Fritz Habeck - Fransois Villon

 

   

   

  ŠKOLARAC S LIJEVIH VJEŠALA    On, što do dna dopi vrč svoje sramote,  Što steče zao glas, to više ga ne boli.  On ne zna za riječ ljudske hvale i dobrote,  Ko dažd ljudska kletva po njemu se proli.    Na cesti ga prati pjev rugla i sramote,  On ne bješe odan Gospi, koju voli.  On, što do dna dopi vrč svoje sramote,  Što steče zao glas, to više ga ne boli.    Uvijek brz na šalu, gdje se psine rote,  Gdje god praska smijeh i njegov humor cvjeta.   Poniženi znat će njegove vrednate,  Jer zlovoljom, bodar, nikad ih ne smeta,  On, što do dna dopi vrč svoje sramote.    (Iz »Knjige pjesama« vojvode Charlesa d’Orleansa)   

 

 

 

PRVO POGLAVLJE  MOLITVA BOGORODICI    Gospo nebeska, zemaljska kraljice,  Carice pakla, močvare bezdane,  Primi me, skromnu kršćanku, što nice   Moli: u svoje ubroj me izbrane,  Prem nigda nemah zasluge valjane.  Gospo i Vladarko, tvoje su vrline   Beskrajno veće no moje krivine,  Bez njih se duša nikad ne posveti   Nit steče raj. Ne zborim neistine:  U toj ću vjeri živjet i umrijeti!    Svom Sinu reci, da sam ja njegova,   Bezakonja nek mojih me odriješi   On, Egipćanku kako pomilova   Il misnika Teoifila, što zgriješi,  Al po tebi se izbavi i riješi,  Prem ugovor bje sam sklopio s vragom.   Ne daj, da pođem tog nedjela tragom,   Djevo, što čista zavrijedi začeti   Sakrament, što se mi se obnavlja snagom.   U toj ću vjeri živjet i umrijeti!    Ja žena sam sirotica i stara  I ništa ne znam, nas čitat ne uče,  U crkvi župskoj motrim kraj oltara   Naslikan raj, gdje harje i lutnje zvuče,  I pako, gdje se kleti vare i muče:   Veselje jedan budi, drugi stravu.  Veselju me privedi u rajsku slavu    

  Ti, u koju grešni svi mara ju zreti   Iskreno, ustrajno, vjeru gojeć pravu:  U toj ću vjeri živjet i umrijeti!    Vrijedna si bila, Djevo, postat mati   Isusu, što će bez kraja vladati.  Ljudsku nam slabost svemoćan prihvati,   Lijep pusti raj, spas dođe nam donijeti,  Okrutnu smrt na križu mlad prepati,  Naš Bog je takav, takvim ću ga zvati:  U toj ću vjeri živjet i umrijeti!  

I  Nad  gradom  su  se  raširila  tamna  krila  noći.  Baršunaste  sjene  u  uskim  ulicama  postajale  su  još  crnje,  prozori  su  sve  dublje  uranjali,  sljemena  su  se  prijeteći  uzdizala:  večer  se  spustila  nad  krovove.  Posljednje zrake žarkoervena sunca, što su se toga dana probijale kroz  sivoljubičaste  trake  rastegnutih  oblaka,  sakriše  se  iza  brežuljaka  na  zapadu. Jedino je još tamo bliještao jarki odsjaj, i na toj svijetloj poza‐ dini  moćno  su  se  uzdizali  oštri  obrisi  gradskih  tornjeva.  Mukli  zvuk  zvona  sa  Sorbonne  treperio  je  iznad  kuća,  prodirao  u  palače  i  jadne  zidane  spilje,  preletio  crne  vode  Seine  i  drhtavo  odjeknuo  u  srcima.  Ljudi  su  mrmljali  »angelus«,  križali  se,  hitali  ulicama  i  puni  tjeskobe  sklanjali  se  u  svoje  domove.  Zadigavši  haljine,  brže  su  zakoračali  prljavštinom puta, plaho pogledavali prolaznike i čvršće stiskali oružje  ispod svojih ogrtača.  I kad je utihnuo metalni zvuk zvona, grad je ležao u mrkloj tišini,  bez svijetala i mračan, nalik na panteru, što vreba u zaparnoj tropskoj  noći.  Ponegdje  su  zažmirkale  svijeće  pisara  i  notara,  kojima  je  bilo  dozvoljeno da rade noću. Zveckali su mačevi sergeanata iz Chasteleta.  Ulicama je odjekivao topot konjskih kopita. Straža. 

 

  Blagi odbljesak na zapadu bio je izblijedio i ni kap svijetla nije više  dopirala u malenu izbu, u kojoj je stenjući ležala neka žena i prevrtala  se u trudovima.Grčevi su savijali njeno mršavo, iscrpeno tijelo, i ona je  u  sav  glas  jaukala.  Izbuljene  oči  piljile  su  u  strop,  a  ruke  su  se  svom  snagom odupirale o okvir ležaja. Krikovi su bivali sve glasniji, vapili su  hladnim zidovima, jadali se grubo otesanom drvenom križu, što je visio  na stijeni; zaklinjali su i molili. No jedini odgovor bilo je ljutito lupanje.  Patnja  je  okružila  ženu  svojim  granicama,  odvojila  je  od  svega  okolišnog svijeta i ostavila je samu u pustinji njene boli.  Tada  se  odjednom  otvoriše  vrata  i  pojaviše  se  nabrekli  obrisi  nekog gojaznog ljudskog tijela. Tromo, no ipak puna beskrajne pažnje  pristupi ležaju porodilje neka žena. Umorne crte njena lica kao da su se  bile skamenile. Mnogo  se sitnih bora naziralo pod debelom naslagom  ličila, na kojega su se kričavoj bjelini isticala crvena bujna usta. Oči pod  umornim  vjeđama  prikovale  su  se  uz  biće,  koje  je  jadikovalo  u  svom  bolu.  Debela  nečista  ruka  blago  je  pomilovala  čelo  ovlaženo  znojem.  No  ni  jedna  jedina  riječ  nije  razbila  šutnju,  što  se  bila  nadvila  nad  objema ženama poput staklene kupole. Pridošlica odloži ogrtač i stade  bdjeti  uz  ležaj.  Njen  smireni  pogled  prodirao  je  kroz  tminu  pun  sažaljenja.  A kad se pojavilo dijete, i žena što je bdjela uz ležaj obavila posao  primalje, činilo se da je sva ta bol pretrpljena uzalud:  »Dijete  umire«,  promrmljala  je,  i  majka,  srušivši  se  nauzmak,  zaklopi oči. Pokušala je sklopiti mršave ruke, što su se trzale na ponjavi.  »Krstite ga! Brzo ga krstite!« prošaputala je. Ona druga uze dijete  i  iziđe.  U  susjednoj  sobi  nađe  vrč  vode.  Zamoči  kažiprst  desne  ruke  i  djetetu pobožno ocrta znak križa na glavi, usnama i prsima. Kolebajući  se, gledala je još časak preda se, onda se odluči, te naznači vodom isti  znak i na spolovilu malenoga bića. To joj se učini dovoljno, jer se tada i  sama prekriži i odnese dijetenatrag u majčinu sobu. Nemarno ga položi  na  razrovan  krevet,  još  jednom  pogleda  usnulu  ženu  i  onda  iziđe  iz  sobe isto onako tiho, kao što je u nju bila i unišla.   

 

II  Jeanne d’Arc.  Kad je sunce prevalilo svoj svakodnevni put oko zemljine ploče i  blistavim  svojim  licem  ponovo  zasvijetlilo  iznad  Francuske,  njegove  zrake  pune  životne  snage  padoše  i  na  stari  trg  grada  Rouena.  Tijesno  natiskane kuće kupale su se u suncu i ponosno uzdizale strme zabate u  modri  zrak  proljetnog  jutra.  Na  trgu  se  uzbibalo  šaroliko  mnoštvo,  glasovi su poigravali, mrmorili, naglo se razbuktavali, uzdizali se, gordo  zamirali.  U  zraku  je  lebdjela  radoznalost,  radost,  koju  je  lagana  jeza  činila  još  ugodnijom.  Engleski  plaćenici  zatvarali  su  u  sredini  svojim  kopljima  slobodan  okruglasti  prostor.  Udarali  su,  grubo  oko  sebe,  suprotstavljajući se nadiranju mnoštva, koje se sve jače tiskalo prema  središtu zbivanja.  Tu  je  uspravna  i  vitka  stajala  mršava,  no  ipak  čvrsta  prilika  u  pokorničkoj  halji,  na  kratko  ostrižene  kose,  sa  grubo  otesanim  raspelom  u  rukama.  Velike  blistave  oči  nisu  se  odvajale  od  tog  isprljanog,  izlizanog  udjelitelja  milosti,  grubi,  ratnički  prsti  lagano  su  gladili  masno  drvo.  Usta  su  šaputala  tihe  nerazumljive  riječi,  a  oko  tankih bezbojnih usana poigravao je jedva primjetljiv smješaik. U jakim  borama, što su se pune ozbiljnosti nabrale oko usana i obrva, zrcalio se  smiren  duh,  čvrsto  oslonjen  na  svoju  vlastitu  blaženu  ograničenost.  Mlada žena, koja je ovdje imala biti smaknuta, jer je za vjernike imala  odviše  vjere,  kraljevima  bila  odviše  kraljevska,  a  ratnicima  odviše  ratnička, osjećala je u sebi, da je učinila sve, što je bilo u njenoj moći,  upravo  onoliko,  koliko  joj  snage  udijeliše  gospod'  i  blažena  djevica.  I  nije  bilo  mržnje  u  njenom  srcu  prema  onima,  koji  su  je  bili  napustili  i  osudili. Znala je, da se Karlo Sedmi zainatio i u vladarskom samoljublju  sebi dao pripisati djela, koja je izvršila žena. Znala je, da se odvratio od  nje,  jer  nije  odobravala  život  na  njegovu  dvoru.  Osjetila  je  mržnju  crkve,  čije  je  zastupnike  napadala  zbog  njihova  razvratna  života.  A  opraštala je i Englezima, tim dušmanima zemlje u kojoj se rodila i koju  je htjela osloboditi, stavivši na kocku svoj život. Na nju se spustio duh   

  blagosti  i  svete  prostodušnosti,  i  nezemaljski  smiješak  njenih  krutih  usana  trijumfirao  je  na  trgu  sa  starim  kućama,  preplavljenom  smrdljivim  životinjskim  dušama,  što  su  se  tu  natiskale,  obasjanom  neumoljivim  suncem  ratnika.  Visoko  iznad  svih  lebdio  je  smiješak,  a  tamne  oči  sažigale  su  srca.  Vuk,  tigar,  lisica  i  kuna  zaboraviše  svoje  zanate i postadoše ljudi, oplemenjeni samilošću.  A  u  slobodnom  krugu,  sučelice  djevici,  stajao  je  kler  u  svojim  dugim haljinama, sa svojim baretama, ukočenih lica, iza čijih je gordih  maski  blistala  podmukla  radost.  Uz  njih  engleski  upravljači,  koji  su  nemirno  čupkali  brade  i  od  vremena  do  vremena  pogledavali  ne‐ pomične  duhovnike,  što  su  ustrajali  u  svom  dostojanstvu.  Djevojka  čvršće stisnu križ, i usne glasno prošaputaše:  »Marijo! Marijo! Marijo!«  Nije  mislila  na  ljude  po  gradovima,  što  su,  oslobođeni  neprijateljske sile, opet odahnuli, nije mislila na one nove bogataše, što  su kao dobavljači zaradili na ratu, vratili se u prijestolnicu i sada čeznuli  za  plemstvom,  jer  su  sebi  pripisivali  oslobođenje  Francuske,  ‐  nije  mislila  na  gospodina  Karla  Valonskog,  koji  je  po  milosti  božjoj  i  uz  pomoć  jedne  djevice  bio  došao  do  carstva  i  primio  na  dar  kraljevsku  čast.  Mislila  je  samo  na  svoje  poslanje,  na  zemlju  Francuza  i  bogorodicu.  Jedan od duhovnika kimnu, i njegove se teške vjeđe natisnuše na  zelenkaste  oči.  Kukasti  mu  se  nos  pruži  naprijed  poput  jastrebova  kljuna.  I  uzeše  djevojci  križ  iz  grubih  ratničkih  ruku,  dva  engleska  vojnika  odvukoše  je  k  stupu,  uz  koji  je  svezaše  debelim  užetima.  Konopci stegnuše njeno tijelo i umalo ne zgnječiše male nježne grudi.  No  lice  žene  gledalo  je  prema  nebu.  Plaćenici  su  bili  spremni  i  čekali.  Njihove su baklje, zaboravljene, plamsale na jarkom sunčanom svijetlu,  mnoštvo je šutjelo i drhtalo. I opet kimnu duhovnik jastrebastog nosa.  Baklje  pripališe  slamu,  lomača  planu  i  gusti  zagušljivi  dim  zakovitla  se  nad trgom. Oblaci su bivali sve tmastiji. Liznuše plameni jezici. . „  »Isuse«, odjeknu smireno i staloženo zvonak glas iz oblaka pare i  dima, i taj zov stade kao isklesan nad utihlim mnoštvom.   

  Tako  se  zahvalio  gospodin  Karlo  Francuski,  tako  se  zahvalila  valonska  kuća.  Za  kraljevsku  krunu  njima  se  mučenički  vijenac  činio  najbolje uzdarje. 

III  Toga  jutra  probudio  je  iscrpenu  majku  krič  djeteta,  koje  je  smatrala mrtvim, a sada je u sav glas tražilo svoje. Ležalo je niže njenih  nogu,  poprijeko  kreveta,  praćakalo  nogama  i  rastezalo  svoje  starački  navorano lice u najodvratnije grimase. Činilo se, da je ružnoćom daleko  premašilo većinu novorođenčadi: čitavo tijelo prekriveno dugim crnim  dlakama,  kuglast  trbuh,  zategnut  poput  bubnja,  na  njem  udovi  što  su  se njihali kao u lutke. Iskrivljena glava puna brežuljaka i udolina.  Lice  se  mrzovoljno  zagledalo  u  polumračni  svijet  sobe.  Ali  bezizražajnost  lica,  kojim  su  se,  usprkos  njegovoj  nabubrelosti,  protezale mnoge bore, razbijale su plave oči neobična blijeska, kao da  u  njima  gori  neka  čudna  vatra,  kao  da  iz  njih  tuži  neka  tiha  melankolična  podrugljivost.  Te  sitne  iskre  ljudskoga  na  ružnom  živo‐ tinjskom  tijelu  počivale  su  pod  malim  čelom  s  mnogo  finih  linija,  pod  gustim crnim obrvama, prignječene obrazima i utisnute duboko u očne  duplje.  Tišinom  opet  odjeknu  kreštav  krič  gladi.  Majka  napregnu  sve  snage da dokuči dijete, i napokon uspje dohvatiti jednu nogu i privući  tijelo.  Onda  odmakne  košulju  i  položi  sitnu  kvrgavu  glavu  uz  svoju  nabreklu  dojku.  I  odmah  je  malo  biće  bilo  načistu,  što  tu  treba  činiti.  Usta potražiše vrutak hrane, pripiše se snažnim čeljustima dojenčeta, i  djetinje  se  šake  stisnuše,  a  oči  zaklopiše.  I  kričanje  utihnu.  Sretno  se  smiješeći, majka pogleda dijete i vidje, da je dječak.  »Sine  moj«,  reče  tiho  i  poljubi  malu  glavu.  Onda  njene  oči  potražiše križ, koji je visio na zidu; činilo se, kao da ga grle i zahvaljuju  mu,  što  se  sve  tako  zbilo.  Mališan  se  otkinu  od  nje,  i  ona  ga  brižljivo  položi pod pokrivač, gdje je odmah usnuo.   

  Zatim  se  dršćući  od  napora  pridigne  i  sjedeći  u  krevetu  sklopi  ruke, te pobožno podiže oči k raspelu. I njene usne odmah prozboriše,  što su oblikovale misli:  »O,  blažena  gospo,  i  ti,  njezin  izmučeni  sine,  vama,  prepunima  boli, neka bude hvala, što je moja patnja tako brzo prošla. Zahvaljujem  vam  za  vašu  dobrotu  i  molim  vas,  da  mi  i  ubuduće  pomognete.  ‐  Ah,  premila  gospo,  zauzmi  se  kod  svog  sina  za  jadnu  majku,  da  sin  jadne  majke na ovom svijetu ne skrene s puta i da jednom ugleda raj. Amen.«  Za  posljednjih  riječi  otvoriše  se  vrata  i  na  pragu  se  pojavi  Jeanneton,  da  pogleda  kako  je  ženi,  kojoj  je  jučer  bila  pomogla  u  teškom času. Došla je iz gornjega kata, gdje se nalazila javna kuća, koja  joj je omogućavala, da zasluži svoj oskudan kruh. Sjela je zabrinuta na  porođiljin krevet i kazala: »Kako ste sretni, što vam je dijete ostalo živo  ‐ no pripazite na svoje molitve, madame des Loges. Duhovnici bi mogli  reći, da niste zadovoljni sa starim obrascima, da težite za novim i da se  čak i svom bogu utječete bez pomoći svećenika.  Kako se osjećate?«  »Hvala  vam«,  odgovorila  je  majka.  »Dobro  mi  je,  jer  dijete  živi,  kako vidite. ‐ Jeste li ga već krstili?«  Jeanneton  kimnu.  »Ne  će  mu  nauditi.  Rođen  je  pod  dobrom  zvijezdom.  Kad  sam  ga  krstila,  na  glavi  je  još  imao  komad  kožice,  kao  pilence, kad se izvuče iz ljuske. To znači sreću. Ponosit ćete se svojim  dječakom.«  »Kako  ću  se  radovati,  ako  ga  ugledam  s  baretom  klerika,  okrunjena  poput  kralja!  Kad  bude  prolazio  ulicama,  a  djevojke  budu  pokušavale  da  ga  primame!  Kad  za  njim  stanu  ludovati  sve  žene  s  ulice!«  »Trebalo bi da mu otac pomogne«, reče djevojka i podiže dijete,  da  ga  pogleda.  Kad  je  majka  nastavila,  položi  ga  opet  pažljivo  na  jastuke.  »Ne  podsjećajte  me  na  njega,  Jeanneton!  To  je  jedini  grijeh  u  mom  životu.  Muž  mi  je  doduše  bio  već  mrtav,  ali  ne  ću  da  ikad  više   

  susretnem  onoga,  koji  mi  je  darovao  tog  dječaka!«  S  tjeskobom  je  pogledala prema drvenom raspelu.  Jeanneton,  zamišljena,  poravna  pokrivač  na  krevetu  i  nastavi:  »Dobar je on čovjek. Doista. Mogao bi se pobrinuti za dječaka. Za vas bi  to bio prevelik teret. Župa vas hrani kao udovicu. Zar da hrani i dijete?«  Dok je to govorila, majčine su je oči zabrinuto promatrale. »Ne,  ne, to ne ću«, reče uzdahnuvši. »Ne, nikako! Ne ću da mu ikad stupim  pred  oči!  Onaj  mu  je  put  uspjelo  da  me  zaludi,  da  zavede  bijednu  rođakinju, što je sa sela došla u grad i odjednom obudovjela. Bila sam  za  njega  samo  čas  užitka,  a  umalo  me  nije  survao  u  ponor,  tako  da  možda  nikad  ne  bih  vidjela  raja!«»Mi  djevojke  također  živimo  s  Kristom,  i  on  nam  oprašta.  Sjetite  se  samo  Marije  Magdalene,  naše  zaštitnice.  Zar  mi  ne  živimo  po  volji  božjoj?  Mnogi  nas  duhovnici  posjećuju,  u  našim  se  kućama  okuplja  cijeli  grad.  Zar  naše  zvanje  ne  pruža ljudima radost, zar ne rastjerava njihove brige? A nije li ipak za  nas često samo patnja, i nismo li upravo stoga zavrijedile raj?«  Majka  se  prekriži.  »Neka  to  bog  prosudi,«  reče.  »Možda  ste  vi  djevojke  muškarcima  bolje  supruge  nego  one  druge,  otmjene,  koje  svoju ljubav ne poklanjaju nikome isvakome, a daju se toviti od svojih  bogatih,  otmjenih  muževa.  Ja  sam  svjedok,  što  si  ti  bila  svom  Perrenetu.«  Jeanneton obori pogled. »Perrenet. Upravo je dva mjeseca, kako  je  mrtav,  baš  sam  danas  na  njega  mislila.  Ah,  Montfaucon  je  mnogo  toga  vidio,  a  profoz  se  već  brine,  da  se  tamo  svaki  dan  zanjiše  svježa  roba.«  »Neka nam Krist oprosti,« reče majka. »Svi smo mi grešni ljudi.«  Tada  Jeanneton  pokaže  na  dječaka.  Ležao  je  sasvim  mimo  na  leđima, a na usnama mu je lebdjelo nešto nalik na smiješak, dok su se  oči  okretale  za  svijetlom  s  malog  prozora.  Bio  je  to  jeziv  smiješak,  smiješak,  koji  se  jedva  bio  probio  kroz  svu  onu  nevolju  bora  na'starkeIjastom  licu.  Bio  je  to  odbljesak  onog  smiješka,  što  je  lebdio 

 

  nad  krovovima  grada  Pariza,  počivao  u  srcima  ljudi  i  odzvanjao  u  propovijedima popova.  Bio je to smiješak vremena. 

IV  Kad  protekoše  četiri  sedmice,  odnese  madame  de  Loges  malo  derište u župu Saint‐Celestin, da ga da krstiti. Pop je stajao na vratima  raširenih nogu i grebao se ispod halje. Kad mu žena iznese, što joj je na  srcu, časak se predomišljao i pritom je mjerio od glave do pete. Onda  opet  okrene  od  nje  svoj  crveni  nos,  te  ga  uzdigne  k  nebu.  I  svečano  progovori:  »Dobra ženo, loša su vremena. Djetetu je potrebno krštenje, jer  inače nikad ne će moći ugledati svijetlo nebesko. No i crkva mora jesti i  ne  može  živjeti  od  svog  blagoslova.  Danas  ona  jedino  još  uz  pomoć  vjernika može slaviti gospoda. Ergo, bilo bi dobro, da posvetite oltaru  deset  debelih  svijeća,  da  uzmognemo  bolje  vršiti  svoj'e  pobožnosti.  Učinite to za svoje dobro ‐ za spas svoje duše i za spas duša, nekrštene  djece,  što  nedužna  čame  u  pretpaklu.  Bilo  bi  osim  toga  dobro,  da  pripremite i neku svoticu pariških novčića.«  Onda  se  pogladi  po  svom  ispupčenom  trbuhu,  te  stade  kićenim  riječima  veličati  gospoda  i  tapšati  zadovoljno  tu  izbočinu,  nagoviještajući  tako,  da  bi  bilo  dobro  i  pravedno  da  nečim  natrpa  mješinu. Njegove vodnjikave oči s očekivanjem se upriješe u ženu, koja  je oklijevala.  »Predomišljate se«, kazao je nakon nekoliko časaka. »Pa to je već  samo  po  sebi  grijeh.  Možete  li  preuzeti  odgovornost,  da  vaš  sin  nekršten  luta  kroz  život  poput  nekog  poganina,  nekog  Levantinca,  nekog od onih odvratnih bića, protiv kojih su u krvavim bitkama voje‐ vali naši preci?«  »Ali...« obeshrabreno progovori žena. 

 

  »Nema tu nikakav ali. Nije li kazano: tko oltaru služi, treba da od  oltara  i  živi?  Kanite  li  da  nas  nazovete  dangubama,  zato  što  se  za  vas  molimo bogu i sazivamo na vas milost nebesku?«  I majka se okrene, te se udalji od popa, koji se  opet zagledao u  nebo i tapšao po trbuhu. »Da, mali moj sine«, reče, »još nisi ni kršten, a  već  si  morao  osjetiti  sudbinu  siromaha.  Za  nas  nema  raja.  Čak  i  naš  dolazak na svijet mora biti plaćen. A nisu li nam za sve potrebni sluge  crkve. Zar bi i ti bio na životu, da njih nema?«  Uputila  se  prema  sveučilišnoj  četvrti,  da  pođe  u  župu  Saint‐ Benoist,  gdje  je  imala  prijatelja,  koji  nije  bio  tako  nedužan  za  život  nekrštenog  mališana,  kao  što  se  općenito  pretpostavljalo  u  svećeničkim krugovima. 

V  Maistre  Guillaume  de  Villon  zavalio  se  u  svoju  udobnu  stolicu  i  prijazno  promatrao  ugojenog  redovnika  u  otrcanoj  halji,  koji  je  sjedio  nasuprot  njemu  i  upravo  s  očiglednim  zadovoljstvom  zalijevao  grlo  čašom burgundca. Kad se zatim ispražnjena čaša ponovo našla na stolu  od  teške  hrastovine,  gost  polako  obrisa  rukom  usta  i  stade  se  podrugljivo smijuljiti.  »Dobra  su  vam  vina,  Villon.  Svaka  vam  čast.  Ali  inače  ‐  ne  zamjerite  mi  to  ‐  inače  baš  ne  umijete  živjeti.  Pergament  nije  kruh,  tinta  nije  pivo,  i  nema  takvog  problema,  koji  bi  mogao  nadomjestiti  toplo žensko tijelo.«  Plave  su  se  oči  maistra  Villona  smiješile.  »Mi  imamo  svoju  zadaću«,  kazao  je  ugodnim  smirenim  glasom,  kao  da  govori  nekom  djetetu. Tanki mu prsti obuhvatiše izrezbarene obline naslona njegove  stolice. »Zar da dopuštamo, da nas puk hrani samo zato, da bi se iznad  osnovnih životnih principa uzdigli isto tako malo, kao bilo koji plaćenik?  Život  nije  dovoljno  samo  živjeti,  on  traži  da  ga  objasnimo,  da  ga  predamo  budućim  pokoljenjima.  To  je  zadaća  nas  duhovnika.  Mi  smo  sluge misli, ne mesa.«   

  Redovnik  zahihota.  »Bijela  vrana.  Što  vi  to  kanite  predati?  Jelo,  piće, ljubljenje? Zar postoji još nešto? Nije li u tome praizvor svega?«  »Poznajem vas, Titiquet, nije potrebno, da mi išta objašnjavate«,  odgovori Villon vedro. »Većina današnj'eg klera govori kao vi, samo što  vi  misao  izbjegavate  iz  misaonih  razloga  ‐  koliko  to  god  čudnovato  zvučalo ‐ dok je ostali ne mogu dokučiti. ‐ Ja ću zadržati svoje nazore,  Titiquet. Okrenite to, kako vam drago: bili bismo siromašni, kad bismo  imali  samo  ono,  što  nam  vi  nudite.  Svaki  tjelesni  užitak  ostavlja  neki  bljutav  okus,  poslije  svakog  opijanja  čovjeku  je  u  želucu  kiselo.  Tim  grubostima  takozvanog  vanjskog  doživljavanja  umjet  ću  izbjeći.  Njima  čovjek  nanosi  zlo  samome  sebi,  a  većinom  i  okolnome  svijetu.  Uvijek  sredinom,  kloniti  se  visina  i  dubljlna,  to  stoji  najmanje  snage,  nanosi  manje  boli  nego  sve  ostalo.  A  čuvati  se  patnje  trebalo  bi  da  bude  najprirodnija  težnja  svakoga  čovjeka:  bez  boli  čovjek  je  već  gotovo  sasvim sretan. Ne potpuno ‐ treba živjeti bez one opojne sreće što se  pojavljuje jedino sjedinjena s najvećim bolima. Nje se odričem ‐ iako to  nije lako.«  »Čovjek  bar  dođe  do  dobra  vina,  ako  se  drži  vaših  aksioma.  Postane gospodar zamka i uzvišeni čuvar pravde. Može u miru jesti svoj  kruh.  Ja  nisam  takav,  maistre  Villon.  To  nije  moja  vjera.  ‐  Ta  zar  vi  uopće živite?«  »Ne«,  odgovori  Villon  hladno.  »Ne.  A  možda  i  živim  ‐  radi  se  o  tome,  što  smatrate  životom.  Ta  zar  je  život,  onaj  u  svijetu,  uopće  vrijedan  života?  Dospio  sam  dotle,  da  mogu  ustvrditi  sa  stanovitim  ponosom, da se ne bojim ni smrti ni života. Zašto da se i bojim? Ovdje,  postrani  od  svakog  meteža,  čovjek  je  spokojan  i  ne  pati.  Brine  se  za  svoja osjetila, koliko je potrebno. I čeka, dok ga ne iznenadi smrt. Znate  li što ljepše!«  »Dabome. I da vam to dokažem: zbogom. Hvala vam za vino, koje  ste  udijelili  putniku.  Da  nema  ljudi  poput  vas,  zar  bi  bilo  ljudi  poput   

  mene?  Uskoro  ćete  me  opet  vidjeti.  Pariz  me  privlači,  opet  je  oživio.  Čini se gotovo, da se ovaj rat bliži kraju.«  Maistre  Villon  podigao  se,  da  isprati  gosta.  Lice  mu  se  malo  zarumenilo, dok je brza koraka prolazio malom prostorijom, da otvori  vrata.  I  dok  se  redovnik  polako  udaljavao,  pred  vratima  je  već  stajao  drugi  gost,  koji  se  zagledao  u  maistra  Villona  i  zamoli  ga  za  nekoliko  časaka razgovora.  »Ah,  to  ste  vi,  Marijo«,  reče  klerik.  »Drago  mi  je,  što  vas  opet  vidim! Zar ste se potpuno povukli u svoj jad kao prkosno dijete? Mislite  li  da  ćete  od  života  moći  sve  istisnuti,  ako  budete  ustrajali  u  svojoj  slabosti? Ta dođite češće k meni! Ja vam i mogu i hoću pomoći!«  Držeći  na  rukama  dijete,  koje  je  tiho  plakalo,  žena  upre  ukočen  pogled u njegovo prijazno lice. »Ništa ne želim od vas«, odgovorila je  glasom, koji je zvučao kao prijekor. »Tu je dijete. Dijete, koje treba da  živi. Zbog toga mora biti kršteno. Pobrinite se, da to bude učinjeno.«  Maistre  Villon  ostade  .jednako  uljudan  i  pozva  majku  da  priđe  bliže. Zatvori za njom vrata, ponudi joj da sjedne, a onda se i sam spusti  na stolicu nasuprot njoj. »Recite«, progovori on, i vedrim licem preleti  opet njegov lagani smiješak. »Zar je Saint‐Benoist vaša župa?«  »Ne, nije. Ali Saint‐Celestin traži deset svijeća i dar u novcu, koji  ja ne mogu dati.«  »I sada biste htjeli, da Saint‐Benoist uredi stvar. Otiđite dolje ‐ ili  još bolje, pođite sa mnom!«  Maistre  Villon  podiže  se  sa  stolice  i  pođe  naprijed;  ona  se  neodlučna  koraka  uputi  za  njim.  Prolazeći  dugim  hodnicima  samostana, on upita majku: »Dječak je, je li?« I, kad ona kimnu glavom,  piljeći  odsutno  preda  se,  nastavi:  »Brinut  ću  se  za  njega.  No  nastojte,  da ga vi progurate do doba, kad će moći posjećivati školu. Tada ću ga  rado uzeti k sebi. Dolazite dotle svakog tjedna u samostan. Svaki put će  vam biti isplaćena mala svota. Osjećam se obavezan . ..«  »Da,  da«,  prekinu  ga  ona.  »Otac  je  mrtav.  On  je  siroče,  ovo  bijedno djetence. Svakako da se ujak mora za njega brinuti.«   

  »Ujak će to učiniti«, reče maistre Villon, nasmiješivši se.  Uđoše  u  crkvu.  Glasno  su  odjekivali  koraci,  tople  zrake  sunca  prodirale su u velik hladan prostor, u kojem su nekako neprijazno stršili  stupovi,  proždirući  rebra  svoda.  Na  izrezbareni  stup  sjedišta  pri  glavnom oltaru kraj krstionice naslanjala se neka prilika. Titiquet. I opet  Villonovim licem preleti smiješak.  »Evo vam svećenika, koji će krstiti vaše dijete«, šapnu on ženi.  »Ali...«  »Kakav  ali!  Hoćete.li  platiti  u  Saint‐Celestinu? Ne.  Ovdje  će  ovaj  redovnik besplatno krstiti dijete. Ne bojte se, vrijedit će. Pomazan je i  opunomoćen da dijeli sakramente.«  maistre  Villon  pridrži  dijete  nad  krstionicom,  dok  je  redovnik  Titiquet,  bez  misne  odjeće  i  bez  stole,  tiho  odmrmljao  latinske  riječi,  nakapao na tjeme djeteta hladnu vodu i nakraju ga snažno lupnuo po  mjestu, koje je ležalo nasuprot poškropijenom tjemenu.  »Neka se zove Frangois«, reče majka.  »Frangois«, promrmlja Titiquet. 

VI  Tako je Francois bio kršten, a uz vlastito ime nadjenuše mu i ime  njegovog pokojnog oca. Kao Francois de Montcorbiere dobio je od ljudi  pravo da živi, bio je od njih registriran i primljen na znanje. 

DRUGO POGLAVLJE  BALADA O UGODNOM ŽIVOTU    Na meko perje tust kanonik liježe   Uz žar, sred sagom zatrpana stana,   Gospa Sidonia uza nj se proteže,   

  Bijela i nježna, čista, dotjerana,   Hipokras piju cijele noći i dana.  Smiju se, šale, miluju i ljube   Goli, da tijelom što slađe se sljube.  Kroz škulju vidjeh, što to dvoje mota,  I spoznah: da se boli rastjeraju,  Nema ti blaga do udobna života!    Kmet Franc Contier i Helena mu druga   Taj divni život da su okusit smjeli,   Češnjak i luk, s čeg smrdi dah ko kuga,   Prismočit ne bi crnoj kriški htjeli.  Za kašu i mlijeko sve, što kmet kiseli,   Bob šuplji ne dam, velim glatko i jasno.   Pod ružom leže i tim se hvale glasno!   Je l' bolje to il kreveta' toplota?  No kaž’te čemu pričat dugočasno?  Nema ti blaga do udobna života!    Omalo ječma, zobi, crna hljeba   Ti žive, vodu piju ljeti, zimi.  Sve ptice od tud do babilonskog neba   Uz tu me hranu dan jedan jedini   Ni jutro ne zadržaše u blizini.  Nek samo Franc Contieru radost stvara,   S Helenom kad pod lijepim glogom šara.   Je l' dobroi njima, meni briga stota.  Al kako bilo s radom tih ratara,  Nema ti blaga do udobna života!    Sudite, Kneže, da se mnijenja slože!  Ja velim: Nikom nek nije grehota,  Ko dijete čuh, što amo pristat može:    

  Nema ti blaga do udobna života!   

I  Prve  godine  novog  života  ne  pružaju  ništa  od  svijeta,  naprosto  sitnim  beznačajnim  događajima  oblikuju  čovjekovo  ja.  Bile  su  to  u  početku jedino majčine grudi; hrana i život. S njim pojam: majka. Onda  se  uzdigoše  zidovi  sobe,  granice  mladom  biću;  kroz  maleni  prozor  prodiralo  je  svijetlo  i  htjelo  da  bude  dokučeno.  Krevet  je  bio  mekan  i  visok. Pad na pod zadavao je bol. Postojao je zatim prljav zemljani pod,  na  ruke  se  hvatala  prašina  i  ostavljala  crn  trag  na  bjelini  ponjava.  Udarci po malim prstima: opet bol. Napokon zrakom ispunjen želudac.  To je mučilo, gonilo na plač, stvaralo uspomene ‐ ja se razvijao.  Iznad svega tutnjila je glad.  Svijetlo  je  plamsalo  pred  prozorom,  u  sobu  je  prodirala  toplina.  Na  grad  se  sleglo  ljeto.  Prsa  su  bila  ispijena  i  mlohava,  preostalo  je  jedino sisati prste i derati se iz sve snage u vrućinu grada. U mraku svi  jesti gomilalo se sve više svijetlih mrlja sjećanja. Pojavila se Jeanneton,  milovala i ljubila. Kod nje bijaše neki čovjek. Igrom svojih prstiju bacao  je  na  bijeli  zid  sjene  raznih  oblika.  Sobom  se  mračno  valjao  njegov  smijeh.  Mogli  su  se  cupkati  vršci  njegovih  brkova,  a  Jeanneton  je  plakala. Zatim je došla zima, napolju su prhale bijele pahuljice i htjele  da budu uhvaćene; ali samo razočaranje: čudesni likovi rasplinuli bi se  ni  u  što.  Ostao  bi  osjećaj  hladnoće,  u  zraku  bi  se  pojavio  tihi  plač.  Vladala  je  glad,  dojke  su  bile  prazne,  glad,  glad...  Dugo  je  opet  protjecalo vrijeme a da nije ostavilo dojmova. Zatim se moralo gledati  kroz prozor, opet je bila zima. Dolje su u blatu ležali i raspadali se leševi  male  djece.  Majka  je  govorila,  on  ie  ponavljao  a  da  nije  razumio:  »Mrtav«.  Ili:  »Kuga«.  Snijeg  je  pokrio  leševe.  A  one,  što  su  izdisali,  proždirali  su  vukovi.  U  staklenastoj  oporoj  bistrini  zimskih  dana  svjetlucalo  je  oružje  engleskih  plaćenika.  Sa  Jeannetonom  je  opet  došao muškarac, njegov se smijeh valjao prostorijom, dječak je čupkao   

  vrške  brkova,  a  na  bijelim  zidovima  pojavile  su  se  sjene  raznih  likova.  Mnogo je jela bilo u kući. Jeanneton je plakala. Žene su govorile riječi,  koje  je  dječak  brbljavo  ponavljao.  Tako  je  to  bilo,  izgovarale  su  se,  o  njima  se  više  nije  mislilo.  »On  zaslužuje  svoj  kruh.  Tko  da  danas  ne  bude razbojnik.« ‐ »Razumije se on u to.« ‐ »Težak je život.« ‐ »Tako to  uvijek biva.« ‐ »Svi to kažu.« ‐ »Bogati nam sve oduzimaju.« ‐ »Ako bog  da...«  ‐  »On  se  kaje  za svoja  djela.  Nakon  svakog  razbojstva  odlazi  na  ispovijed.«  Nestalo  je  hrane.  »Sada  je  na  Montfauconu  jedan  više.«  (Što  je  Montfaucon?  ‐  To  su  vješala.  ‐  Što  su  vješala?  ‐  Ono,  na  što  vješaju  ljude.  ‐  Boli  li  to?  ‐  Da,  jako.  Od  toga  se  umire.)  A  majka  je  kazala:  »Samo  neka  je  umro  u  stanju  milosti.  Bio  je  dobar  čovjek.«  Gore  je  visio križ s ljudskim likom. Nazivali su ga Isus. Molili mu se. Ponekad bi  ga  nazvali  bogom.  Ništa  se  više  nije  moglo  učiniti.  I  opet  glad,  i  opet  hladnoća.  Dok  jednoga  dana  kroz  baršunasti,  meki  mrak  duše  ne  udari  blistava  munja  saznanja:  ta  sve  sam  to  ja.  Glad,  hladnoća,  vukovi  i  leševi  djece  oboljele  od  kuge,  zaplakane  bludnice,  čovjek  s  Montfaucona,  drveni  križ  na  zidu,  blagi  majčin  glas  i  jarko  svijetlo  s  malog prozora ‐ to je bilo sve. Svi ti dojmovi oblikovali su moj ja i čine  mene sama.  Tu sam. Živim...  

II  Francois  je  istrčao  iz  kuće.  Kroz  mali  prozor  gledalo  je  za  njim  zabrinuto  majčino  lice.  Na  borama  punima  tjeskobe  odražavao  se  strah.  Dokle  može  sedmogodišnji  dječak  shvatiti  opasnosti  života?  Upravo  živahna,  radosna  priroda  djeteta  budila  je  u  ženi  nejasnu  zebnju. Što li će postati od čovjeka, koji ne će da upije u sebe poniznost  vjere? Sitno lice, izbrazdano od gladi, zgužvano od patnje, okrenu se od  prozora. Majka uredi svoju odjeću i ubrzo nakon sina iziđe i ona iz kuće   

  i  uputi  se  Catherini  Perpignan,  kod  koje  je  obavljala  najniže  kućne  i  kuhinjske poslove.  Sin  je  u  to  vrijeme  trčkarao  ulicama.  Hladan  jesenski  vjetar  propuhavao  je  njegovu  oskudnu  odjeću,  ali  Frangois  se  smiješio  i  svojim sitnim, lukavim očicama bezbrižno promatrao bučni promet na  pariškim  ulicama.  A  onda  razdragano  spusti  ruku  na  veliki  komad  pšeničnog kruha, zatače ga za pas, kao da je bodež, i brže se dade u trk,  koji uspori tek onda, kad stiže na Charonnerie. Tu se zagleda na Groblje  nevine dječice i stade pažljivo promatrati gole grane nekog stabla, što  su visjele preko zida. Dječak zatače kruh čvršće za pas, onda se zatrči i  začas se zanjiha na najnižoj' grani. Polako se uz nju uspe i prebaci jednu  nogu preko ograde. Tada pusti granu i zajaše zid, koji je na tom dijelu  bio  obrašten  smeđom  izgorjelom  travom.  Kad  je  ustanovio  da  je  sve  prošlo kako  je želio, podiže jedan kamen, iz šupljine koja se pod njim  nalazila izvuče drveni mač i na njegovo mjesto stavi kruh. Dječak zatim  stavi kamen u prijašnji položaj i skoči na meko tle groblja. Budući da je  zima  bila  na  pragu,  na  ovom  inače  tako  napučenom  mjestu,  ne  nađe  nikoga.  Rezak  zvižduk  i  odgovor  od  male  crkvice.  Francois  potrča  preko  grobova,  spotače  se  o  poklopac  neke  grobniče,  odleti  kako  je  dug  i  širok  u  džbun  usahnulog  jesenskog  cvijeća,  podiže  se  i  uz  neko  ogromno stablo skoči među nekoliko dječaka, koji su bili navikli da se  igraju  na  najljepšem  zelenom  mjestancu  u  Parizu,  Groblju  nevine  dječice.  Uz  zid  crkvice,  okružen  petoricom  manjih,  čučao  je  najstariji  dječak,  njihov  vođa.  Oko  zglavka  na  ruci  bio  je  ovio  neku  vrpcu,  na  kojoj  se  praćakao  debeli  štakor,  pokušavajući  uzalud  da  se  oslobodi.  Ponekad  bi  se  ustremio  prema  svom  mučitelju,  očito  s  namjerom,  da  mu skoči za vrat. No potegnuvši brzo vrpcu ili udarivši lagano životinju  nogom,  dječak  bi  je  uvijek  umio  zadržati  podalje  od  sebe.  Pritom  je  s  velikim  zanimanjem  promatrao  štakora,  dok  su  ga  njegovi  drugovi  svojim  povicima  upozoravali  na  kakve  se  nove  lukavštine  zvjerka  sprema.  Sam  nije  izustio  ni  riječ;  na  njegovu  čelu  bile  su  se  pojavile   

  dvije oštre, nimalo dječje bore, a razbarušena kosa pala mu je na oči.  Kao  da  je  i  odjeven  bio  osobito  loše,  dok  se  dječak,  što  je  sjedio  do  njega,  kočoperio  u  skupocjenoj  odjeći.  Ostali  su,  kao  i  pridošlica,  bili  odjeveni  u  jednostavnu  nošnju  siromašnog  gradskog  stanovništva.  Francois,  kome  je  bijela  koža  otmjenoga  bila  trn  u  oku,  i  koji  je  više  volio  tragove  šiba  na  prljavom  licu  vođe,  sjede  do  ovoga  i  stade  uzbuđeno promatrati igru sa štakorom. No nakon nekog vremena kao  da se zasitiše te zabave; štakor, koga je dječak snažno udario nogom,  pade na leđa i okonča pod udarcima,Frangoisova drvenog mača. Uže je  bilo odriješeno i pohranjeno. Tada se ogledaše za nečim novim.  »Igrajmo se vuka«, predloži Francois. Mišljenja su bila podvojena.  »To je dosadno«, ustvrdio je dječak u lijepoj odjeći.  »Nije dosadno«, uzviknuo je neki drugi.  »Razbojnika i pandura« reče treći.  »Claude  neka  bude  vuk«,  odlučno  reče  posljednji.  Ali  dječak  sa  štakorom ne odgovori.  Napokon  se  složiše  za  »vuka  i  siromašnu  djecu«.  Claude  bijaše  vuk.  Ostali  posjedaše  na  zemlju,  stadoše  jadikovati,  lamati  rukama  i  zvati upomoć. Dok su oni glasno zazivali boga, da ih zaštiti, približavao  se vuk, da ih pojede. Razvila se bijesna borba. »Ja sam kusonja«, urlao  je  vuk  i  kesio  zube.  Nakraju  je  svakoga  ugrizao  u  zatiljak,  da  pokaže  kako ga je lišio života. »Ipak je to dosadno«, reče otmjeni dječak i stade  otresati prašinu sa svog odijela. Francois ga stade mjeriti dušmanskim  pogledima.  No odjednom pred njih stade neki mlad momak, podboči rukom  glavu i stade zamišljeno promatrati njihovu igru. Vuk se režeći povuče i  ušuti. Ali Frangois priđe, stade pred stranca i reče: »Što je, gospodine  mislioče,  glava  vam  je  teška.  Ne  biste  li  nam  kazali,  što  vam  se  to  u  našoj jadnoj glupariji tako sviđa?«  Momak,  smiješeći  se,  pogleda  mališana,  koji  je  istupio  pred  njega,  časak  pričeka  i  onda  odgovori:  »Zašto  ste  tako  grubi,  jadna   

  djeco? Zašto štakore potežete na užetima, dok ne okončaju, i radujete  se, što divlji vuk proždire male beskućnike?«  Francois, čini se, nije bio u nedoumici, što da odgovori: »Bog ne  će plakati za prosjačkom djecom. Nje nije šteta. Samo je teret ljudima.«  »Vidi ga, vidi«, reče stranac, ostavljajući dojam kao da govori sam  sebi.  Počesa  se  iza  uha.  »Lijepo  si  mi  ti  djetence.  Kad  takvi  gmižu  po  našem Parizu, nije čudo, što se loše piše nama siromašnim ljudima.«  »Ta  ni  on  sam  nema  novaca«,  javi  se  kreketavi  glas  lijepo  odjevena dječaka.  Frangois ga pogleda ispod oka. On umukne. »Na siromašnu djecu  nitko  se  ne  obazire  ‐  na  sirotinju  se  uopće  nitko  ne  obazire«,  reče  na  završetku  i,  kao  da  bi  htio  dokazati,  da  su  prigovori  tog  smiješnog  stranca  ništavni,  još  jednom  udari  nogom  mrtvog  štakora,  zatakne  čvrsto svoj mač za pas i ponosno podigne nos.  »Zar  ne  možeš  zamisliti,  da  i  ti  nemaš  roditelja?  Ili  da  te  tvoji  roditelji  istjeraju  na  ulicu,  bez  odjeće  i  bez  kruha?  Da  onda  i  sam  sjedneš na srne tište i prosjačiš kruh, samo da ne umreš od gladi?«  »Ne«,  odgovori  Frangois  dostojanstveno  i  okrene  se.  Stranac  odgega i nestade iza drveća.  »Što  si  ono  kazao?«  upita  tada  Frangois  i  pograbi  otmjenog  dječaka za rukav.  »Pusti me! Kazat ću svom ocu«, zaurla ovaj.  . »Ja sam siromah? Je li? Ja sam od starog plemstva. Ali zar da mi  imamo  novca,  kad  ima  takvih  kao  što  si  ti?  .  .  .  Nitkove!  Prijatelju  Engleza!«  U tom času, kad su već dječaci očekivali da će uživati u tučnjavi i  pohlepno  se  okupili,  začu  se  divlja  vika  i  zveket  oružja.  Brzo  se  posakriše  iza  džbunja.  Tu  su  sada  složno  ležali  i  kriomice  promatrali  čistinu okruženu drvećem, gdje se posred grobova razvila divlja bitka.  Očigledno borba između jedne od pariških razbojničkih bandi, od kojih   

  grad  čak  ni  danju  nije  bio  siguran,  i  odreda  straže.  Plaćenici  su  bili  brojniji, ali su se razbojnici borili mnogo ogorčenije.  »Hoće  li  nadvladati?«  prošaputa  otmjeni  dječak  uz  Frangoisa.  Ovaj  je  uzbuđeno  promatrao  borbu.  Znao  je,  da  su  dva  Jeannetonina  čovjeka  bili  banditi  i  ni  za  čim  nije  čeznuo  više,  nego  da  straža  bude  potučena.  Ali  uskoro  vidješe,  kako  glavni  među  razbojnicima  padoše,  ostale zarobiše i odvedoše, »Montfaucon«, promrmlja Vuk.  Frangois  se  podiže,  udari  bjeloputna  dječaka  šakom  pod  nos,  tako da mu je na usta potekla krv, i raskorači se.  »Kazat ću to ocu«, prosikta udareni.  »Engleže«, ustraja Francois.  »Tebe će objesiti. . .«  Kad  je  Frangois  vidio,  da  onaj  drugi  naprosto  pokušava  da  svilenim  rupčićem  zaustavi  krv,  i  da  se  ne  usuđuje  boriti,  nego  i  dalje  divlje  prijeti,  još  mu  brzo  baci  kamen  u  glavu  i  udalji  se.  Vuk  se  zadovoljno naceri i pogođenome, koji je stao glasno lelekati, podmetnu  nogu. 

III  Francois je pokušao da u Seini hvata ribu i upravo se dao u divlji  bijeg, jer ga je pri tom poslu iznenadio neki plaćenik. Trčao je ulicama,  obuzet ljutim strahom, da bi ga straža mogla zaustaviti. Znao je dobro,  da bi onda s njegovim životom bilo svršeno. Često su već plaćenici bez  okolišanja  bili  zatukli  djecu,  što  su  se  naokolo  skitala.  U  Parizu  je  bilo  toliko  djece  bez  gospodara,  te  bi  smatrali  olakšanjem,  da  su  zimi  sva  pomrla  od  gladi  i  hladnoće.  Ribolov  je  bio  krađa,  krađa  se  kažnjavala  užetom.  Plaćenik  bi  mu  sam  sudio  na  licu  mjesta:  udarac  kopljem,  i  njegovom mladom životu bio bi kraj.  Francois trčaše, što je brže mogao. Napokon nestade u jednima  od  velikih  mračnih  crkvenih  vrata,  i  tada  se  osjeti  donekle  siguran.  Teško da će za njim ovamo. Hitro je kleknuo pred jednim od žrtvenika i   

  sklopio  ruke.  Pritom  je  ispod  oka  pogledavao  na  vrata,  ne  će  li  se  pojaviti naoružani čovjek.  Upravo htjede ustati i odšuljati se, kad iza sebe razabra tihi glas  svoje  majke.  »Ah,  sinčiću  moj,«  reče  ona,  »kako  se  radujem,  što  sam  tražiš milost gospodnju. Ipak je u tebe prodrlo malo nebeskog svijetla.  Upamti, sine moj: Što bismo imali od života, da boga nemamo u sebi?«  »Glad«,  promrmlja  Frangois  i  stade  prekapati  po  svojim  džepovima.  Majka se spusti na koljena i stade se moliti za sreću djeteta. Ali  Frangoisa  nije  to  zanimalo.  Križ,  kome  se  majka  molila,  dovoljno  je  poznavao.  Ni  unutrašnjost  crkve  nije  mu  bila  tuđa.  Stao  se  stoga  obazirati  naokolo,  dok  napokon  ne  zaustavi  pogled  na  bludnicama,  koje  su  se  molile.  Običavale  su  oko  podneva  poći  u  crkvu,  da  isprose  blagoslov  za  svoj  zanat.  Te  su  djevojke  spadale  među  najpobožnije  žene u gradu, a svoju ljubav prema bogu shvaćale su tako ozbiljno, da  su  crkvi,  posvećenoj  Magdaleni,  htjele  darovati  čak  jedan  stakleni  prozor. Odbili su ih raskrvavljena srca i suznih očiju, ali neumoljivo. Bilo  je, čini se, odviše očigledno, da taj poklon nije stečen pošteno.  Kad  se  Frangois  dosita  nagledao  kako  bludnice  brižljivo  uređuju  nabore  svoje  odjeće,  da  se  pognute  glave  udalje  iz  crkve,  podigao  se  tiho i on i odšuljao se, a da majka nije to ni opazila, kroz postrana vrata  na  ulicu.  Brzo  je  nekom  kleriku  podmetnuo  nogu,  tako  da  je  ovaj  u  svojoj  novoj  odjeći  pao  u  blatan  jarak,  zatim  pobježe  i  skloni  se  kod  nekog prodavača ponutrice na Malom mostu. 

IV  Majka  s  naporom  podiže  tešku  košaru,  napunjenu  rubljem  Catherine Perpignan, i htjede da je iznese na vrata. Francois ju je časak  neodlučno  promatrao,  ondaodjednom  više  ne  izdrža,  skoči  sa  svoje  stolice, ostavivši čak i komad kruha, koji mu je majka tek malo prije bila  natrljala  lukom.  Brzo  uhvati  ručku  košare,  da  joj  pomogne.  Ali  ona  se   

  nasmiješi  zadivljena  naprezanjem  sedmogodišnjeg  mališana,  i  ne  htjede dopustiti, da joj on pomogne.  »Ostavi, sinko, moglo bi ti nauditi«, reče i sagnu se k njemu, da  ga  poljubi  u  razbarušenu  crnu  kosu.  Ali  dječak  je  već  donio  svoju  odluku.  Majka  nije  smjela  sama  nositi  težak  teret  do  Catherine  Perpignan, nije smjela da sve radi sama. On je bio muškarac. I snažan.  Tako pođoše zajedno ulicama. Sprijeda pognuta, iscrpena prilika,  iza  nje  dijete,  jedva  visoko  kao  košara,  što  se  ljuljala  po  sredini,  puna  rublja  stranih  ljudi.  Na  jednom  uglu  stajao  je  Noel  Joliz,  dječak  s  otmjenom  odjećom,  kojemu  je  Frangois  bio  naravnao  nos.  On  se  nakrevelji  Frangoisu  i  stade  podalje,  promatrajući  s  podrugljivim  smiješkom kulučenje svog neprijatelja.  »Pogledajte  ga,«  povika  tada  odjednom  u  sav  glas,  »kukavnog  jadnika! Tog malog odrpanca! Kako se mora mučiti, jer će ga inače kod  kuće isprebijati! Tegli samo, bijedno praljino đavolče!«  Frangois  proguta  svoj  gnjev  i  skupivši  svu  moralnu  i  tjelesnu  snagu  odvuče  košaru  kroz  grad,  da  je  napokon  odloži  pred  kućom  Catherine Perpignan. Tu se istrgnu majci, koja ga htjede zagrliti, da mu  se zahvali nježnošću. Ni ne obazrevši se, potrči natrag istim putem, ko‐ jim su bili došli, praćen suznim pogledom žene.  Noel Joliz bio je već otišao. 

V  Podvečer  se  Francois  uputi  na  Groblje  nevine,  dječice.  Iako  dan  još nije bio na izmaku, nad grad se već spuštao zimski sumrak. Dječak  je  kroz  tanku  i  nedovoljnu  odjeću  neugodno  osjećao  hladnoću.  Ali  i  dalje je bezbrižno produžio svojim putem, samo još bržim korakom, da  se ugrije. Srce mu je bilo ispunjeno ljutim gnjevom prema Noelu Jolizu.  Prijepodne  bio  je  susreo  Vuka,  te  odlučiše,  da  protiv  tog  pokvarenog  prijatelja Engleza sklope nesalomljiv savez. 

 

  Frangois  na  uobičajeni  način  uđe  na  groblje.  Vuk  ga  dočeka  iza  nekog ogromnog javora i pozdravi ga režanjem. Zajedno stadoše puzati  preko grobova.  »A  ako  nas  vide  duhovi«,  prošaputa  Frangois  stisnuta  grla.  Vuk  ništa ne odgovori, samo se još više prignu crnoj vlažnoj zemlji. Šuljali su  se  kao  mačke.  »Prošli  tjedan  pograbio  je  Pierre  Chantart  nekog  pljačkaša leševa. Našli su ga, zadavljena u času, kad je s mrtvačeve ruke  htio skinuti prsten.« Frangoisov glas bio je još samo tajanstveni šapat.  »A leš Pierra Chantarta sav je istrunuo, osim prsta, kojima se zaklinje.«   Tišina.  »Je li ih to bog sačuvao za sudnji dan?«  Obojica odjednom primijetiše, kako je između grobova uskrsnula  neka svijetla pojava. Uspraviše se i utekoše. Vuk u bijegu upade u neki  napola  zatrpan  grob,  divlje  riknu  i  opet  se  dršćući  izvera  na  površinu.  Dok  su  se  probijali  kroz  šipražje,  Frangois  zamalo  ne  nagazi  na  ispruženu  ruku  neke  žene,  što  je  napo  gola  ležala  na  tlu.  Neki  muškarac,  s  njom  zabavljen,  obustavi  svoj  posao  i  šapatom  stade  psovati  proklete  derane.  No  tek  što  je  istisnuo  psovku,  kojom  je  dječacima  poželio  da  odrezane  glave  upadnu  u  dubinu  kužne  rake,  hitro  se  prekriži,  pomoli  se  bogu,  da  mu  oprosti,  i  ponovo  se  vrati  na  svoj  posao.  A  djeca  stigoše  do  arkade  i  tu  sjedoše  na  tle,  da  se  porazgovore o svojim stvarima.  »Već  je  malo  hladno  za  takve  šale«,  primijeti  Frangois  u  vezi  s  postupkom muškarca u šipražju. Vuk slegnu ramenima, kao da time želi  reći,  kako  još  nije  pronađen  lijek  protiv  budalaština  odraslih.  Onda  ispruži noge i zagleda se pun očekivanja u Frangoisa.  »Derana  treba  izmlatiti«,  progovori  ovaj.  »On  je  prijatelj  Engleza...«  Frangois  lupi  nogom  o  kameni  pod  arkade.  Freske  su  sa  zidova  mrko  promatrale  oba  dječaka,  koji  su  izljevima  gnjeva  čeličili  svoju  zavjeru protiv neprijatelja. ‐ Pariz je bio slobodan i u rukama Francuza,  no  još  je  uvijek  bjesnio  rat  za  domovinu.  Prirodni  neprijatelj  Parižana   

  bio  je  Englez,  koji  je  građaninu  sisao  grdne  pare,  silovao  djevojke,  ubijao momke sposobne za oružje. Englez bijaše izvor razbojstva, gladi,  loših  vremena.  Narod  ga  je  mrzio.  A  ipak  je  bilo  kreatura,  koje  su  smatrale svojom srećom, što gledaju stranca u gradu i rat na plodnim  njivama zavičaja. Bogati trgovci, koji su dopremali živež iz inozemstva,  članovi  sveučilišta,  zavidni  plemićima  i  kralju  na  vladarskoj  moći,  neodgovorna  čeljad  bez  osjećaja  za  domovinu  i  napokon  plaćenici,  pohlepni  za  novcem.  Niži  građanini  seljak  nisu  imali  veze  ni  s  Engleskom  ni  s  ratom,  jer  im  ni  jedno  ni  drugo  nije  koristilo,  nego  štoviše  škodilo.  Ljudi  su  htjeli  da  neprijatelja  odagnaju  iz  zemlje  i  da  mirno obrađuju svoje njive.  Od prvih godina njegova života Frangoisu su govorili, da je Englez  izvor nesreće. A njegova majka molila se za mir.  »Ima mnogo takvih kao što je Noel Joliz«, promrmlja Vuk.  »Moramo  ih  sve  namlatiti«,  odlučno  reče  Frangois.  Nad  krošnjama  ogoljelih  stabala  osvanuo  je  mjesec  i  osvijetlio  grobove.  Iz  obližnjeg  grma  čulo  se  soptanje  ljubavnog  para.  U  jasnom  sjaju  mjesečine  odjednom  zelenkasto  zablistaše  freske.  Dječaci  pružiše  jedan drugome ruku.  »Još  moram  meso  odnijeti  kući,  inače  će  me  otac  izbiti«,  progovori odjednom Vuk. »Meso?«  Frangois se iznenađeno zagleda u  nebo. »Do mesa je teško doći.«  »Treba  ga  dignuti«,  reče  njegov  drug  i  ustane.  »Kraj  prodavača  ponutrice na Malom mostu ima neki mesar.«  Dječaci  iziđoše  s  groblja  i  stadoše  se  šuljati  gradom.  Pri  svakom  uglu Frangois načas zastade, da ne bi upao u ruke plaćenicima. Kad su  prolazili uz  veliku palaču grofa  od  Guicharda, koju je poznavalo svako  dijete  u  Parizu,  Vuk  pokaza  na  vrata  od  teške  čvrste  hrastovine.  »Prošlog  tjedna  probo  je  mladi  grof  svog  starog  oca,  dosadilo  mu  je,  što tako dugo živi.« Liznuo je jezikom usne. »Možda ću jednom i ja tako  učiniti.  ‐  Dok  me  god  bude  mogao  tući,  on  će  to  i  činiti.  A onda  ću  ja 

 

  izbiti  njega.  Sad  otac  pušta  mene  da  gladujem,  kasnije  ću  ja  pustiti  njega da gladuje.«  Frangois malo uzdrhta. Ali ništa ne reče. Odjednom mu se učini,  da  nije  nimalo  muški,  što  voli  majku.  Stidio  se pred  svojim  drugom,  a  ipak ga je upravo sada obuzela takva nježnost prema majci, kakvu još  nikad nije osjetio.  Po  jednome  od  stupova,  na  kojima  je  počivao  most,  obojica  dospješe do nekog otvora, što je vodio u mesarovu kuću, i kroz koji je  ovaj  običavao  bacati  u  Seinu  otpatke  i  pokvarenu  robu.  Časak  zastadoše, kad iz sveučilišne četvrti začuše viku pijanaca.  »Nalokali se«, promrmlja Vuk za sebe. Stadoše se provlačiti dalje  i nađoše se napokon u zgradi. Vuk je, čini se, točno znao prilike u kući.  Kroz  majušna  željezna  vrata  uđoše  u  neku  komoru,  u  kojoj  su  na  zidovima visjeli komadi mesa. Zrak je bio zasićen teškim zadahom krvi.  Upravo kad je Vuk natovario na rame polu slanine, razabraše glasove i  hitro  iščeznuše  iza  butina  zaklanog  govečeta.  Na  vratima  se  pojavi  bradato  trgovčevo  lice.  Iza  njega  se  nejasno  ukazaše  gojazni  obrazi  žene.  »Nikoga tu nema«, reče mesar.  »Mislila sam«, plačljivo odgovori žena.  »Glupa  tikvo«,  reče  muž  zagrižljivo.  »Lažeš  kao  fratar!  Htjela  si  samo  da  me  odvučeš  od  igre!  Lažljiva  ženo!  Koliko  će  opet  stajati  oprost  tvojih  grijeha!  Koliko  će  lijepih  pariških  novčića  tražiti  pop,  da  opere tvoju poganu dušu!«  Podigao je ruku. Žena kukajući uteče.  »Zar si ti bolji, ti. ..«  Djeca  začuše  štropot  udaraca,  što  su  se  svalili  na  gojazna  leđa  trgovkinje.  Vuk  opet  pograbi  svoj  komad.  Odvukoše  ga  kroz  vrata  i  izniješe na most.  »To smo obavili«, reče Vuk i pijunu u dlanove.  Dok  su  prolazili  kroz  sirotinjsku  četvrt,  moradoše  se  zaustaviti.  Tamo  se  okupila  gomila  ljudi,  da  se  dostojno  naužije  predvečerja   

  blagdana. Usred mračne mase tjelesa zjapi© je slobodan krug, u kojem  su se četiri slijepca s velikim palicama rvala za odojka, što je cičeći ska‐ kao  amo  tamo.  Frangois  je  poznavao  tu  igru.  Odojak  je  imao  pripasti  onome, koji ga umlati jednim udarcem. Jadni izgladnjeli slijepci stajali  su u krugu i vitlali svojim štapovima, svaki od njih u očajničkoj nadi, da  će ga poslužiti sreća i da će se domoći praščića. No neprestano se čulo  samo  praskanje  udaraca  po  njihovim  vlastitim  grbačama,  dok  su  se  gledaoci zabavljali kao kraljevi. Njihova dernjava i smijeh izmiješaše se  s  bolnim  krikovima  pogođenih  i  cičanjem  odojka  u  paklenski  koncert,  koji se nadvio nad grad poput teškog olujnog oblaka.  Još  prije  no  što  je  zazvonilo  na  pozdravljenje,  Frangois  je  stigao  kući, gdje ga je majka već očekivala zabrinuta srca. Vuk je polu slanine  odvukao u nastambu svojih roditelja. 

VI  Frangois je već prije dobio svoju večeru, pa se odmah zavukao k  majci u topao krevet. Okruživala ga je ugodna tmina, i on osjeti kako ga  je prelio val nježnosti i povukao ga za sobom.  »Majko?«  šapnuo  je  tiho.  »Da,  sine  moj«,  odazva  se  ona  tik  uz  njega.  »Znaš, tako ćemo ga izbiti, da će zapamtiti dok bude živio!«  »Koga to?«  »Onoga  dječaka,  što  se  nedavno  smijao,  kad  sam  gradom  nosio  košaru s rubljem.« Francois se zapilji u mrak. Razabrao je uzdah.  »Ne  čini  toga,  dijete  moje«,  reče  nato  majka.  Zacijelo  su  sada  njene oči tražile drveni križ na zidu.  »Ali on je prijatelj Engleza,« branio se. Francois. »Nisu li oni naši  neprijatelji?«  »Svakako, dijete moje. Oni su zaista zli ljudi, jer nas žele potlačiti i  oduzeti  ono,  što  nama  pripada.  Ali  usprkos  tome  oni  su  ljudi  i  naša  braća.«   

  Francois  stade  napregnuto  razmišljati,  ali  nije  uspio  otkriti  nikakav  bratski  osjećaj  za  Noela  Joliza.  Stoga  nakon  nekog  vremena  ponovo progovori: »Ali oni ne će da budu naša braća, majko!«  I odmah dobi odgovor: »Ne smiješ se ravnati po onome, što drugi  čine, sine moj. U tebi treba da bude zakon božji, i po njemu treba da  živiš.«  Francois  je  smatrao,  da  usprkos  svemu  valja  gledati,  štp  drugi  čine. Jer, ako netko udari, mora mu se uzvratiti. Nije shvaćao ni to, da  bi bog mogao željeti nešto, što je njemu na štetu, i stoga reče: »Zar ne  mora svaki Francuz mrziti Engleza? Nisi li me ti sama tako učila?«  Odgovorila  mu  je  ozbiljno:  »Možda  jesam,  dijete  moje.  No  bila  sam zaslijepljena, ako sam to činila. Jer čovjek uvijek mora biti u prvom  redu  kršćanin,  a  tek  onda  Francuz.  Zaboravi  stoga  svoju  mržnju  i  oprosti.«  Dok  je  majka  tako  govorila,  netko  je  bio  unišao  kroz  prozor.  Francois  htjede  nadati  dreku,  te  u  hip  skoči  iz  kreveta.  Ali  uljez  ih  zamoli  da  miruju  i  reče,  da  ga  progone  plaćenici.  »Zar  ste  nekoga  napali?«  »Da. Armanda Joliza«, bio je odgovor.  Francois  teškom  mukom  priguši  krik  radosti.  »Zavucite  se  pod  krevet!«  reče  majka.  Dolje  je  upravo  prolazila  straža.  Čovjek  je  bio  spašen. I Frangois zahvali bogu, što je stvorio razbojnike. 

VII  Rano ujutro majka odvede Frangoisa k prozoru i pokaza mu ulicu.  Noću  je  bio  napadao  snijeg,  i  debeli,  bijeli  pokrivač  prekrio  je  prljavu  zemlju. Izbočine na zidovima i grede zabata bile su dobile bijele kape.  Nebo je bilo čelično sivo, a gavrani su tromo kružili po zraku. Dječak u  prvi  mah  umalo  ne  ciknu  od  radosti,  ali  onda  se  sjeti  svoje  pohabane  odjeće i ne pusti glasa od sebe.  »Ako sada i dalje budeš odlazio na groblje i upuštao se u divljačku  tučnjavu, odnijet će te kusonja«, reče majka.   

  Frangois  gordo  napući  usta.  On  se  nije  bojao  kusonje,  onog  ogromnog vuka, koji je već lani iz jedne kuće oteo dijete, a najlakše ga  je prepoznati po neobičnoj veličini i njegovu odsječenom repu. Ipak se  zavukao  natrag  u  krevet,  jer  je  od  hladnoće  koža  poplavjela,  a  podbradak  stao  drhtati.  Majka  se  obukla  i  pošla  Catherini  Perpignan.  Kad  je  Frangois  vidio,  kako  majka  svojim  ranjavim,  samo  u  krpe  umotanim  nogama  korača  po  snijegu,  ustade  i  on  i  odluči  da  malo  prošeta po gradu. Dok je, dršćući cijelim tijelom, tapkao ulicom Jehana  Lointiera,  koja  veže  Rue  aux  Lavendiers  i  Rue  Bertin  Poree,  naiđe  na  Vuka, koji se upravo bio služio ogromnom ledenom svijećom, da utaži  svoju  žeđ.  Doista,  to  se  i  Frangoisu  učini  bogodanim  pićem,  jer  su  studenci  bili  presahnuli,  &  vino  je  bilo  nedokučivo.  Vuk  uhvati  Frangoisa za rukav i odvuče ga trkom do velikog gradskog bedema. Tu,  iza  jednog  od  velikih  zaklona,  koji  su  bili  sazdani  od  osam  kamenih  kocki, da bi lakše odoljeli navali svakog neprijatelja, ležala je, pokrivena  svježim  snijegom,  neka  sitna,  naoko  mrtva  prilika.  Vuk  joj  bez  riječi  priđe,  pozove  Frangoisa,  da  mu  pomogne,  te  dječaka,  kojega  je  bio  došao spasiti, izvuče iz snijega.  »Kuga«, napomene tek uzgred. »Ali prijatelj mi je. Zove se Colin.  Bio je zgodan momak. Odnijet ćemo ga.«  Dječaci su prihvatili bolesnika za ruke i noge, te ga vukli ulicama,  dok se Vuk ne zaustavi pred jednom od mnogih nenastanjenih pariških  kuća.  Ti  su  stanovi  bili  uvijek  zatvoreni,  budući  da  su  pripadali  onim  bogatim ljudima, što su jednog dana sa svim svojim stvarima napustili  grad,  jer  je  stao  odviše  zaudarati  po  sirotinji.  Postalo  je  opasno  stanovati  u  Parizu.  Činovnici  i  plaćenici  iskorištavali  su  svoju  silu,  n.a  svakom  uglu  vrebali  su  razbojnici.  Ljudi  su  zatvarali  kuće  i  selili  na  posjede  na  jugu,  gdje  se  Englezi  nisu  pojavljivali,  a  zima  gubila  svoju  oštrinu.  Vuk je dobro poznavao prilike u pariškim kućama. Uzverao se po  izbočinama  na  zidu  i  dospio  do  malog  prozorčića,  koji  se  mogao   

  otvoriti,  a  bio  je  dovoljno  velik,  da  se  mališan  kroz  njega  provuče.  Nestao  je  u  unutrašnjosti  zgrade  i  otvorio  jedna  pokraj  na  vrata,  kroz  koja uniješe bolesnog dječaka. Frangois se iznenadi, ušavši u potpuno  ispražnjenu dvoranu, u kojoj bijaše samo ogroman krevet, dakako bez  posteljine. Pod bijaše istrgan i pokriven prst debelom prašinom, zidovi  prljavi.  Jedra  od  paučina,  prozori  prekriveni  žućkastom  korom.  Vuk  dovuče  gobeline,  kojih  se  bio  negdje  dočepao,  da  bolesnom  Colinu  učini  krevet  mekim  i  snošljivim.  Frangois  se  zadivi  i  osjeti  se  sitan  usporedivši  svoju  sposobnost  za  život  s  onom  svog  druga.  A  ovaj,  zamišljajući se odrastao, govorio je iznimno više nego što je običavao.  »Colin.  Roditelji  su  mu  mrtvi.  Otac  je  bio  bravar,  ubili  su  ga  razbojnici.  Majka  se  smrznula.  Sam  malaksao  u  snijegu.  Tamo  sam  ga  našao.« Završivši, zareza, ispruži ruku kroz prozor, odlomi jednu ledenu  svijeću i, grijući je rukama, otopi je u neki stari ulubljeni pehar od ko‐ sitra. Na kraju stavi bolesniku na čelo još jednu mokru krpu i izgovori  nekoliko besmislenih čarobnih izreka, zatim triput popijuva grozničavo  tijelo i pritisne bolesniku na jezik zrno graha. Tćk tada on i Frangois izi‐ đoše iz zgrade.  Kad  se  ponovo  nađoše  na  ulici,  opaziše  skupinu  stranih,  gotovo  golih  ljudi,  što  su  bili  posjedali  na  đubrište  u  jarku.  Budući  da  je  taj  brežuljak,  nastao  tako  što  su  svi  s  prozora  bacali  na  ulicu  svakovrsno  smeće  i  nečist,  toga  dana  pokrio  snijeg,  siromasi  su  kukavno  zebli.  Frangois  odluči  da  iznevjeri  svoj  običaj,  te  se  obrati  ovim  ozeblim  stvorenjima.  »Otkuda  ste?«  upita,  držeći  se  poput  mladog  princa,  koji  je  upravo izišao iz svoje dobro ugrijane palače, da se umiješa među puk. I  najstariji iz grupe spremno mu odgovori.  »Mi  smo  iz  Carriere‐Saint‐Denisa,  a  morali  smo  napustiti  svoje  mjesto, jer su nas kinjili vojnici, koji su užgali kuće i pokrali nam odjeću.  Sva  naša  mršava  žetva  ili  je  uništena  ili  je  u  rukama  plaćenika  i  onih  ubojica i pljačkaša, što ne pomažu ni kralju ni Englezima, a ipak pomažu  i njemu i njima. Što se nije smrzlo, što nije poubijano i što nije uništila   

  kuga,  uteklo  je  u  Pariz.  Sva  su  sela  pusta.  I  sad  smo  ovdje.  Da  ovdje  umremo. Zar još ima sućuti na svijetu? Ne, zaboravljena je, nestala je.  O  bože,  izbavi  nas  iz  ove  nevolje!  Samo  komad  kruha  i  krpicu,  da  pokrijemo svoju golotinju!«»A udaraju li i na Engleze?« upita Frangois  dalje.  »Ne  znamo«,  reče  starac.  »Mi  sada  žnamo  još  samo  jednog  neprijatelja:  to  je  plaćenik.  Bio  on  Francuz  ili  Englez  ili  samo  običan  gulikoža, čini nam zlo, ubija, pali, siluje i pustoši gore nego đavao. Ah  bože, kako mora da smo sagriješili, kad nas tako okrutno kažnjavaš !«  Frangois  se  okrene  i  pođe  s  Vukom  prema  sirotinjskoj  četvrti.  »Što ćemo učiniti«, upita druga, »ako hladnoća bude sve ljuća, ako glad  bude sve veći, a čovjek ne bude mogao kupiti kruha?«  »Onda  ćemo  naprosto  žderati  mrtve  i  uzimati  njihovu  odjeću«,  reče Vuk i stade trčati. Frangois ga je dašćući slijedio.  »Govore, da će doći kralj«, reče šapatom. Vuk je šutio. »Mora da  će  ga  svečano  dočekati.  Moja  majka  misli,  da  će  onda  sve  biti  bolje.  Samo da uskoro dođe!«  »Idem kući«, odvrati Vuk bez ikakve veze. »U krevetu je najbolje.  Ima nas sedam, tu se lako ne ohladiš.« Ne pozdravivši, stade trčati sve  brže, dok na jednom, uglu ne skrenu, te ga Frangois izgubi s vida. On  ode  u  zgradu,  u  kojoj  je  sa  svojom  majkom  stanovao  u  jednoj  sobi  u  prizemlju.  Bojao  se  hladnoće  i  pomisli,  kako  se  krevet  sigurno  već  davno  ohladio.  Dok  je  tako  zamišljen  piljio  preda  se,  pojavi  se  Jeanneton,  podiže  ga  uvis  i  cmokne  ga  u  obraz.  Frangois  iskrivi  lice.  »Fuj, dijete moje«, nasmija se ona i udari ga po prstima. »Dođi gore k  nama, tamo ne ćeš tako zepsti.« I ona ga odnese u prvi kat, posjedne  ga uz peć i reče: »Ovdje ne ćeš mrznuti kao dolje u onoj ledenoj rupi.  Samo lijepo miruj!«  Ona  ode,  i  Frangois  se  najprije  igrao  kockom,  koju  je  našao  iza  nekog kreveta, da se nakraju upusti u razgovor s djevojkama, koje nisu  bile  spriječene  svojim  poslom.  Tada  se  pojavi  neka  dama,  obučena  u 

 

  divno  krzno,  no  lice  joj  je  prikrivao  svileni  rubac,  na  kojemu  su  bili  prorezi za oči.  »Ovo je jedna od najotmjenijih«, reče Jeanneton. »Ponekad dođe  i  pola  dana  ostane  kod  nas.  Inače  odlazi  samo  kralju,  a  muž  joj  je,  mislim, grof. Ali odjednom se pojavi kod nas, te je kao i mi, i svatko, tko  položi  deset  pariških  novčića,  može  s  njom  činiti  ono,  što  inače  čini  s  nama.«  Francois se zadivi i pomisli, kako bi on, da jednom dođe do tako  visokog  položaja  uz  kralja,  neprestano  sjedio  uz  toplu  peć  i  jeo  dobre  stvari.  Navečer ga majka odvede. No kao da se nije obradovala, kad ju je  sin izvijestio u svojim najnovijim doživljajima. 

VIII  Velika  bitka  između  bogatih  dječaka  i  siromašne  djece  ulice  završila  je  velikom  pobjedom  Francoisa  i  Vuka.  Vođa  potučenih,  Noel  Joliz, upravo je šepesajući odlazio s bojišta. Claude se prostački nasmija  i baci svoj štap u snijeg. Ali Frangois je drhturio, uzrujano se ogledavao  i  uto  pri  prsobranu  svoje  utvrde  opazio  onog  mladog  čovjeka,  što  je  onomadne,  kad  su  se  igrali  sa  štakorom,  bio  izložio  svoje  čudnovate  nazore.  »Hej!« doviknu mu on. »Što tražite? Je li to vaša navika, da svoj  ne baš odviše malen nos uvijek zabadate u tuđe stvari?«  Nagovoreni  ništa  ne  odgovori  nego  samo  pokaza  rukom  prema  ulazu  na  groblje.  Tamo  se  upravo  pojavila  neka  siva  sjena,  koja  je  odmah i nestala.  »Kusonja«, reče momak. Claude pograbi svoju toljagu. »Zašto se  vi  ljudi  bijete  među  sobom?«  produži  momak.  »Ljudi  treba  da  se  pomažu  i  da  imaju  samilosti  jedni  za  druge.  Upotrebite  radije  svoje  snage, da uništite tog vuka. On je zla kob za čitav grad!« 

 

  Claude  prasne  u  smijeh,  dok  je  Frangois  stajao  šutke  i  slušao  strančeve  riječi.  »Ta  ne  može  se  vuk  uhvatiti,  ako  mu  se  stavi  soli  na  rep«, primijeti Claude, suspregnuvši svoj kreštavi smijeh.  »Ne. Jer ga on i nema«, odvrati mladi čovjek. »No usprkos tome  jednoga ću dana poći da ga ubijem. Tada će Pariz biti oslobođen jedne  teške  brige.  Pomagati  treba.  Ne  razarati.«  Rekavši  to,  on  se  opet  okrene i polako pođe grobljem, te napokon iščezne iza vrata.  »Govori  gotovo  kao  moja  majka«,  reče  Frangois.  »Čvrsto  sam  uvjeren, da je promašio, što nije otišao za redovnika.«  »Zove  se  Michel«,  reče  Vuk.  »Kad  je  obećao  da  će  uhvatiti  kusonju, sigurno će to i pokušati.«  Časak su šutjeli.  »I ja ću mu pomoći«, izjavi nakraju Vuk. 

 IX  Majka je vukla Frangoisa za ruku u crkvu SainteGenevieve, koju je  ponekad  posjećivala,  da  jednome  od  tamošnjih  ispovjednika  izbroji  svoje  grijehe.  Dok  je  sa  svojim  sinom  koračala  po  snijegu,  reče  mu  zabrinuto:  »Ako  ne  prekineš  glupe  igre  sa  dječacima,  odnijet  će  te  kusonja i pojest će te! Ne skitaj se naokolo, nego idi u crkvu i moli se  bogu,  neka  te,  jadnog  griješnika,  već  jednom  prosvijetli  svijetlom  spoznanja!«  Govoreći tako, ona uniđe u crkvu i naloži dječaku, da klekne pred  jednim od sporednih žrtvenika, a tu je zapovijed Frangois samo nerado  izvršio. Iz ispovijedaonice pored žrtvenika virilo je lukavo lice popa, koji  je htio vidjeti taj prizor.  »Sada  sklopi  svoje  prljave  ruke«,  produži  majka,  »i  zavjetuj  se  bogu,  da  nikada  više  ne  ćeš  poduzeti  ništa  protiv  Engleza  ili  njihovih  prijatelja!«  Francois se stisnuo kao izbijeno pseto i šutio.  »Dakle?«   

  Ali dječak ne prozbori ni riječ i prkosno se zagleda u kameni pod  crkve.  »Neposlušan si, sine moj? Ah, kako me je bog s tobom kaznio!« I  majka  se  uteče  starom  sredstvu  svih  žena;  pokaza  se  slabom  i  pokornom i tako prepusti muškoj ćudi djeteta, koja se već budila, da se  ipak podvrgne njenoj zapovijedi. Ali Frangois ustade i htjede brzo uteći.  Majka, kršeći rukama, pođe za njim i pozva svećenika, da joj pomogne.  Tako se razvi lanac ljudi, koji su u najvećem uzbuđenju bježali jedan za  drugim:  sprijeda  dijete,  šćućureno  kao  mačak  u  trku,  za  njim  ras‐ plakana majka, koja je u svojoj širokoj haljini i usplahirenih pokreta bila  nalik na sablast, i iza njih ispovjednik, koji se bio izvukao iz svoje busije i  sada  kao  lav  za  plijenom  jurio  za  odbjeglim  vjerskim  stadom.  I  on  je  drhtao  i  zazivao  svece,  bogorodicu  i  razne  blažene,  sve  po  stupnju,  kakav je koji zauzimao na katoličkom spisku činova. Kad se napokon u  Rue de Mibray pojavila siva sjena nekog vuka, žena i svećenik vratiše se  Bogorodičinim  mostom  natrag,  te  se  u  Rue  de  Lanterne  skloniše  u  Saint‐Denis. Frangois je preko trga  otrčao u Sedlarsku ulicu i zatim se  izgubio u uličicama ribarske četvrti.  A siva sjena nije se više vidjela. 

X  Frangois zaobiđe nekoliko dječjih leševa, što su napola pokriveni  snijegom ležali na ulici, te požuri kući. Bio je posjetio Colina i ustanovio,  da je sve po starom. Vuk je bolesniku puhnuo u nos prašinu, da ga tako  natjera  da  kiše.  To  je  zaista  uspjelo,  te  se  sada  činilo,  da  bi  dječak  mogao  preboljeti.  Bez  druge  pomoći  osim  Vukovih  čarobnih  izreka  Colin  je  sada  već  peti  dan  ležao  u  onoj  napuštenoj  kući,  prepušten  samome sebi i neprijateljskim snagama u svom tijelu. Frangois se sjeti,  da  su  on  i  Claude  zapravo  spasili  tog  dječaka,  i  stade  od  radosti  i  ponosa  plesati  po  snijegu.  Ta  i  njegova  je  bila  zasluga,  što  će  Colin  možda ozdraviti!   

  Iako je hladnoća bila popustila, samo se malo ljudi usuđivalo na  ulicu, jer je opasnost od kuge vrebala na svakom koraku. Noela Joliza i  njegove prijatelje Frangois poslije bitke na Groblju nevine dječice nije  više  viđao.  Očigledno  su  im  roditelji  bili  zabranili  da  izlaze  iz  kuće.  A  možda više nisu ni bili u Parizu.  Vuk  je  njegovao  Colina  i  čvrsto  vjerovao  u  djelotvornost  svojih  čarobnih  izreka.  A  Frangois  susretne  Michela,  te  se  njih  dvojica  sporazumješe,  da  zajedno  utuku  kusonju.  Iziđoše  dakle  zajedno  iz  grada,  ispraćeni  podrugljivim  smiješkom  najamnika:  Michel  bijaše  naoružan  dugim  kopljem,  a  Frangois  je  zatakao  za  pas  kuhinjski  nož  poput neke sablje. Dugo su šutke koračali jedan uz drugoga. A kad se  stadoše šuljati oko Bulonjske šume, Michel prekinu šutnju, te povedoše  kratak  razgovor.  Kad  su  se  naraspravljali  o  pitanju  vuka  i  o  oskudici  hrane,  stariji  odjednom  reče:  »D,a,  mali  brate,  jednom  ćeš  još  i  sam  spoznati, da su glad i ljubav jedini nagoni, koji nadahnjuju ljude. Ničega  drugog nema na tom svijetu«.  Ali  Frangois,  koji  htjede  dokazati  da  je  on  već  sasvim  odrastao,  uozbilji  lice,  nabra  bore  na  čelu  i  odgovori:  »Da,  ljubav!  Ona  upropaštava muškarce i zbog nje mnogi stradaju!«  Onda umuknu, a Michel, prihvativši se svom dušom pitanja, koje  je  bilo  nabacilo  dijete,  nastavi:  »Zar  ih  čovjek  može  cijeniti,  te  žene?  Nisu li sve one podjednako loše i odvratne, nevrijedne, da ih se nazove  slikom  i  prilikom  božjom?  Dospio  sam  dotle,  mali  brate,  da  ih  sve  do  jedne prezirem! Iz najdublje dubine svoje duše«.  Francois zamišljeno zakima glavom, razmisli o tome, što je čuo, a  onda reče: »No, zar ipak nisu potrebne? Zašto bi ih inače bog stvorio?«  »Putovi  su  gospođnji  nedokučivi«,  odvrati  Michel.  »Ali  imaš  pravo.  Ponekad  ih  se  čovjek  teško  odriče,  tih  sramotnih  žena.  No  propao je svatko, tko se osloni na njihovu postojanost. Kao svatko, tko  je došao do više spoznaje, tako sam se i ja uvjerio, da su žene nevjeran  soj, pa prema tome treba da se s njima i postupa!« Kazavši to, Michel  bijesno udari kopljem o zemlju, tako da šiljak ostade zabijen u snijeg,   

  pa mu je tek nakon dužeg naprezanja uspjelo da ga izvuče iz ledenog  okova. Francois je sve to promatrao s licem mudraca.  »Jednom  ću  steći  visoki  položaj«,  stade  proricati  Michel.  »Tada  ću  izdati  zakone,  po  kojima  će  žene  opet  biti  potpuno  potlačene,  bačene u ropstvo! Drugo ne zaslužuju! Ah to đubre!«  Tako su u razgovoru već po drugi put šuljajući se obišli Bulonjsku  šumu, te odjednom ugledaše čopor vukova, što su jurili prema njima.  Začas se uzveraše na neko visoko stablo, a Michel prepusti neprijatelju  čak  i  svoje  koplje,  tako  se  požurio,  da  se  dočepa  sigurna  skloništa.  »Hrabrost smatram uzvišenijom od svega«, istakao je pritom. »No zar  ima svrhe i smisla žrtvovati se čoporu, ako smo pošli na bolju divljač?  Suprotstaviti  se  bijesnom  samcu,  koji  je  tako  drzak,  da  se  usuđuje  u  nastanjeni  grad,  to  smatram  vrijednim  napora,  a  bila  bi  to  i  ravnopravna  borba.  No  boriti  se  s  čoporom,  koji  tek  u  rijetkim  slučajevima posjeti Pariz, bilo bi besmisleno.«Tako pričekaše dobar sat,  dok vukovi ne nanjušiše drugi plijen te iščeznuše u sivilu zimske večeri.  Tada  se  spustiše  sa  svojih  grana,  Michel  dohvati  svoje  koplje,  i  oni  se  vratiše u grad. 

XI  Budući  da  Francoisova  majka  nije  mogla  grijati  sobu  i  stoga  se  većinom  zadržavala  kod  Catherine  Perpignan,  koja  u  svojoj  kući  nije  htjela  trpjeti  Frangoisa,  dječak  je  boravio  najviše  u  prvom  katu  kod  djevojčura. Bio je ljubimac kuće, i sve te djevojke, koje ili nisu rodile ili  su djecu morale predavati drugima na njegu, materinski su se za njega  brinule, hranile ga ili mu na neki drugi način iskazivale svoju sklonost.  Ali  Francois  se  posebno  priljubio  jednoj  sasvim  mladoj  djevojci,  Margoti, koja ga je od srca zavoljela i običavala mu pripovijedati bajke,  o postojanju kojih dotada nije ni slutio. Colin je već bio ozdravio, i Vuk  je prekinuo svoju bolničarsku službu. Zajedno s Frangoisom i Michelom  čekao je i on u zasjedi kod Groblja nevine dječice, da se pojavi kusonja.  Bio je to jedan od onih dugih zimskih dana, kad olovni pokrov oblaka   

  nadsvođuje zemlju poput ogromnog šatora. Čulo se kreštavo graktanje  gavrana  i  zavijanje  gladnih  vukova  iz  Bulonjske  šume.  Na  gradskim  vratima  čučali  su  plaćenici  u  svojim  toplim  stražarnicama  i  kockali  se  na'stolovima od hrastovine. Njihova pijana vika miješala se s povicima  onih,  što  su  umirali  na  ulicama  i  dozivali  upomoć,  a  od  vremena  do  vremena  i  sa  smjernim  zvukovima  crkvenih  zvona,  što  su  pozivala  na  pobožnost.  Kuće su kao mrtve stršale k nemilosrdnom nebu, a dubok  snijeg pokrivao je ulice, na kojima se tek rijetko mogao ugledati poneki  čovjek.Njih  trojica  čučali  su  iza  nekog  izbočenog  zida  na  početku  Rue  Aufaire.  Michel  se  naslonio  na  svoje  koplje,  Vuk  je  od  vremena  na  vrijeme mrzovoljna lica zabadao u snijeg Francoisov kuhinjski nož, dok  je  Frangois  uglavnom  vršio  službu  promatrača.  Ipak  je  uza  se  nago‐ milao malo brdo oštrih komada leda, oružje, kojim se umio služiti, kako  je to već više puta dokazao. Pošto je protekao gotovo čitav sat a da se  ništa  nije  zbilo,  Michel  se  uznemiri  i  htjede  napustiti  svoj  položaj.  Ali  Claude  stade  zlovoljno  gunđati,  pa  i  dalje  ostadoše  sasvim  mirni  na  svojim mjestima. I zaista se, i to već uskoro, pokaza kusonja, koji se bio  došuljao  kroz  Rue  au  Fuerre  i  pošao  ravno  prema  praščiću,  kojega  je  bio  dao  Michel,  a  sada  ga  je  Claude,  svezana  na  uzicu,  puštao  da  trčkara  po  cesti.  Odojčić,  užasnut,  zaciča,  i  zvijer  se  stade  približavati  brzim  trkom.  Claude  privuče  meku,  razriješi  uzicu  i  nagna  svinju  u  slijepu  ulicu,  Rue  Aufaire.  Kusonja  se  uputi  za  njim,  ne  opazivši  svoje  neprijatelje.  Michel  tada  skoči,  pograbi  koplje  i  navali  njime  na  životinju. Vuk se u prvi mah povuče, nakostriješi dlaku na leđima, iskesi  zube i prijeteći zareža.  »Udri! Udri!« povika Claude, koji je s Frangoisom zaposjeo prolaz  iz  Rue  Aufaire  u  Rue  au  Fuerre.  Michel  je  činio,  što  je  morao,  no  životinja  je  neprestano  uzmicala,  sve  dok  za  sobom  ne  osjeti  zid  groblja, te bijesnim naletom odgurne ustranu Michelovo koplje i zaleti  se  prema  Rue  au  Fuerre.  Bila  bi  zacijelo  utekla,  da  joj  se  Claude  nije  svom snagom suprotstavio. S nožem u ruci, pognute glave, stajao je na  svom  mjestu,  i  ne  pomišljajući  da  dopusti  zvijeri  da  utekne.  Dvanaest  godina  surovog  dušmanskog  života  naviklo  ga  je  na  osjećaj  smrtnog   

  straha. Nije se pokolebao. Frangois stade dršćući grabiti komade leda i  bacati  ih  kusonji  u  glavu.  Ovaj  je  upravo  zaskočio  na  Clauda,  ali  ga  je  snažno pogodio u njušku jedan od Frangoisovih metaka, te je promašio  dječakov vrat i zagrizao mu se u rame, a Claude mu zatjera nož među  rebra. Michel, koji je bio pritrčao, kopljem dotuče zvijer.  Tek se tada čeljusti odvojiše od Claudova tijela. Rana kao da nije  bila  odviše  ljuta,  i  Claude  se,  ne  izustivši  ni  riječ,  uputi  u  onu  praznu  kuću, u kojoj je bio njegovao Colina, i gdje je sada ovaj dočekao njega,  da mu dobro uzvrati dobrim.  A Michel i Frangois natovariše ubijenog vuka na neke taljige, koje  je stariji začas dobavio, i povezoše ga gradom. Na Michelovu viku ljudi  se sletješe na prozore, pohitaše na ulicu i stadoše se diviti zvijeri, koja  ih  je  tako  dugo  nagonila  u  strah.  A  Michel  je  od  svakoga,  tko  je  htio  dodirnuti  krzno  životinje  ‐  a  to  je  gotovo  svatko  želio  ‐  tražio  pariški  novčić.  Šešir,  koji  je  držao  Frangois,  bio  se  već  do  ruba  napunio  novcem,  kad  iznenada  naiđe  četa  plaćenika,  rastjera  ljude  kopljima  ustranu i divljom vikom pozva ovu dvojicu da odgovore, što tu rade.  »Ubili  smo  kusonju  i  sada  ga  za  novac  pokazujemo«,  odgovori  Michel po istini.  »Vama  je  jasno,  da  to  ne  smijete  činiti  bez  dozvole  profoza  ‐«  reče  nato  vođa  plaćenika  i  ispod  oka  pogleda  na  kapu,  punu  novca.  Uvjerivši se, da sadržaj predstavlja svotu, koja se u to vrijeme u Parizu  rijetko  mogla  vidjeti  sakupljena  na  jednom  mjestu,  obrati  se  opet  osorno  Michelu:  »Najprije  treba  da  mi  kao  vođi  straže  odate  poštovanje, što blago postupam. A onda predajte svoj šešir i tornjajte  se u ime božje. Budite zadovoljni, što ne ćete biti uhapšeni!«  Frangois  krikne,  a  Michel  se  razbijesni,  spusti  hlače  i  pokaže  panduru  golu  stražnjicu:  »Evo  vam  poštovanje!  To  je  sve  poštovanje,  koje prema vama osjećam!«  Ljudi, što su se bili okupili, nasmijaše se, a plaćenik planu divljim  gnjevom i podiže šaku. Michel ga pretekne, baci ga na tle i zagazi mu 

 

  nogom posred lica. Onda pograbi šešir s novčićima i iščezne u mnoštvu,  koje ga spremno propusti. Francois također pobježe.  Plaćenici  psujući  podigoše  svoga  starješinu,  podupriješe  ozlijeđenoga i stadoše mu čistiti lice, a ostali zaprijetiše puku oružjem i  nagnaše  ga  u  pokrajne  ulice.  U  tren  oka  trg  se  isprazni,  pa  se,  srdita,  udalji i straža sa svojim šepesavim vođom.  Francois nije više vidio Michela. Vjerojatno je napustio grad. Ili je  neka od onih sumnjivih prilika, što su u Parizu izlazile u pljačku, zapazila  povoljnu priliku da se dočepa veće količine novca. 

XII  Deset glasnika u purpunim haljecima opšivenima zlatom zasviralo  je u svoje trube, da navijesti dolazak kralja Francuza pred vrata Saint‐ Denisa. Mnoštvo uz cestu natisnu se više prema slobodnom prolazu za  jahače i umalo ne polomi koplja plaćenika, koji su napregli sve snage,  da  zaštite  prostor  za  povorku.  Nad  Parizom  se  razlijegao  žamor  iščekivanja,  šaputavi  jezici,  izbuljene  oči,  suze  ganuća,  brbljava  radoznalost. Srca Pariza kucala su za čovjeka, koji je spasio Francusku  od engleskog biča. Gradsko društvo navuklo je svoju najbolju odjeću, u  prvim  redovima  ponosno  su  stajali  građani  u  bogato  iskićenim  odijelima  i  tako  pokazivali,  da  svi  porezi  i  isisavanja  kraljevskih  činovnika nisu uspjeli iscrpsti njihov imutak. Samopouzdana bijahu nji‐ hova  lica,  prkosna  njihova  ćud.  Ukrućena  svila,  skupocjena  kadifa,  flandrijske  čipke,  sve  im  je  to  pomagalo  da  svog  kralja  dočekaju  uzdignute glave i otvorena pogleda. Uz njih su stajale njihove žene sa  svečanim  frizurama  i  s  najskupocjenijim  talijanskim  ličilima  na  obrazima.  Njihov  je  smiješak  odavao,  da  novac  i  u  opustošenoj  zemlji  stvara  oaze,  u  kojima  se  može  sačuvati  ženska  ljepota.  No  iza  njih  se  šćućurio  puk,  prignječen  tolikim  sjajem  i  rasipanjem,  točnije:  ostalih  devet  desetina  stanovništva.  Njihova  su  tjelesa  bila  pokrivena  poderanim  prnjama,  njihova  koža  požutjela,  kosa  nepočešljana  i  slijepljena.  To  bijaše  iza  kopalja  i  šarenih  haljetaka  plaćenika.  Pred   

  njima cesta prekrivena sagovima, posuta ružama. U najvišim katovima  bile su nategnute svilene ponjave, koje su predstavljale nebo dostojno  ulaska  Karla  Valonskog‐.  Nije  vladar  mogao  prolaziti  pod  hladnim,  krutim  nebom  napaćenog  francuskog  puka,  da  se  pokaže  svojim  podanicima. Njegov je svijet bilo živo van je u mekanim suknima, uran  janje  u  duboke  jastuke,  milovanje  mekih  ženskih  ruku,  što  su  odisale  miomirisima Orijenta. Njegov su svijet bili dvorjani u zlatom izvezenom  purpuru, vitezovi u posrebrenim opremama, kojima nikad udarac mača  nije okrnjio sjaja, žene, što nisu znale ni za glad ni za ljubav, nego samo  za pohotu. Njegov je svijet bila raskoš, svijet puka bijeda.  Sada  je  jahao  prema  Parizu,  gradu,  koji  se  u  početku  nesretnog  engleskog  rata  pokazao  spreman  da  kralju  i  plemstvu  stavi  na  raspolaganje trupe, pomoć, koja je bila ponosno odbijana, sve dok se  nije sručila kob. Ulazio je u svoj glavni grad, svoje sjedište, koje je izbje‐ gavao  zbog  njegova  opasna  položaja  i  zbog  vonja  njegove  sirotinje.  Radije je boravio u Bourgesu, da u naručaju svojih ljubavnica razmišlja  o dobru francuskog naroda. Ta nije li on bio vladar, koji je zaobilaznim  putem, preko svojih metresa, osjećao s nacijom!  S  prozora  su  visjeli  kraljevi  barjaci,  šareni  sagovi  i  skupocjene  svile  s  Orijenta.  Napirlitane  žene  čekale  su  s  umjetnim  cvjetovima  u  rukama, da taj divni teret bace vladaru pred noge. Najljepše žene grada  namirisale  su  svoje  grudi  i  obukle  haljine  s  najdubljim  izrezima,  da  raspolože  kralja.  Blistalo  je  drago  kamenje,  miomirisi  su  prigušivali  zadah  neopranih  tjelesa,  ličila  su  sakrivala  prljava  lica,  pomade  resile  ušljivu  kosu.  Posvuda  je  blještao  vanjski  sjaj,  nametljivo  se  isticala  raskoš, iza koje su kao znak vremena plamsale mrtve oči propasti, kala i  licemjerja. Usta su izgovarala molitve za vladara, iako su srca željela da  ga  odnese  đavao,  meke  su  se  ruke  spremale  da  ga  prime  u  slatki  zagrljaj,  iako  bi  ga  radije  bile  zadavile.  Vrijeđalo  se  boga,  da  bi  mu  se  odmah  molilo  za  oproštenje,  kitilo  se  bolesno  tijelo,  ličili  kozičavi  obrazi. Zlato je svjetlucalo na trulim Ifeševima.  Zaglušna  vika  dočeka  prve  jahače,  što  se  pojaviše  na  vratima  Saint‐Denisa. Na raskošno osedlanim konjima, prekritima pokrivačima,   

  što  su  na  crvenoj  podlozi  imali  srebrom  izvezen  znak  ljiljana,  na  sedlima,  optočenima  draguljima  i  obloženima  jastucima,  protezalo  se  nekoliko  Karlovih  dvorjana,  koji  su  sačinjavali  čelo  povorke.  Njihova  odjeća  gotovo  je  sasvim  zasjenila  raskoš  građana,  te  ovi  problijedješe  na  svojim  počasnim  mjestima  u  prvim  redovima  pomahnitale  gomile  gledalaca. Sve je vikalo a da nije znalo zašto. Sve se radovalo ne osjeća‐ jući  u  sebi  radost.  Malo  se  smiriše  tek  kad  se  pojavio  zaštitni  odred  oklopnika  na  teškim  paripima,  koji  su  svojim  kopitima  izbušili  skupocjene  sagove.  Iz  gvozdenih  oklopa,  ispod  čeličnih  šljemova  izvirivala  su  hladna,  bešćutna  glupo‐gorda  lica,  prekrivena  borama  i  ožiljcima.  Zveketalo  je  oružje,  tvrdokornost  i  pokvarenost  lebdjela  je  nad tim ljudima. Njima je pripadao svijet. Što je miroljubivome vrijedila  njegova  spremnost  na  slogu,  što  je  trgovcu  vrijedio  njegov  zgrnuti  imutak,  što  je  ženi  vrijedila  nevinost,  koju  je  tako  brižljivo  čuvala  za  muža ‐ kad su došle te žive šake od željeza, ta prsa od čelika, to oružje  bez mozga, ta krvoločnost bez osjećaja?Zbunjeno mrmorenje mnoštva  pretvorilo se tek onda ponovo u radosne povike, kad ovi glasnici rata,  što  je'  još  uvijek  bjesnio  domovinom,  iščeznuše  iza  uličnog  zavoja,  a  pojavila  se  najbliža  kraljeva  pratnja:  razbrbljani  gospodičići  ćosavih  obraza, dugih aristokratskih prstiju s crno obrubljenim noktima, plave  ali kužne krvi, fino svedenih usta pokvarena vonja. Talijanska sukna na  bolesnim  tjelesima,  laki  mačevi  u  rukama,  južnjačka  oružja  s  podmuklim, tankim, otrovanim šiljkom, pogodna za ubadanje iz potaje,  za  koje  ne  treba  snage.  Liječnici  mračna  pogleda,  kojima  je  u  očima  svjetlucala prepredenost i poznavanje svih tajnih otrova. Pravnici, kojih  su  nepristupačna,  hladna  lica  odavala  da  se  razumiju  u  spletke  oko  života  i  smrti  podanika,  svećenici  ozbiljnih  ili  podrugljivih  lica,  što  su  čvršće sjedili na svojim položajima, koje im je osiguravala država, nego  na okruglim leđima konja, unatoč ogromnim drvenim sedlima s naslo‐ nima za ruke, s jastucima, blistavim draguljima i novim ularima od žute  kože. Brbljave dame, kojih se izazovna punoća razvratno tiskala iz uskih  i  duboko  izrezanih  haljina  od  teškoga  br  okata.  Sve  se  to  bezbrižno   

  šalilo i ogledavalo, od duše naroda svijesno i namjerno udaljenije nego  Zemlja od Mjeseca.  Slijedili su strijelci, posljednji prije no što se pojavio sam kralj, koji  je zatim uz burno likovanje pučanstva dopustio kopitima svog konja da  dodirnu  tlo  Pariza.  S  dosadom  na  licu,  i  ne  pogledavši  mnoštvo,  prolazio  je  kao  da  ne  mari  za  njegovo  mahnitanje.  Njegov  dugi  nos,  nasljedan u rodu Valonaca, stršao je na uvelom licu kao da je od voska,  nemirne oči bez plamena počivale su na blistavom zatiljku bijelca, što  je  nosio  vladarevo  tijelo.  Njegova  je  odjeća  bila  jednostavnija  nego  odjeća njegove pratnje. Kao i odjeća dauphina Ljudevita, koji je jahao  uz  njega;  mrzovoljan,  razrok  momak  od  petnaest  godina,  očeva  nosa,  koji  je  proračunano  obuzdavao  rano  probuđenu  vatru  putenosti  u  svojim očima. Njegova je ruka čvrsto pritegla uzde, ostruge su snažno  pritisnule  izranjene  slabine  konja,  nagnani  pretjeranom  voljom  napinjali  su  se  slabašni  mišići  suhonjava  tijela,  a  nepovjerljiv  pogled  klizio  je  po  pratnji,  mnoštvu  i  kućama,  što  su  se  ukrutile  u  nijemoj  odanosti.  Cvijeće  je  padalo  s  prozora,  blistale  su  vrele  oči,  glasovi  žena  treperili su u muk loj vici mnoštva. Povorka je polako promicala, kralja  su  zaštićivali  strijelci,  a  iza  njih  na  kraju  slijedio  je  još  jedan  odred  momaka u čeliku.  Vladar  je  jahao  uz  vješala,  postavljena  na  javnim  mjestima,  uz  studence s namirisanom vodom, mlijekom i vinom, uz tribinu gledališta  misterija,  uz  raskošne  cvjetne  vijence,  beskrajan  sjaj.  Ali  iza  kopalja  plaćenika plamsala su gladna i žedna lica sirotinje, što je očima punima  čežnje gledala prema studencima, kojima se nije smjela približiti.  Napokon se povorka zaustavi ispred crkve Nostre Dame, gdje je  predstavnik  sveučilišta,  klerik  bolesna  izgleda,  iscrpenih,  koščatih  obraza  zanosnim  riječima  pozdravio  gospodara  grada.  Svjetovna  i  duhovna sila stale su sučelice. I govorile o svojoj sreći, što se opet vide.  I  nisu  spominjale  svoje  suparništvo,  ni  onu  suradnju,  koju  je  Jeanne d'Arc platila životom.  I tu je iza blistave riječi vrebala mržnja i  zavist: početak propasti.   

 

TREĆE POGLAVLJE  BALADA DOBROGA NAUKA   ONIMA KOJI PROVODE RĐAV ŽIVOT    Da si pop, te oprost tržiš,  Varaš kockom, novac kuješ,  U paklu ćeš da se pržiš Ko zločinac, ko da truješ,  Varaš sud i huliš sveto;  Varaj, kradi milctdare:  Što mislite, na što sve to?  ‐ Sve na cure i krčmare.    Budi svirac, rimozborac,  Igrač, lutkar, zezo, luda,  Glumac, frulaš, čudotvorac,  Gradu, selu kazuj čuda,  Farse i pasionate,  Kockom, kartom zgrči pare,  Sve će k jednom ‐ vi to znate!  ‐ Sve na cure i krčmare.    Koji za to sve ne mare,  Neka oru, prirod beru,  Mazge, konje nek timare,  Ako nisu vješti peru!  Bit će lasno da se gojiš;  AU ma kako lan se tare,  Zašto mučiš se i znojiš?  ‐ Sve za cure i krčmare.    Hlače, prsluk, kopče s halja,   Odore i dronjke stare, prodaj brzo, dok što valja,   

  ‐ Sve za cure i krčmare.    Vama, druzi u razvratu –   Dragom tijelu, al zlu duši! – '  Nauk dajem, ko brat bratu,   Grk je žar, što mrtve suši.   Zla mu zuba čuvajte se,   Utecite još za rana,  I, zaboga, sjetite se,   Umrijet ćete jednog dana. 

I  Colin  sklopi  Vuku  ruke  i  zaklopi  mu  oči.  Frangois  je  stajao  po  strani i jedva suzdržavao suze. Prljavi zidovi prazne raskošne sobe mrko  su  promatrali  ta  dva  dječaka,  što  su  izgovarala  molitve  uz  krevet  Clauda, koji je bio podlegao groznici od rane. Drugo gotovo ništa i nisu  znali da izreknu. Nijemo pružiše jedan drugome ruke. Colin je imao da  obavijesti roditelje i pobrine se za kršćanski pogreb. A Frangois se uputi  svojoj  majci,  koja  pohita  s  njim  na  predstavu  nekog  misterija,  što  je  toga  dana  bila  priređena  u  kraljevu  čast.  Kada  kroz  Rue  de  Kalanđre  stigoše u Rue devant la Court le Roy, ugledaše ogromno mnoštvo, koje  se tu već okupilo. Nisu mogli naprijed, ali ni natrag, jer su ih pritisnule  nove  mase  ljudi.  Tako  se  majka  i  sin  zaustaviše  uz  grupu  klerika,  udubljenih, kako se činilo, u uzbudljiv razgovor. Glasna vika ispunjala je  ulicu,  a  po  podiju,  pripremljenom  za  igru,  zaposleno  su  trčkarali  zanatlije, koji su još žurno pribijali ponjave, pričvršćivali vijence polagali  sagove. Baklje plaćenika osvjetljavale su nemirnim svijetlom pozornicu,  blistala su koplja i mačevi, a dim baklji grizao je grkljan i nos. Tome se  pridružio  vonj  ljudskih  izmetina  s  ceste,  vonj  riba,  koji  je  neprestano  prodirao iz kuća, i strašan smrdež iz crevarnica na Malom mostu. Ljudi  su se pak stijesnili jedni uz druge u oblaku isparina vlastitih tjelesa. U  žmirkavom svijetlu uzdizala su se njihova lica, prazna i ispaćena, bijele  mrlje  s  tri  tamne  točke:  očima  i  ustima.  Žar  kresova,  zapaljenih  na   

  javnim  mjestima,  sagnao  je  ovamo  vruć  zagušljiv  zrak  iz  uskih  ulica,  a  para  i  dim  izmiješali  se  s  glazbom,  podcikivanjem  plesača  i  radosnim  vri,scima ljudi opijenih pobjedom. Mnoštvo poluludih vrtjelo se na tom  mjestancu  i  klicalo  u  zanosu.  Žene  su  se  bacale  u  snježnu  kaljužu  i  prevrtale  se  tako  pomamno,  da  im  je  pjena  udarala  na  usta.  Mahnitanje ljudi prolazilo je ponosno kao neka sablast besmisla uskim  uličicama,  stepeništima  i  mostovima,  vriskalo  u  prostranim  odajama,  zavlačilo  se  u  male  sobice,  probilo  se  među  mnoštvo  oko  pozornice,  vrtjelo se uokrug sve brže, sve brže, brže, brže .. .  Na  četvorina  gradskim  vratima  visjele  su  suknene  lutke,  što  su  predstavljale engleske vojskovođe. Njihale su se na vješalima s glavom  nadolje,  a  plaćenici  su  odapinjali  u  njih  svoje  strelice.  Svuda  bezrazložna radost, besmisleno bulažnjenje u opojnoj sreći, koja se nije  mogla  zasnivati  na  zadovoljstvu  tih  stvorenja.  Potekla  je  naprosto  iz  htijenja da se opet jednom raduje, jer se već desetljeća plakalo.  Majka  prihvati  Frangoisa  za  ruku  i  pritisnu  ga  uza  se,  tako  da  je  glavu morao prisloniti na njezinu kecelju. Tako oboje čekahu da počne  svečanost. Tada se odjednom iz grupe klerika izdvoji neki čovjek i priđe  majci. Ona pokuša umaći, no to joj u ovoj stisci nije uspjelo. Smiješeći  se,  stade  pred  nju  Guillaume  de  Villon,  zagleda  se  najprije  u  nju,  a  potom  u  dječaka,  koji  se  držao  njenih  skuta,  te  onda  reče:  »Ipak  sam  vas opet našao, Marijo! Vi kao da se skrivate u našem gradu, samo da  me ne biste susreli. Mora da je prošlo nekih osam godina, otkako sam  posljednji puta uz vas vidio ovog malog viteza!«  Majka  samo  kimnu  glavom.  »Marijo,  ta  vi  znate,  što  sam  vam  tada  bio  obećao«,  reče  nato  Guillaume  de  Villon.  »Razmislite  dobro.  Sada se radi o tome, da li će ovo dijete jednom u životu prolaziti dobro  ili  loše.  Pri  svojim  planovima  treba  da  imate  na  umu  više  sudbinu  dječaka  nego  svoju  materinsku  ljubav.  Ne  činite  dobro,  što  se  preda  mnom  skrivate,  da  tako  sa  sebe  svalite  odgovornost.  Bolje  će  biti  da  svog  malog  Frangoisa  ‐  nisam  mu  zaboravio  ime  ‐  pošaljete  k  meni  u  školu.«   

  S  tim  riječima  maistre  Villon  opet  se  udalji,  zagledavši  se  prije  toga još jednom u Frangoisa. Mirno se vratio grupi klerika i ponovo se  umiješao u razgovor. Ali dok se prikazivao misterij, majka kao da je bila  nekako neobično rastresena, nije obraćala pažnju na pozornicu i često  je zaboravljala podići dječaka, pa gotovo ništa nije vidio. Od onoga, što  je kazao stranac, nije mnogo shvatio, no znao je da se nešto zbilo i da  je u to zbivanje on bio upleten.  Slijedeće  jutro  majka  se  uzdišući  obukla  i  naložila  Frangoisu  da  pođe  s  njom.  Držeći  se  za  ruke,  uput'iše  se  kroz  Granđ  Rue  Saint‐ Jacques  prema  samostanu  Saint‐Benoist,  gdje  je  u  kući  »Kod  crvenih  dveri« stanovao Guillaume de Villon.  »Eto,  sinčiću  moj,  došao  je  čas  rastanka,  koji  sam  već  davno  predvidjela«, reče majka tiho. »To je potrebno zbog tebe i zbog tvoje  sreće:  On  će  se  za  tebe  brinuti  bolje,  no  što  bih  to  mogla  ja  svojim  slabim snagama.«  Frangois osjeti kako ga u grlu steže i guši, iako se ponekad stidio  te  ljubavi.  Shvati  da  će  ona  otići  od  njega,  te  osjeti  strah  pred  budućnošću. Tjeskobna srca promatrao je maistra Villona, koji je majci  i  sinu  otvorio  vrata  i  pozvao  ih  da  uđu.  Dok  je  majka  razgovarala  sa  stranim  čovjekom,  on  se  ogledavao  po  sobi.  Onda  ga  majka  podiže  k  sebi i poljubi ga u usta.  »Ostani  dobar,  sine  moj.  I  slušaj  ujaka«,  reče,  a  obrazima  joj  potekoše suze. Francois se držao kruto kao drvo, misleći da ne bi bilo  muški pokazati da je uzbuđen. Ukočeno je piljio preda se i zbunjeno joj  uzvratio poljubac. Tek kad se za majkom, koja je jecala, zatvoriše vrata,  on  se  šćućuri  glasno  plačući  i  dade  oduška  svojoj  boli.  Maistre  Villon  stajao je ispred svoga naslonjača i s pomalo bespomoćnim smiješkom  promatrao  dječaka.  Načas  se  pokaja  zbog  svoje  sentimentalne  spremnosti  da  pomogne,  no  onda  prevladahu  očinski  osjećaji,  i  on,  krzmajući, priđe Frangoisu te mu položi ruku na rame.  »Plači, sine moj! Plakanje pomaže. Goni nam iz tijela bol.« I dok  se  dječak  još  više  stisnuo,  čovjek  je  mislio  na  to,  kako  je  to  biće  on   

  stvorio i kako sada snosi odgovornost, da od njega načini čovjeka. Opet  se nasmiješio i rekao sam za sebe:  »Zaista  je  to  stvaralačko  djelo!  Iz  grumena  mesa  oblikovati  čovjeka! Ono što su moji nagoni počeli, moj duh mora dovršiti: jer tek  tijelo i duša čine čovjeka!«  On podiže Frangoisa i ponese ga na mekani krevet, tu ga pažljivo  položi i pokrije, pa se opet vrati k stolu za pisanje i stade iz neke knjige  sabirati mudrosti o djelima rimskih klasika. 

II  Krojač  bijaše  donio  novo  odijelo  za  Frangoisa,  i  on  je  sada  zadovoljno  koračao  po  malom  stanu  kuće  »Kod  crvenih  dveri«.  Guillaume  de  Villon  sjedio  je  sagnut  nad  nekom  velikom  knjigom  i  krišom  ga  promatrao.  Nakon  nekog  vremena  dječak  reče:  »A  što  sad  treba da činim?«  Na  to  je  pitanje  maistre  Villon  bio  čekao.  Brzo  ustade,  zaklopi  knjigu i priđe k ormaru, te iz njega izvadi nekoliko araka papira, tintu i  pero.  »Lijepa  odijela  obavezuju,  sine  moj«,  reče  on.  »A  još  više  nego  lijepo  odijelo,  odjeća  našeg  staleža.«  Tada  stavi  na  stolicu  nekoliko  debelih  knjiga,  posjedne  na  njih  dijete,  te  stolicu  zajedno  s  dječakom  primakne  k  stolu.  »Sieur  Frangois  sada  treba  da  uči  pisati.  To  mu  zacijelo ne će loše pristajati.«  Nakon što je neko vrijeme objašnjavao kako se oblikuju pojedina  slova i upravo bio dječaku stavio u ruku pero, odjednom netko zakuca  na vrata i pojavi se, neočekivano kao svaki put, redovnik Titiquet. Iznad  prljave  halje  zadovoljno  su  se  smješkali  njegovi  debeli  obrazi,  puni  crvenih žilica.  »Hvaljen  budi  bog,  maistre  Villon«,  progunđa.  »No  nekabude  hvaljeno i vaše vino, a i Isus Krist, koji je dao da raste loza.« Začuđeno  je  promatrao  Frangoisa.  »Imate  gosta?  Ili  vam  je  ovo  čudesno  dijete  već s perom u ruci i s mrljom od tinte na nosu doletjelo kroz dimnjak?   

  Kome  je  to  sinula  luda  misao,  da  svog  sina  pošalje  vama  na  poučavanje?«  Guillaume  de  Villon  se  nasmije  i  odgovori:  »To  je  vaše  kumče,  Titiquet. Zapravo: vi ste ga bili krstili.«  »Mora  da  sam  bio  pijan«,  primijeti  Titiquet  suho,  te  se  snažno  lupne  po  svom  okruglom  trbuhu.  »Kako  se  netko,  koga  sam  ja  uveo  među  kršćane,  može  dobrovoljno  odati  škrabanju?«  Pokušao  je  vino,  koje  je  maistre  Villon  stavio  pred  njega.  Pritisnuo  je  tekućinu  sladokušački jezikom na nepce. »Pravi morillon«, šapnuo je i razrogačio  oči.  Frangois  je  promatrao  novog  gosta  s  neskrivenim  zanimanjem.  Tako prosjediše neko vrijeme utroje, šuteći.  »Jesam  li  prigodom  njegova  krštenja  održao  propovijed?«  upita  Titiquet, nakon minute razmišljanja.  Obliznu usne, zatim ponovo junački gutnu iz vrča i nastavi: »Moje  propovijedi su lijepe, jer su uvijek iste ‐ kao i život. Pri krštenju velim:  Rasti  u  pobožnosti,  uživaj  život,  budi  dobar  prema  svojim  bližnjima,  oženi  se  i  rađaj  djecu.  A  uz  mrtvaca  velim:  Rastao  je  u  pobožnosti,  uživao je život, bio je dobar prema svojim bližnjima, oženio se, rađao  djecu i umro u gospodinu.  I opet je knjiga jedne sudbine završena. Samo je jedan pomislio,  da je to kraj svijeta: naime pokojnik. Da, dijete, ti još nemaš briga ...«  »Možda i nije tako bez briga, kao što mislite«, prekine ga Villon.  »Tek  sam  ga  prošle  sedmice  odvukao  s  ulice,  gdje  se  vjerojatno  već  nekoliko godina najviše zadržavao. Momak mora da je već vidio koješta  od onoga, što Pariz pokazuje.«  Titiquet se zadovoljno smješkao i neumorno srkao iz vrča, koji je  maistre  Villon  neprestano  nadolijevao.  »Dakle,  djetešce  moje  ‐  iako  sam ti ja dao ime, zaboravio sam ga ‐ jesu li te već koji puta razbojnici  pokušali ispeći na roštilju?«  Maistre Villon začuđeno se zagleda u Frangoisa, koji se odjednom  ohrabrio i odgovorio: »Zovem se Francois, što ne znači drugo, nego što   

  i  Francuz.  To  i  jesam  i  nemam  dlake  na  jeziku.  Razbojnici  mejoš  nisu  natakli na ražanj ni pržili na vatri, iako bi to zacijelo bili rado učinili. No  nisu me uhvatili ni plaćenici, kad sam na Seini hvatao ribu i kad sam na  Malom mostu krao meso.«  Titiquet  prasnu  u  smijeh.  »Pravi  gost  za  vašu  ćeliju,  maistre  Villon«, hihotao je. No onda opet zauze dostojanstveno držanje, spusti  glavu, tako da su se na ovratniku mantije skupila tri pođvaljka, te upita  dječaka:  »Sieur  Frangois,  imate  pravo,  majstorije  života  čovjek  zaista  ne treba da doživljava, nego da ih naprosto promatra. A sigurno ste već  prisustvovali, kad su pekli druge?«  Francois  se  nasloni  na  stol,  a  usta  mu  se  rastegnuše  u  radostan  osmijeh. Odloži pero, nakon što su mu već njegovi tragovi ukrasili cijelo  lice.  »Svašta  se  vidi  u  Parizu«,  progovori  gordo.  »Vidio  sam  bitke  između razbojnika i plaćenika, pržio sam na ulici s golim ljudima kupus i  repu,  naganjao  se  s  vukovima,  prenosio  kužne  bolesnike  i  pomogao  utući  kusonju.  Krao  sam  meso  i  ribe,  klericima  podmetao  nogu  i  nabacivao se blatom na njihove nove mantije. U javnoj kući slušao sam  bajke i zabavljao se kockom. Ja sam potpun čovjek. ‐ A sada kod svog  ujaka učim pisati i čitati.«  Titiquet  je  šutio  i  podrugljivo  promatrao  maistra  Villona,  koji  se  od  čuda  nije  mogao  pribrati.  »Možete  ga  mirno  poučavati  u  svom  piskaranju«, progovori napokon, nakon duge stanke. »Dobro sjeme ne  ćete  uspjeti  pokvariti  sa  svom  svojom  gramatikom  i  svojim  latinskim  budalaštinama. Mislim, da nisam promašio, što sam ga krstio.« 

III  Francois je zadivljen ulazio u jedan novi svijet. Ovdje, u ujakovoj,  sobi, nije više osjećaokako uzburkano kuca srce Pariza, koji je ugrožen  od rata i pošasti, zapavšl u bijedu, teško patio. Ovdje su vladale knjige i  davno  istrunuli  filozofi  i  pisci.  Ovdje  se  mislilo  i  govorilo.  Ležao  je  na  leđima  i  učio  naizust  stihove,  mjesto  da  krade  ribu  i  meso.  Jelo  je  postalo  sporedna  stvar  i  nije  više  zaokupljalo  mozak.  Frangois  je  ovo   

  objavljenje  duhovnog  života  primio  otvorena  srca.  I  spoznao  je:  to  je  pravi  svijet!  To  je  ljudski  život!  Otkriti  smisao  postojanja,  upoznati  ljepotu  govora,  stopiti  se  s  umjetnošću,  okusiti  sva  zadovoljstva  duhovnog čovjeka, daleko od vreve mahnite gomile!  Sada  je  ozbiljan  prolazio  ulicama,  kad  bi  izišao  iz  kuće.  Njegovi  nekadašnji  prijatelji,  ukoliko  ih  nije  sahranila  kuga,  nisu  ga  više  poznavali.  Jedino  je  k  majci  odlazio  češće,  da baci  pogled  unatrag,  na  djetinjstvo.  Tu  bi  počivao  u  njenom  naručaju,  te  bi  jedno  drugome  pripovijedali sitne svakodnevne doživljaje.  Tako je Francois rastao, zagnjurivši glavu duboko u knjige, samo  da više ne čuje huku svijeta, koju je bio upoznao u ranome djetinjstvu.  Bilo  .je  to,  kao  da  vodi  ogorčenu  bitku  i  ujedno  se  naoružava  novim  oružjima.  Kad  mu  je  bilo  dvanaest  godina,  ujak  ga  odvede  na  sveučilište,  da  tamo  najprije  stekne  stupanj  bakalaureusa.  I  dječak  stade sve dublje uranjati u varljivi svijet spisa i misli. 

IV  Frangois je ležao na krevetu u svojoj sobi i gledao u strop. Upravo  je bio pročitao posljednje retke Vergilijevih stihova, koje mu je ujak bio  odredio  kao  zadaću  za  taj  dan.  Lupkajući  nožnim  prstima,  blago  je  šaputao  daktile,  dok  su  troheji  odzvanjali  poput  udaraca  čekića.  Završivši zadaću, sjedne i zagleda se kroz prozor u sive krovove grada  Pariza, na kojima se posvuda iz dimnjaka uzdizala gusta para iz kuhinja,  u  kojima  se  već  kuhao  ručak.  Na  plavom  proljetnom  nebu  plovili  su  bijeli  oblaci,  a  sunce  je  rasipnički  darivalo  svoje  tople  zrake  siromašnima i bogatima.  Frangois  se  podiže  i  bos  zapleše  po  sobi.  Glasno  podcikujući,  stade  kazivati  svoju  vlastitu  novu  pjesmu,  koju  bijaše  složio  u  čast  maistra  Villona.  Trebalo  j  e  da  je  ovaj  dobije  za  svoj  rođendan,  i  Frangois je uložio vrlo mnogo truda, da u biranoj francuštini sastavi što  zvučnije  rime,  ali  i  da  uplete  mnoge  latinske  floskule  i  rečenične  obrate.  Već  se  dvije  godine  bavio  metrikom  i  proučavanjem  mnogih   

  knjiga, koje mu je donosio ujak, dobrano je proširio svoje jezično blago.  Gord,  ponovo  sjede  na  krevet  i  stade  razmišljati  o  svojim  pjesničkim  zamislima, gladeći pritom brižljivo crne pahuljice, što su mu izbile iznad  usta. Ulazio je u petnaestu godinu, a naučio je već toliko kao malo koji  od njegovih kolega.  Kad je ujak pokucao na vrata, on hitro natakne papuče i dočeka  ga stojeći.  »Dakle,  sine  moj«,  reče  maistre  Villon.  »Jesi  li  završio  sa  svojim  Vergilijem?«  »Da, ujače.« I stade neumorno sipati stihove. Guillaume de Villon  promatrao  ga  je  ozbiljna  lica.  I  na  njemu  su  godine  ostavile  trag:  sljepočice su bile osijedjele, oči su okružile sitne bore, usne kao da se  stanjiše i zaoštriše. Ali oči su još uvijek svjetlucale, prijazno kao i ranije,  a i smiješak je ostao isti.  »A kako je na sveučilištu?« upita, kad je Frangois završio.  »Po  starom.  Govore  o  najnemogućijim  stvarima«,  potuži  se  mladić.  »Sve  mi  to  postaje  pomalo  dosadno.  Disputacija  za  disputacijom! Pa ono pusto diktiranje!«  Maistre  Villon  se  nasmiješi.  »Gorka  je  ta  ljuska,  Frangois.  Ali  jednom ćeš doći i do slatke jezgre. Obazri se oko sebe i gledaj svijet u  liku,  u  kakvom  te  okružuje!  Nije  li  bolje  da  se  čovjek  povuče  d  da  o  njem razmišlja, nego da u njemu propada? Svud vlada pakost i težnja  prirode da sije smrt. . .«  »Životinjska priroda ljudi, koji se napadaju kao zvijeri«, nadopuni  Frangois.  »Da,  sine  moj«,  nastavi  vatreno  Guillaume  de  Villon.  »Život  je  ludnica,  a  svijet  klopka,  u  koju  čovjek  upadne  a  da  ni  ne  sluti  što  ga  čeka.  Posvuda  ga  napadaju  i  gone,  nitko  ne  zna  za  obzir  ni  ti  za  privrženost!«  »Nigdje prave ljubavi«, pomogne mladić.  »Zacijelo ne! Samo sebičnost i pohlepa i žudnja za razaranjem!«   

  Tako  zajedno  potanko  pretresoše  užase  svijeta,  zabavljajući  se  time,  da  pronađu  sve  pojave  zajedničkog  ljudskog  življenja  i  da  ih  u  njihovom  prirodnom  obliku  okrste  strašnima,  odvratnima  i  sramotnima.  Sjedili  su  jedan  uz  drugoga  u  svojim  kleričkim  haljama  i  vježbali se u preziranju svega zemaljskog. Knjige su bile njihov svijet, i  oni, koje su hranili njihovi bližnji, vidjeli su svoj najuzvišeniji cilj u tome,  da ih odbace.  Nakon  nekog  vremena  maistre  Villon  ustade  i  posla  Frangoisa  napolje.  »Idi,  sine!  Izađi  iz  grada  i  razgibaj  se  u  prirodi!  Mlad  si  i  potrebno ti je kretanje!«  Time  se  oprostio,  pa  se  sam  utekao  Lukreciju,  a  Frangois,  poslušavši  njegov  savjet,  izađe  iz  kuće  »Kod  crvenih  dveri«  i  pođe  gradom. No nije pošao prema vratima Saint‐Jaequesa, do kojih nije bilo  daleko,  nego  je  krenuo  prema  Malom  Chasteletu,  odgegao  duž  Grant  Rue Saint‐Jaeques, mimo Saint‐Yvesa, mimo Saint‐Juliena, da stigne do  starog  grada,  te  se  na  Terrainu  iza  crkve  Notre‐Dame  spustio  ispod  nekog stabla. Ležeći tu, zagledao se preko Seine prema Kravljem otoku.  Pritom  je,  kao  i  uvijek  dok  bi  se  tu  odmarao,  razmišljao  o  slabostima  ovoga svijeta, čineći to opširno i temeljito. 

V  Frangois  je  s  još  nekoliko  njih  sjedio  u  zagušljivoj  učionici  i  odsutna duha slušao disputaciju o temi: koga gospod ljubi, toga i kara,  a  ipak  mu  je  mio  kao  sin  ocu.  Jean  Perdrier,  njegov  susjed,  živo  je  sudjelovao  u  raspravljanju,  kipteći  od  oduševljenja.  Nedovoljnu  obrazloženost  svojih  primjedaba  nadoknađivao  je  bučnim  glasom.  Rikao je kao mladi bik, a Julien Brugeaux, njegov protivnik, nije htio za  njim  zaostati.  Još  nekoliko  njih  dobacivalo  je  u  tu  galamu  svoje  napomene,  a  sve  je,  pozivajući  na  red,  nađvikao  učitelj  svojim  reskim  glasom, koji je podsjećao na piljenje željeza. Od te buke pucale su uši,  no svi su bili na nju navikli, pa se Frangois nije na nju osvrtao više nego  bi činio, da je uz njega šaputao neki ljubavni par.   

  Napokon je sat bio završen, te iziđoše iz omražene kuće u Rue de  Feurre. Svatko se uputi maistru, kod kojega je stanovao, a Frangois, što  je  brže  mogao,  pohita  kući;  njemu  je  bilo  dopušteno  da  ostane,kod  Guillauma  de  Villona.  Pojas  smrdeža,  kojim  je  bila  okružena  škola,  jer  su svi đaci tamo uz zid obavljali nuždu, osjećao je još i onda, kad je već  prilazio  Saint‐Benoistu.  Ali  kod  trinltanaca  odjednom  ugleda  Noela  Joliza,  koji  je  stajao  na  uglu  s  nekom  mladom  djevojkom.  Noel  je  Frangoisu  bio  još  uvijek  jednako  mrzak  kao  nekoć,  stoga  i  sad  promrmlja  sam  za  sebe:  »Uvijek  sam  mrzio  tu  djecu,  što  su  bila  zatrpana  u  svoje  ogrtače  i  nosila  marame  oko  vrata  i  debele  kape.  Djecu, kojoj su noge bile tako debele, da su im gotovo čarape pucale.  Roditelje takvih stvorenja trebalo bi uvijek pitati, nisu li im djeca bole‐ sna, kad su tako debela?«  Htio  je  skrenuti  ustranu.  Ali  Noel  Joliz  uljudno  mu  se  obrati  i  zaustavi  ga.  Frangois  nije  mogao  izbjeći  da  se  upozna  s  djevojkom.  Zvala se Catherine de Vausselles. Namjeravao je da se na nju ne osvrće  i  da  odmah  produži,  no  nije  htio  povrijediti  pravila  uljudnosti,  pa  je  šutke  stajao  uz  njih  dvoje,  sve  dok  ne  završiše  razgovor  osvojim  zajedničkim znancima. Noel Joliz tada malo podrugljivo pozdravi i ode,  ostavivši Frangoisa s Catherinom. On s teškom mukom povede usiljeni  razgovor.  »Otkud  poznajete  Noela?«  upita  ona  nakraju,  uputivši  se  već  napola da ode.  »Jednom sam ga bio istukao«, odgovori Frangois.  Catherine  se  zaustavi.  »Ah,  ugodna  li  poznanstva«,  nasmija  se.  »Imate li mnogo takvih prijatelja?«  »Nemam  ni  prijatelja  ni  neprijatelja«,  reče  Francois  mirno.  »Nisam se nikad ni s kim družio. Možda je u mojim godinama i bolje,  što nemam bliskih drugova«. Catherine na to odgovori: »Ne bih rekla,  da  je  to  dobro.  Kad  budete  stariji,  to  će  prestati.  Znate  li,  što  je  to?  Nedostatak samosvijesti! Ali vrijeme će i nju donijeti! Ta još ste veoma  mladi«.   

  Frangois  je  šutio.  »Petnaest  godina?«  I,  kad  je  kimnuo:  »Eto  vidite! Ja imam gotovo dvije godine više!«  Tada mu pruži ruku, rastadoše se.  »Glupa  guska«,  promrmlja  Frangois  i  pomisli  na  njene  pravilne  crte,  njenu  kestenjastu  kosu,  tamne  živahne  oči  i  oblinu  njene  brade.  »Zapravo ne bi trebalo .da se čovjeku vrte po glavi takve stvari«,, reče  ubrzo u sebi i odlučna koraka uniđe u kuću »Kod crvenih dveri«. 

VI  Gotovo svi đaci Via Straminee ili Rue de Feurre sjedili su na slami,  što  je  bila  prostrta  u  učionici  i  dala  ime  ulici.  S  većom  ili  manjom  pažnjom  slušali  su  učeno  izlaganje  jednog  od  najpoznatijih  profesora  Sorbonne. Došli su u tolikom broju, te je trebalo otvoriti prozore, da se  izvjetri zaparan zrak. Samo su trojica bili ispričani: jedan zbog bolesti, a  dvojica ‐ jer su dan ranije bili uhapšeni. Tema predavanja zasnivala se  na  neprijateljskoj  tvrdnji:  sveučilište  je  starica,  koja  u  svojim  disputacijama od staračke slabosti pada u delirij.  »Ustanova, kojoj čak i pape javljaju, kad budu izabrani, u naponu  je svoje snage«, naglasio je učitelj. »Naša je škola dostojna poštovanja,  toliko  dostojna,  da  to  u  potpunom  značenju  ne  može  nitko  od  vas  shvatiti.  Karlo  Veliki,  koji  ju  je  nama  predao  obdarenu  najvećim  povlasticama, preuzeo ju je od Rima i Atene, što više, ona je postojala  još  ranije  kao  faraonska  škola  u  Memfisu,  a  postojala  je  već  i  u  Babilonu. Vrijeđanje takve ustanove kažnjiva je bahatost i znak niskog  karaktera! Nemamo li mi svoje vlastito pravosuđe, što su mnogi od vas  sigurno  već  sa  zadovoljstvom  primijetili,  kad  su  bili  izbavljeni  iz  ruku  gradskog  profoza!  Nije  li  naše  sveučilište  sunce  Francuske  i  čitavog  kršćanstva? Nije li luč crkve? Izvor sve nauke i navjestitelj istine? Ono je  kraljeve  Francuske  učinilo  na  j  kršćanski  jima;  njegova  je  zasluga,  što  Francuska nikad nije zabludjela od istinite nauke i što je bila pošteđena  od hereze! Ono je najstarije dijete kraljevo i zaista ga je dostojno! Naši  bogoslovi,  marno  poput  pčela,  sakupljaju  s  cvjetova  Svetoga  pisma   

  vosak  i  med,  da  prosvijetle  i  okrijepe  duše  vjernika!  Ne  prikazuju  se  uzalud  naši  fakulteti,  nacije  i  družbe  kao  četiri  zlatna  svijećnjaka  Apokalipse, četiri rijeke raja i sedam ušća Nila! Vječno ćemo postojati i  nikad  ne  ćemo  pognuti  šiju,  čak  ni  pred  onima,  što  su  strah  i  trepet  Evrope!«  Još je dugo brbljao sitni čovječuljak u crnoj halji i mahao svojim  šakama. Frangois je piljio preda se i u sebi zaključio, da treba razlikovati  govorljive  i  šutljive  učitelje.  I  jedni  i  drugi  većinom  su  jednako  ograničeni:  dok  to  prvi  glasno  i  jasno  pokazuje  neprekidnim  govo‐ renjem,  drugi  doduše  svečanom  šutnjom  izbjegavaju  da  otkriju  svoj  duh,  ali  se  ipak  žalosno  osramote,  kad  se  ponekad  odvaže  da  štogod  reknu.  Fransois radostan napusti školu, kad je završila opća pouka. Onda  zamišljen  sjede  pred  vrata  Saint‐Jacquesazagleda  se  u  vjetrenjače  na  livadi. Je li to sav smisao svijeta, da neki naduti zvekan stane na podij i  propovijeda  mudrost,  koje  ni  sam  nema?  Maistre  Villon  uveo  je  Frangoisa  u  sveto  carstvo  misli.  Stupio  je  u  njega  sa  strahopoštovanjem.  Sada  je  već  gotovo  tri  godine  na  sveučilištu,  i  tu  svim silama nastoje da iz njega opet istjeraju strahopoštovanje, koje je  osjećao prema svemu duhovnom.  Zrak  bijaše  čist  i  bistar,  proljeće  je  lebdjelo  nad  ozelenjelim  poljima,  na  svijetloj  pozadini  bijelih  oblaka  mračno  su  kružila  krila  vjetrenjača.  Francois  se  raznježi.  Ono,  što  dosad  nije  poznavao,  odjednom ga je svega ispunilo: htio je ustati i zagrliti sve što je tu vidio  i što ga je okružavalb! Mlinove i plodonosnu zemlju, iserpene krave, što  su pasle u daljini, seljake, što su zamišljenih lica odlazili na rad! I glasno  kriknuti, dati oduška svoj radosti i patnji mladoga bića!  Osvijete!  Legao  je  na  zemlju  i  zario  ruke  u  travu.  Njegove  oči  potražiše  nebo. Po njemu su plovili bijeli pahuljasti oblaci.  A  onda  ga  obuze  teška  tuga.  Pred  njim  bijaše  zemlja,  koja  ga  je  rodila; no dokle će je moći ljubiti? Zar zamalo ne će biti prisiljen da je   

  opet  napusti?  Osjeti  se  osamljen,  na  smrt  osamljen  u  toj  prirodi,  što  mu se ukazala u svoj ljepoti i grozoti. I što? Što će biti od svega ovoga,  što ga okružuje? Ne će li sve to nestati njegovom smrću,  »Sve sam to ja«, promrmljao je tiho.  »Ja?«  Neprestano  je  izgovarao  tu  malu  riječ,  neprestano,  neprestano ...  »Zaista ja?«  »Zaista, zaista, zaista ‐ ja.«  Bi mu kao da pada sve dublje, sve brže u neki ponor. Nadvise se  surovi oblaci, mračna bol stade mu stezati dušu.  Sve dok se ne probudi i ne vidje u strahu, da je sam. Sam među  ljudima,  sam  među  nepoznatim  silama,  sam  među  bogovima,  zvijezdama i svjetovima. 

VII  Regnier  de  Monthigny  ušao  je  već  u  svoju  devetnaestu  godinu,  kad  se  Frangoi?  upoznao  s  njim  preko  maistra  Villona  i  njegova  prijatelja  Etienna  de  Monthignyja,  kanonika  Saint‐Benoista.  Šutljiv  mladić  snažno  se  dojmio  poluodrasla  dječaka.  Mračna,  nepristupačna  vanjština,  ponosne  oči  i  divno  građeno  gipko  tijelo,  sve  je  to  bilo  kao  stvoreno, da bi ga dječak obožavao kao junaka. Kad bi se dakle Regnier  udostojao, susretali bi se, da razgovaraju o svojim doživljajima.  Jednoga dana uputiše se zajedno na Popovsku livadu, na kojoj se  imala  održati  bitka  između  francuske  i  normanske  nacije  sveučilišta.  Koračajući uz Regniera, Frangois je pripovijedao o događajima u školi,  te  reče,  kako  ga  često  obuzme  želja  da  skoči  i  ispljuska  učitelja  za  katedrom. Regnier se prezirno smješkao.  »Bijedan skot«, reče on zatim. »Mogu ti kazati jedino to, što ćeš  vjerojatno  tek  mnogo  kasnije  uvidjeti:  naš  narod  teško  griješi  prema  svojoj mladeži. Sve dobre pobude guše u njoj u zametku dva elementa:  učitelji  djevojčure.  Njima  su,  jednima  i  drugima,  izručeni  naši  mladići,   

  mimo  njih  stupa  budućnost  države,  kroz  njihove  ruke  prolazi  sav  materijal budućih decenija.«  Frangois  je  časak  šutio,  onda  se  odvaži  i  stidljivo  upita:  »Ti  zacijelo često odlaziš u javne kuće?«  Regnier odgovori: »Svi odlaze. Takav je običaj. U stanovitoj dobi  počet  ćeš  i  ti  osjećati  potrebe,  koje  ćeš  moći  jedino  tamo  zadovoljiti.  Na  tim  mjestima  susrećem  ljude  svake  dobi,  siromašne  i  bogate,  debele i mršave, velike i male«.  Frangois  uzdahnu.  »Sve  je  to  postalo  tako  čudnovato  i  teško«,  primijeti tek uzgred, da ne bi u očima prijatelja odviše izgubio. No onda  se oslobodi i tiho nastavi: »U posljednje vrijeme osjećam silan strah od  smrti. Sve mi izgleda novo, svijet se pojavljuje u drugom, izmijenjenom  svijetlu. Samo čas... d može ti biti kraj! A s tobom će nestati sve ono,  što si ljubio i mrzio. Dospjet ćeš u nepoznate predjele, o kojima ništa  ne  znaš.  Možda  će  se  suditi  tebi  i»tvojim  djelima!  Svemu  će  biti  kraj.  Kako  je  nesiguran  ljudski  život!  Dok  sam  bio  dijete,  kuga  je  pokosila  blizu  pedeset  tisuća  djece,  rat  je  gutao  tisuće  i  tisuće  ljudskih  života.  Mala  prepirka,  i  već  drugi  grabi  nož,  da  ti  ga  zabije  u  prsa.  Glad  i  hladnoća udružiše se, da te upropaste...« Umuknuo je. Regnier je piljio  preda se. A onda se opet nasmijao.  »Mi i nismo došli na svijet da živimo, nego da naučimo umrijeti.  Nitko ti ne će pomoći, nitko te ne voli, svi misle samo na sebe. Upućen  si na sebe, da se sam osposobiš za život. Samome sebi si odgovoran, jer  moraš snositi i posljedice svojih odluka: naime svoju smrt.«  Dok  je  još  Regnier  govorio,  prišlo  im  je  nekoliko  članova  francuske  nacije,  koji  s  njima  požuriše  prema  bojištu  na  Popovskoj  livadi.  Na  toj  livadi,  koja  je  pripadala  sveučilištu,  a  graničila  sa  samostanom  SaintGermain,  dočekale  su  ih  grupe  Francuza  i  Normanđana,  i  ovi  posljednji  već  su  otpočinjali  bitku,  dobacujući  po‐ grde.  Tema  tih  poruga  bile  su  uglavnom  financijske  teškoće  nacija.  Jedan debeli Normanđanin upravo je vikao: 

 

  »Vaše  blago  nije  ništa  drugo,  nego  sanduk  pun  stare  obuće,  čiji  ključ prokurator zabrinuta lica sakriva pod jastukom!«»Da je vaše blago  toliko,  kao  što  su  vam  gubice,  mogla  bi  od  njega  živjeti  čitava  Francuska«, odvrati Frangois.  »Ti  mali  francuski  pijetle«,  zaori  kao  odgovor,  »jesi  li  već  platio  upisninu ili bar ostavio svoje odrezane nokte kao zalog? Nedostajanje  tvojih dvaju pariških novčića teško bi se osjetilo u kesici nacije!«  »Ipak  ćemo  ah  se  odreći  u  vašu  korist,  da  vas  spasimo  od  dužničke  tamnice«,  poviče  Frangois.  »Pomolite  se  osim  toga  svom  lopovskom  zaštitniku,  svetom  Romanu  od  Bourgesa!  Možda  vam  pošalje otpirače, s kojima biste mogli provaliti u College de Navarre, da  se s našim parama opet osposobite za plaćanje!«  Protivnička  strana  odjednom  ušuti  i  mjesto  odgovora  saspe  na  Francuze  kišu  kamenja,  koje  ih  potpuno  iznenadi.  Sada  i  oni  smjesta  prijeđoše  u  napad,  i  Popovska  livada  bila  je  začas  nalik  na  bojište.  Među borce, koji su mahnitali divljački vičući, navališe tada i redovnici  iz Saint‐Germaina, koje je buka tučnjave omela u njihovim molitvama.  Uzdignutim  desnicama  vitlali  su  debele  štapove,  kojima  stadoše  obrađivati  leđa  studenata.  Začas  se  prijatelj  i  neprijatelj  sjediniše  i  urlajući  navališe  na  zajedničkog  protivnika.  Te  redovnike,  koji  su  već  odavna bacali oko na Popovsku livadu i koji bi je rado bili vidjeli u svom  posjedu, mrzile su već desetke godina sve studentske generacije. Tako  se i juriš na njih pretvorio u pravi pokolj. Razbijenih glava povukoše se  napokon  sluge  božje  s  bojišta.  Normanđani  i  Francuzi  s  pjesmom  zakoračaše prema svojim stanovima. 

VIII  Idući kroz Rue qui va droit a Saint‐Andri prema crkvi Saint‐Andri,  Frangois odjednom ugleda kako pred njim polako ide ženska prilika, te  već po obliku leđa i načinu češljanja prepozna Catherinu de Vausselles.  Dostignu je i pozdravi Ona se uplašeno trgnu.   

  »Bože, kako ste me uplašili«, prošaputa zatim. »Nisam očekivala,  da će me ovdje netko pozdraviti!«  Francois je začuđeno pogleda, ne znajući što da rekne. Stoga ju je  šutke  promatrao  i  pritom  grčevito  smišljao  očemu  da  zapodjene  razgovor,  te  se  napokon  kao  jedine  mogućnosti  prisjeti  svog  studija  i  stade ga proklinjati kao beskorisnu dangubu.  Catherine,  koja  je  išla  pored  njega,  stade  se  smijati.  »Budite  sretni  što  možete  učiti.  Kolika  je  to  za  vas  sreća.  Što  biste,  da  ste  nesretni poput mene!«  Francois to nije razumio. Odmah je zaključio, da to, što je kazala,  mora da je laž i pretvaranje. Stoga hitro odgovori: »Vi nesretni? Ta zar  nemate  sve  što  samo  poželite?  Zar  vas  ne  oblijeću  svi  klerici,  ne  obožavaju li vas? Zar svatko ne padne zadivljen na koljena, čim otvorite  usta?  Zar  ono,  što  vi  govorite,  nije  ravno  mudrosti  najpametnijih  muškaraca? Vi ste mlada djevojka, svijet je vaš!«  Catherine  ga  je  razdragano  slušala,  no  čini  se  da  se  njoj  sviđalo  jadikovati o nevoljama ovog svijeta. »Vi to ne možete razumjeti«, reče  ona tiho. »Ta još ste tako mladi. ..«  »Dakako,  dakako«,  prekinu  je  ljutito  Francois.  »Mlad  sam!  Možete mi to reći, kad god zaželite: zaista je tako! Imate pravo! Ta što  je  to  mladić?  Ni  dijete,  ali  ni  čovjek!  Neki  mješanac,  kome  svatko  naprosto  izražava  svoj  prezir!  Od  trinaeste  do  osamnaeste  godine  ne  znamo, kud spadamo! I nema nikoga, tko bi nam pomogao!«  »Ne  treba  da  sudite  tako  oštro«,  odgovori  Catherine  dostojanstveno.  »I  mi  djevojke  imamo  prelazno  doba,  koje  sam  ja  dakako  već  davno  preboljela.  No  pogledajte:  mi  doduše  ranije  počinjemo život, ali zar nismo i ranije osuđene na starost? Sa dvadeset  i pet, trideset godina žena ispada iz društva, .istrošena je i nitko je više  ne smatra vrijednom ni jednog jedinog pogleda! A vi ste upravo u toj  dobi tek u najljepšem cvatu!«  »Tješenje s budućnošću nikad ljudi rado ne slušaju!«   

  Catherine  se  glasno  nasmija.  »Ta,  zaboga,  što  biste  vi  zapravo  htjeli?«  Tada  Frangois  umuknu,  ne  usuđujući  se.  a  i  ne*znajući  što  da  rekne. Kad vidje kako pred njom stoji ovako bojažljiv, malen i prkosan,  ona  mu  se  nasmiješi  i  reče  puna  zavodničke  dražesti:  »Još  uvijek  ste  tako  nepristupačni  i  divlji  prema  ženama.  Nisam  li  ja  zgodna?  Ne  sviđam li vam se? Zar ni za kakvu ljubav nemate ništa osim iskrivljenih  usta i hladnih očiju. Naučite se cijeniti žene, dragi moj, i svijet će vam  se nasmiješiti.«  S tim riječima ona se okrenu i ostavi ga. Ljupko se njišući, njeno  punahno tijelo nestade iza ugla. 

IX  Frangois  je  sve  više  čitao.  Bilo  je  to,  kao  da  vjeruje,  da  će  iz  pergamena  debelih  knjiga  sakupiti  sve  znanje  svijeta  i  svu  mudrost.  Počeo je s Aristotelom, o čijim se učenjima namrtvo raspravljalo već na  sveučilištu, gdje su ih toliko iznakazili, da ih se nije moglo prepoznati,  zatim je prešao na Valerija Maksima, pročitao Ovidijeve Metamorfoze i  bacio se na onaj primjerak Lukrecijevih djela, koji je njegov ujak toliko  volio.  Temeljito  je  pročitao  »Roman  o  ruži«  i  pronašao  i  ona  mjesta  gdje  se  govori  o  zajednici  dobara  i  žena.  I  dalje  je  za  Guillauma  de  Villona  učio  Vergilijeve  stihove  i  temeljito  upoznao  povijest  rimskog  i  francuskog carstva. Tako mu se učinilo da je teoretski načistu sa svojim  vremenom.  Jednog  popodneva  odšuljao  se  iz  svoje  sobice  i  ustrčao  se  kao  luđak  po  Bulonjskoj  šumi;  grlio  je  drveće  i  razgovarao  s  vranama.  Navečer  se  umoran  vratio  u  grad  i  polako  prolazio  kroz  Seleriju.  Odjednom  ugleda  kućerke  oko  Groblja  nevine  dječice,  zelene  krošnje  prolistalih stabala i vitke vrhove čempresa. Smiješeći se uđe kroz velika  vrata  na  groblje  i  sjeti  se  kako  je  pustolovno  dolazio  na  ovo  mjesto  ranije,  u  djetinjstvu.  Učini  mu  se  da  je  sve  kao  nekoć.  A  budući  da  je  bila  topla  proljetna  večer,  još  je  ovuda  tumaralo  mnogo  pariškog   

  svijeta,  da  se  još  malo  naužije  zraka.  Nekoliko  njih  kockalo  se  na  pijesku,  trgovci  su  izvikivali  robu,  koju  su  nosili  naokolo  na  velikim  drvenim  pladnjevima,  starci  su  umorni  sjedili  na  deblima,  a  mladi  ljubavni  parovi  ljubili  su  se  sa  svim  žarom  svojih  mladih  godina.  Frangois preleti pogledom po tom malom svijetu: učini mu se, da je sav  život  sagnan  na  ovu  majušnu  krpicu  zemlje  usred  kamene  pustinje  grada.  Uputi  se  turoban  u  arkadu,  da  pogleda  stare  freske.  I  onda  se  dugo  zadrži  pred  onom  slikom,  što  ga  je  već  ranije  uvijek  naročito  uzbuđivala.  Po  uzoru  na  tada  uobičajene  divlje  pobjedničke  plesove,  koje su zajedno s drugim neprirodnostima u zemlju dovukli Englezi, bio  je prikazan ples ljudi sa smrću. Svirala su im Četiri bezbrižna muzikanta.  Jedan je napuhnuo obraze, da iz svojih pluća svom snagom istisne zrak  u stari iskrpljeni mijeh gajdi, što su se bile veselo nadule. Drugi je mar‐ ljivo okretao orguljice, treći zamišljeno svirao harfu, a četvrti udarao u  def. A u kolo su se uhvatile sve svjetovne i duhovne sile, uvijek uz bok s  vjernim  pratiocem,  koji  opominje  u  radosti  i  tješi  u  tuzi:  Smrti,  prikazane  u  obliku  ispijenoga  ljudskog  tijela,  često  s  kosom  ili  pješ‐ čanim  satom  u  ruci.  Tu  se  oholo  kočio  car  s  mačem  i  zemaljskom  kuglom, tamo papa u svom dostojanstvu, s visokom ti jarom na glavi,  kardinal  i  kralj,  patrijarh  i  biskup,  silni  vojskovođa,  nadbiskup,  vitez  i  njegov  momak,  opat,  sudac  i  carski  namjesnik.  Tamo  školnik  i  đak,  građanin,  s  punom  kesom,  obrtnik,  sergeant  sa  svojim  konjem,  redovnik  i  novčar  ‐  svi  oni,  svi  su  bili  tu,  siromašni  i  bogati:  uz  njih  je  koračao slikovito prikazan čovjekov kraj.  Frangois  je  polako  prolazio  duž  toga  niza  i  promatrao  lica  svih  likova.  Znadu  li  svi  ovi,  što  ih  čeka?  Zašto  i  dalje  ustraju  u  svojoj  ništavnosti,  u  svojim  ispraznim  djelima,  kad  svaki  sat,  čak  svaki  čas  može  doći  smrt?  Kako  im  uspijeva  da  se  šepure  važna  lica  i  podnose  svakidašnjicu,  da  je  ozbiljno  shvaćaju,  kad  uz  njih,  uz  svakoga  od  njih  korača sablast propasti i besciijnosti? ‐ A onda pomisli na sebe. Ta zar  on  postupa  drukčije?  Zar  je  on  bolji  i  mudriji  od  ovih  ovdje,  koje  je  nepoznati slikar sagnao na bijele zidove arkade? Ne sjedi li on svakog   

  dana  uz  svoje  knjige  i  nije  li  već  dosad,  do  svoje  petnaeste  godine,  pročitao i upio u sebe toliko kao neki učeni klerik? A čemu sve to? I nad  njegovom  glavom  visi  kosa,  i  za  njega  se  pijesak  u  staklu  neumoljivo  presipava.  »Čemu toliko kljukamo svoj bijedni duh«, prošaputa sam za sebe.  »Ni crvi ne će od toga ništa imati. Nije li onda ipak mudriji čak i ugojeni  prelat,  što  je  kao  svrhu  svega  što  čini  postavio  sebi  svoju  trbušinu?«  Šutke  se  vratio  arkadom,  ne  skidajući  oka  sa  slike.  I  on  bi  ovamo  pristajao,  sa  deset  debelih  knjiga  pod  rukom,  s  gordim  smiješkom  na  usnama. I uz njega ovaj neizbježivi kraj . ..  »Ah bože, izbavi me ove muke«, zavapi. »Kuda sam to dospio? U  kakav li sam to labirint misli zabludio?«  I  kad  su  boje  freske  izblijedjele  u  sumraku,  a  nad  grobovima  zapirio hladan vjetar, odjednom se u mozak ovog stvora, što je težio da  spozna život, poput mača zari opomena: Iskoristi svaki trenutak!  Dabome! Ako sve svršava ovako, kao što je bilo prikazano na ovoj  slici,  ne  mora  li  onda  čovjek  pri  svakom  dahu  pomišljati,  da  li  je  potpuno i do kraja iskoristio i taj trenutak? Zar čovjek u ovom kratkom  životu smije išta propustiti?  Frangois  je  otišao  sa  groblja  kao  preobražen.  Regnier  de  Monthigny,  s  kojim  se  susreo,  ugleda  pred  sobom  nasmijana,  vedra  prijatelja, koji mu ispriča, kako je upravo posjetio crve, da im se još na  vrijeme predstavi Tako se dogodilo čak i to, da je upitao Francoisa ne bi  li  htio  poći  s  njim.  Spremao  se  da  još  toga  dana  sa  svojim  istomišljenicima  proslavi  neku  ludu  svečanost.  Francois  već  htjede  odbiti:  mora  kući,  k  ujaku,  uskoro  će  zazvoniti  na  pozdravljenje!  No  tada  se  trgne.  Ta  naumio  je  da  i  on  počne  živjeti.  Da  se  sav  preda  uživanju! I on pođe s Regnierom.  »Najvažniji je tu stanoviti Martin Piedolle«, reče Regnier. »Njega  nije  osobito  teško  naći.«  Prođoše  kroz  Rue  de  Marmusets  i  onda  skrenuše u Rue de Glatigny, koju su svi nazivali Rue du Val đ’ Amour.  »Ovdje?« upita Francois i nesigurno pogleda Regniera.   

  »Ovdje,  momčiću«,  odgovori  ovaj  nadmoćno.  »Nov  predio  za  tebe, zar ne? Ne smeta. Jednom čovjek mora upoznati i takve ulice.«  Uđoše  zajedno  u  jednu  od  javnih  kuća,  koje  su  sačinjavale  tu  ulicu,  i  to  u  kuću,  što  je  kao  znak  imala  neku  ženu  bez  glave.  Među  mladim  muškarcima,  što  su  se  vrtjeli  po  predsoblju  i  zbijali  šale  s  djevojkama,  Regnier  nađe  onoga,  koga  je  tražio,  uhvati  ga  za  rukav  i  odvuče ga napolje. Sada su utro je prolazili gradom.  »Zakazana  je  gozba  kod  Perette«,  reče  Regnier.  »Pozvao  nas  je  Robert, njen ljubimac. Nedostaje još samo Philippe Brunel, njega ćemo  izvući iz ,Jelove šišarke’. Onda ćemo biti svi. ‐ Ovo đojenče našao sam  na  ulici  i  htio  bih  mu  dati  prvu  pouku  iz  umijeća  lagodnog  življenja.  Dosad je naime njušio samo papir i tintu!«  »Što će razrogačiti oči, kad osjeti, u nosu druge mirise«, nasmija  se Martin.  Uskoro  ugledaše  zeleni  džbun  ispred  krčme  Robina  Turgisa  i  ogromnu  jelovu  šišarku,  znak  kuće.  Frangois  i  Martin  pričekaše  na  gesti,  a  Regnier  uđe  u  krčmu.  »Bolje  je  da  ne  idem  za  njim«,  reče  Martin i opet se, kroz smijeh, obrati Frangoisu. »Da me ugleda Robin,  skinuo bi s mene i gaće!«  »Zar ste tako zaduženi?« upita Frangois.  »Zadužen? Ne valja upotrebljavati tu ružnu riječ! Naprosto .s tim  krčmarom  nisam  u  najboljim  odnosima.  Pa  to  je  razumljivo,  kako  da  čovjek  nasmogne  dovoljno  novca  za  život,  kojim  živimo?  Jedan  od  mojih  učitelja  pokloni  mi  često  svoju  staru  odjeću  i  cipele,  a  inače  zaradim  ponešto  prepisivanjem.  To,  naravno,  nije  i  ne  može  biti  dovoljno!«  Međutim  prispješe  Regnier  i  Philippe  Brunel;  koji  se  s  visoka  zagleda u Frangoisa.  »Kakav je to žabac?« upita on zatim .  »Frangois de Montcorbiere«, odgovori Regnier.  »Još nikad nisam čuo to ime«, odvrati Philippe.   

  »On  je  naime  jedan  od  onih,  što  sebi  zbog  svog  plemstva  više  umišljaju  nego  im  ono  donosi«,  objasni  Martin  Frangoisu.  »I  Regnier  spada u taj soj. Obojica su tako gordi, da bismo mogli godine i godine  piti najbolje vino, samo kad bi se ta gordost dala pretvoriti u novac!«  Philippe se naduto okrene na drugu stranu, a Regnier se hladno  zagleda preda se onim očajničkim, praznim pogledom, koji je i Frangois  već  često  bio  kod  njega  opazio.  Šuteći  dođoše  do  jedne  od  najljepših  palača Pariza, i Regnier tri puta pokuca na ulazu za služinčad. Vrata se  otvoriše.  Neka  mlada  djevojka  smiješeći  se  primi  goste  i  povede  ih  dugim  mračnim  hodnikpm,  u  kojem  nekoliko  puta  tiho  zaciča,  vjerojatno  pod  utjecajem  Regnierovih  i  Martinovih  ruku.  Spustivši  se  zatim  niz  nekoliko  stepenica,,  nađoše  se  u  prostranoj  pivnici,  osvi‐ jetljenoj uljanicama i prostrtoj slamom, na kojoj se bio ispružio Robert i  glodao kokošji batak.  »Pozdravljam vas, o prijatelji«, uzviknu on patetično. »Bili poznati  ili  nepoznati,  od  srca  mi  dobrodošli  u  ovo  svetište  ugodna  življenja,  koje  su  nam  darovale  preljubazne  ruke  stoljeća!  Ah,  Peretto,  anđele  petog,  šestog  i  sedmog  neba,  udjeliteljice  zemaljskog  blagoslova,  božice hrskavo pečenih gnjetlovih prsa!« On prekinu svoj hvalospjev i  pažljivo se zagleda u Francoisa. A i ovaj stade promatrati okupljene. Bio  je  tu  Regnier,  mračan  i  mrgodan.  Philippe  Brunel,  visok  i  mršav,  ptičjega  lica,  s  kojega  je  poput  kljuna  stršao  ogroman  kukasti  nos,  Martin, debeo, dobrodušnih pretilih obraza i vodnjikavih očiju, Robert,  onizak  klerik  oštra  pogleda,  brzih,  pomalo  nemirnih  pokreta,  s  griješkom u govoru, koju je sam bio isticao ‐ i napokon Perette, vitka,  vragoljasta sobarica gospodarice kuće.  Robert  odvrati  od  Francoisa  svoj  ispitivački  pogled.  Regnier  ga  predstavi.  Sjedoše,  i  Robert  ih  pozva,  da  prionu  k  jelu.  »Dovedi  i  ostale«, naloži svečano Peretti. Pritom širokom gestom nagovijesti, da  je  ovdje  on  gospodar  kuće.  Prebrojivši  goste,  doda:  »Nas  je  petoro,  možeš  nam  dakle  dovesti  još  četiri  svoje  poštovane  družice,  da  se  društvo zaokruži tebi i tvojim prijateljicama na veselje!« Nato prasnu u   

  grohotan smijeh i za Perettom, koja je već bila požurila, baci oglodanu  kost kokošjeg batka.  »Valjana  je  to  djevojka«,  reče  zatim  zadovoljno.  Nakon  nekog  vremena pojaviše se jela s grofova stola. Bile su tu kokoši nad je vene  gomoljačama,  u  umacima  od.  vrhnja  i  luka,  u  maronima  pečeni  gnjetlovi, kojima su nježna prsa bila prošarana kriškama jabuka, mladi  pilići i golubovi, isprženi s jakim začinima i zaliveni krepkim čorbama ili  smrznuti  u  hladetini.  Ogromne  okrugle  torte  obložene  ušećerenim  skupocjenim  južnim  voćem,  masne  teleće  nožice,  bataci  tovljenih  purana,  ribe  nježna  bijela  mesa,  razrezane  i  očišćene  od  kosti,  te  na‐ pokon salate, koje su svojom gorčinom divno pristajale uz masna jela.  A uz to ponajbolja vina iz Beaulna, Beauvoisina, Morillona, Baigneuxa,  Aulnisa i Anjoua, koja su se mogla piti ravno iz bačve.  Dok  su  jeli  i  pili,  dođoše  još  četiri  kućne  službenice,  doniješe  lutnju  i  posjedaše  uz  vesele  klerike,  koji  su  marljivo  jeli.  Šalilo  se  i  smijalo,  a  Martin  prihvati  lutnju  i  zapjeva  napitnicu,  koju  uskoro  prihvati zbor, te je odzvanjala podrumom.  Letabimur Alleluia!  Sok najboljeg vina sad pijmo iz kupe   l pjevajmo gromko, oj veseli skupe ‐  Alleluia!    A onaj što ne će lozov napitak,  Taj zbilja ne pozna ni svijet ni užitak!  Res miranda!  I klerici časni, što skitnjom ne staju,  Sve vrijednosti vina najboljeg znaju ‐  Vale nostra!    U Beaulnu i Beauvoisinu se pije   Da l' zora tek sviće il' sunce već sije!  Sol de Stella!   

  Otpjevavši  još  nekoliko  kitica,  prekinuše  pjesmu  i  stadoše  pripovijedati  vesele  doživljaje  sa  sveučilišta,  dok  na  kraju  ne  svrnuše  razgovor na politički položaj klerika. Bjesnjeli su, što su one uhapšene  studente,  koji  su  još  od  prošle  godine  sjedili  u  Chasteletu,  objesili  usprkos  pravima  koja  ima  kler.  Kralj,  papa  i  parlament  odjednom  se  okrenuše protiv sveučilišta, da mu podrežu privilegije. Već se posvuda  govorilo, da će biti objavljena nova školska uredba i da kralj namjerava  sveučilištu  potpuno  oduzeti  njegovu  sudsku  vlast.  A  to  je  mogla  biti  propast  za  sve  one  elemente,  što  su  pod  zaštitom  klera  provodili  zločinački  život  i  dosad  spašavali  živu  glavu,  zahvaljujući  jedino  njegovom moćnom protivljenju i načelu: ecclesia non sitit sanguinem.  »Ne, ne«, glasno uzviknu Martin. »To je sramota! Treba da opet  zatvorimo crkve, kao ono prošle godine! Dobro se sjećam, da od jeseni  44. do proljeća 45. ni u jednoj pariškoj crkvi nije bila odslužena misa! A  sve  je  to  bilo  samo  zbog  toga,  što  se  rektor  osjetio  uvrijeđenim  zbog  opomene  financijskog  činovnika!  Zašto  sada  šuti?  Sve  neprijatelje  sveučilišta trebalo bi• pomlatiti!«  »Ah, jadni prijatelju«, odvrati Robert, koji se već malo ponapio, s  patosom, zbog kojeg je njegova govorna griješka zvučala još smješnije,  »baviš se stvarima, koje se sada ni tebi ni nama ne čine važne! Ne ćeš li  nam  možda  pripovijedati  još  i  to,  da  si  prošlo  ljeto  bio  na  selu  i  podvaljivao seljacima, da dolaziš iz Rima i da si potreban pomoći? I da  si  se  pritom  dočepao  deset  bala  platna  i  kojekakve  kućanske  spreme,  te. sve to u Parizu dobro prodao?«  »Pritom im je još i blagoslov dijelio«, nasmija se Philippe.  »Ah,  novca  nam  svima nedostaje«,  reče  Regnier.  »Uvjeren  sam,  da i ti, Philippe, žališ, što tvoja majka još uvijek nije povećala broj dama  nebeskog dvora!«  Philippe stade zlovoljno mumljati, a Martin zlobno zahihota.  »Usprkos  svim  ovim  svakako  veoma  dragocjenim  istinama,  koje  tu  sipate,  smatram  da  naša  jadna  tjelesa  obasjava  odviše  svijetla«,  progovori sada Robert. »Neka se svatko .pozabavi sa svojom susjedom!   

  A  inače  neka  vlada  mir  kao  u  raju  zemaljskom  ‐  razumije  se,  nakon  prvog grijeha!«  Perette  ustade  uz  smijeh  klerika  i  utrne  uljanice.  A  Francois  osjeti,  kako  se  oko  njega  ovijaju  dvije  meke  ruke.  Uz  njegova  usta  pripiše se vruće usne. Uzdrhtao je i šutio, i ne pomakavši se.  Tada  mu  neki  glas  prišapne  na  uho:  »Jadni  mališane,  tebe  su  dovukli! Još si tako mlad, a već u takvom društvu!« Frangois se zastidi i  hinjenom sigurnošću učini, što se od njega očekivalo i tražilo.  Nakon  nekog  vremena  Robert  otetura  napolje.  Vraćajući  se,  nosio je u ruci užganu luč, te pri žmirkavom svijetlu opazi, da se Martin  na nedvosmislen način trudi oko Perette. Glasno opsova, a Martin nato  skoči, zakopča svoju odjeću i pokri se kapom. Robert mu priđe, te mu  udarcem šake zbaci kapu s glave. Ova uvreda silno razgnjevi Martina. U  tili čas stadoše jedan prema drugome s izvučenim mačevima, i zveket  oštrica  izmiješa  se  s  podbadanjem  djevojaka.  Regnier  i  Philippe  razđvojiše  borce,  no  Martin  je  već  bio  uboden  u  podlakticu.  Pod  utjecajem vina i djevojaka uspjelo je neprijatelje pomiriti. Pružiše jedan  drugome ruke, a Robert, koji je studirao medicinu, poveza ranu, no nije  je sašio, pa Martin, koji je uslijed uživanja alkohola jako krvario, izgubi  zbog toga veliku količinu dragocjene tekućine.  Pijući, sjedili su zajedno sve do jutra, dok su djevojke već mnogo  ranije,  potražile  svoje  ležajeve.  Napokon  se  rastadoše,  uvjeravajući  jedni  druge,  da  će  vječno  ostati  prijatelji...Neispavan  i  blijed,  Frangois  se uputio kući. No odmah je morao ponovo napolje: u Rue de Feurre,  na svakodnevnu obuku. 

X  Frangois  je  kleknuo  u  crkvi  uz  neku  mladu  ženu,  koja  se  bila  pobožno zagledala u molitvenik. Bio joj se tako približio, da je njegovo  koljeno  dodirnulo  njeno.  Ona  ga  začuđeno  pogleda,  i  on  prošaputa:  »Madame, vaša me ljepota tjera u ludilo, a vaše mi oči rastaču svaku   

  misao! Sva moja čežnja goni me k vama! Uslišite ljubav, koju osjećam  prema vama!«  Nepoznata  žena  iskrivi  lijepa  usta.  A  onda  tiho  reče:  »Već  tako  drzak, mladi momče! Kako se usuđujete nagovoriti pristojnu ženu? Zar  još  nikad  niste  pogledali  svoj  nizak  neprivlačiv  stas,  niste  li  još  nikad  opazili, kako vam ispupčene usne ružno strše na crnome licu?«  Ona uze svoj molitvenik, podiže se i ostavi Frangoisa sama. 

XI  Frangois  stade  posred  blatne  ceste  i  zagleda  se  u  malen  prozorčić,  s  kojega  ga  je  promatralo  mladenački  punahno  lice  neke  žene  i  smiješilo  mu  se.  On  joj  rukom  dobaci  poljupce  i  izrazi  želju,  da  mu dopusti doći gore. Ona mu mahne rukom i on potrči uz stepenice.  »Ah  madame«,  progovori  zadahtan,  kad  se  gore  otvoriše  vrata.  »Ljubim  vas  svim  žarom  svog  srca!  Saslušajte  me  i  ugasite  požar  u  mojoj duši. . .«  Tada osjeti udarac u prsa i neka snažna muška šaka obori ga niz  stepenice,  a  zvonak,  radostan  hihot  žene  pokaza,  da  joj  se  ta  šala  veoma svidjela. 

XII  Frangois  je  ulicama  slijedio  neku  ljepoticu,  nastojeći  da  na  sebe  skrene njene poglede. Ona bi se ponekad malo nasmiješila, no više kao  da se podruguje nego da popušta. Napokon je na nekom uglu zaustavi i  progovori joj drhtavim glasom.  »Ah,  madame,  vaše  me  lice  i  vaš  stas  ushićuju!  Ne  biste  li  mi  posvetili  časak  razgovora,  da  vas  upoznam  i  da  uživam  u  sreći  vaše  blizine?«  Ona  se  nasmija  i  odgovori:  »Dođi  u  Champfleury,  tamo  je  naša  kuća ,Kod ukrštenih noževa’. Pristojba je dvadeset pariških novčića!«  Francois se zaprepasti.   

  »Zar si mislio, da ćeš dobiti badava?« upita ona podrugljivo. »Sa  svojim upalim obrazima i s tim mutnim očima?«  Ona odšušta uzdignute glave.  Frangois ostade posramljen. 

XIII  »Za  sve  njih  ja  sam  tek  dronjak«,  pomisli  Frangois,  sjedeći  na  obali  Seine  i  piljeći  u  mutne  valove.  »Što  će  mi  ovaj  svijet,  ako  mi  ne  može darovati ljubav? Previđaju me, svi me gaze, preziru i izruguju mi  se zbog moje ružnoće! O bože, kakav si mi križ naprtio! U tom kratkom  životu ništa osim poruge i poniženja! Biti posljednji među posljednjima,  najprezreniji!«  Osjeti  u  grudima  oštru  bol,  i  plač  mu  stegnu  grlo.  Jecajući  pođe  ulicama i ljudi se okretahu za njim. »Neka samo gledaju«, pomišljao je  pun boli. »Treba da me vide i da prstom upiru u mene! Neka znaju, tko  se  ovuda  vuče,  napušten  od  sviju,  izvan  društva!  Svuda  samo  podnošen,  nigdje  voljen!«Tada  odjednom  osjeti  na  svojim  ramenima  meke ruke, i kad začuđeno podiže oči, ugleda Margot, koja mu je nekoć  pripovijedala bajke, lice joj je bilo puno sućuti.  »Uđi, dijete moje, i izjadaj se«, reče ona tihim, dubokim glasom.  Opet se Frangois, držeći je za ruku, uspe izlizanim stepenicama i uđe s  njom u onu prostoriju, gdje joj je sjedio uz noge, dok je još bio dijete i  slušao njene bajke. Margot se bila izmijenila: od sedamnaestogodišnje  djevojke  postala  je  zrela,  potpuna  žena.  Začuđeno  ga  je  promatrala,  kad  je,  mjesto  da  govori,  plačući  pritisnuo  glavu  na  njene  grudi.  Tada  odjednom shvati, a da ne ču ni riječ: njeno još uvijek lijepo lice obasjao  je  sažalni  smiješak.  I  Frangois  na  njenom  tijelu  zaboravi  sve  zlo,  doživljeno posljednjih sedmica. 

 

 

XIV  Maistre Villon pažljivo je promatrao Frangoisovo vladanje. Neko  je vrijeme šutio i čekao, ne će li mladić sam progovoriti. Kako se to nije  dogodilo, odluči da on povede razgovor. Kad se Frangois jednoga dana  vratio iz Via Straminee, nađe ujaka u svojoj sobi.  »Htio  bih  se  s  tobom  porazgovoriti  o  nekim  stvarima«,  reče  maistre Villon. Frangois je šutio. »U posljednje vrijeme veoma si šutljiv.  Često odlaziš od kuće i tek se kasno vraćaš. Tišti li ti štogod srje? Reci  mi! Htio bih ti pomoći!«  »Nije to ništa«, odgovori Francois.  »Sjedni,  sine  moj«,  reče  nakon  nekog  vremena  ujak,  i  na  njegovom dobrodušnom licu, koje je već počelo starjeti, pojavi se malo  bolan  smiješak.  »Zašto  smo  jedan  drugome  postali  tako  tuđi?  Ti  me  izbjegavaš  i  smatraš  me  gotovo  neprijateljem.  Nijem  si  prema  meni,  koji sam ti uvijek želio najbolje! Bili smo prijatelji, zajednoSmo sjedili uz  svoje  knjige  i  tražili  u  njima  mir  i  zaborav.  Sada  si  smeten  i  izgubio  si  unutrašnju ravnotežu. Zašto da se ne potrudim da te opet pridignem?«  Frangois je šutio.  »Obazri  se  oko  sebe!  Ovaj  sam  svijet  zbog  tebe  izgradio!  Da  te  zaštitim od svih napada izvana! Htio sam da ti stvorim život, koji će ti  biti snošljiv i usrećiti te. Tu su tvoje knjige, lijepi veliki svesci, prepuni  znanja velikih ljudi: komentari Averoesovi, moj vruće voljeni Lukrecije,  pjesme Eustacha Deschampsa. Ovdje Vergilije i Seneka . ..«  »Da, tako je«, uzvikne odjednom Francois i podiže se sa stolice,  koju  mu  je  bio  pripremio  ujak.  Stisnuo  je  zube,  pograbio  folijante  i  bacio  ih  u  kut  sobe,  gdje  su  se  tresnuvši  isprevrtale,  tako  da  se  skupocjene  stranice  od  pergamene  izgužvaše,  a  hrptovi  umalo  ne  popucaše. Maistre Villon ostade miran.  »To je svijet, koji si mi ti darovao!« uzviknu Frangois. »Lažni svijet  prividnosti, bijega u zaborav, koji nema veze sa stvarnošću! Odgojio si  me kao knjiškog čovjeka, koji nije sposoban za život u stvarnom svijetu.   

  I  sad  sam  tu  i  ne  znam  kuda  da  se  okrenem  u  toj  svojoj  bespomoćnosti!«  »Nikud ne treba da kreneš, sine moj«, odvrati blago ujak. »Ostani  gdje  jesi,  ne  će  ti  biti  na  štetu!  Znam  za  svaki  tvoj  korak,  znam  tvoje  nevolje i sve tvoje misli. To, što si dosad naprosto za mnom ponavljao,  doživljavaš  sada  na  vlastitom  tijelu.  Misliš,  da  moraš  pronaći  ljepotu  života  i  pritom  doživljavaš  prva  razoračanja.  Svijet  je  grub  i  ubitačan,  udara te, baca te o tle! Ljudi te preziru, gaze te i iskorištavaju . . .«  »Ta  zar  svatko  u  ovom  kratkom  životu  ne  nastoji  da  bude  što  sretniji?« upita Frangois mračno.  »Da.  Ali  sreću  nikad  ne  ćeš  naći  u  opojnom  biću  razaranja,  ćutilnom uživanju i brutalnom životu, nego samo u mirnom prijaznom  svijetu  knjiga!  ‐  Tamo  je  svijetlo  koje  privlači  moljca  i  u  kojem  on  propada ‐ ovdje duboka baršunasta tmina. Tamo smrt i bol, ovdje sreća  i  život.  Što  si  dosada  iskusio,  što  ti  je  tamo  napolju  dao  veliki  grad?  ‐  Sreću?« .  Frangois je šutio i u nedoumici promatrao ujaka.  Ovaj mirno nastavi: »Prihvati se opet mirno svojih knjiga. Podigni  ih  i  stavi  ih  na  njihovo  staro  mjesto.  Živi  u  njima,  a  ne  u  krvožednoj  odvratnoj stvarnosti!«  Maistre  Villon  ušuti  i  podiže  se.  Odlazeći,  nadoveže:  »A  osim  toga, moram ti saopćiti, da moja sredstva nisu dovoljna za neobuzdan,  rastrošan život. Ti si siromašan, Frangois. Možeš birati: život pun mira i  siguran opstanak, uljepšan svom onom srećom, koju mogu pružiti naši  filozofi  i  umjetnici.  Ili  onaj  drugi  život,  pun  nevolja,  prezira  i  odbacivanja!  Upoznati  život  znači  iskusiti  svu  nesreću!  Odluči  se  dakle!«  Rekavši  to,  ode  iz  sobe.  Frangois  je  neko  vrijeme  šutke  stajao,  onda pođe u kut i podigne knjige, da ih stavi na policu. Kad ga je ujak  nakon  sat  vremena  ponovo  potražio,  našao  ga  je,  kako  premoren  spava! Glava mu je ležala na listu papira, na kojem su bili ispisani prvi   

  stihovi  neke  pjesme.  Maistre  Villon  se  nasmiješi  i  blago  pogladi  dječakovu kosu. Tiha koraka opet se udalji. 

XV  Frangois je sjedio na desnoj obali Sein e i promatrao brodove, što  su se u tihoj večeri sablasno njihali na svjetlucavim valovima. Bila je već  jesen, nad vodom je pirio hladan vjetar, sumrak se bio spustio ranije.  Dječaku  za  leđima  uzdizao  se  Louvre  sa  svojim  kulama  i  zidinama,  okružen  mnogim  drugim  palačama  bogate  i  plemenite  pariške  gospode.  Pred  njim  su  plovile  barke  natovarene  voćem  i  proizvodima  umjetnog obrta Orijenta i južne Evrope.  Vladala je tišina, tek bi ponekad iz ždrijela malih uličica na drugoj  obali  dopro  neki  daleki krik.  Odjednom  Frangois  začu  iza  sebe  duboki  Regnierov glas i promukao smijeh Brunela.  »Tu  se  šćućurio  naš  mali  učenik«,  reče  Regnier.  »Očigledno  nije  uspio položiti svoj ispit. Od one večeri kod Perette nisam ga više vidio.«  »Možda ga je dobra ,Ysabeau odviše stisnula, pa mu je naprečac  presahnula  sva  snaga«,  šiknu  naduto  Brunelov  glas  prema  vedrom  večernjem  nebu.  I  opet  kao  odgovor  mračan  glas  Regnierov:  »Ostavi  ga. To nije čovjek. Obojica su takvi, ti Villoni. Nemaju dovoljno volje za  život. Već su za života mrtvi, živi leševi. Žive za riječ, ne za djelo«.  »Ah, toliko misli zbog tog dječačića«, promrmlja Brunel. »Pođimo  dalje. Čini se da spava.«  Mukli  se  koraci  udaljiše,  polako  zamre  Regnierov  glas:  »Ne  poznaju svijet...«  Opet je nad skakutavim valovima lebdjela tišina. Odjeknu glasan  zov  nekog  lađara,  drhtav  i  metalan  kao  zvuk  vojničke  trube.  Nečujno,  poput sablasti, niz Seinu je klizila neka neosvijetljena lađa.  Frangois, koii je još uvijek nepomično čučao, polako se okrenu i  zagleda  se  prema  mračnim  palačama.  Odjednom  kroz  noć,  što  se  počela spuštati, zablista oružje; nekoliko kmetova vuklo je neku priliku,  koja  se.  otimala.  Otvoriše  se  vrata  neke  velike  zgrade  i  progutaše   

  otimače  i  njihov  plijen.  Odmah  zatim  potrčaše  obalom  uzbuđeni  građani.  Nahrupi  mračni  val  ljudi,  što  su  u  sav  glas  vikali.  Među  njima  blistahu koplja straže, koju su bili dozvali.  »Oteše  našu  Jacquelinu«,  jadikovala  je.  neka  žena.  »O  jadno  moje dijete! Što li će vitez s njom učiniti! Ta zar se smije s nama tako  postupati?  Zar  smo  mi  samo  životinje,  da  nas  se  može  udarati,  prodavati i po miloj volji klati?«  »Provalite vrata«, uzviknu netko od njih, vjerojatno otac otete, i  mahnu plaćenicima. Ali njihov se vođa nasloni na svoje koplje i zagleda  se  sa  smiješkom  u  grdna  željezom  okovana  vrata,  grb  nad  njima  i  kamene  kocke  zida,  što  se  mračan  uzdizao.  Onda  se  glasno  nasmije  i  ode. Njegovi podčinjeni pođoše za njim.  »Borite  se  sami  protiv  viteza  od  Guescona«,  reče  posljednji.  Urlajući  i  psujući  gomila  opet  nestade,  ali  tužni  krikovi  majke  neprestano  su  se  uzdizali  iz  ulica  k  žućkastom  svjetlucavom  nebu,  iza  kojeg  je  tražila  onog  neshvatljivog  i  nevidljivog  boga,  u  kojega  je  vjerovala, i koji se nije dao pokolebati u svom željeznom miru.  »Zar  smo  mi  samo  životinje?«  upita  se  Frangois.  »Zar  ljudska  prava  imaju  samo  oni,  koji  su  plemeniti  ili  bogati?  Zaista  ima  ujak  pravo,  kad  kaže,  da  se  ovaj  svijet  sastoji  od  same  zlobe  i  nepravde,  međusobnog preziranja, mržnje i nesmiljenosti!«  Odluči, da će živjeti po ujakovim nazorima. Ta zar bi inače mogao  podnijeti  teret  ovoga  svijeta?  Upoznao  ga  je  u  djetinjstvu,  no  tada  je  sve  bilo  ublaženo  nedostatkom  razumijevanja.  Dabome,  i  djeca  imaju  briga.  Njihova  je  prednost  možda  jedino  to,  što  svoju  bol  ne  unose  u  svoju radost.  Tako  je  razmišljao  Frangois  i  ponovo  našao  put  svom  preziru.  Napisat će veliku knjigu. Dat će oduška svoj svojoj mržnji i odvratnosti!  I posvetiti je Catherini, koja ga je bila onako podrugljivo odbila! Tada će  ona shvatiti njegovu veličinu i zaljubiti se u njega. Ali bit će već kasno ...   

  I  klokotanje  valova,  što  su  udarali  o  obalu,  uljulja  Francoisa  u  snove  o  boljoj  budućoj  sudbini,  koja  će  ga  obdariti  obiljem  sreće  i  bogatstva. 

XVI  Opet  bijaše  zima,  kad  se  Francois  s  nekoliko  toplih  odjevnih  predmeta  i  dobrom  hranom,  svezanima  u  ponjavu,  uspinjao  starim  stepenicama  kuće,  u  kojoj  je  stanovala  njegova  majka.  Kad  je  unišao,  upravo se bila sagnula nad košarom rublja i brojila skupocjene marame  Catherine Perpignan. Brzo joj je iza leđa stavio ruke na oči i poljubio je  u  zatiljak.  Ona  se  okrenu  i,  kriknuvši  od  sreće,  baci  mu  se  u  naručaj.  Zatim ga stade promatrati blistavih očiju i ogledavati odjeću, tonzuru i  kleričku  kapu,  koju  je  držao  u  ruci.  Tražila  je  crte  djeteta  i  našlia  u  očima izmijenjenu dušu muškarca. Neko su vrijeme šuteći stajali lice u  lice. Francois prekine tjeskobnu tišinu i stade pričati o školi, o ujaku i o  svojim  knjigama.  Ispripovijedao  joj  je,  da  je  ovogodišnja  berba  slabo  ispala  i  da  maistre  Villon  nije  nimalo  zadovoljan  vinom  iz  svog  vinograda u Clos Bougeoisu. Da uopće jadikuje, jer financijski propada,  iako su obojica vrlo dobro opskrbljeni.  »Ujakovo  zemljište  ne  nosi  doduše  mnogo«,  reče  on.  »Ali  ipak  može uzdržavati dva klerika, koji ne žive odviše razuzdano. A društveni  položaj  ujakov  i  sada  je,  kao  i  ranije,  takav,  da  se  bolji  ne  može  zamisliti.«  Majka ispriča, da je Jeanneton, ona dobra duša, umrla. »Ona te je  prviput krstila«, nadoveza. »Dok si još bio malen i ljepuškast, ali si ležao  ovdje na krevetu, kao da si mrtav.« ‐ Margot također nije više u kući.  Svojom ušteđevinom otvorila je gostionicu u blizini samostana Nostre  Dame,  gdje  sad  krčmari,  a  usput  drži  i  javnu  kuću,  koja  se  već  može  pohvaliti  odličnim  prometom,  jer  Margot  ima  u  Parizu  mnogo  prijatelja.  Napokon  Francois  podiže  košaru  s  rubljem,  te  pođe  uz  majku  odavno  poznatim  putem  do  Catherine  Perpignan.  Čudnim  slučajem   

  opet  je  naišao  na  Noela  Joliza,  koji se  stade  podrugljivo  smješkati.  Ali  obojica se uljudno pozdraviše. 

XVII  Francois  je  tumarao  ulicama.  Prošavši  kroz  Petite  Boucherie,  odjednom  začu  kako  iz  jedne  od  bijednih  kuća  dopire  divlja  galama.  Zaustavi  se  i  ugleda  kako  rulja  plaćenika  galameći  vuče  s  vrata  nekog  starca.  »Kaži smjesta, kuda je pobjegao Pierre Gourier!« izđera se jedan  od njih i udari starca pljoštimice svojim mačem.  »Ne  znam«,  zavapi  starac.  »Ah,  ostavite  me,  gospodo!  Ja  sam  bijedni starac, ne mogu vam biti ni od kakve koristi!«  »Niste  platili  porez!«  razvika  se  vođa  straže.  »Tvoj  je  sin  ođmaglio,  i  tebe  ćemo  zadržati  sve  dotle,  dok  se  on  ne  javi.  ‐  Vodite  ga!«  Plaćenici svezaše starca debelim užetima i, udarajući ga nogama,  stadoše  ga  goniti  ulicama.  Frangois  pođe  dalje  i  uđe  u  crkvu  Nostre  Dame.  Polako  je  u  sumraku  koračao  kamenim  pločama.  Iznad  izrezbarenih  sjedišta  kora  lebdio  je  šapat  molitava  i  miris  svete  vode.  Odjednom zastade, kad opazi sebi slijeva kameni lik, koji ga je mrtvim  očima promatrao sa zida.  »Šta li si sve proživio«, šaputao je. »Kakve patnje i kakve kratke  radosti  sačinjavaju  tvoj  život?  Jesi  li  i  ti  spoznao,  da  je  naš  svijet  ludnica,  u  kojoj  pobjeđuje  samo  sila:  tjelesna  snaga  i  bezobzirna  podlost? Ja sam Francuz i nikad se nisam odrekao svog naroda. No tko  su oni, što bezobzirce i bez ljubavi prema svome narodu tlače njegove  niže slojeve i poriču im pravo na život? Jesu li to naša braća, kao što je  naučavao  Krist?  Nisu  li  to  čak  naši  neprijatelji,  pa  prema  tome  i  neprijatelji francuskog naroda ‐ ta gospoda! Ti grofovi! Ti knezovi! Taj  kralj!  Nisu li oni neprijatelji! Što više: opasni razbojnici? ‐  O kaose ljudskoga poretka!«   

  Frangois smiren ode iz crkve, ne pogledavši uopće žrtvenik. A kod  kuće  bezvoljno  sjede  za  stol  i  nastavi  proučavati  hladno  izlaganje  Senekino. Napokon gnjevan odloži knjigu i zagleda se prema prozoru.  Nad  dimnjake  se  navuklo  željezno  nebo,  kruto  i  neumoljivo  u  svojoj  jednoličnoj sivoći.  »Prokleto  đubre!«  zaurla  Francois  i  bučno  zatopta  nogama  po  podu. 

XVIII  Usprkos  tome  lijepo  je  napredovao  u  Via  Straminei.  Nisu  ga  doduše  ubrajali  među  dobre,  a  još  manje  među  najbolje  učenike,  no  gradivo je svladavao bez osobitog truda i poslušno činio sve, što su od  njega zahtijevali. Od ujaka se potpuno otuđio, pa su i razgovarali izvan‐ redno  rijetko,  iako  se  najviše  zadržavao  u  kući  »Kod  crvenih  dveri«.  Frangois je obično sjedio u svojoj sobi i kroz prozor piljio u dimnjake.  Tek  bi  ponekad  otvorio  neku  knjigu,  a  uopće  se  nije  događalo,  da  se  izvan  školskih  zidina  upusti  u  neku  raspravu.  Pritom  kao  da  je  i  na  smijeh  potpuno  zaboravio;  lice  mu  se  nekako  ukrutilo,  a  obrve  je  većinom  ljutito  nabirao,  pa  je  to  njegovim  neveselim  crtama  davalo  neki  čudan  starački  izraz.  Nepomično  bi  čučao  za  svojim  stolićem,  a  pogled  bi  čeznutljivo  upro  u  bijele  oblake,  što  su  lebdjeli  oko  visokih,  sivih pariških dimnjaka. Tijelo je mirovalo. A duša je sanjarski lutala  u  plavim  daljinama:  u  još  nedoživljenim  vrtlozima  života.Godine  1449.  uspjelo  mu  je  bez  osobitog  napora  položiti  bakalaureat.  Ravnodušno,  bez  ikakvog  zanimanja,  završio  je  svoju  ispitnu  raspravu  ‐  pun  odvratnosti prema školi i radostan, što je svalio s leđa bar najveći dio  tih neugodnih godina naukovanja. Došavši kući, zamišljeno se zagledao  u  svoje  knjige,  što  su  ležale  na  polici,  i  htjede  da  još  jednom  uzme  u  ruke Lukrecija i potraži neko mjesto, koje mu se ranije bilo veoma svi‐ djelo. Ne mogavši naći djelo, zaključi, da ga je ujak sigurno opet uzeo k  sebi,  te  se  stoga  uputi  u  njegovu  radnu  sobu.  U  sobi  nije  bilo  nikoga.  Frangois se neodlučno ogleda oko sebe i pritom na stolici uz ležaj opazi   

  knjigu, koju je tražio. Uze je i odmah stade po njoj listati ‐ i gle, u njoj  nađe  mnogo  malih  listića,  ispisanih  lijepim  ujakovim  rukopisom.  Uze  jedan od njih i stade čitati:  »Frangois  me  teško  zabrinjuje.  Njegov  je  duhovni  razvitak  tako  buran, te ne vjerujem, da bi njegova sadašnja povučenost mogla duže  potrajati. Marija i ja stojimo pred zagonetkom i sami se sebi činimo kao  koka  i  kokot,  što  su  uzgojili  mladu  gusku.  Ona  jadikuje  zbog  tobožnje  njegove  bezbožnosti,  a  ja  se  čudim  neobuzdanoj  želji  za  životom  tog  meni tako malo sličnog sina . . .«  Frangois se glasno nasmija i brižljivo vrati knjigu na njezino staro  mjesto. Zatim ode iz sobe i uputi se ravno u krčmu »Kod mazge«, koja  se  nalazila  u  neposrednoj  blizini  samostana  Saint‐Benoist.  Uz  bukaru  vina napisa na brzinu malu pjesmicu, potpisa je, i pribi papir čavlićem  na zid, tako da je svatko mogao pročitati onih nekoliko redaka veoma  jasnog sadržaja.  Na kraju zvučnih stihova, koji su svi svršavali istim srokom, bilo je  ispisano velikim slovima: 

ČETVRTO POGLAVLJE  RONDEAU  Smrti, plač s tvog zla me guši,   Zašto dragu mi preote,  Zar me ne ču, kad zvah po te,   Dođi, boli moje skruši.  Sva se moja snaga sruši,   Kakvo na nju surva zlo te,   Smrti?    Mi bjesmo par u jednoj duši,   Al ti s njome sve mi ote,    

  Postah tvar, a suze pote   Slikom sjene, što se suši,   Smrti! 

I  Kad  je  Frangois  slijedeći  dan  prolazio  kraj  »Jelove  šišarke«,  upravo je na vrata izišao neki klerik i grubo naletio na prolaznika  »Klipane«,  izdera  se  Francois  ljutito,  »ne  biste  li  mogli  bolje  pripaziti,  kud  hodate?«  Rekavši  to,  posegne  pod  ogrtač  i  izvuče  mač,  koji je ispod njega skrivao. I onaj drugi prihvati držak svog oružja.  »Kako se zovete?« upita mrzovoljno. Frangois  ga odmjeri i učini  mu  se,  da  je  već  negdj'e  vidio  to  nelijepo  lice,  iznakaženo  ožiljcima.  »Frangois Villon«, odgovori kratko. »A Vi?«  »Colin de Cayeux!«  Frangois  časak  razmisli,  onda  se  odjednom  sjeti  svih  onih  događaja  iz  svoga  djetinjstva.  Smiješeći  se,  zatakne  mač  natrag  u  korice.  »Što  je  s  vama?«  zareža  onaj  drugi.  »Jesam  li  možda  odviše  neznatan,  a  da  biste  se  htjeli  sa  mnom  potući?  Ili  vam  toliko  smeta  kleričko zvanje, da se ne usuđujete ozbiljno udariti?«  »Colin«, uzviknu Frangois, »zar da se s tobom bijem? Zar sam te  zato spasio od kuge, da te sada probodem kao bijesnog psa?«  »To vam ne bi tako lako uspjolo! Od moje oštrice dosad još nitko  nije bio siguran, i sedmorici mojih protivnika ustrebalo je sve umijeće  liječnika,  da  makar  i  osakaćeni  nekako  ostanu  na  životu!  ‐  Frangois  Villon? Ne poznajem vas! Vadite tu svoju sabljicu!«  »Stani, Coline! Čini se po tvojoj odjeći da si klerik. Tako ti svetoga  Guillauma  od  Bourgesa,  zaštitnika  naše  nacije,  pitam  te:  zar  ne  poznaješ ni onog Frangoisa, što se bio družio sa Claudom, Vukom?«  »Zar si to ti?« uzViknu sada Colin. »Pruži mi ruku prijatelju! Otkud  sam mogao znati, da se Frangois de Montcorbiere sada zove Villon!«   

  »To je jedna od mojih sitnih ludorija«, odvrati Frangois.  Veseli sjedoše u »Jelovu šišarku«, i Frangois stade Colinu opisivati  život, koji je bio provodio ranije, a dijelom još i sada.  »Dovraga,  to  ti  nazivaš  životom?«  nasmija  se  Colin.  »Po  mom  mišljenju,  to  je  najveća  bismislica  stoljeća!  Izvuci  se  iz  te  dobrovoljne  klauzure! Budi muško i ostavi tog budalastog ujaka, koji nije čovjek, ili  je u najboljem slučaju žena, neka pljesnivi uz svoje puste knjige! Ovdje  je  život,  ovdje  vLada  djelo!  Opijaj  se  i  li  ježi  k  ženama,  to  je  naše  određenje, u tome je naša sreća! Ni za što drugo nismo na svijetu!«  Frangois se s njim kucne, te se nališe sve do grla. Zagušljiv zrak,  gust  poput  kaše,  vukao  se  iznad  stolova,  na  kojima  je  u  prolivenom  vinu svjetlucao odsjaj svjetiljaka. Pijanci su čvrsto naslanjali laktove na  stolove od teške hrastovine, garave šake podizale su kositrene pehare,  a  prema  čađavom  stropu  uzdizao  se  lagodan  žamor.  Mnogima  su  u  krilu sjedile djevojčure, koje su im iskazivale nježnosti i pile vino, koje  su im pružali njihovi kavaliri. Njihovo gukanje miješalo se s razdraganim  mrmljanjem muškaraca, a’‐njihove ruke zavlačile su se u odjeću pijanih,  dij'elom da im ugode, dijelom da im iz džepa izvuku i posljednji novčić.  Na  stolici  u  pozadini  razvaganio  se  Robin  Turgis,  dok  je  njegova  stara  majka,  kojoj  je  pripadala  krčma,  neumorno  se  cerekajući,  neprestano  pretakala  tekućinu  zaborava  iz  velikih  zemljanih  vrčeva  u  kositrene  sudove, koje su joj pružali. Robin je u ruci držao kredu, i na židne grede  povlačio crtu za crtom, da zabilježi, koliko se istočilo.  Nakon što je Colin ispripovijedao Frangoisu, kako je postao klerik  i  kako  se  za  njega  brine  i  uzdržava  ga  neki  stari  profesor,  ni  bolje  ni  slabije nego što takav knjiški crv može, ispiše po stoti put za radosniju  budućnost. A Frangois, teturajući, ustade i dohvati lutnju, što je visjela  na  čavlu  kraj  Robina.  Još  se  točno  sjećao  one  pjesme,  koju  je  bio  ostavio  u  »Mazgi«.  Stade  potezati  žice  i  zapjeva  neki  tada  uobičajeni  napjev, na koji su izvrsno pristajali njegovi stihovi. Za umijeće sviranja  zahvaljivao  je  Regnieru  i  sada  s  radošću  opazi,  da  je  već  pri  prvim  zvukovima sve utihnulo.   

  Podrugljivo  razvukavši  usta,  zapjeva  tada  svoju  dvosmislenu  pjesmu,  prateći  je  otmjenim  gestama  trubadura.  Bučan  smijeh  nagradio je svako papreno mjesto. A na kraju, kad je završio, odjeknu  bučan  pljesak.  Nekoliko  valjano  nakresanih,  što  su  se  jedva  držali  na  nogama, htjede umjetniku stisnuti ruku, no nije im uspjelo da ostvare  svoju namjeru. Noge su im nemoćno klecale, olovno tijelo vuklo ih je k  zemlji,  te  se  već  na  po  puta,  ne  dospjevši  do  Francoisa,  svališe  na  prljavi  pod  krčme.  Djevojke  su  mu  domahivale  i  namigivale.  Sve  se  radovalo,  a  Colin  marljivo  pregnu,  da  proširi  posvud  spominjano  ime:  Frangois Villon.  Odjednom  se  naglo  otvoriše  vrata  i  odlučna  koraka  uđe  neki  naoružan  rčovjek.  Doimao  se  izvanredno  grubo,  lijevo  mu  je  oko  bilo  slijepljeno  i  očigledno  lišeno  vida.  Kosa  mu  je  divlje  Visjela  na  lice,  a  čupava brada rasipala se po čeličnoj košulji. Colin se sagne i okrene čo‐ vjeku leđa. »To je Perrenet«, prišapne Frangoisu. »Bastard de la Barre.  'Ne smije me ovdje vidjeti. Treba da platimo i da se izgubimo!«1  Dok  se  Frangois  provlačio  prema  Robinu  Turgisu,  da  namiri  trošak, Bastard je prolazio uz stolove, grabio djevojke za grudi i noge,  gromoglasno se smijući, te napokon odabrao najpristaliju.  »Dakle, srdašce, kako bi bilo, da se malo ponašalimo?« Djevojka  se  nije  usudila  prigovoriti,  jer  je  Bastard  bio  službenik  ćudoredne  policije i nadzirao bludnice. Njemu se nije smjelo proturječiti. Frangois,  koji  je  promatrao  tog  silnika,  opazi  odjednom,  kako  mu  je  iz  rupe  na  hlačama  ispala  kocka.  Brzo  je  podiže  i  sakri  kod  sebe,  dok  je  vadio  lisnicu, da plati. Robin Turgis, smijući se, navede svotu.  »To je prijevara!« uzvikne Frangois.  »Tiše,  tiše,  mlada  ptico  pjevico«,  stade  ga  umirivati  Robin,  razvukavši svoje gojazno lice u dobroćudnu grimasu. »Ne morate toliko  platiti. Zbog toga, što ste to vi! Pa čak i na to malo mogu pričekati. Ali  morate ponovo doći i opet zaigrati i zapjevati. Onda ćete od mene sve  moći do biti.« 

 

  Frangois  se  glasno  nasmija.  »To  nije  na  odrnet!  Dosjetljiv  ste  vi  momak, Robin ‐ ostat ćemo dobri prijatelji!« teturajući izađe s Colinom  napolje. Kad se rastadoše, osjeti se malo trezniji i sjeti se kocke. Izvadi  je iz džepa, pažljivo je pregleda i odmah opazi, da je nalivena olovom.  Bastard  de  la  Barre  varao  je  dakle  na  kocki  ‐  kako  je  to  dobro  znati!  Frangois tiho zviždukne, stavi kocku natrag u džep i uputi se pjevajući  kući.  Dok  je,  zadubljen  u  razmišljanje  kako  da  iskoristi  svoje  otkriće,  koračao svojim putem, opazi kako mu u susret dolazi neka mlada žena,  a  njeno  mu  se  ljepuškasto  i  čulno  lice  odmah  dopalo.  On  stade  i  zagleda se u nju. Ali ona se samo podrugljivo nasmiješi i prođe mimo  njega.  On  je  strpljivo  stade  slijediti,  vukući  se  za  njom  čas  brzo,  čas  polako ulicama, po mostovima i trgovirna, te napokon ugleda, kako se  zaustavila  pred  nekom  kućom,  što  je  kao.  znak  imala  okrunjenu  papuču. Prije nego je nestala u veži, ona još jednom, tobože slučajno,  pogleda Frangoisa, a onda namigne i zaključa vrata.  Frangois se udalji glasno zviždeći. 

II  Ono, što su Regnier i Brunel učinili samo napola, dovršio je sada  Colin: Frangois odluči, da život upozna na izvoru, a ne iz knjiga. No gdje  da čovjek nađe priliku, zbivanje, za kojim je žarko čeznuo? U krčmama i  kod djevojaka.  Dosta je dugo gledao s prozora i nagledao se sivih krovova Pariza.  Dosta je dugo čučao nad mrtvim papirom i postupao, kao da bi se time  htio  zadovoljiti.  Sada  ga  odjednom  opet  zahuknu  topao  dah  ustreptalog života, koji je bio osjetio već u svom djetinjstvu. Pojavio se  Colin,  i  Frangois  kao  da  je  uzalud  proveo  duge  godine  na  sveučilištu  i  kod svog ujaka u društvu časnih folijanata. Bio je opet tamo, odakle je  došao: u kaljuži.  Često se pojavljivao u »Jelovoj šišarci«.   

  Marljivo je posjećivao javne kuće, ponajviše Margotino svratište.  Iskrsavali  su  novi  ljudi,  jatili  se  oko  omiljelog  pjevača,  koji  ih  je  razveseljavao  svojim  dvosmislenim  pjesmama.  Nitko  ga  od  njih  nije  osobito  volio,  osim  Regniera.  Većinom  su  bili  ograničena  duha,  osim  Regniera. I uvijek su bili veseli i dobro raspoloženi ‐ osim Regniera. Bilo  je tu takvih, koji su poput Frangoisa u veselom društvu i uz raskalašene  djevojke htjeli naći život, takvih, koji su ga uzalud bili tražili, pa su sada  u  pijanstvu  nastojali  zaboraviti  svoj  bol,  kreposnih  ljudi,  koji  su  danju  proklinjali skitnički život, da ga noću nastave bjesnije od sviju ‐ a to su  često  bili  učitelji  sa  sveučilišta,  ljudi,  koji  su  željeli  odahnuti  od  teške  svagdašnjice,  a  napokon  i  posebnih  stvorenja,  što  su  se  u  tom  svijetu  užitka bavila svojim sumnjivim poslom. Svi su oni živjeli onako, kako su  im to nalagali njihovi nagoni, i rijetko su sebi polagali računa o tome,,  što su činili. Sve je teklo upravo onako, kako je to htio život: čovjek je  bio  u  ruci  svemogućeg,  molio  se  i  opijao,  zavjetovao  se  i  krao,  ispovijedao se i bludničio, kajao se i psovao i misao nazivao grijehom a  da  nije  bio  u  stanju  da  ijednu  shvati.  Za  Francoisa  je  taj  svijet,  koji  je  njega,  kao  i  njegova  prijatelja  Regniera,  privlačio  magičnom  snagom,  bio prije svega nešto posebno, nešto izvan njega, i on je pretpostavljao,  da  će  u  krugu  tih  okorjelih  pijanaca  i  tupjelih  poklonika  naslada  naći  nešto, čega izvan tog svijeta nema. Vjerovao je u novo, kao što je prije  neograničeno vjerovao knjigama. Opet je klicao pun radosti: To je ono  pravo,  nepatvoreno,  istinito,  tu  je  srž  svega  bitka,  a  ne  u  sivoj  svakodnevnosti folijanata!  Pijančevao je, nijednu noć nije ostajao kod kuće, ljude koji su ga  okruživali, cijenio je više od svih onih istrunulih pjesnika i filozofa, pa se  i  onda,  kad  bi  kudio  svoje  bekrijaške  drugove  i  ismijavao  u  svojim  pjesmama  njihove  slabosti,  ugledao  u  njih  i  smatrao  sebe  njihovim  učenikom.  Tu  se  u  prvom  redu  moglo  naići  na  Brunela,  Često  u  društvu  s  Regnierom,  poznata  zbog  otmjenog  roda,  no  ništa  manje  i  zbog  njegova  ponašanja,  koje  nije  bilo  baš  odviše  uzorno.  Neprestano  je  proklinjao  svoju  majku,  koja  je  po  njegovom  mišljenju  odviše  dugo   

  živjela  i  svoj  imutak  rasipala  na  popove.  Galamio  je,  kako  bi  morao  imati  najmanje  deset  dvoraca,  da  bi  mogao  podnijeti  to  rasipanje,  i  Frangois  mu  je  obećao,  da  će  ga  jednom  ustoličiti  za  nasljednika.  Njegova je oholost vrijeđala svakoga, a njegova navika, da se ne osvrće  na  tuđe  riječi,  dovela  je  do  toga,  da  su  ga  gotovo  svi  mrzili,  te  su  ga  mnogi pozivali da se s njima ogleda na maču. Ali osim svoje nadutosti,  svoje izvanredne vještine u mačevanju i svoje neutažive žeđi nije imao  ni novčića, jer je majka stiskala imutak u svojoj škrtoj ruci, da ga onda  darežljivo raspoklanja crkvama.  Ythier Marchant, njegov bogati prijatelj, bio je poznat po mnogim  svojim  pustolovinama.  Njegova  pripovijedanja,  zbog  dužine  i  pripovjedačeve hvalisavosti, svi su se bojali, ali neumorni Ythier ipak je  neprestano pjevao hvalospjev svom zavodničkom umijeću, te uskoro u  gradu  nije  bilo  imena,  koje  tako  nije  uprljao.  Frangois,  koji  je  mrzio  pripovijedanje  o  ljubavnim  zgodama,  često  se  zbog  toga  prepirao  s  hvalisavim  ženskarom,  no  ipak  bi  mu  malo  kasnije  pomogao  da  otpremi  pisma  ili  poruke  na  određene  adrese.  I  to  uglavnom  uz  umjerenu odštetu, naime, pod uvjetom, da bogati mladić namiri račun  za piće.  Za  Jacquesa  Car  dona  napisao  je  Frangois  pjesmicu,  »Marionette«.  Zajedno  su  je  pjevali  pod  prozorom  Marione,  koju  je  Cardon obožavao, i Frangois je jedva izmaknuo noćnoj posudi, bačenoj  iz  spavaonice,  dok  se  njegov  pratilac  mokar  svalio  na  tle  i  tu  ispavao  svoj zanos. Bili su dobri prijatelji, i Cardon je često izvlačio svoju kesu,  kad bi Turgis Frangoisu uskratio veresiju.  Takav život mladog školarca nije se nikako sviđao maistru Villonu,  i  jednog  dana,  nakon  što  se  na  sveučilištu  bio  temeljito  ispavao,  Frangois  nađe  kod  kuće  u  svojoj  sobi  ujaka  u  ozbiljnom  raspoloženju.  Namršten, on zatraži, da mu nećak položi račun o svom noćnom životu.  »Danas  ne  ću  šutjeti«,  odgovori  Frangois.  »Još  se  točno  sjećam,  kako  se  prije  nekoliko  godina  odigralo  nešto  slično  u  ovoj  mojoj  sobi.  Tada  si  me  umio  obuzdati  i  satjerati  u  svoj  svijet,  s  kojim  ja  nemam   

  ništa zajedničko! Ali sada to više ne ću dopustiti! Svršeno je! Odrastao  sam i idem svojim vlastitim putem!«  »To  nije  način,  na  koji  smo  običavali  razgovarati«,  reče  maistre  Villon mirno. »Obuzdaj svoje nagone, Francois! Unesrećit će te, ako ih  budeš  pokorno  slijedio!  Oni  nisu  tvoji  prijatelji,  kako  to  misle  mnogi,  koji rado žive u niskim užicima. Smatraj ih uvijek svojim neprijateljima i  nikad ne zaboravi, da još dugo treba da ostaneš zdrav i čio!«  Francois  odbi  ove  riječi  nestrpljivom  kretnjom.  »Što  to  koristi  pripovijedati, ujače?!« odgovori. »Nas dvojicu dijeli ponor; nikad se ne  ćemo razumjeti! Jedini most, koji tu postoji, to je obzirnost i volja, da  se drugome ostavi njegova sloboda.«  Časak su se nijemo gledali u oči.  »Umjet ću se za sebe brinuti«, progovori nakon nekog vremena  Frangois gotovo molećivo. »Dosta si dugo za mene mislio i mjerio svaki  moj  korak,  makar  bio  koristan  za  mene.  Sada  je  drugačije,  ti  više  ne  znaš, što je meni potrebno! Poštujem tvoje težnje i svu dobrotu, koju si  mi ukazao. Ali ne vodi više brigu o meni. Svatko je svoj gospodar i mora  se ogledati po tom svijetu, srediti pojmove o njemu i procijeniti, koliku  vrijednost za njega imaju!«  I opet je maistre Villon šutio. Frangois obori pogled.  »Ja znam sve, oče«, reče tiho.  »Kud  li  će  te  otjerati  tvoja  sudbina,  sine  moj?«  odvrati  blago  Guillaiume de Villon, sažalno gledajući mladića.  »Ne znam.«  »Budi  jak  u  borbi«,  reče  maistre  Villon  i  ustade.  Prije  no  što  je  izišao iz sobe, okrenu se još jednom i reče: »Ne govori nikome o našem  srodstvu! Iskaži mi tako zahvalnost, koju sam od tebe zaslužio.«  »Šutjet ću kao grob«, odgovori Frangois i osjeti kako mu se steže  grlo.  Još  dugo  nakon  što  je  ujak  bio  otišao,  sjedio  je  nepomično  na  svojoj stolici i ukočeno gledao preda se. 

 

 

III  Dugo  je  Frangois  promatrao  pročelje  kuće  »Kod  okrunjene  papuče«. Napokon se pope po nekom vijencu i uvuče se kroz prozor u  unutrašnjost kuće, kako je to u djetinjstvu bio naučio od Clauda, Vuka.  Uz  mukli  tresak  nađe  se  na  stepeništu  i  stade  se  polako  uspinjati,  te  prisluhne na nekoliko vrata. Budući da je ova kuća bila građena gotovo  jednako  kao  stotine  drugih  u  Parizu,  koje  su  se  i  izvana  jedva  razlikovale,  zaključi  iz  položaja  pojedinih  soba,  gdje  bi  morala  biti  spavaonica. I budući da je bio pomalo ojunačen vinom, priđe napokon  smjelo  jednim  vratima,  otvori  ih  i  uđe.  I  gle,  imao  je  sreću!  U  toj  prostoriji sjedila je sasvim sama na svom krevetu lijepa neznanka, koju  je nedavno bio pratio kroz grad.  Već je htjela viknuti, no tada ga odjednom prepoznade i odmah  se  umiri,  vidjevši  njegove  pokrete,  kojima  joj  je  nalagao  da  šuti.  Nije  dopustio  da  se  o  razlogu  njegova  dolaska  pojavi  ikakva  sumnja,  te  se  oboje predadoše onome užitku, koji je gospod bog stvorio za muško i  žensko. Upravo kad Frangois saznade, da joj je ime Denise i da je žena  bogatoga  kapara,  koji  uvijek  dolazi  kući  pijan  tek  kasno  noću,  odjednom se na stepenicama začuše teški koraci.  »Moj  muž!«  šapnu  Denise  obuzeta  užasom.  Frangois  se  odmah  skotrlja  pod,  krevet  i  povuče  za  sobom  svoje  hlače,  što  su  ležale  na  stolici  do  njega.  Odmah  zatim  otvoriše  se  vrata  i  uđe  suprug,  kojem  Frangois doduše nije mogao vidjeti rogove, ali je vidio njegove cipele.  Taj poštenjak pozdravi ženu radosnim gunđanjem, mrmljajući i cičući u  isti mah, te napokon pobaca komad po komad svoje odjeće na stolicu  uz  krevet.  Kad  se  sada  i  on  dade  na  posao,  kojim  se  još  čas  prije  bio  zabavljao  Frangois,  a  Denise  očito  nije  u  tome  ništa  manje  uživala,  ovome, što  je strpljivo čekao pod krevetom, nije se to svidjelo. I tako  on  odjednom  prekide  bogom  blagoslovljenu  djelatnost  građanina  snažnim, sablasnim kucanjem o krevet. Smjesta zavlada tišina. 

 

  Tada  pripiti  suprug  skoči  s  ležaja,  cvokoćući  od  straha  zubima.  »Valjda  nije  duh,  Denise«,  upita  plašljivo  svoju  ženu,  koja  je  jedva  suzdržavala smijeh. »Da li da pogledam pod krevet?«  Zena se izjasni protiv te namjere i natukne mu, da bi to za njega  moglo biti veoma opasno. Reče mu, da ne bi htjela, da joj ga otme crna  đavlova ruka, pa neka stoga što brže dovede nekog redovnika, koji će  zacijelo umjeti da ovlada paklenim sojem.  Muž  se  uzdišući  stade  oblačiti,  i  Frangois  sa  zadovoljstvom  gledaše ispod ležaja, kako hlače, čarape i prsluk ponovo iščezavaju sa  stolca. Kad su napokon muklo zalupila vrata, on ispuza i nastavi svoje  djelo  tamo,  gdje  su  ga  on  i  suprug  bili  prekinuli.  I  tako  dobru  Denisu  nekoliko  puta  dovede  u  sedmo  nebo.  Napokon  se  podiže  i  htjede  jednostavno  otići,  no  tada  opet  razabra  domaćinove  korake  i  glasno  mu zaželi, da ga odnese đavao. Brzo navuče hlače i ugura se u kamin,  te pokuša, da se kroz njega provuče na krov.  »Ne  treba  mi  redovnika«,  reče  čovjek,  ušavši  ponovo  u  sobu.  »Jednostavno ću sam pogledati pod krevet! Sumnjam naime, da si pod  njim sakrila nekog stranog muškarca. Tako mi je kazao i klerik, kojega  sam  susreo  na  ulici«.  Frangois  stade  psovati  svpga  kolegu,  strahujući  neprestano,  da  s  najvećom  bukom  ne  padne  natrag  u  sobu.  I  dok  je  tako  u  velikom  jadu  čučao  stisnut  u  dimnjaku,  začu  kako  Denise  opet  crpe iz svog muža blagoslov svega života.  »Ah,  vi  žene«,  prošapta  patetično.  »Nikad  nas  se  ne  možete  nasititi!  Što  smo  mi  za  vas,  mi  pojedinci?  Baš  ništa.  Ta  svakoj  od  tih  kvočki trebalo bi pet, šest pijetlova, da zadovolje njihove želje!«  I tada s laganom sjetom pomisli na svoje nade i svoje predodžbe  o  ljubavi,  što  bi  čovječanstvo  trebalo  da  uzdigne  iz  blata  k  uzvišenijoj  čistoći.  »Ah,  Catherine«,  uzdahne,  »što  mi  je  od  svega  toga  ostalo?  Ništa osim mog pribora za naslađivanje, a toga teško da je lišen ijedan  muškarac! A vi, vi ste se rasplinuli, lijepi moji snovi!«  Tada odjednom osjeti, kako nekoliko opeka ispod njegovih nogu  polako, ali stalno popušta. Napregnuo je sve snage, da se uspne, pa mu   

  je  to  napokon  i  uspjelo,  ali  ipak  uz  veliku  buku,  jer  je  od  praćakanja  njegovih nogu mnoga opeka popustila i uz štropot se survala u kamin.  »Neka  čovjek  samo  ostane  pri  svom  vjerovanju  u  duhove«,  nasmije se on 1 uputi se po krovovima, te se napokon po nekom žlijebu  i nekoliko vijenaca zdrav i čitav dokopa sigurna tla.  »Neka  sveti  Thibault,  taj  dobrodušni  zaštitnik  svih  rogonja,  štiti  jadnika«, reče Francois, čisteći sa svoje odjeće prašinu i pepeo. »Težak  mu  je  teret  natovaren,  ako  i  ne  na  leđa,  a  ono  na  slabine!  I  treba  da  bude  zadovoljan,  što  sam  tako  ljubazno  preuzeo  bar  dio  njegove  naporne dužnosti!«  Dobro raspoložen uputi se tada prema Saint‐Benoistu. 

IV  Ne  potraja  dugo  i  Francois  osjeti  silnu  odvratnost  prema  svom  životu.  Svi  ti  ljudi,  koje  je  još  nedavno  veoma  cijenio,  odjednom  se  u  njegovim  očima  srozaše  ni  na  što.  Više  mu  se  nisu  činili  ozbiljnim  ljudima,  koji  umiju  živjeti  i  koji  svoje  postupke  zasnivaju  na  vlastitom  bogatom životnom iskustvu, već igračkama svojih strasti. Odjednom se  opet osjetio strašno bespomoćan i opazio, da je iznad tih stvari, iako je  u njih htio prodrijeti. Njegovo je mršavo tijelo prožela hladna jeza, kad  je  progledao  taj  sitan  život  i  spoznao,  da  njime  ne  vlada  volja,  već  nagon.  Shvatio  je,  zašto  je  maistre  Villon  više  cijenio  izmišljeno  nego  istinu  i  uvidio,  da  su  se  izmijenili  njegovi  osnovni  pogledi.  Život  odjednom  nije  više  bio  prepun  raznolikosti  niti  je  blistao  u  šarenilu  boja,  nego  bijaše,  jednoličan  i  siv.  No  usprkos  snažnom  osjećaju  odvratnosti  nije  od  njega  mogao  odvratiti  pogled.  Purpurnu  crven  ljubavi  njegovih  misli  prekrila  je  odjednom  prljavobijela  košulja  djevojčura  i  lišila  je  njenog  svetog  čara.  A  vino,  sredstvo  uživanja,  postade  najprije  svagdašnja  stvar,  te  napokon  uobičajeni  tješitelj  u  najžešćoj boli. Tako se dogodilo, da je Francois nakon nekog vremena s  gorkim smiješkom odložio lutnju i stao pomišljati na dane, kada je život   

  sanjao, a ne živio, te se prisjećao svježih boja, kojima je bio islikao svoj  budući život, i Catherine, koju je u napadajima čežnje iskitio svom draži  mladenačke lj ubavi.  Jednoga  je  dana  sjedio  u  »Jelovoj  šišarci«,  ljut  zbog  mrzovoljne  Regnierove  šutnje,  Brunelove  nadutosti,  Ythierove  bezobzirne  brbljavosti  i  krčmareva  navaljivanja,  da  se  ponovo  prihvati  lutnje.  No  Frangois nije na to ni pomišljao, pio je i grdio jednog od najuglednijih  građana  Pariza,  Jacquesa  Raguiera,  kojega  je  Brunel  neprestano  nazivao stjenicom. Još bijaše prilično bijel dan, a već je stao za stolom  opažati  dvostruki  broj  ispičutura,  te  odjednom  ustade  i  otetura  napolje,  da  se  na  hladnom  jesenskom  zraku  osvježi  i  ublaži  boli  svoje  duše.  Vukao se uz Seinu, zagledavši se zamišljeno na drugu obalu, gdje  su se iz mračne gomile zgrada prkosno uzdizali visoki tornjevi Louvra.  Napoko n se odluči, pohita ulicama čvrsta koraka, ali staklenih očiju, i  na  kraju  pokuca  na  vratima  kuće  »Kod  svilene  zmije«,  u  kojoj  je  stanovala Catherine de Vausselles.  Sluga,  koji  mu  je  otvorio  i  poveo  ga  Catherini,  promatrao  ga  je  sumnjičavim  pogledima.  I  ona  je  opazila  posjetiteljeve  ukočene  oči  i  njegove brze, nemirne pokrete.  »Što želite, Montcorbiere? Želite li mi opet iznijeti nešto,‐što vam  leži na srcu?« upita ga i prijazno se nasmiješi. On časak posuti, a onda  progovori:  »Dugo sam se predomišljao, da li da vas posjetim, Catherine! Ali  na kraju me nešto ipak dotjeralo ovamo. Što mogu drugo, nego da se  pokorim  svom  osjećaju,  koji  me  goni  da  uvijek  težim  za  vašom  blizinom, iako ste.me već jednom onako grubo odbili!«  »Ja?«  prekinu  ga  Catherine.  »Daleko  sam  od  toga,  da  vas  vrijeđam. Cijenim vas kao i svakog drugog prijatelja!«  Frangois  ču njen  glas  kao  neko  nejasno  previranje  i kao  u nekoj  magli  ugleda  obrise  njena  dražesnog  lika.  Pomalo  je  shvatio  smisao  njenih  riječi,  te  nastavi:  »Onda  vam  mogu  reći,  Catherine,  koliko  vas   

  ljubim i da na ovom svijetu nema žene, koju bih obožavao više od vas!  Što mi vrijede svi užici i sve ono surovo zadovoljavanje čula, kad u srcu  nosim vašu sliku i patim zbog te ljubavi?«  I  on  kleknu  pred  mladu  djevojku,  ovi  ruke  oko  njenih  .bedara  i  zari glavu u njeno krilo. Ona ga pogleda s podrugljivim smiješkom.  »Tako me žarko ljubite«, reče stojeći mirno i nepomično kao kip.v  »Vi ste svijetlo mojih sumornih dana!« On se uspravi i htjede je  zagrliti. Ali ona naglo ustukne i ozbiljno mu se zagleda u oči. »Tako brzo  mene  ne  možete  osvojiti,  Francois«,  reče  blago.  »Morate  se  za  mene  borfti, jer mnogo me muškaraca želi zadobiti ‐ a samo ću se jednome  dati. Vi mi niste neprijatni, Francois. Rado gledam vaš mladenački lik...«  »Samo,  samo  ‐  ?«  uskliknu  mladić  sav  izvan  sebe  i  zagleda  se  u  nju očajnički.  »Samo se ne mogu tako brzo odlučiti«, reče ona i žalosno obori  lijepe  oči.  »Idite  sada,  Frangois!  Ne  smijete  duže  ostati  kod  mene.  Vidjet  ćemo  se  još  i  kasnije.  Na  drugim  mjestima.  Možda  ćemo  se  i  bolje upoznati, zbližiti se ...«  Klerik  otetura  iz  sobe  i  ne  ču  smijeh,  što  je  zaplamsao  iza  njegovih leđa.  »Tu pomaže samo jedan lijek«, reče Noel Joliz, koji je bio naišao  na pijanoga pred kućom »Kod svilene zmije«. On ga odvuče do Seine i  tu ga na dugom užetu s Mihajlovog mosta spusti u vodu.  Nakon  pola  sata  našao  je  Regnier  napola  utopljena,  ali  otriježnjena prijatelja. 

V  Kad  je  Frangois  otkrio,  da  lijepu  Denise  ne  dijeli  samo  s  njenim  mužem,  nego  još  i  s  ponekim  klerikom,  samo  se  nasmijao.  Od  opasnosti,  da  se  zasiti  života,  spašavao  se  samo  beskrajnim  preziranjem svoje okoline. 

 

  Denise je morala biti takva, jer nitko nije bio bolji. Ljudi za njega  nisu bili ništa više do smiješan soj, zemlja blatna ploča, zvijezde zakrpe,  prilijepljene na prljavštinu neba. Mržnja, prezir i poruga odzvanjahu iz  njegovih riječi, i on se opet prihvati lutnje, da prati svoje pjesme, pune  podsmijeha.  Sada  se  više  iza  njegove  ironije  nije  skrivalo  potajno  divljenje, odbacio je poštovanje, koje je poluodrasli đak iskazivao tom  mahnitom životu: to zajedljiviji i prostačkiji bili su zato stihovi njegovih  pjesama,  koje  su  sve  više  oduševljavale  one,  što  njima  nisu  bili  pogođeni.  Opet  je  propovijedao  život,  no  ovaj  puta  pun  gnjeva,  kao  neprijatelj u krvavoj borbi. I dok je on uživao u ciničnom i ogorčenom  preziranju svijeta, u njegovom je srcu sazrijevala čudna, sentimentalna  ljubav prema Catherini, koja je bila sama protivština ostalim njegovim  mislima. Ona mu se činila gotovo višim bićem: jedino uzvišeno, što mu  je ostalo.  Bila je kasna noć, Margotini gosti bili su već otišli iz krčme ili su  pijani  ležali  pod  stolovima.  Frangois  i  Regnier  sjedili  su  uz  Margotu,  koja je svoje djevojke upravo poslala na spavanje. Regnier je turobno  zurio  preda  se.  Frangois  je  prebirao  na  lutnji,  koju  mu  je  bila  kupila  Margot,  a  ona  je  na  tvrdoj  ploči  stola  prebrojavala  novac,  i  njegov  je  zveket odzvanjao tišinom.  Kad se tako u pustoj krčmi svatko od njih šutke pozabavio svojim  poslom,  Regnier  prekide  šutnju,  Frangois  svrši  sa  svirkom,  a  Margot  prestade kotrljati po stolu svoj novac.  »Dokle ćemo tako?«  »Dok nas crna ne pokrije zemlja«, zapjeva Frangois i udari u žice.  »Što  je  to  s  tobom,  Regnier?«  upita  Margot  sažalno  i  sjede  uz  njega. Ali on ne odgovori, nego nasloni glavu na ruke.  »Ta kaži«, navali Margot. »Kad se ispripovijedaš, sve će biti lakše.  Istresi  svoje  srce;  mnoge  sam  već  ispovijedi  saslušala  i  dosad  sam  svakome dala odrešenje.«   

  Mjesto  odgovora  Regnier  izvuče  iz  džepa  dvije  kocke  pruži  ih  ženi. Ona ih obje pažljivo razgleda.  »I?« upita zatim.  »Tu možeš  vidjeti sve«, odvrati Regnier. »Sve, sve! Znaš, odakle  dolazim,  iz  kakve  obitelji  potječem.  Poznaješ  moje  bogate  prijatelje  i  moje vlastito siromaštvo.«  »Možda  će  jednom  sve  biti  bolje«,  pokuša  ga  utješiti  Margot  i  pomilova mu gustu crnu kosu. Ali on planu. »To i jest ono! Ne će biti  bolje! Čovjek pada sve dublje dublje, od jednih zaboravljen, od drugih  odbačen. To je moj život, to je ono, što moram podnositi!«  Frangois, koji je dobro znao, da su kocke lažne, nije skidao prste  sa  svog  glazbala.  Dok  su  zagušljivim  zrakom  odzvanjali  tihi  tonovi,  on  reče: »Svi ste vi jednaki! Mislite da odlučujete, a vaš vas nevidljivi bog  gura kao da ste kamenčići na dasci za igru!«  »Ah, tako je, kao što kaže Frangois«, stade uvjeravati Margot. »I  sama znam, kako je sa mnom počelo.«  Šutjeli su.  »Bile  smo  sitna  djeca  i  trpjele  glad,  trčkarale  smo  po  ulicama  i  skupljale otpatke. Nazivali su nas prljavima i bolesnima i željeli nam, da  nas  što  prije  pomori  hladnoća.  A  ipak  smo  se  sve  nadale  blistavoj  budućnosti,  punoj  dobrog  jela,  snažnim  i  stasitim  muževima  i  obilju  novca.  Dok  jednog  dana  sve  nije  ispalo  drukčije.  Došao  je  tada  neki  sergeant  ili  neki  drugi  momak  bez  drage,  gladan  žene,  pograbio  neku  od nas i pokazao joj odmah po prvi put sve, što je znao s područj a lj  ubavi  i  svoju  pohotljivost.  Zatim  bi  došao  slijedeći,  a  braniti  se  nismo  bile  kadre.  Privikle  smo  se  na  to,  i  napokon  bi  nas  uhvatile  one  žene,  što drže svoje kuće, da tako i same zarade svoj kruh. Kao što to sada i  ja činim. Tako to ide. I tako će ići dovijeka.«  Tupo  se  zagledala  preda  se,  Regnier  je  naslonio  glavu  na  stol  i  počeo jecati. A Frangois stade prebirati na lutnji i pun poruge zapjeva o  magičnoj  snazi  života,  koji  sve  rađa,  sve  uništava  i  opaja  svojom  krasotom.   

 

VI  Frangois  se  doduše  bavio  uglavnom  sastavljanjem  rugalica  i  dokonim  zabavama,  ali  je  usput  ipak  gajio  taštu  želju,  da  postane  maistre. Dugo je živio od toga, što je prije odviše učio, a ponekad bi i  zagledavao  u  knjige,  samo  da  nekako  sačuva  mogućnost,  da  jednom  položi završne ispite.  Jedne večeri, dok se šuljao prema »Mazgi«, naišao je na ulici na  nekog  svog  profesora,  koji  je  bio  poznat  kao  osobito  strog  propovjednik  ćudorednosti.  Odmah  slijedeći  dan  pozvao  je  preda  se  i  Frangoisa.  »Ja sam vas, Frangois de Montcorbiere, susreo jučer u najgorem  predjelu«, reče s prezirom učitelj. »Što imate o tome reći?«  »Baš ništa«, odgovori Frangois hladno.  »Ništa?  To  je  malo«,  planu  profesor.  »Nemate  dakle  nikakvog  opravdanja za svoje ponašanje! Vi niste dostojni da studirate na našem  sveučilištu!«  »Dobro poznajem zakone«, reče školarac i čvrsto se zagleda u oči  svom sugovorniku. »Vi mi ne možete oduzeti pravo da ovdje učim. I ja  ću položiti svoje ispite! Moj privatni život tiče se samo mene!«  »Ne!  Tisuću  puta  ne!  Vi  ste  predstavnik  našeg  staleža  i  dužnost  vam je, da se s tim u skladu i vladate.  Sada  se  Frangois  nije  više  mogao  suzdržati.  Priđe  bliže  učitelju  i  stade mu uzbuđeno proturječiti. »Što? J a da sam predstavnik staleža?  A što su oni profesori, od kojih noću mnogi pijani leže pred zidinama i  dovikuju  prolaznicima,  neka  im  pridrže  glavu,  dok  se  izbljuju?  Tko  su  oni  klerici,  na  koje  se  u  gomilama  nailazi  po  javnim  kućama,  gdje  na  svoj način obavljaju svoje molitve? Zar vi ne znate za redovnike, što se  zabavljaju  s  opaticama,  zar  ne  znate,  da  u  ovom  našem  Parizu  ima  mnogo  popova,  koji  na  veoma  čudan  način  služe  misu  s  raznim  ženetinama?  I  vi  da  meni  predbacujete,  što  sam  počinio  nekoliko  studentskih šala, koje ću ‐ dajem vam riječ ‐ i nadalje činiti? Kod mene   

  biste vi htjeli početi s reformiranjem crkvenog staleža? Pođite do onih,  što sjede na visokim položajima, i kojima njihov novac omogućava, da  budu još deset puta razuzdaniji, nego to može biti običan sitan klerik!«  Njegov je protivnik zapanjeno piljio u njega. »Dozvolite mi, da vas  zamolim«, reče zasopljeno, »da budete umjereniji! Kako se usuđujete  nabacivati  blatom  na  naše  kolege  i  institut,  koji  vam  u  izobilju  pruža  znanost umjetnost?«  »Znanost  i  umjetnost?  Ništa  nam  on  ne  pruža!  Pričaju  nam  se  samo laži! Govorili ste nam, da su ljudi dobri i plemeniti, i mi smo pošli  u svijet uvjereni, da ćemo naići na braću! A nailazimo na zvijeri! ‐Pripo‐ vijedali  ste  nam  o  junacima  i  o  lijepim  ženama,  a  u  stvarnosti  vidimo  samo  krvnike  i  drolje!  Učite  nas  ljubavi,  a  život  propovijeda  mržnju.  Čitave  ste  nam  dane  govorili  o  vjeri  i  pravdi,  a  sami  niste  u  njih  vjerovali!  A  mi,  mi  smo  vjerovali  i  bili  smo  pravedni,  mi  mladi  ljudi!  Samo mi! I zbog toga smo bili pljuskani i udarani! Život nas je na smrt  isprebijao i poučio nas svojim pravilima i svojoj znanosti! A vjerovati je  isto što i predati se, biti pravedan isto je što i biti slab!«  »Prestanite,  prestanite«,  povika  profesor.  »Što  će.  ostati  od  našeg svijeta? Što li ne ćete razoriti svojim groznim nazorima?«  »Što će ostati?« odgovori Francois mirno. »Ostat će istinski život,  koji  vi  ne  poznajete,  jer  ne  odlazite  dalje  od  svojih  š'kolskih  zidina!  A  ako  to  činite,  onda  ste  licemjeri  i  svi  jesno  govorite  neistine  mladim  ljudima, koji vaš rog primaju za svijeću!«  »To je revolucija«, riknu predstavnik znanosti u najvećem gnjevu.  »Da!  To  je  revolucija!«  odgovori  isto  tako  glasno  Frangois.  »  I  samo  je  ona  potrebna  i  ništa  drugo!  A  ja  se  nadam,  da  ćete  me  sada  ostaviti na miru, u strahu da ne dotaknete užareno ugljevlje, ako mene  dirnete!  Zašto  ste  nam  propovijedali  uzdržljivost,  kad  se  svijet  oko  nas  sastoji od užitka? Zašto ste nas pozivali da budemo skromni, kad samo  onaj  može  opstati,  tko  je  nametljiv,  ohol  i  bezobziran?  Zašto  ste  nam  govorili o umjerenosti, kad sve juri i žuri, da što više stekne?   

  Reći ću vam: Htjeli biste nad nama vladati! Odgajate vazale, a ne  slobodne  ljude!  Svakog  vam  je  dana  na  ustima  riječ  narod,  a  isto  ga  tako često izdajete! ‐ A ovaj institut, koji se gordo naziva izvorom svake  mudrosti i prema kojem bi trebalo osjećati poštovanje? Reći ću vam u  lice: ne postoji ništa, što tako prezirem kao vašu mrtvu znanost, koja je  izgrađena od same himbe i gluposti!«  Pri  tim  riječima  Frangois  se  okrenu  i  ostavi  zapanjenog  čovjeka.  Suprotno njegovom očekivanju, protiv njega nisu ništa poduzeli. Ostao  je  na  školi.  No  svaki  puta,  kad  bi  susreo  onog  učitelja,  ovaj  bi  se  zagledao u stranu, pun neizrecivog gađenja. 

VII  Frangois sjede uz Catherinu i šuteći se zagleda iznad vode Seine.  Sjedili  su  zajedno  na  obali  nasuprot  Isle  des  Louviersa,  Catherine  je  čupkala vrpce svoje haljine i vragoljasto se smješkala.  »Gledajte,  kako  se  lijeno  vuku  valovi«,  prošaputa  on.  »Odakle  dolaze i kuda idu? Ovdje teku mimo nas, uskoro će ugledati naš grad,  prispjeti  do  Terraina,  do  Malog  mosta,  do  Mihajlova  mosta,  do  kraljevih vrtova, i kod Šumske kule opet ostaviti Pariz. Sve dalje i dalje  valja se zemljom njihova čežnja, sve dok se ne uliju u beskrajno more.«  »Dabome«, odgovori Catherine. »A kod Malog mosta crevari će u  njih baciti svoje otpatke i okužiti zrak odvratnim smradom.«  Francois  časak  pošuti.  »Jesen  je«,  reče  zatim.  »Magle  vise  nad  poljima i njive svjetlucaju. Gusti oblaci skrivaju plavetnilo neba. I sve je  tako veliko i prostrano, lišće pada sa stabala, trava žuti; vonja na vlažnu  zemlju  i  pokislu  stoku.  Čovjek  stoji  sad  pod  ogromnim  svodom  nebeskim, tako sam: tako mi je, kao da će mi grudi prsnuti!«  »Vi  ste  usijana  glava«,  prasnu  u  smijeh  Catherine  i  pogladi  ga  rukom po kosi.  »Što vi o tome znate«, odvrati očajnički Francois. »Osjećate li vi  uopće  veličinu  zbivanja,  shvaćate  li  vi  silu  života?  Nije  li  vama  sve  sićušno  i  samo  po  sebi  razumljivo?  Čini  li  vam  se  išta  neobjašnjivo  i   

  čudesno? Samo onaj, tko je kadar da svijet promatra izvana, može ga  spoznati,  ne  razumijevajući  ga,  diveći  mu  se  dijelom,  dijelom  ga  mrzeći!«  »Zašto da mrzite svijet«, reče ona ozbiljno. »Zar nije sve oko nas  lijepo i ne cvjeta li u najljepšem redu? Ali vi mladići nikad ni s čim niste  zadovoljni!«  Frangois je šutio, i ona mu se primače. »Tako ste uz mene mirni i  natmureni! Sigurno niste takvi, kad noću jurite ulicama i podižete takvu  graju, da svi građani skaču iz kreveta, misleći da ih goni đavao!«  »Otkud to znate?« zlovoljno upita školarac.  »Ah, kako ste to smiješno rastegnuli lice«, nasmija se ona vedro i  čupne njegovu napućenu donju usnu svojim oblim prstima. »Neveseli,  mrzovoljni momče!«  Ipak  prsti  pomilovaše  njegove  upale  obraze.  On  se  odjednom  okrene  i  zagrli  je.  No  kad  htjede  svoja  vruća  usta  pritisnuti  na  njena,  osjeti snažan udarac u prsa, i Catherine kipteći od gnjeva ustade.  »Kako  se  usuđujete?«  uzviknu  ona  ogorčeno.  »Kanite  li  me  silovati?  Nisam  ja  neka  od  vaših  djevojčura,  Villon!  Varate  se!  Ja  sam  pristojna djevojka!« Ona zaplače i hitro pobježe, ostavivši Frangoisa uz  Seinu.  »Možda  ima  pravo«,  reče  on.  »Nisam  navikao  na  nježna  bića.  Čovjek se brzo oduči uobičajenog okolišanja i navikne se prilaziti k cilju  slobodno i odlučno! ‐ Da sam je bar jednom uspio poljubiti!«  I pun čežnje ispruži ruke. Vrana, što se bila spustila na kamen do  njega, podrugljivo ga je pogledala. 

VIII  Gotovo  svakog  dana  mogao  se  Frangois.  naći  u  Margotinu  svratištu,  gdje  je  pio  i  pjevao  svoje  pjesme.  Strašnog  Bastarda  de  la  Barra  učinio  je  sebi  podložnim,  jer  je  znao  za  njegovu  tajnu  ‐  lažne  kocke. Svi su gosti voljeli i njega i njegovo umijeće, svi su tražili njegovo   

  prijateljstvo,  svi  mu  se  divili.  Ali  dok  je  on  sjedio  na  svojoj  stolici,  osjećajući  o  boku  toplo  tijelo  Margote  i  promatrajući  staklenaste  oči  pijanih i njihove besramne šale s djevojkama, često bi se odjednom tu‐ robno  nasmiješio.  Kako  li  je  bijedna  bila  njegova  veličina!  Ovdje,  u  najgoroj  kaljuži  divili  su  mu  se,  jer  je  pjevao  zlobne  pjesme  i  iskorištavao blesavost tog sergeanta, što je bio strah i trepet! To je bila  njegova  slava!  Njegovi  napori  nisu  bili  usmjereni  uvis,  nego  nadolje,  njegov život nije bio razvitak, nego plitko pirovanje u slasti bez ikakva  napredovanja.  Usprkos tome, pio je i dalje, često je vukao Jeana Cotarta kući, s  Ythierom  Marchantom  krstario  ulicama,  raznosio  njegova  pisamca,  a  jedne večeri otpjevao je pred kućom »Kod okrunjene papuče« rugalicu  o  pohotljivoj  Denisi.  Kad  je  njezin  muž,  kaparski  obrtnik,  istrčao  na  vrata i Frangoisu zaprijetio mačem, ovaj ga je bez okolišanja udario po  glavi  lutnjom,  koja  se  razbila  i  objesila  se  poput  vijenca  oko  vrata  nesretnog  rogonje.  Opet  je  smijeh  bio  na  Villonovoj  strani.  No  on  je  bivao sve tužniji. Kako da umakne svom životu, kuda vodi njegov put?  Catherinu nije više susretao, i premda ga je izgrizala čežnja, ipak  nije poduzimao ništa,  da joj se približi. Činila mu se tako  daleka, tako  nezemaljski  lijepa,  da  se  nije  usuđivao  njenu  čistoću  uprljati  životom,  koji’ je provodio. Možda bi ona mogla biti spas, pomišljao je često i nije  bio daleko od toga, da pođe u kuću »Kod svilene zmije«. Ali onda bi se  obuzdao.  Morao  je  vlastitom  snagom  naći  put  natrag,  da  postane  dostojan Catherine.  Dogodilo  se  međutim  koješta,  što  je  temeljito  izmijenilo  život  školaraca.  Kralj  i  njegova  svjetovna  sudska  vlast  pokušavali  su  sve  otvorenije podrezati prava sveučilišta. Hapsili su se klerici, oporezivali  profesori, opominjalo se, ako namet ne bi odmah bio uplaćen, a sve je  to  moralo  najdublje  povrijediti  gorde  predstavnike  instituta.  Borba  između  profesora  i  profoza  postajala  je  sve  ogorčenija,  studenti  sve  gnjevniji  zbog  očiglednih  presezanja  sergeanata.  A  budući  da  su  se  mladićima  rektorovi  protesti  činili  odviše  mlaki  i  nedjelotvorni,  zaključiše  oni  jednoga  dana.  da  poduzmu  nešto,  što  je  po  njihovu   

  mišljenju trebalo da sasvim jasno pokaže svjetovnoj sudskoj vlasti, kako  je od nje bilo nepametno, da sa sveučilištem zapodijeva kavgu. Zakleše  se, da grad Pariz, dok se god ne budu poštovala prava školaraca, ne će  više  imati  mirnu  noć.  Stadoše  bijesniti  po  ulicama,  skidati  s  kuća  znakove,  podcikujući  i  vičući  »morđio!«,  i  tući  bezazlene,  nedužne  građane  ‐  sve  to  s  namjerom,  da  tako  ponovo  uspostave  ugled  sveučilišta.  S  kuće  madame  Bruyeres  ukradoše  ugaonik,  zvan  »Đavolji  izmet«, i taj kamen posvetiše za simbol svog pokreta. Postavivši ga na  Genovevin brijeg, odavali su mu počasti kao svetinji, kitili ga vijencima i  slavili.  Budući  da  je  sada  madame  Bruyere  podnijela  tužbu  i  zatražila,  da se kamen vrati, policija ga je dopremila u dvorište kraljevske palače,  odakle  ga  školarci  ubrzo  opet  oteše  i  odvukoše  natrag  na  Genovevin  brijeg.  Podbodeni  tim  uspjesima,  mladi  su  ljudi  bivali  sve  smjeliji,  prisiljavali su svojim mačevima časnike, da pozdravljaju kamen, kad bi  prolazili  mimo  njega,  priređivali  su  bučne  svadbe  između  skinutih  kućnih  znakova,  na  primjer  između  »Krilate  pastrve«  i  »Jelena«.  I  premda  su  se  noć  na  noć  sukobljavali  sa  stražom,  oplakivali  su  svega  jednog  mrtvog:  Martina  Piedolla,  koji  je  prilikom  skidanja  znaka  »Krilate pastrve« bio pao s Ijestava i slomio vrat.  Profoz se kolebao, jer zaista nije imao pravo da sudi pripadnicima  sveučilišta.  Šutio  je  na  sve,  no  sve  je  više  požurivao  kod  kralja,  da  se  ukinu  povlastice  sveučilišta.  Bujica  noćnih  ispada  pretvorila  se  međutim u poplavu.  Ime Villon često se u to vrijeme spominjalo. Pričalo se o govorima  pred  »Đavoljim  izmetom«,  govorima,  koji  su  parodirali  predavanja  profesora. Govorilo se, da su braća Perdrier i Noel Joliz bili isprebijani i  na  Kravljem  otoku  izloženi  pljusku.  Pjevale  su  se  pjesme  o  profozu  i  Sergeantima i svi su bili potpuno sigurni, da je samo Villonov genijalni  plan  omogućio,  da  se  iz  dvorišta  kraljevske  palače  otme  »Đavolji  izmet«.  A  Frangois  se  promatrao  i  neprestano  sam  sebi  postavljao  pitanje: Kuda vodi taj put?   

 

IX  Jednoga  dana  Frangois  nije  više  mogao  izdržati.  Opet  je  došao  pred  kuću  »Kod  svilene  zmije«,  ojunačio  se  i  ponovo  se  najavio  Catherini.  Ona,  jedino  ga  je  ona  mogla  i  morala  spasiti.  Kad  ju  je  ugledao  pred  sobom,  osjeti  se  kao  da  je  izbavljen,  dušu  mu  smiri  uvjerenost, da bi ovdje, u blizini te žene, morala prestati sva tjeskoba  života, da bi u njoj opet našao smisao postojanja.  S  naporom,  tražeći  riječ  po  riječ,  poče  joj  objašnjavati  svoje  vladanje  prilikom  posljednjeg  susreta.  Ona  mu  nato  nježno  pogladi  ruku.  »Prema meni ste mek i pun lijepih riječi«, reče ona ozbiljno. »Ali  ja  znam,  da  svojim  noćnim  budalaštinama  i  svojim  izrugivanjem  i  ismijavanjem  niste  postigli  da  budete  omiljeni!  Takve  ljude  ja  ne  shvaćam, a ne mogu ih ni poštovati!«  Dok  je  ona  gledala  ustranu,  Frangois  se  sagnu  k  njoj  i  tiho  odgovori: »Isti sam kao i svi ljudi, Catherine! Ako se nađem u društvu,  muči  me  đavao  dopadljivosti  razuzdana  veselja.  Vičem  i  pjevam,  smijem  se  i  vladam  se  kao  luđak.  Dva  su  mi  druga  dovoljna,  da  se  sasvim  izmijenim,  i  od  tiha,  zamišljena  čovjeka  postane  površan  društven čovjek! Ali kako je sve to drukčije, kad sam sam ili sa bićem,  koje volim! ‐ Nisam sretan, Catherine. Duge su me godine odvajali od  života  i  pokušavali  me  sačuvati  od  svakog  lošeg  iskustva.  Odjednom  sam  iz  svog  kaveza  od  papirnatih  ideja  došao  na  slobodu,  pun  neobuzdane  želje  za  stvarnim  zbivanjem!  I  nakon  malo  vremena  uvidjeh, kako svijet nije bio vrijedan, da za njim tako čeznem. To i sada  sve više shvaćam i vidim, prezirem svijet, koji me okružuje, a ipak se ne  mogu od njega otrgnuti!«  Catherine  se  nasmiješi.  »Želite  li  se  ispričati?«  upita  ona  malo  podrugljivo.  »Možda«,  odgovori  on.  »Zar  ne  treba  da  vam  objasnim,  zašto  me  ubrajaju  u  one  ozloglašene  'nevaljale  đake’?  Moji  razlozi  ne  zvuče  doduše  uvjerljivo,  ‐  no  zar  nije  dovoljno,  ako  reknem,  da  sam   

  nesretan i bespomoćan i da mi je potreban netko, kome bih se mogao  uteći u svom jadu? ‐ Zbog toga sam došao do vas, Catherine.«  Pošutjela  je  časak.  »Ljubite  li  me  zaista?«  upita  zatim  i  stade  se  igrati svojim bijelim prstima.  On  prihvati  njene  ruke  i  prisili  je  da  mu  gleda  u  oči.  »Samo  vi  možete  učiniti,  da  se  opet  radujem  životu,  Catherine!  Vi  ste  za  mene  jedina sreća, koju sam kadar osjetiti!«  Opet je šutjela.  »Hoćete  li  me  posjetiti,  Catherine?  ‐  Prekosutra?  ‐  Molim  vas!  Dođite! Molim!«  Tada  ona  ponovo  obori  pogled  i  nasloni  glavu  na  njegova  prsa.  »Čudan ste vi čovjek, Francois. Ja zapravo nikad ne vjerujem ono, što vi  kažete. Vaše je biće neprirodnost, neistina! Ali nadvladali ste me. . . ta  zar se nesretnome ne mora pomoći?«  Frangois je šutio.  »Doći ću, Frangois. ‐ Idite sada.« 

X  Plaho se ogledavajući, Catherine je išla za Frangoisom po dugom  hodniku kuće »Kod crvenih dveri«. Napokon stigoše u sobu i sjedoše k  stolu  uz  prozor,  s  kojega  se  Frangois  obično  zagledavao  nad  sive  krovove.  On  brzo  donese  vina  i  malih  slatkih  hljepčića,  da  ponudi  gošću, sjede uz nju i s neprikrivenim divljenjem stade promatrati njene  pravilne crte, okruglu bradu i smeđe oči, pune duše. Tamna se kosa na  sljepočicama lagano kovrčala i blistala crvenkastim sjajem.  »Napokon vas mogu nesmetano promatrati, Catherine«, reče on  tiho.  »Kako  sam  dugo  čeznuo  za  tim  časom!  Nitko  nas  ne  promatra,  ništa nas ne može razdvojiti!«  Ona se smiješila i zamišljeno gledala kroz prozor. »Lijepo vam je  ovdje stanovati. Ovako  slobodno!«  A onda opet umukne i sklopi ruke  na krilu. A Frangois stade čitati neku pjesmu, koju je bio za nju sastavio.   

  Govorila  je  o  protjecanju  Seine,  o  teškom  životu  i  o  sreći,  koju  bi  Catherine  mogla  unijeti  u  sav  taj  čemer.  Rastužio  se  od  silne  ljubavi,  bilo  mu  je  kao  da  se  utapa  u  moru  melankolije,  koja  ga  je  ispunila  neizrecivom  lagodnošću.  Samo  je  s  naporom  suzdržavao  suze,  a  glas  mu  je  odzvanjao  tišinom  mračan  i  promukao.  Riječi  su  tiho  ulazile  u  prostor, kao da se boje, da štogod ne razbiju. A njegove oči neprestano  su počivale na njoj.  »Vi ste pjesnik, Frangois«, reče ona, kad je završio.  »Možda«,  odgovori  on.  »A  možda  i  nisam.  Nedostaje  mi  ljepota...«  Pili su, i Catherine je šutjela. Nad grad se polako spustio sumrak,  u  sobi  zavlada  tmina.  »Nismo  li  mi  jedno«?  pomisli  Frangois,  »Zar  ne  pripadamo jedno drugome. Kako mora da je lijepo naći se tako, živjeti  samo jedno za drugo, ne činiti ništa, jedino ljubiti se! Time bi se možda  mogao obuhvatiti sam smisao života! Ljubav, Ljubav!«  On joj se primakne bliže i stavi ruku na naslon njene stolice.  »Vidite  li,  kako  se  u  sobu  šunjaju  sjene  mraka?  Tiho  je,  i  tek  ponekad  odjekne  iz  daljine  prigušen  odjek  zova  neke  žene,  što  traži  svoje dijete.« I on osjeti kroz odjeću vrelu blizinu njenog tijela. Jasan i  čist  uzdizao  se  profil  lijepe  žene  na  pozadini  svijetlog  četvorokuta  prozora. Ona prinese ustima pehar, i on stade motriti lelujave pokrete  grla, divno oblikovan vrat i grudi što su se nadimale. »Catherine«, reče  tiho. Ona se okrenu licem prema njemu, zagledaše se jedno drugome  duboko u oči. On izgubi svaki osjećaj za stvarnost. Sve utonu oko njega,  pusta  soba  i  mračni  krovovi  Pariza.  Knjige  iščeznuše,  pa  čak  i  pjesma  pred  njim  na  stolu.  Vidio  je  samo  njene  tamne,  zamamne  oči  i  poluotvorena  usta,  koja  kao  da  su  čekala  poljubac.  Ruka  mu  uzdrhta,  kad je ovi oko njena tijela i stade je polako privijati uza se.  »Catherine«,  prošaputa  opet.  Ona  je  šutjela.  Samo  su  oči  govorile. 

 

  Opet  i  opet  pritiskao  je  svoja  usta  na  njena,  a  ona  je  njegove  vruće poljupce primala voljko i podatljivo. Napokon je podiže i ponese  na krevet.  »Catherine, Catherine! Što bih ja bez tebe...«  I on joj podari sav svoj osjećaj, svu svoju čežnju i svu svoju ljubav,  koje je bio kadar.  Mračna i oblačna propinjala se noć nad gradom Parizom. 

XI  Kako su se sitne učinile odjednom Frangoisu sve težnje školaraca!  U  ovom  svijetu  ništavnosti  bili  su  noćni  nemiri  studenata  zacijelo  najveća ništavnost. Besmisao sve što su činili! Što je uopće imalo smisla  ‐  osim  Catherine?  On  popusti  njenim  i  ujakovim  opomenama:  po‐ bunjeni školarci izgubiše svog vođu i ubrzo prestadoše napadi klerika,  grad Pariz opet se smiri. Nakon mjesec dana građani zaboraviše, što se  sve zbilo, ime Villon izblijedi u beznačajnu uspomenu. Samo jedan nije  zaboravljao:  profoz.  Sve  se  vatrenije  trudio  kod  kralja,  da  sveučilištu  napokon  oduzme  sudsku  vlast.  Znao  je,  da  jednog  dana  mora  pobijediti,  jer  je  točno  knjižio  svako  sitno  nedjelo  školaraca  i  nije  propustio  ni  jedan  dan, a  da  kralja ne  podsjeti na  neku  novu  opačinu  »nevaljalih  đaka«.  Što  je  koristilo  zastupnicima  sveučilišta,  što  su  neprestano  uvjeravali,  da  noćne  nemire  njegovih  najmlađih  članova  nisu  ni  potakli  niodobrili,  nego  naprotiv  čak  i  proklinjali?  Profoz  se  samo smiješio.  A  Francois  je  živio  za  Catherinu.  Iz  njegovih  pjesama  nestala  je  sva  podrugljivost,  opjevavao  je  ljepotu,  opjevavao  je  ženu,  opjevavao  je  sreću,  smisao  života,  koji  je  napokon  našao.  Izbjegavao  je  krčme,  mjesto  u  njima  sjedio  je  s  Catherinom  na  obali  Seine,  i  priljubljen  uz  nju,  gledao  u  trome  valove,  što  su  uz  njih  klokotali.  Mnogu  je  večer  proveo s njom u svojoj sobi u kući »Kod crvenih dveri«. Razumije se ‐  ona nije govorila gotovo ništa. Ali zar joj je on uopće dao do riječi? Nije  li  joj  dan  na  dan,  svakoga  sata  pokazivao  ljepotu  svijeta  u  najsitnijoj,   

  najobičnijoj  svagdašnjici?  Ah,  gdje  sve  nema  te  ljepote!  Samo  treba  imati oči u glavi i srce u grudima. Frangois je ljubio Catherinu, znao je,  da će ga ona razumjeti. I govorio je s njom o svemu.  Ali  Catherine  odjednom  oboli  i  zamoli  ga,  da  je  ne  posjećuje.  Protekla  je  tako  gotovo  cijela  sedmica  a  da  je  nije  vidio,  ali  je  češće  susretao  Noela  Joliza,  koji  ga  je  podrugljivo  gledao,  no  to  uljudnije  pozdravljao.  Jedne  večeri  Frangois  nije  više  mogao  obuzdati  svoju  čežnju,  te  pohita prema kući »Kod svilene zmije«. Po svom običaju unišao je kroz  prozor,  te  se  tiho  i  pažljivo  uputio  prema  prijateljičinoj  spavaonici,  uvjeren, da joj donosi ljubav, koju osjeća i za kojom i ona mora da žudi.  No kad je otvorio vrata, opazi, da nije sama, nego da je štoviše s nekim  u  najprisnijoj  ljubavnoj  igri.  Uz  glasnu  psovku  jurnu  prema  krevetu  i  izvuče svoj mač.  Iz  mraka  se  izdvoji  neka  muška  prilika,  Frangois  začu  zveketavi  šum  sablje,  izvučene  iz  korica.  A  onda  sć  na  jasnoj  mjesečini,  što  je  svijetlila  kroz  otvoren  prozor,  sučeli  s  Noelom  Jolizom.  Nije  se  usudio  pomisliti.  Njegova  Catherine!  Časak  postoj  a  kao  prikovan.  Onda  i  ga  željeznom  šakom  pograbi  saznanje,  da  će  ovaj  dvoboj,  koji  je  imao  početi,  odlučiti  o  cijelom  njegovom  životu.  Obojica  izmijeniše  prve  bodove  i  udarce,  oružja  blistahu  na  mjesečini,  lica  mačevalaca  bijahu  blijeda.  Catherine  se  u  mračnom  zakutku  stisnula  uz  svoj  krevet  i  sklopila  ruke.  Frangois  ugleda  nejasne.  obrise  lica,  koje  je  bio  toliko  zavolio: mogao je dobiti dvoboj, mogao je probosti Noela ‐ no zar nije  već izgubio? Nije li već sve izgubio, već tada, kad se siromašan i ružan  rodio u prizemlju javne kuće? Šta je još mogao odlučiti ovaj dvoboj, kad  je  već  odavna  sve  bilo  odlučeno?  Za  siromašne  i  ružne  nije  bilo  ni  ljubavi ni milosti, a ako je za njih postojao neki bog, onda je taj bog bio  slijep i osvetoljubiv. Oko za oko i zub za zub!  Ovaj udarac nije namijenjen tebi, Noel, namijenjen je sudbini. A  ova  lijepa  finta,  kojoj  me  naučio  Regnier,  namijenjena  je  otmjenim  ljudima  uopće  i  njihovim  raskošnim  odijelima  i  njihovu  društvu,   

  nepristupačnom  za  nas,  koji  nemamo  uspjeha.  Spavao  si  kod  moje  Catherine, Joliz!  Samo časak, časak vremena da te ubijem! Posljednji ubod zadat  ću ti tako točno, da ti ne će preostati ni čas za molitvu. Da nespreman  stupiš pred svog gospoda boga, teško natovaren svim svojim grijesima.  Da moraš ispaštati, ispaštati, ispaštati!  Dvostrukom  fintom  i  udarcem  odozdo  oštrica  kliznu  oznojenim  licem,  i  na  rumenim,  razmaženim  ustima,  koja  su  umjela  tako  dobro  ljubiti, zijevnu duboka rasjeklina.  Oganj  zaplamsa  u  Villonovim  svijetlim  očima.  Život  je  još  uvijek  bio lijep za onoga, tko je umio rukovati svojim mačem. Joliz se svali na  stolicu. Krvario je i iz rane na ramenu. Na tlu se pojaviše male crvene  mrlje i stadoše se razlijevati. U mučnoj tišini čulo se dahtanje ranjenoga  i  suzdržano  jecanje  djevojčino.  Frangois  bijaše  hladan  i  miran.  Priđe  krevetu,  da  o  ponjavu  obriše  krvavu  oštricu.  Catherine  vrisnu,  kad  stade  pred  nju  sa  golim  oružjem.  Francois  se  zamišljen  zagleda  u  lju‐ bljenu. U kriku se već opet skrivalo vabljenje.  »Makni  se!«  reče  on  grubo,  sjede  na  rub  kreveta  i  navuče  joj  lanenu košulju na puna, obla ramena. Po prvi put nije tu vidio ništa do  ugodnih mekih linija, pod kojima nije bilo ni srca, ni duše, samo meso i  gojnost.  Ostao  je  kod  Catherine  cijelu  noć  i  zaboravio,  da  na  stolici  ispred kreveta sjedi Noel Joliz.  Bolne  rane,  koje  je  odavde  ponio,  mržnja  njegovih  misli  i  ludo  i  lažljivo  podavanje  djevojke  ispuniše  ga  čudnim  i  gorkim  blaženstvom.  Kakve  god  sebi  šale  te  noći  dozvolio,  Catherine  ga  je  požudno  i  udivljeno slijedila.  U osvit napusti kuću, umoran, osamljen i pun gađenja. Poželio je,  da  tu  stranu  ženu  više  ne  vidi.  Skinuo  je  s  rukava  jednu  od  njenih  svilenih kestenjastih vlasi i pustio, da je odnese jutarnji povjetarac. Nad  uskim ulicama Pariza izlazilo je sunce. Za druge je sada počinjao život.  Njegov je bio završen.  Catherine!   

  Činilo  mu  se,  kao  da  Catherine,  koju  on  voli,  živi  u  nekom  dalekom  gradu  i  nema  nikakve  veze  sa  ženom,  koju  je  upravo  bio  ostavio  u  okrvavljenom,  razrovanom  krevetu,  razbarušenu  i  dosita  izljubijenu.  O,  ludilo  ovoga  svijeta!  Kako  su  samo  ptičice  mogle  još  uvijek tako ljupko i bogougodno cvrkutati? 

XII  Željeznom voljom i svladavanjem prevladao je Francois i te dane.  »Nije važno«, rekao je. »Jedna kao i druga. Što onda? Mogu biti samo  zadovoljan zbog toga!« I dok su mu niz obraze tekle suze, neprekidno  je  sam  sebe  uvjeravao,  da  je  sebi  mnogo  toga  ušteđio.  »Baš  sam  sretnik!«.  Ali  izbjegavao  je  »Jelovu  šišarku«  i  Margotinu  krčmu.  Nitko  ga  noću nije susretao na ulici: sjedio je u svojoj sobi, učio za ispit, koji je  imao  položiti,  a  bilo  je  to  kao  da  u  hladnom,  neživom  svijetu  svojih  knjiga traži zaborav, kao da su mu one pružile utočište, kad ga je svijet  stvarnosti izudarao.  Tako  je  nadopunjavao  svoje  manjkavo  znanje  od  studenoga  1451.,  do  svibnja  1452.,  te  napokon  pristupio  ispitu,  koji  je  sjajno  položio.  Još  istoga  dana  pojavio  se  turobno  nasmiješen  Regnier  de  Monthigny i čestitao novome maistru na njegovu uspjehu. Zatim odoše  zajedno u Pantin, gdje u slavu velikog događaja uništiše velike količine  najboljeg  vina,  i  Francois  nakon  dugo  vremena  ponovo  upozna  moć  opijenosti, koja sve liječi i olakšava. Pođvečer se polako uputiše cestom  natrag  prema  Parizu.  Pred  njima  je  iza  naslaga  sivoljubičastih  razvučenih  oblaka  zalazilo  sunce,  nalik  na  narančastu  ploču.  Gradski  tornjevi i sljemena kuća stršali su mračno prema nebu, a put kroz polja  lagano  je  vijugao.  Njih  dvojica  umorno  su  se  vukli,  noge  su  nevoljko  vršile  svoju  službu  nakon  pijanke  na  selu,  pa  se  već  bilo  prilično  smračilo,  dok  dođoše  do  Martinova  brijega,  na  kojem  su  se  velika  i  strašna  uzdizala  montfauconska  vješala.  Uzdahnuvši,  Frangois  sjedne  podno  kamenog  križa,  pred  kojim  su  oficiri'  iz  Chasteleta  obično  pre‐  

  davali  osuđene  krvniku.  Regnier  se  ugleda  u  njegov  primjer,  i  tako  otpočinuše u tišini tamnocrvene večeri, sa selom i njegovim krčmama i  vinom iza leđa, s crnim vješalima pred sobom, na kojima su se njihali  obješeni. U pozadini je svjetlucao nazubljeni horizont staroga grada.  Francois  je  promatrao  glasovita  vješala,  koja  su  već  u  doba  njegova  djetinjstva  bila  predmet  tolikih  razgovora.  Pažljivo  je  mjerio  velike,  grubo  otesane  kamene  kocke,  što  su  sačinjavale  podnožje,  na  kojem  se  uzdizalo  šesnaest  četvorouglastih  stupova,  povezanih  dr‐ venim  gredama.  Znao  je,  da  se  u  središtu  tog  kamenog  grada  mrtvih  nalazi  raka,  u  kojoj  trunu  tjelesa  smaknutih.  Onda  stade  promatrati  kako  se  njiše  koji  od  obješenih:  neka  žena,  koja  je  pokušala  samoubojstvo,  izdajnik,  kome  odsjekoše  glavu,  te  je  sada  sigurno  bila  nataknuta na kruništu neke kule gradskih bedema, krivotvoritelj novca,  kome  je  tijelo  bilo  razoreno  vrućim  uljem,  u  kojem  su  ga  kuhali,  i  napokon  mnogi  drugi,  razbojnici  i  kradljivci,  što  ovdje  završiše  život.  Polako i sablasno njihali su se svi oni na večernjem povjetarcu, i užeta i  lanci,  na  kojima  su  visjeli,  tiho  su  škriputali.  A  na  najvišoj  gredi,  zavukavši glave pod krila, spavali su gavranovi.‐  »Dražestan uređaj«, reče Frangois nakon duga muka. Regnier je  šutio.  »Hoćemo li i mi jednom tamo gore trunuti?« upita opet Frangois  i ispod oka podrugljivo pogleda prijatelja. »Ništa nije nemoguće. Nakon  dugih  muka  postao  sam  maistre!  Maistre!  Kako  visoka  čast!  Sa  dvadeset  i  jednom  godinom  muž  znanosti.  ‐  Ali  u  životu  nisam  ni  za  korak uznapredovao.«  Regnier ne odgovori. Nijemo je piljio u obješene.  Dugo su tako šutke sjedili, a onda se Regnier podiže. »Ne misli na  nju«,  reče  mimo.  »Što  je  ona  nego  jedna  od  mnogih,  mnogih  djevojaka!  'Pristojna’  ženka!  To  jest:  proračunano  biće,  koje  pažljivo  ocjenjuje novac svakoga tko je snubi, i prema njemu odmjerava svoje  osjećaje. Nije li onda debela Margot mnogo manje kupovna? Njeno je  tijelo  na  raspolaganju  svakome,  tko  plati,  no  svoju  ljubav  poklanja  samo jednome. Sjeti se nje, Frangois, mislim . . .«   

  On  umukne  i  krene  prema  Parizu.  Šepesajući  i  podrugljivo  razvučena lica pođe za njim i Villon. 

PETO POGLAVLJE  BALADA O DEBELOJ MARGOTI    Toj Ijepojci ako služim dragovoljno,  Zar sam zato luda, po mišljenju vašem?  S njom bi svako srce bilo zadovoljno,  Stog za njenu Ijubav mač i pojas pašem.  Pa kad dođu gosti, po krčage kašem   I donosim vino bez kavge i zloće:  Tu im nudim vode, kruha, sira, voće.  Pa tko dobro plati, pozdravljam ga: »Svate,   Svrati opet k nama, kad god ti se hoće,  U jazbinu ovu, gdje nam poso cvate!«    Al’ ponekad znade izbit ljuta tuča,  Kad se tko bez pare k Margoti ušulja;   Gonim ga i grmim: »Daleko ti kuća,  Skidaj hlače, gaće! Gdje je potkošulja?  A sad bjež otale, bezočna si hulja!«   Podbočim se, sijevam ‐ gle ti Antikrsta!  A on mi se kune smrću Isukrsta,  Da je zadnji puta! Ščepam kladu, brate,   Zviznem ga po tikvi, polomim mu krsta,  U jazbini ovoj, gdje nam poso cvate.    A kad sve se smiri, ona vjetar pušta,  Debeo ko dobro ugojena ćurka.   

  Cereći se, šapu na tjeme mi spušta   I veli: »Vozi!« ‐ Pa me nogom gurka.  Tad hrčemo pjani zvonko poput šturka;  A u zoru, kad joj krulež jutro javi,  Na mene se popne, da svoj plod ne davi.   Pod dahtanjem njenim tad provodim sate,   Dok me poljupcima malone udavi,  U jazbini ovoj, gdje nam paso cvate.     Vjetar, mraz il’ tuča ‐ moj se hljebac peče!   Izvrstan sam ortak lopuže još veće.  Lijepi par smo; krpa nađe svoje vreće:   Lonac svoj poklopac, vrijedni iste plate,   Odani užitku baš smo vraške sreće.  Ne tražimo časti, il’ ona k nama ne će,  U jazbinu ovu, gdje nam poso cvate. 

I  Kapelanu  Saint‐Benoista,  maistru  Guillaumu  de  Villonu,  bila  su  otvorena  vrata  najljepših  pariških  palača.  Posjedovao  je  dobra  i  zauzimao  ugledan  položaj  u  kleru.  Tako  se  zbilo,  da  je  usprkos  svojoj  dobrovoljnoj  klauzuri  u  službi  znanosti  ubrajao  među  svoje  znance  najvažnije ličnosti grada. Imao je prijatelja među kraljevim savjetnicima  i  liječnicima,  među  dvorskim  činovnicima,  u  financijskoj  upravi,  a  i  na  visokim  crkvenim  položajima.  Među  klerom  nisu  rado  gledali  ljude  iz  Saint‐Benoista,  jer  je  taj  samostan  u  ratu  s  Englezima  ostao  potpuno  vjeran  kralju,  dok  bi  se  tadašnji  stav  biskupa  prije  mogao  nazvati  anglofilskim.  Svjetovna  vlast,  koje  je  snaga  nakon  sretnog  obrata  rata  veoma  porasla,  bila  je,  nasuprot,  veoma  sklona  Saint‐Benoistu.  Postojali  su  dakle  već  i  politički  razlozi,  da  kapelan  zauzme  visok  društveni  položaj,  a  tome  se  pridružilo  još  i  to,  da  je  Guillaume  de  Villon  bio  veoma  omilio  kod  žena  zbog  svog  neusiljenog  i  zabavnog  načina ćaskanja, kod muškaraca pak zbog svoje šutljivosti. U ozbiljnim   

  razgovorima  običavao  je  pažljivo  slušati,  da  se  tek  ponekad  umiješa  stvarnim i umjesnim primjedbama. Nije dakle bilo nikakvo čudo, što se  njegov nećak, pošto je bio stekao titulu maistra, uskoro mogao vidjeti u  najotmjenijim pariškim kućama.  Frangois nije umio tu sreću pravo cijeniti. Otkako se razočarao u  Catherini,  mrzio  je  svako  ljudsko  društvo.  Lutao  je  bez  cilja  gradom,  učio za školu ili da utaži vlastitu žeđ za znanjem i ponekad pijuckao u  »Jelovoj  šišarci«,  dakako  na  svoj  vlastiti  račun,  jer  lutnju  više  nije  uzimao u ruke, i Turgis zbog toga nije bio s njim nimalo zadovoljan. Kad  je položio ispit, najprije se dugo predomišljao, ne bi li studirao pravo,  jer  mu  je  nakon  fakulteta  slobodnih  umijeća  bio  otvoren  put  u  tu  struku. I zaista se bio upisao, no više se bavio starim pjesmama, koje je  volio zbog njihova neobičnog starinskog oblika, čitao romane, nastavio  da proučava metriku i bio bi sigurno postao veoma sposoban pjesnik u  dvorskom  smislu,  da  ga  njegova  sklonost  izrugivanju  nije  neprestano  gonila u okvire određene njegovim karakterom. Budući da se od života  nije bogzna čemu nadao te je bio uvjeren, da je do kraja iscrpio svu bol,  smislio  je  za  sebe  novu  filozofiju:  teoriju  o  smijehu.  Sve  mu  se  činilo  vrijednim ismijavanja, nikakav patos, bilo u kom smislu, nije kod njega  bio u milosti, a svojim oštrim riječima razarao je svako raspoloženje, pa  bezazleni brbljavci, u kojih bi se društvu našao, često nisu znali, da li su  njegove riječi prepune zanosa ili zlobe i prostote.  Ujak, koji je takvo raspoloženje mladog čovjeka smatrao štetnim,  upitao  ga  je,  zašto  ljudima  ne  prilazi  ozbiljno,  zašto  sve  ismijava  i  svemu  se  izruguje.  A  Frangois  odgovori,  da  je  najbolji  način  da  se  podnese  svijet  upravo  to,  da  ga  se  omalovaži.  Ništa  ga  više  ne  može  pogoditi, jer sve ismijava. To je njegovo oružje protiv sudbine ‐ a usto u  prvom redu ismijava i sama sebe.  »Ne  uzdiži  se  k  zvijezdama,  sine  moj«,  reče  kapelan  neraspolo‐ ženo. »Moglo bi ti se dogoditi kao Luciferu.«  »Meni je on veoma simpatičan«, odvrati Frangois.  »Kratkovidne li oholosti«, nastavi Guillaume de Villon. »Ti svoj ja  dijeliš  na  dvoje!  Jednim  si  dijelom  čovjek,  jednak  nama,  sićušan  i   

  vrijedan prezira. Njega ismijavaš. A drugi dio, koji je nosilac saznanja o  ništavnosti  svega, oslobodio  si svake zemaljske težine, on je tvoj bog,  tvoj duh, tvoja duhovitost i sjedište tvog samoljublja i taštine!«  Nakon  nekog  dugog  razgovora  sklonuo  je  napokon  mladog  maistra, da uđe u visoko pariško društvo. No ako je vjerovao, da će se  to mladića snažno dojmiti, onda se jako prevario. Pred pojavom novih  oblika  života,  koji  je  smatrao  zlotvorskim,  on  se  ušančio  iza  svoga  smijeha. Polazio je na primanja najznamenitijih ljudi Francuske a da taj  sretan  obrat  svoje  sudbine  nije  iskoristio.  Silna  raskoš  i  rasipnost  gornjih slojeva nisu ga se dojmile i on je rijetko pomišljao, da bi svi ovi  bogati  ljudi,  koje  je  prezirao  i  ismijavao,  mogli  za  njega  biti  od  velike  koristi. I zbog toga se maistre Villon pojavljivao u blistavim dvoranama  bogatih i moćnih s podrugljivim smiješkom, savršeno uljudan i s nešto  zanosnih riječi, iza kojih su svjetlucale sitne žaoke.  Bila  je  kasna  večer,  kad  se  uputio  na  jedno  od  primanja  kod  sieura de Baillya. Ne obraćajući pažnju na svoju odjeću, izišao je iz kuće  «Kod  crvenih  dveri«,  zviždeći  prošao  ulicama,  da  se  mimo  zlatom  iskićena sluge uspne mramornim stepeništem Baillyjeve palače. Lakaji  ga nepovjerljivo pogledavahu, ali je on, zabacivši kapu na zatiljak, kao  što je to običavao, i lijevo i desno podrugljivim pogledima prelijetao po  svilenim  odijelima  i  njihovu  sluganskom  sadržaju.  Nimalo  zbunjen  uspinjao  se  stepenicu  po  stepenicu  kroz  špalir  dostojanstvenih  slugu,  na  kojima  se  odražavahu  novac  i  moć  njihova  gospodara,  on,  jednostavan  čovjek  duha,  u  skromnoj  odjeći  klerika,  ruku  prekrštenih  na  leđima.  Ni  onda,  kad  je  ušao  u  veliku  dvoranu,  nije  izmijenio  držanje.  Nisu  ga  se  dojmili  ni  rasipanje  na  gizdu,  skupocjenu  građu  i  zlato, ni grupe utjecajnih ljudi, što su ozbiljno razgovarali. Svako od tih  lica  vidio  je.  kao  životinjsku  njušku,  svaka  njihova  crta  iskrivila  se  u  njegovu oku, a znao je za slabosti i smiješne osobine svakoga od njih,  dijelom  iz  javnih,  dijelom  iz  potajnih  ogovaranja.  No  ti  su  ljudi  činili  društvo,  pa  čak  i  više:  svijet  ‐  i  zahtijevali,  da.  ih  se  ozbiljno  shvati.  Sigurno su mogli milijune strovaliti u nesreću s nekoliko riječi; Francois  ih je ipak ismijavao.   

  Tamo je stajao Jacques Seguin, prior Saint‐Martin des Champsa,  svećenik  poznat  po  svom  bogatom  stolu.  Njegov  trbuh  kao  da  je  to  dokazivao.  Tu  Jean  Turquant,  policijski  poručnik  pariškog  profoza,  čovjek, čije su uspaljene oči i nabrekle usne odavale njegovu preveliku  putenost. Frangois ga je već odavno dobro poznavao po pričanju nekih  djevOjčura.  Uz  njega  se  nemarno  naslonio  na  zid  Michel  Piedefer,  dvorski odvjetnik. Za njega se znalo, da na ulici sakuplja djecu, da bi ih  u  svojoj  kući  zaveo.  U  jednom  kutu  stajali  su  Michel  Culdoe  i  Charles  Taranne,  gorljivo  zadubljeni  u  razgovor,  čini  se  o  poslovnim  stvarima.  Bili  su  to  pohlepni  mjenjači  i  lihvari,  koji  su  mnoge  upropastili,  da  bi  mogli zadovoljiti svoje skupe strasti. Iz mekanih naslonjača izvirivali su  trbusi dvaju kanonika crkve Nostre Dame, Guillauma Cotina i Thibaulta  de Vitryja. Francois ih je dobro poznavao, jer su vodili parnicu sa Saint‐ Benoistom  i  jer  su  ih  u  crkvenim  krugovima  često  ismijavali  zbog  njihove vapijuće neukosti. A svoje visoke položaje stekli su tako, što su  platili ogromne svote novaca. Tako se redao niz »ozbiljnih« ljudi. Jean  Berton  i  Pierre  Malaisee,  kraljevi  liječnici,  Jenilhac,  rizničar  Sainte‐ Chapella,  Philippot  de  la  Salle,  mjenjač  Marle,  seigneur  de  Boussac,  Pierre Aumery i mnogi drugi: mladi je maistre sve njih poznavao i znao  što o njima treba da misli.  On se nakloni i onda pristupi stolovima, što su stajali uza zid, da  pokuša  Baillyjeva  jela.  Stolovi  su  bili  prekriveni  prekrasnim,  izvezenim  pokrivačima  od  teškoga  dc.masta  i  svijali  se  pod  teretom  srebrnih  zdjela  i  bukara.  Frangois  odabra  guščja  jetra  i  pojede  ih  s  velikim  užitkom, te usto ispi nekoliko pehara morillona. Pritom opazi Jacquesa  Raguiera, bogatog pariškog platnara, i njegova brata Jeana, jednog od  dvanaest profozovih sergeanata. Oba ova časna muža privukla su svoje  stolice  k  stolu  i  tako  se  bacila  na  žderanje,  da  su  ih  svi  s  veseljem  promatrali. Tle oko njih bilo je prekriveno oglodanim kostima; Jacques  je nadaleko od sebe pijuckao žile gnjetlova, koje je osobito volio, a Jean  je,  napregnuvši  sve  snage,  razdirao  na  roštilju  pečenog  grgeča,  držeći  jedan kraj s obje ruke, dok je drugi pritisnuo nogom o mramorni pod.   

  Smiješeći  se,  Frangois  pođe  dalje  i  naleti  ravno  na  Ythiera  Marchanta, koji pozdravi prijatelja, blistajući od sreće.  Frangois pokaza na Raguiere i reče: »Ovi imaju smisla za svijet!«  »Dabome«,  odgovori  Ythier  suho.  »Za  njih  se  svijet  i  sastoji  upravo od kokošjih bataka.«  »I  to  je  jedan  od  načina  gledanja  na  Pariz.  Za  tebe  je  ovaj  grad  zbir ženskih nogu. Oba ova gledanja imaju svoje dobre strane.«  »Ne treba da odviše govoriš o ženama«, nasmija se Ythier. »Ima  ih mnogo koje te obožavaju!«  Villon se nasmiješi. »Imaš pravo«, reče zatim ozbiljno. »Činjenica  za mene malo neobična. Još nikad nisam prema ženama osjećao tako  malo  poštovanja  kao  upravo  sada.  Čak  ih  prezirem,  pa  to  često  i  pokazujem. što se događa? Sada me ljube, kad do toga više ne držim.«  Ythier ga nije slušao, nego je blistavim očima pažljivo promatrao  prisutne  dame.  »Vidiš  li  onu  ženu  u  plavom?«  šapnuo  je  odjednom.  »Onu svjetlucave zlaćane kose! To je grofica Barillon! Također jedna od  mojih nekadašnjih ljubavnica!«  »Svaka  čast«,  odvrati  Villon.  »Nadam  se,  da  si  njenom  mužu  pomogao da domovini pokloni šina. Izražavam ti za to u ime Francuske  zahvalnost  nacije.  Ako  i  ne  dadne  zemlji  Francuza,  dat  će  joj  bar  još  jednoga plemića.«  »Šuti!  Ljubio  sam  tu  ženu.  I  bogata  je!  Ima  u  Provenci  deset  ogromnih posjeda!«  »Ima dakle i vlastite crve, koji će joj jednom izgristi nos?«  »Fuj«, reče Ythier ljutito.  »Fuj!« uzvikne još glasnije Frangois. Svi pogledaše prema njima.  Villon  se  nasmiješi.  »Kako  li  se  samo  čovjek  može  izrugivati  takvoj  lijepoj  hrpi  zlatnika?«  reče  tiše.  Zatim  odvuče  prijatelja  za  sobom.  Prođoše  kroz  nekoliko  prostorija,  u  kojima  su  se  bile  okupile  dame  i  govorile  o  najnovijim  ljubavima  neke  vojvotkinje.  Frizure  stisnute  u  gomilu usplahireno se razmaknuše, kad im se približiše njih dvojica.   

  »Koliko  prašine,  kad  dvoje  uzalud  pokuša  postati  jedno.  Začin  našeg života. I predmet razgovora svih žena.« Tako prozbori Frangois i  zaustavi  se  u  jednoj  sobi,  u  kojoj  su  zidovi  bili  oslikani  freskama.  Prikazivale  su  nekoliko  scena  iz  križarskih  ratova  i  veličale  djela  fran‐ cuskih  vojskovođa.  Frangois  je  promatrao  gotsko  iznakaženje  ljudskih  udova  i  zamišljao  ovako  izdužena  svakog  pojedinog  posjetioca  svečanosti.  Kad  bi  bar  imao  dar,  da  oblikuje  bojama,  mjesto  riječima!  Kakve bi se ljupke slike tu pojavile!  »Jedina  mogućnost,  to  je  groteska«,  reče  on.  »Ona  spašava  od  melankolije!«  Ythier je šutio, dosađujući se. Uskoro uđe u prostoriju Pierre de  Saint‐Amand,  rukom  pod  ruku  sa  Jeanom  le  Cornuom.  Mladići  pozdraviše, a osobito se Villon jedva snašao od udvornosti.  »Upravo smo govorili o tome, maistre Villon, kako vas žene vole,  čini se, više nego vi to možete podnijeti«, nasmija se Saint‐Amand, koji  je vršio dužnost kraljeva rizničara, što je bio jedan od najodgovornijih  položaja u zemlji. »Kad smo ono nedavno zajedno izlazili iz javne kuće,  pripovijedali ste mi o sebi neke stvari.«  »Oprostite,  gospodine«,  odvrati  Francois.  »Mora  da  sam  bio  pijan.  Obično  naime  nisam  pri  punoj  svijesti,  kad  se  pojavljujem  u  društvu visoke gospode. Moje misli, a i moji doživljaji većinom su tako  bezvrijedni, da ne zaslužuju zanimanje moćnih!«  Ythier je smatrao, da se mora glasno nasmijati, no Saint‐Amand,  polaskan,  kimnu  Frangoisu.  »Govorite  kao  dvoranin,  maistre  Villon!  Zaista ne bih htio da se naši odnosi pomute! U vama gledam budućeg  savjetnika novoga kralja!«  »Jednom riječju: političku silu«, objasni suho Jean le Cornu.  »Ukazujete  mi  odviše  veliku  čast,  uzvišena'  gospodo«,  odgovori  Frangois  i  nakloni  se.  »Ja  sam  siromašan  klerik,  koji  ima  skromne  poglede  i  ne  želi  da  prodre  u  dvorske  slojeve.  Ah,  kako  bih  se  morao  izmijeniti, da zaista budem neka sila u državi! Ja sam poštenjak, Saint‐ Amand. . .«   

  »Prije  svega,  vi  ste  zajedljivac,«  odgovori  Cornu,  dok  se  Saint‐ Amand zbunjeno zagledao u freske.  »Kako  god  želite«,  reče  Villon.  Ovim,  što  sam  kazao,  mislio  sam  pošteno priznati da ne spadam među one koji vladaju. Nikad se ne ću  među njih ubrajati. Mogu mirne savjesti ustvrditi, da su mi prsti čisti...«  Saint‐Amand  a  i  Cornu  prasnuše  sada  u  smijeh,  Saint‐Amand  otvoreno i srdačno, Cornu malo zbunjeno jetko.  »...  ali  nisu  takvi,  da  bi  bili  za  odgovoran  položaj«,  dovrši  Villon  svoju  rečenicu  nakon  male  stanke.  »Ako  vi  ne  postanete  kraljev  savjetnik,  onda  ćete  još  prije  toga  visjeti  na  vješalima«,  nasmija  se  SaintAmand. »Vaš je jezik vaš najljući dušmanin!«  Oba novčara ostaviše tada Ythiera i Frangoisa, no na vratima se  sukobiše  sa  Jacquesom  Raguierom.  Ovaj  odmah  prepozna  Villona  i  ogorčen  se  okrene.  Ta  Frangois  ga  je  jednu  večer  u  »Jelovoj  šišarci«,  kad  se  bio  napio,  otkotrljao  kao  kuglu  k  svinjama  na  bunište,  gdje  se  nakon  šesnaest  sati  spavanja  i  probudio.  Od  tog  je  doba  Raguier  izbjegavao klerikovu prisutnost.  »Mislim,  da  mu  iz  ždrijela  još  uvijek  izviruje  kokošji  batak«,  primijeti Ythier, kad je ugojeni građanin dao petama vjetra.  »Ne bih htio govoriti o ženskim nogama, Ythier«, reče Villon.  Prijatelji  se  raziđoše,  jer  je  Ythier  namjeravao  pozdraviti  žene,  koje je nekoć ljubio: »Možda bi ih u tu svrhu mogao postrojiti u red«,  reče Frangois na kraju, kad je ovaj odlazio. Onda se nasloni na jedan od  velikih  stupova,  na  kojima  je  počivao  svod  glavne  dvorane.  Stotine  svijeća osvjetljavalo je prostoriju i njihove kaplje prekrile su prekrasan  kamen poda, a njihove isparine ispunjale su zrak, pridružujući se mirisi‐ ma  jela.i  vonju  tjelesa.  Muškarci  su  žagorili,  žene  su  se  piskutavo  smijale, zabava je bila u punom toku. Ponekad bi zarežali ili zalajali psi,  otimajući se za komade mesa, koje su im pružale neoprane i crnim nok‐ tima ukrašene plemenite ruke. Sluge su žurili naokolo, gurali nogama u  kutove ostatke od jela i na srebrnim i zlatnim pladnjevima nudili nove  zalogaje. A na zidovima dvorane svijetlo se tisuće puta odbijalo od bli‐  

  stavog  orijentalnog  oružja  i  oklopa,  koji  su  potjecali  od  posljednjeg  križarskog  pohoda.  Frangois  je  nasmiješen  promatrao  društvo  tih  bogatih i moćnih ljudi. Poznavao je Pariz od svog najranijeg djetinjstva,  no  morao  je  sam  sebi  priznati,  da  tu  ne  osjeća  dah  grada.  Ovdje  je  vladala grupa ljudi, koji nisu pripadali narodu, nego su išli samo za tim,  da ga iskoriste.  »To uopće nisu Francuzi«, pomisli. »Ne možeš ih ubrojiti ni u selo  ni  u  grad,  a  od  Engleske  nas  zaista  nisu  zaštitili.  Sloj  za  sebe,  koji  ne  mari'ni za što drugo, osim za svoju korist i za umijeće, da narod drži u  neznanju,  ljudi  bez  ikakva  osjećaja  za  naciju.  Od  njih  potječu  svi  oni  pojmovi, u koje smo zatvoreni kao u kaveze! Koliko je naših najsvetijih  ideala stvoreno samo za probitak vladajućih!«  I, razmišljajući dokle ga obavezuju čast, dužnost i pravda, uputi se  u krug žena, gdje se svima najljubaznije i najudvornije nasmiješi.  »Znam,  o  čemu  govorite,  uzvišene  gospe«,  reče.  »Slažem  se  s  vama!  ‐  Prvo  je  narod!  Ta  od  čega  bismo  živjeli,  da  bog  nije  stvorio  narod? Tko bi bio iza rešetaka, da nas promatra kako jedemo, tko bi u  prnjama trčkarao ulicama, stvarajući prikladan jednostavan sivi okvir za  našu raskošnu ljepotu ‐ ako ne naš dragi, predragi narod? Hvala mu za  to!  Također ste u pravu, kad kažete, da zemlja prlja čovjeka. Ne bih  htio kazati, da od nje potječemo i k njoj idemo. To bi bilo pretjerano.  Sjaj  moćnih  nikad  ne  će  nestati,  vaša  će  tjelesa  uvijek  cvasti!  ‐  Ta  zar  zemlja  ne  stvara  stanovite  boje,  da  bi  obojadisala  obraze  i  dala  im  puteno blještavilo?«  »Ta  ona  nam  daje  kruh«,  upadne  neka  dama  i  uzrujano  tržne  nosom.  Francois  se  zagleda  u  njene  široke  bokove  i  skupocjenu  tkaninu, koja je tijesno sapinjala njene ženske oblike. »Kruh«, odgovori  zatim prezrivo. »Kruh? ‐ Mi jedemo perad. ‐ Kad je bog stvarao svijet,  mogao  je  mirno  izostaviti  zemlju.  Ta  ne  postoji  ništa,  što  bi  za  neskučenu božansku atmosferu moćnih bilo suvišni je nego ta smiješna  ustanova.«   

  Tada  se  odjednom  iza niza  žena,  koje  su  pažljivo  slušale, podiže  neka  mala  ljupka  prilika  i  začuđeno  pogleda  Frangoisa.  On  se  uljudno  nakloni.  »Ovaj govori potpune besmislice«, reče dama kao za sebe.  »Ali promišljeno«, odgovori Frangois.  Oboje se neko vrijeme šutke promatrahu. Ona je mjerila njegovu  siromašnu  odjeću,  usiljenu  slatkoću  njegova  lica,  iza  koje  je  titrao  prikriveni podsmijeh, čudnu snagu njegovih svijetloplavih očiju, što su  sitne zlobno svjetlucale iz crnine njegova mršava lica. A on nije skidao  pogleda  s  plavog  vijenca  njene  kose,  što  se  poput  plamena  uzdizao  iznad bijela lica. Pod visokim izbrijanim čelom blistale su velike oči, nos  je bio otmjeno povinut, a povelika usta plemenito izvajana.  ,Gotovo je lijepa’ , pomisli. Ali ona se okrenu i iziđe iz prostorije. I  Frangois se bez ijedne riječi udalji.  »Lijepa  profozica,  Ambroise  de  Lore«,  objasni  mu  Rosuel,  neki  činovnik, iz Chasteleta, kojega je susreo na vratima.  »Izručite joj moj pozdrav«, odgovori Villon hladno, te skine svoju  kapu  s  neke  izbočine  na  zidu,  na  kojoj  ju  je  bio  ostavio  pri  dolasku.  S  lakim podsmijehom pomisli pritom na kako je neobičan način upravitelj  grada  d’  Estouteville  upoznao  svoju  ženu,  zaljubio  se  u  nju,  naime,  prilikom nekog turnira i borio se za nju!  Kad se ponovo našao na ulici, prebrojio je svoj novac i ustanovio,  kako mu upravo dostaje da izravna jedan od svojih dugova. Zagledavši  se u novac na dlanu, htjede poći dalje i tek u posljednji čas primijeti, da  mu je put prepriječila neka velika nosiljka. Bila je od crnog, ulaštenog  drveta  i  ukrašena  metalnim  ispupčenim  okovom.  U  njoj  su  se  vidjeli  meki  jastuci  i  mala  mangala,  koja  je  grijala  unutrašnjost  nosiljke.  Ugledavši  tu  malu  pećicu,  Frangois  se  sjeti  Regniera,  koji  je  toga  časa  vjerojatno  sjedio  u  nekoj  hladnoj  tamničkoj  ćeliji.  Prijatelj je  bio  malo  odviše  ozbiljno  shvatio  psovke  nekog  sergeanta  pred  Margotinom  krčmom, pa je tom službeniku zaprijetio mačem i njime ga pljoštimice   

  izudarao,  te  je  sada  zbog  toga  bio  zatvoren  u  tvrđavu  i  čekao  na  podrobniju istragu pred duhovnim sudom.  Uz dva nosača, što su ravnodušno stajala uz crnu škrinju, pljujući  od  vremena  do  vremena  na  tle  i  promatrajući  osvijetljene  prozore,  sjedila  je  velika,  lijepa  doga,  koja  kao  da  je  shvatila,  da  u  Villonovu  džepu nema mnogo para, pa ga nije udostojala ni pogleda.  »Ti  si  mudra  životinja«,  reče  Frangois  psu.  »Nemaš  doduše  besmrtnu dušu, no čini se, da si brzo i lako spoznala zakone svijeta. Što  sam ja kao čovjek prema tebi, ovako ponosnoj? Puna nepokolebljivog  dostojanstva  gledaš  mimo  mene!  I  s  pravom!  ‐  To  me,  doduše,  ne  uzbuđuje  osobito.  Samo  me  ti  prezirno  promatraj!  Prezir  je  često  za  preziranog čast!«  On  se  srdačno  osmjehne,  okrene  se,  nemarno  gurnu  kapu  na  zatiljak,  nasmije  se  i  nasloni  na  dovratnik,  Odjednom  mu  se  toliko  svidjela  hladnoća  i  ljepota  noći,  te  je  odlučio,  da  još  neko  vrijeme  promatra  nebo.  Takve  me  stvari  raduju,  pomisli  i  s  vidljivim  zadovoljstvom  stade  pjevušiti  neku  pjesmicu.  No  upravo  kad  se  naj‐ ljepše  zabavljao,  siđe  niz  stepenice  ona  dama,  što  je  njegove  riječi  nazvala  ludima,  i  htjede  ući  u  svoju  nosiljku.  Ugleda  ga,  zaustavi  se  i  ostade pred njim stojeći bez riječi. Villon prestade pjevati.  »Kako to, da ste tako radosni?« upita ona.  »Jer  stojim  na  hladnoj  ulici  i  jer  me  obasjava  mjesec«,  odgovori  Frangois nehajno, ostavši i dalje nemarno naslonjen.  »Zar je to tako veselo?«  »Nevjerojatno  zabavno.  Osjećam  se,  kao  da  sam  preporođen  nakon ove naporne večeri.«  »Kapa vam je na zatiljku.«  »Da bi mi vjetar mogao duvati po čelu.«  »Znadete li vi, tko sam ja?«  »Djelomično«.  Usprkos  tom  malo  čudnom  odgovoru  dama  se  time  zadovolji,  opet časak posuti i onda upita: »A tko ste vi? «   

  »Jedan od Parižana«, nasmije se Frangois.  »To nije ni ime ni zvanje«, reče ona malo ljutito.  »Ali vrlo snošljivo stanje. Zovem se Frangois Villon.«  »Dođite  iduće  sedmice  na  primanje  k  meni.  Ponekad  mi  se  dopadaju smušeni ljudi. Rue de Jouy, četvrtak navečer. Naći ćete tamo  ljude, koji smisao svog postojanja također vide u tome, da u istoj osobi  sjedine duh i ludost!«  »Ukoliko  zaista  u  tome  vide  neki  smisao,  treba  ih  smatrati  sretnima  ili  ‐  sažalijevati  ih  zbog  njihove  ograničenosti«,  odgovori  Frangois.  Dama  se  okrenu  i  stupi  u  svoju  nosiljku.  Kroz  noć  stadoše  odzvanjati teški koraci nosača. Za njima je tiho tapkala doga, ljuljajući  se u hodu.  U  »Jelovoj  šišarci«  Frangois  se  pobrinuo,  da  vinom  učini  život  ružičastijim. U očaju se utekao onom lakom raspoloženju, što čovjeka  odvaja od zemlje. Uz njega je sjedio Jean Cotard, majstor u piću, koji bi  s  vremena  na  vrijeme  zaroktao  i  svakog  sata,  kao  neki  noćobdija,  objavio  pokoju  mudrost.  Upravo  kad  je  Frangois,  zapivši  gotovo  i  posljednji  novčić,  izlazio  iz  krčme,  taj  nezgrapni  klerik  upravo  je  dubokim glasom govorio pijancima, koji su ga mirno slušali: »Izbjegavaj  žene. One te odvraćaju od pića.«  Pred krčmom Frangois još jednom prebroji svoj novac. Možda će  time  ipak  moći  izravnati  još  neki  mali  dug.  Najviše  je  navaljivao  postolar, kod kojega je naručio par cipela za svoju majku. On bi mu te  novčiće bacio u glavu. No kad se zatim našao na najbližem uglu, padoše  novčići u krilo nekom usnulom prosjaku. Čovjek se probudi i proštenja:  »Platio vam bog tisućustruko, plemeniti gospodine i maistre!«  Frangois se udalji, što je brže mogao. 

II  Ujak je čestitao Frangoisu na onom pozivu k profozu. Poznanstvo  sa d’Estoutevillom moglo je mladom kleriku biti od velike koristi. Tako  se  Frangois  slijedeće  sedmice  uputio  u  Rue  de  Jouy,  da  se  javi  kod   

  Ambroise  de  Lore.  Tu  je  našao  poznato  društvo,  koje  se  četvrtkom  okupljalo  kod  profozice:  većinom  umjetnici  i  umjetnošću  oduševljene  plemkinje. Ambroise primi ozbiljno njegov udvorni pozdrav i odvede ga  k nekoj maloj grupi, što se sastojala od dva ozbiljna muškarca mršavih,  naboranih lica, neke dame i njene papige.  »Ovdje ćete naći sebi ravne«, reče ona i ostavi ga s ovo troje. Oni  se  ni  najmanje  ne  osvrtahu  na  pridošlicu.  Naprotiv:  svu  svoju  pažnju  svraćali su i nadalje na papigu, koja je tupo piljila preda se. Frangois još  nije  bio  vidio  takvu  životinju,  jer  ih  je  bilo  teško  dobaviti  i  bile  su  izvanredno skupe. Ali znao ie da postoje, a čuo je i o tome, da ta bića  govore  tobože  kao  ljudi.  U  ovom  slučaju  kao  da  ipak  nije  bilo  tako.  Ptica je uporno šutjela, a dama joj je neprestano pripovijedala, služeći  se  pritom  nekim  čudnim  govorom,  što  se  sastojao  od  grlenoga  r  i  nekog neođredivog graktanja, koje je bilo teško razumjeti. Pritom su je  muškarci mršavih obraza tužno promatrali.  »Krak!  Krak!  Reci  lijepo:  krak,  dobrrro!  Poljubi  me’!  Krak!  Vrrrlo  dobrrro!  Kvr!  Kvr!«  Mamećim  glasovima  umiljavala  se  nepokretnoj  životinji,  koja  ie  podsjećala  na  idiota.  Društvo  je  ostalo  nijemo,  kao  i  ona, i sjetno gledalo preda se. Francois nije mogao suzdržati smiješak.  »Tako  ste  sretni,  da  se  možete  smijati«,  primijeti  tiho  i  polako  veći od one dvojice.  »To  je  svakako  moja  najveća,  a  zasad  možda  i  jedina  sreća«,  odvrati Francois.  Ona dvojica i opet su šutjela i u dubokoj žalosti gledala preda se.  ,Dobra  profozica  odvela  me  u  najbolje  društvo,  što  za  mene  postoji,  pomisli Francois i napusti mučnu blizinu nijemih melankolika. Za njim je  i dalje odzvanjalo kreštanje žene, koja je govorila sa svojom papigom.  U sredini dvorane stajao je neki mlad čovjek u odjeći dvoranina,  koji  je  s  mnogo  poleta  i  s  najvećim  oduševljenjem  recitirao  neku  pjesmu,  što  je  očevidno  potjecala  od  njega  samoga.  Njegove  uske  nogavice blistale su u sasvim svijetloj, plavoj i  narančastoj boji, cipele  su  bile  od  ždrebeće  kože  i  imale  su  ogromne  šiljke,  te  se  Frangois   

  pobojao, da će se kicoš na njih spotaći i polomiti noge. A njegov kaput  bio  je  crven  i  obrubljen  svijetlosivim  krznom.  Pas  sa  zlatnom  kopčom  ljupko  ga  je  nabirao  i  tako  isticao  uski  struk  svog  nosioca.  Villon  smješkajući se pogleda niza se i ustanovi da već zbog svoje odjeće ne bi  mogao biti pjesnik.  Ta  gizdavo  odjevena  ptica  pjevica  kraljevskog  dvora  pratila  je  svoju deklamaciju vatrenim gestama i plahovitim previjanjem tijela, ali  i toplom kišicom sitnih kapljica, što su prskale iz njegovih usta. Kad je  završio, Villon mu prvi upravo mahnito zapljeska! Pojuri prema njemu,  stisne  mu  ruke  i  glasno  uzvikne:  »Kazali  ste  tu  ono,  što  svaki  čovjek  osjeća!  Ali  kako  ste  to  divno  odjenuli  u  bujicu  najmilozvučnijih  riječi!  Sagradili  ste  od  zvonkih  slogova  pravi  toranj  babilonski!  Zahvaljujem  vam za taj užitak!«  Mladić  još  nije  ni  shvatio  o  čemu  se  radi,  a  Frangois  se  već  bio  okrenuo i prišao visokom, gotskim lukom nadsvođenom prozoru, te se  kroz njegova okna zagleda u puste ulice, koje je već pokrio prvi snijeg.  Dok  su  se  u  dvorani  bučno  jatili  oko  umjetnika  i  prilično  glasno  izražavali svoje iganuće, Frangois odjednom osjeti, da netko stoji tik iza  njega.  »Zašto  ste  se  tako  ponijeli?«  upita  tiho  Ambroise.  Njen  duboki  glas  procvao  je  kraj  njega  i  uzdizao  se  nad  galamom  oduševljenih  poklonika umjetnosti kao viola nad prigušenom lupom bubnja.  »Zar sam mogao drugačije?« odgovori Frangois, ne okrenuvši se.  »Taj čovjek niti što osjeća, niti što shvaća. Zna samo za riječi, ništa mu  ne izvire iz srca, a jedina mu je briga, da se njima zvučno posluži! Ima li  nam on uopće što kazati? Zar on želi da se povjeri? Umjetnost, koja ne  govori, nego samo muca, bezvrijedna je!«  »U  mnogočemu  vas  ’ne  shvaćam«,  reče  profozica.  Ona  ga  prihvati za ruku i prisili ga da sjedne uz nju na stolicu kod prozora.  »To sam primijetio«, reče Frangois, sagne se i nasloni laktove na  koljena.  »Pozvali  ste  me,  čini  se,  jednako  kao  i  onu  papigu  i  nijeme 

 

  muškarce, s kojima sam imao zadovoljstvo izmijeniti bar šest riječi, jer  vas je spopala takva mušica.«  Ambroise  se  lagano  nasmiješi.  I,  dok  joj  je  lice  obasjala  iskra  vedrine, ona obori pogled. »Obećala sam vam da ćete na primanju kod  mene  upoznati  ljude,  koji  bi  mudrost  htjeli  sjediniti  s  ludošću.  Ljudi,  koje  ste  zapazili  zbog  njihove  šutnje,  to  su  bivše  dvorske  lude  našega  kralja.«  Frangois je zbunjen šutio.  »OSim  toga«,  nastavi  Ambroise,  »moram  vam  reći,  da  pjesma,  koju je upravo recitirao onaj mladi čovjek, nije njegova, kao što, čini se,  mislite.«  »Svejedno«, reče Frangois glasno i mrzovoljno nabra čelo, »što se  mene tiče, mogao ju je ispjevati najveći dvorski pjesnik i u  čast jedne  od  dvadeset  pet  kraljevskih  djevojčura!  Ja  svoj  sud  ne  ću  izmijeniti.  Napisana  je  svakako  po  ukusu  vremena,  pa  se  autor,  a  da  se  ne  povrijede običaji, može nazvati pjesnikom. Ipak ona ne govori od srca  srcu, čak ni razumu, nego je naprosto zvonjava riječi bez duše.«  »Veoma ste strogi. ‐ Pjesma je moja.«  Usprkos  svoj  svojoj  sigurnosti  Frangois  se  sada  zbunio.  Časak  je  šutio  i  neodlučno  česao  podbradak.  »Sad  mi  je  mnogo  toga  jasno«,  reče nakon stanke, u kojoj je opet pribrao svoju staru drskost.  Ambroise ga začuđeno pogleda.  »Da,  da,  nastavi  on,  ne  davši  se  zbuniti.  »Vi  pjesme  pišete  potajno i dopuštate da se vaša djela pripišu malim piskaralima. Otuda  izvještačenost i neprirodnost slika, mutnoća osjećaja, sva besmislenost  izrečenoga . ..«  Lijepa  žena  uz  njega  jedva  se  pribra.  Nijemo  je  piljila  u  mlađahnog,  beznačajnog  maistra,  koji  joj  je  bez  milosti  i  bez  ikakvog  poštovanja prema njenoj osobi nezavijeno izrekao, što misli o najvećoj  njenoj svetinji.  »Mnogo toga razarate svojom kritikom«, reče ona suzdržavajući  se, kad je on napokon završio.   

  »Zar  vam  je  toliko  vrijedno«,  nasmija  se  Frangois,  »da  se  pred  ljudima  razbacujete  velikim  riječima?  Zar  ste  tako  sićušni,  da  laska  vašem  ponosu,  kad  steknete  priznanje  za  to  mutno  izricanje  svojih  osjećaja,  zacijelo  sasvim  svakodnevnih,  i  kad  vam  velikodušno  zahvaljuju pljeskom?«  »Kad  čovjek  pati  ‐  pisanjem  olakšava  dušu«,  odvrati  profozica  neodlučno.  »E, to je drugo. ‐« reče Frangois s ironijom i pomisli na blistavilo  priredbe i troškove, bačene na to društvo. On usporedi rasipanje, koje  je u posljednje vrijeme vidio, sa bijedom puka, iz kojega je potekao.  I  tako stadoše govoriti o grubosti života, koju je ova lijepa žena doduše  malo  osjetila,  ali  je  o  njoj  to  više  umjela  pripovijedati.  Govorili  su  o  strahotama  rata  i  pustošenju  kuge,  o  bešćutnosti  ljudi  i  surovosti  borbe,  u  kojoj  uvijek  pobjeđuje  bezobzirnost.  Ona  je  govorila  sa  sve‐ čanom ozbiljnošću, kao vitez, koji se odlučio vojevati za neku uzvišenu  ideju,  dok  se  Villon,  naprotiv,  podsmjehivao  neumitnosti,  koju  je  bio  spoznao te ga više nije ispunjala užasom.  »Svijet  je  loš«,  reče  on  s  popovskim  patosom,  i  Ambroise  s  ozbiljnošću  prihvati  tu  izjavu.  No  kako  li  se  užasnu,  kad  on  s  uvjerenošću produži: »Neka ipak nitko ne pokuša da ga izmijenil To bi  bilo besciljno i samo bi pokazalo, da čovjek s njim, ovakvim kakav jest,  ne može nakraj!«  Nakon  nekoliko  čaisaka  šutnje  ona  ustade  i  ponovo  pozva  mladoga maistra, da je posjeti. No, kad bude sama. Htjela bi s njim o  koječemu nesmetano razgovarati. Zatim ode od njega i uputi se prema  d’Estoutevillu,  svom  suprugu,  koji  je  upravo  ybio  ušao  u  dvoranu  i  s  hladnom  uljudnošću  promatrao  okupljene.  Frangois  je  zaista  rijetko  osjetio poštovanje prema nekom čovjeku. No kad je ugledao profoza,  nije  se  mogao  obraniti  od  osjećaja  vlastite  sićušnosti.  Što  je  on  sa  svojim  jadnim  mudrovanjem  o  smijehu  bio  prema  nagomilanoj  snazi,  što  se  bila  nastanila  u  tom  muškarcu  četvorouglaste  plavkaste  brade!  Snažne  čeone  kosti,  oštre  oči,  nađsvođene  čupavim  obrvama,  ravan  nos  i  stroga  energična.  usta:  sve  je  to  odražavalo  staloženost,  mirnu   

  snagu  i  nepokolebljivu  volju.  Frangois  nije  mogao  shvatiti,  kako  je  Ambroise,  udata  za  takva  čovjeka,  mogla  kod  sebe  sazvati  društvo  takvih  bolesnih  i  ništavnih  bića,  kakva  su  se,  uključujući  i  njega,  bila  ovdje okupila. Pisala je pjesme ‐ to je još mogao shvatiti, iako je  Frangois, usprkos svim svojim studijama, mrzio pjesništvo. Ali da  se okružila takvim gostima, kad je imala čovjeka poput d’Estoutevilla ‐  to nije shvaćao.  Upravo  je  opet  jedan  od  tih  ,umjetnika’  recitirao  neku  pjesmu.  Nakon svakog stiha dugo je zastajkivao, da požanje pohvale slušača. I  one  ne  izostadoše:  »Čarobno.«  ‐  »Dražesno.«  ‐  »Dobro  rečeno!«  ‐  »Divno  izneseno!«  ‐  »Božanstveno!«  ‐  U  neiscrpljivosti  novih  izraza  pohvale djelu osobito se isticala neka dama, koja je svaki čas zavrištala  poneku svoju ocjenu, pripovijedajući između toga dalje svojoj susjedi s  mnogo  uživijavanja  o  odnosu,  koji  grofica  od  Almalgnaca  podržava  s  nekim  članom  kraljevske  porodice.  Posjednica  papige  kreštala  je  nerazumljivim glasovima, životinja je šutjela, a obje bivše dvorske lude  piljile su tupo i žalosno preda se. Frangois se hitro udalji, žaleći od srca  d’Estoutevilla,  koji  je,  makar  i  nakratko,  bio  prisiljen  da  sluša  taj  na‐ gomilani besmisao.  Dok  se,  idući  prema  Saint‐Benoistu,  vukao  kroz  sveučilišnu  Četvrt, naišao je na Thomasa Tricota, koji mu odmah saopći najnovije  dogodovštine  oko  Đavoljeg  izmeta’.  Još  prošle  sedmice  zaklela  su  se  dva  naoružana  sergeanta  na  privilegije  tog  kamena,  no  njegova  čarobna snaga naglo opada. Za njega se više nitko ne zanima, čitava je  stvar  zastarjela  i  izgubila  privlačnost.  No  najviše  nedostaje  osobni  utjecaj ranijeg vođe. Trebalo bi da Frangois prekine svoju, povučenost i  da se opet pojavi u krugu svojih studentskih kolega.  Frangois je šutke prešao preko bujice riječi, kojom je bio zasut, te  se za vrijeme izvještaja uputio prema samostanu Nostre Dame. Bio je  odustao  od  nauma  da  se  uputi  prema  kući  »Kod  crvenih  dveri«  te  je  odlučio da mjesto toga posjeti Margotu. Tricot ga je pratio.  Gostiju nije bilo baš mnogo, pa se Frangois začudio, jer se nekoć  naviknuo  da  tu  uvijek  nađe  mnoštvo  posjetilaca.  Margot  je  tužno   

  sjedila  uz  svoje  krčage  s  vinom  i  šutke  piljila  preda  se.  Pošto  ju  je  Frangois pozdravio, Tricot dovuče nekog mladog klerika i predstavi ga  slavnom maistru Villonu. Gui de Tabarie, tako mu je bilo ime, protrnuo  je od strahopoštovanja pred velikim i glasovitim školarcem, te odmah  izrecitirao neke od njegovih izreka i stao se vatreno truditi, da stekne  Frangoisovu naklonost. Ovaj je sa smiješkom gledao mimo njega. A kad  su  mu  već  dosadile  neprestane  molbe  ove  dvojice,  da  opet  stane  na  čelo studentskog pokreta, ustade s nekom isprikom i sjede uz Margotu,  da je tješi u njenoj očiglednoj nesreći.  »Sergeanti  me  divljački  progone«,  obavijesti  ga  ona.  »Osobito  Perrenet.  Otkako  je  Regnier  jednoga  od  njih  izudarao  pred  mojim  vratima,  oni  govore,  da  je  moja  krčma  dom  pobune  i  da  je  valja  neprestano imati na oku. Svojim neprekidnim upadima, prigodom kojih  pretražuju cijeli lokal, rastjerali su mi sve goste.«  Frangois joj sažalno pogladi ruku i nasmiješi se. »Razgovarat ću s  Perrenetom, i sve će biti bolje, dobra moja Margot. A i ne smeta, što su  jednom i za tebe nastupila loša vremena; nakupila si već valjano sala.«  Sada se i ona nasmija, ali prilično neveselo, sagnu se bliže prema  njemu i prišapne mu na uho: »Ono, što je mnogo gore, uopće ne znaš!  Podnijeli su prijavu protiv moje kuće i iz nekih glupih izmišljenih razloga  ustvrdili,  da  ona  krnji  ugled  grada  i  kraljevine,  i  da  je  stoga  valja  ukinuti!  Moje  svratiste!  Htjeli  bi  mi  upropastiti  svu  moju  ušteđevinu!  Čitavu sam mladost na svoj način marljivo radila i štedjela novac, da bi  jednom imala krčmu i mirnu starost ‐ a sad, sad bi mi htjeli sve oduzeti!  Ako se to dogodi, umrijet ću za deset godina od gladi! Svojim tijelom  ne  ću  više  dugo  moći  zasluživati!«Frangois  se  u  nedoumici  zagleda  preda se. Nije znao, kako da prijateljici pomogne pa čak ni što da joj sa‐ vjetuje. I premda se u duši sam sebi rugao, što se toliko zabrinjava za  dobro  drugih  ljudi,  osjećao  je  ipak  duboko  sažaljenje  prema  jadnoj  Margoti.  »Spis,  u  kojem  je  sve  to  izneseno,  upravo  je  kod  upravitelja  grada«,  nastavila  je  ona.  »Ako  on  na  njega  stavi  svoje  ime,  ode  moj   

  posao. Ako napiše: ,Odbija se!’ moći ću zadržati svoju kuću. Sve to ovisi  o nekoliko mrlja tinte!«  Frangois  se  zamisli.  Odluka  je  dakle  ovisila  o  d’Estoutevillu.  O  onoj trupini od čovjeka, kojega je baš danas vidio. Znao je on, kako će  taj  odlučiti.  Mnoge  javne  kuće  postale  su  u  posljednja  vrijeme  žarišta  nemira, često u vezi sa studentskim ispadima, koji su obično proizlazili  iz bordela. Upravo je ta sudbina bila namišljena Margotinom svratištu,  koje  su  školarci  tako  često  posjećivali.  I  Frangois  smjesta  skova  neki  fantastičan plan, no odmah ga i odbaci. Ali vraćajući se u Saint‐Benoist,  još se uvijek bavio sudbinom svoje jadne prijateljice, i to više no što je,  ljutit zbog svog mekog srca, sam sebi htio priznati. 

III  Iako  je  Frangois  bio  uvjeren,  da  prezire  Ambroisu,  ipak  nije  bilo  tako. U najdubljoj dubijini svog srca osjećao je upola sućut upola strah  pred  tim  bićem  iz  viših  slojeva,  koje  se  plašilo  jada  ovog  svijeta  te  ga  htjelo  suzbiti  pišući  pjesme,  isto  toliko  nejasne  koliko  i  besmislene.  Tako je pošao k njoj dijelom zbog želje, da je opet vidi, a dijelom i zbog  toga, da poznanstvo s njom iskoristi za Margotino dobro.  Ambroise  ga  srdačno  primi  i  otpusti  sobaricu,  koju  je  imala  uza  se,  da  je  poslužuje.  Frangois  se  začuđen  stade  ogledavati  po  zamračenoj sobi: bili su ga doveli u jednu od privatnih odaja profozice,  koju je ona najviše voljela u sentimentalnim trenucima. Zidovi okrugle  prostorije  bili  su  obloženi  teškim  orijentalnim  sagovima,  što  su  upijali  zvukove  i  prigušivali  glasan  govor.  Njihove  šare  isticale  su  se  prekrasnim,  izvanredno  živim  bojama,  a  zlatne  niti,  kojima  su  bili  protkani,  blistale  su  na  svijetlu  dviju  uljanica,  oblikovanih,  čini  se,  po  ugledu  na  rimske.  Na  podu  su  bile  prostrte  kože  ogromnih  sjevernih  medvjeda,  a  i  niska  drvena  sjedala  bila  su  prekrivena  njihovim  skupocjenim  krznom.  Velik  nadsvođen  romanski  prozor  bio  je  zastrt  srebrnastom  svilenom  zavjesom,  iza  koje  se  crnila  tmina  rane  večeri.  Profozica  je  sjela  na  jednu  od  niskih  klupica  i  pokretom  ruke  pozvala   

  Francoisa da priđe bliže. On šutke sjede do nje za malen stolić, što je uz  sjedalice i malu policu s knjigama bio jedini namještaj u toj prostoriji.  Na stolu, prekrivenu brokatom, tiskale su se zlatne zdjele i pehari.  »Sigurno vas čudi, što ovako primam klerika«, progovorila je tiho  Ambroise i ovila ruke oko koljena, te njena uska svilena haljina umalo  ne prsnu, kako se bila zategnula. Frangois ju je, smiješeći se, promatrao  i ustanovio, da mu se zapravo veoma sviđa. Plava kosa svjetlucala je u  sjaju  uljanica  poput  rastopljena  zlata,  a  mliječni  obrazi  blistahu  bjelinom.  Oči  su  prijazno  počivale  na  njemu,  a  njena  velika,  no  ipak  lijepa usta oblikovala su rečenicu po rečenicu, važući svaku riječ.  »Nisam  htjela  da  odlazim  odavde.  Često  ovdje  boravim  i  čitam  svoje  drage  knjige.  ‐  Čudi  vas,  što  znam  čitati?  Znam  i  pisati,  pa  čak  i  malo latinski... sve me je to naučio neki stari svećenik iz Genove, koji je  godinu dana boravio u kući moga oca. Otada sam se potpuno predala  pisanju stihova i čitanju. Danas sam opet posjetila svoje malo svetište,  ovu  okruglu  sobu,  da  pročitam  nekoliko  strana  iz  ,Romana  o  ruži’.  Zaboravila sam na vrijeme, i odjednom mi javiše, da ste došli. Tada sam  naložila, da vas pozovu ovamo.«  Frangois  je  šutio,  i  tišina  je  nekoliko  trenutaka  pritiskala  oboje  mladih  ljudi.  Tada  Ambroise  zbunjeno  uzdahnu,'uze  sa  stola  komad  torte i stade jesti. Frangois ne izusti ni riječ. Nakon nekog vremena reče  Ambroise  neodlučno:  »Zamolila  sam  vas,  da  dođete  ovamo  ‐  «  Ona  ušuti, tražeći prikladne riječi. Ali se, očigledno ničemu nije domislila, te  sve  ostade  pri  tom  slabom  pokušaju,  da  povede  razgovor.  Stoga  joj  napokon pomogne Frangois i reče: »Zamolili ste me, da dođem ovamo,  da  jednom  saznate  nešto  o  onom  neobičnom  svijetu,  koji  postoji  u  Parizu,  ali  o  njemu  nitko  ne  vodi  računa.  Ukratko:  htjeli  ste  vidjeti  predstavnika  puka.  Došao  sam,  da  u  nizu  mnogih  zadovoljstva  ne  budete prikraćeni ni ovoga.«  Ambroise,  braneći  se,  zatrese  glavom  i  očajnički  pogleda  Frangoisa.  »Vi  ste  strašan  čovjek«,  zavapi  ona.  »Kako  možete  ovako  iznakaziti moje dobre namjere? Vi i vaše misli zaista me zanimate. Ono,  što me nagoni da s vama razgovaram, nije mušica dokone bogate žene,   

  nego  iskrena  potreba  da  se  s  nekim  porazgovorim  o  najvažnijim  pitanjima života. Takva mi se prilika inače nikada ne pruža.«  Nepomično sjedeći, Frangois se neprestano smiješio kao maska.  »Počnite«,  reče  on  nakon  nekoliko  časaka  napregnuta  muka.  »Radoznao sam, da čujem pitanja, koja su vas uspjela uzbuditi.«  »Okanite se svog podsmijeha. Vrijeđa me ‐ «   »Oprostite,  oprostite,  plemenita  gospo«,  uskliknu  Frangois  s  pretjeranim  zanosom  i  zalamata  rukama,  kao  da  su  krila  vjetrenjače.  »Nisam na to mislio.« ‐ On skrušeno obori pogled i sklopi ruke. »Molim  vas od srca, oprostite!«  »Ludo«, reče Ambroise kratko.  »Kako  samo  pogađate«,  potvrdi  on  mirno.  »Padam  na  zemlju  pogođen točnošću vaših tvrdnji! Kako su jasni i staloženi vaši pogledi!  To  me  je  već  i  prošli  put  zadivilo  u  onim  stihovima,  koje  je  kod  vas  Recitirao neki mladić!«  Ambroise  je  uvidjela,  da  ovako  ne  će  nikad  uspjeti  da  podrugljivog  klerika  raspoloži  za  razgovor.  Stoga  izmijeni  svoje  ponašanje,  obori  lijepu  glavu  i  nasloni  čelo  na  svoje  uske  dlanove.  Francois,  kojega  taj  pokret  ponovo  osvijesti,  već  se  pokajao  za  svoj  ispad,  pa  je  i  on  umuknuo.  Tako  su  opet  neko  vrijeme  posjeđili  bez  riječi.  »Imate pravo«, reče on, kad šutnja već stade postajati tjeskobna.  »Ja  sam  nesnosan  čovjek.  No  to  mi  valja  oprostiti.  Ja  sam  isto  takva  karikatura, kao i svi ostali ljudi na ovoj božjoj zemljici.«  »Zašto bi to bili i drugi?«  »Svi,  svi  su  takvi«,  stade  uvjeravati  Villon.  »Zar  još  nikad  niste  promatrali ljude, kad sjede u krčmi, žderu na primanju kod Baillyja, idu  ulicom,  tuku  se,  ljube,  ili  čak  kad  umiru?  Zar  vam  se  još  nikad  nisu  učinili  smiješnima  postupci,  koje  nam  nameće  sudbina?  Svi  smo  mi  osuđeni,  da  tisućljeća  neprestano  činimo  isto.  Sve  se  ponavlja  u  prepustoj  dosadi,  pa  čak  i  takozvana  mnogolikost  života,  nijedna   

  pojedinost  nije  ništa  drugo,  nego  vječno  obnavljanje  starih  zbivanja.  Zar to nije vrijedne podsmijeha?«  »Ne,  ne«,  odgovori  Ambroise  odlučno.«  Ništa  na  nama  nije  smiješno! Svijet je zao i okrutan, ali je beskrajno ozbiljan.«  Francois  prasne  u  smijeh.  »Prekrasno,  prekrasno«,  uzvikne  on.  »Nenaplativo uzvišen sud o svijetu i životu! Neki kažu, da je bog stvorio  svijet  u  jednom  svom  slabom  času;  no  meni  se  uvijek  čini,  kao  da  se  pokušao dobro našaliti, kad je nama i svemu na svijetu udahnuo život.  Ali nedostajalo mu je nažalost smisla za humor. Nismo uspjeli. Unatoč  tome, jedino što je na nama božansko ‐ to je smijeh!«  »Vi ste zaista ludi«, reče Ambroise ponovo i pažljivo se zagleda u  njega.  On  joj  slavodobitno  uzvrati  pogled  i  produži:  »Da:  naš  je  život  neuspjela šala. Tako je to. Za nas je on stvarnost. Da li je to do krajnosti  smiješno ili do krajnosti tragično? Možete birati! Ja glasam za prvo!«  »Ne«,  uzviknu  Ambroise.  »To  je  tragično!  Došli  smo  na  ovaj  grešni  svijet,  da  svoje  duše  prenesemo  kroz  sve  oluje  i  da  ih  neozlijeđene  dovedemo  u  raj!  Zbog  toga  se  moramo  boriti  sami  sa  sobom, i u toj je borbi naša tragedija!«  »Kad bi došli u raj, ne bi se to moglo nazvati tragičnim«, primijeti  kratko Frangois. »Ali nije tako.«  »Što? Vi, klerik, vi poričete, da postoji bog?«  »Ne. To ne bih mogao reći: Ali ja ga ljubim drukčije nego braniči  vječnoga  blaženstva.  Za  mene  je  sve  bog!  Zemlja,  trava,  cvijeće,  život  sam  po  sebi  ‐  vlastita  svijest.  I  kad  sam  rekao,  da  je  bog  učinio  lošu  šalu, stvarajući svijet, pritom sam se samo poslužio starim poimanjem  boga sa zanatlijskom pregačom, koji gnječi glinu, da bi iz nje oblikovao  čovjeka.«  »Vi ste heretik, Villon«, odgovori Ambroise mirno.  »Nazovite me, kako hoćete. Nikad nisam poricao boga. Njegovo  nam se postojanje očituje u svakom, pa i najsitnijem zbivanju, i ja, kad  se ismijavam, ujedno se i njemu obraćam! ‐ Ne govorimo više o tome.«  Rekavši to, on ustade.   

  Ambroise je šutjela i zagledala se u gusto krzno medvjeđe kože.  Frangois joj okrene leđa i upilji pogled u tanahno velo zastora, kojim je  bio  prikriven  prozor.  Pritom  pomisli,  kako  je  ovoj  ženi,  koju  zapravo  mnogo ne cijeni, otkrio tajne svoje duše, za koje je dotada znao samo  njegov ujak. Što li ga je nagnalo na takvu iskrenost? Je li to također bila  samo težnja da se sam sebi potvrdi, koja je nagonila Ambroisu, da piše  pjesme i daje ih drugima da ih recitiraju? Ili je to bila taština i želja, da  vidi druge kako su zabavljeni njegovom osobom? Ili ga je uputio osjećaj  da  odjednom  progovori,  kao  da  će  tako  olakšati  teret  misli?  Nije  to  znao,  no  odjednom  osjeti  snažnu  sklonost  prema  toj  ženi  iza  svojih  leđa, tako mladoj, tako žednoj znanja, a bez životnog iskustva. Ona je  sada  sjedila  nijema  na  svojoj  stolici  i  mučila  se  pitanjima,  kojima  se  obično  ne  bave  mozgovi  dama.  Bila  je  sitna  i  gotovo  bespomoćna  u  bijesnoj  oluji  saznanja.  Dugo  je  tako  razmišljao,  onda  se  okrenuo.  Ambroise podiže glavu i ozbiljno ga pogleda.  »Mi vjerujemo u različite stvari«, reče on i blago se nasmiješi.  »Bit će da je tako«, odgovori ona ozbiljno.  Tada on prihvati svoju kapu. »Dopuštate li, da odem?«  »Ako morate ići, idite.«  »Htio  bih  isporučiti  najponiznije  pozdrave  i  plemenitom  gospođinu suprugu . ..«  »Mome  mužu?«  upita  Ambroise  i  podiže  obrve.  «Mome  mužu?  Taj je dobri čovjek sav u poslu. Sada je na duhovnom sudu, poslije toga  će  pohitati  Saint‐Amandu,  a  zatim  k  tisuću  drugih  ljudi.  Napokon  će  veoma kasno doći kući i još pregledati spise, koii će se dotle nagomilati  na njegovom pisaćem stolu. To je njegov život«.  Časak  je  šutke  gledala  preda  se.  Onda  pruži  mladom  maistru  ruku, koju ovaj šutke poljubi. »Hoću li opet smjeti s vama razgovarati«,  upita on oklijevajući i zastidi se pred samim sobom.  »Dakako«,  nasmiješi  se  ona.  »Iako  vjerujemo  različito.  Dođite  opet k meni. U ponedjeljak slijedećeg tjedna. I u isto doba!«   

  Frangois  se  time  oprostio  od  Ambroise  de  Lore,  te  ga  sobarica  izvede do glavnog hodnika, koji je vodio do kućnih vrata. Dok je išao uz  djevojku, smislio je munjevitom brzinom, kako će iskoristiti odsutnost  đ’ Estoutevilla. I kad ga je pratiteljica kod glavnog hodnika napustila, on  nije produžio prema izlazu, nego se na prstima uputio natrag u onaj dio  zgrade,  u  kojem  bijaše  profozova  radna  soba.  Znao  je  točno  njen  položaj,  jer mu  je  put  vjerno  opisao  neki  šk&larac, kojega  su  jedinom  odveli  pred  svemoćnoga.  Nije  pravo  ni  shvatio,  kakvog  se  opasnog  pothvata  prihvatio,  jer  mu  se  sve  posrećilo,  kako  je  želio.  Pod  nije  škripao,  nitko  od  posluge  nije  se  bio  pojavio.  U  uskim  hladnim  hodnicima sablasno su u velikim razmacima svjetlucale dimijive baklje.  Napokon  stiže  do  vrata,  što  su  po  pričanju  klerika  morala  biti  ona  prava.  Francois  se  oprezno  ogleda  na  sve  strane  i  prislušnu.  Ništa  se  nije čulo. Polako i dršćućim prstima pritisne kvaku. Vrata tiho krenuše i  otvoriše  se;  iza  praga  se  prostirala  neprodorna  tmina  prostorije.  On  hitro  kliznu  unutra  i  zatvori  za  sobom  vrata.  S  najvećim  oprezom  dotapka  do  jednoga  od  dvaju  prozora,  kroz  koje  je  u  sobu  prodiralo  blijedo svijetlo zimske noći. Nakon nekog vremena oči se naviknuše na  mrak, i' Frangois tada razabra glomazan stol od hrastovine, na kojem je  ležalo nekoliko svežnjeva spisa. Uz njih svijeća, tintarnica s perom i vrč  vina. On tiho privuče stolicu, sjede i pripali svijeću. Zatim među spisima  brzo  potraži  onaj,  što  se  odnosio  na  Margotino  svratište,  uskoro  ga  nađe, te uze pero. Prema dovršenim spisima krivotvorio je potpis, a u  pretincu stola našao je i žig, kojim je potvrdio ispravu, pa ju je stavio u  hrpu dogotovljenih akata. Opet ugasi svijeću i pričekh, da sa navikne na  tamu, te se onda uputi  natrag prema vratima. Već htjede staviti ruku  na  kvaku,  no  tada  se  odjednom  sav  zgranu.  Uz  vrata  je  ugledao  ogromnu priliku, što je nepomično sjedila na stolici. U prvi čas htjede  uteći. No užas mu oduže noge i glava se spusti na prsa. Bio je uvjeren,  da  će  toga  časa  umrijeti,  i  neka  mu  nepoznata  bol  zgrči  srce.  On  se  naglo uhvati za prsa.  »Jeste  li  obavili  svoj  posao?«  upita  mirno  mračan  glas  d’Estoutevilla.   

  Frangois  je  šutio.  Znao  je,  da  tu  nikakve  riječi  ne  bi  mogle  pomoći,  nego  samo  škoditi.  Profoz  polako  ustade  i  njegova  glomazna  trupina  stade  se  prijeteći  uzdizati  iz  drvene  stolice  uz  vrata.  On  bešumno priđe svom stolu i ponovo zapali svijeću.  »Često  ovdje  sjedim  i  gledam  prema  svijetlim  prozorima«,  reče  pritom.  »No  još  nikad  nisam  primijetio  tako  čudne  stvari  kao  danas.«  Onda stade prekapati po aktima, i uskoro je držao u ruci spis o Margoti.  Šutke pročita onih nekoliko redaka.  »Hrabri  ste,  maistre«,  reče,  bacivši  prije  toga  pogled  na  Frangoisovu  kapu,  koju  je  ovaj  bio  skinuo  i  držeći  je  u  ruci  stiskao  uz  svoju  halju.  »Radi  se  o  Margotinom  svratištu  iza  samostana  Nostre  Dame«,  nastavi  profoz.  »Trebalo  je  da  ta  kuća  bude  zatvorena.  Suprotstavio  sam  se,  odbio  optužbu  i  time  odredio  da  poduzeće  te  Margot  smije  i  dalje  postojati.  Potpisano  i  žigosano.  ‐  Čemu  to,  maistre?«  Frangois priđe bliže. Svijetlo svijeće jasno obasja njegovo mršavo  lice, te se tamne sjene oko njegovih žmirkavih očiju, upali obrazi i oštre  bore,  što  su  se  protezale  uz  kutove  usta,  istaknuše  snažno  kao  na  drvorezu.  Pred  njim  se  moćno  uzdizala  glomazna  mračna  pojava  d’Estoutevilla. On još nekoliko trenutaka pošuti. Onda, isprva zapinjući,  zatim  glatko,  stade  pripovijedati  o  svom  poznanstvu  s  Margotom.  Ispripovjedi,  kako  ju  je  bio  upoznao,  napomenu  u  Parizu  već  poznate  bajke,  opisa  njen  čist  i  čestit  karakter  i  ocrta  bijedu,  u  koju  bi  bila  nagnana, kad bi svratište zaista bilo zatvoreno. Još dok je govorio učini  mu  se,  da  je  opazio  zraku  nade  za  sebe  i  za  svoju  stvar.  Riječi  su  mu  postajale sve slobodnije, sve snažniji način njegova prikazivanja. Kad je  završio, profoz još časak pričeka, onda svojim uobičajenim mirom reče:  »Dobro ste izvršili posao, maistre. Vjerujem vam.«  Dugo  je  šutke  promatrao  Villona.  Onda  još  jednom  kratko  pogleda  spis  i  nakraj  u  ga  stavi  među  dovršene  akte.  »Zašto  niste  najprije  sa  mnom  govorili?«  upita  klerika.  »Zar  ste  se,  da  bi  pomogli  svojoj prijateljici, morali ušuljati u tuđu kuću i krivotvoriti potpis upravi‐ telja grada? Zar vam se put prestupka činio lakšim nego put do mene?«   

  Francois  nije  znao,  što  da  odgovori.  Nije  mogao  reći,  da  je  pretpostavljao, da ga d’Estouteville nikada ne bi shvatio.  »Kako se zovete, maistre?« upita profoz.  »Frangois Villon«, odgovori klerik, poslušno kao vrijedno đače.  »Pobijedili  ste,  maistre  Villon«,  reče  d’Estouteville,  i  njegovim  strogim licem preleti blijesak smiješka. Malom žilavom kleriku učini se  odjednom  glomazni  čovjek  nasuprot  njemu  kao  ovan  za  probijanje  zidova. Spuštena velika glava sa snažnim čeonim kostima, što su se bile  nadvile  iznad  njegova  lica  poput  masivne  stijene,  široka,  uzdignuta  ramena  i  stasit,  trup  osrednje  visine  na  kratkim  nogama:  osjećalo  se,  da  bi  taj  malj  od  mesa  svemu  odolio.  I  Frangoisa  opet  obuze  ono  divljenje prema tom čovjeku, koje je osjetio već neki dan na primanju  kod  Ambroise.  Polako  pristupi  korak  bliže  i  čak  bi  možda  bio  d’Estoutevillu poljubio ruku, da ovaj nije odjednom ponovo progovorio.  »Margot može zadržati svoje svratište. A vi pođite kući i zatvorite se u  svoju sobu, da porazmislite o svojoj sreći. Laku noć, maistre VilJon.«On  okrenu  Frangoisu  leđa  i  stade  listati  po  spisima.  Klerik  promuca  neku  zahvalu i žustrim korakom pohita k vratima. Kad ih je otvorio, odjeknu  mu u ušima još jednom dubok profozov glas: »Želio bih da vas uskoro  ponovo vidim, mstistre Villon! Dođite na naša primanja!«  S tim riječima otpusti Frangoisa, koji radosna srca odmah otrča k  Margoti.  Susrevši  na  ulici  Bastarda  de  la  Barra,  zaustavi  ga  i  zgrabi  sergeanta  za  rame:  »Hej,  Perrenet,  kinjiš  Margotu!  Ne  zaboravi,  da  smo mi stari prijatelji!«  Bastard  zlovoljno  promrmlja  nešto  o  prokletim  kurvama,  čupkajući  svoju  čupavu  bradu.  Frangois  se  glasno  nasmija.  »Ne  budi  tako  tvrdoglav,  mili  moj!  Naći  ćeš  dovoljno  drugih,  koje  će  s  tobom  podijeliti  ležaj!  Ne  mora  to  biti  baš  Margot!  I  upamti:  ona  je  pod  mojom  zaštitom!  Isposlovao  sam,  da  profoz  zabrani  zatvaranje  svratišta. A osim toga, ja znam još koješta o tebi!« 

 

  Perrenet  je  zbunjeno  buljio  u  klerika.  Oko,  koje  nije  bilo  zalijepljeno zbog pretjeranog uživanja alkohola, bilo je podliveno krvlju  i začuđeno je mjerilo Villona.  »Vraški si ti momak«, prorokta on zatim i tako lupi Frangoisa po  ramenu,  te  je  ovaj  pomislio,  da  će  se  svaliti  na  tle.  Potom  se  tako  stresao, da mu je oklop zazveketao, promrmljao neki pozdrav i uputio  se opet u lov na djevojčure, koje je svojim prijetnjama umio natjerati,  da mu budu pokorne. Još je dugo Villon čuo teški korak tog naoružanog  čovjeka, kad mu je ovaj već davno iščeznuo s vida.  Frangois  nađe  Margotu  u  njenoj  sobi,  kuda  je  pohitao,  da  je  oslobodi  njenih  briga.  Ona  primi  dobru  vijest  s  uzdahom  olakšanja,  sjede  na  stolicu,  te  se,  blistajući  od  sreće,  zagleda  u  prijatelja.  Isprva  ništa ne reče, a onda mu se zahvali jednostavno, tek s dvije riječi: »Moj  Frangois!«  On se zbunjeno nasmiješi. Još je bio u onom raspoloženju, u koje  ga  dovedoše  neočekivana  dobrota  i  razumijevanje  profozovo.  Svako  podrugivanje i svaki uvredljivi podsmijeh bijahu daleko od njega, blago  je promatrao Margotu i radovao se zajedno s njom. Tako se dogodilo,  da ju je te večeri volio,  kao što još  nikad nije volio nijednu ženu: pun  nekog toplog osjećaja da pripada ovamo, da je tu zaštićen u vlastitom  domu. 

IV  Kod  Saint‐Atnanda  naiđe  Frangois  na  upravitelja  grada.  Ovaj  je  važna financijska savjetovanja s rizničarom obično održavao u njegovu  stanu,  a  Villon  je  slučajno  bio  pozvan  na  primanje,  koje  se  održavalo  istoga  popodneva.  Čim su  novčari  uredili  svoje poslove,  d’Estouteville  odmah napusti dvoranu, jer nije volio društva. No prije toga pozvao je  Frangoisa, da ga otprati komad puta. Tako je mladi klerik, na čudo svih,  sa gospodarom grada Pariza sišao stepenicama Saint‐Amanđove kuće.  Cornu  je  zlovoljno  gledao  za  njim  i  protisnuo:  »Našalili  ste  se,  Saint‐Amand,  kad  ste  kazali,  da  bi  taj  majmun  jednom  mogao  postati   

  politička sila. No ja to smatram veoma ozbiljnim. Naš kralj više ništa ne  jede, od straha, da će u jelima naći otrov, ubačen rukom svog sina. Ako  jednog  dana  zaista  od  toga  umre,  ne  će  nam  svima  zajedno  biti  do  smijeha«.  Saint‐Amand odbaci te misli odmahnuvši rukom. »Villon je valjan  momak! Mi smo s njim u dobrim odnosima, a svejedno je, pred kojim  ćemo  se  vratarom  jednog  dana  morati  klanjati.  Dauphin  je  sklon  ljudima iz niskih slojeva.«  Profoz  je  međutim  mirno,  korak  po  korak,  silazio  ogromnim  stepeništem  i  pritom  navlačio  svoje  rukavice.  »Što  mislite  o  ovom  društvu, maistre Villon«, upita on usput i hitro ispod oka pogleda svog  pratioca.  »Otvoreno  rečeno:  ne  cijenim  ga  odviše.  Na  sve  se  tu  gleda  odviše ozbiljno. Ne sviđaju mi se ljudi, koji se ne umiju smijati.«  »Ja se gotovo nikada ne smijem.«  »Vi  ste  iznimka«,  nasmije  se  Francois.  »Ali  ovi  ljudi,  gore  u  dvorani, koji željeznom upornošću rade u svoju korist i pritom tvrde, da  to  čine  za  dobro  kralja  ili  čak  Francuske  ‐  kao  da  se  nisu  baš  odviše  uzdigli.«  »Strogo sudite, maistre Villon«, odvrati d’Estouteville, i Frangoisu  se  učini,  da  u  njegovu  glasu  titra  podrugljiv,  prizvuk.  »Zar  upravljati  državom ne znači služiti bogu?«  »Isto tako, kao i izvlačiti prihod iz crkvenih prebendi i govoriti da  je  to  u  interesu  onog  čovjeka,  koji  je  tek  s  krpicom  na  tijelu  umro  na  križu.«  Profoz  i  nehotice  časak  zastade  i  nepovjerljivim  pogledom  odmjeri Francoisa.  »Veoma se slobodno izražavate, maistre Villon! Zar ne znate, tko  sam  ja?  Reći  takva  šta  pred  sucem,  znači  pobunu  protiv  vlasti,  koje  vladaju svijetom.«  »Pred  vama  ne  bih  htio  igrati  komediju«,  reče  klerik.  »I  nadam  se, da govorim čovjeku, a ne sucu. Htio sam vam pokazati, što mislim o   

  cijelom tom veličanstveno obuzdanom metežu. Naš je grad neka vrsta  kaveza, njegove su rešetke paragrafi zakona, a zloća i zvjerstvo žive u  njemu i dalje, kao da Krist nije ni živio.«  D’Estouteville je šutio.  »Zar i sami ne vidite«, nastavio je Villon, »da bi naš život bio vrlo  žalostan,  kad  čovjek  ne  bi  umio  da  se  tome  smije?  Ništa  se  nije  izmijenilo tisuće godina! Čitao sam knjige, kojih su pisci davno istrunuli.  Oni  se  jadaju  i  raduju  zbog  istih  stvari,  koje  nas  jednako  zaokupljaju  i  danas.  Vrijeme  ide  svojim  gvozdenim,  nepromjenljivim  hodom,  pa  došao  tko  mu  drago!  Bio  to  Mojsije,  Muhamed,  Krist,  Klodvig,  Charlemagne,  Grgur  VII.  ili  Aleksandar  ‐  svi  su  oni  samo  lutke  u  ruci  sudbine.. .«  »...kojom  upravlja  moćna  ruka,  što  je  iznad  nas«,  prekine  ga  d’Estouteville.  »Možda«, zaključi Frangois. »Ali ne zapleću li se niti možda i bez  reda i ne vlada li možda nad nama samo puki, besciljan slučaj, kojemu  smo podvrgnuti a da ne možemo sami odlučivati?«  »Prestanite,  prestanite!«  zavapi  profoz.  »Vi  ste  heretik,  maistre  Villon! U vama ipak ništa manje ne cijenim Čovjeka! Zbogom!«  Rekavši to, vine se na svog konja, kojega je bio doveo konjušar,  što je sada upravitelju grada pridržao stremen. Ulicama odjeknu topot  konjskih kopita. Frangois se sa smiješkom zagleda za d’Estoutevillom.  Uputivši se prema Saint‐Benoistu, susreo je na cesti Regniera de  Monthignyja. Radosno stisnuše ruke i zajedno pođoše u »Mazgu«, koja  se nalazila u Rue SaintJacques, na suprotnoj strani od Saint‐Benoista, a  pred  samostanom  trinitanaca.  Vlasnik,  Pierre  le  Charron,  odavno  je  poznavao Villona, te obojicu primi izvanredno ljubazno.  Regnier  se  tupo  zagledao  preda  se  i  prvi  pehar  ispraznio  na  dušak.  »Ne  ljutim  se,  što  su  me  pustili  iz  one  prljave,  mračne  rupe«,  reče zatim, uzdahnuvši. »Moj me odvjetnik ipak progurao. Kazao je, da  sergeant nije imao na sebi svoje oznake, te da zbog toga nisam počinio  nikakav zločin.«   

  Opet je umuknuo i upiljio oči u pocrnjeli stol. Frangoisu se učini,  da je prijatelj ostario i oslabio. Pun  tuge zagledao se u izbočene kosti  na  njegovu  licu,  duboko  upale  obraze  i  mutan  pogled  ispod  teških  vjeđa.  To  je  sada  bio  Regnier,  s  kojim  je  on  već  gotovo  deset  godina  lunjao Parizom! Mnogo su toga zajedno proživjeli, mnoge sate proveli  zajedno.  Sada  su  sjedili  ovdje  s  neizbrisivim  znakovima,  koje  im  je  na  lica  utisnulo  vrijeme.  Kako  je  brzo  sve  prolazilo!  Jedva  čovjek  opazi  i,  prije nego pravo shvati, da je počeo živjeti, sve je već prošlo. Možda je  tako i bolje. U svakom slučaju manje bolno.  »Što  da  činimo«,  upita  Frangois  tiho  i  podboči  glavu  objema  rukama. Prijatelj načas podiže oči i umorno pogleda Villona.  »Što  da  činimo?«  ponovi.  »Dalje  ćemo  raditi,  dalje  tumarati.  Nastaviti, kako smo počeli.«  »Naopako ćeš proći, Regnier«, odvaži se Frangois. Regnier slegnu  ramenima.  »Čovjek  na  vrat  na  nos  juri  u  svoju  propast.  Takva  je  sudbina.«  »Sudbina? Sudbina? ‐ Zar baš ništa ne ovisi o nama?« Frangois se  sjeti, kako je čas prije gordo govorio pred d’Estoutevillom. Ono što su  tada bile misli, bilo je sada stvarnost. Gledao je pred sobom Regniera,  čovjeka kojega je volio i koji je sigurno vrijedio više nego svi ostali, koji  bi ga jednom mogli osuditi. Pa ipak! Frangois nije pred sobom skrivao,  da se Regnier opasno približava putu zločina ili je već možda njime čak i  pošao.  Regnier  se  smješkao.  »Moje  kocke,  varanje  u  igri.  Pijane  noći,  ponekad neka sitna krađa. Plemićko podrijetlo: čovjek može zalaziti u  najotmjenije  krugove.  Tamo  su  upravo  takvi,  kao  što  si  i  sam!  Svi  oni  pljačkaju, svi varaju i kradu, zapijaju svoj novac i motaju se oko kurva.  No  ne  štiti  li  njih  rnoć  očinskog  imutka?  Ja  nemam  ništa  osim  svojih  predaka i svog navodno dobrog odgoja. ‐ Prokletstvo! Prokletstvo! Sve  to zbog jedne žene!«  Frangois stade pažljivo slušati. Časak bijaše sve tiho, čulo se samo  kako iza njih klokoće vino, što se iz velikih zemljanih ćupova pretakalo   

  u  kositrene  bokale.  I  Regnier  stade  pripovijedati,  isprekidano  i  s  turobnim  smiješkom  na  usnama,  srknuvši  ponekad  gutljaj  iz  pehara:  »Ne ću ti spominjati njeno ime. ‐ I sam to mrziš ‐ i dovoljno si vitez, da  zbog  takve  prostote  prezireš  Ythiera.  ‐  Pripada  plemstvu,  kao  i  ja.  Siromašna  je  ‐  kao  i  ja.  Poznajem  je  odavno  i  počeo  sam  je  snubiti  u  svojoj dvadesetoj godini. ‐I podala mi se. ‐ Dakako, kad sam joj obećao  da ću joj pribaviti novaca. Častohlepna je, hoće da bude pozivana, da  se  kiti,  da  leži  na  atlasu,  da  ima  najljepše  haljine  ‐  što  se  tu  može?  ‐  Pitaš, kako čovjek može ostati uz tako bezvrijedno stvorenje i obazirati  se na njega? Nisi li još nikad ljubio neku ženu zbog njenog lijepog tijela?  Samo zbog tijela, koje te goni u ludilo? ‐ Čovjek počne trošiti više nego  mu dopuštaju mogućnosti. Prihvati se lažne kocke, čvršće stisne mač i  prijeti  njime  građaninu,  koji  se  noću  kriomice  šulja  u  kuću  svoje  ljubljene. Vreba na cesti, zavlači se za mraka u tuđe kuće: samo da sebi  osigura naklonost damice.«  Pojavio se krčmar i nadolio vino.  »Ne mogu se istrgnuti. Ali dobro znam: Montfaucon ne ću izbjeći.  ‐ Bog će mi oprostiti, jer jedini on zna, kako mi je.«  Šutjeli su. »Tako je to«, reče Villon nakon nekog vremena. »Žena  je središte našega života. Sve, što činimo i radimo, usmjereno je na to,  da se njoj svidimo. Biti zaista slobodan ‐ tko to može?«  »Čak to i nećemo«, reče Regnier. »Veoma je teško ne biti vezan!  Okovi nas sputavaju, ali nas i drže. ‐ Sretno ti bilo. Vidjet ćemo se još  počesto.«  Rekavši  to,  ustade,  baci  na  stol  nešto  sitniša  i  ode  iz  »Mazge«, vukući se kao da na leđima nosi težak teret.   Krčma bijaše gotovo prazna. Frangois uze lutnju, što je iza krčaga  visjela  na  zidu,  sjede  opet  za  stol  i  malo  zadrnda.  Zvukovi  su  pomalo  zamrli,  na  oknima  su  zujale  muhe,  a  od  ulaštenog  drveta  glazbala  odbijalo se mutno svijetlo žižaka. Frangois se sjeti kako je u ono doba,  kad je bio položio svoj bakalaureat, bezbrižno pijančevao i smijao se i  bio omamljen od radosti što živi. Kako je spavao kod Denise i ismijao  njenog muža. . .Kako je sada sve bilo drukčije! Osjećao je, da je izišao iz   

  kruga,  kojem  je  tada  bio  pripadao.  Sada  je  bio  izvan  njega,  običan  promatrač.  »Što  nam  može  pružiti  život«,  sanjario  je.  »Jednome  žene,  bogatstvo, drugome mudrost, trećem slavu. . . Možemo li steći .sreću?  I  je  li  moguće  da  itko  bude  sretan  i  zadovoljan?  ‐  Nisam  kao  oni,  što  jadikuju, da je svijet zamka. Kad smo već tu, moramo sebi pribaviti što  više ljepote, koliko god možemo. Možda i nije bilo krivo, kad sam prije  nekoliko  godina  rekao:  'Iskoristi  čas!’  Biti  svijestan,  da  živiš,  svakim  dahom znati, da se on više ne će ponoviti i da u svakom času treba naći  najbolje, što nam svijet pruža ‐ nije li to najviši cilj? A što je najljepše od  onoga, što mi ljudi jedni drugima možemo dati, ako ne ljubav? Je li ti u  duši ikada svjetlije, nego kad ljubiš? ‐  Mene  je  doduše  sudbina  osudila,  da  budem  mučenik  ljubavi.  Jesam li ikad neku ženu uspio učiniti sretnijom, nego ona mene? Ja, sa  svojim  jadnim  obličjem!  Svima  sam  se  približavao,  sve  su  me  odbacivale!  Dok  nisam  bio  natjeran  dotle,  da  se  svemu  smijem,  izru‐ gujem ‐ jedino oružje, koje mi je preostalo prema svijetu, tako sam se  nekoć  sav  bio  njemu  predao.  Za  mene  ljubav  nije  predviđena,  i  ja  se  zbog nje moram upropaštavati. Da sav ne izgorim, kupao sam se u uži‐ vanju,  u  bezgraničnom  uživanju.  Sa  svojom  napuštenom  čežnjom,  čežnjom, koja se nikad nije ispunila. ‐ «  I dok je tako šaputao sam za sebe, lagano je trzao žice, i njihovi  su drhtavi glasovi u vinom ispunjenom zraku mračne krčme svjetlucali  poput  srebrnih  niti  paučina.  Oko  njegovih  usana  titrao  je  lagani  smiješak, glava je počivala na prsima. ‐  No  nije  se  dugo  radovao  raspoloženju,  u  koje  su  ga  bacile  uspomene. Vrata se bučno otvoriše, i na pragu se pojavi Thomas Tricot.  Za njim uđe Gui de Tabarie. »Oho«, uzviknu Tricot. »Ta nisam li rekao,  da  ćemo  ovdje  naći  maistra  Villona!  Ako  ga  nema  u  'Jelovoj  šišarci’,  mora da je u ’Mazgi’!«  Frangois  se  sjeti,  da  je  ovu  večer  obećao  Ambroisi.  Mora  da  je  već bilo prilično kasno: popodne je proveo kod Saint‐Amanda, a onda   

  se zadržao s Regnierom. Najbolje će biti, da se što brže riješi ovih dvaju  klerika. Stoga pozva krčmara i plati, što je popio.  »Lijepo  od  vas,  maistre  Villon«,  primijeti  Tricot.  »Prištedjeli  ste  nam  trošak,  da  sjednemo  uz  vas  i  pijemo  skupo  vino.  Ali  ima  nešto  važno, o čemu bismo htjeli s vama razgovarati.«  Frangois  ustade  i  bez  riječi  iziđe  iz  krčme.  Oba  školarca  pođoše  mu  za  petama,  i  Tricot  se  odmah  posluži  svim  svojim  nagovaračkim  umijećem.  »Morate  nam  pomoći,  maistre  Villon!  Mi  klerici  stekli  smo  jednom  povjerenje  u  vas  i  želimo,  da  nas  vi  vodite!  Nismo  više  ona  bezbrižna  rulja,  kao  tada,  kad  ste  počinili  vragoliju  sa  ,Đavoljim  izmetom’!«  »Ostavite  me«,  reče  Frangois  kratko  i  uzdahnu.  »Ne  želim  više  imati s tim nikakve veze! Ta zamislite, u kako bih se nezgodan položaj  doveo, kad svraćam u profozovu kuću, a da u isto vrijeme predvodim  studentske nemire.«  Mjesto odgovora Tricot pograbi Villona za rukav i pokaže na trg  ispred  College  de  Clugnyja.  Tamo  je  stajala  gomila  školaraca,  koja  je  pažljivo prorhatrala tri osamljene prilike.  Frangois  iznenađen  zastade.  Ono,  što  je  vidio,  potreslo  ga  je.  Ti  jadni  momci  stajali  su  pred  njim  u  svojim  istrošenim  i  otrcanim  odijelima,  gladnih  očiju  i  upalih  obraza.  Skinuli  su  kape,  vjetar  im  je  divlje razbarušio kosu. Ne mičući se, stajali su tako uporno u svojoj iz‐ deranoj obući, koju su im bili poklonili njihovi učitelji, na hladnom tlu,  na zimskoj buri i nijemo čekali riječ slavnog maistra Villona.  »Toliki  skup  zbog  jednog  nevaljalog  učenika«,  naruga  se  on  i,  sumnjajući u sebe, zagleda se u tle. »Ne znam, da li ću moći opravdati  takva očekivanja.«  Nije dobio odgovora. Samo su ga nijemo gutali pogledima. Šutjeli  su čak i brbljavi Tricot i laskavi Tabarie. 

 

  Frangois  stupi  korak  naprijed.  Njegov  sitan  mršav  lik  sam  se  uzdizao na mjesečini. Iza njega stajahu ona dvojica, što ga dovedoše iz  krčme, pred njim mračna gomila bijednih klerika.  Zavlada napeta tišina.  I  Francois  se  sjeti  svečanosti  bogatih,  njihove  odjeće  pretrpane  zlatom,  nabreklog  mesa  ugojenih  žena,  rasipanja  na  stolovima  i  onih  pasa, što su na primanjima dobivali više za žderanje nego je ijedan od  ovih  izgladnjelih  ikada  vidio  odjednom  na  istome  mjestu.  Sjetio  se  dopadljivih  riječi  onih  velikih,  što  su  čvrsto  i  sigurno  živjeli  u  svom  izobilju. I usporedio je oba ta svijeta, što su mu sada u isto vrijeme bila  pred  očima.  Pariz  je  imao  mnogo  lica,  kao  sve  na  svijetu.  U  svom  djetinjstvu upoznao je on sve jade i svu bijedu najnižih slojeva, vidio je  zatim  siromaštinu  školaraca,  a  onda  raskoš  bogatih.  I  odjednom  ga  obuze  divlja  mržnja  prema  ljudima,  koji  su  rasipali,  tako  da  su  drugi  morali  propasti.  Shvatio  je,  da  se  od  njega  više  ne  traže  lakrdijanja  njegovih  studentskih  godina,  nego  čin  oslobođenja,  poticaj  na  bijesni  otpor prema vladajućem moralu. I on reče:  »Prijatelji! Shvaćam vas! Pozvali ste me ‐ ali ja sam bio uvjeren,  da ćete od mene tražiti da vučemo po gradu 'neki kamen i da ga kitimo  cvjetnim vijencima. Već sam pomislio, da treba da lupamo po kućnim  vratima  i  krademo  natpise.  Ali  vidim,  da  nije  tako.  Opažam  čak,  da  u  vašim  očima  plamsa  glad  i  da  patite  pod  bičem  bijede.  Pođite  za  mnom!  Zajedno  ćemo  proslaviti  pir,  na  kojem  ćete  se  moći'dosita  najesti i napiti, da zaboravite dio svojih briga!«  Odgovori mu divlja vika, koju on odmah stiša, te se uputi k Jeanu  de la Gardu, kraljičinom dobavljaču živežnih namirnica. Tamo se vješto  uvuče u kuću i liši tog pošten jačinu najvećeg dijela uskladištene robe.  Pjevajući  i  podcikujući  rulja  se  raziđe,  a  svaki  od  tih  jadnih  školaraca  nosio  je  pod  svojom  odjećom  najbolja  jela  i  vrčeve  izvrsnog  vina.  Frangois se smješkao. Neka uživaju, jadne lude!  On  sam  brzo  se  udalji,  te  i  ne  primijeti  kako  Gui  de  Tabarie  zadivljeno gleda za njim.   

 

V  Ambroise ga primi izvanredno hladno i predbaci mu, da ga čeka  najmanje sat. Frangois se ispriča i podrugljivo doda: »Ne bi trebalo da  čekate jednog klerika, kad u kući imate upravitelja grada!«  Ambroise  shvati,  na  što  cilja,  te  odgovori:  »Mnogo  od  vašeg  podrugivanja nije ništa drugo do neznanje, maistre Villon!«  Razgovarali su malo o najnovijim događajima u gradu i oboje su  osjećali,  da  to  nije  ono,  što  im  zaokuplja  misli.  Nakon  duže  stanke  Francois  progovori:  »Bio  sam  nepromišljen,  kad  sam  ono  maločas  kazao.  Priznajem.  Ipak  ne  shvaćam,  kako  se  možete  okruživati  s  tako  polovičnim  pojavama,  kao  što  su  ljudi,  koje  sam  nedavno  kod  vas  susreo,  pa  napokon  i  ja,  ‐  kad  ste  udati  za  čovjeka,  kao  što  je  d’Estouteville!«  Ambroise  je  šutjela,  i  vidjelo  se,  da  razmišlja,  kako  da  odgovori  kleriku.  Napokon  reče:  »Radije  ću  vam  ispripovijedati,  kako  smo  se  susreli. ‐ «  »To znam«, prekinu je Frangois, ne pazeći mnogo na pristojnost.  Ambroise se nasmiješi. »Čitav grad to zna. Moj se muž zaljubio u  mene i borio se. Dobio je turnir i mene.  Sada me ima. ‐ Shvaćate li? Ja mu pripadam i od glavnoga postala  sam sporedno. Prije su se sve njegove misli vrtjele oko mene. Otkako  sam se za njega udala, ubraja me u svoje kućanstvo ‐ ili u svoje navike.  To je sve.«  »I vi ga volite?«  »Volim  ga.«  I  nakon  nekog  vremena  doda:  »Dakako  da  moja  ljubav nije kao ljubav neke mlade žene. On je za mene kao neka pećina,  hladan kip, kome se, htjela ne htjela, moram diviti.«  Ona obori glavu. »Francois! Shvaćate li me?«  Villon  se  spusti  pred  nju  na  tle.  Oboje  su  šutjeli.  Mladić  polako  podiže ruku i pomilova ženu po vijencu njene blistave plave kose. I kad  se  ona  stade  sve  tješnje  privijati  uz  njega,  kad  se  činilo,  kao  da  će  se   

  vatra  u  njima  razbuktati,  da  ih  ognjem  poveže  u  jedno,  ispriječi  se  odjednom  između  njih  moćni  duh  profoza.  Frangois  ugleda  prijatelja,  ovna divovskih čeonih kosti i sitnih oštrih očiju. Ambroise ozbiljna muža  u  svoj  njegovoj  dobroti  i  snazi.  I  oni  se  obuzdaše.  Francois  ustade  i  posegnu za svojom kapom.  »Dopuštate  li,  da  se  sada  udaljim,  uzvišena  gospo«,  reče  on  i  poljubi dami ruku. Rastadoše se ‐ ne ugovorivši ponovni sastanak. 

VI  Frangois  nije  više  vidio  Ambroisu.  Sastajao  se  s  Tricotom  i  Tabarijem u javnim kućama i krčmama, da se s njima savjetuje kako da  ponovo  udruže  školarce.  S  vremena  na  vrijeme  pojavio  bi  se  Regnier,  čučao uz svoj vrč i turobno piljio preda se. Kad mu je Frangois saopćio  da se radi o zajedničkoj stvari svih klerika, te da i on treba da sudjeluje,  on  se  samo  smješkao  i  šutio.  A  u  Frangoisu  je  sve  više  rasla  mržnja  prema  imućnima.Odjednom  bijaše  uvjeren,  da  je  spoznao,  kako  u  životu ima doba, kad se mora djelovati, a ne smijati se. Govorio je pred  studentima  i  obećavao  im  toplu  odjeću,  dobru  hranu  i  ugrijane  stanove.  Proricao  je  opći  ustanak  i  pobunu  svih  napaćenih  podanika.  Tupo su slušali njegove riječi i čekali da im pribavi jela. Uskoro je uvidio  i to, da je svoje kolege precijenio. Nisu imali snage da se uzdignu iznad  onoga, što je postojalo. Bogataš je za njih bio i ostao bog, a svaki im se  plemić  činio  od  providnosti  željenim  gospodarom.  Tupo  su  i  bez  razumijevanja  piljili  u  Villona,  koji  je  govorio  o  otporu  prema  onima,  koji vladaju.  »A crkva?« usudio se primijetiti netko.  »Ako  pobijedimo,  i  crkva  će  stati  na  našu  stranu.  Ako  izgubimo,  proklet će nas.«  Takvi  nazori  nisu  bili  prikladni  da  ga  uzvise  u  očima  vjernih.  Njegov je ugled sve više padao, i njegov se vodeći položaj održavao još  samo  na  slavi  starih  dana  i  legendama  o  »Đavoljem  izmetu«.  Tako  se  zbilo, da je ta svetinja pokreta, časni kamen mademoiselle de Bruyeres,   

  koji  je  još  uvijek  željeznim  sponama  bio  prikovan  na  Genovevinom  brijegu,  ponovo  stekao  veliko  poštovanje.  Francois  je  shvatio,  da  je  masama, koje je on vodio, potreban taj simbol, i nadao se osim toga,  da će time privući u svoje redove i one, kojima je bilo jedino do toga,  da  u  Parizu  izvode  neslane  šale.  Pripremao  je  veličanstvenu  pobunu  svih siromašnih studenata, koja će jednoga dana buknuti pod njegovim  vodstvom. On će otići upravitelju grada, opisati mu bijedu mladih ljudi i  zatražiti potpore. Prijetnjom, da više ne će odlaziti na sveučilište, koje  će tako opustjeti i izgubiti svoje značenje za Francusku, prisdlit će ga da  na sve pristane.  Dok je Francois razrađivao taj plan, već je znao, da se školarci, na  koje je htio osloniti svoju moć, dijele na dvije grupe: jedni nisu znali ni  za što osim za glad. Prema svemu ostalome bili su ravnodušni, i kad su  jednom  natrpali  trbušine  ništa  ih  više  nije  zanimalo.  Drugi  su  se  opet  okupljali oko njega, jer su se nadali prikupiti vesele uspomene, vrijedne  da  ih  u  starosti  pripovijedaju.  Jednom  kasnije  mogli  bi  sjesti  uz  toplu  peć i pričati svojoj djeci, kakve su vratolomije izvodili, dok su bili đaci.  Možda  bi  Villonov  plan  usprkos  svemu  bio  uspio,  da  ga  nije  preduhitrila  odviše  žestoka  ćud  nekolicine  njegovih  pristaša.  Mnogi  noćni nemiri i provale, koje su morali poduzimati, da se nahrane gladni  želuci,  pa  žrtvene  svečanosti  kod  »Đavoljeg  izmeta«,  koje  su  se  pri‐ ređivale  svake  subote  uz  svirku  frula  i  gajdi  i  uz  lupu  bubnjeva,  te  napokon  i  stara  opačina  školaraca,  da  kradu  kućne  znakove  i  s  njima  slave prilično nepristojne, pa čak i sramotne čine ‐ sve je to dovelo do  toga, da je profoz jedoga dana odlučio rastjerati studentsko utočište na  Genovevinom  brijegu.  Francois  se  tako  odjednom  našao  prisiljen  da  djeluje,  i  to da  se  brani,  a  takav  položaj  nije  nikada  predvidio.  Iako  je  sada  morao  odustati  od  svoje  namjere,  da  iznenadi  upravitelja  grada,  ipak  nije  izgubio  hrabrost,  nego  smisli,  da  bi  se  svi  mogli  ušaničiti  u  svojoj čvrstoj kući, te se iz nje oduprijeti i čitavoj vojsci plaćenika. Gui  de  Tabarie, dakako,  nije  imao  važnijega  posla,  nego  da  odmah  pohita  nekome sergeantu i gordo mu saopći, da će biti krvavih glava, ako se  usude da napadnu pokret.   

  Tako je u proljeće došlo do onog znamenitog profozova pohoda  na pobunjene đake. D’Estouteville je, s policijskim poručnikom Jeanom  Bezonom, na čelu jakog odreda svojih plaćenika dojahao na Genovevin  brijeg, prije svega zato, da ukloni simbol pokreta. Tužba mademoiselle  de  Bruyeres,  koja  se  još  uvijek  vukla  po  sudovima,  postala  bi  tako  bespredmetna,  a  osim  toga  valjalo  je  pokazati  studentima,  da  je  državna sila jača od svakog neslanog pokušaja ustanka. 

VII  Profozov dolazak dočekao je Frangois Villon sa svojim vjernima u  nekoj  dobro  zabarikadiranoj  kući.  Šapćući  su  razgovarali  u  svom  skrovištu  i  s  veoma  pomiješanim  osjećajima  promatrali  kako  oni  ljudi  polako odrešuju željezne spone, odbijaju žbuku i napokon odnose časni  »Đavolji  izmet«.  Usprkos  tome  Frangois  nije  htio  napasti,  nego  se  ograničio  na  obranu.  Nije  dugo  trebalo  da  plaćenici  pronađu  ozloglašenu  kuću  školaraca.  Bila  je  to  zgrada,  koja  je  više  od  deset  godina stajala prazna, pa su je stoga đaci jednostavno zaposjeli. Nekoć  je pripadala nekom puškaru, no taj se za rata s Englezima iselio.  D’Estouteville se zagledao u goli vanjski zid kuće. Iza tog zida uz  jedan mali prozorčić, stajao je Frangois i pažljivo promatrao profoza. I  budući da je ovaj odlučio, da grad bezuvjetno mora obuzdati školarce,  zapovjedi  napokon  da  se  isprazni  neprijateljska  tvrđava.  Plaćenici  krenuše  naprijed,  naiđoše  na  zakrčena  vrata  i  stadoše  se  truditi  da  ih  otvore.  Iznutra  se  začu  gnjevan  i  uzbuđen  žagor,  nekoliko  prigušenih  krikova  i  zveket  oružja.  Radilo  se  o  tome,  da  je  Frangois  morao  već  istupiti  protiv  nekoliko  njih,  kojima  se  šale  učinilo  dosta,  pa  htjedoše  brže umaknuti na stražnja vrata. Frangois se poslužio svim sredstvima  svog  nagovaračkog  umijeća,  da  u  mračno  raspoloženje  svojih  pristaša  unese  malo  žara.  No  sve  je  bilo  uzalud.  Gladni  su  se  nasitilizalihama  tvrđave, a oni željni doživljaja već su se dosta namirisali krvi. Jedino je  u  nekoliko  razbijača  još  uvijek  bilo  borbenosti.  Oni  su  i  sada  zasipali  plaćenike,  što  su  napolju  provaljivali  vrata,  kišom  strelica,  no  one  su   

  većinom  promašivale  svoj  cilj  ili  se  bez  učinka  odbijale  od  čeličnih  košulja oklopnika. Budući da profoz nije povukao nalog za napad, nego  štoviše čak zatražio, da se zgrada brzo osvoji jurišem, oružnici se nisu  obazirali  na  strijele,  nego  su  i  dalje  pilili  stožere  vrata  i  napokon  dotjerali dotle, da im je uspjelo iščupati jedno krilo, te su tako prokrčili  put u unutrašnjost kuće.  Frangois  svim  žarom  pozva  na  borbu  i  pun  gnjeva  baci  svoju  sjekiru  prema  plaćeniku,  koji  se  bio  prvi  probio,  ali  ovaj  spretno  izmaknu. Frangois je. odmah uvidio, da je tu sve uzalud. Većina klerika  bila  je  odmaglila  kroz  izlaz  na  stražnjoj  strani,  a  nekoliko  onih,  što  su  bili odapeli svoje strelice, podiže ruke uvis i predade se neprijateljima,  koji  su  bili  nagrnuli.  Svezaše  ih,  dok  se  Frangois  sam  rvao  sa  dva  plaćenika,  kojima  je  svojom  velikom  okretnošću  neprestano  izmicao.  Napokon  uteče  na  ulicu,  i  tu  bi  ga  nadmoćni  oklopnici  sigurno  bili  utukli, da d’Estouteville nije hitro dao znak, neka ga puste da pobjegne.  Bezon,  iznenađen,  pogleda  profoza,  a  Frangois  najvećom  brzinom  nestade iza ugla.  To  je  bio  žalostan  ishod  Villonova  pokušaja,  da  popravi  položaj  pariških  studenata.  Morao  je  usto  gledati  još  i  to  kako  u  pravoj  trijumfalnoj  povorci  pronose  kroz  grad  trofeje  pokreta,  oteto  oružje  i  kućne znakove, što bijahu pohranjeni u gradini, a jedan od sergeanata  bio je navukao halju i u njoj izvodio najluđe budalaštine, da bi ismijao  poraženi stalež.  Frangois  se  vrati  svome  smijehu  i  ponovo  stade  prezirati  djelo.  Shvatio je, da zaista nije rođen za vođu ustanka i da t£j posao, čini se,  nije  ono  najuzvišenije  već  zbog  svoje  ovisnosti  o  malovrijednom  ljudskom materijalu. Prestao se dakle oduševljavati za novotarije. Neka  sve  ostane,  kao  što  jest!  Njega  nisu  žuljale  cipele,  odjeća  mu  je  bila  topla,  a  imao  je  i  dovoljno  da  jede.  A  ako  je  sebe  ubrajao  među  siromašne,  činio  je  to  promišljeno:  jer  se  usprkos  svim  njegovim  neuspjesima  njegova  mržnja  prema  bogatima  i  onima  na  vlasti  nije  izmijenila.   

  Frangois je stvar smatrao izgubljenom, no sveučilište se tek sada  prihvatilo  tog  slučaja.  Ograničenje  privilegija,  o  kojem  se  tako  dugo  govorilo, a koje se u posljednje vrijeme i ostvarilo, nije pokrenulo samo  učenike  nego  i  učitelje.  Tako  se  dogodilo,  da  se  tadašnji  rektor,  Jean  Hue,  uputio  u  Rue  Jouy,  da  od  profoza  zatraži,  da  smjesta  oslobodi  uhapšene klerike. Budući da protiv njih nije bilo nikakvih dokaza i da su  uporno i odlučno tvrdili, da su pravi krivci utekli, Jean Hue se uzvikao,  da državna sila ustaje na nevine i da se kalja najgrubljom nepravdom.  D’Estouteville  odmah  u'vidje  svoju  pogrešku.  Nadao  se,  da  je  njegov  postupak ionako zadao pokretu smrtni udarac, te odluči da zatvorene  školarce pusti na slobodu. Bilo je doduše nekoliko gnjevnih plaćenika,  koji su bili nastupili kao svjedoci protiv nekih buntovnika i zaklinjali se,  da  su  upravo  ovi  strijeljali  na  njih.  One,  koji  bijahu  tako  okrivljeni,  pustiše uz naplatu jamčevine, a one druge bez toga. Pun osjećaja svog  dostojanstva i moći uputio se Jean Hue natrag, da profesorskom zboru  objavi  svoju  pobjedu.  Pred  kućom  upravitelja  grada  već  ga  je  čekala  velika gomila studenata, koji ga pozdraviše burnim poklicima i ispratiše  kroz  grad.  Pokušali  su  odmah  saznati  kako  je  ispao  razgovor,  no  magnificencija se nije osvrnula, niti se htjela osvrnuti na tu nasrtljivost.  Nije  on  otišao  k  profozu  zbog  nekoliko  odrpanih  klerika,  nego  zbog  principa,  i  sada  je  svojom  hladnoćom  i  prezirom  prema  učenicima  jasno pokazivao, kako malo veze oni zapravo sa svime time imaju.  Kad  školarci  sa  svojim  rektorom  odmah  zatim  naiđoše  na  vod  plaćenika,  stadoše  ih  psovati  i  mirno  produžiše  put  kroz  redove  naoružanih  ljudi,  koji  također  i  ne  pomisliše,  da  studentima  načine  mjesta. Tako je došlo do nekoliko prilično grubih sukoba, jer se ni klerik  ni oklopnik ne htjedoše ukloniti.  Jednog  od  sergeanata  spopade  divlji  gnjev,  te  se  odjednom  izdera, da bi tu čeljad trebalo pomlatiti, jer bi se inače mogla ponovo  pobuniti. Smjesta se svi oružnici, koji su ionako bili ispunjeni bijesom i  mržnjom  prema  nađuvenim  školarcima,  baciše  sa  svojim  oružjem  na  goloruke klerike, da ih pobiju. Sva rektorova vika i vapaji ostadoše bez  ploda, i tek kad se prvi mrtvi svalio na tle, gomila, zahuktana u borbi,   

  načas se smiri. Rektor to iskoristi za bijeg, jer mu se neki sergeant bio  živo  zaprijetio;  u  njegov  primjer  ugleda  se  većina  njegovih  učenika,  i  kad se povukoše, na cesti, koja je brzo opustjela, ležalo je više od deset  ranjenih  i  jedan  mrtav.  Ubrzo  nije  bilo  traga  ni  školarcima,  ni  plaćenicima,  i  tek  nakon  nekoliko  sati  nađoše  se  neki  milosrdni  ljudi,  koji pružiše pomoć izbodenima.  Ovaj  ispad  izvršnih  organa  dobro  je  došao  sveučilištu.  Počeše  dugi  pregovori,  za  kojih  su  opet  sve  crkve  bile  zatvorene,  a  ni  predavanja  se  nisu  održavala.  Upravnik  grada  pokazao  se  popustljiv:  sergeant,  koji  je  rektoru  bio  zaprijetio  mačem,  morao  je  platiti  četiri  stotine funti krvarine, a rektora, majku ubijenog đaka i biskupa zamoliti  za oproštenje. A povrh svega toga odsjekoše mu još i ruku, da njegovo  nedjelo bude kažnjeno po zasluzi. Nekoliko plaćenika bilo je prognano  iz  Pariza.  No  sve  to  nije  zadovoljilo  ni  sveučilište  ni  majku  ubijenoga  klerika.  Osobito  je  ova  uporno  tražila,  da  i  sam  profoz  bude  izveden  pred  sud.  Sastao  se  parlament  i  napokon  zaključio  da  udovolji  tom  zahtjevu, no uz uvjet, da sveučilište ponovo otvori svoja vrata i da se u  crkvama održava služba božja. Jean Hue glatko je odbio ove zahtjeve,  tvrdeći,  da  je  državna  vlast  dužna  objesiti  d’Estoutevilla.  No  d’Estouteville je ipripadao jednoj od najvećih i najstarijih normandijskih  porodica, koja je kralju učinila mnoge usluge. Nikad taj rod nije otpao  od vladara, a prije svega stajao je vjerno uz njega za rata s Englezima,  što  tada  nije  moglo  tvrditi  baš  mnogo  rnogućnika.  Budući  da  je  ova  činjenica  imala  toliku  vrijednost,  činilo  se  već  od  samog  početka  besmisleno  takvog  čovjeka  kao  što  bijaše  profoz  izvoditi  pred  sud.  Parlament je to i dopustio samo zato, jer je bilo općenito uvjerenje, da  će proces biti obustavljen. No kako se Jean Hue nije zadovoljio čak ni  tada,  kad  je  bio  smijenjen  i  Jean  Bezon,  policijski  poručnik,  te  su  sveučilište  i majka  ubijenoga  i  dalje  postavljali  zahtjeve,  parlament  se  napokon tako razgnjevio, da je kratkim putem prekinuo istragu i prisilio  rektora da ponovo otvori sveučilište. No to Se zbilo tek u kasno ljeto u  godini  nakon  zapljene  »Đavoljeg  izmeta«.  Više  od  četrnaest  mjeseci   

  držao  je  taj  spor  Pariz  u  napetosti,  a  ludovanje  i  divljanje  školaraca  pretvoriše se za to vrijeme u pravu poplavu.  Pobjedom  parlamenta  bio  je  prokrčen  put.  Opet  bijahu  uspostavljeni stari odnosi, klerici izgubiše mnogo od svoje nadutosti, te  prekinuše svoje besmislene nepodopštine. 

VIII  Frangois je pažljivo pratio, kako se stvari razvijaju. Shvaćao je, da  je on tu rasklimao kamen, koji mu je postao pretežak, te se otkotrljao. I  taj pokušaj bio je isto tako promašen, kao i svi drugi pokušaji, kojih se  bio prihvatio. Hoće li njemu ikad išta uspjeti? Dok je još bijesnio spor  između  sveučilišta,  profoza  i  parlamenta,  rijetko  se  pojavljivao,  jer  se  plašio,  da  ne  bude  povučen  na  odgovornost,  dijelom  od  poraženih  studenata, dijelom od  državne vlasti. No  sve je prošlo bolje no što se  bio  nadao.  Školarci  su  ga  poštovali  kao  i  prije,  jer  su  vidjeli  kako  se  borio, te su pripisali njegovoj spretnosti, što se uspio spasiti. A profoz  je šutio i brižljivo izbjegavao, da u raspravama spomene Villonovo ime.  Tako  je  Frangois  izbjegao  velikoj  opasnosti.  Usprkos  tome,  ili  možda  upravo stoga, ostao je u Saint‐Benoistu i odatle pažljivo pratio kako se  stvari  razvijaju,  iskorištavajući  sve  zgode,  ukoliko  su  se  ticale  njegova  sudjelovanja  u  pokretu,  za  roman,  koji  je  bio  kazivao  u  pero  Guiju  de  Tabariju.  Izbjegavao  je,  dakako,  da  u  njemu  spomene  svoje  ime,  a  nikad i nije ozbiljno pomišljao na to, da to djelo objavi.  Ubrzo  nakon  konačne  profozove  pobjede  Frangois  je  zamišljen  prolazio ulicama, spuštene glave i ne gledajući oko sebe, kao što se bio  naviknuo.  Odjednom  ga  netko  zovnu,  i  on  opazi  nosiljku,  iz  koje  mu  kimnu  ljupka  glava  profozice.  On  priđe  nosiljci,  koju  nosači  odmah  spustiše i pljunuše u ruke, ne obazrevši se uopće na Villona, te se živo  zagledaše  u  nekoliko  dražesnih  djevojčica,  što  su  se  glasno  vrišteći  naganjale oko uličnih lokava. 

 

  »Opet ste dakle na ovoj zemlji, maistre Villon?« upita Ambroise, i  pomalo milostiv prizvuk učini njene riječi nekako uvredljivima. Francois  je ozbiljno pogleda i odgovori: »Više nego vi, uzvišena gospo.«  »Mogla  bih  odmah  naložiti  nosačima,  da  krenu dalje«,  odgovori  Ambroise  nemarno.  »I  onako  ne  običavam  razgovarati  s  pješacima,  koje  slučajno  susretnem.  ‐  No  htjela  sam  vas upitati,  što  zapravo  radi  ona žena ‐ mislim, kako je s njom ‐ ona, ona ‐ da: Margot!«  Frangois  se  nasmiješi,  opazivši  kako  je  profozičino  lice  pri  posljednjim riječima oblilo jako rumenilo. Odjednom je snažno osjetio,  kako  su  svi  ti  ljudi  iz  gornjih  krugova  bijedni  u  usporedbi  s  njegovim  prijateljima u siromaštvu. Kad bi ovu ženu ovdje usporedio s Margot?  Kako bi slabo pritom prošla!  »Dobro  joj  je«,  reče,  što  je  radosnije  uzmogao,  samo  da  naljuti  Ambroisu. To mu je i uspjelo.  »Kako  je  to  ugodno  čuti«,  reče  ona  podrugljivo.  »Ima  u  tome  istine, da se čovjek može poznati po njegovim prijateljima. Ja u svojoj  kući običavam primati knezove i pjesnike. . .«  »A  ja  odlazim  u  kuće  drolja.  ‐  Da.  I  to  čak  radije,  nego  na  napirlitana  primanja  vaših  bogataša  i  plemića,  gdje  čovjek  pri  svakom  zalogaju mora pomišljati na to, da je otet i otkinut gladnima. Vrijednost  čovjekova  svakako  ne  ovisi  o  njegovoj  kesi  ili  krvi  njegovih  predaka,  nego ponajviše o umijeću da živi, a da ne nanosi štetu drugima.«  Rekavši  to,  malo  se  nakloni,  te  lijepu  profozicu  u  njenoj  nosiljci  zajedno s njena dva nosača ostavi nasred ceste.  Ubrzo  se  pokaja,  što  je  tako  postupio.  Sjetio  se,  da  je  ova  žena  bila  odgojena  sasvim  drukčije  nego  on,  i  da  ona  naprosto  ne  može  drugo,  nego  da  ga  prezire,  jer  prijateljuje  s  Margotom.  Usprkos  svom  gnjevu na sve mogućnike, nije se mogao osloboditi upravo prijateljskog  osjećaja prema upravitelju grada i njegovoj ženi. 

 

 

IX  Dok  je  Frangois  doživljavao  razočaranje  za  razočaranjem,  te  na  sebi  samom  i  prije  svega  u  stvarnosti  osjećao  pesimističke  aksiome  svog  ujaka,  Guillaume  de  Villon  gledao  ga  je  sumnjičavo.  Dugo  vremena vladali su gradom klerički nemiri, i na neki redoviti studij nije  se  zbog  toga  moglo  ni  pomišljati.  Nisu  se  vršili  upisi,  pa  je  bilo  razumljivo,  da  Frangois  ne  može  polaziti  na  predavanja  o  pravu.  Ali  i  kad  je  kavga  bila  završena,  i  na  visokoj  školi  opet  počeo  redoviti  rad,  nije se u mladićevu životu ništa izmijenilo. Odlazio je u krčme, ponekad  bi  otpjevao  neku  pjesmicu,  čučao  kod  Margote  i  znao  cijelu  večer  šutjeti  u  društvu  svog  prijatelja  Regniera.  Bez  cilja  i  svrhe  vukao  se  ulicama,  mumljajući  pritom  sam  za  sebe  i  divlje  mašući  rukama,  tako  da  se  doimao  prilično  luđački.Guillame  de  Villon  najozbiljnije  je  strahovao za sinovljevu budućnost, pa se u tom smislu i izjasnio u ne‐ koliko  malodušnih  razgovora.  Frangois  je  slijegao  ramenima,  šutio,  smijao  se  sam  za  se  i  dalje  besposleno  šetao  Parizom.  Ponekad  bi  posjetio  svoju  majku,  koja  ga  je  ponosno  promatrala,  jer  je  zaista  bio  stekao  visoku  titulu  maistra.  Time  su  bile  ispunjene  sve  njene  želje,  i  ona nije više ništa tražila od života.  No  u  svojoj  nutrini  Frangois  nije  bio  ni  izdaleka  onako  samopouzdan,  kao  što  se  činio  u  svojim  razgovorima  s  kapelanom.  Dobro  je  znao,  da  sve  to  ovako  ne  može  dalje  i  upravo  je  čeznuo,  da  već jednom dođe do nekog preokreta. No, kao i većinu ljudi, i njega je  moglo  spasiti  samo  jedno:  da  se  dogodi  nešto  veliko,  što  bi  ga  zaokupilo i istrglo iz njegova ropstva u Parizu. Ako do toga ne dođe, i  dalje će se vucarati po krčmama, nakraju potražiti neku crkvenu službu  i završiti kao Jean Cotard, kojega su svake večeri morali pijana pokupiti  s ceste. Zbog neuspjeha kleričkog ustanka Frangois je izgubio svu vjeru  u sebe i u svoje djelovanje: nedostajala mu je odlučnost. . .  Bilo  je  to  u  lipnju  1455.  godine,  kad  je  Frangois  slučajno  opet  susreo Denise. Bio je izišao iz neke krčme, gdje je na radost svih gostiju  otpjevao nekoliko pjesama o Parizu. Pritom mu je ponovo  prodrlo  do   

  svijesti, koliko je vezan uz taj grad. Što bi on, da ostane bez te prisne  okoline krčmi, bez ugodne blizine javnih kuća? Dobro je znao, da to nije  svijet  ‐  no  svi  ti  sitni  zakuci  građa  prionuli  su  mu  srcu,  on  se  radovao  njegovim hladnim noćima i tako se rado zagledavao u Seinu, koja mu  se u mraku činila kao neka gusta tekuća kaša. Bio je uvjeren, da nikad  ne bi mogao napustiti Pariz.  Kad  je  s  takvim  mislima  zakrenuo  iza  ugla,  odjednom  se  našao  pred  Denise,  koja  se  bila  naslonila  u  udubinu  na  ulazu  neke  kuće  i  s  nekim  muškarcem  izmjenjivala  vruće  poljupce.  Frangois  se  glasno  nasmija.  Par  se  rastavi,  i  Frangois  prepozna  u  ljubavniku  jednoga  od  svećenika  župe  Saint‐Celestin,  nekog  Philippa  Sermoisa.  Denise  se  skamenjena zagleda u njega i uz viknu: »Frangois!«  »Da, ja sam«, odgovori on. »Samo nastavite svoj posao! Ne ću te,  draga Denise, lišiti onog najboljeg, što ti svijet pruža! Nadam se, da ću  te uskoro opet vidjeti u Val d’Amo uru.«  Denise  se  zaprepasti,  bilo  joj  je  kao  da  ju  je  tom  pogrdom  pljusnuo.  Sermoise,  koji  je  zacijelo  znao,  da  se  ulica,  koju  je  bio  spomenuo  Frangois,  sastoji  od  samih  javnih  kuća,  pomisli  da  mora  braniti svoju damu i bijesno zasikta: »Sada ne ću podizati graju, maistre  Villon! Ali čuvajte se, ako mi ikad dođete na oči!«  Frangois,  koji  se  već  bio  uputio  dalje,  okrenu  se  još  jednom  i  odvrati: »Dragi Sermoise, štedite svoje snage za Denise! Trebat će vam.  Ja  osobno  u  takvim  slučajevima  više  volim  Margotu.  A  osim  toga,  zacijelo  ćete  slabo  proći,  ako  zaista  pomišljate  na  to,  da  sa  mnom  ukrstite oružje. Umišljena tikvo!«  Rekavši  to,  'ode,  a  Sermoise  napravi  takvo  lice,  kao  da  će  poletjeti za njim, ali ga Denise zadrža.  »Ostavi ga«, povika ona. »Na maču je pravi đavao!«'  Frangois ču te riječi, nasmiješi se i zahvali se u duši Regnieru, koji  mu je i u tome, kao i u mnogo čemu, bio dobar učitelj.   

 

X  Nekoliko  dana  kasnije  slavilo  se  Spasovo.  Saint‐Benoist  osvanuo  je u blagdanskom sjaju, bogati župljani navukli su svoja najbolja odijela  i zadjenuli ruže za šešire. Poveli su sa sobom svoje žene, a pratilo ih je  brojno  jato  njihove  djece.  Bogobojazno  poniknutih  očiju  i  vodom  zalizane kose koračali su puni samodopadnosti za sakramentom, što su  ga  pod  svilenim  nebom  bili  nosili  oko  Saint‐Benoista.  Kad  je  to  uz  propisane obrede bilo obavljeno, odvojila se četa tih pobožnih i svetko‐ vina  željnih  ljudi,  te  većina  njih  potražiše  krčme,  da  napune  želuce  masnim jelima i dobrim vinima, dok manji dio izađe pred zidine, da se  naužije lijepog proljetnog dana.  Francois  sjede  navečer  sam  na  kamenu  klupu  ispred  crkve  i  ispruži  noge.  Prekodan  je  bilo  prilično  toplo,  pa  se  sada  radovao  svježini  tihe  večeri.  No  uskoro  mu  naruši  mir  neki  svećenik  po  imenu  Gilles,  što  je  bio  došao  s  nekom  Frangoisovom  znanicom,  nekom  Ysabeauom,  te  sjeo  uz  maistra.  Odmah  je  zapodjenuo  plitak  razgovor  vremenu, ljepoti crkvenih svečanosti i odjeći građana, a to se brbljanje  Francoisu  do  krajnosti  gadilo.  Kad  se  podigao,  da  uz  uljudan  pozdrav  utekne  u  unutrašnjost  samostana,  odjednom  ga  netko  zovnu,  i  on,  okrenuvši  se,  ugleda  Philippa  Sermoisa,  koji  mu  je  prilazio  s  nekim  klerikom  i  glasno  vikao:  »Hej  vi!  Prokleto  pseto!  Maistre  Frangois,  napokon sam vas pronašao! Vjerujte mi: danas ne ćete olako proći!«  Frangois, smiješeći se, odvrati: »Monsieur messire, jesam li vam  učinio štogod nažao? Šta želite od mene?  Ne  mogu  se  sjetiti,  da  sam  vam  ikad  učinio  neku  nepravdu!  Dobri, brate, zašto se na mene ljutite?«  Budući  da  je  još  stajao  uz  klupu,  na  kojoj  bijaše  sjedio,  ponudi  pokretom  Sermoisu  neka  sjedne.  Ta  uljuđnost  dokraja  razgnjevi  Sermoisa.  On  gurne  Frangoisa.  ovaj  nato  sam  ponovo  mimo  sjedne.  Pritom  je  budno  motrio  svog  protivnika,  te  odmah  opazi,  da  je  ovaj  pružio  ruku  pod  ogrtač.  Iako  je  dakle  vidio,  da  se  sprema  da  ga  napadne, iznenadi ga brzina prepada, a zid za leđima spriječio mu je da   

  ustukne.  Baci  se  stoga  ustranu,  no  osjeti,  da  ga  je  protivnikov  mač  pogodio  posred  lica.  Bujica  krvi  iz  njegove  rasječene  usne  poteče  po  halji,  i  on  uz  glasnu  psovku  trgnu  iza  pasa  svoje  oružje  i  navali  na  Sermoisa. Gilles i Ysabeau bili su međutim ustali i vičući pobjegli. Villon,  koji  se  doduše  zbog  svoje  rane  bio  ponešto  razgnjevio,  usprkos  tome  uvidje,  da  je  u  mačevalačkoj  vještini  daleko  nadmoćan  svom  protivniku, te da zbog toga mora pripaziti, da razbjfešnjelog svećenika  ne ubije. Ograničio se dakle na to, da svojim mačem odbija Sermoisove  udarce  i  da  se  sve  više  povlači,  te  je  napokon  prispio  do  ulaza  u  samostan. Tu hitro doKvati nek i kamen, što je ležao na tlu, da njime u  slučaju potrebe neprijatelja onesposobi za borbu.  No  dok  su  se  dotada  borili  samo  Sermoise  i  Villon,  sada  se  odjednom u borbu umiješao i Sermoisov pratilac, neki Jean le Mardi, te  je iznenadnim napadom pokušao Villonu izbiti mač iz ruke. Ovaj odmah  uvidje,  da  nije  dorastao  premoći  dvaju  protivnika,  te  stoga  s  nekoliko  udaraca i bodova navali na Sermoisa, zabode mu mač u tijelo, gdje ga i  ostavi, te baci na njega, kad se već rušio, kamen, koji je držao u lijevoj  ruci.  Sermoise  kriknu.  Pogođen  kamenom  posred  lica,  on  se  svali  na  tle i tako još dublje zatjera u utrobu mač, koji bijaše zaboden u njegov  trup.  Na  Mardijevu  viku  pritrčaše  ljudi,  dok  je  Frangois  stajao  okamenjen i nepokretan te promatrao umirućeg svećenika. Shvatio je,  da tu više nema pomoći, i da je ubio čovjeka.  Nakon  nekoliko  časaka  prodre  mu  u  svijest,  što  mora  uslijediti,  plaho  se  ogleda  i  opazi  gomilu  ljudi,  što  su  pritrčavali.  'Smjesta"  se  okrenu  i  umače  prema  Malom  Chasteletu.  Dok  se  Mardi  bavio  umirućim svećenikom, on otrča do brijača Fouqueta, da mu ovaj sašije  ranu.  Brijač  se  prihvati  posla  s  izvanrednom  pažnjom,  a  budući  da  je  poznavao ranjenoga i znao za njegovu djelatnost u kleričkim nemirima,  on se našali, kako je jednom i Villonu pošlo po zlu, te je napokon i on  naletio na pravoga.  »Bolje će biti, da ne govoriš, Fouquet«, prošapta Frangois. »Kad  bi  samo  znao,  kakvu  sam  kašu  sebi  skuhao!  Siromašak  će  skapati  i   

  mene će strpati u zatvor!« Zatim ispripovijeda, kako je tekla tučnjava,  promatrajući  u  isto  vrijeme  promjene  na  svom  licu.  Dug  rez  protezao  se  od  sredine  obraza  preko  gornje  usne,  koja  je  bila  potpuno  presječena. Trebalo  je  sašiti  žile  na usni,  a  to  je  išlo  samo  izvanredno  sporo  i  uz  prilično  žestoke  bolove.  Prskali  su  crveni  mlazovi  i  brijaču,  koji  je  šutke  radio,  zakrvavili  cijelo  lice.  Napokon  je  teški  posao  bio  završen,  i  Francois  nije  mogao  a  da  ne  prasne  u  smijeh,  ugledavši  u  zrcalu svoju sliku. Ako su crte njegova lica ikad bile pravilne, sada je to  zacijelo bila prošlost.  »Što da učinimo, maistre Villon?« upita brijač zabrinuto. »Moram  podnijeti prijavu.«  »Moj se protivnik zove Philippe Sermoise«, odgovori Francois. »A  moje  ime  zadrži  za  prvi  čas  u  tajnosti,  kako  bih  dobio  vremena,  da  uteknem iz grada. Napiši. .. da! Nazovi me Franjo Ovan. To sam i bio.  Da se samo taj prokleti Mardi nije upleo! Ta priznat će mi nužnu obra‐ nu  i  pomilovati  me.  Ali  dok  to  stotine  činovnika  i  sudaca  shvate,  odsjedit  ću  u  zatvoru  najmanje  godinu  dana  i  tamo  navući  na  sebe  smrt. Ta znam, kako su dugo držali Regniera u zatvoru.«  Brijač  zabilježi  navedeno  ime,  jer  je  morao  podnijeti  prijavu  o  svakoj tučnjavi. Napokon povi klerikovu glavu rupcima, koji su dijelom  služili  kao  zavoj,  a  dijelom  i  da  ga  zakrinkaju.  Francois  se  tada  brzo  udalji i pohita prema Saint‐Benoistu, te uniđe kroz neka stražnja vrata.  Kad je došao k ujaku, ovaj je već bio o svemu obaviješten.  »Čovjek umire«, reče u žurbi. »Moraš odavde. Podnijet ću molbu,  da te pomiluju.«  Obojica  se  za  rastanak  zagrliše,  i  tada  Frangois  uze  svoj  drugi  mač, koji je čuvao ispod kreveta, te ode iz kuće »Kod crvenih dveri«, da  utekne iz Pariza. U najvećoj žurbi stiže do obližnjih Jakobovih vrata, te  kroz  njih  bez  smetnje  iziđe  izvan  grada.  Napolju  s  uzdahomstade.  Slijeva  bijaše  dominikanski  samostan  i  College  de  Clugny,  zdesna  se  iznad visokih zidina vidjelo samo nekoliko krovova. Na grad se polako  spuštala  noć,  zrak  je  bio  prožet  zaboravljenim  mirisom  cvijeća  i  tamjana.  Bjegunac  se  još  jednom  turobno  ogleda  ‐  onda  se  okrene  i   

  dade  se  na  put.  Siva  i  beskrajna  pružala  se  pred  njim  krajina.  Samo  jedna' svijetla traka pružala se na horizontu, no nad njom su se nadvili  mračni i prijeteći olujni oblaci. Korak po korak gacao je Frangois blatom  ceste.  Bilo  mu  je,  kao  da  na  leđima  nosi  težak  teret,  rana  ga  je  jako  pekla, a razdraženi živci teško su se smirivali. Misli mu se brkahu, te mu  se učini, kao da će sada morati neprestano sve dalje i dalje, spotičući se  ogrumen  je  zemlje  i  jedva  se  držeći  na  nogama.  I  kako  je  grad  iza  njegovih leđa, u kojemu se bio rodio, bivao sve manji, tako je blijed jelo  i sve ono drugo, sve, što je dosad bio proživio. Kao iz beskrajne daljine  iskrsavali  su  ljudi,  koje  je  poznavao  i  s  kojima  je  dugo  živio  unutar  zidina.  Jeanneton,  Vuk  i  Michel.  Regnier,  Philippe  Brunel  sa  svojim  oholim licem, Ythier Marchant, koji je sada zacijelo spavao kod neke od  bezbrojnih  svojih  prijateljica,  Jacques  Carđon,  za  kojega  je  Frangois  spjevao  pjesmicu  Marionetti,  i  koji  se  sigurno  s  Jeanom  Cotardom  upravo do besvijesti opijao. Saint‐Amand, profoz, Cornu, Ambroise, pa  čak  i  Noel  Joliz  i  Catherine  .  ..  Lijepa  Denise,  njezin  ljubomorni  muž,  Martin, koji je prilikom nemira bio pao s ljestava i umro, brbljavi Tricot,  Tabarie, koji mu je prepisivao ,Roman o Đavoljem izmetu’. . . svi, svi su  se pojavili pred njim i iščeznuli.  Ostade mrak. Na Villonovu se licu pojavi očajnički smiješak.  »Tako  je«,  reče  sam  za  se  i  pun  srdžbe  stisnu  zube.  »Kad  se  čovjek  umije  smijati  samo  onda,  ako  je  sretan,  to  je  zaista  jadno!«Po  prvi  put  podiže  se  u  njemu  neobuzdan  gnjev  prema  vlastitoj  sudbini.  Gdje je taj nevidljivi bog, koji tvrdi, da sve vidi i mudro vodi? Gdje je i  zašto zbija takve šale s jadnim napaćenim ljudima?«  Frangois  stade  i  zagleda  se  k  nebu,  koje  su  već  cijelo  prekrili  oblaci. Za njim se uzdizala mračna gromada grada, a on je stajao sam  na širokoj ravni i prijetio šakom prema obzorju.  »Ja nisam Regnier!« uzviknuo je. »Ja prihvaćam borbu sa svojom  sudbinom. Htjeli biste me lišiti sreće? To vam zaista ne će uspjeti! I ako  sam  stotinu  puta  rekao,  da  nad  svime  vlada  slijepi  slučaj,  onda  ću  otpočeti borbu upravo protiv njega!«   

  Ukrućena lica hitao je dalje. I dok se sve umorniji vukao naprijed,  sa  zapada  provali  oluja,  šibajući  preko  polja  i  divlje  goneći  oblake,  iz  kojih  su  s  bučnim  praskom  šikljale  blistave  munje  i  odjednom  se  na  zemlju slile teške vodene mase. Kiša je putniku rezala lice poput tisuću  noževa. Oči ga stadoše žariti, noge htjedoše otkazati poslušnost, rane  zapekoše, a mokre hladne ruke stadoše se grčiti u džepovima otrcane  halje.  Ali  Frangois  prihvati  držak  svog  mača  i  stisne  zube,  kročeći  sve  dalje, dalje i dalje ‐ u razbješnjelu tminu. 

ŠESTO POGLAVLJE  BALADA FRANCOISA VILLON A   ZA NATJEČAJ DE BLOISA    Kraj izvora sam, a umirem žedan;  Ko žar sam vreo, zub mi o zub tuče;  U svome kraju, a namjernik bijedan;  Uz vatru drhtim, ma da mi je vruće;  Ko crvić gol sam, s ruhom tecikuće;  U plaču smijem se, a nadam bez nade;  Tek očaj za me utjehe imade;  I radujem se, a tugama sam žderan;  Silesija sam, a slabosti me jade,  Svud priman rado, a odasvud tjeran.    Tek neizvjesnom s pouzdanjem predan;  Sve mračno kao providno me vuče;  Ja sumnjam tek u slučaj očigledan;  Vješt zgodama, što nikad se ne sluče;  Sve stekao sam, tek osto sam bez kuće,  U zoru velim: »Nek bog nam ponoć dade!«   

  Kad ležim, mislim: past ću poput klade;  Sva blaga imam, dužnik neizmjeran;  Dobitak čekam, da mi s neba pade,  Svud priman rado, a odasvud tjeran.    Ne želim ništa, cilj mi samo jedan:  Da sve imadem, da briga me ne tuče;  Tko dobro zbori, mržnje mi je vrijedan;  Tko istinit je, taj mi laži guče;  A druzi su mi oni, što me uče  Da je vrana bijeli labud što ga glade;  I svi, što me muče, ti najbolje mi rade;   Ko istini sam svemu lažnom vjeran;  Sve cijenim, volim, a svi mi se gade,   Svud priman rado, a odasvud tjeran.    Moj Kneže blagi, nek vaša milost znade,   Da mnogo znam, a glup sam u sve grade:  I svojeglav sam, u čemu je svak smjeran.   I što još znam? Da plaću primim sada,   Svud priman rado, a odasvud tjeran. 

I  Jutro se vuklo nad krajinom. Na istoku se kao iza nekog zelenog  zastora  pojavilo  sunce,  šaljući  svoje  čiste  zrake  tek  probuđenom  svijetu. Francois je spavao ispod šipkova grma, prepunog cvjetova. Kad  ih bojažljivo dodimuše tople zrake, oni se stadoše polako otvarati i na  malim  ružičastim  laticama  zablistaše  tisuće  kapljica  rose.  Radosno  kliktanje sjenice probudi usnula mladića.  On protare oči, zatim u iznenadnom gnjevu strgnu povoj  s lica i  napola u snu opipa svoju još uvijek mokru odjeću. Napokon se silovito  strese  i  razbudi,  lupne  nogama  o  zemlju  i  promrmlja  nekoliko  psovki.   

  Ptica  iznad  njega,  kojoj  je  time  poremetio  njen  jutarnji  pjev,  izgrdi  Francoisa reskim krikom i napokon otprhne.  »Zar  mi  ne  ćeš  priuštiti  svoju  pjesmu?«  upita  Villon,  sjede  i  ogleda se oko sebe, te otkri, da je prenoćio tik pred mjestom Bourg‐la‐ Reine,  te  stade  pažljivo  promatrati  male  kućice  i  njihove  slamom  pokrivene  krovove  i  visoke  dimnjake,  iz  kojih  je  već  u  bistri  proljetni  zrak sukljao plavi dim. Zacijelo se kuhao doručak. Frangois osjeti, kako  ga želudac prilično glasno opominje, neka pribavi hrane. Bjegunac se s  mukom  podiže,  strgnu  s  lica  posljednji  ostatak  krpe  i  oprezno  opipa  ranu. Učini mu se, da dobro zacjeljuje, a i bolovi su bili gotovo iščeznuli.  Jezik se naprotiv nikako nije. mogao smiriti, nailazeći u usnoj šupljini na  novu izraslinu, na koju nije bio navikao. Neprestano se o nju okrzavao, i  ta  upornost  dotjera  Francoisa  na  rub  ludila.Napokon  ostruga  blato  s  cipela i uputi se prema seljačkim kolibama, što su se pred njim uzdizale  i  slale  mu  ususret  ugodan  miris  krepke  čorbe.  Budući  da  je  u  svojim  mišićima i odviše bolno osjećao napor noćnog marša, prilično je jadno  odšepesao komad puta, a onda opet stao i zagledao se u vedro nebo,  zelene livade, što su graničile s poljima, obraslim niskim klasjem, i u pr‐ ljavu  selendru  s  njenim  žutim  krovovima.  Činilo  se  kao  da  bi  ga  svijet  htio  smiriti,  a  to  mu  je  gotovo  i  uspjelo.  Francois  pokuša  da  zazviždi  neku pjesmicu, te pomisli, kako mu zapravo i nije odviše loše. Dok god  čovjek  može  da  se  raduje,  pa  makar  samo  i  sitnicama,  može  biti  zadovoljan  sa  životom.  Samo  ne  misliti  na  sutra,  ako  je  današnji  dan  lijep. Sada je sjalo sunce, blistala rosa, dim se vijao zrakom, a uz poljski  put  cvjetao  je  šipak!  Negdje  u  daljini  klopotao  je  mlin,  sa  svoje  njive  prišao  je  neki  seljak  i  s  poštovanjem  pozdravio  Villona.  Bumbari  su  zujali oko poljskog cvijeća. Tko da tu ostane turoban? 

II  Frangois ostade sedmicu dana u samostanu abatise Huguette de  Pourras,  koja  je  u  svoju  klauzuru  rado  dovlačila  muškarce.  No  kad  se  dobro  omastio  i  nažđerao,  nije  mogao  otrpjeti,  a  da  se  ne  naruga   

  pohotljivoj  opatici.  Tek  što  je  otvorio  usta,  već  se  ponovo  našao  na  cesti.  Ispod nekog šipka ravnodušno je vrškom mača povadio konce iz  zarasle rane. »Opet zdrav«, promrmljao je. »Danas nesreća, sutra opet  sreća . . .« i odlunja dalje.  Iako  se  nadao,  da  će  mu  d’Estouteville  pomoći,  te  potjera  za  odbjeglim ubojicom ne će biti odviše ozbiljna, učini mu se ipak, da ne  će  biti  zgorega,  ako  malo  izmijeni  svoju  vanjštinu.  Stoga  odbaci  svoju  kapu, koja ga je odavala kao maistra, i raspori poneki nabor svoje odje‐ će,  te  joj  s  nekoliko  smjelih  rezova  mačem  i  s  nekoliko  grubih  šavova  oduže sve, što je podsjećalo na klerika. Oružje nije više sakrivao ispod  ogrtača,  nego  ga  je  otvoreno  zatakao  za  pas,  da  razbojnicima,  što  su  vrebali  na  cesti,  odmah  pokaže,  da  će  se  namjeriti  na  čovjeka  vična  oružju, a ne na nekog svećenika, ako bi uopće smatrali vrijednim truda  da napadnu ovakva odrpanca. No sve te mjere opreza urodile su time,  da  ga  sada  nijedan  seljak  nije  više  s  poštovanjem  pozdravljao  i  da  su  mu  pred  nosom  zatvarali  vrata.  Često  se  čak  događalo,  da  stanovnici  nekog majura nahrupe sa lukovima i strijelama, prijeteći mu, da će ga  utući,  ako  se  smjesta  ne  pokupi.  Tako  je  sada  Frangois  odjednom  morao  dobro  stegnuti  kajiš.  Glad  mu  je  zavijala  u  crijevima,  a  živio  je  samo  od  odbačenih  komada  kruha,  ukradenih  poljskih  plodova  i  milodara  ispred  svetačkih  kipova.  Tako  je  ubrzo  postao  mršaviji  nego  ikada  u  doba  svoga  djetinjstva  u  Parizu.  No  ipak  je  sačuvao  dovoljno  obješenjačkog  humora,  koji  je  bio  potreban,  da  u  tom  razdoblju  progonstva  ne  zapadne  u  sjetu.  Psujući,  no  i  smijući  se  zbog  svoje  smole,  vukao  se  od  sela  do  sela,  prosjačio,  te  ponekad  ukrao  neku  kokoš, koja bi se usudila da mu prijeđe preko puta.  Korak  k  lupeštvu  napravio  je  bez  mnogo  razmišljanja.  Ta  nije  li  već u Parizu činio za druge takve lakrdije i Jeanu de la Gardu operušao  sve njegove zalihe. Zar nije u još daljoj prošlosti, već u svom djetinjstvu,  izvršio  mnoge  provale?  Nužda  je  nalagala,  i  on  se  pokorio.  Nema  u  Francuskoj čovjeka, koji se ne bi podvrgnuo tom željeznom zakonu, pa  ako je bog i postavio svoje zapovijedi, kojih se kao kršćanin bio dužan   

  pridržavati, nije li on opet istodobno pružio i mogućnost, da se čovjek  kajanjem  i  pokorom  otkupi  od  počinjenih  grijeha.  Zar  je  onda  moglo  biti tako strašno, ako se čovjek ogriješi o vječnoga, kad mu je on sam  dao  sredstvo,  da  se  očisti,  i  objavio,  da  mu  je  raskajani  grešnik  miliji  nego devedeset i devet pravednika? Frangoisu se učini dangubom, da  time tare glavu.  »Ima toliko pojmova«, raspripovijedao se jednom, sjedeći u jarku  kraj ceste i dobacujući mrvice kruha pticama, što su oko njega prhale,  »pojmova,  koje  smo  preuzeli  od  svojih  bližnjih  a  da  o  njima  nismo  podrobnije  razmislili.  Čovjek  izusti  riječi,  i  učini  mu  se,  da  je  time  sve  objasnio.  Ali  napokon  shvati,  da  uopće  nema  jasnu  predodžbu  o  pravom značenju tih izraza. Tako je s našim moralom, pristojnošću i, u  mom  slučaju,  sa  svetošću  tuđega  dobra.  Mi  ljudi  sklopili  smo  sporazum, koji bi svakome morao osigurati njegov imutak. To je mjera  zaštite slabih. Tko je jak, ne obazire se na to. A ako mi je bog dao glad,  treba da mi dade i hranu. Ali on veli: ,Uzmi!’ Što me se tiču bližnji, što  me se tiču zakoni? Želudac mi kvrči, i to je odlučno.«  Sjeti  se  kako  je  Ambroisi  kazao,  da  vrijednost  čovjeka  zavisi  od  toga,  da  li  živi  ne  nanoseći  štetu  drugima.  I  s  obzirom  na  svoje  krađe  ustanovi,  da  je  sada  prisiljen  da  bude  bezvrijedan  čovjek.  Onda  se  ispruži na tle i zagleda se u nebo. Ptice odletješe. I dok je ležao u jarku,  odjednom ču korake i spazi nekog prilično odrpanog putnika, koji mu je  prilazio.  Odmah  se  lati  svog  mača,  da  se  ne  bi  iznenadio,  ako  možda  bude napadnut, te stade napregnuto iščekivati stranca.  »Hvaljen  budi  bog«,  reče  ovaj,  kad  je  prišao,  pa  podigne  svoj  izbušeni šešir, te uzdahnuvši sjede uz Frangoisa. »Ne treba da se bojiš,  mili prijatelju«, produži on zatim. »Vrana vrani očiju ne kopa. A pogled  na tvoje lice i na tvoje oružje odaje mi, da se sigurno ne ubrajaš među  one, što vladaju u Francuskoj!«  »Proklet  da  sam,  ako  nije  tako«,  uzviknu  Frangois  i  pusti  mač.  »Kad  se  veliki  tuku,  nazivaju  ih  očevima  domovine.  Mene  traže  u  Parizu,  jer  pod  zemljom  leži  čovjek,  u  čije  se  tijelo  malo  preduboko  zario moj mač.«   

  Onaj  drugi  malo  posuti,  onda  rekne:  »Sa  mnom  je  isto  tako.  Dolazim iz Dijona. "Jedva sam utekao i sada već pola godine trčkaram  po zemlji. Ime mi je Dambourg, Regnault Dambourg.«  »Svečani  smo,  kao  da  smo  na  primanju  kod  kralja«,  nasmije  se  Frangois.  »Ja  se  zovem  Frangois  Villon.  I  dopusti  da  te  upitam:  zašto  trčiš po našoj sunčanoj Francuskoj?«  Onaj  drugi  opet  je  zamišljeno  šutio,  te  napokon  reče  tiho:  »Ja  sam član coquille. Još nikad nisi čuo za nju?«  »Ne.«  I tada mu Dambourg, ispočetka oklijevajući, stade pripovijedati o  onoj lopovskoj bandi, što se bila okupila na sjeverozapadu Francuske i  zapadnoj  Burgundiji,  osobito  u  Dijonu.  Ugodno  se  živjelo  u  tom  cehu  kradljivaca.  Svatko  je  imao  svoj  određeni  rang,  bilo  je  naučnika,  majstora,  šefova  i  napokon  kralj  coquille,  a  i  poslovi  su  bili  strogo  podijeljeni: tu su bili crocheteuri, kako su se tajnim jezikom ove bande  nazivali  obijači  blagajni,  vengendeuri,  džepari, pipeuri,  varalice  u  igri  i  tako  dalje,  tako  da  je  svaki  član  točno  znao,  što  je  njegova  zadaća  u  okviru zajednice. Sada se coquilla raspršila, jer je neki brijač, kojemu su  ljudi  svraćali,  odao  plaćenicima  gotovo  sve  tajne  i,  što  je  najvažnije,  popis imena zločinaca.  »Ali zbog toga«, uvjeravao je Dambourg, »zbog toga, što su neke  od  nas  pekli  i  kuhali  u  vrelom  ulju,  ipak  ne.  će  zagospodariti  našim  pokretom.«  I  dok  su  oba  odrpanca  čučala  u  grabi  kraj  ceste,  on  je  velikim  riječima  opisivao  budućnost  ove  lopovske  bande,  kad  ona  jednom  preuzme  vlast  u  cijeloj  državi.  »Kraljevi  će  nam  morati  slati  svoje  poslanike«,  proricao  je  u  zanosu  i  siguran  u  pobjedu  pogledao  Frangoisa. Ovaj se samo smješkao.  »Kakve ti imaš nazore, to mi je potpuno svejedno«, primijeti on  tada. »Ja ne ću sudjelovati ni u kakvim ustancima ni pothvatima protiv  državne  vlasti.  Tu  sam  već  jednom  dobro  natukao  glavu  i  zaista  sam  samo  čudom  izvukao  cijelu  kožu.«  U  nekoliko  riječi  upoznao  je  Dambourga sa svojim doživljajima iz doba kleričkih nemira. Onaj drugi   

  pažljivo  ga  sasluša  i  na  kraju  reče:  »Studenti  zaista  nisu  pravi  ljudi  za  takve stvari. No o nama će se još čuti!«  

III  Iako  Frangois  nije  imao  namjeru,  da  bude  primljen  u  coquillu,  ipak nije ni najmanje podcjenjivao prednosti, do kojih je mogao doći u  pratnji Dambourga. Ovaj vješti provalnik umio je gotovo uvijek pribaviti  sve potrebno za život, no time je neprestano nahuškavao i plaćenike na  njih  dvojicu,  tako  da  su  neprestano  bili  na  bijegu.  Najprije  krenuše  prema  Montereauu,  gdje  se  u  prvoj  gostionici  drsko  najedoše,  te  na  kraju  izbjegoše  plaćanje  i  sretno  umaknuše.  Odatle  produžiše  skitnju  po  selima,  no  u  seljačkim  dvorištima  uspijevali  su  malo  što  za  sebe  uvrebati. Na neki posao nisu ni pomišljali, jer se zbog plaćenika, koji su  ih  progonili,  nigdje  nisu  smjeli  predugo  zadržavati.  Otkako  je  obilazio  po svijetu, Frangois se nigdje osim u Pourrasu, gdje se osjećao siguran,  nije zadržavao duže od dva dana. Milostinju su seljaci davali rijetko, jer  i  sami  nisu  ništa  imali  i  jer  ih  je'desetina  bila  potpuno  upropastila.  Jednom je Frangois s pomoću svoje latinštine uspio ubrati milodare za  sve  moguće  svece,  no  to  je  bio  sretan  slučaj,  koji  se  zbog  nepovjerljivosti seljaka nije više ponovio. Tako je naprosto bio upućen  na  umijeće  Dambourga,  koji  je  pri  svakoj  provali  uvjeravao,  da  će  njegovo  djelo  povećati  moć  coquille,  koja  na  taj  način  teži  za  tim  da  osvoji svjetsku vlast.  Idući veći grad, u koji su se usudili ući, bio je Montargis. Tu im je  brbljavi  čuvar  gradskih  vrata  ispričao  već  poznatu  priču  o  psu  viteza  Aubryja de Montđiđiera, a usput ih ukratko obavijestio, što se naklapa  u gradu, i tako Dambourga opskrbio predznanjem, potrebnim za noćni  izlet. Dok je Frangois ostao kod vratara, njegov drug, tvrdeći da ga boli  želudac, otišao je da se isprazni. Ispraznio je ustvari susjednu kuću, iz  koje je pred zidine dovukao nekoliko skupocjenih stvari. 

 

  Frangois  je  međutim  razgovarao  s  vratarom  o  njegovoj  službi  i  plaći,  uvidio  da  ovaj  živi  naprosto  od  gladovanja,  te  napokon  starog  dobričinu upitao, ne bi li želio, da se sadašnje prilike izmijene.  »Neka  me  bog  sačuva  od  takve  opačine«,  odvrati  zaprepašteni  starac. Ne navodite me na takve grešne misli! Vječni je bog stvorio naš  svijet,  i  on  sigurno  najbolje  zna,  kakav  svijet  treba  da  bude.  ‐  ,Tada  pogleda bog sve što je stvorio, i gle, dobro bijaše veoma!’ ‐ tako stoji u  bibliji, i o tome sigurno ne valja raspravljati. Zemlja je takva, kakva je.  Naša jedina utjeha je raj, koji nam je svojom smrću na križu isposlovao  naš dragi Isus. I ja mu se već od srca radujem ...«  Frangois izađe, te pred zidinama nađe Dambourga s ukradenom  zlatninom,  koju  u  neposrednoj  okolici  grada  prodadoše  nekoj  nepovjerljivoj vezilji za gotov novac. Tako odoše od nje obogaćeni, no  više  se  nisu  usuđivali  ući  u  Montargis,  nego  i  nadalje  prosjačeći  i  kra‐ dući  krenuše  prema  Auxerru,  gdje  je  upravo  ponovo  počeo  rad  na  izgradnji katedrale, koja je već stoljećima čekala, da bude dovršena.  Nakon što su nekoliko dana proboravili u gradu i spiskali veziljin  novac, upoznao se Dambourg s nekom djevojčurom, koja mu prepusti  dio  prihoda  od  svojega  lijepoga  umijeća,  te  se  obojica  zadržaše  u  Auxerru  više  od  dvije  sedmice.  No  Frangois  se  jednoga  dana  uputi  s  nekim stražarom u razgovor o njegovim prilikama, te učini malo smjelu  usporedbu  između  života  tog  priprostog  plaćenika  i  kneževa  života,  pokušavši  tako  saznati,  mogu  li  se  u  toj  utjelovljenoj  čeličnoj  pesnici  probuditi duhovi pobune. No sav je uspjeh bio u tome, da je poštenjak  dozvao  svoje  drugove  i  saopćio  im,  da  je  ovaj  krivovjerac  usporedio  njega, običnog oklopnika, s knezom ‐ postupak koji je već sam po sebi  bio kažnjiv. Bog je stvorio grofove i seljake, a pritom je zacijelo dobro  znao,  što  čini,  pa  je  grijeh  o  tome  i  misliti,  a  kamoli  htjeti  nešto  izmijeniti. U tom času prišao je još i Dambourg, kojega prepozna jedan  od  oružnika,  što  je  prije  bioslužio  u  Dijonu.  Obojica  stadoše  preskakivati  zidine  i  jarke,  u  ludoj  jurnjavi  pretrčaše  preko  mosta,  te  jedva utekoše sigurnoj smrti.   

  »Neka  me  đavao  nosi,  ako  još  ikad makar  samo  jednom  nogom  stupim  na  tlo  ove  odvratne  Burgundije«,  stade  psovati  Dambourg,  tarući koljeno, koje bijaše povrijedio preskačući jarak.  U  Troyesu  Dambourg  opljačka  neku  crkvu,  bez  ikakve  druge  svrhe,  osim  da  podigne  glas  coquilli.  Francois  ga  je  upozorio,  da  je  ukradeno  crkveno  dobro  izvanredno  teško  prodati,  a  i  to  samo  uz  veliku  opasnost.  Sve  to  nije  pomoglo.  Dambourg  ostade  vjeran  svom  načelu,  da  se  ničega  ne  žaca  za  zajednicu  svoje  lopovske  braće,  razbi  crkveni prozor te isprazni svetohranište. Stvari odnese nekome Židovu,  koji  se  zaista  učini  spreman  platiti  vrijeđnost  zlatnog  kaleža,  iako  je  vidio da pripada Saint‐Remainu. No prerano su se bili obradovali. Lupež  dozva  plaćenike,  sakrivši  prije  toga  ukradene  stvari,  te  optuži  Francoisa,  da  ga  je  htio  opljačkati.  Samo  svojim  mačem  i  uz  pomoć  okretnog  Dambourga  uspjelo  je  Villonu  prokrčiti  put  iz  klopke,  u  koju  ga je bio namamio lukavi Semit, no Dambourg ipak ostade bez jednoga  uha.  Godina se bližila kraju. Jesen je već bila na izmaku i primicala se  zima.  Obojica  stigoše  u  Romilly‐sur‐Seine  i  odatle  produžiše  prema  Melunu.  Tu  je  Dambourg  napokon  morao  napustiti  Frangoisa.  Nije  namjeravao da posjeti Pariz. Dirljivo se oprostiše, nakon što su pola go‐ dine  zajedno  tumarali  zemljom.  Francois  se  sam  uputi  natrag  u  svoj  rodni grad.  Svaki  korak,  kojim  se  približavao  Parizu,  povećavao  je  njegovu  nestrpljivost. Jedva je čekao, da ponovo prođe kroz Rue Saint‐Jacques,  da  ugleda  kuću  »Kod  crvenih  dveri«  i  da  pozdravi  kapelana  Saint‐ Benoista.  Glasno  je  kliknuo,  kad  se  pred  njim  pojaviše  stare  zidine,  snijegom  pokriveni  krovovi  i  visoki  tornjevi,  na  uresima  kojih  svjetlucahu bijele pahuljice. Usred bijele krajine ležao je Pariz, mračan i  prijeteći, sagrađen od crna kamena. To je bio njegov dom! I Francois se  zakle, da nikada više ne će napustiti grad.  Ujak ga dočeka s radošću i saopći mu, da su obje molbe, koje je  uručio  za  nećaka,  urodile  uspjehom.  Čak  i  više:  Frangoisu  su  izdali  svjedodžbu o njegovom dobrom ponašanju, i on jasno vidje, kako ga je   

  i  u  ovom  slučaju  bila  zaštitila  očinska  ruka  moćnoga  profoza.  S  podsmijehom  je  čitao  povelju  o  pomilovanju  i  glasno  se  nasmija,  pročitavši,  da  nikada  nije  zaslužio  kaznu  ni  prijekor,  te  da  se  u  svakoj  prilici časno ponio.  Posjetio  je  svoju  majku,  otišao  k  Margoti  i  učinio  sve,  što  je  bio  naumio  učiniti  nakon  svog  dolaska  u  Pariz.  I  tek  što  je  stupio  na  tlo  rodnog grada, već je znao, da je postao drugi čovjek i da više ne može  sa sebe zbaciti mjesece lutanja po svijetu. U progonstvu je zauvijek bio  izgubio upravo ono, što se nadao u Parizu ponovo naći: mladost. 

IV  Nema gorčeg saznanja no što je ono, kad čovjek jednom uvidi, da  je izgubio mogućnost da bira svoj put, da je sve već utvrđeno i da sve  nastojanje može još samo neznatno izmijeniti tijek života. Kao gotovo  svaki  čovjek  i  Francois  se  plašio  tog  saznanja.  Skrivao  je  pred  sobom  činjenicu,  da  je  mladost  prošla,  sanjao  je  prastari  san  o  »novom  životu«,  koji  se  u  svakom  času  može  početi  iznova.  A  što  je  bila  mladost,  na  što  su  se  odnosile  izblijedjele  misli,  sjećanje  na  nekoć  neokaljan život? Mladost se zvala Catherine.  Nekoliko  dana  nakon  svog  dolaska  posjetio  je  Catherinu  u  kući  »Kod  svilene  zmije«  i  našao  je  blagu  i  nježnu.  Pun  radosti  povjerovao  je, da se otkinula od lošeg Noelova utjecaja. Sada je znao i to, kuda ga  vodi  budućnost.  Oženit  će  se  Catherinom!  No  kad  joj  je  o  tome  progovorio,  ona  mu  natuknu,  da  je  on  zasad  još  uvijek  bjegunac  bez  zaposlenja  i  kruha.  Ona  ga  doduše  voli,  ali  to  još  nije  dosta,  da  se  opskrbe  dva  čovjeka.  Da  je  činovnik  u  kraljevoj  službi,  ona  bi  njegovu  ponudu s radošću prihvatila. Frangois se od nje vrati sav blažen.  Kad  se  kasnije  pun  sreće  ispružio  na  svom  starom  ležaju  u  kući  »Kod crvenih dveri«, sjetivši se i opet kako donedavno pola godine nije  spavao u krevetu, već je stao kovati planove za neposrednu budućnost.  Htio  je  ostati  u  Parizu.  Skitnički  život  naučio  ga  je,  da  toplo  ognjište  i  ležaj  priređen  ženskom  rukom  nije  baš  najlošije  od  onoga,  što  svijet   

  može pružiti čovjeku. I napokon: zašto da upravo on, jer je slučajno u  nužnoj obrani ubio čovjeka, ne bi smio uživati radosti sitne građanske  sreće? Opet se prisjeti, kako je prije više godina isto tako žarko čeznuo  Za životom. Tada bi bio najradije odmah pobjegao iz Pariza, i bježao sve  dalje  i  dalje,  i  jedva  su  ga  bili  zadržali,  tako  ,ga  je  omamila  vrtoglava  čežnja za životom. Sada je bilo drukčije. Proživio je koješta, iskusio, da  je prilično naporno stajati u divljem vrtlogu zbivanja. Kako je samo na  svojim  lutanjima  sanjao  o  dobrom  jelu!  U  Romillyju  je  prenoćio  pred  crkvenim  vratima,  gdje  je  bio  usnuo,  ugrijavši  se  od  same  pomisli  na  toplu peć. Sada je bio ovdje. Dobro se osjećao u krevetu punom perja ‐  da:  ostat  će  u  Parizu,  primiti  neku  službu  kao  i  svi  drugi,  oženiti  se,  osnovati  dom,  imati  djecu!  Ranije  je  doduše  ismijavao  sve  te  časne  građane;  no  nije  li  usto  uvijek  govorio,  da  je  i  sam  jednako  smiješan  kao i svi drugi? I zar nije potpuno svejedno, kako će tko u životu naći  svoju sreću? Zar je on uvijek i pod svaku cijenu morao biti drukčiji nego  većina njegovih bližnjih? ir  Pun  neke  ugodne  potrebe  za  mirom,  Frangois  nakon  dugo  vremena ponovo usnu u svojoj vlastitoj sobi, u svom vlastitom krevetu.  Već  idućih  dana  počeo  je  odlaziti  svojim  starim  prijateljima  i  znancima.  Htio  je  raditi,  htio  je  da  mu.  u  gradu  bude  dodijeljen  neki  posao:  ,Pružite  mi  ruku,  braćo,  i  primite  me  u  svoje  kolo!’  ‐  Ali  se  pokazalo,  da  na  Frangoisa  Villona  nisu  čekali.  Progonila  ga  je  sjena  ubijenoga Sermoisa, kud bi god došao. Frangois Villon? Ah, taj! Sasvim  lijepo pjeva ‐ uostalom: nije li on ubio onog svećenika? Što bi htio? Ah ‐  manite ga, to je raskalašeno čeljade!  Posjetio  je  Ythiera  Marchanta.  Taj  se  divno  nasmijao,  potapšao  ga  po  ramenu  i  upitao  ga,  kako  je  proveo  mjesece  izvan  grada.  Pripovijedao  mu  je  zatim  o  nekoliko  svojih  ljubavi,  ne  zaboravivši  pritom da se dobro nahvališe, te je nakraju ustvrdio, da je Frangoisu još  uvijek  dužan  nekoliko  pariških  novčića,  koje  bi  mu  sada  htio  vratiti.  Besmislena pomisao. Ako je netko od njih dvojice bio dužnik, bio je to  Frangois. On je to dobro znao, no na svom putovanju po svijetu dobro  je  naučio  cijeniti  vrijednost  gotova  novca.  Ako  je  zbog  zlata  okrao   

  crkvu,  nije  sebi  mogao  dopustiti,  da  zbog  iste  stvari  bude  ponosan.  Stoga  mirno  primi  tobožnji  dug.  Kad  je  zatim  upitao  Ythiera  za  neki  činovnički posao, ovaj odgovori, da on zaista nije pravo mjesto i neka  se Frangois obrati profozu, koji će mu sigurno pomoći. Uostalom, on je  i sam u posljednje vrijeme tako zaposlen, da će se rijetko susretati, ako  im  ne  pomogne  slučaj.  A  nije  isključeno,  da  će  morati  i  na  put  u  Normandiju, jer je zbog nekih važnih poslova potrebno, da bude tamo  prisutan.  Frangois  ode  od  Ythiera  i  obrati  se  Saint‐Amandu.  Ovaj  je  kao  i  Marchant  bio  sušta  uljudnost.  Žalio  je  jadnoga  Villona,  koji  se  tako  dugo morao potucati daleko od Pariza, te obeća, da će u pogledu želja  svog  gosta  učiniti  sve,  što  mu  bude  moguće.  No  kad  su  neko  vrijeme  proboravili  zajedno,  pojavi  še  odjednom  SaintAmandovSi  žena  Jeanette,  da  prezirnim  pogledima  kazni  Frangoisa  za  njegovu  drskost,  što  se  uopće  pojavio.  Dok  joj  je  njen  muž  predstavljao  mladoga  maistra,  gledala  je  kroz  prozor  i  odmah  zatim  spomenula  ubojstvo  Sermoisa: »Ah vi ste taj, što je probo onog jadnog svećenika . . .« Na  kraju  reče  Saint‐Amandu  neka  se  opet  prihvati  svog  posla,  te  ode  iz  sobe ni ne pogledavši Villona, iako je on uljudno ustao. Saint‐Amand se  zbunjeno  smješkao  i  zamolio  Frangoisa,  da  se  idući  dan  opet  nađu,  možda  će  dotle  već  štogod  saznati  o  nekom  namještenju  u  kraljevoj  službi.  No  kad  se  mladi  maistre  idući  dan  zaista  pojavio,  odvedoše  ga  pred Jeanettu, koja ga iedva udostoji pogleda i naloži sluzi da mu dade  dva  pariška  novčića.  On  ih  primi  i  stade  ih  pred  darovateljicom  podrugljivo  promatrati.  Onda  se  bez  riječi  okrenu  i  pođe  k  vratima.  Tamo se načas zaustavi, s prezirom baci novčiće na tle, tako da su se  otkotrljali u sredinu prostorije, te šutke i bez vanjskog znaka uzbuđenja  napusti  kuću  svog  bivšeg  prijatelja  Saint‐Amanda.  Zakle  se,  da  nikad  više ne će stupiti u nju.  Odvažio  se  na  još  jedan  pokušaj  te  je  posjetio  jednog  od  svojih  školskih drugova, nekog Roberta Vallea, koji je 1449. godine, dakle tri  godine  ranije  nego  Frangois,  dobio  od  sveučilišta  licentia  docendi.  I   

  ovdje  je  naišao  na  nepremostivu  uljudnost.  Valle  obeća,  kao  i  Saint‐ Amand, da će se od srca zauzeti za mladog klerika. Neka se za nekoliko  dana  opet  javi,  pa  će  mu  biti  saopćeno,  što  je  njegov  protektor  u  međuvremenu  poduzeo  i  isposlovao.  Frangois  je  shvatio  te  riječi  kao  uvijeno odbijanje, no usprkos tome raspitao se nakon tjedan dana kod  nekog  Valleova  lakaja,  kako  je  s  njegovom  stvari.  Ovaj  mu  je  dostojanstveno  saopćio,  da  Robert  Valle  nikada  ništa  ne  rješava  bez  svoje prijateljice Jeanne de Milliere. Oboje su jedno srce i iedna duša. A  gospođica  de  Millieire  .odjeća  se  uvrijeđena  nekom  Villonovom  pjesmom, koja je prije nekoliko godina kolala Parizom, jer je u ženi, što  je  bila  ismjehivana  u  stihovima,  prepoznala  sebe.  Od  tog  doba  ona  osjeća neizbrisivu mržnju prema maistru, te će stoga, koliko je u njenoj  moći,  umjeti  spriječiti,  da  on  ikada  u  Parizu  dođe  do  pristojnog  građanskog položaja. On je lakrdijaš i pjevač: to neka i ostane. Parizu su  potrebne i lude.  Frangois  se  udalji  s  ljubaznim  pozdravom  i  stade  razmišljati,  na  koju  je  to  pjesmu  Jeanne  de  Milliere  mogla  misliti.  No  nikako  se  nije  mogao sjetiti nijedne, koju je o njoj spjevao ili koja bi se uopće mogla  na  nju  primijeniti.  Dok  je  tako  prolazio  ulicama,  razmišljajući  osvojoj  jadnoj  sudbini,  priđe  mu  Pierre  Fournier,  pravni  zastupnik  crkve  u  Chasteletu,  kojega  je  Frangois  poznavao  iz  Saint‐Benoista.  Fournier  podrugljivim  pogledom  odmjeri  Villona,  koji  se  zamišljen  zagledao  u  tle,  te  reče,  prolazeći  naduveno  mimo  njega:  »U  vama  zacijelo  još  uvijek obitava vrućina, koja je vladala u Parizu, kad ste morali napustiti  grad, maistre Villon? Vaše odijelo čini mi se veoma ljetno!«  Zastupnik je već bio prošao, kad je Frangois shvatio, na što cilja.  Pogleda  niza  se:  stajao  je  na  snijegu  u  tankim  podšivenim  čarapama.  Nije imao druge obuće za svoje promrzle noge ‐ to je bilo ono, što se  onoj  bijednoj  bitanzi  učinilo  vrijednim  smijeha.  Nesigurno  je  stresao  glavom i upitao se, da li je on zaista nešto nalik na gubavca i može li o  sebi patetično kazati, da je profućkao život. 

 

  Tada  se  glasno  nasmija,  i  njegov  mu  se  časovit  položaj  učini  dirljivo  smiješan.  No  nakraju  uzdahne  i  uputi  se  teška  srca  u  Rue  de  Jouy, k upravitelju grada d’Estoutevillu. 

V  Opet  su  stajali  sučelice:  glomazni  ovan  sa  zatiljkom  bika  i  ukočena  lica.  Sitni  nervozni  klerik  plavih  očiju,  što  su  nemirno  plamtjele.  »Vi dobro poznajete ovu sobu, maistre Villon«, reče profoz. »Što  želite od mene?«  ,Što  od  njega  želim?’  pomisli  Francois.  ,Ništa  ne  želim,  molim.  Došao  sam  k  njemu,  jer  znam,  da  me  on  mora  razumjeti,  a  ipak  je  jasno, da je moj dolazak gore poniženje, nego sva ostala.’ I glasno reče:  »Svaki čovjek ima svoje godine lutanja, svaki čovjek mora vidjeti život u  njegovom najgrubljem obliku, da bi ga shvatio. Plemeniti gospodine, ja  sam  svoje  proživio,  pred  mojim  je.  očima  prošao  dio  svijeta,  i  mnoge  sam nepravde pretrpio, no mnogu sam i počinio. Sada bih htio prionuti  radu ...«  Profoz  je  šutio,  njegove  sitne  oči  ispod  snažnih  lukova  obrva  ispitivački  su  promatrale  klerika.  Ovaj  produži:  »Prije  sam  se  smijao  ljudima.  Sada  bih  htio  biti  među  njima.  Sreća  promatrača  nalik  je  na  nož,  koji  podrezuje  korijenje  vlastite  snage.  ‐  A  tko  bi  mi  mogao  prokrčiti put među ljude, ako ne vi?«  Profoz je i dalje šutio. Oba muškarca nijemo su stajala sučelice. I  napokon  d’Estouteville  odgovori:  »Uvijek  sam  vas  cijenio,  maistre  Villon.  I  nadalje  ću  vas  cijeniti.  Više  ne  mogu  učiniti.  Dakako,  svaki  čovjek  ima  svoje  godine  lutanja.  Ali  ima  i  takvih,  koji  uvijek  lutaju  i  nikad  se  ne  smire.  Vaš  je  krevet  cesta,  vaš  prijatelj  danas,  vaš  neprijatelj jučer. Vaša je kupelj rijeka, a vaša knjiga vjetar. A sva naša  ozbiljnost za takve je ljude vrijedna samo smiješka ‐ podsjećam vas na  vaše vlastite riječi, maistre Villon.«  »Onor što sam ranije nepromišljeno rekao ‐«   

  Profoz podiže ruku. »Vi ste naš protivnik, i ako zaista želite raditi  za nas, onda to ipak činite samo radi sebe. Sve vaše mišljenje zna samo  za  dva  stožera:  svoj  ja  i  čovječanstvo.  A  mi  imamo  još  nešto,  što  je  iznad toga: djelo. ‐ Ostanite, gdje jeste, Villon.«  »Znate li, da me time osuđujete na propast?« upita Francois.  »Ne osuđujem. Svakome je čovjeku u kolijevku položena njegova  sudbina.  Niti  može  sam  o  njoj  odlučivati,  niti  to  mogu  njegovi  bližnji.  Znam, vi vjerujete u bezvoljni slučaj ‐ ranije smo o tome govorili. Danas  znam  sam,  da  smo  nemoćni.  Ali  zbivanje  ne  zavisi,  od  bezumnog  slučaja. . . Jedino, što možemo, jest da ostanemo dosljedni, sebi vjerni,  pa  došlo  što  došlo.  Neka  neotesanac  bude  neotesan,  junak  smion,  grubijan  surov,  'a  podrugljivac  podrugljiv:  to  traži  život.  Ali  jao,  ako  samilostan  ushtjeđne  biti  okrutan,  podrugljivac  ponizan,  a  plašljivac  smion  ‐  njihova  je  stvar  osuđena  na  propast.  ‐  Ostanite  gdje  jeste,  Villon.«  Upravo kad Frangois htjede odgovoriti, otvoriše se vrata, te uđe  Ambroise.  Obuze  ga  nova  nada.  Ambroise  mu  mora  pomoći!  I  on  joj  podastre svoju molbu.  Ona  se  nasmiješi.  »Sjećate  li  se,  što  ste  mi  bili  kazali  o  životu,  Villon?  Sada  biste  htjeli  postati  dobar  građanin,  kraljev  sluga,  htjeli  biste nečemu prići ozbiljno. ‐ Zar ne znate, što mi se kqd vas svidjelo?  To,  što  niste  bili  kao  drugi!  Sto  ste se  usuđivali  kazati  svoje  mišljenje,  bez obzira na to koliko će se drugi zbog njega možda ozlojediti! Što ste  se smijali, što ste prezirali ‐ u tome je bio vaš čar, to je bila vaša ličnost,  to vas je izdizalo iznad bljutave gomile tisuća ulizica, koje nas okružuju.  ‐ A sad pokorno molite za oproštenje?«  Francois  je časak  šutio,  pogled  mu je  neprestano  nemirno  lutao  između  profoza  i  Ambroise.  »Ukratko:  ja  moram  ostati  luda,  čovjek,  čijim  će  se  pjesmama  smijati  i  čiju  će  prisutnost  nakon  ručka  rado  podnositi, jer ih razveseljava za vrijeme probave?«  »Zar  vam  je  do  ozbiljnosti?«  umiješa  se  profoz.  »Zar  vam  ozbiljnost života nije smješnija od njegovih šala?«   

  »Ta jednom se čovjek mora smiriti!« zavapi Francois.  »Da se niste uhvatili u nečije mreže?« upita Ambroise.  Frangois uvidje, da je igru izgubio. Još se jednom obrati. profozu:  »Gospodine, molim vas. Čujte: molim vas!«  D’Estouteville ga promjeri. Njegove sive oči teško pritisnuše sitan  lik mršavog klerika s ružnim ožiljkom. »Idite, maistre Villon«, reče zatim  kratko. »Nerado gledam slomljene muškarce.« 

VI  Frangois  je  sjedio  na  gomili  drva  uz  Seinu  i  promatrao  snježne  poljane.  Mjesec  je  visio  nad  krajinom  poput  nekog  zelenog  lampiona;  na  visokoj  kupoli  nebeskog  svoda  nagomilali  su  se  oblaci  nalik  na  tamne krpe obrubljene svijetlim resama.  »Svatko živi upravo onako kao što mora«, pomisli mladi čovjek i  sav se šćućuri. Valovi Seine bućkajući su zapljuskivali obalu. Ponekad bi  niz rijeku grgoćući otplovila neka otkinuta gromada leda.  »Veselo!«  reče  Francois  naglas  i  zari  lice  u  rukave  svog  kaputa.  »Neobično zabavno.«  Odjednom  dopre  do  njega  kroz  tišinu  tih,  nejak  glas.  »Je  li  tko  ovdje?«  Villon pogleda i primijeti pognutu priliku, što je zastala nekoliko  koraka  od  njega  i  pružila  ruke  prema  njemu.  Neki  čovjek  sijede  kose,  koštunjavih prstiju i šupljih očnih duplja. »Da, dobri čovječe«, odgovori  Frangois. »Ovdje je netko, tko stanuje izvan zidina.«  Starac  pošuti  časak.  »Vi  ste  dakle  krvnik«,  reče  zatim.  »Imam  sreću. ‐ Mogu li ovdje sjesti? Ima li gdjegod kakav kamen ili klupa?«  Francois  povede  slijepca  do  svog  sjedišta  i  čučne  do  njegovih  nogu.  »Da,  sine  moj«,  progovori  starac,  »mnogo  toga  otkriva  svijet  čovjeku.«  On  zatrese  glavom,  taj  pokret  ponovi  pri  svakoj  novoj  rečenici.  »Svijet  je  kao  velika  knjiga,  puna  prekrasnih  šarenih  slika.  Jednog će se dana ta knjiga zatvoriti i svemu će biti kraj. ‐ Smijete se?   

  Samo  se  mirno  smijte:  sićušna  je  naša  mudrost.  Dok  je  čovjek  mlad,  pronalazi silna pitanja. No kad ostari, tada odjednom zapaža tek malo  njih, a i ta su jadno sićušna.«  Villon je šutio, i starac, tresući glavom, nastavi:  »Koliko  toga  čovjek  prođe  u  životu.  Ali  sjećanje  sve  to  sačuva  i  mnoštvo  naših  doživljaja  poveže  u  jedno.  To  sjećanje  postane  tada  našom ličnošću . . .«  »Što li sve nisam nekoć bio prošao? Teško mi je povjerovati, da je  sve  ono,  što  sam  vidio  i  doživio,  bilo  tko  drugi  doživio.  Sagradio  sam  jedan veliki žrtvenik sa dva krila. Izrezbario sam kipove, pa i klupe pri  glavnom  oltaru.  ‐  Bilo  je  to  u  nekom  lijepom  samostanu.  Stajao  je  na  uzvišici  i  ponosno  gledao  na  dolinu.  Cvjetalo  je  džbunje,  kad  sam  na  svome kulašu dojahao na brežuljak, da se prihvatim posla. Deset sam  dugih  godina  rezbario  i  stvarao.  Iz  samostana  nisam  smio  izlaziti.  A  onda  je  sve  bilo  dovršeno,  i  ja  sam  raznježen  promatrao  svoje  djelo.  Sav  metež  ovog  svijeta  sagnao  sam  u  bezbrojne  male  figurice  svog  oltara.  Skupio  sam  tu  ljude  svih  zvanja,  u  svim  njihovim  raspoloženjima.  Taj  mi  se  veliki  stol  gospodov  učini  slika  i  prilika  stvarnoga  života.  Opat  stade  razgledavati  djelo.  Žmirkao  je  rumenim  vjeđama i iz zlatnog pehara pijuckao grčko vino. Zatim dođe nadopat,  vidje žrtvenik i odmah se spusti na koljena, da se pomoli. Kad redovnici  vidješe, da je njihov žrtvenik ispao tako lijep, te se čak i nadopat pred  njim baca na koljena, oslijepiše me i izbaciše napolje.  ,Radio si za gospoda i gospod ti je blagoslovio rad’, rekoše. ’A mi  smo  ti  sada  pomogli,  da  nikada  ne  padneš  u  napast  da  stvoriš  nešto,  što  bi  bilo  isto  tako  lijepo  kao  ovo  djelo  u  slavu  gospođnju.’  Tako  se  slijep  uputih  u  svijet.  A  pred  mojim  žrtvenikom  mole  se  knezovi  i  prelati. , .  Razbojnici  na  cestama  daju  mi  hranu,  a  krvnici  pred  gradskim  vratima ležaj za noćenje. Vino dobivam od kradljivaca, a poneki novčić  od gradskih djevojčura...« 

 

  »Veselo«, primijeti Francois. Pažljivo povede starca kroz vrata do  krvnikove kućice.  »Neobično  zabavno«,  reče  zatim,  dok  je  ulazio  u  Margotino  svratište. 

VII  Francois  se  nikada  više  nije  vratio  u  kuću  »Kod  crvenih  dveri«.  Susret  s  onim  slijepim  čovjekom  učvrstio  je  njegovu  odluku,  da  se  potpuno  izdvoji  iz  građanskog  svijeta.  Prisilili  su  ga  da  produži  svoj  zločinački  život,  a  bio  je  uvjeren,  da  tome  nije  uzrok  samo  ono  umorstvo  Philippa  Sermoisa.  U  Parizu  ga  nikad  i  nije  pratio  drugi  glas  osim  slave  omiljelog  uličnog  pjevača  i  šaljivdžije.  Ljudi  su  mu  znali  za  ime i smijali se njegovim šegama. Sada je profoz bio progovorio u ime  svih njih: nisu željeli da ga vide među uglednim građanima! Neka samo  ostane tamo, kuda je sam stao ‐ u kaljuži, u društvu onih što varaju u  igri,  razbojnika  i  uličarki,  i  neka  neprestano  drnda  po  lutnji,  luda  za  razveseljavanje ozbiljnih. I uzbudili su se, kad je taj lakrdijaš pomislio da  bi  i  on  mogao  biti  ozbiljan  i  provoditi  život  onako,  kako  to  pripada  samo  građaninu,  koga  zaštićuje  snaga  zajednice.  Frangois  nije  ni  pomislio da im se nameće, njima, koje je u dnu srca prezirao. Pa kad je  već bio izagnanik, onda je to htio biti potpuno i dokraja! I on ostade u  Margotinu  svratištu,  te  su  ga  smatrali  njenim  mužem  i  svodnikom  ‐  ’svatko  živi  upravo  onako,  kako  mora’.  Laćao  se  svog  mača,  da  od  Margote  odstrani  pijane  goste  i  nasrtljive  plaćenike,  i  nazivao  se  vitezom,  jer  je  podizao  mač  za  čast  dame.  I  dok  je  malo  pomalo  shvaćao, da mu je sada konačno zatvoren put u gomilu onih, što su svoj  život provodili po priznatim pravilima, u njemu se razvijala ironija, koja  je  bila  usmjerena  gotovo  isključivo  na  njega  samoga,  iako  je  naoko  uzimala  na  nišan  druge  osobe.  Njegovo  je  ponašanje  poprimilo  crtu  aristokratske  samouvjerenosti,  njegov  je  govor  bliještao  od  izraza,  kojima se običavalo služiti plemstvo u svojim razgovorima, i njegova je  slava u krugu zločinaca rasla iz dana u dan. Naučio je kako se vara na   

  kocki i gipkim je prstima pljačkao džepove bogatih pijanica. Margot mu  je  potpuno  poklonila  svoje  srce,  optočeno  debelim  slojem  sala,  nazivala ga svojim jedinim zlatom i rado mu otvarala čarape s crvenim i  plavim prugama, u kojima je čuvala svoju gotovinu. Često se Frangois  sam sebi činio kao prkosno dijete, koje će i sebi nauditi, samo da inati  roditeljima.  No  često  je  spoznavao  neumitnost  svog  položaja  i  svoje  sudbine.  I  ponajčešće  se  trudio,  da  ne  misli  na  sutra  ni  na  svoje  nekadašnje nakane.  Kapelan Saint‐Benoista učinio je sve, da odvrati sina od njegove  nesretne namisli. No Frangoisa se nije moglo obuzdati. Svijet mu je bio  dobacio rukavicu ‐ on je prihvatio izazov i odvažio se na borbu sa silom.  Njegova je sudbina bila protiv njega. Bio je toga svijestan. Ali njemu se  najvažnijim u životu činilo boriti se, ne za pobjedu, nego naprosto da se  bori. »Zar sam ja zbog toga bezvrijedan« rekao je Guillaumu de Villonu,  kad  su  jednom  nadugo  raspravljali,  »jer  živim  od  novca  djevojčure?  Koliko ima državnika, koji svoje mlade žene polažu kralju u krevet samo  da  steknu  nekoliko  škuda  više,  kako  bi  im  ime  jače  zablistalo.  Ja  sam  ubio  jednoga  čovjeka.  Vojskovođe  ih  ubijaju  tisuće.  Igram  s  lažnim  kockama  ‐  a  kakva  je  igra,  koju  plemeniti  naše  zemlje  igraju  s  narodom?  Nije  mi  ni  na  kraj  pameti,  da  to  poželim  mijenjati.  Niti  što  želim  izmijeniti  niti  rušiti  poredak,  koji  postoji.  No  zašto  da  mi  se  ne  prizna  isto  pravo,  kao  i  njima?  I  zašto  da  ja  budem  koren,  a  oni  nagrađivani počasnim naslovima, novcem i lenima, ako i ja i oni činimo  isto?«  Nije trebalo dugo da »maistre Villon« postane pojam najvećeg i  najprepredenijeg pariškog lupeža. 

VIII  Jedne noći otpuhavala je bura snijeg s krovova, a od vremena do  vremena  odjeknulo  bi  isprekidano  zavijanje  vukova.  Ulice  ostadoše  puste, i rijetko bi se pojavio neki prolaznik, iako je još bilo dobar sat do   

  pozdravIjenja.  Na  malim  prozorčićima  stadoše  se  pojavljivati  svjetiljčice, što su nemirno treperile.  Frangois je stajao pred Margotinim svratištem, zabacivši kapu na  zatiljak,  da  mu  vjetar  propuše  kosu.  Sitne  ledene  iglice  rezale  su  mu  lice, a hladnoća ujedala uši. Ipak je i dalje stajao i svojim mačem crtao u  snijegu sitne likove. I odjednom ugleda kako ulicom prilazi neka prilika:  Catherine de Vausselles.  Francois  ostade  nijem.  Bio  je  stekao  iskustvo,  da  je  u  njegovu  položaju najbolje šutjeti. No niti je gledao u tle niti se vratio u krčmu.  Mirno  je  i  dalje  ostao  pred  vratima  svratišta,  namjeravajući  pustiti  Catherinu  da  prođe.  Ali  kad  mu  je  prišla  nekoliko  koraka  bliže,  pre‐ poznala ga je i iznenađena zastala.  »Frangois«, reče zatim.  Oluja  rasprši  njen  glas.  Villon  se  ni  ne  maknu.  Catherine  mu  pristupi i pažljivo mu se zagleda u lice.  »Frangois«, reče ponovo. »Frangois s ožiljkom, dubokim borama  oko usta i umornim očima.«  No on se ne oglasi.  »Zbogom, Frangois.« ‐ Ona se okrenu, i njemu se učini, kao da je  malo posrnula i da će pasti. No on se ni ne maknu, da bi joj pomogao.  Polako  se  udaljavala.  Korak  po  korak  ‐  je  li  oklijevala,  je  li  očekivala  nešto, što se nije moglo, nije smjelo dogoditi? Frangois je vidio, kako se  njen  lik  rasplinjava  u  vrtlogu  snježnih  pahuljica  i  osjećao  je,  da  mu  je  dušu pritisnuo neki težak teret. Kad ie prvi puta vidio Catherine, jedva  da mu je bilo petnaest godina. Tada je život bio pred njim. A sada... Ah,  da je još jednom biti onako mlad, još jednom početi, još jednom uživati  u  onoj  prvoj  ljubavi.  ..  I  Frangois  stisnu  zube.  A onda  potrči za  njom  i  povika: »Catherine! Catherine!«  Ona stade.  »Sjećaš li se još, Catherine, kako smo sjedili uz Seinu? Sjećaš li se  kako si bila kod mene u sobi kuće ’Kod crvenih dveri’? Sjećaš li se kako  sam pijan došao k tebi, sjećaš li se. . .«   

  Zagledao  se  u  njeno  pravilno,  još  uvijek  lijepo  lice.  Jedvada  se  izmijenila.  Jednako  se  češljala,  a  na  sljepočicama  kovrčale  su  se  još  uvijek blistave vlasi. Njene tamne oči mirno su ga promatrale. Bilo je to  kao da ga gleda mladost, i kao da treba učiniti samo jedan pokret, da je  zadrži, da se bar na kratak čas oslobodi pritiska sadašnjeg života! On se  baci na nju, zagrli je i kao mahnit pritisnu svoje usne na njene . . .  »Pusti me, Frangois«, reče ona tiho, i on na svojim prsima osjeti  njene sitne šake, koje su pokušavale da ga odgurnu. »Pusti me«, molila  je, dok su njene oči mamile sve dok oboje ne utonuše u dug poljubac. I  u njemu iščeznuše mnoge godine teškoga života.  No  tada  se  ona  ote,  odgurnu  ga  i  htjede  uteći.  »Catherine!«  zavapi on. »Ostani, Catherine. . .« i čvrsto je uhvati za ruke.  »Pusti me, dođi sutra k meni. . .«  Ona  se  istrgnu,  otrči  i  u  snježnoj  mećavi  iščeznu  za  bijelim  lelujavim zidom od pahuljica. Frangois ču kako bijesni bura i obazre se.  Opet je stajao pred svratištem svoje Margot. I on obori glavu.  »Huljo«, protisne zatim kroz zube.  »Huljo!« uzviknu glasno. »Obična bijedna huljo!«  Kad se opet malo pribrao, htjede ući. No u tom času dotrči netko  iza najbližeg ugla i priđe mu zasopljen.  »Dovraga!« pomisli Frangois. »Još jedan, koji je izronio iz mraka  prošlosti, da mi pokaže, kako sam star. . .«  Pred  njim  je  s  izvučenim  mačem  stajao  Colin  de  Cayeux.  »Za  petama su mi! Prokleti Bastard!«  Već  se  čulo,  kako  zvekeće  oružje  plaćenika,  koji  su  se  u  trku  približavali. Sad su se već vidjeli. . . Frangois pograbi Colina i gurne ga u  krčmu. Tek što zakoračiše između gostiju prema stražnjim vratima, već  je  i  Perrenet  stajao  na  pragu.  Njegova  čupava  brada  bila  je  bijela  od  pahuljica, njegovo se nepovrijeđeno oko žarilo, a crveni nos plamsao je  na  razrovanom  licu  kao  svjetiljka.  Glasno  kriknuvši,  on  poskoči  za  bjeguncima i razbi mačem neki krčag, što mu se našao nadohvat. Gosti  za  tren  oka  poskakaše,  vrištanje  žena  izmiješa  se  s  psovkama   

  muškaraca,  svi  se  prihvatiše  oružja,  a  Margot  u  najvećoj  žurbi  skloni  nekoliko  krčaga  s  vinom.  »Tamo  je!«  riknu  Perrenet  i  pokaza  prema  Colinu,  koji  je  kroz  tu  gužvu  krčio  sebi  put  prema  stražnjim  vratima.  Oklopnici jurnuše za njim u krčmu.  »Utrnite svijetla!« povika Francois, dohvati neki kositreni pehar, i  baci  ga  na  jednu  od  svjetiljaka.  Ona  se  s  praskom  razleti,  a  u  idućem  trenutku već su i ostale uljanice razmrskane ležale na podu. Svijetlo s  ceste  sablasno  je  svjetlucalo  kroz  vrata,  na  kojima  su  se  uzdizale  mračne sjene plaćenika.  »Ne dajte mu, da utekne, tom psu«, zakrešta Bastard i zaskoči na  jedan od stolova. Proliveno vino klokoćući poteče na tle.  »Bježi,  Colin«,  šapne  Francois,  kad  dospješe  do  stražnjih  vrata.  Prijatelj  uteče.  A  u  prostoriji  izbi  opći  metež.  Svi  su  udarali  na  sve,  u  mraku  se  jedva  razabirao  protivnik.  Svjetlucali  su  izvučeni  mačevi,  zrakom  su  zviždukali  kositreni  pehari.  Plaćenici  su  nasrtali  prema  stražnjim  vratima,  a  gosti  su  htjeli  na  ulicu.  Tako  su  jedni  drugima  nalijetali u ruke, te se razvila opća tučnjava. Francois je prevrnuo jedan  stol i privukao ga preda se. Stajao je iza njega i branio vrata, kroz koja  je bio utekao Colin. Odmah zatim, iako je bila tama, opazi da se Bastard  namjerava probiti i da mu prilazi. Baci mu u glavu pehar, no Perrenet  nato  samo  nešto  progunđa.  Ali  pred  stolom  morade  stati,  i  Frangois  istog  tog  časa  navali  na  njega.  Iznad  stola  zasvjetluca  mač,  Bastard  odskoči ‐ a onda se oružja ukrstiše. Oklopnik je uporno pokušavao da  preskoči stol, no lupežov mač spriječio bi mu to pri svakom pokušaju.  Napokon  Bastardu  pritekne  u  pomoć  mnoštvo  najamnika,  koji  svom  snagom  navališe  prema  stolu.  Frangois  je  morao  ustuknuti.  Kao  riba  kliznu  iz  gužve  i  u  tren  oka  uteče  kroz  stražnja  vrata,  koja  je  bio  tako  vatreno branio, te uskoči u najbližu sobicu. Rulja progonitelja nahrupi  za  njim  u  drugi  hodnik,  iz  kojega  se  ulazilo  u  sobe  djevojcura.  Dvije  ljepotice  lamatajući  rukama  odjednom  izletješe  napolje  i  utekoše  uz  urlanje i smijeh oružnika.  Te  dvije  ljepotice  bili  su  Francois  i  Colin,  koji  su  preko  svoje  odjeće  bili  navukli  duge  bijele  košulje,  a  svoja  bezbrada  klerička  lica   

  premazali  ličilom.  Bastard  ne  nađe  nikoga.  Psujući  zaprijeti  jadnoj  Margoti,  da  će  njeno  svratište  biti  zatvoreno,  iako  ga  štiti  profozova  ruka. Još ima dana.  »Ja sam član coquille«, reče Colin de Cayeux, kad je opet skinuo  bijelu košulju. 

IX  Francois  je  pobjegao  iz  svratišta  svoje  Margote  i  kroz  prozor  provalio u kuću »Kod svilene zmije«. Tu se tiho prošuljao stepenicama i  hodnicima  i  napokon  odahnuo,  našavši  se  u  Catherininoj  sobi.  Bilo  je  mračno,  u  sobu  su  jedino  s  prozora  dopirale  mutne  zrake  slabog  svijetla i prelijevale pokućstvo zelenkastim sjajem. Gdje li je Catherine?  Pipkajući  oko  sebe,  Frangois  se  oprezno  provuče  između  stolica  i  ogleda se oko sebe. I nehotice se sjetio kratkog dvoboja s Jolizom, koji  se tu bio odigrao. Srce mu je snažno udaralo. . .  Tada  od  kreveta  dopre  tih  zov.  On  odmah  požuri,  njegov  mač  stade  zvekećući  udarati  o  noge  stolica,  a  pod  uzdrhta  od  njegovih  silovitih  koraka.  Catherine  tiho  vrisnu.  »Jesi  li  poludio?  Ne  tako  glasno!«  Vidje  je,  kako  se  malo  pridigla.  Na  lice  joj  pade  pramen  njene  tamne  kose,  a  na  mjesečini  zablista  bijela  oblina  njenih  ramena.  .  .  Frangois  se  rukama  upre  o  krevet  i  naže  se  nad  nju.  »Catherine!  Catherine«, prošaputa.  »Pripazi, Frangois«, odgovori ona. »Ne buči. I. . .«Ona usred riječi  ušuti i sakri lice rukama. »Ah, kako sam nesretna!« zajeca zatim.  Francois  se  zgrozi.  Nagnu  se  duboko  nad  nju  i  njegove  usne  lagano  dodirnuše  kovrčice  na  njenim  sljepočicama.  »Catherine,  mala  Catherine  ‐  kaži  mi,  što  te  tišti  ‐  ljubim  te,  Catherine.  .  .«  Ona  tiho  zaplače, baci se nauznak i svoje lijepo tijelo zari u bijele jastuke. On je  htjede  zagrliti  i  privinuti  uza  se,  no  ona  se  stade  očajno  braniti,  dok  napokon ne popusti njegovim molbama, da mu ispriča, kakve je brige  more, te ga obavijesti o svojoj nesreći. Njeni najbliži rođaci zapali su u   

  ljutu nevolju. A ona nema nikoga drugoga, tko bi se za nju brinuo. Ako  ostanu bez svoje trgovine, poslat će Catherine na ulicu. To će biti kraj!  »Kako  da  ti  pomognem,  mala  Catherine?«  prošaputa  Frangois  i  ražali se zbog svog siromaštva.  A ona odjednom pogleda u njega, kao da ju je ispunila nova nada.  »Ti  možeš,  Frangois«,  odgovori  ona  odlučno.  »Ti  mi  svakako  možeš  pomoći.  Nabaviti  novac  ah,  ti,  moj  dobri,  dobri  Frangois!«  I  ona  ovi  svoje pune ruke oko njegova vrata i privi ga uza se. »Zar ne, Frangois«,  prošaputa  ona  ponovo,  »zar  ne,  ti  mi  obećavaš,  da  ćeš  mi  slijedeće  sedmice nabaviti stotinu zlatnika, Frangois! Spasi me!«  I  on  obeća  sve.  Obećao  bi  joj  i  sam  Mjesec,  da  je  zatražila.  Uz  njeno  tijelo  zaboravio  je  na  svu  zlu  kob  svog  života.  Opet  se  osjećao  mlad,  opet  ie  pred  sobom  vidio  život,  oplemenjen  umjetnošću  i  znanošću, okrunjen službom kod kralja ‐ budućnost. I uskoro nije više  znao," da je život sadašnjost. Sve teško, sve što ga je pritiskalo, spalo je  s njega.  Catherine!  Catherine! 

X  »Danas si mi priznao, da ti je potreban novac«, šaputao je Colin  Villonu. »Još noćas ćeš imati svojih sto zlatnika, i više!«  Dok  su  koračali  ulicama,  naiđoše  na  Tabarija,  koji  ciknu  od  radosti,  ugledavši  »slavnog  maistra  Villona«,  te  ga  odmah  podsjeti  na  njegovo »veličanstveno djelo«, roman o »Đavoljem izmetu«. Budući da  su  i  Francois  i  Colin  bili  uvjereni,  da  u  malog  klerika  mogu  imati  po‐ vjerenja,  povjeriše  mu  svoj  naum  i  ujedno  zaključiše,  da  ga  prilikom  provale uzmu kao čuvara. Tada se najprije uputiše u sveučilišnu četvrt i  sjedoše u »Mazgu«, da tu sačekaju dolazak svojih ortaka. Ovi se ubrzo  pojaviše‐ mali Jenilhac i neki Pikarđanin po imenu Nicolas. Zajedno se  najedoše,  na  veresiju,  te  se  napokon  kroz  Rue  des  Noirs,  Rue  Saint‐ Victor i Rue Alexanđre Langlois uputiše u Changaillart, da se najprije još   

  jednom temeljito porazgovore o naumijenoj provali u tamošnji College  de Navarre. Ubrzo potom ušuljaše se u kuću nekog Roberta de Saint‐ Simona, koja je kao znak imala srebrni nakovanj. Francois i Colin pritom  su tiho razgovarali, dok su ih ostala trojica šutke slijedila. Tabarie kao  da je bio uopće potpuno suvišan, jer se na njega nitko nije osvrtao, a i  bio je pošao s njima samo zbog toga, što se u oduševljenju za Villona  nije  ni  od  čega  sustezao.  Kod  Roberta  de  Saint‐Simona  odložiše  svoje  ogrtače i kleričke halje, postaviše uz njih Tabarija i naložiše mu, da na  određen  način  zazvižđi,  ako  bi  se  ukazala  neka  opasnost.  On  ostade  dršćući.  Mali  Jenilhac  dovuče  neke  konjske  jasle,  koje  prisloniše  uza  zid  susjednog  collega,  te  uz  pomoć  snažnih  Colinovih  ruku  dospješe  u  školsko dvorište. Villon je poznavao zgradu te ih je vodio. No trebalo im  je gotovo dva sata, dok su napokon u riznici uspjeli provaliti sanduk, u  kojem  je  zaista  bilo  pet  stotina  zlatnih  škuda.  Colin  je  zahtijevao  za  sebe  lavlji  dio  i  tražio  da  mu  odmah  bude  isplaćen.  Tako  podij  eliše  novac. Frangois dobi stotinu i dvadeset, Jenilhac i Nicolas po stotinu. A  Tabariju Colin dade samo deset i reče mu, da su ugrabili svega stotinu.  Tada brižljivo odstraniše sve tragove i nestadoše u noć isto tako  nečujno, kako su bili i došli. 

XI  Catherine  bijaše  presretna,  kad  joj  je  Frangois  donio  obećani  novac.  Uvjeravala  ga  je  suzama  oblivena  lica,  da  ju  je  spasio,  da  je  to  jedino on učinio, i da će mu biti vječno zahvalna. Frangois se osjećao u  sedmom  nebu.  I  dalje  je,  kao  i  dotada,  živio  kod  Margote,  pio  njeno  vino  i  jeo  njenu  hranu.  Ali  navečer  bi  često  iščeznuo  i  dio  noći  proboravio  kod  svoje  lijepe  dragane,  koja  mu  je  pomagala  da  lakše  podnese  teret  života  i  zaboravi  mnogo  neugodnog.  Bio  je  doduše  svijestan, da postupa kao hulja, kad dopušta da ga Margot uzdržava, a  vara  je  s  Catherinom.  Ali  ništa  nije  učinio,  pustio  je  da  sve  teče  kako   

  teče, te se nadao nekom spasonosnom događaju, koji bi ga oslobodio  iz tog stanja. A taj se zbio i odviše skoro.  Frangois  je  ubrzo  uvidio,  da  on  nije  jedini,  koga  Catherine  usrećuje  svojom  ljubavlju.  A  isto  tako  nije  bio ni  jedini,  koji  joj  je  dao  novac. Kao žena, koja dobro obavlja svoj posao, tražila je od svakoga,  tko  je  s  njom  spavao,  već  prema  njegovim  imovinskim  prilikama,  određenu količinu zvečećeg novca, ostavljajući ga pritom  u uvjerenju,  da je jedini darovatelj i spasilac iz preteške nevolje. Catherine se bavila  svojim obrtom isto tako kao i Margot i većina pariških cura: samo što je  ona bila nepoštena i neiskrena.Kad je Francois to saznao, samo se u sav  glas  nasmijao.  To  je  bio  njegov  jedini  odgovor  na  iznenadni  udarac,  i  činilo mu se nevjerojatno smiješno, što je Margotu ostavio na cjedilu,  da trči za tobožnjom čistoćom mladosti, a da je upravo pritom naletio u  mrežu  djevojčure.  Stotinu  zlatnika,  drska  provala,  koja  se  kažnjavala  kao  pljačka  crkve,  jer  se  radilo  o  collegu,  lijep  san  i  još  veće  razočaranje.  Najprije naprosto smijeh.  A zatim ga obuze teška tuga, Čemu još uopće živi? Što još ima da  učini  na  ovome  svijetu, što  očekuje?  Pusto  životarenje  u  Margotinom  svratištu.  Ponekad  možda  zaslađeno  Catherininim  zagrljajima,  plaćenima  u  gotovu.  Vino,  i  opet  vino.  Onda  nekoliko  posjeta  Guillaumu  de  Villonu,  majci.  Jedan  dan  kao  i  drugi,  siv  i  truo,  ne‐ prestano u kaljuži, prezren i neshvaćen od nekadašnjih prijatelja. . . ima  li uopće smisla da se i dalje muči?  Ali  plašio  se  samoubojstva.  Ne  zbog  toga,  što  bi  bio  religiozan.  Takve su mu misli bile potpuno strane. Naprosto nije mogao prikupiti  snage, da se odjednom odrekne svoga ja i svijesti da živi. Nije mogao  sam  sebe  naprosto  odbaciti  kao  pročitanu  knjigu,  bio  je  i  odviše  zaokupljen sam sobom. Desetke godina bio je taj duh kljukan i hranjen  spisima najmudrijih muževa: i da sada bude razoren? Tako je ono, što  ga je prisiljavalo da opstane, bilo jače od svega nezadovoljstva sa stvar‐ nim životom.   

  Ali Frangois je dobro osjećao, da više ne može ljubiti, piti, krasti,  ukratko ‐ i dalje živjeti onako, kao što je to dosada činio. I tugu zamijeni  gnjev.  Odjednom  je  odlučio,  da  više  ne  ostane  u  tom  zagušljivom  Parizu. Ah, kako je bio volio te zidine, te male kućice, te sive krovove i  visoke dimnjake! Sada je dotjerao dotle, da pobjegne ‐ i to ne kao prije  godinu dana, jer su ga na to silile prilike, nego ovaj puta dobrovoljno, iz  vlastite  pobude,  jer  je  osjećao,  da,  u  tom  gradu  s  njegovim  ne‐ podnošljivim, mrskim ljudima mora propasti. U mladosti je neprestano  pjevao životnoj borbi, spoznao ju je, ali ju je obožavao. Sada je vidio, da  ta borba svih protiv svih nije ono,  što oplemenjuje i'uzdiže, nego ono  najniže  u  životu,  što  na  smrt  zamara  i  iscrpljuje.  I  opet  mu  se  u  duhu  ukazaše  ljudi,  što  su  u  njegovu  .životu  odigrali  neku  ulogu:  vidio  je  same  karikature,  među  njima  i  sebe.  Takvim  se  shvaćanjem  i  svojim  smijehom spašavao od sjete. Dovraga, otići će, ostaviti za sobom ovaj  svoj  dosadašnji  život  kao  prljavu  odloženu  košulju  samo  odavde,  odavde!  No on ne bi bio slavni maistre Villon, da prije toga na svoj način  nije pokušao platiti Catherini za njenu prijevaru. Ali ta je osveta zaista  loše ispala. Dok je pjevao svoju rugalicu, uhvati ga Noel Joliz s nekoliko  snažnih  najmljenih  momaka,  te  ga  odvukoše  pred  Catherine  u  kuću  »Kod  svilene  zmije«.  Tu  ga  do  gola  svukoše  i  na  veliko  veselje  lijepe  žene tako premlatiše, te ostade ležati kao mrtav, i samo ga s najvećom  mukom uz pomoć nekog liječnika uspješe vratiti u život. Nato ga odvu‐ koše u kuću »Kod crvenih dveri«, ostaviše kod kapelana Saint‐Benoista,  te se neprepoznati hitro udaljiše.  Više  od  sedmice  dana  odležao  je  Frangois  u  svom  starom  krevetu,  a  njegovao  ga  ie  Guillaume  de  Villon.  I  dok  se  vidljivo  oporavljao, odjednom odluči, da Parižanima, koji su se s njim tako loše  poigrali,  ostavi  spis,  koji  će  im  u  punom  opsegu  otkriti  koliko  su  oni  sami  smiješni.  Ujak  mu  dovuče  neki  stol,  donese  crnilo,  pero  papir,  i  Frangois se prihvati posla. Najbolji oblik, u kojem onaj što odlazi, može  izreći svoje mišljenje onima što ostaju, to je testament. No budući da je  kao  bivši  student  prava  dobro  razlikovao  predavanje  nasljedstva   

  oporuku, a nije želio, da ga itko naslijedi, nego je naprosto htio odrediti  buduće vlasnike pojedinim predmetima, za čiju je sudbinu bio zabrinut,  napisao je kao naslov svojoj rugalici: »Legat«.  Kad je dovršio to djelo, u kojem je svoje sugrađane obasuo svom  ironijom,  koje  je  bio  kadar,  opasa  svoj  mač  preda  »Legat«  Guiju  de  Tabariju, siguran, da će se on pobrinuti da se uskoro rasprostrani, te na  Jakobova  vrata,  kao  i  prvi  put,  izađe  iz  Pariza.  No  koliko  se  sada  izmijenilo  njegovo  raspoloženje!  Tada  je  vjerovao,  da  će  izvojštiti  pobjedu  u  borbi  protiv  svoje  kobi,  i  činilo  mu  se,  da  ga  ta  borba  uzvisuje. Sada je odlazio ususret životu, ispunjenu sitnim čarkama. . .  Svijet bijaše tako pust, a on tako sam. . . 

SEDMO I POSLJEDNJE POGLAVLJE  RONDEAU  ZA BIJEDNOGA VILLONA    Gospode, pokoj vječni njemu daj   I svjetlost vječnu, da se raja užije,  Kad valjan tanjur, zdjelu imo nije   Ni list peršina za svoj zalogaj.  Bez kose, obrva, brade bijednik taj   Bješe ko repa, kad je nož obrije.  Gospode, pokoj vječni njemu daj!    Strog zakon njega u tuđ progna kraj,   Lopatom u tur lupi ga, odbije,  Prem »Ja se žalim!« viknu najspremnije,   A jasan je tih riječi sadržaj!  Gospode, pokoj vječni njemu daj!   

 

I  Maistre  Villon  uputio  se  najprije  zapadno  od  Pariza,  a  onda  skrenuo prema Versaillesu i dugim svakodnevnim marševima stigao do  Chartresa.  Tu  se  duže  zadržao,  da  napokon  krene  u  Perche,  gdje  je  mjesec  dana  obilazio  njegove  šumovite  brežuljke,  hvalio  seljacima  njihove  konje,  blagosiljao  ih  i  od  njih  za  uzvrat  dobivao  milodare.  No  kako  mu  se  taj  svetački  život  nije  sviđao,  otišao  je  preko  Le  Mansa  u  Angers. U tom mjestu naišao je na četicu coquille, koja je već znala za  ime  Frangois  Villon,  pa  su  ga  njeni  pripadnici  srdačno  primili.  Iako  doduše  ni  sada  nije  htio  ući  u  redove  lopovske  družbe,  kao  ni  nekoć,  ipak  je  uživao  najveći  ugled,  jer  su  mu  se  obraćali  u  mnogim  slučajevima,  a  bio  je  dobar  savjetnik.  Osobno  i  neposredno  nije  sudjelovao ni u jednoj provali u Angersu, ali je pomagao pri razvijanju  planova,  te  sudjelovao  i  u  dobitku,  kad  bi  pothvat  uspio.  Usto  je  napisao  neki  misterij  u  uobičajenom  stilu,  sakupio  glumce  i  tako  zaradio lijepu svoticu, jer je i kao pisac i kao komedijaš umio oduševiti  ljude. No uskoro je opet napustio taj gostoljubivi grad, jer je počela živa  potjera za coquillardima, pa su i njega, iako se nije među njih ubrajao,  svakog  časa  mogli  zateći  među  njima.  Uputio  se  najprije  prema  Nantesu,  no  ubrzo  je  promijenio  smjer,  skrenuo  na  jugoistok  i  preko  planina  pošao  prema  Saint‐Generouxu.  Tu,  u  sunčanom  Poitouu,  zadržao se opet više od mjesec dana u kući dviju sestara, kojima je sivu  svakdašnjicu  zasladio  radostima  svoje  ljubavi,  a  one  su  ga  za  uzvrat  tovile, te je tako ponovo nadoknadio salo, koje je bio izgubio na putu.  No budući da je svojim podrugljivim riječima proigrao naklonost žena,  okrenuo  je  Poitouu  leđa  i  krenuo  prema  Chateau‐Raoulu  u  pokrajini  Berry.  Tu  je  krao  ovce  vrijednih  stanovnika,  pustošio  poput  vuka  po  malim torovima tog stočarskog kraja i napokon utekao u Bourges, te na  kraju krajeva prispio u Orleans. No tu se dogodilo nešto, što je odlučilo  tok njegova života u neposrednoj budućnosti.  Braće coquillarđa bilo je po cijeloj Francuskoj, a prepoznavali su  se  po  govoru.  Tako  je  Frangois  u  Orleansu  naišao  na  nekog  Jehana   

  Dumolina,  koji  ga  je  obavijestio  o  tužnoj  sudbini  Regniera  de  Monthignyja. ovaj je bio postao član coquille te ie nedavno dospio na  vješala.  Frangois  s  tugom  pomisli  na  mrtvog  prijatelja,  sjećajući  se  njegova pripovijedanja o lijepoj ženi, koja je Regniera nagnala u zločin.  Ona će zacijelo naći sebi nekog novog ljubavnika, koji će joj pribavljati  novac, dok i njega ne objese.  Dumolin bijaše miran, staložen, pa čak i pomalo stidljiv momak.  Dugo  je  živio  jedino  sa  svojom  majkom,  koja  ga  je  odgajala  u  pobožnosti.  Jednom  je  pomislio,  da  bi  bilo  dobro  da  se  oženi.  No  budući da je dvije godine razmišljao, da li će mu djevojka pristajati, ona  mu  se  iznevjerila,  pa  se  vratio  majci.  Majka  je  umrla,  i  on  je  zapao  u  loše  društvo,  kome  se  nije  umio  odrvati.  I  tako  je  napokon  prispio  među  coquillarde,  revno  se  molio  za  spas  svoje  duše  i  polovinu  ukradenog  dobra  odnosio  popovima,  da  sebi  osigura  oproštenje  za  svoje mnogobrojne grijehe.  Frangois prasnu u smijeh, kad je čuo povijest toga lopova, oprosti  se od njega i odluči da još istoga dana ode iz Orleansa. Ali tada naiđe  na neku mladu ženu, koja mu se toliko svidjela, da je odmah odustao  od  naumljena  puta  i  zamolio  je,  neka  mu  dopusti  da  ostane  kod  nje.  Genevieve,  tako  se  zvala  ljepotica,  zaista  ga  povede  dio  puta,  prenemažući se pritom na svu silu, kako ga ne može uslišati, jer bi time  i  sebe  i  njega  izvrgla  najvećoj  opasnosti.  Francois  se  nasmija  tom  razlogu i stade Uvjeravati, da mu nije ni najmanje stalo do svog jadnog  života  i  da  bi  ga  s  veseljem  dao  za  jednu  noć  s  njom.  To  umiljavanje  djevojci se silno svidjelo, i ona mu, gledajući ga svojim crnim vatrenim  očima,  obeća,  da  će  ga  pustiti  k  sebi.  Ali  stvar  je  zaista  bila  malo  ne‐ prilična.  Bila  je  ljubavnica  nekog  kanonika,  koji  je  bio  veoma  ljubomoran  i  neprestano  je  uhodio.  Valjalo  bi  neprestano  biti  na  oprezu, da se odnekud ne pojavi debeli Otelo i ne nahuška svoje sluge  na zvjerokradicu, koji bi se usudio zaći u njegovo područje. No Frangois  rastjera sve njene sumnje, i budući da se nadao da će ga dopasti dio iz  kanonikove kuhinje, koja zacijelo nije bila loša, zamoli Genevieve, da ga  još istog dana usliša. Svojom strastvenošću i svojim duhovitim riječima   

  zaista  je  dotjerao  putenu  ženu  dotle,  te  joj  se  učinilo  bogovskom  šalom, što će napakostiti popu i prevariti ga u njegovu vlastitu domu.  Bilo  je  već  prilično  kasno,  kad  je  Francois  pokucao  na  stražnja  vrata  kuće,  u  kojoj  je  stanovao  kanonik.  Genevieve,  koja  ga  je  već  čekala, hitro mu otvori i povede ga gore u dvoranu, gdje nađe bogato  prostrt stol. Bili su to samo ostaci popove večere, no Frangois se ipak  nije razočarao u svojim očekivanjima. Na svijetlu rasplamsalog borova  panja svjetlucala su masna leđa tustih gUsaka. Gost se nije dao mnogo  moliti, nego sjede k srebrnim zdjelama i prihvati se bez žurbe, ali s to  većom  ustrajnošću,  kao  neki  izvježbani  žderonja,  ukusnih  hla'detina,  hladnih puranskih prsa sa desetak vrsti mesa, očišćenih riba u aspiku,  masnih  ovnujskih  butova,  te  odabranih  salata,  pripremlienih  izvanredno ukusno i s najboljim začinima. Oblizavao je usta i gasio žeđ  pravim  laganim  burgundcem  i  morillonom,  vinima,  koja  je  osobito  volio.  Genevieve  je  sjedila  uz  njega  i  smješkala  se,  gledajući  ga,  s  kakvim užitkom puni želudac. A kanonik je nekoliko soba dalje ležao u  svom  širokom  pernatom  krevetu  i  tako  strašno  hrkao,  da  se  njegovo  glasno piljenje jasno razabiralo čak u dvorani. Kad se Francois valjano  natrpao,  osjeti  kako  se  u  njemu  opet  rasplamsava  želja  za  lijepom  ženom. Iako se ljutito opirala, on je stade svlačiti i ponese je u pokrajnu  sobu, gdje je oboje čekao meki krevet.  Genevieve  mu  ispriča,  da  vojvoda  Orleanski  na  svom  dvoru  u  Bloisu  okuplja  pjesnike,  te  da  svatko,  tko  umije  kovati  dobre  stihove,  može  tamo  pristojno  poživjeti.  Tada  se  odjednom  otvoriše  vrata,  i  na  pragu se pojavi mlad čovjek, plemićkog izgleda, koji se vidljivo iznenadi,  ugledavši par, koji i dalje ostade u svom zagrljaju.  »Nisam  mislio,  da  ću  te  ovako  naći,  draga  Genevieve«,  reče  kratko. A onda se obrati Frangoisu: »Ja sam chevalier de Montbredoc,  a ova je žena donedavno bila moja ljubovca. Mislio sam, da ću je dijeliti  s  kanonikom,  no  kako  sada  vidim,  čini  se,  da  sam  okružen  većim  krugom tihih dionika.« 

 

  Villon skoči iz kreveta i žurno se obuče. Kad je dohvatio svoj mač,  vitez reče: »Imate pravo, premili moj vaše ime još nisam čuo ‐, budući  da ste se latili oružja, morat ćete se njime i poslužiti!«  Ostavivši  Genevieve,  koja  je  lomila  rukama,  u  krevetu,  oba  muškarca  iziđoše  iz  sobe,  da  se  u  dvorani,  uz  jelima  pretrpan  stol,  ogledaju na maču. No pritom se složiše, da bi bilo krajnje nepravedno,  da se oni pokolju, a da kanonik i djevojka ostanu nekažnjeni. Frangois,  koji  se  već  bio  predstavio  kao  maistre,  izjavi  vitezu,  da  bi  se  svakako  osjećao  počašćen,  kad  bi  među  rebrima  osjetio  Montbredocovu  oštricu, jer bi tada bio feiguran, da pada od plemićkog mača. No opet  ne  bi  u  grobu  mogao  mirno  spavati,  kad  bi  znao,  da  se  ugojeni  pop  nesmetano  i  dalje  valja  svojom  prljavom  zemaljskom  stazom.  Iako  se  Montbredoc isprva nećkao, da išta poduzme protiv sluge božjega, te je  izjavio, da se doduše muškarac može boriti za čast s muškarcem, ali ne  i sa krmkom, oni se napokon sporazumješe, da onaj, koji preživi, mora  popu  dobro  napakostiti.  Da  li  će  ga  skratiti  za  glavu  ili  ga  naprosto  rashladiti vjedrom vode, trebalo je da odluči sam pobjednik.  Nato  odložiše  kapute  i  stadoše  se  mačevati.  Kao  što  se  moglo  i  očekivati,  pop  je  usprkos  zveketanju  mačeva  i  dalje  mirno  spavao,  a  žena u susjednoj sobi stala je tiho stenjati i neprestano ih molila, neka  odustanu  od  svoga  nesretnog  nauma  i  neka  je  ne  bacaju  u  nevolju.  Vitez  bijaše  veoma  vješt  maču,  i  Frangois  se  ovaj  puta  namjerio  na  protivnika,  na  kakvoga  još  nikad  nije  naišao.  No  budući  da  je  prošao  Regnierovu  školu,  a  ovaj  ga  je  valjano  naučio  plemićkoj  vještini  mačevanja,  obojica  su  po  umijeću  bili  nekako  podjednaki.  Odlučiti  je  moralo  bolje  oko  i  veća  gipkost.  I  nakon  što  su  izmijenili  sve  svoje  neobične  šale  i  finte,  Frangois  napokon  paradom  probode  viteza  i  zatjera  mač  duboko  u  utrobu  svog  protivnika.  Villon  krvavim  mačem  izvrši pozdrav.  »Žalim,  chevalier,  što  nisam  na  vašem  mjestu.  Naš  je  posao  završen. Raduje me, što sam ukrstio mač s tako viteškim borcem.«  Nato  se  okrenu,  pozva  Genevieve,  koja  se  prihvati  umirućeg  plemića,  te  pohita  do  popova  kreveta.  Začepi  mu  usta  i  sveza  ga  po   

  svim  pravilima  coquillardskog  umijeća,  izvuče  ga  iz  kuće  na  ulicu  i  odvuče ga sve do Loire, a da ne naiđe ni na kakvog stražara. Napokon  ga spusti u vodu, čvrsto ga sveza i odriješi mu užeta, tako da je gojazni  pop bio prisiljen na plivačke pokrete, te se stao iz petnih žila naprezati,  da se izbavi iz rijeke, no to mu nije uspijevalo. Pritom je puštao gnjevne  grlene  krikove,  no  prigušeni  krpom  u  ustima,  oni  su  bili  preslabi  da  koga  domame.  »Sretan  put,  utovljeni  pijetle«,  doviknu  Frangois  na  rastanku. »Čvrsto si sjedio na svom unosnom mjestu i zacijelo si nekom  siromašnom  zamjeniku  prepuštao  da  obavlja  čak  i  tvoje  molitve  pri  oltaru, da bi i za to vrijeme mogao glodati svoju prebendu. Neka ti ova  noć donese još mnogo slasti!«  Nato  se  okrenu  i  još  se  iste  noći  uputi  u  Blois,  k  vojvodi  Karlu  Orleanskom. 

II  Frangois  se  polako  spuštao  niz  Loiru  i  punim  dahom  uživao  u  divnom  kraju.  Uvijek  se  osjećao  vezan  uz  grad.  No  njegov  strah  od  sentimentalnosti dovodio ga je do toga, da se izrugivao svemu, što je  volio. Zbog toga je ismijao i Pariz, iako je u dnu duše bio veoma privr‐ žen  svom  zavičaju.  I  budući  da  je  njegova  ironija  bila  oružje  protiv  dušmanskoga  svijeta,  što  ga  je  okruživao,  morala  je  zatajiti  prema  sunčanoj  prirodi,  koja  se  ugizdala  proljetnim  nakitom  i  sva  mu  se  predavala. S nasladom je prolazio kroz šume, uspinjao se na brdašca i  zagledao  u  bijele  gradine,.  što  su  se  blistajući  uzdizale  iz  tamnog  zelenila lugova. Svaki je podsmijeh bio daleko od njega, te je uživao u  trenutku, ne misleći na sutra.  No  ta  ljubav  prema  prirodi  nije  bila  duga  vijeka.  Nepostojan  i  neprestano u potrazi za novim, a usto naviknut na opojnost nemirnog  života,  Frangois  se  većinom  već  navečer  izn'evjeravao  svojoj  novoj  miljenici,  Ijupkome  krajobrazu  Loire,  lunjajući  po  mračnim  krčmama,  pijući  vino  i  izvlačeći  svojim  lažnim  kockama  novac  iz  džepa  jadnih  građana. Tada bi obično u zelenilu ispavao svoju pijanost i slijedeće se   

  jutro radovao sjaju sunca, mirisu zemlje i svjetlucanju rijeke. A navečer  bi opet čučao pri piću. 

III  Već nakon četiri dana Francois je ušao u park dvorca Blois. Ptičji  su glasovi iznad još rosnog dana, što se tek rađao, pleli srebrnu mrežu,  a  kroz  mračni  svod  ogromnih  lisnatih  stabala  prodirali  su  pramenovi  sunčanih zraka i bacali na crnu zemlju žute mrlje, a u njihovim zlatnim  stupovima svjetlucala je sitna prašina u zraku. Ponegdje bi iz zelenila na  nekoj  maloj  čistini  zablistala  bijela  kamena  klupa,  i  na  jednoj  od  njih  Frangois  primijeti  nekog  starca,  koji  je  uvis  upravljena  pogleda  s  izrazom uživanja doživljavao jutro. Budući da je Francois volio one, koji  su  se  umjeli  radovati  i  bez  mnogo  novca  i  ljudi,  on  priđe  bliže  tome  čovjeku i pritom opazi, da je njegova odjeća prilično trošna i na mnogo  mjesta  zakrpljena,  te  zaključi,  da  neznanac  mora  da  je  vratar  ili  neki  drugi  sitni  službenik  dvora.  Kad  se  na  nekoliko  koraka  od  klupe  zaustavio, starac se okrenu prema njemu i pažljivo se u njega zagleda.  I,  budući  da  je  Frangois  šutio,  starac  napokon  kratko  upita:  »Tko  ste  vi?«  »Ja sam knez Rime, zemlje, koja je doduše sasvim blizu, ali je do  nje  vrlo  teško  doći«,  odgovori  Frangois.  »Došao  sam  ovamo  na  svojoj  arzi  i  tezi,  koje  su  doduše  raspuštena  čeljad,  ali  ih  volim  više  nego  veliku zapregu svojih dobrih nakana, koju sam ostavio u Parizu.«  Lice neznanca obasja smiješak, kad je po drugi put upitao: »Tko  ste vi?«  Frangois  se  nakloni  do  zemlje  i  odgovori:  »Želite  formalnosti.  Dobro.  Meni  je  pravo.  No  budući  da  boravimo  u  ovome  gaju  poezije,  reći  ću  sve  tek  jednom  rečenicom:  Ja  sam  pjesnik«.  Maistre  Villon  se  nakraju nezgrapno nakloni i blaženo razvuče lice, te se u sebi prokune,  što je prisiljen da sebi pridaje tako smiješno zvanje. A ipak: što mu je  drugo preostalo? Gonili su ga, a na ovom mirnom dvoru u Bloisu nitko  ga ne će tražiti. Osim toga, vuklo je ovamo dobro jelo.   

  Starac je šutio. Frangois naprotiv drsko upita: »A vi?«  »Pjesnik«, bio je odgovor.  Sada  je  Frangoisu  sinulo.  Ta  prilika,  sva  siva  i  u  sivom,  što  je  tu  sjedila na bijeloj klupi u zelenilu i divila se prirodi, nije mogla biti nitko  drugi nego jedna od onih ptica pjevica, što su za stan i hranu cvrkutale  knezu svoje pjesme. Jedan od onih idiota, među koje će se u najkraćem  roku uvrstiti i Frangois. I on se pun groze sjeti onog mladića, što je kod  Ambroise recitirao pjesmu svoje domaćice. Zar će i on postati onakav?  »Okrenuli ste životu leđa, da se predate umjetnosti«, ispitivao je  starac dalje.  »Tako je, dragi moj«, reče Frangois oduševljeno. »Život je surov i  stvaran,  a  umjetnost  lebdi  nad  zvijezdama.  Ona  se  oslobodila  svake  težine . . .«  Starac  ga  prekine  nestrpljivim  pokretom  ruke:  »Zašto  me  ismjehujete?«  Frangois  se  zaprepasti.  Tako  iznenadan  i  izravan  napad  nije  očekivao. Šutio je.  »Htjeli ste mi se narugati, jer sam kazao, kako se treba osloboditi  života, da bi se dospjelo do umjetnosti. Ta zar nije tako? Zar je zaista  lijepa umjetnost spojiva s našim životom?«  Frangois,  još  uvijek  prilično  zbunjen,  odgovori  razmišljajući:  »Ne  znam,  što  razumijevate  pod  umjetnošću.  Ali  znam,  da  postoji  jedino  život, i da su pojmovi, koji su od njega odvojeni, mrtvi i ništavni. A kako  da čovjek voli mrtvo i da mu se raduje?«  Ubrzo je Frangois sjedio uz starca na bijeloj klupi u parku dvorca i  govorio  snjim  o  shvaćanjima  umjetnosti,  predmetu  razgovora,  koji  je  mladi maistre dotada prezirao, jer je smatrao dangubom utrošiti makar  i  jednu  riječ  na  takve  tlapnje.  »Ali  zacijelo  ćete  ipak  priznati«,  reče  neznanac,  »da  neka  melodija,  lijepi  kip,  slika,  pa  napokon  i  zvučna  pjesma mogu čovjeku pružiti više radosti, nego ljubav neke žene .. .«  »Možda«,  odgovori  Frangois  oklijevajući.  »Ali  ako  ću  umjetnosti  priznati  mjesto  na  ovoj  zemlji,  učinit  ću  to  samo  onda,  ako  je  ona   

  preobraženi oblik života. Djelo umjetnika ne smije biti mrtvo, ne smije  se sastojati od pustih stihova i sjena misli, odvojenih od života, nego se  u  njemu  mora  osjećati  bilo  života  i  vremena  isto  tako  kao  i  u  svemu  ostalome  pod  suncem..  Čuo  sam  mnoge  pjesme  o  ljubavi  ili  nekoj  lijepoj ženi, koje su trebale da izazovu nekakvo raspoloženje jednakim  završecima mučno nategnutih redaka. Sve je to apstraktna ljubav! Kako  li je drukčija ljubav u životu! Kako beskrajno drukčija!«  »Ah,  upravo  stoga,  što  život  nije  lijep,  treba  da  se  u  umjetnosti  stvori područje, u koje čovjek može uteći«, ustrajao je starac.  »Dovraga,  neka  život  ostane  kakav  jest«,  usklikne  Frangois.  »Prljav  je,  ali  kad  smo  već  jednom  tu,  osuđeni  smo,  da  se  u  njemu  snađemo. Svatko neka nosi svoj teret ili neka pokuša da ga se otrese!  Ali  neka  ne  bježi  u  poljane  snova,  koje  je  sam  stvorio  od  besmislenih  riječi!«  »Vi dakle više volite trijezan, ali stvaran život, nego lijep san ...«  »Zacijelo!  Jer  nije  ljepota  ono  osnovno,  nego  to,  da  sve  živi!  Jednom sam čuo prekrasnu pripovijest o nekom ljubavnom paru, ljudi  su  plakali  slušajući  je  i nakraju  klicali:  ,Divno,  prekrasno!  To  je  ljubav!  Da,  da,  to  je  ljubav!’  ‐  A  ja  sam  jednom  spavao  s  nekom  mladom  ženom,  koja  je  navečer  bila  jela  kobasicu  u  octu  i  ulju,  i  njen  okus  i  miris  osjećao  sam.  cijelu  noć  ...  Velim  vam:  i  jedno  i  drugo  je  ljubav.  Jedno izmišljotina, drugo život. Tamo crni uvojci, žarke oči, zaklinjanje  nebu. Mjesec, jele ‐ tu naprosto vonj na kobasicu u octu i ulju. A ipak,  ipak  tu  kobasicu  ne  bih  dao  za  sve  maštanje  o  mjesecu,  jelama,  zaklinjanjima i sličnim stvarima. A u umjetnosti nikad ne bih prikazivao  apstraktno,  nego  upravo  tu.  stvarnost  s  njenom  kobasicom  u  octu  i  ulju!«  Još su dugo razgovarali, i Francois je izlagao svoje misli, kao što to  već  odavno  nije  činio,  gotovo  bez  suzdržavanja,  bez  podrugivanja.  Napokon izrecitira nekoliko svojih balada, koje je znao naizust, a bile su  također prošle kroz pariške krčme. 

 

  »Vi  ste  barbarin«,  reče  na  kraju  starac,  kad  je  Frangois  završio.  »Ali barbarin sa genijem. Možete ostati u dvorcu Blois.«  »Dopuštate mi?« upita Frangois podrugljivo.  »Da.«  »A tko ste vi? ‐ Pitam, da bih se na vas pozvao ‐«  »Ja sam Karlo Orleanski«, reče starac sa zadovoljstvom.  »Ipak mi se sviđate«, odvrati Frangois suho. 

IV  Maistre  Villon  čučao  je  u  mračnoj,  zadimljenoj  kuhinji  uz  mladu  gusku, koju je pažljivo okretao na ražnju. Naslađujući se već unaprijed  budućim  užitkom,  mljackao  je  jezikom.  Pri  razbuktalom  ognju,  koji  je  na  zid  i  svod  bacao  ogromne  sjene,  sjedio  je  i  usaljeni  redovnik  Titiquet,  koji  je  bio  krstio  Villona  i  koji  je  tu,  na  dvoru  gostoljubivog  Karla  Orleanskog,  našao  utočište  za  posljednje  dane  svoga  života.  Nasuprot  njemu  protezala  se  ljupka  vila  dvorske  kuhinje,  mlada  Clementine.  Titiquet  je  od  vremena  na  vrijeme  nešto  gunđao,  milo  pogledavao gusku i pritom navodio mjesta iz Svetog pisma, a Frangois  je  neumorno  okretao  ražanj,  skupljao  u  neku  posudicu  mast,  što  je  kapala  sa  životinje,  i  usto  zviždukao  pjesme,  što  su  se  pjevale  po  pa‐ riškim  krčmama.  S  vremena  na  vrijeme  kapnula  bi  mast  na  vatru  i  cvrčeći buknula, te žarko obasjala lica ove trojice, što su uz nju sjedili.  Clementine je šutke promatrala, grijala se na požudi obaju muškaraca,  što su se zagledavali u njene lijepe noge.  Tu  idilu  grubo  je  narušio  Gerard,  jedan  od  pjesnika,  koji  se  odjednom  pojavio  na  kamenim  stepenicama,  što  su  od  gotskih  vrata  vodile u čađavu kuhinju, te prasnuo u radostan smijeh, kad je ugledao  maistra Villona, gdje sjedi pri ražnju. Sišao je, nagnuo se k Francoisu i  uzviknuo: »Bogami, bolje bi bilo, da se prihvatite guščjih bataka, nego  metričkih stopa!«  »To  ću  i  učiniti,  dragi  prijatelju«,  odvrati  Francois  nakon  kratka  muka. »Sve u svoje vrijeme. Najprije metričke stope. Onda za nagradu   

  guščji bataci. Kao treće i gotovo bih rekao: najbolje! ‐ noge moje lijepe  Clementine. A* kao posljednje i najgluplje: teleće stope. Ta i s vama se  čovjek mora pozabaviti.«  Gerard  je  zabezeknut  šutio.  »Blago  vama,  kad  se  za  vas  svijet  sastoji od nogu«, reče dostojanstveno.  »Dobro ste kazali«, odvrati Francois. »Vaš se ne sastoji čak ni od  metričkih stopa.«  »Nišanite li time na moje pjesme?« uzvrpolji se Gerard.  »Kako  bih  to  mogao,  premili  moj«,  uzviknu  Frangois  Ijutito,  okrećući neprekidno gusku nad vatrom. »Ali kad mi jednom dođe smrt,  svakako ću vam oporučno ostaviti svoj metar i svoje ljestve!«  »Sto će mi to?«  »Metrom  ćete  moći  mjeriti  svoje  stihove.  Kanite  li  brojiti  i  slogove, spreman sam da vam i za to pribavim neku napravu, a mogu  vas,  ako  treba,  naučiti  čak  i  kako  se  broji.  ‐  A  ljestvicama  se  možete  stvarno  popeti  do  onih  visina,  u  koje  ste  u  svojoj  mašti  već  dospjeli.«»Vi ste šaljivdžija, maistre Villon«, reče Gerard s ogorčenjem  na licu.  »Vi niste?«  »Maistre Villon .. .«  »Ah, da«, prekine ga Frangois, »sad sam se sjetio. Ta vi patite od  tvrde stolice.«  I  kad  se  Gerard  sav  gnjevan  hitro  izgubio,  Francois,  okrećući  ražanj, održa dugo predavanje o utjecaju probave na duševnu bodrost  čovjeka. Titiquet ga je strpljivo slušao, slaveći gospoda, što je čovjeku  stvorio gubicu.  »Tko  da  misli  dalje  od  nepca,  sine  moj«,  prekine  on  napokon  bujicu Villonovih riječi. »Tu je sjedište mog okusa, tu osjećam gusku, a i  vino. Probava? Na nju misliti, to je već luksuz. Požuri, sinko, i pripazi, da  koža ove drage životinje bude hrskava, ali ipak meka i sočna ...«  »Dok  se  naš  domaćin  predaje  bestjelesnoj  lj  ubavi  i  provodi  bijedan život među prašnim papirima, pijeskom za sušenje i prahom za   

  pravljenje tinte, mi žderemo njegove guske ‐ gotovo da ga žalim. No ja  znam, da je svatko sretan u svojoj sreći, a ne u sreći drugoga. Stoga i  nema smisla, da čovjek drugima hvali stvari, koje i sam voli.«  »Jadan  je  to  čovjek,  vojvoda«,  promrmlja  Titiquet.  Clementine  uzdahne i opruži noge. Učinilo joj se, da se premalo njome bave. Stoga  se rastegne, glasno zijevnu i zagonetno se zagleda u Frangoisa. No on  je kao muškarac dobro znao, što znači zagonetan ženski pogled. A bio  je i voljan, da udovolji želji ljepotice, no ‐ kako je već kazao ‐ sve u svoje  vrijeme. Najprije će se porazgovoriti o Karlu, zatim pojesti gusku, popiti  vino,  pa  tek  onda  leći  s  Clementinom.  Tako  će  sve  ići  svojim  pravim  tokom,  kako  je  bog  odredio  ..  .  Titiquet  s  uživanjem  udahne  miris  pečenke.  »Nikad  nemoj,  sinko,  dopustiti,  da  te  proždre  grijeh  uzdržljivosti«, progovori on zatim i prevrati oči. Nije to učinio od lažne  pobožnosti, nego zbog toga, što mu je Frangois otpuhnuo u lice vruću  paru. »Ona je lijepa i dobra. Ali samo onda, ako je krepost drugoga. ‐  Već  si  nedjelju  dana  u  našem  dvorcu  i  vidiš,  da  svi  ti  idioti,  što  sebi  umišljaju,  da  bol  i  ja  te  volim  toV  na  kraju  dvaju  redaka  tvore  umjetničko  djelo,  guraju  svuda  svoj  nos  više  nego  sam  gospodar.  On  živi  tiho  sam  za  sebe.  Da  slučajno  nije  vojvoda,  za.cijelo  bi  sjedio  u  nekom jarku uz cestu, razmišljao o duhovnoj ljubavi i umro od tjelesne  gladi,  koja  nije  doduše  nimalo  lijep,  ali  veoma  stvaran  osjećaj.  Dobri‐ čina je u ranoj mladosti pod užasnim okolnostima izgubio majku i ženu,  a  zatim  su  mu  pred  očima  mačem  proboli  oca.  Borio  se  u  bitci  kod  Azincourta i gledao kako uz njega izgibaju svi njegovi prijatelji i najbolji  francuski plemići. Dvadeset i pet godina bio je u ropstvu kod Engleza.  Doživio je najteže poniženje našega naroda ‐ i čovjek više ne želi imati  veze sa stvarnošću. Neka mu gospod bog udijeli svoju milost...«  »Čemu to?« upita Frangois. »Sve to znam odavno. Mislio sam, da  ćeš  mi  ispripovijedati  nešto  drugo.  Moja  majka  uostalom  također  živi  od božje milosti. Ne dosađuj mi s tim . ..«  »Bog, koji stoluje u nebesima ‐ «  »Bog,  koji  stoluje  u  nebesima«,  ponovi  Frangois,  smijući  se.  »Takve  se  stvari  pišu  u  pjesmama  i  upotrebljavaju  kao  mudra  pouka   

  vlastitoj savjesti. Ni za što drugo i nisu. Samo . . .« On na čas zaboravi  na gusku i mračno se zagleda preda se. Titiquet hitro prihvati ražanj i  pažljivo nastavi da ga okreče.  » . .samo, meni se često čini, da sam svojoj savjesti dopustio, da  se  malo  raspusti«,  završi  Frangois.  »Jednom  sam  kazao,  da  vrijednost  čovjekova  zavisi  od  toga,  da  li  živi  a  da  ne  nanosi  štetu  drugima.  A  sada?  ‐  Možda  je  to  zbog  toga,  što  odviše  volim  život.  Smatram  ga  strašnim i užasnim, a ipak ‐ ipak ga ujedno i volim, tako da ga ne mogu  odbaciti. A život nas uči prevariti brata, razbiti mu glavu i proždrijeti ga.  Najprije valja nadvladati svoje biće, onu vitalnu snagu, svoj ja . ..«  »Ti  si  lud,  oprosti«  reče  mirno  Titiquet  i  glasno  frkćući  usrkne  zrak  u  nos.  »Što  trabunjaš  o  savjesti,  o  pobjedi  nad  svojim  ja?  Zar  ne  vidiš,  kako  divnim  sočnim  rumenilom  blistaju  leđa  naše  drage  životinje? Pogledaj i ozdravit ćeš od tog raskošnog prizora! ‐ Zar nam je  bog  stvorio  oči,  da  zurimo  u  budućnost?  Zar  nam  je  načinio  nos,  da  njušimo probleme? Ili usta, da bismo mogli govoriti o vitalnoj snazi, o  nadvladavanju  svog  bića?  Ne!  Sva  naša  osjetila  služe  samo  ljudskim  potrebama.  Očima  ćemo  gusku  promatrati,  nosom  uživati  u  njenom  božanstvenom mirisu, a ustima je pojesti i time učiniti dobro, jer ćemo  postupiti  kako  to  želi  gospod!  ‐  Ovamo!  Ovamo!  Guska  je  ispečena!  Kakvim me miljem ispunjava!«  I  Titiquet  prehitrim  prstima  dohvati  vruć  stražnji  dio  životinje  i  odskoči,  glasno  kriknuvši  od  boli,  te  požuri  Clementini,  da  ga  ona  na  svoj  način  utješi.  A  Frangois  prekine  svoje  turobne  misli,  priđe  guski  i  skine  je  s  ražnja.  Onda  pečenku  razrezaše,  razdijeliše  je  i  odmah  je  stadoše  jesti.  Titiquet  je  bio  dovukao  vino  i  kositrene  pehare.  Clementine je dala kruh. Villon je pridonio samo svoja usta.  »Smatraju me za budalu«, reče redovnik, prije nego se prihvatio  jela.  »Ali  svu  tu  naduvenu  gospodu  iz  našeg  dvorca,  koja  sebi  bog  bi  znao  što  umišljaju,  sve  ih  ja  mogu  strpati  u  džep.  Sve  do  jednoga.  Ozbiljni su i mudri, silno su pametni i nevjerojatno se razumiju , u sve  lijepe  stvari.  Ali,  pitam  ja:  šta  je  vrhunac  sve  mudrosti,  ako  to  nije   

  dobro  jelo?  I  što  je  vrhunac  sve  ljepote,  ako  to  nije  zgodna  ženica  u  krevetu?«  Rekavši  to,  čestiti  Titiquet  čvrstom  rukom  pograbi  guščji  batak,  drugu  položi  na  meku  oblinu  Clementinina  stegna  i  tako  pokaza  bliskost predmetima svog saznanja:  »Što  će  o  tebi  reći  tvoji  pjesnici,  sine  moj«,  promrmlja  zatim,  žvačući punim ustima, tako da mu se zlatna mast cijedila niz čekinjastu  bradu.  »Reći  će:  ,Maistre  Villon  ne  shvaća  ljepotu.  Ždere  guske  i  spava  kod služavke. Barbarin. A vojvoda će dodati: ,Ali barbarin s genijem.’ I  svi će se radovati, što nisu takvi kao ja. I zahvaljivat će bogu, što ih je u  svijetu posadio na višu stolicu nego mene ...«  »Majmunske  stražnjice«,  promrmlja  Titiquet.  A  Clementine  pokaza svoje noge . . . 

V  Posljednje  zrake  sunca  na  zalazu  lomile  su  se  na  okruglim  okancima  odaje  u  tornju,  u  kojoj  je  vojvoda  okupio  oko  sebe  svoje  pjesnike. Iako se on u starosti bio ponovo oženio, ipak je svoju mladu  ženu  najčešće  ostavljao  samu  i  zavlačio  se  u  svoju  knjižnicu,  ili  je  po‐ zivao k sebi svoje pjesnike. Ali bližio se vojvotkinjin rođendan, pa su svi  očekivali, da će Karlo uskoro zatražiti pjesmu u čast svoje žene. No toga  dana  kao  da  ie  bio  malo  umoran,  te  zatraži,  da  mu  svatko  pripremi  pjesmu o onome, što ga upravo najviše zaokuplja. Počeo je Gerard sa  svojim rondoom o siromaštvu ljudskoga govora. Kako da čovjek opiše  riječima  sve  ono,  što  osjeća  u  srcu.  A  gdje  tek  da  smogne  dovoljno  riječi  za  pjesmu  u  slavu  najplemenitijega  od  svih  knezova!  Iako  je  francuština  najljupkija  pjesma,  što  je  ikad  doprla  do  Gerardova  uha,  nikad  ona  ne  bi  mogla  potpuno  opisati  sve  odlike  i  ljepotu  Karla  i  njegove  supruge  u  svoj  njihovoj  veličini.  Izredalo  se  još  nekoliko  njih,  koji  nisu  štedjeli  sa  svojim  izljevima  ljuba  vi,  i  napokon  Francois.  Svečanim glasom i sa silnim dostojanstvom stao je recitirati pjesmu u   

  čast  nekog  mopsa,  koji  slavi  imendan.  Latinskim  citatima  uzdizao  je  životinju  u  nebeske  visine,  opisivao  je  kao  najplemenitijeg  i  najčestitijeg  psa  na  čitavoj  kugli  zemaljskoj  i  nakraj  u  izrazio  želju  da  uđe u povijest Francuske kao uzor prave podaničke vjernosti.  Vojvoda  je  za  to  djelo  smogao  tek  samilosni  smiješak.  A  ostali  zapadoše  u  divlji  gnjev.  Gerard,  koji  je  bio  Frangoisov  najljući  neprijatelj, a htio se osim toga iskazati pred vladarom, ustao je u ime  ostalih i uzviknuo: »Vi se ne znate ponašati, maistre Villon! Vi ste pas,  što  mokri  na  svaki  kamen,  na  koji  naiđe  na  putu!  Vaši  su  nazori  zločinački,  nazori  čeljadeta  bez  domovine!  Očito  vam  je  vaša  veoma  čudna  sudbina  tako  unakazila  karakter!  Zar  još  nikad  niste  pomislili,  kakvu odvratnost mora izazivati vaša beskrajna umišljenost?«  Vojvoda  mahnu  rukom,  i  Frangois,  koji  je  u  prvi  mah  htio  oštro  odgovoriti, šutke iziđe iz sobe. 

VI  Titiquet  je  upravo  bio  u  dvorištu  i  promatračkim  mirom  gledao  dvije  sluge,  kako  u  znoju  svoga  lica  pile  drva  za  zimu.  Uz  njega  je  na  kamenom obrubu stepeništa stajao vrčić vina, iz kojega je od vremena  do  vremena  pijucnuo,  da  bi  potom  sladokusački  nadlanicom  obrisao  usta.  Sad  mu  je  prišao  maistre  Villon,  te  su  obojica  zamišljeno  promatrali radnike. A ovi su pilili.  »Da,  da,  takav  je  život«,  promrmlja  redovnik  i  sklopi  ruke  na  trbuhu.  A  onda  se  pribra,  te  preko  dvorišta  zovnu  Clementinu,  da  je  upita,  kada  će  mu  pripremiti  jelo.  »Dobro  je  to  dijete«,  dodade  nato.  »Samo  je  malo  spora.  Ali  mi  se  dopunjavamo.  Pri  jelu  nikad  ne  mogu  dočekati, da mi ispuni želje. U Ijubavi je upravo obratno.«  Frangois je šutio. Radnici su pilili.  Titiquet  povuče  podobar  gutljaj.  »Kad  je  bog  kazao,  da  će  ljudi  poslije  prvog  grijeha  jesti  kruh  u  znoju  svoga  lica,  što  mogu  nego  to  odobriti«,  produži  pokvareni  redovnik.  »Prvi  grijeh  još  me  uvijek   

  razveseljava, usprkos mojoj starosti. A oni se ljudi znoje, dok ja jedem.  Stoga služim bogu, jer je on beskrajno mudar.«  Ne izmijenivši svoj ukočeni pogled, Frangois posegnu za vrčićem,  te i on dobro srknu. Titiquet je žalosno gledao u niega, brojeći sekunde,  sve dok nepozvani gost nije skinuo vrč s usta.  A radnici su pilili.  »Što  misliš,  da  li  sudbina  utječe  na  karakter  ili  karakter  na  sudbinu?«  upita  Francois  nakon  nekog  vremena,  gledajući  i  dalje  ukočeno preda se.  »Da  i  znam,  što  bih  od  toga  imao?«,  odvrati  Titiquet.  »Pijetla,  kojeg sam danas pojeo, sigurno ne bih lakše probavio, nego samo teže.  A apetit mi takva problematika ne može pobuditi.«  »Ti  zaista  kao  da  si  samo  mješina  s  muškim  obilježjima«,  promrmlja Francois.  »Ti nisi?« dobrodušno upita redovnik i gucne.  »Nadam se, da nisam.«  »Bilo  bi  bolje,  da  se  ne  nadaš«,  odvrati  Titiquet,  namjerno  iskrivivši  smisao  Francoisovih  riječi.  »Žderanju  i  pravljenju  djece  ne  možemo izbjeći. Stoga se pokori bogu i provodi častan život.«  »Ja bih prije povjerovao, da karakter određuje sudbinu. ‐ No kako  sam  onda  zapao  u  svoju  nevolju?  Zašto  čučim  po  javnim  kućama,  ubijam  ljude  i  varam  na  kocki?  Mislim,  da  je  sav  moj  nedostatak,  što  sam sitan lopov. Da sam veći, mogao bih dotjerati do cara.«  »Imaš  potpuno  pravo«,  prekine  ga  Titiquet  dubokoumno,  zagledavši  se  nepomično  preda  se.  »Vidi,  vidi,  kako  pile!«  I  pokaza  palcem na radnike.  »Da  sam  princ,  učvrstio  bih  krunu,  skučio  knezove  i  osnovao  moćnu dinastiju. Mogao bih voditi ratove, kao diplomat druge varati ‐  prokletstvo,  prokletstvo!  Kakva  li  ponekad  može  biti  nesreća,  što  se  čovjek nije rodio kao princ!«  »I u tom pogledu imaš potpuno pravo«, odgovori redovnik. »Ne  žudim za tom srećom, no zacijelo mnogi za njom čeznu svim srcem .. .«   

  »Moje  načelo:  Vrijedan  je  onaj,  tko  živi  ne  nanoseći  drugima  štetu, svakako me žigoše kao bezvrijedna čovjeka. Ta kako bih mogao  biti idealan kralj, ako ne bih nikome umio naškoditi? ‐ I što je sad bolje:  brinuti se za sebe i biti za druge bezvrijedan ‐ ili, biti vrijedan i odreći se  svoga ja?«  »Ne tari glavu, sine moj«, reče Titiquet smireno i tako se glasno  podrigne,  da  ga  radnici  pogledaše.  »Svatko  ide  za  svojom  srećom.  Ja  ločem i žderem, jer mi to ispunjava dušu lijepim osjećajima. Stilit čuči  na  svojem  stupu,  jer  je tamo  gore  našao  svrhu  svog  života  i  jer  samo  tamo može biti sretan. Tako se i davanje i uzimanje zasniva na osobnim  sklonostima. Jedan robi, pali i krade, jer mu se to sviđa. Drugi poklanja  svoje dobro, jer mu to pruža više zadovoljstva nego da ga posjeduje.  Sva svoja dobra djela činimo zbog sebe samih.«  »Možda imaš pravo. ‐ A kako je s mojim umišljanjem? Gerard je  kazao,  da  ono  .  ..  Zar  čovjek  ne  smije  pokazati,  da  živi  za  sebe,  da  je  sebi najbliži? Da mu je vlastito dobro najpreče?«  »Bolje  je,  sine  moj,  da  to  ne  činiš.  Jer  svatko  je  zabavljen  sam  sobom,  ali  ga  raduje,  kad  se  i  drugi  pridruže  divljenju,  koje  osjeća  prema sebi. Stoga šuti i smiješi se. Ne treba da se ulaguješ, a ipak će te  cijeniti.  Ali  da  Čovjek  govori  sam  o  sebi  ‐  bilo  dobro,  bilo  loše  ‐  to  ie  prestupak protiv naših dobrih običaja. Nikoga čovjek ne smije smetati u  obožavanju svoga ja, jer ni sam ne želi da drugi njega u tome smetaju.«  »Ah, puste misli«, reče Frangois. Zatim obojica valjano potegnuše  iz vrčića i isprazniše ga, te ruku pod ruku pođoše na večeru, koju im je  bila pripremila vrijedna Clementine.  A radnici su pilili. 

VII  Jedne  večeri,  kad  se  već  u  dvoru  sve  bilo  smirilo  i  sva  svijetla  u  prozorima dogorjela, Frangois se tihim dvorištem oprezno odšuljao do  Clementine. Bila je to jedna od onih jesenskih noći, za kojih se nakon  vedra  i  sunčana  dana  iznenada  kao  oluja  pojavi  strašno  nevrijeme.   

  Svuda  na  horizontu  burno  su  se  valjali  tmasti  oblaci.  Vjetar  je  hujao  kroz krošnje stabala u parku, drmao otvorena prozorska krila i zviždao  kroz dimnjake. Po zidinama staroga dvorca sipila je sitna kiša. A ljudi su  u strahu od utvara navlačili pokrivače preko glave.  Kad  se  Frangois  po  nekom  oluku  popeo  do  kuharičina  prozora  i  htio ga odgurnuti, kao što je to običavao, opazi u sobi svijetlo, zastade i  vidje,  da  je  kod  Clementine  mladi  pjesnik  Marius,  koji  ju  je  klečeći  sklopljenih  ruku  molio,  neka  mu  usliša  želju.  Clementine  je  u  košulji  sjedila  na  svom  krevetu  i  zagonetnim  pogledom  gledala  preda  se.  Pritom je naizmjence podizala čas .jednu, čas drugu nogu, promatrala  njihove nježne zglavke i šutjela. A kad bi Marius pokušao popustiti uzde  svojoj  strasti,  podigla  bi  ruke  na  obranu  i  svoje  protivljenje  izražavala  tako jasno, te nitko ne bi mogao posumnjati, da će vatrenom pjesniku  izgrepsti lice, ako joj se odviše približi. Upravo kad se Marius sav bacio  na snubljenje, Villon otvori okno, skoči na prozorsku dasku, udobno na  nju  sjedne  i  spusti  noge  u  sobu.  Pozdravivši  s  otmjenom  gestom,  podrugljivo  se  nasmiješi.  Clementinu  nije  ta  upadica  ni  najmanje  uznemirila.  Sjedjela je na svom krevetu mirno kao krava i pipkala svoje noge.  Onda se malo nasmijala i napućila ustašca, te se činilo, da baš nije tako  nesklona ljubavnim šalama.  »Da  se  možda  ne  spremate  na  neki  lijepi  rondo,  gospodine?«  upita Francois žmirkajući očima.  Marius ustade zbunjen, ali i pun gnjeva, što se taj prljavi skitnica  usuđuje da ga smeta, te dostojanstveno odgovori: »U svakom slučaju,  došao sam kroz vrata, maistre Villon!«  »Nemojte  tako,  nemojte«,  reče  vedro  Frangois.  »S  vremenom  ćete  i  vi  moći  dolaziti  kroz  prozor.  Ne  može  Clementine  dopustiti  baš  svakome, tko se god sjeti, da joj u sobu ulazi kroz prozor. ‐ Ta još ste  mladi. S vremenom ćete i vi upoznati ljubav.«  »Vi ste hulja, maistre Villon«, odgovori Marius. 

 

  »Kako god želite«, hladno reče Frangois. »Iako me vi zapravo ne  možete  uvrijediti,  ipak  ću  vam  učiniti  uslugu  i  vaše  riječi  protumačiti  kao želju da se sa mnom borite. ‐ Izvucite mač, gospodine!«  Marius, koji je, kako to već pjesnici obično čine, bio doduše rekao  svoje  mišljenje,  no  sada  nije  imao  volje  da  za  njega  odgovara,  sav  u  strahu prihvati svoj mač, nećkajući se da se ogleda s Frangoisom.  »Čemu li se mogu nadati, ako ukrstim mač s takvim protuhom«,  zavapi sav očajan. »Još se nikad nisam svojim mačem poslužio ni za što  drugo,  nego  da  ga  nosim  oboku.  A  vama  su  čak  na  licu  upisana  vaša  nedjela!«  »Jednom  riječju,  vi  čovjeka  vrijeđate,  a  niste  voljni  ponijeti  odgovornost za svoje riječi«, reče maistre Villon nimalo blagonaklono,  te  skoči  s  prozorske  daske  u  sobu,  izvuče  svoj  mač  i  pritjera  njime  mladog  Mariusa  uza  zid.  Kako  ovaj  više  nije  imao  kuda  uzmicati,  Frangois ga mačem poškaklja po trbuhu i nakraju ga oštricom udari po  obrazu, te ga duboko zasječe.  »Ovo  za  uspomenu,  prijatelju«,  reče  pjesniku,  kad  ovaj  stade  urlati od boli. »Neka se na vama vidi, kako ste se junački držali u borbi!  Ožiljak na licu! Kako ratnički! Bit ćete Mars među pjesnicima!«  Marius uteče vičući u sav glas i zalupi za sobom vrata. Lokva krvi  označila  je  mjesto,  gdje  je  stajao  u  borbi.  Clementine,  koja  je  s  najvećim  mirom  prisustvovala  ovom  kažnjavanju,  smiješila  se  sada  pobjedniku,  nagovještavajući  mu  nagradu,  koju  je  bila  uskratila  Mariusu. 

VIII  Ono,  što  je  Frangois  očekivao,  zaista  se  i  dogodilo.  Idućeg  jutra  pozvao ga je neki sluga u sobu u tornju. Ozbiljan se uspeo stepenicama.  Znao je, što ima kazati.  Karlo  ga  je  dočekao  okružen  pjesnicima.  Uz  njega  je  stajao  Marius  lica  zavijena  u  krpe,  ali  pun  pobjedničkog  ponosa,  poput  lovačkog  psa,  što  je  pred  gospodara  dovukao  divljač.  I  Gerard  se   

  očigledno  radovao.  A  drugi  se  nisu  na  njega  ni  osvrtali,  ne  skrivajući  svoju nadutost.  Kad  je  Villon  unišao,  Karlo  se  u  njega  ozbiljno  zagleda,  malo  pošuti, i onda reče: »Maistre Villon, sa svojim skitničkim navikama ne  možete kod nas produžiti!«  Frangois  se  uljudno  nakloni  i  mirno  odgovori:  »Smatrate  li,  da  ponašanje  gospodina  Mariusa,  koji  odbija  da  se  ogleda  na  oružju  s  čovjekom, kojega je uvrijedio, odaje otmjenost?«  »Ne  volim  borbu«,  reče  vojvoda  i  hladno  pogleda  Frangoisa.  »Neka svatko misli o tome, što želi. Ali na mom dvoru treba da vlada  sloga,  a  ne  sitničavo  trvljenje.  ‐  Ljudi  ne  treba  da  se  ubijaju,  jer  su  se  krivo pogledali.«  »To  velite  meni,  gospodine?«  odgovori  Frangois.  »U  svojoj  mladosti  vidio  sam,  kako  na  ulicama  lipsavaju  tisuće  djece.  Ono,  što  nisu dohvatili kuga i razbojnici, poginulo je u bitkama protiv Engleza. ‐  Što je ljudski život, vojvodo, ljudski život? ‐ Ne znam ni za što na svijetu,  što bi imalo manju vrijednost.«  »Nisam  vam  dopustio,  da  tako  preda  mnom  govorite,  maistre  Villon«, reče Karlo, postajući sve neprijazniji.  »Niti  treba  da  mi  dopuštate,  niti  to  možete«,  odgovori  Frangois  jednako mirno. »Niste moj gospodar, jer ja gospodara ne priznajem.«  »Vi ste zločinac.«  »Ta  me  titula  ne  vrijeđa.  Mogla  bi  biti  počasni  nadimak.  Ne  poštujem više nikoga, koga svijet ne prezire. Suzdržavam se zbog vaše  starosti. No ne dopuštam, da me vrijeđate. ‐ A kakav sam, to je moja  stvar, i u to se nema nitko miješati. ‐ Jedno sam svakako spoznao: na  ovom svijetu čovjek mora biti slobodan. To doduše nije lako, i jedan od  mojih prijatelja kazao je jednom, da nas naši okovi ne samo sputavaju,  nego su nam i oslonac. A ipak je potpuna sloboda najuzvišeniji cilj, do  kojega  čovjek  može  doći.  Ta  ne  posjeduje  li  najviše  onaj,  tko  ništa  ne  želi? I ne dolazi li najdalje onaj, tko nema cilja? Ostvarenje onoga, što   

  očekujemo  od  života,  uvijek  je  jadno  sićušno.  Zar  nije  bolje  ništa  ne  očekivati?  Mene  su  zarobili  moji  nagoni  i  želja  za  nesputanim  životom.  No  nikad ne bih htio postati takav, kakvi ste vi ‐ skup brbljavaca bez duše,  koji  su  prepuni  mrtvih  fraza,  najgore  dvoličnosti,  sjedinjene  s  licemjernom  ljubavi  prema  bližnjemu.  Nijedan  od  svih  vas  ‐  osim  možda  ovog  starog  lude,  koji  je  proživio  bitku  i  ropstvo,  pa  mu  je  od  toga malo stradala glava ‐ ne vjeruje u ono, što govori!  A  licemjerstvo  je  ono  najgnusnije,  što  se  čovjeku  može  predbaciti.  Treba  živjeti  u  skladu  sa  svojim  nazorima  i  biti  dosljedan  svakom pa i najsitnijem saznanju.  A  sad,  gospodo  ‐  ako  tko  želi  od  mene  zatražiti  račun,  na  raspolaganju sam mu. Može za mnom na dvorište. Tamo ću brojiti do  pedeset. Ne dođe li dotle nitko, uvidjet ću, da u vas nema osjećaja časti  ništa više nego što sam očekivao, te ću istog časa otići iz ovog ušljivog  dvorca. ‐ Ne će mi biti žao.«  Rekavši  to,  okrenuo  se  i  izišao.  Karlo  duboko  uzdahnu.  Ali  nitko  nije imao volje da se upusti u mačevanje s huliteljem veličanstva ‐ . 

IX  Titiauet  je  tužan  stajao  na  vratima,  kad  je  Frangois  bez  ikakva  tereta,  noseći  jedino  svoj  mač,  pošao  iz  dvorca.  Na  krajinu  se  slegla  jesen,  krpice  magle  vukle  su  se  požutjelim  livadama,  a  Loira  je  tekla  tako tromo, kao da se između njenih obala valja olovo.  »Nisi dobro učinio, što sada napuštaš naš gostoljubivi krov, sine  moj«, reče stari redovnik, čupkajući dlačice sa svoje masne halje.  »Mislim, Titiquet, da ću s vremenom naći svoj put! Čovjek mora  biti  slobodan!  Kako  divna  riječ!  Slobodan!  Kao  ptica  u  zraku!  Idem  ususret svojoj sudbini. . .«  »Slobodan«, promrmlja Titiquet. »Ja više volim teleće gnjatove.« 

 

  Francois  još  jednom  mahne,  onda  pođe  uzdignute  glave.  Clementine je sjedila u svojoj sobi. Ipak nije izišla na prozor, da gleda za  svojim draganom. Tupo je promatrala svoje noge i ponosno odahnula,  ustanovivši da su lijepe.  »Jadno  čeljade«,  reče  na  kraju  Titiquet.  Onda  se  pogrebe  ispod  pazuha, okrene se i pođe dvorištem u kuhinju, gdje bijaše sakrio zeca,  kojega se htio sam naužiti.  Francois je ušao u jesen. 

X  Lijevalo  je  kao  da  su  se  oblaci  prolomili,  kad  je  maistre  Villon  ponovo ulazio u Orleans. Nadao se, da ga više nitko ne će prepoznati, i  da  je  Montbredocova  smrt  odavno  zaboravljena.  Sklonuo  se  kod  Jehana Dumolina, koji ga je opet primio mirno i gostoljubivo. Ali . u isto  vrijeme Francois je saznao, da je u Parizu otkrivena provala u Navarre.  Tabarie se bio razbrbljao i sve odao nekom popu, koji je odmah, čim je  brbljavca temeljito ispitao, pohitao vlastima da prijavi Villona i njegove  ortake. To je Francoisu potpuno onemogućilo put u Pariz. Prije nego je  to saznao, namjeravao je još jednom okušati sreću u rodnome gradu.  Sada bijaše upućen na pokrajinu . ..  Kad je slijedeći dan prolazio ulicom, prvi čovjek, kojega je susreo,  bio je kanonik, koji podiže paklenu viku i dozva stražu, te. je samo za  dlaku trebalo, da Villon bude uhapšen. Ali Frangois, u takvom položaju  okretan kao lisica, umače kroz nekoliko sporednih ulica i odmah uteče  iz grada.  Put u Pairiz bio mu je presječen. Krenuo je stoga na jug i nakon  pet  dana  stigao  u  Bourges.  Ali  tek  što  je  bio  prošao  kroz  prve  ulice  opazi  braću  Perdrier,  od  koje  je  mlađi,  također  po  imenu  Frangois,  istodobno s njim pohađao školu u Hue de Feurre. A budući da je Villon  za  svojih  studentskih  dana  oba  Perdriera  često  progonio  sa  svojom  družbom,  koja  se  okupljala  oko  »Đavoljeg  izmeta«,  a  jednom  ih  čak  i  istukao ‐ i to stoga, što su bili nepodnošljivi uzorni sinčići ‐ bilo mu je   

  milije  da  ih  ne  susretne.  No  tek  što  je  učinio  nekoliko  koraka,  već  ga  pograbiše  plaćenici,  i  on  po  svemu  lako  zaključi,  da  je  uhapšen  na  poticaj  Perdriera.  Odmah  ga  otpremiše  u  zatvor,  gdje  ostade  dan,  a  onda  ga  odvukoše  pred  sud.  Od  tamničara  je  saznao,  da  ga  terete  za  neku pljačku crkve, koju nikad nije počinio. No budući da jeznao, da će  pokušati da priznanje izvuku mučenjem, a nije imao ni najmanje volje  da  osobno  upozna  nadbiskupa  od  Bourgesa  Jeana  Coeura,  ili  njegova  suca  ‐  uteče  zajedno  s  okovima,  kad  ga  iz  zatvora  htjedoše  odvesti  u  sudnicu. U nekoj pokraj noj ulici, vičući na tajnom jeziku coquille, pozva  u  pomoć,  i  nato  zaista  dotrča  nekL.coquillard,  koji  ga  odvede  u  sklonište i skinu mu okove.  Frangois  od  srca  zahvali  tome  čovjeku,  koji  ga  je  izbavio  iz  nevolje, ukrade iz neke kuće mač, te se ponovo dade na put. No tek što  je odmakao od Bourgesa, spopade ga neka čudna slabost. Budući da je  znao, da u okolici grada hara kuga, pomisli, da mu je kucnuo posljednji  čas.  I kad u nekoj seljačkoj kući zamoli mlijeka, sruši se na tle. 

XI  Stari  seljak  Antoine  i  njegova  kćerka  Jacqueline  njegovahu  bolesnika, kojega su našli pred svojim vratima. Učiniše i više: sakriše ga  pred pandurima, koji su bili pošli njegovim tragom. Frangois je pomalo  opet  ojačao,  no  ipak  proteče  nekoliko  mjeseci,  dok  je  otišao  od  tate  Antoina i Jacqueline. Oboje su stajali na vratima majušne kućice, koja  kao da je utonula u blato, i dugo gledali za njim.  Frangois, koji je bio navalio da što prije napusti ovu gostoljubivu  kuću,  uskoro  uvidje,  da  je  time  bio  počinio  veliku  glupost.  Otišao  je  uvjeren, da će mu se vratiti sva njegova snaga i prijašnja čilost, čim pod  nogama  opet  osjeti  cestu.  Sad  je  vidio,  da  je  doista  ostario  i  obolio.  Neugodan kašalj, koji ga je probadao, oduzimao mu je dah, pognut se  vukao cestom, i često je morao otpočinuti, da bi tek vrlo polako mogao  dalje.   

  Dalje?  Za njega više nije bilo cilja, svejedno je bilo kuda će i kada. . .  Uskoro je bio tako onemoćao, te je svaki čas očekivao, da se na  cesti sruši i okonča kao životinja. Dugi niz nedaća, koje su ga bile stizale  u posljednje vrijeme, oduzeo mu je svu životnu borbenost. No budući  da se plašio smrti, vukao se i dalje krajinom.  Glad  ne  probire,  a  utopljenik  se  i  slamke  hvata.  Frangois  krene  prema Moulinsu, k bourbonskom vojvodi Jeanu II., koji je, slično kao i  Karlo  Orleanski,  uzdržavao  dvor  pjesnika  i  zanimao  se  za  umjetnost.  Bilo je to usred najjače zime, kad je maistre Villon ušao u Moulins. Kost  i  koža,  upalih  obraza  i  grozničavih  očiju  izgladnio  kao  vuk.  Jean  ga  ljubazno  primi,  jer  ga  je  Frangois  oslovio  kao  svoga  gospodara,  a  Montcorbiere,  koji  se  nalazio  u  Burbonji,  spomenuo  kao  svoj  zavičaj.  Štoviše, ljubazni vojvoda pokloni skitnici čak i šest zlatnih škuda, da bi  mogao  dostojno  proslaviti  svoj  dolazak,  dobrota,  koja  Frangoisa  silno  ushiti.  »Htio sam biti slobodan«, reče i zatrese glavom, kad je za sobom  zatvorio vrata krčme, u kojoj je s nekom djevojčurom zapio novac.  Tek  što  protekoše  dvije  sedmice,  opet  je  bio  na  cesti.  Bio  se  nažderao  do  grla.  Sada  je  opet  htio  biti  svoj  gospodar,  da  ne  mora  udisati dvorski zrak. Ali kašalj ga je sve više grabio, pa ni proljeće, koje  je  nadolazilo,  nije  moglo  odagnati  njegov  očaj.  Vukao  sedalje  i  došao  do Bloisa. »Tvoj će te jezik još otpremiti pod zemlju«, reče Titiquet, koji  je  stajao  na  vratima,  kao  da  nikada,  od  njih  nije  ni  otišao.  Francois  napisa za Karla pjesmu, u kojoj ga moli, da ga opet primi u Blois. Ovaj je  dade unijeti u svoju pjesmaricu. A onda poruči maistru Villonu, da ne  može  primiti  vuka  u  svoje  stado  ovaca.  Vukovi  treba  da  budu  među  vukovima. . .  Frangois opet krene na jug. Bourges je zaobišao u širokom luku i  išao sve dalje na jug, kao da bi htio utrčati ravno u sunce. Kad stiže do  Dauphinea, krenu natrag. Ništa mu nije uspijevalo, nitko ga nije htio ni  nahraniti  ni  ukonačiti.  Bolestan  i  izgladnio  skitao  se  po  svijetu,   

  neprestano  progonjen  od  plaćenika.  I  on  odluči  da  tome  učini  kraj.  Nakanio je u Pariz.  Duševno  i  tjelesno  skrhan,  u  ljetu  1460.  godine  ponovo  uđe  u  nesretni Orleans. 

XII  Kad je Francois, kao obično, svratio k Jehanu Dumolinu, našao je  kod  njega  svoga  starog  prijatelja  Colina  de  Cayeuxa.  Ovaj  ga  sav  raznježen  zagrli,  pohvali  Dumolina  zbog  njegova  mirna  vladanja  u  raznim  neugodnim  zgodama  u  Orleansu,  te  stade  uvjeravati,  da  je  taj  tihi  coquillard  čvrst  oslonac  bande.  Na  kraju  reče,  da  Frangoisu  mora  povjeriti  neki  svoj  naum,  jer  mu  je  stalo,  da  čuje  mišljenje  ovog  iskusnog  provalničkog  stratega.  No  budući  da  je  smatrao,  da  Dumolinovo  skrovište  prečesto  uhode  izdajice  i  plaćenici,  povede  Frangoisa  kroz  grad  i  odvuče  ga  k  nekom  alkemičaru,  kod  kojega  će,  kako reče, moći u miru raspravljati.  U nekoj ozloglašenoj ulici uđoše u veliku, dotrajalu kuću, siđoše  niz  podrumske  stepenice,  prođoše  uz  neki  bordel,  te  dospješe  u  dug,  jedva osvijetljen hodnik, u kojem Villon umalo ne slomi vrat. Napokon  stigoše do nekih željeznih vrata, pojačanih mjedenim okovima, koja su  sprečavala  prilaz  svakom  neželjenom  posjetitelju.  Colin  pokuca  dva  puta snažno i jedamput slabo, a onda razabraše tihe korake, i ubrzo se  otvoriše vrata. Škripeći se odmakoše ustranu, i njih dvojica uđoše.  Pred  njima  je  bila  mala,  ali  neobično  visoka  prostorija.  Dok  površina  nije  bila  veća  od  osam  koraka  u  dužinui  isto  toliko  u  širinu,  zidovi  su  se  uzdizali  u  visinu  od  dva  do  tri  kata,  te  se  na  vrhu  bez  vidljivih rebara spajali u strop. Taj prostor bez prozora bio je osvijetljen  magičnom  vatrom,  što  je  plamsala  u  maloj  bakrenoj  zdjeli  i  čudnim  zelenkastim svijetlom obasjavala mnoštvo pribora, kojim se alkemičar  služio  Ipri.  (svojem  poslu.  Bila  je  tu  peć  za  taljenje  s  najraznovrsnijim  lončićima, mijeh, retorte, kojih je sadržaj klokotao na malim vatrama i  pišteći  ispuštao  oblake  pare,  ogromne  žlice  za  miješanje  guste  kaše,   

  sandučići  sa  zrncima  kovina,  rešeta  i  staklene  bočice.  I  još  kojekakva  neobična starudija, koja je mogla više služiti svojim čudnim, mističnim  oblicima,  nego  za  stvarnu  upotrebu.  Iznad  svega  toga  lebdjela  je  bjelkasta para od kojekakvog dimljivog goriva, koja umalo nije ugušila  goste.  »To je Curacquhier«, predstavi Colin. »Ovo je maistre Villon, stari  prijatelj.« I okrenuvši se Francoisu, šapnu: »Dobričina je lud. Dao sam  mu neki zlatni pehar, koji sam ukrao u crkvi. Otad mi je najbolji drug.  Pred njim možemo bez brige govoriti.«  »Dobro mi došli«, reče alkemičar i kimne glavom.  »Kako  je,  jesi  li  pronašao  što  novo?«  upita  Colin  i  namigne  Frangoisu.  »Zvijezde  nisu  u  dobrom  položaju«,  odgovori  Curacquhier.  »Sve  je sjedinjeno. I planete i sedam arkanđela. Srebro se ne veže. Zlato se  ne pojavljuje. Samo da se zeleni zmaj izmiješa u kraljevskim kupkama s  ljiljanovom  nevjestom  ‐  i  bit  će  ga  više  nego  se  može  i  naslutiti.  ‐  Ali  treba vremena, dok bude ukroćen crveni lav. . .«  Alkemičar  se  okrenu  i  vrati  se  k  svom  stolu,  na  kojemu  je  svjetlucao  sitan  zlatni  prah.  Tu  je  sam  za  sebe  mrmljao  nerazumljive  riječi,  ocrtavao  rukama  velike  kružnice  i  onda  snažno  dunuo  u  zelenu  vatru,  te  njen  plamen  buknu  uz  čađave  zidove  i  jarko  osvijetli  rebra  svoda.  »Opljačkao  sam  crkvu  u  Montpipeauu«,  progovori  Colin  i  nasloni se na neku veliku retortu. »Uspjeh nije bio velik, no ipak sam se  opskrbio  za  bližu  budućnost.  Sada  sam  naumio  nešto  bolje.  Idem  u  Rueil. Neki Židov u Orleansu uzet će zlato da ga pretopi. Jedan pehar ili  pliticu  dobit  će  Curacquhier,  na  koga  nitko  ne  sumnja,  pa  mu  stoga  njegovo dobro sklonište valja obilno naplatiti.« I tada Colin razvi pred  Francoisom svoj plan za provalu, dio po dio, te na kraju upita Villona,  što o tome misli. Ovaj odobri prijateljev naum, no ne pokaza s? sklon,  kad ga Colin pozva, da i sam sudjeluje.  »Da te ne muče moralne predrasude?« naceri se Colin i izrazom  lica jasno pokaza, da to smatra isključenim.   

  » Znaš, da se ne radi o tome«, odgovori Frangois. »Ta čovjek ne  može osjećati, kao da je nekome nanio štetu, ako bogatoj crkvi ukrade  njeno dobro, koje je i ona sama napljačkala. ‐ Ali. . . kratko i jasno: nije  to za mene. Bolestan sam, a ne želim, da me zagrli uže i da mi vješala  budu posljednji ljubavni log.«  Colin  slegnu  ramenima.  »Naći  ćemo  se  još.  Ustrebaš  li  me  ‐  znaš.«  Curacquhier  je  dotle  bio  razbuktao  neku  crvenkastu  vatru,  zaklinjao  je  malim  štapićem  i  na  kraju  stresao  u  plamen  neki  bjelkast  prah, i plamen požuti.  »Ulazimo pod znak Saturna. ‐ Olovo smjesta ‐«  Colin  ga  prekine.  »Idemo,  dragi  prijatelju.  Nadam  se,  da  ćeš  do  idući puta pronaći ono što tražiš. Donijet ću ti zlata.«  »Kamen  mudraca  je  prvorođenac  prirode  i,  budući  da  je  stariji  čak i od kralja kovina, čini čuda ovog svijeta.  Ovaj  smeđi  eliksir,  pomiješan  s  Jupitrom.  .  .«  Alkemičar  se  opet  okrenu od njih.  Colin  zalupi  gvozdena  vrata.  Mudračevo  mrmljanje  odjednom  ostade iza njih, iščeznu žućkast sjaj, i oni se opet nađoše u tmini dugog  mračnog hodnika. . . 

XIII  »A  sad  moramo  proslaviti  svoj  ponovni  susret«,  reče  Colin,  kad  iziđoše na ulicu. Frangois je žmirkao, jer mu je iznenadno danje svijetlo  zaslijepilo  oči,  i  htjede  zapravo  odbiti.  Orleans  je  za  njega  bio  opasno  područje,  pa  mu  se  činilo  najbolje  da  odavde  što  prije  nestane.  No  Colin  ga  je  uspio  nagovoriti:  Frangois  nije  mogao  odoljeti  upornim  molbama svog prijatelja, to više, što je i sam zaista teška srca prolazio  uz  gostionice.  Uđoše  dakle  u  neku  krčmu,  koju  je  Colin  već  češće  posjetio,  i  u  kojoj  se  moglo  dobiti  ne  samo  dobra  vina,  nego  i  divnih  jela.   

  Sjedoše  u  kut  mračne  prostorije,  kroz  čija  su  malena  okanca  upadali u tminu široki zlatni snopovi sunčanog svijetla. Naručiše vino i  jelo,  duboko  uzdahnuše  i  stadoše  s  užitkom  zalijevati  svoje  želuce,  novcem, koji je bio priskrbio Colin. Bilo je rano popodne, pa je krčma  bila  gotovo  prazna.  Tek  se  nekoliko  neumornih  pijanaca  ljuljalo  za  svojim  stolovima.  No  uz  Colina  sjede  neki  stari  pop,  koji  je  jedva  izvirivao  iz  naslaga  svog  sala.  Neprekidno  je  srkao  iz  svog  pehara  i,  potpuno pijan, sam za sebe nešto bulaznio. Malo pomalo potpuno se  razuzdaše  i  dva  prijatelja,  stadoše  se  ismijavati  životu,  otpjevaše  nekoliko pjesama i uzvikaše se, kako se njih ne tiču nikakve predrasude  ovoga svijeta. Napokon zaviri na vrata neka djevojčura, opazi pijance i  odmah  im  priđe,  te  sjede  Frangoisu  na  koljena.  Colin,  koji  je  također  želio podijeliti ovu sreću, pokuša se umiliti tom biću, željnom novca, te  se stade hvastati svojim bogatstvom.  »Montpipeau  nije  bio  loš«,  reče  hvalisavo.  »Baš  sam  momčina...«, i glasno se nasmija toj samohvali, lupi se u prsa i stade se  usiljeno  ceriti,  da  pokaže,  kakav  zna  biti  veseljak.  Djevojka  ga  lupne  prstom po nosu, naruga mu se, te upita, kako li se on uspio dokopati  novca.To  povrijedi  Colinovu  lopovsku  čast,  te  stade  uvjeravati,  kako  sigurno  još  ni  jedan  momak  u  Orleansu  nije  zgrnuo  toliko,  kao  on  svojim posljednjim lovinama.  »Ah, kako se rado sjećam lijepe crkve u Montpipeauu«, raspričao  se  zanesenjački.  I  onda,  obrativši  se  Frangoisu,  doda:  »Treba  da  znaš,  da  sam  se  pomolio  pri  pobočnom  oltaru!  Posvećenbm  Mariji!  ‐  Ah,  kako  sam  se  žarko  molio!  ‐  Krasne  stvari!  Odonda  živim  od  te  šale.  A  Rueil će biti još mnogo bolji!«  Djevojčura, kojoj je odavno bilo jasno s kakvom čeljadi ima posla,  stade  se  umiljavati  Frangoisu  i  zamoli  ga,  neka  joj  prepusti  malo  od  svoga dijela, koji je izvukao iz pothvata u Montpipeauu. Iako Frangois  nije u njemu sudjelovao, pa nije imao ni novčića, da bi zadržao djevojku  za sebe, obeća, da će s novcem na svijetlo. A kad zatim ustadoše, te se  pokaza,  da  dobri  Villon  nema  ni  prebijene  pare,  ljepotica  podiže  nos,  ostavi ga i ode s Colinom. Frangois slegnu ramenima, te odluči, da se   

  što  brže  pokupi  iz  Orleansa.  I  kad  je  već,  ni  od  koga  zapažen,  stigao  gotovo  do  gradskih  vrata,  naiđe  na  veliku,  raskošnu  nosiljku,  koju  je  pratilo  nekoliko  oklopnika.  Plaho  uzmakne  ustranu,  jer  su  plaćenici  uvijek u njemu budili osjećaj krajnjeg opreza. Prilijepi se uz ugao neke  kuće, nastojeći da se što više stisne, zagleda se načas u nosiljku i sav se  zgrozi,  jer  je  u  njoj  ugledao  svog  starog  neprijatelja,  ugojenog  kanonika. I ovaj opazi njega, prepozna ga po ožiljku, te odmah podiže  silnu  viku.  Frangois  uza  svu  svoju  okretnost  nije  više  dospio  umaći.  U  tren  oka  oklopnici  ga  opkoliše  i  pograbiše.  Svezana  ga  odvedoše  u  biskupski zatvor. 

XIV  Neki  pijani  plaćenik  gurnu  Frangoisa  u  ćeliju,  u  kojoj  je  bilo  dva  pedlja  vode,  te  nije  mogao  ni  sjesti  ni  leći,  nego  je  cijelu  noć  morao  ostati naslonjen na zid. Pred jutro osjeti takav umor, te mu se učini, da  će  se  onesviješten  srušiti  na  tle.  Napokon,  pred  podne,  opet  ga  izvedoše  i  odvukoše  pred  suca.  Ispostavilo  se,  da  je  kanonik  prijavio  Frangoisa ne samo da ga je objesio u Loiru, nego i da je mučki s leđa  ubio  plemića  Montbredoca.  Villon  se  odmah  razvika  i  okrivi  kanonika  za klevetu. Zamoli stoga, da preslušaju Genevieve. Ona će moći istinito  izvijestiti, što se zbilo. Ali sudac bez predomišljanja izjavi, da uopće ne  namjerava  preslušavati  zločinčevu  ljubovcu,  te  da  pred  sudom  više  vrijedi kanonikova izjava, nego izjava ubojičine drolje.  Frangois ne priznade, te ga odvedoše u mučionicu. Unišao je sav  blijed u tu strašnu prostoriju, koju je kroz veliki prozor obasjavalo jarko  svijetlo,  da  bi  sudac  mogao  dobro  vidjeti  zločinčevo  lice.  Tu  su  bila  nagomilana naj nevjerojatni ja mučila, pronalasci ljudi, koji su uživali u  mrcvarenju ljudskih bića.  »Počnite sa stezanjem«, reče sudac, i oči mu zaplamsaše zelenim  sjajem.  Frangois je stajao usred prostorije, sitan i suhonjav, upalih obraza  i grozničava pogleda. Na njegovom mršavom blijedom licu ispupčio se   

  rumen i nabrekao ožiljak, koji ga je svuda odavao. A pred svijetlim pro‐ zorom  uzdizao  se  visoki  sučev  lik  u  dugom  ogrtaču,  obrubljenom  krznom, lica skamenjena, zgrčenih usana i stisnutih obrva. Ruke je bio  prekrižio  na  trbuhu,  žarivši  podlaktice  u  široke  rukave.  Stajao  je  ukočeno i njihao se s prstiju na pete, s peta na prste.  Uz  Villona  su  stajala  dva  krvnika  u  svojoj  crvenoj  odjeći  i  čekala  na  zapo  vi  jedi  čovjeka  kod  prozora.  Sada  uzeše  daščice,  staviše  ih  Frangoisu na palce i stisnuše ih. »Stežite!« reče sudac.  Prve kapi krvi obojiše tle. Frangois je šutio.  »Stežite!« reče sudac i zaljulja se na tabanima.  Villon stade stenjati.  »Stežite!«  naloži  sudac,  a  bore  na  njegovu  nepomičnom  licu  izgledale su kao da su urezane u mjed.  Tada iz stegnutih prstiju krv poteče u mlazevima. Frangois glasno  kriknu i njegova bol odjeknu prostorijom, što se kupala u svijetlu.  »Stanite.«  Sudac  časak  pričeka.  »Kako  si  ubio  Montbredoca?«  upita zatim polako, naglašavajući riječ po riječ.  »U časnom dvoboju«, odgovori Frangois i stisnu zube. Stajao je u  lokvi svoje krvi.  »Dajte mu krušku.« Momci donesoše mali komad drveta, koje je  u sredini bilo razdvojeno, tako da se okretanjem vijka moglo širiti. To  mučilo kruškasta oblika uguraše Villonu u usta.  »Vijte!«  reče  sudac.  Nagnu  se  naprijed,  a  prsti  mu  grčevito  stisnuše  podlaktice.  Široki  rukavi  njegova  talara  zanjihaše  se  poput  krila.  Frangois je mislio, da će mu glava puknuti. Šutio je.  »Vijte!«  reče  sudac,  i  njegov  glas  proleti  prostorijom,  kao  zvijer  kad skače na žrtvu, da joj u vrat zarije zube.  Iz Villonovih usta istrgnuše se grgotavi glasovi.  »Stanite.« 

 

  Sudac  opet  pričeka.  Onda  reče:  »Ubio  si  Montbredoca  s  leđa?  Da?«  »Ne!« uzvikne Frangois.‐ »U dvoboju!«  U prostoriji zavlada tišina. Sunce se pojavi iznad nekog dimnjaka i  svojim zrakama pozlati krvničke alate. Lokve krvi zablistaše raskošnim  crvenilom.  Kamene  crte  sučeva  lica  ostadoše  nepomične.  Oči  mu  za‐ blistaše zelenkastim sjajem. On se naže naprijed.  »Vodutf, reče zatim i stisnu usne, te postadoše tako uske, kao da  je netko kistom povukao tanku crtu na drvenoj masci. Jedan od krvnika  udari  Frangoisa,  i  on  se,  okovan,  povlačeći  za  sobom  tešku  željeznu  kuglu, svali kao vreća, te bez riječi ostade na tlu. Noge mu stegnuše u  kladu, glavu mu pritisnuše nadolje, a usta mu zatrpaše krpama, tako da  ih'nije  mogao  zatvoriti.  A  onda  mu  svom  snagom  uguraše  u  ždrijelo  neki lijevak. . .  »Lijevajte!« dopre od prozora suh glas.  I voda stade teći lijevkom. Sve jače, tako da se trbuh mučenoga  vidljivo  nadimao.  Sve  jače,  sve  jače,  sve  jače.  .  .  Iako  je  bio  okovan,  Villon je uskoro stao luđački udarati oko sebe rukama. Sudac naloži da  prestanu. Njegovo ukočeno lice sa zelenim očima pojavi se iznad Fran‐ goisa. Vjeđe mu se duboko spustiše. »Priznaješ li«?  Ali Frangois odmahne glavom.  Lice  iščeznu.  I  opet  kroz  Villonovo  grlo  poteče  voda  u  naduveni  trbuh.  »Lijevajte!«  »Priznaješ li?«  »Lijevajte!«  Sve dok krvnik ne prekinu svoj posao te upitno pogleda suca.  »Hoće li priznati?« upita ovaj, nabra čelo i podiže obrve. Onda se  oštro zagleda u mučenoga.  »Nosite  ga!«  reče,  nagne  se  naprijed  i  zgrči  ruke  pod  svojim  ogrtačem. Ukočena kao štap, pravda u širokom talaru iščeznu.   

  Onesviještena  Villona  krvnici  odvukoše  natrag  u  njegovu  ćeliju  i  tu ga spustiše u vodu.  A sunce je u mučionici svojim zrakama sušilo njegovu krv. 

XV  Nakon  dugih  sati  nesvjestice  Frangois  se  prenu.  S  grozom  osjeti  da leži u vodi, stenjući se uspravi i nasloni se na zid. Kroz usku pukotinu  na vratima prodre svijetlo. Pri toj blijedoj rasvjeti on opazi, da su rubovi  njegovih rana bijeli i nabuhli od vode. Isisao je rane, da ih očisti. Onda  je čekao. .  I čekao je dugo, dugo. Pustili su ga da gladuje.  Ponekad bi čuo glasove plaćenika, što su čuvali zatvor. »Dovedite  redovnika!« povika netko. Začu se kako škripe vrata neke ćelije. Zatim  iz njih odvukoše nekoga, tko se, kako se činilo, vičući opirao. »Kako će  se lijepo zanjihati!« zagrohota neki glas. »Ništa ljepše nego i svi drugi«,  bio je odgovor. Tišinom zatutnji gromki smijeh.  »Ovaj put imamo dva školarca«, progovori opet onaj prvi.  »Jedan će doći na lijeva, drugi na desna vješala«, dodade drugi, i  hodnicima zatvora odjeknu vedar grohot obojice.  »Jesam li ja školarac lijevih ili s desnih vješala«, upita se Frangois i  smogne hrabrosti, da se sam sebi nasmije. . .  Slijedeći  dan  doznao  je  od  tamničara,  da  ima  izgleda  za  lijeva  vješala  i  obradovao  se  tome,  jer  je  lijevo  još  uvijek  više  volio  nego  desno. »Čovjek mora imati sreću«, reče jednome od plaćenika. »Nikad  se ne bih nadao, da ću biti obješen na lijevim vješalima. A sad eto i te  neočekivane radosti. . .«  I  on  pod  imenom  ’školarac  s  lijevih  vješala’  postade  poznat  u  cijelom zatvoru.  A  inače  se  nisu  na  njega  osvrtali.  Htjeli  su  ga  slomiti,  da  pri  slijedećem  mučenju  bude  sretan,  što  može  priznati,  samo  da  se  riješi  vlažne  rupe,  što  se  zvala  zatvor.  I  kašalj  ga  stade  mučiti  više  nego   

  ranije.Gledao je smrti u oči. Kad bi se naslonio na svoj zid, često bi ga  stresli  hladni  srsi.  Sjetio  bi  se,  da  uskoro  treba  da  bude  na  najneugodniji  način  otpremljen  na  onaj  svijet,  prihvatio  bi  se  za  vrat,  učinilo  bi  mu  se,  da  će  se  ugušiti,  te  bi  stao  šakama  udarati  o  vlažan  hladan zid. Noću, dok je sjedio u vodi, leđima naslonjen na zid, često bi  se odjednom prenuo i osjetio na čelu hladan znoj. Pričinjalo mu se, da  čuje plaćenika kako viče: ’Dovedite školarca s lijevih vješala! Došao je i  njegov čas!’ ‐ Onda bi ga okružila tišina, nijema i hladna kao sama smrt.  A gospoda suci znali su vrlo dobro, da nije strašna smrt sama po sebi,  nego  očekivanje  smrti.  Stoga  su  ostavili  Frangoisa  da  gnjije  u  svojoj  rupi. 

XVI  Kad  je  već  jednoga  dana  bio  gotovo  lud,  kad  je  svaki  čas  pomišljao da ga grabe koščate ruke, da oko njega plešu duhovi i da u  njega  zelenim  očima  pilje  ogromni  mršavi  suci  u  crvenim  haljama,  napokon se otvoriše vrata, i plaćenik povika: »Hej, školarče s lijevih vje‐ šala! Diži se!« Tada Frangois osjeti, kako mu je srce prestalo kucati.  Plaćenik ga povede mračnim niskim hodnicima tamnice do nekih  vrata,  s  kojih  do  zatvorenika  poput  toplih  valova  dopre  jarko  svijetlo  dana.  »Bježi, sinko«, promrmlja oklopnik. »No nikad ne zaboravi, da si  ti školarac s lijevih vješala. Sad si žigosan ‐ vješalima više ne ćeš umaći.  Jednom ćeš ipak biti obješen!«  »Slobodan sam?« upita Frangois, ne vjerujući.  »Dabome.  Došao  je  iz  Bloisa  naš  vojvoda  i  doveo  svoju  malu  kćerkicu. Mala princeza došla je prvi put u naš grad. Stoga su pušteni  svi zatvorenici. Zbogom i ne zaboravi: školarac s lijevih vješala!«  Frangois jurnu napolje, na svijetlo, pun i prepun životne radosti.  Svijetlo! Zrak! Život! I toplo sunce, koje sve nadahnjuje. Tek što se malo  smirio, spjeva u najvećoj brzini baladu u čast male princeze, koja ga je  spasila  iz  najveće  bijede.  Sve,  sve  neka  ima,  neka  osjeti  svako  dobro,   

  neka  doživi  najveću  sreću  ovoga  svijeta  ‐  to  biće,  koje  mu  je  vratilo  svijetlo postojanja! Njegovo ga dobro pamćenje nije izdalo. Zahvalio se  u  srcu  kapelanu,  koji  mu  je  dao  da  napamet  nauči  Vergilija.  Sada  se,  bez  knjige  u  ruci,  poslužio  Vergilijevim  stihovima,  povezao  ih  svojim  francuskim jezikom, dao im rime i oblikovao ih ‐ i na kraju djelo predao  vojvodi  Karlu,  kojega  je  još  prije  dvije  godine  u  odaji  u  tornju  dvorca  Blois  bio  nazvao  starim  ludom.  Vojvoda  se  veoma  obradovao,  kad  je  pročitao pjesmu. I Frangois zamoli, da mu dozvoli vratiti se u Blois.  »Već ste me to jednom zamolili, maistre Villon«, odgovori Karlo  zbunjeno i zagleda se u zemlju. »No ja vam ne mogu ispuniti tu želju.  Radost  moje  starosti  su  pjesnici,  s  kojima  mogu  do  mile  volje  slagati  pjesme. Vaši odviše usijani nazori o životu ne pristaju među nas ‐«  »Ali  ja  sam  spreman,  da  se  podvrgnem  društvu«,  reče  Frangois,  našavši se u škripcu.  »To  sada  kažete«,  nasmiješi  se  Karlo.  »Vas  se  sasvim  obuzdati  vjerojatno ne da. Sjećam se, da ste mi recitirali uvod svog ,Legata’. Tu  velite, da su vam na ustima uzde, na vratu željezni obruč. Da svoja djela  želite  podvrći  sudu  svojih  bližnjih...,  ali  te  uzde,  ne  osjećate  li  vi  njih  samo onda, kad ležite u vlažnoj tamnici, kad gledate u vješala?«  »Ne  znam,  gospodine«,  odgovori  Frangois.  »Ali  što  da  činim?  U  tamnici sam obolio. Propast ću...«  Karlo  je  časak  šutio.  »Možda,  maistre  Villon«,  reče  zatim  neodlučno. »Da: Titiquet, naš vrijedni redovnik, koji na našem dvorcu  vrši  dužnost  kapelana,  odjednom  se  razbolio.  Teško  je  bolestan.  Kao  pjesnika  ne  mogu  vas  primiti.  Nego,  hoćete  li  mi  njegovati  bolesnoga  Titiqueta i preuzeti pisarske poslove, koje mi je on obavljao?«  »S veseljem«, odgovori Francois pun radosti.  »Pa, pođite onda, u ime božje, opet s nama u Blois . ..« 

XVII  Budući  da  je  vojvodino  siromaštvo  u  Orleaniji  bilo  gotovo  poslovično,  grad  pokloni  maloj  princezi  tisuću  zlatnih  škuda,  te  taj   

  novac  otpremi  u  Blois  pod  pratnjom  odreda  gradskih  plaćenika.  I  vojvoda se priključi toj koloni, da bi on i njegova obitelj bili bolje zašti‐ ćeni  od  prepada  drumskih  razbojnika.  A  Frangois,  koji  nije  imao  ni  konja  ni  kola,  pođe  na  put  pješke,  te  se  po  treći  put  uputi  sunčanom  dolinom  Loire  prema  Bloisu,  kuda  nakon  dva  dana  sretno  i  stiže.  No  ovaj puta nije Titiquet stajao na vratima, nego je ležao u svojoj maloj  izbi u stražnjem kutu dvorišta. Krevet su mu bili uzdigli, tako da je bio  na istoj visini s prozorskom daskom, pa je čitav dan, ne ustajući, mogao  promatrati, što se zbiva na dvorištu. Kad mu Frangois priđe, on ga po‐ zdravi  glasnim  groktanjem,  pokazavši  time  i  odviše  jasno,  kako  se  raduje,  što  opet  vidi  starog  ortaka  u  jelu  i  pilu.  S  njim  zaista  nije  bilo  baš najbolje. Udarila ga kap, te mu je pola tijela ostalo uzeto. Tako je  ležao u svom krevetu i čekao smrt. »Ali to«, uvjeravao je, »nije nimalo  izmijenilo moj život. Ta ne čekamo li svi, da jednom napokon otegnemo  papke?  Mnogo  ih  je  doduše  sačuvalo  idealnu  vjeru  u  budućnost,  no  većinom ljudi žive pusto u sadašnjici. . .«  Kad ga Villon pokuša požaliti, što je prisiljen, da se nikud ne miče,  Titiquet odgovori hladno: »Gle, blažen je čovjek, kojega bog kažnjava;  stoga  se  ne  plaši  kazne  svemogućega!«  ‐  I  nasmije  se  polovicom  lica,  dok mu druga ostade ukočena i mrtva. A onda dobro potegne iz vrčića  s  vinom,  što  je  stajao  uz  njega,  i  marljivo  prione  uz  ostatak  tusta  tetrijebova gnjata.  Francois  je  upisivao  Karlove  pjesme  u  neki  mali  svezak  i  razgovarao s bolesnim Titiquetom. Ovaj je piljio preda se, prevrtao se u  krevetu  i  poučavao,  kako  treba  živjeti.  A  Clementine  je  razveseljavala  Frangoisa  i  sve  pjesnike  svojim  ljubavnim  umijećem,  naivnim,  no  ipak  punim promjena. Tako svoj trojici brzo proteče godina, u kojoj su jeli,  pili  i  ljubili,  ukratko,  kako  je  govorio  Titiquet,  provodili  bogougodan  život.  No  u  lipnju  1461.  kao  da  je  dobrog  starca  u  krevetu  đavao  ozbiljno pograbio za vrat. Jednoga dana Titiquet i sam osjeti, da je smrt  stala uz njegov ležaj, te dozva Frangoisa i reče: »Dragi prijatelju, moje  je vrijeme došlo, i ne kanim zbog toga jadikovati. Ono što sam u životu   

  spoznao,  to  sam  i  uživao.  Ničega  se  nisam  odricao  niti  sam  bezbožno  izbjegavao  ikakvu  nasladu.  Stoga  sam  sada  sit  ili  ‐  da  se  poslužim  drugom  usporedbom  iscrpen  kao  stara  mješ'ina  za  vino,  iz  koje  je  isrkana i posljednja njena slatka kapljica. Ali tako i treba da bude. .. No  čuj: naš se narod nekoć sastojao od Gala, a još se i danas kod nas nađe  tih  neobičnih  ljudi.  No  uglavnom  je  stara  galska  vedrina  iz  zemlje  potisnuta, a došli su natmureni mračni Franci, da nas opterete svojim  .duhovnim životom’. Mi dobro razumijemo Romane i njihovo shvaćanje  života,  usmjereno  ovome  svijetu  ‐  no  Franci  su  nam  donijeli  mračno  uranjanje  u  religiju,  ljubav,  mržnju,  ukratko,  mračno  gledanje  na  sve  pojave.  Miješanjem  naroda  sve  se  više  gubila  galska  veselost,  naša  zemlja postajala je sve tmurnija, sve franačkija. Ti, sine moj, ti si ‐«  »Gal«, prekine ga Frangois.  »Ne,  nego  Franak«,  produži  Titiquet.  »Možda  s  mrvom  galske  krvi. Sve u svemu zoveš se onako, kakav jesi. No unatoč tome, a možda  i  upravo  stoga,  ostavljam  ti  kao  svoju  oporuku  ozbiljnu  opomenu,  kvintesenciju  čitavoga  svoga  života:  sačuvaj  uvijek  gracioznu  površnost!«  Rekavši  to,  dobri  Titiquet  duboko  uzdahne  i  umre.  A  Frangois još istoga dana napusti Blois i uputi se prema Parizu. 

XVIII  »Vrag  neka  nosi  gracioznu  površnost«,  reče,  vukući  se  uz  Loiru,  »ako je ona zaista samo površnost. Zavaravati površnošću, pod kojom  caruje misao, to će biti ono pravo!« 

XIX  U Meungu naiđe Francois na nekog čovjeka, pred kojim u pijesku  nacrta znak coquille, kuku, i ovaj na to otkri, da je coquillarđ. Od njega  Francois  saznade,  da  je  Colina  stigla  njegova  sudbina.  Još  u  listopadu  prošle godine bili su ga uhvatili i osudili, jer je opljačkao crkvu u Rueilu.  Već odavno su gavrani proždrli njegovo sasušeno tijelo.   

  Još dok su njih dvojica razgovarali, prođe mimo njih neki pop, koji  se  Frangoisu  učini  poznat.  Nije  trebalo  da  dugo  razmišlja,  jer  su  ga  začas opkolili oklopnici i uhapsili, dok je njegovom drugu uspjelo uteći.  I  opet  ga  odvukoše  u  biskupski  zatvor,  ovaj  put  strašnu  meunšku  tamnicu, pred kojom su strepili svi zločinci.  Maistra  Villona  kratko  preslušaše.  Biskup  Thibauld  d’Aussigny  i  njegovi  suci  predočiše  mu  izjavu  popa,  koji  je  u  krčmi  u  Orleansu  prisluškivao, dok su se on i Colin naduvavali pred onom djevojkom. Nije  znao što da odgovori, tek je neprestano uvjeravao, da je nevin. Ali mu  nisu  povjerovali,  te  ga  odvedoše  natrag  u  zatvor,  koji  je,  kao  i  u  Orleansu, bio pun vode i bez ikakva ležaja. Sada je Francois opet imao  dovoljno vremena, da razmišlja o svom životu i da dođe do zaključaka,  do kojih na slobodi možda nikada ne bi bio došao. Titiquetov savjet, da  sačuva  gracioznu  površnost,  izgubio  je  svu  svoju  vrijednost,  jer  teško  da bi se našao itko, kome bi se na suhu kruhu i naslonjenome na vlažan  zid  život  učinio  gracioznim.  A  biskup  je  ostajao  pri  prokušanom  postupku  čekanja.  Mjesecima  i  mjesecima  ležao  je  Frangois  u  svojoj  ćeliji i od vanjskog svijeta nije do njega dopiralo ništa do mrzovoljnog  glasa tamničara, koji je prije bio služio u Orleansu i sada ga, cerekajući  se, nazivao nadimkom ,školarac s lijevih vješala’. Jednom ga odvedoše  u mučionicu, da istisnu priznanje. Stezahu mu tijeskom palce, namučiše  ga  drvenom  kruškom  i  podvrgoše  neizostavnom  mučenju  vodom,  no  on ne prozbori, te ga i opet onesviještena odvukoše natrag u tamnicu.  Ponovo su prolazile sedmice. Kosa mu je ispadala u čupercima, a mnogi  je dan izgubio i po dva zuba odjednom. Uskoro postade potpuno ćelav,  tvrdi je kruh mogao jesti jedino, kad bi ga sate i sate smekšavao u vodi,  a kašalj mu nije dao da spava. 

XX  Villon je već zapadao u grozničave snove, i tada ga jednog dana  zovnu  tamničar:  »Školarče  s  lijevih  vješala!«  On  se  podiže,  cvokoćući 

 

  zubima,  uvjeren,  da  će  ga  odvesti  na  stratište.  No  opet  se  otvoriše  vrata, i opet bijaše izveden napolje, na bijeli dan.  »Imaš sreću«, progunđa tamničar: »Ovaj puta prošao je kroz grad  naš  novi  kralj  Ljudevit  i  naložio  da  se  oslobode  svi  zatvorenici.  Zaista  imaš sreću ‐ no ipak ćeš ostati školarac s lijevih vješala! Makar te ja i ne  vidio, jednoga ćeš se dana zanjihati!«  S  tim  riječima  mrzovoljno  se  okrenuo,  prepustivši  Frangoisa  njegovoj  sudbini.  No  ovaj  bijaše  odviše  oslabio,  a  da  bi  se  mogao  radovati. Jedva se vukao cestom, no nadljudskim naporom volje uspije  mu  da  uskoro  stigne  do  Pariza.  Bio  je  tako  jadno  sam,  tako  sam  ...  a  upravo sada nije htio da ostane sam!  Tu,  pred  njim,  prostirao  se  sada  stari  grad,  ,to  gnijezdo,  puno  slatkih sati’, kako ono reče Deschamps. Mračne su bile njegove kuće, a  krovovi su blago blistali, obasjani jesenjim suncem na zalazu. Tornjevi  su  svoje  šiljke  pružali  visoko  k  nebu,  tamo  se  uzdizala  crkva  Nostre  Dame! Eno, tamo su Jakobova vrata, a tamo Papinska. Tamo mora da  je  Kravlji  otok,  a  tamo  Šumska  tvrđava!  Kao  opijen  išao  je  Frangois  prema svome cilju i morao se suzdržavati, da ne vrisne od radosti, kad  bi susretao seljake, koji su se navečer, prodavši u gradu povrće, vraćali  u svoja sela.  »Pariz«, kriknu, kad je već stao razabirati prozore kuća i ugledao  onu, gdje je tako dugo živio. Zaboravio je, da mu je glava oćelavila i da  su mu usta bezuba. Zaboravio je, da je teško bolestan na plućima i da  je mnogo puta traženi i često pomilovani zločinac. Zaboravio je, da su  ga  ljudi  toga  grada  često  udarali  u  obraz,  i,  što  je  najvažnije,  da  ga  nikad  nisu  voljeli.  Obuze  ga  silna  čežnja,  da  Pariz  sa  svim  njegovim  stanovnicima stisne u zagrljaj. 'Dođite, braćo, svi smo mi Francuzi, svi  smo  mi  velika  zajednica,  zaboravimo  sve  zadjevice!’  I  licem  mu  potekoše  suze  i  orosiše  bradu,  koja  mu  je  bila  narasla  za  vrijeme  njegova  tamnovanja.  Onda  ugleda  krov  Margotina  svratišta  i  potraži  predio,  u  kojem  je  morala  Stanovati  njegova  majka.  Majko!  Oče!  Margot!   

  Regnier  je  bio  mrtav.  Colin  obješen.  Što  li  je  s  kapelanom?  S  majkom? S Margotom?  Sve bliže prilazio je Frangois starome gradu, i srce mu je snažno  udaralo. Već je bio osjetio njegov prisni, tako voljeni dah, već je gotovo  u  sav  glas  vrisnuo,  jer  mu  je  srce  htjelo  pući  ‐  ali  onda  se  odjednom  sasvim stiša i smiri. I stisnu se sav u sebe, koliko je samo mogao.  Ugledao je prvog pariškog plaćenika. 

XXI  Guillaume  de  Villon  obeća  Frangoisu  da  će  se  zauzeti,  da  ga  pomiluju.  Bilo  je  proteklo  gotovo  pet  godina,  otkako  bijaše  izvršena  ona provala u College de Navarre, pa je dakle bilo nade, da će maistre  Villon izbjeći vješalima. No dok molba bude kod vlasti, morao se držati  podalje od Pariza i nije se nikako smio drznuti, da se gdje pojavi. Tako  Frangois opet napusti grad, pošto je posjetio majku, strpljivo saslušao  njena predbacivanja i tješio je dobrim nakanama. Uvjeravao ju je, kako  je  voljan  da  počne  ozbiljan  život  i  da  se  potpuno  pokori  društvu.  No  ona  je  plakala,  nije  mu  vjerovala  i  molila  se  u  njegovoj  prisutnosti  bogorodici,  neka  napokon  njenom  sinu  isprosi  milost  kršćanske  skrušenosti.  Uskoro  je  Frangois  uvidio,  da  nitko  i  ne  pomišlja  da  su  svi  Francuzi  braća.  Englezi  su  bili  gotovo  potpuno  istjerani  iz Francuske, i  nacionalni  osjećaj  kao  da  je  time  bio  zadovoljen.  Opet  je  prvo  bila  religija  i  pokoravanje  vojvodama,  i  čovjek  više  nije  bio  Francuz,  nego  kršćanin  i  podanik.  A  budući  da  je  kršćanstvo,  usprkos  svom  prvobitnom učenju o međusobnoj pomoći, pružalo najviše mogućnosti  da se potlači bližnji, da mu se isiše i posljednja kap krvi i da ga se ostavi  u  bijedi,  Frangois  je  ponovo  vidio,  da  taj  Pariz  nije  ništa  drugo,  nego  gomila ljudi, koji su po stanovitim pravilima, nazvanima moral i zakon,  jedni protiv drugih vodili najkrvoločniju borbu. Bio je izbjegao iz grada i  kratko vrijeme živio kod nekog sitnog seljaka, ali ni na selu nije našao  mir duše.   

  Posvuda  su  poznavali  njegov  'Legat’,  kojemu  su  dali  ime  'Testament’.  No  sjećajući  se  tog  'Malog  testamenta',  uskoro  je  spoznao,  da  je  tu  rečeno  i  premalo  i  previše.  I  stoga  poče  razmišljati,  kako bi se sada prihvatio tog posla. Napokon mu u duši stade sve više  sazrijevati naum, da sav svoj dosadašnji život sažeto opiše u stvarnom,  velikom  testamentu.  On  se  prihvati  posla  kao  raskajan  grešnik,  koji  uviđa, da je proigrao život, ali da još nije kasno da se osvijesti i krene  pravim putem. Priznao je društvo i priznao boga toga društva. Pognuo  je šiju pred njegovim predrasudama i progovorio njegovim jezikom. No  dok je pisao, odjednom se opet rasplamsa njegova podrugljivost. Već u  prve stihove, u kojima kralju Ljudevitu zahvaljuje za svoje oslobođenje,  upleo je stih, u kojem želi vladaru, neka svu njegovu djecu rodi njegova  žena. I neka ga ne stigne nikakva druga nevolja. ‐ A onda je nastavio. Uz  svu  njegovu  zaista  dobru  volju  da  se  prilagodi,  javila  se  njegova  svojeglavost,  njegova  hirovitost  i  neizbježiva  ironija.  A  kad  se  stao  u  svom testamentu spominjati nekih pariških ličnosti, bio je već potpuno  u  svom  elementu  i  opet  je  na  svoje  bližnje  izlijevao  sav  jed  svoje  poruge.  Gnjev,  ciničan  i  ogorčen,  postade  taj  'Veliki  testament'  i  maistre Villon našao se u tren oka opet u svom starom životu.  »Živjelo  harčenje!«  klicao  je.  »Neka  živi  neobuzdan  život  i  sloboda pojedinca!«  Kao da je nestala svaka nacionalna misao, iščeznuo svaki bratski  osjećaj! Pisao je smijući se. A kad je oporuka bila završena, začudio se  sam  sebi  i  spoznao,  da  se  nije  ni  najmanje  izmijenio,  da  su  njegov  karakter  i  njegove  navike  isti  kao  i  ranije.  Usprkos  smrtnom  strahu,  bijedi,  bolesti  i  osamljenosti,  koja  ga  je  bacala  u  očaj:stari  maistre  Villon.  Našao  se  bespomoćan  pred  tom  činjenicom.  Zar  je  uopće  mogao nešto učiniti, zar je mogao utjecati na svoju sudbinu i ići putem,  kojim je nakanio? I on sjede za stol, da piše novu pjesmu:  Poznam što je ko dan jasno,  Poznam ljude kroz odjeću,  Poznam vrijeme, ružno, krasno,   

  Poznam voće po drveću,  Poznam stabla sva po smoli,  Poznam što je očito i vama,  Poznam tko radi, dokdli,  Poznam sve do sebe sama.  Poznam kaput po ovratniku,  Poznam fratra po mantiji,  Poznam gazdu po služniku,  Poznam dumnu po šamiji,  Poznam tata u »šatrovici«,  Poznam glumca po ' gozbama,  Poznam vino po. bačvici,  Poznam sve do sebe sama.  Poznam konja i mazgicu,  Poznam trh, što svijet im složi,  Poznam Maru i Maricu,  Poznam znak, što zbraja, množi,  Poznam vizije, vješt sam snima,  Poznam raskol s čeških strana,  Poznam svemoć vječnog Rima,  Poznam sve do sebe sama.  Kneže, 'poznam sve, što treba,   Poznam blijede i pune plama,   Poznam Smrt, što na nas vreba,   Poznam sve do sebe sama. 

XXII  Nakon što je bio pomilovan, Frangois se vratio u Pariz. Posjetio je  Margotu  i  nije  mogao  a  da  prema  njoj  ne  osjeti  neku  toplinu,  iako  je  bila stara i ružna. Svojoj majci donio je molitvu bogorodici, koju je bio  sastavio  za  ’Veliki  testament’,  ali  ju  je  izostavio.  Susreo  je  na  ulici  Catherinu  i  s  podrugljivim  smiješkom  odvratio  pogled  ustranu.  Malo   

  pomalo susreo je sve one ljude, koje je ismijao u svome djelu. I ostajao  je hladan, prolazio mimo njih.  Pridružiše mu se novi prijatelji, koji su mu se divili kao poznatom  pjesniku.  Žene  su  tražile  njegovu  naklonost.  Opet  je  postao  veličina  noćnog života, svi su ga pamtili i svi su ga poznavali, kao da nikad nije  bio  napustio  grad.  A  ipak  nije  bio  sretan.  Njegov  glad  za  nesputanim  životom  uvijek  je  pratila  njegova  čežnja,  koju  mu  život  nikad  nije  ispunio. Smijao se, a u duši je osjećao tugu. Osamijenost starosti, koja  je  počela  nadolaziti,  mislio  je  prevladati  povratkom  u  Pariz,  mjesto  svoje mladosti. Sada je vidio, da sve to ne koristi. I sada je, kao i ranije,  u svem tom metežu ostajao sam ...  Ali  dobro  su  ga  poznavali  i  plaćenici.  Nije  među  njima  bilo  nijednoga,  koji  nije  smatrao  svojom  osobnom  zaslugom,  da  progoni  ozloglašenog maistra Villona i da ga kinji. Francois je neprestano morao  biti na oprezu, da ne bi ispaštao za neko djelo, koje nikad nije počinio.  Ako  bi  negdje  bila  izvršena  provala,  sergeanti  bi  uvijek  najprije  osumnjičili njega, i samo ga je njegova opreznost spašavala od zatvora.  ‐  No  ako  je  bio  u  neprijateljstvu  s  plaćenicima,  sa  zločincima  je  bio  u  najboljim odnosima. Gdje bi se god pojavio, slavili bi ga i odnosili bi se  prema  njemu  kao  da  je  neki  vladar.  Pisao  je  balade  na  jeziku  coquillarda,  koje  su  se  pjevale  po  čitavom  Parizu,  i  davao  savjete  mnogim članovima bande, koji su dolazili k njemu, da čuju što misli o  nekom provalničkom planu. Maistre Villon dospio je onamo, kuda ga je  nagnala sudbina: poštovali su ga prezreni, voljeli su ga nevoljeni, štitili  ga progonjeni, a beščasni mu iskazivali čast... 

XXIII  Unatoč pomoći coquillarda i svem njegovom oprezu Frangoisa u  studenom 1462. godine uhapsiše i odvedoše u Chastelet, gdje ga ubrzo  baciše  u  okove.  Optužili  su  ga  za  provalu,  za  koju  nije  ni  čuo.  D’Estouteville, koji od Ljudevitova stupanja na vlast nije više bio profoz,  nije  ga  više  mogao  zaštititi,  pa  su  osumnjičenog  maistra  Villona  bez   

  okolišanja uhapsili. Nisu ga mogli dugo zadržati. Uspio je dokazati, da je  nedužan,  te  je  već  trebalo  da  bude  oslobođen.  No  tada  se  odjednom  pojavi zastupnik teološkog fakulteta sveučilišta i uloži odlučan protest  protiv njegova oslobađanja. Tražio je da iz Chasteleta ne bude pušten  sve  dotle,  dok  ne  vrati  svotu,  koju  je  on,  Frangois  Montcorbiere,  bio  ukrao prigodom provale u College de Navarre. Frangois se obaveza, da  će  sto  dvadeset  zlatnih škuda  podmiriti  u  tri  godišnja  obroka,  a  osim.  toga podnese jamstvo kapelana SaintBenoista. Budući da je sveučilište  dobro  znalo,  da  Guillaume  de  Villon  može  namiriti  dug,  pristade  da  Frangois  bude  pušten.  No  nije  se  dugo  radovao  ponovo  stečenoj  slobodi.  S  tri  svoja  prijatelja,  Robinom,  Rogerom  i  Hutinom,  vraćao  se  jedne  večeri  kući  kroz  Rue  Saint‐Jacques.  Odjednom  kod  notara  Ferrebouca,  koji  je  prilikom  suđenjaTabariju  bijesno  huškao  protiv  Villona,  opaziše  svijetlo,  iako  je  već  odavno  odzvonilo  pozdravljen  je.  Makar je Ferrebouc imao pravo da noću svijetli, Roger se ipak zaustavi i  stade psovati prokleto piskaralo, koje nikad nema mira. Štoviše, da se  umili Villonu, on čak pijunu u otvorenu pisarnicu, a momke, što su tu  radili,  obasu  s  nekoliko  nimalo  laskavih  pariških  pogrda.  Ovi,  ne  budi  lijeni, odmah iziđoše i navališe na četvoricu. Roger izvuče svoj mač.  Tada  se  sasvim  neočekivano  pojavi  i  sam  Ferrebouc,  te  Robina,  koji  je  zadržavao  Rogera,  tako  udari  u  prsa,  da  se  ovaj  svalio  na  tle.  Sada  i  Robin,  razgnjevljen  tim  žestokim  i  neopravdanim  napadom,  izvuče mač i stade njime pljoštimice udarati Ferrebouca. No budući da  se ovaj nije branio, nego iz sveg glasa stao dozivati stražu, on ga ostavi i  zajedno  sa  svojim  drugovima  uteče,  što  je  brže  mogao.  Za  njima  odjeknu Ferreboucova psovka: »Taj prokleti Villon spada na vješala!«  Iako  Francois  u  ovom  ispadu  uopće  nije  sudjelovao,  notar  s  pomoću svojih izvrsnih veza isposlova, da ga uhapse. Kako je poricao,  opet  ga  baciše  na  muke.  Iako  nije  priznao,  ipak  .je  osuda  glasila  ’vješanje i ugušivanje’.  Villon je sjedio u svojoj ćeliji i imao vremena da razmišlja o svojoj  sudbini.  Zar  da  se  ispuni  riječ  glupavog  tamničara,  koji  je  školarcu  s   

  lijevih vješala prorekao ovakav kraj? Frangois nije u to vjerovao. Učini  mu se smiješno, da bi ga umorili zbog prestupka, koji očigledno nije ni  počinio  ni  skrivio.  I  on  sastavi  onaj  glasoviti  četverostih,  koji  ubrzo  postade poznat i omiljen u čitavom Parizu:  Je suis Francois, dont ce me poise, ne de Pariš, empres Pontoise,  qui d’une corde d’une toise sgaura mon col que mon cul poise.Ja Fran  sam, al i Francuz, to me muči, Rodni mi Pariz kraj Pontoise leži,  Skoro će hvat konopca da nauči Zatiljak moj, koliko tur mi teži.  I pritom je budućim pokoljenjima ostavio, da odgonetnu da li je  taj  ’Francois’  u  njegovu djelu  trebalo  da  bude  ime,  Francuz  ili  Franak.  Titiquet bi bio pretpostavio ovo posljednje.  Kad je Villon saznao, da je osuda shvaćena sasvim ozbiljno, i da  ga u najkraćem roku namjeravaju prostim užetom otpremiti sa svijeta,  razgnjevi se i unatoč živom odvraćanju svog odvjetnika Garniera napisa  pariškom parlamentu žalbu, u kojoj moli da se osuda izmijeni. Usprkos  svakom  očekivanju  njegovoj  je  molbi  bilo  udovoljeno,  i  smrtna  kazna  bila je pretvorena u desetogodišnji izgon. Villon je na to u jednoj baladi  zahvalio  parlamentu  za  njegovu  milost,  te  ujedno  zamolio  da  se  izvršenje  kazne  odgodi  za  tri  dana,  jer  bi  prije  toga  htio  srediti  svoje  poslove. Zatim će odmah otići iz Pariza.  I ovoj je molbi bilo udovoljeno. 

XXIV  Frangois  se  oprosti  od  oca  i  majke.  Onda  pođe  k  Margoti,  koja  mu plačući utisne u ruku nekoliko zlatnika. On joj, smiješeći se, zahvali i  reče:  »Qui  porte  đ’  or,  porte  sa  mort!«  Vrati  joj  zlato  i  uze  samo  nekoliko novčića. A onda bez uzbuđenja krenu. Bacivši još jedan pogled  na  ove  kuće,  što  su  mu  bile  tako  prionule  srcu,  uputi  se  prema  gradskim vratima, da otpješači širokom cestom, kako je to već dva puta  učinio.  Ali  odjednom  mu  prepriječi  put  nosiljka.  Neki  glas  naloži  nosačima da stanu i da se udalje, te pozva Villona.  U mračnoj nosiljci Francois prepozna profoza.   

  »Plemeniti gospodin?« upita iznenađen.  Đ’Estouteville  bijaše  jako  osijedio,  a  obrazi  mu  bij.ahu  upali.  »Odlazite zauvijek, Villon.«  »Zauvijek je velika riječ«, odgovori Frangois i nasmiješi se. »Što je  vrijeme,  što  je  prostor?  Neka  vam  sutra  bude  danas,  danas  jučer,  a  jučer  sutra  ‐  Pariz  neka  bude  Roussillon,  Nantes  Dijon  ‐  i  imat  ćete  vrijeme i prostor maistra Villona. Što je meni još sat, što je meni milja?  Što je meni novac i blago?«  »Govorite,  Villon!«  odvrati  profoz.  »Govorite!  No  recite  mi  i  smisao. Je li to cilj naših pregnuća? ‐ Nekoć sam bio gospodar Pariza ‐ «  Tada ga Villon prekine: »Stanite, plemeniti gospodine! Niste li mi  vi  jednom  kazali:  ne  gledam  rado  slomljene  ljude?  Plemeniti  gospodine, možda sad mislite, da smo obojica različitim putovima došli  do istog cilja. Nije tako. Osvrnite se na svoj život! Pogledajte unatrag i  vidjet  ćete  sama  djela!  A  što  ja  mogu  vidjeti?  Samo  podrugivanje,  sprdanje i ismijavanje drugima. No izrugivanje ne olakšava smrt. Vi ste  se  svojom  snagom  uzdigli  nad  gomilu,  mene  je  gomila  odbacila.  Je  li  rezignacija  cilj?  ‐  Nedavno  sam  prošao  mimo  ljubavi  svoje  mladosti  i  pomislio, da se moram podrugljivo nasmijati. No kako je usiljen bio taj  smijeh: još uvijek kao i ranije živi u meni bol, iako su želje umrle. ‐ Vi  ste  upoznali  nešto,  što  ja  nikad  nisam  poznavao:  djelo.  Samo  nas  izvršeni  posao  može  obdariti  mirom.  Vi  ćete  svoje  djelo  izvršiti,  plemeniti gospodine.«  Villon  se  okrenu  i  polako  se  kroz  vrata  odvuče  iz  grada.  Mač  je  zveketao  o  njegove  noge,  kašalj  mu  je  tresao  tijelo,  njegovo  mršavo  lice  s  ožiljkom  rastegnulo  se  u  smiješak.  A  pred  njim  se  pružala  beskrajna cesta.Još je jednom Frangois za svog lutanja prošao kroz park  u Bloisu i stao pred malim križem, na kojem je nezgrapnim slovima bilo  ispisano: Ovdje počiva dobri brat Titiquet.  »Ti sad ovdje ležiš«, pomisli, »i napokon si našao mir nakon svog  dugog puta. Kada ću ja biti samo križ kraj ceste?« Spusti se na zemlju i  podupre  rukama  glavu.  »Mene  su  krstili  drolja  i  skitnica.  Zar  se  onda   

  nije moralo zbiti sve onako, kako se zbilo? ‐ A sada: slobodan sam od  svakog  cilja  i  svrhe.  Ni  za  čim  više  ne  težim  niti  što  želim  postići.  Siromašan sam bogat i bez želja sve sam postigao. Sam i napušten, ja  sam čitav svijet. A pobijeđen od sudbine, savladao sam je.«  Tada  se  podiže  i  polako pođe  dalje, ne  vidjevši nikoga  od  svojih  starih  znanaca.  Slijeva  je  stršalo  neko  brdo,  zdesna  se  pružala  smeđa  njiva,  a  njene  su  plugom  iskrenute  grude  blistale  na  jutarnjoj  rosi.  A  cesta se ravna pružala pred njim i presijecala zemlju poput sive vrpce,  koja  sve  obuhvaća.  Frangois  se  zagledao  u  kraj  tog  puta,  koji  je  na  horizontu  vodio  k  nebu.  »  Kad  sam  ovdje,  onda  sam  i  tamo,  gdje  svršava  put«,  pomisli.  »Jer  svuda  je  horizont.  Nema  prostora,  nema  vremena, nema ni svrhe ni cilja. Sve je isto. A ja sam slobodan .. .«  S teškom se mukom iskašlja i stade se vući dalje. Postajao je sve  manji,  sve  dok  nije  bio  samo  još  sićušna  točka,  što  se  kretala  na  horizontu  i  napokon  se  rasplinula  u  sivom  svemiru.  Nađ  zemljom  je  visjelo željezno nebo.  BALADA MJESTO ZAVRŠETKA    Tu svršava zavještanje   Želje jadnoga Villona.  Dođite na opojanje   Kad čujete lelek zvona,  S rujnim ruhom sprdnji sklona,   Jer s Ijuvene zginu zgode,  Zaklet će se srca bona,  Kad sa ovog svijeta ode.    Vjerujte, to nisu sanje;  Lipsa s tuča i progona   Od Ijubavi prekodanje,  Odavde do Roussillona   Nema grma ni odrona,   

  Što se šiljkom ne zabode   O skut njegov, kao spona,  Kad sa ovog svijeta ode.    To bijaše tužno stanje:  Premimu bez prnje, đona;  Pred smrt crn ko krilo vranje,   Trn Ijubavi, ko nesklona   Munja buma nebosklona   U bit svojski ga probode   (Čudo staro od iskona),  Kad sa ovog svijeta ode.    Kneže, uzornih vrlina,  Znajte čin mu zadnje zgode:   Gutljaj morillonskog vina,  Kad sa ovog svijeta ode.