Fric Fišer - Savez Elita. O Kontinuitetu Struktura Moći u Nemačkoj 1871-1954

B IB L IO T B K A I8 T O R IJ A V R E Đ I V A Ć K I ODBOR: dr M I L O R A D EKMEĆlC dr V A S I L I J E K R E S T I Ć IV A N V. LALIĆ dr L J V B O M I R M A K S I M O V l C dr R A D E M I H A L J C l C dr A N D R E J M I T R O V lC , glavni urednik dr B R A N K O P E T R A N O V l C dr CEDOMIR POPOV dr TODOR S T O J K O V m r M I L A N R I S T O V l C , ie kre tar redakcije

SMEZ ELTTA O kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871—1945. godine

Fric Fišer

NOLTT • BEOGRAD

Naslov orioinala:

Fritx Fischer

Biindnis der Eliten © Droste Verlag, GmbH Dttsseldorf, 1079 TREVEO

Andrej Mitrović

PREDGOVOR

FRIC FIŠER ILI NEMAČKO SUOČAVANJE SA ISTORIJOM

Godine 1977. u jednom osvrtu na delo Frica Fišera (Fritz Fischer), profesora istorije na Univerzitetu u Hamburgu, ugledni minhenski istoričar Niperdaj (Thomas Nipperdey) pored drugog napisao je i ovo: „Tokom šezdesetih godina nije samo esnaf istoričara bio uzburkan ,Fišerovom kontroverzom, nego i javnost zainteresovana za politiku i za istoriju [ . . . ] . Svojim tezama da dalekosežni i aneksionistički ratni _ciljevi nisu bili pangermanske fantazije, nego sastavni deo i izraz kontinuiranih težnji za svetskom moći, Fišer je u nerv pogodio nemačku istorijsku svest i time složenu situaciju istorijske nauke [ . . . ] . Niko više ne može i neće da izostane za Fišerom. Njegova knjiga je uistinu otvorila epohu, on je na osnovu novih izvora i novih tumačenja jedno ukorenjeno mišljenje revidirao, štaviše revolucionamo ga izmenio [ . . . ] . Više nego ijedan drugi nemački istoričar postao je glava jedne škole”1 f i Se r o v r e z u l t a t

U istoriografiju Fric Fišer nije ušao kao predstavnik jednog novog velikog htenja, kao nosilac korenitih preokreta ili kao uzročnik snažnog stvara-

10

A N D R EJ M ITROlie

lačkog nem ira. V elikl deo n jegovog života u struci protekao je bez naročitih obeležja. D ugo je bio samo jedan m eđu dobrim profesorim a i istraživačim a istorije koji su duboko ukorenjeni u istoriografsku tradiciju i koji u postojećim čvrstim okvirim a naučnih polazišta i metoda svojim istraživanjim a samo dalje dopunjavaju v eć postojeća znanja. Fišer je među njima bio jedan od najpouzdanijih i najboljih, dosledan u m etodu, savestan, radan i istinoljubiv, ali ipak ničim izuzetno istaknut. M eđutim, u navedenim ličnim osobinam a istoričara skrivale su se m ogućnosti da se Fišer iznenadno, iznenadno i za njega sam og, nađe u središtu pažnje i da stekne izuzetno m esto kao krčilac puteva koji vode m nogo dalje nego što i on sam može stići, da postane podstrekač težnji za novim saznanjima, da se izdigne do istoričara-stvaraoca-ličnosti koji pokreće snažan i plodan saznajni tok u međunarodnim razmerama. Da bi došlo do ovakvog preokreta bilo je potrebno još samo to da se Fric Fišer sa svojom savesnošću, istinoljubivošću i upom ošću lati proučavanja jedne od onih istorijskih tem a oko kojih se spleću ideologija i političke emo ije da bi zauvek bili prikriveni sadržaji pojave i o'uvala se tumačenja nastala iz vannaučnih razloga. Godine 1957. Fišer se posvetio proučavanju ratnih ciljeva N em ačkog ajha u prvom svetskom ratu, a kada je nekoliko godina potom izložio svoje rezultate, oko njega se sv e iznenada uzburkalo, i u stru i i šire u javnosti, domaćoj i stranoj. On je tada im ao v e r pedeset i dve godine. Najpre s e l9 5 9 . godine u oktobarskom broju Istorijskog čosopisa~pojavila Fišerova studija o politici Nemačkog Rajha na evropskom istoku tokom prvog svetskog rata2> a dve godine kasnije, 1961, ob-

StTOCAVANJE SA ISTORUOM

11

javio je celovit rezultat svojih istraživanja u knjizi od skoro 900 štam panih stranica i pod rećitim naslovom Posezanje za svetskom moći*. Potom se Fišer posvetio istraživanju ođnosa nem ačkih ratnih ciljeva u prvom svetskom ratu i strem ljenja nemaćke politike pre 1914. godine iJ 9 6 9 . objavio je svoju drugu knjigu, ovoga puta na preko 800 štam panih stranica, čiji je naslov Rat iluzija ponovo govorio da je reč o studiji koja ponire u suštine pojavai Usledila je razrada teza o kontinuitetu nemačke istorije u prvoj polovini 20. veka, koje su najpre izložene 1978. na hamburškom kongtesu istoričara Savezne Republike Nemačke, a zatim 1979. razvijene u knjizi malog obima pođ naslovoitTShvez elitaa. Krug glavnih Fišerovih objavljenih rezultata zatvara zbirka njegovih studija, priloga, metodoloških osvrta i polemika koja se pod naslovom Prvi svetski rat i nemačka slika istorije pojavila 1978. godine6, kao i dve polemičke knjige m anjeg obima, prva koja je objavljena pod naslovom Svetska moč Ui poraz još 1965.7 i druga koja je izišla pod naslovom Juli 1914: mi nismo to nevoljno učinili9. Prva i najvidljivija odlika Fišerovog ućinka jeste obuhvatna i duboka istraživačka zasnovanost i monografija, i studija i polemika. Fišer se nigde nije služio prostim tumačenjima nego je tum ačenja isključivo gradio na osnovu kritičkog proučavanja mase istorijskih izvora, koje je naučno dosledno shvatao i procenjivao. Ono što je otkrio istražujući noviju nemačku istoriju može se podeliti u tri skupine. Prvu od tih skupina čine otkrića-o osnovnim težnjama i konkretnim ciljevima Rajha u prvum svetskom ratu, i to su mu najvažniji i središnji rezultati. Fišer je pokazao i dokazao da je Nemačku vodila

12

ANDREJ MITROVK

težnja za postizanjem moći, pa — ako bi bilo moguće — i premoći u svetu, radi čega je težila osvajanju što većih prostora, i to pre svega na evropskom i airičkom kopnu. Sto se tiče posebnih dljeva, Fišer je pokazao da su se oni prirodno često menjali zavisno od razvitka političko-ratne situacije. Program s početka 1918. godine, kada su Rusija i Rumunija izišle iz rata, ipak se može uzeti kao vrhunac nsvajačkih planova i on je izgledao ovako: Na zapadu Evrope smerala je Nemačka da, aneksijama ili stvaranjem vazalnih veza, sebi priključi Belgiju, Luksemburg i rudno-industrijske oblasti francuske Lorene, kao i da sebi podredi ostatak Francuske i Holandije, dok bi Velika Britanija bila izolovana ođ evropskog kopna. Na istoku Evrope Rajh je težio da anektira ili za sebe najtešnje veže oblasti Kurlandije, Letonije, Estonije, Litvanije i deo Poljske, dok bi ostatak poljske teritorije morao postati nemački satelit kao i Finska, Ukrajina, Krim i Jermenija. U srednjoj i jugoistočnoj Evropi za Nemačku bi kao podređene države bile vezane Austro-Ugarska (uvećana na račun Srbije i Cme Gore), Rumunija i Bugarska (uvećana na račun Srbije, a možda i na račun Rumunije i Grčke), dok bi na Prednjem istoku Turska bila podređena Nemačkoj. U Africi bi Nemačkoj pripala ogromna i bogata prostranstva u središtu ovog kontinenta, naime, Belgijski Kongo i Francuska Ekvatorijalna Afrika, pa bd ova prostranstva zajedno s Nemačkom Jugozapadnom i Nemačkom Istočnom Afrikom, 2atim na Tihom okeanu s više arhipelaga, činila džinovsko nemačko kolonijalno carstvo. Uz ovo je trebalo još osigurati i značajno nemačko učešće u privrednom iskorišćavanju Kine. Puteve između metropole i njenih vazala u srednjoj Evropi do kolonijalnog carstva trebalo Je

SUOCAVANJE

sa

E5TORlJOW

13

po ovoj zamisli da Stiti sistem pomorskih baza na ostrvima i obali Afrike (pominjani su Azo ska ostrva, Dakar, Valona, Kotor, Aleksandreta, Reunion, Timor, Nova Kaledonija, Nova Gvineja itd,). Bio bi to u svetskim razmerama močan Imperium Germanicum. Drugu skupinu činili su rezultati o izbijanju prvog svetskog rata. Uz pokazivanje ratobprneJ.deologije, ekspanzivnih privrednih teinji i interesa i planova vođstva za jačarije i širenje (što je sve postalo jasna sastavnica spoljne politike od kraja 19. veka), Fišer je posebno istražio godine 1911—1914. i pažljivim postupkom, uz oslonac koji mu je ponudila dokumentarna-analiza njegovog mlađeg saradnika Imanuela GajsJ (Imanuel Geiss), utvrdio da je Rajh, dosledno političkim stremljenjima koja su se jasno iskazala u ranijem razdoblju, tokom jula 1914. želeo .rat sa-Antantom, nastojao da se prilika nastala atentatom u Sarajevu ne propusti i činio pritisak na Austro-Ugarsku Monarhiju da objavi rat Srbiji. Uporedo je nemačko vođstvo nastojalo đa svoju težnju da izazove rat prikrjje kako bi politićko-propagandno stvorio usŠve da svoje protivnike iznenadi i tuče brzim vojnim pohodom i da bi svo» jom navodnom miroljubivpšću mogao da manipuUše i iz međunarodnih i iz unutrašnjopolitićkih razr loga. Treću skupinu rezultata čine tvrdnje i argumenti da je tokom celog razdoblja postojanja Rajha (od 1871. do 1945. godine) ostala stalno ista spoijnopoHtička težnja, iako su se izmenila tri režima (carstvo, republika i nacistička tiranija), tizne i tri posve različite gamiture vodećih krugova i ličnostL Ove rezultate flšer je vremenom produbžo i iznco tezu da uprkos smenama režima nije bila menjana

14

ANDREJ MITROVIC

društvena struktura, tj. da su vladajuće slojeve neprestano činili veliki zemljišni posed, krupan kapital i militaristički vrh koji su u spoljnoj politici težili stvaranju ogromnog carstva, a u unutrašnjoj poTitici težili ukidanju, ili bar bitnom ograničavanju, deiuokratije. Za razliku od ranijih istraživača, Fišer na scenu nije izveo samo vladara, vladu i njene ustanove i vojno vođstvo, nego i visoke činovnike, industrijalce, bankare, veleposednike, univeTžTtetske profesore, publiciste. . . i pokazao ih kao učesnike i saučesnike u stvaranju ratobome politike, ratne odluke u julu 1914, dalekosežnih ratnih ciljeva i antidemokratskih težnji, a takođe i kao one koji su kao konzervativna elita omogućili dolazak nacista na kormilo vlasti i uvođenje nacističke tiranije. Fišer je ove svoje osnovne rezultate razvio poštujući i pokazujući stvarnost u svoj njenoj raznovrsnosti, te se težnje, planovi i ciljevi Rajha moraju shvatiti kao rezultanta mnogih, nekad i velikih, razlika u stavovima vodećih pojedinaca, ustanova,' organizacija i grupa kroz čiju se saradnju i sukobe oblikovala zvanična, državna politika. Uporedo je poštovao istoričnost stvarnosti i ubedljivo pokazao da politika Rajha ima jednu jasnu okosnicu oko koje se grupišu sadržaji, različiti i stalno promenljivi, zavisno od toka zbivanja i oblikovanja prilika na unutrašnjem i međunarodnom području. Fišer bit svega nalazi u nemačkom društvu, te iako poštuje načelo o delotvornom čoveku i istoriji, i čak podrobno pokazuje ulogu mnogobrojnih ljudi iz različitih slojeva i grupa elite, za njega očevidno, kako se uostalom i sam izrazio 1964, „nije u prvom redu reč o ličnostima, nego o strukturama i tendencijama iz kojih izrasta politika RajhaH. Svim ovim je dalekosežno iskoračio iz dotadašnje nemačke istoriogra-

SUOCAVANJESA ISTORUOM

15

fije, koja je u metodološkom pogledu prosto robo» vala shvatanju da velike ličnosti oblikuju istoriju. Upravo je time i sebi omogućio da tačno sagleda stvarnost i dođe do trezvenih sudova, a posredno se otkrilo da istoriografija koja svoja polazišta nalazi u istorijsklm'Tičnbstima, u stvari, lako postaje zarobljemljL apologetskih i misti ikatorskih shvatanja istorije svoje nacije i države. POSEZANJE ZA TABUOM Tri skupine Fišerovih rezultata zasekle su u tri dogme nemačke nadonalne i istorijske svesti. Otuda je Niperdaj s pravom svoju već navođenu ocenu Fišerovog učinka naslovio „posezanje za istonjskim tabuom”, duhovito parafrazirajući naslov prve i najznačajnije knjige Fišerovog ciklusa*. Sadržaj prve od ovih dogmi činila je tvrdnja da je Raih od JJLL4_đo-1918. vodio čisto odbrambeni rat, štaviše „borbu za opstanak,#, pošto su opaki inostrani neprijatelji (tj. sile Antante) hteli da ga unište. Druga dogma, koja je suštinski povezana sa prvom, sadržala je tvrdnju da Rajh nije izazvao_pryi svetski rat, nego su ga u obračun uvele ili naterale sile Antante. Tneća dogma zasnivala se na tvrdnji da je nadstički Rajh, dakle i neosporno nemačko izazivanje drugog svetskog rata, nešto nesaglasno celoj ranijoj nemačkoj istoriji, nešto što je_izuzetak_i slučalnost Ove tri dogme su bile međusobno čvrsto spletene i osporavanje jedne od njih vodilo je rušenju i ostale dve, ali s tim da je ipak dogma o ulozi Nemačke u julu 1914. imala središnje mesto, pošto je njeno osporavanje omogućavalo da se najlakie otkrije da su konzervativna elita i vodstvo hteli i stvamo

16

ANDREJ MITROVie

izazvali svetski sukob u leto 1914. i da su zato prlrodni dalekosežni osvajački ciljevi u ratu koji je usledio, a iz jednog i drugog logično se nameće gledište da je reč o istoj pojavi koja se iskazala u izbijanju i toku drugog svetskog rata. Drugačije rečeno, rušenje prve dogme omogućavalo je da se shvati kontinuitet agresivnosti i nasilništva u nemačkoj spoljnoj politici, a time i kontinuitet uloge u oblikovanju ovakve politike od vremena Carstva do vremena nacista. Ovo sve tim pre što je Fišer odluku za rat u julu 1914. objasnio uz obilje dokaza kao plod društvenih okolnosti, privrednih interesa i dugoročnog stremljenja vodećih društveno-političkih snaga. Kao i sve druge dogme, odnosno tabui ove vi> ste, i dogme o kojima je ovde reč nastale su u velikim političkim borbama i u samim tim borbama imale ulogu ideološkog oruđa. Naime, u opštim napetostima epohe klasičnog imperijalizma (kraj 19. i početak 20. veka), kada su sve velike sile i pojedine male države doprinosile oblikovanju međunarodnih sukoba iz kojih je proizašao opšti oružani obračun, Nemački Rajh je imao ključnu ulogu. Ova sila je upomim i često nedovoljno kontrolisanim agresivnim nastupom i spremnošću da svoje jačanje ostvaruje po cenu velikog rata, učinila da se Francuska, Rusija i Velika Britanija, inače međusobno već tradicionalno rivalske i sukobljene sile, osete_podjednako ugrožene od istog protivnika, što ih je i navelo na grupisanje u blok A ntante između 1893. i 1907. godine uprkos svim međusobnim sukobima državnih interesa i očevidnim ideološkim suprotnostima koje su između njih postojale. Iz ovakvog izazvanog grupisanja sila oko i protiv Nemačke, vođstvo u Berlinu, vrhovi društva i mnogobrojni propagandisti imperijalizma iz srednjih slojeva nisu « -

SUOCAVANJE SA ISTORDOM

17

veli zaključak da treba menjati svoje težnje i ponašanje da bi novom politikom oslabili ili čak razbili ovo okruživanje, nego su se opredelili za pojačanu konfrontaciju. Umesto nastojanjaT da novom politikom umanji osećanje nesigurnosti kod drugih sila, u kom slučaju se moglo sa sigumošću računati da bi ponovo došli do izražaja ionako veliki britansko-ruski sukobi u Aziji i francusko-britanske]suprotnosfiTT Afnci, Nemačka je odgovorila jačanjem svojih kopnenih vojnih snaga, izgradnjom ratne momarice, povećanim negovanjem ideologije rata kao ,,borbi rasa” i neminovnosti u istoriji, podsticanjem ratobomog raspoloženja u svojoj javnosti i širenjem tvrdnje o navodnoj neprijateljskoj politici opkoljavanja usmerenoj na uništavanje nemačke države. ft, Kada se u julu 1941. odlučilo da se ne propusti prilika i da se izazove veliki rat,. teza o neprijateljskoj poiitici opkoljavanja već je imalaTsvoje važno mešfo u igri skrivanja istine kojoj je pribegavalo nemačko vođstvo. Ova igra je tada samo produžena i pojačana da bi se u željeni obračun moglo ući pod najpovoljnijim okolnostima. Pošto se cenilo da Nemačka može da tuče Rusiju i Francusku zajedno, htelo se pomoću skrivanja svojih pravih namera uticatiTia VeliloiBritaniju da u rat 1Hne uđe ili uđe kasnije, a takođe se odgovomost htela prebaciti na Rusiju. Zato se čekalo da Rusijajobjavi opštu mobilizariiu, s kojim korakom se moglo sa sigumošću računati u slučaju da Austro-Ugarska vojno napadne Srbiju. Otuda je igra skrivanja podrazumevaia da saveznička Monarhija mora prvada zakorači u rat, što je Nemačkoj bilo potrebno \ sfoga đartSt_obezbedila da joj ovaj saveznik doista bude saradnik u ratu. Cela ova konstrukcija trebalo je da pomogne obma-

18

ANDREJ MITROVIC

njivanju i strane i domaee javnosti, a posebno da utiče na sprečavanju antiratnih istupanja nemačke socijaldemokratije, koja bi bila vrlo neugođna, pa i opasna, kada se stupalo u jedan veliki rat. Najzad, tvrdnja da je Rajh zbog opasnosti od Rusije nateran da ratuje, trebalo je da posluži priprem anju povoljne moralno-političke pozicije na budućoj konferenciji mira, i to zato da bi NemaČka na njoj mog)a lakše da postavi i ostvari dalekosežne političke i osvajačke zahteve. Sto je tada otpočeti rat bio duži i iscrpljujući, to je sve više trebalo ponavljati tezu o bezgrešnosti Rajha, najpre radi borbenog morala svog stanovnaŠtva, a zatim i da bi se, u slučaju prekida rata neodlučnim ishodom ili Čak nemačkim porazom, moglo moralnim razlozima ili dokazivati nemačka potreba za jačanjem. ili osporavati teški zahtevi protivničkog bloka. Kada se rat završio porazom, a pobedničke sile, dakako vodene svojim interesima i ciljevima, nisu dozvolile da ih NemaČka uvlači u rasprave o tome ko je odgovoran za ono Što se zbilo nego su na konferenciji mira u Parizu 1919,. jednostavno pošle od postulata da je krivica na nemačkoj strani i na tome gradile pravo za postavljanje uslova mira, u Rajhu su odgovorili strahovitom nadonalističkom propagandom u kojoj je jednu od najvažnijih sastavnica činiia teza o nemačkoj nedužnosti za izbijanje nedavno završenog rata. Ovome je svrha bila da se pokaže neopravdanost i nepravičnost odredbi Versajskog ugovora o miru. Da je tako moglo da bude učinilo je to Što revolucija, koja je potresala Nemačku od novembra 1918. do poćetka .maja .1919, nije zahvatila ni dovoljno Široko ni dovoljno duboko da bi razorila stara dmštvena uporišta konzervatizma i uništila moć sprege krup-

su o c a v a n je

SA ISTOfcUOM

19

nog kapitala i velikog poseda. U novim uslovima viđeni predstavnici tradicionalne elite nastojal! su da skriju svoju_JiIogu pri i2a 2ivanju teškog, krvavog i, uza sve to, izgubljenogjrata da bi i2begli pretnjama da polože račun i pred medunarodnim sudom, koji je bio predviđen Versaj.skim ugovorom, ili pred sopstvenim narodom, tj. ili pred revolucionamim, odnosno, levičarskim sudovima, ili pred parlamentarnim komisijama. Zato su u javnost smižljeno, upomo i grlato puštani .glasovi da je pitanje o ratnoj odgovornosti upereno protiv zemlje^ države, otadžbine, da treba moralno spasavati Nemačku od optužbi i da je patriotska dužnost svakog Nemca da poriČe bilo kakvu i bilo čiju krivicu^ža raT ^aniemačkoj strani. HaspoJažući i dalje značajnom moći i služeći se već odranije jakom nacionalnom ideologijom, vodeći slojevi su poveli snažnu, Čak i histeričnu kampanju da 2li spoljni neprijatelji nastavljaju s pokušajima da unište i nemačku državu i nemački narod. Time je krivica ^fodećih sojeva i rukovodeć h Ijudi bila propagandno. prlkazana kao ugrožavanje naciona ne države, čak i samog naroda. Običan Nemac je tako dugo živeo u 2aguŠ jivoj atmosferi nadvikivanja patriotskim i nacionalnim parolama i tome je podlegao. Javnost su plavile pisane i usmene tirade o nemačkoj nedužnosti i optužbe na račun pobedničkih sila. Versajski ugovor o miru, u kome je nemačka odgovomost za raf bila izrično zapisana, postao je meta glavnih n&pada i cela ova atmosfera postala je oruđe u opiranju da se izvrši mirovni ugovor. U ovakvim prilikama uništene rarionalnosti, dominacije strasti i, zato, mogućnosti da se uspešno koriste mnoge neistine, mogao se u političara preoblikovati i Adolf Hitler, jedan sumanut čovek koji se tada uzdizao poglavito time

20

ANDRJEJ MITROVIC

što je bio među najrevnosnijim propagatorima nemaćke nedužnosti i među najglasnijim tužiocima „versajskog sistema1’. U pitanju je bila prava „operacija prikrivanja” 10. Prirodno je da je u njoj za izvesno vreme posebno mesto pripalo onim ljudima koji su u leto 1914. godine bili na čelnim položajima Rajha. Uostalom, oni su sa skrivanjem istine počeli još odmah po izbijanju rata, u čemu je naročitu ulogu igrala zvanična ž>Bela knjiga” o nemačkoj ulozi i, zatim, pripremanje proširenog izdanja ove publikacije. Nakon poraza, ovi ljudi su za skrivanje imali i ličnih razloga, pošto je upravo njima pretilo izvođenje prečTfcud. Bivši kan elar Rajha Betman-Holveg (Theodor von Bethmann-Holhveg), državni sekretar za spoljne poslove.Jagov (Gotlieb von Jagow) i visoki funkcioner u Ministarstvu spoljnih poslova Stum (Wilhelm von Stumm) međusobno su se povezali da bi se dogovorili na koji način da se brane ako dođe do sudske ili parlamentarne istrage. Stum je tada veoma tačno naveo nekoliko dokumenata čiji je sađržaj bio veoma optužujući po ulogu Nemačke i njih trojice u izazivanju rata. Oni i druge nekada najodgovornije ličnosti počeli su tada da pišu svoje memoare i to opet da bi se odbranili. Kao i u diplomatskim kontaktima u julu 1914. i tokom rata, u svojim uspomenama pribegli su tehnici skrivanja svojih pravih namera tako što su tražili formulacije koje su samo na izgled bile istinite. Na primer, ako je Vilhelm II (Wilhelm II) u svojim uspomenama, napisanim u progonstvu, tvrdio da u dvorcu.potsdam nije držan Krunski savet 5. ili 6. jula 1914, Što se inače tvrdilo u javnosti, to je bilo utoliko tačno što se ovo telo doista njje sastajalo11, ali je bivši kajzer prećutkivao da je tokom dva pomenuta dana poje*.

SUOCAVa KJE

s a i s t o r i io v

21

dinačno primio sve najmerodavnije predstevnike kljuČnih ciMlnOi i vcjnih Službi radi savetovanja o predstojećemjatu, Ilii kada se u memoanma tvrdilo da nemačka vlada niie znala za austrougarsM ultimatum Srbiji pre većeri JŽ3. iula 1914« i to je formalno bilo taćno, jer se vlada nije sastajala11, ali su car, kancelar, državni sekretar i državni podse« kretar za spoljne poslove, Šef Generaištaba i mnoge druge lićnosti i krupne birokrate, ukljućiv i nemačkog ambasadora u Beču, znali da se ultiinatum cema. bili upućeni u ćemu će biti suština njegovog sadržaja pre nego što je bio oapisan i, najzad, dobili konaćan lek st ovog dokumenta ranije nego vlada Srbije. U ovo skrivanje su se sve više ukljućivale državne ustanove Vajmarske Republike, što su s proticanjem vremena sve više jaćale desničarske snage, pa je i celu ovu snažnu kampanju o nedužnosti, podržavalo Ministarstvo spoljnih poslova. U javnosti, u kojoj je apologetska publicistika bila sve mnogobrojnija, od 1923. središnje mesto dobio je časopis P ita n je r a tn e k r iv ic e (D ie K r ie g ss c h u ld jra g e ), koji Je'lridesetih godina promenio ime u Beriinski me~ s e o n ik ( B e r lin e r M o n a ts h e jte ) iako su mu koncepcija i sadržaj ostali isti. Uprkos spoljnoj objektivnosti, njegov zadatak je bio samo u tome da sakoplja materijal koji isključuje nemaćku krivicu i da odgovornog z_a rat traži u drugim državama. U tti svrhu su na njegovim strariićama objavljeni i mno0 istorijski izvori. među njima i autobiografski prilozi, pa i takvi koji danas predstavljaju važnu građu, ali je sve rađeno tako da već izbor autora ili pitanja iskljućuje da se može nešto reći o skrivenim namerama nemaćkog vođstva, ćžme se obezbediioda mnogobrojna iskrena svedoćanstva i verodostojni i

22

ANDREI

Mnnovic

autentični dokumenti samo posluže prikrivanju pravih namera i zadataka ovog čas opisa. Urednik jc naravno bio provereni nemački nacionalisfa^ inafie penzionisani carski oficir Vagerer'(AHfeđ~von Wagerer). Casopis je zvanično bio organ Centra za istraiivanje uzroka rata (Centralstelle fiir Erforschung der Kriegsursachen) a stvamo je izan jeg a — kao davalac novca, zadataka i osnovne linije rada —stajalo berlinsko Ministarstvo spoljnih poslova15. ' Radi razumevanja svega ovoga korisno je znati za jedno zanimljivo, karakteristično i oštroumno zapažanje kneza Ojlenburga (Philipp Fiirst zu Eulenburg-Hertefeld), čoveka iz najvišeg društva Carstva i neko vreme utica-jne ličnosti nemačke spoljne poiitike. Ojlenburg je još u aprilu 191ž. godine zapisaou : ,,Mi iz oportunističkog r zloga falgifikujemo istoriju. Na svim uglovima ulica napisali smo, .nemačka vemost’ .nemačka istina’, i .nemačka duša1 da bismo iza toga skrivali rat koji smo odavno zamisliH.’' Dodao je ironično i ovo: ,,U ovom smislu mi smo svakako ostali sebi uvek verni i časni. Po primeru velikog Fridriha, koji je —pošto je već uputio svoje trupe na marš prema Sleziji — pisao carici Mariji Tereziji da ne misli da otpočne rat pošto mir ceni kao najviše doljro. Po primeru Bizmarka, kome je uspelo da ubedi nemački narod da ga je Francuska suviže duboko uvredila, a da on ne bi_1870 izvukao m ač,t I podvukao je: „Tako i danas, dok nam naš car i vlada neprekidno i beskonačno pevaju o miru pred kojim vemo straiarimo kao pred svetinjom. mi gradimo drednote.” Ojlenburg je govorio o neshvatljivoj i, čak, smešnoj dvoličnosti, više, i o pravoj tradiciji obmanjivanja u pruskoj i zajedničkoj nemačkoj istoriji koja je shvatena i prikazivana kao državnicka veština.

SUOCAVAH/F SA. iSTORUOU

23

PHI E R I12 PREDNACISTICKOG VREMENA Iza javne pozomice* na kojoj se utrkivalo u sumnjivom patriotizmu, vladala je i tokom rata i posle njega napetost da se ćinjenice ne otkriju,“a~Uporedo s tim bilo je mnogo dvoličnosti i cinizma, samocenzure i druŠtvene cenzure i sve ovo upravo zato što nije bio mali broj onihkoji su ili znali ili taćno pogađali kako doista stoje stvari. Istoričar našeg vremena Džon Rel (JoIjnJ^gbl), koji je poprilićno istraživao ovu pojavu, ukazuje na to ,,s kakvom se otvorenošću nemačka uloga u izbijanju i tokom [prvog svetskog] rata razmatrala u poverljivoj komunikaciji unutar političkih i akademslah knigova,> i ,3 koliko se lakoće tada probijala inače danas opšte prihvaćenaJstina da je vlada u Berlinu htela ra t1’ pa je isticao đžTse „teško može potiskivati sumnja da su nemački iatOričari i publidsti, braned u međuratnom razdoblju s toliko strasti nemačku nedužnost, u stvari često radili protiv svoje dobre savesti”15. Pojedind ne samo što se nisu ustručavali da otvoreno kažu šta znaju nego su smatrali da im patriotsko osećanje nalaže da to i obnaroduju, ili da o tome bar obaveste što veći broj ljudi na glasu. Narodni posbnik dr Karl Libkneht, predstavnik levog sodjaldemokotSkog krila u Rajhstagu, optužžvao je vladu za rat1*. Međutim, s poznatim političkim protivnicima režim se srazmemo lako razračunavao pošto im je mogao pripisati da naprosto istupaju kao opozicionari, a i mogao je naći političke razloge da prema njima i otvoreno preduziina kaznene mere” Libknehtu je oduzet poslanički mandat, hapšen je i suđen, zatim slat na front, ps ponovo hapSen. Iako zvuči paradoksalno, teie je biio

24

ANDREJ MITROVJĆ

izići nakraj sa usamljenim pojedincima, posebno onima koji su bili pripadnici najvišeg sioja i sa imenom poznatim u inostranstvu. Smisao ovakvih tabua prevazilazio je političko područje pošto mu je prava svrha bila da dugotrajno onemogućuje saznanje, a ove pojedince je znanje činjenica i gonilo da nastoje obavestiti javnost kako stvari doista stoje. Zato je, kako to uvek biva, kad grlati ideoiozi dobiju prevagu, u senci teklo ućutkivanje svih onih koji nisu hteli poštovati „zaveru cutanja,,J a i skrivana su, po potrebi i falsifikovana ili uništavana, dokumenta kompromitujuća po vrh države18. Najpoznatiji im je primer kneza Lihnovskog (Karl Max Fiirst Lichnowsky), koji je u presudnom razdoblju od novembra 1912. do početka avgusta 1914. bio nemački poslanik u Londonu i u odlučujućim danima krajem jula i početkom avgusta 1914. bio jedini nemački diplomata koji se svim snagama borio za očuvanje mira. Iz tih kriznih dana izišao je Lihnovslđ s čvrstuh utiskom da je britanska. vlada bila spremna da se nagodi ukoliko bi se Nemačka odrekla namere da or užjern^zadobije vođstvo u Evropi, posebno da uništi Franćusku kao v elikusilu, a da vlada njegove zemlje ničim nije htela da doprinese da se očuva mir pošto je očevidno želela raL Po povTatku u zemlju, on nije krio svoje misli, pa je i sastavio tri opsežna memoranduma (jedan već u avgustu 1914, drugi 19i5. i treći 1916. godine) u kojima je na osnovu dokumentacije kojom je raspolagao i svojih poznavanja prilika sabrao dokaze i obrazloženja o odgpvornosti_ylade Rajha,#. Štaviše, nastojao je da svojim poznanicima iz visokog nemačkog društva predoči ono što zna i svoje memorandume je davao istaknutim ličnostima u driavnoj službi, Jedan od tih spisa početkom 1915.

SUOCAVANJB SA ISTORJJOV

25

bio je kod predstavnika virtenberske pokrajinske vlade barona Vajzekera (Karl Freicherr von Veizsacker), koji u jeSnom pismu ne samo da nije poricao tezu o odgovomosti nemačke vlade nego je čak napisao da jrmnogo od njegovp^ £LihoovA og] kritike naše spoljne politike nije ništa novo” što ukazuje, kako je to primetio Rel, da su mnogi na visokim položajima mislili isto, ili slično, kao i Lihnovski20. Izvesni kapetan Berfelde (Hans Georg von Beerfelde), koji je služio u l^olitičkom odeljenju Velikog generalštaba, umnožio je memorandum Lihnovskog iz 1916. godine, navodno samo u pedeset primeraka, i poslao ga mnogim vodećim Ijudima a možda i šire. Ovaj spis je po svoj prilici bio dalje umnožavan i njegovi prepisi su već sredinom 1917. kružili Nemačkom i s njima su bili upoznati mnogi narodni poslanici, novinari i drugi zainteresovani. U nekoj minhenskoj krčmi u Silerovoj ulici čitao ga je i gla^no anaiizirao i istaknuti vođa levog krila „nezavisnih” socijalista. Kurt Ajzner21. Bavarski poslanik u Beču je vladi u Minhenu javio 28. marta 1918. da su prepisi stigli i u Austro-Ugarsku i da tvrdnje Lihnovskog izazivaju'veEka zanimanja. Ne* ki primerci su preneseni i u Svajcarsku. Iz dokumenata^ajnih arhiva pokrajinske vlade Bavarske vidi se da je sve to veoma uzbuđivalo vhtdajuće krugove i da su pažljivo tražili načŽD fafiko da se što neupadljivije oslobode neprijatnog knea% smatrajući da bi svaki oštar korak prema poslednjem nemačkom ambasadoru u Londonu u inostranstvu bio primljen kao dokaz ispravnosti njegovih tvrdnji**. Đavarski poslanik u Berlinu F sta 1917. poverljivojaviojda je. čua da ćCLkancelar Rajha tražitl.izjayy.pd Lihnovskogi da se „smatra

26

ANDREJ MITROVIC

da bi najbolje reženje bilo ukoliko bi ovo dovelo do potpunog kneževog nervnog sloma, što bi omogućilo da bude za4?vocen.u neki sanatorijum” . Iz izveštaja ovog diplomate od 29. avgusta vidi se da se izbegavalo da se otvoreno preduzme nešto protiv Lihnovskog, pošto se procenjivalo da bi takav postupak ,,samo pogoršao pozicije vođstva Rajha u inostranstvu”. Da kneza Lihnovskog treba predstavljati kao ludog, proizlazi i iz dopisa bavarskog poslanika u Beču od 25. marta 1918. Međutim, kako se Lihnovski nije dao isprovocirati, problem se čak zaoštravao i kada je u proleće 1918. u Cirihu došlo do objavljivanja njegovog memoranduma iz 1916, general I .nripkrinrf (Erich Ludendorff), u to vreme politički najmoćniji čovek Nemačke (kaže se diktator), zahtevao je hapšenje i kneza i kapetana Berfeldea. Ipak su tada preovladala umerena uverenja i protiv Lihnovskog je poveden samo postupak u pruskom Gomjem domu, iz koga je~bio i isključen. Po okončanju rata, Lihnovski je nastavio da saopštava svoja uverenja. Godine 1919. je u Berlinu s njegovim odobrenjem preštampana Ciriška brošura", čl!_927. godine objavio je u Drezdenu dve knjige svojih uspomena i u njih uvrstio i svoje memorandume o nemačkoj odgovomosti, ali ovoga puta s ublaženim formulacijama, što je sigumo posledica stalno većeg moralnog pritiska koji su na njega vr6ili nacionalisti24 Knez Lihnovski je umro 1928, teško napadan i usamljen. Drugi slučaj se odnosi na pomenutog kapetana •pprfplripa*8. On je na osnovu oskudnih do tada objavljenih dokumenata pažljivim kritičkim čitanjem došao do saznanja da za celo krvoproliće iskljućivo, ili bar prevashodno, odgovornost snosi nemačko vođatvo. Zato je i prihvatio tvrdnje Lihnovskog i po-

SVOCAVANJE SA ISTORIJOJV

27

trudio se da one postanu poznate širem krugu ljudi, Verovatno zbog svoje ogorčenosti protiv ratničkog Rajha, Berfelde je ^ n h v a tin m slni rpvnliiciju, koja je te 1917. sru ila caristički režim i razvIastUa tradicionalno vladajuće slojeve, a posebno je bio pod uticajem _io]jšeylčkog istupanja iz rata. Samo koju nedelju posle boljševičkog preuzim anja v a s ti obratio se vođi^,nezavism h” socijalista, K ar u Kauckom i zamolio ga da „pozdravi Ruse odf strane jednog nemačkog brata, koji ih vo i, je r su oni svojom krvlju obeležili njegovu v eru ”, očevidno veru u mir, i isticao je da ^mi kasnimo” iza Rusa od kojih je očekivao da se bore ,,za a ovo” radi „otvaranja puta slobodi i svetskom m iru”26. Berfeldeova uloga u širenju memoranduma Lihnovskog navela je yodeće_krugove da već u leto 1917. razm išljaju šta protiv niega da preduzmu i, po to su se ustezali da pribegnu hapšenju, odlučili su da ga prekom anđuju na novu dužnost kan*7. D a'lFje^do^ovog prem eštaja došlo — to ne znamo, ali je kapetan nastavljao da se bori i 1. jula 1918. posao je vladi Rajha jedan svoj memorandum u kome je sve vodeće Ijude iz jula lffl4. oznaČio kao_ratne-^ločince, optužio ih za krivotvorenje dokumenata s kojima su izišli pređ javnost i traiio da budu kažnjeni. Odgovor na ovaj dopis bilo je hapšenje i zat aranje u tamnžcu kapetana Đerfeldea” . On je kasnife, la iž i. pošto je oslobođen u danima revolucije, objavio u jednoj brošuri „opominjući poziv nemačkom narodu”; u stvari, novu optužbu protiv ratobom osti negda njeg vođstva*, što je, kao i mnogo šta drugo, ostalo bez odjeka prigušeno talasom nacionalističke propagande. "Trećilcarakterističan događaj odigrao se ođznab posle rata oko uspomena jednog od kljućnib Ijuđi

28

ANDREJ MITROVKJ

iz jula 1914. Heč je o j p emoarima generala grofa Mpltke^ Mlađeg (Hellmuth G ral von Moltke der JungereJ7"koji je u julu 1914. bio šef Velikog generalštaba ali je zbog poraza na Marni bio, ^smenjen 12. septembra 1914. i od tada je živeo u penziji do smrtl 1916. Za njim su u rukopisu ostale Tijegove uspomene i one su š ampane 1919, ali je izdanje br^ zo povučeno i celo uoišteno (osim jednog^giimerka koji je sačuvan u J-aiucigu s beleškom nekog bibliotekara o naredbi da se svi primerci unište) pošto je Moltke izneo činjenice koje su pokazivale r a t o boruost nemačkog vodstva30. Godine 1322^ pojavila se knjiga uspomena ovog generala, ali je tekst bio potpuno jražITčit od onog koji je Moltke ostavio m sobom i sada je njegovo svedočanstvo bilo lišeno svakog ozbiljnijeg sadržaja. Originalan rukopis više nikad nije nađen. Može se tvrditi da ovo nije bio jedini slučaj nestanka (možda i uništavanja) i krivotvorenja istorijske građe, jer i knez Lihnovski u svojim uspomenama kaže da je jo s le rata važnu do kumenladju, kojom je raspoiagao, predao parlamentarnoj komisiji koja je zvanično istraživala politiku Rajha pri izbijanju rata, ali je a dokumentacija ubrzo nestala bez traga. Uvid u ličnu ostavštinu geheraIa~MoItkea, koja je data na čuvanje Saveznom arhivu u Koblencu, pokazuje da u njoj nema nijednog znaćajnijeg spisa. To je, naravno, vrlo čudno, s obzirom na dugogodišnje važno mesto ovog čoveka u nemačkoj državi. Ćetvrti slučaj je vezan za profesora univerziteta Hermana Kantorpvica (Hermann Kantorowicz)p uglednog stručnjalca za međunarodno pravo31. Kaotorovicu je 1923. godine Prvi pododbor Istražnog odbora o uzrocima svetskog rata Rajhs aga poverio da napiše međunarodno-pravnu ekspertizn-o paUti-

SUOCAVANJE SA ISTORIJON

29

ci nem ačke v la de u leto 1914. godine. Prolesor Kantorovic je ovaj zadatak shvatio normativno i rešavao ga po tipu sudskog procesa; dakle, odbacivS istorijski pristup, mada se koliko je god mogao oslanjao na dokum entam u građu. Posao je zatrršfo 1927/ godine i njegov ^zakljiičak je bio da Anstro-U garska snosi glavnu odgovomost, Nemačka ima veliku odgovom ost kao saučesnik, dok je na Rmriji ograničena odgovom ost31. Bez obzira na to što savrem ena istraživanja pokazuju izvesne slabosti Kantorovicevih rezultata, oni su bili veoma blizu_onpg što je kasnije ot.krin Fric Fižer; istina, ubedljivije i izoštrenije. „Slučaj Kantorovic” upravo je počeo kada su se sa sadržajem njegove ekspertize upoznali u Minislaratvu spoljnih poslova**. U ovoj ustanovi su bili veom a nezadovoljni pošto su iznesena rešenja bila oprečna gledištim a spoljnopolitičke službe da treba tvrditi da je u julu 1914. godine Nemačka bila uvučena u rat. Nije se postavljalo pitanje da li je ekspertiza tačna ili nije, nego se polazilo od tvrdnje da je ona-štetna..2a.međunax^dm'P©loža j i spoljnu politiku Vajmarske Republike, čime je politički razlog proglašen starijim od istine i od naučnog poštenja. Profesor Kantorovic je bio^opiužen.-za^nemačko držapje”, a njegovu ekspertizu je prekrilo ćutanje, njeno objavljivanje je bilo zahcaĐjeno i ona je za duži niz godina nestala u tajnim arhivima M inistarstva spoljnih poslova. Ali ovo nije bio i kraj cele priče. Kantorovic je, istina, bio dobrovoljac u prvom svetskom ratu i dokazani nemački patriota, ali je ipak i bez slučaja sa ekspertizom bio na udaru nacionalista, posebno desničara-rasista, rzato što ie-Jbio Jevrejin i zato što je u toj „republici bez republikanaca,f bio jedan od

30

ANDREJ MITROVIĆ

malobrojnih istinskih demokrata. Zbog pisanja u štampi da je za novi republikanski poređalc štetno negovanje Bizmarkovog mita, Kantorovicu su neke njegove kolege na univerzitetu u Frajburgu zagorčavale život, pa se on odazvao pozivu mnogo slobodoumnijeg profesorskog kolegija na univerzitetu u Kilu da pređe kod njiha*. Tada se pokazalo da je njegova ekspertiza odgovomosti za prvi svetski rat, istina, nestala u arhivi, ali da ga Ministarstvo spoljnih poslova ne želi tek tako lako ostaviti na m iru i da nastoji da ga onemogući i kao profesora i kao stručnjaka Ova uticajna vladina ustanova je počela da vrsi pritisak na univerzitetu u Ki u, u čemu je važnu ulogu ođigrao i" sam m inistar spoljnih posiova, Gustav Strezeman {Gustav Stresemann), inače i tada i posle drugog svetskog rata' s& djen kao demokrata i veliki Evropejac. Rezultat je bio ćla je Herman Kantorovic trajno izgubio mesto na nemačkim univerzitetima i tako je uništena jedna đo da uspešna naučnička karijera55. On je kasnije emigrirao. ISTORIČARI KAO CENZORI U meduvremenu su se u inostranstvu probijala saznanja o stvamom sadržaju nemačke politike pre 1914. godine, i to na osnovu istraživanja dostupne izvorne građe, najčešće one koja se po metodologiji istorijske nauke svrstava u izvore drugog reda- Pro« dore su svojim radovima označili francuski istorićar Renuven (Pierre Renouvin)38, zatim američki ifltoričar Smit (Bemadotte Schmitt)*7, britanski istoričar Guč (George Gooch)w i, najzad, najubedljivije italijanski istoričar AJbertini (Luigi Albertini)59. Cetrde-

SVOtAVANJB SA IST0RJ30M

31

set knjiga nem ačkezbirke đokumenata 23 razdoblje 1871—1914. pod naslovom VeUka politika^ižrapakih kabineta donela je, istina, izbor dokumenata iz kojih se nisu mogli dovoljno ubedljivo izvući dalekoseizu pouzdani zaključci bez oslonca na tada još neobjavljenu građu, ali koji su ipak pružali gućnosti da se korakne-daije40. Međutim, na primeru ovog izdanja pokazalo se da zbirka dokumenata čini mrtav kapital sve dok je ne prouči darovit istoričar, §to je u slučaju nemaćke_.£rađe učinio tek Albertini; dakle, ne neko od nemačkih istoričara. U Nemačkoj je nacionalistička zaslepljenost činila da se i jasni iskazi dokumenta nisu mogli, ili nisu hteli, tačno razumeti. Nemačka istodografija se bavila istraživanjima starijih razdoblja, a 0 minulom ratu su njeni pfeđstavnžci govorili bez uvida u građu i uz puno poštovanje sadržaja i tona uverenja koja su širili nacionalisti. Naučni prodori u inostranstvu su ostajali bez ikakvog uticaja, shvatani kao vrsta propagande uperene protiv Nemačke. Na drugoj strani je u inostranstvu bilo ljudi ambicioznih da pišu onu jgtoriju koja obezbeduje )aku populamost i novac korišćenjem mistifikaoia koje goiicaju irarionalno u čoveku (atentat u Sarajevu je u tu svrhu mogao lako da se zloupotrebi) i oni su omogućili da sejdesničari u Nemačkoj pozivaju na strane istoričare. Fosebno su u ovom smislu do* HI đo lzražaja neki Amerikanri nekriličkog_niifiljenja i provincijalnog znanja, koji su stvorili navodno novu, tzv. „reviziooističku školu,,l tvrdeći da su netačna uverenja rasprostranjena u zemljama Antante, SAD i u neutralnim državama 0 nemačkoj ratobomoj politici". Njihove knjige su odroah prev^ dene i objavljenau Nettdčkoj radi učvršćivanja nacionalističkog dogmatizina"

32

ANDRRJ MITROVIC

Počev od 1933. godine uništena je nacističkom strahovladom svaka mogućnost drugačijeg gledišta od onoga koje su zastupali krajnji nacionalisti. Snažna i netrpeljiva propaganda podržavana neniilosr« dnim policijskim terorom, onemogućila je skoro u potpunosti sva"k"o racionalno istorijsko mišljenje, pre svega svako pravo istraživanje novije istorije. Ne treba smetnuti s uma da su na berlinskom Trgu opere 10. maja 1933. godine gorele i knjige Emila Ludviga (Emil Ludwig), pisca publicističkeL istoriografije (i biografija Bizmarka i Vilhelma II), pod optužbom da je Ludvig „kaljao nacionalnu-istori* ju”43. I van domašaja nacističkog režima ništa nije bilo bolje u pogledu unapređivanja saznanja o pr* vom svetskom ratu. Neki zastupnici teze o nemačkoj nedužnosti morali su kao Jevreji, ili kao umerenO demokrate, da emigriraju, ali su i van otadžbind ostajali vemi nacionalističkoj dogmatici. Ipak, bilo je i nagoveštaja da medu mlađim izbeglicama ima istoričara koji će se drugačije poneti. Najznačajniji među ovim nagoveštajima bila je knjiga o imperijalizmu Džordža Halgartena (George IJaUgattcn) koja se pojavila u Parizu 1935. godine; to je, u stvari, bila skraćena verzija rukopisa koji je Halgarten pred odlazak u emigraciju uzaludno u leto 1933, pokušavao da štampa u Nemačkoj. Svojim iskušenjima, i pre svega svojim ishodom, drugi svetski rat nije doneo kraj ovog nacionalistićkog istorijskog mita, ali je učinio da se značajno promene i opšte i nemačke političke prilike, odnos snaga u nemačkom dmštvu, i da se trezvenije gleda na nemačku istoriju. Nemački Rajh, stvoren 1871, b'io je uništen i ubrzo, 1949, Tiašfele su dve nemačke drŽave, s njima i sasvim različite društvene, političke i ideološke prilike zapadno i istočno od reke

s u o c a v a n je s a is t o r u o m

33

Elbe. Tradicionalna elita je bila snažno uzđrmana savezničkom pX5beđom i okupacijom, a ubrzo u J)emokratskoj Republjci Nemačkoj potpuno r&zvlažćena i u Saveznoj Republici Nemačkoj značajno_cgraničena u svojoj moći, dok su na glavnu poUbcku pozomicu izbile dugo potiskivane levičarske, snage tradicionalno antiratno raspoložene. Svim ovim bOa je pokopana i nada da će se ponovo zapodenuti boj oko moći u Evropi i svetu. Takođe, poslednji rat je svojim sadržajima i aktuelnošću potismio u sećanjima prethodni svetski rat i umanjio njegov politički i ideološki značaj za Nemce. Tako je teza o nedužnosti izgubila svoju_poMcku_psnoyu, s njom i svoj izuzetan značaj. Ipak je u glavama mnogih — možda i većine — Nemaca ostala predstava o nedužnosti Nemačke u prvom svetskom ratu, a_u Saveznoj Bepublici su se desničarski krugovi braniB Tvrdeći da se neospomom zlom učinku Rajha u đrugom svetskom ratu nikako ne sme još priđodati ono što je ova država doprinela prvom svetskom ratu. Istoričari od struke su u novim prilikama postali glavni zastupnici stare dogme. Smanjivanje zanimanja za događaje od pre 1918. godine pogodovalo je očuvanju već rasprostranjenih uverenja, tim pre što nije bilo ni novih istorijskih istraživanja; velika zanimanja za-drugLsvetski rat i nacizam, a uskoro i sve snažnija istraživanja tih godina, učinili su da se poslednje razdoblje sve više uzima kao nešto posebno, čak potpuno odeljeno od ranije nacionalne istorije. Ovo se pokazalo vrlo korisnim za apologetiku nacionalističkog tipa. Posiednje razdoblje se nije moglo mistifikovati (zbog očevidnosti činjenice ko jeTkako otpoČeo rat, zbog zaplene poverljivih državnih arhiva od strane saveznika i kortšćenja ovđ dokumentacije za bpga-

34

ANDREJ MITROVIC

to dokazivanje stavova optužnice i presude na nizu suđenja održanih u .Nirnbergu o odgovomosti za izazivanje poslednjeg rata i za ratne zloćine, zbog razglašavanja činjenica i posredstvom nimberških suđenja i posredstvom publicističke i naučničke istoriografije, zbog uzdrmanosti konzervativnih krugova potpunim ratnim porazom, savezničkom okupacijom i pozivanjem na odgovornost zbog saradnje s nacistima), pa je zato bilo dobro prikazati ga kao neku naročitu i čak slučajnu istorijsku fazu. NemaČka istorijska nauka je posle Leopolda Rankea (Leopold RapKe)> odnosno upravo s „neorankeovcima”, tj. učenicima Rankeovim koji su se na svog učitelja, istina, pozivali, ali su ga stvamo potpuno izneveravali, bila zatočnikjnacionalističke ideologije i njeni najvidniji predstavnici najčešće su bili zagovornici i.branip5i nemačkogJmperijalizma i saučesnici u građenju ideologije državne moči. Ona je imala i svoje važno mesto, suprotno svojoj suštini, u sprečavanju da se dođe do pravih saznanja o prvom svetskom ratu. Zato je i razumljivo' zašto je mimoilaženo Albertinijevo ^delo, iako je ono sa engleskim izdanjem sredinom pedesetih godina postalo poznato u svetuM. Jedini osvrt na njega bio je, u stvari, napad iz pera Gerharda Ritera (Gerhard IJitter), istoričara visokog ugleda u Saveznoj Republici i profesora na univerzitetu u Frajburgu. U ubrzo nastalim prilikama nhladnog rata** na Zapadu su, zbog ideološke homogenizacije svog fabora haspram istočnog bloka, počeli potiskivati i zanimanja za prvi svetski rat, a uporedo su se u zapadnim zemljama pokazivali spremnim na kompromis sa starim nemačkim tezama. Tako je 1951. do&lo žak do pismene sagiasnosti zapadnonemačkih i francuskih istoričara f)da dokumenti ne dozvoljava-

SUOCAVANJE 5A ISTORUOM

35

ju da se bilo kojoj vladi ili narodu pripiše svesna volja za evropski ratnw. Zatoćnici (i zatočenici) teze o nemačko j nedužnosti mogli su, bar izvesno VTemet biti mirni4®. Ovaj mir se može opisati kao idila zelenog polja ispod čije površine leže ogromne količine snažnog eksploziva. Ako se zvanična istoriografija učvrstila na uverenjima koja nisu bila drugo do pust politički mit, unutar društva, tačnije: po službenim i privatnim arhivima, ležala je ogromna masa istorijskih izvora iz kojih su se mogli izvući sasvim suprotni zaključci. Pitanje je samo bilo kada će nešto od toga izići na svetlost dana i kada će se to naći u rukama nekog sposobnog, istinoljubivog, metodu odanog i vrednog istoričara. A u senci stabilne zgrade vladajućih uverenja rano je došlo do nagoveštaja budućeg preokreta u gledištima. Uostalom, dobar znak novjJi__vr£inena bilo je publikovanje dopunjenog i proširenog izdanja sadržajem bogate Halgartenave knjige o imperijalizmu, do koga je došlo u Minhenu 1953. godine47. Da se dugo nije ništa važnije dogodilo učinilo je ili delovanje samocenzure kod istoričara ili to što su istoričari uzeli na sebe ulogu cenzora. Profesor Hubač (Walter Hubat^ch) je u jednom svom radu, koji je objavio 195lCTskoristio dnevnik carskog admirala Milers (Georg Alexandrov von Muler), ali sivnim težniama nemačkog vođstva. Zbog beležaka koje su govorile o ratobomosti kancelara Rajha u julu 1914. u dnevniku K urta Riclera (Kurt Riezler), kancelarovog^mtimusa i veoma uticajne ličnosti iz senke, profesor Rotfels (Hans Rothfels) je, upoznavši se sa sadržajem ovog dela^žnevnika J’oš dok je kao em igrant boravio u SAĐt savetovao Ricleru i

36

ANDREJ MtTROVlC

na poćetku drugog svetskog rata i posle njega đa svoj dnevnik nikako ne objavljuje. Kada je Ricler umro, sa izdavanjem njegovog dnevnika a i sprečavali uvid u njegov sadržaj (sprečavali i Fricu Fišeru), vodeća imena nemačke istoriografije Hajmpel {Heimpel), Rosov (Peter Rassow), Riter i Karl Ditrih Erdman (Karl Dietrich Erdmann). Me* đutim, pravu eksplozivnu spagu. imali su primami izvori, tj. ogromna i u nauci još nekorišćena sluzbena građa nemaČkih-državnih ustanova. Istina, s njome se još u nacistićko vreme upoznao profesor Hercfeld (Hans Herzfeld), ali on nikada nije ništa saopštio o njenom sadržaju. OČevidno je bila reč o cenzorskoj ulozi istoričara od struke, koji su ćutali o onome što su znali, ili su nekorektno koristili i navodili izvore, nasto-jeći da pravi sadržaj istorijske građe ostane nepoznat javnosti. Od 1914. do 1945. dakle, tokom tri decenije ispunjene brzim tokovima s puno preokreta u istoriji i Evrope i Nemačke, kod Nemaca je stalno „državni rezon” određivao kako treba gledati na prvi svetski rat i na mesto Rajha u njemu. ReČ je bila o skrivanjima koja su u godinama 1914—1918. objašnjavana potrebom ^rppagandnpg i političko-moralnog jačanja pozicija naspram ratnih protivnika, tokom dvadesetih- godina potrebom osporavanja pobednicima prava da zahtevaju strogo poštovanje odredbi ugovora o miru u Versaju, u.tridesetim i u prvoj polovini četrdesetih godina potrebom čuvanja prestiža Rajha. Nosioci ovih skrivanja bili su driavna birokratija, štampa i univerziteti. U prvim redovima su bili istoričari-publicisti, ali prećutno ili izrično pomagani od stručnih istoričara, koji su se oglušivali o moralno načelo istinoljubivosti i suprotno teme-

StIO£A VANJ B SA ISTORUOM

37

ljima svoga metoda previđali postojanje velike izvorne građe. Sastavne delove svega ovoga tinila je predigra u vreme Carstva, kada je tokom đužeg ni* za godina prikrivana ratoborna spoljna politika, a epilog je bio u nekih petnaestak godina nakon drugog svetskog rata kada su čuvana ranije stvorena gledišta, Dakle, bila je to jedna ideološka i kolektivna psihološka pojava dugog trajanja, time i važna politička činjenlca u životu NemacaJoš je JCantorovic u svojoj ekspertizi tvrdio da je desničarskaTčampanja o nemačkoj nedužnosti, u stv an f psihološkb priprem anje revanša za poraz iz jeseni 1918. godine. UistLnu se stalnolza igre prikrivanja radilo o ratu: najpre o onom koji je i otpočet u leto 1914, zatim o onom kojim se hteo poništiti ishod poraza u prvom svetskom ratu, najzad o onom koji je započet 1. septembra 1939. godine. Sama teza o nedužnosti u sebi je več sadržala podstrek za novi_rat na isti način kao i teza o politici okruživanja, jer se i jednom i drugom sugerisalo da Nemačkoj stalno prete spoljni neprijatelji, čime je opravdan rat kao nužna odbrana. Uporedo su obe teze imale i svoju unutrašnjopolitičku funkciju: opravdavale su ograničavanje ili potpuno ukidanje dem okratije u Nemačkoj sugerišući Nemcima da je neophodno da budu zbijeni u jedinstven front radi odbrane zemlje. Upadljivo je da je cela ova igra izvođena zato Što nije bilo spremnosti ili hrabrosti da se otvoreno odbace hum anistička poricanja rata. Ulagan je veliki tru d da se na rečiina pokazuje saglasnost s b u manističkim gledištima, ali samo zato što su ih be2obzim o kršili u stvam osti. O tuda je sve bilo samo svesna obmana s političkom svrhom. Pofitfčka

33

a n d r e j m it r o v k

obmana je činjenica svoje vrste i ona nije ostavlja^ la drugu mogućnost do da i n ju treb a prikrivati ovim obmanama. Ne m anje je upadljivo da je ceo istorijski problem pogrešno postavljan i razum evan, jer se stalno pitalo ko je kriv za prvi svetski ra t i neprestano se tvrdilo da Nemačka nije kriva, mada je trebalo umesto ovih pravničkih, čak sudski, postavljenih pitanja i tvrdnje, tragati za odgovorom na suštinsko pitanje istoričarskog k arak tera: kako je došlo do prvog svetskog rata i k a k v u je ulogu odigrao Nemački Rajh. Načinom na koji se sve razumevalo stvoreni su uslovi i da se svako dosledno istraživanje pogrešno shvati ili nam em o protum ači kao otvaranje pitanja krivice, odnosno odgovomosti za taj rat. Najzad, upadljivo je i to da se stalno govorilo o nemačkom narodu ili naciji, m ada je u pitanju stvamo bila nemačka država, što opet znači — vodeći slojevi nemačkog društva i vladajući državni krugovi. Reč je, dakle, o karakterističnim zamenama: prvo, o zameni pitanja šta j e bilo, pitanjem Jco je kriu; drugo, umesto usm eravanja pažnje na državu i njene društvene nosioce, pogled je skretan na narod i nsciju. Upravo pomoću ovih zamena sve se moglo i instrumentalizovati korišćenjem spleta stavova oprečnih istorijskoj stvam osti, stavova koji su se zasnivali na obmanama širenim od upućenih i na zabludama koje su postojale kod neobaveštenih, neukih ilitiaivnih. Ovakva pojava je bila delotvorna sastavnica jav^nog života, ah unazađujući kultum e prilike i zamućujući političku svest. Pošto je reč o netačnim stavoviina, morao je ostati trajan i problem njihovog održavanja pred racionalnom mišlju i naučnim istraživanjima, što je opet značilo da ih je trebalO

SUOČAVANJE SA KTORiJOM

39

stalno iznova štititi ideološkim i fizičkim nasiljem. Tako su se problemi lančano ređali jedan za drugim, dakle, stalno nagomilavali i bivali teži. FISEROVA KONTROVERZA Fric Fišer se studiranja nemačke politike u prvom svetskom ratu latio 1957. godine. Pošto se susreo sa obiljem pitanja, ostavio je i mogućnost svojim mlađim saradnicima da sami obrade pojedina važna područja. Godine 1959. objavio je svoje prve rezultate, 1960. je završio studiranje cele pmblematike, a 1961. objavio celinu svog nalaza. U međuvremenu je i njegov asistent, Imanuel Gajs, odbranio doktorsku disertaciju o nemačkim planovima prema delovima Poljske koji su tada bili u sastavu Ruskog Carstva i štampao je 1960. godine48. Ovim je jedan politički mit bio suočen sa izazovom istorijske nauke. U predgovoru Posezanja za svetskom moči Fišer je napisao i ovo: ,‘Tema^ove knjige je predstavljala u dvadesetim godinama predmet strasnih unutrašnjopolitičkih sukoba. Danas, nakon distance koju je stvorio drugi svetski rat i pošto su se potpuno promenili politički odnosi u Evropi, ona je postala istorija i može biti objekt nepristrasnih razmatranja* Otuda ova knjiga nije ni optužba m odbrana. Ni jedno ni drugo nije zadatak istoričara. Njegovo je da utvrdi činjenice i da ih rasporedi u nizove uzroka i posledica. Ukoliko on pri tome predstave, postavljanje ciljeva i zaključivanje pojedinih ličnosti sazna kao činjenice koje obJikuju političku volju, na njemu je da ih objasni, da ih ,razume’J^z_cenjairisanja ili izvinjavanja [ . . . ] U stvamosti se prepliću snage proistekle iz idealnih činjenica reJi^ozne ili duhov-

40

a n d r ej

Mrmovtć

ne tradicije, iz ustanova i društvenih struktura starijeg i novijeg porekla i, nikako najmanje, iz materijalnih faktora Ova knjiga prevazilazi svoju temu time što pokazuje određene ob]jke mišljenja i postavljanja ciljeva koji su dugo ostali delotvomi te se ona sme smatrati i za prilog proučavanju kontinuiteta nemačke istorije od prvog do drugog svetskog ra ta ” Ovaj umnogome jednostavan iskaz, mada s jasnim obeležjima ukorenjenih metodoloških shvatanja i gajstgešihte-tradicije, sadržavao je dva dalekosežna istraživačka načela: jedno, da politiku neke države treba saznavati kao delovanje spleta snaga različitih činilaca iz društvenih prilika uzetih najobuhvatnije; drugo, da je radi saznavanja nekih pojava potcebno videti ih kao deo dugotrajnih i širokih tokova. Odmah se pokazalo da problematika koju su obrađivali Fišer i Gajs za dobar deo njihovih kolega nikako nije bila naučna. Prve Fišerove rezultate iz 1959. dočekala je Hercfeldova kritika u Istorijskom časopisu. Prava oluja se počela dizati sa objavljivanjem Gajsove doktorske disertacije, koja je dočekana političkom kritikom, jer se jpiscu pripisalo da pruža dokaze u korist iseljavanja Nemača iz'PoIjske 1945! Nikako nije nevažno to da su se ove kritike pojavile u službenim vladinim glarilima Biltenu službe za štampu i in/orrruicije i Spotjnoj potitiei. Ne manje je karakteristično bilo i to da je Gajsu odbijeno štampanje odgovora u Biltenu, pod izgovorom da ova publikacija nije neki organ za naučne diskusaje**, Povodom knjige Po&ezanje za svetskom moći nasta-* la je bura. Istoričari publicisti su u dnevnoj štampi objavili da je to „provokativna knjiga jednog istoričara”, pošto pisac t\ndi da je „samo Nemačka kriva za svetski rat”. U Istorijskom časopisu Gerhard

SUOCAVANJB SA ISTORJJOM

41

Riter je porekao svaku_VTednost Fišerovim istraživanjiina i već u naslovu postavio sugestivno pitanje „nije li reč o novoj tezi o krivici za rat?,,w U usmenim izlaganjima mogle su se čuti i krajnje oštre ocene. Getingeški profesor Sram (Percy Em st Schraimn) čak je na nekom seminaru rekao: „Ja to nazivam jednostavno izdajom otadžbinel,> Pokazalo se da na~ cionalistička gledista ne samo da nisu mrtva nego i da se i nadalje agresivno brane politizacijom, potezanjem pogrešnog pitanja o krivici i pokušajiina da se apelom na patriotizam spreče istraživanja i ograniči mišljenje. Verovatno je mnogim kritičarima kao istoričarima bilo savršeno jasno da je Fišerov rezultat krajnje opasan po ukorenjena shvatanja upravo zato što je stručno izuzetno vredan; samo se tako može razumeti to da je profesor Sider (ITieodor Schieder) 12 Kelna, takođe jedan od vodećih zapadnonemačkib ištoričara, ocenio Fišerovu knjigu kao „nacionaliiu Vođen i dalje stručnim razlozima, Fišer je odlučno odgovorio i tako se počela rasplamsavati kontroverza koja je dosegla vrhunac sređinom sezdesetih godina, prenevši se brzo i na međunarodnu istoriografiju. Istina, kritičari su bili u prvom trenutku brojniji, ali je Fišer ubrzo počeo sticatLsve više pristalica i u zemlji i u inostranstvu. Nemačka javnost, uspavana tradicionalnim shvatanjem, đoista je u prvom trenutku bila šokirana Fišerovim, a i Gajsovim, nalazima, čemu je mnogo doprineo i način na koji ih je predstavjla prva kritika, Međutim, sama knjiga Posezanje za svetskom moći, koja je bila brzo rasprođataT čije se drugo izdanje pojavilo već za godinu đ'ana (1962), i Fišerovi odgovori, zato što su ostali stručni, imali su izuzetnu ubedliivost otkrivanja stvai nosti*. Obilje dokaza i oštrina suda pri-

42

andrrj

Mrmović

vukli su ljude koji su želeli da znaju i da misle a ne prosto da veruju. Više istoričara, poglavito onih mlađih, osetili su draž novih saznanja, uostalom i zbog oslobadanja od klišea političkih i stručnih dogmi. Takođe se pokazalo da nije mali broj ljudi koji su uvereni da istoriju treba gledati otvorenih oČiju, a i da je dosta onih koji sm atraju da naučni rezultati kakvi su Fišerovi imaju visok značaj za trezvenu i demokratsku poHtičku kulturu. Jačalo je i saznanje da je naučni istorijski nacionalizam dobro došao za poboljšanje slike o Nemcima u svetu, u kome je preovlađivalo uverenje da su beznadežno opterećeni desničarskim dogmatizmom. Međunarodna stručna istoriografija je pozdravila Fišerov rezultat, tim pre što je njegove dalekosežne prodore već. dobro pripremio-Albartini. Više američkih profesora istorije, medu njima na prvom mestu i negdašnji mlađi emigranti iz nadstičke Nemačke kakvi su Mose (George Mosse), Stem (Fritz Stem )°, Halgarten, Mozes (John A. Moses)*4 i Epštajn (Klaus Epstein), pružili su Fišeru podršku, i neposredno — uzevši učešća u kontroverzi, i posredno — objavivši svoje knjige. Niz istočnonemačkih istoričara, pre svega Klajn (Fritz lOein)" Guče (Willibald Gutsche) i Lemke (Heinz Lemke), ali i Šreter (Alfred Schroter) i Nusbaum (Helga Nussbaum), posvetili su se istraživanjima bogatih arliivskih fondova u Potsdamu, u kojima je takođe radio i Fišer, i u njima našli obilatu potvrdu tačnosti Fišerove teze5* Francuz Droz (Jaques Droz) ubedljivo je pokazao prekretničko mesto Fišerovih rezultata u istoriografiji prvog svetskog rata57. U Saveznoj Republici je rasprava neko vreme i dalje politizovana, možda najpre zato što se jedino na taj način moglo pokušati održati nenaučno miš-

SUOCAVANJE SA ISTORlJOM

13

ljenjew. U jednom trenutku su se 2a reČ javili i vodeći konzervativni političari. Gerstenmajer (Eugen Gerstenmaier), sa svog tadašnjeg visokog mesta predsednika Bundestaga, napao je preko radija i Fišera i njegov Istorijski institut u Hamburgu, ponovo zbog navodnog bacanja krivice na Nemačku za prvi svetski rat, a ovo izlaganje je potom objavio Bilten savezne vlade. Bavarski prvak Straus (Frantz Josef Strauss) zatražio je da savezna vlada upotrebi „sva raspoloživa sredstva i mogućnosti” za gušenje „današnjeg iskrivljavanja nemačke istorije i slike o Nemačkoj”, pošto se, tvrdio je, ,,u službi razbijanja zapadne zajednice” neospoma nemačka krivica za drugi svetski rat „proširuje na prvi svetslđ rat i ranija zbivanja”. Ipak su i u ovome baijak nosili istoričari. Sada je Riter objavio, u izdanju službenog Saveznog centra za političko obrazovanje, jednu bn> šuru u kojoj je optužio Fišera da razara volju nemačke omladine da služi u armiji, a zajedno s profesorom Bergštreserom (Amold Bergstrasser), koji je predavao na univerzitetu u Frajburgu, i s Rotfelsom, tada profesorom univei-ziteta u Tibingenu, zatražio je od Ministarstva spoljnih poslova da spreči Fišerovo putovanje na univerzitete u SAD, posle čega je ovo Ministarstvo uskratilo Fišeru inače već odobrena novčana sredstva. Ipak, tu je bio i kraj mešanju politike, čemu uzrok treba tražiti u odnosima unutrašnjih snaga i u spoljnoj politici. 0 novim prilikama govori pdmer da se zapadnonemačka ambasada u Vašingtonu založila da Fišer ostvari svoj put u SAD da bi se Amerikanci mogli uveriti da u Saveznoj Republid ne postoji jedino apologetska slika istonje6*. U tada bvb jačoj Socijaldemokratskoj partiji jasna su bila uverenja da treba ceniti učinak kakav je bio FiŠerov*,

ANDRBJ MITROVrC 44

ali su tog mišljenja bili i mnogi iz rivalskih stranaka, kao i sve veći broj istaknutih ljudi u kulturi i sve širi krug publicista. Snaženje levičarskih raspoloženja među studentima polovinom šezdesetih godina samo je doprinelo demokratskoj klimi koja jedina pogoduje naučnoj misli o istoriji. Uplitanje ljudi i ustanova iz politike ostalo je sporedan deo kontroverze. Ona je najbitnijim svojim delom i inače tekla među istoričarima i sve više je bila stručna po sadržaju61. Sam Fišer je tome veoma doprineo, jer je bio nepopustljiv i prema sebi i prema drugima; dakle, i prema onima koji su ga podržavali i prema onima koji su ga osporavali, odnosno napadali, jer je zahtevao da se može i mora razgovarati jedino na osnovu kritičkog pretresenja izvome istorijske građe. I on je svoje oponente bukvalno zasipao dokazima iz izvora i time je ne samo dalje učvrstio svoja gledišta u javnosti nego je celu diskusiju učinio zavisnom od istraživanja, dakle, od znanja. I Gerhard Riter je svoj ranije započeti ciklus knjiga posvećen ođnosu civilnih i vojnih vlasti u nemačkoj istoriji završio istraživački zasnovanim rezultatima o pitanjima prvog svetskog rata62. Na obe strane javili su se učesnici u diskusiji koji su priložili svoje monografije i zbirke građe64. I pored toga što su se obe strane usmerile na istraživanja, u metodološkom pogiedu su razlike između njih ostale veoma velike, jer su „fišerovci'5 istraživanjima gradili znanja iz kojih su izvodili gledišta i tumačenja64, dok su „antifišerovci” upomo nastojali da dogmu potkrepe činjenicama. Tako se dogodilo da su na Fišerovoj strani proširivali dokaze bitnih teza i otvarali nove teme, čime su postepeno nastajali uslovi da se korakne u saznanja koja su nova po kakvoći; na suprotnoj strani su se pos-

SUOCAVANJE SA ISTORUOM

45

tepeno morali odricati biti dogme, mada su i izbcr činjenica i posebna gledišta i dalje podvodili pod tumačenja usmerena na poboljšavanje slike o negdašnjoj politici Rajha, Među ovima drugim došlo je i do drugih postopaka koji su podsećali na neke nevesele primene i2 prošlosti. Godine 1958. je Gerlic (Walter Gdrlitz) objavio dnevnik admirala Milera, ali je Rel 1969. obelodanio da je Gerlic izostavio sva ona mesta ko* ja su pokazivala agresivnost nemačkog vođstva pred prvi svetski rat®5, Od jeseni 1963. je Erdman piočeo da najavljuje da če Fišerove rezultate za jul 1914. potpuno opovrgnuti pomoću Riclerovog dnevnika“ . U Erdmanovoj redakciji ovaj dnevnik sekonačnopojavio 1972, ali se pokazalo da nikako nije reč o izvoru koji je dovoljno ubedljiv da poljulja ono što je suprotna strana tvrdila, makar da se te beleške uzmu i izolovano od ostale građe (u sklopu te ostale grade one pre dokazuju nego što opovrgavaju Fiserov učinak)®7. Ali, pravo iznenađenje je tek sledilo. Nakon pažljivog kritičkog istraživanja Erdmanovog izdanja ovog dnevnika, dvojica istoričara koji su radili nezavisno jedan od drugog, Felner (Fritz Fellner) i Seseman (Bemd Sosemann) utvrdili su da ono što je Erdman objavio kao Riclerove beleške za dane od 7. jula do 14. avgusta 1914. nije onginal dnevnika, nego samo izvod (istina Riclerov) iz originala. Time su se pocredno počele potvrđivati tvrdnje pojedinaca koji su već odranije saopštavali Fiseru da, s obzirom na to šta Erdman govori, u rukama i2davača po svoj prilici nije originalan izvor za dane pred prvi svetski rat, pošto je njima sam Rider &tao iz svog dnevnika beleške za jul 1914, i do toda je njihov sadržaj glasio upravo obmuto od onpga što sada Erdman govori, te da je svojevreroeno Rot-

46

ANDREJ MITROVIC

fels zato i savetovao piscu dnevnika da ga ne objavljuje. U svakom slučaju, pokazalo se da je za jul i prvu polovinu avgusta 1914. Erdmanovo izdanje ovog izvora nepouzdano68. „Antifišerovci”, pa i sam Riter pred kraj života (umro je 1967), odstupajući od početnih stavova svoj glavni napor su ulagali u to da dokazuju da su agresivni bili samo vojni vrh oko generala Ludendorfa i pangermanisti, dakle da je civilno vođstvo bilo miroljubivo, a posebno ondašnji kancelar Rajha. U međuvremenu se javila jedna sasvim nova grupa F išerovih oponenata, modernijih shvatanja i gipkijeg prilaza, koju najbolje predstavljaju profesori Hilgruber (Andreas Hillgruber) i Momzen (Wolfgang Mommsen), koji nastoje da razvijenijim tum ačenjima protumače činjenice sloganima „preventivni r a t” , „uračunati rizik”, „polikratski haos” i sl., dakle teorijama koje su sve, uprošćeno uzeto, svodljive na to da se prihvati da je Rajh išao u rat, ali iz ovako ili onako objašnjenog razloga samoodbrane. Profesor Cehlin (Egmond Zechlin) je i danas bliži prethodnoj nego ovoj grupi oponenata. Fišer i saradnici utvrdili su se nasuprot obema ovim grupama na gledištima: u julu 1914. vođstvo Rajha je samo tražilo pogodnu tehniku objave rata, prikrivajući svoje namere miroljubivošću; akcija je polazila od Nemačke i nije bila izazvana osećanjem ugroženosti; nije reč o kancelaru Rajha, nego o društvenoj eliti i njenoj politici; tadašnja ra tobomost je bila samo deo kontinuiteta težnji za svetskom moći koja se htela ostvariti po cenu rata i izvirala je iz unutrašnjeg odnosa snaga; tradicionalna elita je širenjem i jačanjem svoje države htela očuvati konzervativni društveno-politički sistem i time svoje vođstvo, Fišer ničim ne poriče udeo

SUOCAVANJE SA 1STORJJOM

47

drugih sila u zaoštravanju međunarodnih odnoaa krajem 19. i početkom 20. veka, nego očrvidno pretpostavlja da je u epohi imperijalizma svako na svoj način doprineo nastanku prilika iz kojih je nastao opšti rat; on je samo, kako izrično ističe, istraživački usmeren na politiku jedne sile, što je ionako prebogatog sadržaja. Ipak, ovakva isključiva usređ* sređenost na jedan, istina izuzetno važan deo slože« ne celine, ostavlja prostor za nedoumice, pošto je nedovoljno uočljivo delovanje opštih prilika toga razdoblja. Početkom naše decenije kao da ima znakova pojačavanja kontroverze. Očevidno je da se naud više ne može nametati stari mit u ceiini, ali da se neke njegove teze ipak obnavljaju u novom obliku- Kao da se i na ovom primeru potvrđuje da istorijska nauka odnosi mnoge pobede nad dogmatizmom, ali da ra t s njim ostaje trajan. Sam Fiser, uostalom smatra da svoju diskusiju mora da nastavlja i u svojih 76 godina i dalje je veoma aktivan. SUOCAVANJE SA ISTORIJOM U stručnom pogledu je učinak dosadašnje kontroverze uistinu džinovski. Broj bibliografskih jedinica koje su iz nje nastale penje se na hiljade, a monografija i tematskih zbornika radova na stotine; otkrivena količina novih znanja je nepregledna, a proučena su ili otvorena mnoga uža pitanja. Pod uticajem obuhvatnih i uspešnih proučavanja politike Nemačkog Rajha, sve više se istražuju politika i ratni ciljevi drugih velikih sila u prvom svetskom ratu, posebno Velike Britanje, a nešto je urađeuo i u pogledu ciljeva Austro-Ugarsker Francuske i Ru-

48

ANDREJ MITROVIO

sije. Danas niko više ne poriče da je nacistički režim imao koren u prethodnim razdobljima neinačke istorije i da postoji kontinuitet između dva svetska rata, ali se o tome sada govori egzaktnije i sa m nogo ra^novrsnih ideja, a ima i sasvim oprečnih gledišta. Otvoreni su novi putevi istraživanja i u toku je traganje za višLm kakvoćama istorijskih rezultata, uz povezivanje sa ranijim dometima na području istraživanja istorije društva. Fišerov rezultat i podstrek koji je on dao daleko prevazilaze samo proširivanje i produbljavanje znanja o nemačkoj, tim e i o evropskoj i svetskoj istoriji u novijem razdoblju. Ono što se zbog tog rezultata i oko njega zbilo, predstavlja prim er na kome se lako uočava da nauka o istoriji, kao — naravno, na osobit način — i sve ostale sastavnice kulture, ima pored istorije svog metoda, teorijskih pretpostavki i znanja, takođe i svoju političku istoriju, koja nikako nije bez važnosti za njeno postojanje (mada s tim značenjem ne bi trebalo ni preterivati). Uočavanje problematike o vezama istoriografije s društvom, politikom i ideologijom dozvoljava da se shvati onaj posebni značaj Fišerovog učinka za savremena unapređivanja znanja o istoriji. Radi razumevanja ovog posebnog učinka, potrebno je zapaziti da Fric Fišer negde već u prilazima svog metoda traga za rešavanjem dva problemska pitanja: pitanja o ključnom odnosu istoričara prema prošlosti koji istražuju i pitanja o odnosu istoričara prema prošlosti struke kojoj pripada. U predgovoru knjige Posezanje za svetskom 7noći Fišer je, kao što smo već naveli, istakao da se na proučavanje nemačke politike u prvom svetskom ratu usm erio zato što je ona konačno postala istorija, prošlost, tj. izgubila svoju političnost koju j8;

SUOCAVANJB SA ISTORUOM

49

inače produženo imala čitavih četvrt veka nakon kraja tog rata. Ovo gledište ponovio je i Gajs u svom opšim om osvrtu n a tok „Fišerove kontroverze” do 1972. godine. Sam način n a koji je F išer ovo rekao, a Gajs ponovio, doista navođi na pomisao d a je reč o starom i prevaziđenom gledištu d a je prošlost ,,nešto što se nas ne tiče”, kako je to G ajsu i aamerio Alf (W ilhelm Alff), njegov kolega sa univerziteta u B rem enu. Ukoliko je F išer doista tako i mislio, m o gao se ubrzo uveriti u suprotno kada je izbila i, potom , kako je tekla cela kontroverza. M eđutim, svi Fišerovi radovi govore d a je on u istraživanje ove tem e ušao, a zatim i istrajao u napom oj điskusiji (možda je doista bolje reći borbi), samo zato što je bio duboko uveren d a se ta prošlost i te kako tiče Nemaca, nem ačkih suseda i celog sveta. Zato njegov iskaz sasvim očevidno im a svoje drugo i dublje značenje. U opštoj istoriji m odem e istoriografije Fišer vidi dva toka — onaj koji se začinje dobom prosveće* nosti i čini dugotrajnu osnovicu istraživanja istorije p re svega u zapadnim zem ljam a (u Francuskoj, Velikoj B ritaniji i SAD), i onaj koji izvire iz roraantizma i čini okosnicu istoriografije Srednje Evrope (pre svega Nemačke, tj. duže vrem e i Savezne Republike NemaČke). Ova dva toka shvata kao sasvim različita i, više ođ toga, međusobno oprečna. Po prvom je svet istorije neprekidan napredak, u njerau se insistira na prirodnom pravu, a najbitniji sadržaj istorije vidi u društvu; drugi tok polazi od „neponovljivosti i nezam enljivoj posebnosti” istorijskih pojava i zbivanja, insistim na visokoj vrednosti države, a najbitniji sadržaj istorije vidi u istaknutim pojedincima. I jedan i drugi pravac nalaze da je svrha istoriogi*afije u političko-ideološkoj angažova*

50

ANDREJ MITROVIC

nosti, ali je pravac prosvećenosti kritički, dok je pravac romantizma apologetski, pošto p rvi sadrŽl demokratske a drugi antidem okratske političke pre* mise. Izričito ili prećutno, oba zastupaju gledište đa istoričar treba da služi svojoj zem lji ili državi; istina, po jednima demokratskoj, a po drugim a autoritativnoj državi. TJ slučaju prvog problemskog pitanja, F išer se može tačno razum eti ako se sagleda da on, u stvari, nastoji da, zbog ideološke aktuelnosti i em otivne poJitičke vezanosti nemačke javnosti za p rvi svetski rat, opomene svog sunarodnika da ne treba produžavati negdašnje bitke, čije je vrem e prošlo i koje postoji još jedino u psihama. U tome vidi uslov da se negdašnjem vremenu može prići umno i istraživački i zato je suština ovakvog gledišta u nastojanju da se stvore psihološki preduslovi koji su neophodni istoričaru da može doći do saznanja. U slučaju d ru gog problemskog pitanja, Fišer nastoji da neguje kritičku svest o značaju prethodnih istorijskih tokova kao o činjenici koja je takođe važna za stvaranje psiholoških preduslova istraživanja: ranije naučne vrednosti dalje postoje kao važna sastavnica u mislima istoričara i otud potreba da se stalno proverava njihova valjanost i upotrebljivost za istraživanje. I jednim i drugim Fric Fišer, svestan vezanosti istoričara za šire i uže okolnosti svoga života, dakle i određenosti istorijske nauke sopstvenom prošlošću, traži stručna idejna polazišta koja omogućuju nova ili poboljšavaju stara saznanja. Po Fišeru, sve 0vo je važno već na prvom koraku, kada se istoričap sreće s prebogatom stvamošću istorije i biva primoran da pravi izbor šta treba uvažiti od obilja koje mu se nudi. „Subjektu koji saznaje” nameće se izbor s ko (kralj, državnik, vodeći privrednik, filozof, pesnik,

SUOCAVANJE SA ISTORJJOM

51

rukovodilac strukovnog saveza, stranački politićar, glasaČ) ili žta (privredno, odnosno društveno uređenje, ustanove, organizacije)” treba da budu u središtu njegovih zanimanja, te on — da bi uspeo da napravi ispravan izbor — mora, prvo, da bude svestan prave vrednosti kriterijuma koji mu se nameću iz uslova koji ga okružuju. U Fišerovom radu i delu postoji nešto o čemu on ne govori posebno, ali Sto čini istinsku određujuću pretpostavku svih njegovih strućnih shvatanja. To je istraživanje. Shvatanje prošlosti kao predmeta koji treba prouČiti i svest o istoriografskom nasieđu moraju da posluže postavljanju temelja za dobar istraživački postupak. Po Fišeru je neophodno prevazići i negdašnju političnost predmeta proučavanja i dogmatizam oba ranija osnovna istoriografska toka da bi se moglo uspešno odolevati strastima vremena u kojima istoričar živi; a ukoliko se ovo postigne, onda samo istraživanje kazuje da treba proučavati i one teme koje se nude na pitanje fco? i one teme koje se pojavljuju na pitanje Šta?, aži ipak s tim đa su bitni društveni sadržaji u istoriji. Drugačije rečeno, za Fišera prošlost je neophodno proučavati a ne i politicki tumačiti. I dalje, u prošlosti su važni i čovek i društvo, ali tako Što čovek, inače delatno biće, ne može biti shvaćen izvan uakira. svog vremena. Proizlazi da se mora težiti saznavanju celine istorije, s tim da u praksi zadatak obuhvatanja celine rešava celokupna istoriografija, dok pojedincu istoričaru pripada da istražuje celinu užeg \Temenskog odseka, odnosno tematskog kruga kome se posvečuje. Upravo zato da bi istraživanja uspela. isiraživač se ne može podređivati okolnostima svog vremena, nego mora nastojati da vrednosne sasteme tpga vremena ili po rezultat plodno upotrebi ili da ih

52

ANDREJ MITROVIC

potisne. Ovo podrazumeva da unapred priznati političnost prošlosti znači opteretiti istraživanje toliko da to sigurno ograničava saznanje a može i da ga onemogućL Sve navedeno čini uslov da se postigne osnovna svrha nauke, da ona u razvoju svoga vremena učestvuje širenjem znanja i na taj način doprinosi prevazilaženju postojećih ograničenja. Refi je o koncepciji nauke koja je već po pretpostavci angažovana, i to svojim saniostalnim učinkom na osnovu svoje razvijene samosvesti. Dakle, nauka o istoriji je poseban delatan deo vremena u kome postoji, a ne samo puko oruđe snaga koje se u tom vremenu međusobno bore. Nije reč o nečem drugom, nego o ponovnom povlačenju vrednosti naučnosti kao vrste čovekove prakse. Fišer nije teoretičar, a kontroverza koju je izazvao samo ga je dalje nagonila na sve veća praktična istraživanja. Uostalom, već se njegovo sazrevanje kao istoričara odigralo u vremenu kad se o metodološkim, teorijskim i filozofskim pitanjima istorijske nauke mnogo vodilo računa, jer je preovlađivalo pravilo da istoričar ,,uči svoj metod kao zanat” i primenjuje ga kao zanat. Sve ovo se odrazilo i na Fišerove rezultate: oni su, pre svega, saopšteni posredstvom činjenica, naravno spletenih u pojave i procese koji dalje grade sadržajnu obradu celine. Ali, na drugoj strani. Fišer je svojom istraživačkom praksom izgradio i pokazao mrežu polazišta po kojima je modema istorijska nauka uspešno oruđe saznavanja sveta. Značaj tih polazišta ne može biti umanjen time što je njihov tvorac mogao učiniti manje nego što mogu — i već čine — oni koji su s postavljenih osnova u prilici da krenu novim putevima i ka novim naučnim metama. Ovome je sam Pišer izuzetno doprineo jer je podstakao da se posredstvorn

SOOCAVANJB SA BTOMJOM

,

.... n a n ia

_53

pouzđam'jeupoznajesa svo-

suo&va, pro§lom stvamošću i time sebi oznogućava da dalje korakne preko dogmatakih sprega koje Splltavaju i miš-

Ijenja i osećanja.

A ndrej MITROVIĆ

UVOD

SAVEZ ELITA O kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871— 1945. godine

KONTINUITET I DISKONTINUITET U NOVIJOJ NEMAČKOJ ISTORIJI

Kontinuitet1 — a takođe i dijalektič i protivpojam: diskontinuitet — toliko je opfita univerzalno-istorijska kategorija da u okvirima naše teme reč može biti jedino o jednoj posebnoj nemačkoj varijanti u toku novijeg razdoblja. Cela istorija se kreće u napregnutom luku između kontinuiteta i diskontinuiteta, između tradicije i preloma. Isti je slučaj i sa nemačkom istorijom. U nemačkoj istoriji kao stariji> kontinuitet moguće je uzeti podsticajnu tradicijuj)oznog srednjovekovnog Nemačkog Carstva i Nemačkog^savgza nakon 1815. U ovom blcviru su se razvijale liberalno-demokratske ideje i raspoloženja saglasno epohi građanstva. Ova tradicija je bila prekinuta, a đelimično se i nasukala, usponom brandenburško-pruske militarističke države do dominirajuće s i l e u-Nemačkoj. Pod novijim kontinuitetom pođrazumevamo monarhističko-birokratsku jPi^sku, od 1866 do 1871. novost za Nemačku, koja je u stvaranje Rajha unela avoju militarističku tradiciju*. Ovaj novi kontinuitet je( mada uz promene i nejednaki intenzitet, ostao dominantan sve do 1945. uprkos svim cezurama t prelornnim tačkama; to se vidi na primerima oba sveuka rata. Elementi ovog novog kontinuiteta pn-

58

FRTC FISER

metni su i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Strukturalno uzeto, oni su bili izraženi u povezanosti aristokratsko-agrarnih i industrijsko-buržoaskih elita moći, koje su pokušavale da očuvaju svoje pozicije naspram demokratije i socijaldemokrat je, a ove su prodirale uzeto istorijski; oni su se iskazivali i u tome što je primamo defanzivno postavljenim konzervativnim ciljevima u unutrašnjgj.pol tici odgovaralo ofanzivno i ekspanzivno postavljanje ciljeva u spoljnoj politici: nakon hegemonije Pruske u Nemačkoj sledi hegemonija tako nastale Prusko-Nemačke u Evropi, čime se istovremeno gradi osnova potrebna da se izbori pozicija svetske sile. Isticanje ovih karakteristika istorije Prusko-Nemačkog Rajha nikako nije posleđica nekakvog samovoljnog izbora. Ono je posledica saznanja o društveno-političkom rasporedu težišta moći u unutrašnjim odnosima i o, iz toga proizišlim, akcijama i reakcijama u međunarodnim odnosima. Sigumo da u našem slučaju kontinuitet nije identitet. Naime, nespomo je da su u nemačkom bivstvovanju posle 1$66. uz ove, tada dominirajuće, linije postojale i iinije starog kontinuiteta i to u naprednim, liberalnim i demokratskim elementima*. 1 u najvišim tačkama razmahivanja nemačke sile, u Carstvu i u Trećem Rajhu, ovu staru tradiciju je zastupala opoziciona mani'ma, koja je najpre bila samo tolerisana a potom klevetana i proganjana. Za elitu je već postojanje ove tradicije predstavljalo dodatni razlog da teži širenju moćj prema inostranstvu; tako je bilo i u predvečerje prvog svetskog rata i od početka Trećeg Rajha 1933, što se i završilo drugim svetskim ratom. Vrednost prvog svetskog rata za problem kontinuiteta u novijoj nemačkoj iatoriji implicira pita-

SAVEZ ELITA

59

nje: predstavlja U on - svojim nastankom, tokom lshodom i „prevlađivanjem” - raskid s dotada pre^ moćnim strukturam a i tendencijama, ili je doveo do njihovog očuvanja i daljeg delovanja? Analiziranja iz ugla ovog pitanja omogućuju nova i oštro profilisana sagledanja postojanja i očuvanja struktura moći, kao i dominaciju njihove svesti tokom otprilike osam decenija.

PFlVl DEO

VLADAJUĆI KARTEL I IMPERJALIZAM

VITEšKI POSED I VISOKE PEĆI

Nemački Rajh, onakav kakav je nastao 1871. nije predstavljao kontinuitet sa srednjovekovnim Rajhom, kako bi to rnogio-da sugerira njegovo ime, nego s brandenburško-pruskom državom. tj. sa onom državom koju je u avgustu 1914. bavarski istoričar Karl Aleksander fon Miler (Karl Alexander von Miiller) nazvao „herojsko aristokratskom ratničkom državom, u kojoj je sve — i porezi, i činovništvo, i privreda, i društvo — bilo usredsređeno oko vojske, bilo određeno potrebama vojske”4. Ova vojna država u okviru NemaČke 18. veka bila je „jedna strana i savremenicima nerazumljiva pojava” ; ona je uspešno obnovljena u razdoblju unutrašnjih reformi, ali je istovremeno tada ojačana pozicija vodećeg sloja, veleposedničkog plemstva; ona je porazila revoluciju iz 1848. i u sukobu vojska-ustav 1862—1866. ponova odbacila uvođenje parlamentarizma i demokratije, pošto je sprečila da bude sprovedeno potčinjavanje vojske parlamentarnoj kontroli. Da, upravo je u tome bio i raziog za dovođenje Bizmarka (Otto Eiirst von Bismarck). Nalme, Bizmarkov zadatak je bio da održi neumanjenu premoć krune i vojskc u državi, a time i odgovaraJući kontinuitet, mada istaknutost njegove lićnosti tokom ovlh decenija njegovog kanceiarstva u uje-

64

FRIC FlSEJfc

dinjenom Rajhu jedva da dozvoljava da se ovo uoči* Pa i do samog uvodenja jednakog izbom og prava 2a Rajhstag Severo-nemačkog saveza došlo je zbog Bizmarkove antidem okratske računice. U P ru sko-Nemačkom Rajhu stvorenom tokom tri k ratk a rata, nkoje je Bizmark želeo i ostvario”5, elem enti federacije su samo površno prikrili dom inaciju P ru ske; isto tako su liberalni ustavni elem enti im ali samo smisao da u tadašnjem, liberalnom dobu skriju dominaciju krune i plemstva, koje je sačuvalo vodeće mesto u vojsci, visokoj birokratiji i diplom atiji. Time je elita iz predindustrijske epohe ostala nosilac vlasti i vodeći Činilac u armiji, svom instrum entu siie. Ovo je posredstvom opšte vojne obaveze i ustanove „rezervnog oficira”* toliko snažno delovalo na celo društvo da je bilo ostvareno takvo prožim anje svih oblasti života vojničkim duhom nadređenosti i podređenosti kakvo ranije nikada nije postojalo u delovima Nemačke izvan Pruske. Takav poređak su sankdonisali škola, univerzitet i crkva (posebno protestantske pokrajinske crkve, zbog luteranske tradicije uske povezanosti prestola i oltara)7. Pobrojane ustanove su bile antirevolucionarne 1848, kao i ponovo 1918. Jezgro moralnosti koju su one iskovale činila je poslušnost, a od naviknutosti podanika na poslušnost industrijalci su veoma mnogo dobili pošto su preuzei veleposedničko geslo biti gospodar u kući”8. Takav po raspodeli moći i po đruštvenim iđejama vodiljama monarhističko-feudalni Nemački Rajh, koji je još i 1870. pretežno bio agrama zemlja, razvio se u dva talasa (1850—1873. i I8 9 6 _ i9 i4 j u modemu industrijsku državu takvim temp0m i u takvim razmerama koji su uporedivi jedino s razvitkom Sjedinjenih Američkih Država. Nov0 indu-

S A V E Z E L IT A

65

strijsko građanstvo postalo je privredno vodeća snaga najkasnije s početkom visoke konjunkture 1896, ali ono u svakom slučaju nije uspelo da sebi izbori i odgovarajući deo političke moći. Međutim, tada su se pokazali najbitniji plodovi konzervativne društvene politike Bizm arka, kome je pošlo za rukom da svojom privrednom i socijalnom politikom, sprovođenom počev od 1878 do 1879, izmiri obe ove društvene elite, čalM da pođstakne’lisirmlaciju nove industrijske k ru p n e'F u ržoazije'bd^agrairio^u^aP nih snaga. Ovaj savez „viteškog poseda i visokih peći5f9 oBnovljen j e radi odbrane Kaprivijeve (Leo Graf von Caprivi) politike reformi Mikvelovom (Johannes Miquel) „politikom okupljanja” 1897—1898, cem entiran je 1902. Bilovljevom (Bemharad Furst von Biilow) politikom carina i ponovo učvršćen 1913. m anipulativnim uvlačenjem malograđanskih grupa „stare srednje klase” u takozvani >,karte} stvaralačkih staleža”. Na ovaj način se ocuvalo čvrsto reakcionam o jezgro u nutar nemačkog društva, ono jezgro koje je odigralo ođlučujuću ulogu i 1933, uprkos mnogostrukim različitim kretanjima. Iako je glavni dobitnik politike izgradnje ratne momarice iz 1898. godine bila teška industrija (ugalj-gvožđe-ćelik), stvaranje borbene flote su prihvatili, mada najvećim delom protiv volje, i veleposednici, koje je tađa politički predstavljala stranka konzervativaca. Ali, veleposednici su svojim pristankom ti ovom pitanju sebi „kupili” više zaSdtrve carine na žito, koje su im, zajedno s neposrednim državnim subvendjama, osigurale dalji život kao privredne i društvene klase. U nutar industrije, čija su udruženja usko sarađivala s birokratijom po ministarstvima, i đalje je starije Centralno udruženje nemačke industrije, predstavnik teške industrije, jačalo naspram Save-

66

f r i c f is e r

za nemačkih industrija,10 predstavnika prerađivačke industrije, a najmodemiji tehnički razvitak predstavljale su hemijska i elektro-industrija i one su vršile pritisak da se iziđe na međunarodna tržišta. Dok je grupa prerađivačke industrije pretežno bila organizovana u mala i srednja preduzeća, dotle je grupa sirovinske industrije srazmemo rano postigla visok stepen okupljanja u sindikate i kartele f5indikat uglja je osnovan 1893, a Savez čeličana 1904). Bezuspešan je ostao pokušaj jačanja liberalne grupe trgovine, banaka i industrije, koje su pomoću stvaranja Hanzin savez 1909. htele da sprovedu „politiku antifeudalnog okupljanja,,n. Nije bio ostvaren ni „latentni reformni pokret” (G. Schmidt) s ciljem „otvaranja ulevo”12; takođe ni vladi nije bilo moguće da se umesto na partiju konzervativaca osloni na neku grupaciju levog centra. Tome nasuprot mogao je Matijas Ercberger (Matthias Erzberger), jedan od vodećih predstavnika partije Centra, da još u maju 1914. kao najvažniji zadatak unutrašnje politike Rajha označava „razaranje moćne snage socijaldemokratije” i da radi ostvarenja ovog cilja zahteva da zajednički nastupaju „desnica (tj. konzervativci), Centar i nacionalni liberali”18. Država je protiv socijaldemokratije primenjivala represalije posredstvom administracije i sudstva i nakon isticanja važenja tzv. „zakona protiv socijalista”14. Ipak, na prelazu iz 19. u 20. vek socijaldemokratija je uspela da trajno ojača svoje pozicije, pri čemu je bilo potisnuto njeno socijalno-revoiucionamo krilo. Sa reformizmom, porastom sindikata i stalnim delovanjem malograđansko-zanatlijskih tradicija, došlo je do izvesnog asimiliranja ove partije u postojeće društvo, partije koja je do tada egzistirala kao „subkultura” i „protivkultura”. Upravo tek

S A V E Z E L IT A

67

ovo asimiliranje čini razumljivim socijaldemokratsku odluku da glasa u korist ratnih kredita 4. avgusta 1914. Hamin savez je u ovom poburžoazenju radničke stranke video pilliku da u socijaldemokratima stekne saveznika protiv veleposednika i teške industrije, što, međutim, nije moglo biti ostvareno. Za veliki posed i tešku industriju i za njiboinf, depandanse u malograđanstvu i obrazovancai j&d* đanstvu ovaj proces preoblikovanja sodjžddemo&a^ tije i njeno uzdizanje do najjače frakcije u kom Rajhstagu u januaru 1912. bili su znak zsua* bunu i povod da, u skladu s antidemokratskim idejama, zahtevaju razvlašćivanje Rajhstnga i uništenje sindikata. Njima se činilo da jedino auteitar* na staleška država može garantovati njihovu privrednu i društvenu pozieiju vlasnika moći U ovom stanovištu je vidljiva veza s Papenovim (Frtmz im Papen) idejama iz 1932. i 1933. godine. Da bi odstraniii pretnje koje su dolazile kako od atrane liberalnih demokrata tako i od sodjaldemokrata, njima se ucinilo da — m razvijanje moći đriave do krajnosti — i neki pobedonosni rat, u skladu s iskustvima iz 1866, može u ovu svrhu poslužiti kao pogodno sredstvo. U međuvremenu su se konzervativni rojalizam i liberalni patriotizam !z vremena stvaranja Rajha pretvorili u novonemački nacionalizam, u kome su bile sadržane šovinistićke i popularističko-pseudođemokratske karakteristik e. Ovaj novi nadonalizam ne samo da se prezna vladi nije više odnosio s poštovanjem nego je naspram vlade istupao neprijatdjski kad god mu se činilo da ona ne deluje dovoljno bezobzimo bilo u imutrašnjoj bilo u spoljnoj politici. Primeri zs ovo su malograđanski antisemitizam 70-tih i 80-tih godina: Savez zemljoradnika s

68

FB IC F lS S ft

jakim antisemitskim i delimično antiaristokratskim seljačkim grupama, kolonijalni pokret i, takođe, radikalno krilo Udruženja za izgradnju ratne flote sa svojim agitatorima koji su proizišli iz malograđanstva. Ovakva stremljenja su se najodlučnije pokazala u Pangermanskom savezu i njegovim mnogobrojnim filijalama kada je između 1911. i 1914. afekat protiv „slabe vlade” izrastao do otvorene kritike „slabog” Vilhelma II. Pangermanisti su tada sebe označili kao radikalnu „revoluciju zdesna” , čime su se najavili, odnosno prethodno uobličili, oni elementi koji su postali očevidni 1933. godine.

OD SVETSKE POLITIKE KA KONTINENTALNOJ HEGEMONIJI

Spoljnopolitički je Hajh bio u stalno većoj napetosti između učvršćivanja svoje pozicije stečene 1871, godine, Bizmarkovom p>olitikom saveza s jedne, i pritiska delova buržoazije u pravcu ekspanzije radi stvaranja kolonija i prodiranja na istok, s druge strane. Hajh je trajno ostao opterećen neprijateljstvom Francuske, čiju je glavnu pažnju bezuspešno pokušavao da usmeri na prekomorske posede. Takođe je ostao bez rezultata pokusaj da se ponovo učvrste odnosi s Rusijom, poremećeni 1878, čemu nije najnevažniji razlog bilo to što su konzervativci, mada tradicionalno politički naklonjeni carevini na Istoku, pojačali udaljavanje i na privrednom području zbog svojih poljoprivrednih interesa. Ovo je odvelo francusko-ruskom zbližavanju i zaključenju vojne konvendje 1892. Uz to se 1897—1898. vođstvo Rajha, na čelu s Vilhelmom II i novim, uobraženo antibritanski raspoloženim, Ijudima Bilovom i Tirpicom (Alfred von Tirpitz), dvojicom ljudi neospomo pod uticajem istoričara Trajćkea (Heinrich von Treitrchke)*1*, odlučilo za izgradnju ratne flote i time za „svetsku politiku” u smislu ekspanzije na prekookeanska područja. S tim je nužno bilo povezano izadvanje Velike Britanije, dakle i trećeg mogućeg neprijatelja s rangom svetske sile. Ova

70

F R IC F lS E R

politika je u Rajhstagu naišla na podršku velike većine građanskih partija, uključivši i Centar. Da li su ovde bili primami vee pomenuti snažni privredni interesi teške industrije, ili — kako se u novije vreme naglašava s precenjivanjem unutrašnjepolitičkih motiva — nekakav „socijalimperijalizamt,ie (koji je s ratnom mornaricom kao simbolom okupljanja —poput Bizmarka sa suvozemnom armijom — hteo da protiv socijaldemokratske opasnosti ostvari jedinstvo svih građanskih snaga), ili ideje profesora neomerkantilista i neorankeovaca, zadobijenih da služe propagandi u korist izgradnje ratne flote, ili uticaj na cara i Tirpica Mahnovog (Alfred Thayer Mahan) učenja o pomorskoj sili i svetskom značaju? U svakom slučaju, za onog ko se osetio ugroženim, naime za Veliku Britaniju, ovi motivi su bili potpuno bez značaja; Velika Britanija je računala samo s činjenicom nemačke izgradnje ratne flote, koja je kazivala o tome da se težilo ničem manjem nego ravnopravnosti Nemačkog Rajha sa svetskom Britanskom Imperijom, a možda i nečem mnogo krupnijem. U svakom slučaju, ondašnji pruski ministar unutrašnjih poslova fon Betman-Holveg (Theobald von Bethmann-Hollweg) ovako je opisao careve namere 1903: „Prva i osnovna ideja (careva) je da u korist Nemačke slomi svetski značaj Engleske. Zato nam je — to je carevo čvrsto ubeđenje — potrebna ratna momarica, a da bi nju izgradili potrebna nam je i velika količina novca. Pošto ovo može da obezbeđi samo jedna bogata zemlja, Nemačka mora da postane bogata; otuda ohrabrenje koje se daje industriji i odatle Ijutnja poljoprivrednika koji protestuju protiv ove politike da bi sebe spasli od propađanja”17, Ratna momarica je za agrarce bila i ostala „grozota” koju su oni prihvatm

SAVEZ E l/IT A

71

samo U2 dobijanje nadoknade u visokim 2aštitnim carinama za poljoprivredne proizvode1*, carinama koje, uostalom, po njima ipak nisu bile dovoljno visoke. Trebalo je da 1918—1920. flota bude potpuno izgrađena da bi mogla biti upotrebljena kao sredstvo pritiska ili, čak, kao ratno sredstvo. Da se ovo i ostvarilo, a da je Nemačka istovremeno ostala najjača kopnena sila Evrope, ovakvi pomorski ciljevi usmereni ka svetskoj moći morali bi nužno da prouzrokuju promenu Balance of Potoer (ravnotežu snaga) i da dovedu u pitanje međunarodni sistem velikih sila. U stvamosti je već 1901—1902. Velika Britanija na ovo odgovorila svojim naoružavanjem i, ubrzo, svojim savezom, tj. Antantom1'. Mlađa generacija je sa sažaljenjem i prearom gledala na samoograničenja koja su sebi nametnule generacije u vreme Bizmarka i Kaprivija, pa je u ime i tzv. „svetske politike”, terana uz to i strabom da Velika Britanija može preći na protE^đonfoiD i zatvoriti tržlšta, razvila rilovitu aktivnost u svim delovima sveta, u Kini, Južnoj Americi i n&ro&fto u Turskoj, da bi Rajh stekao zone uticaja i pre svega nove kolonije u Africi i na Tihom okaanu. Reč je bila, prema predstavama naa'je i pre svega tzv. liberalnih imperijalista, o novoj podeb’ sveta koja bi trebalo da više nego statics quo odgovara novim ođoo sima snaga, tj. situaciji nasftaloj uvećavanjem mdS Nemačkog Rajha. Praktično, cilj je ovaj mog&o biti postignut samo ratom. Cak je i Hans Plen (Hans Plehn), koji je inače upozoravao da se treba čuvati rata, u svom spisu Nemačka svetska politika a ne rat, ukazivao na ovu konsekvencu kada je, povodom posledica ogorčenja u nemač oj javnosti zbog toga što je Nemačka ustuknula u krizi 1911, tvrdio: „Tokom

72

F R IC F IS E R

godine koja je protekla od poslednje marokanske krize skoro da je celu nemačku naciju zahvatilo uverenje da bismo mi samo uj ednom velikom svetskom ratu mogli da izborimo sebi slobodu naše svetski široke delatnosti.,,2° Učinak celog ovog truda bio je razočaravajuće mali. Ipak, upravo u tome postoji jasan kontinuitet. Ciljevi kojima se tada težilo — i o kojima se pri-* vremeno s Velikom Britanijom pregovaralo u vreme prelaska iz 19. u 20. vek i 1912—1914 — izromli su već u avgustu 1914. u obliku zahteva Kolonijalne službe Hajha da se za NemaČku u budućim pregovorima o miru obezbedi Centralna Afrika. Njih su Ministarstvo ratne mornarice Rajha i Admiralitet dopunili 1916. zahtevima za pomorske baze u Da~ karu, na Azorima i na Zelenortskim ostrvima, od~ nosno na Malti i na Kipru, radi obezbeđivanja nemačkih pomorskih veza s Južnom Amerikom. A lrikom i Tihim okeanom21. Isti ti ciljevi su se ponovo pojavili tokom drugog svetskog rata u službenim dokumentima i kartam a Rajha, u kojima je i dalje živeJa Tirpicova tradicija. Sigurno da su stvaranjem Trojne antante ovakvi ciljevi došli u pitanje, jer je u međuvremenu nemačka politika i2gradnje ratne mornarice doveia do trke s Velikom Britanijom, koja je prihvatila izazov i nije dozvolila da bude nadmašena u naoružanju, a istovremeno je i svojim sporazumima s Japanom (1902), Francuskom (1904) i Rusijom (190?) iz osnova izmenila svetsko-politički položaj Rajha. U Nemačkoj je to primljeno kao veliki gubitak moći otadžbine, a subjektivno je tumačeno kao „okruživanje” Rajha. Preciznija analiza pokazuje da je u osnovi ovog poslednjeg pojma bilo uverenje da os_ tale sile onemogućuju Rajh da dalje jača. Izgradnja

SA.VEZ E L IT A

73

ratne flote je zbog finansijskog prenaprezanja delovala unutrašnjepolitički destabiMzujuće, umesto da stabilizuje sistem, tim pre Žto je ovim prouzrokovana nužno potrebna finansijska refonna, koja je i sprovedena 190925, ponovo štedela konzervativce a teret svalila na poslovne krugove i široke mase stanovništva. Počev od 1905. Rajh je pokušavao đa u mnogobrojnim velikim krizama razbije „okruživanje”,' u šta je stalno bila uračunavana izvesna unutrašnjepolitička kalkulacija. Posleđnji takav pokušaj je odveo u prvi svetski ra t U krizama se car uvek iznova pokazivao slab, pa kada se i 28. jula 1914. ponovo „ugruvao” — bio je konačno gumut u stranu. Pri ovome je od 1908. u sređiŠtu vojnih razraatranja stalno bio rat na dva fronta, tj. rat sa Francuskom i sa Rusijom. Takav rat se očekivao i prihvatao, s tim što je ostajalo nejasno da li računati i s neprijateljstvom i treće svetske sile, s neprijateijstvom Velike Britanije. U prvoj marokanskoj krizi 1904—1905 —koja je kasnije, kađa se moglo gledati unazad, na svim stranama u Nemačkoj bila ocenjena kao najbolja prilika za „uđarac” pošto je Rusija tađa bila zauzeta u istočnoj Aziji — Francuska je ustuknula pred pretnjom rata. Međutim. u tom trenutku u samom Rajhu je u očima političkog i vojnog vođstva vrhunac dostiglo uverenje o socijaldemokratskoj opasnosti unutar zemlje, dok se istovremeno nisu činile spremne za neki velilđ rat ni suvozemna vojska, koja se naiazila u periođu uvođenja novog naoružanja, ni ratna flota. Zabrinutost zbog mogućnosti da se ponove revolucionami dogadaji iz godine 1848. delovala je iatentno tokom kriza 70-tih (Zakon o socijalistima), 80-tih (štrajk rađnika) i 90-tih go-

74

f'R lC F3SZ S

dina (štrajk lučkih radnika u Hamburgu), da bi sa vplikim štrajkom rudara u Rurskoj oblasti 1905. ponovo vrhunila, što je tada sve uzimano tim ozbiljnije što se očekivalo da će ruska revolueija i njeni krvavi sukobi uticati i na prilike u Nemačkoj, PoštO je Vilhelm II još na sednici 24. januara 1904. pred ministrima Rajha egzaltirano uzviknuo: ,,Ja ću se osvetiti za 1848! Osvetiti!”23, on je krajem 1905. ovako video situaciju sa socijaldemokratima: „Zbog naših socijaldemokrata mi ne bismo mogli nijednog vojnika poslati preko granice bez krajnje opasnosti za život i svojinu građana. Najpre treba odstreliti socijaliste, odrubiti im glaveTučinltllH^bezopasrilm. Po mogućstvu putem kupanja u krvi obezbediti da se povede rat napolju; a ne pre toga i nikako a tempo,,X4. Da u nemačkoj vladi nisu mogle nadjačati snage koje su zahtevale da se iskoristi povoljna spoljnopolitička prilika delovalo je, uz uvažavanje unutrašnjepolitičkih pretnji, pre svega stanje vojno-tehničke opremljenosti nemačke kopnene armije. Naime, bilo je očito da se za francuskom armijom zaostajalo na području poljske artiljerije, dakle, za glavnim protivnikom na kopnu, zbog čega je suvozemna vojska Rajha bila skoro neupotrebljiva za rat. Reč je bila o klasičnom primeru uticaja oružano-tehničkih propusta na neku političku odluku. Nespremnost oružanih snaga je tim više odigrala ulogu što rezultat novijih napora u naoružavanju, u izgradnji ratne flote, u 1905. godini još nije bio takav da se moglo izložiti nekom engleskom preventivnom udarcu po primeru onog izvedenog protiv Kopenhagena 1807. godine. U aneksionoj krizi, nastaloj zbog proglašenja austrougarskog suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom, u kojoj je Dvojni savez prvi put od defan-

SAVEZ E L IT A

75

zivnog bio pretvoren u alijaziBU za sticanje đobitnika i tokom koje je na kocki stajala cela nemačka balkanska i istočna politika, Eusija je bila ta koja je ustuknula pred pretnjom rata, jer je istočna Carevina bila oslabljena i ratom s Japanom i revolucijom. Eusija je ovako postupila tiin pre što ae Velika Britanija pokazala nezainteresovanom. Ipak, nemačka „ratna stranka” već tada je u ratu videla i pogodno sredstvo da — nakon što su monarbisti&S sislem i „prestiž sile” bili uzdrznani u tzv. nafeii Datly Telegrapha” - putem nekog velikog spoljnopolitićkog uspeha jednim udarcem za duže vrane potisne i ]iberalno-demokratski i sodjaldemdkratska pokret, tj. da ponovi eksperiment oproban 1866. gođine. Tadašnju situaciju je u svakom slučaju ovako video jedan iskusni posmatrač nemačke scene, ruski ambasador u Berlinu, Nikolaj grof Osten-Zaken: „Ratna stranka, zavedena neospomom spremnošću suvozemne vojske i ostalih slojeva društva, a povređena u svom osećanju tradicionalne predanosti Vrhovnom Vođi [tj. caru], smatra da je rat jedino moguće sredstvo da se u očima narodnih masa obnovi poljuJjani prestiž monarhističke moći. Raspoioženje vojnih krugova hrani se ubedenjem da sadašnja privremena nadmoćnost njene armije obećava Nemačkoj najveću priliku za uspeh. Ovakvo ubeđenje može cara da namami da svojoj spoljnoj politici dš militantan karakter. S druge strane, neki pobedonosni rat bi mogao, i to najmanje za izvesno vreme, da ublaži pritisak radikalnih težnji u narodu za promenom u liberalnijem smialu kako posebnog pruskog toka tako i celog nemaćkog državnog ustava."** Ukoliko bi bilo sigumo da će Velika Britanija ostati neutralna; °ko čega se nemačka vlada upravo trudi. ona će smesta poćeti rat, piaao je dalje ambasador Osten-

76

FRIC FISEH

-Zaken. Ogorčenost konzervativnih i vojnih krugova zbog kritike u Rajhstagu i u delu štampe na račun Vilhelma II povodom „afere s Daily-Telegraphom”, mešalo se u svakom slučaju s nepoverenjem prema ličnosti cara, tj. s nepoverenjem u carevo držanje u vremenu kriza koje su pretile ratom. „Moltke (Helmuth Graf von Moltke) se ne plaši Francuza i Rusa, nego cara” (zbog njegovih slabih nerava), izveštavao je šef [carskog] vojnog kabineta general fon Lunker (Moritz Frh. von Luncker) maršala dvor ra fon Cedlič-Tricšlera (Robert Graf von Zedlitzsch-Trutzschler). Uzmicanje Rusije u aprilu 1909* pred nemačkim kvazi-ultimatumom u pitanju aneksije Bosne i Hercegovine učinilo je da bude odloženo zaoštravanje istog problema sve do jula 1914. godine. U drugoj marokanskoj krizi 1911. vlada Rajha se povukla pred intervencijom Velike Britanije (govor Lojda-Džordža [David Lloyd-George] u Mansion-House) u korist Francuske i pošto su nemački saveznici ostali nezainteresovani. Međutim, pošto se vlada najpre poslužila pangermanistima za agitaciju, po povlačenju Rajha su u nacionalističkom delu javnosti zavladali duboka i dalekosežna razdraženost i ogor enost jer je, tvrdilo se, kriza okončana i poniženjem Nemačke. Sada su ne samo vlada kancelara Betmana-Holvega nego i sama ličnost cara pos ali i u zemlji i u inostranstvu objekt podrugljive kritike („Guillaume le Timide" tj. „Vilhelm Piašljivi”). I u ovoj krizi je uz spoljnopolitićko-privredni momenat iskazan u programskoj krilatici „Maroko — Centralna Afrika” (koja je podrazumevala nameru za oprobavanje snage s Francuskom, odnosno celom Antantom), postojala, mađa prikrivena, i jedna unutrašnjepoliti ka računica vilhelmijanskog ()kar_

5A V E Z EL JT A

77

tela vlasti”. Tako je list teške industrije Post 26. avgusta 1911. pisao da bi od rata „pored razjašnjenja našeg vrlo ozbiljnog [spoljno] političkog položaja”, trebalo — i to pre svega — očekivati „ozdravljenje mnogih političkih i društvenih odnosa”. A Armeeblatt je lapidamo pisao: ,,Za nemačke unutrašnje odnose veliki oniiani istup doista bi dobrodošao, bez obzira n a to što bi pojedinim porođicama doneo suze i bol.”*' Pošto se ubrzo pookončanju ove međunarodne krize, tj. januara 1912, socijalđemokratija uzdigla do najjače stranke u Rajhstagu i tako postalo prekasno iz^šiti državni udar koji su tražili pangermanisti i konzervativci, pojačala su se nadanja desnice u spasonosno delovanje rata na unutrašnje prilike. Kada je iznenadni slom nemačkog prijatelja Turske u prvom balkanskom ratu (oktobra ”1912) izazvao novu krizu, London je opomenuo vladu u Berlinu da sada Velika Britanija, za razliku od 1870, neće bez mešanja gledati kako Nemačka gazi Francusku pošto bi se u takvom slučaju i sazna našla suočena sa jednom nadmoćnom silom koja vlada Evropom. Ali upravo je to uticalo da Nemačka sebi postavi takav cilj koji nije samo car expressis verbis izgovorio —naime, Vilhelm je sebe video na čelu „Ujedinjenih država Evrope” — nego koji 8u i vojni šefovi i širi krugovi nemačke građanske javnosti smatrali samim po sebi razumljivim, a mnogi se čak držali tako kao da je taj ciij postao i stvarnost. Uistinu, tada je rat, kao i 1909, bio izbegnut tako što je Rusija još jednom uzmakla. Međutim, nedvosnuslena opomena Velike Britamje nije učinila da dode do promene nemačkih strategijskih planova i opštih olitičkih ciljeva, n