Frank Vedekind - Budjenje Proleca

Frank Vedekind

Buđenje proleća dečja tragedija Prevod: Filip Filipović LICA: Melhior Gabor Gospodin Gabor, njegov otac Gospođa Gabor, njegova majka Vendla Bergman Gospođa Bergman, njena majka Ina Miler, Vendlina sestra Moric Štifel Rentijer Štifel, njegov otac Gimnazijalci: Oto Robert Georg Ciršnic Ernst Rebel Hans Rilov Lemermejer Kerta Besel Tea, učenica Ilza, model Rektor Sunčanica Gimnazijski profesori: Saraga Kostolom Majmunović Tojaga Mlatijezik Mušica Lakoćemo, poslužitelj Pastor Golotrb

Cigonmolker, prijatelj rentijera Štlfela Stric Probst Pitomci popravnog doma: Dithen Rajnold Rupreht Helmut Gaston Doktor Prokrust Bravar Dr fon Praškić, lekar Zakrabuljeni gospodin Gimnazijalci Berači grožđa PRVI ČIN PRVA SCENA Dnevna soba. VENDLA: Zašto si mi napravila tako dugačku haljinu, majko? GĐA BERGMAN: Danas puniš četrnaest godina! VENDLA: Da sam znala da ćes mi napraviti teko dugačku haljinu, radije ne bih punila četrnaest godina. GĐA BERGMAN: Nije ti previše dugačka ta haljina, Vendla, šta bi ti htela? Šta ja mogu što mi dete svakog proleća poraste za pet-šest santimetara? Uostalom, kao odrasla devojka ne smeš više da nosiš princes haljinice. VENDLA: U svakom slučaju, princes haljinica mi stoji bolje od ove dronjave spavaćice. Daj da je još malo nosim, majko! Samo još na leto. Sa četrnaest ili petnaest godina, još uvek ću moći da nosim ovu pokajničku odeždu. Hajde da je sklonimo do sledećeg rođendana, sada bih se ionako samo saplitala u nju. GĐA BERGMAN: Ne znam šta da ti kažem. Ja bih, dete, rado pristala da ostaneš ovakva kakva si sada. Druge devojčice su u tvojim godinama ili kao motke ili debeljuce. A ti si sušta suprotnost. Ko zna kakva ćeš biti kada se druge budu razvile. VENDLA: Ko zna - možda me više neće biti. GĐA BERGMAN: Dete, dete, kako ti tako nešto pada na pamet? VENDLA: Ne, draga majko: nemoj se žalostiti! GĐA BERGMAN (ljubeći je) Zlato moje jedino! VENDLA: To mi tako dođe uveče, kad ne mogu da zaspim. Mene to uopšte ne žalosti i znam da posle

mnogo bolje spavam. Majko, da li je grešno razmišljati o takvim stvarima? GĐA BERGMAN: Hajde, neka ti bude, idi i obesi pokajničku odeždu u orman! Tako ti boga, obuci opet princes haljinu! Kad stignem, ušiću ti volane da je malo produžim. VENDLA (ostavljajući haljinu u orman) Ne, onda bih više volela da sam napunila i čitavih dvadeset godina... GĐA BERGMAN: Samo da ti ne bude hladno! Nekad ti je haljinica bila dovoljno dugačka, ali... VENDLA: Sada, kada dolazi leto? O majko, niko ni kao dete ne dobije zapaljenje grla od kolena! Niko nije tako glup. U mojim godinama se još niko ne smrzava, a najmanje u noge. A da li bi bilo bolje da mi je prevruće, majko? Zahvali dragom bogu ako ti tvoje zlato jednog jutra ne odseče rukave i uveče se pojavi bez cipela i čarapa! Kad nosim pokajničku odeždu, ispod se oblačim kao vilinska kraljica... Ne ljuti se, majčice! Pa to niko ne vidi. DRUGA SCENA Nedelja uveče. MELHIOR: Dosadilo mi je. Ja više ne igram. OTO: Onda i mi moramo da prekinemo! Jesi li uradio zadatke, Melhiore? MELHIOR: Samo vi igrajte dalje! MORIC: Kuda ćeš ti? MELHIOR: Da prošetam. GEORG: Ali već smrkava! ROBERT: Jesi li već uradio zadatke? MELHIOR: A zašto ne bih mogao de šetam po mraku? ERNST: Srednja Amerika! Luj XV! Šezdeset stihova Homera! Sedam jednačina! MELHIOR: Prokleti zadaci! GEORG: Samo da sastav iz latinskog nije za sutra! MORIC: Ni o čemu ne možeš da misliš, a da se ne upletu ti zadaci. OTO: Ja idem kući. GEORG: I ja, da radim zadatke. ERNST: I ja, i ja. ROBERT: Laku noć, Melhiore. MELHIOR: Lepo spavajte! (Svi odlaze osim Morica i Melhiora.) MELHIOR: Baš bih voleo da znam zašto u stvari postojimo u svetu! MORIC: Više tih voleo da budem i fijakersko kljuse nego da idem u školu! Zašto idemo u školu? Da bi mogli da nas ispituju! A zašto nas ispituju? Da bismo pali! Pa, sedmorica moraju da padnu, ako ni zbog čega drugog onda zato što gornja učionica ima samo šezdeset mesta. Tako se čudno osećam od Božića. Neka me đavo nosi ako već danas ne bih spakovao stvari i otišao u Altonu, samo da nema tate! MELHIOR: Hajde da pričamo o nečem drugom. (Šetaju.) MORIC: Vidiš li tamo onu onu mačku sa podignutim repom? MELHIOR: Da ne veruješ u predskazanja?

MORIC: Ne znam tačno... Došla je odande. To ništa ne znači. MELHIOR: Ja mislim da je to Haribda na koju naleti svako ko je umakao Scili religioznih zabluda. Hajde da se smestimo ovde pod bukvu. U brdima duva južni vetar. Sad bih voleo da gore u šumi budem mlada Drijada koja se čitavu noć ljuljuška i klacka po najvišim vrhovima... MORIC: Zakopčaj kaput, Melhiore! MELHIOR: Ha - kako lepršaju peševi! MORIC: Bože, smrklo se da ne vidiš ni prst pred okom. Ma gde si to? Melhiore, zar i ti ne misliš da je stid u čoveku samo proizvod njegovog vaspitanja? MELHIOR: O tome sam tek prekjuče razmišljao malo duže. Meni se ipak čini da je duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi. Pomisli samo da se potpuno svučeš pred najboljim prijateljem. To nikad ne bi uradio ako istovremeno i on to ne učini. A zapravo je manje-više i stvar mode. MORIC: Ja sam već smislio, kad budem imao decu, dečake i devojčice, odmah ću ih sastaviti da spavaju zajedno u sobi, po mogućstvu na istom ležaju, daću im da ujutru i uveče pomažu jedni drugima u oblačenju i svlačenju, a kad budu vrućine i dečaci i devojčice će nositi samo kratke tunike od bele vunene tkanine sa kožnim pojasom. Mislim da bi, kada tako odrastu, morali da kasnije budu mirniji nego što smo mi sada. MELHIOR: Potpuno verujem u to, Morice! Pitam se samo, kada devojčice dobiju decu, šta onda? MORIC: Kako to, dobiju decu? MELHIOR: Ja tu verujem u nekakav instinkt. Mislim, na primer, kada jednog mečora zatvoriš sa mačkom još kad su mačići i uskratiš im bilo kakvo opštenje sa spoljnim svetom, to jest potpuno ih prepustiš njihovim nagonima, da će mačka pre ili kasnije ipak zatrudneti, mada ni ona ni mačor nisu imali nikoga čiji bi im primer otvorio oči. MORIC: Mora da se kod životinja to dešava samo od sebe. MELHIOR: A kako tek mora da je to kod ljudi! Molim te, Moric, kada tvoji dečaci spavaju na istom ležaju se devojčicama i onda im neočekivano naiđu prva muška osećanja - mogu da se kladim sa svakim... MORIC: Možda si stvarno u pravu. Ali ipak... MELHIOR: I kod devojčica se u određeno dobe dešava sasvim isto! Nije da devojčica baš... doduše, to se ne može baš tačno proceniti... u svakom slučaju bi se moglo pretpostaviti... a ne treba zanemariti ni radoznalost da uradiš ono što te vuče! MORIC: Samo jedno pitanje, uzgred. MELHIOR: Da? MORIC: Odgovorićeš mi? MELHIOR: Naravno! MORIC: Istinu? MELHIOR: Evo ruke. Pa, Moric? MORIC: Jesi li već uradio zadatak? MELHIOR: Ma govori slobodno! Ovde nas niko ne čuje i ne vidi. MORIC: Naravno, moja deca ti morala da rade preko dana u dvorištu i vrtu i zabavljaju se igrama koje uključuju i telesni nagon Morali bi da jašu, da rade gimnastiku, da se veru i pre svega ne bi noću spavala tako lakim snom kao mi. Mi smo strašni mekušci. Mislim da čovek uopšte ne sanja kad spava

tvrdim snom. MELHIOR: Ja od sada pa do berbe grožđa spavam samo u visećoj ležaljci. Krevet sam sklonio iza peći. Na rasklapanje je. Prošle zime sam jednom sanjao da sam našeg Loloa bičevao toliko dugo dok nije potpuno prestao da se miče. To je bilo nešto najgroznije što sam ikad sanjao. Što me gledaš tako čudno? MORIC: Je li si ih već osetio? MELHIOR: Šta? MORIC: Kako si ih ono nazvao? MELHIOR: Muška osećanja? MORIC: Aha. MELHIOR: Pa naravno! MORIC: I ja. MELHIOR: U stvari, meni je to davno poznato! Već skoro godinu dana. MORIC: Ja sam bio kao gromom pogođen. MELHIOR: Sanjao si? MORIC: Ali sasvim kratko... o nogama u nebeskoplavom trikou koje se penju na katedru. Iskreno rečeno, mislio sam da hoće na ovu stranu. Video sam ih samo na trenutak. MELHIOR: Georg Ciršnic je sanjao svoju majku. MORIC: Ko ti je to ispričao? MELHIOR: Tamo kod mostića! MORIC: Kad bi samo znao šta sam pretrpeo od te noći! MELHIOR: Grižu savesti? MORIC: Grižu savesti? Smrtni strah! MELHIOR: Gospode Bože... MORIC: Mislio sam da mi nema spasa. Bio sam ubeđen da sam dobio neki unutrašnji poremećaj. Na kraju sam se smirio tek kad sam počeo do zapisujem svoje životne uspomene. Da, da, dragi Melhiore, poslednje tri nedelje su za mene bile prava Getsimanija. MELHIOR: Ja sam manje-više bio pripremljen za to. Molo sam se i stideo. Ali to je bilo sve. MORIC: A uz to si još i mlađi od mene skoro godinu dana! MELHIOR: Ja o tome, Moric, uopšte ne bih razmišljao. Na osnovu onoga što ja znam, za prvo pojavljivanje tih fantoma ne postoji neki određeni uzrast. Poznaješ onog velikog Lemermajera sa slamastom kosom i orlovskin nosem? Taj je tri godine stariji od mene. Hans Rilov kaže da još uvek sanja samo kolače od peska i žele od kajsija. MORIC: Molim te, šta Hans Rilov može da zna o tome! MELHIOR: On ga je pitao. MORIC: On ga je pitao? Ja se ne bih usudio da nekoga to pitam. MELHIOR: Pa ipak si pitao mene. MORIC: Ko zna! Možda je Hans već sastavio i testament. Zbilja je čudna ta igra koju igraju sa nams. I na tome treba da smo zahvalni! Ne sećam se da sam ikad osetio išta od te vrste uzbuđenja. Zašto me nisu ostavili da spavam na miru dok se sve opet ne smiri. Moji dragi roditelji su mogli da imaju stotinu bolje dece od mene. A evo došao sam ja, ni sam ne znam kako, i sad treba da odgovaram zbog toga

što nisam ostao tamo gde sam bio. Zar nisi i ti već razmišljao o tome, Melhiore, kako smo upali u ovu kašu? MELHIOR: Znači još ne znaš, Moric? MORIC: A kako da znam? Vidim kako kokoške leže na jajima i čujem da me je mama nosila pod srcem, ali da li je to dovoljno? Sećam se isto da sam se već sa pet godina zbunjivao kada bi neko bacio dekoltiranu damu herc. To se osećanje izgubilo. A danas teško mogu da razgovoram sa nekom devojkom, a da ne mislim na nešto stidno, a kunem ti se Melhiore, ne znam šta je to. MELHIOR: Ja ću ti sve reći. To sam delom pokupio iz knjiga, delom iz ilustracija, a delom iz posmatranja prirode. Iznenadićeš se: svojevremeno sam postao ateist, rekao sam to i Georgu Ciršnicu! Georg Ciršnic je to hteo da kaže Hansu Rilovu, ali Hans Rilov je već to već saznao od svoje guvernante dok je bio dete. MORIC: Ja sam pregledeo Mali Majerov leksikon od A do Š. Reči, samo reči i reči! Ni jedno jedino pravo objašnjenje. O, to osećanje stida! Šta će mi nekakav leksikon koji ne odgovara na ono najvažnije životno pitanje? MELHIOR: Da li si nekada video kako dva psa pretrčavaju ulicu? MORIC: Ne! Bolje nemoj još danas da mi kažeš, Malhiore. Još nisam uradio Srednju Ameriku i Luja XV. A uz to još šezdeset stihova iz Homera, sedam jednačina, sastav iz latinskog. Sutra bih opet propao. Da bih mogao dobro da bubam, moram da budem tupav kao vo. MELHIOR: Ma dođi kod mene. Za četrdesetpet minuta srediću ti Homera, jednačine i dva sastava. Ispraviću i po neku glupu grešku i stvar će biti u redu. Mama će nam, opet, napraviti limunadu, a mi ćemo lepo da ćaskamo o razmnožavanju. MORIC: Ne mogu! Ne mogu lepo da ćaskam o razmnožavanju! Ako hoćeš da mi nešto učiniš, daj mi uputstva napismeno. Napiši mi ono što znaš. Napiši što je noguće kraće i jasnije i ubaci mi to među knjige sutra za vreme fizičkog, Poneću to kući, ne znajući da ga imam i onda ću ga jednom neočekivano pronaći. Proleteću po njemu umornog pogleda... a ako je baš neophodno, mogao bi uz to da priložiš i neke crteže. MELHIOR: E, baš si kao devojčica. Uostalom, kako hoćeš! Za mene je to baš zanimljiv posao. Da te pitam nešto, Moric. MORIC: Hm? MELHIOR: Da li si već nekad video devojku? MORIC: Da! MELHIOR: Ali sasvim?! MORIC: Skroz! MELHIOR: I ja! Onda neće biti potrebne nikakve ilustracije. MORIC: Za vreme streljačke svečanosti u Lajlihsovom anatomskom muzeju! Da se to saznalo, izbacili bi me iz škole. Lepa kao lep dan, i - oh, tako prirodne! MELHIOR: Ja sam prošlog leta bio sa mamom u Frankfurtu… Zar već ideš, Moric? MORIC: Da radim zadatke. Laku noć. MELHIOR: Zdravo. TREĆA SCENA

Tea, Vendla i Marta idu ulicom ruku pod ruku. MARTA: Kako mi voda ulazi u cipele! VENDLA: Kako vetar fijuče oko ušiju! TEA: Kako srce udara! VENDLA: Hajdemo onamo ka mostu! Ilza je rekla da reka nosi grmlje i drveće. Momci imaju splav na vodi, Melhior Gabor se juče zamalo nije utopio. TEA: Ma ume taj da pliva! MARTA: To i ja mislim, draga moja! VENDLA: Da nije umeo da pliva sigurno bi se utopio! TEA: Rasplela ti se kika, Marta; rasplela ti se kika! MARTA: Pa - nek se rasplete! I onako me nervira i danju i noću. Ne smem da nosim kratku kosu kao ti, ne smem da nosim raspuštenu kao Vendla, ne smem da nosim konjski rep, a kod kuće moram čak da pravim i frizuru - sve zbog tetaka! VENDLA: Doneću sutra makaze na veronauku. Odseći ću ti je dok budeš recitovala "Blago onome ko je postojan". MARTA: Zaboga, Vendla! Tata će me premlatiti, a mama će me tri noći zatvoriti u podrum. VENDLA: Čime te tuče, Marta? MARTA: Ponekad mi se čini da ti im bilo lakše kad ne bi imali tako loše vaspitano derište kao što sam ja. TEA: Ša pričaš! MARTA: Pa ni ti nisi smela da staviš plavu traku na struk košulje? TEA: Ružičasti eltas! Mama misli da mi ružičasto dobro stoji uz crne oči, MARTA: Meni je divno stajalo plavo! Mama me je izvukla iz kreveta za kiku. Pala sam na patos, na ruke. U stvari, mama se svako veče moli sa nama... VENDLA: Da sam ja na vašem mestu, već odavno bih pobegla od kuće. MARTA: Eto ti sad, kuda da idem? Kad bi moglo! Ali videće već ona… a, videće ona još! Ja bar nemam šta da prigovorim svojoj majci... TEA: Uh! Uh! MARTA: Možeš li da zamisliš, Tea, šta je mama time mislila da kaže? TEA: Ja ne. A ti, Vendla? VENDLA: Ja bih je jednostavno pitala. MARTA: Ležala sam na zemiji i vrištala i urlikala. Onda dođe tata. Strgne košulju. Ja na vrata. I šta sad! Ma htela sam tako dole na ulicu... VENDLA: Ma neće baš biti, Marta.. MARTA: Smrzla sam se. Zaključala sam se i morala sam celu noć da prespavam u vreći. TEA: Ja u životu ne bih mogla da spavam u vreći. VENDLA: A ja bih baš volela da jednom prespavam u vreći umesto tebe. MARTA: Samo da te ne tuku. TEA: Ali u njoj se čovek uguši! MARTA: Ma glava ostaje slobodna. Veže se ispod brade.

TEA: I onde te tuku? MARTA: Ne, samo kad uradiš nešto posebno. VENDLA: Čime te tuku, Merte? MARTA: Ma, čim atignu. Da li i tvoja majka misli da je nepristojno da u krevetu jedeš komad hleba? VENDLA: Ne, ne. MARTA: Uvek mislim da im to pričinjava zadovoljstvo, čak i ako ništa ne kažu. Kad jednom budem imala decu, pustiću ih da rastu kao korov kod nas u vrtu. O njemu niko ne brine, a tako je visok, tako gust, dok ruže u lejama svakog leta cvetaju sve jadnije. TEA: Kad ja budem imala decu, oblačiću ih sve u ružičasto, ružičaste šesire, ružičasta odela, ružičaste cipele. Samo čarape crne kao noć! Onda, kad pođem u šetnju, pustiću ih da idu ispred mene. A ti, Vendla? VENDLA: A je l' vi to znate da ćete ih dobiti? TEA: A zašto da ih ne dobijemo? MARTA: Pa eto, tetka Eufemija ih nema. TEA: Gusko! Zato što nije udata. VENDLA: Tetka Bauer je bila tri puta udata, pa opet nema ni jedno. MARTA: Ako ga ti budeš dobila, Vendla, šta bi više volela, dečaka ili devojčicu? VENDLA: Dečaka! Dečaka! TEA: I ja dečaka! MARTA: I ja. Radije dvadeset dečaka nego tri devojčice. TEA: Devojčice su dosadne! MARTA: Da nisam devojčica, sad sigurno to ne bih više htela. VENDLA: Ja mislim da je to stvar ukusa, Marta! Ja se svakog dana radujem što sam, devojčica. Veruj mi, ne bih se menjala ni sa kakvim prinovom. Ali bih baš zato volela samo dečake! TEA: Ali to je besmislica. Čista besmislica, Vendla! VENDLA: Ali molim te, mora da je hiljadu puta uzvišenije ako te voli neki muškarac nego jedna devojka! TEA: Da nećeš da tvrdiš da je šumar Pfele više voleo Melitu nego ona njega! VENDLA: Upravo to, Tea! Pfele je ponosan. Pfele je ponosan zbog toga što je šumar, jer nema ništa. Melita je blažena jer dobija deset hiljada puta više. MARTA: Pa zar nemaš sopstveni ponos, Vendla? VENDLA: To bi bilo samo jednostrano. MARTA: Kakav bih je imala ponos na tvom mestu?! TEA: Ali gledaj samo kako hoda, kako gleda pravo, kako se drži, Marta! I to nije ponos? VENDLA: Ali čemu? Ja sam tako srećna što sam devojčica: kad ne bih bila devojčica, ubila bih se, da sledeći put... MELHIOR (prolazi i pozdravlja). TEA: Ima divnu glavu. MARTA: Tako ja zamišljam mladog Aleksandra, dok je bio Aristotelov učenik, TEA: Bože, grčka istorija! Znam samo da je Sokrat ležao u buretu kad mu je Aleksandar prodao magareću senku.

VENDLA: On je treći po uspehu u razredu. TEA: Profesor Kostolom kaže da bi mogao da bude najbolji kad ti hteo. MARTA: Ima lepo čelo, ali njagov prijatelj ima blaži pogled. TEA: Moric Štifel? Što je to lenčuga! MARTA: Ja sam s njim uvek lepo pričala. TEA: On blamira svakoga gde god stigne. Na žuru kod Rilovih mi je ponudio praline. Zamisli, Vendla, bile su skroz meke i tople. Zar to nije...? Rekao je da ih je predugo držao u džepu. VENDLA: Zamisli, Melhior Gabor mi je tada rekao da ne veruje ni u šta, ni u Boga, ni u onaj svet, ni u šta više na ovom svetu. ČETVRTA SCENA Park ispred gimnazije. Melhior, Oto, Georg, Robert, Hans Rilov, Lemermajer. MELHIOR: Je l’ zna neko od vas gde se zavukao Moric Štifel? GEORG: Može on da nastrada! Uuu, što taj može da nastrada! OTO: Taj će da tera dok još jednom ne tresne! LEMERMAJER: Bogami, ne bih voleo da tada budem na njegovom mestu! ROBERT: Kakva drskost! Kakav bezobrazluk! MELHIOR: Bla-bla. Ma šta vi znate! GEORG: Šta znamo? Pa, da ti kažem… LEMERMAJER: Neću ništa da čujem! OTO: Ni ja, bogami, neću! MELHIOR: Ako sad odmah svi ne... ROBERT: Moric Štifel je odveden u zbornicu. MELHIOR: U zbornicu? OTO: U zbornicu! Odmah posle latinskog. GEORG: Bio je poslednji: namerno je ostao iza nas. LEMERMAJER: Kad sam odlazio, video sam ga kako otvara vrata. MELHIOR: Ma, nosi se! LEMERMAJER: Samo da njega ne odnese đavo! GEORG: Navodno rektorat još nije doneo odluku. ROBERT: Ili će Moric Štifel opet da izvrda. OTO: To bi se moglo očekivati od njega. LEMERMAJER: Ako sve ispadne dobro, dobiće jedan dan dopunskih časova. ROBERT: I ukor u svedočanstvo! OTO: Ako ne tresne načisto. HANS RILOV: Eno ga! MELHIOR: Bled je kao krpa. (Moric dolazi u najvećem uzbuđenju.) LEMERMAJER: Moric, Moric, šta si uradio? MORIC: Ništa, ništa!

ROBERT: Sav si u groznici! MORIC: Od sreće, od blaženstva, od razdraganosti… OTO: Jesu li te izbacili? MORIC: Prošao sam! Melhiore, prošao sam! O, sad može da propadne svet! Prošao sam! Ko bi to pomislio? Još ne shvatam! Dvadeset puta sam pročitao! Ne mogu da poverujem, blagi bože, još je tu! Još je tu! Prošao sam! (smeškejući se) Ne znam, tako mi je neobično, tlo se okreće... Melhiore, Melhiore, da samo znaš kako mi je bilo! HANS RILOV: Čestitam, Moric, raduj se što je tako ispalo! MORIC: Hans, ti ne znaš, ti nemaš pojma o čemu se radilo. Već tri nedelje šunjam se oko vrata kao oko ždrela pakla. I danas primetim da su otškrinuta. Mislim da su mi ponudili ceo mllion - ništa, ma ništa me ne bi moglo zaustaviti! Stojim nasred zbornice, otvaram dnevnik, listam, nalazim, a sve to vreme ježim se... MELHIOR: Sve to vreme? MORIC: Za sve to vreme vrata iza mene stoje širom otvorena. Kako sam izašao... kako sam sišao niz stepenice to ne znam. HANS RILOV: Da li će i Ernst Rebel položiti? MORIC: O, svakako, Hans, svakako! Ernst Rebel isto prolazi. ROBERT: Onda mora da nisi dobro pročitao. Ako izostavimo magareću klupu, sa tobom i Rebelom ima nas ukupno šezdeset i jedan, a gornja učionica ima semo šezdeset mesta. MORIC: Sasvim sam dobro pročitao. Ernst Rebel prelazi kao i ja… to jest, obojica zasad samo privremeno. Onda tokom prvog tromesečja treba da se utvrdi ko će kome da ustupi mesto. Jadni Rebel! Tako mi svega, ja za sebe više ne brinem. Osim toga, ovog puta sam otišao suviše daleko. OTO: Kladim se u pet maraka da ćeš ti biti taj koji će ustupiti mesto. MORIC: Gubiš. Neću da te opljačkam. Bože, kako ću od danas da bubam! Sad to mogu da kažem, verovali vi to ili ne, sada je ionako sve svejedno. Ja… ja znam šta bi bilo: da nisam prošao, ubio bi se. ROBERT: Puvator! GEORG: Kukavica! OTO: To bih voleo da vidim, da se ti ubiješ! LEMERMAJER: Ućuti! MELHIOR: (Udara ga) Hajde, Moric. Idemo do šumareve kuće! GEORG: Da slučajno ne veruješ u te gluposti? MELHIOR: Šta te se tiče? Neka brbljaju, Moric! Hajde, proći ćemo kroz grad! (Profesori Saraga i Kostolom prolaze pored grupe.) KOSTOLOM: Neshvatljivo mi je, poštovani gospodine kolega, kako je moj najbolji učenik mogao da se sroza do onog najgoreg. SARAGA: I meni, poštovani gospodine kolega. PETA SCENA Sunčano popodne. Melhior i Vendla susreću se u šumi. MELHIOR: Jesi li to stvamo ti, Vendla? Šta radiš ovde gore sama? Već tri sata lutam šumom uzduž i

popreko, a da nisam sreo žive duše, kad odjednom nailaziš ti iz najveće dubine. VENDLA: Da, to sam ja. MELHIOR: Da te ne poznajem kao Vendlu Bergmen, mislio bih da si neka Drijada koja je iskočila iz krošnje. VENDLA: Ne, ne. Ja sam Vendla Bergman. A otkud ti ovde? MELHIOR: Idem za svojim mislima. VENDLA: Ja tražim šumars. Mama hoće da pripremi majevicu. Najpre je htela i ona da pođe, ali je u poslednji čas došla tetka Bauer, a ona ne voli da hoda uzbrdo. Tako sam na kraju došla sama. MELHIOR: Jesi li već nabrala prvenac? VENDLA: Punu kotaricu. Tamo dole ispod bukava ima ga kao deteline. Sada tražim izlaz iz šume. Izgleda da sam pogrešila put. Da li možda znaš gde je izlaz? MELHIOR: Sad je prošlo pola četiri. Kada treba da se vratiš? VENDLA: Mislila sam da je više. Dugo sam ležala kraj potoka i sanjala. Vreme mi je prošlo tako brzo: mislila sam da će uskoro veče. MELHIOR: Ako te još ne očekuju, hajde da sednemo ovde još malo. Tamo pod onim hrastom je moje omiljeno mestašce. Kad čovek nasloni glavu na stablo i gleda u nebo kroz granje, potpuno se hipnotiše. Tlo je još uvek toplo od prepodnevnog sunca. Već nedeljama hoću nešto da te pitam Vendla. VENDLA: Ali moram da budem kod kuće do pet, MELHIOR: Poći ćemo zajedno. Uzeću kotaricu i udarićemo prečicom kroz korito potoka, i za deset minuta izbijamo na mostić! Kad čovek ovako legne, sa glavom podbočenom rukama, padaju mu na pamet najneobičnije misli... (Oboje se smeštaju pod hrast.) VENDLA: Šta si hteo da me pitaš, Melhiore? MELHIOR: Čuo sam da često odlaziš kod siromaha. Nosiš im jelo, a i odeću i novac. Da li to radiš zato što to voliš, ili te šalje majka? VENDLA: Najčešće me šalje majka. To su siromašne porodice nadničara sa gomilom dece. Često za muža nema nikakvog posla, pa se onda smrzavaju i gladuju, A kod nas po sanducima i komodama ima još od ranije koječega što više ne upotrebljavamo. Otkud ti je to palo na pamet? MELHIOR: Da li rado ili nerado odlaziš tamo kuda te majka šalje? VENDLA: Rado, zaista rado! Kako možeš tako nešto da pitaš? MELHIOR: Ali deca su prljava, žene bolesne, stanovi zapušteni, muževi te mrze jer ne radiš... VENDLA: To nije istina, Melhiore. A i da jeste istina, tek onda bih rado išla! MELHIOR: Kako to tek onda, Vendla? VENDLA: Tek onda bih rado išla tamo. Bilo bi mi još mnogo draže da im pomognem. MELHIOR: Znači odlaziš kod siromaha zato što ti je to drago? VENDLA: Odlazim kod njih zato što su siromašni. MELHIOR: Ali kada ti to ne bi pričinjavalo zadovoljstvo, onda ne bi išla? VENDLA: Pa šta da radim, ako mi to pričinjava zadovoljstvo? MELHIOR: I za to da odeš na nebo! Pa, sasvim je pravo što već čitav mesec ne mogu da se smirim! Šta može tvrdica kad ne oseća nikakvo zadovoljstvo u tome da ide kod prljave bolesne dece? VENDLA: O, tebi bi to sigurno pričinjavalo veliku radost!

MELHIOR: Pa ipak on zbog toga treba da umre večnom smrću! Napisaću jednu raspravu i poslaću je gospodinu pastoru Golotrbanu. On je uzrok svemu tome. Šta nam on trabunja o zadovoljstvu žrtvovanja? Ako ne bude mogao da mi odgovori, više neću ići na veronauku i neću više dozvoliti da me krizmaju. VENDLA: Zašto hoćeš da jedeš svoje drage roditelje! Dopusti da te krizmaju, ne radi ti se o glavi. Da nema tih naših groznih belih haljina i vaših odora, možda bismo u tome čak i uživali! MELHIOR: Nema nikakvog žrtvovanja! Nema nikakve nesebičnosti. Vidim dobre kako se raduju zbog svog srca, vidim loše kako drhte i stenju, vidim tebe, Vendla Bergman, tvoji uvojci se tresu i smeju, a meni je pri tom teško. Kao da sam neki izgnanik. A šta si to sanjala, Vendla, dok si ležela kraj potoka? VENDLA: Gluposti! Ludosti! MELHIOR: Otvorenih očiju?! VENDLA: Sanjala sam da sam siroto, siroto nahoče, da me već u pet ujutru isteruju na ulicu, da moram da prosim po čitav dan po kiši i suncu, za grube ljude tvrda srca. A ako se uveče vratim kući, sva drhteći od gladi i hladnoće, i nemam onoliko novaca koliko moj otac zahteva, onda me tuku… tuku… MELHIOR: To mi je poznato, Vendla. To treba da zahvališ glupim pričama za decu. Veruj mi, nema više tako grubih ljudi. VENDLA: Ne, Melhiore, grešiš. Martu Besel tuku iz večeri u veče, tako da je sledećeg dana puna modrica. Šta sve ona mora da pretrpi. Čovek sav proključa kada čuje šta priča. Tako je strašno žalim, da često usred noći zarijem glavu u jastuk i plačem. Već mesecima razmišljam o tome kako da joj pomognen. Rado bih bila osam dana na njenom mestu. MELHIOR: Trebalo bi jednostavno podneti tužbu protiv oca. Onda bi mu oduzeli dete. VENDLA: Mene, Melhiore, nikad u životu nisu tukli, ni jedan jedini put. Teško da mogu i da zamislim kako to izgleda kad te tuku. Ja sam već samu sebe udarila da bih videla kako se čovek tada oseća. To mora da je strašno osećenje. MELHIOR: Ja ne verujem da ijedno jedino dete od boga postaje bolje. VENDLA: Od čega postaje bolje? MELHIOR: Od toga što ga tuku. VENDLA: Na primer, ovim prutom - uh, kako je žilav i tanak! MELHIOR: Od njega odmah poteče krv! VENDLA: Hoćeš da me jednom udariš njime? MELHIOR: Koga? VENDLA: Mene. MELHIOR: Šta ti pada na pamet, Vendla! VENDLA: Pa šta ima u tome? MELHIOR: Umiri se! Neću te udariti. VENDLA: Ali kada ti dozvoljavam! MELHIOR: A ne, devojko! VENDLA: Ali kad te molim, Melhiore! MELHIOR: Jesi li ti pri zdravoj pameti? VENDLA: Nikada me u životu niko nije udario! MELHIOR: Kad možeš da moliš za tako nešto…

VENDLA: Molim te… molim te… MELHIOR: Naučiću te ja da moliš! (Udari je) VENDLA: Oh Bože! Ne osećam baš ništa! MELHIOR: To ti verujem - kroz sve te tvoje suknje... VENDLA: Onda me udari po nogama! MELHIOR: Vendla! (Udari je jače.) VENDLA: Pa ti me golicaš! Ti me golicaš! MELHIOR: Čekaj, veštice, isteraću ja đavole iz tebe! (Baca prut od sebe i udara je pesnicame dok se iz nje ne prolomi stravičan krik. On se ne osvrće na to, već kidiše na nju kao pobesneo, dok mu suze liju niz obraze. Najednom skače na noge: hvata se obema rukama za slepoočnice i, jecajući iz dubine duše, otrči u šumu.) DRUGI ČIN PRVA SCENA Veče u Melhiorovoj radnoj sobi. Otvoren prozor, ne stolu gori lampa. Melhior i Moric na kanabeu. MORIC: Sad sam opet sasvim pribran, samo sam još malo uzbuđen. Ipak, na grčkom sam spavao kao pijani Polifem. Za divno čudo, stari Mlatijezik me nije primetio. Jutros samo što nisam zakasnio. Prvo što mi je palo na pamet kad sam se jutros probudio bili su glagoli na mi. Dođavola za vreme doručka i usput sam se preslišavao konjugacije dok mi se nije zavrtelo u glavi. Moram da bežim odmah posle tri. Opet mi je pero ispustilo mastilo ne knjigu. Lampa je još tinjala kad me je Matllda probudila, u grmu jorgovana pod prozorom kosovi su cvrkutali tako živo, odjednom sam osetio neizrecivu setu u duši. Zakopčao sam okovratnik i provukao četku kroz kosu. Ali kako se oseća čovek kad nešto otme svojoj prirodi! MELHIOR: Da ti savijem cigaretu? MORIC: Hvala, ne pušim. Samo da se ovako nastavi! Hoću da radim i radim, dok mi oči ne pobele. Ernst Rebel u ovom tromesečju već šest puta nije znao: tri put grčki, dva put kod Kostoloma: a poslednji put iz istorije književnosti. Meni se to desilo samo pet puta: od danas više nikad! Rebel se neće ubiti. On nema roditelje koji sve žrtvuju za njega. Ako zaželi, on može da postane vojnik, kauboj ili mornar. Ako ja padnem, moj otac će dobiti kap, a mama će završiti u ludnici. Ne mogu tako nešto da dozvolim! Pred ispit sam se molio Bogu da mi donese sušicu, da me ova čaša mimoiđe. I mimoišla me je, mada mi još i danas svetli iz daljine njen odsjaj, tako da ni danju ni noću ne smem da podignem pogled. Ali sada, kad sam dodirnuo čvrsto tlo, hoću da čitav isplivam na suvo. Uostalom, na to me tera i činjenica da ću se udaviti ako ne isplivam. MELHIOR: Život je neslućena niskost. Ne bi mi bilo mrsko da se obesim o neku granu. Ma gde je mama sa tim čajem! MORIC: Baš će mi prijeti čaj, Melhiore! Sav drhtim. Osećam se tako čudno uznemiren. Pipni me, molim te. Vidim, čujem, osećam mnogo jasnije, a ipak je sve kao neki san. Oh, tako puno neke atmosfere. Pogledaj ovaj vrt na mesečevoj svetlosti, tako tih, tako dubok, kao da se prostire u beskraj. Ispod žbunja izviruju zakukuljene prilike, užurbano hitaju preko osvetljenih površina i

nestaju u polutami. Izgleda kao da se pod kestenom održava skupstina. Da siđemo dole, Melhiore? MELHIOR: Sačekaj da popijemo čaj. MORIC: Lišće šušti tako nemirno. Čini mi se kao da čujem moju baku kako priča priču o "Bezglavoj kraljici'' Bila je to prekrasna kraljica, lepa kao sunce, lepša od svih devojaka u zemlji, samo se, na žalost, rodila bez glave. Nije mogla da jede ni da pije, nije mogla da vidi, da se smeje, a ni da ljubi. Sporazumevala se sa svojom državom samo pomoću male nežne ruke. Svojim ljupkim nožicama izdavala je zaposveti o objavi rata i smrtnim presudama. No jednoga dana pokori je neki kralj koji je slučajno imao dve glave, a one su preko čitave godine bile u svađi i tako se žestoko prepirale, da jedna drugoj nisu davale da dođu do reči. Onda glavni dvorski mađioničar uze manju glavu i nasadi je kraljici. I gle, ona joj stajaše kao salivena. Nato kralj uze kraljicu za ženu, te se više nisu svađali, već ljubili jedno drugo u čelo, u obraze i uste, i živeli su srećno i radosno još dugo godina... Prokleta besmislica! Od raspusta mi bezglava kraljica ne izbija iz glave, kad god vidim neku lepu devojku, vidim je bez glave i onda mi najednom i sama izgleda kao bezglava kraljice... Možda će i meni usaditi još jednu. (Gospođa Gabor ulazi sa vrućim čajem i stavlja ga pred Morica i Melhiora) GĐA GABOR: Evo, deco, prijatno. Dobro veče, gospodine Štife? Kako ste? MORIC: Hvala, gospođo Gabor. Osluškujem kako se tamo dole vodi kolo. GĐA GABOR: Uopšte ne izgledate dobro. Je l' vam loše? MORIC: Nije to ništa. Poslednjih nekoliko dana kasno ležem. MELHIOR: Zamisli, radio je čitavu noć. GĐA GABOR: Ne bi trebalo da radite takve stvari, gospodine Štife. Trebalo bi da se pričuvate. Mislite na svoje zdravlje. Škola vam neće nadoknaditi zdravlje. Redovne šetnje na svežem vazduhu! To u vašim godinama vredi više nego pravilan nemački izgovor. MORIC: Redovne šetnje. Imate pravo. Govek može da bude vredan i dok šeta. Kako mi to već nije palo na pamet? Pismene zadatke bih ipak morao da radim kod kuće. MELHIOR: Pismene zadatke ćeš da radiš kod mene: tako će nam obojici biti lakše. Znaš li, mama, da je Maks fon Trenk bolovao od živčane groznice! Danas u podne je Hans Rilov bio kod Trenka kad je umirao, i odmh je odjurio kod rektora Sunčanice i objavio da je ovaj umro u njegovom prisustvu. "Je li?" kaže Sunčica, "da tebi od prošle nedelje nisu ostala dva dopunska časa kazne? Eno piše na oglasnoj tabli. Ostani sad lepo tu, da to uradiš! Čitav razred treba da ide na sahranu". Hans se bio potpuno oduzeo, GĐA GABOR: Kakva ti je to knjiga, Melhiore? MELHIOR: "Faust". GĐA GABOR: Jesi li je već pročitao? MELHIOR: Još nisam završio. MORIC: Stigli smo do Valpurgijske noći. GĐA GABOR: Da sam na tvom mestu, pričekala bih s tim još godinu-dve dana. MELHIOR: Ali mama, ne znam ni jednu knjigu u kojoj je toliko lepih stvari. Zašto da je ne čitam? GĐA GABOR: Zato što je ne razumeš. MELHIOR: Ali otkud ti to možeš da znaš, mama. Baš se osećam dobro što još nisam u stanju da shvatim svu uzvišenost tog dela... MORIC: Mi uvek čitamo zajedno; tako se mnogo lakše razume!

GĐA GABOR: Melhiore, dovoljno si odrastao da možeš da znaš šta je korisno a šta štetno za tebe. Radi ono za šta pred samim sobom možeš da odgovaraš. Ja ću biti prva koja će to sa zahvalnošću priznati, kad mi više ne budeš davao povoda da ti nešto uskraćujem. Htela sam samo da ti skrenem pažnju na to da i najbolje stvari mogu da deluju štetno ako čovek nije dovoljno zreo da ih pravilno shvati. Ja ću uvek pokloniti više poverenja tebi nego bilo kakvim vaspitnim merama. Ako vam još nešto bude trebalo, deco, ti Melhiore siđi i pozovi me. Biću u svojoj sobi. (Izlazi.) MORIC: Tvoja mama je mislila na priču o Greti. MELHIOR: Ma, da smo se samo na trenutak zadržali na tome. MORIC: Ni sam Faust nije tu mogao da ostane hladnokrvan! MELHIOR: Ali vrhunac knjige ipak nije u toj sramoti! Faust je mogao da obeća devojci brak, mogao je potom da je napusti, ali po meni zbog toga ništa manje ne zaslužuje kaznu. Po meni, Greta je mogla da umre od neuzvraćene ljubavi. Kad pogledaš kako se svako uvek grčevito hvata za to, mogao bi da pomisli kako se čitav svet okreće oko p... i v...! MORIC: Iskreno rečeno, Melhiore, ja imam baš takav osećaj otkako sam pročitao ono što si zapisao. Negde početkom praznika pao mi je u ruke sasvim neočekivano. Zaključao sam vrata i preleteo pogledom preko tih redova, kao što prestrašena sova leti kroz zapaljenu šumu. Verujem da sam najveći deo toga pročitao zatvorenih očiju. Tvoja izlaganja su mi delovala kao niz tamnih sećanja, kao pesma koju je čovek nekada kao dete radosno pevušio sebi, a koju sada, dok leži na samrti, čuje iz usta nekog drugog i srce mu zadrhti. Najviše sam saosećao u onome što pišeš o devojkama. To mi više ne izbija iz glave. Veruj mi, Melhiore, trpeti nepravdu je slađe nego činiti je! Podnositi takvu slatku nepravdu bez ikakve krivice za mene je oličenje zemaljskog blaženstva. MELHIOR: Ja svoje blaženstvo neću kao milostinju! MORIC: Ali zašto da ne? MELHIOR: Ja neću ono za šta se nisam sam izborio! MORIC: A da li je to onda još uvek uživanje, Meihiore? Devojka, Melhiore, uživa kao blaženi bogovi. Devojka se brani po svom ustrojstvu. Ona se do poslednjeg trenutka štiti od svake gorčine, da bi iz jednog puta videla kako joj se otvaraju sva nebesa. Devojka se boji pakla još i u času kada opaža rascvetoli raj. Njen osećaj je svež kao izvor koji izbija iz stene. Devojka grabi pehar koji nije dodirnuo nijedan zemaljski dah, čašu nektara čiji plameni i raspaljeni sadržaj proguta u magnovenju. Zadovoljstvo muškarca mi u poređenju s tim deluje bljutavo i ustajalo. MELHIOR: Misli o tome kako hoćeš, ali zadrži to za sebe. Ja o tome ne volim da mislim... DRUGA SCENA Dnevna soba. GĐA BERGMAN (sa seširom, ogrtačem, korpom u ruci, ozarenog lica ulazi na srednja vrata) Vendla! Vendla! VENDLA: (pojavljuje se u podsuknji i korsetu na vratima desno) Šta je, mama? GĐA BERGMAN: Već si ustala dete moje? Vidi, vidi, to je lepo od tebe! VENDLA: Već si izlazila? GĐA BERGMAN: Brzo se oblači! Moraš odmah dole kod Ine, treba da joj poneseš korpu!

VENDLA (oblači se za to vreme) Jesi li bila kod Ine? Kako je ona? Je l' joj još uvek nije bolje? GĐA BERGMAN: Zamisli, Vendla, noćas joj je dolazila roda i donela jednog malog dečaka. VENDLA: Dečaka? Dečaka! O, pa to je divno. Zato onaj dugi grip! GĐA BERGMAN: Jednog krasnog dečaka! VENDLA: Moram da ga vidim, mama! Tako sam treći put postala tetka, jedna devojčica i dva dečaka! GĐA BERGMAN: I to takvi dečaci! Tako je to kad neko stanuje uz samu crkvu! Sutra će biti tek dve godine kako je izašla iz nje u venčanici. VENDLA: Jesi li bila tamo kad ga je roda donela? GĐA BERGMAN: Tek što je bila odletela. Što ne staviš ružu? VENDLA: Zašto nisi došla malo ranije, mama? GĐA BERGMAN: Ali mislim da je i tebi nešto donela – broš ili tako nešto. VENDLA: Stvarno šteta. GĐA BERGMAN: Pa kažem ti da ti je donelo broš! VENDLA: Imam dosta broševa... GĐA BERGMAN: Pa budi onda zadovoljna. Šta još hoćeš? VENDLA: Strašno me zanima da li je doletela kroz prozor ili kroz dimnjak. GĐA BERGMAN: To moraš da pitaš Inu. Ina će ti to tačno reći. Ina je s njom razgovarala čitavih pola sata. VENDLA: Pitaću je kad siđem. GĐA BERGMAN: Ali ne zaboravi to, slatki moj anđele! I mene stvarno zanima da li je došla kroz prozor ili kroz dimnjak. VENDLA: Ili možda da pitam dimnjačara? Dimnjačar bi najbolje trebalo da zna. GĐA BERGMAN: Ne dimnjačara, dete! Ne dimnjačara! Šta dimnjačar zna o rodama, on će ti napričati svakakve koještarije, u koje ni sam ne veruje... Šta… šta to gledaš na ulici? VENDLA: Jedan čovek, mama. Tri put veći od vola! Sa stopalima kao parobrod... GĐA BERGMAN: (poleti na prozor) Nije moguće! Nije moguće! VENDLA: (dotle) Nosi krevet pod bradom, baca na njega Rajnsku kulu… upravo zalazi iza ugla... GĐA BERGMAN: Ti si dete i ostaješ dete! Tako preplašiti svoju staru i naivnu majku! Hajde, uzmi šešir. Pitam se samo, kad ćeš već jednom doći pameti. Već gubim nadu. VENDLA: I ja, majčice, i ja. Moj razum ti je tugа živа. Eto imam sestru koja je udata već dve i po godine, i već sam tri put postala tetka, a još nemam pojma kako se sve to dešava... Ne ljuti se, majčice: ne ljuti se! Koga drugog na svetu da pitam ako ne tebe! Molim te, draga majko, reci mi! Reci mi, draga majčice! Stidim se sama pred sobom. Molim te, majko, govori! Ne ljuti se što te to pitam. Odgovori mi, kako se to dešava? Kako nastaje sve to? Pa, ne možeš valjda tražiti da sa četrnaest godina još uvek verujem u rode. GĐA BERGMAN: Bože, kako si ti čudna, dete! Šta ti pada na pamet! Ma ne mogu ja to! VENDLA: Zašto ne možeš, majko? Zašto ne možeš? To ne može da bude ništa ružno, kad se svi tome raduju! GĐA BERGMAN: O, o Bože me sačuvaj! Čime sam to zaslužila... Hajde, obuci se, devojko: obuci se! VENDLA: Idem... I kad tvoje dete sad ode i pita dimnjačara?

GĐA BERGMAN: Pa to je da poludiš! Hodi, dete, hodi ovamo, reći ću ti! Reći ću ti sve... O svevišnji! Samo ne danas, Vendla! Sutra, preksutra, iduće nedelje... Kad god hoćeš, dušo moje... VENDLA: Reci mi danas, majko, reci mi sada! Sad odmah! Sad kad vidim da si tako prestravljena, ne mogu više ni sama da se umirim. GĐA BERGMAN: Ne mogu, Vendle. VENDLA: Oh, zašto ne možeš, majčice! Evo kleknuću ti tu pred noge i položiću ti glavu u krilo. Ti me pokrij keceljom i ispričaj, ispričaj kao da si potpuno sama u sobi. Neću viriti, neću vikati, strpljivo ću izdržati štagod se desilo. GĐA BERGMAN: Nebo mi je svedok, Vendla, da ja nisam kriva! Nebo zna! Dođi za ime Boga! Ispričaću ti kako si došla na ovaj svet. Slušaj me, Vendla... VENDLA: (pod njenom keceljon) Slušam. GĐA BERGMAN: (ekstatično) Ali ne ide to, dete! Ne mogu da odgovorin na to. Strpaće me u zatvor zbog toga oduzeće mi te... VENDLA (pod njenon keceljom) Skupi snagu, majko! GĐA BERGMAN: Onda slušaj... VENDLA: (pod njenom keceljom, drhteći) O, Bože! O, Bože! GĐA BERGMAN: Da bi se dobilo dete… razumeš li me, Vendla? VENDLA: Požuri, majko - ne mogu više da izdržim. GĐA BERGMAN: Da bi se dobilo dete… moraš da muškarca… za koga si udata... voliš… voliš, kažem ti… onako kako samo muškarca možeš da voliš! Moraš ga voleti iz sveg srca, kao… što se ne može iskazati! Moraš ga voleti, Vendla, onako kako ti u tvojim godinama još uopšte ne možeš da voliš... Eto sada znaš. VENDLA: (ustajući) Blagi Bože na nebu! GĐA BERGMAN: Sada znaš pred kakvim se ispitima nalaziš! VENDLA: I to je sve? GĐA BERGMAN: Tako mi Bog ponogao! Uzmi sada korpu i pođi dole kod Ine. Tamo ćeš dobiti čokolade i kolača. Hodi, da te još jednom pregledam, cipele zašnirane, svilene rukavice, mornarska kragna, ruže u kosi... ali suknja ti je stvarno već suviše kratka, Vendlo! VENDLA: Je si li već donela meso za ručak, mama? GĐA BERGMAN: Neka te Bog sačuva i blagoslovi! Prvom prilikom ću ti nastaviti još jedan volan. TREĆA SCENA HANS RILOV (sa svetiljkom u ruci, zaključava vrata za sobom i otvara korice) Jesi li se pomolila pred spavanje, Dezdemono? (Izvlači iz nedara reprodukoiju Venere od Palma Vekija) Ne izgledaš mi kao posle očenaša, draga, iščekujući ono što dolazi, kao u slabom trenutku nadolazećeg blaženstva, kada sam te ugledao kako ležiš u izlogu kod Jonatana Šlezingera. Odmah su me osvojili ovi vitki udovi, ta meka zaobljenost zglobova, te mladalačke čvrste grudi. Oh, kako je veliki majstor morao biti opijen gledajući pred sobom četrnaestogodiš-nji original opružen na divanu! Hoćeš li me neki put posetiti i u snu? Primiću te raširenih ruku i ljubiću te dok ne ostaneš bez daha. Uvlačiš se u mene kao nasledna gospodarica u svoj opusteli zamak. Kapiju i vrata otvara nevidljiva ruka, dok dole u parku počinje

veselo da šiklja vodoskok... To ona hoće! Ona to hoće! Užasno lupanje u mojim grudima kaže ti da ne ubijam iz frivolnosti. Grlo mi se steže pri pomisli na moje usamljene noći. Kunem ti se svojom dušom, dete, da mnome ne gospodari prezasićenost. Ko se može pohvaliti da se tebe zasitio! Ali ti mi isisavaš srž iz kostiju, povijaš mi leđa, oduzimaš mojim mladim očima poslednji sjaj. Ti sa svojom nečovečnom uzdržljivošću zahtevaš od mene suviše, satireš me svojim nepokretnim udovima. Ti ili ja! I ja odatle izlazim kao pobednik. Kad bih hteo da ih pobrojim - sve pokojnice sa kojima sam vodio tu borbu! Tumanova Psiha, još jedno zaveštanje sasušene gospođice Anželike, te zvečarke u raju mog detinjstva: Koređova Iona: Losova Galateja: onda jedan Burgeroov Amor: van Bersova Ada, koju sam morao da otmem iz tajne fijoke tatinog sekretara da bih je priključio svom haremu: Makartova treperava, uzdrhtala Leda, koju sam slučajno pronašao ispod svezaka mog brata - rascvetala kandidatkinja smrti, sedam ih je pre tebe pošlo ovim putem u Tartar! Neka ti to posluži kao uteha i ne pokušavaj da mi tim smernim pogledima još povećaš muke. Ti ne umireš zbog tvojih, umireš zbog mojih grehova! Iz nužne odbrane protiv sebe počiniću sedmo ženeubistvo, dok mi srce krvari. Ima nečeg tragičnog u ulozi Plavobradog. Verujem da sve njegove ubijene žeee nisu patile koliko on dok ih je davio. Ali moja će se savest umiriti, telo će mi ojačati kada ti đavolice više ne budeš prebivala na crvenoj postavi moje kutije za nakit. Umesto tebe, uvešću u raskošnu odaju uživanja Bodenhauzenovu Lurlaj ili Lingerovu Napuštenu ili Defregerovu Loni. To će me bržže oporaviti! Možda još oko četvrt godine, i tvoj razotkriveni zagrobni život, draga moja, počeo bi da mi topi mozak kao sunce komad maslaca. Bilo je krajnje vreme da se rastanemo. Brr, osećam u sebi nekog Heliogabalusa! Moritura me salutat! Devojko, devojko, zašto sastavljaš kolena! Zašto još i sada? S obzirom na nedokučivu večnost? Jedan ženski osećaj, jedan znak požude, saosećanja, devojko! Staviću te u zlatni okvir, obesiću te iznad svog kreveta! Zar ne shvataš da samo tvoja čednost izaziva moju raspusnost? Jao, jao nečovečnosti!... Čovek na kraju uvek primeti da je bila dobro vaspitana. Meni je to svejedno. Jesi li se pomolila pred spavanje, Dezdemono? Srce hoće da mi iskoči! Koješterija! I sveta Agneza je umrla zbog snebljivosti, a nije bila ni upola toliko gola kao ti! Još samo jedan poljubac na tvoje procvalo telo, tvoje detinje nabrekle grudi, tvoja slatko zaobljena, tvoja strašna kolena... Ona to hoće, ona to hoće, srce moje! Ne dajte mi da vas imenujem, čedne zvezde! Ona to hoće! (slika pada: on zatvara korice.) ČETVRTA SCENA Senjak. Melhior leži na leđima u svežem senu. Vendla se penje uz merdevine. VENDLA: Tu si se zavukao? Svi te traže. Kola su ponovo otišla. Moraš da pomogneš. Nevreme će. MELHIOR: Dalje od mene! Dalje od mene! VENDLA: Šta ti je? Zašto kriješ lice? MELHIOR: Beži, beži! Gurnuću te dole. VENDLA: E, sad baš neću da idem. (Klekne pored njega) Zašto nećeš sa ostalima na livadu, Melhiore? Ovde je tako sparno i tamno. Ako i pokisnemo do kože, šta je to za nas! MELHIOR: Seno miriše bošanstveno. Mora da je napolju nebo crno kao mrtvački pokrov. Vidim još samo blistavu bujicu na tvojim grudima, i čujem kako ti kuca srce… VENDLA: Ne ljubi me, Melhiore! Ne ljubi me!

MELHIOR: Tvoje srce… čujem kako udara… VENDLA: To je poljubac… kada se ljubi… Ne, ne… MELHIOR: O veruj mi, ljubav ne postoji! Sve je koristoljublje, sve je sebičnost! Volim te tako malo koliko i ti mene. VENDLA: Ne! Ne, Melhiore! MELHIOR: Vendla! VENDLA: O Melhiore! … Ne… ne… PETA SCENA GĐA GABOR (sedi, piše) Dragi gospodine Štifel! Pošto sam 24 časa dobro razmislila o svemu što ste mi napisali, teška srca uzimam pero. Svotu za put do Amerike, uveravam vas onim što mi je najsvetije, ne mogu van pribaviti. Kao prvo, ne raspolažem tolikom sumom, a drugo, kada bih je imala, počinila bih najveći greh da vam dam u ruke sredstva za nerazumni postupak sa tako teškim posledicama. Bila bi gorka nepravda prema meni, gospodine Štifel, kada bi ovo odbijanje shvatili kao znak pomanjkanja ljubavi. S druge strane, Ja bih u najvećoj meri izneverila dužnost koju imam kao prijateljica vaše majke, kada bih na osnovu vaše trenutne neuračunljivosti pristala na to da i same izgubim glavu i da se slepo prepustim neposrednim impulsima! Međutim, spremna sam, ako vi to želite, da pišem vašim roditeljima. Pokušaću da vaše roditelje ubedim u to da ste tokom ovog tromesečja učinili šta ste mogli, da ste iscrpli svoje snage, tako da bi strogo prosuđivanje višeg slučaja bilo ne samo neopravdano, već da bi pre svega moglo da se veoma nepovoljno odrazi na vaše duhovno i telesno zdravstveno stanje. To što ste mi zapretili da, u koliko vam se ne omogući bekstvo, nameravate da sebi oduzmete život, otvoreno rečeno, gospodine Štifel, pomalo me je iznenadilo. Makar nesreća bila toliko nezaslužena, čovek nikada ne sme da izabere takva nedopuštena sredstva. U tome kako vi meni, koja sam vam uvek iskazivala dobrotu, hoćete da prebacite odgovornost za eventualni strašni zločin, ima nečega što bi neko ko zlo misli lako mogao da shvati kao pokušaj ucene. Moram da priznam da bih takav postupak najmanje očekivala od vas, koji vrlo dobro znate za šta čovek treba da krivi samog sebe. Međutim, čvrsto sam ubeđena da ste još bili pod suviše jakim utiskom prvog užasa da biste bili potpuno svesni svojih postupaka. Zato se pouzdano nadam, da će vas ove moje reči već naći u jednom sabranijem duševnom raspoloženju. Uzmite stvar onakvu kakva jeste. Po mom mišljenju potpuno je neprihvatijivo prosuđivati jednog mladog čoveka na osnovu školskih svedočanstava. Imamo i previše primera za to da su vrlo loši učenici postajali istaknuti ljudi i obratno, da se odlični učenici u životu nisu istakli ničim posebnim. U svakom slučaju, uveravam vas da vaša nezgoda, što se mene tiče, ne menja ništa u vašem odnosu sa Melhiorom. Uvek će mi biti drago da vidim kako mi se sin druži sa mladićem koji je, ma kako svet o njemu sudio, uspeo do zadobije moju punu simpatiju. Prema tome, glavu gore, gospodine Štifel! Takve ili slične krize nailaze svakome od nas i jedino što zaalužuju jeste da budu prevaziđene. Kada bi se zbog toga odmah poseglo za nožem ili otrovom, uskoro na svetu ne bi bilo žive duše. Javite se opet uskoro i budite mi zdravo. Vaša uvek odana majčinska prijateljica Fani G. ŠESTA SCENA

Vrt Bergmanovih obasjan jutarnjim suncem. VENDLA: Zašto si se išunjala iz sobe? Tražiš ljubičice! Zato što me je majka videla kako se osmehujem. Zašto ne prestaješ da se smeješ? Ne znam. Ma ne znam, ne nalazim reči. Put je kao plišani tepih, bez kamička, bez trna. Noge mi ne dotiču tle... Oh, kako sam prespavala noć! Tamo su stajali. Sad se osećem ozbiljno kao kaluđerica za vreme večere. Slatke ljubičice! Smiri se, majčice. Obući ću prsluče. Ah, Bože, kad bi naišao neko kome bih mogla da se obisnen o vrat i sve mu ispričam!

SEDMA SCENA Sumrak. Nebo malo oblačno, put krivuda među žbunjem i trskom. O daljini se čuje šum reke. MORIC: Da je bolje, bolje je. Ne uklapam se u gotovo. Zatvaram za sobom vrata i odlazim u slobodu. Nije mi baš mnogo stalo do gnjavaže. Nisam se nametao. Što da se sad namećem? Nemam nikakav ugovor sa Bogom. Nek' tumače stvar kako hoće. Ugnjetavali su me. Ne prebacujem odgovornost na roditelje. Ipak su morali da budu spremni na najgore. Bili su dovoljno odrasli da znaju šta čine. Kad sam došao na svet bio sam naivan, inače bih bio dovoljno lukav da postanem neko drugi. Šta ja imam da okajavam što su svi ostali već bili tu! Mora da me nešto udarilo po glavi, da mi neko sad pokloni divnog prekrasnog psa, vratio bih mu ga. A ako neće nazad svog psa onda ću ja ljudski... Ma mora da me nešto udarilo po glavi! Čovek se rađa pukim slučajem i kad zrelo razmislim, to je da se ubiješ! Barem vreme ima neke obzire. Ceo dan se sprema kiša, ali sad izgleda je neće biti. Vlada neki čudan mir. Nigde ničeg živog, da te obodri. Nebo i zemlja kao prozračna paučina. A pri tom kao da vlada neko dobro osećanje. Predeo je uspavanka, "spavaj anđele, spavaj", kao što je pevala gospođica Snandulija. Šteta što drži lakat tako nezgrapno! Poslednji put sam igrao na praznik svete Cecilije. Snandulija igra samo sa onima koji joj mogu biti partija. Svilena haljina joj je bila izrezana i spreda i pozadi. Pozadi do pojasa, a napred do besvesti. Nije mogla da nosi košulju... To je nešto što bi me još moglo privući. Više zbog kurioziteta. To mora da je neki čudan osećaj, osećanje kao da se probijaš kroz brzake. Nikome neću reći da dolazim a da nisam upoznao tu stvar. Praviću se da sam sve to prošao... Nekako je sramota biti muškarac a ne upoznati najmuževniju stvar. Bože, vraćaju se iz Egipta. A nisu videli piramide! Danas neću opet da plaćam. Neću opet da mislim na svoj pogreb. Melhior će mi položiti venac na kovčeg. Pastor Golotrb će utešiti roditelje. Rektor Sunčanica će navesti primere iz istorije. Verovatno neću dobiti nadgrobnu ploču. Voleo bih snežnobelu mermernu urnu na postolju od crnog sijenita. Obavezno bih to stavio. Spomenici su za žive, ne za mrtve. Bilo bi mi potrebno čitavih godinu dana da se u mislima oprostim od svega. Neću opet da plačem. Raduje me što mogu da se osvrnem za sobom bez gorčine. Kakve sam lepe večeri proveo sa Melhiorom pod vrbama na obali kod šumareve kućice na glavnom drumu kod onih pet lipa na brdu gde je zamak, među tihim razvalinana runskog dvora. Kad bude kucnuo čas, misliću na sve snage na šlag. Šlag se ne drži. Zasiti, a ipak ostavlja prijatan ukus... A i ljude sam zamišljao mnogo gore. Ne znam ni jednog čoveka koji nije želeo sve najbolje. Što se mene tiče, na neke sam se čak i sažalio. Prilazim oltaru kao mladić u staroj Ertruriji, čijom smrću njegov brat kupuje blagostanje za sledeću godinu. Pažljivo zagledam ponaosob tajanstvene svedoke rastanka. Bolno jecam nad svojom sudbinom. Život mi je

pokazao nemilosrdno lice. S one strane vidim prijateljske poglede: bezglava kraljica mekih mišica iščekuje me puna saosećanja... Vaše zapovesti važe samo za maloletne: ja svoju besplatnu kartu nosim u sebi. Kad spadne opna, zaleprša leptir, varljiva slika neće više smetati. Ne igrajte se sa podvalama! Magla se razilazi: život je stvar ukusa. ILZA (u ritama, sa šarenom maramom oko glave, hvate ga od pozadi za ramena) Šta si izgubio? MORIC: IIza?! ILZA: Šta tražiš tu? MORIC: Što me tako prepadaš? ILZA: Šta tražiš? Šta si izgubio? MORIC: Ma što me prepadaš tako užasno? ILZA: Dolazim iz grada. Idem kući. MORIC: Ne znam šta sam izgubio. ILZA: Onda ti traženje neće baš pomoći. MORIC: Dođavola, dođavola!! ILZA: Nisam bila kući Već četiri dana. MORIC: Tiho kao mačka! ILZA: Zato što nosim baletske cipele. Majci će ispasti oči kad me vidi! Hajde sa mnom do moje kuće! MORIC: Gde si se opet potucala? ILZA: U Prijapiji! MORIC: Prijapiji? ILZA: Kod Nola, kod Ferendorfa, kod Padinskog, kod Lenca, Ranka, Špilera, kod koga nisam! MORIC: Da li te slikaju? ILZA: Ferendorf me slika kao sveticu na stubu. Stojim na jednom korintskom kapitelu. Znaš, Ferendorf je malo udaren. Zadnji put sam mu zgazila tubu sa bojom. On mi na to obriše četku o kosu, a ja mu prilepim šamar. Onda me on gađa paletom u glavu: ja mu oborim štafelaj. On za mnom sa slikarskim štapom preko divana oko stola, stolica, oko celog ateljea. Iza peći je ležala neka skica: ja je zgrabim i kažem, budi miran ili ću ti je iscepati! Onda on proglasi amnestiju, a na kraju me je još i strašno… strašno, kažem ti… poljubio. MORIC: Gde prenoćiš kad ostaneš u gradu? ILZA: Juče smo bili kod Nola, prekjuče kod Bojokeviča, u nedelju kod Ojkomonopulosa. Kod Padinskog je bilo šampanjca. Valabregez je prodao svog Okuženog. Adolar je pio iz pepeljere. Lenc je pevao Deceubicu, a Adolar je polomio gitaru. Ja sam bila tako pijana da su morali da me odnesu u krevet. A ti još uvek ideš u školu, Moric? MORIC: Ne, ne... ovog tromesečja uzimam ispisnicu. ILZA: Imaš pravo. Ah, kako vreme prolazi kad čovek zarađuje novac! Da l’ se još sećaš kako smo igrali Razbojnike? Vendla Bergman i ti i ja i ostali, kad ste uveče izlazili i pili kod nas toplo kozje mleko? Šta radi Vendla? Videla sam je još onomad za vreme poplave. Šta radi Melhi Gabor? Da li još uvek gleda onako zamišljeno? Na času pevanja smo stajali jedno naspram drugom. MORIC: Filozofira. ILZA: Vendla je skoro bila kod nas i donela majci zimnicu. Ja sam tog dana pozirala kod Isidora Lendauera. Slikao me je kao svetu Mariju, kao Bogorodicu sa malim Hristom. On je budala i odvratan

tip. Uh, kao limeni petao na dimnjaku! Jesi ti mamuran? MORIC: Od sinoć. Nalokali smo se kao nilski konji. Stigao sam kući tek u pet sati. ILZA: Dosta je da te čovek samo pogleda. Je li bilo i devojaka? MORIC: Arabela, Nimfa, piva, Andalužanka! Krčmar nas je cele noći ostavio nasamo... ILZA: Dovoljno je da te čovek samo pogleda, Moric. Ja ne znam za mamurluk. Za vreme prošlog karnevala tri dana i tri noći nisam išla na spavanje i nisam se svlačile. Iz Redute u kafanu, u podne u Belavistu, uveče Tingl-tangl, noću u Redutu. Sa mnom su bile Lena i debela Viola. Treće noći me je pronašao Hajnrih. MORIC: Je l' te tražio? ILZA: Sapleo se u moju ruku. Ležala sam bez svesti u snegu na ulici. Onda sam otišla kod njega. Četrnaest dana nisam izbijala odande, gadno vreme! Ujutru sam morala do oblačiin njegovu persijsku kućnu haljinu, a uveče crni kostim paža: oko vrata, na kolenima i rukavima bele manžete. Svakog dana me je fotografisao u drugačijem aranžmanu, jednom ne sofi kao Arijadnu, jednom kao Ledu, jednom kao Gadimeja, jednom kao Nabukodonosora. Pri tom je fantazirao nešto o ubijanju, samoubistvu i ugljenoj pari. Rano ujutro je donosio u krevet pištolj, punio ga i stavljao mi ga na grudi: samo mrdni i okidam! Oh, okinuo bi on Moric, okinuo bi on! Onda je stavio tu stvar u usta kao neku izduvnu cev. To ti pobudi strašan nagon za samoodržanjem. I onda - brrr - žmarci bi mi prošli niz kičmu. MORIC: Je li Hajnrih još živ? ILZA: Šta ja znam! Na platnu iznad kreveta bilo je namešteno ogledalo. Kabinet je bio prostran i svetao kao operska zgrade. Zaista si se osećao kao da visiš na nebu. Noću sam sanjala užasne snove. Bože, Bože, kako sam samo čekala da opet svane! Laku noć, Ilza. Kad spavaš, lepa si kao smrt! MORIC: Je li taj Hajnrih još živ? ILZA: Dao Bog da nije! Kad je jednog dana pošao po apsint: ogrnula sam mantil i šunjala se na ulicu. Maškare su bile završene: zaustavilo me policija: šta radim u muškom odelu? Odvedu me u stanicu. I onda dolaze Nol, Ferendorf, Padinski, Špiler, Ojkonomopulos, čitava Prijapija, da jamče za mene. U fijakeru me odvedu u Adolarov atelje. Otad sam verna tom krdu. Ferendorf je majmun, Nol je svinja, Bojokevič buljina, Loazon hijena, Ojkonomopulos kamila. Baš zato ih volim, sve podjednako i ne bih se ni sa kim drugim družila, da su u svetu sve sami arhanđeli i milioneri! MORIC: Moram da se vratim, Ilza. ILZA: Doprati me do kuće! MORIC: Zašto?... Zašto? ILZA: Da popiješ toplo kozje mleko. Hoću da ti ukovrdžam kosu i da ti o vrat okačim zvono. Još uvek imam drvenog konjića, možeš da se igraš s njim. MORIC: Moram da se vratim. Na savesti su mi još Sasenidi, beseda na Gori i parelelopipedi. Laku noć, Ilza. ILZA: Lepo spavaj!... Da li još uvek odlazite do vigvama gde je Melhi Gabor zakopao moj tomahavk? Brrr! Dok na vas dođe red, ja ću već biti na smetlištu. (Žurno odlazi.) MORIC (sam) Bila bi potrebna samo jedna reč. (zove) Ilza! Ilza!... Bože, ne čuje me više. U stvari nisam raspoložen. Čovek za to treba da ima bistru glavu i jako srce. Šteta, šteta za priliku!... reći ću da sam imao nad krevetom ogromno kristalno ogledalo, da sam našao neobuzdanu žensku, da sam je

obukao u crne svilene čarape i crne lakovane cipele i crne duge sjajne rukavice, sa crnom somotskom trakom oko vrata i da je teko šetala po tepihu… da sam je u napadu ludila zadavio u jastucima... kad se bude povela reč o sladostrašću osmehivaću se... i onda ću, onda ću… Zaurlaću! Zaurlaću! Hoću da budem kao ti Ilza! Prijapovac! Ludilo! Nestaje mi snage! To dete sreće, to dete sunca, ta prijateljica na mom žalosnom putu! Oh! Oh! (U žbunju na obali) Sedište od busenja. Opet sam ga slučajno našao. Kao da je babnjak narastao od juče. Pogled kroz vrbe je još uvek isti. Reka se vuče sporo kao rastopljeno olovo. Da ne zaboravim... (Izvlači iz džepa pismo gospođe Gabor i pali ga) Kako lete iskre tamo-omo, na sve strane. Duše! Zvezde padalice! Do maločas se još videla trava i svetla traka no obzorju. Sad se smračilo. Sad više ne idem kući. TREĆI ČIN PRVA SCENA Zbornica. Na zidu slike Pestalocija i Ž. Ž. Rusoa. Oko zelenog stola, iznad koje gori nekoliko petrolejskih lampi, sede profesori Majmunović, Tojaga, Saraga, Kostolom, Mlatijezik i Mušica. U čelu stola u izdignutoj naslonjači rektor Sunčanica. Poslužitelj Lakoćemo šćućuren kraj vrata. SUNČANICA: Da li neko od gospode ima još nešto da doda? Gospodo! Ako ne možemo da izbegnemo da Ministarstvu za kulturu podnesemo predlog za isključenje našeg okrivljenog učenika, to činimo iz vrlo ozbiljnih razloga. Ne možemo da prenebregnemo već nastalu nesreću, a isto tako moramo našu ustanovu da osiguramo od sličnih udaraca u budućnosti. To činimo zato da bismo našeg okrivljenog učenika kaznili zbog demorelišućeg uticaja koji je imao na svoje drugove iz razreda: a ponajviše zato što treba da sprečimo da on taj uticaj širi na ostale drugove iz razreda. To činimo iz jednog razloga koji obara svaki prigovor, i najozbiljniji, gospodo moja, a to je da našu ustanovu moramo zaštititi od razorne epidemije samoubistava, koja je već izbila u nekim gimnazijama. Mi do danas odolevamo svim sredstvima koje smo upotrebili do gimnazijalce vežemo za postojeće uzore života kroz vaspitavanje da budu odrasli. Ima li neko od gospode još šta da primeti? TOJAGA: Ne mogu više da se otmem uverenju da je konačno došlo vreme da se ovde pusti malo svežeg vazduha. MLATIJEZIK: Ovde vla-vlada a-a-atmosfera kao u podzemnim kata-katakombama, kao u a-aktima negdašnjeg ape-pe-pela-cionog suda. SUNČANICA: Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Otvorite jedan prozor! Hvala Bogu, imamo dovoljno atmosfere napolju. Ima li neko od gospode još šta da primeti? MUŠICA: Ako gospoda kolege žele da otvore prozor, ja sa svoje strane nemam šta da prigovorim. Samo bih hteo da zamolim da to ne bude baš prozor iza mojih leđa. SUNČANICA: Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Otvorite drugi prozor! Ima li neko od gospode još šta da primeti? SARAGA: Bez želje da sa svoje strane pojačavam kontroverze, hteo bih da podsetim na činjenicu da je

drugi prozor zazidan još od zimskog rasputa. SUNČANICA: Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Ostavite drugi prozora zatvoren! Gospodo, osećam se pozvan da predlog iznesem na glasanje. Molim gospodu kolege koji su za to da se jedini prozor koji dolazi u obzir za otvaranje otvori, da ustanu sa svojih mesta. (Broji) Jedan, dva, tri. Jedan dva, tri. Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Odmah zatvorite taj prozor! Ja sa svoje strane gajim uverenje da je atmosfera kakva se samo poželeti može! Ima li neko od gospode još šta da primieti? Gospodo! U slučaju da predlog za isključenje našeg okrivljenog učenika podnesemo Ministarstvu kulture, onda će Ministarstvo odgovornost za nastalu nesreću prebaciti na nas. Od svih gimnazija koje su zahvaćene zarazom samoubistava, ministarstvo je suspendovalo one u kojima je više od dvadesetpet procenata pokušaja završilo tragično. Naša je dužnost kao čuvara i zaštitnika ove ustanove da je zaštitimo od tog najtežeg udarca. Duboko nas pogađa, gospodo kolege, što nismo u stanju da dozvolimo da se kvalifikacija našeg okrivljenog učenika ublaži nekim olakšavajućim okolnostima. Naša propustljivost, pokušaj da nađemo opravdanje za našeg okrivljenog učenika, ne može se opravdati s obzirom na najveću opasnost u kojoj se naša ustanova u ovom trenutku nalazi, kada je sam njen opstanak doveden u pitanje. Osećamo se prinuđenim da osudimo okrivljenog, da se ne bi sudilo nama koji smo nevini. Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Dovedite ga ovamo! (Lakoćemo izlazi.) MLATIJEZIK: Ako je a-a-atmosfera koja vla-vlada pretežno takva da se ne može poželeti bolje, hteo bih da iznesem predlog da se za vreme le-letnjeg raspusta za-za-ze-za--zazida i drugi prozor. MUŠICA: Ako se našem dragom kolegi Mlatijeziku čini da se ova prostorija ne provetrava dovoljno, onda predlažem da se našem dragom kolegi Mlatijeziku ugradi u glavu jedan ventilator. MLATIJEZIK: T-t-to nije nimalo duhovito! Takva vre-vređanja nisu nimalo duhovita! Ja vladam so-bosobom! SUNČANICA: Moram da zatražim od kolega Mušice i Mlatijezika da se pristojno ponašaju. Čini mi se da vidim nešeg okrivljenog učenika kako se penje uz stepenice. (Lakoćemo otvara vrata i Melhior, bled ali sabran, staje pred okupljene) Priđite bliže stolu! Pošto je gospodin rentijer Štifel doznao za opaki prestup svog sina, preneraženi otac je, u nadi da će na taj način možda ući u trag uzroku tog sramnog dela, istražio predmete koje je za sobom ostavio njegov sin Moric i na jednom skrivenom mestu našao je spis koji nam, doduše, sam po sobi još ne rasvetljava sramno delo, ali nam, na žalost, sasvim dovoljno objašnjava moralno rastrojstvo počinitelja u tom trenutku. Reč je o jednoj raspravi na dvadeset stranica, pisanoj u obliku dijaloga, pod nazivom "Obljuba", sa priloženim reprodukcijama u prirodnoj veličini i prepunoj najbestidnijih gadosti, koja je odgovarale najizopačenijim zahtevima koje bi jedan pokvareni pohotljivac mogao da postavi razvratnoj lektiri. MELHIOR: Ja sam... SUNČANICA: Vi se ponasajte pristojno! Pošto nam je gospodin rentijer Štifel predao rečeni spis i pošto smo obećali preneraženom ocu da ćemo po svaku cenu pronaći autora, ovaj rukopis je upoređen sa rukopisima svih učenika i prema jedinstvenom sudu svih nastavnike i uz potpunu saglasnost sa stručnim mišljenjem našeg poštovanog gospodina kolege za kaligrafiju, pokazalo se da taj rukopis

odaje najveću sličnost koja se može zamisliti sa vašim rukopisim. MELHIOR: Ja sam... SUNČANICA: Vi se ponašajte pristojno! Bez obzira na nepobitnu činjenicu da su nesumnjivi autoriteti prepoznali tu sličnost, mi ipak mislimo da se još uvek možemo uzdržati od toga da preduzmemo dalje mere, prvenstveno zato da bi smo vinovnika razumeli s obzirom na prestup protiv morala kojim se tereti, a u vezi sa podsticajem na oduzimanje sopstvenog života koji je odatle proistekao. MELHIOR: Ja sam... SUNČANICA: Vi ćete odgovarati na precizna pitanja koja ću vam redom postavijati, jedno po jedno a odgovaraćete jasnim i glasnim "da" i "ne". Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Akte! Zahtevam od našeg sekretara, gospodina kolege Mušice, do od ovog trenutka najbrižljivije vodi zapisnik. (Melhioru) Da li vam je poznat ovoj spis? MELHIOR: Da. SUNČANICA: Znate li šta sadrži ovaj spis? MELHIOR: Da. SUNČANICA: Da li je rukopis iz ovog spisa vaš? MELHIOR: Da. SUNČANICA: Da li ovaj spis duguje vama svoje postojanje? MELHIOR: Da. Molim vas, gospodine rektore, da mi pokožete jednu jedinu poganost u njemu. SUNČANICA: Vi ćete odgovarati na precizna pitanja koja ću vam redom postavljati, jedno po jedno, a odgovaraćete jasnim i glasnim "da" i "ne". MELHIOR: Nisam napisao ništa više i ništa manje od onoga što vam je vrlo dobro poznato! SUNČANICA: Bestidno derište! MELHIOR: Molim vas da mi pokažete samo jedno mesto u spisu gde sam se ogrešio o moral! SUNČANICA: Šta vi zamišljate, da ja imam volje da se ovde igram sa vama? Lakoćemo! MELHIOR: Ja sam... SUNČANICA: Vi zaslužujete onoliko malo poštovanja svih ovde prisutnih nastavnika koliko imate osećaja za ono duboko ukorenjeno osećanje diskrecije koje svaki čovek ima o stidnosti i koje krasi moralni poredak u svetu! Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Čisto gubljenje vremena da tri sata držimo poduku jednom okorelom tvrdoglavcu kao što ste vi. MELHIOR: Ja sam... SUNČANICA: Vi se ponašajte pristojno!! Lakoćemo! LAKOĆEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNČANICA: Izvedite ga napolje. DRUGA SCENA Groblje pod pljuskom. Pred otvorenim grobom stoji pastor Golotrb sa razapetim kišobranom u ruci. S njegove desne strane rentijer Štifel, njegov prijateij Cigenmelker i stric Probst. S leve strene rektor

Sunčanica sa profesorom Kostolomom. Gimnazijalci sa obe strane zatvaraju krug. Na izvesnoj udaljenosti od polusrušenog nadgrobnog spomenika Marta i Ilza. PASTOR GOLOTRB: Jer ko od sebe odbije milost kojom večni otac blagosilja rođenog u grehu, taj će umreti duhovnom smrću. Ali ko je od svoje volje i svojim telom živeo zlo i služio zlu, odričući dužno poštovanje Bogu, taj će umreti telesnom smrću. Ko pak obesno zbaci krst koji mu Svevišnji stavlja zbog njegovih greha, zaista, zaista vam kažem, taj će umreti večnom smrću! (Baca lopatu zemlje u raku) Ali mi, koji i dalje koračamo trnovitom stazom, hvalimo milostivog Gospoda i zahvaljujemo mu zbog njegovog nedokučivog milosrdnog izbora. Jer kao što je ovaj istinski umro trostrukom smrću, tako će Bog pravedne privoleti blaženstvu i večnom životu. Amin. RENTIJER ŠTIFEL: (plačnim glasom, baca lopatu zemlje u raku) Dečko nije bio moj! Dečko nije bio moj! Od malih nogu mi se nije dopadao! SUNČANICA: (baca lopatu zemlje u raku) Samoubistvo kao najteži prestup protiv moralnog poretka u svetu jeste najteži dokaz za postizanje moralnog poretka u svetu, time što samoubica uskraćuje moralnom poretku u svetu izricanje presude i time potvrđuje njegovo postojanje. PROFESOR KOSTOLOM (baca lopatu zemlje u raku) Protraćen-propao-prodan-istrošen- i proćerdan. STRIC PROBST (baca lopatu zemlje u raku) Ni rođenoj majci ne bih poverovao da jedno dete može da postupi tako nisko prema svojim roditeljima. PRIJATELJ CIGENMELKER (baca lopatu zemlje u raku) Da postupi tako prema ocu koji skoro dvadeset godina ne misli ni na šta osim na dobrobit svog deteta! PASTOR GOLOTRB: (stiskajući ruku rentijeru Štifelu) Znamo da onima koji vole Boga sve stvari služe u najbolje svrhe. Prva poslanica Korinćanina, dvanaesto poglavlje, petnaesti stih. Mislite na neutešnu majku i pokušajte da joj izgubljeno nadoknadite dvostrukom ljubavlju! SUNČANICA: (stiskajući ruku rentijeru Štifelu) Verovatno ipak ne bismo uspeli da ga propustimo u sledeći razred! PROFESOR KOSTOLOM (stiskajući ruku rentijeru Štifelu) I da smo ga propustili, sigurno bi iduće godine ponavljao. STRIC PROBST (stiskajući ruku rentijeru Štifelu) Sada pre svega imaš obavezu da misllš na sebe. Ti si otac porodice! PRIJATELJ CIGENMELKER (stiskajući ruku rentijeru Štifelu) Osloni se na mene! Pasje vreme, da čoveku pripadne zlo! Odmah treba popiti vruć grog, inače ode srce. RENTIJER ŠTIFEL: (brišući nos) Dečko nije bio moj... Dečko nije bio moj... (Rentijera Štifela izvode pastor Golotrb, rektor Sunčanica, profesor Kostolom, stric Probst i prijatelj Cigenmelker. Kiša jenjava.) HANS RILOV (baca lopatu zemlje u raku) Počivaj u miru, bio si častan! Pozdravi mi seni mojih žrtvovanih večitih nevesta, i iskreno me preporuči milosti dragog Boga, jadniče moj! Ovi će ti zbog tvoje anđeoske čednosti još postaviti na grob strašilo za ptice... GEORG: Jesu li pronašli pištolj? ROBERT: Šta sad ima da se traži pištolj? ERNST: Jesi li ga video, Roberte? ROBERT: Prokleta, odvretna prevara! Ko ga je video? Ko? OTO: Tu nešto smrdi! Prekrili su mu lice.

GEORG: Je li mu ispao jezik? ROBERT: Oči! Zato su ga pokrili. OTO: Grozno! HANS RILOV: Je l' ti sigurno znaš da se obesio? ERNST: Kažu da uopšte nema glavu. OTO: Gluposti! Koješta! ROBERT: Ma, imao sam konopac u rukama! Još nisam video obešenog koji nije bio pokriven. GEORG: Nije mogao gore da se naruži! HANS RILOV: Đavola, vešanje mora da je baš zgodno! OTO: Ostao nam je dužan pet maraka za opkladu. Zakleo se da će održati reč. HANS RILOV: Ti si kriv što je on ovde. Ti si mu rekao da je hvalisavac. OTO: Bla-bla-bla, ja sam morao da bubam i noću. Da je naučio istoriju grčke književnosti, ne bi morao da se obesi. ERNST: Jesi li napisao sastav, Oto? OTO: Samo uvod. ERNST: Ja pojma nemam šta da pišem. GEORG: Zar nisi bio tu kad nam je Majmunović dao uputstvo? HANS RILOV: Ja ću da izvučem nešto iz Demokrita. ERNST: Ja ću da pogledam da li ima nešto u Majerovom leksikonu. OTO: Jesi li već pripremio Vergilija za sutra? (Gimnazijalci izlaze, Marta i Ilza prilaze grobu.) ILZA: Brzo, brzo! - Eno dolaze grobari. MARTA: Možda bi bilo bolje da pričekamo, Ilza? ILZA: Zašto? Donećemo nove. Stalno nove i nove! Ima ih dovoljno. MARTA: Imaš pravo, Ilza! (Baca venac od bršljana u raku. Ilza otvara kecelju i posipa po kovčegu pregršt svežih anemona.) Iskopaću naše ruže. Neka dobijem batina zbog toga! Ovde će uspevati. ILZA: Zalivaću ih kad god prođem ovuda. Poneću i spomenik sa izvora, a od kuće perunike. MARTA: Mora da bude raskošno! Raskošno! ILZA: Već sam bila preko mosta kad sam čula pucanj. MARTA: Jadničak! ILZA: A znam i razlog, Marta. MARTA: Je l’ ti je nešto rekao? ILZA: Parelelopiped! Ali nemorj nikom da kažeš. MARTA: Časna reč. ILZA: Evo ga pištolj. MARTA: A zato ga nisu našli! ILZA: Odmah sam mu ga uzela iz ruke, kad sam ga našla ujutru. MARTA: Daj mi ga, Ilza! Molim te, daj mi ga! ILZA: Ne, zadržaću ga za uspomenu. MARTA: Je li istina, Ilza, da je ostao bez glave! ILZA: Mora da ga je napunio sačmom! Svuda naokolo po cveću bilo je krvi. Mozak mu je ležao rasut po

travi. TREĆA SCENA Gospodin i gospođa Gabor. GĐA GABOR: Prosto im je bio potreban neko da svale krivicu na njega. Nisu mogli da dozvole da ostane na njihovim plećima, kad je ionako postajala sve očiglednija. I sad kad je moje dete na nesreću u zgodnom trenutku palo u šake sitnim dušame, ja, rođena majka treba da dovršim delo njegovih dželata? Bože sačuvaj! GDIN GABOR: Ja sam četrnaest godina ćutke posmatrao tvoje duhovno-vaspitne metode. One su potpuno u suprotnosti sa mojim nazorima. Oduvek sam smatrao da dete nije igračka, dete zahteva da mu se posvetino sa punom ozbiljnošću. Ali govorio sam sebi, ako su duh i plemenitost jednog roditelja u stanju da nadoknade ozbiljnost drugog, onda bi im se mogla dati prednost. Ništa ti ne prebacujem, Fani. Ali ne staj mi na put kada pokušavam da ispravim nepravdu koju smo ti i ja naneli detetu. GĐA GABOR: Stajaću ti na put dokle god sam živa! Moje dete će biti izgubljeno u popravnom domu. U takvim institucijama mogu da popravljaju zločinačke prirode. Ne znam. Tamo ispravan čovek postaje zločinac isto tako sigurno kao što biljka umire kad joj se oduzme vazduh i sunce. Ja ne znam da sam učinila nešto pogrešno. I sada, kao i uvek, zahvaljujem nebu što mi je pokazalo put kako u svom detetu da razvijem ispravan karakter i plemenit način mišljenja. Pa šta je on tako strašno učinio? Ne pada mi na pamet da ga opravdavam, to što je izbačen iz škole uopšte nije njegova krivica. A kada bi to tio njegov greh, on bi je okajao. Uostalom, ti to sve znaš bolje od mene. Možda si teorijski potpuno u pravu. Ali ja ne mogu da svoje jedino dete na silu teram u smrt! GDIN GABOR: To ne zavisi od nas, Fani. To je rizik koji smo preuzeli na sebe zajedno sa našom srećom. Ko je suviše slab za marševe, ostaje ne putu. I konačno nije najgore ksda neizbežno dođe u pravi čas. Neka nas nebo sačuva od toga! Naša je dužnost da podržimo onog ko se pokolebao, dokle god imamo razumnih sredstava. To što su ga izbacili iz škole nije njegova krivica. Međutim, da ga nisu izbacili ni to ne bi bila njegova krivica! Imaš suviše meko srce. Tamo gde je u pitanju poremećaj karaktera, ti vidiš sitnu nesmotrenost. Vi žene niste pozvane da sudite o takvim stvarima. Ko je u stanju da napiše to što je Melhior napisao, mora u dubini svog bića biti pokvaren. To je prodrlo do srži. Jedna načeta priroda mora da podlegne tome. Niko od nas nije svetac, svako od nas skreće sa prave staze. Nasuprot tome, Melhiorov spis zastupa jedan princip. To nije nikakav slučajni, uzgredni pogrešan korak, on potpuno jasno potvrđuje otvorenu nameru, onaj prirodni zehtev, onu sklonost ka nemoralnom, jer to je nemoralno. Njegov spis ispoljava onu duhovnu bolest koju mi pravnici nazivamo moralno ludilo. Da li se njegovo stanje može popraviti, to nisam u stanju da kažem. Ako hoćemo da sačuvamo i tračak nade, a u prvom redu čistu sevest kao njegovi roditelji, onda je krajnje vreme da vrlo ozbiljno i odlučno prionemo na posao. Ne prepirimo se više Fani! Znam koliko ti je teško. Znam da ga obožavaš zato što se toliko uklapa u tvoju predstavu o prirodnom čoveku. Budi jača od sebe! Pokaži se konačno jednom nesebična u odnosu na svog sina! GĐA GABOR: Pomozi mi Bože da preživim ovo! Čovek mora da bude muškarac da bi mogao tako da govori! Čovek mora da bude muškarac da bi mogao da bude zaslepljen mrtvim slovima! Čovek mora da bude muškarac da bi bio video i da ne bi video ono što toliko bode oči! Ja sam od prvog dana bila sa

Melhiorom savesna i razložna, pošto sam shvatila da je osetljiv na okolinu. Jesmo li mi odgovorni što je to tako? Sutra ti može pasti na glavu cigla, i onda naiđe tvoj prijatelj, tvoj otac, i umesto da ti leči rane, on te zgazi nogom. Ne dozvoljavam da mi dete bude ubijeno pred očima. Zato sam njegova majka. To je neshvatljivo! To je prosto neverovatno! A šta on to piše, zaboga! Zar to što piše nije najrečitiji dokaz njegove čednosti, njegove gluposti, njegove detinje netaknutosti! Čovek mora da bude potpuna neznalica o ljudima, mora da bude krajnje bezdušan birokrat ili potpuno ograničen da bi tu otkrio neku moralnu propast! Kaži šta hoćeš, ako Melhiora odvedeš u popravni dom, među nama je svršeno! I onda ćemo videti da li ću negde naći pomoć i sredstva da svoje dete spasem od propasti. GDIN GABOR: Moraćeš da se povinuješ tome, ako ne danas, onda sutra. Nikome neće biti lako da se pomiri s tom nesrećom. Ja ću biti uz tebe i ako ti ponestane hrabrosti, podneću sve muke ili žrtve samo da ti olakšam. Ionako mi budućnost izgleda siva, tako puna oblaka, samo mi još treba da i tebe izgubim. GĐA GABOR: Više ga neću videti: više ga neću videti. On ne podnosi prostaštvo. On ne može da se nađe u prljavštini. Slomiće ga ta prisila: a pred očima mu je onaj stravični primer! A ako ga ponovo vidi. Bože, Bože, srce moje, taj vedar smeh, sve, sve, ta datinja otvorenost, borba za dobro i pravedno, sunce moje, kako sam ga čuvala u duši kao najveće blago... čuvaj me se, ako se okajavanje pretvori u nepravdu! Čuvaj me se! Postupaj prema meni kako hoćeš! Ja snosim krivicu. Ali makni svoje grozne ruke od deteta. GDIN GABOR: Ali načinio je prestup! GĐA GABOR: Nije načinio prestup! GDIN GABOR: Jeste, načinio je prestup. Sve bih dao da te sačuvam od tvoje bezgranične ljubavi. Jutros je dosla jedna žena, uzbuđena, jedva u stanju da govori sa ovim pismom, pismom koje je upućeno njenoj petnaestogodišnjoj kćeri. Otvorila ga je iz glupe radoznalosti, pošto devojka nije bila kod kuće. U pismu Melhior objašnjava petnaestogodišnjem detetu kako mu njegovi postupci ne daju mira: on se o nju ogrešio itd. itd., i zbog svega toga će, naravno, odgovarati. Ona ne bi trebalo da očajava zbog toga, čak i ako oseti posledice. On je na putu da pribavi pomoć: izbacivanje iz škole olakšava mu celu stvar. Prvobitni pogrešan korak još uvek ih može dovesti do srećnog završetka… i slično trabunjanja. GĐA GABOR: Nemoguće! GDIN GABOR: Pismo je falsifikat. Radi se o obmani. Ljudi pokušavaju da iskoriste njegovo isključenje iz škole, za koje zna ceo grad. Još nisam razgovarao sa njim, ali molim te pogledaj ruku! Pogledaj rukopis! GĐA GABOR: Nečuvena, bestidna dečja nameštaljka! GDIN GABOR: Toga se bojim! GĐA GABOR: Ne, ne… nikada! GDIN GABOR: Utoliko bolje sa nas. Ta žena me, kršeći ruke, pitala šta da radi. Rekao sam joj da ne bi trebalo da pušta svoju petnaestogodišnju kći da se pentra po pojatama. Na sreću, ostavila mi je pismo. Da sada pošaljemo Melhiora u neku drugu gimnaziju, gde neće biti pod roditeljskim nadzorom, za tri nedelje bismo imali isti slučaj - novo isključenje - jer je njegovo probuđeno srce naviklo na to. Reci mi, Fani, kuda da pošaljem dečaka? GĐA GABOR: U popravni dom.

GDIN GABOR: U... ? GĐA GABOR:... popravni dom! GDIN GABOR: Tamo će pre svega naći ono što mu je u kući nepravedno uskraćivano: čvrsta disciplina, principi i moralna prisila kojoj mora da se pokorava. Uostalom, popravni dom nije tako grozan kao što ti zamišljaš. Tamo se najviše polaže na razvijanje hrišćanskog načina mišljenja i osećanja. Dečak konačno treba da nauči šta je dobro, a ne šta je zanimljivo, i da se u svojim postupcima ne upravlja prema svojoj prirodi, već prema zakonu. Pre pola sata sam dobio telegram od brata koji daje potvrdu za ono što je rekla žena, Melhior mu se poverio i zatražio mu 200 maraka da bi pobegao u Englesku... GĐA GABOR (pokriva lice rukama) Milostivi Bože! ČETVRTA SCENA Popravni dom. Hodnik. Dithelm, Rajnold, Rupreht, Helmut, Gaston i Melhior. DITHELM: Evo novčić od dvadeset pfeninga! RAJNOLD: Pa šta s tim? DITHELM: Staviću ga na pod. Skupite se unaokolo. Ko ga zgrabi, njegov je. RUPREHT: Šta je, Melhiore, ti nećeš? MELHIOR: Ne, hvala. HELMUT: Nevinašce! GASTON: Ne može više da izdrži. On je ovde zbog rekreacije. MELHIOR (za sebe) Nije dobro što se izdvojaš. Svi me gledaju podozrivo, treba da se priključim ili odoh do đavola. Izdvojenost stvara samoubice. Ako slomim sebi vrat, pa šta! Ako ne slomim, opet dobro! Mogu samo da dobijem. Rupreht će mi biti prijatelj, on poznaje stvari ovde. Najbolje će biti da mu dam poglavlja o Judi, o Moabu, o Lotu i njegovim kćerima, o kraljici Basti i Abisagi od Sunama. On ima najnesrećniju facu u odeljenju. RUPREHT: Moj je! HELMUT: Ja se još ne predajem! GABTOE: Malo sutra! HELMUT: Drž'! Sad! O Bože, o Bože... SVI: Summa - Summa cum laude!! RUPREHT (uzimajući novčić) Puno vam hvala! HELMUT: Ovamo, džukelo! RUPREHT: Šta, svinjo? HELMUT: Svrako! RUPREHT (udara ga po licu) Evo ti! (Beži) HELMUT: (juri za njim) Ubiću ga! OSTALI (trče za njima) Drž' ga, udri ga! Drž' ga, drž’ ga, drž' ga! MELHIOR (sam, naslonjen na prozor) Tu se spušta gromobran. Mora da se obmota maramicom. Kad pomislim na nju, uvek mi pojuri krv u glavu. A Moric mi dođe kao olovo u nogama. Otići ću u neku redakciju. Dajte mi procenat radiću kao kolporter! Skupljaću dnevne novosti, pisaću, lokalno, etički, psihofizički... više se ne gladuje toko lako. Menza, kafana. Umerenost. Zgrada je visoka šezdeset

stopa, a štukatura propada... Ona me mrzi, mrzi me zato što sam joj oteo slobodu, Šta god uradio, ostaje silovanje. Jedino čemu mogu da se nadam je da postepeno tokom godina... Za osam dana će biti mlad mesec. Sutra ću da bacim mamce. Do nedelje uveče moram na svaki način da doznam ko drži ključeve. U nedelju uveče predajemo se kataleptičkom napadu. Daj Bože da se niko drugi ne razboli! Sve mi je tako jasno, kao da se već dogodilo. Lako ću preko ispusta na prozoru, jedan skok i jedan trzaj, ali mora da se obmota maramicom. Eno dolazi veliki inkvizitor. (Odlazi levo. Dr Prokrust dolazi sa bravarom s desna.) DR PROKRUST: Doduše, treći je sprat, a ispod su posejane koprive. Ali šta mari izopačenost za koprive. Prošle zime nam se jedan ispao kroz okno na krovu i imali smo žive muke dok ga nismo uhvatili, spustili i smirili... BRAVAR: Da rešetke budu od kovanog gvožđa? DR PROKRUST: Od kovanog gvožđa i zakivane, da ne mogu da se skinu. PETA SCENA Spavaća soba. Gđa Bargman, Ina Miler i lekar dr Fon Praškić. Vendla u krevetu. DR PRAŠKIĆ: Koliko vam je tačno godina? VENDLA: Četrnaest i po. DR PRAŠKIĆ: Ja već petnaest godina prepisujem blaudove pilule i u velikom broju slučajeva postizao sam izvanredan uspeh. Stavljam ih i ispred ribljeg ulja i vina punog gvoža. Počnite sa tri do četiri pilule dnevno i povećevajte dozu što brže možete. Gospođici Elfridi, baronesi od Viclebena prepisao sam da dozu povećava po jednu pilulu svaki treći dan. Baronesa me je pogrešno razumela i povećavala je dozu svakog dana za po tri pilule. Nepune tri nedelje kasnije baronesa je bila u stanju da sa svojom gospođom majkom otputuje u Pirmont na dalji oporavak. Oslobađam vas zamornih šetnji i dodatnih obroka. Ali mi zato obećajte, drago dete, da ćete se sami što više kretati i da se nećete ustezati od jela čim vam se opet pojavi apetit. Onda će to stezanje srca odmah popustiti i glavobolja, jeza, nesvestica i naše strašne probavne smetnje. Gospođica Elfrida, baronesa od Viclobena je već osam dana posle početka lečenja u slast pojela za doručak čitavo pečeno pile sa mladim krompirićima. GĐA BERGMAN: Mogu do vam ponudim čašu vina, gospodine doktore? DR PRAŠKIĆ: Zahvaljujem, draga gospođo Bergman. Čekaju me kola. Nemojte se toliko brinuti. Za nekoliko nedelja naša mala pacijentkinja će opet biti zdrava i čila kao srna. Utešite se. Doviđenja, gospođo Bergman. Doviđenja, drago dete, doviđenja, moje gospođe. Doviđenja. (Gospođa Bergnan ga ispraća na vrata) INA (na prozoru) Platan vam je opet požuteo. Da li ga vidiš iz kreveta? Kratka raskoš, prosto se pitao da li zaslužuje da joj se raduješ, tako brzo dolazi i prolazi. I ja sad moram da pođem. Miler me čeka pred poštom, a moram još da svratim kod krojačice. Kukiju šijem prve pantalonice, a Karl treba da dobije pleteno odelce za zimu. VENDLA: Ponekad sam tako srećna, sve sama radost i sunčev sjaj. Da sam samo slutila da čoveku može da bude tako lepo u duši! Htela bih da izađem, da u sumrak šetam po poljanama, da duž reke tražim jagorčevinu, da sednem uz obalu i sanjam... I onda naiđe zubobolja i pomislim kako ću sutra morati da umrem postaje mi naizmenično vruće i hladno, mrači mi se pred očima, i onda se pojavi čudovište.

Svaki put kad se probudin, vidim majku kako plače. Oh, to me toliko boli - ne mogu da ti opišem, Ina! INA: Da ti malo podignem jastuk? GĐA BERGMAN (vraća se) Doktor misli da ćeš i povraćati: u tom slučaju samo mirno ustani… i ja mislim da je bolje da opet što pre ustaneš, Vendlo. INA: Kad sledeći put tuđem navratila, možda ćeš već jurcati po kući. Prijatno, majko. Moram hitno kod krojačice. Nek' te Bog čuva, drago Vendla. (Ljubi je) Da mi brzo ozdraviš! VENDLA: Prijatno, Ina. Donesi mi jagorčevine kad budeš sledeći put dolazila. Zbogom. Pozdravi mi dečake. (Ina odlazi.) Šta ti je još rekao tamo napolju, majko? GĐA BERGMAN: Ništa. Rekao je da je i gospođica fon Vicleben patila od malaksalosti. To je nevodno vrlo česta pojava kod malokrvnosti. VENDLA: Je li rekao da sam malokrvna? GĐA BERGMAN: Treba da piješ mleka i da jedeš mesa i povrća kad ti se povrati apetit. VENDLA: Oh majko, majko, mislim da to nije malokrvnost... GĐA BERGMAN: Malokrvna si, dete. Umiri se, Vendla, umiri se, malokrvna si. VENDLA: Ne majko, nije! Znam da nije to. Osećam to. Nije malokrvnost, To je vodena bolest. GĐA BERGMAN: Malokrvna si. Rekao je da si malokrvna. Smiri se, devojko. Biće ti bolje. VENDLA: Neće mi biti bolje. Imam vodenu bolest. Moram da umrem, majko. Oh majko, moram da umrem! GĐA BERGMAN: Nećeš umreti, dete! Nećeš umreti... Milostivi Bože, nećeš umreti! VENDLA: Ali zašto onda toliko plačeš? GĐA BERGMAN: Nećeš umreti dete! Nemaš vodenu bolest. Ti imaš dete, devojko! Imaš dete! Oh, zašto si mi to učinila! VENDLA: Ništa ti nisam učinila. GĐA BERGMAN: Nemoj još i do lažeš, Vendla! Znam sve. Vidiš, nisam bila u stanju da ti kažem makar jednu reč. Vendla, moja Vendla! VENDLA: Ali to nije moguće, majko. Ja nisam udata… GĐA BERGMAN: Blagi, svemogući Bože! U tome i jeste stvar što nisi udata! To je ono strašno! Vendla, Vendla, Vendla, šta si učinila!! VENDLA: Bogami, sad više nista ne znam! Ležali smo u senu... Nikad ni jednog muškarca na svetu nisam volela kao tebe, majko. GĐA BERGMAN: Dušo moja... VENDLA: O, majko, zašto mi nisi sve rekla! GĐA BERGMAN: Dete, dete, hajde da još više ne otežavamo stvari jedna drugoj! Saberi se! Ne teraj me u očajanje, dete moje! To reći jednoj devojci od četrnaest godina! Slušaj, pre bih podnela da sunce prestane da sija. Ja sam tebi učinila samo ono što je meni učinila moja majka. Oh, verujmo u Boga, Vendla, uzdajmo se u milosrđe i činimo ono što je naše! Vidi, još se ništa nije desilo, dete, a ako sada ne klonemo, ni dragi Bog nas neće napustiti. Budi hrabra. Vendla, budi hrabra! Tako sediš kroj prozora prekrštenih ruku jer sve nekako ide na dobro, a onda naleti nešto od čega ti srce puca... Što drhtiš? VENDLA: Neko kuca. GĐA BERGMAN: Nisam ništa čula, dušo. (Odlazi do vrata i otvara ih.)

VENDLA: Sasvim jasno sam čula. Ko je to tamo napolju? GĐA BERGMAN: Niko… Kovačeva majka iz Vrtne ulice. Dolazite u pravi čas, majko. ŠESTA SCENA Berači grožđa u vinogradu na obronku brda. Na zapadu sunce zalazi iza brda. Zvonki zvuci zvono iz daljine. Hans Rilov i Ernst Rebel u vrhu vinograda ispod okomitih stena leže u polusasušenoj travi. ERNST: Premorio sam se od posla. HANS: Ne sekiraj se zbog toga! Pre je šteta što se odmaramo. ERNST: Vidiš ih kako vise a ne možeš više, a već sutra će biti izmuljano. HANS: Ne podnosim umor kao što ne podnosim ni glad. ERNST: Ah, ja ne mogu više, HANS: Hajde još ovaj božanstveni muskat! ERNST: Sasvim sam se ukočio. HANS: Kad saviješ lozu, grozd ti se sam spusti do usta. Ne moraš da se pomakneš s mesta. Otkineš grozd i samo pustiš peteljku. ERNST: Samo što se odlučiš do prestaneš, a već ti se povrati izgubljena snaga. HANS: A i ovo plameno nebo i večernje zvono, do znaš da me nije mnogo briga šta mi donosi budućnost. ERNST: Ja poneked već vidim sebe kao uvaženog paroha, blagorodna domaćica, bogata biblioteka i zvanja i počasti na svakom koraku. Šest dana u nedelji razmišljaš, a sedmog dana progovaraš. Dok šetaš rukuješ se sa nekim učenikom i učenicom, a kada se vratiš kući, već se puni vrela kada, donesu se kolači, a kroz baštenska vrata devojke donose jabuke. Možeš li da zamisliš nešto lepše? HANS: Ja zamišiljam poluzatvorene oči, poluotvorena usta i turske prekrivače. Vidiš, naši roditelji se vređaju i ljute na nas da bi prikrili sopstvene gluposti. Jedni druge nazivaju budalama kao i mi. Znam to. Kad budem postao milioner, podići ću spomenik Bogu. Zamisli budućnost kao vrhnje sa šećerom i cimetom. Jedan ga lupa i jauče, drugi muti i preznojava se. Što ga ne pokupe? Možda misliš da se to ne može naučiti? ERNST: Da ga pokupimo ! HANS: Ono što preostane pokupiće kokoške. Ja sam se već izvukao iz sličnih gužvi... ERNST: Da ga pokupimo, Hans! Zašto se smeješ? HANS: Opet počinješ? ERNST: Pa neko mora, HANS: Kad se za trideset godina budemo prisetili ove večeri, možda će nam izgledati neopisivo lepa! ERNST: I tako sad sve nekako teče samo od sebe? HANS: A što da ne! ERNST: Da si slučajno sam, možda bi čak i zoplakao. HANS: Ma hajde, nemojmo biti tužni! (Poljubi ga u usta) ERNST: (poljubi ga) Pošao sam od kuće misleći da samo porazgovaram sa tobom i da se vratim. HANS: Čekao sam te. Vrlina nije loša maska, ali se ponekad iza nje kriju sjajne ličnosti. ERNST: Pokreće ona nas još uvek. Ne bih se umirio da te nisam sreo. Volim te, Hans, kao što još

nikada nikoga nisam voleo... HANS: Ne žalostimo se! Kad za trideset godina budemo mislili na ovo, možda ćemo se rugati! A sad je sve tako lepo! Brda se žare: grozdovi vise sve do naših usta, a vetar miluje stene kao mače koje se umiljava... SEDMA SCENA Svetla novembarska noć. U žbunju i drveću šušti suvo lišće. Poderani oblaci jure se ispred meseca. Melhior se penje preko zida crkvenog dvorišta. MELHIOR (skočivši na unutrašnju stranu) Ovde me hajkači neće goniti. Dok pretražuju bordele mogu da predahnem i da razmislim dokle sam došao... Odelo u dronjcima, džep prazan i najbezopasniji mi je opasan. Preko dana moram da pokušam da se prebacim u šumu... Zgazio sam jedan krst. Cvetići bi bili danas još smrznuti! Zemlja je okolo ogolela... U carstvu mrtvih! Puzanje kroz tavanski prozor nije bilo tako teško, kao što je ovaj put! Posle toga samo što me nisu uhvatili... Visim nad provalijom, sve je potonulo, nestalo. O, da sam tamo ostao! Zašto oni? Zašto ne onaj ko je zadužen? Neuhvatljivo proviđenje! Trebalo je da tucam kamen i da gladujem. Šta me Još drži uspravnog? Zločin se nastavlja na zločin. Predat sam kaljuzi. Ni toliko snage, da završim... Nisam bio loš! Nisam bio loš! Nisam bio loš!... Nijedan smrtnik još nije tako ispunjen zlobom lutao preko grobova. Nije mi srčanost od toga porasla! Oh, ako me uhvati bezumlje još u ovoj noći! Treba da potražim tamo dole među poslednjima! Vetar zviždi po svakom kamenu iz drugog tonaliteta. Zaglušujuća simfonija! Istruleli venci se kidaju ne parčiće i landaraju na dugim koncima oko mermernih krstova. Prava šuma strašila za ptice! Strašila po svim grobovima, jedno jezivije od drugog, visoka kao kuća, a od njih čak i đavoli hvataju maglu. Zlatna slova tako hladno svetlucaju... Žalosna vrba stenje i džinovskim prstima prelazi preko natpisa... Anđeo u molitvi, jedna ploča, jedan oblak baca svoju senku. Kako to juri, huči! Tamo na istoku, kao osvajačka povorka sve juri u vis. Nema zvezda na nebu. Zimzelen oko vrtića? Zimzelen?...Devojčice... Ovde počiva u Bogu Vendla Bergman, rođena 5. maja 1878, umrla od malokrvnosti 27. oktobra 1892. Blaženi su, koji su čistog srca... A ja sam njen ubica. Ja sam njen ubica! Meni ostaje očajanje. Ne smem da plačem. Dalje odavde! Dalje! MORIC: (sa glavom pod miškom, korača preko grobova) Trenutak, Melhiore! Prilika se neće tako skoro ponoviti. Ti ne slutiš šta me vezuje za ovo mestom i čas... MELHIOR: Odakle dolaziš?! MORIG: Sa one strane - tamo, od zida. Prevrnuo si moj krst. Ja ležim kod zida. Daj mi ruku, Melhiore... MELHIOR: Ti nisi Moric Štifel! MORIC: Daj mi ruku. Siguran sam da ćeš umeti da ni zahvališ. Nikad ti više neće biti tako lako! Ovo je vrlo srećan susret. Specijalno sam se popeo gore... MELHIOR: Zar ti ne spavaš? MORIC: Ne onako kako vi to zovete. Mi sedimo na crkvenim tornjevima, na vrhovina krovova, gde god hoćemo... MELHIOR: Bez počinka? MORIC: Prilično je zabavno. Tumaromo oko majskih drveća, oko usamljenih šumskih kapela. Lebdimo

iznad narodnih svetkovina, oko mesta nesreća, nad vrtovima, mestima gde se slavi. U kućama čučimo u kaminu i iza krevetskih zastora. Daj mi ruku. Međusobno ne opštimo, ali vidimo i čujemo sve što se dešava u svetu. Znamo da je sve što ljudi rade glupost i smejemo se tome. MELHIOR: I šta to pomaže? MORIC: A šta treba da pomaže? Nas se više ništa ne tiče, ni dobro ni loše. Mi se nalazimo visoko iznad zemaljskih stvari, svako sam za sebe. Međusobno ne opštimo, jer nam je to suviše dosadno. Niko od nas više ne čuva nešto što bi mogao izgubiti. Neizmerno smo uzvišeni iznad svakog bola i svake radosti. Zadovoljni smo sobom i to je sve! Žive neizrecivo preziremo, i vrlo malo saosećamo sa njima. Oni nas razveseljavaju svojim postupcima, pošto kao živi i nisu za sažaljenje. Smejemo se njihovim tragedijama, svako za sebe i dajemo svoje primedbe. Daj mi ruku! Ako mi daš ruku, srušićeš se od smeha zbog osećanja koje si imao kada si mi je pružio... MELHIOR: Zar ti se to ne gadi? MORIC: Mi smo iznad toga, mi se smešimo! Na mom pogrebu bio sam među ožalošćenima. Baš sam se lepo zabavljao. To je uzvišeno, Melhiore! Lelekao sam kao niko i doteturao se do zida da se pridržim za stomak od smeha. Naša nepristupačna uzvišenost je zapravo jedini stav sa kojim se može izdržati čitava ova stvar... i meni su se smejali pre nego što sam se popeo ovamo! MELHIOR: Meni ne bi bilo tako zabavno da mi se ljudi smeju. MORIC:... Žive zaista ne treba saželjevati! Priznajem, ni sam nisam tako mislio. A sada mi je neshvatljivo kako čovek može da bude tako naivan. A sada tako jasno vidim prevaru da ne ostaje ni tračak sumnje. Kako samo možeš da okleveš, Melhiore! Daj mi ruku! Dok trepneš okom uspećeš se do neslućenih visina nad sobom. Tvoj život je grešan jer propuštaš ovu priliku. MELHIOR: A da li možete da zaboravljate? MORIC: Mi možemo sve. Daj mi ruku! Mi možemo da žalimo mladost, koja stalno trpi zbog svog idealizma, i starost, kojoj se srce cepa od stoičkih misli. Vidimo cara koji drhti pred uličnom pesmom i prosjaka koji drhti pred poslednjom trubom. Mi se ne obaziremo na masku glumca i vidimo kako u mraku pesnik stavlja obrazinu. Vidimo zadovoljnog prosjaka i kapitalistu u njegovoj muci. Posmatramo zaljubljene i vidimo kako crvene jedno pred drugim, naslućujući da su prevarene varalice. Vidimo kako roditelji rađaju decu da bi mogli da im dovikuju: Kako ste srećni što imate takve roditelje! I vidimo kako deca propadaju i čine isto. Možemo da zateknemo čednost u usamljenoj ljubavnoj žudnji, i poslednju devojčuru kako čita Šilera... Vidimo Boga i đavola kako se brukaju jedan pred drugim i pokazuju nam da su obojica pijani… Pravi mir, zadovoljstvo, Melhiore! Treba samo da mi pružiš mali prst. Možeš potpuno da osediš dok ti se opet pruži tako povoljan trenutak! MELHIOR: Ako pristanem, Morice, to će biti zato što prezirem sebe. Osećam se kao izgnanik. Ono što mi je davalo hrabrosti leži u grobu. Plemenita osećanja ne mogu više da smatram nečim vrednim. A i ne vidim ništa, baš ništa, što bi moglo da se ispreči na mom putu u propast. Ja sebe doživjavam kao najnedostojnije stvorenje na čitavom svetu... MORIC: Što oklevaš? (Pojavljuje se Zakrabuljeni gospodin.) ZAKRABULJENI GOSPODIN: (Melhioru) Ti ceptiš od gladi. Uopšte nisi u stanju da rasuđuješ. (Moricu) Idite. MELHIOR: Ko ste vi? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Pokazaće se. (Moricu) Ćutite se! Šta ćete vi ovde! Zašto vam glava nije na

ramenima? MORIC: Ubio sam se. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Onda ostanite tamo gde vam je mesto. Ne smetajte nam ovde svojim grobnim zadahom. Neverovatno, pogledajte samo svoje prste. Fuj, neka vas đavo nosi. To se već raspada. MORIC: Molim vas ne terajte me... MELHIOR: Ko ste vi, gospodine? MORIC: Ne terajte me! Molim vas, dozvolite mi da ostanem još samo malo: neću vam se opirati… Dole je tako jezivo. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zašto se onda toliko hvalite uzvišenošću? Znate da je to podvala, kiselo grožđe! Zašto namerno lažete, vi utvaro! Ako na taj način dobijate takvu dragocenost, onda ostanite tako, ali ne razmećite se, prijatelju, i molim vas maknite svoje mrtvačke ruke! MELHIOR: Hoćete li mi konačno reći ko ste, ili nećete?! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Ne. Predlažem ti da imaš poverenja u mene. Ja bih se najpre brinuo za ono što te čeka, da sam na tvom mestu. MELHIOR: Vi ste moj otac?! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zar svog oca ne bi prepoznao po glasu' MELHIOR: Ne. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Tvoj gospodin otac u ovom času traži utehu u zagrljaju tvoje majke. Otkriću ti kakov je svet. Tvoja trenutna pometenost proizlazi iz tvog sadašnjeg bednog stanja. Pošto budeš pojeo nešto toplo, moći češ da se narugaš tome. MELHIOR (za sebe) Samo jedan od njih može da bude đavo. (Glasno) Posle svega što sam počinio, jedna topla večera ne može da mi povrati mir! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zavisi od toga kakva je večera! Mogu ti reći toliko da bi devojka sa lakoćom rodila. Bila je odlično grođena. Podlegla je sredstvima za pobačaj koja joj je dala kovačeva majka. Odvešću te među ljude. Daću ti priliku da najčudesniji način proširiš svoje vidike. Upoznaću te sa svim onim što svet može da ponudi kao zanimljivo. MELHIOR: Ko ste vi? Ko ste vi? Ne mogu da poklonim poverenje čoveku koga ne poznajem. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Nećeš me upoznati ako mi ne pokloniš poverenje. MELHIOR: Mislite? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Sigurno! Uostalom, nemaš drugog izbora. MELHIOR: Mogu u svakom trenutku da pružim ruku mom prijatelju. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Tvoj prijatelj je šarlatan. Smeška se samo onaj ko na svetu nema više ni prebijene pare. Humorist koji se uzvisio iznad svega je najkukavnije, najjadnije stvorenje na svetu! MELHIOR: Neka humorist bude ono što jeste: ali recite vi meni ko ste vi ili ja njemu pružam ruku! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Sada?! MORIC: Ima pravo, Melhiore. Hvalio sam se. Daj mu da te povede i iskoristi ga. Nije važno što je zakrabuljen! MELHIOR: Verujete li u Boga? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zavisi od okolnosti.

MELHIOR: Recite mi ko je pronašao barut? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Bertold Švarc, alijas Konstantin Anklicen kao franjevački monah u Frajburgu u Brajsgauu, oko 1330. godine. MORIC: Šta bih dao da ga nije otkrio! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Obesili biste se! MELHIOR: Šta mislite o moralu? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Vidi ti njega! Da nisam ja tvoj učenik?! MELHIOR: Otkud ja znam ko ste!! MORIC: Ne svađajte se! Molim vas ne svađajte se. Šta imate od toga? Zašto stojimo tu, dvojica živih i jedan mrtav, u dva noću na groblju, ako se svađamo kao pijanci! Trebalo bi da mi bude zadovoljstvo što prisustvujem raspravi. Ako ćete da se svađate ja uzimam glavu pod mišku i odlazim. MELHIOR: Još uvek si ista kukavica! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Utvara je u pravu. Ne treba potcenjivati njegovu vrednost. Ja moral posmatram kao realan proizvod dve imaginarne veličine. Imaginarne veličine su treba i hoću. Proizvod se zove moral i njegova se realnost ne može poreći. MORIC: Da ste mi to ranije rekli! Mene je moral odveo u smrt. Zbog roditelja sam se latio oružja. Poštuj oca i majku i živećeš dugo. Po meni, to pravilo se neverovatno kompromitovalo. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Ne zavaravajte se, dragi moj. Tvoji bi roditelji umrli od toga isto tako kao i vi. Ako bismo strogo sudili, oni bi besneli i praskali samo iz zdravstvenih razloga. MELHIOR: Pa to bi čak moglo da bude sasvim u redu. Ali mogu vam reći, gospodine, da bi u slučaju da sam malopre ne oklevajući pružio ruku Moricu, za to bi bio kriv isključivo moj moral. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Ali upravo zato ti nisi Moric! MORIC: Ja ipak ne mislim da je razlika tako bitna ili barem ne tako odlučujuća, poštovani neznanče, da niste smeli da i mene slučajno sretnete dok sam onda tumarao kroz šumu sa pištoljem u ruci. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Znači ne sećate me se? U stvari, do poslednjeg trenutka ste stajali između smrti i života. Uostalom, smatram da ovo nije baš pravo mesto za dalje vođenje ovako ozbiljne debate. MORIC: Naravno, počinje da biva hladno, gospodo! Doduše, obukli su mi svečano odelo, ali nemam na sebi ni košulju ni donje rublje. MELHIOR: Ostaj mi zdravo, dragi Moric. Ne znam kuda me vodi ovaj čovek. Ali je čovek... MORIC: Nemoj mi se svetiti za to što sam pokušao da te ubijem! To je bila stara privrženoat. Pristao bih da do kraja života trpim i jecam, samo da mogu da te još jednom otpratim! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Konačno je svako dobio ono što mu pripada, vi mirnu savest što nemate ništa, ti razdražujuću sumnju u sve. Ostajte zdravo. MELHIOR: Ostaj zdravo, Morice! Puno ti hvala za to što si mi se još jednom prikazao. Kakve smo radosne i bezbrižne dane proveli zajedno za ovih četrnaest godina! Obećavam ti, Morice, šta god se sada desilo, makar se narednih godina deset puta izmenio, na bolje ili nagore, tebe nikada neću zaboraviti... MORIC: Hvala, hvala ti, najdraži. MELHIOR:... i kad jednom budem bio sedi starac, možda ćeš mi opet ti biti bliži nego bilo ko od živih. MORIC: Zahvaljujem ti. Srećan vam put, gospodo! Ne zadržavajte se više.

ZAKRABULJENI GOSPODIN: Hodi dete! (Uzima Melhiora za ruku i udaljava se s njim preko grobova.) MORIC (sam) Evo me ovde, sedim sa glavom u rukama. Mesec skriva lice, opet se otkriva, i ne čini mi se za dlaku pametniji. Dobro, vraćam se na svoje mesto, namestiću ponovo krst koji mi je ona luda glava nesmotreno oborila i kad sve popravim, opet ću leći na leđa, zagrejaću se na truleži i nastaviti da se smešim ...