Fulkaneli-Alhemijska-boravišta-i-hermetička-simbolika-u-Svetoj-umetnosti-i-ezoteriji-Veledela.pdf

Fulkaneli

Alhemijska boravišta hermetička simbolika u Svetoj umetnosti i ezoteriji Veledela

PRVI TOM

Prevela Aleksandra Mančić -

С Л У Ж Б Е Н Н ј п & ‘'

ГЛАСННК

Naslovna strana. Ruan - Z danje Burgteruld. Salamandar (XVI vek).

Sadržaj

Prva knjiga I Istorija i Spomenik............................................................... 15 II Srednji vek i renesansa.......................................................31 III Srednjovekovna alhemija................................................ 41 IV Legendarna laboratorija...................................................51 V Hernija i Filosofija..............................................................57 VI Hermetička Kabala.......................................................... 83 VII Alhemija i Spagirija...................................................... 103

D ruga knjiga Salamandar iz Lizijea.......................................................... 143 Alhemijski mit o Adamu i Evi...........................................203 Luj Detisak, guverner Poatua i Sentonža, veliki kraljevski zvaničnik i hermetički Filosof........................225 Šumski Čovek, mistični glasonoša iz T jera....................297

Popis slika ............................................................................... 333

I Muzej u K liniju (Saona i Loara). Kapitel iz XII veka.

I Istorija i Spomenik

II Filosofski diskurs o Tri načela Sabine Stijar de Sevalije. 1781. Drvorez - naslovna strana. Vasilije Valentin prima krunu Adepta iz ruku Priro­ de, svemoćne Device bez koje Crkva ne bi postojala. Pod kraljevskim obeležjem monah-alhemičar umire za običan svet jadnog trodimenzionalnog prostora; tamo gde ga sad oplakuju sva njegova braća po veri.

Paradoksan po svojim ispoljavanjima, zbunjujući po zna­ cima, srednji vek mudrosti svojih obožavalaca predlaže rešenje kroz jedinstvenu protivrečnost. Kako pomiriti nepo­ mirljivo? Kako uskladiti svedočanstvo istorijskih činjenica sa svedočanstvom srednjovekovnih delà? Letopisci nam slikaju to nesrećno doba najmračnijim bojama. Za mnogo vekova to su sve sama osvajanja, rato­ vi, gladi, zaraze. A ipak, spomenici - verni i iskreni svedoci tih maglovitih vremena - ne nose nikakav trag takvih pošasti. Naprotiv, kao da ih je sagradio narod koji oseća radost života, u oduševljenju moćnog nadahnuća ideala i vere, u okrilju veoma organizovanog društva u procvatu. Treba li da sumnjamo u verodostojnost istorijskih pri­ ča, u autentičnost događaja o kojima govore, i da verujemo, s mudrošću pokolenja, da srećni narodi nem aju istorijui Osim ako, ne pobijajući Istoriju u celini, ne poželimo da opravdanje za srednjovek ovni mrak radije pronađemo u re­ lativnom odsustvu incidenata. Kako bilo da bilo, ostaje neosporno da sve gotičke gra­ đevine bez izuzetka odražavaju neku vedrinu, otvorenost, plemenitost bez premca. Ako izbliza posebno ispitujemo skulptorski izraz, brzo ćemo biti poučeni smirenosti ka­ raktera, čistom miru što izbija iz njegovih figura. Sve su one spokojne i osmehuju se, predusretljive su i dobroćud­ ne. Njihova je ljudskost kao isklesana u kamenu, jedra, tiha i prijateljska. Na ženama se vidi ona zaokrugljenost koja mnogo govori o tome da su modeli jeli izvanredno bogato 19

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

i dobro. Deçà su bucmasta, pucaju od zdravlja. Sveštenici, đakoni, kaluđeri, braća trpeznici, crkvenjaci i crkveni pojci svi imaju vesela lica i prijatna obličja trbušastog dostojan­ stva. Njihovi tumači - oni čudesni i skromni klesači slika - ne zavaravaju nas, niti bi mogli sebe da zavaravaju. Oni svoje tipove uzimaju iz svakodnevnog života, iz naroda koji se komeša oko njih i u kojem i sami žive. Mnoštvo tih likova, pokupljenih slučajno u nekom sokaku, krčmi ili školi, u crkvenoj riznici ili radionici, možda je prenakićeno ili prenaglašeno, ali imaju notu slikovitosti, pokazuju bri­ gu da se prikaže karakter, veseli smisao, široka forma. Gro­ teskni, ako hoćete, ali srećno groteskni i puni pouke. To su satire što ih stvaraju ljudi koji vole da se smeju, da piju, da pevaju i da „dobro pojedu". Remek-dela realističke, du­ boko ljudske škole, sigurne u svoju umetnost, svesne svojih sredstava, koja, međutim, ipak ne zna šta je to bol, beda, ugnjetavanje ili ropstvo. Sve ovo je toliko istinito da, ma koliko istraživali i ispitivali gotičko vajarstvo, nikad nećete otkriti Hrista čiji izraz pokazuje i najmanju patnju. Zajed­ no s nama, priznaćete da su ti latom ixulagali veliki trud da bi svojim raspetima darivali ozbiljan izraz lica, ali u tome nisu uvek uspevali. Oni najbolji, jedva malo ispijeni, imaju sklopljene kapke i kao da se odmaraju. Na našim katedra­ lama scene Strašnog suda prikazuju đavole koji se krevelje, pretvaraju se, onako čudovišni, pre komični nego strašni; oni na tihoj vatri kuvaju u kazančićima one osuđene na pakao, otupele prokletnike na kojima nema ni uzaludnog kajanja ni stvarnog bola. Te slobodne slike, muževne i zdrave, očigledno do­ kazuju da srednjovekovni umetnici nisu znali za žalostan prizor ljudske bede. Da je narod patio, da su mase cvi­ lile u jadu i nesreći, spomenici bi sačuvali uspomenu na to. Naime, znamo da umetnost, taj viši izraz civilizovanog 1

Latomi su u Grčkoj, naročito u Sirakuzi, bili robovi koji su radili u kamenolomima; kasnije je ovaj naziv počeo da se upotrebljava za slobodne zidare. Prev.

20

ISTORÏJA I SPOMENIK

čovečanstva, može da se razvija slobodno samo u okrilju stabilnog i sigurnog mira. Kao i nauka, umetnost ne bi mogla da ispolji genij u ambijentu nemirnog društva. Tu se nalaze sva uzvišena ispoljavanja ljudske misli; revolucije, ratovi i potresi za njih su kobni. Ona traže bezbednost pro­ isteklu iz reda i sloge, kako bi rasla, cvetala i donosila plo­ dove. Ovako jaki razlozi obavezuju nas da s podozrenjem prihvatamo srednjovekovne događaje o kojima nam priča Istorija. I priznajemo da nam tvrdnja o „nizu nedaća, ne­ sreća, nagomilanih propasti tokom sto četrdeset šest godi­ na" deluje savršeno preterana. Tu postoji neka neobjašnjiva anomalija, jer su upravo za vreme nesrećnog Stogodišnjeg rata, koji se proteže od godine 1337. do godine 1453, sazi­ dane najbogatije građevine našeg plam en og stila. To je tačka kulminacije, vrhunac forme i smelosti, čudesna rečenica u kojoj duh, božanski plam en, stavlja svoj potpis na poslednja ostvarenja gotičke misli. To je doba završetka velikih bazilika; ali podižu se i drugi važni spomenici - kolegijalne crkve ili opatije - religiozne arhitekture: opatije u Solemu, u Kliniju, u Sen Rikijeu, kartuzijanski manastir u Dižonu, Sen-Vilfran u Abevilu, Sent-Etjen u Boveu itd. Sa zemlje se uzdižu izvanredne civilne građevine, od Konaka u Bonu do Palate pravde u Ruanu i Gradske većnice u Kompjenju; od dvoraca koje je Zak Srce gradio na sve strane do bedema slobodnih gradova, Betina, Duea, Dankerka itd. U našim velikim gradovima uličice probijaju svoja tesna korita is­ pod isturenih zabata, tornjića i balkona, kuća od tesanog drveta, građevina od kamena i delikatno ukrašenih fasada. I svuda, pod zaštitom esnafa, razvija se umetnost; svuda se umetnici nadmeću u veštini; svuda se kroz podražavanje umnožavaju remek-dela. Univerzitet obrazuje briljantne studente i njegov ugled se rasprostire starim svetom; mno­ že se glasoviti doktori i znameniti učenjaci, koji šire blagotvornosti nauke i filozofije; spagiričari u tišini svojih la­ boratorija skupljaju materijale koji će kasnije poslužiti kao osnova naše hernije; veliki Adepti hermetičkoj istini daju 21

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

nov zamah... Kakav žar je zavladao u svim granama ljudske delatnosti! I kakvo se bogatstvo, kakva plodnost, kakva moćna vera, kakvo pouzdanje u budućnost vidi kroz tu že­ lju da se gradi, da se stvara, da se traži i da se otkriva usred osvajanja, u onoj jadnoj zemlji Francuskoj pod tuđom vla­ šću, koja trpi svakojake užase beskonačnog rata! Uistinu ne razumemo... Isto tako ćemo sebi objasniti zašto naše zanimanje ra­ dije zaokuplja srednji vek onakav kakav nam otkrivaju go­ tičke građevine nego to isto razdoblje onakvo kako nam ga opisuju istoričari. Lako je kovati laži od svih tih komadića, tekstova i do­ kumenata, starih mapa s patinom tople boje, pergamenata i pečata arhaičnog izgleda, nekoliko raskošnih časoslova, s beleškama na rubovima, lepo ukrašenih, s bravicama, oslikanim obodima i minijaturama. Monmartr pruža sva­ kome ko želi, u zavisnosti od ponuđene cene, nepoznatog Rembranta ili autentičnog Tenirsa. Vešt umetnik iz četvrti Hale vaja, s oduševljenjem, sa zaprepašćujućom veštinom, mala egipatska božanstva od masivnog zlata i bronze, čuda imitacije oko kojih se neki antikvari otimaju. Ko se ne seća čuvene Saitafernove krune1... Falsifikat i krivotvorenje 1

Saitafernova kruna je zlatna kruna koju je muzej Luvr kupio 1896. godine; kasnije je otkriveno daje falsifikat. Prvog aprila 1896, Luvr je saopštio daje za dvesta hiljada franaka kupljena kruna skitskog kralja Saitaferna, pronađena na Krimu. Jedan od savetnika oko kupovine bio je i čuveni istoričar Salomon Renak, koji je potom, na molbu dnevnika Figaro objavio tekst o životu Saitaferna, osvajača Grčke, koji je opsedao grad Olbiju, sve dok nije dobio bogate poklone. U verodostojnost pronalaskaposumnjaojenemački arheolog A dolf Furtvengler, ali je prevara razotkrivena tek kada su vesti doprle do Odese, gde je živeo zlatar Izrael Ruhomovski, od kojeg su dvojica ljudi dve godine ranije naručili da im napravi zlatnu krunu, izgovarajući se da je to poklon za prijatelja, arheologa. Kada je u Luvru dokazao da je on napravio krunu, muzej ju je sklonio u svoj depo, a Ruhomovski je za taj rad dobio zlatnu medalju na Salonu dekorativnih umetnosti u Parizu. Godine

22

ISTORIJA I SPOMENIK

stari su koliko i svet, i Istorija, koja se užasava hronološke praznine, morala je ponekad da ih poziva u pomoć. Veo­ ma učeni jezuita iz XVII veka, otac Zan Arduen1, nije se ustručavao da kaže da su mnogi grčki i rimski novčići i me­ dalje apokrifni, iskovani u vreme renesanse, ubačeni kako bi se ,,popunile“ velike istorijske praznine. Anatol de Monteglon2 nas obaveštava daje Žak de Bi godine 1639. objavio knjigu, u folio formatu sa slikama, pod naslovom Porodice Francuske prikazane na starim i m odernim spom enicim a i m edaljam a , ,,u kojoj ima“, kaže on, „više izmišljenih nego stvarnih medalja". Složičemo se da je Zak de Bi, kako bi Istoriji pružio dokumenta koja joj nedostaju, upotrebio brži i ekonomičniji postupak od onog na koji je ukazao otac Arduen. Viktor Igo3 navodi četiri Istorije Francuske na najvećem glasu oko 1830 - Dipleovu, Mezereovu, Velijevu i Istoriju Oca Danijela - i kaže da je ovaj poslednji autor, „jezuita čuven po opisima bitaka, za dvadeset godi­ na sačinio istoriju koja nema drugih zasluga osim erudicije i u kojoj je kont od Bulenvilijea pronašao samo deset hi­ ljada grešaka". Znamo da je Kaligula godine 40. podigao kod Bulonj sir Mera Kulu Odr „kako bi buduća pokolenja zavarao da je Kaligula navodno hteo da se iskrca u Veliku Britaniju"4. Neki od njegovih naslednika pretvorio je Kulu Odr u svetionik [turris ardens), ali se on srušio 1645. Koji će nam istoričar dati razlog - površan ili dubok - na koji su se engleski suvereni pozivali kako bi opravdali

1 2 3 4

1997, Izraelski muzej u Jerusalimu pozajmio je Saitafernovu krunu i prikazao je na izložbi posvećenoj radovima Izraela Ruhomovskog. Prev. Žan Arduen (1646-1729) francuski erudita i proučavalac klasičnih tekstova. Prev. Anatole de Montaiglon. Predgovor za Curiositez d e Paris, preštampano prema izvornom izdanju iz 1716. Pariz, 1883. Victor Hugo, L ittérature et P hilosophie m êlées. Paris, Furne, 1841, p. 31. Antim Sent-Pol.

23

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

atribut i titulu kraljeva Francuske koje su zadržali sve do XVIII veka? A ipak, engleske kovanice u to doba još nose natpis o takvom pretenzijama.1 Nekada, u školskim klupama, učili su nas da se prvi francuski kralj zvao Faramon, i datum njegovog dolaska na presto utvrđivali su oko 420. godine. Danas kraljev­ ski rodoslov počinje od Klodiona Kosmatog, zato što je priznato da njegov otac Faramon nikad nije vladao. Ali, kada govorimo o tim davnim vremenima, o V veku, da li smo zaista sigurni u autentičnost dokumenata u vezi s Klodionovim delima i podvizima? Da li možda i oni jed­ noga dana neće biti osporeni, pre nego što budu preneti u oblast legendi i bajki? Za Uismansa, Istorija je „najsvečanija laž i najdetinjastiji mamac". „Događaji", kaže on, „za talentovanog čoveka nisu ništa drugo do odskočna daska za ideje i stil, jer se svaki od njih ublažava ili zaoštrava u zavisno­ sti od potreba nekog cilja ili od temperamenta pisca koji ih upotrebljava. Sto se tiče dokumenata koji ih podupiru, stvar stoji još gore, zato što nijedan od njih nije nesvodljiv, i svaki se može revidirati. Ako nisu apokrifni, kasnije neko iskopa neke druge, ništa manje pouzdane, koji će ih osporiti, čekajući da i oni budu opovrgnuti kada se iz ni­ šta manje sigurnih arhiva iščeprka nešto novo."2 1

2

Prema engleskim istoričarima, engleski kraljevi nosili su titulu k raljeva F rancuske do 1453. Možda su to pokušavali da opravdaju vlašću nad Kaleom, koji su izgubili 1558. Ipak su sve do Revolucije nastavili da prisvajaju položaj francuskog suverena. Ziseran kaže da je Henri VIII, koga je papa Lav nazvao B ra n itelj Vere, 1521. godine, „taj svojevoljni i bezobzirni vladar, smatrao da sve što valja uzeti valja i zadržati, i daje takvo razmišljanje primenjivao u Engleskoj, pa je zato na kraju lišio poseda, zatvorio i ubio svog rođaka Ričarda. Svi engleski monarsi koristili su to načelo zato što su se svi vladali prema egoističnom aksiomu: Ono što volim , zadržaću, pa su sledstveno tome i delali. J.-K. Huysmans, Là-bas, Paris, Plon, 1891, ch. II.

24

IST O RIJA I SPOMENIK

Grobnice istorijskih ličnosti takođe su izvori informa­ cija koje su podložne raspravi. U to smo se uverili više no jednom.1 Stanovnici Bergama su 1922. doživeli vrlo nepri­ jatno iznenađenje. Da li su mogli i pomisliti da je lokalna slavna ličnost, žustri kondotijere Bartolomeo Koleoni, koji je u XV veku punio italijanske anale ratničkim zgodama, u stvari samo senka iz legende? Naime, pošto je kralj posum­ njao kada je posetio Bergamo, gradske vlasti su pomerile mauzolej ukrašen čuvenim kipom na konju, otvorile grob­ nicu, i svi prisutni su, ne bez zaprepaščenja, utvrdili da je prazna... U Francuskoj se, barem, u lakomislenosti ne ide tako daleko; autentične ili ne, naše grobnice sadrže kosti. Amede de Pontje2 priča kako je sarkofag Fransoa Mirona, pariškog gradonačelnika iz 1604, pronađen prilikom ruše­ nja kuće broj 13 u Ulici Arkol, zgrade podignute na teme­ ljima crkve Svete Marine, u kojoj je bio sahranjen. „Olovni sanduk", piše autor, ,,u obliku duguljaste elipse... Epitaf je bio izbrisan. Kad je podignut poklopac na sanduku, pro­ nađen je samo kostur umotan u crnkastu svilu, pomešan s prahom... Začudo, nije otkriven nikakav trag njegove odeće, ni njegov mač, ni prsten, itd., pa čak ni tragovi oklo­ pa... Ipak, Komisija Lepih umetnosti, kroz usta stručnja­ ka, izjavila je da je to zaista veliki pariški gradonačelnik, i ove svetle m osti bile su spuštene u podrume Bogorodičine crkve." Svedočanstvo slične vrednosti navodi i Fernan Bu­ ran u delu Pariz-Atlas. „Spomenućemo samo podsećanja radi", kaže, „kuću koja se nalazi na Cvetnom keju, gde nosi broj 9-11, i gde natpis, bez senke autentičnosti, pa čak ni verovatnoće, kazuje da je to 1118. godine bio stan Eloize 1

2

Neka ljubitelji istorijskih uspom ena budu tako dobri daše potrude da, sopstvenog obrazovanja radi, u gradskoj većnici Durdena (Sena i Oaza) zatraže izvod iz matične knjige s naznakom stranice, umrlicu Rustem-paše. Mameluk Napoleona I, Rustem-paša je umro u Durdenu, 1845, u pedeset petoj godini. Amédée de Ponthieu, L égendes du Vieux-Paris, Paris, BachelinDeflorenne, 1867.

25

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

i Abelara, rekonstruisan 1849. Ovakve tvrdnje uklesane u mermer pravi su izazov zdravom razumu." Požurimo da priznamo da je, kad je o istorijskim izobličavanjima reč, i otac Lorike1manje smeo! Neka nam na ovom mestu bude dozvoljena digresija u kojoj ćemo tačnije pokazati i odrediti svoju misao. Teško je iskorenjiva predrasuda prema kojoj je učenom Paskalu dugo bilo pripisivano da je otac kolica. I premda je danas dokazano da mu je to lažno pripisano, ipak velika većina naroda i dalje istrajno veruje da za to ima osnova. Pitajte nekog đaka, i on će vam odgovoriti da je to praktično vo­ zilo, za koje svi znaju, izmislio slavni fizičar. Među onim vragolastim, nemirnim i često rasejanim ličnostima iz školskog sveta, Paskalovo ime nameće se mladim umo­ vima pre svega povodom tog navodnog izuma. Mnogi osnovci koji u stvari i ne znaju ko su Dekart, Mikelanđelo, Deni Papen ili Toričeli, neće oklevati kad je u pitanju Paskal. Bilo bi zanimljivo saznati zašto naša deca, među to­ likim veličanstvenim izumima čiju primenu svakodnevno gledaju svojim očima, radije prepoznaju Paskala i njegova kolica nego ljude kojima dugujemo parnu mašinu, elek­ tričnu testeru, šećer iz repe i stearinsku svecu. Da li je to zato što su im kolica bliža, više ih zanimaju, poznatija su im? Možda. Kako bilo da bilo, uobičajena zabluda koju su širile knjige iz istorije za osnovnu školu lako je mogla biti razotkrivena: bilo je dovoljno prelistati nekoliko rukopi­ snih knjiga s ilustracijama iz XIII ili XIV veka, u kojima mnoge minijature prikazuju srednjovekovne zemljoradni­ ke kako koriste kolica.2 Štaviše, i ne poduhvatajući se tako 1 2

Otac Lorike - francuski jezuita, ,,istoričar“ koji je postao poslovično oličenje „smele torture i travestije istorije”. Prev. Videti u Nacionalnoj biblioteci, rukopisi 2090, 2091 i 2092, francuski fond. Ova tri toma su izvorno jedno delo, koje je 1317. Zil de Pontoaz, opat Sen-Denija, posvetio kralju Filipu Dugom. Ove iluminacije i minijature reprodukovane su u crno-belom u delu Anrija Martena pod naslovom L égende d e Saint-D enis. Paris, Champion, 1908.

26

IST O R IJA I SPOMENIK

delikatnih istraživanja, ako bismo samo pogledali spome­ nike, mogli bismo da utvrdimo istinu. Među motivima koji ukrašavaju arhivolt na severnoj galeriji katedrale u Boveu, na primer, prikazan je stari seljak iz XV veka kako gura kolica, čiji je model sličan onom koji danas koristimo (slika IV). Isto oruđe vidi se i u ratarskim prizorima u ko­ jim su ona prikazana na stranicama dva rezbarena crkve­ na sedišta u opatiji Sen-Lisjen kod Bovea (1492-1500).1 Osim toga, ako nas istina primorava da odbacimo da je Paskal izmislio nešto što postoji od davnina, vekovima pre njegovog rođenja, time ni u čemu ne umanjujemo ve­ ličinu i snagu njegovog genija. Besmrtni autor Misli, ra­ čuna verovatnoće, izumitelj hidraulične prese, mašine za računanje, itd., tera nas da se divimo delima koja su mno­ go nadmoćnija i izumima drugačijeg dometa nego što su to kolica. Međutim, treba izdvojiti ono što je za nas ovde važno, a to je da je u traganju za istinom bolje obratiti se nekoj građevini nego istorijskim pričama, ponekad nepot­ punim, često tendencioznim, takvim da ih gotovo uvek treba uzimati sa oprezom. Do naporednog zaključka došao je g. Andre Gajger, kada je, zaprepašćen što vidi da Hadrijan iz neobjašnjivih razloga odaje počast Neronovom kipu, pronašao pravo objašnjenje za nepravedne optužbe iznete protiv tog im­ peratora i protiv Tiberija. Poput nas, i on odbija da veruje u istorijske izveštaje, namerno krivotvorene, koji se tiču navodnih ljudskih čudovišta, i ne okleva da napiše: „Više verujem spomenicima i logici nego istorijama.“ Ako je, kao što smo rekli, za izvrtanje nekog teksta, za pisanje letopisa, potrebno samo malo veštine i umeća, nemogućno je, naprotiv, tako sagraditi katedralu. Obrati­ mo se, dakle, građevinama, one će nam pružiti najozbilj­ nije, najbolje putokaze. Tu ćemo barem videti naše lično­ sti „iz života slikane", uklesane u kamenu ili izrezbarene 1

Ove pregradne stranice, koje se čuvaju u muzeju u Kliniju, nose brojeve B. 399 i B. 414.

27

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

u drvetu, sa stvarnim fizionomijama, u sopstvenoj odeći i sa sopstvenim pokretima, bilo da su prikazani u svetim ili u profanim prizorima. Doći ćemo u dodir s njima i ubr­ zo ih zavoleti. Čas ćemo ispitivati kosca iz XIII veka koji oštri kosu na portalu u Parizu, čas apotekara iz XV veka, koji, na pregradnim stranicama u Amijenu, mrvi ne znam kakav lek u svom drvenom avanu. Njegov sused, pijani­ ca s rascvetalim nosem, za nas nije neznanac; podseća nas da smo mnogo puta tokom svojih lutanja sretali tu veselu ispičuturu. Nije li možda taj naš čovek onaj što je uzviki­ vao, usred „Misterije", pred predstavom Isusovog čuda na svadbi u Kani: Kad bih ja znao da radim to što je on uradio, ćelo more Galilejsko danas bi bilo u vino pretvoreno; i na zemlji uopšte ne bi bilo ni kapi vode i ne bi kap kiše pala s neba a da ne bude samo vino? Prepoznajemo ga i u onom prosjaku što je umakao iz Dvora čudesa, bez ikakvog drugog obeležja bede osim dronjaka i vaški. Njega braća Stradanja Isusovog1 izvode na pozornicu, Hristu pred noge, a on, žalostan, počinje sledeći monolog: Gledam ove svoje rite Mogu li se zakrpiti; Samo čujem: drž’ ga, drži! Dinar nemam, pa ni pola... Druga nema duša gola. Uprkos svemu što smo mogli napisati, moramo, hteli ne hteli, da se naviknemo na istinu da se na početku srednjeg veka društvo već bilo izdiglo do višeg stepena 1

Sabraća Stradanja Isusovog je laičko društvo, neka vrsta glumačke družine koja je izvodila samo misterije. P rev.

28

IST O RIJA I SPOMENIK

civilizacije i sjaja. Jovan od Solzberija, koji je posetio Pa­ riz 1176, tim povodom u svom delu Polycration , K njiga državnika, izražava najiskrenije oduševljenje. „Kad sam video“, kaže, „obilje hrane, veselost naroda, krepkost sveštenstva, veličanstvenost i slavu ćele Crkve, ra­ zna zanimanja ljudi primljenih na studije filozofije, učini­ lo mi se da vidim Jakovljeve lestvice, čiji vrh seže u nebo i po kojima se anđeli penju i spuštaju. Bio sam primoran da priznam da, odista, Gospod obitava na ovom mestu, a ja to nisam znao. U duh mi je došao i ovaj pesnikov redak: Srećan je onaj kome ovo mesto odrede za izgnanstvo!"

29 I

II Srednji vek i renesansa

Fiûpie’IL Шопр сђлсђег la n a t a le # guafce dement aufdnù’e'laï^e&e.

Jtcp commence la {Solation ^.Ш М о р ђ е р effefaict w foil& tgtxA o if.

III Premili Božiji dar . Akvarel Ežena Kanzelijea, prema rukopisu iz X V veka. Druga slika. Rastvaranje, ili običan prelazak u tečno stanje, ele­ mente sjedinjava u njihovoj prvobitnoj prirodi.

Danas niko ne osporava duboku vrednost srednjovekovnih delà. Ali, ko bi ikada mogao objasniti čudnovati prezir ko­ jem su ona bila izložena sve do XIX veka? Ko će nam reći zašto je od renesanse elita umetnika, učenih ljudi i mislila­ ca smatrala za pitanje časti da se pretvaraju da su potpuno ravnodušni prema smelim ostvarenjima jednog neshvaće­ nog doba, najsamosvojnijeg od svih, onako veličanstvenog izraza francuskog genija? Sta je bio, šta je mogao biti dubo­ ki razlog za preobraćanje mnjenja, a zatim i za proterivanje i isključivanje koji su onako dugo pritiskali gotičku umetnost? - Treba li za to da optužujemo neznanje, hirovitost, izopačenost ukusa? Ne znamo. Francuski pisac Sari de Remiza1 misli da je prvi razlog za ovaj nezasluženi prezir otkrio u odsustvu literature, što nas svakako iznenađuje. „Renesansa je“, uverava nas on, „prezirala srednji vek zato što je istinska francuska književnost, ona koja je usledila, izbrisala njegove poslednje tragove. A ipak, Francuska u srednjem veku nudi zaprepašćujući prizor. Njen genij bio je uzvišen i strog. Uživao je u dubokim meditacijama; izla­ gao, na jeziku bez ljupkosti i bez sjaja, sublimne istine i sup­ tilne hipoteze. Stvorio jedinstvenu filozofsku književnost. Svakako, ta književnost je pre vežbala ljudski duh nego što mu je služila. Uzalud su to prvorazredni ljudi jedan za dru­ gim pokazivali; za moderna pokolenja, njihova delà kao da nisu postojala. To je zato što su oni im ali duha i ideja, ali ne i talenta da ih valjano iskažu jezikom koji ne bi bio 1

Charles de Rémusat, C ritiques et E tudes littéraires.

35

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

pozajmljen. Skot Erigena u izvesnim trenucima podseća na Platona; nema toga ko je otišao dalje od njega u filozofskoj slobodi i ko se smelije digao u maglovite oblasti u kojima istina blista samo kao munja; on je u IX veku mislio sam za sebe. Sveti Anselm je originalan metafizičar čiji učeni idealizam obnavlja narodna verovanja, koji je zamislio i ostvario odvažnu misao da neposredno dosegne pojam bo­ žanstva. On je teolog čistog uma. Sveti Bernar je čas bri­ ljantan i duhovit, čas ozbiljan i patetičan. Mističar poput Fenelona, liči na nekog radinog i narodskog Bosijea koji ume da vlada u svetu rečju, i zapoveda kraljevima, umesto da im laska i služi. Njegov tužni suparnik, njegova pleme­ nita žrtva, Abelar, u izlaganje dijalektičke nauke uveo je do tada neviđenu strogost i relativnu lucidnost, koji svedoče o živčanom i tananom duhu stvorenom da sve razume i sve objasni. On je veliki širitelj ideja. Elioza je iznudila suv i cepidlački jezik kojim će biti iznete tančine elitne inteli­ gencije, bolovi najponositije i najnežnije duše, zanosi očaj­ ničke strasti. Jovan od Solzberija je vidovnjak pred kojim se ljudski duh prikazuje kao pozorište i koji ga opisuje u njegovim kretnjama, u napredovanju i nazadovanju, s tako ranom istinitošću i nepristrasnošću, kao da je naslutio onu sposobnost našeg vremena, onu veštinu da čovek preda se postavi ćelo intelektualno društvo da bi se o njemu sudi­ lo... Sveti Toma, koji je jednim pokretom prigrlio ćelu fi­ lozofiju svog vremena, na trenutke je prevazišao fdozofiju našeg; sve ljudsko znanje povezao večnim silogizmom i ćelo ga razvukao u nit neprekinutog rezonovanja, i na taj način stvorio jedinstvo širokog duha i logičkog duha. Gerson, konačno, Gerson, teolog kod kojeg se osećanje spori s dedukcijom, koji je shvatao i zanemarivao filozofiju, umeo je da potčini razum a da ga ne ponizi, da osvoji srca a da ne uvredi duhove, ukratko, da podražava Bogu koji nas navo­ di da verujemo u njega navodeći nas da ga volimo. Svi ti ljudi, a ne nabrajam sve one koji su im ravni, bili su veliki, i njihova delà veličanstvena. Sta im je, dakle, nedostajalo da 36

SREDNJI VEKI RENESANSA

bi im se ljudi divili, da bi sačuvali stalni uticaj na višu knji­ ževnost? Nije im nedostajalo ni znanje, ni misao, ni genije; bojim se da bi to mogla biti jedna jedina stvar - stil. „Francuska književnost ne dolazi od njih. Ona se ne poziva na njihov autoritet, ne zaodeva se njihovim imeni­ ma; odaje im priznanje samo time što ih briše." Iz ovoga možemo zaključiti da, ako je srednji vek delio duh, renesansa je zlobno uživala u tome da nas zatvori u slovo... Ovo što kaže Sari de Remiza veoma je razborito, ba­ rem što se tiče prvog razdoblja srednjeg veka, onoga u ko­ jem je intelektualnost podređena vizantijskom uticaju i još uronjena u rimske doktrine. Vek kasnije, isto razmišljanje gubi veliki deo vrednosti; ne možemo osporiti, na primer, da u ciklusu o Okruglom stolu postoji izvesna čar koja se izdvaja iz već negovane forme. Tibo, kont od Sampanje1, u svojim Pesmama navarskog kralja, Gijom de Loris i Zan Klopinel, autori Romana o Ruži, svi naši truveri i trubadu­ ri iz XIII i XIV veka, iako nisu imali gordi genij filozofa, svojih predaka, umeli su vesto da se služe jezikom i da se izražavaju često s ljupkošću i istančanošću svojstvenom da­ našnjoj književnosti. Dakle, ne vidimo šta je renesansa zamerala srednjem veku i zašto je tvrdila da navodno njegova književnost ima nedostataka, kako bi ga odbacila u haos civilizacija u na­ stanku, jedva izišlih iz varvarstva. Što se nas tiče, smatramo da srednjovekovna misao pokazuje da ima naučnu suštinu, a ne bilo kakvu drugu. Umetnost i književnost za nju nisu ništa drugo do skromne sluškinje tradicionalne nauke. Njihov je izričiti zadatak 1

Tibo od Sampanje (1201-1253) kont od Sampanje (1201 — 1253) i kralj Navare (1234-1253). Zvali su ga i Tibo Pesnik. Njegova poezija nastajala je iz ljubavne strasti prema Blanki od Kastilje: pesme je crtao po zidovima dvoraca u Troa i u Provansi, i u poeziji je bio veliki virtuoz. Bio je najslavniji truver svog vremena. U sledećem veku Dante je o njemu govorio kao o svom prethodniku (De Vulgari E loquentid). Prev.

37

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

da simbolički prevode istine koje je srednji vek primio od antike i čiji je verni čuvar ostao. Podređene čisto alego­ rijskom izrazu, držane pod vlašću imperativne volje one iste parabole koja je hrišćansku misteriju odvojila od pro­ fanog, umetnost i književnost jasno svedoče o ustezanju i pokazuju izvesnu krutost; ali, čvrstina i jednostavnost njihovog sklopa uprkos svemu doprinose njihovoj neos­ pornoj originalnosti. Naravno, posmatraču nikad neće biti zavodljiva slika Hrista onakvog kakav je predstavljen na rimskim tremovima, gde se Isus, u središtu mističkog badema, pojavljuje okružen sa četiri jevanđeoske životi­ nje. Dovoljno nam je da njegovo božanstvo bude nagla­ šeno pomoću amblema koji su mu svojstveni i da se na taj način otkrije da postoji tajna pouka. Divimo se gotičkim remek-delima zbog plemenitosti i smelosti njihovog izra­ za; ako na njima nema istančanog savršenstva forme, a ono u najvišem stepenu poseduju inicijatičku moć učene i transcendentne filozofije. To su ozbiljna i stroga ostva­ renja, a ne laki, ljupki, zabavni motivi poput onih koji­ ma je umetnost počev od renesanse uživala da nas zasipa. A li, dok ovi poslednji teže samo tome da ugode oku ili da očaraju čula, umetnička i književna delà srednjeg veka oslanjaju se na višu misao, istinitu i čvrstu, na kamen te­ meljac postojane nauke, na nerazorivu osnovu Religije. Ako treba da damo određenja te dve težnje, jedne dubo­ ke, druge površinske, reći ćemo da cela gotička umetnost počiva na učenoj veličanstvenosti svojih građevina, a re­ nesansa na prijatnom izgledu svojih kuća. Srednjovekovni kolos uopšte se nije srušio odjednom, potkraj XV veka. Na mnogim mestima, njegov genij je uspeo još dugo da odoleva nametanju novih usmerenja. Njegova agonija produžava se sve do sredine sledećeg veka i na nekim građevinama iz tog doba pronalazimo fi­ lozofski podstrek i osnovu mudrosti koji su tri veka stva­ rali mnoštvo neprolaznih delà. Takođe, ne uzimajući u obzir noviju gradnju, zadržaćemo se na tim delima manje 38

SREDNJI VEKI RENESANSA

važnosti, ali sličnog značaja, u nadi da ćemo u njima pre­ poznati tajnu, simbolički izraženu ideju njihovih autora. To su ona skrovišta drevne ezoterije, ona pribežišta tradicionalne nauke, što su danas postala izuzetno retka, koja mi, ne obazirući se ni na njihovu namenu ni na na­ čin korišćenja, ubrajamo u hermetičku ikonologiju, među umetničke čuvare dubokih alhemijskih istina. Želite li primer? Evo veličanstvenog timpanona1 koji je u dalekom XII veku ukrašavao ulazna vrata neke stare remske kuće (slika V). Predmet, veoma jasan, nije ni po­ trebno opisivati. Pod velikom arkadom upisuju se još dve, dvogube, gde učitelj poučava učenika i pokazuje mu pr­ stom, na stranicama otvorene knjige, odlomak koji tumači. Ispod, mladi i snažni atleta davi neku čudovišnu životinju - možda zmaja - kojoj se vide glava i rep. Odmah kraj nje­ ga je dvoje mladih tesno isprepletanih ljudi. Tu se pokazuje kako Nauka nadjačava Silu i Ljubav, suprotstavljajući nad­ moć duha telesnom ispoljavanju snage i osećanja. Kako prihvatiti da građevina koju je obeležila takva misao nije pripadala nekom nepoznatom filosofu? Zašto bismo tom bareljefu porekli vrednost simboličkog shvatanja poteklog od kultivisane glave učenog čoveka koji po­ tvrđuje svoju sklonost ka učenju i propoveda primerom? U tom slučaju začelo bismo veoma pogrešili ako bismo tu kuću, s tako karakterističnim pročeljem, isključili iz skupa simboličkih delà koja nameravamo da proučimo pod za­ jedničkim naslovom Alkemijska boravišta.

1

Taj timpanon čuva se u Muzeju kamenorezaštva u Remsu, smeštenom u zgradi gradske bolnice (nekada opatije Sen-Remi, u Ulici Simon). Otkrivenje oko 1857, kada je sagrađen zatvor, ispod temelja kuće zvane Hrišćanska zajednica u Remsu, koja se nalazi na trgu Parvis, i na kojoj je stajao natpis: Fides, Spes, Caritas. Ova kuća pripada kapitolu.

39

III Srednjovekovna alhemija

Od svih nauka negovanih u srednjem veku, nijedna, sa­ svim izvesno, nije bila raširenija i slavljenija od alhemijske nauke. To je naziv pod kojim se skrivala, kod Arapa, Sve­ ta ili Sveštena umetnost, koju su oni nasledili od Egipćana, a srednjovekovni Zapad je, potom, prihvatio s ogromnim oduševljenjem. Bilo je mnogo rasprava povodom različitih etimolo­ gija koje se pripisuju reći alhemija. Pjer-Zan Fabr u svom Kratkom uvodu u tajne hernije smatra da ona ukazuje na ime Hama, Nojevog sina, koji bi trebalo da je bio prvi njen tvorac, i piše alhamija. Anonimni autor čudnovatog rukopisa1* misli da je ,,reč alhemija izvedena iz als, što na grčkom znači so, i chymie, što znači stapanje; i to je dobro rečeno, zato što je so, koja je tako čudesna, stopljena." Me­ đutim, ako se na grčkom so kaže dXq, ipak ^eipeia, umesto ^upela, alhemija, nema drugog značenja osim sok ili tečnost. Drugi poreklo otkrivaju u prvom nazivu zemlje Egipta, otadžbine Svete umetnosti, Kim ija ili Hemi. Na­ poleon Lande ne pravi nikakvu razliku između reči herni­ ja i alhemija-, samo dodaje da prefiks a l ne treba mešati s arapskim članom i da on naprosto znači čudesno svojstvo. Oni koji zagovaraju obrnutu tezu služeći se članom a l i 1

L ’ Interruption du Sommeil cabalistique ou le Dévoilement des Tableaux de l ’Antiquité... [Prekidanje kabalističkog sna ili Otkrivanje slika iz starine...] Rukopis sa slikama iz XV III veka, biblioteka Arsenala, br. 2520 (175 S. A. F.) - Nacionalna biblioteka, stari francuski fond, br. 670 (71235), X V II vek. - Biblioteka Sent Zenevjev, br. 2267, rasprava II, XV III vek.

43 i

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

imenicom chimie, smatraju da se time kaže prvorazred­ na hernija ili hiperhemija, kako je nazivaju moderni okultisti. Ako treba da doprinesemo ovoj raspravi time što ćemo izneti sopstveno mišljenje, reći ćemo da fo­ netska kabala priznaje blisko srodstvo između grčkih reći Xeipeia, Xuptia i Xeüpa, što označava ono što teče, protiče, kulja, a naročito ukazuje na istopljeni metal, na stapanje, kao i na svako delo napravljeno od rastopljenog metala. To bi bila kratka i sažeta definicija alhemije kao metalurgijske tehnike.1Međutim, s druge strane, znamo da su reč i stvar zasnovane na permutaciji forme pomoću svetlosti, vatre ili duha; to je, barem, istinski smisao na koji ukazuje jezik Ptica. Rođena na Istoku, u otadžbini misterije i čudesnog, alhemijska nauka širila se na Zapad nadirući preko tri ve­ lika puta: vizantijskog, sredozemnog i španskog. Ona je pre svega bila ishod arapskih osvajanja. Taj radoznali na­ rod odan učenju, željan filozofije i kulture, prvorazredni civilizatorski narod, čini onu vezu, lanac koji spaja drevni Istok sa srednjovekovnim Zapadom. On, odista, u istoriji ljudskog napretka igra ulogu koja se može uporediti s ulogom Feničana, koji su trgovali između Egipta i Asirije. Arapi, koji su obrazovali Grke i Persijance, preselili su u Evropu znanje Egipta i Vavilonije, uvećano njihovim sopstvenim dostignućima, preko evropskog kontinenta (vizantijskim putem) i to oko VIII veka naše ere. S druge strane, arapski uticaj delovao je na naše krajeve i po po­ vratku iz pohoda u Palestinu (sredozemni put), kada su krstaši u X II veku doneli najveći deo drevnih znanja. Ko­ načno, bliže nama, u osvit X III veka, novi elementi civili­ zacije, nauke i umetnosti, nastali oko VIII veka u severnoj Africi, raširili su se preko Spanije (španski put) i uvećali one prve koje je donelo grčko-vizantijsko ognjište. 1

I ova bi definicija pre odgovarala arhemiji ili voarhadumiji, delu nauke koja uči o transmutacijama metala jednih u druge, nego alhemiji u pravom smislu reći.

44 i

SREDNJOVEKOVNA A LH EM IJ A

Najpre stidljivo, uzdržano, alhemija je polako po­ čela da stiče samosvest i ubrzo se učvrstila. Težila je da se nametne, i ta egzotična pojava, presađena na naše tlo, čudesno se prilagodila; razvila se tako snažno daje ubrzo počela da se širi i da nezadrživo buja. Njeno širenje i na­ predovanje bili su pravo čudo. U X II veku jedva da se gaji - i to samo u senci manastirskih ćelija - a u X IV veku širi se svuda, baca zrake na sve slojeve društva, gde najživ­ lje blista. Svaka zemlja nudi misterioznoj nauci rasadnik razdraganih učenika i svi žure da joj se posvete. Predaju joj se plemići, visoka buržoazija. Učenjaci, monasi, vlada­ ri, sveštenstvo, svi je propovedaju; nema tog sitnog zana­ tlije, zlatara, uglednog staklara, gleđosara, apotekara koji ne oseća neodoljivu želju da u ruci drži retortu. Ako ne rade na svetlu dana - kraljevi unajmljuju duvače stakla, a pape bacaju kletve na njih1 - ostaje im samo da svoja proučavanja izvode ispod žita. Zudno se traga za druš­ tvom filosofa, istinskih ili navodnih. Ovi preduzimaju duga putovanja u named da uvećaju svoj prtljag znanja, ili se, od zemlje do zemlje, od kraljevstva do kraljevstva, potajno u šiframa dopisuju. Natežu se oko rukopisa veli­ kih Adepta, Zosime, Ostana, Sinezija; oko prepisa Gebera, Razesa, Artefija. Knjige Morijena, Proročice Marije, Hermesovi fragmenti, kupuju se za suvo zlato. Groznica obuzima intelektualce i, sa bratstvima, raste broj loža, inicijatičkih centara, duvača. Malo je porodica koje su izmakle pogubnoj privlačnosti zlatne hernije; veoma su retke one u čijem se okrilju ne može naći neki aktivni alhemičar, neki lovac nemogućeg. Mašta slobodno vršlja. A uri sacra fam es uništava plemića, baca u očajanje građanina, muči svakoga ko dopusti da ga ona obuzme, a korist donosi samo šarlatanu. „Opati, biskupi, lekari, 1

Videti bulu Spondentpariter, koju je papa Jovan X X II izaslao 1317. godine protiv alhemičara, ali je ipak taj papa napisao i svoju jedinstvenu Ars transmutatoria metallorum.

45 I

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

usamljenici", piše Lengle-Difrenoa1, „svi su vodili samo jednu brigu: bilo je to ludilo vremena, a znamo da svaki vek ima ludilo koje mu je svojstveno; ali, nažalost, ovo je vladalo duže nego druga i još nije sasvim prošlo." Koje strasti, koji duh, koja nada proklete nauke oba­ vija gotičke gradove usnule pod zvezdama! Tajno podze­ mno vrenje koje, čim padne noć, ispunjava čudnovatim damarima duboke špilje, izbija kao izdah povremenih prosvetljenja, penje se u sumpornim kovitlacima do vr­ hova zabata! Posle slavnog Artefijevog imena (oko 1130), ugled učitelja koji su došli za njim osveštava hermetičku stvar­ nost i podstiče žar onih koji žele da postanu Adepti. To je, u X III veku, slavni engleski monah Rodžer Bekon, koga njegovi učenici nazivaju Doctor admirabilis (1214-1292) i čiji ogroman ugled postaje svetski; zatim dolazi Francuska s Alenom iz Lila, pariškim doktorom i cistercitskim mo­ nahom (umro oko 1298); Kristof Parižanin (oko 1260) i učitelj Arnoldo iz Vilanove2 (1245-1310), dok u Italiji blistaju Toma Akvinski - Doctor angelicus - (1225) i mo­ nah Ferari (1280). Četrnaesti vek video je nastanak ćele plejade umetnika. Ramon Lulj - Doctor illum inatus - španski 1 2

Lenglet-Dufresnoy, Histoire de la Philosophie hérmetique, Paris, Coustelier, 1742. Učitelj Arnoldo iz Vilanove (1235, Valensija - 1311, Đenova), alhemičar, astrolog i lekar. Neko vreme proveo je na aragonskom dvoru, zatim otišao u Pariz, gde je stekao znatan ugled. Zbog sukoba s crkvom morao je da pobegne na Siciliju. Oko 1313, kada se razboleo papa Kliment V, pozvali su ga u Avinjon, ali je Vilanova umro na putu. Preveo je veliki broj medicinskih rasprava s arapskog, između ostalih Avicenu i Galena. Pripisuju mu se mnogi alhemičarski spisi, uključujući Thesaurus Thesaurorum ili Rosarius Philosophorum, Novum Lumen, Flos Florum. Njegovi spisi štampani su u Lionu 1504, Bazelu 1585, Frankfurtu 1603. Otkrio je ugljen-monoksid i čist alkohol. Prev.

46 i

IV B o v e - K a t e d r a l a S v e t o g P e t r a . Arhivolt na severnom portalu - Covek gura kolica.

SREDNJOVEKOVNA ALHEMIJA

franjevački monah (1235-1315); Jovan Dostin, engleski filosof; Jovan Kramer, vestminsterski opat; Ričard, zva­ ni Robert Englez, autor delà Correctum alchimiae (oko 1330); Italijan Petar Dobri iz Lombardije; francuski papa Jovan X X II (1244-1317); Gijom iz Pariza, koji je dao podstrek za pravljenje hermetičkih bareljefa na por­ talu Bogorodičine crkve; Zan de Men, zvani Klopinel, jedan od pisaca Romana o R uži (1280-1364); Jovan Gras ili Kortalas, komentator Smaragdne table (1358); konačno, najslavniji i najpopularniji filosof u našoj ze­ mlji, alhemičar Nikola Flamel (1330-1417). Petnaesti vek je slavno doba nauke i prevazilazi prethodna razdoblja, podjednako i vrednošću i brojem učitelja kojima se odlikovao. Među njima pre svega tre­ ba spomenuti Vasilija Valentina, benediktinskog mona­ ha iz opatije Svetog Petra u Erfurtu, u elektoratu Majnc (oko 1413), možda najznačajnijeg umetnika kojeg je hermetička umetnost ikad stvorila*1; njegov sunarodnik, opat Jovan iz Tritenhajma; Isak Holanđanin (1408); dvojica Engleza, Tomas Norton i Džordž Ripli; Lambsprink; Georgije Aurah iz Strazbura (1415); monah iz Kalabrije Laćini (1459), i plemeniti Bernar Trevizanac (1406-1490), koji je potrošio četrdeset šest godina ži­ vota na traganje za Delom, i čije će ime u istoriji alhemije ostati simbol tvrdoglavosti, istrajnosti, nesavladive upornosti. 1

Pod imenom Vasilija Valentina (na latinskom Basilius Valentinus), za koga se tvrdilo da je benediktinski monah iz X V veka, objavljen je početkom X V II veka izvestan broj alhemijskih rasprava koje su imale velikog odjeka. Utvrđeno je daje reč o tekstovima napisanim u vreme kada su i objavljeni, i da ih je verovatno napisao njihov izdavač, Johan Telde (oko 1565-1624). Godine 1600. pojavila se, najpre na nemačkom, rasprava Dvanaest ključeva filosofije brata Vasilija Valentina. Mihael Majer ju je na latinski preveo 1618, a francuski prevod objavljen je 1659-1660. Trijumfalna kola Antimona objavljena su u Lajpcigu 1604. godine. Prev.

49

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Od tog trenutka, hermetizam gubi ugled. I same njego­ ve pristalice, ogorčene neuspehom, okreću se protiv njega. Napadan je sa svih strana, njegov ugled nestaje; oduševljenje splašnjava, mišljenje se menja. Praktični zahvati, koje su sku­ pljali i sabirali, a zatim ih otkrivali i predavali, otpadnicima su omogućili da postave tezu o alhemijskoj ništini, da upro­ paste filosofiju postavljajući osnove za našu herniju. Seton, Venceslav Lavinije iz Moravske, Zaharije, Paracelzus, u XVI veku jedini su poznati naslednici egipatske ezoterije, koje se renesansa odrekla nakon što ju je iskvarila. Odajmo, uzgred, veliku počast žestokom branitelju drevnih istina kakav je bio Paracelzus; veliki tribun zaslužuje naše večno priznanje za svoje konačno i hrabro učešće. Mada je bilo uzaludno, ono ostaje jedan od pravih razloga za njegovu slavu. Hermetička umetnost je nastavila agoniju do XV II veka i konačno se ugasila, ali je prethodno zapadnom sve­ tu dala tri značajna izdanka: Laskarisa, Predsednika Žana Despanjea1, i tajanstvenog Irineja Filaleteja2, živu zagonet­ ku čija prava ličnost nikad nije otkrivena. 1

2

Zan Despanje (1564-1637) francuski sudija, političar i alhemičar. Godine 1590. bio je advokat u Bordou, 1592. savetnik Velikog saveta u Parizu, a od 1601, predsednik Parlamenta Bordoa. S Pjerom Lankrom je 1608-1609. vodio istrage nad vešticama u Laburu. U Parizu je 1623. anonimno objavio dva delà: alhemijsku raspravu Arcanum Hermeticae philosophiae i raspravu o prirodnoj filozofiji, u duhu Paracelza i neoplatonizma, Enchiridion physicae restitutae. Prev. Pod ovim pseudonimom, u latinskom obliku Eirenaeus Philalethes, danas se smatra da je otkriven Džordž Starki (rođen na Bermudama 1628, umro u Londonu 1665), eng­ leski lekar i alhemičar. Starkijev otac bio je kalvinistički pas­ tor škotskog porekla. Došao je u Englesku 1650, gde je radio s hemičarom Robertom Bojlom. Starki je objavljivao alhemijske rasprave pod svojim imenom: Natures Explication and Helmont’s Vindication (1657) i Pyrotechny Asserted (1658). Pod pseudonimom Irinej Filaletej (što je ime čije je značenje „miroljubivi ljubitelj istine") objavljene su alhemijske rasprave koje su kružile u rukopisima: The Marrow o f Alchemy (1654), Introitus apertus (1667) i Ripley Reviv'd (1678). Prev.

50

IV Legendarna laboratorij

U pratnji tajni i nepoznatog, pod velom iluminizma i čudesnog, alhemija priziva ćelu neku prošlost punu da­ lekih povesti, neverovatnih priča, iznenađujućih svedočanstava. Njene jedinstvene teorije, njena čudna uputstva, vekovni ugled velikih učitelja, žučne rasprave koje je izazivala, naklonost koju je uživala u srednjem veku, njena nerazgovetna književnost, zagonetna, paradoksna, danas kao da iz sebe ispuštaju miris budi, razređenog vazduha, kakav poprimaju u dodiru s mnogim godina­ ma prazne grobnice, uvelo cveće, napuštene kuće, požuteli pergamenti. Alhemičar? - Zamišljeni starac namrštenog čela, ovenčan sedom kosom, bledog i ispijenog lica, origina­ lan lik nekog iščezlog čovečanstva i zaboravljenog sveta; tvrdoglavi usamljenik, poguren od proučavanja, bdenja, upornog traganja, istrajnog odgonetanja zagonetki dubo­ ke nauke. Takav je filosof kakvog pesnička mašta i slikar­ ska četkica vole da predstave. U njegovu laboratoriju - pećinu, ćeliju ili drevnu kriptu - jedva da dopire svetlost tužnog dana, koja po­ staje još mutnija prolazeći kroz prašnjave slojeve pauči­ ne. Međutim, upravo tu, sred tišine, malo-pomalo, na­ staje čudo. Neumorna priroda, bolje nego u kamenim ponorima, radi pod budnim okom čoveka, uz pomoć zvezda i milosti Božije. Taj posao je skriven, zadatak ne­ zahvalan i kiklopski, ogroman poput košmara! U sredi­ štu tog in pace, jedno biće, mudrac za koga ništa drugo

53

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

više ne postoji, bdi, pažljivo i strpljivo, nad uzastopnim fazama Veledela1... Kako nam se oči navikavaju, iz pomrčine izlaze na hi­ ljade stvari, rađaju se i jasno ocrtavaju. Gde smo to, Gos­ pode? Da li smo u Polifemovoj jazbini, ili u Vulkanovoj pećini? Kraj nas, ugašena kovačnica, prekrivena prašinom i tragovima udaraca; nakovanj, čekić, mašice, klešta, spoje; zarđali kalupi; tu je završio prost i moćan pribor metalur­ ga. U uglu, debele knjige u teškim okovima - poput crkve­ nih psaltira - sa olovom zapečaćenim znacima; pepeljasti rukopisi, bezmalo raskupusani vradžbenici, zlataste knjige išarane beleškama i formulama, umrljane raznim incipit i explicit. Bočice, trbušaste poput valjanih kaluđera, pune emulzija čije se boje prelivaju, žućkastih, zelenkastih ili cr­ venkastih tečnosti, ispuštaju kiseo zadah čija oštrina štipa nos i steže grlo. U udubljenju u dimnjaku iznad ognjišta stoje poredane čudnovate duguljaste posude, s kratkim pipkom, zapušene kučinom i zalivene voskom; matrasi, s krugovima metalnih naslaga u duginim bojama, pružaju svoje vratove, čas izdu­ ženi i cilindrični, čas široki i trbušasti; zelenkaste rožaljke, retorte i pištaljke od pečene zemlje uz lončiće za topljenje od plamenocrvene zemlje. U dnu, na slami, ćelom dužinom kamene kornice, prozirna i elegantna filosofska jaja oduda­ raju od masivne i zaokrugljene tikve -praegnans cucurbita. Prokletstvo! A sada evo anatomskih komada, delova kostura: pocrnele lobanje, bez zuba, odvratne sa svojim za­ grobnim keženjem; ljudski fetusi okađeni, osušeni, skvrče­ ni, bedni otpaci koji pogledu nude svoja sićušna tela, glavu kao od pergamenta, iskeženu i žalosnu. Te okrugle, sta­ klaste i zlataste oči jesu oči sovuljage izbledelog perja, na­ slonjene na aligatora, na divovskog salamandra2, još jedan 1 2

Lat. Magnum Opus, fr. Grand-Œuvre. Prev. Salamandar, mitsko stvorenje, elementarno biće vezano za va­ tru, nalazilo se i na grbovima francuskih kraljeva. Prev.

54

LEGENDARNA LABORATORIJA

važan simbol prakse. Grozni reptil izranja iz mraka, pruža lanac svojih pršljenova na zdepastim nogama i ka svodu upravlja koštani bezdan svojih strašnih čeljusti. Postavljeni bez reda, u zavisnosti od slučaja i potrebe, iznad ognjišta peći, pogledajte ove staklaste posude, aludele ili sublimatore; ove debele pelikane s debelim zidovi­ ma; ove anfere nalik velikim jajima u kojima se vidi vezivo zametka; oni maslinasti mehuri zatrpani u pesak, pored atanora iz kojeg izbija tanak dim što se diže duž gotičkog svoda. Ovde, bakreni alambik - homo galeatus - sa zele­ nim mrljama od tečnosti što se preliva preko ivica; tamo, descensoriji, konkurbi i njihovi antenoji, njihova dva bra­ ta, ili blizanci za kohobaciju; posude sa uvijenim cevima; teški avani, liveni ili mermerni; širok meh na kojem se koža naborala, pored gomile zemljanih lončića, ćeramida, čašica, isparivača... Haotična gomila arhaičnih oruđa i čudnih materijala, zastarelih alata; ropotarnica svih nauka, hrpa neverovatne faune! I nad svim tim neredom, okačen o klin na svodu, ra­ širenih krila, lebdi veliki gavran, hijeroglif materijalne smrti i njenih raspadanja, tajanstveni amblem tajanstvenih zahvata. Čudnovati su i bedemi, ili barem ono što je od njih osta­ lo. Natpisi s mističnim smislom popunjavaju praznine: Hic lapis est subtus te, supra te, erga te, et circa te-, tu se prepliću mnemonički stihovi, hirovito uklesani bodežom u mekom kamenu; jedan preovlađuje, urezan u gotičkom kurzivu: Azoth et ignis tibi sufficiunt-, hebrejska slova; krugovi presečeni trouglovima, pomešani sa četvorouglovima, poput gnostičarskih potpisa. Ovde jedna misao, zasnovana na dogmi o jedinstvu, sažima svu filosofiju: Omnia ab uno et in unum omnia. Tamo, slika srpa, amblema trinaeste arkane i saturnovske kuće; Solomonova zvezda; simbol Puža, prizivanje zloduha; nekoliko odlomaka iz Zoroastra, svedočanstva o drevnoj starini prokletih nauka. Konačno, na osvetljenom polju prozorčića-oduška, nešto čitljivije u tom lavirintu nejasnoća, hermetičko trojstvo: So, Sumpor, Živa...

55

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

To je legendarna slika alhemičara i njegove laboratori­ je. Fantastična vizija, lišena istinitosti, potekla iz narodne mašte i ponavljana po starim almanasima, riznicama ma­ terijala za širenje glasina. Duvači, žreci, vrači, astrolozi, nekromanti? - Anatema i prokletstvo!

56

V Hernija i Filosofija

Hernija je, neosporno, nauka o činjenicama, kao što je alhemija nauka o uzrocima. Prva, ograničena na oblast materijalnog, oslanja se na iskustvo; druga se radije uprav­ lja prema uputstvima filosofije. Ako jedna ima za predmet proučavanje prirodnih tela, druga teži da pronikne u ta­ janstvenu dinamiku koja upravlja njihovim transformaci­ jama. U tome je suštinska razlika između njih, i to nam dozvoljava da kažemo da alhemija, u poređenju s našom pozitivnom naukom, danas jedino prihvaćenom i preda­ vanom, jeste spiritualistička hernija, jer nam dozvoljava da nazremo Boga kroz tminu supstance. Staviše, ne čini nam se daje dovoljno ako umemo tačno da prepoznamo i klasifikujemo činjenice; treba ispitivati i prirodu, kako bismo od nje učili pod kojim uslovima, i pod vlašću koje volje ona stvara svoje brojne proizvode. Filosofski duh, odista, ne bi smeo da se zadovolji pukom moguć­ nošću da raspoznaje tela; on traži spoznavanje tajne njihove izrade. Odškrinuti vrata laboratorije u kojoj priroda meša elemente, to je u redu; otkriti skrivenu silu pod čijim se uticajem obavlja njen posao, to je još bolje. Očigledno, daleko smo od toga da poznajemo sva prirodna tela i njihove kom­ binacije, pošto svakodnevno otkrivamo nove; međutim, ipak dovoljno znamo da bismo privremeno mogli napustiti proučavanje inertne materije i svoja istraživanja upraviti ka nepoznatom pokretaču, tvoritelju tolikih čudesa. Reći, na primer, da dve merne jedinice vodonika spo­ jene s jednom mernom jedinicom kiseonika daju vodu,

59

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

znači izneti banalnu hemijsku činjenicu. A ipak, ko če nas naučiti tome zašto ishod te kombinacije pokazuje, u po­ sebnom stanju, svojstva koja gas iz kojeg je voda nastala ne poseduje? Šta je, dakle, agens koji tom spoju nameće novo svojstvo i dovodi vodu do toga da se, kada na hladnoći pre­ đe u čvrsto stanje, uvek kristalizuje prema istom sistemu? S druge strane, ako je to neosporna činjenica, strogo utvr­ đena, otkuda to da ne možemo da je reprodukujemo na­ prosto čitajući formulu koja treba da objasni njen meha­ nizam? U formuli H 20 nedostaje suštinski agens kadar da izazove tesno spajanje gasnih elemenata, a to je vatra. Naime, upućujemo izazov najveštijem hemičaru da sinte­ tički stvori vodu mešajući kiseonik i vodonik u naznače­ nim razmerama: ova dva gasa nikad se neće spojiti. Kako bi ogled bio uspešan, neophodno je učešće vatre, bilo u obliku varnice, bilo nekog zapaljenog tela ili tela kadrog da bude dovedeno do usijanja (platinski sunđer). Tako se mora priznati, i našoj tezi se ne može suprotstaviti ni najmanji ozbiljan argument, da je hemijska formula vode, ako ne pogrešna, a ono bar nepotpuna i krnja. A pošto je elementarni agens vatra, bez kojeg se ne može ostvariti nikakav spoj, isključen iz hemijske formule, pokazuje se da celoj nauci nešto nedostaje, i da svojim formulama nije kadra da pruži logično i istinito objašnjenje pojava koje proučava. „Fizička hernija", piše A. Etar1, „privlači većinu istraživačkih duhova; ona dopire najbliže dubokim isti­ nama; ona će nam polako dati zakone kadre da promene sve naše sisteme i formule. Međutim, upravo zbog njenog značaja, ta vrsta hernije je najapstraktnija i najmisterioznija; ni najbolji umovi ne mogu, u kratkim trenucima stvaralačkog mišljenja, proniknuti u napetost i poređenja svih poznatih velikih činjenica. Pred tom nemogućnošću pribegavamo matematičkom predstavljanju. Takva pred­ stavljanja najčešće su savršena po metodi i rezultatima; 1

A. Etard, Revue annuelle de Chimie pure, u Revue des Sciences, 30. sept. 1896, p. 775.

H EM IJA IFILO SO FIJA

ali u primeni na ono što je duboko nepoznato, ne možemo matematičare naterati da otkriju istine čije elemente nismo saopštili. Najobdareniji čovek pogrešno postavlja problem koji ne razume. Kada bi se problemi mogli pravilno posta­ viti u jednačinu, imali bismo nadu da ćemo ih rešiti. Ali, u stanju neznanja u kakvom se nalazimo, neizbežno smo pri­ nuđeni da uvodimo brojne konstante, da zanemarujemo činioce, da uvodimo hipoteze... Jednačina možda više nije potpuno tačna; ipak, tešimo se time da nas vodi nekom rešenju; ali, kad se takva rešenja nađu, to samo znači pri­ vremeni zastoj u napredovanju nauke, pa se ona valjanim duhovima godinama nameću kao naučni dokazi. Nastanu brojni radovi u tom smislu, koji oduzimaju vreme i dovode do protivrečnih teorija, osuđenih na zaborav/* Te čuvene teorije, na koje su se ljudi toliko dugo po­ zivali i suprotstavljali ih hermetičkim shvatanjima, danas su ozbiljno dovedene u pitanje. Istinoljubivi naučnici, koji pripadaju stvaralačkoj školi tih istih hipoteza - koje se smatraju za izvesnosti - sada im pridaju samo relativan značaj; njihovo polje delovanja sužava se naporedo sa sma­ njivanjem istraživačke moći. Upravo to kaže, onako otkrivalački iskreno kako je to svojstveno istinskim naučnim duhovima, g. Emil Pikar u Reviji dva sveta. „Sto se tiče teorija**, piše on, „one se više ne predlažu zato da bi dale uzročno objašnjenje same stvarnosti, nego samo zato da bi je prevele u slike ili matematičke simbole. Od radnih instrumenata koje predstavljaju teorije traži se da, bar na neko vreme, usaglase poznate pojave, i da predvide nove. Kad se njihova plodnost iscrpi, trudimo se da u njih unesemo one izmene koje su postale neophodne usled otkrivanja novih činjenica.** Tako, dakle, nasuprot filozofiji, koja predskazuje či­ njenice, usmerava ideje i njihovo praktično povezivanje, teorija, osmišljena naknadno, menjana u zavisnosti od rezultata dobijenih iz iskustva, prema novim saznanjima, uvek odražava neizvesnost i privremenost stvari i modernoj

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

nauci daje karakter stalnog empirizma. Mnoštvo hemijskih činjenica, kada se ozbiljno posmatraju, odupiru se lo­ gici i predstavljaju izazov za mišljenje. „Bakreni jodat, na primer", kaže Z. Diklo1, „spontano se raspada na jod i ba­ kreni jodid. Pošto je jod oksidacijsko sredstvo, a bakrene soli redukcijsko sredstvo, ovo raspadanje je neobjašnjivo. Stvaranje krajnje nestabilnih jedinjenja, kao što je azotni hlorid, jednako je neobjašnjivo. Ništa objašnjivije nije ni zašto se zlato, koje je otporno na kiseline i alkale, čak i kad su koncentrovani i zagrejani, rastvara u razblaženoj i hladnoj rastopini cijanida kalijuma; zašto je sumporni vodonik isparljiviji nego voda; zašto sumporni monohlorid, sastavljen od dva elementa od kojih se svaki s kalijumom meša sa žarenjem, ne deluje na taj metal." Upravo smo govorili o vatri; ipak, posmatramo je samo u prostom obliku, a ne u duhovnoj suštini, koja je uvedena u tela u samom trenutku njihovog pojavljivanja na telesnoj ravni. Ono što želimo da pokažemo ne izlazeći iz oblasti alhemije jeste ozbiljna zabluda koja vlada u celoj sadašnjoj nauci i sprečava je da prepozna ovo univerzalno načelo koje oživljava supstancu, ma kojem carstvu pripa­ dala. Ona se, ipak, ispoljava oko nas, pred našim očima, bilo kroz nova svojstva koja materija od nje nasleđuje, bilo kroz pojave koje prate njeno oslobađanje. Svetlost - razređena i oduhovljena vatra - ima ista svojstva i istu hemijsku moć kao i gruba elementarna vatra. To dovoljno dokazuje ogled u kojem se sintetički proizvodi hlorovodonična kiselina (HC1) od njenih sastojaka. Ako u staklenu bočicu zatvorimo jednake količine gasa hlora i vodonika, ta dva gasa sačuvaće svoja pojedinačna svojstva dokle god bočica koja ih sadrži bude držana u mraku. Već pod pri­ gušenom svetlošću, oni polako počinju da se mešaju; ali, ako posudu neposredno izložimo svetlosti sunca, ona će se rasprsnuti od udara jake eksplozije. 1

J. Duclaux, L a Chimie de la Matière vivante. Paris, Alcan, 1910, p. 14.

62

V R em s - M u zej

k a m en o r ez a štv a .

Timpanon na kući iz X II veka.

HEMIJA I FILOSOF1JA

Uputiće nam zamerku da vatra, posmatrana kao obi­ čan katalizator, uopšte nije sastavni deo supstance i da, prema tome, ne može biti označena u hemijskim formula­ ma. Ovaj argument je pre prividan nego istinit, što i samo iskustvo potvrđuje. Evo komadića šećera, u čijoj jednačini nema ničega što bi odgovaralo vatri; ako ga izmrvimo u mraku, videćemo da će iskočiti plava varnica. Otkud ona? Gde je zatvorena, ako ne u kristalnoj teksturi saharoze? Govorili smo o vodi; bacimo na njenu površinu komadić kalijuma: spontano će se upaliti i burno sagoreti. Gde se taj vidljivi plamen skrivao? Da li u vodi, vazduhu, ili me­ talu, malo je važno; suštinska je činjenica da ona potenci­ jalno postoji u nekom od tih tela, ili u svima. Staje fosfor, lučonoša i vatrotvorac? Kako vatrene alge, kresnice, svici, pretvaraju deo svoje životne energije u svetlost? Sta to tera soli uranijuma, cerijuma, cirkonijuma, da postanu fluo­ rescentne kad se izlože delovanju sunčeve svetlosti? Usled kakvih misterioznih saglasja platinski cijanid barijuma blista u dodiru s rendgenskim zracima? I neka nam ne pričaju o oksidaciji u uobičajenom po­ retku vatrenih pojava: to bi značilo unazaditi ovo pitanje, a ne rešavati ga. Oksidacija je rezultanta, nije uzrok; to je jedinjenje podvrgnuto nekom aktivnom principu, odre­ đenom agensu. Ako neke energetske oksidacije oslobađa­ ju toplotu ili vatru, to je, svakako, zato što je prethodno vatra bila uključena u njih. Električni fluid, tih, taman i hladan, prolazi kroz metalni provodnik ne utičući ni na koji drugi način i ne dajući spoljne znake o svom prola­ sku. Međutim, ako naiđe na otpor, energija će odmah po­ kazati svojstva i izgled vatre. Nit u sijalici se užari, ugalj u retorti se zapali, najotpornija metalna žica odmah se istopi. Dakle, zar elektricitet nije istinska vatra, umno­ gostručena vatra? Odakle vuče poreklo, ako ne iz razjedinjavanja (akumulator) ili rastavljanja metala (dinamo), što su prvorazredna tela napunjena vatrenim principom? Ako na tocilu otkinemo komadić čelika ili gvožđa, ako

65

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

udarimo kremen, videćemo kako će zablistati oslobođena varnica. Dovoljno nam je poznat pneumatički upaljač, za­ snovan na svojstvu atmosferskog vazduha da se upali pod samim pritiskom. I tečnosti su često prava skladišta vatre. Dovoljno je usuti nekoliko kapi koncentrovane azotne ki­ seline u terpentinsko ulje i izazvati paljenje. U kategoriji soli, navedimo po sećanju praskave soli, praskavi pamuk, kalijumov pikrat, itd. Ne treba dalje da navodimo ovakve primere kako bismo videli da bi bilo detinjasto tvrditi da se vatra, zato što ne možemo neposredno da je vidimo u materiji, i ne nalazi u njoj zaista, u latentnom stanju. Stari alhemičari, koji su iz tradicionalnih izvora stekli više znanja nego što smo spremni da im priznamo, tvrdili su da je sunce hladna zvezda i da su njegovi zraci tam nik Nema ničega što nam izgleda paradoksnije i protivnije iskustvu, a ipak, nema ni­ čega što je istinitije od toga. Kada bi sunce bilo kugla va­ tre, kao što nas uče, bilo bi dovoljno približiti mu se, ma­ kar malo, i osetiti posledice sve jače toplote. A dešava se upravo suprotno. Visoke planine ostaju ovenčane snegom uprkos letnjoj vrelini. U gornjim delovima atmosfere, kad zvezda uđe u Zenit, kupola aerostata prekriva se injem i putnici osete jaku hladnoću. Tako iskustvo pokazuje da se temperatura spušta kad se visina povećava. Ne osećamo njegovu svetlost ako nismo smešteni neposredno u polje u kojem zrači. Ako se nađemo van svetlosnog snopa, za naše oči njegovo dejstvo prestaje. Dobro je poznata činjenica da posmatrač koji u podne posmatra nebo sa dna bunara vidi noćno nebo posuto zvezdama. Odakle onda dolaze toplota i svetlost? - Od prostog sudara hladnih i tamnih vibracija s molekulima gasa u našoj atmosferi. I pošto otpor raste u direktnoj srazmeri s gustinom sredine, toplota i svetlost jače su na zemljinoj po­ vršini nego na velikim visinama, zato što su i slojevi vazduha1 1

Cosmopolite ou Nouvelle Lumière chymique, Paris, 1669, p. 50.

66

HEM IJAI FILOSOFIJA

tu gušći. To je, barem, objašnjenje ove pojave kakvo daje fizika. U stvari, po hermetičkoj teoriji, suprotstavljanje vi­ braciji i reakcija samo su prvi uzroci posledice koja se pre­ vodi u oslobađanje svetlosnih i vatrenih atoma iz atmosfer­ skog vazduha. Pod dejstvom bombardovanja vibracijom, duh, oslobođen iz tela, zaodeva se, za naša čula, telesnim svojstvima svoje aktivne faze: svetio, sjaj, toplota. Tako je jedina zamerka koja se može uputiti hemijskoj nauci to što uopšte ne uzima u obzir agens vatre, duhovno počelo i osnovu energetizma, pod čijim uticajem se izvrša­ vaju sve transformacije materije. Upravo to sistematsko is­ ključivanje duha, višnje volje i skrivenog dinamizma stvari lišava modernu hernijufilozofskog karaktera koji ima drev­ na alhemija. „Verujete", piše g. Anri Elije g. L. Olivijeu1, ,,u beskonačnu plodnost iskustva. U to nema sumnje; među­ tim, ogledna nauka uvek je puštala daje vodi neka unapred stvorena ideja, neka filozofija. Neka, naizgled, bezmalo apsurdna ideja, ponekad čudna i po svim znacima zbunjujuća filozofija. ’Kad bih vam ispričao kako sam došao do svojih otkrića’, govorio je Faradej, pomislili biste da sam budala.’ Svi veliki hemičari dobijali su takve skrivene ideje koje su dobro pazili da ne otkrivaju... Iz njihovih radova izvukli smo svoje sadašnje metode i teorije; to je njihovo najdragocenije postignuće, njih na početku nije bilo.“ „Alambik, sa svojim strogim i mirnim izgledom'*, kaže anonimni filosoP, ,,u herniji je stekao mnoštvo kli­ jenata. Pokušajte da se pouzdate u njega: to vam je poverenik u kojeg se ne može imati vere i pravi šićardžija. Poverite mu neki savršeno čitav predmet, obdaren neos­ pornim prirodnim svojstvima, u određenom obliku koji čini njegovo postojanje; on vam ga vrati bezobličnog, pretvorenog u prah ili gas, i smatra da vam je sve vratio,12 1 2

Lettre sur la Philosophie chimique, u Revue des Sciences, 30. dec. 1896, p. 1227. Comment l ’E sprit vient aux tables, par un homme qui n’a pas perdu l’esprit. Paris, Librairie Nouvelle, 1854, p. 150.

67

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

a u stvari je sve zadržao, osim težine, koja nije ništa, zato što dolazi od uzroka nezavisnog od samog tela. I sindikat naučnika odobrava to grozno zelenašenje! Date mu vino, on vam vraća tanin, alkohol i vodu u jednakoj težini. Šta nedostaje? Ukus, to jest ono jedino što od vina čini vino, i tako redom. - Pošto ste iz vina izvukli tri stvari, gospodo hemičari, vi kažete: vino se sastoji od tri stvari. - Pa, na­ pravite ga onda ponovo, ili ću vam ja reći: to su tri stvari koje se dobijaju od vina. - Možete da rasturite ono što ste napravili, ali nikad nećete sastaviti ono što ste rasturili u prirodi. Tela vam se opiru samo srazmerno snazi njihovog jedinjenja, a kažete da su sva ona tela koja vam se odupru prosta tela: taština! Volim mikroskop; njemu je dovoljno da nam poka­ že stvari onakve kakve jesu, i dotiče se samo našeg opa­ žanja; naučnici su ti, dakle, koji pripisuju svoje poglede. Ali kada, uronivši u najsitnije pojedinosti, ta gospoda pod mikroskop stave najsitnije zrnce ili najmanju kaplji­ cu, ovaj instrument-šaljivdžija kao da im, pokazujući žive životinje, govori: Analizirajte mi, vala, ovo ovde. - Šta je dakle analiza? Taština, taština! Konačno, kada učeni doktor zarije skalpel u leš kako bi potražio uzroke bolesti koja je odnela žrtvu, uz njego­ vu pomoć pronalazi samo ishode. - Naime, uzrok smrti jeste u uzroku života, i istinska medicina, ona koju je Hristos prirodno sprovodio, i koja se naučno preporađa s ho­ meopatijom, medicinom sličnosti, proučava se na živima. - Dakle, kad je reč o životu, pošto nema ničega što manje liči na živog čoveka nego mrtvac, anatomija je najtužnija od svih taština. Da li su onda svi ti instrumenti uzrok zablude? Dale­ ko od toga; međutim, oni ukazuju na istinu u tako uskim granicama da njihova istina nije ništa drugo do taština. Dakle, nemoguće je pripisati im apsolutnu istinitost. To je ono što ja nazivam nemogućnost stvarnog, što učvršćuje moju tvrdnju o mogućnosti čudesnog ‘

68

HEM IJAI FILOSOFIJA

Pozitivna u činjenicama, hernija ostaje negativna u duhu. I upravo je to ono što je razlikuje od hermetičke na­ uke, čije pravo područje obuhvata pre svega proučavanje delatnih uzroka, njihovih uticaja, modaliteta na koje oni utiču u zavisnosti od sredine i uslova. Ovakvo proučava­ nje, isključivo filosofsko, omogućava čoveku da pronikne u misteriju činjenica, da shvati njihovu širinu, konačno, da identifikuje Vrhovnu inteligenciju, dušu Univerzuma, Svetlost, Boga. Tako alhemija, uzdižući se od konkretnog ka apstraktnom, od materijalnog pozitivizma do čistog spiritualizma, širi polje ljudskih znanja, mogućnosti delovanja, i ostvaruje jedinstvo Boga i prirode, Stvaranja i Tvorca, Nauke i Religije. Čitalac u ovoj raspravi ne treba da vidi nikakvu nepravednu ili tendencioznu kritiku upravljenu protiv hemičara. Poštujemo svakoga ko vredno radi, ma kakav bio njihov stav, i lično se najdublje divimo velikim na­ učnicima čija su otkrića veličanstveno obogatila savremenu nauku. Međutim, dobronamerni ljudi požaliće zajedno s nama manje zbog razlika u slobodno izraže­ nim mišljenjima nego zbog zlobnih namera uskogrudog sektaštva koje unosi razdor između pristalica jednog i drugog učenja. Život je previše kratak, vreme previše dragoceno da bi bilo trošeno na isprazne rasprave, a pre­ zirati znanje drugog za čoveka nije nikakva čast. Osim toga, malo je važno što su toliki istraživači zalutali, ako su iskreni i ako ih je njihova zabluda dovela do korisnih postignuća; errare humanum est, kaže stara poslovica, i iluzija će se često ukrasiti krunom istine. Oni koji istrajavaju uprkos neuspehu imaju, dakle, pravo na svu našu naklonost. Na nesreću, naučni duh )c redak kvalitet kod čoveka od nauke, i mi nalazimo da taj nedostatak stoji na početku borbi na koje ukazujemo. To što neka istina nije dokazana niti je dokaziva uz pomoć sredstava koji­ ma raspolaže nauka, nije razlog da zaključimo da nika­ da neće ni biti. „Reč nemogućno nije francuska", govorio

69

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

je Arago1; sa svoje strane dodajemo daje suprotna istinski naučnom duhu. Odrediti neku stvar kao nemogućnu zato što njena trenutna mogućnost ostaje neizvesna znači ne­ mati poverenja u budućnost i poricati napredak. Zar Lemeri2 nije veoma nerazborit kad se usuđuje da, povodom alkaesta ili univerzalnog rastvarača3 napiše: „Sto se mene tiče, verujem da je izmišljen, zato što uopšte ne znam za tako nešto." Naš hemičar, složićemo se, visoko je cenio vrednost i širinu svojih znanja. Haris, mozak koji se nije pokoravao hermetičkoj misli, ovako je definisao alhemiju, iako nikad nije hteo daje izučava: Arssinearte, cujusprincipium est mentiri, medium laborare etfinis menidcare.4 Nasuprot ovim naučnicima zatvorenim u svoje kule od slonovače, nasuprot ovim svakako neosporno zaslužnim ljudima, ali robovima okorelih predrasuda, drugi uopšte ne oklevaju da daju pravo građanstva drevnoj nauci. Spi­ noza i Lajbnic verovali su u kamen mudrosti, u hrizopeju5. 1 2 3

4 5

Fransoa Zan Dominik Arago (1786-1853) francuskokatalonski matematičar, lekar, astronom i političar. Prev. Lémery, Cours de Chymie, Paris, d ’Houry, 1757. Alkahest (ili alkaest) jeste hipotetički univerzalni rastvarač koji ima moć da rastvori svaku drugu supstancu, uključujući zlato. Za njim su alhemičari tragali zbog njegovih neprocenjivih medicinskih vrednosti. Smatra se da mu je ime dao Paracelzus (1493-1541), koji je ovu reč uobličio po uzoru na slične preuzete iz arapskog jezika, kao što su alkali. Paracelzov recept zasniva se na kaustičnoj sodi, alkoholu i potaši. On je smatrao daje alkahest, u stvari, kamen mudrosti. Potencijalno, problem sa alkahestom jeste u tome što, ako sve rastvara, ne može da se čuva ni u kakvoj posudi, zato što bi i nju rastvorio. Međutim, Filaletej tvrdi da alkaest (koji on takođe naziva „dvostruka živa“) rastvara samo složene materijale. Prev. „Umetnost bez veštine, čiji je početak laganje, sredina rad, a kraj prosjačenje." Hrizopeja je transmutacija u zlato (od grčkog hrysôn, zlato, i poiëin, praviti), mada se koristi i kao simbolički naziv za kamen mudrosti kao dovršetak Veledela. Prev.

70

HEM IJAI FILOSOFIJA

Paskal je bio ubeđen u njega.1 Bliže nama, nekoliko duhova visokog reda, među njima i ser Hemfri Dejvi2, mislili su da hermetička istraživanja mogu dovesti do neospornih rezultata. Žan-Batist Dima3, u svojim Pre­ davanjim a o kemijskojfilosofiji, to kaže sledećim recima: „Da li će biti dozvoljeno da budu prihvaćena izomerna prosta tela? To pitanje zadire u transmutaciju metala. Ako se na njega odgovori pozitivno, biće data moguć­ nost za uspeh u traganju za kamenom mudrosti... Treba, dakle, konsultovati iskustvo, a iskustvo se, treba to reći, 1

Da li je Paskal bio alhemičar? Ništa nam ne omogućava da tako nešto tvrdimo. Najizvesnije je to da je on lično morao obaviti transmutaciju, ili je barem svojim očima gledao kako se to radi, u laboratoriji nekog Adepta. Zahvat je trajao dva sata. To proizlazi iz čudnovatog autografskog dokumenta na hartiji, napisanog u mističarskom stilu, koji je pronađen ušiven u njegovoj odeći prilikom sahranjivanja. Evo početka, koji predstavlja i suštinski deo:

+ Godina milosti Božije 1654, Ponedeljak, 23. novembar, Dan svetog Klimenta, pape i mučenika, i drugih sa spiska mučenika, uoči svetog Hrizogona, mučenika, i drugih, od oko pola jedanaest uveče do oko pola jedan, VATRA. Bože Avramov, Bože Isakov, Bože Jakovljev, A ne Filosofa i Mudraca. Izvesnost, Izvesnost, Osečanje, Radost, Mir.

2 3

Namerno smo podvukli, mada izvorno nije bilo tako, reč Hrizogon, kojom se autor služi kako bi imenovao transmutaciju; ona se, u stvari, sastoji od dve grčke reči, Xpucroç, zlato, i yovr|, rađanje. Smrt, koja obično sa sobom odnosi tajnu ljudi, otkrila je tajnu Paskala, togphilosophusper ignem. Ser Hemfri Dejvi, (1778-1829) britanski hemičar i izumitelj. Prev. Žan-Batist Dima (1800-1884), francuski hemičar, najpoznatiji po radu na organskoj analizi i sintezi, kao i na utvrđivanju atomskih težina merenjem gustine pare. Prev.

71

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

do sada nimalo nije suprotstavljalo mogućnosti transmutacije prostih tela... Ono se čak suprotstavlja tome da ovu ideju odbacimo kao besmislicu koja će biti doka­ zana sadašnjim stanjem naših znanja." Fransoa-Vansen Raspaj1 bio je ubeđeni alhemičar, i delà klasičnih filosofa zauzimala su veoma značajno mesto među njegovim knjigama. Ernest Bosk2 priča kako mu je Ogist Kaur, član Akademije nauka, rekao da „njegov poštovani uči­ telj, Sevrel, oseća najdublje poštovanje prema našim sta­ rim alhemičarima; takođe, njegova bogata biblioteka sa­ drži bezmalo sva važna delà hermetičkih filosofa.3 Čak izgleda da je doajen francuskih naučnika, kako je Sevrel sam sebe nazivao, mnogo naučio iz tih starih knjižurina, i da im je dugovao deo svojih lepih otkrića. Slavni Sevrel je, odista, umeo da pročita između redova mnoga obaveštenja koja su pre njega prolazila nezapaženo." Jedan od najslavnijih učitelja hemijske nauke, Marselen Bertelo, uopšte se nije zadovoljio time da prihvati mišljenje Ško­ le. Nasuprot mnoštvu svojih kolega, koje smelo govore 0 alhemiji iako je ne poznaju, posvetio je više od dvade­ set godina strpljivom proučavanju izvornih tekstova na grčkom i arapskom. Iz tog dugog saobraćanja s drevnim učiteljima u njemu se rodilo ubeđenje da su „hermetička načela u celini jednako održiva koliko i najbolje moder­ ne teorije". Da nas ne obavezuje obećanje koje smo dali, ovim mudracima mogli bismo dodati imena nekih od vrhunskih naučnika koje je Hermesova veština potpu­ no osvojila, ali koje njihov položaj obavezuje da se njome bave samo u tajnosti. 1

2 3

Ličnost koja je obeležila francuski X IX vek, Fransoa-Vansen Raspaj (1794-1878), hemičar, lekar i političar. Bio je kandidat za francuskog predsednika 1848. godine. Prev. Ernest Bose, Dictionnaire d ’Orientalisme, d ’Occultisme et de Psychologie. Tome I : art. Alchimie. Sevrel je svoju hermetičku biblioteku zaveštao našem Muzeju prirodne istorije.

72

HEM IJAIF1LO SO FIJA

U naše vreme, ma koliko jedinstvo supstance - što je osnova doktrine kojoj uče svi alhemičari još od antike - bilo prihvaćeno i zvanično osveštano, ipak ne izgleda uvek daje i ideja transmutacije jednako napredovala. Ova činjenica treba utoliko pre da iznenadi pošto ne bi treba­ lo prihvatiti jednu a da se ne uzme u obzir mogućnost druge. S druge strane, imajući u vidu veliku drevnost hermetičke teze, bili bismo donekle u pravu kada bismo pomislili da je tokom vekova ona mogla biti potvrđena iskustvom. Istina je da naučnici obraćaju malo pažnje na ovakve argumente; najverodostojnija i najpotkrepljenija svedočanstva izgledaju im sumnjiva, pa ih ili zanemaru­ ju, ili radije ne žele da se zanimaju za njih. Kako nas ne bi optužili da im pripisujemo neku zlu nameru ili izvr­ ćemo njihovu misao, i kako bismo čitaocu omogućili da sam sasvim slobodno prosudi, izložićemo mu mišljenja modernih naučnika i filozofa o pitanju koje nas zanima. Žan Fino1 je pozvao upućene ljude i postavio im pita­ nje: U nauci u sadašnjem trenutku, da lije transmutacija metala mogućna ili ostvarljiva; može li se sm atrati da je ostvarena sudeći prema onome što znam o? Evo odgovora koje je dobio: Doktor Maks Nordau. - „Dozvolite mi da se uzdr­ žim od bilo kakve rasprave o transmutaciji materije. Ja prihvatam dogmu (jer to jeste dogma) o njenom jedin­ stvu, hipotezu o evoluciji hemijskih elemenata od naj­ manje do najveće atomske težine, pa čak i Mendeljejevu teoriju - neoprezno nazvanu zakon - periodičnosti. Ne poričem teorijsku mogućnost veštačkog izazivanja, labo­ ratorijskim sredstvima, jednog delà te evolucije, koja se prirodno odvijala m ilijardam a ili bilionima godina, pod dejstvom kosmičkih sila, i pretvaranja lakših metala u zlato. Ali, ne verujem da će naš vek biti svedok ostvarenja alhemičarskog s n a “ 1

VidetiL a Revue, no 18,15. sept. 1912, p. 162 i si.

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Anri Poenkare. - „Nauka ne može i ne sme da kaže nikad\ Mogućno je da ćemo jednog dana otkriti princip proizvođenja zlata, ali za sada problem nije rešen.“ Gđa Marija Kiri. - „Ako je istina da su spontane atom­ ske transformacije uočene na radioaktivnim telima (to što ta tela proizvode helijum, na šta ukazujete, i što je savršeno tačno), može se, s jedne strane, tvrditi da nijedna transformaci­ ja prostog telajo š nije dobijena ljudskim naporima i pomoću naprava osmišljenih u tu svrhu. Sad je, dakle, potpuno uza­ ludno predviđati mogućne posledice proizvodnje zlata.“ Gistav Lebon. - „Mogućno je da se čelik pretvori u zlato, kao što se, kažu, uranijum pretvara u helijum, ali te transformacije verovatno bi se odnosile samo na milijarditi deo miligrama, pa bi zato bilo mnogo ekonomičnije izvla­ čiti zlato iz mora, koje ga sadrži na tone." Deset godina kasnije, neki magazin za popularisanje nauke1koji je napravio istu takvu anketu objavio je sledeća mišljenja: G. Sari Riše, profesor Medicinskog fakulteta, član Instituta, nosilac Nobelove nagrade. - „Priznajem da ne­ mam mišljenje o tom pitanju." G. Irben i Zil Peren. - „...Osim u slučaju revolucije u veštini eksploatisanja prirodnih sila, industrijska eksploa­ tacija sintetičkog zlata - ako ono nije samo himera - ne bi bila isplativa.“ G. Sari Mure. - „...Proizvodnja zlata nije besmislena hipoteza! Toje otprilike jedina tvrdnja koju istinski nauč­ nik može izreći... Naučnik ništa ne tvrdi a priori... Transmutacija je činjenica koju svakodnevno konstatujemoč Ovom ovako hrabro iznetom mišljenju, mišljenju smelog mozga, obdarenog najplemenitijim naučnim du­ hom i dubokim osećajem za istinu, suprotstavićemo dru­ go, sasvim drugačije vrste. To je mišljenje g. Anrija Lešatelijea, člana Instituta, profesora hernije na Fakultetu 1

Je sais tout. L a fabrication synthétique de l ’or est-elle possible! № 194, février 1922.

74

HEMIJA I FILOSOFIJA

prirodnih nauka. „Apsolutno odbijam", piše taj ugledni profesor, „bilo kakav razgovor o sintetičkom zlatu. Sma­ tram da to mora dolaziti od nekakvog pokušaja prevare, poput čuvenih dijamanata Lemoan'." Odista, čovek ne bi umeo u manje reči i otmenije pokazati toliki prezir prema starim Adeptima, časnim učiteljima današnjih alhemičara. Za našeg autora, koji nesumnjivo nikad nije otvorio nijednu hermetičku knji­ gu, transmutacija je sinonim za šarlatanstvo. Kao učeni­ ku tih velikih pokojnika, čini nam se veoma prirodno da nasledimo nepovoljan glas na kojem su. Nije važno; čast nam je, uostalom jedina koje će nas udostojiti, kad god mu se ukaže prilika, to neznanje s diplomom ponosno na svoje tričarije: krst, pečat, palmu i pergament. Ali, pusti­ mo magarca da ozbiljno nosi svoje relikvije, i vratimo se našem predmetu. Odgovori koje smo upravo pročitali - osim odgovora g. Sarla Murea - u suštini su slični. Oni potiču iz istog izvora. Diktirao ih je akademski duh. Naši naučnici prihvataju teorijsku mogućnost transmutacije; odbijaju da veruju u njeno materijalno postojanje. Poriču nakon što su potvrdili. To je udobno sredstvo da ostanu u očekivanju, da se ne obavezuju i da ne iziđu iz oblasti relativnosti. Možemo li sprovesti atomsku transformaciju nekih molekula supstance? Kako da im priznamo apsolutnu vrednost, ako možemo da ih kontrolišemo samo posred­ no, zaobilaznim putevima? Da li je to samo ustupak koji moderni čine starima? Međutim, nikad nismo čuli da hermetička nauka traži mi­ lostinju. Znamo da je veoma bogata zapažanjima, veomai 1

AferaLemoanjepunilafrancuskehronike 1908-1909. Varalica po imenu Lemoan tvrdio je da zna tajnu pravljenja dijamanata i pomoću lažnih ogleda izvukao million u zlatu od nekog južnoafričkog fabrikanta. Optužen je za prevaru u januaru 1908, a u julu 1909. osuđen na šest godina zatvora. Ovu aferu je Marsel Prust iskoristio u svojim Pastišima. Prev.

75

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

dobro snabdevena pozitivnim činjenicama da ne bi bila osuđena na prosjačenje. Staviše, teorijska ideja koju naši hemičari danas podržavaju neosporno pripada alhemičarima. To je njihova svojina, i niko im ne bi mogao poreći da su ih pretekli petnaest vekova. Ti ljudi su prvi istinski pokazali kako se ta ideja ostvaruje, polazeći od jedinstva supstance, neoborive osnove njihove filosofije. Osim toga, pitamo zašto je današnjoj nauci, koja ima mnoga moćna sredstva i stroge metode kojima služe precizni i usavršeni instrumenti, trebalo toliko vremena da prizna istinitost hermetičkog načela? Sada imamo pravo da zaključimo da su stari alhemičari, uz pomoć vrlo jednostavnih postupa­ ka, ipak otkrili, eksperimentalno, formalni dokaz kadar da kao apsolutnu istinu nametne pojam transmutacije metala. Naši prethodnici nisu bili ni bezumnici ni varalice, i ideja vodilja njihovih radova, upravo ona koja prodire u nauč­ ne sfere našeg vremena, tuđa je hipotetičkim načelima čija odstupanja i promenljivosti ne poznaje. Tvrdimo, dakle, bez pristrasnosti, da se veliki naučnici čija smo mišljenja naveli varaju kada poriču isplativ ishod transmutacije. Varaju se povodom ustrojstva i dubokih svoj­ stava materije, ma koliko mislili da su pronikli u sve tajne. Nažalost! Složenost njihovih teorija, gomile reči sabrane da objasne neobjašnjivo, i pre svega štetan uticaj materijalistič­ kog obrazovanja, naveli su ih da traže veoma daleko nešto što im je na dohvat ruke. Većinom matematičari, gube na jednostavnosti, na zdravom razumu, sve što dobiju na ljud­ skoj logici, na strogosti brojeva. Sanjaju o tome da prirodu zatvore u formulu, da život stave u jednačinu. Tako su se, putem niza odstupanja, nesvesno toliko udaljili od jedno­ stavne istine da daju opravdanje za tešku reč iz Jevanđelja: „Imaju oči, a ne vide, i pamet, a ne razumeju!“ Da li je mogućno vratiti te ljude manje složenom shvatanju stvari, povesti zalutale ka svetlosti duhovnosti koja im nedostaje? Pokušaćemo to, i najpre ćemo reći, zarad onih koji žele da nas prate, da uopšte ne proučavamo živu prirodu

VI L o n d o n - C r k v a S v e t o g Va r t o l o m e ja - T r if o r a . Veliki prozor Priora Boltona.

HEM IJAI FILOSOFIJA

izvan njenih delatnosti. Analiza molekula i atoma ničemu ne uči; ona nije kadra da resi najviši problem koji naučnik može sebi da postavi: šta je suština nevidljive i misteriozne dinamike koja pokreće supstancu? Šta zaista znamo o ži­ votu, ako ne to da njegovu fizičku posledicu nalazimo u pojavi kretanja? A ovde dole sve je život i kretanje. Životna aktivnost, sasvim očigledna u životinjama i biljkama, nije ništa manja u carstvu minerala, mada zahteva budniju pa­ žnju. Metali su, odista, živa i osetljiva tela, o čemu svedoči živin termometar, srebrne soli, fluoridi, itd. Šta su širenje i skupljanje, ako ne dve posledice dinamike metala, dve ma­ nifestacije života minerala? Ipak, filosofu nije dovoljno da samo zapazi kako se ponaša gvozdena šipka kad se izloži toploti, on još treba i da otkrije koja skrivena volja tera me­ tal da se širi. Znamo da on pod dejstvom toplotnog zra­ čenja širi pore, rasteže molekule, uvećava svoju površinu i zapreminu; na neki način se širi, kao što to činimo i mi pod blagotvornim dejstvom sunčevog upliva. Ne možemo, dakle, poreći da takva reakcija nema nekakav dubok nema­ terijalni uzrok, jer bez tog podstreka ne bismo mogli obja­ sniti koja bi druga sila mogla prinuditi kristalne čestice da napuste svoju prividnu inerciju. Ta volja metala, sama duša metala, jasno je izložena u jednom od lepih ogleda koje je obavio Š. E. Gijom1. Kalibrirana čelična šipka rasteže se kontinuirano i progresivno i uz pomoć dinamografa beleži se snaga rastezanja. Kad šipka treba da popusti, na tačno proračunatom mestu dođe do stezanja. Prestane se sa istezanjem i šipka se vrati u svoje prvobitne dimenzije, a zatim se ogled ponavlja. Ovog puta, stezanje se obavi na nekom drugom mestu. Nastavljajući istom tehnikom, zapaža se da su se sve tačke uzastopno ulegale, jedna za drugom, pod istim istezanjem. Ako poslednji put kalibriramo če­ ličnu šipku, počevši ogled ispočetka, utvrđujemo da treba 1

Sari Eduar Gijom (1861-1938), švajcarsko-francuski fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1920, za doprinos u preciznosti merenja u fizici. Prev.

79

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

upotrebiti mnogo veću silu nego prvi put da bi se ponovi­ li simptomi lomljenja. S. E. Gijom iz svojih ogleda izvlači zaključak, s mnogo razloga, da se metal ponašao onako kako bi se ponašalo organsko telo; uzastopno je ojačavao sve svoje oslabljene tačke i namerno povećao koheziju kako bi bolje odbranio ugroženi integritet. Takva pouka izvlači se i iz proučavanja kristalnih jedinjenja soli. Ako se ivica kristala okrnji i tako okrnjen kristal se stavi da pluta u za­ sićenom slanom rastvoru, ne samo što ćemo videti da se okrnjeni deo odmah obnovio, nego će početi da raste brzi­ nom većom nego kod neoštećenih kristala stavljenih u isti rastvor. Još jedan očigledan dokaz životnosti metala nala­ zimo u činjenici da u Americi železničke šine, bez nekog očiglednog razloga, pokazuju da prolaze kroz jedinstvenu evoluciju. Nigde iskakanja iz šina nisu češća ni katastro­ fe neobjašnjivije. Inženjeri zaduženi da prouče uzrok tih mnogostrukih kidanja šina pojavu pripisuju „preuranje­ nom starenju" čelika. Verovatno pod uticajem posebnih klimatskih uslova, metal stari brzo, vrlo rano; gubi elastič­ nost, rastegljivost, otpornost; njegova izdržljivost i tvrdoća kao da se smanjuju toliko da postaje suv i lomljiv. To pro­ padanje metala, osim toga, ne ograničava se samo na šine - ono je prava pošast na pločama za blindiranje oklopnih kola, koja se obično rashoduju posle nekoliko meseci upo­ trebe. Kad se napravi ogled, iznenađuje kako se raspadaju u paramparčad od udarca običnog zrna za probijanje pan­ cira. Slabljenje životne energije, normalna faza svojstvena ostarelom metalu, prethodni je znak njegove skore smrti. A pošto je smrt posledica života, koji je, opet, neposredna posledica rođenja, iz toga sledi da metali i minerali poka­ zuju da se podvrgavaju zakonu predodređenja koji upravlja svim stvorenim bićima. Roditi se, živeti, umreti ili se transformisati jesu tri stupnja jedinstvene periode koja obu­ hvata svaku fizičku aktivnost. A pošto je suštinska uloga te aktivnosti da se obnavlja, da se nastavlja i da se reprodukuje kroz začinjanje i rađanje, sve to nas navodi na pomisao

80

HEM IJAIFILO SO FIJA

da metali u sebi nose, kao i životinje i biljke, sposobnost da umnožavaju svoju vrstu. To je analoška istina koju se alhemija trudila da spro­ vodi, a to je i hermetička ideja za koju nam se učinilo ne­ ophodno da je na prvom mestu istaknemo. Tako filosofija uči i iskustvo pokazuje da metali, zahvaljujući sopstvenom semenu, mogu da se reprodukuju i rastu. Uostalom, to nam otkriva i Božija reč u Postanju, kada Tvorac prenosi deo svoje delatnosti na stvorenja proistekla iz njegove sopstvene supstance. Jer božanska reč: rastite i množite se nije primenljiva isključivo na čoveka, nego je usmerena na sva živa bića rasuta po celoj prirodi.

81

VI Hermetička Kabala

Alhemija je tamna samo zato što je skrivena. Filosofi koji su hteli da potomstvu prenesu i izlože svoje učenje i plod svoga rada dobro su pazili da ne šire umetnost prikazujući je u običnom obliku, kako je profani ne bi zloupotrebljava­ li. Takođe, da li zato što ju je teško shvatiti, zato što su nje­ ne zagonetke misterija, njene parabole neprozirne, nauka je potisnuta u oblast sanjarija, iluzija i himera. Naravno, u one stare knjižurine mrkih tonova nije lako proniknuti. Ako bi čovek hteo da ih čita onako kako čitamo naše knjige, to bi bila zloupotreba. Međutim, prvi utisak koji dobijamo, ma koliko čudan i zbrkan, ipak ostaje ništa manje uzbudljiv i ubedljiv. U njima kroz alegorijski jezik i obilje zbunjujućih imena naslućujemo onaj zrak isti­ ne, ono duboko ubeđenje rođeno iz pouzdanih činjenica, valjano uočenih, nikako ne proisteklih iz fantazija i speku­ lacija čiste mašte. Nema sumnje da će nam prigovoriti da najbolja hermetička delà sadrže mnogo praznina, da se u njima gomi­ laju protivrečnosti, da su puna lažnih uputstava; reći će nam da se m odus operandi menja u zavisnosti od autora i da, ako je teorija koju razvijaju kod svih ista, naprotiv, opisi upotrebljenih korpusa retko kada da pokazuju stro­ gu međusobnu sličnost. Odgovorićemo da filosofi nisu raspolagali drugim sredstvima, kako bi uzeli od jednih ono što žele da pokažu drugima, osim one hrpe metafo­ ra, raznih simbola, mnoštva termina, hirovitih formula­ cija izmaklih ispod pera, izraženih jasnim jezikom prema 85

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

upotrebi gladnih ili bezumnih. Što se tiče argumenta u vezi s praksom, on se ruši sam od sebe iz prostog razlo­ ga što je početna materija mogla biti posmatrana iz bilo kojeg od mnogih aspekata koje poprima tokom rada, a pošto posvećeni u Umetnost uvek opisuju samo deo tehnike, izgleda kao da postoji onoliko različitih postu­ paka koliko ima pisaca. Uostalom, ne smemo zaboraviti da su rasprave koje su došle do nas sastavljane u najlepšem alhemičarskom razdoblju, onom koje obuhvata poslednjih trista godina srednjeg veka. Naime, u to doba, narodni duh, sav pro­ žet orijentalnim misticizmom, uživao je u zagonetkama, simboličkim velovima, alegorijskim iskazima. To prerušavanje godilo je podsmevačkom nagonu naroda i satirič­ noj žili velikih davalo novu hranu. Tako je osvojilo opštu naklonost, i susrećemo ga svuda, čvrsto ukorenjenog u ra­ zličitim stupnjevima društvene lestvice. Blistao je u dosetkama u razgovorima obrazovanih ljudi, plemića i građana, postajao grub kod prosjaka u prostodušnim kalamburima. Ulepšavao je pouke trgovaca slikovitim zagonetkama i dospevao na grbove na kojima je uspostavljao egzoterijska pravila i protokol; nametao se umetnosti, književno­ sti, naročito ezoteriji, svojom šarenom odeždom od slika, zagonetki i amblema. On nam je doneo ono mnoštvo čudnovatih pouka čiji broj i neobičnost samo pojačavaju tako očigledno ori­ ginalan karakter francuskih srednjovekovnih ostvarenja. Naše moderno doba ništa ne zaprepašćuje toliko koliko one gostioničarske table okačene o šipke od kovanog gvožđa; na njima prepoznajemo samo slovo O za kojim sle­ di K izvedeno jednim potezom; ali, pijanac iz X IV veka ne bi se prevario, i ušao bi bez oklevanja u veliku krčmu. „Gostioničari" su često stavljali pozlaćenog lava ukoče­ nog u heraldičkom položaju, što je za putnika u potrazi za prenoćištem značilo da se tu „može leći“, zahvaljujući 86

HERMETIČKA KABALA

dvosmislenosti slike: au lion d'or - au lit on d ort po zvu­ ku se moglo razumeti kao kod z latnog lava i - u krevetu se spava. Eduar Furnije1 nas obaveštava da je u Parizu Ulica Kraja sveta postojala još u XVII veku. „То ime“, dodaje autor, „koje joj je došlo otuda što je dugo bila na samom obodu grada, bilo je prikazano kao rebus na oznaci neke krčme. Tu su bili predstavljeni koska {os), jarac {bouc), sova {duc) i svet.“ Pored simbola na grbovima naslednog plemstva otkri­ vamo i druge, koji se samo izgovaraju i svedoče o položaju uvažene ličnosti. Fransoa Miron, pariški gradonačelnik 1604, tako je nosio „dva lica u okruglom ogledalu {miroir rond - M irorif. Neki skorojević iste vrste, nadstojnik ma­ nastira Svetog Vartolomeja u Fondonu, prior Bolton - koji je taj položaj zauzimao od 1532. do 1539. - tražio je da se izvaja njegov grb na izbačenoj trifori, s koje je nadgledao verske obrede svojih monaha. Tu se vidi strela {bolt) koja probija burence {turi), i otuda, dakle, Bolton (slika VI). U Z agonetkam a ulica Pariza, Eduar Furnije, koga smo maločas naveli, pošto nas je uveo u čarke Fuja XIV i Fuvoa, dok je građen Dom Invalida, zato što je ovaj poto­ nji hteo da stavi svoj ,,grb“ pored kraljevskog i povredio monarhovu suprotnu zapovest, kaže nam da je Fuvoa „preduzeo mere da na drugi način na Invalidima ostavi spomen na nepomerljiv i rečit način. Uđite u počasni ol­ tar u Domu, pogledajte mansarde koje oivičavaju fasade četvorougaonog spomenika; kad dođete do pete od onih poredanih na vrhu istočnog traveja kraj crkve, dobro po­ gledajte. Tu su ornamenti sasvim naročiti. Naći ćete vuka izvajanog do polovine tela; šape mu vire kroz okrugao prozorčić; glava je dopola skrivena ispod palmove gra­ ne, a pogled uprt u pločnik u dvorištu. Tu se nalazi, u to*i 1

Edouard Fournier, E nigm es des rues d e Paris, Paris, E. Dentu, 1860. {„Os, bouc, duc, m on de“ jednako zvuči kada se pročita kao i „Au bout du monde", što je naziv ulice na francuskom. P rev .)

87

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

uopšte ne treba da sumnjate, monumentalan kalambur, onakav kakvi su često pravljeni za grbove koji govore, i u kamenom kalamburu nalazi se osveta, zadovoljenje taštog ministra. Taj vuk gleda, taj vuk vidi {loup v o it - Luvoa): to je njegov amblem! Da u to ne bismo posumnjali, tražio je da se na mansardi odmah pored, s desne strane, ukleše bure s barutom koje eksplodira, simbol rata koji je odrešito vodio; na mansardi s leve strane, perjanica od noje­ vog perja, atribut visokog i moćnog gospodstva, kakvo je smatrao da je njegovo; a na još dve mansarde na istom traveju, sova i slepi miš, ptica koja bdi, što je njegova veli­ ka vrlina. Kolber, čije je bogatstvo bilo istog porekla kao i Luvoaovo, i koji nije ništa manje tašto uobražavao da je plemić, za amblem je uzeo otrovnicu {coluber), kao što je Luvoa izabrao vuka.“ Sklonost ka rebusima, poslednji odjek svetog jezika, danas je veoma oslabila. Ne neguje se više, i jedva da uop­ šte zanima učenike današnjeg pokolenja. Pošto je prestao da nauci o grbovima pruža sredstvo da tumači zagonetke, rebus je izgubio ezoterijsku vrednost koju je nekada imao. Danas ga nalazimo skrivenog na poslednjim stranicama magazina, gde je - kao način da se provede vreme - nje­ gova uloga ograničena na iskazivanje neke poslovice u sli­ kama. Jedva s vremena na vreme primetimo neku pravil­ nu primenu te propale umetnosti, sada često usmerene na oglašavanje. Tako je neko veliko moderno preduzeće koje se bavi proizvodnjom šivaćih mašina za reklamu uzelo ve­ oma poznatu sliku. Na njoj je predstavljena žena koja radi za mašinom, u središtu veličanstvenog S. Jasno se vidi daje to inicijal proizvođača, mada je rebus jasan i nedvosmislen: ova žena šije u trudnoći, što je aluzija na lakoću s kojom se rukuje mehanizmom. Vreme, koje ruši i guta ljudska delà, nije poštedelo ni stari hermetički jezik. Ravnodušnost, neznanje i zaborav dovršili su razorno delovanje vekova. Ipak ne bismo mogli 88

HERM ETIČKA KABALA

tvrditi daje potpuno izgubljen; nekoliko posvećenika čuva njegova pravila, zna da izvuče korist iz mogućnosti koje on nudi u prenošenju tajnih istina ili ga koristi kao mnemonički ključ u poučavanju. Godine 1843, regruti 46. pešadijskogpuka u pariškom garnizonu svake nedelje su, dok su prolazili kroz dvorište kasarne Luj-Filip, mogli da sretnu nimalo običnog profeso­ ra. Prema nekom očevicu - neki naš rođak, u to vreme pod­ oficir koji je istrajno odlazio na njegove časove - bio je to još mlad čovek, ali nemarnog izgleda, s dugom kosom koja mu je u kovrdžama padala na ramena, čija je fizionomija, veoma izražajna, nosila otisak izvanredne inteligencije. On je uveče zainteresovanim vojnicima predavao istoriju Fran­ cuske, za skromnu naknadu, i koristio je metod za koji je tvrdio daje poznat od najdavnije starine. U stvari, taj kurs, tako zavodljiv za slušaoce, bio je zasnovan na tradicional­ nojfonetsk oj kabali 1. Nekoliko primera, izabranih među onima koje smo zapamtili, pružiće kratak prikaz postupka. Posle kratkog uvoda o desetak konvencionalnih zna­ kova oblikom i rasporedom namenjenih da se pronađu svi istorijski datumi, profesor je na crnoj tabli nacrtao sasvim pojednostavljen grafikon. Ta slika, koja se lako urezivala u pamćenje, bila je neka vrsta potpunog simbola proučavane vladavine. Prvi od tih crteža prikazivao je lik na vrhu kule s bakljom u ruci. Na vodoravnoj liniji, koja predstavlja tlo, nalazila su se tri predmeta jedan pored drugog: stolica, episkopski štap, tanjir. Objašnjenje sheme bilo je jednostavno. Ono što čo­ vek drži u ruci služi kao svetionik: phare à m ain , Faraman 12. 1

Reč kabala je izobličena grčka reč карјЗаи, onaj ko g o v o r i nerazum ljivo ili g o v o r i varvarskim jezikom .

2

Ovde nalazimo apsolutno poistovećenje figuracije i smisla s kabalom izraženom na gravirama u nekim starim delima, naročito s P olifilovim snom. Car Solomon je tu uvek predstavljen

89

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Kula na kojoj stoji označava brojku 1: Faramon je bio, kažu, p rvi kralj Francuske. Na kraju, stolica je hijeroglif brojke 4, episkopski štap, brojke 2, tanjir, znak za nulu, što sve daje broj 420, što je navodna godina ustoličenja legen­ darnog suverena. Klodovik, nismo to znali, bio je jedan od onakve nestašne dece s kojom se ne može izići na kraj dok se ne upotrebi čvrsta ruka. Nemiran, nasilan, spreman da se potuče, da sve porazbija, samo je sanjao o kavzi. Njegovi dobri roditelji, zato da bi ga savladali, a i iz opreza, pritegli su ga zavrtnjima za stolicu. Ceo dvor je znao da je on zatočen zavrtnjima, clos à vis, to jest C lovis - Klo­ dovik. Stolica i dva lovačka roga na zemlji ispisivali su datum 466. Lotar, trome prirode, šetao je svoju melanholiju po li­ vadi opasanoj zidinama. Nesrećnik se tako našao zatvoren na zemlji: clos terre, to jest Clotaire , Lotar. FFilperik - više ne znamo zašto - batrgao se u tiganju, kao kakav smuđ, i urlao dok nije ostao bez daha: pogiboh ovde - J'y p éris ! - i otuda Hilperik. Dagobert je svoju nimalo miroljubivu spoljašnjost pozajmio od ratnika, mašući bodežom {dague) i odeven u pancir-košulju {haubert). kao ruka koja drži grančicu vrbe: saule à m ain , Solomon. Tako treba analizirati i izreke i govor Pantagruela i Gargantue ako želimo da znamo šta je sve „zatureno*1u delu moćnog posvećenika kakav je bio Rable. {Hypnerotomacbia Poliphili, naslov koji bismo mogli prevesti kao P olifilova ljubavna borba u snu ili, skraćeno, P olifd ov san , pripisuje se italijanskom dominikancu po imenu Frančesko Kolona. Knjiga je napisana 1467, a čuveni venecijanski štampar Aldo Stariji štampao ju je decembra 1499, sa izvanrednim drvorezima. H ypnerotom acbia Poliphili je misteriozna alegorija u kojoj Polifilo traga za svojom ljubavlju Polijom lutajući kroz himerične predele, i na kraju se susreće s njom kraj Venerinog izvora. Smatra se za jednu od najlepših i najneobičnijih renesansnih knjiga. Imala je ogromnog uticaja, naročito u Italiji i Francuskoj, kako u književnosti tako i u arhitekturi. Previ)

90

VII Lizije - Z a m a k Sa l am an d r a - XVI v e k . Čovek sa čvornovatim štapom na zidnom stupcu.

HERMETIČKA KABALA

Sveti Luj - ko bi to pomislio? - veoma je voleo blista­ vi sjaj tek iskovanih zlatnika; slobodno vreme provodio je topeći stare lujeve i pravio n ove {neufs - što znači i devet) - Luj IX. Kad je reč o malom kaplaru - veličina i dekadencija - on na svom grbu nije morao da upotrebi nikakvu lič­ nost. Sto prekriven čaršavom {nappe) i naročito, prosti ze­ mljani lonac ( poêlon ) bili su dovoljni da bi ga prepoznali: Napokon. Ovo su kalamburi, igre recima vezane za rebuse ili ne, koje su služile posvećenicima kao posrednici u verbalnim zabavama. Na ahromatskim slikama, anagrami se koristeda prikriju ličnost autora, ili da sakriju naslov ili misao vo­ dilju koju treba skloniti od profanih očiju. To je posebno slučaj s jednom vrlo čudnom knjižicom, tako vesto zatvo­ renom da nije mogućno znati šta je njen predmet. Pripi­ suje se Tifenju de la Rosu, i nosi čudnovat naslov A milec ou la gra in e d ’hom m es , Amilek ili zrno lju di1. To je spoj anagrama i kalambura. Treba čitati A lcmie ou la crèm e d ’A um , Alkmija ili skorup Auma. Novoposvećeni će sazna­ ti da je to u stvari rasprava o alhemiji, zato što se u XIII veku pisalo alkimie, alkemie, alkmie-, da se onaj deo nauke koji autor otkriva odnosi na izvlačenje duha zatvorenog u prvu materiju, ili filosofsku devicu, koja nosi isti znak kao i nebeska Devica, monogram AUM; da, konačno, to izvla­ čenje treba da se obavi postupkom sličnim onom kojim se skorup odvaja od mleka, o čemu, uostalom, uče i Vasilije Valentin, i Tolije, i Filaletej, i ličnosti iz Liber Mutus. Kad s naslova skinemo veo kojim je pokriven, vidimo koliko je on sugestivan, zato što najavljuje širenje tajnog načina na koji se dobija taj skorup od mleka device, koji je malo tragalaca imalo sreće da dobije. Tifenj de la Roš, bezmalo nepoznat, bio je, međutim, jedan od najučenijih Adepta 1

Ovo deice in-16, vrlo lepo napisano, ne nosi ni mesto izdanja ni ime autora, a objavljeno je oko 1753.

93

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

XVIII veka. U drugoj raspravi, naslovljenoj Gifantija (što je anagram imena Tifenj), on savršeno opisuje fotografski postupak i pokazuje da je bio upoznat s hemijskim zahva­ tima vezanim za razvijanje i fiksiranje slike, ceo vek pre otkrića koja su napravili Dager i Nijes de San-Viktoar. Među anagramima namenjenim tome da prikriju imena autora, ukazaćemo na Limožona de Sen-Didijea: D ives sicut ardens, to jest Sanctus D idiereus, a krilatica Predsednika Despanjea: Spes m ea est in agno. Drugi filosofi radije su sebi davali kabalističke pseudonime koji se neposrednije odnose na nauku kojom se bave. Vasilije Va­ lentin spaja grčko Bacnkeüç, kralj, s latinskim Valens, mo­ ćan, kako bi ukazao na iznenađujuću moć kamena mu­ drosti. Irinej Filaletej pojavljuje se u spoju tri grčke reći: Eipvjvaïoç, miroljubivi, OiXoç, prijatelj, i алујбаа, istina; Filaletej se tako prikazuje kao m iroljubivi prijatelj istine. Gras potpisuje svoja delà imenom H ortulanus, što znači vrtlar - morskih vrtova, potrudio se da naglasi. Ferari je monah kovač (ferrarius) koji radi s metalima. Musa, uče­ nik Halida, jeste Mücrrvjç, Posvećeni, dok je njegov učitelj - učitelj svih nas - toplota koja se oslobađa iz atanora (lat. calidus, vreo), A li ukazuje na so, na grčkom àkç, а Ovidijeve M etam orfoze su u stvari preobražaji filosofskog ja­ jeta (ovum, ovi). Arhelaj je pre naslov delà nego ime au­ tora; to znači načelo kamena, od grčkog Ap^r], načelo, i kaoç, kamen. Marsel Palingen kombinuje Marsa, gvožđe, rjkioç, sunce i Palingenezu, preporađanje, kako bi nazna­ čio da je izvršio obnovu sunca, ili zlata, pomoću gvožđa. Žan Oštri, Gracijan, Stefan dele vetrove (austri), milost (gratia) i krunu (Хтгф«^оrah Betiheru, ali je i kasnije učinio isti poklon drugoj osobi, Smolcu de Dirbahu, poljskom pukovniku. Poput nemačkog apotekara, i Smole je uspeo da napravi izvesnu količinu zlata, mada se posle te transmutacije potom o njemu više ništa nije čulo. Izvesni Baron de Kre takođe je dobio prah na poklon od Laskarisa, i imao uspeha kao i drugi. Laskaris je svoj prah za transmutaciju poklanjao i drugima, kao što je Domeniko Manuel, sin napuljskog masona. Manuel je zatim lutao Spanijom, Belgijom i Austrijom obavljajući alhemičarske zahvate i stičući bogatstvo. Ubrzo je sebe prozvao kont Gaetano, pa onda kont di Ruđero, ponekad tvrdeći da je pruski generalmajor. U Berlinu je ponudio da napravi zlato u prisustvu

173

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

plamenocrvene boje. Međutim, Laskaris je Domeniku Manuelu (Gaetanu) dao prah sličan vermiljonu. I onaj koji je dao Gustenfover takođe je bio jarkocrven. Uzorak koji je Laskaris dao Dirbahu pod mikroskopom je ispitao savetnik Dipel, i ispostavilo se da je sastavljen od mnoštva sićušnih zrnaca ili kristala crvene ili narandžaste boje; taj kamen imao je jednaku moć i u približno šest stotina puta manjoj količini. Jan-Baptist van Helmont, pričajući o ogledu koji je 1618. godine izveo u svojoj laboratoriji u Vilvordeu kraj Brisela, piše: „Više puta sam video i dodirnuo kamen mu­ drosti; u prahu je bio boje šafrana, ali je bio težak i sjajan poput smrvljenog stakla.“ Taj proizvod, od kojeg četvrt grena (13 miligrama 25) daje osam unci zlata (244 grama 72) pokazivao je da ima ogromnu energiju: oko 18 470 mernih jedinica. Povodom tinktura, a to su tečnosti dobijene rastvaranjem masnih metalnih ekstrakta, imamo izveštaj Gudvina Hermana Brauna, iz Osnabrika, koji je 1701. godine transmutovao uz pomoć tinkture koja je izgledala kao ulje, „vrlo tečno, smeđe boje“. Slavni hemičar Henkel1, po Valentiniju, pripoveda sledeću anegdotu: „Jednog dana je kod nekog čuvenog frankfurtskog apotekara po imenu Salvedel došao neki stranac sa smeđom tinkturom koja je mirisala maltene kao ulje od jelenjeg roga2; sa četiri kapi te tinkture pretvorio je četvrt unce olova u sedam i po grena zlata od 23 karata. Taj čovek dao je apotekaru nekoliko

1 2

kralja, ali nije uspeo, pa ga je kralj obesio kao šarlatana. To je bilo 1709, a iste godine, po predanju, Laskaris lično uspešno je obavio transmutaciju pred nemačkim političarom po imenu Libkneht iz Virtemberga. Nikad se više ništa nije čulo o ovom tajanstvenom alhemičaru, a njegovoj velikodušnosti nije bilo ravne u celoj istoriji hermetičke filosofije. Prev. J.-F. Henckel, Flora Saturnisans. Paris, J. T. Hérissant, 1760, gl.V III, str. 158. To je miris karakterističan za uretan amonijaka.

174 I

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

kapi tinkture, koju je ovaj upotrebio, i zatim dobio isto onakvo zlato, što ga čuva kao uspomenu na onog čoveka, u bočici u kojoj se tinktura nalazila i gde se još mogu videti njeni tragovi. Ja sam tu bočicu držao u rukama i o tome mogu posvedočiti pred celim svetom." Ne osporavajući verodostojnost ove dve poslednje či­ njenice, ipak odbijamo da ih stavimo u rang transmutacija koje su izvedene uz pomoć kamena mudrosti u naročitom stanju praha za projekciju. Tu se nalaze sve tinkture. Nji­ hovo podvrgavanje određenom metalu, njihova ograničena moć, specifična svojstva koja pokazuju, navode nas da ih smatramo za obične metalne proizvode, ekstrakte prostih metala dobijene određenim postupcima zvanim mali po­ sebni, koji potiču od spagirije a ne od alhemije. Osim toga, pošto su to tinkture metala, one mogu samo prodirati u metale koji su služili kao osnova u njihovom pripravljanju. Ostavimo po strani te postupke i te tinkture. Ono što je pre svega važno jeste zapamtiti da nam se kamen mudro­ sti daje u obliku kristalnog tela, prozirnog, crvenog kad je u masi, žutog kad se izmrvi, gustog i vrlo lako topljivog, mada postojanog na svakoj temperaturi, sa svojstvima koja čine da deluje nagrizajuće, zapaljivo, da se ne može redukovati niti izlagati kalcinaciji. Dodajmo da se rastvara u rastopljenom staklu, ali odmah isparava ako se projektuje u rastopljeni metal. Eto, tu su u jednom predmetu objedinjena fizičkohemijska svojstva koja ga na naročit način udaljavaju od metalne prirode i čine da njegovo poreklo bude veoma neja­ sno. Malo razmišljanja izvući će nas iz nedoumice. Majstori Umetnosti poučavaju nas da je cilj njihovog rada trojak. Pre svega žele da stvore Univerzalni lek, ili kamen mudrosti u pravom smislu reči. Kada ga dobiju u obliku soli, umnože­ nog ili ne, može se koristiti samo za lečenje bolesti kod ljudi, očuvanje zdravlja i rast biljaka. Rastopljiv je u svakoj špiritusnoj tečnosti, i taj rastvor dobija ime Pitko zlato (mada ne sadrži ni atom zlata) zato što dobija veličanstvenu žutu boju. Zbog lekovite vrednosti i raznovrsnosti terapeutskih upotre­ ba to je dragoceno pomoćno sredstvo u nezi kod teških i

175

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

neizlečivih bolesti. Uopšte ne deluje na metale, osim na zla­ to i srebro, za koje se vezuje i obdaruje ih svojim svojstvima, ali potom uopšte nije upotrebljivo za transmutaciju. Međutim, ako se prekorači ograničeni broj umnožava­ nja, menja oblik, i umesto da, kada se ohladi, ponovo pređe u čvrsto kristalno stanje, ostaje tečno poput žive i uopšte se ne zgrušava. U tami blista blagim crvenim i fosforescentnim sjajem čiji je blesak slabiji od obične noćne svetiljke. Univerzalni lek postao je Neugasla svetlost, proizvod koji šija iz večnih svetiljki, za koje su neki autori govorili da su ih pronalazili u drevnim grobnicama. Ovako blistav i te­ čan, kamen mudrosti, po našem mišljenju, ne može dati ništa više; čini nam se da bi bilo opasno ako bismo hteli da pojačamo njegovo vatreno svojstvo; najmanje od čega bi­ smo mogli strahovati jeste da će ispariti, i da ćemo tako iz­ gubiti korist od velikog posla. Na kraju, ako fermentišemo Univerzalni lek, u tvrdom stanju, s veoma čistim zlatom ili srebrom, pomoću neposrednog stapanja, dobićemo Prah za projekciju, treći oblik kamena. To je prozirna masa, cr­ vena ili bela u zavisnosti od izabranog metala, koja se može mrviti u prah, a koristi se samo za transmutaciju metala. Usmerena na carstvo minerala i predodređena njime, ne­ upotrebljiva je u druga dva carstva i nema dejstva na njih. Prethodna razmatranja jasno nam pokazuju da kamen mudrosti ili Univerzalni lek, uprkos neospornom metalnom poreklu, nije načinjen samo od metalne tvari. Da je druga­ čije, i kada bi morao da se pravi samo od metala, ostao bi podređen uslovima koji upravljaju mineralnom prirodom, te ne bi bilo nikakve potrebe za fermentisanjem da bi se izvela transmutacija. S druge strane, temeljni aksiom koji poučava da tela nemaju nikakvog dejstva na druga tela bio bi pogre­ šan i paradoksan. Posvetite vremena i truda izvođenju ogle­ da, i uvidećete da metali ne deluju na druge metale. Bilo da su dovedeni u stanje soli ili pepela, stakla ili koloida, tokom opita oni uvek čuvaju svoju prirodu i prilikom redukcije se razdvajaju bez gubitka svojih specifičnih svojstava.

176

X III L e M an - K uća A dama i Ev e . Bareljef iz X V I veka.

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

Samo metalni duhovi imaju povlasticu da menjaju i denaturišu metalna tela. Ona su pravi pokretači svih telesnih preobražaja koji se mogu uočiti. Ali, tim duhovima, postojanim, krajnje tananim i isparljivim, potreban je neki sprovodnik, neki omotač kadar da ih zadrži; da tvar bude vrlo čista - kako bi duh mogao ostati u njoj - i vrlo po­ stojana, kako ne bi ispario; mora ostati topljiva, kako bi se olakšao ulazak; neophodno je obezbediti potpunu ot­ pornost na agense redukcije, te lako shvatamo da tu tvar ne možemo tražiti samo u kategoriji metala. Zato Vasilije Valentin preporučuje da se duh uzima iz korena metala, a Bernar Trevizanac brani da se u gradnji tela koriste meta­ li, minerali i njihove soli. Razlog je jednostavan i sam se nameće. Kada bi kamen bio sastavljen od metalnog tela i duha vezanog za to telo, ovaj drugi bi delovao na to telo zato što su iste vrste, i celina bi dobila karakterističan oblik metala. U tom slučaju bi se moglo dobiti zlato ili srebro, ili neki nepoznat metal, i ništa više. To je ono što su alhemičari oduvek radili, zato što nisu znali za univerzalnost i suštinu agensa za kojim su tragali. Međutim, ono što mi tražimo, zajedno sa svim filosofima, nije sjedinjenje nekog metalnog tela i metalnog duha, nego kodenzovanje, sku­ pljanje tog duha u koherentan omotač, koji će biti izdržljiv i teško topljiv, kadar da ga zaogrne, da natopi sve njegove delove i da mu obezbedi delotvornu zaštitu. Za tu sabranu dušu, i špiritus, duh ili vatru, sažetu i zgrušanu u najčisti­ joj, najotpornijoj i najsavršenijoj od svih tvari na zemlji, kažemo daje naš kamen. I možemo potvrditi da svaki po­ duhvat koji ne bude imao taj duh kao vodič i tu tvar kao osnovu nikad neće dovesti do cilja koji smo sebi postavili.IV IV Na prvom spratu malog zamka u Lizijeu, isklesan na levom stupcu na pročelju, čovek primitivnog izgleda podiže i kao da želi da odnese pozamašan čvornovati štap (slika VII).

179

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Ovaj simbol, koji deluje prilično nejasno, skriva, me­ đutim, najvažniju među izvedenim tajnama. Čak bismo re­ kli da, iz nepoznavanja te tačke učenja - kao i zbog toga što su preterano doslovno sledili učenje starih autora - mnoš­ tvo dobrih majstora nije moglo da ubere plod svog rada. I koliko se istraživača, koji imaju više oduševljenja nego pronicljivosti, i danas sudara s kamenom spoticanja poseb­ nih rasuđivanja! Pazimo da ne idemo predaleko s ljudskom logikom, koja je tako često protivna jednostavnosti priro­ de. Kada bismo umeli naivno da gledamo na posledice koje priroda ostavlja oko nas; kada bismo se zadovoljili time da samo proveravamo rezultate postignute prilikom korišćenja istih sredstava; ako bismo suštinski podredili potragu za tajnom uzroka, za objašnjenjem te tajne onim što je verovatno, mogućno ili hipotetično, bilo bi otkriveno mnoš­ tvo istina za kojima se još traga. Nemojte, dakle, dozvolja­ vati da se u vaša posmatranja umeša ono za šta mislite da znate, jer ćete biti navedeni da zaključite daje bolje bilo da ništa niste naučili, nego da treba od svega da se odučavate. Ovi saveti su možda suvišni zato što u sprovođenju tra­ že upornu volju za kakvu osrednji nisu kadri. Znamo koliko je skupo zameniti diplome, pečate i pergamente za smerni ogrtač filosofa. Sami smo u svojoj dvadeset četvrtoj godini morali ispiti taj pehar gorkog napitka. Morali, srca namuče­ nog, posramljenog zbog grešaka iz mladosti, priznati svoje neznanje i kao skroman novoposvećenik, odgonetati drugu nauku u klupama neke druge škole. Takođe, radi onih koji imaju hrabrosti da sve zaborave, potrudili smo se da prouči­ mo simbol i da sa njega skinemo ezoterijski veo. Čvornovati štap koji je dohvatio ovaj umetnik iz ne­ kog drugog doba izgleda kao da treba da posluži samo njegovom marljivom duhu. A ipak, to je upravo naše suvo drvo, ono isto koje je imalo čast da svoje ime da jednoj od najstarijih ulica u Parizu, nakon što je dugo stajalo najed­ nom glasovitom grbu. Eduar Furnije1nas obaveštavadaje, 1

Edouard Fournier, Enigmes des rues de Paris. Paris, E. Dentu, 1860.

180

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

po Sovalovim1 recima (tom I, str. 109), taj grb bio vidljiv još 1660. godine. On je prolazniku ukazivao na „gostioni­ cu o kojoj je govorio Monserle“ (tom I, gl. C LX X V II), i bio je dobro izabran za takvu kuću, koja je od 1300. godi­ ne služila kao konak hodočasnicima u Svetu Zemlju. Suvo drvo bio je suvenir iz Palestine: bilo je to drvo zasađeno u blizini Hebrona, koje je, pošto je od početka sveta bilo „zeleno i olistalo", izgubilo lišće onoga dana kada je Naš Gospod umro na krstu, i osušilo se, „ali zato da bi pono­ vo ozelenelo kada neki gospodar, vladar sa Zapada, osvoji obećanu zemlju uz pomoć hrišćana i kada bude zapovedio da se održi bogosluženje pod tim suvim drvetom"123. To osušeno drvo koje se diže iz gole stene vidi se predstavljeno na poslednjoj slici Grnčarske umetnostP, ali je predstavljeno prekriveno lišćem i plodovima s trakom na kojoj stoji krilatica: Sic in sterili. To drvo nalazimo isklesano i na lepim vratima katedrale u Limožu, kao i na četvorolistu na soklu katedrale u Amijenu. Takođe, dva odlomka tog odsečenog debla sveštenik od 1

2 3

Anri Soval (1623-1676) francuski istoričar. Najveći deo života posvetio je istraživanju arhiva svog rodnog grada, Pariza. Godine 1656. dobio je dozvolu za štampanje knjige Stari i moderni Pariz. Međutim, knjiga je do njegove smrti ostala samo u rukopisu. Objavljena je mnogo kasnije, pod naslovom Istorija i istraživanje starina grada Pariza, 1724. godine. Prev. Le Livre de Messire Guill. De Mandeville. Nacionalna biblio­ teka, rukopis 8392, fol. 157. Les Trois Libvres de l ’A rt du Potier, du Cavalier Cyprian Piccolopassi, translatés par Claudius Popelyn, Parisien. Paris, Librarie Internationale, 1861. (Tekst o grnčariji, u kojem se raspravlja o tehnikama, oblicima, materijalima, bojama itd., uključujući i rasprave o alhemičarskim tehnikama. Priređivač ovog izdanja kaže: „Prevodilac ovog delà nosi naše ime. Dobro smo pazili da sačuvamo njegov stari jezik, koji se italijanskom tekstu prilagođava s tačnošću koju moderni francuski jezik nikad ne bi mogao da dostigne.11Slike u knjizi su, po priređivaču, reprodukcije onih iz originalnog izdanja iz 1560. koje je ostalo nepoznato. Prev)

181

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

kamena digao je iznad školjke koja služi kao škropionica u bretonskoj crkvi u Gimiliou (Finister). Konačno, suvo drvo nalazimo na izvesnom broju laičkih građevina iz X V veka. U Avinjonu se nalazi iznad vrata s korpastim lukom na starom kolegijumu u Ruru; u Kaoru, služi kao okvir za dva prozora (kuća Verdije, Ulica bedema), kao i na sporednim vratima na kolegijumu Pelegri u istom gradu (slika XI). To je hijeroglif koji su filosofi prihvatili kako bi izrazi­ li inerciju metala, zapravo, ono naročito stanje u koje ljud­ ska radinost dovodi redukovane i topljene metale. Hermetička ezoterija pokazuje, u stvari, da metalna tela ostaju živa i obdarena vegetativnom moči ako su mineralizovana u svom ležištu. Tu su vezana za specifični agens, ili duh minerala, koji mu obezbeđuje život, ishranu i razvitak do one tačke koju traži priroda, gde tada dobijaju izgled i svoj­ stva rodnog srebra i zlata. Kad stignu do tog cilja, agens se odvaja od tela, koje prestaje da živi, ostaje postojano i više nije podložno preobražajima. Cak i ako bi nekoliko vekova ostao na zemlji, ne bi mogao sam od sebe da promeni svoje stanje ni da napusti odlike po kojima se metal razlikuje od mineralnog agregata. Ali, za to je potrebno da se sve ovako jednostavno de­ šava u metalonosnim ležištima. Izloženi promenljivosti u ovom prolaznom svetu, razvoj mnogih minerala prekida se pod dejstvom dubokih uzroka - iscrpljenost hranljivih či­ nilaca, slab dotok kristala, nedovoljan pritisak, toplota, itd. - ili spoljašnjih - rasedanje tla, prilivanje vode, otvaranje rudnika. Tada metali otvrdnjavaju i ostaju mineralizovani, čuvaju stečena svojstva, i ne mogu da prevaziđu stepen evolucije do kojeg su stigli. Drugi, mlađi, koji još čekaju na agens koji će im obezbediti tvrdoću i čvrstinu, ostaju u tečnom stanju i uopšte ne mogu da se zgrušavaju. Takav je slučaj sa živom, koju često nalazimo u rodnom stanju, ili mineralizovanu sumporom (cinabarit ili rumenica), ili na otvorenom rudokopu, zapravo, izvan mesta porekla.

182

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

U tom rodnom obliku, i bez metalurške obrade, metali su jednako neosetljivi kao i oni čiji su minerali prošli kroz zagrevanje i topljenje. Kao ni ovi poslednji, ni oni prvi ne­ maju sopstveni životni agens. Mudraci nam kažu da su oni mrtvi, bar prividno, zato što u njihovoj tvrdoj kristalisanoj masi ne možemo da pokrenemo latentni, potencijalni život skriven duboko u njihovom biću. To su suva drveta, mada još čuvaju ostatak vlage, ona koja više neće olistati, ni procvetati, ni roditi, a naročito, neće dati seme. Dakle, ima mnogo razloga zbog kojih izvesni autori uveravaju da zlato i živa ne mogu, ni potpuno ni delimično, učestvovati u izradi Delà. Zlato, kažu oni, zato što njegov agens nije izdvojen kada je ono dovršeno, a živa, zato što agens uopšte nije ni bio uveden. Drugi filosofi ipak tvrde da zlato, iako je jalovo u čvrstom obliku, može ponovo dobiti izgubljenu vitalnost i nastaviti evoluciju pod uslovom da umemo da ga „vratimo u prvu materi­ ju*, ali ta pouka je dvosmislena i treba dobro paziti da je ne uzimamo u vulgarnom smislu. Zastanimo na trenutak na ovoj spornoj tački i nikako ne gubimo iz vida moguć­ nost prirode: to je jedini način da prepoznamo svoj put u ovom krivudavom lavirintu. Većina hermetičara misli da termin reinkrudovanje treba razumeti kao povratak me­ tala u prvobitno stanje; oslanjaju se na značenje same reći, koja označava vraćanje u sirovo stanje, retrogradiranje. To shvatanje je pogrešno. I prirodi nije mogućno, a kamoli Umetnosti, da poništi dejstvo vekovnog rada. Ono što je stečeno ostaje stečeno. Zato stari majstori tvrde da je lak­ še napraviti zlato nego uništiti ga. Niko neće moći da se pohvali da je pečenom mesu ili kuvanom povrću vratio izgled i svojstva koja su imali pre nego što su bili izlože­ ni vatri. I ovde su analogija i mogućnost prirode najbolji i najsigurniji vodiči. Naime, na svetu ne postoji nijedan primer regresije. Drugi tragaoci misle da je dovoljno potopiti metal u prvobitnu živinu, merkurovsku supstancu koja ga stvara

183

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

kroz lagano sazrevanje i postupno zgrušavanje.Takvo razmišljanje više je privlačno nego istinito. Čak i ako pretpostavimo da poznaju prvu materiju i da znaju gde treba da je nađu - a to ne znaju ni najveći učitelji - na kraju bi mogli samo da dobiju veću količinu zlata od one koju su upotrebili, a ne novo telo čija bi snaga bila veća od snage plemenitog metala. Tako shvaćen zahvat svodi se na mešanje istog tela uzetog u dva različita evolutivna stanja, tečnom i čvrstom. Ako malo razmislimo, lako ćemo shvatiti da takav poduhvat ne može dovesti do cilja. On, štaviše, formalno stoji u opoziciji prema filosofskom aksiomu koji smo često iskazivali: tela uošte ne mogu da deluju na tela; samo su duhovi delatni i imaju uticaja. Dakle, treba da razumemo da izraz vratiti zlato u njegovu prvu materiju govori o oživljavanju metala koje se ostvaruje kroz upotrebu onog iivototvornog agensa o kojem smo govorili. To je onaj duh koji je izišao iz tela za vreme ispoljavanja na fizičkom planu: to je duša metala, ili ona prva materija koju nikako nismo hteli drugačije da nazovemo, i koja stanuje u okrilju neokaljane Device. Oživljavanje zlata, simbolično ulivanje života u suvo drvo, ili uskrsavanje mrtvaca, alegorično nam prikazuje tekst izvesnog arapskog autora. Taj autor, po imenu Keseus1, koji se veoma trudi - kaže nam Brine12u svojim beleškama 1

2

Prema rukopisu zatečenom u biblioteci uglednog orijentaliste Jakoba Golijusa iz Lajdena, Henri Sajk iz Bremena štampao je apokrifno Jevanđelje o Detinjstvu u Utrehtu 1697. godine. Sajk, koji će ubrzo postati profesor orijentalnih jezika na Univerzitetu u Kembridžu, proučavao je Kuran u Utrehtu s namerom da ga prevede, kada je počeo da radi na ovom kratkom apokrifnom delu. U beleškama spominje Kuran i daje opširne navode iz neobjavljenog delà izvesnog Keseusa, koga u predgovoru identifikuje kao Abu Muhameda Abdulah al-Kasabija. Verovatno je reč o Kisaiju, koji je napisao i jednu istoriju proroka. Prev. J. Brunet; Les Evangiles apocryphes traduits et annotés, Paris, 1863. Prev.

184

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

uz Jevanđelje o Detinjstvu1 - da skupi istočnjačke legen­ de o događajima o kojima pripovedaju Jevanđelja, ovako priča o okolnostima prilikom Marijinog porođaja: „Kad se približio trenutak porođaja, ona je usred noći izišla iz Zaharijeve kuće i zaputila se izvan Jerusalima. I videla je osušenu palmu-, i kad je Marija sela u podnožje tog drveta, ono je odmah procvetalo i prekrilo ga je lišće i zelenilo, i donelo je obilje plodova usled dejstva Božije moći. I Bog načini kraj njega izvor žive vode, i dok je Marija trpela po­ rođajne muke, čvrsto je rukama stezala palmu.“ Ne bismo se umeli bolje izraziti niti jasnije govoriti. V Na središnjem stupcu na prvom spratu vidimo grupu prilično zanimljivu za one koji vole simboliku i zanimaju se za nju. Iako je veoma oštećena i danas je osakaćena, po­ pucala i nagrizena vremenom, uprkos svemu, još možemo da razaznamo temu. To je lik koji nogama steže grifona čije su šape, s kandžama, jasno vidljive, kao i lavlji rep koji se nastavlja na trup, i već sami ti detalji dozvoljavaju da ga tačno identifikujemo. Čovek levom rukom steže čudovi­ šte blizu glave, a desnom zamahuje kao da će ga udariti (slika XII). 1

Jermensko Jevanđelje o Detinjstvu je apokrifno jevanđelje sačuvano na jermenskom jeziku. Rukopis je prvi put u celini objavljen 1828, u dve različite redakcije. Sačuvaniprepis iz 1824. godine urađen je sa starijeg rukopisa koji je kasnije uništen kao jeretički spis. Sastoji se od opširnijeg opisa događaja iz Isusovog detinjstva o kojima se pripoveda u drugim Jevanđeljima o Detinjstvu, sastavljenim od legendi iz jermenskih predanja. U njemu se posebno ističe ljudska strana Isusa monofizitskog porekla tipičnog za jermensko hriščanstvo. Na francuski ga je preveo parnasovac Katul Mendes u Parizu, 1894. Knjigu je ilustrovao švajcarski simbolista Švabe, koji se preselio u Pariz i prvi put izlagao na Salonu Ruže i Krsta 1892, gde je prikazao pripremne crteže za ovu knjigu. Prev.

185

I

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

U tom motivu prepoznajemo jedan od velikih am­ blema nauke, onaj koji pokriva pripremu prvih materija za Delo. Međutim, dok bitka zmaja i viteza ukazuje na prvi su­ sret, dvoboj mineralnih proizvoda koji nastoje da odbrane svoj ugroženi identitet, grifon označava ishod zahvata koji je, istina, prekriven velom mitova različitih izraza, ali ipak pokazuje sve odlike neusklađenosti, dubokog prirodnog neprijateljstva koje međusobno gaje supstance u dodiru. Iz borbe u koju se vitez, ili tajni sumpor, upušta s arsenikovim sumporom starog zm aja rađa se astralni kamen, beo, težak, blistav poput čistog srebra, koje se pojavljuje s pečatom, oznakom svoje plemenitosti, s kandžom/potpisom (griffe) koju u ezoterijski izraz prevodi grifon, koji je pouzdan znak jedinstva i mira između vatre i vode, izme­ đu vazduha i zemlje. Ipak, ne može se očekivati da se takvo dostojanstvo dostigne već posle prvog sprezanja. Naime, naš crni kamen, prekriven prnjama, umrljan je tolikom nečistoćom da je veoma teško da se potpuno očisti od nje. Zato je važno u više navrata ga izložiti levigaciji1 (to je ono što Nikola Flamel zove ispiranje12) kako bi se polako očistio od prljavštine, od raznorodnog blata koje se teško skida, i videti kako prilikom svakog ispiranja postaje sve sjajniji, uglačaniji i blistaviji. Posvećenici znaju da naša nauka, mada čisto prirodna i jednostavna, uopšte nije prosta; reči kojima se služimo, sledeći učitelje, iste su takve. Zato treba dobro voditi ra­ čuna, jer smo ih brižljivo birah, ne bismo li pokazali put i ukazali na baruštine koje ga potkopavaju, u nadi da ćemo tako prosvetliti proučavaoce i odvratiti slepe, pohlepne i nedostojne. Naučite, vi koji već znate, da su sva naša ispi­ ranja ognjena, da su sva naša pročišćenja u vatri, kroz vatru 1

2

Levigacija je mrvljenje čvrste mase u fini prah dok je u vlažnom stanju. Krupni komadi se talože na dno, a fine čestice isplivavaju na površinu tečnosti, iz koje se izdvajaju dekantacijom i filtriranjem. Prev. Ispiranje (laveure, lavure) jeste naziv za tehnološki postupak odvajanja srebra od pepela ili šljake s kojom je pomešano. Prev.

186

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

i s vatrom. Zato su neki autori ove zahvate opisivali pod hemijskim nazivom kalcinacija, zato što materija, ako se dugo izlaže dejstvu plamena, ovome predaje svoje nečiste i sagorljive delove. Znajte i to da naša stena - skrivena u liku zmaja - najpre ispušta taman, smrdljiv i otrovan talas, čiji je dim, gust i lako raspršiv, krajnje toksičan. Ta voda, čiji je simbol gavran, može se isprati i izbeleti samo pod dejstvom vatre. I to je ono što nam filosofi stavljaju do znanja kada, u svom zagonetnom stilu, umetniku preporučuju da mu odseče glavu. Kroz to ognjeno ispiranje voda napušta crnu boju i dobija belu. Gavran kojem je odsečena glava ispušta dušu i gubi perje. Tako je voda koja je često iznova izlagana vatri prinuđena da bolje brani svoja specifična svojstva, na­ puštajući ono što je suvišno. Voda se skuplja, zbija se ne bi li se oduprla tiranskom uticaju Vulkana; hrani se vatrom, koja joj pripaja čiste i homogene molekule i na kraju se zgrušava u gustu telesnu masu, tako zažarenu da plamen ne može daje zagreje više od toga. Radi vas smo, neznana braćo iz tajanstvenog sunčanog grada, odlučili da poučimo različitim uzastopnim načini­ ma pročišćenja. Bićete nam zahvalni, ubeđeni smo u to, što smo vam ukazali na hridi koje se kriju ispod površine hermetičkog mora, hridi o koje su se razbili mnogi neisku­ sni argonauti. Ako, dakle, želite da dođete u posedgrifona - a on je naš astralni kamen - tako što ćete ga iščupati iz njegovog arseničkog omotača, uzmite dva delà devičanske zemlje, našeg zm aja s kruljušti, i jedan deo ognjenog sre­ bra, a to je onaj srčani vitez naoružan kopljem i štitom. Âpvjç, silovitiji od Arijesa, mora biti u najmanjoj količini. Smrvite ga u prah i dodajte petnaesti deo ukupne količine te čiste, bele, veličanstvene soli, više puta isprane i kristalisane, koju nužno morate poznavati. Dobro izmešajte; za­ tim ga, uzimajući kao uzor bolno Stradanje Našega Gos­ poda, razapnite na krst pomoću tri gvozdena klina, tako da telo umre, pa onda uskrsne. Kada to učinite, isterajte iz leša najgrublje taloge; istucajte i sameljite kosti; sve to

187

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

mesite na blagoj vatri čeličnom šipkom. Zatim u tu mešavinu ubacite polovinu druge soli, izvađene iz rose koja oplođuje zemlju u mesecu maju, i dobićete telo bistrije od prethodnog. Tri puta ponovite isti postupak; doći ćete do rudnika naše žive, i popećete se uz prvi stepenik na lestvici mudraca. Kad je Isus uskrsnuo, trećeg dana posle smrti, svetlosni anđeo odeven u belo ostao je sam na pra­ znom grobu... Međutim, ako je i dovoljno poznavati tajnu supstancu koju predstavlja zmaj da bi se otkrio njen protivnik, ipak je neophodno spoznati sredstvo koje su koristili mudraci kako bi obuzdali i ublažili preterani žar kod ratobornih. U nedostatku neophodnog posrednika - čije simboličko tumačenje nikad nismo našli - neupućeni eksperimentator izložio bi se ozbiljnim opasnostima. Kao gledalac što s teskobom posmatra dramu koju je neoprezno izazvao, neće moći da upravlja njenim fazama niti da savlađuje njen bes. Izlivanje ognja, ponekad čak snažna eksplozija peći, bile bi tužne posledice njegove preterane smelosti. Zato, svesni svoje odgovornosti, usrdno molimo one koji ne poseduju ovu tajnu da se do tada uzdrže. Tako će izbeći ne­ prijatnu sudbinu kakva je zadesila zlosrećnog sveštenika iz avinjonske dijeceze koju ukratko opisuje sledeća beleška: „Opat Šapati verovao je da je pronašao kamen mudrosti, ali na njegovu nesreću, pošto se lonac razbio, metal ga je polio, zalepio mu se za lice, šake i mantiju; tako je istrčao na Bolničarsku ulicu, valjao se po jendecima kao đavo da gaje opseo, i bedno umro poput prokletnika. 1706.“ Kad u posudi začujete šum sličan šumu provrele vode - muklo krkljanje zemlje kojoj vatra čupa utrobu - budi­ te spremni za borbu, i sačuvajte hladnokrvnost. Videćete dim i plamenove, plave, zelene i ljubičaste, koji prate niz uzastopnih praskanja... Kad se ključanje stiša i ponovo se uspostavi mir, moći ćete da uživate u veličanstvenom prizoru. Iz mora vatre oblikuju se čvrsta ostrvca, isplivavaju, oživljavaju u laganim

188

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

pokretima, dobijaju i gube nebrojene žive boje; površi­ na se nadima, puca u središtu, skuplja ostrvca u majušne vulkane. Oni zatim nestaju kako bi ustupili mesto lepim prozirnim zelenim klikerima što se brzo vrte oko svoje ose, kotrljaju se, sudaraju i kao da se jure, sred raznobojnih pla­ menova i odsjaja u bojama duge u usijanom kupatilu. Opisujući mučno i tanano pripremanje našeg kamena, propustili smo da progovorimo o delotvornom doprinosu koji moraju doneti neki spoljašnji uplivi. Mogli bismo ostati na tome da ovim povodom navedemo reći Nikole Groparmija, Adepta iz X V veka, koga smo spominjali na početku stu­ dije, Silijanija1, filosofa iz X IX veka, ne zaobišavši ni Ciprijana Pikolopasija, italijanskog majstora grnčara, koji su deo svog nauka posvetili ispitivanju ovih uslova; međutim, njiho­ va delà nisu svima nadohvat. U svakom slučaju, kako bismo u mogućnoj meri udovoljili legitimnoj znatiželji tragalaca, reći ćemo da bez apsolutnog slaganja viših i nižih činilaca, naša tvar, lišena astralnih odlika, ne može biti ni od kakve koristi. Telo na kojem radimo je, pre nego što se započne rad na nje­ mu, više zemaljsko nego nebesko; Umetnost je ta koja mora, uz pomoć prirode, učiniti da ono postane više nebesko nego zemaljsko. Poznavanje pogodnog trenutka, vremena, mesta, godišnjeg doba, itd., neophodno nam je da bismo obezbedili uspeh ove tajne proizvodnje. Treba da znamo kako da pred­ vidimo čas kada će zvezde na nebu nepomičnih zvezda obli­ kovati najpovoljniji aspekt. One će se tada ogledati u onom 1

Silijani (Cyiliani), još jedan alhemičar o kojem se malo zna, napisao je delo Otkriveni Hermes (Hermes Dévoilé) 1831, a objavio ga godinu dana kasnije. Glavna zanimljivost njegovog delà jeste u tome što je ono uticalo na školu francuskih alhemičara koji su svoj rad zasnivali na njegovim pronalascima. Prvi među njima bio je Z. F. Tifero, koji je doneo iz Meksika komad zlata za koji je tvrdio da ga je napravio pomoću Umetnosti. Tifero je od 1847. do 1891. pokušavao da ubedi francuske naučnike da ozbiljno uzmu njegov rad, ali je samo uspeo da podstakne druge alhemičare. Žalio se da francusko sunce nije povoljno za rad kao ono meksičko. Prev.

189

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

božanskom ogledalu koje jeste naš kamen i ostaviće na nje­ mu svoj otisak. A zemaljska zvezda, skriveni plamen našeg Roždestva, biće dokazni znamen srećnog sjedinjenja neba i zemlje, ili, kao što piše Filaletej, „sjedinjenja viših odlika u ni­ žim stvarima”. Potvrdu ćete dobiti kada u srcu ognjene vode, ili zemaljskog neba, da upotrebimo izraz tipičan za Venceslava Lavinija iz Moravske, budete otkrili da je hermetičko sunce, središnje i blistavo, postalo vidljivo, očigledno i neporecivo. Uhvatite zrak sunca, kondenzujte ga u supstancijalnom obliku, nahranite tu otelovljenu duhovnu vatru elemen­ tarnom vatrom, i imaćete najveće blago na ovom svetu. Korisno je znati da borba, kratka ali žestoka, koju vode vitez - bez obzira na to da li mu je u hrišćanskoj tradiciji ime sveti Đorđe, sveti Mihajlo ili sveti Markel; Mars, Tezej, Jason, Herakle u antičkim mitovima - prestaje samo sa smrću dva zatočnika (u hermetici, to su orao i lav) i njiho­ vom uklapanju u novo telo čiji je alhemijski pečatgrifon. Podsećamo na to da u svim drevnim legendama iz Azije i Evrope uvek zmaj čuva blago. On bdi nad zlatnom jabukom Hesperida i čuva zlatno runo koje visi u Kolhidi. Zato je ne­ ophodno da ućutkamo to nasilno čudovište ako želimo da se zatim domognemo blaga koje ono čuva. Kineska legenda pripoveda kako je mudri alhemičar Hujumsin, koji je posle smr­ ti ubrajan među bogove, kada je ubio strašnog zmaja koji je harao zemljom, prikovao čudovište za stub. To je upravo ono što je Jason uradio u Arejevom gaju, i o čemu pripoveda Silijani u svojoj alegorijskoj priči Otkriveni Hermes. Istina, uvek sebi slična, iskazuje se uz pomoć takvih sredstava i izmišljaja. Kombinovanje dve početne tvari, jedne isparljive, dru­ ge postojane, daje treće, mešovito telo, koje predstavlja obeležje prvog stanja kamena mudrosti. To je, rekli smo, grifon, pola orao i pola lav, što je simbol koji odgovara Dionisovoj kotarici i ribi u hrišćanskoj ikonografiji. Ovaj detalj je va­ žan. Ako je korisno izazvati sudar i upravljati borbom, pri tom još treba otkriti sredstvo pomoću kojeg će biti uhvaćen onaj čisti, suštinski deo novostvorenog tela, jedinog koji će

190

X I V V i t r e (Ile Vilen). Kućna vrata, Ulica Notr-Dam (XV vek).

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

nam biti od koristi, a to je živa mudraca. Pesnici nam pričaju kako je Vulkan, kada je zatekao Marsa i Veneru u preljubi, požurio da ih okruži mrežom, kako ne bi umakli njegovoj osveti. Isto tako nas i učitelji savetuju da koristimo tananu mrežicu kako bismo proizvod hvatali kako se pojavljuje. Umetnik, metaforički, peca mističnu ribu i ostavlja vodu praznu, inertnu, bez duše: čovek u tom zahvatu, dakle, mora ubitigrifona. To je scena koju prikazuje naš bareljef. Ako tražimo tajno značenje vezano za grčku reč урггф, grifon, čiji je koren ypu7tôç, a to znači imati kukasti kljun, naći ćemo blisku reč, урТфо^, čija je asonanca još bliža na­ šem izgovoru. Naime, ypïcjjoç znači istovremeno zagonetka i mreža. Tako vidimo da basnoslovna životinja sadrži, u slici i u imenu, hermetičku zagonetku koju je najnezahvalnije odgonetati, zagonetku alkemijske žive, čija se supstanca, duboko skrivena u telu, vadi kao riba iz vode, uz pomoć odgovarajuće mreže. Vasilije Valentin, koji je obično jasniji, nije se služio hrišćanskim simbolom I X 0 T S 1, koji je on radije očovečio pod kabalističkim i mitološkim imenom Hiperion. Tako označava tog viteza, predstavljajući tri zahvata Veledela u zagonetnoj izreci koja je sastavljena od tri kratke rečenice, izražene ovako: „Rodio me je Hermogen, izabrao me Hiperion. Bez Jamsufa, osuđen sam na smrt.“12 1

2

Grčko ime za Ribu sastavljeno je od početnih slova ove izreke: Irjcroüç Xpicrroç ©eoü Tiôç 2штг]р, što znači Isus Hristos, Sin Božiji, Spasitelj. Reč često viđamo uklesanu u rimskim katakombama; nalazi se i na mozaiku svetog Apolinarija u Raveni, smeštena na vrh zvezdastog krsta koji se diže nad recima SALUS M U N D I, na čijim bočnim krajevima se nalaze slova A i П. U gnostičkoj mitologiji Hermogen je razvio učenje o večnosti materije. U grčkoj mitologiji Hiperion je Titan koji se smatra za oca Sunca, Meseca i Zore. Kod kabalista, Jam suf je naziv za Crveno more - znak Božije moći - gde razdvajanje Crvenog mora može upućivati na razdvajanje materije. Prev.

193

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Videli smo kako se, i kao ishod koje reakcije, rađa grifon, koji potiče od Hermogena, ili prve merkurovske supstance. Hiperion, na grčkom 'TuEplcov, jeste otac sunca-, on je taj koji iz drugog belog haosa koji je satvorila Umetnost, predstavljen u obliku grifona, oslobađa dušu koju drži zatvorenu, duh, vatru ili skrivenu svetlost, i prenosi je preko mase, u vidu bistre i čiste vode: Spiritus Domini ferebatur super aquas. Naime, pripremljena materija koja sadrži sve elemente neophodne za naš veliki posao samo je oplođena zemlja na kojoj još vlada izvesna zbrka; to je supstanca koja u sebi sadrži rasutu svetlost, koju Umetnost mora prikupiti i izdvojiti, po uzoru na Tvorca. Tu zemlju moramo izgnječiti i razložiti, što znači ubiti grifo­ na i upecati ribu, odvojiti vatru od zemlje, retko od gustog, „polako, s velikim umećem i razboritošću“, kako nas po­ učava Hermes u svojoj Smaragdnoj tablici. To je hemijska uloga Hiperiona. Samo njegovo ime, od 'Тit, što je sažeto 'Ттер, iznad, i od rjpiov, grob, raka, koje, opet, kao koren ima épa, zemlja, ukazuje na ono što se diže sa zemlje, iznad groba materije. Možemo, ako želi­ mo, da izaberemo etimologiju po kojoj'Trap iwv potiče od ’Ттггр, iznad, i 'iov, ljubičica. Oba smisla su među sobom u savršenom hermetičkom saglasju; međutim, ovu varijantu dajemo samo zato da bismo poučili iskušenike našeg reda, sledeći u tome reč Jevanđelja: „Dobro gledajte, dakle, kako slušate, jer ko već ima, još će mu se dati; a ko nema, i što misli da ima, uzeće se od njega.1*1 VI Videćete da je ispod grupe sa čovekom i grifonom isklesana ogromna iskežena glava ukrašena šiljatom bra­ dom. Obrazi, uši, čelo, izduženi su toliko da izgledaju kao plameni izraštaji. Ta plamteća maska s neprijatnim gr­ čem na licu ovenčana je i snabdevena rogatim dodacima, 1

Matej, 25 : 29-30; Luka, 8 : 18 i 19 : 26; Marko, 4 : 25.

194

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

okićena pantljikama, koje se naslanjaju na upletene gajta­ ne u dnu venca (slika XII). Sa svojim rogovima i krunom, simbol sunca dobija značenje pravog Bafometa, to jest sintetičke slike na kojoj su Posvećenici Hrama skupili sve elemente duboke nauke i tradicije. Odista, to je složen lik ispod jednostavne spoljašnjosti, lik koji govori, bremenit naukom, uprkos svojoj gruboj i primitivnoj estetici. Ako spočetka na njemu nalazimo mističko stapanje priroda Delà koje simbolišu rogovi mesečevog srpa postavljeni na sunčevu glavu, ništa nas manje ne iznenađuje ni čudnovat izraz, odraz proždrljivog žara, koji izbija iz tog neljudskog lica, aveti Strašnog suda. Nije isto i s bradom, koja je hijeroglif svetlosnog i ognjenog snopa usmerenog ka zemlji, što nam ne govori jasno koje je saznanje o našoj sudbini imao taj mudrac... Da li se nalazimo pred staništem nekog sledbenika sekte Iluminata ili Ružinog Krsta, potomka starih Tem­ plara? Teorija o ciklusima, naporedo s Hermesovim uče­ njem, tako je jasno izložena da, osim iz neupućenosti ili zle volje, ne bismo mogli da posumnjamo u znanje našeg Adepta. Što se nas tiče, ubeđeni smo u to; sigurni smo da se uopšte ne varamo pred tim mnoštvom neospornih po­ tvrda: pred očima nam je zaista Bafomet, obnovljen pre­ ma onom starom templarskom. Ta slika, o kojoj imamo samo neodređene naznake ili obične pretpostavke, nikad nije bila idol, kao što su neki mislili, nego samo potpu­ ni amblem tajnih predanja Reda, upotrebljavan pre svega spolja, kao ezoterijska paradigma, pečat viteštva i znak prepoznavanja. Reprodukovan je na nakitu, na pročeljima zdanja komandi Reda, i na timpanonima njihovih kapela. Sastojao se od ravnokrakog trougla na vrhu, okrenutog na­ niže, što je hijeroglif vode, prvog stvorenog elementa, po Talesu iz Mileta, koji je tvrdio da je „Bog onaj Duh koji je sve stvorio od vode".1 Drugi sličan trougao, izvrnut u od­ nosu na ovaj prvi, ali manji, upisan je u središte i kao da 1

Cicero, De natura deorum I, 10.

195

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

je zauzimao prostor namenjen nosu na ljudskom licu. On je simbolizovao vatru, tačnije, vatru zatvorenu u vodi, ili božansku iskru, otelovljenu dušu, život uliven u tvar. Na obrnutu osnovu velikog vodenog trougla naslanja se grafič­ ki znak nalik latinskom slovu H, ili grčkom ујта, samo šire, na kojem je poprečna linija presečena polukrugom. Taj znak u hermetičkoj stenografiji označava Univerzalni duh, tvorački Duh, Boga. Unutar velikog trougla, malo ispod svake strane vatrenog trougla, s leve strane se video lunarni krug s upisanim srpom, a s desne solarni krug s ispupčenim središtem. Ti kružići bili su raspoređeni na mestima za oči. Na kraju, prilepljen uz osnovu malog unutrašnjeg trougla, krst postavljen na kuglu bio je dvostruki hijeroglif sumpora, aktivnog načela, povezanog sa živom, pasivnim načelom, rastvaračem za sve metale. Često je neki duži ili kraći isečak na vrhu trougla bio presečen uspravno usmerenim linijama u kojima neposvećenik nije prepoznavao predstavu svetlosnih zraka nego nekakvu bradicu. Tako predstavljen, Bafomet je delovao poput gru­ bog, nedorečenog, teško prepoznatljivog životinjskog oblika. Nesumnjivo, to bi moglo biti objašnjenje za ra­ znolikost opisa koji su o njemu sačinjeni, gde se bafomet vidi kao mrtvačka glava s oreolom, ili bukranij1, ponekad kao jarčija glava egipatskog boga Hapija, ili, još bolje, kao užasna glava Sotone lično! To su samo utisci, vrlo dale­ ko od stvarnosti, ali su to bile tako neortodoksne slike da su doprinele širenju optužbe protiv učenih vitezova hramovnika da obožavaju đavola i bave se vradžbinama, što je pretvoreno u osnovu za postupak protiv njih i jedan od razloga da ih osude. Upravo smo videli šta je bio bafomet-, sada treba da po­ kušamo da dokučimo smisao koji se skriva iza tog naziva. U čisto hermetičkom izrazu koji odgovara radu na Delu, Bafomet dolazi od grčkih korena (Заф£1Јv, mesec, osim ako ne želimo da se okrenemo uv]TV]p, u genitivu py]Tpôç, majka ili matrica, što upućuje na isti lunarni smisao, zato što je mesec, luna, istin­ ska majka ili merkurovska matrica koja prima tinkturu ili seme sumpora, i predstavlja muškarca, bojadžiju - u začinjanju metala. В«фу] znači umakanje i bojenje. I mo­ gli bismo reći, a da pri tom ne razglašavamo nauku previše, da sumpor, otac i bojadžija kamena, oplođuje merkurovsku lunu umakanjem, što nas dovodi do simboličnog Metidinog krštenja koje je takođe izraženo rečju Bafomet.1 On se, da­ kle, zaista pojavljuje kao potpuni hijeroglif nauke, prikazan i u liku boga Pana, mitske slike prirode u punom dejstvu. Latinska reč Bapheus, bojadžija, i glagol meto, sku­ pljati, sabirati, žnjeti, takođe označavaju to posebno svoj­ stvo koje ima živa ili luna mudraca, da tokom ispuštanja, i to tokom umakanja ili carskog kupatila, hvata boju koju napušta i koju će majka čuvati u svom okrilju tokom ne­ ophodnog vremena. To je Gral, koji sadrži pričesno vino, napitak od duhovne vatre, živototvorni i živi sok uveden u materijalne stvari. Što se tiče porekla Reda, njegovih veza, znanja i verovanja Templara, najbolje ćemo uraditi ako doslovno nave­ demo odlomak iz studije koju je Pjer Dižol, erudita i umni filosof, posvetio braći vitezovima u svojoj Opštoj bibliogra­ f iji Okultnih nauka2. „Braća od Hrama", kaže autor, „to više ne bismo mo­ gli poricati, zaista su bili privrženici manihejstva. Osim toga, teza barona Hamera u skladu je s tim mišljenjem. Po njemu, sledbenici mardeka, ismaelićani, albižani, templari, 1

2

Bafomet je ponekad, rekli smo, odavao svojstva i spoljašnji izgled bukranija. Tako predstavljen, poistovećuje se s vodenom prirodom koju prikazuje Neptun, najveće morsko božanstvo s Olimpa. Posejdon je, zaista, skriven pod slikom vola, bika ili krave, koji su lunarni simboli. Grčko ime Neptuna potiče od jJoùç, genitiv (Jooç, vo, bik, i sïSoç, éiScoXov slika, avet ili priviđenje. Povodom Rećnika istorijskih kontroverzi, od S.F. Zeana {Dic­ tionnaire des Controverses historiques, S.-F. Jehan, Paris, 1866).

197 I

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

masoni, iluministi, itd., svi su sledbenici iste tajne tradicije nastale iz one Kuće Mudrosti (Dar-el-hikmet) koju je Hakem osnovao u Kairu oko X I veka. Nemački akademik Nikolaj zaključuje na sličan način i dodaje daje čuveni Bafomet, za koji kaže da dolazi od grčkog Вафоиг]то(;, bio pitagorejski simbol. Nećemo se zadržavati na oprečnim mišljenjima An­ tona, Herdera, Mintera, itd., ali ćemo se na trenutak zadr­ žati na etimologiji reći Bafomet. Nikolajeva ideja može se prihvatiti ako zajedno s Hamerom uvedemo ovu blagu vari­ jaciju: Вафу] MrjTEOi;, što možemo prevesti kao Metidino kr­ štenje. Utvrdili smo da obred pod tim nazivom postoji kod ofita. Odista, Metida je bila androgino božanstvo koje je predstavljalo Natura naturans. Prokle doslovno kaže da Me­ tida, koja se još zove'EpiKàp7raioç, ili Natura germinans, bila hermafroditski bog poklonika Zmije. Znamo i to da su Grci imenom Metida zvali Razboritost, obožavanu kao Zevsovu suprugu. Ukratko, ova filološka rasprava neosporno upuću­ je na to da je Bafomet biopaganski izraz Pana. Naime, poput hramovnika, i ofiti su imali dva krštenja: jedno vodom, ili egzoterično, a drugo, ezoterično, duhom, odnosno vatrom. Ovo drugo se zvalo Metidino krštenje. Sveti Justin i sveti Irinej zvali su ga iluminacija. To je masonsko krštenje svetlošću. To proćišćenje - ova reč je ovde zaista umesna - prikazano je na jednom od gnostičkih idola koje je otkrio g. Hamer, i čiji je crtež napravio. Ona kolenom pridržava - dobro pogle­ dajte taj pokret: on govori sam za sebe - posudu punu vatre. Ta činjenica, koja je morala zapanjiti nemačkog učenjaka, a s njim zajedno i sve proučavaoce simbola, kao da im ništa nije rekla. Međutim, upravo iz te alegorije vodi poreklo čuveni mit o Gralu. Odista, učeni baron opširno govori o tajanstve­ noj posudi za čijim se tačnim značenjem još traga. Svi znaju da je, po drevnoj tevtonskoj legendi, Titurel podigao hram Svetom Gralu, u Montsalvatu, i da je čuvanje povereno dva­ naestorici vitezova hramovnika. G. Hamer u tome želi da vidi simbol gnostičke Mudrosti, ali je taj zaključak vrlo neo­ dređen, s obzirom na to da se onako dugo pekao. Neka nam

198

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

bude oprošteno što se usuđujemo da ponudimo drugačije gledište. Gral - ko u to danas sumnja? - jeste najuzvišenija tajna mističnog Viteštva i masonerije u koju se ono izvrglo; to je veo Tvoračke vatre, Deus absconditus u reči INRI, ure­ zanoj iznad glave Hrista na krstu. Kada je, dakle, Titurel podigao svoj mistički hram, učinio je to zato da bi u njemu upalio svetu vatru vestalki, mazdejaca, pa čak i Jevreja, jer su Jevreji održavali večnu vatru u Jerusalimskom hramu. Dva­ naest Čuvara podsećaju na dvanaest zodijačkih znakova koji za godinu dana pređu preko sunca, koje je vrsta žive vatre. Posuda na idolu barona Hamera istovetna je kao posuda ot­ porna na vatru koju su imali Parsi i koja se predstavlja kao puna plamena. I Egipćani su poznavali taj atribut: Serapis je često prikazivan kako na glavi drži isti predmet, zvan Gar­ dai, na obali Nila. U tom Gardalu sveštenici su čuvali ma­ terijalnu vatru, kao što su sveštenice čuvale nebesku vatru Ptah. Za posvećenike Izide, Gardai je bio hijeroglif božan­ ske vatre. Naime, taj bog Vatra, taj bog Ljubav, večno je otelovljen u svakom biću, zato što sve na ovom svetu ima svoju životnu iskru. To je zaklano Jagnje od početka sveta koje ka­ tolička crkva nudi svojim vernicima u vidu euharistije u ciborijumu, kao Svetu tajnu Ljubavi. Ciborijum - stid neka je onoga ko zlo pomisli! - kao i Gral, i osveštani pehar u svim religijama, predstavlja ženski reproduktivni organ, i odgova­ ra Platonovoj kosmogonijskoj posudi, Hermesovom i Solomonovom peharu, urni u drevnim Misterijama. Egipatski Gardai je, dakle, ključ za Gral. To je, ukratko, ista reč. Odi­ sta, od izobličenja do izobličenja, Gardai je postao Gradal, a potom, aspirovanjem, izmetnuo se u Gral. Krv koja ključa u svetom peharu jeste ognjeno vrenje života ili rodonačelno mešanje. Samo možemo da žalimo nad slepilom onih koji tvrdoglavo u tom simbolu s kojeg su velovi skinuti do golo­ tinje neće da vide ništa drugo osim skrnavljenja božanstva. Hleb i Vino u mističnom Žrtvovanju, to je vatra ili duh u materiji, i to sjedinjavanje tvori život. Eto zašto u inicijatičkim priručnicima hrišćanstva, zvanim Jevanđelja, Hristos

199

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

kaže: Ja sam Život; ja sam živi Hleb; došao sam da stavim oganj u stvari, a onda je sve to uvijeno u blag egzoterični znak prevashodne hrane.“ VII Pre nego što napustimo ovaj lepi Zamak Salamandra, ukazaćemo na još nekoliko motiva smeštenih na prvom spratu, koji, mada nisu jednako zanimljivi kao prethodni, nisu lišeni simboličke vrednosti. Desno od stupca na kojem stoji lik bukranija vidimo dva vezana prozora, jedan šlep, drugi zastakljen. Po sredini spoje­ nih lukova, na prvom uočavamo heraldički ljiljan1, amblem suverenosti nauke, koji je zatim postao kraljevski atribut. Znak Adepta i najviše spoznaje koji stoji na kraljevskim grbo­ vima otkako su ovi ustanovljeni, uopšte nije izgubio uzvišeni smisao koji je u sebi nosio, i od tada je uvek služio da označi stečenu nadmoć, prevlast, vrednost i dostojanstvo. Zato je prestonica dobila dozvolu da na svom grbu uz srebrni brod na crvenom polju na vrhu doda tri ljiljana na plavom polju. Značenje ovog simbola nalazimo, uostalom, jasno protuma­ čeno u Nanžisovim Analima-. „Francuski kraljevi uobičajili su da na svojim grbovima nose naslikan cvet ljiljana s tri latice kao da ćelom svetu govore: Vera, Mudrost i Viteštvo, Božjim proviđenjem i milošću, prisutni su u većem obilju u našem kraljevstvu nego u ijednom drugom. Dve savijene latice na cvetu označavaju razboritost i viteštvo koji čuvaju veru.“ Na drugom prozoru bucmasta glava, okrugla, mesecolika, nad kojom stoji falus, draži radoznalost. Mi u tome vidimo vrlo izražajnu naznaku dva načela iz čijeg se sprezanja rađa alhemijska materija. Taj hijeroglif delatnog i trpnog, sumpora i žive, sunca i lune, alhemijskih roditelja kamena, dovoljno je rečit da ga ne moramo objašnjavati. 1

U reći ljiljan, lys, sačuvali smo stari pravopis, umesto da pišemo Us, kako bismo jasno uspostavili razliku u izrazu koja postoji između tog heraldičkog amblema, čiji je crtež cvet irisa, i prirodnog ljiljana koji se uzima za atribut Device Marije.

200

SALAMANDAR IZ LIZIJEA

Između prozora, na stubiću u sredini stoji, kao kapitel, urna nalik onoj koju smo opisali proučavajući motive na ulaznim vratima. Dakle, nema potrebe da ponavljamo tu­ mačenje koje smo već dali. Na stubiću sa suprotne strane, kad se nastavi udesno, mali lik anđela koji preko čela nosi traku stoji sklopljenih ruku, u molitvenom stavu. Nešto da­ lje, još dva spojena prozora poput prethodnih nose, iznad gornje prozorske grede, dva grba s poljima ukrašenim ljilja­ nima, a to su amblemi trostrukog ponavljanja svakog Delà, o čemu smo često naširoko govorili tokom ove analize. Fi­ gure koje stoje kao kapiteli na tri prozorska stuba, s leva na desno, prikazuju: prvi, mušku glavu, za koju verujemo daje naš alhemičar lično, pogleda upravljenog ka grupi figura što jašu na grifonu; drugi, malog anđela koji na grudi steže štit presečen na četiri delà, ali pošto je veoma daleko i nije pre­ više reljefan, ne možemo da ga podrobnije opišemo; konač­ no, treći, još jednog anđela koji pokazuje otvorenu knjigu, hijeroglif tvari delà, pripremljene i kadre da ispolji duh koji sadrži. Mudraci su svoju materiju zvali Liber, knjiga, zato što se njena kristalna i lisnata tekstura sastoji od slojeva na­ slaganih jedan preko drugog poput listova knjige. Najzad, isklesan u masi krajnjeg stupca, stoji nekakav mišićav čovek, potpuno nag, i s naporom nosi ogromnu masu plamtećeg sunčevog bafometa. Od svih tema predstavljenih na fasadi ovaj je najgrublji, najmanje srećno izveden. Mada je iz istog doba, očigledno je tog zdepastog, izobličenog čovečuljka naduvenog trbuha s nesrazmernim genitalijama otaljao neki nevešt drugorazredni umetnik. Osim lica, ne­ utralne fizionomije, sve kao da je proizvoljno tesano na toj nimalo ljupkoj karijatidi. Nogama pritiska neku sklupčanu masu s mnogo zuba, poput čeljusti kita. Tako naš snagator možda predstavlja Jonu, onog malog proroka koji se čudom spasao pošto je tri dana proveo u trbuhu kita. Za nas, Jona je sveta slika Zelenog lava mudraca, koji tri filosofska dana ostaje zatvoren u majčinskoj supstanci pre nego što se kroz sublimaciju ne uzdigne i pojavi se nad vodom.

201

Alhemijski m it o A dam u i Evi

XV Le M a n - Kuća A d a m a i Eve - XVI vek. Otmica Dejanire.

Dogma o padu prvog čoveka, kaže Dipine de Vorpjer, ne pripada samo hrišćanstvu; pripada i Mojsijevoj veri i prvo­ bitnoj religiji Patrijarha. Zato se ovo verovanje nalazi, mada izmenjeno i izobličeno, kod svih naroda na zemlji. Auten­ tična povest tog pada čoveka zbog greha sačuvana je u Pr­ voj knjizi Mojsijevoj {Postanje, 2 i 3). „Та temeljna dogma hrišćanstva“, piše opat Fuše, „uopšte nije bila nepoznata u drevna vremena. Narodi bliži nastanku sveta od nas znali su, kroz jednoobrazno i trajno predanje, da se prvi čovek ogrešio i daje svojim zločinom navukao Božije prokletstvo na ćelo potomstvo.*1„Pad izopačenog čoveka**, piše Volter, „jeste temelj teologije svih drevnih naroda.** Kako beleži Filolaj Pitagorejac (V vek pre Hrista), stari filozofi govorili su da je duša sahranjena u telu kao u grobu, za kaznu zbog nekog greha. Platon svedoči da je takvo bilo i orfičko učenje, a da gaje i sam ispovedao. Me­ đutim, kao što se jednako priznavalo i da je čovek izišao iz Božijih ruku, i da je živeo u stanju čistote i nevinosti (Dikajrah, Platon) moralo se priznati da je zločin zbog kojeg je ispaštao kaznu usledio nakon što je stvoren. Zlatno doba iz grčke i rimske mitologije očigledno je uspomena na prvo stanje čoveka odmah pošto je izišao iz Božijih ruku. Hinduistički spomenici i tradicije potvrđuju povest o Adamu i njegovom padu. Ta tradicija takođe postoji i kod budista na Tibetu; njoj su poučavali i druidi, kao i Kinezi i stari Persijanci. Prema Zoroastrovim knjigama, prvi muš­ karac i prva žena bili su stvoreni čisti i posvećeni Ohrmazdu, svom tvorcu. Ahriman ih je video i bio ljubomoran na

207

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

njihovu sreću; obratio im se u obliku zmije, ponudio im voće i ubedio ih da je on lično tvorac celog sveta. Poverovali su mu, i od tada je njihova priroda postala iskvarena, a ta iskvarenost prenela se i na potomstvo. Majku naše puti ili ženu sa zmijom slave i meksička predanja, koja je predstav­ ljaju palu iz prvobitnog stanja sreće i nevinosti. Na Jukatanu, u Peruu, na Karipskim ostrvima, itd., predanje o padu takođe je postojalo kod urođeničkih naroda kad su Evro­ pljani otkrili te zemlje. Ispaštanja koja su sprovođena kod različitih naroda radi pročišćavanja deteta prilikom ulaska u ovaj život samo su neosporno svedočanstvo o postojanju ovog opšteg verovanja. „Obično se“, kaže učeni kardinal Guše, „ovaj obred obavljao onog dana kada se detetu dava­ lo ime. Taj dan je kod Rimljana bio deveti za dečake a osmi za devojčice; zvali su ga lustricus, zbog lustralne vode koja je korišćena za pročišćenje novorođenčeta. Egipćani, Persijanci i Grci imali su sličan običaj. Na Jukatanu, u Americi, dete je odnošeno u hram, gde ga je sveštenik polivao po glavi vodom namenjenom u tu svrhu, i davao mu ime. Na Karipskim ostrvima tu ulogu su umesto sveštenika obav­ ljale žene. Isto je i s ispaštanjima koja su propisivali zakoni Meksikanaca. U nekim oblastima palili su vatru i činili pokrete kao da dete provlače kroz plamen, kao da hoće da ga pročiste istovremeno vodom i vatrom. Tibetanci, u Azi­ ji, takođe imaju slične običaje. U Indiji, kad se detetu daje ime, pošto su mu to ime napisali na čelu i tri puta ga uro­ nili u vodu, brahman ili sveštenik iz sveg glasa uzvikuje: „Bože, čisti, jedini, nevidljivi i savršeni, prinosimo ti ovo dete, poteklo od svetog plemena, pomazanog uljem nepropadljivim i pročišćeno u vodi.“ Kao što primećuje Beržije, to predanje nužno potiče iz kolevke ljudskog roda; naime, da je rođeno u nekom posebnom narodu posle razilaska, ne bi se moglo raširiti s kraja na kraj sveta. To univerzalno verovanje u pad prvog čoveka, osim toga, pratilo je i iščekivanje posrednika, izvan­ redne ličnosti koja ljudima treba da donese spasenje i da ih

208

ALHEMIJSKI M IT O ADAMU I EVI

pomiri s Bogom. Ne samo što su tog osloboditelja čekali patrijarsi i Jevreji, koji su znali da će se on pojaviti među njima, nego su ga očekivali i Egipćani, Kinezi, Japanci, In­ dijci, Sijamci, Arapi, Persijanci i razni narodi u Americi. I među Grcima i Rimljanima su neki ljudi delili tu nadu, o čemu svedoče Platon i Vergilije. Osim toga, Volter primećuje: „Od pamtiveka je među Indijcima i Kinezima po­ stojala izreka da će Mudrac doći sa Zapada. Evropljani su, međutim, govorili da će doći sa Istoka." Pod biblijskim predanjem o padu prvog čoveka filosofi su s uobičajenom veštinom skrivali tajnu istinu alhemijskog reda. To je, nesumnjivo, ono što nam pomaže i dozvoljava da objasnimo predstave Adama i Eve koje ot­ krivamo na nekim starim renesansnim kućama. Jedna od njih, sasvim svojstvena toj nameri, poslužiće kao tip u na­ šem proučavanju. Ovo alhemijsko boravište, koje se nala­ zi u Manu, pokazuje nam, na prvom spratu, bareljef koji predstavlja Adama kako diže ruku da ubere plod sa arbor scientiae, dok Eva pomoću užeta primiče granu ka njemu. Oboje drže traku s natpisom, što je atribut koji treba da prikaže da su to ličnosti koje imaju neko okultno znače­ nje različito od onog u Postanju. Taj motiv, koji je nagrizao zub vremena - a on je poštedeo samo velike mase - oivičen je vencem od lišća, cveća i voća, što su hijeroglifi plodnosti prirode, obilja i proizvodnje. Gore desno, među koravim lisnatim grančicama, vidimo sliku sunca, a s leve strane stoji slika meseca. Te dve hermetičke zvezde naglašavaju i bliže određuju naučnu vrednost i profani izraz teme pozaj­ mljene iz Svetogpisma (slika XIII). Primetimo, uzgred, da su laičke scene iskušavanja u skladu s religioznom ikonografijom. Između Adama i Eve tu uvek stoji deblo rajskog drveta. U većini slučajeva, zmi­ ja omotana oko debla predstavljena je s ljudskom glavom; tako se pojavljuje na gotičkom bareljefu na staroj Fontani Sen-Maklu, u istoimenoj crkvi u Ruanu, i u sceni velikih dimenzija što ukrašava zid kuće zvane kuća Adama i Eve

209

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

u Monferanu (Pi de Dom), koja, izgleda, potiče iz XIV ili s početka XV veka. Na stolu u Svetom Bertranu u Komenžu (Gornja Garona), ovaj reptil otkrio je grudi s doj­ kama i ima ženske ruke i glavu. Žensku glavu ima i zmija u Vitreu, izvajana na šlepom luku na lepim vratima iz XV veka u Ulici Notr-Dam (slika XIV). Naprotiv, grupa od masivnog srebra na tabernaklu u katedrali u Valjadolidu (Spanija) ostaje realistička: zmija je predstavljena u pri­ rodnom obliku i u širom razjapljenim ustima drži jabuku među vilicama.1 Adamus, Adamovo ime na latinskom, znači napravljen od crvene zemlje; on je prvo biće prirode, jedini od ljudskih stvorova koji je bio obdaren dvema prirodama androgina. Sa hermetičkog stanovišta, dakle, možemo ga posmatrati kao osnovnu materiju sjedinjenu s duhom u samom jedin­ stvu stvorene supstance, besmrtne i trajne. Ali, otkako je Bog, prema jevrejskom predanju, stvorio ženu i izdvojio je u posebno telo, kada je razdvojio te prirode, koje su pr­ vobitno bile povezane u jednom telu, prvi Adam morao je iščeznuti, izgubiti prvobitno ustrojstvo i postati drugi Adam, nesavršen i smrtan. Adama začetnika, čiju likovnu predstavu nikad nigde nismo otkrili, Grci zovu ÀSafzoç ili ASajzàç, а ta reč na zemaljskom planu označava najtvrđi čelik, upotrebljeno umesto ASàpacrroç, što znači neukro­ tiv ijoš devičanski (sastavljeno od prefiksa à, koji označava lišenost, i барасо, krotiti), što sve dobro prikazuje duboku prirodu prvog nebeskog čoveka i prvog zemaljskog tela kao usamljenih i nepodvrgnutih jarm u himena. Kakav je onda to čelik koji se zove абаpàç i o kojem filosofi toliko govo­ re? Platon u Timaju daje sledeće objašnjenje: „Od svih onih vrsta vode koje smo nazvali topljivim postoji jedna najgušća, a sastavljena je od najsitnijih i najujednačenijih čestica, vrsta jedinstvena po svom izgledu, obložena sjajnom žutom bojom. To je zlato, najskupocenije 1

Ovaj veličanstveni umetnički predmet delo je vajara Huana de Arfea, koji gaje izveo 1590. godine.

210

ALHEMIJSKI M IT O ADAMU I EVI

blago koje se steže proceđujući se kroz kamenje. Srž zlata, koja je zbog svoje gustine veoma tvrda i tamna, naziva se adamant. Postoji još jedna vrsta, svojim sastavnim delovima bliska zlatu, koja, međutim, ima veći broj podvrsta; što se gustine tiče, na neki način je gušća od zlata; u sebi sadrži i izvesne malobrojne i sitne delove zemlje, tako daje (od zlata) tvrđa ali i lakša, jer su joj unutrašnji razmaci veći. To je neka vrsta sjajnih voda, ona koja u stegnutom stanju postaje bakar. A onaj deo zemlje koji se, umešan u bakar, tokom vremena opet od njega odvaja i sam po sebi postaje vidljiv, naziva se bakarna patina."1 Ovaj odlomak velikog posvećenika poučava nas ra­ zlici između dve uzastopne ličnosti simboličkog Adama, koje su opisane u mineralnom obliku svojstvenom čeliku i bakru. Naime, telo blisko supstanci adamanta - srž ili sumpor zlata - jeste drugi Adam, koji se u organskom carstvu smatra za istinskog oca svih ljudi, a u mineralnom carstvu za agens i roditelja metalnih ili geoloških jedinki koje ga sačinjavaju. Tako saznajemo da su sumpor i živa, rodna počela me­ tala, u početku bili jedna te ista tvar; naime, tek kasnije su stekli sebi svojstvenu individualnost, a čuvaju je u spojevi­ ma nastalim iz njihovog mešanja. I ma koliko to jedinstvo održavala moćna kohezija, Umetnost ipak može da je raz­ bije i da izdvoji sumpor i živu u oblicima koji su im svoj­ stveni. Sumpor, delatno načelo, simbolički se označava kao drugi Adam, a živa, trpni element, kao njegova žena Eva. Ovaj drugi element (živa ili merkur) priznat kao važniji, takođe je teže dobiti tokom izvođenja Delà. Korist od nje tolika je da joj nauka duguje svoje ime, zato što je hermetićka filosofija zasnovana na savršenom poznavanju Mer­ kura, na grčkom'Eppv]ç. To je ono što izražava bareljef koji stoji kao obod ploče s Adamom i Evom na kući u Manu. 1

Platon, Timaj, 59 b-c. Prevela Marjanca Pakiž, redakcija prevoda Ljiljana Crepajac. Ideje, Beograd, 1981. Prev.

211

ALHEMIJSKA BORAVIŠTA

Na njoj se vidi Bah kao dete koje nosi tirs, štap obavijen lo­ zom i bršljanom1, levom rukom pokriva otvor nekog ćupa, i stoji na poklopcu velike vaze ukrašene girlandama. Da­ kle, Bah, amblematično božanstvo žive mudraca, otelovljuje tajno značenje nalik onom koje ima Eva, majka živih. U Grčkoj su se sve bahantkinje zvale Eiia, Eva, a to je reč čiji koren leži u reći Eiiïoç, Evijus, što je jedno od Bahovih ime­ na. Sto se tiče posuda namenjenih da se u njima drži vino filosofa, odnosno živa, one dovoljno govore same za sebe, i ne moramo posebno isticati njihov ezoterički smisao. Međutim, ovo objašnjenje, ma koliko logično i u skla­ du s učenjem, ipak je nedovoljno da bi pružilo razlog za izvesne iskustvene posebnosti i neka nejasna mesta u prak­ si. Izvesno je da umetnik ne bi smeo da ima u vidu dobijanje izvorne materije, to jest prvog Adama „stvorenog od crvene zemlje”, i da je sam predmet mudraca, u Umetnosti nazivan prva materija, veoma daleko od jednostavno­ sti svojstvene tvari drugog Adama. Taj predmet je, ipak, u pravom smislu reci majka Delà, kao što je Eva majka ljudi. Ona je ta koja telima što ih rađa, ili tačnije, reinkruduje ih, daje vegetabilnost, vitalnost, mogućnost mutacije. Otići ćemo i dalje i reći, obraćajući se onima koji su već donekle posvećeni u nauku, da zajednička majka alhemijskih me­ tala supstancijalno uopšte ne ulazi u Veledelo, mada bi bez nje bilo nemogućno bilo šta stvoriti ili se ma čega podu­ hvatiti. Odista, njenim posredstvom prosti metali, pravi i jedini agensi kamena, pretvaraju se ufilosofske metale-, kroz nju se rastvaraju i pročišćavaju; u njoj iznova pronalaze i nastavljaju svoje delovanje, koje je bilo izgubljeno, i od mr­ tvih, kakvi su bili, postaju živi; ona je zemlja koja ih hrani, daje im da rastu, donose plod, razmnožavaju se; konačno, tek kada se vrate u okrilje majke koja ih je nekada uobličila 1

Na grčkom 9iipcro