Obrad Savić
Kurs: FILOZOFIJA PSIHOANALIZE _____________________________________________________________________________________________________________________________________________
Filozofija psihoanalize je izborni kurs za studente III i IV godine Faukulteta za medija i komunikacije (FMK). Kurs je namenjen studentima odseka za psihologiju. Kurs Filozofija psihoanalize ima za cilj da rekonstruiše diskurzivne formacije koje su obeležile dugu istoriju filozofske recepcije Frojda. Glavni ‘filozofski pravci’ (Pozitivizam, Marksizam, Egzistencijalizam, Hermeneutika, Fenomenologija, Strukturalizam, Postmodernizam) su nezavisno jedan od drugog uobličili ‘spekulativno čitanje Frojda’. Ove rivalske tradicije u recepciji ‘Frojdove psihoanalize’ obeležile su osnovnu teorijsku klimu savremene filozofije.
U izvesnom smislu se može govoriti o konsolidaciji savremene
filozofije iz duha Frojdove teorije. Pri tom, ne smemo da zanemarimo okolnost da je Frojdovo učenje izloženo specifičnoj ‘politici osporavanja’ koja je upisana u
Postkolonijlanu kritiku psihoanalize i Feminističko ‘flertovanje’ s
Frojdom. Naravno, u ovom kursu
se nećemo upuštati u analizu, navodno,
‘konstituitivne uloge filozofije’ za nastanak Frojdove teorije. Drugim rečima, po strani ćemo ostaviti učenje o Frojdovom ‘prerušenom odnosu prema filozofiji’ (recimo, slučaj Franca Brentana, Fridriha Ničea, Artura Šopenhauera, itd.), o njegovim naporima da obuzda snažnu sklonost
prema filozofskim
spekulacijama. Nas ne interesuje Frojdov enigmatičan odnos prema filozofiji, upravo obrnuto, naš kurs će istraživati odnos savremene filozofije prema Frojdovom psihoanalitičkom nasleđu. Težište kursa će biti
stavljeno na
rekonstrukciju onih rivalskih tradicija u filozofskom tumačenju Frojda koje su odredile neobično veliki značaj psihoanalize za savremeno mišljenje. Može se tvrditi da je upravo savremena filozofija uspela da univerzalizuje Frojdov diskurs na takav način da je psihoanalitička kultura postaala sastavnim delom nove, ‘kosmopolitske kulture’.
1. 'Pozitivistička' kritika psihoanalize se oslanjala na rano, naturalističko samorazumevanje
analitičkog
diskursa.
Prema
ovoj
tradiciji
filozofske
recepcije psihoanalize, Frojd je utemeljio naučnu psihologiju koja se može legitimisati samo unutar kognitivnog i epistemološkog polja prirodnih nauka (Naturwissenschaften). Svoju konceptualnu autonomiju psihoanaliza može da sačuva ukoliko se drži strogo proverljive neurološke, fiziološke, i biološke argumentacije. Idiosinkratične konotacije Frojdovog pojmovnog aparata, prema ovoj školi tumačenja, treba čuvati na distanci od bilo kakvog ‘psihološkog supstancijalizma’ koji rasplamsava metapsihološke spekulacije. Strogi zahtev da se Frojdova nauka čuva od potvrđuje stalno prisutan
filozofske metanaracije
rascep unutar psihoanalitičkog diskursa. Ovaj
strukturalni rascep u srcu psihoanalitičkog diskursa, rascep između naučne i filozofske dimenzije psihoanalize, sve do danas je uticao na protivrečna, i veoma antagonistička tumačenja Frojda. Pod rubrikom pozitivistička kritika Frojda uvršteni su autori koji pripadaju veoma različitim filozofskim školama i pravcima: pozitivizmu, pragmatizmu, analitičkoj filozofiji, filozofiji duha, filozofiji nauke, i filozofiji jezika. 2. Marksistička integracija psihoanalize zasniva se na promiskuitetnoj razmeni frojdo-marksističkih ideja i pojmova. Brojni talasi političke recepcije Frojda (od Austro-marksizma, preko Frojdo-marksizma, do Frankfurtske škole) obeleži su nastanak interdiciplinarne super teorije nazvane Frojdo-marksizam. Otkriće psihičkog (‘die Entdeckung des Psyhischen’) u marksističkom okruženju podstaknuto je spoljnim, političkim okolnostima. Uspeh boljševičke revolucije, i dramatična propast njene nemačke verzije, pokrenuli su debatu o psihološkim, dakle, subjektivnim
korenima neuspeha socijalne revolucije.
Jednom prilikom je Paul Lazarsfeld duhovito primetio: ‘Pobedničkoj revoluciji trebaju inžinjeri, a poraženoj psiholozi’. Iznuđeno okretanje Frojdu austro-marksista (Maks Adler, Oto Jensen, Paul Kirhe) imalo je za cilj da objasni iracionalno ponašanje potencijalno racionalnih masa. Već su u pionirskom redu Oto Jensena, Zur Psychoogie der Masse: Kautsky und Freud, 1924, prisutne sve teškoće marksističke recepcije Frojda. Mehaničko spajanje Marksa i Frojda, sociologije i psihologije, društva i pojedinca, svesnog i nesvesnog, ostaće trajno obeležje Frojdomarksizma.
Jensenova tvrdnja kako je psihologija ‘pomoćna nauka’ marksizma postala je opšte mesto marksističke recepcije Frojda. Posebno su frojdomarksisti (Sigfrid Bernfeld, Oto Fenihel, i Vilhelm Rajh) insistirali na psihoistorijskoj terminlogiji koja heuristički osnažuje materijalističku psihologiju Frojdomarksizma. Marksistička ortodoksija je vatreno zagovarala tzv. ‘naučni socijalizam’, koji se ispostavio kao ‘pozitivistički skraćen istorijski materijalizam’. U ovoj ekonomskoj doktrini nije bilo mesta za psihološki pojmovni aparat: ‘Antiusbjektivna objektivnost je bila prokletstvo ortodoksnog marksizma’ (Russell Jacoby). Frankfurtska škola (Maks Horkhajmer, Teodor Adorno, Valter Benjamin, Herbert Markuze, Erih From)
okrenula se Frojdu pod snažnim pritiskom
neuspeha frojdomarksističke integracije. ‘Frojdomarksizam snosi odgovornost što je unutrašnji istoricitet psihoanalize postao sasvim nevidljiv. Ideološkokritički rad na Frojdovoj teoriji je mirovao, a moguće povratno dejstvo na oficijelni
marksizam
bio
je
isključen’
(Helmut
Dahmer,
Libido
und
Gesellschaft,1973). Frankfurtovcima je bilo jasno da svaka integracija Marksovog i Frojdovog diskursa ometa pokušaj da se otkrije njihova unutrašnja dijalektika, da se pokaže mesto preloma i tačka ukrštanja u kojoj psihoanaliza prelazi u teoriju društva i obrnuto. Za razliku od frojdomarksista kritička teorija društva nije insistirala na usklađivanju logike društva i logike psihe. Brojni pokušaji ishitrene sinteze Marksa i Frojda bili su zaraženi redukcionizmom, nesposobni
da očuvaju napetost između istorije i prirode, ekonomije i
psihologije, društva i pojedinca. Frankfurtovcima je u podjednakoj meri bio stran naivni individualizam kao i bezobzirni kolektivizam: psihologija koja hipostazira pojedinca jednako je ideološka kao i sociologija koja hipostazira društvo. Upravo zahvaljujući Frojdu, kritička teorija je otkrila da je ljudska priroda rezultat antagonističkog rada istorije: takvu istoriju ispravno može da reflektuje samo ‘objektivistička teorija subjektivnosti’. U antagonističkom društvu pojedinac ne može da bude identičan samom sebi: svaka koncepcija čoveka, osim one negativne, po Adornu, nosi obeležja humanističke retorike! Sve dok se društveni antagonizmi praktično ne razreše, iluzorna je svaka teorijska sinteza Marksa i Frojda. Na snazi mora da ostane metodološki dualizam socilogije i psihologije, marksizma i psihoanalize, čoveka i društva. Logika društva i logika psihe su povezane, isprepletene, ali se ne mogu svesti
jedna na drugu. U govoru na međunarodnom simpozijumu povodom stogodišnjice Freudovog rođenja (Freud in der Gegenwart, 1956) Horkhajmer je primetio: ‘Stoga nam se čini da nije vreme za sintezu sociologije i psihologije. Predstoji nam istrajan i odvojen rad u oba pravca’. U Frankfurtskoj školi, Marks i Frojd su oslobođeni regresivnog, filantropskog humanizma, koji je maskirao populističke i totalitarne režime. U kritičkoj teoriji društva, Marks i Frojd su promovisani kao protagonisti
‘odmetničke škole’ kritičkog, negativnog
mišljenja. 3. Egzistencijalistički preobražaj psihaoanlize je nastao na nasleđenom rascepu u Frojdovom diskursu, rascepa između kauzalnog ‘objašnjenja’ i intencionalnog
‘razumevanja’
ljudske
egzistencije.
Egzistencijalistička
psihoanaliza izranja iz nasleđenog rascepa duhovnih (Geisteswissenschaft) i prirodnih (Naturwissenschaft) nauka. Egzistencijalistička filozofija otpisuje naturalističku antropologiju ranog Frojda upravo zbog slike čoveka koji nije prirodna datost
(Homo naturalis), već povesna zadatost. Egzistencijalna
psihoanaliza zapravo obnavlja one metapsihološke refleksije koje se oslanjaju na humanističku tradiciju. Prema kartezijanskoj stilizaciji Frojda, koje je ponudio Žan Pol Sartr, egzistencijalna psihoanaliza je refleksija o samosvesnoj subjektivnosti. Čovek nije nesvesni proizvod svoje traumatizovane prošlosti, već rezultat svojih fundamentalnih ljudskih projekata. U ovoj školi mišljenja, Frojd
se ne pojavljuje kao ‘mračni pisac građanstva’ koji je spreman da
egzistenciju ponizno surva u nesvesno, paleopolitičko stanje. Nasuprot tome, egzistencijalna psihoanaliza filozofija,
samo-korektivna
Egzistenacijalistička
filozofija
se nametnula kao autentična humanistička teorija
filozofski
preuzima
pripitomljenog
psihoanalitičko
Frojda.
nasleđe
u
humanističkim idiomu, idiomu koji predstavlja terapeutsku branu spram instinktivističke doktrine o primarnoj ‘animalnosti’ shvaćenoj kao povesnoj bestijalnosti. 4. Hermeneutičko tumačenje Frojda je nastalo sa velikom ambicijom da sledi vernu egzegezu psihoanalitičkog teksta. ’Hermeneutički Frojd’ pruža teorijsko stanovište i tehnička pravila za tumačenje oštečenih simboličkih veza i intersubjektivnih relacija koje su upisane u sam jezik. Mada je Frojd tumačenje snova stalno orijentisao prema hermeneutičkom uzoru filološke
prakse, njegova ‘dubinska hermeneutika’ se ne može svesti na Diltajevu jezičku hermeneutiku. Psihoanalitička hermeneutika nastoji da tumači intersubjektivne tekstove u kojima je upisana samoobmana subjekta. Frojd je skovao formulu ‘unutrašnjeg inostranstva’ da bi opisao karakter svakodnevnih veza i komunikacija koje nisu ometene spolja, nego oštećene iznutra. Frojd je promovisan u prvorazrednog arheologa subjektivnosti: ‘Razumeti frojdizam kao diskurs o subjektu i otkriti da subjekt nije onaj za koga mislimo da jeste, jedan je i isti poduhvat’ (Pol Riker, O tumačenju: ogled o Frojdu, 1965). Frojdova psihoanaliza se ispostavlja kao prvorazredna ‘škola sumnje’, osobena teorija tumačenja ‘decentrirane subjektivnosti’. Egzemplarni značaj, koji treba pripisati psihoanalizi za kritiku hermeneutike i za kritiku unutar društvene komunikacije, leži u terapeutskoj ulozi emancipatorske refleksivnosti. Hermeneutička refleksija oslobađa subjektivnost tako što naizgled neprozirne intersubjektivne odnose čini transparentnim. Psihoanalitička samorefleksija je nova racionalnost u kojoj se saznanje i interes ne isključuju, već dopunjuju i poklapaju. Budući da su pojedinačni činovi samorefleksije samo karika u lancu kolektivne emancipacije, psihoanliza poprima karakter univerzalne heremneutike. 5. Fenomenološki obrt u psihanalizi predstavlja poseban korak u filozofskoj recepciji Frojda. Frojdova ideja nesvesnog po prvi put je izmeštena u konceptualno filozofsko polje (fenomenologiju) koje je psihoanalizi sasvim strano. Iz Frojdovog diskursa je prisvojena ‘učitana’ ideja intencionalne svesti koja navodno predstavlja potisnuto filozofsko jezgro psihoanalize! Ludvig Binsvager
i
Medard
Bos
su
insistirali
na
konvergenciji
Hajdegerove
fenomenološke ontologije i Frojdove psihaonalize. Frojdovu mehaničku ekonomiju (ne)svesnog nagona su preveli u jezik analitike
tu-bivstvovanja.
Središnja Frojdova tvrdnja o nesvesnom (‘Nesvesno nužno zahteva svest kako bi se pojavilo, mada je to pojavljivanje različito od iste te svesti’) prevedena je na Brentanov i Huserlov jezik intencionalnosti. Ukoliko je mišljenje po svojoj strukturi teleološko, transcendentalna fenomenologija ne može filozofski da podrži nesvesno psihoanalize. Objavljivanje protokola Colikonskog seminara (Martin Heidegger,
Zollikoner Seminare: Protokolle und Gersprache, 1987)
omogućio je jasniji uvid u odnos Hajdegerove ‘hermeneutike fakticiteta’ (razumevajuće izlaanje tubivstvovanja kao neponovljivog događaja života),
Huserlove analitike intencionalanih akata svesti usidrenih u svet života (Lebenswelt), i Frojdove post-kartezijanske destrkcije subjekta shvačenog kao samosvest. 6. Strukturalistički povratak Frojdu nerazdvojno je povezan sa tzv. ‘jezičkim obrtom’ u savremenoj filozofiji. Strukturalizam je nastao kao intelektualna i kulturna reakcija na egzistencijalističku i humanističku tradiciju. Strukturalisti (Ferdinand de Sosir, Roman Jakobson, Klod Levi Stros, Luj Altiser, Žak Lakan, Roland Bart, itd) insistirali su na tome da je Frojdova psihaoanliza svojevrsna jezička teorija, a njen intrisični objekt - Nesvesno (‘Nesvesno je strukturisano kao jezik’) teorijski objekt (Žil Delez)! Za strukturalističke analitičare jezik je rodno mesto subjekta, jedan sistem znakova u kojem se istina i laž o subjektu istovremeno pojavljuju i skrivaju. Kako primećuje Džejn Fleks, ‘čovek je zauvek uhvaćen u mrežu fiktivnog značenja, u označiteljski lanac u kojem je subjekt samo još jedna pozicija u jeziku’. Pošto je veza između označitelja i označenog
dokinuta,
‘označiteljski
lanac’
postaje
središte
simboličke
realnosti. Možda je najveće otkriće strukturalista to da ‘podsvest postupa sa rečima kao sa stvarima’ i da jezik ne izražava stvarnost, da je on sâma stvarnost. Realno
se pojavljuje kao ‘simbolički poredak’ koji povratno
konstituiše poredak Realnog. Ukoliko je tačna stara izreka da je ‘jezik drama u kojoj su reči glumci’, onda se može tvrditi da se princip zadovoljstva može jezički, i simbolički, transformisati u princip realnosti samo zato sto principom užitka dominira halucinatorno (a ne stvarno) zadovoljstvo. Strukturalistički povratak Frojdu se obično razume kao regresivno kretanje unazad. Upravo obrnuto, na delu je povratak Frojdu koji putuje unapred, koji paradoksalno namerava da se vrati tamo gde se nikada nije bilo! Povratak Frojdu znači povratak Frojdovoj stvari, stvari Frojdovog mišljenja jezički rascepanog subjekta. Subjekt živi u čvoru, na nesigurnoj granici između Realnog, Imaginarnog i Simboličkog. Jezik se otvara prema sluđenom, desubjektiviziranom subjektu tako što ukida jasnu granicu izmedju ‘stvarnog’ i ‘imaginarnog’. To stalno pomeranje utvrđenih granica označitelja – kao povlašćenog prostora smisla – unosi određeni jezički nemir, i zebnju, u analitički diskurs. Osećanje ‘Unheimlichkeit’ iskrsava svaki put kad se brišu granice između uobrazilje i stvarnosti, kada plutajući označitelj preuzima monopol nad razgraničenjem Realnog i Simboličkog poretka.
7. Postmoderno čitanje Frojda se pojavilo u kulturnom okruženju obeleženom odmetničkim idejama o slomom
velikih
Postmoderna
priča,
filozofija
i je
naravno, skup
smrti subjekta, kraja humanizma, rastakanjem
različitih
referencijalnog
stanovišta
jezika!
(Poststrukturalizam,
Dekonstrukcija, lakanovska psihoanaliza, Francuski feminizam, fukoovska analiza diskursa, Delezova šizoanaliza, Rortijev
neopragmatizam, itd.),
okupljenih oko ideje da je realni poredak zapravo strukturisan kao jezički, tekstualni, diskurzivni poredak. Mada se postmodernizam artikulisao u formi ‘bojažljivih kondicionala’ (Džudit Batler), većina retoričkih ograda (‘ako je diskurs sve što jeste... ’, ili ‘ukoliko je sve tekst... ’, ili ‘pod uslovom da je subjekt mrtav...’ , ili
‘ako stvarna tela ne postoje...’) je ipak uobličena u sasvim
radikalan stav: nema realnosti, postoje samo reprezentacije. Iz ugla postmodernog obraćanja Frojdu, rasprava sa savremenom filozofijom, koja je bila skinuta sa dnevnog reda, ponovo je postala aktuelna. Postmoderni filozofi su se obratili Frojdu kako bi gotovo egzaltirano demontirali dogmatsko, dakle, sistemsko jezgro psihoanalitičke doktrine. Frojdova mosao više ne može da dejstvuje u formi suverene naučne discipline, u povlašćenom obliku samoimunizovane nad-teorije. Prema postmodernističkim uvidima, jedinstvo Frojdovog učenja se raspalo u gomilu fragmentarnih ideja, ad hoc teorija, i privremenih tvrdnji. Postmodernisti su pokazali sklonost da teorijski
rade na
ostacima
‘psihoanalitičke ruševine’. Preživele analitičke termine su nastojali da oslobode onih semantičkih ožiljaka koje je
metafizičko čitanje ostavilo na
njima. Psihoanalitički tekstovi više ne mogu da se obnavljaju energijom binarnog čitanja: nesvesno-svesno, primarno-sekundarno, površina-dubina, racionalno-iracioanlno, itd. Frojdova originalnost
nije bila u tome što je
nasuprot svesnog izmislio diskurs nesvesnog, već što ga je svugda investirao, a da se pritom nigde nije pojavio u svom prepoznatljivom, potisnutom liku! Postmoderno insistiranje na ‘nereferencijelnom čitanju’ Frojdove leksike ima za cilj da psihoanalitički aparat spase od unutrašnje entropije, od svake buduće teorijske eksproprijacije shvaćene kao dogmatske rekuperacije. Kao što je poznato, Frojdova tekstualna praksa je orijentisana prema ukrštenoj idiomatici nauke, filozofije, literature, umetnosti i lingvistike.
Te
hibridne
tvorevine
je
Frojd
prvobitno
uobličio
u
psihoanalitičku nad-teoriju, jednu uzornu meta-naučnu naraciju, čije se heurističko metafizičkog
jedinstvo Frojda
danas se
raspada.
stoga
Postmoderna
organizovala
oko
destrukcija razgradnje
psihoanalitičkog logocentrizma. Liotarov esej Apatija u teoriji (1977) se pritom može uzeti kao filozofski manifest radikalne dekonstrukcije Frojdovog
diskursa.
Liotarov
manifest
napada
psihoanalitičku
epistemologiju tako što se subverzivno poziva na samog Frojda: “Mislim da je došao trenutak da prekinemo (...). Došao je trenutak da prekinemo sa teorijskom strahovladom. Žudnja za istinom kod svih pothranjuje terorizam”, Jenseits des Lustprinzips,1920. Svaki diskurs prirodno maše svojom pretenzijom da, u nekoj vrsti neizlečive vulgarnosti, kaže istinu! Postmodernisti veruju da je došao trenutak da se ovoj teorijskoj vulgarnosti stane na put. Postmoderni zahtev možda treba podržati upravo u trenutku kada frojdovska skolastika ponovo preti da svuda zavede vladavinu patosa stručnog, disciplinovanog, naučnog znanja. Frojd, nezaobilazni naučni erudita, možda i čudesan pisac literarnih eseja (da podsetim, Frojd nije dobio Nobelovu nagradu za nauka nego Geteovu nagradu za književnost!) često je nastupao
kao odvažan avanturist,
priznajući da većina njegovih tekstova pripada žanru ‘teorijske fikcije’. Prema eksplicitnoj Frojdovoj tvrdnji, specifičan afekt ove teorijske fikcije je plemenita ‘ravnodušnost’, a ne ratoborni naučni poduhvat! Postmoderno
oživljavanje ‘zamrznutog’ Frojdovog diskursa
je sa
Liotarom, možda Deridom, Blanšoom, i Batajem, uvučeno u novu afektivnu oblast, oblast apatije u teoriji. Prema vlastitom Frojdovom nalogu, radoznalost, a ne uverljivost, treba da oblikuje ovaj novi, inventivni, oslobađajući afekt u psihaoanlizi - apatiju u teoriji. Uslove postmoderne obnove psihaoanlize iz duha
apatične teorije je artikulisao sam Frojd: “Ovo što sad dolazi jeste
dalekosežna spekulacija. Biće to pokušaj da iz puke radoznalosti dosledno pratimo jednu ideju kako bismo videli kuda će nas odvesti.” 8. Postkolonijalna de-orijentalizacija Frojda nastao je u vreme uspona postkolonijalne kritike evrocentrizma shvaćenog kao kulturnog rasizma. Postkolonijalni autori (Franc Fanon, Edvard Said, Gajatri Spivak, Homi Baba) smestili su Frojdovo teoriju u središte aktuelnih rasprava o multi-kulturalizmu. Postkolonijalna kritika je nastupila kao svedok neravnopravnih i time
nelegitimnih kulturrnih reprezentacija. Ona je razotkrila inhibirajuće dejstvo kolonizatorskog
diskursa
i
njegove
unitarne
moći
nad
perifernim,
kolonizovanim kulturama. U poskolonijalnoj tradiciji, diskurzivni poredak je tretiran kao ratni, borbeni poredak: cilj postkolonijalne kritike je da iz perspektive manjina demonstira većinsko, gospodarsko znanje koje se, iz perspektive kolonizovanih, uvek ispostavlja kao anti-znanje. Postkolonijalisti su pobunjenici perifernog, diskvalifikovanog, zarobljenog, kolonizovanog znanja. Već godinaam buja njihova lokalna krtičnost prema stvarima, ustanovama, praksama i diskursima dominantnog, imperijalnog znanja. Posebno su zapadna
psihologija, psihijatrija, i psihoanaaliza optužene kao prerušene
forme imperijalnog diskursa koji nastoji da ostatak sveta (‘Pojam sveta nije ništa drugo do prirodno dati horizont evropskih osvajačkih ambicija’, Peter Sloterdajk) uvuče u evrocentričnu kulturnu naraciju. Institucionalizovana ekspanzija
psihaoanlize
potvrđuje
vezu
između
evropske
diskurzivne
proizvodnje i aksiomatike imperijalnog narativa. Stoga ne čudi što je Fanon napao etnocentrički narativ etablirane psihoanalize i njenu diskurzivnu kolonizaciju. Vojna, politička, i ekonomska okupacija Trećeg Sveta po Saidu se ne može razumeti bez narativne kolonizacije. U tekstu Geopsihoanaliza Derida je komentarisao slepilo službene psihoanalize za veći deo sveta! On je pokušao da otkrije u kojoj meri je evropocentrička perspektiva psihoanalize sprečila Frojdove sledbenike da shvate da je psihoanaliza kolonijalne nauka. Trebalo bi spolja razmotriti šta je to čudno, preteće, možda čak i zlokobno u geopsihaoanlizi? On što je preteće u rizičnom poretku analitičkog diskursa jeste činjeniica što je Frojdova paradigma smeštena u poredak judeo-hriščanske tradicije, dakle, u središte ’viktorijanske’ Evrope, koja nije imala osetljivost za pitanja Drugog, različitog, stranog. Važno je reći da je nedostatak oslobađajuće kulture drugosti obeležio nastanak prosvetiteljske tradicije i njene evropske mandarine:
dovoljno je da se setimo Hegelovih rasističkih
ispada o crncima, Kantovih predrasuda o Aboridžinima, Marksovih stereotipa o Azijatima, Veberovih predrasuda
o Indusima, ili Tokvilovih naklapanja o
Muslimanima. Novina u kulturnom rasizmu psihoanlize ne leži u onom što je Frojd nesmotreno izjavio o varvarskim narodima i civilizovanim sredinama, nego u
događaju povratka izrečenog. Na primer, Frojdovi ‘komentari o divljacima’ u sebi nose izvesnu okcidentalnu rigidnost koja se kod sledbenika degeneriisala u evrocentrički šovinizam. Fundamentalistički analitičari su pritom zaboravili na Fukovu opasku da
režim psihoanalitičkog diskursa ‘gubi svoju realnost
time što se potčinjava poretku označitelja’. Ukoliko želimo da psihoanalitičko učenje
rasteretimo
inhibirajućeg
sveobuhvatnim teorijama,
dejstva
moraćemo da ga
svojstvenog
totalitarnim,
podvrgnemo irevizibilnom
procesu tekstualne dekolonizacije. 9. Feministička sporenja sa psihoanalizom izvorno su nastala nakon prodora ženskog govora u ‘mušku zajednicu’ – psihoanalizu, koja je institucionalno oblikovana prema slici proširenog bratstva! ‘Fraternalističku naraciju o ženskoj seksualnosti’ psihoanalitičke feministkinje (Helene Dojč, Karen Hornaj, Melania Klajn) su veoma rano osporile. Odlučno je odbačena Frojdova doktrina o seksualnom monizmu koji nalaže da se u psihoanalitičkom diskursu seksuallnost žene (female sexuality) predstavljaju po uzoru na muški pol. U najvažnijem feminističkom delu dvadesetog veka Drugi pol, (Le Deuxième Sexe, 1949) Simon de Bovoar je po prvi put utemeljila antinaturalistički, dakle, kulturni i istorijski pojam pola. U njenoj kultnoj rečenici ‘Ženom se ne rađa nego se postaje’ zgusnuta je čista ideja
drugog pola,
kao i feminističko učenje o rodnoj ravnopravnosti. Začetnice drugog talasa kritičkog feminizma, Beti Fridan
(The Feminine Mystique, 1963) i Kejt Milet
(Sexual Politics, 1970), su ‘feminizam drugog pola’ transformisale u ‘feminizam rodnih razlika’. Analizu rodnih razlika kao jezičkih razlika posebno dugujemo postmodernim feministkinjama (Dona Haravej, Džudit Batler, Julija Kristeva, Lis Irigaraj). Paradoksalno, svojim polemičkim raspravama
o ‘diskurzivnoj
konstrukciji rodnih razlika’ postmoderne feministkinje su potpuno preusmerile osnovni tok polemike sa Frojdom i psihaoanlizom. Nasuprot filozofskoj somatofobiji (strah od tela se može pratiti od Platona do Hajdegera!) postmoderne feministkinje se obraćaju Frojdu koji je naslutio da
telo ima
krucijalnu ulogu u razumevanju rodnih razlika. U polemici sa Frojdom su izgradile sliku preoblikovanog tela (Elizabet Gros) koje je isprepletano sistemima značenja, označavanja i reprezentacija.
Odnos tela i psihe su
teoretizovale na sasvim nov, semiološki, diskursivni, i lingvistički način koji je naterao pojedine post-feministkinje da
govore o diskurzivnim granicama
pola, o kraju feminizma, ili, feminizmu bez žene! Širok spektar redefinisanja polnih, i nadilaženje rodnih razlika, otvorio je prostor daljem radu na post frojdovskim studijama roda, kvir teoriji, ekofeminizmu, sajber feminizam, transfeminizmu, itd. Feministička sporenja sa Frojdom su unela novu živost u teorijsku psihoanalizu koja više ne funkcioniše poput ‘motora monološke ekonomije falocentrizma.’ (Žil Delez)
___________________________________________________
Kurs: FILOZOFIJA PSIHAOANLIZE MODULI:
20 Januar, 2012 BEOGRAD
MODUL-1 POZITIVISTIČKA KRITIKA FROJDA (Positivist Critique of Freud) 1.
Ludvig Vitgenštajn, ‘Razgovori o Frojdu’. (Izvor: Ludvig Vitgenštajn, Predavanja i razgovori o estetici, psihologiji i religioznom verovanju, CLIO, Beograd, 2008, str. 53-65)
2.
Karl Poper, ‘Nuaka, pseudo-nauka i falsifikacionizam’. (Izvor: Karl Popper, ‘Science, Pseudo-Science and
Falsificationism’ u knjizi: Karl Popper, Conjectures and
Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, Routledge, London, 2002, pp. 43-50) 3.
Ernest Nejgel, ‘Metodološki problemi u psihoanalitičkoj teoriji’. (Izvor: Ernest Nagel, ‘Methodological Issues in Psychoanalytic Theory’, in book, Sydney Hook, ed., Psychoanalysis, Scientific Method and Philosophy, New York University Press, New York, 1964, pp. 50-64)
4.
Moris Lazerovic, ‘Značaj psihoanalize za filozofiju’. (Izvor: Moris Lazerovitz, ‘The Relevance of Psychoanalysis to PHilosophy’ in book, Sydney Hook, ed., Psychoanalysis, Scientific Method and Philosophy, New York University Press, New York, 1964, pp. 65-85)
5.
Ričard Volhajm, ‘Frojd i razumevanje umetnosti’. (Izvor: Richard Wollheim, ‘Freud and the Understanding of Art’, in British Journal of Aesthetics, No .3/1970, pp. 15-30)
6.
Stjuart Hempšir, ‘Dispozicija i sećanje’. (Izvor: Stuart Hampshire, ‘Disposition and Memory’ in International Journal of Psycho-Analysis, No. 43/1962, pp. 59-68)
7.
Adolf Grinbaum, ‘Freudova teorija: pogled filozofa znanosti’. (Izvor: Filozofska istraživanja, br.3/1984, str. 295-310)
8.
Donald Dejvidson, ‘Paradoksi iracionalnosti’. (Izvor: Donald Davidson, ‘Paradoxes of Irrationality’, in book, Richard Wollheim and James Hopkins, eds., Philosophical Essay on Freud, Cambridge University Press, Cambridge, 1982, pp. 10-30)
9.
Ričard Rorty, ‘Kontingencija sopstva’. (Izvor: Richard Rorty, ‘The Contingency of Selfhood’ in book: Contingency, Irony, and Solidarity, Cambridge University Press, Cambridge, 1989, pp. 23-44)
10. Marša Kavel, ‘Vrednovanje i sopstvo’. (Izvor: Marcia Cavell, ‘Valuating and the Self’, in Marcia Cavell, The Psychoanalytic Mind, From Freud to Philosophy, Harvard University Press, Cambridge, London, 1993, pp.207-234 & 251-253.)
MODUL – 2 MARKSISTIČKA INTEGRACIJA PSIHOANALIZE (Marxist Integration of Psychoanalysis) 1.
Mihail
M.
Bahtin
(V.N.Vološinov),
'Osnovni
ideološki
motiv
frojdizma',
(Izvor:
V.N.Vološinov, Frojdizam: kritičkij očerk, Chalidze Publication, New York, 1983, pp. 1- 6) 2.
Luj Altiser, 'O Marksu i Frojdu'. (Louis Althusser, Uber Marx und Freud' u Ideologie und Ideologische Staatsaparate, VSA, Hamburg, 1977, pp.
3.
Etien Balibar, ‘Fašizam, Psihoanaliza, i Frojdo-marksizam'. (Izvor: Etienne Balibar, ‘Fascism, Psychoanalysis, Freudo-Marxism’, in book: Etienne Balibar, Masses, Classes, Ideas, Routledge, London, New York, 1994, p. 177-191)
4.
Kornelius Kastoriadis, 'Psychoanalzsis and Politics'. (Izvor: Cornelios Castoriades, 'Psychoanalzsis and Politics', u Sonu Shamdasani and Michael Munchow, eds., Speculations after Freud: Psychoanalysis, Philosophy and Culture, Routledge, London, 1994, pp. 1-12)
5.
Teodor Adorno, 'Prilog odnosu sociologije i psihologije'. (Theodor W. Adorno, 'Zum Verhaltnis von Soziologie und Psycholofie' in book, Sociologische Schriften I, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1972, pp. 142-160)
6.
Maks Horkhajmer, 'Odnos sociologije i psihoanalize sa gledišta sociologije'. (Izvor: Max Horkheimer, 'Die Bezenhungen zwischen der Sociologie und der Psychoanalyse aus der Sicht der Soziologie', u Jahrbuch der Psychoanalyse, Band 5,
Suhrkamp Verlag,
Frankfurt am Maine, 1968, pp. 9-20) 7.
Herbert Markuze, 'Društvena i psihološka represija: politička aktualnost Frojda'. (Herbert Marcuse, Gesellschaftlische und Psychologische Repression: Die Politische Aktualitüt Freuds, u Bernand Görlich, Hrs., Der Stachel Freud, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1980, pp. 45-62)
8.
Erih From, 'Politika i psihoanaliza'. (Erich Fromm, 'Politik und Psychoanalyse'
u
Psychoanalytishe Bewegung, No. 3/1931, pp. 440-447) 9.
Bernard Gerlih, 'Žaoka Frojd: prilog problemu oštećene subjektivnosti'. (Bernhard Görlic, 'Der Stachel Freud: Zum Problem der beschädigten Subjektivität' u Bernhard Görlich, Alexander Schmidt und Alfred Lorenzer, Der Stachel Freud, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1980, pp. 63-74)
MODUL - 3 EGZISTENCIJALISTIČKI PREOBRAŽAJ PSIHOANALIZE (Existentialist Transformation of Psychoanalysis)
1.
Karl Jaspers, 'O kritici psihoanalize'. (Izvor: Karl Jaspers, 'Zur kritik der Psychoanalyse' u Karl Jaspers, Rechenschart und Ausblick, R Piper Verlag, München, 1951, pp. 18-26)
2.
Žan Pol Sartr, 'Egzistencijalna psihoanaliza'. (Izvor: Jean-Paul Sartre, Biće i ništavilo, Tom II, Nolit, Beograd, 1983, str.546-563)
3.
Moris Merlo Ponti, 'Frojdovo delo'. (Izvor: Maurice Merleau-Ponty, L'euevre de Freud', u Angelo Hesnard,
L'oeuvre de Freud et son importance pour le monde moderne,
Payot, Paris, 1960, pp. 8-16) 4.
Žan
Ipolit,
fenomenologija
'Hegelova
i
psihaoanliza'.
(Izvor:
Jean
Hypolite,
'Phenomenologie de Hegel et Psychanalyse', u La Psychanalyse: Psycvhanalyse et Sciences de L'homme, No. 3/1953, pp. 30-44)
MODUL – 4 HERMENEUTIČKO TUMAĆENJE FROJDA (Hermeneutic Interpretation of Freud) 1.
Pol Riker, 'Frojd i pitanje Subjekta', (Izvor: Pol Riker, O tumačenju: Ogled o Frojdu, str. 404-413)
2.
Jirgen Habermas, 'Samorefleksija kao nauka: Frojdova psihoanalitička kritika smisaonosti'. (Izvor:
Jürgen Habermas,
Erkenntnis und Interesse, Suhrkamp Verlag,
Frankfurt am Maine, 1968, pp. 140-154) 3.
Karl Oto Apel, 'Kritika ideologije i psihoanaliza'. (Izvor: Karl-Otto Apel, Die Erklaren: Verstehen-Kontraverse
in
transcendetal-pragmatischer
Sicht,
Suhrkamp
Verlag,
Frankfurt am Maine, 1979, pp. 135-143) 4.
Hans Georg Gadamer, 'Hermeneutika i psihoanaliza'. (Izvor: Hans-Georg Gadamer, Rhetorik,
Hermeneutik
und
Ideologiekritik,
in
Hermeneutik
und
Ideologiekritik,
Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1971, pp. 81-86)
MODUL – 5 FENOMENOLOŠKI OBRT U PSIHOANALIZI (Phenomenological Invert in Psychoanalysis) 1.
Rudolf Bernet, ‘Unconscious Consciousness in Husserl and Freud’. (Izvor: Donn Welton, ed., The New Husserl: A Critical Reader, Indiana University Press, Bloomington, 2003, pp. 199-219)
2.
James
Phillips,
‘Time
and
memory
in
Freud
and
Heidegger’
(Izvor:
http://www.klinikum.uniheidelberg.de/fileadmin/zpm/psychatrie/ppp2004/manuskript/phillips.pdf
3.
Richard Askay, ‘Heidegger's Philosophy and Its Implications for Psychology Freud, and Existential Psychoanalysis’. (Izvor: Martin Heidegger, Zollikon Seminars: Protocols, Conversations, Letters, Northwestern University Press, Chicago, 2001, pp. 301-315)
4.
Vilijam Ričardson, ‘Hajdeger i psihoanaliza'. (Izvor: William Richardson, 'Heidegger and
Pyschoanalysis' in William Richardson, Proceedings of the Cenrennial Symposium of Phenomenology and Psychology, Duguesne University Press, Pittsburg, 1980, pp. 42-63) 5.
Ludwig Binswager, ‘Freud's Conception of Man in Light of Anthropology’. (Izvor: Ludwig Binswager, Being-In-The-World: Selected Papers of Ludwig Binswanger,
Book Service
Inc, New York, 1978, pp. 32-43) (?)
MODUL – 6 STRUKTURALISTIČKI POVRATAK FROJDU (Structuralist turn to Freud) 1.
Mišel Fuko, ‘Niče, Frojd, Marks'. (Izvor: Michael Foucault, 'Nietsche, Freud, Marx' u Michael Foucault, Nietsche, Edition de Minuit, Paris, 1964, pp. 183-200)
2.
Žak Lakan,Frojdovsko i naše nesvjesno'.(Izvor: Jacques Lacan, Četiri temeljna pojma Psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str, 23-34) 1966, pp. 7-28)
3.
Žak Derida, 'Frojd i scena pisanja', (Izvor: Jacques Derrida, 'Freud et la scene de L'ecriture, u Jacques Derrida, L'ecriture et la difference, Seuil, Paris, 1967, pp. 246-292)
4.
Žil Delez – Feliks Gatari, 'Represija i potiskivanje'. (Izvor: Gilles Deleuze and Felix Guattari, L'anti Oedipe: Capitalism et Schizophrenia, Les Ed de Minuit, Paris, 1972, pp. 182-194)
5.
Žan Bodrijar, 'Šala i fantazam ekonomskog kod Frojda'. (Izvor: Jean Baudrillard, L'échange symbolique et la mort, Galimard, Paris, 1976, p. 322-343)
6.
Žan-Fransoa Liotar, 'Apatija u teoriji'. (Izvor: Jean-Francois Lyotars, 'Apathie dans la théorie', u Jean-Francois Lyotars, Rudiments paines, UGD, Paris, 1977, pp. 54-68)
7.
Pol-Loran Asun, 'Metapsihologija i metafizika'. (Izvor: Paul-Laurent Assoun, Freud: la Philosophie et les Philosophes, PUF, Paris, 1976, pp. 20-37)
8.
Jean-Michel Rabbaté, 'Lacan’s turn to Freud'.
(Izvor:
Jean-Michel Rabbaté, The
Cambridge Companion to Lacan, Cambridge University Press, Cambridge, 2003, pp. 1-25)
MODUL – 7 POSTMODERNO ČITANJE FROJDA (Postmodern Reading of Freud) 1.
Žorž Bataj, 'Opšti osvrt na psihoanalizu'. (Izvor: Georges Bataille, Vue d'ensemble la Psichanalyse, u Critique, No. 24/1948, pp. 10-15)
2.
Moris Blanšo, 'Analitička reč''. (Izvor: Maurice Blanchot, L'antritien infini, Gallimard, Paris, 1969, pp. 60-71)
3.
Klod Levi-Stros, 'Ljubomorna grnčarica’. (Izvor: Claude Lévi-Strauss, pp. 20.
4.
Jacques-Alain Miller 'Michael Foucault and Psychoanalysis'. (Izvor: T. J. Amstrong, ed., Michel Foucault: Philosopher, Routledge, Harvester, London, 1991, pp. 58-64)
5.
Đorđo Agamben, 'Freud or the Absent Object'. (Izvor: Giorgio Agamben, 'Freud or the Absent Object' u Giorgio Agamben, Stanzas: Word and Phantasm in Western Culture, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1992, pp. 31-36)
6.
Samuel Veber, ‘Vrijeme rata: Freudova pravovremena razmišljanja o ratu i smrti’. (Izvor: Samuel Weber, Prigodne mete: o militarizaciji mišljenja, Kigen, Zagreb, 2009, pp. 49-68)
7.
Gil Anidjar, ‘Freud: The Enemy Objects’. (Izvor: Manuscript, pp. 20)
8.
StanleyCavell, ‘Freud and Philosophy: A Fragment’. (Izvor: Critical Inquiry, No. 2/1987, pp. 386-393.
9.
Branka Arsić, ‘Trees, Pain, and beyond: Freud on Masochism’. (Izvor: Stathis Gourgouris, ed., Freud and Fundamentalism: The Psychical Politics of Knowledge, Fordham University Press, New York, 2010, pp. 38-71)
10. Čarls Šepardson, ‘Pričanje priča o ljubavi: filozofija, književnost i psihoanaliza’. (Izvor: Charles Shepherdson, ‘Telling Tales of Love: Philosophy, Literature, and Psychoanalysis’ in book, Lacan and the Limits of Language, Fordham University Press, New York, 2008, pp. 101-122)
MODUL – 8 POSTKOLONIJALNA DE-ORIJENTALIZACIJA FROJDA (Postcolonial De-orientalization of Freud) 1.
Edvard Said, ‘Frojd ne-evropljanin’, (Izvor: Edward Said, Freud and the Non-European,
2.
Žak
Verso Press, London, 2004, p. 11-55). Derida,
‘Geopsihoanaliza...i
ostatak
sveta’,
(Izvor:
Jacques
Derrida,
‘Geopsychoanalysis ‘… and the rest of the world’, in the book: Christopher Lane, ed., The Psychoanalysis of Race, Columbia University Press, New York, 1998, p. 65-91). 3.
Gajatri Čakravorti Spivak, 'Psihoanaliza u levom polju i terenskom radu'. (Izvor:
Gayatri Chakravorty Spivak, ‘Psychoanalysis in Left Field and Fieldworking’, u Sonu Shamdasani & Michael Munchow, eds., Speculations After Freud: Psychoanalysis, Philosophy and Culture, Routledge, London, 1994, pp. 41-75) 4.
Ranđana Kana, 'Osvetovljavanje psihoanalize'. (Izvor:
Ranjana Khanna,
'Worlding
Psychoanalysis', in Ranjana Khanna, Dark continents: Psychoanalysis and Colonialism, Duke University Press, Durham, 2003, pp. 1-33) 5.
Stephen Frosh, 'Psychoanalyis and Racism'. (Izvor: Barry Richards, ed., Crisis of the Self: Farther Essays on Psychoanalyis and Politics, Free Books, Lonson, 1989, pp. 229-244)
6.
Dušan I. Bjelić, 'Balkan Geography and the De-Orientalization of Freud'. (Izvor: Journal of Modern Greek Studies, No. 29/2011, pp. 27-49)
7.
Shannon Sullivan, ‘The Unconscious Life of Race: Freudian Resources for Critical Race Theory’. (Izvor: John Mills, ed., Rereading Freud: Psychoanalysis through Philosophy, State University of New York, New York, 2004, pp. 196-217)
8.
Joel Kovel, ‘On Racism and Psychoanalysis’. (Izvor: u Anthony Elliott and Stephen Frosh, ed., Psychoanalysis in Contexts: Paths between Theory and Modern Culture, Routledge, London, 1995, pp. 205-222)
9.
Joan Raphael-Leff, ‘Freud’s ‘Drak Continent’. (Izvor: Parallax, No.2/2007, pp. 41-55)
MODUL – 9 FEMINISTIČKA SPORENJA SA PSIHOANALIZOM (Feminist Debates with Psychoanalysis) 1.
Simone de Beauvoir, 'Freud and the Second Sex' (Izvor: Juliet Mitchell, ed., Psychoanaysis and Feminism, Basic Book, New York, 2000, 305-319) (?)
2.
Betty Friedan, 'The Sexual Solipsism of Sigmund Freud'. (Izvor: Betty Friedan, The Feminine Mystique, W. Norton & Company, New York, 1963, pp. 166-195.
3.
Kate Millett, 'Freud and Influence of Psychoanalytic Thought'. (Izvor: Kate Millett, Sexual Politics, University of Illinois Press, Champaign, 1970, pp. 176-203) (?)
4.
Juliet
Mitchell,
'The
Question
of
Femininity
and
the
Theory
of
Psychoanalysis'. (Izvor: Shelley Saguard, ed., Psychoanalysis and Woman, MacMillan Press, London, 2000, pp. 128-142) 5.
Elen Siksu, 'Fiksija i njena priviđenja: čitanje Frojdovog Das Unheimliche – (’Jeizvo’)’. (Izvor: Hélène Cixous, ’Fiction and Its Phantoms: A Reading of Freud's Das Unheimliche (The ’uncanny’) ', u New Literary History, No. 3/ 1976, pp. 525-548)
6.
Đudit Batler, 'Potčinjavanje, otpor, i promena značenja: između Frojda i Fukoa', (Izvor: Judith Butler, 'Subjection, Resistance, Resignification: Between Freud and Foucault', in book, The Psychic Life of Power. Theories in Subjection, Stanford University Press, Stanford, 1997, pp. 83-105)
7.
Nancy Chodorow, 'Feminism, Feminity, and Freud', (Izvor: Nancy Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, Polity Press, Cambridge, 1989, p. 165-178. (?)
8.
Julija Kristeva, 'Psychoanalysis and Language', (Izvor: Language - The Unknown, Columbia University Press, New York, 1989, pp. 265-277)
9.
Luce Irigary, ‘Psychoanalytic Theory: Another Look’. (Izvor: Luce Irigary, This Sex Which Is Not One, Cornell University Press, Ithaca, 1985, pp. 34-68)
10. Sara Kofman, 'Grafematika i psihoanaliza'. (Izvor: Sarah Kofman,'Graohématique et Psychanalyse' u Lucette Finas, ed., Ecartes, Fayard, Paris, 1973, pp. 12-24) 11. Shoshana Felman,
’Psychoanalysis and
Education:
Teaching Terminable and
Interminable’. (Izvor: Yale French Studies, No. 63/1982, pp. 21–44) 12. Cathy Caruth, ‘Psychoanalysis, Culture and Trauma’. (Izvor: American Imago, No. 1/1991) 13. Rosi Braidotti, ‘Desidero Ergo Sum: Philosophy and Psychoanalysis.’
(Izvoir: Rosi
Braidotti, Patterns of Dissonance: A Study of Women in Contemporary Philosophy, Routledge, London, 1991, pp. 16-25) (?) 14. Toril Moi, ’From Femininity to Finitude: Freud, Lacan, and Feminism, Again’. (Izvor: SIGNS: Journal of Women in Culture and Society, No. 3/2004, pp. 841-878) 15. Joan Copjec, 'The Death Drive: Freud's Thesis on Feuerbach'. (Izvor: Joan Copjec, Imagine There’s No Woman: Ethics and Sublimation, MIT Press, Cambridge, 2002, pp. 24-48)
16. Griselda Pollock, 'The Imago in Psychoanalysis and the Arhelogical Metaphor'. (Izvor: Griselda Pollock, Psychoanalysis and the Image: Transdisciplinary Perspective, Blackwell, London, 2006, pp. 1-29) 17. Mari Jo Buhle, 'Feminist versus Freuid'. (Izvor: Mari Jo Buhle, Feminism and Its Discontent: A Century of Struggle with Psychoanalysis, Harvard University Press, Cambridge, 2005, pp. 206-239) 18. Catherine Malabou, 'Plasticity and Elasticity in Freud's 'Beyond the Pleasure Principle'. (Izvor: Parallax No.2/2009, pp. 41-52) (or in Diacritics, No. 4/2007, pp. 78- 86). 19. Elizabeth Grosz, 'Freud’s Dream of the ‘Botanical Monograph’', (Izvor: Elizabeth Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, Routledge, London, 1990. pp. 105-113) (?)
10.
BIBLIOGRAFIJA: Filozofija i Frojd (Obrad Savić) ________________________________________________________________________________________
Napomena: •
Opsežna lektira na kursu Filozofija psihoanalize ponuđena je studentima kako bi stekli potpun uvid u neobično širok spektar filozofskih ‘intervencija’ u psihoanalizu.
Predložena literaturu o filozofskom čitanju Frojda
treba
da
doprinese našem dubljem razumevanju psihoanalitičke kulture koja je u međuvremenu postala svetskom, kosmopolitskom kulturom. •
Studentkinje i studenti izbornog kursa
Filozofija psihoanalize
pozivam da
tokom semestra izaberu rad na tri teksta koja mogu biti odabrana i preuzeta iz jednog od devet ponuđenih modula. Izabrana literatura (i s njom u vezi tema) na seminaru će biti predstavljena, i
kroz javnu debatu, kritički
komentarisana. Obrađene teme u seminarskom radu ne mogu biti predmet završnog rada. •
Zainteresovani učesnici kursa Filozofija psihoanalize mogu da koriste stručnu biblioteku koja je locirana u Institutu za medije i komunikacije, soba br. 101 (na prvom spratu).
•
Svim polaznicima kursa Filozofija psihoanalize stavljam na javni uvod obimnu bibliografiju
o
Frojdu
i
filozofiji.
Bibliografija
je
nastala
na
osnovu
dugogodišnjeg istraživanja psihoanalitičkog diskursa na University of Leeds. •
Prema zvaničnim propozicijama Ministarstva prosvete Republike Srbije, sva predavanja na Univerzitetu su javna. To znači da je kurs Filozofija psihoanalize otvoren za sve zainteresovane profesore i studente sa našeg i drugih Fakulteta i Univerziteta.
•
Kurs Filozofija psihoanalize se u ovom semestru održava svakog petka, 15-17h,
Sala. 3 (na prvom spratu). •
Konsultacije sa studentima su petkom, 14-15h, soba br. 111, na prvom spratu. Kontakt: Obrad Savic, Email:
[email protected] ili
[email protected] ili
[email protected] Tel: (011) 26 24 265; Cell: 063/301 952
Način rada i ocenjivanja Način rada: Studentkinje i studenti kursa Filozofija psihoanalize
imaju obavezu da po slobodnom
izboru pročitaju i komentarišu tri teksta iz jednog od predloženih modula: 1. Pozitivistička kritika psihoanalize 2. Marksistička integracija psihoanalize 3. Egzistencijalistički preobražaj psihaoanlize 4. Hermeneutičko tumačenje Frojda 5. Fenomenološki obrt u psihoanalizi 6. Strukturalistički povratak Frojdu 7. Postmoderno čitanje Frojda 8. Postkolonijalna de-oriejntalizacija Frojda 9. Feministička sporenja sa psihoanalizom
Način ocenjivanja: Studentkinje i studenti kursa Filozofija psihoanalize će biti ocenjivani prema shemi koja je preuzeta od administracije Fakulteta za medije i komunikacije (FMK) 1. 30% Prisustvo i aktivno učešće u seminarskim debatama 2. 30% Usmena prezentacija seminarskog rada (Pismena verziju do 700 reči) 3. 40% Završni rad se sastoji od 2.000 reči (14.000 karaktera sa razmakom) Napomena: Završni radovi se predaju u elektronskoj i štampanoj formi. Završni radovi se predaju sedam dana pre zakazanog usmenog (korektivnog) ispita. Posle ovog roka završni radovi se neće prihvatati. Kurs Filozofija psihoanalize se može studirati na daljinu (Distance Learning Course) samo na osnovu odluke Nastavno-naučnog saveta FMKa. Odsutni polaznici kursa su u obavezi da sukcesivno komentarišu obrađene seminarske teme i radove, kao i da u elektronskoj verziji predaju dva rada: Seminarski
rad (2.000 reči) se predaje sredinom kursa, a Završni rad (4.000 reči) sedam dana pre zakazanog usmenog ispita. Svi studenti se pozivaju na usmeni, korektivni ispit. Preporuke za pisanje završnog rada: Prema standardnoj akademskoj praksi, završni rad na kursu treba da bude napisan egzaktnim teorijskim jezikom koji je, u našem slučaju, primeren Studijama Filozofije psihoanalize. Artikulacija teorijskog stanivišta u završnom radu se po pravilu zastupa na racionalnan i argumentovan način. Kandidat treba da pokaže da je ovladao osnovnim pojmovnim aparatom svojstvenim multidisciplinarnom
diskursu
Filozofije psihoanalize. Od studentkinja i studenata treće i četvrte godine FMK-a se očekuje
da suvereno kontrolišu pročitanu lektiru, da je merodavno tumače, i
korektno navode. Od uzornog
školskog rada na kursu Filozofija psihoanalize
se
očekuje da u različitim diskurzivnim režimima teorijski reflektuje ishode i učinke filozofskog čitanja Frojda.
Obrad Savić _________________ U BEOGRADU 22 Februara, 2012
