Fuko - Nice, Genealogija, Istorija

Mišel Fuko Dobro razumem nelagodu svih onih koji tako misle. Oni su, bez sumnje, imali dovoljno muke da priznaju ka­ ko njihova istorija, njihova ekonomija, njihova društvena praksa, jezik kojim govore, mitologija njihovih predaka, bajke koje su im pričane u detinjstvu, kako se sve to potčinjava pravilima među kojima nisu sva data njihovoj svesti; oni ne žele da budu lišeni, pored toga i uz to, tog diskursa u kojem žele da kažu neposredno, bez distance, to što mi­ sle, veruju ili zamišljaju; oni će radije da negiraju kako je diskurs složena i diferencirana praksa koja se potčinjava pravilima i preobražajima što se mogu analizirati, nego da budu lišeni te tako utešne, nežne izvesnosti da mogu da menjaju, ako ne svet, ako ne život, a ono barem njihov „smisao" samo putem svežine neke reči koja bi potekla iz njih samih i ostala, što je bliže moguće, izvoru, beskonač­ no. Toliko im je stvari u njihovom jeziku već izmaklo: oni više ne žele da im izmiče, pored ostalog, ono što govore, taj mali fragment diskursa - nevažno je da li je to izgovo­ rena reč ili pisanje - čija krhka i nesigurna egzistencija treba da nosi njihov život dalje i duže.. Oni ne mogu da podnesu - i donekle ih razumemo - ne mogu da čuju ka­ ko se govori: diskurs nije život; njegovo vreme nije i vaše; u njemu vi se ne mirite sa smrću; moguće je da ste ubili Boga težinom svega onoga što ste rekli; ali ne mislite da ćete stvoriti, onim što kažete, čoveka koji će živeti više od njega. U svakoj rečenici koju izgovorite - i vrlo precizno: u ovoj koju ste upravo zapisali u ovom trenutku, vi koji se, na toliko stranica, strastveno odajete odgovoru na jedno pitanje koje vas, osećate to, lično dotiče, vi koji ćete potpisati tekst svojim imenom - u svakoj rečenici vlada bezimeni zakon, bela ravnodušnost: „Nije bitno ko govori; neko je rekao: nije bitno ko govori".

58

Niče, genealogija, ¡storija*

1. Genealogija je siva; ona je skrupulozna i strpljivo sa­ kuplja dokumenta. Ona radi na zamršenim, sastruganim pergamentima po kojima je više puta pisano. Paul Re greši, kao i Englezi, što opisuje linearne geneze - što je, na primer, čitavu ¡storiju morala podredio jedino onome što je korisno: kao da su red sačuvale svoj smisao, želje svoj pravac, ideje svoju logiku; kao da taj svet reče­ nih i željenih stvari nije upoznao najezde, borbe, pljačke, prerušavanja, lukavstva. Otud je za genealogiju neophod­ na suzdržanost: uočiti osobenost događaja izvan svake jednolične svrhovitosti; vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije - u osećanjima, ljubavi, svesti, u instinktima; shvatiti vraćanje događaja ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije, već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su ti do­ gađaji igrali različite uloge; odrediti, čak, mesto njihovog izostanka, trenutak u kojem se oni nisu dogodili (Platon u Sirakuzi nije postao Muhamed...). Genealogija, dakle, zahteva podrobno znanje, puno nagomilanog materijala, strpljenje. Svoje „kiklopske gra' „Nietzsche, la généalogie, l'histoire", Hom mage à Jean Hyppolite, RU.F., Paris 1971,145-172. {Dits et écrits I (84), 1004-1024]

59

Mišel Fuko devine"1 ona ne sme da gradi „velikim blagotvornim za­ bludama", već „malim, neuglednim istinama, utvrđenim strogom metodom"2. Ukratko, izvesna strast u učenosti. Genealogija se ne suprotstavlja istoriji onako kako se gord i dubok pogled filozofa suprotstavlja krtičjem pogledu naučnika; ona se, naprotiv, suprotstavlja metaistorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija. Ona se suprotstavlja traženju „porekla". 2. Reč Ursprung Niče upotrebljava na dva načina. Prvi je ne ističe: susrećemo je u naizmeničnom smenjivanju sa izrazima kao što su Entstehung, Herkunft,Abkunft, Geburt. Kada u Genealogija morala, na primer, govori o dugova­ nju, ili osećanju krivice, Niče koristi izraze Enstehung, ili Ursprung;3 u Veseloj nauci, povodom logike i saznanja, reč je ili o Ursprung, ili o Entstehung, ili o Herkunff. Drugi način upotrebe je ističe. Dešava se da izraz Ur­ sprung Niče stavlja nasuprot drugom jednom izrazu: u prvom paragrafu knjige Ljudsko, isuviše ljudsko on čudo­ tvorno poreklo (lNunderursprung), koje ispituje metafizika, suprotstavlja analizama istorijske filozofije koja pita iiber Herkunft und Anfang. Dešava se, isto tako, da Ursprung bu­ de upotrebljen ironično, na način koji može da obmane. Šta sačinjava, na primer, taj prvobitni temelj (Ursprung) morala koji istražujemo još od Platona? „Užasni mali za­ ' Vesela nauka, § 7. (Da bi se sačuvala specifičnost Fu koovog čitanja Ničea, navodi iz prevedenih Ničeovih spisa preuzeti su sa manjim ili većim izmenama. Upor. prevod Milana Tabakovića, Grafos, Beograd 1989.) 2 Ljudsko, suviše ljudsko, § 3. (Upor. prevod Božidara Zeca, Dereta, Beograd 2005). 3 Genealogija morala, II, § 6.i 8. (Upor. prevode Gligorija Ernjakovića, SKZ, Beograd 1993 i Božidara Zeca, Grafos, Beograd 1986). 1 Vesela nauka, 110,111,300.

60

Spisi i razgovori ključci. Pudenda origo"5. Ili, još bolje: gde treba tražiti po­ reklo religije (Ursprung) koje je Šopenhauer smestio u nekakvo metafizičko osećanje onostranosti? Sasvim jed­ nostavno: u onome što je izmišljeno (Erfindung), u opseni, u veštačkom (Kunststück), u tajni proizvođenja, u obredu crne magije, u radu Schwarzkünstlern6. Da bi se razumela upotreba svih tih reči i da bi se razumele igre svojstvene izrazu Ursprung, predgovor Genealo­ giji jedan je od najznačajnijih tekstova. Na početku teksta kao predmet istraživanja određuje se poreklo moralnih predrasuda; tu je upotrebljen izraza Herkunft. Potom Niče ide unazad i izlaže istorijat tog istraživanja u sopstvenom životu; priseća se vremena kada je „kaligrafisao" filozofiju i kada se pitao da li Bogu treba pripisati poreklo zla. To pitanje mu sada izaziva osmeh i on s pravom kaže da je to bilo istraživanje Ursprunga-, istom će rečju malo dalje okarakterisati rad Paula Rea7. Zatim podseća na čisto ničeanske analize koje su započele sa Ljudsko, isuviše ljudsko; da bi ih opisao Niče govori o Herkunfthypothesen. No, upotreba reči Herkunft ovde, bez sumnje, nije proizvoljna: njome se označava više tekstova iz Ljudsko, isuviše ljudsko, koji su posvećeni poreklu moralnosti, askeze, pravde i kazne. A ipak, u svim tim izlaganjima upotrebljena je reč Ursprung8. Kao da je, u vreme rada na Genealogiji morala, 5 Zora, § 102. (Upor. prevod Božidara Zeca, Dereta, B e o gra d

2006 ). fi Vesela nauka, § 151 i 353. 0 istom u: Zora, § 62; Genealogija I, § 14. Sumrak idola, „Velike zablude", § 7 (upor, prevod B. Jevtića, Grafos, Beograd 1982). ' Delo P. Rea zove se Ursprung der moralischen Empfindungen (Poreklo moralnih osećaja). 11 U Ljudsko, suviše ljudsko, aforizam 92 nosi naslov „Ursprung der Gerechtigkeit" („Poreklo pravednosti").

61

Mišel Fuko upravo na tom mestu u tekstu, Niče hteo da istakne suprotstavljenost između Herkunftt Ursprung, suprotstavljenost koju nije uveo u igru nekih desetak godina ranije. Ali postoje na tako specifičan način upotrebio ta dva izraza, Niče se, u poslednjim paragrafima predgovora, vraća na neutralnu i istoznačnu upotrebu9. Zašto Niče, genealog, odbija, barem u nekim prilikama, da istražuje poreklo {Ursprung)! Najpre zbog nastojanja da se u poreklu sakupi tačna suština stvari, njena najčistija mogućnost, njen identitet brižljivo svijen u sebi samom, njen postojani oblik koji prethodi svemu što je spoljašnje, slučajno i uzastopno. Istraživati neko takvo poreklo znači pokušati da se pronađe „ono što je već bilo", „ono isto" neke slike koja potpuno odgovara sebi; to znači smatrati sve zaplete koji su mogli da se dogode, sva lukavstva i sva prerušavanja - sporednim; to znači skinuti sve maske, kako bi se, najzad, razotkrio prvobitni identitet. No, šta će genealog naučiti ako sasluša ¡storiju, pre nego da poveruje metafici? Da iza stvari postoji „nešto sasvim drugo": ne njihova suštinska, bezvremena tajna, već tajna da su one bez suštine, odnosno da je njihova suština sačinjena, deo po deo, od figura koje su joj bile strane. Um? Ali on je rođen na sasvim „uman" način - iz slučaja10. Privrženost istini i strogost naučnih metoda? Strasti naučnika, njihove uzajamne mržnje, njihove fanatične rasprave koje se uvek ponavljaju, njihova potreba za prevagom - to su oružja lagano kaljena tokom ličnih borbi11. A sloboda? Postoje u korenu čoveka, da li bi sloboda mogla da bude to što 9 U istom tekstu Genealogije, Ursprung i Herkunft su u više navrata korišćeni na gotovo ekvivalentan način (I, 2; II, 8,11,12,16,17). 10 Zora, § 123. 11 Ljudsko, suviše ljudsko, § 34.

62

Spisi i razgovori ga vezuje za biće i istinu? U stvari, ona je samo „izum vladajućih klasa"12. Ono što se nalazi na istorijskom početku stvari nije identitet i dalje zaštićen od sopstvenog porekla - već nesloga stvari, njihov nesklad. Istorija nas, takođe, uči da se smejemo slavljenju pore­ kla. Visoko poreklo je „metafizički izdanak koji izbija na svetio dana u shvatanju prema kojem se u početku svih stvari nalazi ono najdragocenije, najsuštinskije"13:volimo da verujemo kako su u početku stvari bile savršene; kako su iz ruku stvaraoca izašle sjajne, odnosno okupane svetlošću prvog jutra, bez senke. Poreklo je uvek pre pada, pre tela, pre sveta i vremena; ono je od bogova i kada se o njemu pripoveda uvek se ispeva teogonija. Ali istorijski početak je niže. Ne u smislu skromnosti, ili suzdržanosti, poput golubljeg koraka, već podrugljivo, ironično, sprem­ no na rušenje svake zanesenosti: „Tražimo da se probudi osećaj čovekove suverenosti tako što pokazujemo njego­ vo božansko poreklo: to je sada postao zabranjeni put; jer, na njegovom početku nalazi se majmun"14. Čovek je započeo kao grimasa onoga što će postati; i sam će Zaratustra imati svog majmuna koji će da skakuće za njim i da ga cima za skute. Najzad, poslednji postulat porekla, vezan za prva dva: poreklo bi bilo mesto istine. Kao apsolutno udaljena tačka što prethodi svakom pozitivnom saznanju, upravo bi po­ reklo omogućavalo znanje; znanje ga, međutim, prekriva, neprestano ga, u svom brbljanju, pogrešno razumevajući; u tom uzglobljavanju, tamo gde se istina stvari vezuje za u Putnik i njegova senka, § 9. (Upor. prevod Božidara Zeca u: ljudsko, suviše ljudsko.) 11 Isto, § 3. 14 Zora, §49.

63

Mišel Fuko istinu diskursa koji je smesta zamračuje i gubi, poreklo bi bilo neminovno izgubljeno. To je nova svirepost istorije koja prisiljava na preokretanje odnosa i odustajanje od „mladalačkog" traganja: iza istine, uvek skorašnje, škrte i odmerene, postoji hiljadugodišnja proliferacija zabluda. Ne verujemo više da „istina prebiva u istini, kada joj strgnemo veo; dovoljno smo proživeli da bismo u to bili ubeđeni"’5. Istina, vrsta zablude koja ne može biti pobijena, bez sumnje zato što ju je dugo istorijsko vrenje učinilo nepromenljivom16. Uostalom, samo pitanje istine, pravo koje je ona dala sebi da pobija zablude, odnosno da se suprotstavlja prividu, način na koji je najpre bila pristu­ pačna mudracima, potom rezervisana samo za pobožne ljude, zatim povučena u jedan nedostižni svet u kojem je istovremeno igrala ulogu tešiteljke i naredbodavca, naj­ zad odbačena kao beskorisna, suvišna, svuda protivrečna ideja - nije li sve to nekakva ¡storija, istorija zablude koja nosi ime istine? Istina i njeno prvobitno carstvo imali su istoriju u istoriji. Jedva smo izašli otud ,,u trenutku najkra­ će senke", kada izgleda kao da svetlost ne dolazi više iz dubine neba i u prvim trenucima dana17. Rad na genealogiji vrednosti, morala, asketizma, sa­ znanja, neće, dakle, nikada biti potraga za njihovim ,,poreklom", pri čemu bi se, kao nedostupne, zanemarile sve istorijske epizode; naprotiv, to će biti zadržavanje na sitničavostima i slučajnostima početaka; skrupulozno pri­ davanje pažnje njihovoj podrugljivoj pakosti; očekivanje da ćemo ih videti kako se najzad pomaljaju bez maski, sa tuđim licem; bez stida ih tražiti tamo gde su - „kopajući 15 Niče protiv Vagnera, str. 99. 16 Vesela nauka, § 265. i 110. 17 Sumrak idola, „Kako je pravi svet najzad postao bajkom".

64

Spisi i razgovori pod zemljom"; ostaviti im vremena da se izvuku iz lavirinta u kojem ih nikakva istina nikada nije držala pod svojim okriljem. Genealogu je potrebna istorija da bi otklonio himeru porekla, onako, otprilike, kako je dobrom filozo­ fu potreban lekar da bi otklonio senku duše. Treba znati prepoznati istorijske događaje, njihove potrese, njihova iznenađenja, klimave pobede, loše podnesene poraze, te događaje koji objašnjavaju početke, atavizme i nasleđa; kao i što treba znati dijagnostifikovati telesne bolesti, slabosti i nadolaske energije, njihove naprsline i njihove otpornosti kako bismo procenili šta je filozofski diskurs. Istorija, sa svojim intenzitetima, slabostima, tajnim besovima, sa svojim velikim grozničavim pokretima poput sinkopa - to je samo telo postanka. Treba biti matafizičar da bi mu se duša tražila u dalekoj idealnosti porekla. 3. Izrazi kao što su Entstehung ili Herkunft ističu bolje nego Ursprung pravi predmet genealogije. Obično se pre­ vode sa „poreklo", ali bi valjalo ponovo pokušati da ih upotrebljavamo na način koji im je svojstven. Herkunft: loza, provenijencija; stara pripadnost nekoj grupi - po krvi, po tradiciji, pripadnost koja povezuje pod­ jednako uzvišene, ili podjednako niske. Analiza Herkunfta često uvodi u igru rasu18, ili društveni tip'9. Međutim, ne radi se toliko o tome da se kod pojedinca pronađu osećanje, odnosno ideja, generička svojstva koja dopuštaju da ga izjednačimo s drugima - i da kažemo: ovo je grčko, ili: ovo je englesko; reč je o tome da se označe sva istan­ 18 Na primer, Vesela nauka, § 135; S one strane dobra i zla, § 200, 242, 244 (upor. prevode Gligorija Ernjakovića, SKZ, Beograd 1993, i Božidara Zeca, Grafos, Beograd 1983); Genealogija, I, § 5. 19 Vesela nauka, § 348-349; S one strane..., § 260.

65

Mišel Fuko čana, osobena, pod-individualna obeležja koja mogu da se ukrste u njemu i da obrazuju teško razmrsivu mrežu. Daleko od toga je kategorija sličnosti, takvo poreklo omo­ gućava razjašnjavanje svih različitih obeležja, kako bismo ih ostavili po strani: Nemci uobražavaju da su dostigli vr­ hunac svoje složenosti kada su kazali da imaju dvostruku dušu; pogrešili su u broju, odnosno, pre, pokušavali su koliko god je to moguće da ovladaju zbrkom rasa koje ih sačinjavaju20. Tu, gde duša teži da se objedini, tu, gde Jastvo pronalazi identitet, odnosno celovitost, upravo tu genealog kreće u potragu za početkom - za nebrojenim počecima koji dopuštaju da se nasluti to šarenilo, to g o ­ tovo izbrisano obeležje koje ne bi moglo da zavara oko iole sviklo na istorijsku perspektivu; analiza provenijencije omogućava razlaganje Jastva i, na mestima i položajima njegove prazne sinteze, bujanje hiljada sada izgubljenih događaja. Provenijencija takođe omogućava da se pod jedinstve­ nim aspektom nekog karaktera, odnosno pojma, otkrije proliferacija događaja kroz koje (zahvaljujući kojima, nasu­ prot kojima) su se oni oblikovali. Genealogija ne teži tome da obnovi vreme kako bi se opet učvrstio veliki kontinui­ tet s one strane rasipanja zaborava; njen zadatak nije da pokaže daje prošlost i dalje tu, da živi u sadašnjosti koju pokreće iz potaje, pošto je čitavom putovanju nametnula pravac kretanja zacrtan na polasku. Ništa, dakle, što bi liči­ lo na evoluciju jedne vrste, ili na sudbinu naroda. Slediti složenu nit provenijencije znači, naprotiv, zadržati ono što se dogodilo u rasipanju koje joj je svojstveno: to znači uočiti slučajnosti, najniže devijacije - ili, naprotiv, potpune preokrete - zablude, pogrešne procene, loše proračune 30 S one strane..., § 244.

66

Spisi i razgovori koji su doveli do onoga što postoji i važi za nas; to znači ot­ kriti da u korenu onoga što poznajemo i onoga što jesmo - nema istine i bića, već spoljašnjosti slučaja21.Zbog toga, bez sumnje, celokupno poreklo morala, od časa kada je prestalo da bude vredno poštovanja - a Herkunft to nije nikada - zaslužuje kritiku.22 Opasno je ono nasleđe koje nam je preneto takvom provenijencijom. U više navrata Niče povezuje termine Herkunft i Erbschaft. Ali ne dajmo se prevariti; to nasleđe nije tekovina, nije imovina koja se nagomilava i učvršćuje; to je pre skupina pukotina, naprslina, heterogenih slojeva koji ga čine nestabilnim i, iznutra ili odozdo, prete krh­ kom nasledniku: „nepravednost i nestabilnost u glavama nekih ljudi, njihova pometenost i neumerenost, krajnje su posledice bezbrojnih logičkih netačnosti, nedostatka dubine i prebrzih zaključaka za koje krivicu snose njihovi preci"23. Istraživanje provenijencije ne postavlja temelj, nego sasvim suprotno: ono uzdrmava ono što se opažalo kao nepokretno, ono komada ono što se mislilo kao jed­ no; ono pokazuje raznovrsnost onoga što se zamišljalo kao saobrazno sebi samom. Koje bi se uverenje tu brani­ lo? Još bolje, koje znanje? Napravimo malu genealošku analizu naučnika - analizu onoga koji prikuplja činjenice i brižljivo ih beleži, odnosno onoga koji dokazuje i pobi­ ja; njegov će Herkunft, u njegovoj pažnji naizgled lišenoj interesa, u njegovoj „čistoj" privrženosti objektivnosti, brzo otkriti pisarije zapisničara, ili advokatske govore - njegovog oca24. 21 Genealogija, III, 17. Abkunft depresivnog osećanja. 22 Sum rak idola, „Um u filozofiji". 23 Zora, § 247. 24 Vesela nauka, § 348-349.

67

Mišei Fuko Najzad, provenijenciji je stalo do tela25. Ona se upisu­ je u nervni sistem, u ćud, u probavni aparat. Loše disa­ nje, loša ishrana, slabo i malaksalo telo onih čiji su preci zgrešili; ako očevi učinke shvate kao uzroke, ako veruju u stvarnost onostranog, odnosno postave vrednost večnosti, telo deteta će zbog toga trpeti. Podlost, licemerje - to su obični izdanci pogreške; ne u sokratskom smislu, ne zato što je potrebno grešiti da bi se bilo zlim, niti zato što smo se udaljili od izvorne istine, već zato što upravo telo u svome životu i u svojoj smrti, u svojoj snazi i sla­ bosti, nosi potvrdu svake istine i kaznu za svaku grešku, kao što, obrnuto, nosi i poreklo - provenijenciju. Zašto su ljudi izmislili kontemplativni život? Zbog čega su tom načinu života pridali najvišu vrednost? Zašto su priznali apsolutnu istinu izmišljotinama koje se u njemu stvaraju? ,,U varvarska vremena... ako snaga pojedinca popusti, ako se oseća umornim ili bolesnim, melanholičnim ili zasiće­ nim i, prema tome, privremeno bez želja i bez prohteva, on postaje relativno bolji čovek, to jest manje opasan i njegove se pesimističke ideje obrazuju još samo kroz reči i promišljanja. U tom stanju duha on će postati misli­ lac i najavljivač budućih događaje, odnosno njegova će uobrazilja razviti njegove praznoverice"26.Telo - i sve što se odnosi na telo, na ishranu, podneblje, zemlju - mesto je za Herkunft: na telu pronalazimo ožiljke prošlih doga­ đaja, ono kao da rađa želje, slabosti i zablude; oni se u njemu spliću i iznenada ispoljavaju, ali se u njemu i raspli25 Isto: „Der M en sch aus einem Auflösungszeitalters... der die Erbschaft einer vielfatigere Herkunft im Leibe hat" (§ 200). (Čovek iz d ob a raspleta... koji u svom e telu nosi nasleđe m nogostru kih provenijencija.) 26 Zora, § 42.

68

Spisi i razgovori ću, ulaze u borbu, jedni zasenjuju druge I nastavljaju svoj neprevladivi sukob. Telo: površina za upisivanje događaja (dok ih jezik beleži, a ideje razlažu), mesto razlaganja Jastva (kojem pokuša­ va da pruži himeru supstancijalnog jedinstva), zapremina koja se stalno troši. Genealogija, dakle, kao analiza prove­ nijencije, jeste uzglobljavanje tela i ¡storije. Ona mora da pokaže telo potpuno pritisnuto istorijom i istoriju koja upropaštava telo. 4. Entstehung više označava pojavljivanje, tačku izbija­ nja. On je princip i naročiti zakon neke pojave. Kao što smo, isuviše često, skloni da provenijenciju tražimo u kontinuitetu bez prekida, jednako bismo pogrešili ako bismo nastanak objašnjavali krajnjom svrhom. Kao da je oko odvajkada bilo stvoreno samo za posmatranje, kao da je svrha kazne oduvek bila da daje primer. Ti, privid­ no krajnji ciljevi, samo su aktuelna epizoda jednog niza potčinjavanja: oko je najpre služilo lovu i ratu; kazna je najpre korišćena kao sredstvo za osvetu, potom je služila da se odvrati napadač, zatim da se žrtvi vrati dug, da se zaplaše drugi. Smeštajući sadašnjost u poreklo, metafizi­ ka nas tera da verujemo u opskurni rad jednog poslanja koje bi htelo da bude obelodanjeno od prvog trenutka. Genealogija, međutim, ponovo uspostavlja različite siste­ me potčinjavanja: ne moć nekog pretpostavljenog smisla, već smelu igru dominacija. Pojavljivanje se uvek događa u određenom stanju sila. Analiza Entstehunga treba da pokaže igru tih sila, način na koji se one bore jedne protiv drugih, borbu koju vode sa neprijateljskim okolnostima, ili pak njihov pokušaj da - razdvajajući se od sebe samih - izbegnu degeneraciju i ponovo ojačaju počev od sopstvene slabosti. Na primer,

69

Mišel Fuko pojavljivanje neke vrste (životinjske ili ljudske) i njena izdr­ žljivost, omogućeni su „kroz dugu borbu protiv stalno i suštinski nepovoljnih uslova". Zaista, „vrsti je potrebna vr­ sta, kao vrsta, kao nešto što se zahvaljujući svojoj čvrstini, jednoobraznosti, jednostavnosti oblika može nametnuti i trajno održati u stalnoj borbi sa susedima, ili sa ugnjetenima koji se bune". Tome nasuprot, pojavljivanje pojedinač­ nih varijacija događa se u drugom stanju sila, kada je jedna vrsta trijumfovala, kada joj spoljna opasnost više ne preti i kada se razvija borba „eksplozivnih egoizama koji se među sobom bore za sunce i svetio"27. Događa se, takođe, da se sila bori protiv sebe same: i to ne samo zato što je opijena preobiljem koje joj omogućuje da se deli, već i u trenutku kada slabi. Na sopstveni zamor ona reaguje tako što troši snagu na njega, čak i ako se on neprestano uvećava. Vra­ ćajući se na njega, kako bi ga savladala, sila će mu namet­ nuti granice, odrediti kaznu, staviti na muke, okititi visoko moralnom vrednošću i tako, postepeno, ponovo ojačati. Kroz takvo je kretanje stvoren asketski ideal ,,u instinktu života koji se degeneriše, koji... se bori da bi preživeo"28; ta­ kvo je i kretanje kroz koje je stvorena Reformacija, upravo tamo gde je crkva bila najmanje iskvarena29; u Nemačkoj XVI veka katolicizam je još uvek imao dovoljno snage da se okrene protiv sebe, da kazni svoje vlastito telo i vlastitu istoriju, i da se oduhovi u jednu čistu religiju savesti. Pojavljivanje je dakle ulazak sila na scenu; to je upad, skok kojim one sa kulisa dospevaju na pozornicu, krep­ ko, sa njima svojstvenom mladošću. Ono što Niče zove 27 S one strane..., § 262. 28 Genealogija, 111,13. 29 Vesela nauka, % 148. Malokrvnost volje je, takođe, ono što treba pripisati Entstehungu Budizma i Hrišćanstva, § 347.

70

Spisi i razgovori Entstehungsherd30 pojma dobrog, nije sasvim ni energija snažnih, niti reakcija slabih, već upravo ta scena na kojoj se sile raspoređuju jedne nasuprot drugima, jedne iznad drugih; to je prostor koji ih deli i koji se produbljuje izme­ đu njih, praznina kroz koju one razmenjuju pretnje i reči. Dok provenijencija označava kakvoću nekog instinkta, njegov stepen, odnosno njegovo slabljenje i beleg koji on ostavlja na telu, pojavljivanje označava mesto sukoba; valja se, međutim, čuvati od toga da ga zamišljamo kao zatvoreno polje u kojem bi se odvijala borba, kao ravan u kojoj bi protivnici bili ravnopravni; pojavljivanje je pre - primer dobrih i loših to dokazuje - nekakvo ,,ne-mesto", čista distanca, činjenica da protivnici ne pripadaju istom prostoru. Niko nije odgovoran za neko pojavljivanje, niko ne može to sebi da pripiše u zaslugu; pojavljivanje se uvek događa u međuprostoru. U određenom smislu komad koji se igra u tom pozorištu bez mesta uvek je isti: to je komad koji beskonačno ponavljaju vladari i potčinjeni. Kada ljudi vladaju drugim ljudima, dolazi do razlike u vrednostima31; kada klase vla­ daju drugim klasama, rađa se ideja slobode32; kada se ljudi dokopaju stvari koje su im potrebne da bi preživeli, kada im nameću trajanje koje ove nemaju, odnosno kada ih pri­ svajaju na silu - tada se rađa logika33. Odnos dominacije nije više „odnos", kao što ni mesto na kojem se vlada nije više mesto. Upravo zato se u svakom trenutku istorije do­ minacija ustaljuje u ritualu; ona nameće obaveze i prava; ona pomno stvara procedure. Ona postavlja obeležja, 30 Genealogija, 1,2. 31 S one strane..., § 260. Upor. takođe Genealogija, II, 12. 32 Putnik i njegova senka, § 9. 33 Vesela nauka, §111.

71

Mišel Fuko urezuje uspomene u stvari, pa čak i u tela; dominacija vodi računa o dugovima. Univerzum pravila koji ne ublažava, nego, naprotiv, zadovoljava nasilje. Pogrešili bismo ako bismo verovali, prema tradicionalnoj shemi, da opšti rat, koji se iscrpljuje u sopstvenim protivrečnostima, završa­ va odustajanjem od nasilja i prihvatanjem da ono samo sebe ukine u zakonima građanskog mira. Pravilo - to je proračunato zadovoljstvo pomame, to je obećana krv. Ono omogućuje da bez prestanka, uvek iznova, započinje igra nadvladavanja; ono na scenu postavlja do u sitnice ponovljeno nasilje. Želja za mirom, blagost kompromisa, prećutno prihvatanje zakona, daleko od toga da su veliki moralni preokret, ili proračunata korist, koji su doveli do stvaranja pravila; oni su tek rezultat toga pravila i, pravo govoreći, njegova perverzija: „Krivica, savest, dužnost, svoju postojbinu nastanka imaju u obligacionom pravu; a kao i sve što je veliko na zemlji, na svojim je počecima ono bilo zalivano krvlju"34. Čovečanstvo ne napreduje polako, iz bitke u bitku, do univerzalne uzajamnosti ka­ da će pravila zauvek zameniti rat; čovečanstvo postavlja svako od tih nasilja u sistem pravila i tako ide iz vladavine u vladavinu. Upravo pravilo omogućuje da nasilje bude učinjeno nad nasiljem i da neka druga vladavina pokori iste one koji vladaju. U sebi samima pravila su prazna, nasilna, ne­ svrhovita; ona su sačinjena da bi služila ovome ili onome; ona mogu biti savitljiva po ukusu ovoga ili onoga. Velika igra istorije sastoji se u tome ko će se dokopati pravila, ko će zauzeti mesto onih koji se pravilima koriste, ko će se prerušiti da bi ih izvrnuo, iskoristio u obrnutom smeru i okrenuo protiv onih koji su ih nametnuli; ko će, ušavši u 34 Genealogija, II, 6.

72

Spisi i razgovori složen aparat, uspeti tako da ga upotrebi da će se vladao­ ci naći podređeni sopstvenim pravilima. Različita pojavlji­ vanja koja možemo da označimo nisu uzastopne figure jednog istog značenja; ona su isto toliko učinci zamena, izmeštanja i premeštanja, prikrivenih osvajanja, sistemat­ skih izvrtanja. Ako bi tumačiti značilo lagano osvetljavati neko značenje zapreteno u poreklu, onda bi jedino m e­ tafizika mogla da tumači nastanak čovečanstva. Ali ako tumačiti znači dokopati se, nasiljem ili prevarom, sistema pravila koji po sebi nema suštinsko značenje, ako to zna­ či nametnuti mu pravac, podrediti ga novoj volji, uvesti ga u jednu drugačiju igru i potčiniti ga drugim pravili­ ma, onda je nastanak čovečanstva jedan niz tumačenja. A genealogija mora biti njegova istorija: ¡storija morala, ideala, metafizičkih pojmova, ¡storija pojma slobode, ili asketskog života, kao pojavljivanje različitih tumačenja. Reč je o tome da se ta tumačenja pojave kao događaji u teatru procedura. 5. Koji su odnosi između genealogije, definisane kao istraživanje Herkunfta i Entstehunga, i onoga što se obično zove istorija? Znamo čuvena Ničeova obraćanja istoriji na koja ćemo se odmah osvrnuti. Ipak, genealogija se pone­ kad označava kao „wirkliche Historie"; u više navrata ona je okarakterisana kao „duh", odnosno „istorijski smisao"35. U stvari, još od drugog Nesavremenog razmatranja Niče nije prestao da kritikuje istorijski oblik koji ponovo uvodi (i uvek pretpostavlja) nadistorijsko gledište: ¡storiju čiji bi posao bio da prikupi, u totalitetu potpuno zatvorenom u sebe, najzad svedenu raznolikost vremena; istoriju koja bi nam omogućila da se prepoznamo svuda i da svim pro­ 35 Genealogija, predgovor, § 7; i 1,2. S one strane..., § 224.

73

Mišel Fuko šlim pomeranjima damo izgled izmirenja; istoriju koja bi na ono što je iza nje bacila pogled s kraja sveta. Ta istorija istoričara ima oslonac izvan vremena; ona teži tome da 0 svemu sudi s obzirom na apokaliptičnu objektivnost; a to se događa stoga što je ona pretpostavila večnu istinu, dušu koja ne umire, svest uvek identičnu sebi. Ako se istorijski smisao zadobija kroz nadistorijsko gledište, onda metafizika može da ga preuzme na sebe i, učvršćujući ga u vidu objektivne nauke, da mu nametne vlastiti „egipticizam". Tome nasuprot, istorijski smisao će izmaći metafizici da bi postao povlašćeni instrument genealogije, ako se ne osloni ni na šta apsolutno. On treba da bude samo ta oštrina pogleda koji razlučuje, deli, rasipa, koji uzima u ob­ zir razmake i ono što se nalazi na rubovima - neka vrsta pogleda koji razlaže i koji je sposoban da se sam razloži, da izbriše jedinstvo ljudskog bića za koje se pretpostavlja da ga suvereno vodi prema njegovoj prošlosti. Istorijski smisao - a upravo se u njemu praktikuje „wir­ kliche Historie" - ponovo uvodi u postajanje sve za šta se verovalo daje besmrtno kod čoveka. Verujemo u večnost osećanja? Sva osećanja, međutim, a naročito ona koja nam se čine najplemenitijima i najnesebičnijima, imaju istoriju. Verujemo u neumoljivu postojanost instinkata 1zamišljamo da su oni uvek na delu, ovde i tamo, sada kao i nekad. Istorijskom znanju, međutim, nije teško da ih rasparčava - da pokazuje njihove promene, da beleži trenutke njihove snage i slabosti, da identifikuje njihove naizmenične vladavine, da shvata njihovu laganu preradu i kretnje kojima se, okrećući se protiv sebe samih, instink­ ti strastveno odaju vlastitom uništavanju36. Mislimo da makar telo nema drugih zakona osim zakona svoje fizi­ 36 Vesela nauka, § 7.

74

Spisi i razgovori ologije i da ono izmiče istoriji. Još jedna zabluda; telo je zahvaćeno u nizu režima koji ga oblikuju; ono je sviknuto na ritam rada, odmora i praznika; ono je zatrovano - hra­ nom, odnosno vrednostima, običajima ishrane i moralnim zakonima zajedno; ono sebe gradi otporima37. „Delatna" ¡storija se razlikuje od ¡storije istoričara po tome što se ne oslanja ni na kakvu postojanost: ništa u čoveku - čak ni njegovo telo - nije dovoljno čvrsto da bi se razumeli drugi ljudi i da bismo se prepoznali u njima. Sve ono na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i zahvatili je u celini, sve ono što dozvoljava daje prikažemo kao strpljivo, kontinuirano kretanje - sve to valja sistematski razbiti. Treba rasparčati sve što je omogućavalo utešnu igru prepoznavanja. Čak i u istorijskom poretku, znati ne znači „ponovo naći", naročito ne „nas naći". Istorija je „de­ latna" u onoj meri u kojoj uvodi diskontinuitet u samo naše biće. Ona će podeliti naša osećanja; ona će dramatizovati naše instinkte; ona će umnogostručiti naše telo i suprotstaviti ga njemu samom. Ona neće dopustiti ništa iznad sebe što bi imalo umirujuću postojanost života ili prirode; ona neće dopustiti daje nekakva nema tvrdogla­ vost nosi prema hiljadugodišnjem cilju. Ona će potkopati to na čemu bismo voleli da počiva i ustremiće se na svoj tobožnji kontinuitet. Jer, znanje nije stvoreno da razume, nego da preseče. Na taj se način mogu shvatiti crte svojstvene istorij­ skom smislu, onako kako ga Niče, koji tradicionalnoj isto­ riji suprotstavlja „wirkliche Historie", razume. „Wirkliche Historie" preokreće uobičajeni odnos između izbijanja događaja i kontinuirane nužnosti. Postoji čitava jedna tradicija istorije (teleološka, odnosno racionalistička) koja 37 Isto.

75

Mišel Fuko teži tome da jedinstveni događaj pretopi u idealan kon­ tinuitet - u teleološki pokret, odnosno prirodnu poveza­ nost. „Delatna" istorija iznosi na videlo ono što može biti jedinstveno i prodorno u događaju. Ne treba događaj razumeti kao neku odluku, sporazum, vladavinu, odnosno bitku, već kao odnos sila koji se preokreće, kao oduzetu moć, rečnik koji se preuzima i okreće protiv onih koji su ga do tada upotrebljavali, kao vladavinu koja slabi, koja se opušta, koja truje samu sebe, i jednu drugu vladavinu koja, maskirana, najavljuje svoj dolazak. Istorijske sile koje su u igri ne potčinjavaju se ni cilju ni mehanici, već upravo slučaju borbe38. One se ne ispoljavaju kao uzastopni oblici neke prvobitne namere; one se, takođe, ne pokazuju kao rezultat. Sile se uvek pojavljuju u naročitoj nesigurnosti događaja. Nasuprot univerzalnom hrišćanskom svetu što gaje izatkao božji pauk, za razliku od grčkog sveta podeIjenog između vladavine volje i vladavine velike kosmičke gluposti, svet delatne istorije poznaje samo jedno kraljev­ stvo, kraljevstvo u kojem nema ni proviđenja ni krajnjeg uzroka - već samo „gvozdene ruke nužnosti koja protresa kockarski rog"39. Ipak, slučaj ne treba razumeti kao obič­ no žrebanje, već kao rizik kojem se volja za moć uvek nanovo izlaže i koja svakom ishodu slučaja suprotstavlja rizik još većeg slučaja, kako bi njime ovladala40. Prema tome, svet, onakav kakvog ga poznajemo, nije jednostav­ nog obličja u kojem su svi događaji izbrisani kako bi se, malo po malo, istakli suštinske crte, krajnji smisao, prva i poslednja vrednost; naprotiv, svet sačinjava hiljade i hi­ ljade zamršenih događaja; danas nam izgleda „predivno 38 Genealogija, 11,12. 39 Zora, § 130. w Genealogija, II, 12.

76

Spisi i razgovori šaren, dubok, ispunjen smislom"; ali ga je stvorila „gomila zabluda i fantazama" koja u njemu i dalje tajno obitava41. Verujemo da se naša sadašnjost oslanja na duboke namere, o postojane nužnosti; tražimo od istoričara da nas uvere u to. Ali pravi istorijski smisao uviđa da živimo bez izvornih orijentira i koordinata, u bezbrojnom mnoštvu izgubljenih događaja. Istorijski smisao, isto tako, ima moć da preokrene o d ­ nos onoga što nam je blisko i onoga što nam je daleko, odnos koji je utvrdila tradicionalna istorija u svojoj odano­ sti metafizičkoj poslušnosti. Tradicionalna istorija, zapravo, voli da se zagleda u daljine i u visine: u najplemenitije epohe, najuzvišenije oblike, najapstraktnije ideje, najčisti­ je individualnosti. Da bi to učinila ona pokušava da im se približi što je moguće više, da se postavi u podnožje tih vr­ hova s ciljem da ih posmatra iz čuvene žablje perspektive. Delatna istorija, tome nasuprot, pogled upravlja na ono što joj je najbliže - na telo, nervni sistem, hranu i probavu, na energije; ona kopa po onome što propada; ukoliko se suočava sa uzvišenim epohama, čini to sa podozrenjem - bez zlobe, veselo - uz varvarsku i nepriznatljivu vrevu. Ona se ne boji da pogleda na dole. Ali ona gleda s visine - zaranjajući da bi zadobila perspektive, razvrstala rasutosti i razlike, da bi svakoj stvari ostavila njenu meru i njen intenzitet. Njeno kretanje obrnuto je od onog kojim se krišom služe istoričari: oni se pretvaraju kao da gledaju u ono što je najdalje od njih samih, ali se zapravo nisko, puzeći, približavaju toj udaljenosti koja mnogo obećava (po tome su oni kao metafizičari koji daleko iznad sveta vide neku onostranost samo zato da bi je obećali kao nagradu); delatna istorija, međutim, gleda bliže sebi, da 41 Ljudsko, suviše ljudsko, § 16.

77

Mišel Fuko bi se iz te blizine naglo iščupala i to što gleda ponovo za­ hvatila sa distance (pogled koji podseća na pogled lekara koji se udubljuje da bi dijagnostifikovao i izrekao razliku). Istorijski je smisao mnogo bliži medicini nego filozofiji. „Istorijsko i fiziološko"42, kaže ponekad Niče. U tome ne­ ma ničeg čudnog pošto se u idiosinkraziji filozofa nalazi i sistematsko poricanjetela, „nedostatak istorijskog smisla, mržnja prema ideji postanka, egipticizam", tvrdoglavost da se „na početak stavi ono što dolazi na kraju" i da se postave „poslednje stvari pre prvih"43. Istorija može da uradi više nego da bude sluškinja filozofije i da pripoveda o nužnom rađanju istine i vrednosti; ona treba da bude diferencijalno saznanje energija i klonuća, uzvišenosti i urušavanja, otrova i protivotrova. Ona treba da bude na­ uka o lekovima44. Najzad, poslednje obeležje delatne istorije. Ona se ne plaši da bude perspektivističko znanje. Kad god je to moguće istoričari nastoje da izbrišu ono što, u njihovom znanju, može da oda mesto s kojeg gledaju, trenutak u kojem se nalaze, njihovo opredeljenje - nastoje da izbrišu neizbežnost svoje strasti. Istorijski smisao, tako kako ga Niče shvata, zna daje perspektivistički i ne odbija sistem sopstvene nepravde. On gleda pod određenim uglom sa namerom da procenjuje, da govori „da" ili „ne", da sle­ di sve tragove otrova, da pronalazi najbolji protivotrov. Umesto da izigrava uviđavnu povučenost pred onim što gleda, umesto da u tome što gleda traži svoj zakon i da mu podređuje sve svoje kretnje, njegov pogled jednako dobro zna odakle gleda i šta gleda. Istorijski smisao pruža 42 Sumrak idola, „Nesavremena lutanja", § 44. 43 Isto., „Um u filozofiji", § 1 i 4. 44 Putnik i njegova senka, § 188.

78

Spisi i razgovori znanju mogućnost da napravi svoju genealogiju u istom pokretu u kojem i saznaje. „Wirkliche Historie" pravi, u vertikali mesta kojeg se drži, genealogiju istorije. 6. U genealogiji istorije koju skicira u više navrata, Niče povezuje istorijski smisao i ¡storiju istoričara. I jedno i dru­ go ima samo jedan početak na kojem nema ničeg čistog, na kojem je sve smešano. Iz jednog istog znaka, u kojem se mogu prepoznati kako simptomi bolesti tako i klica jednog divnog cveta, oni su izašli u isto vreme, da bi se tek potom razdvojili45. Sledimo, dakle, ne praveći razliku između njih, njihovu zajedničku genealogiju. Provenijencija (Herkunft) istoričara je nedvosmislena: on je niskog roda. Jedno od obeležja istorije jeste da ona nema izbora: njen je zadatak da sve sazna, bez hijerarhi­ je po važnosti; da sve razume, bez razlikovanja po visini; da sve prihvati, bez pravljenja razlike. Ništa ne sme da joj izmakne, ali ni da bude isključeno. Istoričari će kazati da je to dokaz takta i opreznosti: otkud im pravo da upliću svoj ukus kada se radi o drugima, čemu da daju prednost kada je reč o onome što se zaista dogodilo? U stvari, to je totalni nedostatak ukusa, svojevrstan prostakluk koji pokušava da uspostavi prisne odnose sa onim što je najuzvišenije, to je zadovoljstvo u pronalaženju onoga što je nisko. Istoričar je neosetljiv na odvratnosti: ili bolje, on oseća zadovoljstvo u onome što bi trebalo da mu bude odvratno. Njegova prividna vedrina trudi se da ne prizna ništa veliko i da sve svede na najslabiji imenitelj. Ništa ne sme da bude uzvišenije od njega. Ako želi toliko da zna, i sve da zna, to je zato da bi otkrio tajne koje čine manjim. „Prostačka radoznalost". Odakle potiče istorija? Iz naroda. 45 Vesela nauka, § 337.

79

Mišel Fuko Kome se obraća? Narodu. Govor koji on drži tom narodu veoma podseća na govor demagoga: „niko nije veći od vas", kaže demagog, ,,a onaj ko bi imao toliko nadmenosti da hoće da vas nadmaši - vas koji ste dobri - taj je zao"; istorićar, dvojnik demagoga, služi mu kao odjek: „Nikakva prošlost nije veća od vaše sadašnjosti, a sve što se u ¡storiji može pojaviti sa izgledom veličine moje će vam pedant­ no znanje pokazati kao neznatno i zlobno, kao nesreću". Preci istoričara sežu do Sokrata. Ta demagogija mora da bude licemerna. Ona mora da skriva svoju pojedinačnu mržnju pod maskom opšteg. I baš kao što demagog mora da se poziva na istinu, na za­ kon suština i večnu nužnost, istoričar mora da se poziva na objektivnost, na tačnost činjenica, na nepromenljivu prošlost. Demagog poriče telo da bi utvrdio suverenost bezvremene ideje; istoričar nastoji da izbriše sopstvenu individualnost kako bi drugi stupili na scenu i mogli da uzmu reč. On će, dakle, da se okrene protiv sebe samog: da umiri svoje pristrasnosti i da svlada svoja gađenja, da pomuti sopstvenu perspektivu kako bi je zamenio jed­ nom fiktivno univerzalnom geometrijom, da podražava smrt kako bi ušao u kraljevstvo mrtvih, da stekne kvaziegzistenciju bez lica i imena. I u tom svetu, u kojem će zauzdati svoju individualnu volju, on će moći da pokaže drugima neizbežan zakon jedne nadmoćne volje. Brišući iz sopstvenog znanja sve tragove htenja, on će u predme­ tu saznanja pronaći oblik večnog htenja. Objektivnost istoričara je preokretanje odnosa htenja u znanje, što je, u isti mah, i nužno verovanje u Proviđenje, u krajnje uzroke i teleologiju. Istoričar pripada porodici asketa. „Ne mogu da podnesem te pohotne evnuhe istorije, sve te kokete asketskog ideala; ne mogu da podnesem te okrečene nadgrobne spomenike koji proizvode život; ne mogu da

80

Spisi i razgovori podnesem ta umorna i mlitava bića koja se ogrću mudro­ šću i koja posmatraju objektivnim pogledom"46. Pređimo na Entstehung istorije; njegovo mesto je Evro­ pa XIX veka: domovina mešanaca i kopiladi, epoha čoveka-mešavine. U odnosu na trenutke visoke civilizacije, mi smo, evo, kao varvari: pred našim očima su razrušeni gradovi i zagonetni spomenici; zastali smo pred razvaljenim zidinama; pitamo se koji su bogovi obitavali u tim pra­ znim hramovima. Velike epohe nisu bile toliko radoznale, niti su imale toliko poštovanja; one nisu poznavale pret­ hodnike; klasicizam nije znao za Šekspira. Dekadencija Evrope nudi nam grandiozan prizor čiji se najjači momen­ ti uskraćuju, odnosno gube. Pozornica na kojoj se danas nalazimo ima svojstva pozorišne scene; bez spomenika koji bi bili naše delo i koji bi nam pripadali, mi živimo u me­ težu kulisa. Ali to nije sve: Evropljanin ne zna koje; on ne zna koje su rase izmešane u njemu; on traži ulogu koja bi mogla da bude njegova; on je bez individualnosti. Prema tome, razumljivo je zašto je XIX vek, spontano, istoričar: malokrvnost njegovih snaga, mešavine koje su izbrisale sva njegova svojstva, proizvode isti učinak kao i asketska mučenja; nesposobnost da stvara tu gde je, nedostatak dela, obaveza da se oslanja na ono što je bilo učinjeno pre i na drugom mestu, sve to ga prisiljava na prostačku radoznalost plebejca. No, ako je genealogija ¡storije upravo takva, kako se može dogoditi da ona sama postane genealoška analiza? Kako to da ona ne ostaje demagoško i religijsko saznanje? Kako ona može, na toj istoj sceni, da promeni ulogu? Kako drugačije ako ne tako što je zgrabimo, što zagospodarimo njome i što je okrenemo protiv njenog rođenja. To je, za­ 46 Genealogija, III, 26.

81

Mišel Fuko pravo, svojstvo Entstehunga: to nije nužni ishod onoga što je tako dugo bilo unapred pripremano; to je scena na kojoj se sile izlažu opasnosti i sukobljavaju, na kojoj mo­ gu da trijumfuju, ali mogu da budu i zaplenjene. Mesto nastanka metafizike bila je upravo atinska demagogija, prostačka Sokratova mržnja, njegova vera u besmrtnost. Platon je mogao da se dokopa sokratske filozofije i da je okrene protiv nje same - i bez sumnje je, više nego jedan­ put, pokušao to da uradi. Njegov poraz je u tome što je postigao samo to da je utemelji. Problem XIX veka je što nije učinio za pučki asketizam istoričara ono što je Platon učinio za Sokratov asketizam. Ne treba ga utemeljiti u filozofiji istorije, već ga pocepati u paramparčad, počev od onoga što je proizveo: zagospodariti ¡storijom da bi se upotrebljavala genealoški, to jest strogo antiplatonski. Ta­ da će se istorijski smisao osloboditi nadistorijske istorije. 7. Istorijski smisao može se upotrebiti na tri načina koji se, tačku po tačku, suprotstavljaju trima platonskim modalitetima istorije. Prva upotreba, ona koja parodira stvarnost i poništava je, suprotstavlja se reminiscenciji, od­ nosno prepoznavanju, kao temi istorije; druga upotreba, koja razlaže i poništava identitet, suprotstavlja se istorijikontinuitetu, odnosno tradiciji; treća upotreba, ona koja žrtvuje i poništava istinu, suprotstavlja se istoriji-saznanju. Ma na koji način da se upotrebi, reč je o tome da se istorija zauvek oslobodi istovremeno metafizičkog i antropolo­ škog modela pamćenja. Reč je o tome da se od istorije stvori jedno protiv-pamćenje - i da se tu, potom, razvije jedna sasvim druga forma vremena. Najpre parodijska i lakrdijaška upotreba. Tom mešancu i anonimusu, Evropljaninu - koji više ne zna ni ko je, niti koje ime sme da nosi - istoričar nudi rezervne identitete

82

Spisi i razgovori koji su, naizgled, individualizovaniji i stvarniji od njego­ vog. Ali čoveka sa istorijskim smislom ne srne da prevari zamena koju mu istoričar nudi: to je samo prerušavanje. U Revoluciji se nudio rimski model, u romantizmu viteški oklop, u vagnerijanskoj epohi mač germanskog heroja; to su, međutim, samo dronjci čija nestvarnost upućuje na našu vlastitu nestvarnost. Ko god hoće slobodno može da obožava te svetkovine i da u Bajrojtu slavi uspomenu na novu onostranost; njemu je dopušteno da od sebe pravi starinara praznih identiteta. Dobar istoričar, genealog, znače šta da misli o čitavoj toj maskaradi. On neće da je odgurne duhom ozbiljnosti; naprotiv, doteraće je do kraj­ nosti: on će da iskoristi veliki karneval vremena u kojem će se maske bez prestanka iznova pojavljivati. Umesto da poistovetimo našu bledu individualnost sa snažnim identi­ tetima prošlosti, reč je o tome da se i mi sami rasplinemo u brojnim vaskrslim identitetima; i ponovo stavljajući sve te maske - Fridriha od Hoenštaufena, Cezara, Hrista, Dionisa, Zaratustre možda - iznova započinjući lakrdiju ¡storije, preuzećemo u našu nestvarnost još nestvarniji identitet Boga koji ga je vodio. „Možda ćemo ovde otkriti oblast u kojoj nam je originalnost još uvek moguća, možda kao oni koji parodiraju ¡storiju i kao božji pajaci"47. Prepozna­ jemo na ovom mestu parodijski duplikat onoga što je drugo Nesavremeno razmatranje zvalo „monumentalna istorija": ¡storija koja je sebi postavila zadatak da obnovi velike vrhunce postanka, da ih zadrži u večitoj sadašnjosti, da ponovo pronađe njihova dela, akcije, tvorevine, prema monogramu njihove unutrašnje suštine. Ali 1874. godine Niče je toj ¡storiji, potpuno posvećenoj obožavanju, zamerao što preprečuje put aktuelnim silama života i njegovim ^ 5 one strane..., § 223.

83

Mišel Fuko tvorevinama. U poslednjim tekstovima, naprotiv, reč je o njenom parodiranju kako bi se pojavila kao parodija sebe same. Genealogija, to je istorija kao usklađeni karneval. Druga upotreba istorije: sistematsko razlaganje našeg identiteta. Jer, taj ipak veoma slabašan identitet, koji poku­ šavamo da osiguramo i okupimo pod maskom, nije ništa drugo do parodija: u njemu obitava mnoštvo, nebrojene se duše u njemu prepiru; sistemi se ukrštaju i jedni nadvla­ davaju druge. Kada izučava ¡storiju, čovek se oseća „srećnim što, nasuprot metafizičarima, u sebi pruža utočište ne besmrtnoj duši, nego mnogim smrtnim dušama"48.1 u svakoj od tih duša istorija neće otkriti zaboravljeni identi­ tet, uvek spreman da se ponovo rodi, nego složeni sistem mnogostrukih, različitih elemenata, kojima ne dominira ni­ kakva moć sinteze: „Svesno sačuvati i verno naslikati neke faze razvoja koje beznačajni ljudi proživljavaju gotovo ne razmišljajući, a zatim ih brišu s table svoje duše, to je znak nadmoćne kulture... Prvi rezultat je da ljude razumemo kao takve sasvim-određene sisteme i kao predstavnike raznih kultura, to jest da shvatimo njihovu nužnost, ali i njihovu promenljivost. I obrnuto, da izdvajamo i samo­ stalno razmatramo pojedinačne delove sopstvenog raz­ voja“49. Svrha genealoški usmerene istorije nije da ponovo pronađe korene našeg identiteta, već naprotiv, da ga sa strašću rastvori; ona ne radi na tome da otkrije jedinstve­ nu postojbinu iz koje potičemo, tu prvu domovinu kojoj ćemo se, kako nam obećavaju metafizičari, vratiti; ona čini vidljivim sve diskontinuitete koji prolaze kroz nas. Ta je funkcija obrnuta od one koju je, prema Nesavremenim razmatranjima, obavljala „antikvarna istorija". U antikvar48 Putnik i njegova senka (Pomešana mišljenja i izreke), §17. 49 Ljudsko, suviše ljudsko, § 274.

84

Spisi i razgovori noj istoriji trebalo je prepoznati kontinuitete u kojima se ukorenjuje naša sadašnjost: kontinuiteti tla, jezika, grada; reč je bila o tome „da se, brižljivom rukom negujući ono što je odvajkada postojalo, sačuvaju, za one koji će potom doći, uslovi pod kojima smo rođeni mi"50. Takvoj jednoj ¡storiji Nesavremena razmatranja su prigovorala što rizikuje da spreči svako stvaranje u ime zakona vernosti. Malo kasnije - i to već u delu Ljudsko, suviše ljudsko - Niče po­ novo preuzima zadatak starinara, ali u sasvim suprotnom smeru. Ako genealogija postavi pitanje tla koje je videlo kako se rađamo, jezika kojim govorimo, odnosno zakona koji nama upravljaju, to čini da bi osvetlila raznorodne sisteme koji nam, pod maskom našeg jastva, uskraćuju svaki identitet. Treća upotreba istorije: žrtvovanje subjekta saznanja. Prividno, ili pre s obzirom na masku koju nosi, istorijska svest je neutralna, lišena svake strasti i predana samo istini. No, ispita li samu sebe i, uopštenije, istoriju svake naučne svesti, ona otkriva oblike i preobražaje volje za znanjem: instinkt, strast, inkvizitorski bes, svirepu istančanost, zlobu; istorijska svest otkriva nasilje opredeljenja: opredeljenja protiv neznalačke sreće, protiv snažnih iluzi­ ja kojima se čovečanstvo štiti, opredeljenja za sve što je opasno u istraživanju i uznemirujuće u otkriću51. Istorijska analiza tog velikog htenja-za-znanjem koje prožima čo­ večanstvo, pokazuje, dakle, da ne postoji saznanje koje ne počiva na nepravdi (da u samom saznanju, dakle, ne postoji pravo na istinu, odnosno temelj istinitog) i da je 50 Nesavremena razmatranja II", 3. (Upor. prevod Danila Baste, Plato, Beograd 2006.) 51 Upor: Zora, § 429 i 432; Vesela nauka, § 333; S one strane..., § 229 i 230.

85

Mišel Fuko instinkt saznanja loš (da u njemu ima nečeg ubilačkog i da on ne može, da ne želi, ništa da učini za sreću ljudi). I u svojim najširim dimenzijama, kakav je danas slučaj, htenje-za-znanjem se ne približava opštoj istini; ono ne daje čoveku priliku da spokojno zagospodari prirodom; naprotiv, htenje-za-znanjem ne prestaje da umnožava ri­ zike; ono svuda uvećava opasnosti; ono ruši sve iluzorne zaštite; ono slabi jedinstvo subjekta; ono u njemu osloba­ đa sve ono što ga sa strašću razlaže i poništava. Umesto da se znanje, malo po malo, odvaja od svojih empirijskih korena, odnosno od prvobitnih potreba koje su ga stvo­ rile, kako bi postalo čista spekulacija potčinjena samim zahtevima uma, umesto da bude vezano u svom razvoju za uspostavljanje i potvrđivanje slobodnog subjekta, ono sa sobom uvek nosi sve veću pomamu; instinktivno se na­ silje u njemu ubrzava i uvećava; stare religije su zahtevale žrtvovanje ljudskog tela; znanje danas poziva na eksperi­ mente na nama samima52, na žrtvovanje subjekta sazna­ nja. „Saznanje se kod nas pretvorilo u strast koja ne zazire ni od kakve žrtve i, u osnovi, plaši se jedino sopstvenog gašenja... Možda će čak strast za saznanjem dovesti do propasti... Ako strast ne dovede do propasti čovečanstva, onda će čovečanstvo propasti zbog slabosti. Šta bismo više voleli? To je glavno pitanje. Želimo li da čovečanstvo završi u vatri i svetlosti ili pak u pesku?"53. Vreme je da dva velika problema koja su podelila filozofsku misao XIX veka (uzajamno utemeljenje istine i slobode, mogućnost apso­ lutnog saznanja), te dve teme koje su nam većim delom zaveštali Fihte i Hegel, zamenimo temom o tome kako bi „propast, koju donosi apsolutno saznanje, mogla da bude 52 Zora, §501. 53 Isto, § 429.

86

Spisi i razgovori deo utemeljenja bića"54. Što ne znači, u smislu kritike, da je volja za istinom ograničena konačnošću saznanja, već da ona gubi svaku granicu i svaku usmerenost istine u žrtvi koju mora da prinese subjektu saznanja. „Možda tu postoji samo čudesna ideja koja bi, još i sada, mogla da poništi sve druge aspiracije, tako što bi odnela pobedu nad onim najpobedonosnijim - hoću reći: ideja čovečanstva koje se žrtvuje. Možemo se zakleti da ako se ikada sazvežđe te ideje pojavi na horizontu, saznanje istine će ostati jedini veličajan cilj kojem bi takva jedna žrtva bila srazmerna, jer za saznanje nijedna žrtva nije isuviše velika. Međutim, problem nikada nije bio postavljen"55. Nesavremena razmatranja govorila su o kritičkoj upotre­ bi istorije: tu se prošlost izvodi pred lice pravde, nožem se odsecaju njeni koreni, briše se tradicionalno obožavanje kako bi se oslobodio čovek i kako mu se ne bi ostavilo drugo poreklo izuzev onog u kojem on želi da se prepo­ zna. Toj kritičkoj istoriji Ničejezamerao što nas odvaja od svih naših stvarnih izvora i što jedino brizi za istinu žrtvuje samo kretanje života. Malo kasnije vidimo da Niče preu­ zima isto ono što je prethodno odbijao. On to preuzima, ali sa sasvim drugačijim ciljem: nije reč više o tome da se našoj prošlosti sudi u ime istine koju bi naša sadašnjost da zadrži; reč je o tome da se subjekt saznanja izloži opasno­ sti od uništenja u beskonačno raširenoj volji za znanjem. U izvesnom smislu genealogija se vraća trima modali­ tetima istorije koje je Niče razmatrao 1874. godine. Ona im se vraća bez primedbi koje im je tada bio uputio u ime života, u ime njegove moći da potvrđuje i stvara. Ali ona se tim modalitetima vraća preobražavajući ih: obožava­ 54 S one strane..., § 39. 55 Zora, §45.

87

Mišel Fuko nje spomenika postaje parodija; poštovanje starih konti­ nuiteta postaje sistematsko razlaganje; kritika nepravdi prošlosti poisredstvom istine koju čovek poseduje danas, postaje destrukcija subjekta saznanja putem nepravde svojstvene volji za znanjem.

Intelektualci i moć* Mišel Fuko: Jedan maoista mi je rekao: „Dobro razumem zašto je Sartr sa nama, zašto se bavi politikom i u kom smislu on to čini; tebe, strogo uzev, razumem po ma­ lo, ti si uvek postavljao problem utamničenja. Ali Deleza, njega stvarno ne razumem". Ta me je nedoumica silno začudila zato što mi se sve to čini vrlo jasnim.

Žil Delez: Možda je to stoga što mi odnose teorijapraksa doživljavamo na nov način. Praksa se čas shvatala kao primena teorije, kao posledica, čas obrnuto, kao ono što mora da nadahnjuje teoriju, kao ono što je i samo stva­ ralačko za neki oblik teorije u dolasku. Kako god, odnosi teorije i prakse shvatali su se kao oblik nekog procesa totalizacije, u jednom ili u nekom drugom smislu. Za nas se, možda, pitanje postavlja drugačije. Odnosi teorija-praksa mnogo su parcijalniji i fragmentarniji. S jedne strane teorija je uvek lokalna, vezana za neku malu oblast, i ona može biti primenjena u nekoj drugoj, manje ili više udalje­ noj oblasti. Odnos primene nikada nije odnos sličnosti. S druge strane, čim teorija zaroni u sopstvenu oblast, ona * „Les intellectuells et le pouvoir (razgovor M ichel Foucault - Gilles Deleuze, 4. mart 1972)", L'Arc, 49/1972. [Dits et écrits I (106), 1174-1183]

89