selfa, ne redukuje količinu selfa fragmentirane osobe, ako što tvrdi Tobin (str. 6), p r o c e s i s e l f a s u f r a g m e n t i r a n i, neefikasni itd. Self je manje kohezivan, ali je self i dalje sistem kontakata. Ovo uključuje interpersonalne aspekte funkcije granice kontakta, kao i unutrašnje aspekte (self). Tobin tvrdi: “Jedno od najvećih ograničenja GT je to što je primarni fokus bio na poremećajima funkcionalne granice između osobe i njene sredine, a gotovo da nije bilo prepoznavanja strukturalnih poremećaja u srži osobe” (str.5). kasnije on tvrdi: “...Geštalt terapeuti su dosta pažnje posvetili poremećajima granice između selfa i neselfa, dok se nisu bavili poremećajima unutar selfa” (str.9). tobinova tvrdnja da se GT bavi samo poremećajima granice između selfa i drugih (str.9) bazira se na tome što on razdvaja proces i strukturu i razdvaja srž i granicu. Problem je u tome da, ako kreirate sržnu strukturu koja se smatra različitom od granicei procesa, ne može se prepoznati diskusija o unutrašnjem konfliktu i fragmentaciji pošto diskusija o procesu u GT uključuje pojam strukture (i obratno) i svaka diskusija o fenomenima granice u polju organizam/sredina uključuje one funkcije koje Tobin smatra sržnim. Izgleda da Tobin veruje da postoji jezgro odvojeno od granice i da ako je jezgro fragmentisano, tretman mora da se bavi jezgrom, pre nego što se može raditi na granici između terapeuta i pacijenta. Ovo ću naročito razmatrati u sledećem odlomku. Teorijski i klinički, to je jedno od najvećih neslaganja mene i Tobina. Redosled u psihoterapiji Rekao sam da Tobinov članak jasno ocrtava neke potrebnme promene kliničkog stava. Sa ovakvom promenom Tobin je postigao znatno više uspeha u radu sa

216 narcističkim portemećajima. Iako je moj rani stil bio različit od Tobinovog, i ja sam na sličan način počeo sa blažim tretmanom u većoj meri orijentisanim na odnos, u većoj meri koristeći razumevanje karakterne strukture pacijenta. I ja sam takođe mnogo dobio proučavajući Kohuta i teoretičare objektnih odnosa. I ja takođe mogu da potvrdim da je ovo dovelo do većeg uspeha u radu sa poremećajima selfa, od kojih je narcistički poremećaj samo jedan. Ipak, Tobin ovo pripisuje različitom redosledu dugotrajnijeg tretmana. Najpre, on uspostavlja raport i razumevanje, zatim radi na selfu (radi na “jezgru” i to ne smatra GT), zatim radi GT (rad na granici),a zatim završavanje terapije. Mislim da shvatanje da rad na selfu ne predstavlja GT nije tačno, ni teorijski ni praktično. Ograničava koncepciju GT sa ovog veoma važnog aspekta rada na selfu (Tobin, str.40). Iako smo Tobin i ja na sličan način promenili stav i doživeli slično poboljšanje terapijske efikasnosti, ja konceptualizujem redosled sasvim drugačije. Prema tome, može biti da je Tobinov uspeh povezan sa promenom njegovog stava i znanjem, kao i što je sa mnom slučaj, a ne nužno sa redosledom koji potiče od njegove definicije selfa kao strukturalnog “jezgra”. Iako se Tobin bavi samo narcističkim poremećajima ličnosti, ja sam postigao veći uspeh sa borderline i shizoidnim pacijentima. Prema mom iskustvu, mnogi pacijenti, naročito borderline, ne rade dobro kada je u pitanju redosled koji Tobin navodi. Mislim da je ovo u vezi sa teorijskim problemom “jezgra” i selfa. Tobin tvrdi... “Ja mislim da je verovatnije da je kohezivan self preduslov za kontakt sa poljem, umesto da vredi obratno” (str.11). I čak i ako postoji self kao jezgro, kako neko hrani ovaj self osim preko neke vrste kontakta? Mi možemo da diskutujemo o načinu i vrsti poželjnog kontakta, ali ne vidim kako hrana stiže do osobe, osim preko neke vrste granice. Verovanje u razvoj selfa pre kontakta, umesto istovremeno sa kontaktom ili posle kontakta, logično rezultira određenim izborom tretmana: najpre Tobin gradi podršku, zatim radi na selfu razmatrajuči detinjstvo, zatim radi pomoću GT na procesima svesnosti, zatim završava terapiju. Izgleda da Tobin veruje da se osoba može tretirati dok ovo jezgro selfa ne postane čvrsto, a da zatim prelazi na fenomene granice. Ne vidim kako neko može da dopre do jezgra, srži, osim p r e k o g r a n i c e. Ovaj fenomen granice je upadljiv, ili može da ne privlači na sebe pažnju, ali da bi se doprlo do jezgra, mora se proći kroz granicu. Na praktičnom nivou, tretman kojim se izgrađuju funkcije granice, takođe izgrađuje one pacijentove snage koje se tiču njegove svesnosti (uvid), veze između sadašnjeg funkcionisanja i iskustveno-istorijskog porekla prošlosti. Tobin diskutuje prve dve faze tretmana kao da nisu GT, pošto se GT zasniva na konfrontaciji i interakciji i ne bavi se unutrašnjim selfom. Ipak, ja smatram GT obuhvatnijim i fleksibilnijim sistemom nego Tobin. Za mene GT uključuje empatičko slušanje, stvaranje uzajamnog razumevanja, korišćenje genetičkog materijala, konfrontaciju i drugo. Otkrio sam da je slika GT, kao primarno ili nužno korišćenje disonantnog i oštrog stila, jedna od najčešćih. Ipak verujem da je to samo jedan stil GT. Ako odustanemo od ideje da je ovo jedan stil GT, možemo lakše početi da shvatamo koncept prema kome je početak rada sa narcističkim ili borderline pacijentima, rad na granici. Ovo ostavlja otvorenim mnoga pitanja, uključujući i pitanje do kog stepena terapeut treba da uvede

217 u najranije faze genetički materijal koji pacijent ne pominje i da li treba pri tom da koristi interpretacije. Tobin i ja se u tom pogledu ne slažemo. Verujem da se celokupni rad na intenzivnoj psihoterapiji sastoji od rada na granici i rada na onome o čemu Tobin govori kao o “jezgru” i da pravi fokus varira kao funkcija kliničkih zahteva svakog pacijenta i dijagnostičke grupe, i najbolje potiče iz dijaloškog i fenomenološkog rada umesto da prvenstveno proističe iz teorije. Čak i u okviru poremećaja selfa, postoje kontradiktorne potrebe. Na primer, pacijenti sa narcističkim poremećajem ličnosti i borderline pacijenti, često imaju potrebu za sasvim različitim kliničkim stavovima i redosledom. Terapeut kome na raspolaganju stoji dobar uvid u teorije ličnosti i psihodijagnostiku je u poziciji da pruži najbolji tretman. Moje kliničko iskustvo svakako potvrđuje Tobinov stav da narcistički pacijenti stupaju u dijalog samo pošto se osete shvaćenim i da je nenefikasno konfrontirati prerano takvog pacijenta sa onim što terapeut doživljava. Hteo bih da primetim da u terminima dijaloga u GT, ja smatram da narcističku povredu ne nanosi terapeut pacijentu, niti je kreira pacijent kao reakciju na terapeuta, već se ona dešava kao interakcija između terapeuta i pacijenta. Povreda može da deluje kao istraživanje prisutnih procesa, na taj način se istražuje i izgrađuje self. Tada terapeut može da uvede transferni materijal, kao što to preporučuje Tobin, može da podeli terapeutovu perspektivu (kao razmenu, a ne kao stil susreta u grupi susretanja), ili još dublje da uđe u sada i ovde proces. Na primer, nakon što je video da se terapeut oseća umorno i oseća se povređenim, pacijent doživljava kao da terapeut nije bio zainteresovan, a terapeut iam izbora. On ili ona može da istakne sličnost sa roditeljskom figurom, može da podeli sa pacijentom šta doživljava, ili može da ispita na kopji način je pacijent postao povređen. Na primer, nakon što pacijent čuje terapeutovu refleksiju svoje povrede i oseti da je shvaćen, terapeut može da kaže: “Šta si rekao sebi kada si video da delujem umorno?”...”I kada si rekao sebi: “On nije zainteresovan za mene”, šta si još rekao?”. Možda će odgovor biti nešto kao: “Ako moj terapeut nije zainteresovan za mene, mora da ja nisam zanimljiv”. Terapeut: “Oho, to je zaista mnogo gore nego da je meni bilo dosadno sa tobom. To te zaista poništava. Ne samo da si dosadan meni, već i čitavom svetu. To te zaista uništava.” Ako se redosled koji Tobin predlaže za rad sa narcističkim poremećajima ličnosti (ili rad najpre na jezgru, a zatim na kontaktu) proširi na ostale poremećaje selfa, npr. borderline pacijente, moje iskustvo pokazuje da je to često užasno. Jer, ako terapeut u takvom radu suviše rano unese u tretman materijal o detinjstvu ili čak podrobno ispituje materijal o detinjstvu koji spontano pokreće pacijent, borderline pacijent će često doživeti vrlo intenzivan primitivan afekat, ali neće imati dovoljno razvijene funkcije selfa da to zadrži, asimiluje i proradi. Na početku terapije sa borderline pacijentima, pacijent može da bez afekta diskutuje coping metod uz pomoć cepanja (splitting) ili eksplodirati primitivnim osećanjem besa, ili može zahtevati da se o njemu brine, a da se ne posmatra ego, ali takav pacijent nije u stanju da uklopi primitivno i zrelo funkcionisanje. Čak i ako bes ne eksplodira bez kontrole, regresivni impulsi borderline pacijenta lako će se pojačati i rezultirati preterano pozitivnim transferom i godinu ili dve kasnije, terapija će biti uništena kada gotovo psihotički pozitivan transfer postane negativan. Ako se na početku rada sa borderline pacijentima podržava postojeći pozitivan transfer kao to predlaže Tobin, i ako se rano uvede genetički materijal, jačaju se primitivne i regresivne želje i, moje iskustvo pokazuje, kasnije tokom terapije pacijent razvija negativni transfer, a da nije razvio dovoljno podrške u sebi da može da savlada osećanja izneverenosti koja su suviše snažna za pacijenta koji još uvek ima slabo razvijene veštine interakcije.

218 Kada se genetičkim materijalom bavimo polazeći od selfa, tj. funkcije kontakta, pacijent je u stanju da se poveže sa prošlošću i završi sa njom. Na primer, borderline pacijent koji uči da sme da kaže “Ne”, a da ne bude ne napušten, izgladnjivan ili pretušen i koji je razvio kontaktan odnos sa terapeutom baziran na tom saznanju, u stanju je da se suoči sa zahtevima za konformizmom iz detinjstva, sa napuštanjem od strane roditelja kada sprovodi svoju volju itd. Verujem da rad na granici, razjašnjavanje takvih pitanja kao što su krivica i svesanost, kontakt/fuzija/izolacija, slitting itd. Treba da prethode bilo kakvom pokušaju rada na genetičkom materijalu. Zaključak: Tobinovo teoretiziranje ima imlikacije na njegov izbor terapijskog redosleda, koji, prema mom iskustvu, može da dovede do negativnih posledica. Za mene, self u GT nije jezgro koje treba tretirati a da se ne prođe kroz granicu selfa, već se osoba tretira kroz granicu selfa ili putem nje. Ovo je u skladu sa shvatanjem da je Ja-Ti susret put GT do empatičkog razumevanja i predstavlja ilustraciju egzistencijalističke premise da je self prisutan kroz kontakt. Uloga prošlosti Jasno je da je prošlost pozadina sadašnjosti. Perls je jasno tvrdio da prošlost dovodi do sadašnjosti (1947, str.93 i str.95). pošto je značenje relacija između figure i pozadine, pri čemu je figura sadšnjost, a pozadina prošlost, jasno je da je prošlo iskustvo važan deo GT. Takođe je jasno da za intenzivnu dugotrajnu terapiju koja će biti značajna, pacijent mora da razvije osećaj za prošlost, sadašnjost i budućnost (Yontef, 1969). Za to je potreban terapeut, Geštalt ili neki drugi, koji će obezbediti vođenje tokom tog procesa. Sumnjam da bi se mnogi Geštalt terapeuti usprotivili ovome. Iako je tačno da narcistički povređen pacijent koji ne doživljava vezu sa prošlošću, dobija zahvaljujući saznanju kako je prošlost dovela do sadašnjosti i kako on/ona održava status quo. Tobin daje nekoliko izjava u svojoj diskusiji, sa kojima se ne slažem (str.26-27). Prvo, pošto je pacijentova sadašnjost povezana sa njegovim prošlim iskustvom, to ne znači da je u prošlosti on bio žrtva svoje okoline. Umesto toga, pacijent i okolina su bili, a i sada jesu u stalnoj interakciji, te je i pacijent uneo nešto u interakciju i takođe ima neku ulogu u održavanju negativnih efekata prošlosti u budućnosti. Ipak, Tobin koristi njutnovski, mehanicistički, linearni model kauzalnosti koji srećemo u psihoanalitičkoj literaturi, kada veruje da prošlost uzrokuje sadašnjost, da je pacijent žrtva prošlosti i da pacijent nije imao izbora (Tobin, str.9 i str.26). drugo, čak i ako terapeut smatra pacijenta odgovornim za njegovo ponašanje, to ne znači da se ovo odmah interpretira pacijentu, kako to tvrdi Tobin (str.27). terapeut može da ima tačnije viđenje kauzalnosti od pacijenta, a da to ne otkrije prerano pacijentu. Treće, postoji razlog da verujemo da kada kažete da pacijent nije mogao ništa da uradi sa svojim stanjem, stid može da se pojača. Ako je roditeljstvo bilo toliko loše da pacijent nije iamo izbora, pacijent se tada smatra toliko oštećenim i hendikepiranim, da za njega nema nade. Winnicottova ideja o “dovoljno dobroj majci”uzima u obzir da, ako postoji minimum roditeljstva koje je dato detetu, ono nije beznadežan slučaj i ima izbora. Dijalog, kontratransfer i odgovornost terapeuta

219 Tobin i ja se slažemo u pogledu neophodnosti pacijentove autonomije i nezavisnosti od terapeuta. Upravo ovo me je privuklo GT. Iako sam prethodno bio na psihoanalitički orijentisanoj psihoterapiji i bio sam obučen na tradicionalan psihodinamski način, nikada nisam doživeo prihvatanje ili samoprihvatanje ili autonomiju pre GT. Privukla me je Simkinova ideja da ne postoji “trebalo bi da”. Mislim da je žalosno što Tobin diskutuje Ja-Ti ideju kao nešto nametnuto pacijentu. Njegova diskusija o tome da želi da pacijenti budu nezavisni umesto da glume nezavisnost zato što terapeut želi da pacijent bude nezavisan, k a o d a s u ž e l j a za autentičnošću i autonomijom nešto novo u GT (str.30), premašuje suštinu onoga što me je privuklo dijaloškom pristupu GT. Reći pacijentu da je on odgovoran za sadašnju mizeriju i povezati to sa zlostavljanjem u detinjstvu bez kliničke procene, takta ili uvremenjenosti, nije dobro praktikovanje GT. Za mene, dijalog nije isto što oštra konfrontacija. Slično, Tobin skreće sa svog puta da bi objasnio kako zadržava nešto o sebi kada to zahteva klinička situacija i implicira da je ovo suprotno mom shvatanju Ja i Ti (str.2728). Ne slažem se sa njegovom karakterizacijom Ja-Ti koncepta, ali se slažem sa zadržavanjem onoga što je neophodno i poželjno, u skladu sa zdravim razumom, izneti nešto ukoliko terapeutove lične potrebe stoje na putu terapijskom zadatku (umesto da su potrebe terapeuta zadovoljene na nekom drugom mestu i terapeut je potpuno dostupan pacijentu). Uvek sam praktikovao i podržavao zadržavanje ili samoizražavanje prema pacijentu u skladu sa kliničkim indikacijama. Tobinova slika ne predstavlja tačno moj stav. 1969. pisao sam: “Za Ja-Ti odnos, pitanje odgovornosti je krucijalno. Model aktualizacije se ne nameće ili preporučuje pacijentu, geštalt terapeut jednostavno odbija da odustane od svoje slobode ili da prihvati da pacijent odustaje od svoje. Geštalt terapeut preuzima odgovornost za ponašanje u skladu sa sopstvenim vrednostima, a za pacijenta postoji samo preporuka: pokušaj sa ovim ponašanjem na terapiji, kao eksperimentom i vidi šta ćeš otkriti” (Yontef, 1969, str.13). ako se pacijentu ne pomaže da razvije autonomnu svesnost, to ne smatram dobrom terapijom, Geštalt ili nekom drugom. 1976, izrazio sam svoj stav još jasnije: “Pacijenti na početku terapije ne mogu često da kažu ono što misle i da misle ono što kažu, zato što nisu s v e s n i.” (Yontef, 1976, str.4). U istom tekstu, ja se bavim prepoznavanjem razlika između pacijenta i terapeuta, a terapeut se prepušta onome što se zaista dešava između njih, umesto da pokuša da stvori nešto drugo (str.6). Takođe se u tom tekstu bavim potrebom da terapeut bude dovoljno zreo, da autentično bude zainteresovan za pacijenta umesto da nastoji da mu bude zabavno itd. Tobin je pogrešno interpretirao moju prethodnu diskusiju o Ja-Ti, na način koji podržava njegov stav o GT, ali citate vadi iz konteksta. Moj tekst je samo jedan primer stava u literaturi GT, koji već zastupa nešto od onoga što je Tobin prikazao kao suprotno našoj teoriji. Tobin izražava ključni element dijaloškog pristupa kada govori o svojim greškama u prošlosti i izražava ih kao sredstvo poboljšanja polja. Za mene je to prestala da bude uzbudljiva i korisna diskusija kada je počeo da krivi teoriju za svoju raniju ličnu praksu, često predstavljajući teoriju na način koji se ne slaže sa mojim shvatanjima, prikazujući GT kao nešto manje adekvatno od teorije GT koju sam uvek koristio. Na primer, Tobin priznaje da je u prošlosti njegov sarkazam prema pacijentima poticao iz njega samog i da je odgovornost za ovaj stav i njegovo introjektovanje, njegova sopstvena (str.25). ali, on nastavlja da tvrdi: “Mislim ipak da, sve dok neko radi striktno

220 u okviru GT, u kojem se malo pominje ili razmatra kontratransfer, teško je kreirati okvir za ispitivanje sopstvenog ponašanja i osećanja koji su posledica ličnih problema” (str.25-26). GT je od samog početka naglašavala terapeutovu svest i odgovornost za samog sebe. Moje iskustvo je da obuka u GT ovo ozbiljno uzima u obzir. Mislim da bavljenje granicom, koje se koristi u praksi GT i treningu, zahteva da terapeut bude otvoren da razmatra svoju odgovornost i ulogu u onome što se događa i doživljava. Ova samosvest se ne smatra kontratransferom pošto se realnost odnosa, realnost terapeutovih reakcija i transferni aspekt terapeutovih reakcija podjednako tretiraju. Različita etiketa ne umanjuje činjenicu da se terapeut smatra odgovornim za svoju svest i za svoje reakcije. Otkrio sam da egzistencijalistički, dijaločki Ja-Ti odnos i fenomenoločki pristup svesnosti obezbeđuju izuzetan okvir za vežbanje u tome. O sopstvenim problemima učio sam uglavnom kroz svoju profesionalnu praksu i trening u GT. Rastužuje me to što Tobinov valjan članak i sugestije za smer u kojem on želi da se GT kreće nije praćen slikom o teoriji GT koja bi bila tačna. Slažem se sa Tobinom da se često loše radi sa pacijentima, delom je reč o Geštalt terapeutima, i da mnogi terapeuti koriste Geštalt kliše i žargon da bi opravdali neodgovorno projektovanje odgovornosti sa sebe na pacijenta. Mnogi Geštalt terapeuti smatraju pacijenta odgovornim za sopstvene frustracije, dosadu itd. Mnogi hariznatični terapeuti dodaju svojoj narcističnoj glorifikaciji na račun pacijenta. Ono u čemu se ne slažem sa Tobinom je to da je ovo posledica slabog fokusiranja GT na svest terapeuta o sebi i njegovu odgovornost za sebe, već smatram da je u pitanju zloupotreba sistema. Tobin razmatra potrebu da se intenzivnije radi nego što je to uobičajeno i ja to podržavam. Za neke pacijente to znači češće susrete nego jednom nedeljno.mislim da je ovo u skladu sa teorijom Geštalta i da mnogi terapeuti, Geštalt i drugi, greše kada terapija koju sprovode nije dovoljno intenzivna i duga. Za razliku od Tobina, ja ne smatram da češće seanse treba da pojačaju transfer. Postoje mnogi klinički razlozi za učestalije seanse. Ovo takođe važi i za Ja-Ti odnos. Ja preferiram učestalije seanse kako bi se razvio potpuniji odnos, a ne da bi se pojačao transfer. Učestalije seanse su ponekad korisne kako bi se smanjio rizik od dekompenzacije i kako bi se povećao intenzitet rada na svesnosti. Važno je zapaziti da se učestalost GT može povećati, a da se pritom ne nastoji razviti transferna neuroza. Bio sam i sada jesam uzbuđen zbog Tobinovog članka koji je bio toliko potreban. Njegova diskusija o promeni stava u GT prema boljem prepoznavanju sebe i sofisticiranijem razmatranju potrebnih izmena tretmana i redosleda sa pacijentima sa različitim karakternim strukturama, korak je u smeru u kojem bih voleo da vidim da se kreće GT. Izmene u pravcu pružanja više poštovanja i pažnje pacijentovom iskustvu i eksplicitnoj terapeutovoj odgovornosti za poznavanje strukture sopstvenih emocionalnih odgovora prema pacijentu, predstavlja korak u istom smeru. Kroz svoj članak on daje izuzetan doprinos time što diskutuje o svojim pogreškama u terapiji. Možda će to svima nama dati hrabrosti da učinimo isto. Iapk, ja se ne slažem sa glavnim delom njegove diskusije o GT. U ovom tekstu, ja sam izrazio neslaganje sa njegovom reprezentacijom nekoliko koncepata GT i sa nekoliko aspekata njegovog teoretisanja. Verujem da njegova elaboracija teorije GT

221 čini da ova deluje siromašnije, jednostavnije i manje adekvatno, nego što je ja shvatam. Iako se Tobin i ja slažemo u pogledu poptrebnih promena, ja smatram ove promene elaboracijom i obogaćenjem GT. Prema Tobinovoj interpretaciji, teorija GT deluje neadekvatno da bi se bavila onim što je klinički potrebno i njegova konceptualizacija promena nepotrebno ih stavlja u konflikt sa teorijom GT. Promene o kojima on diskutuje su u skladu sa interpretacijom teorije GT (interpretacija koju ne smatram novom, već je ona deo GT koju ja poznajem od časa kada sam se sreo sa GT). Ipak, teorija GT, kako je Tobin interpretira, neadekvatna je da obuhvati ove nove kliničke smernice. Među ključnim konceptima koje bih voleo da vidim da se tretiraju drugačije su ekvivalentnost procesa i strukture i priroda selfa kao procesa koji sadrži kontinuitet. Takože se ne slažemo u pogledu odnosa izmežu selfa kao “jezgra” i selfa kao fenomena granice. Veoma snažno doživljavam neslaganje uvek kada se Tobinova diskusija zasniva na dihotomiji između unutrašnjeg i interpersonalnog. Verujem da takva diskusija poništava lepu integraciju lažne dihotomije koju su postigli Perls, Hefferline i Goodman. Da dodam i da se ne slažem sa Tobinovim napuštanjem ideje polja, prema kojoj je sadašnjost povezana sa prošlošću i budućnošću i zauzimanjem psihoanalitičkog, njutnovskog stava prema kojem prošlost ne samo da dovodi do sadašnjosti, već je i uzrokuje (pri čemu pacijent nema izbora). Kao što sledi iz ovakvog teorijskog pristupa, on prihvata ideju da bi jezgro trebalo najpre tretirati, a zatim raditi na kontaktu. Pristup koji sam otkrio da je delotvorniji, fleksibilniji i snažniji, zasniva se na shvatanju GT da je self sistem kontakata, a da se do jezgra mora doći jedino kroz granicu kontakta. Za mene je celokupan GT tretman ujedno i rad na granici i rad na jezgru. Polazeći od shvatanja da najpre treba tretirati jezgro, Tobin diskutuje o redosledu tretmana , kojem pripisuje veću efikasnost koja možda i ne proističe iz redosleda, već i veće reagibilnosti prema pacijentovim potrebama i povećane sofistikacije u vezi sa prirodom poremećaja selfa. Takođe, redosled može da bude štetan za neke poremećaje, naročito borderline pacijente. Konačno, Tobin izjednačava Ja-Ti dijalog sa oštrom konfrontacijom i kompulzivnim otvaranjem prema pacijentu, te ne vidi senzitivnost, snagu i fleksibilnost koju ja vidim u dijaloškom pristupu GT. GT, kako je prikazana u Tobinovom modelu, nije prikladna za kliničke zadatke sa kojima se suočava i potrebna joj je psihoanaliza, da zadovolji kliničke potrebe koje se takođe mogu zadovoljiti i pomoću Geštalt koncepta, npr. kroz intenzivniji odnos umesto pomoću transfera.

222

12. NAČINI MIŠLJENJA U GEŠTALT TERAPIJI Komentar Ovaj članak napisan je 1948. godine kao odgovor na članak Joe Latnera "Ovo je brzina svetlosti" (Latner, 1983). Prvi deo članka je zapravo komentar na politiku pokreta Geštalt terapije kako je Latner razmatra. Drugi deo odgovara na njegovu diskusiju o Teoriji polja. Moja diskusija o Teoriji polja smešta Teoriju polja u opštiju istorijsku perspektivu. Ovaj članak svrstavam u ovo poglavlje radije nego u poglavlje pod nazivom "Istorija i politika GT" zato što verujem da je diskusija o Teoriji polja u ovom članku važnija od diskusije o političkoj situaciji. Ovaj članak je inspirisao članak Joe Latnera "Ovo je brzina svetlosti" (Latner, 1983). Želim da predložim izmene i dodam sugestije teorijskoj diskusiji koju je on započeo. Latner razmatra dve osobine teorijskih pretpostavki u GT, Njutnovsku (naročito sistemsku teoriju) i Teoriju polja. On opisuje svaki od ovih načina mišljenja i ukazuje na prisustvo njutnovske misli u literaturi o GT i na koji način se to razlikuje od Teorije polja. Iako on jasno pokazuje da preferira stav Teorije polja, on prepoznaje da drugi izvori misli, uključujući i njutnovski pristup i pristup "Zapadne obale" postoje. On smatra ove karakteristične pristupe "školama" GT i daje im geografsku odredbu (New York, Cleveland, West Coast).

223 Ovaj članak se sastoji od dve veoma različite polovine. U prvoj polovini diskutujem teme koje pokreće Latner umanjujući vrednost teorijskom dijalogu u GT. U prvom delu šire analiziram pitanje različitih sekcija u GT, podržavajući svoju tezu da je ovo žalosno traćenje energije na nevažne teme. U drugom delu dajem kraću analizu drugoj prepreci postizanju jasnoće, konfuziji između onoga što se zove "Slogani i tehnike", vid pristupa i onih pristupa koje zovem "konkretni i epizodni". U drugoj polovini članka razmatram neka pitanja koja smatram fundamentalnim u teorijskom dijalogu o GT – naročito potrebu da se bude jasniji u pogledu različitih varijeteta post-jungovskog načina mišljenja. Zaključujem diskusiju razmatranjem potrebe za integracijom konceptualizirajućih procesa u polju i humanističkim pitanjima koje fenomenološki doživljavam. Istočna obala – Zapadna obala: dijalog ili polemika U ovom delu želim da razmotrim problematičan stav New York – Zapadna obala i poteškoće u korišćenju ovih U.S. geografskih odrednica kao merila za modeliranje koncepata u GT. U ovom tekstu ću predložiti oznake koje verujem da mnogo adekvatnije odgovaraju teorijskoj problematici i verujem da mogu da izazovu manje antagonizma.

Efekti semantike na svesnost i ponašanje predstavljaju deo GT od samog početka (Perls, 1948). Na mom prvom trening workshopu iz GT Perls je (1965) diskutovao o važnosti upotrebe jezika koji tačno diferencira i predstavlja fenomen koji se istražuje6. Nedavno je Miriam Polster skrenula pažnju na važnost tačnog korišćenja jezika (M. Polster, 1981, kao i u Wysong i Rosenfeld, 1982, str. 67). Oznake "škola" u GT dale bi adekvatnu diskriminaciju samo ako su opisi tačni, a oznake valjano reprezentuju klasifikovani materijal. Za mene oznake nisu adekvatne za takav zadatak. Moja prva reakcija na Latnerov članak bila je emotivna: bio sam uzbuđen što sam otkrio autora koji vrši korisnu i uzbudljivu teorijsku analizu koju bih voleo da češće srećem u GT. Uživao sam otkrivajući sličnosti pozadina koje smo uneli u raspravu: ja sam takođe proučavao političku filozofiju pre nego što sam počeo da se bavim mentalnim zdravljem i takođe sam proučavao orijentalnu filozofiju. Proučavao sam i teoriju polja fizike i Geštalt psihologiju kako bih boIje shvatio teoriju GT, a takođe mi je nedostajalo znanje iz fizike i matematike. Dok sam čitao članak osećao sam radost zbog kvaliteta teoretisanja sa prepoznavanjem razlika, zastupanjem raspravljanja o teoriji, a ne o ličnosti. Fokusirao sam svoje mišljenje na teme koje su me odavno zanimale i o kojima sam nameravao da napišem nešto više. Prepoznao sam ideje koje podučavam u GT, ali koje nisam nigde našao opisane u literaturi. Pročitao sam njegov članak i naučio iz njega. Našao 6

Usput da dodam da me je ovo privuklo GT pošto je ovo pripisao konfucijanskog ideji o ispravljanju imena. Orijentalna filozofija je bila glavni deo mojih studija pre nego što sam počeo da se bavim mentalnim zdravljem i privukla me je terapijska orijentacija koja bi mogla da integriše nešto od istočnjačke filozofije. To me je takođe privuklo zato što sam znao da savremeni naučnici veruju da filozofija ispravljanja imena /rectification of names/ zapravo ne spada u konfučijanizam već u sasvim drugačiji koncept-legalizam. Implikacije legalizma bile su prilično čudne za GT. To je pridalo svemu lično značenje: da bih mogao naći svoje mesto u konceptualizovanju teorije GT.

224 sam mesta kojima sam poželeo da nešto dodam ili da ih razjasnim. Čitao sam o pitanjima o kojima sam razgovarao sa kolegama iz Californie, ponekad se osećajući prilično usamljeno kada bih želeo apstraktniju raspravu. Naročito smatram korisnom detaljan i lucidan opis njutnovskog, mehanicističkog mišljenja u GT. Na primer, njegova diskusija razlike termina "deo polja" i "u polju" teorijski je značajna i često se ne sagledava (Latner, 1983, str. 78). Pokazujući da "imam osećaj" predstavlja njutnovski način mišljenja i da je jedinstvo nas i naših osećanja način konceptualizacije karakterističan za teoriju polja i pomaže nam da povežemo apstraktniji i konkretniji nivo teoretisanja (str. 78-79). Drugi primer: ističući da Perls i dr. veruju da fragmentacija potiče iz življenja u svetu rascepa samo ukazuje na dualistički rascep čineći eksplicitnom očiglednu teorijsku kontradikciju koja me je godinama mučila (str. 85-86). Ali takođe sam počeo da se osećam nelagodno i uznemireno. Oznake koje koristi za smerove u teoriji GT ne samo da me pogađaju kao neadekvatne za konceptualni zadatak, već takođe navode na pogrešan zaključak i čine da se lično osećam odbačenim zbog geografske identifikacije (umesto zbog sadržaja, stila ili kvaliteta onoga što podučavam ili pišem). Na žalost u poslednje vreme sam slušao i čitao članke, govore, pisma i razgovore ljudi i sa istočne i sa zapadne obale koji su se pitanjem istočna-zapadna obala bavili bez poštovanja, arogantno, što zatvara umesto da otvara put komunikaciji. Delom koristim ovu priliku da diskutujem o ovoj opštoj temi javno, a ne da samo odgovorim Latneru. Ali ja takođe žalim što je njegova uzbudljiva teorijska diskusija zagađena ovim pitanjem. Želim da vidim kako se na pitanja koja on pokreće odgovara na teorijskom nivou kao na teorijska pitanja. Ovo nije naročito verovatno zato što je skliznuo iz teorijske analize u polemičan i pejorativan stil. Na nekim mestima on prezrivo odbacuje celokupnu zapadnu obalu i skreće sa teme svog članka (podnaslov: Polje i teorije sistema u Geštalt terapiji). Latner je nameravao da diskutuje o pitanjima kao pitanjima, a ne da se bavi ljudima. On tvrdi da razlike među nama nisu ukorenjene u geografske različitosti i različitosti karakternog tipa i temperamenta, već u suprotnim i neintegrisanim elementima naše teorije i prakse i nerešenih konflikata između njih (Latner, 1983, str. 71-72). Kasnije u članku on kaže, baveći se fizikom "impresivno je da se ovim razlikama bavi u potpunosti kao problemima eksplanacije" (str. 86). On se drži ovog stava kada tvrdi da nasuprot Geštalt terapiji njutnovsko mišljenje nije samo po sebi neurotično, već samo kada se koristi radi nezdravog izbegavanja (str. 87). Ipak, na drugim mestima u članku (str. 84-85) on diskutuje o konzistentnosti i krucijalnom problemu orijentacije na tehniku i na terapeutima orijentisanim na preobražaj i poteškoćama sa njihovim načinom konceptualizacije u vidu slogana, bez poštovanja prema integraciji ili celovitosti teorije. Vitalna tačka! Ali on o ovome diskutuje kao da je problem geografskog tipa i odbacuje celokupnu zapadnu obalu kao da se nje zaista tiče ovo pitanje. Na takvim mestima teorijska analiza ustupa mesto polemici. Šta sa Zapadnom obalom u GT? Postojao je stii GT (ne stil zapadne obale) koji je praktikovao Perls tokom poslednje decenije svog života i koji su sledili drugi. Ovaj stil, obično praktikovan u workshop okruženju ima neke distinktivne osobine koje su

225 žalosne: grupna terapija ograničena je na terapiju 1:1 u grupnom okruženju, veoma konfrontivan i ponekad oštar stav, fobičan stav prema konfluenciji i a apstraktnoj teoriji, nefleksibilnost, ne uzimaju se u obzir potrebe za spoljašnjom hranom tokom terapijskog procesa, malo se pažnje poklanja individualnoj terapiji koja je u toku i ne računa se doprinos drugih osim Perlsa u osnivanju Geštalt terapije. Ne slažem se sa ovim stilom ni po jednom pitanju. Laura Perls razmatra ovo na tačan način koji manje razjaruje strasti, tvrdeći: Geštalt terapiju su začeli kao obuhvatan, organizmičan pristup. Ali kasnije, naročito na zapadu, ali takođe i na istoku, takođe, počelo je da se identifikuje uglavnom sa onim što je Perls radio u to vreme. To je postalo veoma dobro poznato tokom poslednjih pet godina njegovog života kada je uglavnom koristio metod vruće stolice. Ovaj metod je dobar za demonstraciju na workshopu, ali ne možete čitavu terapiju raditi na taj način, ipak, Ijudi to čine. Mislim da oni ograničavaju sebe: i prave dosta štete (Wysong i Rosenfeld, 1982, str. 16)7. Ona nastavlja dalje diskutujući GT danas: Ona na mnogo načina cveta. Ipak, ja sam prilično rezervisana, jer ono što se sa njom dešava u velikoj meri je slično sa onim što su učinili sa psihoanalizom i drugim pristupima koji su postali dobro poznati i popularni. Došlo je do pojednostavljenja i falsifikacije i iskrivljenja i pogrešnih predstava (Wysong i Rosenfeld, 1982 str. 17, vidi takođe L. Perls, 1976, 1978). Na drugom mestu u istom izdanju Isadore From koristi termin "neo-Geštalt" da bi okarakterisao proizvod Perlsovih poslednjih dana. On diskutuje o problemima ovog stila sa jasnoćom i pronicljivošću – i sa pomalo prezira – ali bar pripisuje Perlsovo ponašanje samom Perlsu. On smatra neo-Geštalt tehnički orijentisanim i boljim kao teatar nego kao dobra terapija. On vidi kako se drugi pridružuju ovom stilu koristeći praznu stolicu terapeut ponovo ostaje "iza kauča", da tako kažem, ponovo se uvodi podela na telo i duh, ledeni breg psihoanalize se ponovo uvodi sa teorijom slojeva, takav rad na slamanju oklopa ne bavi se važnošću da/ne funkcije graničnih procesa, a takav rad na snu koji se bavi "egzistencijalnom porukom" ponovo uvodi psihoanalitički tip interpretacije (From, 1978, 1984, takođe vidi intervju kod Wysong i Rosenfeld, 1982, str. 26-46). On takođe raspravlja o Perlsovom naglašavanju sposobnosti privlačenja pažnje i publiciteta, što naziva Perlsovim stilom demonstracije (Wysong i Rosenfeld, str. 37) i kaže da je njegov epizodni pristup terapiji tokom poslednje decenije života ohrabrio povezivanje GT sa sloganima i tehnikom. Tačno je da u Kaliforniji kao i na drugim mestima "Za mnoge od nas ovaj Perlsov rad predstavlja sramoćenje, upskos neposrednosti i spontanosti" (Rosenblatt, 1980, str. 12). Nizak teorijski kvalitet Perlsovih tekstova tokom poslednje faze čini GT manje vrednom poverenja i ostljivom na kritiku. Kritika Perlsovih poslednjih radova i rezultata narcizma i filozofija "lakih odgovora" tokom šezdesetih godina mnogi su se bavili (??). Ključna ideja koju je 1982. godine Rober Resnick, jedan od osnivača Instituta za GT u Los Angelesu uputio Četvrtoj godišnjoj Geštalt konferenciji, bavi se povećanom količinom tehnika koje su se 7

ja sam naglasio određene delove teksta

226 pojavile pošto je Perls došao na zapad i počeo da široj publici demonstrira GT. Rosenblatt govori o Perlsovoj kalifornijskoj fazi i zatim nastavlja da diskutuje o zavodljivom uticaju LSD-a i hippie pokreta (Rosenblatt, 1980, str. 11). Verujem da je njihova kritika Perlsove prakse korisnija nego diskusija o Zapadnoj obali gde je on živeo. Pitanja se javljaju ako neko želi da diskutuje ono što sledi. Na primer, trebalo bi razmotriti ne samo centralne tendencije, već i varijacije u odnosu na taj trend. Dobra sociološka analiza definisala bi uslove, mesto i vreme. Trebalo bi zapaziti da Kalifornija od 1965-1970 nije Kalifornija iz 1984. Kalifornija je odustala od neumerenosti kasnih šezdestih i ranih sedamdesetih upravo kao i ostatak nacije. Dobra tvrdnja u duhu teorije polja uvek uzima u obzir vreme i mesto (kao što Latner zna). U ovom slučaju Latner raspravlja o GT zapadne obale tokom sedamdesetih i osamdesetih. Takođe smatram da je korišćenje geografskih imena SAD za označavanje teoretisanja u GT prilično etnocentrično. Verujem da Geštalt terapeuti u ostatku zemlje i ostatku sveta suviše lako bivaju otpisani kada se govori o New Yorku, Clevelendu ili Zapadnoj obali SAD. Ako je termin Zapadna obala bio korišćen kao naslov samo kako bi se indicirala lokacija Perlsa tokom neo-Geštalt dana, termin bi bio neadekvatan, ali se ne bih baš mnogo žalio. Takva upotreba bi bila kao geografsko korišćenje termina "Berlinska škola Geštalt psihologije". Koliko ja znam takvo korišćenje nije prikrivena političko/sociološka tvrdnja o Berlinu. U Latnerovom korišćenju termina Zapadna obala se koristi da označi vrstu pristupa koji je Perls koristio od 1965 do 1970, ali isto tako kao karikatura velikog dela zemlje. Latner diskutuje individue na času na Institutu za GT u San Francisku i kaže da uvodeći osnovne GT termine sreće "bleda, lica koja izražavaju nerazumevanje, a zatim ironične osmehe – kao da kažu "Što je ovo uvrnuto, o čemu on priča?" On implicitno kaže da je ovo opšte stanje na Zapadnoj obali (Latner, 1983, str. 85)8. On kaže: Nalazim da težim da pišem o njima... Ne vodeći računa o konzistenciji, sledeće što se javilo postaje atraktivno jednostavno zbog toga što je novo. Ne postoji standard za procenu da li je to povezano sa onim što je prikladno i što je prošlo (to je kao muž koji juri za suknjama, sve što je novo uzbuđuje ga, a njegovo iskustvo sa suprugom mu nije važno) (Latner, 1984, str. 84). Svi znamo da su instituti na zapadnoj obali antiteorijski, da prihvataju svaku novu tehniku bez integracije, ne razumeju Geštalt psihologiju, GT, fenomenologiju itd. Ja takođe znam za terapeute iz čitavog sveta koji misle i rade na ovaj način. Mi se borimo sa ovim neznanjem, bilo gde da se ono nalazi. U čitavom svetu postoje GeštaIt terapeuti koji nisu direktni naslednici tzv. njujorške škole (ako sve Geštalt terapeute ne smatramo takvim) ali koji su zainteresovani za kvalitetan intelektualni rad u teoriji GT. Njima je potrebno usmerenje koje proističe iz intelektualno agresivnih 8

Izgleda da se ova grupa jako razlikuje od grupa sa kojima sam j radio. Ne znam da li je ta određena grupa bila drugačija ili postoj opšta populacija koja se razlikuje u L.A. Takođe ne znam da li Latnerovi zaključci o njihovom izgledu (kao da kažu: "Šta je to o čemu on zapravo priča?", Latner, 1983, str. 85) tačno predstavljaju njihovo raspoloženje ili razlog njihove negativnosti. Čak i ako je u pravu u vezi sa njegovim raspoloženjem, ne znam iz onoga što je napisao da li je njihov stav zapravo bio usmeren na teoriju ili na njegovu ličnost ili stil. Ne kažem da verujem u ovo drugo, ali ne želim da ja lično, kao ni drugi valjani treneri GT sa Zapadne obale budu potcenjeni zbog njegovog iskustva u San Francisku.

227 članaka kakav je Latnerov, ali oni nisu adekvatno uzeti u obzir u Latnerovoj kategorizaciji. Problem istok-zapad nije nov i nije ograničen na GT. Dokazi o rivalstvu između istoka, naročito New Yorka i zapada, posebno Los Angelesa prisutni su. Postoji li i jedan pravi teatar u Kaliforniji. Kalifornija je zastarela, nepouzdana, nesposobna za apstraktno mišljenje, tolerantna za varijacije u životnom stilu i izuzetno pluralistička. Sa druge strane, njujorčani su sofisticirani, netolerantni, doktrinisti, arogantni i zajedljivi. Kalifornijski vic: Zemlja je ukošena i ludaci se kotrljaju u Kaliforniju. Njujorski vic: Turista zaustavlja njujorčana i pita ga: "Možete li mi pokazati put za Empire State building, ili da se jebem?" Izgleda da ima nešto istine u oba stereotipa, ali ne znam koliko. Postoji takođe prilična količina izvrtanja u stereotipima. Ne verujem da su stereotipi dobra osnova za ozbiljnu analizu. Pitanje oznake istok-zapad nije novo ni za GT. 1973 na pitanje, Polsterovi su dali svoje mišljenje o ovakvoj kategorizaciji na geografskoj osnovi. Oni su izrazili da imaju poteškoće sa ovom podelom, ističući velike individualne razlike koje postoje od osobe do osobe. Mojim rečima: veći iznos varijanse obuhvaćen je inidvidualnim razlikama nego što je obuhvaćen geografskom podelom. Erv je istakao veliku varijaciju u okviru njujorške grupe i u okviru grupe iz Clevelanda. Takođe je istakao da se rad na polju GT razlikuje u Kaliforniji zato što je kontekst Kalifornije drugačiji (Wysong i Rosenfeld,1982, str. 59-60). Niko koga poznajem ne smatra da postoji škola ili jedinstven stav na Zapadnoj obali. Kada se o fenomenu govori kao o "školi", ne samo da se mehanicistički dihotomizuje polje, već to takođe prakse o kojima piše Latner uzdiže na nivo škole. Radije bih diskutovao o pitanjima kakva jesu sa otvorenošću nego da to otežam govoreći o školama i uspostavljanjem debate između škola. Verujem da je škola Zapadne obale stvorena odrednicom. Latner koristi slabosti teorije Jima Simkina i Claudia Naranjo da bi potkrepio svoje odbacivanje Zapadne obale. Simkin se citira kao da je tvrdio da je čitao, a da nije bio u stanju da shvati Perlsa, Hefferlinea i Goodmana – Geštalt terapiju i da ovo smatra na nekim mestima povezanim sa GT. Latner takođe citira Claudia Naranjo koji ne uspeva da sagleda nikakvu vezu između Geštalt terapije i Geštalt psihologije (Latner, 1983, str. 83, 89-90). Moj lični stav prilično se razlikuje od shvatanja Simkina i Naranjoa. Ja sam samo jedan od onih sa Zapadne obale koji ne slede komadanje ili antiteorijski stav koji Latner naziva "Zapadna obala". Moj lični stav i iskustvo se razlikuju od Latnerovog kada je reč o Zapadnoj obali. Želeo bih da ovo ukratko razmotrim kroz lično iskustvo. Za razliku od Naranjoa ja otkrivam da su koreni GT u GP (Yontef, 1982). Za razliku od Simkina smatram knjigu Geštalt terapija nezamenjivom za razumevanje GT. Mnogi sa Zapadne obale se slažu sa mnom. Učio sam iz kalifornijske pluralističke tolerancije prema razlikama u temperamentu, stilu, teorijskim ubeđenjima, životnom stilu. Naučio sam od Simkina da ima dovoljno mesta i da više živim u skladu sa onim što JESTE, nego sa onim što bi TREBALO DA BUDE (Simkin, 1974). To je lekcija koju nastavljam da učim i iz koje bi možda mogli da u uče i drugi u GT. Kada su me u početku u GT uveli Perls i Simkin, ja sam od njih uzeo ono sto sam mogao, a odbacio sam ono što za mene nije bilo korisno. Odbacio sam njihove antiteorijske predrasude i tražio sam na drugim mestima da zadovoljim potrebe koji oni nisu zadovoljili. Učeći da ja mogu i

228 da moram da vršim ovakvu samoregulaciju bilo je najvažnije što sam naučio iz GT u celini i naročito od Jima Simkina. Na Zapadnoj obali može se sresti veoma valjana praksa i obuka iz GT. Mi takođe imamo umetnike u preobražaju, one koji ništa ne znaju, šarlatane. Mnogi od onih koji demonstriraju i vode workshope kroz čitavu zemlju, a sa Zapadne obale su, uglavnom vode iskustvene workshope. Neki od njih ne poznaju ili im nije važna osnovna teorija, neki poznaju i važna im je teorija, što ne pokazuju u tom kontekstu. Latnerov opis trening situacije na institutu u San Francisku prema kojem polaznici ne poznaju osnovne koncepte (npr. konfluencija) i čak ih omalavažavaju je zastrašujuća. Moje iskustvo u Los Angelesu je sasvim različito. Ja sam vodio didaktičke kurseve iz GT na UCLA i GTILA od 1971. i nisam se sreo sa onim o čemu govori Latner. Ne samo da sam podučavao osnovne pojmove kao što su introjekcija, konfluencija itd. već sam takođe govorio o teoriji polja, fenomenologiji, egzistencijalizmu i GT u kontekstu istorije zapadne i istočne misli. Sretao sam se uglavnom sa receptivnim razredima, čak i kada je moj stil podučavanja i težina materijala doveo do toga da se razred izgubi u temama kao što su egzistencijalizam i teorija polja. Ne mogu da zamislim polaznika obuke na prvoj godini, i još manje člana GTILA, da primaju Latnera na onaj način koji je opisao. Ja nisam naišao na takav prijem kada sam vodio program za obuku 1974. godine na GTILA. lako sam teoriju instrukcije iz tog doba smatrao prilično ograničenom i slučajnom, našao sam da su osoblje i studenti puni poštovanja prema naporima da se situacija poboljša. Do 1974. antiteorijske predrasude iz šezdesetih su se uveliko promenile. Od tada je uslov za polaznike koji žele da pređu na drugu godinu da pristupe teorijskom testu u kojem ne samo da treba da definišu termine kao što je konfluencija, već takođe i da pokažu izvesno shvatanje apstraktnih pitanja. Latner tvrdi da je Perls: "...imao averziju prema ozbiljnom mišIjenju i intelektualnim aktivnostima, to je predrasuda koja je preovladavala na Zapadnoj obali tokom poslednjih deset godina njegovog života i uglavnom se nastavila posle njegove smrti" (Latner, 1983, str. 83). lako više ne slušam antiteorijske govore, dugo je nedostajao ozbiljan intelektualni dijalog u Geštalt terapiji u celini, možda nešto više na Zapadnoj obali. Geštalt žurnal je ovo obezbedio kroz forum koji podržava dijalog. Ipak, čak je i njujorška "škola" malo teorije produkovala od doba Perlsa, Hefferlinea i Goodmana. Ja sam probao intelektualne plodove Laure Perls i Isadora Froma. Slažem se sa Latnerom da je reč o visokom ("sofisticiranom") kvalitetu. Ali bio sam gladan da dobijem još, a veoma malo je pristizalo. PROBLEM NAŠE TEORIJSKE LITERATURE NIJE OGRANIČEN NA ZAPADNU OBALU. Na Institutu u Los Angelesu nisam se sreo sa osobljem koje bi omalovažavalo teoriju i našao sam da u celini imaju znanje na nivou osnovnih termina. Ipak, srećem se sa mnogim trenerima koji slabo poznaju teoriju na filozofskom nivou i imaju averziju prema ličnom učestvovanju u intelektualnoj debati. Neki koji govore o teoriji čine to bez pravog poštovanja prema pitanjima koje pominje Latner i izbegavaju aktivno suočavanje sa kolegama na ovom nivou. Tako se čini da ima nešto istine u Latnerovoj karakterizaciji. Verujem da bi ovo pitanje bilo efikasnije obuhvaćeno opisom ponašanja i ideja umesto stvaranjem škole teorije izbegavanja. Jedna od žalosnih posledica oznake "Zapadna obala" je to što teži da progna intelektualni "greh" Zapadne obale. Označavanje stanovnika Zapadne obale kao

229 "neznalica" ne samo da ne uspeva da se adekvatno bavi problemom, već takođe ignoriše one sa Zapadne obale koji dobro razumeju teoriju GT, nego takođe dopušta Geštalt terapeutima na drugim mestima opasno samozadovoljstvo, pripisivanjem greha Zapadu: "Oh, to vredi samo za Geštalt terapiju na Zapadnoj obali". Time se isto tako sankcionišu neznalice, kao da je reč o školi, pa je normalno očekivati da "ništa ne znate" ako pripadate toj školi. Problem neadekvatnog teoretisanja i nedovoljnog razumevanja teorije polja i Geštalt psihologije može se sresti bilo gde (čak i u okviru "njujorške škole" GT). Omalovažavanje neznalica može takođe da bude odbrana od kritičara. Kada Geštalt psiholozi kritikuju GT kao oblast koja čak i ne poznaje GP, a kamoli da je sa njom povezana (npr. Kenle, 1978) čuo sam kako Ijudi odgovaraju: To je tako samo zbog onih koji diskutuju i demonstriraju GT ne znajući teoriju (naročito na Zapadnoj obali). Prema mom mišljenju niko nije potpuno objasnio ono što je zajedničko i ono u čemu se razlikuju GT i GP. Bilo bi bolje ako bismo se fokusirali na neadekvatnost i nekompletnost teorije GT umesto da nastavljamo kontroverziju istok-zapad i sa tim povezano rivalstvo između Perlsa i ostalih osnivača. Ja mislim da ove kontroverzije i rivalstvo ometaju bliže bavljenje teorijom i sprečavaju veći kontakt među onima koji su zaista zainteresovani za intelektualni dijalog. Ne dopada mi se da Zapadna obala u GT bude odbačena kao da je u pitanju doručak od žitarica (lešnici, kornfleks i voće) kao da je u pitanju pusta zemlja. Isto tako mi se ne dopada to što neki sa omalovažavanjem odbacuju GT u New Yorku sa sarkazmom. Karikatura New Yorka pokazuje doktrinaran, dogmatičan, hostilan stav u kojem se ljudi odbacuju kada postoji neslaganje9. Sadržaj se menja, ali stav odbacivanja ostaje isti. U našim dijalozima ja bih želeo da nađem veće poštovanje za osobu, tj. priznavanje razlika bez kritikovanja osobe i kritikovanja teorijskog stava koji osoba izražava. Latner izlaže primer stava na koji ja imam promedbe, kada diskutuje o Perlsu, Hefferline i Goodmanu i njihovoj ideji da je njutnovsko mišljenje "neurotično" i da je "pogrešna koncepcija stvarnosti zasnovana na pogrešnoj psihologiji svesnosti" (Latner, 1983, str. 85-86). Latner jasno kaže da nije na mestu njutnovsko mišljenje zvati "neurotičnim". Ipak, kada Latner počinje svoju diskusiju o školama on odbacuje Perlsa kao da on nije jedan od osnivača GT. On tvrdi: "Postoji GT Perlsa i drugih. To je ona koja je opisana u "Geštalt terapiji"... Zatim, postoji i Perlsova GT" (Latner, 1983, str. 82). Iako se slažem sa kritikom Perlsovog kasnijeg rada, izgleda da stav koji se ovde prihvata ne priznaje mu značajno učešće u osnivanju GT. Mislim da je dužnost osnivača i mentora da priznaju dug i suoče učenike sa razlikama. Latner se konfrontira Perlsu i odbacuje ga, a da mu ne odaje zasluženo priznanje. U ovom članku se nisam slagao sa svojim mentorom, Simkinom. Neki izgleda da pretpostavljaju identičnost mentora i mentorisanog, kao da se svi na Zapadnoj obali slažu sa Simkinom. Mi nismo klonovi Perlsa i Simkina. 9

Čuo sam od pojedinaca u New Yorku da izbegavaju scenu GT zbog izveštaja da treneri neće ni da razgovaraju sa članovima ili studentima sa drugih instituta. Pošto je ovo samo govorkanje smatram ovo tek ilustracijom toga što Ijudi govore o GT u New Yorku i NE smatram ovo istinom.

230 Želeo bih da vidim da se Latnerov primer u pogledu izoštravanja jasnoće našeg konceptualnog okvira sledi, ali sa izmenom geografskih oznaka i ljudskim argumentima i bez preuranjegog kreiranja škola. Radije bih se fokusirao na kvalitet i sadržaj teorijskih prezentacija. "Slogani i tehnike" i "Konkretno i epizodno" Mnogi su komentarisali ono što su diskutovali drugi o GT, bez demonstriranja ili saopštavanja shvatanja celine GT i koji praktikuju bez očiglednog poštovanja celokupnog terapijskog sistema. U tom slučaju dugotrajna terapija nešto pruža mogućnost za epizodan stav koji ne obezbeđuje kontinuitet ili sofistikaciju u pogledu psihodinamike i odnosa koji bi podržali dugotrajnu, intenzivnu psihoterapiju (I. From, 1978, 1984, Latner, 1983, F. Perls, 1969, L. Peris, 1973, 1976, 1978, kod Wysonga i Rosengelda, 1982, Rosenblatt,1980). lako postoji velika količina takvih terapeuta, želeo bih da istaknem dva modalna tipa. Ovo činim uz puno poštovanje postojanja drugih tipova, a ova dva diskutujem jer su to polovi istog kontinuuma. Jedan tip govori u sloganima i praktikuje tehnike. Drugi tip radi više od slogana, ali govori konkretno bez eksplicitne integracije sa teoretskom celinom. Ovo odgovara klasičnoj definiciji GeštaIt psihologije o komadanju (Koffka, 1931, 1935, Kohler, 1938, 1947, 1969, Wertheimer, 1938, 1945). Terapijska praksa drugog tipa ne naglašava nužno preterano tehnike, ali ne priznaje eksplicitno značaj kontinuiteta, dugog trajanja terapije. Perlsova izjava da je individualna terapija zastarela bio bi jedan primer toga. Bilo bi mudro priznati i ozbiljno shvatiti činjenicu da u određenom kontekstu epizodni terapijski susreti i razgovori na konkretnom nivou mogu da budu odgovorni i da predstavljaju dobru profesionalnu praksu GT. Kada se takva sprovodi svesno i ako je to izbor terapeuta, ja nemam primedbi. Kada se radi zbog rigidne ličnosti, neadekvatnog treninga, bez razvijene sposobnosti da se radi drugačije, bez diskriminacije, bez informisanja učesnika o potpunoj slici, to smatram velikim problemom. Sa svešću terapeut može da priča u konkretnim terminima, npr. "mini lekcije" i da praktikuje stil koji u prvi plan stavlja workshope, a da ipak sasvim jasno stave na znanje ograničenja ovakvog pristupa, alternativne načine GT i dostupne mogućnosti i da je to jedan stil GT a ne njena suština. Bilo bi vrlo korisno razlikovati ova dva veoma različita tipa pristupa svim aspektima GT. Na žalost, odbacujući školu Zapadne obale Latner odbacuje iskusne terapeute/trenere sa nepogrešivim identitetom i sopstvenim stilom u GT. On ih brka i spaja sa netreniranim osobama kojima nedostaje kliničko iskustvo i adekvatan trening iz GT i koji ne pokazuju talenat za konceptualizovanje u holističkom maniru. Polemično je odbacivati Perlsa, na primer, kao ekvivalenta Latnerovim studentima koji nisu ni znali ni želeli da saznaju šta je to konfluencija. Delujući na osnovu slogana i tehnika terapeuti minimalno konceptualizuju. Na taj način ljudi ponavljaju slogane, praktikuju tehnike i ne brinu se oko integracije celine. Takvi ljudi često govore "tehnikama GT". Veliki deo prakse koji se pripisuje Zapadnoj obali ili koji se naziva neo-Geštalt terapija adekvatno se kategorizuje ovde.

231 Meni je teško da zamislim da bilo ko praktikuje ili podučava na ovaj način, a da je kompetentan pritom. Oni ne razumeju celovitost teorije GT ili važnost celovitosti u GT. Oni govore o tehnikama koje su najmanje važan aspekt GT. Moje iskustvo pokazuje da oni često i ne znaju šta je to celokupna teorija, nikada se nisu sami bavili apstraktnim radom koji je neophodan da bi se poštovala teorija kao diferencirana celina. Ponekad takve osobe kritikuju GT na način na koji ne bi činili da poštuju celovitost teorije. Veliki deo "Geštalt i... " predstava spada u ovu kategoriju (L. Perls, 1973, 19.., 1976, 1978, kao i kod Wysong i Rosenfeld, 1982). Iako sam ovo slušao i video u celom svetu, nikada nisam čuo da moji mentori to nazivaju dobrom GT. Naprotiv, iako je možda Perls nepobitno pomogao porastu ovog pristupa tokom svojih poznih godina, i on i Jim Simkin u principu su bili protiv preterane simplifikacije, brze obuke i brze terapije (F. Perls, 1969). Mnogi kompetenti Geštalt terapeuti i treneri su u svojoj praksi konceptualizovali rasparčavanje. Mnogi nisu svesni razlike između "komadajućeg teoretisanja" i "integrisanog teoretisanja". Neki se bave opštim temama, ali nisu svesni da tako komadaju, ni da je njihovo integrativno mišljenje retko. Neke od ovih osoba koje su kompetentni terapeuti, ali slabi teoretičari shvataju teoriju GT u celini (možda na slabije artikulisanom nivou ili na intuitivnoj osnovi), ali govore samo o konkretnim konceptima ili suviše pojednostavljenim generalizacijama. Pristup teoriji kroz minipriču koji se razvio na workshopima, često je zamena za opštiju teorijsku raspravu. Oni koji vode workshop imaju moć nad dnevnim rasporedom, a naravno trener u takvim okolnostima može da stavi prisutnima na znanje koliko je važna opšta teorija, ali da bude jasan u pogledu ograničenja određenog workshopa. Ipak, čini se očiglednim da postoji slabost u teorijskom pogledu i u stavu prema teoriji kod mnogih koji su inače izuzetni Geštalt terapeuti i treneri, ali koji komadaju teoriju kada o njoj govore. Na taj način postoji nešto konceptualizovanja na konkretnom nivou koje može da obuhvati i nešto apstraktnog teoretisanja, ali takvo teoretisanje ne povezuje delove sa celinom. Ideje preuzete iz drugog konteksta (npr. Kohutijanske psihoanalize) ne razmatraju se u celokupnom originalnom kontekstu i ovo se ne uzima u obzir pri korišćenju koncepta u GT. Aspekti G teorije ne razmatraju se u terminima međusobne konzistencije. Ne raspravljam o tome da Ii neko jeste ili nije, komadajuće nastrojen pri konceprualizaciji – pre sam zainteresovan za komadajuće nasuprot holističkom konceptualizovanju. Komadajuće teoretisanje koje se bavi opštim pitanjima ima ili grub njutnovski žargon ili žargon teorije polja (uglavnom ono prvo), ali nije u tome dosledno (u skladu sa definicijom, pošto je komadajuće). lako se može činiti da je komadajući pristup više u skladu sa mehanicističkim pristupom, može se čuti mnogo globalizovanih, raskomadanih, zbrkanih tvrdnji o teoriji polja koje su par njutnovski fragmentisanim predstavama. U sledećam delu teksta razmatram konfuziju Geštalt pristupa sa univerzalnim interakcionizmom, veliki deo na teoriju polja orijentisanih komadajućih konceptualizacija brka ovo (govori o svetu kao jednom velikom Geštaltu). Verujem da i pristup koji koristi slogane i tehnike i pristup konkretno-epizodni su na neki način problematični. Prvi problem bi se mogao nazvati šarlatanstvom. Drugi problem se tiče kvaliteta i adekvatnosti ljudi koji su prevazišli šarlatanski nivo. Post-klasični tipovi: neo-njutnovski, univerzalni

232 interakcionizam i Geštalt psihologija Latner deli njutnovsko-mehanicistički i sistem teorije polja na crno-beli način, prema mom mišljenju, on je učinio podelu između njutnovskog i post-njutnovskog psihološkog mišljenja isuviše apsolutno i stvorio konfluenciju između različitih postnjutnovskih i istočnih sistema. Takođe, on nije uspeo da razlikuje ljudske sisteme koje proučavamo u GT i fizičke sisteme koji se proučavaju u fizici. Neke od postklasičnih teorija polja u fizici protivrečno je sa Geštalt psihologijom. Dok u GT ne moramo u potpunosti da se slažemo sa GP, mislim da je potrebna intelektualna iskrenost kako bi se ovo izrazilo. A. Pozadina Geštaltistička teorija polja je jedna od nekoliko autonomnih reakcija na klasičan njutnovski stav10. Psihoanaliza se bazira na njutnovskom pogledu na svet, dok je Geštaltistička teorija polja kamen temeljac GT. lako Latner diskutuje o teoriji polja kao da postoji samo jedna vrsta polja i teorije polja, postoje različite vrste polja i teorija polja, uključujući fizička polja sila o kojima su govorili Faraday, Maxwell i Mach, metrijska/geometrijska polja (Einstein), statistička/polja verovatnoće (kvantna teorija) i sredina/ponašanje polja i fenomenološka polja (Geštalt teorija). U sledećem odlomku koji se nastavlja na ovaj o pozadini, nameravam da razlikujem dve vrste teorije polja koje su naročito važne za GT, Geštaltističku teoriju polja i univerzalni interakcionizam11. Postoji nešto što je zajedničko svim teorijama polja, npr. prostor, događaji i stvari se tretiraju samo kao deo polja iz kojeg dobijaju definiciju i značenje. Ljudi nisu rođeni sa posebnom esencijom koja naknadno stupa u interakciju sa sredinom, već su individualno i sredinsko celina iz koje se diferenciraju lični i spoljašnji aspekti. U analizi teorije polja koncept polja stoji umesto posebnih materijalnih tačaka (Njutnova fizika) i dihotomnih kategorija (Aristotelova klasifikacija) (Lewin, 1935) kao jedinica proučavanja. Sve se smatra integralnim delom matrice višestruko povezanih sila, a nije uzrokovano pojedinačnim, linearnim uzrocima. U ovom shvatanju relacije su inherentne (Levinov princip povezanosti) i osoba počinje od celine, a ne od delova. 10

U psihologiji to obuhvata funkcionalizam, fenomenologiju, egzistencijalizam, humanističku psihologiju itd. Pristup polja u Geštalt psihologiji mnogo duguje teoriji polja iz fizike, ali započet je autonomno pre nego što su rani Geštaltisti znali da paralelan rad postoji u fizici. Kohler tvrdi: "Prema tome, jasno je da rani Geštalt psiholozi nisu grešili kada su verovali svojim opservacijama koje su delovale tako misteriozno drugim psiholozima. Pošto su Geštalt psiholozi otkrili da ih je ova procedura učinila sustanarima sa najrazvijenijim prirodnim naučnicima, fizičarima. Ali to nije bilo sve. Nekoliko godina kasnije ja sam otkrio da su se neki eminentni fizičari složili sa naučnom procedurom Geštalt psihologa u mnogo opštijem smislu... Nadam se da su moji navodi razjasnili da daleko od toga da rade na fantastičan način, rani Geštalt psiholozi su (koji u to vreme još nisu bili upoznati sa ovim izuzetnim tvrdnjama velikih naučnika) gotovo naivno radili u pravcu koji se potpuno slagao sa tendencijama koje su se pojavile u prirodnoj nauci" (Kohler, 1969, str. 59-62). Usput, postoji interesantna diskusija o Einsteinovom procesu mišljenja pri razvijanju njegove teorije kod Wertheimera (1945) zasnovana na produženom kontaktu tokom 1916. (Wertheimerovo osnovno istraživanje i publikacije koje su omogućile osnivanje GP odigralo se između 1910-1912). 11 Za proučavanje osnove o teoriji polja u fizici preporučujem: Bentov, 1977, Capra, 1975, 1976, Davies, 1983, Einstein, 1950, 1961, Keutzer, 1984, King, 1976, Sachs, 1973, Wolf, 1981, Zukav, 1979.

233 Zukav smatra ovo novim u fizici (str. 308-309), iako je to oduvek bila suština pristupa GP. U Einsteinovoj teoriji relativnosti univerzum je uređen i razumljiv. Vreme i prostor su se oduvek smatrali relativnim prema okviru posmatrača i nerazdvojnim jedno od drugog. On je otkrio da su naša struktura i energija (proces ili funkcija) ekvivalentni, a ne sačinjeni od "različite tvari". Od Galilea fizika je tragala za nekim dinamičnim objašnjenjima koja vrede kroz različite situacije (genotipski zakoni), umesto da traži opservacije površnih korelacija (Levin, str. 11). Ovo je u većoj meri konstruktivna aktivnost, a manje se zasniva na jednostavnim senzornim (fenotipskim) opservacijama (Levin, 1935, str. 15, Einstein, 1950). Stav striktne i potpune zakonitosti bez odbacivanja bilo kog podatka doveo je do Einsteinove revizije Njutnove fizike i do kritike GP najvećeg dela eksperimentalne psihologije. Izuzeci od generalizacije na toj osnovi u vidu "optičkih iluzija" nisu se smatrali prihvatljivim u GP: kompletna funkcionalna analiza morala je da uzme u obzir sve podatke i da to ne učini samo na statističkoj osnovi. Ovaj zahtev za tačnm funkcionalnim razumevanjem kombinovan sa potrebom da se u obzir uzme brzina svetlosti i nov pojam o relativizovanom vremenu/prostoru ujedno je značila da ideja o uzročnosti (akciji) na daljinu bez specifičnog intervenišućeg medijuma nije više prihvatljiva (Sachs, str. 69). Ovo je takođe sastavni deo teorije polja u GP12. Veliki deo Latnerove diskusije o teoriji polja je bio pod uticajem kvantne teorije. Kvantna teorija polja potekla je iz studije neverovatno malih i izuzetno brzih atomskih i subatomskih čestica koje se ne mogu ni videti, ni locirati sa sigurnošću. Mogu se samo dati izjave o tome da će verovatno biti nađene. U ovom subatomskom području postoji inherentna indeterminantnost: ne može se simultano i izmeriti do nivoa arbitrarne tačnosti pozicija i momentum čestice13. U principu, što je preciznije znanje o jednoj meri, sve je neodređeno poznavanje druge (J. King, 1976). Tako kvantna teorija polja obuhvata polja koja su talasi statističke verovatnoće nalaženja određenog događaja. Ovo je više od pukog izračunavanja pozicije posmatrača, to je tvrdnja da posmatranje neizbežno utiče na posmatrano. Nadaije, kvantna teorija se često interpretira kao dokaz da posmatrano zapravo i ne postoji osim kroz konceptualizaciju i merenje posmatrača. Ovo dovodi u pitanje bazično uverenje klasične fizike i teorije relativnosti da je univerzum uređen i shvatljiv (Sachs, str. 110). Da dodam da kvantni teoretičari veruju da priroda objekta koji se proučava zavisi od posmatrača, a ne od sopstvene prirode. Na primer smatralo se da fizički događaji poprimaju oblik bilo talasa (energija) ili čestice (masa), ali ne i jednog i drugog. Matematika za njih, je bila različita i dobro je funkcionisala. Ali, otkriveno je da zavisno od manipulacije eksperimentatora, iste subatomske čestice ponekad se ponašaju kao talas, a ponekad kao čestica (dualnost talas-čestica).

12

Ipak, pojam istovremenosti u GP nije morao da uzme u obzir brzinu svetlosti i posledične komplikacije kada je u pitanju ono što konstituiše "sada". 13 Trebalo bi zapaziti da je indeterminantnost u relaciji sa nivoom arbitrarne tačnosti merenja koji je tačniji nego bilo šta čime se mi bavimo u psihologiji.

234 Šta sve ovo znači? Postoji jasnoća na nivou matematike i eksperimentacije. Filozofske implikacije nisu ni jasne ni statične. Komentatori se izgleda slažu da je za sadašnje stanje teorijske fizike karakteristična promena (Sachs, 1973, Zukav, 1979). Postoji li uopšte spoljašnja realnost? Da li je univerzum "sam po sebi slučajan" (Heisenberg), a čestice same po sebi ______ (Born) (Sachs, str. 84). Da li je univerzum razumljiv? Neki kažu da je univerzum sam po sebi neodređen (Sachs, str. 84). Najprihvaćenija interpretacija kvantene teorije (interpretacija iz Kopenhagena kaže da kompletno razumevanje realnosti leži izvan sposobnosti racionalnog mišljenja" (Zukav, str. 38). Einstein se borio sa obe ove misli do kraja svog života, instistirajući na tome da je univerzum i uređen i konačno shvatljiv. Neki veruju da ljudska svesnost predstavlja "skrivenu varijablu" koja leži u osnovi hirovitosti eksperimentalnih rezultata subatomskih istraživanja. Ono što srećemo u kvantnoj fizici nisu čvrste čestice koje grade veće celine, već međupovezanost (Capra, 1975, str. 68). "Čestice" su otkrivene, ali ne kao izolovane čestice – one nemaju značenje osim po svojoj aktivnosti međupovezivanja. U subatomskoj fizici ne može se razlikovati egzistencija fenomena od njegove aktivnosti (Capra, 1976). Ako je sve proces, energija i međupovezanost i tok, da li to znači da zaista ne postoji struktura ili stabilnost? (Vidi diskusiju kod Keutzera, 1984, Sachs, 1973). Jasno je da se naš stav o stvarima, jeziku i strukturi menja kao rezultat moderne fizike, ali da li su struktura i stvar baš uvek iluzija? Zapravo, izgleda da se fizičari slazu da prisustvo strukture kreira kretanje, bez otpora nema života (J. King, 1976). Ali struktura je veza međusobnih povezanosti koja se definiše samo u terminima verovatnoće nalaženja pri eksperimentalnoj manipulaciji i merenju. Kako međutim izaći na kraj sa pojavnom dualnošću, tj. fizičkim svetom na koji se može pokazati kao na stvar (česticu) i proces (talas)? Bohr je uveo koncept komplementarnosti: kada dva eksperimenta na drugačiji način sagledavaju fenomen, oba su neophodna za potpuno razumevanje i ne mogu se jedan na drugog redukovati. Na primer, stvar sama po sebi se ne može adekvatno i potpuno razmotriti ni pomoću talasne (kontinuitet) ni pomoću teorije čestica (posebna stvar). Ova komplementarnost ima kontrast u redukcionističkoj interpretaciji. Princip komplementarnosti, koji smatram usklađenim sa polarnom diferencijacijom polja o kojoj se diskutuje u teoriji GT (Ego, glad i agresija) tretira objekat (stvar) ili aspekt mase fenomena kao prostorni aspekt (zasebno od vremenskog aspekta), a proces ili energiju posmatra kao vremenski aspekt (zasebno od prostornog aspekta). Redukcionistički stav bi izostavio jedan od ova dva vitalna aspekta. Verujem da je Latnerova analiza na ovaj način redukcionistička. Jasno je da moderna fizika nije monolitska. Neki, kao Einstein, se drže uverenja da je priroda potpuna, uređena i da je sve što opisujemo manifestacija univerzalnog zakona (Sachs, str. 87). Istovremeno Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije smatra da su fundamentalne karakteristike prirode samo posledica načina posmatranja (Sachs, str. 88). Neki se drže nečega poput ove druge interpretacije u fizici, ali takođe govore o univerzalnom kosmičkom zakonu koji pozajmljuju od misticizma Dalekog Istoka kada diskutuju o spiritualnom značenju.

235 Jasno je da eksperimentalni dokazi i matematički formalizmi ne determinišu metafizičku orijentaciju fizičara. Sachs navodi jednu kontroverziju koja ovo ilustruje. Schroedinger, čiji kontinuiran pristup polja je povezan sa Einsteinom, Heisenbergom čiji su algebarski pristupi suprotni, otkrio je, korak po korak, da su njihove matematike ekvivalent. Ipak, obojica se nisu slagali sa orijentacijom i filozofijom onog drugog i nijedan se nije promenio (Sachs str. 92-93). Komplementarnost znači da nijedan koncept ne može tačno i potpuno da predstavi sve aspekte bilo koje stvari ili procesa (J. King, 1976) i da nijedan jezik nije efikasan u svim kontekstima. Mehanicistički jezik svakodnevnog makroskopskog sveta ne funkcioniše u subatomskom svetu (Capra, 1975, str. 159). lako bi na prvi pogled ovo moglo da govori o neadekvatnosti našeg uobičajenog govora, primetite da čak i subatomska fizika koristi klasičan, mehanicistički jezik u svom eksperimentalnom radu. Jer istina je da čisti proces, jezik ne-stvari subatomske fizike ne funkcioniše u makroskopskom svetu (Capra, 1975, str. 132-133). Nadalje se smatra u kvantnoj teoriji da su zakoni fizike koji se moraju poštovati kada je reč o velikim aparatima za merenje zakoni klasične fizike, dok su zakoni koji vrede za mikroskopsko posmatranje zakoni kvantne fizike (Sachs, str. 89). U psihologiji su nam potrebna oba jezika. Čak i u pristupu polja veliki deo našeg jezika mora da ostane mehanicističan i makroskopski14. U fizici je došlo do dogovora oko nekih fundamentaInih ideja: relativnost prostora i vremena, ekvivalentnost mase i energije, fenomeni (čestice ili talasi) imaju značenje samo u poljima međupovezanosti (nemaju značenje za izolovane čestice), da struktura i funkcija događaja ne mogu na smislen način da se razdvoje, da su atributi i oznake apstrakcije koje je stvorio čovek i da je svet inherentno dinamičan, ne statičan. Ipak, ne postoji još uvek dogovor o jedinstvenoj teoriji polja, čak ni na matematičkom nivou. Postoji manje neslaganja u verbalnim aproksimacijama. Ne postoji konsenzus u pogledu metafizike ili epistemologije bilo u kvantnoj teoriji ili teoriji relativnosti, a kamoli jedinstvenoj teoriji fizike (Capra, 1975, str. 132). Dve glavne teorije moderne fizike ostaju zasnovane na aksiomima. Teorija poIja Teorije relativnosti je deterministička, nelinearna je i njena fundamentalna egzistencija su kontinuirana polja. Teorija polja u kvantnoj teoriji je nedeterministička, njena fundamentalna egzistencija su diskretnost (iako ne u njutnovskom smislu) i linearna superpozicija (Sachs, str. 105)15. Poslednja reč još nije rečena. Fizika je u stanju brzih promena uz konstantne napore da se izmire konflikti između predikcija stvorenih na osnovu eksperimentalnih dostignuća i novih teorija koje integrišu različite škole i interpretacije16. Einstein 14

Jezik ne-stvari u makroskopskom svetu je suviše glomazan za kliničku upotrebu, npr. mnogi izveštaji fenomenoloških istraživanja. Fizičari nemaju ovakav problem pošto se njihov osnovni rad bazira na matematici, a verbalni jezik je sekundaran. 15 Napori da se stvori teorija polja koja uzima u obzir relativnost i kvantnu mehaniku nastavljaju se i esencijalni su za proučavanje čestica pri brzini svetlosti. Čini se jasnim da je sadašnje stanje kvantne teorije i teorije relativnosti nestabilno (Sachs, str. 111-112, Zukav, 1979). Ovo je tako naročito od kada se, nerelativistička kvantna teorija smatra samo aproksimacijom relativističke kvantne teorije, upravo kao što je njutnovska fizika bila aproksimacija relativističke fizike (Sachs, str. 94). 16 Ovo potkrepijuju novije indikacije da bi mogao da postoje efekti koji su uzrokovani "na daljinu" posredovani informacijom koja se kreće brzinama većim od brzine zvuka (Zukav, 1979).

236 upozorava da polja objašnjenja koje on želi možda neće biti moguće. On kaže da mnogi fizičari veruju da nije, i da kvantni tip teorije polja je najbolje što je moguće. On se ne slaže zaključujući: Mislim da takvo dalekosežno teorijsko negiranje nije u sadašnjem momentu opravdano postojećim znanjem i da ne bi trebalo odustati od nastavljanja putem relativističke teorije polja (Einstein, 1961, str. 157). U svetlu svega ovoga mislim da nam može poslužiti kao upozorenje da budemo oprezni kada introjektujemo teorije iz fizike. Capra diskutuje o činjenici da mi nemamo direktno iskustvo naše četvrte dimenzije vreme-prostor. Ipak, on je zapazio da postoji sličnost između dinamičnog univerzuma kako ga vide fizičari i OrijentaInih mistika (taoizam, hinduizam, budizam) čija epistemologija može da se uskladi sa otkrićima moderne fizike (Bentov, 1977, Capra, 1975, str. 17, 81, Capra, 1976, Zukav, 1979). Latner nastavlja dalje: "Perspektiva moderne fizike je identična sa jezgrom budizma, taoizma, hinduizma" (Latner, 1983, str. 76). Izgleda da se pod ovim podrazumeva ne samo da je moderna fizika identična u glavnim crtama sa Istočnjačkim filozofijama, već takođe da su teorije fizike u glavnim crtama međusobno identične, kao i da su Istočnjačke filozofije međusobno identične. lako se teorije moderne fizike slažu u prevazilaženju njutnovskog mehanicističkog sistema postoje značajne razlike između teorije relativnosti i kvantne mehanike. One proučavaju različite fenomene i iz njihovih različitih matematičkih formulacija proizlaze različite predikcije. "Istočnjačke filozofije i fizike razlikuju se prema metodi (Capra, 1976). Postoji razlika između filozofskih religioznih sistema bazirana na metafizičkoj poziciji i naučnih sistema baziranih uglavnom na empirijskom istraživanju i matematičkoj kalkulaciji. Prema mom mišljenju sličnost svih ovih teorija je izuzetna i fascinantna, ali one nisu identične. Istočnjačke filozofije nisu iste, a ni dve grupe teorija nisu međusobno iste (Zukav, 1979). Želeo bih da se ove ideje razlikuju, a ne da se spajaju. Capra, koji je očigledno zadivljen sličnostima, tvrdi: "Ne kažem da su ove dimenzije sasvim istovetne sa onima kojima se bavimo u fizici. Ipak, iznenađuje to što su mistici došli do sličnih pojmova o prostoru i vremenu koje smo prihvatili u teoriji relativnosti" (Capra, 1976). Capra koristi koncept komplementarnosti da bi objasnio kako se "naučni svet apstrakcija" i svet mistika ne mogu redukovati jedan na drugi ili se spojiti u jedinstvo (Capra, 1976). Srž GT nije ni fizika ni metafizika, već fenomenološki klinički rad. Mi se borimo za uvid u strukturu egzistencijalnih situacija zasnovan na fenomenološkom istraživanju fenomenološkog polja, uključujući ne samo fizičke povezanosti (kao u fizici) već uključujući psihološko značenje svakog događaja i svake osobe17. Razmatranje modela iz fizike je intelektualno stimulativno i korisno, ako ih ne pojednostavimo preterano ili ih introjektujemo i ograničimo sebe na ove modele. Postoji nekoliko teorija polja i više interpretacija značenja svakog. Mogućnosti za 17

Lewin misli na objašnjavanje "aktualizacije energije" i esencijalne (genotipske) dinamike (Lewin, 1935).

237 promenu su velike. U najmanju ruku je jasno da postoje njutnovski model i model teorije polja. B. Post-njutnovske teorije u Geštalt terapiji 1. Glavni principi Prema Einsteinu, teorija polja u fizici povećava udaljenost između onoga što proučavamo i što možemo da osetimo, tj. mi ne možemo da vidimo mnogo od onoga što se proučava u pristupu polja u fizici. U fizici se ovaj problem rešava uz pomoć instrumenata, mišljenja, matematike i eksperimentacije. U GT ima malo sistematskog, detaljnog, kontrolisanog, empirijskog istraživanja, malo se koristi matematika ili merenje ili proširenje opservacije uz pomoć instrumenata. Niti se mnogo bavimo rigoroznom i sistematskom logičko-filozofskom analizom. Kako se bavimo onim što ne možemo direktno da posmatramo uz pomoć sopstvenih čula? Mi proučavamo ljudske sisteme koristeći fenomenološku filozofiju i metodologiju, a sistem koji se proučava može da izvesti o svom unutrašnjem iskustvu. Mi ovo uklapamo u fenomenološku eksperimentaciju i spoljašnje posmatranje kako bi otkrili ono što je potrebno da znamo. Ovo čini našu egzistencijalističku fenomenologiju kritičnom za stvaranje teorije u GT. Setio sam se Sartrovog zaključka o egzistencijalizmu: egzistencija prethodi esenciji. Prema mojoj proceni mi najbolje radimo u GT kada se konstantno centriramo na naše postojanje kako ga doživljavamo i procenjujemo teorije o našoj esenciji prema tom iskustvu. Fenomenološki metod korišćenja direktnog iskustva i stavljanja u zagradu metafižičkih predrasuda javlja se uporedo sa ovim egzistencijalističkim fokusom. Nadam se da nećemo postati tako zaljubljeni u fiziku i toliko prijemčivi za istočnjački misticizam da budemo zavedeni i izgubimo svoj centar u direktnom i neposrednom fenomenološkom doživljavanju u zamenu za metafizičke spekulacije. 2. Tri alternative (ukratko) U nastavku ja diskutujem tri alternativne karakteristike u teoretisanju u GT: linearno (neo-njutnovsko), nelinearno (univerzalni interakcionizam) i integrisano (Geštalt psihologija). Linearno i nelinearno teoretisanje su dihotomizovani i redukcionistički zato što svako redukuje celinu na polovinu polariteta, integriseno teoretisanje kombinuje oba. Linearno teoretisanje naglašava ono što nazivamo "levim mozgom". Ono pokazuje značajne ostatke klasičnog, njutnovskog, mehanicističkog, postvarujućeg mišljenja. Ovde se vrsta teorije sistema koju Latner opisuje kao "Klivlend škola" dobro uklapa. Ja pravim razliku između nelinearnog mišijenja "desnim mozgom" kao što je istočnjački misticizam i integrisanog mišljenja kakvo je mišljenje u GP. Ovo poglavlje je napisano uglavnom da bi se razjasnila ova distinkcija, verujem da ona nije dobro objašnjena u literaturi iz GT. Joseph Zinker nam obezbeđuje konkretan primer integrisanog stava kada tvrdi da je kreativan terapeut u stanju da integriše dva moda svesnosti, npr. "imenovanje stvari" i

238 "doživljavanje spacijalnih slika", takođe može da bude "intelektualan" i da se "drži intuicije" (Zinker, 1977, str. 59-60). 3. Linearno teoretisanje u GT U ovom članku Latner objašnjava da prelaz sa atomističkog i mehanicističkog jezika i stav njutnovskog mišljenja nije kompletan u GT. lako se on fokusira na sistemske teorije koje se koriste na Institutu u Klivlendu, jasno je da njutnijanski fragmenti nisu ograničeni na sistemski pristup i nisu ograničeni samo na Klivlend. Takođe bi trebalo zapaziti da nisu svi sistemski pristupi njutnovski ili mehanicistički. Ali postoji veliki broj primedbi u praksi GT koji ukazuju na mehanicističke uticaje (npr. "Upotrebi svoje oči"). Ovo je njutnovski zbog dihotomizacije aktera (Ja) i očiju što nije u skladu sa stavom GP o percepciji zato što tretira percepciju kao aktivnost perifernih organa čula, a ne kao simultano angažovanje CNS-a. Mehanicistički jezik se i dalje koristi naširoko zbog lingvističkih poteškoća procesnog jezika i zbog toga što uobičajeni, njutnovski mehanicistički koncepti sasvim dobro funkcionišu i "dobra aproksimacija je kada kažemo da se stvari sastoje od delova koji ih konstituišu" (Capra, 1975, str. 81). Mi takođe proučavamo različite sisteme nego što je slučaj u klasičnoj ili postklasičnoj fizici. Jedan primer: u psihologiji nije potrebno da uračunamo brzinu svetlosti i prema tome nam nije potreban tako sofisticiran model simultanosti ("sada") kao što vredi za modernu fiziku (iako naš "sada" model takođe nije poput apsolutnog i linearnog Njutnovog shvatanja). U modernoj fizici opservacija koja nije proširena uz pomoć mašinerije nije adekvatna u okviru zadatih parametara njihovog predmeta i stepen do kojeg opservacija ometa mnoge događaje koji se proučavaju. U Njutnovoj fizici se pretpostavljalo da osoba može da posmatra i da to čini, a da ne utiče na sistem koji proučava. U GT mi ne pretpostavljamo ovo pošto smo svesni da smo učesnici, a ne objektivni posmatrači, ali pretpostavljamo da opservacija bez merenja i matematičkog računa može da dovede do uvida. Opservacije posmatrača integrišu se sa izveštajima svesnosti pacijenta. Treba da razvijemo novi model umesto da prihvatamo klasične ili postklasične modele iz fizike. Svaka analiza Geštalt mišljenja samo u terminima modela fizike verovatno će se pokazati kao nedovoljna. Linearno teoretisanje GT varira od veoma mehanističkog i u jeziku i u stavu onima koji imaju mnogo duha teorije polja, ali pišu običnim jezikom sa njegovim mehanicističkim, njutnovskim obeležjima. Oni koji govore o selfu kao jezgru ponovo kreiraju unutrašnjeg homunkulusa koji stvara veštačku strukturu, deli osobu, pomaže izbegavanje odgovornosti (projektovanjem na homunkulusa). (Vidi Yontef, 1983, zbog debate između mene i Stephana Tobina, Geštalt žurnal, proleće, 1983). Sa druge strane, ne nailazim na takva iskrivljenja kod Polsterovih, iako se susrećem sa pitanjem neprocesnog jezika o kojima piše Latner. Na žalost Latner sve ovo grupiše i ako je dokaz o njutnovskom jeziku prisutan on označava teoriju kao potpuno njutnovsku. On pažljivo ocrtava mali, značajan detalj, ali zatim skače na preterane generalizacije. Dok je korisno istaći ostatke klasične teorije u teoriji koja nastoji da bude holistička, ova oštra dihotomizacija i opuštena preterana generalizacija je preuranjena i arbitrarna. Ovo ili mentalitet je mehanicistički po svom duhu i do te mere da nije srodan sa svojom analizom (??).

239 Kod Polsterovih se javljaju ostaci njutnijanskog jezika, ali pogrešno je označiti njihov rad kao sasvim njutnijanski. Oni su svakako u većoj meri orijentisani na polje nego psihoanaliza sa svojim centralnim stavom o linearnoj kauzalnosti, apsolutnom tretmanu vremena i prostora, pretpostavkom da fenomeni koje proučavaju su "tamo negde" i da se mogu objektivno posmatrati, a da se ne utiče na objekat proučavanja, njihov stav analiziranja i sinteze uz pomoć "sumativnih procesa" (Wertheimer, 1938, str. 12-16, 1945), korišćenje statičnih, reifikovanih koncepata tipa homunkulusa, itd. Koffka tvrdi da mi moramo da radimo ono što činjenice zahtevaju (Koffka, 1935, str. 9). Verujem da su opisi celokupne osobe opisani knjizi Polsterovih dati na osnovu činjenica i da nisu adekvatno uzeti u obzir u procesnom jeziku. Ja ću diskutovati u nastavku moj stav da bi raditi na ovaj način bilo korisnije nego dihotomizacija između humanističke i teorije polja kao što to Latner čini. Teorija polja mora da računa da ovi fenomeni budu potpuni, a humanizam bi bio bolje zadovoljen ako bi došlo do integracije sa procesnim mišljenjem.

4. Razlikovanje univerzalnog interakcionizma i Geštalt psihologije Razmatrajući stav istočnjačkih mistika Capra tvrdi da su oni svesni jedinstva uzajamnih interrelacija svih stvari i događaja, doživljavaju sve fenomene u svetu kao manifestacije osnovne jedinstvenosti" (Capra, 1975, str. 130). Ovo takođe u velikoj meri odgovara Einsteinovom stavu prema pristupu polja. Latner opisuje univerzum kao u modelu teorije polja terminima kao što su "talasasto polje" (Latner, 1983, str. 75) i "seemless" (?) univerzum (str. 87). Njegov lirski opis sadrži osećanja, ali nije jasno na šta se ovi koncepti zapravo odnose. Latnerovo polje deluje kao homogeno polje. U homogenom polju kontinuirane energije entiteti (uključujući strukture i koncepte) se smatraju veštačkim produktom apstrakcije. Takođe u ovom načinu mišljenja postoji tendencija da se tretira svet kao jedan veliki Geštalt. U svojoj knjizi Latner tvrdi (1973): Rast se sastoji u tome da postoji sposobnost formiranja geštalta sve veće i veće kompleksnosti... Stvaranje geštalta je stvaranje celina Našim terminima, ovaj smer je prema poslednjem geštaltu. Naš razvoj vodi prema celinama koje obuhvataju sve veći i veći deo potencijala polja organizam/sredina. U naprednijim fazama ovog procesa mi grlimo sebe i kosmos. Geštalt je: Ja i univerzum smo jedno. Celokupno ja i beskonačnost aktivnosti i energija oko mene, ljudi i stvari, svi oni zajedno čine jednu figuru. Ništa nije isključeno. Kada sedim ovde, ovo izdanje je povezano sa mnom, "ja sa svojom stolicom, stolica sa podom, pod sa kućom, i tako dalje i dako dalje – do svih ljudskih bića, svih objekata u svetu – i do neba, zvezda i svega ostalog. Poslednji geštalt počinje da

240 saznaje neizmernost širine naše interakcije sa svim ostalim. Dok čitamo, pokrećemo oči i čitav međusobno povezani univerzum se kreće. Poslednji geštalt razume ovo instinktivno telo, duh, i duša, do dubine našeg bića, ne izostavljajući ništa (Latner, 1973, str. 193-195) /potcrtao/. Ovaj nelinearan stav o univerzalnom interakcionizmu diskutovali su eksplicitno GP i oni su pokrenuli snažne pritužbe (razmotrene u nastavku). Pošto linearno teoretisanje ne uzima u obzir jednotu prirode, nelinearno teoretisanje ne uzima u obzir linearni, diferencirani aspekt prirode. Oba pristupa gube jedan deo bazične komplementarnosti i prisiljeni su da biraju između polja bez granica ili dihotomizovanog polja. Ovo je staro pitanje u psihologiji. William James je bio jedan od uticajnih mislilaca u psihologiji koji su protestvovali protiv elementarizma. James je smatrao svesnost kontinuiranim tokom. Ne samo da je naglasio da je kontinuitet primaran, već je sve distinkcije smatrao nevažnim. "Stvari" se isključuju iz toka zbog parcijalnih i praktičnih svrha, iz toka iskustva, koje je izvorno "velika rascvetana, zujeća zbrka". Sa ovim interpretacijama GEŠTALT psihologija se slaže" (Heidbreder, 1933, str. 337). Kako uzimamo u obzir fenomenološki doživljaj stvari, strukture, koje su diskretne čestice, diskontinuiteti? U klasičnoj fizici ovo ne predstavlja problem. Perls, Hefferline i Goodman omogućuju dve interpretacije. (1) Stvari i struktura su tvorevine apstrakcije i prema tome, veštački su nametnuti od strane uma. Mislim da je ovo interpretacija koja se pripisuje Latneru. Ovo je idealistički stav prema kojem se neposrednom doživljaju stvari i selfu ne daje primarnost. (2) Prema integrisanom stavu oba procesa i strukturalni aspekt smatraju se prirodnim. Naravno oznake i lično značenje je stvorio čovek, ali polje je diferencirano. Ovo je stav komplementarnosti i GP. Hajde da na trenutak razmotrimo Latnerovu tvrdnju: "Pretpostavka o postojanju objektivne realnosti je neusklađena sa teorijom polja koja potvrđuje da ono što je stvarno zavisi od tačke gledišta osobe – formalnijim terminima, od pozicije posmatrača" (Latner, 1983, str. 77). Ako objektivni svet odbacuje zato što odbacuje apsolutizam i rascep između subjekta-objekta, ja se neću suprotstaviti tome. Ako Latner dovodi u pitanje objektivni svet zato što je svet subjektivan i individua kreira ne samo ideju i ime stvari, već samu stvar u tom slučaju imam prigovora. Formalni termin "pozicija posmatrača" je tačan utoliko što je sada jasno da se ovo mora specifikovati radi tačnog merenja. Na filozofskom nivou pitanje je da li osoba ne smatra svet osim kao subjektivno kreiran i prema tome ne postoji objektivan svet, dihotomizovan stav, ili prihvata fenomenološku poziciju da postoji svet napolju ali naše znanje je deo naše veze sa svetom i prema tome svet koji poznajemo uvek delom mi sami determinišemo18. Ezistencijalističko-fenomenološka perspektiva pretpostavlja polaritet – osoba teži prema drugosti (noetički pol)19. Svesnost je o nečemu – postoji svet odvojen od osobe. Znati znači povezati sebe sa drugim, kombinacija subjektivnog/objektivnog. Ovaj egzistencijalistički fenomenološki stav odbacuje koncept dihotomizovanog subjektivnog ili objektivnog. Odbacivanje objektivnog sveta je rascep ili redukcionizam koliko i njutnijanska objektivnost.

18 19

Ovo je analogno aspektu interakcije Bohrove komplementarnosti. Veoma lako shvatljivo razmatranje intencionalnosti može se naći kod Idhe, 1977.

241 lako tvrdnja Korzybskog "Mapa nije teritorija nesumnjivo jeste tačna, ništa manje nije imenovanje i označavanje vitalno za ljudsko funkcionisanje, a ne artefakt (J. King, 1976). Ovakvim imenovanjem mi simultano kreiramo opozit koncepta i prema tome učestvujemo u diferencijaciji polja na polaritete. Latner nam omogućuje izbor samo između njutnovskog dihotomnog polja ili nediferenciranog polja. Pristup GP predstavlja treću alternativu – diferencirano polje. Ili ignorišemo ili redukujemo fenomene ili drugačije saznajemo prirodno postojanje polariteta i kreiramo korisne koncepte koji nisu preterano pojednostavljeni. Koncept kao što je self, ličnost i granica zavise od toga kako se bavimo temom. U linearnom shvatanju self ne samo da je prihvaćen kao fenomenološka realnost, već je opisan kao stvar, kao homunkulus. Apstrahovan je iz polja – "u polju", a ne "deo polja". U nelinearnom shvatanju self je proces bez strukture, regularnost ili vremenski kontinuitet. Iz ovog drugog stava samo interakcije u polju organizam/sredina u datom momentu su realne i ovo znači da je jedina pravilnost karakter (shvaćen samo kao neurotičan, rigidan, neprirodan). Ovo je "deo polja", ali bez prepoznavanja prirodnog pojavljivanja entiteta i ljudi iz polja. Koncept granice uključuje ista pitanja. Da li tretiramo granicu kao stvar, kao ništa osim tok ili kao proces i strukturu? Zato što se pokazalo da je elektron posebna čestica koja gradi blok koji se sastoji od mase bez sile, to ne znači da elektron postoji samo kao apstrakcija ili je ekvivalent svim drugim subatomskim česticama. Njegovo ime i atributi su apstrakcije, ali njegovo postojanje nije. Ovo je čak jasnije na makroskopskom nivou gde možemo direktno da doživimo postojanje osoba, selfa, itd. lako se ne slažem sa većim delom njegove analize i rešenjem, verujem da je Tobin u pravu kada to ističe, ako se stav polja interpretira kao isključivanje celine, kontinuirano postojećeg selfa, to je kontradiktorno našem fenomenološkom doživljaju i prema tome je različito od naše fenomenološke orijentacije (Tobin, 1982, Yontef, 1983). U integrisanom shvatanju self se odnosi na celinu osobe i ovo uključuje organizmičke regularnosti ili ponavljanja. Deo polja ali sa diferencijacijama. Postoji li karakter koji nije neurotičan? Da li postoje repeticije koje se ne zasnivaju na strukturi sličnoj stvari i ne baziraju se na ponovljenom pokušaju da se drži mentalne (self koncept) slike, već da se sazna ko sam ja dok ponovljeno i prirodno doživljavam sebe? Jasno, Perls i dr. su se slagali sa Geštalt psiholozima reagujući protiv njutnovskog pristupa izdvajanja individue iz sredine i zatim njihovog ponovnog kombinovanja pomoću dodavanja (Latner, 1983, str. 78). Ali šta to znači tvrditi da se osoba "može shvatiti samo kada se poveže sa interakcijama polja" (Latner, 1983, str. 78). To svakako znači da ljudi postoje sa smislom samo kao "deo polja". Pulsirajuće granice kontakta između osobe i sredine su "deo polja". Prva realnost je kontakt između. Ovo je u skladu sa egzistencijalističkim dijaloškim verovanjem da ne postoji "Ja" osim kao deo "Ja-Ti" ili "Ja-to", ne postoji ja sem kao deo interpersonalnog polja. Ali šta sa osećajem koje ima svaka osoba o ličnim granicama? Ovde Latner vrši dihotomizaciju (Latner, 1983, str. 80). Polsterovi elaboriraju pokazujući da osoba, iako je deo polja organizam/sredina, fenomenološki oseća self koncept i granicu. Ova svesnost o granici takođe konstituiše polje – fenomenološko polje. Postoji i kontakt granica između osoba i takođe Ja-granica koju svako doživljava. Polsterovi se bave ovim i Latner to eliminiše iz teorije polja (Latner, 1983, str. 80). "Ovo dvosmisleno signalizuje prebacivanje sa onoga što se činilo da predstavlja holistički pristup

242 sistemskom pristupu, jer Polsterovi sada opisuju definisane entitete koji se sreću na granici i uspostavljaju kontakt – kao bilijarske lopte" (Latner, 1983, str. 80). Latner nastavlja: "Perls i dr. kažu da mi možemo da mislimo o sebi kao o celovitim bićima: možemo da postignemo majstoriju izdvajanja našeg doživljaja sebe u ideju o osobi za koju mislimo da jesmo. Mi takode možemo da smatramo sebe bilijarskim loptama u praznom prostoru" (Latner, 1983, str. 81). Realnost mišljenja o sebi kao celokupnom biću ne znači nužno da mi sebe ne doživljavamo "kao deo polja", a ni da se uključujemo u Latnerov način mišljenja o bilijarskim kuglama. Latner tvrdi da "Inststiranje na granici podrazumeva strah od zdrave konfluencije" (Latner, 1983, str. 87). Insistiranje na separaciji sigurno može da bude izbegavanje zdrave konfluencije, ali zapazite: insistiranje na ličnim granicama može da bude izbegavanje zdravog povlačenja. Zdrava svesnost ukIjučuje separaciju i povezivanje kao procese granice koji deluju između seIfa (celokupne osobe) i sredine. Self koncept koji Polsterovi elaboriraju je egzistirajući fenomen i kao takav je deo polja. Socijalno-psihološko istraživanje o "gledanju sebe u ogledalu" indicira da self koncept može u velikoj meri da bude produkt polja. Kada Perls, Hefferline i Goodman tvrde da je veoma malo ličnosti zdravo, oni se bave procesima vezanosti za sliku umesto za realnost postojećeg polja. Ovo je prilično u skladu sa naglašavanjem Polsterovih važnosti proširivanja Ja-granica. Ovaj stav nije njutnijanski, ali makroskopski svet koristi njutnijanski jezik. Perls, Hefferline i Goodman su protiv vezivanja za ideju umesto za ono što jeste. Ja ne verujem da je to shvatanje protiv svesnosti sopstvene celovitosti. Latner dihotomizuje tako da moramo da biramo između bavljenja ličnim granicama i self konceptom kao realnim fenomenima ili poljem bez objekta. Verujem da je ovo primer Latnerovog dihotomizovanja njutnovskih i post-njutnovskih stavova i preteranog pojednostavljivanja post-njutnovskih stavova. On koristi lingvistički detalj da potkrepi preteranu generalizaciju. U njegovom tretmanu ličnosti Latner takođe teži da tretira svaki momenat selfa/sredine kao posebno postojeći bez prirodnih pravilnosti (na primer, Latner, 1983, str. 81) i zato radi sa temporalnim aspektom ono što njutnijanci rade sa prostorom. Ova interpretacija priznaje prostorno jedinstvo osobe i sredine, ali ne i temporalni aspekt. Izolovan trenutak više nije smislen od izolovane čestice. Jedna interpretacija (ne neka sa kojom bih se složio) "sada" Perlsa, Hefferline i Goodmana zapravo tretira sada kao takav izolovan momenat, a život (i terapiju) kao epizodičan. Mnogi su razjasnili da sada kao izolovan momenat nije ono što se pod sada obično misli u GT (L. Perls, 1973, 1978). Postoji paralelno pitanje u GT u socijalno/političkoj areni. U ovoj knjizi20 Latner govori o socijalnoj strukturi kao o nečemu što ograničava slobodno funkcionisanje i diskutuje o anarhizmu na pohvalan način (Latner, 1973, str. 62-63, 107). On ne diskutuje o polarnim opozitima: da je ovaj limit esencijalan za slobodno funkcionisanje. lako on to ne kaže eksplicitno, on ostavlja utisak da je socijalno/politička struktura neprirodna i da bi nam bilo bolje bez nje. Ova preterana reakcija na autoritarizam ne razlikuje 20

Ovaj tekst nije kritika njegove knjige iz 1973. Očigledno Latner iz 1973 nije sasvim isti Latner iz 1983. Ipak, kada su u pitanju teme o kojima se ovde diskutuje, ja nalazim izvesnu doslednost između ranijeg i kasnijeg rada.

243 veštačke, arbitrarne, kapriciozne strukture vladavine od neophodnih, racionalnih, socijalno organizmički vladajućih struktura. Time se ne otkrivaju posledice nedostatka strukture i ideje GP da priroda uvek sadrži strukturu. U svojoj knjizi Latner tvrdi da "Socijalne norme i događaji nisu razmotreni u terapiji, pošto nisu dostupni procesu terapijske promene. Niti su prirodni procesi dostupni promeni" (Latner, 1973, str. 131). Ovde on utvrđuje dihotomiju koja je više njutnovska nego u skladu sa teorljom polja. On razdvaja socijalne norme od terapije kada se mi sigurno bavimo socijalnim normama u terapiji (svesno ili ne) i pomažemo da se promene (ne nužno u konstruktivnom smeru). Važnije je što Latner dihotomizuje prirodne procese od neprirodnih. Biofeedbac je pokazao da, uz svesnost, mnogi prirodni procesi mogu da se kontrolišu i menjaju. Između ekstrema njutnovske i aristotelovske dihotomije i nediferencirane celine postoji diferencirano polje sa ujedinjenim polaritetima. Iako potpuni tok, promena, odsustvo strukturalnih ograničenja mogu da zvuče kao sloboda, ovo je pre jednako nepostojanju. Život i akcija dolaze od nehomogenog polja (Koffka, 1935,str. 43), iz otpora se rađa život, a bez otpora nema energije (J. King, 1976). Individualne stvari postoje kao deo polja, iako se ovo naročito odigrava u kontekstu jedinstva koje sve obuhvata (Capra, 1975, str. 145, Einstein ističe to isto).

5. Geštalt psihologija: integrisano teoretisanje Kohler kratak pregled ovog pitanja: Jedan način shvatanja bi bio taj da je priroda sastavljena od nezavisnih elemenata čiji čisti zbir konstituiše realnost. Drugi, da ne postoje takvi elementi u prirodi, da su sva stanja i procesi stvarni u beskrajnoj univerzalnoj celini, i da su prema tome svi delovi samo produkti apstrakcije. Prva ideja je sasvim pogrešna, druga sprečava razumevanje Geštalt principa više nego što tome pomaže... Hipoteza o univerzalnoj interakciji, ipak, daleko od toga da nam u ovome pomaže, daje umesto toga sliku prirode koje nas pogrešno upućuje. Ako prirodna nauka nikada nije bila naročito zainteresovana za doktrinu univerzalnog interakcionizma, filozofiju, nesputanu konkretnim primerima fizičkih fenomena, zbog toga je još više patila. Čini se da je doktrina potpuno prihvatanje principa Geštalta, a zapravo to samo korumpira taj princip. Ishod je zbrka koja vodi do pozicije koja je dijametralno suprotna geštalt principima. Ono što je važno se propušta: egzistencija u sebe zatvorenih do kraja proširenog geštalta sa njihovim naučno odredivim prirodnim zakonima... Geštalt princip u skladu sa sopstvenim empirijskim objektima, uključuje konačnu primenu i prema tome vodi do direktnih rezultata (Kohler, 1938, str. 30-31). Kohler razmatra dinamiku distribucije energije u kojoj ni jedan deo nije samodovoljan i u kojem lokalni tok energije zavisi od procesa u celini. Ako se slična koncepcija primeni na procese koji leže u osnovi senzornog iskustva, moramo izbeći grešku. U svom protestu protiv psihološkog atomizma William James jednom je rekao da u senzornom polju lokalno iskustvo se isprepliće sa svojim susedima na način koji je van poimanja čisto intelektualne teorije. On je takođe mislio

244 da originalno senzorno iskustvo je jedinstveno kontinuirano, a da se sve prepreke i granice kasnije uvode u polje iz praktičnih razloga. Sa tačke gledišta GP takva tvrdnja ne odgovara činjenicama. Ne odgovara opštoj dinamici međuzavisnosti celokupnog polja, postoje granice na koje dinamički faktori deluju prema meri segregacije umesto prema jedinstvenom kontinuitetu (Kohler, 1947, str. 80). Kada govorimo o sličnosti između budizma ili moderne fizike sa GT često se prihvata ili Jamesov stav ili se u najmanju ruku ne uspeva ovo da razlikuje od geštalt perspektive. Teorije relativnosti i kvantna teorija su matematičke i nemaju ovaj problem. Problem se javlja kada se matematički modeli prevode u reči i dolazi se do njihovog filozofskog značenja. Na taj način neke interpretacije su slične Jamesovim, tj. da je svet jedan veliki Geštalt koji nema inherentnu strukturu i da je sve povezano sa svim ostalim. Koffka je diskutovao o pitanju sveta kao jednog velikog geštalta: Da li to zanači da tvrdimo da su sve činjenice sadržane u takvim međusobno povezanim grupama ili jedinicama, da je svaka kvantifikacija opis pravog kvaliteta, svaki složaj i redosled događaja uređen i smislen? UKRATKO? DA LI TVRDIMO DA UNIVERZUM I SVI DOGAĐAJI U NJEMU FORMIRAJU JEDAN VELIKI GEŠTALT? AKO BI TO BILO TAKO MI BISMO BILI DOGMATIČNI KOLIKO I POZITIVISTI KOJI TVRDE DA NIJEDAN DOGAĐAJ NIJE UREĐEN ILI SMISLEN, I KAO ONI KOJI SMATRAJU DA SE KVALITET SUŠTINSKI RAZLIKUJE OD KVANTITETA. Ali upravo kao što kategorija uzročnosti ne znači da je bilo koji događaj uzročno povezan sa bilo kojim drugim, tako geštalt kategorija ne znači da bilo koja dva stanja ili događaja pripadaju zajedno jednom geštaltu. "Da primenimo kategoriju uzroka i efekta znači da otkrijemo koji delovi prirode stoje u ovoj relaciji. Slično, da primenimo geštalt kategoriju znači da otkrijemo koji delovi prirode pripadaju zajedno kao delovi funkcionalne celine, da otkrijemo njihovu poziciju u ovoj celini, stepen njihove relativne međuzavisnosti i artikulaciju većih celina u subceline" (Koffka, 1931, 1935, str. 22) /Naglasio autor/. Nije li svaka diferencijacija nametnuta od strane čoveka? Ne kreira li svaku strukturu posmatrač? Stav da zdrava osoba postoji samo ovde i sada bez stabilne strukture selfa predstavlja, oblik ovog stava o svetu kao velikom nedifernciranom geštaltu ______ ljudski koncepti smatraju statičnim. Ovo je oblik filozofskog idealizma. Wertheimer nije interpretirao geštaltističku teoriju polja na ovakav način: ono što je dato je samo po sebi do određenog stepena "strukturisano" ("Geštalti"), sastoji se od manje više konačno strukturiranih celina i procesa celina sa karakteristikama i zakonima celine, karakterističnim tendencijama i determinacijama delova od strane celine. Delovi se gotovo uvek javljaju kao delovi celokupnog procesa (Wertheimer, 1958, str. 14). On je nastavio i rekao da prirodno data artikulisanost i inkluzivnost varira. Ova diskriminacija onoga što se zajedno uklapa i što se ne uklapa suprotna je univerzalnom interakcionazmu i prilično u skladu sa shvatanjem GT da ne formiraju svi opoziti pravi polaritet, već samo oni koji se javljaju iz zajedničkog konteksta. Kurt Lewin upozorava: "Naračito je potrebno da onaj ko predlaže da se proučava celokupan fenomen pazi na tendenciju da se celine čine što je moguće obuhvatnijim... Ne vredi ništa više za psihologiju nego za fiziku da sve zavisi od svega ostalog" (Lewin, 1935, str. 289).

245 Geštalt psiholozi su jasno tvrdili da odnos figure i pozadine zavisi u velikoj meri od prirode situacije i da ne potiče celokupan red od posmatrača. Postoji struktura u situaciji. Ovo je deo onoga na šta je Perls mislio kada je rekao "pustite da situacija determiniše". Stav GP izbegava dihotomne filozofske izbore radi diferenciranih celina, naročito strukture (masa, entitet, statičnost) i funkcije (energija, proces, promena). Struktura i funkcija ne mogu da se ujedine ako se struktura eliminiše ili tretira kao neka vrsta iluzije ili epifenomena. Različite slike o selfu kao čistom interpersonalnom procesu koji se odvija na granici bez jezgra i kao reifikovano jezgro (homunkulus) zahteva integraciju u celovit stav. Ideja o konceptu selfa kao prisutnom procesu nije dovoljna kada je reč o fenomenološkom doživljaju selfa (Tobin, 1982), iako ovo mora biti deo celokupne eksplikacije. Postoji organizmički kontinuitet ili spontana repeticija koja se može nazvati selfom tako što je to više od memorije ili slučajnog pogotka. Verujem da fenomenološka realnost selfa i drugih entiteta nije iluzija i ne bi se kao takva trebala odbacivati. Verujem da bi veća sofisticiranost u pogledu GP stava bila od velike pomoći u GT. Jedan primer vrste pomoći koju možemo dobiti je u oblasti jednostavne kontradikcije u GT: neki kažu da mi ne interpretiramo, ali mi to činimo (to je ponekad lakše zapaziti kod drugih nego kod sebe). Isadore From je istakao interpretiranje kojim se bavimo kada u popularizovanom radu na snu tragamo za "egzistencijalnom porukom". Latnerov nepregledni univerzum je takođe interpretacija, onakva u kojoj se sve znanje redukuje na subjektivnu interpretaciju. Iako neki kažu da Geštalt terapeuti ne interpretireiju, reč interpretacija obično nije definisana. Ponekad se definiše kao "dodavanje informaciji, očiglednom". Takva definicija je prilično njutnovska. Jasno je da je ono što vidimo uvek delom u funkciji nas samih, a ne samo onoga što se tamo nalazi. U teoriji polja tvrdrnja da mi ne interpretiramo ima malo smisla, ukoliko se termin ne definiše tako da isključi neke vrste interpretacije. To ne znači da nema istine u tvrdnji, pošto je Geštaltstički pristup naglašava neposredno iskustvo umesto komadajuće, mehanicističke analize. U GP se do detalja opisuje razlika između mehanicističke, atomističke analize i Geštalt interpretacije i analize. U prvom slučaju sve pretpostavke njutnovskog pristupa se zadržavaju, u drugom delovi se diferenciraju iz celine i uvek se povezuju sa celinom na organski način. Drugi pristup je u skladu sa iskustvenim pristupom GT, prvi sa psihoanalitičkom interpretacijom i analizom. C. Zaključak Diskusija o teorijama u fizici korisna je za stimulisanje mišljenja u psihologiji. Ipak, uprkos prestiža fizike ove sličnosti ne dokazuju ništa u domenu rasprave. Čak ni u fizici nije moguća jedinstvena teorija polja. Zato, nemamo razloga da očekujemo da teorija fizike adekvatno pokrije ovo područje. Ona može da stimuliše, ali ne može da zameni naše sopstveno promišljanje.

246 Verujem da je potrebno da razlikujemo pravi njutnijanski mehanicizam od teorija polja koje koriste nešto njutnijanskog jezika ili koncepte, i da razlikujemo univerzalni interakcionizam i Geštalt teorije polja. Ja smatram da je cilj Geštalt istraživanja ili terapijske eksploracije da se stekne uvid u strukturu situacije koja se proučava. Naš cilj nije da budemo u jedinstvu sa univerzumom, niti da sledimo bilo koji metafizički sistem, već pre da istrazujemo situacije u skladu sa fenomenološkom egzistencijalističkom metodologijom pri čemu stavljamo metafizička uverenja u "zagrade" (Idhe, 1977). Verujem da je Geštaltistička koncepcija polja donekle u skladu sa teorijom relativiteta i opisuje polje terminima zatvorene jedinice proučavanja koja je unutar sebe diferencirana i ujedno diferencirana od šireg univerzuma čiji je deo. Diferencijacija često poprima prirodu polariteta, tako da se opoziti moraju kombinovati da bi se stekla celovita slika. Kada se raspravlja o GT kao terapiji "desnim mozgom" verujem da ova ideja polariteta predstavlja kontradikciju i da nije uzet u obzir linearni pol (ili bar nije minimiziran). Potrebna su nam dalja objašnjenja pristupa polja u GT, uključujući: odnos kao fundamentalni proces u svakoj teoriji polja, poređenje ovoga sa urođenim selfom, što je savremeni ekvivalent aristotelovog pojma suštine, čija se suštinska priroda otkriva umesto da odabere i koja ne zavisi od socijalne situacije (koja se smatra u tom kontekstu zlim uništivačem naše esencijalno dobre prirode), odnos između teorije polja, fenomenologije i egzistencijalizma i načina na koji se to manifestuje u našoj literaturi, šira eksplikacija prirode strukture u teoriji procesa, odnos između ovih pitanja o definiciji selfa, šta sada i ovde znači u terminima teorije polja, preporuke za metodologiju istraživanja u psihoterapiji koja proističe iz našeg shvatanja teorije polja, objašnjenje dijagnostike, ličnosti, ljudskog razvoja, porodičnih sistema, organizacionog razvoja sa stanovišta teorije polja, itd. Ljudi i orijentacija na proces Latner nam čini veliku uslugu time što ističe da humanističko teoretisanje kakvo je ono Polsterovih, često nije dobro integrisano sa stavom Geštaltističke teorije polja koja je orijentisana na proces. Takođe je tačno da ovo objašnjenje nije dovršeno u Geštalt terapiji. Na primer, nije dovoljno jasno uzet u obzir fenomenološki doživljaj kontinuiteta. Celokupna osoba i doživljaj selfa i ograničenosti zahteva ekspliciranje. Produženje kontakta u odnosu terapeuta i pacijenta tj. pojava kontinuiranog i predanog dijaloga, ne uzima se obzir kao ni odnos između ega i selfa. Mislim da nam je potrebno da proširimo teoriju polja kako bi objasnili humanistički nivo razmatranja i fenomenološke realitete. Mislim da nam je potrebno da humanističke tekstove prevedemo u termine procesa polja, a da pritom ne žrtvujemo holističku koncepciju čoveka. Moguće je biti orijentisan na čoveka, a ipak koristiti teoriju polja. U protivnom mi potvrđujemo Tobinovu kritiku da se GT nije bavila fenomenološkom realnošću celokupne osobe (Tobin, 1982). Latner diskutuje o humanističkoj orijentaciji Polsterovih i o orijentaciji polja i opisuje ih kao kompetitivne i suprotne. On ukazuje na njutnovske ili mehanicističke stavove u tekstovima Polsterovih i kaže: "Razlike u značenju ovih termina su ogromne (dolaze iz različitih univerzuma)" (Latner, 1983, str. 81). lako verujem da je on pokazao da je teoretisanje Polsterovih snažno prebojeno njutnovskim jezikom, Latner zaključuje uz

247 dihotoman stav da postoji humanistička diskusija o ljudima kao objektima u prostoru i drugačijem univerzumu koncepcije procesa koja proističe iz teorije polja: "različiti univerzumi". On zaključuje odlomak ovim paragrafom: Pomenuo sam da ovaj preokret omogućuje Polsterovima da se fokusiraju na objekte u prostoru, umesto na polje i konvergenciju energije. Apstraktno, formalno, to je tačno. Ali, zapravo, entiteti na koje se Polsterovi koncentrišu su ljudi. Tamo gde se Perls i drugi specijalizuju za funkcionisanje selfa – koji je proces – Polsterovi naglašavaju ljude, njihovu koncepciju sebe i način na koji njihovi self-koncepti oblikuju njihove susrete sa drugima. To je humanistička perspektiva lucidno prezentovana. Ne trošim ovo vreme da bih se tome rugao. Želim da naglasim korene i pretpostavke toga i da razlikujem ovo od drugačijeg načina mišljenja o GT (Latner, 1983, str. 83). Ovde Latner zapada u mehanicistički stav. Kako to da je svet jedan veliki Geštalt, a ipak, humanizam i teorija polja pripadaju različitim univerzumima? Verujem da postoji univerzum i da ne raspravljamo o tome koji univerzum, već pre koja vrsta sočiva da se koristi kada se gleda univerzum. Diskutujući o svojoj opštoj teoriji relativnosti Einstein nije tretirao svet kao jedan veliki geštalt, niti je pretpostavio postojanje više univerzuma. On je samo smatrao da se prirodni zakoni primenjuju u svakom domenu jednog univerzuma. Potreban nam je jedan jezik koji se primenjuje na ljude kao objekte i komplementarni stav koji ljude smatra procesom. Latner opisuje jednog jahača na dva konja. Umesto da upregne ove konje da zajedno vuku, on dihotomizuje (Latner, 1983, str. 72). Polje je koncept koji može da se primeni na bilo koji nivo ili područje rada. Može da opiše sadašnjost, kao i tok vremena od prošlosti kroz sadašnjost i budućnost. Fenomeni koji su reprezentovani konceptima objekata u prostoru mogu se smatrati kao "deo polja". Ne želim da redukujem naš teorijski rad na biranje između njutnijanskog humanizma ili jezika polja koji se ne bavi fenomenološkom realnošću ljudi kao ljudi. Hajde da se pozabavimo pitanjem opisivanja polja osoba/sredina pomoću koncepata koji reprezentuju celokupnu osobu i koji su takođe potekle iz teorije polja. Sa tim povezano mišljenje da je mali deo ličnosti zdrav (Latner, 1983, str. 81) zahteva reformulisanje tako da se uzme u obzir primarnost odnosa organizam/sredina dok se računa kako na repeticije koje organizam manifestuje (self) i na slike o ovim repeticijama koje osoba zadržava (slika o sebi). Ono što jeste, jeste. Mi postojimo kao delovi polja, i mi doživljavamo sebe kao objekte u prostoru, obe činjenice treba uzeti u obzir. Moraćemo se potruditi i kreirati da bi ovo postigli, ali da završimo tako što ćemo birati između naše teorije procesa i našeg humanizma za mene je neprihvatijivo. Geštalt psihologija i Huserlova fenomenologija imale su nedostatke koje su Perls i drugi imali baveći se ljudskim procesima u holističkim terminima, ali ne opisujući celokupne osobe. Ovo je rešeno kada se egzistencijalistička fenomenologija razvila iz transcedentne fenomenologije. Verujem da je poznavanje egzistencijalističkofenomenološke osnove iz koje potičemo veoma korisno. Ja smatram da naša suština nije u metafizici ni u fizici, već u našem neposrednom egzistencijalističkom iskustvu. Možemo povećati svoju efikasnost stavljanjem u zagradu i eksperimentisanjem. Redukujemo svoju efikasnost stavljajući u centar pažnje sofisticirane ideje iz drugih polja bez potpune asimilacije i integracije.

248

Nekoliko završnih reči Voleo bih da vidim da drugi slede Latnerov primer u povećavanju naše sofisticiranosti pri poboljšavanju našeg konceptualnog okvira, ali bih preferirao da koristimo imena i oznake koje se odnose na konceptualizacije, a ne na geografiju. Nadalje bih preferirao da se fokusiramo na kvalitet teorijskih prezentacija i na njihov sadržaj, umesto na ad hominem argumente. Da ovo učinimo treba da ostavimo po strani lično rivalstvo i grupno rivalstvo. Zauzimao sam se za to da prepoznamo da korišćenje njutnovskih koncepata u GT ne čini pristup uvek njutnijanskim i zahtevao sam veću sofisticiranost pri razlikovanju između postklasičnih shvatanja, naročito pri razlikovanju GP i univerzalnog interakcionizma. Takođe sam raspravljao o tome da bi u našem fokusu trebali da budu humanistički koncepti o celokupnoj osobi, umesto da fokus bude samo na određenim procesima kao što je bio slučaj sa Geštalt psiholozima, ali da to učinimo uz pomoć jezika teorije polja. Smatram da je ovo jedan od važnijih teorijskih zadataka koji sada stoji pred nama.

IV PRAKSA GEŠTALT TERAPIJE 13. DIFERENCIRANA PRIMENA GEŠTALT TERAPIJE Komentar 1990. godine ovaj esej i esej br. 14 "Tretman ljudi sa karakternim poremećajima" bili su napisani kao jedinstvena celina naročito zbog ove knjige. U prvom eseju ja generalno diskutujem o pitanju dijagnoze u GT, zašto je neophodna, koje su opasnosti i kako vršiti dijagnozu. Njenu korisnost ilustrujem u članku br. 14, kada govorim o tretmanu karakternih poremećaja u celosti, a naročito o tretmanu narcističkih i graničnih poremećaja ličnosti. Neki imaju utisak da se GT praktikuje u izolovanim, fragmentiranim epizodičnim susretima, ne vodeći računa pritom o širem kontekstu u vremenu (istorija), prostoru (porodica, zajednica, kultura), ličnom identitetu pacijenta (doživljaj sebe, razvojna istorija) ili prirodi karakterne organizacije ličnosti pojedinca. Da je ovo tačno GT bi se praktikovala bez diferencijacije toga ko se tretira ili konteksta u kojem se tretman dešava. Kritičari koji veruju da je ovo tačno kada je reč o GT, smatraju to fatalnim oštećenjem sistema, neki geštalt terapeuti (?) imaju isti stav o GT i nekima se to čini prednošću zbog fleksibilnosti, spontanosti i humanističkog stava. Za čitaoca koji je pročitao prethodna poglavlja ove knjige mora, biti da je jasno da se ja ne slažem sa ovakvom kategorizacijom GT, a još manje da smatram kako bi takvo ograničenje moglo da bude prednost. Smatram da bi takva ograničena metodologija

249 jako sputala kompetentnost terapeuta i sigurnost terapije. Mislim da stanje valjane prakse u GT zahteva difetenciranu primenu. Navedena pitanja su vitalna za razumevanje spektra GT i kako raditi sa različitim pacijentima u okviru GT u različitom okruženju. Razmotriću dijagnostičke procese od mog shvatanja GT i zatim ću to ilustrovati diskutujući diferenciran tretman borderline i narcističkih poremećaja ličnosti. Dijagnoza Želim da pišem o humanističkom pristupu i dijagnozi. Neki ljudi smatraju dijagnozu i humanistički dijaloški odnos sa pasijentima kao dijametralno suprotnim. Moje lično iskustvo je drugačije. Moje iskustvo pokazuje da tačna dijagnoza pomaže humanističkoj terapiji. Kada mi nisu bila jasna dijagnostička pitanja sa pacijentom, moje razumevanje pacijenta i pacijentov doživljaj sebe su bili redukovani, pa je zato efikasnost moje terapije bila jako redukovana. Ipak, humanistička pitanja o potencijalnim negativnim efektima dijagnoze su validna i ove diskusije treba shvatiti kako bi se došlo do dijagnoze i pristupa teoriji i praksi koja je efikasna i koja takođe uzima u obzir i opasnosti. Kratak istorijski pregled na razvoj od klasnične psihoanalize biće naša početna tačka. Argumenti protiv dijagnoze Klasični psihoanalitički establišment U vreme mog početka obučavanja u psihoterapiji (1962-1964), psihijatrijske klinike pod uticajem klasične psihoanalize, imale su tu žalosnu tendenciju da se bave na teoriji zasnovanim i od iskustva dalekim interpretacijama i medicinskim tipom dijagnoze, zasnovanim na opisima ponašanja, a koji su malo doprinosili efikasnosti diferenciranog tretmana. Tretman bi obično počinjao produženom dijagnostičkom fazom (tj. testiranjem i detaljnom psihosocijalnom istorijom), a zatim raspravom o dijagnozi među osobljem (npr. shizophrenia, paranoidni tip ili paranoja). Dijagnoza je malo značila za način tretiranja pacijenta, iako je davala dosta sadržaja koji bi postajao fokalna tačka terapeutove pažnje i glavni izvor terapijskih interpretacija. Činilo se da se više pažnje poklanja kategorizaciji i dijagnostičkoj debati nego kontaktu sa pacijentom. Dužina dijagnostičke faze zajedno sa Osnovnim pravilom psihoanalize upućivalo je pacijentu poruku da bi trebalo pasivno da priča o "problemu" ili o prošlosti, dok čeka da mu terapeut kaže šta to "zapravo znači". Terapeut je bio autoritet koji bi unapred znao šta je problem, koji su uzroci, kakav tretman je potreban i kakav je poželjan ishod i zatim bi to rekao pacijentu. U ovom tradicionalnom modelu terapeut je bio u hijerarhijskoj autoritativnoj poziciji, bio je posednik mudrosti koji ovu prosleđuje pacijentu. Utvrđivanje dijagnoze je bio deo podrške terapeutove uloge. Terapeut je bio ekspert koji je umeo da dijagnostikuje i interpretira. Analiza problema, snage, ciljeva, itd. i izbor tretmana smatrao se poslom

250 profesionalca. Bilo je malo poverenja u sposobnost individue da bira i da raste, da otkriva svoje lične situacije za sebe. Neposredno iskustvo pacijenta se nije poštovalo pošto se smatralo da pacijent zadržava nesvesno značenje i nema neposredan pristup nesvesnom značenju. Terapeut je imao pristup teoriji koja je osmišljavala materijal koji bi se pojavio u socijalnoj istoriji i na seansama sa slobodnim asocijacijama. Tako je produžen dijagnostički period bio deo vertikalnog, hijerarhijskog sistema u kojem dijalog i aktualno neposredno iskustvo pacijenta su bili podređeni teoriji, dijagnozi i autoritetu. Ako interpretacija ne bi dovela do razumevanja, smatralo se da je pacijent u otporu. Naposletku, do interpretacije se došlo kroz dijagnozu i proces procene terapeuta. Otpor je trebalo da prevaziđe terapeut. Bilo je malo prostora za spontanost, različitost, izbor, dijalog ili ono što se pojavi. U ovom tradicionalnom odnosu terapeut je zadržavao profesionalnu distancu i značaj, nije gratifikovao pacijentove želje i pretpostavljalo se da je nekoliko koraka ispred pacijenta, pažljivo razmatrajući sve što će reći pre nego što to učini i ne osećajući (u svakom slučaju ne pokazujući) nikakvu emociju (pošto bi to bio kontratransfer). Terapeutova uloga u tom modelu bila je da dijagnostikuje i da interpretira umesto da kontaktira. Aktuelno neposredno iskustvo terapeuta, kao i pacijenta, nije se naglašavalo, ukoliko se ne bi smatralo kontratransferom i zatim naglašavalo kao nešto što treba analizirati. Teorija je propisivala terapeutu ili pacijentu da ne budu aktivni ili da terapeut ne pokazuje emocije. Terapeut nije pokazivao osećanja i nije davao "Ja" izjave, itd. Ako bi bilo pacijent ili terapeut bili aktivni ili interaktivni, to se smatralo "acting outom" i "acting inom" – nije se smatralo nečim dobrim što se valja učiniti. Tako su kreativni i vitalni potencijal terapeuta, pacijenta, kao i odnos bili oštro ograničeni umesto da budu podržani kroz teoriju i pravila prakse tog doba. Takođe je postojala tendencija da se tretira bolest, a ne osoba (a kamoli da se poveže sa osobom). Pacijenti bi se kategorizovali u skučenu prostoriju. Egzistencijalističkim terminima, pacijent je bio tretiran kao "to", stvar koju treba modifikovati. Interpretacije izvedene iz teorije, kategorizacija i terapijska maska bili su deo metodološkog imidža. Ova terapijska metodologija bila je u skladu sa Frojdovim shvatanjem ljudske prirode prema kojem se pacijent smatrao kao neko kime dominiraju urođeni opasni nagoni i rigidna socijalna pravila. Celokupan sistem se zasnivao na nedostatku poverenja i sposobnosti čoveka za razvoj i ljudski susret. Ovo je bilo u skladu sa pogledom na svet koji se pojavio i terapijskim pokretima koji su usledili. Reforma unutar psihoanalize Na GT su uticali oni u okviru psihoanalitičkog pokreta koji su stavili naglasak na socijalno u psihoanalitičkoj teoriji ličnosti, umesto Frojdovog naglašavanja urođenih nagona i programiranih razvojnih matrica, kao i aktivniji model terapeutovog angažovanja nego što vredi za klasičan model. Ovaj pravac razvoja uključuje i Ranka, Reicha, Horney i zapravo većinu neofrojdovskih teoretičara. Oni su pisali o ljudskom

251 potencijalu za razvoj i važnosti odnosa za rast (kako tokom razvojnog formiranja karaktera, tako i u tretmanu). Ipak, u celini oni su ostajali u okviru psihoanalize i zadržali su četiri aspekta psihoanalitičkog sistema. Prvo, zadržali su psihoanalitičku teoriju svesnosti prema kojoj se veruje da mišljenjem i ponašanjem vladaju nesvesni nagoni koji nisu izabrani i koji nisu neposredno dostupni svesnosti osim uz pomoć produžene psihoanalitičke procedure. Frojd sasvim eksplicitno kaže da se nesvesnom apsolutno ne može pristupiti bez psihoanalitičke metode. Ovaj stav preovladava u celikupnim Frojdovim radovima i postao je kamen temeljac kasnijih rafiniranih shvatanja Frojdove psihoanalize (Masek, 1989, str. 275). Zanimljivo je da su pre-frojdovski koncepti nesvesnog tretirali nesvesno ne kao sasvim nepristupačno percepciji osobe, već su ga konceptualizovali kao implicitno, ali ne neposredno reflektovano u iskustvu osobe (Masek, 1989, str. 274). Prema ovom gledištu, prefrojdovski koncepti su bliži postfrojdovskim, fenomenološkim konceptima, uključujući i koncepte GT. Ali socijalno orijentisani reformatori psihoanalize nisu izvršili revolucionarni obrt u fenomenološku teoriju svesnosti prema kojoj ono što je van svesnosti jeste direktno dostupno senzornoj svesnosti. Drugo, oni su takođe zadržali psihoanalitičku teoriju odnosa koja je naglašavala establišment, vođenje i analizu transfera kao centralne tehnike tretmana. Treće, oni su nastavili da naglašavaju interpretaciju kao glavnu intervenciju. Ovo je povezalo prve dve tačke pošto su to uglavnom bili nesvesni aspekti transfera koji se interpretirao. Psihoanalitička debata težila je da preispita sadržaj interpretacije, ali nastavila je da naglašava samu interpretaciju. Tako su nove psihoanalitičke teorije izazov za teoriju nagona kao osnovu za interpretaciju, ali su zadržale na transferu zasnovan interpretativni fokus kao suštinu psihoanalitičkog tretmana. Čak i Heinz Kohut tvrdi da posle empatije mora da usledi faza interpretacije ako se psihoanaliza namerava završiti (Kohut, 1984). Četvrto, oni su i dalje u velikoj meri zadržali mehanicistički linearni model kauzalnosti u kojem se sadašnjost smatra determinisanom na linearan način prošlim događajima (naročito onim iz detinjstva). Humanističko egzistencijalni odgovor Humanistički i egzistencijalistički pokret protestvovali su protiv ovih trendova. Fenomenološka teorija svesnosti, dijaloška teorija odnosa i nelinearna teorija procesa kauzalnosti formirale su jezgro alternativnih teorija. Deo ovog pokreta činili su Carl Rogers, pokreti koji se bave grupnim procesima potekli su iz NTL laboratorija u Bethelu i naravno, tu je GT. U tretmanu se naglasak stavljao na jedinstvenost individue, odnos između terapeuta kao osobe i osobe koja je pacijent, na ovde i sada, veru u žar i snagu ljudskog duha i svesnosti i podržavanja poleta u ličnim interakcijama, kreativnosti i spontanosti. Carl Rogers je možda bio najjasniji kada je objašnjavao prirodu odnosa (empatičku vezu

252 sa terapeutom koji je emotivno prisutan kao osoba i pokazuje bezuslovno pozitivno prihvatanje, toplinu i slaganje). U humanističkom pokretu bila je jaka antipatija prema medicinskom i klasičnom psihoanalitičkom modelu, antipatija prema svrstavanju ljudi u kategorije i redukovanju ljudi na entitete bolesti. Humanistički i egzistencijalistički stav je bio takav da mi tretiramo cele ljude i celovitost ljudi javlja se u kontekstu susreta dve osobe. U humanističko egzistencijalističkom pokretu odnos je bio horizontalan umesto vertikalan, pacijent i terapeut rade zajedno kao ravnopravni (iako je fokus više bio na pacijentu pošto je bio terapijski zadatak). Autoritet nije pripadao profesionalcu i nije dolazio sa teorijom, već je bio posledica aktuelnog iskustva obe strane u terapijskom dijalogu. Novi humanistički stav dobro se slagao sa snažnim političkim i filozofskim shvatanjima GT i strasti protiv tiranije, arbitrarno nametnutih ili autoritarnih ograničenja, rigidne vezanosti za statičke aranžmane koji ne zadovoljavaju postojeće potrebe i protiv "fiksnih Geštalta". GT je odbacila naglašavanje dijagnoze karakteristično za klasičnu psihoanalizu zajedno sa teorijom o nesvesnom, teorijom odnosa i mehanicističkom teorijom kauzalnosti. Stav prema terapeutu kao autoritetu koji sve radi unapred, kome je potreban produžen dijagnostički period i koji bi potom govorio pacijentu šta je tačno u vezi sa njim, sve to je odbačeno u zamenu za veru u razvoj, istinu, vrednosti individue, koje se javljaju u socijalnoj interakciji – u dijaloškom odnosu između terapeuta i pacijenta. Bio sam uzbuđen kada sam otkrio GT i njen stav prema ljudskoj prirodi i tretmanu ljudi. Pobuna GT protiv kategorizacije, analiziranja i smeštanja pacijenata u malene sobičke prema uverenjima izvedenim iz teorije, apriornim ubeđenjima i konceptima, za mene je bila oslobađajuća. I pobuna protiv teorije o profesionalnom odnosu koja je diktirala da terapeut treba da bude distanciran i indirektan i koja je propisivala pokazivanje osećanja i drugih emocija prema pacijentu, meni se činilo da dovodi do razvoja. Od svih sistema koji su bili deo pokreta koji je sagledavao ljude i terapiju na nov način, GT me privukla zbog utemeljenosti u integrisanju, koje je obezbedilo nov teorijski okvir koji je prilagodio snagu i terapeutove i pacijentove vitalnosti i kreativnosti i zbog prihvatajućeg stava asimilacije iz različitih područja tehničkih i ličnih intervencija. Fenomenološki tretman GT, Rodžersa i drugih bio je radikalan zaokret u odnosu na klasičnu formulu koja je tretman izjednačavala sa interpretacijom, a interpretacija je bila u funkciji dijagnoze i teorije. Stariji sistem bio je daleko od fenomenološkog iskustva pacijenta (i terapeuta). Intervencije (sadržaj, redosled, uvremenjenost) su bile propisane teorijom. Spontanost, kreativnost i umetnost u psihoterapiji nisu se podržavali. Novi stav je nazvan pokret ljudskih potencijala, iz dobrog razloga. GT je značajan deo tog pokreta. Potvrđivala je da se razvoj dešava kada su ljudi u kontaktu sa onim oko sebe. Razvoj je bio ono što se pojavilo iz fenomenološkog fokusiranja (što je bio kontakt između posmatrača i onoga što se posmatra) i dijaloški kontakt. Pokret ljudskih potencijala smatrao je psihoterapiju poslom koji se bavi istinom i razumevanjem, a ne lečenjem bolesti. U takvoj atmosferi dijagnoza je odbačena kao i

253 teorija nagona, nedostupno nesvesno, transfer indukovan od strane terapeuta i mehanicistička kauzalnost. Argumenti u prilog dijagnozi Da li je antidijagnostička predrasuda otišla predaleko? Ponekad progres ide od jednog ekstrema do svoje suprotnosti pre nego što nađe ravnotežu. Smatram da je totalno odbacivanje dijagnoze bio slučaj zauzimanja suprotnog stava, a to je priprema za sintezu, za nalaženje zlatne sredine između odbacivanja kontakta i svesnosti sa jedne i kategorizacije sa druge strane. Napisao sam ovo poglavlje "Argumenti u prilog dijagnoze" za one u GT koji veruju da je dijagnoza suprotna GT. U ovom poglavlju ću razmotriti prednosti dijagnoze. Za one koji već znaju da je dijagnoza nužan i važan aspekt GT, ovo poglavlje može biti suvišno. Posle ovog poglavlja definisaću dijagnozu i diskutovati o njenoj prirodi. Ne smatram shvatanje koje ne prihvata dijagnozu sastavnim delom GT. Baš naprotiv, mislim da je valjana dijagnoza integralni i nezamenljivi deo GT. Jedan od nepoželjnih aspekata dodavanja antidijagnostičkog stava GT je taj da kada je kliničarima postala jasna potreba za dijagnozom i razmenom informacija o karakternoj strukturi i indikacijama u vezi sa tretmanom, oni su često prelazili sa GT na druge okvire. Antidijagnostička predrasuda, naročito na nivou klišea i na naivnom nivou, čini GT rajem za studente koji žele lako doći do naziva terapeuta i to čini GT lakom metom za nepriznavanje, neuvažavanje, polemiku i kriticizam. Ovo je bio problem za celokupnu humanističku psihoterapiju. Zapažen je nedostatak kliničke literature u vezi sa diferenciranom primenom Rodžersove terapije. Verovatno je delom bio uzrok relativno većeg uspeha psihologije Ja tokom osamdesetih uprkos činjenici da je empatički stav psihologije Ja ne samo sličan Rodžerovom pristupu, ali je mogla imati za osnovu rani rad Carla Rogersa u Chicagu (vidi diskusiju kod Kahna, 1989). Rodžerijanski pokret produkovao je istraživanja visokog kvaliteta i veliki broj istraživanja, ali postojeći teorijski stav ograničio je razvoj diskusije o diferenciranoj primeni u skladu sa dijagnozom. Moglo bi se zaključiti da je Rodžers pokušavao da pokaže da je na klijenta usmereni pristup u nemodifikovanom obliku mogao da bude uspešan u tretmanu hospitalizovanih shizofreničara. Naravno, dokazi koje je hrabro i jasno objavio Rodžers, pokazali su suprotno i podržavaju moju tezu (Rodžers, 1976). Terapeuti kategorizuju, procenjuju i dijagnostikuju Dijagnoza može da bude proces kojim se uz poštovanje poklanja pažnja onome što osoba jeste, pri čemu se obuhvata i jedinstveno individualno i one karakteristike koje su zajedničke i drugim individuama. Kategorizacija, procena i dijagnoza su nezamenljiv deo procene i kompetentni terapeuti to rade. Mi vršimo diskriminacije u vezi sa opštim obrascima, o tome kakva je osoba pacijent, koji je njegov glavni problem i koje su njegove dobre strane, kakav će biti verovatni tok tretmana, koji pristup bi verovatno bio efikasan, koji su izvori opasnosti. Pošto nisu svi pacijenti slični, mi zapažamo i na nas utiču razlike koje postoje među pacijentima.

254 Ne možemo izbeći dijagnozu: mi biramo hoćemo li na nameran ili nepromišljen način ili drugačije, ili uz punu svest i dobro promišljeno prići pacijentu. Opasnost od nametanja uverenja ili procene pacijentu bez svesne dijagnoze može da bude još veća. Mi možemo ove diskriminacije da vršimo uz novije podatke istraživanja ili možemo pokušati da otkrijemo sami bez obzira na to što smo profesionalno saznali. Ovo vredi za GT kao i za bilo koju drugu. Michael Vincent Miller je rekao: "Sadašnji momenti mogu da postanu slučajni i diskontinuirani ukoliko nisu utemeljeni u širu perspektivu koja uključuje prošlost i budućnost, što predstavlja stav prema ljudskom razvoju i način shvatanja kako ljudi stvaraju svoje iskustvo, tj. teoriju karaktera" (Miller, 1985, str. 53). Interakcija između GT i drugih sistema Verujem da materijal koji se bavi slučajevima, uključujući i dijagnostiku i tretman, uz druge obavljene rezultate istraživanja, prilično su relevantni za GT. I takav materijal iz GT bio bi prilično koristan za polje. Najnoviji trendovi u psihološkoj literaturi u SAD tokom poslednjih nekoliko godina naglašavali su korištenje materijala poreklom iz različitih okvira i pritom se nije pripisivala naročita efikasnost nijednoj školi mišljenja. Ova tendencija prema konvergenciji i eklekticizmu mnogo bi pomogla GT, kao što bi i GT mnogo pomogao ovoj tendenciji. I dalje smatram da je GT najbolji okvir za korišćenje mudrosti različitih pristupa. Čitajući Les Greenbergov rad može se sagledati korisnost GT u sofisticiranom eklektičkom istraživanju (Greenberg, 1986, 1988). Na žalost dijagnostički potencijal teorije GT nije dovoljno iskorišćen i ja sam uzbuđen i zadovoljan zbog napora koji se vrši da se ovo razvije širom sveta u ovom trenutku. U međuvremenu, pre nego što ovi napori sazreju i testiraju se, na raspolaganju nam stoji dijagnostičko znanje koje je već razvijeno. Ne ograničavam sebe onim što je već razvijeno u okviru GT ili što je već prevedeno ne termine GT. Ja sam psiholog koji praktikuje psihoterapiju iz perspektive GT, ali ja se ne bavim samo onim što je već elaborirano u literaturi GT. Uvek kad se pojavi deskriptivni materijal zasnovan na aktuelnom iskustvu koji će obogatiti moje znanje, ja koristim takav materijal i isto preporučujem onima koji su na edukaciji. Kako se to radi razmatram u desetom eseju (Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u GT) i takođe u nastavku ovog teksta. Upotreba kategorizacije, dijagnoze i procene Dobra dijagnostička deskripcija nije samo kategorizacija, već takođe informacija. Upotrebom uobičajenog dijagnostičkog jezika olakšava se razmena informacija, tako da možemo da učimo jedni od drugih. Slika koja odatle sledi trebala bi da sadrži opise i shvatanja koji su u većoj meri orijentisani na celokupnu ličnost. To omogućuje da se više pažnje posveti pitanju kontinuiteta ličnog identiteta, tj. da se time dopuni sada i ovde momenat. Ovo olakšava objašnjavanje pacijentove psihološke strukture. Pomaže terapeutovom učenju i korišćenje pacijentove razvojne i kliničke istorije za pacijentovo dobro. Dijagnoza osposobljava terapeuta da bude precizniji, da bolje vrši diskriminaciju i da artikuliše razumevanje određene i različite realnosti svakog pojedinog pacijenta i svakog tipa pacijenta.To omogućuje terapeutu da stvara bolje pretpostavke o tome šta

255 bi pacijent mogao da doživljava, kako bi on ili ona mogao da reaguje na određenu intervenciju, koja bi druga ponašanja mogla da prate ponašanje koje se prikazuje pred terapeutom tokom terapijskog sata, to omogućuje terapeutu da prepozna ključne razvojne događaje koje treba proraditi itd. Procena i dijagnoza pretstavljaju proces uz pomoć kojeg terapeutu njegovo iskustvo omogućuje da vrši diskriminacije na osnovu prepoznavanja obrazaca. Iako se terapijske odluke zasnivaju na više faktora, npr. opservaciji, dijalogu, emocionalnim reakcijama terapeuta, intuiciji, itd. ove odluke se donose na osnovu dijagnostičkih diskriminacija. Odluke koje treba da budu dijagnostički zasnovane uključuju: kojeg pacijenta primiti na tretman, upućivanje pacijenta na kliniku ili bolnicu, izbor intervencije, kriterijum za prepoznavanje znakova progresa. Pitanja se javljaju kada se sretnemo sa novim pacijentom: Koje glavne teme se pojavljuju? Kojom temom ću se najpre baviti? Šta je potrebno ovom pacijentu? Da li mogu da verujem u priču ove osobe, da li je priča verovatna? Da li pacijent manipuliše i ako je tako na koji način to čini i koja je svrha manipulacije? Da li ću se raspitivati o razvojnoj istoriji ili ću insistirati na tome da ostanemo ovde i sada? Da li ću svoje emocionalne reakcije podeliti sa pacijentom i hoću li svoja zapažanja o pacijentovom ponašanju izneti, ili hoću li se raspitivati o tome čega je pacijent svestan, ili ću predložiti eksperiment? Da li je bezbedno konfrontirati pacijenta? Da li je pacijent razuman? Da li je potrebno baviti se pitanjem organskih poremećaja? Da li je pacijent suicidalan? Zašto mi se čini da moja intervencija ima negativan uticaj? Da li se kod pacijenta javlja dekompenzacija ili on prolazi kroz impas? Možda pacijent reaguje na narcističku povredu? Zašto pacijent ne razume ono što mu govorim? Da li je to zato što se "pravi glup" ili nema predznanje koje bi podržalo razumevanje ili je smanjena njegova sposobnost učenja ili mu nedostaje neophodna inteligencija? Ili je pacijent hostilan, ili uplašen, ili potajno pokušava da od terapeuta napravi budalu? Ili možda terapeut nije jasan? Kakve su životne navike ovog pacijenta? Šta se verovatno odigralo u razvojnoj istoriji pacijenta što bi omogućilo da nam bude jasniji pacijentov put, značenje njegovog sadašnjeg ponašanja? Dijagnostičko shvatanje omogućuje terapeutu da bolje zna koje intervencije, kojim redosledom, u koje vreme da bude u stanju da ovo poveže sa prethodnim iskustvom u tretmanu različitih pacijenata sa iskustvom u radu sa sadašnjim pacijentom. Omogućuje pacijentu da bude svestan predostrožnosti koje su mu potrebne. Na primer, pacijent priča o porastu energije i zapravo o neiscrpnom izvoru energije. Da li je to normalno ili bolje od normalnog, fenomen koji treba podržati – ili je to početak manične faze nekoga sa bipolarnom depresijom i uzrok za zabrinutost? To takođe olakšava terapeutu razumevanje pacijenta koji se znatno razlikuje od njega samog. Terapeutu je relativno lako da razume pacijente koji su njemu slični i da empatično reaguje na njih, tj. to je slučaj sa terapeutima koji su i sami imali valjanu terapiju. Ali pacijenti koji se mnogo razlikuju zahtevaju veći napor: dijagnoza pomaže. Ona olakšava razmenu informacija među terapeutima i izoštrava percepciju terapeuta. Da li sami moramo da otkrivamo točak?

256 Takođe pomaže svest o tome što nije neposredno očigledno, naročito dugotrajnije implikacije. Ovo ćemo videti u nastavku kada ćemo razmotriti diferencirani tretman narcističkih poremećaja ličnosti u poređenju sa tretmanom borderline pacijenata. Definisanje dijagnoze Reč dijagnoza potiče od dve grčke reči koje znače "znati" i "između ili kroz". U najopštijem smislu se odnosi na razlikovanje ili diskriminaciju. Webster je definiše kao: "Čin ili proces kojim se odlučuje kakva je priroda bolesnog stanja pomoću ispitivanja, ILI pažljivo istraživanje činjenica koje determinišu prirodu stvari, ILI odluka ili mišljenje koje je rezultat takvog istraživanja ili ispitivanja." Ja termin dijagnoza koristim na sledeća dva načina: tako da se odnosi na pažljivo istraživanje činjenica ili na rezultat takvog istraživanja i ne ograničavam pojam na istraživanje bolesnih stanja. Psihološki rečnik English i English (1958) daje dve definicije dijagnoze: "Otkrivanje bolesti ili abnormalnosti na osnovu simptoma koji su prisutni i na osnovu izučavanja njenog porekla i toka ILI bilo koja klasifikacija individue na osnovu posmatranih karaktera." Jasno je da opšta značenja Webstera i Englisha i Englisha moraju biti prisutna u bilo kojoj kompetentnoj psihoterapiji. Ponovo prema English i English: Diferencijalna dijagnoza je razlikovanje između dve slične pojave traganjem za značajnim simptomom ili atributom koji se javlja kod samo jedne od tih pojava. Ovo je prošireno kroz analogiju sa medicinskom upotrebom u vezi sa stanjima bilo koje vrste. Čini mi se da je reč o vrsti disktiminacije koju dobri terapeuti uvek vrše. Dijagnoza kroz prizmu GT Dijagnostički proces je traganje za smislom. U teoriji GT smisao se javlja iz odnosa između figure i pozadine. Invarijanta figura-pozadina Oblikovanje figura/pozadina i proces konstruisanja značenja je invarijanta u ljudskom funkcionisanju (Spinelli, 1989). Kvalitet ovog procesa determiniše kvalitet svesnosti i samoregulacije osobe. Osoba sebe reguliše na organizmički način do te mere da figura koja se oblikuje u tom procesu biva kontinuirano oblikovana dominantnom organizmičkom potrebom osobe i sredine. Pažljiva fenomenološka studija procesa formiranja značenja figura/pozadiina kod osobe rađa razumevanje organizacije ličnosti osobe. Svaka jasna i živa figura nosi značenje, pošto se u trenutku i ističe na pozadini nečijeg iskustva noseći značenje. Ipak, ako se konstelacija figura/pozadina definiše samo

257 pomoću uzbuđenja koje postoji u nekom trenutku, time se smisao značenja jako sužava, iz čega proizilaze nedovoljne konsekvence za dobru terapiju. Dobra terapija zahteva mnogo substancijalniji smisao značenja, geštalt definisan svojim mestom u većem geštaltu tekuće egzistencije osobe, kao i ostatka ljudske sredine. Do one mere do koje je fenomenološka pozadina osobe površna, do te mere je takođe njen osećaj za značenje površan. Do one mere do koje fenomenološka figura neke osobe nije krhka, jasna i energizovana, do te mere će takođe i doživljaj smisla neke osobe biti redukovan. Proces figura-pozadina u terapiji U psihoterapiji ono što uobličuje figuru/pozadinu za terapeuta nije samo slučajno uzbuđenje ili pak bilo koja potreba ili interesovanje terapeuta, već pre jedna određena misija, jedan značajan momenat. Da bi bio efikasan terapeut mora da konstruiše značenje povezujući momenat sa većim geštaltima koji su vitalni za terapijski zadatak. U teoriji GT "self" je uvek međusobni odnos osobe i okoline, sadašnje polje organizam/sredina. Ipak, dok kontekst – pošto se polje organizam/sredina – menja iz trenutka u trenutak, svaka osoba ima karakteristične i jedinstvene načine povezivanja koje se veoma slabo menjaju tokom vremena, kroz prostor i kontekst i prenosi ih u svako novo polje. Ovaj obrazac egzistencije koji se unosi u svako polje uključuje ponašanje, senzacije, osećanje, verovanje itd. Dijagnoza je proces kojim terapeut traži značenje ili uvid u strukturu karaktera i ličnost pacijenta, diferencirajući sličnosti i razlike obrazaca tog pacijenta od onih različitih tipova pacijenata i kojim na osnovu toga odlučuje o intervenciji. Ovo je proces kojim terapeut povezuje sa onim što se u momentu pojavljuje sa većim geštaltom, naročito sa nepromenljivim karakteristikama interakcije osobe sa multiplim poljem organizam/sredina, u cilju kreiranja najbolje moguće terapijske intervencije pod postojećim globalnim okolnostima. Mi nastojimo da razumemo jedinstvenu osobu. Ali ne može se potpuno razumeti jedinstvenost osobe, ako se osoba ne razume u poređenju sa drugima. Ako osoba ima poremećaj mišljenja, terapeut neće razumeti tu jedinstvenu osobu ukoliko ne zna šta je to poremećaj mišljenja. I razumevanje poremećaja mišljenja je značajno samo u poređenju sa misaonim procesima ljudi bez poremećaja mišljenja. Klinički nam je često potrebno da razlikujemo depresiju koja potiče od gubitka druge posebne i važne osobe, od depresije koja potiče od praznine i kolapsa koji prati narcistički neuspeh. U prvom slučaju "Ja" izjava terapeuta može da se doživi kao otvaranje i brižnost. U drugom slučaju "Ja" izjava terapeuta može da se doživi kao nametanje, kao zahtev za reakcijom, što rezultira narcističkom povredom i ovo se javlja na početku terapije. Može čak da dovede do preuranjenog završetka. U bilo kom trenutku neki aspekti celokupnog, postojećeg obrasca manifestovaće se u polju organizam/sredina. Tokom dijagnostifikovanja terapeut pokušava da razume celokupni obrazac od prve manifestacije tog obrasca u određenom polju organizam/sredina. Dijagnoza nije samo pokušaj da se stekne uvid u funkcionisanje strukture, već je to takođe pokušaj da se to učini na početku tretmana kako bi terapeut imao na raspolaganju potrebne informacije u pogledu stavova i intervencija koji su

258 potrebni. Diferencijalna dijagnoza omogućuje da se koriste početne manifestacije postojećeg obrasca, da se ovo razlikuje od drugih obrazaca, dok terapeut još može da modifikuje svoj odgovor. Značenje, kontakt i nesvesno Postoji beskonačno veliki broj potencijalnih figura/pozadina, koji variraju zavisno od osobe, biologije, mesta, vremena, kulture, itd. Ipak, u jednom trenutku može da postoji samo jedna jasna figura. Najveći deo vremena šire značenje je van fokalne svesnosti osobe, tj. odnos između figure koja je manifestna i pozadine na kojoj se najpotpunije značenje može iskusiti, ostaje u drugom planu. Ovo može da bude korisno, pošto kada bismo bili svesni samo konačnog značenja veoma velikih ili geštalta širokog spektra, promaklo bi nam neposredna konkretna realnost koja se javlja. Kada bismo videli zvezde, promakao bi nam miris ruža kraj puta. GT se obraća svesti osobe baveći se samim procesom svesnosti, tako da ono što se sistemski izostavlja iz svesnosti može da postane svesno kad je to potrebno. Da bi ovo učinio efikasno, terapeut mora u figuru da uključi veće geštalte kako njegova perspektiva ne bi bila ograničena na pacijentovu. Ovde ne govorim o kompulzivnom, opsesivnom ili intelektualizujućem fokusu na dijagnozu ili konačno značenje, već bogatstvo i mudrosti terapeutove orijentacije. Dijagnoza, kao bilo koji oblik značenja, nije apsolutna, naprotiv, to je konstrukcija. Ova konstrukcija nastaje iz kontakta terapeuta i pacijenta. U GT značenje se konfiguriše posebno i zajedno između terapeuta i pacijenta. Teorija, uključujući i teoriju GT, dijagnozu i istraživanje mogu da pomognu da se razjasni šta je figura, a šta pozadina i kakav je odnos između figure i pozadine najkorisniji za istraživanje u datom momentu. Za pacijenta geštalt u tom trenutku stiče svoje značenje prvenstveno na osnovu delova u većoj celini celokupnog životnog toka. Geštalt u tom momentu terapije svoje značenje stiče na osnovu svog udela u većoj celini ukupne terapije, naročito na osnovu terapijskog odnosa sa terapeutom i konačno na osnovu celine života pacijenta. Primeri i diskusija Iz susreta terapeuta i pacijenta, jasna figura oblikuje se u svesti terapeuta. Na primer, grupni terapeut primećuje mladog muškarca koji počinje da crveni kada u sobu ulazi privlačna mlada žena. Od kakve važnosti je to za terapiju? Da li terapeut treba direktno da komentariše ono što je zapazio? Da li bi bilo prikladno pokušati sa eksperimentom koji se bavi kontaktom među članovima grupe koji bi omogućio da se ovaj muškarac i žena nađu u neposrednoj blizini? Zamislimo na trenutak da je reč o mladom muškarcu koji ima dobru podršku, prilično je otvoren u kontaktu, kao i spreman za rad na svesnosti u grupi i želi da radi na svojoj anksioznosti u pogledu žena koje ga privlače. Sada zamislimo na trenutak suprotan scenario, mladić je osetljiv, lako povredljiv, koji postaje paranoidan i besan kada oseti pretnju. Sada zamislite da je mladić homoseksualac i da je ambivalentan u vezi sa svojim pomešanim pozitivnim i negativnim osećanjima prema ženama.

259 Nadam se da je ovo jasno svim čitaocima – ove distinkcije bile bi značajne za terapijsku intervenciju. Drugi primer: terapeut primećuje da kada kaže pacijentu da je on delom odgovoran za svađu sa ženom koja se desila prethodne večeri, pacijent to ne prihvata. Da li je u pitanju pacijent koji je veoma stidljiv, koji sebe okrivljuje i koji će se verovatno osećati postiđeno pred terapeutom? Ili je možda to pacijent koji radi sa terapeutom isto što i sa svojom suprugom, tj. ne reaguje? Ili je to osoba koja hronično reaguje ne preuzimajući odgovornost i kojoj je potreban vrlo čvrst i asertivan stav terapeuta? Možda je to psihotičan pacijent koji je van kontakta sa realnošću? Opet pretpostavljam da bi ove distinkcije bile značajne za način reagovanja terapeuta. U nastavku ćemo detaljnije istražiti kako dijagnostičke distinkcije mogu mnogo da znače za diferencijalni tretman pacijenata sa narcističkim poremećajem karaktera i borderline pacijenata. U drugom primeru pacijentovo vrpoljenje postaje figura terapeutove svesnosti. Da li je to narcistički povredljiv pacijent koji bi reagovao stidom, besom, itd. ako bi se vrpoljenje istaklo? Da li je pacijent konformista koji bi reagovao na bilo koji eksperiment koji bi objasnio vrpoljenje, ali sve to na "kao da" način? Da li je taj pacijent bizaran i obično još dramatičnije nego danas gestikuliše? Ili je u pitanju samo jedan stegnuti neurotičar koji bi zaista bio u stanju da prihvati nešto od negirane emocionalne energije koju oslobađa vrpoljenjem kada bi na tome radio? Kako terapeut odlučuje na šta će reagovati i od kakvog je to značaja za terapiju? Deo odgovora na pitanje je: povezujući figuru koja je sada i ovde u centru pažnje sa pozadinom njenog značenja kako za pacijentovu fenomenologiju, tako i za posmatrane životne navike pacijenta (fenomenologija pacijenta i drugih koji posmatraju pacijenta) i sa onim što se javlja u interakciji dveju osoba. Dok počinjemo da anticipiramo ono što će se verovatno dogoditi i reagujemo prema našem diferencijalnom razumevanju osobe, tj. na osnovu diferencijalne dijagnoze koja diskriminiše ovog pacijenta prema onome u čemu je sličan i različit od ostalih, mi sistematski primećujemo svoje shvatanje i svoj odgovor. Zatim testiramo svoje shvatanje obrasca i naše reakcije prema aktuelnom doživljaju koji se javi tokom vremena kao posledica kliničkih interakcija. Da li Geštalt terapeuti analiziraju i dijagnostikuju? U nekim od izjava na nivou klišea, tvrdi se da Geštalt terapeuti ne analiziraju i ne interpretiraju. Ako se ovaj tip izjave odnosi na to da nema psihoanalitičkih interpretacija, ovakva izjava se može braniti, iako nije tačno za moju praksu. Ali bilo koja tvrdnja da Geštalt terapeuti uopšte ne vrše analizu ili interpretaciju je besmislica. Svaka opservacija dodaje mnogo postojećim podacima. Izbor onoga što će se posmatrati, šta će se naglasiti, koja značenja istaći u pogledu interakcije posmatrača i posmatranog, sve to podacima dodaje nešto. Eksperimenti koje predlažemo, opservacije, domaći zadaci, naše emotivne reakcije, sve to se javlja kao deo značenja u okviru fenomenološke interakcije, uključujući i zaključke. Bar četiri faktora omogućuju da interpretacija bude u skladu sa teorijom i praksom GT: prvi je da su izjave fenomenološki zasnovane. O ovome je već diskutovano, ali

260 ukratko: ovo se odnosi na stavljanje u zagradu, epoche, itd. Tako je potrebno da svaka izjava bude objašnjena putem fenomenološke redukcije kako bi se aktuelno iskustvo izdvojilo od naslaga prekoncepcija. Drugi faktor, u kliničkoj situaciji se fenomenološka eksploracija vrši na dijaloški način. Ovo znači da se pacijent hrabri i uvežbava da učestvuje u eksperimentisanju i da sam zaključuje. Kada se analizira pacijent, njegovo fenomenološko svesno iskustvo je najvažniji test tačnosti. Treći. Da bi bio u sladu sa teorijom GT, zaključak bi morao konačno da bude preveden na jezik procesa. U kliničkoj situaciji i u mnogim preliminarnim diskusijama, jezik može da ne bude još transformisan u procesne termine. Interpretacija izrečena mehanicističkim jezikom mogla bi da bude: "Vi ste neprijateljski raspoložena osoba". Interpretacija izgovorena jezikom procesa: "Ponašate se ljutito, a da to ne izražavate direktno". Često pacijent vrši mehanicističke interpretacije, umesto procesne. Često sam čuo pacijente koji osećaju prazninu kako zaključuju: "Ja nemam svoje ja". Pacijent mehanicistički interpretira sebe. Razmišljanje o selfu (ja) kao o stvari koja nekome nedostaje ili je neko ima je žalosna mehanicistička interpretacija koja može da dovede do očaja i odvede pacijenta dalje od rada na sopstvenom razvoju. Proces kojim se doživljava praznina je proces selfa. Nedavno sam radio sa pacijentom koji je govorio o bolesti svog postarijeg oca. On je govorio o mogućoj dezintegraciji "porodične celine" kao da je to stvar koja se automatski pretvara u ništa sa promenama. Kada je preveo "porodičnu celinu" na procesni jezik on je shvatio ljudska ponašanja koja sačinjavaju "porodičnu celinu", da bi se ovo moglo promeniti posle smrti njegovog oca, i da porodica nije statična, već da je uvek u procesu menjanja. Četvrti faktor, koji omogućuje da interpretacija ili analiza bude u skladu sa Geštalt teorijom je "strukturalno-jasna analiza" (Wertheimer, 1945). Neke analize se tretiraju kao sume zasebnih monada, kao kod hemijske formule. O ovakvim analizama su Geštalt psiholozi govorili kao o sumativnim analizama. Ova vrsta analize ne uzima u obzir strukturu celine. Umesto da dovede do uvida, takva interpretacija je mehanicistička, simplicistička i navodi na pogrešne zaključke. Drugi način da se ovo kaže je taj da su u Geštalt analizi delovi integrisani u celinu. U analizi koja nije u skladu sa geštaltističkim stavom delovi su derivirani iz nekog spoljašnjeg teorijskog stava. Kao što to Fuchs kaže: "Postoje dve vrste analize: u jednoj se celina deli na subjedinice koje su već date ili sadržane u samoj celini, u drugoj arbitrarni princip pocele se nameće celini" (Fuchs, 1938, str. 354). Jedan primer: čovek govori o svom problemu na poslu sa supervizorom. Njegov supervizor je autoritaran, arbitraran, nepredvidljiv. Distribucija odgovornosti, autoriteta i važnosti nije racionalna i pravedna. Pacijenta je lako povrediti i reaguje primitivnim besom. Terapeut radi sa transfernim reakcijama pacijenta, pošto postoji sličnost između šefa i pacijentovog oca. Terapeut interpretira da se pacijentova reakcija može objasniti transfernim fenomenom, tj. da je uzrokovana pacijentovim iskustvima sa ocem u prošlosti. Transfer je samo jedan deo i mora se povezati sa celokupnim poljem kako bi struktura bila jasna. Sam za sebe ne obuhvata veliki broj faktora u aktuelnoj situaciji koji bi bili neophodni. Interpretacija koja se zasniva na jasnoj strukturi jasno govori o tome kako

261 se pacijent ponaša, oseća, kako opaža u aktuelnoj situaciji, kako u prvi plan uvodi uverenja i stavove koji su formirani u prošlim situacijama, kako se ovo ponašanje uklapa u opšte funkcionisanje pacijenta kako to podržava struktura situacije na poslu i ličnosti uključenih u situaciju, itd. Mislim da se dijagnoza u GT mora vršiti tako da se potpuno prepozna struktura celine. Kada se bavimo ljudima to znači da treba uzeti u obzir njihovu sliku o sebi i njihov identitet tokom vremena, kontekst značenja njihovih sadašnjih interakcija, istoriju takvih interakcija u različitim kontekstima koji odlikuju pozadinu sadašnjeg trenutka, i slično. Kad se bavimo dijagnozom postavlja se pitanje šta je normalno, a šta abnormalno. Pomenuo sam u svojoj diskusiji o definiciji dijagnoze da nisam ograničio njenu upotrebu na dijagnozu patologije, ipak, pitanje normalnosti i patologije javlja se kada posmatramo postojeće obrasce i odlučujemo o intervencijama. Odstupanje od norme znači odstupanje od norme. Može se govoriti o subnormalnom ili supernormalnom ili drugačije. Ali od suštinskog je značaja da bude jasno koji kriterijum se koristi kada se upotrebljava termin abnormalno. Ono što je statistički normalno u grupi ili kulturi može, a ne mora biti normalno bilo u kontekstu teorije o ljudskom funkcionisanju ili sa stanovišta organizmičkog funkcionisanja neke određene individue. Ono što je funkcionalno za osobu u jednoj kulturi ili kontekstu može da bude prilično disfunkcionalno u drugom. GT obuhvata teoriju normalnosti koja nije specifična po sadržaju, već po procesu. To znači da teorija obuhvata koncept normalnosti koji je kulturno neutralan, definiše normalnost terminima procesa formiranja i destrukcije figure i pozadine u polju organizam/sredina. Ovo ostavlja mnoga pitanja o filozofiji i moralu bez odgovora, ali obezbeđuje standard normalnosti koji je prilično koristan za terapiju. Ako je relacija osobe sa sredinom takva da je svesnost i da su procesi kontakta jasni i formiraju dobar Geštalt koji obuhvata ono što je prisutno, kao i ono što je potrebno i osobi i sredini, tada je to psihičko zdravlje. Sa stanovišta fenomenologije i teorije polja, ne postoji apsolutno zdrava kultura ili standard u odnosu na koji se mogu procenjivati pojedinci ili kulture. Ipak, možemo posmatrati ponašanje osobe i opisati ga terminima koji jasno pokazuju da li postoji jasnoća svesnosti, kontakta, granica, itd. Ovo ostavlja dovoljno mesta za to da neke devijantne osobe u "bolesnoj kulturi" budu zdrave, te da se podržavaju ljudi, čak i u zdravoj kulturi da smatraju sebe ili druge nezdravim. Test dijagnoze je fenomenologija pacijenta i terapeuta i dijaloški proces među njima. Nikakav statistički ili teoretski test, ili mišljenje terapeuta ili unapred postavljen kriterijum ishoda ne može da zameni diskriminaciju koja se zasniva na fenomenološkom fokusu, dijalogu i autodeterminisanoj autoregulaciji pacijenta. Procena i dijagnoza trebalo bi da se izjednače sa brojem u priručniku DSM III. Može biti u pitanju paragraf deskriptivnog materijala. Dijagnoza je ono što obavlja posao o kojem govorim u ovom poglavlju. Ne postoje dve jednake terapije. Mi razmišljamo o terapijskom odnosu kao o povezivanju jedinstvene ličnosti pacijenta sa manifestnim jedinstvenim prisustvom terapeuta. Ali postoje obrasci uz pomoć kojih se mogu diskriminisati odlike prema

262 kojima su ljudi slični, odnosno, nisu slični. I mišljenjem uz pomoć ovih termina, tokom vremena smo naučili iz iskustva sa postojećim obrascima da svaka jedinstvena situacija nije potpuno jedinstvena i da ne moramo da ispočetka sami izmišljamo točak. Kako ja vršim procenu i dijagnozu? Pre nego pređem na razmatranje nekih specifičnosti diferencijalnog tretmana pacijenata sa narcističkim poremećajem ličnosti i borderline stanjima, izložiću neka opšta posmatranja o tome kako ja vršim procenu i dijagnozu dok se dijaloški povezujem sa pacijentom. Pre svega, uvek kada je to moguće ja počinjem kliničku interakciju tako što se usredotočim i stavim u zagradu sve predrasude, tako da kada sam sa pacijentom mogu da pratim ono što je očigledno ("dato") i da dopustim da deluje na mene. Šta to vidim i čujem? Kakav je kvalitet i način kontakta? Kako funkcioniše pacijentov proces svesnosti? Šta je to što posmatram i kako to na mene deluje? Posmatram način disanja osobe, telesni stav, kretanje i zvuk glasa. Koliko je pacijent napet i kakav je obrazac tenzije? Kakva je boja njegovog lica, lakoća kretanja, živost? Da li postoji gracioznost i snaga u kretanjima? Da li je ritam govora spor, kakva je visina glasa? Da li je glas staccato? Ili možda isprekidan?

Inicijativa Da li pacijent preuzima inicijativu? Da li mi dopušta da je ja preuzmem? Da li reaguje na mene, da li se možda ponaša kao da sam ja irelevantan? Ili možda reaguje samo na mene, izostavljajući sebe kao autonomnu jedinku? Koherentnost priče Koliko je koherentna priča pacijenta? Da li jedan aspekt sledi iz drugog? Da li ono što pacijent priča deluje razumno ili otkrivam kako se pitam "Šta se ne slaže u ovoj slici?" Da li je to logično prema koncenzusom utvrđenim standardima? Da li me priča zbunjuje, da li počinjem da podozrivo gledam ili da klimam glavom? Da li je priča nepotpuna i ostavlja praznine? Živost i emocionalnost Koliko je pacijent vitalan? Da li emocije, i kvalitet i intenzitet, odgovaraju situaciji ili priči o kojoj se priča? Kakav je kvalitet energije? Ravan? Potpuno ravan, kao kod psihotičnog povlačenja? Ili možda ravan kao kod depresivnog afekta. Da li je energija staccato, označena brzim retroflektovanim povlačenjem? Ili gladak, kao da je sve uvežbano? Da li energija deluje preterano ili se figura formira i menja veoma brzo? Promene tokom sata

263 Kako se gestovi i drugi neverbalni aspekti menjaju tokom časa? Da li se latencija odgovora, retrofleksije, emocionalni kvalitet menjaju tokom časa? Da li se to dešava u linearnom smeru, npr. pacijentovo ponašanje se poboljšava tokom časa, ili ono što je verovatnije, da li se menja zavisno od teme o kojoj se u trenutku razgovara i značaju koji ona ima za pacijenta? Slušanje pacijentove priče GT je bila deo humanističke reakcije protiv često neemotivne, beživotne i opsesivne rutine u koju su se klasični psihoanalitičari upustili, uključujući i slobodne asocijacije (koje pametnjakovići iz GT ponekad nazivaju "slobodnim disocijacijama"), i prisećanje sadašnje i prošle istorije. Geštalt terapijske grupe, grupe za senzitivizaciju i slične, otkrile su uzbuđenje i vitalnost aktivnosti koje se sada i ovde zbivaju. Cilj ovog novog načina bio je fokusiranje pažnje na ono što je pacijent osećao da je za njega od značaja, umesto da vreme provode baveći se onim što ne angažuje organizam. Nažalost, mnogi Geštalt terapeuti su krajem šezdesetih tretirali bilo koju diskusiju o pacijentovom životu kao izbegavanje realnosti, tj. "ovde i sada" (vidi diskusiju u prvom eseju – "Savremeni trendovi u GT"). Ovakav radikalan stav izazvao je stimulaciju, buru, strast i zanos. Ovaj radikalan i simplicistički stav je bio najviše popularizovan i izvikan. Bio je jednostavniji od teorijski bolje utemeljenog stava GT koji je zahtevao diskriminaciju onoga što je bilo zaista važno za pacijenta u tom momentu. Vešti GT ne zadržavaju dugo ovaj radikalni stav. Aktuelno iskustvo kao i bolje razumevanje teorijskih razmatranja dovelo je do praćenja onoga što diktiraju dijalog i pacijentove brige. Oni koji su preterano pojednostavljivali GT teoriju i tretirali je kao rigidnu dogmu bili su prisiljeni da biraju između ograničenosti i rada u skladu sa onim što su smatrali da predstavlja ortodoksne principe GT tehnike i klišee, ili su mogli da se pobune protiv njih i da odbace GT. Mnogi od njih prešli su sa GT na druge terapije, zbog ograničenosti koju su zapazili. Bolje razumevanje teorije GT i uloge teorije (i razlikovanje od verbalizacije na nivou klišea) učinilo je očiglednim da je za mnoge od nas Hobsonov izbor nepotreban. Nedavno je Erv Polster (1987) jasno izjavio da je ogroman značaj životne istorije osobe, kao i da je važno izneti dramu. Verujem da je moguće raditi kompetentnu, obuhvatnu, dugotrajnu psihoterapiju, a da se pritom ne poštuje važnost pacijentove priče. Odgovor na kompulsivan početak terapije sa dugotrajnom dijagnostičkom fazom i prikupljanjem istorije nije odbacivanje dijagnoze i istorije već radije, rad na tome kada se pojavi i kada je relevantno za fenomenološki i dijaloški klinički rad. Uticaj na terapeuta Da li reagujem zainteresovano ili apatično? Ako me ne dotiče ono što pacijent priča, zašto je to tako? Jesam li ja "nedodirljiv"? Da li druge stvari iz mog života ometaju pristupačnost za ovog pacijenta? Ili možda pacijent ne izražava ništa što je od organizmičke vrednosti za njega? Ili se možda ipak izražava nešto od organizmičke vrednosti, ali se energija retroflektuje, povlači? Ako pacijent ne utiče na mene, na koji

264 način se to dešava? Šta je zadržano u meni? Da li reagujem tužno, saosećajno, besno, radosno? Koja osećanja, asocijacije, metafore se javljaju? Šta terapeut doživljava važno je iz više razloga. Važno je da terapeuti budu svesni sopstvenih reakcija tako da mogu da budu odgovorni za njih, da se usredotoče, stave u zagradu predrasude, da spreče nesvesnu kontaminaciju intervencija. Štaviše, da budu u stanju da uđu u dijalog, da poznaju svoje reakcije iz dijagnostičkih razloga. Postoji tendencija kod mnogih terapeuta da krive pacijenta za sopstvenu reakciju. U psihoanalizi koncept otpora i projektivne identifikacije ponekad se koristi na takav način. Nažalost, ovo se takođe javlja i u GT. U oba sistema, dobra praksa zahteva da terapeut preuzme odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije. U GT ne smatramo sve emocionalne reakcije terapeuta kontratransferom. Reakcija je kontratransferna kada se projektuje bez uvida u sadašnje polje i kada predstavlja ostatak od nekog drugog polja, tj. drugog vremena, mesta ili osobe. Kada se emocionalna reakcija terapeuta dešava uz uvid i uglavnom kao reakcija na pacijenta sada i ovde, nije reč o transferu. Ipak, može da bude u pitanju drugačiji vid parataksičkog poremećaja (ili ne) i može, a ne mora, biti dobro da se o tome govori sa pacijentom. Naravno, sve ove diskriminacije zavise od toga da terapeut zna kako na njega utiče pacijent. Dopustiti da se oformi figura Kada se usredotočim i stavim u zagradu predrasude i dopustim da na mene utiče pacijent, dozvoljavam da se oformi figura. Dozvoljavam sebi da budem impresioniran očiglednim. To znači da dopuštam da nešto uđe u svest, dozvoljavam da se figura izoštri i to kroz celokupan proces formiranja i destrukcije figure. Ovo ostavlja prostora za spontane reakcije, radoznalost, itd. i dopušta da se oblikuje odnos između interakcije koja se dešava ovde i sada i šire pozadine. Figura koja se javlja oblikuje spontano odgovor na pitanja kao što su: "Kako je shvatam ovo?" "Šta me u ovome interesuje?" "Šta čini da ovo funkcioniše?" "Šta je od ovoga važno?" Obrasci koji se javljaju tokom časa i paralele sa pričom pacijenta Posmatranje paralela između onoga što se dešava tokom terapijskog odnosa i teme ili priče na kojoj pacijent radi je naročito značajno za diferencijalni tretman. Ako pacijent radi na obrascu ponašanja koji se ne javlja tokom seanse, zašto se obrazac ne javlja? Ako se javlja tokom seanse, ako se ovo predoči svesti pacijenta to često omogućuje terapeutu da voljno ne bude deo repetitivnog obrasca međusobnih odnosa pacijenta koji nisu bili zadovoljavajući. Na primer, 25-godina star mladić žali se na nedostatak emocionalne reagibilnosti prema ženama sa kojima se viđa. Dok govori o nedostatku topline, uzbuđenja, brige senzitivnosti, itd. sa ženama u osnosu, on zvući ravnodušno, intelektualizujuće. Sadržaj se sastoji od dosta racionalizujućih, opsesivnih krugova. Ono što se javlja kod terapeuta je svest o izbegavanju osećanja u interakciji tokom seanse i to je ključ za ono što se takođe dešava u odnosu sa ženama. Ovo je pacijentu i terapeutu dalo dve polazne tačke za isti problem.

265 Kada je svoju opservaciju terapeut saopštio, ili kada je podelio sa pacijentom sopstvenu reakciju ili predložio eksperiment, pacijent je bio povređen, poječao je odbranu, postao rastresen i nije bio u stanju da se bavi značajnijim psihološkim radom. Kada je terapeut empatički slušao, lagano povlačeći paralele sa prethodnim tvrdnjama pacijenta, stanje pacijenta se poboljšalo, njegova otvorenost, kao i dubina psihološkog rada. Ovo je predstavljalo paralelu dobrom stanju pacijenta u kom se nalazio kada bi njegovi prijatelji i ljubavnice pokazivali brigu za njegova osećanja. Opservacija tokom seanse je pomogla ubrzavanju razumevanja pacijentovog funkcionisanja van terapijskog časa, a izveštaji o ponašanju pacijenta izvan terapijskog časa olakšale su razumevanje onoga što se dešavalo tokom terapijskog časa. Ponekad klarifikacija dolazi iz nedostatka sličnosti. 37-godišnja udata žena sa dvoje male dece izvestila je kako se bezbedno oseća u intimnosti terapijskog susreta i kako se bolje osećala posle seanse. Na seansama je delovala bistro, imala je izražen smisao za humor, bila je otvorena, pokazivala je zdravorazumski rezon i radila na sebi. Ono o čemu je izveštavala kada je reč o suprugu bilo je da je glupa (što je predstavljalo i njenu i njegovu opservaciju), rigidna, zatvorena, tvrdoglava. Odakle diskrepancija? Na početku terapije snažno se branila, ali tokom vremena je naučila da će terapeut reagovati brižno, da će slušati, da neće napasti i da će biti diskretan u feedbacku. Kod kuće je doživljavala da je suprug napada, da je sarkastičan, da se izoluje, da odbacuje afektivne reakcije, itd. Kroz dobar kontakt sa terapeutom ona je uspevala da oseti nešto kohezije i samopoštovanja, a kada situacija nije nudila bezbednost ona bi se osećala fragmentisano, besno i ponekad panično. To se naročito dešavalo sa njenim suprugom, njihov odnos je bio vrlo kontaminiran transferom koji su oboje nosili iz ranih razvojnih iskustava sa sopstvenim roditeljima. Šta sve ovo čini razumljivim? Pitam se što je to što sve ono što mi je rečeno ili što opažam tokom rada čini to razumljivim? Ako je to važno, šta je to što ga čini važnim? U tome je terapeut neka vrsta istraživača. Kako uklapam ono što posmatram? Pre mnogo godina radio sam sa parom koji je u to vreme već bio u braku oko dvadeset godina. Tokom tog vremena oni su se dogovorili da on može da ima veze sa drugim ženama, što on nikada nije učinio. Ona je sada zahtevala da se dogovor promeni, a on je bio spreman da se zbog toga razvede. Ono što je toliko važnim činilo tu promenu za oboje, kada nije označavalo nikakvu intenciju u vezi sa promenom spoljašnjeg ponašanja? On nije nameravao da uđe u vezu. Šta je to što je dogovor činilo toliko važnim? Za njega je bilo od vitalnog značaja da zadrži simbol svoje slobode tako da se ne oseća uhvaćenim i zarobljenim kao u odnosu sa majkom. Žena je postala jako nesigurna zbog svog izgleda kako je starila i želela je promenu dogovora kao znak nastavka njegovog zanimanja za nju. Dijagnostička pitanja o prošlosti i korelacije Kada dobro radim sa pacijentom ne razmišljam ni o interpretacijama, ni o dijagnozi, ni o teoriji. Ipak, ponekad razmišljam o ovim pitanjima. Ponekad se to pojavi posle

266 seanse, ponekad pre, ponekad tokom časa. Ponekad figura u nekom momentu bude uobličena ovim apstraktnijim pitanjima, a da ja lično ne prekinem kontakt sa pacijentom. U tim slučajevima, figura u tom trenutku spontano se oformi na osnovu apstraktnije informacije iz mog predznanja. Ponekad kada se zaglavim ja podsetim sebe na to što znam o pacijentu i našoj istoriji i usredotočim se. Ono što sledi nije zamišljeno kao iscrpna ili sistematična lista, već pre indikacija nekih relevantnih faktora koje ja uzimam u razmatranje. Nivo podrške Ja vršim diskriminaciju nivoa psihološke organizacije pacijenta (psihotičan, karakterni poremećaj, neurotičan, "normalno neurotičan") kao i diskriminacije bioloških, etničkih, kulturalnih faktora. Od najveće važnosti je: priroda karakterne strukture pacijenta. Sposobnost za kontakt Kakva je sadašnja sposobnost pacijenta za kontakt? Empatija: Do koje mere je pacijent u stanju da pruža i prima empatiju, tj. da razume fenomenološku realnost druge osobe. Intimnost: Različite oblike sposobnosti za dijalog treba proceniti. Ovo uključuje sposobnost da se pregovara, da se svađa, da se traži kompromis, da se raspravlja, da se istraži sopstveni stav i da se sasluša druga osoba i da se sa njom ostane u kontaktu kada neko pitanje postane teško ili frustrirajuće. Ponekad se previđa takođe zdrava i neophodna sposobnost da se nešto ostavi, da se povuče, da se od nečega odustane. Agresija: Do koje mere je osoba u stanju da koristi psihološku agresiju asertivno i na integrisan način, uzimajući u obzir potrebe i ograničenja drugih? Da li osoba pokazuje brigu za sebe i druge kada koristi agresiju? Da li osoba ima kontrolu nad primenom agresije, npr. da li razmatra posledice? Radost: Do koje mere je pacijent u stanju da se zabavlja, da doživljava uzbuđenje, da se igra, da bude senzualan, seksualan? Proces svesnosti Centralna oblast koja se razmatra je istraživanje načina funkcionisanja procesa svesnosti osobe. Kako osoba oseća, opaža, zaključuje, želi? Kako teče izvor svesnosti, ili kako se zaustavlja? Šta ulazi u svesnost, a šta se drži van nje? Kako se izbegava svesnost, tj. uz pomoć kojih sredstava? Proces svesnosti je od najvećeg značaja za procenu kapaciteta osobe za podršku sebi samoj i za kontakt različitog tipa. Proces formiranja i destrukcije figure i pozadine: koji je tipičan način kretanja osobe kroz proces formiranja i destrukcije figure i pozadine, tj. kroz fazu prekontakta, fazu

267 kontaktiranja, finalnog kontakta i postkontakta? Da li osoba dozvoljava da se nova figura pojavi u svesti? Da li se različitim stimulusima dozvoljava da imaju efekta? Kojim stimulusima se to dopušta, a kojim ne? Da li osobu mogu da stimulišu njene potrebe i potrebe onih iz njene okoline? Da li osoba dozvoljava da se figura koja se javlja izoštri? Da li se osoba prepušta finalnom kontaktu i spontano dovršava i objedinjuje akciju? Konačno, da li osoba prelazi u postkontakt interakciju umanjenog selfa? Zdravo funkcionisanje zahteva da se figura menja u skladu sa potrebom. Ako se menja presporo, osoba ostaje zaglavljena u rigidnom stanju, nesposobna da dovrši figuru, da je ostavi za sobom i da nastavi sa novim figurama. Ako se menja prebrzo, figura se ne produbljuje i to rezultira površnošću. Da li se figura menja toliko brzo da se ništa ne produbljuje, kao kod histerije? Ili osoba zadržava nepromenjenu figuru tako dugo da se izbegava finalni kontakt ili postkontakt? Sposobnost za diskriminaciju: Da li osoba tačno vrši diskriminaciju? Koliko dobro? Da li osoba vrši diskriminaciju samo unutar ili-ili kategorija (kompetentan-zavistan, dobarloš, divno-sranje)? Ili osoba toliko fino diskriminiše da ne dolazi do akcije? Da li osoba može da razlikuje svoje roditelje od značajnih drugih osoba u sadašnjosti? Da li osoba može da razlikuje legitiman autoritet od autoritarne kontrole? Slobodu od dopuštenja? Odgovornost od krivice? Ukusno od bezukusnog ili odvratnog? Nivo značajnosti? Beznadežno od mogućeg? Prihvatanje i osećanje: Da li osoba priznaje sopstvene akcije, osećanja, misli? Da li osoba oseća ili samo intelektualno posmatra ili zaključuje o odgovornosti za sebe? Koji poremećaji granice se najčešće javljaju kod osobe (npr. projekcija)? Izražavanje svesnosti: Da li osoba izražava svoje emocije, želje, misli? Da li izražavanje ide od osobe ka osobi? Ili dolazi do defleksije, premeštanja ili se pretvara u trač? Da li osoba zadržava emocionalnu energiju i značenja povezana sa osećanjima, željama, mislima ili samo priča o tome? Lični odnosi Kakva je istorija odnosa osobe? Da li su odnosi neizbežno kratki? Ili baš suprotno, zavisni odnosi koji su nezadovoljavajući ili čak ima i zlostavljanja? Da li osoba razmatra i svoje potrebe i potrebe partnera, ili samo potrebe jedne osobe, svoje ili druge osobe? Da li je osoba u stanju da sreće nove ljude? Da uspostavlja značajne interakcije sa ljudima koje poznaje? Da li osoba može da se izdvoji i da sebi pruži podršku? Da li osoba može da se približi ljubavnoj fuziji i da ipak sebi pruži podršku? Da li se osoba kreće između zdrave konfluencije i povlačenja, ili se zaglavi u uzak spektar duž kontinuuma kontakta i povlačenja? Rad Da li osoba pokazuje predanost i posvećenost postignuću i dovršavanju posla karakterističnu za njen uzrast, poreklo, inteligenciju i vrednosni sistem? Da li osoba obavlja posao koji je emocionalno zadovoljavajući i adekvatan za finansijsko izdržavanje? Da li je osoba u stanju da se žrtvuje za dobrobit projekta ili cilja? Da se žrtvuje zbog lične dobrobiti? Da li je osoba u stanju da se odrekne postignuća i

268 posvećenosti kako bi uspostavila ravnotežu u sopstvenom životu? Da li je osoba u stanju da se preda poslu i da se povuče sa posla? Dalja profesionalna pitanja u vezi sa procenom Postoji nekoliko etičkih pitanja u vezi sa kompetentnošću koja se javljaju u vezi sa dijagnozom. Verujem da kada nema sistematičnosti dijagnostifikovanja to znači da se radi najbolja moguća terapija, čime se ne izvršava profesionalni zadatak. Za Geštalt terapeute to znači da uzmu u obzir bihejvioralne kao i druge fenomenološke podatke, tj. da ne isključe sistematski ni jedan podatak. Istovremeno, dijagnoza radi dijagnoze nije sredstvo poboljšavanja kvaliteta terapijskog rada. Ona može da ima intelektualnu vrednost ili može biti korisna za istraživanje, ali nije od koristi za terapiju i zapravo nas ubeđuje da je terapeut (a možda takođe i pacijent) zainteresovan za prikupljanje informacija radi dijagnoze na takav način da to ometa umesto da pomaže terapiji. Srž profesionalne obaveze utvrđivanja tačne dijagnoze je nešto što je ujedno i srž fenomenološke discipline: utvrđivanje i prepoznavanje razlike između hipoteze i činjenice. Koji je izvor informacije, koliko je poznato, koji su podaci i do koje mere je sve to potvrđeno? Ako terapeut nema adekvatnu edukaciju, terapiju, disciplinu i skromnost da bude tačan u vezi sa onim što je uopšte poznato (stanje umetnosti) i što i sam terapeut zna, pacijent može da bude doveden do preteranog poverenja u terapeutova mišljenja ili može na neki drugačiji način da bude zaveden mudrošću terapeuta. Terapeuti koji nemaju dovoljno predznanja u vezi sa istraživanjem ili filozofskom analizom neće biti u stanju da ovo dobro obave. Isto vredi i za terapeuta koji je angažovan oko narcističke inflacije i koji zapravo može da aktivno, iako najčešće nesvesno, traži više divljenja nego što je prikladno. I naposletku, dijagnoza je sistematsko prepoznavanje obrazaca koje je korisno za zadatak. To nije svrstavanje osobe u pretince. To svakako nije podela ljudi na dobre i loše, na vredne i one koji to nisu, na one koji su sposobni za razvoj i oni koji to nisu.

14. TRETMAN LJUDI SA KARAKTERNIM POREMEĆAJIMA Komentar Ovaj članak iz 1990, kao i članak broj 13 "Diferencijalna primena Geštalt terapije" napisan je u obliku jedinstvene celine za potrebe ove knjige. Trinaesti članak se bavi opštom temom dijagnoze. U ovom eseju diskutujem o dijagnozi i tretmanu karakternih poremećaja, uz detaljnu ilustrativnu diskusiju o narcističkoj i borderline ličnosti.

269 Opseg ovog eseja Intuicija nije dovoljna Verujem da je terapija danas bolja nego pre dvadeset godina. Mislim da je efikasnija i da manji broj pacijenata pati zbog neefikasne ili povređujuće terapije. Ovo naročito vredi za karakterne poremećaje. Ja svakako doživljavam da je u mojoj praksi došlo do ovih poboljšanja. Neka moja lična poboljšanja kao terapeuta potiču od onoga što je naučila opšta profesionalna zajednica. Ja sam učio iz iskustva kliničara različitog tipa. Verujem da razmena iskustva znači veoma mnogo i da terapeuti ne mogu da budu u skladu sa stanjem u svojoj profesiji tako što će pratiti samo sopstvenu intuiciju, osećanja ili učenje samo jednog mentora ili jednog sistema. Razmena iskustava više kliničara potrebna je da bi se uskladile generalizacije i stavovi, da se dodaju nove perspektive i da na taj način budemo u stanju da učimo iz tretmana velikog broja pacijenata koje niko sam za sebe ne bi uspeo da vidi. Neka poboljšanja do kojih sam došao kao terapeut potiču i iz mog ličnog odrastanja i starenja, uključujući i ukupno 40.000 časova individualne, grupne i terapije sa koterapeutom, kao i vreme provedeno u razmišljanju, podučavanju, konsultacijama i pisanju o stečenom iskustvu. Želim da podelim sa drugima nešto od onoga što sam naučio. Kroz ovaj esej nameravam da ilustrujem kako diferencirano razumevanje celokupne karakterne strukture dovodi do diferencirane aplikacije GT i poboljšanja tretmana. Posle opšte diskusije, ja ću diskutovati komparativno tretman narcističkih i borderline karakternih poremećaja. Za to postoji više razloga. Najvažniji je to što želim da ilustrujem nešto detaljnije na koji način je diferencijalna dijagnoza značajna za moje praktikovanje GT, da pokažem jedan mogući način za poboljšavanje tretmana putem diferenciranog razumevanja. Izabrao sam poređenje između narcističkih i borderline pacijenata zato što se često sreću u kliničkoj praksi, zato što ja lično imam dosta iskustva u radu sa njima, a dijagnoza je od velikog zančaja za tok terapije, izbor intervencije, shvatanje podrške koja je potrebna pacijentu, kao i drugih potreba. Bez adekvatnog razumevanja, u najboljem slučaju tretman ovih pacijenata krivuda, tj. bez fokusiranja na ono što je esencijalno, bez potrebnog osećaja za redosled i tajming. Uz dobro razumevanje ovih pacijenata tretman može da bude uspešan, a bez toga može da dođe do pogoršanja. Štaviše, bez adekvatne perspektive terapija sa ovim pacijentima postaje opasna za mentalno zdravlje terapeuta. Ne postoji "prava" intervencija Nadam se da će diskusija biti korisna za praktikovanje GT, ali se takođe nadam da će čitalac pokazati dužan oprez. Ponekad čitam u psihoanalitičkoj literaturi tvrdnje koje kažu, npr. da kao reakcija na kliničku situaciju postoji samo jedan korektan analitički stav (Kohut). Ne postoji pravi put. Ne postoji tačan odgovor ili stil bilo u GT ili u psihoanalizi. Ne postoji jasan konsenzus po pitanju tretmana karakternih poremećaja, iako mnogi pišu kao da znaju zaista odgovore i put. Zaključci sadržani u ovom eseju takođe nisu tačni u apsolutnom smislu. Zaključci su moji i zasnovani na iskustvu u

270 radu sa tipom pacijenata koji ja privlačim, s obzirom na moju ličnost i slabosti i snage, itd. Opšte diskusije o karakteristikama pacijenta i opcijama za tretman moraju se adaptirati određenom kontekstu terapeuta, pacijenta, terapijskog sistema, terapijskog stila, zajednice, itd. Da bi zadržali holistički integritet, trebali bi da asimilujemo bilo koju generalizaciju poreklom iz psihoanalize, a ne bi trebalo introjektovati sažvakane delove u sistem GT (vidi esej br. 9 "Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u GT"). Na primer, veliki deo diskusije u psihoanalitičkoj literaturi, npr. Mastersona, govori o minimalnoj učestalosti tretmana od tri puta nedeljno, pa sve do šest puta nedeljno. Diskusija može da pretpostavi dve godine do ulaska u srednju fazu tretmana (što nije loša procena), što bi u takvoj psihoanalizi značilo 300 časova tretmana. Ako se tretman odvija jednom nedeljno, ili čak dva puta nedeljno stvarna situacija tretmana mora se uzeti u obzir pri asimilaciji bilo koje tvrdnje. Učestalost nije jedina varijabla. Prema mom mišljenju, Mastersonova diskusija o tretmanu borderline i narcističkih poremećaja ličnosti suviše je dragocena da bi se ignorisala. Ipak, Masterson tvrdi da kada pacijent želi emocionalni odgovor od terapeuta on pokazuje otpor ili je reč o acting outu. Prema Mastersonu u pitanju je acting out jer je zadatak analize intelektualan (Masterson, 1981, str. 78). Pošto je ovaj stav toliko suprotan stavu GT, očigledno, njegove deskripcije terapijskog zadatka ne mogu se uzeti u obzir, bez asimilacije. Kohut takođe pokazuje koliko velika razlika između terapijskih stavova može da bude, kada kaže da je analiza beznadežno dovedena do mrtve tačke, zato što je analitičar nepopravljivo pogrešio dopuštajući pacijentu da otkrije da je rimokatolik. Smatram da kvalitetan GT zahteva vrstu predznanja koju psihoanalitička diskusija obezbeđuje i koja može da bude od izuzetne pomoći. I isto tako smatram da je potrebno tačno i duboko razumevanje sebe od strane terapeuta. I takođe dobro teorijsko i praktično razumevanje sistema GT, uključujući i centralnu ulogu dijaloga i fenomenološkog fokusa i kako se to može ostvariti u terapiji. Ja nastojim da razmotrim opšta profesionalna zapažanja, uključujući i dijagnozu, psihodinamiku, tretman sa stanovišta drugih perspektiva, studije ishoda i procesa, itd. Ali u ovom eseju, ne diskutujem o svemu tome eksplicitno i sistematski. Ovo je samo jedno od ograničenja ovog eseja koje treba zapazati. Moji zaključci nisu naučno provereni. Čak i ne pokušavam da uspostavim operacionalizovan kriterijum koji bi direktno doveo do takvih studija. Štaviše, mnoge fine i važne dijagnostičke distinkcije, razvojno poreklo, itd. nisu uključene u diskusiju. Ne razmatraju se svi karakterni poremećaji. Ne utvrđujem tiplogiju ili potpuno razmatranje dijagnoze ili tretmana karakternih poremećaja. Ne pokušavam da dupliram ili da sumiram DSM III, niti da prevedem na jezik GT. Ovo nije izlaganje o dijagnostičkim kriterijumima. Sve gore navedeno je važno za čitaoca. Nadam se da mi u GT popunjavamo neke praznine. Moj cilj ovde je prvenstveno da to učinim, da podelim sa drugima sadašnja iskustva, nadajući se da će to kasnije dovesti do potpunije sistematizacije i testiranja i da će u međuvremenu pomoći onima koji se sada nalaze na vatrenoj liniji.

271 Naročito želima da naglasim da GT nije, da ne može i da ne treba da bude priručnik ili kuvar. GT zahteva da kliničar uspostavi kontakt sa jedinstvenom osobom u ulozi klijenta sa otvorenošću zasnovanom na usredotočenosti, stavljanju u zagradu, fokusiranju, dijalogu sa osobom. To zahteva umeće i dijalog, a ne primenu tehnike ili dogme. U skladu sa ovim je moja namera da svoje iskustvo podelim sa drugima. Ali mi možemo da učimo iz prošlog iskustva i iz tuđeg iskustva. Da bi se vešto vodila terapija nije potrebno generisanje razumevanja ili intervencija bez obzira na destilovano iskustvo polja. O potrebi za razlikovanjem nivoa karakternih poremećaja Došlo je vreme da počnem da radim. To je bilo 1965 u Eselenu, napredni workshop za terapeute su vodili Fritz Perls i Jim Simkin. Tokom tog workshopa učesnici su izvlačili brojeve i radili su u paru 1:1 pred grupom prema redosledu koji je bio određen. Kada je došao red na mene, članove grupe je uznemiravala moja briga zbog otsutnosti jednog člana grupe koji je bio izuzetno nesrećan i jako poremećen. Neki od njih su želeli da napuste grupu i da ga nađu. Jim je bio ljut na grupu i na osobu koja je otišla. Jim je bio u jednom od svojih poznatih raspoloženja kada je osećao da je on upravu i bio je mrzovoljan. On je smatrao člana koji je nedostajao odgovornim za sebe i nije hteo da napravi pauzu. Fritz se sa tim nije složio i smatrao je da je ovaj učesnik suviše bolestan da bi se smatrao odgovornim. Zapravo, ako se dobro sećam posle 25 godina pacijent je možda bio psihotičan. Fritz je smatrao da je psihotičnim pacijentima potreban drugačiji tretman. Ovaj incident je bio jedan primer. Zapazio sam tokom ranijih kontakata sa Perlsom da je on jasno razlikovao kome će se konfrontirati, koga će ostaviti nasamo, kome će blago prići. U bolnici u kojoj sam radio i sreo Fritza, on je pokazao izuzetnu sposobnost da uspostavi kontakt sa psihotičnim pacijentima do kojih drugi ne bi uspeli da prodru. Ipak, tokom demonstracionih workshopa koji koriste snove, kada pacijent u snu ne bi pokazivao nikakve znake života, on je verovao da je to znak psihoze i ne bi prihvatio da radi sa tom osobom. U kliničkom radu, kao i u životu, on je zastupao diskriminaciju. Naravno, nije uvek bio uspešan u diskriminaciji. Tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih, u GT je postojalo prepoznavanje obrazaca momenta, malo prepoznavanja ponavljanja na nivou crta. Ali malo se pažnje sistematski poklanjalo tipologiji, osim na veoma grubom nivou Fritzovih i Jimovih neslaganja u Esalenu. Ali pojedini Geštalt terapeuti, npr. oni koji su radili sa psihotičnim pacijentima, znali su da su dijagnoze i diferencijalni tretman neophodni i ponašali su se u skladu sa tim. Ipak, u najvećem broju se radilo i radi se sa pacijentima koji nisu psihotični, ali su u većoj meri poremećeni i problematičniji od neurotičara. Naravno, govorim o karakternim poremećajima o kojima se za sada najčešće govori kao o poremećajima ja. Često ovi pacijenti frustriraju terapeuta, oni su problematični tokom terapije i u prošlosti je ishod najčešće bio negativan. Molim vas da primetite da ovo nije vredelo samo za GT, već za sve oblike terapije. Klasična psihoanaliza je imala isti problem sa istim tipom pacijenata. Ponekad bi ovi pacijenti bili na punoj analizi pet puta nedeljno, po sedam do deset godina i bilo bi im sve gore. Ili bi viđali niz analitičara, a da nije bilo

272 poboljšanja, već je dolazilo do deterioracije. Problem je bio opšti za celokupnu psihoterapiju, a ne samo problem psihoanalize ili GT. Jerry Greenwald (1973) je ilustrovao jednu vrstu reakcije na te pacijente. On je počeo da priča o H (hranljivim) i T (toksičnim) osobama. Ova gruba dihotomizacija je bila jedna od reakcija na frustraciju koja se javljala usled ove vrste tretmana. Ovaj pristup je bio pejorativan i nije pomogao da se diskriminiše nivo ili priroda poremećaja ili pak šta je to što bi terapeut treblo da radi drugačije. Nisu bili adekvatno uzeti u obzir strukturalni deficiti u psihološkoj organizaciji pacijenta sa karakternim poremećajem. Ovaj stav je pogoršao situaciju, doveo do pokušaja da se poboljša ishod frustriranjem pacijenta. Činilo se logičnim, ali ništa nije učinjeno da se proveri da li je proces koji se zbiva između pacijenta i terapeuta opisan tačno, nije se vodilo računa o fenomenologiji pacijenta, nisu se uzimali u obzir dugoročniji rezultati, itd. Često bi pacijenti postajali paranoidni, besni i povređeni. Često bi napuštali workshope ili terapiju sa takvim terapeutom, otvorenih rana na način na koji nije bio isceljujući. I kroz ovu praksu naučili smo neke stvari. Postoje neke očigledne diskriminacije koje bilo koji kompetentan i odgovoran kliničar vrši, npr. da li je pacijent psihotičan, opasan po sebe i druge, da li mu je potreban medicinski tretman ili bar medecinske konsultacije da bi se utvrdilo moguće medicinsko stanje ili potrebni psihofarmaci. Jedan skup takvih diskriminacija predstavlja utvrđivanje da li je cela karakterna struktura pacijenta prvenstveno neurotična, jako neurotična ili na nivou karakternog poremećaja i zatim da se utvrdi struktura ja u okviru ovih nivoa. Ovo se mora učiniti i ako se detalji ne elaboriraju u literaturi o GT, tada Geštalt terapeut mora da koristi bilo koje profesionalno znanje koje mu je dostupno. Ova diskriminacija kvaliteta celokupne organizacije ličnosti je vitalna i uvek relevantna, bez obzira na formalnu dijagnozu. Potrebno je da terapeut zna da je lako omesti funkcionisanje pacijenata sa karakternim poremećajima u većini polja organizam/sredina u kojima žive. Etiologija i tretman ovih pacijenata sa karakternim poremećajima nije bila adekvatno uzeta u obzir u klasičnoj teoriji terapije, bilo u Geštaltu ili u klasičnoj psihoanalizi. Zapažajući poboljšane deskripcije ovih pacijenata u self psihologiji i objektnim relacijama, neki Geštalt terapeuti su došli na ideju da napuste prednosti procesne teorije GT i da je zamene njutnovskim, mehanicističkim okvirom. Takav okvir je dozvoljavao da se kaže kako pacijent ima rascepljeno ja. Naravno, ja preferiram konceptualizacije koje ne sadrže termine kao što su: ljudi "imaju" self, zauzimam se za procesni stav – oni su oni sami, oni su živi procesi, a ne stvari koje su se slomile i koje treba popraviti. U odgovoru Tobinu razmatram teorijske teškoće korišćenja mehanicističke terminologije. Govoreći terminima teorije polja i procesa pacijent koji pati zbog karakternog poremećaja ne može da zadrži kohezivan doživljaj sebe kroz sukcesiju momenata ovde i sada, naročito u nekim oblicima interpersonalnog kontakta. Potrebno je biti jasniji kada je reč o ovim pacijentima, kao što ću ja pokušati da budem u nastavku ovog eseja, ali nema potreba da da odustanemo od fenomenološkog, dijaloškog, procesnog okvira GT. Bez obzira na prisustvo ili odsustvo drugih fizičkih, psiholoških i socijalnih uslova ili simptoma, potrebno je da terapeut zna da li je karakterna struktura pacijenta

273 kohezivna, da li su kognitivni procesi intaktni i da li operišu u normalnom spektru, da li je pacijent orijentisan u vremenu, prostoru i prema drugim osobama, da li se javljaju sumanute ideje, poremećaji mišljenja itd. Opšte karakteristike karakternih poremećaja Kod neurotičara se javlja redukovana svesnost, povećava se anksioznost i depresija, kao i unutrašnji konflikt. Ali oni nastavljaju da manifestuju zainteresovanost i sposobnost da shvate konsenzusom utvrđenu realnost, uključujući i fenomenološku realnost drugih. Kod njih takođe postoji kontinuitet lični, bar neki minimalni doživljaj samopoštovanja i poštovanja od strane drugih i uspevaju da se kreativno prilagode sopstvenom kontekstu. Sve ovo drugačije je kod karakternih poremećaja. Oni u tome ne uspevaju, ne mogu da zadrže ovaj vid aktivnosti granice i lične kohezije. Kod njih se javlja izvestan poremećaj u ostvarivanju osećaja lične kohezije i/ili neuspeh da se povežu sa kontekstom na način koji uzima u obzir kontekst na konsenzualno percipiran način i/ili ne uspevaju da uspostave adekvatan intiman ili dijaloški interpersonalan kontakt, tj. kontakt koji prepoznaje različite fenomenološke realnosti i dopušta im da se pojave, a ne teži ka nekom cilju na instrumentalan način. Potrebno je da terapeut ovo prepozna i da sa tim uskladi svoje intervencije. Karakterni poremećaj je nivo organizacije ličnosti koja je u većoj meri poremećena od neurotičara, a manje poremećena od psihotičara. U psihozi je sam temelj tačne percepcije, logike i orijentacije u vremenu, prostoru i prema osobama su poremećene. Nasuprot tome, neurotičar zadržava sposobnost za tačnu percepciju i mišljenje i doživljaj sebe, čak i pod stresom. Ove funkcije opstaju bar minimalno intaktne u neurozi. Kod karakternih poremećaja funkcije orijentacije nisu poremećene ali ego funkcije su poremećene u većoj meri nego kod neuroze, uključujući i sposobnost za uobičajeno doživljavanje sebe, naročito u stresnim i konfliktnim situacijama. U celini, oni nemaju sposobnost da se kontinuirano bave opservacijom sebe preuzimajući odgovornost za ponašanje, shvatanje drugih kada postoje razlike i konflikt, ne mogu da se izbore sa svešću o onome što je preteće ili bolno, ili da povežu osobu koju opažaju da su u sadašnjem trenutku sa drugim momentima (prošlim ili zamišljenim) u kojima su sebe drugačije doživljavali. Kod karakternih poremećaja značajno je smanjena sposobnost osobe da ostvaruje ego funkcije, auto-regulacije, zadržavanja, kanalisanja, asimilacije i integracije različitih intenziteta emocije i želje, umirivanja i uravnoteženja sebe i da podrži totalnu apsorpciju i da dozvoli da se spontano pojavi figura. Javljaju se teškoće u oblikovanju geštalta koji i druge uzima u obzir. Tipično je da ovi pacijenti nisu u stanju da zadrže kohezivan pozadinski osećaj o tome ko su oni, da osete bar minimalni pozadinski doživljaj poverenja kako u svoje sposobnosti da sebi pruže podršku, tako i da prime podršku koja će doći iz sredine. Postoji deficit u osećanju dobre volje, kako prema sebi tako i prema drugima, uključujući i pozitivnu valencu, ljubav i zdrav, uravnotežen doživljaj svojih i tuđih prava. Često njihove percepcije i opservacije ne predstavljaju adekvatno aktuelnu situaciju i mogućnosti za kreativno prilagođavanje. Njima često nedostaje na sadašnjost usmerena svest u kojoj se sadašnja figura povezuje sa i javlja iz prošle i eksperimentalno se kreće napred prema mogućnostima koje se javljaju, ali još nisu jasne.

274 Kod poremećaja ličnosti javljaju se dihotomija funkcija ličnosti, tj. do izvesnog stepena javlja se deficit u sposobnosti da se polariteti integrišu u celine. Vrsta i stepen ovog poremećaja zavisi od tipa poremećaja, o čemu ću pisati u nastavku. Neki primeri: integracija očekivanja i razočarenja, potrebe i mogućnosti, pozitivnog i negativnog, bliskosti i udaljenosti, sadašnjosti i prošlosti. Ja ću razmatrati najčešće karakterne poremećaje i njihov tretman: narcistički poremećaj ličnosti i granični poremećaj, zatim ću uporediti potreban tretman ovih poremećaja. Neću pokušati da dam kompletan opis svakog poremećaja, već da dam skicu koja će mi omogućiti da demonstriram svoj stav o diferencijalnoj primeni GT. Koncept narcizma ima dugu i zbunjujuću istoriju u teoriji psihoterapije. Razlike u teoriji koje se tiču urođenih nagona, razvojne progresije i sl. dominirale su u psihoanalizi. U ovom razmatranju neću se baviti ovim razlikama. Radije ću opisati pojavu, fenomenologiju i tretman ovih pacijenata kroz prizmu moje prakse. Narcistički poremećaj ličnosti Opis Popularna slika koja se javlja u mislima kada se upotrebljava reč narcizam ili narcistički je slika jako na sebe usmerene osobe koja je samozaljubljena, koja uz inflaciju doživljaja sebe same bezobzirno nastoji da zadovolji svoje potrebe, a da pritom ne brine o drugim ljudima. Do izvesne mere ovu sliku podržava opis sadržan u DSM III. Ovo što sledi preuzeto je iz DSM III opisa Narcističkog poremećaja ličnosti (str.178179): A. Grandiozan osećaj o sopstvenoj važnosti i jedinstvenosti. B. Preterana zaokupljenost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, briljantnosti, lepoti i idealnoj ljubavi. C. Egzibicionizam: osoba traži konstantnu pažnju i obožavanje. D. Hladna indiferentnost ili snažna osećanja besa, inferiornosti, poniženja ili praznine kao reakcije na kritiku, indiferentnost drugih ili poraz. E. Najmanje dve od navedenih karakteristika: 1) Prava: očekivanje posebnih prednosti i usluga, a da se ne predpostavlja potreba za recipročnim reakcijama. 2) Interpersonalna eksploatacija: iskorišćavanje drugih radi zadovoljavanja sopstvenih potreba za samoveličanjem, nepoštovanje ličnog integriteta i prava drugih. 3) Odnos koji karakteristično alternira između ekstrema preterane idealizacije i precenjivanja. 4) Nedostatak empatije: nesposobnost da se prepoznaju osećanja drugih, tj. nesposobnost da se poštuje stanje nekoga ko je ozbiljno bolestan. Sasvim drugačija slika se javlja kada simpatetičan terapeut opisuje narcističku ličnost kao osobu koja lako biva ranjena, ima nisko samopoštovanje, jako je zavisna od pažnje, odobravanja, poštovanja i ljubavi drugih i od toga zavisi njen doživljaj sebe. Ovaj opis je u najmanju ruku različit od prethodnog prema onome što naglašava, naročito kada je reč o stavki D.

275 Prema ovom opisu narcistički poremećenim osobama potrebna je spoljašnja podrška da bi održali bilo kakav ekvilibrijum. Oni imaju poteškoće kada je u pitanju osećaj sigurnosti i kohezivnog identiteta tokom vremena, naročito u teškim situacijama, npr. situacijama u kojima postoji mogućnost konflikta, kompeticije, neuspeha, deprivacije. Tako narcistička ličnost doživljava stid i javljaju se erupcije besa, očajanja i/ili panike, i u tim momentima oni su neutešni, a kontakt je nemoguć. Zapitao bih se da li da to nazovem samozaljubljenošću. Da li su narcističke ličnosti one koje sebe zaista smatraju superiornim, ili su zapravo nesigurne? Da li su ovo konfliktne slike ili se uklapaju u obuhvatniju sliku koja obuhvata oba opisa? Ili možda termin krije više podtipova? Dok mislim da postoji više tipova narcizma, istovremeno mislim da postoji obuhvatna slika koja obuhvata višestrukost. Narcistička ličnost je na sebe usmerena, ali nije centrirana na svoje "pravo ja". Pravo ja čini polje organizam/sredina. Kao što Perls, Hefferline i Goodman (str. ???) kažu: Hajde da "selfom" (ja) nazovemo sistem kontakata u bilo kom momentu. Self je granica kontakta na delu, njena aktivnost pri formiranju figura i pozadina. Zdravo funkcionisanje selfa nije na sebe usmereno, već usmereno na sebe i druge. Zdrava svesnost nije svesnost o sebi, već o sebi i drugima. Narcističke ličnosti su konfluentne i zavisne od polja. Jako su zavisne od pažnje i pozitivnog prihvatanja drugih. Dok zavise od polja, nisu dobro diferencirani od ostatka polja. Tretiraju okolinu kao da postoji kako bi njih podržavala. Oni ne vide zaista druge kao autonomne, različite, vredne takvi kakvi jesu, koji su vrhunac sebe i koji imaju vrhunac u sebi. Oni ne sagledavaju potrebe drugih kao važne koliko i svoje, često uopšte ne opažaju potrebe drugih. Ako se narcističke osobe doživljavaju kao božanstvene i ako je zdravi self na sebe i na druge orijentisan, zašto su toliko zavisne od polja i toliko na sebe usmerene? Kasnije ćemo videti da je jedna od njihovih karakteristika prezir, omalovažavanje drugih. Zašto bi sigurna u sebe, divna osoba osećala prezir prema drugima? Zašto oni ne poštuju potrebe drugih u većoj meri? Inflacija slike o sebi kod narcističkih poremećaja pomaže im da izbegnu osećaj da su prazni i smešni. Kada je stidljivost predominantan mod, češće se javlja saosećanje. Mislim da kod narcističkih poremećaja i uvećana i umanjena slika postoje uvek zajedno kao pravi polarni opoziti. Pacijent kod kojeg dominira deflacija ima svestan ili nesvestan grandiozan doživljaj sebe – to je pozadina koja nam omogućuje da shvatimo deflaciju. Isto tako umanjena slika o sebi daje smisao inflatornoj ili grandioznoj slici koja se tako snažno brani. Pol je 48 godina star psiholog. Kada je sa pacijentom ili kada je pred grupom, njegovo lice je živahno i energizovano, oči su mu bistre, svetlucaju, izražajne su. On se kreće fluidno i graciozno. Njegov govor je artikulisan, on govori autoritativno i sabran je. Mnogi njegovi pacijenti osećaju se lično dodirnutim, vođenim, inspirisanim, osećaju da on brine o njima. Nije li ovo slika izuzetnog kontakta i brige za druge? Kada oni nisu prisutni, Pol o pacijentima često govori bilo na omalovažavajući i obezvređujući način, a ne horizontalno i uravnoteženo. Često se stiče utisak da je

276 inflacija sebe centralna karakteristika Polovog stava. Pacijenti koji su uspešni smatraju da je on izuzetan terapeut kada radi sa tako uspešnim ljudima, pacijenti prema kojima ima pejorativan stav misle kako je on izuzetan terapeut kada hoće da prihvati takve "seronje" (njegov izraz). Ako pacijenti pokušaju da napuste terapiju pre nego što on smatra da su spremni za to, često bi im stavljao na znanje da oni neće moći da se snađu bez njega. Za Pola pacijent je produžetak njegovih potreba, a ne zapravo izvor nezavisnog Pola. Kada se pacijent ne slaže sa njim ili odbija da prihvati određenu sugestiju, ili želi da prestane sa terapijom pre nego što Pol misli da je pacijent spreman, potpunija slika Pola se javlja i njegova nesposobnost da tretira pacijenta kao samoregulišuću jedinstvenu drugu osobu. Tada se gubi Polova autoinflacija, on se izduva kao balon. Tada se oseća deprimirano, besno, ogorčeno, bezobzirno. U njegovim socijalnim relacijama može se videti ista inflacija-deflacija i kontakt koji deluje interpersonalno, ali zapravo je prerušena centriranost na sebe, projektovana. On je u večnoj potrazi za pravom ženom. Sa svakom novom ženom on se odmerava, procenjuje, upoređuje – on posmatra njen izgled, duhovitost, inteligenciju, nezavisnost. Većina njegovih ljubavnih veza počinjala je tako što bi ga žene obožavale i laskale mu. Povremeno bi veze počinjale tako što bi on obožavao nju. Naravno, s vremenom neizbežno dolazi do razočarenja, u oba slučaja. I razočaran, Pol zaključuje da ona nije prava žena, da nije "Gđa Prava". Zajedno sa tim, sav sjaj za njega nestaje, on nema vrednost. U 48 godini nikada nije još bio u braku, on svaku novu vezu počinje uveren da će ovog puta biti drugačije. Na sopstvenoj terapiji, Pol oseća potrebu da veruje kako je njegov terapeut divan, najbolji, "vrlo produhovljen". Na početku terapije on je bio veoma vulnerabilan na bilo kakav znak da terapeut možda nije "napredan" u svakom pogledu. Ja znam mnoge pacijente koji kao i Pol biraju terapeute koji će sarađivati sa njihovim narcizmom, laskati mu itd. Otkrio sam da je najbolja prognoza za one narcističke pacijente koji insistiraju na poštovanju sopstvenog iskustva, a ne na iluziji terapeutove savršenosti ("najbolji je") ili na laskanju pacijenta. Babette je 40 godina stara medicinska sestra. Najveći deo vremena ona je deprimirana i doživljava sebe kao poniženu, bespomoćnu, nesrećnu, impotentnu. Ona dosledno nema osećaj sopstvene odgovornosti za bilo koju obavezu koju preuzme, takođe nema poštovanja, ni saosećanja prema sebi samoj. Ona pokupi muškarca koji je šarmantan i glamurozan, ne vodeći računa o njegovoj nežnosti, karakteru itd. Uvek se pokaže da je on "đubre" – moćan muškarac koji ju je oborio s nogu i učinio da se oseća divno, a zatim je razočarao i napustio i ostavio je da se oseća ispražnjeno i obezvređeno. Babette je lako povrediti, lako zaplače i "izražava bes". Zapravo, ona besni umesto da kontaktira sa drugom osobom kada je besna. Tokom terapije ona insistira da fokus bude na njenom iskustvu, njenoj fenomenološkoj realnosti, bez novih podataka, nasuprot posmatranju ili osećanjima, fenomenološkom rafiniranju njenog procesa svesnosti ili eksperimentacije. Kada je povređena ona se razbesni, zatim postaje ogorčena i mrzovoljna. Uz dobre empatičke i simpatetičke reakcije druge osobe ona se brzo oporavlja od takvih incidenata. Ipak, bez kapitulacije, žaljenja ili dogovora sa drugom osobom koja ju je uvredila, ona se uopšte ne oporavlja.

277 Kada ja kažem "forsirana konfluencija" ona kaže da je reč o "razumevanju" – i veoma slabo shvata da njeno iskustvo može da bude realno i snažno, ali da ne predstavlja apsolutnu istinu. Ako oseća da joj je "zabio nož u leđa", ona oseća da je onesposobljena kao da je zaista dobila nož u leđa. Nijedna druga perspektiva za nju nije relevantna. U tom raspoloženju, čak i njena ranija osećanja, ili činjenica da će možda stvari sagledavati drugačije sutra, za nju nije važna. Bebette i Pol naizgled su opoziti, ali njihov način organizacije ličnosti je u većoj meri sličan nego što je različit. On deluje kao da je na vrhu sveta, a ona kao da je na dnu. Ali u njenom srcu postoji grandioznost kojoj retko dopušta da dođe do svesti, a kamoli da je otkrije drugima. Pol štiti sebe od bilo kakvog mogućeg pada u omalovažavanje sebe koji se javlja kada se probuši balon grandioznosti. I Pol i Babette su na sebe usmereni, od polja zavisni, konfluentni. Za oboje, grandioznost – deflacija polaritet je centralan oblik organizacije ličnosti. Ipak, oni se suočavaju sa različitim aspektima polariteta. Čovek bi mogao pogledati pozadinu da bi video drugu polovinu polariteta. Naivan terapeut mogao bi biti iznenađen time koliko je Pol ranjiv na deflaciju, tj. koliko je slaba njegova podrška sebi samom, a takođe bi mogao biti iznenađen koliko je snažna inflacija slike o sebi kod Babette i sa kojom bi ona morala da živi da nije deflacije. Otuđeni i usmereni na image Pacijenti sa narcističkim poremećajima su dvostruko alijenirani. Oni su alijenirani od drugih ljudi jer su toliko usmereni na sebe. Oni su alijenirani od svog pravog ja, jer su usmereni na sliku o sebi, umesto na ono što zaista jesu i što čini zaista njihovo iskustvo. Sa drugim ljudima takođe, oni nastoje da budu u kontaktu sa slikom a ne sa sobom. Tipično je za narcističke poremećaje da budu u kontaktu sa tim koliko je atraktivna ili neatraktivna, uspešna ili neuspešna druga osoba. Prezir ili idealizacija karakteristika je naočara kroz koje narcistička ličnost vidi druge. Veliki deo onoga što se smatra kontaktom osobe sa drugom osobom kod narcističkih pacijenata i što se smatra svešću o sebi, zapravo uopšte nije kontakt dveju osoba i nije svest o njihovim osećanjima ili načinu povezivanja sa ljudima. Harizmatički tip narcističke ličnosti može da deluje emotivno ekspresivno, ali nije zaista u kontaktu sa drugima ljudima. Takođe, narcističke ličnosti su često otuđene od sopstvene prošlosti i osećaju stid zato što su bile kakve su bile pre nego što se njihovo stanje popravilo. Kada se fokusiraju na sadašnje iskustvo, naročito na grandiozan način, oni ne uklapaju svoja prošla iskustva u pozadinu koja nosi značenje. Pored dezidentifikacije sa onim što su bili, oni omalovažavaju to što su bili i za takvo svoje stanje okrivljuju druge. Ovim pacijentima je teško da zamisle da su u bilo kakvom drugačijem raspoloženju od onog u kojem se nalaze, kao i da zamisle promene emocionalnih doživljaja drugih osoba. To im znatno otežava empatisanje. Takođe, na taj način je otežano zadržavanje ekvilibrijuma tokom vremena u kojem ne mogu da ostvare emocionalnu konstantnost, što zahteva da budu u stanju da zamisle i da se identifikuju sa raspoloženjima i situacijama od onih u kojima se trenutno nalaze.

278 Potreba da budu naročiti Ljudi sa narcističkim poremećajem ličnosti često misle, osećaju i deluju na sličan način kao predškolsko dete. Kod njih se javlja grandioznost koja je slična onome što je normalno kod predškolske dece, kao i nesposobnost da se razmotre potrebe drugih kao što je slučaj sa vrlo malom decom. Naravno, odrasli narcistički pacijent nije isto što i predškolsko dete. Grandiozno, na sebe usmereno ponašanje trogodišnjaka znatno se razlikuje od harizmatične odrasle osobe koja se ponaša na sličan način. Njihov stav prema sebi često je iskrivljen – vide sebe kao izuzetne (talentovane, briljantne, čak i izuzetno bolesne itd). Njima je potrebno da budu posebni. Često osećaju da imaju pravo na posebne proizvode ili tretman, koji se obično stiču značajnim naporom, rizikom, učenjem kroz vreme, oni smatraju da imaju pravo, a da nisu uložili napor. Ovo se smenjuje sa upravo suprotnim stavom prema kojem nemaju nikakva prava. Oni su manipulativni i eksploatišući, iako se često osećaju kao žrtve, kao pogrešno shvaćeni ili nepriznati kao superiorni kakvi jesu (zvezda, genije, itd). Nedostaje im empatija, sposobnost da sagledaju život onako kako ga drugi vide. Zapravo, druga osoba često za njih nije relevantna, osim kao nastavak njihovih potreba i fantazija. Narcistička vulnerabilnost sama po sebi nije dovoljna da opravda dijagnozu narcističkog poremećaja ličnosti: nesposobnost da se empatički reaguje na potrebe i osećanja drugih je esencijalni deo dijagnoze. Tek u kasnijim fazama terapije ovo se zaista menja kod pacijenta. Istorija ovih pacijenata često pokazuje da su bili korišćeni u svrhu zadovoljavanja potreba svojih roditelja, umesto da budu prihvaćeni kao zasebne jedinke čija se prava i potrebe poštuju. Roditeljskom modelu nedostaje prava empatija. Čak se i postignuća narcističkog pacijenta koriste za glorifikaciju roditelja. Pravo ja autonomnog deteta se tretira kao da jednostavno ne postoji. Postoji takvo roditeljsko kršenje prava u ovim porodicama da ova decamoraju kasnije da štite svoje pravo ja subjektivno živeći u slikama, naročito u predstavama grandioznosti i idealizacije. Zavisnost od polja Ljudi ne postoje odvojeno od polja čiji su deo. Ipak, egzistencijalno mi postojimo diferenciranjem od ostatka polja. Dok ljudi zavise od ostatka psihološkog i fizičkog polja za sve vrste hrane (hrana, putovanje, ljubav, fidbek, itd), najveći deo odraslih, čak i neurotični odrasli mogu da zadrže osećaj sopstvene kohezije, osećaj sigurnosti i pozitivnog osećanja prema sebi čak i kada ove potrebe nisu zadovoljene. Narcistički poremećena ličnost je u još većoj meri zavisna od polja. Normalno je osećati se deprivirano kada postoji deprivacija, a da se ipak oseća saosećanje i poštovanje za sebe kao i kontinuirano jasan doživljaj sebe. Ali narcističke ličnosti osećaju snažan stid i koriste nešto spolja da bi za sebe pribavili osećanje sigurnosti, kohezije i topline za sebe. Pre tretmana njima nedostaje razvijena sposobnost da prihvate, neguju, poštuju i hrane sebe takvi kakvi jesu. Svim ljudima je potrebna hrana koja dolazi spolja, ali ne kao zamena za njihov unutrašnji osećaj ličnog identiteta, kohezije, kontinuiteta tokom vremena. Neurotičar može da se poveže sa spoljašnjom realnošću, uz sve slepe mrlje koje ima, ali kao sa

279 spoljašnjom realnošću. Narcistički poremećena ličnost tretira spoljašnjost kao ekstenziju sebe i svojih potreba. Narcistički pacijenti često osećaju da su nevidljivi. Kada ne dobijaju priznanje, kada im se njegova osećanja i uverenja ne ogledaju, oni osećaju da su nevidljivi i njihova psihološka egzistencija, kao i njihova dobrobit je ugrožena. Četiri dijagnostička znaka (D.z.) Terapija znači uspostaviti i naučiti kako uspostaviti stvaran kontakt i biti u kontaktu sa onim kakvi smo zaista. Narcističke ličnosti pre terapije žive u svetu konfluencije i fantazije u kojem oni mogu da cene sebe samo ako njihova postignuća odgovaraju njihovim fantazijama. Nema prihvatanja sebe kada se njihov doživljaj sebe razlikuje, kada je diskrepantan u odnosu na fantazije o tome "kakvi bi trebalo da budu". Na primer, narcistički sistem ne uzima u obzir razvoj koji se zbiva tokom vremena. Tako, narcističke ličnosti tipično osećaju preteran ponos u vezi sa onim što mogu, a ne pretpostavljaju da mogu da nauče ono što je teško za njih. Oni pretpostavljaju da je napor normalan, da bi trebali da se bore i ulažu napor i ne osećaju ljubav prema sebi dok prolaze kroz bol koja je sastavni deo učenja. Nemaju samo narcističke ličnosti reakciju stida u situaciji učenja. Na stid orijentisani ljudi generalno osećaju stid kada postanu svesni onoga što još ne znaju. Ovo je tako bez obzira na to da li ono što ne znaju zaista predstavlja deficit ili ne, i bilo da svest o tome dolazi iz njegovih sopstvenih napora ili zato što su je istakli drugi ili je posledica socijalnog testa. Ali problem je mnogo veći sa narcističkim poremećajima ličnosti. Neurotična osoba orijentisana na stid, nastavlja da se bavi ovim problemom sa kohezivnim osećajem sopstvenog identiteta tokom vremena, bez znakova inflacije-deflacije koja je karakteristika narcističke ličnosti i obično je u stanju da nastavi da se bavi zadatkom koji je pred njim. Kao i sa svakim neurotičarem, i neurotična osoba orijentisana na stid zadržava sposobnost za autorefleksiju, koju često gube narcistički poremećene ličnosti. Frustracija, konflikt, neuspeh, deprivacija, poteškoće, kritike i osećaj stida, sve to vodi narcistički poremečenu ličnost do četiri D.z.: deflacija, depresija, očaj, praznina. Konfrontacija, interpretacija, eksperimentacija ili čak izlaganje kontaktu u radu sa narcistički poremećenim ličnostima obično rezultira ekvilibrijumom koji štiti deflaciju, osećanje potpune praznine, depresije i očaja. Oni gube doživljaj sebe, doživljaj relativne sigurnosti, osećaj dobrobiti, strukturalnu kohezivnost i privremenu stabilnost. Oni se osećaju ispražnjeno, kao da su prazni iznutra – kao da nemaju "svoje ja". Oni se osećaju ispražnjeno, kao da nemaju goriva da polete, kao balon bez vazduha. Osećaju se depresivno: usporeno je njihovo biopsihološko energetsko funkcionisanje, smanjen osećaj samopoštovanja, izbegavaju primarne emocije, npr. osećaju se depresivnim umesto da osete usamljenost i tugu. I osećaju očaj, ne zadržavajući nimalo nade ili vere u to da mogu prevazići sadašnju krizu.

280 Verujem da ljudski oporavak zahteva ljudski kontakt. Narcistički pacijent koji doživljava četiri dijagnostička znaka (D.z.) zahteva empatičko povezivanje. Ali njegov sistem prilagođavanja koji je razvio pre terapije zavisi upravo od toga da se drugi ne tretiraju kao posebne osobe, što onemogućuje pravi kontakt (dijalog, intimnost). Ni grandioznost ni praznina nije ostvarivanje kontakta sa tačnom slikom o nekome. Ovo čini terapiju vrlo rizičnom za narcistički poremećaj ličnosti i veoma teškom za terapeuta. Terapija u sebi sadrži efekat konfrontacije u radu sa ovim pacijentima, čak i kada se radi pažljivo, empatično, s ljubavlju. Naravno, efikasna terapija, treba da pred pacijenta postavi zahteve polja organizam/sredina uključujući i njegove organizmičke potrebe i kapacitete, potrebe drugih, ograničenja, itd. Kao i svako učenje, ovo uključuje frustraciju, konflikt i poteškoće. Kako bi se kroz ovaj proces (???), narcistički poremećenoj ličnosti je potreban terapijski odnos u kojem se duže vreme terapeut dosledno usklađuje (attune) sa potrebama pacijenta kako bi zaštitio pacijenta od osećanja preplavljujuće praznine i deflacije. Narcistička klackalica Narcistički poremećene osobe su uhvaćene u fenomenološku klackalicu. Jedan kraj klackalice je inflacija, drugi je deflacija. Pol inflacije je pol grandioznosti, zvezde, Gosp. Božanstvenog, itd i često je praćeno prezirom, omalovažavanjem drugih. Deflacija (ja nisam divan, ja sam đubre) se često manifestuje kao glad, gubitak, nemoć kao kod deteta koje je bespomoćno i oseća zavist, stid i bes. Grandioznost pomaže osobi da izbegne svest o stanju deflacije. Kada se osoba oseća ugroženo, kada se mehur inflacije probuši, kada postoji konflikt, itd. on/ona često oseća narcističku povredu. Ovo je promena stanja koja je neposredna i totalna, koja se doživljava kao da nijedno unutrašnje psihološko dešavanje nije dugotrajno. Celokupan osećaj sigurnosti i sopstvene vrednosti je izgubljen, a takođe često i osećaj vremenskog kontinuiteta. Možda ne postoji fenomenološki pristup snagama koje su inače na raspolaganju ličnosti. Poučno je porediti neurotički osećaj stida sa narcističkom povredom osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti. Neurotična stidljiva osoba može da nastavi da razmišlja da se preispituje. Kao reakcija na negativno iskustvo, takmičenje, konflikt, kod njih se često javlja pitanje: "Šta nije u redu sa mnom?" Uz ovaj osećaj neurotičnog stida osoba gubi osećaj ljubavi drugih prema sebi, želeći da sakriju svoje mane od drugih koje osećaju u ovom času, ali ne gube potpuno osećaj sopstvenog identiteta, osećaj svog ja i doživljaj druge osobe. Oni ne gube potpuno sposobnost diskriminacije između sebe i drugog (iako se javlja introjekcija i retrofleksija) oni su i dalje u stanju da se bave zadatkom koji je pred njima (iako možda ometeni stidom) i u stanju su da se oporave. Kada je zadatak ometen reakcijom stida, neurotičar preplavljen stidom nastoji da okrivi sebe koliko i okolnosti i druge. Narcistički poremećena ličnost doživljava globalizovaniji emocionalni gubitak druge osobe. Ona to može da doživi uz odbrambenu grandioznost ili češće uz iznenadnu i globalnu prazninu ili bes. Tokom ove faze, oni često ne mogu ili se ne bave zadatkom, veoma se sporo oporavljaju i za svoje jadno stanje krive način na koji ih drugi tretiraju,

281 umesto da krive sebe ili preuzmu odgovornost za sopstvenu neadekvatnost. U ovom stanju oni mogu da budu bezobzirni i prilično su sposobni da opravdaju neodgovornost, neetičko i nelegalno ponašanje i da postavljaju nečuvene zahteve. Oni se postavljaju kao da je svako suprotno mišljenje ili frustrirajući tretman potpuno nefer, bezvredan ili osvetnički. Ali ovi manevri i dalje ih ostavljaju sa osećanjem stida i umanjenim osećanjem sopstvene vrednosti, pošto njihov doživljaj sopstvene vrednosti toliko zavisi od toga kako ih drugi tretiraju. Ipak, pošto oni ne podržavaju sebe tako što će da preuzmu odgovornost za situaciju u kojoj se nalaze, oni osećaju narcističku povredu. Ovo vredi kako za one kod kojih je predominantna inflacija, kao i one kod kojih je predominantna deflacija. Zaključak u pogledu dva pola Inflacija (ja sam divan) Prezir Kvarenje Obezvređivanje

Deflacija (ja sam đubre) Glad, gubitak, bespomoćnost deteta Zavist Stid, bes ili panika

Razočarenje Jedan od deficita koji se javljaju kod narcistički poremećene ličnosti je način na koji izlazi na kraj sa razočarenjem. Narcistički poremećene ličnosti obično nemaju iskustvo razočarenja koje se može asimilirati – oni ne doživljavaju "malo razočarenje". Njihova očekivanja su povećana inflacijom, na "sve ili ništa" način. Neizbežno, iskustvo ne odgovara potpuno njihovim očekivanjima. Njihova su očekivanja pomalo nalik na balon i malo razočarenje uspeva da probuši gumu od koje je balon načinjen. Kada balon pukne, inflatorni narcis pokazuje prezir, kvari i obezvređuje ono što je takmičarsko ili razočaravajuće. Narcis kod kojeg se tipično javlja deflacija pokazuje glad, gubitak, bespomoćnost. Ovo prati zavist, stid i bes. Zavist kvari na isti način kao i prezir kod inflatornog tipa. Narcis asimiluje u skladu da grandioznom deflacijom selfa, a ne u skladu sa sobom kakav jeste. Svaki bljesak topline, uzbuđenja i sigurnosti koji dožive ne povezuje se sa običnim životom. Oni se identifikuju sa izuzetnim, sa naročitim. Za njih, obično ujedno znači i prazno, dosadno, nezanimljivo, nepredvidljivo, nesigurno i bezvredno. Ko bi voleo običnu osobu? Neko ko bi mogao da voli tako običnu osobu morao bi i sam da bude prilično prazan. Polazim od pretpostavke da normalni ljudi doživljavaju toplinu ili pozitivna osećanja prema sebi i da se sa razočarenjem ovakva osećanja nastavljaju, iako ponešto umanjena. Drugim rečima oni mogu da budu razočarani, a da ne zapadnu u stid ili prazninu. Ovo je deo onoga što se dešava tokom procesa narcističke povrede. Ne postoji sredina između naduvanog balona očekivanja i pozicije pada koja i ne sadrži toplinu, vrednost, značaj, itd. To nije sistem kontinuiteta već pre dihotomije. Kada se javi razočarenje, uznemirujuća osećanja, bol, gubitak, neuspeh, malo dete uči neki stil izlaženja sa tim na kraj. Ako je roditelj u stanju da se detetu posveti s ljubavlju i da ostane razumno smiren, i u stanju je da "drži" njegova osećanja i da mu

282 dozvoli da oseća uznemirenost dok se emocije izražavaju, nastoji da ih razume, dok im dozvoljava da teku svojim tokom na zdrav način, dete može da oseti da je shvaćeno i umireno, i negativni efekat je usmeren i dovršen. Kada se ovaj proces javlja u odnosu sa empatičnim roditeljem, dete asimiluje ovaj proces i uči da ovo samo radi za sebe. Narcistički poremećene ličnosti obično nemaju veštinu prepoznavanja, zadržavanja i posredovanja svojih osećanja i umirivanja sebe. Razvojna pozadina Mnogo je toga napisano o razvojnoj pozadini narcističkih pacijenata, na žalost malo u okviru Geštalt terapije. Pomenuću samo nekoliko tačaka koje se uklapaju u sadašnju diskusiju. Primenljiva razvojna teorija za GT okvir čekaće na kasnije formulacije. Rano iskustvo iz detinjstva svakog narcistički poremećenog pacijenta sa kojim sam radio obeležavao je nedostatak autentičnog kontakta između njega i njegovih roditelja. Ipak, oni često ne ulaze u terapiju predstavljajući takvu istoriju. Oni su često fokusirani na sadašnje brige i reći će da je njihovo detinjstvo bilo dobro, divno, bez značajnih događaja. Oni će često reći da je njihova porodica, a naročito da su njihove majke odlično obavile svoju dužnost. Ponekad će reći da su bili neuobičajeno bliski sa svojom majkom. Pol, pacijent koji je bio terapeut, upravo je to govorio o sebi i svojoj majci. Narcistički poremećene ličnosti koje doživljavaju prazninu kažu često da ne shvataju kako mogu da budu tako nesigurni kada su imali tako dobru majku. Jedan pacijent, pametan i zgodan profesionalac, na početku terapije rekao je za svoju majku "Ona je bila najbolja mala majka na svetu". Kasnije tokom terapije pokazalo se da je i sama bila toliko narcistički deprivirana, toliko na sebe usmerena, da joj je u tolikoj meri nedostajao uvid da nije uspevala da se njegovim potrebama posveti čak ni u minimalnoj meri. Ona je preterano pila, iznosila mu svoje probleme koje je on trebao da emocionalno sadrži, kreirala je utisak da je žena koja dugo pati zbog zlostavljanja supruga (oca mog pacijenta). Sa svakom konfrontacijom izlazila bi na kraj upadajući u stanje velikog i neutešnog bola. Priča za pričom je sledila iz koje je terapeut, dok to još pacijent nije uspevao, postajao svestan da je ponašanje majke bilo neprikladno. Pacijent je introjektovao majčinu sliku o sebi i imao je sopstvenu potrebu za bar jednim roditeljem koga će moći da idealizuje kako bi zadržao osećaj da je imao sređenu porodicu punu ljubavi. Najznačajniji aspekt detinjstva narcističke odrasle osobe je netačna percepcija i neodgovarajuća reakcija na način koji bi obuhvatio njihovo pravo ja, uključujući i emocionalno iskustvo, potrebe, njihove sposobnosti i slabosti. Počevši od predškolskog uzrasta, roditelj(i) bi tretirali dete kao sekundarno u odnosu na sopstvene potrebe. Osećanja deteta nisu prepoznavana i poštovana. Oni bi retko bili nagrađivani za razvojna postignuća, osim kada bi ova održavala ambicije roditelja. Oni bi na neobičan način bili nagrađivani kada nije bilo postignuća, ili bi postignuća bila pripisana roditelju ili minimizirana. Ukratko, pacijent nije bio tretiran kao nešto izuzetno. Jedna varijacija je dete koje je bilo tretirano kao toliko izuzetno da ne može da pogreši. "Mladi princ" bi često bio nagrađivan kada bi uradio vrlo malo. Nije morao da ulaže napor, nije morao da zasluži nagradu. Ovo rezultira istim nedostatkom

283 realističkog doživljaja sebe kao i kada dete ne prima nikakva priznanja. Jer zapravo, njegovo pravo ja nije priznato i prepoznato. Predškolaska deca izgleda da prirodno prolaze kroz fazu grandioznosti i idealizacije. Izgleda da je prirodno da sa razvojnim procesom ide naivna pretpostavka sigurnosti i kompetentnosti. Sećam se da je moja ćerka ubrzo nakon što je naučila da hoda hodala po bilo kojoj površini sigurna da če ići dobro, da će preživeti i da ako se pojavi bilo kakav problem da će tu biti neko da je uhvati. Prema tome normalno je proći kroz faze idealizacije. Sećam se da je moj sin tražio da učinim nešto nemoguće. Kada sam rekao "Ne" on je pogledao gore prema meni široko otvorenim nevinim očima i rekao "Da", što je značilo "Naravno da ti to možeš". Pretpostavlja se da u razvoju tokom tih ranih godina dete nauči da su roditelji nesavršeni, a i dalje divni, i da on/ona takođe nije savršen, a da je ipak divan. Deca uče da mala razočarenja nisu katastrofalna, i da se ono što je obično može voleti i da se u tome može snažno uživati. Buduće narcistički poremećene ličnosti doživljavaju da je razočarenje takvo da oni ne mogu da ga asimiluju. U odrasloj dobi uz razočarenje dolazi gubitak dobrih stvari, gubitak stukture svog ja. Tokom razvojnog perioda narcistički poremećene ličnosti su doživele previše razočarenja (ili je to bilo isuviše naglo) ili su pak bili suviše zaštićeni i hranjeni da imaju grandiozni doživljaj sebe i nedovoljno iskustva sa razočarenjem. Pacijenti koji počinju terapiju govoreći da su bili maženi i da nikada nisu doživeli razočarenje, borbu, gubitak iluzija, itd. kasnije tokom terapije često izveštavaju da su često osećali da su neshvaćeni, iskorišćeni, deprivirani i nevidljivi kada je u pitanju ono što oni zaista jesu. Jedna značajna potreba koja nije bila zadovoljena tokom ranih godina kod budućih narcistički poremećenih ličnosti je potreba da se prođe osećaj uznemirenosti i da se bude efikasno umiren i utešen od strane emocionalno reagibilnog roditelja. Poremećaji granice Narcistički poremećeni pacijenti su konfluentni sa sopstvenim grandioznim i idealizovanim slikama. Oni koji su obično u stanju deflacije takođe su konfluentni sa grandioznim i idealizovanim slikama, identifikuju sebe kao u suštini oštećene time što nisu u skladu sa slikama. Oni imaju mnogo introjekata, uključujući i porodične mitove i uverenja o tome šta treba voleti i poštovati, šta je ljubavi dostojno. Oni su obično deficijentni u sposobnosti retroflektovanja na zdrav način kada se razočaraju – nisu u stanju da zadrže osećanja, da ih izraze i kanališu na socijalno konstruktivne načine i da se umire i zadrže pozitivna osećanja prema sebi. Oni takođe dosta projektuju i koriste projektivnu identifikaciju. Oni projektuju svoju samokritičnost na druge i interpretiraju komunikaciju kroz prizmu koja pripisuje drugima negativne sudove, vrednosti i emocije koje su zapravo njihove i mogu da budu tačne ili netačne kada su u pitanju druge osobe. Svaki osmeh, šala, opservacija, emosionalna ekspresija, gest druge osobe se često tumači bilo kao negativan stav druge osobe prema njima ili mu pripisala neku manu. Kroz eksploraciju i jedno i drugo se najčešće pokaže kao pogršno. Pod projektivnom identifikacijom podrazumevam projekciju kojom osoba alijenira ili odbacuje neke aspekte sebe, pripisuje ih drugoj osobi, ali umesto da se distancira od

284 osobe na koju je neki aspekt projektovan (ili da se suprotstavi toj osobi), sa tom se osobom identifikuje. Tako bistra osoba koja ne poznaje sopstvenu inteligenciju može da svog ljubavnika smatra briljantnim. Zatim može da postane konfluentno vezana za ljubavnika, često se kačeći i dopuštajući sebi da bude loše tretirana. Jedna veoma pametna narcistički poremećena mlada žena smatrala je svog supruga kompetentnim i inteligentnim, a sebe običnom (što nije dobra reč u njenom rečniku). On bi je kritikovao ponekad razumno, a ponekad na vrlo omalovažavajući način. Ona bi poverovala da nešto nije u redu sa njom, on mora da je u pravu kada je kritikuje i verovala je da ne može da živi bez njega. Ja ne koristim termin projektivna identifikacija kako bih naznačio da ljudi mogu da ubace osećanja ili crtu u drugu osobu. Nikada ne koristim termin projektivna identifikacija kako bih objasnio zašto sam ljut u prisustvu hostilnog pacijenta. Ne koristim tretman kako bih rekao "Pacijent me je učinio ljutim projektivnom identifikacijom". Ipak, ako me pacijent frustrira, on će možda ostati na terapiji sa mnom jer identifikuje moju frustraciju sa unutrašnjim samokriticizmom, dopuštajući sebi da se povuče sa mnom i da se oseti bolje u vezi sa sobom. Frustracija bi bila moja odgovornosti igranje te uloge za pacijenta bi bila terapeutska greška, obično zasnovana kako na pogrešnom razumevanju situacije i na kontratransferu. Postoji paranoidna crta u funkcionisanju ovih pacijenata. Zbog njihove samousmerenosti oni često veruju da je ono što se dešava u okolini neka izjava o njima, tj. oni to doživljavaju lično. Kada su ljudi iz njihove okoline povučeni, negativni, oni će često pretpostaviti da to ima neke veze sa njima. Naravno, ponekad ima. Paranoidni stav pretpostavlja da je osoba u centru pažnje drugih osoba. Takođe se javlja i projekcija samoodbacivanja, kao i sadašnji zaostatak prošlih iskustava nevidljivosti ili lošeg postupanja koje u situaciju unosi narcistički povređeni pacijent. Tako, osoba često doživljava ne samo da je ona objekat izjava druge osobe, već pretpostavlja da je reakcija na njega odbacivanje, hostilnost, prezir i slično. Deo ove paranoidne reakcije predstavlja i stav sumnje u bilo kakvo pozitivno prihvatanje. Narcis koji oseća prazninu često jednostavno neće poverovati da je pozitivni fidbek iskren, ili ako je iskren pretpostaviće da je zabluda. Inflatorni narcis često će sa prezirom postupati sa osobom koja mu daje pozitivno potkrepljenje za kojim čezne. Prema Lynn Jacobs ovo nepoverenje u pozitivno je delom zasnovano na uverenju da moraju da podržavaju narcističke potrebe drugih u zamenu za podršku drugih njihovoj grandioznosti. Kada se ljudske interakcije sagledavaju na ovakav način, pozitivne reakcije nisu ništa drugo da instrumentalni socijalni kontakt (Jacobs, lična komunikacija). Tretman narcistički poremećenih ličnosti U ovom eseju ja dajem predloge za praktikovanje GT sa pacijentima koji su umereno do jako narcistički poremećeni. Pretpostavljam da su čitaocu poznati principi i metodologija GT koji su razmotreni na drugom mestu u ovom izdanju i neću ih ponavljati. Prihvatanje i empatičko usklađivanje

285 Prvo i najvažnije u terapiji sa ovim tipom pacijenta je pravo poštovanje i verovanje u pacijentovu fenomenološku realnost. Shvatite njegovo iskustvo ozbiljno! Počnite odande odakle počinje pacijent je dobar stari moto socijalnih radnika i ostanite sa onim čega je pacijent svestan, dobar stari koncept GT, to je ilustracija ovog stava. Sa ovom vrstom pacijenata važno je da terapeut zauzme stav koji balansirano naglašava inkluziju ili empatično razumevanje umesto lične ekspresivnosti, aktivnog insistiranja na dijalogu, sugerisanja eksperimenata i uzbudljivom odigravanju, interpretiranju ili podučavanju fenomenološkom fokusiranju. Budite svedok, verifikujte i učinite autentičnim pacijentovo iskustvo u svakom momentu. Ne pokušavajte da navedete pacijenta na veću svesnost ili bolji kontakt, budite vrlo spori kako bi odbranili poziciju, ali pratite pacijentov kontinuum svesnosti. Mnoge uobičajene i korisne terapijske intervencije narcistički pacijenti doživljavaju kao zahteve kojima će zadovoljiti narcističke potrebe terapeuta umesto da njihove potrebe budu u prvom planu. Kada se ovo dogodi svet se ne doživljava kao sigurno mesto u koje može da stupi njihovo pravo ja i njihove snage se ulažu u psihološki opstanak. Odnos sa empatičnim terapeutom možda je prva prilika u životu da dožive da ih neko zaista sluša, da sluša poruku njihovog pravog ja, da razume način na koji oni vide svet – neko ko im ne upućuje poruku da bi trebalo da doživljavaju nešto drugo, a ne upravo ono što doživljavaju. To može da bude jedino iskustvo koje imaju sa značajnim drugim, a da on ne insistira na tome da odustanu od sebe radi potreba, uverenja, interesa tog drugog. Ovaj doživaljaj validacije sopstvenog iskustva od strane brižne druge osobe od vitalnog je značaja za razvoj kohezivnog osećaja sebe, brige za sebe i drugog i poverenja u interpersonalni kontakt. Prema tome, važno je dopustiti pacijentu sa narcističkim poremećajem ličnosti da razvije terapijski odnos relativno oslobođen intervencije koju doživljavaju kao intruziju ili invalidaciju njihovog fenomenološkog iskustva, kao što je klarifikacija aktuelnog ponašanja osobe ili fenomenološki doživljaj terapeuta, razmena životnog iskustva ili osećanja od strane terapeuta, teorijskih opservacija ili sugestija, klarifikacije zapažanja, sugestija opcija sa kojima se može eksperimentisati, itd. Neke intervencije su čak i napadnije kao što je agresivno strukturisanje seanse ili insistiranja na zadržavanju pažnje na tretmanu umesto na pacijentu. Ellen je bila inteligentna jevrejka sa izuzetno niskim samopoštovanjem. Nju je bilo lako povrediti, često se osećala uvređeno i bila je toliko zgrčena da je gotovo izgledala kao da će čučnuti. Kada se povezala sa događajem kada je smatrala sebe bespomoćnom, impotentnom, nedužnom i zapostavljenom, kod nje bi se javio retroflektovan bes kroz čitavo telo, lice i glas. Vazduh je obilovao gorčinom. Govorila je sarkastično o svojim agresorima. Kada ne bi govorila o viktimizaciji, govorila bi prezrivo o svakom ko bi se razlikovao od nje. Bilo mi je prirodno da joj ponudim ekspresivne eksperimente. Ogorčena ljutita energija bila je retroflektovana. Ali ona se osetila povređenom zato što sam uopšte predložio takav eksperiment, mrzela je da eksperimentiše ili da radi bilo šta što će je izložiti drugima. Bila je nestrpljiva zato što je njena terapija išla tako sporo, ali nije htela da radi eksperimente. Čak i razmena opservacija (kao npr. to da zadržava dah), sugerisanje da je i ona imala udela u razvoju svojih nesrećnih odnosa, eksperimenti sa fantazijom itd. na isti način su bili prihvatani. Jedina intervencija koja nije povećavala njen osećaj stida i neshvaćenosti bile su refleksije poput ove: "To je u vama izazvalo osećaj kao da vas je posekao nožem". "Kada je rekla kako smatra da vaš papir nema naročitu vrednost, to je izgledalo kao da ste sa svojom majkom i da joj

286 ništa nije dovoljno dobro". "Naravno da niste sebe mogli smatrati privlačnom ženom kada je rekao da nije za vas romantično zainteresovan". "Osećali ste kako ne možete da radite u grupi, zato što za vas to nije dovoljno bezbedno i jer bi Joe mogao da vas kritikuje". Slika koju je stvarala Žozefina bila je sasvim drugaćija. Ona se često osećala bespomoćno, kao žrtva – ali je smatrala da to znači da nešto nije u redu sa njom. Ona nije pucala od gorčine kao Ellen. Delovala je rezignirano, deprimirano. Ona bi mi davala različite interpretacije uz istu rezignaciju. Ona nije osećala potrebu da budem savršen, niti da stalno zrcalim (??) njene doživljaje. Ono što je njoj bilo potrebno bilo je simpatetičko slušanje, druženja, mogućnost da govori o stvarima. Ona se brinula za svog supruga kojeg je lako bilo povrediti i koji je sebe štitio napadajući i držeći distancu. U početku je moja sugestija da je njen suprug sastavni deo problema – time što ga je lako povrediti i zbog bezobzirnosti prilikom napada iz odbrane – bila prihvaćena uz naivan, skeptičan stav. Nešto nije bilo u redu sa njom. Ali ona je otišla osećajući se bolje zato što je neko sa poštovanjem saslušao njen doživljaj, što ona nikada nije doživela u svojoj porodici i retko je dobijala od muža. Ipak, kada sam sugerisao da kaže suprugu da se oseća povređeno i postiđeno kada je on kritikuje ili da na neki drugi jednostavan način izrazi svoja osećanja, ona je odgovorila "Vi mora da se šalite". Kroz nekoliko meseci ona je bila u stanju da sagleda doprinos supruga u njihovoj interakciji i postala je znatno diskriminativnija u sagledavanju svog i njihovog udela u problemu. Ona je bila narcistički pacijent koji je lagano bio u stanju da razmotri moje uvođenje drugačije tačke gledišta – delom zbog topline i poštovanja koje sam joj ukazivao, delom zbog praktikovanja inkluzije, a delom zato što me je idealizovala. Razvila je više kohezije i u većoj meri se diferencirala od supruga. Bila je u stanju da zadrži neki minimum samopoštovanja i nevezanosti kada se distancira ili napada. Pojačan osećaj unutrašnje kohezije neizbežno je rezultirao poboljšanim sposobnostima granice. I ona je sa veoma primitivnih emocionalnih izliva, kačenja za druge i izolacije prešla na ponašanje kojim se lakše uspostavlja kontakt. Ravnoteza u braku nije mnogo poboljšana. Situacija nije naročito zadovoljavajuća ni za jedno od njih dvoje i u impasu je. Poboljšanje u ovoj tačci rada zahtevalo bi terapiju supruga koji se tome opire. Naravno, svi pacijenti će ponekad doživeti razočarenje, strah, narcističku povredu, ranjavanje, itd. Kada se to dogodi sa narcistički vulnerabilnim pacijentima, terapeut ne bi trebalo generalno da brani svoju intervenciju, niti da se zbog nje izvinjava (osim ako se zaista oseća krivim) ili da aktivno nastoji da menja pacijentov doživljaj sam po sebi. Upravo u takvoj kliničkoj situaciji kakvu opisujem, najpotrebniji je sledeći stav: eksploatišite pacijentovo iskustvo i jednostavno otkrijte svoj udeo u interakciji, ujedno potvrđujući da njihovo iskustvo ima validnost. Često terapijski rad sa ovim pacijentima zahteva relativno dug period fokusiranja na pacijentovo iskustvo i doživljavanje, a da se pritom eksplicitno ne obraća pažnja na poboljšavanje veštine fenomenološkog fokusiranja, eksperimenti-sanje, dijalog ili čak ni na klarifikaciju ili interpretaciju ukoliko se ne pojave spontano kod samog pacijenta. Ali kako pacijent prima onu vrstu pažnje kroz terapiju koja mu je tako organizmički potrebna za ličnu koheziju i autonomiju koja će se po prvi put pojaviti, postepeno se javlja potreba za vrstom podrške koja se javlja iz tradicionalnog oblika terapijskog rada kakvi su: dijalog, fenomenološko fokusiranje, eksperimenti-sanje i interpretacija.

287 Ako terapeut pristupi iskustvu pacijenta empatično i brižno, razviće se odnos koji odgovara stepenu i vrsti podrške i organizacije ličnosti pacijenta, u skladu sa osećanjima, potencijalima, pravim ja pacijenta. To obično za posledicu ima sticanje podrške u sebi i integrisanog osećanja sebe pacijenta, pa se povremeno javlja prilika da se bavi i svesnošću druge vrste, da se razjasni pravi odnos terapeuta i pacijenta, da se prodiskutuju opcije za eksperimentaciju, dijalog itd. Jedva da iznenađuje činjenica da narcistički pacijenti često formiraju relacije u većoj meri zasnovane na narcističkom transferu umesto na interpersonalnom kontaktu. To znači da će transfer verovatno biti takav da pacijent redukuje terapeuta na ogledalo pacijentovog aktuelnog ili grandioznog doživljaja sebe, u drugom slučaju reč je o ogledalnom transferu govoreći Kohutovim rečnikom, ili u drugom slučaju radi se o transferu u okviru kojeg pacijent idealizuje terapeuta. Treća mogućnost je da pacijent formira ono što Kohut zove blizanačkim transferom, kada je pacijentu potrebno da se "druži" sa terapeutom. Ovo može da bude ono što je zaista potrebno pacijentu, iako to možda neće izgledati kao terapijski rad. Kada terapeut uspostavi kontakt baziran na empatičkom usklađivanju, pacijenti će se verovatno osećati dovoljno sigurno da pokažu svoju grandioznost i/ili ispražnjenost. Tada dok pacijenti pokazuju svoje reakcije razočarenja i frustracije, javlja se prilika da se dalje koristi terapijski odnos empatičke povezanosti i terapijski tehnički rad na svesnosti, tako da se prorade nedovršeni poslovi. Takođe pacijenti pokazuju konzistentniju koheziju, sigurnost i pozitivna osećanja prema sebi. Pacijentovi procesi svesnosti postaju tačniji i koriste se u službi sopstvenih i tuđih organizmičkih potreba, i oni počinju u većoj meri da se usklađuju sa drugim ljudima kao zasebnim jedinkama i postaju u manjoj meri zavisni od polja za sopstveni osećaj sigurnosti i dobrobiti. Tako sve više i više uspostavljaju elastičan kontakt. Sve više raste svest o tome da su svi ljudi do izvesne mere narcistički vulnerabulni. Tako u dijaloškoj GT počinje da se naglašava praktikovanje inkluzije, čime se uravnotežava ranije neglašavanje prisutnosti. Služenje pacijentovim potrebama za empatičkim usklađivanjem bilo je toliko efikasno da su terapeuti bili navedeni da namerno podstiču ogledalni ili idealizujući transfer sa narcističkim pacijentima. Ovo postižu time što su preterano brižni, uvek se slažu sa pacijentovim stavovima da situacija ne može da bude sigurna zbog narcističkih opasnosti, ne smatraju da je pacijent nimalo odgovoran za sopstveno ponašanje. Neki su čak otišli tako daleko da tretiraju sve pacijente na navedeni način, kao da pate od narcističkog poremećaja ličnosti, pa čak strukturišu trening grupe na isti način. Ovo je manipulativan, a ne autentičan kontakt. Smatram da je ovo vrlo žalosno. Dopuštanje nije isto što i kontrola. Terapeut mora da nastavi sa svojim radom kao i obično, uz neke modifikacije u skladu sa pacijentovom podrškom, tako da pacijent može da se oseti bar minimalno sigurnim da nastavi sa terapijskim odnosom – ali to ne znači da treba modifikovati intervencije i manifestovati terapijsko prisustvo radi kontole, podržavanja ili manipulisanja transferom. Tokom treninga, dobar stav znači da se vrednuje lično iskustvo učesnika grupe, da se osećaj sigurnosti u grupi smatra vitalnim, ličnost učesnika se poštuje, a ne demonstrira se naprosto kompetentnost. Ali to ne znači suspendovanje zahteva treninga ili test situacije. Tretiranje učenika tako da su suviše krhki da se suoče sa poštenim zahtevima i ograničenjima i da funkcionišu u skladu sa visokim standardom je izuzetno snishodljivo i konačno pojačava narcistički sistem prema kojem je neko divan ili je đubre.

288 U tradicionalnoj GT i psihoanalizi pacijent insistira na i idealizuje ili ulazi u transferni ogledni odnos i ovo postaje objekat terapijske intervencije kao što je interpretacija, dijelog, eksperiment, itd. Kada pacijent ne uspe da se zadrži u okviru terapijskog i da obavi terapijski rad u skladu sa pretpostavkom terapeuta, ovo postaje fokus komentara, interpretacije, susreta, sugestija za eksperiment. U psihoanalizi ovo je značilo interpretiranje narcističkog transfera. U GT je značilo deljenje opservacija sa pacijentom po pitanju odgovornosti, rada, dijaloga, spremnosti za eksperiment i slično. Ovaj terapijski stav nije dovoljno uzimao u obzir stvarnu podršku koju sebi pruža pacijent, kao ni prirodu terapijskog odnosa. Ako bi terapeut zaista praktikovao stavljanje u zagradu kako se preporučuje u fenomenološkom modelu GT, ovo bi se dešavalo nedovoljno često i brzo bi se ispravljalo prianjanjem za aktuelno iskustvo pacijenta. Često će narcistički pacijent dolaziti svake nedelje i pričati priču koja mu se desila tokom nedelje. U tradicionalnom terapijskom pristupu ovo se smatralo samo ometanjem terapijskog rada, gubljenjem vremena, manipulacijom itd. Iz naše sadašnje perspektive mi možemo da vidimo da je ova aktivnost značajna jer pacijent dobija pažnju važne i poštovane osobe koja može da čuje, shvati i odgovori na njihov doživljaj i pomogne im da integrišu bilo kakvu povredu, proslave neku pobedu itd. Kada terapeut želi aktivniji ili emocionalno intenzivniji terapijski rad i frustriran je aktivnošću narcističkog pacijenta, to je često zato što terapeut ne razume nužnost i korisnost ovoga za pacijenta i ne priznaje i ne preuzima odgovornost za svoju frustriranost. Pacijent često oseća nedostatak reagibilnosti, otvorenosti, pozitivnosti i topline od terapeuta. Kada terapeut u takvoj situaciji postane defanzivan, kada negira bilo kakvu poteškoću ili svoj udeo u poteškoćama i projektuje ovo na pacijenta, on počinje da se oseća nesigurno, povređeno itd. Pod takvim uslovima rad koji je potreban – na grandioznosti, praznini, razočarenju – ne može se obaviti.

Razočarenje Razočarenje je neizbežno u bilo kom odnosu. U nekom trenutku tokom terapije svaki pacijent će se osetiti pomalo razočaranim u terapeuta. Kod narcističkih poremećaja ovo će rezultirati vidljivim javljanjem nedostataka kohezivnosti i integracije, što se manifestuje kroz stanja intenzivnog besa, panike, prezira, zavisti i kvarenja. Pozadina se pojavljuje i prevazilazi njihove grandiozne ili idealizujuće odbrane i njima je teško da se dobro osećaju sa običnošću manje nego savršenog terapeuta ili terapijskog odnosa ili sa sobom nesavršenim. Imao sam pacijentkinju staru oko 25 godina na grupnoj terapiji. Njen otac je bio nametljiv, fizički i psihološki, a majka nije bila čak ni malo protektivna i empatična. Na grupi ona se često osećala razočaranom u moje intervencije. Dok bi pojašnjavao svaku interakciju i istraživao na koji način je dolazilo do toga da ona oseti kako je niko ne čuje, to nije bilo dovoljno. Pomagalo je, a ipak je ona napustila terapiju sa mnom. Ono što sam propustio i što nisam pojasnio bilo je to kako na nju deluje kada otkrije da nije savršena, kada ja nisam najbolji terapeut na svetu u svakom pogledu. Kada se to desilo, ona je osetila svaki osećaj da je OK, osećaj smirenosti, sigurnosti i zadovoljstva.

289 Situacija se obično pogoršava odbrambenom reakcijom terapeuta, koja se manifestuje u vidu interakcije, konfrontacije, negativne procene, ubistvom karaktera. Ovo se često maskira u neki vid humora ili sugestije za eksperiment, konfrontaciju u pogledu "odgovornosti" ili vraćanjem pažnje na granicu kontakta. Norman je bio pacijent na individualnoj i grupnoj terapiji. On je često pričao priče u posebnom delu grupe koja nije kontaktirala sa drugima, nije pokazivao "pravi" ovde i sada zasnovan osećaj, nije uzimao druge u obzir i bio je repetitivan. Terapeut kao i grupa su se osećali frustrirano. Dok je grupa relativno jasno izrazila svoju frustriranost, terapeut je zadržao otvoren stav. Jedne večeri ipak terapeutova frustriranost izbila je na videlo kroz njegov odsečan glas, oštrinu i nedostatak blagosti kada je razmenjivao sa grupom svoje opservacije. Te večeri opserver bi video terapeutove kratke odgovore praćene depresivnim izgledom lica pacijenta. Norman je te večeri napustio grupu osećajući se postiđeno, deprimirano i razmišljajući da napusti grupu. Tokom sledeće seanse terapeut je zapazio da je Norman delovao kao da je na njega negativno delovala protekla seansa. Norman nije uspeo da identifikuje mnogo o razlogu svog raspoloženja. Srećom terapeut je bio u stanju da shvati šta se desilo i da kaže da je efekat možda reakcija pacijenta na očigledno negativnu reakciju terapeuta tokom protekle seanse. Norman je bio u stanju da čuje, shvati i potvrdi da je ovo nagađanje terapeuta tačno. I Norman se osećao u većoj meri centriranim u vezi sa saznanjem koje se pojavilo. On je napustio seansu poštujući to što je terapeut obratio pažnju na pitanje njihove relacije i na njegova (Normanova) osećanja, i što je preuzeo odgovornost za svoj udeo u interakciji. Drugi primer nije tako dobro prošao. Reč je o trening workshopu. Učenik koji je radio kao pacijent je pokazao nesposobnost ili nespremnost da prihvati kompromis u konfliktnoj situaciji, osećao bi bes kad god bi feedback bio nešto drugo, a ne obožavanje, bio je veoma zahtevan. Njegov terapeut, terapeut koji je treninge vodio orijentisan na tehniku, predložio je da učenik ustane i zamisli da je čuvar u zatvoru. On je odgovorio da ne želi ovo da učini i delovao je uznemireno zbog ove sugestije. Terapeut je navaljivao, pitajući na šta se žali. Pacijent je dao niz prigovora: to je smešno, time se ništa ne bi postiglo, itd. Oni su došli u impas i rad nikada nije uznapredovao. Terapeut je dao takav predlog, a da pre toga nije uspostavio dobar odnos sa pacijentom. Prema tome, da bi se počelo nije bilo uslova – dobrog kontakta i poverenja – čak ni minimalno adekvatan terapijski odnos. Takođe, sugestija nije data zbog potrebe za eksperimentom, već zato što je terapeut zapravo bio frustriran samozaštitom pacijenta, smatrajući ga tiraninom. Zato ton i način prezentacije nije bio eksperimentalan, već konfrontivan na hostilan način. Najbolja prilika koja se pojavila tokom ovog žalosnog rada bila je ta kada su osećanja pacijenta bila vidljiva, iako im terapeut nije adekvatno pristupio pitanjem: "Na šta se žalite?" Tek kasnije, kada je terapeut radio sa drugim učenikom terapeutova prava priroda pacijentove protektivnosti izbila je na površinu. On je otkrio da je terapeut sa kojim je ranije radio pravio od njega budalu. Tačnost ili netačnost ovoga bila je manje značajna od činjenice da je to aktuelno iskustvo pacijenta, a to niko nije prepoznao. Tehnika i frustracija potekla od prvog terapeuta predominirala je nad pacijentovim potrebama.

290 Pacijent na obuci je bio uplašen i u trenucima konflikta zapadao je u paniku. Konflikt je pretio pacijentovom osećanju celovitosti, a rigidnost njegovih odgovora bila je pokušaj da "ostane celovit". U kontekstu empatičnog kontakta sa drugim terapeutom, kada je postao svestan panike i izrazio pred grupom strah koji se krije ispod toga pacijent je zapravo bio u stanju da postane blaži, mekši i da odustane od ratovanja. Greška terapeuta sa kojim je ranije radio bila je ta što je odabrao tehniku koju je odabrao. Ona je bila zasnovana na kontratransferu, loše je bila uvremenjena i nije vodila računa o pacijentovoj vulnerabilnosti. Veća greška je bila ta što nije vodio računa o snazi i tipu reakcije pacijenta i nije radio sa više postovanja i brige za pacijenta, a manje za sopstvene pretpostavke. Čak i bez ovih na kontratransferu baziranih intervencija, kada se čini ono što se obično čini sa pacijentom koji nije narcistički poremećen, to obično pogoršava situaciju. U mnogim situacijama moja prirodna reakcija je da uspostavim dijalog, da čujem i da saznam drugu osobu i da odgovorim tako što ću izraziti ono što ja doživljavam. Ovo treba modifikovati u radu sa umereno ili jako narcistički poremećenim pacijentima. Sa najvećim borojem pacijenata autentičan dijalog je efikasan način ponašanja, a to često nije tako sa ovim tipom pacijenata. U najmanju ruku moje iskustvo pokazuje da ovoj vrsti kontakta mora da prethodi period intervencije baziran na prepoznavanju nedovoljnosti i neadekvatnosti podrške koju pacijent sam sebi pruža. Marsha je bila 35 godina stara diplomirana polaznica individualne terapije. Povremeno ona bi nazvala između seansi zaplakana, depresivna, uznemirena ili na neki drugi način ljuta na mene. Uznemirenost bi obično počela ili bi bila izazvana nečim što je meni na prošloj seansi izgledalo prilično uobičajeno. Tokom naše konverzacije telefonom ja bih obično pojašnjavao situaciju iz svoje perspektive i često bih slušao njen način shvatanja, često bih joj govorio svoje uspomene, namere i osećanja. Ovo bi donekle smirilo stvar, ali nije bilo naročito terapijski efikasno. Nije za rezultat imalo pacijentovo uspostavljanje centra. Dok je pacijent bio generalno zadovoljan našim i poštovao moju brižnost, progres je bio slab. Jedan razlog za to je bio taj što sam tokom telefonskog razgovora često ponavljao istu grešku. Biti suportivan, otvoren, dijaloški, itd. nije bilo dovoljno. Nisam reagovao na doživljaj koji leži u osnovi uznemirenosti. Prema tome nije se javljao pravi uvid, tj. jasna figura koja ima smisla, po pitanju centralne teme. Na primer, kada bi se ona osećala beznadežno ili ogorčeno zbog načina na koji je drugi tretiraju i zbog njihovog prezira, ona nije osećala moje razumevanje njenih osećanja. Ja se nisam dovoljno dugo bavio reflektovanjem toga kako joj stvari crno izgledaju, kako joj se groznim činio način na koji je drugi tretiraju. Narcističkim pacijentima je potrebno da se terapeut posveti njihovom doživljaju, značenju koje ima za njih, kao i relevantnim razvojnim doživljajima. Tokom početnih faza terapije važnije je istražiti šta ta razočerenja znače pacijentu umesto da se izgradi tačnija svesnost pacijenta (kao što je sposobnost da sluša terapeutov fenomenološki doživljaj sebe) ili da sasluša eksplicitne tvrdnje o tome kako deluje na terapeuta. Kasnije tokom tarapije će biti dovoljno mesta da se izgrade ostale terapijske aktivnosti. Ako je dijagnoza tačna i ako intervencija koja sledi posle razočarenja ili "narcisticke povrede" uspostavlja empatičko usklađivanje, pacijent će se osećati bolje. Ovo se lako može zapaziti, a to i sam pacijent rado otkriva, iako je popravljanje raspoloženja

291 obično samom pacijentu nejasno i mistično. Kada se takvi pacijenti osećaju bolje, oni su još jednom u stanju da zadrže, regulišu i kanališu svoja osećanja i da rezimiraju svoj život i terapijske aktivnosti. Ovaj isti osećaj poboljšanja sledi uobičajene seanse sa ovim pacijentima kada oni pričaju priču nedelje, a ne čini se da se vrši bilo kakav terapijski rad. Pacijenti odlaze bolje centrirani, osećaju se bolje u pogledu sebe, sa više šanse da u svetu stupe u interakciju na način koji rezultira rastom. Uradite to obično Narcistički poremećen pacijent živi u svetu divnih i groznih, a obično je isto što i grozno, đubre. Oni ne doživljavaju nimalo sjaja i topline uz mala razočarenja ili kada su za nekog razočaravajući pomalo. Ako postoji devijacija u odnosu na njihovu sliku fantazije, dobar osećaj koji iskustvo nosi potpuno se gubi. Ako nisu božanstveni oni nisu ništa. "Biti ništa" preti njihovoj psihičkoj egzistenciji. Oni gube bilo kakav osećaj da su jedinstveni ili posebni. Jedan od zadataka sa kojima se ovi pacijenti sreću kada dođu na terapiju je da "učine, urade nešto obično". Da budu u stanju da ostanu centrirani kada se suoče sa inflacijom i deflacijom, da zadrže perspektivu: da budu u stanju da su kompetentni, a da ne budu najbolji, da nastave da vole kada zapaze mane kod voljenog, da budu voljeni bez slike sopstvene savršenosti. Moje iskustvo u radu sa ovim pacijentima je to da im je u detinjstvu nedostajalo iskustvo adakvatnog tešenja i popravljanja stanja, njima nije adekvatno odgovoreno u odnosu na intenzitet njihovog nivoa podrške sebi i nije im bilo odgovoreno empatijskim usklađivanjem koje bi omogućilo asimilaciju umesto preplavljivanja. Razočarenje sa smirenošću zahteva tešenje, a to je ono što najviše nedostaje njihovoj ranoj istoriji. Ako ne zadrže grandioznu poziciju, oni nemaju razvijene veštine kojima će sebe umiriti i utešiti. Uznemirenost postaje snažna zato što ne mogu da je umanje. Kada je supa vruća oni ne znaju kako da duvaju da bi se ohladila. Često njihovi roditelji, naročito majka, takođe nije imala ovu sposobnost. I obratno, kada su primali komplimente, ovi nisu odgovarali onome što je bilo stvarno razvojno postignuće u odgovarajućoj fazi i nisu bili u skladu sa inteligencijom deteta. Kada se prima preterana reakcija-kompliment za nešto što ne predstavlja postignuće, to je isto kao da je osoba nevidljiva i da drugi ne vide ono što zaista jeste. Dete koje "ne može da pogreši", mali princ ili princeza, nije prihvaćen onakav kakav jeste, već prima poruku da je samo grandiozan self dostojan ljubavi, pažnje i poštovanja. Njima nije dozvoljeno od njih se ne očekuje da budu obični ili jednostavno kompetentni. Često su ovi subjekti bili žrtve velikog razočarenja (ili razočarenja koje je došlo suviše iznenada), oni nisu bili u prilici da dožive realističko razočarenje ili su na neki drugi način morali da pate zbog razočarenja bez kontakta zasnovanog na empatiji. Da bi adekvatno raslo dete mora da prihvata rizike, da katkada ne uspe da nauči šta je to uspeh, a šta neuspeh, veština i slabost. Potrebno je da nauči o samom učenju – da nije savršeno i da postaje bolje. Da bi ovo postiglo potrebno je da bude u stanju da se ugleda na roditelje i da otkrije da imaju nedostatke, a da su ipak divni. Potrebno je da roditelji priznaju slabost deteta i da ga i dalje smatraju sjajnim. Idiosinkratični pristup

292 Dok ove sugestije vrede za narcističke pacijente u celini, ovo je od vitalnog značaja: morati razumeti pojedinog pacijenta i inidividualizovati svoj pristup tretmanu. Prema mom mišljenju, dobra terapija se ne zasniva na pravilima iz kuvara. Za mene GT je veština koja se zasniva na jasnoj fenomenološki zasnovanoj svesnosti i dijaloškom kontaktu i sve sugestije koje se zasnivaju na grupnim podacima, kao što je dijagnoza, samo su sugestivni i pomažu terapeutovom sticanju perspektive. Potreba za idiosinkratičnim pristupom postala mi je jasna tokom perioda kada sam imao dva pacijenta sa narcistickim problemima koji su počeli sa terapijom u isto vreme. Imali su veoma slične karakterme strukture. Oboje su imali istoriju bavljenja pitanjima mentalnog zdravlja, jedan je bio terapeut, a drugi napredan diplomirani student terapije. I kao što je slučaj hteo, oboje sam ih sreo istog dana. Prva koju sam sreo insistirala je na terapiji koja će se prvenstveno baviti njenim doživljajima. On je bila u stanju da jasno verbalizuje ono što mnogi pacijenti osećaju, ali nisu u stanju da artikulišu. Najveći deo života provela je vodeći računa o potrebama drugih i želela je da ovo bude vreme koje će biti posvećeno samo njoj. Ako bi bilo šta o meni lično znala, to bi predstavljalo rizik jer bi bila spremna da se preda mojim potrabama, a ne svojim. Neko vreme je njena terapija bila iskustvena, čak eksperimentalna, ali nije otkrivala ništa lično o meni. Kako se razvijala, ovo se menjalo. Posle godinu i po odnos je počeo da biva interakcija, i njeno saznavanje o meni je postalo značajan deo terapije: Da li će se pokazati da sam razočaranje za nju? Da li ću je ugroziti? Ili je napustiti? Ili će otkriti da sam radio grozne stvari kada nisam bio u ulozi terapeuta? Posle prvih nekoliko seansi sa drugim pacijentom počeo sam sa ogledanjem, reflektovanjem, empatičkim reagovanjem koje je kod prvog pacijenta dobro uspevalo. Tokom druge ili treće seanse on je izrazio svoju frustriranost: "Nemojte mi govoriti šta ja doživljavam! Recite mi šta vi doživljavate!" I kada bih to učinio, on je dobro reagovao na ono što je rekao da želi. On je osećao potrebu da zna da sam zaista prisutan i da on na mene daluje kao i da imam dovoljno podrške da mu obezbedim siguran okvir za rad. Želim da kažem da moramo da radimo sa vezom među jedinstvenim i individuama kakvi su pacijenti i kakvi smo i mi sami, koristeći svoja opšta profesionalna saznanja kako bi bili osetljivi na glavne teme, verovatni značajan redosled, moguće varijacije, itd. Ozbiljno shvatanje onoga što pacijent kaže da doživljava (i naravno takođe i onoga što pacijent doživljava je naš najdragoceniji vodič). Žaljenje za izgubljenim Kada se istraži fantazija o savršenoj konfluenciji i kada se razočaranje prihvati, pacijentu će biti sve jasnije da svet kontakta samo približno odgovara onome što se traži u fantaziji. Idealizovani roditelj koji je savršen i nesebičan i koji odražava i savršeno neguje i brine više o detetovim potrebama nego sopstvenim, roditelj koji je uvek tu kada je potreban i odsutan kada je detetu potreban prostor, roditelj koji zna šta je detetu potrebno pre nego što ono zatraži, ne postoji čak ni za odojče. U odraslom dobu to je još manje moguće.

293 Lynn Jacobs ističe značenje tajminga, ili ko započinje diskusiju o fantaziji. Ona tvrdi da njeni narcistički pacijenti često opisuju "doživljaj izuzetnog, savršenog usklađivanja sa mnom. U početnim fazama, njihovim doživljajem dominira njihov kontakt sa fantazijom. Posle doživljaja sa mnom kada ja u tome ne uspevam i mi to ponavijamo, oni počinju da otkrivaju želju ili fantaziju koja se razlikuje od direktnog iskustva. Ali kada izazovem to iskustvo konfluencije nazivajući ga fantazijom, pre nego što to oni sami učine, ja često izgubim pacijenta" (Lična komunikacija, septembar, 1990). Kontakt samo aproksimira tu želju, u najboljem slučaju. Ono što nije moguće mora biti prežaljeno. Da bi zacelilo, čovek mora da prizna gubitak, granice onoga što je moguće, da prežali taj gubitak i da nastavi dalje. Vreme kada se to dešava mora da odredi sam pacijent. "Bog nam je dao mir da prihvatimo ono što ne možemo da promenimo, hrabrost da promenimo ono što možemo i mudrost da razlikujemo prvo od drugog". Završna reč Moja diskusija o tretmanu narcističkih pacijenata nije dovršena dok ne završim diskusiju o tretmanu borderline pacijenata i poređenje tretmana ova dva tipa pacijenata.

Granični (borderline) poremećaj ličnosti Kontrastne slike Ljudi često smatraju pacijente sa narcističkim poremećajem ličnosti nezrelim, smatraju ih preterano emotivnom decom, ili alternativno harizmatičnim,manipulativnim i/ili na moć orijentisanim vođama. Granični pacijent često se doživljava kao zbunjen, naizgled "lud". Narcis često deluje normalno na površini, a problemi se javljaju u određenim interpersonalnm situacijama, kao što su konflikt, neuspeh ili intimnost. Iako borderline pacijenti povremeno deluju kao da funkcionišu impresivno dobro, oni se često rasturaju. Borderline pacijenti koji bolje funkcionišu često deluju kao da svoj posao dobro obavljaju, ali bez uživanja, bez životne radosti. U takvim slučajevima njihov intimni život ili ne postoji ili ga karakteriše veoma zamršen odnos koji obeležavaju veoma slabo definisane granice. Oni veoma labilni, a kada su uznemireni vrlo slabo funkcionišu. Oni gube bazične ego funkcije koje narcistički pacijenti ne gube, tj. njihovo bazično opažanje, mišljenje, identitet je pod rizikom. Oni obično imaju

294 vrlo slabo razvijen doživljaj konstantnosti objekta i pod stresom gube vremenske, prostorne i lične granice. Kada su ometeni oni često deluju ludo, opasno ili neverovatno. Ovo može da izađe na površinu u situacijama koje mogu da pobude primitivne reakcije kod narcističkih pacijenata, ali je uz to svaki vid separacije ili bliskog kontakta ugrožavajuć. Svaka separacija može da izazove pretnju napuštanjem u slučaju borderline pacijenta. Čak i uspeh može da dovede do straha od panike napuštanja. Konfluencija je takođe visoko vrednovana kod borderline. Oni lakomo žude za konfluencijom. Zapravo, oni imaju fantaziju da se neko o njima brine i stapa sa njima, koja je ujedno privlačna i zastrašujuća. Njihova želja za konfluencijom i izbegavanje separacije čini im blizak kontakt psihološki opasnim. Ako bi borderline došao do konfluencije za kojom čezne, on bi izgubio bilo kakav autonoman doživljaj sebe. Neki granični, češće oni koji funkcionišu na boljem nivou (gornja granica), plaše se napuštanja čak više nego konfluencije i brane se tako što su vrlo konfluentni. Borderline često predstavlja osobu sa više neuspešnih ranijih terapija ili sa jednom dužom terapijom koja nije dovela do promene. Oni često započinju novu terapiju ocrnjujući terapeuta sa kim su ranije radili, govoreći o njemu kao da je bez i jedne vrline. Njihova očajnička želja za spasenjem često rezultira nerealnim očekivanjima u pogledu toga šta će terapeut za njih učiniti. Dok narcistički pacijent često počinje terapiju sa nekom vrstom paranoje – sumnjičavosti u vezi sa terapeutom – borderline traži spasenje. Njegova istorija terepije je često istorija ogromne nade koju prati veliko razočarenje, zatim ocrnjivanje terapeuta. Dok narcistički traže savršenstvo i idealizovaće, a zatim kvariti sliku ili heroja kada se razočaraju, borderline neće samo idealizovati, već će zapravo očekivati da o njemu vodi brigu terapeut i da reši njegov problem (magijsko rešavanje), a zatim će se okrenuti protiv palog čudotvorca. Narcis želi heroja ili da bude emocionalno prepoznat, borderline ima fantaziju o spajanju sa čarobnjakom. Narcis želi da terapeut bude u skladu sa njegovim grandioznim predstavama, borderline želi da se utopi u terapeuta. Narcis traži afirmaciju validnosti svog iskustva, borderline utehu i spasenje. Dok osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti oseća otuđenost i želi da se njegova egzistencija validira, borderline se oseća bespomoćno, fragmentirano i napušteno (Giovacchini, 1979) i želi da se nađe u zaštitničkom zagrljaju terapeuta. Narcisi često nemaju emocionalnu povezanost sa svojom prošlošću i zadržavaju uglavnom idealizovanu sliku svoje porodice. Njima treba ohrabrenje da bi govorili o svojoj prošlosti. Borderline će često početi da slobodno govori o sočnom psihološkom materijalu iz prošlosti, ali bez asimilacije. Nije neobično za borderline pacijente da na prvoj seansi povezuje intimne faktore ili genetički materijal, često patogeni materijal, kada ne postoji dovoljno podrške za bavljenje ovim materijalom, ni u pacijentu, ni u odnosu između terapeuta i pacijenta (koji jedva da je počeo). U svom tekstu o asimilaciji psihoanalitičke perspektive u GT, esej broj devet, razmatram slučaj pacijenta Bundinija. Bundini je posle mnogih terapeuta došao kod mene direktno sa psihijatrijske hospitalizacije. Na početku prve seanse rekao mi je da zna da ću od njega napraviti šampiona, pošto je čuo koliko sam dobar. On me nije još

295 ni video, ni procenio, nije poznavao moj pristup, ni kakva hemija će se razviti među nama. Ali on mi je jasno stavio na znanje da za razliku od njegovih ranijih terapeuta, od kojih su neki bili dobro poznati u opštoj psihijatrijskoj zajednici, ja ću biti uspešan. Tok tretmana sa borderline pacijentima, kao i njihovi životi, obeležen je čestim krizama, sa jadnim razrešenjem, čak i kada se adekvatno tretiraju, a mala je mogućnost brzog oporavka i ravnoteže. Kod njih se javlja teška regresija, fragmentacija i gubitak veze sa terapeutom između seansi. Na primer, ako terapeut zaista čuje narcisa kada je uznemiren, on će se verovatno oporaviti i nastaviti sa terapijom sledećom prilikom kao da se ništa nije dogodilo. Borderline kojeg čujete, prepoznate njegova osećanja i poštujete može da dođe u pogoršanom stanju ili nepromenjen. Ukratko, onda kada je narcisu potrebno ogledanje i empatičko usklađivanje, borderline želi da ga terapeut prihvati i da se spoji sa njima i želi da se o njemu brine i da učini da njegovi problemi nestanu. Dok je narcis zaokupljen slikom o sebi, borderline je fragmentiran. Dok narcis alternira između inflacije i deflacije, borderline se lomi često upadajući u bes, paniku i ponekad u privremenu psihozu. Kada je hospitalizovan, borderline sa privremenom psihozom je veoma ranjiv na dugotrajniju deterioracju i stanja permanentne disfunkcije. Dijagnoza borderline stanja Postoji nekoliko listi kriterijuma za dijagnozu borderline stanja, pored DSM III. Ja smatram Kernberga (1975) i Gundersona korisnim. Umesto da razmatram sličnosti i razlike ovih kriterijuma, validnost istraživanja, studije populacije, itd. nudim amalgam listu koju sam derivirao iz svog iskustva u radu sa borderline pacijentima, i iz Kernberga i Gundersona. Ovo nema istraživačku validaciju bilo koje vrste i ponuđeno je kao jedna mogućnost. 1. Polisimptomatičnost. Jedan od prvih znakova za dijagnozu borderline stanja je širok spektar simptoma koji se obično širi od onoga što se obično sreće i/ili koji se retko javlja kod iste osobe. Na primer, kada kod pacijenta otkrijem opsesivnost, histeričnost i depresivnost (često kod ovih pacijenata postoje višestruki medicinski problemi sa zdravljem) pada mi na pamet ova dijagnoza. 2. lmpulsivno, zavisno i acting out ponašanje. Oni često preduzimaju preuranjene akcije, bez obzira na posledice, etiku, sigurnost ili legalnost. Ovi pacijenti nisu sociopate ili bez osećanja krivice, ali radije sprovedu intenzivan afekat u ponašanje da se liše emocionalne energije koja je suviše intenzivna za njihov sistem podrške sebi. Acting out često uključuje i hemijsku zavisnost. Seksualno oni često koriste druge bez obzira na njihovu ličnost i promiskuitetni su (često imaju polimorfne perverzne seksualne tendencije). 3. Manipulativnost i suicidalnost. Možda to ide uz poremećaj, a da nema potrebe da se kaže da su acting out i zavisni pacijenti ujedno i manipulativni. Borderline pacijenti često manipulišu pomoću pokušaja samoubistva i pretnje. Molim vas da obratite pažnju na to da to ne znači da pretnje treba olako shvatiti. 4. Pojačana i labilna afektivnost, naročito disforično raspoloženje. Borderline pacijent obično doživljava jake emocije i emocionalno je Iabilan. Retko se javlja emocionalna zaravnjenost. Naročito se često manifestuju disforična raspoloženja, uz vrlo malu sposobnost doživljavanja pozitivnog afekta, i često su anhedonični. Dominiraju Ijutnja, bes, gorčina i depresija. 5. Blaga psihotična iskustva. Borderline pacijent ponekad imaju sa stresom povazana, prolazna i ego-distona psihotična iskustva. Oni često doživljavaju paronoidnu ideaciju (nisu pod uticajem droge) i kod njih postoji istorija pogoršanja stanja tokom prethodne

296 terapije. Često imaju disocijativna iskustva, iako se kod njih ne javljaju tipično halucinacije ili deluzije. 6. Poremećeni bliski odnosi. Borderline pacijenti često imaju vrlo intenzivne veze. Oni svesno, ponovljeno i uz izbegavanje bivaju povređeni u intimnim relacijema i žale se, tj. oni sebe doživljavaju kao žrtve. Alternativni obrazac uključuje veštačke odnose bez intimnosti. Oni su često izrazito zavisni i zahtevni, ali obezvređuju partnera. Oni su manipulativni i deluju mazohistički. Ovo je u vezi sa gubljenjem sebe u konfluenciji i kolebanjem između rascepljenih stanja. 7. Nespecifične manifestacije ego slabosti. Kod njih se često javlja struktura klasične psihotične ličnosti, koja funkcioniše u nivou karakternih poremećaja, uz infantilni narcizam, mazohizam i primitivne mehanizme odbrane. Njihova tendencija da koriste mehanizam splittinga (o kojem diskutujem u nastavku) vredna je pažnje. Ego deficiti Konstantnost objekta Značajan razvojni zadatak predstavlja konstantnost objekta. Ako je osoba biološki intaktna i poseduje bar minimalno brižnu sredinu tokom prve godine života, ovo se javlja kao prirodan proces maturacije. Ovo je od esencijalne važnosti za integraciju i razvoj razumno stabilne i tačne slike interpersonalnog sveta. Ovo je deo našeg holističkog perceptualnog funkcionisanja. Nas ne treba učiti tome da je sto četvrtast, iako ga možda gledamo iz nekog ugla odakle se mehanički registruje na retini rektangl. Posle određenog uzrasta mi možemo da zamislimo objekt koji je delimično ili potpuno van našeg vidnog polja. Pre tog uzrasta doslovno objekat ne samo da je "daleko od oka, daleko od srca", već je "daleko od oka, izvan egzistencije". Mi isto tako moramo da naučimo da ljudi postoje kada su van domašaja opažanja. Ne samo to, mi učimo da se oni ponovo pojavljuju. Mama odlazi, a zatim se vraća. Kada dete prohoda, ono uči da može da ode, a zatim de se vrati. Tako ono može da testira svoju nezavisnost i da se vrati i potraži podršku kada je to potrebno. Majka će biti tu (ili je to bar idealna slika, videćemo kasnije da ovo često nije slučaj u ranom iskustvu borderline pacijenata). I dete uči da zadrži očekivanje koegzistencije nezavisnosti/autonomije i prikladne porodične slike. Dete takođe uči emocionalnu konstantnost objekta, da roditelji rade stvari koje mu (joj) se ne sviđaju i stvari koje mu se sviđaju. Dobri roditelji ponekad rade nešto loše. Dete greši, povređuje i uči da ljubav nastavlja da postoji. Slika dobrog roditelja (i dobrog deteta) ostaje konstantna iako u tom trenutku u vazduhu postoji snažan bes. Razvojni maturacioni zadatak postizanja konstantnosti objekta nije dovršen kod borderline pacijenata i on ili ona nije razvio dobar osecaj konstantnosti objekta. Njima je veoma teško da zadrže sliku osobe kada su odvojeni kao što je to slučaj kod malog deteta. Njima je teško da zadrže konstantnost kroz vreme, prostor, susrete sa ljudima. Ako nešto ne postoji u sadašnjem senzornom polju njima je teško da se sa tim povežu. Ovo ne vredi za narcističke pacijente koji nisu granični. Pošto granični slučajevi imaju tako ograničenu sposobnost da zadrže osećaj odnosa kada su razdvojeni, separacija znači napuštanje i preti pacijentu dezintegracijom i psihološkom smrću. Zapravo, sa svakom pretnjom javlja se tendencija ka dezintegreciji, fragmentaciji i gubitku bazičnih ego funkcija. Cepanje (splitting)

297 U GT dihotomizacija se smatra bazičnim aspektom celokupne psihopatologije i patoloških aspekata modernog života. Ovo je jasno prodiskutovano u "Geštalt terapiji" (Perls i drugi, 1951). Mi smo već utvrdili da se kod karakternih poremećaja u celini javlja teškoća povezivanja opozita u celinu integrisanih polariteta umesto njihove polarizacije na dihotomije. Teškoća ostvarivanja geštalta koji se bavi kontradiktornostima i polaritetima naročito je važna za graničnu organizaciju ličnosti. Granični uporno izbegava svest o opozitima. Kada postanu svesni opozita oni doživljavaju paniku i anksioznost. Štaviše, oni na određen način vrše dihotomizaciju, što se obično naziva cepanje. Delovi doživljaja sebe koji zajedno konstituišu celinu drže se zasebno u svesti, a da ne deluju jedni na druge. Osoba je svesna i jednih i drugih, ali nikada istovremeno. Ovo je suprotno potiskivanju. Sa potiskivanjem ono što se drži van svesti, ostaje van svesti. Ono što je svesno, sasvim je dostupno svesti. Ovo se ne menja iz časa u čas. Kod cepanja polovina polariteta je "potisnuta", druga polovina je dostupna svesti. Kada potisnuti deo dođe do svesti, drugi deo se potiskuje. Nedostupna strana graničnog cepanja nedostupna je do određenog stepena. Ponekad je nedostupna strana potpuno potisnuta u određenom trenutku. Češće borderline može da se "seti" druge potisnute strane – ali emocionaIno za njega ili nju se promenilo, često tako da je neprepoznatljivo. Kada se strane zamene, menja se značenje. Ovo cepanje se takođe dešava sa slikom graničnih o drugima. Delovi druge osobe koji bi zajedno konstituisali razumno tačnu sliku druge osobe, drže se odvojeno u svesti opažača, tako kreirajući vrlo pogrešnu i netačnu sliku, tako, kada je borderline pacijent ljut na drugog, on ili ona često ne može da se seti da je ikada osećala bilo šta pozitivno prema njemu. A kada osećaju ljubav, ne sećaju se ničeg negativnog. Borderline ne može da zadrži tačnu sliku celine. Da bi postigla ovo osoba mora da ima bar minimalan doživljaj konstantnosti objekta i sposobnost da sagleda suprotnosti i druge razlike koje se javljaju istovremeno u istoj grupi ljudi. Narcistički pacijenti će dihotomizovati do svog obrasca inflacije-deflacije, a ponekad čak i do cepanja. Ipak, tipično je da će se oni sećati obeju strana, ali će biti u stanju da osete samo jednu. Zapravo do izvesne mere bes i panika narcističkih pacijenata prilikom povrede javlja se upravo zbog svesti o gubitku konstantno održavane idealizovane slike osobe koja sada razočarava. Ovaj narcistički obrazac može se videti i kod narcističkih i borderline organizacija ličnosti. Postoji nedostatak integracije u oba tipa dihotomizacije, ali blok svesnosti je mnogo teži kod graničnog cepanja. Konekcija ili separacija: dvostruka opasnost Cepanje dobrog i lošeg zabeleženo je u psihoanalitičkoj literaturi. Zapravo, povremeno se cepanje definiše samo u terminima cepanja na dobro i loše. Granično cepanje je bazičnije od sadržaja cepanja na dobro i loše koji nije suština samog cepanja. Smatram da je proces cepanja povezan sa bazičnim ego funkcijama i nimalo nije ograničen na dobro i loše.

298 Ja se bavim samim procesom cepanja, a ne sadržajem. Kada se fenomen posmatra na ovakav procesni način cepanje deluje rasprostranjeno kod graničnih i pokriva mnoga područja mišljenja, opažanje i emocionalno doživljavanje. Zapravo, javlja se novi rascep koji smatram važnijim od rascepa na dobro i loše, a za taj rascep je koncept kontakta i granice kontakta, koji se javlja u GT, veoma korisna početna tačka. U naslovu ovog poglavlja ističe se reč "ILI". Granični cepa povezivanje i razdvajanje. Naravno, svako ko iole poznaje GT zna da se kontakt sastoji od povezanosti i razdvojenosti. Osnovna teorija GT je veoma korisna za razumevanje graničnih pacijenata. Naglašavanje kontakta kao koncepta i principa terapije je razlog zbog kojeg držim da je GT, ili makar psihoanalitički informisana GT dobar izbor za rad sa graničnim pacijentima. Granični misli da je kontakt ili povezanost isto što i konfluencija, fuzija, regresija, gubitak autonomije i kompetentnosti. Oni mogu da shvate emocionalnu bliskost i mogu da shvate kompetentnost i autonomiju, ali ne mogu da vide na koji način je to jedno sa drugim povezano. Oni cepaju ovo dvoje. Biti blizak sa nekim znači da taj neko drugi vodi brigu o njima, znači biti nekompetentan. Povezanost je izjednačena sa fuzijom, separacija ili autonomija je izjednačena sa napuštanjem, izolacijom ili izgladnjivanjem. Biti autonoman i kompetentan znači biti separisan. Separacija je stanje bez povezanosti bilo koje vrste (setite se da borderline pacijentu nedostaje konstantnost objekta i da dolazi do cepanja fenomenološkog polja). Biti kompetentan znači nemati potrebu za pomoći. Za grančne, zavisnost i kompetentnost ne mogu biti integrisane, čak ni kao mentalna mogućnost. Zato kompetencija znači napuštenost, a to znači ostati bez ikakve emocionalne hrane. Tako za njih jedino što preostaje je izbor između izgladnjivanja (usamljenost i kompetentnost) ili hranjenje (spajanje i nekompetentnost). Prema tome, jedna od rizičnih tačaka u terapiji je trenutak kada pacijent počinje da pokazuje znakove povećane kompetentnosti i kada je neophodna valjana perspektiva od strane terapeuta. U tom terenutku granični pacijent je spreman da preuranjeno napusti terapiju, a da nije svestan da bi ostajanje značilo dobijanje hrane iz terapijskog odnosa, a to bi značilo odustajanje od kompetentnosti. Na nesreću, ovo rascepljeno stanje kompetencije nije održivo, pošto ne uzima u obzir potrebe za međuzavsnošću. Granični ujedno žude i plaše se ove konfluencije. Ali uz cepanje oni ne prepoznaju da postoji i jedna i druga težnja. Tako u jednom času oni osećaju kao da njihov opstanak zavisi od toga da ne dođe do separacije ili da ne postoje različitosti, a u drugom času, oni su prestravljeni zbog mogućnosti da izgube sebe u stapanju sa drugim. Kada se nazre mogućnost intimnosti, granični će često poremetiti odnos, npr. bežanjem iz terapije. Zbog cepanja oni imaju neograničenu sposobnost za regresiju. Kada imaju fantaziju da se neko o njima brine, oni ne zadržavaju u pozadini doživljaj realnosti svog autonomnog statusa i nemogućnosti fuzionisanja. Tako, sa borderline pacijentima regresija nije u službi ega. Njihove fantazije o tome da drugi brinu o njima su često neprikladnije i primitivnije nego što se čini. Kada dođe do regresije, oni nemaju mogućnost da uspostave kontakt sa delom ega koji posmatra, jer je ovaj rascepljen. To je razlog što u radu sa graničnim količina podrške ima negativan ishod, vraća se kao bumerang, kao što ćete videti u nastavku teksta.

299 Kada su u rascepljenom stanju kompetencije, oni zadržavaju ego posmatrački deo koji ne posmatra sa stapanjem gladni, uplašeni, inkompetentni, zavisni deo sebe. Tako kada se granični pacijent nalazi u tom stanju, potrebno je da terapeut ima na umu deo pacijentove fenomenologije koji nije dostupan. Redosled rada sa graničnim pacijentima Separacija i individuacija "Ja" iz konfluencije (simbiotske fuzije) dovodi do gubitka osećaja bilo kakve povezanosti, tj. do napuštenosti. Ovo vredi čak i ako je granični taj koji svojevoljno odlazi i odvaja se. Ovo obično dovodi do odbrane putem spajanja, a ponekad putem distanciranja (izolacije). Ako se na spajanje odgovori konfluentno, to dovodi do jake konfluencije i do užasnog straha od gubitka "Ja" i time do separacije, a ciklus se sam ponavlja. Ako se na konfluenciju odgovori diferenciranim kontaktom, granični pacijent će se osećati napušteno i reagovaće primitivnim negativnim emocijama. Dobar kontakt se ne uspostavija dihotomizovanim alterniranjem između ekstrema konfluencije i izolacije koji preskaču svaku mogućnost između ova dva stanja. Kontakt se zadržava kretanjem između separacije i konekcije, između povlačenja i kontakta u ciklusu kontakt-povlačenje. Ali funkcija kontakta se gubi kada povlačenje postane statična izolacija uz propratni gubitak funkcije povezivanja (funkcija granice), a gubi se takođe kada povezivanje uđe u statičku poziciju i nestane funkcija separacije (funkcija granice). Prorađivanje osećaja napuštenosti kod granilčnih i odbrana je dug, težak, naporan i neophodan zadatak. Ovaj proces ojačava pacijentov pravi doživljaj "Ja" i povezanost i separisanost od terapeuta. Ovo predstavlja uvod u novu rundu ciklusa o kojem smo diskutovali. Potrebno je da terapeut unapred zna da će granični pacijent tipično prolaziti kroz ove cikluse tokom života i tokom terapije. Odbrane pomoću distanciranja obično izgledaju kao kompetencija kojom se negira bilo kakav problem i ponekad su praćene preuranjenim napuštanjem terapije budući da im ide tako dobro. Problem je u tome što je ovo rascepljeno stanje. Pacijent oseća kompetenciju odvojeno od bilo kakve potrebe za hranom koja bi dolazila spolja. To je pozicija gladovanja i kao takva nije prihvatljiva. Granični u ovom stanju iznenada će deteriorisati pod određenom vrstom interpersonalnog pritiska, obično u bliskim, intimnim relacijama u kojima se granice ne poštuju, ili u teškim interakcijama sa autoritetima. U ljubavnim relacijama često postoji žestoka i burna intimnost, u kojoj pacijent doživljava gubitak izuzetno primitivnih fantazija o fuziji i deluje u cilju separacije. Na poslu ovo često znači borbe za moć sa autoritetima i acting out u obliku neprikladnih intimnih i čak seksualnih odnosa sa ključnom figurom na poslu. Masterson (1972, 1976, 1981) detaljno opisuje ovo razdvajanje kompetentnosti i zavisnosti. On takođe diskutuje o implikacijama koje se tiču tretmana. Na žalost, njihov određen psihoanalitički stav, npr. da je terapeutov zadatak prvenstveno intelektualan, zahteva transformacije materijala u GT okviru rada. Takođe, njegova teorija etiologije okarakterisana je njegovim jednostavnim linearnim, istorijskim, mehanicističkim odnosom prema uzročnosti.

300 On takođe izlaže tezu koju smatram korisnom, zanimljivom i isto tako pogrešnom i opasnom. On veruje da etiologija graničnog stanja potiče iz 18-36 meseca života (Mahlerova faza separacije individuacije) i posledica je toga što majka nije podržavala, ili je čak aktivno frustrirala detetov pokušaj separacije i autonomije. Prema njemu, majka se ili potpuno povlači tako da dete koje eksperimentiše sa izazovnim svetom vraćajući se nalazi majku koja nije emocionalno raspoloživa ili na neki drugi način napada i aktivnije ometa autonomiju. U oba slučaja ovo inhibira razvoj doživljaja konstantnosti objekta i čini verovatnim rascep između kompetentnosti i zavisnosti od majke i forsira dete da bude totalno nezavisno ili stopljeno sa majkom. Dok Mastersonova diskusija dobro opisuje suštinu dinamike graničnih, on takođe tvrdi da je stanje isključivo uzrokovano odnosom između majke i deteta tokom ovog perioda, tj. da je ovaj tretman od strane majke tokom, navedenog perioda i dovoljan i neophodan za kasniji razvoj graničnog stanja. Za mene je ovo shvatanje teoretski nepotpuno jer ja odbacujem njegov linearan istorijski jednosmeran, mehanicistički način gledanja na kauzalnost. Takođe postoje i empirijski razlozi za odbacivanje ovog aspekta Mastersonove teorije. Mnogi, uključujući i mene, veruju da problem počinje u ranijem periodu i manifestuje se tokom razvojnog perioda za koji Masterson tvrdi da je ključni za nastanak poremećaja (npr. Horner, 1984, str. 34, 76, 133). Postoje dokazi da granično stanje nije povezano samo za taj period. Podrzavajući shvatanje da stanje počinje ranije, Horner citira Mahlerovu koja je imala pacijente sa izraženim poremećajima u ovom periodu, a koji nisu kasnije postali granični, a radila je i sa graničnima koji nisu imali izražene poremećaje u navedenom periodu. Opštija zamerka bavi se specifično pitanjem da li je karakterološki problem u odrasloj dobi uzrokovan u određenom genetičkom periodu. Čak i psihoanalitičari eklektičkog pristupa dele ovo uverenje, ali ja takav stav ne smatram valjanom teorijom GT. Ovaj linerni model kauzalnosti i njegovo pripisivanje celokupne varijanse majčinom ponašanju, a izostavljanje genetike, ponašanja deteta ili opštih socijalnih uslova, suprotno je teoriji GT. Ipak, došao sam do saznanja da istorija graničnih pacijenata sa kojima sam radio u celini nosi obeležje porodične istorije kažnjavanja nezavisnosti, ili nekog drugačijeg vida dihotomizovanja tako da nezavisnost znači potpunu nezavisnost i ništa čemu se može vratiti, što čini malom detetu svaki pokušaj kretanja izuzetno teškim. Smatram da je ova interakcija uzajamna i da prethodi periodu od 18 meseca nadalje, upravo kao što se nastavlja i mnogo godina posle 18 meseca. Predlozi za tretman (Poređenje tretmana graničnih i narcističkih poremećaja ličnosti) Preporuke za tretman graničnog pacijenta variraju od jednog do drugog kraja spektra. U okviru psihoanalize se zastupa shvatanje da treba koristiti čistu analizu, psihoanalizu sa parametrima, psihoanalizu uz pojačanu regresiju, podršku, a neki psihoanalitičari tvrde da psihoanaliza graničnih nije moguća. Neki psihijatri zastupaju tretman psihofarmacima, ovu praksu smatram beskorisnom i destruktivnom (pojačava

301 fantaziju magičnog rešenja problema, obezbeđuje stalno ometanje pacijenta i uzrokuje mnogo više nusefekata, nego što je od koristi). Masterson predlaže dijaloški tretman da pacijent bude suočen na realističan i čvrst način sa odgovornošću za zaustavljanje acting outa i preuzimanje odgovornosti za svoj udeo u terapijskom zadatku. On tvrdi da postoji potreba za granicama i "konfrontacijom", te da samo empatija ne pomaže graničnim pacijentima. Snažna prisutnost terapeuta potrebna je da bi se zaustavila regresija i uspostavile jasne granice i uspostavilo stanje koje omogućuje uspešnu terapiju. Nužna posledica toga je da mnogi granični napuštaju terapiju rano ako se tretiraju na ovaj način. Oni koji ostanu imaju šense za oporavak. Ako se učini napor da se koristi samo podrška i empatija da bi se granični pacijent zadržao na terapiji, bez obzira na acting out ili nepostojanje čak i mininuma odgovornosti za terapijski rad, terapija je osuđena na neuspeh. Tipično je da terapija počne na takav način i da bude uništena ekstremno negativnim transferom (i kontratransferom), acting outom i povremeno čak psihotičnim epizodama ili transferom. Kod mene je dolazila jedna pacijentkinja nakon napada nožem na terapeuta sa kojim je ranije radila (koji je koristio regresivan pristup). Sledi devet predloga za tretman graničnih pacijenata PRVI: Kontakt sa granicama kontakta baziranim na aktuelnom (realnost) Čitaoc će se možda začuditi zašto je neophodno posvetiti pasus koji se bavi razmatranjem posebne uloge kontakta u tretmanu graničnih pacijenata, kada metodologija GT u celini naglašava kontakt. Pažljiv čitalac mogao bi se takođe zapitati na koji način se koristi termin realnost, kada je stav fenomenološki orijentisane GT da se realnost uvek sagledava kroz fenomenologiju određene osobe, te da pacijent i terapeut imaju različite, a podjednako validne stavove prema realnosti. lako je od ogromnog značaja za GT kontakt između dveju osoba, graničnom pacijentu je potrebno da pravilo bude na disciplinovan, konzistentan i profesionalan način primenjeno. Postoje značajne razlike u načinu na koji kontakt treba da bude primenjen u tretmanu graničnih stanja (u poređenju sa drugim pacijentima). Razvoj se javlja iz kontakta i eksperimentacije u polju organizam/sredina. To znači da pacijent i terapeut kao posebne osobe kontaktiraju jedna sa drugom i da se razvoj javlja iz ovog "širokog spektra" kontakta. Kvalitet psihoterapije je uglavnom u funkciji kvaliteta uspostavljenog kontakta sa pacijentom. Dobra terapija sa graničnim pacijentima zavisi od kvaliteta kontakta terapeuta: brige, empatije, autentičnosti, predanost tokom vremena, i od jasnoće i adekvatnosti teraputovog kliničkog znanja, lične svesnosti i procesa kontaktiranja. Da dodam da postoje specifični zahtevi koji su predmet ove diskusije. Terapeut koji radi sa graničnim pacijentom mora biti naročito revnostan u naglašavanju verbalnog i neverbalnog kontakta koji je eksplicitno u sadašnjosti centriran i u kojem realnosti graničnog pacijenta, terapeuta i drugih prisutnih osoba bivaju afirmisane. U ovoj vrsti kontakta koji uzemljuje, svi ljudi koji učestvuju u susretu predstavljaju se kao zasebne ličnosti, koje utiču jedne na druge. Ovo može da bude konfrontivno, ili tako jednostavno kao što je dati dovoljno vremena da se uspostavi efikasan kontakt očima između terapeuta i pacijenta.

302 Terapijski kontakt u GT ima drugačiji oblik u različitim kontekstima. Različiti pacijenti, terapeuti, modaliteti, kulture, institucije zahtevaju različitu primenu. Ponekad seansa GT naglašava ekspresiju afektivne energije, ili istraživanje razvojne istorije ili tekuću interakciju, ili način mišljenja pacijenta, ili razmatranje introjekata, itd. Ponekad kontakt među Ijudima u grupi može de dominira, a da kontakt između terapeuta i pacijenta ne bude u prvom planu. Ponekad će fokus biti edukativan, kao kada se naglašavaju veštine kontakta. Sve to je ponekad prikladno i predstavlja kompetentan tretman koji koristi GT. Mi smo diskutovali o diferencijalnoj primeni terapijskog kontakta u prethodnom odlomku kada smo se bavili tretmanom narcističkog poremećaja ličnosti. Narcističkim pacijentima je potreban uži spektar dijaloga, a graničnima širi. Terapija graničnih mora biti više usmarena na prisutne i pojavne aspekte dijaloga. Često granični zahtevaju da se terapeut u većoj meri otvori. Terapeut će možda morati da energičnije kaže kako na njega pacijent deluje, ili svoja uverenja, mišljenja, ili će morati da bude prisutan kao čuvar potreba svih članova sistema čiji je granični pacijent sastavni deo. Narcistički pacijenti koji su tek otpočeli terapiju osećaju potrebu za empatičkom vezom sa terapeutom. Dok je obično terapijski povoljno kada se terapeut poveže sa narcističkim pacijentom empatično sledeći njegovo postojeće iskustvo i životnu priču, sa graničnim je aktivniji i u većoj meri dvosmeran dijalog na dnevnom redu. Verujem da jednostavno praćenje subjektivnog iskustva graničnog pacijenta nije dovoljno i da je čak opasno. Graničnom pacijentu je potrebno empatičko povezivanje koliko i narcističkom, ali on ne može da iz toga ostvari dobrobit, ukoliko se drugim pitanjima u terapijskom okviru ne obrati dovoljno pažnje, ako se ne zaustavi acting out, a odnos zasnovan na kontaktu ne ojača pre nego što pređe u eksploraciju koja vodi do primitivne emocionalnosti. Empatijsko zadubljivanje bez dovoljne spoljašnje perspektive terapeuta može da bude opasno u tretmanu graničnih. O tome ću detaljnije govoriti u nastavku. Terapija sa graničnim pacijentom zahteva od terapeuta ne samo da bude pažljiv i empatički usklađen, već takođe da uspostavi kontakt koji naglašava fenomenološku aktuelnost graničnog pacijenta kroz različita emocionalna stanja koja prolazi (moglo bi se reći kroz različite oblike selfa). Na primer, terapeut će morati da preuzme inicijativu podsećajući graničnog pacijenta koji doživljava jedan deo rascepljene celine na sada izbegavane aspekte njegovog tekućeg iskustva. Ovo se može učiniti na brižan i empatičan način koji potvrđuje i razjašnjava pacijentovo trenutno iskustvo i podseća ga tako da to poprima oblik brižnog otkrivanja. Lynne Jacobs daje sledeći primer: Terapeut: "Vidim da ti se stanje u kojem se nalaziš čini tako beskonačnim, bezgraničnim sada. Druge kvalitete tvog života ti ne znače ništa u ovom stanju. Tužna sam dok sedim sa tobom i osećam tvoju teskobu i želela bih da mogu da ti pozajmim delić svoje perspektive koja je šira od onoga što ti sada možeš da dohvatiš". Granični pacijent je često emocionalno ekspresivan, a da nije u kontaktu sa sadašnjim kontekstom, a efikasan terapeut mora da bude senzitivan na ovaj "kontakt" graničnog. Često, proces svesnosti graničnog pacijenta se teško sedimentira, tj. usmeren je na repetitivne misli zasnovane na percepciji očiglednog ili datog u trenutnoj situaciji. Tako

303 granični možda neće ni zapaziti ograničenja situacije, posledice, sukobljene potrebe, osobine sopstvene ličnosti koje su u pozadini umesto onih koje su upadljive, činjenice da mu je terapeut koliko važan, toliko i odvojen, separisan od njega. Naglašavanje kontakta u kojem poreovladava aktuelno je u prvom planu i u skladu sa dva aspekta rada na svesnosti u GT: utvrđivanjem dijaloškog kontakta između terapeuta i pacijenta i poboljšavanje pacijentove svesnosti o njegovim sopstvenim procesima svesnosti. Da bi se ovo postiglo sa graničnim pacijentima potrebna je autonomna i budna svesnost terapeuta i često je potrebno da se terapeut bori sa graničnim pacijentom pored toga što je empatično usklađen. Potrebno je da terapeut uspostavi odnos koji konstantno radi u granično poremećenom pacijentu, osećaj za "i", holističko udruživanje sebe sa drugim, za isto i različito, spojeno i razdvojeno, ljubav i mržnju, zavisnost i nezavisnost. Često se granični cepa na komade diferencirane celine ja-drugi, povezanost-separisanost, različito-isto. Ovo je jedan od centralnih karakternih procesa graničnih. Kontakt, iseljujući susret, to je susret između "Ja" i "Ti", svest o različitosti. Svest o sebi i drugom i kontakt dovodi do razvoja. Ja-drugi je takođe jedan vid diferencirane celine sa kojom granični ima problema. Svest koja je usmerena na sebe izdvojeno od polja nije dijaloška i u celini ne doprinosi razvoju. Svest koja je usmerena samo na druge takođe nije dijaloška i obično ne doprinosi razvoju. Ako terapeut dozvoli graničnom pacijentu da se fokusira samo na sebe, tj. samo na sebe iz celine ja-drugi granični neće uspeti da se razvija i zadržava veoma nezreo stil. Ovo omogućava regresiju koja nije reparativna, nije u službi rasta, već je infantilizujuća. Granični pacijent neće ostvariti diferenciranu celinu ukoliko terapeut stalno, čvrsto i repetitivno se ne fokusira na sebe i drugog u najvećem delu rada sa graničnima (koji najčešće počinje foIkusiranjem na nešto drugo). Ako granični pacijent nastavi da veruje da uzimanje u obzir realnosti druge osobe znači da će on/ona morati da odustane od sebe i da se preda drugom, on će nužno morati da izostavlja svest o drugom. Tada on ne može i neće ostvariti svest koja dovodi do rasta i kontakt. Granični pacijent se snažno bori kako bi naučio da je moguće da uzme u obzir ono što je njemu potrebno i ono što je potrebno drugima. Graničnom pacijentu je potreban terapeut koji energično, pouzdano, eksplicitno, doslovno i na insistirajući način zahteva da se okolina uzme u razmatranje. Ovaj susret ne treba da nametne promenu pacijentu ili da ga ubedi kako je promena potrebna, već da ga navede da se bavi onim što je za njega esencijalno u njegovoj sredini, a čemu on ne dopušta da prodre u svest, a zatim da konačno osposobi pacijenta, da bude svestan sopstvenog procesa svesnosti. Ukazivanje na potrebu razmatranja drugih ne znači nametanje pacijentu. Fenomenološka realnost pacijenta se mora maksimalno poštovati. Graničnom pacijentu je potrebno da shvati potrebu za razmatranjem potreba drugih uz nemoralistički, neprocenjujući, činjenički stav terapeuta, a ne uz autoritativno nametanje. Ovo je obično početna tačka za uvođenje u svest graničnih opcija koje inače ne bi bile dostupne. Na primer, logične posledice ponašanja često nisu deo svesti pacijenta

304 kada se neko ponašanje dešava, iako u nekom drugom trenutku pacijent pati zbog upravo tih posledica. A kada se posledice razmotre granični se često zaglavi, praveći ili/ili izbore zato što ne shvata da postoji i drugačija mogućnost. Takođe, zahtevi situacije i drugih ljudi u situaciji često se smatraju dijametralno suprotnim njihovim sopstvenim interesima. Usklađivanje zasnovano na kontaktu nije moguće ukoliko se granični ne suoči sa sopstvenom realnošću i realnošću drugih. Terapeut može da predstavi potrebe ja-drugih i tako otvori nove mogućnosti. Veliki deo posla koji se obavlja na terapiji tiče se granica kontakta. To još više vredi za tretman graničnog pacijenta. Terapeut konstantno mora da menja fokus i da ga vraća na granice između terapeuta i pacijenta. Kada se rad fokusira na odnose pacijenta van terapije, u celini bi taj rad takođe trebalo da naglašava svesnost o granici kontakta u okviru tih odnosa, kao i granice kontakta između terapeuta i pacijenta dok rade na odnosu sa drugim osobama. Uče nas da se obično valjane terapijske intervencije baziraju na poštovanju realnosti koju doživljava pacijent. Utvrđen i koristan klinički stav preporučuje da se rad fokusira na ono što je za pacijenta ego distono, dok ne počne da izaziva kod njega nelagodu. Modifikacija terapijskog stava često je potrebna sa graničnim pacijentima. Sa graničnim pacijentima potrebno je često da se radi na ponašanju, mislima, osećanjima, uverenjima, itd. koja su i dalje ego sintona. Ne vrši se pritisak na pacijenta da odustane od svoje "realnosti", od onoga što je ego sintono, već se nastoji da proširi fokus kroz koji on posmatra svet i da uzme u obzir različitu svesnost terapeuta i relevantnih drugih. To rezultira dijalektičkim transcendiranjem putem proširenja svesnosti umesto da se pacijentu prepusti da izabere između svoje sopstvene i terapeutove realnosti. Rast proističe iz ove interakcije. Za granične rast ne proističe iz empatičnog usklađivanja bez borbe i konflikta. Rast se takođe ne javlja iz ismevanja pacijentove realnosti zato što teži konformisanju sa terapeutovom realnošću. Ovo je izuzetno težak zadatak otežan dodatno time što je pacijentova potreba za podrškom i regresivnom negom od strane terapeuta urgentna, kao i nesposobnošću pacijenta da formira Geštalt uzimajući u obzir sopstvene potrebe, potrebe drugih i ograničenja koje nameće situacija. Granični pacijent koji se drži destruktivnog, ali ego sintonog ponašanja, radi to iz važnog razloga. Ponašanje koje je iz jedne perspektive destruktivno može da omogući neku vrstu psihičkog opstanka. Posao terapeuta je kako da objasni i stavi na znanje pacijentu funkciju takvog ponašanja u njegovom doživljavanju, tako i da u perceptivno polje pacijenta uvede druge aspekte koje on sistematski isključuje iz svoje svesnosti. Ovo uključuje potrebu da bude svestan višestrukosti sopstvenih potreba, potreba drugih, ograničenja, mogućnosti i zahteva situacije, kao i mogućnosti da se ti zahtevi zadovolje na različite načine. Iznad svega terapeut koji radi sa graničnim mora da bude taj koji će imati dovoljno vere da prevaziđe očaj graničnog i da otkrije nove mogućnosti. Ovo je postepen i dugotrajan proces. Ono na šta želim da ukažem je to da terapeut mora, uz dobar tajming i procenu da na neki način uvede u fenomenološko polje pacijenta na razmatranje ono što je isključeno njegovim rascepljenim stanjem. Dobra terapija sa graničnim pacijentima zahteva terapijsku empatiju kao osnovu za širok spektar reakcija, uključujući: otvaranje, vođenje slučaja, edukaciju, eksperimentaciju, borbu sa pacijentom. Cilj nije

305 konformisanje pacijenta sa terapeutovom realnošću, već pre svega to da pacijent i terapeut uzmu u obzir svesnost onog drugog. Odgovornost i proces učenja Na aktualnosti zasnovan kontakt takođe se primenjuje na proces učenja. Dok bi sa narcističkim pacijentom terapeut mogao da prati pacijentovu svesnost i da ga zatim ohrabri da iznese genetički materijal, sa graničnima se odgovornost za učenje i svesni proces mora naglasiti na početku terapije. Granični mora da bude svestan odgovornosti za proces učenja, ili je u suprotnom vrlo moguće, čak verovatno, da će magijsko mišljenje biti van kontrole na nivou fantazije. Jacobsova (lična komunikacija) ukazuje na koristan stav tokom ovog postupka: "Ja nastojim da se fokusiram ne na njihovu lažnu odgovonost, već na način na koji njihove izjave odražavaju to što se oni ne osećaju odgovornim, što osećaju da nisu u stanju da se osećaju odgovornim. Suptilna razlika, ali dovodi do povećane zainteresovanosti za odgovornost zbog zadovoljstva koje donosi osećaj da upravljaju sopstvenim životom, a ne do reakcije na terapeutovo moralisanje. Dok ja ovo smatram tačnim, i dalje zadržavam uverenje da je neophodna nemoralistička konfrontacija kada se suočim sa "Ja ne mogu" uverenjem mnogih graničnih pacijenata". Ideja da pacijent obavlja terapijski rad je strana graničnima, iako je tačan tekst dobro naučio na prethodnoj tarapiji, upravo kao što je slučaj sa govorom papagaja. Ideja da se terapijski rad zajednički obavlja, ti i ja, još im je dalja. Ipak, činjenica je da ako ne preuzmu odgovornost za svoj udeo u procesu učenja, terapija ne može da teče dobro u dugoročnon smislu. Sa graničnima ne možete smatrati učenje nečim uobičajenim. Masterson zastupa konfrontaciju graničnog pacijenta na početku terapije po pitanju preuzimanja odgovornosti za terapijski rad. Ja se slažem. Ako je pacijent bilo nespreman ili nije u stanju da preuzme odgovornost, i zahteva izuzetnu podršku terapeuta, Masterson savetuje da pacijenta pustite da ode. On kaže da ne zna ni za jedan slučaj napuštanja terapije zato što je terapeut odbio da hrani regresivni self, a da je kasniji rad sa drugim terapeutom uspešno nastavljen (Masterson, 1981, str. 196). Naravno, ovo odražava ograničenja sadašnjeg stanja terapijske veštine, kao i ograničenja razvojnog stanja pacijenta. Naša sposobnost da pomažemo nije bezgranična već mora da se zasniva na nekim minimalnim uslovima. Ja verujem da je bar minimalna odgovornost pacijenta za proces učenja, koja se ostvari na početku terapije, neophodan preduslov za uspešan terapijski tretman graničnih pacijenata. Ako se regresivna fantazija graničnog pacijenta odigrava kroz pacijentovo ponašanje na terapiji, i ako terapeut sarađuje sa tim kroz "podršku" i empatiju, doći će do krize kroz godinu ili dve dana kada će se pacijent osećati uništeno, intenziviraće se acting out, pojačaće se zahtevi terapeutu i pojaviće se intenzivne transferne reakcije, negativne. Pacijenti ne mogu sebe dobro da podrže u tim situacijama zato što terapeut na početku terapije nije insistirao na građenju pacijentovog odgovornog stava, odnosa i veština granice, itd. (Supruga terapeuta će prepoznati ove periode u terapiji graničnog pacijenta po ponoćnim pozivima i emocionalnoj uznemirenosti svog supruga). Naglašavanje treninga svesnosti i odgovornosti na početku terapije ostavlja narcističke pacijente sa osećanjem da nisu shvaćeni i da im se terapeut nameće.

306 Granični mora da se konfrontira, iako je takođe sklon narcističkoj povredi. To se najbolje postiže pomoću ljubavi, empatije, simpatije, ali uz čvrsto insistiranje na aktuelnom. Verujem da tretman nema šanse da uspe sa graničnim pacijentom bez ovakve konfrontacije. Ne samo da granični pacijenti moraju biti svesni svoje odgovornosti za vlastitu terapiju, već takođe i svoje odgovornosti i potrebe da kontrolišu acting out. Terapija sa graničnima ne može biti uspešna ako se acting out ne ograniči, eventualno zaustavi. Ako se pacijent napije ili postane na neki drugi način hemijski zavistan ili promiskuitetan ili nasilan, itd. uvek kada je on ili ona napet, terapija ne može da uspe. Ne samo da će stresovi života graničnog omesti tok razvoja terapije i da će acting out pogoršati situaciju, već će normalne krize koje se javljaju tokom terapije rezultirati još jačim acting outom i sprečiti njegovo prorađivanje. Neki oblici acting outa završavaju u središnjoj fazi terapije. Obično granični pacijent nauči da se oseća odgovornim tek u kasnijim fazama terapije. Kako se terapija nastavlja izražavanje i artikulisanje njihove fantazije o spajanju i postojanju neke osobe koja će se za njih postarati, kao i uverenja da je spajanje jedini način povezivanja koji ima smisla, uprkos gubitku autonomije koji u sebi sadrži, pomaže da se razjasni da su njihova odgovornost i identitet različiti od terapeutove odgovornosti identiteta (Jacobs, lična komunikacija). Naravno, ovo se mora staIno iznova raditi. U međuvremenu, terapeut može da izbegne saradnju sa regresivnim fantazijama i da konfrontira pacijenta sa izraženim acting out ponašanjem, a da ne očekuje da se pacijent oseti potpuno odgovornim za sebe. Intenzivan acting out i doživljaj zrelog osećaja za lični identitet i odgovornost prilično su razdvojeni. Pitanje ograničenja je često početna bitka sa graničnim pacijentima kada se radi o granicama i odgovornosti za sebe. Granični pacijent kome je dopušteno da propusti susret (naročito kada za to ne plaća), da ne plati račun, da zove nakon dogovorenog vremena, itd. osuđen je na propast u takvoj terapiji. Pacijent koga sam pomenuo koji je nožem krenuo na terapeuta koji je sa njim radio počeo je terapiju tako što me je zvao u šest časova izjutra pričajući o suicidu ili hospitalizaciji. Zapravo, on je već kontaktirao sa lokalnom psihijatrijskom ustanovom. Posle razgovora, rekao sam pacijentkinji da će mi biti drago da radim sa njom, ali pod određenim uslovima. Rekao sam joj u koje doba može da zove i rekao joj da je neću viđati u bolnici (u to doba nisam želeo da radim bolnički posao, i nisam verovao da je hospitalizacija dobro rešenje za ovu pacijentkinju) i da ako veruje da ne može da sledi ova ograničenja, ja ću joj pomoći da nađe drugog terapeuta. Takođe sam morao da joj kažem da je ona odgovorna za to hoće li živeti ili se ubiti, iako se ja nadam da se ona neće ubiti pre nego što se upoznamo. Bio sam vrlo, vrlo čvrst dok sam joj ovo govorio. Imao sam sreću što se ona složila sa uslovima i pridržavala ih se. Ovo je bio sjajan prognostički znak, koji je predvideo prilično uspešnu terapiju. Ovo nije bio poslednji put da je ova pacijentkinja bila suicidalna, ali nije izvela više nijedan pokušaj samoubistva (a prethodno je četiri puta veoma ozbiljno pokušavala). Ona se takođe pridržavala dogovora koji se ticao vremena. Pokazalo se da je hospitalizaciju razmatrala radi panike koja je obuzela, da je želela da što je manje moguće bude hospitalizovana. Nisam imao toliko sreće sa Bundinijem. Sreo sam ga mnogo ranije tokom svoje karijere i više sam grešio, ne poznajući najbolje granične pacijente i procese kroz koje

307 prolaze, pa moje intervencije nisu bile toliko tačne kao što su mogle biti. Takođe, nisam jasno stavio na znanje da postoje ograničenja vezana za telefonske pozive, a on nije pokazivao uobičajenu sposobnost da zadržava svoje impulse da ne zove u bilo koje doba. Kada sam postao konfrontivniji, on bi često zvao i spustio slušalicu. Pretpostavljam da je podršku sticao time što bi mi čuo glas, uspostavljanjem bilo kakve veze, proveravajući jesam li živ, a da me je istovremeno kažnjavao svojim ometajućim ponašanjem. Zanimljiv kontrast sa Bundinijem predstavlja to što sam bio vrlo odlučan od samog početka u tome da ga neću besplatno lečiti, insistirajući na tome da mi rad bude plaćen u potpunosti na vreme. Bio sam odlučan i on mi nikada nije pravio probleme sa tim. DRUGO: NE HRANITE REGRESIVNO JEZGRO (SELF) Razmatrao sam o različitim slučajevima Bundinija i Kćeri čuvara vrata u tekstu o asimilaciji (broj 9). U celini nisam hranio Bundinijeve regresivne tendencije, zapravo ponekad sam bio vrlo oštar u konfrontaciji, osim što sam tolerisao njegove telefonske pozive. Sa Ćerkom čuvara vrata, nisam podržavao regresiju, ali sam bio preterano suportivan i nisam je suočio sa jednim delom acting outa (u terapijskoj grupi i na individualnoj terapiji). Bundini je imao najduži period dobrog funkcionisanja i života van bolnice tokom pet godina tretmana kod mene. S druge strane, ćerka portira je napustila terapiju besna, sa transfernom reakcijom koja bi se mogla nazvati psihotičnom. Tokom prve godine imali smo nešto što bi se moglo učiniti da predstavlja dobar odnos. Ipak, to je bila netačna percepcija s moje strane, pošto nisam shvatao karakteristike graničnih u toj fazi. Moj nedostatak čvrstine, postavljanja ograničenja i pomaganje regresije, doveli su do nepovoljnog ishoda. Verujem da kada nismo čvrsti i ne uspostavimo kontakt na način koji sam razmatrao, dolazimo do dugotrajne neuspešne terapije, ili do prekidanja terapije (godinu ili dve posle početka) zbog ekstremno negativnog transfera sa kojim se ne može izaći na kraj. Mislim da je moje iskustvo sa ova dva pacijenta tipično. Prekid terapije može da dođe od terapeuta koji se popravio i konačno počeo da radi svoj posao, ili zato što nije dobro radio tokom početne faze. Savet: radite posao koji je potreban za rast i isceljenje. Upoznajte sopstvena ograničenja. Pustite pacijenta da ode ako želi. TRI: KONTRATRANSFER Ako se ikada u vašoj praksi pojavi pacijent na kojeg reagujete defanzivno, uzmireno, jakom kontratransfernom reakcijom, to je najverovatnije granični pacijent. Ovi pacijenti obično pokreću osećane krivice, stida i neadekvatnosti i ogorčenost terapeuta. Redovno terapeuti žele da ih spasu ili da ih povrede, ili i jedno i drugo. Sa narcističkim pacijentom stvari se kreću polako, i to može da izazove kod terapeuta sumnju u sebe, nestrpljenje, itd. Takođe postoje i narcistički napadi zbog besa. Ipak, razumevanjem procesa i reagovanjem empatičkom refleksijom, terapeut će ipak verovatno videti rezultate pozitivne i verovatno dobiti neko potkrepljenje od pacijenta.

308 Ipak, granični će verovatno udariti u samu suštinu terapeutovog samopoštova-nja. Mnoge krize često rezultiraju time da se terapeut plaši katastrofe, npr. uspešnog samoubistva. "Upozoren je isto što i naoružan". Upoznajte sebe i svoja ograničenja. Znajte kada vam je potrebno da vičete "Upomoć!", bilo da tražite konsultanta ili terapeuta. Trebalo bi takođe primetiti da granični, zbog svoje sposobnosti da stimulišu loša osećanja kod drugih zbog tendencije da projektuju jedan aspekt svojih intenzivnih osećanja na jednu osobu, a drugi aspekt na drugu, imaju tendenciju da podstaknu ljude da se međusobno sukobIjavaju. Jedna osoba može da bude bez znanja o tome navedena da predstavlja jedan aspekt intrapsihičkog konflikta graničnog pacijenta, a druga da predstavlja drugi. Na primer, dva člana personala mogu početi da osećaju ogorčenost jedan prema drugome pri čemu svaki od njih zna samo deo pacijentove priče. Granični pacijenti često cepaju (split) podele profesionalce na grupe koje se međusobno suprotstavljaju i mogu da budu destruktivni za agencije i grupe. U grupama često uspostavljaju sistem saveza koji dihotomizuju grupu. Ovo se često dešava izvan grupe, uz posledice za grupu kao celinu. Ja znam jednu grupu koja je bila uništena zato što je granični pacijent podstakao u ženi bes protiv muškaraca i muškog terapeuta. Na žalost, terapeut nije bio svestan emocionaInih zbivanja u grupi sve dok nije bilo prekasno. Ja sam radio sa jednim graničnim pacijentom koji kada bi se na mene naljutio, redovno bi zvao druge terapeute. Na žalost, postoji beskonačno mnogo terapeuta u L.A. On bi ispričao priču koja bi činila da zvučim kao najgora budala. Kada bi mi konačno rekao da je razgovarao sa drugim terapeutom, on bi ispričao priču drugog terapeuta kao da je ovaj odmah rekao koliko sam nekompetentan i da bi trebalo da napusti terapijski rad sa mnom. Prvih nekoliko puta bio sam ogorčen na druge terapeute, koje nisam lično poznavao, dok nisam shvatio da je ovo deo graničnog sistema cepanja i sukobljavanja ljudi koji onda na interpersonalnom nivou biju njihove intrapsihičke bitke. ČETVRTO: GENETIČKI MATERIJAL Narcističkom pacijentu dobro će doći razgovor o materijalu iz detinjstva i on će obično sporije otkrivati ovakav materijal od većine pacijenata, a sporije nego što je to korisno za njihov terapijski rad. Tako, terapeut može da plodno ispita njihove asocijacije vezane za prošlost i da pažljivo zaroni iza idalizovane priče o idealnom detinjstvu i "Najbolje majčice na svetu." Ipak, ovo ne vredi za granične pacijente. Sa graničnima materijal mora biti pažljivo odmeren prema snazi njihovih ja funkcija, kao što je granica kontakta, zdravlje i snaga njihovog odnosa sa terapeutom, snaga njihove svesnosti, sposobnost da zadrže i sadrže primitivne emocije i da integrišu opozite. Ako se ovo ne ostvari postoji tendencija da se dogode dve stvari. Bezazleniji ishod nedovoljnog odmeravanja materijala je dosta besmislene priče koja deluje smisleno. Ovo je uobičajena greška terapeuta početnika. Pacijent je spreman da osvesti sadržaje, ali se ništa ne menja. Opasnija mogućnost je rizik od fragmentacije, regresije, dekompenzacije. Na primer, ako se primitivan bes pojavi pre nego što sistem podrške sebi ojača kod pacijenta, on ili ona možda će imati potrebu za acting outom, ludilom, zvaće terapeuta u pomoć, ali u svakom slučaju neće biti u stanju da asimiluje i integriše.

309 Genetički materijal mora se prorađivati deo po deo u skladu sa pacijentovom sposobnošću da ga asimilira. PET: POTREBA ZA TERAPIJSKOM JASNOĆOM Granični pacijent će se angažovati prilično u lažnu priču i emocionalnost. Na primer, jedan pacijent je na početku terapije došao i odmah počeo da priča o edipalnom temama. On je govorio o zavodničkom tipu odnosa sa majkom i hostilnosti između njega i oca. Detalji, uzrast na kojem je rekao da se ovo odigravalo, stalno su ukazivali na edipalnu problematiku. Ali njegove stvarne poteškoće bile su u suštini preedipalne. Pitanja vezana za njegovo funkcionisanje bila su dijadična pitanja majčinskog napuštanja i nametanja. Bez obzira na to koliko smo raspravljali o ovim "edipalnim" temama do poboljšanja ne bi došlo, pošto su to jednostavno bile pogrešne teme. Slušao sam kako Harold Searles diskutuje o reakciji graničnog pacijenta na njega posle separacije. "Žao mi je što sam te promašio doktore" (dvosmislena igra reči koja može da znači i "Žao mi je, nedostajali ste mi doktore"), rekao je pacijent. Searles je odmah imao sliku snajperiste koji govori da mu je žao što ga je promašio. Tada je Searles zaključio da je on vrlo hostilan i projektuje to, ili da je pacijent ogorčen, a govori prijateljski. Naravno, ovaj tip nedoslednosti nije neuobičajen i terapeut se sa tim često sreće. Ali granični će držati nekongruentne aspekte rascepljeno i neće spontano raditi na njima, lako reagovati na refleksije terapeuta u tom smislu. Laka usputna šala jednog dana, erupcija besa drugog. Pošto se granični pacijent cepa, očekuje spašavanje i ne preuzima odgovornost za terapijski rad, terapeut mora biti oprezniji kada je reč o neautentičnosti. Posebno treba obratiti pažnju na izražene emocije koje nisu centralne za pacijentove aktuelne emocije. Sa većinom pacijenata, pratiti pacijentove doživljaje je dobar kompas. Ako je terapeut van centra, interakcija sa pacijentom će ga usmeriti na prava pitanja. Tako sa narcističkim pacijentom, pacijentovo iskustvo predstavlja sjajan vodič prema onome što je glavna tema. U tom trenutku i dobri rezultati će proisteći iz praćenja pacijentovog iskustva. Ipak, ovo ne vredi za granične. Oni će pričati o nevažnim temama, ometati ili interpretirati samo na osnovu netačnih zapažanja, ili će interpretirati sami sebe smatrajući da je interpretacija tačna, centralna i relevantna za njihov sadašnji rad. Oni su često obuzeti sopstvenim smetnjama i često pokazuju emocionalnost koju bismo očekivali uz sadržaj o kom se diskutuje. Sa graničnima intuicija i klinička pronicljivost terapeuta je u prvom planu, terapeut mora da ima sopstveni kompas. Sa graničnima ako je terapeut van centra, ako iskrivljuje stvarnu temu u datom trenutku, pacijent će slediti to iskrivljenje. ŠESTO: POLARNI ODGOVORI Zbog cepanja i izražene potrebe za terapijskom jasnoćom, preporučuje se da terapeut izrazi oba aspekta polariteta koji se obično pretpostavljaju. Sa narcističkim pacijentom, praćenje pacijentovog iskustva obično će dovesti do proširenja njegove perspektive i

310 do prihvatanja polarnosti. Ovo će možda potrajati, ali je prilično pouzdano. Sa graničnim, mudro je uvek eksplicitno izraziti bipolarnost. Na primer, kada vodite direktan dijalog preporučljivo je da pedantno izrazite pacijentov stav i svoj. "Ti ne želiš da odeš, a ja treba da završim čas sada." "Ja mislim da si pogrešio što si napustio posao i ne mislim da si nekompetentna osoba koja uvek greši – a ti misliš da ako jednom pogrešiš, tada si naprosto nekompetentna osoba koja loše procenjuje." Ni sama frustracija i čvrstina, ni empatija sama za sebe nisu dovoljni da bismo pomogli graničnima. Ponekad ću reći kako brinem o pacijentu samo ako je to tačno, nikada samo tehnički i to ću ponekad propratiti nekom rečenicom kao što je "I ne želim da vodim računa o tebi". Ako mi je stalo, osećam toplinu i ljubav, to ću reći. Ali ako mislim da još uvek postoji regresivna fantazija o tome da ću ja voditi računa o njemu/njoj, učiniću najbolje što mogu da moja razmena pozitivnih osećanja ne pojača bilo kakvu konfuziju u pogledu ograničenosti odnosa. Kada razmatramo kompetentnost, dobro je da to propratimo tvrdnjom o normalnoj zavisnosti od drugih. A kada govorimo o potrebama pacijenata vezanim za druge, mudro je dodati afirmaciju autonomije i kompetentnosti. Pitanje stida, krivice i odgovornosti za graničnog pacijenta i ljude sa kojima je u interakciji su vrlo osetljiva i teška. Kada govorimo o odgovornosti moramo je pažljivo razlikovati od stida ili krivice. Takođe je potrebno da sasvim jasno stavimo do znanja da kada govorimo o odgovornosti da nije samo granični pacijent odgovoran. Na primer, ja sam radio sa graničnim pacijentkinjom sa kojom sam nedeljama razgovarao o njenom braku. U prethodnim seansama jasno sam govorio o odgovornosti njenog supruga za svoj udeo u interakciji (možda nisam podjednako jasno istakao njenu odgovornost). Tokom jedne seanse ja sam rekao da je jednim delom ona odgovorna za interakciju o kojoj je govorila. Ona je otišla osećajući se okrivljeno, postiđeno i smatrajući samo sebe odgovornom za bračne probleme. Sada je poruka sa kojom je otišla ostala nepovezana sa mojom pravom verbalnom i neverbalnom porukom. U kontekstu naše dugotrajne diskusije o odgovornosti njenog supruga ovo bi bilo jasno većini pacijenata. Ali ovo je bio granični slučaj i bilo bi bolje da sam eksplicitno pomenuo činjenicu da dok je ona odgovorna za X i Y, njen suprug je odgovoran za A i B. Njoj je bilo teško da sebe ne okrivi potpuno za sve njihove poteškoće, ili da sledećeg dana ne okrivi potpuno supruga i da ne preuzme deo odgovornosti. Empatija sa pacijentovim osećanjem očaja, a da se ne obuhvati pacijentov nedostatak vere u budućnost i mračne predikcije budućnosti predstavlja drugi polaritet koji treba izraziti. U tekstu o asimilaciji pomenuo sam graničnog pacijenta koji umalo nije izvršio suicid kada sam otišao na odmor. Terapeut koji je umesto mene preuzimao hitne pozive lepo je empatisao ostajući sa osećanjem očajanja, ali nije izrazio da sam nije očajan u pogledu pacijentove budućnosti. Pacijentkinja se skoro ubila, ali je imala dovoljno jaku vezu sa mnom da izdrži do mog povratka. Njoj su bile potrebne neke jednostavne izjave kao npr. "Ja želim da ostanem sa tobom, sa tvojim osećanjima, iako se ja ne osećam beznadežno u vezi sa tobom".

311 SEDAM: KONTAKT PRE I POSLE SVEGA Pre nego počene bilo kakav rad i po završetku ja uspostavljam bilo kakav kontakt koji je moguć sa graničnim pacijentom. Ovo vredi za grupu kao i za pojedince. Kada grupa ode i ljudi se još "muvaju" okolo, ja obično svakom od njih kažem laku noć. Ali ovo je ponekad ili površno ili se osoba izmakne bez konekcije. To je opasno sa graničnima. Ja se jako trudim da uspostavim efikasan kontakt očima što je temelj i ponovno povezivanje u ključnim prelaznim tačkama. Primetio sam da ako granični ode u emocionalnom stanju, a da pre toga nije uspostavljen dobar kontakt, povećava se verovatnoća da će me pacijent pozvati hitno tog istog ili narednog dana. OSAM: Zbog centralnosti teme napuštanja za graničnog pacijenta, kao i zbog cepanja i nemogućnosti da zadrže konstantnost objekta, svaka separacija i odvajanje predstavlja potencijalnu krizu u tretmanu graničnih. Kraj svake seanse može da pokrene pitanje totalne emocionalne diskontinuiranosti odnosa, doživljaja međusobne povezanosti kod pacijenata. Separacija bez konstantnosti objekta znači gubitak osobe i separacija znači da se povezanost nikada više neće uspostaviti. Za graničnog je teško da predpostavi da će on/ona biti stvaran između seansi. Ponekad će se pacijent braniti od toga totalnim negiranjem važnosti separacije, ostavljajući terapeutu da sam izražava bilo kakva osećanja u vezi sa separacijom. Pacijent će ih odbaciti, projekcijom na terapeuta, zadržavajući identifikaciju sa njim za kojeg se opaža da ima poteškoće zbog razdvajanja "Hej Gari, praviš veliku frku oko odlaska". Ovakva reakcija može se očekivati tokom faze doživljaja autonomije i kompetentnosti pacijenta. Autonomija se štiti negiranjem važnosti povezanosti. U ovoj fazi će verovatno koristiti odbrambeno distanciranje umesto da radi na separaciji ili terminaciji. Ovo je u vezi sa preuranjenim dovršavanjem terapije kod graničnih pacijenata. Oni će štititi doživljaj kompetentnosti, iako će otići, a da veći deo transfera ne ostane svestan i da nije integrisao svoje potrebe za kompetentnošću. Mastersonova diskusija o osećanju napuštenosti (šesti jahač apokalipse) korisna je da bi znali za čim tragamo kada radimo sa napuštenošću graničnog pacijenta (1976, str. 78): 1. Depresija i tugovanje (i patnja) Nešto je izgubljeno napuštanjem, bilo preteranim napuštanjem koje se javlja sa svakom separacijom ili značajnim napuštanjem koje je granični osetio u odnosu sa porodicom. Nešto je bilo izgubljeno i bol i tuga su prikladni u procesu izlečenja. Kada se tuga ne doživljava, kada se sa njom ne ostane, ne izrazi i ne ostavi za sobom, tada depresija umesto tugovanja izađe u prvi plan. Ovo je često slučaj sa graničnima, pošto je napuštanje tako traumatičan doživljaj za njih. 2. Ljutnja (i bes) Emocionalna rakcija na napuštanje je često bes ili ljutnja. Granični pacijenti često imaju visok nivo besa različite vrste i bez situacije napuštanja i teško im je da se uopšte oslobode negativnih emocija. 3. Strah (i panika) Biti sam u svetu prilično je zastrašujuće za predškolsko dete. Upravo tokom tog perioda počinje granično stanje. Granični sumnjaju u sopstveni kapacitet podrške sebi i u kapacitet ostatka sredine da im obezbedi adekvatnu hranu. Zato su plašljivi. I ako

312 postanu u većoj meri histerični u pogledu straha, obično pretvaraju obični strah u paniku. Kada su pacijenti uspaničeni, kao i kada se razbesne, potrebna im je u većoj meri centrirana pozicija uplašenosti ili ljutnje, umesto preterane pozicije panike ili besa koja u sebi ne sadrži podršku. 4. Krivica (i stid) Iako Masterson navodi samo krivicu, moje iskustvo pokazuje da je stid predominantan doživljaj koji prati napuštanje. Deca u celini pretpostavljaju da su napuštena zato što nešto sa njima nije u redu. Granični pacijenti preplavljeni su stidom. Nijih takođe muči krivica. 5. Pasivnost (i bespomoćnost) Napuštena osoba često se oseća izgubljeno, bespomoćno i pasivno. Oni su u šoku, rezignirani, očajni. Isto vredi i za granične pacijente kada su u stanju da priznaju svoju napuštenost i da dožive emocionalnu reakciju. 6. Praznina (izbegavanje) Nivo impasa kada se osoba oseća prazno iznutra, jalovo, veoma je intenzivan kod graničnih pacijenata. Njima je potreban kontakt, empatija, vera terapeuta u njih da bi prošli kroz impas. Pokušaj popunjavanja praznine je beskonačan zadatak predodređen za neuspeh. Ipak, ako ostane sa osećanjem, koristeći kontinuum svesnosti, imaginaciju, dobro disanje, itd. može da dođe do smirenosti. DEVET: BES I OSVETA Granični pacijent ima veoma snažna osećanja besa i želju za osvetom. Oni imaju kliske granice, intenzivan sumanut i uporan transfer (sa terapeutom, ljubavnikom, šefom, psihijatrom, itd). Njihove granice su zamagljene i ispunjene gorčinom koja "lebdi" u vazduhu. Searlesov pacijent koji ga je promašio poput snajperiste je dobar primer. Granični ne može ozdraviti ako ne odustane od osvete. Osveta i gorčina slabi i uništava sve napore graničnih, i konačno se okreće protiv sebe. Bes i osveta je još jedan razlog za prerano dovršavanje terapije graničnih. Oni preuranjeno napuštaju terapiju kako bi zaštitili kompetenciju, izbegli pretnju stapanja koja se javlja sa pravim kontaktom sa terapeutom i ujedno kažnjavaju terapeuta zato što ne vodi računa o njima i ne izvodi magijske podvige. Oni se osećaju deprivirano, očajno, nezadovoljno, zavidno. Kada vide druge, oni žele ono što drugi imaju – naročito prosperitet i lakoću koju zamišljaju u vezi sa drugima. Oni se osećaju zavisnim od veličine drugih, retko su zadovoljni i nisu u stanju da sami steknu ono što žele. Pošto žele da se neko o njima brine, često ne žele da rade da bi stekli ono što žele. Oni svoje nezadovoljstvo osećaju intenzivno i njihova svest je često gorka i ispunjena zlobom i željom da povrede druge koji prosperiraju. Oni se plaše emocionalnog izgladnjivanja ako autonomno stiču ono što žele i slabosti, neadekvatnosti i nekompetentnosti koje su nužna pratnja svake zavisnosti. Sa realizacijom se javlja skup strahova od nadmetanja, kontrole, manipulacije, stapanja, s jedne, i usamljenosti, izgladnelosti, napuštenosti, s druge strane. Oni krive druge za svoj nepovoljan položaj. Svaki naredni spasitelj posmatra se sa inflatornom nadom i ističe se kakav je on kontrast u odnosu na užasne osobe koje su krive za njegov jad.

313 Kada spasilac postanje još jedno razočarenje, granični želi da kazni, povredi, ponizi i osveti se najnovijoj neuspešnoj roditeljskoj figuri – upravo kao što želi da učini svojim roditeljimai prošlim roditeljskim figurama. Pošto im nedostaje sposobnost da integrišu opozite, njima je teško da napuste negativna osećanja, kao što su razočarenje, strah, beg itd. Izbegavajući ograničenja, njima je teško da zaustave svoje impulsivno kretanje u jednom pravcu i da dođu do nule. Okrivljavanje drugih i preuzimanje odgovornosti, stvara poteškoće u pogledu preuzimanja promena koje su potrebne da bi stigli tamo gde žele da budu. Bes i osveta u funkciji su zadržavanja statusa quo time što usmeravaju mišljenje, osećanja i ponašanja graničnog ka nemoćnom okrivljavanju i dalje od konstruktivne akcije. Ovo je zasnovano na stavu "nisam onakav ovakav kakav jesam" i "oni (ili ti) su krivi". "Kada bi samo on/ona osetio poniženje koje ja osećam ja bih se osećao bolje". Ali nijedna količina besa ili osvete ne može da pruži graničnom ono što mu je potrebno, i konačno, bes i osveta su uzaludni. Samo prevladavanjem besa i osvete granični mogu da oproste svojim roditeljima, terapeutima, ljubavnicima i samima sebi. Da bi se osećali OK, da bi osećali uravnoteženost i spokoj, granični moraju konačno da prihvate nepromenljivu prošlost, nepromenljivu činjenicu postojanja ograničenja i da pokažu hrabrost da promene ono što se zaista može promeniti. Bes i osveta nisu kompatibilni sa mudrošću ili spokojem. ZAKLJUČAK Kvalitet i sigurnost terapije delom zavise od kvaliteta i diskriminacije koju vrši terapeut. Terapeut čijim kontaktom rukovodi jasna svesnost može da vrši diskrimina-cije koje će maksimalno biti u skladu sa pacijentovim terapijskim potrebama. Značajna diskriminativna razlika između neuroze, karakternog poremećaja, psihoze i stanja koja zahtevaju medicinsku intervenciju, su vitalna za sigurnost kao i za usmeravanje terapeuta prema terapijskoj efikasnosti. Prema mom mišljenju, bez minimalnog dijagnostičkog razvrstavanja nikakvo savetovanje ili psihoterapija ne može se smatrati profesionalnim ili kompetentnim. Ako je terapeut svestan stanja kohezije, samopoštovanja i postojanosti identiteta pacijentovih ja-funkcija, on/ona će biti u stanju da usmeri sopstvenu pažnju na najbolji redosled, uz najbolje odmerene korake, uz najbolju količinu i tip podrške. Upravo kao što dobar terapeut razlikuje opsesivnog neurotičara kome je potrebno da doživi senzacije i emocije sa manje mentalne ruminacije, od histeričnog neurotičara kod koga je neophodno da dođe do smanjenja brzog skakanja sa jedne emocije na drugu i da ostvari dublji kontakt sa onim što je značajno, upravo tako dobar terapeut razlikuje narcistički poremećaj ličnosti kome je potrebno da počne terapiju sa maksimalnim empatičkim usklađivanjem od graničnog pacijenta kome je potrebno da empatijsko usklađivanje u kontekstu laganog, postojanog, čvrstog insistiranja na pacijentovoj svesnosti o sopstvenim i tuđim potrebama. Fenomenološka i dijaloška terapija kakva je GT zahteva stavljanje u zagradu i izvoran odgovor na jedinstvenu osobu sa kojom se radi. Ovo ne zahteva da ne budemo

314 svesni ili da ignorišemo poznate deskriptivne podatke o tome na koji način su određene vrste pacijenata kao što su narcistički ili granični poremećaji ličnosti karakterno organizovane, kakva je njihova razvojna istorija te kako ih treba tretirati. Naprotiv, kada terapeut poznaje ključne teme u obrascima povezivanja osobe sa svetom, on ili ona je u boljoj poziciji što se tiče tačnog empatisanja i reagovanja sa minimumom kontraproduktivnog stava.

15. STID Komentar Ovaj esej napisao sam 1991.god. za potrebe ovog izdanja. Smatram da je prepoznavanje i rad na stidu, razlikovanje stida od krivice, poznavanje implikacija za tretman od vitalnog značaja za GT do kojih je došlo tokom proteklih decenija. Verujem da ni jedna klinička tema sama za sebe ne bi mogla da ima korisniji efekat na praksu GT od koncepta stida ako se asimiluje u funkcionisanje Geštalt terapeuta. Stid Stid i krivica su dva glavna oblika negativne ja-reakcije na proces akulturacije. Stid je osećanje koje prati doživljaj "Ja nisam OK i/ili to nije dovoljno". Krivica je osećanje koje prati doživljaj da smo učinili nešto loše, povredili nekog ili prekršili neko moralno ili zakonsko pravilo.

315 Iako je stid rasprostranjen u našoj kulturi mislim da se retko zapaža i valjano tretira na terapiji. To je jedno od najčešćih, a najmanje shvaćenih doživljaja koji se javljaju na terapiji. Stid može da bude reakcija na specifične crte,ponašjanja, misli ili osećanja ili se može ticati nečijeg opšteg doživljaja sebe. Često specifične reakcije stida, kao i reakcije krivice predstavljaju ono što se na površini može videti od dubljih, intenzivnijih reakcija na celokupan doživljaj sebe. Ove intenzivne reakcije može da izazove naizgled bezazlen stimulus. Osoba može da se oseća loše, neadekvatno ili bezvradno u svojoj suštini, a taj osećaj da osoba nije OK predstavlja jezgro ovog teksta. U ovom članku ja se koncentrišem na stid umesto na krivicu pošto smatram da krivica koja za osnovu nema stid lako može da se razume i da se tretira, i da većina terapeuta zna kako da to uradi. S druge strane, moje iskustvo pokazuje da ma koliko da su doživljaji stida uobičajeni, mnogi kliničari ih ne prepoznaju, niti znaju kako da sa tim rade. Često i sam terapeut doživljava stid, a ne prepoznaje ga kod sebe. Moje iskustvo pokazuje da se to dešava čak i kod iskusnih kliničara. Stid i njegovo poraklo Reakcije stida su negativne emocionalne i evalutaivne reakcije koje se tiču sebe samog, onoga što osoba jeste, kakva je i šta radi. Najčešće se ova osećanja doživljavaju na nejasan, nepotpun, misteriozan, maglovit način. Često se stid uspešno krije od svesti automatskim manevrima koji za funkciju imaju izbegavanje doživljaja izloženosti sebi i drugima. Kod osoba opterećenih stidom izloženost, naročito neadekvatna ili loša, pokreće intenzivnu afektivnu energiju koja se gotovo ne može podneti. Prisutnost pacijentove reakcije stida tipično prvo prepozna terapeut, a ne sam pacijent, terapeut infornaciju dobija na osnovu zaključivanja ili intuicije zasnovane na znacima koje pacijent previđa – a ne iz direktnog pacijentovog izveštaja. Često mehanizmi izbegavanja budu toliko jaki da pacijenti prepoznaju svoj stid indirektnim putem umesto da ga direktno i svesno dožive. Tek postepeno pacijenti počinju da stiču dovoljno podrške da bi mogli da osveste svoja osećanja stida. Uvek postepeno intenzivan stid može da bude moderisan i pacijentov osećaj samopoštovanja raste. U početku je pacijentkonja svesna da sebe smatra neadekvetnom, bezvrednom, osobom bez radosti, ili naprosto ne smatra da je OK. Ali ponekad čak ni to nije u fokusu svesnosti. Ljudi skloni stidu često skupljaju gomilu ličnih uvreda i pogrdnih tvrdni o sebi. Reči koje se često odnose na ovaj proces stida su: slab, ponišen, nemam pravo, nekompetentna, neadekvatan, glup, smešan, čudan, golišav, nedovoljno dobar itd. Ali ove pogrde su samooptužbe koje se tretiraju kao činjenice, a ne predstavljaju direktan uvid i ekspresiju doživljaja stida. Na početku terapije pacijenti mogu da budu svesni nekog aspekta stida, ali ni njihova svest o centralnom procesu koji leži u osnovi negativnih stavova, ni rečnik koji poseduju nije dovoljan da to izrazi. Rečnik je težak problem u radu sa stidom. lako mi koristimo mnogo engleskih reči da bi opisali aspekte procesa stida, ključna reč "stid" se često ne koristi, a aspekti koji su poznati se ne povezuju uz svestan uvid sa centralnim ja-procesom.

316 Stid često funkcioniše kao proces u pozadini koji deluje toliko prirodno da ne dolaze u prvi plan bez specifičnog terapijskog rada. Doživljaj stida kod osobe koja je orijentisana na stid obično potiče iz perioda pre nego što se formirala jasna memorija. Bazira se na najranijim pokušajima i interpersonalnim iskustvima deteta. Pošto proces stida počinje pre nego što svest postane verbalna, osećanja stida često ili nisu deo verbalne svesnosti ili su to na difuzan način. Geštalti bazirani na stidu prvenstveno se doživljavaju u fazi predkontakta, dok se kasnije faze ciklusa figura-pozadina ometaju. Da bismo ovo shvatili, hajde da ukratko rezimiramo neke osnove teorije GT o funkcionisanju ličnosti i ljudskom razvoju. Identifikovanje figure koje se pojavljuju na granici kontakta u polju organizam/sredina je krucijalni koncept teorije ličnosti i razvoja u GT. Kroz ovaj značajan ja-proces novost se asimiluje i prilagođava postojećem i novi geštalti se kreiraju (kreativno prilagođavanje). lako formiranje figure predstavlja bioioški određenu ja-funkciju, to je fundamentalna struktura doživljavanja. Kao doživljaj ona neizbežno i uporno postoji, funkcioniše i razvija se u matrici interakcijskog polja koje su ljudi naučili da podržavaju, razvijaju ili da ga ometaju kada su u pitanju ja-funkcije. U teoriji GT Ja je sistem kontakata u polju organizam/sredina. Doživljaj Ja se razvija u kontaktima između članova porodičnog sistema. Kako se figure javljaju i izoštravaju u predkontaktu i ranim fazama kontakta tokom ranog detinjstva, postoje konstantne verbalne i neverbalne interakcije između detata i drugih u porodičnom sistemu. Mada dete deluje, posmatra, oseća, opaža, razmišlja itd. i to postaje poznato drugima, interpersonalni kontakt, bilo svesno ili ne, pomaže da se uobliči kako detetov repertoar odgovora, tako i doživljaja. Porodica informiše dete o kulturnim, etničkim, religioznim porodičnim očekivanjima koje se tiču načina ponašanja, mišljenja, govora itd. Porodica takođe informiše dete o tome koji afekti su dobro došli u tom sistemu i takođe o tome koji se emocionalni i komunikacioni stilovi preferiraju. Ovaj proces socijalnog uobličavanja može da se vrši s Ijubavlju, poštovanjem i prihvatanjem celokupne ličnosti detata ("Ti si dobar dečak i mi ti nećemo dozvoliti da udaraš svoju sestru to je povređuje" na primer). S druge strane, ovaj proces akulturacije može da izazove u osobi patološki osećaj stida ili krivice. Rane interakcije u porodici mogu da podrže formiranje Ja koje se identifikuje sa sopstvenim formiranjem figure, koji vrednuje kontakt i razlike između osobe i drugih, ili formiranje Ja koje ometa formiranje figure i celokupan doživljaj Ja koje se formira i ostavija, dete sa negativnom reakcijom na nečije Ja kao celinu. U pravoj sredini stid se "popija sa majčinim mlekom" automatski i prirodno. Preliva se osmotskim putem, poput glasova u sobi, pogleda na licu roditelja, zvuka njegovog/njenog glasa, ritma pokreta, načina na koji roditelj dodiruje ili to ne čini, itd. Dete ne oseća da je ono radost ili dar roditeljima. lako ovaj proces stida često provejava kroz ličnost osobe orijentisane na stid i može da bude vrlo intenzivan i brutalan, naročito u slučaju karakternih poremećaja ili psihoze, obično je suptilan – uklapa se u proces koji počinje tako rano. Stid uključuje doživljaj defektnosti ili inferiornosti i doživljaj osobe da nije vredna ljubavi ili poštovanja. Stid obično u sebi krije uverenje ili sentiment da sa takvim defektom osoba zapravo ne pripada ljudskoj zajednici. Ljudi koji doživljavaju ovaj stid često opisuju sebe kao neljudske, toksične, nedodirljive, strane. Neki ideal Ja bio bio vredan ljubavi i poštovanja, ali ne ovakvo Ja kakvo jeste. Ovo je područje u kojem je

317 teorija GT o paradoksalnoj promeni od izuzetnog značaja, pošto je identifikovanje osobe sa postojećim stanjem jezgro te teorije. Doživljaj defektnosti ili inferiornosti može da se bazira na bilo kom aspektu čovekovog života. Ponekad zaista postoji specifičan defekt, kao u slučaju biološkog deficita, nesposobnosti učenja, itd. S druge strane, ponekad ovaj osećaj infariornosti može da se javi zbog neobično visokog kriterijuma kompetentnosti, kao kod opsesivnog ili perfekcionističkog neurotičnog ja i takođe u slučajevima narcističke grandioznosti. Doživljaj osobe da nema prava, da nije dostojna ljubavi, poštovanja ili u speha javlja se u interakciji sa značajnim drugim osobama iz okoline. U ovom kontekstu doživljaj stida javlja se automatski kod mlade osobe. Kada roditelj hladno gleda u stranu ili deluje zgroženo, ili preterano Ijutito reaguje ili reaguje uvredljivo na beznačajan povod, zbunjeno dete ne razume preteranu reakciju i prirodno pretpostavlja da "nešto samnom nije u redu". Kada nije jasno šta je to "nešto", tada je osoba smetena: "Mora da nešto nije u redu sa mnom, ali ne znam šta je to". Ovaj osećaj smetenosti je prvi sastojak procesa stida. Iako neki smatraju da su ova pitanja sasvim sredinska, postoje činjenice koje ukazuju da možda postoji genetska komponenta. I neke reakcije stida na inferiornost izgleda se javljaju bez obzira na roditeljski tretman. Ipak, savršeno je jasno, da doživljaj stida koji traje godinama je razvijen u sredinskom kontekstu u kojem dete ne prima prihvatanje, ljubav, poštovanje za ono što jeste, uključujući i "deficite". Uz fizičku nesposobnost ili neku drugu vrstu defekta, ili neku inferiornost, uz pravilne roditeljske stavove, dete ima izvrsnu šansu da postane ponosno na sebe, umesto da se stidi. Svi oblici uslovne ljubavi izazivaju stid. Napuštanje, naročito napuštanje roditelja, predstavlja vrlo verovatan izvor stida. Pošto hronične reakcije stida počinju na tako ranom uzrastu, odnos sa figurom majke je od izuzetnog značaja za ovaj proces, za njegovu indukciju. Reakcija stida je sastavni deo potrebe deteta da ima za roditelja nekog na koga može da se osloni, pa kada se jave teškoće postoji tendencija da se pretpostavi "mama je OK, a problem je u meni". Četvorogodišnjaci čiji roditelji se razvode kaže sebi: "Šta nije u redu sa mnom, šta sam učinio da uzrokujem raskid između mame i tate?" Identifikacija sa onim što jesmo, naročito identifikacija sa sopstvenim stanjem i iskustvom predstavlja suprotnost sa Ja regulacijom zasnovanom na stidu. Stid i organizmička samoregulacija zasnovane na paradoksalnoj teoriji promene su uzajamno nedosledne. U suštini postojanje stida upućuje poruku da postoji idealno ja koje je kompetentno i prihvatljivo, dok aktualno ja nije. U SAD slika idealnog ja obično isključuje osećanja ili pokazivanje snažnih emocija, ranjivosti ili ljudske slabosti. Na stid orijentisana društava često uče da je kontrola vredna ponosa, a da je neuspeh u samokontroli sramotan. Malo date ne samo da se uči da kontroliše svoju mokraću, feces, emocije i sve ostalo što društvo naglašava, već se podučava na način da se stidi sopstvene suštine. Introjekcija i konfluencija su vašni mehanizmi u procesu stida. Introjektovana poruka obično glasi: "Nikada dovoljno!", "Tvoji impulsi, emocije i želje nisu prihvatljivi. Pokazuju da si socijalno nekompetentan. Greške se ne mogu tolerisati. Zadrži

318 kontrolu, izgledaj dobro i pokušaj da budeš kompetentan – iako nećeš uspeti pošto nisi dovoljno kompetentan". Često poruka "ti nisi dovoljno... " prati osobu. Sećam se kada sam po prvi put u svom životu dobio čistu peticu. Bio sam prilično ponosan. Moja majka mi je prikladno čestitala, a zatim je rekla: "Ja sam čiste petice dobijala tokom cele srednje škole". Time mi je rekla da nemam zbog čega da budem ponosan. Ponekad je poruka data u vidu gesta, na primer, skidanje mikroskopski malog konca sa mog kaputa. Time mi je majka govorila da moja pojava mora da bude savršeno uredna pre nego što može da bude prihvaćena, a mojoj izgled nije bio dovoljno dobar. Primer: terapeut na trening grupi pomenula je da kada je imala trinaest godina sama je smislila složen ugovor za pregovaranje o jednoj važnoj temi sa roditeljima. Njoj je bilo važno da se ovo izvede pismenim putem, pošto njenu temu nisu shvatali ozbiljno i otpisivali su njene dečije potrebe. Kada je ugovor pokazala roditeljima oni su je ismejali pred drugima zato što je pogrešno napisala reč. Nikada dovoljno. Većina roditelja bila bi ponosna kada bi desetogodišnjak bio tako nezavisan i kompetentan. Ipak, u ovoj porodici, stid je bio indukovan otpisivanjem njenih potreba i ismevanjem pred ljudima. Kompararacija krivice i stida Možda se stid može jasnije shvatiti kroz poređenje i kontrastiranje sa krivicom. Oba osećanja su negativne reakcije na sebe. Stid se odnosi na nečiju osnovnu prirodu i postojanje. Dok stid teži da budi osećanje vezano za celokupno Ja koje "nije dovoljno", osećanje krivice prati doživljaj da smo učinili nešto loše, da smo nekoga povredili, prekršili moralni ili legalni kod. Nasuprot lingvističkom problemu sa stidom, oni koji govore engleskim koriste reč "krivica" za odgovarajući doživljaj. Ipak, najčešće se koristi kada pacijent doživljava strah od kazne ili napuštanja introjekata i očekivanja nametnutih sebi ili na neki način nametnutih od strane drugih. Autentična krivica, tj. doživljaj odgovornosti žaljenja zbog nanošenja povrede drugome, zahteva zreo doživljaj integrisanih ličnih vrednosti i empatiju sa drugima. Osećanje krivice najčešće podstiče ponašanje i osećanje agresije (hostilne i nehostilne agresije) i seksualnosti. Ako se na osnovu njih deluje, često se javlja krivica zbog štete nanesene drugima (bilo stvarne ili zamišljene) i/ili kršenja oblika seksualnosti i agresije koji su dozvoljeni u određenoj kulturi. Osećanja krivice često su prisutna čak i kada postoje impulsi na osnovu kojih osoba ne deluje. Sankcija za krivicu je kazna. Arhetipski kazna je __________ . Sankcija za stid je napuštanje, koje varira od toga da značajne osobe okreću glavu od osobe koja je osramoćena, do fizičkog napuštanja čak. I stid i krivica mogu se bazirati na zrelom i asimilovanom doživljaju sebe, koji se može smatrati autentičnim, ili se mogu bazirati na introjektovanim standardima koji izazivaju reakcije koje su manje ili više neautentične ili nisu organizmičke. I krivica i stid zahtevaju diskriminaciju koju je razumno očekivati, pošto postoje situacije kada je razumno osećati krivicu ili stid do izvesnog stepena. Generalizovane i specifične

319 reakcije stida i krivice mogu biti razumne ili nerazumne, zasnovane na asimilaciji ili na introjekciji. Ponekad ono što ljudi nazivaju krivicom nije pravi doživljaj da smo učinili nešto što povređuje, već pre strah da ćemo biti kažnjeni zato što smo prekršili pravila koja su drugi nametnuli. Kada se introjekcija bazira na introjekciji (??), ona deluje preterano, tj. fenomenološka eksploracija pokazuje da je na bolestan način usklađena sa situacijom, a fenomenološka eksploracija takođe otkriva da se pacijentova osećanja tačnije mogu svrstati u ogorčenost. Ovaj doživljaj u većoj meri predstavlja strah od proganjanja, a u manjoj potpuno razvijen osećaj lične odgovornosti i krivice. Ovo je obično povezano sa postojećom borbom za moć na interpersonalnom planu, naročito sa figurama od autoriteta, i između aspekata psihološkog sistema ličnosti, naročito topdog i underdog konflikta. Naravno introjekcija i projekcija imaju važnu ulogu u ovom procesu. U takvim slučajevima introjektovane krivice postoji neurotičan gubitak ego funkcija koje se mogu povratiti GT. Rad na razjašnjavanju introjekata, prihvatanja projektovanih sadržaja, rasvetljavanje topdog i underdog dijaloga, izražavanje ogorčenosti i osećanja sve do organizmički zasnovanih izbora su poznati dobro obučenom gešalt terapeutu. Dobar terapijski ishod u takvim situacijama uključuje oporavak ego funkcija i nastavak pomaganja bez krivice ili na neki drugi način prekid pomaganja zasnovan na sada integrisanom doživljaju osobe, onoga što joj odgovara u postojećem kontakstu. Ponekad određna vrsta pogrešne procene dovede do toga da se pacijent oseća krivim, a pažljiva fenomenološka eksploracija pokazuje da je zapravo reč o žaljenju, tuzi i brizi za patnju koju druga osoba doživljava, a ne doživljaj krivice pošto je ponašanje koje povređuje bilo ili neophodno, neizbežno ili nije bilo namerno, ili se pak povreda nije mogla predvideti. U tim slučajevima i samo diskriminisanje između krivice i ovih drugih osećanja može da rezultira pravim aha! doživljajem i olakšanjem. Na primer, ponekad od mene traže da napišem reviziju ili evaluaciju nekog profesionalnog teksta ili terapijskog rada, a ja smatram da je rad nedovoljno kvalitetan i moraam to da kažem. Čak i kada ova revizija i evaluacija nastanu na zahtev same osobe i kada se urade na pažljiv i simpatetičan način, neki ljudi se osećaju povređeno. Ja sam običavao da procenim svoju afekivnu reakciju kao "osećanje krivice" kada sam zapravo osećao žaljenje, tugu i saosećanje. Osećanja krivice prikladna su u onoj meri u kojoj procenjujemo da smo povredili nekog drugog, neki odnos ili okolinu. Osećanje krivice je patološko kada povreda nije stvarna, ako doživljaj nije asimilovan (tj. zasniva se na introjekciji), ili su osećanja ekstremnija, preterano generalizovana, neplodna ili punitivna u odnosu na okolnosti. Takođe je patološki ne osećati krivicu kada nečije odabrano ponašanje izaziva takvu povredu. Naravno, u oba slučaja diskriminacija nije objektivna, već se vrši na osnovu nečije procene. Kada je krivica autentična, "egzistencijalna" krivica, a ne zasniva se na stidu, ponašanje koje indukuje krivicu obično nestaje. Ukoliko okolnosti nisu neuobičajene, ljudi sa zrelim vrednosnim sistemom ne nastavljaju sa ponašanjem koje izvorno smatraju pogrešnim. Kada se takvo ponašanje pojavi, tada su svest, priznanje, i izvinjenje terapijski indikovani.

320 Autentična krivica može se olakšati priznanjem, pokajanjem, izvinjenjem i praštanjem. Neurotična krivica može se olakšati istraživanjem introjektovane osnove pravila koje je prekršeno i osvešćivanjem emocija ogorčenosti besa, projekcije i mobilisanjem kanala za ekspresiju agresije prema sredini i opuštanje da se pojavi pravilo zasnovano na organizmičkoj samoregulaciji. Ako je krivica autentična i intenzivna, ona često dovodi do stida. Jer kada osoba učini loše delo, to znači da je osoba takva da može i da čini dela koja povređuju. Ovo dovodi do osećanja stida kod osoba koje naginju stidu. Stid se odnosi na osnovnu prirodu i egzistenciju osobe. Puka kazna ili oproštaj od strane drugih neće pomoći osobi da se oseća dovoljno dobrom, tj. kompetentnom i dostojnom ljubavi. Olakšanje stida duže traje, postepeno je i teško. Povezanost krivice i stida Ako neko deluje na osnovu seksualnih i agresivnih impulsa, osećaće se krivim. Ipak, zapazite da osoba izbegava osećanja krivice tako što ne deluje na osnovu njih, osoba često žali sebe i smatra se nesposobnom, a često je tako vide i drugi. U tom slučaju osoba je uhvaćena u ono što zovemo mreža stida i krivice. Dečak koji iziazi na igralište i uzvraća kada je napadnut, može da čuje od odraslih da je to loše što je učinio. U osnovnoj školi ovakav razgovor je test, između učiteljice i dečaka. Ako dečak ne uzvrati, on počinje sam sebe da smatra slabićem, kukavicom, a isto misle i drugi. Ovo može da vredi i za seksualno ponašanje. U SAD seksualno aktivni pubertetlija često se smatra promiskuitetnim ili lošim od strane odraslih, ipak, tinejdžeri koji nisu seksualno aktivni često se smatraju nesposobnim od strane vršnjaka. Često se doživljaj krivice koristi kako bi se izbegao doživljaj stida i doživljaj stida se koristi kako bi se izbegao doživljaj krivice. Neki pacijenti dolaze žaleći se na seksualnu neadekvatnost, ali bi radije umrli nego da priznaju da imaju moralističke, puritanske, viktorijanske stavove o seksu. Naposletku, potrebno je da čovek bude liberalan. Tako osoba brka stid i neadekvatnost, prikrivajući konflikt između seksualnih želja i stava da je seks nešto loše. Sa druge strane, drugi će doći i reći da seks smatraju neukusnim, prljavim, lošim ili da naprosto nisu "zainteresovani", kada zapravo izbegavaju strah da su neadekvatni. Ponekad se moralizam prikriva kao idealizam ili romantizam. Ovo sam najčešće sretao kod adolescenata. Svaki _______ u bazičnoj porodičnoj vezi ima tendenciju da rezultira krivicom. Separacija od majke može da izazove kod majke nešto žaljenja, povredu ili bol. Ipak, ako dete treba zapravo da bude kompetentno, ono mora da se individualizuje od majke i uspostavi sopstvene vrednosti, kompetentnost, uverenja, osećanja i interesovanja. Neuspeh u separaciji i individuaciji od porodice u razvojno prikladno vreme teži da rezultira neadekvatnim funkcionisanjem i osećanjem stida. U okviru sistema krivica-stid često ne postoji izlaz, a da se ne javi ometanje sistema čime osoba ostaje sa opcijom da veruje da je loša ili neadekvatna. Piers i Singer (1971) koji jasno opisuju ovu vezu stida i krivice, takođe diskutuju o kulturama koje su orijentisane na stid, odnosno krivicu. Godinama sam bio veoma

321 sumnjičav prema antropološkoj tačnosti ili korisnosti karakterizacije cele kulture kao orijentisane na stid ili krivicu. Ipak, kako putujem i obučavam terapeute u različitim zemljama, čini se da postoji značajna razlika na ovoj dimenziji od jedne do druge zemlje. Zapazio sam, npr. da su ambijent u grupi i dominantne teme individua u tom pogledu vrlo različite, recimo u rimskoj, "kulturi stida" i Brazilu, "kulturi krivice". Pojavljivanje stida Osoba koja oseća stid može da bude crvena, zagrejana i da deluje postiđeno. Češće, pojava je praćena javljanjem osećanja stida, impulsa da se sakrije i napora da se izbegne da drugi saznaju ili da osoba ovo pokaže. Ovo se može javiti kao rigidan, izolovan način kada nema mnogo kretanja. Sam stid može se javiti u obliku fizičkog __, povlačenja glave, gledanja u stranu i izbegavanja kontakta očima. Kognitivno, pacijent se često doživeti _______ . Napad, racionalizacija, bes i uverenost osobe da je u pravu često su načini izbegavanja doživljaja stida. To je kao da osoba kaže "Ja moram da budem u pravu i sposoban, a ti ne smeš biti u pravu i moraš delovati nesposobno, kako se ja ne bi osećao postiđeno". Polarni opozit stida je ponos. Osoba koja se ponosi sobom ima dobar, svetao, topao, pouzdan doživljaj sebe. Dok osoba koja oseća stid želi da se sakrije, osoba koja je ponosna uzdiže bradu i oseća: "Pogledajte me, ja sam OK". Reakcija stida je povijanje i beg, a reakcija ponosa je širenje, glasan govor i vidljivost. Ekstreman ponos može da bude zapravo narcistička grandioznost. U takvim slučajevima ponos nema dobru osnovu, ne zasniva se na potpunom samopoštovanju i nije u skladu sa realnim postignućem osobe, kao ni sa njenim slabostima. Štaviše, u slučaju grandioznosti kod osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti, ponos je praćen prezirom prema drugima. Ovo nije nužno prisutno u svim slučajevima ponosa. Ponekad kada ljudi počnu da osećaju ponos, oni doživljavaju stid ili krivicu, pošto su naučeni da je ponos loš i da samo inferiorni osećaju ponos. Dok sveštenici propovedaju "Ponos dolazi pre uništenja i ________ pre pada". Najveći deo procesa stida nije svestan i u svesti se javlja samo kao posledica postojeće terapije, uz dobar odnos, u kojem terapeut postepeno uvodi svest o stidu. Pod dobrim odnosom ja podrazumevam: (1) tačno empatičko razumevanje pacijenta, (2) izražavanje ovog razumevanja na način koji omogućuje pacijentu da potvrdi njegovu tačnost ili netačnost, (3) terapeut oseća toplinu, prihvatanje, poštovanje prema pacijentu i to pokazuje na takav način da pacijent to može da prepozna i (4) terapeut je kongruentan i autentičan. O ovom terapijskom aspektu govorićemo kasnije. Ja i idealno ja Idealno ja se odnosi na sliku ili predstavu onoga što bi neko želeo da bude, ili oseća da mora da bude kako bi bio prihvaćen. Iako idealna slika može da se asimiluje ili introjektuje do različitog stepena, češće je u većoj meri asomilovana ili ego-sintona od prostog "trebalo bi da". Na stid usmereni ljudi porede sebe sa svojim idealnim ja i više se identifikuju sa tim idealnim nego sa aktuelnim iskustvom. Oni osećaju stid zavisno od toga koliko se identifikuju sa idealnom slikom i osećaju diskrepanciju u odnosu na nju. Smatram

322 ironičnom činjenicu da kasnije tokom terapije pacijenti otkrivaju da im se čak i ne dopadaju ljudi koji se uklapaju u njihovu sliku idealnog ja, a kada eksperimentišu fenomenološki sa ulogom idealnog ja, često im se ne dopada da budu takvi. Idealna ja slika stidom opterećenih ljudi obično je rigidna i dopušta samo uzak spektar crta, često one nisu ni uzajamno konzistene, isključuju širok spektar ponašanja i doživljaja. Ova neprihvatljiva ponašanja su takva da se smatraju odrazom celokupne ličnosti. Na primer, idealno ja može da bude nežno i graciozno, ali doživljaj neobičnosti ne odgovara idealnom ja, osoba oseća stid uvek kada počne da se oseća neobičnom. Naravno, paradoksalno je to što kada se izgrade doživljaji stida, neobičnost će se verovatno pojačati. Tako stid može da bude cirkularan samoodržavajuć proces. Skrivanje i neprijatnost "Ne želim da me vide" često se čuje u radu sa stidljivim osobama. Oni što imaju problema kada gledaju ili kada ih drugi gledaju. Oni odbacuju svoje oči, obično kroz projekciju. Ovo je kako zbog predrasuda u vezi sa gledanjem (Ne zuri, to je nepristojno), tako i zbog toga što gledanje predstavlja pravi socijalni kontakt. Oni mogu da vide da ih drugi gledaju, tako povećavaju interpersonalnu izloženost i intenzitet. Biti viđen, znači biti izložen, a stidljive osobe projektuju sopstveni sud i očekuju da nađu ono što žele. To je kao da vaše vlastite oči zure u vas, gledaju sa projektovanim gađenjem i zamišljaju da drugi osećaju onakvo gađenje kakvo sami osećaju prema sebi. Sa projekcijom sopstvenog suda osoba koja oseća stid izbegava gledanje i time doživljaj izloženosti i posmatranja od strane drugih i sopstvenih projektovanih očiju. Zato što imaju problema da zaista gledaju, oni su do različitog stepena u kontaktu sa sopstvenim projektovanim očekivanjima, a ne sa onim što bi im njihove oči mogle reći. Suočeni sa procenjivačkim očima koje očekuju, oni se osećaju izloženo i golo. Biti viđen znači da nema skloništa, nema zaštite, maske, privatnosti. Kada se stide oni su ispunjeni emocionalnom energijom koja ih tera da crvene, povećava im se temperatura, povijaju glavu. Naravno, ovo je kritičnije kod nesigurne, kritične sredine, koja izaziva stid. Doživljaj stida uvek je praćen željom za skrivanjem. Ponekad osobe koje se osećaju postiđeno mogu reći da naprosto žele da ih zemlja proguta. Ovo skrivanje može da bude praćeno kamenom maskom na licu, preteranim govorom, fizičkim povlačenjem, ćutanjem i nepokretnošću, izbegavanjem privlačenja pažnje itd. Kada se neko oseća stidljivo, neadekvatno i nevredno, ne želi da bude viđen, ne želi da svet vidi njegovu sramotu i stid. Stidom opterećene osobe takođe često osećaju da su nedodirljivi, da ne zavređuju da ih iko dodirne, ili da ukoliko ih neko dodirne otkriće da je to neprijatno, teško ili čak toksično. Ovo se često izražava rečenicama kao što je: Ne želim da me dodiruju, ili ne zaslužujem da me dodiruju. Njima je neprijatno kada ih neko gleda ili dodiruje, ili samim saznanjem da u njima postoji želja da budu gledani ili dodirivani. Skrivanje izoluje osobu i stvara beskonačan krug. Bez interakcije i fidbeka, osoba nema input koji će se suprotstaviti doživljaju stida. Svaka svest dovodi do stida, stid

323 do želje za skrivanjem, stid zbog postiđenosti i postiđenost do želje sa skrivanjem. Zato više je nekom potreban ili želi kontakt, intenzivniji je osećaj stida. Ovo opet vodi u skrovanje i izolaciju. Ovo može da bude besikrajno. Neprijatnost može da bude vidljivi vrh stida koji terapeut osmatra i o kome izveštava pacijent koji oseća stid, a da to ne zna. Uporedimo neprijatnost kao deo stida i jednostavnu, uobičajenu neprijatnost. U svojoj suštini neprijatnost je emocija koja se javlja kada sadašnje iskustvo nije uključeno u ja granice neke osobe. Na primer, kada poverenje u ulogu ili status nije integrisano sa slikom o sebi, bilo da je uloga bolja, lošija ili _____ uobičajenim statusom osobe, osoba občno oseća neprijatnost. Kada primeti neku emociju ili želju koja nije deo slike o sebi, ili pokaže emociju koja se prema ja slici ne sme pokazati. Kao rezultat se javlja osećanje neprijatnosti. Neprijatnost obično prati crvenilo, doživljaj stida i svesti o sebi. Erv Polster naziva neprijatnost " ____________". U jednostavnom slučaju, neprijatnost je ujedno i topla životnost i doživljaj da to nije nešto uobičajeno, da je nešto nedopušteno. Često pacijent neće imati kognitivnu, ni emotivnu podršku u sebi za doživljenu neprijatnost i tada je pacijent oseća kao negativno osećanje, u tom slučaju osoba će zadržavati dah, poviti se, želeti da se sakrije ili nestane. Ali ovo nije nužno sastavni deo neprijatnosti. Neprijatnost nije sama po sebi negativna. Kada osoba može da ostane u kontaktu, da podrži uzbuđenje disanjem, da ostane u sadašnjosti i da se identifikuje sa tekućim iskustvom, osećaj može čak i da bude prijatan. Ljudi mogu naučiti da se sprijatelje sa neprijatnošću. Neprijatnost često prati rast i ekspanziju i važno je da pacijent nauči da se sprijatelji sa tim osećanjem, kako bi mogao da prati promene uz koje se javlja neprijatnost. Drugačije je kada je neprijatnost sastavni deo reakcije stida. Jednostavna neprijatnost u kontekstu celokupnog prihvatanja sebe može da bude tek topao neprijatan osećaj. U kontekstu stida, neprijatnost je samo površina, osećanje koje pacijent može najlakše da doživi u stanju stida. Neprijatnost koja, potiče od stida često je praćena veoma bolnim osećanjem poniženja. Ovaj doživljaj nije osećanje na koje se osoba može lako navići. Praćeno je dubokim osećanjem bezvrednosti, izloženosti i intenzivnom potrebom za skrivanjem. Tako u slučaju jednostavne neprijatnosti uvek postoji izvesna tendencija za skrivanjem, ponosno oduševljenje može biti dovoljno snažno da prevlada ovo. Ovo se često sreće u kontaktu sa stidljivim Ijudima. Kada je u pitanju stid potreba za skrivanjem je mnogo dublja i intenzivnija. Skrivanje se delom postiže retrofleksijom. Ovo je mehanizam zamene okoline samim sobom i koristi se kada osoba opterećena stidom želi da izbegne izloženost i osećaj stida koji se javlja u socijalnom kontaktu. Na sebe usmerena osećanja se retroflektuju i zamenjuju u interpersonalnom kontaktu. Bes koji je originalno usmeren na nekog drugog može se retroflektovati. Stid je praćen besom, gađenjem i neodobravanjem usmerenim prema sebi. Edip koji je sebi iskopao oči kada je otkrio da je spavao sa majkom predstavlja klasičan primer retrofleksije krivice i stida.

324 Retrofleksija u slučajevima stida predstavlja deo izolacije, negiranje potreba vezanih za sredinu. Ali često se usvaja stav samodovoljnosti. Otvoreno je pitanje do kog stepena se ovo zasniva na doživljenom osećaju da osoba nešto ne zaslužuje, a do koje mere je puki rezultat skrivanja stida minimailzacijom interakcije. Kao što smo već rekli, svest o doživljaju stida često rezultira stidom osobe zbog osećanja stida. Saznanje osobe da želi da se sakrije često je takođe praćeno stidom zbog te želje. Sve ovo se doživljava kao dokaz inferiornosti. Naravno, ovo povećava stid i potrebu za skrivanjem, pa se efekat zatvorenog kruga nastavlja. Osoba se izoluje i ne asimiluje ono novo što joj je potrebno iz sredine. Jedna ironična činjenica vezana za stid je ta da prirodna tendencija za skrivanjem upravo udaljava osobu od leka, a to je susret pun ljubavi. Naravno, skrivanje je verovatno prilično prikladno u sredini u kojoj se javlja stid. U toj sredini, dalje izlaganje često znači nastavak interakcije koja je uzrokovala ili omogućila zadržavanje stida. U idealnom slučaju terapijska sredina sadrži u sebi mnogo više ljubavi i ne izaziva stid u odnosu na pacijentovu unutrašnju sredinu, koja se zasniva na iskustvima iz ranog detinjstva (naričito introjektima i nedovršenim poslovima). Na žalost, ovo nije dovoljno često slučaj. Reakcije stida kod neurotičnog pacijenta se razlikuju od onih kod osoba sa karakternim poremećajem. Ovo sam već pomenuo na nekim drugim mestima ovog izdanja, razmatrajući tretman pacijenata sa karakternim poremećajima – graničnim i narcistički poremećenim pacijentima. Dok je reakcija na stid uvek reakcija smanjenog samopoštovanja, kao što sam pomenuo, ne postoji kolaps u doživljavanju svoga ja kod neurotičara. Neurotičar ne gubi sposobnost da razmišlja (osim momentalno), ne gubi osećaj lične kohezije, ni sposobnost da funkcioniše (iako je ova oštećena reakcijom stida) i nije redukovana na "sve je loše" stanje (osim momentalno).

Terapijski pristup stidu Cilj i vremenski tempo u tretmanu stida Opšti terapijski cilj u GT je: (1) poznavati i identifikovati se sa primarnim doživljajem osobe, a ostati u kontaktu sa ostatkom polja organizam/sredina, naročito sa primarnim doživljajem drugih ljudi u tom polju, (2) preduzeti akciju zasnovanu na tom identifikovanju i (3) imati poverenja u rast koji se rađa iz interakcije. Primarni doživljaj uključuje svest o ograničenjima i snagama, efkasnosti i neefikasnosti, i brigu za moral, nemoral i amoralnost. Važno je da ljudi uče na osnovu iskustva prepoznajući svoje greške, slabosti i ograničenja, i da zadrže dobar osećaj samopoštovanja. U celini, moj specifičan cilj u terapiji sa ljudima opterećenim stidom je da dođe do povećanja svesti o tome, te ostvarenje mogućnosti izbora u vezi sa procesom stida i krivice, da im pomognem da se oslobode automatskog napada na sebe u procesu stida, da ostvare kohezivan, siguran i u celini pozitivan i saosećajan doživljaj ja, i konačno da osete stid i krivicu koja je racionalno vođena njihovim osećajem duhovnosti, vrednostima i potrebama, u procesu kontkta sa drugima, kroz svesnost i

325 stavljanje u zagradu. Deo tog cilja bila bi svest i prihvatanje potrebe za skrivanjem i transformacija defazivnog skrivanja u zdravo povlačenje. Da bi se ovo postiglo potreban je dugotrajan, ponovljen, postepen rad. Delom je tako zbog preverbalnog, uslovljenog doživljaja ja koji je tako difuzan, primitivan i egosinton. Spor tok rada sa stidom nije determinisan samo postepenom prirodom menjanja tako ugrađenih stavova, već takođe zato što se stid pojavljuje u svakodnevnom životu pacijenta tokom tretmana. Takođe i sam terapijski proces pobuđuje stid, jer otkriva očiglednu slabost ili mane stidljive osobe. Kada takav pacijent nauči nesto o terapiji, postoji tendencija da se javi reakcija stida tipa: Da sam ja adekvatan, već bin to znao. A kada terapija uvede u svesnost i sam stid reakcija postiđenosti zbog stida se javlja. Takođe postavlja se pitanje da li je totalna eliminacija stida ili krivice dobar terapijski ishod. Autentično osećanje krivice zbog nanošenja povrede je sastavni deo kompletne ličnosti. Ne osećati krivicu značilo bi nikog ne povređivati, što je sumnjivo, ili ne osećati adekvatnu krivicu zbog povrede. Ja ovde ne procenjujem u vezi sa čim bi osoba trebala da oseća krivicu, već samo kažem da terapeut ne bi trebalo da nastoji da eliminiše celokupnu krivicu, da tretira svako osećanje krivice kao neurotično ili da smatra da nepostojanje osećanja krivice predstavlja valjan terapijski cilj. Isto tako, obratite pažnju na reč bestidan. Osoba koja se ponaša bestidno smatra se da nema prikladan osećaj za kontekst i za sopstvene granice. Opet, ja ne pokušavam da kažem šta bi trebalo da izazove stid i do koje mere, već da ukažem na to da najbolji cilj terapije nije gubitak osećanja stida. Pacijentova je stvar, a ne terapeutova, šta će smatrati prikladnim osećanjem krivice ili stida. Posao terapeuta je da prihvati i olakša osvešćivanje svih aspekata pacijentovog procesa svesnosti i da olakša pojavljivanje zdravijeg, integrisanijeg doživljaja ja iz fenomenološke i dijaloške međuigre ovih konfliktnih sila. Zdravo osećanje krivice i stida je iskustvo koje prolazi kroz ciklus figure i pozadine, počinjući od predkontakta i završavajući u opraštanju u postkontaktu. Kod zdrave osobe osećanja stida ili krivice javljaju se na osnovu aktualnih uslova kojima su determinisani u polju oraganizam/sredina. Nasuprot ranjivim neurotičnim i pacijentima sa karakternim poremećajem, zdravi ljudi imaju širok diskriminativan spektar reakcija stida i krivice. Oni ne negiraju stid ili krivicu kada su njihovi standardi prekršeni, niti pate zbog omalovažavanja sebe zbog neuspeha da zadovolje svoje vrednosti i standarde. Oni imaju blage, umerene reakcije stida ili krivice na prekršaje koje smatraju manjim, a jače reakcije na izrazitija kršenja sopstvenih standarda. Celokupna ličnost nije osuđena na patnju zbog manjih prekršaja i samopoštovanje se ne gubi u potpunosti zbog specifične lične slabosti. Kako se kontakt intenzivira, preduzima se prikladna akcija i osoba je potpuno angažovana (finalni kontakt). Ovo uključuje restituciju zbog nanesenih povreda i saznavanje ograničenja. Za mene je cilj rada na sazrevanju u ovom području ne samo da eliminišu stid, već da pacijent izraste u osobu koja ima više ljubavi, razuma, produktivnosti u svom doživljaju ja. Rad na asimilovanom, integrisanom, pozitivnom osećaju ja nije iznenadan proces, već se dešava u malim koracima ili aproksimacijama. Ovaj proces komplikuje činjenica da terapijski cilj mora da bude realistički pozitivan doživljaj ja koji obuhvata prepoznavanje sopstvenih ograničenja i ograničenja u polju ja-drugi i kod pacijenta

326 se razvija postojan proces senzibilne diskriminacije umesto grandioznog pozitivnog doživljaja ja koji ne uključuje diskriminaciju. Odnos u tretmanu stida Stid se ne može uspešno tretirati ukoliko odnos između terapeuta i pacijenta nije takav da terapeut zaista razume, prihvata i podržava pacijenta i ne praktikuje inkluziju. Od vitalnog je značaja da terapeut bude dosledan i da ovo pokaže i na verbalan i na neverbalan način. Stidom opterećene osobe ne mogu da ozdrave osim u kontekstu kontakta sa drugom osobom. Stid se mora izraziti u prisustvu druge osobe koja prihvata ličnost sa izvornim horizontalnim stavom. Kvalitet i kvantitet kontakta je vitalan. U grupama je pacijentu potrebno da mu se olakša takav kontakt sa drugima tokom ili posle rada, ili drugih oblika izlaganja. Za optimalno lečenje, stidom opterećenim pacijentima je potrebno da znaju da ljudi koje oni poštuju, a naročito terapeut, takođe oseća stid i spreman je da ga izrazi. U neku ruku takvom pacijentu je potrebno da i sam terapeut bude izložen. Naravno, ovo zahteva da terapeut ima dovoljno podrške u sebi da bude u stanju da na taj način bude izložen i da zadrži dobar osećaj pun ljubavi prema sebi i potrebna je terapijska teorija i metodologija u kojoj su ja-izjave terapeuta uobičajene i sastavni deo tretmana. Ovo je teško pomiriti sa tradicionalnom psihoanalitičkom metodologijom. Naravno, svest o sebi, uvremenjenost, diskriminacija, takt, posvećenost dobrobiti pacijenta, razumevanje karaktera pojedinog pacijenta i potrebnog tretmana, su esencijalni i predstavljaju nepromenjivu odgovornost terapeuta koji koristi ja tvrdnje kao deo metodologije tretmana. Od vitalne je važnosti da pacijent ne doživi stid ili poniženje. Sarkazam, zadirkivanje, prezir, sažaljenje i drugi slični stavovi terapeuta mogu biti razorni u tretmanu bilo kog pacijenta, ali to naročito vredi za stidom opterećene pacijente. To vredi bilo da je uvredljivo ponašanje direktno ili indirektno, verbalno ili neverbaIno. Na primer, eksperiment može da bude smišljn na osnovu negativnog stava ili nepoštovanja prema pacijentu, a to će neizbežno izazvati stid kod pacijenta podložnog stidu. Ovde problem obično nije tehnički aspekt intervencije, već pre stav terapeuta prema pacijentu. Terapeuti koji vrše ovu stimulaciju stidom često ne znaju da to čine, i sami bi osetili stid kada bi to shvatili, pošto ovo obično nije sastavni deo slike o sebi. Susret dve osobe može biti pun poštovanja i horizontalan ili vertikalan, i može da izazove stid. Izjave tipa: "Ti mnogo tražiš od mene" ili "Moraš sam da se staraš o sebi" mogu zapravo da govore: "Ti si suviše zahtevna osoba". Ovo različito deluje od izjave "Ti želiš da ja vodim računa o tebi, i dok mi je stalo do tebe, ja ne želim da se staram o tebi, i zapravo to i ne mogu da učinim na način na koji ti to želiš". Prve izjave kategorizuju pacijenta kao deficijentnu osobu, dok poslednja izjava može da se zasniva na prihvatanju druge osobe, i obuhvata kako ograničenja situacije, tako i terapeutovu reakciju na jedan aspekt pacijenta. Treba primetiti da intervencija koja se verbalno čini direktnom i punom poštovanja, zapravo može da izazove stid. Naravno, čak i kada poruka ne izaziva stid, pacijent može da oseti stid. Ali u slučaju stava poštovanja terapeuta, pacijent se može osetiti dovoljno bezbedno da radi na ovom stidu.

327 Jedno od iskušenja koje nije korisno je iskušenje da pacijenta odgovarate od njegovih osećanja pokušavajući da budete puni Ijubavi ili prihvatanja. Dok je važno da se terapeut ne složi sa tim da je pacijent loš ili da treba da se stidi, obično je slučaj da terapeuti osećaju više saosećanja i poštovanja prema pacijentima nego što oni osećaju sami prema sebi, pokušaj da se pacijenti odvrate od osećanja stida osuđeno je na propast i jedino pobuđuje osećanje stida zbog toga što osoba nastavlja da doživljava stid, tj. stidi se stida. Tada, umesto da shvati stid, ona u sopstvenim očima postaje neadekvatni pacijent. Početak rada na stidu Inicijativa pri identifikovanju postojanja stida leži uglavnom na terapeutu. Tipično je da terapeut posmatra znakove koji sugerišu mogućnost delovanja procesa stida. Ovi znakovi mogu da budu prilično suptilni i zahtevaju senzitivnost i intuiciju terapeuta. Neki očigledni znakovi uključuju promene u boji pecijenta koje ukazuju na autonomne promene (npr. osoba pocrveni ili pobledi), iznenada se blokira ili zanemi, pogled okrenut dole, povijanje glave, iznenadne defenzivne reakcije ili apologetske izjave. Karakterološki i situacioni indikatori zovu na uzbunu terapeuta koji ima znanje i koji je senzitivan na pitanja stida. Terapeut može da započne svoju eksploraciju pitajući o pacijentovom doživljaju, refleksijom, razmenom zapažanja, sopstvene sadašnje reakcije, relevantnih iskustava iz prošlosti ili interpretacijama. Pošto pacijentov stid u rečniku ne mora da postoji ili da se značajno razlikuje od terapeutovog, potrebno je da terapeut pronađe jezik koji omogućuje komunikaciju. Terapeut će možda takođe morati da objasni ili da poduči pacijenta o nečemu što se tiče procesa stida pre nego što ovaj počne da reaguje. Moje iskustvo je pokazalo da pacijenti uglavnom dobrodošlicom dočekuju ovo podučavanje i reaguju osećanjem olakšanja i doživljavaju da ih terapeut razume, te iznenada i sami shvataju ovaj zagonetni aspekt sebe. Test tačnosti svih ovih intervencija je potvrda pacijenta. Vodič i konačni autoritet nije terapeut, niti bilo koja klinička teorija, već doživljaj pacijenta. Kako se nastavlja klinička interakcija, pacijentov doživljaj često biva razjašnjen i njegova sposobnost da razlikuje neposredno iskustvo od očekivanja zasnovanih na prošlosti postepeno se povećava. Tada pacijent može da potvrdi ono što ranije nije mogao, ili što je negirao. Ali ja verujem da je doživljaj pacijenta u svakom trenutkiu nešto što treba da bude vodič i što terapeut treba da poštuje. Posao terapeuta je da poštuje, pa čak i da štiti pacijentov doživljaj, dok istovremeno koristi sopstveno iskustvo kao vodič za kliničke intervencije. Ovo se može učiniti tako što se vrlo eksplicitno i pozitivno naglašava razlika između sadašnjih iskustava. "Naše iskustvo je znatno različito u ovom momentu. U ovoj situaciji ja bih osećao stid. Ti to doživljavaš znatno drugačije, ne osećaš stid". Ako je pacijent stidom opterećena osoba, postoji velika šansa da se javi reakcija stida tokom ovakve interakcije: "Šta to nije u redu sa mnom kada se ne stidim?" Ovo daje terapeutu i pacijentu još jednu šansu da rade na reakciji stida. Terapeut takođe može da svoje iskustvo drži u pozadini dok ne dođe vreme za njega, a dalje kliničke interakcije razjašnjavaju situaciju i pacijentova podrška sebi raste. Dokazi koji se otkrivaju tokom vremena mogu pokazati da je terapeutova prvobitna procena bila netačna, s druge strane, drugi dokazi mogu da je potvrde. Ali tek kada podrška pacijenta dosegne određeni nivo, on može da iskoristi ovu informaciju. Tek

328 kada pacijentova podrška sebi tokom kontakta i kroz svesnost autoritativno potvrđuje ili negira postojanje reakcije stida, može se verifikovati terapeutovo empatičko nagađanje. Manifestacije koje se javljaju sada-i-ovde Kada pacijent zna i može da prizna reakciju stida, tada je moguće razjasniti koji aspekt postojećeg polja je doveo do te reakcije. lako pacijent može imati sklonost da oseti stid, nešto u sadašnjosti obezbeđuje kontekst za takvu reakciju. Neki konteksti verovatno će izazvati reakciju stida čak i kod pacijenata koji nisu opterećeni stidom. Ljudima pomaže kada znaju šta je od onoga što su videli, rekli ili učinili izazvalo reakciju stida. Jedan pacijent bi osetio stid uvek kada bih se namrštio i pogledao nagore. Pacijent je interpretirao neverbalni znak kao neodobravanje, a to je bio izgled njenog oca kada bi izražavao neodobravanje. Kada je konačno bila u stanju da identifikuje ovaj moj pogled, mogli smo da uspostavimo dijalog. Moja prava reakcija nije bila neodobravanje, već zamišijenost. Pacijentkinja je poverovala onome što sam rekao i prestala je da doživljava stid u tom kontekstu. Ova interakcija dovela je do prilično korisnog rada na reakciji stida u vezi sa njenim ocem. Korisno je za pacijenta da prepozna senzorne, kognitivne i afektivne komponente reakcije stida. Poznavajući fizičke znakove stida on može da prepozna da nešto nije i da je budnost potrebna, a ne automatsko funkcionisanje. Na primer, ja prepoznajem izvesnu tenziju, stezanje vilice, skupljanje očiju, crvenilo i porast temperature, kao fizičke manifestacije reakcije stida. Ponekad sam najpre svestan afekta stida, ponekad najpre postanem svestan fizioloških znakova, a potom se usklađujem sa afektivnim i kognitivnim komponentama. Kogntivni aspekti tiču se misli o bezvrednosti, neadekvatnosti, negativnog poređenja sa drugima i idelnim predstavama, itd. Ovaj proces samoodbacivanja, pa čak i gađenja nad sobom, podudara se sa fiziološkim aspektima, crvenilom, grčenjem, povijanjem tela, željom za skrivanjem tj. željom osobe da je neko ne vidi i ne čuje u tom sramotnom stanju. Impuls za povlačenjem, ćutanjem, skrivanjem, smanjivanjem, često deluje urođeno i vrlo je intenzivan. Reakcija stida osobe kada se nađe u centru pažnje zbog kritike, ili čak u centru neutralne ili pozitivne pažnje često je povijanje i usmeravanje agresije prema sebi. Kada se stidljiva osoba opravdava, samouvereno postavlja i napada ili izražava prezir prema drugima, zapravo se brani od dubljeg osećanja stida. Ova socijalno teška forma samozaštite neophodna je zbog nedostatka poverenja u sebe i nedostatka potpunog poistovećenja sa svojim aktualnim ja uz Ijubav i prihvatanje. Ove reakcije su neefikasne jer obično alijeniraju ljude, retko doprinosi efikasnom rešavanju bilo kog predstojećeg zadatka i zapravo ne umanjuje stid. Ja: Sada i tada Razvojni rad na stidu

329 Kompletna GT sa stidom zahteva istraživanje korena procesa stida tokom ranog detinjstva, odnose i doživljaje, naročito u porodici. Ja nalazim bar tri cilja u ovom aspektu GT rada: 1. Eksploracija indukcije stida u porodici kako bi pacijent mogao da razume proces stida u sadašnjosti. Ovo je korišćenje prošlosti kao pozadne za razumevanje sadašnjosti, i ne sadrži pretpostavku da daleka prošlost uzrokuje sadašnjost. 2. Radi dovršavanja nedovršenih poslova i oslobađanja neoslobođene emocionalne energije pacijenta. Objekat ove na sadašnjost usmerene eksplorcije su osećanja koja još uvek žive, ali su zasnovana na starim geštaltima koji nisu bili dovršeni. U ovaj rad je uključeno razrešavanje retrofleksije, naročito izražavanje emocija koje su bile potisnute, i pod dejstvom defleksije. 3. Radi ponovnog doživljavanja i asimilovanja/odbacivanja introjekata roditeljskih figura i uverenja iz perioda ranog detinjstva. Ponovo, ovim ciljem, prorađuje se prošlost u GT samo u onoj meri u kojoj se javlja u vezi sa sadašnjim egzistencijalističkim radom, a ne samo radi sebe. Rezultat ovoga rada je da pacijent može da živi potpunu, u sadašnjosti centriranu egzistenciju neopterećen figurama koje adekvatno pripadaju prošlim poljima. Ovo znaci biti u stanju, u mogućnosti opservacije postojećeg polja uz minimalnu distorziju zbog prijekcije, uspostaviti organizmičku samoregulaciju i sagledati potrebe sredine, a ne dejstvovati na osnovu introjekcije, imati tačniju sliku o sebi i drugima (uključujući i roditelje), te imati više fleksibilnosti za kontakt, delovanje, kreativnost, emotivnost itd. Ja sam otkrio dva znatno različita modela indukcije stida u porodičnim sistemima. U jednom sistemu stid se izaziva snažno i otvoreno. Ovo se javlja u porodicama sa strogim, punitivnim regulativnim sistemom, koji malo pažnje poklanja emocionalnim potrebama članova porodice i koji ima granice koje su ili nefleksibilne ili ekstremno porozne i _______ . Ovde mislim na porodice u kojima je zlostavljanje deteta uobičajeno, a roditelji su karakterno poremećeni. Resultat je često odrastao pacijent sa ozbiljnim narcističkim ili graničnim poremećajem a rad na stidu mora de sledi principe koje sam razmotrio u eseju koji se bavi tom temom i sugestije date ovde treba asimilovati u taj kontekst. U drugom tipu sistema stid se često izaziva suptilno i indirektno. U tom tipu porodice postiđivanje je često ugrađeno u interakcije koje se smatraju brigom, kao npr. "za tvoje sopstveno dobro". Dok se u prvom tipu porodice poruka dostavlja sa intenzitetom i otvorenom hostilnošću, u drugom tipu poruka je često skrivena, indirektna, zamaskirana. U drugom tipu sistema, obično postoji diskrepancija između neverbalne poruke u pozadini i verbalne poruke. Verbalna poruka je često nešto pozitivno ili objektivno, a poruka u pozadini indukuje stid. "Znam da ti to možes bolje" može da bude ohrabrenje ili da izražava "To nije dovoljno dobro". U ovom sistemu, postoji suptilno napuštanje. Ono može da bude toliko suptilno da se javi u obliku nestanka topline iz majčinih očiju ili otac može da prevrne očima gledajući u plafon. Veza koja povezuje dete sa roditeljem i daje detetu na znanje da je ono OK, da je voljeno i sigurno, nestaje. Dete ostaje zbunjeno. Ponekad se pojavi prikrivanje osećanja, pa čak i kada je dete starije i može da identifikuje osećanje, javlja se pitanje "šta sam učinio/la da to zaslužim?" ili "Zašto mama reaguje tako snažno?" Odgovor koji dete stvara obično glasi "To nije ništa određeno. Mora biti da samnom nešto nije u redu."

330 Dok na vrlo suptilnom nivou rad sa stidom nije u suštini različit od većine ostalih oblika terapijskog rada u GT, tj. koriste se različiti načini eksploracije dok se nedovršeni posao ne završi, dok se ne asimiluju introjekti i ne shvati sadašnja situacija, ovaj esej sadrži neke specificne sugestije vezane za tretman i upozorenja u radu sa stidom opterećenim osobama. U razmatranju ovog tretmana ja sam pre svega razmišljao o neurotičnom stidu koji rezultira iz drugog tipa porodice. Za rad na stidu sa pacijentima sa ozbiIjnom karkternom patologijom, primarna karakterna patologija se mora naglasiti i to obezbeđuje matricu u kojoj se nastavlja rad na stidu. Razvoj pozitivnog roditeljskog stava prema sebi Različite metafore se koriste da bi se izrazile osobine ja-funkcija. Autoregulacija može da se vrši na onaj način na koji osoba svoje potrebe i emocije uzima u obzir, ima pozitivan topao stav prema sebi, pokazuje poverenje i saosećanje za sebe, obećava da će raditi na ostvarenju uslova u kojima će njegove/njene potrebe biti razumno zadovoljene, i dopušta sebi da prima potrebnu "hranu" i zadovoljstva u životu. Jedan način da se ovo opiše je da se kaže da je osoba sebi dobar roditelj. Kada osoba vrši autoregulaciju uz samodbacivanje i gađenje, ne poštuje svoja osećanja ili potrebe, i ne mobiliše zdravu agresiju radi svojih ciljeva ili čak ne oseća da ima pravo da to učini, može se reći da osoba nije sebi dobar roditelj (punitivan, strog, zanemarujuć, itd). Smatra se da kada biološki intaktno dete raste u dobroj sredini (bar minimalno zdravoj) i roditeljstvo je "dovoljno dobro", tada dete uči osobine dobrog roditeljstva. Ovo uči kroz sve oblike socijaInog učenja – imitaciju i identifikaciju sa roditeljima, introjekcijom, aktivnim podučavanjem od strane roditelja, itd. Oni gledaju ono što roditelji rade, apsorbuju roditeljski stav na vrlo ranom uzrastu. Kada se dete tretira s ljubavlju, poštovanjem, empatijom i kada mu se postavljaju dobre granice postoji razumno dobra verovatnoća da će autoregulišući proces biti zdrav. Stidom opterećeni pacijenti do različitog stepena regulišu sebe na način koji nije dobro opisan kao dobar roditeljski stav prema sebi. Jedan od zadataka terapije sa takvim pacijentima je da se taj autoregulišući roditeljski stav prema sebi uvede u svest tako da ne nastavi da deluje na nivou navike. Tada se verovatnoća dobrog roditeljstva modelira kroz dobar i ljubavlju prožet kontakt koji je spontani deo terapijskog odnosa u GT metodologiji. U okviru matrice pozitivnog terapijskog odnosa negativni ostaci iz prošlosti se prorađuju i pacijent uči nove veštine i stavove prema sebi. Na bazičnom nivou nove veštine se tiču kontakta i svesnosti koje su deo procesa GT: znanje o tome šta osoba oseća i opaža, poštovanje razlika, povezivanje Ja i Ti. Na složenijem nivou, postoji učenje sasvim novog obrasca autoregulacije. Ovo se uči kroz procese o kojima, smo već diskutovali, kao i kroz identifikaciju i imitaciju terapeuta, ostvarivanjem dobrobiti na osnovu empatije terapeuta, aktivnim učenjem novih oblika brige o sebi, interakcijom sa drugima u grupi, fenomenološkim eksperimentima zasnovanim na pokušajima i pogrešnim i aktivnim primenjivanjem uvida kroz programe brige o sebi. Odnos između terapeuta i pacijenta je vitalan u tom pogledu. Potrebno je da terapeut ima pozitivan stav i da ima poverenja u postepen rast pacijenta. Svima nam je potrebno da predstavljamo radost značajnim drugim osobama. Stidom opterećenom

331 pacijentu koga samatraju teretom, a ne radošću, potreban je terapeut kome je pacijent radost, terapeut kome se pacijent zaista sviđa. Pacijentu je takođe potrebno da ima dobro saznanje o tome koliko je vremena za to potrebno, koliko je rad postepen. Njemu je potrebno da terapeut modelira otvorenost i empatičko povezivanje. Savet terapeutu je da se zadrži na razgovoru sa pacijentom kako bi proverio šta pacijent dojživljava, umesto da sam pretpostavlja šta je to što pacijent doživljava ili bi trebalo da doživljava. I iznad svega pacijentu je potrebno da terapeut sazna sve njegove aspekte i da shvati i poštuje pacijenta kao celinu. Briga o sebi može početi ponašanjima predloženim za terapiju: u početku se može praktikovati na mehanički način, koji se zatim asimiluje u autoregulativan proces i postaje autentičan. Na primer anksiozna osoba može da mehanički sledi sugestije u vezi sa disanjem i kontrolom misli, relaksacijom nalik na meditaciju, itd. U početku ovo može da se radi skepticno i bez mnogo entuzijazma. Ipak, pacijent može da otkrije da takva dobra briga o sebi izaziva dobro _____ i da razvije pravi entuzijazam za određene aktivnosti brige o sebi sa kojima je eksperimentisao. Dok se praktikuju one mogu da postanu uobičajen deo aktivnosti osobe i ne treba da više budu objekat forsirane svesnosti. Ukratko, te aktivnosti se asimiluju i transormišu u funkcije ja. Specificne interveneije U GT praksi je imperativ akcentuiranje vrline poistovećenja sa sopstvenim iskustvom. Zato je najvažniji aspekt tretmana stid za odnos zasnovan na stavu empatijskog razumevanja i topline poštovanja kroz koje se pacijent zaista hrabri da razjasni i identifikuje sa svojim aktuelnim doživljajem. Atmosfera bi trebalo da bude takva da omogući postrepen tok, stav ohrabrujući, uz _____ i dovoljno prostora za celokupan spektar osećanja, uključujući strah, otpor, stid, i slično. Unutar ovog konteksta možemo da diskutujemo o nekim specifičnim intervencijama (eksperimentima). Ali to su samo ilustrativne primene koje su korisne samo ukolikoxs primenjuju ovaj osnovni' stav, a ne zamanjuju ga i ne krse. Od vitalnog je značaja zapamtiti u ovoj situaciji da su ovi eksperimenti fenomenološki, a ne vežbe, da je cilj da pacijent nauči nešto, da u GT nije uobičajeno razuslovljavanje pacijenta. Nema ničega što pacijent treba da postigne, on ne može da prođe ili da padne na ovim eksperimentima. Sve što se dogodi informiše kako pacijenta, tako i terapeuta i obezbeđuje vođenje njihovom radu. Od GT terapeuta se očekuje da pozajmljuje ili kreira druge eksperimente u skladu sa kliničkim indikacijama. Ponavljanje pažljive provere sada i ovde iskustva pacijenta omogućuje im da razmene podatke koji su objekat eksperimentacije i takođe zadrže vezu između terapeuta i pacijenta koja redukuje stid i da se zaštite od indukcije stida. Rad na stidu zahteva vreme i prostor, a ne pritisak.

Eksperimenti sa kontaktom Eksperimenti u kojima je pacijent vođen prema kontaktiranju veoma su korisni. Ponekad je potrebno da ovo bude vrlo strukturisano, npr. da pacijent gleda u terapeuta ili druge u grupi i da zatim bude vođen kroz usporavanje, udisaj i izdisaj dok gleda itd. Kada pacijent može da učini ovo, tada se može sugerisati da kaže terapeutu

332 ili drugim učesnicima u grupi, šta doživljava. Ponekad ovo može biti učinjeno bez mnogo strukturisanja od strane terapeuta, a ponekad je korisno da terapeut "ponudi rečenicu" koju će pacijent glasno izgovoriti ili izraziti drugim članovima grupe. Ove rečenice mogu da izražavaju: "Osećam stid zbogo...", "Povijam svoju glavu, postiđen...", "Mogu da podignem glavu" ili "Potrebno mi je da se sakrijem". Dok se ove intervencije zasnivaju na empatičkim interpretacijama terapeuta, korišćenje interpretacije u obliku eksplicitnih eksperimenata naglašava izravno fenomenološko iskustvo pacijenta, a nije reč o modelu u kojem terapeut govori pacijentu šta govori. Dopuštajući sebi da bude viđen, i da ostane sa kontinuumom svesnosti, pacijent čini sledeći korak. Ovo obično znači da oseća neprijatnost. Čuti reakcije drugih može da bude isceljujuće za pacijenta opterećenog stidom, ukoliko je okolina zaista suportivna. Neprijatnost može biti efikasno prorađena kroz eksperimente sa kontaktom, ako pacijent poseduje ili razvije dovoljno podrške u sebi. Pacijent koji je naučio da kontroliše disanje i relaksaciju mišića može da eksperimentise sa tim u vezi sa neprijatnošću. Biti u stanju opuštenosti i ostati u kontaktu u stanju doživljaja neprijatnosti pomaže pacijentu da se "sprijatelji" sa neprijatnošću. Ako pacijent može da gleda i bude viđen, da oseti neprijatnost, a da ne dođe do tenzije, jednostavni stid može da se doživi u vidu topline i propratnog osećanja u kontekstu dobrog terapijskog odnosa ili kohezivne grupe. Stidom i neprijatnošću opterećeni ljudi obično teško prihvataju pozitivan fidbek ili napade drugih, naričito ako su iskreni, zasluženi i željeni. Jedan aspekt rada na kontaktu je ohrabrivanje ovih osoba da prihvate pozitivne reakcije, da priznaju kako ih žele i da su im potrebni, da ih "unesu u sebe". Ovo znači da dopuste sebi da osete toplinu, punoću, sigurnost, da se osete dobro (i postiđeno) zbog neočekivane pozitivne reakcije koja se pojavila. Očigledno je da svi imamo potrebe vezane za druge i osoba koja je sebi dobar roditeij prima ono što joj je potrebno kada se to nudi. Kroz ovakve interakcije podržava se valjan roditeljski stav prema sebi. Sećam se da sam bio na sastanku na kojem sam dobio srdačan aplauz za jedan težak rad i za ono što sam postigao, a povio sam se doživljavajući neprijatnost. Neko u grupi je sa puno ljubavi rekao: Primi to! i učinio sam. Osećao sam se divno.

Fokusiranje na kogniciju Fokusiranje na misaoni proces pacijenta opterećenog stidom često je korisno. Otkriva se dosta negativne priče sa samim sobom, negativnih očekivanja vezanih za budućnost, prisećanja prošlih neuspeha, obezvređivanje uspeha, itd. Korisno je da pacijent postane svestan ovog procesa, a da tim bude akutno svestan takvih misli onda kada se javijaju. Ako svest postane oštra i trenutna, pacijent će često uspeti da stekne kontrolu nad ovakvom kognicijom. Neke tehničke intervencije mogu da budu od pomoći na primer, u obliku fidbeka. Na primer pacijent može da nabroji negativne misli (način da ih bude svestan).

333 Otkrio sam da je izuzetno korisno da pacijent nauči da bude svestan prvih znakova stida, npr. negativnih misli, a da zatim praktikuje zaustavjanje. Zaustavljanje može da bude u obliku uzimanja dugog, laganom _______ uz dobar izdah. Duže pauze (npr. tri duga, lagana daha), ili duže pauze sa korišćenjem meditativne imaginacije, može se koristiti po potrebi. Svrha pauze je da omogući pacijentu da bude svestan umesto da automatski nastavi sa dobro uvežbanim načinom izazivanja dubokog stida. Ovo se može smatrati, saosećajnim ometanjem pacijentove autoregulacije. Ponekad je korisno da se pacijent fokusira na pozitivnu priču sa sobom. To ne znaci razuveravati pacijenta u pogledu njegovih zastarelih ubeđenja ili propagirati krilaticu "misli pozitivno", već zaustaviti automatski negativan razgovor u sebi i otvoriti svest pacijenta za mogućnost da autentično oseti nešto pozitivno u vezi sa sobom. Eksperimentacija može da pacijentu pruži pozitivna osećanja u vezi sa pozitivnom pričom o sebi i u sebi i oni mogu da otkriju šta doživljavaju. Često ovo pokreće dosta otpora, oni nisu navikli da sebe vide u pozitivnom svetlu i to može da ubrza terapijski rad. Važno je da terapeut ima na umu da je to psihoterapija i da su to eksperimenti, te da "otpor" i rad na teškoćama nije ometanje psihoterapije već sama suština od koje je terapija sačinjena i oko čega se organizuje terapijski odnos. Jedna opasnost je da će pacijenti opterećeni stidom često osetiti stid jer ne stižu do cilja koji smatraju da bi superiorna osoba postigla, kao što je pozitivno mišljenje o sebi. Ako terapeut takođe ima sličan bihejvioristički fokus, pacijentov stid se može pojačati. I ovo se često desavalo u prošlosti zbog GT koja je bila usmerena na tehniku i ekspresiju (bum-bum-bum terapija).

Pokret U stidu se može misliti kao o plesu. Postoji obrazac kretanja koji se može oslikati, doživeti i odigrati. Ovaj ples ima polarni kvalitet povišenja i širenja. Pol stida se često doživljava, oslikava i pleše u vidu povijanja, povlačenja, smanjivanja, skrivanja, ćutanja. Ovo može da postane ples bez pokreta ili zvuka, potpune ukočenosti. Ovo može da bude izuzetno duhovno iskustvo. Drugi pol predstavija ekspanzivan pokret. Pacijent može da se kreće raširenih, otvorenih grudi, sa visoko uzdignutom glavom, zauzimajuci prostor u sobi, stvarajući snažne energetske veze sa zemljom i gurajući prema gore i napolje. Pokreti mogu da budu slobodni, ponosni. Zvuk može da prati ekspanzivan pokret. U ovaj pol mogu da btidu uključeni i drugi ljudi. Pokret napred-nazad između dve energije širenja i povijanja pruža pacijentu doživijaj aktivnosti, a ne paralisanosti i pruža mu mogućnost da prihvati stid kao osećanje kretanja, a ne karakternu osobinu. Ljudi koji nisu bili dodirivani kao deca često imaju problema sa slobodnim pokretom, a stidom opterećeni odrasli često imaju detinjstvo sa vrlo malo dodira, čak i kao bebe. Dodir, telo, osećanja, itd. su tretirani kao odvratni i kao da ih treba minimalizovati. Ponekad postoji potvrda ove rekonstruisane slike na osnovu posmatranja igre dede i bake sa unucima.

334 Pokret i dodir predstavljaju teškoću stidom opterecenim pacijentima, ali mogu da budu od ogromnog značaja za rast i razvoj zdravlja. Strukturisani eksperimenti i domaći zadaci, kao što su oni koji se koriste u seks terapiji, ponekad su korisni. Skrivanje i maskiranje Potreba za skrivanjem zahteva ekspresiju i eksperimentaciju. Ovo može da bude u fokusu kontakta, kretanja ili eksperimenata sa kognicijom. Neki eksperimenti sa kretanjem ili glumom mogu da se sastoje od verbalnog ili neverbalnog izražavanja impulsa za skrivanjem. Imati dopuštenje za igru sa skrivanjem, a posebno u grupnom kontekstu, olakšava pacijentu taj impuls. Ponekad je ujedno zabavno i oslobađajuće sakriti se iza kauča u kontekstu odigravanja potrebe za sakrivanjem. Ponekad to pokreće uspomene iz ranog detinjstva koje se mogu proraditi i podeliti sa drugima. Skrivanje može da poprimi oblik skamenjenog lica. Ponekad se izrazom maska ovo dobro izražava. Ja sam eksperimentisao sa pacijentima koji su zaista prekrivali lice spoljašnjom maskom i uspostavljali kontakt. Za neke pacijente nema razlike, ništa se ne dogodi i ne nauče ništa. Kada se ovo desi to je obično veoma brzo i ja prekidam eksperiment sa saznanjem da ovaj eksperiment nije koristan za ovog pacijenta. Ipak, kod nekih pacijenata se javlja veoma zanimljiv neposredan efekat jer su u stanju da gledaju bez tenzije kada im je lice prekriveno maskom. Spoljašnja maska izgleda da zamenjuje potrebu za biološkom maskom. Izgleda da to što nisu viđeni omogućava ljudima opterećenim stidom da gledaju bez tenzije i stida. Ovo može da učini konkretnim mnoge aspekte koji se tiču toga što pacijent nije viđen, ne doživljava tenziju i ne skriva se. Idealno ja Poređenje sa idealnim ja je drugi aspekt procesa stida koji treba da bude eksplicitan. Često se ovo može učiniti samo kroz razgovor koji obezbeđuje kontakt. Ponekad je korisno aktivnije se fenomenološki fokusirati, npr. dopustiti idealnom ja konkretniju simboličku ekspresiju. Ponekad sugerišem da pacijent zamisli pred sobom ja kojeg se ne bi stideo i tražim da ga opiše. Ponekad koristim staru sliku ljudske veličine koja se može naći u pozorištu i predstvlja nekog glumca i tražim da opišu sliku sopstvenog ja koja bi bila prihvatljiva. Kada mogu da opišu osobu, odelo, manire, glas itd. pitam ih kako reaguju na takvu sliku. Ogovori se u većoj meri razlikuju nego što bi se moglo pretpostaviti. Ponekad koristim praznu stolicu i postavim idealno ja na tu stolicu. Zajednička tema stidom opterećenih ljudi je ta što se identifikuju u većoj meri sa idealnim ja nego sa onim što zaista jesu. To je ponekad iznenađenje za pacijenta kada otkrije da idealno ja može da bude kontradiktorno i jedino realno kao koncept a ne kao stvarnost – dok su oni sami realni i postoje. Ponekad sam tražio od pacijenata da odglume idealno ja. Kada nisu previše inhibirani da to učine, oni često otkriju da im se čak ne bi ni dopalo da su takvi. Sećam se jedne žene koja je želela da bude "žena sa Beverli Hilsa" veoma sofisticirana, šik, uglađena. Bila je ustanju da igra ovu ulogu i da stvori vernu sliku sebe za druge u grupi. Dok je

335 igrala tu ulogu doživela je lik kao prazan, njen fenomenološki doživljaj u toj ulozi svedočio je o praznini i besmislu. Razrešenje retrofleksije Postoji mnogo retroflektovanog besa i Ijutnje u stidu, koji treba prvo usmeriti – usmeriti prema stvarnoj sredini i cilju ljutnje, pre nego što se bes okrene ka sebi. Pošto je veliki deo ovog procesa poreklom iz ranog uzrasta i preverbalan je, moraju se koristiti ekspresivne tehnike. Dete koje bi se retko stideio ima dovoljno podrške u okolini ili u sebi da izrazi bes prema roditeljima. Jedan aspekt terapije je da se obezbedi prilika da se to učini, kada je prikladno. Često se to može učiniti samo posle suptilnih reakcija stida koje je pacijent razumeo. Pacijent može da se seti povijanja, ali da ne zna zašto se povija i može da se oseća loše zbog toga. "Zašto sam napravio tako veliki problem od toga?" Kada je prezir povezan sa originalnim kontekstom razjašnjen, kada je sklanjanje deteta s puta, uz minimalan i neautentičan kontakt shvaćeno, pacijent može da postane svestan besa umesto ________ . Ekspresivne tehnike mogu da budu korisne u tom trenutku. Na primer pacijenti mogu da žarko guraju rukama – odgurujući roditelje dok izdišu i osećaju svoj bes. Sećam se jednog pacijenta koji je glavom gurao roditeIja do stolice govoreći "sklanjaj se!" Dobar roditeljski stav prema sebi Specifični eksperimenti i vežbe su ponekad korisni u razvoju prihvatanja sebe i sampoštovanja - kada se koriste u kontekstu dobrog odnosa pošto je pacijent razvio neku podršku (kao što smo rekli ranije). Ovo može da obezbedi saznanje o onome što je nedostajalo i što je bilo potrebno u detinjstvu i što je i dalje moguće da dožive. Tokom vremena ovaj doživijaj onoga što je moguće i praktikovanje vežbi može da dovede do novog, autentičanog i asimilovanog ja-procesa. Ovde razmatram samo jednu od mnogih mogućnosti. Ova vežba je serija od tri vežbe. Obično se jednom mora ovladati nego što pacijent ima dovoljno podrške da pređe na drugu. 1. Od pacijenta se traži da zamisli "metaforičnog dobrog roditelja" (MDR), roditelja iz mašte koji je idealan za zadovoljavanje potreba iz ranog detinjstva (sada "unutrašnje dete"). Ovo je lik ili osoba koja empatično reaguje i saoseca i mudra je. Ovaj MDR, obično dobra majka, definiše se kao ona koja je uvek prisutna, koja gleda pacijenta sa Ijubavlju i radošću, koja uvek kaže "Tu sam za tebe" i koja to i misli. Ovo takođe može da bude i dobar otac, zavisno od toga što najviše odgovara pacijentu. Neke predstave uključuju grčke bogove, starog šumara, ženu u kuhinji, itd. Jedna slika koja se kao spontana fantazija javlja kod pacijenata je slika velike, krupne žene koja bi ih s lakoćom mogla držati u krilu, i čiju bi mekoću mogli da osete. Ponekad slika uključuje predstavu većeg broja dece koja se igraju oko žene. U fantaziji je ova žena orijentisana prema deci, a ne brine se o tome da skine višak kilograma, da izgradi karijeru, da impresionira komšije ili da bude seksi.

336 Korišćenje metaforičke osobe umesto druge osobe u pacijentovom okruženju zadovoljava više potreba. Koristi se bogatstvo fantazije. Moguće je učiniti simbol u većoj meri emotivno provokativnim kroz opis izgleda odeće, zvuk, dom, geografiju, etničku pripadnost itd. tako da se uklopi u pacijentov život iz mašte. Ono što MDR može da učini u fantaziji nije moguće u stvarnom životu. Izvan stomaka majke, pa verovatno čak ni tamo, niko ne može da bude totalno prisutan i da zadovolji ove potrebe drugih, ne vodeći računa o promenama u sopstvenim potrebama. Upotreba metafore čini jasnom činjenicu da to nije nešto što prava osoba iz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti osobe može da pruži. Fantazija se jedino može aproksimirati u interakciji sa drugima. Ovaj proces konstantne nege je nešto što osoba može da učini sama za sebe. Metafora je simbol koji može da olakša internalizaciju negovanja u ja procese. Ono što se ne može dobiti od sebe ili drugih mora se prežaliti. Tada se od pacijenta traži da stavi ovog MDR na praznu stolicu i da sliku učini što stvarnijom. Zatim se dijalog vodi, obično terapeut izgovara rečenicu (kao u psihodrami). Ove rečenice spadaju u grupu "Volim te takvog kakav jesi". "Ja ću uvek biti tu kada ti zatrebam". Zatim počinje fenomenološki rad i fokusira se na pacijentovu reakciju na ovo. Terapeut počinje (??) pacijentu da počne da sluša emociju ljubavi, da je primi u sebe, da diše sa njom, da se njome ogreje. Ako je terapeutov tajming dobar, ova faza eksperimenta se nastavlja pajentovim radom na slici o sebi, prošlim iskustvima sa roditeljima i dijalogom između terapeuta i pacijenta. Ovo može da bude dragocen deo procesa prorade. Terapeutu je lako da u ovoj fazi izgubi disciplinu fenomenološkog eksperimentalnog procesa i da "prihvati to" postavi kao imperativ ili cilj. Pacijenti moraju da se identifikuju sa svojim aktuelnim iskustvom, a ponekad to znači da nešto ne prime, ne prihvate. 2. Kada pacijent može da ovu receptivnu funkciju obavlja prilično dobro, tada se od njega traži da odigra MDR. Pasivno primanje dobre roditeljske poruke teško je za pacijenta opterećenog stidom, ali izgovaranje te poruke je još teže. Ovo je sledeći korak prema asimilaciji samoafirmišuće poruke u aktuelno ja funkcionisanje. 3. Finalna faza javlja se kada se od pacijenta zatraži da oseti ovaj dobar osećaj a da ne prolazi kroz prvi i drugi korak. Sećanje na dobar osećaj i afirmativne misli koriste se kao okidač za topao osećaj u sebi. Ova faza eksperimenta je obično efikasna tek u kasnijim fazama terapije. Nema magije u ovoj vežbi, niti je ona metodološki vitalna. Ovo je ilustracija za korišćenje odigravanja, eksperimentacije i programa za razvoj pozitivnog stava prema sebi koji ranije nije postojao. Ovo ide uz vežbe kao što su meditacija, pisanje dnevnika, pesama, crtanje i druge eksperimentalne aktivnosti koje bi mogle da intenziviraju terapijski rad i povećaju broj seansi i dužinu terapije. ZAKLJUČAK Efikasnost psihoterapije se zasniva na kvalitetu odnosa i adekvatnosti razumevanja i intervencija terapeuta. Identifikacija sa stanjem osobe i doživljajem koji je aktualan je karakteristika zdravlja i mora da bude centralni deo terapijskog tretmana pacijenta ukoliko želimo da terapija bude uspešna.

337 Važno je da terapeut razume način na koji se stid i krivica indukuju, zadržavaju i leče. Važno je da terapeut razume razliku između zdravog i nezdravog stida i krivice. Tretman neurotičnog stida zahteva da terapeut ima empatičku vezu sa pacijentom i da radi sa stidom na tehnički prikladan način. U radu sa stidom ovo znači postepen, dugotrajan rad u kojem jača samopoštovanje i usklađuje sa pacijentovim pravim ličnim vrlinama te se gradi pozitivan roditeljski stav prema sebi.