Finansije u biznisu - hartije od vrednosti

FAKULTET ZA PREDUZETNIČKI BIZNIS BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: Finansije u biznisu

HARTIJE OD VREDNOSTI KAO INSTRUMENT FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

Mentor: Prof. Goran Kvrgić

Student: Aleksandar Petrović br. Indeksa:117/2010 Januar, 2011.god.

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta

Sadržaj:

1.UVOD.......................................................................................................................................................3 2. POJAM FINANSIJSKOG TRŽIŠTA......................................................................................................4 3.HARTIJE OD VREDNOSTI....................................................................................................................5 4.TRŽIŠTE HARTIJA OD VREDNOSTI U SRBIJI................................................................................12 5. OVLAŠĆENI UČESNICI NA ORGANIZOVANOM TRŽIŠTU HARTIJA OD VREDNOSTI........13 6.ZAKLJUČAK.........................................................................................................................................15 LITERATURA..........................................................................................................................................17

2

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta HARTIJE OD VREDNOSTI KAO INSTRUMENT FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

Abstrakt: Razvijenu tržišnu privredu nemoguće je zamisliti bez razvijenog finansijskog sistema koji mora da omogući efikasno povezivanje subjekata koji imaju viškove sa jedinicama koje imaju manjkove finansijskih sredstava i kapitala. Na taj način se pomoću njega ostvaruju mnoge ekonomske funkcije. Razvijeni finansijski sistem podrazumeva postojanje skladne razvijenosti najmanje tri osnovna elementa - finansijskih tržišta, finansijskih institucija i finansijskih instrumenata.Hartije od vrednosti predstavlaju najznačajniji

finansijski instrument. Prava koja prostiču iz hartija od vrednosti povezana su sa mogućnostima naplate različitih finansijskih sredstava u budućnosti. Ukupna imovina sadržana u hartijama od vrednosti naziva se portfolio hartija od vrednosti. Rizik portfolija hartija od vrednosti zavisi od boniteta eminenta. Bonitet hartija od vrednosti označava stepen obezbeđenja korišćenja onih prava koja proističu iz određenih hartija od vrednosti. Sama reč bonitet nekog preduzeća znači da je preduzeće dobro i siguran dužnik. Ključne reči: hartije od vrednosti, finansijsko tržišta.

1.UVOD Kroz ovaj seminarski rad ću pokušati da Vam predstavim kako su hartije od vrednosti danas detaljno uređene i standardizovane. Da bismo mogli definisati pojam hartija od vrednosti moramo prvo definisati finansijska tržišta. Tržište se definiše kao mesto na kome se susreću ponuda i tražnja za određenim stvarima - predmetima (tržišnim materijalima). U zavisnosti od vrste tržišnog materijala koja se na njemu nudi, postoje dve vrste tržišta: robno ili produktno tržište – na kojem se nude razne vrste roba i usluga (tržište nafte, tržište kafe i sl.), i finansijsko tržište na kome se nude i traže finansijska sredstva. Finansijska sredstva koja se nude odnosno traže na tržištu mogu biti kratkoročna (rok dospeća je do godinu dana) i dugoročna (rok dospeća je preko godinu dana). Tržište hartija od vrednosti predstavlja jedan segment finansijskih tržišta na kojima se trguje hartijama od vrednosti (akcijama, obveznicama, investicionim jedinicama privatizacionih fondova itd). Postoje brojni zakoni i pravilnici koje moraju da poštuju svi učesnici na tržištu kapitala. Pored toga, trgovanje je uglavnom kompjuterizovano: nalozi se izdaju elektronski, a pristup imaju samo ovlašćena lica. Da bi se sve ovo moglo izvesti i da bi se moglo proveravati da li se poštuju pravila, trgovanje obavlja ograničen broj specijalista – brokera, koji ispunjavaju veoma stroge kriterijume i poseduju licencu za trgovanje. Brokeri su osposobljeni da prepoznaju kretanja na tržištu, da rukuju složenim kompjuterskim programima i da 3

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta realizuju trgovanje na najpovoljniji način za svog klijenta. Ukoliko smatramo da naš nalog nije ispoštovan, ili da je napravljen nekakav propust, slučajan ili nameran, možemo prijaviti kontroloru berze, zaposlenima na berzi ili Komisiji za hartije od vrednosti.

2. POJAM FINANSIJSKOG TRŽIŠTA Teško je dati jedinstevnu i univerzalnu definiciju finansijskog tržišta. Umesto toga, danas možemo govoriti o više pristupa njegovom definisanju. Najšire posmatrano, finansijsko tržište postoji svuda gde se obavljaju finansijske transakcije. Zbog toga, za potrebe našeg izlaganja mi ćemo finansijsko tržište definisati kao organizovano mesto na kome se susreću ponuda i tražnja za različitim oblicima finansijskih instrumenata (ili aktive). Finansijska tržišta predstavljaju najznačajniji deo integralnog tržišta jedne zemlje ili, šire posmatrano, jednog regiona. Finansisjko tržište, u osnovi, čine kreditno tržište i tržište hartija od vrednosti, pri čemu mogućnost razvoja i brzina rasta privrede jedne zemlje zavisi, pre svega, od razvijenosti tržišta hartija od vrednosti. U savremenim uslovima najbrži razvoj beleže tržište dužničkih i hibridnih hartija od vrednosti, kao i tržište izvedenih hartija, bez koga je nezamislivo poslovanje jer omogućava sniženje rizika i maksimiziranje profita različitih učesnika. Finansijska tržišta doprinose privrednom razvoju, jer dovode do povećanja mobilnosti finansijskih sredstava.1 Finansijska tržišta se mogu posmatrati u širem i užem smislu. U širem smislu, finansijska tržišta postoje svuda gde se obavljaju finansijske transakcije. U užem smislu, mogu se definisati kao organizovana mesta na kojima se susreću ponuda i tražnja za različitim oblicima finansijskih instrumenata (ili aktive). Finansijsko tržište je deo privrednog sistema koji omogućava uspostavljanje veza između subjekata sa viškom i subjekata sa manjkom finansijskih sredstava. Ono je bilo koje mesto gde dolazi do trgovanja, odnosno susretanja ponude i tražnje za različitim oblicima finansijskih sredstava ili aktive. Razvoj tržišta je proces u kojem se vrše promene u veličini tržišta, strukturi tržišta ili u načinu na koji se obavljaju poslovi na tržištu, sa ciljem da se povećaju performanse tržišta i na taj način i koristi koje ono ima za društvo.Veličina tržišta zavisi prvenstveno od veličine populacije u jednoj zemlji i njene stope rasta, “penetracije” odnosno ulaska populacije na tržište, kao i od toga da li je moguća internacionalizacija tržišta uvođenjem proizvoda koji mogu privući inostrane investitore2.Sa aspekta 1

Finansijska tržišta u ekonomijama zemalja u tranziciji se razvijaju kao nastavak obuhvatne privatizacije preduzeća. Za privatizaciju se koriste mnogi inovativni metodi (na primarnom tržištu). Transakcije na sekundarnom tržištu takođe imaju neke specifične karakteristike. Na tržištu kapitala u zemljama u tranziciji glavni učesnici imaju različite ciljeve od ciljeva učesnika u razvijenim ekonomijama, te se i njihovo ponašanje razlikuje. 2

Dr Vujović, S., Osnove finansijskog menadžmenta, Univerzitet Megatrend, Beograd., 2005., str. 131.

4

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta strukture tržišta, razvoj se može podstaći izmenom uslova za ulazak na tržište (npr. eliminisanjem ulaznih barijera) i promenom odgovarajućih troškova (npr. snižavanjem taksi i naknada da bi se poslovalo). Tržište kapitala-širok pojam koji se koristi da bi se opisali različiti aspekti finansijskog tržišta. Obično se odnosi na novac (ili kapital) koji se investira, emitente, klijente koji ga koriste i regulatorna tela. Institucije tržišta kapitala uključuju investicione banke, berze, brokerske i dilerske kuće, registar hartija, platni promet i regulatorne institucije. Tržište hartija-uži pojam od tržišta kapitala i odnosi se na: tržišta na kojima se trguje akcijama, obveznicama i drugim hartijama, kao i na institucije koje obavljaju trgovanje. Kapital kao takav (vrednost biznisa, knjigovodstvena vrednost) sastoji se od:

3.HARTIJE OD VREDNOSTI Hartije od vrednosti predstavljaju najveću i najznačajniju grupu finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskom tržištu. Od stepena njihove razvijenosti i diversifikovanosti najviše zavisi razvijenost celokupnog finansijskog sistema jedne zemlje. Hartije od vrednosti istorijski nastaju još u srednjem veku. U početku, one su kreirane sa svrhom da olakšaju obavljanje platnog prometa. Vremenom, emisija hartija od vrednosti je postajala način za prikupljanje sredstava za finansiranje različitih poslovnih poduhvata. U poslednje dve decenije 20. veka nastaje pravi bum u razvoju mnogih finansijskih instrumenata, pa i hartija od vrednosti, u talasu nastanka finansijskih inovacija. Hartije od vrednosti su pisani dokument ili isprava koja svom držaocu (onom ko je poseduje) daje odredena imovinska prava koja može da iskoristi samo pod uslovima zakonitog vlasništva nad tom hartijom od vrednosti. Za vlasnike hartija od vrednosti one predstavljaju specifičnu aktivu kod koje fizičko dobro ima vrlo malu, čak zanemarljivu vrednost. Hartije od vrednosti smatraju se vrstom finansijske aktive pošto svojim vlasnicima daju odredena prava. Za pravilno razumevanje suštine hartija od vrednosti bitno je imati na umu da ono što ih razlikuje od bezvrednih papira jesu upravo prava koja su data vlasnicima. Ta prava su povezana sa mogućnostima naplate različitih finansijskih tokova sredstava u budućnosci. Sa aspekca prirode odnosa koje odražavaju, sve hartije od vrednosti možemo svrstati u dve grupe i to: osnovne I izvedene. Osnovne hartije od vrednosti nazivaju se tako pošto odražavaju neke osnovne odnose izmedu emitenta i investitora. U okviru ove grupe postoje dve podgrupe: • hartije od vrednosti instrumenti duga, koje odražavaju prvi osnovni odnos - dužničko-poverilački ili kreditni. 5

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta • vlasničke hartije od vrednosti koje odražavaju vlasničke odnose. Finansijski instrumenti izraženi su kao novčana potraživanja, odnosno obaveze. Kao takvi, oni predstavljaju finansijsku aktivu. Iako se posredstvom ovih instrumenata obavlja transfer akumulacije između različitih ekonomskih subjekata, finansijska aktiva nije elemenat društvenog bogatstva. Potraživanje vlasnika finansijske aktive uvek je nečija obaveza - finansijska pasiva. U krajnjoj liniji, to je obaveza proizvodnog ili drugog ekonomskog subjekta, čije je ulaganje veće od sopstvenih izvora generisanih štednjom. Za društveno bogatstvo jedino je relevancna investirana akumulacija (realna aktiva). Slika 1 - Tokovi sredstava između osnovnih privrednih sektora

Izvor: Erić Dejan, “Finansijska tržišta i njihovi instrumenti", Viša poslovna škola, Beograd, i Naučna knjiga, Beograd, 1997.

3.1. Obveznice i tipovi obveznica Obveznice spadaju u kategoriju hartija od vrednosti instrumenata duga. Ova kategorija harcija od vrednosti odražava kreditne, tj. dužničko-poverilačke odnose. U svetu postoji veliki broj pojmova kao što su: note, debentures, bonds i dr., kojima se označavaju hartije od vrednost - instrumenti duga. Između njih postoje dosca jasna razgraničenja. U našoj praksi i literaturi ne postoji cako precizna diferenciranost termina, već se pojam obveznice koristi kao zbirni za većinu instrumenata duga. Obveznice možemo definisati kao harije od vrednosti koje svome vlasniku garantuju isplatu kamate i glavnice po unapred utvrdenom redosledu, u odredenom periodu vremena. Za obveznice se često sreće naziv hartije od vrednost sa fiksnim prinosom, pošto je kamatna stopa (nominalni, kupon prinos) fiksna i unapred poznata. Ovakva definicija obveznica nije u potpunosti adekvatna, pošto postoje i obveznice sa promenljivom kamatnom stopom i prihodne obveznice, čiji je prinos varijabilan. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima postoji izuzetno veliki broj različitih hartija od vrednosti 6

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta koje predstavljaju instrumente duga. Takođe postoji i veliki broj kriterijuma na osnovu kojih se oni mogu podeliti. Najčešći kriterijum od koga se polazi u podeli hartija od vrednosti instrumenata duga jeste emitent. Reč je o subjektima koji emituju ove hartije. Sa tog aspekta moguće je razlikovati dve velike grupe instrumenata duga: •

državne hartije, koje emituju vlade i različiti državni organi i organizacije;

•

hartije koje emituju preduzeća i drugi privredni subjekti (banke, ostale finansijske i

nefinansijske institucije i organizacije). Postoji jako veliki broj državnih hartija instrumenata duga. Ovi instrumenti se obično emituju za potrebe finansiranja odredenih potreba državnih organa. Emicuju se kada postoje deficiti u budžetima tih organa, ili radi sakupljanja sredstava za finansiranje odredenih potreba ili ciljeva. Kao emitenti se mogu pojaviti organi na različitim nivoima - od centralne, pa do organa lokalne vlasti. Neki od najznačajnijih instrumenata iz ove grupe su: vladine obveznice, obveznice državne blagajne, štedne obveznice, i slično. Postoje i hartije od vrednosti lokalnih organa, takozvane municipalne obveznice, koje daju određene poreske prednosti. Jedan od najčešćih kriterijuma za podijelu svih hartija od vrednosti, pa time i instrumenata duga, jeste rok dospijeća. U okviru ove podele razlikujemo: • kratkoročne instrumente koji imaju rok dopeća do jedne godine; reč je o instrumentima tržišta novca; često se nazivaju unfunded, pošto ne postoji formalno osiguranje izdavaoca da će izvršiti obavezu; • srednjoročne instrumente sa rokom dospijeća od jedne do tri ili pet godina; • dugoročne harcije koje imaju rok dospeća duži od pet godina; one zajedno sa srednjoročnim hartijama predstavljaju instrumente tržišta kapitala. Prema poreklu tj. zemlji gde su emitovane razlikujemo: domaće hartije, inostrane i evroobveznice. Domaće obveznice su one koje se emituju na domaćem finansijskom tržištu, tj. u zemlji u kojoj izdavalac ima stalan boravak i gde obavlja najveći dio svoje poslovne aktivnosti. Inoobveznice znače mogućnost prikupljanja sredstava u drugim zemljama. Emituju se na finansijskom tržištu neke druge zemlje, tj. van zemlje scalnog boravka. Važno je napomenuti da prilikom emisije ovih obveznica emitenc mora da ih emituje u valuti i uz poštovanje lokalnih zakonskih propisa. Emitovanje obveznica je čest oblik finansitranja preduzeća u razvijenim zemljama.Postoji tržište medunarodnih obveznica koje je poznato kao tržište evroobveznica. Njihova pojava se poklapa sa razvojem evrodolarskog tržišta. Reč je o tržištu dolara kojima se trguje van teritorije SAD, pre svega u Evropi. Evroobveznice imaju mnogo prednosti. Jedna od glavnih je poreski tretman. Tačnije, ove obveznice je teško oporezovati. Usled toga one nose niže kamatne stope. Jedan od čestih kriterijuma za podelu hartija od vrednost instrumenata duga je i osiguranje, tj. obezbeđenje izvršenja obaveza. Po ovom kriterijumu razlikujemo dve velike grupe: osigurane i neosigurane instrumente. 7

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta Neosigurana hartija od vrednost znači da ne postoji formalna garancija izdavaoca (firme, banke, državnog organa) da će obaveze po tim hartijama biti izvršene. Ili, preciznije rečeno, ne postoji osiguranje izvršenja obaveza nekom aktivom izdavaoca. Neosigurane hartije od vrednosti mogu biti kratkoročne i dugoročne. Kratkoročne neosigurane hartije od vrednosti nazivaju se note. Dugoročne neosigurane obveznice često se nazivaju debenture.Drugu grupu čine osigurane hartije od vrednosti. Njihova glavna karakteristika je da postoji odredena aktiva emicenta koja se koristi kao formalno osiguranje i obezbedenje da će obaveza po osnovu njihove misije biti izvršena. U slučaju da izdavalac ne izvrši obavezu po osnovu ovih hartija, njihovi vlasnici imaju pravo na nadoknadu od aktive koja se koristi kao osiguranje. Postoji više tipova aktive koja se može koristiti kao osiguranje emisije hartija instrumenata duga. Najčešći tip aktive su nekretnine ili osnovna sredstva emitenta: zemlja, zgrade, kuće, poslovni prostor, itd. Ukoliko se aktiva koristi kao osiguranje, tada govorimo o hipotekarnim (založnim) hartijama od vrednost. Kao aktiva koja se javlja kao osiguranje instrumenata duga mogu se koristiti i druge hartije od vrednosti (obveznice drugih firmi, instrumenti akcijskog kapitala). U ovom slučaju se ne govori o hipotekarnim obveznicama, već o takozvanim kolatelarnim obveznicama. Ako se za osiguranje obveznica koristi specijalna prema ili mašine, tada govorimo o certifikatima o opremi. Instrumenti bez kupona ili diskontovane obveznice donose svojim vlasnicima samo jedno plaćanje u toku svog životnog veka. Prodaju se uz diskont, tj. po cijeni nižoj od nominalne vrijednosci, dok se vlasnicima isplata kamate i glavnice vrši zajedno samo na dan dospeća. Obveznicesa kuponima podrazumevaju plaćanje kamate obično dva puta godišnje na osnovu prezentiranja kupona. Plaćanje glavnice vrši se na dan dospeća ovih obveznica. Konsoli su specifičan tip obveznica koje nikad ne dospevaju. Isplata kupona tj. kamate vlasnicima vrši se neprekidno u predvidenim intervalima vremena bez krajnjeg roka dospeća. Pored pomenutih, postoje i obveznice sa promenljivom kamatnom stopom. Kamatna stopa kod ovih obveznica je prilagodljiva. Prihodne obveznice su takav tip obveznica gde plaćanje kupona tj. kamate zavisi od prihoda firme. U slučaju da firma uspešno posluje kamata će biti viša, i obrnuto. Konvertibilne obveznice su posebna grupa hartija od vrednost koja daje pravo svojim vlasnicima da izvrše zamenu obveznica za preferencijalne ili obične akcije.3 Kratkoročne hartije od vrednosti Instrumenti tržišta novca klasifikuju se najčešće prema tipu emitenta. Finansijski instrumenti države i centralne banke su kratkoročne državne obveznice, obveznice državnih agencija i paradržavnih organizacija, žiralni novac - viškovi likvidnosti, i mehanizam reotkupa kratkoročnih hartija od vrednost. Korporativni kratkoročni finansijski instrumenti su komercijalni papiri. Bankarski inscrumenti su

3

Erić Dejan, “Finansijska tržišta i njihovi instrumenti", Viša poslovna škola, Beograd, i Naučna knjiga, Beograd, 1997. str 115121

8

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta depozitni certifikati, blagajnički zapisi i bankarski akcepci. Posebni oblici instrumenata su udeli novčanih investicionih fondova i kratkoročne polise osiguravajućih organizacija. Državne obveznice Državne obveznice spadaju u jedan od osnovnih instrumenata kratkoročnih tržišta hartija od vrednost. Da bi osigurala dovoljna realna sredstva na finansijskom tržištu za finansiranje budžetskog deficita, država pristupa emisiji obveznica. Razlozi za emisiju su: prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje budžetskog deficita, smanjivanje pritiska na primarnu emisiju za pokriće budžetskih rashoda (redovnih i vanrednih), regulisanje (uz pomoć centralne banke) uslova na tržišcu hartija od vrednost, smanjivanje poreskog pritiska na poreske obveznike. Kupci državnih obveznica su obično finansijske organizacije, banke, pivredna i neprivredna preduzeća i fizička lica. Obveznice mogu izdavati, a često ih emituju velike firme koje su vlasništvo države ili pod njenom kontrolom (pošta, železnica, fondovi materijalnih rezervi i sl.). Tržište državnih hartija od vrednosti predstavlja jedan od najstarijih segmenata finansijskih tržišta. Korene ovih hartija možemo naći još u srednjem vijeku. Osnovni razlog za emisiju državnih obveznica sastoji se u činjenici da se na taj način može sakupiti mnogo više sredstava nego putem klasičnog kreditiranja.4 Korporativne obveznice Korporacivne obveznice su dugoročne obveznice koje emituju preduzeća u cilju prikupljanja sredstava za kapitalna ulaganja. Vrste obveznica koje emituju preduzeća zavisiće uglavnom od finansijske strukture preduzeća i opredeljenja menadžmenta. Prema oblastima poslovanja preduzeća, finansijska analitika poznaje obveznice javnih preduzeća, transportnih i industrijskih preduzeća i obveznice banaka i drugih finansijskih kompanija. Korporativne obveznice mogu se, sa stanovišta metoda otplate, razvrstati na kamatne, diskontne i dohodovne. Dohodvna obveznica sadrži obećanje plaćanja kamate, ali co plaćanje je uslovljeno odgovarajučim nivoom neto prihoda preduzeća. Preduzeću se nameću određena računovodstvena pravila prilikom emitovanja ovih obveznica, kako ne bi veštački iskazalo nedovoljan neto prihod. Prema načinu obezbeđenja otplate, korporativne obveznice mogu biti obične, hipotekarne i garantovane. Kao garancija otplate, emitent će založiti imovinu ili će garancija biti opšta kreditna sposobnost preduzeća. U prvom slučaju, reč je o hipotekarnim obveznicama, a u drugom slučaju o neosiguranim, običnim obveznicama. Garantovane obveznice su obaveza preduzeća čija je isplata garantovana od strane nekog drugog ekonomskog subjekta. Korporativne obveznice mogu biti posmatrane i sa stanovišta mogućnosti ockupa od strane emitenta. Emitent ima pravo da otkupi emisiju pre roka dospeća u celini ili delimično, uz premiju na nominalnu vrednosc koju će isplatiti investitorima. Otkup se obično vrši u prvih 5 do 10 4

Erić Dejan, “Finansijska tržišta i njihovi instrumenti", Viša poslovna škola, Beograd, i Naučna knjiga, Beograd, 1997, str 276279

9

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta godina posle emisije, korišćenjem prihoda od emisije novih obveznica sa nižom kamatnom stopom. Takav cip otkupa naziva se refinansiranje. Izdavalac može imati, u ugovoru o emisiji, utvrdenu obavezu da svake godine otkupi deo emisije. Obveznice lokalnih organa vlasti Lokalni organi vlasti (teritorijalne jedinice, gradovi) emituju dugoročne obveznice u svrhu finansiranja kapitalnih projekata ili refinansiranja na duži rok budžetskog deficita. S obzirom na to da je prinos ovih obveznica oslobođen poreza, one imaju široki krug investitora. Osnovne vrste obveznica lokalnih organa vlasti su: opšte obveznice, prihodne obveznice, hibridne obveznice i note. Opšte obveznice emituju se na podlozi poreske snage izdavaoca. One se isplaćuju iz prihoda budžeta, mada postoje slučajevi da je isplata osigurana u prihodima iz posebnih izvora. Prihodne obveznice emituju se u cilju finansiranja pojedinih projekata ili preduzeća. One su osigurane zalaganjem prihoda koje ostvaruje realizovani projekat odnosno finansirano preduzeće. Pojedine obveznice ovog tipa nose naziv prema projektima za koje su emitovane (aerodromi, bolnice, škole, električne centrale, luke, itd.). Hibridne obveznice imaju obeležja prethodne dve vrste, ali i posebna obeležja koja se odnose na svrhu, izvore otplate, osiguranje, itd. Neke od ovih obveznica su: obveznice osigurane polisom osiguravajućeg preduzeća, obveznice sa moralnom snagom, obveznice za rehabilitaciju finansija gradova, itd. Note su obveznice lokalnih organa vlasti koje imaju relativno kratke rokove dospeća. One se emituju u cilju premošćavanja odredenih prihoda budžeta - poreza. Hipotekarne obveznice i obveznice državnih agencija Hipotekarne hartije od vrednosti snažan razvoj doživljavaju u drugoj polovini 70-ih godina 20. veka, paralelno sa razvojem procesa sekjuritizacije. Nastale su na osnovama duge tradicije korišćenja klasičnih hipocekarnih kredita odobravanih za kupovinu različitih nekretnina (stanova, kuća, zemlje, itd.). Suština je u tome da se korisnik obraća banci ili nekoj drugoj depozitnoj instituciji (štedionici, štedno-kreditnoj zadruzi - asocijaciji) da mu odobri kredit radi rešavanja stambenog pitanja. Na iznos pozajmljenih sredstava zaračunava se odgovarajuća kamata i sastavlja se amortizacioni plan čija je suština u određivanju mesečne anuitetne rate, u kojoj su sadržani i kamata i glavnica kredita. U početku otplate, u anuitetu je mnogo veći udeo kamate nego glavnice duga, da bi se vremenom situacija promenila. Hipotekarni krediti mogu biti različitih rokova, sa različitim načinom obračuna kamate (fiksna i varijabilna kamata). Jedan od velikih problema povezanih sa hipotekarnim kreditima predstavlja činjenica što su nelikvidni. Da bi se ovaj problem prevazišao došlo je do tokova sekjuritizacije. Njihova suština se sastojala u udruživanju individualnih kredita, odnosno u njihovom prepakivanju u takozvani pul, u kome su se nalazili krediti sa istim rokovima dospeća, na istu vrstu 10

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta nekretnina i pod istim kamatnim stopama. Pri tome treba imati u vidu da se mogu emitovati dve grupe hartija - one gde se samo vrši distribucija vlasnicima i one koje su garantovane od strane neke finansijske institucije. Ova druga grupa može se označiti kao hipocekarna založnica. 3.2. Menica Menica je hartija od vrednosti izdata u propisanoj formi, kojom jedno lice izdaje nalog drugom licu da u određenom vremenu i na određenom mestu isplati, označenu sumu novca licu imenovanom u tom pismu (ili po njegovoj naredbi) obavezujući se i samo da je isplati, ako to ne učini lice kome je nalog upućen. Navedeni momenti bliže objašnjavaju jednu vrstu menice, poznatu pod imenom trasirana (vučena) menica kod koje se obavezno javljaju tri lica: prvo lice koje daje nalog za plaćanje, ili trasant; drugo lice kome se upućuje naredba za plaćanje, ili trasat; treće imalac menice, ili remitent. Druga vrsta menice je sopstvena menica. Ona se razlikuje od trasirane menice po tome što se njen izdavalac (trasant) sam obavezuje da će u određeno vreme i na određenom mestu isplatiti označenu sumu novca licu imenovanom u menici (remitent), ili po njegovoj naredbi. Prema tome, sopstvena menica sadrži označenje dva lica; izdavaoca menice (trasat se ne pojavljuje) i imaoca menice ili korisnika (remitent). Menično pravo je priznalo menično-pravna svojstva sopstvenoj menici, pa se, prirodno, na nju primenjuju odredbe o trasiranoj menici iz Zakona o menici koji je izvor prava za ovaj pravni institut. Jedina ograda bila bi u tome što se prilikom primene mnogobrojnih odredbi po trasiranoj menici mora prethodno proveriti da nije takva primena suprotna prirodi sopstvene menice. Usvajajući stav o načelnoj jednakosti trasirane i sopstvene menice naš Zakon predviđa da se na sopstvenu menicu ne primenjuju odredbe o bitnim sastojcima trasirane menice, zatim o odgovornosti trasata, o prezentaciji na akcept trasirane menice, o protestu i regresu zbog delimičnog akcepta, o intervenciji zbog neakceptiranja i, najzad, o duplikatima trasirane menice o kojima ćemo kasnije detaljnije govoriti. U pravnoj doktrini sporno je pitanje pravne prirode menice. O tome postoje brojne teorije među kojima treba izdvojiti tri: ugovornu, emisionu i kreacionu teoriju. 3.3.Ček Ček je pismeno na osnovu koga jedno lice - trasant daje nalog trasatu (banci) kod koje on ima raspoloživa sredstva da plati po viđenju određenu sumu označenom korisniku ili nekom drugom prema remitentovoj naredbi, ilijednostavno, donosiocu. Kao i menica, ček je strogo formalna hartija od vrednosti koja mora da sadrži Zakonom određene sastojke. Ali, za razliku od menice, ček ima šest obaveznih sastojaka: označenje da je pismena isprava ček napisana u samom njenom slogu i to na onom jeziku na kome je to pismo sastavljeno; bezuslovni uput da se isplati iz trasantovih raspoloživih sredstava određena suma novca; ime onoga koji treba da plati (trasata); označenje mesta gde treba izvršiti plaćanje; označenje 11

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta datuma i mesta gde je i kada ček izdat i potpis onoga koji je izdao ček - trasanta. Nije teško uočiti neke od karakteristika po kojima se označeni bitni sastojci čeka razlikuju od odgovarajućih sastojaka menice. Tako, na primer, ček se ne sme izdavati bez pokrića. Istina, tako izdat ček ne gubi važnost, ali njegov izdavalac je krivično odgovoran i dužan da imaocu nadoknadi pretrpljenu štetu. Prema našem Zakonu o čeku trasiranje čeka vrši se isključivo na banku kod koje se, po prirodi stvari, i inače deponuju novčana sredstva. Zatim ček se plaća po viđenju, što znači da označenje dospelosti ne predstavlja bitan sastojak čeka. Ako bi, prema tome, dospelost bila drukčije označena, takva isprava izgubila bi pravno dejstvo čeka. Ni označenje remitenta ne predstavlja bitan sastojak čeka. To dolazi otuda što se ček može izdati i na donosioca, ali trasant može, prirodno, izdati ček na ime ili po naredbi, a može gatrasirati i na svoje ime ili po svojoj naredbi. Ni bitni sastojci, kao što su mesto plaćanja i mesto izdanja čeka ne moraju da budu izričito označeni, naravno samo ako se daju izvesti iz sadržine čeka. To znači, ako nije označeno mesto plaćanja, važiće kao mesto plaćanja ono mesto koje je označeno pored imena trasata, a ček u kome nije označeno mesto izdanja, smatraće se da je izdat u mestu koje je označeno pored imena trasanta. Pored navedenih bitnih sastojaka u ček se mogu uneti i klauzule kao, na primer, klauzula o goveštaju ili bez goveštaja, klauzula bez troškova (bez protesta) i klauzula o moneti (unosi se u ček kada se radi o međunarodnom prometu).

4.TRŽIŠTE HARTIJA OD VREDNOSTI U SRBIJI Tržište hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata uređeno je posebnim zakonom koji je donet krajem 2002. godine. Tim zakonom uređeni su : -

uslovi i postupak javne ponude hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata,

koja se vrši radi njihove distribucije i trgovine na organizovanom tržištu; -

prava i obaveze, kao i uslovi za osnivanje i delatnost ovlašćenih učesnika na

organizovanom tržištu; -

organizacija i nadležnost Komisije za hartije od vrednosti.

Cilj ovog zakona je obezbeđenje otvorenog, javnog, ravnopravnog, efikasnog i ekonomičnog tržišta hartija od vrednosti i zaštite investitora, drugih korisnika finansijskih usluga i ostalih učesnika na tržištu hartija od vrednosti. Zakon se odnosi se na sledeće finansijske instrumente; hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji (u daljem tekstu: hartije od vrednosti); varante za kupovinu akcija ili obaveznica i druge hartije od vrednosti koje daju pravo na kupovinu akcija ili obaveznica; standardizovane finansijske derivate; depozitne potvrde i druge vrste finansijskih instrumenata koje Komisija za hartije od vrednosti utvrdi kao hartije od vrednosti, odnosno finansijske instrumente kojima se može trgovati na 12

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta organizovanom tržištu. Taj zakon ne primenjuje se na: polise osiguranja osiguravajućih društva; hartije od vrednosti koje se izdaju povodom prometa robe i usluga, kao što je menica, ček, pismeni uput (asignacija), konosman, tovarni list, skladišnica i druga hartija od vrednosti čiji su izdavanje i promet uređeni posebnim zakonom: druge isprave o dugu, novčanom depozitu ili štednji koje nemaju svojstva hartije od vrednosti u skladu sa zakonom; izvedene i druge finansijske instrumente koji nisu standardizovani i koji kao finansijski instrumenti nisu utvrđeni aktom Komisije za hartije od vrednosti; udele zatvorenih društava i na investicione kupone otvorenih investicionih fondova. Prava iz hartija od vrednosti i prava na hartijama od vrednosti mogu sticati i njima raspolagati domaća i strana fizička i pravna lica, osim ako posebnim zakonom nije drugačije određeno. Hartije od vrednosti glase na ime. Prava zakonitih imalaca hartija od vrednosti iz tih hartija nastaju upisom hartija od vrednosti na njihov račun koji se vodi u Centralnom registru hartija od vrednosti. Zakonitim imaocem hartije od vrednosti smatra se vlasnik računa hartija od vrednosti koji se vodi kod Centralnog registra hartija od vrednosti. Kad kastodi banka vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra hartija od vrednosti u svoje ime a za račun zakonitih imalaca koji su klijenti banke, odnosno u ime klijenta te banke koji nisu zakoniti imaoci, a za račun zakonitih imalaca - zakoniti imalac ovih hartija od vrednosti jeste lice za čiji račun kastodi banka vodi račune hartija od vrednosti. Prenos prava iz hartija od vrednosti vrši se prenosom hartije od vrednosti na račun novog zakonitog imaoca u Centralnom registru hartija od vrednosti.

5. OVLAŠĆENI UČESNICI NA ORGANIZOVANOM TRŽIŠTU HARTIJA OD VREDNOSTI Ovlašćeni učesnici na organizovanom tržištu hartija od vrednosti su brokersko-dilerska društva. Brokersko-dilersko društvo je pravno lice, organizovano kao akcionarsko društvo ili kao društvo sa ograničenom odgovornošću, koje delatnosti obavlja na organizovanom tržištu hartija od vrednosti u skladu sa zakonom. Delatnosti brokersko-dilerskog društva ne mogu se obavljati bez dozvole za obavljanje tih delatnosti na organizovanom tržištu hartija od vrednosti, koju donosi Komisija za hartije od vrednosti. Komisija za hartije od vrednosti vodi registar izdatih dozvola za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva. Brokersko-dilersko društvo može obavljati sledeće delatnosti: 1)

posredovanje u kupovini i prodaji hartija od vrednsoti i kupovinu i prodaju hartija od

vrednosti u svoje ime, a za račun nalogodavca, odnosno u ime i za račun nalogodavca (brokerski poslovi); 2)

kupovinu i prodaju hartija od vrednosti u svoje ime i za svoj račun, radi ostvarivanja

razlike u ceni (dilerski poslovi); 13

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta 3)

obaveznu kupovinu i prodaju hartija od vrednosti u svoje ime i za svoj račun po ceni koju

unapred objavljuje brokersko-dilersko društvo (poslovi market-mejkera); 4)

upravljanje hartijama od vrednosti u ime i za račun nalogodavca (poslovi portofolio

menadžera); 5)

organizovanje distribucije hartija od vrednosti bez obaveze otkupa neprodatih hartija od

vrednosti, odnosno organizovanje uključivanja hartija od vrednosti na organizovano tržište (poslovi agenta emisije); 6) organizovanje distribucije hartija od vrednosti sa obavezom njihovog otkupa od izdavaoca radi dalje prodaje, ili sa obavezom otkupa od izdavaoca neprodatih hartija od vrednosti (poslovi pokrovitelja emisije);

14

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta

6.ZAKLJUČAK Efikasno upravljanje kapitalom je fundamentalan, neophodan preduslov za optimizaciju akcionarske vrednosti u finansijskim institucijama. Kapital ili neto vrednost jednaka je kumulativnoj vrednosti aktiva minus kumulativna vrednosti obaveza i predstavlja interes vlasnika u firmi. Po finansijskom aktivom podrazumeva se svaki imovinski oblik koji ima vrednost koja se može razmenjivati. Ona je predmet trgovine na finansijskom tržištu. Finansijska aktiva obuhvata: a)

hartije od vrednosti

b)

žiralni novac,

c)

devizna sredstva

d)

zlato I plemeniti metali I sl.

Prvi pisani trag o emisiji državnih hartija od vrednosti datira izj.542. godine, kada je u Holandiji Austrijska carevina, umesto klasičnog ubiranja poreza, što je i u to doba prilično nepopularno, emitovala odredene hartije kao način prikupljanja sredstava za finansiranje vojnih operacija. U Velikoj Britaniji prve državne hartije bile su emitovane 1693. godine. U SAD emitovanje ovih hartija od vrednosti počinje 1790. godine i odnosilo se na finansiranje državnog duga nasledenog posle vodenja revolucionarnih ratova za sticanje nezavisnosti. Tržište dugoročnih obveznica trezora u većini zemalja savremenog sveta predstavlja jedno od najvećih i najznačajnijih finansijskih tržišta. Hartije od vrednosti koje emituje državni trezor, u stvari, predstavljaju hartije gde se u ulozi emitenca pojavljuje država ili neki njen organ. Najčešće se u ulozi investitora u ove finansijske inscrumente nalaze finansijske insticucije (banke, ali i druge institucije), stanovništvo, kao i subjekti iz inostranstva. Hartije od vrednosti predstavlaju najznačajniji finansijski instrument. Prava koja prostiču iz hartija od vrednosti povezana su sa mogućnostima naplate različitih finansijskih sredstava u budućnosti. Ukupna imovina sadržana u hartijama od vrdnosti naziva se portfolio hartija od vrednosti. Rizik portfolija hartija od vrednosti zavisi od boniteta eminenta. Bonitet hartija od vrednosti označava stepen obezbeđenja korišćenja onih prava koja proističu iz određenih hartija od vrednosti. Sama reč bonitet nekog preduzeća znači da je preduzeće dobro i siguran dužnik. Hartije od vrednosti mogu se podeliti: prema prirodi odnosa koje održavaju i prema roku njihovog dospeća. Prema prirodi odnosa koje održavaju dele se na sledeće: osnovne hartije od vrednosti i izvedene hartije od vrednosti. Osnovne hartije od vrednosti delimo na: hartije od vrednosti-instrument duga (obveznice, sertifikati, komercijalni zapisi i sl.) i hartije od vrednosti-vlasnički instrument (najvažnije su akcije). 15

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta 1. Izvedene hartije od vrednosti, najpoznatije su terminski i likvidni terminski ugovori, opcije, svopovi, sporazumi o kamatnim stopama i dr. Hartije od vrednosti predstavljaju najveću i najznačajniju grupu finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskom tržištu. Od stepena njihove razvijenosti i diversifikovanosti najviše zavisi razvijenost celokupnog finansijskog sistema jedne zemlje. Hartije od vrednosti istorijski nastaju još u srednjem veku. Hartije od vrednosti su pisani dokument ili isprava koja svom držaocu daje odredena imovinska prava koja može da iskoristi samo pod uslovima zakonitog vlasništva nad tom hartijom od vrednosti.

16

Hartije od vrednosti kao instrument finansijskog tržišta

LITERATURA 1. Prof. dr Velimir Pavlović, Finansijska tržišta i berzanski menadžment 2. Dr Vujović, S., Osnove finansijskog menadžmenta, Univerzitet Megatrend, Beograd., 2005 3. Dr Kostadin Pušara,Finansijski menadžment, Univerzitet BK, 2002. 4. Dr Nenad Vunjak, Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet, Subotica, 1999 5. Dr Mirko Kulić, Finansijski Menadžment, Megatrend - Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2003. 6. Edward W. Reed, Richard V. Cotter. Edward K. Gill, Richard K. Smith, Commercial Bizi: Prentice - Hall, Inc, New Yersey, 1986, 7. Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata 8. http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em181/tem/tem1.htm 9. http://www.efdi.net/scarica.asp?id=102&Types=DOCUMENTS 10. http://www.hbroker.com/

17