Fizička aktivnost i dijabetes

FIZIČKA AKTIVNOST I DIJABETES MELITUS tip 1 Efekti fizičke aktivnosti Lečenje

dijabetesa

je

skup

složenih

medikamentnih

i

nemedikamentnih

terapijskih

postupaka. Terapijski pristup je individualan, kompleksan i doživotan. Ciljevi terapije su korekcija metaboličkih poremećaja i svih faktora rizika koji su značajni za razvoj hroničnih komplikacija i ostvarivanje osećaja punog zdravlja i dobrog psihofizičkosocijalnog stanja (1). Nemedikamentno lečenje podrazumeva dijetoterapiju i redovnu, planiranu i organizovanu fizičku aktivnost. Terapija fizičkom aktivnošću treba da obezbedi adekvatno i ravnomerno korišćenje energetskih materija, optimalan rast i razvoj i fizičku spremnost. (1,2). Osnivač savremene dijabetologije, Eliot Džoslin, je još 1935. godine istakao značaj fizičke aktivnosti, kao sastavnog dela lečenja dijabetesnih bolesnika:,,Fizička aktivnost utiče na sniženje šećera u krvi dijabetičara kod kojih postoji adekvatno snabdevanje insulinom endogenog ili egzogenog porekla. Ovaj efekat je toliko jasan i koristan da fizička aktivnost, zajedno sa dijetom i insulinom, definitivno ima značajno mesto u svekodnevnom lečenju dijabetesa ''. Transport glukoze u skeletne mišiće je kapacitetno ograničen proces insulin sensitivnim glukoznim transporterom 4 (GLUT4) i može biti podstaknut na dva, međusobno različita i odvojena načina: insulinskom stimulacijom i mišićnom kontrakcijom. Skeletni mišići su najosetljiviji na insulinom stimulisan metabolizam glukoze. Poremećaj transporta glukoze u skeletnim mišićima uzrokuje poremećaj ,,preuzimanja glukoze’’ čitavog organizma (6). Redovna, planirana i organizovana fizička aktivnost ima višestruke korisne efekte: pojačava snagu srčanog mišića i oksigenaciju tkiva, povećava lokalnu cirkulaciju, poboljšava odnos lipoproteinskih frakcija u krvi stimulacijom aktivnosti lipoproteinske lipaze (smanjuje ukupan i LDL holesterol i trigliceride, postprandijalnu lipemiju, a povećava HDL holesterol ), povećava insulinom posredovano korišćenje glukoze u perifernim tkivima (3,4,5,7,16), i pojačava anabolni učinak

insulina

na

skeletne

mišiće

(7,16,17).

Vežbe

izdržljivosti

pojačavaju

insulinom

posredovano korišćenje glukoze, a redovnim vežbanjem ovaj efekat se održava i u intervalima između redovnih treninga. Vežbe snage dominanto utiču na porast insulinske senzitivnosti, ondosno na smanjenje insulinske rezistencije tkiva. Redovnim, kombinovanim treninzima snage i izdržljivosti, u zdravih osoba, raste koncentracija GLUT4 u mišićima, aktivnost mišićne glikogen sintaze, atipične protein kinaze C, 5'-AMP-om aktivirane mišićne protein kinaze, povećava se ekspresija insulin signalizirajućih molekula; zbirni efekat je povećanje insulinske senzitivnosti mišića. ( 7,10,11,12,13,14).

1

Fizička aktivnost ispoljava efekte u dejstvu insulina i van mišićnog tkiva: smanjuje se hepatična glikoneogeneza i povećava insulinom posredovano preuzimanje i korišćenje glukoze u subkutanom i visceralnom masnom tkivu.(7,14,15). Kod dece, motorna aktivnost je potreba jednaka potrebi za hranom i vazduhom; redovna sportska aktivnost važna je za uredan psihomotorni i socioemotivni razvoj; razvija

snagu,

izdržljivost, fleksibilnost i elastičnost mišića, jača samopouzdanje, a smanjuje anksioznost i depresiju. Kod obolelih od dijabetesa, ovi pozitivni efekti još više dobijaju na značaju. Dobra metabolička kontrola bolesti postiže se manjim dnevnim dozama insulina. Adaptacija na redovnu fizičku aktivnost dece sa dijabetesom tip 1 dozvoljava relativno bezbedan veći energetski unos, što je pre pravilo nego izuzetak u pedijatrijskoj populaciji, a bez opasnosti od toksičnog efekta hiperglikemije (7, 18). U odraslih, prirodni porast plazmatske konentracije insulina i insulinske rezistencije tokom starenja, može biti ublažen fizički aktivnim stilom života. ( 19). U prilagođavanju organizma na mišićni rad centralnu ulogu igra autonomni neuroendokrini vegetativni sistem: najvažniji efekat ogleda se u smanjenju nivoa plazmatskog insulina, aktivaciji simpatičke nervne aktivnosti i kontrainsularnih regulatornih hormona. (7,8). Zdrave osobe energiju za mišićni rad obezbeđuju oslobađanjem energetskih depoa (glikogen, glukoza, trigliceridi, slobodne masne kiseline ) u jetri, mišićima i masnom tkivu. Na početku mišićnog rada, energija se dobija u procesu glikogenolize u jetri; duže trajanje umerene mišićne aktivnosti stimuliše glikoneogenezu. ,,Izbor goriva '' za mišićni rad uslovljen je raspoloživim supstratom za oksidaciju. Osobe sa dijabetesom tip 1 nemaju autonomnu prilagodljivost insulinemije na mišićnu aktivnost s obzirom da se insulin oslobađa iz depoa egzogeno datog insulina iz podkožnog tkiva, a ne iz jetre. U toku mišićne aktivnosti organizam dijabetesnih bolesnika plovi između Scile hipoinsulinemije i Haribde hiperinsulinizacije. Pojačana lokalna cirkulacije u mišićima, koži i podkožnom tkivu, poboljšava i ubrzava apsorpciju insulina sa mesta davanja; istovremeno povećano preuzimanje glukoze u mišićima ( posredovanog insulinom i samom mišićnom kontrakcijom) i inhibirana hepatična produkcija glukoze, može biti uzrok ozbiljne hipoglikemije. (7,8). S druge strane, fizička aktivnost u uslovima nedovoljne insulinizacije stimuliše snažan simpatički odgovor i aktiviranje kontrainsularnih regulatornih hormona. U nedostatku insulina, mišići ne mogu preuzeti glukozu iz krvi i koristiti je kao energetski izvor; da bi radili mićima je neophodna energija, pa nastaje paradoksalna situacijaporast koncentracije glukoze u krvi, a mišići ostaju ,, gladni''; kompenzatorno, glukoza se otpušta iz jetre, što prevazilazi kapacitet njenog preuzimanja u mišićima; posledica je hiperglikemija. Energija za mišićni rad se sada dobija iz alternativnih izvora: iz slobodnih masnih kiselina triglicerida iz masnog tkiva, mišićnim metabolizmom u pravcu laktata, povećava se

2

oksidacija masnih kiselina i sinteza ketonskih tela. Fizička aktivnost u uslovima loše metaboličke kontrole vodi u metabolički disbalans, ketozu i acidozu. (7,8) Ove patofiziološke mehanizme treba poznavati kako bi se iskoristili pozitivni efekti fizičke aktivnosti kao nemedikamentnog terapijskog sredstva i izbegle komplikacije. Dijabetes melitus tip 1 nije kontraindikacija za aktivno bavljenje sportom, pa ni za takve psihofizičke napore kao što su svetsko prvenstvo ili Olimpijske igre, ako se preduzmu sve mere predostrožnosti i ispuni osnovni preduslov: dobra metabolička kontrola. (7,9). Brojni olimpijski i svetski sportski prvaci su dijabetesni bolesnici od ranog dečijeg doba. Ovo potvrđuje značaj multidisciplinarnog terapijskog pristupa, edukacije i samokontrole bolesti. Fizička aktivnost u terapiji dijabetes melitus tip 1 Fizička aktivnost, kao nemedikamentni terapijski postupak u lečenju dijabetesa, primenjuje se u vidu posebno programiranog i ponavljanog vežbanja. Timskim radom i kombinovanjem individualnog i grupnog pristupa postižu se najbolji rezultati. (22,26) Pre uvođenja ove vrste terapije potrebno je analizirati dnevnu, sportsku i rekreativnu aktivnost i mogućnost kontinuirane primene planirane fizičke aktivnosti.(1,23). Osobe sa dijabetesom tip 1 koje su svakodnevno fizički aktivne ( pešačenje do škole, fakulteta, posla, uključene u nastavu fizičkog vaspitanja u školama, sportske igre sa vršnjacima i sl. ) i nemaju hronične komplikacije, imaju jednak oksidativni, stresni i radni mišićni kapacitet i metabolički odgovor u toku vežbi snage i izdržljivosti kao i zdrave osobe. Poboljšanje kapilarizacije i neovaskulogeneze u mišićima dijabetesnih bolesnika je manje izraženo nego kod zdravih. S obzirom da fizička aktivnost predstavlja

stres

za

metabolizam,

pored

brojnih

pozitivnih

efekata,

može

i da

oteža

uspostavljanje i održavanje dobre metaboličke kontrole. (20,21,22). Da bi se pozitivni efekti fizičke aktivnosti u lečenju dijabetesa tip 1 optimalno iskoristili i smanjila mogućnost povreda i hipoglikemija potrebno je:

• utvrditi potrebe za fizičkom aktivnošću opštim i individualnim pristupom, •

napraviti plan vrste, intenziteta, trajanja i učestalosti fizičke aktivnosti,

•

preduzeti mere za sprečavanje hipoglikemije

•

edukacija pacijenata i njihovih roditelja

• samokontrola bolesti (1,22) Ne postoji recept koji bi se mogao generalno svima savetovati. Pažljiva evaluacija svakog pojedinca i utvrđivanje stanja metaboličke kontrole i stanja hroničnih komplikacija. Detaljna anamneza, fizikalni pregled i sva potrebna druga medicinska ispitivanja moraju biti usmerena na procenu stanja kasnih komplikacija i funkciju kardiovaskularnog sistema, bubrega, stopala, vida i

3

nervnog sistema, kao i otkrivanje drugih pratećih oboljenja i riziko faktora koji bi mogli biti kontraindikacija za terapiju fizičkom aktivnošću. (1,22,23,24). Individualnim pristupom treba proceniti i stanje uhranjenosti, potrebu za redukcijom ili povećanjem telesne mase, korekciju drugih metaboličkih poremećaja, kao npr. dislipemija ili disfibrinolize. Nestabilna i loša metabolička regulacija dijabetesa, kao i postojanje određenih kasnih komplikacija, ograničava primenu fizičke aktivnosti zbog mogućeg razvoja akutnih komplikacija (

hipoglikemijje,

dijabetesna

ketoza

i

ketoacidoza,

gubitak

svesti,

konvulzije,

koma,

hiperosmolarnost) i pogoršanja funkcije već obolelih organskih sistema. Koronarna bolest u dijabetesu je često i dugo asimptomatska i može biti dijagnostički problem u proceni individualnih potreba za fizičkom aktivnošću. Zato je često potrebno primeniti brojne specijalizovane testove za procenu koronarne rezerve. Ovo je posebno neophodno u slučaju postojanja anamnestičkih podataka ili EKG promena koji bi mogli indirektno da ukažu na koronarnu bolest ( nespecifične promene ST segmenta i T talasa u miru i na mali fizički napor). Preporuke su da se detaljno testiranje koronarne rezerve radi u svih pacijenata sa trajanjem dijabetesa tip 1 dužim od 10 godina. Kod manifestne koronarne bolesti, fizička aktivnost se usklađuje sa morfofunkcionalnim stanjem kardiovaskularnog sistema. Veoma je važno utvrditi sistolnu funkciju miokarda leve komore u miru i u toku napora. (21-25). Kod postojanja proliferativne dijabetične retinopatije fizički napor može da ubrza progresiju bolesti i gubitak vida zbog povećanja intraokularnog pritiska, uzrokuje intravitrealne hemoragije i ablaciju retine. Svaki stepen dijabetesne retinopatije nosi odgovarajući rizik za fizički napor. Ni u jednom stadijumu ne smeju se primeniti anaerobne vežbe, vežbe snage sa opterećenjem i one koje uključuju Valsava ili sličan manevar.(1, 22, 24). Ne postoje precizne preporuke za sprovođenje fizičke aktivnosti pri postojanju dijabetesne nefropatije. Individualno treba kod svake osobe proceniti mogućnost i korist od bavljenja lakom ili umerenom fizičkom aktivnošću uz pažljivu i redovnu kontrolu krvnog pritiska, posebno u toku samog fizičkog napora.(1, 22-25). Periferna neuropatija, zbog smanjenog ili odsutnog senzibiliteta u stopalima je apsolutna kontraindikacija za vežbe sa teretom. Ponavljane traume u toku fizičkog napora su faktor rizika za razvoj dijabetesnog stopala, fraktura, ulceracija. Zato je ovde neobično važna individualna procena koristi i eventualen štete od fizičke aktivnosti. Autonomna neuropatija je značajan rizikofaktor za kardiovaskularne incidente u toku fizičkog napora ( iznenadna smrt, ishemija miokarda). Na postojanje autonomne kardijalne neuropatije mora se misliti kada postoji tahikardija u miru ( srčana frekvenca iznad 100/min), ortostaza ( pad vrednosti sistolnog krvnog

4

pritiska preko 20 mmHg pri ustajanju) ili prisustva drugih simptoma i znakova autonomne neuropatije na koži, zenicama, gastrointenstinalnom ili urogenitalnom traktu. U ovim stanjima od koristi je pre uvođenja terapije fizičkom aktivnošću, uraditi scintigrafiju miokarda talijumom. Zbog

poremećaja

u

termoregulaciji

fizička

aktivnost

dozvoljena

je

samo

u

optimalno

klimatizovanim uslovima, uz adekvatnu hidraciju i strogu kontrolu krvnog pritiska pre, u toku i posle fizičke aktivnosti. (21-25) Priprema i sprovođenje fizičke aktivnosti u dijabetesu tip 1 Priprema za fizičku aktivnost je važna koliko i sama fizička aktivnost. Deca i adolescentni sa dijabetesom tip 1, kod kojih je postignuta dobra metabolička kontrola bolesti i koji nemaju hronične komplikacije koje bi mogle, kako je opisano, da budu kontraindikacija za fizički napor, praktično mogu aktivno da se bave svim vrstama fizičke aktivnosti. Posebnu pažnju treba obratiti na kvalitet, prilagođenost i higijenu odeće i obuće da bi se sprečio razvoj žuljeva, hiperkeratoza, ulceracija i dr. povrede kože koje mogu biti kasniji osnov za razvoj dijabetesnog stopala.

Obuća

mora biti udobna, sportska, dobre veličine; čarape pamučne; korisna je upotreba silica gela i sl. preparata da bi stopala bila suva za vreme fizičke aktivnosti. Kopče i pertle na obući moraju biti pravilno nameštene, zavezane i vidljive spolja, a ne samo uvučene u obuću. Gotovo sva deca sa dijabetesom mogu se baviti vežbama snage korišćenjem malih tereta a sa velikim brojem ponavljanja. Zbog opasnosti od nastanka hipoglikemije, u toku, neposredno ili više časova po završenom fizičkom naporu, deca i roditelji moraju dobro da poznaju metabolički i hormonalni odgovor na određenu fizičku aktivnost i da poseduju veštine samokontrole bolesti u tim uslovima. Intenzivirana konvencionalna insulinska terapija (IKIT) i upotreba insulinskih analoga omogućila je veću fleksibilnost u usklađivanju ishrane i doza insulina na različite fizičke aktivnosti. Strogi, rigidni stav računanja i planiranja unosa ugljenohidratnih ili hlebnih jedinica za određenu fizičku aktivnost u napred, a bez česte kontrole glikemije pre, u toku i posle fizičke aktivnosti i bez poznavanja individualnog odgovora svakog deteta na fizički napor, neće dovesti do optimalnog pozitivnog učinka fizičke aktivnosti na dobru metaboličku kontrolu bolesti, i može biti uzrok razvoja akutnih komplikacija. Poseban izazov je da se deci sa dijebetesom tip 1 omogući sigurno, aktivno i slobodno učestvovanje u svim vrstama rekreativnih i kompetitivnih fizičkih aktivnosti, u skladu sa njihovim navikama, željama i običajima. To je važno kako za dobru metaboličku regulaciju, već i za očuvanje kvaliteta života. Deca, posebno najmlađa, i tinejdžeri zbog hormonalnih bura u ovom periodu, pokazuju daleko veću varijabilnost promena glikemije u naporu od odraslih. Roditelji, nastavnici, treneri, pa i vršnjaci treba ovo da znaju, da bi mogli adekvatno i pravovremeno

5

reagovati, a bez naglašavanja svog stalnog prisustva i narušavanja spontanosti i slobode u aktivnosti. Ne postoje precizna i opšta uputstva za sprovođenje terapije fizičkom aktivnošću kod dece sa dijabetesom tip 1. Nekoliko je opštih smernica, ipak, opšte usvojeno: Glikemija

• kontrolisati glikemiju pre, u toku i posle vežbanja , posebno pri promeni tipa ili rasporeda •

•

vežbi. Naučiti kakav je glikemijski odgovor na različitu vrstu i intenzitet vežbanja. Ako je glikemija pre početka vežbanja 5,5-6 mmol/l, uzeti dodatni ugljenohidratni obrok. Za dugotrajno vežbanje unositi 15-30 g ugljenih hidrata svakih 30 minuta. Hipoglikemija može nastati i kasno posle prestanka aktivnosti i u nepredvidljivim vremnskim intervalima; povećan unos hrane možda će biti potreban sledeća 24 časa. Glikemija iznad 14 mmol/l i /ili postojanje ketonskih tela isključuju fizičku aktivnost dok se ne koriguju metabolički poremećaji. Insulin

• • • •

Ne sprovoditi vežbe u vreme maksimalnog dejstva datog insulina. Najbolje vreme za fizičku aktivnost je 1-2 h posle obroka. Smanjiti dozu brzodelujućeg insulina pred fizičku aktivnost. Kod manjih ili rutinskog programa fizičke aktivnosti u trajanju do 30 minuta insulinska doza se ne mora smanjiti. Posle intenzivnih vežbi, kada je povećana potreba za kalorijskim unosom, potrebe za insulinom takođe mogu biti veće. Aplikovati insulin što dalje od dela tela koji će biti aktivan u toku vežbanja-povećana prokrvljenost ubrzava apsorpciju insulina sa mesta davanja i može izazvati hipoglikemiju. Ishrana

• •

Ne počinjati fizičku aktivnost 1,5-2 sata posle glavnog obroka Uzeti dodatni ugljenohidratni obrok ( 15-25 g svakih 30 min) u slučaju neplanirane postprandijalne fizičke aktivnosti kada je kasno za smanjenje insulinske doze. Jedna voćna ili hlebna jedinica je obično dovoljna za 30-60 minuta umerene fizičke aktivnosti kao što su šetnja, vožnja bicikla po ravnom terenu ili amaterski tenis. Veći fizički napor zahteva i veći kalorijski unos, kao i dugo trajanje aktivnosti (kros, skijanje, plivanje, planinarenje ) povećavaju kalorijske potrebe i do 6000cal. • Masni obroci se sporije apsorbuju i tim obezbeđuju duže kalorijsko snabdevanje tokom vežbanja. Naravno, ne koristiti holesterol i zasićene masti. • Uvek imati pri ruci brzo apsorbujuće ugljenohidrate ( tečna glukoza u tubi, voćni sok, keks i sl.) i glukagon! • Kod gojazne dece i adolescenata sa dijabetesom tip 1 planirati fizičku aktivnost takvog intenziteta koja ne zahteva dodatno uzimanje obroka, već se normoglikemija postiže smanjenjem doze insulina. • Adekvatna hidracija organizma pre , u toku i posle fizičke aktivnosti je neophodna. Poseban oprez je potreban kod vežbanja u toplim ili hladnim klimatskim uslovima (najbolje koristiti vodu). Dehidratacija pogoršava kardiovaskularnu funkciju i glikemiju. Najbolje je izbegavati nagle i neodmerene fizičke napore sa velikim gubitkom tečnosti (7,20-25)

6

Vrsta fizičke aktivnosti kod dece sa dijabetesom tip 1 Standardna sportska preporuka prilikom bavljenja fizičkom aktivnošću, bez obrira na vrstu aktivnosti, uzrast, pol i postojanje ili ne dijabetesa, je sprovođenje vežbanja u tri faze: 1. faza zagrevanja

2. faza aktivnosti ( kardiovaskularna faza ) 3. faza rashlađivanja Faza zagrevanja podrazumeva aktivno zagrevanje i istezanje mišića. Prvih 5–10 minuta priprema skeletne mišiće, srce i pluća za kasnije progresivno povećanje intenziteta vežbi. Tada se sprovode aktivnosti niskog intenziteta ( hodanje, blago trčanje, čučnjevi, sedanje, ustajanje i sl.). Zatim sledi 5-10 minuta vežbi za istezanja mišića. Korisno je istegnuti sve mišiće, a ne samo mišićne grupe koje će biti najaktivnije. Ove dve podfaze se mogu sprovesti i obrnutim redosledom. Faza aktivnosti treba da počene polako; idealno je da se maksimum intenziteta postigne na pola ili tri četvrtine ukupnog vremena planiranog za aktivnost. Faza rashlađivanja je struktuirana kao prva; poslednjih 5-10 minuta mogu se raditi iste vežbe; potrebno je postići polako snižavanje srčane frekvence na istu frekvencu kao pre aktivnosti. Svrha ove faze je bolja prokrvljenost mišića koji su tokom aktivne faze bili manje aktivni, i tako bolji rasporedi energetske potrošnje. (7,22,23,16). Izbor aktivnosti zavisi od sklonosti, interesovanja, individualnih psihofizičkih sposobnosti, klimatskih, materijalnih i dr. uslova. Vežbe opuštanja, istezanja (stretching), hodanje i trčanje mogu da rade sva deca sa dijabetesom tip1. Vežbe opuštanja, istezanje i statičke vežbe niskog intenziteta snage mogu da se izvode na svakom mestu, bez zahteva za velikim prostorom i u uslovima kada vremenske prilike ne dozvoljavaju boravak u prirodi. Hodanje i trčanje su prirodni oblici ljudskog kretanja. Najbolje ih je kombinovati ( npr. naizmenično sporo i brzo hodanje, hodanje sa trčanjem, trčanje po ravnom, uz brdo i niz brdo i sl.) i u prirodi. Optimalna brzina hodanja za mlađe ( od starijeg školskog uzrasta ) je oko 5 km/h. Obuća i odeća moraju da budu komotne, lagane. Pri hodanju je najbolje da su ruke slobodne; ako se nose stvari, najbolje je staviti ih u ranc na leđa, kako bi ruke ostale slobodne. Opterećenje određuje lekar, a posle određivanja kardijalne rezerve. Obe aktivnosti su blagotvorne; ali samo dok se ne oseti zamor -tada ih treba prekinuti. (23,25-8). Pri planiranju fizičke aktivnosti korisno je znati kolika je energetska potrošnja tokom određenih aktivnosti:(9,20.21,26-28):

7

AKTIVNOST

Energetska potrošnja u kalorijama za 1 minut

za 1 sat

Pešačenje (5km/h) Vožnja bicikla (10km/h) Kuglanje

4-5

240-300

Vožnja bicikla (10-13 km/h) Rukomet Tenis (amaterski) Aerobik

5-6

300-600

Pešačenje (6,5km/h) Vožnja bicikla (16km/h) Plivanje

6-7

360-420

Brzo hodanje(8km/h) Vožnja bicikla (17,5km/h) Skijanje na vodi Tenis (pojedinačno)

7-8

420-480

Joga Gimnastika Vožnja bicikla (19km/h) Skijanje niz brdo

8-10

480-600

Trčanje (9km/h) Vožnja bicikla (21km/h)

10-11

600-660

Tčanje(9,5 km/h)

11

660

Tčanje (11 km/h)

14

850

Trčanje (13 km/h)

17

1020

Trčanje (15 km/h)

20

1200

Određivanje intenziteta fizičke aktivnosti Intenzitet fizičke aktivnosti određuje se merenjem maksimalnog aerobnog kapaciteta ( VO2max). Kako to često nije moguće stepen opterećenja se definiše maksimalnom frekvencijom srčanog rada prilagođene uzrastu (220 - godine starosti). Kontrola pulsa se vrši nekoliko puta u toku fizičke aktivnosti. Kod terapije fizičkom aktivnosti razlikuje se početna faza ( početno opterećenje, uvođenje terapije) i faza sprovođenja terapije ( maksimalno opterećenje). (1,2022,26-28).

8

Uvođenje terapije (početno opterećenje) Opterećenje

70% maksimalne frekvence srčanog rada ili 50-55 maksimalnog arerobnog kapaciteta (VO2max)

Trajanje

20-30 minuta

Učestalost

3 puta nedeljeno ( sa pauzama između)

Prilagođavanje

5-10 minuta na početku i na kraju vežbanja

Vrsta aktivnosti

hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Sprovođenje terapije ( maksimalno opterećenje)

Opterećenje

85% maksimalne frekvencije srčanog rada prilagođene godinama ili 6080% maksimalnog aerobnog kapaciteta (VO2max)

Trajanje

30-60 minuta

Učestalost

3-5 puta nedeljno

Prilagođavanje

5-10 minuta na početku i na kraju aktivnosti

Vrsta aktivnosti

hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla i sl.

Pri bavljenju fizičkom aktivnošću, kao sastavnom delu terapije dece sa dijabetesom tip 1, potrebna je kontinuirana edukacija dece i roditelja za samokontrolu bolesti, ali i evaluacija stručnog tima, eventualnih uzroka odstupanja od primene navedenih preporuka (1). Brojni podaci su dokumentovali važnost planirane i usmerene fizičke aktivnosti za uspostavljanje

optimalne

metaboličke

kontrole

šećerne

bolesti

i

u

prevenciji

kliničkog

ispoljavanja dijabetesa kod osoba sa velikim rizikom za oboljenje. (28-31). Zbog toga fizička aktivnost treba da bude neizostavni deo tretmana pacijenata u savremenoj dijabetološkoj praksi. (1,22). Literatura:

1. 2.

N. Lalić i sar.:Terapija dijabetesa. U: Diabetes mellitus - Nacionalni vodič kliničke prakse, septembar 2002, Beograd, 11-39. Hawley JA, Houmard JA.: Introduction-preventing insulin resistance through exercise: a cellular approach. Med Sci Sports Exerc. 2004 Jul;36 (7):1187-90

9

3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11.

12. 13. 14. 15. 16. 17.

18. 19. 20. 21. 22.

23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30.

NHLBI Obesity Education Initiative Expert Panel on the Identification, Evaluation, and Treatment of Overweight and Obesity in Adults: Clinical guidelines on the identification, evaluation, and treatment of overweight and obesity in adults: the evidence report. Obes Res 6 (Suppl. 2):51S -210S, 1998 Maggio CA, Pi-Sunyer FX: The prevention and treatment of obesity: application to type 2 diabetes (Review). Diabetes Care 20 : 1744-1766,1997 R. Wing, M. Goldstein, K. J. Acton, L. L. Birch, J. M. Jakicic, J.F. Sallis, Jr.,D.Smith-West, R. W. Jeffery, R S. Surwit,: Lifestyle changes related to obesity, eating behavior and physical activity Diabetes Care 24:117-123, 2001, Koistinen HA, Zierath JR.:Regulation of glucose transport in human skeletal muscle. Ann Med. 2002;34(6):410-8. Richter EA, Galbo H.: Diabetes and exercise. International Diabetes Monitor. 2004;16 (5): 1-9. Galbo H.: Integrated endocrine responses and exercise In: De Groot LJ, ed Endocrinology, 3rd ed. Philadelphia, PA: WB Saunders, 1995; 2692-701. Harper P.: The diabetic athlete as a role model. In: Ruderman N, Devlin JT, Schneider SH, Kriska A, eds. Handbook of exercise in diabetes, Alexandria, VA: American Diabetes Association,2002; 615-24. Holten MK, Zacho M, Gaster M et al.:Strength training increases insulin-mediated glucose uptake, GLUT4 content, and insulin signaling in skeletal muscle in patients with type 2 diabetes. Diabetes 2004; 53(2):294-305. Richter EA,Derave W, Wojtaszewski JF.: Glucose, exercise and insulin: emerging concepts. J physiol 2001; 535 (part2):313-22. Nielsen JN, frosig C,Sajan MP et al. Increased atypical PKC activity in endurance-trained human skeletal muscle. Biochem Biophys Res Commun 2003; 312 (4): 1147-53. Zierath JR.: Exercise training-induced changes in insulin signaling in skeletal muscle. J Appl Physiol 2002; 93(2):773-81. Frosig C, Jorgensen SB, Hardie DG et al.: 5’-AMP-activated protein kinase activity and protein expression are regulated by endurance training in human skeletal muscle. Am J Physiol Endocrinol Metab 2004; 286(3):E411-7. Stallknecht B, Larsen JJ,Mikines KJ et al.:Effect of training on insulin sensitivity of glucose uptake and lipolysis in human adipose tissue. Am J Physiol Endocrinol Metab 2000;279(2):E376-85. DurstineJL, Grandjean PW,Davis PG et al.: Blood lipid and lipoprotein adaptations to exercise:a quantitative analysis. Sports Med 2001;31(15):1033-62. Kimball SR, Farrel PA, Jefferson LS.:Role of insulin in translational control of protein synthesis in skeletal muscle by amino acids or exercise. J Appl Psysiol 2002; 93(3):1168-80. Galbo H.: Influence of aging and exercise on endocrine function. Int J Sport Nutr Exerc Metab 2001; 11:S49-57. Ewans WJ.: Exercise and aging. In:Ruderman N,Devlin JT, Schneider SH,Kriska A, eds.: Handbook of exercise in diabetes.Alexandria,VA:American Diabetes Association, 2002;567-85. Wallberg-Henriksson H.: Exercise and diabetes mellitus. Excerc Sport Sci Rev 1992; 20:339-68. Riddell MC, Bar-Or O.: Children and adolescents. In: Ruderman N, Devlin JT, Schneider SH, Kriska A, eds. Handbook of exercise in diabetes. Alexandria,VA: American Diabetes Association, 2002;547-67. Lalić MN: Dijabetes i fizička aktivnost. U: Đorđević P. i sar.Dijabetes mellitus-Inovacije znanja X. Beograd, Medicinski fakultet, 2002;66-70. American Diabetes Association: Physical Activity/Exercise and Diabetes; Diabetes Care 27:S58S62,2004 Devlin JT, Ruderman N. Diabetes and exercise: the risk-benefit profile revisited. In Handbook of Exercise in Diabetes. Ruderman N, Devlin JT, Schneider SH, Krisra A, Eds. Alexandria, VA, American Diabetes Association, 2002. U.S. Department of Health and Human Services: Physical Activity and Health: A Report of the Surgeon General. Centers for Disease Control and Prevention, National Center for Chronic Disease Prevention and Health Promotion, Washington, DC, U.S. Govt. Printing Office, 1996. Bojović B.M: Fizička aktivnost u :Sve o šećernoj bolesti-vodič za sve uzraste,2004; Unireks Podgorica, 129-40. Zinman B, Ruderman N, Campaigne BN et al.:Physical activity/exercise and diabete mellitus.Diabetes care 2003;26(suppl.1):S73-7. GalboH, Richter EA.:Exercise in: International textbook of diabetes mellitus. 3rd ed. Chichester, UK: John Wiley,2004; 771-994. Galbo H. Exercise and diabetes. Scand J Sports Sci1988;10:89-95. Tuomilehto J, LindstrÖm J, Eriksson JG et al.: prevention of type 2 diabetes mellitus by changes in lifestyle among subjects with impaired glucose tolerance. N Engl J Med 2001; 344 (18):1343-50-

10

31. Knowler WC, Barrett-Connor E, Fowler SE et al. Reduction in the incidence of type 2 diabetes with lifestyle intevention or metformin. N Engl J Med 2002; 346 (6):393-403.

11