Fuko - Nice, Genealogija, Istorija

Urednik

Mišel Fuko

Mirjana Sovrović

Urednik izdanja Ivan Milenković

Likovni urednik Milica Mićić

Spisi i razgovori Priredio Mladen Kozomara Naslov originala M ichel Foucault, Dits et ecrits 1954-1988 (vol. I, II), Paris, Gallim ard, coll. „Q uarto", 2001. [„Sur les fagons d'ecrire l'histoire", texte n°48; „Reponse a une question", texte n°58; „Les intellectuels et le pouvoir", texte n°106; „Entretien sur la prison: le livre et sa methode", texte n°156; „Questions a Michel Foucault sur la geographie", texte n°169; „Entretien avec Michel Foucault", texte n°192; „Entretien avec Michel Foucault", texte n°281; „Structuralisme et poststructuralisme", texte n°330; ,,Qu'est-ce que les Lumieres?", texte n°339; ,,A propos de la genćalogie de l'ethique: un aper?u du travail en cours", texte n°344; ,,La technoiogie politique des individus", texte n°364]

S francuskog preveo

Ivan Milenković

„Nietzsche, la genealogie, l'histoire", texte n°84, Presses Universitaires de France, 1971. ,,La poussiere et le nuage" et „Table ronde du 20 mai 1978", textes n°277,278, Le Seuil, 1979.

„Omnes etsingulatim. Vers une critique de la raison politique", texte n°291 (prvi deo), The University of Utah Press, 1981. ,,Le sujet et le pouvoir", texte n°306, The University of Chicago Press, 1982.

fedon

O Fedon, Beograd

Beograd, 2010.

Niče, genealogija, istorija 1. Genealogija je siva; ona je skrupulozna i strpljivo sakuplja dokumenta. Ona radi na zamršenim, sastruganim pergamentima po kojima je više puta pisano. Paul Re greši, kao i Englezi, što opisuje linearne geneze - što je, na primer, čitavu istoriju morala podredio jedino onome što je korisno: kao da su reči sačuvale svoj smisao, želje svoj pravac, ideje svoju logiku; kao da taj svet rečenih i željenih stvari nije upoznao najezde, borbe, pljačke, prerušavanja, lukavstva.Otudjeza genealogiju neophodna suzdržanost: uočiti osobenost događaja izvan svake jednolične svrhovitosti; vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije - u osećanjima, Ijubavi, svesti, u instinktima; shvatiti vraćanje događaja ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije, već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su ti događaji igrali različite uloge; odrediti, čak, mesto njihovog izostanka, trenutak u kojem se oni nisu dogodili (Platon u Sirakuzi nije postao Muhamed...). Genealogija, dakle, zahteva podrobno znanje, puno nagomilanog materijala, strpljenje. Svoje „kiklopske gra„Nietzsche, la gćnćalogie, l'histoire", HommagedJean Hyppolite, P.U.F., Paris 1971,145-172. [Dits etćcrits I (84), 1004-1024]

59

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

đevine"1ona ne sme da gradi „velikim blagotvornim zabludama", već „malim, neuglednim istinama, utvrđenim strogom metodom"2. Ukratko, izvesna strast u učenosti. Genealogija se ne suprotstavlja istoriji onako kako se gord i dubok pogled filozofa suprotstavlja krtičjem pogledu naučnika; ona se, naprotiv, suprotstavlja metaistorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija. Ona se suprotstavlja traženju „porekla". 2. Reč Ursprung Niče upotrebljava na dva načina. Prvi je ne ističe: susrećemo je u naizmeničnom smenjivanju sa izrazima kao što su Entstehung, Herkunft,Abkunft, Geburt. Kada u Genealogija morala, na primer, govori o dugovanju, ili osećanju krivice, Niče koristi izraze Enstehung, ili Ursprung;3u Veseloj nauci, povodom logike i saznanja, reč je ili o Ursprung, ili o Entstehung, ili o Herkunff. Drugi način upotrebe je ističe. Dešava se da izraz Ursprung Niče stavlja nasuprot drugom jednom izrazu: u prvom paragrafu knjige Ljudsko, isuviše Ijudsko on čudotvorno poreklo (Wunderursprung), koje ispituje metafizika, suprotstavlja analizama istorijske filozofije koja pita uber Herkunft und Anfang. Dešava se, isto tako, da Ursprung bude upotrebljen ironično, na način koji može da obmane. Šta sačinjava, na primer, taj prvobitni temelj (Ursprung) morala koji istražujemo još od Platona? „Užasni mali za-

ključci. Pudenda origo"5. Ili, još bolje: gde treba tražiti poreklo religije (Ursprung) koje je Šopenhauer smestio u nekakvo metafizičko osećanje onostranosti? Sasvim jednostavno: u onome što je izmišljeno (Erfindung), u opseni, u veštačkom (Kunststuck), u tajni proizvođenja, u obredu crne magije, u radu Schvvarzkunstlera6. Da bi se razumela upotreba svih tih reči i da bi se razumele igre svojstvene izrazu Ursprung, predgovor Genealogiji jedan je od najznačajnijih tekstova. Na početku teksta kao predmet istraživanja određuje se poreklo moralnih predrasuda; tu je upotrebljen izraza Herkunft. Potom Niče ide unazad i izlaže istorijattog istraživanja u sopstvenom životu; priseća se vremena kada je „kaligrafisao" filozofiju i kada se pitao da li Bogu treba pripisati poreklo zla. To pitanje mu sada izaziva osmeh i on s pravom kaže da je to bilo istraživanje Ursprunga; istom će rečju malo dalje okarakterisati rad Paula Rea7. Zatim podseća na čisto ničeanske analize koje su započele sa Ljudsko, isuviše Ijudsko; da bi ih opisao Niče govori o Herkunfthypothesen. No, upotreba reči Herkunft ovde, bez sumnje, nije proizvoljna: njome se označava više tekstova iz Ljudsko, isuviše Ijudsko, koji su posvećeni poreklu moralnosti, askeze, pravde i kazne. A ipak, u svim tim izlaganjima upotrebljena je reč Ursprung8. Kao da je, u vreme rada na Genealogiji morala,

1 Vesela nauka, § 7. (Da bi se sačuvala specifičnost Fukoovog čitanja Ničea, navodi iz prevedenih Ničeovih spisa preuzeti su sa manjim ili većim izmenama. Upor. prevod Milana Tabakovića, Grafos, Beograd 1989.)

5 Zora, § 102. (Upor. prevod Božidara Zeca, Dereta, Beograd 2006).

2 Ljudsko, suviše Ijudsko, § 3. (Upor. prevod Božidara Zeca, Dereta, Beograd 2005). 3 Genealogija morala, II, § 6.i 8. (Upor. prevode Gligorija Ernjakovića, SKZ, Beograd 1993 i Božidara Zeca, Grafos, Beograd 1986). 4 Vesela nauka, 110,111,300.

60

6 Vesela nauka, § 151 i 353. O istom u: Zora, § 62; Genealogija I, § 14. Sumrak idola, „Velike zablude", § 7 (upor, prevod B. Jevtića, Grafos, Beograd 1982).

7 Delo P. Rea zove se Ursprung der moralischen Empfindungen (Poreklo moralnih osećaja). 11 U Ljudsko, suviše Ijudsko, aforizam 92 nosi naslov „Ursprung der Gerechtlgkeit" („Poreklo pravednosti").

61

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

upravo na tom mestu u tekstu, Niče hteo da istakne suprotstavljenost između Herkunft \ Ursprung, suprotstavljenost koju nije uveo u igru nekih desetakgodina ranije. Ali pošto je na tako specifičan način upotrebio ta dva izraza, Niče se, u poslednjim paragrafima predgovora, vraća na neutralnu i istoznačnu upotrebu9. Zašto Niče, genealog, odbija, barem u nekim prilikama, da istražuje poreklo (Ursprung)? Najpre zbog nastojanja da se u poreklu sakupi tačna suština stvari, njena najčistija mogućnost, njen identitet brižljivo svijen u sebi samom, njen postojani oblik koji prethodi svemu što je spoljašnje, slučajno i uzastopno. Istraživati neko takvo poreklo znači pokušati da se pronađe ,,ono što je već bilo", ,,ono isto" neke slike koja potpuno odgovara sebi; to znači smatrati sve zaplete koji su mogli da se dogode, sva lukavstva i sva prerušavanja - sporednim; to znači skinuti sve maske, kako bi se, najzad, razotkrio prvobitni identitet. No, šta će genealog naučiti ako sasluša istoriju, pre nego da poveruje metafici? Da iza stvari postoji „nešto sasvim drugo": ne njihova suštinska, bezvremena tajna, već tajna da su one bez suštine, odnosno da je njihova suština sačinjena, deo po deo, od figura koje su joj bile strane. Um? Ali on je rođen na sasvim „uman" način - iz slučaja10. Privrženost istini i strogost naučnih metoda? Strasti naučnika, njihove uzajamne mržnje, njihove fanatične rasprave koje se uvek ponavljaju, njihova potreba za prevagom - to su oružja lagano kaljena tokom ličnih borbi11. A sloboda? Pošto je u korenu čoveka, da li bi sloboda mogla da bude to što

ga vezuje za biće i istinu? U stvari, ona je samo „izum vladajućih klasa"12. Ono što se nalazi na istorijskom početku stvari nije identitet i dalje zaštićen od sopstvenog porekla - već nesloga stvari, njihov nesklad. Istorija nas, takođe, uči da se smejemo slavljenju porekla. Visoko poreklo je „metafizički izdanak koji izbija na svetlo dana u shvatanju prema kojem se u početku svih stvari nalazi ono najdragocenije, najsuštinskije"13: volimo da verujemo kako su u početku stvari bile savršene; kako su iz ruku stvaraoca izašle sjajne, odnosno okupane svetlošću prvog jutra, bez senke. Poreklo je uvek pre pada, pre tela, pre sveta i vremena; ono je od bogova i kada se o njemu pripoveda uvek se ispeva teogonija. Ali istorijski početakje niže. Ne u smislu skromnosti, ili suzdržanosti, poput golubljeg koraka, već podrugljivo, ironično, spremno na rušenje svake zanesenosti: „Tražimo da se probudi osećaj čovekove suverenosti tako što pokazujemo njegovo božansko poreklo: to je sada postao zabranjeni put; jer, na njegovom početku nalazi se majmun"14. Čovek je započeo kao grimasa onoga što će postati; i sam će Zaratustra imati svog majmuna koji će da skakuće za njim i da ga cima za skute. Najzad, poslednji postulat porekla, vezan za prva dva: poreklo bi bilo mesto istine. Kao apsolutno udaljena tačka što prethodi svakom pozitivnom saznanju, upravo bi poreklo omogućavalo znanje; znanje ga, međutim, prekriva, neprestano ga, u svom brbljanju, pogrešno razumevajući; u tom uzglobljavanju, tamo gde se istina stvari vezuje za

9 U istom tekstu Genealogije, Ursprung i Herkunft su u više navrata korišćeni na gotovo ekvivalentan način (1,2; II, 8,11,12,16,17).

12 Putnik i njegova senka, § 9. (Upor. prevod Božidara Zeca u: Ljudsko, suviše Ijudsko.) 13 Isto, § 3. ’4 Zora, § 49.

10 Zora, § 123. 11 Ljudsko, suvlše Ijudsko, § 34.

62

63

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

istinu diskursa koji je smesta zamračuje i gubi, poreklo bi bilo neminovno izgubljeno. To je nova svirepost istorije koja prisiljava na preokretanje odnosa i odustajanje od „mladalačkog" traganja: iza istine, uvek skorašnje, škrte i odmerene, postoji hiljadugodišnja proliferacija zabluda. Ne verujemo više da „istina prebiva u istini, kada joj strgnemo veo; dovoljno smo proživeli da bismo u to bili ubeđeni"15. Istina, vrsta zablude koja ne može biti pobijena, bez sumnje zato što ju je dugo istorijsko vrenje učinilo nepromenljivom16. Uostalom, samo pitanje istine, pravo koje je ona dala sebi da pobija zablude, odnosno da se suprotstavlja prividu, način na koji je najpre bila pristupačna mudracima, potom rezervisana samo za pobožne Ijude, zatim povučena u jedan nedostižni svet u kojem je istovremeno igrala ulogu tešiteljke i naredbodavca, najzad odbačena kao beskorisna, suvišna, svuda protivrečna ideja - nije li sve to nekakva istorija, istorija zablude koja nosi ime istine? Istina i njeno prvobitno carstvo imali su istoriju u istoriji. Jedva smo izašli otud ,,u trenutku najkraće senke", kada izgleda kao da svetlost ne dolazi više iz dubine neba i u prvim trenucima dana17. Rad na genealogiji vrednosti, morala, asketizma, saznanja, neće, dakle, nikada biti potraga za njihovim ,,poreklom", pri čemu bi se, kao nedostupne, zanemarile sve istorijske epizode; naprotiv, to će biti zadržavanje na sitničavostima i slučajnostima početaka; skrupulozno pridavanje pažnje njihovoj podrugljivoj pakosti; očekivanje da ćemo ih videti kako se najzad pomaljaju bez maski, sa tuđim licem; bez stida ih tražiti tamo gde su - „kopajući

pod zemljom"; ostaviti im vremena da se izvuku iz lavirinta u kojem ih nikakva istina nikada nije držala pod svojim okriljem. Genealogu je potrebna istorija da bi otklonio himeru porekla, onako, otprilike, kako je dobrom filozofu potreban lekar da bi otklonio senku duše. Treba znati prepoznati istorijske događaje, njihove potrese, njihova iznenađenja, klimave pobede, loše podnesene poraze, te događaje koji objašnjavaju početke, atavizme i nasleđa; kao i što treba znati dijagnostifikovati telesne bolesti, slabosti i nadolaske energije, njihove naprsline i njihove otpornosti kako bismo procenili šta je filozofski diskurs. Istorija, sa svojim intenzitetima, slabostima, tajnim besovima, sa svojim velikim grozničavim pokretima poput sinkopa - to je samo telo postanka. Treba biti matafizičar da bi mu se duša tražila u dalekoj idealnosti porekla.

’5 Niče protiv Vagnera, str. 99. 16 Vesela nauka, § 265.1110. ’7 Sumrak idola, „Kako Je pravl svet najzad postao bajkom".

64

3. Izrazi kao što su Entstehung ili Herkunft ističu bolje nego Ursprung pravi predmet genealogije. Obično se prevode sa „poreklo", ali bi valjalo ponovo pokušati da ih upotrebljavamo na način koji im je svojstven. Herkunft: loza, provenijencija; stara pripadnost nekoj grupi - po krvi, po tradiciji, pripadnost koja povezuje podjednako uzvišene, ili podjednako niske. Analiza Herkunfta često uvodi u igru rasu18, ili društveni tip19. Međutim, ne radi se toliko o tome da se kod pojedinca pronađu osećanje, odnosno ideja, generička svojstva koja dopuštaju da ga izjednačimo s drugima - i da kažemo: ovo je grčko, ili: ovo je englesko; reč je o tome da se označe sva istan18 Na primer, Vesela nauka, § 135; 5 one strane dobra izla, § 200, 242,244 (upor. prevode Gligorija Ernjakovića, SKZ, Beograd 1993, i Božidara Zeca, Grafos, Beograd 1983); Genealogija, I, § 5. 19 Vesela nauka, § 348-349; S one strane..., § 260.

65

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

čana, osobena, pod-individualna obeležja koja mogu da se ukrste u njemu i da obrazuju teško razmrsivu mrežu. Daleko od toga je kategorija sličnosti, takvo poreklo omogućava razjašnjavanje svih različitih obeležja, kako bismo ih ostavili po strani: Nemci uobražavaju da su dostigli vrhunac svoje složenosti kada su kazali da imaju dvostruku dušu; pogrešili su u broju, odnosno, pre, pokušavali su koliko god je to moguće da ovladaju zbrkom rasa koje ih sačinjavaju20. Tu, gde duša teži da se objedini, tu, gde Jastvo pronalazi identitet, odnosno celovitost, upravo tu genealog kreće u potragu za početkom - za nebrojenim počecima koji dopuštaju da se nasluti to šarenilo, to gotovo izbrisano obeležje koje ne bi moglo da zavara oko iole sviklo na istorijsku perspektivu; analiza provenijencije omogućava razlaganje Jastva i, na mestima i položajima njegove prazne sinteze, bujanje hiljada sada izgubljenih događaja. Provenijencija takođe omogućava da se pod jedinstvenim aspektom nekog karaktera, odnosno pojma, otkrije proliferacija događaja kroz koje (zahvaljujući kojima, nasuprot kojima) su se oni oblikovali. Genealogija ne teži tome da obnovi vreme kako bi se opet učvrstio veliki kontinuitet s one strane rasipanja zaborava; njen zadatak nije da pokaže da je prošlost i dalje tu, da živi u sadašnjosti koju pokreće iz potaje, pošto je čitavom putovanju nametnula pravac kretanja zacrtan na polasku. Ništa, dakle, što bi ličilo na evoluciju jedne vrste, ili na sudbinu naroda. Slediti složenu nit provenijencije znači, naprotiv, zadržati ono što se dogodilo u rasipanju koje joj je svojstveno: to znači uočiti slučajnosti, najniže devijacije - ili, naprotiv, potpune preokrete - zablude, pogrešne procene, loše proračune

koji su doveli do onoga što postoji i važi za nas; to znači otkriti da u korenu onoga što poznajemo i onoga što jesmo - nema istine i bića, već spoljašnjosti slučaja21. Zbog toga, bez sumnje, celokupno poreklo morala, od časa kada je prestalo da bude vredno poštovanja - a Herkunft to nije nikada - zaslužuje kritiku.22 Opasno je ono nasleđe koje nam je preneto takvom provenijencijom. U više navrata Niče povezuje termine Herkunft i Erbschaft. Ali ne dajmo se prevariti; to nasleđe nije tekovina, nije imovina koja se nagomilava i učvršćuje; to je pre skupina pukotina, naprslina, heterogenih slojeva koji ga čine nestabilnim i, iznutra ili odozdo, prete krhkom nasledniku: „nepravednost i nestabilnost u glavama nekih Ijudi, njihova pometenost i neumerenost, krajnje su posledice bezbrojnih logičkih netačnosti, nedostatka dubine i prebrzih zaključaka za koje krivicu snose njihovi preci"23. Istraživanje provenijencije ne postavlja temelj, nego sasvim suprotno: ono uzdrmava ono što se opažalo kao nepokretno, ono komada ono što se mislilo kao jedno; ono pokazuje raznovrsnost onoga što se zamišljalo kao saobrazno sebi samom. Koje bi se uverenje tu branilo? Još bolje, koje znanje? Napravimo malu genealošku analizu naučnika - analizu onoga koji prikuplja činjenice i brižljivo ih beleži, odnosno onoga koji dokazuje i pobija; njegov će Herkunft, u njegovoj pažnji naizgled lišenoj interesa, u njegovoj „čistoj" privrženosti objektivnosti, brzo otkriti pisarije zapisničara, ili advokatske govore - njegovog oca24. 21 Genealogija, III, 17. Abkunft depresivnog osećanja. 22 Sumrak idola, ,,Um u filozofiji". 23 Zora, § 247. J4 Vesela nauka, § 348-349.

20 S one strane..., § 244.

66

67

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

Najzad, provenijenciji je stalo do tela25. Ona se upisuje u nervni sistem, u ćud, u probavni aparat. Loše disanje, loša ishrana, slabo i malaksalo telo onih čiji su preci zgrešili; ako očevi učinke shvate kao uzroke, ako veruju u stvarnost onostranog, odnosno postave vrednost večnosti, telo deteta će zbog toga trpeti. Podlost, licemerje - to su obični izdanci pogreške; ne u sokratskom smislu, ne zato što je potrebno grešiti da bi se bilo zlim, niti zato što smo se udaljili od izvorne istine, već zato što upravo telo u svome životu i u svojoj smrti, u svojoj snazi i slabosti, nosi potvrdu svake istine i kaznu za svaku grešku, kao što, obrnuto, nosi i poreklo - provenijenciju. Zašto su Ijudi izmislili kontemplativni život? Zbog čega su tom načinu života pridali najvišu vrednost? Zašto su priznali apsolutnu istinu izmišljotinama koje se u njemu stvaraju? ,,U varvarska vremena... ako snaga pojedinca popusti, ako se oseća umornim ili bolesnim, melanholičnim ili zasićenim i, prema tome, privremeno bez želja i bez prohteva, on postaje relativno bolji čovek, to jest manje opasan i njegove se pesimističke ideje obrazuju još samo kroz reči i promišljanja. U tom stanju duha on će postati mislilac i najavljivač budućih događaje, odnosno njegova će uobrazilja razviti njegove praznoverice"26. Telo - i sve što se odnosi na telo, na ishranu, podneblje, zemlju - mesto je za Herkunft: na telu pronalazimo ožiljke prošlih događaja, ono kao da rađa želje, slabosti i zablude; oni se u njemu spliću i iznenada ispoljavaju, ali se u njemu i raspli-

ću, ulaze u borbu, jedni zasenjuju druge i nastavljaju svoj neprevladivi sukob. Telo: površina za upisivanje događaja (dok ih jezik beleži, a ideje razlažu), mesto razlaganja Jastva (kojem pokušava da pruži himeru supstancijalnog jedinstva), zapremina koja se stalno troši. Genealogija, dakle, kao analiza provenijencije, jeste uzglobljavanje tela i istorije. Ona mora da pokaže telo potpuno pritisnuto istorijom i istoriju koja upropaštava telo.

25 Isto: „Der Mensch aus einem Auflosungszeitalters... der die Erbschaft einer vielfatigere Herkunft im Leibe hat" (§ 200). (Čovek iz doba raspleta... koji u svome telu nosi nasleđe mnogostrukih provenijencija.) 26 Zora, § 42.

68

4. Entstehung više označava pojavljivanje, tačku izbijanja. On je princip i naročiti zakon neke pojave. Kao što smo, isuviše često, skloni da provenijenciju tražimo u kontinuitetu bez prekida, jednako bismo pogrešili ako bismo nastanak objašnjavali krajnjom svrhom. Kao da je oko odvajkada bilo stvoreno samo za posmatranje, kao da je svrha kazne oduvek bila da daje primer. Ti, prividno krajnji ciljevi, samo su aktuelna epizoda jednog niza potčinjavanja: oko je najpre služilo lovu i ratu; kazna je najpre korišćena kao sredstvo za osvetu, potom je služila da se odvrati napadač, zatim da se žrtvi vrati dug, da se zaplaše drugi. Smeštajući sadašnjost u poreklo, metafizika nas tera da verujemo u opskurni rad jednog poslanja koje bi htelo da bude obelodanjeno od prvog trenutka. Genealogija, međutim, ponovo uspostavlja različite sisteme potčinjavanja: ne moć nekog pretpostavljenog smisla, već smelu igru dominacija. Pojavljivanje se uvek događa u određenom stanju sila. Analiza Entstehunga treba da pokaže igru tih sila, način na koji se one bore jedne protiv drugih, borbu koju vode sa neprijateljskim okolnostima, ili pak njihov pokušaj da - razdvajajući se od sebe samih - izbegnu degeneraciju i ponovo ojačaju počev od sopstvene slabosti. Na primer,

69

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

pojavljivanje neke vrste (životinjske ili Ijudske) i njena izdržljivost, omogućeni su „kroz dugu borbu protiv stalno i suštinski nepovoljnih uslova". Zaista, „vrsti je potrebna vrsta, kao vrsta, kao nešto što se zahvaljujući svojoj čvrstini, jednoobraznosti, jednostavnosti oblika može nametnuti i trajno održati u stalnoj borbi sa susedima, ili sa ugnjetenima koji se bune".Tome nasuprot, pojavljivanje pojedinačnih varijacija događa se u drugom stanju sila, kada je jedna vrsta trijumfovala, kada joj spoljna opasnost više ne preti i kada se razvija borba „eksplozivnih egoizama koji se među sobom bore za sunce i svetlo"27. Događa se, takođe, da se sila bori protiv sebe same: i to ne samo zato što je opijena preobiljem koje joj omogućuje da se deli, već i u trenutku kada slabi. Na sopstveni zamor ona reaguje tako što troši snagu na njega, čak i ako se on neprestano uvećava. Vraćajući se na njega, kako bi ga savladala, sila će mu nametnuti granice, odrediti kaznu, staviti na muke, okititi visoko moralnom vrednošću i tako, postepeno, ponovo ojačati. Kroz takvo je kretanje stvoren asketski ideal ,,u instinktu života koji se degeneriše, koji... se bori da bi preživeo"28; takvo je i kretanje kroz koje je stvorena Reformacija, upravo tamo gde je crkva bila najmanje iskvarena29; u Nemačkoj XVI veka katolicizam je još uvek imao dovoljno snage da se okrene protiv sebe, da kazni svoje vlastito telo i vlastitu istoriju, i da se oduhovi u jednu čistu religiju savesti. Pojavljivanje je dakle ulazak sila na scenu; to je upad, skok kojim one sa kulisa dospevaju na pozornicu, krepko, sa njima svojstvenom mladošću. Ono što Niče zove

Entstehungsherd30 pojma dobrog, nije sasvim ni energija snažnih, niti reakcija slabih, već upravo ta scena na kojoj se sile raspoređuju jedne nasuprot drugima, jedne iznad drugih; to je prostor koji ih deli i koji se produbljuje između njih, praznina kroz koju one razmenjuju pretnje i reči. Dok provenijencija označava kakvoću nekog instinkta, njegov stepen, odnosno njegovo slabljenje i beleg koji on ostavlja na telu, pojavljivanje označava mesto sukoba; valja se, međutim, čuvati od toga da ga zamišljamo kao zatvoreno polje u kojem bi se odvijala borba, kao ravan u kojoj bi protivnici bili ravnopravni; pojavljivanje je pre - primer dobrih i loših to dokazuje - nekakvo ,,ne-mesto", čista distanca, činjenica da protivnici ne pripadaju istom prostoru. Niko nije odgovoran za neko pojavljivanje, niko ne može to sebi da pripiše u zaslugu; pojavljivanje se uvek događa u međuprostoru. U određenom smislu komad koji se igra u tom pozorištu bez mesta uvek je isti: to je komad koji beskonačno ponavljaju vladari i potčinjeni. Kada Ijudi vladaju drugim Ijudima, dolazi do razlike u vrednostima31; kada klase vladaju drugim klasama, rađa se ideja slobode32; kada se Ijudi dokopaju stvari koje su im potrebne da bi preživeli, kada im nameću trajanje koje ove nemaju, odnosno kada ih prisvajaju na silu - tada se rađa logika33. Odnos dominacije nije više „odnos", kao što ni mesto na kojem se vlada nije više mesto. Upravo zato se u svakom trenutku istorije dominacija ustaljuje u ritualu; ona nameće obaveze i prava; ona pomno stvara procedure. Ona postavlja obeležja,

27 S one strane..., § 262.

30 Genealogija, 1,2.

28 Genealogija, III, 13.

3' S onestrane..., § 260. Upor. takođe Genealogija, II, 12.

29 Vesela nauka, § 148. Malokrvnost voljeje, takođe, ono što treba pripisati Entstehungu Budizma i Hrišćanstva, § 347.

70

32 Putnik I njegova senka, § 9. 33 Vesela nauka, §111.

71

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

urezuje uspomene u stvari, pa čak i u tela; dominacija vodi računa o dugovima. Univerzum pravila koji ne ublažava, nego, naprotiv, zadovoljava nasilje. Pogrešili bismo ako bismo verovali, prema tradicionalnoj shemi, da opšti rat, koji se iscrpljuje u sopstvenim protivrečnostima, završava odustajanjem od nasilja i prihvatanjem da ono samo sebe ukine u zakonima građanskog mira. Pravilo - to je proračunato zadovoljstvo pomame, to je obećana krv. Ono omogućuje da bez prestanka, uvek iznova, započinje igra nadvladavanja; ono na scenu postavlja do u sitnice ponovljeno nasilje. Želja za mirom, blagost kompromisa, prećutno prihvatanje zakona, daleko od toga da su veliki moralni preokret, ili proračunata korist, koji su doveli do stvaranja pravila; oni su tek rezultat toga pravila i, pravo govoreći, njegova perverzija: „Krivica, savest, dužnost, svoju postojbinu nastanka imaju u obligacionom pravu; a kao i sve što je veliko na zemlji, na svojim je počecima ono bilo zalivano krvlju"34. Čovečanstvo ne napreduje polako, iz bitke u bitku, do univerzalne uzajamnosti kada će pravila zauvek zameniti rat; čovečanstvo postavlja svako od tih nasilja u sistem pravila i tako ide iz vladavine u vladavinu. Upravo pravilo omogućuje da nasilje bude učinjeno nad nasiljem i da neka druga vladavina pokori iste one koji vladaju. U sebi samima pravila su prazna, nasilna, nesvrhovita; ona su sačinjena da bi služila ovome ili onome; ona mogu biti savitljiva po ukusu ovoga ili onoga. Velika igra istorije sastoji se u tome ko će se dokopati pravila, ko će zauzeti mesto onih koji se pravilima koriste, ko će se prerušiti da bi ih izvrnuo, iskoristio u obrnutom smeru i okrenuo protiv onih koji su ih nametnuli; ko će, ušavši u

složen aparat, uspeti tako da ga upotrebi da će se vladaoci naći podređeni sopstvenim pravilima. Različita pojavljivanja koja možemo da označimo nisu uzastopne figure jednog istog značenja; ona su isto toliko učinci zamena, izmeštanja i premeštanja, prikrivenih osvajanja, sistematskih izvrtanja. Ako bi tumačiti značilo lagano osvetljavati neko značenje zapreteno u poreklu, onda bi jedino metafizika mogla da tumači nastanak čovečanstva. Ali ako tumačiti znači dokopati se, nasiljem ili prevarom, sistema pravila koji po sebi nema suštinsko značenje, ako to znači nametnuti mu pravac, podrediti ga novoj volji, uvesti ga u jednu drugačiju igru i potčiniti ga drugim pravilima, onda je nastanak čovečanstva jedan niz tumačenja. A genealogija mora biti njegova istorija: istorija morala, ideala, metafizičkih pojmova, istorija pojma slobode, ili asketskog života, kao pojavIjivanje različitih tumačenja. Reč je o tome da se ta tumačenja pojave kao događaji u teatru procedura. 5. Koji su odnosi između genealogije, definisane kao istraživanje Herkunfta i Entstehunga, i onoga što se obično zove istorija? Znamo čuvena Ničeova obraćanja istoriji na koja ćemo se odmah osvrnuti. Ipak, genealogija se ponekad označava kao „vvirkliche Historie"; u više navrata ona je okarakterisana kao ,,duh", odnosno „istorijski smisao"35. U stvari, još od drugog Nesavremenog razmatranja Niče nije prestao da kritikuje istorijski oblik koji ponovo uvodi (i uvek pretpostavlja) nadistorijsko gledište: istoriju čiji bi posao bio da prikupi, u totalitetu potpuno zatvorenom u sebe, najzad svedenu raznolikost vremena; istoriju koja bi nam omogućila da se prepoznamo svuda i da svim pro35 Genealoglja, predgovor, § 7; 11,2. S one strane..., § 224.

34 Genealogija, II, 6.

72

73

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

šlim pomeranjima damo izgled izmirenja; istoriju koja bi na ono što je iza nje bacila pogled s kraja sveta.Ta istorija istoričara ima oslonac izvan vremena; ona teži tome da 0 svemu sudi s obzirom na apokaliptičnu objektivnost; a to se događa stoga što je ona pretpostavila večnu istinu, dušu koja ne umire, svest uvek identičnu sebi. Ako se istorijski smisao zadobija kroz nadistorijsko gledište, onda metafizika može da ga preuzme na sebe i, učvršćujući ga u vidu objektivne nauke, da mu nametne vlastiti „egipticizam".Tome nasuprot, istorijski smisao će izmaći metafizici da bi postao povlašćeni instrument genealogije, ako se ne osloni ni na šta apsolutno. On treba da bude samo ta oštrina pogleda koji razlučuje, deli, rasipa, koji uzima u obzir razmake i ono što se nalazi na rubovima - neka vrsta pogleda koji razlaže i koji je sposoban da se sam razloži, da izbriše jedinstvo Ijudskog bića za koje se pretpostavlja da ga suvereno vodi prema njegovoj prošlosti. Istorijski smisao - a upravo se u njemu praktikuje ,,wirkliche Historie" - ponovo uvodi u postajanje sve za šta se verovalo da je besmrtno kod čoveka. Verujemo u večnost osećanja? Sva osećanja, međutim, a naročito ona koja nam se čine najplemenitijima i najnesebičnijima, imaju istoriju. Verujemo u neumoljivu postojanost instinkata 1zamišljamo da su oni uvek na delu, ovde i tamo, sada kao i nekad. Istorijskom znanju, međutim, nije teško da ih rasparčava - da pokazuje njihove promene, da beleži trenutke njihove snage i slabosti, da identifikuje njihove naizmenične vladavine, da shvata njihovu laganu preradu i kretnje kojima se, okrećući se protiv sebe samih, instinkti strastveno odaju vlastitom uništavanju36. Mislimo da makar telo nema drugih zakona osim zakona svoje fizi-

ologije i da ono izmiče istoriji. Još jedna zabluda; telo je zahvaćeno u nizu režima koji ga oblikuju; ono je sviknuto na ritam rada, odmora i praznika; ono je zatrovano - hranom, odnosno vrednostima, običajima ishrane i moralnim zakonima zajedno; ono sebe gradi otporima37. „Delatna" istorija se razlikuje od istorije istoričara po tome što se ne oslanja ni na kakvu postojanost: ništa u čoveku - čak ni njegovo telo - nije dovoljno čvrsto da bi se razumeli drugi Ijudi i da bismo se prepoznali u njima. Sve ono na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i zahvatili je u celini, sve ono što dozvoljava da je prikažemo kao strpljivo, kontinuirano kretanje - sve to valja sistematski razbiti. Treba rasparčati sve što je omogućavalo utešnu igru prepoznavanja. Čak i u istorijskom poretku, znati ne znači „ponovo naći", naročito ne ,,nas naći". Istorija je ,,delatna" u onoj meri u kojoj uvodi diskontinuitet u samo naše biće. Ona će podeliti naša osećanja; ona će dramatizovati naše instinkte; ona će umnogostručiti naše telo i suprotstaviti ga njemu samom. Ona neće dopustiti ništa iznad sebe što bi imalo umirujuću postojanost života ili prirode; ona neće dopustiti da je nekakva nema tvrdoglavost nosi prema hiljadugodišnjem cilju. Ona će potkopati to na čemu bismo voleli da počiva i ustremiće se na svoj tobožnji kontinuitet. Jer, znanje nije stvoreno da razume, nego da preseče. Na taj se način mogu shvatiti crte svojstvene istorijskom smislu, onako kako ga Niče, koji tradicionalnoj istoriji suprotstavlja ,,wirkliche Historie", razume. „VVirkliche Historie" preokreće uobičajeni odnos između izbijanja događaja i kontinuirane nužnosti. Postoji čitava jedna tradicija istorije (teleološka, odnosno racionalistička) koja 37 Isto.

36 Vesela nauka, § 7.

74

75

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

teži tome da jedinstveni događaj pretopi u idealan kontinuitet - u teleološki pokret, odnosno prirodnu povezanost. „Delatna" istorija iznosi na videlo ono što može biti jedinstveno i prodorno u događaju. Ne treba događaj razumeti kao neku odluku, sporazum, vladavinu, odnosno bitku, već kao odnos sila koji se preokreće, kao oduzetu moć, rečnik koji se preuzima i okreće protiv onih koji su ga do tada upotrebljavali, kao vladavinu koja slabi, koja se opušta, koja truje samu sebe, i jednu drugu vladavinu koja, maskirana, najavljuje svoj dolazak. Istorijske sile koje su u igri ne potčinjavaju se ni cilju ni mehanici, već upravo slučaju borbe38. One se ne ispoljavaju kao uzastopni oblici neke prvobitne namere; one se, takođe, ne pokazuju kao rezultat. Sile se uvek pojavljuju u naročitoj nesigurnosti događaja. Nasuprot univerzalnom hrišćanskom svetu što ga je izatkao božji pauk, za razliku od grčkog sveta podeIjenog između vladavine volje i vladavine velike kosmičke gluposti, svet delatne istorije poznaje samo jedno kraljevstvo, kraljevstvo u kojem nema ni proviđenja ni krajnjeg uzroka - već samo „gvozdene ruke nužnosti koja protresa kockarski rog"39. Ipak, slučaj ne treba razumeti kao obično žrebanje, već kao rizik kojem se volja za moć uvek nanovo izlaže i koja svakom ishodu slučaja suprotstavlja rizik još većeg slučaja, kako bi njime ovladala40. Prema tome, svet, onakav kakvog ga poznajemo, nije jednostavnog obličja u kojem su svi događaji izbrisani kako bi se, malo po malo, istakli suštinske crte, krajnji smisao, prva i poslednja vrednost; naprotiv, svet sačinjava hiljade i hiIjade zamršenih događaja; danas nam izgleda „predivno

šaren, dubok, ispunjen smislom"; ali ga je stvorila „gomila zabluda i fantazama" koja u njemu i dalje tajno obitava41. Verujemo da se naša sadašnjost oslanja na duboke namere, o postojane nužnosti; tražimo od istoričara da nas uvere u to. Ali pravi istorijski smisao uviđa da živimo bez izvornih orijentira i koordinata, u bezbrojnom mnoštvu izgubljenih događaja. Istorijski smisao, isto tako, ima moć da preokrene odnos onoga što nam je blisko i onoga što nam je daleko, odnos koji je utvrdila tradicionalna istorija u svojoj odanosti metafizičkoj poslušnosti. Tradicionalna istorija, zapravo, voli da se zagleda u daljine i u visine: u najplemenitije epohe, najuzvišenije oblike, najapstraktnije ideje, najčistije individualnosti. Da bi to učinila ona pokušava da im se približi što je moguće više, da se postavi u podnožje tih vrhova s ciljem da ih posmatra iz čuvene žablje perspektive. Delatna istorija, tome nasuprot, pogled upravlja na ono što joj je najbliže - na telo, nervni sistem, hranu i probavu, na energije; ona kopa po onome što propada; ukoliko se suočava sa uzvišenim epohama, čini to sa podozrenjem - bez zlobe, veselo - uz varvarsku i nepriznatljivu vrevu. Ona se ne boji da pogleda na dole. Ali ona gleda s visine - zaranjajući da bi zadobila perspektive, razvrstala rasutosti i razlike, da bi svakoj stvari ostavila njenu meru i njen intenzitet. Njeno kretanje obrnuto je od onog kojim se krišom služe istoričari: oni se pretvaraju kao da gledaju u ono što je najdalje od njih samih, ali se zapravo nisko, puzeći, približavaju toj udaljenosti koja mnogo obećava (po tome su oni kao metafizičari koji daleko iznad sveta vide neku onostranost samo zato da bi je obećali kao nagradu); delatna istorija, međutim, gleda bliže sebi, da

38 Genealogija, II, 12. 39 Zora, § 130.

4' Ljudsko, suvlše IJudsko, § 16.

40 Genealoglja, II, 12.

76

77

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

bi se iz te blizine naglo iščupala i to što gleda ponovo zahvatila sa distance (pogled koji podseća na pogled lekara koji se udubljuje da bi dijagnostifikovao i izrekao razliku). Istorijski je smisao mnogo bliži medicini nego filozofiji. „Istorijsko i fiziološko"42, kaže ponekad Niče. U tome nema ničeg čudnog pošto se u idiosinkraziji filozofa nalazi i sistematsko poricanje tela, „nedostatak istorijskog smisla, mržnja prema ideji postanka, egipticizam", tvrdoglavost da se ,,na početak stavi ono što dolazi na kraju" i da se postave „poslednje stvari pre prvih"*3. Istorija može da uradi više nego da bude sluškinja filozofije i da pripoveda o nužnom rađanju istine i vrednosti; ona treba da bude diferencijalno saznanje energija i klonuća, uzvišenostT i urušavanja, otrova i protivotrova. Ona treba da bude nauka o lekovima44. Najzad, poslednje obeležje delatne istorije. Ona se ne plaši da bude perspektivističko znanje. Kad god je to moguće istoričari nastoje da izbrišu ono što, u njihovom znanju, može da oda mesto s kojeg gledaju, trenutak u kojem se nalaze, njihovo opredeljenje - nastoje da izbrišu neizbežnost svoje strasti. Istorijski smisao, tako kako ga Niče shvata, zna da je perspektivistički i ne odbija sistem sopstvene nepravde. On gleda pod određenim uglom sa namerom da procenjuje, da govori ,,da" ili ,,ne", da sledi sve tragove otrova, da pronalazi najbolji protivotrov. Umesto da izigrava uviđavnu povučenost pred onim što gleda, umesto da u tome što gleda traži svoj zakon i da mu podređuje sve svoje kretnje, njegov pogled jednako dobro zna odakle gleda i šta gleda. Istorijski smisao pruža

znanju mogućnost da napravi svoju genealogiju u istom pokretu u kojem i saznaje. „VVirkliche Historie" pravi, u vertikali mesta kojeg se drži, genealogiju istorije.

42 Sumrakidola, „Nesavremena lutanja", § 44.

6. U genealogiji istorije koju skicira u više navrata, Niče povezuje istorijski smisao i istoriju istoričara. I jedno i drugo ima samo jedan početak na kojem nema ničeg čistog, na kojem je sve smešano. Iz jednog istog znaka, u kojem se mogu prepoznati kako simptomi bolesti tako i klica jednog divnog cveta, oni su izašli u isto vreme, da bi se tek potom razdvojili45. Sledimo, dakle, ne praveći razliku između njih, njihovu zajedničku genealogiju. Provenijencija (Herkunft) istoričara je nedvosmislena: on je niskog roda. Jedno od obeležja istorije jeste da ona nema izbora: njen je zadatak da sve sazna, bez hijerarhije po važnosti; da sve razume, bez razlikovanja po visini; da sve prihvati, bez pravljenja razlike. Ništa ne sme da joj izmakne, ali ni da bude isključeno. Istoričari će kazati da je to dokaz takta i opreznosti: otkud im pravo da upliću svoj ukus kada se radi o drugima, čemu da daju prednost kada je reč o onome što se zaista dogodilo? U stvari, to je totalni nedostatak ukusa, svojevrstan prostakluk koji pokušava da uspostavi prisne odnose sa onim što je najuzvišenije, to je zadovoljstvo u pronalaženju onoga što je nisko. Istoričar je neosetljiv na odvratnosti: ili bolje, on oseća zadovoljstvo u onome što bi trebalo da mu bude odvratno. Njegova prividna vedrina trudi se da ne prizna ništa veliko i da sve svede na najslabiji imenitelj. Ništa ne sme da bude uzvišenije od njega. Ako želi toliko da zna, i sve da zna, to je zato da bi otkrio tajne koje čine manjim. „Prostačka radoznalost". Odakle potiče istorija? Iz naroda.

43 Isto., ,,Um u filozofiji", § 1 14. 44 Putnik I njegova senka, § 188.

78

45 Vesela nauka, § 337.

79

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

Kome se obraća? Narodu. Govor koji on drži tom narodu veoma podseća na govor demagoga: „niko nije veći od vas", kaže demagog, ,,a onaj ko bi imao toliko nadmenosti da hoće da vas nadmaši - vas koji ste dobri - taj je zao"; istoričar, dvojnik demagoga, služi mu kao odjek: „Nikakva prošlost nije veća od vaše sadašnjosti, a sve što se u istoriji može pojaviti sa izgledom veličine moje će vam pedantno znanje pokazati kao neznatno i zlobno, kao nesreću". Preci istoričara sežu do Sokrata. Ta demagogija mora da bude licemerna. Ona mora da skriva svoju pojedinačnu mržnju pod maskom opšteg. I baš kao što demagog mora da se poziva na istinu, na zakon suština i večnu nužnost, istoričar mora da se poziva na objektivnost, na tačnost činjenica, na nepromenljivu prošlost. Demagog poriče telo da bi utvrdio suverenost bezvremene ideje; istoričar nastoji da izbriše sopstvenu individualnost kako bi drugi stupili na scenu i mogli da uzmu reč. On će, dakle, da se okrene protiv sebe samog: da umiri svoje pristrasnosti i da svlada svoja gađenja, da pomuti sopstvenu perspektivu kako bi je zamenio jednom fiktivno univerzalnom geometrijom, da podražava smrt kako bi ušao u kraljevstvo mrtvih, da stekne kvaziegzistenciju bez lica i imena. I u tom svetu, u kojem će zauzdati svoju individualnu volju, on će moći da pokaže drugima neizbežan zakon jedne nadmoćne volje. Brišući iz sopstvenog znanja sve tragove htenja, on će u predmetu saznanja pronaći oblik večnog htenja. Objektivnost istoričara je preokretanje odnosa htenja u znanje, što je, u isti mah, i nužno verovanje u Proviđenje, u krajnje uzroke i teleologiju. Istoričar pripada porodici asketa. ,,Ne mogu da podnesem te pohotne evnuhe istorije, sve te kokete asketskog ideala; ne mogu da podnesem te okrečene nadgrobne spomenike kojl proizvode život; ne mogu da

podnesem ta umorna i mlitava bića koja se ogrću mudrošću i koja posmatraju objektivnim pogledom"46. Pređimo na Entstehung istorije; njegovo mesto je Evropa XIX veka: domovina mešanaca i kopiladi, epoha čoveka-mešavine. U odnosu na trenutke visoke civilizacije, mi smo, evo, kao varvari: pred našim očima su razrušeni gradovi i zagonetni spomenici; zastali smo pred razvaljenim zidinama; pitamo se koji su bogovi obitavali u tim praznim hramovima. Velike epohe nisu bile toliko radoznale, niti su imale toliko poštovanja; one nisu poznavale prethodnike; klasicizam nije znao za Šekspira. Dekadencija Evrope nudi nam grandiozan prizor čiji se najjači momenti uskraćuju, odnosno gube. Pozornica na kojoj se danas nalazimo ima svojstva pozorišne scene; bez spomenika koji bi bili naše delo i koji bi nam pripadali, mi živimo u metežu kulisa. Ali to nije sve: Evropljanin ne zna ko je; on ne zna koje su rase izmešane u njemu; on traži ulogu koja bi mogla da bude njegova; on je bez individualnosti. Prema tome, razumljivo je zašto je XIX vek, spontano, istoričar: malokrvnost njegovih snaga, mešavine koje su izbrisale sva njegova svojstva, proizvode isti učinak kao i asketska mučenja; nesposobnost da stvara tu gde je, nedostatak dela, obaveza da se oslanja na ono što je bilo učinjeno pre i na drugom mestu, sve to ga prisiljava na prostačku radoznalost plebejca. No, ako je genealogija istorije upravo takva, kako se može dogoditi da ona sama postane genealoška analiza? Kako to da ona ne ostaje demagoško i religijsko saznanje? Kako ona može, na toj istoj sceni, da promeni ulogu? Kako drugačije ako ne tako što je zgrabimo, što zagospodarimo njome i što je okrenemo protiv njenog rođenja. To je, za-

80

81

46 Genealogija, 111,26.

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

pravo, svojstvo Entstehunga: to nije nužni ishod onoga što je tako dugo bilo unapred pripremano; to je scena na kojoj se sile izlažu opasnosti i sukobljavaju, na kojoj mogu da trijumfuju, ali mogu da budu i zaplenjene. Mesto nastanka metafizike bila je upravo atinska demagogija, prostačka Sokratova mržnja, njegova vera u besmrtnost. Platon je mogao da se dokopa sokratske filozofije i da je okrene protiv nje same - i bez sumnje je, više nego jedanput, pokušao to da uradi. Njegov poraz je u tome što je postigao samo to da je utemelji. Problem XIX veka je što nije učinio za pučki asketizam istoričara ono što je Platon učinio za Sokratov asketizam. Ne treba ga utemeljiti u filozofiji istorije, već ga pocepati u paramparčad, počev od onoga što je proizveo: zagospodariti istorijom da bi se upotrebljavala genealoški, to jest strogo antiplatonski. Tada će se istorijski smisao osloboditi nadistorijske istorije.

koji su, naizgled, individualizovaniji i stvarniji od njegovog. Ali čoveka sa istorijskim smislom ne sme da prevari zamena koju mu istoričar nudi: to je samo prerušavanje. U Revoluciji se nudio rimski model, u romantizmu viteški oklop, u vagnerijanskoj epohi mač germanskog heroja; to su, međutim, samo dronjci čija nestvarnost upućuje na našu vlastitu nestvarnost. Ko god hoće slobodno može da obožava te svetkovine i da u Bajrojtu slavi uspomenu na novu onostranost; njemu je dopušteno da od sebe pravi starinara praznih identiteta. Dobar istoričar, genealog, znaće šta da misli o čitavoj toj maskaradi. On neće da je odgurne duhom ozbiljnosti; naprotiv, doteraće je do krajnosti: on će da iskoristi veliki karneval vremena u kojem će se maske bez prestanka iznova pojavljivati. Umesto da poistovetimo našu bledu individualnost sa snažnim identitetima prošlosti, reč je o tome da se i mi sami rasplinemo u brojnim vaskrslim identitetima; i ponovo stavljajući sve te maske - Fridriha od Hoenštaufena, Cezara, Hrista, Dionisa, Zaratustre možda - iznova započinjući lakrdiju istorije, preuzećemo u našu nestvarnost još nestvarniji identitet Boga koji ga je vodio. „Možda ćemo ovde otkriti oblast u kojoj nam je originalnost još uvek moguća, možda kao oni koji parodiraju istoriju i kao božji pajaci"47. Prepoznajemo na ovom mestu parodijski duplikat onoga što je drugo Nesavremeno razmatranje zvalo „monumentalna istorija": istorija koja je sebi postavila zadatak da obnovi velike vrhunce postanka, da ih zadrži u večitoj sadašnjosti, da ponovo pronađe njihova dela, akcije, tvorevine, prema monogramu njihove unutrašnje suštine. Ali 1874. godine Niče je toj istoriji, potpuno posvećenoj obožavanju, zamerao što preprečuje put aktuelnim silama života i njegovim

7. Istorijski smisao može se upotrebiti na tri načina koji se, tačku po tačku, suprotstavljaju trima platonskim modalitetima istorije. Prva upotreba, ona koja parodira stvarnost i poništava je, suprotstavlja se reminiscenciji, odnosno prepoznavanju, kao temi istorije; druga upotreba, koja razlaže i poništava identitet, suprotstavlja se istorijikontinuitetu, odnosno tradiciji; treća upotreba, ona koja žrtvuje i poništava istinu, suprotstavlja se istoriji-saznanju. Ma na koji način da se upotrebi, reč je o tome da se istorija zauvek oslobodi istovremeno metafizičkog i antropološkog modela pamćenja. Reč je o tome da se od istorije stvori jedno protiv-pamćenje - i da se tu, potom, razvije jedna sasvim druga forma vremena. Najpre parodijska i lakrdijaška upotreba. Tom mešancu i anonimusu, Evropljaninu - koji više ne zna ni ko je, niti koje ime sme da nosi - istoričar nudi rezervne identitete

82

47 S one strane..., § 223.

83

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

tvorevinama. U poslednjim tekstovima, naprotiv, reč je o njenom parodiranju kako bi se pojavila kao parodija sebe same. Genealogija, to je istorija kao usklađeni karneval. Druga upotreba istorije: sistematsko razlaganje našeg identiteta. Jer,taj ipakveoma slabašan identitet, koji pokušavamo da osiguramo i okupimo pod maskom, nije ništa drugo do parodija: u njemu obitava mnoštvo, nebrojene se duše u njemu prepiru; sistemi se ukrštaju i jedni nadvladavaju druge. Kada izučava istoriju, čovek se oseća „srećnim što, nasuprot metafizičarima, u sebi pruža utočište ne besmrtnoj duši, nego mnogim smrtnim dušama"48.1 u svakoj od tih duša istorija neće otkriti zaboravljeni identitet, uvek spreman da se ponovo rodi, nego složeni sistem mnogostrukih, različitih elemenata, kojima ne dominira nikakva moć sinteze: „Svesno sačuvati i verno naslikati neke faze razvoja koje beznačajni Ijudi proživljavaju gotovo ne razmišljajući, a zatim ih brišu s table svoje duše, to je znak nadmoćne kulture... Prvi rezultat je da Ijude razumemo kao takve sasvim-određene sisteme i kao predstavnike raznih kultura, to jest da shvatimo njihovu nužnost, ali i njihovu promenljivost. I obrnuto, da izdvajamo i samostalno razmatramo pojedinačne delove sopstvenog razvoja"49. Svrha genealoški usmerene istorije nije da ponovo pronađe korene našeg identiteta, već naprotiv, da ga sa strašću rastvori; ona ne radi na tome da otkrije jedinstvenu postojbinu iz koje potičemo, tu prvu domovinu kojoj ćemo se, kako nam obećavaju metafizičari, vratiti; ona čini vidljivim sve diskontinuitete koji prolaze kroz nas. Ta je funkcija obrnuta od one koju je, prema Nesavremenim razmatranjima, obavljala „antikvarna istorija". U antikvar-

noj istoriji trebalo je prepoznati kontinuitete u kojima se ukorenjuje naša sadašnjost: kontinuiteti tla, jezika, grada; reč je bila o tome ,,da se, brižljivom rukom negujući ono što je odvajkada postojalo, sačuvaju, za one koji će potom doći, uslovi pod kojima smo rođeni mi"50. Takvoj jednoj istoriji Nesavremena razmatranja su prigovorala što rizikuje da spreči svako stvaranje u ime zakona vernosti. Malo kasnije - i to već u delu Ljudsko, suviše Ijudsko - Niče ponovo preuzima zadatak starinara, ali u sasvim suprotnom smeru. Ako genealogija postavi pitanje tla koje je videlo kako se rađamo, jezika kojim govorimo, odnosno zakona koji nama upravljaju, to čini da bi osvetlila raznorodne sisteme koji nam, pod maskom našeg jastva, uskraćuju svaki identitet. Treća upotreba istorije: žrtvovanje subjekta saznanja. Prividno, ili pre s obzirom na masku koju nosi, istorijska svest je neutralna, lišena svake strasti i predana samo istini. No, ispita li samu sebe i, uopštenije, istoriju svake naučne svesti, ona otkriva oblike i preobražaje volje za znanjem: instinkt, strast, inkvizitorski bes, svirepu istančanost, zlobu; istorijska svest otkriva nasilje opredeljenja: opredeljenja protiv neznalačke sreće, protiv snažnih iluzija kojima se čovečanstvo štiti, opredeljenja za sve što je opasno u istraživanju i uznemirujuće u otkriću51. Istorijska analiza tog velikog htenja-za-znanjem koje prožima čovečanstvo, pokazuje, dakle, da ne postoji saznanje koje ne počiva na nepravdi (da u samom saznanju, dakle, ne postoji pravo na istinu, odnosno temelj istinitog) i da je

48 Putnik i njegova senka (Pomešana mišljenja i izreke), §17.

51 Upor: Zora, § 429 I 432; Vesela nauka, § 333; S one strane..., § 2291230.

49 Ljudsko, suviše IJudsko, § 274.

84

50 Nesavremena razmatranja II", 3. (Upor. prevod Danila Baste, Plato, Beograd 2006.)

85

Mišel Fuko

Spisi i razgovori

instinkt saznanja loš (da u njemu ima nečeg ubilačkog i da on ne može, da ne želi, ništa da učini za sreću Ijudi). I u svojim najširim dimenzijama, kakav je danas slučaj, htenje-za-znanjem se ne približava opštoj istini; ono ne daje čoveku priliku da spokojno zagospodari prirodom; naprotiv, htenje-za-znanjem ne prestaje da umnožava rizike; ono svuda uvećava opasnosti; ono ruši sve iluzorne zaštite; ono slabi jedinstvo subjekta; ono u njemu oslobađa sve ono što ga sa strašću razlaže i poništava. Umesto da se znanje, malo po malo, odvaja od svojih empirijskih korena, odnosno od prvobitnih potreba koje su ga stvorile, kako bi postalo čista spekulacija potčinjena samim zahtevima uma, umesto da bude vezano u svom razvoju za uspostavljanje i potvrđivanje slobodnog subjekta, ono sa sobom uvek nosi sve veću pomamu; instinktivno se nasilje u njemu ubrzava i uvećava; stare religije su zahtevale žrtvovanje Ijudskog tela; znanje danas poziva na eksperimente na nama samima52, na žrtvovanje subjekta saznanja. „Saznanje se kod nas pretvorilo u strast koja ne zazire ni od kakve žrtve i, u osnovi, plaši se jedino sopstvenog gašenja... Možda će čak strast za saznanjem dovesti do propasti... Ako strast ne dovede do propasti čovečanstva, onda će čovečanstvo propasti zbog slabosti. Šta bismo više voleli? To je glavno pitanje. Želimo li da čovečanstvo završi u vatri i svetlosti ili pak u pesku?"53. Vreme je da dva velika problema koja su podelila filozofsku misao XIX veka (uzajamno utemeljenje istine i slobode, mogućnost apsolutnog saznanja), te dve teme koje su nam većim delom zaveštali Fihte i Hegel, zamenimo temom o tome kako bi „propast, koju donosi apsolutno saznanje, mogla da bude

deo utemeljenja bića"54. Što ne znači, u smislu kritike, da je volja za istinom ograničena konačnošću saznanja, već da ona gubi svaku granicu i svaku usmerenost istine u žrtvi koju mora da prinese subjektu saznanja. „Možda tu postoji samo čudesna ideja koja bi, još i sada, mogla da poništi sve druge aspiracije, tako što bi odnela pobedu nad onim najpobedonosnijim - hoću reći: ideja čovečanstva koje se žrtvuje. Možemo se zakleti da ako se ikada sazvežđe te ideje pojavi na horizontu, saznanje istine će ostati jedini veličajan cilj kojem bi takva jedna žrtva bila srazmerna, jer za saznanje nijedna žrtva nije isuviše velika. Međutim, problem nikada nije bio postavljen"55. Nesavremena razmatranja govorila su o kritičkoj upotrebi istorije: tu se prošlost izvodi pred lice pravde, nožem se odsecaju njeni koreni, briše se tradicionalno obožavanje kako bi se oslobodio čovek i kako mu se ne bi ostavilo drugo poreklo izuzev onog u kojem on želi da se prepozna. Toj kritičkoj istoriji Niče je zamerao što nas odvaja od svih naših stvarnih izvora i što jedino brizi za istinu žrtvuje samo kretanje života. Malo kasnije vidimo da Niče preuzima isto ono što je prethodno odbijao. On to preuzima, ali sa sasvim drugačijim ciljem: nije reč više o tome da se našoj prošlosti sudi u ime istine koju bi naša sadašnjost da zadrži; reč je o tome da se subjekt saznanja izloži opasnosti od uništenja u beskonačno raširenoj volji za znanjem. U izvesnom smislu genealogija se vraća trima modalitetima istorije koje je Niče razmatrao 1874. godine. Ona im se vraća bez primedbi koje im je tada bio uputio u ime života, u ime njegove moći da potvrđuje i stvara. Ali ona se tim modalitetima vraća preobražavajući ih: obožava-

52 Zora,% 501.

54 5 one strane..., § 39.

53 Isto, §429.

55 Zora, § 45.

86

87

Mišel Fuko

nje spomenika postaje parodija; poštovanje starih kontinuiteta postaje sistematsko razlaganje; kritika nepravdi prošlosti poisredstvom istine koju čovek poseduje danas, postaje destrukcija subjekta saznanja putem nepravde svojstvene volji za znanjem.

88