FILOZOFIJA, METOD I RAZVOJ NAUCNOG SAZNANJA

FILOZOFIJA, METOD I RAZVOJ NAUČNOG SAZNAnjA -Izabrani radovi, IIStaniša Novaković

Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Beograd 2001

Filozofija, metod i razvoj naučnog saznanja Izabrani radovi, knjiga 2 Staniša Novaković Izdavač Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Čika-ljubina 18-20 Recenzenti dr Jovan Aranđelović dr Jelena Berberović Grafička obrada, prelom i slog Predrag Maksimović CR Štampa Zuhra, Beograd, Vitanovačka 15 Tiraž 300 primeraka Štampanje završeno u aprilu 2001. godine Knjiga se može nabaviti ili naručiti kod izdavača, tel. 638-104.

2

PRVI DEO

NEKA OSNOVNA PITANJA METODOLOGIJE

3

[MUSTIKLA

4

5

ZNANJE I NAUKA Pojam metodologije Odmah valja upozoriti da etimološko značenje reči nauka o metodama (metodama pomoću kojih se stiče, proverava, razvija i izlaže ljudsko znanje, a pre svega naučno znanje) ne obuhvata čitavu problematiku kojom se bavi savremena metodologija. Naime, metodologija nauka se isto tako zaokuplja kritičkim ispitivanjem onih pojmova koji čine strukturu ili osnovne komponente naučnog istraživanja (problemi, činjenice, objašnjenje, predviđanje, uzročnost, zakonitost, hipoteza, teorija, model, sistem), a osim toga proučava adekvatnost i ulogu onoga što spada u tehničke postupke kojima se nauke služe (posmatranje, eksperiment, merenje, intervju i anketa itd). Prema tome, neka glavna pitanja iz ove problematike, za razliku od logičke problematike, biće predmet izlaganja osnovnih elemenata metodologije.

Teorijsko i praktično znanje Da bismo bolje shvatili prirodu naučnog znanja, koje je glavni predmet, ali čije unapređenje predstavlja istovremeno i zadatak i cilj metodologije, važno je načiniti razliku između teorijskog i praktičnog znanja. Znanje, za razliku od mnjenja i verovanja, podrazumeva istinitost i kritičko-racionalnu prihvaćenost iskaza koje tvrdimo. Pri tom je važno napomenuti da je istorijski razvoj ljudskog znanja uopšte, a posebno naučnog znanja ‡ naročito od početka našeg veka ‡ mnoge teoretičare primorao da odustanu od znatno strožih zamisli znanja, koje su uključivale naporedo istinitost, izvesnost, nužnost, savršenu sigurnost toga znanja. Time je istovremeno unekoliko ublaženo oštro razlikovanje između mnjenja i verovanja, s jedne, i znanja, s druge strane, pa savremena gledišta, štaviše, u ovom pogledu drže da naša mnjenja i verovanja mogu postati naučno znanje ako i kada se svesno podvrgnu kritičkoj diskusiji i iskustvenom proveravanju ; ukoliko do toga ne dođe, ona ostaju mnjenja i verovanja. Uzmimo jedan primer. Možemo verovati, recimo, da plima i oseka nastaju pod uticajem određenih vetrova na otvorenom moru, ili da teža tela padaju brže od lakših (što se tokom mnogih vekova i verovalo), ali to neće predstavljati ništa drugo osim našeg verovanja sve do onoga trenutka kada rešimo da proverimo istinitost tih tvrđenja, da takva naša verovanja izložimo kritici i iskustvenom proveravanju. Sámo se po sebi razume da moramo biti u mogućnosti da izvršimo njihovu kritiku ili proveru, to jest, moramo raspolagati drugim iskazima koji su u bliskoj vezi sa njima i čiju smo istinitost prethodnim proveravanjem utvrdili, kako bismo mogli da se upitamo jesu li u skladu sa tim drugim srodnim iskazima; naime, moramo biti u mogućnosti da izvršimo eksperimentalno proveravanje istinitosti ili samih naših tvrđenja, ili njihovih neposrednih posledica. U kome smislu onda možemo govoriti o teorijskom i o praktičnom znanju?

6

U našim praktičnim postupcima, ili za naše praktično delovanje, često nam je dovoljno samo praktično znanje, znanje uglavnom opisnog karaktera, odnosno znanje o tome da nešto jeste onakvo kakvo jeste, dakle, da reaguje ili se ponaša onako kako se ponaša, da između dveju ili više pojava postoji onakav odnos kakav postoji.

7

Tako, na primer, za naše odgovarajuće praktično ponašanje dovoljno je da znamo toliko da živo biće ne može ostati u životu ako je lišeno vazduha (odnosno kiseonika). Ali, ako nas interesuje i to zašto nešto jeste onakvo kakvo jeste, ako nas interesuje zašto su neki odnosi onakvi kakvi jesu, onda ćemo doći do teorijskog znanja, znanja uglavnom objašnjavalačkog karaktera, koje nam nije uvek i neposredno neophodno za naše konkretno uspešno i prilagođeno delovanje u svetu koji nas okružuje, ali bez kojeg se ne može ni zamisliti proširivanje našeg praktičnog znanja. U vezi sa razlikovanjem teorijskog i praktičnog znanja, treba, znači, uočiti i naglasiti dve stvari koje se, mada dosta očigledne, često zanemaruju: (1) da praktično znanje o nekoj pojavi nikada ne predstavlja potpuno znanje o toj po-javi i (2) da jedino teorijsko znanje o određenoj pojavi može da proširi i naša praktična znanja o toj pojavi, da nam ukaže na njene nove aspekte ili odnose, koje ranije nismo uočavali, pa tako nismo ni mogli koristiti u praktičnom delovanju. Kao primer jednog takvog stava praktičnog znanja mogli bismo uzeti i iskaz "Hleb goji više nego meso". Teorijsko znanje, međutim, pružalo bi nam potpuno objašnjenje o tome zašto je to tako, s obzirom na sastavne delove hleba odnosno mesa i način njihovog korišćenja u našem organizmu. To teorijsko znanje bi istovremeno značajno uticalo na proširivanje našeg praktičnog znanja, pošto bi nam omogućilo ispravnu klasifikaciju svih namirnica s obzirom na njihovu ulogu u povećavanju stepena gojaznosti, ili uvođenje odgovarajućeg režima fizičkih vežbi koje, trošenjem kalorija u organizmu, sprečavaju gojenje.

Pojam nauke Ako se, na osnovu onoga što je do sad rečeno, zapitamo šta je to nauka, nećemo pogrešiti ukoliko ustvrdimo da bi pojam nauke trebalo da obuhvati i teorijsko i praktično znanje. Nauka bi, dakle, trebalo da nam omogući kako teorijsko tako i praktično ovladavanje određenim pojavama i njihovim odnosima, ukoliko su te pojave i ti odnosi predmet našeg proučavanja. No, ovo je razjašnjenje sasvim nedovoljno. Ono ne obuhvata ni takve elemente koje bi, s obzirom na izvanredno veliki značaj nauke u našoj savremenoj civilizaciji, možda i laik smatrao za bitna obeležja nauke (sistematsko opisivanje i objašnjavanje pojava, korišćenje posebnih metoda istraživanja u dolaženju do određenih naučnih rezultata itd); s druge strane, izostali su, razume se, i oni elementi na koje su ukazivali mnogi istaknuti naučnici i filozofi koji su pokušavali da odgovore na pitanje: "[ta je nauka?" Po pravilu polazeći od toga da se nauka ne može zamisliti bez pretenzija na objektivnu (intersubjektivnu) istinitost svoga znanja, neki su naglašavali teorijsku dokazanost naučnog znanja, drugi njegovu empirijsku proverljivost, treći apstraktan karakter toga znanja.

8

Ova razmatranja nas neposredno vode pitanju definisanja pojma nauke, pa valja odmah napomenuti da se ovde nećemo upuštati u raspravljanje teškoća raznih predloga za definisanje toga pojma. Pored toga, takođe treba istaći da se sámo shvatanje nauke razvijalo i menjalo, tako da su i definicije pojma nauke evoluirale i doživljavale nekad sitnije, nekad krupnije izmene, što opet neće biti predmet našeg interesovanja. Možemo samo ukazati na to da je nerealistično očekivati da je bilo koji od prethodno pomenutih zahteva mogućno ispuniti u potpunosti i u svakoj nauci (na primer, zahtev empirijske proverljivosti u matematici; teorijske dokazanosti u geografiji ili etnologiji; apstraktnog karaktera u botanici ili geologiji itd), tako da je u definiciji neopravdano prenaglašavati bilo koji od ovih aspekata.

9

Osim toga, zahtevi koji se postavljaju mogu biti ne samo previše uski nego i odveć široki, tako da, recimo, u pojam nauke uključe i one oblasti teorijske aktivnosti koje ne spadaju u nauku (karakteristiku da su u pitanju opšti stavovi zasnovani na neposrednom iskustvu o stvarnosti ispunjavaju ne samo naučni već i svi ideološki stavovi). Takođe treba istaći da savremena zamisao nauke sigurno ne uključuje onaj pojam znanja koji počiva na dostizanju ideala apsolutno sigurnog i tačnog znanja, koje barata konačnim istinama (ni onda kada je u pitanju logika i matematika), niti naučno znanje svodi samo na ono što svoje korene nalazi u ljudskom iskustvu. Savremeno shvatanje nauke je znatno elastičnije, a u pojam naučnog znanja uneta je neophodna mera relativizma, neizvesnosti i približavanja istini. Prema tome, objektivna istinitost se može postaviti kao krajnji cilj nauke, ali samo uz potpunu svest da je tu reč o idealu koji nikad ne možemo dostići u potpunosti. Sem toga, kao što primećuje jedan savremeni autor (Poper), istina kao takva nije jedini cilj nauke ‡ istina postaje interesantna za nauku samo onda kada je odgovor na težak, plodan problem. Naravno, bez pojma objektivne istine, kao cilja kojem se teži, ne bi uopšte bilo mogućno govoriti o teorijskom znanju; nauka bi se svela na instrument moći usmerene ka ostvarivanju određenih praktičnih ciljeva, pa bi tako i njen napredak bio doveden u pitanje. Prema tome, jedno za naše vreme srazmerno adekvatno određenje pojma nauke moglo bi da glasi: nauka je sistem objašnjenja pojava u jednoj oblasti istraživanja čije su osnovne karakteristike: 1) proverljivost, 2) revizibilnost, 3) sveobuhvatnost i 4) istinitost. Reč je, dakle, o jednom društveno komunikabilnom (saopštivom) i logički koherentnom sistemu objašnjenja pojava u nekoj oblasti istraživanja, koji teži da istovremeno ispuni nekoliko osnovnih zahteva: 1) da se sistem u celini, kao i svaki njegov pojedinačni stav, svesno izlaže stalnom iskustvenom i (ili) teorijskom proveravanju; 2) da kritička diskusija sistema u celini, ili nekog njegovog pojedinačnog iskaza, može u svakom trenutku da dovede do menjanja ili napuštanja toga sistema, ili nekog njegovog pojedinačnog iskaza; 3) da bi formirani sistem objašnjenja trebalo da obuhvati sve relevantne pojave u datoj oblasti istraživanja sa svim njihovim odnosima; 4) da sistem u celini i njegovi pojedinačni iskazi téže da se sve više približe objektivnoj istini (u smislu intersubjektivne proverljivosti), mada po pravilu mogu samo delimično ili približno da odgovaraju onome što jeste.

Racionalnô i empirijskô kao konstituenti ljudskog znanja Iz samoga određenja pojma ljudskog znanja uopšte, a naučnog znanja posebno, dosta je očigledno da se ovde ne zastupa ni strogo racionalističko, niti strogo empirističko stanovište, to jest da se ne smatra kako to znanje potiče isključivo ili se svodi bilo na racionalno (na ono što se tiče ratio-a, razuma ili uma), bilo na empirijsko (na ono što je iskustvenog karaktera). Drugim rečima, prihvata se gledište da ljudsko znanje uopšte, a samim tim i naučno znanje, potiče iz oba izvora, da ima svoje korene kako u iskustvu tako i u razumu ili umu.

10

No, ako su još sa klasičnom nemačkom filozofijom u određenom smislu prevaziđena ova jednostrana gledišta o ljudskom saznanju uopšte (to jest čisti racionalizam ili čisti empirizam), onda ‡ kada je reč o naučnom znanju, posebno prirodnonaučnom ‡ odbrana strogo empirističke pozicije nije iščezla ni u naše doba (a ni strogo racionalističke, kada je u pitanju matematičko znanje). Tako su, na primer, predstavnici logičkog empirizma, koji je pre nekoliko decenija predstavljao izvanredno uticajnu školu mišljenja u savremenoj anglo-američkoj filozofiji (reč je o gledištima [lika, Karnapa, Rajhenbaha i mnogih drugih njihovih istomišljenika i sledbenika), smatrali da kao naučno znanje valja priznati samo ono što može da bude potvrđeno u našem iskustvu ‡ sve ostalo je ili tautologija ili besmislica, odnosno, ako i poseduje neko drugo značenje (emotivno, poetsko), ne poseduje nikakvo saznajno značenje. Prema tome, postoje, s jedne strane, empirijska nauka i, s druge strane, logika i matematika ‡ sve ostalo je bez saznajnog značenja, besmisleno. Na ovaj način, međutim, savremeni empirizam je, pored ostalog, izgubio iz vida izvanredno značajnu ulogu racionalnog elementa u naučnom saznanju u celini, ulogu razuma i uma, i njihovih principa kao sastavnih delova i samog empirijskog naučnog znanja. Reč je, pre svega, o prisustvu logike, kako u vidu teorije značenja, tako i u vidu teorije o oblicima valjanog mišljenja, kao i mnogih opštih filozofskih principa, pri čemu se imaju u vidu takvi proizvodi ljudskog uma koji po pravilu nemaju neposrednog izvora u iskustvu i na čije prihvatanje ili neprihvatanje iskustvo takođe ne može odlučujuće da utiče. Primera za ovu drugu vrstu stavova ima dosta. Počevši od najopštijih shvatanja o tome šta je čovek, šta je svet oko njega i kakav je njegov odnos prema tome svetu, preko pretpostavke o postojanju određenih pravilnosti, koje nauke treba da otkriju i formulišu svojim zakonima, do onih najopštijih teorija o svetu, kao što su, recimo, materijalizam, determinizam, fizikalizam i slične, ali i samih metodoloških pravila i konvencija o tome kako ćemo doći do naših znanja ‡ putem indukcije, ili putem pokušavanja i grešenja itd. Reč je, dakle, o preformulaciji i daljoj razradi jednog uviđanja koje potiče od Kanta ‡ da nauku, odnosno naučno znanje, ne može sačinjavati nikakav agregat iskustva ukoliko nema konstitutivnog i sistematizujućeg dejstva razuma. Shodno tome, može se reći da naučno znanje ne predstavlja nikakvo prosto odražavanje sveta koji nas okružuje, već njegovo organizovanje i strukturisanje uz pomoć principa i oblika koji sami po sebi nisu empirijski dâti. Takođe se može reći da ljudska praksa u celini, koja predstavlja osnovu sveg ljudskog saznanja, uključuje u sebe kako empirijski tako i racionalni element. Znači, racionalnô i empirijskô predstavljaju ravnopravne konstituente (sastavne delove) ljudskog saznanja uopšte, a posebno naučnog saznanja, tako da ni racionalizam ni empirizam ne mogu sami za sebe na odgovarajući način da pristupe celini ljudskog znanja, ne mogu da nam objasne njegovu strukturu i razvoj.

Klasifikacija nauka

11

U odeljku koji je posvećen pojmu nauke izvršen je pokušaj da se ukaže na osnovne karakteristike naučnog znanja, s tim da te karakteristike pokriju celokupno naučno znanje (sve pojedinačno postojeće nauke), ali isto tako da se odnose samo na naučno znanje, tako da mogu da ga odvoje od ostalog saznanja (znatnog dela filozofskog saznanja, ideologije, umetnosti, religije). Ali, kao što je u istoriji teorijskog mišljenja zabeležen veći broj različitih pokušaja da se odredi pojam nauke, tako isto je mogućno zapaziti više pokušaja (nastalih najčešće iz ideološko-filozofskih i praktičnih razloga) da se izvrši klasifikacija nauka. Najpoznatije klasifikacije nauka su Aristotelova, Bekonova, Kantova, Hegelova i Kontova. Treba, razume se, imati na umu da se najveći broj nauka začeo u krilu filozofije i da su se te nauke osamostaljivale tek u moderno doba, to jest od XVI do XX veka. Ako se to ima u vidu, postaju mnogo razumljivije stare klasifikacije nauke.

12

Mada mnogi autori govore o Aristotelovoj "klasifikaciji nauka", ona to svakako nije ako se termin "nauka" uzme u svom savremenom značenju. Aristotel je, naime, vršio trijadnu podelu znanja, zasnovanu na trima osnovnim ljudskim delatnostima: teorijskoj, praktičnoj i poetičkoj. Samo teorijska aktivnost, međutim, ima kao svrhu postizanje istine ili znanja radi znanja (mada je Aristotel govorio i o praktičkim i poetičkim naukama, koje pružaju takvo znanje kojim se rukovodimo u ponašanju, odnosno u stvaranju nečega korisnog ili lepog). U teorijsku aktivnost spadaju tri teorijske "filozofije": matematika, fizika i teologika (ili prva filozofija). Na osnovu triju osnovnih sposobnosti ljudske duše (pamćenje, uobrazilja i razum), Bekon govori o trima naukama: istoriji, poeziji i filozofiji. Filozofija je, u stvari, prava nauka i dalje se deli na prirodnu teologiju (učenje o Bogu), metafiziku i fiziku, uz koju ide i matematika (učenje o prirodi), kao i antropologiju, to jest medicinu, kozmetiku, atletiku, slikarstvo i muziku, te politiku (učenje o čoveku). Kant, međutim, daje dijadnu podelu na "teorijsku" i "praktičku" filozofiju, odnosno "filozofiju prirode" i "filozofiju morala". Teorijska filozofija obuhvata čisto (ili apriorno) i empirijsko znanje, koje je mogućno samo a posteriori, to jest na osnovu iskustva. Sistematizovanjem ovih znanja nastaju različite nauke i one samim tim (izuzev matematike i logike) predstavljaju kombinovanje apriornih i aposteriornih znanja. Hegel je krenuo novom linijom: svojom težnjom (kroz enciklopedijski filozofski sistem) za saznavanjem celokupne stvarnosti u njenom razvoju, čime se prevazilazi fragmentarnost posebnih nauka, on je svoju klasifikaciju nauka vezao za razvoj određenih predmeta saznanja; međutim, isticao je Hegel, s obzirom da pružaju samo delimično saznanje, pošto se odnose na određene fragmente celine stvarnosti, posebne nauke bez filozofije ne mogu u sebi imati života, duha ni istine. Polazeći od razlikovanja apstraktnih ili generalnih nauka, koje su usmerene na otkrivanje zakona što vladaju nekom određenom grupom pojava, i onih konkretnih ili pojedinačnih nauka, koje samo primenjuju te zakone na stvarni istorijat pojava, Kont želi da uspostavi hijerarhiju apstraktnih nauka, počevši od onih čiji su zakoni najopštiji, najjednostavniji i najočigledniji, do onih koje se bave najzamršenijim pojavama i čiji zakoni nisu tako opšti i očigledni, koje su se tek uputile prema idealu savršene nauke. Mlađe nauke se oslanjaju i nadovezuju na one starije. Red nauka bi bio sledeći: matematika, astronomija, fizika, hemija, biologija i sociologija. Klasifikacijom nauka se naročito detaljno bavio i sovjetski filozof B. M. Kedrov (*Bonifaciy Mihailovič Kedrov, Predmet i uzajamna veza prirodnih nauka, Nolit, Beograd, 1969). On se pri tom oslanjao na neke Engelsove naznake u ovom pogledu. Spajajući princip deobe nauka po predmetima koje proučavaju sa principom subordinacije (razvoja), kojim se utvrđuju one veze između nauka koje odražavaju "inherentni raspored" samih oblika kretanja materije, u osnovnoj klasifikaciji Kedrov razlikuje tri glavne grupe predmeta i tri osnovna kompleksa nauka: s jedne strane, prirodu (neorgansku, organsku ‡ čovek), društvo i mišljenje, a, s druge, prirodne, društvene nauke i filozofiju. Razrađujući dalje klasifikaciju prirodnih nauka, Kedrov ima u vidu i oblasti prelaza između nauka u kojima se po pravilu javljaju nove nauke (na primer, između fizike i hemije, ili između hemije i biologije). 13

14

Problemi klasifikacije nauke Iz ovog kratkog pregleda nekih najznačajnijih pokušaja klasifikacije nauka već se mogu uočiti osnovni problemi koji se javljaju kod takvih nastojanja. Reč je, pre svega, o teškoći nalaženja jedinstvenog i najpogodnijeg principa deobe. Kao principi deobe javljali su se: različite ljudske delatnosti (Aristotel), subjektivne sposobnosti ljudske duše (Bekon), različite vrste znanja (Kant), različiti predmeti (oblasti) saznanja (Hegel, Engels, Kedrov), različita opštost zakona koji se javljaju u naukama (Kont). Osim toga, svim ovim kriterijumima pojedinačno, kao principima klasifikacije, mogu se staviti ozbiljni prigovori. Dalje teškoće svakog pokušaja klasifikacije nauka jesu sledeće: 1) bez obzira na to kako je izvršena neka konkretna celovita klasifikacija, nauke je mogućno dijadno podeliti na nekoliko različitih načina , što onda utiče i na odnos prema osnovnom principu konkretne celovite klasifikacije koji je usvojen. Tako se sve nauke mogu deliti na: a) fundamentalne i primenjene, b) opisne i objašnjavalačke, v) teorijske i istorijske, i g) faktičke i normativne; 2) granice između pojedinih nauka nikada nisu dovoljno odsečne i jasne , a u novije doba sve je više takvih naučnih disciplina koje predstavljaju prelazne oblike između onih osnovnih. Međutim, takođe treba imati na umu to da svaka klasifikacija može da se pokaže kao korisna u određenim situacijama i za određene potrebe. Sva ova pitanja, razume se, sasvim se drugačije postavljaju ako se pitanju klasifikacije nauka priđe sa stanovišta motiva nastajanja bilo kakvog naučnog istraživanja. Reč je, pre svega, o tome da se pred čovekom pojedincem (ili pred grupom ljudi, odnosno pred celim društvom) ‡ u pokušajima ostvarivanja njegovih želja, ciljeva i ideala ‡ otvara niz najrazličitijih problema koji postaju predmet njegovih naučnih istraživanja. Društveno koordinirani napor da se reši određeni skup problema dovodi onda i do stvaranja određenih nauka, što može i da se slaže, ali može i da bude suprotno bilo kojem principu podele nauka. Niz naučnih problema će nastati i onda kada čovek pojedinac (ili grupa ljudi, odnosno celo društvo) doživi takva iskustva koja zbunjuju, koja ne možemo da objasnimo, zbog toga što su u suprotnosti sa onim što smo očekivali na osnovu svojih verovanja ili ranije stečenog i na određeni način sistematizovanog znanja, a to je takođe nezavisno od bilo kakvog principa klasifikacije. Najzad, jedan broj naučnih problema je vezan, odnosno može nastati iz samoga procesa razvoja nauke, iz unutrašnje naučne potrebe za preispitivanjem određenih pretpostavki pojedinih nauka, potrebe za menjanjem i usavršavanjem metodâ ili reformisanjem pojmovnog aparata pojedinih nauka. Posle svega što je rečeno, neminovno se postavlja pitanje o tome koje bi objašnjenje nastanka i konstituisanja određenih naučnih disciplina bilo najispravnije. Mogućno je ukazati i ukazivano je na nekoliko osnovnih momenata. Ti momenti mogu najpre biti istorijski (to jest vezani za konkretnu situaciju određenog perioda), zatim, mogu da budu administrativnokonvencionalne prirode (pogodna organizacija obrazovanja u vezi sa potrebom profesionalnog delovanja u određenom smeru) i ‡ što je možda najbitnije ‡ teorije koje gradimo da bismo rešili svoje probleme pokazuju određenu sklonost da izrastaju u sistematske celine. 15

Ova razmatranja, razume se, ne isključuju ono što se, čini se, sve češće događa ‡ da problemi koji se postavljaju pred naučno saznanje probijaju granice bilo kojeg predmeta ili discipline (na primer, rešavanje problema energetske krize).

Naučno i druge vrste znanja Ako se uzme u obzir jedna od bitnih karakteristika naučnog znanja, o čemu je već bilo reči (pretenzija na istinitost), postavlja se pitanje ima li i nekih drugih vrsta znanja pored naučnog i koje bi bile te druge vrste znanja. Neosporno je da je mogućno govoriti i o zdravorazumskom i filozofskom znanju, a neki mislioci bi bili skloni da govore i o takvim vrstama znanja koje pružaju umetnost i religija.

Zdravorazumsko znanje Zadržaćemo se najpre na onome što se naziva zdravorazumskim znanjem. Reč je o našem običnom, svakodnevnom znanju, do kojeg se došlo u toku svakodnevnog iskustva, pre nego što se ovladalo naukom i naučnim metodama ili bez poznavanja nauke i naučnih metoda rada. Ovo znanje, dakle, nije naučno znanje i nema pretenzija da se smatra takvim. Međutim, očigledno je da je čovečanstvo, istorijski posmatrano, raspolagalo zdravorazumskim znanjem i pre nego što je postojala nauka. Stoga su mnogi bili skloni da smatraju kako nauka i naučno znanje ni ne predstavljaju ništa drugo do "organizovano" ili "klasifikovano" zdravorazumsko znanje. Takvo gledište, mada nije lišeno svake osnove, u suštini je pogrešno, i to iz dva osnovna razloga: (a) ne može se za svaku klasifikaciju reći da je naučno interesantna: azbučnom klasifikacijom "organizovan" popis svih diplomiranih filozofa sa Beogradskog univerziteta verovatno niko ne bi nazvao naučnim radom; (b) za zdravorazumsko znanje se ne može reći da je sasvim neorganizovano, ali se zato može reći da ne poseduje jednu od ključnih karakteristika nauke: kritičnost prema sopstvenim stavovima. Zato bi bilo korisno uočiti neke osnovne razlike između zdravorazumskog i naučnog znanja, kao što su sledeće: (1) Zdravorazumsko znanje je uglavnom praktično, a ne teorijsko znanje, to jest, tiče se pretežno raznih obaveštenja o onome što jeste, a samo sporadično se dogodi da nam pruži neka objašnjenja o tome zašto su izvesne činjenice onakve kakve jesu. Zdravorazumsko znanje nam kaže, recimo, da se tela na hladnoći skupljaju, a na toploti šire, ali nije zainteresovano da traga za objašnjenjem zbog čega je to tako.

16

(2) Organizovanost zdravorazumskog znanja nije takve prirode da ne može podneti jedno pored drugog i neka različita, pa čak i suprotna gledanja, što je u nauci nezamislivo i što je zapravo osnovna pokretačka snaga razvoja nauke. Tako za zdravorazumski nivo znanja ne bi predstavljalo nikakav poseban problem ako bi nam iskustvo pokazalo da se neko konkretno telo na hladnoći širi ili da se na toploti skuplja; za nauku, međutim, to bi predstavljalo katastrofu, dovođenje u pitanje njenih zakona, izazov za nova istraživanja, za razvoj i sticanje novih znanja. (3) Zdravorazumsko znanje, budući da je izraženo terminima svakodnevnog govora, bez upotrebe tehničkih i precizno definisanih termina, takođe je bitno neodređenije, manje informativno od naučnog, što znači da je bitno umanjena i mogućnost kako teorijske tako i eksperimentalne kritike ovoga znanja, pa je ono znatno manje podložno promenama, trajnije je od naučnog znanja. Nauka, međutim, ne samo da raspolaže određenijim i preciznijim znanjem već svoja tvrđenja svesno izlaže neprekidnoj kritici i stalnom proveravanju.

17

(4) Zdravorazumsko saznanje, kako proističe iz prethodnih karakteristika, ne poseduje ni svest o relativnosti (ne-apsolutnosti, ne-večitosti) svojih tvrđenja, odnosno o stepenu vrednosti ili valjanosti svojih iskaza, pa tako ni svest o neophodnosti ispravljanja i menjanja svojih znanja. (5) Najzad, zdravorazumsko znanje, kada je reč o poimanju stvarnosti, pretpostavlja jednu realističku poziciju; kada je u pitanju nastajanje znanja, podrazumeva gledište po kome je čovekov mozak tabula rasa na kojoj naša čula upisuju svoje poruke; a kada je reč o karakteru toga znanja, podrazumeva stanovište izvesnosti znanja. Nauka, međutim, prihvatajući realističko shvatanje sveta, ne prihvata zdravorazumsku teorijskosaznajnu poziciju, niti zdravorazumsku zamisao znanja.

Filozofsko znanje Filozofsko znanje, naravno, takođe ispoljava pretenziju da nam pruži određene istine o svetu koji nas okružuje, kao i o nama samima. S obzirom da su nauke nastale u okviru filozofije, a da se i filozofsko znanje po pravilu karakteriše visokom kritičnošću, nije nimalo čudno što se filozofsko znanje u prošlosti izjednačavalo, a i danas često izjednačava, odnosno što se uzimalo i još uzima kao u potpunosti ili delimično istovetno sa naučnim znanjem. Teško je povući neke sasvim jasno određene i oštre granice između raznih vrsta znanja, to jest između zdravorazumskog, naučnog i filozofskog znanja, i mada svako od ovih znanja pretpostavlja, ili u određenom stepenu (i vidu) uključuje u sebe, i ove druge vrste znanja, ipak sve više preovlađuje gledište da ima mogućnosti i opravdanja da se napravi razlika između ovih vrsta znanja, pa onda i između naučnog i filozofskog znanja; pre svega u tom smislu što veći deo filozofskog znanja ‡ za razliku od naučnog ‡ nema neposredne veze sa iskustvom, može se samo ponekad posredno proveravati kroz iskustvo, mada najčešće ni to nije mogućno, ili nema dovoljno smisla. Kritika filozofskog znanja ‡ za razliku od naučnog ‡ po pravilu nije iskustvenoeksperimentalna, već čisto teorijska. No, o pojmu naučnog i filozofskog istraživanja, pa onda i o njihovim razlikama, biće još reči i u sledećem poglavlju ovog rada.

Druge vrste znanja [to se tiče umetničkog i religijskog "znanja", mada se ponekad kaže da nam umetnost donosi umetničku istinu o svetu koji nas okružuje i o nama samima, sve je manje uobičajeno da se u vezi sa umetnošću govori o posebnoj vrsti znanja, s obzirom da se kako nastanak tako i funkcija umetnosti više vezuju za druge elemente i karakteristike umetnosti negoli za element znanja, koji, razume se, ne moramo poricati kao jedan od sastavnih delova umetnosti.

18

Religijsko "znanje" se sve ređe smatra kao neka posebna vrsta znanja, s obzirom da se ne odlikuje ni proverljivošću ni kritičnošću, da je lišeno posebno izražene težnje da poseduje saznajno značenje, a u naše doba ‡ koje se u tom pogledu bitno razlikuje od ranijih vremena, i to pre svega kada je u pitanju hrišćanstvo ‡ često nema ni pretenzije na istinitost svojih teza. Uloga specifično religioznih uverenja ‡ koja, inače, savremeni pravci u mnogim zvaničnim religioznim pokretima sve više pokušavaju da povežu i dovedu u sklad sa savremenim tekovinama naučnog znanja ‡ ipak ostaje usmerena pre svega na emotivnu i društveno-moralnu stranu ljudske ličnosti.

NAU^NA ISTRA@IVAnjA Pojam naučnog i filozofskog istraživanja Kada je neophodno da se ovako složena pitanja obrade što kraće i što jasnije, bez ulaženja u mnoge sporne aspekte, treba odmah upozoriti na to da će u takvoj situaciji ovde biti tek u najgrubljim crtama naznačeni osnovni predlozi rešenja i izneto stanovište koje predstavlja pregled one situacije koja u naše doba preovlađuje na području ovih istraživanja. Stvar je u tome što su i pojam filozofije, kao i pojam nauke, pa onda i pojam istraživanja u ovim oblastima, doživljavali krupne promene od antičkih vremena do naših modernih dana. Pri tom su dolazile do izražaja različite tendencije; pa ipak, posebno su karakteristična dva ekstremna stanovišta: a) da filozofija jeste nauka i b) da filozofija nije nauka. Prvo stanovište je kod različitih mislilaca imalo veoma raznolik smisao; sasvim poseban, na primer, kod Aristotela, kod koga je pojam filozofije imao jedno svoje šire i jedno uže značenje. U širem značenju, filozofija je obuhvatala sva ljudska sistematizovana znanja, a u užem (kao "prva filozofija") ona znanja koja se tiču opštih načela i prvih uzroka. Prema tome, sva teorijska znanja su potpadala pod filozofiju, pa su se unutar filozofije razvijala i neka od onih istraživanja koja se danas nazivaju naukama. U ovome kontekstu teza "filozofija je nauka" imala je sasvim drugačiji smisao nego što ga, recimo, ima kod logičkih empirista, čija se misao javlja u vreme punoga procvata brojnih nauka našeg modernog doba. Logički empiristi su, naime, tvrdili da filozofsko znanje ima izgleda da opstane samo ukoliko se prilagodi onim metodama istraživanja koje važe u savremenim empirijskim naukama ili u logici i matematici. Koliko je u pitanju različit smisao jednog istog tvrđenja, najbolje se vidi po tome što je u prvom slučaju (kod Aristotela) reč o punoj afirmaciji i otvaranju perspektive za razvoj filozofije, dok je u drugome slučaju (kod logičkih empirista) reč o gledištu koje, vezivanjem filozofije za model savremenih egzaktnih nauka, zatvara perspektive specifično filozofskim istraživanjima. Drugo stanovište ‡ "filozofija nije nauka" ‡ takođe može da ima različite smislove, od zastupanja raznih iracionalističkih pozicija u filozofiji, koje su po definiciji suprotne naučnom usmerenju, do nekih modernih shvatanja po kojima je filozofsko saznanje, mada u suštini racionalno, problematski toliko različito, metodski toliko samosvojno i u svakom pogledu toliko nezavisno od sveg ostalog saznanja da ga razvoj naučnog saznanja uopšte ni ne interesuje, ili, ako treba nešto o tome da kaže, smatra da ima smisla jedino kritikovati nauku.

19

Ekstremna gledišta, kao što se vidi ‡ ma koliko imala neka uporišta, ma koliko ne bila lišena svake osnove i ma koliko mogla u određenim situacijama da budu podsticajna za razvoj izvesnih teorijskih pozicija, pa tako i za razvoj ljudske misli u celini ‡ sigurno da ne predstavljaju racionalnu rekonstrukciju stanja u naučnim i filozofskim istraživanjima. Kao što je to učinjeno i u vezi sa razlikovanjem naučnog od drugih vrsta znanja, tako i ovde treba odmah upozoriti na to da oštrih granica između naučnog i filozofskog istraživanja nema; pa ipak, u novije vreme se osetila potreba da se načini određena razlika između te dve vrste istraživanja. Imajući, dakle, na umu to da se ne može povući odsečna granica koja bi potpuno razdvojila naučno i filozofsko istraživanje, pokušaćemo da ukažemo na neke osnovne elemente po kojima se naučno istraživanje razlikuje od filozofskog.

20

Razlike između naučnog i filozofskog istraživanja Pre svega, kada je u pitanju predmet istraživanja, onda je mogućno odmah napomenuti da se nauka po pravilu bavi istraživanjem određenih delova sveta, dok filozofija ima pretenzija da nam pruži opšti uvid u celinu sveta koji nas okružuje. Drugačije rečeno, nauka se bavi istraživanjem pojedinih strana konkretnog, dok filozofiju zanima reprodukovanje (putem mišljenja) celine tog konkretnog. Dalje, sve ono što nauka istražuje, svaki njen predmet, postavlja se pred nju kao već gotov objekt, kao gotova stvar (ili pojava), ili odnos između stvari (ili pojava), koji treba neposredno saznati. Filozofsko istraživanje nema pred sobom takve objekte (stvari, pojave i njihove odnose), to jest, pristupa im samo posredno, putem naučnog saznanja, ili, još šire gledano, putem celokupne čovekove prakse (koja obuhvata sve vidove čovekovog odnosa prema spoljnom svetu, kao i prema samome sebi); ili im uopšte ne pristupa, već razmatra nešto sasvim drugo, to jest, ispituje način govora o objektima (pojmovne okvire naučnog saznanja), istražuje temeljne izvore, principe i oblike svakog ljudskog saznanja, pa i naučnog saznanja, ili traga za smislom čovekove egzistencije. U pogledu metode istraživanja, za nauku u celini najkarakterističnija je, po svemu sudeći, metoda postavljanja pretpostavki i njihovog kritičkog proveravanja, pre svega empirijskim putem i uz upotrebu najraznovrsnijih tehnika proveravanja, dok je za filozofiju možda najosobenije dijalektičko postavljanje kontrateze, ili temeljna humanistička kritika postojećeg (sveta koji nas okružuje i koji je, naravno, dobrim delom i naša sopstvena tvorevina, i to pre svega baš kroz primenu nauke), pa onda i naših sopstvenih misaonih proizvoda (uključujući i vrednosti), kritičko preispitivanje naših misaonih sposobnosti ‡ jednom rečju, teorijsko argumentisanje o onome što je predmet filozofskog istraživanja. Razlike, razume se, postoje i u pogledu cilja ove dve vrste istraživanja. Kao jedan od osnovnih ciljeva istraživanja u naukama često se uzima mogućnost uspešne praktične primene naučnih znanja, uz ovladavanje prirodom, dok se kod filozofskih istraživanja najčešće ukazuje na teorijsko razjašnjavanje i kritičko raspravljanje različitih spornih gledišta, saglédanje sopstvenih misaonih mogućnosti, kao i traganje za smislom čovekove prakse u celini, pa time zapravo za smislom sopstvene egzistencije. Ponekad se ističe i to da se u naučnim istraživanjima kao cilj postavlja dolaženje do određenog rešenja zadatih problema i iznošenje odgovarajućeg dokaza, dok bi u filozofiji naglasak bio na postavljanju pitanja, pomeranju perspektive i opredeljivanju ne na osnovu dokaza, već polazeći od procenjivanja (kontra)argumenata.

21

No, uprkos brojnim i značajnim razlikama koje postoje između naučnog i filozofskog istraživanja, valja ukazati ‡ u prilog tezi o nemogućnosti uspostavljanja odsečne granice između ovih istraživanja ‡ da postoje i takvi elementi koji su zajednički. Tako, na primer, u svom najopštijem određenju, predmet kako naučnih tako i filozofskih istraživanja (mada iz različitih aspekata) jesu problemi čovekove prakse u najširem smislu te reči (obuhvatajući sve vidove čovekovog odnosa prema spoljnom svetu, kao i prema samome sebi). Sem toga, kritičnost i važnost teorijske argumentacije podjednako odlikuju koliko filozofska istraživanja toliko i zrela i samosvesna naučna traganja. Originalno teorijsko stvaralaštvo, koje prevazilazi ono što nam je dato iskustvom, takođe je svojstveno isto onoliko zreloj nauci kao i filozofiji.

22

^ime započinje naučno istraživanje? Mislioci koji su se bavili pitanjima što spadaju u onu filozofsku disciplinu koja se danas naziva metodologijom nauke nisu oduvek smatrali da naučno istraživanje započinje uočavanjem i formulisanjem problema. Mnogi zastupnici induktivne metode u prošlosti držali su da naučno istraživanje otpočinje posmatranjima, prikupljanjem činjenica, na osnovu kojih se zatim vrši uopštavanje, te tako dolazi do opštih principa (teorijâ). Pri tom, naravno, nije bilo teško uvideti da posmatranja obavljena nasumice i nekritički, pa tako i skup sasvim disparatnih i haotičnih činjenica, ne vode ničemu, a najmanje naučnom objašnjenju ili naučnoj teoriji. Međutim, trebalo je da prođe duže vreme kako bi se sagledalo da unošenje reda, plana ili cilja u naša posmatranja, bez čega nema naučnih posmatranja, zapravo ne znači ništa drugo do to da svako posmatranje koje se ne obavlja nasumice, nego svrhovito, a posebno naučno posmatranje, iz kojeg bi trebalo da izvedemo određene zaključke opštijeg karaktera, podrazumeva da je na početku uvek zapravo neka naša preliminarna teorija, neka hipoteza, neko verovanje, ili, ako želite, neko očekivanje (što je, u stvari, najprimitivnija vrsta hipoteze). Ali, kada se jedared došlo do ovakvog uviđanja, onda je odmah postalo jasno da je mnogo ispravnije i primerenije ako se kaže da svako istraživanje, a naročito naučno, započinje onda kada se dogodi da ta naša očekivanja, ili naše preliminarne hipoteze, budu iznevereni, kada nam se posmatranja čine neobičnim i neshvatljivim, to jest kada se suočimo sa nekim problemom.

Naučni problemi [ta je zapravo problem u savremenom naučnom istraživanju? To je, najkraće rečeno, neko takvo uočeno stanje stvari koje se ne može objasniti pomoću do tada izgrađenog fonda naučnog znanja. (Tako, na primer, mi nismo u stanju da objasnimo, ili u jednom određenom trenutku nismo bili u stanju da objasnimo, zašto je stvarno kretanje Neptuna odstupalo od one putanje koja je bila izračunata na osnovu dejstva do tada poznatih planeta; zašto srpski srednjovekovni vladari, za razliku od tadašnjih vladara u drugim susednim zemljama, nisu kovali novac od zlata; zašto razvojna naučna istraživanja tako teško prodiru u naše privredne organizacije). Razume se, naučni problemi (iako im je tu izvorište) ne moraju biti formulisani u obliku traganja za uzrokom onih činjenica koje odstupaju od naših očekivanja; oni se isto tako mogu naći u formi traganja: (a) za određenim tendencijama razvoja nekih pojava, (b) za nekim nepoznatim odnosima, (v) za nekim specifičnostima, ili u obliku zahteva (g) za konstruisanjem odgovarajućeg sistema, ili d) za razjašnjavanjem i preciziranjem značenja. Uz to, naravno, naučni problemi mogu biti pretežno empirijskog ili pretežno teorijskog karaktera.

23

Sâm proces uočavanja problema u velikoj meri zavisi i od širine našeg prethodnog znanja. Ukoliko bolje poznajemo neku oblast znanja, utoliko ćemo brže, lakše i preciznije zapaziti odstupajuće činjenice i bićemo u stanju da konkretnije i pravilnije formulišemo problem koji treba da bude rešen. Ako neku oblast znanja ne poznajemo, ne samo da nećemo moći da uočimo neki problem iz te oblasti, već ponekad isto tako nećemo moći da shvatimo pravu suštinu problema i onda kada nam ga poznavalac izloži. Neko ko ne zna ništa o sporovima u savremenom marksizmu ne može shvatiti pravi smisao problema da li postoje i kakve su razlike između "mladog" i "starog" Marksa. S druge strane, međutim, to valja takođe naglasiti, širina prethodnog znanja jednog broja subjekata ne predstavlja nikakvo jamstvo da će svi oni podjednako lako i brzo uočavati postojanje problema u oblasti kojom se bave; s obzirom da uviđanje problema dobrim delom zavisi i od nekih drugih urođenih sposobnosti, tek manji broj subjekata će stvarno uočavati probleme.

Pojam naučne hipoteze U svakom slučaju, izgleda da je najbliže istinskom stanju stvari ako se kaže da naučno istraživanje započinje uočavanjem problema. No, postavlja se pitanje šta je sledeći korak, šta naučnici čine posle suočavanja sa problemom, kada sagledaju njegove različite strane. Odgovor je dosta jednostavan: čine isto ono što svi mi činimo i u svakodnevnom životu kada se sukobimo sa nekim problemom ‡ postavljaju hipotetičko rešenje te problemske situacije, svoju hipotezu iznose pred naučnu javnost. Treba, znači, razjasniti pojam hipoteze, kao i neka metodološka pitanja u vezi sa ulogom hipoteze u naučnom istraživanju. Ako bismo želeli da odmah odredimo šta se u nauci podrazumeva pod hipotezom, mogli bismo da pružimo sledeći odgovor: hipoteza je probno zamišljeno, mogućno i proverljivo rešenje određenog problema. Karakteristika proverljivosti je od posebnog značaja, s obzirom da je za naučne hipoteze bitno baš to što se izlažu najoštrijem kritičkom proveravanju; na tome se, međutim, nećemo sada zadržavati, s obzirom da će u narednom odeljku biti obrađena problematika proveravanja hipoteza (i teorijâ). Ovu definiciju hipoteze treba malo razjasniti, odnosno precizirati šta se podrazumeva pod pojedinim terminima u njoj. Kada je istaknuto da je reč o probno zamišljenom rešenju, imalo se na umu to da je naučna hipoteza uvek samo uslovna i provizorna, bez obzira na to da li smo rešavali neki prost ili složen problem, nezavisno od toga da li smo imali minimum ili maksimum elemenata potrebnih za postavljanje rešenja. S druge strane, treba upozoriti da se uslovnost i provizornost hipoteze ne sme shvatiti tako kao da hipoteza može da se izjednači s nekim sasvim proizvoljnim nagađanjem.

Vrste hipoteza

24

U vezi sa ovim probnim ili provizornim karakterom naučne hipoteze mogućno je dodati i to (najčešće onda kada je reč o nekom složenom problemu) da naučnici u prvi mah, namerno, ili zato što ni ne mogu drugačije, izlaze sa hipotezom koja je previše opšta i neodređena, računajući unapred da će je tokom daljeg istraživanja ispraviti, dopuniti ili precizirati. Takva hipoteza se naziva prethodnom ili preliminarnom hipotezom. Kao primer može da posluži atomistička hipoteza, koja je duže vreme bila takvog karaktera. Kada je ukazano na to da hipoteza treba da pruži mogućno rešenje problema, onda se pre svega imalo u vidu da to rešenje, kako bi bilo mogućno, ne sme da protivreči celini onoga znanja koje se prihvata u određenom trenutku. U slučaju da naučnik u prvom trenutku izlazi sa hipotezom za koju zna da je mogućna, ali je isto tako svestan da mu ne rešava problem na zadovoljavajući način, mada je prihvata zato da bi privremeno imao neki okvir za svoja istraživanja, takva hipoteza se naziva radnom hipotezom. Takve su bile ‡ hipoteza o postojanju materije koja omogućuje sagorevanje (flogiston), hipoteza o postojanju magnetnog ili toplotnog fluida, hipoteza o postojanju "straha od praznine" (horror vacui). Međutim, događa se i to da naučnici iziđu sa hipotezom koja se sukobljava sa našim prethodnim znanjem i za koju znaju da je lažna. Takva hipoteza se naziva fiktivnom hipotezom i u izuzetnim slučajevima i ova vrsta hipoteza može biti korisna za dalje naučno istraživanje (posebno za bolje uočavanje onoga što je realno, kao i svih distinkcija u tome realnom, ili pak za uočavanje neslućenih činjenica i odnosa koji mogu voditi nekoj novoj realnoj hipotezi o tim činjenicama). Hipoteza o postojanju materijalnih tačaka sa masom, ili hipoteza o postojanju savršenog društvenog uređenja u kojem nema nikakvih protivrečnosti ovde mogu da posluže kao primer. Ako bismo sada hteli da upotpunimo poznavanje vrsta naučnih hipoteza, trebalo bi još dodati sporedne ili pomoćne hipoteze, koje se postavljaju u slučaju kada se pokaže da osnovna hipoteza nije dostatna za rešenje problema, pa mora da se dopuni još nekim posebnim ili pomoćnim hipotezama. Na primer, kada nam je za potpuno zadovoljavajuće objašnjenje nekog istorijskog događaja nedovoljno njegovo osvetljavanje iz ekonomskopolitičkog aspekta, već bi trebalo uzeti u obzir, recimo, i religiozni momenat. Najzad, koriste se ne tako retko i ad hoc hipoteze ‡ one se postavljaju kada neka već proveravana i prihvaćena hipoteza zapadne u teškoće, pa je treba spasavati stvaranjem dodatne hipoteze. Pogodne primere predstavljaju spasavanje Ptolema-jeve hipoteze uvođenjem hipoteze epicikala ili [talove teorije flogistona hipotezom da je flogiston materija bez težine, ili čak sa negativnom težinom.

Postavljanje hipoteza i izbor među hipotezama

25

[to se tiče samoga procesa postavljanja naučnih hipoteza, on predstavlja veoma složenu, još spornu i nedovoljno razjašnjenu problematiku. Treba spomenuti da su svakako pogrešna ona gledišta koja odlaze u krajnost ‡ bilo tvrdeći da je taj proces mogućno u potpunosti podvesti pod određena pravila (razvijanjem induktivnog postupka zaključivanja, zaključivanja po analogiji ili na neki drugi način), bilo zastupajući tezu da je u pitanju sasvim iracionalan proces, u kojem nije mogućno naći nikakve elemente logike i racionalnog mišljenja. U procesu postavljanja naučnih hipoteza mogućno je uočiti nekoliko značajnih metodoloških aspekata. Pre svega, mogućno je razmatrati uticaj prethodnog znanja na određivanje pravca u kojem će se kretati naše postavljanje hipoteza. Reč je o razlozima i načinu ograničavanja teorijski inače beskonačnog broja mogućnih hipoteza za rešenje nekog problema. Dalje, mogućno je postaviti neke najopštije logičke uslove prihvatljivosti naučnih hipoteza. Pored onog najočiglednijeg, to jest da pruža rešenje problema radi kojeg je formulisana, mogu se navesti još neki osnovni uslovi: hipoteza mora biti jasno i precizno formulisana, a osim toga trebalo bi da bude mogućno da se iz nje dedukuju ne samo one činjenice radi čijeg objašnjenja je i nastala već i nove činjenice koje se daju iskustveno proveriti. Rešavajući problem klasifikacije hemijskih elemenata i dajući svoju hipotezu o periodnom sistemu njihovog uređivanja, Mendeljejev je predskazao nekoliko do tad nepoznatih elemenata. Najzad, ukoliko postoje dve ili više prihvatljivih hipoteza, pre nego što priđemo njihovom iskustvenom proveravanju, možemo govoriti i o određenim teorijskim kriterijumima izbora između tih hipoteza. Predlagano je više takvih kriterijuma, a ovde će biti spomenuti najvažniji: (a) smelost hipoteze, koja je usko povezana i sa (b) stepenom proverljivosti (ukoliko je hipoteza smelija, utoliko je i proverljivija, pošto se više izlaže mogućnosti opovrgavanja), (v) jednostavnost (ali ne u smislu poznatosti, ili veće verovatnoće, već u smislu manjeg nagomilavanja dodatnih komplikacija i površnih i praznih veza, to jest manjeg stepena ad hoc karaktera; ili u smislu jednostavnosti sistema, to jest polaznih aksioma, u smislu jednostavnosti terminologije itd), (g) objašnjavalačka ili predviđačka moć hipoteze.

Pojam naučne teorije U savremenoj zamisli naučnog znanja nema nijednog naučnog stava koji ne bi bio podložan reviziji, pa prema tome i mogućnosti odbacivanja. Posmatrano iz ovoga ugla, čitavo naučno znanje je hipotetičkog karaktera, pa se onda nameće pitanje da li je, pored pojma hipoteze, uopšte potrebno da se uvodi i pojam teorije, te kakva bi onda bila razlika između hipoteze i teorije. Metodološki posmatrano, teorija bi zapravo bila ona hipoteza koju smo proverili i na neodređeno vreme prihvatili kao ispravno ili istinito rešenje izvesnog problema.

26

Uz to, kao hipotetičko rešenje jednog problema može se javiti neki konkretni pojedinačni naučni zakon, kao što to može biti i neki opšti princip i zakoni-tost koji povezuju veći broj pojedinačnih zakona. U prvom slučaju, posle proveravanja hipoteze, najviše će biti govora o zakonu, a u drugom slučaju o pravoj teoriji. Kad imamo posla sa složenim teorijama u savremenim razvijenim naukama, onda je mogućno jasno razlikovati bar tri dela teorije: (a) aksiomatizaciju teorije, ili apstraktan račun koji predstavlja logički skelet sistema objašnjenjâ teorije i koji uključuje osnovne simbole teorije što se nalaze u određenim odnosima, (b) pravila korespondencije, kojima se apstraktnom računu pripisuje određeni empirijski sadržaj, na taj način što se povezuje sa posmatranjem i eksperimentom, i (v) empirijsku (sadržajnu) interpretaciju toga računa, tako što se primitivni ili implicitno definisani simboli računa povezuju sa poznatim pojmovima ili predstavama (v. odeljak o interpretaciji teorije). Mada smo naglasili da se teorija razlikuje od hipoteze baš po tome što je već izdržala određena proveravanja, to, razume se, nikako ne znači da su teorije jednom zauvek prihvaćene kao istinite i da ne podležu mogućnosti ponovnog stavljanja na probu.

Proveravanje hipoteza (i teorijâ) Sledeći korak u naučnom istraživanju, koji nastupa posle postavljanja naučnih hipoteza i prethodnog teorijskog procenjivanja njihove prihvatljivosti, odnosno vršenja prethodnog izbora između njih, jeste postupak proveravanja tih hipoteza (i teorijâ, ukoliko je neko novo svedočanstvo otvorilo mogućnost njihovog ponovnog podvrgavanja proveri). Ovo je zapravo ključni korak u sticanju onoga znanja koje se zove naučnim znanjem. Proveravanje je takav postupak tokom kojeg se, pomoću iskustva, ili odgovarajućim misaonim postupkom, pokušava utvrditi (ili ponovo proveriti) da li je neka hipoteza (ili teorija) istinita ili ne. Hipoteze empirijskog karaktera proveravaju se kroz iskustvo, i to po pravilu na sledeći način: 1) najpre se iz hipoteze dedukuju nove posledice koje se tiču takvih (pojedinačnih) pojava čije se postojanje ili nepostojanje lako može iskustveno utvrditi; 2) zatim se izvodi posmatranje tih pojava koje je hipoteza predvidela najpre u prirodnim uslovima, a ako to nije mogućno, organizuju se veštački uslovi; 3) vrši se sravnjivanje rezultata posmatranja sa opisima posledica koje su dedukovane iz hipoteze.

27

Sravnjivanje se, naravno, može okončati u korist ili na štetu hipoteze koju proveravamo. Međutim, ako smo imali takav slučaj sravnjenja koji je išao u prilog našoj hipotezi, postavlja se pitanje hoćemo li odmah i u svakom takvom slučaju proglasiti da smo potvrdili istinitost naše hipoteze. Očigledno je (iskustvo nam takođe to govori) da nećemo. Za svaku hipotezu, naime, uvek je mogućno navesti veliki broj činjenica koje se s njom slažu, ali koje niko neće uzeti kao ozbiljnu potvrdu hipoteze (na primer, ako u potvrdu hipoteze da se sve planete koje uopšte postoje nalaze u našem Sunčevom sistemu izvršimo proveru tako što popišemo sve planete u tom sistemu). O čemu je reč? Naime, u pitanju je to što činjenice koje smo naveli nemaju potrebnu vrednost. Obeležje onih činjenica koje imaju potrebnu vrednost u proveravanju određene hipoteze jeste to što su takve činjenice ishod naših neuspešnih pokušaja da opovrgnemo tu hipotezu. (Od nas će se, znači, očekivati da hipotezu o planetama proverimo pre svega ispitivanjem da li planete postoje u drugim Sunčevim sistemima). Tek kada to učinimo (i ne nađemo planete nigde drugde), moći ćemo zaključiti kako postoji mogućnost da je naša hipoteza istinita i bićemo spremni da je prihvatimo kao proverenu, da je na neodređeno vreme uključimo u fond našeg naučnog znanja. Zašto smo opet dodali ograničenje "na neodređeno vreme"? Dodali smo zato što u slučaju navedene hipoteze verovatno nikada nećemo biti u stanju da je odlučujuće potvrdimo, to jest da je proverimo u svim postojećim sunčevim sistemima u vasioni. Međutim, nalaženjem bilo kakve planete van našeg Sunčevog sistema odlučujuće bismo opovrgli navedenu hipotezu. Osim toga, valja dodati da je, u stvari, većina empirijskih hipoteza takvog karaktera da se ne može proveriti odlučujuće, već samo u određenom stepenu. Uz to, veći broj hipoteza (ili teorijâ) savremenih razvijenih nauka takve je prirode da se ne može neposredno proveravati. Samo uz određenu interpretaciju mogućno je iz tih hipoteza izvesti one posledice za koje je naše iskustvo značajno, tako da se omogući njihovo posredno proveravanje. Kod istorijskih nauka, na primer, sve hipoteze su samo posredno proverljive, s obzirom da nismo u stanju neposredno da posmatramo događaje iz prošlosti, već o tim događajima zaključujemo na osnovu posledica koje su iza njih ostale u vidu pisanih dokumenata i drugih ostataka materijalne i duhovne kulture. Prema tome, za naučni postupak, sa metodološkoga gledišta, bitno je da se hipoteze stavljaju na što jače probe, zapravo da se vrše pokušaji njihovog opovrgavanja. Naučnik ne sme da bude bolećiv ili pristrastan prema hipotezi (ili teoriji) koju je stvorio, pa da izbegava sve one provere koje bi mogle da idu na štetu njegove hipoteze (ili teorije). Naprotiv, on mora svesno da se stavi u položaj njenog najoštrijeg kritičara. Samo tako ‡ to jest ako iskreno pokuša da obori svoju hipotezu (ili teoriju), pa u tome ne uspe ‡ on sâm, njegove kolege naučnici i svako drugi imaće razloga da tu hipotezu (ili teoriju) prihvate kao istinitu. Pošto je razmotren slučaj sravnjenja koji je išao u prilog našoj hipotezi, trebalo bi takođe ispitati kako se naučnici ponašaju, odnosno kako bi trebalo da se ponašaju, kada upoređivanje rezultatâ posmatranja sa opisima posledica koje su dedukovane iz hipoteze govori protiv te hipoteze, tj. kada postoji slučaj sravnjenja na štetu hipoteze. Jedan broj teoretičara smatra da je ‡ za razliku od situacije u kojoj povoljni rezultati proveravanja ne mogu definitivno da uspostave istinitost neke hipoteze ‡ ovde situacija obratna: jedan jedini nepovoljan rezultat proveravanja dovoljan je za ustanovljavanje lažnosti i za odbacivanje hipoteze.

28

Sa čisto logičkoga gledišta, ovakvom rasuđivanju nema zamerke, pošto je, prema modus-u tollens klasične logike, iz istinitosti singularnih iskaza mogućno dokazivati neistinitost univerzalnih. Ali, metodološka situacija kod naučnih hipoteza po pravilu je znatno složenija, te se skoro i ne događa slučaj da bi naučnici bili spremni da napuste jednu hipotezu (koja je inače prethodno izdržala neke jače provere) odmah čim se pojave neke činjenice što joj protivreče. Oni će je najčešće još dugo i uporno braniti, dok se ne iscrpu sve mogućnosti njenog razvoja, odnosno dok im ne bude predložena nova hipoteza koja donosi progresivno pomeranje u rešavanju skupa problema o kojima je reč. Pored toga, takođe treba imati na umu da se prilikom iskustvenog proveravanja neke hipoteze teško da može tvrditi to da je mogućno vršiti proveravanje jedne sasvim izolovane hipoteze, koja se ne bi oslanjala, ili u kojoj ne bi bila logički sadržana masa drugog relevantnog znanja (za koje ne možemo tvrditi da je izvan mogućnosti daljeg proveravanja). U svakom slučaju, treba imati u vidu i okolnost da pobijanje jedne hipoteze nikako nije isto što i njeno isključivanje iz fonda naučnog znanja . Razlog što je to tako nije samo taj što je izuzetno teško doći do potpunog pobijanja jedne često dosta složene tvorevine kakva je naučna hipoteza, već takođe i jedna druga činjenica, dobro poznata iz istorije nauke: nije, naime, redak slučaj da se takve hipoteze (i teorije), za koje se zna da nisu istinite, u nauci i dalje koriste ‡ bilo tako što im se ograničava domen primene, ili tako što se samo privremeno koriste u određenim domenima i za određene čisto praktične svrhe. Najzad, za razvoj nauke mogu katkad da budu od većeg značaja neke neuspešne i odbačene hipoteze od onih koje su glatko prihvaćene. Naime, baš one hipoteze koje su se sukobile sa teškoćama mogu otvoriti nove probleme, otkriti nove horizonte, pomoći da se brže i jasnije uoči gde leže teškoće, da se preinače pravci traganja za rešenjem, što je sve od izuzetnog značaja za napredak naučnog saznanja. Ovde je mesto za još jednu napomenu u vezi sa proveravanjem naučnih hipoteza (i teorija). Zapravo, u nauci, recimo, u matematici, postoje hipoteze (i teorije) koje nisu empirijskog karaktera, pa se, prema tome, ne mogu ni proveravati na napred razmatrani način. Te hipoteze (teorije), međutim, mogu se proveravati i proveravaju se određenim teorijskim postupcima, pa je i u ovom slučaju, mada u širem smislu, mogućno govoriti o njihovom proveravanju (u proveravanju algebarskih formula, na primer, često se koristi reductio ad absurdum ‡ v. odeljak o spekulativnoj metodi).

Eksperimentisanje Kao što se već može videti iz do sad rečenog, u postupku proveravanja empirijskih naučnih hipoteza (i teorijâ) veoma važnu ulogu igra posmatranje, kojim se iskustveno proveravaju posledice dedukovane iz hipoteza (ili teorijâ), ili se priprema materijal koji pobuđuje na stvaranje novih hipoteza (ili teorijâ). No, mada ima istu funkciju kao i posmatranje, eksperimentisanje u nekim naukama igra daleko značajniju ulogu.

29

Reč je o veštačkom i namernom stvaranju ili menjanju one pojave koju želimo da posmatramo. Eksperimentator, za razliku od običnog posmatrača, ima aktivan stav, aktivno učestvuje u zbivanjima koja posmatra, deluje na ta zbivanja, što može imati ozbiljnu saznajnu važnost. U nekim naukama istraživanje se nee daa ni zamisliti bez eksperimentisanja (fizika, hemija), dok su neke nauke nedostupne eksperimentu, pa se oslanjaju isključivo ili pretežno na posmatranje (astronomija, geologija, sociologija itd). Značaj eksperimenta u naučnom istraživanju jasno proizlazi iz nekih njegovih osnovnih obeležja po kojima se razlikuje od običnog posmatranja : mogućnost stvaranja pojave kada nam je potrebna; mogućnost čestog proizvođenja inače retkih pojava; mogućnost izdvajanja određene strane, detalja ili činioca pojave koja nas interesuje; mogućnost, kao i brzina menjanja okolnosti u kojima se pojava posmatra; mogućnost proizvođenja novih uslova za posmatranje prirodnih pojava, uslova kakvih u prirodi nema, ili čak i novih pojava kakve se u prirodi ne zbivaju. Metodološki je posebno zanimljiv takozvani "krucijalni eksperiment", ili "eksperiment raskrsnice", kako ga je nazvao Bekon. To je takav eksperiment koji bi svojim svedočanstvom trebalo da naučniku omogući da prihvati kao istinitu jednu od dve suprotne hipoteze (ili teorije), ili bar da odbaci kao pogrešnu jednu od dve suparničke hipoteze (ili teorije). Klasičan primer koji se navodi za ilustrovanje ove vrste eksperimenta jeste Fukoov eksperiment (1850. godine), koji je, dokazujući da se svetlost brže rasprostire u vazduhu nego u vodi, dao odlučujuću prednost Hajgensovoj talasnoj teoriji svetlosti u odnosu na njutnovu korpuskularnu. I zaista, naučnici su jedno vreme stavili njutnovu teoriju ad acta. Ali, kao što smo već napomenuli, situacija u vezi sa eksperimentalnim potvrđivanjem ili pobijanjem neke hipoteze nikako nije jednostavna i definitivna, tako da je sasvim razumljivo što su savremeni fizičari, da bi objasnili neke optičke efekte, ponovo oživeli njutnovu korpuskularnu hipotezu.

Interpretacija teorija i njihova primena Problematika interpretacije javlja se isključivo kod teorija u modernim visoko razvijenim naukama, gde su te teorije izgrađene u vidu aksiomatskog sistema. (Takvog sistema gde je postavljen mali broj osnovnih tvrđenja i osnovnih termina, nedefinisanih i definisanih, gde je prihvaćena logika i teorija skupova, da bi se zatim, iz tih najopštijih tvrđenja, izveli svi oni posebni i pojedinačni iskazi određene teorije, iskazi koji inače čine osnovnu sadržinu našega znanja iz date oblasti. ‡ v. poglavlje Struktura naučnog znanja, odeljak "Sistem znanja: principi, definicije, tvrđenja /propozicije, teze/.)

30

Reč je o potrebi koja se oseća u modernim razvijenim naukama da se veći broj tvrđenja, koja pretenduju na istinitost, a koja su ostala uzajamno nepovezana, sistematski povežu pronalaženjem minimalnog broja pretpostavki i aksioma iz kojih ta tvrđenja mogu da se izvedu. Te aksiome, razume se, ne moraju biti samoočigledne, kako se inače dugo smatralo (pozivanjem na Euklidovu aksiomatizaciju geometrije). U aksiomatizacijama savremenih prirodnih nauka (a pre svega fizike) to činjenički nije ni slučaj ‡ aksiome nisu i ne moraju biti intuitivno očigledne ili prihvatljive. Bitno je to da su naša tvrđenja tako povezana sa aksiomama da se iz njih mogu izvesti čisto logičkom dedukcijom. Aksiomatski sistem se sastoji iz osnovnog jezika, koji sadrži samo logičke znake i takozvane aksiomatske konstante (to jest osnovne teorijske termine), koje mogu biti nedefinisanog karaktera ili uvedene definicijama što se oslanjaju na osnovne (nedefinisane) termine.

31

Međutim, kada je reč o osnovnom jeziku, onda se polazi od pretpostavke da je on razumljiv, ili, drugačije rečeno, prećutno se pretpostavlja jedna određena njegova interpretacija, ona uobičajena interpretacija logičkih reči našeg običnog ne-formalizovanog jezika (na primer: "ako‡onda", "svaki" itd). Sasvim je drugačije kada je u pitanju teorija izložena kao deduktivni sistem, koja, razume se, može biti formalizovana, izložena nekim konvencionalno dogovorenim jezikom, koji pruža samo jednu apstraktnu relacionu strukturu, jedan apstraktan račun. U takvoj situaciji osnovne pretpostavke jedne teorije čine skup apstraktnih i neinterpretiranih aksioma ili postulata, a njihovi ne-logički teorijski termini nemaju nikakvo drugo značenje osim onoga koje poseduju na osnovu mesta koje zauzimaju u tim aksiomima ili postulatima (takvi su, na primer, termini "molekul", ili "brzina" itd). njihova iskustvena interpretacija svesno se drži otvorenom. Ništa ne mari to što ti termini mogu da budu povezani sa nekim poznatim predstavama ili pojmovima, pa može izgledati kao da imaju smisao i izvan aksioma ili postulata. U našoj teoriji oni imaju isključivo onaj smisao koji je određen aksiomima ili postulatima teorije. Naravno, ako sada teorija koja je u pitanju treba da objasni takva tvrđenja koja pretenduju da budu materijalno istinita, kao što su, na primer, eksperimentalni zakoni, onda moramo naći načina da njene samo implicitno definisane termine povežemo s onim pojmovima koji se javljaju u eksperimentalnim zakonima, to jest, moramo naći pravila interpretacije, ili pravila korespondencije. Metoda povezivanja apstraktnih termina jedne teorije sa poznatim pojmovima ili predstavama, pa pomoću njih i sa našim iskustvenim posmatranjima, veoma je složen proces, za koji se ne može pružiti nikakav jedinstven recept. Tako, na primer, Borova teorija atoma, sa modelom atoma u kojem oko jezgra, po određenim putanjama, kruže elektroni i prelaze s jedne putanje na drugu, nije bila takve prirode da su se njeni pojmovi mogli neposredno primeniti na nešto što bi se moglo posmatrati (ovo je primer koji koristi i Nejgel). Bilo je potrebno naći načina da se uspostavi veza između tih teorijskih pojmova i nečega što bi moglo da bude opaženo tokom određenih postupaka u laboratoriji. To je najzad i učinjeno. U tome je značajnu ulogu odigrala elektromagnetska teorija svetlosti, koja povezuje linije spektra sa elektromagnetnim talasom određene dužine. Kako Borova teorija dovodi u vezu talasnu dužinu zraka svetlosti koji se emituje iz atoma sa skokom elektrona s jedne mogućne putanje na drugu, to je onda teorijski pojam skoka elektrona povezan sa eksperimentalnim pojmom linije spektra. U prethodnom odeljku je nagoveštena razlika između interpretacije jedne teorije i pravilâ korespondencije, pomoću kojih se apstraktnom računu pripisuje empirijski sadržaj, tako što se povezuje sa posmatranjem i eksperimentom. Sada će ova razlika biti malo detaljnije razjašnjena.

32

Naime, jednu teoriju mogućno je interpretirati, odnosno povezati njene apstraktne termine sa drugim poznatim pojmovima ili predstavama, tako da teorija ipak ostane nepovezana sa eksperimentalnim pojmovima i postupcima posmatranja. U navedenom primeru sama Borova teorija nije izlagana (niti je to uopšte uobičajeno u onim radovima koji pretenduju na širi krug čitalaca) kao apstraktni skup postulata, u kojima su termini samo implicitno definisani, već je izlagana pomoću srazmerno poznatih pojmova, to jest, već je interpretirana. No, sve to ne bi ništa pomoglo u povezivanju te teorije sa postupcima posmatranja da u tu svrhu nije iskorišćena elektromagnetska teorija svetlosti.

33

To istovremeno ukazuje na određene karakteristike pravila korespondencije. Pokazuje se, naime, da ta pravila ne moraju, ili, tačnije, ne mogu da daju takve eksplicitne definicije apstraktnih termina u kojima bismo imali posla sa onim predikatima koji opisuju ono što možemo neposredno opažati. Razlog tome jeste i taj što, logički posmatrano, jednom teorijskom pojmu može da odgovara neograničeno veliki broj eksperimentalnih pojmova. Tako, u navedenom primeru apstraktnom pojmu prelaska elektrona sa putanje na putanju može odgovarati ne samo eksperimentalni pojam linije spektra već isto tako (preko Plankovog zakona radijacije) promena u temperaturi zračenja tamnog tela. U svakom slučaju, valja napomenuti da pravila korespondencije najčešće nisu eksplicitno formulisana, a, s druge strane, one veze koje se pomoću njih uspostavljaju nikad nisu sasvim određene i precizne (pre svega, naravno, zbog eksperimentalnih pojmova, koji nikad nisu tako jasni i precizni kao teorijski pojmovi). Najzad, pravila korespondencije ne moraju postojati za sve pojmove neke teorije, što često zavisi od napretka u eksperimentalnom istraživanju. U datome primeru, recimo, ne postoji pravilo korespondencije za pojam elektrona koji se kreće ubrzano po svojoj putanji. ‡ Ova situacija iz novog aspekta ukazuje i na to da nema smisla govoriti o striktnom potvrđivanju ili opovrgavanju jedne teorije. Kada je reč o neposrednoj primeni teorije u praksi, interesantan slučaj predstavljaju opet samo teorije visoko razvijenih nauka, koje su izgrađene u vidu aksiomatskog sistema. U tom kontekstu, najopštije rečeno, čim se jednom apstraktnom računu pripiše interpretacija, time mu je određena i oblast primene. Takva primena, naravno, data je povezivanjem sa deskriptivnim ili eksperimentalnim pojmovima. Ovde je važno uočiti da ukoliko je jedna teorija apstraktnija, to jest, ukoliko je u njen sadržaj uključeno manje detalja iz neke posebne oblasti, utoliko je područje primene te teorije šire, i obratno. Da li bismo iz ovoga smeli da izvedemo zaključak kako širenjem područja primene jedne teorije istovremeno opada njen sadržaj? Ne, nikako, jer, što je teorija apstraktnija, ona izražava opštiju strukturu odnosâ, koja se može naći u velikom broju situacija, ili koja se može primeniti na veliki broj eksperimentalno različitih situacija. Sadržajno različita područja istraživanja mogu imati istu strukturu (ili formu). Prema tome, jedna apstraktna teorija može imati više različitih interpretacija ili veći broj mogućnosti za primenu u različitim oblastima.

Istraživačke metode Posao svakog naučnika stvaraoca, to jest onoga naučnika koji nije zainteresovan samo za primenu i korišćenje postojećeg naučnog znanja, već nastoji da dođe do novih saznanja, očigledno je da ima dva osnovna aspekta: naučno istraživanje i izlaganje naučnog znanja.

34

Naučno istraživanje, najgrublje rečeno, ima cilj da se određenim metodama dođe do novoga znanja, kako pojedinačnog tako i u smislu uvida u određene celine, dok izlaganje naučnog znanja treba da omogući prenošenje toga znanja na druge, kao i njegovo očuvanje za sledeće naraštaje. Prema tome, ova dva temeljna aspekta nauke ne mogu jedan bez drugoga, ne vrede ništa jedan bez drugoga i u podjednakoj meri su naučno stvaralačka. U ovom odeljku, međutim, treba da se upoznamo sa nekim osnovnim istraživačkim metodama, to jest onim metodama koje nam omogućuju (ili nam pomažu) da dođemo do novoga znanja, do novih istina. Odmah valja upozoriti da, kao što se većina nauka rodila u krilu filozofije, na sličan način filozofija predstavlja ne samo ono mesto na kojem su nastajale istraživačke metode nauke već isto tako i ono mesto gde se te metode, ako više i ne nastaju samo tu, i dalje baš tu kritički ispituju. Iz istih razloga, prve eksplicitno formulisane istraživačke metode su najopštije filozofske metode, što ne znači da te metode, na određeni način i u određenoj meri, nisu uključene i u naša naučna istraživanja.

Istraživačke metode ‡ spekulativna (čisto teorijska) Filozofija, svojom usmerenošću na ona najopštija, fundamentalna pitanja osmišljavanja ljudske egzistencije i ljudske delatnosti, isključuje mogućnost korišćenja onih metoda koje podrazumevaju empirijsko proveravanje, tako da je upućena pre svega na teorijsko korišćenje ljudskog uma, to jest na spekulativnu metodu. To nikako ne znači da ta metoda ostaje specifična samo za filozofiju, ili da se sva razmatranja koja spadaju u filozofiju oslanjaju samo na tu metodu, ali je karakteristično da je filozofija, po prirodi svoga predmeta, upućena pretežno na tu metodu, koja koristi čisto teorijske argumente. Neki teoretičari su isticali da je za spekulativnu metodu karakteristična upotreba argumenta reductio ad absurdum, ili beskonačnog regresa, kojima se nelegitimnost jednog tvrđenja dokazuje na osnovu logički (znači, teorijski) apsurdnih posledica koje iz njega proizlaze, ili se pokazuje da njegovo zasnivanje vodi beskonačnom regresu. Pri tom, treba imati u vidu da uloga ovoga argumenta ne mora da se svodi na njegov destruktivni učinak, već se, često, možda i pretežno koristi u smislu stavljanja na probu logičke snage određenih stavova. Tako, na primer, ako se postavi pitanje da li su i pod kojim uslovima opravdani induktivni zaključci, odnosno pitanje legitimnosti indukcije, onda su mnogi kritičari ukazivali na to da, ako se princip indukcije (kojim se ta vrsta zaključaka stavlja u logički prihvatljivu formu) shvati kao stav čija istinitost počiva na iskustvu, tada će se ponovo javiti isti problemi koji su doveli do njegovog uvođenja. Naime, da bismo ga opravdali, morali bismo da upotrebimo induktivne zaključke, za čije bismo opravdanje morali da pretpostavimo induktivni princip višeg reda itd. ^isto teorijski je i argument samopobijanja, kada se jedna teza pobija stoga što se onaj ko zastupa tu tezu istovremeno upustio u takav postupak koji je, po sop-stvenoj tezi, nemogućan (nalik na onoga ko izgovara reči: "Ja ne mogu da govorim").

35

Ima i drugih spekulativnih, čisto teorijskih argumenata, kao što je "optužba za nerazumljivost": ukazivanje na to da je filozof, čiji je opšti motiv da komunicira, pokušao da izrazi ili da podrži svoje gledište takvim iskazima ili argumentima koji su delimično ili potpuno nerazumljivi. Ili "optužba za dogmatizam": insistiranje na nekoj tezi i pored jakih argumenata koji pokazuju da je reč o lažnom iskazu. Ili "optužba za poricanje polaznih pretpostavki": prigovor da neko filozofsko stanovište pretpostavlja baš ono što poriču izvesni iskazi ili argumenti pomoću kojih je to stanovište izraženo. Ili "optužba za samoporicanje": reč je o takvim filozofskim gledištima kojima se, kada se dovedu do ekstremnog oblika, može prigovoriti poricanje sopstvene egzistencije (na primer, dosledni solipsizam).

36

Istraživačke metode ‡ dijalektičko-kritička metoda Dijalektičko-kritička metoda kao istraživačka metoda, kao metoda dolaženja do istine, pripada filozofiji već više od dve hiljade godina. Ta metoda, razume se, nije uvek shvatana jednako, pa ćemo ovde upoznati tri najrepre-zentativnija i najznačajnija gledišta, a to su gledišta Platona, Hegela i Marksa.

Platon Kod Platona, koji je tu reč i uveo u filozofski govor, dijalektika je shvaćena baš kao metoda dolaženja do istine. Taj smisao vrlo jasno dolazi do izražaja u Platonovim dijalozima, u kojima je Sokrat gotovo uvek glavna ličnost. Sokrat je upražnjavao dijalektiku kao veštinu takvog argumentisanja koje vodi istinitom saznanju. To Sokratovo argumentisanje imalo je svoj specifični oblik: ono se odvijalo tako što je Sokrat u razgovoru dovodio u pitanje "mnjenja" (trenutna, preliminarna određenja nekoga pojma) svoga sagovornika, iznoseći protivgledište, kako bi se kroz sukob tih protivnih gledišta došlo do valjanog određenja toga pojma. Prema tome, za Platona, bez dijalektike u Sokratovom smislu, to jest u smislu ispitivanja i prevladavanja odnosa tvrđenja i poricanja, nema saznanja istine, niti uzdizanja do "savršeno lepog i dobrog". Neophodno je, naravno, dodati i to da za Platona dijalektika vodi apsolutnom znanju, da predstavlja spekulativnu metodu, kojom se postiže apsolutna sinteza znanja. Tako dijalektika, pružajući krajnje opravdanje svim naukama, istovremeno postaje osnovni izvor polaznih pretpostavki drugih nauka. Još je Platonova dijalektika ujedno bila i kritička metoda u tom smislu što joj cilj nije vođenje dijaloga radi dijaloga, niti joj je cilj jednostavno poricanje nekog "mnjenja", već preispitivanje toga "mnjenja" (sukobom sa protivnim gledištem), da bi se tako došlo do novog shvatanja o nečemu, do istinitog saznanja.

Hegel

37

Kod Hegela, u njegovom sistemu apsolutnog idealizma, dijalektika je metoda koja opisuje kretanje i samorazvoj onoga što je jedino stvarno, to jest ideje; prateći taj razvoj u svim njegovim vidovima, ili fazama, Hegel pokazuje moć dijalektike da prodre do najviše istine. Logika se bavi idejom u prvoj fazi njenoga samorazvoja, u fazi njenog prebivanja u apstraktnom elementu mišljenja. U drugoj fazi, fazi svoga samootuđenja, ili, drugačije rečeno, "drugobića", ideja se javlja kao priroda i tada je predmet filozofije prirode. U trećoj fazi ideja se vraća samoj sebi, postaje duh i postaje svesna sebe, i tada se njome bavi filozofija duha. Unutar svakog od ova tri stupnja samokretanje ideje se ostvaruje u nizovima od po tri nužna stupnja, od kojih je prvi uvek pozitivni stupanj (teza), drugi je negativni (antiteza), a treći negacija negacije (sinteza). Tako, na primer, na početku svoje logike, u njenom objektivnom delu, Hegel polazi od bića, kojem se, kao čistoj apstrakciji onoga što jeste, suprotstavlja ništa, da bi se čisto biti i čisto ništa sjedinili (nestali) u nečemu što predstavlja viši nivo, u nastajanju. Ono što se sa tezom i antitezom zbilo u sintezi kompleksnog je karaktera i izraženo je kod Hegela terminom "aufheben/ufgehoben", koji je višesmislen i podrazumeva više značenja: ukidanje (ili poricanje, poništavanje ili ostavljanje po strani), očuvanje (ili spasavanje) i, najzad prevazilaženje (ili podizanje na viši nivo).

38

Kako kod Hegela u osnovi svega razvoja leži samorazvoj ideje, on je u svim područjima stvarnosti bez izuzetka video dijalektiku na delu, pa je to manje ili više uspešno pokazao u raznim područjima, a možda najuspešnije u istoriji filozofije, koja je pravo područje razvoja ideje, razvoja umstvenog saznanja. No, bez obzira na to što je Hegel i u samokretanju prirode, kao drugobivstva ideje, video dijalektiku, on nije smatrao da prirodne nauke treba dijalektizovati u smislu osporavanja vrednosti njihovih uobičajenih metoda saznanja. Ono što je on odbacivao (protiv Kanta) bilo je protezanje metoda rasuđivanja razumskog mišljenja na područje umstvenog saznanja, na filozofiju. Dijalektika je za Hegela spekulativna metoda karakteristična za filozofiju i njeno poimanje stvarnosti, pa je onda važno dvojiti, kada je, na primer, reč o prirodi ili o istoriji, da li sa njima imamo posla u smislu njihovog posebnonaučnog ili njihovog filozofskog poimanja, odnosno načina saznanja. Ova dva oblika saznanja se dopunjuju. Dijalektika je, naravno, ta koja dovodi do konstituisanja "apsolutnog znanja", u kojem se u "ukinutom" i "prevaziđenom" obliku ovaploćuje celokupna istorija filozofije. Najzad, treba dodati i to da se Hegelova zamisao dijalektike ne iscrpljuje određenjem negativiteta kao nosioca kretanja, već isto tako treba imati u vidu i određene konkretne celine (totalitete) kao momente bez kojih nema istinitog saznanja. Delimična saznanja, za Hegela, još nisu istinita saznanja. Stoga pojam celine postaje takođe izuzetno značajan pojam dijalektike, i to pojam konkretne, a ne apstraktne celine, to jest pojam one celine što obuhvata sve momente koji se pokazuju kao nužni u razvitku jedne pojave, ili dela stvarnosti koji saznajemo.

Marks Kada je reč o Marksovom pristupu dijalektici kao istraživačkoj metodi, valja odmah upozoriti da se u osnovama Marksove zamisli dijalektike nalazi materijalističko shvatanje sveta, s tim što Marks ne uzima stvarnost samo ili pre svega u obliku objekta kome se pristupa na način kontemplacije (pasivnog misaonog razmatranja), kao sav prethodni materijalizam, već je uzima kao praksu, kao čovekovu čulnu delatnost, dakle i subjektivno. Za razliku od Hegela, kod koga se kao osnova dijalektičke metode nalazi samorazvoj ideje, osnovu Marksove metode čini čovek i njegova praksa. Stoga je Marks posebno razvio filozofsko stanovište "o čoveku i njegovoj predmetnoj, društveno-istorijskoj delatnosti, o istoriji kao njegovom delu, o istoriji kao o nečemu što je neodvojivo od čovekovog odnosa prema prirodi itd".

39

Priznajući Hegelu da je "prvi obimno i svesno" razvio dijalektiku, Marks mu istovremeno prebacuje što je tu dijalektiku zatvorio u svoj sistem apsolutnog idealizma, gde se sve svelo na samorazvitak ideje, koji se završava apsolutnom idejom, odnosno apsolutnim duhom. Nasuprot Hegelu, Marks nije želeo da zatvara dijalektiku u neki konačni sistem materijalizma, u kojem bi onda samo redosled samokretanja po stupnjevima bio drugačiji od Hegelovog. To bi bilo, po Marksovom mišljenju, nasilje nad dijalektikom, onakvo kakvo je sproveo i Hegel i zbog čega je često morao da se služi veštačkim konstrukcijama i na kraju paradoksalno da zaključi kako dostizanjem apsolutnog znanja dijalektičko samokretanje ipak ima svoj kraj. Marksovim shvatanjem stvarnosti kao ljudske prakse ‡ kojom se kao neplodno i nezanimljivo odbacuje pitanje o stvarnosti "po sebi" ‡ otvara se potpuno slobodan prostor za dijalektiku. I baš na tim osnovama, na osnovama zapažanja progresivnog istorijskog kretanja uopšte, a posebno ljudske revolucionarne prakse, Marksova dijalektika postaje po svojoj suštini "kritička i revolucionarna", pošto "u pozitivno razumevanje postojećeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove nužne propasti". Središnji metodološki značaj u Marksovoj zamisli dijalektike ima kategorija konkretnog totaliteta; dijalektika je tako primarno metoda misaonog repro-dukovanja konkretnog (društveno-istorijskog) totaliteta. Postupak istraživanja u naukama prepušten je prvenstveno metodama obične logike. U istraživanju dija-lektika eventualno može imati određenu ulogu u onim naukama (ili njihovim delo-vima) koji ne teže saznavanju opštosti i zakonitosti srazmerno stabilnog pred-meta, već saznavanju individualnog karaktera određenog predmeta koji se samo-svojno razvija, napreduje. Dijalektika je, inače, kod Marksa shvaćena, pre svega, kao najprimereniji "oblik razvijanja misli", pa onda i najprivlačniji način razvijanja nauke "u njenoj sopstvenoj unutrašnjoj vezi". Marks kaže: "... Istraživanje ima da u tančine ovlada materijom, da analizuje njene različite oblike razvitka i da iznađe njihov unutrašnji spoj. Tek kada je ovaj posao gotov, moći će se stvarno kretanje izložiti na odgovarajući način." A sámo izlaganje i nije ništa drugo do misaono zahvatanje konkretnog totaliteta. Naime, istraživanje uvek predstavlja upoznavanje i ovladavanje pojedinačnim aspektima problema (predmeta) koji treba da razjasnimo, i tek kada procenimo da smo ga osvetlili iz "svih" aspekata, kada procenimo da smo završili istraživanje, onda može da započne snalaženje u tom obilju materijala i ponovno suočavanje sa konkretnim problemom (predmetom), traganje za polaznom tačkom, za unutrašnjom logikom i misaonim zahvatanjem konkretne celine, za uočavanjem njenih razvojnih momenata i njenih granica, može da započne dijalektički postupak izlaganja (kojom se uspostavlja prava, razumevajuća veza sa problemom /predmetom/). Pri tome treba posebno podvući da se dijalektika ne unosi spolja u istraženi materijal, već se mora u njemu otkriti kao njegova živa priroda, kao unutrašnji trendovi njegovog sadržaja, i to opet ne predmeta po sebi, već onoga predmeta kakvog ga znamo kroz ljudsku praksu! "Primena" dijalektike na problem (predmet) kojim se još nije istraživački ovladalo može dovesti do potpunog naučnog promašaja.

40

Dijalektika se nee daa svesti ni na kakve sheme ili valjane oblike mišljenja koji prethode svem ljudskom saznanju, na koje onda prosto treba da se primene. (U tom smislu, to takođe treba imati u vidu, dijalektičko prikazivanje je značajno, ali se ne svodi na stvarno istorijsko prikazivanje razvoja određene celine, već mu je upravo suprotno.) "Nagoveštaji ka nečem višem", kaže Marks, "mogu se razumeti samo ako je to više već poznato." Najzad, valja uočiti da se ovakvo dijalektičko izlaganje, koje na novom pojmovnom nivou uspostavlja jedinstvo i pruža rešenje problemske situacije novim saglédanjem konkretne celine, bitno razlikuje od takvoga standardnog izlaganja rezultatâ istraživanja u smislu proste celine onih znanja koja smo sakupili o određenom problemu (predmetu). "Sirovost i neshvatanje sastoji se upravo u tome", kaže Marks, "što se ono što je organski povezano dovodi u slučajan uzajamni odnos, u čisto misaonu vezu." Tek dijalektičko izlaganje omogućava pravo ovladavanje istraživanim sadržajem, tek ako smo u stanju da primenimo dijalektičko izlaganje, to znači da smo stvarno ovladali određenim sadržajem, tek ono omogućava pravi kritički odnos prema tom sadržaju u smislu njegovog revolucionisanja; tek ono, kada je reč o filozofiji, omogućava dublje prodiranje u celinu onoga što nauke saznaju. To nikako ne znači da se ovakvo izlaganje uvek može "primeniti", ili da je ono jedini oblik valjanog izlaganja, s obzirom da to zavisi od predmeta saznanja, njegovog razvoja i svrhe koja se želi postići.

Istraživačke metode ‡ u matematici Do sada smo razmatrali spekulativnu i dijalektičko-kritičku metodu, koje su prevashodno metode filozofije i ne spadaju među osnovne istraživačke metode nauke, koje tek treba da upoznamo. Kao jedna od osnovnih istraživačkih metoda, koju nalazimo u svim naukama (već je pomenuto u odeljku "Razlike između naučnog i filozofskog istraživanja"), može se sigurno uzeti hipotetičko-deduktivna metoda. Za tu metodu je karakteristično to da naučnik, u suočavanju sa problemom, izlazi (u smislu da neposredno postavlja ili tvrdi, ne oslanjajući se pri tom presudno i isključivo na logički postupak zaključivanja) sa probnom pretpostavkom za rešenje toga problema da bi dedukovanjem posledica iz te pretpostavke odmah izvršio teorijsku analizu i dokazivanje, ili empirijsku proveru te probne hipoteze. Matematika je od svih nauka u najvećoj meri i najdoslednije organizovana u obliku aksiomatskih sistema, najviše je formalizovana i najmanje zainteresovana (što nikako ne znači da uopšte nije zainteresovana) za empirijsku interpretaciju svojih teorija. Zato bi bilo nepravilno smatrati da je matematika čisto analitička nauka, a njeno znanje tautološkog karaktera, u kojem bi onda postojali jedino problemi ustanovljavanja da li je neki predloženi dokaz zaista dokaz ili nije. Takođe je pogrešno i gledište da matematičari, u nekoj vrsti slobodne stvaralačke zabave, postavljaju svoje aksiome i definicije, kako bi docnije iz njih samo izvodili teoreme. U matematici, naime, naučnici su podstaknuti na stvaranje različitim empirijskim, teorijskim ili mešovitim problemima, a da bi se ti problemi rešili, koristi se više mogućnih istraživačkih metoda. 41

Ipak, može se slobodno reći da je hipotetičko-deduktivna metoda i u matematici jedna od osnovnih. Naravno, ona u matematici po pravilu ima oblik aksiomatske metode, odnosno, u matematici se hipoteze najčešće postavljaju u vidu nekih opštih aksioma, iz kojih se onda izvode posledice koje se proveravaju (razume se, čisto matematičkim sredstvima i načinima). Aksiome, dakle, treba shvatiti kako posebne uslove postavljene za određenu vrstu objekata, za koje se nikad ne zna unapred kakve sve posledice mogu imati, već to mora tek da se ispita. Tako, na primer, razmatrajući problem krivih linija u ravni, s obzirom na postojanje velikog broja parcijalnih rešenja, od kojih su mnoga bila neupotrebljiva, Dekart je postavio hipotezu (ili aksiomu) da se sve te krive linije mogu dobiti od elemenata konusnih preseka. Ta hipoteza (ili aksioma), razume se, pokazala se kao veoma plodna, pošto je Dekart uspeo da napravi jedinstvenu teoriju krivih linija, razvijenu u svojoj analitičkoj geometriji, koja je izdržala brojna proveravanja. Matematika vrlo često, češće od drugih nauka, napreduje isto tako pomoću metode stvaranja novih pojmova. Klasičan primer za stvaranje ne jednog, već više novih pojmova predstavlja evolucija pojma broja. Najpre je postojao samo pojam "prirodnog broja". Arabljani su smislili oznaku za nulu, ali se onda videlo da to nije dovoljno za opisivanje nekih operacija, kao što je, recimo, onaj slučaj koji nastaje kod oduzimanja, kada treba veći broj oduzeti od manjeg. Zato je stvoren novi pojam "negativnih brojeva", koji ne spadaju u prirodne brojeve. Posle toga, trebalo je rešiti problem koji nastaje stoga što se pri deljenju dva prirodna broja ne mora dobiti prirodan broj; to je rešeno uvođenjem novoga pojma, pojma "racionalnog broja", koji obuhvata pozitivne i negativne cele brojeve i razlomke. I dalje, rešavanjem staroga problema (koji je bio poznat još Grcima) da ne postoji zajednička mera stranice kvadrata i njegove dijagonale došlo se do uvođenja pojma "iracionalnog broja", pošto samo prirodni brojevi koji su kvadrati nekog drugog prirodnog broja imaju racionalan kvadratni koren, dok svi ostali nemaju. Putem generalizacije (uopštavanja) u matematici se dolazi ne samo do opštijih pojmova nego i do opštijih teorija. Ako bismo opet uzeli primer iz teorije brojeva, onda bi se putem uopštavanja došlo, na primer, do pojma "realnog broja", koji obuhvata, ili predstavlja, skup svih pozitivnih i negativnih racionalnih brojeva, svih iracionalnih brojeva i nule. Mnogo je, naravno, važniji i zanimljiviji slučaj nastanka opštijih teorija putem uopštavanja kada se, na primer, izdvoje one zakonitosti koje u osnovnim aritmetičkim operacijama važe za sve realne brojeve i tako stvori teorija realnih brojeva. Ako obratni proces u odnosu na uopštavanje nazovemo specifikacija, onda se može reći da je i to jedna od metoda dolaženja do novog znanja u matematici. Reč je o izdvajanju nekog podskupa (formulisanjem određenih specifičnih uslova) i ispitivanju zakonitostî ponašanja u tom podskupu. Tako, na primer, mogu nas interesovati ne svi, već samo oni realni brojevi koji se dobijaju kao rešenja određenog tipa jednačina, kao i svi prirodni brojevi. Taj podskup brojeva očigledno ispunjava sve uslove za realne brojeve, ali zadovoljava i neke dodatne uslove koje ne ispunjavaju svi realni brojevi, pa je sada mogućno ispitivati šta se menja i do kakvih se rezultata dolazi kada se uvedu ti dodatni uslovi. 42

Ne treba posebno naglašavati da u matematičkom istraživanju ovi postupci uopštavanja i specifikacije smenjuju jedan drugi, kao što se često koriste i kombinovane metode. Najzad, treba spomenuti još jednu istraživačku metodu u matematici. to je metoda analogije. Naime, kada se suočimo sa nekim problemom, pa nam se učini da je njegova struktura ista ili slična sa problemom čije su nam rešenje i način dolaženja do toga rešenja poznati, onda ćemo pokušati da primenimo isti ili nešto prilagođeni način rešavanja. Jamstva za uspeh, razume se, nema ‡ mogu se ispoljiti značajne razlike ‡ ali i ova metoda često može da bude plodna. Ako smo, na primer, neki aritmetički problem vrlo uspešno rešili uz pomoć geometrijskog predstavljanja (na osnovu već poznatih i uspostavljenih veza između brojeva i geometrijskih formula), bićemo skloni da isto tako postupimo prilikom rešavanja drugih sličnih problema.

Istraživačke metode ‡ u prirodnim naukama Rodno mesto hipotetičko-deduktivne metode svakako se nalazi u prirodnim naukama. Zato su, u odeljcima u kojima se govori o hipotezama, kao i o proveravanju teorija, izneti primeri baš iz oblasti prirodnih nauka. Neki savremeni autori su skloni (imajući u vidu značaj matematike za moderne nauke) da hipotetičko-deduktivnu metodu povezuju više sa aksiomatskom metodom, dok drugi ispoljavaju težnju da je povezuju sa onom metodom koja se nalazi u osnovi procesa prilagođavanja, ili učenja, kod svih živih bića, koju onda nazivaju metodom pokušavanja i grešenja, ili preciznije, probanja i eliminisanja (otklanja-nja) grešaka. Za razliku od obične hipotetičko-deduktivne metode, koja može da se interpretira i "potvrđivački" (što je uglavnom doskora i bio slučaj), ovde je naglasak od početka stavljen na "pobijanje", od početka se ističe značaj učenja na greškama, podvlači važnost samoispravljanja. Prema tome, kada je reč o nauci, dedukovanje posledica iz hipoteze bilo bi u funkciji njihovog izlaganja najtežim probama. Na taj način se postiže eliminisanje neadekvatnih (ili pogrešnih) hipoteza (ili teorija, ili rešenja) uz mogućnost preživljavanja istinitih. Postupak koji se izvršava primenom ove metode mogao bi shematski da se prikaže na sledeći način: P1  PT  EG  P2.

43

Polazi se od problema P1 da bi se stiglo do probne teorije PT, koja se podvrgava kritici, to jest eliminisanju greške EG, ili putem teorijske kritike ili putem eksperimentalnog proveravanja, iz čega proističu novi problemi P 2. Ti novi problemi nikad nisu stvoreni namerno, već sasvim neočekivano nastaju iz novih odnosa do kojih se dolazi ako se pokaže da je probna teorija bila pogrešna. Ovakvi ciklusi se zatim ponavljaju, stalno iskrsavaju novi problemi, koji se neprekidno podvrgavaju procesu pronalaženja rešenja, izlaženja sa probnim teorijama. To je put dijalektičkog samorazvoja našeg saznanja i kretanja prema istini. Ova dijalektika, međutim, bila bi bliža Platonovom negoli Hegelovom poimanju, s obzirom da je pre svega zainteresovana za odstranjivanje protivrečnosti iz teorijskog sistema. U prethodnoj shemi nedostaje, naravno, mogućnost mnogostrukosti probnih teorija, koje, otklanjanjem grešaka, mogu voditi kako novim problemima tako i samo pomeranju prvobitnog problema. Shema bliža realnoj situaciji mogla bi, dakle, da izgleda ovako: P1

PT1  EG1  P2Ä  PT2  EG2  P2ÄÄ PTn  EGn  P2n.

Uzmimo kao primer problem prostiranja svetlosti i njutnovu i Hajgensovu teoriju svetlosti kao dve probne teorije, dve suparničke hipoteze. Kritičko proveravanje ovih teorija je na kraju vodilo Fukoovom eksperimentu, koji je odbacio njutnovu korpuskularnu teoriju kao pogrešnu, ali su tako nastali novi problemi tumačenja nekih pojava. Neke od njih objasnila je talasna teorija, a za neke se korpuskularna teorija i dalje činila pogodnijom od talasne. Međutim, s obzirom da je o hipotetičko-deduktivnoj metodi bilo govora i u odeljcima o hipotezama i proveravanju teorija (sa primerima iz prirodnih nauka), sada ćemo preći na neke druge metode koje se vezuju, u prvom redu, baš za prirodne nauke. Tako, na primer, dugo se smatralo da osnovne i najsigurnije metode istraživanja u prirodnim naukama predstavljaju one metode eksperimentalnog istraživanja koje je, u potrazi za uzrocima stvarii, preporučivao Fransis Bekon, a razradio i precizno formulisao Xon Stjuart Mil. Izložićemo najpre metode (ili kanone) prema Milovim formulacijama. Metoda slaganja: ako dva ili više slučajeva pojave koja se ispituje imaju samo jednu zajedničku okolnost, ta okolnost jeste uzrok (ili posledica) date pojave; metoda razlike: ako neki slučaj u kome nastupa pojava koja se istražuje i neki drugi slučaj u kome ona ne nastupa imaju zajedničke sve okolnosti osim jedne, i to one koja se javlja u prvom slučaju, ta okolnost je uzrok (ili posledica) date pojave; kombinovana metoda slaganja i razlike: ako dva ili više slučajeva u kojima nastupa neka pojava imaju samo jednu zajedničku okolnost, dok dva ili više slučajeva u kojima pojava ne nastupa nemaju ništa zajedničko izuzev odsustva te okolnosti, okolnost po kojoj se jedinoj razlikuju dva skupa slučajeva jeste uzrok (ili posledica) date pojave; metoda ostatka: u svakoj pojavi treba apstrahovati onaj deo za koji se, na osnovu ranijih indukcija, zna da je posledica preostalih antecedensa; metoda zajedničke promene: svaka pojava koja se menja na određeni način kad god se druga pojava menja na neki poseban način jeste uzrok (ili posledica) date pojave. 44

Pre nego što damo ocenu o stvarnoj ulozi ovih metoda istraživanja u prirodnim naukama, iznećemo i jedan primer upotrebe ovih metoda. Uzmimo slučaj da je u celoj Aleksandrovačkoj župi vino berbe 1971. godine imalo veći postotak kiseline nego što je uobičajeno. Tragajući za uzrokom te pojave, ustanovili smo da je u pitanju nekoliko različitih vrsta grožđa, da su vinogradi smešteni na zemljištu različitog kvaliteta, da su različite veličine, da nisu svuda primenjene iste metode obrade, da grožđe nije brano u isto vreme itd. Uza sve te razlike, ustanovili smo kao zajedničku okolnost da je tokom perioda zrenja grožđa bilo neuobičajeno malo sunčanih dana. Primenom metoda slaganja to smo označili kao uzrok povećanog procenta kiseline u vinu. No, ako se ovaj slučaj, ili bilo koji drugi, pogleda pažljivije, lako je zapaziti da je, u stvari, uvek mogućno ustanoviti veliki broj zajedničkih okolnosti koje se obično zanemaruju (u našem primeru, recimo, izuzetno veliki broj dana sa vetrom, upotreba istih sredstava za prskanje vinograda, ista količina i kvalitet vodenog taloga); razlog zanemarivanja jednog broja zajedničkih okolnosti leži u tome što te druge okolnosti unapred ne smatramo značajnim, a to samo pokazuje da mi u ovome traganju uvek već imamo na umu neku hipotezu o mogućnom uzroku pojave o kojoj je reč, u najmanju ruku hipotezu o tome koje su okolnosti bitne. Sem toga, nije mali broj pojava koje nemaju jedan, već više uzroka (na primer, ako bismo želeli da ustanovimo zbog čega neki službenik u nekoj određenoj ustanovi loše obavlja poslove na svome radnom mestu, teško da bismo i u načelu mogli da prihvatimo neko takvo objašnjenje gde bi bio naveden samo "jedan jedini uzrok"). Najzad, ukoliko bismo i ustanovili da je pojava A zaista uzrok pojave B, nemogućno je pribaviti osiguranje da će pojava A uvek biti uzrok pojave B. Odgovarajući primeri sa analognim primedbama mogu se navesti i za ostale četiri metode, što jasno ukazuje na to da su neopravdane prvobitne Milove pretenzije postavljanja ovih metoda kao pouzdanih metoda otkrivanja uzroka određenih prirodnih pojava i dokazivanja uzročne povezanosti među pojavama. Iz ovoga veoma sažetog rezimiranja situacije, u vezi sa primenom Milovih eksperimentalnih metoda, jasno proizlazi da je gledište o njihovom prvorazrednom značaju za istraživanja u prirodnim naukama neumesno. Postavlja se pitanje da li ove metode ipak imaju neku, makar i ograničenu, važnost. Ako se pođe od toga da prilikom istraživanja uzroka neke pojave P, uvek postoji neka preliminarna hipoteza, a da se često događa da zapravo postoji skup alternativnih hipoteza H 1, H2 ... Hn, onda je sigurno da negativne formulacije Milovih metoda mogu pomoći da se otklone neke ili sve alternative. Tako, na primer, negativna formulacija metode slaganja, koja glasi: "Ništa ne može biti uzrok jedne pojave ako nije zajednička okolnost u svim slučajevima te pojave", omogućava da se neka hipoteza H 1 odstrani ako iz nje proizlazi takav slučaj pojave P gde ne postoji pretpostavljena zajednička okolnost. Prema tome, najveća vrednost ovih metoda, negativno formulisanih, leži u tome što odbacivanjem pogrešnih hipoteza sužavaju polje mogućnih istinitih hipoteza. 45

Pre nego što se došlo do jasnog saznanja o središnjem značaju hipotetičko-deduktivne metode, mnogi su smatrali da je induktivna metoda (ili induktivno rasuđivanje) najefikasnija metoda dolaženja do univerzalnih zakona, pre svega baš u prirodnim, posebno eksperimentalnim naukama. Međutim, metoda induktivnog zaključivanja nailazi na brojne teškoće i ograničavajuće činioce, kao što su: uzorak (onaj broj slučajeva na osnovu kojih se donosi induktivni zaključak) nikada ne može biti u potpunosti reprezentativan (izuzev kod trivijalne potpune indukcije), tako da se ne može steći legitimno pravo da se sa nekih slučajeva nužnim načinom zaključuje na druge ili sve slučajeve; ponovljeni slučajevi, na osnovu kojih se zaključuje o postojanju opštih zakona, nikad ne predstavljaju istovetna ponavljanja; istinitost univerzalnih iskaza u nauci ne može se odlučujuće potvrditi pomoću pojedinačnih iskaza o ljudskom iskustvu; nije rešeno pitanje kako logički opravdati princip na kojem počiva induktivno zaključivanje ‡ "Ono što važi za neke (posebno odabrane) nama poznate činjenice vredi za sve nama nepoznate činjenice iste vrste." Ovde bismo mogli dodati još i to da, sa metodološkog gledišta, u okvirima osnovne hipotetičko-deduktivne metode, induktivna metoda ipak može naći svoje mesto kao jedna od pomoćnih metoda. Za savremene zastupnike induktivne metode, kao jednog od puteva dolaženja do naučnih hipoteza, karakteristično je da prave značajnu razliku između indukcije u smislu dolaženja do takvih hipoteza koje se tiču eksperimentalnih zakona, ili empirijskih uopštavanja najnižeg nivoa opštosti, i indukcije u smislu dolaženja do pravih naučnih hipoteza višega nivoa opštosti; pri tom, oni brane samo prvi od ova dva tipa indukcije. Mnogi su i u prošlosti isticali, a mnogi to i danas čine, da i metoda analogije (zaključivanja po analogiji) može u određenim situacijama da doprinese naučnom istraživanju u prirodnim naukama. Ulogu analogije u ostvarivanju naučnog napretka posebno su naglašavali baš pojedini naučnici. Oni su, pri tom, imali na umu poseban vid sličnosti ‡ sličnost u strukturi, u formi, sličnost u konstelaciji između dva skupa struktura, ili dva skupa pojedinosti, koja, mada različita, poseduju određene strukturalne paralele. Kako je to formulisao poznati američki naučnik Robert Openhajmer, ulazeći u nešto novo, mi ne možemo da mu priđemo drugačije nego na osnovu onoga što nam je blisko poznato, pa u tom smislu čak i staromodno; prinuđeni smo, dakle, da upotrebimo analogiju.

46

Openhajmer navodi i primer japanskog fizičara Jukave, koji je predložio jednu smelu analogiju, čija sudbina još nije sasvim jasna. On je, naime, predložio sličnost između električnih i nuklearnih sila. Način na koji se opisuju sile koje deluju između naelektrisanih tela sastoji se, naravno, u tome da naelektrisano telo stvara električna polja koja se šire prema drugim telima, dajući im izvestan zamah da se pokrenu. Nuklearne sile, koje nisu elektromagnetne, ali su veoma jake i spektakularne, možda bi mogle, po mišljenju Jukave, da potiču iz neke nove vrste polja; umesto električnog polja, ovo bi bilo novo polje, a namesto kvanta svetlosti bile bi nove vrste čestica. Koristeći opšte argumente relativnosti i komplementarno-sti, ili kvantne teorije, japanski fizičar je zaključio da bi, pošto su sile između nukleonâ kratkog dometa, ove nove čestice trebalo da imaju masu nekoliko stotina puta veću od elektrona; a na osnovu drugih svojstava nuklearnih sila izveo je zaključke o prirodi ovih čestica. Te čestice su stvarno pronađene u kosmičkim zracima. Nazvali su ih mezonima. U međuvremenu su pronađene i neke tačke disanalogije, ali je ta teorija, do koje se došlo analogijom, unela red i jasnoću bar u jedan deo nuklearne fizike i predstavljala je izvanredno značajan događaj u fizici. Naročit značaj, u vezi sa metodom analogije, ima i izgrađivanje apstraktnih strukturalnih modela, koji takođe ponekad mogu korisno sugerisati načine formulisanja ili proširenja određenih teorija (po čisto formalnoj analogiji). U svakom slučaju, uočavanje sličnosti je često predstavljalo i može predstavljati polaznu tačku za napredak čovekovog naučnog saznanja. Neke prirodne nauke (kao, na primer, botanika) takvog su karaktera da se pre-težno koriste opisnom metodom, koja uključuje samo posmatranje, klasifika-ciju i ponekad određene statističke postupke. Od opštih metoda istraživanja možda se još mogu spomenuti generalizacija i stvaranje novih pojmova. No, vero-vatno je čak i važnije naglasiti da različit karakter problema u raznim naukama dovodi do stvaranja i razvijanja mnogih specifičnih metoda, vezanih za pojedine grupe srodnih nauka ili za pojedine naučne discipline (kao što su, recimo: stati-stička generalizacija, istoriografska, introspektivna ili fenomenološka metoda itd).

Istraživačke metode ‡ u društvenim naukama Kada je reč o metodama istraživanja u društvenim naukama ‡ mada u ovim naukama ima znatno ozbiljnijih neslaganja, kako sadržinske tako i metodološke prirode ‡ preovladalo je gledište da i ovde hipotetičkodeduktivna metoda čini, ako ništa drugo, ono jednu od osnovnih metoda. Naime, i u društvenim naukama (kakve su ekonomija, sociologija, političke nauke, istorija, pravo itd.) naučnici, želeći da reše neki problem, postavljaju hipotetičku teoriju, iz koje dedukuju razne posledice, koje zatim proveravaju, s tim što im se postupci proveravanja unekoliko razlikuju od postupaka proveravanja u prirodnim naukama.

47

Tako, na primer, sociolozi iz emigrantskih zemalja, suočeni sa problemom adaptacije svoga življa koji boravi i radi u inostranstvu, mogu predložiti hipotezu da će se na novu sredinu lakše i brže prilagoditi oni radnici koji su poreklom iz urbane sredine i sa višim stepenom obrazovanja. Iz ove hipoteze se onda izvode određene posledice, koje se proveravaju posmatranjem, anketom ili na neki drugi način. U vezi sa karakterom hipoteza u društvenim naukama treba dati nekoliko napomena. Neki teoretičari su zastupali, a neki (mada ih je sve manje) i danas zastupaju, gledište da prirodne nauke imaju posla sa postavljanjem i objašnjavanjem zakonâ (da su, kako se to kaže, nomotetske), dok se društvene nauke bave objašnjavanjem pojedinačnog (da se, kako se to kaže, idiografske), s obzirom na to da čovek ne može doći do saznanja o sebi drugačije nego kroz istoriju, na način istorije. Ne uzimajući u obzir neumesnost potpunog podvajanja prirodnih i društvenih nauka, bez obzira na to šta se uzima kao osnova na kojoj se ta razlika zasniva, sigurno je da se razlika između nomotetskih i idiografskih nauka ne podudara sa razlikovanjem između prirodnih i društvenih nauka. Naime, u dobrom broju kako prirodnih tako i društvenih nauka mogu se javiti i javljaju se i nomotetski i idiografski aspekti. To ujedno pokazuje da ovi pristupi nisu uzajamno isključivi, već da se mogu kombinovati, što vodi temeljnijem i potpunijem razrešavanju nekih problemskih situacija. Naravno, kada je reč o opštosti zakona koji se odnose na ljudsko društvo, njihov stepen opštosti je drugačijeg karaktera od onog u prirodnim naukama. Reč je o tome što se zakoni koji se tiču ljudskog društva ‡ i onda kada su formulisani kao univerzalni ‡ tvrde sa svešću da nije isključena pojava izuzetaka, što se često i eksplicitno izražava tako što se, na primer, za neki utvrđeni zakoniti odnos zavisnosti dveju pojava u društvu kaže da važi "samo pod ostalim jednakim uslovima (ceteris paribus)". Naime, zakoni društvenih nauka najčešće se odnose na veoma složene sisteme uzajamnih dejstava, sa velikim brojem činilaca koji ih određuju i koji se neprekidno menjaju. Nekoliko reči o mogućnosti eksperimenta u društvenim naukama ‡ to pitanje je važno baš zato što eksperiment predstavlja jedan od osnovnih načina proveravanja hipoteza u prirodnim naukama, bez kojeg u nekim granama nauke (hemija, optika i druge) ne bi mogao ni da se zamisli napredak koji je postignut. Ako se ima u vidu strogo definisani "kontrolisani eksperiment", u kojem je naučnik u stanju da, u određenim granicama, barata pojedinim "činiocima" neke situacije, takav eksperiment je izuzetno redak u društvenim naukama, gde istraživačima po pravilu nije nimalo lako da izmene pojedine činioce radi eksperimentisanja. S druge strane, međutim, valja ukazati na značajne uspehe nekih prirodnih nauka (astronomija, geologija i druge) u kojima su mogućnosti izvođenja kontrolisanih eksperimenata isto tako strogo ograničene. Mogućno je takođe primetiti za je i u najbolje opremljenoj modernoj laboratoriji, prilikom izvođenja eksperimenta, praktično nemogućno odstraniti sve promene osim one jedne određene koju treba pratiti.

48

Najzad, valja naglasiti da, i pored svega što je rečeno, u društvenim naukama postoje neke vrste eksperimenata. Tako je "laboratorijski" ispitivan uticaj koji na glasače ima njihovo znanje o religioznoj pripadnosti kandidata. Stvoren je jedan broj klubova čiji su članovi pažljivo odabrani, tako da se međusobno ne poznaju, a onda su dobili zadatak da između sebe izaberu jednog svog člana na neki položaj, s tim što je polovini klubova dat podatak o religioznoj pripadnosti njihovog kandidata. Utvrđeno je, na osnovu rezultata izbora, da je veliki broj glasača kojima je dato obaveštenje o religioznoj pripadnosti kandidata bio pod uticajem tog obaveštenja. Jedan broj savremenih teoretičara isto tako smatra da dijalektička metoda nije vezana samo za razvoj ideja, ili svih onih predmeta koji se nalaze u procesu razvoja, napredovanja, već da je vezana baš za društvene nauke, koje, za razliku od prirodnih, nisu postavljene neutralno u odnosu na subjekta saznanja. Sem toga, ističe se da struktura predmeta ovih nauka, to jest struktura društvene realnosti, zahteva dijalektičku metodu, s obzirom da je u pitanju predmet iz koga se ne mogu ukloniti protivrečnosti ‡ društvo je istovremeno i racionalno i iracionalno, i celovito i podeljeno, i slepo-prirodno i posredovano svešću, i pritisnuto nužnošću i karakterisano slobodom. Drugačije rečeno, dijalektika nam se otkriva i u samorazvoju društva (a ne samo, kao za Hegela, u samorazvoju ideje). Međutim, još nismo u stanju da procenimo je li dijalektika prisutna i u prirodi, pa njeno jednostavno projektovanje na prirodu predstavlja čisti dogmatizam, koji je naročito došao do izražaja u sovjetskoj varijanti dijalektičkog materijalizma. Društvene nauke su, inače, zaista u određenoj meri nesamostalne u odnosu na vladajuću svest, i u tom smislu se nalaze u drugačijem položaju nego prirodne nauke. No, sve to ne govori u prilog tezi da bi se društvene i prirodne nauke u svemu bitno razlikovale. Naprotiv, one imaju mnogo toga zajedničkog, što je očigledno i iz Marksovog aspekta (s obzirom na njegovo nastojanje da specifičnim shvatanjem ljudske prakse prevlada podvajanje prirode i istorije), kao i iz aspekta savremene metodologije (s obzirom na to da je sasvim jasno da se društvene nauke i te kako služe onim metodama koje su karakteristične za prirodne nauke, ili za nauku uopšte). Kao jednu od metoda specifičnih za istraživanje u društvenim naukama, neki autori ističu i takozvanu statističku generalizaciju. Tu se imaju u vidu uopštavanja "po verovatnoći", koja ne moraju obavezno sadržavati numeričke vrednosti za statističke koeficijente. Takvo uopštavanje bismo imali ako kažemo, na primer: "Postotak uzimanja droge kod gradske omladine, uopšte uzev, veći je nego među seoskom omladinom." (Ovde valja primetiti da se ovakav iskaz može isto tako interpretirati i kao hipotetička tvrdnja koja će se proveravati statističkim ispitivanjem.) ^ini se da su, uopšte uzev, eksperimentalni zakoni u društvenim naukama statističke prirode. Ovde bismo mogli spomenuti i neke metode koje su specifično vezane za određene društvene nauke, s obzirom da se nauke koje se ubrajaju među društvene u tom pogledu međusobno razlikuju znatno više nego što se razlikuju razne prirodne nauke.

49

U sociologiji, na primer, ne računajući ono što spada u čisto istraživačke tehnike (posmatranje, intervju i upitnik, analiza sadržaja itd), mogućno je spomenuti još istoriografsku metodu (u tom smislu da sociolog nikako ne bi smeo da u određenim slučajevima izgubi iz vida značaj društvenog iskustva iz prošlosti), ili uporednu metodu (u tom smislu da je za sociologa uvek vrlo korisno da istu pojavu upoređuje u različitim društvima i kulturama), metodu konstruisanja idealnih tipova (misli se na tipove strukture ili ponašanja u nekom društvu, da bi se pomoću njih bolje ili lakše objasnile neke konkretne strukture ili konkretni slučajevi ponašanja), ili razne sociometrijske metode (kod kojih se u osnovi teži proučavanju društvene strukture u svetlosti privlačenja ili odbijanja do kojih dolazi u jednoj društvenoj grupi). U istoriji, koja je nesumnjivo najviše idiografska, ali koja operiše mnogim opštim zakonima prihvaćenim u nekoj prirodnoj ili društvenoj nauci, koriste se metode zaključivanja po verovatnoći, kao i metoda genetičkog objašnjenja, u kojem se pravi razlika između neposrednih ili "neočekivanih" uzroka nekog događaja i njegovih "suštinskih" ili "osnovnih" uzroka. ^esto se koriste i protivčinjenički iskazi da bi se potkrepilo gledište da je neki događaj imao odlučujuće posledice za dalji razvoj u određenom pravcu. Poznat je primer protivčinjeničkog suda koji tvrdi da bi, u slučaju pobede Persijanaca kod Maratona 490. godine pre nove ere, u Atini bila uspostavljena orijentalna teokratsko-religiozna kultura, tako da ne bi mogle da se razviju grčka filozofija i nauka, koje su predstavljale koren zapadne kulture i civilizacije. Psihologija takođe ima neke sasvim specifične metode istraživanja, kao što su introspektivne metode, koje koriste različite mogućnosti i razne vrste samoposmatranja; tu je i fenomenološka metoda, koja se izdvaja kao posebno značajna introspektivna metoda i koja teži da neposredno razume pojave svesti, da ih posmatra naivno i slobodno, bez ikakvih prethodnih pretpostavki ili predrasuda.

50

Metode predavanja znanja Zanimljivo je, a u određenom smislu i veoma značajno, zapitati se za metode predavanja znanja s pokolenja na pokolenje. Na osnovne metode prenošenja znanja dao je osvrt još Kant u svome priručniku za predavanja iz logike (*Logika, Grafos, Beograd, 1985), na kraju odeljka posvećenog opštoj metodologiji mišljenja.

Akroamatska metoda Akroamatska metoda je svakako najpoznatija i najuobičajenija. Onaj ko poseduje neko znanje pokušava da to svoje znanje što jasnijim, što preglednijim i što ubedljivijim načinom govornog izlaganja prenese na one koji ga još ne poseduju. Ova metoda i dalje predstavlja osnovnu metodu predavanja znanja u skoro svim vrstama škola u svetu. Za veći broj nauka to je možda zaista glavna, ali ne i jedina mogućna metoda predavanja znanja.

Erotematska metoda (dijaloška i katihetska) Kod erotematske metode, pored izlaganja, postoji i postavljanje pitanjâ, a to postavljanje pitanjâ, u dijaloškoj ili sokratovskoj metodi, usmereno je na razum, a u katihetskoj samo na pamćenje. Kao što znamo, u sokratovskom dijalogu dolazi do uzajamnog postavljanja pitanjâ i davanja odgovorâ, tako da se većim delom prividno, ali ponekad i realno, gubi granica između nastavnika i učenika. Ova metoda, razume se, najviše odgovara predavanju filozofije kao racionalnog saznanja, gde se učenik može navesti da sagleda principe svog sopstvenog uma, da uoči neke pretpostavke ili vrednosti za koje pre toga nije bio svestan da ih poseduje, kao i da stekne sposobnost razlikovanja ispravne od loše argumentacije. Katihetska metoda, međutim, ničemu ne podučava, već zapravo služi za propitivanje onoga što je, kada je reč o empirijskim ili istorijskim saznanjima, predato akroamatskom metodom.

51

STRUKTURA NAU^NOG ZNAnjA Pojam izlaganja znanja Pojam izlaganja znanja bitno se razlikuje od pojma predavanja znanja, o kojem je bilo reči u prethodnom odeljku. Predavanje znanja obavlja se govornim postupkom, koji vodi računa o didaktičkim principima što treba da obezbede brzo i efikasno preno-šenje znanja. Izlaganje znanja, međutim, obavlja se pismenim putem i ne sledi nika-kve didaktičke principe, već vodi računa o logičkoj i sistematskoj uređenosti toga znanja. Sama uređenost naučnog znanja može se postići na različite načine, pa i izlaganje znanja može imati različite oblike. Ako imamo posla sa celinom koja je manje-više dovršila svoj razvoj, tako da se može misaono zahvatiti (odnosno sa predmetom kod koga je prevaljen celi put upoznavanja deo po deo i sada treba ponovo uspostaviti njegovo konkretno jedinstvo), onda to izlaganje može imati dijalektički karakter (kao što je, recimo, Hegelovo izlaganje Logike, ili Marksovo izlaganje kritike građanske političke ekonomije u Kapitalu). Međutim, postignuti rezultati naučnog istraživanja mogu se izložiti uređeno i na druge načine: može se pokušati sa izvođenjem celog sistema znanja iz nekoliko osnovnih principa (kao što su, recimo, Euklidov ili Hilbertov sistem geometrije, Peanov sistem aritmetike ili njutnov sistem mehanike); sistematičnost se može postići i putem dosledne deobe i klasifikacije istraživane sadržine (botanička i zoološka sistematizacija, periodni sistem elemenata Mendeljejeva) itd.

Sistem znanja ‡ principi, definicije, tvrđenja (propozicije, teze) Iz onoga što je već rečeno o izlaganju znanja mogućno je već naslutiti i odgovor na pitanje: šta se podrazumeva pod sistemom znanja? Najkraće rečeno, sistem znanja jeste uređeni skup naučnih teorija, zakona i činjenica, zasnovan na određenim principima. Ali, ne treba izgubiti iz vida da se naučno znanje neprekidno razvija i revidira, tako da sistem znanja nikad ne može da bude apsolutan, već samo relativan, a njegova vrednost se procenjuje po tome kako se u njega uklapaju ne samo već poznate teorije, zakoni i činjenice, već i one nove, koje nisu bile poznate u vreme kada je sistem nastao. Prema tome, mogli bismo slobodno zaključiti i to da nijedan sistem naučnog znanja u celini, kao, uostalom, ni njegovi sastavni delovi, nije neprikosnoven. Osnovna tvrđenja jednog sistema naučnog znanja sadrže prve principe (koji su dati u formi aksiomâ ili postulatâ), kao i definicije osnovnih pojmova, a izvedena tvrđenja čine propozicije (teze) i teoreme koje se dokazuju pomoću osnovnih tvrđenja.

52

Ilustrovaćemo ovo na prvome sistemu geometrije, za koji se i danas može reći da poseduje zavidno savršenstvo, na Euklidovom sistemu. Treba samo napomenuti da od osnovnih stavova Euklid najpre izlaže definicije, a zatim principe (postulate i aksiome, koje razlikuje i odvojeno izlaže), dok je danas uobičajen obratan redosled, s obzirom da se pokazalo da se definicije ponekad ne mogu postaviti bez aksioma, a ne obratno.

53

Evo nekih Euklidovih definicija: 1. tačka je ono što nema delova; 2. linija je dužina bez širine; 4. prava linija je ona koja za tačke na njoj podjednako leži; 5. površina je ono što ima samo dužinu i širinu; 7. ravan je površina koja za prave na njoj podjednako leži; itd. Napravićemo izvod i iz Euklidovih postulata i aksioma. Postulati: 1. pretpostavlja se da se od svake tačke ka svakoj drugoj tački može povući prava linija; 2. da ograničena prava može biti produžena u svom pravcu neprekidno; 3. da se iz svakog središta svakim rastojanjem može opisati krug; 4. da su svi pravi uglovi međusobno jednaki; 5. da će se, ako jedna prava u preseku sa drugim dvema obrazuje sa iste strane dva unutrašnja ugla čiji je zbir manji od dva prava ugla, te dve prave, beskrajno produžene, seći, i to sa one strane sa koje su ovi uglovi manji od dva prava ugla; itd. Aksiome: 1. oni (objekti) koji su jednaki istom (objektu) jednaki su međusobno; 2. ako se jednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti), celine su jednake; 3. ako se od jednakih (objekata) oduzmu jednaki (objekti), ostaci su jednaki; 7. oni (geometrijski objekti) koji se mogu poklopiti jednaki su međusobno; 8. celina je veća od dela; 9. dve prave ne ograničavaju oblast. Uzećemo sada i jedno izvedeno tvrđenje iz Euklidove geometrije i pogledaćemo kako ga Euklid dokazuje. Recimo, propoziciju broj četiri: "Ako su kod dva trougla dve strane jednog jednake odgovarajućim dvema stranama drugog, i ako su jednaki uglovi koje obrazuju jednake strane, mora i osnovica biti jednaka osnovici, jedan trougao mora biti jednak drugom trouglu i ostali uglovi moraju biti jednaki ostalim uglovima, i to odgovarajući, naime oni koji leže spram jednakih strana." Ovu propoziciju Euklid dokazuje uz pomoć sedme aksiome, odnosno tako što kretanjem dovodi do poklapanja jednog trougla sa drugim, kao i do poklapanja jedne od jednakih strana sa odgovarajućom stranom drugoga trougla.

Sistem znanja ‡ klasifikacija Već je spomenuto da sámo klasifikovanje istraživačkog materijala sa izvesnog područja predstavlja određeno sistematizovanje znanja. To je sasvim razumljivo kada se zna da je kod klasifikacije reč o određivanju mesta jednog pojma u čitavom sistemu pojmova sa kojima je bliže ili dalje povezan, i to s obzirom na obim tih pojmova. U tom smislu, klasifikacija se zasniva na logičkim pojmovima roda, vrste, podvrste itd. kao pojmovima koji se tiču odnosa obima pojmova. 54

Klasifikacija, razume se, može biti prirodna i veštačka. Veštačka klasifikacija, koja se može zasnivati na bilo kakvoj spoljašnjoj (ili slučajnoj) karakteristici pojma, i čiji je cilj praktičan, to jest da omogući uspešno i brzo snalaženje u materijalu, za nauku nije od posebnog interesa; takvo sistematizovanje znanja po pravilu nije ni od kakvog teorijskog interesa. Takva bi, na primer, bila klasifikacija svih filozofskih spisa prema azbučnom redu njihovih autora. Sasvim je drugačije sa prirodnom klasifikacijom, koja pokušava da sledi bitne oznake samoga sadržaja pojma. Pri tom se vodi računa da sličnost pojmova koji se svrstavaju u istu grupu mora biti veća od njihovih razlika, s tim što pojmovi jedne grupe moraju biti sličniji među sobom negoli sa pojmovima neke druge grupe. Kao primer jedne prirodne klasifikacije mogućno je uzeti i klasifikaciju nauka, o kojoj smo raspravljali u prvome poglavlju, ili klasifikaciju biljnog ili životinjskog sveta. Tako se, na primer, životinjski svet obično deli na dva kola: kičmenjake i beskičmenjake; kola se dalje dele na klase, pa kolo kičmenjaka ima pet klasa: sisare, ptice, vodozemce, gmizavce i ribe; klase se dalje dele na redove, redovi na familije, familije na rodove, rodovi na vrste, vrste na varijetete i podvarijetete. No, odmah treba naglasiti to da je i klasifikacija ‡ kao, uostalom, i drugi sistem znanja ‡ relativnog ili hipotetičkog karaktera. Relativnost klasifikacije proizlazi najpre iz činjenice da je izvestan skup uzajamno povezanih pojmova uvek mogućno prirodno klasifikovati na više načina. Na primer, pri klasifikaciji trouglova mogućno je poći od podele prema vrsti uglova, ali isto tako i od odnosa strana u trouglu. Sem toga, klasifikacija je relativna s obzirom na to koliko je savršeno izvedena, tako da odlične veštačke klasifikacije mogu biti na nivou loše izvedenih prirodnih klasifikacija. Najzad, klasifikacija je relativna i stoga što sadržina koja se klasifikuje često može biti veoma složena i promen-ljiva, mogu iskrsavati nepredviđeni aspekti, ili mogu postojati prelazni oblici.

Pojam zakona i zakonitosti Tokom istorije logičko-metodološke misli evoluirao je i sâm pojam zakona, a njegovo adekvatno određivanje na savremenom nivou razvoja ove misli skopčano je sa većim brojem teškoća, od kojih će ‡ u našem pokušaju ocrtavanja jedne maksimalno ispravne definicije ‡ biti nagoveštene tek neke. Jedna od osnovnih teškoća u postojećoj upotrebi ovoga termina svakako je i ta što sami naučnici nisu uvek složni u pogledu toga koje će iskaze (tvrdnje) sma-trati zakonima, a koje ne. To je, pre svega, slučaj sa nekim najopštijim tvrđenjima, za koja nema smisla ili se ne može reći da li su istinita ili lažna, kao što su, na primer, princip uniformnosti (jednoobraznosti) prirode (koji se može formulisati i kao metodo-loško pravilo o invarijantnosti ‡ nepromenljivosti ‡ prirodnih zakona), ili ta-kvo tvrđenje kao što je: "Za svaki metal postoji neka kiselina koja će ga rastvoriti."

55

Isto tako, dileme se javljaju oko toga da li formulacija zakona sme da sadrži termine koji se tiču pojedinačnih objekata ili ne. Ili, da li zakon mora da poseduje karakteristiku neograničene univerzalnosti, s tim da nama poznati slučajevi ispoljavanja toga zakona ne pokrivaju celo područje njegove mogućne primene? Ili, da li je ispravno govoriti o zakonu onda kada su u pitanju statističke pravilnosti? Sve to ukazuje na činjenicu da bi teško bilo zamisliti mogućnost da se brzo i jednostavno dođe do sasvim precizne i opšteprihvaćene definicije zakona. Za dalje razjašnjenje pojma zakona trebalo bi uočiti razliku između konstantne činjeničke povezanosti određenih objekata (ili osobinâ, ili između objekta i osobine) i takve veze koja se karakteriše nužnošću (kako ćemo interpretirati taj pojam nužnosti, za sada nije bitno). Tako, na primer, iskaz "Sve vrane su crne" tvrdi određenu činjenicu, manje ili više "slučajnu" univerzalnost (koju smo spremni da napustimo čim naiđemo na izuzetak), dok takvi iskazi kao što su "Svi ljudi su smrtni", ili "Gvožđe se uvek širi kada se zagreje", u svojim tvrđenjima sadrže element nužnosti, i to stoga što je iz određenih razloga nemogućno zamisliti da bi moglo biti drugačije (pa smo skloni da uvek pažljivo preispitujemo ono što nam se inače na prvi pogled učinilo kao izuzetak od takvog zakona). U oba poslednja slučaja razlog je postojanje zakonitosti višeg reda ‡ u prvom biološke, a u drugom fizičke. Razlika između slučajne i nužne univerzalnosti ispoljava se jasno i u njihovom odnosu prema irealnim kondicionalnim iskazima, s obzirom na to da se takvi iskazi mogu opravdati samo nužno univerzalnim iskazima. Tako, na primer, dok nužno univerzalni iskaz: "Gvožđe se uvek širi kad se zagreje" opravdava iskaz: "Za svako h, kada bi h bilo gvožđe i kada bi se zagrejalo, onda bi se h širilo", slučajno univerzalni iskaz: "Svi šrafovi u Smitovim kolima su zarđali" ne opravdava iskaz: "Za svaki objekt h, kada bi h bilo šraf u Smitovim kolima, onda bi h bilo zarđalo". Da bi se lakše razlikovali nužno univerzalni iskazi od slučajno univerzalnih, to jest zakoni od onih iskaza koji su im slični samo po formi, mogućno je praviti razliku između "kvalitativnih" i "ne-kvalitativnih" predikata. Kvalitativni predikati bi bili oni kod kojih iskaz o njihovom značenju "ne zahteva pozivanje na neki pojedinačni objekt ili prostorno-vremensku lokaciju" (gvožđe, zagrevanje itd), što se ne može reći za ne-kvalitativne predikate (Smitova kola itd). U zakonima su, po pravilu, zastupljeni samo kvalitativni predikati. Mogućno je, isto tako, praviti razliku između neograničene univerzalnosti nužno univerzalnih iskaza (zakonâ) i ograničene univerzalnosti slučajno univer-zalnih iskaza (koji su po obliku slični zakonima), s obzirom na to da je kod ovih drugih najčešće reč o konačnoj klasi mogućnih objekata (ili slučajeva). Najzad, kod nužno univerzalnih iskaza (zakonâ) svedočanstvo njihove istinito-sti nije isključivo neposredno, kao što je kod slučajno univerzalnih iskaza, već se, po pravilu, kao svedočanstvo javljaju i drugi zakoni; drugačije rečeno, takvi iskazi moraju naći svoje određeno (logičko) mesto u sistemu naučnog znanja. U svakom slučaju, karakteristika nužnosti koja, po svemu sudeći, obavezno prati ono što nazivamo zakonitom povezanošću, ili zakonom, odnosi se na ono što se najčešće karakteriše kao "fizička" ili "realna" nužnost, a ne ‡ kao što misle neki autori ‡ na logičku nužnost. Naime, da je u pitanju logička nužnost, ne bi bilo potrebno, odnosno ne bi bilo značajno, nikakvo iskustveno proveravanje, a negacije takvih iskaza bile bi protivrečne. 56

Ako bismo hteli da načinimo razliku između "zakona" i "zakonitosti", onda bismo mogli reći da ono što se odnosi na naučni iskaz treba nazvati zakonom, a ono što se odnosi na prirodno postojeće pravilnosti treba nazvati zakonitošću. Ovu razliku neki autori izražavaju terminima "naučni zakon" i "prirodni zakon".

Vrste zakonitosti Uzročna zakonitost se odnosi na onu situaciju gde se jedan događaj (pojava ili proces) ‡ iz različitih razloga ‡ smatra posebno važnim za nastajanje nekog drugog (predstavlja njegov i nužan i dovoljan uslov). Prvi događaj se naziva uzrokom, a drugi efektom; a, pored neposredne ili posredne prostorne povezanosti uzroka i efekta, podrazumeva se i njihovo vremensko sledovanje, tako što uzrok opet ili neposredno ili posredno prethodi posledici. Formulisanje uzročnih zakona sasvim je umesno kada je reč o jasnijem saglédanju odnosa između mnogih događaja, s obzirom da one stvari koje su posledica nekog uzroka po pravilu ne mogu da se nađu u obrnutoj ulozi (zavisnost je jednosmerna). To, razume se, ne znači da veza, odnosno delovanje između određenih objekata ili događaja, ne mogu da budu uzajamni (zavisnost je dvosmerna), ali je to onda drugačija vrsta zakonitosti.

57

Od drugih vrsta zakonitosti ovde ćemo spomenuti još funkcionalnu i statističku zakonitost. Funkcionalna zakonitost se tiče postojanja nužne zavisnosti između dveju ili više promenljivih veličina koje su u najbližoj vezi sa objektima, osobinama ili procesima o kojima je reč. Ova funkcionalna zakonitost se izražava numeričkim zakonima, koji su posebno karakteristični za modernu fiziku, a manje za druge prirodne nauke. Kao primer jednog takvog zakona može da posluži Bojl‡[arlov opšti zakon ponašanja idealnih gasova, koji je nastao kao uopštavanje, s jedne strane, Bojlovog, a, s druge strane, [arlovog i Gej‡Lisakovog zakona. U Bojlovom zakonu, "P • V = const", data je veza između R, to jest pritiska gasa na zidove posude u kojoj se nalazi, i V, to jest odgovarajuće zapremine gasa, koja je konstantna ako se masa i temperatura gasa drže nepromenjenim. S druge strane, [arlov i Gej‡Lisakov zakon povezuju V, to jest odgovarajuću zapreminu gasa, i T, to jest temperaturu gasa, što je takođe kon-stantno ako se ne menjaju masa gasa i njegov pritisak: "V/T = const." Iz ovih zakona se onda može dobiti pravi funkcionalni zakon koji sve to povezuje: "P • V/T = r". Na kraju, ukratko o statističkoj zakonitosti. Reč je o nužnim statističkim odnosima (ili odnosima verovatnoće) među objektima, događajima ili njihovim osobinama. Zakoni kojima se izražavaju ovakve vrste zakonitosti zastupljeni su danas u prirodnim kao i u društvenim naukama. Ova vrsta zakona se svodi na tvrdnju da se, uz dovoljan broj ponavljanja, postiže stalna relativna učestalost veze dva događaja. Primeri ovakvih zakona nalaze se u odeljku u kome se govori o verovatnoći. Ovde ćemo izložiti samo jedan drugačiji primer iz oblasti demografije, koji se tiče veze steriliteta i starosti kod naših žena: "Sterilitet je najmanje raširen među ženama koje su stupile u brak u mladosti, a sve je češći ukoliko je viša starost pri stupanju u prvi brak; ... potpun sterilitet žena koje se prvi put udaju u dvadesetoj godini starosti iznosi 5,40 odsto, broj sterilnih je znatno veći kod žena koje su zasnovale bračnu zajednicu u tridesetoj godini ‡ 17,23 odsto, a od onih koje su stupile u brak u četrdesetoj godini starosti više od polo- vine žena, ili 55,05 odsto, nisu sposobne da učestvuju u reprodukciji stanovništva."

Pojam naučnog objašnjenja Kada se u poglavlju o hipotezama govorilo o tome koje su to istraživačke situacije u nauci što traže postavljanje "novih hipoteza", mogao je isto tako da bude upotrebljen termin "novih hipotetičkih objašnjenja". Naime, svaka hipoteza, koja nastaje u suočavanju sa određenim naučnim problemom, predstavlja, u stvari, pokušaj objašnjenja tog problema. Ali, nove hipoteze čine samo jedan manji deo naučnih objašnje-nja. Najveći deo naučnih objašnjenja novih pojava koje zahtevaju objašnjenje obavlja se uz pomoć znanja kojim već raspolažemo, uz pomoć staroga znanja. Sámo se po sebi razume da naučno objašnjenje treba da bude sistematsko i dobro zasnovano (i logički i empi-rijski); sve nauke zaista i téže takvim objašnjenjima, ali ne zadovoljavaju ove uslo-ve u podjednakom stepenu. U svakom slučaju, mogli bismo reći da objašnjenje predstavlja podvođenje predmeta objašnjenja pod neki zakon ili teoriju iz kojih se može izvesti. 58

Ovde, međutim, treba da se ukratko upoznamo sa logičkom strukturom i vrstama naučnog objašnjenja.

59

Svako naučno objašnjenje najpre podrazumeva postojanje, s jedne strane, predmeta objašnjenja (eksplanandum, ili eksplikandum) i, s druge strane, sredstva objašnjenja (eksplanans). [to se tiče onoga što treba objasniti (eksplanandum), to može biti pojedinačna pojava ili događaj, ili čitav skup takvih pojava ili događaja, ali mogu biti i zakoni, naročito oni nižega reda opštosti. Ono, međutim, čime se obja-šnjava (eksplanans) mora sadržati kako početne (prethodeće, antecedentne ili granične) uslove ili okolnosti tako i opšte zakone. Pri tome se u praksi često može dogoditi da se eksplanans skraćuje na svoj prvi deo, dok se drugi deo podrazu-meva; naime, u objašnjenju nije neophodno eksplicitno navoditi one opšte zakone iz kojih se eksplanandum može izvesti. Međutim, može se dogoditi slučaj da, i po-red poznavanja opštih zakona, ne možemo pružiti objašnjenje, zbog toga što ne znamo pret-hodeće uslove. Početni uslovi se, znači, po pravilu ne mogu izostaviti iz eksplanansa. Recimo da treba objasniti zašto lišće sa nekog određenog drveta žöti i opada. Pojava koja ovde iziskuje objašnjenje (eksplanandum) jeste to što lišće nekog drveta žöti i opada. Ono čime se ta pojava objašnjava (eksplanans) čini to što je sada jesen, a drvo je listopadno. Ovaj eksplanans je skraćen, naveli smo samo po-čet-ne uslove, dok smo prećutno pretpostavili poznavanje onih botaničkih zakonitosti po kojima za određene vrste drveća, koje se nazivaju listopadnim (za razliku od četinarskog drveća), bitnu osobinu predstavlja to što im lišće u jesen žöti i opada. Da bi objašnjenje bilo istinito, sudovi koji čine eksplanans moraju biti istiniti i dovoljni da se iz njih izvede eksplanandum, što znači da moraju tvrditi nešto više negoli eksplanandum. Ali, veza između eksplanansa i eksplananduma može biti različita, pa će pre-ma tome moći da se razlikuje nekoliko vrsta objašnjenja. Uobičajena je podela na četiri vrste objašnjenja: deduktivno, po verovatnoći, funkcionalno i genetičko.

Vrste objašnjenja Najstariji, najpoznatiji i najviše proučavani model objašnjenja svakako je deduktivni model objašnjenja, u kojem se eksplanandum javlja kao zaključak, to jest kao logički nužna posledica eksplanansa, u ovom slučaju premisa deduktivnog zaključivanja. Mnogi autori, još od vremena Aristotela, smatrali su da je to jedini i pravi tip naučnog objašnjenja, to jest da sva naučna objašnjenja treba da teže dostizanju tog ideala. Brojna naučna objašnjenja, naročito u prirodnim naukama, stvarno imaju takav oblik, a i za jedan broj objašnjenja koja naizgled nemaju taj oblik može se pokazati ‡ kada se eksplikuju pretpostavke koje su u njima prećutno sadržane ‡ da su u skladu sa ovim modelom. (Uslovi koje deduktivni model objašnjenja treba da zadovolji unekoliko se razlikuju s obzirom na to da li je u pitanju objašnjenje pojedinačnih događaja ili objašnjenje zakonâ.)

60

Na primer, valja objasniti zašto je sveća u staklenoj kutiji koju smo hermetički zatvorili posle kraćeg vremena prestala da gori. Objašnjenje bi moglo da glasi: sveća se ugasila stoga što u hermetički zatvoren prostor ne može da uđe kiseonik iz vazduha, a pošto sagorevanja nema bez prisustva kiseonika, to se sveća ugasila čim je potrošen sav kiseonik koji se nalazio u staklenoj kutiji. Očigledno da je ovde u pitanju objašnjenje koje ima formalnu strukturu dedukcije čiju jednu premisu čini univerzalni hemijski zakon koji objašnjava proces sagorevanja.

61

Drugu premisu, naravno, koja je potpunije eksplicirana od samoga zakona koji reguliše proces sagorevanja, čine početni uslovi: da je sveća postavljena u herme-tički zatvoren prostor, u koji kiseonik iz vazduha nema pristupa i da je potrošen sav kiseonik koji se nalazio u tom zatvorenom prostoru. Logički uslovi koje deduktivni model objašnjenja treba da zadovolji unekoliko se razlikuju s obzirom na to da li je u pitanju objašnjenje pojedinačnih događaja ili objašnjenje zakonâ. Najpre ćemo se osvrgnuti na objašnjenje pojedinačnih događaja. Primer sa svećom predstavlja baš takav slučaj objašnjenja, pa ćemo ga malo analizirati. S obzirom na to da je reč o deduktivnom modelu, prva karakteristika koju ovde valja zapaziti jeste to da se među premisama iz kojih kao zaključak sledi naš eksplanan-dum nalazi takav iskaz koji predstavlja univerzalni prirodni zakon. Druga karak-teristika je to što u premisama, osim univerzalnog zakona, nalazimo i jedan broj singularnih ili instancijalnih iskaza što preciziraju uslove u kojima se dâti objekt nalazi, njegova svojstva, ili tvrde da su se neki događaji odigrali na određe-nome mestu ili u određenom vremenu; pokazuje se da se među premisama moraju nala-ziti iskazi o onim početnim uslovima na koje treba primeniti naš univerzalni zakon. U ovome primeru reč je o dva takva početna uslova: (a) da je sveća postavljena u hermetički zatvoren prostor, u koji kiseonik iz vazduha nema pristupa, i (b) da je potrošen sav raspoloživi kiseonik iz tog zatvorenog prostora. Važno je uočiti da ovi početni uslovi predstavljaju onu logički neophodnu kariku bez koje se iz univerzalnog iskaza ne može dedukovati nikakav iskaz koji se odnosi na nešto pojedinačno. Ako to nemamo na umu, to jest ako ne vodimo dovoljno računa o istraživanju stvarnih činjenica koje su u vezi sa primenom nekog univer-zalnog zakona, mogu se dogoditi dve neugodne stvari: ili (1) da naše opšte pretpo-stavke primenjujemo olako i široko na mnoge situacije, koje ne predstavljaju ade-kvatne početne uslove za njihovu primenu, ili (2) da nikako ne možemo da ih prime-nimo, zato što su nam ti specifični početni uslovi ostali nepoznati. Treba, prema tome, imati u vidu da "u traganju za naučnim razumevanjem (kao i u rešavanju pravnih sporova) opšti principi sami po sebi ne rešavaju nijedan pojedinačan slučaj". Govoreći o objašnjenju zakonâ, najpre ćemo napomenuti da ova vrsta objašnjenja predstavlja osnovnu vrstu objašnjenja u razvijenim prirodnim naukama (kao što je, recimo, fizika), u kojima je jedan od osnovnih problema upravo uspostavljanje uza-jamne veze većeg broja zakona i njihovo povezivanje u zakone više opštosti ili u koherentan sistem zakonâ. Kao primer za deduktivno objašnjenje zakona možemo uzeti, recimo, uočenu za-konitost da će, ako se neki kamen baci vertikalno uvis, on pasti na zemlju na isto mesto sa kojeg je i bačen (pri tom, naravno, zanemarujemo uticaj spoljašnjih čini-laca, koji mogu da dovedu do odstupanja od ove pravilnosti). Da bismo objasnili zašto je to tako, da bismo kao zaključak dobili ovaj eksplanandum, neophodno je da se u premisama nađe nekoliko drugih zakonitosti: zakon gravitacije, zakon slobo-dnog pada, kao i one zakonitosti što su izražene relacijama koje važe za vertikal-ni hitac naviše.

62

I ovaj model deduktivnog objašnjenja ima svoje karakteristike (drugačije od onih koje smo naveli u analizi deduktivnog objašnjenja pojedinačnih događaja): prvo, sve premise u ovome modelu jesu univerzalni iskazi; drugo, obično su u pitanju više od dve premise, od kojih je svaka bitna za izvođenje eksplananduma; i treće, premise, uzete pojedinačno ili zajedno, logički ne slede iz eksplananduma.

63

Prva okolnost ne zahteva neki poseban komentar. Druga okolnost ukazuje na to da je pojava o kojoj govori naš zakon u eksplanandumu zapravo rezultanta nekoliko nezavisnih činilaca koji se nalaze u određenim odnosima u nekom sistemu naučnog znanja. Treća karakteristika nosi u sebi važan zahtev, jer ‡ ako taj zahtev ne bi bio zadovoljen ‡ konjunkcija premisa (eksplanans) bila bi ekvivalentna eksplanandumu, što znači da ne bi objašnjavala zakon koji treba objasniti, već bi ga samo ponavlja-la. Naime, u zadovoljavajućem objašnjenju očekuje se da premise kažu nešto više nego što se tvrdi u eksplanandumu. Objašnjenje po verovatnoći za mnoge predstavlja samo jednu varijantu deduktivnog objašnjenja. To je tačno ukoliko se objašnjenje po verovatnoći shvati samo kao prelazni oblik prema deduktivnom idealu. Međutim, objašnjenje po vero-vatnoći ima i druge svoje specifične karakteristike, to jest, ima takvih kontek-sta u kojima u načelu nije mogućno formulisati univerzalne zakone, već se sa smislom mogu utvrditi isključivo statističke pravilnosti. Naime, u takvim obja-šnjenjima, u premisama ‡ umesto univerzalnog zakona ‡ postoji statistička pravil-nost koja se tiče neke klase elemenata, a eksplanandum je singularni iskaz o datom pojedinačnom elementu te klase, što znači da između premisa i eksplananduma (zaključka) postoji drugačija veza od one koja je data u deduktivnom modelu objašnjenja. Uzmimo kao primer da treba objasniti zašto se osoba XY razbolela od gripa, iako je prethodno primila vakcinu protiv ove bolesti. Objašnjenje ovoga pojedinačnog događaja ne može se zasnivati ni na kakvom univerzalnom zakonu i ne može imati odlike deduktivnog objašnjenja. Verodostojna pretpostavka koja će predstavljati jednu od premisa našega zaključivanja biće statističkog karaktera: naučnici su, ispitujući dejstvo ove vakcine, ustanovili, recimo, da u četiri odsto slučajeva vakcinisana osoba ipak može da oboli od gripa. Iz ove statistički utvr-đene zakonitosti može se, naravno, izvesti samo zaključak određene verovatnoće. Funkcionalno-teleološko objašnjenje je pre svega vezano: (a) za one probleme koji se tiču uloge pojedinačnog dela neke organske celine, ili (b) za ulogu ljudskog delovanja u ostvarivanju nekog cilja, pa se stoga najčešće sreće u biologiji, odnosno pri proučavanju ljudskog ponašanja. Navešćemo odgovarajuće primere za oba slučaja. Ako treba da objasnimo zašto ribe imaju škrge, ali se od nas ne traži da odgovor obuhvati evolucioni aspekt, već se zahteva samo da sagledamo ulogu ovoga organa na sadašnjem stupnju razvoja riba, onda ćemo pružiti tipično funkcionalno objašnjenje. Reći ćemo da su škrge onaj instrument pomoću kojeg ribe uzimaju iz vode kiseonik, kao neophodan element za sagorevanje hranljivih materija, da bi se zatim taj kiseonik putem krvi preneo do svih ćelija u organizmu. Ili primer iz oblasti ljudskog ponašanja: zašto je učenik XY ‡ rizikujući da do-bije neopravdan izostanak ‡ pobegao sa časa matematike. Istinit odgovor ili obja-šnjenje mogli bi da glase: s ciljem da izbegne slabu ocenu, s obzirom da se nije pripre-mao, uprkos činjenici što je znao da na tome času dolazi red na njega da bude ispitan.

64

Genetičko, ili, kako ga neki autori nazivaju, kauzalno-genetičko objašnjenje, može u nekim slučajevima da bude nezamenljivo. Neke stvari, i žive i nežive, ali stvari koje su se razvijale i menjale tokom vremena, ne mogu se drugačije objasniti nego baš pozivanjem na njihovu evoluciju i menjanje, ukazivanjem na njihov pret-hodni razvoj. Pri tom se, naravno, ukazuje na osnovne etape razvoja, biraju se osnov-ni momenti s obzirom na njihovu kauzalnu važnost. Prema tome, u premisama ovih kauzalno-genetičkih objašnjenja nemamo posla samo sa singularnim istorijskim iskazima, već isto tako i sa opštim pretpostavkama o uzročnim vezama raznih vrsta predmet â ili događajâ, ili njihovoj statističkoj pravilnosti. Uz to, važno je napomenuti da ova vrsta objašnjenja ‡ ma koliko podrobna i prikladno usmerena (u biranju bitnoga) ‡ ne može u potpunosti da objasni činjenice u eksplanandumu, pa ostaje u granicama objašnjenja po verovatnoći. U odgovoru na takvo pitanje kao što je ono zašto naš današnji jezik ima tako mnogo turcizama mogućno je pokušati jedino ovu vrstu objašnjenja, kauzalno-gene-tičku. Naime, kada je u pitanju znanje o jeziku, to je onda nešto sasvim drugo od situacije u fizici, gde znamo "dinamičke zakone razvoja". Osim toga, predloženo objašnjenje ne može da se ograniči na ustanovljavanje stanja u neposredno prethodećem istorijskom trenutku. U njemu će morati da se osvetli razvoj našeg jezika pre turskog osvajanja naše teritorije, njegov razvoj tokom ropstva pod Turcima, kao i dalja evolucija posle zbacivanja turskog jarma.

Istorija znanja ‡ problem rasta znanja, pojam revolucije u naukama Kao i druge oblasti ljudske delatnosti, znanje ima svoju istoriju. Naučno znanje se razvijalo od ne tako brzog i ne tako jednostavnog procesa formiranja prvih nauka u antičkoj Grčkoj, do fantastičnog razgranavanja i intenziviranja razvoja nauke u modernim vremenima, posebno baš u ovome veku u kojem živimo. Pri tom je mnogo zanimljivije i značajnije pratiti istoriju znanja kao intelektualnu istoriju dijalektičkog razvoja teorijskog naučnog stvaralaštva nego istoriografski pratiti nauku kao tehnološku primenu, odnosno proširivanje znanja unutar onoga sistema znanja kojim smo u određenom trenutku raspolagali (čime su se, uzgred budi rečeno, istoričari naučnog znanja do sad pretežno bavili). Kada je reč o rastu znanja, taj rast je stolećima tumačen kao proces kumulativnog karaktera. Naime, veliki broj teoretičara prikazivao je rast naučnog znanja kao prosto dodavanje sve novih i novih istina skupu starih. Sa ovoga stanovišta, izmena naučnih teorija, odnosno napuštanje neke stare teorije, tumačeni su kao odbacivanje nečega pogrešnog, nečega što nikada u pravom smislu i nije trebalo da pripada nauci.

65

No, mada su u istoriji naučnog znanja, u najmanju ruku još od Kopernika, bile poznate i takve epizode koje nije lako uklopiti u previše jednostavno objašnjenje napretka nauke kao pridodavanja sve novih i novih istina postojećem fondu znanja (zbog čega je i morala biti uvedena mogućnost odbacivanja pogrešnog) ‡ tek sa Ajnštajnovim preokretom u fizici postalo je zaista nemogućno govoriti kako o dopunjavanju fonda znanja novim istinama tako i o jednostavnom odbacivanju starih, pogrešnih teorija (u ovom slučaju njutnove teorije), pa je nastala nova zamisao ra-sta naučnog znanja, koja je taj rast počela da tumači kao revolucionarno smenjivanje naučnih hipoteza, takvo smenjivanje koje sobom donosi i sve bolje teorije, s tim što većina autora isto tako smatra da stare teorije, koje bivaju prevaziđene u nekoj konkretnoj naučnoj revoluciji, i dalje zadržavaju svoje ograničeno važenje. U stvari, izgleda da bi u rastu naučnog znanja trebalo razlikovati periode re-volucionarnih izmena naučnih teorija i periode kumulativnog razvoja nauke unu-tar trenutno prihvaćenih teorijskih okvira, pri čemu se ti periodi naizmenično ređaju, odnosno povremeno smenjuju. Nijedan teorijski okvir ne pruža neograničene mogućnosti razvoja nauke, već je sasvim prirodno da u jednom trenutku mora doći u krizu i dovesti do revolucionarne promene, do stvaranja novog teorijskog okvira, unutar kojeg će moći da se nastavi dalji evolutivni razvoj. Prema tome, i sâm rast (ili napredak) naučnog znanja dvostrukog je karaktera: smenjuju se razdoblja kumulativnog rasta, u kojima se razvijaju sve mogućnosti postavljenog teorijskog okvira (period otkrivanja novih istina nižeg stepena opštosti), sa razdobljima revolucionarnih izmena samih tih teorijskih okvira, koji predstavljaju onaj najinteresantniji i najstvaralačkiji hod u kojem se sve više približavamo istini, uz istovremeno kretanje ka sve univerzalnijim istinama (period ispravljanja starih poluistina, odnosno otkrivanja novih istina višeg stepena opštosti).

66

DRUGI DEO

PROBLEMI SAVREMENE FILOZOFIJE NAUKE

67

[MUSTIKLA

68

METODOLOGIJA I FILOZOFIJA NAUKE ‡ Zbog čega i kako valja praviti razliku između metodologije i filozofije nauke ‡ Filozofija nauke Klub za filosofiju i istoriju i istoriju prirodnih nauka Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu organizovao je početkom šezdesetih godina priličan broj po opštem mišljenju veoma uspelih diskusija na kojima su se sreli filozofi i prirodnjaci. Tako je 17. i 18. februara 1963. godine u Beogradu uprava Srpskog filozofskog društva, u zajednici sa ovim klubom, priredila simpozijum na temu "Filozofija, matematika i prirodne nauke" (*istoimeni tematski broj objavljen u časopisu Filozofija, god. VII, br. 1, 1963). Ova dva podatka već ukazuju na to da se i kod nas sve jače oseća potreba da filozofi i posebni naučnici zajednički razmotre i sa različitih strana osvetle izvesne konkretne probleme koje savreme-ni razvitak naučnog saznanja nameće kako filozofima tako i posebnim naučnicima. U tome smislu učinjeni su pokušaji: da se bliže odredi područje filozofije, područje matematike i područje prirodnih nauka, kao i da se ukaže na oblasti njihovih zajedničkih problema (Andrija Stojković); da se veza filozofije sa matematikom, odnosno prirodnim naukama, sagleda konkretnije s obzirom na postojanje više različitih tipova filozofskih iskaza (Svetlana Knjazeva); da se ukaže na gnoseološke pretpostavke kao na jednu od osnova jedinstva filozofije i posebnih nauka (Bogdan [ešić); da se razmotri status filozofskih aspekata is-traživanja o osnovama matematike (Vladeta Vučković); da se tačnije proceni karakter savremene sve tešnje povezanosti između logike i matematike (Gajo Petrović). Kroz plodnu diskusiju koja se vodila posebno o svakom od ovih pitanja čini mi se da je učinjen znatan korak napred u pravcu (a) saglédanja pomalo zanemarene činjenice da je jednom svestranom filozofu neophodno da uspostavi bliži kontakt sa empirijskom naukom, kao što je za naučnika koji se bavi teorijskim stvaranjem od velikog značaja da usvoji logičko-metodološke tekovine savremene filozofije i da je upozna u tolikoj meri da može ispravno da se snađe u njenim raznolikim strujama, kao i u pravcu (b) saglédanja obostranog interesa za uspostavljanjem bližeg odnosa između filozofije, s jedne, i matematike i prirodnih nauka, s druge strane, a time i jasnijeg uviđanja potrebe za razvijanjem široke i sistematske aktivnosti na području filozofije nauke.

Negativne tendencije u odnosu filozofija ‡ matematika ‡ prirodne nauke

69

U stvari, problematika ovoga odnosa u poslednje vreme zaista postaje sve aktuelnija u savremenoj filozofiji, jer sa naglim razvitkom empirijskih nauka i matematike poslednjih decenija sve jasnije su počele da se ispoljavaju različite nepoželjne tendencije, ako ne uvek u samom eksplicitnom određivanju odnosa između filozofije, s jedne, i matematike, s druge strane, a ono u takvoj naučnoj i filozofskoj praksi koje znače implicitno zauzimanje negativnog stava u pogledu rešavanja pitanja toga odnosa. U empirijskim naukama, na primer, dolaze do izražaja snažne instrumentalističke težnje, pri čemu se zapostavlja saznavalački aspekt tih nauka u smislu jednog šireg filozofskog saglédanja celine sveta u kome živimo. Sem toga, mada naučno znanje koje nam pružaju prirodne nauke i matematika predstavlja sve moćniju snagu za ostvarenje sve značajnijeg materijalnog progresa ljudskog društva, sve više se zanemaruje razumevanje dubljeg ljudskog značaja toga saznanja, zbog čega preti opasnost da se ono istrgne ispod racionalne kontrole i ugrozi opstanak čitavog ljudskog roda. ‡ U svakom slučaju, istorijski posmatrano, mislim da bi malo ko pokušao da ospori tvrdnju da empirijske nauke nikad do sada nisu u tolikoj meri izgubile svoju vezu sa filozofijom, kako što je to slučaj u ovo naše doba. Zbog toga su, baš u zemljama gde je razvitak nauke i tehnike dostigao najviše stupnjeve (npr. u SAD, Velikoj Britaniji ili SSSR-u), od pre nekoliko decenija (u SSSR-u u stvari tek u najnovije vreme) započela specijalna istraživanja na polju filozofije nauke, osnovane su posebne katedre ili odeljenja na univerzitetima, stvorena posebna društva i pokrenuti, ili će uskoro biti pokrenuti posebni časopisi.

Dve strane problema Istraživanja u oblasti filozofije nauke nailaze i na izvesna protivljenja. Glavni argumenti koji se iznose protiv filozofije nauke bili bi: (a) Naučnici ne bi trebalo da troše vreme na filozofiju nauke, jer tempo kojim se nauka kreće danas je toliko oštar da se jednostavno ne bi smelo dopustiti da se ljudi odvajaju od specifičnih pitanja kako bi se bavili nekim opštim razmatranjima. Mladi naučnici jedne zemlje treba sve svoje snage da usredsrede na uske frontove svojih disciplina ukoliko žele da idu ukorak sa ostalim svojim kolegama u međunarodnim razmerama. (b) Filozofi takođe ne bi trebalo da gube vreme baveći se filozofijom nauke, jer su skloni da greše u svojoj analizi nauke ‡ bilo preterano respektujući aktuelne naučne teorije i pretvarajući tako probne naučne hipoteze u nepromenljive opšte principe, bilo potcenjujući te teorije uz težnju da se filozofiji obezbedi mesto "kraljice nauka". Druga strana, razume se, brani filozofiju nauke i iznosi uglavnom sledeće protivargumente: (a) Baveći se razvijanjem saznanja kroz posebne nauke, naučnici svesno ili nesvesno, hteli to ili ne, uvek polaze od izvesnih filozofskih pretpostavki, jer ni onaj naučnik koji hotimično zanemaruje filozofiju ne razmišlja u misaonom vakuumu.

70

(b) Proučavanje filozofije nauke može da bude moćna protivteža jakoj inherentnoj tendenciji, koja se zapaža u naukama, u pravcu sve veće specijalizacije, jer filozofija nauke treba, između ostalog, da pruži ozbiljno razmatranje prirode i tendencija kako pojedinih nauka tako i njihove celine. (v) Rad na filozofiji nauke može kod naučnika da razvije interes za kritičkim posmatranjem i procenjivanjem svoje problematike sa jednog opštijeg stanovišta, što je sigurno jedan od neophodnih uslova za dalji razvitak naučnog saznanja. (g) Današnje teorijske nauke sve manje mogu i smeju da zapostavljaju, bez štete po svoj efikasni dalji rast, razvijanje logike i naučne metodologije, koje se takođe obavlja u okvirima savremene filozofije nauke.

71

Iz navedene argumentacije i kontraargumentacije moglo bi se zaključiti da bi u ovo kompleksno područje filozofije nauke ‡ koje je sigurno jedno od veoma aktuelnih i značajnih područja filozofske aktivnosti našega vremena i koje i kod nas zaslužuje posebnu i veću pažnju ‡ ulazila bar tri sledeća aspekta: (1) metodologija nauka kao kritičko izučavanje logičke strukture naučnog mišljenja i sistematsko razjašnjavanje metoda naučnog istraživanja, i to, naravno, u smislu takvog proučavanja kako prošle tako i tekuće naučne prakse koje će nam omogućiti da procenimo logičko-saznajne vrednosti pojedinih metoda i da ustanovimo koje metode naučna praksa favorizuje; (2) razmatranje složene strukture odnosa između onoga što se obično naziva "vizijom sveta" ili "opštom slikom sveta" (tu se u pojmovima, pretpostavkama i principima čitave ljudske praktične delatnosti, a posebno baš čovekove saznavalačke aktivnosti) i konkretnih saznanja pojedinih nauka; (3) filozofsko izučavanje vrednosnog aspekta ljudskog naučnog saznanja, kako u smislu određivanja vrednosti osnovnih pretpostavki od kojih polazi naučno saznanje, tako i u smislu procenjivanja humanističkih implikacija ostvarenih naučnih tekovina i tendencija daljeg razvitka naučnog saznanja.

Odnos filozofije i metodologije nauke O odnosima između filozofskih disciplina po pravilu se malo i retko raspravlja. Različita filozofska usmerenja, ili različite filozofske tra-dicije često mogu, svakako, podrazumevati dosta raznoliko postavljanje tih od-nosa; međutim, izgleda da se nikada nije smatralo dovoljno vrednim ili neophodnim, ili se držalo uzaludnim, da se o tim pitanjima povede rasprava između raz-ličitih tradicija. Pa ipak, oko predmeta osnovnih filozofskih disciplina sa dugom tradicijom postoji dosta velika saglasnost, mada se pristup i tim predme-tima može poprilično razlikovati od jedne do druge filozofske struje. No, kada je reč o nekim novijim filozofskim disciplinama, ponekad se javljaju i krupne razlike u pogledu samog problematskog sadržaja koji im se pri-pisuje, što je baš slučaj i sa metodologijom i filozofijom nauke. Situaciju još više komplikuju različite jezičke tradicije kada je u pitanju upotreba ovih termina. U nemačkoj jezičkoj tradiciji, na primer, ne povlači se razlika između metodologije i filozofije nauke. Naime, na nemačkom jezičkom području koristi se izraz njissenschaftslehre, koji označava i filozofiju i metodologiju nauke, mada postoji i ono što se naziva Methodenlehre, što označava metodologiju, ali uglav-nom u onom tradicionalnom, nesamostalnom smislu (samo kao deela logike). ‡ U francuskoj tradiciji pravi se razlika između filozofije i metodologije nauke, mada kod nekih teoretičara sadržaj pojma metodologije nauke nije mnogo odmakao od tradicionalnog sadržaja učenja o metodi kao delu logike. ‡ U anglosaksonskoj tradiciji, pak, terminološka razlika između filozofije i metodologije nauke postoji, ali s obzirom na jak uticaj logičkopozitivističkog pravca, koji je inače ponikao u Austriji, filo-zofija nauke se kod njih umnogome svodi na logiku, odnosno metodologiju nauke.

72

Očigledno je, razume se, ako i jeste reč o različitim disciplinama, da su te discipline veoma bliske, da im se čak i sadržaj delimično poklapa. To, naravno, načelno ne predstavlja nikakvu smetnju da se jasno razdvoje težišta problemskog interesovanja filozofije i metodologije nauke.

73

No, valja razmotriti pitanje ima li razloga za i protiv razdvajanja filo-zofije i metodologije nauke, i koji bi to razlozi mogli da budu? Razlozi protiv mogli bi biti sledeći: (1) Zastupanje gledišta da filozofija nauke, kao šire područje istraži-vanja, obuhvata celokupnu užu problematiku kojom se bavi metodologija nauke. Teškoće ovoga gledišta su pre svega u tome što u savremenu metodologiju nauke ulaze i takvi sadržaji koji su i previše udaljeni od filozofije (recimo, tehni-ke, a po nekima i strategija istraživanja); sem toga, izgleda da u načelu ništa ne stoji na putu da se razlika načini i u slučaju kada bi problemi metodologije predstavljali jedan od jasno definisanih podskupova onih problema kojima se bavi filozofija nauke. (2) Zastupanje gledišta da legitimno može postojati samo logika ili metodologija nauke, a da nikakva druga "filozofska" razmatranja u vezi sa nau-kom nemaju smisla. Ovo je stanovište striktnog logičkog pozitivizma, koji je priznavao značenje isključivo iskazima, s jedne strane, prirodnih nauka, a s druge strane, logike i matematike. Kao što je poznato, ovako strogo omeđeno značenje, odnosno sužavanje područja smisaonih iskaza, bilo je kratkog veka. (3) Zastupanje gledišta da filozofija nauke ne može imati nikakvu dru-gu problematiku osim one kojom se već bavi metodologija nauke. Ovo gledište je nerealistično, s obzirom da dodirnih tačaka između filozofije i nauke ima daleko više nego što su to one koje uključuju istraživanja u okviru metodologije nauke (recimo, filozofija prirode, ontologija, aksiologija, etika, filozo-fija jezika itd). Kao razloge za mogli bismo navesti ove stavove: (1) Bez obzira na to što se problematika filozofije i metodologije nau-ke delimično podudaraju, mogućno je navesti niz problema koji spadaju samo u je-dnu od ovih disciplina; drugim rečima, opravdano je tvrditi da ima problema ko-ji su specifični za metodologiju nauke, odnosno onih koji ne pripadaju metodo-logiji ali spadaju u filozofiju nauke. Moglo bi se, znači, slobodno reći da se te-žišta interesovanja ovih disciplina ne nalaze u zoni preklapanja njihovih sadržaja! (2) Filozofija nauke u širem smislu ‡ za razliku od metodologije nauke ‡ svakako bi morala da obuhvata i takva područja kao što su: razmatranje ontolo-ških problema nekih naučnih saznanja; razmatranje jezičkih pitanja naučnog saznanja; etičke dileme kako u vezi sa obavljanjem, tako i u vezi sa korišćenjem naučnih istraživanja; ispitivanje vrednosne strane naučnog saznanja u smislu određivanja odgovarajućeg položaja nauke u datoj duhovnoj i kulturnoj sredini, kao i njene uloge u unapređenju humaniteta, odnosno u smislu određivanja odgova-rajućeg smera razvoja naučnog saznanja, ukazivanja na one pravce razvoja koje bi trebalo izbegavati, kako bi to saznanje ‡ koje nesumnjivo predstavlja ogromnu ljudsku moć ‡ bilo tako upravljeno da nanosi što je mogućno manje štete ljudskom rodu uopšte kao i svakome čoveku kao pojedincu.

74

(3) Metodologija nauke ‡ za razliku od filozofije nauke ‡ morala bi da obuhvata kritičku analizu ne samo različitih metoda nastajanja i razvoja naučnog saznanja, već i svih elemenata strukture naučnog istraživanja (od nastajanja nauč-nih hipoteza do izgrađivanja i neprekidnog reorganizovanja naučnih siste-ma), pa i tehnika istraživanja koje se koriste u pojedinim naukama. Metodologi-ja nauke, međutim, ne ulazi u kritičku analizu i procenu različitih pristupa toj meto-dološkoj problematici; drugačije rečeno, ona ne može preći na metanivo, koji inače legitimno pripada filozofiji nauke.

75

(4) Metodologija nauke ‡ za razliku od filozofije nauke ‡ daleko se vi-še oslanja na logiku i njene metode (da bi analizirala i rekonstruisala naučnu praksu), a skoro da nema nikakve veze sa užefilozofskim disciplinama, kao što su filozofija prirode, filozofija jezika, ontologija, etika, aksiologija, estetika... ‡ Pri svemu ovome, razume se, u onoj meri u kojoj logika jeste filozofija, u toj meri i metodologija nauke jeste filozofija nauke. Ako smo ovim dosadašnjim razmatranjima odgovorili na pitanje "zbog čega", ostaje nam da odgovorimo i na pitanje "kako" (napraviti razliku između metodologije i filozofije nauke), tj. da pokušamo odrediti osnovni sadržaj ovih dveju disciplina. Kada je reč o metodologiji nauke, tu kod nas već imamo neke manje-više uspele pokušaje. Najuopštenije rečeno, u pitanju je disciplina koja sistematski proučava delatnu stranu nauke, tj. one postupke koji se primenjuju u naučnim is-traživanjima da bi se došlo do novih saznanja. Metodologija, prema tome, kriti-čki procenjuje naučnoistraživačku praksu. Naučnoistraživačka praksa, među-tim, može imati, odnosno ima različite aspekte, pa nijedan teoretičar neće sma-trati da svi njeni aspekti treba da budu predmet metodologije. Svi teoretičari se, međutim, slažu da kritička analiza logičko-epistemološkog aspekta celo-kupne istraživačke prakse nauke nesumnjivo spada u nadležnost metodologije; neki tome dodaju i tehnički aspekt, dok teoretičari koji se bave organizacio-nim i strategijskim aspektima, tj. onim što predstavlja osnovu izgrađivanja na-učne politike, svoju disciplinu nazivaju "nauka o nauci". Ali, metodologija nauke (u svom logičko-epistemološkom aspektu) ne bavi se samo kritičkom analizom onih metoda koje se koriste u konkretnoj naučnoistraživačkoj praksi (probanje i grešenje, hipotetičko-deduktivna metoda, spekulativna metoda, metoda analogije, fenomenološka metoda, dijalektička metoda itd); pri tome se ima u vidu celokupan ciklus naučnog istraživanja, od uočavanja problema s kojima se sukobilo postojeće znanje, preko nastajanja hipo-tetičkih rešenja, njihovog teorijskog procenjivanja, zatim proveravanja i pri-hvatanja novih teorija, do njihovog uključivanja u sistem naučnog znanja, odnosno do njihovog sistematskog izlaganja. Metodologija nauke se isto tako bavi kriti-čkim ispitivanjem onih logičkih i teorijskosaznajnih pojmova koji čine osnovne sastavne delove naučnog istraživanja (problemi, činjenice, objašnjenje, predvi-đanje, uzročnost, zakonitost, hipoteza, teorija, model, sistem i slično), a osim toga može da ispituje adekvatnost i ulogu onoga što spada u tehničke postupke kojima se naučnici služe (posmatranje, eksperiment, merenje, anketa, intervju, statističke analize itd). Kada je, međutim, reč o filozofiji nauke, tu onda ‡ koliko mi je poznato ‡ nije bilo pokušaja da se makar i nagovesti šta bi bila osnovna sadržina onih istraživanja koja bi spadala u tu filozofsku disciplinu. S obzirom na sve što je do sad rečeno, ne bi trebalo da bude teško naznačiti neke sadržaje koji svakako čine težište interesovanja u filozofiji nauke. Prvi krug problema koji bi bili karakteristični za filozofiju nauke činio bi jedan skup metaproblema, tj. kritičko raspravljanje o različitim filo-zofskim usmerenjima koja se javljaju u prilaženju ciljevima naučnog saznanja, ili u shvatanjima same naučne metode: a. realizam (induktivistički pristup; antiinduktivistički pristup);

76

b. instrumentalizam (aksiomatsko-deduktivistički pristup; jezičkoanalitički pristup); v. esencijalizam (fenomenološki pristup; marksistički pristup); g. iracionalizam (kritika i nipodaštavanje nauke i naučne metode). Drugi krug problema obuhvatao bi neka specifično filozofska pitanja u vezi sa funkcionisanjem naučnog saznanja: problem empirijske osnove nauke; pro-blem naučne objektivnosti; pitanje filozofskih pretpostavki naučnog znanja; pitanje mesta nauke u celokupnoj ljudskoj aktivnosti; pitanje odnosa vrednosti i naučnog znanja itd. Najzad, treći krug problema bi uključio aspekt istoričnosti, pa bi se pokušalo odgovoriti na takva pitanja kao što su: na koji način i u kojem smislu su naučno znanje u celini, ili pojedini njegovi delovi, istorijski uslovljeni; da li je postojalo neko prenaučno znanje; kada je i kako nastalo naučno znanje; koji su osnovni problemi u vezi sa shvatanjem rasta naučnog saznanja i teorijama o njegovom razvoju? * *

*

Mislim da se kao neka vrsta zaključka iz prethodnog izlaganja nameće kao očigledno ne samo da je mogućno, već da bi svakako valjalo praviti razliku izme-đu metodologije i filozofije nauke, samim tim što izlazi da je način argumen-tacije u njima različit (u metodologiji nauke: stroži, pretežno logički; u fi-lozofiji nauke: manje strog, specifično filozofski). To je, razume se, važno uo-čiti i napraviti razliku, stoga što u svakom slučaju izgleda da i metodologija i filozofija nauke mogu postati i postaju izuzetno značajne za same naučnike, odnosno za sâm dalji rast naučnog saznanja baš u onim kritičnim trenucima kada su na izmaku mogućnosti razvoja jedne nauke bilo u okvirima postojećeg si-stema osnovnih metafizičkih, pa znači, filozofskih pretpostavki o stvarnosti, ili unutar trenutno usvojenih, odnosno trenutno preovlađujućih metodoloških postupaka. Tada i metodologija nauke i filozofija nauke, svaka na svoj način, mogu da otvore nove perspektive (filozofija nauke) i nove puteve (metodologija nauke) za dalji rast određene nauke koja se našla na kritičnom stupnju svoga raz-voja. Uz to, razume se, metodologija i filozofija nauke mogu da budu značaj-na protivteža nekim opasnim tendencijama koje se javljaju u sadašnjem razvoju nauke: (a) sve veća fragmentacija i parcijalizacija nauke (metodologija nauke); (b) tendencija da se metode koje su se pokazale kao posebno uspešne u od-ređenim naukama nekritički preuzimaju u drugim naukama (metodologija nauke); (c) nekritičko prihvatanje važećih standarda (metodologija nauke); (d) pretvaranje nauke od najvišeg stvaralačkog čina u potragu za neposrednom korišću (filozofija nauke); (e) sve veće preovladavanje stihijsko-prakticističkog smera u određiva-nju onih pravaca razvoja koje bi trebalo stimulisati odnosno destimulisati (filozofija nauke); 77

(f) nedostatak osećanja kako za fundamentalni doprinos koji nauka može da učini za zadovoljavanje ljudskih potreba, tako i za loše i tragične posledice koje mogu da proiziđu iz zloupotrebe izvesnih naučnih dostignuća (filozofija nauke).

78

[TA IMAJU FILOZOFIJA I NAUKA DA KA@U JEDNA DRUGOJ? Danas su neki filozofi skloni da zaborave na jednu činjenicu iz ne tako davne prošlosti ‡ da su filozofija i nauka bile jedno jedinstveno područje misaonog istraživanja i stvaranja. Ovo, međutim, ukazuje na to da ni sada nisu (niti će ikada biti) prekinute sve veze između filozofije i nauke. Taj svestan ili nesvestan zaborav ogleda se u vrlo izrazito ispoljenom kritičkom i netrpeljivom stavu tih filozofa prema nauci. Zbog toga ne treba nikoga da iznenadi što deklarativno znatan broj naučnika veoma žustro odbacuje filozofiju kao nešto sasvim nepotrebno. Ti filozofi i ti naučnici nemaju šta jedni drugima da kažu. I jedni i drugi téže zatvaranju dijaloga, i jedni i drugi deluju jednostrano i dogmatski. To, međutim, sasvim sigurno ne može doprineti normalnom razvoju ni filozofi-je ni nauke. Samo dijalog omogućuje kretanje napred, a dijalog, kako to lepo formuliše A. Krešić u svojoj raspravi Kraljevstvo božje i komunizam, "ne može imati smisla ni potrajati ako sagovornici nemaju ničeg zajedničkog, ako ne mogu ništa međusobno razmeniti, ako nisu u stanju da se koriguju, menjaju, preporađaju". I zaista, po mom mišljenju, filozofija i nauka imaju zapravo dosta zajedničkog i mogu međusobno mnogo šta da razmene, da se isprave i unaprede. Filo-zofija daje nauci njene metafizičke pretpostavke, a treba imati u vidu da je za razvoj nauke daleko povoljnije kada su te pretpostavke eksplicitno izražene. Sem toga, neke filozofske teorije o svetu, određena metafizička učenja, mogu delovati podsticajno ili inspirativno na stvaranje novih naučnih teorija. Dalje, filozofija može da analizira naučne pojmove i naučne metode, te da ukaže na stepen njihove adekvatnosti s obzirom na sadržaj kojim se bave, na njihove i ograničenosti i potencijalne (neiskorišćene) mogućnosti. Ovo poslednje osobi-to je značajno zbog toga što nagli uspon prirodnih nauka u našem veku dovodi te nauke, s vremena na vreme, u značajne pojmovne i metodološke teškoće, koje nisu u stanju same da reše. Najzad, filozofija treba da odredi humanistički smisao i značaj nauke. Nauka, sa svoje strane, kao celina, a i pojedinim svojim teorijama, čini empirijsku podlogu mnogih filozofskih, odnosno metafizičkih teorija. Pored toga, nauka je sadržaj jedne od filozofskih disciplina ‡ filozofije nauke. Kao jedan od najznačajnijih vidova čovekove prakse, nauka je takođe jedna od bitnih komponenti filozofske antropologije.

[ta znači termin "filozofija nauke"? Za filozofiju nauke može se reći da je dete našeg stoleća u tom smislu što je ‡ naporedo s velikim usponom prirodnih nauka u ovom veku ‡ prvi put postala samostalna filozofska disciplina, izgrađujući se kao jedno od najrazvijenijih područja savremene filozofske misli. 79

Inače, grubo rečeno, taj termin se danas upotrebljava u jednom širem i opštijem, ali i u jednom užem i više tehničkom značenju. U prvom slučaju na delu je najuniverzalnije filozofsko saglédanje mesta i uloge nauke u celini, uključuju-ći i njenu istoriju, tj. metafizički uvid u smisao čovekovog naučnog saznanja i njegove naučne prakse kao celine. U drugom slučaju, reč je o značenju koje je uglavnom vezano za anglo-američko filozofsko područje, gde je filozofija nauke u tehničkom smislu reči danas jedno od vladajućih filozofskih područja. Tu se filozofija nauke svodi manje na ispitivanje odnosa između najopštijih filozofskih teorija o svetu, s jedne, i naučnih teorija, s druge strane, a više na ispitivanje metoda naučnog istraživanja i osnovnih pojmova nauka, te na analizu logičke strukture naučnog mišljenja i argumentisanja. Filozofija nauke, naravno, može da bude orijentisana pretežno normativno ili pretežno deskriptivno, kao što može da bude prvenstveno metafizičkog ili prvenstveno logičkog karaktera. U svakom slučaju, svi naučnici-praktičari, svesno ili nesvesno, poseduju određenu filozofiju nauke. [taviše, kako to primećuje Vajthed, dobar broj naučnika, osobito onih koji hotimično zanemaruju filozofiju, postaju "žrtve slučajnih filozofskih predrasuda primljenih od vaspitačice, učitelja ili tekućeg načina izražavanja". Iz toga proizlazi još jedan od osnovnih zadataka filozofije nauke: kritičko ispitivanje nekritički prihvaćenih i često štetnih fi-lozofskih verovanja. Kao primeri tih štetnih filozofskih predrasuda mogu se uzeti, recimo, ono shvatanje naučnog znanja po kojem je u nauci reč o potpuno sigurnom i jednom zauvek datom znanju koje se samo kvantitativno dopunjava, ili, opet, ono shvatanje po kojem sve naučno znanje nastaje iz posmatranja i eksperimenta.

Istorija filozofije nauke Kada je reč o istraživanjima u oblasti filozofije nauke, mogućno je reći da među filozofima, a još više među naučnicima, i dalje preovladava uverenje da su osnove savremene naučne metodologije postavljene u našem veku, i to pre svega u školi logičkog pozitivizma. I zaista ‡ za razliku od drugih filozofskih usmerenja, u čijim okvirima nije bilo dovoljno uslova da se razvije neki poseban interes za široka i detaljna filozofska razmatranja o nauci ‡ logički pozitivizam je tokom nekoliko decenija ovoga veka vladao na području istraživanja u oblasti filozofije nauke. Osim toga, s obzirom na romantičarsku uverenost logičkih pozitivista da njihov metodološki pristup označava novu eru u filozofiji, prema kojoj je sva dotadašnja filozofija samo predistorija, ta škola je ispoljila krajnje odsustvo istorijske perspektive, a njeni predstavnici su stvarno verovali da je filozofija nauke rođena tek s njima i njihovom školom. U takvoj opštoj situaciji, logički pozitivisti, ili njima bliski filozofi nauke, iznosili su mnoga naučno-metodološka gledišta kao nova i originalna, mada se ona mogu naći, takoreći u identičnim formulacijama, kod drugih filozofa koji su se, u bližoj ili daljoj prošlosti, bavili problemima naučnog saznanja, odnosno kod nekih naučnika koji su ispoljili zainteresovanost za dublje osnove svoga rada. 80

Do takvoga stanja se ne bi došlo tako lako da su bar neki istoričari nauke ili istoričari filozofije obratili naročitu pažnju na aspekt naučne metodologije. Ali, profesionalni istoričari, koji su se doskora jedini bavili istorijom nauke, nisu pokazali interesovanje za intelektualnu istoriju, kao što ni istoričari filozofije, sa svoje strane, nisu ispoljili naročitu sklonost da temeljitije ulaze u problematiku koja danas pripada filozofiji nauke.

U kojem je smislu filozofija nauke napredovala u novije vreme? Logički pozitivizam, koji je zasnovao filozofiju nauke kao posebnu filozofsku disciplinu i koji je potpuno preovladavao tokom druge četvrtine ovoga veka, još je tokom svoga uspona doživljavao ozbiljne kritike (Poperova Logika naučnog otkrića objavljena je 1934. godine), a pedesetih i šezdesetih godina počeo je da ustupa mesto novim usmerenjima u svojoj osnovnoj oblasti, dok danas, u svojim najnovijim varijantama, zauzima položaj jedne od manje značajnih škola u filozofiji nauke. Među bitnim karakteristikama logičkopozitivističke filozofije nauke nalazimo gledište da filozofiju nauke treba shvatiti po analogiji s formal-nom logikom ‡ filozofija nauke treba da se bavi logičkom formom naučnih is-kaza, pre negoli njihovim sadržajem. Tako bi se ta disciplina bavila logičkom strukturom svih mogućnih iskaza koji pretenduju na status naučnih zakona, a ne nekim posebnim takvim iskazima; logičkim modelom ma kojeg naučnog objašnje-nja, a ne nekim konkretnim naučnim objašnjenjima; logičkom shemom ma koje nauč-ne teorije, pre nego nekim posebno datim naučnim teorijama. Filozof nauke bi, prema tome, mogao da nam pruži konačnu analizu onih izraza nad kojima obavlja postupak analize. Uz to, same naučne teorije zamišljene su kao sistemi podložni aksiomatizaciji, pa je na taj način procenjivana i zrelost pojedinih nauka. [to se tiče empirijske strane te zamisli, postoji razlika između "teorijskih" i "posmatračkih" termina, s tim što je trebalo pokazati kako prva vrsta termina može da se "interpretira" pomoću druge vrste; u pogledu prihvatljivosti tvrđenja, program je bio da se pokaže kako se naučne hipoteze potvrđuju ili opovrgavaju empirijskim svedočanstvima. "Nova" filozofija nauke, međutim, pod uticajem kritike logičkog pozitivizma, razvitka same nauke, te značajnih rezultata postignutih na području istorije nauke (rehabilitovanje mnogih starih teorija, pokazivanje ograničenosti nekih do tad neprikosnovenih teorija itd.) karakteriše se pre svega insistiranjem na značenju paradigmatičkih pretpostavki u naukama (vraćanje ugleda me-tafizičkim pretpostavkama), koje su presudne i za određivanje značenja svih naučnih termina, bez obzira na to da li je reč o "činjeničkim" ("posmatračkim") ili "teorijskim" terminima. Sledeći je značajan momenat u novom usmerenju stavljanje naglaska na to da u filozofiji nauke osobitu pažnju treba posvetiti izučavanju pojedinih konkretnih slučajeva iz istorije nauke, s tim da se iz njih izvuku određene metodološke pouke. Zbog svega toga, zaključak koji predstav-nici nove filozofije nauke izvode iz proučavanja istorijskih primera mnogih naučnih poduhvata glasi da, ukoliko prihvaćena logika nauke ima svoju vrednost za sistematsko izlaganje završenih naučnih proizvoda, ona uopšte ne može da se primeni na nauku-u-stvaranju. 81

Poper Jedan od prvih i najozbiljnijih kritičara logičkog pozitivizma, najznačajniji filozof nauke našega doba, čija shvatanja čine one temelje na kojima je poniklo nekoliko gledišta što se smatraju osnovnim u novoj filozofiji nauke, jeste Karl Poper. Sva raznovrsnost problema kojima se Poper bavio i još uvek se bavi, kreće se oko čvrste integracione tačke, središnje tačke njegovog interesovanja, a to je rast naučnog saznanja, u smislu takvog saznanja koje nikada neće biti sistem sigurnih, dobro utvrđenih iskaza. Progres čovekovog saznanja može se, najkraće rečeno, definisati kao preobraćanje mita u nauku podvrgavanjem toga mita kritičkom ispitivanju. Naučno znanje napreduje metodom probanja i grešenja, pretpostavki i pobijanja. Iz toga proizlaze dve stvari: (1) Poperovo odbacivanje induktivne metode, koja u njegovoj koncepciji ne igra nikakvu ulogu; (2) njegovo odbacivanje pozitivističkog omalovažavanja metafizike kao skupa saznajno besmislenih iskaza, te kritika pozitivističkog kriterijuma potvrđivanja kao kriterijuma značenja i oštrog razlikovanja nauke od metafizike. Kao svoj predlog mogućnog kriterijuma čisto metodološkog razgraničavanja između iskaza empirijskih nauka i raznih metafizičkih, pseudonaučnih i drugih vannaučnih iskaza, Poper iznosi kriterijum opovrgavanja. Pojedinačna opažanja nikad ne mogu definitivno da potvrde, ali mogu da opovrgnu jedan opšti iskaz, ukoliko je reč o proverljivom, naučnom iskazu. Ozbiljno naučno proveravanje i kritika sastoje se u upornom traganju za negativnim, opovrgavajućim slučajevima. Nije, razume se, reč o opovrgavanju u apsolutnom smislu, jer, kako kaže Poper, ako insistirate na striktnom dokazu (ili striktnom opovrgavanju) u empirijskim naukama, nikad nećete izvući koristi iz iskustva i nikad iz njega nećete uvideti koliko niste u pravu. Iz takvoga gledišta proizlazi da je teorijski prihvatljivija ona hipote-za koja više stvari isključuje, koja je opovrgljivija, koja, zapravo, više kaže o svetu, koja je empirijski sadržajnija, koja je informativnija, koja je manje verovatna. Takvo gledište o saznanju podrazumeva i Poperovo odbacivanje kako esencijalizma racionalističke filozofije, tako i instrumentalističkog i konvencionalističkog učenja savremenih pozitivističkih usmerenja. Dalje su konsekvencije takvog gledišta u teoriji saznanja ove: ne postoje nepogrešivi izvori saznanja ni u razumu ni u osećanjima. Dosadašnje teorije saznanja su, zapravo, želele samo da jedan autoritet zamene drugim, a svaki intelektualni autoritarizam pogrešan je i štetan, jer niti je istina očigledna, niti je pogreška greh. Naučno saznanje je slobodna kreacija, i mada se naše traganje za znanjem rukovodi našom biološki utemeljenom dispozicijom da u svetu očekujemo determinističku pravilnost, postojanje znanja koje je nastalo nizom nepredvidljivih novina najjači je razlog da se odbaci svaki opšti, metafizički determinizam.

82

Kakav je Poperov značaj? Ako bi trebalo u najkraćim crtama sumirati značaj Popera kao filozo-fa, onda najpre valja istaći da on sigurno spada među nekoliko mislilaca našeg veka koji su uspeli da svojim savremenicima saopšte nešto novo, interesantno i značajno. [taviše, za razliku od nekih drugih, Poper je to činio uvek jasno i izazovno formulisanim tezama i čistom, bogatom i uverljivom argumentacijom. Nikad se nije povodio za pomodnim usmerenjima i bio je jedan od prvih i najozbiljnijih kritičara ne samo logičkopozitivističke škole mišljenja, što su mu, i pored brojnih nesporazuma, priznali njeni vodeći predstavnici (recimo, Karnap i Fajgl), već i druge u Britaniji preovlađujuće škole lingvističke analize. Kao što to najčešće biva, kritika Poperovih gledišta, u svome najjačem i najplodnijem vidu, koji je vodio novim stremljenjima u filozofiji nauke, došla je iznutra, od samih njegovih učenika i sledbenika, kao što su Imre Lakatoš i Pol Fajerabend. No, bez obzira na to što se neke Poperove teze smatraju spornim, sigurno je da je Poper jedan od retkih savremenih filozofa nauke (što nikako ne podrazumeva da je bio samo filozof nauke) koji je imao izvanredno osećanje za konkretnu naučnu situaciju i praksu, pa je tako uspeo da nam rasvetli mnoge aspekte procesa naučnog mišljenja. To objašnjava i njegov uticaj na mnoge ljude koji su inače od prvorazrednog ugleda u svojim sopstvenim oblastima.

U čemu je poseban interes Fajerabendove kritike metode? Od Poperovih sledbenika Pol Fajerabend se najviše udaljio od osnovne kritičkoracionalističke pozicije. Poperovo kritičko gledište o naučnom saznanju, njegovo humanizovanje nauke, nisu isključivali mogućnost odlaska u anarhističko-iracionalističku krajnost poricanja makar i relativno postojane posebne metode kojom nauka dolazi do rezultata drugačijeg karaktera od mitova, poetskih vizija o svetu i sličnog. (Tu mogućnost, naravno, nisu isključivala ni novija zbivanja u samoj nauci ‡ razni revolucionarni preokreti ‡ koja su namet-nula i drugačije saglédanje same istorije nauke.) Prema tome, kada je jednom otpušteno s pozicije potpune izvesnosti naučne istine, klatno je otišlo sve do pozicije potpune neizvesnosti naučnog saznanja sveta, stavljanjem toga saznanja na isti nivo sa svim drugim viđenjima sveta (mitsko, poetsko, religiozno itd). Obe naznačene krajnje pozicije u odnosu na naučno saznanje sadrže u sebi određene elemente koji mogu biti plodonosni za dalji razvoj čovekove slike o naučnom saznanju. Fajerabendova anarhistička teorijskosaznajna zamisao zanimljiva je, recimo, za posmatranje procesa otkrića u nauci, gde se ‡ i pored svih nastojanja da se otkriju racionalni elementi ‡ nije došlo dotle da bi nam upotreba tih eleme-nata garantovala išta veći uspeh od ničim ograničenoga slobodnog stvaranja, gde se može primeniti Fajerabendova deviza "Sve prolazi (dolazi u obzir)" ("Anything goes!").

83

Osim toga, nesumnjivo je da je jedna od karakteristika ideologije savremenih društava preterano obožavanje nauke. Tako Fajerabend karakteriše nau-ku kao upadljivu, galamxijsku i agresivnu delatnost, koja, osećajući se superior-nom, sve više poprima oblik dogmatske religiozne institucije, pa zaključuje da bi odvajanje crkve od države trebalo dopuniti odvajanjem nauke od države. I ovde je situacija, mada prenategnuta, ipak dobro pogođena. U humanističkom društvu i dimenzije i ugled nauke trebalo bi da se svedu na skromniju meru, ustupajući vi-še mesta i razmaha drugim čovekovim duhovnim delatnostima i oblicima života.

84

O nauci i praksi Nastavljajući neka razmišljanja iz prethodnog izlaganja o nauci, mogao bih da dodam nekoliko reči o praktičnoj ulozi nauke u dosadašnjem svetu. Danas je zaista vrlo široko prihvaćeno mišljenje da jedan od glavnih ciljeva razvoja nauke i naučnih istraživanja predstavlja tehničko-tehnološki progres, koji sa svoje strane obuhvata sve promene što proističu iz napretka znanja i što doprinose ekonomskom rastu (tehničko-tehnološke inovacije, kvalitet radne snage, promena strukture proizvodnje, stepen korišćenja proizvodnih kapaciteta, učinak koji proizlazi iz ekonomisanja obimom, spoljnih ušteda i drugog). Nauka je, dakle, jedan od fundamentalnih društvenih podsistema, koji je postao conditio sine ljua non rasta i razvoja drugih podsistema. De Sola Prajs smatra da se nauka razvija brže od bilo koje druge oblasti, s obzirom na to da nauka (kao i druge duhovne delatnosti) čini sastavni deo onih pojava čiji se rast i razvoj utoliko više ubrzavaju ukoliko se više koriste. Ritam razvoja drugih društvenih pojava iznosi približno 100 procenata tokom razdoblja 35‡50 godina, dok se obim nauke udvaja gotovo svake decenije; to znači da se nauka trenutno razvija u saglasnosti sa zakonom eksponencijalnog rasta, s tim što se računa da će se taj proces u budućnosti usporavati. Jedno je od najvažnijih obeležja savremene naučno-tehničke revolucije u tome što nauka ne samo da odgovara na potrebe razvoja proizvodnje, već i sama stvara te potrebe, sama usmerava razvoj pojedinih industrijskih grana, s tim što vremenski razmak između naučnog otkrića i njegove primene postaje sve manji (u proseku manji od 10 godina). Pored toga, u najrazvijenijim zemljama naučnoistra-živački rad postao je glavni faktor porasta produktivnosti rada, što znači da su naučna istraživanja postala isplativa i s ekonomskoga gledišta. (v. o tome detaljnije u knjizi U. Tomina: Uvod u nauku o nauci.) U drugim zemljama, na-protiv, situacija je temeljito drugačija, pa i odnos prema nauci i naučnoistra-živačkom radu nikako ne bi smeo da se zasniva na ugledanju na razvijene zemlje. Uostalom, opšta društvena situacija koja je nastala savremenim razvojem nauke u visokorazvijenom potrošačkom društvu nije nimalo zavidna. Podsetimo se da je Marks još pre više od stotinu godina upozoravao da u istoj onoj meri u kojoj čovečanstvo uspostavlja kontrolu nad prirodom, čoveka porobljavaju drugi ljudi i njegova sopstvena niskost. "Izgleda da sva naša otkrića i sav naš napredak završavaju time što materijalne sile ovladavaju duhovnim životom, dok se duhovni život srozava na stupanj materijalne sile." (Govor na godišnjoj večeri lista People's Paper, 1856.) U tom smislu, za ljudsko društvo je osobito negativno da se predaje vrlo rasprostranjenoj tehnokratskoj iluziji da naučno-tehnički razvitak sâm po sebi nosi rešenje svih složenih problema društvenog preobražaja. Prema tome, sprečavanje srozavanja čovekovog duhovnog života treba tražiti u mogućnosti-ma čoveka da se bori za humanističke vrednosti, u mogućnostima donošenja odlu-ke da se čitav naučno-tehnički razvoj podredi tim humanističkim vrednostima. U opštoj humanizaciji čoveka moraće podjednako da se promeni kako sama koncepcija nauke, tako i njena uloga u jednom humanom društvu; ali, u tom pravcu tek treba učiniti prve korake. 85

Trijumf matematičke logike Posle Stenforda (Kalifornija), gde je 1960. godine održan prvi, i Jerusalima, gde je 1964. održan drugi, Amsterdam je od 25. avgusta do 2. septembra 1967. bio domaćin Trećeg međunarodnog kongresa za logiku, metodologiju i filozofiju nauke (ICLMPS), održanog pod pokroviteljstvom Međunarodne unije za istoriju i filozofiju nauke. Prvi put u Evropi, ovaj kongres ‡ koji je organizovala preduzimljiva holandska sekcija za logiku, metodologiju i filozofiju nauke ‡ zabeležio je rekordan broj od 489 učesnika iz 32 zemlje sveta. (Najbrojnije delegacije bile su iz SAD ‡ 121 ‡ i iz zemlje domaćina Holandije ‡ 92.) Ovaj ogromni skup radio je u 11 sekcija: matematička logika; osnove matematičkih teorija; automati i jezici programiranja; filozofija logike i matematike; opšti problemi metodologije i filozofije nauke; metodologija i filozofija fizičkih nauka; metodologija i filozofija bioloških nauka; metodologija i filozofija psiholoških nauka; metodologija i filozofija društvenih nauka; metodologija i filozofija lingvistike; i istorija logike, metodologije i filozofije nauke. Istovremeno je održan i jedan intersekcijski simpozijum o problemu uloge formalne logike u procenjivanju argumentacije u prirodnim jezicima, kao i simpozijum na temu uloge formalne logike u procenjivanju argumentacije u prirodnim jezicima, kao i simpozijum o osnovama intuicionizma u okviru druge sekcije. Na programu je, uopšte uzev, bio priličan broj dobrih i zanimljivih saopštenja, pa, s obzirom da je uvek naporedo radilo po nekoliko sekcija, učesnicima nije bilo lako da načine izbor. U tom smislu treba podvući da je ovaj kongres pružao bogatu trpezu za utoljavanje intelektualne gladi. Sâm rad kongresa bio je organizovan tako što je u svakoj sekciji jedan broj istaknutijih stručnjaka bio pozvan da održi jednočasovne ili polučasovne referate, posle kojih je bilo određeno 15, odnosno 10 minuta vremena za diskusiju. Ostali učesnici su raspolagali sa po 15 minuta za svoja saopštenja, a samo 5 minuta je preostajalo za eventualne komentare, pitanja i odgovore u vezi sa tim saopštenjima. Ovaj sistem rada pokazao je kako svoje prednosti tako i nedostatke. Sve se odvijalo bez ikakvih zastoja i tačno po satnici, ali zato prave diskusije nije bilo. U tom smislu, pomenuti sistem rada uslovio je jednu od bitnih neželjenih osobina ovog kongresa: nedostatak borbe mišljenja. Sve je uglavnom teklo tiho i smireno, pošto pretežno monološki karakter kongresa nije dozvoljavao da kroz dijalog izbiju prave varnice duha. Bila je to revija izolovanih stvaralačkih napora, pre nego pokušaj da se stvori mogućnost da se u sukobu mišljenja vodećih stručnjaka dođe do novih ideja ili do otvaranja, odnosno davanja podsticaja za otvaranje novih perspektiva za stvaralaštvo. To su, naravno, samo donekle mogli da nadoknade idealni uslovi za pojedinačnu ili grupnu ličnu razmenu mišljenja po kuloarima, mada su prilike za neformalne kontakte stručnjakâ iz celoga sveta same po sebi bile u stvari možda ono najdragocenije što je ovaj kongres nudio svojim brojnim učesnicima.

86

Ako bi trebalo navesti glavni utisak o amsterdamskom kongresu, slobodno bi se moglo reći da je na njemu trijumfovala matematička logika. Ona je višestruko prevagnula: po broju tema u kojima se nalazila u središtu pažnje, po broju prisutnih svojih najuglednijih predstavnika, kao i po broju zainteresovanih slušalaca. I to s mnogo razloga ‡ naime, činjenica je da tekovine moderne matematičke logike danas u sve većoj meri koriste kako prirodne tako i društvene nauke, a mnoge od tih nauka su temeljito promenile svoj lik, prihvatile nove metode, pa i nove sadržaje istraživanja otkako su uvidele ne samo neophodnost već i mnogostruku dobit od usvajanja osnovnih rezultata matematičke logike. (novo, str. 62:) Izgleda, pre svega, da bez uzimanja u obzir onoga što je osnovno u matematičkoj logici, dalji razvoj nekih nauka ‡ prema današnjim standardima ‡ zaista više nije mogućan. Naime, ukoliko se dâ zastupati gledište da proces otkrivanja novih naučnih teorija nije podložan formalizaciji i podvođenju pod neke logičke kanone bilo tradicionalne logike ili savremene matematičke logike (mada i tu već ima suprotnih shvatanja, koja nisu lišena svake osnove), danas nema ozbiljnog naučnika koji bi poricao da se postupci kako prethodnog procenjivanja vrednosti neke naučne teorije, tako još više sistematskog razvijanja jedne takve teorije i njenog proveravanja i potvrđivanja iskustvenim činjenicama, uopšte ne mogu ni zamisliti bez širokog korišćenja aparatom savremene matematičke logike. Ima, naravno, čak i takvih ekstremnih shvatanja koja neke u ovom trenutku najrazvijenije nauke, koje se prevashodno služe deduktivnom metodom, svode na matematičku logiku. Ali, ma koliko ne samo matematika, već i neke danas najrazvijenije empirijske nauke, kao što su fizika, hemija ili biologija, sve više postajale detaljno razrađeni deduktivni sistemi, koji se štedro služe aksiomatskom teorijom, teorijom grupa i drugim tekovinama savremene matematičke logike, nema dovoljno opravdanja niti ima bilo kakve potrebe da ih svodimo na matematičku logiku. Naravno, kada je reč o tim naukama, ili o samoj metodologiji nauka, termini i aparat matematike i logike sve više postaju bitna osnova svih njihovih teorijskih operacija. U tom smislu, mogućno je reći da su mnoge nauke temeljito promenile svoj lik u odnosu na onaj tradicionalni i da postoje svi izgledi da i druge, kako prirodne tako i društvene nauke, koje takođe sve više počinju da koriste tekovine matematičke logike, isto tako dožive značajne promene ne samo u metodama već i u samome sadržaju svojih istraživanja. To je onaj osnovni momenat zbog kojeg mi se čini da je matematička logika zaista izvršila revoluciju u naukama. Jedan drugi momenat, na koji takođe valja skrenuti pažnju, jeste da je nastanak matematičke logike predstavljao jedan od osnovnih preduslova za rađanje i razvoj kibernetike i teorije upravljanja, koji su sa sobom nosili ne samo revolucionarne promene u tehnici i u praktičnom ljudskom životu (elektronski mozgovi i druge mašine sa automatskim upravljanjem), već donose i takve teorijske posledice koje su veoma zanimljive sa naučnog i filozofskog stanovišta. Najzad, treba ukazati na još jednu činjenicu od krupnoga značaja, na izvanrednu ekspanziju u okvirima same matematičke logike, tj. na njeno za mnoge dosta neočekivano široko razgranavanje i otvaranje bogatih perspektiva za svoj dalji razvoj i napredovanje. @ivo svedočanstvo o ovome doneo je baš ovaj poslednji kongres, na kojem su potvrđeni prodori matematičke logike u teoriju uzročnosti, teoriju odlučivanja, teoriju modelâ, teoriju programiranja, u klasičnu i neklasičnu modalnu logiku, u izgradnji takvih logičkih sistema koji će obuhvatati i vremensku dimenziju, u pokušajima uopštavanja mnogih do tada parcijalnih teorija itd.

87

Ova poslednja činjenica navodi i na razmišljanja drugačijeg karaktera u vezi sa matematičkom logikom; ovoga puta, međutim, zadržaću se u tom pogledu samo na jednoj uzgrednoj napomeni: matematička logika se toliko razgranala i postala toliko raznovrsna da se mnogi stručnjaci međusobno više ne razumeju ili se teško razumeju, pa čak imaju suprotna shvatanja o osnovnim, načelnim pitanjima matematike i matematičke logike, od kojih zavisi čitav dalji razvoj i opstanak ove nauke. (dovde - dno 62) Od vodećih matematičkih logičara ovome kongresu su prisustvovali: Alfred Tarski (SAD), A. A. Markov i J. L. Jeršov (SSSR), A. Mostovski (Poljska), ^. ^. ^ang, R. Montegju, D. Skot, V. Krejg, S. A. Kripke, S. C. Klini i S. Feferman (SAD) i X. BarHilel (Izrael), dok bi od viđenijih učesnika u drugim sekcijama trebalo pomenuti sledeća imena: ser Karl Poper i X. H. Vuxer (Velika Britanija), Maks Blek i N. Reševski (SAD), B. M. Kedrov (SSSR), K. J. J. Hintika (Finska), B. Juhos (Austrija), M. Bunhe (Argentina), H. J. Grenevold (Holandija) i Xon Pasmor (Australija). Najistaknutiji predstavnici metodologije društvenih nauka nisu se pojavili na ovome kongresu. Ukoliko bismo hteli da navedemo glavne pravce istraživanja u oblasti matematičke logike koji su na ovom kongresu došli do izražaja, morali bismo da spomenemo sledeće: problem mogućnosti izražavanja vremenske dimenzije kroz logički račun, kao i, uopšte, stepen mogućnosti kompleksnog izražavanja u formalnim sistemima, razmatranje mogućnosti konstruktivne matematičke logike, problemi kauzaliteta, problemi odlučivanja, mogućnosti generalizacije rekurzivne teorije, problemi utemeljenja intuicionističkog pristupa osnovama matematičke logike itd. Od metodoloških problema u oblasti fizičkih nauka glavnu pažnju su privukle epistemološke posledice modernih fizičkih teorija, uticaj opštefilozofskih teorija o univerzumu na razvitak fizičkih teorija, aksiomatizacija u fizici, primitivni pojmovi u fizici i drugo; u oblasti bioloških nauka: definisanje biološkog organizma u poređenju sa društvenim, problem modelâ u biologiji, kao i stvaranje aksiomatskih sistema koji bi bili u stanju da izraze razvitak organizma; u oblasti psiholoških nauka: problem modelâ u psihologiji, odnos psihologije i fenomenologije, psihologije i fizike, kao i problem procenjivanja različitih metodoloških pristupa podsvesnom; u oblasti društvenih nauka: metode prosuđivanja plauzibilnosti teorija, odnos vrednosti i objektivnosti u društvenim naukama, sistematsko poznavanje društvenog vremena kao oruđe društvene analize itd. Najzad, kada je reč o opštim problemima filozofije nauke, učinjen je dalji napor da se rasvetle mnoge bitne tačke, kao što su unapređivanje epistemološke analize naučnog znanja kao najznačajnije vrste ljudskog znanja, pitanja odnosa metodologije sa srodnim oblastima, problemi razlike analitičkô‡sintetičkô u svetlosti savremene metodologije itd. Deleći svet na (1) svet fizičkih objekata (stanjâ), (2) svet duhovnih stanja i (3) svet objektivnog sadržaja misli (nauka, poezija), Karl Poper je zastupao shvatanje da savremena epistemologija ‡ zainteresovana pre svega za naučno znanje ‡ treba da bude usmerena prvenstveno na izučavanje trećeg sveta (jer je drugi svet, kojim se bavila tradicionalna epistemologija, sasvim irelevantan), treba da postane teorija izgradnje, diskusije, procenjivanja i proveravanja suparničkih pokušajno postavljenih teorija. Glavni epistemološki problem tada postaje kako teorijsko znanje može da napreduje, a Poperov odgovor na to pitanje, najkraće rečeno, glasi: otkrivanjem nerešenih problema i isprobavanjem mnogih smelih pokušajnih rešenja.

88

[to se tiče odnosa opšte metodologije nauke i matematičke logike, istaknuto je da ni metodologija nauke, kao ni same naučne teorije, ne mogu biti redukovani na logiku, mada termini i aparat matematike i logike sve više postaju bitna osnova metodološkonaučnih teorijskih operacija. Bez uzimanja u obzir onoga što je osnovno u matematičkoj logici dalji razvoj nekih nauka ‡ prema današnjim standardima ‡ više nije moguć. brisati! Od naših logičara i filozofa nauke u Amsterdamu su referisali: Mihailo Marković ‡ "Apodiktička univerzalnost naučnih zakona", Aleksandar Kron ‡ "Kauzalno uređenje teorija prvog reda", Vladimir Devide ‡ "Jedna teorema za parcijalno uređene skupove i njena primena", Kajetan [eper ‡ "Jedna primedba na monotone funkcije polivalentne logike", Staniša Novaković ‡ "Ima li perspektive logika otkrića?" i Risto Ilić ‡ "Identitet u matematici". Sva saopštenja jugoslovenskih predstavnika primljena su sa interesovanjem, o čemu najbolje svedoče brojni kontakti do kojih je dolazilo posle naših nastupa, kada su se mnogi strani učesnici interesovali da li ćemo i gde objaviti svoje priloge. (Holandski organizacioni komitet kongresa objaviće, naime, knjigu u kojoj će biti samo referati pozvanih učesnika, koji su govorili 45 ili 30 minuta.) U toku rada kongresa održao je sednicu i Izvršni komitet Ogranka za logiku, metodologiju i filozofiju nauke Međunarodne unije za istoriju i filozofiju nauke. Na toj sednici, na kojoj je raspravljano i o nekim novim predlozima u vezi sa organizacijom rada ovakvih međunarodnih kongresa, odlučeno je da se sledeći, četvrti kongres za logiku, metodologiju i filozofiju nauke održi 1971. godine u Bukureštu. Takođe je izabran novi izvršni komitet, čiji je predsednik postao Stiven Kerner, profesor logike i filozofije nauke na Univerzitetu u Bristolu (Velika Britanija).

89

Treći međunarodni kongres za logiku, metodologiju i filozofiju nauke u Amsterdamu 1967. godine Nasuprot situaciji u matematičkoj logici, koja je poslednjih decenija ipak zabeležila uspon i razgranavanje, i zašla i široko i duboko u vitalna područja savremene nauke,1 u filozofiji nauke, na prvi pogled, ništa se bitno nije promenilo. I na ovome Kongresu u Amsterdamu diskutovan je uglavnom standardni spisak tehničkih problema sa kojima se ova disciplina neprekidno sukobljava od svojeg zasnivanja početkom ovoga veka do danas, kao što su, na primer, mogućnost razdvajanja i problem odnosa između opažajnih i teorijskih termina, problem odnosa između logike, metodologije i epistemologije, problem induktivnog zaključivanja, problemi statusa i strukture naučnih zakona itd. Međutim, bez obzira na to da li se i koliko u tretiranju ovih problema krenulo napred, mislim da pravu situaciju u pogledu filozofije nauke nisu toliko izražavala zbivanja u petoj sekciji: sekciji za opšte probleme metodologije i filozofije nauke, već pre svega ono što se odigravalo u sekcijama za metodologiju i filozofiju pojedinih nauka, tj. fizičkih nauka, psiholoških nauka i društvenih nauka. A rad u tim sekcijama, stekao sam utisak, svedočio je o sve više i sve dublje iz-raženoj svesti naučnika (u nekim od tih sekcija bila su prisutna istaknuta naučna imena) u ovim naukama koje se naglo i ubrzano razvijaju ‡ o neophodnosti bavljenja metodološkim problemima, i to ne samo u smislu pronalaženja nekih posebnih i konkretnih metodoloških problema jedne pojedinačne nauke, već baš u smislu opštih metodoloških razmatranja o nauci uopšte, odnosno o smislu metodoloških problema koji se dotiču nauke uopšte. To, naravno, govori o zainteresovanosti današnjeg naučnika ne samo za najopštije probleme svoje nauke, već naročito za one probleme koji nisu samo njegovi problemi već su istovremeno i problemi drugih nauka. Kao da, naime, sve više preovlađuje svest da se ne može raditi izolovano i da je neophodno što više koristiti tuđa iskustva, kako se ne bi padalo u iste ili slične greške, ili kako se ne bi uzalud gubilo vreme na sporednim ili slepim kolosecima. A baš u tom smislu filozofija nauke može najviše da pomogne. ‡ Istovremeno se oseća potreba za određenim pluralizmom metoda, jer na današnjem stupnju razvoja nauka teško je zamisliti da bi se moglo doći do nekih novih i značajnih otkrića ako bi se jedna nauka za sva vremena vezala samo za jednu određenu metodu (što je opet samo jedan od aspekata izolacije, zatvaranja u sebe).

1

90

Ovde se prisećam primedbe čuvenog američkog logičara poljskog porekla i duhovnog pokretača stvaranja međunarodnih tela i organizovanja međunarodnih kontakata na području logike, metodologije i filozofije nauke Alfreda Tarskog da se revolucija u nauci koju je poslednjih godina izvela matematička logika (posebno sa prime-nom u kibernetici itd.) može meriti sa revolucijom koju su kvantna fizika i teorija relativiteta otvorile u fizičkoj nauci početkom ovog veka. Mada slučajna, u prilog tezi Alfreda Tarskog govori i činjenica da se i dve trećine saopštenjâ jugoslovenskih predstavnika na kongresu u Amsterdamu (A. Kron, V. Devidé, K. [eper i R. Ilić) odnosilo na probleme matematičke logike, dok se samo jedna trećina (M. Marković i S. Novaković) odnosilo na opšte probleme filozofije nauke.

Karakteristično je, na primer, u vezi sa značajem opšte metodologije za po-jedine nauke da se o problemu izgradnje pogodnih aksiomatskih sistema diskutovalo i u odnosu na fiziku i u odnosu na biologiju, a pokazalo se da je problem modelâ ak-tuelan podjednako u fizici kao i u biologiji ili psihologiji.

91

Takođe je karakteristično, u pogledu uviđanja potrebe da se koriste tuđa iskustva i saglédanja sve veće neophodnosti stvaranja odgovarajućih uslova za interdisciplinarnu saradnju, da je znatnu pažnju privukao i metodološki problem odnosa između pojedinih nauka, koji je ponekad posmatran u svetlosti neke određene naučne teorije, na primer, teorije organskih grupa, a ponekad sa stanovišta upotrebe istih ili sličnih kategorija i pojmova u raznim naukama. Možda ne bi bilo loše ovde ukratko spomenuti još neka mišljenja koja su došla do izražaja na ovome kongresu, a koja mogu da posluže kao objašnjenje za pojačan interes naučnika za opšte metodološke teme, odnosno ukazati na neka od onih najaktuelnijih pitanja za koja su naučnici danas zainteresovani, a na koja mogu da traže odgovor samo ako se oslanjaju na savremene tekovine u oblasti filozofije nauke. Pored aksiomatizacije i upotrebe modelâ, koji su već spomenuti, tu je i problem uloge analogije u naučnom istraživanju, ili razmatranje takvih pitanja koja naučnici danas sve češće postavljaju, kao što su, na primer: "[ta znači neka formula?", ili "[ta je prava interpretacija neke teorije?", tj. problemi značenja i interpretacije u naukama. Naučnici su danas, po svemu sudeći, takođe veoma zainteresovani za opšte kriterijume procenjivanja stepena prihvatljivosti ili plauzibilnosti jedne teorije, tj. za one teorijske kriterijume koji mogu da se predlože za procenjivanje vrednosti jedne naučne teorije pre nego što se pristupi njenome proveravanju u praksi. Ovaj je problem u stvari jedan od takvih koji se nalaze u centru pažnje savremene metodologije i u tom pogledu već se došlo do nekih veoma interesantnih analiza i, po svoj prilici, za nauku veoma korisnih rezultata. Mislim da bi ovde bilo umesno dodati, u prilog aktuelnosti filozofije nauke, da je po samoj prirodi svoga predmeta metodologija nauka usmerena protiv raznih vrsta jednostranosti, koje mogu da predstavljaju prepreke za nesmetani razvoj nauke: bilo da je reč o ontološkim isključivostima, o parcijalizaciji znanja, o sklonostima ka uskoj stručnoj specijalizaciji ili o gubljenju razumevanja za dublji humanistički značaj i značenje naučnog saznanja. Sem toga, upućenost u tehničke probleme metodologije nauke ne samo da izoštrava kritičke standarde i sposobnosti naučnika, već pomaže lakšem saglédanju i efikasnijem korišćenju svih onih sklopova misli koje sa sobom nosi uspešna naučna praksa; tako se istovremeno razvija sposobnost naučnika da lakše izađu na kraj s novim i nesvakidašnjim razvojem misli koje nagli rast nauke u našem stoleću nosi sa sobom na svim područjima naučnog istraživanja. Može se, u stvari, slobodno reći da je velik broj značajnih naučnih otkrića nastao baš kao rezultat uspostavljanja plodonosnih kontakata između faktičkih istraživanja i istraživanja metodološkog karaktera, a sigurno je da sva značajna naučna dela predstavljaju proizvod nastao kroz blisku vezu i uporedno razvijanje naučne teorije i naučne metode.

92

Vredi, najzad, napomenuti da je na Kongresu naišla na odobravanje konstatacija Ludviga fon Bertalanfija (L. von Bertalanffy) o liberalizaciji, odnosno o oslobađanju aktualne metodologije, u poslednjih deceniju ili dve, ispod uticaja logičkog pozitivizma i njegovih uskih okvira, uz uvođenje novih kategorija i problema koji savremenoj opštoj metodologiji omogućuju da stvarno bude opšta i primenljiva na svim poljima savremenih istraživanja.

93

Nauka i ne-nauka Nastanak i neka najnovija shvatanja o problematici koja se može svrstati pod gornji opšti naslov upućuju da se tu podrazumeva nekoliko veoma blisko povezanih pitanja: kriterijumi razlikovanja ili razgraničenja nauke i metafizike (filozofije, ne-nauke), odnosno kriterijumi naučnosti, kao i pitanje šta je zapravo nauka i koji su njeni ciljevi. Ova problematika je jedna od središnjih tema u savremenoj filozofiji nauke, što je sasvim prirodno, s obzirom da predmet ove moderne discipline čini pre svega sklop pitanja vezanih za rast ljudskog naučnog saznanja. Međutim, valja upozoriti i na to da je ova disciplina nastala u okvirima pozitivističke misaone tradicije, one tradicije koja je na različite načine pokušavala da odvoji nauku od filozofije, odnosno da odbaci ili tako ograniči filozofiju da bi joj navodno osigurala status naučne delatnosti. Svi takvi pokušaji, razume se, pokazali su se kao bezuspešni, jer je postalo jasno da nikakve teorijske sisteme u celini nije mogućno okarakterisati ni kao čisto naučne, niti kao čisto filozofske. Tako su onda i prva određenja nauke i njenoga cilja, kao i kriterijuma razgraničenja nauke i filozofije, u okvirima ove misaone tradicije, bila dosta jednostrana, relativno brzo su prevaziđena, a gledišta o ovoj problematici su evoluirala prema kompleksnijim saglédanjima, zasnovanim na sve tešnjoj vezi filozofije i istorije nauke. No, bez pretenzija na konačnost i apsolutnu preciznost i određenost, u ljudskom saznanju je mogućno izvršiti mnoga diferenciranja, povući mnoge granice, obaviti mnoge analize i razjašnjenja. I ne samo da je mogućno, već se slobodno može reći i da je neophodno sa gledišta stvaranja uslovâ za delovanje i samoga delovanja u pravcu što uspešnijeg i bržeg napredovanja našeg saznanja, posebno naučnog saznanja. Sa ovim na umu, treba prići razumevanju i procenjivanju značaja i ovih pet tekstova o kojima će biti reči pod naslovom "Nauka i ne-nauka". I hronološki i logički posmatrano, prvi po redu je poznati članak osnivača Bečkoga kruga Morica [lika "Prekretnica u filozofiji", objavljen 1931/32. u poznatom časopisu ove škole Erkenntnis. U osnovi se oslanjajući na neke glavne teze Vitgenštajnovog Logičko-filozofskog traktata (1922), [lik želi da izloži to novo shvatanje filozofije koje se nalazi u osnovi logičkog pozitivizma i koje treba da učini kraj onim večitim i, po [likovom mišljenju, besplodnim sukobima raznih filozofskih sistema. Filozofija se svodi na onu aktivnost kojom se otkriva i utvrđuje značenje iskaza. Ovako usko shvatanje filozofije nalazi ravnotežu u takođe veoma ograničenom poimanju nauke kao sistema iskustveno verifikovanih iskaza. Doprinos nove filozofije nauci može, naravno, da bude veoma značajan, s obzirom da tek filozofija (koja nije nauka) omogućava jasan i smislen govor o naučnim problemima.

94

Iz drugoga teksta, teksta Rudolfa Karnapa (objavljenog u istom časopisu 1932. godine), jedne od najznačajnijih ličnosti Bečkoga kruga, takođe se može jasno videti koliko određena logičko-pozitivistička zamisao filozofije (nešto drugačija od one [likove) rađa i određuje specifično viđenje nauke i naučnog saznanja. Filozofija se svodi na metodu logičke analize i služi "da razjasni smislene pojmove i stavove, da postavi osnove za činjeničke nauke i za matematiku", i to je ono što Karnap naziva "naučnom filozofijom", nasuprot metafizici. Inače, sve što je smisleno ‡ podložno je verifikaciji. Tako onda u nauku spadaju, s jedne strane, iskazi empirijskih nauka, koji se mogu verifikovati "protokol-rečenicama" (što registruju konkretno pojedinačno čulno iskustvo) i, s druge strane, iskazi logike i matematike, koji su istiniti već po svojoj formi (tautološki i analitički sudovi). Ovo oštro razlikovanje analitičkog i empirijskog značenja, međutim, stvara teškoće u formulisanju jedinstvene definicije nauke. Protiv logičkopozitivističkog shvatanja filozofije, pa onda i učenja da se razlikovanje nauke od onoga što nije nauka osniva na kriterijumu značenja (ili smisla) oštro je ustao Karl Poper, takođe Bečlija, koji je predavao na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku, i izvršio zapažen uticaj na mnoge savremene filozofe nauke. Ali, u izgradnji svoga shvatanja nauke, to treba istaći, Poper polazi od analize i upoređivanja nekih teorija koje su obično smatrane modelima naučnih teorija, izvodeći odatle ‡ posebno iz Ajnštajnove teorije ‡ vrlo važne posledice u pogledu postavljanja što podesnijeg kriterijuma za ono što valja smatrati naučnim. U pitanju je, naravno, poznati Poperov kriterijum opovrgljivosti. Zanimljivo je uočiti da je ovo shvatanje nastalo otprilike u isto vreme kada je Vitgenštajn pisao svoj Traktat. Ne ulazeći u dalje razvijanje gledišta o nauci kod Poperovih sledbenika ili zastupnikâ nekih sasvim suprotnih shvatanja (Lakatoš, Agasi, Masgrejv, Fajerabend, Kun), valja pomenuti još dva teksta koja predstavljaju pokušaje da se upoređivanjem nekih neklasičnih modela nauke (u različitim disciplinama) sa oblašću čiji je naučni status sporan (pravo), kao i sa tehnologijom, odnosno tehnološkom primenom nauke, kompleksnije sagleda problematika nauke i ne-nauke (Xon Ziman /John Ziman/); odnosno da se temeljitom i svestranom analizom jedne pseudonauke pokaže zašto je ona ne-nauka, pa tako onda posredno dođe do zaključka šta nauka jeste (Pol Tagard /Paul Thaggard/). Xon Ziman izgrađuje svoj kriterijum, u članku objavljenom 1968. godine, na osnovu postojanja ili nepostojanja naučnog konsenzusa. Pol Tagard, u prilogu objavljenom 1978. godine, pokušavajući da odgovori zašto je astrologija pseudonauka, predlaže jedan složen kriterijum za izdvajanje ovakvih disciplina iz nauke i ističe važnost postojanja progresivnije alternativne teorije.

95

FILOZOFIJA I NAUKA U ovome napisu nemamo pretenzija da određujemo, ni u vidu najgrublje skice, šta je domen filozofije, a šta domen nauke i da tako ukažemo na rešenje njihovog odnosa. Bila bi to, uvereni smo, ne samo pretencioznost, već i okretanje u pogrešnom pravcu, upravljanje koje ne vodi rasvetljavanju i rešavanju nijednog realnog problema u nauci ili filozofiji. [taviše, takvo usmeravanje moglo bi docnije samo da nam smeta, jer i preusko i preširoko određivanje predmeta bilo filozofije bilo nauke može da nas spreči pre svega u saglédanju, a zatim, i u pokušaju rešavanja nekog stvarnog problema s kojim bi trebalo da se uhvati ukoštac jedna od ovih disciplina. ‡ Nećemo se upuštati ni u pitanje naučnog karaktera same filozofije. [ta su onda predmet i cilj teksta koji nosi ovaj naizgled tako pretenciozan naslov? @elimo, u stvari, samo da skrenemo pažnju na dve različite koncepcije nauke, odnosno naučnog saznanja, te da ukažemo na izvesne značajne posledice tih zamisli u vezi sa shvatanjem odnosa filozofije i nauke. Jedna dosta raširena koncepcija nauke gleda empirijske nauke pre svega (da ne kažemo ‡ isključivo) kao osnovu na kojoj počiva progres materijalnog blagostanja čoveka, kao presudan činilac u zadovoljavanju čovekovih stalno rastućih potreba i želja za što potpunijim ostvarenjem njegove vladavine nad prirodom (sada već ne samo na ovoj planeti). Zanimljivo je, međutim, na kakve se još sve ideje (jače ili slabije izražene) nailazi kod ovakvog poimanja nauke. Ovakva koncepcija obično podrazumeva prilaženje naučnom mišljenju kao egzaktnom, "računskom mišljenju", kao mišljenju koje treba da postigne i koje postiže sigurno znanje. Sigurno znanje, koje nam nauka tehnički precizno pruža, u stanju je, ili će biti u stanju, da reši sve probleme čovekova života, a prvenstveno da ga izvede iz materijalne bede u materijalno blagostanje, pretvarajući ga sve brže i sve neminovnije iz roba prirodne stihije, vezanog za Zemljinu površinu, u pravoga gospodara prirodnih sila i istraživača kosmosa. ‡ U osnovi ovoga shvatanja nauke nalazi se ideja da je materijalnô suština humanoga, kao da se uopšte može naći neka suštinskija suština od humanoga. Kada se vidi ovako, nauka izaziva ne samo divljenje već uliva i izvesno strahopoštovanje. Osnovna karakteristika nauke leži u njenoj dostojanstvenosti, u njenom uzvišenom položaju, sa koga ona izriče neoborive istine. Ako se formalno ponekad i napomene da je naučno saznanje neiscrpno, da još dosta stvari tek treba saznati, onda se ipak smatra da nauka operiše sigurnim iskazima o svetu, koji neumoljivo napreduju ka stanju svoje potpunosti, završenosti, apsolutnosti.

96

U svojim krajnjim konsekvencama, ovo shvatanje znači otuđenje i fetišizo-vanje nauke, nameće odnos pokoravanja nauci kao nekoj višoj sili, nezavisnoj od čoveka, u čijem hramu služe naučnici, kao neka vrsta posvećenog reda, posredujući između nauke i ostaloga sveta. U naučniku se ne gleda i ne vidi stvaralac; njegova uloga svedena je na funkciju tumača i službenika izvornika ljudske moći. Ali, i sámo ovo shvatanje ljudske moći jeste apstraktno, ne-humanističko, ne predstavlja afirmaciju čoveka; ne uzima se čovek kao osnova te moći, a još manje se u čoveku traži njen smisao. Jedna druga, manje raširena vizija nauke prilazi nauci na sasvim drugačiji način. Nauka je shvaćena kao saznavalački proces u kome, posredno ili neposredno, stvaralački učestvuju svi ljudi. Smatra se da se taj proces ne može obavljati drugačije nego stvaralačkim postavljanjem najrazličitijih ideja pred sve ljude i kritičkim diskutovanjem, usvajanjem ili odbacivanjem tih ideja svesnim izlaganjem njihovih posledica isprobavanjem u praksi. Ova zamisao ne može da pretenduje ni ne pretenduje na sticanje nekih sigurnih znanja, na posedovanje neoborivih istina, čiji sistem neumitno napreduje ka stanju završenosti. Nezavršenost, nepotpunost i beskonačnost naučnog saznanja ovde nije fraza, jer se zasniva na dubokoj svesnosti o ljudskom karakteru naučnog saznavalačkog procesa, o njegovoj nesavršenoj prirodi, na jasnom uviđanju ograničenosti i malenkosti čovekovog znanja u odnosu na njegovo beskrajno neznanje. Naučno mišljenje se ne shvata kao egzaktno, matematički sigurno mišljenje, već kao neprestano "nagađanje", postavljanje smelih i maštovitih hipoteza o svetu, koje se svesno izlažu kritici i mogućnosti praktičnog pobijanja. One hipoteze odnosno teorije koje su izdržale takvu unakrsnu vatru zaista možemo prihvatiti kao relativno najsigurniju osnovu svojih težnji za menjanjem sveta u kome živimo. (Dve koncepcije nauke, koje želimo što reljefnije da kontrastiramo, nameću i dva različita shvatanja "menjanja sveta", ali se u to ovde nećemo upuštati.) Nauka se svesno doživljava kao nesavršen napor čoveka da shvati smisao sveta i svoj smisao u tome svetu; takva naučna aktivnost pokazuje se kao jedan deo toga smisla. I ovakvo shvatanje nauke izaziva divljenje za nauku, ali divljenje u smislu ponosa, u smislu oduševljenja za njegovu čovečansku, neravnopravnu, ali upornu borbu da svojim pitanjima, da svojom radoznalošću iznudi odgovore od prirode, da svoje ideje suprotstavi neumoljivoj kritici drugih, a preko njih, u osnovi, baš same stvarnosti. Nauka se ne postavlja nigde izvan ili iznad čoveka, već se otkriva i utvrđuje kao jedna od osnovnih odlika samoga ljudskog bića, kao osobeno svojstvo humanoga. U pozadini ove koncepcije ne stoji, znači, ideja o postizanju materijalnog blagostanja (iako ono nije isključeno kao jedna od korisnih i značajnih strana nauke), već, pre svega, ideja aktivne čovekove težnje za oslobađanjem od mentalnog ropstva, težnje za pronalaženjem i ostvarenjem svoga smisla. Da vidimo sada kakve su posledice ovakvih shvatanja nauke za određivanje filozofije i njenog odnosa prema nauci.

97

Prvo shvatanje nauke može da vodi, i vodi, čini nam se, u dve podjednako nepoželjne krajnosti: (1) u scijentistički i tehnicistički usmerenu filozofiju, čija se funkcija svodi na služenje boginji nauke (jer je nauka prvostepena aktivnost duha), na pokušaje da kao pomoćnica nauke doprinese, kako se to najčešće shvata, stvaranju boljega života svedenog i osiromašenog na njegovu čisto materijalnu stranu; ili (2) u sasvim neopravdano poricanje prisne ili čak bilo kakve veze između filozofije i nauke (pošto se nauka procenjuje kao drugostepena aktivnost duha) i insistiranje na shvatanju filozo-fije samo kao izraza "totaliteta čoveka" i njegovog "oslobođenja" pre svega kroz ostvarivanje sopstvenog smisla, izgubljenog u svetu moderne tehnike i ekonomije, uz zahtev za potpunom samosvojnošću i samodovoljnošću filozofije kao unošenja smisla u savremenu poljuljanu ljudsku egzistenciju. Druga koncepcija nauke ne vrši nikakvo stepenovanje duhovne aktivnosti i vodi jednom ispravnijem shvatanju filozofije, koje, ne gubeći iz vida specifičnost filozofije kao izraza totaliteta čoveka u njegovom razvoju, opravdano naglašava najbližu vezu koja postoji između filozofskog saznanja i ljudske naučne saznavala-čke prakse kao karakterističnih ljudskih svojstava, u kojima je u jednakoj meri izražena težnja za razumevanjem sveta, a time i za shvatanjem i određivanjem svoga sopstvenog smisla u tome svetu.

98

Filozofija i nauka kod međuratnih jugoslovenskih marksista Ima već nekoliko decenija kako je odnos nauke i filozofije postao jedna od središnjih tema savremene filozofije. O toj problematici glavne polemike se vode među filozofima analitičkog usmerenja (koji su najviše zainteresovani za probleme razvoja naučnog saznanja sveta), ali joj posvećuju pažnju i mnogi egzistencijalisti (mahom u suprotnoj težnji da na izvestan način potcene naučno saznanje, koje po njima ostaje na površini, u korist filozofskog izučavanja bića, koje ide u dubinu), novokantovci i druge filozofske struje na Zapadu. Savremena marksistička misao, a pre svega sovjetska filozofija, kao da trenutno nije naročito zainteresovana da definiše svoju poziciju prema ovome pitanju, mada je kod nas u toku poslednjih nekoliko godina taj problem privukao pažnju jednoga broja filozofa. * No, izgleda da niko od tih naših filozofa nije uzimao u obzir niti je u ma kojem pogledu imao u vidu značajne diskusije o pitanju odnosa filozofije i nauke koje su se vodile među jugoslovenskim marksistima tokom poslednje decenije pred Drugi svetski rat. Jedan od osnovnih uzroka takvoga našeg odnosa prema sopstvenoj misaonoj baštini, kakav je, inače, neuobičajen u sredinama sa izgrađenom filozofskom tradicijom, svakako čini odsustvo (kod ogromne većine naših filozofa) prave zainteresovanosti za našu filozofsku prošlost, bez obzira kolika je i kakva je ta prošlost i da li je i u kojoj meri interesantna i aktuelna iz naše savremene filozofske perspektive. Odatle potiče i osnovna praktična prepreka upoznavanju sa vlastitom filozofskom baštinom: nedostatak inicijative da se objave i učine pristupačnim makar izabrani radovi naših mislilaca iz prošlosti, kao i teško prodiruća inicijativa da se pristupi sistematskom izučavanju našeg idejnog nasleđa (iz čega bi trebalo da proiziđe prva relativno potpuna, kompetentna i pouzdana istorija filozofije narodâ Jugoslavije), doveli su do takvoga stanja da je gotovo nemogućno znati ili se obavestiti o tome da li je i kako je neki određeni problem tretirao bilo koji od naših mislilaca u bližoj ili daljoj prošlosti. Istoirja filozofske misli narodâ Jugoslavije, kao što je primetio i dr Andrija Stojković, predstavlja najzapostavljeniju oblast naše kulturne istorije.

*

v. Bertolino, M., "Veza između matematike i filozofije posmatrana kroz pojmove prostora i broja dimenzija", Filosofija, 1963, god. VII, br. 1; Vidović, V., "Nešto o odnosu filosofije prema prirodnim naukama", Nova misao, 1953, god. I, br. 12; Ivanović, D., "Povodom članka M. Markovića ÄTeorija verovatnoće...Ä", Nova misao, 1953, god. I, br. 12; Kron, A., "Prirodne nauke i filosofija", Gledišta, 1963, god. IV, br. 4; Marković, M., "Teorija verovatnoće i problem determinizma u savremenoj nauci", Nova misao, 1953, god. I, br. 6; Marković, M., "Filosofija i nauka", Filosofija, 1963, god. VI, br. 2; Novaković, S., Problem razgraničavanja nauke i metafizike u savremenoj empirističkoj filosofiji, Beograd, Institut društvenih nauka, 1965; Pejović, D., "Filozofija i znanost", Forum, 1963, god. II, br. 2; Popović, M., Filosofija i posebne nauke, Beograd, "Rad", 1958; Stojković, A., "Filosofija, matematika i prirodne nauke", Filosofija, 1963, god. VII, br. 1; Supek, I., "Nauka i filosofija", Filosofija, 1963, god. VI, br. 2; Cvetičanin, V., "Filozofija i znanost", Filosofija, 1963, god. VI, br. 2.

99

Sve ovo što je rečeno za istoriju naše filozofske misli uopšte važi manjeviše i za izučavanje naše marksističke misli između dva rata. Zato je sasvim razumljivo što u našoj savremenoj marksističkoj literaturi uglavnom niko nikada nije spominjao razmatranja iste ili slične problematike u našoj prošlosti, mada bi to ‡ bez obzira na srazmernu skromnost u pogledu originalnih teorijskih dostignuća ‡ u mnogim slučajevima moglo da bude, kao što u jednome drugom svome radu primećuje Ivan Babić, ako ništa drugo, a ono metodološki korisno. (v. Babić, I., "Filozofija i znanost kao tema jedne davne polemike među našim marksistima", Filosofija, 1963, god. VI, br. 2, str. 77.) Iz ovoga ugla posmatrano, studija Ivana Babića o odnosu filozofije i nauke u radovima jugoslovenskih marksista 1931‡1941. godine ("Odnos filozofije i znanosti u radovima jugoslovenskih marksista 1931‡1941", Putovi revolucije, Zagreb, Institut za historiju radničkog pokreta, 1965, god. III, br. 5) zaista ima poseban, pionirski značaj. Ali, nikako ne bi trebalo pomisliti da se njen značaj, odnosno njena vrednost, zasnivaju i iscrpljuju u činjenici što je to prva obimnija studija sa tematikom i iz oblasti iz koje bismo rado želeli da dobijemo čitavu seriju, i to ne samo monografija već i obuhvatnijih studija i knjiga. Naprotiv, ova studija poseduje sve kvalitete jedne vrsne istorijskofilozofske monografije: tema je postavljena u neophodne opšte filozofske okvire, izlaganje je sistematsko, precizno i nije opterećeno suvišnim detaljima. Autor pouzdano i ubedljivo iznosi osnovne momente ove izuzetno zanimljive polemike među našim marksistima, tako da nam pruža jednu zaista u najvećoj mogućnoj meri objektivnu i celovitu sliku glavnih teza naših levih intelektualaca o odnosu filozofije i nauke, razloge zaoštravanja ove polemike i njenog kulminiranja pred sâm rat neočekivano oštrim razračunavanjima. Iz sasvim razumljivih razloga, Babić nije bio u stanju da problematiku svoje studije sagleda iz perspektive razvoja čitave naše marksističke i svetske marksističke misli, jer su to ogromna a ujedno i najvećim delom još neistražena područja; sem toga, autor je već i oko ove svoje direktne teme trebalo da savlada obimnu i teško pristupačnu literaturu. Babić je, naravno, manje-više uspešno postavio svoju studiju u opšte okvire situacije jugoslovenskog radničkog pokreta. Međutim, čini mi se da je autor mogao da učini još jedan dodatni napor, pa (a) bar u kratkim crtama da naznači i ostale strane idejnih razmimoilaženja u krugovima naših levih intelektualaca tridesetih godina (pre svega estetsko-literarne divergencije oko tendencije u umetnosti), koje su međusobno bile dosta usko povezane, i (b) da nam takođe bar u najopštijim crtama prikaže stanje na međunarodnoj filozofskoj sceni u tome istom periodu u vezi sa problemom odnosa filozofije i nauke, jer bi mu to u stvari omogućilo da u zaključku dođe do detaljnije i preciznije ocene iznetih diskusija o tome problemu kod nas. Pa ipak, u zaključku ove studije Babić je odgovorio na sledeća pitanja: (1) na kakvim su se izvorima nadahnjivali autori prikazanih radova, da li su ti izvori bili "na vrhu" svetske filozofskonaučne produkcije; (2) koje je od opisanih stanovišta primerenije, filozofski i naučno opravdanije, i "bolje"; i (3) kakvo značenje imaju opisana raspravljanja i njihova geneza s obzirom na tendencije razvoja naše filozofske misli danas? 100

Inače, posle uvodnog dela o načelnom postavljanju pitanja filozofije i nauke, autor je svoje izlaganje podelio u tri dela: (a) preokupacije u periodu 1931‡1937, kada polaritet stavova još nije bio jasno izražen, (b) polemike 1937‡1938, kada se već određeno ispoljavaju dve struje, i (v) razračunavanja 1939‡1941, kada se polaritet stavova oko ovoga filozofskog problema do krajnosti zaoštrio. Jedna struja je bila ona koja je, kako to Babić uspešno rezimira njene karakteristike (v. str. 64), nastojala da hvata korak sa pojedinim rezultatima savremene nauke, kao i sa interpretacijama tih rezultata u građanskoj filozofiji, istovremeno pokušavajući da ih osvetli sa opšteg stanovišta dijalektičkog materijalizma i da ih uskladi sa njim. Tako ova struja radikalno "popravlja" dijalektički materijalizam, uverava se u besadržajnost nekih njegovih shema i kategorija, i na nekim tačkama se vraća inspiraciji Marksovih tekstova iz rane faze (na primer, tezi o jedinstvenoj nauci, o čoveku, o jedinstvu subjektivnog i objektivnog u naučnom saznanju itd), a na to je podstaknuta onim rezultatima moderne fizike koji filozofiju vode uviđanju izvornog jedinstva subjekta i objekta (Hajzenbergove relacije, kvantna teorija itd). Budući da su i sami više naučnici negoli filozofi, protagonisti ove struje, zahvaljujući, naravno, i uticaju lektire sa strane, pozitivistički interpretiraju Marksove i Engelsove teze o ukidanju filozofije i o njenoj delimičnoj realizaciji u posebnim naukama. Druga struja, međutim, opet prema Babićevim ocenama, nastavlja da insistira na dijalektičkom materijalizmu kao na sistematizovanom pogledu na svet, na apsolutnosti dijalektike i materijalizma, na apsolutnosti dijalektičkih zakona, na svojevrsnoj petrifikaciji temeljnih kategorija dijalektičkog materijalizma. Tek mestimično će naći odjeka i Marksovo antropologizovanje prirode (na primer, u Pricinom "produkcionom procesu", po njemu polaznoj poziciji marksističke filozofije). Protagonisti ove struje, sami iznad svega predani neposrednoj praktično-političkoj revolucionarnoj delatnosti i nošeni utilitarizmom njene neposredne efektivnosti, u pozitivističkoj interpretaciji marksističke filozofske tradicije vide prvorazrednu opasnost, smatrajući da je diranje u temeljni fundus kategorija dijalektičkog materijalizma direktno podrivanje onog sigurnog, samoizvesnog, apsolutno čvrstog tla na koje se opire sva revolucionarna praktično-politička delatnost pokreta. Smatrajući protivnu struju leglom ideološke konfuzije i dezorganizacije, oni se posle prvih relativno tolerantnih, a po posledicama neuspelih pedagoških lekcija odlučuju na vehementan obračun. Kao što je poznato, ove dve struje su se sasvim jasno ispoljile i oštro diferencirale tek u tzv. periodu "razračunavanja" 1939‡1941. Pre toga je bilo, razume se, dosta nedoslednosti i promene naglaska kod pojedinih marksista (S. Marković, M. Popović, Z. Rihtman). U tom smislu je naročito izrazit slučaj S. Markovića, koji je još 1924. godine ispoljavao dosta jasnu pozitivističku usmerenost, da bi se 1935. godine oborio protiv onih "za koje ne postoji nikakva filozofija van prirodnih nauka". Pa ipak, kao što primećuje Babić, Sima Marković je kritikovao pozitivizam, ali opet sa pozicija jednog pozitivistički protumačenog dijalektičkog materijalizma.

101

Pri tom je takođe zanimljivo uočiti da je evolucija od izlaganja različitih stavova i polemike do razračunavanja u redovima društveno progresistički orijentisanih mislilaca predstavljala u stvari kretanje u negativnom smeru, od naučne i argumentovane diskusije o interesantnim i značajnim teorijskim pitanjima do međusobnog ideološkog etiketiranja; osim toga, baš ona struja koja se najaktivnije angažovala u društveno-političkoj revolucionarnoj akciji napustila je naučni nivo polemike i argumentacije, sve dogmatičnije je branila svoja shvatanja, optužujući (iz današnje perspektive najčešće neopravdano) suprotnu stranu za revizionizam, a pred sâm rat otišla je tako daleko da je drugu stranu kvalifikovala (iz sadašnjeg ugla opet neopravdano) kao neprijateljsku idejno-političku struju. Takođe mi se čini da bi naročito trebalo potcrtati da za prvu struju, koja je docnije bila obeležena kao revizionistička i neprijateljska, ne bi ni izdaleka moglo da se tvrdi kako je bila nekritična prema savremenoj zapadnoj filozofiji, a pre svega baš prema pozitivizmu. Ona je uglavnom već tada prilično jasno uviđala osnovne nedostatke i ograničenosti toga pravca filozofije nauke, pa je ujedno ‡ za razliku od druge struje ‡ ispoljavala opravdanu težnju da prati rad zapadnih filozofa i da onda eventualnim pozitivnim rezultatima tih filozofa obogati i u određenim pravcima još više konkretizuje svoju marksističku zamisao. Ovakav zaključak se nameće na osnovu brojnih i ekstenzivnih izvoda iz članaka i knjiga naših marksista o problemu odnosa filozofije i nauke koje navodi u svojoj studiji Babić (v. na primer, str. 39-40, 50, 54-56, 62-64, 82-83). * * * Ako bismo, u vezi sa procenom aktualne vrednosti stavova naših marksista tridesetih godina, hteli da se upitamo kakvo je opšte stanovište savremene zapadne filozofije prema problemu odnosa filozofije i nauke, čini mi se da bi onda pre svega trebalo imati u vidu veoma karakterističnu i značajnu evoluciju u shvatanjima savremenih empirista i analitičkih filozofa u celini.

102

Ukoliko bismo sada želeli da ovde pregledamo do kakvih se opštih zaključaka u vezi sa našim problemom došlo u ovoj filozofiji, koja je prevashodno zainteresovana za napredak našeg naučnog saznanja sveta, onda bi trebalo ukazati na sledeće momente: (a) pokazalo se da celokupno naše znanje nikada nije moglo i da nikada neće ni moći u potpunosti da se oslobodi elemenata neizvesnosti i delimičnosti, da u stvari nikada nećemo biti u stanju da odredimo tačnu granicu između onoga što znamo i onoga što ne znamo; (b) pokazalo se isto tako da su sva razgraničavanja u okvirima ljudskog saznanja, ma koliko inače bila potrebna i korisna, istovremeno uvek samo relativna, da uvek postoji velik broj prelaznik oblika, a ukoliko je moguće izdvojiti neke osnovne oblike, oni se nikada ne pojavljuju kao sasvim čisti; sledstveno tome, nikakvi teorijski sistemi u celini ‡ ni sistemi pojedinih nauka, niti filozofski sistemi ‡ ne mogu da se označe kao čisto naučni odnosno kao čisto filozofski, što ujedno znači priznavanje da ne samo u empirističkoj filozofiji već i u samoj empirijskoj nauci ima određenih vannaučnih (metafizičkih) elemenata; (v) kroz dugotrajne i uporne pokušaje da se nađe precizan kriterijum za jasno i oštro razgraničavanje između nauke i metafizike (kao specifično filozofske težnje da se sagleda celina stvarnosti) došlo se do zaključka da su takvi pokušaji uzaludni, granice su relativizovane, pa je, štaviše, priznata značajna korisna uloga metafizičkih iskaza u razvitku naučnog saznanja; (g) pokazalo se, najzad, da nije mogućno zastupati prvobitno vrlo usko pozitivističko shvatanje nauke, po kojem se nauka svodila samo na one stavove koji predstavljaju ili opisivanje našeg neposrednog iskustva, ili mogu da se redukuju na iskaze koji opisuju neposredno iskustvo, jer je to onemogućavalo adekvatnu definiciju empirijskih nauka i potpuno zatvaralo put dolaženju do jedne opšte definicije nauke; dok je prva teškoća u samoj pozitivističkoj filozofiji uglavnom prevaziđena, druga još ni izdaleka nije rešena. Prema tome, kao što se danas verovatno ne bi našao niko ko bi poricao istorijsku činjenicu da su se nauke nekada nalazile u takoreći nerazlučivom jedinstvu sa filozofijom (ili, drugačije rečeno, da su bile pune i prepune iskaz â metafizičkog karaktera) i da su se onda postepeno sve više i više emancipovale ‡ tako isto bi se, po mom mišljenju, našlo malo filozofa koji bi ustali protiv teze da je u stvari nemogućno govoriti o čistoj empirijskoj nauci s jedne i o čistoj metafizici s druge strane, te da tu postoje veze i uticaji o čijoj prirodi i razmerama, naravno, može da se raspravlja. Analitički filozofi, naime, više ne pretenduju da odstrane metafiziku kao izlišnu besmislicu, već ‡ ujedno ističući visok stepen samostalnosti nauke našega doba ‡ ukazuju na određeno prisustvo metafizike u naukama, smatrajući njenu zastupljenost neizbežnom, a ponekad govore i o izvesnim korisnim funkcijama metafizike u naukama. Ovde ne mogu da se upuštam u pitanje u kojim je sve vidovima to prisustvo metafizike u naukama neizbežno, niti kakve sve mogu da budu funkcije metafizičkih iskaza u naukama, o čemu se u poslednje vreme opširno raspravlja među analitičkim filozofima. (...) U svakom slučaju, osvetljavanje uloge metafizike (filozofije) u nauci ukazuje na neprimerenost kako pozitivističkog osiromašivanja marksističke za-mi-sli filozofije, tako i jednostranog osnaživanja isključivo humanističke vrednosne problematike u najnovijim varijantama marksističke filozofske misli. 103

^itavo stanje savremene nauke i filozofije kao da ukazuje na to da za osnovnu karakteristiku sveg ljudskog saznanja mora da se uzme njegova nepotpunost, tj. da razvijena svest o trenutnom stanju našega znanja obavezno u sebe uključuje i svest da u ovome času nemamo nikakvih dovoljnih razloga da ne pretpostavimo kako je naše neznanje još uvek veće od našega znanja, tj. kako je polje našega saznavanja i teorijski i praktično neograničeno i kako stvarno ne znamo i ne možemo unapred znati u kojim je sve pravcima mogućno usavršavati i unapređivati naše sadašnje znanje. Zato izgleda da i danas, u doba teorije relativnosti i kvantne mehanike, isto kao i u vreme prvih začetaka i početaka nauke u antička vremena, moramo da počinjemo od neodređenih ideja metafizičkog karaktera sa težnjom da, kroz njihovu konkretizaciju u naučnim teorijama, ispitamo njihovu plodnost kao istraživačkih programa ili rukovodećih principa za obezbeđenje daljeg napretka našeg saznanja. Stoga se čini da i sada, i pored značajnog napretka naučnog saznanja u odnosu na antička vremena, tj. ozbiljnog napretka našeg srazmerno ipak najpouz-danijeg znanja, naučnici još uvek osećaju jaku potrebu za opštim filozofskim i metodološkim okvirima, koji će ne samo biti pogodni da se u njih smesti i da dobije svoj celoviti smisao već postojeće znanje, nego će istovremeno biti i dovoljno podsticajni da obezbede još efikasnije napredovanje ka novim saznanjima. S obzirom na ovu savremenu i najaktuelniju problematiku iz sklopa pitanj â oko filozofije i nauke, polemike na našoj intelektualnoj levici pred Drugi svetski rat ne poseduju neki izrazitiji značaj i aktuelnost, mada u njima sigurno možemo naći poneku misao koja bi se vrlo dobro uklopila u najmodernije rasprave o ovome problemu (v. na primer, navod iz Rihtmana na str. 37-38). U tom smislu potpuno se slažem sa ocenom Danka Grlića (v. Praxis, 1966, god. III, br. 2) da su ovi materijali koje nam je prikazao Babić ipak pretežno od istorijsko-hronološkog, a ne filozofsko-problematskog interesa. *

*

*

Danas u svetu, pa i u savremenom marksizmu, postoje još uvek snažne sklonosti da se zadrži jedno samom modernom naukom uveliko prevaziđeno poimanje nauke, koje nauku posmatra pre svega kao oruđe ostvarivanja čovekova materijalnog progresa, a naučno mišljenje tumači kao egzaktno, računsko mišljenje koje treba da postigne i koje postiže sigurno znanje. (...) Prema tome, pored objektivno-informativne i metodološke vrednosti ove Babićeve studije, njen značaj sagleedam i u tome što podstiče našu misao da se ponovo pozabavi pitanjem odnosa filozofije i nauke, čije rešavanje predstavlja onaj probni kamen na kome se najlakše uočavaju kako scijentistička tako i iracionalistička preterivanja.

104

SAVREMENA METODOLOGIJA I ISTORIJA MISLI O NAUCI Brojni su "grehovi" za koje se optužuju logički pozitivisti: antimeta-fizičko usmerenje, priznavanje saznajnog značenja isključivo logici i matema-tici s jedne i empirijskonaučnom saznanju s druge strane, prejako i autoritarno shvatanje empirijske nauke (potpuna i odlučna proverljivost naučnih teorija), preterano interesovanje za tehničke probleme logike uz zanemarivanje ispitivanja konkretne naučne prakse i tome slično. Međutim, s obzirom na činjenicu da je nastanak i brzi razvoj metodologije i filozofije nauke, kao novih disciplina, u velikoj meri zaista bio vezan uz logičkopozitivističku školu mišljenja, nije neobično što je ona živela u iluziji da su njene metode (zasnovane velikim delom na tekovinama moderne logike) jedine pogodne za istraživanje na ovome podru-čju; posmatrano baš iz ovog aspekta ‡ čini se da najveći "greh" ove škole jeste odsustvo istorijske perspektive. Naime, prema zamisli logičkih pozitivista, metodologija nauke treba da se razvija kao sasvim nezavisna, čista teorijsko-normativna disciplina, koja se ne oslanja niti na istoriju nauke, niti na svoju sopstvenu prošlost (sada, naravno, ne kao posebne discipline, već kao specifične problematike). Zanemarujući istoriju misli o nauci, predstavnici logičkog pozitivi-zma (mada, razume se, ne samo oni) prevideli su, s jedne strane, da su mnoge njihove "sopstvene" ideje uveliko anticipirali mislioci iz bliže ili dalje prošlosti, a s druge strane, da su neke ideje, koje čine bitne elemente nji-hove pozicije, bile napuštane još u prošlosti kao ograničene ili jednostrane, i zauzvrat prevazilažene boljim i adekvatnijim idejama. Pre nego što ilustrujem napred navedene tvrdnje probranim primerima iz istorije metodološke misli, trebalo bi da učinim još jednu važnu napomenu: značajne predstavnike ove blistave, mada još krajnje nedovoljno istraživane i još nepotpuno poznate, prošlosti valja tražiti podjednako među filozofima koji su pokazivali posebno interesovanje za teoriju saznanja kao i među istaknutim naučnicima koji su u određenim trenucima osećali potrebu da razmisle o metodama koje koriste i proanaliziraju svoje sopstvene istraživačke postupke. Složena problematika shvatanja uloge i značaja induktivne metode u naučnom saznanju veoma je poučan primer koji ilustruje krupna kolebanja teorijske misli o ovome problemu, uz potpuno zanemarivanje od strane logičkih pozitivista nekih značajnih uvida do kojih se došlo u prošlosti.

105

Logički pozitivisti, kroz svoje najistaknutije predstavnike, nisu, narav-no, prihvatali naivnu bekonovsku zamisao indukcije kao pouzdanog postupka otkrivanja prirodnih zakonitosti, već su njenu ulogu saglédali u postupku opravdavanja. Tako, recimo, Rudolf Karnap piše: "Zadatak induktivne logike nije da nađe zakon kojim će objasniti date pojave... Uloga ove logike počinje tek pošto je hipoteza ponuđena za ispitivanje. njen je zadatak da meri podršku koju dato sve-dočanstvo pruža probno zamišljenoj hipotezi." 1 Po mišljenju Hansa Rajhenbaha, induktivna logika je ta koja omogućuje naučnicima da odluče o istinitosti ili o neistinitosti svojih teorija, ili još preciznije, o stepenu njihove verovatnoće, pošto naučni iskazi zapravo mogu da postignu samo kontinuirane stupnjeve verovatnoće, čije su nedostižne gornje i donje granice istina i neistina. 2 Ovim nije rečeno da među logičkim pozitivistima, odnosno njihovim sledbenicima, nije bilo i onih koji su (kao, recimo, Mario Bunhe) hteli da zadrže indukciju i kao legitiman postupak kojim se može doći do nekih otkrića u nauci.3 Tako je kod logičkih pozitivista induktivna logika izjednačena sa teo-rijom potvrđivanja (konfirmacije), koja je formalizovana, pa smo onda sa metodološkoga gledišta dobili jednodimenzionalnu zamisao proveravanja nauč-nih hipoteza (ili teorija). ‡ Ovako usko shvatajući induktivnu logiku, a drugači-je nije ni mogao da je shvati ako želi da i ta logika, kao i ona deduktivna, bude analitičkog karaktera, Karnap se sukobio sa krupnim teškoćama: problem potvrđivanja univerzalnih naučnih zakona, nemogućnost određivanja "težine" sve-dočanstava, nemogućnost zadovoljavajućeg uporednog procenjivanja više suparni-čkih teorija ‡ tako da nikada nije ni završio izgradnju te induktivne logike. Pokušavajući da reši neke od ovih teškoća, pre svega prvu, Karnap je uveo neke nove ideje (potvrđivanje kvalifikovanim pojedinačnim slučajem) koje, međutim, više nisu zadovoljavale prethodno postavljene kriterijume adekvatnosti, kao ni neke prethodno razvijene teoreme. Zastupajući ovakvu zamisao proveravanja naučnih hipoteza, logički pozitivisti su prevideli neke momente koji su bili uočeni davno pre njih, s obzirom da u naučnoj praksi nije reč samo o odnosu hipoteze i svedočanstva ‡ koji bi se od-nos onda procenjivao izolovano i nezavisno od prethodnog znanja kojim naučnik raspolaže. (Pojam prethodnog znanja je, naravno, izuzetno složen pojam, koji se ne može formalizovati!) Još je Robert Bojl, sredinom XVII veka, ukazivao na to da se kao kriterijum za povećavanje verovatnoće hipoteza, kada uzimamo u obzir svedočanstva, ne javlja samo broj ispitanih slučajeva, već i njihova raznovrsnost.

1

2 3

106

Carnap, R., "Inductive Logic and Science", Proceedings of the American Academy of Arts and Sciences, 1953, vol. 80, p. 195. v. Reichenbach, H., "Kausalität und njahrscheinlichkeit", Erkenntnis, 1930, vol. I, No. 2-4, p. 186. v. Bunge, M., "The Place of Induction in Science", Philosophy of Science, 1960, vol. 27, No. 3, pp. 263-264 & 268.

Za Xona Heršela (početak XIX veka) posebno uverljivu proveru neke hipoteze dobijamo preko tri vrste slučajeva: (a) neočekivani slučajevi; 4 (b) ekstremni slučajevi (ubrzanje metalnog novčića i perceta prili-kom slobodnog pada u bezvazdušnom prostoru); i najzad, (v) slučaj krucijalnog eksperimenta (Paskalov eksperiment sa živinim barometrom odlučio je između Toričelijeve teorije o atmosferskom pritisku i one o "užasavanju od praznine"). Vilijem Hjuel (XIX vek), u okviru svoje poznate ideje o "saglašavanju indukcija", ukazuje na značaj ne samo objašnjavanja dve (ili više) poznatih ali raz-ličitih klasa činjenica (pojedinačnih ili zakona), već još više uspešnog pred-viđanja slučajeva različite vrste od onih koji su vodili stvaranju hipoteza, odno-sno predviđanja pojava za koje (na osnovu prethodnog iskustva) ne bismo očekivali da se dogode. "Kada hipoteza, sama od sebe i bez prilagođavanja za te svrhe, pruži pravilo i razlog klase pojava o kojima se nije razmišljalo prilikom njene konstrukcije, onda imamo kriterijum njene realnosti kakav još nikada nije bio proizveden u korist zablude." 5 "Kada takva konvergencija dvaju tokova indukcije ukazuje na istu tačku, više ne možemo sumnjati u to da smo u pravu." 6 (Ovde imamo, dakle, i prve varijante ukazivanja na ono što je Poper nazvao "strogost provere hipoteze".) Isto tako, antiinduktivističko, hipotetičko-deduktivističko usmerenje ima svoje značajne prethodnike. Heršel, na primer, jasno formuliše meto-du probanja i grešenja, metodu smišljanja smelih hipoteza, čija se istinitost potom proverava dedukovanjem posledica i njihovim upoređivanjem sa činjenica-ma. Slično stanovište zastupa i Vilijem Hjuel, za koga proces indukcije uklju-čuje "nagađanje"; naša nagađanja, naravno, često će biti pogrešna, ali "isproba-ti pogrešna nagađanja za mnoge predstavlja jedini način da se pogode ona prava". 7 Zanimljivo je da je i Ernst Mah, kojeg inače logički pozitivisti ističu kao jednog od svojih neposrednih prethodnika, smatrao krajnje neadekvatnim to što dobar broj naučnika uzima indukciju za glavno sredstvo istraživanja u priro-dnim naukama. Mah je, naravno, pri tom imao u vidu pre svega ono što nazivamo "kontekst otkrića". A sámo razlikovanje između "konteksta otkrića" i "konteksta opravdanja" takođe nije nikakva tekovina logičkog pozitivizma, ili preciznije, Hansa Rajhenbaha, pošto ga sasvim jasno formulisano nalazimo opet kod Xona Heršela, koji je insistirao na tome da su postupci što se koriste za postavljanje neke te-orije sasvim irelevantni onda kada je reč o odlučivanju o tome da li ćemo tu teo-riju prihvatiti ili ne. Postepeno i pedantno, bekonovsko induktivno napredovanje, kaže Heršel, i divlje nagađanje, u istom su položaju ukoliko su posledice koje su iz njih dedukovane potvrđene posmatranjima. 8

4

5 6 7 8

"... Najsigurnija i najjača karakteristika dobro zasnovane i široke indukcije ... jeste ka-da do njene verifikacije dođe, da tako kažemo, spontano i iz onih predela odakle se ona najmanje očekuje, ili čak među slučajevima one iste vrste koji su u prvi mah smatrani neprijateljskim. Svedočanstvu ove vrste teško je odupreti se, i ono obavezuje na saglasnost takvom težinom kakvu poseduje retko koje drugo svedo-čanstvo." Herschel, J. F. nj., A Preliminary Discourse on the Study of Natural Philosophy, London, Longmans, 1831, sec. 180. njhenjell, nj., Philosophy of the Inductive Sciences, vol. II, London, 1847, pp. 67-68. Ibid., pp. 285-286. v. njhenjell, nj., Novum organon renovatum, London, 1858, p. 79. v. Herschel, J. F. nj., op. cit., sec. 35.

107

Prevazilaženje osnovnih induktivističkih ideja koje su karakteristične za logički pozitivizam, nije nastalo sa Poperom. Nagoveštavanje gledišta da u naučnom saznanju odlučujući značaj treba dati proceduri opovrgavanja, možemo naći kod nekolicine mislilaca daleko pre ovoga najradikalnijeg kritičara lo-gičkopozitivističkih učenja. Neki autori prve naznake poperovske me-tode uočavaju još kod oksfordskog franciskanca iz XIII veka Roberta Grosete-stea, koji je zastupao shvatanje da, ukoliko neke uočene pojave mogu da slede iz ve-ćeg broja različitih premisa, onda je najbolje postupiti tako što će se elimini-sati sve (pogrešne) osim jedne (tačne). ‡ Na značaj opovrgavanja u nauci (u smislu naglašavanja važnosti učenja na sopstvenim greškama) ukazivao je i Robert Bojl. Xon Heršel takođe zvuči veoma poperovski kada postavlja zahtev da naučnik treba da preuzme ulogu protivnika sopstvenih teorija i da traga kako za nepo-srednim pobijanjima, tako i za izuzecima koji ograničavaju polje primene tih te-orija. Vrednost jedne teorije dokazuje se jedino time što se ona pokazala sposobnom da izdrži takve napade!

108

Opovrgavanje kao osnovno pravilo istraživačkog postupka nalazimo i kod Kloda Bernara (XIX vek) u njegovom čuvenom delu Uvod u eksperimentalnu medicinu. On kaže: "Oni ljudi koji previše veruju svojim teorijama ili idejama ne samo da su loše usmereni kada je reč o pravljenju otkrića, već su im i posmatranja veoma loša. Oni posmatraju sa unapred stvorenom idejom, a kada su započeli neki eksperiment, žele da u njegovim rezultatima vide isključivo potvrdu svoje teorije. Tako oni iskrivljuju posmatranje i često zanemaruju veoma važne činjenice, zbog toga što protivreče njihovom cilju... Eksperimenti se ne smeju vršiti zato da bismo potvrdili svoje ideje, već jedino zato da bismo ih proverili... Kada se suočimo sa negativnim odlukama eksperimenta ‡ nužno je poništiti svoje gledište..." 9 Najbliži prethodnik Poperovih gledišta (za kojeg Poper nije znao u vreme pisanja svoje Logike naučnog otkrića) bio je ^arls Sanders Pers (kraj XIX i početak HH veka): "Velika je greška pretpostavljati da je mozak aktivnog naučnika ispunjen stavovima koji su bar izvanredno verovatni, ako već nisu nesumnji-vo dokazani. Naprotiv, naučnik izlazi sa hipotezama koje su skoro divlje neve-rovatne i do daljega ih s poštovanjem uzima u razmatranje. Zbog čega on to tako čini? Jednostavno zato što svaki naučni stav podleže pobijanju i napuštanju bez mnogo oklevanja. Najbolja hipoteza, u smislu one koja se istraživaču najviše preporučuje, jeste ona koja može najpre da bude pobijena ukoliko je pogrešna." 10 Po prilici u isto vreme, i Anri Poenkare je pisao: "Hipotezu treba što pre podvrći proveravanju, a sámo se po sebi razume da je, ukoliko ne može da izdrži proveru, treba bez oklevanja odbaciti. Onaj fizičar koji je upravo napu-stio jednu od svojih hipoteza trebalo bi zapravo da se raduje što je došao do neočekivane prilike da učini otkriće. njegova hipoteza, naime, svakako nije bila usvojena olako. Ona je uzela u obzir sve poznate činioce koji su mogli da imaju udela u određenoj pojavi. Ako ipak nije verifikovana, znači da je u toj hipotezi bilo nečeg neočekivanog i neuobičajenog stoga što smo bili na ivici pronalaženja nečeg nepoznatog i novog. Da li je onda tako odbačena hipoteza bila neplodna? Daleko od toga. Mogućno je čak reći da je ona učinila veću uslugu od istinite hipoteze." 11 No, ako je razumljivo što se Poper nije pozivao na ove svoje prethodnike kada je reč o uviđanju posebnog značaja opovrgavanja u naučnom saznanju, pomalo je čudno što on u svojim prvim formulacijama zaista zastupa gledište o mogućnosti odlučnog opovrgavanja naučnih hipoteza; ovo stoga što je još početkom veka Pjer Diem ubedljivo ukazao na činjenicu da ne postoji mogućnost opovrgavanja izolovane naučne hipoteze, čak ni onda kada raspolažemo relevantnim eksperimentom negativnog karaktera.

9 1

0

1

1

Bernard, C. An Introduction to Experimental Medicine, Nenj York, Henry Schuman, 1949, p. 67. Peirce, Ch. S., Collected Papers, vol. I, par. 120. Poincaré, H., Science and Hypothesis, Nenj York, Dover, 1952, pp. 150-151.

109

Kao poslednji primer uzećemo nagoveštavanje kriterijuma teorijskog procenjivanja naučnih hipoteza. Zanimljivo je uočiti da još krajem XVII veka, kod Roberta Bojla, nailazimo na prvu formulaciju kriterijuma prethodnog teorijskog procenjivanja naučnih hipoteza; štaviše, nalazimo tačno ono što odgovara današnjem razlikovanju kriterijuma prethodne prihvatljivosti i kriterijuma prethodnog izbora među hipotezama. Bojl, razume se, to naziva drugačije. On razlikuje uslove za dobru hipotezu, i to su: shvatljivost, zamislivost, samodosle-dnost i deducibilnost, u odnosu na uslove za izvanredno uspelu hipotezu, među kojima nabraja: jednostavnost, objašnjavalačku moć i predviđačku moć. 12 Kod Persa takođe nalazimo sasvim moderne kriterijume prethodne teorijske prihvatljivosti hipoteze: (1) da je podložna eksperimentalnom proveravanju ("proverljivost"); (2) da objašnjava iznenađujuće činjenice ("smelost"); (3) najpreporučljivija nije ona hipoteza koja se najbolje slaže sa našim prethodnim znanjem i za koju znamo da ćemo je lako potvrditi, već ona koja se spremno prepu-šta pobijanju ukoliko je pogrešna, koja se može temeljitije proveravati stoga što je informativnija, što može više da predviđa ("sadržajnost", "opovrglji-vost" i "predviđačka moć"); i (4) da je što jednostavnija ("jednostavnost").13 * * * No, mislim da ne treba ostati samo na ukazivanju na ove konkretne epizode iz istorije misli o nauci, koje pokazuju ‡ baš kada je u pitanju logički pozitivizam ‡ ne samo da su neke njegove ideje bile uveliko anticipirane, već i to da su u bližoj ili daljoj prošlosti već bile uočene slabosti nekih od tih ideja, pa onda i naznačena neka rešenja koja su karakteristična za najsavremeniji razvoj metodološke misli (koji kritički prevazilazi gledišta logičkih pozitivista), zbog čega svaka-ko valja posvetiti posebnu pažnju istraživanju istorijskog razvoja misli o nauci. Na kraju ovih razmatranja, koja se tiču odnosa savremene metodološke misli prema svojoj sopstvenoj prošlosti, mislim da je na mestu učiniti još neke napomene koje se tiču istorije odnosa filozofije i nauke uopšte. Neće tu biti rečeno ništa novo, ali će situacija biti sagledana iz specifične perspektive. Pre svega, baš za onaj period kada nastupa velika revolucija u nauci, kada su se nauke definitivno odvajale od filozofije, tj. za XVI i XVII vek, karakteristična je veoma bliska saradnja između nauke i filozofije, kakva se posle toga više nije ponovila. Filozofija je odigrala odlučujuću ulogu u izgradnji nove nauke, a posebno u njenom razračunavanju sa starim (prethodnim) naučnim teorijama. Setimo se samo teorijske borbe oko Kopernikovog sistema ili oko zasnivanja nove, ne-aristotelovske dinamike. Kako su primetili mnogi komentatori, u svim Galilejevim spisima, recimo, nailazimo na jednu sasvim koherentnu mešavinu filozofskih, matematičkih i fizičkih principa.

1

1

110

2

v. Stenjart, M. E. (Ed.), Selected Philosophical Papers of Robert Boyle, Nenj York, Manchester University Press, 1979, p. 119. 3 v. Peirce, Ch. S., Collected Papers, vol. VII, par. 220; vol. I, par. 120; vol. V, par. 598.

U to vreme, razume se, filozofi su bili u stanju da se bave i naukom, a i naučnici su imali vremena i mogućnosti da razmišljaju i o filozofskim pitanjima vezanim za razvoj njihovih nauka. Danas, međutim, filozofi ne samo što te-ško mogu dostići temeljita naučna znanja, već se sve više upravljaju na proble-me koji nastaju kritičkim razmatranjem neke druge filozofije, dok naučnici, sa svoje strane, sve više postaju tehnolozi, zainteresovani prevashodno za primenu postojećih teorijskih rezultata, a najmanje za fundamentalna pitanja na kojima počiva razvoj njihove nauke. Tako filozofija rešava svoje novostvorene tehni-čke probleme, odvajajući se od nauke i naučnog saznanja; nauka, sa svoje strane, takođe se sve više odvaja od filozofije, oslanjajući se na pretpostavke i intuicije sasvim drugačijeg i mnogo užeg tipa.

111

^astan izuzetak u ovom pogledu, kao što je uočio Pol Fajerabend, predstavlja teorijska misao Ernsta Maha, u kojoj se bez ikakve nekonzistentnosti kombinuju filozofski i naučni principi. njegova kritička razmatranja mnogih vladajućih filozofskih i naučnih gledišta, uz sopstvene pozitivne sugestije, kako ističe i Pol Fajerabend, pokazali su se kao izvanredno plodni i u naukama i u filozofiji. U nauci su Mahove ideje, kao što je poznato, doprinele razvoju opšte teorije relativnosti, a važnu ulogu igraju i u novijim raspravama koje oživljavaju oko nekih pitanja te opšte teorije relativnosti. Mahove ideje su imale značajan, mada ne uvek povoljan uticaj i na osnivače kvantne teorije. "U filozofiji Mah razvija konture saznanja bez jednom zauvek učvršćenih temelja. On uvodi kosmološke hipoteze kao privremene merne etalone (measuring sticks) svoje kritike. Kosmološka hipoteza na koju se najčešće poziva, pretpostavlja da sve naše saznanje počiva na senzacijama. Koristeći tu hipotezu, Mah kritikuje takve fizičke teorije kao što je atomistička teorija ili njutnovska mehanika. Mah, razume se, ne ostaje na ovoj kosmološkoj kritici; ona je dopunjena i jednim specifičnijim ispitivanjem, kao i sugerisanjem alternativnih ideja." 14 Paradoksalno ili ne, logički pozitivisti, koji su sebe smatrali sledbe-nicima Maha, možda su otišli najdalje u suprotnom smeru: raskinuli su svako jedinstvo između nauke i filozofije. Od Mahove kritičke filozofije, sa kosmološkom hipotezom i delimičnim antiempirizmom, oni su prešli na empiristi-čki dogmatizam čulnih podataka bez priziva, određujući senzacije kao jednom zauvek datu čvrstu osnovu svakog saznanja. Mahovu kritiku nauke oni su zamenili logičkom rekonstrukcijom nauke, što, međutim, nije predstavljalo zapravo ništa drugo do ‡ kako dobro primećuje Fajerabend ‡ veoma prefinjenu vrstu konformizma. Smatram stoga da bi i metodologija, ili šire uzeto, filozofija nauke, trebalo iznova da postane i kritika nauke. Samo tako se može uspostaviti bliska veza između filozofije i nauke. A da bi se krenulo u tom pravcu, može mnogo da nam pomogne izvorno izučavanje kako istorije misli o nauci, tako isto i izučavanje istorije nauke. Kroz takvo jedno što neposrednije izučavanje razvoja samog naučnog saznanja pojaviće se i mnogi filozofski problemi; njihovo rešavanje, sa svoje strane, osposobiće filozofiju da ponovo postane kritika nauke, da bude u stanju da preokrene proces razvoja nauke. Formalistički pristup u rešavanju ovih problema ne bi bio primeren, pošto bi se izgubio blizak kontakt sa empirijskom naukom, čije glavne odlike ‡ u to nas uveravaju skoro svi savremeni filozofi nauke ‡ sigurno nisu izvesnost i najviši nivo preciznosti.

Dodatak ‡ kratak istorijski pregled Još je Albert Veliki (1206-1280) uviđao da kod induktivnog zaključivanja veličina uzorka nema posebnog uticaja. Robert Groseteste (1168-1253): današnjim jezikom rečeno, ako eksplanandum može da sledi iz većeg broja različitih premisa, onda je najbolje postupiti tako što će se eliminisati sve (pogrešne) osim jedne (tačne). To se postiže deduktivnnim argumentom modus tollens. [taviše, on se ovom tehnikom služio za procenjivanje vrednosti hipoteza.

1

112

4

Feyerabend, P. K., "Philosophy of Science: A Subject njith a Great Past", Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol. V, ed. by R. H. Stuenjer, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970, pp. 178-179.

Reakcija na preterani instrumentalizam (Belarmino nasuprot Galileju) vodila je striktno realističkoj poziciji i jakoj koncepciji nauke (gledištu o nepogrešivosti naučnih teorija). Bekon (1561-1626): U nauci se manje otkriva običnim, prostim posmatranjem, koje svoj predmet ostavlja netaknutim, nego onim koje je spojeno sa aktivnošću menjanja toga predmeta. To stoga što se prava priroda stvari više otkriva "u mučenju veštinom nego u vlastitoj slobodi". "Kada je (priroda) veštinom i rukom čoveka izvedena iz svog prirodnog stanja, pritisnuta i uobličena, prisiljena i pridržana, ona mnogo spremnije izdaje svoje tajne negoli u svom prirodnom, slobodnom stanju." ("Plan of the Instauration", Argument of Part III) Ovde imamo sasvim jasno nagoveštavanje daleko većeg značaja praktičnog, dinamičkog iskustva u odnosu na pasivnoposmatračko! Bojl (1627-1691): Ukoliko sve nama poznate pojave potvrđuju neku hipotezu, ona je onda pokazala svoju korisnost, ali ne i svoju istinitost, koja ostaje otvoreno pitanje. Mi možemo slučajno naići na istinitu hipotezu, ali nikad ne možemo dokazati da se to dogodilo. Otuda je u naukama najvažnije pobijanje određenih hipoteza (odnosno učenje na sopstvenim greškama). Lajbnic (1646-1716), pionir logike otkrića: Ars inveniendi ‡ u pogledu inventivne snage algebra (analiza) je jača od geometrije, ali je još važnija kombinatorika (sinteza)! Kant (1724-1804): "Opažaji se, u stvari, javljaju u iskustvu samo slučajno, tako da se iz samih njih ne vidi, niti se može videti, ikakva nužnost njihove veze..." (Kritika čistoga uma, str. 228) ‡ Dakle, bez postojanja neke hipoteze, ili bez iščekivanja određene pravilnosti, mi ne možemo prići nikakvom prikupljanju podataka... ‡ "... Veza je jedina predstava koja, za razliku od svih ostalih, ne može da bude data pomoću objekta, već samo subjekt može da je uspostavi, pošto je ona jedan actus njegovog samodelanja. (Ibid., str. 172.) Heršel (1792-1871) pružio je pogodbenu (uslovnu) formulaciju kanona indukcije (skoro u vidu one eliminativne funkcije koju priznaju Koen i Nejgel) ‡ za razliku od Mila, koji je postavio previše jake kanone! Jasno formuliše i razrađuje hipotetičko-deduktivno metodu u nauci (metodu probanja i grešenja),metodu postavljanja smelih hipoteza, čija se istinitost zatim proverava dedukovanjem posledica i njihovim upoređivanjem sa činjenicama. Prihvatljivost hipoteza uopšte ne zavisi od metoda njihovog formulisanja. Hjuel (1794-1866) ukazivao je na značaj heterogenih pojava i na slučajeve dve različite klase pojava iz udaljenih i do tada nepovezanih regiona. Kont (1798-1857): Opštost i proverljivost naučnih iskaza čini kriterijum za njihovo razlikovanje od svih nenaučnih iskaza. Klod Bernar (1813-1878): "... Ako je neko prožet principima eksperimentalne metode, nema se čega plašiti; jer, dokad god je određena ideja ispravna, njen razvoj će se produžavati; kada se dogodi da je pogrešna, eksperiment je tu da je ispravi." (Uvod u eksperimentalnu medicinu, r. 70.) ‡ Do naučnih rezul-tata se dolazi putem sukcesivnih oscilovanja koja nas sve više približavaju istini. 113

Stenli Xevons (1835-1882): "Ja sam uveren da je nemogućno razviti metode indukcije na zadovoljavajući način ako se one ne zasnuju na teoriji verovatnoće." (Principles of Science, p. 197.) Mah (1838-1916): U odnosu na logičke pozitiviste (koji su se pozivali na Maha kao na jednog od svojih neposrednih prethodnika) Mah je pružio mnogo složeniji opis naučnog saznanja. Smatrao je krajnje neadekvatnim što dobar broj naučnika smatra indukciju za glavno sredstvo istraživanja u prirodnim naukama. Potpuno je neumesno nazivati indukcijom onu (psihološku) operaciju kojom postižemo nove uvide i koja je veoma složena. Ona nije logički proces, ali se u nju kao posredujuće i pomoćne karike mogu interpolirati logički procesi. U otkrivanju novoga znanja glavnu ulogu igraju apstrakcija i imaginacija. (Erkenntnis und Irrtum, Leipzig, 1917, S. 312 & 318-319.) Pronalaženje principâ (hipoteza) uključuje posmatranja naporedo sa onim sastojcima koje sâm naučnik dodaje, koristeći svoj sopstveni rezervoar ideja ‡ na primer, Keplerova probna pretpostavka o eliptičnoj orbiti Marsa. (316) Apstrahovanje, kako ga interpretira Mah, predstavlja "hrabar intelektualni potez" (140), koji može i da promaši, ali koji se opravdava uspehom. "Nauka znači prilagođavanje ideja činjenicama i jednih drugima." (478) To je jedan istinski kreativni poduhvat koji povezuje činjenice sa idejama, menjajući i iznova izgrađujući i jedne i druge. Idealizacije koje potiču sa različitih strana ili od različitih principa a tiču se istoga područja ponekad se sukobljavaju i dovode do paradoksa (176) ‡ ovakvi paradoksi su "najjača pokretačka snaga" istraživanja. A taj proces nikada ne uspeva potpuno i ne dolazi do kraja. Svet se sastoji od elemenata koji se mogu klasifikovati i povezati jedni sa drugima na više različitih načina (7). (Elementi su senzacije, ali istovremeno i fizički objekti, tj. istovremeno i fizičke i psihološke činjenice /136/.) "Razumevanju prirode mora prethoditi njeno shvatanje imaginacijom, tako da naši pojmovi mogu imati živ i intuitivan sadržaj." (107) "... Postavljanje hipoteza u nauci samo je dalji razvoj onoga što se javlja u instinktivnoj primitivnoj misli" (323), a najveći naučnici su oni kod kojih se najjači instinkt javlja u kombinaciji sa najvećom konceptualnom moći. Inače, instinktivno znanje je uglavnom negativno, ne govori nam šta se mora dogoditi, već pre šta se ne može desiti. Pers (1839-1914): Samoispravljajući karakter indukcije kao procedure suprotne statističkoj dedukciji. Abdukcija kao treći oblik zaključivanja: Rezultat ‡ pravilo  slučaj. "Retrodukcija je provizorno prihvatanje jedne hipoteze, s obzirom na to da svaka njena posledica podleže eksperimentalnom potvrđivanju, tako da se može očekivati da uporna primena iste metode otkrije njeno mogućno neslaganje sa činjenicama." (I, par. 68) "Kada bih imao da biram između dve hipoteze, jedne više idealističke, a druge više materijalističke, ja bih na proveru uzeo idealističku, prosto zato što ideje nose mnogo posledica, što nije slučaj sa senzacijama; tako da bi idealistička hipoteza bila proverljivija, što će reći više bi predviđala i mogla bi temeljitije da se proveri." (V, par. 598) Diem (1861-1916): "U zavisnosti od toga da li usvajamo jednu ili drugu teoriju, same reči koje se javljaju u jednom fizičkom zakonu menjaju svoje značenje..." (The Aim and Structure of Physical Theory, Nenj York, Atheneum, 1962, p. 167.) 114

Ne postoji mogućnost opovrgavanja izolovane naučne hipoteze (putem rezultata relevantnog eksperimenta). Nema konačnog opovrgavanja! Poenkare (1854-1912) isticao je ulogu čak i pobijenih hipoteza u naučnom razvoju.

115

DVE KONCEPCIJE NAUKE I HUMANIZAM Karakteristično je i istovremeno paradoksalno da i pozitivistički i humanistički marksizam polaze od jednog istog shvatanja nauke, prvi u svome nekritičkom isti-canju naučnog saznanja kao jedinog oblika saznanja i izmene sveta, a drugi u svome kritičkom potiskivanju naučnog saznanja na nivou pukoga sredstva u rukama jedi-nog autentičnog filozofskog saznanja, koje je jedini oblik izmene i humanizacije sveta. U stvari, i jedna i druga varijanta marksizma polaze od onog poimanja nauke koje preovlađuje u zapadnoj filozofiji i koju zastupaju razni oblici pozitivizma, one filozofije koja je istakla u prvi plan proučavanje i analizu toga naučnog saznanja. To, međutim, nikako ne znači niti da je reč o jedinoj mogućnoj, niti jedinoj ispravnoj zamisli nauke. Ja ću zapravo pokušati da toj zamisli suprotstavim jedno drugo, po mom mišljenju, mnogo produbljenije, dijalektič-nije, atraktivnije i primerenije viđenje nauke. No, zapitajmo se prethodno: ako je pozitivistički marksizam prihvatio pozitivističko gledanje na nauku, zašto je i humanistički marksizam učinio isto? Humanistički marksizam, prenoseći težište svoga interesovanja na kri-tiku svega onoga što smeta otvaranju perspektiva jednoga humanijeg društva, zainteresovan je uglavnom za probleme na relaciji čovek‡društvo, za kritiku i prevladavanje različitih oblika otuđenosti čoveka u modernom društvu. Na taj način, humanistički marksizam je uveliko zapostavio probleme na relaciji čovek‡priroda, takoreći u potpunosti prenebregao problematiku naučnog saznanja i sasvim propustio da izgradi sopstveno filozofsko stanovište o suštini nauč-nog saznanja, o njegovom humanom karakteru i humanizatorskoj ulozi. Ukazivanje na ovaj nedostatak ne bi moralo da predstavlja posebno krupan prigovor, da huma-nistički marksizam ‡ koji je, inače, kritički usmeren prema savremenom poziti-vizmu ‡ nije prihvatio, odnosno sasvim je nekritički uključio u sebe, u osnovi vrlo primitivnu i jednostranu pozitivističku koncepciju naučnog saznanja. No, po-što je to učinio, onda je, sasvim razumljivo, zauzeo u suštini negativan stav prema nauci. Kažem "negativan stav", zato što smatram da kada se nauka svodi samo na "jedno od oruđa borbe za humanizaciju stvarnosti" (@ivotić), ili kada filozofija želi da se sasvim razgraniči i odvoji od nauke zbog toga što "pozitivistički duh nauke negira filozofiju kao takvu" (Vranicki), da je to onda u stvari zauzimanje negativnog ili negatorskog stava prema nauci, odnosno ispo-ljavanje, za prave filozofe krajnje neočekivanog, nedostatka spremnosti da se uđe u su-štinu jednog od sigurno najznačajnijih područja ljudskog saznanja.

116

Naime, po mom shvatanju, ako se pitanju naučnog saznanja priđe sa jednog šireg filozofskog stanovišta, onda ono što pozitivistička, zaista usko shva-ćena filozofija podrazumeva pod naukom, predstavlja samo surogat prave nauke. Naravno, da li ćemo nešto zvati naukom ili ne, uveliko zavisi i od naše ne uvek filozofski promišljene odluke, kao što i to da li ćemo nekoga zvati na-učnikom ili ne, u velikoj meri zavisi od društvene konvencije. Pa ipak, ako smo već filozofi, onda ne bismo smeli da iz jedne takoreći antifilozofske savre-mene misli nekritički prihvatimo njeno razumevanje nauke, već bi trebalo i sami ozbiljnije da se pozabavimo pitanjem šta je suština naučnog saznanja, u čemu leži suština nauke. Da bih što reljefnije izneo ono shvatanje nauke koje smatram ne samo daleko prikladnijim od pozitivističkog, već i daleko prihvatljivijim sa stanovišta humanističkog marksizma, shvatanje koje je, inače, inaugurisao jedan od najzanimljivijih i najpodsticajnijih kosmološki usmerenih mislilaca našega doba Karl Poper, ja ću tu zamisao razložiti i suprot-staviti preovlađujućoj pozitivističkoj koncepciji, koja ‡ mada već očigledno zastareva ‡ još uvek preovlađuje u dva smisla: (1) kod filozofa koji proučavaju naučno saznanje, kao i (2) kod onih ljudi koje, prema trenutno važećim nor-mama, nazivamo naučnicima. Ako bismo hteli odmah da istaknemo u čemu je bitna razlika između dvaju pomenutih shvatanja, onda bismo mogli da kažemo kako se ona svodi na razliku koja bi postojala između sledeća dva idealna tipa: između naučnika-stva-raoca i naučnika-tehnologa. Za N-S bi se moglo reći kako želi da dođe do takvih teorija što će dati sve više i više zadovoljavajuća objašnjenja sveta koji nas okružuje, tj. da je zainteresovan prvenstveno za delovanje na izmeni i daljem usavr-šavanju teorijske strukture nauke, odnosno za razvoj i rast naučnog saznanja; za N-T, međutim, dalo bi se reći da je zainteresovan za primenu postojećeg fonda naučnog znanja, tj. zainteresovan je prvenstveno za delovanje na osnovu date struktu-re naučnih teorija, odnosno da suštinski uopšte i nije zainteresovan za teme-ljito menjanje i napredak naučnog saznanja. N-S vrši otkrića; N-T pravi pronalaske. N-S traga za znanjem u smislu sve istinitijih teorija; N-T traži znanje u smislu što veće njegove instrumentalne efikasnosti i upotrebljivosti, bez obzira da li je reč o istinitim ili pogrešnim teorijama. Prema tome, dok N-T-a interesuju samo primena i mogućni praktični rezultati jedne teorije, N-S je zainteresovan za primenu neke teorije prvenstveno iz teorijskih razloga, odnosno u smislu proveravanja te teorije. N-S je sklon da znanje shvati kao nešto što sa-drži element nagađanja i što je podložno pogreškama, tj. da drži da se "knjiga prirode" može i pogrešno pročitati; N-T téži da znanje shvati kao nešto konačno, jednom zauvek dato i nepogrešivo, tj. da smatra kako je "knjiga prirode" otvorena i kako ‡ kada se ispune određeni uslovi ‡ može da se čita bez ikakvih po-grešaka. Drugim rečima, za N-S-a znanje je uvek "", on priznaje neznanje, a ne priznaje autoritet; za N-T-a, međutim, znanje je uvek "™pist»mh", on ne priznaje neznanje, ali zato priznaje autoritet. Prema tome, za N-S-a je i znanje nešto ljudsko, nesavršeno i nezavršeno, dok za N-Ta znanje predstavlja nešto nadljudsko, savršeno i završeno.

117

Isto tako je interesantna i značajna i metodološka razlika između ovih dveju koncepcija: dok je N-T zainteresovan prvenstveno za slučajeve koji potvr-đuju neku teoriju, N-S se zanima pre svega za slučajeve koji tu teoriju opo-vrgavaju; dok je N-T zainteresovan za učvršćivanje jedne teorije, pa tako i za iz-begavanje kritike, N-S se voljno izlaže oštroj kritici i teži obaranju naučnih teorija, smatrajući da se jedino na taj način i može obezbediti brži napredak naučnog saznanja. Tako na ono što za N-S-a predstavlja znak napretka naučnog sa-znanja (tj. na kritiku) N-T gleda kao na znak njegove propasti. Ili, najzad, u odnosu na postupak dolaženja do novih teorija, dok N-T teži da što manje transcendira skup podataka kojima raspolaže i vodi računa da ne naruši ništa u odnosu na već postojeće teorije, tj. sasvim se pouzdaje u prethodno znanje, dotle je N-S voljan da posumnja u sve, spreman je da iziđe i sa naizgled najneverovatni-jom hipotezom, odnosno da daleko prevaziđe sve što je postojalo u prethodnom znanju, pošto smatra da se prava nauka sastoji od "" ‡ gledišta koja se nala-ze pod neprekidnom kontrolom s jedne strane kritičke diskusije, a s druge stra-ne eksperimentalne "tšcnh" ‡ tj. da igra nauke nema kraja; prema tome, ukoliko neko jednoga dana odluči da naučni iskazi ne iziskuju dalje proveravanje (da su ko-načno potvrđeni), to znači da tu igru on u stvari napušta. Definitivno odbaci-vanje koncepcije naučnog znanja kao sigurnog znanja znači, međutim, istovremeno i ukidanje svih onih težnji (koje ispoljava i humanistički marksizam) za strogim razgraničenjem između filozofije i nauke. ^ini mi se da je iz ovoga upoređenja mogućno već na prvi pogled videti da je prvo shvatanje nauke više u skladu sa savremenim stanjem kao i težnjama i metodama razvoja naučnog saznanja, ali isto tako i to da je to shvatanje daleko dijalektičnije i znatno više u skladu sa humanističkim marksizmom, kao što ono drugo gledište sasvim odgovara pozitivističkom marksizmu. Iz toga se, među-tim, može zaključiti ‡ i to je za sad jedini zaključak na koji bih želeo ovom prilikom da ukažem ‡ da bi humanistički marksizam trebalo da temeljito pre-ispita svoj u suštini negativni odnos prema naučnom saznanju.

118

NAU^NI^KA SKROMNOST FILOZOFA Pada u oči da su veliki naučnici današnjice veoma skromni u ocenjivanju svoga znanja u oblasti kojom se bave, što je pre svega posledica činjenice da su baš najtemeljitiji poznavaoci jednog naučnog područja stalno i duboko svesni da se pred njihovom naukom, ma koliko da je vidno napredovala poslednjih decenija, otvara još čitav niz nerešenih problema. Rešavanje ovih problema obećava da uzdigne istraživanja u datoj oblasti do neslućenih i doskora nesagledivih visina, ali ujedno upozorava da će se tada neminovno otvoriti nov niz isto tako značajnih i zanimljivih problema. Pri takvom, stvarno sve bržem rastu nauka u naše doba (ne misli se samo na prirodne nauke), postavlja se pitanje kako će se razvijati filozofija, da li će se i njen razvitak ubrzavati? ^ini nam se da na osnovu perspektive razvitka ljudskog saznanja kroz posebne nauke nema razloga ne zaključiti da će u budućnosti i naše filozofske koncepcije o svetu doživljavati, u sve kraćim vremenskim razmacima, niz krupnih pro-mena, takvih promena do kojih je ranije dolazilo tek u dužim vremenskim razdobljima. Međutim, da li su filozofi današnjice svesni toga, ili svojim istraživanjima još uvek prilaze sa nesavremenom pretencioznošću da pruže konačna rešenja? Bez obzira što nikako ne smatramo da na filozofiju treba primenjivati iste kriterijume kao na posebne nauke, teško je oteti se utisku da, na žalost, dobar broj eminentnih filozofa i dalje neopravdano pretenduje, u stilu klasičnog načina filozofiranja, da ima pravo i da je u stanju da formuliše konačna rešenja osnovnih filozofskih pitanja, da utvrdi jedine mogućne perspek-tive i jedine ispravne načine prilaženja filozofskim problemima, da otkrije apsolutne istine i na njima konstruiše sveobuhvatne sisteme, koji će uspostaviti pravi i definitivni poredak među tekovinama posebnih područja ljudskog saznanja. Filozofi našeg vremena, znači, još ne poseduju neophodnu naučničku skromnost prema onim tekovinama koje sami prilažu napretku ljudskog saznanja. Razmišljajući nešto detaljnije o razlozima za naučničku skromnost filozofa, ukazaćemo samo na neke relevantne momente. Treba pre svega imati u vidu da, ma koliko sadašnja razvijenost saznanja stvarnosti kroz posebne nauke pružala povoljnije uslove za stvaranje i razradu jednog sveobuhvatnog pogleda na svet, neočekivano plodno, značajno i brzo napredovanje ljudskog naučnog saznanja istovremeno čini nesavršenim insistiranje na razvitku filozofije isključivo ili prvenstveno u gore naznačenom pravcu, jer takav jedan sistem ima sve izglede da bude zastareo već u času svoga pojavljivanja. Sa istorijskog stanovišta može se isto tako doći do zaključka da posebne nauke, na sadašnjem stupnju svoga razvoja, same grade sve opštije teorije, postavljaju sve istančanije hipoteze o svetu u kome živimo. Filozofija čiji bi osnovni zadatak bio izgradnja potpunih teorija ili sistematizovanje naučnih saznanja sve je manje neophodna, što ne mora da znači da nije potrebna i korisna. (Ovde se sve posmatra sa saznajnoga gledišta, dok su ostavljeni po strani ideološki i drugi aspekti filozofije.) 119

Najzad, s obzirom na pomenuti stepen razvijenosti i složenosti istraživanja u posebnim naukama, filozofi su sve manje u stanju da budu autoritativno verzirani u pojedinim, a nikako u svim tim naukama. Filozofija u smislu sveobuhvatne sinteze sve više postaje stvar tesne saradnje između filozofa i naučnika. Prema tome, ako se postavi pitanje kako filozofi treba da se odnose prema istraživanjima u svojoj oblasti, onda je najrazumniji odgovor da bi trebalo da imaju malo više naučničke skromnosti. Ali, ovih nekoliko misli o filozofima i filozofiji ne možemo ovde i završiti, jer nam se nameću još dva osnovna pitanja: (1) da li je, ako je sve to tako, uopšte potrebno stvarati bilo kakve opštefilozofske teorije i sisteme; ako jeste, u čemu je njihova funkcija; i (2) da li se može utvrditi čime bi filozofija danas trebalo da se bavi? Ovako suštinska pitanja, o kojima se vode široke diskusije i pišu knjige, ne vredi ni pokušati rešavati naprečac i sa desetinu redi štampanog teksta, pogotovu ne sa pretenzijama izricanja u ma kom smislu konačnog odgovora. Ovde smo jedino u stanju da navedemo nekoliko primedbi. Filozofska uopštavanja i sintetički sistemi nikada neće izgubiti svoju značajnu podsticajno-nadahnjujuću ulogu u posebnim naukama, i to pre svega svojim osvetljavanjem najrazličitijih pitanja iz najneočekivanijih aspekata, postavljanjem novih problema koji pobuđuju saznavalački interes. Zatim, baš s obzirom na sve veću razvijenost posebnih nauka i na sve veću složenost njihovog istraživačkog postupka u produbljenom, ali i proširenom saznavanju stvarnosti, njima je sve više ne samo potrebna i korisna već postaje stvarno neophodna metodološka i logička pomoć filozofije. Filozofi, znači, ne bi smeli da budu skromni u postavljanju ciljeva koje treba da ostvare, već jedino u pretenzijama sa kojima istupaju prilikom predstavljanja svojih rešenja. Zbog svega toga veoma je važno oceniti iz sadašnje perspektive razvitka naučnog saznanja koje bi zadatke u filozofiji trebalo jače istaći, baš stoga da bi filozofija ispunila jednu od svojih osnovnih funkcija, da bi dala svoj prilog sve bržem razvitku čovekovog saznanja stvarnosti koja ga okružuje. Izgleda, međutim, da je danas u filozofiji naglasak prešao na analizu, na metodologiju saznanja, na ispitivanje funkcije jezika u ljudskom saznanju. U većini slučajeva, čak, na tome putu se odlazi u takvu krajnost da se želi poricati svaka vrednost filozofske sinteze. Ovo isticanje, razume se, zavisi uglavnom od konkretnih društveno-istorijskih uslova, od vrste problema koji su na dnevnom redu u posebnim naukama, kao i od pojedinačne sklonosti pojedinih filozofa. Ali, čini nam se da nije slučajno što su se osnivači marksizma zadržali samo na naznačavanju marksističkog filozofskog sistema, što su naglašavali činjenicu da će se marksistička filozofija neprekidno menjati i razvijati zajedno sa razvitkom posebnih nauka i što su u prvom redu insistirali na konkretnom primenjivanju dijalektičke metode, koja traži da bude sve više i sve oštrije stavljena na probu i tako stalno i sve potpunije potvrđivana u rešavanju posebnih problema, nerasvetljenih detalja, nesagledanih aspekata. U svakom slučaju, filozofi nemaju razloga da budu ni manje ni više skromni od naučnikâ. Zadatak im je zajednički: da pruže sopstveni doprinos neprekidnom razvoju potencijalno beskonačnog ljudskog saznanja sveta. 120

O NEDOSTI@NOSTI APSOLUTNOG Relativizovanje ljudskog saznanja i gledište kako o teoretskoj tako i o praktičnoj nedostiživosti apsolutnog, konačnog, završenog saznanja o svetu ne spadaju u nove tekovine filozofske misli. Ali, kako je to jedna od osnovnih karakteristika čitave duhovne klime misaonog čoveka u današnjem istorijskom periodu, to je moramo shvatiti, svakako, kao novu i značajnu. Daleko bi nas odvelo kada bismo se upustili u analizu uzrokâ javljanja ove značajne karakteristike našega doba. Pomenućemo zato samo uzrok, za koji će se verovatno svi složiti da je najvažniji, a onda ćemo pokušati da pokažemo dve sigurno najzanimljivije mogućne varijante koje se nalaze u shvatanju, bolje reći, interpretaciji ove ideje, istovremeno ukazujući koja je od tih varijanti, po našem mišljenju, racionalnija i plodotvornija. Zbunjujuća je, naizgled i paradoksalna, situacija da su ljudi imali daleko više vere u mogućnost dostizanja konačnog, apsolutnog znanja o stvarima, o svetu, u doba kada su nauke, gledano iz naše današnje perspektive, bile na znatno nižem stupnju. S druge strane, u naše doba, doba gigantskog rasta empirijskih nauka, sve dublje se ukorenjuje shvatanje o nedostižnosti apsolutnog saznanja sveta. Na šta ukazuje ova pomalo čudna, mada ne i neobjašnjiva činjenica? Ona svedoči o duboko promenjenim koncepcijama nauke, o izmenjenim (nismo svesni koliko korenito izmenjenim!) položaju i mogućnostima saznanja o svetu koje nam donosi nauka. Ali, ta nedostiživost apsolutnog saznanja u nauci može se shvatiti sa dva sasvim suprotna stanovišta, i to uglavnom zbog toga što pojam nedostiživosti uključuje u sebe ideju beskonačnosti, koja se u našim predstavama može oblikovati i našim terminima opisati na različite načine. Beskonačni proces ljudskog saznavanja stvarnosti koja nas okružuje može se pre svega zamisliti, a često se tako i zamišlja, kao proces beskonačnog približavanja apsolutnom, konačnom, završenom znanju o svetu; pri tome se to približavanje ponekad, radi veće slikovitosti, opisuje matematičkim pojmom asimptotskog približavanja. Analizirajmo malo pojam "asimptotskog približavanja". ^im se malo zamislimo nad tim terminom, odmah iskrsava pitanje, javlja se sumnja u to koliko smisla može imati ideja da se naše saznavanje sveta (bilo saznavanje u celini ili naučno saznavanje posebno) ponaša u skladu sa jednom posebnom matematičkom zakonitošću, zakonitošću asimptotske funkcije. Ali, to i nije najgore u ovom shvatanju. Još je manje prihvatljiva posledica: naše saznavanje bi, prema takvoj koncepciji, trebalo da se odvija u sve minijaturnijim obrocima ‡ koracima koji bi se neprekidno sve više smanjivali, da "teoretski", naravno, nikad ne dostignu vrednost nule. Područje nesaznatog trebalo bi vrlo brzo da se "teoretski" približi nedostižnoj nuli. Područje za manevrisanje bi se, na taj način, rapidno i nepovratno smanjilo do granice praktičnog nepostojanja.

121

Kao sledeća važna posledica ove zamisli nametao bi se zaključak da dostizanje, odnosno ostvarivanje određenih ciljeva saznanja povlači za sobom neminovnost postavljanja, u svakoj sledećoj etapi, jedino manjih, i sve manjih ciljeva "teoretski" beskonačnom ljudskom saznavanju. Iz ove kratke analize proističe da gornja koncepcija o nedostiživosti apsolutnog u stvari vodi neizlečivom pesimizmu, jer, ma koliko nam zadovoljstva pružalo dostizanje određenih ciljeva ili ideal â, bilo bi zaista tragično ako ‡ kada jednom ostvarimo te ciljeve ‡ ne bismo sebi mogli ponovo da postavimo isto tako velike i lepe ciljeve (za koje bismo mogli bar pretpostaviti da su takvi), za koje je vredno boriti se. Zato izgleda da bi trebalo odbaciti ovu i zastupati jednu drugačiju viziju, koja nam neće oduzeti mogućnost da ubuduće u našem saznavanju (mada ćemo, možda, nekad načiniti i manje korake) pravimo čak i veće korake nego do sada. [taviše, i logičnije je pretpostaviti da ćemo u budućnosti, sa sve većim početnim znanjem, biti u stanju da to činimo. Beskonačnost je ovde shvaćena u tom smislu da nikad nećemo moći da kažemo jesmo li na početku ili pri kraju procesa saznavanja sveta. Neko bi mogao primetiti kako se i iz ove koncepcije može izvesti pesimisti-čka posledica u vidu zaključka da nikad nećemo imati određeno osećanje gde se nalazimo, koliko smo udaljeni, s jedne strane, od početka i, s druge strane ‡ što je još važnije ‡ od krajnjeg cilja našeg saznavanja, koji će nam uvek izgledati pod-jednako nedostižan. Mislim da taj prigovor nema opravdanja, jer mi u stvari nikada konkretno ni nemamo pretenzija da određujemo tačno ni svoj prostorno-vremenski položaj u večnosti, niti položaj krajnjeg cilja našeg beskonačnog saznavanja. Po samoj prirodi stvari ‡ s obzirom na uvek konkretno definisane ciljeve ‡ mi određujemo svoj položaj u beskonačnosti uvek samo u relativno veoma ograničenim prostornovremenskim okvirima. Ova ograničenost se u potpunosti nadoknađuje svešću o stalnom i sve većem progresu našeg saznavanja. Saznanje o napredovanju našeg saznavanja sveta uvek je u stanju da nam nadoknadi iluzornu težnju za približavanjem konačnosti i izvesnosti, za dospevanjem do apsolutnog, koje, kako se u načelu slažemo, ne možemo dostići ni teoretski ni praktično. Pretenziju za postizanjem sigurnosti i izvesnosti, konačnosti i apsolutnosti našega saznanja, treba u svakom trenutku i u svakom pojedinom slučaju da zamenimo jednostavno za napredak našeg saznavanja. Prema tome, nameće se zaključak da nije korektno, kada je reč o nedostiživosti apsolutnog, govoriti o približavanju apsolutnom saznanju, već jedino o kretanju, o napredovanju, o neprekidnom progresu ljudskog saznavanja.

122

METODOLO[KA RAZMATRAnjA O EKLEKTICIZMU U svome prilogu na temu "Eklekticizam u našoj psihološkoj misli" pokušaću, sa metodološkoga gledišta, da analiziram nekoliko mogućnih definicija eklekticizma. Ova će analiza biti nezavisna od toga kako se vrednosno određujemo prema eklekticizmu, tj. da li ga uzimamo kao pogrdnu karakteristiku ili ne. [taviše, sa metodološkoga gledišta, mogu to odmah da primetim ‡ nasuprot uobičajenim tendencijama da se eklekticizam uzima kao pogrdna karakteristika ‡ ova oznaka se može shvatiti i u sasvim pohvalnom smislu ukoliko se vidi kao polazna pozicija za stvaranje jedne sintetičke teorije, i to takve sinteze koja će imati svoj nadređeni princip (da upotrebim termin Boška Popovića), i u kojoj bi se uz to ispoljila težnja za koherentnošću i stav koji predstavlja otvorenost prema kritici (što zapravo ni ne čini preterani zahtev, s obzirom da se nijedan pravi stvaralac neće zadržati samo na mehaničkom spajanju različitih gledišta, niti će ikada pretendovati da je formulisao neprikosnovenu istinu). Izgleda mi, isto tako, da bi, sa metodološkog stanovišta, svim uobičajenim određivanjima ili definicijama ovoga pojma mogle da se stave ozbiljne zamerke. Eklekticizam se, naime, uopšte uzevši, najčešće obeležava kao takav način mišljenja kada neko ne stvara svoj sistem, nego bira iz drugih sistema ono što mu izgleda tačno, pa onda od toga gradi celinu, mada u marksizmu možemo naći i nešto drugačije definicije, pa se, recimo, kaže da je kod eklekticizma reč o spajanju raznih karakteristika na slučajan način, ili o elastičnosti pojmova primenjenoj subjektivno. Započeću poslednjom definicijom. Metodološki posmatrano, teorije kako pojedinih nauka tako i filozofije predstavljaju određene vrste hipoteza različitog stepena opštosti, počevši od najelementarnijih empirijskih uopštavanja, preko sve složenijih i apstraktnijih naučnih i filozofskih teorija, do onih najobuhvatnijih filozofskih pretpostavki o celini sveta. Sem toga, u savremenoj metodologiji je već duže vremena opšteprihvaćeno gledište da se do svih tih naučnih ili filozofskih hipoteza, bez obzira na stepen njihove opštosti, ne može doći putem induktivnog zaključivanja, koje bi se oslanjalo isključivo na neki razmatrani skup činjenica ili podataka, tj. da te hipoteze uvek nadilaze ono što je dato u neposrednoj stvarnosti, ono čime određeni naučnik ili filozof raspolaže kao činjeničkim materijalom, pa zbog toga u sebi sadrže bitne elemente subjektivnog nagađanja o objektivnom svetu koji nas okružuje i na osnovama čitavog prethodnog znanja. Ako se iz ovoga ugla pogleda na poslednju definiciju eklekticizma, onda je jasno da se elastičnost pojmova jedino i može primeniti subjektivno, tj. da moramo izlaziti sa rizičnim nagađanjima, za koja ne možemo znati unapred da li će u stvarnosti naići samo na potvrde, ili će se pak sukobiti i sa takvim činjenicama koje će im bitno protivrečiti.

123

Ovih nekoliko osnovnih metodoloških pretpostavki koje sam izneo omogućavaju nam da odbacimo i onu drugu definiciju eklekticizma u smislu spajanja pojmova na slučajan način. Naime, stvaranje hipoteza nije nikakav mehanički proces koji bi mogao da se formalizuje i programira za elektronski mozak, već sadrži bitne elemente intuitivne i slobodne kreacije, pa onda u tom smislu i elemente slučaja. Kao što je poznato, za jedan broj naučnih teorija može se slobodno reći da su proizvod slučaja, dok istovremeno imamo notornu činjenicu da veliki broj organizovanih i sistematski usmeravanih napora nije doneo nikakve rezultate, ili je doneo teoriju koja nije mogla da preživi ni svoje embrionalne oblike. Zato ima metodologa koji smatraju da ne može biti naučnog progresa bez maštovite proliferacije po mogućstvu što većeg broja teorija (istovremeno svesni činjenice da postoje takve situacije gde je izvanredno teško predložiti makar i jednu iole prihvatljivu teoriju). Najzad, pogledajmo ima li nečega tačnog u onome prvom određenju eklekticizma kao takvoga načina mišljenja gde se ne stvara svoj sopstveni sistem, već se iz drugih sistema bira ono što je tačno ili pogodno, i onda, kao iz nekoga mozaika, gradi novi sistem. Mislim da u njemu ima nečega ispravnog, pogotovo ako se kaže još i to da je takav sistem obično manje ili više nekoherentan i ako se precizira da je u pitanju takva formulacija sistema koja izbegava kritiku. Naime, hipoteze ili teorije, kako naučne tako i filozofske, mada više naučne negoli filozofske (zbog teškoća u vezi sa kritikom i mogućnošću definitivnog odbacivanja ovih drugih), žive i umiru, bivaju prevaziđene i zamenjene manje ili više radikalno (kada su u pitanju korenite promene, onda obično govorimo o naučnim revolucijama), s tim što određeni elementi starih teorija bivaju manje ili više sačuvani, što istovremeno znači da je u najvećem broju slučajeva reč o drugačijoj kombinaciji ili drugačijem saglédanju veza i odnosâ između postojećih elemenata, o različitim modifikacijama postojećih gledišta, uz unošenje manjeg ili većeg broja originalnih elemenata. Prema tome, sopstvenih ili samosvojnih sistema u smislu stvaranja celine iz sasvim novih elemenata nema. Uvek je, naime, na delu određeno biranje onoga što smatramo tačnim iz prethodnih sistema, s tim što onda to sagleedamo na jedan nov način, za koji se trudimo da bude što koherentniji. * *

*

Ali, u polaznim idejama za ovaj razgovor pokrenuta su još neka značajna i zanimljiva pitanja. Sasvim opravdano je ljuba Stojić postavio pitanje da li originalnost, kao suprotnost eklekticizmu, predstavlja izolovanost od tuđih teorija ili sistema, odnosno nevezivanje za njih, stavljajući u sumnju postojanje takve originalnosti i zaoštravajući problem postavljanjem novog pitanja: mora li pristajanje uz jedan određeni sistem pojmova i hipoteza biti epigonstvo?

124

Sa metodološkoga gledišta, odgovor na ovo pitanje je odlučno negativan, jer, da bi to pristajanje bilo stvaralačko, dovoljno je da je otvoreno prema kritici, da je osetljivo na nesavršenosti, na nelogičnosti, na nedoslednosti, na nepotpunosti i slično. [taviše, ne smatra se da obavezno moraju biti u pitanju dogmatizam i ortodoksija ukoliko neko trajnije i upornije brani neki sistem ideja i hipoteza. Naime, uz princip proliferacije teorija, smatra se da je takođe od bitnog značaja i njemu komplementaran "princip postojanosti" (Fajerabend). Taj princip postojanosti se pokazuje kao veoma važan iz više aspekata: pre svega, ako su teorije sposobne za određeni unutrašnji razvoj i poboljšavanja, pa tako i za eventualno otklanjanje nekih teškoća koje prvobitno nisu bile u stanju da objasne, onda je zaista veoma umesno insistirati na nekoj teoriji i onda kada zapadne u poteškoće; osim toga, svakoj teorijski prihvatljivoj hipotezi treba dati priliku u tom smislu da je ne odbacujemo pre nego što sagledamo šta je u njoj, kakva je njena snaga, pre nego što detaljnije ispitamo njene dobre i loše strane, pa zato može biti sasvim opravdano i trajnije zanemarivanje protivnih činjenica i kontraargumenata; najzad, bez principa postojanosti teško je objasniti značajan kontinuitet u nauci, odnosno samu svakodnevnu praksu naučnikâ, u kojoj se snažno ispoljava težnja za ignorisanjem protivprimerâ, pa se teorija razrađuje i primenjuje bez obraćanja naročite pažnje na te "neposlušne" i "uporne" slučajeve, a ponekad se čak tvrdi da eksperimentalni rezultati nisu pouzdani. Drugim rečima, u razvoju naučne misli značajnu poželjnu ulogu ima ne samo princip proliferacije teorija, već i sklonost naučnik â da ljubomorno čuvaju svoja omiljena uverenja i da ih napuštaju tek onda kada protivna svedočanstva obilno preovladaju, ili kada ih pritesne ozbiljnim kontraargumentima. To, razume se, ne znači da ortodoksija nema i svoju neželjenu stranu u tome smislu što otežava kako stvaranje nove teorije, tako i njeno prihvatanje, ali je to već problematika koja izlazi izvan okvira ovog razgovora. Sámo se po sebi razume kako bi bilo opravdano očekivati da naučni autoriteti više naglašavaju i vode računa o principu proliferacije (kao i o stavu neodbijanja kritike); s druge strane, onima koji su mlađi i koji još nisu stekli autoritet ne bi trebalo zameriti ukoliko pokazuju veliku upornost u odbrani svojih novih ideja i ukoliko insistiraju na neprekidnom daljem razjašnjavanju, izgrađivanju i preciziranju svojih teorija. Najzad, još samo nekoliko rečenica kao komentar na još jedno pitanje iz polaznih ideja: da li je za intelektualca neskromno ako ne krije da mu neke njegove ideje izgledaju originalne? Zar to nije njegovo "prirodno pravo", ili ‡ "sveta dužnost"? ‡ Zaista, posmatrano opet sa metodološkoga stanovišta, nema razloga ne isticati originalnost sopstvenih ideja. Naprotiv, kada se ima u vidu da se stvarno originalne ideje teško shvataju, vrlo često pogrešno interpretiraju i po pravilu neko vreme ne priznaju kao originalne, to je zbilja neophodno. Kada su zaista na delu nove ideje, njih treba neprekidno dalje objašnjavati, ispravljati pogrešne interpretacije i ukazivati na njihov stvarni smisao. Ukoliko je, međutim, u pitanju pseudooriginalnost, onda je ona svakako daleko manje štetna od rutinerstva, koje isključuje ili prikriva čak i najmanji trag originalnosti. 125

126

TRE]I DEO

METAFIIZIKA I DIJALEKTIKA

127

[MUSTIKLA

128

NEKA RAZMATRAnjA O PROBLEMU ARGUMENTACIJE U FILOZOFIJI Filozofija marksizma je kritička filozofija par excellence. Kao jedna od osnovnih i bitnih karakteristika filozofâ marksistâ, od samoga Marksa pa do poslednjeg savremenog filozofa koji sebe smatra marksistom, sigurno se može istaći visoko naglašena njihova sklonost ka polemici sa filozofima drugih pravaca, ka argumentisanju protiv drugih filozofa, a u prilog sopstvenom stano-vištu. Međutim, ja ne znam ni za jednog filozofa marksistu koji se ozbiljnije pozabavio analizom i kritičkim procenjivanjem argumentacije u filozofiji marksizma ili u filozofiji uopšte. U stvari, ni drugi pravci savremene filozofije ne mogu da se pohvale obimnijom literaturom o problemu argumentacije u filozofiji, mada bi se dalo primetiti da ovaj problem pobuđuje pažnju nekih savremenih filozofa analitičkog usmerenja. Karakteristično je, dakle, u celini posmatrano, da se filozofija ‡ koja je u svojim okvirima temeljito ispitivala probleme argumentacije, kako u oblasti empirijskih nauka, tako i na području matematike i logike ‡ nije okretala prema sebi samoj, da nije skoro ništa učinila u pravcu kritičkog proučavanja sopstvenih metoda argumentacije. [ta je razlog takvome stanju? Da li filozofija nije bila sposobna da se upusti u takva istraživanja, ili ta istraživanja nemaju prave svrhe? Ja bih rekao da je glavni razlog u tome što sve do najnovijih tekovina moderne logike i savremenog analitičkog filozofskog postupka, a pre svega do otvaranja širokih mo-gućnosti za metafilozofska istraživanja, zaista i nije bilo pravih uslova za si-stematsko i efikasno bavljenje problemima filozofske argumentacije. U izvesnoj meri, međutim, nesporno se postavlja i pitanje prave svrhe bavlje-nja ovakvim istraživanjima. Ovo utoliko pre što ima značajnih savremenih filozofskih pravaca, pa čak i nekih struja u modernoj marksistički usmerenoj filozofiji, koji drže da je besmisleno, ili možda čak i načelno nemogućno, odnosno, bolje rečeno, nesvrsishodno, baviti se problemima filozofske argumentacije. Reč je, u stvari, bilo o sumnji u mogućnost argumentisanja u filozofiji uopšte, bilo o prenaglašenom relativizovanju filozofske argumentacije s obzirom na različite filozofske orijentacije. Pogledajmo najpre na čemu se zasniva podozrenje u stvarne mogućnosti filo-zofske argumentacije uopšte, u kojim se osnovnim vidovima ono ispoljava. Prvi vid te sumnje bi mogao da se nazove "istoricizmom" i nalazimo ga kako kod nekih marksista, tako i kod nekih građanskih filozofa, recimo, Karla Manhajma. Po njihovom shvatanju, filozofska uverenja ‡ za razliku od naučnog znanja ‡ nose neizbrisiv pečat ograničenih socijalnih i istorijskih perspekti-va u kojima su nastala. Istorijski su relativni čak i standardi filozofske ar-gumentacije. Zbog toga, zaključuju oni, u filozofiji nema mogućnosti za pravu argumentaciju. 129

Ovakav zaključak "istoricizma" previše je radikalan, i to iz više raz-loga. Pre svega, i sámo naučno znanje ‡ mada, naravno, u znatno manjoj meri ‡ pod-leže uticaju socijalnih i istorijskih perspektiva; sem toga, ne vidi se zašto bi te perspektive morale kod filozofskog znanja, koje im je svakako znatno podložnije, u svim slučajevima da sprečavaju otkrivanje istine. Mogućno je jedino, sa gledišta jednog hegelovski apsolutnog totaliteta (koji sa materijalističkog stanovišta, razume se, ne može nikada da se dostigne i ostvari), smatrati da je svaka parcijalna filozofska perspektiva, svaka filozofska perspektiva koja nije postigla potpuni totalitet, neistinita, i tako svu dosadašnju i buduću filozofiju osuditi na besmisleno bavljenje neistinama. Drugi vid sumnje u realne mogućnosti filozofske argumentacije ispolja-va se u gledištu da su filozofski argumenti pseudoargumenti, i njega nalazimo kod mnogih lingvističkih analitičara. Oni smatraju da samim tim, i baš zbog toga, što nema pravog neslaganja, u filozofiji ne može da bude ni prave argumentacije. Istinskoga neslaganja, naravno, ne može da bude zato što se sva filo-zofska neslaganja u suštini svode na verbalne nesporazume, na upotrebu razli-čitih jezika ili su posledica loše i neadekvatne upotrebe običnog jezika. I ovde je zaključak odveć radikalan. Naime, tačno je to da su verbalni nesporazumi, upotreba različitih jezika, ili loša upotreba jezika, stvarni raz-lozi mnogih filozofskih sporova, odnosno da su mnogi filozofski sporovi zapravo pseudosporovi, ali ako se čitava filozofija svodi na takve pseudosporove, onda se filozofska misao potpuno izdvaja od sveg ostalog ljudskog saznanja, pa se gubi iz vida, s jedne strane, da i u naučnom saznanju može doći do verbalnog nesporazu-ma, do raznolike ili do loše upotrebe jezika, dok se, s druge strane, zanemaruje činjenica da filozofske teorije ne nastaju drugačije nego u pokušaju rešavanja nekih naših zbiljskih problemskih situacija. Tek kroz takve problemske situaci-je proziremo i jedino na osnovu njih i možemo da govorimo o eventualnom po-stojanju nekih verbalnih nesporazuma ili neadekvatnosti. Mogućnost filozofske argumentacije, razume se, ne mora da bude samo uop-šteno dovedena u sumnju, već je isto tako mogućno zastupati gledište da filo-zofska argumentacija, ukoliko postoji, važi isključivo u okvirima određenog fi-lozofskog usmerenja, tj. da svaki filozofski pravac ima svoju, drugačiju argumentaciju, što onda vodi zaključku da opštih standarda filozofske argu-mentacije nema. ‡ Ovakvo gledište je potpuno ekvivalentno teoriji o upotrebi različitih jezika i ne vodi računa da su sa jednog šireg stanovišta u filozofi-ji bitni određeni problemi i progres u njihovom rešavanju, bez obzira na filo-zofsko stanovište koje se njima bavi, što, naravno, ne znači kako treba izgubiti iz vida činjenicu da su različita filozofska usmerenja često vezane za odre-đene za njih karakteristične probleme. Pored toga, mislim da se nikako ne bi mo-glo reći kako istorija filozofije govori u prilog ovakvom relativizovanju filo-zofske argumentacije.

130

Najzad, oba pomenuta gledišta uopšte ne pretpostavljaju mogućnost metafilozofskih istraživanja, koja se nalaze kako iznad određenih socijalnih i istorijskih perspektiva, tako i iznad različitih filozofskih pravaca. Metafilozofska razmatranja ‡ kakvo je u osnovi i ovo u sadašnjem radu ‡ ne mogu, razume se, da inaugurišu bilo kakve principe ili pravila koji bi onda bili obavezni za sve izvorne filozofije. U tom smislu, i ova moja razmatranja o filozofskoj argumentaciji neće biti obavezna ni za jednu filozofsku orijentaciju, ali bi trebalo da ekspliciranjem kompleksnog karaktera filozofije i najuoč-ljivijih metoda filozofske argumentacije omoguće njihovu svesnu i adekvatnu primenu, i doprinesu efikasnosti i uspešnosti argumentacije u filozofiji. Nasuprot pomenutim shvatanjima o nemogućnosti filozofske argumentacije, u savremenoj filozofiji bilo je i takvih teorija kakvu su, na primer, zastupali logički pozitivisti, da filozofija, ukoliko može i treba da rešava neke probleme, mora da ih rešava onim istim metodama i načinom argumentacije koji važe za empirijskonaučno ili analitičko znanje. Ovo je, naravno, druga krajnost, koja, nasuprot potpunom podvajanju filozofije i nauke, vrši potpuno svođenje ako ne prošle, a ono buduće filozofije na nauku. U stvari, obe ove krajnosti po-laze od zajedničke pretpostavke da o sigurnom znanju, tj. o strogoj i efikasnoj argumentaciji može da bude govora samo u oblasti empirijskih nauka, s jedne strane, odnosno na području logike i matematike, s druge strane. Pri tom se, među-tim, zanemaruje sve očiglednija činjenica da, u stvari, bez obzira kakvo je znanje u pitanju, ima smisla da se govori jedino o stepenu ili o redu njegove izvesnosti, pošto je i najveći broj najznačajnijih empirijskonaučnih teorija daleko od apso-lutne izvesnosti, koja ostaje kao privilegija analitičkog, tj. tautološkog znanja. ^ini mi se, zapravo, da mogućnost zastupanja ovako oprečnih shvatanja o izgledima i karakteru filozofske argumentacije potiče iz, da se tako izrazim, "dvostrukog" karaktera filozofije. Tipično filozofski iskazi, naime, ili se odnose na opštu prirodu stvari koje nas okružuju, odnosno na uopštenu sliku univerzuma, ili se tiču vrednosnih pretpostavki, odnosno sistema procenjivanja vrednostî, sistema određivanja humanoga smisla svega što nas okružuje. Ako po-đemo od ove grube podele, onda je prva vrsta filozofskih iskaza najčešće tesno (mada posredno) povezana sa naučnim znanjem i činjenicama iskustva, pa su i me-tode filozofskog rasuđivanja u okvirima takvih iskaza bliže naučnim metodama. Metode argumentisanja u okviru druge vrste filozofskih iskaza, tj. na vredno-snom području filozofije, nisu u svemu jednake sa onim prvim, pošto vrednosni iskazi mogu tek samo delimično da budu u vezi sa faktičkim (odnosno nisu u takvoj vezi koja bi omogućavala makar i posredno opovrgavanje činjenicama iskustva). Prema tome, niti bi metode filozofske argumentacije trebalo po svaku cenu svoditi na naučne metode ili ih izjednačavati sa njima, niti bi trebalo sumnjati u njihovo postojanje. Istovremeno, ne bi trebalo pomisliti da i u samoj filozofiji, s obzirom na pomenuti "dvostruki" karakter, imamo posla sa dve različite vrste argumentacije. Sva razlika leži u tome što u diskutovanju naučno- -filozofskih iskaza, pored teorijskih argumenata, znatno veću ulogu igraju i argumenti koji se pozivaju na činjenice iskustva.

131

Osim toga, kada je reč o ulozi teorijske argumentacije u filozofiji, onda pomenuti dvostruki karakter filozofskih iskaza praktično ne igra nikakvu ulogu, već postaje presudan pretežno naučni ili pretežno umetnički prilaz celokupnoj filozofskoj problematici. Naime, filozofi koji se zalažu za nauč-ni prilaz filozofiji jače naglašavaju i ulogu argumentacije u filozofiji, dok filozofi koji više plediraju za slobodniji, neobavezniji, umetnički pri-laz filozofiji pridaju manju ulogu argumentaciji, idući u nekim slučajevima dotle da potcenjuju svaki napor ka sistematskom unapređivanju argumentacije u filozofiji. Tendencijâ u ovome drugom pravcu ima i u marksističkoj filozofi-ji, a ispoljavaju se i kod nas među onima koji insistiraju samo na humanističkoj problematici i neprekidno podvlače kreativnost svoje marksističke misli. Oni sa nipodaštavanjem govore o sistematskim i postupnim teorijskim poboljšanjima u izgradnji strukture jedne savremene naučno utemeljene marksističke filozofske teorije, izjednačavajući sa pozitivističko-scijentističkim stanovi-štem svako preciznije analiziranje i preispitivanje filozofske metodologije. * *

*

No, da se vratimo na problem argumentacije u filozofiji i da vidimo koja su to osnovna obeležja po kojima se filozofska argumentacija i njena uloga u filozofiji razlikuju od naučne argumentacije i njene uloge u naukama. Za razliku od nauke ‡ u kojoj se obično veća važnost pridaje činjeničkim tvrđenjima negoli argumentaciji koja je dovela do tih tvr-đenja ili na koju se ona (teorijski) oslanjaju ‡ u filozofiji presudnu ulogu igra argumentacija, bez koje često ne može da se ustanovi ni šta određeni filozof-ski iskaz znači. Neki filozofi, međutim, kao, na primer, američki filozof Henri Xon-stoun, koji je napisao knjigu posvećenu problemima argumentaci-je u filozofiji, iz toga izvode zaključak da istinitost ili lažnost ma kojeg fi-lozofskog iskaza ne zavisi od objektivnih činjenica, već isključivo od argumen-ta koji ga zasniva ili ukida. Otuda, smatra Xonstoun, u filozofiji ne važi nika-kav argumentum ad rem, a jedini i pravi filozofski argument jeste argumentum ad hominem, i to u izvornom značenju ovoga izraza, tj. u smislu takvoga argumenta koji je usmeren na to da pokaže kako je izvesna osoba obavezna da prizna određeni zaključak ukoliko želi da se pridržava svojih sopstvenih principa rasuđivanja, da bude dosledna svome sopstvenom ponašanju, situaciji itd. 1

1

v. Johnstone, H. nj., Philosophy and Argument, Philadelphia, The Pennsylvania State University Press, 1959, p. 76.

132

No, i kada se prihvati teza o prvorazrednoj ulozi argumenta u filozofi-ji, nemogućno je složiti se sa Xonstounovim zaključkom da se čitava valjana filozofska argumentacija svodi na razne vidove argumentum-a ad hominem. To stano-vište predstavlja zapravo poricanje svake, pa i posredne veze filozofskih is-kaza sa iskustvenim činjenicama; na filozofiju se gleda kao na izolovanu i auto-nomnu oblast duhovnog stvaranja, koja nema nikakve veze sa naučnim saznanjem, od-nosno, ne uviđa se da nisu svi filozofski iskazi ili sve filozofske teorije istog karaktera, tj. da, sem iskaza vrednosnog karaktera, u filozofiji ima i ta-kvih opštih teorija o svetu preko kojih smo u stanju da sugerišemo izvesne nauč-ne teorije, koje nam onda, sa svoje strane, omogućuju da filozofske teorije, makar i posredno, proverimo u iskustvu. Ograničavanje na argumentum ad hominem isto-vremeno znači sužavanje na implicitnu kritiku i poricanje mogućnosti kri-tike sa stanovišta. Umesno je takođe zapitati se kako se i u kojem smislu filozofija kori-sti osnovnim oblicima logičkog rasuđivanja ‡ dedukcijom i indukcijom. Po mišljenju britanskog filozofa Xona Pasmora, specifičnost filozofskog rasuđi-vanja se ne ogleda u specifičnoj formalnoj strukturi, jer se i filozofija služi i indukcijom i dedukcijom (doduše, prevashodno dedukcijom), već u specifično-sti filozofskih procedura u okvirima postojećih logičkih rasuđivanja. 2

2

v. Passmore, J., Philosophical Reasoning, London, G. Ducknjorth, 1961, pp. 6-7.

133

Oksfordski logičar B. Vilijams ističe, međutim, da, što se tiče induktivnog oblika zaključivanja, filozofski argumenti, ma koliko ponekad mnogo ličili na takvu vrstu zaključivanja, ne pripadaju, u stvari, nika-kvom induktivnom postupku. U prilog ovakvome shvatanju, Vilijams ističe da, ukoliko je mogućno da se govori o verovatnoći filozofskih zaključaka (pre svega u onim filozofijama koje su pokušavale da budu što sličnije prirodnim naukama), ta je verovatnoća sasvim drugačijeg karaktera. Naime, sigurno je da tu nije reč o verovatnoći ni u smislu matematičke teorije verovatnoće, niti u smi-slu obične sumnje u sopstvene premise. Vilijams zaključuje da filozofi, zbog komplikovanih i nejasno izraženih premisa ili zbog tananosti lanca rasuđivanja, najčešće sumnjaju u vezu između svojih premisa i zaključaka, i tu svoju sumnju iz-ražavaju tako što će reći da zaključak "možda" ili "verovatno" sledi iz datih premisa. 3 U pogledu deduktivne forme zaključivanja, Vilijams, razume se, ne želi poricati da se filozofsko rasuđivanje odvija dobrim delom u okvirima takvog postupka. Ali, on istovremeno ističe da kod deduktivnih sistema mi možemo, u zavisnosti od polaznih aksioma, da dobijemo više različitih formalnih sistema, između kojih onda vršimo izbor s obzirom na naš cilj, ne upuštajući se u problem utemeljenja aksioma. U filozofiji, međutim, osnovni problem leži baš u utemeljenju osnovnih premisa, u pokušaju da se pokaže neophodnost prihvatanja tih premisa, a, kao što znamo, to ne može da se izvrši u okvirima jednog određenog deduktivnog sistema; prema tome, osnovni filozofski argumen-ti ne bi bili ni deduktivnog karaktera. 4 Pored toga, s obzirom da filozofske premise, za razliku od naučnih, nisu direktno proverljive u iskustvu, s obzirom da su često komplikovane i zato i ne-jasno izražene, u filozofskoj argumentaciji se najčešće, kao prethodni korak, javlja potreba za verbalnom analizom. Nije, razume se, isključeno da se i u nauč-nim oblastima istraživanja pojavi potreba za ovakvom analizom, ali verbalna razjašnjavanja igraju daleko manje važnu ulogu u naukama negoli u filozofiji. Na osnovu onoga što je do sad rečeno (ali ne uvek samo na osnovu toga) mogli bismo sada da nabrojimo neke osnovne specifične karakteristike filozofske argumentacije. (1) Pre svega karakter premisa. Pored onoga što smo već spomenuli u vezi sa verbalnom analizom, tj. da filozofske premise nisu direktno proverljive u iskustvu i da su često zamršene i nejasno izražene, mogli bismo dodati još i to da filozofske premise mogu, odnosno da se to u diskusiji često događa, da menjaju nivo (obično se pomeraju na dublji nivo), i najzad, da se ne može tvrditi kako u filozofiji ima zajedničkih i univerzalno prihvaćenih premisa u onome smislu kao što ih ima u naukama. (2) Manja strogost filozofske u odnosu na naučnu argumentaciju. S obzirom na prirodu filozofskih iskaza i na argumente protiv bilo kakve mogućnosti filozofske argumentacije, koji takođe nisu lišeni svake objektivne osnove, sasvim je opravdano posebno istaći i ovu karakteristiku filozofske argumentacije. 3

4

134

v. njilliams, B. A. O., "Metaphysical Arguments", in: The Nature of Metaphysics, ed. by D. F. Pears, London, MacMillan, 1957, pp. 47-48. v. Ibid., pp. 49-51.

Ali, još malo ću se zadržati na ovome. Uzmimo jedno od mogućnih pitanja koje se postavlja u vezi sa pomenutom karakteristikom filozofske argumentaci-je: da li je u filozofiji mogućno govoriti o dokazu? Mišljenja su, naravno, pode-ljena. Gilbert Rajl, na primer, kaže da snažni argumenti filozofa "ne predsta-vljaju stroge dokaze, ali takođe ne predstavljaju ni ne-stroge dokaze... Oni jedno-stavno ne predstavljaju vežbanja u istom žanru; oni nisu kandidati za počasti na koje pretenduje nauka", 5 ili: "Kao što golovi ne pripadaju tenisu, tako ni dokazi ne pripadaju filozofiji." 6 Rajl, naravno, odmah priznaje da ovakvo shvatanje može da zvuči previše oštro u dva smisla: (a) zato što su neki filozofi za neke filozofske predme-te namerno pokušavali da učine ono što je Euklid učinio za geometrijske predmete; to, međutim, smatra Rajl, nije karakteristično za najveći deo najboljih fi-lozofskih produkata; i (b) zato što bi to moglo zvučati kao da se kaže kako je dobro filozofiranje nalik na najveći deo poezije ili propovedanja, tj. da nije argumentovano, da nije zasnovano na zaključcima; ovde Rajl napominje da najbolji proizvodi najboljih filozofa, ako i ne raspolažu dokazima, raspolažu argumen-tima, te da filozofi zaslužuju poštovanje baš s obzirom na originalnost svojih argumenata. 7 Fridrih Vajsman se takođe suprotstavlja postojanju dokazâ u filozofiji, ističući pre svega činjenicu da u filozofiji nema presudnih, strogih argumenata koji bi dokazivali u onom smislu kako dokazuje matematika. 8 Levison, među-tim, smatra da Vajsman nije naveo dovoljno jake razloge za svoju tezu da filozof-ske argumente ne bi trebalo smatrati dokazima, pa se pita da li se ma šta postiže odbijanjem da se filozofski argumenti nazovu dokazima, jer, u stvari, reč "dokaz", pored svoje logičke i matematičke upotrebe, javlja se i u mnogim kon-tekstima svakodnevne upotrebe i može da znači svaki argument koji izgleda dobar i ubedljiv. 9 Perelman i Olbrehts-Titeka, koji su razvili jednu od teorija argumentacije u filozofiji, stoje na sličnom gledištu; oni kažu: "Spremni smo da prihvatimo i druge argumente, a ne samo one kojima se bavi tradicionalna lo-gika, deduktivna ili induktivna. Smatraćemo dokazom ... svaki argument koji umanjuje našu sumnju, koji savladava naše ustezanje." 10

5 6 7 8

9 1

Ryle, G., "Proofs in Philosophy", Revue Internationale de Philosophie, 1954, vol. VII, No. 27-28, p. 151. Ibid., p. 150. v. Ibid., pp. 150-151. v. njaismann, F., "Honj I See Philosophy", in: Contemporary British Philosophy, III Series, London, George Allen and Unnjin, 1956, p. 447. v. Levison, A. B., "njaismann on Proof and Philosophical Argument", Mind, 1964, vol. LXXIII, p. 113. 0 Perelmann, Ch. & Olbrechts-Tyteca, L., Rhétoriljue et Philosophie: pour une Théorie de l'Argumentation en Philosophie, Paris, Presses Universitaires de France, 1952, p. 123.

135

(3) Kao sledeća osobena crta filozofske argumentacije moglo bi da se navede postojanje izvesnog, da se tako izrazim, neobavezivanja na saglasnost (drugo lice nepostojanja opšte saglasnosti). Tačno je, naime, to da u filo-zofiji ‡ za razliku od empirijskih nauka ‡ ma kako snažne argumente iznosili, mi obično i normalno ni ne pomišljamo da naš sabesednik mora da prihvati naša shvatanja, pošto on uvek u takvoj situaciji treba da donese i jedan broj lič-nih odluka. U tom smislu, kao što je dobro primetio Vajsman, filozof "gradi slučaj", tj. dovodi nas dotle da vidimo sve slabosti, nezgode ili nedostatke jednog stanovišta, nudeći nam nov način gledanja na stvari koji nije izložen takvim primedbama, mada nas ipak ostavlja u položaju sudije koji na kraju treba konačnu odluku da donese sâm.11 ‡ Ova neodlučivost, koja čini da nam u slučajevi-ma izvesnih filozofskih teorija, na kraju krajeva, ipak ne preostaje ništa drugo nego da biramo, s jedne strane, na osnovu svoga temperamenta i svoje intui-cije, a s druge strane, na osnovu svoje društvene opredeljenosti, smeštena je pre svega, razume se, u tipično metafizičkim teorijama (u našim najopštijim pret-postavkama o svetu ili u našem svetu vrednosti). (4) Najzad, čini mi se da je za filozofiju karakteristična i izuzetno značajna uloga pogodno odabranih primera. Naime, primeri u filozofiji predstavljaju analogije koje pomažu saglédanju izvesnih stvari u jednom sasvim novom ili mnogo intenzivnijem svetlu, pa u tom smislu mogu nekad da budu i od trajnijeg učinka nego ma kako vešto izvedeni argumenti. Ovo može najbolje da se ilustruje na primeru Vitgenštajna ili Rajla. Kada Vitgenštajn, recimo, objašnjava klasifikaciju ne na osnovu uočavanja određenog broja bitnih zajedničkih odlika, već na bazi "porodične sličnosti", on to najbolje i najubedljivije čini navodeći primer pojma "igra", koji stvarno obuhvata tako raznorodne aktivnosti da između nekih od igara ima izvesnih opštih sličnosti, dok između nekih drugih igara postoje samo slič-nosti u detaljima, što se sve onda prepliće u jednu komplikovanu mrežu slično-sti, koju on naziva "porodičnim sličnostima". * *

*

Sledeće važno pitanje iz problematike filozofske argumentacije jeste ispitivanje mogućnosti i preciznije definisanje smisla u kojem se do sad argumentisalo iskustvom u filozofiji, odnosno u kojem će se verovatno i od sad ope-risati iskustvenim argumentima u ovoj disciplini. Najneposrednije u srž ovoga problema ulazi Poper kada kaže: "Ako filozofska teorija nije ništa više od jednog izolovanog tvrđenja o svetu, koje nam je bačeno s jednim prećutnim ÄUzmi ili ostavi!Ä i bez naznake bilo kakve veze ma sa čim drugim, onda će ona zaista da bude izvan diskusije. Ali, isto može da se kaže i za empirijske teorije... Drugim rečima, svaka racionalna teo-rija, bez obzira da li je naučnča ili filozofska, racionalna je samo utoliko ukoliko pokušava da reši neke probleme. Teorija je shvatljiva i racionalna

1

136

1

njaismann, F., Op. cit., pp. 480-481.

samo u svojoj relaciji prema datoj problemskoj situaciji i može da bude racionalno diskutovana jedino diskutovanjem te relacije." 12 Sa ovakvim stavom u poslednje vreme slaže se sve veći broj analitički usmerenih filozofa, kod kojih se iskustvo javlja kao jedno od osnovnih meri-la ili kriterijuma prihvatanja onih filozofskih iskaza što predstavljaju neku vrstu najopštijih hipoteza o svetu. Naravno, kao što primećuje Fajerabend, 13 u odnosu na ulogu koju iskustvo igra u diskusiji naučnih teorija, ono ima osetno manju ulogu u diskusiji metafizičkih gledišta, a ponekad se do-gađa da se ne obraća pažnja ni na očigledno protivna iskustva sve dok se određe-no metafizičko gledište ne razvije i ne specifikuje u naučnu teoriju. ‡ U sva-kom slučaju, mada svojom opštošću stvarno prevazilaze svaku konkretnu problemsku situaciju, o filozofskim teorijama može da se raspravlja diskutovanjem problemske situacije iz koje potiču, pa je tako bar posredno mogućno povezati filozofske teorije sa iskustvom, odnosno posredno ih proveravati u iskustvu. O ovakvoj posrednoj vezi, posrednoj proverljivosti u iskustvu, posrednoj relevantnosti iskustva u kritičkom procenjivanju filozofskih iskaza, govori i Stiven Kerner kada kaže: "Eksperimenti i posmatranje mogu da opovrgnu ili ne opovrgnu neku naučnu teoriju združenu sa datim sistemom (metafizičkih) smernica. (Pod metafizičkom smernicom, najkraće rečeno, Kerner podrazumeva formulisanje najopštijih pravila za upotrebu pojmova, S. N.). Prema tome, pozivanje filozofa na naučne teorije i tako na eksperimente i posmatranje kao na evidenciju za ili protiv jednog metafizičkog sistema, nije uzaludno. Ipak, ono gubi svoje opravdanje ukoliko se pomeša direktna podrška, koju empirijska svedočanstva pružaju naučnoj teoriji, sa indirektnom podrškom, koju ta svedočanstva daju metafizičkom sistemu što je združen sa tom teorijom."14 Interesantna su i Agasijeva razmišljanja na ovu temu: "Metafizička učenja", kaže on, "obično nisu tako podložna kritici kao naučne teorije; u metafizici obično nema pobijanja, pa otuda ni krucijalnog eksperimenta. Ali, nešto nalik na krucijalni eksperiment može da se odigra u sledećem procesu. Dva različita metafizička gledišta nude dve različite interpretacije jednog skupa poznatih činjenica. Svaka od ovih interpretacija je razvijena u naučnu te-oriju i jedna od te dve naučne teorije poražena je u krucijalnom eksperimentu. Metafizika koja stoji iza poražene naučne teorije gubi svoju interpretativnu snagu i biva odbačena. Tako su neki naučni problemi relevantni za metafiziku; a, po pravilu, za proučavanje se bira baš ona klasa naučnih problema koja je rele-vantna za metafiziku." 15

1

2

1

3

1 1

Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge and Kegan Paul, 1963, p. 198. v. Feyerabend, P. K., "Problems of Microphysics", in: Frontiers of Science and Philosophy, ed. by R. G. Colodny, Pittsburgh, University Press, 1962, p. 235. 4 Körner, S., Conceptual Thinking, Cambridge, University Press, 1955, p. 276. 5 Agassi, J., "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics", in: The Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by M. Bunge, Nenj York, The Free Press, 1964, p. 192.

137

Iz ovih razmatranja proizlazi da filozofske teorije kao najopštije hi-poteze o svetu mogu posredno da se proveravaju u iskustvu i da u tom smislu saglasnost sa postojećom naukom može da predstavlja jedan od značajnijih činilaca u našem opredeljivanju za neku takvu filozofsku teoriju. Uz to, mada filo-zofske teorije ne mogu da budu opovrgnute iskustvom, one mogu da izgube svaku vrednost za nas ukoliko se pokaže da nemaju značaja ni za jedno područje ljudskog saznanja. Nasuprot tome, naravno, pripadnici škole lingvističke analize, koji, kao što sam pomenuo još na početku, odriču bilo kakvu mogućnost prave argumentacije u filozofiji, ustaju takođe protiv teze da tvrđenja filozofâ bilo u kojem vidu podležu empirijskom proveravanju. Ovakav njihov stav može da se shva-ti kada se ima u vidu da oni pod filozofskim tvrđenjima podrazumevaju u stvari verbalne preporuke ili predloge za upotrebu svakodnevnih izraza. Ipak, čini mi se da je i onda kada filozofska tvrđenja interpretiramo kao "jezičke inovaci-je" nemogućno davati bilo kakve preporuke ili predloge za upotrebu jezičkih izraza ukoliko sve to nije bar posredno vezano za neku problemsku situaciju.

138

Međutim, bez obzira na to što iskustvo može i zaista igra značajnu ulogu u filozofskom rasuđivanju, treba se podsetiti da filozof-ska rasuđivanja nisu samo kosmološke prirode, jer su mnogi savremeni filozofi (ne izuzimajući marksiste) skloni da glavno težište stavljaju na vrednosnu pro-blematiku čovekova odnosa prema svetu u kojem živi, gde se smisao čovekove egzistencije danas posmatra u relaciji prema određenim ciljevima koje bi, po mišljenju tih filozofa, jedna humana ličnost trebalo da dostigne. ‡ U specifičnu problematiku argumentacije na ovome području ja ne bih želeo da se upu-štam, osim u smislu jedne opšte napomene da je filozofsko stvaralaštvo na ovome planu manje vezano za naše svakodnevno ili naučno iskustvo, da je slobo-dnije, da je filozofska argumentacija na ovome nivou u najvećoj meri zavisna od naše spontane saglasnosti ili nesaglasnosti, odnosno da je konačno opredeljiva-nje za neke ciljeve ili vrednosti prepušteno odluci svakog pojedinca, što znači da je uglavnom zavisno od njegovih subjektivnih kvaliteta i modusa njegove dru-štvene angažovanosti, mada sve to, razume se, ne isključuje mogućnost manje ili više racionalnog zastupanja takvih stavova. * * * Najzad, posle svih ovih opštih razmatranja, ne bi bilo loše dati jedan kratak pregled raznih teorijskih argumenata koji su do sad uočeni u filozofskom rasuđivanju. Kao jedno od najvažnijih filozofskih oružja, većina autora ističe argu-ment beskonačnog regresa. Ne upuštajući se u ispitivanje pod kakvim okolnosti-ma ovaj argument ima punu snagu, jer argument beskonačnog regresa, kao i svaki drugi argument, poseduje punu snagu tek u relativno zamršenim okolno-stima, pokušaću da definišem šta argument beskonačnog regresa može da učini. Beskonačni regres može (ovde delimično koristim formulaciju Xona Pasmora 16) ili (a) da nam dokaže kako određeno objašnjenje nečega, ili njegovo "činjenje razumljivim", zapravo ne uspeva da pruži objašnjenje, ali ne zato što bi bilo samoprotivrečno, već zato što je u suštini istog oblika kao i ono što objašnjava, ili (b) da nam ukaže kako predlože-ni kriterijum nije ni od kakve koristi, jer, da bismo ga primenili, moramo da smo već u stanju da napravimo takvu vrstu distinkcije za čije pravljenje je pret-postavljeno da je taj kriterijum neophodan.

1

6

v. Passmore, J., Op. cit., p. 33.

139

Kao izrazito filozofski i pravi filozofski argument Rajl navodi i reductio ad absurdum (ovaj argument, uzgred budi rečeno, Pasmor uključuje u argu-ment beskonačnog regresa). Taj argument se kreće izvodeći protivrečnosti ili logičke paradokse iz svoga materijala; tako se nelegitimnost nekog stava poka-zuje na osnovu logički apsurdnih posledica koje iz njega proizlaze. Rajl posebno ističe da ovaj argument nema samo razorni učinak, kako bi to moglo u prvi mah da izgleda. njegova uloga, naime, ne ispoljava se samo u tome što ruši slabe teorije i tako raščišćava teren za jače konstruktivne teorije; reductio ad absurdum ima nečeg zajedničkog i sa probama razaranja pomoću kojih inženjeri ot-krivaju otpornost materijala. Upotrebom ovog argumenta može dobro da se is-proba logička snaga određenih stavova, mada, razume se, takvo ispitivanje nikad nije mogućno obaviti do kraja, pa uvek ostaje rizik da će u toku do sad nepoku-šanih operacija sa određenim idejama doći do konfuzije ili paradoksa. 17 Pored ovih "osnovnih", Xon Pasmor i Henri Xonstoun, koji su se latili pokušajâ da rezimiraju koje se sve vrste teorijskih argumenata upotrebljavaju u filozofiji, navode još neke specifično filozofske argumente. Izneću ukrat-ko rezultate do kojih su oni došli. Ističući argument samopobijanja, Pasmor primećuje da su pod samopobijanjem opisivane tri veoma različite vrste argumenta: (1) iznošenje jedne teze uz istovremeno angažovanje na takvom postupku koji je, po sopstvenoj tezi, nemogućan, nalik na onoga koji izgovara reči "Ja ne mogu da govorim"; odbrana je uvek izvodlji-va tvrđenjem da navedeni protivprimer u stvari nije protivprimer; (2) dopu-štanje da je slučaj ono što, da jeste slučaj, ne bi bilo u skladu sa onim što se ka-že ili misli da je slučaj; odbrana ‡ povlačenje dopuštenja ili priznavanje da ono što se kaže ili misli da je slučaj, u stvari ne može da bude istina; (3) ova vrsta je filozofski najzanimljivija i može da se ilustruje iskazom "Nema nikakvih istina"; ovde odbrana nije mogućna. 18 Tu je i argument lišenosti značenja. Do argumenta o lišenosti značenja, smatra Pasmor, mogućno je doći na tri načina: (a) insistiranjem na kriterijumu mogućnosti verifikacije (verifiability), (b) putem isključenih suprotnosti (excluded opposites), i (v) kroz primerne slučajeve (paradigm cases). [to se tiče kriterijuma mogućnosti verifikacije, Pasmor primećuje da pozitivisti, koji su se posvetili razradi toga kriterijuma, nisu uspeli da dođu do takvog opšteg argumenta što bi pokazao da su neki iskazi lišeni značenja. Ipak, pozitivistička rasuđivanja ukazuju na određene osobenosti metafizičkih iskaza, a udružena sa drugim formama filozofskog zaključivanja mogu nas osposobiti da uvidimo kako izvesni iskazi "ne mogu da posluže kao ključne tačke u reče-nicama koje su upotrebljavane za objašnjavanje, predviđanje, opisivanje ili opravdavanje". 19

1

7

1

8

1

9

140

v. Ryle, G., Philosophical Arguments, Oxford, At the Clarendon Press, 1945, pp. 6-9. v. Passmore, J., Op. cit., p. 80. v. Ibid., pp. 98-99.

Za zasnivanje tvrđenja o lišenosti značenja na isključenim suprotnostima, Pasmor primećuje da ni ono ne može da bude efikasno, tj. da su predikati koji nemaju suprotnosti stvarno beskorisni, ali samo za izvesne svrhe; naime, ako ne mogu da posluže kao način razlikovanja ili identifikovanja, oni mogu da podse-te ili da ukažu na neku formalnu stranu ili da odbace neku mogućnu klasifikaciju.20 Prema argumentu "primernih slučajeva", do značenja takvih izraza kao što je "izvesno je da", dolazimo putem pokazivanja, a ne putem opisivanja, pa je otuda besmisleno tvrditi da nijedan empirijski iskaz nije izvestan. Pasmor pri-mećuje da čak i onda kada učimo pokazivačko, mi obično učimo i opisivačko zna-čenje iskaza; isto tako, u nekim slučajevima nije besmisleno tvrditi da određena pokazana stvar nije istinit slučaj opisivačkog značenja koje je pridato datome iskazu.21 [to se tiče Xonstouna, u okviru svoga osnovnog i jedinog filozofskog argumenta, u okviru razornog vida argumentum-a ad hominem, on razlikuje sledeće vrste argumenata:

2

0

2

1

v. Ibid., pp. 112-113. v. Ibid., pp. 113-115.

141

(a) "Optužba za nerazumljivost": ukazivanje na to da je filozof, čiji je opšti motiv da komunicira, pokušao da izrazi ili da potkrepi svoje gledište iskazima ili argumentima koji su delimično ili potpuno nerazumljivi. Kako razloga za nerazumljivost može biti više, postoje bar četiri specifikacije ove optužbe: tautologija, prikrivenost, dvosmislenost i nedoslednost. (b) "Optužba za dogmatizam": u okvirima ove kritike mogućne su dve spe-cifikacije: filozof čiji je opšti motiv da govori istinu, osujetiće svoj cilj ako (1) iznese iskaze koji su lažni po njegovim sopstvenim kriterijumima istinitosti, ili (2) ako ne uspeva da ukaže na svedočanstva ili argument koji su ga na-veli da iznese te iskaze. (v) "Optužba za Tu ljuoljue": filozof čiji je specifični motiv da osudi određenu vrstu pogreške, osujetiće svoj cilj ukoliko mu se dogodi da počini istu pogrešku koju je želeo da otkloni. (g) "Optužba za neefikasnost": bez obzira na to kakav bi mogao da bude specifični motiv za predlaganje nekog filozofskog gledišta, uvek postoji mogućnost da iskazi ili argumenti kojima je to gledište izraženo ne postupaju kako treba u odnosu na taj motiv. (d) "Optužba za poricanje polaznih pretpostavki": ova metoda kritike sastoji se u prigovoru da neko filozofsko stanovište pretpostavlja baš ono što poriču izvesni iskazi ili argumenti pomoću kojih je to stanovište izraženo. (đ) "Optužba za samodiskvalifikaciju": jedno filozofsko gledište ne postiže svoj sopstveni cilj kada se on sastoji u opravdavanju takvog sadržaja čije uspešno opravdavanje, po sopstvenoj proceni, ne može da bude pravo znanje. (e) "Optužba za samoporicanje": reč je o takvim filozofijama koje, kada se dovedu do krajnjeg oblika, mogu da se napadnu za poricanje svoje sopstvene egzistencije. 22 * *

*

Na kraju, još samo nekoliko reči: ukoliko mi je pošlo za rukom da ekspliciram osnovna gledišta prema filozofskoj argumentaciji danas, da ih procenim sa stanovišta određene analize karaktera same filozofije i njenoga odnosa prema naučnom i umetničkom saznanju, da unekoliko sagledam i bar pri-bližno odredim kakve su i kolike su mogućnosti kako teorijske tako i praktič-ne argumentacije u filozofiji i da, najzad, ukažem na neke osnovne teorijske argumente koji su karakteristični za filozofsko mišljenje ‡ moj cilj je u potpu-nosti ostvaren. Kada bi, međutim, ovaj pokušaj razjašnjavanja nekih osnovnih pitanja u vezi sa filozofskom argumentacijom delovao još i podsticajno u pravcu dalje diskusije i još potpunijeg razjašnjavanja ovih problema, ili ako bi bar malo doprineo svesnijoj, pa time i adekvatnijoj i efikasnijoj primeni argu-mentacije u filozofiji ‡ postigao bih tada čak i znatno više nego što očeku-jem.

2

142

2

Johnstone, H. nj., Op. cit., pp. 85-92.

Xon Pasmor, Filozofsko rasuđivanje (John Passmore, Philosophical Reasoning, London, Gerald Ducknjorth & Co. Ltd., 1961.) Pasmor je uglavnom poznat kao istoričar filozofije. Pored monografija o Kadvortu i Hjumu, on je objavio poznatu istoriju savremene filozofije Sto godina filozofije (A Hundred Years of Philosophy, London, Ducknjorth, 1957), koja predstavlja veoma uspeli kritički pregled osnovnih usmerenja u modernoj britanskoj filozofiji; ali, bez obzira na jasno deklarisani britanski aspekt pristupanja, Pasmoru bi se moglo prigovoriti da je i u jednom tako zamišljenom pregledu nedovoljno pažnje posvetio vezama britanske filozofije sa kontinentalnom, a posebno sa američkom filozofijom. U ovoj najnovijoj knjizi, međutim, uspešno koristeći svoja istorijskofilozofska istraživanja za pružanje brojnih vrlo dobrih ilustracija, Pasmor sebi postavlja jedan sasvim drugačiji zadatak ‡ on preduzima jedan logičko-metodološki veoma interesantan i aktuelan posao: da ispita postupak rasuđivanja ne u empirijskim naukama ili matematici, već baš u samoj filozofiji. Ovakav pokušaj veoma je redak u savremenoj metodološkoj literaturi i zato vredi sâm po sebi da bude zabeležen, bez obzira da li je i kakve je nove momente uneo u diskusiju o takvim kontroverznim pitanjima kao što su, recimo, problem dokaza u filozofiji, problem specifičnih metoda kritike u filozofiji itd. Pasmor, to treba odmah istaći, ne pokušava da nam pruži neku opštu odredbu filozofskog rasuđivanja, već želi jedino da ispita koliko vrede, a koliko ne, izvesni svojevrsni postupci koje nije teško zapaziti kao osobene za filozofiju u toku njenog istorijskog razvoja, i koje bi, razume se, "bilo pogrešno uključivati u dobro poznate vrste matematičkog i eksperimentalnog rasuđivanja" (v. str. VII & VIII), pošto, u stvari, samo ti postupci mogu da nam pomognu u odlučivanju o takvim pitanjima kod kojih metoda empirijske ili deduktivne kritike nije odlučujuća. Neophodno je napomenuti još i to da Pasmor ne pretenduje da ovim svojim istraživanjima zatvori mogućnost filozofima da se koriste "svim vrstama i metodama rasuđivanja", već samo pokušava da istakne u prvi plan specifične argumente kojima se služi filozofija. Ali, kada je reč o tim karakterističnim argumentima, onda Pasmor smatra da će se većina filozofa složiti sa konstatacijom da se u filozofiji, na primer, veoma često upotrebljava postupak "pobijanja podsećanjem" (disproofs by reminding), kao i verbalna analiza. Naime, podsećanje u filozofiji predstavlja paralelu empirijskom opovrgavanju neke hipoteze u nauci, mada ipak to nije, pošto činjenice koje se upotrebljavaju prilikom pobijanja podsećanjem obično nisu izvedene nikakvim posebnim naporom eksperimenta ili opažanja, već je najčešće na delu podsećanje na neke sasvim bliske činjenice koje filozofi lako gube iz vida baš zato što su bliske, zbog čega se one pred našim duhom nikada i ne nalaze kao činjenice. (v. str. 8-11.) ‡ [to se tiče verbalne analize, sigurno je da je ona neophodna i u drugim oblicima istraživanja, ali u filozofiji, po rečima Pasmora, igra tako važnu ulogu da će se za verbalna distingviranja obično smatrati kako čine "filozofski" deo onoga naučnog argumenta u čijem se okviru javljaju. (v. str. 11.) 143

Pravi spor među filozofima, po mišljenju Xona Pasmora, nastaje oko jedne "malo zagonetnije grupe argumenata", a to su: beskonačni regres; "argument o dva sveta" (the tnjo-njorlds argument); samopobijanje (self-refutation); lišenost značenja (meaninglessness) i, najzad, podvođenje pod kategorije (allocation to categories).

144

Kada je reč o argumentima koji se pozivaju na beskonačni regres, Pasmor, kao što, uostalom, čini i u sledećim glavama posvećenim drugim gorepomenutim argumentima, najpre izlaže i razmatra jedan broj uobičajenih primera upotrebe ovoga argumenta, pokazujući kakvi su zaključci pomoću njega izvođeni, odnosno koji su načini korišćeni da se ti zaključci izbegnu, a zatim procenjuje kakvu i koliku ulogu u filozofiji ovaj argument u stvari može da odigra. (...) "Argument o dva sveta", koji je uperen protiv svih vrsta dualizama, "treba da pokaže kako interakcionizam ne može da bude istinit ukoliko postoji ontološki jaz između mentalnog i ne-mentalnog; on je usmeren protiv toga jaza, a ne protiv interakcionizma." (v. str. 55.) (...) Najzad, u pogledu podvođenja pod kategorije, kao jednog takođe tipično filozofskog postupka rasuđivanja, Pasmor primećuje kako je tu u stanju da pruži samo provizorni i probni odgovor, jer su svi pokušaji da se na zadovoljavajući način povuče razlika između pripadnosti klasi (čime se bavi naučnik) i potpadanja pod kategoriju (čime se zaokuplja filozof) veoma sporni i još uvek nedovoljno rasvetljavajući; naime, "ukoliko i postoji saglasnost o tome da filozofija kategoriše, ta saglasnost nije praćena nikakvom paralelnom saglasnošću u pogledu toga šta jesu, a šta nisu kategorijalne razlike". (v, str120.) Posebnu vrednost ove knjige, želim to ponovo da potcrtam, čine vrlo dobro odabrani primeri, uzeti iz čitave istorije filozofije, od antičke do sasvim savremene. Međutim, kao što ove ilustracije koje potkrepljuju Pasmorovo razmatranje neminovno navode na zaključak o tome da zaista postoje neke specifične procedure rasuđivanja koje su osobene za filozofiju, one istovremeno podsećaju da same te procedure niukoliko nisu dovoljne za bliže određivanje onoga što je specifično filozofsko, pošto filozofija, razume se, ne može da se definiše nikakvim skupom određenih metodoloških procedura.

145

POJAM MATERIJE I RAZNI POKU[AJI DEMATERIJALIZACIJE Savremena fizika, a pre svega kvantna teorija i teorija relativiteta, unele su takve revolucionarne izmene u naše naučne zamisli o univerzumu, njegovoj strukturi i najelementarnijim sastavnim delovima da su istovremeno i mnogi filozofski pojmovi i teorije ozbiljno dovedeni u pitanje. Tako je i pojam materije postao jedan od spornih pojmova savremene naučne i filozofske misli, a u vezi sa nekim novijim teorijama u fizici, odnosno u vezi sa njihovim tumačenjem, ušao je u modu i termin "dematerijalizacija". Razume se, za uho jednog materijaliste termin "dematerijalizacija" zvuči dosta neugodno, da ni ne govorimo o predstavnicima dogmatskog dijamata (dijalektičkog materijalizma), kojima ovaj termin deluje sasvim jeretički. Mnogi marksisti su se stoga vrlo oštro obarali na upotrebu ovoga termina, zastupajući tezu da nema dovoljno opravdanja da se govori o nestajanju ili iščezavanju materije. No, koliko mi je poznato, prilikom raspravljanja o ovome problemu, još nijedan marksista nije otišao dalje od obrazloženja koje je za pomenutu tezu dao Lenjin. Podsetimo se kako Lenjin formuliše svoje stanovište: "ÄMaterija iščezavaÄ ‡ to znači", kaže Lenjin, "da iščezava ona granica do koje smo mi do sada poznavali materiju, znači da naše znanje ide dublje; iščezavaju svojstva materije koja su nam izgledala apsolutna, nepromenljiva, prvobitna (neprobojnost, inercija, masa i slična) i koja se sada pokazuju kao relativna, svojstvena samo izvesnim stanjima materije. Jer, jedino ÄsvojstvoÄ materije za čije je priznanje vezan filozofski materijalizam jeste svojstvo da bude objektivna realnost, da bude van naše svesti." (Lenjin, V. I., Materijalizam i empiriokriticizam, Beograd, Kultura, 1948, str. 270.) Ostavljajući po strani sámo shvatanje materije koje je sadržano u ovakvome stavu, neophodno je istaći da Lenjin ovde u stvari ne čini ništa drugo već samo sugeriše da bi termin "dematerijalizacija" trebalo upotrebljavati u jednom određenom značenju koje je, razume se, u skladu sa pozicijom filozofskog materijalizma. Međutim, ni Lenjin, a, koliko mi je poznato, ni drugi marksisti, nisu pokušali preciznije da sagledaju u kojem se značenju (ili značenjima) ovaj termin "demate-rijalizacija" zaista upotrebljavao, da proanaliziraju to značenje (ili značenja) i, ukoliko je to mogućno, da ga podvrgnu pre svega jednoj imanentnoj kritici. To, naravno, ne znači da u savremenoj filozofskoj literaturi takvih pokušaja uopšte nema. Time se, recimo, detaljnije pozabavio i američki katolički sveštenik i filozof Ernan Mekmalin, koji je pre svega ustanovio da je do sada zapravo bilo više različitih pokušaja da se tvrdi iščezavanje materije, odnosno da je termin "dematerija-lizacija" upotrebljavan u nekoliko različitih značenja (v. McMullin, E., Introduction for The Concept of Matter, Notre Dame, Ind., University Press, 1963, pp. 27-38). Mislim da je i vredno i zanimljivo malo detaljnije ispitati različite puteve kojima se išlo ka zaključku o dematerijalizaciji, ustanoviti koliko su ti putevi zavisni od različitih poimanja materije i ukazati na njihove mogućne unutarnje teškoće.

146

Prvo, ako se pođe od toga da "materiju" treba definisati ma kojim svojstvima za koja se složimo da su ontološki primarna (tj. koja sama po sebi ne zavise od posmatrača ili od interakcije između aparata i objekta, pa su u tom smislu apsolutno unutrašnja ili inherentna samoj stvari), ima teoretičara, kao što je, recimo, N. R. Hanson, koji zastupaju tezu da zapravo nema nikakvih "primarnih" ili unu-trašnjih apsolutnih svojstava, a značenje onoga "de-" u izrazu "dematerijalizacija" leži u tome da je "materija" (bez obzira koliko se svojstava odabere da je karakteriše) u svojoj deskripciji zavisna od sredstava pomoću kojih se posmatra. Ovaj pojam dematerijalizacije bio bi uveliko metaforičan da se ne ide i korak dalje, pa se tvrdi da nije jedino opis svojstava zavisan od sredstava pomoću kojih se došlo do njega, već da su sama svojstva koja se pripisuju objektu na osnovu posmatranja na izvestan način zavisna od sredstava posmatranja; dokazuje se da sredstva posmatranja u određenom smislu i bar delimično i nameću ta svojstva. Kao jedan poseban slučaj koji jasno treba da pokaže kako nema primarnih ili apsolutnih svojstava uzima se Hajzenbergov princip neodređenosti, koji bi trebalo da pokaže kako pod uticajem posmatrača nestaje nešto što se smatralo primarnim svojstvom materije, pa onda, razume se, i sama materija. Međutim, ako je kvantna teorija pokazala jedino to da se ne može dati, čak ni u načelu, tačan opis svojstava mikročestica, ostavljajući otvorenom mogućnost da ta mikročestica još uvek poseduje tvrda "klasična" svojstva (samo što nikada nismo u stanju da ih opišemo, ili bolje, da ih tačno izmerimo), onda bi bilo pogrešno da se to označi kao slom mogućnosti da se nešto objektivira, da se to proglasi za "dematerija-lizaciju". Moglo bi se reći da je posredi zapravo ograničavanje u pogledu mogućno-sti opisivanja, što je (sa gledišta klasične fizike) znatno manje dramatično. U stvari, na "nestajanju objektivne realnosti" insistirali su samo predstavnici "kopenhagenske interpretacije" kvantne teorije. Bom i De Brolji, recimo, a sigurno i većina sovjetskih fizičara, međutim, veruje da nijedan nalaz kvantne fizike za sada još ne isključuje mogućnost "separacije" između posmatrača i objekta. U svakom slučaju, bilo bi neopravdano pretpostaviti kako i među samim fizičarima postoji neka opšta saglasnost da se u ovome smislu zaista odigrala neka "dematerijalizacija". Drugo, tek je u XIX veku nauka jasno ukazala na činjenicu da je uzaludna težnja, koja se rodila još u starih Grka, da se materijal iz kojeg je sastavljen svet definiše pomoću nekog nesvodivog svojstva. Postepeno nestajanje takvoga gledišta, koje je tragalo za materijalom što leži u osnovi sveta takođe je mogućno uzeti kao jedan vid "dematerijalizacije" u smislu da napuštanje toga gledišta ostavlja duhu da naslućuje i traži neki drugi način predstavljanja sveta. Uzrok nestajanja takvoga gledišta nije, naravno, onaj aristotelovski argument da se promena ne može objasniti kako valja uz pomoć osnovnog nepromenljivog materijala koji bi samo primao različite forme ‡ razlog leži pre svega u činjenici da su i atomi bili redukovani i da se taj proces nastavlja i dalje.

147

Novija istorija nauke, međutim, podržava jednu elastičniju upotrebu termina "materija". Došlo se, naime, do uvida da "materija" može plauzibilno da se izjednači sa "datim" elementima neke posebne fizičke teorije, sa hipotetičkim entitetima čijim će se kombinacijama i interakcijama izgraditi teorija, sa onom "građom" kojom teoretičar (ili "umetnik") raspolaže. Treće, sa sve dubljim prodiranjem nauke u strukturu mikrosveta ide naporedo i sugestija da je uklonjen i materijalni supstrat u kojem su sadržana određena svojstva. Ne pitamo se više: na šta se oslanja, odnosno na čemu počiva snaga elektromagnetnog polja? Ili: šta je nosilac svetlosnih talasa u "praznom prostoru"? U ovome kontekstu Rasl govori o "nestajanju materije", sugerišući da je ona bila "zamenjena emanacijama iz lokaliteta", dok su "stolovi i stolice ... postali blede apstrakcije, čisti zakoni što su se ispoljili u nizu događaja koji zrače iz određenih regiona". (v. Russell, B., An Outline of Philosophy, London, George Allen & Unnjin 1927, p. 106.) Ovde se čini da postoji izvestan nesporazum. Istina je da se za naizgled neprekidne objekte čulnog iskustva pokazalo da su sačinjeni od milijardi relativno diskretnih entiteta s velikim oblastima relativno praznog prostora između njih. To, međutim, ne znači da predikati kao što su "čvrsto" ili "neprobojno" prestaju da u svome normalnom značenju budu primenljivi na makronivou. Sem toga, mada teorija relativiteta eliminiše etar, koji je izvorno uveden kao supstrat za transmisiju različitih vidova energije, to ne znači da nas ona obavezuje na gledište da nema nikakvog supstrata, da postoje realna svojstva koja "plove" bez konkretnog supstrata. ^etvrto, novi problem u vezi sa materijom postavljen je poistovećivanjem materije i prostora u racionalizmu XVII veka, ali je on oživeo ne tako davno upotrebljavajući mnogo snažnije metode moderne geometrije. Zastupnici ovoga gledišta osećaju takvo pouzdanje u svoje napore da govore o materiji koja "isparava u ništa", o "izgradnji mase iz čiste geometrije", o "univerzumu čiste geometrije", o saglédanju "fizičkog sveta u kojem živimo" kao jedne "čisto matematičke konstrukcije". (v. njheeler, J. A., "Curved Empty Space-Time as the Building Material of the Physical njorld", in Logic, Methodology and Philosophy of Science, ed. by E. Nagel et al., Stanford, Cal., 1962, pp. 361-373.) Ovakva ekstremna shvatanja potiču iz više izvora. Pre svega, postoji klasična neodređenost da li da se prostor naziva materijalnim ili ne. Ukoliko se on uzme kao "nematerijalan", onda formulisanje fizičke teorije uz pomoć "čiste geometrije" može izgledati kao da čini nematerijalnim ono na šta se odnosi, ili da povlači za sobom da "ne postoji materija". Ovde, u stvari, postoji konfuzija između fizičkog prostora, u kojem su sadržani konkretni objekti percepcije i njihovi odnosi, i matematičkog prostora, koji predstavlja konstrukciju našega duha. Matematički prostor se naziva "prostorom" samo zbog nekih određenih matematičkih svojstava koja poseduje. Ali, pojam matematičkog prostora može da se primeni i na mnoge druge objekte osim fizičkog prostora. Zato, kada se u gornjem smislu izrekne tvrdnja da je fizički prostor "nematerijalan", to onda zapravo ništa ne govori o materijalnosti ili nematerijalnosti fizičkih sistema na koje može da se primeni matematički prostor preko neke fizičke teorije.

148

Peto, za ekvivalentnost mase i energije u specijalnoj teoriji relativiteta često se smatra da pokazuje kako su materija i energija identične i da zato materija mora biti manje "supstancijalna" nego što se pretpostavljalo, neka vrsta "zamrznute" energije, koja je u svako doba spremna da bude oslobođena u vidu "nematerijalne" radijacije. Ovakva interpretacija je nekorektna, pre svega zato što je tu reč o vezi između mase i energije, a ne materije i energije, a, uz to, nije u pitanju ni identifikacija mase i energije, jer su to dve ne samo operacionalno različite mere sa različitim dimenzionalitetom u jednom CGS sistemu, već je za opis energije potrebno navesti još neka njena svojstva. Ajnštajnov zakon (E = mc2) znači upravo to da vrsta entiteta koja se najlakše predaje merenju mase može da se promeni u takvu vrstu entiteta koji se predaje merenju energije, s tim da kombinovane mere poštuju zakon konzervacije. "Dematerijalizacija" ovde ne potiče toliko od same ekvivalentnosti mase i energije koliko od svedočanstava o nekim vrstama fizičkog pretvaranja, čije su mere specifikovane Ajnštajnovom ekvivalentnošću. Reč je o "dematerijalizaciji" u tom smislu da jedan materijalni entitet može da se pretvori u nešto čemu nedostaju mnoga svojstva zamisli materije XVII veka: neprobojnost, masa mirovanja i slična. Prema ranijim idejama o očuvanju mase, to bi bilo nemogućno. Kao što se iz ove kratke analize može videti, nijedna od ovih koncepcija "dematerijalizacije" nije ostala bez takvih primedbi koje jasno ukazuju da materijalisti nemaju razloga da strahuju da će biti ugrožena egzistencija onoga entiteta koji su oni stavili u osnovu sveta. U stvari, filozofski materijalisti u načelu ne bi trebalo da budu zabrinuti da bi bilo kakva posebnonaučna teorija mogla da opovrgne njihove filozofske stavove, pošto su filozofski stavovi upravo takvoga karaktera da su, za razliku od naučnih stavova, načelno neopovrgljivi. No, korenite promene položaja pojedinih pojmova u čitavom konkretnonaučnom saznanju svakako mogu da utiču na preispitivanje i revidiranje položaja odgovarajućih pojmova u filozofskim teorijama. I upravo izgleda da se to zbilo i da se još uvek zbiva sa pojmom "materije". Naime, ako bismo danas među naučnicima sproveli anketu postavljajući im pitanje: "Kakav je Vaš pojam materije?", s mnogo razloga se može pretpostaviti da bismo u većini slučajeva dobili sledeći odgovor: "Da li mi je uopšte potreban takav pojam?" U stvari, dok je najopštiji filozofski pojam materije dugo vremena legitimno prebivao u prirodnonaučnom saznanju, pa je u prvim danima mehanike odigrao i značajnu ulogu kao neka vrsta katalizatora, može se reći da je u novije vreme (naročito sa otkrivanjem mikrosveta) najopštiji pojam materije polako počeo da gubi tu svoju ulogu i postepeno da nestaje iz tehničkih konteksta, odnosno radnoga jezika fizike i drugih prirodnih nauka.

149

Postoji li onda još neki smisao u kojem bi pojam materije mogao da bude upotrebljen u naučnom saznanju? Postoji, ali ne onaj najopštiji, filozofski pojam materije. U okvirima neke konkretne naučne teorije, kao što opet primećuje Ernan Mekmalin, pojam materije može da bude upotrebljen, recimo, (a) u smislu materijala, označavajući posedovanje izvesnih neuniverzalnih fizičkih svojstava (na primer, neprobojnosti ili mase mirovanja) iz kojih mogu teorijski da se dedukuju posledice, ili (b) kao termin koji se uzima prosto da označi neke od elemenata koji se proučavaju u nekoj fizičkoj teoriji u odnosu na druge elemente te teorije (kao što se u njutnovoj mehanici "materija" razlikovala od "prostora"). (v. McMullin, E., Op. cit., p. 39.) Ovako značajne promene u položaju pojma "materije" u prirodnonaučnom saznanju uticale su, razume se, i na izmenu položaja ovoga pojma u savremenom filozofskom mišljenju. Može se slobodno reći da je i u tome savremenom filozofskom saznanju pojam materije izgubio svoju ključnu ulogu (ukoliko ju je ikada stvarno imao) i da se zadovoljava funkcijom jedne metodološke kategorije. Naime, pojam materije ostaje neophodan kao jedan metateorijski pojam, koji nam služi da osvetlimo razne aspekte naučnog saznanja ili da neke naučne teorije sagledamo u jednom širem kontekstu. Ovaj pojam ostaje onda potreban i naučnicima i filozofima ukoliko žele da govore o nekoj naučnoj teoriji, ili o teoriji uopšte. Prema tome, za razliku od nekadašnjih vremena, naučnici mogu i danas da upotrebe najopštiji, filozofski pojam materije, ali samo onda kada sa rešavanja konkretnih problema pređu na jedan novi nivo i počnu da govore o svojoj nauci, odnosno, kada zažele da tu nauku učine razumljivom i van čisto tehničkog jezika nauke.

150

MATERIJA KAO PROIZVOD ljUDSKOG MI[ljEnjA? ^ini se da pojam materije u marksističkoj filozofiji vredi razmotriti još jednom. Povod za to, međutim, nije prosto u činjenici što su se u toku poslednjih petnaestak godina u jednom delu marksističke literature ‡ zapravo pre svega u Nemačkoj Demokratskoj Republici i u Sovjetskom Savezu, ali takođe i u Poljskoj i Bugarskoj ‡ vodile opsežne diskusije o materiji, u kojima je ukazivano na izvesne nedostatke pre svega Lenjinove definicije materije. Povod je više u tome što se dotadašnji marksistički pojam materije u ovim diskusijama kritikovao isključivo sa stanovišta procenjivanja koliko je u saglasnosti sa savremenim razvojem prirodnih nauka, odnosno sa stanovišta prilagođavanja klasične marksističke filozofske koncepcije materije savremenom stanju prirodnonaučnog saznanja. Ovo je, razume se, sasvim u skladu sa jednom drugom klasičnom marksističkom postavkom, naime, da će filozofski materijalizam, prateći razvoj prirodnih nauka, morati da menja svoje forme ako želi da bude uvek savremen i aktuelan. Ova poslednja postavka sama po sebi nije netačna, ali je sigurno vrlo jednostrana, pošto razvoj i promenu filozofske misli saagleeda u njenoj vezanosti za razvoj i promenu prirodnonaučnog saznanja (štaviše, stavlja je u pasivan, prateći položaj u odnosu na prirodnonaučno saznanje), a sasvim ispušta iz vida makar i relativnu samostalnost razvoja filozofskog saznanja kao takvog. No, ukoliko se za ovu tezu može pretpostaviti da nema druge pretenzije osim da ukaže na jedan momenat veze filozofskog i naučnog saznanja, to se nikako ne može reći za pomenutu diskusiju i pokušaje popravljanja definicije materije, za koje se slobodno može tvrditi da su se u celini kretali u toj ograničenoj sferi. Podsetimo se ipak najpre na klasična shvatanja materije u marksističkoj filozofiji i na primedbe koje su učinjene ili se mogu učiniti u odnosu na te koncepcije. Engels, na primer, zastupa tezu da je materija kao takva čista tvorevina misli i apstrakcija. Za razliku od određenih materija, koje čulno postoje, materija kao takva čulno ne postoji. Način njenoga postojanja je kretanje. Materiju kao takvu, ili kretanje kao takvo, niko još nije video niti ispitao. Materija, smatra dalje Engels, i nije ništa drugo do sveukupnost stvari iz kojih je taj pojam apstrahovan. Reč "materija" samo je skraćenica pomoću koje obuhvatamo, u skladu sa njihovim opštim svojstvima, mnoštvo različitih čulno datih stvari. Međutim, ukoliko saznajemo posebne forme materije, utoliko saznajemo i materiju kao takvu. (v. Engels, F., Anti-Diring, str. 74-75, odnosno Dijalektika prirode, str. 242-243 & 262-263.)

151

^ini mi se, međutim, da nije lako složiti se sa tezom da materija i nije ništa drugo do sveukupnost stvari iz kojih je taj pojam apstrahovan. Naime, ako je reč o apstrakciji, o čistoj tvorevini misli, onda se takav pojam nikad ne može izjednačavati sa "sveukupnošću (totalitetom) stvarî". Ovo iz dvostrukog razloga: (a) totalitet stvarî je, da tako kažem, u ma kojem konkretnom trenutku prostorno i vremenski neobuhvatljiv; i (b) sasvim su drugo pojmovi do kojih se došlo empirijskim uopštavanjem (kao što su, recimo, "čovek", "sisar", "planete"), gde postoji saglasnost i potpuna određenost u pogledu klase objekata na koje se taj pojam odnosi, ili takozvani kolektivni pojmovi (kakvi su, na primer, "četa", "jato", "naselje", "razred"), gde je uvek u pitanju konačni uzorak, a drugo su apstraktni pojmovi, gde je reč o beskonačnom uzorku i gde nema saglasnosti i potpune određenosti u pogledu skupa objekata na koje se taj pojam odnosi (takav je pojam materije, ili pojam bića, duha itd). Zanimljivo je da Lenjin zastupa jednu znatno drugačiju koncepciju materije. Osnovna Lenjinova teza, kada je u pitanju materija, jeste sledeća: materija je filozofska kategorija za označavanje objektivne realnosti koja je čoveku data u njegovim osećajima, koju naši osećaji odražavaju i koja postoji nezavisno od njih. (v. Lenjin, V. I., Materijalizam i empiriokriticizam, str. 127 & 277.) U napred pomenutoj diskusiji ovakvoj Lenjinovoj definiciji stavljene su sledeće primedbe: (a) Ova definicija, koja izjednačava materiju i objektivnu stvarnost, u osnovi je protivrečna, jer, sem materije, u objektivnu stvarnost spadaju i mnoge druge stvari koje ne možemo smatrati materijom, kao što su, recimo, sama objektivna svojstva materije, zatim, razni odnosi, stanja, tendencije, zakoni, forme itd. (v. na primer: Stern, V., Zu einige Fragen der modernen Physik, Berlin, 1954, S. 40.) (b) Iz ove definicije se zapravo ne vidi da li Lenjin smatra kako je svaka objektivna stvarnost i materijalna. Sudeći po formulaciji, trebalo bi da jeste, pa bi onda i svest drugih ljudi bila za svakog od nas pojedinačno ne samo objektivna, već i materijalna, što, razume se, nije u skladu sa pripisivanjem idealnosti, odnosno nematerijalnosti svesti. (v. priloge V. Turskog i D. [ulca u diskusiji o materiji u istočnonemačkom časopisu Deutsche Zeitschrift für Philosophie, Berlin, 1956; najsažetija i najpreciznija formulacija ove primedbe može se naći i kod A. Stojkovića ‡ "O pojmu materije", Marks i savremenost, III, Beograd, 1965, str. 189). A. Stojković formuliše i primedbu koja se svodi na sledeće: (v) Iz ove definicije se ne vidi šta je sa objektivnošću, odnosno materijalnim statusom takvih entiteta koji se ne odražavaju i ne saznaju neposredno čulima, već uz pomoć razuma i na osnovu naših teorijskih konstrukcija. Takve su, recimo, informacije u kibernetici, koje takođe imaju svojstvo objektivne realnosti, ili elementarne čestice, koje ne mogu neposredno da se opažaju ni čulima ni preko instrumenata, već se o njihovoj objektivnosti govori na osnovu teorijskih tumačenja rezultata eksperimenata. (v. Na istom mestu.) No, pored ovih primedbi, koje se dobrim delom oslanjaju na prirodnonaučno saznanje, čini mi se da je Lenjinovoj definiciji mogućno staviti i čisto filozofske prigovore: 152

(g) Ova definicija ne donosi dovoljno jasno razgraničavanje u odnosu na idealizam, jer objektivni idealizam takođe priznaje postojanje objektivnog uzroka pojavama naše svesti. (d) Ova definicija podleže primedbi koja se stavlja svakome realizmu, ma koliko bio prepravljan i usavršavan, da tačka dodira između objektivn ôg i senzacija koje ono proizvodi, tj. sâm čin u kojem ono što je stvarno sebe otkriva uvek ostaje prikriven jednim velom subjektivne misterije, i to sigurno bar u tom smislu da objektivni aspekti realnosti izvan iskustva zavise u određenoj meri od subjektivnog izbora onoga što neko odluči da opaža, ili u smislu da koncepcije o onome što je po pretpostavci realno, protivno očekivanjima, vremenom mogu da dožive značajne promene (shvatanje prostora, koncepcija atoma itd). (đ) Ova definicija počiva na ideji pasivnog odražavanja objektivne realnosti, koja je nezavisna od našeg saznanja i isključuje onu marksovsku aktivističku, delatnu, stvaralačku poziciju subjekta, koji nije samo u položaju da sazna i pokori se saznatoj nužnosti, već je isto tako u stanju da iznađe puteve za izmenu te objektivne nužnosti, sposoban je da toj objektivnoj realnosti izvan sebe utisne i neki svoj lični pečat. No, postoji i jedno dopunsko Lenjinovo objašnjenje, koje takođe zaslužuje pažnju. Lenjin kaže da je, po samoj suštini stvari, za gnoseološke pojmove materije i duha nemogućno dati drugu odredbu osim ukazivanja na to ‡ koji se od njih uzima kao primaran. Dati odredbu, objašnjava Lenjin, znači podvesti dâti pojam pod drugi, širi; a ima li gnoseologija šire pojmove od bića i mišljenja, materije i duha, fizičkôg i psihičkôg? Nema. Prema tome, od materijalistâ je nemogućno zahtevati takvu odredbu materije koja se ne bi svodila na ponavljanje da je materija, priroda, biće, fizičkô ‡ primarno, a duh, svest, osećaj, psihičkô ‡ sekundarno. (v. Lenjin, V. I., Materijalizam i empiriokriticizam, str. 145-146.) Lenjinova primedba da se ne može dati odredba materije u smislu podvođenja pod drugi, širi pojam sasvim je tačna, ali se postavlja pitanje bez odgovora: zašto bi po samoj suštini stvari bilo nemogućno dati odredbu materije i na neki drugi način? A zatim, isto tako: na osnovu čega se u datoj situaciji može tvrditi primarnost materije? U stvari, za tvrđenje o primarnosti materije bilo bi potrebno dati određene filozofske razloge. Tu svakako nije dovoljna sklonost koja može poticati iz činjenice da u slučaju suprotnosti materija‡duh nije reč o apsolutnoj suprotnosti (kao, recimo, kod suprotnosti forma‡sadržina, gde vlada odnos simetrično-recipročne zavisnosti), već o nepotpunoj ili relativnoj suprotnosti, gde postoji "zavisna" i "nezavisna" strana, i gde, dok duh nalazi svoju suštinu jedino u svojoj suprotnosti u odnosu na materiju, materija sa svoje strane može postojati ili biti shvatana i van te suprotnosti.

153

U svakom slučaju, valja napomenuti da Lenjin, pišući Materijalizam i empiriokriticizam, svakako nije imao pretenzija da napiše neku filozofsku raspravu, već je želeo da obavi jedan ideološko-politički neophodan obračun sa ruskim mahistima. Zato mi se čini da bi iz jedne lenjinske, antidogmatske pozicije, bilo teško uopšte shvatiti zbog čega bi sve marksističke filozofske diskusije o materiji morale da obraćaju posebnu pažnju ili čak da neprekidno uzimaju kao svoje osnovne filozofske pretpostavke izvesne formulacije iz jedne politički aktuelne polemike od pre više od pola veka, koje ni tada sigurno nisu bile zamišljane kao filozofski konačne i obavezne. U stvari, dok je najopštiji filozofski pojam materije u prvim danima mehanike igrao značajnu ulogu kao neka vrsta katalizatora, može se reći da je docnije (pre svega otkrivanjem mikrosveta) počeo polako da gubi tu svoju ulogu i od Lenjinovih vremena postepeno da nestaje iz tehničkih konteksta fizike i drugih prirodnih nauka. To je sigurno i jedan od osnovnih razloga što su u već pomenutim diskusijama učinjeni pokušaji da se popravi definicija materije, pa su ‡ u nastojanju da ta definicija bude u skladu sa savremenim prirodnonaučnim saznanjem ‡ date mnoge veoma opširne i komplikovane formulacije, uz dugačka nabrajanja šta sve materija može, a šta ne može da bude. (v. na primer: Polikarov, A., MateriÔ i spoznanie, SofiÔ, 1961, str. 70; ili: Stojković, A., Navedeno delo, str. 193-194.) ‡ Takve definicije materije, međutim, sasvim su irelevantne za naučno saznanje, jer niti se mogu operacionalno upotrebiti niti su u bilo kom smislu podsticajne. Postoji li onda još neki smisao u kojem bi pojam materije ipak mogao da bude upotrebljen u naučnom saznanju? Svakako da postoji, ali ne za onaj najopštiji filozofski pojam materije. U okvirima neke konkretne naučne teorije, kao što primećuje i jedan američki autor, pojam materije može da bude korišćen, recimo: (1) u smislu materijala, označavajući posedovanje izvesnih ne-univerzalnih fizičkih svojstava (na primer, neprobojnosti ili mase mirovanja) iz kojih mogu teorijski da se dedukuju posledice, ili (2) kao termin koji se uzima prosto da ukaže na neke od elemenata koji se proučavaju u nekoj fizičkoj teoriji u odnosu na druge elemente te teorije (kao što se u njutnovoj mehanici "materija" razlikuje od "prostora"). (v. McMullin, E., Introduction for The Concept of Matter, Notre Dame, Ind., University Press, 1963, p. 39.)

154

Sasvim drugačije, naravno, stvar stoji ukoliko neki naučnik zaželi da izađe van svoje sopstvene problematike i da govori na jednom novom nivou o toj svojoj problematici, o svojim naučnim teorijama, ili pak da ih sagleda u jednom širem kontekstu. Tada će mu pojam materije sigurno biti potreban, ali to onda više neće biti naučni pojam materije, već jedan metateorijski pojam, koji pripada filozofskom mišljenju. Tu je onda, razume se, reč o takvom pojmu materije za koji su mnogo relevantnije promene u filozofskom negoli u naučnom saznanju. U savremenom filozofskom saznanju, međutim, može se slobodno reći da je pojam materije takođe izgubio svoju ključnu ulogu (ukoliko ju je ikada stvarno i imao) i da se zadovoljava funkcijom jedne metodološke kategorije. U savremenoj marksističkoj filozofiji, posebno, zapaža se isto tako da pojam materije gubi karakteristike "gvozdenom logikom stvari" nametnute i neprikosnovene osnovne kategorije, kao i tendencija da se i ta kategorija shvati jednostavno kao proizvod našeg ljudskog mišljenja (uzgred budi rečeno, Engelsova zamisao materije nešto je bliža ovakvom shvatanju od Lenjinove), čija je jedina svrha (i opravdanje) da učini to mišljenje što efikasnijim u saznavanju i menjanju stvarnosti koja nas okružuje.

155

KANTOV PROBLEM Vrlo često je zanimljivo, a neretko potrebno i korisno, vratiti se, sa gledišta savremenih sistematskih istraživanja u određenoj oblasti filozofije, na shvatanja pojedinih filozofa u prošlosti, pogotovo onda kada je reč o najistaknutijim ličnostima, od kojih nikada ne možemo biti sigurni da smo naučili sve ono što mogu da nam pruže. Kant (Immanuel Kant, 1724-1804) sigurno spada u najuži krug onih filozofa od kojih nikada nismo prestali da učimo i kod kojih možemo mnogo šta podsticajno da nađemo ne za jednu, već za više različitih oblasti naših savremenih filozof-skih istraživanja. Pokušaću da to pokažem na primerima iz filozofije nauke. Naučno znanje, kao deo čovekova saznanja uopšte, sa svim svojim osnovnim kategorijama, nalazilo se u središtu pažnje ovoga velikana filozofske misli. Ovim pitanjima, o kojima se raspravlja i u Kritici čistoga uma, Kant se detaljno bavi u još jednom od svojih ključnih radova, u delu Prolegomena za svaku buduću metafiziku. U onim odeljcima u kojima govori o prirodnoj nauci možemo naći i Kantovo gledište o prirodnim zakonima. Ako se, međutim, ti odeljci sagledaju malo pažljivije iz perspektive savremenih viđenja ovoga problma, onda ‡ čini mi se ‡ izlazi da tradicionalna interpretacija zakona kod Kanta nije sasvim ispravna. Naime, s obzirom da Kant razlikuje kategorije opažanja od kategorija razuma, za koje se tek vezuju iskustvo i nauka, prema uobičajenoj interpretaciji se smatra da su kod Kanta zakoni jednostavno vezani samo sa onim što je nužno. Ja, međutim, želim da pokažem kako su za Kanta zakoni istovremeno i slučajni i nužni. Raspravljajući u paragrafu 20 svojih Prolegomena o oblicima razumskog suđenja o empiriji, o našim hipotetičkim teorijama o empiriji ili o empirijskim zakonima, Kant ističe da tu možemo imati dva slučaja: prvo, ako opažanja samo upoređujemo i vezujemo u svesti uopšte. U prvom slučaju imamo sud opažanja koji je slučajan, pa prema tome, može biti istinit samo a posteriori, a u drugom sud iskustva koji je nužan, pa prema tome i a priori istinit. Postoje, dakle, dve faze, ili dva sukcesivna stupnja na kojima se javljaju empirijski zakoni: prvi ‡ opažajni, slučajni; i drugi ‡ iskustveni, ili nužni. Mnogi zakoni, naravno, mogu dugo da ostanu na nivou opažajnih sudova. U prilog ispravnosti ovakvog tumačenja mogu da navedem i sledeće: (a) obe gorepomenute vrste suđenja Kant izričito pripisuje razumu; (b) Kant upozorava da ima i takvih opažajnih sudova koji nikada ne mogu da postanu iskustveni sudovi (v. § 19). Primer koji Kant navodi u paragrafu 20 takođe predstavlja potvrdu ovog tumačenja. Naime, kao primer prvoga nivoa naučne hipoteze Kant uzima sud "Kad Sunce obasjava kamen, on postaje vruć", a kao primer drugoga nivoa "Sunce greje kamen", s tim što je tek ovaj drugi sud pravi opšti sud koji u sebi nosi odliku nužnosti (v. Dvije rasprave, Zagreb, 1953, str. 56-59.)

156

Uzgred napominjem i to da ovo Kantovo razlikovanje opažajnih i iskustvenih sudova predstavlja Kantovo rešenje onoga Hjumovog problema opravdanja induktivnog prelaska sa najprostijih empirijskih uopštavanja na univerzalne i opštevažeće zakone, ili, tačnije rečeno, Kantov pokušaj izgradnje takvoga sistema u kojem se taj problem ni ne postavlja. Ne tvrdim, razume se, da tradicionalna interpretacija nije isto tako bila zasnovana na određenim Kantovim tekstovima, već jedino to da je mogućna i drugačija interpretacija, naročito kada se pažljivo pogledaju ona mesta gde je Kant najbliže prišao konkretnoj materiji nauke. * *

*

U više navrata Kant je isticao da se u svojim filozofskim razmatranjima inspiriše idejama Dejvida Hjuma, koga je smatrao jednim od najvećih i najoriginalnijih filozofa. Ako kao merilo veličine filo-zofâ uzmemo stepen aktuelnosti u savremenoj filozofiji onih problema koje su ti filozofi stavljali u središte pažnje, onda možemo da se složimo sa Kantovom ocenom Hjuma, dodajući da se ta ocena može u potpunosti primeniti i na samoga Kanta. Naime, problem indukcije, koji Kant naziva "Hjumovim problemom", pobuđuje pažnju dobrog dela savremenih filozofa. Isti je slučaj i sa onim što bismo slobodno mogli da nazovemo "Kantovim problemom", tj. sa problemom metafizike. I drugi filozofi, baš, recimo, Hjum, znali su za problem metafizike, ali taj problem u vidu problema određene vrste iskazâ, postaje ključna tačka teorije saznanja tek kod Kanta, ostajući potom neprekidno jedan od glavnih problema savremene, naročito analitičke filozofije. Ali, upravo kada je reč o problemu metafizike kod Kanta, tj. o tome da se odredi kako je sâm Kant prilazio tome problemu, oduvek postoje dva suprotna tumačenja Kantove filozofije. Hegel, neokantijanci ili neopozitivi-sti imaju u vidu samo Kantovu kritiku metafizike, dok neki drugi filozofi, na primer, M. Vunt (njundt), Hajmset (Heimsoeth) ili Hajdeger (Heidegger), insistiraju na Kantovom postavljanju te-melja za novu metafiziku. U stvari, kod Kanta je zastupljeno i jedno i drugo, pa ne bi trebalo previ-še naglašavati ni kritiku niti pak onaj cilj koji je Kant svojom kritikom že-leo da postigne, mada isto tako ne bi bilo netačno kada bismo utvrdili da je Kant, možda i protiv svoje namere, ipak pretežno ostao na kritičkom priprema-nju terena za predstojeću pozitivnu izgradnju "naučne" metafizike. U svakom slučaju, Kant nije u potpunosti odbacivao ni volfovsku metafiziku (o čemu sve-doči i činjenica da je Kant neprekidno držao predavanja iz metafizike upotre-bljavajući Baumgartenov uxbenik), a kamoli metafiziku uopšte, mada se u jednom od svojih ranih dela (Träume eines Geistersehers, 1766) radikalno obarao na meta-fizičare kao na ljude koji snevaju razumom i od čijeg znanja nema nikakve prak-tične koristi. Kantova kritika, u njegovom zrelom periodu, bila je usmerena na staru školsku metafiziku (Schulmetaphysik), i to pre svega u smislu istraživanja razloga opadanja te metafizike.

157

No, osnovno pitanje koje treba razjasniti da bi se moglo razumeti Kantovo rešenje problema metafizike, jeste pitanje odnosa razuma i iskustva. Kant je zapravo pokušao da razreši kontroverzu između empirističkog (Bekon, Lok, Hjum) i racionalističkog (Dekart, Spinoza, Lajbnic) pristupa saznanju. Po njegovom mišljenju, razumski pojmovi služe samo zato da bi se pojave dale pročitati kao iskustvo, a predmeti čistih razumskih pojmova ne mogu da budu nađeni nigde drugde nego samo u mogućnom iskustvu. Prema tome, smatra Kant, razumski pojmovi nemaju nikakvog značaja ako se hoće da se protegnu na stvari po sebi, kao što i načela, koja proizlaze iz njihovog odnosa prema čulnom svetu, izvan isku-stvene upotrebe predstavljaju prosto samovoljne veze čija mogućnost ne može ni a priori da se sazna, pa čak ni da se učini razumljivom, jer svi primeri mogu da se uzmu samo iz mogućnog iskustva. Zato, zaključuje Kant, ne treba uzaludno pokuša-vati da se metafizički pojmovi i načela izvedu iz iskustva (Kant se slaže sa Hjumom da je to u stvari nemogućno i neopravdano), jer je ta veza, što se Hjum nije dosetio, upravo obrnuta: iskustvo se u stvari izvodi iz tih pojmova i načela na-šega razuma 1 ‡ "Iskustvo", kaže Kant, "može da bude objektivno vredno saznanje o pojavama i njihovom vremenskom sledovanju samo utoliko utoliko prethodna po-java, prema pravilu hipotetičkih sudova, može da se poveže sa onom koja sledi." 2 Uviđajući jednostranost empirizma, Kant ga dopunjuje racionalizmom, ali to čini na jedan spoljašnji, apstraktan način, tako da apriorne razumske forme koje treba da se odnose na iskustvo ostaju apsolutne i izolovane, a uklapa-nje iskustva koje je nezavisno od svesti u te forme ne može se objasniti na zadovoljavajući na-čin, jer je nerazumljivo kako pri tom dolazimo do znanja koje je slo-bodno od iskustva. Shvatajući da je u našim opštim pojmovima i principima uvek sadržano više nego što može da se nađe u iskustvu, Kant sasvim opravdano naglašava postojanje i ulogu razumske stvarnosti u našem saznanju, ali je, na ža-lost, tu razumsku opštost shvatio kao nešto što ne samo da ne može biti iz-vedeno iz iskustva, već kao nešto samostalno što ne podleže nikakvoj iskustve-noj proveri i kritici. Zbog toga, na kraju krajeva, iskustvo gubi svoju relativnu nezavisnost od svesti i mora biti shvaćeno kao stvoreno iz razuma i njemu ima-nentnih principa, što Kantovu poziciju svodi na obični subjektivni idealizam.

Kantov problem metafizike

1

2

158

v. Kant, I., Prolegomena za svaku buduću metafiziku, u knjizi Dvije rasprave, Zagreb, Matica hrvatska, 1953, str. 69-70 i 67. Isto, str. 69.

No, vratimo se samom problemu metafizike. Kao što primećuje i Veljko Korać, u svom predgovoru Kritici čistoga uma, Kant je smatrao da bi stara meta-fizika "imala pravo na opstanak samo pod pretpostavkom da su mogućnosti sa-znanja neograničene", ali, kako je Hjum pokazao da su te mogućnosti ograničene s obzirom na iskustvo, "onda je radi same metafizike bilo neophodno da se pre svega ispitaju same te mogućnosti" 3 ‡ U tom smislu Kritika čistoga uma predsta-vlja pokušaj kritičkog razmatranja svih onih saznanja za kojima um može da teži nezavisno od iskustva, kao i donošenje odluke o mogućnosti ili nemogućnosti jedne metafizike uopšte u vezi sa njenim izvorima, obimom i granicama. Na ovu činjenicu Kant ukazuje u svome Predgovoru prvome izdanju Kritike, a naročito u svojim Prolegomenima za svaku buduću metafiziku. Problem metafizike Kant formuliše sledećim pitanjem: "Da li je uop-šte i mogućno nešto takvo kao što je metafizika?" (Treba odmah napomenuti kako sama formulacija ovoga pitanja pokazuje da za Kanta nije bitan spor oko toga šta je predmet metafizike, već da je on okrenut, kao što će se videti i iz daljeg izlaganja, ispitivanju teorijskosaznajnih mogućnosti formulisanja jedne određene vrste pojmova i načela, tj. određene vrste iskaza, pronalaženju zahteva koji moraju biti ispunjeni kako bi mogli da se formulišu ti metafizički iskazi, utvrđivanju njihovog statusa, uloge i značaja u ljudskom saznanju.)

3

v. Korać, V., Predgovor Kantovoj Kritici čistoga uma, Beograd, Kultura, 1958, str. 11.

159

Inače, Kant polazi pre svega od toga da izvori metafizičkog saznanja, kao što je sadržano u samome pojmu metafizike, ne mogu biti empirijski. Metafizika ne može da potiče ni iz spoljašnjeg iskustva (kao fizika) ni iz unutrašnjeg (kao matematika), već samo iz čistoga razuma i čistoga uma. 4 Iz prirode ovih izvora metafizike nije teško zaključiti da metafizi-čko saznanje mora sadržati samo sudove a priori. Praveći svoju poznatu razliku između analitičkih i sintetičkih sudova, tj. imajući u vidu razliku s obzirom na njihov sadržaj, 5 Kant ističe da analitički sudovi a priori predstavljaju više materiju i gradivo za metafiziku i time joj samo pripadaju, dok prave metafizičke sudove čine sintetički sudovi a priori.6 Analitički sudovi a priori imaju svoju vrednost za metafiziku utoliko ukoliko raščlanjavaju metafizičke pojmove, pojmove a priori, koji čine građu metafizike, te tako pomažu ostvarenju glavne svrhe metafizike ‡ stvaranju sintetičkog saznanja a priori.7 Ovde moramo ponovo istaći da Kant, slično Bekonu ili Hjumu, do-vodi u pitanje ne toliko metafiziku uopšte koliko dotadašnju metafiziku, smatrajući da metafizika koja se služi onim sintetičkim načelima što nisu dokazana iz samoga uma, dakle, a priori (pošto je prethodno razmotreno glavno pi-tanje Kantove Kritike čistoga uma: šta i koliko razum i um mogu da saznaju nezavisno od svakog iskustva?), nema svoj raison d'Átre, jer nužno zapada u "nestalne i nesigurne tvrdnje", "bezbroj puta se vraćajući s puta, jer se pokazuje da on ne vodi tamo kuda se hoće", nemajući merila za razlikovanje "temeljitosti od plitkog na-klapanja". Time se, po Kantovom mišljenju, objašnjava činjenica "da je jedna metafizika uvek protivrečna drugoj ili u pogledu samih tvrdnji ili u pogledu svojih dokaza". "Pokušaji da se stvori takva nauka", kaže Kant, "bili su, štavi-še, prvi razlog tako rano nastalog skepticizma, načina mišljenja u kojemu um postupa tako nasilno prema samome sebi, da je mogao nastati samo u potpunom očajavanju u pogledu zadovoljenja najviših ciljeva uma." 8 Međutim, kako je Kant odredio da se stavovi metafizike, bar po svome cilju, sastoje iz sve samih sintetičkih sudova a priori, njemu se kao osnovni zada-tak koji je trebalo da reši postavilo pitanje: da li je mogućno saznanje iz čisto-ga uma, odnosno kako su mogućni sintetički sudovi a priori? Sudbina metafizike je na taj način dovedena u potpunu zavisnost od rešenja ovoga pitanja.

4 5

6

7 8

160

v. Kant, I., Cit. delo, str. 17. Jer, analitički sudovi samo objašnjavaju (predikat kazuje "samo ono što se već pomišlja u pojmu subjekta, premda ne tako jasno i s jednakom svešću"), ne pridodajući ništa sadržaju saznanja, dok sintetički sudovi (čiji predikati pridaju nešto novo subjektima) uvek proširu-ju sadržaj našega saznanja. Sâm pojam apriornosti ne znači za Kanta vremensko prethođenje, već opštost i nužnost koja prevazilazi svako iskustvo. ‡ Iz današnje perspektive nije jasno zašto je opštost tako neumitno vezana sa nužnošću, odnosno zašto opštost ne bi mogla da se shvati i kao hipoteti-čka i da se tako uspostavi veza sa iskustvom. v. Isto, str. 18-25. v. Kant, I., Prolegomena, str. 22 i 8, i Kritika čistoga uma, Beograd, Kultura, 1958, str. 58 i 67.

Neshvatanje ovoga problema, smatra Kant, jedini je uzrok što je metafizika ostala "u jednom tako kolebljivom stanju neizvesnosti i protivrečnih tvrđenja", i dok ne pruže dovoljan odgovor na to osnovno pitanje, od kojeg zavisi op-stanak metafizike, svi metafizičari moraju da budu "svečano i zakonito suspen-dovani" od svojih poslova. 9 ‡ Naravno, ovde se podrazumeva bavljenje metafizi-kom kao nekom vrstom nauke, jer Kant ističe da postoji inače i drugi izlaz: shva-titi metafiziku kao neku vrstu umetničkog stvaralaštva i razumnog verovanja, koje ne pretenduje ni da nagađa, a kamoli da nešto zna o tome što leži izvan granica iskustva, mada nam istovremeno ipak pruža nešto što je mogućno i šta-više preko potrebno za praktično upravljanje razuma i volje u životu. Međutim, onim "korisnim i mudrim ljudima" koji bi se bavili tako shvaćenom aktivnošću, Kant preporučuje da se odreknu imena metafizičara. 10 Inače, kada je reč o sintetičkim sudovima a priori, Kant smatra da su nam takvi sudovi u stvari dati u čistoj matematici, i u čistoj prirodnoj nauci (fizici),11 koje sadrže teorijsko saznanje a priori o predmetima, pa kako takve nauke, odnosno takvo saznanje stvarno postoji (što je za Kanta gotova činjenica, koju ne treba stavljati u pitanje!; u stvari, svi Kantovi primeri iz matematike su pogre-šni, a što se tiče prirodnonaučnih zakona, njihov apriorni karakter je takođe zaista krajnje problematičan), onda se mora smatrati da i metafizika postoji, ako ne kao nauka, a ono kao prirodna dispozicija (metaphysica naturalis),12 mada Kant ipak želi, videćemo, naravno, u kojem smislu, da metafiziku postavi na stepen nauke. Ali, bez obzira na prirodno stremljenje ljudskog uma prema takvim pitanjima koja ne mogu da se reše na osnovu iskustva, bez obzira na pitanje egzisten-cije sintetičkih sudova a priori, treba saznajnoteorijski pokazati da li su i kako su mogućni sintetički sudovi a priori.

b) Kritika metafizike U svojoj Kritici čistoga uma, gde se pod "umom" podrazumeva celokupna apriorna moć saznanja (šire značenje), koja u stvari predstavlja neophodnu pret-hodnu kritiku sintetičke moći ljudskog uma, da bi se odredili obim i granice nauke o principima sinteze, Kant pokazuje nužnost sintetičkog saznanja a priori (a) na području čulnog opažanja (transcendentalna estetika), (b) razumskog shva-tanja (transcendentalna analitika) i (v) umnog poimanja (transcendentalna dija-lektika), gde se pod "umom" podrazumeva specijalna moć ideja (uže značenje).

9 1 1

1

v. Kant, I., Kritika, str. 99, i Prolegomena, str. 31. v. Kant, I., Prolegomena, str. 32. 1 Svaka čista nauka, za razliku od praktične, razmatra samo odnos subjekta i saznanja, a ne i odnos objekta prema saznanju. Ovo razlikovanje je sasvim sumnjivo, jer je svakako saznanje uje-dno i subjektivno, a u njemu se uvek javlja i odnos subjekt‡objekt. 2 v. Kant, I., Kritika, str. 100. 0

161

Ad (a) ‡ Na području čulnosti Kant dokazuje nemogućnost opažanja bez određenog oblika sinteze različitog kroz formu prostornog i vremenskog raspo-reda. Naravno, apriornost (tj. opštost i nužnost) ovoga saznanja, kojem pripada matematičko saznanje, razumljiva je samo ako prostor i vreme nisu ništa drugo do neophodni oblici našeg čulnog opažanja, jer bi apriornost matematičkog sa-znanja bila nemogućna ukoliko bi prostor i vreme posedovali nezavisni reali-tet, ukoliko bi bili stvari ili realna svojstva i odnosi stvarî, pošto bismo mi tada o njima mogli nešto da znamo jedino pomoću iskustva, tj. nikada na opšti ni nužni način. S druge strane, ma kako da su prostor i vreme "čisti od svega empirijskog", "oni bi bili bez objektivnog važenja i bez smisla i značenja, kad se njihova nužna primena ne bi pokazivala na predmetima iskustva". 13 Prostor i vreme pripadaju samoj funkciji opažanja, kao forma pojavljivanja svih stvari u našem opažanju.

1

162

3

v. Isto, str. 212.

Ad (b) ‡ Kao što su prostor i vreme nužni oblici sinteze opažanja, tako su čisti razumski pojmovi ili kategorije nužni oblici sinteze razuma. Kako se sve delovanje razuma, po Kantu, svodi na sudove, to bez kategorija, koje odgovaraju određenim vrstama sudova (s obzirom na njihove logičke funkcije koje potpuno iscrpljuju razum, odmeravajući njegovu moć), ne bismo mogli sa raznih doživljaja da pređemo na iskustvo. Prema tome, iskustvo je za Kanta, kako primećuje Vin-delband, sistem pojava u kojem je prostorna i vremenska sinteza opažaja određe-na pravilima razuma. Razume se, i ovde važi da ukoliko razum ne bi bio taj koji će prirodi određivati zakone, tj. ukoliko bi zakoni bili u samoj prirodi, onda bismo o njima mogli da imamo samo empirijski nedovoljno znanje. S druge strane, razum ne bi mogao da određuje zakone prirode ukoliko bi ona postojala kao si-stem stvari po sebi, tj. ukoliko naše povezivanje opažaja ne bi bio samo naš na-čin shvatanja. Zato se Kant trudi da nam pruži potpuni sistem sintetičkih ob-lika razuma na osnovu kojih je mogućna čista prirodna nauka. "Osnovna načela mogućnog iskustva ujedno su, dakle, opšti zakoni prirode koji se a priori mogu saznati."14 Iz ovoga proizlazi specifičan odnos razumskih načela i pojava o kojem Kant kaže: "Spomenuta se načela i ne odnose upravo na pojave i njihov odnos, već na mogućnost iskustva u kome pojave sačinjavaju samo materiju, ali ne i formu, tj. ona se odnose na objektivno i opštevažeće sudove, po čemu se iskustveni sudovi upravo i razlikuju od opštih opažajnih sudova." 15 ‡ O ovome pitanju govori i sledeći pasus iz Kritike čistoga uma: "... Sintetički sudovi a priori mogućni su ako formalne uslove opažanja a priori, sintezu uobrazilje i njeno nužno jedinstvo u jednoj transcendentalnoj apercepciji stavimo u odnos prema mogućnom isku-stvenom saznanju uopšte, pa kažemo: uslovi mogućnosti iskustva uopšte jesu u isto vreme uslovi mogućnosti predmeta iskustva, i zbog toga imaju objektivno va-ženje u jednom sintetičkom sudu a priori."16 U vezi sa ovakvim određivanjem odnosa razuma i iskustva, Kantu se takoreći na svakom koraku postavlja pitanje: kako uopšte subjektivni uslovi mišljenja mogu da imaju objektivnu vrednost? Da bi savladao ovu teškoću, Kant je u ob-lasti čulnosti (gde su predmeti dâti) pripisao prostoru i vremenu "empirijski realitet", dok je u oblasti razuma (gde se predmeti zamišljaju) zastupao tezu da postoje samo dva načina da se "zamisli" nužno podudaranje iskustva sa pojmovima o njihovim predmetima: ili iskustvo čini mogućnim pojmove, ili pojmovi čine mogućnim iskustvo ‡ opredeljujući se, razume se, za ovo drugo rešenje. Mada je ovakvo Kantovo rešenje subjektivističko, jer predmete koji su nezavisni od mišljenja shvata kao proizvode toga mišljenja, u njemu je sadržana i pažnje vredna teza da za nas ne postoji, odnosno nema smisla, nikakav apstraktan objekt po sebi koji bi bio van konkretne prakse ljudskog saznanja, kao i uočavanje značajne činjenice da mi, kroz forme našeg saznavanja sveta, uvek unosimo u to saznanje nešto subjektivno, tako da ono nikad ne može da se svede samo na pasiv-no projektovanje, odnosno odražavanje spoljnoga sveta u nama. 1

4

1

5

1

6

v. Kant, I., Prolegomena, str. 62. Isto, str. 65. Kant, I., Kritika, str. 213.

163

Ad (v) ‡ Ali, Kant je bio svestan da ljudsko saznanje ne može da se zaustavi na području iskustva, koje, po njegovom shvatanju, ne doseže do stvari po sebi; on je vrlo dobro znao da ljudski um stalno teži da prekorači granice iskustva. I zaista, Kant je pokušao da dokaže kako ono što se ne može saznati, o čemu se ne može imati iskustvo, ipak mora da se zamišlja. Po Kantovom shvatanju, reč je o jednoj neizbežnoj iluziji našeg mišljenja, koje ne možemo da se oslobodimo, već jedino možemo s teškom mukom da je obuzdamo njenim upoznavanjem i zauzima-njem prema njoj ispravnog stava pomoću naučne pouke.17 Tu iluziju Kant je nazvao transcendentalni privid, oko kojeg su se vodile i oko kojeg se vode beskonačne metafizičke rasprave, jer se ono što nužno treba zamisliti posmatra kao stvarni predmet mogućnog saznanja. Ovde nam se, u stvari, otkriva i Kantov kriterijum razgraničenja između empirijskih nauka, koje spadaju u razumsko saznanje, tj. u jedino pravo saznanje, čiji je jedini predmet, bez obzira na apriornost toga saznanja, baš sámo iskustvo,18 i meta-fizike, koja, samim tim što prevazilazi iskustvo, nema stvarnog predmeta sazna-nja, već se svodi na ideje koje "ne mogu, naprotiv, nikada da budu dane u iskustvu, niti se njihova načela igda dadu potvrditi ili opovrći iskustvom",19 već su one zadate ljudskom umu, pošto je u njegovoj prirodi da neprekidno teži ujedinjavanju zaključaka razumskog saznanja, da stremi najvišoj sintezi. Nijedna od tih ideja nije konstitutivni, već je samo regulativni princip saznanja (koji služi samo za to da iskustvo u njegovoj vlastitoj sferi, koliko god je to moguće, približi potpu-nosti, tj. da njegov tok ne ograniči ničim što ne može da pripada iskustvu) 20 i ukoliko um pokaže tendenciju da prekorači to svoje obeležje, njegova moć pre-staje, a metafizičari su zapadali u nerazrešive zablude, uzimajući ove subjek-tivne principe saznanja kao stvari po sebi. Prema tome, Kant izlazi sasvim van tradicionalne Aristotelove zami-sli metafizike kao nauke o "biću kao biću" i određuje metafiziku, s jedne strane, kao težnju za formulisanjem takvih iskaza u saznanju koji teže totalnoj sintezi, a s druge strane, kao posebnu vrstu saznanja koja se odlikuje apriornošću. U ovome drugom smislu, Kant primećuje da, zbog nejasnosti razlike između apriornih i aposteriornih elemenata u našem saznanju, nije ranije moglo da do-đe do prave specifikacije metafizičke vrste saznanja. On zato kritikuje defi-nisanje metafizike kao nauke o prvim principima ljudskog saznanja, smatrajući da se tu nije imala u vidu posebna vrsta saznanja, već samo jedan stepen njegove op-štosti. Stepen opštosti, međutim, ne može da bude nikakav kriterijum, jer i među empirijskim principima ima opštijih i manje opštih, pa se nikako ne bi moglo odlučiti gde bi trebalo povući graničnu liniju. 21

1

7

1

8

1 2 2

164

v. Kant, I., Prolegomena, str. 91. "Sva čisto razumska saznanja imaju tu osobinu da njihovi pojmovi mogu da budu dani u iskustvu, a njihova načela mogu da se potvrde pomoću iskustva" Isto, str. 87. 9 v. na istom mestu. 0 v. Isto, str. 108. 1 v. Kant, I., Kritika, str. 657-658.

Razgraničavanje empirijskih nauka od metafizike Kant vrši i kroz razgraničavanje razumskih umstvenih pojmova. U Prolegomenima on kaže: "Svako pojedino iskustvo samo je jedan deo čitave sfere prostiranja iskustva, ali sama apsolutna celina svega mogućnog iskustva nije iskustvo, a ipak je nužan problem za um. Već za samu njegovu predstavu potrebni su mu sasvim drugačiji pojmovi nego što su čisti razumski pojmovi, čija je primena samo imanentna, tj. odnosi se samo na iskustvo, ukoliko ono može da bude dano, dok su umstveni pojmovi upravljeni na potpunost, tj. na kolektivno jedinstvo celog mogućnog iskustva i usled toga izlaze izvan svakog datog iskustva i postaju transcendentni."22 Ovo je razlikova-nje, smatra Kant, tako bitno "da je metafizika bez takvog razdvajanja (lučenja) upravo nemogućna, ili, u najboljem slučaju, bespravan, šeprtljast pokušaj da se, bez poznavanja građe sa kojom čovek ima posla i njene podesnosti, skrpi kuća od karata za ovu ili onu svrhu".23 Ali, i pored svega toga, s obzirom na sâm karakter tih umstvenih pojmova, Kant konstatuje: "U metafizici može na mnogo načina da se šeprtlja a da čovek ne mora da se boji da će ga uhvatiti u neistini. Jer, samo ako čovek sâm sebi ne protivreči, što je u sintetičkim sudovima, makar bili i sasvim izmišljeni, veoma lako mogućno, onda pomoću iskustva niko ne može da nas pobije ni u jednom takvom slučaju u kojem su pojmovi koje vezujemo samo ideje koje (po celom svom sadržaju) nikako ne mogu da budu dane u iskustvu."24 Kao što je razumske kategorije izveo iz formi suda, umstvene ideje Kant izvodi iz formi posrednog zaključivanja. Trima vrstama posrednog zaključivanja odgovaraju tri osnovne ideje uma. Kategoričkom zaključku odgovara kao transcen-dentalni pojam uma ideja jedinstva misaonog subjekta, koja se, zamišljanjem odgo-varajućeg objekta kao transcendentnog objekta, pretvara u ideju duše (psiholo-ška ideja); hipotetičkom zaključku odgovara ideja niza uslovâ pojava, koja se pretvara u ideju sveta kao celine (kosmološka ideja); najzad, disjunktivnom za-ključku odgovara ideja jedinstva uslovâ svih predmeta mišljenja uopšte, ideja potpunog sistema, koja se pretvara u ideju najrealnijeg nužnog bića ili Boga (teološka ideja). Ako bismo hteli da ukratko rezimiramo opšti zaključak Kantove transcendentalne dijalektike, tj. kritike teorijskog uma, onda bismo mogli da kažemo kako je taj zaključak usmeren protiv volfovskog sistema metafizike, i da se sastoji u tezi da je metafizika nemogućna bilo kao racionalna psihologija, kao racio-nalna kosmologija ili kao racionalna teologija, tj. da ne može da bude nikakve pouzdane nauke o besmrtnosti duše, o slobodi volje i o postojanju Boga. Ali, ako je Kant pokazao nemogućnost metafizike kao nauke o transcendentnim objektima, ako je oborio tradicionalne metafizičke discipline i izbacio ideje stare me-tafizike iz područja saznanja empirijskih nauka, ne može se tvrditi da je Kant ikada imao nameru da odstrani metafiziku uopšte.

2

2 2

2

Kant, I., Prolegomena, str. 86. ‡ Treba, razume se, praviti razliku između: (a) transcendentnog, tj. onoga što je vaniskustveno u smislu izlaženja van pojave stvarnosti, i (b) transcendentalnog, tj. onoga što je vaniskustveno u smislu poticanja iz samoga saznanja, u smislu onoga što je apriorno saznajno. 3 Isto, str. 87. 4 Isto, str. 98-99.

165

v) Afirmacija metafizike i njene funkcije Da vidimo zato u kojem smislu je metafizika, za Kanta, još uvek mogućna. Pre svega, kao što u pomenutome predgovoru primećuje i Veljko Korać, 25 Kant je bio dovoljno konzervativan da za sve ove ideje koje je kritikovao na pod-ručju čistoga uma nađe mesta u jednoj drugoj oblasti uma, u praktičkome umu, koji nije pozvan da sudi o njihovom pravu. Ovde Kant polazi od Hjumove podele filo-zofije na onu koja čoveka posmatra kao delotvorno biće i onu koja ga posmatra kao razumsko biće (mada unekoliko odstupa od te podele, jer pod praktičkim čove-kom podrazumeva ne samo slobodno delovanje, već i produktivno mišljenje), pa čak usvaja i njegovo shvatanje da ono što nema pravo da izvrši razum ‡ ima pravo i prinuđena je da izvrši ljudska praksa. U tom smislu, Kant je držao da metafizi-čke ideje, koje su kritikovane u teorijskom umu, dobijaju u praktičkom umu svoj pravi smisao i značaj, tj. smatrao je da su one neophodne (kao načela) za moralno delovanje ljudi. Osim toga, kao što može da se vidi iz čitavog dosadašnjeg izlaganja, za Kanta metafizika ostaje mogućna i kao sistem imanentnog apriornog saznanja u tom smislu što nas um dovodi "do odnosa prema nečemu što sámo nije predmet is-kustva, ali što ipak mora da bude najviši osnov svega iskustva".26 Isto tako, mada Kant izričito smatra da mi "izvan svega mogućnog iskustva ne možemo da damo određen pojam o tome šta su stvari po sebi", on kaže da "mi ipak nismo tako slobodni kod toga pitanja da bismo se sasvim uzdržali od njega, jer iskustvo nikad ne zadovoljava um potpuno". "Iskustvo nas u odgovaranju na pitanja upućuje sve više natrag, pa nas u pogledu njihovog potpunog rešenja ostavlja nezadovoljne, kao što to svako u dovoljnoj meri može da razabere iz dijalektike čistoga uma, koja upravo zato dobrim delom ima subjektivni osnov." 27 Zbog toga, bez obzira na zabrane da se ne izgubimo u transcendentalnim idejama, "naš um vidi takoreći oko sebe prostor za saznanje samih stvari po sebi, mada o njima ne može nikad da ima određenih pojmova i mada je ograničen samo na pojave". 28 Ovde se ispoljava najdublja protivrečnost Kantove kritike metafizike, jer, ukoliko se i složimo da ono što je izvan iskustva istovremeno ostaje van neposrednog kontakta sa subjektom koji saznaje, ne možemo prihvatiti da ono što je izvan neposrednog kontakta sa subjektom koji saznaje nema nikakve veze sa tim subjektom. Drugim rečima, kao što uočava Hegel, Kantova stvar po sebi je čista apstrakcija, određena još samo kao transcendentnost; 29 uz to, razliko-vanje između pojava i stvari po sebi logički je neopravdano i izlišno, jer ga je u stvari mogućno shvatiti jedino kao razliku između onoga što jeste i onoga što (još) nije poznato.

2

5

2

6

2

7

2

8

2

9

166

v. Korać, V., Predgovor Kritici, str. 35. v. Kant, I., Prolegomena, str. 123. Isto, str. 112. Isto, str. 113. v. Hegel, G. V. F., Dijalektika, logička nauka, Beograd, Kosmos, 1939, primedba uz par. 44.

Inače, Kant izvanredno dobro zapaža da, dokle god je saznanje uma istovrsno, dok god se odnosi samo na pojave (objektni nivo), u njemu ne mogu da se po-mišljaju određene granice. Međutim, metafizika nas, u dijalektičkim pokušaji-ma čistoga uma (koje ne započinjemo samovoljno i svesno, jer nas na njih navodi sama priroda uma), dovodi do granica i, štaviše, pokušava da odredi granice čiste primene uma (metanivo). "To i jeste svrha i korist ove prirodne dispozi-cije našeg uma koji je rodio metafiziku kao svoje ljubimče, a taj proizvod, kao i svaki drugi u prirodi, ne valja pripisati pukome slučaju nego iskonskoj klici, koja je mudro organizovana za velike svrhe. Naime: metafizika je, prema svojim osnovnim crtama, možda više nego ikoja druga nauka, stavljena u nas od same pri-rode, pa i ne može da se smatra kao produkt izbora po volji ili kao slučajno pro-širenje u toku iskustva (od kojih se ona potpuno rastaje)."30

3

0

Kant, I., Prolegomena, str. 113 i 114.

167

Postavljajući pitanje koje su to velike svrhe na koje je upravljena ova sposobnost koja leži u samoj našoj prirodi, Kant ističe da o tome može uglavnom samo da se nagađa, pošto je to u suštini antropološko pitanje. Ipak, Kant pokušava da ukaže na neke korisne funkcije metafizike: (a) On najpre primećuje da "ova prirodna sklonost smera za tim da naš pojam utoliko oslobodi od okova iskustva i pregrada prostog posmatranja priro-de, da bi pred sobom video bar otvoreno područje koje sadrži samo predmete za čisti razum, koje nikakva čulnost ne može da dokuči. No, svrha toga nije da se mi tim predmetima bavimo spekulativno (jer ne nalazimo tla na koje bismo mogli da stanemo), već praktički principi ne bi mogli da se prošire do one opštosti koja je umu u moralnom pogledu preko potrebna, kad ne bismo nalazili pred sobom takav prostor za svoje nužno očekivanje i nadu."31 "Praktična korist", kaže Kant, "koju može da ima spekulativna nauka, leži izvan granica te nauke, može dakle da se smatra prosto kao skolij, a kao i svi skoliji ona nije deo same te nauke. Pa ipak, taj odnos leži bar unutar grani-ca filozofije, naročito one koja potiče iz čistih izvora uma, gde spekulativna primena uma u metafizici mora nužno da bude jedinstvena s praktičnom u moralu."32 (b) Pored toga, obična metafizika bila je od koristi već time "što je potražila elementarne pojmove čistog razuma, da ih raščlanjavanjem učini jasnim i tumačenjem određenim. Time je postala kulturom za um, kojim god putem on ka-snije udario..."33 (v) Posmatrajući um u njegovim elementima i najvišim maksimama koje moraju da budu u osnovi mogućnosti nekih nauka i u primeni svih nauka, "metafi-zika, kao čista spekulacija, više služi tome da predupredi zablude, nego da pro-širi saznanje, ali to ne umanjuje njenu vrednost već joj, štaviše, podiže dosto-janstvo i ugled, kao cenzuri koja osigurava opšti poredak, slogu i blagostanje u svetu nauka i sprečava da se te nauke, u svome smelom i plodnom radu, udalje od glavnog cilja, od opšte sreće." 34 (g) Najzad, Kant govori o regulativnoj ulozi metafizičkih principa (pošto nisu konstitutivni principi iskustva), koja se sastoji ne u tome da omo-gućuju samo iskustvo, već u tome da omogućuju maksimalno proširenje iskustva, da se njegov tok ne bi ničim ograničio i da bi se ono u svojoj vlastitoj sferi približilo potpunosti.35 Ovu funkciju Kant je namenio svojoj sopstvenoj metafizici, koju je tre-balo da izgradi posle kritike čistoga uma i na osnovu te kritike; tu zamisao, međutim, Kant docnije nije ostvario.

3

3 3 3 3

168

1

Isto, str. 124. ‡ Nedozvoljeno proširivanje granica čulnosti potiskuje praktičku upotrebu uma. Zato kritika, koja ograničava spekulativni um, od velike je koristi, jer uništava pre-poruku koja preti da likvidira praktičku upotrebu čistoga uma (dovodeći ga u protivrečnost sa samim sobom i tako onemogućujući moralnu ili drugu akciju). (v. Kant, I., Kritika, str. 73.) 2 Isto, str. 125. 3 Isto, str. 145. 4 Kant, I., Kritika, str. 662. 5 v. Kant, I., Prolegomena, str. 108.

O tome kako bi trebalo da izgleda njegova "naučna" metafizika, Kant nije mnogo pisao, ali je ipak pružio neke nagoveštaje. Smatrajući da ne može da se očekuje da će ljudski duh ikada "sasvim napustiti metafizička istraživanja", "kao što ne može da se očekuje da ćemo jedared radije obustaviti disanje, kako ne bismo morali uvek da udišemo nečist vazduh", Kant konstatuje da ono što se do-sad nazivalo metafizikom "ne može da zadovolji ni jednu glavu koja ispituje", da je "došlo doba propasti svake dogmatske metafizike". No, Kant istovremeno smatra da dolazi doba ponovnog rađanja metafizike pomoću temeljite i dovrše-ne kritike samoga čistoga uma. 36 ‡ "Zadatak ove kritike čistoga spekulativnog uma sastoji se u pokušaju da se dosadašnje postupanje metafizike izmeni i da joj se na taj način dade siguran put jedne nauke, što ćemo sa njom, po ugledu na geome-tre i prirodnjake, preduzeti jednu potpunu revoluciju. Ona je jedan traktat meto-de, a ne sistem same nauke; ali ipak, ona ocrtava kako njen ceo plan u pogledu nje-nih granica, tako i njen ceo unutrašnji skelet."37 "Tako Kritika, i samo ona sama, sadrži u sebi celu, dobro ispitanu i oprobanu osnovu, štaviše, čak i sva sred-stva za izvršenje kojima može da se ostvari metafizika kao nauka." 38 U tom smislu, Kant podvlači da se njegova Kritika čistoga uma odnosi prema običnoj školskoj metafizici "upravo tako kao hemija prema alhemiji, ili kao astronomija prema astrologiji, koja proriče budućnost"; zato se oni koji su shvatili načela njegove Kritike više neće vratiti "na onu staru sofističku prividnu nauku". Oni će, "sa uživanjem gledati na metafiziku, koju sada imaju u vlasti", jer kada "kritika izvede metafiziku na siguran put jedne nauke", ona će moći "potpuno da obuhvati celo polje svojih saznanja, te dakle da svoje delo zavr-ši i da ga sačuva za potomstvo kao jedan kapital koji može da se upotrebljava, ali nikako ne može da se poveća, jer se ona bavi samo principima i granicama njihove upotrebe koje određuje sama ona kritika". 39 Metafizika se, naravno, smatra Kant, nije ni mogla unaprediti (pa je "i posle toliko rovanja i buke još uvek tamo gde je i bila u Aristotelova vremena") iz jednostavnog razloga što uopšte nije ni egzistirala kao nauka, niti se može "sastaviti iz komada". Potrebno je pre svega da njena klica "potpuno preformi-rana leži u kritici".40

3

6

3

7

3 3

4

v. Isto, str. 129. Kant, I., Kritika, str. 71-72. 8 Kant, I., Prolegomena, str. 127. 9 v. Isto, str. 128. ‡ Naime, kako kaže Kant na jednom drugom mestu, "um nema izvore svoga saznanja u predmetima i njihovom opažanju (pomoću kojeg on ništa više ne može da nauči), nego u samome sebi, a kad je principe svoje moći prikazao potpuno i određeno protiv svakog neispravnog tumačenja, ne preostaje ništa što bi čisti um a priori mogao da sazna; štaviše, ne preostaje baš ništa što bi s razlogom mogao da pita. Sigurna nada u tako određeno i za-ključeno znanje ima osobitu draž..." (v. Kant, I., Kritika, str. 72.) ‡ "Metafizika mora da bude nauka ne samo u celosti nego i u svim svojim delovima. U protivnom slučaju, ona nije ništa, jer kao spekulacija čistoga uma nigde nema temelja, nego samo na opštim saznanjima. No, izvan nje verovatnost i zdravi razum mogu vrlo lepo da imaju svoju korisnu i ispravnu primenu, ali prema sasvim posebnim načelima, čija važnost uvek zavisi od odnosa prema praktičnome." (Kant, I., Prolegomena, str. 133.) 0 v. Isto, str. 130.

169

U stvari, s obzirom da nijedan od dosadašnjih puteva metafizike nije vodio tome da se ona ostvari kao nauka, Kant smatra da je neophodno pre svega do-bro ispitati šta može da se učini da bi se to postiglo. Ovakav pristup ne može da se izbegne, osim ukoliko bi se smatralo još pogodnijim da se napuste svi zahte-vi za metafizikom; Kant smatra da takvom stavu nema šta da se prigovori, samo ako bi se dosledno ostalo pri toj odluci. Međutim, onaj ko ne želi da napusti za-htev za metafizikom (s obzirom da metafizika ne sadrži neku zalihu nepobitno sigurnih sintetičkih načela, jer ni jedan jedini metafizički sud ne može da se dokaže pomoću razloga a priori, da su mnogi principi dosadašnje dogmatske meta-fizike međusobno protivrečni i da nema sigurnog kriterijuma istine pravih me-tafizičkih sudova, jer se, prema načelima koja svaka dogmatska metafizika mora da prizna, mogu jasno dokazati protivrečni stavovi), pitanje mogućnosti ili ne-mogućnosti metafizike kao nauke, tj. metafizike sa apodiktičkom izvesnošću svojih načela, mora da rešava u kritici čistoga uma i, prema tome, prinuđen je da prihvati Kantovu kritiku ili da na njeno mesto postavi bolju. 41 "Kritikom se našem sudu daje merilo pomoću kojeg sigurno može da se razlikuje znanje od pri-vidnog znanja. Ona time, što se u metafizici dovodi do potpunog izvršenja, osniva način mišljenja koji svoj blagotvorni uticaj docnije proteže na svaku drugu upotrebu uma i koji tek donosi pravi filozofski duh." 42 Kant zaključuje da bi bilo preopsežno da u Prolegomenima prikaže kakva bi metafizika mogla da se očekuje prema Kritici, tj. kad se bude načisto sa kritičkim načelima, naglašavajući ipak da ta metafizika, "time što joj je očerupano lažno perje", nikako neće "izgledati jadna i umanjena samo na malu figuru".43 Na žalost, kao što sam već spomenuo, Kant docnije uopšte nije ostva-rio svoju zamisao u izgradnji nove, "naučne" metafizike. [taviše, kažu da je, kada su ga jedared podsetili na to njegovo obećanje, odgovorio da je sama Kritika taj sistem. Taj odgovor se, naravno, dâ protumačiti na više načina, mada neke naznake može da pruži i Kantova sistematizacija filozofije.

Kantova sistematizacija filozofije Kantovu sistematizaciju filozofije, a posebno metafizike, izneću sa-svim sažeto, jer je ona prilično zamršena i pod uticajem prethodnog filozof-skog nasleđa, a sem toga ništa bliže ne doprinosi razjašnjavanju značenja Kantovog pojma metafizike koji sam već detaljno izložio.

4

1

4

2

4

3

170

v. Isto, str. 135-136 i 141-142. Isto, str. 146. v. Isto, str. 145.

Filozofiju uopšte Kant deli na: (a) empirijsku, ukoliko počiva na osno-vama iskustva, i (b) čistu, ukoliko izlaže svoje stavove jedino na osnovu principâ a priori. Ako je filozofija pod (b) samo formalna, onda se zove logika; ako je, među-tim, ograničena na određene predmete razuma, zove se metafizika.44 ‡ ^ista filozofija, ukoliko ispituje moć uma u odnosu prema celokupnom čistom sazna-nju a priori, zove se kritika ili propedevtika (pripremno uvežbavanje), a ukoliko je sistem čistoga uma (nauka), tj. celokupno (istinito kao i prividno) filo-zofsko saznanje iz čistoga uma u sistematskoj povezanosti, zove se metafizika. Međutim, ako hoćemo da odvojimo područje čistog filozofskog saznanja od svake empirijske kao i od svake matematičke upotrebe uma, onda pod metafizikom može da se podrazumeva i kritika ili propedevtika. 45

4

4

4

v. Kant, I., Osnov metafizike običaja, u knjizi Dvije rasprave, Zagreb, Matica hrvatska, 1953, str. 149-150. 5 v. Kant, I., Kritika, str. 656.

171

Kantovu podelu metafizike predstaviću dijagramom (izrađenim na osnovu teksta Kritike, str. 656-657 i 659-660):

Metafizika š

Metafizika Ontologija spekulativne(transcendentalna filozofija) upotrebe čistoga uma imanentna (metafizikaš prirode) ili metafizika u užem smislu Racionalna š fiziologija Metafizika praktičke upotrebe čitranscenstoga uma dentna

š

Racionalna fizika

Racionalna psihologija Racionalna kosmologija š Racionalna teologija

Završavajući ovaj napis o Kantu, koji je, kroz kritiku teorije saznanja, prišao metafizici na jedan sasvim nov način, želim da napomenem da Kantova izjava o tome da Kritika predstavlja njegov metafizički sistem može da se pro-tumači i tako da ovaj veliki filozof ipak nije ostao do kraja žrtva svoje iluzi-je da je mogućno izvršiti ispitivanje instrumenta kojim se ispitivanje predmeta obavlja pre nego što se priđe ispitivanju pojedinih predmeta, tj. da je pre samog saznavanja mogućno ispitati samu moć saznavanja.

172

ULOGA METAFIZI^KIH ISKAZA U NAUKAMA ‡ Dijalektika i metafizika ‡ "njere there no advantage to be reaped from these studies, beyond the grati-fication of an innocent curiosity, yet ought not even this to be despised... The snjeetest and most inoffensive path of life leads through the avenues of science and learning; and njhoever can either remove any obstructions in this njay, or open up any nenj prospect, ought so far to be esteemed a benefactor to mankind." (Hume, D., An Enljuiry Concerning Human Understanding, London, E. Truelove, 1863, p. 5.)

"Metafizika" je reč koju filozofi-marksisti nerado koriste, ukoliko je ne upotrebljavaju u njenom pejorativnom značenju. Pokušaću ovom prilikom da malo preciznije odredim šta je to metafizika i da pokažem kako ima dovoljno raz-loga da se ta reč i u okvirima marksističke filozofije upotrebljava u jednom sasvim povoljnom smislu. Ali, trebalo bi pre svega da se podsetimo na razvoj odnosa marksističke filozofije prema metafizici u poslednje dve decenije, kada je došlo do otvorenog i sistematskog obračunavanja sa apsolutnom prevlašću staljinističke dogmatske koncepcije. Jedan od osnovnih šablona te koncepcije marksističke filozofije, koju sada nazivamo staljinističkim dogmatizmom, predstavlja svakako i obrazac suprotstavljanja metafizike dijalektici, uz anatemisanje metafizike i njeno svrstavanje u red najnegativnijih epiteta sa magičnim svojstvom dezavuisanja pro-tivnikovih gledišta. Ta shema suprotstavljanja metafizike dijalektici, ali ne i taj način upotrebe gde se argumentisanje zamenjuje ideološkim diskvalifikacijama, inače, potiče iz docnijih Engelsovih radova. Nalazimo ga, recimo, u Anti-Diringu, a sasvim je u kontrastu sa jednim pretežno tradicionalnim znače-njem ovoga termina, koje srećemo u zajedničkim Marksovim i Engelsovim radovi-ma, u Svetoj porodici ili u Nemačkoj ideologiji. Ovo suprotstavljanje bi u stvari moglo da ima smisla samo ukoliko bi se usvojilo jedno sasvim specifično zna-čenje termina "metafizika", tj. ukoliko bi se pod "metafizikom" podrazumevao tek jedan specifičan način mišljenja (ili posmatranja) karakterističan za nauku XVII i XVIII veka, a ne večita čovekova težnja da sebi stvara određenu vizi-ju o univerzumu u celini, bez obzira što je naše saznanje o tome univerzumu i dalje ograničeno i uvek dato samo kao delimično i parcijalno.

173

U Hegelovom opisu razumskog načina mišljenja, o kome Hegel ponekad go-vori kao o staroj ili razumskoj metafizici ‡ ne, naravno, kao o metafizici uop-šte ‡ ili u onome specifičnom definisanju metafizike na koje nailazimo kod Bekona, kada odvaja prvu filozofiju od metafizike, određujući je kao deo priro-dne filozofije, što, nasuprot fizici, koja se bavi onim što je prolazno, razmatra ono što je apstraktno i fiksno ‡ u tim zamislima mogućno je prona-ći eventualne istorijske korene ovoga specifičnog Engelsovog shvatanja meta-fizike, mada ne i razloge njegovog pretvaranja u jedino i osnovno značenje te reči u marksističkoj filozofiji. No, baš se to dogodilo u sovjetskoj marksističkoj filozofiji, gde je ovo značenje potpuno potisnulo sva ostala značenja ovoga ter-mina, koja inače možemo da nađemo u Marksovim i Engelsovim filozofskim spisima. Zbog toga smatram da nema nikakvih razloga da se kao osnovno značenje termina "metafizika" napusti ono tradicionalno značenje koje, sa neznatnim varijacijama, traje od Aristotela do danas i koje preovlađuje i u čitavoj savre-menoj zapadnoj filozofiji. Zanimljivo je, međutim, da je kritika šablonizovanog shvatanja metafizike ostala nekako po strani na inače širokom frontu prevazilaženja dogmatske i nestvaralačke pozicije marksističke filozofije. Koliko je ova shema teorijski pogrešna i koliko može da bude teorijski i praktično štetna, ja sam pokušao detaljnije da pokažem u svojoj doktorskoj tezi Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji. Pa ipak, ukoliko je u savremenim pokušajima da se nastavi sa prekinutim stvaralačkim razvojem marksizma skoro sasvim izostalo eksplicitno određivanje odnosa prema metafizici, taj odnos je, naravno, implicitno uvek prisutan. U, da je uslovno tako nazovemo, pozitivistički usmerenoj varijanti savremene marksističke filozofije, metafizika, doduše, više nije nešto što bi trebalo anatemisati, ali se još uvek shvata kao proizvod dostojan ili prezrenja i odbaci-vanja, ili bar zanemarivanja u smislu potpunog izjednačavanja sa poezijom, reli-gijom i mistikom, koje nemaju nikakve veze sa naučnim saznanjem sveta. U humani-stičkoj varijanti, međutim, vrlo često se čitava problematika filozofije svodi na vrednosnu i u tom smislu i metafizičku problematiku izučavanja smisla čove-kove egzistencije, koja, budući da je nešto sasvim drugačije u odnosu na naučno saznanje, da ne može da se operacionalizuje, praktično nema, ne može i ne treba da ima nikakve uloge u našem naučnom saznanju sveta. Obe ove tendencije, po mome shvatanju, karakteriše jednostranost i u oba slučaja stvara se preveliki jaz između naučnog i filozofskog saznanja, ne uočava se dovoljno kontinuitet i ne razmatraju se isprepletenost i uzajamni uticaj izme-đu ove dve sfere saznanja. [taviše, u oba slučaja kao da se zapaža i izvesna netr-peljivost, u prvom slučaju nauke i naučnih metoda saznanja prema svemu što pre-lazi okvire empirijske proverljivosti ili matematičke dokazanosti, a u drugom slučaju jedne specifične koncepcije filozofije ‡ koja svoju vrednosno-humani-stičku problematiku smatra jedinom i jedino mogućnom problematikom filozo-fije ‡ prema svim pokušajima filozofije kao kosmologije ili kao teorije nauč-nog saznanja.

174

Mogućno je, razume se, biti skeptik u pogledu obaveštenosti i stručnosti mnogih filozofa koji se upuštaju u raspravljanje o naučnom saznanju, ali je nemogućno a priori odreći filozofiji mogućnost vršenja izvesne, vrlo često poželjne, uloge u naučnom saznanju. Uostalom, nije loše podsetiti se na pouku koju pruža razvoj pozitivističke filozofije na Zapadu, tj. podsetiti se na činjenicu da su predstavnici logičkog pozitivizma uglavnom već sasvim napusti-li svoju prvobitnu tezu radikalnog odbacivanja metafizike kao besmislice, a neki od njih su evoluirali već toliko daleko da su uspeli vrlo dobro da uoče iz-vesne vidove neizbežnog prisustva metafizike baš u naučnom saznanju. Na neke od takvih empirista ja ću se još pozvati u svome daljem izlaganju. Mogućno je, naravno, isto tako, sa razlogom se opredeliti za aktivisti-čki prilaz filozofiji, ali ako se pri tom problematika filozofije svede na vrednosnu problematiku smisla ljudske egzistencije, to onda znači implicitno podržavanje baš ovog pozitivističkog stanovišta o potpunoj autonomnosti i izdvojenosti naučnog saznanja sveta, onog istog stanovišta koje sami pozitivisti uveliko napuštaju; ili, drugim rečima, to onda predstavlja tako usko određivanje filozofije koje dogmatski želi da se nametne kao jedino mogućno i jedino is-pravno shvatanje filozofije, tj. da osujeti druge vrste filozofskih napora za koje u stvari nema dovoljno razloga da se drži kako neće predstavljati svojevrstan doprinos razvoju čovekovog saznanja. Ali, da vidimo sada malo detaljnije o kakvoj je zamisli metafizike ovde reč, tj. kakvi se iskazi smatraju metafizičkim, da bismo onda mogli da pri-đemo osvetljavanju osnovnoga problema, tj. uloge metafizike u naukama, čime ćemo najbolje pokazati ograničenost obe gorepomenute aktualne varijante mark-sističke filozofije. Treću, dogmatsku varijantu uzimam kao u celini već preva-ziđenu, pa samim tim i bez naročitih perspektiva da još dugo istraje u svome uskom poimanju metafizike kao metode mišljenja karakteristične za nauku XVII i XVIII veka, mada još ima sovjetskih filozofa koji brane takvu koncepciju metafizike, uprkos činjenici da su inače, na mnogim drugim područjima, poodma-kli u oslobađanju od dogmatskog marksizma (P. V. Kopnin).

175

Dakle, za potpuno definisanje metafizike mislim da je neophodno da se obuhvati ne samo element sadržaja, tj. da se odredi predmet metafizike, već je isto tako nužno da se odredi i logičko-metodološki karakter metafizičkih iskaza. Prema tome, nije dovoljno reći da je tu reč (1) o takvim iskazima koji se od-nose na celinu stvarnosti, ili bića kao takvog, tj. na strukturu sveta u celini ili na strukturu svake pojave u tome svetu, već treba dodati da je reč i (2) o takvim filozofskim iskazima koji ne poseduju onaj stepen (direktne ili indirektne) empirijske proverljivosti (ili mogućnosti empirijskog odlučivanja) koji bi mogao da nam pruži odlučujući kriterijum za njihovo prihvatanje ili odbacivanje. Prvo određivanje metafizike je nedovoljno u najmanju ruku iz dva raz-loga: (a) zbog toga što metafizičkih iskaza (u smislu onih iskaza koji ne pripa-daju empirijskim naukama) ima i izvan one grupe problema koji se nalaze u sredi-štu pažnje metafizičkih sistema, i (b) zbog toga što ima empirijskih nauka koje takođe pretenduju na univerzalno važenje nekih svojih zakona (tu pre svega mislim na neke teorije u fizici koje se odnose na celinu univerzuma). U stvari, tek drugo određenje nam omogućava da povučemo izvesnu, bar relativnu demarka-cionu liniju između empirijskih nauka, s jedne, i svih neempirijskih teorijskih tvorevina, s druge strane, pa onda i da ispitamo kakva je uloga metafizičkih iskaza u naučnom saznanju. Ako, sada, polazeći od ove odredbe metafizike, želimo da nešto kažemo o njenoj funkciji u odnosu na empirijske nauke danas, onda bi možda pre svega trebalo napomenuti da, kao što se verovatno ne bi našao niko ko bi poricao istorijsku činjenicu da su se nauke nekada nalazile u takoreći nerazlučivom jedinstvu sa filozofijom (ili, drugačije rečeno, da su bile pune i prepune iska-zâ metafizičkog karaktera) i da su se onda postepeno sve više i više emancipovale ‡ tako bi se isto, po mom mišljenju, našlo malo filozofa koji bi ustali protiv teze da je u stvari nemogućno govoriti o čistoj empirijskoj nauci, s jedne, i o čistoj metafizici, s druge strane, i da tu još uvek postoje određene veze i uticaji, o čijem karakteru i razmerama, naravno, može da se diskutuje. Naime, kao što sam već spomenuo, ni predstavnici brojnih savremenih izdanaka i različitih varijanata logičkoempirističkog filozofskog, bolje reći, antifilozofskog usmerenja (koji su zauzeli vladajući položaj u anglo-američkom filozofskom svetu), ne smatraju da je na bilo koji način mogućno ispuni-ti prvobitni pozitivistički program potpunog uklanjanja metafizike iz em-pirijskih nauka i njenog uništavanja kao izlišne besmislice. Neki od njih tako-đe ukazuju, podvlačeći istovremeno visoki stepen samostalnosti nauka našega doba, na određeno prisustvo metafizike u naukama, smatrajući to prisustvo neiz-bežnim, a ponekad govore i o izvesnim korisnim funkcijama metafizike u naukama. Kada je reč o tim funkcijama, mogućno je ukazati na nekoliko aspekata, koji su, u stvari, najčešće višestruko isprepleteni.

176

Pre svega, metafizička učenja, izražavajući vladajuće načine saglé-danja celine sveta, kao i naš vrednosni odnos prema celini stvarne, istorijske ljudske prakse, nesumnjivo određuju izvesne okvire našeg naučnog istraživanja kao i njegovo mesto u toj ljudskoj praksi, daju neophodne pretpostavke o prirodi stvarî kada je reč o traganju za otkrivanjem zakonâ posebne vrste, odnosno, kako bi to rekao Xon Votkins, predstavljaju "učenja drugoga reda o vrstama teorija prvoga reda koje bi najzad trebalo da trijumfuju". Naravno, neka od ovih metafizičkih učenja mogu prvobitno da nastanu i kao opravdavanje za već izgrađeni skup naučnih teorija, neka će obavezivati u tom pogledu više, a druga manje itd. U svakom slučaju, izgleda da je mogućno da se u tom smislu govori o metafizičkim učenjima kao o nekim "regulativnim principima" (Votkins), ili "koordinirajućim agensima" u izboru naučnih problema (Agasi). Sem toga, treba istaći da metafizička usmerenost na celinu takođe deluje kao značajna protivteža snažnoj inherentnoj tendenciji koja postoji u savremenoj nauci u pravcu sve veće specijalizacije u negativnom smislu te reči. Ukoliko bismo ovaj vid metafizike, koji utvrđuje najopštije crte preovlađujućeg pogleda na svet nazvali generališućom metafizikom, onda bi svakako funkcija stvaralačke ili vizionarske metafizike bila unekoliko drugačija. Naime, metafizika kao sveža, stvaralačka vizija o univerzumu (imajući pri tom pre svega u vidu takvu viziju koju nauka još nije u stanju ni da pobije ni da potvr-di, a mnogo manje onu koju u načelu neće moći nikada da pobije ili da potvrdi) može da utiče veoma podsticajno na naučnu misao, često može da otkrije nove perspektive, odnosno da formuliše nova pitanja koja sugerišu nove pravce i programe naučnog istraživanja, ili može da nagovesti nove modele naučnih teo-rija, vodeći na taj način važnim naučnim rezultatima. Kad su u pitanju sveobuhvatne naučne teorije ili opšti teorijski sistemi, oni su tako povezani sa metafizičkim gledištima usmerenim na razumevanje celi-ne sveta da kritička diskusija metafizičkih gledišta može da predstavlja razvoj tih teorija do one tačke kada dostignu takvu specifičnost da o njihovoj istinito-sti može da se odluči eksperimentalno (atomizam, ili teorija materije uopšte). Mnoga naučna otkrića, to je sigurno, predstavljaju plod tesne veze nauke sa metafizikom, a izvesno je da su metafizičke ideje imale krupnoga uticaja na nauku baš u periodima kriza i preokretâ u nauci.

177

Kao sledeći, treći aspekt prisustva i uloge metafizičkih teorija i principa u naukama mogli bismo da uzmemo to što nauka, kao sistematski organizovano znanje (retko će ko danas još uvek ozbiljno da zastupa ideju o naučnom istraživanju koje bi se svodilo na prosto sakupljanje, proveravanje i klasifiko-vanje datih činjenica), ne može uopšte ni da se zamisli bez izvesnih prethodnih pretpostavki o postojanju samih zakonitosti koje nauke treba da otkriju, bez izvesnih normi naučnog istraživanja, kao i bez izvesnih principa uobličavanja svojih rezultata, ali i njihove sistematizacije, koji takođe mogu da budu metafi-zički po svome karakteru. Ovakve metafizičke pretpostavke takođe se često na-zivaju "regulativnim pretpostavkama" (Kenig /R. König/, Poper), mada su, naravno, speci-fičnog karaktera. Da je ovde reč o jednom smislu koji je različit od prvoga slu-čaja, govori to što je ova druga vrsta metafizičkih pretpostavki podložna pre-vođenju u metodološka pravila. (Na primer, "princip kauzaliteta", odnosno meta-fizička vera u uzročnost, može da se interpretira kao odluka naučnika da nikada ne napusti svoje traganje za zakonima; ili "princip uniformnosti prirode"). Međutim, ako se čitav ovaj problem pogleda sa jezičke strane, onda principi metafizičkog karaktera mogu da se sagledaju, najzad, i kao takva pravila što pri izgradnji naučnih teorija određuju koje bi kategorije trebalo upotrebljavati pre nego neke druge. Ukoliko sadrže ovakve "metafizičke smernice", metafizički sistemi "ne moraju da budu verbalni ukrasi naučnog istraživa-nja; oni mogu da mu dadu pravac i često su to i činili" (Kerner /S. Körner, Conceptual Thinking/). Naravno, ove pojmovne sheme mogu da budu "deskriptivne" (ukoliko učvršćuju dato stanje) i "preskriptivne" (ukoliko se bave prioritetima, tj. određuju koju bi pojmovnu shemu trebalo upotrebiti) (Hare). Prve, razume se, ne moraju da budu konzervativne, niti druge treba nužno shvatiti kao progresivne. Najzad, za ovaj opšti pojmovni okvir u kojem se odvija celokupno naše saznanje može se reći da vrši još dve specifične funkcije u naukama: određuje okvire objašnjavanja stvarî i pojava, te stvara standard onoga što predstavlja naučno objašnjenje. Ali, ovo je samo fiksiranje, u najopštijim crtama, onih osnovnih vidova u kojima se ispoljava uloga metafizike u naukama. Ovde će biti potrebno, pored toga, da se bar ukratko malo detaljnije razmotre još neka pitanja u vezi sa meha-nizmom funkcionisanja metafizičkih iskaza u naukama, i najzad, da se sve to ilu-struje nekim konkretnim primerima iz istorije nauke. Možda ne bi bilo loše ako bismo ovde napomenuli i to da veliki broj istaknutih predstavnika savremene analitičke filozofije (između ostalih: Poper /K. R. Popper/, Votkins /J. nj. N. njatkins/, E. Kvinton /A. ljuinton/, A. D. Riči /A. D. Ritchie/, G. Bukdal /G. Buchdahl/, R. Her /R. Harré/, X. Agasi /J. Agassi/, P. Aleksander /P. Alexander/, Van Melsen /van Melsen/, Kerner, Fajerabend /P. K. Feyerabend/, Koare /A. Koyré/, Xemer /Jammer/, Sarton /G. Sarton/, Bert /E. A. Burtt/) jednoglasno ukazuje na plodnost metafizičkih spekulacija u podsticanju naučnih ideja. Svi oni takođe primećuju da je pozitivističko odbacivanje tih spekulacija kao lišenih značenja (bez obzira da li opravdano ili ne, i bez obzira na svoju pozitivnu stranu, tj. na uočavanje razlike između naučnih i metafizičkih iskaza) nosilo sa sobom taj nedostatak što je pomagalo da se zatamne priroda, razmere i važnost ovog podsticaja.

178

Kada je reč o objašnjavanju toga stimulativnog uticaja metafizičkih teorija na oblikovanje naučnih ideja, onda se primećuje da bi bilo teško shvati-ti ne samo da metafizičke teorije mogu poslužiti, recimo, kao modeli naučnih teorija, već i kako mi uopšte možemo tako dobro da razumemo metafizičke teo-rije kao što ih razumemo, ukoliko se ne bi pretpostavilo da i one same na neki način takođe potiču iz iskustva. Taj dvostrani odnos metafizičkih teorija prema iskustvu veoma je složen, dosta neodređen i vrlo oskudno ispitan, tj. malo šta je rečeno o tome u kojem smislu bi se moglo govoriti da su iskazi, koji su empirijski neopovrgljivi, ipak u određenoj vezi sa tom empirijom, o tome kakva je priroda te veze. Piter Aleksander, na primer, ističe da izvor plodnosti metafizičkih ideja nije samo u tome što su i naučnik i metafizičar u stvari graditelji siste-ma, pa kako je metafizičar graditelj sistema par excellence (pošto je, za razliku od naučnika, oslobođen nužde da svoj sistem stalno povezuje sa detaljima aktual-nog iskustva, što mu omogućuje da se usredsredi na unutarnju konzistentnost), on onda stvara raznovrsne modele koje naučnik prema svojim potrebama može da koristi. Ovo objašnjenje, smatra Aleksander, neophodno je dopuniti još i slede-ćim momentom: metafizičke teorije na određeni način potiču iz iskustva, a raz-likuju se po tome koje su posebne crte iskustva izdvojile da ih naročito naglase; izgleda, naime, da izvesne crte ili aspekti iskustva služe, ili bar da mogu da po-služe kao modeli (u smislu umetnikovog modela) za metafizičke teorije. Za većinu metafizičkih sistema može se reći da sadrže pojmove koji jesu ili bi mogli da budu zasnovani na iskustvu, naravno, ne svi, i da je specifičan karakter svakog od tih metafizičkih sistema određen posebnim izborom takvih pojmo-va koji se u njemu pojavljuju. Metafizičke teorije mogu, prema tome, kako zaključuje Aleksander, da se uzmu kao da proizlaze iz odbacivanja izvesnih crta iskustva, uz zadržavanje dru-gih. One su konstrukcije kojima nedostaju pojedine crte iskustva što se smatraju suvišnim. Tačke kontakta metafizičkih ideja sa iskustvom mogu da predstavljaju one tačke iz kojih potiču teorije što će opisivati iskustvo na naučni način. (v. Alexander, P., "Speculation and Theories", in: Form and Strategy in Science, ed. by J. R. Gregg & F. T. C. Harris, Dordrecht, D. Reidel Publ. Co., 1964, pp. 36, 40-42 & 44.) Naravno, ova razmatranja se ne odnose na sve vrste metafizičkih teorija podjednako. Postoje, s jedne strane, takve metafizičke asocijativne poetske vi-zije koje imaju malo veze, ili bolje reći, oskudne sistematske veze sa iskustvom, a s druge strane, postoje i takve metafizičke teorije, koje se obično nazivaju induk-tivnom ili generališućom metafizikom, gde naučni stavovi sačinjavaju osno-vu od koje polaze takva metafizička uopštavanja. U stvari, kada je reč o vrstama metafizičkih iskaza, onda je, s obzirom na različite vidove uticaja metafizičkih teorija na nauke, mogućno i trebalo bi razlikovati pre svega (a) prolazne metafizičke iskaze i (b) trajne metafizičke iskaze.

179

U prvu vrstu bi spadali uglavnom iskazi onoga što smo nazvali stvaralačkom i vizionarskom metafizikom, tj. takvi iskazi o svetu koje nauka trenutno nije u stanju ni da pobije niti da potvrdi, ali koje razvoj nauke u načelu može da dostigne i da uključi u sebe (takve su, na primer, bile atomistička fizička ili Kopernikova astronomska hipoteza, ili princip održanja energije, princip "najmanjeg dejstva" itd). Kada je reč o trajnim metafizičkim iskazima, onda je mogućno razlikovati dve podgrupe takvih iskaza: (1) "meke" metafizičke iskaze i (2) "tvrde" metafi-zičke iskaze. Podela na "meke" i "tvrde" metafizičke iskaze potiče od Pitera Aleksandera. "Meki" bi bili oni metafizički iskazi koji najčešće uključuju samo takve pojmove koji mogu da se pojave i u naučnim iskazima i koji su po pravi-lu podložni prevođenju u metodološka pravila (takav je, na primer, ne samo princip uzročnosti, već i princip determinizma, ili princip redukcionizma, ili, recimo, takav iskaz kao što je "Ponašanje ma kojeg sistema određeno je činiocima u okviru prostorno-vremenskih granica toga sistema"). "Tvrdi" metafi-zički iskazi bili bi, međutim, oni što po pravilu uključuju takve pojmove koji ne mogu da se pojave ili se izbegavaju u naučnim iskazima; tu je uglavnom reč o najopštijim formulacijama onoga što predstavlja preovlađujuću ontološko--vrednosnu perspektivu jednoga doba i što obično ne podleže prevođenju u meto-dološka pravila (takva je, na primer, bila klasična mehanička slika sveta ili, recimo, iskaz "Sunce mora da zauzima centar vasione zbog svoga dostojanstva"). Kao što, naravno, na osnovu svega što je do sada rečeno ne bi trebalo pomišljati da je uvek mogućno praviti jasnu razliku između pomenutih vrsta učenja, odnosno metafizičkih iskaza, jer se nekada dešava da imamo posla i sa kombinovanim slučajevima, isto tako ne bi trebalo pomisliti kako se ovde zastupa takvo shvatanje da su metafizičke teorije jedini ili redovno baš onaj osnovni izvor ili podsticaj za stvaranje naučnih teorija. Kao što primećuje i Xozef Agasi, nove ekonomske i političke potrebe, nova matematika ili nova eksperi-mentalna tehnika takođe otvaraju nove pravce naučnih istraživanja (v. Agassi, J., "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics", in: Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by Mario Bunge, Nenj York, The Free Press, 1964, p. 191). ^ini mi se da bi ovde naročito trebalo izdvojiti činilac novih ekonomskih i političkih potreba, dok se za eksperimentalnu tehniku svakako može reći da je sekundarna, zato što raz-voj tehnike i njenih polja primene zaista često dolazi tek iza interesa, bilo da su ovi materijalnog (ekonomske i političke potrebe) ili duhovnog karaktera (vladajuća metafizika).

180

No, kako mene interesuje pre svega uloga metafizike, to ću se ovde ukratko osvrnuti na osnovnu Agasijevu tezu u tom pogledu, koja se tiče onoga što sam svrstao u prvu vrstu generališuće ili vladajuće metafizike. On kaže: "Moja je teza da ‡ bez obzira na polaznu tačku nečijeg interesa u nauci ‡ što se taj interes kod nekoga više razvija, to se on više približava opštem interesu, interesu koji dominira tradicijom u toj nauci, kao i da taj opšti interes potiče iz meta-fizike i uliva se natrag u metafiziku." (Ibid., p. 191.) I dalje: "Mislim da većina istraživačkih projekata zaista nije zamišljena, ili bar nije svesno zamišljena tako da bude relevantna za spor između nekoliko rivalskih metafizičkih učenja dana. Pa ipak, oni projekti koji se docnije smatraju važnim, pokazuju spo-sobnost da bace svetlo na tekuće metafizičke sporove. Za ovakvu situaciju", kaže Agasi, "ja ne vidim drugog objašnjenja osim da su bitno metafizički inte-resi ti koji daju (čisto naučni) značaj ovome delu nauke pre nego onome; otuda je većina (čistih) naučnika više zainteresovana za metafiziku nego što to inače izgleda." (Ibid., p. 210.) U prilog ovakvoj tezi mogli bismo da navedemo i jedan argument koji nalazimo kod Majkla Polanjija, koji je u svojoj knjizi Personalno znanje veoma zanimljivo osvetlio subjektivno-psihološku stranu ljudskoga saznanja. Ukazujući na činjenicu da je najveći deo naučnika zastupao izvesna tobože "naučna" uverenja o prirodi stvarî i da su ta uverenja njihovim pristalicama ukazivala na vrstu pitanja koja imaju smisla i koja je umesno istražiti, Polanji pod-vlači da je tu reč o takvom preporučivanju vrste shvatanj â i odnosa koje je tre-balo podržati kao prihvatljive čak i onda kada bi izgledalo da im neko svedočanstvo i protivreči; ili, koje bi, obratno, trebalo odbaciti kao neverovatne i pored toga što je postojalo sve-dočanstvo naizgled u njihovu korist, koje nije bilo lako objasniti na drugi način. (v. Polanyi, M., Personal Knonjledge, London, Routledge & Kegan Paul, 1962, pp. 160-161.) Najbolje primere za ovu vrstu metafizičkih teorija predstavljaju, reci-mo, Ptolemajev astronomski sistem, koji je vladao vekovima i nalagao okvire objašnjavanja svih astronomskih svedočanstava, ili metafizičko gledište o prirodi koje je izneo Dekart, tj. da fizički svet predstavlja jedan sistem rasprostrtih materijalnih tela koja mehanički deluju jedno na drugo i koja su snabdevena samo merljivim kvalitetima ‡ ovo metafizičko gledište predstavljalo je više od dva veka termine referencije fizike i rukovodilo izgradnjom velikog broja fizi-čkih teorija.

181

Ali, može li još šta konkretnije da se kaže o procesu pretvaranja vizionarskih metafizičkih teorija u empirijskonaučne, što bi u stvari trebalo da bude najzanimljivije sa stanovišta razvitka naučnog saznanja. Tu je, izgleda, najčešće reč o uticaju na sveobuhvatne naučne teorije, a kada su u pitanju baš takve teorije, onda, čini mi se, nema nijedne takve teorije koja prvobitno nije spadala u mit ili čistu metafiziku. U tom smislu, metafizički sistemi predstavljaju naučne teorije na njihovom najprimitivnijem stupnju; drugim rečima, naučno istraživanje pokazuje težnju da započne sa hipotezama koje su ili potpuno neproverljive ili vrlo niskog stupnja proverljivosti, a napredovanje takvog istraživanja, bar u početnoj fazi, zavisi ponajviše od razvoja određenog metafizičkog gledišta kroz argument i diskusiju sa alternativnim metafizi-čkim shvatanjima. Naravno, tu pred istraživačima-naučnicima stoji težak i dugotrajan zadatak, i često je potrebno da unesu veliku dovitljivost da bi neko metafizičko gledište specifikovali do one tačke na kojoj će moći da bude pod-vrgnuto empirijskom proveravanju. U svakom slučaju, rezultate ne treba očekiva-ti prebrzo. Ovde bismo kao primer mogli da uzmemo atomističku teoriju, kojoj je trebalo oko 2.000 godina dok je od metafizičke postala naučna teorija sa takvim predvi-đanjima koja su (u načelu) mogla da budu proverena i upoređena sa predviđanji-ma alternativnih teorija (Braunovo kretanje). Međutim, kao što su primetili neki autori, pa i Pol Fajerabend, u toku toga dugog vremenskog perioda atomistička teorija je često bila napadana na osnovu "iskustva". Tako je, na primer, aristo-telijanska teorija kretanja bila razvijenija i prefinjenija, i naizgled više u skladu sa tadašnjim iskustvom; ili, iz znatno bližega perioda istorije atomisti-čke teorije, kada ju je potisnula u senku visoko razvijena i na iskustvu zasnova-na teorija termodinamike. Da su kojim slučajem u tom procesu razvitka atomističke teorije pragmatisti ili empiristi imali odrešene ruke i da su se samo oni pitali, mi bismo sada, kao što primećuje Fajerabend, radili sa hrpom parcijal-nih, neusklađenih i često pogrešnih empirijskih uopštavanja, a ne sa jednom obuhvatnom teorijom koja je dala novi smisao i skladno sistematizovala mnoge parcijalne teorije. (v. Feyerabend, P. K., "Problems of Microphysics", in: Frontiers of Science and Philosophy, ed. by R. G. Colodny, Pittsburgh, University Press, 1962, pp. 235-236.) ‡ Ili, prisetimo se za koju je teoriju više govorilo iskustvo u vreme kada je Kopernik izišao sa svojim astronomskim sistemom, da li za njegovu ili za Pto-lemajevu teoriju. Ili, najzad, zapitajmo se da li bismo ikada počeli da mislimo neklasično, tj. nasuprot teorijama klasične fizike, da smo morali da se osloni-mo samo na iskustvo, a da nismo mogli da pribegnemo apstraktnim metafizičkim teorijama, ili, kako bi to rekao Ajnštajn, "slobodnim kreacijama duha".

182

Fajerabend čak, zastupajući tezu o neophodnosti pluraliteta metafizi-čkih teorija, poziva da se zbog raznih filozofskih gloženja ne napuštaju poku-šaji da se dođe do koherentne opšte slike sveta, bez obzira od kakvih se počet-nih pretpostavki kreće. ‡ "^ini mi se", kaže Fajerabend, "da bi oni koji započinju ovakve pokušaje trebalo nešto manje da se plaše teškoća; oni treba da progledaju kroz argumente koji se iznose protiv njih i trebalo bi da shvate njihovu irelevantnost. Ne vodeći računa o irelevantnim primedbama, oni bi treba-lo da pređu na mnogo zahvalniji posao detaljnog razvijanja svoga gledišta, na ispitivanje njegove plodnosti, dolazeći do svežeg saglédanja ne samo nekih opštosti, već i sasvim konkretnih i detaljnih procesa. Hrabrenje ovakvoga raz-voja od apstraktnog ka konkretnom, doprinošenje pronalaženju novih ideja, to je pravi posao filozofije koja pretenduje da bude nešto više od prepreke progre-su." (Feyerabend, P. K., "Materialism and the Mind–Body Problem", The Revienj of Meta-physics, 1963, vol. XVII, No. 1, p. 49.) Ili, još eksplicitnije precizirajući svoje shvatanje o tome u čemu se sastoji uloga ove vrste metafizičkih ideja, Fajerabend kaže: "Funkcija neobič-nih metafizičkih ideja, koje su izgrađene na jedan nedogmatički način i koje su onda dovoljno detaljno razvijene da dadu jedan (alternativni) opis čak i onih naj-običnijih eksperimentalnih i posmatračkih situacija, definiše se na sledeći način: one igraju odlučujuću ulogu u kritici i u razvoju onoga u šta se uopšteno veruje i što je Ävisoko konfirmisanoÄ; one zato moraju da budu prisutne na svakom stupnju razvoja našeg saznanja. Nauka slobodna od metafizike na naj-boljem je putu da postane dogmatski metafizički sistem..." (Feyerabend, P. K., "Honj to Be a Good Empiricist", Delanjare Studies in the Philosophy of Science, vol. I, Nenj York, Interscience Publishers, 1963, p. 7.) U prilog ovakvoj opštoj metodologiji, navešću primer jedne alternativ-ne zamisli u odnosu na trenutno preovlađujuće interpretacije kvantne mehanike. To alternativno gledište razvila su dva ugledna fizičara, engleski atomista nemačkog porekla Dejvid Bom i francuski profesor @an Pol Vižije. Ovaj primer će isto tako moći da posluži kao izvanredna ilustracija podsticajne uloge metafizičkih ideja i svesnog napora naučnika da, koristeći jedan metafizički model, izgradi empirijskonaučnu teoriju koja će biti podložna eksperimentalnom proveravanju.

183

I Bom i Vižije, polazeći opet od izvesnih metafizičkih pretpostavki o tome kakvog bi karaktera trebalo da budu fizički zakoni, polazeći, dakle, od svoga ideala fizičkih zakona, bili su nezadovoljni stanjem kvantne teorije, zbog toga što za izvesne događaje unutar atoma nije bilo mogućno dati uzročnu specifikaciju. Prema svedočanstvu samoga Boma, njemu je tada Lajbnicova teorija mo-nada sugerisala jedan svet u kojem postoje relativno nezavisni sistemi (monade bez prozora), gde je razvoj svakoga od tih sistema određen njegovih sopstvenim unutrašnjim zakonom, svaki za sebe stvara svoj sopstveni prostor i vreme (na nivou kvantne mehanike stva-ri su nepovezane i događaji ne određuju jedan drugi), ali je svaki od njih ujedno i povezan sa svakim drugim, tj. nije nezavisan na jednom dubljem nivou (predodređena harmonija; a iste stvari su viđene kao povezane i isti događaji kao određeni na nivou supkvantne mehanike). Zamenjivanjem monada satovima koji su definisani periodičnim pulsiranjima postiže se teorijska mogućnost opovrgavanja iskaza te teorije. Prema tome, Bom je, koristeći neke aspekte Lajbnicove metafizičke teorije, uviđao kako sâm mora da stvori i nasto-jao je da stvori drugačiju vrstu teorije, tj. empirijskonaučnu teoriju koja će biti eksperimentalno proverljiva odnosno opovrgljiva. Najzad, u vezi sa trećim aspektom prisustva i uloge metafizičkih prin-cipa u naukama, onih principa koji se tiču karaktera metodološkog pristupa određenoj naučnoj problematici ‡ mada već i gorenavedeni primer delimično osvetljava i taj aspekt ‡ izneću još jedan primer. Ali, najpre još nekoliko reči o takvim principima. Dok, kako smo videli, u pokušajima da se osvetli uloga metafizičkih iskaza u naukama, Agasi, po mom mišljenju, ima u vidu, kao, uostalom, i Votkins, pre svega prvi aspekt metafizike kao nasleđenog ili vladajućeg pogleda na svet jednoga doba, a Fajerabend onaj drugi aspekt, tj. ulogu vizionarskih metafizika kao alternativnih modela pristupanja konkretnoj naučnoj problematici. Stiven Kerner, čini mi se, uglavnom ima na umu ovaj treći aspekt, pa ću zato ovde izneti neke njegove teze. Kerner, na primer, pre svega konstatuje da se ‡ za razliku od pojma fizičkog formalizma (pod kojim on podrazumeva, s jedne strane, matemati-čki deo, ili kalkulus, a s druge, interpretaciju, tj. pravila odnošenja koja pove-zuju znakove i formule sa mogućnim posmatranjima na takav način da neke od tih interpretiranih formula izražavaju empirijske zakone prirode), koji nije ne-određen ‡ pojam fizičkog objašnjenja (ili fizičke razumljivosti itd.) menja od jedne grupe fizičara do druge. "Izjava nekog fizičara", kaže Kerner, "u tom smislu da neki formalizam jeste ili nije objašnjenje, ili da je bolje objašnjenje od nekog drugog, izražava činjenicu da je taj fizičar usvojio neki normativni ili regulativni princip s kojim bi fizički formalizmi trebalo da budu u skladu. Važnost koju fizičar pridaje tome principu može, naravno, da varira od jedne do druge individue, ali, ukoliko uopšte nosi nekakvu težinu, onda će onaj koji ga prihvata, kada dođe do toga da treba da bira između dva fizička formalizma od kojih oba impliciraju iste empirijske zakone prirode a samo je jedan u skladu sa principom." (Körner, S., "On Philosophical Arguments in Physics", in: Observation and Interpretation, London, Butternjorths Scientific Publications, 1957, p. 98.) Ovakva vrsta metafizičkih iskaza, razume se, kao i drugi normativni stavovi, dopušta alter-native u smislu da i dva uzajamno inkompatibilna regulativna principa mogu da zadovoljavaju. (v. Ibid., pp. 100-101.) 184

Pogodan primer za ilustrovanje uloge ove vrste metafizičkih principa jeste Ajnštajnov odnos prema kvantnoj mehanici, gde se jasno vidi koliko je veli-ku važnost Ajnštajn pridavao takvim principima. Naime, Ajnštajn je svoje nezadovoljstvo savremenom kvantnom mehanikom sasvim otvoreno zasnivao na usva-janju jednog regulativnog principa sa kojim bi, po njegovom mišljenju, trebalo da bude usklađen svaki razumljivi fizički formalizam. Ono što njega ne zadovolja-va u kvantnoj teoriji "jeste njen stav prema onome što izgleda da je programatski cilj sve fizike: potpuno opisivanje svake (pojedinačne) stvarne situacije (kakva se pretpostavlja da postoji, bez obzira na ma kakav čin posmatranja ili ostvariva-nja)". (v. Albert Einstein: PhilosopherScientist, ed. by P. A. Schilpp, Evanston, 1949, p. 667.) Ili, slučaj [redingera i Hajzenberga: stvarajući svoju teoriju talasa, [redinger je, kao što primećuje danski fizičar Grenevold, polazio od ideje da u prirodi mora da bude neke harmonije, nekog kontinuiteta, dok je Hajzenberg u razvijanju svoje teorije matrica krenuo od principa koji kaže kako iz teorije mora da se eliminiše svaki element što nije direktno povezan sa eksperimentom. Interesantno je, međutim, napomenuti kako se uskoro ispostavilo da su ove dve naizgled suprotne teorije formalno ekvivalentne. Prema tome, izgleda da je opravdano zaključiti kako iskazi metafizičkog karaktera igraju određenu, često i veoma značajnu ulogu u naukama i da je (u sva tri slučaja) ta mogućnost data baš u okolnosti što su metafizički iskazi uvek formulisani tako da nikada ne povlače za sobom nikakve određene specifikacije, tj. u činjenici da su uvek podložni velikoj raznovrsnosti privremenih i provizor-nih specifikacija, s tim da se, kao što primećuje Morton Bekner, nikakva grupa specifikacija ne uzima kao kanonička. ^ini mi se da bi univerzalni metafizički principi mogli metaforički da se predstave kao neka vrsta Proteusa, koji pokazuje novo lice na svakom novom području ili nivou naučnog saznanja. Kao završnu napomenu izloženoj skici uloge metafizičkih iskaza u naukama mogao bih da dodam još i to da čitavo ovo izlaganje počiva na jednoj meta-fizičkoj pretpostavci koja je osobena za savremenu koncepciju nauke ‡ nasuprot metafizičkoj koncepciji nauke karakterističnoj za XIX vek ‡ a to je da naša današnja naučna saznanja ne predstavljaju upotpunjeni ili bezmalo upotpunjeni sistem izvesnih, čvrsto zasnovanih iskaza koji neumitno napreduje ka stanju završenosti, već jedan otvoren i sasvim nepotpun sistem, koji, kako bi to rekao Poper, napreduje ka beskonačnom ali ostvarljivom cilju otkri-vanja svojih uvek probnih odgovora stalno obnavljanim i stalno sve oštrijim proveravanjima.

185

I zaista, kada bi se smatralo da je naše naučno saznanje potpuno ili makar i u glavnim crtama zaokrugljeno; kada bi još samo preostajao zadatak da se već postojeće naučno saznanje u određenim pravcima ‡ koje bi tada, naravno, bilo vrlo jednostavno odrediti ‡ dopunjava (što je i bilo metafizičko uverenje XIX veka), onda nam metafizika uopšte ne bi ni bila potrebna. Ali, na žalost, ili na radost, mi trenutno nemamo nikakvih razloga da ne pretpostavimo kako je naše neznanje veće od našega znanja, tj. kako je polje našeg saznavanja i teorijski i praktično neograničeno, i kako mi stvarno ne znamo i ne možemo unapred da znamo u kojim je sve pravcima mogućno razvijati i unapređivati naše sadašnje znanje. Zato izgleda da i danas, u doba teorije relativnosti i kvantne mehanike, isto kao u vreme prvih začetaka i početaka nauke u antička vremena, mi moramo da počinjemo od neodređenih, metafizičkih ideja, sa težnjom da, kroz njihovu kon-kretizaciju u naučnim teorijama, ispitamo njihovu plodnost kao istraživačkih programa ili rukovodećih principa za obezbeđivanje daljeg napretka našeg saznanja. Zato izgleda da i danas, i pored značajnog napretka naučnog saznanja u odnosu na antička vremena, tj. značajnog napretka našeg relativno ipak najpouzdanijeg znanja, naučnici još uvek osećaju snažnu potrebu za opštim teorijskim i metodološkim okvirima koji će ne samo da budu pogodni da se u njih smesti i dobije svoj celoviti smisao već postojeće znanje, nego će istovremeno da budu i dovoljno podsticajni da obezbede još efikasnije napredovanje ka novim sazna-njima. * *

*

Ako je dijalektika ‡ ja bih radije rekao njeni najopštiji principi ‡ u osnovi metafizičkog karaktera, kao što se kaže u referatu Aleksandra Krona, i ako zato o dijalektičkim principima ne bi trebalo da se govori ni kao o nauci ili o naučnoj teoriji niti kao o naučnoj metodi, sa čime se ja slažem 1 ‡ može se postaviti pitanje: da li dijalektika kao metafizička teorija može da ima određene funkcije u nauci i kakve bi to onda funkcije mogle da budu?

1

186

Na "empirijsku neodlučivost" tako opštih principa, bez obzira da li su oni dijalektički ili nedijalektički, ukazuje i M. Marković u svome prilogu diskusiji o tome šta je dijalektika, Naše teme, 1963, br. 9, str. 1429, a o metafizičkom karakteru osnovnih stavova dijalektičkog materijalizma takođe sam raspravljao ja u svojoj knjizi Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji, kao i u članku "Metafizika i dijalektički materijalizam", Filosofija, 1965, br. 2; *preštampan kao sledeći odeljak u ovoj knjizi).

Na ovo pitanje ne odgovaraju ni Aleksandar Kron niti nekolicina drugih referenata na ovome skupu, koji su na ovaj ili onaj način dodirivali problem statusa dijalektike kao teorije ili kao metode (Aleksandar Kron je problemu dija-lektike prišao više analitički, pokušavajući da kaže šta dijalektika nije i da odredi logički karakter osnovnih iskaza dijalektike; prilaz Miladina @ivotića više je konstruktivan, tj. on pokušava da kaže šta dijalektika, po njegovom mišljenju, jeste, odnosno, šta bi trebalo da bude; razmatrajući problem odnosa jedin-stva i borbe suprotnostî i protivrečnosti, i logičkog principa neprotivrečnosti, Svetlana Knjazeva iznosi neke takođe zanimljive misli o statusu dijalekti-ke; Branko Pavlović osvetljava neke aspekte problema mogućnosti dijalektičke metode; na problem statusa osvrće se sa nekoliko rečenica i Dragutin Leković u svome referatu "Dijalektika prirode i dijalektika ljudske prakse"), pa bih ja pokušao da naznačim nekoliko teza kao odgovor na jedno takvo pitanje, te da kažem nekoliko reči i o tome koje bi od napred razmatranih funkcija mogle da se pripišu marksističkoj dijalektici kao jednoj od metafizičkih teorija u gore definisanom smislu. Ovome pitanju može se prići (a) istorijski i (b) s obzirom na sadašnju situaciju. Istorijski posmatrano, i Hegelova i marksistička dijalektika odigrale su tokom XIX veka veoma značajnu ulogu otvarajući perspektive, stvarajući nove pojmove i podstičući nauke da se okrenu više i aktivnije ne samo izučavanju pojava i stanjâ, već i njihovog kretanja i razvitka. Neutrališući uticaj starih metafizika, koje su sputavale razvoj nauka propovedanjem nepromenljivosti i statičnosti svega postojećeg, ta dijalektika razbila je statičku samouverenost dotadašnje nauke i unela moderni duh dinamike i relativnosti sveg, pa i naučnog saznanja. Posmatrano iz sadašnjeg trenutka, međutim, mora se priznati da dijalektika više nema tako značajan uticaj na savremene prirodne nauke. Ovo samim tim što danas, za razliku od situacije pre stotinak godina, neki opšti principi dijalektike (princip kretanja, princip povezanosti) zvuče kao obični truizmi, dok neki posebniji principi još uvek nisu razvijeni (ovom prilikom ne mogu i ne želim da se upuštam ni u pitanje zbog čega ti principi nisu razvijeni, niti u pitanje da li je i zašto je uloga dijalektike drugačija u društvenim naukama i filozofiji nego što je u prirodnim naukama). Pa ipak, dijalektika još uvek može da zadrži određenu funkciju u naukama uopšte kao izraz našeg načina saglédanja celine sveta. Mnogi prirodnjaci s pravom mogu da kažu kako principi dijalektičkog materijalizma (naravno, ne onog dogmatskog, staljinističkog) još uvek predstavljaju za njih sasvim prihvatljivu filozofiju, pošto su ti dijalektički principi u stvari tako opšti i elastični da zaista preterano ne obavezuju. Ne-dogmatično shvaćeni, ovi principi, kako je to primetio i Branko Pavlović, ne ometaju naučno istraživanje "nudeći lažno samozadovoljstvo ili postavljajući prepreke naporu za dolaženje do novih naučnih istina". Međutim, renesansa i dalje stvaralačko razvijanje dijalektike u humanističkom marksizmu, to jest sa stanovišta oslobađanja čoveka, kao i svestrano razgranavanje i preciziranje njenog kategorijalnog aparata, trebalo bi da ovim novim vidovima dijalektike ponovo obezbedi značajnu funkciju u razvoju nauke, i to možda baš u smislu neutralisanja jednostrano scijentističke i utoliko i antihumane duhovne klime.

187

Moris Lazerovic, Studije u metafilozofiji Najnovija knjiga Morisa Lazerovica Studije u metafilozofiji (M. Lazeronjitz, Studies in Metaphilosophy, London, Routledge & Kegan Paul, 1964, 264 pp), slično njegovoj prethodnoj knjizi Struktura metafizike (1955), u stvari predstavlja zbirku ogleda, ovoga puta većinom do sada neobjavljenih, koji su usmereni prema jednom središnjem problemu. Ali, dok je u prethodnoj knjizi taj središnji problem istaknut i u glavnom naslovu zbirke, naslov ove poslednje Lazeroviceve knjige mogao bi neupućenog čitaoca zaista da dovede do pogrešnih pretpostavki o njenome stvarnom sadržaju. Tema je u stvari ista: problem metafizike, ili, šire uzeto, čitave filozofije, jer Lazerovic drži da filozofiju nije mogućno rasparčavati, pa pojedine njene delove proglašavati lažnim i preporučivati njihovo napuštanje, a druge isticati kao prave discipline, koje su u stanju da nam pruže određeno znanje. "Racionalna, tehnička filozofija, uključujući etiku, estetiku, epistemologiju, kao i metafiziku, sva je iz jednog komada, i što je tačno o prirodi jednog od njenih ogranaka, vredi i za sve ostale ogranke." (v. p. IX) Pristup je takođe isti, a raspravljanje je na metanivou, u tome smislu što čitava filozofija treba da se sagleda, objasni i proceni sa, po Lazerovicevom shvatanju, najvišeg (ili najdubljeg) stanovišta za određivanje smisla celokupne ljudske svesne aktivnosti, sa gledišta Frojdove psihoanalize. I, dok je ranije moglo biti sumnje da Lazerovic kombinuje psihoanalitički sa lingvističko-analitičkim prilazom, sada je psihoanalitičko stanovište ono jedino i vrhovno stanovište, sa koga treba posmatrati i lingvističku analizu, koja se tada pokazuje različitom od uobičajene filozofske analize samo "u naglasku", pošto se sprovodi kroz "verbalni idiom". (v. p. 54.) Razmatrajući u prvome i najzanimljivijem ogledu različite metode filozofije, odnosno filozofskog argumenta, po kome se on razlikuje od empirijskonaučnog ili analitičkog, pored konceptualne analize Lazerovic ističe kao najvažnije: sistematsku sumnju, kriterijum konzistentnosti, metodu dedukcije iz činjenica, metodu ostenzivnog dokaza, metodu pažljivog ispitivanja (careful scrutiny) i Kantovu metodu apriorne sinteze. Lazerovic vrlo spretno, pri tom se ipak služeći metodom lingvističke analize, pokušava da pokaže kako se sve ove metode u krajnjem slučaju svode na metodu filozofske pojmovne analize. Međutim, da bi se jedna ovakva teza dokazala, nije, naravno, dovoljno samo na pojedinim primerima pokazati da je takvo svođenje mogućno; i ne samo što nije dovoljno, nego ne isključuje ni obratan postupak pokušavanja da se sve ove filozofske metode, uključujući i pojmovnu analizu, svedu, recimo, na metodu konzistentnosti. Lazeroviceva analiza, u najboljem slučaju, pokazuje da su sve filozofske metode na neki način povezane, odnosno da je u svim ovim metodama koje on navodi istovremeno prisutna i metoda filozofske pojmovne analize.

188

Ali, da bismo utvrdili donosi li ova Lazeroviceva knjiga nešto novo u pogledu središnjeg pojma njegovog filozofiranja, tj. u pogledu njegove zamisli metafizike, potrebno je da se u glavnim crtama podsetimo kakvo je shvatanje metafizike autor zastupao u svojoj prethodnoj knjizi. U knjizi Struktura metafizike Lazerovic je naročito naglašavao tezu da metafizičke teorije u osnovi nisu ništa drugo do jezičke inovacije. Izmenjena upotreba rečî od strane metafizičara, ako i nije svesna, makar je namerna i učinjena je uprkos lingvističkim činjenicama o aktualnoj upotrebi rečî (zbog čega, naravno, metafizičke teorije nisu podložne ni lingvističkom obaranju niti empirijskom pobijanju). (v. Lazeronjitz, M., The Structure of Metaphysics, London, Routledge & Kegan Paul, 1955, pp. 62-64.) Metafizička teorija, smatra Lazerovic, mogla bi da se opiše kao troslojna ili u osnovi dvoslojna struktura. Odozgo je iluzija teorije o prirodi ili realnom postojanju neke teorije, tj. iluzija da metafizička rečenica pruža određeni pogled na realnost. (Pošto je filozofska rečenica data u ontološkom idiomu, tj. u onome idiomu u kome je jezik upotrebljen za opisivanje stanj â stvarî, bivamo skloni da mislimo kako ona izražava neki stav o stvarima). Dalji, dublji i teže pristupačni sloj u totalnoj strukturi metafizičke "teorije" Lazerovic želi da naznaci tako što će da kaže kako metafizičke rečenice izražavaju takva empirijska uverenja kojih se držimo nesvesno, pa primećuje da to onda, ako ne greši, može da objasni i "ono duboko ukorenjeno osećanje da se metafizičke rečenice odnose na realnost" (v. Ibid., pp. 66 & 79). U Studijama u metafilozofiji, međutim, mada i dalje govori da metafizičke teorije o stvarnosti mogu da se svedu na jezičke inovacije (primećujući da je u tome smislu filozofska analiza više kreativna nego eksplikativna), Lazerovic potpuno premešta naglasak na razradu svoga metaobjašnjenja, ističući na više mesta to uspostavljanje dubokih veza između metafizičkih teorija i nesvesnog materijala našeg duha, naših emocionalnih potreba (v. na primer, Studies in Metaphilosophy, p. 121). Lazerovic i dalje govori o tome da metafizičar "stvara jedno semantičko skretanje", da se njegova aktivnost svodi na "semantičku imitaciju duboke i razložne spekulacije o univerzumu", zbog čega filozofsko saznanje, smatra Lazerovic, kako po svojoj prirodi tako i po svojoj funkciji, uopšte ne može ni da se poredi sa naučnim saznanjem; ali, činjenica da izvesno osećanje nelagodnosti u pogledu prave prirode filozofskog posla nikada nije postalo tako snažno da bi dovelo do ozbiljnih istraživanja mnogih nezadovoljavajućih crta filozofskih teorija i neslaganja, otkriva mnogo i pomaže da se shvati velika vrednost koja se pridaje iluziji metafizike, tj. da se shvati kako je tu u stvari reč o zadovoljavanju dubljih ljudskih potreba koje proističu iz nesvesnog. (v. Ibid., pp. 162-163.)

189

"Kao što je dobro poznato", kaže Lazerovic, "prema psihoanalitičkoj geografiji duh se sastoji iz tri osnovna područja, svesnog, predsvesnog i nesvesnog, a mi možemo kazati da filozofska teorija predstavlja most sa tri uporišta, po jednim u svakom od ovih područja duha. Na nivou predsvesnog uvodi se neki deo izmenjene terminologije, prihvata ili odbacuje; na nivou svesnog to stvara intelektualnu iluziju da je izrečena neka teorija o svetu, bilo istinita ili lažna; što se tiče najteže dostupnog dela našega duha, nesvesnog, filozofske reči u stvari izražavaju jedan broj misli koje igraju ulogu u određivanju naše unutarnje stabilnosti. Semantička inventivnost na nivou predsvesnog čini nas na nivou svesnog žrtvama obmane od strane našeg sopstvenog proizvoda, a obavlja važnu funkciju za nesvesni deo našega duha. Kada filozofiramo, mi smo istovremeno i slepi i intelektualno dosetljivi." (v. Ibid., pp. 217-218.) Prema tome, u knjizi Studije u metafilozofiji Lazerovic u suštini ne donosi ništa novo, već ponovo izlaže i razrađuje onu istu svoju staru zamisao metafizike, odnosno filozofije uopšte, ovoga puta sa nešto jasnije izraženim naglaskom na psihoanalitičkoj strani objašnjenja. Za onoga ko je zainteresovan da malo bliže upozna Lazerovicevo poimanje filozofije, što je, kako smo videli, glavna tema obeju knjiga, dovoljno je da pročita jednu od tih knjiga, svejedno da li Strukturu metafizike ili Studije u metafilozofiji, jer ova druga ne donosi neko pravo razvijanje teze postavljene u prvoj knjizi, pa je sigurno da u njoj neće otkriti nikakve nove momente vredne pažnje ukoliko se potrudi da pročita obe knjige. Sporednije teme, koje u starim okvirima donose nove detalje, jesu pre svega ono sistematsko razmatranje izvesnih metoda filozofije o kome sam govorio na početku, zatim razmatranje prirode vrednostî, kao i potanko rasvetljavanje metafizičkog pojma prostora. U zbirku je unet i dosta zanimljiv Lazerovicev ogled "Mur i filozofska analiza". [to se tiče Lazerovicevog shvatanja metafizike, odnosno filozofije uopšte (a videli smo da je to za njega jedno te isto), ukratko bi se moglo reći da Lazerovicev pokušaj metafilozofiranja, sa težištem na rasvetljavanju sa gledišta psihoanalize, svakako predstavlja jedan zanimljiv prilaz, koji može da doprinese potpunijem saglédanju prirode nekih filozofskih metoda i argumenata, ali mu se mogu staviti mnoge suštinske zamerke: filozofija, kao deo ljudske aktivnosti koji je tesno povezan sa čovekovom naučnom i društvenom praksom, ovde je potpuno izdvojena, izolovana i onda lingvističko-analitičkom metodom rasvetljavana sa stanovišta psihoanalize, tj. sa jednog sasvim specifičnog, pa u tom smislu i jednostranog stanovišta.

190

Ovakvo osnovno usmerenje uslovilo je i mnoge druge nedostatke, od kojih će ovde biti ukazano samo na dva: (1) kao primere metafizičkih stavova Lazerovic razmatra samo one stavove za koje bi se moglo reći da pripadaju "lošoj metafizici" (na primer, "Stvari su samo pojave", "Supstancija je potpuno nesaznatljiva", "Vreme je nerealno" itd). ne uzimajući u obzir one metafizike koje predstavljaju pokušaje više sinteze čitavog ljudskog saznanja; (2) siromašnost i neprimerenost Lazerovicevog psihoanalitičkog prilaza (koji bi mogao da bude zanimljiv kao sastavni deo jednog složenog prilaza objašnjavanju prave prirode filozofije) ispoljava se, na primer, sasvim jasno kada nastoji da osvetli istinski smisao nekih Spinozinih stavova: Spinozine reči "da su sve stvari u Bogu i tako zavise od njega da bez njega ne mogu ni postojati niti se zamisliti", po rečima Lazerovica, skoro neprikrivenim jezikom izražavaju nezadovoljeni dečji interes za seksualno, koji je primarno usmeren na problem rođenja; reč "uzrok" kod Spinoze, kaže Lazerovic, nesvesno je upotrebljena kao simbol za oca, ili njegovo kosmičko uveličanje, Boga; Spinozino tvrđenje "Nešto se ne može stvoriti iz ničega" pokazuje njegovu zainteresovanost za problem rođenja i njegovu nesposobnost da ga reši itd. itd. u istom stilu. (v. Ibid., pp. 254-256.)

191

METAFIZIKA I MARKSISTI^KA FILOZOFIJA I dalje smatram da su rasterećivanje od zaostataka nekih krutih obraza-ca mišljenja, i prevazilaženje bojazni od korišćenja nekih reči, važni aspekti u ovim nastojanjima koja su usmerena prema otvorenom, slobodnom i kritičkom razvoju marksističke misli. Ovo posebno važi stoga što je ova misao provela prilično dug period u dogmatičnom mirovanju, pod potpunom vladavinom tekuće političke ideologije. Metafizika je, naravno, bila, a, na žalost, u sovjetskoj filozofiji dana-šnjice, još uvek jeste, jedna od onih reči sa najgorim mogućnim ideološkim konotacijama. U stvari, izgleda mi da je značenje nekih reči u marksističkoj filozofi-ji još uvek pre emocionalno nego tehničko, i opterećeno ideološkim i poli-tičkim implikacijama (npr. "idealistički", "agnosticistički", ili čak "seman-ticistički", na negativnoj strani, i "dijalektički", ili "istinsko materijali-stički", na pozitivnoj strani). Nazivanje nekog filozofskog rada "metafizi-čkim", ili nalaženje elemenata metafizike u nečijoj filozofiji, bilo je done-davno gotovo jednako proglašavanju nekoga za neprijatelja socijalizma i držav-nog poretka. Ali, šta je to u terminu "metafizika" u dogmatičkom marksizmu učinilo ovaj tako nepopularnim i pogrdnim epitetom? njegova najjasnija egzemplifikacija je u Staljinovom kratkom pamfletu "Dijalektički i istorijski materijalizam" (izvorno četvrto poglavlje Istorije KPSS[b] /1938/, gde je metafizički način mišljenja bio sav loš i zao nasuprot dijalektičkom načinu mišljenja, koji je bio sav dobar i svetao, tj. mogućna i jedi-na ispravna metoda ljudske misli. Metafizika, prema karakterizaciji u tom pamfletu Staljina, (1) "posma-tra prirodu kao slučajnu aglomeraciju stvari, fenomena, međusobno nepovezanih, odvojenih i nezavisnih"; (2) "drži da je priroda stanje mirovanja i nepokret-nosti, stagnacije i nepromenljivosti"; (3) "posmatra proces razvoja kao jednosta-van proces rasta, dok kvantitativne promene ne vode kvalitativnim promenama"; i (4) "ne vidi unutarnje protivrečnosti u svim stvarima i fenomenima prirode, ne vidi da borba između njihovih pozitivnih i negativnih strana, borba između starog i novog, između onoga što odumire i onoga što se rađa, sačinjava unutrašnji sadržaj procesa razvoja, unutrašnji sadržaj preobražaja kvantitativnih promena u kvalitativ-ne promene" (J. V. Stalin, Dialectical and Historical Materialism, Calcutta, Burmon, 1943, p. 9). Tako je, tokom više od dve decenije, ovo bilo jedino značenje "metafizike" koje se moglo naći u marksističkoj filozofiji, a to je i dalje ono značenje koje vlada u sovjetskoj filozofiji. U ovome kratkom ogledu moja je namera: prvo, da pokažem kako postoje i druga značenja "metafizike", tj. da napravim razliku između nekoliko značenja termina "metafizika" na koja nailazimo u delima Marksa i Engelsa; drugo, da ukažem na suštinsko značenje tog termina, koje je najviše u skladu sa čitavim istorijskim razvojem filozofske misli i koje istovremeno i danas preovladava u filozofskoj literaturi; i treće, da kažem nešto o odnosu dijalektičkog materijalizma i tako koncipirane metafizike, tj. da objasnim koje mogu biti posledice ovih razmatra-nja za savremenu marksističku filozofiju. 192

1. a. U prvoj fazi svoga filozofskog razvoja, u radovima koji se obično nazivaju Rani radovi, Marks i Engels polaze od Fojerbahove antropološke zamisli filozofije, mada ne usvajaju i njenu antidijalektičku upravljenost. Oslanjajući se na konkretno materijalistički shvaćenu Hegelovu dijalektiku, oni pokušavaju da izgrade jednu novu dijalektičku antropološku filozofiju. Fojerbahova koncepcija filozofije nije antropološka u smislu antro-pologije kao izdvojene nauke, nego u tom smislu da je ljudska, ili humanistička. Kao snažan kritičar teoloških gledišta, Fojerbah je ukazao na antropološko ili ljudsko poreklo celokupnog religioznog verovanja. Kritikujući Hegelovu filozofiju za to što i dalje svoje sedište ima u iluzijama religioznog tipa (pošto je započela od stanovišta apsoluta, i smatrala da je opšte realnije od pojedinačnog), Fojerbah je držao da predmet filozofije nije taj samorazvojni proces apsolutne ideje, gde su čovek i njegova istorija samo zavisna faza, i da "jedini, sveopšti i vrhovni predmet filozofije" postaje upravo "čovek, uključujući prirodu kao njegovu osnovu". Međutim, Marks i Engels ne prihvataju Fojerbahovu antidijalektičku orijentaciju. Oslanjajući se na materijalistički protumačenu Hegelovu dijalektiku, oni pokušavaju da razviju novu dijalektičku antropološku filozofiju. Za osnovni predmet svoje filozofije Marks je u to vreme uzimao konkretnog samootuđenog čoveka, tj. čoveka koji živi u društvu zasnovanom na pri-vatnoj svojini, klasnoj eksploataciji i državnom aparatu. Osnovni zadatak ove filozofije bio je takođe sasvim konkretan: ona je bila zamišljena kao materi-jalno oruđe za oslobođenje proletarijata, tj. one klase koja u društvu samootu-đenog čoveka predstavlja realnog nosioca borbe za ukidanje otuđenja, odnosno za ostvarenje opšte humanističke emancipacije. (Uporediti naročito: Marks, K., Kritika Hegelove filozofije prava.) Bio je to istovremeno i period kada je Marks (u svojim Ekonomsko-filozofskim rukopisima) poricao objektivnu dijalektiku u smislu dijalektike koja postoji za sebe, u smislu večito postojećih dijalektičkih zakona, utvrđenih nezavisno od konkretnog čoveka kao saznavaoca. Ima svrhe govoriti samo o onoj objektivnoj dijalektici koja je nastala i koja je data u ljudskoj istoriji. Pokušaj da se iziđe van čoveka i njegove istorije bio bi spekulativni pokušaj. Ovaj spekulativni pokušaj da se iziđe izvan istorijskog čoveka, može se reći, mogao bi u stvari da bude i prvi smisao "metafizike" na koji nailazimo u marksizmu. 1. b. Polazeći sa svoga konkretno humanističkog stanovišta, Marks i Engels u svome zajedničkom delu Svetoj porodici (v. str. 187-190) podvrgavaju oštroj kritici (u smislu dijalektičkog prevazilaženja) Hegelovu spekulativnu metafiziku, misleći pri tom na Hegelovo univerzalno carstvo umstvene misli (Vernunft), koje transcendira i ukida sve paradokse i dijalektičke suprotnosti u koje se razum (Verstand) zapleo i u kojoj je sagledana apsolutna celina, rešeni svi pro-blemi i završen proces saznavanja.

193

Treba primetiti da su Marks i Engels u to vreme bili skloni da prave razliku između ove spekulativne metafizike i obične razumske metafizike jednoga Dekarta, Malbranša, Spinoze ili Lajbnica, sa kojom se borio francuski materijalizam XVIII veka. Pod takvom običnom metafizikom Marks i Engels su podrazumevali ono mišljenje filozofâ XVII veka koje je pokušavalo da izgradi filozofske sisteme što obuhvataju celinu stvarnosti, ali koje se sa razvitkom nauka sasvim odvojilo od naučnog saznanja, baveći se još samo, Marksovim rečima, "mislenim bićima i nebeskim stvarima", i to baš onda "kada se stvarna bića i zemaljske stvari počeli da koncentrišu sav interes na sebe". Takva metafizika (ali ne i spekulativna metafizika) postala je, razume se, plitka. Tako bi drugi smisao pojma "metafizika" bio spekulativni pokušaj da se ide dalje od konkretnog naučnog saznanja, i da se govori o transcendentnim bićima i nebeskim stvarima. 1. v. No, baš u nastojanju da izgrade konkretno materijalističku, antropološku filozofiju, Marks i Engels su, kako primećuje Gajo Petrović (v. Filozofski pogledi Plehanova, str. 61-62 i 70), sve više bili skloni jednom empirističkom pre nego racionalističkom prilaženju određivanja uloge proletarijata. Oni su smatrali da društveni pokret proletarijata nije usmeren na realizaciju nekog prirodnog ljudskog poretka, već na rešenje jednog istorijskog zadatka koji izrasta iz konkretne društvene stvarnosti kapitalističkog društva. Stoga su oni sugerisali da nije dovoljno pokušati da se uloga proletarijata odredi filozofski, tj. racionalistički, nego se ona mora odrediti kroz empirijsku analizu kapitalističkog društva. Ovakvo empirijsko usmerenje je sa svoje stra-ne nametalo potrebu što hitnijeg i što temeljitijeg posebnonaučnog prouča-vanja postojećeg društvenog poretka. I baš ovome zadatku Marks je posvetio najveći deo svoga života. Međutim, ova orijentacija dovela je i do izvesnih sumnji u pogledu opravdano-sti egzistencije bilo kakve filozofije. Ovaj "skeptičko-pozitivistički inter-meco" došao je naročito do izražaja u drugom delu koje su oni napisali zajedno ‡ Nemačkoj ideologiji. U toj knjizi Marks i Engels, na primer, pišu: "U stvarnom životu, gde prestaje spekulacija, počinje dakle stvarna pozitivna nauka, prika-zivanje praktične delatnosti, praktičnog procesa razvitka ljudi. Fraze o svesti prestaju, na njihovo mesto mora da stupi stvarno znanje. Prikazivanjem stvarno-sti samostalna filozofija gubi medijum za svoje postojanje. Na njeno mesto može da stupi, u najboljem slučaju, rezime najopštijih rezultata koji se dadu apstraho-vati iz razmatranja istorijskog razvoja ljudi." (Marks & Engels, Nemačka ideologija, knj. I, Beograd, 1964, str. 23.) Zastupajući ovako radikalno antifilozofski stav, Marks i Engels su, očigledno, u ovome periodu stavljali skoro znak jednakosti između filozofije i metafizike, mada nigde eksplicitno ne govore šta je u stvari predmet filozofije ili kako bi trebalo shvatiti metafiziku. Tako bi treća pozicija bila: poistovećivanje metafizike sa celokupnim područjem filozofije ‡ poistovećivanje koje je negativna ocena oboga.

194

U zrelim Engelsovim radovima (pošto se Marks docnije sav posvetio izučavanju i kritici ekonomske i političke sfere) još uvek ima sličnih pozitivistički obojenih formulacija. Na primer, Engels piše: "Sa Hegelom se završava filozofija uopšte; s jedne strane, zato što on u svome sistemu na izvanre-dan način obuhvata sav njen razvitak, a s druge strane zato što nam on, mada ne-svesno, pokazuje put iz toga lavirinta sistema ka stvarnoj pozitivnoj spoznaji sveta." (Engels, F., Ludvig Fojerbah, Beograd, 1947, str. 15.) Ili, na drugom mestu: "Prirodnjaci produžuju život filozofiji kada se koriste ostacima stare meta-fizike. Tek kada se prirodne i istorijske nauke budu ispunile dijalektikom, po-staće suvišna sva filozofska starudija ‡ izuzev čisto učenje o mišljenju ‡ i ne-staće iz pozitivne nauke." (Engels, F., Dijalektika prirode, Beograd, 1951, str. 215.) Ili, najzad: "Ako šematiku sveta ne izvodimo iz glave, nego iz stvarnoga sveta, samo pomoću glave, ako principe bića izvodimo iz onoga što jeste, onda nam za to nije potrebna nikakva filozofija, već su potrebna pozitivna znanja o svetu i onome što se u njemu zbiva, a ono što iz toga proizlazi isto tako nije ni-kakva filozofija, nego pozitivna nauka... ‡ Dalje, ako više nije potrebna filo-zofija kao takva, onda nije potreban nikakav sistem, pa čak ni prirodni sistem filozofije." (Engels, F., Anti-Diring, Beograd, 1953, str. 48.) Ali, može se reći da Engels, uprkos gorepomenutoj vrsti stavova, u osnovi ipak usvaja Hegelovu koncepciju filozofije kao saznanja stvarnosti u njenome totalitetu, i, odbacujući sa materijalističkog stanovišta Hegelov idealisti-čki sistem, pokušava da zadrži i dalje razvije tzv. "racionalno jezgro" Hegelove kako objektivne tako i subjektivne dijalektike. Izgleda da Engels u stvari ima u vidu pre svega da će nestati stara spekulativna idealistička filozofija, ali da će i filozofija uopšte u jednom dugotrajnom procesu biti ukinuta u svojoj posebnoj formi kao nešto iznad empirijskih prirodnih nauka. Pa ipak, ona će se očuvati po stvarnome sadržaju, jer posebne nauke treba da usvoje sve one rezultate "koje je postigao razvoj filozo-fije u toku dve i po hiljade godina" (v. Engels, F., Anti-Diring, Beograd, 1953, str. 18). Modernome materijalizmu, koji je bitno dijalektički, više nije potrebna, po Engelsovom mišljenju, nikakva filozofija koja stoji iznad ostalih nauka. "^im se svakoj nauci posebno postavi zadatak da jasno odredi svoje mesto u opštoj celini stvari i znanja o stvarima, svaka posebna nauka o toj opštoj celini postaje izlišna. Ono što tada još ostaje samostalno od cele dosadašnje filozofije, to je nauka o mi-šljenju i o njegovim zakonima ‡ formalna logika i dijalektika. Sve ostalo pre-lazi u pozitivnu nauku o prirodi i istoriji." (Engels, F., Anti-Diring, str. 33.) Ovde je, međutim, od posebne važnosti ustanoviti šta je zapravo Engels podrazumevao pod dijalektikom. ^ini mi se da on nikada nije svodio dijalektiku samo na čisto subjektivnu dijalektiku, tj. da je i samu subjektivnu dijalektiku, kao "proizvod ljudskoga mozga", shvatao kao "proizvod prirode, koji se razvijao u svojoj okolini i zajedno sa njom", tj. kao deo objektivne dijalektike. (v. Engels, F., Anti-Diring, str. 47 i 167.) Tako, mada je bio prilično antifilozofski usmeren, za Engelsa je dijalektika u sebe uključivala i subjektivni i objektivni aspekt.

195

Za ovako shvaćenu dijalektiku, ili bar za njenu ontološku komponentu, mogli bismo reći da spada u metafiziku, ukoliko se metafizika shvata kao disciplina koja pokušava da prevaziđe svako delimično naučno saznanje stvarnosti, koja se bavi saglédanjem totaliteta, odnosno saglédanjem celine bića. Pri tom, razume se, treba imati u vidu da kod Engelsa metafizika ne može da se podvede pod logiku (ili dijalektiku), kao što je to učinio Hegel, jer je to u stvari mogućno samo u idealizmu, koji identifikuje pojmove sa realnošću. Kada se smatra da je realnost mate-rijalnog karaktera, mogućno je jedino podvesti logiku pod metafiziku, a ne obratno. Zbog toga, veoma je čudno kako je Engels došao (u Anti-Diringu) do jednog sasvim novog shvatanja metafizike, koje se docnije potpuno uvrežilo kao ortodoksna teorija marksizma. 1. g. Prema ovoj Engelsovoj zamisli, metafizika bi bila takva teorija koja posmatra biće samo kao agregat nezavisnih (nepovezanih) objekata ispitivanja, koji su "izolovani, kruti, okamenjeni, jednom za svagda dati", pa ih treba po-smatrati "jedan za drugim i jedan bez drugoga". To je takav način mišljenja (ili posmatranja), smatra Engels, koji "iza pojedinačnih stvari ne vidi njihovu poveza-nost, iza njihovog bića ne vidi njihovo postajanje i nestajanje, iza njihovog miro-vanja zaboravlja na njihovo kretanje, jer od drveća ne vidi šumu". Ovakav meta-fizički oblik mišljenja (tj. ovaj metod istraživanja) bio je opravdan, pa čak i neophodan, u određenom periodu razvitka ljudskog saznanja. njemu Engels suprot-stavlja dijalektički način mišljenja, koji uvek sagleeda celinu bića i u toj celini "uzima stvari i njihove pojmovne odraze uglavnom u njihovoj uzajamnoj vezi, u njihovom spletu, u njihovom kretanju, u njihovom nastajanju i nestajanju" (v. Engels, F., Anti-Diring, str. 29-30). Sada možemo formulisati četvrti smisao pojma "metafizika": statički način mišljenja, koji gubi iz vida nužnost da se sva stavlja u složenu i promenjivu celinu. Zašto smatram da je ovo Engelsovo shvatanje metafizike čudno? Razlog nije samo u tome što ono odstupa od Marksovog shvatanja, odnosno od njihovog za-jedničkog shvatanja, koje je izraženo, recimo, u Svetoj porodici. Osnovni razlog je taj što istorijski razvoj same metafizike kao filozofske discipline, bez ob-zira na izvesna kolebanja u pogledu određivanja njenoga značenja, nikako ne može da pruži dovoljno osnova za jednu ovakvu interpretaciju, tj. za jedno ovakvo pome-ranje značenja termina "metafizika". Dalje, čudnovato je i istorijski i metodološki neopravdano Engelsovo tvrđenje da su "stari grčki filozofi bili svi rođeni dijalektičari" (Anti-Di-ring, str. 27), kao i njegovo ubrajanje Dekarta i Spinoze među "sjajne predstav-nike dijalektike" (v. Engels, F., Anti-Diring, str. 27), kada su baš u Svetoj poro-dici Dekart, Malbranš, Spinoza i Lajbnic sasvim lepo navedeni kao tipični primeri metafizičara; odnosno obratno: isticanje Bekona i Loka kao predstav-nika "borniranog metafizičkog načina mišljenja" (v. Isto, str. 28-29), kada su u Svetoj porodici kao antimetafizičari nabrojani: Gasendi, Bekon, Lok, Hobs, Kondijak, Volter, Bejl. [to se tiče Hegela, bez obzira na njegovu dijalektiku, Marks ga je smatrao spekulativnim metafizičarem (očigledno nije suprotstavljao dijalekti-ku metafizici); Engels, međutim, uzima čitavu klasičnu nemačku filozofiju kao primer dijalektike u tradiciji antičke filozofije i Dekarta i Spinoze.

196

Najzad, unekoliko je neobično i Engelsovo shvatanje da je taj metafizi-čki način mišljenja "prenet iz prirodnih nauka u filozofiju" (v. Isto, str. 28), umesto da pokuša da mu potraži korene u staroj ili srednjovekovnoj filozofiji. Ali, moramo se upitati i da li je ovakvo Engelsovo shvatanje metafizike i njeno suprotstavljanje dijalektici tek jedna slučajna ideja, ili ona ipak ima neke svoje izvore. Glavni izvor možemo da nađemo, naravno, u Hegelovom opisu razumskog načina mišljenja, o kojem Hegel ponekad govori kao o staroj ili razum-skoj metafizici (ne, naravno, i kao o metafizici uopšte), mada Hegel nigde ne suprotstavlja razumski postupak dijalektici, već ga uključuje u logiku, odnosno, podvodi pod dijalektiku kao jedan njen momenat. Prema tome, Engelsova ideja suprotstavljanja tako definisane metafizi-ke dijalektici ne potiče ni direktno od Hegela. nju je mogućno povezati (kao što je to primetio japanski filozof Takatura Ando u svojoj knjizi: Metaphysics. A Survey of its Meanings, The Hague, M. Nijhoff, 1963, pp. 88-89) jedino sa onim specifičnim definisanjem metafizike kod Bekona, koji u svojoj klasifikaciji znanja, odvajajući sasvim prvu filozofiju od metafizike, ovu drugu određuje kao specijalni deo prirodne filozofije što, nasuprot fizici, koja se bavi onim što je prolazno, razmatra ono što je apstraktno i fiksno. Tako je metafiziku, istraživanje apstraktnog i fiksnog, Bekon suprotstavljao fizici, istraživanju prolaznog empirijskog sveta. A ovo je veoma slično onome što je učinio Engels suprotstavljajući metafiziku dijalektici. Na žalost, baš ovo sasvim specijalno, usko i veoma malo opravdano Engelsovo shvatanje metafizike preovladalo je i postalo jedna od dogmi nestvaralačkog marksizma. [to se tiče Lenjina, kod koga inače nigde ne nalazimo posebno insistiranje na ovome suprotstavljanju, izgleda da on prihvata Engelsovo stanovište (v. Lenjin, V. I., "[ta je to Društvo naroda?", 1894, Sočinjenija, t. I, str. 148, ili: Lenjin, V. I., Materijalizam i empiriokriticizam, Beograd, 1948, str. 270). Sta-ljin je, međutim, naročito isticao, prenaglasio, dogmatizovao i vulgarizovao ovo suprotstavljanje "metafizičkog" i "dijalektičkog" "metoda", tako da mu je oduzeo svaku pravu filozofsku relevantnost. * *

*

2. Drugi cilj koji sam sebi postavio bio je da odgovorim na pitanje o tome koje je značenje termina "metafizika" najviše u skladu sa čitavim isto-rijskim razvojem filozofske misli, odnosno koje je i danas najrasprostranjenije u (nemarksi-stičkim) filozofskim delima. Po mome mišljenju, koje ovde nemam mogućnosti detaljnije da obrazlažem, a do koga sam došao razmatrajući problem značenja metafizike od Aristotela do savremenih filozofskih strujanja (u prvome poglavlju svoje doktorske teze Pro-blem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji), mogućno je naći teži-šte prema kojem se približavaju ne samo sva pojmovna određivanja metafizike, već isto tako i sadržaj onih dela koja se obično smatraju metafizičkim.

197

Kant je bio, čini mi se, prvi koji je ‡ u jeziku koji nije udaljen od onoga koji danas koristimo ‡ jasno pogodio to težište i učinio eksplicitnim ono značenje metafizike koje je preovladavalo pre njega. U isto vreme, pošto može-mo, sa dobrim razlogom, nazvati problem metafizike Kantovim problemom, veru-jem da su na jedan ili drugi način svi filozofi koji su o ovom problemu raspra-vljali posle Kanta morali da uzmu u obzir, i u stvari i uzeli u obzir, Kantovo gledište i njegovo značenje termina "metafizika" (drugi smisao kod Marksa i Engelsa). Kant je mislio da ljudski um jeste i da će uvek biti (do kraja vremena) orijentisan prema metafizici u smislu večite ljudske sklonosti ka metafizici, o večitoj težnji ljudskoga uma da obuhvati celinu stvarnosti, celinu bića, biće kao takvo koje leži u osnovi svega, u smislu ljudske potrebe da se pokušaju re-šiti problemi koji prevazilaze svako moguće iskustvo, da se osmisli apsolutni totalitet svega onoga što nas okružuje. Kant je metafizičke stavove (u svojim Prolegomenima) definisao kao one stavove u ljudskom saznanju koji teže prema potpunoj sintezi, kao one ideje koje nisu date u iskustvu i one principe koji se ne mogu verifikovati ili opovrgnuti u iskustvu. Pa ipak, oni se kao zadatak postavljaju pred ljudski um baš zato što je u njegovoj prirodi da teži prema objedinjavanju zaključaka razuma, da teži prema vrhovnoj sintezi, prevazilazeći celokupno moguće iskustvo. Kantov pojam metafizike, međutim, bio je uglavnom o njenom predmetu, a nijedno određenje predmeta nikad ne može biti iscrpno i precizno u tom stepenu da nam omogući da prosudimo ne samo karakter teorijskog sistema kao celine, nego i karakter posebnih teorijskih stavova. Ako smo zainteresovani za ovo drugo, tj. za problem razgraničenja, kako ga je definisao K. R. Poper (K. R. Popper, The Logic of Scientific Discovery, London, Hutchinson, 1959, p. 34), u tom slučaju nam je potrebna i logička karakterizacija metafizičkih stavova. U stvari, za sve koji su zainteresovani za problem razgraničenja, nijedno predmetno određenje metafizike nije sasvim prikladno, pošto ne može biti iscrpno. Jedino logičko-metodološka karakterizacija metafizičkih iskaza može obuhvatiti sve one iskaze koje bismo želeli da nazivamo metafizičkim, tj. ne samo one iskaze koji pretenduju da govore o celini stvarnosti i nisu proverljivi, nego i one koji pretenduju da govore o raznim transcendentnim predmetima, kao što su duša ili Bog, kao i npr. vrednosne sudove.

198

U današnjoj empirističkoj filozofiji, naravno, predloženi su različi-ti kriterijumi za koje se može smatrati da upućuju na problem razgraničenja. To su, kako znamo, (1) kriterijumi verifikabilnosti (ili kasnije: kriterijumi potvrdljivosti); (2) kriterijumi prevodljivosti; i (3) kriterijumi opovrgljivosti. Svi ovi kriterijumi su bili temeljito i kritički ispitivani u literaturi, i čini mi se da će se kao najplodniji pokazati kriterijum koji bi bio u osnovi na linijama Poperovog kriterijuma opovrgljivosti. Naime, mislim da bi metafizi-čkima valjalo smatrati one stavove koji ni direktno ni indirektno ne mogu dostići takav stepen proverljivosti, tj. stepen empirijske odlučivosti, koji mo-že pružiti odlučujući kriterijum za njihovo prihvatanje; uverk moramo da bi-ramo između nekoliko metafizičkih teorija da bismo odlučili koju od njih da usvojimo. Najznačajnija prednost ovoga kriterijuma smatram da je sledeća: on ne samo što dopušta bliska združivanja metafizike sa naučnim znanjem, nego na-glašava značaj i ulogu metafizike u naučnom saznanju. U njemu ima nekih teško-ća, ali je do sada ovaj kriterijum sugerisao najadekvatnije rešenje za problem razgraničenja između empirijskih nauka i metafizike, ukoliko bi se podrazumevalo da metafizika stoji za sve ono što ne pripada empirijskim naukama. Shodno tome, ono značenje koje bi trebalo da bude osnovno značenje meta-fizike i u marksizmu, jeste ono koje možemo da nađemo u Marksovoj i Engelsovoj Svetoj porodici (uporediti značenje 1.b, spekulativna metafizika), a ne ono Engelsovo specifično značenje (uporediti značenje 1.g), koje je ne samo potisnulo sva ostala značenja, već se dogmatski ustoličilo kao jedino mogućno i jedino ispravno značenje ovoga termina u savremenom marksizmu. Ovakvo određivanje metafizike, gde se pre svega ima u vidu šta bi trebalo da bude predmet odnosno sadržaj metafizike, nije, naravno, potpuno, jer metafizičkih iskaza (u smislu takvih iskaza koji ne mogu da pripadaju empirijskim naukama) ima i izvan one grupe problema koji se nalaze u žarištu pažnje meta-fizičkih sistema. njega treba dopuniti preciznijim određivanjem logičkog ka-raktera metafizičkih iskaza. Na osnovu opsežnih istraživanja različitih pokušaja razgraničavanja između nauke i metafizike, što čini jedan od središnjih problema savremene empirističke filozofije (što je izvršeno u drugom poglavlju moje doktorske teze), mislim da bi metafizičkim trebalo smatrati one iskaze koji ni direktno ni indirektno ne dostižu onaj stepen proverljivosti, odnosno takav stepen mogućnosti empirijskog odlučivanja, koji bi mogao da nam pruži odlučujući kriterijum za njihovo prihvatanje; suočeni sa više metafizi-čkih teorija, mi smo uvek prinuđeni, u krajnjoj instanci, da vršimo izbor, da donosimo odluku o tome koju ćemo metafizičku teoriju da usvojimo.

199

U stvari, mislim da je neizvodljivo povući oštru granicu između naučnih i metafizičkih iskaza, tj. da sva razgraničavanja između različitih vrsta iskaza koji se javljaju u teorijskim sistemima, bilo empirijskih nauka ili filozofije, mogu da budu samo relativna, jer možemo naći različite nivoe stavova s obzirom na njihovu empirijsku odlučivost. Smatram da iskazi teorijskih sistema čine zapravo jedan kontinuum: na jednome polu toga kontinuuma nalaze se izrazito nefilozofski naučni iskazi, a na drugome takve filozofske tvorevine koje su prešle one okvire u kojima je mogućno uspostaviti kontakt sa proverljivim naučnim saznanjem. Profesor Votkins, na primer, našao je tri nivoa iskazâ u empirijskim naukama: (1) Omeđeni egzistencijalni iskazi što smeštaju neki objekt koji je lako prepoznati u prostorno-vremenskom regionu koji je lako istražiti, i koji su i opovrgljivi i potvrdljivi ("Postoji automobil danas u mojoj garaži.") /Osnovni iskazi/ (2) Univerzalne empirijske hipoteze, koje su opovrgljive, ali nisu potvrdljive. ("Svi metali se prilikom grejanja šire.") (3) Neomeđeni egzistencijalni iskazi, koji tvrde postojanje izvesnog objekta na nekom nespecifikovanom mestu i vremenu u univerzumu ("Postoji metal koji se prilikom grejanja ne širi"), koji su neopovrgljivi, ali (u principu) po-tvrdljivi. (v. njatkins, J. nj. N., "Confirmation and Influential Metaphysics", Mind, vol. LXVII, No. 267, p. 345.) ^etvrti nivo je, naravno, nivo metafizičkog iskaza. Tipični iskazi ove vrste su "sve-i-neki" iskazi, koji imaju i univerzalnu i egzistencijalnu kvanti-fikaciju, i koji su i neopovrgljivi i nepotvrdljivi. ("Za sve metale postoji neka kiselina koja će ih rastvoriti.") (Ibid., p. 346.) No, mislim da ovaj četvrti nivo prof. Votkinsa predstavlja samo jednu vrstu metafizičkih stavova i da se u onome što preostaje kao metafizika posle razlikovanja ta tri nivoa empirijskih iskaza može načiniti dalje razdvajanje i naći još dva ili tri nivoa iskazâ, koristeći u osnovi isti kriterijum empirij-ske odlučivosti. Tako sam predložio još tri nivoa: (1) Naučno-filozofske teorije, koje treba da budu posredno empirijski proverljive, tj. preko onih teorija empirijske nauke za koje su naučno-filozofske teorije neposredno vezane. Ovde, naravno, nemamo nikakvu konkluzivnu odlu-čivost, ali možemo imati pokazatelje o relativnoj plauzibilnosti i plodnosti ovih učenja sa stanovišta savremene nauke, tako da možemo pokušati da ih raci-onalno ocenjujemo. Ovde imam na umu prvenstveno kosmološke filozofske teorije, kao što su, na primer, Demokritova atomistička teorija, Dekartova kosmologija (fizički svet kao sistem protežnih materijalnih tela koja deluju mehanički jedno na drugo i koja imaju samo merljive kvalitete), ili Lajbnicova teorija monad â (koja je, na primer, tek nedavno sugerisala fizičaru Dejvidu Bomu novu zamisao kvant-ne mehanike). (v. Problem metafizike..., str. 145.) Naravno, može se reći da ova vrsta procene naučno-filozofskih teorija ne uzima u obzir činjenicu da one metafizičke teorije koje su u skladu sa disciplinama prvog reda obično ne igraju stvaralačku ulogu u nauci. To je tačno, ali u isto vreme, kako je takođe uočio profesor Votkins (v. Ibid., p. 365), ako se ova uče-nja ne mogu pobiti, ona se mogu temeljito osporiti ako se dokaže da nemaju nika-kav značaj za bilo koje područje ljudskog saznanja. 200

(2) Istinske metafizičke teorije, koje treba da budu samo delimično emprijski proverljive u tom smislu da nisu povezane sa naučnim teorijama, nego samo delimično sa opštim ljudskim iskustvom. Ovde, iako možemo raspravljati o ovim teorijama, nemamo čak ni najslabije definibilne kriterijume da se ori-jentišemo u proceni ovih teorija, tako da u krajnjem slučaju moramo izvršiti svoj sopstveni subjektivni izbor i odlučiti kojoj dajemo prednost. U tom izboru, naravno, priličan uticaj mogu imati naš temperament, naši religiozni ili estetički motivi, ili naše društveno određenje i angažman. Ovde imam na umu prvenstveno filozofske vrednosne iskaze, tj. etička i estetička učenja. (3) One metafizičke teorije koje praktično nisu empirijski proverlji-ve ili procenjive, u tom smislu da o njima ne možemo čak ni raspravljati. Ove teorije, koje ispravno možemo nazvati lošom metafizikom, uopšte uzev leže unutar okvira krajnje apstraktnih ili deformisanih elemenata realnosti, a njihovi simboli su često nedovoljno precizni i teško ili sasvim ograničeno komunikabilni. Prihvatanje ili neprihvatanje ovih teorija uglavnom se zasniva na razlozima emotivne prirode. Takve teorije se stapaju s poezijom i religijom. (Znatan deo Hajdegerovih tekstova ili nekih drugih egzistencijalističkih i fenomenoloških filozofija, ili neke stranice kod Ničea takođe su veoma lepa poezija ili mistika.) Tako, zapravo, iskaze teorijskih sistema posmatram kao da čine kontinuum: na jednom polu ovog kontinuuma imamo jasno ne-filozofske (ili ne-metafizičke) empirijske naučne iskaze, a na drugom one filozofske (ili metafizičke) tvore-vine koje su iznad emprijske proverljivosti; pri čemu su ivice među različitim nivoima često zamagljene. Prema tome, kada je reč o nekom konkretnom empirijskonaučnom ili filozofskom sistemu, mogućno je jedino vršiti procenjivanje u kome segmentu toga kontinuuma se nalazi težište, jezgro, ili veći deo sadržine takvoga sistema, odnosno mogućno je jedino vršiti izvesno graduiranje tih sistema s obzirom na njihovu empirijsku osnovu ili njihov naučni status. Pa ipak, kada uzmemo u raz-matranje pojedine iskaze takvih sistema, onda je mogućno, uzimajući kao osnovni kriterijum stepen proverljivosti, razlikovati više nivoa takvih iskaza, među kojima i nivo metafizičkih iskaza, kako sam ih napred definisao. * *

*

3. A sada, u završnom delu ovog izlaganja, treba da odgovorim na sledeća pitanja: (1) koji je značaj ‡ za savremenu marksističku filozofiju ‡ nalaženja da u misli Marksa i Engelsa postoje različita značenja "metafizike", među kojima i ono koje je najviše u skladu sa tradicionalnim značenjem, kao i sa značenjem koje i dalje preovladava u ne-marksističkoj filozofiji? I (2): u kakvom odnosu prema savremenoj marksističkoj misli stoji problem razgraničenja, kao i poku-šaj da se razdvoji nekoliko nivoa teorijskih iskaza prema stepenu njihove empi-rijske odlučivosti (procenjivosti)?

201

Najpre prvo pitanje. Marksistički filozofi uvek tvrde, bez obzira na to da li su dogmati ili ne, kako drže pravac Marksove i Engelsove misli, iako u stvari rade samo na njenom daljem razvoju, obogaćujući je novim problemima i doprinoseći njenom biću do danas. Tako, ako želite da osporite neku univerzalno prihvaćenu dogmu u marksističkoj filozofiji, prvo morate pokazati, ako možete, da je ona neopravdano i jednostrano uopštila nešto što je samo jedan (i možda čak sekundaran) među nekoliko različitih stavova koje su Marks i Engels izražavali o pitanju o kojem je reč. Ako imate sreće da u spisima Marksa i Engelsa nađete takvo svedočanstvo, i ako uspete da ovo pokažete ‡ kao što mislim da sam u svom radu uči-nio sa pojmom metafizike ‡ onda možete pretendovati da predložite koji od ovih stavova valja smatrati glavnim, najprikladnijim ili najviše usklađenim s upotrebom koja preovladava u filozofskoj misli uopšte. Oni drugi stavovi mogu ostati, naravno, kao sekundarni. Takođe sam u svojoj doktorskoj disertaciji (Problem metafizike...) poku-šao da obrazložim kako je preobražaj one zamisli metafizike poznog Engelsa u jednu od dogmi marksističke filozofije očigledno proizveo značajne nedostatke u marksističkom poimanju filozofije, naročito zbog njegovog potpunog prene-bregavanja one pozitivne i višestruke funkcije metafizičkih učenja u nauci. Dalje, insistiranje na tom jednostranom i čudnovatom značenju "metafizike" takođe je jedan od uzroka nekih bespotrebnih nerazumevanja i komunikacionih teškoća u dijalozima marksističke filozofije sa drugim savremenim filozof-skim strujama. U svakom slučaju, metafizika ne mora biti nešto loše, đavolsko i proskribovano, kako je proisticalo iz onog Staljinovog četvrtog poglavlja Kratkog kursa istorije K. P. S. S. (b). Nasuprot tome, marksisti treba da priznaju kako su temeljni iskazi dijalektičkog materijalizma, tj. glavna ubeđenja marksistâ, takođe nesumnjivo metafizički. Npr. svi dijalektički zakoni interpretirani kao u osnovi ontološki po svojoj prirodi, što je i dalje preovlađujuća interpre-tacija ovih zakona u marksističkoj filozofiji; ili teza o prvenstvu materije u odnosu na duh. U skorije vreme, međutim, ima sve manje marksističkih dogmata Staljinovog tipa, čak i u Sovjetskom Savezu. Ali, izgleda da je savremena marksistička misao, ne toliko u samoj Rusiji, kao uopšte u čitavom svetu i u Jugoslaviji poseb-no (ostavljajući po strani sada već prilično staromodne dogmate), postala pola-rizovana, grubo posmatrano, na dve struje, koje možemo provizorno nazvati: (1) pozitivističkom, i (2) humanističkom. Ove dve struje još nisu eksplicitno definisale svoj stav prema metafi-zici, ali se sigurno može reći da se u pozitivističkoj struji za metafiziku, iako ona više nije nešto đavolsko što treba proterati, i dalje smatra da je takav proizvod ljudskog uma koji zavređuje samo prezir i zanemarivanje. Razlog je to što ona ‡ poput poezije, religije ili mistike ‡ nema nikakvu valjanu vezu sa naučnim saznanjem. U humanističkom pravcu, s druge strane, celokupan predmet filozofije se često svodi na istraživanje vrednosnih aspekata ljudske egzisten-cije; ova vrsta saznanja je, naravno, nešto različito u poređenju sa naučnim sa-znanjem (pošto se ne može operacionalizovati), ne igra i ne treba da igra nika-kvu ulogu u našem naučnom saznanju. (U svojoj tezi sam pokušao da pokažem kako su obe ove krajnosti neprihvatljive, da prva može naučiti vrlo mnogo iz isku-stva logičkih pozitivista, a druga iz istorije nauke.) 202

[to se tiče drugog pitanja, o problemu razgraničenja i dijalektičkog materijalizma, verujem da njegovo stavljanje na dnevni red problem â savremene marksističke filozofije takođe može doprineti ublažavanju oba gorepomenuta ekstremna pravca, koja oba stvaraju preveliki jaz između naučnôg i metafizičkôg.. Naime, marksistički pozitivisti su, prosuđujući sve s prilično uskogrudog stanovišta o naučnom saznanju, veoma netolerantni prema svemu što nadmašuje empirijsku proverljivost ili matematičku verovatnoću; marksistički humanisti su, s druge strane, boreći se za svoje ograničeno humanističko shvatanje filozofije, takođe veoma netolerantni i potcenjuju sve filozofske napore u kosmologiji ili teoriji naučnog saznanja. Razdvajanje između različitih nivoâ iskazâ ima smisla, zato što treba da bude slučaj da različiti nivoi uvek poseduju neke specifične odlike s obzirom na metode njihove primerene kritike. Tako, očigledno posotji razlika između metodâ kritike (i kriterijumâ prihvatljivosti iskazâ) u području logike i matematike, i u oblasti filozofije. Ali, dok su se metodi kritike u empirijskim naukama i u logici i matematici istraživali prilično široko, u filozofiji je urađeno malo istraživanja u pogledu njenih sopstvenih metoda kritike. A izgleda da je ta poslednja vrsta proučavanja suštinska i preko potrebna upravo za marksističku filozofiju, pošto se ona shvatala kao kritička filozofija par excellence, ali je u isto vreme do sada uglavnom koristila sasvim neprikladne metode kritike. Mogu pokušati da pružim, u nekoliko reči, grubu sliku sadašnje jugoslovenske filozofije. Jugoslovenski sukob sa Staljinom 1948. godine značio je u filozofiji potpun prekid sa marksističkim dogmatizmom i vodio ponovnom otkriću ranog Marksovog humanizma, kao i restauraciji kritičke uloge filozofije u odnosu na društveni život kao celinu. Tako, u posleratnoj jugoslovenskoj filozofiji možemo razlikovati tri faze: (1) period ortodoksije, kada se marksizam poistovećivao sa dijalektičkim materijalizmom i mnogi su ga tretirali kao ideološki sistem nesumnjivih istina; (2) period borbe protiv dogmatizma u 1950.-im godinama: to je bilo vreme razvoja kritičkog stava prema autoritetima, otvorenog i stvaralačkog pristupa filozofskim problemima, želje za istinskim dijalogom sa predstavnicima drugih filozofskih struja; (3) period sve izraženijih težnji prema konkretnosti i praktičkom aktivizmu: filozofija se usredsređuje na kritičku analizu savremenih ljudskih uslova, naročito na razne oblike otuđenja u kapitalističkom i socijalističkom društvu. Ovo ne znači da među jugoslovenskim filozofima nema nikakvih podela. Jedna je između marksistâ i ne-marksistâ, koji su uglavnom pod uticajem pozitivizma i egzistencijalizma. Druga je između onih marksista koji se uglavnom zaokupljaju primenom i odbranom učenjâ Marksa, Engelsa i Lenjina, i onih koji pokušavaju da marksizmu uliju novi duh i da ga dalje razviju, uzimajući u obzir dostignuća moderne nauke, filozofije i društvene prakse.

203

Unutar ove poslednje grupe marksista postoje i određene razlike. Grupa oko Odeljenja za filozofiju na Univerzitetu u Beogradu prvenstveno je usmerena prema problemima modernog naučnog saznanja, logike i metodologije, a u socijalnoj filozofiji insistira na zasnivanju kritike koliko je mogućno na konkretnom i pouzdanom znanju. Druga grupa, okupljena u Zagrebu, zalaže se za nezavisnost filozofije od nauka i usredsređuje se na proučavanje ideja mladog Marksa (i njihovih korena kod Hegela), kao i na savremenu filozofsku antropologiju. Pretpostavimo sada da marksizam odbaci ono jednostrano shvatanje metafizike koje još uvek zastupa (ili bar ne dovodi u pitanje). (Možemo naći mnogo dobrih razloga da se to učini: gubljenje iz vida višestruke pozitivne funkcije metafizičkih učenja u nauci, kao i u zadovoljavanju nekih osnovnih ljudskih potreba; prouzrokovanje nekih bespotrebnih nerazumevanja i komunika-cionih teškoća u dijalozima marksističke filozofije sa drugim savremenim filozofskim strujanjima itd.) Pretpostavimo da se uvidi kako je zvanično marksi-stičko shvatanje usko i štetno, odnosno da pruža samo jedno od specifičnih značenja "metafizike". Pretpostavimo, najzad, da se kao osnovno značenje prihva-ti ono šire, tradicionalno, ali i danas preovlađujuće značenje te reči (ali koje ‡ kako smo videli ‡ nalazimo i kod Marksa i Engelsa). ‡ Ako to učinimo, onda nije teško uočiti da su osnovni stavovi dijalektičkog materijalizma, odnosno osnovna uverenja marksista, nesumnjivo takođe metafizičkog karaktera. U tome, međutim, što će osnovne polazne pretpostavke marksizma biti okarakterisane kao metafizičke, nema, razume se, ničega lošeg. U stvari, termin "metafizika" nema pejorativno značenje samo u dogmatskome marksizmu; dogmat-ski marksizam nije usamljen u pokušaju da odbaci i uništi metafiziku. Po samoj svojoj prirodi, metafizički stavovi ‡ kao oni stavovi koji su najudaljeniji od neposrednog iskustva ‡ i metafizika kao disciplina koja se samo posredno oslanja na rezultate nauka i vrlo ograničeno (u izvesnim slučajevima nikako ne) koristi metodama empirijskih nauka, zbog čega se nalazi na srazmerno niskom stupnju proverljivosti i izvesnosti ‡ uvek su najviše bili izloženi sumnji i svim vrstama skeptičkih napada, i to ne samo u pogledu smisla i uloge onoga što je pružila ili što pruža, već i u pogledu smisla svoga sopstvenog postojanja. Istorija filozofije zna za mnoge pokušaje osporavanja metafizike. Karakteristično je, međutim, da su pri tom dosta često posredi bili različiti nesporazumi. U mnogim slučajevima ovi napadi nisu poricali ono što metafizika stvarno jeste, kada se ima u vidu ono značenje koje je najprimerenije istoriji misli, već se odbacivala "loša metafizika" ili ono što je bilo loše u inače "dobroj metafizici". Pokušaj dogmatskog marksizma, posmatran iz ovoga aspekta, predstavlja u stvari pokušaj da se iz metafizike izdvoji jedna njena stra-na, da se čitava metafizika svede na taj aspekt, pa da se onda on podvrgne naj-oštrijoj kritici.

204

U stvari, mnogo ozbiljniji pokušaji odbacivanja metafizike u savremenoj filozofiji potiču od strane većine logičkih empirista, kao i od strane jednog broja lingvističkih analitičara. Ali, kako su primetili baš neki od najistak-nutijih empirista našega doba (na primer, Bertrand Rasl), odbacivanje metafizi-ke sa stanovišta empirizma nije mogućno samim tim što nije mogućno ni zastu-pati čisti empirizam. [to se tiče stanovišta jezičke analize, koje svu smisaonu filozofiju svodi na kritiku jezika, na analizu jezika, ono pretenduje da odbaci ne samo metafiziku, već i mnoge druge filozofske discipline. Ova zamisao filozofije, međutim, ne može da ima dug vek i širok uticaj, jer, kao i sva druga pre-terana sužavanja filozofije, nije u stanju da zadovolji sve slože-ne ljudske potrebe. Prema tome, ne samo što nije mogućno pokazati nelegitimnost, besmislenost ili zastarelost metafizike, već je u žustrom suprotstavljanju argumenata za i protiv metafizike u savremenoj empirističkoj filozofiji, izbilo sasvim jasno na videlo da nikakvo znanje ne samo da se ne može zamisliti bez izvesnih pretpostavki metafizičkog karaktera, već da takve metafizičke pretpostavke mogu da imaju i imaju često veoma pozitivne funkcije u razvoju ljudskog naučnog saznanja. Tako, na primer, metafizičke pretpostavke pružaju konceptualni okvir i uvode red u objašnjavanje entitetâ i stvaranje slike sveta. One daju viziju o univerzumu, koja ponekad otkriva nove perspektive za naučna istraživanja. One pružaju sistem teorija koji pokušava da kaže nešto o krajnjem, tj. o humanisti-čkom značaju naučnih dostignuća. Pored isticanja ovih značajnih funkcija, treba naglasiti i to da je o metafizičkim pretpostavkama mogućno racionalno diskutovati, bez obzira na njihov relativno nizak stupanj proverljivosti ili izvesnosti. To je mogućno činiti ispitivanjem njihove koherentnosti, jednostavnosti, plodotvornosti, jasnosti i preciznosti u ekspliciranju logičkih veza njihovih elemenata; istra-živanjem da li donose napredak u rešavanju spornih tačaka nekog problema; razmatranjem njihove adekvatnosti sa stanovišta humanističkih vrednosti, pošto je, izgleda, racionalnost bilo čega, na kraju krajeva, mogućno procenjivati jedino sa stanovišta čoveka. (Potpunije izlaganje i argumentacija ovih ideja nalaze se u četvrtom poglavlju moje doktorske disertacije.) U svakom slučaju, uveren sam da jedan humanistički naklonjeni marksizam, suprotstavljajući se poplavi scijentizma i tehnicizma, koji prete da potisnu i zanemare mnoge osnovne ljudske vrednosti, mora da ustane i protiv tenden-cije potcenjivanja i odbacivanja metafizike u savremenoj kulturi.

205

MARKSOVA ZAMISAO NAUKE I NEKA SAVREMENA GLEDI[TA1 ‡ Ogled iz istorije metodologije nauke ‡ Pre nego što priđem ispitivanju i razmatranju izvesnih odredbi nauke i njene metodologije koje se mogu naći u Marksovim (K. Marx) spisima, valja dati nekoliko prethodnih napomena. Pre svega, s obzirom na svoje osnovno misaono usmerenje, na svoje pretenzije kao naučnika, Marks je samo uzgred dodirivao pitanje same nauke kao takve, i to više društvenih nego prirodnih nauka, više društvenog nego metodo-loškog aspekta nauke, a najmanje metodološkog aspekta prirodnih nauka. Pa ipak, kao što će se videti, ono što u tom pogledu možemo naći kod Marksa ne samo da nije nezanimljivo, već neke ideje deluju i dosta savremeno, mada je u stvari tek kasniji razvoj nauka (posle Marksa), a posebno fizike, omogućio novo shvatanje određenih bitnih problema metodologije nauke i nauke uopšte. S obzirom na sporadičnost Marksovih napomena o ovoj problematici, koje se protežu takoreći od njegovih najranijih spisa pa do trećega toma Kapitala, teško je očekivati konzistentno razvijanje neke određene zamisli nauke, već pre ukazivanje na različite aspekte nauke u skladu, odnosno u vezi sa inače drugom razmatranom problematikom. Najzad, radi boljeg razumevanja situacije s kojom se suočavamo, valja imati u vidu i to da Marksu nikada nije bilo stalo do nauke radi nauke, već pre svega do "menjanja sveta". Istovremeno, Marks je veoma produbljeno shvatao nauku, veoma ozbiljno po-kušavao da se bavi naukom (političkom ekonomijom), očigledno držeći da bez toga nema ni otvaranja mogućnosti za razvijanje prave, adekvatne i efikasne praktič-ne i revolucionarne društvene aktivnosti, da bez nauke nema ni "menjanja sveta". Stoga nije ništa neobično što Marks nije zastupao ni ono što bismo danas nazvali deskriptivističkim shvatanjem naučne teorije, niti pak instrumentalističku zamisao nauke (ni kada su u pitanju prirodne nauke, i pored insistiranja na njihovoj tehnološkoj primeni), već je čvrsto stajao na jednoj realističkoj zamisli nauke, pri čemu ta zamisao nije shvaćena pasivistički, već kritički i aktivistički.

1

206

Ovaj ogled je napisan u okviru rada na projektu "Marksovo shvatanje društva i metoda proučavanja", koji je finansirala Republička zajednica nauke Srbije (1989. godine). Objavljuje se neznatno izmenjen.

Moram napomenuti i to da ću se u ovome radu ograničiti na izlaganje, raz-radu i komentarisanje onoga što je ipak sâm Marks rekao u vezi sa pitanjem nauke uopšte, odnosno prirodne i društvene nauke, a ne želim da iz nekih Marksovih konkret-nih naučnih razmatranja sâm izvlačim u njima implicitno sadržana shvatanja. Prema tome, za razliku od nekih drugih autora, pokušaću da ovo osnovno razma-tranje ne narušim nijednom širom temom koja je u bliskoj, daljoj ili najdaljoj vezi sa Marksovim shvatanjem nauke; o takvim temama je inače već mnogo puta i sa raznih stanovišta raspravljano u literaturi (na primer, odnos prema Hegelu /G. nj. F. Hegel/ i Hegelovoj zamisli nauke ili dijalektičke metode; analiza Marksove kritike političke ekonomije radi rekonstrukcije Marksove naučne metode; otu-đenje i nauka; odnos teorije i prakse, odnosno mišljenja i bića; istraživanje i iz-laganje itd). To, naravno, neće biti tako lako, s obzirom da kod samoga Marksa (za razliku od Engelsa /F. Engels/) ima malo toga što se neposredno odnosi na tako važne aspekte nauke kao što su epistemološki ili metodološki. Ali, ono čega ima daleko je originalnije i zanimljivije od onoga što nalazimo kod Engelsa. Neće biti lako još u jednom pogledu. Naime, ako se neko pitanje nauke sagleeda isključivo iz aspekta jedne određene Marksove misli, postoji značajna opa-snost da se to pitanje sagleda jednostrano, pa onda i pogrešno, kao što je to, na primer, slučaj sa Habermasom (J. Habermas), koji je (u svojoj knjizi Saznanje i inte-res), na osnovu onoga mesta iz predgovora Prilogu kritici političke ekonomije gde Marks kaže da se promene u bazi, za razliku od onih u ideološkoj nadgradnji, mogu utvrditi sa "egzaktnošću prirodnih nauka" ‡ zaključio da za Marksa priro-dne nauke predstavljaju ideal naučnosti i racionalnosti. To, međutim, razume se, uopšte ne proizlazi iz celine Marksove misli o nauci, ili posebno iz celine njegove misli o prirodnoj nauci. * *

*

Nije bilo, međutim, tako teško odlučiti odakle je najpogodnije započeti izlaganje Marksove zamisli nauke, koji ugao ili aspekt uzeti kao prvi, tj. kao jedan od osnovnih aspekata kada je reč o toj važnoj ljudskoj delatnosti. Smatram da jedan od osnovnih aspekata sigurno jeste onaj na koji Marks ukazuje još u svojim Ekonomsko-filozofskim rukopisima: da nauka (zajedno sa religijom, porodicom, državom, pravom, moralom, umetnošću itd.) predstavlja jedan od čovekovih posebnih načina proizvodnje, pa tako znači i jedan poseban vid otuđenja. Na žalost, Marks ne objašnjava detaljnije u čemu se sastoji otuđenje kada je reč o bavljenju naukom i u kojem smislu bi onda čovek trebalo iz nauke da se "vrati u svoje ljudsko, tj. društveno postojanje". Znamo jedino da se, recimo, reli-giozno otuđenje "događa samo u području svesti ljudske unutra-šnjosti", dok je eko-nomsko otuđenje istovremeno i otuđenje u sferi materijal-nog života. Možemo, razume se, pretpostaviti da kod nauke svakako imamo posla sa otuđenjem u području svesti, ali isto tako, ako nauku uzmemo kao primenjenu nauku, kao tehnologiju, i sa otuđenjem u području materijalnog života.

207

No, ovo određenje nauke treba shvatiti samo kao jedno najopštije, nedovoljno precizno i krajnje nepotpuno i nekonkretno određenje nauke uopšte. U istim Rukopisima, međutim, nekoliko stranica dalje, kao da i nije naveo nauku kao jedan vid otuđenja, Marks kaže kako čak i tada kada se bavi naučnom delat-nošću ‡ delatnošću koju može da izvrši sâm, bez neposrednog opštenja sa drugi-ma ‡ on kao naučnik ipak deluje na društveni način, jer deluje kao čovek. "Ne samo da mi je dat", kaže Marks, "kao društveni proizvod, materijal za moju de-latnost ‡ uračunavajući tu i sâm jezik pomoću kojeg se ispoljava delatnost mislioca ‡ već i moje sopstveno postojanje jeste društvena delatnost; zato ono što radim iz sebe, radim iz sebe za društvo i sa svešću da to činim kao društveno biće."2

2

Marks, K., "Ekonomsko-filozofski rukopisi" (1844), u: Rani radovi, Zagreb, Kultura, 1953, str. 230.

208

Marks ovde u stvari, po svemu sudeći, ukazuje na to da je čovek, u suštini, bilo da je uzet kao stvaralac ili kao saznavalac, neodvojivi deo društva, tako da onda i materijal za njegovu naučnu delatnost (čitava priroda, a u ovoj misli Marks posebno naglašava i jezik) ne postoji drugačije već kao društveni proizvod. Ne moramo se, naravno, složiti sa tim da ono što radimo iz sebe, radimo iz sebe za društvo, a još manje da smo pri tom svi i uvek svesni da to činimo kao društvena bića! Kad bi to bilo tako, ne bi imalo smisla govoriti o nauci kao otuđenju! Sasvim drugačije, razume se, stoje stvari kada ne govorimo o nauci shvaće-noj uopšteno, već, recimo, o primenjenoj nauci, ili, još preciznije, tehnološkoj primeni nauke. njena otuđena moć (u Marksovom smislu ove sintagme) sasvim je nesporna. Na ovu stranu stvari naš autor ukazuje u Osnovama kritike političke ekonomije (Grundrisse): "Nauka, koja mrtve udove mašinerije prisiljava da svojom konstrukcijom deluje svrsishodno kao automat, ne egzistira u svesti radnika, već deluje na njega preko stroja kao tuđa moć, kao moć samoga stroja"; odnosno: "Znanje se u mašineriji pojavljuje kao nešto tuđe, izvan radnika, a živi rad kao potči-njen samostalno delujućem opredmećenom radu. Radnik se pojavljuje kao suvišan, ukoliko njegova delatnost nije uslovljena potrebom (kapitala)"3 "... Tendencija (je) kapitala da proizvodnji dade naučni karakter, a da neposredan rad unizi do pukog momenta toga procesa."4 Ovde je, čini se, jasno u kojem smislu tehnološka primena nauke (izgradnja stroja ili mašinerije) predstavlja otuđeni rad, sve manje potčinjen nepo-srednoj umešnosti radnika; takođe u kojem smislu je Marks primenjene prirodne nauke s pravom ubrojao u bitne elemente kapitalističke organizacije rada. Neo-sporno je da kapital daje proizvodnji naučni karakter, a neposredni rad svodi na puki momenat toga procesa; tako živi rad biva potčinjen samostalno delujućem "opredmećenom radu". No, ostanimo još malo na pitanju nauke uopšte. [ta o tome Marks ima još da kaže? Ono što ima da kaže više se ne tiče društvenog položaja nauke, već epistemoloških karakteristika nauke. To su poznata mesta iz I i III toma Kapitala, gde Marks govori o tome da bi "svaka nauka bila izlišna kada bi se pojavni oblik i suština stvari neposredno podudarali", odnosno da se "u pojavi često stvari predstavljaju izvrnuto". 5 Reč je o antiempirističkoj, hegelijanskoj tezi koja upu-ćuje na to da se zadatak nauke sastoji baš u tome da traga za pravom, istinskom prirodom stvari, za unutrašnjim, skrivenim sklopom, za suštinom stvari, pri čemu se pojavna stvarnost često ispostavlja kao običan privid. ^ini se, međutim, takođe da se ovde pod "suštinom" ne podrazumeva nikakav metafizički, iskustve-no nedodirljivi pojam. Uopšte uzevši, Marks je bio svestan da apstrakcije ostaju prazne spekulacije ukoliko ne bi bile povezane sa pojavnim oblicima stvarnosti, tj. on je želeo da održi vezu sa empirijom. Drugim rečima, apstrakcija treba da uhvati ono bitno, nužne elemente (veze) u konkretnome. To nije nešto što bi bilo neprihvatljivo; međutim, teškoća u vezi sa ovom tezom je u tome što se ne vidi kako bi i na osnovu čega naučnik mogao da proceni da je došao do suštine stvari.

3 4 5

Marks, K., Temelji slobode (1857), Zagreb, Naprijed, 1974, str. 283 & 285. Marks, K., Isto delo, str. 286. v. Marks, K., Kapital, III (1873), Beograd, Kultura, 1948, str. 708; Kapital, I (1867), Beograd, Kultura, 1948.

209

Ova teškoća se može delimično neutralisati ukoliko se naučno saznanje interpretira kao saznanje koje se stalno samo sve više i više približava sušti-ni, kao, na primer, večito sve potpunije saznavanje istine o stvarnosti. No, tada se moraju posta-viti i određeni kriterijumi za procenjivanje napredovanja prema suštini ili istini. U vezi sa gorepomenutom tezom nalazi se još jedna osobina nauke koja je karakte-ristična za Marksovu zamisao nauke: Marks, naime, očigledno ne smatra da bi se zadatak nauke mogao svesti na opis detaljâ i objašnjavanje izolovanih pojava. Naprotiv, kao što ćemo još videti, osnovna odlika nauke jeste proučavanje celovitih struktura. * *

*

S obzirom da se Marks bavio isključivo društvenim naukama, a da su gledišta Engelsa o raznim pitanjima prirodnih nauka pretrpela veoma ozbiljne kri-tike ‡ posebno je zanimljivo ono što je ipak sâm Marks rekao o prirodnim naukama, odnosno kako bi se mogla rekonstruisati njegova sopstvena zamisao prirodnih nauka. Još u Ekonomsko-filozofskim rukopisima, procenjujući tadašnje stanje prirodnih nauka (1844. godine), Marks primećuje da su prirodne nauke doživele veliki procvat i da su "prisvojile stalno rastući materijal", ali da im je "filo-zofija ostala upravo tako tuđa, kao što su i one ostale tuđe filozofiji", pošto je "trenutno ujedinjenje bilo samo fantastična iluzija". Međutim, prirodna nauka je, upozorava Marks, "pomoću industrije utoliko praktičnije zahvatila u čoveči-ji

210

život, preoblikovala ga i pripravila čovekovu emancipaciju, koliko god je ne-posredno morala dopuniti onečovečenje". 6 Za Marksa, "industrija je stvaran istorijski proces prirode i stoga odnos prirodne nauke prema čoveku; ako se zato ona (industrija) shvati kao egzoteričko otkriće čovekovih suštinskih snaga, onda se može shvatiti ljudsko biće prirode ili prirodno biće čoveka; stoga prirodna nauka gubi apstraktno materijalni, ili štaviše idealistički pravac i postaje baza ljudske nauke, kao što je sad već po-stala ‡ iako u otuđenom obliku ‡ baza stvarnog ljudskog života; druga baza za život, a druga za nauku, to je od početka laž".7 Ovde dolazi do izražaja ono što bi, po Marksu, predstavljalo još jednu od bitnih karakteristika nauke: i prirodna nauka (što znači: nauka u celini) jeste ljudska nauka. To je, dakle, teza da nema nikakve "objektivne", od čoveka, od njegove istorije nezavisne nauke, čak i onda kada je reč o prirodnim naukama. 8 Preko in-dustrije (primenjene nauke) dolazi do stvarnog odnosa prirode i prirodnih nauka prema čoveku; a kada se ima u vidu da se kroz primenjenu nauku (industriju) ispo-ljavaju "čovekove suštinske snage", onda postaje jasnije šta Marks podrazumeva pod pojmom "ljudsko biće prirode, ili prirodno biće čoveka". Sem toga, samo ona priroda "koja postaje u ljudskoj istoriji ‡ u aktu nastajanja ljudskog društva ‡ je-ste stvarna čovekova priroda", kaže Marks; stoga je priroda kakva postaje pomoću industrije, iako u otuđenom obliku, istinska antropološka priroda". 9 "Prirodna nauka i na njoj zasnovana industrija su", primećuje i J. Aranđelović, "u toj meri velike snage proizvođenja samih osnova ljudske istorije da se, iz ugla njenog novog poimanja, pruža pogled na jedinstvo svih osnovnih oblika naučnog i filozofskog saznanja. Marks ide tako daleko da govori o mogućnosti jedne nauke."10 Jedinstvena nauka istorije, u kojoj se ostvaruje sinteza nauke o prirodi i nauke o čoveku, kao dve njene ravnopravne i neodvojive strane, očigledno nije nikakva nauka u klasičnom smislu, nije, po Marksu, neko osamostaljeno znanje o predmetu. S obzirom da je celokupna istorija čovečanstva istorija prisvajanja prirode od strane čoveka, to onda, razume se, objedinjavanje nauke o prirodi i nau-ke o čoveku nije nikakav običan teorijski akt, neka čisto apstraktna sinteza, već proizvod samoga realiteta, samog istorijskog događanja. Nauka o istoriji je isto što i nauka o čoveku, pošto koren svih stvari jeste čovek. Tako se onda sme reći da je nauku o čoveku mogućno (uslovno, naravno) deliti na prirodnu i dru-štvenu nauku o čoveku. "^ovek je neposredan predmet prirodne nauke", kaže Marks. "... Ali priroda je neposredan predmet nauke o čoveku, prvi čovekov predmet ‡ čovek ‡ jest priroda, čulnost i posebne ljudske čulne suštinske snage, koje svoje predmetno ostvarenje mogu naći samo u nauci o prirodnom biću uopšte... Društvena stvar-nost prirode i ljudska prirodna nauka ili prirodna nauka o čoveku, to su identič-ni izrazi."11

6

6

7

7

8

8

9

9

1

0

1

1

Marks, K., "Ekonomsko-filozofski rukopisi", str. 234. Ibid., str. 234. Mnogi filozofi nauke okarakterisali bi danas ovu poziciju kao "kulturni relativizam". Ibid., str. 234. Aranđelović, J., Dijalektička racionalnost, Beograd, Nolit, 1981, str. 51. Marks, K., "Ekonomsko-filozofski rukopisi", str. 235.

211

Suprotstavljajući se tradicionalnom shvatanju prirodne nauke, Marks kaže: "Fojerbah govori osobito o posmatranju prirodne nauke, on pominje tajne koje može otkriti sámo oko fizičara i hemičara; ali, šta bi prirodna nauka bez industrije i trgovine? ^ak i ova ÄčistaÄ prirodna nauka dobija svoj cilj, kao i svoj materijal, tek blagodareći trgovini i industriji, blagodareći čulnoj delatnosti ljudi. Ova delatnost, ovaj neprekidni čulni rad i stvaranje, ova proizvodnja je u toj meri osnova čitavog čulnog sveta, onakvog kakav sada postoji, da bi Fojerbah, kad bi se ona prekinula makar i za godinu dana, video ogromnu promenu ne samo u svetu prirode, već bi vrlo brzo primetio da nema ni čitavog sveta ljudi ni njegove sopstvene moći opažanja, pa čak ni njegove sopstvene egzistencije... Uostalom," na-stavlja Marks, "ona priroda koja prethodi ljudskoj istoriji i nije ova priroda u kojoj živi Fojerbah, nije ova priroda koja, sa izuzetkom možda na pojedinim au-stralijskim koralnim ostrvima novijeg porekla, danas više nigde i ne postoji, pa prema tome ni za Fojerbaha." 12

1

212

2

Marks, K. & Engels, F., Nemačka ideologija (1845), Dela, tom 6, Beograd, Prosveta, 1974, str. 27.

Marks, dakle, kao što se može videti iz ovoga navoda u Nemačkoj ideologiji, u određenim delovima dosledno razvija svoje ideje iz Ekonomskofilozofskih ruko-pisa. Društvena delatnost, koja se zasniva na primenjenoj nauci, jeste neizbežni posrednik u saznavanju prirode, pa zato i nema, odnosno ne može da se govori o "čistoj" prirodi; a kada bi nestalo te društvene delatnosti, više ne bi bilo ni ljudi. U tom smislu mi danas, i kada bismo hteli, ne bismo mogli dopreti do "čiste" prirode, ne bismo mogli živeti u onakvoj prirodi kakva je prethodila ljudskoj istoriji. U tome se, dakle, ogleda ogroman značaj nauke, posebno prirodne nauke u savremenom svetu, pored onog najneposrednijeg, tj. da kroz svoju tehnološku pri-menu u sve većoj meri potčinjava prirodne sile i stavlja ih "u službu čovekovih potreba". Nauka o čoveku, razume se, nema niti može imati takvu moć. [taviše, na savremenom visokom nivou razvoja proizvodnih snaga, na nivou postojanja velike industrije, stvaranje društvenog bogatstva u sve većoj meri zavisi, kako je primetio još sâm Marks, od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije (ili primene te nauke na proizvodnju), a sve manje od uloženog radnog vremena i od količine primenjenog rada. Ova razmatranja ukazuju na neopravdanost nekih gledišta koja smatraju da Marksovo insistiranje na jednoj jedinstvenoj nauci istorije, gde se sjedinjuju nau-ka o prirodi i nauka o čoveku, zapravo predstavlja nekakvo potčinjavanje priro-dnih nauka nauci o čoveku (pa onda i filozofiji). Prema tome, uzajamna zavisnost postoji, ali potčinjenost ne; i to baš uzajamna zavisnost, što znači (1) da je i nau-ka o čoveku zavisna od prirodne nauke, a ne jedino obratno, (2) da ni nauka o priro-di ni nauka o čoveku nemaju potpuno samostalnu istoriju, u tom smislu što se ne mogu razumeti iz sebe same, iz sopstvenog posebnog razvoja, i (3) da se nauka o čoveku ne može ni razumeti kako valja ako se zapostavi nauka o prirodi, i obratno. "Ideja o Äjednoj nauciÄ", s pravom primećuje J. Aranđelović, "posebno je podsticajna jer pruža pogodan okvir za buđenje gotovo zamrlog interesovanja fi-lozofije za ona razmatranja o prirodi kojima su se nekada bavile filozofija istorije i sama filozofija prirode..."13 No, ne treba nikako izgubiti iz vida onu paradoksalnu situaciju na koju je ukazao Marks, tj. da prirodna nauka, koliko, s jedne strane, doprinosi oslobađanju čoveka od potčinjenosti prirodi, tj. doprinosi čovekovoj emancipaciji, toliko, s druge strane, doprinosi njegovom onečovečenju. Ne znači, naravno, da je ta paradok-salna situacija data jednom zauvek, tj. da čovek ne može i ne treba da se bori pro-tiv onečovečenja, odnosno da nema izgleda u borbi protiv otuđenosti nauke. Onečo-večenje se ne ispoljava toliko u saznajnom odnosu čoveka prema svetu koliko u njegovom delatnom odnosu, što taj odnos čini podložnim promenama, odnosno za-visnim od određenih društvenih uslova, kao i od usmerenosti subjekta. [to se tiče cilja prirodnih nauka, jedino ako stvari posmatramo površno, može nam se na prvi pogled učiniti da im se svrha sastoji u tome da menjaju samu prirodu, odnosno prirodne procese. Pažljivije gledanje uočava da sámo menjanje prirodnih procesa zapravo ima za cilj menjanje ljudskog života kao takvog; a to onda znači da i znanja o prirodi osmišljavaju društveno-istorijsku delatnost ljudi, osmišljavaju je podjednako kao i naučna znanja o čoveku.

1

3

Aranđelović, J., Dijalektička racionalnost, str. 53.

213

Još jednu stranu stvari valja uočiti kada je reč o Marksovom shvatanju prirodne nauke. Na taj aspekt je dobro ukazao J. Aranđelović, koji piše: "Sámo se po sebi razume da time što se o prirodi govori kao o stvorenoj, kao o onom što u istoriji nastaje čovekovom delatnošću, nije poreknuta njena samobitnost ‡ to da priroda postoji i pomoću sebe same, kao nestvorena, kao samostalno biće... ‡ Tako-đe je razumljivo da prirodne nauke istražuju prirodu u toj njenoj bitnosti, izra-stajući u sistem saznanja o tom njenom liku. Međutim, dotle dok ove nauke ostaju na tome, one u sebi samima ne sadrže ništa što bi ih upućivalo na nauku o čoveku i, uopšte, na druge oblike znanja, ništa što bi svedočilo o nekakvoj njihovoj zavi-snosti od tih drugih oblika, čak ništa što bi upućivalo na mogućnost takve zavi-snosti. Tek je industrija omogućila stvarni istorijski odnos prirodne nauke prema čoveku, čime je stvoren jedan od bitnih preduslova mogućnosti da ona pot-padne pod uticaj znanja o čoveku, kako naučnog tako i filozofskog..."14 S druge strane, takođe podseća J. Aranđelović, pokazuje se kao puka pred-rasuda ono uvreženo verovanje o prirodnoj nauci kao nekakvom sasvim slobodnom, ničim sputavanom istraživanju prirode. To je istraživanje, govoreći jezikom ideologizovanog mišljenja, usmereno na ono što "ljudima" koristi, što uvećava "čovekovu" moć. "Saznanje prirode ne usmerava jedino ÄpukaÄ želja da se upoznaju njene tajne i da se time zadovolji čovekova radoznalost ili nekakva njegova težnja prema istini."15 No, pogled na jedinstvo nauka već danas se dosta jasno otvara sa stanovi-šta filozofije (naravno, ne svake) i nauke o čoveku, pošto ta nauka u samom svom saznajnom činu ostvaruje susret sa prirodnom naukom, ali ne i sa stanovišta pri-rodnih nauka, s obzirom da te nauke ostvaruju odgovarajući susret tek u svome de-latnom ispoljavanju; prirodna nauka, naime, nije u položaju da u teorijskom "ovla-davanju" svojim sopstvenim predmetom mora uzimati u obzir saznanja o čoveku, pošto ona ne utiču na prirodu shvaćenu u njenoj bitnosti, kao što saznanja o njoj, i to u ovom njenom obliku, utiču na svet čovekove bitnosti, na svet koji on sâm stvara i prilagođava svojim svrhama. 16

1

4

1

5

1

6

214

Ibid., str. 61-62. Ibid., str. 66-67. v. Ibid., str. 67 & 68.

Kada je, međutim, reč o statusu prirodnih nauka kod Marksa, J. Aranđelović zastupa i jednu spornu tezu. On kaže: "Za misao primerenu našem vremenu, za njen osobeni na-čin saznavanja prirode, nije toliko bitno da se ovlada prirodnonaučnim znanjima izdvojeno uzetim, osamostaljenim prema čulnoj čovekovoj delatnosti, koliko da se ovlada onim što se o tim znanjima ... pokazuje iz iskustva modernog građanskog društva, iz iskustva velike industrije sa kojom čovekova delatnost usmerena prema prirodi zadobija svoj potpuno novi oblik ‡ takav da se s njim ostvaruje jedna važna pretpostavka korenitog preobražaja samih osnova ljudskog sveta. Tako se dolazi do toga da je ispitivanje o prirodnoj nauci kao teorijskoj osnovi delatnog čovekovog odnosa prema prirodi, postalo značajna pretpostavka i za najtemeljnije pitanje misli našeg vremena, za pitanje o mogućnosti preobražaja građanskog sveta u istinsku ljudsku zajednicu." 17 Upozorenje sadržano u poslednjoj rečenici ovoga teksta mislim da je sasvim na mestu. Ono je usmereno protiv romantičarski naklonjenih marksista-humanista, koji su spremni da vide samo negativne posledice i štetne strane u savremenom razmahu prirodnih nauka i njihove praktične primene. Autor, naime, ukazuje na to kako se ni oni društveni preobražaji za koje se pretpostavlja da mogu predstavljati napre-dak u odnosu na trenutno vladajuće stanje ne mogu zamisliti bez prirodne nauke

1

7

Ibid., str. 71.

215

"kao teorijske osnove delatnog čovekovog odnosa prema priro-di". Sporna je, međutim, prva rečenica navoda, gde se govori o tome kakav treba da bude odnos prema prirodnoj nauci koji bi bio "primeren našem vremenu". Tu se, naime, tvrdi da nije bitno ovladati prirodnonaučnim znanjem samostalno uzetim; bitno je da se ovlada onim što se o tim znanjima pokazuje iz iskustva modernog građanskog društva. Kao da autor ne primećuje kako ono što se proglašava bitnim jeste samo neko takvo stanovište koje se zauzima na jednom filozofskom metani-vou i koje za prirodne naučnike, odnosno za u suštini nezavisan razvoj prirodnih nauka (a one su, kako smo videli, od životnog interesa u obezbeđivanju daljeg razvitka društva), nije ni od kakvog značaja; koje bi, štaviše, ako bi se nepresta-no imalo na umu, ako bi se sve prema njemu prilagođavalo, samo moglo da uspori razvoj prirodnonaučnog znanja, do čijih se fundamentalnih dometa uvek dolazilo takvim samostalnim kritičkim i dijalektičkim razvojem teorija o prirodi koji je praktično bio sasvim izdvojen od čulne čovekove delatnosti. * *

*

Za razliku od prirodnih nauka, o kojima, kao što smo videli, ponegde ipak izričito govori, Marks nigde posebno ne spominje "društvene nauke". Kod njega, naime, termin "nauka" podrazumeva (osim kada izuzetno ima u vidu nauku i naučno saznanje u celini) govor o društvenoj nauci, o nauci o čoveku, koja bi inače ‡ po njegovoj zamisli ‡ trebalo u određenom smislu da obuhvata i nauku o prirodi. No, bez obzira na sveobuhvatnost nauke o čoveku i na jedinstvo nauke, kao što ‡ to smo videli u prethodnom odeljku ‡ ne gubi smisao posebno razmatranje o pri-rodnim naukama, tako isto ima punog smisla i poseban govor o društvenim naukama. Raspravljajući o bavljenju političkom ekonomijom, kao jednom od društve-nih nauka, Marks napominje i naglašava da onaj naučnik koji se tom naukom bavi na odgovarajući način (nećemo ovde ulaziti u to koliko se on sâm uvek i u potpu-nosti toga pridržavao) mora biti kritički usmeren, mora pošteno i beskom-promisno tragati za istinom, ne sme biti konformista, ne sme biti prožet nika-kvim posebnim interesima, visokim ili niskim, već idejom "bezobzirne kritike svega postojećeg (bezobzirne u tom smislu da se kritika ne boji svojih rezultata, a isto tako ni sukoba sa postojećim silama)". 18 Za nauku uopšte je karakteristično iz naučno utvrđenih, dakle, kriti-čki intersubjektivno proverenih premisa (ili iz iskazâ o objektivnim činjeni-cama), zaključke izvodi nepristrasno i bez ikakvih obzira. I zaista, za istinom se ne može tragati ako nas sputavaju bilo kakvi obziri; konformizam vodi zaustavljanju na pojavnim oblicima, gubljenju dubljih tendencija (zakona) razvoja.

1

216

8

v. Marks, K., Teorije o višku vrednosti, II (1861), Beograd, Kultura, 1954, str. 272-273 & 275; "Pismo Rugeu" (sept. 1843), Rani radovi, str. 37.

[to se tiče specifično društvenih nauka, u njima je pomenuti zahtev teže ispuniti negoli u prirodnim naukama, one (društvene nauke) su znatno vi-še podložne spoljnim uticajima, što je imao u vidu i Marks kada je govorio o nauč-nosti (uzimajući za primer D. Rikarda) i nenaučnosti (uzimajući za primer Mal-tusa) u političkoj ekonomiji. Ko nije pošten naučnik, podložan je "tuđim intere-sima" (koji, razume se, koriste određenoj društvenoj klasi, pre svega vladajućoj klasi). O "klasnom karakteru" nauke, pre svega, naravno, društvene, još će biti reči. U svakom slučaju, u vezi sa društvenim naukama Marks naglašava upravo to da bi naučnik morao da se rukovodi isključivo naučnim obzi-rima, što znači da bude društveno bez-obziran, da ne bude klasno vezan, tj. da ne bude vezan ni za kakve interese, posebno ne za svoje lične. "Slobodno naučno is-traživanje", kaže Marks, "ne nailazi u oblasti političke ekonomije samo na onog istog neprijatelja koji je poznat u svim ostalim oblastima. Naročita pri-roda predmeta koji ona obdelava izaziva na bojno polje protiv nje najžešće, naj-sitničarskije i najomraženije strasti čovekovih grudi, furije ličnog interesa."19 Karakteristike nenaučnog ponašanja u političkoj ekonomiji Marks je ilustrovao veoma slikovito na primeru Maltusa. Maltus plagira, krade tuđe naučne rezultate, ali je osnovno to što uvek izvlači zaključke koji su "prijatni" i koji koriste aristokratiji protiv buržoazije, i obema protiv prole-tarijata. On i njemu slični naučnici uvek su branioci status-a ljuo, ne uočavaju tendencije razvoja društva, a ukoliko nešto od toga zapažaju ‡ téže da ih spreče. A sve to najčešće čine imajući pred očima samo svoje lične interese. Društvena nauka, dakle, ne sme da se bavi lakiranjem postojećeg stanja, postojećih odnosa i vladajuće društvene prakse, već bi morala biti (bezobzirna) kritička analiza postojećeg, da bi u njemu mogla da otkrije date protivrečnosti, a time onda i tendencije i mogućnosti daljeg društvenog razvoja. Društvena nauka (a to se u stvari odnosi i na prirodnu nauku, mada u nešto manjoj meri i u unekoliko drugačijem smislu) nikako ne bi trebalo da se svede na gomilanje nekog pozitivnog znanja, već bi trebalo stalno da produbljuje svoju kritičku samosvest. Marks u Kapitalu ukazuje i na razlike između prirodnih i društvenih nauka kada je u pitanju naučno istraživanje. Reč je o nekim metodološki važnim razlikama: "... Kod analize ekonomskih oblika ne možemo se poslužiti ni mikro-skopom, ni hemijskim reagencijama. njih mora zameniti moć apstrahovanja"; ili: "Fizičar posmatra prirodne procese bilo tamo gde se oni pokazuju u najistaknu-tijem obliku i gde ih najmanje mogu zamutiti uticaji koji ometaju analizu, bilo praveći eksperimente pod uslovima koji obezbeđuju čisto odvijanje procesa, ako za to ima mogućnosti. Ono što ja u ovome delu imam da istražim jeste kapitali-stički način proizvodnje i odnosi proizvodnje i prometa koji mu odgovaraju. Do sada je Engleska klasična zemlja toga načina proizvodnje, i to je razlog što mi je ona poslužila kao glavna ilustracija mome teorijskom izlaganju." 20

1

9

2

0

Marks, K., Kapital, I, str. XLVI Ibid., str. XLIII & XLIV

217

Ovde je Marks ukazao na neke takve metodološke razlike koje su inače razrađene i o kojima se detaljno raspravlja u savremenoj metodologiji. 21 No, naj-bitnija razlika je u onim "furijama ličnog interesa", o kojima Marks govori u prethodno navedenoj misli. U svakom slučaju je osobeno to da i Marks, kao i mnogi savremeni autori, uviđa kako ima takvih teškoća sa kojima se sukobljavaju sve oblasti naučnog istraživanja; Marks, na žalost, ne kaže kojim, pa o tome možemo samo nagađati! Koji je to neprijatelj traganja za naučnom istinom u bilo kojoj nauci? To mogu, recimo, biti: nekritičnost, neelastičnost, dogmatizam, konzervativnost itd. Mogućno je, razume se, govoriti i o razlikama neekspliciranim neposredno kod Marksa, kao što je, na primer, razlika između prirodnih i društvenih nauka u pogledu mogućnosti predviđanja. U prirodnim naukama obično nailazimo na veliki broj predviđanja, koja se, štaviše, po pravilu precizno ostvaruju, što ni-kako nije slučaj sa društvenim naukama. U društvenim naukama više je bila reč o razumevanju i pravilnoj interpretaciji celine sistema, a u svome glavnom delu, u Kapitalu, Marks se pre svega bavi detaljnom analizom i izlaganjem načina funk-cionisanja kapitalističkog sistema. Marks je, naravno, smatrao da je dao pravilnu interpretaciju toga sistema te da je otkrio i određene zakonitosti funkcionisa-nja toga sistema; odatle je onda izveo i neka svoja predviđanja, ali je na tome planu, kao što se zna, pretrpeo neuspeh. Ovde je karakteristična upravo činjenica da Marks i njegovi sledbenici iz toga nisu zaključivali ‡ što sada već spada u standardne tekovine moderne metodologije ‡ da nešto nije u redu sa nekom njego-vom konkretnom teorijom, da bi je trebalo napustiti i zameniti drugom, boljom. To bi, međutim, bilo jedino ispravno, ukoliko imamo posla samo sa empirijskom naučnom, a ne metafizičkom teorijom. Ovo je pitanje, inače, u najužoj vezi i sa statusom zakon â u društvenim nau-kama, s obzirom da je u svim slučajevima gde imamo posla sa zakonima normalno očekivati i pouzdana predviđanja. Marks u Kapitalu govori o zakonima, ali kao sinonim koristi i reč "tendencija", odnosno uočava (kada je reč o društvenim zakonima) da ih nema u čistom obliku, da u stvarnosti imamo posla samo sa aprok-simacijama; 22 to svedoči da je ipak osećao kako u tom pogledu postoji razlika između prirodnih i društvenih nauka. To isto tako svedoči da je Marks bio svestan postojanja razlike u pogledu postojanosti (odnosno promenljivosti) predmeta iz-među prirodnih i društvenih nauka, ali takođe može značiti i to da je sužavao empirijski sadržaj teorije kako bi izbegao sukob sa neprijatnim činjenicama. Mno-gi kasniji marksisti uopšte nisu zapažali tu razliku, što je vodilo uprošćava-njima i vulgarizaciji, odnosno sasvim neopravdanom dogmatizmu i samouverenosti sa katastrofalnim posledicama. Dovoljno je samo podsetiti se Staljinovog baratanja zakonima "gvo-zdene nužnosti" u razvitku društva. Još jedna Marksova metodološka preporuka u bitno većem stepenu se odnosi na društvene negoli na prirodne nauke. To je njegova implicitno data pre-poruka kako nauka ne bi trebalo da glavni akcenat stavlja na opis detalj â i objašnje-nje izolovanih pojava, već bi trebalo da bude usmerena prvenstveno na proučavanje celovitih struktura, odnosno, kako bi se to uobičajeno reklo kada su u pitanju društvene nauke, proučavanje društvenih situacija uzetih u njihovom totalitetu. 2

1

2

2

218

v. na primer Nejgel, E., Struktura nauke, gl. 13. v. Marks, K., Kapital, III, str. 122.

Jedna od bitnih razlika između prirodnih i društvenih nauka pokazuje se i kada je reč o odnosu klasne borbe i naučnog istraživanja. U pogovoru drugom izdanju Kapitala Marks piše: "Politička ekonomija kao buržoaska nauka, tj. kao nauka koja kapitalistički poredak shvata ne kao istorijski prolazan stupanj razvitka, već obrnuto kao apsolutan i poslednji oblik društvene proizvodnje, može da ostane nauka samo dok klasna borba ostaje latentna i dok se ispoljava samo u usamljenim pojavama." 23 I dalje: "(Kada) je klasna borba, i teorijski i u praksi, sve više dobijala izrazite i preteće oblike, ona je oglašavala smrt buržoaske eko-nomske nauke. Više se nije radilo o tome da li je ovaj ili onaj teorem istinit, nego da li je koristan ili štetan po kapital, ugodan ili ne, politički sumnjiv ili ne. Namesto nekoristoljubivog istraživanja, došlo je plaćeno polemičarstvo, namesto nepristrasnog naučnog istraživanja nemirna savest i zle namere apologetike."24 Iz ovoga odlomka izlazi da je Marks držao, kada su u pitanju društvene nau-ke ‡ poput političke ekonomije ‡ da one mogu biti nauke uglavnom u onoj fazi u kojoj naučnici što se njima bave zastupaju interese klase koja se nalazi u usponu, sve dok protiv nje ne započne organizovana klasna borba. U toj fazi naučni-ci određene klase su zainteresovani za nepristrasno otkrivanje istine, dok doc-nije ‡ pod pretnjom silaska sa vlasti klase kojoj pripadaju ‡ svesno ili ne, pribe-gavaju koristoljubivom podešavanju istinitosti! Konkretno, recimo, za Rikarda, kome je

2

3

2

4

Marks, K., Kapital, I, str. XLIX Ibid., str. L

219

priznavao da je bio pravi naučnik, Marks kaže da se to objašnjava prili-kama onoga vremena: s jedne strane, krupna industrija tek što je bila izišla iz svog detinjstva, a s druge strane, klasna borba između kapitala i rada ostala je potisnuta u pozadinu.25 Međutim, u jeku klasne borbe, kada su već sazreli uslovi za razgradnju određenih društvenih odnosa, naučniku vladajuće klase nije lako da bude nepristrastan, iz njegovog naučnog istraživanja se gubi element kritičnosti. On više ne vidi, odnosno nije u stanju da vidi, momente negacije sadašnjosti koji su prisut-ni u stvarnosti. Previđa takve mo-mente, pošto bi to samo dovodilo u pitanje status ljuo koji mu odgovara. Ti momenti, među-tim, postaju zanimljivi onim naučnicima što stoje na pozicijama klase koja je u usponu. Ovakva razmatranja očigledno nisu primerena kada je reč o prirodnim i matematičkim naukama, s obzirom da je predmet tih nauka takav da nema nikakvog neposrednog uticaja na društvene odnose. Stoga se postavlja pitanje može li klasna borba da dovede do određenih predrasuda i kod prirodnih naučnika i mate-matičara? Sidni Huk primećuje da u takvom slučaju sve ono što se podrazumeva pod klasnom prirodom nauke jeste "neškodljiv stav da su izvesne naučne istine ili hipoteze prihvaćene od strane neke klase, a da im se neka druga protivi, ili ih ne prihvata tako lako ". Kao primer Huk navodi Darvinovu teoriju o poreklu i evoluciji vrsta, kojoj su se oštro suprotstavljali svešteni i konzervativni kru-govi, ali koja je sa oduševljenjem prihvaćena od strane radničkog pokreta širom sveta. Tu su, naravno, u pitanju određene sociološke činjenice, a prihvatanje ili neprihvatanje neke teorije ili hipoteze nikako nije nužno stvar nekog klasnog interesa. 26 Obratan primer imamo sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti, koju dugo vremena nisu bili skloni da prihvate predstavnici radničkog pokreta, pro-glašavajući je reakcionarnom buržoaskom tekovinom. Sem toga, kao što opet primećuje Sidni Huk, da bi se izbegao pogrešan govor o "klasnoj istini" ili "klasnoj nauci", nipošto ne smemo izgubiti iz vida neophodnost vođenja računa o još jednoj distinkciji ‡ između strukture naučnih teorija i njihove motivacije. S obzirom da religiozne i filozofske pretpostavke nesumnjivo utiču na istraživanje mnogih naučnika, a kako su klasne vrednosti na izvestan način uključene u najveći broj religija i filozofija, klasna priroda se pogrešno pripisuje i onome znanju što su ga kreirali naučnici koji su prihvatali neku klasnu religiju ili filozofiju. Jasno je, međutim, da njutnov Bog, na primer, nije imao ništa većeg posla sa njutnovom naukom od Ajnštajnovog Boga sa njego-vom naukom. njutnovi religiozni pojmovi nisu imali nikakvu organsku vezu sa sta-vovima u njegovom naučnom radu; oni nisu imali nikakve eksperimentalne posle-dice, a njutnova nauka je docnije odbačena ne zbog nekog određenog smera u razvoju klasnih odnosa, već pod težinom naučnog svedočanstva koje se okrenulo protiv nje.27

2

5

2

6

2

7

220

v. Ibid., str. L v. Hook, S., Reason, Social Myths, and Democracy, Nenj York, The Humanities Press, 1940, p. 271. v. Ibid., p. 273.

Za priču o klasnim istinama u egzaktnim naukama lako se može pokazati ili da je besmislica ili da je preispoljna greška. Ona zapravo, napominje Sidni Huk, neće naneti nikakvu štetu ‡ od nje će patiti samo oni koji su potpali pod njen uticaj ‡ ukoliko ne postane vera totalitarne države. To se, međutim, baš i dogodilo u Sovjetskom Savezu u vreme Staljina, posebno u takvim područjima kao što su biologija i njoj srodne nauke; to onda može da bude i veoma opasno ‡ dija-lektički materijalisti su tada jednostavno uobrazili da, s obzirom da se nalaze na "pravoj" strani kada je reč o klasnoj borbi, stoga mogu da odrede koje su "ispravne", a koje "neispravne" (pogrešne) teorije u biologiji ili bilo kojoj drugoj nauci. 28

2

8

v. Ibid., p. 274-275.

221

I zaista, iskustvo Sovjetskog Saveza pokazuje koliko je za nauku pogubna i koliko nauku može da unazadi jedna takva situacija u kojoj se naučno istraživanje nađe pod neposrednom kontrolom vladajuće agresivne ideologije, što je na sasvim nemarksovski, krajnje vulgarizovani način shvatila odnos nauke i klasne borbe. Može se, naravno, smatrati da "klasna borba" uopšte nije adekvatan opis onoga što se zbiva u društvu u bilo kojem periodu razvitka, ali se svakako ne može po-ricati uticaj ideologije vladajućeg sloja na određene, pre svega društvene nauč-nike u određenim periodima razvoja društva. Najzad, razlika između prirodnih i društvenih nauka ispoljava se i kada je reč o načinu izlaganja. Naime, teoretičari se danas uglavnom slažu u tome da se dijalektika ne unosi spolja u istraženi materijal, već da se mora ‡ ako je uopšte ima ‡ otkriti u njemu kao njegova živa priroda, kao unutrašnji trendovi njegovog sadržaja, i to opet ne predmeta po sebi, već onoga predmeta kakav znamo kroz ljudsku praksu. Neki društveni oblici mogu biti pojmljeni tek pošto se kao mo-gućnost razviju u svoje puno, definitivno značenje! To je osnovni razlog što veći-na teoretičara smatra da dijalektike kao principa kretanja nema u prirodi, već da se ona ograničava na istorijsko-društvenu stvarnost, na ljudske odnose, na kre-tanje ljudske misli. U tom smislu, dijalektičko izlaganje, koje na novom pojmovnom nivou uspostavlja i pruža rešenje problemske situacije novim saglédanjem kon-kretne celine, koje predstavlja misaono reprodukovanje konkretnog totaliteta (time se otvara mogućnost kritike čitave prethodne istorije), vezano je za dru-štveno-istorijsku stvarnost, pa tako prvenstveno za društvene nauke. Za priro-dne i matematičke nauke, međutim, uobičajeno je ili ono standardno izlaga-nje rezultatâ istraživanja u smislu proste na određeni način klasifikovane ce-line onih znanja koja smo sakupili o određenom problemu ili skupu problema, ili izlaganje u vidu aksiomatski sistematizovanog znanja o nekom predmetu. Kada je reč o metodi, s obzirom na Marksovo prihvatanje materijalističkog stanovišta, on ‡ za razliku od Hegela ‡ razdvaja metodu (put) predmeta i me-todu (put) mišljenja. Stoga, kada se ima u vidu samo nauka, odnosno naučno saznanje, onda metoda ima nekoliko svojih vidova: (1) ona pre svega karakteriše istorij-ski tok svakog naučnog saznanja (dijalektika razvoja same naučne misli, koja se najočiglednije ispoljava u istoriji intelektualnog razvoja naučnog saznanja, u raz-vijanju i smenjivanju naučnih teorija) ‡ dijahroni aspekt; (2) ona se ogleda u kon-kretnoj, sadašnjoj naučnoj praksi, sukobljavanju različitih naučnih gledišta, argumenata i kontraargumenata kako empirijskog tako i teorijskog karaktera ‡ sinhroni aspekt; ili, drugačije formulisano: (3) metoda je prisutna i u samom na-stajanju predmeta koji saznajemo i, najzad, (4) metoda se javlja i u postupku naučnog mišljenja tokom ovladavanja predmetom, u misaonoj reprodukciji konkretnog totaliteta predmeta koji saznajemo. * *

*

Ovde bismo, na kraju ovoga izlaganja i interpretacije Marksove zamisli nauke, mogli da sažmemo bar neke osnovne odlike ili elemente njego-vog shvatanja nauke: 222

‡ Nauka se, pre svega, određuje kao jedan od čovekovih načina proizvodnje, pa onda i jedan poseban vid otuđenja. ‡ Nauka je jedna od osnovnih proizvodnih snaga ljudskog društva. ‡ Nauka je delatnost u kojoj čovek deluje na društveni način, za društvo i sa svešću da to čini kao društveno biće.

223

‡ Nema nikakve "objektivne", od čoveka i njegove istorije nezavisne nauke, čak i kada je reč o prirodnim naukama; i prirodna nauka (pa tako znači i ‡ nauka u celini) jeste nauka o čoveku ‡ time se otvara mogućnost ukidanja postvarenosti (svi odnosi se preobražavaju u takve koji su primereni čoveku). ‡ Nauka ne polazi od sirovih i neutralnih činjenica, niti se svodi na pro-sta induktivna uopštavanja iz takvih činjenica, ali se isto tako ne zadovoljava nekakvim apstraktnim spekulativnim vizijama, koje bi bile van kontrole empirijskog znanja. ‡ Nauka nije toliko usmerena na opis detaljâ i objašnjavanje izolovanih pojava, koliko na proučavanje celovitih struktura. ‡ Nauka je bitno usmerena na saznavanje istine, na sve potpunije i dublje saznavanje stvarnosti. ‡ Nauka je isto tako bitno usmerena na kri-tičko-revolucionarno menjanje stvarnosti koja nas okružuje, ona zapravo otvara mogućnost za njega. * *

*

[ta se može reći ‡ pored onih napomena koje su već date u prethodnom tekstu ‡ o odnosu Marksove zamisli nauke (koja, naravno, ne predstavlja nikakvu celovitu i podrobno razrađenu zamisao, već imamo posla sa određenim, manje ili više zanimljivim elementima) prema nekim gledištima koja nalazimo u savreme-noj opštoj metodologiji nauke? Tu odmah treba upozoriti da su, onakvi kakvi su, po-menuti elementi koji čine Marksovu zamisao nauke tako usmereni da nemaju mnogo dodir-nih tačaka sa osnovnim problemima o kojima se u naše vreme raspra-vlja u opštoj metodologiji nauka. Pa ipak, ima kako dodirnih tačaka, tako i bit-nih razlika. Jedna od dodirnih tačaka jeste, na primer, ta što je još Marks stajao na stanovištu da u nauci nema smisla praviti oštre podele na grane i discipline, a to je danas jedno od takoreći opštih mesta u savremenoj metodologiji. Sve te podele, smatra se, provizornog su karaktera, s obzirom da se, u zavisnosti od konkret-ne problematike koja zahteva naučno istraživanje, te granice pomeraju (nauč-nici su izučavaoci problemâ, a ne predmetâ). U onome što se danas naziva naučnim problemom, nama se, kako bi Marks rekao, stvarnost uvek javlja u perspektivi čovekovog odnosa prema toj stvarnosti, a ne kao neka stvarnost po sebi, koja bi bi-la nezavisna od ljudske prakse uopšte. Iz ove perspektive uviđa se jednostranost i naivnost podjednako pozitivističkoinduktivističkog gledi-šta o pristupanju činjenicama (kao nekoj prirodnoj polaznoj tački u svakom naučnom istraživanju), ali i ekvivalentnog dogmatskomarksističkog stanovišta teorije odraza, koje je i sámo u suštini pozitivističko i induktivističko.

224

Kada se uvidi da svako naučno istraživanje započinje uočavanjem nekih problema u odnosu na čovekova očekivanja, tj. na njegovo prethodno znanje, onda postaje jasno da naučne discipline ne bi trebalo razlikovati po nekom njihovom predmetu u tradicionalnom smislu, tj. po vrstama objekata kojima se određena nau-ka bavi. Naučne discipline, dakle, ako se ova situacija celovitije sagleda, nastaju, kao što primećuje Karl Poper (K. R. Popper), delimično iz istorijskih razloga, delimično iz razloga administrativne konvencije (kao što je pogodna organiza-cija obrazovanja ili profesionalnog usmeravanja), a delimično i zbog toga što teorije, koje gradimo da bismo rešili svoje probleme, pokazuju težnju da izrastaju u jedinstvene sisteme. Prema tome, društveno koordiniran napor da se teorijski reši određeni skup problema, dovodi onda i do stvaranja određenih naučnih disciplina, između kojih, razume se, nema oštrih granica.

225

Još jedna Marksova teza je veoma bliska stanovištu nekih savremenih metodologa. To je ona teza po kojoj zapravo ni nema, odnosno ne može da bude "objek-tivne", od čoveka i njegove istorije nezavisne nauke, čak i onda kada je reč o prirodnim naukama. Naime, društvena delatnost, koja se zasniva na primenjenoj nauci, jeste neizbežni posrednik u saznavanju prirode, pa zato ni ne postoji, odno-sno ne može da se govori o tome da postoji "čista" priroda, nekakva takva pri-roda koja je prethodila ljudskoj istoriji. Ova Marksova teza dosta je bliska gle-dištu, koje su u savremenoj metodološkoj misli zastupali, recimo, Kun (Th. Kuhn) ili Fajerabend (P. K. Feyerabend), po kojem je čovek osuđen da stvarnost oko sebe uvek posmatra ne onakvu kakva je ona po sebi, već kakva je kada se gleda kroz neku našu teoriju ili paradigmu, tj. da su sva naša posmatranja opterećena teorijom, da, štaviše ‡ u zavisnosti od toga koju paradigmu prihvatamo ‡ iste stvari vidimo sasvim različito. Ako se gledište o "opterećenosti teorijom" formuliše ovako, ono onda označava takvu krajnost u kojoj se ukida svaka mogućnost komunikacije. Ovako ekstremnu varijantu, inače dosta široko prihvaćenog gledišta o "opterećenosti teorijom", zastupa, razume se, mali broj teoretičara. Uviđajući da nauka, pre svega, naravno, prirodna nauka ‡ koliko god određenim svojim aspektima doprinosila čovekovom otuđenju u modernom društvu ‡ toliko isto mnogim svojim moćima stvara i neophodne uslove za čovekovu emancipaciju ‡ Marks stoji daleko iznad svojih današnjih sledbenika, od kojih su mnogi otišli bilo u pozitivističku ili u humanističku krajnost. A te krajnosti se dodiruju u tom smislu što zastupaju jednu te istu primitivnu pozitivističku zamisao nauke, po kojoj bi jedina funkcija nauke bila da egzaktno opiše i objasni ono što postoji i što se događa, te da utilitaristički primeni postojeći fond naučnog znanja, bez obzira da li je reč o istinitim ili pogrešnim teorijama. 29 [to se tiče moderne metodološke misli na Zapadu, pozitivizam je daleko od toga da bude najuticajnija filozofija, tako da i među naučnicima ima znatno manje onih koji zastupaju potpunu "neutralnost" nauke, koji joj poriču svaku vre-dnosnu orijentaciju, a sve više takvih kod kojih se naučna delatnost ne svodi prosto na to da doprinesu uvećanju moći i boljem uklapanju u status ljuo, već je usme-rena ka projektovanju i ostvarivanju humanijih istorijskih mogućnosti. Jednu od bitnih razlika između Marksove zamisli nauke i shvatanja koje je preovladalo u savremenoj metodološkoj misli, međutim, predstavlja to što Marksova zamisao implicitno stoji na stanovištu ne samo istinito-sti, već i pune pouzdanosti naučnog znanja. Savremena stanovišta, pak, po pravilu zastupaju hipotetički karakter sveg naučnog znanja. Osobeno je da kod Marksa nigde ne srećemo reč "hipoteza" kada se govori o naučnom saznanju, što svakako predstavlja jedan od krupnih nedostataka. Stoga, onda, nedostaje i razli-kovanje između onoga što bismo danas nazvali dogmom i onoga što bismo označili kao hipotezu. Ovakvo stanovište povlači za sobom još jednu bitnu slabost ‡ nedo-statak otvaranja mogućnosti opovrgavanja sopstvenih doktrina, što ozbiljno dovo-di u pitanje njihov naučni karakter. To je ujedno, po svemu sudeći, i najslabija tačka u Marksovoj zamisli nauke, koja se inače odlikuje značajnom složenošću i, kao što smo videli, nekim dobro uočenim svojstvima nauke i njene uloge u savremenom životu čoveka. 2

226

9

v. o tome opširnije u mome članku "Dve koncepcije nauke i humanizam", Zagreb, Praxis, 1969, br. 1-2, str. 183-186. (preštampan u ovoj knjizi, str. 83-85).

^ETVRTI DEO

RAZVOJ NAU^NOG SAZNAnjA

227

[MUSTIKLA

228

IMA LI PERSPEKTIVE LOGIKA OTKRI]A? "...nje can give no Rules for the pursuit of Truth njhich shall be universally and peremptorily applicable... Still, nje trust it njill be found that aids may be pointed out njhich are neither njorthless nor uninstructive..." (njhenjell, nj., Novum Organon Renovatum, London, John nj. Parker & Son, 1858, p. 142.)

Tek u najnovije vreme izložena je sugestija da se značenje izraza "logika ot-krića" ograniči, tj. da se svede na razmatranje postupaka koji vode prvobitnom predlaganju naučnih otkrića (pre svega u smislu otkrića naučnih teorija). U vezi s tim, međutim, nastaje i jedna dilema: da li je opravdano da se govori o logici takvih postupaka? Na ovoj sugestiji najviše je insistirao Norvud Hanson (N. R. Hanson), is-tičući da Aristotel, ^arls Pers (Ch. S. Peirce) ili Fridrih [iler (F. C. S. Schil-ler) ne bi u radovima Popera, Rajhenbaha (H. Reichenbach) ili Brejtvejta (R. B. Braithnjaite) videli nikakvu logiku otkrića, već pre logiku završnih izveštaja o istraživanju.1 Prihvatajući stanovište Popera, Rajhenbaha i Brejt-vejta da nema logičke analize koja bi mogla da se primeni na psihološki kom-pleks što prati nastajanje jedne nove ideje, Hanson istovremeno smatra kako posto-ji i nekakvo posebno pojmovno istraživanje koje zaslužuje da ga nazovemo "logikom otkrića",2 a koje je nagovešteno i u radovima Aristotela, Persa i [ilera. Izgleda mi sasvim umesno da već na samom početku jasno ukažem na to kako jedini cilj koji postavljam sebi u onome što sledi jeste da branim tezu da u "kontekstu otkrića" ima znatno više prostora za ispoljavanje naših logičkih, analitičkih i uopšte racional-nih sposobnosti nego što je to do sad većina filozofa nauke bila spremna da dopusti. Sve što ću pokušati da kažem u prilog postojanju izvesnih logičkih procesa u kontekstu otkrića ni u kojem slučaju ne znači poricanje da ima takvih naučnih otkrića koja su u značajnom stepenu proizvod nečega takvog što bismo još uvek najradije označili kao "nadahnuto nagađanje", ili kao plod "čistoga genija". Baš zato što, kako je to Hanson formulisao, IBM korporacija neće nikada izmisliti mehaničkog dobitnika Nobelove nagrade za nauku! ‡ Možda su zaista samo Kepler, Galilej ili njutn posedovali takve intelektualne sposobnosti da se pojave sa onim hipotezama koje su ih učinile slavnim, ali ako se to prizna, to ne znači istovremeno i priznavanje da razlozi koji su ih naveli da stvore takve vrste hipoteza prevazilaze racionalno istraživanje.

1

2

v. Hanson, N. R., "Is There a Logic of Discovery?", in: Current Issues in the Philosophy of Science, ed. by H. Feigl & G. Maxnjell, Nenj York, Holt, Rinehart & njinston, 1961, p. 21. v. Ibid., pp. 20-21.

229

Trebalo bi takođe odmah dodati da dok god filozofi, logičari i istori-čari nauke ne usmere svoje znatne analitičke snage prema području otkrića, moraćemo da se zadovoljimo nedovoljnim, netačnim i najčešće čisto poetskim opisima takvih stvari kao što su: analoški argument, kriterijum jednostavno-sti, objašnjavalačka plodnost, uloga prethodnog znanja itd. Sve ovo, kao i čitava ideja otkrića, pojmovno ili epistemološki su toliko kompleksni i važni da ne mogu biti iscrpeni samo kroz istorijsku, psihološku (u tradicionalnom smislu te reči) ili sociološku analizu.

230

"Za" i "protiv" postojanja logike otkrića ^ini mi se, međutim, da je Hansonovo obrazloženje u prilog postojanju ovakve vrste istraživanja dosta siromašno i nedovoljno. Jedini argument koji sam uspeo da pronađem u raznim njegovim člancima gde se bavi ovim proble-mom jeste sledeći: razlozi za naše prvobitno predlaganje jedne određene hipote-ze (ili, tačnije, jedne određene vrste hipoteza) i za njeno formulisanje na jedan pre nego na neki drugi način, često nisu identični sa razlozima na osnovu kojih prihvatamo jednom već predloženu hipotezu, na osnovu kojih držimo da je ona istinita, mada ti razlozi, naravno, nekada mogu i da se podudaraju. Malo je verovatno da bi se neko suprotstavio tezi kako se argumenti upotrebljavani u traganju za objašnjenjem, koji su usmereni prvenstveno na smanji-vanje teorijski beskonačnog broja mogućnih hipoteza (recimo, analoški argu-ment, argument na osnovu simetrije i drugi), kao i na to da neku hipotezu učine plauzibilnom pretpostavkom (koristeći se takvim kriterijumima kao što su, recimo, mogućnost opovrgavanja, stepen empirijskog sadržaja, objašnjavalačka moć i drugi), razlikuju od onih argumenata koji potiču iz potrebe da se jedna od-ređena hipoteza proveri, da se odredi njena praktična ili istinitosna vrednost. Ja bih zato ovde izneo još nekoliko argumenata koji se mogu navesti u prilog logici otkrića u striktnom značenju toga termina. Ali, čini mi se kako bi bilo najbolje da pre toga pobrojim glavne argumente koji su bili izneti protiv postojanja ovakve vrste istraživanja. Ili, drugim rečima, zašto se ideji otkrića obično odriče bilo kakav logički aspekt? (1) Argument koji se najčešće sreće sastoji se u ukazivanju na činjenicu da proces otkrića uvek uključuje i "jedan iracionalni momenat" ili element "kreativne intuicije". Smatram da je ovaj argument nedovoljan, pošto zapravo samo ukazuje na složen karakter ovoga procesa, upućuje na to da je između ostalih elemenata ‡ koji mogu, razume se, da budu racionalni ‡ uključen i "jedan iracionalni element". (2) Naredni često upotrebljavani argument počiva na ukazivanju ili na insistiranju na očiglednoj činjenici da je iluzorno pretendovati na mogućnost da se sastavi neka vrsta uxbenika ili priručnika za pravljenje otkrića, odnosno da se pruže neka određena pravila ili uputstva koja bi i prosečnog naučnika osposobila da može učiniti velika otkrića. Naravno, kao što ćemo vi-deti docnije, u grupi onih koji se zalažu za logiku otkrića teško je naći bilo koga ko bi zastupao jednu tako ekstremnu poziciju. Drugi aspekt ovog istog argumenta javlja se onda kada imamo u vidu ne skup određenih pravila ili uputstava za vršenje otkrićâ, već mogućnost potpune formalizacije procesa otkrića. Ovde bi opet trebalo podsetiti kako je sasvim neverovatno očekivati da bi se mogao naći ijedan stvarni zastupnik ovako isključivog stanovišta, pošto se ono svodi na pretpostavljanje mogućnosti izgradnje mašine za proizvođenje otkrićâ, koja bi nužno i bezmalo istoga trenutka učinila suvišnim sve do tad postojeće načine razvoja našeg naučnog saznanja. Postoje takođe dva opšta shvatanja o pronalaženju hipoteza koja protivreče ideji bilo kakve logike otkrića u našem značenju toga termina. Reč je pono-vo o potpuno suprotnim pozicijama: 231

(3) Prvo od tih shvatanja jeste teorija o misterioznom nastajanju novih hipoteza ex nihilo. Ostavljajući po strani Platonovu teoriju božanskog nadahnuća (izloženu u Ijonu), ili hrišćansku zamisao nadahnuća kao otkrovenja, ovu ideju možemo da nađemo kod nekih predstavnika psihoanalitičke škole, koji su skloni da shvate podsvesnô kao neku vrstu spoljne, nepoznate i moćne sile koja nas snabdeva novim idejama. Teorija slučaja, tj. takvo gledište koje naučne teorije posmatra kao ničim pripremljene i ničim uslovljene događaje (upo-rediti gledišta [. Nikol ili R. Tatona), može se takođe uzeti kao jedna podva-rijanta ovoga opšteg shvatanja. (4) Drugo shvatanje jeste teorija da zapravo ni nema nikakvih otkrića, da nema ničega suštinski novog za objašnjavanje. Nove hipoteze nisu ništa drugo do nužne rekombinacije starih ideja; da bi se došlo do neke nove ideje, treba samo zaroniti u prošlost. Ovo gledište došlo je, na primer, do izražaja u psihološkom atomizmu, i možemo da ga nađemo, recimo, kod Poenkarea. 3 Vratimo se sada na argumente u prilog logici otkrića u striktnom značenju ovoga termina. Osim (1) razlikovanja razloga koji se upotrebljavaju u potrazi za objašnjenjem i onih koji se upotrebljavaju u procesu proveravanja, što sam već imao prilike da pomenem, mogućno je izići sa sledećim razlozima: (2) Mogućno je reći da nema novoga znanja koje nije na neki način određeno prethodnim znanjem i koje nije u izvesnom smislu logički povezano sa tim znanjem. "ÄBlesciÄ se stvarno javljaju u naučnom radu," kaže, recimo, Mario Bunhe (M. Bunge), "ali samo kao događaji usred jednog racionalnog kreativnog procesa, a ne kao ničim uslovljeni okidači (triggers). ‡ Apsurdno je držati da je intui-cija superiorna u odnosu na logiku kada je u pitanju otkriće. Nikakvo naučno ili tehnološko otkriće nije mogućno bez prethodnog znanja i bez logičkih procesa koji bi stajali u pozadini... ‡ Ideja da je stvaralačko mišljenje suprotno rasuđi-vanju isto je toliko pogrešna koliko je i rasprostranjena. Kada bi mišljenje bilo tim stvaralačkije što više duguje nesvesnim procesima, sanjarenje i još pre sámo sanjanje mnogo bi više obećavali nego kontrolisano mišljenje... ‡ ... Efektivno prilaženje problemima istovremeno je i stvaralačko i kritičko. Sanjarenje, koje je nekritičko, sámo po sebi je ujedno i neproduktivno." 4

3

4

232

Poenkare piše: "Predstavite sebi buduće elemente naših (misaonih) kombinacija kao pričvr-šćene atome Epikura. Za vreme potpunog mirovanja duha ovi atomi se ne kreću... (Ali) u toku prividnog odmora i podsvesnog rada neki od njih se odvajaju od zida i stavljaju u pokret... Tada njihovo uzajamno delovanje može da proizvede nove kombinacije." (Poincaré, H., "Mathematical Creation", in: The Creative Process, ed. by B. Ghiselin, Berkeley, University of California Press, 1952, p. 30.) Bunge, M., Intuition and Science, Englenjood Cliffs, N. J., Prentice-Hall, 1962, pp. 80-83.

(3) Takođe je mogućno zastupati gledište da se današnja metodološka rekon-strukcija nauke ograničava na kontekst opravdanja, te da je to onda u stvari glavni razlog što se proces otkrića uzima kao da je uglavnom vanlogičke prirode. Mogućno je dodati, kao što to čini Ejbrehem Keplen (A. Kaplan),5 i sledeće: kako su naučnici zapravo veoma zainteresovani za proces uobličavanja hipoteza, moguć-no je da postoji jedna logika u upotrebi ovoga procesa. [taviše, logika u upo-trebi može da prethodi i da bude superiorna u odnosu na svoju rekonstrukciju. U tom smislu, sama rekonstruisana logika je zapravo jedna hipoteza i, kao i sa drugim hipotezama, vremenom može da postane sve teže da se uskladi sa činjenicama ‡ u ovom slučaju te činjeni-ce su logika u upotrebi ‡ pošto rekonstruisana logika može da nanese nepravdu nekim logikama u upo-trebi (u našem slučaju, logici u upotrebi stvaranja hipoteza).

5

v. Kaplan, A., The Conduct of Inljuiry, San Francisco, Chandler Publ. Co., 1964, pp. 8-10.

233

(4) Može se isto tako pretpostaviti da već postoji neka vrsta "naravoučenije" literature, koja nam, razume se, ne pruža nikakva pravila za obrazova-nje hipoteza, ali je povezana sa ovim procesom, pošto je sračunata na to da (a) učvrsti naučnika u težnji da se kreće određenim pokušajno započetim pravcem u svome istraživanju, (b) da učini efikasnijom njegovu upotrebu izvesnih standardnih postupaka mi-šljenja, (v) da ga učini pažljivijim prema nekim stvarima koje bi inače odbacio kao irelevantne, (g) da mu učini lakše razumljivim, pa time i prihvatljivijim, određene vrste procesa u kojima se već našao, ili (d) da ga učini spremnijim da se uhvati ukoštac sa novim i neočekivanim činjenicama u svojoj disciplini. Ova vrsta literature, koja počiva na razumevanju dobre naučne prakse, može da zado-volji i izvesne logičke kriterijume, jer njeni iskazi odražavaju izvesne pravil-nosti na ovome području, tako da su to iskazi određenog stepena opštosti, nezavi-sni su od ličnosti i od pojedinačnih slučajeva, a predstavljaju i neku vrstu nor-mativnih, "treba da"-iskaza. 6 (5) Najzad, kao argument "za" može da se upotrebi i sama činjenica da već postoje takve vrste elektronskih mozgova koji dokazuju mogućnost formalizacije, za sada, naravno, tek nekih veoma jednostavnih i primitivnih procesa pravljenja hipoteza. Imam na umu mašine koje igraju šah, ili sve one mašine koje su u stanju da, u skladu sa situacijom i u okvirima jednog konačnog skupa varijacija, promene pravac traganja za rešenjem. Iz svega ovoga kao da proizlazi da zapravo nije ni mogućno pružiti odlučujući argument ni "za" ni "protiv" logike otkrića. Ali, dalja nejasnoća u pitanju logike otkrića u striktnom smislu potiče otuda što se u diskusiji oko ovoga problema upotrebljavaju i pre-više različiti termini. Tako se o procesima otkrića govori kao o iniciranju, pronalaženju ili izgrađivanju hipoteza, ali isto tako i kao o sugerisanju, pred-laganju, postavljanju ili formulisanju hipoteza, što još može, ali već više i ne mora da ukazuje na aktualni proces otkrića. [taviše, o procesima otkrića se govori i kao o ozbiljnom uzimanju u obzir određenih hipoteza na prvom mestu, o prvobitnom prihvatanju jedne hipoteze pre negoli neke druge ili o razmatranju njihovog polaganja prava na plauzibilnost, što sigurno nema nikakve neposredne veze sa aktualnim procesom otkrića. @eleo bih takođe da naglasim kako su autori koji su se bavili ovim problemom obično držali da postupci koji prethode stupnju proveravanja hipoteza čine jedan i jedinstven stupanj; ja, međutim, mislim da je to nedovoljno i neade-kvatno. Ne ulazeći u preliminarno pitanje ‡ šta to navodi naučnike da prilaze stvaranju novih hipoteza?, tj. u pitanje pojava koje se u odnosu na naše do-sadašnje znanje javljaju kao anomalije ili kao opovrgavajući slučajevi ‡ smatram da je neophodno povući razliku između (1) stupnja određivanja smera traganja za rešenjem: proces pokretanja jedne specifične vrste hipoteze iz teorijski neograničenog broja mogućnih rešenja, započinjanja jednog difuznog hipotetičkog objašnjenja koje može da dovede do probnog predlaganja dveju suparničkih ili čak neko-liko alternativnih hipoteza, i (2) stupnja izbora hipoteza: proces prihvatanja za proveravanje jedne od dveju ili između nekoliko probno predloženih hipoteza, proces prosuđivanja njihove teorijske prihvatljivosti.

6

234

v. e. g. Schon, D., Displacement of Concepts, London, Tavistock Publications, 1963, pp. 94-96.

Ukoliko logiku definišemo kao ustanovljavanje strukture i pravilâ raz-voja ljudskoga saznanja, i to na takav način da ih možemo definisati i zatim ponovo upotrebiti, onda se pokazuje da u pogledu drugoga stupnja ima perspektive za postojanje "logike otkrića", pošto smo u stanju da formulišemo nekoliko logičkih kriterijuma plauzibilnosti (ovde ću samo pomenuti neke od njih: jednostavnost, manji stupanj ad hoc karaktera, moć objašnjavanja, mogućnost opovrgavanja). Ali, prava "logika otkrića" trebalo bi da u sebe uključi baš onaj prvi stupanj, i upravo u tom smislu sasvim je opravdano postaviti pitanje koje je navedeno u naslovu ovoga ogleda.

235

Pravci traganja za postupkom nastajanja naučnih hipoteza Sada mogu da formulišem i središnje pitanje koje nameravam da razmotrim: koji su bili osnovni pristupi u pokušajima da se iziđe sa idejom o logici otkrića u gore definisanom smislu i kakve su perspektive te logike? a. Najstariji pokušaj je vezan za ime Bekona. On je pretendovao da formuliše induktivne "tablice otkrića". U stvari, Bekon je nagoveštavao da će u četvrtoj knjizi Velike obnove nauka (Instauratio Magna) da izloži "tablice otkrića", pomoću kojih bismo mogli, polazeći od pažljivog posmatranja pojedinačnih događaja u prirodi, na mehanički induktivni način (naš duh bi bio vođen na svakom koraku ovoga puta) da dođemo do otkrića zakonâ sve većeg stepena opštosti.7 ^ovek bi postao, kako je to, mislim, Hjum rekao, neka vrsta "induktivne mašine". Bekon, međutim, nikada nije uspeo da ostvari ovaj svoj projekt, a u tome nisu uspeli ni njegovi sledbenici. Ovde, čini mi se, ne treba da ponavljam argumente mnogih istaknutih filozofa koji su s razlogom ukazali na beznadežnost ideje indukcije u smislu "procedure otkrića". Ipak postoje neki filozofi koji na in-dukciju još uvek gledaju tako kao da je mogućno, ili kao da bi trebalo da se indukcija uzme u obzir bar kao jedan od puteva kojima se dolazi do hipoteza. To su, recimo, V. Nil (nj. Kneale) ili M. Bunhe. No, karakteristično je da ovi filozofi prave krupnu raz-liku između indukcije u smislu empirijske generalizacije prvoga stupnja i in-dukcije u smislu jednoga procesa drugoga stupnja, koji vodi naučnim teorijama, braneći obično samo prvi tip indukcije. U svakom slučaju, pokušavajući da spasu indukciju, oni uvode tolika ograničenja da postaje sasvim nemogućno videti šta je zapravo još ostalo kao uloga indukcije. b. Uvek je bilo i takvih filozofa (najočigledniji primer je svakako Ferdinand [iler) koji su držali da se na osnovu pomnog izučavanja konkretnih epizoda u istoriji nauke ‡ uz određen naročit kontemplativni napor ‡ može doći do nekih posebnih i sasvim novih logičkih pravila koja će onda, docnije, moći da budu upotrebljena za obezbeđenje napretka našeg naučnog saznanja sveta. Začudo, niko za sad nije otkrio nikakvo takvo novo pravilo ili uputstvo za vršenje otkrićâ, a uz to pretpostavljam da danas postoji opšta saglasnost da treba odbaciti ideju o sastavljanju nekoga priručnika za vršenje otkrićâ (o pronalaženju bilo kakve sistematske procedure koja će moći da zajamči pravljenje otkrića). v. Posebnu pažnju i opsežniju analizu treba posvetiti savremenom pokušaju da se logika otkrića poveže sa jednom specifičnom formom zaključivanja, sa retroduktivnim zaključivanjem. Ovaj pokušaj je vezan za imena ^arlsa Persa i Norvuda Hansona.

7

236

v. Bacon, F., Translations of the Philosophical njorks, vol. I, London, Longmans & Co., 1860, pp. 104-105.

Pers je smatrao da retrodukcija (abdukcija, ili prosto hipoteza ‡ to su za Persa bili sinonimi), uz indukciju i dedukciju, čini još jedini jasno izdvojeni, treći oblik zaključivanja. 8 Kako je retroduktivno zaključivanje intencionalno mnogo bliže indukciji negoli dedukciji, Pers se, razume se, često navraća i iscrpno objašnjava u čemu je specifična razlika između indukcije i retrodukcije. 9 Međutim, izgleda da Pers nije uvek bio čvrsto uveren da je retrodukcija poseban "oblik zaključivanja", pošto on, pišući o retrodukciji, ponekad upotrebljava potpuno drugačiju terminologiju: "vrsta rasuđivanja", 10 "vrsta argumenta" ("pre nego argumentacije"), 11 ili čak "racionalna pretpostavka", 12 "ispravno nagađanje", 13 ili "akt uviđanja". 14 Podsetimo se Persove formulacije retroduktivnog oblika zaključivanja: "Opažena je iznenađujuća činjenica S. Ali, ako je A istinito, S bi bilo sámo po sebi razumljivo. Prema tome, ima razloga da se pretpostavi kako je A istinito."15

Kao što je već primetio Ernan Mekmalin (E. McMullin),16 ovo više liči na formalnu definiciju hipoteze negoli na način dolaženja do hipoteza. Svakako, to nam ni najmanje ne može pomoći da načinimo bilo koju hipotezu. [taviše, izgleda mi da ovaj retroduktivni model sadrži u sebi, u kondenzovanom obliku ‡ u svojoj drugoj premisi ‡ čitav hipotetičko-deduktivni model. Tako, čini se, valjanost Persovog retroduktivnog argumenta zapravo počiva na neophodnosti hipoteti-čko-deduktivnog modela. Mislim da je to i glavni razlog zbog kojega Pers govori o retrodukciji na inače sasvim neočekivan način, govoreći, na primer, da retro-dukcija "počiva na našim instinktima", ili da se ona u stvari "oslanja na nadu da ipak postoji dovoljna srodnost između duha osobe koja rasuđuje i prirode, da na-gađanje ne učini potpuno beznadežnim".17 Zato retrodukcija, sigurno, ne može da bude treći jasno izdvojen oblik zaključivanja. 8 9

1 1 1 1 1 1 1 1

v. Peirce, C. S., Collected Papers, 5.189, 7.98 & 7.202. v. Ibid., e. g. 2.636, 2.713 ili 7.218 (to su najvažnija mesta). ‡ Koje su osnovne razlike između ovih dveju procedura? Prema Persu, "indukcijom zaključujemo da su činjenice, slične opaženim činjenicama, istinite i u slučajevima koji nisu ispitani; hipotezom zaključujemo posto-janje neke činjenice koja je potpuno različita od bilo čega opaženog, iz koje će, prema pozna-tim zakonima, nužno proizići nešto opaženo; prvo je rasuđivanje od posebnog prema opštem zakonu, a drugo od efekta prema uzroku; prvo klasifikuje, drugo objašnjava" (2.636); ili: indukcijom se postiže otkrivanje zakona, hipotetičkim zaključivanjem se otkrivaju uzroci, a dedukcijom se predviđaju efekti (v. 2.713), ili: indukcija teži činjenicama; abdukcija stre-mi teoriji; kod indukcije proučavanje hipoteze sugeri-še eksperimente koji će osvetliti baš one činjenice na koje je ukazala hipoteza; kod abdukcije razmatranje činjenica sugeriše hipotezu; indukcija je zaključni korak u [naučnom] rasuđivanju; abdukcija je prvi, pripremni korak u naučnom rasuđivanju (v. 7.218). 0 v. Peirce, C. S., Collected Papers, 7.98.. 1 v. Ibid., 6.469. 2 v. Ibid., 1.608. 3 v. Ibid., 1.608 & 7.219. 4 v. Ibid., 5.181. 5 v. Ibid., 5.189. 6 McMullin, E., "Freedom, Creativity, and Scientific Discovery", 1964, mim., p. 23. 7 v. Peirce, C. S., Collected Papers, 6.477 & 1.121.

237

Nedoumica oko logičkog statusa retroduktivnog zaključivanja još jasnije se ispoljava kod Hansona. njega više ne interesuje, kao Persa, da razrađuje raz-like između retroduktivnog i induktivnog zaključivanja; njemu je više stalo da po-kaže kako postoji razlika između retroduktivnog i deduktivnog zaključivanja. Uko-liko uzmemo da hipotetičko-deduktivni argument ide, da tako kažemo, "s vrha strane" prema dole, do iskaza posmatranja D, onda za retro-duktivni postupak možemo reći da se kreće sa "dna strane" prema gore. ‡ "Kada stavi svoj retroduktivni šešir," kaže Hanson, "prirodnjak počinje svoje istraži-vanje u stanju zbunjenosti. Pošto je neku opštepriznatu teoriju, u kojoj se nalazi hipo-teza N, razložio u očekivane iskaze opažanja D, on otkriva da neki od tih iskaza ne odgovaraju stanju stvarî. njegova normalna očekivanja (kao i ona koja proizla-ze iz teorije) tako su izneverena. On nema razloga da sumnja u početne uslove A, V i S; njihova nezavisna verifikacija ih i čini početnim uslovima. Ali, naučnik je iznenađen kada primećuje da ortodoksna hipoteza N, kada se spoji sa A, V, S, ne vodi opisima činjenica. Tako i dolazi do pitanja: ÄKada su dati anoma-lija D i početni uslovi A, V, S ‡ da li iz hipoteze N1 (tj. svake druge hipoteze osim N) sledi D kada se N1 spoji sa A, V i S?Ä"18

1

238

8

Hanson, N. R., "Retroductive Inference", in: Philosophy of Science, The Delanjare Seminar, ed. by B. Baumrin, vol. I, Nenj York, Interscience Publishers, 1963, pp. 28-29.

Pogledajmo malo bolje kako izgledaju ove dve sheme: RD karakterizacija D1, D2, D3...

(anomalije, inkompatibilne sa HD razvijanjem ortodoksnih hipoteza)

A, V, S

(dobro utvrđeni uslovi istraživanja)

+ N1, ili N2, ili N3... (mogućne hipoteze koje objašnjavaju) HD karakterizacija A, V, S + N

(početni

uslovi)

(hipoteza)

D1, D2, D3... (opažajni iskazi ‡ u nekim slučajevima)

još neprovereni

(Neprekidne strelice predstavljaju stvarni red naučnikova argumenta; isprekidane strelice, međutim, predstavljaju logički red napredovanja.)19 Kod RD argumentacije, gde se stvarni i logički red napredovanja razlikuju, nezgoda je u tome što se termini "premisa" i "zaključak" koriste više u psihološkom nego u logičkom smislu, pa ništa ne stoji na putu da iz istih "premisa" dođemo do dva ili više nekonzistentnih "zaključaka". Izgleda, znači, da Hanson u stvari odbacuje Persovo, pa i svoje sopstveno prvobitno stanovište o sasvim izdvojenom logičkom obliku retroduktivnog argumenta. Hanson, naime, dopušta da su logički kriterijumi za procenjivanje valjanosti argumenata u oba slučaja istovetni, tj. da u pogledu logičke strukture ova dva argumenta predstavljaju jedan i isti argument.20 Hanson, naravno, insistira da tu ipak imamo posla sa pravom pojmovnom, a ne samo psihološkom razlikom. U čemu bi onda zapravo bila ta razlika? Hanson je objašnjava ističući da "iz konzistentnih premisa A, V, S i N, ma koje dve proistekle teoreme D1 i D2 moraju i same da budu konzistentne; međutim, uopšte uzevši, nije slučaj da će bilo koje dve grupe premisa A, V, S i N, i AÄ, 1

9

2

0

Ibid., pp. 29-30. Hansonov primer je razlika između "klasičnog problema perturbacija" i "inverznog problema perturbacija". Klasičan problem skoro u svemu odgovara hipotetičko-deduktivnoj rekonstrukciji: uz pretpostavku istinitosti zakona univerzalne gravitacije (to je u ovom slučaju N) i ako su nam poznati dinamički elementi neke planete A i neke druge planete B (kao što su njihove mase, srednje ugaone brzine, srednji periodi revolucije, srednje udaljenosti od Sunca, ekscentričnosti puta-nje, perihelijska pomeranja itd), možemo lako da izračunamo poremećaj (perturbaciju) koji prouzrokuje A na B i vice versa.

239

VÄ, SÄ i NÄ ‡ od kojih obe razrešavaju neku anomaliju D ‡ biti i same međusobno konzistentne". 21 Izgleda da je Hanson tražio pojmovnu razliku na pogrešnom mestu, jer je očigledno da mi možemo zamišljati nekonzistentne stvari koliko ho-ćemo, ali, kako je primetio P. Aleksander, 22 mi ne možemo da zaključimo nekon-zistentne stvari iz konzistentnih premisa. Konceptualna razlika zaista postoji između traganja za objašnjenjem i traganja za proverama, ali više u razlozima koji se daju negoli u vrstama zaključivanja koje se upotrebljavaju prilikom tih traganja.23

Kakvi su izgledi jedne logike otkrića? U kojem smislu onda uopšte možemo očekivati da nađemo perspektivu za logiku otkrića? Pre nego što pređem na sâm odgovor, želeo bih eksplicitno da pomenem kako polazim od ubeđenja da nijedna nauka (uključujući matematiku i logiku) ne pretenduje na apsolutnu izvesnost svojeg znanja.

2 2 2

240

Inverzni problem perturbacija ‡ koji odgovara retroduktivnoj karakterizaciji ‡ bio bi sledeći: pretpostavimo da su nam poznati dinamički elementi neke planete B, i iz "neprilagođene" nebeske dinamike znamo da opa-žene pozicije B ne odgovaraju onima koje su predviđene ‡ kod B postoji poremećaj u odnosu na očekivanu putanju. Problem je sada da se rasuđuje od ove anomalije, ovih poremećaja ‡ opet uz pretpostavku istinitosti zakona univerzalne gravitacije ‡ prema hipotezi o nekoj još neot-krivenoj planeti A čiji bi dinamički elementi objasnili opažene poremećaje. Objašnjenje bi se postiglo ukoliko bi opaženi poremećaji planete B logički proizlazili iz hipoteze da A, sa svojim osobinama "skrojenim po meri", postoji. (v. Hanson, N. R., Op. cit., pp. 32-33.) 1 v. Hanson, N. R., Op. cit., p. 30. 2 v. Alexander, P., "On the Logic of Discovery", Ratio, 1965, vol. VII, No. 2, pp. 231-232. 3 Koliko mi je poznato, nedavno su upućene još dve sugestije o mogućnim načinima da se počne rad na nekoj vrsti logike otkrića. Prva sugestija, koja je još uvek u procesu razrade, potiče od grupe istočnonemačkih filozofa (H. Partaj, H. Fogel, V. Vehter, K. Tesman, J. Miler, D. Val, D. Vitih) kao i od bugarskog filozofa dr A. Polikarova. Praveći razliku između različitih tipova naučnih problema, oni sugerišu mogućnost korišćenja iskustva u rešavanju problemâ jedne oblasti za rešavanje iste vrste problemâ u drugim oblastima. Polazeći od teze da određenoj vrsti i strukturi problema odgovara određena struktura hipoteze, oni pokuša-vaju da istraže strukturu i da razrade određenu klasifikaciju naučnih problema; ali izgleda da sâm Polikarov nije u tome imao mnogo uspeha, iako bi jedna takva klasifikacija mogla biti veoma zanimljiva i sa stanovišta algoritmizacije. (v. Parthey, H., Vogel, H., njächter, nj. /Hrsg./, Problemstruktur und Problemverhalten in der njissenschaftlichen Forschung, Universität Rostock, 1966 & Polikarov, A., "Logičeskie strukturi rešeniy naučnih problem", Filosofskie naukÍó, 1965, vol. VIII, No. 1, ili "O metodologie rešeni® naučnih problemov", Obçie problemÍó dialektiki i logiki estestvoznani®, I, Moskva, 1966.) Druga sugestija, koja je takođe data samo u vidu naznake i upotrebljava termin "logika" u jednom širem i manje obavezujućem smislu, potiče od M. Polanjija (v. Polanyi, M., Science, Faith, and Society, London, Oxford University Press, 1946 & "The Logic of Tacit Inference", Philosophy, 1966, vol. XLI, No. 155, pp. 1-2). Polanji ukazuje da bi "logika opažajne integracije" mogla da posluži kao model za "logiku otkrića". Naime, kao što je izučavanje opažanja od strane ge-štalt-psihologije dokazalo prećutne operacije koje uspostavljaju istinsku koherent-nost u prirodi, tako isto bi trebalo da postoje prećutne operacije za integraciju "tragova" ka otkriću; prelazak sa opažanja na otkrića nije prekinut: razlika je samo u obimu i u stepenu.

Ovu pretpostavku naglašavam zbog toga (a) što je takoreći doskora preovladavalo suprotno shvatanje, i (b) zato što nisam siguran da li sagleedamo sve njene implikacije (za izučavanje ljudskog saznanja). U ovome trenutku neophodno je imati na umu sledeća dva suštinska momenta: (1) sve naučno saznanje postaje relativno, jer, bez obzira na njegove često univerzalne pretenzije, u svakom datom trenutku možemo da tvrdimo njegovu valjanost samo s obzirom na neki parci-jalni prostorno-vremenski sistem; (2) svako naučno saznanje nužno sadrži jedan broj metafizičkih pretpostavki koje ne mogu da se dokažu ukoliko se ne iziđe izvan datoga sistema, ili su čisto vrednosnog karaktera. Smatram da su ovi momen-ti važni kada se prilazi ustanovljavanju mogućnih elemenata logike otkrića.

241

Takođe pretpostavljam da niko neće poreći da intuicija (u smislu takvih saznajnih procesa kod kojih ne posedujemo jasnu svest o oblicima i metodičkim pravilima što im leže u osnovi) igra značajnu ulogu u procesu otkrića, ali ja plediram za to da ta intuicija (kao i svaka druga čovekova umstvena sposobnost) počiva na određenoj manje-više logičkoj preradi informacija. Uz to sam siguran kako ćemo postići značajan stepen saglasnosti da postoji razlika (a) između "intuitivnog uviđanja" mogućnosti za rešenje nekoga problema u laika ili novajlije u odnosu na kvalifikovanoga naučnika, tako da bi u slučaju laika više odgovaralo da se govori ne o intuitivnom uviđanju, već o "slepom i sasvim nasumičnom nagađanju", kao i (b) između "intuitivnog uviđanja" jednoga stručnjaka za određenu oblast (na primer, fizičara) kada se bavi problemima iz sopstvene oblasti (tj. fizike), gde poseduje dobar pregled trenutne situacije, i slučaja kada taj fizičar pokušava da dâ doprinos u nekoj sasvim drugoj oblasti (recimo, biologiji). Ovo, naravno, ukazuje na važnost prethodnog znanja, a ne znači poricanje da, ukoliko je neka osoba previše indoktrinirana postojećim teorijama, ukoliko se nalazi pod prejakim uticajem autoriteta ili ima previše vere u sopstvene ideje, to može da se pokaže kao veoma nepovoljno za pravljenje otkrićâ. Kako se logička prerada informacija obično interpretira kao algori-tamska po svom karakteru (u jednom širokom značenju toga termina: podleže nekom definisanom skupu operacija koje vode određenim rezultatima), postavlja se pitanje kako je mogućno povezati dve na prvi pogled sasvim suprotne operacije: intuiciju i algoritam. Dva sovjetska logičara Bičko i @arikov izišli su sa smelom pretpostavkom da je, s obzirom da se u razvoju algoritamske aktivnosti ja-vljaju tendencije (a) sažimanja algoritama u vremenu (operacije u elektronskim mozgovima obavljaju se sve većom brzinom), (b) zgušnjavanja algoritama u smislu smanjivanja broja operacija neophodnih za postizanje određenoga rezultata i (v) prelaska operacija algoritma sa svesnoga na podsvesni nivo ‡ intuitivni stva-ralački akt mogućno posmatrati kao sažimanje u vremenu, zgušnjavanje i pre-laženje na podsvesni nivo nekih algoritama.24 Krupan nedostatak ovoga inače veoma podsticajnog gledišta leži u činjenici da ono još uvek na neki način oživljava beznadežnu i nerealističku ideju pronalaženja pravila koja će jednosmisleno i nepogrešivo voditi od E do N, odnosno očekiva-nja, na osnovu izvesne količine informacija, jedne jedine tačno određene hipoteze.

2

242

4

v. Bičko, I. V. & @arikov, E. S., "Naučniy poisk", Logika naučnogo issledovani®, red. P. V. Kopnin & M. V. Popovič, Moskva, "Nauka", 1963, str. 227-228.

Ne poričući mogućnost upotrebe algoritamskih procesa u intuiciji (u tom smislu intuicija je mnogo bliža logici nego što je to "teorija slučaja" sa svojim potpuno nedeterminisanim otkrićima), verujem da nikada nećemo imati gorepomenutu idealnu situaciju. Zašto tako mislim? Razlog je u tome što su re-levantne informacije, pa čak i sve prethodno znanje (zajedno sa skupom neposre-dnih ciljeva), samo nužan, ali ne i dovoljan uslov za naučno otkriće. Prećutno prihvaćene metafizičke pretpostavke takođe igraju značajnu ulogu u procesu otkrića, bilo kao opšte pretpostavke o prirodi stvari ili kao izvesne vredno-sne pretpostavke. S toga gledišta možemo da objasnimo i često veoma korisnu proliferaciju naučnih teorija u odgovoru na jednu te istu teškoću i u prisustvu jednog te istog skupa relevantnih informacija. Kada sam već spomenuo ulogu metafizičkih pretpostavki i prethodnog znanja uopšte, prikladno je dodati još nekoliko reči o tome. Jedan od prvih zastupnika ideje da naučne teorije nastaju iz metafizičkih svakako je bio Diem, mada je on s pravom upozoravao na to da nikakva metafizika ne može pružiti dovoljno tačna ili dovoljno podrobna uputstva koja bi omogućila da se iz nje izvedu svi elementi jedne fizičke teorije. Mada, razume se, nije zainteresovan za pronalaženje, već za kritičku diskusiju i proveravanje hipoteza, Poper, na primer, 25 ipak govori o prethodnom znanju kao izvoru novih hipoteza. On smatra da se prethodno znanje sastoji iz sle-dećih elemenata: (a) stara svedočanstva, (b) stari i novi početni uslovi, i (v) prihvaćene teorije. Naravno, u toku kritičke debate mi možemo da dovodimo u pitanje bilo koji deo našega prethodnog znanja, ali samo jedan po jedan njegov deo. [to je još važnije sa našega gledišta, prilikom raspravljanja o nekom novom pro-blemu mi moramo da uzmemo naše prethodno znanje kao opšteprihvaćeno i ne-problematično, pošto u protivnom ne bismo imali nikakve osnove za diskusiju našega problema. U tom smislu, prethodno znanje je stvarno jedini izvor novih hipoteza, naravno, pre svega kao teorijsko, a ne kao empirijsko saznanje, jer, što je mreža teorijskih kategorija razgranatija i obuhvatnija, to lakše nova hipoteza može iz nje da proizađe. Mogućno je pretpostaviti, kako je to učinio i Fajerabend, da prethodno znanje uključuje i metafizičke pretpostavke. To je važno zbog toga što bismo onda ovim terminom obuhvatili čitav skup informacija koje su "u igri" u procesu dolaženja do novih hipoteza. Sve ove elemente Fajerabend, međutim, ne naziva prethodnim znanjem, već "graničnim uslovima". Fajerabend takođe priznaje kako je Hanson u pravu kada nas upozorava da "čitav problem otkrića ne bacamo previše brzo u ona velika, tamna pribežišta koja se nazivaju ÄnadahnućeÄ ili ÄnagađanjeÄ", i kako bi opisi-vanje nove teorije kao rezultata običnog "naslućivanja" i ničega više predstavljalo zaista karikaturu. "Teorije su", kaže Fajerabend, "naslućivanja koja su data s ciljem da budu u skladu sa izvesnim uslovima , a među tim uslovima mi nalazimo, pored izolovanih izveštaja opažanja, isto tako i druge teorije, opšta metafizička uverenja, formalna razmatranja, estetske predrasude itd. Ponekad su ovi dodatni uslovi (koje bismo mogli da nazovemo Ägraničnim uslovimaÄ proce-sa otkrića) skoro sasvim dovoljni da odrede strukturu nove teorije."26 Fajera-bend, međutim, smatra da je takvo određivanje uvek ili deduktivne prirode ili u vidu nekog prosvećenog nagađanja. Mislim da je Fajerabend potpuno u pravu baš kada naglašava važnu ulogu dedukcije u dolaženju do novih hipoteza, ali treba dopustiti da taj proces može biti i sasvim drugačije prirode; no, ovde bih dodao još nekoliko reči o ulozi analogije u tome istom procesu. 2

5

2

6

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, pp. 238 & 288. v. Feyerabend, P. K., "Revienj of the book Scientific Change", The British Journal for the Philosophy of Science, 1964, vol. XV, No. 59, p. 247.

243

Mnogi istaknuti naučnici ‡ između ostalih, Openhajmer ili Maksvel, da ovoga puta ne pominjemo filozofe nauke ‡ nebrojeno puta su ukazivali na ana-logiju kao na bitno, neophodno i neizbežno oruđe naučnog progresa. Kakvu su vrstu analogije oni imali na umu? Izraženo ukratko, oni su imali na umu poseban vid sličnosti ‡ sličnost u strukturi, u formi, sličnost u konstelaciji između dva skupa struktura, ili dva skupa pojedinosti, koja su očigledno razli-čita, ali istovremeno poseduju strukturalne paralele.

244

Kako je to formulisao Openhajmer, ulazeći u nešto novo, mi ne možemo da mu priđemo drugačije nego na osnovu onoga što nam je blisko, pa u tom smislu čak i staromodno, prinuđeni smo da upotrebimo analogiju. Prirodno, pomoću analogije, odnosno tvrđenjem da je neka nova teorija analogna drugoj tač-noj teoriji, ne možemo da uspostavimo tačnost nove teorije. Ali, na našem prvom stupnju logike otkrića niko nije ni sanjao da zahteva bilo kakvu izvesnost ili tačnost. Ovakva pitanja ‡ ukoliko ikada mogu potpuno da se reše, a ja mislim da ne mogu ‡ javljaju se tek u docnijim stupnjevima naučnog postupka. U stvari, da citiram Openhajmera, "... izvesnost nije sve u nauci. Nauka je jedno ogromno stvaralačko i obogaćujuće iskustvo, koje je puno novosti i ispitivanja; a da bi se do toga došlo, analogija je neophodno oruđe."27 Sigurno da upotreba analogije ima svoje granice i sadrži mnoge opasnosti, tako da može od neophodnog intelektualnog oruđa da se izvrgne u potenci-jalnu intelektualnu zamku, ali je to sasvim drugo pitanje. Umesto zaključka mogao bih da kažem da, po mome mišljenju, perspektiva za logiku otkrića postoji u smislu određenog racionalizovanja otkrića, ili ako hoćete, u smislu izvesnih elemenata logike u naučnom traganju za objašnjenjem, odnosno pri usmeravanju naučnog traganja prema postizanju takvih rezultata koji u datim uslovima najvi-še obećavaju. U svakom slučaju ‡ mada je ovo područje na kojem se, da se tako izra-zim, vrše tek prva pripremanja terena i gde se može izići tek sa prvim probnim pretpostavkama ‡ čini mi se da logiku otkrića ne treba da tražimo ni u kakvim novim logičkim formama; trebalo bi zapravo prići proučavanju baš onih tradicionalnih oblika mišljenja sa stanovišta razvitka ljudskog saznanja uopšte i procesa naučnog otkrića posebno, naravno, sa naročitim naglaskom na iznalaženju i postepenom proširivanju mogućnosti algoritmizacije, na fenomenologiji intu-icije i na ekspliciranju prećutno prihvaćenih metafizičkih pretpostavki i drugog prethodnog znanja, koji igraju odlučujuću ulogu u čovekovom stvaralačkom činu. 2

7

v. Oppenheimer, R., "Analogy in Science", The American Psychologist, 1956, vol. XI, No. 3, pp. 129-130. ‡ Pogledajmo jedan od pet primera koje navodi Openhajmer. Ostavićemo po strani primer talasne teorije, koji nalazimo i kod mnogih drugih autora, i uzećemo jedan drugi interesantniji. Japanski fizičar Jukava, kaže Openhajmer, predložio je jednu smelu analogiju, čija sudbina još uvek nije sasvim jasna. On je predložio sličnost između električnih i nuklearnih sila. Način na koji se opisuju sile koje deluju između naelektrisanih tela jeste, naravno, da na-elektrisano telo stvara električna polja koja se šire prema drugim telima, dajući im izve-stan zamah da se pokrenu. Nuklearne sile, koje nisu elektromagnetske, ali su veoma jake i spektakularne, možda bi mogle, po mišljenju Jukave, da potiču iz neke nove vrste polja; ume-sto električnog polja bilo bi ovo novo polje, a namesto kvanta svetlosti bile bi nove vrste čestica. Koristeći opšte argumente relativiteta i komplementarnosti, ili kvantne teorije, on je zaključio da bi, pošto su sile između nukleona kratkog dometa, ove nove čestice treba-lo da imaju masu nekoliko stotina puta veću od elektrona; a na osnovu drugih svojstava nukle-arnih sila on je izveo zaključke o prirodi ovih čestica. Ove čestice pronađene su u kosmi-čkim zracima; nazvali su ih mezonima. Analogija od koje je Jukava počeo bila je docnije usa-vršena; otkrivene su mnoge razlike između mezodinamike i elektrodinamike. U ovome tre-nutku ‡ Openhajmer je ovo pisao 1956. godine ‡ niko ne može da bude sasvim siguran koje su sve ključne tačke razlike, disanalogije. Neke od njih su otkrivene, ali izgleda da je reč o onim trivijalnijim; teorija ipak, ovakva kakva je sada, poseduje određenu moć predviđanja; unela je red i jasnoću bar u jedan deo nuklearne fizike. Ona je predstavljala jedan izvanredno značajan događaj u fizici, kaže Openhajmer na kraju, i ja ne znam kako trenutno da opišem šta ogra-ničava ovu analogiju, zbog čega ona nije savršena. (v. Oppenheimer, R., Op. cit., pp. 132-133.)

245

Dodatak ‡ gledišta znamenitih metodologa o naučnom otkriću [Hanson] Postojanje retroduktivnog zaključivanja Hanson ima potpuno pravo kada primećuje da možda i nema mesta za logi-ku između psihološkog poimanja otkrića i opravdavanja toga otkrića kroz uspe-šna predviđanja, ali da bi to trebalo da bude zaključak jedne diskusije, a ne uvod u nju. (r. 22.) Hanson takođe dobro primećuje da razlozi za prvobitno predlaganje N, ili za formulisanje N pre na ovaj negoli na onaj način, ne moraju da budu jedini razlozi za prihvatanje N, za držanje da je N istinita. (r. 22.) [Razlozi za predlaganje N na prvome mestu; razlozi za forsiranje N; razlozi koji čine N plauzibilnom vrstom pretpostavke] Poboljšavajući svoju formulaciju, Hanson smatra da je u stvari mogućno govoriti samo o razlozima za postavljanje ove pre nego one vrste hipoteza. (r. 22.) Razlozi koji se mogu navesti za nagoveštavanje da će N biti određene vrste jesu analoškog karaktera. (r. 25.) Prema tome, logika otkrića može da se bavi strukturom argumenata u prilog jednoj vrsti mogućnoga objašnjenja u datome kontekstu nasuprot drugim vrstama. (r. 30.) Na pitanje da li su razlozi odlučivanja o plauzibilnosti N kao pret-postavke i razlozi određivanja da li je N istinita iste vrste, Fajgl kaže da jesu i da je reč samo o stepenu konfirmacije, koji može da bude jako različit (u vezi sa izborom i bogatstvom činjenica, njihovom raznovrsnošću i oslanjanjem na već prihvaćene teorije). Proveravanje hipoteze, po mišljenju Hansona, ne spada u originalno naučno mišljenje; ono nastaje tek pošto je naučnik ubeđen da je određena N predložena bar u pravo vreme da objasni prvobitno zbunjujuće podatke. (r. 29.) * [Benaseraf] U stvari ne postoji retroduktivno zaključivanje. * Kod starih induktivista do hipoteza se dolazilo variranjem indukcije prostim nabrajanjem, pa je često izgledalo kao da za uviđanje ili za genijalna na-gađanja nema mesta. Najnoviji teoretičari nauke Logiku otkrića zamenjuju Logi-kom dokaza, tako da izgleda kao da logika i razum nemaju nikakva posla sa otkri-ćem. * [F. C. S. [iler] Logička analiza je sebi postavila pogrešan cilj: umesto da pokuša da opiše metode pomoću kojih su nauke stvarno napredovale (izvodeći iz njihovo-ga iskustva logička pravila koja mogu da budu upotrebljena za regulisanje naučnog napretka), ona je naučna otkrića uzimala skoro isključivo kao ilustracije jednoga prethodno zamišljenog ideala dokaza. (v. r. 235.)

246

Upućivanje naučnika na nekorektnu analizu njihovih aktualnih procedu-ra može takođe da bude jako štetno. (v. r. 235.) Zato poznavanje logike često nije doprinosilo ništa naučnoj vrednosti njihovoga rasuđivanja. (v. r. 236.) "Naravno, treba shvatiti da su hipoteze koje se stavljaju u upotrebu na uopšteni način relevantne za određene probleme i za uslove u kojima se nauke nalaze, tj. da nisu slučajna nagađanja..." (v. r. 266.) "Logičar nauke treba da se bavi sa dva izvanredno važna predmeta: Novinom i problemom Rizika..." (v. r. 287.)

247

* [Mario Bunhe]: "Otkriće se ne odvija nepravilno, već se drži izvesnih modela ‡ samo su oni pre psihološki nego logički, vezani za različite intelektualne tipove..." (r. 68.) "Istraživač je retko kada svestan puta kojeg se držao prilikom formulisanja svoje hipoteze..." (r. 68.) Tri puta dospevanja do hipoteze: (1) indukcija, (2) analogija, (3) filozof-ska razmatranja (ili dedukcija iz vannaučnih pretpostavki). (v. r. 68-69.) Ipak, priznaje da proces koji vodi formulisanju jedne naučne hipoteze može da se proučava na više nivoa: logičkom, psihološkom i sociološkom, s tim što bi logičar bio zainteresovan za plauzibilno zaključivanje kao obrnutu (nededuktivnu) vezu između singularnih i opštih stavova. (v. r. 70.) * [^. S. Pers]: Jedina vrsta argumenta koji zasniva novu ideju jeste abdukcija, tj. metoda formiranja opšteg predviđanja bez ikakve pozitivne garantije za uspeh i sa jedinim opravdanjem da je to jedina mogućna nada za racionalno upravljanje našega budućeg ponašanja... (II, §§ 96 & 270) Hipoteza = argument koji pretpostavlja da termin koji nužno uključuje izvestan broj osobina, koje su osvetljavane kako su se pojavljivale a nisu bile oda-brane, može da bude pridat ma kojem objektu što poseduje sva ta obeležja. (2.515) DEDUKCIJA PRAVILO ‡ Sva zrna pasulja su iz ovoga xaka jesu bela. SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja su iz toga xaka.  REZULTAT ‡ Ova zrna pasulja su bela. INDUKCIJA SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja su iz toga xaka. REZULTAT ‡ Ova zrna pasulja su bela.  PRAVILO ‡ Sva zrna pasulja su iz ovoga xaka su bela. HIPOTEZA PRAVILO ‡ Sva zrna pasulja iz ovoga xaka jesu bela. REZULTAT ‡ Ova zrna pasulja su bela.  SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja su iz toga xaka. VEROVATNA DEDUKCIJA PRAVILO ‡ Najveći deo zrna pasulja iz ovoga xaka jeste beo. SLU^AJ ‡ Ova šaka zrna pasulja je iz tog xaka.  REZULTAT ‡ Verovatno, najveći deo te šake zrna pasulja jeste beo. INDUKCIJA PORICAnjE REZULTATA ‡ Malo zrna pasulja iz ove šake jeste belo. SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja potiču iz toga xaka.  PORICAnjE PRAVILA ‡ Verovatno, malo zrna pasulja u tome xaku jeste belo. HIPOTEZA PORICAnjE REZULTATA ‡ Malo zrna pasulja iz ove šake jeste belo. 248

PRAVILO ‡ Najveći deo zrna pasulja iz ovoga xaka jeste beo.  PORICAnjE SLU^AJA ‡ Verovatno, ova zrna pasulja potiču iz drugoga xaka. (v. 2.627)

249

Hipoteza = gde nalazimo neku vrlo čudnu okolnost koja bi bila objašnjena ako se pretpostavlja da je slučaj nekoga opšteg pravila. (2.624) Indukcija = rasuđivanje od posebnosti prema opštem zakonu; hipoteza = rasu-đivanje od efekta prema uzroku. ‡ Indukcija klasifikuje; hipoteza objašnjava. (2.636) Indukcija = zaključuje o postojanju pojava kakve smo već opažali u sličnim slučajevima; hipoteza = pretpostavlja nešto što je drugačije od onoga što smo direktno opažali, pa često i nešto što bi bilo nemogućno da se direktno opazi. (2.640) Suština indukcije = zaključuje od grupe činjenica na drugu grupu sličnih činjenica; hipoteza = od činjenica jedne vrste zaključuje na činjenice druge vrste. (2.642) Abdukcija je proces formiranja objašnjavalačke hipoteze. To je jedina logička operacija koja uvodi neku novu ideju... Dedukcija dokazuje da nešto mora da bude; indukcija pokazuje da nešto stvarno dejstvuje; abdukcija samo sugeriše da nešto može da bude. Jedino opravdanje abdukcije leži u tome što dedukcija iz neke sugestije može da izvede predviđanje koje može indukcijom da se proveri, kao i u tome što, ukoliko ikada treba išta da naučimo ili uopšte da shvatimo pojave, do toga se može doći samo putem abdukcije. (5. 171) [^ejs]: Prema Persu, hipoteza koja zadovoljava trebalo bi da bude lako opovrgljiva (v. 1.120), trebalo bi da je u skladu sa Okamovim brijačem (v. 5.26; 5.60 & 6.477) i trebalo bi da bude podložnna eksperimentalnom potvrđivanju (v. 5.197; 2.270). Abduktivna sugestija nam dolazi kao munja. To je jedan akt uviđanja, mada izvanredno pogrešivog uviđanja. Istina je da su razni elementi hipoteze i pre toga bili u našim duhovima; ali ideja da se spoji zajedno ono što pre toga nikad nismo ni sanjali da stavimo zajedno dovodi do toga da pred našim promišljanjem sevne nova sugestija. (5.181) Sve ono što pruža pravilo za abdukciju ... ograničava dopustive hipoteze... (5.196) [Treba shvatiti da prvi stupanj i želimo i možemo da odredimo samo utoliko ukoliko neće uticati na preveliko (preterano) ograničavanje dopustivih hipoteza.] [ta je dobra abdukcija? Kakva treba da bude jedna objašnjavalačka hipoteza da bi bila vredna da se nazove hipotezom? Ona, naravno, mora da objašnjava činjenice. Koje druge uslove treba da ispuni da bi bila dobra? Pitanje valjanosti bilo čega svodi se na to da li ispunjava svoj cilj. [ta je onda uslov jedne objašnjavalačke hipoteze? njen je cilj da, kroz podvrgavanje eksperimentalnom proveravanju, vodi izbegavanju svakog iznenađenja i uspostavljanju jedne novine pozitivnog iščekivanja koje neće da bude iznevereno. Prema tome, u odsustvu posebnih kontraargumenata, mogućno je dopustiti bilo koju hipotezu ukoliko je mogućno da se eksperimentalno verifikuje i utoliko ukoliko je to mogućno... (5.197)

250

Logika abdukcije treba da učini dve stvari: (1) da nas brzo oslobodi svih bitno (u osnovi) nejasnih ideja; (2) da pruži podršku i pomogne da se učine određenim one ideje koje su u osnovi jasne ali ih je manje-više teško shvatiti. (5.206) Abdukcija uključuje uzimanje u obzir novčane, vremenske, misaone i energetske ekonomičnosti hipoteze. (v. 5.600.) Retrodukcija = rasuđivanje od konsekvensa prema antecedensu. (v. 6.469.) ‡ To je pre vrsta argumenta negoli vrsta argumentacije. (Ibid.) Metode abdukcije i indukcije su sasvim suprotne jedna drugoj. Abdukcija polazi od činjenica, nemajući na početku u vidu nikakvu posebnu teoriju, mada je motivisana osećanjem da je potrebna neka teorija za objašnjenje iznenađujućih činjenica. Indukcija, međutim, polazi od hipoteze koja izgleda prihvatljiva, nemajući na početku u vidu nikakve posebne činjenice, mada oseća potrebu za činjenicama koje će podržati teoriju. Abdukcija téži teoriji. Indukcija téži činjenicama. Kod abdukcije razmatranje činjenica sugeriše hipotezu. Kod indukcije proučavanje hipoteze sugeriše eksperimente koji će osvetliti baš one činjenice na koje je hipoteza ukazala. Način na koji, kod abdukcije, činjenice sugerišu hipotezu jeste po sličnosti ‡ sličnosti činjenica sa posledicama date hipoteze. Način na koji, kod indukcije, hipoteza sugeriše činjenice jeste po bliskosti ‡ prisno znanje da uslovi hipoteze mogu da budu ostvareni na određene eksperimentalne načine. (7.218) ... Abdukcija, na kraju krajeva, nije ništa drugo nego nagađanje. Mi smo zato prinuđeni da se nadamo da će naš duh, mada mogućna objašnjenja naših činjenica striktno mogu da budu bezbrojna, biti u stanju da u konačnom broju nagađanja pogodi jedino njihovo istinito objašnjenje. To smo prinuđeni da pretpostavimo, nezavisno od bilo kakvog svedočanstva o njegovoj istinitosti. ["prinudna pretpostavka" ‡ S. N.] Prožeti tom idejom prići ćemo izgradnji hipoteze. (7.219) ... Pomoć koju ispravna logika može da pruži nauci sastoji se u tome da je osposobi da sa najmanjim utroškom bilo koje vrste učini ono što je u svakom slučaju na neki način morala da učini... Pošto abdukcija u naučnom istraživanju ne može da posluži nikakvome drugom cilju osim ekonomičnosti, sledi da pravila naučne abdukcije treba da se zasnivaju isključivo na ekonomičnosti istraživanja... (7.220) ... Očekivanja da neka data hipoteza može da bude istinita dvojaka su: čisto instinktivna i promišljena... (7.220) [(a) "prinudna pretpostavka"; (b) prethodna objektivna verovatnoća na osnovu nekih pozitivnih činjenica; slaganje ili neslaganje sa našim unapred stvorenim idejama (koje se po svoj prilici zasnivaju na nekome ranijem iskustvu, što opet obećava ekonomičnost); veza sa drugim projektima i šta bi povuklo za sobom njeno propadanje; širina i nekompleksnost (jednostavnost); sve ovo uzimati u obzir oprezno i pažljivo ‡ S. N.] * [Pjer Diem]: Tri logička uslova prilikom izbora hipoteza: (1) da nije samoprotivrečan stav; (2) da ne protivreči drugim hipotezama iz nekoga područja; (3) da iz celine odabranih hipoteza mogu da se dedukuju posledice koje će aproksimativno predstavljati ukupnost eksperimentalnih zakona. (v. p. 220.) 251

* [A. Volf]: Sticanje ili otkrivanje novoga znanja omogućeno je korišćenjem već stečenog znanja. To je proces saglédanja novih ili čudnih pojava u svetlosti onoga što je već poznato o drugim sličnim ili analognim pojavama. U potrazi za redom u ma kojoj grupi pojava mi prirodno pokušavamo da "probamo" bilo koju vrstu reda koja nam je već poznata. Otuda je analogija veoma plodan vodič prilikom uobličavanja hipoteza ili probnih uređivanja pojava. (157-158) Treba imati u vidu da analogija nije nezavisna naučna metoda, već samo pomoć prilikom oblikovanja hipoteza. Jedina usluga koju ona čini jeste stvaranje hipoteza i tako sugerisanje pravaca istraživanja u kojima mogu da se upotrebe naučne metode. (159) Analogija sugeriše ono što indukcija treba da verifikuje ili da ne verifikuje. (v. p. 160.)

252

* [V. Nil]: Dolaženje do empirijskih uopštavanja (zakonâ ili pravilâ verovatnoće) regulisano je pravilima "primarne indukcije" koja ide od činjenica tim zakonima i u tom smislu može da bude pravila otkrića. Međutim, tih pravila nema na stupnju "sekundarne indukcije", koja vodi od empirijskih uopštavanja teorijama. Mogućno je raspravljati jedino o psihološkom poreklu nekih teorija. Neko će reći da su analogije često sugerisale plodne hipoteze, ali analogije sugerišu hipoteze samo onima koji mogu da vide analogije, a nema metode kojom bismo mogli osigurati da ćemo videti u ovom smislu te reči. Za razliku od primarne indukcije, sekundarna indukcija nije taktika pronalaženja dobrih stvari, već taktika dočekivanja i prihvatanja već pronađenih dobrih stvari. (v. pp. 249-250.) * [Norman Kempbel]: Nije teško pronaći primere zakona kada jednom već znamo za kakvom vrstom zakona tragamo. Znati, međutim, kakvu vrstu zakona tražimo ‡ to je problem koji može da reši samo genije koji ne zna ni za kakva pravila. (I, v. p. 76.) Analogija igra važnu ulogu kod stvaranja hipoteza (ali se pod "hipotezom" misli samo na stav koji izražava zakon čije potpuno dokazivanje još nije na vidiku), odnosno pri otkrivanju zakona, ali je gubi čim je zakon otkriven, jer ne igra nikakvu ulogu u ustanovljavanju da li je zakon istinit ili ne. Međutim, ukoliko je reč o teorijama, tu analogija ne samo da ne pomaže, već može da bude najveća smetnja. Naime, kod teorija analogija može da bude razlog prihvatanja teorije. Apsurdno je smatrati da analogija pomaže stvaranju teorija, isto kao da melodija pomaže komponovanju sonata. Reč je o tome da treba imati smisla ili osećaja za analogiju, kao što treba imati i za melodiju, jer poznavanje zakona harmonije i formalnih principa razvoja nisu dovoljna da bismo postali kompozitori. (II, v. pp. 298-299.) * [G. H. fon Riht]: Pravi razliku između otkrića, kao preliminarne faze indukcije, koja se sastoji u pronalaženju odlike zajedničke za grupu posebnih podataka, i anticipacije, kao proširivanja te odlike na još neispitane slučajeve. (v. p. 17.) [to se tiče otkrića, ono se može posmatrati sa fenomenološkog aspekta, tj. iznutra (izveštaji naučnika o tome kako su došli do otkrića), i sa psihološkog i sociološkog aspekta, tj. stanja. Međutim, da li se otkriće može proučavati i sa stanovišta logike? Ne, jer logički aspekt postoji samo kod anticipacije. Brkajući otkriće i anticipaciju, Bekon je otišao u ekstremnu poziciju, smatrajući da će svojim logičkim proučavanjima induktivnog zaključivanja uspeti da naučno otkriće učini toliko nezavisnim od "prefinjenosti i jačine duhovnih sposobnosti" koliko je šestar učinio crtanje tačnih krugova nezavisnim od "postojanosti i prakse ruke". ‡ Hjuel je u polemici sa Bekonom sasvim ispravno ukazao da su otkrića "srećna nagađanja". Brkajući otkriće i anticipaciju, u najnovije vreme postoji težnja za nipodaštavanjem logike indukcije kao logike otkrića, iako nam logika indukcije u stvari opisuje logički mehanizam anticipacije iz iskustva. (v. pp. 18-19.) 253

*

254

[R. B. Brejtvejt]: Proces otkrivanja novih ideja nema nikakve veze sa logikom i može mu se prići samo sa stanovišta individualne psihologije mišljenja i sociologije mišljenja. (v. pp. 21-22.) Analogija ne može da nam pruži ništa više sem sugestije o tome kako neka određena teorija može da se proširi; a istorija nauke pokazuje da dok su neke analoške sugestije vodile vrednim proširivanjima teorije, druge su odvele u ćorsokak. (v. p. 230.) * [A. Ajnštajn]: Najviši zadatak fizičara jeste da dođu do onih univerzalnih elementarnih zakona iz kojih kosmos može da se izgradi čistom dedukcijom. Ovim zakonima ne vodi nikakva logička staza; njih može da dostigne samo intuicija, koja počiva na sačuvstvujućem razumevanju iskustva... (S druge strane, međutim) niko ko je zaista duboko ušao u stvar neće poreći da u praksi svet pojava jedinstveno (jednosmisleno) određuje teorijski sistem, uprkos činjenici da nema logičkog mosta između pojava i njihovih teorijskih principa; to je ono što je Lajbnic tako srećno opisao kao "predodređenu harmoniju". (p. 4) * [Hanson]: Retko je koji ugledni filozof ikada upotrebljavao izraz "logika otkrića" da direktno označi priručnik, ili podsetnik, ili pravila čijom bi primenom osrednji talenti mogli da prave velika otkrića... Najviše što se htelo reći ... jeste analiza argumenata do kojih se došlo tokom istraživanja a koji su vodili otkrićima. U procesu otkrića obavlja se zaključivanje: grublje rečeno, naučnici često upotrebljavaju svoje glave rešavajući probleme koji se nalaze pred njima. Kako ih upotrebljavaju, predstavlja legitimno područje za istorijsko i logičko istraživanje... Nemojte prebrzo čitav problem otkrića bacati u one velika, tamna pribežišta nazvana "intuicija", "nadahnuće", "nagađanje" i "naslućivanje" ‡ ili čak "primer" (paradigm). Mogućno je istovremeno biti vođen intuicijama i rasuđivati pažljivo. I stvarno, najveći deo naučnih otkrića proizlazi baš iz takvog prožimanja rasuđivanja i nagađanja. (r. 461) Moje se shvatanje svodi na to da hipotetičko-deduktivna obrada ne opisuje uvek na odgovarajući način kako naučnici stvarno rasuđuju težeći svojim rešenjima, mada neki H-D teoretičari pretenduju da ona to čini... Retrodukcija se može češće zapaziti u de facto argumentima naučnih istraživača. (pp. 464-465) * [[iler]: Hipotetičko stanovište se ne može tako lako uhvatiti i sputati pravilima i odredbama, niti je to postupak koji se prepušta formalnom opisu. To rasuđivanje ne može da se učini ni "valjanim" (valid) ni "sigurnim" (safe). Ono neizbežno reskira i sadrži u sebi opasnost svojstvenu životu i delovanju.

255

Međutim, [iler dokazuje da nikakvo rasuđivanje, pa ni formalno, ne može da bude "valjano" (valid), jer nikada ne može aktualno da važi u svim svojim prime-na-ma; a ne može da bude ni sigurno (safe), pošto nikada ne možemo unapred da budemo sigurni da naše formalno valjano zaključivanje neće u aktualnoj upotrebi da se pokaže kao nedostatno (u smislu "dvosmislene sredine" ili "greške slučaja"). Najzad, ako odbijamo da učinimo ma kakav korak koji ne bi bio bezbedan, onda ćemo sigurno promašiti novu istinu do koje se može doći spekulacijom... Hipotetičko stanovište zahtevaju od nas život, logika i nauka. (v. pp. 430-432.) Tri uslova koja treba da ispunjava svaka hipoteza: (1) da ima određeno značenje; (2) da bude takva da dopušta nedvosmislena proveravanja; (3) da radi najbolje. (v. pp. 442-443.) * [Polanji]: Kriterijumi za procenjivanje naučne vrednosti hipoteza: (1) izvesnost (tačnost); (2) sistematska relevantnost (dubina); (3) unutrašnja interesantnost. (v. pp. 135-136.) Između problema i otkrića postoji istraživački jaz. Logički jaz između problema i njegovoga rešenja mi treba da premostimo oslanjajući se na impuls naše istraživačke strasti koji se ne može specifikovati i moramo da se podvrgnemo promeni naše intelektualne ličnosti (jer, čim učinimo neko otkriće, mi nikada više nećemo videti svet kao ranije). (v. p. 143.) * [M. Bunhe]: Pronalaženje hipoteza ... je jasan slučaj imaginativne operacije ili, ako se hoće, intuitivnog delovanja, kao nečega što je suprotno "mehaničkom delovanju"... Sama logika nije u stanju da nas vodi novim idejama, kao što sama gramatika nije u stanju da inspiriše poeme ili sama teorija harmonije simfonije. Logika, gramatika i muzička teorija osposobljavaju nas da ustanovimo formalne greške i dobre ideje, kao i da razvijemo ove poslednje, ali nam ne obezbeđuju "supstancu", srećnu ideju, novu tačku gledišta. S druge strane, plodno otkriće ne iskrsava ex nihilo. U nauci i tehnologiji novost se rađa kroz posmatranje, upoređivanje, probu, kritiku i dedukciju; nema novoga znanja koje nije unekoliko određeno prethodnim znanjem i koje nije u logičkoj vezi sa tim znanjem. (v. pp. 80-81.) [Kada je reč o intuiciji ili o analogiji ‡ jedno je intuicija i analogija laika u odnosu na neki problem, a drugo intuicija i logika naučnika. ‡ S. N.] ... "Blesci" se javljaju u naučnom radu, ali samo kao događaji usred jednoga racionalnog kreativnog procesa, a ne kao neuslovljeni "okidači". Apsurdno je držati da je intuicija superiorna u odnosu na logiku kada je u pitanju otkriće. Nijedno naučno ili tehnološko otkriće nije mogućno bez prethodnog znanja i (u pozadini) prikrivenih logičkih procesa...

256

Ideja da je stvaralačko mišljenje suprotno rasuđivanju isto je toliko pogrešna koliko je raširena. Kada bi mišljenje bilo tim stvaralačkije što više duguje nesvesnim procesima, sanjarenje pa onda i sanjanje mnogo bi više obećavali nego kontrolisano mišljenje... Efektivno prilaženje problemima istovremeno je i stvaralačko i kritičko. Sanjanje, koje je nekritičko, istovremeno je sámo po sebi neproduktivno. (pp. 82-83) U nauci kreativna imaginacija bez logike ne vodi nikuda... Originalnost je poželjna karakteristika svake nove naučne teorije, ali je sposobnost da prođe kroz oštra proveravanja više nego poželjna: ona je obavezna. (r. 85)

257

* [A. K. Benxamin]: Prvo što pada u oči jeste da istraživač koji vrši otkrića jeste uvek onaj koji čvrsto vlada podacima o datome problemu. Mada se ne može reći da je poznavanje činjenica dovoljan uslov za smišljanje teorija, možemo reći da je to nužni uslov. (v. p. 228.) Otkrivena ideja određena je kako nečijim gledištem o tome šta čini objašnjenje uopšte, tako i nečijim stanovištem u pogledu specifične vrste problema koji je dat za rešavanje. (v. p. 229.) * [M. Hese]: Opšte je uverenje da ulogu analogija i modela u izgradnji naučnih teorija treba posmatrati kao predmet psihologije otkrića, a ne kao predmet logičke analize. Izgleda, međutim, da takvo stanje stvari proizlazi više iz odsustva bilo kakve zadovoljavajuće analize samoga pojma analogije nego iz nekog čvrstog ubeđenja da je njena uloga u nauci nevažna. (r. 79) * [H. Rajhenbah]: Kontekst opravdanja spada u logiku, a kontekst otkrića je subjektivnog karaktera i njime se ne bavi ne samo logika nego ni epistemologija. (v. pp. 6-7.) * [M. Polanji]: Prepoznati problem koji se može rešiti i koji vredi rešavati u stvari sámo po sebi predstavlja jedno otkriće. (r. 89) Važan je ireverzibilan karakter istraživačkih akata. To sugeriše da se nikakvo rešenje nekoga problema ne može smatrati otkrićem ako je postignuto proce-durom koja se odvija po određenim pravilima. Jer, takva jedna procedura bi bila reverzibilna u smislu da bi bilo mogućno pratiti je korak po korak do njenoga početka i ponoviti je onda koliko god hoćemo puta kao bilo koju aritmetičku operaciju... Prema tome, istinsko otkriće nije neko striktno logičko izvođenje. Zato prepreku koju treba prebroditi u rešavanju nekoga problema možemo da opišemo kao "logički jaz" i možemo da govorimo o širini logičkoga jaza kao o meri pronicljivosti koja je potrebna za rešavanje nekog problema. "Rasvetljenje" je onda skok kojim prebrođujemo dâti logički jaz... Ukoliko i postoje pravila zaključivanja koja pružaju jasne staze za izvlačenje inteligentnih zaključaka iz postojećeg znanja, za otkriće se mora priznati da poseduje kvalitet nepredvidljivosti, kvalitet koji se ustanovljava intenzitetom iznenađenja koji je mogao opravdano da izazove. Ova neočekivanost tačno odgovara postojanju logičkog jaza između prethodnog znanja od koga se pošlo i otkrića koje je usledilo. (v. pp. 92-93.) Polanji razlikuje i dve vrste rešavanja problema: sistematsko i istraživačko. U prvom slučaju čitava operacija je sračunati akt, a u drugom istraživački proces predsta-vlja kombinaciju aktivnih i pasivnih stupnjeva ("pripremanje" i "inkubacija"). (v. p. 97.)

258

* [A. Poenkare]: Otkriće se sastoji upravo u tome da se ne prave nekorisne kombinacije, već samo korisne, koje se nalaze u beskrajno maloj manjini. Otkriće je razlikovanje, selekcija. (p. 51) Kod samoga procesa otkrića razlikuje svesni i nesvesni rad, i naročito podvlači važnost nesvesnoga rada. (v. p. 55.) Za eventualna pravila koja bi nas vodila prilikom pravljenja izbora između raznih kombinacija u procesu dolaženja do hipoteze, kaže da su izvanredno suptilna i delikatna, i praktično je nemogućno formulisati ih preciznim jezikom; njih treba više osetiti... (v. p. 57.) * [\. Polja]: Faze u rešavanju problema: (1) razumevanje problema uz jasno uviđanje šta se traži, (2) saglédanje kako su razne pojedinosti povezane, kako je ono što je nepoznato vezano za podatke. U vezi sa ovim drugim može da bude veoma korisno razmisliti o srodnom ili analognom problemu čije rešenje već znamo a koji ima iste ili slične nepoznate. (v. pp. 5 & 9.) Analogija je možda najbitnija forma zaključivanja koja nam pruža manjeviše plauzibilne pretpostavke što mogu da budu potvrđene ili opovrgnute iskustvom i striktnijim rasuđivanjem. Analoško zaključivanje na osnovu više paralelnih slučajeva jače je od onoga na bazi manje slučajeva. (v. p. 143.) Istraživačko rasuđivanje često je zasnovano na indukciji ili analogiji... Istraživačko rasuđivanje je sámo po sebi dobro. Ono što ne valja jeste da se ono meša sa rigoroznim dokazom, a još je gore ukoliko se prodaje kao rigorozni dokaz. (v. pp. 102-103.) Da bismo rešili neki problem, potrebno je: (1) posedovati određeno znanje o predmetu, (2) izabrati i prikupiti relevantne pojedinosti iz postojećeg ili prvobitno uspavanog znanja ("mobilizacija"), (3) kombinovati date činjenice podešavajući ih prema problemu kojim se bavimo ("organizacija"). (4) Na osnovu prethodnog obično dolazi i do promene čitavog našeg shvatanja problema. Da bismo došli do prikladnijeg shvatanja problema i time delimično već sagledali njegovo rešenje, mi u stvari vršimo variranje problema. Variranje problema, koje je bitno za istraživački rad, vrši se dekomponovanjem i preuređivanjem njegovih elemenata ili vraćanjem na definisanje nekih njegovih termina, a možemo da priđemo i generalizaciji, specijalizaciji ili analogiji. ‡ Variranje problema može da vodi "pomoćnim elementima" ili otkrivanju pristupačnijeg "pomoćnog problema". (v. pp. 144-145 & 120.) * [M. M. Ešli]:

259

U stvari, genije se i razlikuje od klimavog smrtnika po tome što je, usred istih činjenica koje za manje obdarene pojedince ostaju samo mnoštvo nepovezanih iskustava, u stanju da stvara plodne hipoteze. (v. pp. 143-144.)

260

* [E. Keplen]: Razlikuje: (1) logiku-u-upotrebi (naučnici i filozofi imaju uvek određeni saznajni stil, koji je manje ili više logičan) i (2) rekonstruisanu logiku (neki naučnici i filozofi eksplicitno formulišu svoj stil). (v. p. 8.) Slaže se sa napomenama Loka i De Morgana da logika-u-upotrebi može da prethodi i da bude superiorna u odnosu na svoju rekonstrukciju, i to kako u svakodnevnom životu tako i u nauci. Već neko vreme najšire prihvaćena rekonstruisana logika nauke jeste u vidu "hipotetičko-deduktivne metode" (i bila je jako korisna najpre u primeni na najodmaklije delove fizike). Međutim, i rekonstruisana logika je samo jedna hipo-teza i vremenom postaje sve teže da se uskladi sa činjenicama (u ovom slučaju sa logikom-u-upotrebi), jer čini nepravdu prema nekim logikama-u-upotrebi. Primer: stvaranje hipoteza tretira se kao da je uglavnom vanlogička stvar. (v. pp. 9-10.) Pitanje o tome kako treba da mislimo sigurno zavisi od toga šta se događa kada stvarno mislimo na izvestan način, ili šta bi se dogodilo da smo tako mislili. Nasuprot psihologiji kao deskriptivnoj, logika je normativna, ali se norme zasnivaju na onome što jeste ili može da bude opisano. (v. p. 12.) Međutim, logičke norme koje se zasnivaju na naučnoj praksi više ne mogu da pretenduju na izvesnost i na univerzalnost (koje su, recimo, za Platona bile jedini znaci pravoga znanja, za razliku od običnoga mnjenja). Ali, napuštanje izvesnosti je cena koju logika mora da bude spremna da plati. Sama nauka se dobro snalazi, mada njeni sopstveni najosnovniji principi nisu nužno i bezuslovno istiniti. (v. p. 13.) Ako je logika ono što mi metodolozi radimo, a ne ono što rade naučnici, onda je ona zaista ograničena na kontekst opravdanja, jer taj kontekst označava granicu našega angažovanja u potrazi za istinom. @elim da kažem upravo da intuicija takođe ima svoju logiku-u-upotrebi. Sigurno postoji osnovna razlika između intuicije i nagađanja ‡ između intuicije velikog stvaralačkog genija ili čak i običnog iskusnog naučnog radnika, i slepog i nespretnog nagađanja jednoga novajlije ili mehaničkog probanja i grešenja. (v. p. 14.) Tražiti neku sistematsku proceduru koja garantuje činjenje otkrića, kao što odgovarajuća procedura garantuje valjanost nekoga dokaza, bilo bi zaista očekivati previše. Stvar je, međutim, u tome da "otkriće" može da se neguje. Mada naučni poduhvat u sebi sadrži značajan element sreće, on nije sasvim igra na sreću, a naučna sprema sigurno povećava u izvesnom stepenu veštinu igrača. "Logika otkrića" je, da se tako izrazim, strategija igranja te igre. (v. pp. 15-16.) Nisu svi razlozi za predlaganje neke hipoteze one vrste koja nužno igra odgovarajuću ulogu u njenome prihvatanju. Razlozi za predlaganje jedne pre nego druge hipoteze: (1) lakše se pobija ako je pogrešna, (2) otklanja veći broj mogućnosti, (3) jasnije ukazuje na sledeće korake koje treba preduzeti... (v. pp. 17-18.)

261

* [X. Djui]: I Subjektivna faza otkrića podjednako je vidna u matematici kao i u empirijskim naukama: nailaženje na različite ideje, njihovo razvrstavanje, upoređivanje jedne s drugom, pokušaj da se dođe do jedne koja će u sebi sjedinjavati snagu dveju, traganje za novim perspektivama, razvijanje novih sugestija; nagađanje, predlaganje, selekcija i odbacivanje. [to su krupniji problem i veći šok sumnje, i iz njega proistekla zabuna i neizvesnost, to je duži i neophodniji proces "čistog razmišljanja". (v. pp. 197-198.) III Hod od onoga što je prisutno prema onome što je odsutno manje-više je spekulativnog i avanturističkog karaktera, i uključuje jedan skok čija prikladnost ne može unapred apsolutno da bude zagagrantovana, bez obzira kakve se mere predostrožnosti preduzele... Negovanje većega broja alternativnih sugestija predstavlja važan činilac dobroga mišljenja. (v. p. 75.) Ističe ulogu radne hipoteze, koja ne pretenduje na konačni zaključak, već joj je uloga da usmerava istraživanje i dovede na svetlo nove činjenice. (v. p. 81.) Kontrola uobličavanja sugestije nužno je posredna, a ne neposredna; nesavršena, a ne savršena. Baš zato što svako otkriće, svako naslućivanje koje uključuje misao o novome, ide od poznatog i prisutnog prema nepoznatome i odsutnome, ne mogu se formulisati nikakva pravila koja bi garantovala korektno zaključivanje. [ta će se baš nametnuti nekom pojedincu u datoj situaciji, zavisi od njegove urođene konstitucije (njegove originalnosti, njegove genijalnosti), temperamenta, preovlađujućeg smera njegovih interesovanja, sredine u kojoj se kao mali nalazio, opštega toka njegovih ranijih iskustava, njegove specijalne obučenosti, stvari koje su ga duže vremena ili upečatljivo zaokupljale u neposrednoj prošlosti itd; u izvesnoj meri čak i od slučajnog spoja sadašnjih okolnosti. Ukoliko leže u prošlosti ili u spoljašnjim uslovima, ove stvari izmiču regulaciji. Sugestija se jednostavno ili pojavljuje ili se ne pojavljuje; ova ili ona sugestija se prosto dogodi, desi, iskrsne. Ako su, međutim, prethodno iskustvo ili vežba razvili jedno stanovište strpljivosti u uslovima sumnje, sposobnost da se uzdrži od suda, kao i ljubav prema istraživanju, mogućna je posredna kontrola pravca razvijanja sugestija... (v. p. 84.) Pre namernog konstruisanja podataka eksperimentalnim variranjem uslova (radi proveravanja hipoteze), govori o (1) eliminisanju analizom onoga što bi moglo da zavede ili da bude irelevantno i (2) izvođenju onoga što je važno prikupljanjem i upoređivanjem slučajeva. (v. p. 86.) * [P. Kopnin]: Prvobitno rešenje nekog naučnog problema još ne čini hipotezu. Ono se može nazvati samo nagađanjem. Svaka hipoteza prolazi kroz stadijum nagađanja. (p. 67) 262

Sâm proces nagađanja je veoma složen i mnogostran. Kao što ispravno primećuje \. Polja ("Matematika i verovatna rasuđivanja"): "Ne verujem da postoji apsolutno sigurna metoda koja bi omogućila da se nauči kako treba nagađati. U svakom slučaju, ako takva metoda postoji, onda mi je nepoznata..."

263

Proces naučnog nagađanja predmet je proučavanja različitih oblasti nauke, preciznije, njime se uporedo sa gnoseologijom bavi i psihologija naučnog stvaralaštva. Istorija naučnih otkrića puna je legendi i izmišljotina. Neki istoričari nauke obraćaju naročitu pažnju samo na slučajnosti koje su vodile otkrićima. tom prilikom stvaralački proces se razmatra kao ničim determinisan, kao slobodan dar prirode ili Boga. Apsolutizovanje stvaralačkog procesa kod nekih savremenih mislilaca ide putem njegovog suprotstavljanja logici, odnosno logičkom kretanju mišljenja. Stvaralaštvo se prikazuje kao alogičko, a logičko kretanje mišljenja ‡ kao lišeno stvaralačkoga načela... Na osnovu tako oštrog podvajanja logičke i stvaralačke misli, ova poslednja se prikazuje kao sasvim spontana, lišena bilo kakvih strogih zakonitosti i oblika, pa prema tome i kao nepodložna proučavanju. Stvaralački proces zaista u svakom pojedinom slučaju ima svoje specifične i neponovljive karakteristike. Ne smemo odricati uticaj različitih slučajnosti na proces koji vodi nastajanju nagađanja. Osobenost stvaralačkoga procesa, njegov tok kod različitih ličnosti, predstavlja predmet psihologije. No, to ne znači da nikakva strana toga procesa nije predmet teorije saznanja i logike. Najzad, nema stvarno posebne logike naučnih otkrića, nagađanja, nema takvih specijalnih oblika zaključivanja koji bi vodili novim naučnim idejama. Pokušaji da se takve forme izgrade nisu vodili i ne mogu da vode pozitivnim rezultatima. Neki pretpostavljaju da dijalektička logika, za razliku od formalne, posreduje posebne forme zaključivanja koje vode otkrićima, naučnim nagađanjima. Ali, do sad još nikome nije pošlo za rukom da opiše strukturu tih formi, a neće sigurno ni od sad, jer takvih formi nema i one postoje samo u mašti logičara. To, naravno, ne znači da otpada neophodnost izučavanja samoga procesa naučnog stvaralaštva, u kome se kao jedan njegov momenat javlja nagađanje. "Pa ipak", piše Polja, "učićemo se ne samo da dokazujemo, već i da nagađamo." Nema posebnih formi zaključivanja koje bi vodile novim idejama u nauci, ali postoji filozofska metoda saznavanja i revolucionarnog preobražavanja stvarnosti, neophodna u svakome naučnom otkriću. Zakoni, kategorije dijalektike javljaju se kao instrumenti kretanja mišljenja prema novim idejama i leže u osnovi stvaranja naučnih hipoteza. Svi zakoni i kategorije dijalektike poseduju heurističko značenje, uobličavali su se i nastali ne kao oruđe dokazivanja stavova do kojih se već došlo, već kao metoda postizanja novoga znanja, dobijanja novih rezultata. U tom smislu dijalektika se i javlja kao logika, pa tako i kao logika otkrića. Prosto dokazivanje odlazi u dijalektici u drugi plan u poređenju sa primenjivanjem formi dijalek-tičkog mišljenja (zakona i kategorija) za pronalaženje načina objašnjavanja pojava, izgradnje novih naučnih teorija, obrazovanje pojmova i ideja. (rr. 68-70) ... Ali, dijalektika ... ne izmišlja nikakve posebne ideje, svoje, čisto dijalektičke forme izvođenja, već drži da je u kretanju mišljenja prema novim rezultatima neophodno koristiti čitav arsenal logičkih sredstava, sve forme zaključivanja u njihovoj povezanosti. Organska veza formi zaključivanja sa eksperi-mentom na bazi društveno-istorijske prakse daje mogućnost mišljenju da postavlja nagađanja, da ih zasniva, pretvara u naučne hipoteze, a ove u pouzdane teorije.

264

... Kretanje mišljenja prema novim rezultatima odvija se uz pomoć svih formi za-ključivanja, a ne samo analogije i nepotpune indukcije, mada prvobitno nagađanje vrlo če-sto nastaje baš na njihovoj osnovi... Kod različitih hipoteza i na raznim stupnje-vi-ma razvoja hipoteze ova ili ona forma zaključivanja dobija veći ili manji značaj. (rr. 70-71)

265

* [Hjuel]: Novum Organon Renovatum, London, John nj. Parker & Sons, 1858. Ideje kojim se činjenice međusobno povezuju sugerisane su oštroumnošću onih koji vrše otkrića. Ova se oštroumnost ne može naučiti. Ona se obično uspeva kroz nagađanje, a ovo se nagađanje izgleda sastoji u obrazovanju nekoliko probnih hipoteza i zatim biranju prâve. Ali, zaliha odgovarajućih hipoteza ne može da bude izgrađena putem nekoga pravila niti bez pronalazačkog talenta. (p. 59) Proces otkrića, probe i prihvatanja ili odbacivanja neke određene hipoteze odvija se često tako brzo da tu nismo u stanju da razaznamo uzastopne korake. U nekim slučajevima (kao, na primer, kod Keplera) možemo to da učinimo, pa ćemo videti da se drugi primeri otkrića ne razlikuju bitno od toga. (v. p. 64.) Dedukcija kalkulacijom opravdava ono što je indukcija srećno pogodila. Jer, dok dedukcija silazi lagano i metodično, indukcija se uspinje skokom koji se nalazi izvan domašaja metode. (v. pp. 114-115.) Strogo govoreći, Veština otkrića nije mogućna; "ne možemo da damo nikakva pravila za traganje za istinom koja (pravila) bi bila univerzalno i bezuslovno prihvatljiva; pomoć koju u takvim slučajevima možemo ponuditi istraživaču ograničena je i rizična. Ipak, uvereni smo da će se pokazati kako pomoć na koju se može ukazati neće biti ni bezvredna niti ne-instruktivna." (p. 142) Jedino pravilo koje navodi Hjuel a koje bi moglo da se upotrebi u procesu otkrivanja hipoteza glasi da ideja i činjenice moraju da budu homogene (jednorodne): elementarni pojmovi na koje su činjenice razložene moraju da budu iste prirode kao i ideja kojom pokušavamo da ih sakupimo u zakone. (v. p. 193.) * [John E. njheeler, in American Scientist, 1956, vol. 44, p. 360]: "^itav naš problem jeste da greške načinimo što je brže moguće." * [J. O. njisdom]: Potvrđujući primeri u stvari ne učvršćuju svoje teorije ako nisu mogli da budu i pobijanja. * Uslovi za izbor modela: [Marković] Imitator u modelu mora da bude izomorfan sa originalnim slučajem. Zakoni i teoreme koje daju objašnjenje imitatora moraju da budu nezavisni od bilo kakvih informacija o originalu. Za određeni problem mogućno je izgraditi niz izomorfnih formalnih sistema (algoritama), različitog stepena formalizovanosti. Obično se napreduje ka sve formalizovanijim sistemima. Svi modeli igraju ulogu posredovanja u procesu saznanja i njihovim posredovanjem omogućuje se rešavanje problema koji se inače ne bi mogao rešiti neposrednim proučavanjem samoga originala. 266

* [Tri razna slučaja hipoteza (sa stanovišta modela)]: (1) Ako je model degenerisan samo na ono što je dato i u originalnoj empi-rijskoj teoriji. Tada, ukoliko je u okviru modela mogućno izvođenje nekih novih teorema, može se doći i do novih posebnih hipoteza u okviru empirijske teorije. (2) Ako se novim definicijama uvedu nove relacije u model i dođe do novih teorema, tada se traže nove interpretacije, dolazi se do novih pravila interpretacije i tako dospeva do novih hipoteza u vezi sa empirijskim originalom istoga ranga opštosti. (3) Ukoliko, međutim, ne možemo da nađemo interpretaciju za neki model (kada se neki delovi iskustva ne poklapaju sa modelom), mi taj model napuštamo i prelazimo na drugi, tj. postavljamo hipotezu, obično višeg stepena opštosti (prelazimo na model većeg stupnja formalizacije; taj se proces često naziva i demodelizacija). * [Bekon]: Ne samo da je (u protivstavu prema Aristotelu) zainteresovan prevashodno za induktivnu proceduru, već ‡ kada je reč o procesu dolaženja do saznanja ‡ razlikuje dve metode ili dva puta: (1) anticipiranje duha ‡ preuranjeno skakanje sa razmatranja malobrojnih pojedinačnih slučajeva na najviše pojmove i zakone; letimično doticanje iskustva i pojedinačnosti; postavljanje već u početku nekih apstraktnih i nekorisnih opštosti, i (2) razjašnjavanje prirode ‡ postepeno i oprezno uzdizanje od pojedinačnih slučajeva ka opštostima koje su značajne za prirodu: valjano i pravilno zadržavanje na iskustvu i pojedinačnosti, jer se samo tako može doći do ispravnih opštih pojmova i zakona. (v. str. 40 i 47.) "... U naukama se valja nadati boljemu tek onda kad se po istinskoj lestvici i povezano, stupanj po stupanj, bez prekida ili skokova, bude išlo od posebnoga prema nižim sudovima, a zatim prema srednjim, od kojih jedan nadilazi drugi, i tek naposletku prema najopštijim." (v. str. 98.) Da bi se moglo izvršiti široko i korisno na posmatranju i ispitivanju zasnovano opisivanje prirode, tj. da bi se moglo postići znanje, neophodno je osloboditi se ukorenjenih predrasuda i lažnih pojmova. Bekon razlikuje četiri vrste idola: (a) idoli plemena, zavodeće tendencije svojstvene ljudskom duhu kao delu čitave ljudske rase [pretpostavka o više reda i pravilnosti u svetu nego što ih ima]; (b) idoli pećine, zavisni od individualne konstitucije i modifikovani vaspitanjem, navikom i slučajem [sklonost da se uočavaju sličnosti ili razlike; privrženost određenoj nauci itd]; (v) idoli trga, koji potiču od upotrebe jezika, i (g) idoli teatra, koji potiču od filozofskih sistema. [Oslobođenje od ovih idola je potpuno iluzorno!] (v. str. 51-52.) Još jedna bekonovska iluzija: nikakva znanja o prirodi ne mogu se izmisliti, već samo otkriti pažljivih posmatranjem prirode. U tom smislu, sasvim jedno-strano, Bekon je nagoveštavao da će u 4. knjizi Velike obnove nauka izložiti "tablice otkrića" ili "tablice izuma", kojim se pomoću indukcije dolazi na meha-nički način do otkrića posebnih i opštih zakonitosti. Međutim, to obećanje osta-lo je neispunjeno, jer on nikada nije uspeo da završi svoju zamisao. (v. str. 106-107.) 267

[v. I knjigu, aforizam 61 i predgovor]

268

TEORIJSKO PROCEnjIVAnjE RIVALSKIH HIPOTEZA Teorijska prihvatljivost U svome članku "Ima li perspektive logika otkrića?" (Filosofija, 1968, br. 34, *preštampan u ovoj knjizi) napravio sam već jedno razlikovanje veoma važno za ispravno i potpuno shvatanje onoga o čemu će biti govora u ovome radu. Naime, u onome procesu koji prethodi aktualnom dedukovanju različitih ekspe-rimentalnih predviđanja iz neke hipoteze, odnosno praktičnom proveravanju hi-poteza, pored stupnja prvobitnog formulisanja teorijskog rešenja za određenu pro-blemsku situaciju, možemo dosta jasno da uočimo i stupanj vršenja prethodne (pre-liminarne) selekcije ili izbora između dveju ili više rivalskih predloženih hipoteza. Dok je na prvom stupnju reč o saglédanju teorijskih razloga koji prilikom predlaganja rešenja za neku problemsku situaciju ograničavaju onaj beskonačan skup mogućnih hipoteza na jedan uži skup relevantnih hipoteza (ponekad čak i na jednu jedinu hipotezu, odnosno predlog rešenja), na drugom stupnju je posredi pro-vizorno (ili prethodno) prihvatanje (testnjorthiness) jedne od dveju alternativnih, ili jedne između nekoliko rivalskih hipoteza, koja će potom biti podvrgnuta rigoroznom proveravanju i kritici, odnosno koja će biti izneta pred naučnu jav-nost i tako izložena uobičajenoj kritičkoj teorijskoj i praktičnoj naučnoj pro-veri. To, naravno, ne znači da prvobitno prihvatanje prethodi, odnosno da dolazi pre uključivanja svakog svedočanstva. Sem toga, protivno skoro opšte prihvaćenom uverenju ‡ kada je reč o eksperimentalnoj proveri, onda treba ukazati i na to da, ukoliko se ponekad događa da eksperiment, a posebno krucijalni eksperiment odbaci neku teoriju, to se obično dugo čeka, tako da u dobrom broju slučajeva naše opredeljivanje za naučne teorije nije zasnovano na njihovoj eksperimentalnoj proveri. Pri tom, treba imati na umu još neke momente: a) Ako su na delu dve ili više teorija koje predstavljaju iste činjenice sa istim stepenom aproksimacije, u oblasti fizike, astronomije ili neke druge nauke, onda nema fizičke, astronomske itd. metode koja bi mogla da odredi naš izbor između tih teorija; naši motivi prilikom ovoga prethodnog izbora jesu drugog, više teorijskog karaktera.

269

b) Ovde nije u pitanju nikakvo procenjivanje istinitosti jedne, odnosno neistinitosti ostalih probnih hipoteza, već samo ustanovljavanje razloga teorijske prirode koji se mogu izneti u prilog veće verodostojnosti jedne hipoteze u odnosu na alternativne mogućnosti objašnjavanja date problemske situacije. Drugim rečima, reč je o prethodnom procenjivanju ili o preliminarnom uzimanju u obzir, izboru ili selekciji jedne određene hipoteze, s obzirom na njenu veću prihvatljivost (plausibility), s tim što je ova kategorija prihvatljivosti podlo-žna racionalnom argumentisanju (obrazlaganju), odnosno iznošenju razloga za i protiv, što se zapravo svodi na pronalaženje različitih kriterijuma koje bismo morali da uzmemo u obzir prilikom procenjivanja prihvatljivosti bilo koje na-učne hipoteze. Pri tom bi možda vredelo napomenuti da je prihvatljivost ovde shvaćena isključivo kao metodološki pojam, a ne kao neko ontološko svojstvo hipoteza. Reagujući protiv apriorizma i konvencionalizma, koji predstavljaju dve suprotne krajnosti kada je reč o prihvatljivosti (na jednoj strani imamo praktično ukidanje mogućnosti nastajanja novih, suparničkih teorija, a na drugoj dopuštanje stvaranja naučnih teorija pod parolom "Sve prolazi"), kao što je primetio Sti-ven Tulmin, neko bi mogao biti sklon da zastupa gledište kako bi trebalo pre svega da bude obezbeđeno stvaranje više teorija, kao i to da svaka nova ideja zaslužuje jednaku pažnju i istu mogućnost da bude podvrgnuta postupku proveravanja. 1 Međutim, kao što apriorizam ili konvencionalističko lukavstvo podjednako žele da izbegnu mogućnost opovrgavanja jedne naučne teo-rije, i na taj način (s tim što apriorizam označava ujedno i praktično poništavanje mogućnosti nastajanja novih, suparničkih teorija) izlaze u stvari van domena prave nauke, kršeći određene norme u njenom razvoju, tako isto i napred pomenuto reagovanje protiv apriorizma i konvencionalizma ne bi bilo ništa drugo do zauzimanje jedne nove ekstremne pozicije, što bi ‡ znatnim povećavanjem broja hipoteza koje treba eksperimentalno pro-veriti ‡ ozbiljno usporila razvoj našeg naučnog saznanja. Zbog toga izgleda da je najprihvatljivija srednja linija: uvođenje kategorije prihvatljivosti i usposta-vljanje različitih, primarnih i sekundarnih, kriterijuma za procenjivanje pri-hvatljivosti novih ideja. Mislim kako je skoro nepotrebno napominjati da sve ovo važi samo pod pretpostavkom da je ispunjen osnovni uslov koji mora zadovoljiti svaka naučna teorija: da bude podložna empirijskom eksperimentalnom provera-vanju, uz mogućnost opovrgavanja, pa onda eventualno i odbacivanja ‡ ukoliko se ne slaže sa prihvaćenim empirijskim činjenicama. Drugim rečima, mislim da je neprihvatljivo gledište da u nauci ima takvih iskaza koje bismo morali da prihvatimo kao istinite zato što ih je, iz bilo kojih razloga, nemogućno proveriti. (U pitanju su metafizička uverenja ili vrednosne pretpostavke, koje mogu da igraju zna-čajnu ulogu u nauci, ali se one isto tako moraju dvojiti od čisto naučnih iskaza.)

Protivnici traganja za kriterijumima prihvatljivosti

1

270

v. Toulmin, S., "The Plausibility of Theories", The Journal of Philosophy, 1966, vol. LXIII, No. 20, p. 625.

Naravno, kada je reč o ovome drugom stupnju u procesu postavljanja nauč-nih hipoteza, onda slobodno možemo reći da se znatna većina savremenih filozofa nauke slaže sa gledištem da tu više nije na delu nekakav proces koji ne bi bio podložan, ili bi bio teško dostupan logičkoj analizi, već da je na delu takav naučni postupak za koji se mogu pronaći i za koji bi zapravo trebalo pomnije razraditi određene kriterijume, od kojih se neki odavno, manje ili više svesno primenjuju u naučnoj praksi, ili manje ili više eksplicitno spomi-nju u naučnoj metodologiji. Pa ipak, ima pojedinaca koji i prema ovome drugom stupnju u procesu naučnog otkrića zauzimaju isto tako skeptičan stav kao i prema prvom. Takvo stanovište zastupa, recimo, kanadski filozof nauke Tomas Gux. On sumnja u to da je između trenutnog stanja nauke i velikog broja dopustivih alter-nativa mogućno uspostaviti neku dovoljno čvrstu vezu koja bi nam omogućila da procenimo prihvatljivost jedne određene hipoteze; u najboljem slučaju, mogli bi-smo se ‡ čini se njemu ‡ nadati tome da uspostavimo racionalnu vezu između stanja neke nauke na izvesnom istorijskom stupnju i prihvatljivosti određenih vrsta hipoteza.2 No, ovo shvatanje Gux iznosi samo kao jedno lično uverenje, ne ulazeći ni u kakvu argumentaciju. Osim toga, stiče se utisak da on zapravo če-sto ne pravi razliku između prvog i drugog stupnja, i da u stvari neretko ima u vidu baš prvi stupanj samog postavljanja naučnih hipoteza.

2

v. Goudge, T. A., "Plausibility of Nenj Hypotheses", The Journal of Philosophy, 1966, vol. LXIII, No. 20, p. 624.

271

Koliko mi je poznato, još dva filozofa zastupaju slično stanovište i iznose razloge za svoj negativan stav u pogledu mogućnosti formulisanja nekih kriterijuma za procenjivanje prihvatljivosti hipoteza. Jedan od njih je Pol Fajerabend, koji pre svega sasvim umesno primećuje da nikakav skup metodoloških principa ne može da nam zajamči suštinsku ispravnost neke tek uvedene teorije. Ukoliko teorija protivreči trenutno prihvaćenim zakonima i činjenicama, nastavlja Fajerabend, onda će njen budući uspeh, možda sasvim neoprav-dano, izgledati još manje izvestan. Kao izrazit primer teorije koja je protivre-čila zakonima i činjenicama svoga doba Fajerabend navodi Kopernikovu teoriju. "Mi nikada ne znamo unapred", kaže Fajerabend, "koja će se teorija pokazati kao uspešna, a koja će podbaciti. Treba dosta vremena da se odgovori na to pitanje, a svaki pojedini korak koji vodi takvome odgovoru opet je podložan reviziji. Ni apsurdnost nekog gledišta ne može da se uzme kao opšti argument protiv tog gledišta. Prilikom odlučivanja o tome koje teorije ćemo sami zastu-pati, razumno je zahtevati da nam izgledaju prihvatljive (plauzibilne). Ali, to je, da tako kažem, naša privatna stvar. Proglasiti, međutim, da samo prihvatljive te-orije treba uzimati u obzir ipak je previše."3 Nema razloga da se ne složimo sa osnovnom namenom ovih primedbi, to jest da ne može biti nikakvog apriornog jamstva u pogledu toga da li će se neka teorija pokazati kao uspešna ili ne. Imam utisak da bi se sa ovim složila veći-na savremenih filozofa nauke; drugim rečima, mislim kako i onda kada imamo na umu da je nemogućno postići apsolutnu sigurnost, to nas nikako ne sprečava da pokušamo doći do nekih teorijskih kriterijuma za prethodno procenjivanje prihvatljivosti naših naučnih hipoteza. Pored toga, čini mi se da Fajerabend, kada govori o prihvatljivosti, ima u vidu pre svega jedan induktivistički kriterijum za njeno procenjivanje, to jest za ustanovljavanje da li je neka nova teorija u skladu sa svim našim do tad prihvaće-nim teorijama i činjenicama, i koliko je onda u tom smislu apriorno verovatna. Prihvatljivost može, i možda bi imalo više smisla, da se procenjuje pomoću sasvim drugačijih kriterijuma. [taviše, procenjivanje prihvatljivosti ne mora da nas obavezuje da ne smemo uzeti u obzir nikakve druge sem "prihvatljivih" hipoteza. Drugi kritičar i protivnik traganja za teorijskim kriterijumima kojima bismo mogli da se rukovodimo prilikom prethodnog izbora između naučnih teo-rija koje nam se nude za proveravanje jeste Xošua Bar-Hilel. Bar-Hilel smatra da je u pitanju ostatak staromodnog metafizičkog stila filozofiranja, pošto se u takvim pokušajima, po njegovom mišljenju, u suštini teži tome da se dođe do jednodimen-zionalnog poređenja između teorija (da se svi kriterijumi svedu na jedan osnovni).

3

272

Feyerabend, P. K., "Realism and Instrumentalism: Comments on the Logic of Factual Support", in: The Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by M. Bunge, Nenj York, The Free Press, 1964, pp. 302 & 305.

Bar-Hilel u stvari zastupa tezu da teorijski cilj naučnih teorija, zadovoljavanje intelektualne radoznalosti, predstavlja samo jedan iz skupa ciljeva koje naučno znanje treba da ostvari. U tom smislu, legitimno je, ali ujedno i je-dnostrano, ako se teorije porede samo s obzirom na njihov teorijski cilj (s obzirom na njihovu objašnjavalačku moć, moć sistematizovanja itd). Uopšte uzev, kada se vrši upoređivanje ili procenjivanje teorija, onda se treba pre svega upitati u kakve svrhe se vrši takvo jedno upoređivanje ili procenjivanje. Tada će se vide-ti da svrhe mogu da budu različite, pa, prema tome, biće različiti i kriterijumi poređenja, tako da bi, ako želimo da izbegnemo jednostranost, trebalo da govori-mo o multidimenzionalnom upoređivanju naučnih teorija i da tražimo razne druge pravce procenjivanja tih teorija. Od tih drugih vidova poređenja, Bar-Hilel pominje samo dve: praktičnu tehnološku upotrebljivost i pedagošku pogodnost teorija. S obzirom na to da su ove dimenzije sasvim disparatne, nije mogućno pretendovati, niti bi trebalo govoriti o bilo kakvom sveobuhvatnom i konačnom, već samo o delimičnom i privremenom upoređivanju i razvrstavanju (partial ordering) naučnih teorija. ^ini mi se, međutim, da ukoliko se i složimo s tim da se teorije mogu porediti s obzirom na različite ciljeve, i da onda i njihova procenjivanja mogu biti različita, to ne znači da ne bismo mogli, ili da ne bismo smeli, ili da, štaviše, ne bi trebalo da u filozofiji nauke budemo zainteresovani prevashodno za jedan određeni vid poređenja, i to baš za onaj koji se tiče teorijske ili saznajne dimenzije našega naučnog znanja. No, da pređem na same kriterijume prihvatljivosti. Odmah pada u oči to da su filozofi nauke u različitim kontekstima predložili već znatan broj mogućih kriterijuma za jednu takvu procenu, ali istovremeno i to da ima nekih osnovnih kriterijuma koje skoro svi uzimaju u obzir. Ovde treba svakako ukazati i na to da se većina ovih kriterijuma prihvatljivosti u smislu odabiranja između po pravilu većeg broja logički prihvatljivih hipoteza zapravo preliva i često meša, s jedne strane, sa samim osnovnim logičkim uslovima prihvatljivosti, a, s druge strane, sa onim razlozima koji se navode prilikom ubeđivanja naučnika da treba da prihvate neku novu teoriju (izuzimajući razlog empirijskog uspeha teorije). Zašto je to tako? Objašnjenje svakako leži pre svega u tome što razlozi često mogu da budu isti ili slični, a sem toga, mnogi autori, s obzirom na svoje teorijske probleme i zadatke, nisu osetili potrebu da prave ove razlike; posebno je upadljivo da oni ne prave razliku između "prihvatljivosti" i "potvrđenosti", to jest, ne uočavaju jasno razliku između napred navedena dva stupnja, odnosno između prihvatanja 2 = posle empirijskog proveravanja hipoteze, i prihvatanja 1 = preli-minarnog prihvatanja hipoteze pre njene eksperimentalne provere. U svakom slučaju, izgleda da pozitivističko isključivo insistiranje na empirijskoj potvrđenosti, odnosno prihvatanju 2, ipak nije trajno, niti je u potpunosti potislo druge razloge prihvatanja naučnih hipoteza, bez obzira na to da li je posredi njihovo naknadno ili preliminarno prihvatanje.

Poperovo shvatanje teorijske prihvatljivosti

273

Ali, odmah da kažem i to da jedinu celovitu, doslednu i sistematski izvedenu teoriju prethodnog teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih teo-rija, u kojoj su kombinovani različiti kriterijumi (o kojima će docnije i pojedi-načno biti reči) nalazimo kod Karla Popera, koji drži da smo mi u stanju, i pre nego što neku teoriju podvrgnemo empirijskom proveravanju, da kažemo nešto o tome da li će ta teorija ‡ ukoliko prođe određene provere ‡ biti bolja od neke druge teorije. To, naravno, podrazumeva postojanje kriterijuma relativnog poten-cijalnog zadovoljavanja ili potencijalne progresivnosti naučne teorije, 4 o čemu će biti detaljnije govora u posebnom poglavlju ovoga rada. Zato ću prvo kritički da izložim Poperovo gledište, a zatim ću preći na razmatranje adekvatnosti drugih predloženih kriterijuma. Uzgred budi rečeno, Poper želi da naglasi kako ne bi trebalo zaboraviti da, pored toga što je mo-gućno govoriti o kriterijumima prihvatljivosti, svaki izbor jedne određene hipoteze u krajnjoj liniji ostaje rizično nagađanje.

4

274

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, pp. 217 & 218.

Osnovni Poperov kriterijum za prethodno prihvatanje, odnosno za prethodno teorijsko procenjivanje naučnih teorija (Poper radije govori o "procenjivanju" negoli o "prihvatanju", isto kao što i za teoriju izbegava da upotrebi termin "prihvatljivija", zbog njegove uobičajene induktivističke konotacije, već radije kaže "vrednija za dalju kritičku diskusiju") veoma je jednostavan i intuitivan. Reč je o tome da bi naučne teorije trebalo da poseduju odli-ku smelosti (boldness), odnosno, ako se ima u vidu druga strana stvari, osobinu podložnosti opovrgavanju (falsifiability). Teoriju za koju ćemo se pre opredeliti, ovaj kriterijum karakteriše kao teoriju koja nam više kaže, koja sadrži veću količinu empirijskih informacija ili sadržaja, koja je logički jača ‡ kao teo-riju koja poseduje veću i precizniju objašnjavalačku i predviđačku moć, te koja, prema tome, može da bude oštrije proverena upoređivanjem predviđenih činje-nica sa opažanjima (posmatranjima). Ili, opet sažetije rečeno, Poper drži da naučnici zanimljivu, smelu i visokoinformativnu teoriju pretpostavljaju trivijalnoj. 5 Da bi se shvatilo šta se sve zapravo pod ovim kriterijumom podrazumeva, i kako bi on trebalo da deluje, moramo preći sa opštih formulacija i karakteristika na detaljnija objašnjenja i razradu. Pre svega, mogućno je zapitati se u kojem se zapravo smislu govori o sme-losti jedne naučne teorije. Tu se, kao što je već unekoliko nagovešteno, prven-stveno ima na umu maštovitost, bogatstvo i logička zanimljivost teorije, jer to su stvarno ‡ po svemu sudeći ‡ osnovne osobine svih originalnih, zna-čajnih i revolucionarnih naučnih teorija, što znači da su te teorije (u odnosu na druge teorijske mogućnosti) zaista uvek i više rizikovale da budu opovrgnu-te, pa onda možda i uklonjene iz područja naučnog znanja. Sama mogućnost opovrgavanja, razume se, direktno je vezana sa mogućnošću proveravanja (testability).

5

v. Ibid., p. 217.

275

Ali, u čemu se sastoji mogućnost opovrgavanja jedne teorije? Teorija je opovrgljiva, smatra Poper, ako postoji bar jedna ne-prazna potklasa homotipskih osnovnih iskaza koje teorija zabranjuje, to jest, ukoliko klasa njenih potencijal-nih pobijača nije prazna. Naravno, ukoliko je sektor mogućnih događaja koje teo-rija zabranjuje (klasa potencijalnih pobijača) širi, to jest, ukoliko je lakše mogućno da se oni iskustvom provere, utoliko nam ta teorija više kaže o svetu iskustva nego neka druga, utoliko više empirijskih obaveštenja nosi, utoliko je veći njen empirijski sadržaj (empirijski sadržaj jednoga iskaza definiše se u stvari kao klasa njegovih potencijalnih pobijača); mada se time klasa dozvolje-nih iskaza smanjuje, to, po mišljenju Popera, ništa ne smeta ‡ s obzirom na to da teorija zapravo o toj klasi ništa i ne govori. (Ova poslednja teza svakako izgle-da kontraintuitivna i paradoksalna, ali se njen smisao može lakše shvatiti ako se pogleda jedan primer: iz iskaza "Sve vrane su crne", ne možemo da izvedemo nikakav iskaz posmatranja kao "Sada i ovde postoji crna vrana"; međutim, može-mo da izvedemo iskaz "Sada i ovde ne postoji bela vrana".) Naučni sadržaj teori-je koja ništa ne rizikuje, kod koje je klasa potencijalnih pobijača prazna, ravan je nuli, što znači da je ta teorija metafizička (ili tautološka). Teorijska nauka, ističe Poper, teži upravo da dođe do takvih teorija koje će empirijskom svetu da dopuštaju što uže prostiranje mogućnostî, tako usko da bi svako dalje sužavanje vodilo stvarnom empirijskom opovrgavanju te teorije. Samo na taj način naučna hipoteza ili teorija i može s najvećom preciznošću da iz-dvoji svet "našega iskustva" iz klase svih mogućnih svetova, da označi kao "dozvoljene" samo one događaje ili klase zbivanja sa kojima se stvarno sreće-mo i koje opažamo. 6 Ali, u vezi sa konkretnim upoređivanjem i procenjivanjem teorija, odmah se postavlja pitanje kako je mogućno vršiti poređenje veličina klasa potencijalnih pobijača, kada su to beskonačne klase (što se ne može izbeći, pošto je konjunkcija ma kojeg zabranjenog događaja sa ma kojim drugim događajem takođe za-branjen događaj). Izgleda da je to najpogodnije učiniti putem odnosa potklase. Uzmimo da su svi elementi klase  ujedno i elementi klase , tako da je  potkla-sa klase , odnosno ; tada su ili svi elementi klase  takođe i elementi klase , to jest, klase su identične, ili ima elemenata klase  koji ne pripadaju klasi , i tada je klasa  prava potklasa klase . U tom slučaju možemo reći da Fsb(x) > Fsb(y) ako i samo ako klasa potencijalnih pobijača h uključuje klasu potencijalnih pobijača u kao svoju pravu potklasu; ako su klase potencijalnih pobijača dva iskaza h i u identične, onda Fsb(x) = Fsb(y); ako, međutim, nijedna od klasa potencijalnih pobijača dvaju iskaza ne uključuje drugu kao svoju pravu pot-klasu, onda ta dva iskaza imaju stepene opovrgljivosti koji ne mogu da se porede: Fsb(x)  Fsb(y).

6

276

v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, London, Hutchinson, 1959, pp. 112-113. (Logika naučnog otkrića, Beograd, "Nolit", 1973, str. 145-146.) & Conjectures and Refutations, ..., p. 334.

Na osnovu ovoga, mogućno je postaviti još nekoliko tvrđenja: Fsb(t) = Fsb(m) = 0; 1 > Fsb(e) > 0; Fsb(c) = 1.7 (Fsb = falsifiability, to jest mogućnost opovrgava-nja, podložnost opovrgavanju; t = tautologija; m = metafizički iskaz; e = empi-rijski iskaz; c = samoprotivrečan iskaz; 0 = klasa potencijalnih pobijača prazna; 1 = klasa potencijalnih pobijača puna /pripadaju joj svi iskazi/) Iz ovoga proizlazi još jedna značajna i zanimljiva posledica: iskaz koji je manje podložan opovrgavanju istovremeno je i više verovatan (po samoj svojoj logičkoj formi). Ovu vrstu verovatnoće Poper naziva "apsolutnom logičkom ve-rovatnoćom" i nju ne treba mešati sa numeričkom verovatnoćom, koja se upotre-bljava u teoriji igara na sreću i u statistici. Logička verovatnoća jednoga iska-za je, znači, komplementarna njegovom stepenu opovrgljivosti. 8 S obzirom na to da je mogućnost opovrgavanja, kao što je već pokazano, ekvivalentna stepenu empirijskog sadržaja, odnosno mogućnosti proveravanja, razmotrimo sada odnos sadržaja i verovatnoće. Informativni sadržaj konjunkcije uvek je veći, ili je bar jednak sadrža-ju (Ct) njenih komponenti, dok je sa verovatnoćom (p) obratno: Ct (a)  Ct (ab)  Ct (b); odnosno p (a)  p (ab)  p (b) (kao primeri za (a) i (b) mogu se uzeti: a = u petak će padati kiša; b = u subotu će biti lep dan). Uzeti zajedno, ova dva zakona kažu da naporedo sa povećavanjem sadržaja, verovatnoća opada, i vice versa. Možemo takođe da kažemo da je jedan iskaz logi-čki jači od nekog drugog ukoliko mu je sadržaj veći, to jest, ukoliko povlači za sobom sve posledice kao i taj drugi iskaz i još neke.

7 8

v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, ..., pp. 114-116. (LNO, str. 147-149.) v. Ibid., pp. 118-119. (LNO, str. 151-152.)

277

Ova trivijalna činjenica, međutim, kako primećuje Poper, ima sledeće neizbežne konsekvence: ako rast znanja znači da mi operišemo teorijama čiji se sadržaj uvećava, to mora takođe da znači da operišemo teorijama čija se vero-vatnoća (u smislu računa verovatnoće) smanjuje. Tako, ako nam je cilj unapređenje ili porast znanja, onda sigurno ne može istovremeno da nam bude cilj i visoka verovatnoća (u smislu računa verovatnoće). Ova dva cilja su nespojiva. ‡ Pa ipak, primećuje Poper, predrasuda o izvanrednoj poželjivosti visokog stepena vero-vatnoće toliko je duboko usađena da mnogi još uvek ovaj trivijalni rezultat smatraju "paradoksalnim". 9 Oni koji smatraju da je visoka verovatnoća naučnih teorija cilj kojem treba težiti, implicitno prihvataju pravilo: " Uvek biraj verovatniju hipotezu!" Lako je, međutim, pokazati da je takvo pravilo ekvivalentno sledećem pravilu: " Uvek biraj onu hipotezu koja što je mogućno manje nadilazi data svedočanstva!", što je dalje ‡ to može takođe da se pokaže ‡ ekvivalentno ne samo tezi: "Prihvataj uvek hipotezu najnižeg sadržaja (u granicama svoga zadatka, recimo, zadatka predviđanja)!", već i tezi: "Uvek biraj hipotezu s najvećim stepenom ad hoc karaktera (u granicama svoga zadatka)!" To je nenameravana posledica činje-nice da je visoko verovatna ona hipoteza koja se slaže sa poznatim činjenicama, udaljavajući se od njih što je mogućno manje. Nije neobično, međutim, što nauč-nici ne vole ad hoc hipoteze. Takve hipoteze, naime, mogu samo da "spasu pojave", ali ne i da vode napretku saznanja, pa zato i nisu pravi cilj nauke. Naučnici više vole smelu hipotezu, zato što ona može da bude i oštrije proverena i nezavisno pro-verena. Težnja za visokom verovatnoćom hipoteze, zaključuje Poper, povlači za sobom kontraintuitivno pravilo favorizovanja ad hoc hipoteza.10 Nasuprot tome, kako niska verovatnoća (u smislu računa verovatnoće) znači visoku verovatnoću da neka teorija bude opovrgnuta, to sledi ‡ kako ističe Poper ‡ da je jedan od ciljeva nauke visok stepen opovrgljivosti ili proverljivosti, odnosno, da je visok informativni sadržaj, to jest proverljivost ili neverovatnost, kriterijum onoga što potencijalno zadovoljava. Samo visoko proverljive, ili neverovatne teorije (zato što ne predstavljaju popravljanje trenutno važećih teorija ‡ S. N.), i vredi proveravati, i samo takve teorije stvarno (a ne samo potencijalno) zadovoljavaju i vode napretku naučnog saznanja ‡ razume se, ukoliko izdrže oštre provere, posebno one provere koje mogu, i pre nego što se uopšte preduzmu, da se označe kao krucijalne za određenu teoriju.11

9 1

0

1

1

278

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, ..., p. 218. v. Ibid., p. 287. v. Ibid., p. 220.

U prilog ovakvoj metodološkoj rekonstrukciji kriterijumâ teorijske prihvatljivosti naučnih teorija mogu se navesti mnogi primeri: njutnova teorija, koja je ujedinila i prevazišla teorije Keplera i Ga-lileja, bila je logički jača i bolje proverljiva od tih teorija; u istom položaju našla se i Ajnšajnova teorija u odnosu na njutnovu i Maksvelovu, izričući neka sasvim neočekivana i otuda mnogo opovrgljivija tvrđenja. Ovde treba istaći još nešto: da još neki metodološki zahtevi mogu da se redukuju na zahtev za najvećim mogućnim empirijskim sadržajem; to su, recimo, stepen opštosti ili stepen preciznosti. [to je teorija univerzalnija ili što je preciznija, to je i opovrgljivija, odnosno, može da bude oštrije proverena. 12

1

2

v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, ..., pp. 122-123. (LNO, str. 154-156.)

279

Naravno, apsolutna univerzalnost je jednaka metafizičkom karakteru teorije, pošto se tada gubi mogućnost opovrgavanja, dok, s druge strane, verovatnoća po-staje ravna jedinici. ‡ Objašnjavalačka moć (= deduktivna moć) i predviđačka moć, nalaze se takođe u upravnoj srazmeri i neposrednoj zavisnosti od informativ-nog (empirijskog) sadržaja teorije i njene preciznosti.13 No, na kraju izlaganja Poperovih shvatanja, treba se zadržati na još jednom značajnom kriterijumu procenjivanja prihvatljivosti teorija, koji se takođe nalazi kod ovog autora ‡ reč je o kriterijumu jednostavnosti ‡ i videti u kakvoj vezi taj kriterijum stoji sa svim ovim što je do sad rečeno. Treba odmah istaći da Poper isključuje estetsku ideju jednostavnosti (kada se, na primer, za neki matematički ili logički dokaz kaže da je jednostavniji, odnosno elegantniji), kao i pragmatičku ideju jednostavnosti (kada se, recimo, za nešto kaže da se može ostvariti jednostavnijim sredstvima). Popera interesuje epistemološki pojam jednostavnosti: mera stepena zakonolikosti ili regularnosti događaja.14 Ovaj pojam jednostavnosti, naime, kako ističe Poper, može da se poveže jedino sa stepenom opovrgljivosti, pa da se kaže kako su lakše opovrgljive one te-orije koje su jednostavnije, odnosno koje su "niže dimenzije" ili sa manjim bro-jem parametara. Uvođenjem pojma dimenzije teorije (najmanji broj parametara ko-jima se karakteriše jedan sistem) dobili smo još jednu metodu za određivanje stepena opovrgljivosti ili stepena proverljivosti jedne teorije; jer, smanjiva-njem dimenzije sve oštrije se ograničava klasa dozvoljenih iskaza koji neće pro-tivrečiti toj teoriji. Ovo je ujedno i nova metoda za poređenje stepena opovrgljivosti teorija. Ona je povezana sa prethodnom metodom poređenja pomoću odnosa potklase, u tom smislu što je lako dokazati da obim (veličina) jedne klase mora da bude veća, ili bar jednaka obimu (veličini) svoje potklase. Biće, naravno, i takvih slučajeva gde nijedna od ovih metoda poređenja neće moći da se primeni, ali treba istaći da ova druga me-toda može da se upotrebi u mnogim slučajevima kada poređenje teorija pomoću odnosa potklase nije dovoljno, s obzirom na to da iskazi visokog stepena opšto-sti imaju težnju da postanu tautološki, odnosno da izgube empirijski sadr-žaj. 15 Tako, na primer, hipoteza lj ("Sve putanje po kojima se kreću planete jesu krugovi") bila bi trodimenzionalna: za njeno opovrgavanje neophodna su bar četiri singularna iskaza iz te oblasti, koja odgovaraju četirma tačkama njenoga grafičkog predstavljanja. Hipoteza s ("Sve putanje kojima se kreću planete jesu elipse") petodimenzionalna je, pošto je za opovrgavanje te hipoteze nužno naj-manje šest pojedinačnih iskaza. Prema tome, hipoteza lj je opovrgljivija od hipo-teze s. U vezi sa ovim primerom, Poper ne želi da sugeriše da je Keplerova vera u savršenstvo bila inspirisana, svesno ili nesvesno, nekim ovakvim metodolo-škim razmatranjima, ali istovremeno smatra da Kepler za svoj uspeh duguje jednim delom toj činjenici što je kružna hipoteza, od koje je pošao, bila lako opovr-gljiva. S obzirom na teškoće u izračunavanjima, da je pošao od neke teže pro-verljive hipoteze, možda ne bi došao ni do kakvog rezultata. Ovako, nedvosmi-sleno negativni rezultat prilikom proveravanja kružne hipoteze, predstavljao je zapravo Keplerov prvi pravi uspeh. 16 ‡ Kada je jednostavnija teorija opovrglji-vija, onda je ona i 1

3

1

4

1

5

1

6

280

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, ..., pp. 58, 192, 217 & 391. v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, ..., pp. 137-138. (LNO, str. 169-170.) v. Ibid., pp. 140-142 & 126-130. (LNO, str. 172-174. i 159-162.) v. Ibid., pp. 130-131. (Isto delo, str. 162-163.)

sadržajnija, a jednostavnost i sadržajnost povezuju još neki autori, kao što je, recimo, Kvajn. 17

1

7

v. ljuine, nj. V. O., njord and Object, Boston, M. I. T. Press, 1960, p. 20.

281

Kritika Poperovog shvatanja Koliko mi je poznato, ovu Poperovu koncepciju o teorijskom procenjiva-nju naučnih teorija, a pre svega onaj deo koji se odnosi na jednostavnost i apriornu verovatnoću, kritikovali su Haršanji i Post. Koji su Haršanjijevi kontraargumenti? Haršanji najpre rezimira Popero-ve razloge u prilog pretpostavljanju teorija sa nižom logičkom (apriornom) verovatnoćom: (1) što je veći informativni sadržaj jedne hipoteze, to je niža njena apriorna verovatnoća (to jest, veći su zahtevi koje treba da ispuni da bi bila istinita); zato nauka neminovno bira između bogatog sadržaja i visoke verovatnoće ‡ između veoma informativnih, mada neizvesnih iskaza i saopštavanja veoma bezbednih, ali praznih beznačajnosti ‡ i mora da izabere prvo; (2) ukoliko je veći informativni sadržaj jedne hipoteze (= niža aprior-na verovatnoća), utoliko ona može da pruži specifičnija predviđanja o empirijskim činjenicama, pa će onda i ta predviđanja biti lakše opovrgnuta empirijskim proveravanjem ako su činjenički pogrešna, što znači da takve hipoteze po-seduju viši stepen empirijske proverljivosti. Prvi Haršanjijev protivrazlog je sledeći: i posle najobimnijih i naj-strožih proveravanja, još uvek će biti beskonačno mnogo suparničkih hipote-za koje su podjednako u skladu sa rezultatima naših proveravanja, kao i sa svim drugim poznatim empirijskim činjenicama, pa se ne vidi zašto bi posle svega toga opet trebalo da biramo onu koja poseduje najnižu apriornu (logičku) vero-vatnoću.18 Ukoliko bi ovaj Haršanjijev razlog bio iole valjan, on bi mogao odmah da se preo-krene i protiv onih koji biraju hipoteze s obzirom na njihovu maksimalnu apri-ornu verovatnoću. Međutim, Haršanji ovde, iz sasvim nerazumljivih razloga, uvodeći pri tom i element proveravanja, meša apriorno sa aposteriornim. Posle proveravanja, međutim ‡ prema Poperovom viđenju ‡ može da se govori još jedino o stepenu potkrepljenosti (corroboration) ili o stepenu bliskosti isti-ni (verisimilitude) ‡ ali to su sasvim drugačije kategorije (određene za druge svrhe), pa se u to ne bih upuštao niti o tome raspravljao, s obzirom da to izlazi iz okvi-ra ove teme. Sem toga, kao što sam već napomenuo prilikom izlaganja Poperovog shvatanja, njegova izvorna namera jeste da pruži neke kriterijume za proce-njivanje potencijalne progresivnosti naučne teorije, odnosno njene veće vredno-sti u smislu izlaganja daljoj kritičkoj diskusiji, a ne za sâm izbor u smislu nekog konačnog usvajanja naučnih hipoteza, s obzirom na to da Poper stoji na gledištu da svaki izbor ili prihvatanje jedne naučne hipoteze odnosno teorije ostaje rizično nagađanje.

1

282

8

v. Harsanyi, J. C., "Popper's Improbability Criterion for the Choice of Scientific Hypotheses", Philosophy, 1960, vol. XXXV, No. 135, pp. 332-333.

Najzad, teško je shvatiti kako će to, i posle najobimnijih i najrigoro-znijih proveravanja, biti još beskonačno mnogo rivalskih hipoteza. Pre proveravanja mogućno je, ali samo teorijski, postojanje beskonačnog broja rivalskih hipoteza; praktično, međutim, naučnici su srećni kada u rešavanju novonastalih problema dođu makar i do jedne prihvatljive hipoteze. Inače, posle proveravanja (bez obzira na to da li su pošli od jedne ili ponekad možda i dve-tri, retko kad više hipoteza) naučnici se obično zadovolje prihvatanjem i razvijanjem jedne određene hipoteze ili teorije. Sledeći Haršanjijev kontraargument odnosi se na Poperovu metriku verovatnoće. Haršanji primećuje da Poper zapravo koristi ono što je postalo poznato kao "Vitgenštajnova metrika verovatnoće" (Tractatus, 5.152); ta metrika se za-sniva na pretpostavci da je ma koja od dve mogućne kombinacije (datoga broja) "atomskih činjenica" apriorno podjednako verovatna, tako da su različiti doga-đaji uvek nezavisni u pogledu verovatnoće. (Odigravanje jednog, ne čini nikad odigravanje drugog događaja a priori ni više ni manje verovatnim.) Po mišljenju Haršanjija, međutim, ovakva metrika verovatnoće pretpostavlja svet, odnosno odgovara svetu bez opštih zakonitosti. Zato je ona na mestu, kaže Haršanji, ako se koristi onda kada želimo da izmerimo koliko ograničenjâ data hipoteza nameće u odnosu na empirijska opažanja u poređenju sa nekim zamišljenim svetom gde mogućna opažanja ne bi bila ograničena nikakvim opštim zakonom; ali je manje pogodna za merenje apriornih verovatnoća raznih hipoteza sa stanovišta nekog naučnika koji želi da izabere između alternativ-nih ili rivalskih hipoteza na osnovu potpunog empirijskog i pojmovnog svedočanstva koje mu sto-ji na raspolaganju. 19 Tačno je da u Poperova merila prihvatljivosti jedne hipoteze ulazi i merenje ograničenjâ koja data hipoteza nameće u odnosu na empirijska opažanja, ali ne uz metafizičku pretpostavku sveta bez opštih zakonitosti, već uz meta-fizičku pretpostavku sveta u kojem postoje opšti zakoni, mada (a) ne možemo unapred da znamo gde su, niti gde sve mogu da budu, i (b) ne možemo biti sigurni, i kada izgleda da ih trenutno negde ima, da će ih uvek biti ili da se nikad neće bitno izmeniti. Pored toga, sama formulacija Haršanjija dovoljno je nejasna da onemogućava preciznu kritiku. Pa ipak, treba se zapitati: kako to naša opažanja mogu ili bi trebalo da budu ograničena nekim opštim zakonom? Ili: kakvo je empirijsko i pojmovno svedočanstvo posredi? Ako je u pitanju prethodno empi-rijsko i pojmovno svedočanstvo, njega nijedna nova hipoteza ne može da zanemari, što, razume se, ne isključuje mogućnost formulisanja alternativnih rešenja; međutim, te osnovne pretpostavke svake nove hipoteze ne mogu sada istovremeno uticati na naš izbor između alternativa ‡ za to je potreban novi kriterijum.

1

9

v. Ibid., pp. 336-337.

283

Priznajući da naučnici ispoljavaju težnju da specifičnije hipoteze pretpostavljaju manje specifičnim, mada specifične hipoteze imaju, uopšte uzev, manju apriornu verovatnoću od onih manje specifičnih, s obzirom na to da uklju-čuju i dodatne pretpostavke ‡ Haršanji izlazi sa jednim neosnovanim tvrđenjem da teorije verovatnoće zahtevaju pretpostavljanje verovatnih teorija samo u slu-čaju biranja između teorija koje su međusobno nespojive ili se isključuju, a teo-rije o određenom predmetu, koje su manje ili više specifične ne moraju da budu nespojive. 20 Hipoteza sa manjim brojem nezavisnih osnovnih pretpostavki (parametara), slaže se Haršanji, jeste jednostavnija hipoteza. On takođe priznaje da takva hipo-teza ostavlja manji broj činjenica bez objašnjenja. Međutim, po njegovom shvatanju, to nam istovremeno objašnjava i zašto smo skloni da osećamo kako je jednostavnija hipoteza a priori verovatnija, pa kao primer navodi opštu teoriju (ujedinjenih) polja, koja bi, kao fundamentalno jednostavnija hipoteza, trebalo da bude jedno-stavnija od pretpostavke da gravitacija, elektromagnetizam i nuklearne sile predstavljaju nezavisne strane fizičke stvarnosti. 21 Nasuprot Haršanjiju, nisam baš "sklon da osetim" kako je svaka jednostavni-ja hipoteza a priori verovatnija, a ako se zadržimo na primeru koji nam je predlo-žen, onda je, po mome shvatanju, opšta teorija (ujedinjenih) polja intuitivno u prvom trenutku bila manje a priori verovatna od pretpostavke da gravitacija, elektromagnetizam i nuklearne sile predstavljaju nezavisne vidove fizičke stvarnosti. Sjedinjavanje onoga što nam u određenom trenutku, zdravorazumski ili na temelju dosadašnjeg naučnog saznanja, izgleda po svemu različito, upravo je NEverovatno i može da izgleda sasvim prirodno, ili verovatno, tek pošto je neočekivano uspešno izvršeno. [to mi teorijski, pa i praktično, cenimo ovakav smer naučnog saznanja i zato težimo različitim sjedinjavanjima ili uopštavanjima, to je nešto sasvim drugo! No, sve ovo istovremeno je sasvim irelevantno za kritiku Popera, pošto bi tu zapravo bila reč o subjektivnoj verovatnoći, o kojoj Poper uopšte ne govori, niti nalazi za potrebno da raspravlja. Najzad, pokazujući da se proverljivost teorija povećava ili smanjuje paralelno sa njihovim informativnim sadržajem, te, dakle, i sa njihovom neverovatnoćom, Poper je samo došao do zaključka da će "bolja" hipoteza, ili hipoteza kojoj treba dati preimućstvo, češće biti nego što neće biti istovremeno i manje verovatna. No, kao što sâm Poper kaže: "To ne daje pravo Haršanjiju da tvrdi kako sam ja predložio Äkriterijum neverovatnoće za izbor hipotezaÄ: ne samo da nemam nikakav opšti ÄkriterijumÄ, nego se često događa da nekoj logički ÄboljojÄ ili neverovatnijoj hipotezi ne mogu da dam preimućstvo zato što je neko uspeo da je eksperimentalno pobije."22

2

0

2

1

2

284

v. Ibid., p. 337-338. v. Ibid., p. 339. 2 Popper, K. R., "Conjectural Knonjledge: My Solution of the Problem of Induction", Revue Internationale de Philosophie, 1971, fasc. 95-96, p. 183.

Primedbe Hajnca Posta su drugačijeg karaktera, to jest, više su usmerene na otkrivanje slabosti u Poperovoj teoriji jednostavnosti, s težnjom da se pronađe način da se te slabosti prevaziđu. Post primećuje pre svega da je Poperova teorija jednostavnosti usmerena prema unutra, pošto se njen kriterijum u pot-punosti zasniva na internom svedočanstvu. Međutim, kako ističe Post, nikakva unu-tarnja mera ne može da isključi ad hoc teorije kao takve. Zbog toga i Poperov eksplikandum jednostavnosti automatski otvara vrata jednoj klasi bezvrednih te-orija do kojih se dolazi rutinskim trikom: teorija koja pripada ovoj klasi uklju-čuje sve raspoložive podatke, pa možda i prihvaćene teorije, i dodaje jedan pro-izvoljni zakon za predviđanje rezultatâ izvesnih novih eksperimenata koje treba izvršiti u budućnosti. Taj zakon je visoko opovrgljiv i zato vrlo jednostavan. Kako je teorija uz to u skladu sa ranijim rezultatima, bila bi procenjena kao vi-soko vredna pobijanja. U ovakvim slučajevima, intuitivno jednostavnija teorija nam ne kazuje više, i ne možemo merenjem sadržaja da ustanovimo njenu veću jednostavnost. Ako, međutim, želimo da izbegnemo ovu posledicu, a da ne napu-stimo unutarnju prirodu svoga kriterijuma jednostavnosti, moramo da uzmemo u razmatranje ne samo "semantičku" jednostavnost, kao što je učinio Poper, već isto tako i jezičku ("lingvističku") jednostavnost. Razmatranje jezičke jednostavno-sti zahteva, po svoj prilici, priznavanje jednog osnovnog jezika, kojem se daje preimućstvo nad ostalima. Taj korak, zaključuje Post, možda i nije tako nezgodan kao što se čini na prvi pogled, jer se takvom jeziku može dati preimuć-stvo iz operacionalnih razloga. 23 Svoju meru jednostavnosti, koja treba da posluži za eliminisanje izve-snih klasa "zavrnutih" teorija (crank-theories), ili, opštije, za relativno proce-njivanje teorija, Post traži u već pomenutoj jezičkoj jednostavnosti, koja je, razume se, usko povezana sa semantičkom jednostavnošću. Polazeći od jednog osnovnog jezika, kojem se daje preimućstvo na operacionalnoj osnovi, treba da se dobije inverzna mera jezičke jednostavnosti pomoću dužine kodirane poruke kojom je teorija iskazana. (Ovu svoju sugestiju Post zasniva na izomorfizmu iz-među procesa izgrađivanja teorija i nekih procesa pamćenja: u opštoj promeni mi primećujemo ponavljanja, pronalazimo invarijante i dajemo im imena. Međutim, u nauci nema nikakvih krštavanja na brzinu. U nauci mi dajemo ime nečemu samo onda ako smo uvereni da će preživeti, da će ostati invarijantno pod čitavim nizom različitih uslova.) 24

Stanovište Imrea Lakatoša

2

2

3

v. Post, H. R., "A Criticism of Popper's Theory of Simplicity", The British Journal for the Philosophy of Science, 1962, vol. XII, No. 48, pp. 328-331. 4 v. Post, H. R., "Simplicity in Scientific Theories", The British Journal for the Philosophy of Science, 1960, vol. XI, No. 41, pp. 32-41.

285

No, kada je reč o interpretaciji, razjašnjavanju i daljem razvijanju Poperovih gledišta u vezi sa teorijskim procenjivanjem naučnih teorija, onda treba posebno istaći Poperovog sledbenika Imrea Lakatoša, a naročito njegov prilog objavljen u materijalima sa Londonske konferencije 1965. godine, posvećene nekim osnovnim problemima iz oblasti filozofije nauke. 25 Lakatoš pre svega pravi razliku između tri vrste "prihvatanja" (acceptance), ili, kako bi Poper radije rekao, "procenjivanja" (appraisal). Pr1 bilo bi prethodno prihvatanje ili procenji-vanje (prior acceptance/appraisal); Pr2 bilo bi naknadno prihvatanje ili procenjivanje (posterior acceptance), s tim što se još ne uzima u obzir ponašanje teorija u budućnosti, i najzad, Pr3 ‡ takvo naknadno prihvatanje teorije koje nastoji da obuhvati i ponaša-nje teorije u budućnosti. Nas ovde, razume se, interesuje pre svega Pr1, koje Lakatoš određuje kao SMELOST teorije, to jest kao stepen njene revolucionarnosti, stepen donošenja novoga ili unošenja promena u odnosu na prethodna gledišta. Ovaj kvali-tet smelosti, Lakatoš dalje razlaže u tri bitne karakteristike: (a) dodatni em-pirijski sadržaj (ili dodatnu opovrgljivost), koji nosi sobom veću objašnjavala-čku moć teorije; zatim (b) moć "zaprepašćujućeg objedinjavanja", to jest sasvim neo-čekivanog obuhvatanja u jednu neprotivrečnu celinu nekih različitih postoje-ćih teorija, obično uočavanjem takvih njihovih veza za koje niko nije ni pretpo-stavljao da mogu postojati, i (v) sukobljavanje sa nekim drugim prethodnim teori-jama, to jest veća mogućnost opovrgavanja ili viši stepen mogućnosti proveravanja. Ali, osim Pr1, koje se svodi na prethodno logičko procenjivanje, odnosno čisto teorijsko određivanje zanimljivosti jedne teorije, osvrnimo se u neko-liko reči i na ostala dva stupnja. ^ini se da je to neophodno kako bismo mogli da napravimo poređenje sa gledištem Rudolfa Karnapa i kako bismo videli ‡ nasu-prot nekim drugačijim shvatanjima ‡ da kod Karnapa u stvari i ne postoji nika-kav pravi kriterijum za prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti nauč-nih teorija. Kod Pr2 u pitanju je stepen potkrepljenosti jedne teorije (degree of corroboration), to jest, u pitanju je procenjivanje koliko je ta teorija uspešno odolela ozbiljnim proveravanjima; ovde nisu na delu takve provere gde se ide za što većim brojem bilo kakvih stavljanja na probu (makar i jedne iste vrste), već je reč o visoko intelektualnom poslu iznalaženja takvih provera koje će biti usmerene na potencijalno najslabije tačke teorije koju imamo pred sobom. Najzad, Pr3 predstavlja procenjivanje koliko se možemo i u budućnosti osloniti na neku teoriju, odnosno procenjivanje stepena njene buduće uspešnosti ‡ o čemu sâm Poper zapravo i ne želi da govori iz nekoliko razloga: (1) potkreplje-nost uvek govori samo o prošlosti; (2) teorije nikad ne mogu da budu verifiko-vane u tom smislu da budu konačno potvrđene, odnosno, mi nikad svojim proverama ne možemo da uspostavimo istinitost neke teorije; i (3) svaki konkretan slučaj (i kroz prošlost i kroz budućnost) jeste različit. Lakatoš, međutim, smatra da se ne mora izneveriti osnovno Poperovo stanovište ukoliko se bude govorilo i o Pr3, koje je inače, očigledno, veoma zna-čajno sa gledišta tehnologije i čitavog našeg praktičnog života.

2

286

5

v. Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", in: The Problem of Inductive Logic, ed. by I. Lakatos, Amsterdam, North-Holland, 1968.

U svom novijem članku ‡ "Neizvesno znanje: moje rešenje problema indukcije" (1971), Poper najzad formuliše svoje rešenje Pr3, što naziva rešenjem pragma-tičkog problema indukcije. Pri tom, Poper insistira na pravljenju razlike iz-među "oslanjanja" na neku teoriju, i prostog "davanja prednosti" nekoj određenoj teoriji kada je u pitanju praktična akcija. Naime, mi se ne možemo apsolutno pouzdati, ili u potpunosti osloniti, ni na jednu teoriju, jer ni za jednu teoriju nije pokazano, niti može biti pokazano, da je istinita. Međutim, kako mi moramo izabrati neku teoriju za praktičnu akciju, biće "racionalno" da izaberemo najbolje pro-verenu (koja za sad, u svetlosti kritičke diskusije, izgleda najbolja). Razume se, priznaje Poper, birajući najbolje proverenu teoriju kao osnovu za našu akciju, mi se, u izvesnom smislu te reči, "oslanjamo" na tu teoriju. Prema tome, ona se čak može opisati u izvesnom smislu kao "najpouzdanija" teorija koja nam stoji na raspolaganju. Pa ipak, nikad ne bi trebalo gubiti iz vida da ta teorija nije "pouzdana", u najmanju ruku u tom smislu da ćemo uvek ispravno postupiti, čak i u praktičnoj akciji, ako imamo na umu mogućnost da naša očekivanja ponekad mogu da budu iz-neverena. 26

Prihvatljivost hipoteza i prethodna verovatnoća Kod Karnapa bismo mogli da nađemo sličnu podelu na Pr1, Pr2, Pr3, ali, s obzirom na gotovo istovetan jezik, moramo da pokažemo da su kod Karnapa posre-di sasvim drugi problemi. Karnap Pr1, ili apriornu verovatnoću, vezuje za manje- -više lingvističko pitanje širine predikata (ako, na primer, u izboru boja po-stoje samo bela, crvena i plava boja, onda apriornu verovatnoću da će neka stvar, recimo nos, biti crvene boje, treba proceniti sa 1/3). Aposteriorna verovatnoća, ili Pr2, procenjuje se na osnovu broja do tad opaženih slučajeva (u navedenom pri-meru verovatnoća zavisi od količnika brojeva svih do sada posmatranih belih, cr-venih i plavih noseva, recimo, 75:18:7). Najzad, za Karnapa, Pr3 ili verodostojnost svodi se na racionalni količnik za klađenje, gde se Pr2 proteže i na buduće slu-čajeve. Još jedna napomena je neophodna kada se govori o razlici između stanovišta Karnapa i Popera. Pre svega, Karnap u svome procenjivanju naučnih teori-ja uvek upotrebljava istovremeno Pr1 i Pr2, a nikada ne samo Pr1, što znači da Karna-pa u stvari ne zanima prethodno čisto teorijsko procenjivanje naučnih teorija. On je, naravno, zainteresovan za izbor između naučnih teorija, ali pre svega u smislu toga da proceni koja između dveju ili nekoliko rivalskih teorija, na osnovu dosadašnjeg iskustva, ima najviše izgleda da opstane i u budućnosti. Na taj način, mogli bismo reći da, za razliku od Popera, koji stavlja naglasak na teo-rijski, Karnap ističe pragmatički aspekt ovoga pitanja.

2

6

v. Popper, K. R., "Conjectural Knonjledge: My Solution of the Problem of Induction", ..., pp. 187-188.

287

U svakom slučaju, važno je uočiti da napred definisana apriorna verovatnoća, koja se svodi na širinu predikata koji se pripisuje nekom subjektu, zaista ne može da se upotrebi kao kriterijum za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti neke hipoteze ili teorije. Međutim, može se isto tako postaviti pitanje da li kategorija verovatnoće u Kar-napovom smislu ipak može odigrati neku ulogu u procenjivanju prihvatljivosti nauč-nih hipoteza? Tim pitanjem se detaljnije pozabavio Vesli Salmon, raspravljajući o Karnapovom shvatanju prethodne verovatnoće (prior probability), i to baš iz aspekta procenjivanja prihvatljivosti (plauzibilnosti) naučnih teorija.27 Salmon pre svega ima u vidu slučajeve gde mogu da se primene formalni kriterijumi, to jest, gde se novopredložena hipoteza nalazi u deduktivnom odno-su prema nekim već prihvaćenim hipotezama koje imaju uticaja na prihvatljivost te nove hipoteze. Ukoliko, na primer, neka stara hipoteza N1 povlači za sobom jednu novu hipotezu N2, onda je prethodna verovatnoća N2 bar isto toliko velika kao i naknadna verovatnoća N1. Ovaj slučaj, međutim, gde se u stvari iz jedne pri-hvaćene opšte hipoteze deduktivno izvode posebne hipoteze, od kojih neke mogu da predstavljaju i nove naučne teorije ‡ uopšte uzev, nije posebno zanimljiv, a naročito ne za nas, pošto ne spada u one sfere procesa otkrića koje u ovom radu pokušavamo detaljnije da rasvetlimo. Nešto zanimljiviji bio bi sledeći slučaj: ako je neka nova hipoteza N3 nespojiva sa nekom starom hipotezom N4, onda prethodna verovatnoća N3 nije veća od verovatnoće da je N4 pogrešna. No, ni ovaj slučaj nije od većeg interesa, pošto ne daje mogućnost da se poredi verovatnoća teorijski neograničenog broja hipoteza koje su nespojive sa nekom starom hipotezom N4. U stvari, u vezi sa procenjivanjem prihvatljivosti jedne hipoteze ‡ s tim što se opet ne pravi razlika između prethodne teorijske i naknadne praktične procene ‡ mnogo su značajniji i češće se pominju iskustveni kriterijumi. Te kriteriju-me, nazivajući ih "materijalnim kriterijumima", Salmon obrađuje na tipično induktivistički, dosta zastareo način, pokušavajući i kod novih hipoteza da, na osnovu dosadašnjeg iskustva, daje procenu o tome da li će se pokazati kao uspešne ili ne.

2

288

7

v. Salmon, nj. C., The Foundations of Scientific Inference, Pittsburgh, University Press, 1966, pp. 125ff.

U tom kontekstu, Salmon pominje i jednostavnost. O kakvom pojmu jedno-stavnosti je tu reč? Ne ulazeći ni u jedan od brojnih i složenih metodoloških aspekata u vezi sa upotrebom kriterijuma jednostavnosti prilikom procenjivanja vrednosti jedne hi-poteze, Salmon pokušava da pruži čisto induktivističko opravdanje intuitivno, dakle nedovoljno precizno, određenog kriterijuma jednostavnosti. Tako on tvrdi da mi prosuđujemo kao verovatnije da će jednostavnija hipoteza biti istinita, zato što nas je dosadašnje iskustvo tome naučilo. Ne upuštajući se sada u raščlanjavanje uzaludnosti i neadekvatnosti ovakvih poku-šaja opravdavanja metodoloških principa, želim samo da napomenem kako ovakva pitanja ne spadaju u domen ove studije, gde želimo da sagledamo koji su sve krite-rijumi procenjivanja mogućni, kako se primenjuju, na kakve teškoće nailaze i kakvi su rezultati njihove primene. Kao sledeći "materijalni" kriterijum prihvatljivosti Salmon ističe nešto što bi moglo da se okarakteriše kao slaganje ili neslaganje sa određenim metafizičkim kategorijama. Kao primer, on navodi objašnjavanje prirodnih pojava u sklopu kategorije svesnih ciljeva, što je primitivnom čoveku izgledalo sasvim prihvatljivo, dok su u moderno vreme, nauke jedna za drugom počele da se oslobađaju teleoloških elemenata kao nepoželjnih i neprihvatljivih (Galilej i njutn u odnosu na Aristotelovu fiziku; nastanak evolucionih teorija u biolo-giji; sem toga, u psihologiji i sociologiji takođe sve više preovlađuju neteleo-loške hipoteze). Drugi primer je ideja homogenog i izotropnog prostora, koja je za primitivnog čoveka i njegovo svakodnevno iskustvo izgledala potpuno nepri-hvatljiva, a danas leži u osnovi argumenata u prilog prihvatljivosti fizičkih teorija, posebno baš Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta. Salmon, razume se, smatra da je prihvatljivost ovakvih metafizičkih kategorija izvojevana kroz dugačko i teško iskustvo, i da suprotne kategorije ostaju u svakom drugom smislu nemogućne (osim u logičkom).

289

^ini mi se da ovde stvari ipak stoje nešto drugačije. Određene metafizičke kategorije mogu ‡ kroz svoju primenu u konkretnim naučnim teorijama ‡ da budu dovedene u sumnju, ili obratno, da budu favorizovane u određenoj epohi raz-voja naučnog saznanja. U tom smislu oni sigurno služe i za procenjivanje pretho-dne teorijske prihvatljivosti novopredloženih naučnih teorija, ali bi bilo potpuno suprotno pravom naučnoistraživačkom, stvaralačkom i pionirskom duhu, da se ono što je protivno trenutno prihvaćenim koncepcijama, automatski isklju-či i iz područja onih ideja koje nas u određenom trenutku mogu uputiti na možda sasvim neočekivana, ali plodonosna naučna otkrića. Prema tome, nije isključeno da se trenutno sasvim sumnjive (metafizičke) kategorije pokažu kao veoma korisne za razvoj na-učnog saznanja, kao što i kategorije čija je prihvatljivost "izvojevana kroz duga-čko i teško iskustvo" mogu u jednom momentu da se pokažu kao prepreka, ili u najmanju ruku kao suvišne, za dalji razvoj naučnog saznanja. Uostalom, šta to zna-či "dugačko i teško iskustvo"? Zar postoji neka bitna razlika u dužini i teži-ni toga iskustva za naučnike iz XVII i za naučnike iz XIX veka, ili o kakvoj raz-lici će moći da se govori u tom pogledu za naučnike iz XII i XXII veka iz perspek-tive naučnikâ DCCXXII veka? Pored toga, ne treba zanemariti ni činjenicu da nove i originalne naučne teorije često, sa svoje strane, predstavljaju osnovu za nasta-nak i razvoj novih metafizičkih kategorija i teorija.

Kriterijumi teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih hipoteza Ali, čini mi se da smo do sad već dovoljno ušli u ovu problematiku, te bismo mogli da priđemo sistematskoj obradi različitih sugerisanih kriterijuma za prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. Razmatrajući Poperova stanovišta i suočavajući ih sa logičkoempirističkim gledištima na ova pitanja, već smo uočili neke predložene kriterijume (smelost, proverljivost, jednostavnost, apriorna /ili prethodna/ verovatnoća, neprotivrečenje prihvaćenim najopštijim metafizičkim pretpostavkama datoga doba). Pored napred navedenih, od strane raznih drugih autora bili su predlo-ženi još i sledeći kriterijumi: objašnjavalačka i predviđačka moć, određenost značenja, sistema-tičnost, plodnost, neprotivrečenje prihvaćenim teorijama u drugim oblastima. 28 Pogledajmo sada pojedinačno osnove kriterijume prihvatljivosti nauč-nih teorija:

2

290

8

Neki autori (kao recimo: Settle, T. nj., "Is Corroboration a Non-Demonstrative Form of Inference?", Ratio, 1970, vol. XII, No. 2, p. 153) skloni su da među kriterijume izbora hipoteze koja će biti stavljena na proveru uključe i cilj i interes naučnika. Ali, meni se čini da se uloga tih činilaca uglavnom iscrpljuje na prvome stupnju dolaženja do hipoteza, što sam i naglasio u svome radu "Ima li perspektive logika otkrića?" (*ovde preštampan na str. 171-181).

A. ‡ SMELOST O ovome kriterijumu bilo je već prilično govora prilikom izlaganja i diskutovanja Poperovih shvatanja. No, nije Poper jedini autor koji ističe da bi ova karakteristika mogla, odnosno da bi trebalo da se uzima kao kriterijum za prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza; mada izgle-da da je Poper ne samo prvi koji je upotrebio naziv "smelost", već da je on i prvi koji je izdvojio ovu karakteristiku naučnih hipoteza kao jedan od glavnih krite-rijuma za teorijsko procenjivanje njihove vrednosti. Nelson Gudman ovu karakteristiku naziva "snaga" (strength) hipoteze i smatra da ona nije pogodna kao kriterijum procenjivanja hipoteza. Razlog leži u tome što za svaku hipotezu koja je dovoljno jaka da u značajnoj meri transcendira data svedočanstva, postoji jednako moćna suprotna hipoteza, zasnovana na tim istim svedočanstvima. To je tačno; no, projekcija koja za buduće slučajeve tvrdi isto ono što se događalo u dosadašnjim slučajevima, samo formalno (brojčano) prevazi-lazi postojeća svedočanstva, ne kazuje ništa novo, zanimljivo, nije smela. Prema tome, Gudman nije u pravu kada Poperovu karakteristiku smelosti želi da protumači kao napred definisanu osobinu snage. Odbacujući kako "snagu" tako i "slabost" (bezbednost) hipoteze (kao nepoželjive karakteristike), Gud-man smatra da su pogrešni pokušaji izjednačavanja jednostavnosti bilo sa "bez-bednošću" ili sa "snagom" hipoteze. On, pri tom, za razliku od Popera i većine drugih autora, ima u vidu ne jednostavnost eksplanansa, već jednostavnost eksplananduma, što u pravim naučnim teorijama uopšte nije ono što nas bitno inte-resuje.29 Kao najopštije određenje onoga što se podrazumeva pod karakteristi-kom "smelosti" moglo bi da posluži sledeće: za jednu naučnu hipotezu dalo bi se reći kako poseduje osobinu smelosti ukoliko sobom nosi revolucionarne novine u odnosu na prethodna gledišta o određenom naučnom problemu. Naravno, hipote-ze mogu biti manje ili više smele, to jest, u načelu je mogućno vršiti poređe-nje stepena smelosti pojedinih naučnih hipoteza. U svakom slučaju, što je hipoteza smelija, to je sigurno manje ad hoc karaktera, to je manje verovatna (u smislu računa vero-vatnoće). Uz to, revolucionarnost jedne teorije ili hipoteze može da se ogleda na dva nivoa: ona može protivrečiti vladajućem metafizičkom pogledu na svet i može da bude u nesaglasnosti sa do tad prihvaćenom naučnom teorijom za rešenje datoga problema.

2

9

v. Goodman, N., "Safety, Strength, Simplicity", Philosophy of Science, 1961, vol. 28, No. 2, pp. 150-151.

291

Smelost nove naučne hipoteze najčešće se konkretno ogleda u tome što ta hipoteza sugeriše neke nove i neočekivane veze ili efekte, tako da se valjanost te hipoteze stavlja u zavisnost od otkrivanja tih konkretnih, do tad nesagle-danih veza ili efekata. Ajnštajn je, na primer, tražio od eksperimentalnih astrofizičara da provere efekat skretanja zraka svetlosti prilikom prolaska pored tela veoma velike mase. O tome kako je Ajnštajn smelo izvlačio neočeki-vane posledice iz svoje teorije i ukazivao unapred pod kojim uslovima je spre-man da napusti svoju hipotezu, najbolje može da posvedoči njegova poznata izjava: "Ako pomeranje spektralnih linija prema crvenom ... ne postoji, onda će opšta teorija relativnosti biti neodrživa." Najzad, evo još nekih odlika naučnih teorija koje se mogu svesti ili se svode na osobinu "smelosti": dubina posledica koje neka hipoteza izaziva u opštoj struk-turi nauke, neočekivana širina primene, neočekivano objedinjavanje takvih po-java ili područja za koja se do tad smatralo da su, ako ne suprotna, a ono sasvim različita, ili bez uočenih dodirnih tačaka, maštovitost i logička ili empirij-ska zanimljivost.

292

Sa gledišta istorije naučne metodologije, prvi oblik u kojem se pojavila karakteristika smelosti, bio je ‡ neočekivano objedinjavanje onih pojava za koje se držalo da nisu podložne sjedinjavanju. Naime, još Dekart, pa i Bojl, uka-zivali su kako je teško zamisliti da neka teorija, koja tako uspešno radi kada se primeni na nova područja, može da bude pogrešna. 30 Ipak, savremenim shvatanji-ma najviše se približio Vilijam Hjuel. Reč je o njegovoj teoriji o koincidenci-ji (slučivanju, saglašavanju) indukcija (consilience of inductions). Ovde, međutim, treba pre svega upozoriti na to da je, kada je u pitanju indukcija, Hjuelovo shvatanje induk-cije sasvim drugačije, kako u odnosu na trenutno preovlađujuće logičkoempiri-stičko shvatanje, tako i u odnosu na shvatanja Bekona i Mila, koja su u njegovo vreme bila u modi. Hjuel vidi indukciju bitno kao proces nagađanja, pomoću kojeg uvodimo jednu novu koncepciju, koja nam nije bila neposredno na raspo-laganju u poznatim svedočanstvima, a koja povezuje (colligate) ta svedočanstva, istovremeno je prevazilazeći kako po opštosti tako i po apstraktnosti. 31 U pogledu tumačenja Hjuelovog pojma slučivanja indukcija, čini mi se da je najadekvatnija ono koje je izneo Lari Laudan, jedan od najboljih poznavalaca istorije naučne metodologije. Laudan podvlači da po Hjuelu do saglašavanja indukcija dolazi onda kada jedna naučna hipoteza, ili uspešno predviđa slučaje-ve različite vrste od onih koje smo imali u vidu prilikom oblikovanja naše hi-poteze, ili kada uspešno objašnjava odigravanja pojava za koje ‡ na osnovu našeg prethodnog znanja ‡ ne bismo očekivali da će se dogoditi.32 Ovu Hjuelovu zamisao nalazimo u potpunosti prihvaćenu kod Popera, a Lakatoš u razlaganju odredbe "smelosti", kao jedan od tri sastavna dela ovog svojstva, navodi: moć zapanjujućeg objedinjavanja, to jest sasvim neočekivanog obuhvatanja u jednu neprotivrečnu celinu nekih različitih postojećih teorija, obično uočavanjem takvih njihovih veza za koje niko nije pretpostavljao da mogu postojati. 33 Smelost, inače, kako primećuje Lakatoš, povlači za sobom još i dodatni (excess) empirijski sadržaj, kao i viši stepen proverljivosti (ili dodatnu opovrgljivost, čime se otvara mogućnost procenjivanja stepena smelosti). Poređenjem dveju teorija, naime, mogućno je ustanoviti "suvišak" sadržaja ili opovrgljivosti, mada ga nije mogućno meriti. Stepen proverljivosti, razume se, mogućno je uzeti, kao što to mnogi i čine, i kao poseban kriterijum za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih teorija.

3

3 3 3

0

v. na primer: Descartes, Oeuvres, ed. Adam & Tannery, Paris, 1957 (1897), vol. II, p. 199. & Boyle, R., njorks, ed. by Birch, London, 1772, vol. IV, p. 234. 1 v. njhenjell, nj., Philosophy of the Inductive Sciences, Second Edition, London, J. nj. Parker, 1847, vol. II, p. 49. 2 v. Laudan, L., "njilliam njhenjell on the Consilience of Inductions", The Monist, 1971, vol. 55, No. 3, pp. 371-372. 3 v. Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", ..., pp. 375-376.

293

Neke od napred nabrojanih karakteristika koje spadaju u pojam smelosti, mogu se naći i kod Normana Roberta Kembela ‡ recimo, osobina "važnosti" jedne ideje, odnosno dubina posledica koje izaziva u ukupnoj strukturi nauke. Da je tu zaista na delu odredba koja spada pod karakteristiku "smelosti", najbolje može da posvedoči to što Kembel pri tome ima u vidu teoriju relativiteta, za koju s pravom primećuje da je predstavljala takvu teoriju koja je, po shvatanjima naučnikâ na početku ovoga veka, kršila neke osnovne norme tadašnje nauke.34 Engleski pragmatista Ferdinand [iler, kojeg treba uvrstiti u značajne kritičare indukcije, 35 ističe da gledište po kojem naučnik treba da dobro zasnovane hipoteze pretposta-vi smelim i neverovatnim nagađanjima, označava simptom ozbiljne metodološke boljke, koju on želi da izleči.

3

4

3

5

294

v. Campbell, N. R., Modern Electrical Theory, Cambridge, University Press, 1907 & 1913, Suppl. Ch. 16, p. 113. v. Schiller, F. C. S., "Hypothesis", in: Studies in the History and Methods of Science, ed. by C. Singer, Oxford, Clarendon Press, 1921, vol. II, pp. 442-443.

Pod osobinu "smelosti" slobodno se može podvesti i ono što Bunhe naziva "originalnošću". On ističe da je nemogućno izbeći nove teorije sačinjene prosto iz delova zatečenih teorija, ili teorije koje su veoma nalik na već postojeće sisteme; te teorije, međutim, tako su sigurne da su zapravo nezanimljive. Najuticajnije teorije nisu one najsigurnije, već one koje su provokativ-nije, a naročito one koje donose nove načine mišljenja. U ovome kontekstu Bunhe citira misao poznatog fizičara Disona (F. J. Dyson): "Nema nade za one spekula-cije koje na prvi pogled izgledaju šašave." 36

B. ‡ PROVERljIVOST Ovo je takođe jedna od karakteristika Poperovog složenog kriterijuma, ili tačnije sistematski razrađenog postupka za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. Ali, kao što je bio slučaj i kod "smelosti", Poper nije ni jedini ni prvi koji je isticao osobinu "proverljivosti" kao jednu od osnovnih desiderata naučne teorije. (Proverljivost u smislu opovrgljivosti već je, naravno, specifičnije vezana za Poperovo ime.) Ukazivanje na važnost proverljivosti za naučne teorije, javlja se sredi-nom XVIII veka, naporedo sa napuštanjem vere u bekonijanski shvaćenu logiku otkrića, koja je obećavala stvaranje naučnih teorija nepodložnih ikakvoj sumnji. Prvi teoretičari koji su odbacili i bekonovsku indukciju i dedukciju, i otvoreno zastupali ono što su zvali "metodom hipoteze", bili su Kondijak, Hartli, Le Saž i Ojler. Bitan sastavni deo ove "metode hipoteze" bilo je proveravanje hipoteza. Nešto docnije, Xozef Pristli naglašava značaj, ne samo proveravanja, već i mogućnosti proveravanja novih naučnih teorija. To isto čini i Ferdinand [iler. 37 No, prvi teoretičar koji uzima proverljivost kao kriterijum prihvatlji-vosti naučnih hipoteza bio je ^arls Sanders Pers. On 1896. godine piše sle-deće: "Retrodukcija je provizorno prihvatanje jedne hipoteze s obzirom na to da njena svaka mogućna posledica podleže eksperimentalnom potvrđivanju, tako da se može očekivati da uporna primena iste metode otkrije njeno eventualno neslaganje sa činjenicama." 38 Persovo stanovište se još jasnije vidi u jednom njegovom članku iz 1902. godine, gde se kao proverljiva hipoteza određuje ona hipoteza "koja pruža mnoštvo nužnih posledica otvorenih za eksperimentalne provere". 39 Ili, kada kao jedan od tri uslova koji bi trebalo da određuju naše opredeljivanje za neku hipo-tezu navodi, kao prvi, da naučna hipoteza mora da bude podložna eksperimental-nom proveravanju. 40

3

3 3 3 4

6

v. Bunge, M., "The njeight of Simplicity in the Construction and Assaying of Scientific Theories", Philosophy of Science, 1961, vol. 28, No. 2, p. 135. 7 v. Schiller, F. C. S., "Hypothesis", ..., pp. 442-443. 8 Peirce, C. S., Collected Papers, 1.68. 9 v. Ibid., 7.89. 0 v. Ibid., 7.220.

295

[to je još zanimljivije, Pers je takođe ukazivao i na proverljivost u smislu opovrgljivosti, pa utoliko predstavlja preteču onih gledišta koja su se obično vezivala isključivo za Poperovo ime. Zato smatram da su preterana sva ona tvrđenja, na koja nailazimo ne samo kod Poperovih sledbenika, već i kod nekih drugih filozofa (recimo, Hempela), o tome da Poper predstavlja ličnost koja vrši pionirski preokret time što predlaže učenje da je razotkrivanje pogrešaka važnije od otkrivanja istine. Evo šta kaže Pers u svojim Poukama iz istorije nauke (1896): "Velika je greška pretpostavljati da je mozak aktivnog naučnika ispunjen stavovima koji su bar izvanredno verovatni, ako već nisu nesumnjivo dokazani. Naprotiv, naučnik izlazi sa hipotezama koje su skoro divlje neverovatne i do daljega ih s poštovanjem uzima u razmatranje. Zbog čega on tako čini? Jednostavno zato što svaki naučni stav uvek podleže pobijanju i napuštanju bez mnogo okle-vanja. Najbolja hipoteza, u smislu one koja se istraživaču najviše preporučuje, jeste ona koja može najpre da bude pobijena ukoliko je pogrešna." 41 Ili: "Kada bih morao da biram između dve hipoteze, jedne više idealističke, a druge više materijalističke, na proveru bih pre uzeo idealističku, prosto zato što ideje nose puno posledica, što nije slučaj sa osetima; tako da bi idealistička hipoteza bila proverljivija, što će reći više bi predviđala i mogla bi temeljitije da se proveri."42 Sve ovo, razume se, ne znači niti da Poper nije došao samostalno do svoga poznatog učenja, niti da je zanemario, bilo svesno ili nesvesno, da se pozove na svoga prethodnika. Stvar je u tome što je većina najsuptilnijih Persovih tekstova o ovim i srodnim pitanjima počela da se objavljuje tek posle 1930. godine, kada je Poper već oblikovao svoja osnovna gledišta (prvi put objavljena 1933. godine). Obja-vljivanje Celokupnih dela ^. S. Persa, toga zaista izvanrednog američkog mislioca, za-početo je 1931. godine, a završeno tek 1958. godine. Na proverljivost kao bitnu karakteristiku naučne hipoteze ukazuje isto tako i engleski pragmatista [iler, 43 kao i njegov zemljak, logičar i metodolog Vilijam Stenli Xevons, 44 a ništa manje i francuski fiziolog i filozof Klod Bernar, 45 i švajcarski logičar i psiholog Ernest Navil. 46

4

1

4

2

4

3

4

4

4

5

4

6

296

Ibid., 1.120. Ibid., 5.598. v. Schiller, F. C. S., Op. cit., p. 443. v. Jevons, nj. S., The Principles of Science, London, 1924 (1874), pp. 508-510 & 516ff. v. Bernard, C., Introduction to the Study of Experimental Medicine, Nenj York, 1927, p. 220. v. Naville, E., La logiljue de l'HypothÉse, Paris, 1880, p.

Bunhe takođe ističe proverljivost kao jednu od glavnih crta naučne teorije, nalazeći istovremeno da ona u značajnoj meri zavisi od stepena sistematič-nosti jedne teorije, odnosno od njene logičke preciznosti i pojmovne poveza-nosti, kao i od tačnosti osnovnih predikata i mogućnosti njihovog ispitivanja, što je onda u neposrednoj vezi sa jednostavnošću. 47 On istovremeno smatra da se o pravoj proveri zapravo ne može ni govoriti bez mogućnosti da se zamisle sluča-jevi ili okolnosti koje tu teoriju mogu da pobiju. 48

V. ‡ JEDNOSTAVNOST Karakteristika ili kriterijum jednostavnosti, svakako je najčešće pominjana i najšire diskutovana kada je reč o mogućnim kriterijumima za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. To je sasvim razumljivo, pošto se od teorije traži, ne prosto da registruje posmatranja i tako bude u skladu sa njima, već da bude jednostavnija i kraća od obične registracije posma-tranjâ. Istovremeno, pojam jednostavnosti je doživeo najšarolikije intepreta-cije, od sasvim subjektivnih, intuitivnih i artističkih, do krajnje objektivnih, racionalnih i egzaktnih. Nas ovde, razume se, pre svega interesuju različiti po-kušaji da se ova odlika shvati i definiše koliko je to mogućno objek-tivnije. Sem toga, neće nas zanimati jednostavnost kao svojstvo koje se pri-pisuje stvarnosti, već samo kao svojstvo koje se pripisuje teorijama. Ali, i uz po-menuta ograničenja na objektivne (= ne-psihološke) i deskriptivne (= ne-onto-loške) interpretacije, jednostavnost ostaje veoma složen koncept, pa je još mo-gućno razlikovati više raznih vrsta jednostavnosti, od kojih neke jesu, a druge nisu relevantne za problem racionalnog teorijskog izbora između predloženih hipoteza. Tako, najpre, možemo da razlikujemo: (a) notacionu, (b) logičku, (v) epistemološku i (g) pragmatičku jednostavnost. Notaciona jednostavnost, to jest mogućnost jednostavne, kratke i sugestivne formulacije jedne teorije u smislu korišćenja što manjeg broja slovnih ili brojnih znakova takođe je za nas manje relevantna od logičke (ili formalne) jednostavnosti onih opisa koji predstavljaju naučnu hipotezu ili teoriju. Logičku jednostavnost teorije čine (1) sintaktička jednostavnost, to jest broj primitivnih ekstralogičkih predikata (neki autori uključuju ovde i broj i strukturu nezavisnih postulata), i (2) semantička jednostavnost, to jest broj osnovnih pretpostavki u kojima se specifikuju značenja osnovnih predikata.

4

7

4

8

v. Bunge, M., Op. cit., pp. 125-127. v. Ibid., p. 136.

297

Epistemološka jednostavnost se ogleda u broju vanempirijskih ili transcendentnih termina. Najzad, pragmatička jednostavnost se odslikava u (1) lakoći rukovanja uopšte, a posebno u lakoći prilikom prevođenja na jezik računara, to jest prilikom kom-putovanja, (2) lakoći izvođenja eksperimentalnih posledica kao i interpreta-cije izvršenih eksperimenata, i (3) lakoći primene na praktične probleme (tehnička jednostavnost). No, treba imati na umu ‡ to Mario Bunhe posebno podvlači ‡ da razne vrste jednostavnosti ne moraju da se slažu, i ne slažu se sve jedna sa drugom, kao ni sa nekim drugim osobinama koje se inače cene kod naučnih teorija. Tako na primer, prevelika sintaktička jednostavnost može da povuče za sobom teškoće u interpretaciji; prevelika semantička jednostavnost, opet, može da se sukobi sa zahtevom sistematičnosti, to jest, da oteža uključivanje date teorije u potpuni skup naših naučnih znanja; epistemološka jednostavnost kao da sama po sebi uop-šte nije poželjiva, pošto često može biti u suprotnosti sa logičkom jednostavnošću (uklanjanje transcendentnih termina, naime, može dovoditi do beskrajnog usložnjavanja po-stulacione osnove); prevelika pragmatička jednostavnost, naravno, vodi gubljenju širih horizonata u saglédanju mogućnog značenja i značaja jedne teorije. 49 Posle ovih nekoliko sistematsko-klasifikacionih uvodnih paragrafa o kriterijumu jednostavnosti, sada ću ukratko razmotriti neke od najpozna-tijih i najčešće razmatranih koncepcija ovoga kriterijuma. Jedno od najčešće pominjanih shvatanja jednostavnosti, svakako je ono Rajhenbahovo. Reč je o jedinstvenom pokušaju da se našem pretpostavljanju jedno-stavnijih hipoteza pruži jedno čisto induktivističko opravdanje. Metaforički rečeno, smatra Rajhenbah, u pitanju je izbor krive koja će prolaziti kroz jedan konačan skup opaženih tačaka. Rajhen-bah tvrdi da naučnici moraju težiti da postave takvu krivu koja će najkraćim putem i kontinuirano povezati date tačke, s tim da izvodi (derivatives) te krive moraju takođe da budu kontinuirani; on je pri tom takođe držao da je to dovoljno za induktivističko opravdanje jednostavnosti. Na žalost, kao što primećuje Stiven Barker, Rajhenbahov argument propušta da nam pruži ma kakav stvarni razlog za verovanje da postoji bilo koja induktivistička osnova za naše očekivanje da ta kriva i njeni izvodi moraju da budu kontinuirane prirode. Pored toga, Rajhenbah ne uzima u obzir činjenicu da će i bezbroj drugih krivih, osim one naj-jednostavnije, uvek zadovoljavati njegove zahteve kontinuiteta. 50

4

9

5

0

298

v. Ibid., p. 122. v. Barker, S. F., "On Simplicity in Empirical Hypotheses", Philosophy of Science, 1961, vol. 28, No. 2, p. 166.

Ovo Rajhenbahovo zdravorazumski inače sasvim prihvatljivo gledište, često se tumačilo u smislu opredeljivanja za najverovatniju teoriju. S obzi-rom na to da će kriterijum apriorne verovatnoće biti posebno razmatran, ovde ću samo napomenuti da bi ‡ prema statističkoj teoriji verovatnoće ‡ trebalo prihvatiti onu hipotezu koja pokazuje viši stepen slaganja sa posmatranim činje-nicama, nego neke druge hipoteze. Očigledno je, međutim, da kada bi ovaj kriteri-jum prihvatljivosti bio osnovni ili jedini, onda bi najbolje hipoteze bile one koje bi se svodile bezmalo na čisto opisivanje činjenica. Da li bi to onda bile zanimljive hipoteze ili uopšte hipoteze? Na ovo pitanje je teško dati potvrdan odgovor. Jedna od starih i dobro poznatih ideja jednostavnosti jeste i ona koju nalazimo u Kanta 51 i Hajnriha Herca. Posredi je zahtev da naučne hipoteze treba da objašnjavaju date činjenice bez upotrebe takozvanih pomoćnih ad hoc konstrukcija, bez nagomilavanja dodatnih komplikacija ili površnih i praznih veza. Ovaj zahtev je zaista široko prihvaćen među naučnicima, o čemu svedoči i u istoriji metodologije dobro poznati dugački Hercov uvod u Principe meha-nike. Herc upotre-bljava termin "podesnost" (appropriateness = Znjeckmässigkeit) i ovako ga definiše: "Od dve slike jednog te istog objekta podesnija je ona koja odslikava više suštinskih veza toga objekta ‡ ona koju možemo zvati određenijom. Od dve podjednako određene slike, podesnija je ona koja, pored suštinskih karakteri-stika, sadrži manji broj sporednih ili praznih veza ‡ ona jednostavnija." 52 Sâm Herc priznaje da je ovaj njegov pojam "podesnosti" teško specifikovati. Ipak, iz daljega teksta pomenutog uvoda, jasno je da Herc ima na umu mini-malni broj pojmova i principa koji su neophodni za objašnjavanje nekog zbira eksperimentalnih i teorijskih rezultata, to jest, da ima na umu jednostavnost (koja se, uostalom, pominje i u navedenoj definiciji). U svojoj analizi Hercovog pojma "podesnosti" Kenet [afner je našao da je pod tim pojmom grupisano nekoliko ideja koje se uzajamno ukrštaju. [afner se pri tom oslanjao pre svega na konkretne primere o kojima je Herc raspravljao u vezi sa primenom svoga pojma podesnosti. U pitanju su sledeće ideje: (a) prikladnost (fitness), ili u Hercovoj terminologiji, "određenost" (jasnost) /distinctness/, mada ova poslednja ne izgleda najpogodnija da izrazi ideju minimizacije onih u osnovi neproverljivih eksperimentalnih posledica jedne naučne teorije; zatim (b) terminološka i/ili ontološka jednostavnost, s obzirom na to da, po Hercu, osnov-ne pojmove koji se javljaju u nekoj naučnoj teoriji treba uzimati u realističkom smislu; i (v) jednostavnost sistema, koja se odnosi na uporednu jednostavnost dva aksiomatska sistema, gde je pretpostavljeno da svaka aksioma predstavlja fizički efekat koji se dalje ne može svoditi. 53

5

5 5

1

v. Kant, I., Kritika čistoga uma, Beograd, "Kultura", 1958, str. 390 i dalje, 694-700. & Introduction to Logic, Nenj York, 1963, pp. 75-76. (*u prevodu: Logika, Beograd, "Grafos", 1985, str. 105106.) 2 Hertz, H., The Principles of Mechanics, Nenj York, Dover, 1956 (1894), p. 2. 3 v. Schaffner, K. F., "Outlines of a Logic of Comparative Theory Evaluation njith Special Attention to Pre- and PostRelativistic Electrodynamics", in: Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol. V, ed. by R. Stuenjer, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970, pp. 326-330.

299

Sledeća, dosta popularna zamisao jednostavnosti, čiji su najpoznatiji predstavnici Mah i Pers, jeste ona gde se jednostavnost tumači pre svega u smi-slu ekonomičnosti. Prema ovome shvatanju, poželjive su one naučne hipoteze koje ‡ da bi bile proverene ‡ iziskuju najmanje novca, vremena i energije, bez obzi-ra na to, razume se, što nam mogu izgledati verovatnije ili neverovatnije u odnosu na druge kan-didate. To je, naravno, čisto pragmatička zamisao, koja nema dovoljnu teorij-sku težinu, mada se mora priznati da su se mnogi naučnici u svom svakodnevnom radu, sa uspehom ili bez uspeha (to sada ovde nije bitno, iako se na primerima mogu "dokazivati" obe krajnosti), po sopstvenoj volji ili prinudno, to jest pod uticajem spoljašnjih okolnosti, rukovodili ovakvim kriterijumima. Nelson Gudman prvobitno nije uopšte bio spreman da govori o jednostavnosti pojedinačnih hipoteza, već samo o jednostavnosti sistema hipoteza. U stvari, kako on kaže u svome članku "Provera jednostavnosti",54 mi neizbežno imamo posla sa jednostav-nošću, čim se uopšte bavimo sistemom, pošto se do sistema dolazi baš u onoj meri u kojoj su pojednostavljeni naš osnovni rečnik i skup prvih principa koji su upotrebljeni u bavljenju datim predmetom. Kada jedno-stavnost osnove iščezava do nestajanja ‡ to jest, kada nijedan termini ili princip nije izveden iz nekog drugog ‡ sistem takođe potpuno iščezava. Sistematizacija, zaključuje Gudman, isto je što i pojednostavljivanje osnove.

5

300

4

v. Goodman, N., "The Test of Simplicity", Science, 1958, vol. 128, No. 3331, p. 1064.

Docnije, međutim, u članku "Bezbednost, snaga, jednostavnost", 55 Gudman raspra-vlja o jednostavnosti pojedinačnih hipoteza, ističući da je to težak i zane-maren problem, i nagoveštavajući samo da bi jednostavnost mogla da se sagleda u smi-slu relativne "užlebljenosti/ušančenosti (entrenchment)" predikata, ali da bi to zahtevalo mnogo truda. S druge strane, Gudman kritikuje Poperovo shvatanje jednostavnosti, koje tumači u smislu snage neke hipoteze da prevaziđe po-stojeća svedočanstva (a da ne bude odmah opovrgnuta). No, kao što sam već primetio u odeljku posvećenom kriterijumu smelosti, Gudman ne pruža adekvatnu inter-pretaciju Poperove metodologije, u ovom slučaju pravila o izboru jednostavnije hipoteze. Gudmanovo tumačenje se zasniva na logičkom pojmu slaganja sa činjenicama, dok Poper stalno naglašava nedovoljnost takvog principa, dopunjuju-ći ga onim što bismo mogli nazvati pragmatičkim pojmom opovrgljivosti, pro-verljivosti ili jednostavnosti. Poper priznaje da njegov kriterijum opovrglji-vosti, shvaćen samo kao logički kriterijum, ne vodi nedvosmislenoj klasifika-ciji. Naime, samo na osnovu logičke forme nije mogućno odlučiti da li je neki sistem iskaza konvencionalistički sistem neopovrgljivih implicitnih defini-cija ili je empirijski sistem u Poperovom smislu, to jest opovrgljivi sistem. Mora se, dakle, uzeti u obzir i metoda koja se primenjuje, to jest, da li smo se od-lučili za ili protiv konvencionalističke metode. Sa gledišta Popera, jedan sistem se mora opisati kao u najvećem stepenu složen ako ga se, u skladu sa kon-vencionalističkom praksom, čvrsto pridržavamo kao nekog zauvek uspostavljenog si-stema koji smo rešeni da spasavamo, kad god je u opasnosti, uvođenjem pomoćnih hipoteza. Stepen opovrgljivosti tako zaštićenog sistema jednak je nuli. 56 Ovde je mesto, radi potpunijeg i tačnijeg shvatanja samoga Poperovog kri-terijuma, da se doda još jedna napomena. Naime, u Poperovoj metodologiji jedno-stavnost kao kriterijum izbora naučnih hipoteza povezana je sa potkrepljenošću (corroboration), koja sa svoje strane nije definisana logički, već terminima čisto pragmatičke prirode, kao što su "žestoka kritika", ili "ingeniozni i časni po-kušaj opovrgavanja". Jednostavne hipoteze su, dakle, poželjive kako zbog bogat-stva svoga sadržaja, tako i zbog toga što omogućuju žestoku kritiku. Međutim, koliko je proveravanje u nekom datom slučaju žestoko, zavisi ne samo od prover-ljivosti hipoteze, već i od takvih činilaca kao što su ingenioznost eksperimen-tatora, njegova iskrenost, njegove tehničke mogućnosti, dostupna svedočanstva itd. 57

5

5

5

6

5

v. Goodman, N., "Safety, Strength, Simplicity", ..., pp. 150-151. v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, ..., pp. 82 & 145. (Logika naučnog otkrića, str. 114 & 176-177.) 7 v. Ibid., pp. 266-267. (Isto delo, str. 293-295.)

301

Barker takođe ostaje na logičkoj interpretaciji Poperovog kriterijuma kada primećuje da se hipoteza može učiniti proverljivijom ako se ukrasi novim detaljima, ali je to neće učiniti jednostavnijom; naprotiv. Zanemarujući Pope-rov metodski, pragmati-čki aspekt, Barker izvodi zaključak da nauka ne bi treba-lo uvek da teži za opovrgljivijim hipotezama, odnosno, da bi opovrgljivost, kao i jednostavnost, trebalo shvatiti u smislu jedne od "dimenzija", a ne uključivanja (in-clusion) potpune sadržine. 58 Sovjetski filozof V. N. Kostjuk, prilazeći principu jednostavnosti kao jednoj od heurističkih metoda, određuje ga kao način kvalitetne procene isprav-nosti teorijskog uopštavanja, odnosno u smislu količine osnovnih ideja koje čine pretpostavke neke teorije. Kostjuk priznaje mogućnost i drugojačijih kon-cepcija jednostavnosti, ali smatra da u osnovi njegove zamisli leži jedna zna-čajna okolnost: jednostavnija teorija, u smislu njegovog principa jednostavnosti, istovremeno je i sadržajno opštija. 59 Kostjuk je bio sasvim u pravu kada je podvukao mogućnost različitih shvatanja jednostavnosti. Zaista, nemogućno je govoriti o nekoj opštoj i jedinstvenoj jednostavnosti kada je reč o naučnim hipotezama. Mogućno je samo ukazati na raz-ličite vidove jednostavnosti, od kojih je jedan svakako i onaj aspekt na koji je ukazao sâm Kostjuk. Na povezanost jednostavnosti i opštosti (univerzalnosti, obuhvatnosti) ukazuju, naime, mnoge naučne teorije, a možda najimpresivnije Ajnštajnova opšta teorija relativiteta. Najzad, postavlja se pitanje da li sam nabrojao sve, ili bar sve osnovne mogućne aspekte jednostavnosti. Na ovako formulisano pitanje, nemogućno je dati odlučno potvrdan odgovor. No, mogu reći da su nabrojani zaista svi osnovni aspekti ovoga kriterijuma na koje se nailazi u literaturi. [to se tiče mogućnosti merenja različitih aspekata jednostavnosti na-učnih teorija, tu stvari stoje drugačije. Za Poperov smisao jednostavnosti treba odmah reći da postoje izvesne mogućnosti za njegovo merenje, dok za druge aspekte jednostavnosti takve metode nigde nisu predložene. Međutim, uveren sam, isto tako, da nigde nije na delu neka unutarnje ugrađena neodređenost, koja bi onda onemogućavala svako merenje. Razlozi kojima se ukazuje na neodređenost i subjektivnost kriterijuma jednostavnosti, suviše podsećaju na one argumente koji su u primitivna vremena isticani protiv mogućnosti merenja temperature ili veličine udaljenih objeka-ta (subjektivna procena veličine menja se u zavisnosti kako od udaljenosti, tako i od perspektive, od atmosferskih prilika, boje, kakvoće vida onoga koji posmatra, njegove profesije itd; sem toga, veličina može imati različita značenja, a može i objektivno da zavisi od temperature, pritiska itd, što nas sve ne sprečava da danas na sasvim zadovoljavajući način merimo veličinu znatnog broja najrazličitijih udaljenih objekata). Prema tome, i jednostavnost će svakako moći jednog dana da se meri na neki relativno zadovolja-vajući način, mada će svakako biti neophodno da se uloži još dosta truda i vremena da bi se to postiglo. Uostalom, ozbilj-nijih napora u ovome pravcu do sad zapravo i nije bilo, u šta se svako može uveriti sop-stvenim uvidom u dve-tri desetine postojećih bibliografskih jedinica o ovome predmetu.

5

8

5

9

302

v. Barker, S. F., "On Simplicity of Empirical Hypotheses", ..., pp. 169-170. v. KostÓk, V. N., "RolÝ principa prostotÍó vÍ estetstveno-naučnÍóh teori®h", VoprosÍó filosofii, 1964, god. XVIII, br. 5, stor. 77-80.

G. ‡ APRIORNA (PRETHODNA) VEROVATNO]A; ANALOGNOST Ovaj kriterijum je zapravo jedini kriterijum preliminarne prihvatlji-vosti naučnih hipoteza na koji se može naići kod logičkih empirista, i to tek u docnijoj fazi razvoja ove filozofske škole, kada se ušlo dublje u probleme potvrđivanja (konfirmacije) i verovatnoće. Logički empiristi su tako, zapravo, samo moderni-zovali, odnosno podigli na viši nivo jedini tradicionalno postojeći pojam pri-hvatljivosti, to jest pojam induktivne prihvatljivosti ili podrške prethodećim svedočanstvom. (Prekidanje sa tradicijom nalazimo tek kod Popera, koji je, sasvim neuobičajeno, sagledao i uveo mogućnost prihvatanja nekog iskaza kao naučnog i bez ikakvog prethodnog razmatranja raspoloživih svedočanstava; štaviše, Poper je izišao sa tezom da se nadilaženje postojećih svedočanstava uzima kao preimućstvo jednoga iskaza ‡ o čemu je bilo reči prilikom razmatranja kriterijuma smelosti.) No, da vidimo kako izgleda ovaj kriterijum u svojim najnovijim formulacijama, da bismo mogli da procenimo koliko je adekvatan za određivanje prihvat-ljivosti hipoteza. Pre svega, apriorna verovatnoća jedne novonastale hipoteze može se procenjivati jedino s obzirom na naučne hipo-teze ili teorije već prihvaćene u datome trenutku ‡ ali na dva različita načina. Po shvatanju jednog od najistaknutijih zastupnika ovoga kriterijuma, Veslija Salmona, novopredložena hipoteza može da ima, u odnosu na prihvaćene hipoteze, takve deduktivne veze koje će joj doneti prihvatljivost . Tako na primer, ako neka stara hipoteza N1 povlači za sobom novu hipotezu N2, tada je prethodna verovatnoća N2 bar isto toliko velika kao i posteriorna (naknadna) verovatno-ća N1. Ili, ako je nova hipoteza N3 nespojiva sa starom hipotezom N4, onda pret-hodna verovatnoća N3 nije veća od verovatnoće da je N4 pogrešna. No, ovaj deo kriterijuma često se smatra, u izvesnom smislu, sporednim. Prava osnova za legitimno procenjivanje o tome koje hipoteze imaju izglede na uspeh, jeste samo jedna: prethodno iskustvo. Ima teoretičara koji kao osnovu za procenjivanje prethodne verovatnoće priznaju isključivo oslanjanje na iskustvo. Sâm Salmon, međutim, drži da je napred pomenuti formalni kriterijum, zasnovan na deduk-tivnim vezama između hipoteza, mnogo ređe primenljiv od onoga što on naziva materijalnim kriterijumima. Jedan od materijalnih kriterijuma zasnovanih na prethodnom iskustvu, jeste i jednostavnost, mada nas je iskustvo takođe naučilo da izbegavamo preterano pojednostavljivanje. Iskustvo nas je takođe vodilo či-šćenju teleoloških elemenata iz nauke, mada je taj posao bio dugotrajan i naporan. Objašnjavanje prirodnih pojava pomoću svesnih ciljeva, mora da je izgledalo iz-vanredno prihvatljivo primitivnom čoveku. Značajan postupak pomoću kojeg su Galilejeva i njutnova fizika učinile napredak u odnosu na fiziku Aristotela, jeste eliminisanje teleoloških elemenata iz nje. Veliki uspeh koji je neteleo-loško objašnjenje postiglo u fizici, predstavljao je značajan podstrek za stvar-ranje neteleoloških evolucionih teorija u biologiji. Uspeh tih teorija u bio-logiji, pružio je sa svoje

303

strane osnovu za pripisivanje niskih prethodnih vero-vatnoća teleološkim hipotezama u psihologiji i sociologiji. 60

6

304

0

v. Salmon, nj. C., The Foundations of Scientific Inference, ..., pp. 125ff.

No, još nešto o odnosu Karnapove verovatnoće i Poperove smelosti (empirijskog sadržaja). Poslednje svoje gledište o ovome pitanju, Karnap je dao u članku "Verovatnoća i mera sadržaja". 61 Upotrebljavajući Poperov pojam logi-čke verovatnoće, Karnap primećuje da se razlika između njega i Popera obično svodi na sledeća dva pravila: (1) "Biraj hipotezu sa većom merom sadržaja!" i (2) "Biraj hipotezu sa većom verovatnoćom!", pa kaže da bi on zapravo, u ovako uprošćenom obliku, odbacio oba ova pravila. Karnap kaže, takođe, da se slaže sa Poperovim naglašavanjem važnosti mere sadržaja u prosuđivanju i biranju hipoteza, pa čak da ima slučajeva gde (1) važi. No, kako to nije uvek slučaj, on predlaže modifikaciju ovih pravila: (1a) "Ako dve hipoteze imaju različite mere sadržaja, dok su njihove verovatnoće (kao i druge okolnosti) jednake, tada biraj hipotezu sa većom merom sadržaja!" Međutim, tada bi, po Karnapu, važio i izmenjeni oblik pravila (2): (2a) "Ako dve hipoteze imaju različite verovatnoće, ali su njihove mere sadržaja (kao i druge okolnosti) jednake, tada biraj hipotezu koja ima veću verovatnoću!" Nezgoda ovde nije samo u tome što ova pravila važe jedino pod uslovom da se mera sadržaja shvati kao konstanta (koja se ne menja sa narastanjem svedočanstva), a verovatnoća u smislu sadašnje, trenutne verovatnoće, već u tome što u stvari nije bio sasvim prihvatio Poperov pojam stepena empirijskog sadr-žaja, koji ‡ budući sasvim suprotan pojmu logičke verovatnoće ‡ isključuje pod svim uslovima upotrebu logičke verovatnoće kao kriterijuma biranja između hipoteza. Ako je reč o prethodnoj verovatnoći, zasnovanoj na deduktivnim vezama iz-među hipoteza, ona nije od posebnog interesa, ili (1) zato što nam ne donosi zaista novu hipotezu (nego samo posebnu posledicu već postojeće opštije hipoteze), ili (2) zato što problem da li je neka opšta naučna hipoteza istinita ili po-grešna, po opštem priznanju, nije mogao da bude rešen na iole zadovoljavajući način.62 [to se tiče Salmonovih materijalnih kriterijuma, oni se svode na zdravorazumsko prihvatanje izvesnih opštih principa, odnosno na usvajanje izvesnih opštih pretpostavki na osnovu postojećeg prethodnog znanja. Međutim, koliko su zdravorazumske pretpostavke nepouzdane, toliko je i prethodno znanje promen-ljivo, tako da ne može predstavljati nikakav pouzdan oslonac za određivanje prethodnih verovatnoća ili izgleda na uspeh novopredloženih naučnih hipoteza. Jednu od varijanata Salmonovog materijalnog kriterijuma predstavlja i onaj zahtev koji nalazimo kod nekolicine drugih autora (Tulmin, Hese, [apijer), da bi kao merilo prihvatljivosti naučne teorije trebalo imati na umu i to da li je nova teorija analogna sa nekom teorijom koja se pokazala uspešnom na nekom drugom području nauke. "Mi možemo sa razlogom da pretendujemo na prihvatljivost jedne nove

6

6

1

v. Carnap, R., "Probability and Content-Measure", in: Mind, Matter, and Method, ed. by P. K. Feyerabend & G. Maxnjell, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1966. 2 U vezi sa (2) v. na primer: Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", ..., pp. 330-374.

305

teorije", kaže Tulmin, "tamo gde izgleda da postoji dovoljna analogija sa formom neke teorije koja je već bila uspešna u drugim oblastima nauke." 63 Ovaj kriterijum izgleda adekvatniji od apriorne verovatnoće, mada je njegov značaj sigurno manji od onih prvih nekoliko kriterijuma koje smo razmo-trili (smelost, proverljivost, jednostavnost).

6

306

3

Toulmin, S., "The Plausibility of Theories", ..., p. 625.

D. ‡ OBJA[njAVALA^KA I PREDVI\A^KA MO]; PLODNOST Teoretičari koji kao poseban kriterijum prihvatljivosti naučnih teo-rija navode objašnjavalačku i predviđačku moć (Kembel, Bunhe, Harman i drugi) ukazuju na to da se, kako prilikom postavljanja naučnih hipoteza tako i prilikom procenjivanja njihove prihvatljivosti, posebno vodi računa o tome da li neka hipoteza objašnjava maksimalan broj činjenica (i empirijskih generalizacija, ako ih ima) iz određenog domena, odnosno u vezi sa određenim problemom koji treba da se reši. Sâm domen, razume se, ne može da se povećava u beskonačnost, pošto bi tada teorija mogla da postane neopovrgljiva. Pored toga, valja primetiti da objašnja-valačka moć, uopšte uzev, ne nosi povoljne uslove za ispoljavanje kategorije je-dnostavnosti, a pogotovu onda kada je povezana sa tačnošću, zato što razvijanje tačnosti obično ide na račun jednostavnosti, i obratno. Sa objašnjavalačkom moći usko je povezana i predviđačka moć, mada se ova druga, pogotovu ako se shvati u smislu anticipacije neočekivanih činjenica i veza, uklju-čuje u kategoriju ili kriterijum smelosti. (Naime, predviđačka moć se može podeliti u sposobnost predviđanja klase poznatih činjenica i snagu predviđanja novih efekata, koji su neočekivani sa stanovišta dosadašnjih ili suparničkih teorija.) Za razliku od prave nauke, pseudonauka je puna objašnjenjâ post factum, ali oskudeva u predviđanjima. Razume se, objašnjavanje i predviđanje ‡ mada im je logička struktura jednaka, to jest dedukovanje singularnih iskaza iz opštih zakona povezanih sa specifičnim podacima ‡ nisu jedno te isto. To je lako videti na nekoliko primera. Tako, recimo, teorije nuklearne fizike mogu da objasne pojedinačne pojave ‡ ili klase mogućnih pojedinačnih pojava ‡ ali, bar za sad, mogu da predvide samo kolektivne aktualne pojave, ili, alternativno, verovatnoće pojedinačnih pojava. Isto tako, moglo bi se reći da, uopšte uzevši, istorijske i društve-ne nauke imaju veću objašnjavalačku nego predvi-đačku moć, ukoliko se to ne bi uzelo kao znak još uvek značajnog prisustva pseudonaučnih elemenata u ovim nau-kama. Pored toga, predviđanja se pretežno tiču činjenica, a ne zakona, dok se ob-jašnjenja odnose podjednako na činjenice i na zakone. Najzad, za razliku od obja-šnjenja, predviđanja se prave uz pomoć teorema najnižeg nivoa opštosti. Sa objašnjavalačkom moći usko je povezana još jedna kategorija, koja se isto tako nalazi izdvojena kod nekih autora (Bunhe), a to je plodnost. Reč je o takvom "dinamičkom" aspektu objašnjavalačke moći jedne teorije, koji osposo-bljava tu teoriju ne jedino da se sama brže razvija, već i da stvara uslove za nova istraživanja, za proširivanje na nepoznatu teritoriju, da sugeriše nove ideje i otvara nove probleme u istom ili srodnom naučnom području ‡ jednom rečju, da doprinosi daljem napredovanju našeg saznanja uopšte.

307

Ovde nije reč o plodnosti neke teorije u prošlosti, već o onome vidu toga pojma koji je okrenut u budućnost, o plodnosti kao potencijalu neke teorije za dalji, još neproveravani razvoj ‡ o "imaginativnoj" sposobnosti jedne teorije za širenje i promenu u budućnosti. No, ovo svojstvo je mnogo teže proceniti nego plodnost u prošlosti, iako je nešto lakše uočiti mogućnu neplodnost u budućnosti. Sem toga, kako naučne teorije obično, posle kraćeg ili dužeg vremena, "umiru", ustupajući mesto novim, boljim teorijama, onda je svakako prihvatljivija ona hipoteza koja ima priliku da ostavi iza sebe jačeg naslednika, što, razume se, u većini slučajeva, uopšte i nije mo-gućno unapred proceniti. Plodnost, naravno, ne mora uvek biti u upravnoj srazmeri sa proverljivošću, jednostavnošću, ili nekim drugim kriterijumom. Kao primer može opet da nam posluži Ajnštajnova teorija, koja nije samo razjasnila neke stare i do tada neobjašnjene "zagonetke" (kao, recimo, sistematsko odstupanje u pogledu očekivanog kretanja planete Merkura na njegovoj putanji oko Sunca), već se pokazalo da može imati neočekivano plodne primene u skoro svim granama fizike, od optike do nuklearne fizike. Izdvajajući zapravo jedan aspekt ove kategorije, neki autori (na primer, E. Keplen) govorili su o karakteristici "jasnijeg ukazivanja na sledeće korake".

308

\. ‡ SAGLASNOST SA PRETHODNIM ZNAnjEM (UKljU^UJU]I METAFIZI^KE PRETPOSTAVKE) I ODNOS PREMA DRUGIM SRODNIM TEORIJAMA O kriterijumu saglasnosti sa metafizičkim pretpostavkama ili opštim pogledom na svet datoga doba, mišljenja su ne samo podeljena već i veoma raznovrsna. To je povezano i sa opštim stavom prema metafizici, s obzirom na činjenicu da jedan broj istaknutih predstavnika filozofije nauke 20. veka teži, ako ne da porekne postojanje metafizike, a ono da ukloni sve mogućne metafizičke elemente iz našeg naučnog saznanja. No, i kod onih koji priznaju postojanje metafizičkih elemenata u nauci, pa žele da govore o određenoj ulozi metafizičkih pretpostavki u oblasti naučnog saznanja, postoje bitna razilaženja, odnosno čitava lepeza mišljenja. Taj skup mišljenja kreće se od zastupanja kantovske teze da metafizička gledanja na prirodu stvari pripada-ju samom naučnom istraživanju kao presudno važne regulativne ideje i ishodi-šta svih značajnih naučnih problema, 64 preko takvih shvatanja koja u metafizici vide prvenstveno heurističke principe kojima se rukovodi ljudsko naučno sazna-nje prilikom formulisanja problemâ i izbora metoda za njihovo rešavanje,65 do gledišta da nikakve "vladajuće" metafizičke pretpostavke ne bi smele da pred-stavljaju prepreku za stvaranje i formulisanje korenito novih naučnih hipoteza.66 Mnogi autori ne govore o saglasnosti sa metafizičkim pretpostavkama, već o saglasnosti sa "zdravim razumom".67 Najzanimljivije i najpotpunije u ovom pogledu je stanovište koje daje prednost onim teorijama što su usađene u atraktivne istraživačke programe i sisteme koji poseduju heurističku snagu, a koji mogu biti i metafizičkog karaktera. Ovo stanovište nalazimo kod Lakatoša i njegovih sledbenika. Pored toga, treba imati u vidu i to da metafizičke pretpostavke mogu da budu različitog karaktera, počevši od nekih opštih metodoloških principa i naklonostî, preko najopštijih pretpostavki o strukturi stvarnosti koja nas okružuje i vrednosnih sudova o svetu oko nas, do različitih teleoloških ili čak i teoloških gledišta. Neki autori,68 uviđajući svu složenost metafizi-čke komponente u naučnom rasuđivanju, ističu njen znatan uticaj i nazivaju je "arhitektonskom komponentom", kako u izgradnji neke teorije tako i u izboru između dveju ili više rivalskih naučnih hipoteza ili teorija. Metafizika u smislu regulativnih principa našega saznanja javlja se takođe u vidu dopuštanja, odnosno zabrane upotrebe pojedinih pojmova ili kategorija prilikom formulisanja naučnih teorija.

6

6

6

6

6

4

v. Agassi, J., "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics", in: The Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by M. Bunge, London, Collier–Macmillan, 1964, pp. 190-192. 5 v. njartofsky, M. nj., "Metaphysics as Heuristic for Science", in: Boston Studies in the Philosophy of Science, vol. III, ed. by R. S. Cohen & M. nj. njartofsky, Dordrecht, Holl., D. Reidel, 1967, pp. 150-152. 6 v. Feyerabend, P. K., "Consolations for the Specialist", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, pp. 204-205. 7 v. Frank, Ph., Philosophy of Science, The Link betnjeen Science and Philosophy, Englenjood Cliffs, N. J., Prentice-Hall, 1957, p. 353. 8 v. na primer: Buchdahl, G., "History of Science and Criteria of Choice", in: Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol. V, ed. by R. H. Stuenjer, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970, pp. 206ff.

309

Na osnovu svega rečenog izgleda nesumnjivo da zaista postoji i da se primenjuje i neki ovakav metafizički kriterijum prihvatljivosti naučnih hipoteza, mada ga je za-sad teško preciznije odrediti ili tačnije proceniti veličinu i značaj njegove uloge kao kriterijuma prihvatljivosti. Ali, po nekim shvatanjima, prihvatljivost jedne nove naučne hipoteze ne ceni se samo s obzirom na saglasnost sa određenim najopštijim metafizičkim pretpo-stavkama o svetu kao takvom, već se ponekad ima u vidu i odnos prema drugim na-učnim teorijama o srodnim (bliskim) problemima ili problemima koji se ukršta-ju sa onim problemom koji pokušava da reši nova naučna hipoteza ili teorija.

310

Najverovatnije je da se ova dva aspekta uzajamno prepliću i da se najčešće ceni je li neka nova teorija spojiva sa vladajućim idejama (bez obzira na to da li su metafizičkog karaktera ili pripadaju korpusu naučnog znanja), pa ako nije, može da doživi veoma buran i neprijateljski prijem, te da bude odbačena. Ovaj kriteri-jum, međutim, ima svoje granice, pošto bi insistiranje na njemu bilo suprotstavljanje stvaranju novoga i često bi predstavljalo uporno nastoja-nje na zdravo-razum-skim idejama, što je neretko predstavljalo prepreku progresu naučnog saznanja. Osim toga, ovaj kriterijum stoji u izvesnoj suprotnosti sa kriterijumom smelosti. nje-gova ograničenost sasvim jasno dolazi do izražaja kada se ima u vidu da su stvarno nove ideje u prvi mah skoro redovno izgledale manje ili više apsurdne. Zar te ideje, odnosno nji-hove nosioce, ne zovemo "velikim" baš zbog toga što su bili u stanju da se probiju kroz date modele i strukture savremenog mišljenja i da ukažu na vrednost nečega što je njihovim savremenicima (makar i samo u prvome trenutku) izgleda-lo neprihvatljivo i apsurdno! Kada je reč o odnosu prema drugim teorijama, ili drugim modelima teorijskih kon-strukcija, onda neki autori ističu da se stepen prihvatljivosti hipoteze ponekad vezuje za stepen uspeš-nosti primene određenog modela ili metode na drugim područjima našeg sa-znanja, što, imam utisak, predstavlja jedan od srazmerno često korišćenih dopunskih kriterijuma.

Završna razmatranja ^ini mi se da su ovim uglavnom iscrpeni svi oni različiti teorijski kriterijumi koji se koriste za prethodno procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. No, pažljivi čitalac će možda primetiti da su u pogledu do sad sugeri-sanih kriterijuma (pre nego što sam prišao razmatranju pojedinačnih kriteri-juma) bili nabrojani još neki, koji ovde nisu obrađeni! Stvar je u tome što su neki autori, po mom shvatanju, pomešali kriterijume procene prihvatljivosti neke naučne teorije, sa onim osnovnim logičkome-todološkim uslovima koje svaki opšti iskaz mora da ispuni kako bi imao do-voljno određeno značenje i smisao, kako bismo mogli da ga poredimo sa drugim iskazima, pa onda i da na njega primenimo napred razmatrane kriterijume.69 Koji logičko-metodološki uslovi su tu na delu? Reč je o jasnoći i preciznosti formulacije naučne hipoteze, o njenoj koherentnosti i sistematičnosti, kao i o empirijskoj i logičkoj dopustivosti, o mogućnosti dedukovanja posledica i slično. Na jasnost i preciznost formulisanja naučne hipoteze ukazivano je kako u smislu sintaktičke korektnosti i lingvističke adekvatnosti, 70 tako, razume se, i u smislu postizanja određenosti značenja koje će omogućiti nedvosmisleno prove-ravanje.71 Koherentnost i sistematičnost su, naravno, takođe često isticane kao osnov-ne karakteristike bez kojih se nikakvo naučno mišljenje ne može ni zamisliti.

6

7 7

9

To je ono što Koen i Nejgel (v. njihov Uvod u logiku i naučni metod) nazivaju formalnim uslovima prihvatljivosti, za razliku od formalnih uslova izbora naučnih hipoteza. 0 v. Bunge, M., Op. cit., pp. 129ff. 1 v. Schiller, F. C. S., Op. cit., p. 442.

311

[to se tiče empirijske i logičke dopustivosti, neophodno je preciznije ukazati na to šta se pod time, u ovome kontekstu, može smisaono podrazumevati. Kada je u pitanju empirijska dopustljivost, onda se tu može imati u vidu odnos prema do tada poznatim činjenicama o jednom određenom problemu, to jest, ako se poslužimo Hercovom terminologijom, "relevantna korektnost" naučne hipoteze u odnosu na činjenice kojima raspolažemo, odnosno (po [afnerovoj terminolo-giji) njena "eksperimentalna adekvatnost". Naime, bitne veze u jednoj korektnoj ili dopustljivoj naučnoj hipotezi, ne smeju da protivreče vezama koje su utvrđene među spoljašnjim stvarima, to jest, ne bi smele da se ne slažu sa do tada poznatim činjenicama izraženim u rečenicama koje opisuju određeno intersubjektivno proverljivo iskustvo. U pogledu logičke dopustivosti, stvar je mnogo jasnija. Reč je o tome da naučne hipoteze, kao i sve ljudsko racionalno stvaranje, ne smeju da protivreče zakonima našeg mišljenja, to jest utvrđenim i relativno konstantnim zakonima logike.

312

LOGI^KI I ISTORIJSKI PRISTUP PROVERAVAnjU NAU^NIH HIPOTEZA ^isto logički pristup potvrđivanju i pitanje odlučnog proveravanja Jedan broj savremenih metodologa i filozofa nauke, i pored toga što su bili induktivistički usmereni, počeo je da govori o prove-ravanju naučnih hipoteza. Na to ih je jednostavno naterala naučna praksa. Oni su, međutim, tokom razvoja svojih shvatanja, povezujući svoju induktivnu metodu sa teorijom verovatnoće, izložili čisto logičke teorije proveravanja. Pri tome su sasvim izgubili iz vida ove značajne uvide iz prošlosti koji se tiču ukazivanja na to koji slučajevi posebno doprinose uverljivosti naših provera naučnih hipoteza (upućujem na imena Xona Heršela, Vilijema Hjuela i Kloda Bernara). Filozofi nauke su to pitanje uglavnom svodili na problem potpunog potvrđivanja (verifikacije),1 odnosno nepotpunog potvrđivanja (kon-firmacije), o čemu će se još posebno raspravljati u ovome radu. Ovi teoretiča-ri su potvrđivanje naučnih hipoteza po pravilu vezivali za njihovu logičku verovatnoću (za razliku od verovatnoće frekvencijalnog tipa, koja se vezuje za vero-vatnoću događaja one vrste koji se javljaju u igrama na sreću). Ovo gledište je najjasnije i najpreciznije izrazio Karnap u svome delu Logičke osnove teorije verovatnoće: ova vrsta verovatnoće, logička verovatnoća, koju on naziva "vero-vatnoća 1", sastoji se u našem ustanovljavanju da li je i u kojoj meri neka hipoteza N potvrđena izvesnim svedočanstvom e. Pri tom mi razmatramo i imamo u vidu isključivo iskaze N i e, i logičke odnose među njima. U tom slučaju, sasvim razu-mljivo, postaje potpuno nevažno da li smo prvo znali e pa onda predložili N, da bismo objasnili to e, ili je to e nastalo kao posledica proveravanja predviđanja koje smo dedukovali iz N. Ovakav čisto logički prilaz potvrđivanju naučnih hipoteza u stvari možemo naći još kod Mila, 2 a još bliži Karnapovom gledištu bio je Kejnz. On je upozoravao na to da je svaka posebna vrednost predviđanja potpuno izmišljena. "Pitanje o tome da li je neka posebna hipoteza predložena pre ili posle ispiti-vanja njenih pojedinačnih slučajeva, sasvim je irelevantno." 3

1

2 3

Engleski naziv "verification" ima dvostruko značenje: nekada znači jednostavno "proveravanje", a nekada se koristi da označi sigurnu, potpunu, odlučnu proverenost (neku vrstu dokazanosti ili potpune potvrđenosti), nasuprot oslabljenom pojmu potvrđivanja samo u određenom stepe-nu, za koji se koristi termin "confirmation". v. Mill, J. S., System of Logic, vol. III, Sec. XIV, 6. Keynes, J. M., A Treatise on Probability, 1921, p. 305.

313

No, ako se ipak postavi pitanje o tome kako i u kojoj meri je mogućno (ili umesno, odnosno prikladno) govoriti o iskustvenoj proveri naučne hipoteze i onda kada se to iskustvo svede na ono koje govori u prilog hipotezi (jer, tako se interpretira ono e), onda odmah treba upozoriti na to da su Vitgenštajn i logi-čki empiristi u početku zastupali jednu veoma oštru tezu ‡ da je naučno znanje podložno potpunom potvrđivanju iskustvom. Odbacujući metafizičke iskaze4 kao besmislene, oni su kao smislene iskaze priznavali samo tautološke iskaze logike i matematike, i iskaze empirijskih (u nekim formulacijama, prirodnih) nauka, za koje su držali da ih je mogućno u potpunosti iskustveno potvrditi (dokazati). Prema tome, iz prvih njihovih formulacija, koje su inače dosta brzo napustili, proizlazilo je da smatraju kako se naučni zakoni i teorije mogu odlučujuće pro-veriti, tako da se o njima može govoriti kao o empirijski utvrđenim ili dokaza-nim istinama. Drugim rečima, naučni iskazi su pogrešni ili istiniti, a ukoli-ko su istiniti, to je mogućno iskustveno potpuno proveriti. Taj kriterijum pot-pune proverenosti (odlučne potvrđenosti) služio je logičkim pozitivistima ne samo za razdvajanje pogrešnih od istinitih teorija u nauci, već još više kao in-strument za razdvajanje empirijskonaučnih od metafizičkih iskaza. U ovome kon-tekstu nas neće interesovati ta druga strana stvari, već samo prva, pa ćemo od razli-čitih kritičkih primedbi upućenih principu odlučujuće potvrđenosti ovde izneti samo one koje su relevantne u vezi sa proveravanjem, u ovom slučaju sa mogućnošću potpunog potvrđivanja, odnosno dokazivanja istinitosti empirij-skonaučnih iskaza. Karl Poper je u stvari bio prvi koji je "podsetio" logičke empiriste na tu činjenicu da nijedna univerzalna teorija (pa samim tim i određeni broj naučnih iskaza) ‡ nikada ne može da bude do kraja proverena (dokazana). Razlog je vrlo jednostavan: logički je neopravdano izvođenje univerzalnih iskaza iz singu-larnih, bez obzira na broj tih singularnih iskaza, kao što je logički nemogućno (i praktično neizvodljivo) i njihovo dokazivanje induktivnim putem. Fridrih Vajsman, učenik osnivača Bečkog kruga Morica [lika, počet-kom tridesetih godina se u celosti slagao sa [likovim shvatanjem da je mogućno potpuno potvrđivanje. Docnije, međutim, pod uticajem poznog Vitgenštajna, Vajs-man se ne samo sasvim ogradio od logičkih empirista, već im je uputio niz kritičkih primedbi, između ostalog, i u vezi sa mogućnošću potpunog proverava-nja iskustvenih iskaza. Vajsman je, naime, ukazivao na to da empirijskonaučni iskazi ne mogu biti potpuno provereni ne samo zbog toga što treba računati sa neograničenim brojem provera, već i zbog onoga što je nazvao "otvorenom strukturom (open structure)" termina koji se pojavljuju u takvim iskazima. Reč je o različitim vidovima "nepotpunosti". Prvi vid je povezan sa činjenicom da nikad ne možemo potpuno da završimo opis nekog materijalnog objekta ili situacije. Drugi vid se sastoji u tome što je naše činjeničko znanje nezavršeno i u jednoj drugoj dimenziji ‡ postoji uvek mogućnost da se dogodi nešto nepredviđeno, bilo (a) da doživimo sasvim novo isku-stvo koje trenutno ne možemo ni da zamislimo, ili (b) da dođemo do 4

314

O tome šta su zastupnici ovog usmerenja podrazumevali pod metafizikom i metafizičkim iskazima, v. moju knjigu Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji, str. 59-63.

takvog novog otkrića koje će uticati na čitavu našu interpretaciju izvesnih činjenica. 5

5

v. njaismann, F., "Verifiability", 1945, reprinted in: Logic and Language, I Series, ed. by A. Flenj, Oxford, 1952, p. 124.

315

Karnapova teorija kvantitativne potvrđenosti (i njene teškoće) Princip potpune proverenosti (dokazanosti), međutim, kao što je već spomenuto, evoluirao je tokom vremena, preko principa nepotpune proverenosti (dokazanosti), do nekoliko varijanti principa (nepotpune) potvrđenosti, koje su sve shvatane kao zapravo ništa drugo do "oslabljena dokazanost". Istorijski po-smatrano, prve su nastale teorije kvantitativne potvrđenosti, koje su proizla-zile iz povezivanja induktivne metode sa teorijom verovatnoće. Najistaknutiji predstavnici ovih teorija bili su Rajhenbah i Karnap. Najviše kritički razma-trana bila su ipak gledišta Rudolfa Karnapa, pa ćemo se najpre osvrnuti baš na to shvatanje potvrđenosti, odnosno na mogućnosti njegove primene u procesu pro-veravanja naučnih zakona i teorija. Reč je o klasičnom pristupu sa stanovišta logike opravdavanja. Pošto je postalo jasno kako ni naučni zakoni, ni naučne teorije, ne mogu da se dele na one za koje je mogućno dokazati istinitost i one za koje se može dokazati da su pogre-šne, Karnap je, kao i drugi logički empiristi, prešao na govor o "delimičnoj dokazanosti", odnosno o "potvrđenosti (činjenicama) do određenog stepena". Smatralo se ‡ a Karnap je pokušao da to potanko razradi, posebno u knjizi Logičke osnove verovatnoće 6 ‡ da taj "stepen podrške svedočanstvom", ili jednostavno "stepen potvrđenosti" treba nekako izjednačiti sa verovatnoćom u smislu računa verovatnoće. Trebalo je definisati jednu aditivnu funkciju mere na području rečenica kompletnog jezika nauke, koja će zadovoljavati kako aksio-me računa verovatnoće, tako i zahteve koji potiču iz intuitivne ideje "potvrđe-nosti". Kada se to postigne, onda je veoma lako izračunati stepen potvrđenosti jedne teorije h koju potvrđuje svedočanstvo e: p (h, e) =

6

316

p( h. e ) p (e )

v. Carnap, R., Logical Foundations of Probability, Chicago, University Press, 1950.

Nastavljajući tradiciju Kejnza, Remzija, Xefriza, Rajhenbaha i drugih, Karnap je ‡ mada je već priznavao da u nauci nema sigurnog, jednom zauvek datog i dokazanog znanja ‡ smatrao da teorija probabilističkog potvrđivanja treba da bude apriorna i nepogrešiva; njene aksiome treba shvatiti kao istinite u sve-tlosti induktivnih intuicija. Sem toga, stepen potvrđenosti nekog stava počiva na minimalnom jeziku u kojem može da se izrazi. No, i pored ogromnog rada koji su Karnap i njegovi saradnici uložili u razvijanje analitičke induktivne logi-ke tokom više od dve decenije, oni nisu uspeli da stvore "funkcije mere" na jezicima koji uključuju analizu ili fizičku verovatnoću, a koji su, razume se, ne-ophodni za formulisanje najvažnijih naučnih teorija. Poslednjih godina svoga života Karnap je konačno napustio dalji rad na ovome projektu. U svakom slučaju, za mnoge empiriste jedan od najvećih teorijskosaznajnih problema bio je i ostao: kako makar i delimično izvršiti takvo "dokazivanje" teorija koje bi počivalo na "činjenicama". @iveli su u čvrstom uverenju da je to jedi-ni način da se teorijska nauka spase od skepticizma.

317

Međutim, sâm Karnap (u dodatku svojoj knjizi Logičke osnove verovatnoće), a i drugi pored njega, vrlo brzo su postali svesni da prema njegovoj teoriji, nijedan univerzalni zakon ne može imati drugačiju do nultu potvrđenost (s = 0) ‡ ako je naš svet u bilo kojem smislu beskonačan (dovoljna je i vremenska besko-načnost). ^ak i u konačnom svetu, njihova bi se vrednost teško razlikovala od nule, ukoliko bi broj događaja i stvari u tome svetu bio dovoljno velik. 7 Prema tome, kao što primećuje Poper, razlozi koji se mogu navesti protiv mogućnosti potvrđivanja (konfirmacije) univerzalnih zakona jednaki su razlozima koji se navode protiv mogućnosti njihovog potpunog proveravanja (verifikovanja): uni-verzalni zakoni, naime, o svetu mnogo tvrde ‡ mnogo više nego što se ikada mo-žemo nadati bilo da "potpuno proverimo" ili da samo "potvrdimo". 8 Treba, ipak, pokazati kako je Karnap pokušao da reši ovu teškoću, s obzirom da je i on sâm priznao kako nulta potvrđenost univerzalnih iskaza, a nauč-ni zakoni su po pravilu takvi, može izgledati iznenađujuća i u suprotnosti sa činjenicom da naučnici često govore o dobro potvrđenim zakonima. On nastoji da nas uveri u to da nauka praktično najčešće ni ne barata univerzalnim zako-nima, to jest, da oni nisu neophodni za vršenje predviđanja, uvodeći istovreme-no ad hoc novi pojam "potvrđivanja zakona (kvalifikovanim) pojedinačnim slu-čajem (potvrđivačem)" (ljualified instance confirmation of the lanj). O čemu je tu zapravo reč? Kada se, to je Karnapov primer, neki inženjer prilikom izbora oblika mosta poziva na određene fizičke zakone koje smatra "veoma pouzdanim", "dobro zasnovanim" itd, on misli na pomenutu verovatnoću 1. Svedočanstvo e očigledno predstavlja relevantno posmatračko znanje. No, da li je h neki univerzalni zakon l? Karnap smatra da inženjer nije poglavito zainte-resovan za sâm zakon l, koji se tiče beskonačnog broja pojedinačnih slučajeva rasu-tih kroz prostor i vreme, već pre za jedan ili mali broj pojedinačnih slučajeva toga l, čiji stepen potvrđenosti neće biti nula. Prema tome, inženjer se ne bi kladio da među bilionima biliona, ili u beskonačnom broju pojedinačnih sluča-jeva nema nijednog protivslučaja, već hoće da kaže kako pomenuti most neće biti protivslučaj, ili da to neće biti ni svi drugi mostovi koje će tokom života iz-graditi. Stoga h nije sâm zakon l, već predviđanje koje se tiče jednog ili relativ-no malog broja pojedinačnih slučajeva, a pod "pojedinačnim potvrđivanjem" l-a na osnovu svedočanstva ¿ e /s i (l, e)/ razume se stepen potvrđenosti, na osnovu svedočan-stva e, da novi pojedinačni slučaj, koji se ne pominje u e, da novi pojedinačni slu-čaj, kji ¿ ¿ se ne pominje u e, ispunjava zakon l: s i (l, e) =Df. c* (h, e) (pri čemu s i = stepen potvrđenosti jednog pojedinačnog slučaja). 9 Najzad, ovde valja napomenuti i to da je Karnap posle 1950. godine napustio svoju ideju potvrđivanja kvalifikovanim pojedinačnim slučajem (potvrđivačem) (nigde je više nije spominjao u svojim radovima iz ove oblasti). Osim toga, izostavio je "dvosmisleni" termin "stepen potvrđenosti" i počeo da govori isključivo o "racionalnom količniku klađenja". No, bez obzira na ove promene, kao što primećuje Lakatoš, Karnapova induktivna logika nije u stanju da procenjuje teori-je, pošto teorije, kao nosioci naučnog rasta, ni ne mogu da

7 8

9

318

v. Carnap, R., Op. cit., p. 571. v. Popper, K. R., "The Demarcation Betnjeen Science and Metaphysics", in: The Philosophy of Rudolf Carnap, ed. by P. A. Schilpp, La Salle, Ill., Open Court, 1963, p. 214. v. Carnap, R., Op. cit., pp. 19-23.

budu procenjene na zado-voljavajući način bez teorije naučnog rasta, od koje kod Karnapa nema ni traga. 10

1

0

v. Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", in: The Problem of Inductive Logic, ed. by I. Lakatos, Amsterdam, North-Holland, 1968, p. 360.

319

Hempelova teorija kvalitativne potvrđenosti Jedno sasvim drugačije razmatranje problema potvrđivanja (konfirmaci-je) započinje Hempel, tako što primećuje da ‡ i pored toga što se u naučnom istraživanju, bez mnogo ustezanja i sa velikim stepenom saglasnosti u mišljenju, donose sudovi o potvrđujućem ili nepotvrđujućem karakteru eksperimentalnih podataka ‡ teško bi se moglo reći da su ti sudovi zasnovani na nekoj eksplicit-noj teoriji koja bi pružala opšte kriterijume potvrđenosti ili depotvrđeno-sti. Na sličan način, bez nekog eksplicitno definisanog sistema pravila, u praktičnom naučnom istraživanju se primenjuju i razni oblici deduktivnog za-ključivanja. Ali, dok formalna logika obezbeđuje kriterijume valjane dedukcije, za sad još nemamo zadovoljavajuću teoriju koja bi pružila opšte kriterijume potvrđenosti i depotvrđenosti. Nasuprot Karnapovoj "kvantitativnoj potvrđenosti", Hempel je izložio teoriju takozvane "kvalitativne potvrđenosti", koji pripada upravo logičkom pristupu problematici proveravanja naučnih hipoteza. 11 Imajući u vidu upozorenje antiinduktivistâ da nikakav konačan zbir iskustvenih svedočanstava ne može odlučujuće da utvrdi tačnost neke hipoteze koja izražava neki opšti zakon, kakav je zakon gra-vitacije, koji obuhvata beskonačan broj potencijalnih slučajeva, od kojih mnogi pripadaju ili još nedostupnoj budućnosti ili nepovratnoj prošlosti; ali, i ko-načan skup relevantnih podataka može biti "u saglasnosti" sa datom hipotezom, pa tako činiti potvrđujuće svedočanstvo za nju; ali, naglašava Hempel, za takve podatke koji joj ne idu u prilog, pod određenim uslovima, može se smatrati da slabe tu hipotezu, odnosno da čine depotvrđujuće svedočanstvo za nju. Analiza ove problematike treba da nam pruži jedan kriterijum prihvatljivosti ili kriterijum odbacivanja naučnih hipoteza, pa je, prema tome, svoja istraživanja Hempel usmerio u ovom pravcu. Ali, na ovom putu iskrsavaju različite teškoće. Tako se, na primer, hipoteza "Svi A su B" potvrđuje kada je prisutno neko određeno zadovoljavajuće svedočanstvo. Ali je, logički posmatrano, ova hipoteza ekvivalentna sa hipotezom "Sve je B ili ne-A" i onda ne samo da je zadovoljavajuće svako A koje je B, nego čak i bilo šta što je B, kao i bilo šta što je ne-A. Na taj način, moraćemo priznati da nam hipotezu da su sve vrane crne potvrđuje svaki objekt koji nije ni crn niti je vrana, to jest da, recimo, ma koja crvena olovka, bilo koji zeleni list ili žuta krava i tako dalje, predstavljaju potvrđujuće svedočanstvo za hipotezu da su sve vrane crne. Ove iznenađujuće, kontraintuitivne implikacije se nazivaju paradoksima potvrđivanja. Hempel se opredelio da tvrdi kako paradoks u stvari nije paradoks. On navodi dva razloga. (a) Područje univerzalnih stavova je neograničeno: oni se tiču svega što postoji. Oni u stvari poriču povezanost određenih svojstava u prirodi (da je nešto vrana a da nije crno). (b) Nama se ta situacija koju odražava paradoks čini neprirodnom stoga što smo pod uticajem svog ranijeg znanja.

1

320

1

v. Hempel, C. G., Aspects of Scientific Explanation, Nenj York, The Free Press, 1965, p. 4. U krajnje konciznom predstavljanju teorije Hempela pozivamo se na njegov članak "Studies in the Logic of Confirmation", koji je preštampan u navedenoj knjizi, pri čemu je u ovom izdanju izvornom članku dodat i jedan Postscript. ‡ Hempel ne želi da upotrebi takve izraze kao što su "poricanje", "odbacivanje" ili "opovrgavanje", već jednostavno termin suprotan "potvrđenosti" ‡ "nepotvrđenost". Kod nas, međutim, termin "nepotvrđenost" ima jedno sasvim neutralno ili neutralistički obojeno značenje, što ne od-govara značenju u engleskom jeziku. Stoga bismo mogli, da bismo izbegli ovu neutralističku notu, da umesto "nepotvrđenost" upotrebljavamo reč "depotvrđenost" (analogno "dekompenza-ciji", "demistifikaciji" itd).

Naime, ako neko pokuša da nam dokaže kako natrijumova so daje žuti pla-men tako što će staviti u plamen parče leda, pokazujući da led ne čini plamen žutim, to će nam biti čudno. "Kakve to ima svrhe?" ‡ rekli bismo. Međutim, raz-log što nam se ovaj eksperiment čini irelevantnim jeste to što mi već znamo da led ne sadrži natrijumovu so, pa smo unapred sigurni da taj eksperiment neće predstavljati protivprimer za našu hipotezu. Zauzimajući stav prema nekim kritičkim primedbama, Hempel je postavio još ceo niz uslovâ kojima treba da se povinuje naučna hipoteza. Hempel je, takođe, pokušao da formuliše novu definiciju potvrđeno-sti, koja će zadovoljiti sve ove postavljene uslove.

321

Ta teorija ‡ ostavljajući po strani njene unutrašnje teškoće i paradokse ‡ može se pri-meniti samo na srazmerno jednostavne (proste) hipoteze čiji se sastavni delovi mogu defi-nisati pomoću predikata posmatranja; o potvrdljivosti se, prema obema definicijama, može govoriti samo u onim slučajevima kada imamo posla sa konačnom klasom objekata, a ne sa onim što je za nauku najbitnije ‡ sa neograničenim klasama objekata. Kao posebno težak problem sâm Hempel ocenjuje situaciju da se jedna te ista pojava može podjednako dobro objasniti dvema inkompatibilnim hipoteza-ma, i stoga je sklon ‡ posle 20 godina raspravljanja o ovome problemu ‡ da se problem formulisanja pogodnih kriterijuma kvalitativne potvrđenosti, po svemu sudeći, ipak ponajbolje dâ rešiti kroz kvantitativni pojam potvrđenosti. Kada se uzmu u obzir sve dopune koje je iskusio ovaj pristup, nameće se kao neizbežan zaključak (posebno s obzirom na nikad prevaziđeni paradoks potvrđenosti) da se Hempelo-voj teoriji može uputiti zamerka što "potvrđivanje naučnih hi-poteza čini strahovito lakim poslom (it makes the confirming of scientific hypotheses a terribly facile business)".12

Istorijski pristup potvrđivanju Kao što smo videli, najznačajniji predstavnici induktivistički usmere-nog logičkog empirizma, Karnap i Hempel, smatrali su da prilikom odlučivanja o tome je li hipoteza h potvrđena svedočanstvom e, odnosno u kojoj meri je potvrđena, moramo imati u vidu samo iskaze h i e, i njihove logičke odnose, a nisu obraćali pažnju niti ih je uopšte interesovao vremenski redosled. Ali, sve ove nevolje s kojima su suočene logičke teorije potvrđivanja iščezavaju onda kada se u većoj meri uzme u obzir stara intuicija metodolog â u pogledu važenja uspešnih predviđanja. Ovaj prilaz, koji u razmatranje proveravanja, odnosno potvrđivanja unosi i isto-rijski element, mnogo više obećava. Taj delimično istorijski prilaz, koji, razu-me se, ne ispušta iz vida ni logičku stranu stvari, Masgrejv naziva, kratkoće radi, istorijskim pristupom potvrđivanju.13 Prekretnicu u rešavanju teškoća sa kojima su se sukobile logičke teo-rije potvrđivanja, a prvi korak prema istorijskim teorijama, ističe Masgrejv, učinio je Votkins, idući za nekim Poperovim idejama. Suština je u tome što Votkins ističe da je kod procenjivanja potvrđenosti neophodno uzeti u obzir i "prethodno znanje" (background knonjledge), s obzirom da naučnik nikad nije u takvoj situaciji da ne ras-polaže nikakvom drugom informacijom pored one koja je uključena u neko kon-kretno svedočanstvo e. Uzimanje u obzir "prethodnog znanja", kao što je uočio još Poper, omogućuje nam da objektivno uporedimo oštrinu naših provera nekih hipoteza. Ovakvo gledište imamo pravo da nazovemo "delimično istorij-skom" teorijom, stoga što ‡ bez obzira šta se podrazumevalo pod "prethodnim znanjem" ‡ određivanje njegove aktualne sadržine u svakom datom slučaju pred-stavlja istorijski zadatak koji prethodi ispitivanju logičkih relacija.

1

1

322

2

v. njatkins, J. nj. N., "Confirmation, the Paradoxes, and Positivism", in: The Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by M. Bunge, Nenj York, The Free Press of Glencoe, 1964, p. 106. 3 v. Musgrave, A., "Logical Versus Historical Theories of Confirmation", The British Journal for the Phio-sophy of Science, 1974, vol. XXV.

Prema ovoj objektivnoj teoriji, najstrože su one provere za koje se ‡ u svetlosti prethodnog znanja ‡ najpre može pretpostaviti da bi mogle da opovrgnu datu hipotezu (obratno važi za najslabije provere). Samo hipoteza koja pro-đe takve stroge provere sme se smatrati zaista potvrđenom. Najoštrije su, na-ravno, one provere gde iz prethodnog znanja logički proizlazi negacija onoga predviđanja koje je izvedeno iz naše hipoteze. Provera takvog predviđanja pred-stavljala bi, kako primećuje Masgrejv, krucijalnu proveru koja treba da odluči između određene

323

hipoteze i prethodnog znanja. Bitno je pri tom uočiti to da se, pod pretpostavkom nepostojanja prethodnog znanja, vraćamo na poziciju gde su sve provere jednako oštre, ili još preciznije rečeno ‡ podjednako im nedostaje oštrina. Ali, Masgrejv primećuje da je kod Votkinsa ovaj pojam "prethodnog znanja" ostao dosta neodređen, a, opet, kao što će se videti, kroz različita shvatanja "prethodnog znanja" kao istorijske pozadine nastajanja određenih hipoteza, obli-kuju se različite varijante istorijskog prilaza potvrđivanju. Ovde se, naravno, odmah isključuje svaka subjektivistička, relativistička ideja prethodnog znanja; kada bi se, naime, prethodno znanje odnosilo na onaj zbir činjenica i teorija koje određeni naučnik prihvata kao neproblematične u trenutku razmatranja datih hipoteza, s obzirom na razlike u duhovnim predistorijama, prethodno znanje bi se, po svoj prilici, razlikovalo od naučnika do naučnika. Ostaje, međutim, nekoliko shvatanja koja nisu subjektivistička. To je pre svega ono koje Masgrejv naziva "strogo vremenskim shvatanjem prethodnog zna-nja".14 Kod ove ideje, kao "prethodno znanje" u odnosu na datu teoriju uzimaju se oni relevantni rezultati i teorije koji su "poznati nauci" u trenutku predlaga-nja te teorije. Tada, razume se, nijedna od činjenica koje su bile "poznate nauci" pre nego što je neka hipoteza predložena, neće moći da potvrdi hipotezu, pošto su one već sadržane u prethodnom znanju. Potvrđivanje će moći da potekne samo iz predviđanja neke nove činjenice koja nije bila "poznata nauci" u trenutku pred-laganja određenih hipoteza. Pri tom se, naravno, pretpostavlja da istoričar može da reši pitanje o tome kada je neki određeni iskaz postao "poznat nauci". Ali, mogućno je zapitati se da li ovim strogo vremenskim razmatranji-ma treba pridati toliki značaj koliki sugeriše ova varijanta istorijske teori-je. Naime, prema ovako strogom gledištu, Galilejevi i Keplerovi zakoni (ili činjenice o plimi i oseci, ili o pomeranju ravnodnevičkih tačaka) ne mogu da potvrde njutnovu teoriju, samim tim što su bili "poznati nauci" dugo pre nego što je ta teorija uopšte predložena. Isto tako, Majklson‡Morlijev eksperiment ne bi mogao da potvrdi specijalnu teoriju relativiteta. 15 Osvrćući se na slučaj Balmerovih empirijskih formula, koje se tiču spektra vodonika i koje ne bi mogle da potvrde Borovu teoriju o različitim ni-voima energije u atomu vodonika, Lakatoš pokušava da ublaži ovo strogo istorijsko gledanje na pretho-dno znanje. On sugeriše da bi se u slučaju kada poznata činjenica biva "reinterpre-tirana" u svetlosti nove teorije, ona tada mogla pretvoriti u novu činjenicu za tu teoriju. "Novointerpretiranu činjeni-cu trebalo bi svakako smatrati za novu činjenicu, ne obraćajući pažnju na drsko insistiranje na pitanju prioriteta koje postavljaju amaterski skupljači činjenica. (nje should certainly regard a nenjly interpreted fact as a nenj fact, ignoring the insolent priority claims of amateur fact collectors.)"16

1

4

1

5

1

324

v. Ibid., pp. 8-12. v. Ibid., pp. 12-15. 6 Lakatos, I., "Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, p. 157.

Ovakvo Lakatoševo ublažavanje pojma nove činjenice ne znači ništa drugo do potpuno poništavanje toga pojma, s obzirom da se za svako dedukovanje neke stare činjenice iz nove teorije može reći da uključuje "reinterpretaciju" te či-njenice. Tako bi onda svaka ad hoc teorija mogla da pretenduje na podršku svedo-čanstvom preko starih, ali "novointerpetiranih" činjenica koje objašnjava.

325

Drugo shvatanje "prethodnog znanja" Masgrejv naziva "heurističkim gledištem o prethodnom znanju". 17 Ova zamisao potiče od Lakatoševog bliskog sa-radnika Ilaja Zahara (E. Zahar), koji je takođe smatrao da novost jedne činjenice nikako ne bi trebalo da zavisi samo od uzimanja u obzir vremenske komponente. njegov je predlog da se stara činjenica može smatrati novom u odnosu na neku novu teoriju pod uslovom da teorija nije bila smišljena radi objašnjenja te či-njenice. Vremenska novost je, dakle, dovoljan, ali ne i nužan uslov da se nešto smatra novim u Zaharovom smislu. Prema tome, prethodno znanje u odnosu na neku novu teoriju ne sadrži sve prethodno poznate činjenice koje ona može da objasni, već samo one prethodno poznate činjenice radi čijeg objašnjenja je smišljena i koje su odigrale heurističku ulogu u njenoj izgradnji. Kako primećuje Masgrejv, Zahar je sasvim u pravu kada insistira na tome da su činjenice radi čijeg objašnjenja je neka teorija smišljena malobrojnije od onih prethodno poznatih činjenica koje je stvarno u stanju da objasni. Postoji je-dan opšti razlog za to: da su dve ili više naizgled nepovezanih činjenica pove-zane jedna sa drugom, često postaje jasno u svetlosti neke teorije, pa je stoga neve-rovatno da bi ta teorija bila smišljena radi objašnjenja svih tih činjenica. Stoga bismo morali da razlikujemo aktualni eksplikandum jedne teorije od onih prethodno poznatih činjenica koje ta teorija takođe objašnjava. Najnezgodnije, kada je reč o ovome shvatanju, jeste to što nije jasno kako bi Zahar mogao da iz-begne kritiku da je svedočanstvo koje treba da podrži neku teoriju učinio pre-više zavisnim od ličnosti naučnika. Pretpostavimo takvu situaciju u kojoj su dvojica naučnika, A i B, nezavisno jedan od drugog i po prilici u isto vreme, predložili određenu hipotezu h. Pretpostavimo takođe da je za naučnika A ta hipoteza h trebalo da objasni činje-nice e1 i e2, dok je za naučnika B, koji je manje upućen u tekuću literaturu, treba-lo da objasni samo činjenicu e1. Da li Zaharovo gledište treba shvatiti tako da će e2 potvrđivati h ukoliko je predložena od strane naučnika B (koji nije znao za to e2), ali ne ako je predložena od strane naučnika A (koji je znao i za e1 i za e2)? Istoričar bi, u stvari, kako primećuje Masgrejv, mogao da čestita naučniku B na oštroumnosti (ili, možda, da primeti kako ga je poslužila sreća). Pitanje je, međutim, da li bi Zahar bio spreman da kaže kako nepoznavanje određene literatu-re od strane naučnika B znači da hipoteza h, ako ju je predložio on, dobija veću empirijsku podršku od te iste hipoteze predložene od strane naučnika A? Teško je pretpostaviti kako Zahar ne bi bio želeo da izbegne ovakvu vrstu zaključaka, naročito ako se ima u vidu činjenica da je u nekoliko mahova posebno naglašavao da čak ni razmrsivanje heurističkog puta do nekog otkrića nije stvar psihologâ. U svakom slučaju, kao što se prva zamisao prethodnog znanja čini pre-više strogom, ova druga izgleda više relativistička nego što bi trebalo da bude. Međutim, postoji i treće gledište koje prevazilazi obe ove krajnosti.18

1

7

1

8

326

v. Musgrave, A., Op. cit., pp. 12-15. v. Ibid., pp. 15-19.

Treća varijanta istorijskog prilaza, koju je razvio Lakatoš, polazi od osnovne ideje da naučnici zapravo uvek imaju posla sa suparničkim teorijama, a da empirijsko svedočanstvo koriste u pokušajima da odluče između tih teorija. Osnovno pitanje u tom slučaju ne bi bilo toliko: "Da li svedočanstvo e potvrđuje hipotezu h?", već pre: "Da li svedočanstvo e podržava h1 više nego h2?" To suge-riše da bi prilikom procenjivanja toga koliko neko svedočanstvo podržava je-dnu novu teoriju, trebalo da je poredimo ne sa "prethodnim znanjem uopšte", već sa starom teorijom koju osporava , a koju je Lakatoš nazvao "prethodnom teorijom" (background theory) ili "standardnom teorijom" (touchstone theory). Ova varijanta se odlikuje time što u njoj postoje dve vrste nezavisnih ili novih predviđanja, čije su provere oštre i mogu da dovedu do potvrđivanja. Imamo najpre ona predviđanja što su u sukobu sa predviđanjima koja potiču iz prethodne teorije, to jest takvu vrstu provere koja može da odluči između nove i stare teorije. Drugo, imamo predviđanja što se tiču takvih pojava o kojima pret-hodna teorija ne govori ništa; provere tih predviđanja mogu se takođe okarakte-risati kao nezavisne i oštre provere koje vode vrednom potvrđivanju. Prema ovoj varijanti, vremenska novost predviđanja (ili samog činjeničkog otkrića) nije ni dovoljna ni nužna za potvrđivanje neke teorije. Naime, neka poznata činjenica može da potvrdi neku novu teoriju i ukoliko je u suprot-nosti sa starom teorijom ili ne može njome da bude objašnjena. S druge strane, neka či-njenica do koje se došlo proveravanjem predviđanja izvedenog iz nove teorije, neće potvrditi tu teoriju ukoliko se do nje može doći i preko stare teorije. No, kada se potvrđivanje svede na odnos između svedočanstava suparničkih teorija, onda je tu reč o jednom logičkom odnosu, pa se može postaviti pita-nje da li uopšte imamo pravo da ovo gledište nazivamo varijantom istorijskog pristupa. Način na koji se može postići ishod da ovo gledište ipak bude neka vari-janta istorijske teorije, kako ističe Masgrejv, jeste postavljanje zahteva da "prethodna teorija" za neku novu teoriju mora biti najbolje upotrebljiva teori-ja prisutna u tom trenutku u datome području. Zadatak istoričara bio bi da u sva-kom konkretnom slučaju odrede takvu teoriju. 19 U svakom slučaju, ova treća zamisao izgleda najprihvatljivija i teorijski i s obzirom na konkretnu naučnu praksu. Treba, međutim, uočiti i posebno podvući da sva ova tri shvatanja podrazu-mevaju da ne mora svako svedočanstvo koje govori o istinitosti nekog predviđanja izvedenog iz određene teorije uvek predstavljati i empirijsko potvr-đivanje te teorije.

1

9

v. Ibid., pp. 20ff.

327

Bitan zaključak iz čitavog dosadašnjeg razmatranja glasi, naravno, da se proces proveravanja naučnih hipoteza ne svodi i ne može da se svede samo na raz-matranje odnosa između hipoteze i empirijskog svedočanstva, što je bilo ključno kod svih logičkih teorija potvrđivanja. Pri ovom procesu u igru ulazi i "prethodno znanje", i to tako da se obezbedi da teorija bude nezavisno potvrđena, to jest, da prođe neke nove i oštre provere, jer se samo tako možemo nadati da će u novoj teoriji biti sadržano više istine nego u onoj koja joj je prethodila.

328

Proveravanje i opovrgavanje (Diemov problem) Kao što se iz dosadašnjeg izlaganja moglo videti, pitanje proveravanja koje bi trebalo da ide u korist određene hipoteze veoma je složeno i za sada još nema mnogo izgleda da će se uskoro doći do nekog opšteprihvatljivog rešenja. Međutim, situacija ‡ bar na prvi pogled ‡ deluje sasvim drugačije kada je u pitanju proveravanje koje ide na štetu hipoteze. Jedan jedini nepovoljan slučaj, smatraju neki teoretičari, dovoljan je za ustanovljavanje lažnosti i za odba-civanje određene hipoteze. Sa čisto logičkog gledišta, ovakvom rasuđivanju nema zamerke, pošto je, prema modus-u tollens klasične logike, iz istinitosti sin-gularnih iskaza sasvim mogućno dokazivati neistinitost univerzalnih. Ali, kako praktična tako i metodološka situacija sa naučnim hipoteza-ma mnogo je složenija. Kao što su već naglasili mnogi savremeni metodolozi, a posebno Kun, skoro svaka teorija koja je ikada bila smišljena, uključujući one koje naučnici danas prihvataju, imala je slučajeve koji su odstupali od pravila. Uopšte uzevši, u realnoj naučnoj praksi se prosto ne događa to da otkrivanje nepravil-nosti u odnosu na jednu određenu teoriju sámo po sebi vodi odbacivanju te teorije! Kun je, međutim, zanemario dva slučaja koja, doduše, pripadaju krajnostima, ali koja su se ipak događala tokom istorije nauke: da su naučnici odbacivali poneku teoriju i onda kada se suočila sa minimalnim brojem nepravilnosti, kao što pojedine teorije nisu napuštali ni tada kada su se suočile sa velikim brojem empi-rijskih pobijanja. Prvi slučaj se događa kada su u pitanju nepravilnosti koje su veoma važne (velika nesaglasnost u odnosu na teorijsko predviđanje, starost i otpornost nepravilnosti), a drugi onda kada je neka teorija jedina prisutna u određenoj oblasti. Na složenost metodološke situacije, međutim, ukazivao je sasvim opravdano još Pjer Diem. Ovaj francuski fizičar i filozof je, naime, upozorio na to da ono što mi neposredno posmatramo prilikom nekog eksperimenta u laboratoriji nikada ne može da se izvede iz pojedinačne teorije. Predviđanja o sve-tu uvek potiču iz složene konjunkcije dveju ili više teorija. Da bismo, recimo, proverili jedan tako jednostavan teorijski iskaz kao što je Bojl‡Mariotov zakon (P . V = const), moramo, između ostalog, uključiti i teorije koje se tiču ponašanja naših mernih instrumenata.

329

Ako je, međutim, tačno to da se empirijskom proveravanju zapravo najčešće (ako ne uvek) podvrgavaju složeni skupovi teorija, a ne pojedinačne teorije,20 onda Diemov problem nastaje tada kada predviđanje iz jednog složenog skupa teo-rija ne odgovara iskustvu. Mogućno je, naravno, načiniti razliku između teori-je T i pomoćne hipoteze A, pa onda, pod pretpostavkom da T . A povlače za sobom svedočanstvo e, ukoliko nam naše iskustvo kaže č e, nastaje problem: šta nam u takvoj situaciji valja činiti? Treba li odbaciti T ili A ili krivicu raspode-liti ravnomerno na složeni skup teorija T . A? Laurens Laudan prvi jasno i određeno upozorava da ovaj Diemov problem, kao što pogađa opovrgavanje pojedinačnih naučnih teorija, tako isto mora po-gađati i potvrđivanje takvih teorija. Naime, ako samo skupovi teorija mogu da se suoče sa iskustvom, onda nas i uspešno predviđanje nekog eksperimentalnog isho-da ostavlja u istoj takvoj nedoumici kako da rasporedimo, ili da lokalizujemo, na šta se odnosi ono što ide u prilog, kao što kod neuspešnih predviđanja ostaje nejasno čemu treba pripisati krivicu. Da li bi trebalo pretpostaviti da svaki član složenog skupa teorija treba da dobije podjednako povećanje stepena potvrđenosti?21 Ovo su, razume se, teška pitanja koja još nisu dobila svoje odgovore, ali ‡ kada je u pitanju potvrđivanje ‡ čini se dosta očiglednim da nema mnogo smisla pretpostavljati jednaku raspodelu potvrđenosti na sve članove složenog skupa teorija (jednaku samom Bojlovom zakonu, kao i teorijama koje nam govore o pona-šanju instrumenata!) Međutim, zašto bi stvari stajale drugačije kada je reč o opovrgavanju? Izgleda, zapravo, da bi trebalo pokušati da se pronađu neki novi neza-visni razlozi koji bi nam sugerisali prema kojoj pojedinačnoj teoriji bi valjalo usmeriti težište opovrgavanja (odnosno potvrđivanja).

2

2

330

0

S obzirom da i V. V. O. Kvajn (nj. v. O. ljuine) takođe zastupa gledište da se nijedan iskaz ne može ni potvr-đivati ni opovrgavati izolovano, već kao sistem iskaza o spoljnom svetu, ovo je stanovište u najnovijoj literaturi poznato kao "Diem‡Kvajnova teza". 1 v. Laudan, L., Progress and its Problems, Tonjard a Theory of Scientific Gronjth, Berkeley, University of California Press, 1977, p. 41.

Neke naznake u ovom pravcu nalazimo u jednom članku Norete Kertge, koja smatra kako metodološka oruđa Popera, Kuna ili Lakatoša nisu dovoljna da bi se odgovorilo na to pitanje, što onda u stvari znači da ona ne mogu da reše Diemov problem. Pristup koji ova autorka predlaže, jeste pristup odlučivanja između teorijskih mogućnosti. Naime, treba pažljivo odmeriti prihvatljivost različitih mogućnosti koje se nude, i to s obzirom na dva osnovna pitanja: (a) koliko bi bio naučno poželjiv onaj ishod do kojeg bismo došli u slučaju uspešnosti određene mogućnosti; ili, drugačije izraženo: koliko bi zanimljivo, ili informa-tivno, ili objašnjavalačko bilo H da je istinito? (b) Koliko izgleda ima odre-đena mogućnost da bude uspešna? Ili pak: kakva je verovatnoća da H bude istinito? Većina teorija naučnog istraživanja do sad je ili spajala ove dve procene ili zanemarivala jednu od njih. Induktivisti su zanemarivali (a), a Poper (b). 22 U pogledu procene verovatnoće, odnosno odgovora na pitanje (b), ona je neposredno data Bejsovom (Bayes) formulom: r (T, č e) =

p ( T x p ( ~ e, T ) p ( ~e )

tako da je r (T, č e) < r (T) ako i samo ako r (č e, T) < r (č e). To znači da č e dovodi u pitanje T ako i samo ako je č e manje verovatno kada je dato T nego što je u odsustvu bilo kakvog polaganja prava na T. Preko formule za ukupnu verovatnoću, dolazimo do toga da kao nužan i dovoljan uslov da č e pobija T (to ćemo nazvati R) imamo: R : r (č A) h r (č e, T . č A) < r (č e). Da bismo jasnije videli šta znači R, možemo reći kako, pod ostalim jednakim uslovima, R pokazuje tendenciju da bude zadovoljeno onda kada su oba činioca s leve strane nejednačine mala. r (č A) je malo onda kada je stepen potvrđenosti A pre nego što je izvr-šen eksperiment visok. To odgovara tačno onoj situaciji koju naglašava Pope-rova metodologija; nazvaćemo ga stoga R-faktor (činilac).

2

2

v. Koertge, N., "Tonjards a Nenj Theory of Scientific Inljuiry", in: Progress and Rationality in Science, ed. by G. Radnitzky and G. Andersson, Dordrecht, D. Reidel, 1978, pp. 255-267.

331

r (č e, T . č A) je malo onda kada je vrlo neverovatno da bi alternative za A, kada se kombinuju sa T, mogle dati tačno predviđanje č e. Ovo sasvim odgovara Lakatoševom slučaju degeneracije, u kojem ona heuristika što rađa alternative za A biva iscrpena; stoga ćemo ovaj činilac nazvati L-faktor. Depotvrđenost (disconfirmation) T najveća je kada su i R-faktor i L-faktor niski.

Zaključak Mada se ne može reći da nisu u pravu oni koji ističu kako prilikom odlučivanja o tome da li će se neka naučna hipoteza prihvatiti ili odbaciti, najbit-niji korak predstavlja sámo empirijsko proveravanje hipoteza ‡ treba odmah ukazati na još nekoliko bitnih momenata: (1) odnos hipoteza‡empirijska osnova mnogo je složeniji nego što bi se to dalo u prvi mah pretpostaviti, u šta smo mogli da se uverimo baš u ovome radu; (2) kada se odlučujemo da prihvatimo ili da odbacimo neku hipotezu, sigurno je da nije u pitanju samo taj odnos, već i raz-ličiti drugi razlozi o kojima se raspravlja u vezi sa prethodnim teorijskim pro-cenjivanjem naučnih hipoteza (kao što su: smelost, jednostavnost itd), kao i oni razlozi o kojima se raspravlja u vezi sa naučnim ubeđivanjem (objašnjavalačka moć, stepen ugrađenosti u neki teorijski sistem itd); (3) čak i ako dođe do odbacivanja neke hipoteze na osnovu njenog empirijskog proveravanja, to ne znači nikakvu uverenost u lažnost te hipoteze, kao što njeno prihvatanje ne znači uverenost u njenu istinitost. Nikakvo empirijsko proveravanje, naime, ne može da posluži kao jamstvo istinito-sti; prvi i osnovni razlog zbog čega je to nemogućno jeste taj što istinitost jednog singu-lar-nog iskaza predviđanja, koji je dedukovan iz naše uni-verzalne hipoteze, može, kako su već primetili mnogi autori, 23 da istovremeno potvrđuje teorijski beskonačno veliki broj suparničkih hipoteza. To znači da neki konačan skup eksperimentalnih rezultata može da bude jednako dobro obja-šnjen teorijski beskrajno velikim brojem hipoteza.

2

332

3

Na primer: Schlesinger, G., Confirmation and Confirmability, Oxford, Clarendon Press, 1974, p. 22.

Sem toga, kada je reč o univerzalnim hipotezama, nikada nećemo biti u stanju da ih proverimo u svim slučajevima kroz sva vremena. Empirijski sadržaj hipoteza (ili teorija) sigurno se ne iscrpljuje slučajevima koji potvrđuju određenu hipotezu odno-sno koji govore protiv nje. ^esto mogu biti mnogobrojni oni slu-čajevi koji na prvi pogled nisu u skladu sa hipotezom, ali za koje ne možemo zna-ti da li će potvrđivati ili opovrgavati hipotezu (ili teoriju) bez daljih (obič-no) obimnih i dugotrajnih istraživanja. Uspostavljanjem odnosa između ove tri klase slučajeva, mogućno je steći nove uvide u široko razgranatu problematiku proverava-nja naučnih hipoteza. Dalje ‡ mislim da se iz prethodnih izlaganja s pravom može i to zaključiti ‡ upr-kos tome što je veći broj autora uložio zaista veliki trud u razvijanje kako kvantitativne, tako i kvali-tativne teorije potvrđivanja (konfirmacije), te te-orije su se sukobile sa većim brojem te-škoća i ne mogu na zadovoljavajući način da reše probleme proveravanja naučnih hipoteza. Imajući u vidu činjenicu da preovlađuje slaganje teorijâ sa činjenicama, s obzirom da za prihvatanje i odbacivanje naučnih hipoteza nije niti može kao jedino i odlučujuće merilo da se uzima odnos hipoteza‡empi-rijska osnova, koji je bitan kod svih logičkih teorija potvrđivanja, čini mi se da ono što se naziva istorijskim teorijama potvrđivanja pruža daleko šire i re-alističnije mogućnosti da se ova problematika svestranije, pa onda i uspešnije, rešava, uz daleko veće oslanjanje kako na istoriju nauke, tako i na savremenu naučnu praksu. Naučne hipoteze se ne podvrgavaju empirijskom proveravanju sa jedinim ciljem da se ili prihvate ili odbace. Naučnici vrlo često vrše teorijska procenjivanja i empirijska proveravanja hipoteza sa znatno skromnijim ciljevima: pokušavaju da odrede pravac i meru daljeg menjanja i poboljšavanja postojeće hipoteze, odnosno da odrede i preciziraju njenu oblast važenja, ograniče područje njene primene. Za razvoj nauke katkad mogu biti od većeg značaja neke neuspešne i odbačene hipoteze od onih koje su prihvaćene kao potvrđene ‡ baš ove hipoteze koje su se sukobile sa teškoćama mogu otvoriti nove probleme, otkriti nove horizonte, pomoći da se brže i jasnije uoče teškoće, da se izmene pravci traganja za rešenjem, što je sve od izuzetnog značaja za napredak naučnog saznanja i težnju za što univerzalnijim teorijama.

333

TEORIJE NAU^NIH REVOLUCIJA ‡ Da li je prelaz sa stare na novu teoriju iznenadne i neočekivane prirode? ‡ Izgleda da podnaslov ovoga rada nije posebno jasan, uprkos svojoj izvanrednoj dužini. Stoga bih najpre želeo da razjasnim sve neizvesnosti u pogledu stvarnog sadržaja svoga rada. Ako se poslužim metodom suprotnosti, slédeći gledište koje (s mnogo razlogâ) povezuje jasnost sa konciznošću, suštinu svog rada mogu da sažmem u svega tri reči: raspravljaću o problemu strukture naučnih revolucija. Ako ter-mini "iznenadan" i "neočekivan" u podnaslovu mog rada mogu u nekoj meri zavoditi na pogrešan put, onda želim da se izjasnim kako sam prvenstveno imao na umu neke aspekte zamisli naučnih revolucija Tomasa Kuna, o kojima će se nešto detaljnije raspravljati kasnije. Nasuprot teoriji političkih revolucija, teorija naučnih revolucija je skorijeg porekla. Istraživanja strukture naučnih revolucija tek su počela. Ali, dok neki filozofi nauke čine ozbiljne napore u ovom pravcu (imam na umu Popera i Kuna, kao i ‡ u jednom posebnom smislu ‡ Lakatoša i Fajerabenda), ima već nekoliko onih koji poriču mogućnost bilo kakve stvarne naučne revolucije. (Mislim na Tulmina i Nila.) Naučne revolucije su ovde shvaćene u smislu relativno brze zamene starih univerzalnih naučnih teorija novim teorijama koje temeljito menjaju naša kosmološka shvatanja. Energična raskidanja sa starim naučnim tradicijama i prelazak na nove naučne koncepcije nisu, naravno, novijeg datuma; ali, naučna metodologija nije o ovom problemu rekla ništa ozbiljno sve do veoma nedavno. U stvari, ako se ima u vidu istorija naučne metodologije, izgleda da se može tvrditi kako je pre-ovlađujuće gledište o razvoju naučnog saznanja bio model razvoja nagomilava-njem, koji je blisko povezan sa induktivističkim metodima. 1 Prvo ću se okrenuti Poperovoj zamisli strukture naučnih revolucija.

1

334

Zanimljivo je, svakako, pitanje zašto se logički pozitivisti nisu bavili ovim problemom, s obzirom da, u burnom razvitku nauke, posebno fizike na početku ovog stoleća, povodi za to nisu nedostajali. Vredelo bi utvrditi koliko je tome "doprinela" nepogodnost njihovih osnov-nih teorijskih postavki (i čitave njihove induktivističke usmerenosti) da na zadovoljavaju-ći način objasne one situacije u nauci kada dolazi do relativno naglog i oštrog kidanja sa starim naučnim teorijama i do prelaska na nove teorije. No, to bi zahtevalo posebna istraži-vanja, koja ne spadaju neposredno u ovu temu. (Inače se slažem sa nekim napomenama koje je u ovom pogledu učinio Simens /H. nj. D. Siemens/ u članku "A Logical Empiricist Theory of Scientific Change", in: PSA 1970, Boston Studies in the Philosophy of Science, Vol. VIII, ed. by R. C. Buck & R. S. Cohen, 1971, pp. 524-535.) Aleksander Koare (A. Koyré) takođe govori o naučnim revolucijama u smislu takvih korenitih promena koje su "određene poremećajima ili promenama u filozofskim shvatanjima", mada nigde detaljnije ne razvija ovaj svoj opšti stav.

Poperovo shvatanje strukture naučnih revolucija Da bi se ispravno shvatila, ova zamisao se mora staviti u okvir opšteg problema ra-sta naučnog saznanja, a to je zapravo i središnji problem Poperove metodologije naučnog saznanja, koji Poper, uopšte uzevši, rešava svojom teori-jom probanja i grešenja. Ali, takođe bi trebalo imati na umu još nekoliko karakteristika Pope-rovog gledišta. Tako, između ostalog, Poper drži da mi neposrednom iskustvu uvek prilazimo rukovođeni nekom teorijom. Za tu teoriju Poper ne kaže da je proizvoljna, s obzirom da ona, u stvari, ima duboke korene u prethodnom znanju, koje obuhvata čitav sistem dotadašnjih naših pretpostavki i teorija, bez obzi-ra na to da li su metafizičkog ili naučnog karaktera. No, pošto poriče moguć-nost ničim rukovođenog posmatranja i prikupljanja podataka, iz kojih bismo docnije induktivnim zaključivanjem dolazili do ispravnih teorija o tome svetu činjenica, Poper kaže da je ispravna teorija proizvod našeg nagađanja. Tako u knjizi Pretpostavke i pobijanja on piše: "Naučne teorije nisu izvodi iz posmatranja, već su otkrića ‡ nagađanja hrabro stavljena na probu, s tim da se odbace ukoliko se sukobljavaju sa posmatranjima; sa posmatranjima koja su retko kada slučajna, već se po pravilu preduzimaju sa određenom namerom da se neka teorija proveri postizanjem, ukoliko je to mogućno, odlučnog pobijanja." 2 A kada našem neposrednom iskustvu prilazimo rukovođeni teorijom, koja nije ništa drugo do naše smelo nagađanje, mi nemamo nikakvog jamstva da ćemo ne samo ozbiljno shvatiti, već i da ćemo uopšte primetiti neke činjenice u našem iskustvu koje se ne slažu sa prihvaćenom teorijom. Da bismo to postigli, neophodno je uvesti u igru još jedan element: element kritičkog mišljenja, jedi-ni element što za Popera osigurava racionalnost našeg naučnog saznanja, koje sa svoje strane predstavlja, po svemu sudeći, jedinu ljudsku aktivnost u kojoj se gre-ške sistematski kritikuju i na taj način, s vremenom, često ispravljaju. Prema tome, za Popera kritičko mišljenje kao takvo sačinjava glavno oruđe u poku-šaju da se pobije neka teorija u empirijskoj nauci. "Posmatranja se koriste", to su Poperove reči, "samo onda ako se uklapaju u našu kritičku diskusiju." 3

2 3

Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, p. 46. Ibid., p. 197.

335

Ovako zamišljen rast nauke, koji je čini istovremeno i racionalnom i empirijskom, sasvim prirodno podrazumeva, ili, može se i tako reći, zahteva po-stojanje suparničkih hipoteza ili teorija. I stvarno, Poper smatra da se u veći-ni slučajeva, ili u svim važnijim slučajevima, baš tako i događa, pošto nam je, da bismo mogli da pronađemo sve nedostatke stare teorije, neophodna nova teo-rija. 4 Na taj način, do pobijanja jedne naučne teorije najčešće dolazi tako što pobijajući eksperiment predstavlja krucijalni eksperiment, to jest eksperiment zamišljen da odluči između dveju (ili čak i više) suparničkih teorija. To je, dakle, taj opšti okvir Poperovog shvatanja strukture naučnih re-volucija. Videli smo, naime, da Poper ne zastupa induktivističko gledište o razvoju sazna-nja, koje bi polazilo od akumulacije činjenica putem posmatranja, već ono koje ukazuje na značaj metode "ponovljenih odbacivanja naučnih teorija i njihovog za-menjivanja boljim ili više zadovoljavajućim teorijama". 5 Ove nove teorije, mada moraju da objasne i stare činjenice, mogu ih objasniti na jedan drugačiji način, a ne kako su to činile stare teorije. U svakom slučaju, od novih teorija se traži da objašnjavaju i nove činjenice, što pretpostavlja da treba da budu što je mogućno smelije i neočekivanije. To znači da zamena naučnih teorija, prema Poperovom shvatanju, predstavlja osnovni i bitan sastavni deo rasta naučnih saznanja.

4

5

336

v. Poper, K. R., Logika naučnog otkrića, Beograd, "Nolit", 1973, str. 118, prim. 1 (*Logic of Scientific Discovery, p. 87.) & Popper, K. R., Conjectures and Refutations, ..., p. 246. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, ..., p. 216.

Poper kaže: "... Naše kritičko ispitivanje teorija vodi nas pokušajima da ih proverimo i odbacimo, što nas dalje vodi eksperimentima i posmatranjima takve vrste o kojima niko ne bi nikad ni sanjao bez podsticaja i rukovođenja kako od strane naših teorija, tako i od strane naše kritike tih teorija. Jer, zaista, najzanimljivije eksperimente i posmatranja mi pažljivo smišljamo da bismo proverili svoje teorije, naročito svoje nove teorije." 6 No, treba odmah upozoriti na to da ovde nije reč o nekoj teoriji permanentne revolucije, neprekidnog revolucionarnog smenjivanja naučnih teorija, kako Popera interpretiraju čak i njegovi najbliži saradnici Lakatoš i Vot-kins. Poper, naime, ukazuje na to da hipotezu koja je bila podvrgnuta kritici i proveravanju, i pokazala svoju vrednost, ne treba napuštati bez dobrih razloga. Ovakvu napomenu nalazimo u Logici naučnog otkrića,7 a u Pretpostavkama i pobijanjima nalazimo i sledeće tvrđenje: "Dogmatsko stanovište vezivanja za jednu teoriju dok god je to mogućno od velikog je značaja. Bez njega ne bismo nika-da mogli da otkrijemo šta je sve sadržano u jednoj teoriji ‡ napustili bismo tu teoriju pre nego što bismo stvarno imali prilike da ustanovimo njenu snagu; sledstveno tome, nikakva teorija ne bi nikada bila u stanju da odigra svoju ulogu unošenja reda u svet, našeg pripremanja za buduće događaje, privlačenja naše pažnje na događaje koje inače ne bismo nikada primetili."8 U isto vreme, treba priznati da su za Popera revolucionarni periodi ono najvrednije u nauci što valja podsticati, pošto se u njima ispoljava prava stvaralačka priroda nauke. S druge strane, međutim, kako me je upozorio Lari Laudan, nasuprot opšteprihvaćenoj interpretaciji, može se čak postaviti pitanje koliko je uopšte umesno da se govori o Poperovoj teoriji naučne revolucije. Teškoća je u tome što izgleda kao da Poper nema načina da pravi razliku između glo-balnih naučnih revolucija i malih promena naučnih teorija. Sklon sam da ovu primedbu prihvatim kao opravdanu. Mogao bih dodati i to da je upravo odsustvo bilo kakvog načina razlikovanja pravih naučnih revolucija od manjih izmena teorija dovelo do one interpretacije Popera koja ga vidi kao zastupnika teorije permanentne revolucije, što je zaista neodrživo. Pa ipak, imam izvesne rezerve u tom smislu što držim da je Poperov osnovni cilj bio da objasni pre svega baš one korenite promene naših gledanja na prirodu, koje se obično i nazivaju naučnim revolucijama. Moji razlozi su sledeći: 1. Poper je, čini se, zainteresovan isključivo za najopštije teorije i strukturu njihove promene. 2. njega uopšte ne zanima "krparenje" sa teorijama ‡ bilo kakva vrsta modifikacije, rehabilitacije ili preuređivanja teorije.

6 7 8

Ibid., p. 216. v. Poper, K. R., Logika naučnog otkrića, ..., str. 86. (*Logic of Scientific Discovery, p. 53) Popper, K. R., Conjectures and Refutations, ..., p. 312.

337

3. njegov osnovni zahtev za novu teoriju jeste taj da mora biti što je mogućno smelija i "neverovatnija", pa, prema tome, i što je mogućno različitija u odnosu na staru teoriju; pa ipak, teorije koje smenjuju jedna drugu tokom naučne revolucije, ne moraju da budu, i po pravilu i nisu, nespojive. 4. Teorije koje zamenjuju jedna drugu tokom naučne revolucije ne moraju biti nespojive teorije. 5. Kada su svi uslovi za promenu teorija u nauci zadovoljeni, promena mora da bude korenita. 6. Svi primeri koje koristi Poper mogli bi da se podvedu pod pojam globalne naučne revolucije.

338

Ostaje teškoća da kod Popera nema kriterijuma za eksplicitno određivanje da li imamo posla sa naučnim revolucijama ili sa sitnim promenama naučnih teorija. [to se tiče same strukture naučnih revolucija, kod Popera možemo da razlikujemo dva slučaja: (a) Onu situaciju gde polazimo od jedne jedine teorije koju empirijski proveravamo, odnosno pokušavamo da je kritikujemo i eventualno odbacimo. Osnovu za odbacivanje te teorije imaćemo samo onda ako posmatranja koja protiv-reče toj teoriji istovremeno potkrepljuju opovrgavajuću hipotezu, to jest empi-rijsku hipotezu niskog nivoa opštosti, koja opisuje one efekte što su dati u osnovnim iskazima posmatranja. Takvo eksperimentalno opovrgavanje jedne teo-rije prisiljava onda teoretičare da tragaju za nekom boljom teorijom. (Ovde treba imati u vidu da Poper upozorava kako se nikad ne može postići odlučujuće, konačno pobijanje neke teorije.) 9 (b) Onaj slučaj kada polazimo od dve (ili više) suparničkih teorija, nastalih istovremeno ili u srazmerno kratkom vremenskom razdoblju. U kritičkoj diskusiji koja tom prilikom započinje, trebalo bi doći do eksperimenta koji će, koristeći razliku između tih teorija, opovrći (bar) jednu od njih. U ovome drugom slučaju, postoji veća mogućnost da se uoče ne samo nedostaci, već i vredni elementi suparničkih teorija, te da se onda (u slučaju da obe budu ekspe-rimentalno opovrgnute) izađe sa nekom novom teorijom koja bi u sebi sačuvala najbolje momente prethodnih teorija. 10 Prema tome, struktura naučnih revolucija kod Popera ima već određene, dosta jasne konture. Poper, razume se, ne smatra da je prelazak sa stare na novu naučnu teoriju iznenadan ili trenutan. Naprotiv, za njega je to dosta složen pro-ces, mada u nekim formulacijama samoga Popera, kao i u jednom broju interpre-tacija njegovih shvatanja, proces opovrgavanja ‡ kao bitan element prelaska ‡ izgleda veoma jednostavan, pa čak i naivan i neubedljiv.

9

1

v. Poper, K. R., Logika naučnog otkrića, ..., str. 140 i 83. (*Logic of Scientific Discovery, pp. 222, 108 & 50.) 0 v. Isto delo, str. 118, prim. 1 (*Logic of Scientific Discovery, p. 87.) & Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 315.

339

Novija gledišta, razume se, insistiraju na tome da odlučujućeg opovrgavanja nema. Toga je Poper svestan, pa to čak izričito kaže, 11 mada je, uopšte uzev, mo-gućno steći baš obratan utisak ‡ tim pre što izgleda da on ne smatra kako bi ga ta-kva situacija primoravala da promeni svoje u mnogim formulacijama dosta kru-to stanovište u pogledu opovrgavanja. Po mom mišljenju, međutim, to stanovi-šte zahteva modifikacije; ali ću ovde se ipak ograničiti samo na sledeće pitanje: kakva je uloga "pogrešivog opovrgavanja" u procesu zamenjivanja stare teorije novom, u onome procesu koji Popera najviše zanima, to jest u procesu rasta naučnog saznanja? Trebalo bi, međutim, pre svega imati u vidu da tu nije reč jednostavno o upoređivanju predviđanja, dedukovanih iz neke teorije, sa empirijskim činjenicama. Razlog je taj što se takva predviđanja redovno dedukuju samo uz pretpo-stavku postojanja pomoćnih hipoteza i početnih uslova. Prema tome, ako empi-rijska posmatranja protivreče našim predviđanjima, onda je neophodno ne samo ponovno proveravanje i posmatranje, već i pokazivanje kako pokušaji da se takvo pobijanje neutrališe modifikovanjem neke od pomoćnih hipoteza ne zadovolja-vaju (pošto sami mogu da budu opovrgnuti ili su ad hoc karaktera), što nije nimalo jednostavno. No, i kada se sve ovo obavi, to još ne povlači za sobom automatsko odbacivanje date teorije, pogotovu ne u smislu da će naučnici pre-stati da se služe tom teorijom; oni to ponekad neće učiniti ni onda kada imaju na raspolaganju bolju teoriju. Prema tome, sukob empirijskih posmatranja sa našim predviđanjima znači samo to kako imamo sigurnih pokazatelja da se data teorija sukobila sa ozbiljnim problemima, ili, kako bi Poper rekao, da je "otvorila nove, značajne probleme istraživanja", čije rešavanje zahteva teorijsku novinu. Ovakva interpretacija Popera (za koju velikim delom treba da zahvalim svojim razgovorima sa Alanom Mazgrejvom 1968. godine) omoguću-je nam da shvatimo zašto Poper želi da nam sugeriše kako nauku ne bi trebalo posmatrati toliko kao napredovanje od jedne do druge teorije, koliko kao napredovanje od jednih do drugih problema ‡ do sve dubljih problema. 12

1

1

1

2

340

v. Poper, K. R., Logika naučnog otkrića, ..., str. 83. (*Logic of Scientific Discovery, p. 50.) v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 222.

[to se tiče "neočekivanosti", može se reći da, za Popera, nova teorija stvarno mora biti neočekivana koliko je to mogućno, ali u jednom naročitom smislu ‡ u smislu uključivanja onoliko više novog empirijskog sadržaja koliko je to mogućno, davanja onoliko novih informacija koliko je to mogućno, bivanja koliko je to mogućno smelom u nagađanju o svetu oko nas, u bivanju onoliko "neve-rovatnom" koliko je mogućno, kako bi bila opovrgljiva u najvećem mogućnom stepenu. Sâm Poper sve više naglašava evolucioni karakter svoje teorije, budu-ći da je upravo u evolucionom pristupu našao možda i jedini čvrst oslonac za zasnivanje naučne racionalnosti, odnosno jedan od najpogodnijih i najsigurnijih izvora postavljanja kriterijuma naučnog progresa. Inače, sa biološkog ili evolucionog gledišta, nauka, ili progres u nau-ci, mogu se posmatrati kao sredstva koja ljudski rod koristi da bi se prilagodio svojoj okolini: da bi osvojio nove pogodne pozicije u sredini u kojoj živi, odnosno da bi čak stvorio neke takve pozicije. U ovome procesu, bitnu ulogu igraju dva elementa: (1) element instrukcije, kojim se prenosi ono što je nasleđeno ili tokom evolucije stečeno, i (2) element selekcije, koji na nivou nauke zapravo predstavlja stupanj otklanjanja pogreške prilikom postavljanja novih probnih hipoteza. Sa ovog stanovišta, progres u nauci je očigledan, pa čak postoji način da se taj progres meri. Po shvatanju Popera, to se može postići upoređivanjem starih sa novim problemima. Ukoliko je progres koji je načinjen veliki, onda će novi problemi biti takvi o kakvima se do tad nije ni sanjalo. Biće to dublji problemi, a biće ih i više nego ranije. [to više napredujemo u znanju, to jasnije razaznajemo ogromnost našega neznanja. S logičkoga gledišta međutim, nova teorija, koja predstavlja progres u odnosu na staru, morala bi da protivreči toj staroj teoriji i da je odbacuje. U tom smislu, progres u nauci ‡ ili bar onaj upadljivi progres ‡ uvek je revolucionarnog karaktera. To, naravno, ne znači da progres u nauci nije uvek u određenom smislu i konzervativan: naime, nova teorija, ma koliko bila revolucionarna, uvek mora biti u stanju da u potpunosti objasni i uspeh svoje prethodnice, koja treba da se pojavi kao dobra aproksimacija u odnosu na novu teoriju.

341

Gledište Tomasa Kuna Sledeći istaknuti teoretičar naučnih revolucija je Tomas Kun, koji je objavio i knjigu pod naslovom Struktura naučnih revolucija.13 Ako biste bilo kojeg eksperta u oblasti filozofije nauke zapitali koja je knjiga iz te oblasti izazvala posebno veliko interesovanje i izuzetno plodne nesuglasice, odgovor bi sasvim sigurno glasio: Kunova knjiga o strukturi naučnih revolucija. Istovremeno je skoro sigurno da bi mnogi od tih stručnjaka, koji su izgubili iz vida precizan podatak da se ta knjiga pojavila 1962. godine, u drugoj seriji poznate "Međunarodne enciklopedije ujedinjene nauke", imali utisak da je Kunova knji-ga znatno starijeg datuma. To je i sasvim razumljivo ‡ Struktura naučnih revolu-cija je izazvala već tolika reagovanja, komentare i polemike da se stiče utisak kao da se nalazi u opticaju bar dva puta duže vremena. Kao što kazuje i sâm naslov, iz širokog skupa pitanja koja spadaju u oblast filozofije nauke, Kun je u svojoj knjizi izabrao grupu problema koji su ključni za razumevanje razvoja naučnog saznanja i na njih je usmerio svoju pažnju. U toj problematici Kun je postigao mnogo ‡ on je temeljito analizirao složenu tematiku revolucionarnih izmena u osnovnim pojmovima nauke i uspeo da pruži svežu i veoma originalnu sliku mehanizma razvoja nauke. Naravno, Kun se pri tom oslanjao na svoja opsežna proučavanja istorije, pre svega, prirodnih nauka (predaje istoriju nauke na univerzitetu u Prinstonu), kao i na svoje široko zna-nje u oblasti psihologije, fizike, hemije i astronomije (studirao je prvobitno fiziku, a zatim filozofiju i psihologiju).

1

342

3

Jedna od osnovnih pretenzija Tomasa Kuna jeste ta da njegova nova slika nauke izrasta iz nje-govih proučavanja istorije nauke. U nekim slučajevima mislim da se to sigurno ne bi moglo reći, a sem toga, stiče se utisak da se najveći deo Kunove knjige može uzeti kao neka vrsta normativne metodologije nauke. To je upravo i razlog što sam njegovim gledištima prišao sa čisto metodološkog stanovišta, ne pokušavajući nikakvu kritiku zasnovanu na nekom slučaju iz istorije nauke. U stvari, svi oni filozofi nauke koji svoje shvatanje nauke žele da izgrade kroz široka istorijska proučavanja ne mogu da nam pruže ‡ kao temelje na kojima treba graditi ‡ ništa drugo do ličnu rekonstrukciju toga istorijata, koja može da bude sporna kako sa istorijskog tako i sa metodološkog gledišta.

Nije stoga nimalo čudno što se tokom poslednje decenije veliki broj autora ‡ uključujući i najpoznatije predstavnike filozofije nauke našega doba ‡ poziva na određene ideje, ili polemiše sa pojedinim tezama Kunove knjige. Nije čudno ni to što je, dve godine po objavljivanju ove knjige, na internacionalnom kolokvijumu za filozofiju nauke u Londonu (jula 1965. godine), već došlo do konfrontacije gledišta o osnovnim problemima kojima se knjiga Tomasa Kuna bavi. Ova zanimljiva polemika, u kojoj su učestvovali Xon Votkins, Stivn Tul-min, Pers Vilijams, Karl Poper, Margaret Masterman, Imre Lakatoš i Pol Fajerabend, objavljena je 1970. godine pod naslovom Kritika i rast saznanja (Criticism and the Gronjth of Knonjledge, Cambridge, University Press, 1970). S obzirom na tako brojna i žustra reagovanja do kojih je došlo povodom nekih osnovnih ideja koje su iznete u knjizi Struktura naučnih revolucija, Kun je svojoj knjizi 1970. godine priključio još i poduži Postscript, u kojem prvenstveno pokušava da dalje razjasni i produbi te osnovne teze oko kojih se razvio spor. No, da bismo mogli kako valja da shvatimo gledište Kuna o našem problemu, moramo najpre da objasnimo dva ključna tehnička termina njegove doktrine. U pitanju su pojmovi "paradigme" i "normalne nauke", koji se, inače, nalaze u najtešnjoj vezi.

343

Kunov pojam paradigme je izuzetno složen i zato mislim da nisu u pravu oni koji žele taj pojam da shvate previše jednostavno, bilo da paradigmu izjednačuju sa "osnovnom teorijom", ili da je identifikuju sa "opštim metafizi-čkim gledištem". Reč je o jednom složenom pojmu koji ima svoj, kako naučni, tako i filozofski, pa i sociološki aspekt. Prema tome, paradig-ma nije samo osnovna (ili vladajuća) teorija u smislu opštepriznatih globalnih naučnih dostignuća, već isto tako i uspešna metafizička spekulacija koja nauč-nicima, tokom jednog određenog perioda vremena, pruža ne samo model-probleme, već isto tako i model-rešenja, a najzad, ona je i skup opšteprihvaćenih uverenja jedne naučne zajednice koja dobijaju svoj konkretan oblik u nekom uxbeniku ili klasičnom naučnom delu. Prema tome, paradigma bi bila, kako sâm Kun precizira i rezimira u svome Post-script-u, s jedne strane, čitava ona konstelacija uverenja, vrednosti, tehničkih pro-cedura itd. koja je zajednička članovima jedne određene naučne zajednice, dok bi, s druge strane, označavala jednu vrstu elemenata u toj konstelaciji, ona konkret-na rešenja naučnih zagonetki koja, kada se primene kao modeli ili primeri, mogu da posluže kao osnova za rešavanje preostalih zagonetki normalne nauke. Pod "normalnom naukom", pak, za razliku od kratkotrajnih perioda naučnih revolucija, Kun podrazumeva ono što, po njegovom shvatanju, predstavlja pre-ovlađujuće redovno stanje nauke, to jest istraživanje koje je čvrsto zasnovano na nekoj paradigmi što pruža relativno dugotrajnu osnovu za po pravilu nekriti-čku naučnu praksu, koja se uglavnom iscrpljuje kroz tri klase aktivnosti: priku-pljanje značajnih činjeničkih određenja, demonstriranje slaganja činjenica sa teorijom i artikulaciju teorije. Pošto smo ukratko ukazali na značenje ovih osnovnih pojmova, možemo da izložimo Kunovo određenje naučne revolucije. On kaže: "Kada [normalna nau-ka, S. N.] zaluta, odnosno kada profesija više ne može da izbegne nepravilnosti koje podrivaju postojeću tradiciju naučne prakse ‡ tada počinju neuobičajena is-traživanja koja tu profesiju vode, ako ništa drugo, a ono do nekog novog skupa principa, do nove osnove za upražnjavanje nauke. Neuobičajene epizode u kojima se odigrava preokret u profesionalnim opredeljenjima, u ovome ogledu se nazi-vaju naučnim revolucijama... ‡ ... Svaka od njih nužno je vodila odbacivanju teori-je koju je zajednica (naučnika) u određeno vreme poštovala, u korist druge teo-rije koja je nespojiva sa prvom."14 Ili, na drugom mestu: "Naučne revolucije su ovde uzete kao one nekumulativne razvojne epizode u kojima se stara paradigma u potpunosti ili delimično zamenjuje novom, koja je nespojiva sa tom starom." 15 Već na osnovu ovih definicija naučne revolucije mogućno je uočiti neke bitne karakteristike Kunovih shvatanja, po kojima se on razlikuje od Popera: (1) Revolucije su neuobičajene, odnosno retke epizode u nauci, dok bi dugi periodi "normalne nauke" predstavljali ono redovno stanje nauke koje isto-vremeno većini naučnika najbolje odgovara; štaviše, Kun smatra da samo tokom perioda "normalne nauke" napredak može da izgleda i očigledan i obezbeđen. (2) Nova vladajuća naučna teorija ili paradigma nespojiva je sa starom i 1

1

344

4

Kun, T., Struktura naučnih revolucija, Beograd, "Nolit", 1974, str. 45-46. (*The Structure of Scientific Revolutions, p. 6.) 5 Isto delo, str. 145. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 91.)

nesamerljiva u odnosu na staru teoriju. 16

1

6

v. Isto delo, str. 226, 45-46 i 145. (*TheStructure of Scientific Revolutions, pp. 162, 6 & 91.)

345

Ovakva Kunova zamisao očigledno je sasvim specifična i nije nikako u skladu sa onim shvatanjem revolucije koje nalazimo kod Popera, najznačajnijeg savremenog filozofa nauke, koji je isto tako zainteresovan prvenstveno baš za probleme rasta naučnog saznanja. Nasuprot Kunovom gledištu, Poper zastupa tezu da revolucionarni periodi prestavljaju ono najvrednije u nauci, što treba podsticati, pošto se u njima ispoljava prava stvaralačka priroda nauke. To je ujedno ona osnova na kojoj počiva suštinsko razilaženje između ova dva gledišta: naime, dok za Popera nauke nema, niti se ona uopšte može zamisliti, bez kritičkog mišljenja, za Kuna tek odbacivanje kritičkog mišljenja označava prelazak na nauku. 17 Znači, ono što je stvarno naučno za Popera teško da uopšte predstavlja nauku za Kuna, i obratno. S druge strane, to nikako ne znači da Poper još odavno nije sagledao značaj i ulogu onih istraživanja koja Kun naziva "normalnom naukom", o čemu svedoči pomenuta Poperova primedba na strani 53 njegove Logike naučnog otkri-ća, ili navedeni tekst iz knjige Pretpostavke i pobijanja. No, ukoliko bismo se čak i složili s time da naučnici utroše više ra-dnih sati na bavljenje "normalnom" negoli "neuobičajenom" naukom, moramo se složiti sa sledećom primedbom Xona Votkinsa, profesora sa Londonske škole za ekonomiju i političku nauku: sa sociološkoga gledišta može biti sasvim u redu da se nešto zanemari zato što je retko; međutim, sa metodološkoga gledi-šta, nešto što u nauci nije često ‡ ideja koja otvara nove horizonte, ili kruci-jalni eksperiment između dve glavne teorije ‡ može da bude daleko važnije od onoga što se odigrava sve vreme. 18 Ali, da vidimo kako ‡ po Kunovom shvatanju ‡ dolazi do tih neuobičaje-nih epizoda u nauci koje on naziva naučnim revolucijama. U periodu "normalne nauke", koji nastaje odmah po zameni jedne paradigme drugom, nova paradigma se razvija, razbuktava, artikuliše i proširuje; ukoliko se u tome periodu naiđe na činjenice koje se ne slažu sa paradigmom, na njih se ne obraća posebna pažnja. To je, uopšte uzev, period koji se karakteriše kao "proces akumulacije". No, kada mogućnosti razvoja u okviru jedne paradigme počnu da se iscrpljuju, kada dođe do neuspeha u normalnoj aktivnosti rešavanja problemâ naučnici tada postaju sve svesniji postojanja različitih nepravilnosti, što je onda preduslov za nastaja-nje bilo kakve prihvatljive promene teorije.19 Kun dodaje: "Svest o nepravilnosti ... [može da traje, S. N.] tako dugo i da prodre tako duboko da se oblasti koje su se našle pod njenim uticajem mogu s pravom opisati da su u stanju nadolazeće krize." 20 I dalje: "... Sve se krize završavaju izrastanjem novog kandidata za paradigmu i bitkom oko njegovog prihvatanja koja zatim sledi..."21 1

1

1

2 2

346

7

v. Kuhn, T. S., "Logic of Discovery or Psychology of Research?", in: Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and the Gronjth of Knonjlegde, Cambridge, At the University Press, 1970, p. 6. 8 v. njatkins, J. nj. N., "Against 'Normal Science'", in: Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and the Gronjth of Knonjledge, p. 32. 9 v. Kuhn, T. S., "Reflections on My Critics", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, p. 250. & Kun, T., Struktura naučnih revolucija, ..., str. 125 i 116-117. (*TheStructure of Scientific Revolutions, pp. 75 & 67.) 0 Kun, T., Struktura naučnih revolucija, ..., str. 117. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 67.) 1 Isto delo, str. 136. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 84.)

Prelazak sa paradigme u krizi na novu paradigmu kratkotrajan je ‡ zapravo, kako Kun kaže, on se ne može odvijati korak po korak, pošto se ne obavlja "silom logike i neutralnog iskustva", to jest pod uticajem razlog â ‡ ubeđivanjem, već nastaje kao plod preobraćanja, to jest, mora da se odigra iznenada i odjednom, kao preokret s jedne geštalt-slike na drugu. 22 To je, dakle, ta Kunova teza o kratkotrajnoj, iznenadnoj revoluciji u nau-ci, o trenutnom karakteru promene paradigmi, to jest vladajućih naučnih teorija ‡ teza koja je izazvala mnoge kritike i komentare. No, kao što ćemo videti, dobar broj kritičkih primedbi je preoštar, s obzirom da obično gubi iz vida ona mesta u Kunovoj knjizi koja mogu bliže da odrede neke strane ove njegove teze.

2

2

v. Isto delo, str. 179 i 210-211. (*TheStructure of Scientific Revolutions, pp. 121 & 149.)

347

Kritika i razjašnjavanje Kunovih shvatanja Naime, Kunu se opravdano zamera to što njegova nova paradigma nikada ne može da ima bilo kakvu stvarnu predistoriju. I zaista, na osnovu teze o mono-polskom položaju vladajuće paradigme, kao i teze o nespojivosti stare i nove paradigme, naučnici bi trebalo, sve do onog iznenadnog trenutka kada dođe do preobraćanja, da misle u jednom sasvim drugačijem pravcu, na jedan sasvim druga-čiji način. Zato Xon Votkins nalazi kako bi Kun morao da tvrdi sasvim neodrživu tezu da je prelazak na novu paradigmu isto što i pronalaženje te paradigme. \uro [ušnjić takođe zamera Kunu što ne pravi razliku između prihvatanja jedne paradigme, što može da bude i relativno kratkotrajan proces, i stvaranja te iste paradigme, što po pravilu predstavlja jedan dugotrajan i veoma složen proces, kojem ne pogoduje ni period krize, a kamoli da se može odigrati u onome kratkom momen-tu prelaska s jedne paradigme na drugu. 23 U potvrdu prethodno pomenute interpretacije Kuna, Votkins navodi sledeće mesto iz Kunove knjige: "Nova paradigma, ili dovoljan nagoveštaj koji će do-zvoliti docniju artikulaciju, nastaje odjednom, ponekad usred noći, u duhu čoveka duboko utonulog u krizu." 24 No, mislim da ovo mesto ne može da se uzme kao potvrda Votkinsovog insi-stiranja na tome da Kun mora da izjednači prelazak na novu paradigmu sa pronala-ženjem te paradigme. Ovaj stav iz Kunove knjige o naučnim revolucijama, smatram, ima drugačiji smisao. On jednostavno izražava jedno drugo Kunovo ubeđenje ‡ koje je takođe podložno kritici, ali ga ne smemo nikako mešati sa onim prvim ‡ a to je da se teorije pronalaze ili stvaraju "u jednom komadu". U prilog ovakvoj interpretaciji navedenog mesta iz Strukture naučnih revolucija (mada se tu, mislim da je to jasno ‡ ne tvrdi ono što bi Votkins želeo), navešću jedno drugo mesto iz iste knjige: "Nova teorija", kaže Kun, "izgle-da kao neposredan odgovor na krizu [to jest, na period koji nije tako trenutan i koji prethodi revoluciji, ili samome prelasku sa stare na novu paradigmu, S. N.] ... Najzad, ... rešenje [za ma koji poseban slučaj krize, S. N.] ... bar je delimično bilo nagovešteno tokom perioda kada nije bilo nikakve krize u odgovarajućoj nauci; međutim, u odsustvu krize ti su nagoveštaji bili zanemareni."25

2

2 2

348

3

v. njatkins, J. nj. N., "Against 'Normal Science'", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, p. 35. & [ušnjić, \., Otpori kritičkom mišljenju, Beograd, "Vuk Karaxić", 1971, str. 68. 4 Kun, T., Struktura naučnih revolucija, ..., str. 142. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 89.) 5 Isto delo, str. 125. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 75.)

Ili: "^esto nova paradigma nastaje, bar u zametku, pre nego što je kriza otišla daleko ili bila eksplicitno sagledana..." 26 Ili, najzad: "Filozofi nau-ke su u više navrata pokazali da na neki dati skup podataka uvek može da se po-stavi više od jedne teorijske konstrukcije. Istorija nauke ukazuje čak da, poseb-no u ranim fazama razvoja jedne nove paradigme, nije ni mnogo teško smisliti takve alternativne mogućnosti. Ali, takvo pronalaženje alternativnih mogućnosti upravo je ono što naučnici retko preduzimaju, osim tokom preparadigmatske faze razvoja svoje nauke i u vrlo posebnim prilikama u toku njene dalje evolucije."27 Naravno, Kun smatra da ima slučajeva kada treba da prođe prilično vremena između javljanja prve svesti o krizi stare teorije i rađanja nove, i to je sve što Kun želi da prizna u vezi sa inače iznenadnim, neočekivanim i radikalnim procesom promene paradigme. Zato smatram da je sledeća Votkinsova primedba sasvim umesna: "Da ona (paradigma) može da se pojavi i pre nego što se kriza uopšte razvila, te da može sama da izazove krizu, to je isključeno Kunovom idejom o vladavini paradigme unutar normalne nauke."28 U vezi sa Kunovom interpretacijom trenutka prelaska sa stare na novu paradigmu zanimljivo je primetiti da su neki kritičari, naročito Votkins i Lakatoš, to protumačili kao "iracionalni skok vere". Kun, međutim, odbacuje takvu interpretaciju i u Postskriptumu detaljnije objašnjava svoje shvatanje, odnosno razliku između "ubeđivanja" i "preobraćanja". Kako bi bio ubeđen u to da treba da prihvati novu teoriju, naučnik prethodno mora da prevede tu teoriju na sopstveni jezik. Međutim: "Prevođenje jedne teorije ili pogleda na svet na sop-stveni jezik ne znači odmah da je i ta teorija postala naša sopstvena. Da bi se to postiglo, čovek se mora sroditi, otkriti da misli i radi u jednom jeziku koji mu je ranije bio stran, a ne samo da iz njega prevodi." 29 Kako se "srođivanje" događa odjednom, pa niko ne može sâm da bira da li će to učiniti, ono ima sve crte "iskustva preobraćanja". Kun takođe sugeriše da ova iskustva preobraćanja lakše nastupaju kod mlađih i da naučnik i bez doživlja-vanja takvog iskustva "... može ipak da koristi novu teoriju, ali će on to činiti kao stranac u stranoj sredini, a ta mu alternativa stoji na raspolaganju samo zato što tu već postoje domoroci... Iskustvo preobraćanja, za koje sam rekao da je nalik na geštalt-preokret, ostaje, prema tome, u osnovi revolucionarnog procesa."30

2

6

2

7

2

8

2

9

3

0

Isto delo, str. 138. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 86.) Isto delo, str. 126. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 76.) njatkins, J. nj. N., Op. cit., p. 31. Kun, T., Cit. delo, str. 273. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 204.) Isto delo, str. 273. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 204.)

349

No, naučna revolucija, za Kuna, uključuje ne samo karakteristiku trenutnosti, već takođe i karakteristiku neočekivanosti, ali u jednom sasvim drugom značenju od onoga koje bismo mogli da pripišemo Poperu (koji insistira na novom sadržaju, većoj informativnosti, smelosti). Prelazak sa stare na novu nauč-nu teoriju za Kuna je neočekivan u tom smislu što je nova teorija "nespojiva", ili "nesamerljiva" u odnosu na staru. Nova paradigma predstavlja rekonstrukci-ju date oblasti na temelju novih osnovnih pretpostavki, tako da profesija menja čitav svoj pogled na tu oblast, na njene metode i ciljeve; drugim rečima, "posle revolu-cije naučnici deluju u jednom drugačijem svetu".31

3

350

1

v. Isto delo, str. 136, 193 i 210. (*TheStructure of Scientific Revolutions, pp. 84, 134 & 149.)

Treba odmah dodati da, ukoliko je na početku izgledalo kao da ova "nesamer-ljivost" može da bude logičke prirode, u najnovijim Kunovim istupanjima i trenut-nost i neočekivanost (= nesamerljivost) postale su stvar psihologije, pa su tako zapravo izašle iz logičko-metodološkog područja razmatranja. Da je nesamerljivost ostala logičke prirode, ne bi se moglo govoriti o tome da se paradigme nalaze u sukobu jedna sa drugom i da stara paradigma mora da ustupi mesto novoj. (O problemu nesamerljivosti biće više govora prilikom razmatranja gledišta Pola Fajerabenda.) Mada je zaista na samom početku knjige Struktura naučnih revolucija dat nagoveštaj mogućnosti proširivanja pojma revolucije na takozvane "mikrorevo-lucije", ono o čemu Kun u ovoj knjizi teorijski raspravlja, kao i primeri koje navodi, očigledno se tiču "makrorevolucija". U svome Postskriptumu, međutim, Kun jasnije ističe mogućnost postojanja sitnih (ograničenih na veoma malu grupu naučnika) promena revolucionarnog karaktera, ali ostaje samo na toj napomeni, tako da ne pruža dovoljno materijala za diskusiju o tome problemu. 32 U svakom slučaju, imam utisak da je Kun naučnu revoluciju shvatio, tako da kažem, suviše temeljito (smatrajući da vodi čak do nesamerljivosti), pa onda zapravo i nerealistično. Poenta je u tome što ni u političkim revolucijama ne dolazi nikad do tako temeljitih promena u ekonomskom i političkom sistemu kakve nosioci tih revolucionarnih promena u početku pretenduju da postignu, a koje docnije, obično, samo žele da predstave kao da su se stvarno zbile. U stvari, ono što se događa i u po-litičkim i u naučnim revolucijama, a što ‡ razume se ‡ mnoge zainteresovane stra-ne izbegavaju da priznaju, jeste sledeće: kada se nova paradigma dovoljno razvije, onda se vidi da ona ima mnogo štošta zajedničko sa starom, to jest da nije tako korenito nova kao što se na početku mislilo. 33 Razlog zbog čega je u nauci to tako leži prvenstveno u činjenici da teoretičari, da bi stvorili neku novu teoriju, moraju ozbiljno da se oslone na ogromnu količinu prethodnog znanja koje se u datom tre-nutku uzima kao opšteprihvaćeno; drugačije rečeno, oni ne bi nikad smeli da potpu-no prekinu sa tradicijom (pošto bi morali da sačuvaju uspeh prethodnih teorija).

3

2

3

3

v. Isto delo, str. 246. (*TheStructure of Scientific Revolutions, p. 181.) U suštini istu argumentaciju možemo naći i kod Tulmina (v, Toulmin, S., Human Understanding, Princeton, N. J., University Press, 1972, p. 117). Tulmin, naravno, ovu argumentaciju koristi da pot-krepi svoju prethodno zastupanu tezu o tome da u nauci zapravo ni nema nikakvih pravih revolucija. Zanimljiva je podudarnost da je do ove argumentacije Tulmin došao po prilici u isto vreme kada sam i ja izneo istu ideju u svome radu o naučnim revolucijama ( v. Filozofske studije, 1971). Taj svoj rad saopštio sam decembra 1971. u seminaru L. Laudana na Odeljenju za istoriju i filozofiju nauke Univerziteta u Pitsburgu. Isti rad saopštio sam i na Bostonskom kolokvijumu za filozofiju nauke marta 1972.

351

Slično primećuje i Lari Laudan, koji kaže da su, pod uticajem Kuna, naučnim revolucijama mnogi savremeni teoretičari pridali preveliki značaj. Naučne revolucije su zauzele ovu povlašćenu poziciju velikim delom i stoga što je (kod Kuna) njihova struktura pogrešno opisana na taj način da se čini kao da su radikalno drugačije u odnosu na nauku u "redovnom stanju". Preuveličavanje raz-like između "normalne" i "revolucionarne" nauke, sa svoje strane, navelo je neke autore da na "periode revolucionarne aktivnosti" stave jači naglasak nego što oni to zaslužuju. Mnoga svedočanstva, međutim, kako napominje Laudan, sugerišu da na-učne revolucije nisu toliko revolucionarne, niti je normalna nauka tako normal-na kao što bi proizlazilo iz Kunove analize. 34 Još jedan nerešen problem u vezi sa Kunovim shvatanjem naučnih revolucija uočio je Pol Fajerabend. Naime, s obzirom na odlike koje Kun vezuje za "normalnu nauku" (tu je uglavnom koncentrisano sve što je pozitivno u nauci), odnosno za "naučnu revoluciju" (za ove epizode pre bi se reklo da se poimaju kao neko nužno zlo), postavlja se pitanje da li u tako shvaćenim naučnim revolucijama ima ičega poželjivog ili pozitivnog? I, to je Fajerabendova primedba, na ovo pi-tanje Kun ne može da pruži potvrdan odgovor. I zaista, za Kunovu promenu para-digme, zamišljenu kao "geštaltpreokret", nemogućno je smatrati da vodi nečem boljem; to je nemogućno reći iz prostog razloga što su prethodna i buduća paradig-ma nesamerljive. 35

3

3

352

4

v. Laudan, L., Progress and its Problems, Tonjard a Theory of Scientific Gronjth, Berkeley, University of California Press, 1977, p. 133. 5 v. Feyerabend, P. K., "Consolations for the Specialist", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, p. 202.

Oštre primedbe Kunu uputio je i Stiven Tulmin u svojoj knjizi ljudsko razumevanje (1972). Glavni pravac Tulminove kritike usmeren je na to da pokaže kako Kun nije u pravu kada naučnu revoluciju određuje kao tako korenit diskon-tinuitet u teorijskim pogledima da (s obzirom na temeljne pojmovne promene) iz-među stare i nove paradigme postoji odnos nesamerljivosti. Tulmin ističe da u svim prirodnim naukama, posebno, recimo, u fizici, svaka predložena izmena u teorij-skim shvatanjima podleže širokim i dugotrajnim kritičkim diskusijama (što je predložena izmena radikalnija i obuhvatnija, to će, po pravilu, i ove diskusije biti razvijenije i duže), pre nego što postane sastavni deo discipline, pa Kuno-vo uzimanje zamene njutnovske fizike ajnštajnovskom za primer potpunog diskon-tinuiteta koji je prekinuo sve intelektualne veze, predstavlja čistu karikaturu. Sami fizičari (od kojih su mnogi aktivno delovali i pre i posle Ajnštajna) ni-gde ne svedoče ‡ kao što bi trebalo očekivati ‡ ni o kakvom slomu komunikacije, niti o tome da prirodu više ne mogu da posmatraju onako kako su to činili ranije. U stvari, kao što primećuje Tulmin, Kun kao istoričar nauke protivre-či Kunu kao filozofu i sociologu nauke. Kunova istorijska analiza kopernikan-ske revolucije, na primer, pokazuje da je ta revolucija trajala čitav vek i po, i da je neprekidno bila praćena argumentacijom i kontraargumentacijom; i bez obzira na to koliko je radikalne promene donela u fizičkim i astronomskim idejama i teorijama, nije povlačila za sobom ni približno tako krupne promene u intelektual-nim metodama fizike i astronomije kakve podrazumeva Kun kao filozof nauke.36

3

6

v. Toulmin, S., Human Understanding, Princeton, N. J., University Press, 1972, pp. 102-105.

353

Tulmin takođe primećuje da je Kun od 1957. do 1970. promenio nekoliko različitih zamisli naučne revolucije: od (1) termina koji nije označavao ništa drugo do temeljno preusmeravanje naučnikovih intelektualnih opredeljenosti na teorijskom planu, preko (2) pojma što treba da objasni onu rekonstrukciju na-učnih ideja koja polazi iz temelja, donoseći takve promene kakve se ne mogu javi-ti tokom "normalnih" naučnih promena (pri tom je uloga paradigmi upoređivana sa ulogom sistema teoloških dogmi), (3) one faze u kojoj su se jasno iskristali-sale razlike u promenama koje se odvijaju tokom perioda "normalne nauke", u od-nosu na period "revolucije u nauci" (pri čemu se revolucionarne promene odi-gravaju u retkim prilikama), do (4) ublažavanja oštre podele između "normalnih" i "revo-lucionarnih" promena (postoje i "mikrorevolucije", koje su mnogo češće), te najzad (5) svođenja razlike između "normalnih" i "revolucionarnih" promena na distinkciju između promena tvrđenja, koje su podložne nekoj vrsti deduktivnog ili kvazideduktivnog opravdavanja, i pojmovnih promena, koje nadilaze oblast čisto formalnih ili deduktivnih postupaka. U svim ovim promenama pojam "naučne re-volucije", umesto da bude sve određeniji, postajao je sve manje određen, gubeći svoju objašnjavalačku vrednost. 37 Ove Tulminove primedbe su na mestu, što ne znači da Kun nije imao određene razloge, da li pod uticajem kritike ili ne, nije bitno, da dođe do gledišta o tome kako ima smisla govoriti i o mikrorevolucijama koje se zbivaju češće.

3

354

7

v. Ibid., pp. 107-117.

U tom smislu i Stefan Amsterdamski je smatrao i posebno isticao da izgleda da je neophodno praviti razliku između onih promena koje utiču na celinu znanja određenog perioda i onih koje se tiču samo posebnih fragmenata toga znanja, to jest između "globalnih" i "lokalnih" revolucija. Poremećaji u jednoj oblasti polja znanja, da se upotrebi Kvajnova metafora, proširuju se i zrače na susedne oblasti, ali ne dovode do poremećaja na čitavom polju. Ako posmatramo celokupno polje naučnog znanja, onda se uvek zbiva neka "revolucija" na izvesnom području i onda se, u tom smislu, nauka nalazi u stanju neprekidne krize. Globalne revolucije, međutim, događaju se retko. No, ako je relativno lako napraviti razliku između promena evolucio-nog i onih revolucionarnog karaktera, nešto je teže jasno razlikovati "lokal-ne" od "globalnih" naučnih revolucija. Već je nagovešteno da je kod lokalnih revolucija reč o menjanju onih pojmova čije je područje primene ograničeno na određene, uže ili šire, oblasti istraživanja, dok su u slučaju globalnih revolu-cija u pitanju pojmovi koji se tiču nauke kao celine, odnosno proučavanja bilo koje naučne discipline (neophodni su za karakterizaciju bilo kojeg objekta na-učnog istraživanja, saodređuju ontologiju koja leži u osnovi naučnog poduhvata). Ako bismo ipak hteli da kažemo nešto određenije o tome koji su to pojmovi što su uključeni u praksu nauke uopšte, onda bi, po mišljenju Amsterdam-skog, trebalo pre svega ukazati da u svakom periodu istorije nauke postoji neka posebna disciplina koja ima ulogu bazične discipline. U osnovi nauke do naučne revolucije XVI i XVII veka nalazila se Aristotelova fizika i filozofija, u XVIII i XIX veku to je bila mehanika, a danas je fizika. Međutim, pored pojmova koji su neophodni za ontološku karakterizaciju strukture univerzuma kao pred-meta našeg saznanja, sličnu ulogu u postavljanju opštih okvira unutar kojih se preduzima saznajni napor, igraju i same naše ideje o čoveku kao saznajnom biću. Zajedno sa ontološkim tezama, ove ideje čine osnovu onoga što se naziva stilom naučnog mišljenja, heuristikom ili regulativnim principima nauke. Globalna revolucija u nauci se ne karakteriše samo uvođenjem novoga reda u sferu ljud-skog iskustva, već isto tako promenama u saznajnom gledanju čoveka na univerzum i samoga sebe: drugim rečima, kako novom vizijom univerzuma, tako i novim shvatanjem saznajnog iskustva. Kada je reč o shvatanju čoveka, onda je evolucija išla od Boga kao merila svih stvari, preko čoveka koji stoji van prirode i protivstavlja joj se kao savršeni saznajni subjekt (s tim što je sama priroda postajala merom svih stvari), do onog shvatanja čoveka koje leži u osnovi moderne nauke, i u kojem se saznajni sub-jekt sve više uključuje u svet prirode, biva lišen svoga povlašćenog, spoljašnjeg položaja u odnosu na prirodu. 38

3

8

v. Amsterdamski, S., Betnjeen Experience and Metaphysics, Dordrecht, D. Reidel, 1975, pp. 162-170.

355

U ovoj zamisli "globalne revolucije" Amsterdamskog, čini se da je revolucija shvaćena tako globalno da je postala neodređena: postala je više revolucija u filozofskim negoli u naučnim shvatanjima. U tom smislu, Kunov pojam paradig-me ‡ pored svih svojih nedostataka ‡ mnogo je određeniji i bliži realnoj naučnoj praksi. [to se tiče lokalnih, ili minirevolucija, ne vidim u čemu bi bila njiho-va objašnjavalačka vrednost, tako da bi termin "naučna revolucija" ipak trebalo rezervisati za periode smenjivanja naučnih paradigmi, najopštijih naučnih teo-rija ili naučnih istraživačkih programa. 39 Metodološki, međutim, čini se da najveći nedostatak Kunovog shvatanja predstavlja njegova teza o monopolskom položaju vladajuće paradigme, koja is-ključuje mogućnost naporednog postojanja makar i dveju, a kamoli tri ili više paradigmi; koja, drugim rečima, isključuje postojanje dveju ili više suparničkih hipoteza ili teorija, odnosno zabranjuje svaku (makar i ograničenu) prolifera-ciju naučnih teorija. Ova teza u stvari predstavlja previđanje nekih bitnih momenata koje nije tako teško uočiti u razvoju nauke; naime, takozvana "normalna nauka" može, ne samo u različitim vremenskim periodima, već i u istom razdoblju, da se zasniva na dve (ili više) paradigmi. Primera za to ima dovoljno. Tako, recimo, od antičkih vremena naporedo su se razvijale suparničke teorije o materiji. 40 Ili, recimo, možemo da uzmemo primer koji nalazimo u knjizi \ure [ušnjića Otpori kritičkom mišljenju (u njoj je čitavo jedno poglavlje posvećeno kritičkom razmatranju Kunove zamisli naučnih revolucija) ‡ da se savremena sociologija, primećuje [ušnjić, razvija kroz diskusiju dveju manje-više ravnopravnih paradigmi: funkcionalističke i marksističke. Pogledajmo ovaj primer nešto detaljnije.

3

4

356

9

Lorenc Kriger je napravio nešto drugačiju razliku: između (a) revolucija koje vode od pogrešnih prema istinitim teorijama (zamenjivanje) i (b) revolucija koje vode od neispravne ili nedo-voljne teorije prema onoj koja više zadovoljava, s tim što su obe u određenom stepenu isti-nite (približavanje). Primeri za prvu vrstu su, recimo, prelazak sa ptolemajske na kopernikansku astronomiju, ili sa flogistona na hemiju kiseonika, primeri za drugu vrstu revoluci-ja: prelazak sa njutna na Ajnštajna, ili sa klasične na kvantnu mehaniku (Krüger, L., "Falsi-fication, Revolution, and Continuity in the Development of Science", in: Logic, Methodology, and Philosophy of Science, ed. by P. Suppes et al., Amsterdam, North-Holland, 1973, p. 358). Izgleda da bi trebalo praviti ovakvu podelu, uz napomenu da zamena (replacement) nikada nije potpuna, kao što ni približavanje nije uvek jednosmerno. Kriger takođe primećuje da je prva vrsta naučnih revolucija karakteristična za onaj period u razvoju određene oblasti istraživanja dok ta oblast još nije "uvedena u siguran tok nauke" (kako bi se izrazio Kant), u tom smislu što u njoj još nije u dovoljnoj meri izvršena istovremeno i specifikacija i generalizacija (fi-zika ne docnije od njutna, hemija ne docnije od Daltona, matematika ne docnije od Euklida). Drugi tip revolucije je svojstven razvijenim naukama, u kojima nove teorije moraju biti u određenom smislu spojive sa onim koje su im prethodile ‡ u smislu približavanja ili na drugi način, s obzirom da u slučaju klasične i kvantne mehanike nije reč o približavanju, već o nekoj vrsti naporednog postojanja i veze u tom smislu što se klasična teorija veoma us-pešno koristi za uspostavljanje kontakta između kvantne teorije i eksperimenta. (v. Ibid., pp. 350-361.) 0 v. Popper, K. R., "Normal Science and its Dangers", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, pp. 54-55.

Kakva je slika stvarnosti koju nudi funkcionalizam? Rezimiraću u najopštijim crtama tu sasvim uprošćenu, ali veoma upečatljivu sliku: Funkcionalisti smatraju: (1) da je društvo stabilan sistem; (2) da su de-lovi toga sistema dobro integrisani; (3) da svaki deo sistema ima određenu funkciju, to jest, da doprinosi održanju toga sistema; (4) da se neometano funkcionisanje sistema zasniva na saglasnosti o osnovnim vrednostima toga sistema; (5) da dru-štveni red predstavlja osnovnu pretpostavku za uspešno funkcionisanje siste-ma; (6) da je svako odstupanje od takvog reda disfunkcionalno, devijantno i patološko.

357

Ovo je, u glavnim crtama, poimanje društvene stvarnosti funkcionalizma. Sve što je funkcionalistički orijentisana sociologija učinila, što čini i što može da uradi, zasniva se na ovome shvatanju društvene stvarnosti. Sva pitanja koja ta sociologija postavlja i svi odgovori koje ona daje na ta pitanja, nužno su uslovljeni i ograničeni navedenim njenim polaznim pretpo-stavkama, njenim shvatanjem društvene stvarnosti, njenom paradigmom, da se poslužimo Kunovim izrazom. Pogledajmo sada kakvu sliku stvarnosti nudi marksizam. Marksisti smatraju: (1) da je društvo nestabilan sistem; (2) da su neki značajni delovi sistema neintegrisani, i da ih čak nije mogućno integrisati u postojeći sistem; (3) da su neki delovi sistema, po svom položaju u tome sistemu, usmereni na rušenje sistema; (4) da u jednom klasno podeljenom društvu ne može da bude govora o sagla-snosti u pogledu osnovnih vrednosti sistema; (5) da je klasna borba osnovna karakteristika sistema; (6) da su delovi sistema koji ga narušavaju ‡ nosioci novog, naprednog i revolucionarnog.

358

Iz ovakvog [ušnjićevog upoređivanja dvaju shvatanja društvene stvarnosti (paradigmi), koja leže u osnovi savremene sociologije kao nauke, proizlazi da se marksistički usmerena sociologija zasniva na potpuno suprotnom shvatanju društvene stvarnosti od onog shvatanja koje nudi funkcionalistički nastrojena sociologija. Tamo gde funkcionalisti govore o stabilnosti, marksi-sti govore o nestabilnosti. Tamo gde funkcionalisti ističu integrisanost, marksisti naglašavaju sukob. Tamo gde funkcionalisti naglašavaju ravnotežu, marksisti ističu narušavanje ravnoteže. Tamo gde funkcionalisti ukazuju na saglasnost, marksisti ukazuju na borbu interesâ. Tamo gde funkcionalisti upo-zoravaju na red, marksisti ističu kritiku svega postojećeg. Tamo gde funkciona-listi predlažu organizaciju, marksisti predlažu revoluciju. Ovakva situacija ‡ koja je u Kunovoj metodologiji nezamisliva ‡ nameće, naravno, pitanje o tome koje je od ovih shvatanja društvene stvarnosti teorijski i metodološki plodnije, tačnije, istinitije. ^ini mi se da je, zajedno sa \urom [u-šnjićem, mogućno zaključiti (mada bi taj zaključak trebalo da dođe posle teme-ljitog kritičkog ispitivanja, u koje se ovde ne mogu upuštati) da oba shvatanja ‡ ovako kako su predstavljena ‡ mogu biti teorijski i metodološki plodna, da svako od njih tačno opisuje jednu stranu društvene stvarnosti, da njihova adekvatnost zavisi i od datog društveno-istorijskog perioda i da je svako delimično istinito.41 Kun bi, razume se, mogao da tvrdi da, gde god se tako nešto događa, to samo pokazuje da dotična nauka još nije izišla iz svoga preparadigmatičkog stupnja razvoja, odnosno još nije zakoračila u zreli stupanj svoga razvoja. Ali, tada bi se potpuno izgubio svaki iole određeni kriterijum razlikovanja preparadigmati-čke i zrele nauke. Ovo su najbitnije primedbe kada je reč o Kunovom shvatanju strukture naučne revolucije. Mislim, međutim, da je svrsishodno osvrnuti se ukratko i na njegovo shvatanje krize u nauci, kao i na tezu o "neispravljivosti" paradigme u "normalnoj nauci". Uzroke nastajanja krize, u okviru jedne paradigme, Kun vidi pre svega u tome što svaka paradigma tokom vremena iscrpe svoje mogućnosti, samim tim što je ograničen broj relevantnih ili smislenih pitanja koja se unutar nje mogu posta-viti; drugim rečima, počnu se prekomerno gomilati pitanja na koja data paradigma nije u stanju da odgovori. Uzrok bi bio, dakle, rastući spoljašnji pritisak. Ovo gledište, koje očigledno sadrži u sebi nešto istine, zapravo predstavlja bitno osiromašenje s obzirom na saglédanje mogućnih uzroka krize. Nije teško navesti i neke druge uzroke krize, koje Kun ne pominje:

4

1

v. [ušnjić, \., Otpori kritičkom mišljenju, Beograd, "Vuk Karaxić", 1971, str. 59-60. ‡ Videti pokušaj dokazivanja nadmoćnosti marksističke paradigme nad paradigmom ortodoksne ekonomije u članku: Snjeezy, P. M., "Tonjards a Critiljue of Economics", Monthly Revienj, 1970, No. 8.

359

(a) Promene same stvarnosti; naime, dok realnost astronomskih i fizi-čkih nauka ostaje relativno ista kroz prilično dug period vremena, a menja se samo naše opažanje te realnosti u zavisnosti od naših teorijskih stanovišta, vrednosnih sistema, problema i potreba, dotle je realnost društvenih nauka sama po sebi podložna čestim i kvalitativnim promenama. 42 (b) Teorijski pritisak; naime, bez obzira na to da li postoji empirijski pritisak ili ne, naučna teorija može doći u krizu tako što će se teorijski dove-sti u pitanje ‡ bilo polazeći od metafizičkog pogleda na svet drugačijeg od onog koji leži u njenoj osnovi, ili jednostavno ukazivanjem da u njoj ima nespojivosti i nedoslednosti.

4

360

2

up. [ušnjić, \., Otpori kritičkom mišljenju, ..., str. 61.

Kunovo shvatanje da je "normalna nauka" čvrsto zasnovana na određenoj paradigmi, i da se ograničava isključivo na artikulaciju onih pojava i teorija koje data paradigma nosi u sebi, podrazumeva i gledište da paradigme uopšte ne mogu da se ispravljaju "normalnom naukom". 43 Ovo ovako isključivo gledište, čini mi se, može uspešno da se kritikuje. Po mome shvatanju, naime, prilikom artikulacije ili specifikacije jedne paradigme mi u stvari omeđujemo skup či-njenica koje su u skladu sa tom paradigmom, odnosno skup činjenica koje joj pro-tivreče. Zar naučnici u takvoj situaciji, sve vreme dok data paradigma ima bilo kakve uslove za razvoj, zaista samo zanemaruju protivrečne činjenice ili oni vrlo često vrše i određene ispravke i modifikacije paradigme, da bi na taj na-čin otklonili jedan broj činjenica koje protivreče paradigmi? Zar se može kritika sasvim isključiti iz "normalne nauke"? Po mojoj oceni, to nije mogućno.

4

3

v. Kun, T., Struktura naučnih revolucija, ..., str. 66-67. (*TheStructure of Scientific Revolutions, pp. 24 &121.)

361

Biće svakako zanimljivo izneti još nekoliko krupnih zamerki koje se odnose na osnovne teze Kunove knjige. Tako, recimo, kada je u pitanju Kunovo viđenje naučne zajednice, Xon Votkins ističe da prema tom shvatanju proizlazi da je naučna zajednica jedno bitno zatvoreno društvo, koje povremeno potre-saju kolektivni nervni slomovi, posle kojih se ponovo uspostavlja mentalno jednoglasje. Takvoj zamisli Votkins suprotstavlja poperovsko gledište da bi naučna zajednica trebalo da bude, i da u značajnom stepenu stvarno i jeste, jedno otvoreno društvo u kojem nijedna teorija, ili ‡ da upotrebim Kunov izraz ‡ nijedna "paradigma", bez obzira koliko bila uspešna ili preovlađujuća, nikada nije neprikosnovena. 44

4

362

4

v. njatkins, Op. cit., p. 26.

Pol Fajerabend, sa univerziteta u Barkliju (Kalifornija), stavlja kri-tičku primedbu na Kunovo shvatanje o tome da postojanje tradicije rešavanja zagonetki predstavlja de facto onaj kriterijum pomoću kojega je mogućno izdvojiti naučnu od svih drugih ljudskih aktivnosti. Naime, ako je tradicija rešavanja za-gonetki toliko bitna, ako je javljanje toga svojstva ono što ujedinjuje i karakte-riše jednu specifičnu i dobro uočljivu disciplinu, onda Fajerabend ne vidi kako bismo mogli da iz toga isključimo, recimo, oksfordsku filozofiju običnog jezika, ili, ako bi se uzeo još ekstremniji primer, organizovani zločin, kod kojeg je, kako izgleda, reč o rešavanju zagonetki par excellence.45

4

5

v. Feyerabend, P. K., "Consolations for the Specialist", in: Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and the Gronjth of Knonjledge, pp. 199-200.

363

Isto tako, Fajerabend sasvim opravdano primećuje da, ukoliko Kun želi uspešno da brani svoju tezu o tome da je razumno da zrela nauka odbacuje svaku nesputanu bitku između alternativa, priznajući samo normalno istraživanje unutar jedne određene paradigme, on bi morao da pokaže u čemu je onda poželj-nost revolucija, kao i onoga posebnog načina na koji normalna nauka vodi revo-lucijama. Revolucije, naravno, donose promenu paradigme. Međutim, ukoliko se pođe za Kunovim opisom ove promene, ili geštalt-prebacivanja, kako on to zove, nemogućno je reći da su revolucije vodile nečem boljem. To je nemogućno reći zato što su predrevoluciona i postrevoluciona paradigma često nesamerljive. 46 [to se tiče same karakteristike nesamerljivosti i dovođenja u pitanje kriterijuma progresa prilikom promena paradigmi, tu se Fajerabend slaže sa Kunom. Poper, međutim, čini mi se sasvim opravdano, ukazuje na to da nesamerlji-vost zapravo može da postoji samo za one naučnike koji u odnosu na svoje omiljene teorije zastupaju verifikacionističko stanovište. Naime, ako se naučnici drže isključivo toga gledišta, može se dogoditi da ne uzmognu da shvate jedan drugoga. Ali, ukoliko je njihovo stanovište usmereno kritički, oni će razumeti obe teorije i videti u kakvoj se vezi nalaze. Sem toga, mada je, kao što zapaža Kun, sasvim mogućno da je teško voditi diskusiju među ljudima koji su svoje vaspitanje stekli u različitim uslovima, jednovremeno je tačno, kako ističe Poper, da vrlo često ništa nije korisnije od jedne takve diskusije. 47 No, za adekvatno saglédanje mesta i značaja Kunove teorije, biće sigurno veoma uputno izneti ne samo gornje kritičke primedbe upućene Kunu, već sa njom upore-diti i neka drugačija shvatanja strukture naučnih revolucija. Kunova teorija o razvoju naučnog saznanja ne samo kroz normalne periode svoga rasta, već i kroz promene revolucionarnog karaktera, nije jedina zamisao revolucionarnog rasta nauke koja se danas nudi. Ali, njegovu teoriju, i pored postojanja alternativnih gledišta, kao i značajnih zamerki koje joj se upućuju, i dalje drži u središtu pažnje savremenih filozofa nauke činjenica da nam ona pruža potanko razrađeno i brojnim primerima iz istorije nauke potkre-pljeno shvatanje o strukturi naučnih revolucija. Osim toga, to je jedna celovita, veoma dosledna i sociološki dosta čvrsto utemeljena koncepcija, koju nije lako poljuljati, a još manje kritički u celini diskvalifikovati. Neki njeni delovi su, razume se, ozbiljno dovedeni u pitanje, kao što su, opet, neki drugi delovi postali takoreći opšteprihvaćeni. U svakom slučaju, Kunovo delo i dalje pred-stavlja jednu od veoma živih alternativa za sve one koji razmišljaju o tome kako se odvija rast čovekovog naučnog saznanja.

4

6

4

7

364

v. Ibid., p. 202. v. Popper, Op. cit., p. 57.

Gledište Imrea Lakatoša

365

Prelazeći na Lakatoša, pokušaću odmah da predočim ono što, po mome shvatanju, predstavlja nove elemente koje je ovaj Poperov sledbenik i naslednik Poperove katedre na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku uneo u interpretaciju strukture naučnih revolucija. Reč je o sledeća dva momenta: (1) krajnje relativizovanje mogućnosti opovrgavanja jedne naučne teorije; (2) teza da nema stvarnog prelaska sa stare na novu teoriju, već da je uvek u pitanju odlučiva-nje između više istovremeno postojećih nespojivih teorija. Da vidimo, najpre, u kojem smislu Lakatoš relativizuje mogućnost opovrgavanja jedne naučne teorije (mada je odlomak koji imam u vidu prilično dug, mislim da je ipak najbolje da ga navedem u celini).

366

"Lako se može videti", kaže Lakatoš, "da onda kada smislimo neki eksperiment kako bismo proverili, odnosno kritikovali neku teoriju, uvek moramo, ako hoćemo da omogućimo njeno ÄopovrgavanjeÄ, nekritički da upotrebimo neke Äposmatračke teorijeÄ, Ästandardne teorijeÄ, ili Äinterpretativne teori-jeÄ... Od naše metodološke odluke zavisi na koju ćemo teoriju gledati kao na interpretativnu teoriju, a za koju ćemo smatrati da je na proveri; ali, ova odlu-ka će odrediti na koji ćemo deduktivni model da upravimo modus tollens. Tako neki potencijalni pobijač B teorije T1, kada je data neka interpretativna teori-ja T2, može da opovrgne T1; ali, isti iskaz B, ako se posmatra kao potencijalni pobijač teorije T2, kada se T1 uzme kao interpretativna teorija, opovrgava T2. (...) Problem postaje još teži ako uvidimo da teorije koje kritikujemo uvek sadrže, pored toga, i neki Äceteris paribusÄ. Ovo Äskriveno prethodno znanjeÄ čini monoteo-rijsko opovrgavanje potpuno irelevantnim."48

4

8

Lakatos, I., "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes", Proceedings of the Aristo-telian Society, vol. 69, 1968-1969, pp. 156-157 & 158.

367

Ovo je shvatanje, naravno, usko povezano i sa drugim momentom koji smo spomenuli, to jest sa Lakatoševom tezom da pravog prelaska sa stare na novu teo-riju nema; ali, to ćemo za trenutak da zanemarimo. Još je upadljivo u napred navedenom tekstu ekstremno gledište da je "monoteorijsko opovrga-vanje potpuno irelevantno". U ovako oštro formulisanom obliku, ta teza mi se čini sasvim neprihvatljivom. Pretpostavimo za trenutak da je uvek mogućno obr-nuti odnos objašnjavalačka teorija ‡ interpretativna teorija (mada mi izgleda da to nije uvek mogućno, pošto su, u svakom konkretnom istorijskom periodu raz-voja nauke, naučnici prilično sigurni koje će teorije uzeti kao objašnjavalačke, a koje kao interpretativne, to jest, koje će uzeti kao istinite čak i onda ako su u isti mah spremni da dopuste da se jednog dana može ispostaviti kako te teorije nisu istinite, tako da mogu biti prisiljeni da ponovo razmotre položaj svojih inter-pretativnih teorija, pa da ih vrate na nivo objašnjavalačkih teorija, ili čak da ih potpuno odbace) ‡ ako, dakle, pođemo i od takve pretpostavke, ne vidim zašto bi "skriveno prethodno znanje" ‡ koje priznaje i Poper ‡ moralo monoteo-rijsko opovrgavanje činiti potpuno irelevantnim. Naprotiv, mislim da ono može biti zapravo dosta jak i pouzdan pokazatelj o tome koje teorije treba uzeti kao interpretativne, a koje ne. 49

4

368

9

Ovde je posredi i jedna, po mome shvatanju, pogrešna interpretacija novijih Poperovih gle-dišta (gledišta Popera2, kako bi rekao Lakatoš). Naime, Lakatoš tvrdi da prema Poperu 2 nauka može da raste bez "opovrgavanja" koja bi pokazivala put; a onda, pogrešno navodeći odeljak 30. Logike naučnog otkrića (kao da Poper smatra da opovrgavanje ne može da primora teoretičara da traga za boljom teorijom, mada Poper u stvari napominje da ne mora uvek opovr-gavanje da bude to koje će primorati teoretičara da traga za boljom teorijom), nastupa sa tezom da opovrgavanje ne može da prethodi boljoj teoriji (v. Lakatos, I., "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes", ..., p. 166 & Lakatos, I., "Falsification and the Methodology of Scientific Re-search Programmes", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, pp. 121-122.) ‡ Ova interpretacija je pogrešna, pošto Poper i u najnovijim radovima ističe opovrgavanje kao glavni izvor novih problema u nauci, a novi proble-mi u stvari označavaju novi put u nauci. Teza da opovrgavanje ne može da prethodi boljoj teori-ji ostaje, razume se, sasvim nejasna i nedokazana.

Prema tome, ovakva formulacija Lakatoša ‡ ukoliko nije posredi nekontrolisano preterivanje, što može lako da bude prisutno u kritičkoj debati, koja se uvek vodi sa izvesnim stepenom pristrasnosti ‡ protivreči nekim njegovim drugim gledištima. Lakatoš, naime, opravdano kritikuje Popera što ne pravi razliku između "opovrgavanja" i "odbacivanja" (ili "eliminisanja"). On tačno primećuje da sámo opovrgavanje ne predstavlja dovoljan razlog za uklanjanje "opovrgnute" teorije. Pri tom, za razliku od napred navedene oštre formulacije, Lakatoš dodeljuje opovrgavanju određenu ulogu koja nije bez značaja ‡ on kaže da opovrga-vanje pojačava problemsku napetost (ili temperaturu) u nauci, ukazujući tako na hitnu potrebu da se u njoj izvrši revizija ‡ na neki do tad neočekivani način. 50 Drugi novi momenat koji leži u osnovi Lakatoševe metodologije jeste njegova teza da nema prelaza sa stare na novu teoriju, već da je uvek reč o odlu-čivanju između više nespojivih teorija. Navešću ovde samo jedan kratak, ali jezgrovit citat. U istome članku Lakatoš kaže: "Nijedna teorija ne zabranjuje neko stanje stvari koje može unapred da se specifikuje: ne događa se da mi pred-lažemo neku teoriju, a da Priroda uzvikuje NE. Pre bi se moglo reći da mi predlažemo lavirint teorija, a Priroda uzvikuje NESPOJIVO." 51 Nema, dakle, nikakvog zasnivanja nove teorije kojem bi prethodilo neko činjeničko opovrgavanje stare teorije, već postoji samo odlučivanje između većeg broja uzajamno nespojivih teorija. Ako bi se, međutim, tražio razlog zašto Lakatoš neće da pravi razliku između stare i nove teorije, on je pružen u jednoj drugoj njegovoj metodološkoj postavci: naime, ni za jednu teoriju ne treba reći da je stara, s obzirom na to da teorije mogu i samo privremeno da se povuku s bojnog polja (pod naletom protivničke argumentacije), ali se ne moraju smatrati poraženim; one mogu ponovo, i u više navrata, da se pojave u novoj verziji, povećavajući svoj empi-rijski sadržaj i obezbeđujući puno proveravanje jednog dela tog novog sadržaja. 52 "Nikakvo preimućstvo jedne strane", kaže Lakatoš, "ne može se smatrati kao sasvim odlučujuće. Nikada nema ničega neizbežnog u pogledu trijumfa nekog programa. Isto tako, nema ničeg neizbežnog u pogledu njegovog poraza... Pa ipak, mora se ne samo voditi ÄskorÄ protivničkih strana, već on mora u svako doba da bude dostupan javnosti." 53

5

0

5

1

5 5

v. Lakatos, I., Op. cit., pp. 155 & 161. Ibid., p. 161. (u izvorniku sve kurzivom) 2 v. Ibid., p. 176. 3 Lakatos, I., "History of Science and its Rational Reconstructions", 1970, mim., p. 16. (*u prevodu: "Historija nauke i njezine racionalne rekonstrukcije", u: Neven Sesardić /prir./, Filozofija nauke, Nolit, Beograd, 1986, str. 279.)

369

Ovo gledište, međutim, predstavlja radikalno poricanje svake prave naučne revolucije. Nauka je predstavljena kao trajno previranje brojnih suparničkih teorija, gde nadjačava čas prva, čas druga, čas n-ta teorija, koje mogu često i da se smenjuju u čelnoj ulozi. U svakom slučaju, uvek je prisutno više teorija, od kojih je jedna trenutno vladajuća, jedna (ili možda nekoliko) se privremeno povukla, jedna (ili nekoliko) se tek pojavljuje kao nova ideja, jedna (ili nekoli-ko) se povuklo zauvek. 54 U takvom šarolikom previranju teorija ‡ gde je bitno da uvek bude javno istaknuto koliko koja teorija trenutno beleži poena ‡ zapravo nema mesta za obrazac prave naučne revolucije, gde stara teorija, posle dužeg ili kraćeg perioda suverene vladavine, ustupa mesto novoj teoriji koja je, posle dužeg ili kraćeg ratovanja, u odsudnoj bici porazila staru teoriju. Tu onda nema me-sta ni za onaj princip postojanosti teorija u nauci ‡ na koji je Kun skre-nuo pažnju, kojem Poper zaista nije dodelio odgovarajuće mesto, a koji Lakatoš želi da uključi u svoju metodološku shemu (u tom smislu da naučnici pokazuju snažno izraženu težnju da veoma du-go ne obraćaju pažnju na protivprimere, nazivajući ih "jogunastim" i "zaostalim" slučajevima, nadajući se da će tokom razvoja svoje teorije jednog trenutka uspeti da se otresu takvih primera). Zato mi se čini da Lakatoš više ostaje na deklarativ-nom usvajanju ovoga gledišta, nego što se ono organski uklapa u njegovu napred iznetu zamisao rasta naučnog saznanja. Ali, na ove probleme vratiću se ponovo malo niže, prilikom razmatranja sledećeg značajnoga gledišta o problemu revolucionarnih izmena naučnih teorija.

Stanovište Pola Fajerabenda Fajerabend se takođe kritički nadovezuje kako na Popera tako i na Kuna. Za ono što naziva "princip postojanosti" (Principle of tenacity), Fajerabend prizna-je da je preuzeo od Kuna, mada ga razvija na poseban način. Fajerabend smatra da je princip postojanosti sasvim umestan, s obzirom na to da su teorije sposobne da se razvijaju, da se poboljšavaju, pa tako možda otklone neke teškoće koje prvo-bitno nisu bile u stanju da savladaju. Međutim, Fajerabend istovremeno uvodi i "princip proliferacije", s obzirom da se ne slaže sa Kunovom sugestijom kako bi naučnici trebalo da se čvrsto drže svojih paradigmi sve do njihovog gorkog kraja, sve dok odvratnost, frustracija i dosada sasvim ne onemoguće njihovu upotrebu. 55 Fajerabend je, dakle, odlučno protiv modela: normalna nauka‡revolucija‡nor-malna nauka‡revolucija itd, "gde se profesionalna glupost periodično zamenjuje filozofskim izlivima, da bi se ponovo pojavila na Ävišem nivouÄ". 56 5

5 5

370

4

U vezi s tim, Lakatoš govori i o "krucijalnom eksperimentu", ali u jednom sasvim novom smislu. Naime, on smatra da se može dogoditi to da neka teorija, i pored istrajnih napora, ne uspe više da se pojavi na bojnom polju, pa se onda ‡ ali, naravno, tek s pogledom unazad ‡ eks-periment koji je doveo do njenog privremenog povlačenja, pokazuje kao "krucijalni eksperiment" u odlu-čivanju između te teorije i njenoga suparnika, odnosno u njenom odbacivanju. ( v. Lakatos, I., "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes", ..., p. 176.) 5 v. Feyerabend, P. K., "Consolations for the Specialist", ..., pp. 203 & 205. 6 Ibid., p. 208.

U poređenju sa Kunovim modelom, veliko preimućstvo pripada gledištu koje dopušta mogućnost poboljšavanja teorije, a istovremeno prihvata princip proliferacije, i tako nam dopušta da budemo otvorenog duha sve vreme, a ne samo usred katastrofe. "Nije li takođe slučaj", kaže Fajerabend, "da se odstupajuće činjenice često uvode od strane kritičarâ neke paradigme pre nego što bi se moglo reći da ih ti kritičari koriste kao polaznu tačku za kritiku? A ako je to tačno, ne sledi li onda da je proliferacija, pre negoli model normalnost‡proliferacija‡normalnost, ono što karakteriše nauku?" 57 Na osnovu uočene situacije da su kritičari često zapravo uvodili, a ne koristili odstupajuće činjenice (nepravilnosti) kao polaznu tačku svoje kriti-ke, kao i činjenice da se događa da znatan broj naučnika, usred same revolucije, rešava stare, sitne nedoumice i nepravilnosti, Fajerabend izvodi zaključak (doduše, ne bez kvalifikacije "čini se") da za rast saznanja ne treba zahvaljivati aktivnosti rešavanja nedoumica, već aktivnom uzajamnom delovanju različitih postojano (uporno) zastupanih gledišta. Pored toga, tu su i nove ideje, koje se ne-prekidno stvaraju i za koje takođe treba obezbediti mesta, mada smo mi skloni da im poklonimo pažnju tek tokom revolucija. Ali, kako ova promena interesa za Fajerabenda ne odražava nikakve temeljite strukturalne promene, kao što bi, recimo, bio prelazak sa rešavanja nedoumica na filozofsku spekulaciju i proverava-nje temeljâ, to ona ne predstavlja ništa drugo do promenu interesa i publiciteta.58 Uz malo imaginacije i malo više istorijskih istraživanja, smatra Fajerabend, može se konačno zaključiti da množenje (proliferacija) teorija ne samo što neposredno prethodi revolucijama, već se odigrava sve vreme. Da završim ci-tatom: "Nauka kakvu poznajemo", kaže Fajerabend, "nije vremenski sled normal-nih perioda i perioda proliferacije, već je njihovo naporedno postojanje. ‡ ... Ja ću zato govoriti o normalnoj komponenti i filozofskoj komponenti nauke, a ne o normalnom periodu i o periodu revolucije."59 Prema tome, "naučna revolucija" je kod Fajerabenda dijalektički prevaziđena, odnosno istovremeno i ukinuta i održana ‡ ukinuta kao vremenski uoč-ljiva pojava, to jest kao istorijska činjenica, ili pogodan model za objašnjavanje određenih istorijskih zbivanja u nauci, a sačuvana kao jedan od ona dva sastavna dela nauke pomoću kojih se nauka dijalektički razvija u svakom svom periodu. Ovo rešenje problema odnosa principa postojanosti i principa množe-nja (proliferacije), koje predlaže Fajerabend, svakako čini jedno od mogućnih rešenja, ali to onda podrazumeva i sasvim drugačije shvatanje saznanja. To shvata-nje saznanja Fajerabend je izneo u članku "Odgovor na kritiku": "Ovako zamišljeno saznanje nije proces koji vodi prema nekom idealnom gledištu; ono je stalno narastajući okean alternativnih mogućnosti koje primoravaju jedna drugu na veću artikulaciju, doprinoseći sve skupa, kroz ovaj proces konkurencije, razvitku naših duhovnih sposobnosti. Za sve teorije, čak i za one koje su se trenutno povukle u pozadinu, može se reći da poseduju jednu ÄutopijskuÄ komponentu u tom smislu da pružaju, trajno i stalno, sve bolja merila adekvatnosti ideja koje su se našle u središtu pažnje."60 5

7

5

8

5

9

Ibid., p. 208. v. Ibid., pp. 208-209. v. Ibid., p. 212.

371

Kritika Fajerabendovog shvatanja naučne revolucije, ili njegovog prin-cipa umnožavanja teorija (proliferacije), zapravo predstavlja izlaganje moga gledišta o ovome problemu, pa ću to ostaviti za zaključni deo ovoga rada. Sada bih, međutim, ukazao na jednu dodatnu teškoću sa kojom se sukobljava stanovište Pola Fajerabenda. Reč je o njegovoj tezi da su teorije koje smenjuju jedna drugu nesamerljive, to jest, da su značenja termina koji se javljaju u opisiva-nju pojedinih činjenica zavisna od teorije u okviru koje se koriste, što je onda još jedan razlog za odricanje bilo kakvog značaja Poperovom shvatanju opovrgavanja u procesu izmene naučnih teorija. Najčešće primedbe na tezu nesamerljivosti svode se na to da, ukoliko je neka teorija T1 nesamerljiva sa datom teorijom T, onda ona ne može da protivre-či T, pa stoga ne može da bude upotrebljena ni za kritikovanje T. Fajerabend pri-znaje da je ova primedba na mestu, ali ističe da o pitanju odnosa između razli-čitih teorija može da se odlučuje bez ikakvog uplitanja pitanja sličnosti znače-nja. Praveći razliku između spoljašnjih pitanja (koja se tiču veze između razli-čitih teorija) i unutrašnjih pitanja (koja se tiču onih karakteristika sveta kakve sagledamo sa stanovišta neke pojedinačne teorije), Fajerabend veruje da o spoljašnjim pitanjima može da se odlučuje ne pozivajući se na značenja. On kaže: "Mi jednostavno poredimo dva beskonačna skupa elemenata s obzirom na izvesna strukturalna svojstva i ispitujemo da li je mogućno ili nije uspostaviti neki izomorfizam... Naravno, tu je još i pitanje o tome koju bi teoriju trebalo pretpostaviti nekoj dru-goj. Ovo pitanje najčešće se pokušava rešiti putem krucijalnog eksperimenta."61

6

6

372

0

Feyerabend, P. K., "Reply to Criticism", Boston Studies in the Philosophy of Science, vol. II, ed. by R. S. Cohen & M. nj. njartofsky, Dordrecht, D. Reidel, 1965, p. 225. 1 Ibid., p. 232.

Naravno, ne treba misliti da Fajerabend upotrebljava termin "krucijal-ni eksperiment" u smislu biranja, na osnovu posmatranja, između dve nespojive teo-rije, pošto bismo u tom slučaju opet morali da uspostavljamo izvestan minimum sličnosti u značenjima. On je, naime, ubeđen da empirijsko svedočanstvo protiv jedne a za drugu teoriju, može da postoji bez potrebe za sličnošću značenjâ. Prvo, nespojivost teorija možemo uvesti na navedeni način (nedostatak izomorfizma u pogledu izvesnih osnovnih odnosa, plus posledice koje odatle slede), a onda može-mo da potvrdimo jednu od dve nespojive teorije. Drugo, obe teorije mogu biti u sta-nju da reprodukuju "lokalnu gramatiku" rečenica koje su neposredno povezane sa posmatračkim postupcima, pa onda možemo da kažemo kako je T1 bila potvrđena istim svedočanstvom koje je opovrglo T, ukoliko postoji neki lokalni iskaz S čiji pridruženi (= teorijski) iskaz u T1 potvrđuje T1, dok njegov pridruženi (= teorijski) iskaz u T pobija T. Treće, možemo da konstruišemo jedan model T unutar T1 i da razmatramo njegovu sudbinu. 62

6

2

v. Ibid., p. 233.

373

Fajerabend je u pravu kad ističe da neka pitanja odnosa između različitih teorija mogu da se razmatraju bez ikakvog uplitanja pitanja o sličnosti značenja. Međutim, ostaje sledeći problem: šta sa drugim vrstama odnos â, ako, recimo, želimo da uzmemo u obzir i unutrašnja pitanja? [taviše, izgleda da razlozi za tezu koja bi tvrdila da može postojati empirijsko svedočanstvo protiv jedne a za drugu teoriju, bez potrebe za sličnošću značenj â, nisu dovoljno ubedljivi. U stva-ri, čini mi se da nijedna naučna teorija T1 ne može da se postavi kao stvarna alternativa drugoj naučnoj teoriji u objašnjavanju realnosti koja nas okružuje, ukoliko T1 određuje iskustvo E1, koje je drugačije od iskustva E2 što je određeno sa T2. Te teorije (ili naučnici koji ih zastupaju) jednostavno posmatraju različite stvari i njihova gledišta ne ulaze ni u kakav odnos suparničkih gledišta. Inače, čini mi se da sâm Fajerabend, uvođenjem mogućnosti da obe teorije mogu da reprodukuju "lokalnu gramatiku" rečenica koje su neposredno povezane sa posmatračkim postupcima, na zaobilazan ili posredan način ponovo uvodi jedan vid poređenja nekih osnovnih iskaza, pa onda i neku vrstu sličnosti iskustva ili sličnosti značenjâ.63

6

374

3

S. A. Klajner (S. A. Kleiner), u svome članku "Ontološka i terminološka obavezivanja i metodološka samerljivost teorija" (u: PSA 1970, Boston Studies in the Philosophy of Science, vol. VIII, ed. by R. C. Buck & R. S. Cohen, Dordrecht, D. Reidel, 1971, pp. 507-518), posebno podvlači moguć-nost menjanja određenih aspekata značenja ne-logičkih izraza u nekoj teoriji, s tim da ne dođe do nespojivosti i a fortiori metodološke nesamerljivosti između starih i novih teorija.

Ako bih, najzad, hteo u nekoliko reči da odredim Lakatoševo i Fajerabendovo stanovište u pogledu momenata "iznenadnosti" i "neočekivanosti" u naučnim revolucijama, onda bih mogao da kažem (preuzimajući rizik ne sasvim adekvatne interpretacije) da Lakatoševa rekonstrukcija ne daje dovoljno mo-gućnosti da se govori bilo o iznenadnom bilo o neočekivanom karakteru prela-za sa stare na novu naučnu teoriju, samim tim što on radije želi da govori o istovremenom beleženju različitih bodova raznim teorijama koje nam se nude. Fajerabendov princip proliferacije takođe isključuje iznenadnost, ali zato njegov princip nesamerljivosti (koji nije psihološke prirode, kao kod Kuna), uključuje takvu neočekivanost koja zapravo ide do irelevantnosti svakog poređenja stare sa novom teorijom, o čemu je već bilo reči.

Sumnje u postojanje naučnih revolucija

375

U razmatranju problematike naučnih revolucija u vezi sa tezama Kuna, odnosno Popera, Tulmin, odnosno Vilijem Nil (nj. Kneale), svaki na svoj način i sa različi-tim razlozima, otvoreno zastupaju gledište da naučnih revolucija u stvari uop-šte ni nema. Tulmin, recimo, smatra da je "apsolutnost" prelaza, koju nosi Kunova zamisao naučne revolucije, pružala zapravo jedini kriterijum za prepoznavanje da li se neka revolucija odigrala ili ne. Međutim, smatra Tulmin, kada jednom uvi-dimo da u nauci nikada nema nikakve apsolutne pojmovne promene, onda imamo posla jedino sa nizom većih ili manjih pojmovnih preinačavanja, koja se jedno od drugog razlikuju samo po stupnju. 64 Ovakvo zaklju-čivanje sa nepostojanja apsolutne apsolutnosti na postojanje apsolutne relativ-nosti, mislim da nema nikakvu težinu. U tom smislu, onda, na objašnjavalačkom nivou, nema mnogo stvarno teorij-skog značaja da se povlači razlika između normalnih i revolucionarnih promena. S ob-zirom da se razlikuju samo po stupnju, ove se promene moraju objašnjavati pomoću iste grupe činilaca, ili pomoću istih razmatranja. 65 Ovakvo zaključivanje, polaze-ći od dobro uočenih teškoća, pokazuje tendenciju ničim opravdanog odlaženja u drugu krajnost ‡ poricanje svakog smisla i zna-čaja pravljenju metodološke razlike između normalnog i revolucionarnog u na-uci.

6

6

376

4

v. Toulmin, S., "Distinction Betnjeen Normal and Revolutionary Science", in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge, ed. by I. Lakatos & A. Musgrave, Cambridge, University Press, 1970, p. 41. 5 v. Toulmin, S., Human Understanding, ..., p. 118.

Nil posmatra stvari iz sasvim drugačijeg ugla. Za njega svi oni koji zastupaju tezu o revolucijama u nauci, izražavaju zapravo svoje neslaganje sa mogućno-šću da nauka postigne stabilnost trajnim usvajanjem jednog određenog teorijskog okvira. Nil smatra da nema dovoljno smisla govoriti o prirodi kako je toliko slo-žena da zahteva neprekidnu revoluciju u nauci. Jer, ako se pod "beskrajnom slože-nošću prirode" podrazumeva samo beskrajno mnoštvo pojedinačnosti koje ona sa-drži, ili beskrajna raznolikost prirodnih pojava, to ne predstavlja prepreku da se teorijski uspešno pokriju sve pojedinačnosti ili sva raznovrsnost. Ako se, međutim, misli na stav da ne može biti teorije koja će nas potpuno zadovoljiti, onda pokušaji približavanja takvoj teoriji, bilo naučnim reformama bilo revo-lucijom, nemaju nikakvog smisla. Jer, ako nema istine, ne može biti ni približa-vanja istini, pa je čitav poduhvat stvaranja teorija beskoristan. Nil zato drži da naučnik može, jednog dana, da formuliše neku sveobuhvatnu teoriju koja će biti sasvim istinita, pa zato neće biti ni podložna opovrgavanju. Ali, on istovremeno ne želi tvrditi da će se to stvarno dogoditi. Naime, ljudska rasa može da bude previše glupa za takav poduhvat, ili neka prirodna katastrofa može da je spreči u tome. Još manje želi da kaže ‡ ukoliko bismo i proizveli takvu teoriju ‡ kako bismo mogli biti sigurni da smo to učinili. Da bismo postigli takvu izvesnost, morali bismo znati sve o prirodi, uključujući i tu činjenicu da znamo sve o priro-di, što je načelno nemogućno. No, po mišljenju Nila, ove ograde ne utiču na postavljeni ideal sveobuhvatne istinite teorije.66 Ovo Nilovo gledište zahteva kratak komentar. Mislim da zaista nema mnogo svrhe praviti ovakve optimističke prognoze u pogledu budućnosti, gde je saznata sveobuhvatna istina o stvarnosti što nas okružuje ‡ ali ne zbog bilo kakvih sumnji u pogledu intelektualnih mogućnosti ljudskog roda, ili zbog vero-vanja u to da je mogućna opšta katastrofa. Moji bi razlozi bili drugačiji: prvo, zato što je baš u naše doba nauka postala duboko svesna (što nije bio slučaj u prošlosti) da su se pred njom široko otvorili novi horizonti daljih istraživa-nja i saznavanja, i da je još veoma daleko od neke potpuno završene istinite teorije; drugo, zbog toga što priroda nije beskonačna samo u smislu praktično beskonač-nog broja pojedinačnih stvari koje se u njoj nalaze (mada se u najnovije vreme sma-tra da je broj atoma, pa onda i elementarnih čestica, u vasioni zapravo konačan), odnosno neograničene raznolikosti tih stvari, već i u smislu beskrajne mogućno-sti za promene i preobražavanja, koje nikakva sveobuhvatna naučna teorija ne može za sva vremena da predvidi i tako onda u sebe uključi.

6

6

v. Kneale, nj., "Scientific Revolution for Ever?", The British Journal for the Philosophy of Science, 1967, vol. XIX, No. 1, pp. 36 & 38.

377

Zaključne napomene Mislim da bi bilo umesno da sada, na kraju, izložim nekoliko zaključnih napomena o glavnim problemima koji su u ovom radu bili pokrenuti. (1) Pre svega, nasuprot svim neposrednim ili posrednim razlozima protiv postojanja naučnih revolucija, mislim da one kritičke primedbe koje sam gore izneo protiv te vrste gledišta, pružaju dovoljnu osnovu za zaključak da ne bi bilo neopravdano, kako istorijski tako i metodološki, ako bismo nastavili sa daljim istraživanjima različitih strana složenog problema naučnih revolucija, s tim što bi taj pojam imao pravoga smisla samo kada je reč o zamenama "paradigmi" ili "naučnih istraživačkih programa", to jest samo kada su u pitanju maxi, a ne mini teorije. (2) Za princip postojanosti, kada je u pitanju razvijanje naučnih teorija, smatram da je od velikog značaja. Naravno, taj princip ne mora značiti da razvoj unutar "normalne nauke", koji se odvija u okviru određene teorije ili paradigme, ne može da dovede do različitih preinačavanja, prilagođavanja i drugih promena date teorije ili paradigme, što bi takođe moglo da bude uzrok krize i revolucio-narnih promena te teorije. Ili, drugim rečima, mada princip postojanosti povlači za sobom zanemarivanje izvesnih pozitivnih činjenica ili protivrazloga, on ne podrazumeva da to prenebregavanje može da bude izraz slepila ili načelne odluke da se ne prihvataju nikakva, bilo empirijska bilo teorijska pobijanja. Naprotiv, takvo zanemarivanje opovrgavanja treba da bude, i obično i jeste, svesno privremenog karak-tera, kako bi se teoriji pružila prilika da se do kraja razvije i ispolji svoju snagu, s tim što se sasvim opravdano pretpostavlja da će tokom toga razvoja bar neke od iznetih teškoća biti otklonjene.

378

(3) [to se tiče iznenadne prirode revolucionarnog prelaza sa stare na novu naučnu teoriju, treba dvojiti dva stupnja: (a) stvaranje naučne teorije i (b) prihvatanje naučne teorije. Ako je reč o stvaranju nove teorije, onda se ne mogu složiti sa Kunom u tome da se nove teorije stvaraju u jednom naglom aktu na-dahnuća "u jednom komadu". To bi zaista bilo previše očekivati i od jednog geni-ja, pošto su naučne teorije složene tvorevine, koje iziskuju dosta vremena i mirnoga rada da bismo došli do njihovih dovoljno jasnih i preciznih formulacija. Ovim se, naravno, ne poriče da naučniku neka početna ideja može da padne na pamet i obično mu pada na pamet iznenada, "u trenutku". U tom smislu, sklon sam da se složim sa gledištem da su periodi revolucionarnih promena, ili čak i periodi kriza, zapravo veoma nepovoljni kada je u pitanju sámo stvaranje naučnih teorija.

379

[ta se zaista događa tokom revolucije u nauci? Grupa naučnika pokuša-va, koristeći razne razloge, da porazi staru i da uspostavi premoć nove teorije ‡ ali nove teorije koja nije bila stvorena na licu mesta tokom same revolucije, s obzirom na to da mi u stvari revoluciju ne možemo ni započeti ako već nemamo novu teoriju. To, razume se, ne znači da su revolucionarni periodi nepovoljni za dalji razvoj, da i ne govorimo o primeni nove teorije. S druge strane, prihvatanje neke naučne teorije u izvesnoj zajednici naučnika može da bude, i po pravilu i jeste, relativno iznenadnog karaktera, pogotovu ako se shvati u smislu pojedinač-nog preobraćanja, ili, drugačije rečeno, ako ne obuhvata i onaj period vremena koji je neophodan za ubeđivanje određenog naučnika ili zajednice naučnika (koji mogu biti različitih filozofskih uverenja) da treba da napuste staru i da usvoje novu teoriju (u smislu da stvarno veruju u ispravnost te teorije, a ne u smi-slu da samo koriste ono što im je postalo poznato za bilo kakav praktičan cilj koji mogu imati na umu). (4) U pogledu neočekivanosti prelaza sa stare na novu teoriju, ako se ta neočekivanost shvati u smislu nesamerljivosti, onda ‡ kao što sam na to već ukazao prilikom razmatranja Fajerabendovih gledišta ‡ takva neočekivanost ne postoji. Međutim, neočekivanost ne samo što može, već i mora da bude sačuvana, u tom smislu da se od svake nove teorije zahteva da donese nešto neočekivano u naše razumevanje stvarnosti, kako bi se uopšte mogla smatrati novom.

380

(5) Na kraju, jedna sugestija za drugačiju interpretaciju principa množenja teorija (proliferacije): naime, kao što je opravdano kritikovana teorija o tome da naučno saznanje započinje prostim prikupljanjem činjenica posmatranja, ukoliko se pri tome ne rukovodimo nekom makar i najprovizornijom i najprivre-menijom teorijom, mislim da na sličan način može da se kritikuje i princip mno-ženja teorija. Tako, smatram da, s teorijskog gledišta, princip množenja bez eks-plicitno specifikovanog načina za ograničavanje teorijski beskonačnog broja mogućnih hipoteza ne znači drugo do besmisleno nagomilavanje raznih teorija. ^ini mi se, zapravo, kako teorije moraju da izrastu iz sukoba nastalog između posma-tranja i neke od postojećih teorija (ukoliko, naravno, ti sukobi nisu mogli da budu otklonjeni daljom artikulacijom te teorije), ili pak uočavanjem teorijskih nedostataka postojećih teorija.67 S praktičnoga gledišta, međutim, svaki princip množenja teorija bio bi više nego poželjiv (s obzirom da se u ozbiljnoj naučnoj praksi sa tom pojavom zapravo dosta retko srećemo). Sem toga, kad je reč o naporednom postojanju većeg broja teorija koje se od-nose na jednu određenu problemsku situaciju, onda može biti korisno da se napra-vi nekoliko razlikovanja. Pre svega, trebalo bi razlikovati novonastale teorije od jednog potencijalnog skupa teorijskih mogućnosti koje predstavljaju preinača-vanja ili prilagođavanja nekih starih (ili ranije postojećih) teorija. U tome dru-gom skupu "rezervnih kandidata" mogu se, dalje, razlikovati teorije koje su već bile ‡ pre kraćeg ili dužeg vremena, to nije bitno ‡ u upotrebi, i teorije koje su ‡ najčešće zbog nerazvijenosti određene naučne discipline u doba njihovog nastaja-nja ‡ ostale po strani da čekaju "bolja vremena". 68 Sasvim je razumljivo da u svakoj problemskoj situaciji mogu ‡ mada ne moraju ‡ da se pojave sve ove vrste hipoteza. Prema tome, mogućni su takvi sluča-jevi gde ćemo imati posla samo sa jednom jedinom hipotezom, ili neki još drugačiji slučajevi, gde ćemo raditi naizmenično sa dve ili više teorija, dok se ne odlučimo da neke od njih odbacimo.

6

6

7

Ovo istovremeno predstavlja bitan prigovor Fajerabendovom principu umnožavanja (proliferacije), koji je eksplicitno okarakterisan kao "stalno rastući okean alternativnih moguć-nosti". 8 Ovim je dat još jedan od razloga koji govore u prilog nikada dovoljno istaknutom značaju po-znavanja istorije nauke, posebno ukoliko pravimo razliku između naučnika-stvaraoca i naučnika-tehnologa (v. moj rad: "Dve koncepcije nauke i humanizam", Praxis, Zagreb, 1969, br. 1-2; *preštampan u ovoj knjizi na str. 83-).

381

NAU^NO UBE\IVAnjE "You cannot force anybody by arguments to take arguments seriously, or to respect his onjn reason." (Popper, K. R.., The Open Society and its Enemies, vol. 2, fourth revised edition, p. 391)

Razlozi prethodnog prihvatanja i razlozi naknadnog ubeđivanja Razlozi koji mogu da leže u pozadini prvobitnog predlaganja naučnih hipo-teza uglavnom su različiti od onih koji se upotrebljavaju prilikom prethodnog teorijskog procenjivanja predloženih hipoteza. U ovom tekstu ću pokušati nešto da kažem o problematici naučnog ubeđivanja, to jest o onim razlozima kojima se nauč-nici služe pokušavajući da ubede svoje kolege kako treba da odbace jednu i prihvate neku novu naučnu hipotezu, odnosno o onoj argumentaciji koja se koristi ne bi li se preo-krenulo mišljenje naučnih krugova kada je reč o tome koja hipoteza ‡ trenutno ‡ predstavlja najbolje teorijsko rešenje određenog naučnog problema. Ova je problematika, razume se, najuže povezana sa procesom smenjivanja naučnih teorija i u neku ruku čini njegovu završnu fazu. Međutim, ako je o pitanjima proveravanja naučnih hipoteza široko raspravljano; ako su mnogi filozofi nauke želeli da izraze svoje mišljenje o (revolucionarnom) smenjivanju naučnih teorija; ako je i o različitim stranama logike otkrića ipak dosta pisano, mada još uglavnom na nivou "ispitivanja terena", to jest, da bi se sagledali putevi mogućnih budućih dubljih zahvata; ako je o teorij-skom procenjivanju relativno malo pisano, pri čemu su ipak već sagledani neki bitni elementi ove problematike i već predložena trajnija rešenja ‡ onda je o naučnom ubeđivanju sigurno pisano najmanje, a veliko je pitanje da li su dodirnu-te najbitnije tačke ove problematike. Zato će ta problematika, razume se, zahte-vati posebne studije kako sa gledišta istorije nauke, tako i sa sistematskog lo-gičko-metodološkog stanovišta. Iz tih razloga, u ovome radu ću se ograni-čiti uglavnom na kritičko razmatranje onoga što je do sada na ovome polju učinje-no makar i u vidu nagoveštajâ ili naznaka izrečenih prilikom razmatranja dru-gih problema. Pri tom će način izlaganja biti ovakav: prvo ću se osvrnuti na jedino celovito gledište koje je za sada izneto o ovome pitanju, a zatim ću sistematski nabrojati različite elemente koji se mogu naći u literaturi kada je reč o pro-blemu naučnog ubeđivanja; kako su tu u pitanju elementi koji u sebi nose vredno-sni karakter, biće razmotreni i osnovni vidovi uloge vrednosnih sudova u nauč-nom istraživanju; posle toga, biće ukazano na izvore otpora prema novim teori-jama, na vezu između revolucionarnih preobražaja i procesa ubeđivanja, da bi se na kraju sistematski raspravljalo o osnovnim razlozima koji se u tome procesu koriste. 382

Tomas Kun o ubeđivačkoj argumentaciji Srazmerno celovito gledište, ali u kratkom nacrtu, o problemu naučnog ubeđivanja nalazimo kod Tomasa Kuna, u čuvenoj knjizi Struktura naučnih revolu-cija. Kao što je poznato, normalna naučna praksa jedne zajednice naučnika, po Ku-nu, odvija se unutar izvesne prihvaćene paradigme, to jest vladajuće opšte teorije u određenoj naučnoj oblasti. Smenjivanje paradigmi predstavlja naučnu revoluciju, a odluka o odbacivanju jedne paradigme uvek istovremeno znači i odluku da se pri-hvati druga, nova, da se prihvati drugi, novi pogled na svet (pošto je paradigma istovremeno i "opštemetafizičko gledište"), oko čega se, naravno, često vodi bor-ba, a strane angažovane u sukobu moraju da pribegnu tehnici masovnog ubeđivanja. Pri tom valja imati u vidu i to da, kako smatra Kun, "zastupnici suparničkih paradigmi uvek imaju u izvesnoj meri i drugačije ciljeve. Nijedna strana neće priznati onoj drugoj sve neempirijske pretpostavke koje su joj potrebne da bi odbra-nila svoju tezu... Mada se svaka od njih može nadati da preobrati drugu stranu na svoj način gle-danja na nauku i njene probleme, nijedna se ne može nadati da dokaže kako je u pravu." 1

1

Kun, T., Struktura naučnih revolucija, Beograd, "Nolit", 1974, str. 207-209. (*Kuhn, T. S., The Structure of Scientific Revolutions, Chicago & London, The University of Chicago Press, 1962, pp. 147-149.)

383

Prelazak s jedne na drugu paradigmu se, naravno, ne odvija postepeno, uz pomoć logike i neutralnog iskustva, već se mora dogoditi ‡ posle dužeg ili kra-ćeg sukobljavanja razlogâ ‡ odjednom u celini (mada ne nužno u jednom trenutku), ili se neće uopšte desiti. Premda se promena paradigme ne može opravdati čvr-stim dokazima, to, razume se, ne znači da nikakva argumentacija nije relevantna, niti da naučnici ne mogu biti ubeđeni od strane svojih kolega da promene mišljenje, iako taj proces može da potraje i duže, i može da bude skopčan sa mnogim teškoćama.2 S obzirom da je reč o tehnici ubeđivanja, to jest o argumentaciji koja se koristi u takvoj situaciji za koju je karakteristično da ne može biti konačnog dokaza, ovo pitanje je novo i njime se do sada niko nije sistematski bavio. O njemu je utoliko teže raspravljati što pojedini naučnici prihvataju novu paradigmu obično rukovođeni svim vrstama razlogâ ili istovremeno većim brojem vrlo raz-novrsnih razloga. Neki od tih razloga, razume se, mogu ležati potpuno van onoga što očigledno spada u sferu nauke. 3 Ali, postavlja se pitanje da li je ipak mogućno izdvojiti neku vrstu raz-loga koja se pokazala posebno efikasnom u bitkama oko zamene paradigme.

2 3

384

v. Isto delo, str. 212-213. (*r. 151.) v. Isto delo, str. 213. (*rr. 151-152.) ‡ Mogućno je, svakako, na šta je ukazao belgijski filozof H. Perelman u svojim raspravama o opštoj teoriji argumentacije, praviti razliku između "ubeđivanja" (ili "uveravanja"), gde se koriste racionalna sredstva (deluje se na razum), i "nagovaranja", gde se koriste iracionalna sredstva (deluje se na volju).

O tome pitanju Kun kaže sledeće: "Možda jedina najviše preovlađujuća tvrdnja sa kojom istupaju zastupnici nove paradigme jeste da su u stanju da reše one probleme koji su staru paradigmu doveli u krizu. Kada je s pravom učinjena, ova tvrdnja je često i najefikasnija mogućna..." 4 njena je efikasnost utoliko veća utoliko su neprilike stare paradigme duže ispitivane, a pokušaji da se otklone neprekidno ostajali uzaludni. Osim toga, pomenuta tvrdnja ima posebne izglede na uspeh ukoliko nova paradigma pokaže izrazito bolju kvantitativnu preciznost u odnosu na svoju stariju suparnicu. U slučaju, međutim, kada se dogodi to da nova paradigma u osnovi, ili većim delom, nije usmerena na rešavanje onih problema koji su staru doveli do krize, svedočanstvo u prilog novoj paradigmi mora se potražiti na drugoj strani, pa će tada najubedljiviji biti oni razlozi koji podvlače to da nova paradigma dopušta predviđanje takvih pojava na koje se nije ni pomišljalo u vreme vladavine stare paradigme, s tim da se ta predviđanja pokažu kao tačna.5 Druga vrsta manje izričitih razloga koji se takođe upotrebljavaju da rukovode naučnike u odbacivanju stare paradigme u korist nove jesu razlozi "estetskog" karaktera (kada se za neku teoriju tvrdi da je "ekonomičnija", "jasnija", "elegantni-ja", "pogodnija", "jednostavnija" od stare), koji su obično efikasniji u matemati-ci negoli u drugim disciplinama, odnosno naukama. 6 Kun se, razume se, žuri da ponovo istakne kako ovi razlozi nisu obavezujućeg karaktera, ni pojedinačno ni kolektivno. Zapravo, ključni momenat, bez kojeg ovih ubeđivačkih razloga ‡ nezavisno od njihove dokazne snage ili, tačnije rečeno, slabosti ‡ uopšte ne bi ni bilo, jeste postojanje krize u nauci, jeste či-njenica da se stara paradigma sukobila sa teškoćama, odnosno, da broj tih teško-ća sve više raste.

4 5 6

Isto delo, str. 214. (*r. 152) v. Isto delo, str. 215. (r. 153.) v. Isto delo, str. 217. (rr. 154-155.)

385

Naravno, što se tiče porekla i samoga smisla postojanja ili nepostojanja ubeđivačkih razloga, sasvim je jasno da za njima ne bi bilo nikakve potrebe, pa prema tome, ne bi ni postojali, kada naučne teorije ne bi zapadale u krize i kada uopšte ne bi dolazilo do takve situacije u kojoj valja odlučivati o napuštanju neke stare i prihvatanju neke nove teorije. Ovo, međutim, nema nikavog uticaja na snagu ubeđivačkih razloga. Pogledajmo zato ima li Kun još šta drugo da kaže što bi bilo relevantno za snagu tih razloga. Pre svega, Kun ukazuje na činjenicu da su branioci tradicionalne teorije i naučnog postupka skoro uvek u stanju da ukažu na takve probleme koje nova suparnica nije rešila, a koji u starom gledištu, po njihovom mišljenju, nisu stvarali nikakve teškoće. Imajući na umu njegova gledišta na nauku u celini, izvesno se može razumeti ova posebna iracionalistička tendencija Kunove misli. U stvari, mislim da se ova tema o ubeđivanju ne uklapa sasvim u njegovu opštu poziciju. Pored toga, sporovi o paradigmama se zapravo ne tiču njihove relativne sposobnosti rešavanja problemâ, iako se iz dobrih razloga obično vode u takvim pojmovima. Reč je o izboru takve paradigme koja će rukovoditi našim budućim na-učnim istraživanjima onih problema za koje nijedna suparnica još ne tvrdi da ih je u potpunosti rešila. Prema tome, naša odluka će se u svakom slučaju zasni-vati ne toliko na postignućima u prošlosti, koliko na obećanjima za budućnost, koja, naravno, nisu i ne mogu nikad da budu previše sigurna, tako da ta odluka dobrim delom mora da počiva na veri, to jest na razlozima iracionalne prirode.7

7

386

v. Isto delo, str. 218-219. (rr. 156-157.)

Kun očigledno pripisuje vrlo nisku vrednost racionalnoj snazi ubeđiva-čkih argumenata u nauci, i ovo je, mislim, jedna od najvećih mana njegove pozicije. Bez obzira, za sad, na to koliko je Kun u pravu kada ovako nisko procenjuje snagu ubeđivačkih razloga, mislim da se on nevoljno i uz mnogo ograda uopšte upustio u razmatranje ove problematike, što, naravno, nije nimalo slučajno. ^ini mi se, naime, da Kun zapravo uopšte ne bi trebalo da se bavi ubeđivačkim razlozima, s obzirom da u poslednjem poglavlju svoje knjige iznosi gledište o nepostojanju napretka kroz revolucije u nauci, koje se (gledište) zasniva na tezi o potpunoj nesamerljivosti stare i nove paradigme. Protivrečnost Kunovih gledišta o naučnom napretku i o nesamerljivo-sti suparničkih paradigmi leži u tome što, ako bi paradigme zaista bile nesamerljive, i ako bi se zamena paradigmi svodila na čiste i potpune geštaltpreo-krete, onda ne bi moglo biti nikakvih pravih, racionalnih ubeđivačkih razloga, već samo i isključivo prihvatanja na veru, odnosno na osnovu razloga koji su u osnovi iracionalne prirode.

387

To što Kun ipak govori o ubeđivačkim razlozima, po svemu su-deći, proizlazi jednostavno otuda što mu je to bilo nametnuto proučavanjem stvarnoga pona-šanja zajednica naučnika, gde se takvi procesi zaista neprekidno odvijaju, bez obzira na Kunove krajnje zaključke o nesamerljivosti suparničkih paradigmi. Tačno je, razume se, da ubeđivački razlozi nemaju snagu dokaza, samim tim što praktično ne postoji takav slučaj da se i stara i nova paradigma odnose na sadržaj koji bi bio istovetan po svome obimu (a često može biti reč i o različitim nivoima stvarnosti). Najčešće se događa da nova paradigma zahvata po obimu veći sadr-žaj od stare, koja onda, u dobrom broju prilika, postaje deo ili poseban slučaj nove, šire teorije. Međutim, i onda kada nova teorija obuhvata (ili sadrži u sebi u novom vidu) staru teoriju, to opet nikako ne znači da stara teorija (posmatrana, naravno, potpuno u svetlu nove) može ili mora u celini da bude obuhvaćena novom teorijom. Mada stara i nova paradigma moraju da se sadržinski preklapaju, često se do-gađa da neki delovi sadržaja stare paradigme ostaju neobuhvaćeni, što onda objašnjava mogućnost da branioci stare teorije budu u stanju da ukažu na takve probleme koje nova suparnica nije rešila, a koji starome gledištu ne stvaraju nikakve teškoće. Tako postaje razumljiva i ona često neočekivana upornost koja se javlja kod pojedinih branilaca stare paradigme (o čemu će dalje biti još posebno govo-ra), kao, razume se, i osnovna gorepomenuta tvrdnja da ubeđivački razlozi nemaju snagu dokaza, u čemu se treba potpuno složiti sa Kunom. No, za tvrdnju o tome da ubeđivački razlozi nemaju i ne mogu da imaju snagu dokaza, postoji još jedan važan razlog koji Kun u ovome kontekstu ne uzima u obzir. Reč je o postojanju vrednosnih sudova u nauci, koji imaju posebno značajnu ulogu baš u ubeđivačkoj argumentaciji. Ali, o ulozi vrednosnih sudova u nauci biće više govora pošto sagleda-mo celinu Kunovog gledišta o procesu ubeđivanja, pošto razmotrimo i to kako Kun dovodi u vezu naučne revolucije i ubeđivanje u nauci, odnosno ulogu racio-nalne argumentacije tokom krize u nauci, kao i tokom same naučne revolucije.

Revolucionarni preobražaji i proces ubeđivanja Potrážimo sada vrste problema s kojima se Kun susreće kada govori o ubeđivanju i, u isto vreme, o nesamerljivosti suparničkih paradigmi. On je ovog problema postao svestan tek u svome Postscript-u uz Strukturu naučnih revolucija, gde vrlo dobro primećuje: "... Većina predloga za nove teorije pokazuje se kao pogrešna. Da su svi članovi jedne zajednice reagovali na svaku nepravilnost kao na izvor krize, ili da su pri-grlili svaku novu teoriju s kojom se pojavi neki njihov kolega, nauke više ne bi bilo. Ako, s druge strane, niko ne bi reagovao na nepravilnosti ili na sasvim no-ve teorije, na krajnje riskantne načine, bilo bi malo ili uopšte ne bi bilo revo-lucija. U stvarima kao što su ove, pribegavanje zajedničkim vrednostima, pre negoli zajedničkim pravilima koja upravljaju pojedinačnim izborom, može da bude način na koji data zajednica raspodeljuje rizik i obezbeđuje dugotrajniji uspeh svoga poduhvata."8

8

388

Isto delo, str. 252-253.

No, kada je reč o Kunovom shvatanju naučne revolucije, odnosno njegovom razlikovanju procesa ubeđivanja i procesa preobraćanja koje znači prihvatanje novih naučnih teorija, onda tu ima i krupnijih neusklađenosti, ili bar nejasnoća.

389

Podsetimo se osnovnih Kunovih odredbi naučne revolucije: svest o nepravilnostima, koja može dugo da traje i duboko da nagrize vladajuću paradig-mu, uslovljava nastajanje stanja krize, što se "završava izrastanjem novoga kan-didata za paradigmu i bitkom oko njenog prihvatanja koja sledi". ‡ Dovde je sve u redu; ali, sada dolazimo do samoga prelaska sa paradigme u krizi na novu paradig-mu, to jest na samu naučnu revoluciju, do onoga mesta koje je izazvalo veliki broj veoma različitih kritičkih komentara: taj prelazak je, naime, kako kaže Kun, kratak, zapravo ne može se ostvariti korak po korak, pošto se ne obavlja silom logike i neutralnog iskustva, to jest pod uticajem razlogâ ‡ ubeđivanjem ‡ već nastaje kao plod preobraćanja, to jest, mora da se odigra iznenada i odjednom (iako ne nužno u nekom trenutku), kao prebacivanje s jedne geštalt-slike na drugu. Ovde onda nastupa Kunov pojam nesamerljivosti suparničkih paradigmi, pošto posle geštalt-preokreta zastupnici suparničkih paradigmi upražnjavaju svoj posao u različitim svetovima. 9

9

390

v. Isto delo, str. 210-211. (rr. 67, 84 & 149.)

Ali, pošto se rečnik koji strane koriste u raspravljanju o izvesnim eksperimentalnim ili posmatračkim situacijama tokom spora o izboru teorije sastoji pretežno od istih termina, mora da oni neke od tih termina prirodi pripisuju raznoliko, tako da je, neizbežno, njihova komunikacija parcijalna. Polazeći od davno poznate teze u filozofiji nauke po kojoj se rasprave među naučnicima oko opredeljivanja za određenu teoriju ne mogu staviti u takav oblik koji bi u potpunosti odgovarao logičkom ili matematičkom dokazu, Kun napominje da se tokom naučnih revolucija debata onda vodi o premisama i u njoj se pribegava ubeđivanju kao uvodu u mogućnost dokazivanja.

391

"Ništa u vezi sa ovom relativno dobro poznatom tezom", kaže Kun, "ne podrazumeva bilo to da nema dobrih razloga da se bude ubeđen, bilo da ti razlozi nisu konačno odlučujući za određenu grupu. To čak ne podrazumeva da se razlozi za izbor [odnosno opredeljenje, S. N.] razlikuju od onih koje filozofi nauke obično nabrajaju: tačnost, jednostavnost, plodnost i slično. Međutim, treba-lo bi da sugeriše upravo to kako takvi razlozi dejstvuju kao vrednosti i kako onda mogu da budu različito primenjeni, pojedinačno ili kolektivno, od strane ljudi koji uče-stvuju u priznavanju tih vrednosti... ... mora se shvatiti jeste način na koji neki poseban skup zajedničkih vrednosti vrši uzajamno delovanje s posebnim isku-stvima koja jedna zajednica specijalista deli kako bi osigurala da većina članova te grupe na kraju ustanovi da je odlučujući jedan određeni skup razloga pre negoli neki drugi."10

1

392

0

Isto delo, str. 268 (rr. 198-200), podvukao S. N.

Ovaj proces Kun zove ubeđivanjem. Ali, uzimajući u razmatranje svoj pojam naučne revolucije, Kun priznaje da postoji jedan veći problem. Dva čoveka koja opažaju istu situaciju različito (iz dve paradigme) a ipak u svojoj raspravi upo-trebljavaju isti rečnik mora da koriste reči na različit način. Kako se mogu čak i nadati da govore zajedno, a kamoli da budu ubedljivi?

393

Međutim, s obzirom na bitnu razliku između normalne nauke i revolucionarnog preobražaja, Kun ukazuje na još jedan dublji problem: "Praksa normalne nauke zavisi od sposobnosti, stečene na osnovu uzornih primera, da se predmeti i situacije grupišu prema sličnosti u skupove koji su primitivni u tom smislu što je grupisanje izvršeno bez odgovora na pitanje: ÄSličnim u odnosu na šta?Ä Jedan od središnjih aspekata revolucije jeste, dakle, da se neki od tih odnosa sličnosti menjaju. Predmeti koji su ranije bili grupisani u isti skup, docnije se grupišu u različite skupove i vice versa. Zamislite Sunce, Mesec, Mars i Zemlju pre i posle Kopernika; slobodan pad, kretanje klatna i planetarno kretanje pre i posle Galileja; ili soli, smeše i struganu mešavinu sumpora i gvožđa pre i posle Dal-tona... Prema tome, ne bi bilo neočekivano to što bi dva čoveka čije je mišljenje ranije proticalo očigledno u punom razumevanju mogla, kada dođe do takve preras-podele, iznenada ustanoviti da na isti podsticaj odgovaraju nespojivim opisima i uopštavanjima. Te teškoće neće se osetiti čak ni na svim područjima njihovog naučnog mišljenja, ali će se one pojaviti, a zatim najgušće oku-piti, oko onih pojava od kojih izbor teorije najviše zavisi." 11 "Takvi problemi", nastavlja Kun, "mada najpre postaju vidljivi u komunikaciji, nisu čisto jezički i ne mogu se razrešiti prosto utvrđivanjem definici-je neugodnih termina... Deo te teškoće prethodi primeni jezikâ u kojima se ona ipak odražava. ‡ Oni ljudi koji doživljavaju takve slomove u komunikaciji moraju, međutim, da imaju neko pribežište. Podsticaji koji stižu do njih isti su. Isti je i njihov opšti nervni aparat, bez obzira koliko različito bio programiran. [taviše, čak i njihovo nervno programiranje, izuzev na jednom malom, mada izu-zetno važnom području iskustva, mora da bude približno isto, s obzirom da imaju zajedničku istoriju, izuzev neposredne prošlosti. Stoga su njihov svakodnevni, kao i veći deo naučnog sveta i jezika, zajednički." 12 Međutim, u onom manjem delu oni se razlikuju, pa jedino što tu mogu da učine jeste da prepoznaju jedan drugog kao članove različitih jezičkih zajednica i da onda postanu prevodioci. Pri tom će se ići pre svega na one termine i izraze koji ‡ i pored toga što njihova upotreba nije problematična unutar svake pojedi-ne zajednice ‡ predstavljaju središta nevolja kod međugrupnih diskusija. Svaki naučnik, dakle, može pokušati da otkrije šta bi drugi video i rekao kada mu se pruži neki podsticaj za koji bi njegov sopstveni odgovor bio drugačiji. (To je ono što istoričar nauke po pravilu čini /ili bi trebalo da čini/ kada se bavi ne-savremenim teorijama.) "Pošto prevod ... dopušta učesnicima u slomu komunikacije da na temelju zamenjivanja iskuse nešto od onih zasluga i slabosti koje su vezane za tuđa gledišta, on predstavlja potencijalno oruđe kako za ubeđivanje, tako i za preobraćanje. Ali, ni ubeđivanje ne mora da uspe, a ukoliko uspe, ne mora da ga prati niti da iza njega sledi preobraćanje. Ta dva iskustva nisu ista", zaključuje Kun, "i to je važna razlika koju sam tek nedavno u potpunosti sagledao."13

1

1

1

2

1

3

394

Isto delo, str. 269. (rr. 200-201.) Isto delo, str. 269-270. (r. 201.) Isto delo, str. 271. (rr. 202-203.)

Ubeđivanje, dakle, znači uveravanje nekoga da je nečije tuđe gledište supe-riorno i da treba da istisne njegovo sopstveno. Toliko se katkad može postići i bez pribegavanja prevodu, mada razlozi iz "zajedničkog jezika" obično nisu odlu-čujući, ili to nisu do veoma poznog stupnja u razvoju suprotnih gledišta. Za razli-ku od ljudi koji su tek ušli u određenu profesiju, na one koji imaju duži staž te-že je delovati bez pribegavanja mnogo širim upoređivanjima koja dopušta prevod. Ali, i tu je sada ta bitna razlika između ubeđivanja i preobraćanja ‡ prevesti neku teoriju ili pogled na svet na sopstveni jezik ne znači učiniti ih svojom sopstvenošću. "Da bi se to postiglo," kaže Kun, "čovek se mora sroditi, otkriti da misli i radi unutar, a ne samo da prevodi sa nekog jezika koji mu je ranije bio stran. Taj prelazak, međutim, nije takav da neki pojedinac može da ga učini, ili da se uzdrži da ga ne učini, po sopstvenoj volji i izboru, ma koliko dobri bili njegovi razlozi što želi tako da postupi. Naprotiv, na jednoj tački toga procesa učenja da prevodi on nalazi da se taj prelazak dogodio, da je skliznuo u novi jezik, iako o tome nije bio doneo nikakvu odluku." ‡ Da bi prihvatanje neke nove teorije bilo efikasno, neophodno je preobraćanje. "Ono iskustvo preobraćanja", kaže na kraju Kun, "koje sam uporedio sa geštaltprebacivanjem, ostaje, prema tome, u srcu revolucionarnog procesa." U tom smislu ubeđivanje, dobri razlozi za prihvatanje nove hipoteze ili teorije, pružaju samo motive za preobraćanje, stvaraju klimu u kojoj je verovatnije da će se takvo preobraćanje odigrati, odno-sno da će se obaviti naučna revolucija (u Kunovom smislu). 14 U ovim Kunovim razjašnjavanjima oko toga šta je to zapravo naučna revolucija i kakva je tu uloga ubeđivanja ima sigurno veoma dobro uočenih momenata, posebno kada je reč o postupku ubeđivanja, koji nas trenutno najviše i interesuje: isticanje, na primer, uverenja da je naučnicima svakodnevni, kao i veći deo nauč-nog sveta i jezika, zajednički, ali da u prvim fazama ubeđivanja može mnogo da znači i da pomogne ako se određeni termini i izrazi koje donosi nova teorija prevedu na jezik stare (uzgred budi rečeno, ovim shvatanjem Kun dovodi u pitanje sopstvenu tezu o nesamerljivosti teorija); ili da prevođenje neke nove teorije na jezik trenutno preovlađujuće paradigme ne vodi automatski tome da nova teorija postane nečija sopstvena, već zapravo samo stvara sve nužne uslove za preobraćanje, za otkrivanje da se misli i radi u okvirima nove teorije. Ali, iz ovih Kunovih gledišta, koja se javljaju tek u Postskriptu, ispostavlja se da nije sve baš tako jednostavno kao što je izgledalo, da se ne odvija sve po je-dnostavnom modelu: razvijanje paradigme (normalna nauka) ‡ kriza ‡ trenutna re-volucionarna promena paradigme. Pored već ranije uočene činjenice da sama kri-za stare paradigme može da potraje i duže, sada se čini da i proces ubeđivanja (koji prethodi preobraćanju, odnosno revolucionarnom preokretu, ali koji nastaje tek pošto se u glavama pojedinaca pojavila nova teorija, koja je u stanju da jednog dana po-stane nova paradigma) može trajati, i da po pravilu traje, dosta dugo. Time se, međutim, poriče ranija teza o nemogućnosti naporednog postojanja dveju paradigmi. Naime, Kun sada govori o tome da ako novo gledište istrajava, i, ukoliko nastavi da bude plodno, istraživački rezultati koji na taj način mogu da se jezički izraze imaju izgleda da brojčano narastu i mogu da odigraju odlučujuću ulogu u procesu ubeđi-vanja; u istom kontekstu govori čak o "poznom stupnju u razvoju suprotnih gledišta".15

1

4

1

5

v. Isto delo, str. 273. v. Isto delo, str. 272.

395

Prema tome, ovde sasvim jasno imamo posla ponekad i sa dugotrajnim naporednim postojanjem dveju paradigmi, a s obzirom da novo gledište ne mora nastaviti da bude plodno, to znači da bi moglo postojati (zašto ne istovremeno!) i neko treće gledište koje konkuriše za titulu plodne paradigme koja će preo-vladati; tada bismo se, naravno, sasvim približili onome gledištu koje je Kun ana-temisao, Fajerabendovom gledištu o neprestanom množenju teorija i permanentnoj revoluciji. Ukoliko bi moglo izgledati da je ipak preterano izvlačiti ovakve posle-dice iz pomenutih nekoliko rečenica Kunovog Postskripta, to jest, ako bismo ostali na tome da, pored preovlađujuće paradigme, dugo može postojati i razvija-ti se samo jedno novo gledište, pojam naučne revolucije bi u svakom slučaju ostao veoma nejasan i neodređen. Naime, moglo bi se pitati: da li o revolucionarnom preokretu u nauci treba govoriti već u trenutku prvoga nastanka novoga gledi-šta, ili kada je ono pokazalo takvu plodnost da je steklo prve preobraćenike, ili tek onda, odnosno u onom trenutku kada je većina određene naučne zajednice preobraćena, a novo gledište postalo vladajuća paradigma?

396

Postoji, međutim, i daleko prihvatljivija interpretacija, po kojoj bi naučna revolucija bila zapravo čitav taj proces koji traje od nastanka novoga gledišta, preko pojedinačnih preobraćanja naučnika, do trenutka kada to gledi-šte postane nadmoćna paradigma, koja istiskuje u pozadinu staro gledište, dotad vladajuću paradigmu. Tada, međutim, nema mnogo smisla vezivati naučnu revoluciju za neki trenutni preokret (na čemu Kun u svojim teorijskim formulacijama nikada nije prestao da insistira)! Sem toga, kada je reč o razumevanju novih termina i izraza koje donosi tek stvorena hipoteza, mada nije sasvim neumesno (ako se shvati više metaforički) govoriti o "prevodu", čini se da to ipak nije ni neophodno ni sasvim adekvatno. Naime, kada u Postskriptu sâm Kun kaže da je svim naučnicima najveći deo jezika zajednički, na osnovu same zajedničke istorije koju oni dele (osim, možda, neposredne prošlosti), tu onda nije reč o nečemu što je potpuno nerazumljivo ukoliko se ne "prevede" i zaista nema opravdanja koristiti u ovome kon-tekstu i one tako teške izraze kao što su "slom komunikacije" i slično. Najzad, kada je reč o samom procesu ubeđivanja, nikako nije isključeno da u određenim društveno-psihološkim situacijama neki naučnici i podlegnu u svojim opredeljivanjima raznim oblicima ideološke propagande, a ostanu ravno-dušni prema racionalnoj argumentaciji. Kun, ako želimo da idemo do kraja, zapada u protivrečnost samim tim što naporedo sa zastupanjem teze o "slomu komunikacije" govori o mogućnosti ubeđivanja onih koji se drže stare paradigme kako treba da prihvate novu (pri čemu naučnici treba da steknu uverenje kako je nova paradigma bolja od stare, a to, naravno, podrazumeva određenu mogućnost upoređivanja stare i nove paradigme). Kun se, u stvari, protivno mnogim svojim konkretnim pogledima, teorij-ski opredelio uz one malobrojne filozofe nauke koji zastupaju gledište o korenitom menjanju značenja reči od jedne do druge paradigme. O ovome pitanju se vo-de golemi sporovi, koji još nisu doveli do potpunijeg razjašnjenja ovoga problema. Ali, neko može primetiti da Kun ima pravo da zastupa gledište o korenitom menjanju značenja termina na nivou naučnih teorija (objekt-nivo) a da istovremeno tvrdi da standardi procenjivanja suparničkih teorija (metanivo) ostaju nepromenjivi i nezavisni od menjanja paradigmi. Na žalost, kao što je već rečeno, Kun nije dosledan kada govori o nesamerljivosti. Nekad je to sasvim radikalna teza, a nekad nailazimo na takve formulacije u kojima se čak dopušta da kod predstavnikâ različitih (pa onda i nesamerljivih) paradigmi, "veći deo sveta i jezika" ostaju zajednički. Uz to, kada je reč o ubeđivačkim razlozima koji su relevantni za opredeljivanje naučnika za određenu paradigmu, onda Kun tu nema u vidu neke čisto teorijske standarde na metanivou, već barata jednom sociološki obojenom kategorijom pribegavanja vrednostima koje su zajedničke za određenu društvenu grupu ‡ određenu zajednicu naučnika. U svakom slučaju, Kun nema u vidu nezavisno procenjivanje teorija na metanivou. O tome svedoči sama činjenica da on govori o "prevođenju" s jezika jedne paradigme na drugu, što se čini radi upoređivanja i procenjivanja suparničkih teorija.

397

U stvari, kada je reč o menjanju značenja terminâ u naučnim teorijama, mogućno je i opravdano praviti razliku između jednakog značenja u smislu sinonimnosti i jednakog značenja u smislu istovetnosti referencije, odnosno poklapanja obima (kao što to, recimo, čini [efler). [taviše, promene značenja u valjanoj dedukciji, koje osta-vljaju nedirnutim referencijalne vrednosti, irelevantne su za očuvanje istine. 16 Prema tome, u naučnoj komunikaciji bitno je to da li određeni termini u razli-čitim teorijama imaju isti obim, a manje je važno njihovo intenzionalno značenje. I zaista, tako se i događa: prilikom upoređivanja iskaza suparničkih teorija, recimo, u fizici, u svim konkretnim slučajevima se pokazuje da se teorije služe jednim brojem neutralnih iskaza i izraza koji u obe ili više teorija poseduju isto ekstenzionalno značenje ili referenciju. Ti zajednički izrazi, kao što primećuje Karl Kordig, mogu biti dve vrste: iskazi logike i (ili) matematike, odnosno iskazi i izrazi empirijskog ili posmatračkog karaktera. Tako, na primer, neki iskazi mikrofizičke teorije mogu biti specifični za tu teoriju, to jest, mogu imati ekstenzionalna značenja koja sprečavaju njihovu primenu na području običnog iskustva na makronivou; pa ipak, svi drugi izrazi u mikrofizici su preuzeti iz jezika kojim se govori o običnim stvarima. 17 Hanson, koji je, inače, takođe zastupao gledište o nesamerljivosti naučnih teorija što zamenjuju jedna drugu, razmatrajući prelazak sa teorije koju je zastupao Tiho Brahe na teoriju Johanesa Keplera, primetio je kako u njima ima dovoljno posmatračke invarijantnosti da obe ove teorije mogu prihvatiti sledeći iskaz: "Naše čulno posmatranje pokazuje samo toliko da se tokom jutra rastojanje izme-đu horizonta i Sunca povećava." Ovaj iskaz nam, razume se, ništa ne govori o tome da li se Sunce penje ili se horizont spušta. 18 Običan jezik, međutim, u ovom slučaju ne čini se tako neutralan: naime, mi obično govorimo o Suncu koje se penje. Kordig, međutim, primećuje da je tu možda ispravnije reći za naša verova-nja da nisu neutralna, a ne za naš jezik. U svakom slučaju, napred navedeni iskaz posmatranja pokazuje da smo mi u stanju, jezikom koji je neutralan u odnosu na ispitivane teorije, da opišemo neko posmatranjem utvrđeno invarijantno stanje stvarî. Prema tome, kada je reč o posebnom eksperimentu ili posmatranju, nema razloga govoriti (kao što su to ponekad činili Fajerabend, Hanson, Kun ili Tulmin) da su takvi iskazi u potpunosti impregnirani teorijom, ili da uvek pretpostavljaju onu posebnu teoriju koja se nalazi na proveri; da su ti iskazi uvek i u potpunosti impregnirani teorijom, Kepler očigledno ne bi mogao biti u pravu kada je upotrebljavao Braheove posmatračke izveštaje prilikom proveravanja sopstvene teorije (koja je, razume se, bila nespojiva sa Braheovom).

1

6

1

7

1

8

398

v. Scheffler, I., Science and Subjectivity, Indianapolis, The Bobbs-Merrill Co., 1967, p. 57. v. Kordig, C. R., The Justification of Scientific Change, Dordrecht, D. Reidel, 1971, p. 93. v. Hanson, N. R., Patterns of Discovery, Cambridge, University Press, 1958, p. 182.

Ili, pogledajmo kakav je odnos između galilejevske i njutnovske fizike. Svi će se, razume se, složiti s tim da se galilejevska fizika bavila isključivo zemaljskim pojavama, mehanikom objekata blizu površine Zemlje (slobodan pad, klatno, strma ravan), dok se njutnovska bavila i nebeskim pojavama, mehanikom objekata koji nemaju nikakve veze sa površinom Zemlje. To upućuje da predmeti ovih nauka ne bi bili koekstenzivni. Međutim, pošto se njutnovska fizika bavi i zemaljskim pojavama, sasvim je umesno reći da galilejevska fizika predstavlja podteoriju u onome što predstavlja predmet njutnovske fizike. Znači, iako je moguće razlikovati područja ovih dveju teorija, objekti na koje se odnose neki termini i izrazi koje koristi teorija T1 (galilejevska fizika) jesu isti oni na koje se odnose neki termini i izrazi iz teorije T2 (njutnovska fizika). Prema tome, u prelasku sa T1 na T2 postoji posmatračka invarijantnost, pa stoga i ekstenzionalna invarijantnost značenjâ. Kao što je dobro primetio Nejgel, raspravljajući o redukciji T1 na T2 u prirodnim naukama, "njihovi su predmeti u očiglednom smislu homogeni i kontinualni; jer, kretanje telâ i određivanje takvih kretanja jeste ono što se ispituje u oba slučaja, i u oba slučaja je istraživanje upravljeno na otkrivanje odnosâ među fizičkim obeležjima kojima se zajednički bave obe discipline."19

1

9

v. Nagel, E., "The Meaning of Reduction in the Natural Sciences", in: Philosophy of Science, ed. by A. Danto & S. Morgenbesser, Cleveland, njorld Publ. Co., 1960, p. 291.

399

Invarijantnost značenja, međutim, kako ističe Karl Kordig, javlja se ne samo u vezi sa koekstenzivnim objektima na koje upućuju suparničke teorije, nego i s obzirom na invarijantnost apstraktnih objekata. Kao što imaju jedan broj izraza čije je ekstenzionalno značenje isto, suparničkim naučnim teorijama obično je zajednički i jedan broj visoko teorijskih iskaza. Matematički iskazi se često mogu uzeti kao primer za to. Ti iskazi su obično neutralni u odnosu na suparni-čke naučne teorije.20 Od galilejevske nauke do kvantne mehanike (uključujući i njihove odgovarajuće teorije merenja), bio je zadržan ako ništa drugo, a ono sistem prirodnih brojeva. Prilikom prelaza sa klasične njutnovske mehanike na ajnštajnovsku re-lativističku, međutim, odbačena je euklidovska geometrija. Pa ipak, i euklidov-ska i neeuklidovske geometrije uključuju neke apstraktne objekte koji su isti u precizno definisanom metričkom i tipološkom smislu. Prelazak je izvršen sa jedne metričke geometrije na drugu. Ti neutralni objekti uključeni su u obema teorijama u opis geometrije svetlosnih zraka. Ali, kao što je već nagovešteno na kraju prethodnog odeljka, s obzirom da prisustvo vrednosnih iskaza u nauci predstavlja sigurno jedan od glavnih uzroka meto-dološki veoma značajne činjenice da ubeđivački razlozi ne mogu imati snagu dokaza ‡ posebnu pažnju valja posvetiti pitanju uloge vrednosnih sudova u prihvatanju hipoteza.

Usvajanje hipoteza i vrednosni sudovi O pitanju uloge vrednosnih sudova u nauci postoji dosta obimna literatura, u kojoj se zastupaju veoma različita, pa i sasvim suprotna gledišta. Sigurno bi mogla da se napiše i posebna studija o tome, mada s malim izgledima da se doda nešto suštinski novo i tako reše bar neke od mnogih nedoumica u vezi s tim pi-tanjem. Mislim da će ovde biti dovoljno da sažeto izložim samo neke momente iz polemike o tome problemu, one momente koji će predstavljati neophodnu osnovu da se i sa te strane ukaže na unutrašnju nepodobnost ubeđivačkih razloga da dokažu suprotnoj strani kako nema drugog izlaza nego da odbaci staru i prihvati novu teoriju. [ta je u osnovi pitanja o ulozi vrednosnih sudova u nauci? Danas je uglavnom opšteprihvaćeno da nijedna naučna hipoteza, odnosno teorija, ne može da bude potpuno proverena ili potvrđena (konfirmisana). Naučnici se, naravno, uprkos toj činjenici, ipak odlučuju da prihvate određenu hipotezu. Samim tim, međutim, svesno ili nesvesno, oni donose jedan vrednosni sud, koji se svodi na to da, kako primećuje R. Radner, 21 njihova odluka o tome da li će smatrati kako je neka hipoteza dovoljno potvrđena, odnosno da li će držati da je svedočanstvo koje joj ide u prilog dovoljno jako, zavisi od toga kako procenjuju ozbiljnost pogreške koju bi počinili ako (ne) bi uzeli u odbranu određenu hipotezu. Tu je, kao što se vidi, neposredno upleten vrednosni sud, da ne uzimamo sada u obzir u metodolo-giji odavno poznatu činjenicu da su i naučnici ljudska bića, pa samim tim ‡ bez obzira koliko se trudili da u svom naučnom poslu budu objektivni, to jest vredno-sno neutralni ‡ ne mogu sasvim da isključe uticaj izvesnih subjektivnih uverenja koja nose sa sobom, bez obzira na to odakle su ta uverenja potekla i kako su do njih dospeli. 2

0

2

1

400

Kordig, C. R., Op. cit., p. 97. v. Rudner, R., "The Scientist ljua Scientist Makes Value Judgements", Philosophy of Science, 1953, vol. 20, No. 1, p. 3.

Ima autora koji ističu da su već kod samog izbora problema kojima će se određeni naučnik baviti, ili, uopšte, prilikom donošenja odluke da se bavi onim što se danas zove nauka, na delu vrednosni sudovi. To je, po svoj prilici, tačno, ali ipak treba imati u vidu da je kod tih vrednosnih sudova reč o takvim vredno-snim sudovima koji, mada sigurno prethode bavljenju određenim naučnim proble-mima, nisu neposredno uključeni u to bavljenje (kao oni koje smo prvo spomenuli). (Ima i takvih tumačenja teze o vrednosnoj neutralnosti nauke koja ne odriču či-njenicu da naučnici kao naučnici donose vrednosne sudove, ali zato drže da kada se naučnici jednom opredele da prihvate određene kanone zaključivanja, onda im više nisu potrebni nikakvi vrednosni sudovi kako bi odlučili o tome koje hipoteze da potvrde, a koje da odbace.) U Strukturi nauke Nejgel je branio gledište da je u naukama, a posebno u društvenim naukama, mogućno da se neutrališe pritisak vrednosnih sudova, koji objektivno postoji. Ričard Xefri je pokušao da obori gledište po kojem naučnici donose vrednosne sudove, i to na taj način što je (oslanjajući se na neka gledišta Karnapa i Hempela) tvrdio da naučnici zapravo niti prihvataju niti odbacuju hipoteze, već im samo pripisuju određene stepene verovatnoće i tako otvaraju mogućnost racionalnog opredeljivanja za određene postupke na osnovu određene hipoteze, što treba jasno razlikovati od prihvatanja te hipoteze.22 Ovo razlikovanje, razume se, postoji ‡ naučnik može da deluje i na osnovu hipoteze koju ne prihvata, ili je još nije prihvatio, i obratno, da ne deluje na osnovu hipoteze za koju inače smatra da je istinita, kao što njegov zadatak ponekad može da se svodi na obaveštavanje određenih organa društva ni o čemu više već samo o stepenu verovatnoće određenih hipoteza. Sigurno je, međutim, da se najveći deo normalne prakse naučnika obavlja na osnovu hipoteza koje su svesno prihvaćene i od kojih se docnije po pravilu ne odustaje lako. Kada je reč o uticaju vrednostî na određivanje sadržaja naših naučnih zaključaka, onda je tu najbitnije ono što primećuje Nejgel: naime, ukoliko pola-zimo od pretpostavke da sámo razlikovanje između činjenica i vrednost î nije ne-mogućno, onda je uticaj vrednostî u ovome smislu u načelu mogućno savladati samim tim što je izvodljivo preduzeti korake da se identifikuje neka predrasuda koja se može pojaviti i da se tako onda njeni mogućni nepovoljni uticaji potpuno uklone ili bar svedu na najmanju zamislivu meru. "U svakom slučaju", ističe Nejgel, "u većini naučnih oblasti nije lako sprečiti da naše naklonosti, averzije, nade i strepnje utiču na naše zaključke. Bili su potrebni vekovi napora da se razviju navike i tehnike ispitivanja koje pomažu da se prirodne nauke sačuvaju od nametanja irelevantnih ličnih momena-ta; čak i u ovim disciplinama, zaštita tih postupaka nije ni nepogrešiva ni potpuna. Taj problem je nesumnjivo mnogo akutniji pri proučavanju ljudskih odno-sa i moraju se priznati teškoće koje ovo pitanje izaziva prilikom dolaženja do pouzdanog znanja u društvenim naukama." 23 Treba, razume se, imati u vidu da se mogućne teškoće koje nastaju u nauč-nom istraživanju pod uticajem različitih vrednosnih orijentacija, ne mogu sa-vladati odlukama da se njihov uticaj ukloni. Te teškoće se mogu prevazići i pre-vazilaze se postepeno, samoispravljačkim mehanizmima koji proističu iz nauke kao društvenog, odnosno opštečovečanskog poduhvata. 2

2

2

v. Jeffrey, R. C., "Valuation and Acceptance of Scientific Hypotheses", Philosophy of Science, 1956, vol. 23, No. 3, pp. 237-246. (naročito: r. 245). 3 Nejgel, E., Struktura nauke, Beograd, "Nolit", 1974, str. 434.

401

Međutim, ima teoretičara koji dovode u pitanje samu mogućnost pravljenja razlike između činjenica i vrednostî, posebno kada su u pitanju društvene nauke. I zaista, dve stvari su ovde nesumnjive: (a) u praksi društvenih nauka često nije lako, ili je vrlo nepodesno, razlikovati čisto činjenička i čisto vrednosna značenja izvesnih termina, kao što isto tako (b) jedan broj odredbi za koje se obično pretpostavlja da su čisto činjenički opisi društvenih poja-va, zapravo predstavljaju neku vrstu vrednosnog suda. Sve ovo, međutim, kako ističe Nejgel, sigurno da ne povlači za sobom da činjenice i vrednosti (i u društvenim naukama) moraju biti i da jesu tako spoje-ne da se uopšte ne mogu razlikovati. Ovo utoliko pre što naučnici obično prave dosta jasnu razliku između "odredbenih vrednosnih sudova" (u kojima se, na osnovu određene procene svedočanstva, zaključuje da je data karakteristika /recimo, "malokrvnost" u vidu nekog standardizovanog tipa fiziološkog stanja/ u nekom sistemu prisutna ili odsutna) i "ocenjivačkih vrednosnih sudova" (kod kojih je reč o takvim procenama u kojima se zaključuje da je neko zamišljeno ili zbiljsko stanje stvarî vredno odobravanja ili neodobravanja; kada se tvrdi da je "malokrvnost" nepovoljno stanje zato što smanjuje mogućnost održanja u životu malokrvnog organizma). Naučnici prave ovu razliku, bez obzira na to što mnogi ocenjivački sudovi povlače za sobom odredbene sudove, mada donošenje ocenjiva-čkih sudova nije nužan uslov za donošenje odredbenih. Najzad, kada je reč o uticaju vrednostî na sámo procenjivanje svedočanstva, onda valja ukazati na to da nema merodavnog svedočanstva o nužnosti posto-janja takvog uticaja; sem toga, kako upozorava Nejgel, sama teza o uticaju vredno-stî na procenjivanje svedočanstava morala bi biti jedini izuzetak iz klase iska-za na koje se primenjuje, to jest, sámo njeno značenje i istinitost ne bi bili inhe-rentno povezani sa društveno određenim uglom gledanja onih koji je tvrde.24 No, u okviru razmatranja uloge i uticaja vrednostî u naučnom istraživanju, a posebno u vezi sa opredeljivanjem za određene naučne hipoteze ili teorije, pa onda i u smislu ubeđivačke uloge vrednosnih sudova u procesu zamene naučnih hipoteza, sigurno da posebno treba ukazati na ulogu ‡ o kojoj ćemo, razume se, raspravljati detaljnije ‡ određenih metodoloških ili, šire uzeto, metanaučnih vrednosti koje pominju razni autori (Poper (1), Kun (2), ^erčmen (2, 5, 6))25 itd. i koje onda spadaju u ubeđivačke razloge, tj. razloge što mogu igrati odlučujuću ulogu u procesu ubeđivanja. Ovde ću za sad samo nabrojati neke od tih vrednosti.

2

4

2

5

402

v. Isto delo, str. 438-445. v. Churchman, C. nj., "Science and Decision Making", Philosophy of Science, 1956, vol. 23, No. 3, p. 248.

Te vrednosti bi mogle biti pre svega sledeće: (1) izdržavanje većeg broja ozbiljnih provera usmerenih na opovrgavanje hipoteze; (1a) razlozi koji se kori-ste da bi se odbacila neka nevaljana kritika mogu da bace mnogo nove svetlosti na određenu teoriju, pa se tako mogu koristiti kao neki (probni) razlozi u njenu korist;26 (2) povećavanje obima (obuhvatnosti) pojmovnog modela, odnosno veća opštost (koja, po pravilu, daleko prevazilazi uvek ograničeni broj singularnih iskaza posmatranja kojima u bilo kojem trenutku raspolažemo), to jest veća obja-šnjavalačka moć; (3) jače ili šire povezivanje do tad različitih i nepovezanih oblasti istraživanja, odnosno i u ovom drugom pogledu (smislu) veća objašnjava-lačka moć; (4) veća mogućnost anticipiranja novih činjenica; (5) veća logička plodnost, odnosno mogućnost izvođenja većeg broja različitih posledica; (6) veća jednostavnost; (7) veća preciznost (jezika) odnosno jasnija formulisanost hipoteze; (8) veća primenljivost i mogućnost operacionalizacije; (9) veća podložnost matematizaciji; (10) viši stepen teorijske podrške od strane viših teorija, odnosno stepen mogućnosti uklapanja u prihvaćeni sistem znanja; i drugi.

2

6

v. Popper, K. R., The Open Society and its Enemies, vol. II, London, Routledge & Kegan Paul, 1962 (1945), p. 380.

403

Otpori usvajanju novih naučnih hipoteza Ali, u ovome sklopu na neki način prethodnih pitanja, valja razmotriti još jedno značajno pitanje: koji su to mogućni izvori otpora što se javljaju kod pojedinih naučnika kada je reč o usvajanju (prihvatanju) novih naučnih hipoteza ili teorija? Trebalo bi, dakle, razjasniti one situacije, dobro poznate i nekim najistaknutijim naučnicima koji su doživeli da njihove nove ideje naiđu na veoma ne-prijateljski prijem. Postoji, štaviše, uverenje da su, izuzev nekoliko srećnika među naučnicima, po pravilu onih čiji je rad prethodno već uživao veliki ugled, ili se odvijao u oblastima koje su trenutno bile u procesu aktivnog širenja ‡ svi ostali nailazili na otpor prilikom otkrivanja novih istina. Gorka iskustva pojedinih naučnika u ovom pogledu sprečavala su ih da ob-jektivno analiziraju izvore otpora prema novim hipotezama kao jednu pojavu do-sta uobičajenu u nauci. Tako, recimo, Maks Plank, u svojoj Naučnoj autobiografiji, razočarano piše: "Nova naučna istina ne trijumfuje ubeđivanjem svojih pro-tivnika, njihovim navođenjem da vide svetlost, već pre na taj način što njeni pro-tivnici ipak na kraju pomru, a izraste nova generacija kojoj je ta istina bliska." Reč je, najšire posmatrano, o kulturnoj situaciji određenog trenutka, koja po pravilu sadrži u sebi kako korisne elemente za dalji razvoj naučnog saznanja, tako i one štetne, koji mogu sprečiti naučnika da iz pravoga ugla sagleda probleme razvoja toga saznanja. Naravno, kao što ističu Nejgel i neki drugi savremeni metodolozi, u okvirima naučnog saznanja razvijene su (naročito od vremena Bekona) različite metode koje treba da otklone uticaj raznih idola i predrasuda ili kulturnog slepila na izopačavanje istine. Međutim, bez obzira na ove metode, naučnici ostaju ljudi podložni raznim predrasudama i slabosti-ma. Stoga je od posebne važnosti ukazati na izvore otpora novostvorenim nauč-nim hipotezama; naime, onaj ko je svestan tih izvora, ima mnogo veće izglede da neutrališe negativne otpore na koje često nailaze nove naučne istine. U svome članku "Otpor naučnika prema naučnom otkriću" 27 američki sociolog saznanja Bernard Barber navodi nekoliko osnovnih izvora otpora koji leže u kulturi jednoga doba.

2

404

7

v. Barber, B., "Resistance of Scientists to Scientific Discovery", Science, 1961, vol. 134, No. 3479.

(1) Otpor novim idejama koji potiče iz osnovnih pojmova i teorija koje vladaju naučnim mišljenjem određenog doba. Ekstremni slučaj ove pozicije jeste, kako bi to rekao Bekon, stanovište dogmatičara koji ne samo što nije u stanju da sagleda preimućstva neke nove teorije, već nije sposoban da vidi ni one činjenice koje su u sukobu sa njegovom sopstvenom teorijom. Kao primer može se navesti otpor na koji su naišle nove ideje Kopernika, o kojem je potanko pisao Tomas Kun u svojoj knjizi Kopernikanska revolucija; taj otpor je, između ostalog, sigur-no poticao i iz ovoga izvora. Većina astronoma toga vremena, naime, nije bila poljuljana u svome uverenju da je Zemlja nepokretna, ne uzimajući u obzir i odba-cujući Kopernikovu teoriju kao apsurdnu. Ni Tiho Brahe, veliki astronom-po-smatrač onoga vremena, nije bio u stanju da razbije okvire tradicionalnih mode-la mišljenja, pa je do kraja života ostao protivnik kopernikanizma. S temeljnim naučnim teorijama toga vremena bila su, razume se, pomešana i razna religiozna, filozofska i ideološka shvatanja, ali je sigurno da su vladajuće teorije onoga doba odigrale znatnu ulogu u stvaranju i održavanju otpora kopernikanskim novim idejama. Postojeća naučna teorija bila je isto tako jedan od osnovnih izvora otpora Pasterovom otkriću da su procesi previranja biološke, a ne hemijske prirode, kako su još dugo smatrali naučnici, uključujući i Libiga. 28 [taviše, kao što primećuje Barber, postojeća shvatanja i teorije ispoljavaju svoje dejstvo kod naučnika pojedinaca i u tom smislu da oni nekad propu-ste priliku da dođu do otkrića koja su im doslovno stajala pred nosom. (2) Metodološke ideje naučnika određenog vremena, primećuje Barber, takođe mogu da budu važan izvor otpora novim idejama. Na primer, neki naučni-ci prihvataju antiteorijsko usmerenje (pri čemu prednost daju naučnom radu koji je zasnovan na intuiciji i neposrednom svedočanstvu naših čula) i polazeći od te metodološke osnove pružaju otpor izvesnim novim hipotezama. Helmhol-covo otkriće održanja (konzervacije) energije, na primer, doživelo je otpor kao previše teorijsko, odnosno nedovoljno eksperimentalno. Prihvatajući metodološko shvatanje o neophodnosti uspostavljanja naučnih modela, neki naučnici su odbacivali sve one nove naučne ideje koje nisu mogle da budu stavljene u oblik nekog prihvaćenog modela. Xozef Henri i mnogi drugi pružali su otpor Amperovoj teoriji magnetnih strujanja zato što nije mogla da se uklopi u njutnovski mehanički model.

2

8

O netolerantnom dogmatizmu kao jednoj od osnovnih prepreka na putu rasta nauke govori i Poper u svome članku "Racionalnost naučnih revolucija", ukazujući da takav dogmatizam može da vodi stavljanju određene teorije u monopolski položaj, njenom ideologizovanju, što onda otelotvoruje najveću opasnost za naučni napredak (određena naučna teorija postaje inte-lektualni uzor, društveno ušančena ideologija, zamena za religiju); umesto kritičke disku-sije nastupa ideološka netolerantnost, čime se gube osnovne odlike naučnog saznanja. (v. Popper, K. R., "The Rationality of Scientific Revolutions", in: Problems of Scientific Revolution: Progress and Obstacles to Progress in Sciences, ed. by R. Harré, Oxford, Clarendon Press, 1981, pp. 86-87.)

405

Najzad, bez obzira na to da li su metodološki "za" ili "protiv" značajne uloge matematike u drugim naukama, insistiranje na jednoj od ovih krajnosti može predstavljati važan izvor otpora novim otkrićima. Tako, na primer, otpori Fa-radejevim eksperimentalnim otkrićima u oblasti elektromagnetizma poticali su kod mnogih naučnika otuda što su držali da ta otkrića sačinjavaju samo novi pri-mer matematičke nesposobnosti Britanaca, odnosno njihove teorijske nezrelosti i pri-prostog stavljanja naglaska na eksperiment. Mendelove teorije, međutim, odbacivane su stoga što su u botanici toga vremena preovladavale antimatematičke predrasude. (3) Ne uzimajući u obzir da li su, kada i koliko religiozne snage van nau-ke usporile njeno napredovanje, religiozne ideje samih naučnika, po mišljenju Barbera, takođe čine izvor otpora naučnim inovacijama. Mnoge Koper-nikove kolege-astronomi pružili su otpor njegovim idejama dobrim delom i zbog svojih religioznih uverenja. Suprotstavljanja Darvinovim gledištima isto tako su počivala jednim delom na religioznim osnovama (Luis Agasiz u SAD). (4) Najzad, modeli društvene interakcije takođe mogu da postanu izvor otpora novim hipotezama. Ovi otpori, međutim, koji su ‡ za razliku od prethodnih ‡ čisto sociološke prirode, mogu imati nekoliko vidova: (a) Relativni profesionalni status predlagača ‡ naime, otkrićima nauč-nika nižega statusa često se opiru naučnici višega statusa, pošto im to omogućava sâm autoritet višeg položaja. Klasičan primer oličava odnos pozna-tog botaničara svoga vremena Karla fon Negelija prema teorijama nevažnog kaluđera iz Brina Mendela. Kao priznati autoritet, Negeli je gledao na Mendela kao na običnog amatera koji uvodi neke fantastične pojmove. Skromni Mendel bio je oduševljen što ga je ovaj "veliki čovek" udostojio da se dopisuje sa njim. [taviše, Mendel je prihvatio sugestiju fon Negelija da ne eksperimentiše sa graškom, već sa nekom vrstom korova, to jest sa biljkom u to vreme veoma nepogo-dnom za proučavanje naslednosti odvojenih karakteristika, tako da je ostatak naučničkog života proveo istražujući u "naučnom ćorsokaku". (b) Obrazac specijalizacije koji preovlađuje u nekoj nauci određenog doba, koji usmerava i usredsređuje potrebno znanje i veštinu tamo gde su neophodni; negativni aspekt ove specijalizacije ispoljava se u otporu prema novim idejama "autsajdera". Kada je Helmholc, mladi medicinar, objavio svoju teoriju održanja energije, ona je naišla na otpor delimično stoga što Helmholc nije bio speci-jalista u onoj disciplini koju danas smatramo fizikom. (v) Zvanične naučne ustanove ili publikacije ukoliko su popunjene nesposobnim članstvom i neadekvatnim rukovodstvom ‡ Voterstonovo saopštenje o njegovoj novoj molekularnoj teoriji gasova bilo je odbijeno kao gomila besmislica od strane nemerodavnog komiteta Britanskog kraljevskog društva. (g) Suparništvo između takozvanih raznih "škola" takođe može da bude izvor otpora prema razvoju naučnog saznanja. Poznati biolog Xulijan Haksli je go-vorio, na primer, da su "autoriteti", "učenici" i "škole" prokletstvo nauke i da radu naučnog duha mogu naneti veće štete nego svi njegovi deklarisani neprijatelji! (d) Stariji pružaju otpor mlađima po samoj prirodi stvari, s obzirom da sporije reaguju na nove ideje. Ovakva generalizacija, međutim, nije

406

opravdana, pošto nije tačno da stariji naučnici uvek pružaju otpor mlađima kada ovi izno-se nove ideje, mada sigurno ima takvih slučajeva. 29 U stvari, kao što primećuje Barber, što su naučnici stariji, to je veća verovatnoća da podlegnu nekom od napred nabrojanih kulturnih i društvenih izvora otpora novim idejama u nauci. Ali, i pored svih ovih navedenih mogućnih izvora otpora prema novina-ma u nauci, čije je delovanje u određenoj meri neotklonjivo, valja naglasiti kako to nipošto ne znači da u nauci ima više otpora i odbacivanja negoli prihvatanja novih hipoteza. Razlog je, naravno, taj što se u nauci ‡ za razliku od većine drugih ljud-skih aktivnosti ‡ sve više i sve temeljnije prihvataju sledeće osnovne norme, koje su prilično pouzdana protivteža otporu: otvorenost, kritičnost i samokritičnost, autoritet razloga i argumentacije, objektivnost (proveravanje). Sem toga, valja naglasiti da izvori otpora prema novim naučnim teorijama o kojima je bila reč ne podrazumevaju nikakvu iracionalnost. [taviše, otpori koji nisu sociološkog karaktera mogu biti isto toliko racionalno obrazlo-ženi koliko i ubeđenost onih koji žele da puste u javnost neku teoriju. U čita-vom ovom razmatranju o otporima ne uzimaju se, naravno, u obzir slučajevi "nerazumevanja". Najzad, otpor sâm po sebi nije nepoželjiv (neopravdano je smatrati ga nekom vrstom "bolesti"). Kao krajnji vid neslaganja, on isto tako može da dovede do razjašnjavanja i daljeg razvijanja određenih gledišta, u stanju je da usmeri pažnju na područja gde je potrebno izvršiti dopunska proučavanja.

2

9

Zanimljivo je da utisci ^arlsa Darvina idu u prilog ovakvom gledištu. U svom delu Poreklo vrsta Darvin piše: "Mada sam sasvim ubeđen u istinitost shvatanja izloženih u ovoj knjizi ... nikako ne očekujem da ću ubediti iskusne prirodnjake čiji su mozgovi krcati velikim brojem činjenica posmatranih tokom dugog broja godina sa gledišta koje je sasvim suprotno mome... Ali, ja gledam s poverenjem u budućnost, u mlade prirodnjake koji dolaze i koji će biti u stanju da nepristrasno sagledaju obe strane pitanja." (Darnjin, Ch., The Origin of Species, Nenj York, 1889, pp. 295-296.)

407

Racionalno i iracionalno u ubeđivačkoj argumentaciji Ali, vratimo se razmatranju razloga koji treba da navedu naučnike da prihvate, a ne da pruže otpor nekoj novoj naučnoj hipotezi ili teoriji. Kada je reč o ovoj, tako da kažemo, pozitivnoj strani stvari, videli smo već da metodolo-ška razmatranja, sudovi koji izražavaju najznačajnije metodološke vrednosti, o čemu govori i Kun, 30 mogu odigrati i igraju veoma značajnu ulogu, po mom mi-šljenju, sigurno veću negoli u postupku pronalaženja hipoteza. No, neki autori, kao na primer I. Lakatoš, ukazuju kako bi trebalo voditi računa o tome da i u procesu ubeđivanja (sigurno manje negoli u postupku prona-laženja, S. N.) svakako postoji i određeni iracionalni momenat. Naime, kriti-kujući demarkacioniste (čija metodologija stavlja težište na razgraničavanje boljeg od lošijeg znanja, na definisanje progresivnog kretanja i degeneracije znanja) zbog njihovog upornog ostajanja isključivo pri karakteristikama racio-nalnosti i artikulisanosti kada je reč o naučnom saznanju, Lakatoš ukazuje da takva njihova usmerenost povlači za sobom gledište po kojem bi bilo mogućno formulisati određena pravila (statute lanj) pomoću kojih bi i laik mogao da prosudi za koju bi se hipotezu trebalo opredeliti, koje bi razloge trebalo uvažiti u procesu menjanja teorijskih pogleda na određenu naučnu problematiku. Drugim rečima, metodologija bi bila zapravo neka vrsta čuvara univerzalnih naučnih standarda koje naučnici inače najčešće primenjuju podsvesno ili polusvesno. Međutim, ako se pažljivo pogledaju odgovarajuće epizode iz razvoja ljudskog naučnog saznanja, primećuje Lakatoš, onda nije uvek mogućno pouzdano utvr-diti da li se one, i u kojoj meri, uklapaju u te naše racionalne rekonstrukcije; borbeni demarkacionizam je baš u takvim slučajevima spreman da odbaci sve one napore koji su usmereni na odbranu "starih" teorijskih shvatanja koja nemaju na svojoj strani standardom propisane uslove i razloge, već su proizišli uzimanjem u obzir takvih momenata kao što su, recimo, simpatija, autoritet, mašta itd. Na toj liniji se svakako nalazila njutnova dobro poznata borba protiv hipoteza koje nisu izvedene iz pojava, što mu je omogućilo da odbaci skoro svu srednjove-kovnu nauku i veći deo njemu savremenih naučnih teorija; ili Poperova kritika i odbacivanje psihoanalize itd.31 Strogi demarkacionizam je očigledno protivan svakodnevnoj naučnoj praksi, koja, razume se, nikada nije bila niti će biti u obavezi da se uklapa u neke univerzalne i standardne procedure, štaviše, ukoliko bi i postojali neki najop-štiji standardi, kojih se naučnici u većini slučajeva podsvesno ili polusvesno pridržavaju, ne može se odreći da su često manje ili više neracionalni elemen-ti takođe odigrali značajnu ulogu i prilikom usvajanja neke nove teorije.

3

0

3

1

408

v. Kun, T., Nav. delo, str. 268. v. Lakatos, I., "The Problem of Appraising Scientific Theories: Three Approaches", in: Philosophical Papers, vol. 2, ed. by J. njorrall & G. Currie, Cambridge, University Press, 1978, pp. 108-110.

Ali, bilo bi isto tako pogrešno (a i onemogućilo bi traganje za bilo kakvim smislom i intelektualno-razvojnom stranom u istorijskom razvoju nauke) ‡ suprotstavljajući se striktnom demarkacionizmu ‡ otići sasvim u suprotnu krajnost, koju je Lakatoš nazvao "elitizmom". Zastupnici ovoga shvatanja (na primer, Polanji ili Oukšot /Oakeshott/) drže da je nauka povlastica elite koja poseduje svoje, običnom smrtniku nepristupačne standarde bavljenja veštinom nauke. Metodologija, u tom slučaju, nema pravo da formuliše bilo kakva univer-zalna pravila naučnog postupka, a najveći deo naučnog znanja se ne može artiku-lisati, već pripada, da upotrebimo Polanjijev izraz, takozvanoj "prećutnoj di-menziji", koju deli, ili je u stanju da "razume", samo elita. Samo elita može da proceni sopstveni rast, jedino oni koji su unutar naučne zajednice u stanju su da sude o proizvodima te zajednice, odnosno da procene jesu li određeni razlozi za prihvatanje neke nove teorije dovoljno ubedljivi ili nisu.32 Ovakvo iracionalističko shvatanje predstavlja drugu krajnost, koja isto tako protivreči svakodnevnoj naučnoj praksi, s obzirom da nam izučavanje isto-rijskog razvoja nauke pruža bezbroj primera sasvim racionalne i svima pristu-pačne argumentacije u prilog opredeljivanju za neku novu, na štetu neke stare teorije. Ali, pored ovih krajnosti čistog racionalizma i potpunog iracionali-zma, Lakatoš s pravom ukazuje i na treću mogućnu ekstremnu poziciju koju naziva "skepticizam". To bi bilo gledište koje se u osnovi karakteriše time što na-učne teorije "epistemološki uopšte ne izdvaja iz hiljade drugih vrsta verovanja. Svi sistemi verovanja imaju podjednaka saznajna prava, mada neki od njih mogu ima-ti i imaju veću moć od drugih. U sistemima verovanja mogu se odigravati promene, ali nema napretka." Ova u suštini stara škola mišljenja, koja potiče još od grčke tradicije pironskog skepticizma i koja je privremeno bila ućutkana zadivljujućim uspehom njutnovske nauke, danas ponovo oživljava, a posebno u antinaučno usmerenim krugovima Nove levice, a najoriginalniji i najslikovitiji oblik dobila je u Fajerabendovom "epistemološkom anarhizmu". Fajerabend metodolo-giji ne odriče legitimnost, kao ni mogućnost da ona ispolji znača-jan uticaj na nauku. Međutim, nijedan sistem verovanja, uključujući i onaj njegovih protivnika, nije saznajno superioran, a svi su slobodni da se razvijaju i utiču jedan na drugi. 33 Ovo stanovište, naravno, s obzirom da zastupa punu ravnoprav-nost različitih sistema verovanja, od kojih nijedan nikad ne može imati ili ste-ći razlog da se nametne drugima, u načelu poriče mogućnost postojanja takvih ubeđivačkih razloga za koje bi valjalo smatrati kako bi mogli, još manje kako bi tre-balo da utiču na druge naučnike da napuste svoju dosadašnju teoriju i da se opre-dele za novu hipotezu. No, valja odmah upozoriti na to da u pogledu stava prema samim mogućno-stima raspravljanja o teorijskim razlozima u procesu ubeđivanja među naučnici-ma, bitna uloga ne pripada samo različitim pristupima metodologiji (taj problem takođe nije u saglasju sa aktualnim naučničkim procenjivanjem naučnih teorija), već isto tako i različitim shvatanjima nauke, odnosno naučnog saznanja.

3

2

3

3

v. Ibid., pp. 111ff. v. Ibid., pp. 107-108.

409

Osnovna shvatanja nauke i proces ubeđivanja Na kraju opštih razmatranja, nije izlišno upozoriti da se ovde polazi od realističkog shvatanja nauke. Nije to suvišno upozoriti baš na ovome mestu, stoga što bi čitava ova problematika sasvim drugačije izgledala kada bi joj se prišlo, recimo, sa instrumentalističke pozicije! Nasuprot svim varijantama realističkog shvatanja, koje daje pun smisao problematici ubeđivačke argumentacije u nauci, u instrumentalističkom gledištu jednostavno se ne oseća potreba bavljenja problematikom ubeđivanja. Ispitajmo ovo pobliže!

410

Ne treba propustiti da se uoči kako se u jednom dosledno instrumentalističkom shvatanju nauke, odnosno naučnih hipoteza i teorija, ne javlja nikakva unutrašnja i bitna potreba za iznalaženjem i razradom raznih manje ili više važnih kriterijuma koji mogu poslužiti kao osnova u procesu ubeđivanja. Sa stanovišta instrumentalista situacija je daleko jednostavnija. S obzirom da nisu za-interesovani za pitanje istinitosti naučnih hipoteza, instrumentalistima je do-bra svaka hipoteza koja je u stanju da "spase pojave", da pruži takvo objašnjenje za neki skup pojava koje će moći da bude iskorišćeno kao instrument predviđanja, koje će moći da "radi", da bude praktično upotrebljeno. Prema tome, svaka teori-ja koja nije besmislena i neupotrebljiva podjednako je dobra, što znači da instru-mentali-zam dozvoljava naporedno postojanje i velikog broja hipotetičkih objašnje-nja istoga skupa pojava, među kojima se ne uspostavlja nikakav odnos prvenstva. Drugačije ne može ni da bude kada se teorija shvata isključivo kao oruđe pogodno za sabiranje i sistematizovanje nekog datog skupa činjenica koje se mogu posmatrati, s tim što se iz toga oruđa mogu dedukovati posledice korisne za čo-vekovo praktično delovanje. Za ovo gledište, strogo uzev, nije bitno čak ni to da li će neka hipoteza biti jednostavnija, ili na osnovu nekih drugih teorijskih kriterijuma procenjena kao bolja. Naučnici će koristiti onu hipotezu ili teoriju koja se nekom pojedincu ili zajednici naučnika u određenoj prilici učini kao najpogo-dnija. Prema striktnom instrumentalizmu, ništa principijelno ne stoji na putu zauzimanju takvog gledišta po kojem je mogućno tolerisati istovremeno postojanje (pa onda i korišćenje) više razli-čitih teorija koje se odnose na isti skup činjenica. Preimućstvo je možda moguć-no dati samo onoj koja je "jednostavnija za upotrebu". Jasno je, dakle, da je proces ubeđivanja i prihvatanja naučnih teorija sasvim drugačiji pri ovakvoj zamisli nauke nego što je pri realističkoj, mada, razume se, napred naznačeno instrumentalističko gledište ne mora uvek biti pod-jednako dosledno i striktno, pa se u pojedinim konkretnim varijantama ove pozi-cije (recimo, kod Pjera Diema) katkad pominje i poneki kriterijum teorijskog procenjivanja suparničkih hipoteza, pre svega jednostavnost, koji može, iz drugog ugla posmatrano, da se pretvori i u osnovu takvog razloga što će se koristiti u određenom ‡ ma koliko skučenom, ali ipak postojećem ‡ procesu ubeđivanja. Nije isključeno, isto tako, o čemu svedoče različiti primeri iz istorije nauke, da određene naučne hipoteze, naročito u početnoj fazi svoga razvoja (i posebno u onim slučajevima kada su se stekli neophodni uslovi da određena meta-fizička teorija ‡ u Poperovom smislu toga termina ‡ preraste u naučnu teoriju /v. moju knjigu Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji, str. 143-144/), bivaju prihvaćene pre svega sa instrumentalističkih pozicija, da bi tek docnije došlo do pravoga procesa ube-đivanja i prihvatanja tih istih teorija kao istinitih sa realističkog stanovišta.

411

Takav je slučaj bio sa atomističkom teorijom, da se zadržimo na tom starom, već klasičnom primeru. Ovoj teoriji trebalo je dugo da bi se razvila od ne-proverljive metafizičke teorije u naučnu teoriju, podložnu teorijskoj kritici i empirijskom proveravanju. Pojedinosti o tome kako se postepeno prelazilo od in-strumentalističkog na realističko prihvatanje atomističke teorije, polazeći od postepenog povećavanja predviđačke moći ove teorije, njene proverljivosti, kao i mogućnosti kvantitativnih merenja, mogu se naći kod Majkla Gardnera u njegovom članku "Realizam i instrumentalizam u atomizmu XIX veka".34 Sličan je slučaj bio i sa Kopernikovom teorijom. Naime, bez obzira što je Kopernik, stvarajući svoju hipotezu, stajao na realističkoj poziciji, njegova teorija je dugo bila prihvatana samo sa instrumentalističkog stanovišta. 35 I realistička pozicija je, međutim, bremenita krupnim teškoćama, koje otežavaju formulisanje preciznog i celovitog stanovišta o problemima ubeđivanja u nauci. Jedna od tih teškoća sastoji se u sada već opšteprihvaćenom gledištu da naučne hipoteze ili teorije uvek manje ili više nadilaze klasu poznatih či-njenica kojima raspolažemo (s tim što ni izveštaji o neposrednom posmatranju nisu izuzeti iz sfere kritike i preformulacije). Druga je u tome što nepodudaranje ili neusklađenost nove hipoteze sa prethodno prihvaćenim teorijama, pa čak i posmatranjima, nikako ne može i ne sme presudno da utiče na odluku o sudbini te nove hipoteze. Takvo nepoduda-ranje, razume se, redovno otvara novi problem, koji traži dalje istraživanje kako bi se preispitalo gde se nalazi uzrok neusklađenosti, s obzirom da on može le-žati kako u samoj novoj teoriji (to jest u još neproverenom delu te teorije), ili pak u nepotpunoj ili lošoj interpretaciji neposrednih izveštaja posmatranja. Najzad, teškoća je i činjenica što pitanje o tome da li je neka hipoteza uspešna ili nije, po pravilu, ne može da dobije ni lak, ni brz, ni konačan odgovor. Do odlu-ke se dolazi sporo i postepeno, a svaki korak u tom pravcu opet je podložan revi-ziji. Kao što sasvim dobro primećuje Fajerabend, 36 a o čemu sigurno svedoči jedan broj najsavremenijih naučnih teorija koje se odlikuju ne samo neočekivanošću, već i nadmašivanjem najsmelijih uzleta ljudske mašte, ni apsurdnost određene hi-poteze ne može se uzeti kao neki opšti razlog protiv te hipoteze. Razumno je, na-ravno, smatrati da prilikom izbora sopstvenih teorija tražimo da nam izgledaju prihvatljive. To je naša privatna stvar, prema Fajerabendu; međutim, izjaviti da treba uzimati u obzir samo naizgled pri-hvatljive teorije bilo bi previše. Važno je, međutim, uko-liko pođemo od neke teorije koja daje utisak da je apsurdna, da u tom slučaju (kao, uostalom, i u svakom drugom) iza toga usledi detaljno istraživanje teškoća sa kojima se sukobljava, zamerki koje su joj upućene, opšteg stanja znanja itd.

Razlozi koji se koriste u procesu ubeđivanja Ali, da razmotrimo sada detaljnije sve one razloge (pominjane u savremenoj literaturi) što se mogu koristiti, odnosno koji su korišćeni ili se koriste u procesu ubeđivanja naučnika da treba da napuste neku staru teoriju i prihvate novu. 3

3 3

412

4

v. Gardner, M. R., "Realism and Instrumentalism in 19th Century Atomism", Philosophy of Science, 1979, vol. 46, No. 1, pp. 1-32. 5 v. Duhem, P., To Save the Phenomena, Chicago, University Press, 1969. 6 v. Feyerabend, P. K., "Realism and Instrumentalism: Comments on the Logic of Factual Support", in: The Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by M. Bunge, Glencoe, Ill., The Free Press, 1964, p. 305.

(1) Izdržavanje većeg broja ozbiljnih provera usmerenih na opovrgavanje hipoteze. Mislim da ovaj poperovski razlog zahteva iscrpnije teorij-sko razjašnjavanje. Očigledno je, naime, da će u procesu ubeđivanja veću težinu od drugih vrsta probe imati odolevanje onim proverama koje su bile usmerene na mogućno opovrgavanje hipoteza, što znači na proveravanje onih dedukovanih posledica koje su nove i ne-očekivane i ‡ što je najbitnije ‡ takve da, ukoliko bi se pokazale kao pogrešne, predstavljaju krucijalno svedočanstvo protiv te teorije. Najbolji primer pruža Ajnštajnova opšta teorija relativiteta, u kojoj je, prvi put posle njutna, ozbiljno pokušano da se preformuliše i još više uop-šti zakon gravitacije, s obzirom da njutnova formulacija važi samo u inercijal-nom koordinatnom sistemu klasične fizike (koji je tako definisan da zakoni me-hanike u njemu moraju biti valjani), što znači da se ne slaže sa specijalnom teo-rijom relativiteta (naime, prema Lorencovim transformacijama, rastojanje nije invarijantno, pa njutnov zakon gravitacije nikako ne može da se uklopi u speci-jalnu teoriju relativiteta). No, Ajnštajnu se odmah postavilo pitanje: neće li u stvaranju ove nove teorije preterati sa spekulacijama i previše se udaljiti od stvarnosti? On je, naime, stajao na gledištu da svaka spekulativna tvorevina treba da bude takva da se može proveravati eksperimentom, a sve hipoteze, bez obzira na to koliko inače bile privlačne, moraju se odbaciti ako ne odgovaraju činjenicama, tj. mora postojati mogućnost premošćavanja nove teorije i posmatranja. Stoga je sâm Ajnštajn, pre svih drugih, bio posebno zainteresovan za to kako će njegova nova teorija gravitacije izdržati eksperimentalna proveravanja. Ako se određene njene posledice ne ostvare, izjavljivao je Ajnštajn, on je spreman da pri-zna kako njegova teorija nije dobra i gotov je da je napusti. Postavljalo se, dakle, pi-tanje: kako nova gravitaciona teorija izdržava eksperimentalno proveravanje? S obzirom na okolnost da se stara, njutnova teorija javlja kao poseban, granični slučaj nove teorije, koja je opštija i obuhvatnija (ako su gravitacione sile srazmerno slabe, stari njutnovski zakon se ispostavlja kao dobra aproksimacija za nove zakone gravitacije), a sva posmatranja koja podržavaju klasičnu teoriju isto tako podržavaju i opštu teoriju relativiteta, već na osnovu toga trebalo bi da se slobodno odlučimo za novu teoriju, čak i ako se ne bi moglo navesti nikakvo novo posmatranje u njenu korist i ako bi njeno objašnjenje bilo tek onoliko dobro kao i kod stare. (Odgovor na pitanje obrazloženja bio bi sledeći: jednačine nove teorije su, sa formal-nog gledišta, složenije, ali su njihove pretpostavke, sa gledišta opštih princi-pa, mnogo jednostavnije, samim tim što su nestala dva zastrašujuća "duha", kao što su apsolutno vreme i jedan inercijalni sistem; nije potrebna nikakva pretpostavka u pogledu gravitacionih sila i njihove zavisnosti od razdaljine; sem toga, novi gravitacioni zakoni imaju oblik strukturnih zakona, oblik koji se traži od svih fizičkih za-kona od vremena velikih postignuća teorije polja.) Još je važnije, međutim, i to može biti presudan razlog u našem opredeljivanju za novu teoriju, proveriti novodedukovane posledice koje njutnov gravitacioni zakon ne sadrži. Jedna od njih je zakrivljavanje svetlosnih zrakova u gravitacionom polju.

413

Prema klasičnoj teoriji, naime, zrak svetlosti nema masu i ne bi smeo da trpi uticaj gravitacionog polja. Po novoj teoriji, međutim, zrak svetlosti nosi energiju, a energija ima masu. Svaka inercijalna masa, sa svoje strane, biva privučena gravitacionim poljem, pošto su inercijalna i gravitaciona masa ekvivalentne. Zrak svetlosti će se u gravitacionom polju saviti tačno koliko i neko telo koje bi bilo bačeno horizontalno brzinom koja je ravna brzini svetlosti. Savijanje svetlosnih zrakova pod uticajem Zemljinog gravitacionog polja tako je slabo da se ne može dokazati neposredno, eksperimentom. Međutim, Sunčevo gravitaciono polje je jako, a čuveni eksperimenti obavljeni tokom pomračenja Sunca odlučujuće su (mada posredno) pokazali uticaj gravitacionog polja na putanju svetlosnog zraka. Dalja provera bilo je potvrđivanje predviđanja da u eliptičnim putanjama planeta koje se okreću oko Sunca treba da bude odstupanj â ‡ Merkurova putanja oko Sunca (s obzirom da je to planeta najbliža Suncu) treba unekoliko da odstupa od elipse u tom smislu što putanja te planete treba lagano da rotira (potpuna rota-cija bi trebalo da se obavi u roku od tri miliona godina). Elipse bi trebalo da rotiraju vrlo sporo, u odnosu na koordinatni sistem povezan sa Suncem. Opšta teorija relativiteta predviđa veličinu ovoga efekta. Pošto je privlačenje između Sunca i Merkura jače od privlačenja između Sunca i ma koje druge planete, najveći izgledi, ako ih je bilo, da se nađe odstupanje od njutnovog zakona bili su upravo kod Merkura. U stvari, odstupanje putanje planete Merkura bilo je zapaženo i pre formulisanja opšte teorije relativite-ta, ali za njega u to vreme nije bilo objašnjenja. Opšta teorija relativiteta se razvila bez ikakvog obraćanja pažnje na ovaj posebni problem i tek je kasnije iz novih gravitacionih jednačina izveden zaključak o rotaciji elipse u kretanju planete oko Sunca.

414

Treća eksperimentalna provera se ticala predviđanja razlike u ritmu časovnika po-stavljenog na Suncu i onoga na Zemlji, pošto je uticaj gravitacionog polja mnogo jači na Suncu nego što je na Zemlji. Kako se za same atome može reći da pred-stavljaju časovnike koji emituju talase određene dužine u pravilnom ritmu, me-renjem talasne dužine svetlosti koju emituje atom natrijuma na Suncu utvrđeno je da je ona nešto veća od talasne dužine svetlosti emitovane od istog takvog atoma na Zemlji.37 U vezi sa ovom prvom vrstom razloga koji se mogu koristiti i koji se koriste u procesu ubeđivanja ‡ ali ne samo sa njom ‡ valja podsetiti da je uvek bilo i da će verovatno uvek biti takvih naučnika koji, iz raznih razloga, neće biti spremni da prihvate tu vrstu razloga. Takve naučnike još davno je vrlo dobro opi-sao Fransis Bekon. On ih je nazvao dogmatičarima, a kao njihove karakteristične crte naveo je pre svega to što jednostavno nisu u stanju da vide i slepi su činjenice koje se nalaze u sukobu sa njihovom teorijom, a i onda kada ih drugi nateraju da zapaze te činjenice, oni ili poriču njihovu istinitost, ili nalaženjem "beznačajnih dis-tinkcija" umanjuju važnost tih činjenica. Kako i zašto se pojedini naučnici tako ponašaju, više je socio-psi-hološko pitanje, u koje ovde neću ulaziti. Međutim, postoji jedno drugo pitanje, metodološki veoma zanimljivo, o kojem bi trebalo nešto progovoriti. To je pitanje: ima li takvih situacija (ako ima, koje su) u kojima bi bilo opravdano, bolje reći, potrebno ili neophodno, zanemariti svedočanstva koja govore protiv neke hipoteze? (Neke ideje u razmatranju ovoga pitanja našao sam u članku Xozefa Agasija "Kada bi trebalo zanemariti svedočanstva u korist neke hipoteze?", koji je posvećen srodnoj problematici.) 38 Izneću najpre neka gledišta koja stvarno zanemaruju takva svedočanstva. Tu prvenstveno treba uzeti u obzir konvencionaliste, na čelu sa Pjerom Diemom. Oni ukazuju na to da su izveštaji o naučnim posmatranjima, to jest naša isku-stvena svedočanstva, podložna preinačavanju naporedo sa izmenama samog teorij-skog okvira unutar kojeg su obavljena (postavljena), da su zavisna od šireg kon-teksta, što znači da nisu konačna, već da su podložna promeni. Drugi teoretičari su istica-li (recimo, Frojd) da je ne samo dopustivo, već i sasvim umesno, za određeno vre-me prevideti neke činjenice. Treći su upozoravali (recimo, Pol Dirak /P. A. M. Dirac/) da su za njih značajniji neki drugi kriterijumi (recimo, estetski), a ne blisko slaganje ili sukob neke teorije sa činjenicama. ^etvrti, kao Majkl Polanji, stajali su iz filozofskih motiva na gledištu da u naučnom postupku nema niti može biti nikakvih pravila ‡ naučna metoda je ne-iskaziva, a njeno praktikovanje je stvar intuicije vodećih naučnika. [to se tiče konvencionalizma (ili instrumentalizma), već smo imali prilike da o tome gledištu nešto kažemo. Kao što je isticao i sâm Diem, koji nije bio striktni konvencionalista, činjenice se ne moraju menjati ili nestaja-ti, a kontinuitet se održava prevođenjem sa jezika jedne na jezik druge teorije. Samo ukoliko bi se zastupalo sasvim ekstremno gledište o neprevodljivosti, to bi značilo poricanje mogućnosti argumentacije protiv neke naučne teorije. S obzirom da naučnicima-stvaraocima ne omogućava da odmah utvrde je li reč o određenom odstupanju od njihove teorije ili nije, Diemovo gledište se pokazuje kao metodo-loški pogodno samo za istoričare nauke, koji gledaju unazad, dok je potpuno nezanimlji-vo za naučnike-stvaraoce, koji su okrenuti prema budućnosti.

3

7

3

8

v. Einstein, A. & Infeld, L., The Evolution of Physics, Cambridge, University Press, 1961, pp. 221-222 & 235-240. v. Agassi, J., "njhen Should nje Ignore Evidence in Favour of a Hypothesis?", Ratio, 1973, vol. 15, No. 2, pp. 183-205.

415

Frojdova opaska je, kako je ja razumem, vrsta upozorenja protiv prenagljenog odbacivanja teorije, tj. još jedan način podržavanja principa istrajnosti. Ona je usmerena na odlaganje onda kada bi inače moglo da bu-de u pitanju odbacivanje, bolje reći, na to da nikada ne treba žuriti sa odbaciva-njem neke teorije, što je sasvim umesno u tom smislu što bi svakoj novoj hipotezi trebalo pružiti dovoljno vremena ‡ čak i onda ako u međuvremenu dođe do svedo-čanstva koje govori protiv nje ‡ da ispolji sve svoje objašnjavalačke mogućnosti.

416

Dirakovo gledište je veoma retko među fizičarima, a mnogo češće među matematičarima, što je i sasvim razumljivo. Ako bi se naučnici koji se bave empirijskim naukama u potpunosti okrenuli neempirijskim kriterijumima, oni više ne bi bili u stanju da se bave empirijskom naukom. Polanjijevo stanovište ima izvesne psihološke podloge, ali je veoma ekstremno, i, što je najgore, veoma subjektivističko i autoritarno (merilo svega su vodeći naučnici). Iz ovih razmatranja, međutim, jasno proizlazi to da će naučnici u određenim slučajevima odbaciti posmatrački izveštaj koji je u sukobu sa njihovom hipo-tezom, kao što će u nekim drugim slučajevima odbaciti hipotezu; pored toga, nameće se zaključak da bi bilo pogrešno postaviti neko kruto metodološko pra-vilo po kojem bismo, odmah čim zapazimo neku pojedinačnu pojavu (bez proverava-nja svih okolnosti i pretpostavki toga posmatračkog izveštaja) koja je u suprot-nosti sa našom hipotezom, morali odlučno i jednom zauvek da odbacimo tu hipote-zu. U svakom slučaju, kritički usmeren naučnik mora biti sposoban da uvidi nesaglasnost između svoga hipotetičkog gledišta i protivprimera, pa ako pri-hvati ono što se smatra protivprimerom, da tada odmah počne razmišljati o tome kako da promeni svoje gledište i potraži neko drugo teorijsko rešenje. Očigledno je, dakle, da poperijanski kruti, ili ‡ kako ga je Lakatoš na-zvao ‡ "dogmatski falsifikacionizam", mora biti zamenjen jednim profinjeni-jim stanovištem, a njegovo osnovno metodološko pravilo ublaženo. To, međutim, nimalo ne umanjuje umesnost zapažanja koje je izneo još Vilijam Hjuel kada je rekao da istinski filozofi moraju posedovati "čistu i jednostavnu ljubav prema istini, kao i relativnu ravnodušnost za održavanje svojih sopstvenih ideja", tako da ih mogu bez oklevanja odbaciti ukoliko se nađu činjenice koje govore protiv njih; 39 kao što isto tako nimalo ne umanjuje znatnu ubeđivačku snagu razloga koji se zalaže za usvajanje onih hipoteza koje su izdržale što oštrija i što ozbiljnija empirijska proveravanja. (2) Sledeći ubeđivački razlog koji ćemo razmotriti mogao bi se najkraće odrediti kao "objašnjavalačka moć" hipoteze ili teorije. Ako bi trebalo eksplicirati šta se pod ovom sintagmom ima u vidu, tu je pre svega reč o sposobnosti rešavanja većeg broja problema, ali isto tako i o povezivanju do tad različitih i nepovezanih delova ljudskog znanja (ili oblastî istraživanja) ‡ mnogostruko povezivanje, što sa svoje strane obično vodi kako povećavanju obima našeg pojmovnog naučnog modela, odnosno većoj opštosti hipo-teze ili teorije, tako i većoj mogućnosti anticipiranja novih činjenica, odnosno objašnjavanja i onih pojava koje stara teorija nije mogla da objasni.

3

9

v. njhenjell, nj., Novum Organon Renovatum, London, 1858, p. 81.

417

Ova vrsta argumentacije je starija od one koju smo razmatrali pod (1), a javljala se u nekoliko različitih oblika i pod nekoliko različitih naziva. Prva razrada ove argumentacije može se naći kod Vilijama Hjuela pod imenom "sagla-šavanja indukcija". Hjuel tu ima u vidu nekoliko mogućnih slučajeva: prvi, ka-da je hipoteza u stanju da objasni dve ili više poznatih ali različitih klasa či-njenica (ili zakona) koje su do tad zahtevale odvojene i (naizgled) nezavisne obja-šnjavalačke hipoteze, čime se ‡ ako ništa drugo ‡ postiže smanjenje "teorijskog prtljaga". Drugi slučaj (koji često može da predstavlja samo drugu stranu onoga prvog) jeste onaj kada nam prihvatanje nove hipoteze dozvoljava da anticipiramo pojave koje su bile nepoznate (ili bar nerazmatrane) u trenutku stvaranja teori-je, a koje mogu biti, razume se, i sasvim drugačije i potpuno neočekivane u odnosu na do tada poznate. Takva objašnjavalačka plodnost sigurno predstavlja važno svojstvo koje značajno govori u prilog hipotezi koja ga poseduje. Hjuel stoga zaključuje: "... Kada nam hipoteza, sama od sebe i bez prilagođavanja za te svrhe, pruži pravilo i razlog klase pojava o kojima se nije razmišljalo prilikom njenog građenja, onda imamo kriterijum njene realnosti kakav još nikada nije bio proizveden u korist zablude." 40 Najzad, treći je slučaj kada nova hipoteza može uspešno da predvidi ili objasni zbivanje takvih pojava za koje ‡ shodno prethodnom iskustvu ‡ ne bismo očekivali da se mogu dogoditi. Ovaj treći, kao i drugi slučaj, predstavlja dobitak u objašnjavalačkoj moći naših teorija. Međutim, za razliku od drugog, ovaj treći slučaj nam omogućuje da našu teoriju proverimo na najstroži i najuverljiviji način. "Saglasnost indukcija" se javlja kod drugog i trećeg slučaja, a ako bi trebalo objasniti zašto je Hjuel takvu vrstu provere nazvao ovim imenom, tada mo-gu podsetiti da, čim su u pitanju činjenice različite vrste, onda možemo govo-riti o sjedinjavanju dvaju ili više uopštavanja (do kojih se prethodno došlo putem dvaju ili više procesa indukcije) u jednu obuhvatniju teoriju. A za to sje-dinjavanje naizgled heterogenih pojava ili zakona, za koje se ispostavlja da se mo-gu svi izvesti iz jedne te iste hipoteze, zaista je teško pretpostaviti da može da bude rezultat nekog pukog sticaja okolnostî! Prema tome, "saglašavanje in-dukcija" predstavlja svakako najupadljiviju i najubedljiviju proveru i jedan od najjačih razloga na osnovu kojih ćemo biti ubeđeni u tačnost neke hipoteze. Za takvu se hipotezu onda može reći ne samo da omogućava saglašavanje dveju ili više različitih indukcija, već da isto tako ispunjava kriterijum težnje za postiza-njem jednostav-nosti i harmonije, kao i da beleži uspon na lestvici opštosti. S obzirom na to da ni prilikom svojih obimnih izučavanja istorije nauke Hjuel nije naišao na primer da se neka hipoteza koja je bila posvedočena putem "saglašavanja indukcija" pokazala kao pogrešna, on zaključuje: "Primeri gde je došlo do ovoga (saglašavanja) zaista u nas usađuju ubeđenje da je istinitost naše hipo-teze izvesna. Nikakva slučajnost ne bi mogla da dovede do tako neuobičajenog sti-caja okolnostî. Nikakva pogrešna pretpostavka ne bi mogla, pošto je prilago-đena jednoj klasi pojava, tačno da predstavi neku različitu klasu, gde slaganje ni-je bilo predviđeno i o njemu se nije unapred razmišljalo. Da pravila koja potiču iz udaljenih i nepovezanih regiona treba ovako da se ustreme prema jednoj te istoj ta-čki, može proisticati samo iz toga što je to ona tačka u kojoj počiva istina."41

4

0

4

1

418

njhenjell, nj., Philosophy of the Inductive Sciences, vol. II, London, 1847, pp. 67-68. Ibid., p. 64.

U novije vreme, ova vrsta argumentacije koja treba da nam pruži kriterijume za izbor prave hipoteze, najpre je nazvana "zaključivanje na najbolje obja-šnjenje" (Gilbert Harman /Gilbert Harman/), da bi zatim prešla u razradu pojma "boljeg objašnje-nja" (Kit Lerer /Keith Lehrer/, Pol Tagard /Paul Thagard/). Reč je o kriterijumima procenjivanja objašnja-valačkih teorija, za koje neki njihovi zastupnici smatraju da predstavljaju takav opis procesa opravdavanja naučnih teorija koji ima mnoga preimućstva u odnosu na hipo-tetičkodeduktivni model potvrđivanja teorija. Pozivajući se na Hjuela i Persa kao na svoje prethodnike, ovi teoretiča-ri nam u stvari pružaju analizu onih razloga koji se mogu upotrebiti u ubeđivanju naučnikâ u to da neka određena hipoteza pruža bolje objašnjenje svedočanstava kojima raspolažemo nego bilo koja druga hipoteza. Osnovni kriterijum im je "saglašavanje", a tome dodaju obično još jednostavnost i analogiju.

419

Tagard naziva jednu teoriju "saglasnom" kada objašnjava činjenice različitih vrsta, ili objašnjava zakone u različitim područjima. Takva teorija, znači, sjedinjuje i sistematizuje. Prema tome, kada se za jednu teoriju kaže da je "sagla-sna", onda se kaže mnogo više nego to da ona "zadovoljava činjenice"; naime, kaže se, prvo, da ta teorija objašnjava činjenice, a drugo, da su te činjenice koje obja-šnjava uzete iz više od jednog područja. Nekome se može učiniti da bi onda mak-simalno "saglasna" bila ona hipoteza ili teorija što objašnjava bilo koju zamislivu činje-nicu. To bi se, međutim, moglo postići samo dodavanjem čitavog skupa pomoćnih hipoteza koje bi osiguravale da sve pojave mogu da se podvedu pod datu teoriju, što je neprihvatljivo, s obzirom da bi bilo u suprotnosti sa kri-terijumima preciznosti i jednostavnosti.42 Izvanredan primer za ovu vrstu razloga koji se koriste da nas ubede u to da neku teoriju izaberemo kao trenutno najbolje objašnjenje nekog skupa činjenica predstavlja njutnova mehanika. Ona je ukinula više nego hiljadugodišnju dihoto-miju koju je još Aristotel postavio između zemaljskih i nebeskih regiona. Svojom teorijom univerzalne gravitacije njutn je omogućio da ona mehanika koja važi za kretanja na Zemlji može da se proširi i na planetarna kretanja. Tako su se Gali-lejevi zakoni, koji se tiču kretanja na Zemlji, mogli povezati sa Keplerovim zako-nima, koji se odnose na kretanje planeta, i pokazati da se svi ti zakoni mogu sma-trati prosto posledicama jedne iste sveobuhvatne mehanike. Sem toga, bilo je mogućno objasniti i kretanje i periodično javljanje kometa, nastanak plime i oseke itd. Tako je njutnova teorija pokazala u stvari veću objašnjavalačku moć i snagu sjedinjavanja u tom smislu što je iz osnovnih aksioma, na kojima počivaju njutnovi zakoni kreta-nja i njegov princip univerzalne gravitacije, mogućno izvesti kako Galilejeve, tako i Keplerove rezultate. Kvantna mehanika je takođe pružila objašnjenje različitih, do tad nepovezanih pojava, kao što su: spektralne frekvencije izvesnih atoma, pojave magnetizma, čvrstog stanja materije i raznih drugih zbunjujućih pojava, kao što su fotoelektrični efekat ili Komptonov efekat ‡ time je daleko nadmašila sve suparnice. Ili, da se ne ostane uvek samo na primerima iz fizike ‡ Darvinova teori-ja evolucije u biologiji takođe je veoma pogodan primer. Reč je o relativno opširnoj Darvinovoj argumentaciji u prilog prihvatanju njegove teorije evolucije putem prirodnog odabiranja. U knjizi Poreklo vrsta, naime, Darvin navodi ogro-man niz činjenica koje se mogu objasniti ako se usvoji njegova teorija evolucije, a koje su inače neobjašnjive na osnovama tada prihvaćenog gledišta da je Bog stvo-rio, nezavisno jednu od druge, sve postojeće vrste živih bića. Darvin daje obja-šnjenja koja se tiču geografske distribucije vrsta, postojanja atrofiranih organa kod životinja i mnogih drugih pojava, pa zaključuje: "Teško da bi se moglo pretpo-staviti da bi pogrešna teorija na tako zadovoljavajući način, kao što to čini teorija prirodnog odabiranja, mogla da objasni veći broj velikih klasa činjenica koje smo napred izneli..." 43 4

4

420

2

v. Thagard, P. R., "The Best Explanation: Criteria for Theory Choice", The Journal of Philosophy, 1978, vol. LXXV, No. 2, pp. 81 & 85. 3 Darnjin, Ch., The Origin of Species, Nenj York, 1889, p. 283. (Nenj York, Collier, 1962, p. 476). ‡ Kao nešto drugačije shvaćen pojam, odnosno razlog "objašnjavalačke moći" određene hipoteze ili teorije, može se uzeti i Lauda-nov pojam "relativne efikasnosti u rešavanju problema".

(3) Jednostavnost hipoteze ili teorije svakako se javlja i u ubeđivačkoj argumentaciji. Jednostavnost se često navodi kao jedan od bitnih kriterijuma za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti hipoteza pre nego što se pristupi postupku proveravanja. S obzi-rom na tu činjenicu, nužno se nameće pitanje: da li je ovde reč samo o različitim vidovima upotrebe jednog te istog pojma, ili bi bilo ispravnije govoriti o dva različita pojma? ^ini se da se pojam jednostavnosti, kao razlog u prilog opredeljivanju za neku novu, već proveravanu hipotezu ili teoriju, koja treba da zameni staru, sadr-žinski bitno razlikuje od onoga pojma jednostavnosti kojim se procenjuje prihvat-ljivost neke hipoteze neposredno po nastanku, a pre njenog proveravanja. Pri tom je, naravno, sasvim mogućno da se neki deo sadržaja tih pojmova i poklapa. Kada je reč o postojanju sadržinskih razlika, dovoljno je podsetiti na to da hipoteza koja je tek nastala po pravilu nema nijednu pomoćnu hipotezu, dok s druge strane, hi-poteza koja se suočavala sa kritičkim proverama retko kad može biti bez pomoć-nih hipoteza. Prema tome, onaj smisao jednostavnosti kod kojeg se kao zahtev po-stavlja minimalno prisustvo pomoćnih i ad hoc hipoteza u jednoj hipotezi ili teo-riji za koju bi trebalo da se opredelimo, može se koristiti samo za one hipoteze ili teorije koje su prethodno već bile kritički proveravane. To bi, u stvari, bila osnovna sadržina pojma jednostavnosti koji je relevantan kada je reč o postupku ubeđivanja, onoga pojma jednostavno-sti koji je u neku ruku specifičan za taj postupak. Ali, ovaj smisao jednostavnosti treba detaljnije razjasniti. Svaka teorija T koja treba da objasni neke činjenice E mora posedovati određeni skup datih uslova S; ali, ona može isto tako posedovati i skup pomoćnih hipoteza A, u smi-slu takvih hipoteza koje nisu bile deo prvobitne teorije, već su nastale da bi po-mogle da se objasne neki elementi E-a (za koje se naknadno ispostavilo da sama T nije u stanju da ih adekvatno objasni). Još potpunije razjašnjenje dobićemo ako razmotrimo dva-tri primera. Uzmimo Hajgensovu teoriju svetlosti, koja uključuje iskaze da se svetlost kreće kroz etar u vidu talasa, a da se ti talasi prostiru po principu da se oko svake čestice u medijumu stvara talas čije je središte ta čestica. Kako bi objasnio zakone prelama-nja i odbijanja, kao i neke druge pojave, Hajgens je pretpostavio da su talasi sfe-rične prirode. Međutim, radi objašnjavanja nepravilnog prelamanja u islandskom kri-stalu Hajgens je izneo pretpostavku da su neki talasi sferoidne prirode; ova pretpostavka, koja se ograničava na jednu klasu činjenica, primer je pomoćne hipo-teze. Slično tome, kao pomoćnu hipotezu za objašnjenje Snelovog zakona prelamanja Hajgens je uveo još jednu pretpostavku: da se svetlost kreće sporije kroz gušću sredinu. Obe ove pretpostavke u to vreme nisu bile nezavisno prihvatljive, tako da nisu mogle pripadati datim uslovima S. Ovo shvatanje jednostavnosti imao je očigledno na umu i Lavoazje kada je kritikovao teoriju flogistona, ukazujući da ta teorija, ako želi da objasni činje-nice koje njegova (Lavoazjeova) teorija lako objašnjava, ne može da opstane bez jednog broja nekonzistentnih pretpostavki. Ovakvi primeri, kako ističe i Pol Tagard, pokazuju na koji način jednostavnost ograničava preširoko shvatanje kriterijuma "saglasnosti": jednostavna "saglasna" teorija mora ne samo da objasni lepezu raznolikih činjenica, već mora te činjenice da objasni bez uvođenja većeg broja pretpostavki sa uskom primenom. 44 4

4

v. Thagard, P. R., Op. cit., p. 87.

421

Osim toga, kada je reč o ovoj jednostavnosti koja se tiče ubeđivanja za pri-hvatanje nove, ali već proveravane hipoteze ili teorije, onda tu ne igra nikakvu ulogu jednostavnost u sintaktičkom ili semantičkom smislu, niti je pak reč o no-tacionoj ili pragmatičkoj jednostavnosti (pragmatička, pa i sintaktička i seman-tička jednostavnost, naravno, ako se veoma oprezno i promišljeno primenjuju, mogu da igraju određenu ulogu u procenjivanju teorijske prihvatljivosti, tj. da li je neka tek stvorena hipoteza vredna proveravanja). Onaj deo smisla pojma jednostavnosti koji je zajednički za oba slučaja, što se može iskoristiti u obe situacije, za obe svrhe, jeste jednostavnost u poperovskom smislu sistema koji se karakteriše manjim brojem parametara. On se može koristiti i među naučnicima se koristi i tokom perioda ubeđivanja, pošto je hipoteza već prošla određeni postupak proveravanja. (4) Stepen ugrađenosti hipoteze u teorijski sistem takođe je jedan od razloga koji se često može sresti u procesu ubeđivanja. Neki autori kao poseban razlog spominju i stepen teorijske podrške od strane viših, univerzalnijih teorija, ili analogiju (Pol Tagard), zatim "višestruku povezanost" (K. Kordig), ali ‡ kada je reč o procesu ubeđivanja ‡ mislim da je sve to sadržano, mada nešto drugačije izraženo, u opštoj formulaciji ovoga četvrtog razloga koja je napred navedena. Neki će možda čak reći da je karakteristika ugrađenosti u teorijski sistem preterano opšta i da se u stvari iz nje ne može ništa precizni-je naslutiti o tome šta se zapravo pod tako formulisanim kriterijumom podrazu-meva. Na to bismo mogli, govoreći Laudanovim rečnikom, da kažemo da bi tu bila posredi takva teorija koja ne stvara "pojmovne probleme". Stvar je u tome što ovaj kriterijum spada u složene kriterijume. U tom smislu, kada se govori o uklopljenosti neke hipoteze ili teorije u naučni sistem, mogućno je imati na umu više aspekata. Prvi i najopštiji aspekt je taj što prihvatanje ili neprihvatanje te-meljno nove naučne teorije, ili naučnog istraživačkog programa, nije čisto empi-rijsko pitanje, već umnogome zavisi od naših ukorenjenih metafizičkih gledanja (v. o tome detaljnije u mojoj knjizi Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji). Eksplicitno pozivanje na usvojene najopštije metafizičke pretpostavke o svetu, međutim, nije uobičajeno, pa ga je nešto teže uočiti i identifikovati. Sledeći aspekt (niže opštosti) na koji naučnici, inače, često vole da se pozivaju kao na važan razlog koji govori u prilog opredeljivanju za njihovu hipo-tezu ili teoriju, jeste to da je teorija u skladu, odnosno da ne protivreči drugim već prihvaćenim hipotezama ili teorijama, kako onim koje su problematski naj-bliže, tako eventualno i svim ostalim koje čine ono što bi se moglo nazvati tre-nutno prihvaćenom masom naučnog znanja, mada procena u ovom najširem smislu ‡ ukoliko se ponekad i daje ‡ ne može biti drugačijeg nego posrednog i intuitivnog karaktera. Treći, najosnovniji vid ovoga merila bilo bi jednostavno ukazivanje na to da je neka hipoteza ili teorija ispunila zahtev da bude ne samo iznutra održiva, već da je u stanju da se dobro poveže sa onim teorijama koje čine jednu organizova-nu celinu ili sistem znanja u određenoj naučnoj disciplini. 422

Najzad, sasvim je sigurno da se analogija javlja ne samo kao važno oruđe tokom prvoga stup-nja samog proizvođenja naučnih hipoteza, kada može da bude heuristički značajan faktor koji će naučnika usmeriti ka određenim vrstama hipoteza, već isto tako i na ravni stupnja ubeđivanja kolega naučnika da neku hipotezu ili teoriju tre-ba smatrati za dobru, pravu hipotezu ili teoriju. Tako je, na primer, analogija između veštačke i prirodne selekcije poslužila Darvinu u heurističke svrhe, ali je on tu analogiju koristio isto tako i kao razlog koji govori u prilog prihvatanju njegove teorije. Da bi podržali tala-snu teoriju svetlosti, Hajgens, Jang i Fresnel su se pozivali na analogije zvučnih i svetlosnih pojava. Ali, trebalo bi pokazati kako se analogija dovodi u vezu sa objašnjenjem, odnosno kako se upotrebljava u ubeđivačkoj argumentaciji, s obzirom da jednostav-no ukazivanje na postojanje neke analogije ne može biti dovoljno, samim tim što se uvek može ukazati i na određene disanalogije. Tagard to dobro čini, dovodeći analoško zaključivanje u vezu sa objašnjenjem na sledeći način: "Pretpostavimo da su A i B slični u pogledu P, lj i R, i pret-postavimo još da znamo da to što A ima S objašnjava zašto ima P, lj i R. Tada možemo zaključiti da ÄB ima SÄ obećava kao objašnjenje toga zašto B ima P, lj i R. Mi faktički nismo u stanju da zaključimo da B ima S; svedočanstvo nije dovoljno, a preteći stoje izvesne disanalogije. Međutim, analogije između A i B sigurno po-većavaju vrednost objašnjenja pomoću S da A ima P, lj i R."45 [to se tiče mehanizma na koji analogija deluje kao ubeđivački razlog, stvar je u tome da se naše razumevanje jednog skupa pojava povećava ukoliko je vrsta objašnjenja (ili modela) koju koristimo slična onim vrstama koje smo već koristili. Ovde sigurno nije neumesno upozoriti na to da se u ovakvoj formula-ciji nema na umu ništa nalik na tezu da je objašnjenje svođenje na poznato. U nauč-nim objašnjenjima, naime, često se koriste nepoznati pojmovi i uvode "čudni" entiteti (kao što su, na primer, pozitroni ili crne rupe). Pa ipak, pod ostalim jednakim uslovima, objašnjenja koja nam nudi neka teorija bolja su ako nam je ta teorija bliska, odnosno, ako uvodi mehanizme, entitete i pojmove koji su upotre-bljeni u nekim već prihvaćenim objašnjenjima. Upotreba dobro poznatih modela nije ni nužan ni dovoljan uslov za objašnjenje, ali može da pomogne. 46 * *

*

Kada je reč o teorijama nižeg stepena opštosti, onda se, kao jedan od često korišćenih razloga u prilog takvim teorijama, može javiti upućivanje na okolnost da su te teorije povezane sa onom opštom teorijom ili paradigmom koja se pokazala kao veoma uspešna. Ovaj razlog, međutim, često može biti nepouzdan. Laudan, recimo, navodi slučaj teorija mehanističke fiziologije s kraja XVII veka (Boreli /Borelli/ i Pitkern /Pitcairn/), koje su bile veoma visoko cenjene u mnogim krugovima naučnika, s obzirom da je u to vreme cvetala mehanistička istraživačka tradici-ja. Ali, da se tada o tim teorijama sudilo po njihovim sopstvenim zaslugama, one bi se pokazale kao znatno inferiorne u odnosu na izvesne teorije nastale unutar manje uspešnih istraživačkih tradicija.47 4

5

4

6

4

Ibid., p. 90. v. Ibid., pp. 90-91. 7 v. Laudan, L., Progress and its Problems, Tonjard a Theory of Scientific Gronjth, Berkeley, University of California Press, 1977, pp. 83-84.

423

Sva četiri navedena razloga ‡ to valja takođe na kraju napomenuti ‡ mogu se, razume se, formulisati negativno, tako da posluže za razuveravanje naučnikâ, to jest za njihovo ubeđivanje da treba da napuste neku (najčešće staru) teoriju, s obzirom da pokazuje bitne metodološke slabosti: (1) nije izdržala veći broj ozbiljnih provera, (2) ima malu objašnjavalačku moć, (3) manje je jednostavna i (4) teže se uklapa u teorijski sistem, odnosno, stvara pojmovne probleme. Međutim, kada je već spomenuta argumentacija koja je usmerena protiv pri-hvatanja određenih naučnih hipoteza, valja istaći da se u tom procesu, kada je reč o teorijama empirijskih nauka, pored mogućnih ukazivanja na različite logičke nedostatke, kao jedan od najjačih argumenata javlja upućivanje na činjenicu da je od-ređena teorija opterećena izvesnim nepravilnostima (u smislu "empirijskih pro-blema") kojih nije u stanju da se oslobodi.

Zaključna napomena Pored napred razmatrana četiri razloga, svakako je mogućno naići na još neke. Ograničio sam se ipak na pomenuta četiri pre svega zato što smatram da se neki od tih drugih koji se sreću u literaturi (povećanje obima pojmovnog modela, veća opštost, veća ekonomičnost mišljenja, višestruka povezanost, preciznija formulisanost itd.) mogu podvesti, kao specifični slučajevi i osobeni vidovi, pod ova četiri, koja su na neki način osnovna. Ukoliko to nije mogućno, onda je, po mom mišljenju, reč o takvim razlozima za koje se ne bi dalo reći da spadaju u one koji su opšte prihvaćeni među naučnicima (veća mogućnost operacionalizacije, ili veća mogućnost matematizacije, veća elegantnost i slično). Ako mi je nekako pošlo za rukom da uočim koji se to osnovni ubeđivački razlozi koriste među naučnicima, nikako ne treba pomisliti da će neka naučna hipoteza ili teorija, kada joj se iznesu u prilog navedeni razlozi, odmah biti i prihvaćena! Pitanje o tome koliko će i kakvih sve razloga biti potrebno da bi neku hipotezu ili teoriju zaista prihvatila neka zajednica naučnikâ izlazi van domena naših razmatranja. U svakom slučaju, podrazumeva se da se proces ubeđivanja za prihvatanje jedne određene hipoteze ili teorije ne zbiva nikad sâm za sebe, već nužno teče paralelno, ili još preciznije, kombino-vano, sa procesom razuveravanja, odnosno ubeđivanja da treba odbaciti neku drugu teoriju (koja joj je prethodila ili predstavljala istovremeno nastalu suparničku alternativu). Najzad, kao što se može videti, i ova četiri osnovna razloga nisu potpuno nezavisna jedan od drugog i u konkretnim epizodama rasta nauke, u kojima posebno dolaze do izražaja postupci ubeđivanja, oni su često povezani ili uzajamno ispre-pleteni. U analizi se, naravno, mogu jasno razlikovati, što naučnicima može da olakša izbor i korišćenje najpogodnijih i najefikasnijih metoda ubeđivanja. A svesno korišćenje određenih razloga može dovesti do njihovog menjanja i usavrša-vanja, što je takođe od značaja kako za metodologiju nauke, tako i za konkretnu naučnu praksu.

424

stranica koja je ušteđena, a treba da nestane

425

PETI DEO

MALI FILOZOFSKI RE^NIK

426

Pregled Istina (293 /781/) Istina kao adekvatnost (296) Istina apsolutna (297 /782/) Istina logička (297 /785/) Istina materijalna (298 /786/) Istina objektivna (298 /786a/) Istina relativna (298 /789/) Istina subjektivna (299 /789a/) Istina formalna (299 /784/) Istinolikost (300) Kognitivan (300) Metempirički (300 /1101/) Metoda aksiomatska (300 /1104/) Metoda apstraktivna (301 /1106/) Metoda dijalektička (301 /1109/) Metodska sumnja (302 /1127/) Multiplicitet (302 /1179/) Nauka (302) Naučno (305 /1207/) Nesaznajno (305 /1245/) Nominalizam (305 /1263/) Norma (306 /1270/) Normativne nauke (306 /1272b/) Objekt (307) Objektivacija (308) Objektivnost (Objektivitet) (308) Objektitet (308) Objekcija (308) Okamizam (308) Otkriće (309 /1376/) Paradigma (309 /1401/) Polje svesti (309 /1491/) Potkrepljenost (310) Praksa (310) Praktično (praktički) (312)

Popis

Bergman (333) Bet (333) Blek (333) Bolcman (334) Brejtvejt* (334) Budin (334) Vajsman (334) Ven (335) Vizdom (335) Votkins (336) Votson (336) Vudbrix (336) Vuxer (337) Gedel (337) Gelner (337) Grinbaum (337) Diem (337) Edel (338) Edington (338) Erben (338) Kembel (339) Krejton (339) Kun (339) Mizes (339) Montegju (339)

427

sadržaja Predmet (312 /1557/) Prezentacionizam (313) Pretpostavka (313 /1573/) Problem razgraničavanja (314) Racio (315) Racionalizam (315 /1689/) Racionalno (316 /1692/) Raciocinacija (316 /1688/) Realitet (316) Realno (317) Relativizam (317 /1764/) Relativno (317 /1766/) Relativnost saznajna (318 /1768a/) Sadržaj svesti (318 /1800/) Saznanje (318 /1824/) Saznanje neposredno (direktno) (319 /1238a/) Skotizam (319 /1874/) Spoljašnjost (eksteriornost) (319) Spoljni svet (320) Subjekt (320 /1931/) Subjektivizam (322 /1932/) Subjektivnost (Subjektivitet) (322 /1934/) Temporalnost (322 /2015/) Teorija (322 /2023/) Teorija saznanja (Gnoseologija, epistemo-logija) (324 /2034/) Teorija hijeroglifa (327) Terminizam (327 /2046/) Testiranje (proveravanje, isprobavanje) (327) Tok svesti (327 /2061/) Unutrašnje/spoljašnje (328) Fikcija (328) Heuristika (329 /614/) Hipoteza (329) [kotska škola (331 /1992/)

imena

Nejgel* (340) fon Nojman (340) Pap (340) Pasmor (341) Pirson (341) Poenkare (341) Poper (341) Remzi (343) fon Riht (343) Ros (343) Stebing (343) Stivenson (343) Strosn (344) Tarski* (344) Tejlor (345) Fajerabend (345) Hajzenberg (345) Hanson (345) Hempel (346) Hemšajr (346) Holt (347) ^omski (347) Xevnz (347) Xins (347) [redinger (347)

428

GLOSAR POJMOVA ISTINA (G. £l»ljeia = istina, nesakrivenost, iskrenost; L. veritas; N. njahrheit; E. Truth; F. Vérité; R. Istina). ‡ Bez obzira da li će se istina shvatiti tako da pripada samo domenu teorije saznanja ili će se shvatiti šire, istina svakako ostaje jedan od osnovnih pojmova filozofije. No, kako tokom istori-je filozofske misli, tako i u njenim savremenim istraživanjima, oko poj-ma istine vodili su se i vo-de se veliki sporovi i postoji više različitih teorija istine. U filozofiji marksi-zma vođeni su isto tako brojni i že-stoki sporovi oko pitanja istine i za sad se može utvrditi jedino da se najveći broj predloga kreće u pravcu prihvatanja jedne znatno modifiko-vane klasične teorije korespondencije (v. niže). U svakom slučaju, mogli bismo reći da, kada govorimo o istini, onda govorimo o jednom odnosu između nečega što pripada našem saznanju i nečega što pripada objektivnoj stvarnosti, tj. to bi bio jedan od onih odnosa na koje možemo i moramo da raščlanimo našu ljudsku praktičnu delatnost ukoliko želimo da je unapredimo i da obogatimo ljudski život. Ali, čim je posredi odnos saznanja i stvarnosti, bez obzira o kakvom aspektu toga odnosa je reč, shvatanja mogu varirati od krajnje objektivisti-čkih do krajnje subjektivističkih. Prema tome, i teorije isti-ne se mogu podeliti na objektivističke i subjektivističke. U objektivističke teorije istine bi spadala sledeća osnovna gle-dišta: (1) Pre svega teorija korespondencije (ili "teorija adekvatno-sti", ili "klasična teorija istine"), gde je istina shvaćena kao odlika našega suda (iskaza) (v.) u odnosu na realnost (činjenice) (v.), a sastoji se u slaganju misli i stvari (adaeljuatio intellectus et rei), tj. u slaganju suda (iska-za) sa onim o čemu sud (iskaz) govori. Pri tom se obično pretpostavlja da ono o čemu sud (iskaz) govori postoji onakvo kakvo je nezavisno od toga suda (iskaza). Prirodu veze između istinitosti suda (iskaza) i real-nosti razni autori su različito opisivali ili su je ostavljali sa-svim nedefinisanom. Tu zapravo i leži osnovna teškoća ove teorije isti-ne. Naime, ne samo da određenje istine kao korespondencije nije prikla-dno za sve sudove (iskaze) o pojedinačnom (recimo, za negativne egzisten-cijalne sudove, gde je nemogućno zamisliti ono čemu bi korespondirao istiniti sud te vrste), već glavna teškoća nastaje kada treba definisati korespondiranje recimo (a) za univerzalne empirijske sudove (iskaze), ili (b) za analitičke sudove (iskaze). Po svemu sudeći, pojam korespon-dencije mora se shvatiti kao "sistematski višeznačni pojam". Najzad, ozbiljan prigovor se može staviti i onim teorijama korespondencije koje u sebe ne uključuju pojam "istinolikosti" (v.), već zastupaju tezu o postojanju samo jedne alternative: jedan sud (iskaz) je ili istinit ili la-žan. (Pritom se ne misli na uključivanje pojma "verovatnoće" (v.), koji treba jasno razlikovati kako od pojma "istine" tako i od pojma "isti-nolikosti").

430

(2) Teorija "istine po sebi". Zastupnici ove ontološke teorije (na primer, Bolcano ili rani Huserl) smatraju da istina postoji izvan vremena, večito, bez obzira da li je neko saznaje ili ne. Ona je zapravo nu-žan korelat bića po sebi (v.), po kojem to biće jeste i jeste takvo kakvo jeste.

431

Ovome gledištu veoma je bliska i ontološka varijanta egzisten-cijalističkog shvatanja istine, koju zastupaju, na primer, Hajdeger i Ja-spers. Polazeći od prvobitnog značenja grčkoga termina "£l»ljeia" = "nesakrivenost", oni smatraju da istina zapravo i nije ništa drugo do bivstvovanje u svojoj nesakrivenosti. "Istina kao nesakrivenost", kaže Hajdeger, "nije dodatak bivstvovanju. ‡ Istina pripada bîti bivstvovanja." (3) Aksiološka teorija istine, koju nalazimo kod neokantovaca Badenske škole (V. Vindelband, H. Rikert i drugi). Po njihovom shvata-nju, istina je vrednost (v.) i zajedno sa ostalim vrednostima čini posebno, treće carstvo idealnog važe-nja, pa je kao takvu zapravo ne treba ni tra-žiti u stvarnosti ili u mišljenju. U subjektivističke teorije istine ubrajaju se dva glavna stanovi-šta: (1) Teorija koherentnosti (koju su zastupali, recimo, Bredli, Joe-kim i drugi); polazeći od toga da je istina svojstvo misli, ova teorija istovremeno tvrdi da to svojstvo nije vezano za pojedinačni sud (iskaz), već za skladno uobličenu smisaonu celinu. Pojedinačni sud (iskaz) može biti istinit samo kao deo jedne takve sistematski koherentne celine, tj. ukoliko se slaže sa ostalim našim uverenjima, ili ranije prihvaće-nim sudovima (iskazima). Ova zamisao istine je veoma konzervativna, jer, s jedne strane, ne stvara mogućnosti za promenu naših uverenja ili za odba-civanje starih znanja, a, s druge strane, predstavlja idealno tlo za razvi-janje svakovrsnog dogmatizma (v.). Jednu vrstu teorije koherentnosti predstavlja i Hegelovo shvata-nje istine kao jednake sa totalitetom. (2) Teorija evidentnosti (Brentano i njegovi učenici), koja drži da je istina svojstvo suda (iskaza), ali je ne interesuje slaganje suda (iska-za) sa stvarnošću, već izvestan interni kriterijum evidentnosti, tj. ne-posredne jasnosti i očiglednosti. (3) Pragmatička teorija istine (Xejms, Djui i njima bliski filo-zofi), koja nije zainteresovana ni za odnos misli prema stvarnosti, niti za uzajamni odnos mislî, već za odnos misli prema čovekovim potrebama, za praktičnu korisnost naših misli. Istinita bi bila ona misao koja "radi" i donosi plodove. Pri tom je Xejms mislio pre svega na naučne te-orije, što je sasvim na mestu (mada nije tako redak slučaj da zadovoljava-juće praktične rezultate mogu da daju i teorije koje su neistinite, a lažne teorije mogu da se upotrebe kao moćni instrumenti za ostvarenje određenih ciljeva), dok ima i takvih pragmatista koji smeraju na sasvim usko i vulgarno područje materijalne koristi pojedinca. ‡ U svakom slučaju, pravi pragmatizam je ukazao na jedan veoma zna-čajan momenat, na primenu teorije, na njenu moć predviđanja, ukazao je na krupnu ulogu prakse u naučnom saznanju. Onom drugom, usko pragmatističkom shvatanju blisko je i shvata-nje Ničea, koji je kao istinito uzimao ono što je biološki korisno za odr-žavanje i unapređenje života pojedinca i vrste.

432

(4) Aktivna (ili performativna) teorija istine (P. F. Strosn), koja izla-zi sa sledećom tezom: kazati da je neki iskaz istinit ne znači izreći iskaz o iskazu, već izvršiti akt slaganja sa njime, prihvatanja ili odobravanja nekog iskaza. Kada neko kaže "Istina je da kiša pada", on ne tvrdi ništa više nego da "Kiša pada", a uloga onoga "Istina je da..." jeste zapravo izražavanje njegove saglasnosti, prihvatanja ili odobravanja iskaza da kiša pada. Mada je termin "istinito" gramatički predikat, on se ne upotrebljava da se o bilo čemu govori, već da se izrazi neki čin. ‡ Ovo shvatanje ukazuje na to da ima i takvih iskaza gde istina stvarno može da igra ulogu aktivnog slaganja, mada to sigurno nije previše čest slučaj; svakako ima više slučajeva gde ne može da igra takvu ulogu, kao, recimo, u iskazu: "Ako je h istinito, onda r" itd. Na kraju ovoga pregleda različitih teorija istine, potrebno je ukratko izložiti i modernu semantičku teoriju istine Alfreda Tarskog, koja ne spada strogo ni u objektivističke ni u subjektivističke teori-je istine, premda se s razlogom smatra sasvim bliskom objektivističkoj ko-respondencijalnoj teoriji istine. Tarskijeva teorija, naime, baca jedno sasvim novo svetlo na ideju korespondiranja između misli i realnosti, ili preciznije ‡ između iskaza i činjenice, koja je inače bila dosta mut-na i stvarala velike teškoće u prihvatanju inače sasvim jednostavne i očigledne teorije korespondencije. ^itavu teškoću, po mišljenju Tar-skog, stvaralo je to što se nije pravila jasna razlika između imena i re-alne stvari (Ranko ima pet slova; "Ranko" ima pet prstiju). Tarski reša-va ovu teškoću i daje novu, naizgled sasvim trivijalnu teoriju istine tako što jednostavno utvrđuje (u metajeziku) pod kojim uslovima izvesno tvrđenje (nekoga objekt-jezika) korespondira činjenicama. Tako: iskaz, ili tvrđenje, "Sneg je beo" korespondira činjenicama ako i samo ako je sneg beo. Kao najjači prigovor ovoj teoriji obično se ističe to da ni ona još uvek ne pruža kriterijum za utvrđivanje da li iskaz korespondira činje-nicama, tj. ostaje bez kriterijuma za prepoznavanje istine. Međutim, tre-ba napomenuti kako Tarski navodi argumente upravo za tezu da takvoga kriterijuma nema i da ne može ni da ga bude. Sem toga, i neki drugi teoretičari nas podsećaju da, sem prostorno i vremenski određenih iskaza o pojedinačnom (činjenička istina), u načelu nismo u stanju da potpuno verifikujemo svoje iskaze, pa prema tome ne možemo ni da imamo kriterijum istine u tradicionalnom smislu reči. Neki takođe ističu da je preimućstvo ove teorije istine baš u tome što nam dozvoljava da kažemo kako tragamo za istinom, ali da možemo i ne znati kada smo je našli (osim u slučaju tautološke istine). Ali, ako ne možemo imati pouzdan kriterijum za prepoznavanje istine, možemo da imamo odgovarajući kriterijum približavanja istini ili kriterijum boljeg korespondiranja činjeni-cama. Poper čak izgrađuje teoriju o istinolikosti (v.).

433

No, ako se izuzmu ontološka i aksiološka teorija istine, i po-smatraju samo epistemološke teorije istine, može se primetiti da tu onda teorija korespondencije stoji na jednoj, a sve ostale teorije na dru-goj strani, pošto im je svima zaje-dnička i središnja teza poricanje kore-spondencije između iskaza i činjenice. S druge strane, može se primeti-ti da sve ostale teorije istine ukazuju na različite druge kriterijume koje možemo imati prilikom prihvata-nja nekih iskaza, a koje teorija ko-respondencije uopšte i ne mora da odbacuje niti to čini. No, sámo se po sebi razume da drugi kriterijumi, ukoliko postoji koresponden-cija, postaju manje važni, čak i onda kada u punoj meri uviđamo njihov značaj. Najzad, nešto o osnovnim tezama s kojima su filozofi-marksisti istupali u izlaganju svoje varijante korespondencijalne teorije istine, pre svega o istini kao "odrazu" (v.), koji je takoreći do nedavno bio i jedi-ni važeći termin kada se u marksističkoj filozofiji raspravljalo o istini. No, s obzirom da termin "odraz" previše podseća ne samo na ra-zne domarksovske, naivne i vulgarnomaterijalističke teorije saznanja, već i na staljinističko falsifikovanje i dogmatizovanje marksističke filozofske misli, u našoj domaćoj filozofskoj literaturi termin "odraz" se sve više izbegava i prelazi se na govor o "korespondenciji" ili "adekvatnosti" istinitog saznanja objektivnoj stvarnosti. Termin "odraz", naime, previše upućuje na takva tumačenja koja podrazumevaju pasivnost svesti i identitet kvalitetâ raznih predmeta stvarnosti po sebi sa njihovom "slikom", što nije u skladu sa osnovnom aktivističkom usmerenošću Marksove filozofije, sa njegovim shvatanjem čoveka kao praktičnog stvaralačkog bića. [to se tiče same relacije korespondent-nosti, s obzirom da se ne prihvata Tarskijevo rešenje, ta relacija još uvek predstavlja krupan problem. Neki autori smatraju da se kod istini-tih sudova (iskaza) može govoriti o odnosu izomorfizma, o istovetnosti ili sličnosti struktura između objekta (ili skupa objekata) i termina (ili skupa termina) kojima označavamo te objekte. Drugi, međutim, drže da bi pojam "homeomorfizma" bio pogodniji, zato što je manje strog, pa bi mogao da obuhvati i one relacije koje pojam izomorfizma nije u stanju.

434

Nekoliko reči o praksi kao kriterijumu istine. Smatra se da praksa (u smislu mogućnosti praktične provere, bilo neposredne ili po-sredne) predstavlja u stvari onaj toliko traženi kriterijum za prepozna-vanje istine. No, s obzirom na tezu o istorijskoj ograničenosti kao i o mogućnosti daljeg razvijanja, menjanja i napredovanja svakog konkretnog ljudskog saznanja objektivne stvarnosti, sa čime je usko povezana teorija o relativnosti istine (v. Istina relativna), treba upozoriti da marksi-zam, govoreći još uvek samo o kriterijumu istine, zapravo želi da dođe do kriterijuma o približavanju istini ili do kriterijuma bolje kore-spondencije. Ako je to tako, onda sama praksa ne može da predstavlja ade-kvatan kriterijum, pre svega iz razloga koji su navedeni prilikom izla-ganja pragmatističke teorije istine, već isto tako treba dodati i neke teorijske kriterijume (formulisanje preciznijih i sadržajnijih tvrđenja koja mogu da sugerišu do tad neslućene provere, povezi-vanje do tad nepove-zanih problema itd). Ukoliko bi, međutim, bila reč o praksi kao krite-rijumu prepoznavanja jednom zauvek date istine, to bi povlačilo za sobom pretpostavku postojanja apsolutnog determinizma stvarnosti, koja (ta pretpostavka) ne spada među osnovne stavove marksističke filozofije. Na kraju, nekoliko reči o istini kao vrednosti, s obzirom da se pojavila dosta snažna struja među marksistima koja sa manje ili više is-ključivosti insistira na vrednosnom karakteru istine. Sigurno je da marksizam i sámo naučno saznanje shvata kao kritičko saznanje kojem cilj nije samo faktografsko odslikavanje sadašnjeg trenutka, već isto tako saglédanje različitih mogućnosti za buduće prevazilaženje sadašnjosti. Samim tim, u naše saznanje se uključuje i sistem ljudskih vrednosti, a kao istina se može okarakterisati i ona realna, činjeni-čka mogućnost za koju smo se opredelili na osnovu naših vrednosnih merila. (781) ISTINA KAO ADEKVATNOST (G. ; L. adaeljuatio = izjednačenost, podudarnost; N. Adäljuation; E. adeljuacy; F. adéljuation; R. sootvetstvie). ‡ Podudarnost, sagla-snost; saobraznost, izjednačenost, prikladnost, podesnost; ekvivalentnost. U teoriji saznanja (bliže: u jednoj od varijanata objektivistički orijentisane korespondencijalne teorije istine) upotrebljava se prilikom opisivanja odnosa između neke predstave, ideje ili pojma i njegovog objekta (predmeta) da bi se označio takav odnos gde se opažaj, predstava, ideja ili pojam podudaraju sa svojim originalom (objektom), odnosno predstavljaju svoj predmet na potpuno zadovoljavajući način, tako da im se može pripisati kvalitet objektivne istinitosti. Aristotel: U duši izazvane predstave su (adekvatne) paslike stvarî. Akvinski: Adekvatnost je veza istine sa bićem. Spinoza: Jedna je ideja adekvatna ukoliko poseduje sva svojstva ili nazive (dénominations) koji su u samoj originalnoj ideji. (Etika, II, def. 4) Lajbnic: Adekvatna svest je takva jasno određena svest čiji su elementi takođe razgovetni, odnosno takav pojam koji se dâ potpuno analizirati u proste pojmove one vrste čiju mogućnost znamo a priori. U vezi sa tačnošću, dubinom i potpunošću odslikavanja predmeta govori se i o stepenu adekvatnosti opažaja, predstave, pojma ili ideje. 435

Nasuprot ovome uobičajenom značenju, Spinoza je, na primer, držao da o adekvatnosti ne treba govoriti kada je reč o spoljašnjem (extrinsic) slaganju ideje i objekta, već kada su posredi "unutrašnje" osobine jedne ideje koja je sama po sebi istinita. ISTINA APSOLUTNA (G. ; L. ; N. Die Absolute njahrheit; E. The Absolute Truth; F. La vérité absolu; R. AbsolÓtnaÔ istina). ‡ Kao pojam suprotan relativnoj istini, termin "apsolutna istina" označava konačnu, definitivnu, potpunu, sveobu-hvatnu, savršenu, iscrpnu, bezuslovnu i nepromenljivu istinu trajnoga važenja. No, ako se malo detaljnije analizira upotreba ovoga termina u filozofiji, odnosno teoriji saznanja, onda se može primetiti da se on upotrebljava bar u tri smisla: (a) da označi neispravljivost suda (iskaza) u daljem progresu saznanja, tj. da ukaže na postojanje takvih iskaza koji ostaju večito istiniti, (b) da označi one elemente u relativnim istina-ma koji ostaju trajno istiniti, i (s) da označi onaj granični pojam potpu-nosti kojem teži naše saznanje. Termin "apsolutna istina" je loše upotrebljen ako se njime ozna-či: (1) ukupnost znanja o svetu ili potpuna istovetnost (poklapanje) subjekta sa objektom, pošto su to sasvim mutni i mistični pojmovi (ana-logno Hegelovoj "rđavoj beskonačnosti"), ili (2) zbir relativnih istina, pošto nikakva suma relativnoga ne može da dâ apsolutno. [to se tiče iskaza koji ostaju večito istiniti i u tom smislu predstavljaju apsolutnu istinu, tu je uglavnom reč o dve vrste iskaza: (a) o iskazima koji se odnose na pojedinačnu činjenicu koja je prostorno i vremenski strogo omeđena, i (b) o tautološkim iskazima. (782) ISTINA LOGI^KA (G. ; L. ; N. Logische njahrheit; E. Logical Truth; F. La Vérité logiljue; R. LogičeskaÔ istinnost Ý). ‡ Još je Lajbnic pravio razliku između nu-žnih istina razuma i slučajnih istina činjenica. njegove istine razuma nisu ništa drugo do logičke istine, pošto se njihova istinitost zasniva isključivo na zakonima logike. Zato te istine, kako kaže Lajbnic, pred-stavljaju istine u svim mogućnim, tj. logički neprotivrečnim svetovima. Logička istinitost, dakle, jeste takva istinitost jednoga iskaza koja zavisi isključivo od njegove formalnologičke strukture i zakona logike prihvaćenih prilikom razmatranja toga iskaza. Ovakvoj vrsti istinitosti stoji nasuprot činjenička istinitost, gde se ne ceni samo lo-gička strana iskaza, već se obavezno ulazi i u sadržinska (iskustvena) razmatranja. Kant je logičku istinitost nazivao i formalnom ili analiti-čkom istinitošću, za razliku od sintetičke, odnosno činjeničke istini-tosti. Vitgenštajn je logičke istine nazivao tautologijama, koje ne govo-re ništa o svetu (stvarnosti). Frege je najstriktniji: ako se u dokazivanju upotrebljavaju samo logičke definicije i zakoni, može se govoriti o analitičkoj istini, a ukoliko se upo-trebe stavovi neke posebne nauke, već imamo posla sa sin-tetičkim istinama.

436

Treba, međutim, voditi računa da neki savremeni logičari (na primer, Kvajn ili Kemeni) prave značajnu razliku između analitički i logički istinitih stavova. (Za Kvajna su logički istiniti zakoni logike ili logičke tautologije, dok su analitički istiniti rezultati svih mo-gućnih zamena /u logički istinitim iskazima/ nekih uvedenih predmetnih i predikatskih konstanti njihovim sinonimima. Za Kemenija je analiti-čki istinit onaj stav koji je ispunjen u svim mogućnim interpretacijama datoga formalizovanog jezika, a logički je istinit onaj koji se dobija iz analitički istinitih zame-nom ne-logičkih konstanti na mestu uvedenih slobodnih varijabli.) (785) ISTINA MATERIJALNA (G. ; L. ; N. Materiale njahrheit; E. The Material Truth; F. La vérité matérielle; R. MateriÔlÝnaÔ istina). ‡ Neki su skloni da pod materijalnom istinom podrazumevaju istinu o činjenicama. Zdravorazumski gledano, to je sasvim opravdano. No, u filozofiji postoji i jedno nešto specifič-nije značenje, koje se vezuje za termin "materijalna istina" i koje bi onda pre svega trebalo imati u vidu. U pitanju je svaki takav iskaz koji je sâm za sebe istinit, nezavisno od konteksta u kojem se našao, a posebno ako je taj kontekst problematičan ili čak lažan. Materijalnoj istini Kant suprotstavlja formalnu ili logičku istinu (v.). (786) ISTINA OBJEKTIVNA (G. ; L. ; N. Die Objektive njahrheit; E. The Objective Truth; F. La vérité objective; R. Istina ObÝektivnaÔ). ‡ Pod objektivnom istinom se podrazumeva ona istina koja odgovara nekim objektivnim strukturama, pa je samim tim prihvatljiva i opštevažeća za sve subjekte. Neki filozofi drže da je svaka istina objektivna i da onda, pre ili docnije, moraju da je prihvate i da joj se podrede svi subjekti. Tu, međutim, nastaje pitanje kako objasniti nesaglasnost subjekata, a sem toga, s obzirom na stvarno postojanje nesaglasnosti, kako naći konkluzivan kriterijum za odlučivanje o tome šta je objektivna istina. Dobar broj filozofa, uključujući tu i marksiste, ipak, ne teži ni objektivističkoj autoritarnosti ni subjektivističkoj proizvoljnosti (arbitrarnosti). Prihvatajući subjektivnost istine u smislu njene ljud-ske relativnosti, marksisti odbacuju svako apsolutno objektivističko gledište. [taviše, oni smatraju da se objektivnô i subjektivnô ukršta-ju, pa se za sve intersubjektivne ideje s punim pravom može reći da su ob-jektivne. Najzad, neki od njih zastupaju tezu da se zapravo jedino može go-voriti o manjem ili većem stepenu objektivnosti (i to ne samo u smislu intersubjektivnosti, gde taj stepen varira u zavisnosti od obima subjek-ta, već i u smislu boljeg korespondiranja objektivnim strukturama). Osim intersubjektivnosti (v.), koja se ispoljava u nekoliko vido-va, pod objektivnošću istine se, dakle, podrazumeva pre svega sámo njeno korespondiranje objektivnim strukturama, ali i stav da ta karakteristika istine može biti nezavi-sna od konkretnog ljudskog znanja, mada ne i od čovekovog postojanja. (786a)

437

ISTINA RELATIVNA (G. ; L. ; N. Die Relative njahrheit; E. The Relative Truth; F. La vérité relative; R. OtnositelÝnaÔ istina). ‡ Nasuprot apsolutnoj istini, pojam relativne istine podrazumeva nepotpunu, delimičnu, nesavršenu, uslovnu, promenljivu, približnu istinu. Upotreba ovoga termina, za razliku od termina "apsolutna isti-na", neopravdano je široka i nedopustivo proizvoljna. Tako se pod poj-mom relativne istine često podrazumeva sledeće: (a) naš ljudski, subjek-tivni karakter istine; ako bi se to uzelo kao sadržaj pojma "relativne istine", morali bismo pretpostaviti i sasvim neprihvatljivi pojam ap-solutne istine kao potpunog podudaranja subjekta sa objektom; (b) hegeli-jansko gledište da je svaka parcijalna istina istovremeno i relativna istina; ova zamisao delimično odriče sasvim prihvatljivo poimanje apsolutne istine u smislu postojanja takvih iskaza o pojedinačnom koji su večito istiniti, mada upozorava na neočekivano često ispoljenu agresiv-nost parcijalnih istina koje téže da se predstave ili da se nametnu kao opštevažeće; (s) relativnost značenja nekoga iskaza ‡ ova relativnost može da bude raznolika i po pravilu se dâ lako otkloniti, te je ne bi trebalo izjednačavati sa relativnošću istine; (d) relativna pouzdanost ili verovatnoća našega saznanja: ukoliko je posredi verovatnoća pojedi-načnih događaja (na šta se primenjuje račun verovatnoće), onda je tu reč o budućim događajima, na koje se po pravilu ne primenjuje odredba istini-tosti; ukoliko je, međutim, u pitanju verovatnoća hipoteza, onda logička ve-rovatnoća neke hipoteze (što se određuje u odnosu na ostalo saznanje kojim raspolažemo) ne mora ništa da govori o njenoj istinitosti; (e) istorijska relativnost našega znanja, u smislu da je to znanje vremenski uslo-vljeno i nikad potpuno istinito; tu se pre svega imaju u vidu opšti sudovi (iskazi), kod kojih se normalno očekuje da sa razvitkom našega sa-znanja dožive razne dopune, ograničenja, modifikacije, ili totalne preobražaje, bez kojih se, razume se, ne mogu smatrati apsolutno isti-nitim u smislu graničnog pojma istine, kojem, inače, naše ljudsko saznanje neprekidno stremi. Izgleda da je ovo poslednje značenje i najopravdanije. No, kada je reč o odnosu između apsolutne i relativne istine, jedan broj filozofa zastupa krajnje jednostrana gledišta: s jedne strane, ima filozofa koji drže da je samo apsolutna istina prava istina, dok re-lativna istina uopšte i nije istina; s druge strane, nešto veći broj fi-lozofa smatra da istina postoji jedino kao relativna istina, a da razgovor o apsolutnoj istini spada u metafizičke, prazne razgovore. (789) ISTINA SUBJEKTIVNA (G. ; L. ; N. Die Subjektive njahrheit; E. The Subjective Truth; F. La vérité subjective; R. Istina sub ÝektivnaÔ). ‡ Pod subjektivnom istinom najčešće se podrazumeva nešto što zapravo uopšte ne bi ni potpadalo pod pojam istine ukoliko se prihvati bilo koja varijanta korespondencijalne teorije istine; tu se, naime, potpuno ukida objektivni korelat istine i ona ostaje subjek-tivno uverenje jednog ili grupe subjekata. Neki filozofi drže da je svaka istina subjektivna u tom smislu da svaki čovek ima nekakvu svoju istinu i da su, povrh toga, sve te istine, koje se međusobno razlikuju, potpuno ravnopravne i jednake po svojoj vre-dnosti. 438

No, subjektivnost istine se može shvatiti i drugačije, znatno specifičnije, pa tim i mnogo prihvatljivije (v. Istina objektivna). (789a) ISTINA FORMALNA (G. ; L. ; N. Formale njahrheit; E. Formal Truth; F. Vérité formelle; R. Formal ÝnaÔ istinnost Ý). ‡ Termin "formalna istina" najče-šće se, mada ne i najsrećnije, poima kao ekvivalentan terminu "logička istina", pošto je reč o istinitosti koja počiva na formalnoj logici (v.) ili na logičkoj istini (v.) u formalizovanim jezicima (v.). No, mogućno je izdvojiti jedno značenje termina "formalna isti-na" koje je unekoliko specifično, tako da se ne poklapa sasvim sa "logi-čkom istinom" kako je ona definisana (v. Istina logička). Naime, kao formalno istinit može se odrediti prosto onaj zaključak koji je for-malno ispravno izveden iz premisa, bez obzira da li su te premise isti-nite ili ne. I u ovome smislu, razume se, formalna istina se suprotsta-vlja sadržinskoj (činjeničkoj) istinitosti. (784) ISTINOLIKOST (G. ; L. ; N.; E. Verisimilitude; F.; R. ). ‡ Termin uveden i tehnički precizno definisan od strane Karla Popera. Odnosi se na ideju da se kod razmatranja naših empirijskih iskaza može govoriti i da je legitimno procenjivati stupnjeve njihove bliskosti istini, stupnjeve njihovog boljeg ili lošijeg korespondiranja istini. Razume se, ova ideja ima objektivni karakter i polazi od toga da empirijska uopštavanja u načelu ne mogu da dostignu apsolutnu istinitost. Takođe treba upozoriti da ova ideja nema nikakvih dodirnih tačaka sa idejom verovatnoće (v.), niti je pak osnova za izgradnju bilo kakve polivalentne logike (v.). Da li će u jednom istinitom ili pogrešnom iskazu biti više ili manje istine, zavisi od toga da li se njegov sadržaj sastoji od većeg ili manjeg broja istini-tih iskaza. Ako kao "istiniti sadržaj" (v.) od a uzmemo klasu istinitih logi-čkih posledica od a, a klasu neistinitih posledica od a nazovemo "neistiniti sadržaj" od a, onda, pod pretpostavkom da se istiniti, odnosno neistiniti sadržaj dveju teorija t1 i t2 mogu porediti ‡ možemo reći da je t2 bliža istini, ili da bolje korespondira činjenicama nego t1, ako i samo ako: ili (a) istiniti, a ne i neistiniti sadržaj t2 nadmašuje onaj od t1, ili (b) neistiniti, a ne i istiniti sadržaj t1 prevazilazi onaj od t2. Ako pretpostavimo da se istiniti sadržaj i neistiniti sadržaj jedne teorije u principu mogu meriti, onda možemo vrlo jednostavno da definišemo istinolikost (Vs): Vs = CtT(a) – CtF(a), gde je CtT(a) mera istinitog sadržaja u a, a CtF(a) mera neistinitog sadržaja u a. KOGNITIVAN (G. ; L. cognitus = poznat, upoznat; N. ; E. Cognitive; F. Cognitif; R. PoznavatelÝnÍóy). ‡ Saznajni, koji pripada saznanju (v.) u najširem smislu; koji odgovara saznanju; koji se može saznati; koji pripada aktu saznanja. Takođe se može upotrebiti za označavanje jednog od aspekata ili funkcija svesti, za razliku od svesti uopšte, u koju svakako ulaze i voljni i emocionalni aspekt ili funkcija. 439

METEMPIRI^KI (G. met¥ = posle, ™mpeir…a = iskustvo; L. ; N. Metempirisch; E. Metempirical; F. Métempiriljue; R. ). ‡ Ono što ne može da bude predmet mo-gućnog iskustva, pa onda ni pozitivnog naučnog saznanja (neki transcen-dentni predmet, moralne vrednosti ili slično). Termin je uveo X. H. Luis (George Henry Lenjes), upotrebljavajući ga u smislu koji je gotovo sasvim ekvivalentan Kantovom terminu "transcendentno". (1101) METODA AKSIOMATSKA (G. £x…oma = vrednost, dostojanstvo; L. axioma; N. Axiomatische Methode; E. Axiomatic method; F. La méthode axiomatiljue; R. Metod aksiomatičeskiy). ‡ Metoda izgrađivanja jednog aksiomatskog deduktivnog sistema (v.) u teorijskim naukama, posebno u matematici (odakle i po-tiče ‡ iz geometrije). Svi stavovi takvoga sistema izvode se iz nekoliko aksioma (v.) ili postulata (v.) putem posebno preciziranih pravila formulisanih u logičkom učenju o dedukciji. Same aksiome predstavljaju, u okviru datoga sistema, primitivne, nedokazane stavove. Problemi ove metode ne sastoje se samo u izboru maloga broja međusobno nezavisnih ak-sioma, već isto tako u izboru primitivnih, nedefinisanih pojmova, odnosno termina, i njihovoj nezavisnosti, u specifikovanju pojma dobro formirane formule (onoga što se u okviru datoga sistema priznaje kao smisaona kombinacija pojmova), u formalizaciji (v.) definicijâ (v.) i dokazâ (v.) pomoću kojih se izvode teoreme (v.), u proveravanju doslednosti i potpunosti izgrađene teorije, i najzad, u procenjivanju njene interpretacije. Ova metoda počinje sve više da se primenjuje i u raznim empirijskim naukama kao metoda za sistematizovanje i proveravanje rezultata dobije-nih drugim metodama. Nauke koje se izgrađuju na osnovama aksiomatske metode nazivaju se deduktivnim naukama. (1104) METODA APSTRAKTIVNA (G. ; L. abstractio; N. ; E. ; F. La méthode abstractive; R.). ‡ Izraz koji se nešto češće upotrebljava samo u francuskoj filozofskoj literaturi da bi označio onu metodu koja dolazi do izražaja u fizici i koja bi se sastojala u tome da se neki zakon što se odnosi na čulno di-rektno opažljive stvari ili pojave izrazi jednom matematičkom formu-lom; ta formula bi se onda putem algebarskog kalkulusa transformisala i iz nje izvodile posledice, da bi se i na taj način doprinelo daljem razvijanju i napretku fizičkih teorija. (1106)

440

METODA DIJALEKTI^KA (G. dialektik» = dijalog; dijalektika, logika; L. ; N. dialektische Methode; E. dialectical method; F. La méthode dialectiljue; R. dialektičeskiy metod). ‡ Dijalektika, kao metoda dolaženja do istine, javlja se još sa Sokratovim i Platonovim vođenjem dijaloga. No, u stvari tek sa Hegelom dijalektička metoda biva osmišljena kao jedina isprav-na i apsolutna metoda saznavanja totaliteta (v.), kao metoda koja, zadržavajući ono što je pozitivno, istovremeno prevazilazi sve druge metode, ostvarujući njihovo više jedinstvo. Na taj način, ova dijalektička meto-da izražava samorazvoj duha, koji se odvija putem dijalektičke trijade: teza‡antiteza‡sinteza (v.). Ipak, svojom apriornošću ova metoda zapra-vo dogmatski odbacuje sve druge ili nove puteve misaonog istraživanja. Nasuprot Hegelovoj dijalektičkoj metodi, gde je mišljenje, koje se pod oznakom ideje čak pretvara u samostalan subjekt, tvorac stvarnosti koja sačinjava samo njegovu spoljašnju pojavu, svoju dijalektičku metodu Marks je zasnovao na pretpostavci da je idejni svet samo materijalni svet prenet i prerađen u čovečjoj glavi. Težeći demistifikaciji dijalekti-čke metode, Marks stavlja naglasak na okolnost da ta metoda u pozitivno razumevanje postojećeg stanja ujedno unosi i razumevanje njegove negacije, nje-gove nužne propasti, samim tim što svaki nastali oblik shvata u toku kretanja, dakle i po njegovoj prolaznoj strani. No, za Marksa se dijalektika ne svodi samo na metodu (v.), kao što je to zamišljao, recimo, Staljin, izlažući svoju varijantu dijalektičkog materijalizma, već je ona i teorija o predmetu na koji treba da se prime-ni, odnosno teorija koja izražava osnovne principe naše prakse. [taviše, ako se posmatra i samo sa metodološkog aspekta, za dijalektiku nije baš umesno reći, kao što čine neki marksisti, da je to metoda sticanja znanja ili da se svodi na logiku sadržajnog mišljenja; nai-me, dijalektička metoda je za Marksa prevashodno metoda kritike, i to pre svega revolucionarne kritike realnih društvenih odnosa, ali ne samo njih, već čitave žive, konkretne ljudske stvarnosti. U tom smislu, dijalektička metoda je istovremeno i metoda kritike čitavog našeg zna-nja, pa i naučnog znanja, metoda izgrađivanja našeg pogleda na svet i meto-da projektovanja ciljeva i određivanja adekvatnih sredstava ljudskog delovanja, kao što je svakako i metoda istraživanja i razrešavanja humanističke problematike. Zato mislim da ne pružaju adekvatnu interpretaciju ni oni koji zastupaju gledište da dijalektička metoda nije univerzalna metoda ljudskog odnosa prema svetu, tj. da dijalektika nije vezana za saznanje prirode, već isključivo za saznanje društva i istorije (\. Lukač). (1109)

441

METODSKA SUMnjA (G. ; L. ; N. ; E. Methodic /provisional/ doubt; F. Doute méthodiljue; R. metodičeskoe somnenie). ‡ Za razliku od skeptičke radikalne sumnje, koja stavlja u pitanje čitavo saznanje, filozofska sumnja može da ima i provizoran, metod-ski oblik. Prema Dekartu, baš taj oblik čini onu temeljnu operaciju filozofske metode koja bi se, najkraće rečeno, sastojala u sledećem: ni o čemu što je samo verovatno istinito ne bi trebalo donositi konačan sud, dok se pouzdano ne dokaže istinitost ili pogrešnost. Dekartov kriterijum za takvo dokazivanje bila je jasnost i razgovetnost ideja. U svakom slučaju, metodska sumnja treba da posluži za kritičko oslobađanje našega saznanja od svega dogmatskog i neargumen-tovano nametnutog. Savremena metodologija, međutim, bar kada je reč o naučnom saznanju, odbacuje svaku mogućnost donošenja definitivnih su-dova i u odnosu na naučne iskaze nijednog trenutka ne napušta poziciju metodske sumnje. (1127) MULTIPLICITET (G. ; L. multiplicitas; N. Vielheit, Mannigfaltigkeit; E. Multiplicity; F. Multiplicité; R. množestvenostÝ). ‡ Ono što sadrži različite elemente koji se mogu jasno uočiti; skup takvih elemenata. U proširenom značenju ‡ u kontekstu problema odnosa jednoga i mnoštva, koji je privlačio pažnju filozofa još od vremena starih Grka ‡ ponekad se uzima kao ekvivalent pluralizmu, u smislu učenja koje zastupa realno postojanje multipliciteta stvarî (Aristotel), a nasuprot shvatanju da je takav multiplicitet čita iluzija naših čula (Elejci). (1179) NAUKA (G. ™pist»mh = nauka, znanje; L. Scientia = znanje, veština; N. njissen, njissenschaft; E. Science; F. Science; R. Nauka). ‡ Najopštije određenje nauke moglo bi da glasi: jedan od oblika univerzalnog društvenog saznanja koji je, u vidu pojmova i kategorija, usmeren na metodičko i kritičko tra-ganje za istinom. Nauka nastaje iz težnje da se pruži zadovoljavajuće objašnjenje svega onoga što smatramo da treba objasniti; no, da bi jedno objašnjenje bilo naučno, ono mora biti podložno empirijskoj ili logičkoj kontroli (proveri). Cilj je nauke da dođe do što sistematičnijeg znanja o svetu koji nas okružuje, kao i o nama samima, do takvog znanja koje će moći da nam posluži kao relativno pouzdano rukovodstvo u rešavanju naših ljudskih problema. Valja odmah napomenuti i to da savremeno poimanje nauke, za razliku od tradicionalnog, dosta rigoroznog shvatanja (koje je bilo sasvim prihvatljivo, s obzirom da je svoje osnove nalazilo u tada-šnjem stanju i fizionomiji nauke), odbacuje svaku pretenziju na konač-nost, nesumnjivu izvesnost, apsolutnu tačnost, neumitnu nužnost ili neoborivu istinitost naučnog znanja. To, naravno, nikako ne treba videti kao znak "bankrotiranja" moderne nauke, kao što su skloni da pro-tumače neki mislioci koji nikako nisu u stanju da razvoje pravo znanje od nepokolebljivo izvesnih zaključaka. U evoluciji ljudske misli pojam nauke je, razume se, doživeo značajan razvoj i pretrpeo različite promene. Tako na primer, dok je za Platona epistéme označavalo savršeno znanje, Aristotel već dopušta da znanje ne mora da bude savršeno, mada drži da je usmereno ka nužnosti i trajnome. 442

Srednjovekovno shvatanje nauke je dosta kruto. Tako, na primer, Toma Akvinski smatra da se nauka može okarakterisati kao prodiranje duha u samu stvar. Bekonovo gledište se ne razlikuje mnogo, kada kaže da je nauka slika suštine stvari, a ni Dekartovo, kada tvrdi da znanje koje se može dovesti u sumnju ne zaslužuje da se naziva naukom. Ono što je nauka u pravom smislu reči, smatra Kant, odlikuje se apodiktičkom izvesnošću. [to se tiče razvoja same nauke, u početnim fazama, u staroj Grčkoj, nauka i filozofija su zapravo bile spojene u jednu celinu, koja je nosila naziv filozo-fija. Pa ipak, u to vreme nastupa i prvo osamostaljivanje nekih nauka, kao što su, recimo, astronomija ili matematika. Sledeći period snažnijeg razvoja nauke nastaje tek u Novome veku, kada se od filozofije odvajaju i osamostaljuju još mnoge druge nauke, kao što su fizika, hemija, biologija, sociologija, psi-hologija. Sa odvajanjem nauka od filozofije i daljom sve većom diferenci-jacijom unutar samih nauka, pojavljuje se i problem klasifikacije nauka (v.). Izdvajanje nauka i njihovo usmeravanje na samostalna područja istraživanja rađa još jedan problem, problem razgraničavanja (v.) nauke kako u odnosu na filozofiju, tako i u odnosu na znanje koje potiče sa izvora zdravoga razuma ("prednaučno znanje") ili iz sfere umetnosti, mita, re-ligije, ide-ologije i sličnog. Kada je u pitanju ova problematika, onda se u sukobu veoma raznolikih mišljenja pokazalo, s jedne strane, da su svi po-kušaji razgrani-čavanja metodološki veoma potrebni i značajni, a sa dru-ge strane, da nikakvih oštrih razgraničavanja nema i ne može ni da bude, tj. da nečeg takvog kao što je čisto naučno znanje, oslobođeno svih stra-nih elemenata, nema niti ga može biti. U tom smislu, možda bi ovde to tre-balo posebno istaći, nema ni čisto činjeničkog naučnog znanja, u koje ne bi bili ugrađeni i vrednosni elementi. U naše doba, kao što primećuje istaknuti američki filozof na-uke E. Nejgel (E. Nagel), postoji snažna sklonost da se nauka posmatra isključivo ili uglavnom kao "zlatna guska koja neprekidno donosi sve nova i nova prak-tična ovladavanja prirodom". Mada, razume se, ne treba potcenjivati važnost nauke za sve brži razvoj i usavršavanje tehnologi-je, koja pruža sve veće materijalno blagostanje (uz istovremenu pretnju uništenjem cele planete), ne treba izgubiti iz vida da to nije niti jedini, pa ni glavni motiv koji pod-stiče na naučno istraživanje, niti bi smelo da bude osnovno i krajnje oprav-danje za bavljenje naukom. To bi dalo ne samo veoma jednostranu i sasvim po-grešnu sliku o nauci i njenim ciljevi-ma, već bi svedočilo o neshvatanju složenog smisla ljudskog života i sve raznovrsnosti i bogatstva ljudskih potreba.

443

No, ta je slika sasvim u skladu sa pozitivističkim shvatanjem nauke, koju nekritički prihvataju i mnogi drugi filozofi i naučnici. Zastupnici tog shva-tanja nauke insistiraju na konačnosti i nepogreši-vosti stečenog fonda zna-nja, oni su zainteresovani za učvršćivanje, raz-radu i primenu (ne za kriti-ku i promenu), neke naučne teorije, vode raču-na pre svega o instrumentalnoj efi-kasnosti i upotrebljivosti naučnog znanja. Ova koncepcija nije strana ni savre-menom marksizmu, bez obzira na to da li je pozitivistički ili humani-stički usmeren. Nasuprot takvom poimanju nauke stoji jedno dijalektič-nije, atraktivnije i prikladnije poimanje nauke, koja je istovremeno u skladu sa humanističkim marksizmom. Predstavnici ovog stvaralačkog usmere-nja smatraju da je znanje, kao i sve ljudskô, nesavršeno, nezavršeno i pogrešivo; oni su zain-teresovani pre svega za traganje za sve sadržajnijim, informativ-nijim i istinitijim naučnim teorijama, pa samim tim i za kritiku i obaranje čak i najautoritativnijih, odnosno naizgled najsavršenijih teorija, u čvrstom uverenju da samo tako može da se obezbedi brzi razvoj i rast naučnog sa-znanja. Valjalo bi napomenuti da se u okviru pozitivističkog shvatanja nauke javljaju dve varijante: esencijalistička i instrumentalistička. Kada je reč o prvoj varijanti, onda u naučnom saznanju svakako ne treba odbaciva-ti toliko težnju da se razume "suština sveta", koja se krije "iza pojavnih oblika", koliko shvatanje da nam esencijalistički izgrađene naučne teo-rije pružaju "konačno objašnjenje" problema s kojim smo se sukobili. [to se tiče instrumentalističke varijante, treba imati na umu da se mogu praktično primeniti, da mogu raditi na potpuno zadovoljavajući način, i sasvim pogrešne teorije. Osim toga, valja uzeti u obzir da postoji velika razlika između pravih naučnih teorija i tehnoloških "pravila izračunavanja"; instrumentalizam, međutim, ne shvata tu razliku i nije u stanju da je objasni. Sa poimanjem nauke usko je povezano i pitanje najopštije meto-de nauč-nog istraživanja. Pozitivistička zamisao stavlja, razume se, naglasak na sakupljanje ili akumulaciju opaženih činjenica, tj. na induk-tivnu metodu (v.). Kritički pristup, međutim, oslanja se više na de-duktivnu metodu, zapravo na svesnu primenu metode probanja i pogreške (v.). Naučnik koji se nalazi pred nekim problemom izlazi sa probnim re-šenjem, tj. sa jednom teorijom iz koje deduktivnom metodom izvodi empi-rijski proverljive posledice, pokušavaju-ći da ustanovi je li hipo-teza pogrešna (s obzirom da nije u stanju da dokaže definitivnu istini-tost bilo koje hipoteze ili teorije), da bi je onda odbacio i predložio ili se opredelio za neku drugu hipotezu itd. Nauka je, dakle, kao i svaka druga ljudska aktivnost, podložna greškama, mada, po svemu sudeći, ipak predstavlja jedinu čovekovu aktivnost gde se greške sistematski podvr-gavaju kritici i često se vremenom ispravljaju. Ova metoda podrazumeva izvesnu proliferaciju teorija, među kojima preživljava najpodobnija. U naučnom istraživanju, naravno, primenjuju se mnoge posebne metode, kao što su, recimo, metoda generalizacije (v.), metoda analogije (v.), metoda mode-lovanja (v.), metoda formalizacije (v.), metoda matematizacije (v.) itd.

444

Na kraju, još jedna napomena. Dogmatski marksizam, ne vodeći računa o tome da je Marks odbacivao Hegelovu tezu o samorazvoju ideje, uzi-ma dijalektiku kao fundamentalni zakon stvarnosti, a često i kao najop-štiju metodu sveg naučnog saznanja. U stvari, kada se dijalektika shvati kao funda-mentalni zakon stvarnosti, sve postaje naizgled lako objašnji-vo i vrlo jasno, samo što tada te naše konstrukcije bivaju sasvim nein-formativne i nepod-ložne empirijskom proveravanju i odbacivanju, pa su tada zapravo i nenaučne. [to se tiče teze o dijalektici kao najopštijoj metodi nauke, od-nosno na-učnog saznanja, treba pre svega napomenuti da ukoliko se metoda shvati kao od-ređeni postupak čija primena sigurno vodi uspešnim rezultatima u nauci, onda u tom smislu ne postoji nikakva takva metoda, bez obzira da li dijalekti-čka ili neka druga. Ukoliko se, međutim, dijalektička metoda shvati kao mo-gućna interpretacija istorije ljudskog mišljenja uopšte, pa onda i naučnog sa-znanja posebno, tada ona svakako ima značajna pre-imućstva nad mnogim drugim interpretacijama (recimo, zbog ideje o nega-ciji uz zadržavanje onoga što je pozitivno), mada nije bez svojih nedosta-taka (recimo, zbog toga što se ograni-čava na onu situaciju gde se na po-četku nudi jedna teza /ili teorija/, a ne više razli-čitih teza /ili teori-ja/ koje ne moraju biti direktno suprotne jedna drugoj). NAU^NO (G. ; L. ; N. njissenschaftlich; E. Scientific; F. Scientifiljue; R. Naučno). ‡ Najop-štije: ono što čini nauku ili se tiče nauke. U izvedenom, pohvalnom značenju, naučnom se naziva ona metoda koja vodi rezultatima u koje se možemo pouzdati, koji su zasnovani na dobrim dokazima, u kojima je zastupljen red i jasnoća i koji su podložni racionalnoj kontroli. ‡ U specijalnom značenju, naučnim se naziva ono što se suprotsta-vlja ideološkom, metafizičkom, umetničkom i drugim oblicima ljudskog saznanja koji se smatraju antinaučnim, nenaučnim ili vannaučnim. (1207) NESAZNAJNO (G. ; L. ; N. Unerkennbar; E. Incognisable (Hamilton), Unknonjable (Spencer); F. Inconaissable; R. ). ‡ Jednim svojim značenjem ovaj termin se vezuje za istorijsko izlaganje Spenserovog učenja, gde je označavao sve ono što realno postoji a ne može da bude saznato. No, termin "nesaznajno" predstavlja istovremeno bitan momenat svih agnostički (v. agnostici-zam) usmerenih filozofija, prema kojima mi znamo samo stanja naše svesti, dok stvari po sebi ostaju u domenu nesaznajnog. Ovaj termin nalazi svoju upotrebu i u onim teorijama saznanja koje razlikuju dve vrste (načina) saznanja: ono saznanje koje ne prelazi granice čisto spoljašnjeg upoznavanja pojava i njihovih odnosa, i ono koje zalazi dublje u unutrašnje, suštinske ili apsolutne odnose; tu onda iz ugla prvoga načina saznanja može da postoji i nešto što je nesaznajno a što je inače saznajno iz perspektive ili na nivou drugoga načina sazna-nja. Ovakvo stanovište najčešće je kritikovano kao protivrečno, jer se o onome što je zaista nesaznajno ne može reći ništa, pa ni to da postoji.

445

U savremenoj teoriji saznanja preovlađuju ona gledišta u kojima je ovaj termin "nesaznajno" sasvim neumestan, pošto se polazi od pretpo-stavke da saznavanje stvarnosti u načelu nije ničim ograničeno i da zapravo postoji samo "saznato" i "nesaznato", bez obzira da li se smatra da trenutno prva ili druga strana preteže. No, ipak ostaje mogućnost da se za izvesne misaone tvorevine, za neke meta-fi-zičke pojmove, s razlogom tvrdi da su saznajno neiscrpni i u tom smislu nesaznaj-ni (na primer, pojam apsolutnog znanja, totaliteta stvarnosti i drugi). (1245) NOMINALIZAM (G. onoma; L. nomen = ime, naziv; N. Nominalismus; E. Nominalism; F. Nominalisme; R. Nominalizm). ‡ Srednjovekovno filozofsko učenje prema kojem opštee nije ontološka kategorija. Nominalizam je predsta-vljao jednu od strana u poznatom sukobu oko rešenja problema univerza-lija (v.) u srednjovekovnoj sholastici (v.). Nasuprot realizmu (v.), koji je zastupao gledište da univerzalije postoje pre stvarî, nominalizam sma-tra da postoje (ili, u sasvim umerenim varijantama, kakva je konceptuali-zam: da su primarne) samo pojedinačne stvari, dok su opšte ideje, ili uni-verzalije, jednostavno reči ili imena, flatus vocis (obični jezički izrazi). No, mada se nominalizam razvio u srednjovekovnoj sholastici, osnovna ideja nominalizma potiče još od starih grčkih kinika Antiste-na i Diogena iz Sinope, koji su polemisali protiv Platonovog učenja o idejama kao posebnim realitetima. Neposredniji prethodnik je zapravo Boecijus (6. vek) sa svojim latinskim prevodom Porfirijevog Uvoda u kategorije (Aristotelove), gde se u vezi sa interpretacijom Aristotelo-vog shvatanja univerzalija zastupa gledište koje je kasnije nazvano nomi-nalizmom. Prvi istaknuti predstavnik nominalizma, i to u veoma ekstrem-nom vidu, bio je Roscelin (XI vek), kojeg su crkveni poglavari prisilili da oporekne svoja gledišta. Posle toga, Pjer Abelar je bez uspeha poku-šao da pomiri nominalizam i realizam sugerišući neku srednju pozici-ju. Ponovno obnavljanje nominalizma nastaje tek u XIV veku sa Viljemom Okamskim, koji je pokušao da ga brani u onim okvirima koje je dopuštala crkvena dogma. On je, naime, zastupao shvatanje da su opšte ideje prisut-ne u našem umu, čiji su i proizvod, ali da ipak za našu pamet ono što je realno jesu samo neke posebne ili pojedinačne stvari. Odigravši svojom kritikom sholastičkog realizma (kao jednoga vida objektivnog idealizma) krupnu ulogu u istoriji filozofije nomina-lizam se ponovo javlja u savremenoj filozofiji u nekim varijantama neo-pozitivizma (v.), gde je došlo do punog izražaja poricanje vrednosti op-štih ideja i kritičko odbacivanje svih ontoloških pretpostavki jedne filozofije, uz insistiranje na značaju iskaza o pojedinačnom. (1263) NORMA (G. gnîmon = merilo; L. norma = pravilo, propis; N. Norm; E. Norm; F. Norme; R. Norma). ‡ U najopštijem značenju: merilo ili model (v.) za određivanje onoga što treba da bude, ali i za procenjivanje onoga što je bilo. U svakom slučaju, za razliku od prirodnih zakona, ovde je manje reč o oslanjanju na činjeničku, a više na vrednosnu sferu, tj. na određivanje i procenjivanje sa stanovišta nekog cilja ili ideala. 446

Inače, obično se razlikuju tri osnovne klase normi: (a) u logici ‡ pravila valjanog zaključivanja ‡ vrhunska norma: istina; (b) u etici ‡ kriterijum za valjano ponašanje ili pravila za ispravno moralno delo-vanje, odnosno prosuđivanje ‡ najviša norma: dobro; u aksiologiji ‡ meri-lo za prosuđivanje samih vrednosti ili čina vrednovanja; (c) u estetici ‡ merila procenjivanja umetničkih ostvarenja i osnova umetničke kritike ‡ vrhunska norma: lepo. Sve je ređa upotreba ovoga termina u smislu onoga što je normal-no, odnosno po formi, veličini ili funkciji uobičajeno. Ovaj termin je blisko vezan sa terminima "kriterijum" (v.) i "stan-dard" (v.). (1270) NORMATIVNE NAUKE (N. Normativnjissenschaften; E. Normative sciences; F. Sciences normatives; R. ). ‡ Tako se nazivaju one nauke čiji predmet sadrži sudove vrednosti, odnosno nauke što se bave normama koje treba da regu-lišu odvijanje izvesnih postupaka ili da odrede naše ponašanje. Treba odmah napomenuti da se normativne nauke ne bave nikakvim imperativ-nim postavljanjem ili nametanjem svojih pravila i propisa. S obzirom na osnovne klase normi (v. norma) postoje sledeće nauke koje se ubrajaju u normativne: logika, etika, estetika. Treba takođe ima-ti u vidu da su ove nauke zapravo uvek samo jednim (manjim ili većim) svojim delom nor-mativne. Neki drže da je i politička nauka dobrim delom normativna nauka. (1272b) OBJEKT (G. ntike’menon; L. obiectus = postavljanje pred nešto, prema nečemu; N. Objekt, Gegenstand; E. Object; F. Objet; R. ObÝekt). ‡ Najopštije: ono što je nama nasuprot dato, što je prema nama ili pred nama; ono što imamo u vidu, što razmatramo, tj. prema čemu je upravljena naša duhovna (ili voljna) aktivnost. U tom smislu termin "objekt" je ekvivalentan sa terminom "predmet" ili "stvar" i najčešće se baš tako i upotrebljava. U samoj filozofiji termin "objekt" se upotrebljava u nekoliko različi-tih značenja: (1) ontološki objekt, tj. ona realna stvar ili entitet koji pose-duju sopstvenu egzistenciju nezavisno od našega saznanja (ovaj smisao je supro-tan saznajnom značenju); (2) saznajni ili epistemološki objekt, tj. predmet prema kojem je upravljeno naše saznanje, bez obzira da li je taj predmet opažen, zamišljen ili je to sama misao i bez obzira da li je saznanje o njemu istinito ili možda pogrešno/iluzorno; (3) objekat htenja ili želje, tj. onaj predmet prema kojem je upravljeno naše htenje ili volja, bilo u pozitivnom ili negativ-nom smislu, tj. bilo u smislu ostvarenja ili izbegavanja ili sprečavanja ostva-renja; u ovome smislu termin "objekt" je blizak terminima "svrha" ili "cilj". Trebalo bi možda napomenuti da su neka značenja termina "objekt", posebno u francuskom jeziku, dosta bliska terminu "sadržina".

447

Nas će ovde nešto detaljnije interesovati smisao (2). Kada je reč o ovome, saznajnom objektu, treba odmah istaći da tu postoje dve osnovne koncepcije: (a) ona čiji zastupnici stoje na stanovištu da je objekt neposredno dat subjektu; delatnost subjekta se onda svodi na što tačnije i što potpunije saznavanje toga objekta onakvog kakav on sâm po sebi jeste; i (b) ona čiji zastupnici brane tezu da objekt nije ništa drugo do konstrukcija subjekta, "objektivacija" unutrašnjeg sadržaja subjekta. Veliki broj filozofa zalaže se zapravo za gledišta smeštena na dosta širokoj lepezi mogućnosti koje se nalaze između ova dva ekstrema, mada se može reći da je za antičku filozofiju ili određene vidove bilo staroga ili modernog realizma uglavnom karakteristično da stoje na stanovištu prve koncepcije, dok kantijanstvo i neke forme subjektivizma polaze od druge krajnosti. [to se tiče marksističke filozofije, može se reći da Marks zastupa gledište da saznajni odnos subjekta i objekta nastaje zapravo u čovekovoj pred-metnoj praktičnoj delatnosti, gde i dolazi kako do potrebe razdvajanja između predmeta (objekta) i misli o tome predmetu, tako i do ponovnog sjedinjavanja objekta i subjekta (jer se u čovekovoj praksi u njegovoj predmetnoj, preobraža-valačkoj aktivnosti, s jedne strane, vrši diferenciranje i razvijanje, dok se, s druge strane, isto tako obavlja i sjedinjavanje svih čovekovih posebnih moći). Tu se, znači, u dijalektičkom jedinstvu nalaze pasivno-odražavalačka i aktivno-konstruktivna komponenta čovekovog saznanja. U raznim varijantama pasivističke teorije odraza (v.), koju još uvek brane predstavnici dogmatskog marksizma, objektom se nazivaju sve stvari koje postoje nezavisno od čoveka i koje onda determinišu ili mogu da determinišu sva određenja saznajnog subjekta. U tome smislu, objekt je skoro ekvivalentan objektivnoj stvarnosti ili čak materiji. U aktivističkim varijantama marksističke teorije saznanja, koje polaze od prakse kao osnovne kategorije saznanja, objektom se nazivaju samo one realno postojeće stvari koje su uključene u ljudsku predmetno-praktičnu, preobražavalačku, pa samim tim i saznajnu aktivnost. U svakom slučaju, termin "objekt" ne mora podrazumevati nikakvu egzistenciju po sebi. No, takođe bi trebalo primetiti da status objekta nije rezervisan samo za empirijski svet fizičkih objekata ili fizičkih stanja, već se isto tako odnosi i na naš sopstveni teorijski svet, na sâm svet našega saznanja ili znanja, bilo u vidu naših stanja svesti, odnosno duhovnih stanja, bilo u obliku naših pojmova, ideja ili teorija, odnosno raznih ljudskih misaonih tekovina. [to se tiče sveta naših ideja, odnosno misaonih tvorevina čovečanstva, karakteristično je da sve brži razvoj naučnog saznanja neprekidno sve masovnije stvara razne nove teorijske objekte. Ontološki status ovih objekata jednak je ontološkom statusu sveta fizičkih objekata. Jednu filozofski sasvim specifičnu upotrebu termina "objekt" nalazimo u savremenoj simboličkoj logici, posebno u teoriji tipova. Nulti tip objekta, konkretni objekt, predstavljaju samo individue, a sve ostalo su apstraktni objekti prvoga, drugoga ili višega tipa, bilo da je reč o klasama individua, klasama klasâ individua itd, gde spadaju i brojevi.

448

OBJEKTIVACIJA (G. ; L. ; N. Objektivation; E. Objectivation; F. Objectivation; R. ObÝektivaciÔ). ‡ Etimološki: postajanje objektom, opredmećivanje, ostvarivanje. Situacija kada se nešto što je zamišljeno uzima kao aktualno dato, kao stvarni objekt (na primer, u slučaju neke iluzije ili halucinacije). Kod [openhauera: manifestacija stvari po sebi, volje, u formi pojava. Teorija objektivacije (u psihologiji) ‡ teorija prema kojoj osećaj (senzacija) doživljava objektivaciju u tom smislu što prvobitno nije ništa drugo do jedno subjektivno stanje, koje se onda transformiše u opažanje (percepciju) nekog objekta, stičući tako karakter realnosti, objektivnosti. OBJEKTIVNOST (OBJEKTIVITET) (G. ; L. obiectum; N. Objektivität; E. Objectivity; F. Objectivité; R. ObÝektivnostÝ). ‡ Najopštije: ono što je svojstveno "objektu" (v.) u bilo kojem od značenja toga termina. Specifičnije: ono što je bez subjektivnih primesa ili deformacija; stav kada se stvarima, ili našim fizičkim ili duhovnim ostvarenjima, prilazi onakvima kakvi jesu, bez predubeđenja ili ograničavanja bilo kakve vrste. OBJEKTITET (G. ; L. ; N. Objektität; E. ; F. Objectité; R. ). ‡ Termin koji nalazimo isključivo u delu Artura [openhauera Svet kao volja i predstava (tom II, § 18). njime je označena forma u kojoj se stvar po sebi javlja kao objekt, u smislu predmeta mišljenja koji se razlikuje od samoga mentalnog akta u kojem se misli o tome predmetu. OBJEKCIJA (G. ; L. objecto = staviti, baciti nešto napred; N. Einnjurf, Einnjand; E. Objection; F. Objection; R. ). ‡ Najopštije značenje je prosto: primedba ili prigovor. U filozofiji, međutim, pod ovim terminom se zapravo najčešće podrazumeva onaj argument pomoću kojeg se dokazuje nedovoljnost ili neistinitost neke prethodno postavljene teze. Najzad, termin "objekcija" se odnosi i na praktično neodobravanje. OKAMIZAM (G. ; L. ; N. ; E. Ockhamism; F. Occamisme; R. ). ‡ Istoričari srednjovekovne filozofije upotrebljavaju ovaj termin da označe skeptički i kritički stav prema prirodnoj teologiji i tradicionalnoj metafizici, posebno tomističkoj. [irenje ovakvog stava u XIV veku pripisuju se gle-dištima koja je zastupao Vilijem Okamski, mada bi teško bilo govoriti o nekoj okamističkoj školi. U svakom slučaju, ovo gledište je tokom XIV i XV veka bilo poznato kao "moderni put" (via moderna), nasuprot "starom putu" (via antiljua), koji je predstavljao sholasticizam XIII veka. Oslobađanje od dogmatskog aristotelizma predstavlja trajni doprinos okamizma filozofskoj misli. Obično se pravi razlika između tri smisla okamizma: (1) logi-čkog, koji označava upotrebu one tehnike logičke analize koju je Vilijem Okamski razvio u svome delu Summa totius logicae; (2) epistemološkog, koji označava takvo gledište koje univerzalnost vezuje samo za termine i stavove, a ne za stvari koje postoje van mišljenja, i (3) teološkog, koji predstavlja ono stanovište po kojem religiozna učenja počivaju is-ključivo na veri, tj. koje odriče filozofsku ili naučnu evidentnost ili mogućnost dokazivanja teoloških učenja (recimo, o postojanju Boga ili o besmrtnosti duše). 449

OTKRI]E (G. ; L. discooperire = otkriti; N. Entdeckung; E. Discovery; F. Découverte; R. OtkrÍótie). ‡ U raznim jezicima se pravi različito oštra razlika iz-među termina "otkriće" i "pronalazak" (v.). U našem jeziku, ova razlika takođe postoji, mada su mnogi skloni da shvate ove termine kao ekviva-lentne, pogotovo u svakodnevnom govoru. Uopšteno značenje termina "otkriće" jeste čin otkrivanja neče-ga (istine, činjenice ili veze činjenica) što je i prethodno postojalo ali je bilo skriveno ili prosto nismo ništa znali o njegovom postojanju. Preovlađujuće tehničko značenje ovoga termina, međutim, kreće se u smislu manje ili više trenutnog saglédanja da bi određeni naučni pro-blem mogao da se reši formulisanjem određenog zakona ili teorije, tj. u smislu procesa iznalaženja naučne hipoteze, procesa otvaranja nove sin-teze ideja koja će objasniti ono što je do tad bilo zagonetno ili se nije uklapalo u okvir naših dotadašnjih shvatanja. U svakom slučaju, kod otkrića bi prevashodno bilo posredi stvaranje novih zamisli o svetu u celini ili o pojedinim njegovim delovima ‡ recimo, teorije o elektri-citetu (za razliku od pronalaska, koji bi podrazumevao pre svega novu tehnološku primenu postojećeg znanja, tj. stvaranje, na osnovu teorijskog znanja kojim raspolažemo, nekog novog praktičnog proizvoda ‡ recimo, gromobrana). (1376) PARADIGMA (G. par£deigma = primer, uzor, dokaz; L. paradigma; N. ; E. Paradigm; F. ; R. ). ‡ Izvorno značenje: uzor, primer. Tako je Platon svoje ideje u sve-tu ideja nazivao paradigmama (uzorima ili modelima) prema kojima su oblikovane stva-ri pojavnoga sveta. Upotrebljava se i u izrazu "paradig-matičan slučaj", ozna-čavajući onaj primer na kojem se najbolje može uoči-ti ili razumeti neka teo-rija ili neko pravilo. Neki govore i o "argu-mentu paradigmatičnog slučaja". U savremenoj metodološkoj literaturi, američki filozof nauke T. Kun upotrebljava ovaj termin da označi onu osnovnu pretpostavku jedne nauke koja služi za izbor, klasifikaciju i vrednovanje činjenica u okviru te nauke. (1401) POljE SVESTI (G. ; L. ; N. Umfang des Benjußtseins; E. Field /Area/ of Consciousness; F. Champ de la conscience; R. ). ‡ Ne mnogo uobičajen i već unekoliko arhai-čan izraz koji označava prostorno shvaćenu svest, sa svim onim što se nalazi u njoj u bilo koje određeno vreme. Reč "polje" ovde je upotrebljena po analogiji sa "poljem vida". Polje svesti individualno varira, a zavisi i od uslovâ pažnje ili opšteg stanja zdravlja. Tako, na primer, kod stanja rasejanosti, hipnoti-čkih stanja, kod psihoza ili fiks-ideja polje svesti je značajno suženo. U nemačkom jeziku ima i jedno posebno značenje (za koje se u engleskom jeziku upotrebljava izraz "span of consciousness") ‡ poimanje maksimalnoga broja sukcesivnih stimulusa (zvukova i sl.) u jednome otkucaju pažnje bez prilagođavanja. (1491)

450

POTKREPljENOST (G. ; L. corroboratio = osnaživanje; N. Benjährung; E. Corroboration; F. corroboration; R. ). ‡ Termin koji je uveo K. Poper prilikom ispitivanja proble-ma procenjivanja empirijske prihvatljivosti naučnih hipoteza. Naime, on smatra da problem verovatnoće hipoteza predstavlja nešto kvalitativ-no različito od pitanja verovatnoće događaja, tako da nije ni dodirnuto razmatranjima koja se osnivaju na logici verovatnoće. Naravno, Poper govori i o stepenu potkrepljenosti (koji se razlikuje od stepena potvrđe-nosti /confirmation/), tako da se jednoj teoriji može pripisati pozitivan stepen potkrepljenosti ukoliko je spojiva sa prihvaćenim osnovnim iska-zima i ako je uz to mogućno izvesti iz te teorije, u konjunkciji sa drugim prihvaćenim osnovnim iskazima, jednu ne-praznu potklasu ovih osnovnih iskaza. No, ne broj potkrepljujućih slučajeva, već oštrina raznih provera (što se ne može do kraja formalizovati) kojima može biti ili kojima je bila podvrgnuta neka hipoteza, u stvari određuje stepen njene potkreplje-nosti. Na taj način, stepen potkrepljenosti je u suprotnoj srazmeri sa stepenom logičke verovatnoće jednog iskaza. PRAKSA (G. pr‡xiV = delovanje, aktivnost, praksa; L. Action, Practica; N. Praxis; E. Practice, Praxis; F. Pratiljue; R. Praktika). ‡ Izgleda da je reč "Praxis" prvobitno bila naziv za jedno božanstvo koje je bilo zaštitnik čovekove radne egzistencije; Megarani, međutim, svoju boginju ljubavi Afroditu nazivali su Praxis. Sa Homerom "praksis" postaje termin iz svakodnevnog ljudskog života, u smislu dobro promišljenog i precizno određenog posla, bez obzira da li će uroditi plodom ili će naići na zapreke. U grčkoj filozofiji pojam "praksis" se javlja i u smislu delovanja (čina), a Platon pravi razliku između saznanja (episthmh) i praksisa, i procenjuje praksis sa stanovišta principa, a ne obratno (pošto spoljašnji uspeh ili neuspeh nisu bitni). ‡ Držeći da je svako ograničeno biće usmereno prema nekom cilju, Aristotel smatra da je praksis ono delovanje u kojem je prisutan taj cilj. Sem toga, Aristotel prvi upotrebljava ovaj termin ne samo da označi ljudsko delovanje u sferi bića, već i u jednom širem smislu, koji obuhvata sva tri bitna područja ljudskog života u celini: (a) praktično delovanje, (b) umetničko stvaranje, (v) razmatranje teorijskih problema. No, Aristotel takođe pravi razliku između praksisa i znanja (episthmh), te praksisa i proizvodnje (tecnh). Pojam praksisa u novijoj evropskoj filozofiji upotreblja-van je vrlo često kao ekvivalent za ponašanje ili moralnu aktivnost, nasuprot čisto intelektualnom životu. U modernoj filozofiji pojam prakse nigde nema tako bitan značaj kao u marksističkoj filozofiji. Za razliku (1) od dosta uobičajenog i široko rasprostranjenog smisla gde se praksa shvata kao stvarna, neposredna, čulna, materijalna aktivnost, koja se onda suprotstavlja teorijskoj, misaonoj delatno-sti, kao i (2) od različitih kolokvijalnih, često nespojivih značenja (sistem običaja ili navika individualnog ili grupnog ponašanja; određeno čulno ili istorijsko iskustvo pomoću kojeg procenjujemo određene naše teorijske konstrukcije; bogato iskustvo u određenoj sferi aktivnosti; uvežbavanje ili izvršavanje /vršenje/ određene posebne aktivnosti) ‡ u Marksovoj filozofiji praksa, kao fundamentalna kategorija te filozofije, dobija jedno veoma kompleksno značenje i prvorazrednu važnost. 451

Ako se pođe od toga da je središnji problem Marksove filozofije pitanje o čoveku, da je za marksističku filozofiju bitna antropološka usmerenost (u čemu ona, naravno, nije originalna), onda se odmah mora dodati da ta filozofija donosi značajan novum time što pojmom prakse proširuje onaj najuži skup fundamentalnih filozofskih kategorija, otvarajući tako put jednome "novom filozofskom pristupu problemu čoveka, onome što on jeste, što može i što treba da bude, onome što je specifično za čovekov odnos prema prirodi, drugim ljudima i prema sebi samom". Jednom rečju, čovek je, po Marksu, ono biće koje bivstvuje na način prakse. Za Marksa je praksa, znači, revolucionarna preobražavalačka aktivnost, ali je ona jednovremeno i teorijska kao što je i predmetna delatnost. Ovo je važno uočiti zbog toga što jedan broj marksista koji dobro određuju značaj kategorije prakse istovremeno pokazuju težnju da praksu tumače samo kao, ili bar pre svega kao, predmetnu delatnost. Praksa, zapravo, kao oblik bivstvovanja najsloženijeg bića, tj. čoveka (koji ga razlikuje od svih drugih bića), predstavlja najkompleksniji pojam, koji nije lako definisati i koji je nemogućno do kraja odrediti (pored ostalog, i zato što se neprekidno menja). Ipak, korisno je formulisati bar provizornu definiciju, koja bi obuhvatila čitav proces čovekovog opštenja sa svetom: praksa je svesno, svrsishodno, više ili manje teorijsko i slobodno, univerzalno društveno stvaralaštvo (ova definicija je unekoliko modifikovana definicija M. Markovića, koji je, inače, kod nas dao najpotpuniju definiciju prakse). Ako je u prvobitnom društvu ljudska praksa bila neizdiferencirana celina, ona se docnije sve više diferencirala, pa je mogućno razlikovati nekoliko osnovnih oblika ili strana prakse: (po sadržaju) materijalna praksa [čulno-konkretna strana, u smislu proizvođenja i preobražavanja stvarnosti izvan nas] i duhovna praksa [emocionalna strana, u smislu zadovoljavanja naših unutrašnjih potreba; i teorijsko-apstraktna strana, u smislu proizvođenja sa-znanjâ, teorijâ i vrednostî kojima se rukovodimo u našoj materijalnoj praksi]; ili (po usmerenosti): preobražavanje prirodne okoline; preobražavanje društvenog života; samostvaranje čoveka kao individualne ličnosti. Tendencija potpunog osamostaljivanja ili favorizovanja neke od ovih strana prakse neminovno vodi u nedopustive krajnosti. U našoj marksističkoj filozofiji načinjeni su prvi pokušaji da se kompleksan pojam prakse uzme kao polazna tačka teorije saznanja, ali su tu nije otišlo mnogo dalje od naznaka o tome kakve su prednosti ovakvog usmerenja: (a) praksa u svim svojim vidovima predstavlja nešto što je neposredno dato i podložno svim direktnim metodama proučavanja; (b) samo takva polazna tačka može da objasni naše direktno znanje o postojanju objektivnog sveta i drugih ljudi, kao i postojanje korespondiranja između istine i tog objektivnog sveta; (v) iz kategorije prakse trebalo bi da se lako mogu izvesti druge osnovne kategorije teorije saznanja.

452

No, nemogućno je poricati da se pojam prakse u marksističkoj filozofiji, kada se ima u vidu njen teorijskosaznajni aspekt, javlja i u jednom drugačijem, mnogo užem smislu: u smislu oruđa kojim se ispituju i procenjuju naše teorijske tvorevine. Onaj široki pojam prakse, naime, obuhvatajući i ono što se pro-ve-rava i ono čime se proverava, ma koliko bio podoban za filozofsku antropo-logiju, u teoriji saznanja gubi svaku objašnjavalačku moć. Usko shvatanje prak-se, međutim, nije specifično za marksizam, jer se nalazi takođe u različitim oblicima instrumentalizma i pragmatizma. U tom smislu praksa se može shva-titi kao "ostvarena teorija ili kao teorija koja se sprovodi u delo, koja po-staje ono što osmišljava neposrednu čulnu čovekovu delatnost", odno-sno, mo-že se definisati kao "čovekov odnos kojim on deluje na sâm objekat, nastojeći da ga preobrazi, da ga prilagodi svojim potrebama, željama i zamislima". Kada se u marksističkoj teoirji saznanja govori o praksi kao kriterijumu istine, onda se, naravno, misli na one operacije koje služe za proveravanje od-ređenih teorija ili hipoteza. Pri tom, te operacije ne moraju da budu nepo-sredno i izrazito materijalnog karaktera, ali je važno da budu relevantne za određene teorije u tom smislu da proizlaze ili mogu da proizađu iz tih teorija. No, kada je reč o užem značenju pojma prakse, onom značenju koje omogućava da se govori o odnosu teorije i prakse, onda bi trebalo napomenuti da je, ako se ne ide ka vulgarizaciji marksizma, nemogućno davati apsolutno prvenstvo ili viši status praksi, što, inače, dolazi do izražaja kod onih koji zastupaju tezu o praksi kao kriterijumu istine. PRAKTI^NO (PRAKTI^KI) (G. praktik™V od pr…ttein = činiti, delati; L. ; N. Praktisch; E. Practical; F. Pratiljue; R. Praktičeski). ‡ Ono što se odnosi na praksu, i to pre svega u nekim kolokvijalnim značenjima, kao i u užem filozofskom značenju (v. termin "praksa"). Karakter praktičnog se u filozofiji često pripisivao onome što se odnosi na moral i etiku, ili na umetnost i estetiku, odnosno na područje vrednosti i idealâ u najširem smislu. Još Aristotel govori u tom smislu o "praktičkoj filozofiji". ‡ U sistematizaciji Kristijana Volfa (Christian njolf) praktička filozofija obuhvata: etiku, ekonomiku i politiku. Za Kanta, međutim, "praktički um" (v.) je onaj um koji se bavi problemima voljnih odluka ili akcije, specifično pitanjima etike ("praktičko" je za Kanta u tome smislu sinonim sa "moralnim" i "etičkim"), i taj um ima primat nad teorijskim umom. Termin "praktičko" se upotrebljava još u sledećim značenjima: (a) za označavanje nečega što odgovara ili je u skladu sa svrhom kojoj je namenjeno; (b) za označavanje svojstva vešte, efikasne, jednostavne i ekonomične primene nekoga postupka ili obavljanja nekoga posla; (s) za označavanje onoga što je vezano uz konkretnu situaciju, a ne za apstraktne i opšte modele, i (d) za pogrdno označavanje onoga što je vezano za neposrednu korist, pre svega u mate-rijalnom smislu, pa je tako lišeno idealâ.

453

PREDMET (G. Àpoke…menon; L. objectus = postavljeno pred što; N. Gegenstand, Objekt; E. Subject, Matter; F. Sujet; R. Predmet). ‡ Etimološki i najopštije ovaj termin označava ono što je postavljeno ili ono što treba da bude postavljeno pred našu praktičnu delatnost ili pred našu misaonu refleksiju. No, kao filozofski, ili čak uže, teorijskosaznajni pojam on se pokazao dosta složenim. Još je Aristotel, kada je reč o odgovarajućem grčkom termi-nu, pravio razliku između onoga što se sta-vlja pred našu refleksiju ili istraživanje i onoga što predstavlja sup-strat (nosioca) određenih atributa, pa je, štaviše, tim terminom pone-kad označavao i materiju ili biće. Prema tome, trebalo bi razlikovati nekoliko značenja ovoga ter-mina: ‡ Ono pojedinačno što se stavlja, odnosno što može da bude postavljeno pred našu refleksiju ili istraživanje; ono o čemu se možemo nešto pitati ili o čemu možemo raspravljati i donositi svoj sud. ‡ Tu treba razlikovati realne (gde bi, pored materijalnih predmeta, spadali i predmeti naših osećanja ‡ postupci i slično) i idealne (ili imaginar-ne) predmete (gde bi spadali različiti duhovni proizvodi). ‡ Ono čemu se pridaju ili pripisuju određena svojstva ili atri-buti. ‡ Skup pitanja kojima se bavi jedna nauka. U savremenoj logici predmeti se najčešće označavaju individual-nim kon-stantama (x, y, z), ali je istovremeno više uobičajeno da se za to (prvo) značenje predmeta upotrebljava termin "objekt" (v.). No, istovre-meno, kada je reč o atri-butivnim sudovima (drugo značenje), onda se u lo-gici za označavanje pred-meta kojem se pripisuju određeni atributi upotrebljava termin "subjekt" (v.). U savremenoj metodologiji nauka (kada je u pitanju treće značenje) pravi se jasna razlika između "predmeta" i "objekta", samim tim što razne nauke koje se bave ispitivanjem jednoga istog objekta (na primer, čovekovog organizma), imaju različite predmete istraživanja (anatomija, fiziologija itd). U tom smislu, objekt bi bio ono što želimo da saznamo (o čemu želimo da steknemo znanje), uključujući i cilj saznanja; predmet, međutim, obuhvatio bi različite klase činjenica i ideja o našem objektu saznanja. Iz tih razloga ne bi onda trebalo mešati pojam "predmeta", sa pojmovima "subjekta" ili "objekta", ali isto tako (što mnogi neopravda-no čine) ni sa poj-mom "stvar" (v.). Ne mora, naime, svaka stvar biti i predmet, i obratno. Ide-alni, ili zamišljeni predmeti, mogu biti sasvim nestvarni, a stvar će postati predmet samo u odnosu na neki subjekt koji prema njoj usmeri svoju pažnju. (1557)

454

PREZENTACIONIZAM (G. ; L. praesentatio = izlaganje; N. Präsentationismus; E. Presentationism; F. Présentationisme; R. ). ‡ Teorijskosaznajno gledište po kojem je duh, u opažanjima, pamćenju i drugim vidovima saznanja, direktno svestan svojih objekata, a ne posredstvom ideja koje bi ih predstavljale (kao što smatra suprotno gledište ‡ reprezentacionizam /v./). Polazeći od ove definicije, za dobar broj filozofa moglo bi se reći da su zastupa-li prezentacionizam, mada mnogo ređe sa idealističkim negoli sa realističkim predznakom (pre svega, recimo, naivni realizam). No, zaista je retko ko upotrebio termin "prezentacionizam" da označi svoje sopstveno gledište, tako da značenje ovoga termina nije podjednako jasno niti približno jednako uobičajeno unutar glavnih jezičkofilozofskih tokova. Jedan od retkih izuzetaka jeste škotski realista ser Vilijem Hamilton. Neki upotrebljavaju ovaj termin kao ekvivalent za fenomenali-zam. PRETPOSTAVKA (G. ; L. ad + sumere = uzeti; N. Voraussetzung, Annahme; E. Assumption; F. Assomption; R. predpoloženie, predposÍólka). ‡ Prihvaćena ili samo postavljena teza (v.) iz koje se izvodi neko drugo tvrđenje, čija istinitost ili verovatnoća za-vise od istinitosti ili verovatnoće te teze. No, pretpostavka može da bude izložena i zato da bi se neki stav, putem reductio ad absurdum, odbacio. Pretpostavka se dosta često uzima kao sinonim za pojam postula-ta (v.) ili aksiome (v.) u logici i matematici, a znatno ređe kao sinonim za hipotezu (v.). Kod ranih latinskih logičara, od Boecijusa nadalje, pretpostavka je bila tehnički termin za malu premisu (v.). (1573) PROBLEM RAZGRANI^AVAnjA (G. ; L. demarcare = označiti, obeležiti /li-niju/, razdvojiti; N. Das Problem der Demarkation, Das Abgrenzungsproblem; E. The Problem of Demarcation; F. ; R. ). ‡ Problem razgraničavanja je jedan od središnjih problema empi-rističkog pravca u savremenoj analitičkoj filozofiji. Sastoji se u ispitivanju mogućnosti za razgraničavanje kao i u pronalaženju kriteri-juma za razgraničavanje između iskaza koji pripadaju empirijskoj nauci i ne-naučnih (ili metafizičkih) iskaza. Začeci i osnova empirističkih kriterijuma razgraničavanja mogu se naći u Rasla i Vitgenštajna, mada prvi stvarno postavljen i razrađen kriterijum dobijamo tek u verifikacionom kriterijumu značenja Bečkoga kruga (u formulacijama [lika i Karnapa, a docnije i A. Ejera). Termin "problem razgraničavanja" prvi je uveo Karl Poper u svojoj Logici naučnog otkrića (1934). Osnovni do sad predlagani kriterijumi razgraničavanja bili bi: (a) kriterijumi mogućnosti verifikacije, (b) kriterijumi prevodljivosti i (s) kriterijumi opovrgljivosti. Kriterijum verifikacije, u svojoj osnovnoj i prvobitnoj formula-ciji, predstavlja zapravo logičkopozitivistički kriterijum značenja, ko-ji značenje jednoga iskaza svodi na metodu njegove potpune verifikacije u načelu. Metafizički iskazi bivaju na taj način odbačeni kao besmi-sleni. Pod uticajem oštrih kritika ovaj kriterijum je docnije doživeo brojne modifikacije, a pojedini njegovi zastupnici sasvim su ga napusti-li.

455

Kriterijum prevodljivosti vezan je pre svega za ime Karla Hempe-la. Po tome kriterijumu neka rečenica ima saznajno značenje ako i samo ako je prevodljiva na empirijski jezik, s tim što onda treba postaviti odgovarajuće uslove za kvalifikovanje jednog određenog jezika kao empirijskog, a to, pokazalo se, nije nimalo jednostavno. Poperov kriterijum opovrgljivosti, međutim, ne predstavlja istovremeno i kriterijum značenja. On povlači liniju unutar jezika sa značenjem. Metafizičkim iskazima se priznaje ne samo smisao, već i značajna uloga u samom naučnom saznanju. Prema kriterijumu opovrgljivosti, logička forma naučnih iskaza mora biti takva da ti iskazi u načelu mogu da se opovrgnu iskustvom. I ovaj kriterijum je kod Poperovih sledbenika doživeo značajne modifikacije, s tim što su njegovi predstavnici oduvek isticali kako granica između empirijskonaučnih i metafizičkih iskaza ne može da bude oštro ocrtana, da postoje iskazi koje bi trebalo svrstati u neke "prelazne nivoe". Ima savremenih empirista (npr. Kvajn) koji argumentišu protiv svakog razgraničavanja empirijskonaučnih i metafizičkih iskaza. No, uprkos svemu, teško je odreći metodološki značaj razgraničavanja ‡ ma koliko ga i relativizovali ‡ između empirijske nauke i onoga što joj ne pripada, kao, uostalom, i drugih diferenciranja koja se vrše u čoveko-vom saznanju, što doprinosi otklanjanju mnogih nesporazuma ili pseudo-sporova, kao i, uopšte, daljem napredovanju ljudskog saznanja.

456

RACIO (G. /lgoS/; L. ratio = um, kalkulacija, relacija). ‡ Latinski termin za um (v.). Latinska forma se zadržava najčešće onda kada je reč o srednjovekovnim filozofsko-teološkim učenjima ili najstarijim značenjima ovoga termina. Tako na primer, za Sv. Avgustina "racio" je sposobnost duha da razlikuje i povezuje ono što je naučio i suprotstavlja se "intelektu" (v.) kao sposobnosti superiornog i intuitivnog saznavanja ili kontemplaci-je, mada obe ove sposobnosti imaju isti koren u prirodi duše. Jedno od najstarijih značenja termina "racio" jeste "kalkulus" i "odnos", "srazmera". Lukrecije i Ciceron, koji su uveli ovaj termin u filozofski jezik, upotrebljavali su ga u smislu di£noia (= mišljenje, promišljanje), nÒhsij (= pamet, razbor), a naročito lÒgoj (= reč, um, svetski zakon). RACIONALIZAM (G. ; L. rationalis = razuman; N. Rationalismus; E. Rationalism; F. Rationalisme; R. Racionalizm). ‡ Filozofski najznačajnija upotreba: gledi-šte koje ističe primarnost razuma u saznavanju istina o svetu. Mada su se filozofije koje u osnovi zastupaju ovakvo gledište javljale u različita vremena, racionalizam se u ovome smislu posebno vezuje za jedan broj fi-lozofa XVII i ranog XVIII veka. Razlog je taj što je ovo gledište prvi eksplicitno formulisao Dekart, a razvili su ga Spinoza i Lajbnic, vršeći značajan uticaj na čitav docniji razvoj evropske misli. Racionalizam, koji sve izvesno znanje vezuje za neodbacive, apriorne, oči-gledne principe razuma, suprotstavlja se empirizmu (v.) i iracionalizmu (v.), a kao stanovište da razum predstavlja takav izvor saznanja koji je nezavisan od čulnih opažanja i ima viši autoritet, protivsta-vlja se senzacionalizmu (v.) Posebnija značenja: (1) teorija koja zahteva da se i u religiji sve objašnja-va uz pomoć naučne racionalnosti i uobičajenih logičkih standarda, a što nije mogućno objasniti ‡ da se odbaci; (2) pogled na svet prosve-titeljskih mislilaca XVIII veka, posebno u Francuskoj (Dalamber, Vol-ter, Kondorse), koji su u mnogo čemu precenili ulogu nauke i obrazovanja u postizanju ljudske sreće i stvaranju osnova za izgradnju jednog slobodnog i harmoničnog društva. Racionalizam u svome filozofski najuobičajenijem i najopravda-nijem značenju nastaje Dekartovom tezom o jasnom i razgovetnom saznanju, koja je praćena još nekim bitnim tezama i principima: tezom o sigurno-sti određivanja egzistencije subjekta samo putem mišljenja, odnosno te-zom o samosvesti kao polaznoj tački svakoga saznanja, učenjem o "uro-đenim idejama" (v.), o nužnim ili večnim istinama itd.

457

Trebalo bi, naravno, takođe istaći da je filozofski racionali-zam tradicionalno nalazio svoj glavni oslonac u matematici, ili, uopšte, u naukama čiji se iskazi ne mogu redukovati na empirijske pojmove. U tom smislu, racionalizam je izuzetnu važnost u saznajnom procesu pridavao deduktivnoj metodi, a Euklidovi Elementi su dobrom broju racionalista predstavljali demonstraciju snage i efikasnosti ljudskog mišljenja i samim tim primer za ugled. Najekstremniji primer u ovome pogledu predstavljaju dela Baruha de Spinoze. Geometrijska metoda je privlačila i Lajbnica, koji je značajan deo svojih napora uložio u projekt izgradnje univerzalnog kalkulusa što bi bio u stanju da svaki argument o bilo kojem predmetu stavi u rigorozno demonstrativnu formu. Za razliku od Dekarta, kod koga je logičko dedukovanje naučnih zakona pretpostavljalo postojanje samoočiglednih metafizičkih premisa, što je onda bilo u sukobu sa konkretnom Dekartovom metodom pristupanja naučnom istraži-vanju, gde se on obilato služio i analitičkom metodom i eksperimentima ‡ Lajbnicov univerzalni kalkulus nije bio vezan ni za kakvo demonstri-ranje naučnih istina iz metafizičkih ili nekih drugih samoočiglednih aksioma. Zato je Lajbnic mogao da bude jedan od izvora savremenih istra-živanja na području matematičke logike. Mnogi racionalisti su, razume se, uspevali da održe dobru ravno-težu između imaginacije i iskustvenih podataka kada je u pitanju razvi-tak ljudskog saznanja, sasvim ispravno ukazujući na postojanje istina koje su nezavisne od čulnoga iskustva, pa u tom smislu i apriorne, a koje igraju vrlo značajnu ulogu u ljudskom saznanju. U svakom slučaju, racionalistička tradicija je unela neka bitna sagléda-nja prirode naučnog saznanja koja su nedostajala empirizmu ‡ pre svega uviđa-njem značaja matematičkih struktura u fizičkim objašnjenji-ma, a ništa manje ukazivanjem ne samo na mogućnost, već i na životnu po-trebu da teorije koncep-tualno značajno prevazilaze ono što je opaženo (a ne da budu puževsko napredo-vanje ka opštosti), ili isticanjem značaja aktivnosti duha naučnika u restruk-turiranju onoga što je opaženo kroz izgrađene teorijske pojmove i modele. (1689) RACIONALNO (G. ; L. ratio = um, razum; N. Vernünftig, rational; E. Rational; F. Rationnel; R. racional ÝnÍóy). ‡ Ono što je vezano za razum (v.) ili za um (v.) u njihovim osnovnim značenjima, i što je onda u tom smislu suprotno kako čulnom i empirijskom, tako i onome što je intuitivno ili uopšte iraci-onalno, ili što je nelogično. Racionalnim se takođe naziva sve ono što je logično i što se za-sniva ili je u skladu sa onim što važi kao dobra metoda. (1692) RACIOCINACIJA (G. ; L. ratiocinatio = rasuđivanje, promišljanje; N. ; E. Ratiocination; F. Ratiocination; R. ). ‡ Takva vrsta zaključivanja u kojem se javljaju samo tri termina ‡ veliki, srednji i mali.

458

S obzirom da je reč o jednom posebnom vidu rasuđivanja, neki ga vezuju za proces nužnog zaključivanja (X. S. Mil), ili za svako strogo diskurzivno rasuđivanje. (1688) REALITET (G. ; L. realitas = stvarnost; N. Realität; E. Reality, actuality; F. Réalité; R. RealÝnostÝ). ‡ Ono što poseduje svojstva realnog (v.), u nekom od njegovih značenja; ono što je realno, bez obzira da li je reč o jednom elementu ili o celokupnosti svega što je realno, što postoji u stvarnosti kao određeno postojanje (nasuprot biću kao realnosti iz koje je apstrahovana određenost). U dijalektičkom materijalizmu se govori o objektivnoj i subjektivnoj realnosti, s tim što bi u objektivnu realnost spadala čitava stvarnost koja nas okružuje, odnosno svi vidovi materije koji postoje nezavisno od naše svesti, a u subjektivnu ‡ pojave saznanja. Drugi filozofi, međutim, prave razliku između fizičke i psihičke realnosti, tj. između sveukupnosti fizičkih predmeta ili stvari i sveukupnosti psihičkih pojava (gde pripadaju i pojave saznanja kao realne pojave). Ili, što je sasvim ekvivalentno, pravi se razlika između materijalne i duhovne realnosti, tj. između svega onoga što se uzima kao materijalno i svega onoga što se uzima kao duhovno. REALNO (G. ; L. realis = stvaran, od res = stvar; N. njirklich, real; E. Real, actual; F. Réel; R. Real Ýnoe). ‡ U osnovnom značenju: ono što se tiče same stvari, ili uopšte onoga što jeste, implicirajući istinsko postojanje stvari. Sem toga, u opoziciji prema drugim terminima dobija još jedan broj une-koliko različitih značenja: (a) ono što je efektivno, stvarno, eksplicitno dato nasuprot onome što je samo naizgled, fiktivno, prividno ili tek samo implicitno, potencijalno dato, dato kao mogućnost (mnogi filozofi, međutim, prave bitnu razliku između realnih i nerealnih mogućnosti); (b) ono što je materijalno (fizički) dato u prostoru i vremenu, nasuprot onome što je samo idealno (u svesti) dato van prostora i vremena; (s) ono što je suštinsko i apsolutno, nasuprot onome što je pojavno i relativno; (d) ono što bivstvuje u skladu sa svojom suštinom, nasuprot onome što postoji u raskoraku sa svojom suštinom; (e) ono što je autentično, nasuprot onome što je neautentično; (f) ono što se odnosi na stvari, nasuprot onome što se odnosi bilo na lica (stvarno pravo) ili na reči (realna definicija). RELATIVIZAM (G. ; L. relativus = relativan; N. Relativismus; E. Relativism; F. Relativisme; R. RelÔtivizm, Otnositel ÝnostÝ). ‡ Najopštije: metafizičko gledište po kojem sve stvari u svetu postoje samo relativno, tj. samo u od-nosu prema nečemu drugom ili u zavisnosti od nečega drugog.

459

Specifičnije (u teoriji saznanja): stanovište po kojem je sve (ljudsko) saznanje relativno. Ovo stanovište najčešće je vezano za razne subjektivističke teorije saznanja, gde je saznanje stavljeno u direktnu zavisnost od svoga individualnog (ponekad i grupnog) nosioca, tj. stanja nje-govog tela, čulnih organa i duha (odnosno društveno-istorijskog položaja grupe). Ovakvo saznanje je manje ili više lišeno svojstva objektivnosti. No, relativizam se može udružiti i sa priznavanjem stvarne objektivnosti svim različitim perspektivama i vidovima pojavljivanja nekoga objekta opažanja. Relativizam se takođe može zasnivati i na pretpostavci da se stvarnost koju saznajemo nalazi u procesu neprekidne promene, te da su naša znanja o toj stvarnosti samo relativna, pošto su uvek vezana samo za određeni istorijski trenutak. ‡ Relativizam koji marksistička teorija saznanja uključuje u sebe ne ide za odricanjem objektivnosti, već se svodi na iskazivanje sumnje u to da se stvarnost koja nas okružuje, ili bilo koji objekat u njoj, mogu saznati odmah i u celini (u potpunosti, do kraja). Marksistička teorija saznanja relativizuje saznanje samo u tom smislu što ga posmatra istorijski i dovodi u vezu sa stupnjem razvoja ljudske prakse u celini, a posebno nauke i tehnike. Još specifičnije: (u teoriji istine) gledište po kojem nema ob-jektivnog kriterijuma za istinu, koja se menja od pojedinca do pojedinca, od grupe do grupe ili od vremena do vremena; (u etici) stanovište po kojem ideja dobra i zla varira od vremena do vremena, od društva do dru-štva, od grupe do grupe ili od pojedinca do pojedinca. (1764) RELATIVNO (G. ; L. relativus = relativan; N. Relativ; E. Relative; F. Relatif; R. OtnositelÝno). ‡ Pored opštijeg značenja, kada prosto označava ono što se odnosi ili pripada relacijama, ovaj termin ima i nekoliko posebnih značenja: ‡ Ono što se tiče odnosa između dveju ili više stvari, od kojih se sve (bar provizorno) uzimaju kao nezavisne od toga odnosa. Na primer: relativni položaj dvaju ili više nebeskih tela, ili: relativan položaj dvaju učenja. ‡ Ono što zavisi od nečeg drugog, bez čega bi ostalo nerazumljivo, nemoguć-no, nepotpuno ili netačno. Na primer: svako raspravljanje o religiji ostaje relativno ako se ne uzme u obzir i momenat zadovoljavanja emotivnih potreba čoveka. ‡ Oni pojmovi ili reči kojima se definiše dvostruka relacija, mada bi trebalo da bude definisana trostruka ili višestruka relacija. Na primer: za specijalnu teoriju relativnosti se kaže da istovremenost čini relativnom, zbog toga što taj pojam više nije funkcija samo dva do-gađaja, kao u klasičnoj fizici, već takođe i koordinatnog sistema ili si-stema referencije. ‡ Ono što se ne može tvrditi bez izvesnih ograničenja i rezervi, i što onda u tom smislu nije apsolutno (v.). Treba izbegavati upotrebu ovoga termina kao sinonima za "subjektivno" ili "istorijski uslovljeno" saznanje (mada se može upotrebiti za "istorijski ograničeno" saznanje). (1766) 460

RELATIVNOST SAZNAJNA (N. Relativität der Erkenntnis; E. Relativity of Knonj-ledge; F. Relativité de la conaissance; R. relÔtivnostÝ soznaniÔ). ‡ Relativni karakter ljudskog sazna-nja jeste pojam koji jedni filozofi zastupaju, mada u različitim smi-slovima, dok mu se drugi suprotstavljaju, opet iz raznovrsnih razloga. Saznajna relativnost najčešće se zastupa u sledećem smislu: (a) ‡ ^ovek je merilo svih stvari, u tom smislu što isti objekt može da izgleda različit raznim ljudima u isto vreme, ili istome čoveku u različito vreme (Protagora). (b) ‡ Mi saznajemo prirodu samo kroz stanja naše svesti, a stvari po sebi (v.) ostaju nesaznajne (Kant). (c) ‡ Postojanje neke stvari ne može se saznati sámo po sebi, već jedino kroz svoje načine pojavljivanja; drugim rečima: mi ne možemo sazna-ti stvari, već samo odnose (Hamilton). (d) ‡ Mi možemo saznati samo ono što se dâ opažajno proveriti; sve osta-lo je samo manje ili više besmislena konstrukcija našega duha (logički empirizam). (e) ‡ Mi saznajemo o jednoj stvari samo ono što je razlikuje od neke druge stvari. (f) ‡ Naše saznanje o prirodi je posredovano našim duhom, koji nije nikad isključivo pod uticajem osobina stvari, već i svoje sopstvene aktivnosti. Saznajna relativnost je na delu i u psihološkoj teoriji da se ne može imati saznanje samo o jednoj stvari, već uvek kada smo svesni jedne stvari, onda isto-vremeno moramo da budemo svesni i druge, različite i povezane sa prvom. (1768a) SADR@AJ SVESTI (G. ; L. ; N. ; E. content of consciousness; F. le contenu de la conscience; R. soderžanie soznaniÔ). ‡ Skup podataka kojima svest raspolaže ili skup činjenica koje je konstituišu. Izvedeno i ne tako široko rasprostranjeno značenje ovoga termi-na ukazuje na mogućnost razlikovanja više različitih elemenata u proce-sima naše svesti. Nešto je češće ono značenje koje pod sadržajem svesti podrazumeva prosto sve unutrašnje, subjektivne pojave ili doživljaje, za razliku od objektivnih predmeta i događaja spoljnoga sveta. (1800) SAZNAnjE (G. gignsknj = znati, gn¸sij; L. cognoscere = poznati, saznati; N. Erkenntnis; E. Knonjledge; F. Conaissance; R. Poznanie). ‡ Aktivnost svesti koja teži otkrivanju inter-subjektivno razumljive istine o objektivnoj stvarnosti koja nas okružuje i o nama samima, ali isto tako i rezultati te aktivnosti koji su od izvan-redne vrednosti za čovečanstvo kao celinu. Saznanje, znači, mora da pre-vaziđe karakter subjektivne doživljajnosti i da poseduje svojstva dru-štvene komunikabilnosti. Saznanje se obično shvata kao ono područje koje prevazilazi mnjenje (v.), téži istini i ponekad je i dostiže.

461

Proces saznanja najuže je povezan sa čovekovom praksom (v.), u tom smislu da saznanje ne samo što potiče iz te čulno-praktične delatnosti nego i rukovodi njome, pa se onda može okarakterisati i kao jedan od osnovnih momenata čovekova bivstvovanja. U teoriji saznanja (v.) saznanje se bitno javlja kao odnos subjekta i objekta. (1824) SAZNAnjE NEPOSREDNO (DIREKTNO) (G. ; L. ; N. ; E. Direct Knonjledge; F. ; R. ). ‡ Kada se govori o direktnom ili neposrednom saznanju, mogu se misliti dve različite stvari: (a) Ono saznanje o stvarima do kojeg se može doći direktno, tj. neposrednim posmatranjem same te stvari, za razliku kako od onoga saznanja do kojeg dolazimo posrednim posmatranjem te stvari (obično putem raz-ličitih instrumenata), tako i onoga saznanja do kojeg dolazimo reflek-sivno, tj. posmatranjem ili analizom predstave ili ideje o toj stvari. (b) Ono saznanje o stvarima do kojeg dolazimo intuitivno (v. intu-icija), odnosno neposredno, direktnim opažanjem bez posredovanja logi-čkog rasuđivanja ili bilo kojeg oblika diskurzivnoga mišljenja. No, ovde se pravi razlika između neposrednog čulnog saznanja i neposrednog um-stvenog saznanja, razlika koja nosi mogućnost filozofski suprotnih po-zicija. Jedan broj filozofa, naime, dopuštao je neposredno saznanje samo u smislu saznanja do kojeg se dolazi neposrednim čulnim posmatranjem; drugi su, međutim, priznava-li samo intelektualnu intuiciju u smislu sposobnosti uma da, bez posredstva dokazivanja, sagleda istinu svojim "umstvenim očima". U novije vreme, međutim, u kritičkoj filozofiji, ozbiljno je dovedena u pitanje svaka mogućnost neposrednog saznanja, bilo čulnog ili umstvenog. (1238a) SKOTIZAM (G. ; L. scotismus; N. Scotismus; E. Scotism; F. Scotisme; R. ). ‡ filozof-sko i teološko učenje koje su zastupali Duns Skot (1265/66-1308) i nje-gove pristalice. Ovo učenje je predstavljalo najdostojnijeg protivni-ka tomističkog učenja i drugu glavnu struju u sholasticizmu. Sko-tovo učenje poseduje izrazito obeležje voluntarizma (v.), nasu-prot tomističkom intelektualizmu (v.). Skot je propovedao superiornost volje nad intelektom, zavi-snost samih prirodnih zakona od Božje volje, postizanje sreće kroz voljni čin ljubavi. Inače, Skotova metafizika, mada ima i zajedničkih crta sa Tominom, polazi od shvatanja da u osnovi svih stvorenih supstancija leži jedna univer-zalna primarna materija, s tim što generička i specifična određenja tih sup-stancija nastaju kroz pluralnost formi koje su date u supstancama. Jedinstvena i apsolutna beskonačnost Boga predstavlja onaj atribut koji ga najbolje razliku-je od stvorenih bića i čini njegovo apsolutno savršenstvo. (1874) SPOljA[njOST (EKSTERIORNOST) (G. ; L. exterior; N. Äußerlichkeit; E. Exteriority; F. Extériorité; R. Vnešnost Ý). ‡ Pre svega u smislu prostorne relacije: spoljašnje za razliku od unutrašnjeg ; pored toga, površinsko i vidljivo na materijalnim telima, za razliku od dubokog i skrivenog. Karakter objektivnog postojanja van nas svih fizičkih predmeta koje opažamo, što zastupa zdravi razum i realistička teorija saznanja. 462

SPOljNI SVET (G. ; L. ; N. Aussennjelt; E. External njorld; F. Monde extérieur; R. Vnešniy mir). ‡ Pod spoljnim (ili spoljašnjim) svetom se obično podrazumeva sveukupnost objekata i njihovih odnosa, koji su predmet naših dosadašnjih ili mogu biti predmet naših budućih mogućnih opažanja. U marksističkoj filozofiji ima još autora koji pod spoljašnjim svetom podrazumevaju totalitet materijalnih predmeta koji postoje izvan ljudskog saznanja i nezavisno od njega. Humanistički marksizam, međutim, drži da je takav jedan pojam prazan i da za nas postoji i može da bude od interesa samo onaj spoljni svet s kojim smo stupili u dodir putem naše prakse (v.) shvaćene u najširem smislu. SUBJEKT (G. àpoke…menon = ono o čemu se nešto tvrdi; L. subjectum = ono što je stavljeno pod nešto, podmet; N. Subjekt; E. Subject; F. Sujet; R. Sub Ýekt). ‡ Ima nekoliko dosta jasno razgraničenih značenja: Gramatičko: predmet o kojem se govori u rečenici. (Kreda je bela.) Logičko: predmet o kojem se govori u jednome stavu (obično se označava simbolom S), naravno, u zavisnosti od konteksta. ("Kreda je bela", u odnosu na pitanje: "[ta je belo?", a "Kreda je bela", u odnosu na pitanje: "Koje svojstvo ima kreda?") Psihološko: individualni nosilac posmatranih psiholoških stanja i procesa. Ontološko: (u stvari prvobitno Aristotelovo značenje) stvarno biće kao nosilac svojstava, stanjâ i delovanjâ, koje se u tom smislu izje-dnačavalo sa supstancijom. Teorijskosaznajno: pojedinačni ili kolektivni nosilac saznanja; teorijskosaznajne funkcije i oblici pojedinačnog nosioca saznanja.

463

Pojam subjekta u marksističkoj teoriji saznanja bit-no se razlikuje od mnogih koncepcija subjekta u klasičnoj filozofiji, pre svega zbog toga što nije polazna, već izvedena kategorija, tj. kategorija koja potiče iz specifično marksističkog pojma prakse (v.) shvaćene kao svesnog, svrsishodnog, više ili manje teorijskog i slobodnog univerzalnog društvenog stvaralaštva. Iz opšteg određenja subjekta kao nosioca i pokretača tako shvaćene prakse proizlaze određene konsekvence u pogledu svoj-stava koja bi ovakav subjekt, s jedne strane, morao, odnosno, s druge stra-ne, ne bi smeo da poseduje. Pre svega, jasno je da ovakav subjekt nema karakteristike statičkog entiteta, pasivnog prijemnika raznih utisaka, čistog nosioca raznih refleksa i misaone aktivnosti (svesti), usamljene individualne svesti ili apstraktnog Ja. Nasuprot tome, prema Marksovom shvatanju, subjekt poseduje, pored ostalog, sledeća svojstva: on pre svega ima svoju istoriju, svoj samorazvitak, odnosno svoje samoproizvođenje. "Kako materijal rada", kaže Marks, "tako i čovek kao subjekt, takođe su rezultat, kao što su i polazna tačka kretanja"; "^ula društvenog čoveka su drugačija nego čula nedruštvenog čoveka; tek pomoću predmetno razvi-jenog bogatstva ljudskog bića delimično se izgrađuju, a delimično proiz-vode: bogatstvo subjektivne ljudske čulnosti, muzikalno uho, oko za lepo-tu oblika, ukratko: čula sposobna za ljudska uživanja, čula koja se potvr-đuju kao ljudske suštinske snage... Stvaranje pet čula je posao celokupne dosadašnje svetske istorije." (Marks‡Engels, Rani radovi, str. 233.) Samim tim, ovaj subjekt poseduje i obeležje aktivnog stvaraoca, koji prerađuje i modeluje primljene utiska, stvarajući nove forme i ob-jekte (ne samo nove simbole i nove odnose tih simbola). Uz to, već po definiciji prakse, kroz subjekt se ne ispoljava samo pojedinačna, indivi-dualna svest, već i čitavo dru-štveno biće. "... Ispoljavanje života (indi-viduuma) ‡ makar se ono i ne poja-vljivalo u neposrednom obliku zajedni-čkog života, koje se vrši istovremeno sa drugima ‡ jeste ispoljavanje i potvrđivanje društvenog života." (Marks‡Engels, Rani radovi, str. 230.) Najzad, svakim činom svoga telesnog, a ne samo misaonog bića ovaj subjekt istovremeno prisvaja spoljašnje predmete, menja ih, osmišljava i vrednu-je, ali i trpi na sebi tuđu delatnost (i sâm postajući objekt). (1931) SUBJEKTIVIZAM (G. ; L. subjectivismus; N. Subjektivismus; E. Subjectivism; F. Subjectivisme; R. Sub Ýektivizm). ‡ U najopštijem smislu: pozicija koja subjekt uzima kao osnovno merilo svih realnosti i svih vrednosti; kada se subjek-tu prida superiorna vrednost. Metafizički subjektivizam poriče postojanje objektivnih stvari u korist duhovnih subjekata, ili svodi objektivne stvari na objektivnu predstavu, pa čak i na privid. Sva egzistencija se svodi na egzistenciju mišljenja, odnosno mislećih subjekata. Egzistencijalistički subjektivizam smatra da se subjektivna egzistencija u svojoj neposrednoj datosti ne može ni izvesti ni podvesti pod bilo kakve opštosti, jer je izvorna, realna i samosvojna u svojoj konkretnosti.

464

U logici: teorija koja drži da je ono što je istinito određeno nekim činiocima koji bi mogli da se nazovu subjektivnim (kada se, reci-mo, subjektivna uverenost ili subjektivno osećanje očevidnosti uzme kao kriterijum istinitosti). U estetici: teorija prema kojoj se estetički sudovi svode na pita-nja individualnog ukusa. U etici: shvatanje da nema nikakvih objektivnih opštevažećih vrednosti ili moralnih normi; one su relativne i u razna vremena razli-čite, s obzirom na svoje bilo individualno ili grupno subjektivno poreklo. U teoriji saznanja: ona teorija koja karakteriše saznanje kao subjektivno, bez obzira da li će shvatiti subjekt kao neku opštu (kolektiv-nu, društvenu) ili kao pojedinačnu (individualnu) svest (v. solipsizam); teorija koja svest duha ograničava na svest o sopstvenim stanjima; svaka teorija koja u konstituisanju iskustva pridaje preveliku važnost subjektivnom faktoru. Neke varijante subjektivizma odriču svaku mogućnost objektivnog saznanja, svodeći čitavo saznanje na našu subjektivnu konstrukciju. (1932) SUBJEKTIVNOST (SUBJEKTIVITET) (G. ; L. subjecivitas; N. Subjektivität; E. Subjectivity; F. Subjectivité; R. Sub ÝektivnostÝ). ‡ Najopštije: ono što pro-ističe ili je u zavisnosti od subjekta shvaćenog u teorijskosaznajnom zna-čenju toga termina; ono što pripada takvom subjektu, pre svega sama njegova svojstva. Iz ovoga značenja neposredno proizlaze i dva specifičnija: (1) subjektivnost u smislu prilaženja stvarima ne onakvima kakve jesu, već uz određene primese i deformacije koje su vezane za uticaj gnoseološkog subjekta. Za dobar deo teorijskosaznajnih koncepcija ovo značenje subjek-tivnosti ima pejorativni ili vrednosno negativni karakter. Marksistička koncepcija, međutim, ne isključuje subjektivnost u ovome smislu (1), ali se suprotstavlja subjektivnosti u smislu (2). (2) Veoma je srodno i ono značenje koje ukazuje na pogrešku koja se čini ako se prenaglasi subjektivni momenat u ma kojem vidu, a posebno u vidu emocionalne opredeljenosti, raznih individualnih predubeđenja, želja, sklonostî i slično. Termin "subjektivitet" upotrebljava se ponekad i tako da označi psihičke pojave, nasuprot onim telesnim ili materijalnim. (1934) TEMPORALNOST (G. CrÒnoj; L. Tempus = vreme; N. Temporalität; E. Temporality; F. Temporalité; R. vremennost Ý). ‡ Svojstvo vremenosti, bivanja u vremenu, privremenosti ili prolaznosti; ono što se tiče vremena i njegovih karakteristika. Temporalnost se često pripisivala predmetima materijalnog sveta, nasu-prot večnosti, koja je bila odlika svega onoga što je vezano za moralni i reli-giozni život, tj. odlika duhovnôg. Kod Tome Akvinskog, temporalnost je sino-nim za sekularnost, svetovnost, nasuprot večnosti i spiritual-nosti. (2015)

465

TEORIJA (G. ljenjr…a = gledanje, razmatranje, spekulacija; L. theoria; N. Theorie; E. Theory; F. Théorie; R. TeoriÔ). ‡ Najopštije: svaka spekulativna konstruk-cija ljudskog duha koja pomoću nekih opštih principa želi da objasni određeno područje pojava ili činjenica. Pod teorijom se često podrazumeva hipotetička konstrukcija u odgovoru na neko sporno pitanje. No, metodologija pravi razliku između hipoteze i teorije, u tom smislu što, za razliku od hipoteze, koja predstavlja prvobitno mogućno objašnjenje s kojim se tek pristupa istraživanju i proveravanju, teo-rija predstavlja ono objašnjenje za koje imamo ne samo teorijske već i prak-tične razloge da ga prihvatimo, tj. koje je već izdržalo određenu proceduru (empirijskog) proveravanja. U tom smislu, svaka teorija ima svoj početak u hipotezi. Mada je iz napred rečenog prilično jasno da bi naučna teorija tre-balo da predstavlja grupu opštih is-kaza, koji onda sadrže i naučne zakone, problem razli-kovanja zakona (v.) od teorija nije uvek sasvim jasan i jednosta-van. Ima, recimo, zakona (npr. zakon očuvanja energije) koji poseduju mnoge glavne karakteristike teorije; ili takvih teorija (npr. njutnova teorija gravitacije) koje svo-jim najznačajnijim aspektima nisu ništa drugo do eksperimentalni zakoni. Priznajući da granice između naučnih zakona i teorija nisu jasno određene, kako to neki zamišljaju da jeste ili da bi trebalo da bude, savremena metodologija ukazuje da se bitne razlike između zakona i teorija sastoje u sledećem: (a) zakoni sadrže samo takve termine koji se odnose na ono što opažamo ili se mogu operacionalno definisati, dok teorije sadrže bar neke termine koji se ne odnose na ono što opažamo ili se ne mogu operacionalno definisati; (b) istinitosna vrednost i značenje za-kona obično ne zavise bitno od teorija koje se mogu upotrebiti za njihovo objašnjavanje. Ovde je na mestu dodati kratku napomenu o još jednome odnosu, o odnosu teorije i činjenica. Naime, ne bi trebalo izgubiti iz vida da ne-kih čistih činjenica nema, iz prostog razloga što nikakvo razlučiva-nje u onome materijalu koji nam pružaju čula nije mogućno bez nasleđe-nih ili stečenih instinkata i ideja (teorija) o svetu koji nas okružuje. Osim toga, kao sistematski organizovano racionalno objašnjenje relativno visokog stepena opštosti, teorija se suprotstavlja i može da postoji sasvim nezavisno od prakse kao područja empirijske aktivnosti, pa tako i od svoje sopstvene primene. U ovome smislu, postalo je uobičajeno da se onaj deo nauč-nih disciplina ili veštine koji se odnosi na njene principe i metode naziva teorijom, za razliku od praktične primene te nauke ili veštine (na primer, teorijska fizika, teorija muzike itd). Onaj najopštiji marksistički pojam prakse (v.), međutim, u sebi obuhvata i teorijsku i uže praktičnu aktivnost.

466

Kada imamo posla sa savremenim razvijenim naukama, onda je mogućno jasno razlikovati dva dela teorije: (a) aksiomatizaciju teorije ili apstraktan logički kalkulus koji uključuje i primitivne simbole teorije, i (b) empirijsku (sadržajnu) interpretaciju primitivnih ili definisa-nih simbola kalkulusa. Tu onda, naravno, ostaju problemi kako formali-zacije teorija komplikovanije strukture (kao što je, recimo, kvantna me-hanika), tako i razrade jedne precizne i prefinjene formalne mašineri-je ("pravila korespondencije", za koja neki drže da predstavljaju treću stalnu komponentu savremenih prirodnonaučnih teorija /s/) za poveziva-nje teorija sa činjenicama, teorijskih ideja sa eksperimentalnim pojmovima, što je neophodno za praktično proveravanje teorija. Neki autori uočavaju još dva sastavna dela: (d) eksperimentalne zakone, koji su deduk-tivna posledica formalnog kalkulusa ili nameravane interpretacije i pravilâ korespondencije, i (e) za razliku od prvobitne "nameravane" interpretacije (b), sada imamo "dalju" interpretaciju, koja se može razlikovati od one nameravane. U savremenoj metodologiji postoje različita gledišta u pogledu saznajnog statusa naučnih teorija. Najstarije gledište (realističko) drži da se može i da ima smisla govoriti o istinitosti i lažnosti jedne teorije, slično kao i o istinitosti i lažnosti pojedinačnih iskaza, bez obzira što se, kada je reč o teoriji, može uspostaviti samo njena vero-vatnoća. Suprotnu krajnost zastupa istorijski najmlađe gledište (in-strumentalističko), koje je doživelo razli-čite formulacije, ali koje u osnovi uključuje tezu da su teorije pre svega logi-čki instrumenti za orga-nizovanje našega iskustva i sistematizovanje eksperimentalnih zakona. Između ova dva pola nalazi se još jedan broj umerenijih gledišta (reci-mo, stanovište da se teorije mogu s pravom karakterisati kao istinite ili pogrešne samo ukoliko se ono što teorija tvrdi može prevesti na iskaze koji govore o onome što opažamo ‡ redukcionizam). Nijedno od ovih gledi-šta nije bez krupnih teškoća, a opredeljivanje za jedno od njih je prvenstveno vezano za opredeljivanje za određene osnovne filozofske pozicije. Mada smo rekli da se teorija razlikuje od hipoteze baš po tome što je već izdržala određena proveravanja, to, razume se, nikako ne znači da su teorije jednom zauvek prihvaćene i da ne podležu neprekidnom da-ljem proveravanju. Neprekidno proveravanje naučnih teorija odvija se u sledećim pravcima: (a) proveravanjem unutrašnje konzistentnosti određenog teorijskog sistema, logičkim upoređivanjem zaključaka; (b) proveravanjem odnosa određene teorije prema drugim teorijama savremenog na-učnog znanja; (s) proveravanjem empirijske primene zaključaka koji se mogu izvesti iz određene teorije.

467

[to se tiče proveravanja empirijskom primenom zaključaka koje sadrži jedna teorija, ono počiva na našem prihvatanju ili odbacivanju onih "osnovnih iskaza" (v.) koji nam govore o nečem pojedinačnom što se može omeđiti i lako prepoznati u jednom određenom prostorno-vremenskom regionu. To prihvatanje ili odbacivanje osnovnih iskaza (koje se jedino i obavlja u cilju primene neke teorije), vrši se pomoću određenih teorijskih razmatranja zasnovanih na čitavom našem "prethodnom znanju" (v.). Teoretičar, dakle, izvođenjem određenih empirijskih posledica iz svoje teorije postavlja sasvim određena pitanja eksperimentatoru, ko-ji onda, odbacujući sva druga pitanja, projektuje takve eksperimente koji će dati što specifičnije odgovore na postavljena pitanja. U svakom slučaju, dakle, rad eksperimentatora je višestruko teorijski opredeljen, ili, drugim rečima, dobrim delom je takođe teorijskog karaktera. No, pre empirijskog proveravanja neke naučne teorije obično se utvrđuje da li je ona uopšte empirijskog karaktera (tj. da nije tautolo-škog ili metafizičkog, odnosno nenaučnog karaktera). Pokazalo se da kriterijum verifikacije (ili konfirmacije) nije najpodobniji da odvoji empirijske od neempirijskih iskaza. Znatno je prihvatljiviji kriterijum mogućnosti opovrgavanja (falsifiability criterion), koji je predložio K. Poper, a koji zahteva da teorija koja pretenduje da bude empirijskog karaktera mora da dopušta postojanje takvih "osnovnih iskaza" koji joj protivreče, odnosno koji je mogu opovrgnuti. (2023) TEORIJA SAZNAnjA (GNOSEOLOGIJA, EPISTEMOLOGIJA, nekad i NOETIKA) (G. gnîsij = saznanje, znanje; ™pist»mh = znanje, razumevanje; L. cognoscere = poznati, saznati, scientia = znanje; N. Erkenntnistheorie, Gnoseo-logie; E. Theory of Knonjledge, Epistemology; F. Théorie de la conaissance, Gnoséologie; R. TeoriÔ poznaniÔ, gnoseologiÔ). ‡ Teorija saznanja može se najopštije odrediti kao ona fundamentalna filozofska disciplina koja se, pored istraživanja pretpostavki saznanja, bavi pitanjima porekla (iz-vora) saznanja, njegove strukture (forme), mogućnostima saznanja i njego-vim razvojem (opsegom i granicama), njegovim opštim metodama i funk-cijama, kao i pitanjem pouzdanosti, valjanosti ili vrednosti saznanja. Karakteristično je i sasvim razumljivo (s obzirom da se jugoslo-venski filozofi nisu upravljali isključivo ni na jedno od glavnih je-zičkih područja, niti se opredeljivali isključivo za jednu od vodećih ev-ropskih filozofskih tradicija) da se za teoriju saznanja kod nas upotre-bljavaju sasvim ravnopravno takvi strani termini kao što su "gnoseolo-gija" i "epistemologija". U nemačkom i francuskom jeziku, naime, važeći termin je "gnoseologija"; u engleskom "epistemologija". Za razliku od epistemologije, Englezi su skloni da pod gnoseologijom podrazumevaju jednu užu oblast istraživanja koja bi se pre svega usmeravala na sistematsku analizu pojmova koje upotrebljavamo u svojoj misaonoj interpretaciji sveta, a u svakom slučaju bi isključivala svaki metodološki aspekt. Nemci i Francuzi, obratno, uzimajući gnoseologiju kao sinonim teorije saznanja (Francuzi u smislu najopštije, apstraktne teorije saznanja), pod epistemologijom najčešće podrazumevaju takvu užu oblast istraživanja koja se bavi naučnim saznanjem (njissenschaftslehre, Philosophie des sciences), tj. a posteriori izučava naučne pojmove, metode, principe i hipoteze. 468

Teorija saznanja kao posebna filozofska disciplina nastala je tek u XIX veku, mada se slobodno može reći da su već antički i srednjovekovni filozofi u svojoj kritičkoj filozofskoj refleksiji dodirivali razna pitanja i probleme ljudskog saznanja. Platon je, na primer, prvi razmatrao takva pitanja kao što su: "[ta je znanje?", "Gde nalazimo znanje?", "Da li nam čula pružaju znanje?", "Može li nam razum dati znanje?" Pa ipak, slobodno se može reći da je sve do Dekarta, Loka i Kanta preovladavala linija davanja prvenstva filozofskim refleksijama o stvarnosti nad razmatranjima samih problema saznanja. Zahtev da proučavanje čovekovih saznajnih moći treba da prethodi svim drugim filozofskim istraživa-njima prvi je formulisao Dekart. No, prvu teoriju saznanja izgrađuje Xon Lok, tako da se njegovo ime obično navodi kao ime osnivača teorije saznanja, a njegovo delo Ogled o ljudskom razumu kao prva sistematska teo-rijskosaznajna rasprava. U tome delu je Lok sebi postavio zadatak da is-traži "poreklo, izvesnost i opseg ljudskog znanja, kao i osnove i stepene verovanja, mnjenja i saglašavanja". ‡ Kao značajne teoretičare saznanja posle Loka treba spomenuti: Xorxa Barklija, Dejvida Hjuma, Gotfrida Vilhelma Lajbnica, a iznad svih Imanuela Kanta, koji je težio da jasno razgraniči teoriju saznanja kako od metafizike, tako i od logike i psiho-logije, i da je zasnuje kao osnovnu filozofsku disciplinu koja mora da prethodi svem drugom filozofiranju. Ali, već Fihte, [eling i Hegel, iako se neposredno nastavljaju na Kanta, pokušavaju da ospore Kantovo gledište o samostalnosti teorije saznanja, dok u savremenoj filozofiji ima i takvih mislilaca (Hajdeger, Sartr) koji u osnove svojih filozof-skih usmerenja postavljaju isključivo ontološka odnosno antropolo-ška opredeljenja i tako dovode u pitanje samu mogućnost ove discipline. No, najveći deo savremenih filozofskih pravaca teoriji sazna-nja priznaje status jedne od osnovnih i nezavisnih filozofskih disciplina. Posle ovog uvoda, trebalo bi najpre uočiti koji su to osnovni problemi teorije saznanja i kakve su osnovne pozicije do kojih se dolazi prilikom rešavanja tih problema. ‡ Svim teoretičarima saznanja obično se kao jedan od prvih i nezaobilaznih problema nameće problem moguć-nosti i granica saznanja. Naime, u kritičkoj refleksiji o našem saznanju često se polazi baš od ovakvih pitanja: da li je pravo saznanje mogućno i kako je mogućno? Koje su njegove pretpostavke i preduslovi? A odmah za-tim: postoji li neka granica na kojoj ljudsko saznanje mora da se zaustavi? Na ovakva pitanja, razume se, ne daju se odgovori koje je mogućno iskustveno proveravati i konkluzivno dokazivati. Mogućni odgovori, koji su podložni kritičkoj diskusiji, vodili su različitim metafizi-čkim gledištima, a pre svega dogmatizmu, skepticizmu i kriticizmu. Prirodnom, a zatim i filozofski utemeljenom dogmatizmu (v.), koji odgo-vara potvrdno na gorepostavljena pitanja, suprotstavljaju se različite forme skepticizma (v.), koje, sa različitih osnova i u raznolikoj meri, dovode u pitanje opravdanost potvrdnoga odgovora (čulni ili racional-ni, radikalni ili umereni, metodički ili sistematski skepticizam). Krajnji skepticizam se obično poistovećuje sa solipsizmom (v.). Kri-ticizam (v.), kao alternativa kako dogmatizmu tako i ekstremnom skepti-cizmu, veoma je blizak umerenom, metodskom skepticizmu. 469

[to se tiče posebno odgovora na pitanje o granicama pravoga saznanja mogućna su i ispoljavaju se opet različita, manje ili više skepti-čki obojena gledišta, u zavisnosti od toga kako se određuje ono što je mogućno saznati i kako se to razgraničava od nesaznajnog (tj. da li se uop-šte priznaje postojanje nečega što bi bilo trajno nesaznajno). Različiti oblici agnosticizma (v.) pokušavaju da odrede granicu saznanja određivanjem granica pojavnog sveta, koji je dostupan saznanju, u odnosu na numenal-ni svet, svet stvarî po sebi, koji nije dostupan ljudskom saznanju. Savre-meni logički empirizam (v.) pokušava da povuče tu granicu uz pomoć mo-gućnosti verifikacije (ili konfirmacije) kao kriterijuma značenja; ovaj kriterijum ograničava područje saznajnog tako da je ono što je nesa-znajno istovremeno i bez značenja, besmisleno. Naravno, veći broj savremenih gledišta smatra da u načelu ljudsko saznanje nema granica i da mu ne treba postavljati nikakve granice. Da li će pri tom naše sta-novište biti monističko ili pluralističko, mislim da ne igra nikakvu bitnu ulogu. Sledeći kompleks problema i predloženih rešenja kreće se oko naše želje da proniknemo u pitanje porekla ili izvora našega saznanja. Mi se tako, između ostalog, pitamo: koje su to naše sposobnosti ili moći putem kojih dolazimo do saznanja? Da li do saznanja dolazimo kroz svoje čulno ili opažajno is-kustvo i da li samo kroz to iskustvo, ili pak u naše saznanje i razum unosi takve katego-rije, principe i metode koji se ne mogu svesti na nešto čulno ili opažajno? Učestvuje li u procesu saznanja samo ova čulna i diskursivno-racio-nalna strana čovekove ličnosti ili saznanju doprinose i drugi oblici čovekove svesti, kao što su mitologija, religija, umetnost, moral, ideologija? ‡ U sklopu ove problematike pojavljuje se čitava lepeza empiristi-čkih, racionalističkih i iracionalističkih pozicija. U okviru empirizma (v.), koji se pretežno oslanja na iskustvo kao izvor saznanja, pored raznih umerenih varijanti, moguć-no je uočiti dva krajnja stanovišta: senzualizam (v.), koji ograničava empi-riju na podatke naših spoljnih čula, i intuiciionizam (v.), koji se prevashodno bavi ulogom nekog unu-trašnjeg našeg čula. Racionalizam (v.), koji se oslanja prvenstveno na razum odnosno um, takođe je tokom istorije filozofske misli bio zastupan i u umerenijim i u ekstremnijim varijantama. Kriticizam (v.) je pokušao da izvrši sintetičko prevazilaženje kako empirističke tako i raciona-lističke pozicije. Najzad, iracionalizam (v.) isto tako ima više različi-tih varijanata, kao što su, recimo, supraracionalizam (v.), misticizam (v.) itd. Sa ovom problematikom najuže je povezana i problematika meto-da sticanja i razvijanja ljudskog saznanja. Naime, racionalisti su skloni da stave težište na deduktivne procedure, a empiristi obratno ‡ na induktivne, mada su ovde prilično retka isključiva gledišta i jednostrane krajnosti. Mnogo su češća opredeljivanja za kombinovani postupak, za dijalektičku metodu (v.) ili metodu pokušaja i pogreške (v.). Jedan broj filozofa posvećuje naročitu pažnju problemu predme-ta saznanja, ili odnosu objektivne i subjektivne komponente saznanja. Osnovne teorijskosaznajne pozicije na ovome području su realizam (v.) i idealizam (v.), odnosno objek-tivizam (v.) i subjektivizam (v.), kao i pozi-tivizam (v.) i fenomenalizam (v.). 470

Najzad, nema teorijskosaznajnog istraživanja koje ne poklanja posebnu pažnju problemu istine (v.). Tu se pre svega određuje kojim vrstama objekata se može, odnosno kojima treba pripisati istinitost kao predi-kat, osobinu ili relaciju, a zatim se određuje i razrađuje sama zamisao istine (v. Istina). Nasuprot raznolikim teorijskosaznajnim pozicijama koje su za svoju polaznu tačku uzimale bilo apstraktni objekt ili apstraktni sub-jekt, marksizam je u osnovu svojeg teorijskosaznajnog stanovišta postavio konkretnu ljudsku društvenu praktičnu delatnost. Ima, naravno, još "marksista" koji zastupaju gledište da pojam odraza (v.) predstavlja osnovnu teorijskosaznajnu kategoriju, s tim što se praksa javlja samo kao kriterijum istine. No, sa razbijanjem dogmatskog monopolizma jedne jedine zvanične varijante marksističke teorije uopšte, i marksističke fi-lozofije posebno, stvaralački marksizam je pokazao svu neadekvatnost i nekritičku jednostranost i primitivnost teorije odraza (v.). Danas, me-đutim, u okvirima stvaralačke marksističke misli mogućno je uočiti dve različite tendencije: (a) onu koja, polazeći od kategorije prakse, stavlja sebi u zadatak da razvije jednu novu marksističku teoriju saznanja, i (b) onu koja izražava sumnju u mogućnost izgradnje marksi-stičke teorije sa-znanja kao jedne posebne discipline, insistirajući na tome da se u kon-kretnoj ljudskoj praksi prevazilaze jednostranosti subjektiviteta i objektiviteta, da je saznanje sveta istovremeno i njegovo menjanje, te da je teo-ri-ja saznanja u suštini istovetna sa dijalektikom kao jednovremeno logikom i ontologijom, tj. da je svako razdvajanje posebnih filozofskih disciplina zapravo suprotno duhu prave marksističke filozofije. (2034) TEORIJA HIJEROGLIFA (G. ieroV glufoV; R. TeoriÔ ieroglifov). ‡ Gnoseološka teorija prema kojoj osećaji nisu ništa drugo do uslovni znaci (simboli ili hijeroglifi) stvari, što pretpostavlja da hijeroglifi zapravo nemaju ničega zajedničkog sa predmetima stvarnosti koja nas okružuje i njihovim osobinama. Glavni predstavnik ove teorije, Herman Helmholc (Herman Helmholtz, 1821-1894), tvrdio je da se naši osećaji odnose na stvarnost u istoj meri i na isti način kao što se ime čoveka odnosi na njega samoga. Jednu varijantu ove teorije zastupao je i G. V. Plehanov (1856-1918), koji je smatrao da kvalitativna struktura naših osećaja nema nikakve veze sa osobinama realnih stvari, već je određena isključivo ustrojstvom naših čulnih organa na koje deluju spoljašnji predmeti. ‡ Ovu teoriju oštro je kritikovao Lenjin u svojem delu Materijalizam i empiriokriticizam (1909). TERMINIZAM (G. ; L. terminismus; N. Terminismus; E. Terminism; F. Terminisme; R. Ter-minizm). ‡ Oblik nominalizma (v.), čiji je najpoznatiji predstavnik bio Vi-ljem Okamski, i u kojem je preovladavala upotreba reči "termin" (terminus). Pojmovi se svode na misaone znake (termine) za skupove sro-dnih predmeta. (2046)

471

TESTIRAnjE (PROVERAVAnjE, ISPROBAVAnjE) (G. ; L. testari = osvedoči-ti se; N. Probe, Prüfung; E. Testing, Test; F. Test, Épreuve; R. ). ‡ Termin koji je prvobitno krajem prošlog veka uveo u psihologiju britanski psiholog Katel (McKeen Cattell); on je time označio određene metode unapred pripremljenih i uvek ponovljivih proba koje će nam potvrditi prisutnost ili stepen prisutnosti nekih naših duhovnih osobina. Uskoro je testi-ranje postalo široko korišćena metoda u psihologiji i antropologiji. Logički pozitivizam je uveo ovaj termin i u metodologiju naučnog istraživanja, gde označava empirijsko proveravanje valjanosti neke nauč-ne hipoteze ili teorije. Proveravanje (testiranje) neke opšte naučne te-orije vrši se u stvari prove-ravanjem empirijskih posledica koje se dadu izvesti iz te hipoteze ili teorije. TOK SVESTI (G. ; L. ; N. ; E. Stream of Consciousness /or Thought/; F. le courant de la connaissance; R. tečenie soznaniÔ). ‡ U svojim Principima psihologije Vilijem Xejms (nj. James, 1842-1910) je sugerisao da bi svest (ili misao) trebalo posmatrati kao proces neprekidne promene i, suprotstavljajući se atomističkim i asocijacionističkim opisima svesti, uveo pojam "toka svesti". Za taj pojam Xejms navodi sledeće osnovne karakteristike: ‡ svako stanje svesti teži da bude deo lične svesti, da ima neko lično obeležje, da predstavlja specifično jedinstvo objekta i ličnog interesa; ‡ u okviru lične svesti stanja svesti se stalno menjaju; ‡ svaka razvijena lična svest doživljava se kao neprekidna; ‡ svest je selektivna, tj. uvek se više interesuje za jedne svoje objekte nego za druge. (2061) UNUTRA[njE‡SPOljA[njE (G. ; L. internus = unutarnji domaći; externus = spoljni, inostrani; N. Inner–Äußer(lich); E. Internal–External; F. Intérieur, interne– Extérieur, externe; R. vnutrennee‡vnešnee). ‡ Osnovno značenje ovoga para termi-na svakako se odnosi na naše intuitivno shvatanje jednoga prostornog odnosa (izvan i unutar neke stvari). No, treba pomenuti i neka izvedena, specifičnija značenja. Unutrašnjim se, recimo, nazivaju one pojave koje su pre svega vezane za mišljenje, za razliku od spoljašnjih pojava, koje su nam date preko čulâ. Ili, ono što je svojstveno ili vezano za određenu individuu, za razliku od onoga što može da bude prezentno raznim ličnostima. "Unutrašnje‡spoljašnje" se često upotrebljava i tako da izrazi razliku između onoga što je u nekom predmetu duboko i u tom smislu skriveno, i onoga što je površno, neposredno vidljivo. U tom smislu nekada se kaže da su spoljašnje strane ili svojstva predmeta one koje nastaju iz stupanja toga predmeta u kontakt sa drugim predmetima, tj. kompleks njegovih "spoljašnjih uslova"; treba, naravno, imati u vidu da ni ukupnost tih spoljašnjih strana ne može da karakteriše u potpunosti dati predmet. Unutrašnje strane ili svojstva, međutim, bili bi oni koji su vezani za sopstvenu prirodu predmeta ili pojave, za njegovu "suštinu".

472

Metaforično i sasvim ne-tehnički vrši se izjednačavanje spoljašnjeg sa objektivnim (ili intersubjektivnim), a unutrašnjeg sa subjektivnim. U tom smislu govori se i o unutrašnjim i spoljašnjim odnosima, pa ima gledišta koja smatraju da su sve relacije unutrašnje, kao i suprotnih, koja tvrde da nijedan odnos nije unutrašnji. FIKCIJA (G. ; L. fingere, fictio; N./ E./F. Fiction; R. FikciÔ). ‡ Najopštije: izmišljotina, proizvod duha, njegova imaginarna konstrukcija. Posebno: logička ili svaka veštačka misaona konstrukcija kojoj ništa ne odgovara u stvarnosti. U savremenoj logici i epistemologiji pod fikcijom se u jednom delu literature podrazumeva takav simbol u nekom iskazu koji ne denotira (označava) nikakvu individuu, mada bi se to inače očekivalo prema kontekstu u kojem se nalazi. On denotira fiktivan entitet. Na primer, termin "prosečan radnik" javlja se fiktivno u iskazu: "Prosečan radnik nema snažno izraženu potrebu za konsumacijom kulturnih vrednosti", pošto ne označava nikakvu individuu, za razliku od termina "H" u iskazu "H ima snažno izraženu potrebu za konsumacijom kulturnih vrednosti." Termin "fikcija" blizak je takođe značenju nemačkog termina "Als ob (kao da)". Hans Fajhinger (Hans Vaihinger), u svojoj knjizi Die Philosophie des Als Ob (1911) zastupao je shvatanje da čitavo naše saznanje počiva na mreži veštački stvorenih fikcija, koje se ne mogu verifikovati, već samo pragmatički opravdati. Unekoliko je blizak i značenju termina "hipoteza" (v.), s tim što sadržaj hipoteze, za razliku od sadržaja fikcije, pretenduje na proveravanje u stvarnosti. Ispitivanje fiktivnog, konstruisanog slučaja metodološki se upotrebljava u naukama kao sredstvo za kontrastnije, jasnije, preciznije i potpunije određivanje onoga što je stvarno stanje stvarî. Fikcionalizam (v.), čiji je glavni predstavnik Hans Fajhinger, u čitavoj ljudskoj teorijskoj i praktičnoj svesti ne vidi ništa drugo do skup fikcija.

473

HEURISTIKA (G. eàr…sknj = nalaziti, pronaći, izmisliti; L. ars inveniendi; N. Heuristik; E. Heuristic(s); F. (H)euristiljue; R. Övristika). ‡ Veština ili naučna disciplina koja se bavi putevima i metodama otkrivanja (ili podstica-nja otkrivanja) novoga u naučnom istraživanju. U tom smislu heuristika razrađuje svoje principe, pravila i metode približavanja istini, tj. za pronalaženje kako novih naučnih činjenica tako i novih naučnih hipote-za. Savremena metodologija naučnog saznanja počinje da poklanja sve više pažnje razvijanju heuristike, koja se, ipak, još uvek nalazi na samome po-četku svoga razvoja. S obzirom na to da li nam pruža uputstva o tome koje puteve istraživanja treba izbegavati, odnosno koje treba slediti, heuri-stika se deli na negativnu i pozitivnu heuristiku. (614) HIPOTEZA (G. àpÒljesij = osnova, ideja, nacrt, pretpostavka; L. hypothesis; N. Hypo-these; E. Hypothesis; F. HypothÉse; R. Gipoteza). ‡ Najopštije: pretpostavka, naga-đanje, postulat, probno objašnjenje, gledište koje se predla-že za debatu i kritiku. U naučnoj metodologiji: probno zamišljeno, mogućno i još neprovereno (ali proverljivo) objašnjenje određene pojave ili skupa pojava koje se ne uklapaju u dati sistem prihvaćenih naučnih teorija. Pri tom je bitno da to objašnjenje zahteva najoštrije kritičko proveravanje. Ako izdrži sva empirijska i logi-čka proveravanja koja trenutno možemo da zamislimo, hipoteza postaje teorija. Naučna hipoteza je redovno uslovna ili provizorna, pošto nužno polazi od nedovoljnih elemenata i argumenata. Razume se, ona nije neko sasvim pro-izvoljno nagađanje, s obzirom na to da uvek počiva na našem pretho-dnom znanju. No, ukoliko je to prethodno znanje manje ili ga manje uzimamo u obzir prilikom postavljanja hipoteze, onda imamo posla sa takozvanom "radnom hipotezom". ^esto se smatra da naučno istraživanje započinje posmatranjem i priku-pljanjem činjenica, da bi se tek posle toga prišlo formulisanju hipoteze. Međutim, još je Kant uvideo kako istorija nauke pobija bekonovsku tezu da treba početi sa opažanjima kako bismo iz njih izveli teorije. "^isto slučajna opažanja, učinjena bez ikakvog unapred zamišljenog pla-na, ne mogu se povezati u zakonu ‡ kojem naš um teži." (Predgovor II izda-nju Kritike čistog uma, str. 66-67.) Dakle, po svemu sudeći, bekonovski zamišljeno naučno istraživanje uopšte ne bi moglo da krene sa polazne tačke. Naime, prikupljanje činjenica je beskonačan proces, čak i onda kada bismo se ograničili na relevantne činjenice. Reč je o tome da mi ne možemo pouzdano da određujemo relevantnost činjenica u odnosu na neki problem, već samo u odnosu na neku hipotezu, gde nas onda više interesuju negativno nego pozitivno relevantne činjenice. [taviše, bez makar naj-provizornije hipoteze nema nikakvih negativno relevantnih činjenica, niti uočavanja bilo kakvih anomalija ili problema.

474

Na osnovu do sad izloženog, postaje isto tako jasno da se do nauč-nih hipoteza ne stiže takozvanim induktivnim putem, tj. dolaženjem do opšteg zaključka na osnovu prethodno prikupljenih pojedinačnih podataka. Kada bi induktivno zaključivanje predstavljalo logičku rekonstruk-ciju postupka pronalaženja u naučnom saznanju, onda bismo zapravo ima-li efikasne kanone naučnog otkrića i ne bismo morali ni da predlažemo hipoteze, već bismo mehanički i brzo izgradili potpun sistem na-učnih teorija koje bi predstavljale sasvim sigurno znanje. Pored toga, naučne hipoteze i teorije obično su izražene terminima koji se uopšte ne pojavljuju u opisu onih pojava koje treba da objasne. Prelazak od saglédanja činjenica koje predstavljaju anomaliju u odnosu na postojeće znanje (hipoteze i teorije), ka novoj hipotezi zahteva stvaralačku imaginaciju. (Sve ovo, ipak, ne znači da se o postupcima postavljanja naučnih hipote-za sa logičko-metodološkog stanovišta nema šta relevantno reći.) U procesu postavljanja naučnih hipoteza trebalo bi u stvari na-činiti razliku između dva stupnja: (a) stupanj određivanja pravca u kojem će se kretati naše postavljanje hipoteza, kada se pitamo za razloge ograničavanja teorijski inače beskonačnog broja mogućnih hipoteza, tj. za razloge koji se mogu dati za prvobitno postavljanje pre jedne negoli druge vrste hipoteza, i (b) stupanj izbora hipoteza, kada se, pre prelaska na proveravanje, pitamo za razloge kojima se rukovodimo prilikom izbora između većeg broja alternativnih mogućnih objašnjenja, odnosno hipoteza. Prvi stupanj je sa logičko-metodološkog gledišta teže dostupan, mada se vrše ispitivanja u pogledu uloge analoškog zaključivanja, kao i raznih deduktivnih postupaka itd. baš na ovome stupnju postavlja-nja hipoteza. [to se tiče drugoga stupnja, uzima se u razmatranje veći broj teorijskih kriterijuma prihvatljivosti naučnih hipoteza, kao što su: stepen proverljivosti, stepen objašnjavalačke moći, jednostavnost, ste-pen ad hoc karaktera itd. No, bez obzira na sve mogućnosti koje nam se u pogledu izbora pružaju još u postupku postavljanja naučnih hipoteza, mi često prilazimo proveravanju dve ili više suparničkih hipoteza, a, osim toga, dešava se i to da nam se neke veoma prihvatljive hipoteze docnije pokažu kao pogrešne. Treba, međutim, imati u vidu da neuspele hipoteze takođe igraju veoma krupnu ulogu u progresu naučnog znanja. One nam pre svega omogućuju da steknemo jasniju predstavu o tome gde leže teškoće, pa na taj način mogu i da preinače pravac traženja rešenja; takve hipote-ze nam obično daruju i nove i možda još uvek neobjašnjene eksperimen-talne činjenice, a sa njima i nove probleme, pružajući tako značajan do-prinos napretku naučnog saznanja; uz to, ako su u celini ili u nekim delovima neuspele, drugim svojim delovima takve hipoteze mogu donositi prihvatljiva rešenja itd. U svakom slučaju, treba imati na umu da pobija-nje hipoteze nije isto što i njena eliminacija iz fonda naučnog znanja, i to ne samo zato što je teško doći do potpunog pobijanja neke hipoteze, već zato što nije redak slučaj da se, makar i privremeno, prihvataju čak i takve hipoteze za koje se zna da su pogrešne.

475

[to se tiče procedure proveravanja naučnih hipoteza, ta proble-matika je u savremenoj metodologiji znatno više razrađivana. Pre svega, naravno, proverava se da li hipoteza zadovoljava u pogledu objašnjavanja onih činjenica koje su bile odstupanja u odnosu na postojeće znanje. Drugi deo provere sastoji se u izvođenju novih implikacija iz hipoteza i u pro-veravanju tih implikacija pogodnim posmatranjima ili eksperimentima. Razume se, niti mogu povoljni rezultati da definitivno zasnuju jednu hi-potezu, niti mogu nepovoljni rezultati konačno da odbace drugu hipotezu. Mi se držimo onih hipoteza koje su izdržale oštre provere, čak i onda kada počnemo da dobijamo neke negativne rezultate. Odbaci-ćemo jednu staru hipotezu (ili teoriju) samo onda kada već raspolažemo novom hipotezom koja donosi progresivno pomeranje u rešavanju skupa problema o kojem je reč. No, kada su u pitanju hipoteze, trebalo bi povući razliku iz-među nekoliko vrsta posebnih hipoteza. Jedna od razlika koje se obično prave jeste ona između opisne i objašnjavalačke hipoteze, gde je u prvom slučaju na delu saglédanje i predviđanje spoljašnjih veza ili uslo-vâ pojava, a u drugom pokušaj da se pruži dublje ili uzročno objašnjenje pojava. Sem opisne i objašnjavalačke hipoteze, kao i radne hipo-teze, koja je ukratko definisana još na početku, iznećemo ovde i osnovne karakteristike pomoćne hipoteze, kao i ad hoc hipoteze. Pomoćne hipoteze su zapravo one dodatne pretpostavke koje se koriste kada se prilikom empirijske provere neke hipoteze N naiđe na teškoće ili na negativne rezultate (na taj način je već svaka pomoćna hipoteza u određenom smislu ad hoc karaktera). No, ukoliko iz N, čak i uz pretpostavku nekoliko pomoćnih hipoteza, i dalje slede negativni rezul-tati, to onda pokazuje da ili hipoteza N ili neka od pomoćnih hipoteza mora da bude pogrešna. U takvoj situaciji, međutim, u načelu je moguć-no da se još uvek zadrži hipoteza N ako se uvede jedna nova, prava ad hoc hipoteza, tj. takva kojoj je jedini cilj da spase hipotezu N (što je ozbiljno uzdrmana protivnim svedočanstvima), i koja ne vodi nikakvim novim implikacijama što bi ih trebalo proveravati. Pri tom se, naravno, vrše radi-kalne i ne uvek prijatne revizije među pomoćnim hipotezama. Treba isto tako dodati da nauka zapravo ‡ što potiče iz same njene prirode i njenih metoda ‡ nikako nije zainteresovana da na taj način, po svaku cenu, štiti svoje hipoteze i da stvara komplikovane umesto jednostavnih teorijskih sistema.

476

[KOTSKA [KOLA (N. ; E. Scottish school, Scottish philosophy; F. ; R. ). ‡ Nastala u drugoj polovini XVIII veka među filozofima škotskoga grada Aberdina (Xorx Kembel, Xejms Biti i kao najznačajnija ličnost Tomas Rid). Učenje koje su razvili članovi ove škole poznato je kao "filozofija zdravoga razuma". Izrasta kao protivljenje filozofiji kako Berklija tako i Hjuma, ali s obzirom da nije izišla iz tradicionalnih okvira britanske empirističke misli, niti je predstavljala neku posebnu stva-ralačku novost, ostala je ispod nivoa klasičnih predstavnika britanske filozofije. Krajem XVIII i početkom XIX veka ova škola se preselila u Edinburg (Dugeld Stjuart i Tomas Braun, koji delimično već napušta tradicije ove škole, približavajući se psihološkim učenjima Mila i Spensera, i, najzad, Vilijam Hamilton). [kola je imala dosta širok i dugotrajan uticaj i van granica [kotske ‡ u Engleskoj, Francuskoj i Americi. Ova filozofija stavlja u sumnju osnovnu pretpostavku Loka, Bar-klija i Hjuma o tome da ono u našem umu što nazivamo idejama čini neposredni predmet našega saznanja,, iz čega je samo Hjum izveo skeptičke za-ključke. Tomas Rid smatra da su Hjumovi zaključci opravdani, ali postavlja pitanje dokaza za tvrdnju da se predmeti našega saznanja svode na ove ideje u našem umu. Kako takvoga dokaza nema, on odbacuje tu tvrdnju i za-stupa gledište o stvarnoj egzistenciji kako uma tako i spoljašnjih obje-kata. U kojem smislu se ovde govori o filozofiji "zdravoga razuma"? Stvar je u tome što Tomas Rid neke svoje fundamentalne principe izgra-dnje našega iskustva naziva "principima zdravoga razuma". Mada smatra da će se svi ljudi složiti oko tih principa, treba istaći da Rid do tih principa ne dolazi pozivajući se na neku očiglednu saglasnost, već odre-đenom analizom čovekovog iskustva. Prema tome, treba imati u vidu (zbog mogućnih nesporazuma) da ovde termin "zdravi razum" nije uveden zato što bi se zastupalo gledište da bilo koja filozofska pitanja mogu da se reše pozivanjem na sud običnog čoveka (popular judgement). Iz tih razloga Stjuart je, na primer, sasvim izbegavao taj termin. (1992)

LEKSIKON VA@NIH LI^NOSTI Bergman, Gustav (Bergmann, Gustav, 1906- ), američki filozof austrijskog porekla. Jedan od mlađih članova Bečkoga kruga, koji se brzo udaljio od logi-čkopozitivističkog filozofskog usmerenja. Predaje na univerzi-tetu Ajova u Ajova Sitiju. Sistematski i široko bavi se logičkim i epistemološkim problemima, kao i problemima filozofije nauke. Jedan od ure-dnika uvaženog američkog časopisa Philosophy of Science. Glavna dela: Metaphysics and Logical Positivism (1954); Philosophy of Science (1957); Meaning and Existence (1960); "Physics and Ontology" (1961); Logic and Reality (1964); Realism: A Critiljue of Brentano and Meinong (1967). 477

Bet, Evert (Beth, Evert nj., 1908-1964), holandski logičar i filozof. Predavao u Amsterdamu. Još u svojoj doktorskoj disertaciji dao je originalno kritičko razmatranje o Kantovoj teoriji prostora i vremena sa stanovi-šta neeuklidske geometrije, da bi sredinom veka postao jedan od najznačajnijih predstavnika savremene matematičke logike. Betovi najvaž-niji doprinosi su sledeći: dokazao nekoliko teorema u matematičkoj lo-gici, od kojih jedna nosi njegovo ime; dao originalan prilog semantičkoj konstrukciji intuicionističke logike, gde jedna vrsta modela takođe nosi njegovo ime; razradio metodu semantičkog tabloa; dokazao potpunost računa predikatâ topološkim metodama i, uopšte, radio na primeni topoloških metoda matematičke analize; dao filozofsku kritiku raznih pravaca u istraživanju osnovâ matematike, a posebno intuicio-nizma. U filozofiji bio racionalistički usmeren, usvajajući istovremeno osnovne postavke savremenog empirizma. Bavio se i filozofijom nauke. Glavna dela: Uvod u filozofiju matematike (1940); "Semantical Considerations on Intuitionistic Mathematics" (1947); "Symbolische Logik und Grundlegung der exakten njissenschaften" (1948), Les fondements logiljues des mathématiljues (1950); La Crise de la raison et la logiljue (1956); "On Machines njhich Prove Theorems" (1958); The Foundations of Mathematics (1959); Formal Methods, An Introduction to Symbolic Logic and to the Study of Effective Opera-tions in Arithmetic and Logic (1962); Mathematical Thought, An Introduction to the Philosophy of Mathematics (posth. 1965). Blek, Maks* (Black, Max, 1909), američki filozof; rođen u Bakuu, studirao i počeo univerzitetsku karijeru u Engleskoj, prešao u SAD 1940. Sada je profe-sor na univerzitetu Kornel, član Akademije, predsednik je američkog filozofskog društva (istočne sekcije). Bavi se najviše problemima te-orije saznanja, logike, metodologije i filozofije jezika. Na oblikovanje njegovih shvatanja najviše je uticao Vitgenštajn. Autor je najopsežnije knjige o Vitgenštajnovom Traktatu i niza originalnih radova. Glavna dela: The Nature of Mathematics (1933); Critical Thinking (1946); Language and Philosophy (1949); Problems of Analysis (1954); Models and Meta-phors (1962); A Companion to njittgenstein's Tractatus (1964). Od 1964. godine urednik je časopisa The Philosophical Revienj. Bolcman, Ludvig (Boltzmann, Ludnjig, 1844-1906), austrijski fizičar i filozof nauke. Predavao matematiku i fiziku na univerzitetima u Gracu, Minhe-nu i Beču, gde je držao i kurseve iz metodologije i opšte teorije nauke. Za Bolcmana su fizika i filozofija nerazdvojno povezane, kao što op-šte i posebno treba da budu povezani u jedan koherentan pogled na svet. Bio je jedan od prvih koji je jasno ukazao na arbitrarni, hipotetički ka-rakter naučnog saznanja i, idući daleko ispred svoga vremena, preporuči-vao fizičarima da se toliko ne ponose što se čvrsto drže činjenica, jer je, što smo hrabriji u transcendiranju iskustva, utoliko veća prilika da učinimo neko zaista iznenađujuće ili značajno otkriće. Hipotetički ka-rakter našeg znanja, kako je dobro uočio Bolcman, čini kritiku izuzetno važnim momentom istraživanja. 478

Glavna dela: Vorlesungen über Maxnjells Theorie der Elektrizität und des Lichtes, 2 sv. (1891-1893); Vorlesungen über Gastheorie, 2 sv. (1896-1898); Vor-lesungen über die Prinzipien der Mechanik, 2 sv. (1897-1904); Populäre Schriften (1905). Brejtvejt, Ričard Bevan* (Braithnjaite, Richard Bevan, 1900), engleski filozof; profesor u Kembrixu, gde je i završio studije. Pripada najuglednijim savremenim engleskim filozofima. Bavi se pretežno filozofijom nau-ke, proučavajući problematiku naučnog objašnjenja, smisla teorije i mo-dela, osnove verovatnoće, statistike i indukcije. Brejtvejt brani tezu da se naučna teorija sastoji od niza početnih hipoteza zajedno sa generalizacijama koje deduktivno proizlaze, a mogu se empirijski proveriti. Objasniti uopštavanje znači pokazati da je ono implicirano uopštavanjima višeg nivoa u određenoj teoriji. Pisao je i o problemima mo-ralne i religijske filozofije. Glavna razlika između religioznih i moralnih tvrdnji sastoji se u činjenici da prve, jer su povezane sa empi-rijskim naracijama, poseduju propozicionalni element, koji nedostaje drugima. Glavna dela: Scientific Explanation (1953); An Empiricist's Vienj of the Nature of Religious Belief (1955); Theory of Games as a Tool for the Moral Philo-sopher (1955). Budin, Xon Elof (Boodin, John Elof, 1869-1950), američki filozof švedskog porekla. Predavao na Kanzaskom i Kalifornijskom univerzitetu. Budin je pokušao da svoj idealistički metafizički sistem zasnuje na pragmati-čkoj epistemologiji i na naučnim procedurama i rezultatima. njegova kosmologija predstavlja, u stvari, neobičan spoj između empirijskog realizma, koji traži strogo pridržavanje naučnih metoda i rezultata, i kosmičkog idealizma, koji tvrdi da u kretanju materije Forma (protumačena kao duh ili Bog) vrši kontrolu i održava pravac, garantujući kraj-nju pobedu onih ideala kojima čovek teži. Glavna dela: Time and Reality (1905); Truth and Reality (1911); A Realistic Universe (1916); Cosmic Evolution (1925); God and Creation, 4 vols. (1934); The Social Mind (1939); The Religion of Tomorronj (1943). Vajsman, Fridrih (njaismann, Friedrich, 1896-1959), britanski filozof austrij-skog porekla; predavao u Oksfordu. Pripadao je prvobitno Bečkome krugu, mada je posebno bio blizak shvatanjima Vitgenštajna. To se ogleda kako u Vajsmanovim istraživanjima iz oblasti matematičkog mišljenja, tako i u njegovim razmatranjima na području opštih filozofskih proble-ma. Tako se Vajsman kritički postavlja prema nekim osnovnim pretpo-stavkama logičkog pozitivizma, a pre svega, recimo, prema tezi o moguć-nosti potpune verifikacije naučnih iskaza. Iskustveni iskazi, smatra Vajsman, ne mogu potpuno da se verifikuju iz dva razloga:

479

(1) zbog postojanja neograničenog broja proba, tj. zbog činjenice da mi nikada ne možemo sasvim da završimo opis nekog materijalnog objekta ili situacije i (2) zbog "otvorene strukture", tj. jedne druge vrste nepotpunosti naše-ga iskustvenog znanja, jer je uvek mogućno pretpostaviti da možemo doži-veti sasvim novo iskustvo koje trenutno nismo u stanju ni da zamislimo, ili da možemo doći do takvoga otkrića koje će uticati na čitavu našu interpretaciju izvesnih činjenica. Vajsman se istovremeno opirao ‡ u samome Oksfordu, tj. na njenome izvorištu ‡ filozofiji "običnog jezika", verujući da ona neće moći da sakrije svoju prazninu. Treba podse-titi, Vajsman ne odriče filozofiji da je kritika jezika, ali podvlači da je ona isto tako kritika i prevazilaženje svih predrasuda, labavljenje svih krutih i ograničavajućih misaonih kalupa, bez obzira na to da li poti-ču iz jezika ili dolaze s neke druge strane, i, najzad, probijanje ka dubljem saglédanju, ka posmatranju stvari na nov način. Glavna dela: "Logische Analyse der njahrscheinlichkeitsbegriffs" (1930); Einführung in das mathematische Denken (1936, engl. prevod 1951); "Verifiability" (1945); "Analytic-Synthetic" (1949-1952); "Language Strata" (1953); "Honj I See Philosophy" (1956); The Principles of Linguistic Philosophy (1965, objavljeno posthumno). Ven, Xon (Venn, John, 1834-1923), britanski logičar. [kolovao se i sve vreme predavao u Kembrixu. Kao sledbenik Bula i Mila, branio njegove pozici-je od kritika kako Xevnza tako i logičarâ idealistâ, pokušavajući isto-vremeno da ih sistematski dalje razvija. Bio je ipak skeptičan prema vre-dnosti Milovih induktivnih metoda. Glavna dela: The Logic of Chance (1866); On Some Characteristics of Belief (1870); Symbolic Logic (1881); The Principles of Empirical or Inductive Logic (1889).

480

Vizdom, Xon Terens (njisdom, [Arthur] John Terence Dibben, 1904- ), britanski filozof; predavao najpre na univerzitetu u Sent Endrjusu, a zatim je 1952. godine nasledio Vitgenštajnovu katedru u Kembrixu. Najviše je pisao o problemu prirode same filozofije, menjajući nekoliko puta gledište o tome šta je pravi odgovor na to pitanje. Baveći se problemom logičkih konstrukcija, Vizdom je bio sklon da filozofiju poistoveti sa anali-zom, koja treba da pruži odgovarajući prevod, da izrazi na potpuniji i temeljniji način ono što je do tad bilo nepotpuno i nedovoljno ja-sno i razumljivo (što nije pružalo zadovoljavajuću "sliku"). Filozofski stavovi su verbalne prirode i razlikuju se od stavova nekog rečnika po tome što imaju kao svrhu postizanje jasnijeg uvida u izvornu strukturu činjenica. Prema tome, filozofija ne pruža znanje novih činje-nica, već novo znanje o činjenicama. ‡ Prema novoj Vizdomovoj zamisli filozo-fije, on drži da se mi u filozofiji uvek pitamo o prirodi nekoga H ili našega znanja o tome H i u tu svrhu treba da iznesemo u potpunosti sve karakteristike H koje opredeljuju nekoga za ovaj ili onaj filozofski odgovor ‡ iznoseći tako relevantne sličnosti i razlike između H (ili iskaza o H) i drugih entiteta (ili vrsta iskaza). Samo tako možemo pružiti takvo razjašnjenje H koje će odgovoriti na ono nezadovoljstvo (običnom upotrebom) koje je izraženo u našem filozofskom pitanju. Filozof je, zapravo, zainteresovan za sličnosti i razlike u upotrebi re-čenica, a najbolje svetlo na to bacaju filozofski paradoksi; oni, pak, nisu ništa drugo do verbalne preporuke iza kojih najčešće stoje nesve-sni, odnosno podsvesni motivi. Mada dosta duguje Vitgenštajnu, Vizdomo-va koncepcija je bitno drugačija u tom smislu što on filozofske teorije ne samo da ne želi da prikaže kao simptome lingvističke zabune, već, naprotiv, da ih razmatra kao simptome lingvističkog prodora. Vizdom, razume se, ne odbacuje metafiziku.

481

Glavna dela: Interpretation and Analysis (1931); Problems of Mind and Matter (1934); Other Minds (1952); Philosophy and Psychoanalysis (1953); Paradox and Discovery (1965). Votkins, Xon Vilijem Nevil (njatkins, John njilliam Nevill, 1924- ), britanski filozof; predaje na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku. Usvajajući osnovne pretpostavke Poperove filozofije, Votkins se usmeravao, s jedne strane, na istorijskofilozofska istraživanja, a s druge, na metodologiju društvenih nauka. Zanimljive su njegove polemike sa predstavnicima logičkog pozitivizma o nekim bitnim pitanjima tog filozof-skog usmerenja. Glavna dela: "Ideal Types and Historical Explanation" (1952); "Historical Explanation in the Social Sciences" (1957); "Betnjeen Analytic and Empirical" (1957); "Confirmable and Influential Metaphysics" (1958); "Confirmation, the Paradoxes, and Positivism" (1964); Hobbes's System of Ideas (1965); "Against 'Normal' Science" (1969). Votson, Xon Brodas (njatson, John Broadus, 1878-1958), američki psiholog, osnivač bihejviorizma. Predavao je na univerzitetu u ^ikagu, kao i na univerzitetu Xons Hopkins u Baltimoru, ali je 1920. napustio nastavnički poziv da bi ušao u "biznis". Mada je nastavio da piše i da povremeno drži predavanja na njujorškoj Novoj školi za društvena istraživanja, opšte je mišljenje da je zapravo krenuo putem pretvaranja u dogmu onih teza koje je prvobitno izneo bez pretenzija na davanje jedinih ispravnih rešenja. zasnivajući objektivna, eksperimen-talna i antiantropomorfistička istraživanja ponašanja životinja, Votson je te iste metode preneo na istraživanja ljudskog ponašanja. Tako je postao pionir bihejviorističke psihologije, koja odbacuje introspektivnu metodu. njegova osnovna teza je sledeća: sve ponašanje, i životinjsko i ljudsko, mogućno je analizirati pomoću nadražaja i odgovora na nadražaj (stimulus and response), s tim što se čovek razlikuje od životinje jedino po složenosti svoga ponašanja (stvaranje navika i njihova integracija, supstitucija nadražaja itd). U filozofiji je zastupao ekstremni materijalistički monizam. Glavna dela: Behavior; an Introduction to Comparative Psychology (1914); Psychology from the Standpoint of a Behaviorist (1919); Behaviorism (1924); Battle of Behaviorism: an Exposition and an Exposure (1928); The njays of Behaviorism (1928).

482

Vudbrix, Frederik Xejms Juxin (njoodbridge, Frederick James Eugene, 1867-1940), američki filozof realista i naturalista; predavao najpre na univerzitetu Minesota u Mineapolisu, a zatim na univerzitetu Kolumbija u nju-jorku, gde je kao nastavnik imao izvanredno veliki uticaj. Duh, život, svest ili duša, smatra Vudbrix, predstavljaju aktivnosti određenih vr-sta tela, bez kojih se ne mogu ni zamisliti. Naravno, kada se duh jednom pojavi u prirodi, on može da primi i vodeću ulogu, može da zagospodari nekim zbivanjima u svetu oko sebe. ‡ Zanimljivo je da je Vudbrix u svo-jim filozofskim razmatranjima o istoriji zastupao jedno humanističko shvatanje: ono što nam dolazi iz prošlosti pruža nam ne samo raznoli-ke mogućnosti, već nam često nameće i krupna ograničenja, ali smo mi ipak u situaciji da možemo ostvariti svoje ciljeve, naravno, ukoliko spoznamo potencijalne mogućnosti koje stoje pred nama. Glavna dela: The Purpose of History (1916); The Realm of Mind (1926); The Son of Apollo: Themes of Plato (1929); An Essay on Nature (1940); Aristotle's Vision of Nature (1965, objavljeno posthumno, izdato s uvodom od J. H. Randall-a Jr.a).

483

Vuxer, Xozef Henri (njoodger, Joseph Henry, 1894- ), britanski biolog i filozof nauke. Nezadovoljan preteranom ravnodušnošću koju su ispoljavali ugledni naučnici biolozi kada je reč o formulisanju definicija i baratanju pojmovima prilikom iznošenja rezultatâ svojih istraživanja, Vu-xer razmatra jedan broj ključnih pojmova koji su se javljali u hroničnim sporovima u biologiji. Docnije se Vuxer više okrenuo matematičkoj logici kao sredstvu za rekonstrukciju jezika u biologiji. U tom pogledu, po mišljenju nekih kompetentnih stručnjaka, otišao je možda čak i dalje no što savremeno biološko znanje dopušta (ili traži), tako da te Vuxe-rove radove više cene savremeni logičari negoli njegove kolege biolozi. Glavna dela: Biological Principles (1929); The Axiomatic Method in Biology (1937); The Techniljue of Theory Construction (1939); Biology and Language (1952). Gedel, Kurt (Gödel, Kurt, 1906- ), austrijski matematičar i logičar. Od 1941. godi-ne živi u Sjedinjenim Državama. Najbolje je poznat po svojoj, tzv. Gedelo-voj teoremi, pod kojom se, najopštije rečeno, podrazumeva sledeće: u bilo kojem formalnom sistemu koji odgovara teoriji brojeva postoji jedna takva formula koja se ne može dokazati, kao ni njena negacija, što znači da konzistentnost jednog određenog formalnog sistema ne može da se do-kaže u okvirima toga sistema. Ovi Gedelovi rezultati bili su od izvan-redno velikog značaja za podsticanje jednog složenog proučavanja pro-blema odlučivosti (decidability); oni su isto tako odsudno uticali na razmatranja iz oblasti osnova matematike, posebno na problem uloge formalizacije i njene veze sa intuicijom. Na taj način Gedelovi rezultati obeležavaju značajnu prekretnicu u razvoju logike. Glavna dela: "Über formal unentscheidbare Sätze der Principia Mathema-tica und vernjandter Systeme I" (1931); On Undecidable Propositions of Formal Mathematical Systems (1934); "Über eine bisher noch nicht benutzte Ernjeiterung des finiten Standpunktes" (1958). Gelner, Ernest (Gellner, Ernest, 1925- ), britanski antropolog i filozof. Predaje na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku. Jedan od najtemeljnijih kritičara lingvističkog usmerenja u savremenoj britanskoj filozofiji. Glavna dela: njords and Things (1959); Thought and Change (1965); "The Nenj Idealism – Cause and Meaning in the Social Sciences" (1968). Grinbaum, Adolf (Grünbaum, Adolf, 1923- ), američki filozof nemačkog porekla. Predaje na univerzitetu u Pitsburgu. Direktor Pitsburškog centra za filozofiju nauke. Temeljito se i sistematski bavi problemima filozo-fije i metodologije prirodnih nauka, pre svega fizike i matematike. Glavna dela: Philosophical Problems of Space and Time (1963); Modern Science and Zeno's Paradoxes (1967); Geometry and Chronometry in Philosophical Perspective (1969).

484

Diem, Pjer Moris Mari (Duhem, Pierre Maurice Marie, 1861-1916), francuski fizičar, istoričar i filozof nauke. Predavao na univerzitetu u Lilu, Renu i Bordou. Oslanjajući se na široka istraživanja na području istorije nau-ke, Diem je želeo, pre svega, da osvetli pitanje prirode naučnih teorija. Pozivajući se na neka gledišta Maha i Poenkarea (uz odbacivanje elemenata konvencionalizma), Diem izlazi sa jednom varijantom pozitivisti-čkog shvatanja naučne teorije, po kojoj je takva teorija nespojiva sa bilo kakvim metafizičkim ciljevima ili idejama. Diem, u stvari, zastupa gledište da su i nauka i metafizika dostojne poštovanja, ali da su potpuno različite i nikako ne smeju da se mešaju. Teorija je sistem matematičkih stavova koji teži da predstavi čitavu grupu eksperimentalnih zakona. Diem se detaljno bavio raznim pitanjima u vezi sa prirodom fizičkih teorija (praktične i teorijske činjenice, posmatranje i interpretacija, izgradnja fizičkih teorija i njihov matematički oblik, proveravanje hipoteza, krucijalni eksperiment itd), posvećujući, isto tako, posebnu pažnju i prirodi naučnih, za razliku od "zdravorazumskih" zakona. Glavna ideja: L'Evolution de la mécaniljue (1903); La Théorie Physiljue, son objet et sa structure (1906); Le SystÉme du Monde; Histoire des doctrines cosmologiljues de Platon Á Copernic (1913-1953). Edel, Ejbrehem (Edel, Abraham, 1908), američki filozof, etičar. Predaje na Siti kolexu u njujorku. Pored metodoloških problema etike, gde pred-stavlja jedno od vodećih imena, Edel se bavi istraživanjima u oblasti antičke filozofije i socijalne filozofije. Glavna dela: Theory and Practice of Philosophy (1946); Ethical Judge-ment: The Use of Science in Ethics (1955); Method in Ethical Theory (1963). Edington, ser Artur Stenli (Eddington, Sir Arthur Stanley, 1882-1944), britanski astronom i filozof nauke. ^itavu svoju profesorsku karijeru proveo u Kembrixu. Rad na opštoj teoriji relativiteta, gde je dao i značajne originalne doprinose, naveo je Edingtona da uđe detaljnije u razmatranje problema teorije saznanja u fizici. Svoje epistemološko gledište Edington je nazvao "selektivni subjektivizam". Mi direktno saznajemo samo sadržaje naše sopstvene svesti (čulni podaci), za koje se ne može tražiti da budu kvalitativno slični elementima objektivnog sveta. Pri tom, naš čulni aparat bira iz objektivne stvarnosti ono što smo u stanju da opazimo i što onda čini materijal fizičkog saznanja. No, s obzirom na to da ta naša subjektivna slika ima zajedničku strukturu u iskustvu mno-gih ljudi, Edington istovremeno drži da to treba da nas navede na zaklju-čak kako ona poseduje zajedničku strukturu i sa onim nesaznajnim što stimuliše naša čula. Edington preterano naglašava ulogu konvencio-nalnog elementa u izgradnji teorija. Treba, najzad, napomenuti da, usvaja-jući neokantijansko gledište (samo ako je "spoljni svet" iste prirode kao i svest, iskustvo može da nas upozna sa njegovim karakterom), koje se organ-ski baš ne uklapa u osnovne teze njegove epistemologije, Edington izvodi zaključak da je materijal iz kojeg je sastavljen svet duhovne prirode.

485

Glavna dela: Space, Time and Gravitation (1920); The Mathematical Theory of Relativity (1923); The Nature of the Physical njorld (1928); Science and the Unseen njorld (1929); The Expanding Universe (1933); Nenj Pathnjays in Science (1935); The Philosophy of Physical Science (1939). Erben, Vajlber Maršal (Urban, njilbur Marshall, 1873-1952), američki filozof. Predavao na Jelskom univerzitetu u nju Hevnu. Ubraja se u idealiste, mada je želeo da prevaziđe epistemološki idealizam i da zasnuje filozofiju koja će biti u skladu sa "prirodnom metafizikom ljudskoga duha", odnosno činiti prilog "večitoj filozofiji" (perennial philosophy), koju predstavljaju Platon i Aristotel, Anselm i Toma Akvinski, Spinoza i Lajbnic, i koja je nužno antropomorfističkog, simboličkog, analoškog karaktera. Glavna dela: The Intelligible njorld: Metaphysics and Value (1929), Language and Reality (1939), Beyond Realism and Idealism (1949), Humanity and Deity (1951).

486

Kembel, Norman Robert (Campbell, Norman Robert, 1880-1949), britanski fizičar i filozof nauke. Predavao na univerzitetima u Kembrixu i Lidsu, a od 1919. godine bio član istraživačkog tima kompanije "General Electric". Podjednako uspešan kao eksperimentalni fizičar i kao filozof nauke, mada je do danas ostao poznat po svojim doprinosima ovoj drugoj oblasti. Mnogi savremeni britanski filozofi veoma visoko cene Kembelov do-prinos filozofiji nauke. njegovi najznačajniji prilozi na ovome polju nalaze se na području logike izgradnje naučnih teorija (pri tom Kembel pravi oštru razliku između zakonâ i teorija), kao i principa fizičkog merenja. Posebnu pažnju privlače i neke njegove metodološke ideje, kao, recimo, ideja analogije i razmatranje njene uloge u izgradnji teorija. Glavna dela: The Principles of Electricity (1912); Physics: The Elements (1920); Measurement and Calculation (1928). Krejton, Xejms Edvin (Creighton, James Ednjin, 1861-1924), američki filozof ide-alista. Predavao na univerzitetu Kornel u Itaki. Jedan od osnivača Američkog filozofskog udruženja i njegov prvi predsednik 1902. godine. Zastupao jednu varijantu spekulativnog idealizma koja polazi od gledi-šta iskustva u tom smislu što drži da je zadatak filozofskih sudova da otkriju implikacije dinamičkih koordinata iskustva: duha, prirode i drugih ja. Glavna dela: An Introductory Logic (1908); Studies in Speculative Philo-sophy (1925, objavljeno posthumno, priredio H. R. Smart). Kun, Tomas Semjuel (Kuhn, Thomas Samuel, 1922- ), američki fizičar, istoričar i filozof nauke. Predavao prvo na univerzitetu Berkli u Kaliforniji, a zatim na univerzitetu u Prinstonu. Bavi se prvenstveno istorijom fizi-ke u XVII i XVIII veku, ali je razvio i jednu široko poznatu i diskutovanu koncepciju o razvitku naučnih teorija uopšte. Glavna dela: The Copernican Revolution: Planetary Astronomy in the Development of njestern Thought (1957); The Structure of Scientific Revolutions (1962, u prevodu na srpski: Struktura naučnih revolucija, Beograd, Nolit, 1974). Mizes, Rihard fon (Mises, Richard von, 1883-1953), američki matematičar i filozof nemačkog porekla. Jedan od glavnih predstavnika i teoretičara frekvencijalne teorije verovatnoće. Pokušao da razvije takvu frekvencijalnu teoriju verovatnoće (uz uvođenje pojma kolektiva, koji olakšava opera-cije sa računom verovatnoće) koja bi bila isto toliko empirijska koli-ko, recimo, i teorijska fizika, ali je faktički pokrenuo ozbiljne pro-bleme i izazvao sumnje u empirijski status frekvencijalnih teorija uopšte. U filozofiji, Mizes je bio nastrojen pozitivistički. Glavna dela: njahrscheinlichkeit, Statistik und njahrheit (1928, engl. prevod 1939); Kleines Lehrbuch des Positivismus (1939, engl. prevod: Positivism, A Study in Human Understanding, 1951).

487

Montegju, Vilijam Peperel (Montague, njilliam Pepperell, 1873-1953), američki filozof realista. Predavao na raznim američkim univerzitetima, ali najviše na univerzitetu Kolumbija u njujorku. Jedan od prvih kritičara idealizma u Sjedinjenim Državama sa stanovišta realističke teorije nezavisnosti predmeta saznanja od veze saznavanja (1902); takođe jedan od pionira i potpisnika proglasa neorealističkog pokreta (1910). ‡ U teo-riji saznanja zastupao je otvoreno platonistički "supsistencijalni" (supsistencije [subsistents] = apstraktni opšti nefizički entiteti) ili desno usmereni realizam, koji je težio određenoj sintezi sa subjekti-vizmom. Montegjuova "supsistencija" uključivala je sve što se moglo uči-niti predmetom mišljenja. Predmeti saznanja su tada supstancijalno re-alni, tj. to su pre stavovi i termini nego neki objekti zdravoga razuma, pa su tako duhu direktno dati, iako su od njega nezavisni. Baveći se proble-mom prirode duha i njegovoga odnosa prema telu, zastupao je tezu "animi-stičkog materijalizma" (fizičke duše, koja poseduje sva obeležja duha, mada još uvek može fizički da se opiše). Glavna dela: "Professor Royce's Refutation of Realism" (1902); "A Realistic Theory of Truth and Error" (1912); The njays of Knonjing; or the Methods of Philosophy (1925); Belief Unbound; a Promethean Religion for the Modern njorld (1930); The njays of Things; a Philosophy of Knonjledge, Nature and Value (1940); Great Visions of Philosophy; Varieties of Speculative Thought in the njest from the Greeks to Bergson (1950). Nejgel, Ernst* (Nagel, Ernest, 1901), američki filozof; profesor na Kolumbija univerzitetu u njujorku. Jedan od najuglednijih američkih istraživača filozofije nauka, a zatim i logike i metodologije. U njegovim opštefilozofskim zamislima koje su se uobličile pod prvenstvenim uticajem M. R. Koena i X. Djuija, ali takođe i B. Rasla i R. Karnapa, isprepliću se ideje naturalizma i logičkog empirizma. Nejgelov filozofski naturali-zam zauzima specifičan stav prema materijalizmu. Na prigovor da mate-rijalizam ne može objasniti duhovne fenomene, Nejgel odgovara da on za-ista nije materijalist, ako se materijalizam tumači kao puko svođenje i redukovanje takvih pojmova kao što su "strah" ili "osećaj lepote" na fizikalne izvore u materijalnom smislu. Ali, on ipak smatra da je njegov naturalizam materijalistički u širem smislu te reči, jer ukazuje na primarnost opštih materijalnih struktura. Glavna dela: The Logic of Measurement (1930); An Introduction to Logic and Scientific Method (sa M. R. Koenom, 1934); Principles of the Theory of Proba-bility (1939); Sovereign Reason (1954); Logic njithout Metaphysics (1956); Gödel's Proof (1958); The Structure of Science (1961). Nojman, Xon fon (Neumann, John von, 1903-1957), američki matematičar, fizičar i ekonomista mađarskog porekla. Predavao kraće vreme u Berlinu, a zatim u Prinstonu. Dao je značajne priloge u oblasti matematičke logike i, posebno, u oblasti teorije skupova. Značajna su i plodonosna i Nojmanova istraživanja u oblasti matematičkih osnova kvantne teorije. Noj-man je jedan od osnivača teorije igara, a isto tako i jedan od pokretača operacionalnih istraživanja. Nojmanu priznaju krupne doprinose i u teoriji kompjuterâ i mogućnostima njihove primene. 488

Glavna dela: Mathematical Foundations of ljuantum Mechanics (1955); The Computer and the Brain (1958); Collected njorks, I-VI (1961-63). Pap, Artur (Pap, Arthur, 1921-1959), američki filozof švajcarskog porekla. Predavao na Kolumbija univerzitetu u njujorku, na univerzitetu Oregon i Jelskom univerzitetu u nju Hevnu. Stvarao u okviru analitičke i empirističke anglo-američke struje. Iako je umro relativno mlad, ostavio je nekoliko značajnih dela u oblasti semantičke analize i filo-zofije nauke. Glavna dela: The A Priori in Physical Theory (1946); Elements of Analytic Philosophy (1949); Semantics and Necessary Truth: An Inljuiry into the Foundations of Analytic Philosophy (1958); An Introduction to the Philosophy of Science (1963).

489

Pasmor, Xon Artur (Passmore, John Arthur, 1914- ), australijski filozof. Preda-vao kraće vreme na univerzitetu Otago na Novom Zelandu, a zatim na Australijskom nacionalnom univerzitetu u Kamberi. Zainteresovan prete-žno za istorijskofilozofska razmatranja o savremenoj anglo-američkoj filozofiji, iz čega je proizišao i klasičan priručnik istorije moderne anglo-američke filozofije Sto godina filozofije. No, u duhu savreme-ne logičkoanalitičke orijentacije, Pasmor se bavio i drugim problemi-ma, kao što je npr. pitanje specifičnosti argumentacije u filozofiji. Glavna dela: Ralph Cudnjorth: An Interpretation (1950); Home's Intentions (1952); A Hundred Years of Philosophy (1957); Philosophical Reasoning (1961). Pirson, Karl (Pearson, Karl, 1857-1936), britanski naučnik i filozof nauke, koji se ubraja u prethodnike logičkog pozitivizma. Predavao na univerzitetu u Londonu. Pirson je prihvatio i dalje razvijao Mahovo senzacionalisti-čko i antimetafizičko stanovište, trudeći se istovremeno da naglasi društvenu pozadinu nauke. Zastupao i ideju "jedinstva nauke" zasnova-nog, pre svega, na metodi. Nauka je deskriptivnog karaktera i njen je cilj izgradnja konceptualnih modela vasione koji treba da nam pomognu u opi-sivanju povezanosti i toka pojava. Glavna dela: The Grammar of Science (1892); The Ethic of Freethought, a Selection of Essays and Lectures (1888 & 1901). Poenkare, @il Anri (Poincaré, Jules Henri, 1854-1912), francuski matematičar i filozof nauke; predavao na univerzitetima u Kanu (Caen) i Parizu. Obja-vio je veliki broj radova iz oblasti matematike sa doprinosima u obla-sti diferencijalnih jednačina, teorije brojeva i algebre. U filozofiji nauke interesovao ga je više formalni karakter fizičkih teorija nego-li problemi epistemologije. Postalo je uobičajeno da se Poenkareovo gledište naziva "konvencionalizmom", što nije sasvim prikladno, s ob-zirom da Poenkare polazi od toga da je cilj nauke da što potpunije ot-krije red koji vlada u vasioni i smatra da se do novoga znanja može doći jedino preko eksperimenata. Sama naučna istraživanja treba najpre da povežu ono što je ranije izgledalo nepovezano, a zatim da nam omoguće da, uz upotrebu tih veza, predviđamo nove pojave. Ukoliko bi se njegova ideja slobodnog stvaranja mogla opet protumačiti u smislu konvencio-nalizma, Poenkare upozorava da ni slobodne tvorevine nisu proizvoljne. Kod njega, naravno, ima elemenata konvencionalizma, i to u sledećem smislu: (a) što izvesni naučni iskazi predstavljaju, po mišljenju Poenka-rea, samo prikrivene definicije koje ne mogu da budu opovrgnute isku-stvom (recimo, zakon očuvanja energije), i (b) što svakoj hipotezi mogu da se postave alternative, a, pod drugim jednakim uslovima, mi bira-mo one koje su najekonomičnije. ‡ Budući protiv logističke metode u za-snivanju matematike, Poenkare je napadao Rasela i sve druge pokušaje da se matematika redukuje na logiku, ukazujući da, bez pozivanja na intuici-ju, iz prihva-ćenih logičkih principa nije mogućno izvesti sve matemati-čke istine. Pred-ložio je razrešenje logičkih paradoksa zabranjivanjem nepredikativnih definicija.

490

Glavna dela: La Science et l'hypothese (1902); La Valeur de science (1905); "Les mathématiljues et la logiljue" (1906); Science et méthode (1908); DerniÉres pensées (1912).

491

Poper, ser Karl Rajmund (Popper, Sir Karl Raimund, 1902), britanski filozof austrijskog porekla; doktorirao u Beču; predavao na Novom Zelandu, a zatim na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku, gde je 1946. godine osnovao Katedru za filozofiju, logiku i naučnu metodu. Sva raznovrsnost problema kojima se Poper bavio i bavi, kreće se oko jedne čvrste integracione tačke, središnje tačke njegovog interesa, a to je rast naučnog saznanja, u smislu saznanja koje nikada neće biti sistem izvesnih, dobro utvrđenih iskaza. Najkraće rečeno, taj progres ljudskog saznanja može se, prema Poperu, definisati kao preobraćanje mita u nauku podvrgavanjem toga mita kritičkom ispitivanju; naučno znanje napreduje metodom probanja i grešenja, pretpostavki i pobijanjâ; prema tome, induktivna metoda ne igra nikakvu ulogu. Zato Poper odbacuje pozitivističko poricanje metafizike proglašavanjem njenih stavova za besmisle-ne i kritikuje pozitivistički kriterijum verifikacije kao kriterijum značenja i oštrog razlikovanja nauke od metafizike. Kao mogućan krite-rijum demarkacije između iskaza empirijskih nauka i raznih metafizi-čkih, pseudonaučnih i drugih vannaučnih iskaza, Poper predlaže krite-rijum opovrgavanja (Falsifiability criterion). (Pojedinačna opažanja ne mogu ni-kada definitivno da potvrde, ali mogu da opovrgnu jedan opšti iskaz, ukoliko je reč o proverljivom, naučnom iskazu.) Ozbiljno, naučno prove-ravanje i kritika sastoje se u upornom traganju za negativnim, opovrgava-jućim slučajevima. Teorijski je prihvatljivija ona hipoteza koja više stvari isključuje, koja je opovrgljivija, koja, u stvari, više kaže o svetu, koja je empirijski sadržajnija, informativnija, manje verovatna. Iz ova-kvog gledišta o saznanju proističe i Poperovo odbacivanje kako esenci-jalizma racionalističke filozofije nauke, tako i instrumentalističkog i konvencionalističkog učenja savremenih pozitivističkih pravaca. Dalje posledice ovakvog stanovišta u teoriji saznanja jesu sledeće: ne postoje nepogrešivi izvori saznanja, ni u razumu ni u osećajima. Dosadašnje teorije saznanja su, u stvari, želele samo da jedan autoritet zamene drugim, a svaki intelektualni autoritarizam je pogrešan, jer niti je istina očigledna niti pogreška predstavlja greh. Naučno saznanje je slobodna tvorevina, i mada se naše traganje za znanjem rukovodi našom biološki utemeljenom dispozicijom da u svetu očekujemo deterministi-čku pravilnost, postojanje znanja koje je nastalo kroz niz nepredvidlji-vih novina najjači je razlog da se odbaci svaki opšti, metafizički determinizam. ‡ Ovu istu teoriju saznanja Poper primenjuje i na razma-tranje istorije i društvenih problema. On napada istoricizam u smislu učenja o postojanju opštih zakona istorijskog razvoja koji bi činili tok ljudske istorije predvidljivim i neizbežnim. Proces društvene evo-lucije ne sadrži takve zakonite pravilnosti, već samo labavo naznačen trend. Društvena nauka može da otkrije zakonitosti koje će razjasniti nenameravane posledice ljudskog delovanja, ali nema zakona za čitav sistem. Naša vrednosna uverenja, treba takođe shvatiti, mogu da budu samo naši predlozi drugima, a političko pitanje "Ko treba da vlada?" valjalo bi zameniti pitanjem: "Kako izmisliti institucije koje će rizik da trpimo od lošega vladara svesti na minimum?" ‡ U filozofiji takođe nema jedi-no ispravne metode. Razne metode doprinose razumevanju različitih pro-blema, ali ne predstavljaju opšte ključeve za istinu. Da bi filozofija bila od ma kakvog opšteg značaja, da ne bi degenerisala u sholasticizam ili trivijalnost, ona mora da bude u čvrstoj vezi sa radom u drugim disci-plinama. 492

Glavna dela: Logik der Forschung (1935, englesko dopunjeno izdanje: The Logic of Scientific Discovery, 1959, prevod na srpski: Logika naučnog otkrića, Beograd, Nolit, 1973); The Open Society and its Enemies, I-II (1945, prevod: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd, BIGZ, 1993); The Poverty of Historicism (1957, prevod: "Beda istoricizma", u: Vladimir Gligorov /prir./, Kritika kolektivizma, Beograd, "Filip Višnjić", 1988, str. 145-248); Conjectures and Refutations (1963).

493

Remzi, Frenk Plamton (Ramsey, Frank Plumpton, 1902-1930), britanski matemati-čar i filozof. Mada je umro vrlo mlad i mada je bio pod značajnim utica-jem Vitgenštajna, smatra se jednim od najoriginalnijih mislilaca svoje generacije. Još kao sasvim mlad izneo je mnoge oštre i umesne primedbe na račun poznate Vajthedove i Raslove knjige Principia Mathematica, a doc-nije je, modifikujući Raslovo i Vajthedovo tretiranje funkcija, radio na prevazilaženju nekih teškoća koje su došle do izražaja, pre svega, u vezi sa teorijom tipova ili sa Aksiomom reduktibilnosti, odnosno sa, po Ramzijevom mišljenju, nezadovoljavajućim shvatanjem identiteta. Uveo je distinkciju između semantičkih i logičkih paradoksa. Još nisu izgubili aktuelnost ni njegovi prilozi matematičkoj ekonomiji, kao i nekim pitanjima filozofije nauke, pre svega, teorije verovatnoće, shvatanja indukcije, teorije o teoriji i teorije o prirodi uzročnih stavova. Na kraju se usmerio u pravcu modifikovanog pragmatizma. Glavna dela: The Foundations of Mathematics and Other Logical Essays (1931, zbirka Remzijevih objavljenih i nekih neobjavljenih radova u re-dakciji R. B. Brejtvejta). Riht, Georg Henrik fon (njright, Georg Henrik von, 1916-), finski filozof. Predavao neko vreme u Kembrixu u V. Britaniji, a pre toga i sada na univerzi-tetu u Helsinkiju. Najpoznatiji je po svojim logičkim raspravama o problemi-ma indukcije i verovatnoće, mada se u stvari veoma široko bavi pitanjima logike. Glavna dela: The Logical Problem of Induction (1941), Form and Content in Logic (1949), A Treatise on Induction and Probability (1951), An Essay in Modal Logic (1951), Time, Change and Contradiction (1969). Ros, ser Vilijam Dejvid (Ross, Sir njilliam David, 1877- ), britanski klasičar i filozof. Predavao u Oksfordu. Autor najpotpunijeg, izvanredno savesno urađe-nog i autoritativnog pregleda Aristotelovog učenja na engleskom jeziku. Rosov lični prilog filozofiji leži u oblasti etike, gde je zastupao intuicionizam, boreći se protiv etičkog subjektivizma i "idealnog utilitarizma". Glavna dela: Aristotle (1923), The Right and the Good (1930), Foundations of Ethics (1939), Plato's Theory of Ideas (1951), Kant's Ethical Theory (1954). Stebing, Lizi Sjuzn (Stebbing, Lizzie Susan, 1885-1943), engleski logičar i filozof; predavala na Bedford kolexu u Londonu. Najviše se interesovala za šire filozofske probleme logike, ukazujući kako na pozitivni dopri-nos nove logičke tehnike u razjašnjavanju nekih filozofskih problema, tako i na filozofske, odnosno metafizičke pretpostavke koje leže u osnovi ne samo tih logičkih teorija, već i u osnovi naučne metode. ^vrsto ubeđena u važnost racionalnosti u svakodnevnom ljudskom živo-tu, sa uspehom je napisala nekoliko knjiga iz oblasti praktične ili pri-menjene logike. Kritikovala je neke mistifikacije i loše filozofske zaključke njoj savremenih fizičara Xemsa Xinsa i Artura Edingtona. Glavna dela: A Modern Introduction to Logic (1931); Philosophy and the Physicists (1937); Thinking to Some Purpose (1939); Ideals and Illusions (1941).

494

Stivenson, ^arls Lesli (Stevenson, Charles Leslie, 1908), američki empiristički filozof, etičar. Predaje na Mičigen univerzitetu. Jedan od najznačajni-jih predstavnika savremenog logičkog empirizma na području etike i estetike. Na osnovu semantičko-pragmatičke analize jezika Stivenson je razradio jednu već klasičnu emotivnu teoriju vrednovanja, nezavisnu od svake normativne namere. Glavna dela: Ethics and Language (1944); Facts and Values (1963).

495

Strosn, Piter Fredrik* (Stranjson, Peter Frederick, 1919), engleski filozof; nastavnik u Oksfordu; jedan od najistaknutijih predstavnika oksfordske "filozofije običnog jezika". Stekao je ugled već svojim prvim članci-ma, posebno kritikom nekih do tad prihvaćenih Raslovih gledišta. Tako je, između ostalog, smatrao da je Rasl neadekvatno upotrebljavao pojam egzistencije, kao i pojmove istinitog i lažnog, smislenog i besmi-slenog. U svojoj prvoj knjizi, Uvod u logičku teoriju, pokušao je da poka-že neadekvatnost simboličke logike u odnosu na bogatstvo oblikâ našeg mišljenja i da zasnuje jednu novu logiku koja polazi od proučavanja logi-čke strukture običnog jezika. Sredinom Ä50.-ih godina poduhvatio se iz-gradnje svojevrsne "deskriptivne metafizike", te je, kako neki misle, "upotrebio u osnovi kantovske metode da bi došao do aristotelovskih zaključaka". Glavna dela: On Referring (1950); Truth (1949); Introduction to Logical Theory (1952); Individuals (1959). Tarski, Alfred* (1902), poljski filozof; profesor u Varšavi, zatim u njujor-ku, a od 1942. na Berkliju. Spada u red najznačajnijih poljskih logičara i jedan je od osnivača semantike. Posebno se bavio pojmom istinitosti u formalizovanim jezicima, te je tražio definiciju pojma takvog istini-tog iskaza koji bi bio sadržajno adekvatan i istovremeno zadovoljavao sve zahteve egzaktnosti. Rezultat njegovih istraživanja zapravo je pora-zan: takva definicija u okvirima govornog jezika u principu je nemoguća. Sâm, naime, pojam istinitosti ima antinomijski karakter, koji proizlazi iz tzv. "univerzalizma" govornog jezika, koji ističe zahtev da se sve o čemu se smisleno može govoriti mora na njemu moći izraziti. Upravo se stoga jezik može neprotivrečno izgraditi samo u slučaju da se odrekne toga univerzalizma i da se prvobitno jedinstveni jezik razdeli na tzv. objektjezik (na njega se odnose semantički izrazi kao "stav", "istinit" i slični, ali se u njemu ne javljaju) i tzv. metajezik (kod kojeg ne-semantički deo mora biti u mogućnosti da izrazi sve što se kaže u objekt-jeziku, a semantički deo služi za formulisanje iskazâ o osobinama koje se tiču izrazâ objekt-jezika i njegovih značenja). Antinomije se stoga mogu izbeći samo tada ako je metajezik bogatiji od objekt-jezika. Sâm je smatrao da je njegova definicija istine toliko filozofski neutralna da je mogu pri-hvatiti i idealisti i materijalisti. Mnogobrojni radovi Tarskog sa područja metamatematike i semantike izvršili su veliki uticaj na Rudolfa Karnapa. Glavna dela: Der njahrheitsbegriff in den formalisierten Sprachen (1935); Grundlegung der njissenschaftlichen Semantik (1936); Einführung in die Mathema-tische Logik (1937); Cardinal Algebras (1949); Undecidable Theories (1953); Logic, Semantics, Metamathematics (1956, prevod na srpski: Logika, semantika, metamatematika, Beograd, Rad, 1973). Tejlor, Alfred Edvard (Taylor, Alfred Ednjard, 1869-1945), britanski filozof neohegelijanac. Predavao na univerzitetu u Oksfordu, Mančestru, Montrealu, Sent Endrjusu i Edinburgu. Pored značajnih doprinosa izučavanju grčke filozofije, bavio se etikom, metafizikom i filozofijom religije. U metafizici je bio pod uticajem Bredlija i engleskog idealizma, a docnije se usmerio u pravcu moralističkog neosholasticizma. Zastupajući tezu da su činjenice i vrednosti u našem konkretnom iskustvu nerazdvojne, Tejlor ističe da bi se trebalo ozbiljno pozabaviti moralnim iskustvom, a ako to učinimo, onda ćemo uvideti da moralno iskustvo stremi svome prevazilaženju i dopunjavanju u religiji. Glavnu pažnju Tejlor je posvetio baš ovome kretanju od činjenica moralnog iskustva prema jednoj religioznoj metafizici.

496

Glavna dela: The Problem of Conduct (1901), Elements of Metaphysics (1903), Varia Socratica (1911), Plato: The Man and His njork (1926), The Faith of a Moralist (1930), Philosophical Studies (1934), The Christian Hope of Immortality (1938), Does God Exist? (1943).

497

Tulmin, Stiven Idlston (Toulmin, Stephen Edelston, 1922- ), britanski filozof; predavao na univerzitetima u Oksfordu, Melburnu (Australija) i Lidsu (Velika Britanija). Sada na Brandeis univerzitetu u SAD. Bavio se upo-redo etičkom i logičko-metodološkom problematikom, a u poslednje vre-me opsežnijim istraživanjima iz oblasti istorije nauke. Glavna dela: The Place of Reason in Ethics (1950); The Philosophy of Science: An Introduction (1953); The Uses of Argument (1958); Foresight and Understanding (1961); The Ancestry of Science, vol. I (The Fabric of the Heavens, 1961), vol. II (The Architecture of Matter, 1962), vol. III (The Discovery of Time, 1965). Fajerabend, Pol (Feyerabend, Paul K., 1924- ), američki filozof austrijskog porekla. Predavao u Beču, a zatim na univerzitetu u Bristolu (Velika Brita-nija) i u Berkliju (Kalifornija). Bavi se problemima teorije saznanja i filozofije nauke, posebno filozofije kvantne fizike. Glavna dela: "Explanation, Reduction and Empiricism" (1962); "Problems of Microphysics" (1962); "Materialism and the Mind–Body Problem" (1963); "Pro-blems of Empiricism" (1965); "On a Recent Critiljue of Complementarity" (1968-69). Hajzenberg, Verner Karl (Heisenberg, njerner Carl, 1901- ), nemački fizičar. Predavao na univerzitetu u Getingenu, Kopenhagenu, Lajpcigu i Berlinu. Direktor Instituta "Maks Plank" u Minhenu. Dobitnik Nobelove na-grade za fiziku 1932. godine, počasni doktor Zagrebačkog sveučilišta. Ovde nećemo ula-ziti u mnogobrojne i značajne Hajzenbergove doprinose savremenoj, pre sve-ga kvantnoj fizici (teorija matrica, teorija elementarnih čestica), ali tre-ba da naglasimo da je Hajzenberg, uz Bora, glavni predstavnik kopenhagenske, subjektivistički usmerene interpretacije kvantne mehanike. Smatrajući da svojim novijim dostignućima fizika zapravo zahvata u područje filozo-fije, Hajzenberg ide dotle da zastupa shvatanje kako rezultati kvantne teorije (posebno princip neodređenosti) zahtevaju definitivnu reviziju određenih filozofskih zamisli; pre svega u tom smislu da se više ne može govoriti da nam egzaktne nauke da-ju sliku prirode kao takve, već samo sliku naših od-nosa prema prirodi, ali isto tako i u smislu napuštanja pozicije determi-nizma. Hajzenberg, u stvari, polazi od filozofskog stanovišta da iz teorije treba odstraniti sve elemente koji nisu direktno povezani sa eksperimentom. Glavna dela: Die physikalischen Prinzipien der ljuantentheorie (1930); njandlungen in den Grundlagen der Naturnjissenschaft (1935-47); Die Physik der Atomkerne (1943); Das Naturbild der heutigen Physik (1955, srpski prevod: Slika sveta savremene fizike, Zagreb, "Epoha", 1961); "ljuantum Theory of Fields and Elementary Particles" (1957); Physics and Philosophy (1959, srpski prevod: Fizika i metafizika, Beograd, Nolit, 11973, 21989). Hanson, Norvud Rasl (Hanson, Nornjood Russell, 1924-1967), američki filozof nauke. Predavao u Kembrixu (V. Britanija), a zatim na univerzitetu u Blumingtonu (Indijana) i na Jelskom univerzitetu u nju Hevnu. Dao je značajne radove iz oblasti logike kvantne fizike, kao i logičkih osnova fizike uopšte. Oživljavajući jednu Persovu ideju, Hanson je pokrenuo istraživanja o problemu logike otkrića. Bavio se i istorijom klasične fizike, a posebno istorijom aerodinamičke teorije. 498

Glavna dela: Patterns of Discovery (1958); "Is There a Logic of Scientific Discovery?" (1961); Retroductive Inference (1963); "An Anatomy of Discovery" (1967). Hempel, Karl Gustav (Hempel, Carl Gustav, 1905), američki filozof nemačkog po-rekla. Studirao i fiziku i matematiku. Bio jedan od članova Berlinsko-ga kruga. Predavao na Jelskom univerzitetu u nju Hevnu, a od 1955. godine predaje na univerzitetu u Prinstonu. Zastupajući u osnovi pozitivisti-čko gledište, Hempel je pokazivao odsustvo svake isključivosti i za-beležio značajnu evoluciju u odnosu na osnovna stanovišta logičkog po-zitivizma, čiji je bio možda najjači "interni" kritičar. Posebno su zna-čajni Hempelovi doprinosi metodologiji i filozofiji nauke. Kritički razmatrajući problem empirističkoga kriterijuma značenja (mogućnost verifikacije), Hempel je došao do zaključka da nema oštre dihotomije između saznajnog značenja i besmislice, kao i da izolovani iskazi ne mogu da budu jedinice značenja. Hempel je prvi pokušao da pruži preciznu de-finiciju pojma potvrđivanja. On je težio da prilikom definisanja potvrđivanja izbegne krajnosti kako Nikoovog strogog gledišta tako i liberalnih definicija koje mogu da vode paradoksima. Isto tako, Hempel se detaljno bavio i problemom objašnjavanja. Prihvatajući osnovne teze Poperovog gledišta da se ispravno objašnjenje jedne pojave sastoji u po-kazivanju da ta pojava proizlazi iz univerzalnih zakona i specifičnih "početnih uslova", Hempel daje svestranu i suptilnu analizu naučnog objašnjenja na bazi deduktivno-nomološkog modela. Ova teorija obja-šnjenja ne odnosi se samo na događaje, već i na opšte zakone, koji su ob-jašnjeni onda kada su dedukovani iz još obuhvatnijih zakona. Još jedan metodološki problem gde se ne mogu mimoići Hempelovi radovi jeste pitanje veze između teorijskih i opažajnih termina. Glavna dela: Fundamentals of Concept Formation in Empirical Science (1952); Aspects of Scientific Explanation (1965); Philosophy of Natural Science (1966). Hemšajr, Stjuart njutn (Hampshire, Stuart Nenjton, 1914- ), britanski filozof. Predavao u Oksfordu i Londonu, a od 1963. godine prešao u Sjedinjene Države na univerzitet u Prinstonu. Krećući se na slobodan i neorto-doksan način u okvirima jezičkoanalitičkog usmerenja savremene bri-tanske filozofije, Hemšajr pokušava da sistematski poveže gledišta u metafizici, teoriji saznanja, filozofiji duha, etici i estetici. Poseb-no se bavio problemima filozofije duha, problemima odnosa značenja i uslova izvesnosti različitih klasa iskaza, mentalnih pojmova i fizi-čkih agenasa, kao i problemom dispozicija (primenjenih na ljudski karakter). Glavna dela: "Logical Form" (1947-48); "Freedom of the njill" (1951); Spinoza (1951); "On Refering and Intending" (1956); Thought and Action (1959); "Disposition and Memory" (1962); Freedom of the Individual (1965).

499

Holt, Edvin Bisl (Holt, Ednjin Bissell, 1873-1946), američki psiholog i filozof realista. Predavao psihologiju na Harvardu, a zatim socijalnu psiholo-giju na univerzitetu u Prinstonu. Jedan od šestorice utemeljivača neorealističkog pokreta u Sjedinjenim Državama. Jedini je pokušao da sistematski razvije doktrinu neorealizma, prvo u obliku neutralnog monizma, a onda u obliku bihejviorističke teorije svesti. ‡ Prihvatajući Xejmsovu ideju svesti kao relacije (između osetnog organizma i njegovog objekta), Holt kao osnovnu kategoriju ne uzima ni duh ni materiju, već "biće" (being), koje ne konotira ništa, a denotira sve. Ovo neutralno biće oličeno je u logičkim i matematičkim pojmovima, tim najjednostav-nijim poznatim elementima bića; odatle se dalje, sopstvenim unutarnjim kretanjem, razvijaju sistemi bića ili univerzumi mišljenja. Holt se uvek držao objektivizma ("objektivan" svet je jedini svet, a ono što se naziva "subjektivnim" svetom jesu zapravo samo suptilnija delovanja integrisanih objektivnih mehanizama), a u poslednjim radovima je došao i do nekih čisto materijalističkih zamisli. Glavna dela: "The Place of Illusory Experience in a Realistic njorld" (1912); The Concept of Consciousness (1914); The Freudian njish and its Place in Ethics (1915); Animal Drive and the Learning Process: An Essay Tonjards Radical Empiricism (1931); "Materialism and the Criterion of the Psychic" (1937). ^omski, Nouem (Chomsky, Noam, 1928-), američki lingvista i filozof. Predaje na Masačusetskom institutu za tehnologiju (M. I. T.). Jedan od najistaknuti-jih teoretičara u oblasti opšte lingvistike, predstavnik transforma-cionogenerativne gramatike, čiji program daleko prevazilazi standar-dne okvire moderne lingvistike. ^omski shvata lingvistiku kao ogranak psihologije saznanja, vraćajući je u kontekst psihologije i filozofije. Glavna dela: Syntactic Structures (1957); Current Issues in Linguistic Theory (1964); Aspects of the Theory of Syntax (1965); Cartesian Linguistics (1966); Topics in the Theory of Generative Grammar (1966). Xevnz, Vilijam Stenli (Jevons, njilliam Stanley, 1835-1882), britanski ekonomista, logičar i metodolog, pisac široko upotrebljavanih priručnika iz obla-sti logike. Predavao u Mančestru i Londonu. U svojoj logici Xevnz se oslanja na radove De Morgana i Bula i, grubo rečeno, teži određenom uprošćavanju Bulovog shvatanja. U svome pokušaju reforme Bulovog sistema, Xevnz je imao i uspelih i neuspelih zahvata. njegove najuspelije reforme su: uklanjanje inverznih operacija oduzimanja i deljenja, kao i predlog da disjunktivni simbol (ili ... ili) uključi i mogućnost "oba" (i ... i); novi Xevnzov kalkulus, međutim, pokazao se manje plodnim od Bulo-vog. U metodologiji Xevnz je zastupao hipotetičko-deduktivnu metodu, obarajući se veoma oštro na Milov induktivizam. Oslanjajući se na De Morgana, Xevnz je izgradio jednu varijantu subjektivističke teorije verovatnoće. Glavna dela: Pure Logic (1864); The Substitution of Similars; The True Principle of Reasoning (1869); Elementary Lessons in Logic (1870); The Principles of Science (1874); Studies and Exercises in Deductive Logic (1880).

500

Xins, Xems Hopvud (Jeans, James Hopnjood, 1877-1946), britanski fizičar i astronom. Predavao u Kembrixu, ali je rano napustio službu da bi živeo od ličnih prihoda. njegovi najznačajniji doprinosi nauci leže u oblasti kinetičke teorije gasova, rotirajućih gravitacionih masa i kinetičke teorije skupova zvezda. Xinsova filozofska gledišta nisu originalna i privukla su pažnju najviše zbog toga što su dolazila od jednoga ugled-nog naučnika i odnosila se na teorije koje su pobuđivale filozofsko in-teresovanje. Zastupao je gledište da treba napustiti sve druge modele interpretacije fizičkih teorija osim matematičkog, a kako predmet ma-tematike čine čiste misli, to onda, po njegovom mišljenju, možemo za-ključiti i to da je univerzum u osnovi duhovne prirode. Glavna dela: Eos, or njider Aspects of Cosmogony (1928); The Universe Around Us (1929); The Misterious Universe (1930); Nenj Background of Science (1933); Through Space and Time (1934); The Physics and Philosophy (1942). [redinger, Ervin (Schrödinger, Ernjin, 1887-1961), austrijski fizičar; predavao na univerzitetima u Cirihu, Berlinu, Oksfordu, Gracu i Dablinu; do-bitnik Nobelove nagrade za fiziku 1933. godine (zajedno sa Polom Dirakom). Nasuprot Hajzenbergu, razvio talasnu teoriju u kvantnoj meha-nici. (Docnije je, međutim, preovladalo gledište da je reč o komplemen-tarnim aspektima jednog istog stanovišta, pa je pokazana i njihova mate-matička ekvivalentnost.) Kritikujući kopenhagensku interpretaciju kvantne fizike, [redinger je, u stvari, kritikovao tendenciju odricanja od povezivanja opisa (onoga što je podložno opažanju) sa određenom hipotezom o realnoj strukturi univerzuma. On je takođe ukazivao na te-škoće uspostavljanja dovoljno čvrste veze između teorije i eksperimenta, a gomilanje empirijskih potvrđivanja jedne teorije ne predstavlja savla-davanje tih teškoća. [redinger polazi od pretpostavke da u prirodi mora biti harmonije i kontinuiteta. Glavna dela: Space-Time Structure (1950); Science and Humanism, Physics in Our Time (1951); Science, Theory, and Man (1957); Mind and Matter (1958); My Vienj of the njorld (1964, objavljeno posthumno).

501

[ESTI DEO

BIO-BIBLIOGRAFSKI PRILOZI

502

[MUSTIKLA

503

CELOKUPNA BIBLIOGRAFIJA STANI[E NOVAKOVI]A Ovde se objavljuje celokupna bibliografija s područja filosofije Staniše Novakovića, predsednika Filozofskog društva Srbije u dva mandata (19721974. i 1980-1982). Iz ovog pregleda izostavljeni su In memoriam i potpuna bibliografija (s ukupno trideset) radova prof. Novakovića iz oblasti numizmatike, koji su objavljeni u časopisu Numizmatičar, Narodni muzej, Beograd, br. 16, 1993, str. 93-94. i br. 17, 1994, str. 109-111. Takođe, na ovom spisku se ne nalazi više kraćih prikaza filosofskih knjiga objavljenih tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u časopisima Naša stvarnost i Encyclopaedia moderna, kao i dnevnom listu Politika, pošto se do potpunih podataka nije moglo doći. 1. "Rudolf Metz, Istorija savremene britanske filosofije (A Hundred Years of British Philosophy, London, 1950, 828 pp.)" (prikaz), Filozofija‡sociologija, god. I, br. 1, 1957, str. 196-198. 2. "Savremena britanska filosofija (Contemporary British Philosophy, ed. J. H. Muirhead, "Muirhead Library of Philosophy", London, G. Allen & Unnjin, 1953, 434 + 365 pp.)" (prikaz), Filozofija‡sociologija, god. II, br. 3, 1958, str. 129-133. 3. "Savremena britanska filosofija (Contemporary British Philosophy, ed. H. D. Lenjis, London, 1956, 501 pp.)" (prikaz), Filozofija, god. III, br. 2, 1959, str. 147-150. 4. "Neke osnovne karakteristike filosofije X. E. Mura (Povodom knjige: George Ednjard Moore, Philosophical Papers, London, George Allen & Unnjin, 1959, 325 pp.)" (osvrt), Filozofija, god. III, br. 3-4, 1959, str. 148-152. (I, 38-42) 4a. "Kritičko izlaganje osnovnih tema filosofije X. E. Mura (Alan R. njhite: G. E. Moore. A Critical Exposition, Oxford, Basil Blacknjell, 1958, 226 pp.)" (prikaz), Filozofija, god. III, br. 3-4, 1959, str. 168-169. (I, 44-45) 5. "Za bolje razumevanje Vitgenštajna", Filozofija, god. IV, br. 2, 1960, str. 139-142. (I, 56-58) 6. "Bertrand Rasl, pesimista ili..." (osvrt), Politika, 16. april 1961, str. 19. 7. "Vitgenštajnov »Traktat« (Ludnjig njittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, ÄVeselin MaslešaÄ, Sarajevo, 1960)" (prikaz), Politika, 21. maj 1961, str. 16. (I, 54-55); duža verzija u: Naša stvarnost, Beograd, god. XV, br. 5, maj 1961, str. 616-620. 8. "O nedostižnosti apsolutnog", Danas, Beograd, br. 6, 2. VIII 1961, str. 6. (II, 88-89) 9. "Adam [af, ÄNeki problemi marksističke teorije istineÄ", Naša stvarnost, Beograd, god. XV, br. 10, oktobar 1961, str. 412-416. 10. "Filosofske teme Karla Popera", Savremene filozofske teme, god. II, sv. 2, 1961, str. 49-66. (proširena verzija: I, 71-96) 11. "Naučnička skromnost filozofa", Danas, Beograd, 25. H 1961. (II, 86-87) 12. "Bertrand Rasl, ljudsko znanje, njegov obim i granice (Beograd, Nolit, 1961, 494 str.)" (prikaz), Danas, 14. III 1962, str. 18. 13. "Filozofija Xorxa Edvarda Mura (Ivan Kuvačić, Zagreb, ÄNaprijedÄ, 1961, 196 str)", Politika, 29. april 1962, str. 16. 14. "Filosofija i nauka", Danas, Beograd, br. 29, 20. VI 1962, str. 16-17. (II, 6869) 504

15. "Poperovo shvatanje istine", Danas, Beograd, br. 34, 29. VII 1962. (I, 8992) 16. "Dve Ostinove knjige (John Langshanj Austin, Philosophical Papers, ed. by J. O. Urmson & G. J. njarnock, Oxford, At the Clarendon Press, 1961, 242 pp; Sense and Sensibilia, reconstructed by G. J. njarnock Oxford, At the Clarendon Press, 1962, 144 pp.) " (osvrt), Filozofija, god. VI, br. 2, 1962, str. 95-100. 17. "Lokov »Ogled o ljudskom razumu« (Izdanje ÄKultureÄ, Beograd, 1962)", Politika, 17. jun 1962. 18. "The Commonplace Book of G. E. Moore 1919-1953, ed. by Casimir Lenjy, London, George Allen & Unnjin, 1958, 411 pp." (prikaz), Filozofija, god. VI, br. 4, 1962, str. 117118. (I, 42-44) 19. "Filosofija nauke" (osvrt povodom simpozijuma "Filosofija, matematika i prirodne nauke"), Politika, 14. april 1963, str. 18. (II, 49-51) 20. "Humanizam i nauka (Povodom simposija ÄSavremeni problemi filosofske antropologijeÄ)", Politika, maj 1963. 21. "Karl Popper, Conjectures and Refutations, 412, London 1963" (prikaz), Filozofija, god. VII, br. 2, 1963, str. 105-110. (I, 96-99) 22. "Filosofija nauke u Velikoj Britaniji", Filozofija, god. VII, br. 4, 1963, str. 2340. /delimično u: Istorija... [103], str. 24-29./ (I, 10-24) 23. "Clarity is not Enough. Essays in Criticism of Linguistic Philosophy, ed. H. D. Lenjis, London, George Allen & Unnjin, 1963, 447 pp." (prikaz), Filozofija, god. VII, br. 4, 1963, str. 137-143. 24. "Poperov pokušaj razgraničavanja nauke i metafizike", Nauka i filozofija (zbornik radova), knj. I, Institut društvenih nauka, Beograd, 1963, str. 245276. /u prerađenom obliku uključeno u [29], str. 115-128./ (I, 108-134) 25. "Kardinalni problem filosofije u Vitgenštajnovom Traktatu", Filozofija, god. VIII, br. 2, 1964, str. 61-72. /u prerađenom obliku uključeno u [29]/ (I, 4656) 26. "John Passmore, Philosophical Reasoning, London, Gerald Ducknjorth & Co. Ltd., 1961" (prikaz), Filozofija, god. VIII, br. 2, 1964, str. 147-149. (II, 106-107) 27. "Metafizika i dijalektički materijalizam", Filozofija, god. IX, br. 2, 1965, str. 191-198. /u prerađenom obliku uključeno u [39], str. 47-51./ (proširena verzija: II, 146-159) 28. "Studije u metafilosofiji (M. Lazeronjitz, Studies in Metaphilosophy, London, Routledge & Kegan Paul, 1964, 264 pp.)" (prikaz), Filozofija, god. IX, br. 2, 1965, str. 141-144. (II, 140-142) 29. Problem razgraničavanja nauke i metafizike u savremenoj empirističkoj filosofiji, Institut društvenih nauka, Beograd, 1965, 221 str. (cf. bibliografske jedinice 24 i 25) 30. "Israel Scheffler, The Anatomy of Inljuiry. Philosophical Studies in the Theory of Science, Nenj York, Alfred A. Knopf, 1963, 332 pp." (prikaz), Filozofija, god. IX, br. 4, 1965, str. 517-521. 31. "Savremena američka filosofska situacija", Filozofija, god. H, br. 1, 1966, str. 111-124. (I, 25-37) 32. "Ivan Babić, Odnos filozofije i znanosti u radovima jugoslavenskih marksista 1931-1941, Zagreb 1965" (prikaz), Encyclopaedia moderna, god. I, br. 1, septembar 1966, str. 119-121. (II, 70-74) 33. "Kantov problem", Savremene filozofske teme, god. H, br. 1, 1966, str. 95107. /u prerađenom obliku uključeno u [39], str. 31-43./ (II, 117-128) 505

34. "Uloga metafizičkih iskaza u naukama", Filozofija, god. H, br. 2, 1966, str. 245-256. /u prerađenom obliku uključeno u [39], str. 138-148./ (II, 129-139) 35. "Pratima Bonjes, Is Metaphysics Possible?, London, Victor Gollancz Ltd., 1965, 239 pp." (prikaz), Filozofija, god. H, br. 2, 1966, str. 279-281. 36. "Adam [af: Uvod u semantiku (Izdanje "Nolit", Beograd, 1965)", Politika, 14. avgust 1966. 37. "Stephen Körner, Experience and Theory, 251, London 1966" (prikaz), Filozofija, god. XI, br. 1-2, 1967, str. 248-250. 38. "Neka razmatranja o problemu argumentacije u filosofiji", Filozofija, god. XI, br. 3, 1967, str. 105-118. /u prerađenom obliku uključeno u [39], str. 108-120/ (II, 95-105)

506

39. Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji (prerađena i proširena doktorska disertacija), Institut društvenih nauka, Beograd, 1967, 176 str. (cf. bibliografske jedinice 27, 33, 34 i 38) 40. "Trijumf matematičke logike" (osvrt), Politika, avgust 1969. (II, 61-63) 41. "Povodom kongresa ICLMPS u Amsterdamu" (osvrt), Encyclopaedia moderna, god. II, br. 5-6, sept.-dec. 1967, str. 341-342. (II, 64-65) 42. "Leksikon filozofa (napisao Danko Grlić, »Naprijed«, Zagreb, 1968)", Politika, 28. VII 1968, str. 16. 43. "Ima li perspektive logika otkrića?", Filosofija, god. XII, br. 3-4, 1968, str. 79-92. (na engleskom: "Is There a Chance for Logic of Discovery?", Abstracts of the Third International Congress for Logic, Methodology, and Philosophy of Science, Amsterdam, 1967.) /u prerađenom obliku uključeno u [78]/ (II, 173-183) 44. "Novija filosofija Zapada (Povodom studije V. Filipovića, izdanje Matice hrvatske, Zagreb)", Politika, 19. januar 1969, str. 20. 45. "Moral i istorija" (osvrt na simpozijum Jugoslovenskog udruženja za filosofiju), Politika, 16. februar 1969. 46. "Dve koncepcije nauke i humanizam", Praxis, Zagreb, br. 1-2/1969, str. 183-186. (saopštenje uz simpozijum "Naučno-tehnički progres i humanizam", Korčulanska letnja škola, avgust 1968; na engleskom: "Tnjo Concepts of Science and Humanism", Praxis, International edition, Zagreb, No. 1-2/1969, pp. 193-195.) (II, 83-85) 47. "Materija kao proizvod ljudskog mišljenja", Književne novine, god. XXI, br. 350, 29. mart 1969. (II, 112-115) 48. "Poperova kritika marksizma", Savremene filozofske teme, god. H, br. 1-2, 1969, str. 87-98. (I, 135-145) 49. "Mario Bunge (ed.), The Critical Approach to Science and Philosophy, Nenj York, The Free Press 1964, 480 pp." (prikaz), Filosofija, god. XIII, br. 2, 1969, str. 233-239. (I, 100-107) 50. "ljudski razvoj, sredstva i ciljevi" (osvrt na Internacionalni skup humanista marksista i nemarksista avgusta 1969. u Herceg-Novom), Kultura, Beograd, br. 7, 1969, str. 223-231. (kraća verzija u: Politika, 31. avgust 1969, str. 20.) 51. "A. N. Vajthed: Proces i realnost ("Veselin Masleša", Sarajevo, 1968)" (prikaz), Politika, 20. jul 1969, str. 18. (I, 68) 52. "Borba za otkrivanje i negovanje trajnih ljudskih vrednosti (Razgovor sa prof. Jakobom van Pragom)", Politika, 26. avgust 1969, str. 10. 53. "Moć i čovečnost ([esto međunarodno zasedanje Korčulanske letnje škole)", Politika, 7. septembar 1969, str. 20. 54. "Dve savremene knjige iz oblasti logike (P. F. Stranjson /ed./, Philosophical Logic, Oxford 1968; I. M. Copy and J. A. Gould /eds./, Contemporary Readings in Logical Theory)" (prikaz), Filosofija, god. XIII, br. 3-4, 1969, str. 271-276. 55. "Filosofska istraživanja. Povodom objavljivanja studije Ludviga Vitgenštajna", Politika, 25. I 1970. (I, 59) 56. "Od epistemologije ka metafizici" (predgovor pod naslovom "Značajan ogled iz filosofije nauke" za knjigu: Alfred Nort Vajthed, Nauka i moderni svet, redaktor prevoda St. Novaković, Nolit, Beograd, 1976, str. 9-25), Filozofija, god. XIV, br. 1, 1970, str. 145-155. (I, 59-68) 57. "On Ideological Rationalization", A Commentary, in: Tolerance and Revolution, ed. by Paul Kurtz and Svetozar Stojanoviæ, Philosophical Society of Serbia, Beograd, 1970, pp. 51-52. (I, 160) 507

58. "Predmet i uzajamna veza prirodnih nauka (Delo B. M. Kedrova, izd. Nolit, Beograd, 1970)", Politika, 25. jul 1970, str. 12. 59. "A Fenj Remarks on the ljuestion of Interpretation of Dialectics", Paper delivered at the meeting of the English Section of the Seventh Session of Korèula Summer School, August 1970. (II, 143-145) 60. "Značajan uxbenik filosofije (V. Korać, M. @ivotić i B. Pavlović: Istorija filozofije, uxbenik za četvrti razred gimnazije, Zavod za izdavanje uxbenika SR Srbije, 1970)", Politika, 6. februar 1971. 61. "Teorije naučnih revolucija", Filozofske studije, god. 2, br. II, 1971, str. 151174. /u prerađenom obliku uključeno u [87], str. 183-215./ (dopunjena verzija: II, 236-261) 62. "Otpori kritičkom mišljenju" (osvrt na istoimenu knjigu \ure [ušnjića, 271 str, Beograd 1971), Filosofija, god. XVI, br. 4, 1972, str. 195-201. 63. 68 jedinica (iz teorije saznanja i opšte metodologije), od kojih trinaest obimnijih, za: Veliki filozofski rečnik, Beograd, Prosveta, nije objavljen (II, 293-331) 64. "Teorijsko procenjivanje rivalskih hipoteza", Filozofske studije, god. 3, br. III, 1972, str. 3-40. /u prerađenom obliku uključeno u [87]/ (II, 195-223) 65. "Metaphysics and Marxist Philosophy", in: Dialogues on the Philosophy of Marxism, ed. by H. L. Parsons and J. Sommerville, njestport, Conn., Greennjood Publishing Co., 1972, pp. 165-177. (cf. i referencu 85, kao i 27) (II, 146-159) 66. "Znanje i istina. Osnovni smerovi analitičke filozofije" (osvrt na istoimenu knjigu Jelene Berberović, Beograd 1972, 214 str), Letopis Matice srpske, god. 149, knj. 412, sv. 2-3, 1973, str. 317-323. 67. "Metodološka i filosofska gledišta Karla Popera", uvodna studija uz knjigu: Karl Poper, Logika naučnog otkrića, preveo St. Novaković, 496 str, Nolit, Beograd, 1973, str. 11-39. (dopunjena verzija: I, 71-99) 68. 46 odrednica (pretežno o anglo-američkim filosofima) za leksikon Filozofija, red. Danko Grlić, edicija "Mozaik znanja", tom 10, Interpres, Beograd, 1973. (II, 332-346) 69. "Dva značajna filosofska dela (Lešek Kolakovski: ÄFilosofija pozitivizmaÄ ‡ Fridrih Niče: ÄVolja za moćÄ ‡ Prosveta, Beograd, 1972)", Politika, 4. avgust 1973, str. 12. 70. "Is the Transition from an Old Theory to a Nenj One of a Sudden and Unexpected Character?", Methodological and Historical Essays in the Natural and Social Sciences, ed. by Robert S. Cohen and Marx nj. njartofsky, Boston Studies in the Philosophy of Science, vol. XIV, D. Reidel Publishing Co., Dordrecht-Holland, 1974, pp. 173-196. (dopunjena verzija: II, 236-261) 71. Predgovor knjizi: Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, preveo St. Novaković, 279, Nolit, Beograd, 1974, str. 9-28. (dopunjena verzija: II, 236-261) 72. "Snaga mitskog mišljenja (Ernst Kasirer: Jezik i mit, Tribina mladih, Novi Sad, 1973)" (prikaz), Politika, 14. septembar 1974, str. 16.

508

73. (koautor, ostali autori: Uroš Tomin, Vlastimir Matejić i Dragiša Maksimović) Dosadašnji razvoj, tekuće stanje, usavršavanje i globalna projekcija razvoja naučnoistraživačkih kadrova u SR Srbiji (uže područje), Opšta (svodna) studija, Ekonomski institut/"Mihajlo Pupin", Beograd, 1974, 90 str. (šapirografisano): III deo ‡ "Pripremanje i razvoj naučnoistraživačkih kadrova" (17 str.) i IV deo ‡ "Projekcija razvoja naučnoistraživačkih kadrova do 1986. godine" (s Urošem Tominom, 20 str.) (proširena verzija: I, 216-236) 74. (sa Stevanom Blagojevićem) Naučna politika u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980. Prethodna globalna projekcija, knj. I-II, Ekonomski institut, Beograd, 1975, 250 str. (cf. i referencu 77) (delimično: I, 237-283) 75. Dosadašnji razvoj, tekuće stanje i globalna projekcija razvoja naučnoistraživačkog kadra u SAP Vojvodini 1974-1986. Opšta (svodna) studija, Ekonomski institut, Beograd, 1975, 60 str. (šapirografisano) (delimično: I, 208-215)

509

76. "Nekoliko pitanja filosofije nauke u Kantovom sistemu", Theoria, posebno izdanje posvećeno Kantovoj filosofiji (prvi broj časopisa), 1975, str. 43-49. (delimično: II, 116-117; ostatak: Istorija... [103], str. 177-183.) 77. (koautor, ostali autori: Stevan Blagojević, Relja Drakulić, Vlastimir Matejić, Rihard Lang, Ines Veslej-Tanasko-vić) Naučna politika u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980, I-IV: knj. 1 (Analiza prethodnih trendova i opšta projekcija razvoja naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji van pokrajina u periodu 1976-1980, 118 str), knj. 2 (Odnos nauke i privrednog sistema, 60 str), knj. 3 (Polazne osnove za formulisanje buduće politike naučnih kadrova u Srbiji van pokrajina, 37 str), knj. 4 (Opšti pogled na buduće međuveze informatike i naučne politike u Srbiji van pokrajina, 49 str), Ekonomski institut, Beograd, 1975. /šapirografisano, sažeta verzija objavljena kao posebno izdanje u obliku štampane knjige: Stevan Blagojević i Staniša Novaković, Polazne osnove naučne politike u Srbiji (1976-1980), Ekonomski institut, Beograd, 1977, 170 str. / (delimično: I, 237-283) 78. "Nauka o nauci na Univerzitetu u Saseksu", Ekonomska misao, god. IX, br. 3, 1976, str. 130-135. (I, 203-207) 79. (koautor i redaktor, ostali autori: Stevan Blagojević, Relja Drakulić, Vlastimir Matejić, Rihard Lang, Ines Veslej-Tanasković) Naučna politika u SAP Vojvodini u periodu 1976-1985, Ekonomski institut, Beograd, 1976, 137 + 113 str. /šapirografisano/ (uključeno u: I, 237-283) 80. Mogućnosti i ograničenja razvoja nauke i tehnologije, Ekonomski institut, Beograd, 1977, 59 + 6 str. /šapirografisano/ (I, 163-202) 81. "[ta imaju filosofija i nauka da kažu jedna drugoj?", Dometi, Rijeka, god. H, br. 9, 1977, str. 5-10. 82. (koautori Stevan Blagojević, Dušan Tomić i Relja Drakulić), Dugoročni program razvoja nauke u Srbiji (do 1985/1990), Ekonomski institut, Beograd, 1977, 53 str. + aneks (delimično: I, 270-283) 83. (koautor Svetlana Knjazev-Adamović) Logika sa metodologijom, uxbenik za IV razred usmerenog obrazovanja, Zavod za izdavanje uxbenika, Beograd, 1980, str. 68-115. (dopunjena verzija: II, 5-46) 84. (koautori Svetlana Knjazev-Adamović i Branimir Lazarević) Logika, uxbenik za II razred pedagoške akademije, Zavod za izdavanje uxbenika, Beograd, 1980, str. 73-106. (dopunjena verzija: II, 5-46) 85. "Metafysiki kai marksistiki filosofia", in: Readings in Contemporary Metaphysics, ed. by C. Boudouris, Athens, 1980, pp. 341-353. (II, 146-159) 86. "Marija Bogdanović, Kvantitativni pristup u sociologiji: razvoj, dometi i formalističke jednostranosti (Beograd, Službeni list SFRJ, 1981, 164 str.)" (prikaz), Sociologija, god. XXIV, br. 1, 1982, str. 166-169. 87. Hipoteze i saznanje. Uloga hipoteza u rastu naučnog saznanja, Nolit, Beograd, 1984, 310 str. (s kratkom biografijom na str. 311.) /cf. bibliografske jedinice 43, 61, 64, 88, 93 i 102/ (delimično: I, 5-9 i II, 173290) 88. "Glavni tokovi v sodobni filozofiji znanosti", Anthropos, ljubljana, št. III-VI/1984, str. 185-190. /u prerađenom obliku uključeno u [87]/ (I, 5-9) 89. "Comments on Eidlin's 'Isn't Popper the Best Marxist?' ", Nenjsletter, Guelph, Ontario, Vol. I, No. 1&2, 1984, pp. 32-35. (na srpskom: "Nije li Poper najbolji marksista?", Sociologija, god. XXVII, br. 3, 1985, str. 407-415.) (I, 146-149) 510

90. "Savremena metodologija i istorija misli o nauci", Filozofska istraživanja, Zagreb, br. 18, god. VI, sv. 3, 1986, str. 695-701. /delimično u: Istorija... [103], str. 21, 28, 87-88./ (II, 75-80) 91. "Metodološki pogledi Xona Heršela. Ogled iz istorije metodologije nauke", Zbornik Filozofskog fakulteta, Beograd, br. XV-B, 1988, str. 179-187. (unekoliko drugačija verzija u: Istorija... [103], str. 184-193.) 92. "Jovan Aranđelović, Povesno mišljenje ‡ metodološka ispitivanja" (recenzija), Filozofski godišnjak, br. 1, 1988, str. 240-249. 93. "Scientific Persuasion", in: Aleksandar Pavkoviæ (ed.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach, Klunjer Academic Publishers, Dordrecht, 1988, pp. 205-228. /u prerađenom obliku uključeno u [87], str. 217-256./ (II, 262-290) 94. "Scientific Realism and Critical Rationalism", in: Kurt Salamun (Hrsg.), Karl R. Popper und die Philosophie des Kritischen Rationalismus. Zum 85. Geburtstag von Karl R. Popper, Rodopi, Amsterdam, 1989, S. 19-30. (na srpskom: Theoria, god. HHH, br. 3-4, 1987, str. 63-72; na slovenačkom u: Anthropos, ljubljana, št. 1-3/1988, str. 11-20; preštampano kao predgovor za Naučni realizam... [80], str. 3-13.) 95. "@ivan Lazović, Hjum i Kant ‡ o prirodi razloga za ljudske postupke" (recenzija), Filozofski godišnjak, br. 2, 1989, str. 159-161. 96. "Aleksandar Pavković, Razlozi za sumnju ‡ ogled iz skepticizma" (recenzija), Filozofski godišnjak, br. 2, 1989, str. 166-170. 97. "Nikola Grahek: Teorija psihofizičkog identiteta" (recenzija), Filozofski godišnjak, br. 3, 1990, str. 261-264. 98. "Studijska grupa za filozofiju", u: Zbornik Filozofskog fakulteta: Naučni skup povodom 150-ogodišnjice Filozofskog fakulteta, Beograd, 1990, str. 309-315. 99. "Metodologija i filozofija nauke", Theoria, god. XXXIV, br. 2, 1991, str. 6973. /delimično u: Istorija... [103], str. 22-24./ (II, 51-54) 100. "Marksova zamisao nauke i neka savremena gledišta", Filozofski godišnjak, br. 4, 1991, str. 102-119. (II, 160-170) 101. "Revolucija i utopija u marksizmu i u kritičkom racionalizmu", Theoria, god. XXXV, br. 2, 1992, str. 7-18. (posthumno) (I, 150-160) 102. "Logischer und historischer Zugang zur Prüfung njissenschaftlicher Hypothesen", in: Die Serbische Philosophie Heute, Mihailo Ðuriæ (Hrsg.), Slavica Verlag Kovaè, München, 1993, S. 229-247. /u prerađenom obliku uključeno u [87]/ (II, 224-235) 103. Uvod u opštu metodologiju i istorija metodološke misli, Filozofski fakultet, Beograd, 1994, str. 300 (cf. bibliografske jedinice 76 i 91) 104. (priređivač) Filozofija nauke u prvoj polovini HH veka (hrestomatija tekstova), Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1997, 138 str. (predgovor Staniše Novakovića "Filozofija nauke danas", str. 3-14.) 105. (priređivač) Naučni realizam i antirealizam u savremenoj metodologiji (hrestomatija tekstova), Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1998, 316 str. (predgovor Staniše Novakovića "Naučni realizam i kritički racionalizam", str. 3-13.) 106. Savremena uloga i organizacija nauke. Izabrani radovi, knjiga I, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2001, 286 str. 107. Filozofija, metod i razvoj naučnog saznanja. Izabrani radovi, knjiga II, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2001, 366 str.

511

STANI[A NOVAKOVI] (1930-1992) 8. novembra 1992. neočekivano i prerano otišao je iz naše sredine, filozofije, nauke, društva i kulture jedan od istaknutih srpskih i jugoslovenskih filozofa, naučnika, metodologa, pedagoga, numizmatologa i kulturnih pregalaca dr Staniša Novaković, redovni profesor na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dr Staniša Novaković je rođen u Beogradu 10. februara 1930. godine. Po završetku srednje škole (sa odličnim uspehom u Drugoj muškoj gimnaziji) upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, gde je diplomirao na Grupi za filozofiju 1954. godine Pre nego što je aprila 1961. godine bio izabran za asistenta u novoosnovanom Odeljenju za filozofiju Instituta društvenih nauka u Beogradu, radio je kao saradnik-stenograf i novinar u listu Politika. Doktorsku disertaciju Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filozofiji odbranio je 1964. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle ukidanja Odeljenja za filozofiju rukovodio je Grupom za metodologiju u Centru za sociološka istraživanja Instituta za društvene nauke. Godine 1973. kao viši naučni saradnik prešao je u Ekonomski institut, gde je radio na problemima razvoja nauke, nauke o nauci i naučne politike. Izabran je za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta 1978, a 1982. godine postao je redovni profesor. Bio je biran za predsednika Filozofskog društva Srbije u dva navrata (1973-1975 i 1981-1983). Bio je i glavni urednik zbornika Savremene filozofske teme, dva puta je bio član upravnog odbora Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, odnosno Saveza filozofskih društava Jugoslavije. Bio je u uredništvu časopisa Filozofija i redakciji biblioteke Filozofskih studija. Značajnu aktivnost profesor Novaković je obavljao u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta, gde je od 1974. godine rukovodio projektom iz oblasti metodologije nauke, 1975. godine izabran je za predsednika Naučnog veća, a donedavno je bio i upravnik toga Instituta. U svim institucijama u kojima je radio bio je biran za člana upravnih i stručnih tela. Kada u svakodnevnom životu govorimo o univerzitetskim ljudima, najčešće ih identifikujemo sa predmetom koji predaju. U tom kontekstu posmatrano, u službenoj organizaciji nauke i nastave na Filozofskom fakultetu u Beogradu dr Staniša Novakovićje predavao Opštu metodologiju nauka na Odeljenju za filozofiju, a kao izborni predmet i predmet na poslediplomskim studijama vodio je Filozofiju nauke. Naizmenično sa svojim kolegama Opštu metodologiju nauka predavao je i studentima sociološke studijske grupe.

512

No, kada posthumno govorimo o ličnosti i delu našeg kolege Novakovića, potrebno je reći nešto više. Ako bismo bili u mogućnosti da na svestran i celovit način obuhvatimo sve važnije oblike i aspekte predavačkog, spisateljskog, mentorskog, komunikativnog i javnog profesionalnog rada, kao i šire radne i životne delatnosti našeg kolege Novakovića, uvideli bismo koliko je on bio celovita, svestrana i neponovljiva ličnost. Bio je: filozof opšte i posebne usmerenosti, logičar i epistemolog, metodolog opšteg i posebnog usmerenja, naučnik i naukolog, humanista, učitelj, mentor i pedagog, numizmatičar i numizmatolog, istraživač i pisac monografskih naučnih i filozofskih dela, pisac uxbenika za srednje škole, prevodilac značajnih metodoloških dela, novinar i stenograf, rukovodilac naučnih programa, komunikator sa kolegama iz naše zemlje i sveta. Iznad svega, Staniša je bio dobar čovek, odličan suprug, otac, brat, sin, smirena i kooperativna ličnost, kultivisan Srbin-hrišćanin pravoslavne vere tokom čitavog svog života, a ne samo odnedavno. Profesor Novaković spada u red onih naših naučnika koji su stekli međunarodno iskustvo i neposredne kontakte sa nekim od vodećih savremenih mislilaca. Bio je miran i skroman čovek koji od svog poziva i međunarodnog iskustva nije pravio "estradu", tako da je manje poznato njegovo inostrano naučno i metodološko iskustvo, koje obuhvata period od pune tri decenije. Godine 1964/65. proveo je godinu dana u SAD kao stipendista Fordove fondacije. Tom prilikom je najveći deo vremena proveo u Prinstonu, na katedri za filozofiju i metodologiju, pod rukovodstvom poznatog Karla Hempela. Godine 1967/68. dobio je stipendiju Britanskog saveta i proveo tri meseca na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku, na Katedri za logiku i naučni metod, čiji je šef bio ser Karl Poper. 1971/72. godine sa specijalnom Endrju Melon postdoktorskom istraživačkom stipendijom proveo je jedanaest emseci u Odeljenju za istoriju i filozofiju nauke Univerziteta u Prinstonu, čiji je šef bio Laurens Laudan. Tom prilikom je radio na problemu smenjivanja naučnih teorija, što će i kasnije biti jedno od centralnih pitanja kojima se bavio. Godine 1975. Republička zajednica nauke dodelila mu je tromesečnu stipendiju za studijski boravak na Univerzitetu u Saseksu, u Jedinici za istraživanje naučne politike, a 1979. godine od iste zajednice dobio je jednomesečnu stipendiju za boravak u Londonu radi dovršavanja studije o hipotezi i saznanju. Staniša Novaković je učestvovao na većem broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i držao je brojna predavanja na javnim tribinama u zemlji i na univerzitetima u SAD i Velikoj Britaniji. Pored većeg broja rasprava, članaka, kao i nekoliko priloga na engleskom jeziku, koji su objavljeni u SAD, objavio je tri knjige: Problem razgraničenja nauke i metafizike u savremenoj empirističkoj filosofiji (1965), Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji (1967) i Hipoteze i saznanje (1984). Sa svojom koleginicom Svetlanom Knjazev-Adamović učestvovao je u pisanju uxbenika Logike sa metodologijom, a sa pokojnim kolegom Branimirom Lazarevićem (1940-1992) i Svetlanom Knjazevom napisao je Logiku, uxbenik za II razred Pedagoške akademije (1980).

513

Izuzetni i pomalo samonikli (jer u vreme studija nije izučavao metodologiju i filozofiju nauke) Staniša je preveo i napisao predgovor za dva dela koja imaju karakter klasičnih dela savremene filozofskonaučne misli. Da ništa drugo nije uradio u svom plodnom i raznovrsnom životu, time je zaslužio sećanje i poštovanje. Ovo naročito kada se ima u vidu da u nas postoji veći broj značajnih naučnih i filozofskih dela koja su preveli dobri znalci jezika ali nedovoljni poznavaoci naučnog mikrojezika i specijalizovane terminologije. Još u svojim prvim radovima Staniša je razmatrao neke od osnovnih tema filozofije Karla Popera, jednog od najvećih živih metodologa, filozofa nauke i logičara. Rezultat svog kritičkog proučavanja Popera najpotpunije je izložio u obimnoj studiji "Metodološka i filozofska gledišta Karla Popera", koja je kako predgovor objavljena u Poperovoj knjizi Logika naučnog otkrića (Nolit, 1973); ovu knjigu preveo je sâm Novaković. Pored velike objektivnosti u izlaganju Poperovih stanovišta i sigurnosti u tumačenju spornih aspekata njegove teorije, treba ukazati i na uverljivost Novakovićeve kritike, u kojoj su pokazane neke osnovne ograničenosti i jednostranosti ove vrlo uticajne metodološke doktrine. Profesor Novaković je takođe preveo i napisao "Predgovor" za čuvenu studiju Tomasa Kuna Struktura naučnih revolucija (Nolit, 1974). Još jedna značajna oblast Stanišinih interesovanja i uspešne delatnosti bila je arheologija. On je na grupi za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu držao predavanja iz Metodologije numizmatičkih istraživanja, imao veliku zbirku srpskog srednjevekovnog novca, sarađivao u časopisu Numizmatičar i učestvovao u upravi Numizmatičkog društva Srbije. Ova oblast tzv. "pomoćnih" istorijskih disciplina u nas je nedovoljno poznata, pa se i nedovoljno ceni. Smatra se da je to neka vrsta privatne kolekcionarske pasije kojom se bave pojedinci sa velikom količinom slobodnog vremena. Međutim, profesor Novaković nije bio samo numizmatičar nego istovremeno i pre svega i numizmatolog, odnosno naučnik koji se ovom delatnošću bavio ne samo sa strašću srca nego i sa snagom uma. Kao što se stručnjak za jezik ili lingvist razlikuje od čoveka koji govori svoj maternji jezik, o kome često ne zna ništa, ili kao što se ribolovac razlikuje od ihtiologa, tako se i strastveni sakupljač starog kovanog novca razlikuje od naučnika koji to čini s naučnim pobudama. Novaković je u ovoj oblasti postigao vrhunske rezultate: objavio je veći broj radova, uređivao je veći broj zbornika, sudelovao je sa saopštenjima i na međunarodnim skupovima. Staniša je imao dve velike želje na kojima je dugo radio: da svoju privatnu zbirku obradi i objavi kao knjigu i da objavi bibliografiju radova o srednjevekovnoj numizmatičkoj literaturi. Pored ova dva nezavršena posla, još je ostalo javno nesaopšteno njegovo istraživanje realističke teorije saznanja i istorije metodologije. Izuzetnost Staniše Novakovića kao naučnika i čoveka ogleda se u njegovoj prirodnoj dobroti i društvenoj veštini da prihvati dijalog različitih kultura i da se razvija u duhu dijalogike. Dijalogika ili polifona naučna kultura predstavlja veliki korak napred ne samo u mogućem razvitku naše logičke i metodološke literature već i u razvitku našeg načina mišljenja, međusobnog ophođenja, tolerancije, druženja i prevladavanja nekih tradicionalnih i novijih podela, međusobnih trvenja, neprincipijelnih osporavanja.

514

Pored napisanih knjiga, rasprava i članaka, ono što nas je sve privlačilo, osvajalo i približavalo našem kolegi, uzornom filozofu i naučniku, nastavniku i dobrom čoveku Staniši Novakoviću jeste njegova društvena, filozofska, naučna i ljudska otvorenost, smirenost, stvaralačka sloboda i novi polifonijski, dijaloški, dijalogički i dijakulturološki princip novog naučnog i filozofskog mišljenja, osećanja, verovanja, delovanja i ponašanja. njegovom smrću gubimo čoveka koji je spolja i iznutra imao filozofski stav prema svetu i životu. Sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, jasnije shvatamo njegov filozofski stav i jedinstvo reči i dela. Dobar, smiren, mudar, bez ostatka posvećen filozofiji, nastavnopedagoškom radu, numizmatici i svojoj porodici, život našeg kolege Novakovića završio se pre nego što je mogao dati. Neka mu je slava i hvala za sve što je uradio u razvoju naše filozofije, nauke, numizmatike i kulture.

Miroslav Radovanović

515

U Beogradu je 8. novembra 1992. iznenada preminuo dr Staniša Novaković, redovni profesor Filozofskog fakulteta. Vest o njegovoj smrti duboko je pogodila ne samo njegove najbliže nego i sve one koji su u njemu videli pouzdanog prijatelja, uvaženog kolegu i vodeću ličnost naše filozofije nauke. Staniša Novaković je rođen 10. februara 1930. godine u Beogradu. [kolovao se u Beogradu, gde je 1954. završio filozofiju na Filozofskom fakultetu. Bio je novinar "Politike" do 1961. godine, kada se zaposlio kao asistent u Filozofskom odeljenju Instituta društvenih nauka. Doktorirao je 1964. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa temom "Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filozofiji". Od 1966. do 1973. bio je naučni saradnik Instituta društvenih nauka, a od 1973. viši naučni saradnik. Te iste godine prešao je u Ekonomski institut, gde je radio do 1977. godine, kada je izabran za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, a od 1982. bio je redovni profesor. U toku svoje naučne karijere Staniša Novaković je dvaput boravio u SAD: 1964/65. kao stipendista Fordove fondacije i 1971/72. kao Andrenj Mellon Postdoctoral Fellonj na Univerzi-tetu u Pittsburgh-u. Godine 1967/68. bio je u Londonu, u čuvenoj London School of Economics. Za vreme boravka u Londonu uspostavio je kontakt sa Sir Karl Popper-om, sa kojim je kasnije imao još nekoliko susreta, i sa rano preminulim Imreom Lakatošem, kao i sa nekim drugim od vodećih ličnosti filozofije nauke (Votkins, Agasi itd). Ostale vodeće ličnosti filozofije nauke šezdesetih i sedamdesetih godina ‡ Adolfa Grinbauma i Larija Laudana ‡ upoznao je u Pitsburgu. Staniša Novaković se u jugoslovenskoj filozofskoj literaturi pojavio krajem pedesetih godina sa člancima iz filozofije nauke. Bio je to period ponovnog (po ko zna koji put) otvaranja filozofskih očiju i ušiju ovdašnjeg sveta prema filozofiji Zapadne Evrope i Amerike. U tom pogledu Staniša Novaković se nije mnogo razlikovao od svojih kolega iz tog vremena. Ali, dok je većina marksistički orijentisanih pisaca učila kako bi to naučeno ili uklopila u marksističke okvire ili podvrgla marksističkoj kritici, Staniša Novaković je to činio iz čiste intelektualne radoznalosti i ljubavi. On se potpuno posvetio filozofskim pitanjima nauke. U sećanju su mi dve velike nepresušne teme koje su Stanišu Novakovića dugo, dugo zaokupljale: odnos između nauke i metafizike i nastanak naučnih hipoteza. O tim temama on je ne samo više puta pisao, nego je sa njima živeo: ti su ga problemi zanimali kao da su to njegovi životni problemi. O prvoj temi je pisao 1961. ("Filozofske teme Karla Popera"), 1963. ("Poperov pokušaj razgraničenja nauke i metafizike"), 1965. (Problem razgraničavanja nauke i metafizike u savremenoj empirističkoj filozofiji), 1966. ("Uloga metafizičkih iskaza u naukama") i 1974. ("Metaphysics and Marxist Philosophy"), a o drugoj 1962. ("Poperovo shvatanje istine"), 1968. ("Ima li perspektive logika otkrića?"), 1972. ("Teorijsko procenjivanje rivalskih hipoteza"), 1974. ("Transition from the Old to the Nenj Scientific Theory") i 1984. (Hipoteze i saznanje).

516

Staniša Novaković je značajan ne samo zato što je filozofija nauke zahvaljujući njemu dobila u ovoj sredini status važne filozofske discipline, već i zato što je toj disciplini dao doprinos na najbolji mogući način: temeljno obrađujući teme koje su ga zaokupljale, savesno, sa najvećim stepenom profesionalnosti, bez filozofskih ili ideo-loških predrasuda i bez sujete. Zahvaljujući takvom načinu pisanja Staniša Novaković je ne samo približio ne taj značajan deo filozofske literature našem današnjem čitaocu nego je tog čitaoca i stvorio.. On nije imao neposrednih prethodnika od kojih je upućenost u svoju profesiju mogao da preuzme, nego je filozofiju nauke uveo u ovu intelektualnu sredinu uprkos i nasuprot svom akademskom filozofskom obrazovanju stečenom u uslovima intelektualne bede, koju je širio duh dijalektičkog i istorijskog materijalizma. Zahvaljujući Staniši Novakoviću stvorena je atmosfera neophodna za postojanje intelektualnog života u jednoj disciplini; zahvaljujući njemu u našoj filozofiji su poznati svi tokovi filozofskih ideja u području filozofiju nauke. Najzad, Staniša Novaković je zaslužan što je našu filozofiju nauke izvukao iz anonimnosti: ne samo da je on sâm objavljivao u svetskim publikacijama nego je i druge osposobio i podsticao da to čine. Staniša Novaković je značajan i u jednom širem kontekstu: iako se on sâm nije mnogo bavio analitičkom filozofijom u užem smislu te reči (osim u nekoliko navrata, pišući o Muru i Vitgenštajnu, ili o filozofskoj argumentaciji), on je svojim knjigama, člancima i prevodima veoma mnogo uticao na razvoj te filozofije kod nas. njegovo delo pleni mirnoćom, pouzdanošću, širinom, tolerancijom, racionalnom argumentacijom i analitičnošću. Tim svojim osobinama ono utiče na stišavanje filo-zofskih strasti i obuzdavanje negativne filozofske energije; to mu daje trajnu vrednost. Najzad, Staniša Novaković nas je posebno zadužio knjigom Hipoteze i saznanje, koja je vredna pomena i u svetskoj literaturi iz filozofije nauke.

Aleksandar Kron

517

Stari je to filozofski uvid da izbor same filozofije zavisi od toga kakav je ko čovek. Filozofske nazore osmišljava lik čovekove duše. Ona ih na neki način prožima i određuje. ^ini se da tom uvidu protivreči mnogo toga što često vidimo u filozofiji, pre svega onoj današnjoj. Ali, da je to što vidimo ipak samo privid, ili bar da to nema nikakvo opšte važenje, već da je filozofija odista zavisna od toga kakav je ko čovek ‡ pokazuje se upravo na životnom putu i filozofskom delu stvaraoca kakav je bio Staniša Novaković. U prilici kakva je ova, u trenucima spomena, čini se da je primereno naznačiti to jedinstvo filozofskog i životnog puta, ako se već mora u nekoliko prigodnih reči izreći neki sud o jednom životnom i filozofskom nastojanju kao dovršenom ili, tačnije rečeno, kao iznenada prekinutom, surovo presečenom tragičnom sudbinom. Današnja filozofija, promene u njenim temeljima, idu daleko u susret misaonim ljudima kakav je bio Staniša Novaković, ljudima spremnim da se široko otvore prema drugima, prema razlikama, bilo time što će ove priznati kao nešto po sebi razumljivo i potrebno, što će ih, dakle, uvažavati, bilo tako što će tražiti puteve da ih i sami baštine, da u tom otvaranju prema razlikama svoje poglede jednostavno razobruče, uprkos svim zahtevima za strogošću ili izvedenošću mišljenja. To je onaj okvir unutar kojeg se onda može reći da je Novaković, pre svega zahvaljujući svojoj velikoj duši, plemenitosti svoje prirode, ali i blagodareći svojoj istrajnosti u radu, svojoj marljivosti i trudu, išao u susret velikom zaokretu filozofije od isključivosti i nepriznavanja razlika prema stanju koje danas sve dublje prožima njeno nastojanje. U stvari, iz samih novih osnova današnje filozofije zrači taj veliki duh ne nekakvog pukog podnošenja razlika, već nesavladive potrebe za njima, duh upućenosti na druge, na sporazumevanje s njima, na saglašavanje, na saradnju u zajednici kakva je i intelektualna zajednica filozofa ili, uopšte, ljudi koji obavljaju slične poslove i suočavaju se sa sličnim izazovima. Analitičko mišljenje, koje je Novakoviću bilo blisko, i sámo se danas otvara prema drugačijim filozofskim nazorima. S druge strane, naša sadašnjost je ostavila za sobom prezrivi stav prema analitičkim ali i drugim moćima razuma mnogo odlučnije nego što je učinila moderna u svojim veličanstvenim sistemima spekulativne filozofije, držeći se svog temeljnog nastojanja za prevazilaženjem. Staniša Novaković je znao da je samodovoljnost rđav saveznik ne ove ili one filozofske usmerenosti, već svake od njih i svih njih zajedno. Samoj prirodi Staniše Novakovića takva samodovoljnost bila je strana. A ako se pomisli na onu zavisnost čovekove prirode i njegove filozofije, onda se već i iz toga nadaje uvid u vrednosti Novakovićeve otvorenosti i njegove upućenosti na druge., njegove spremnosti da prizna vrednost i pogledima koje nikada ne bi delio sa drugima, koji su njemu bili jednostavno strani.

518

Ali, današnja filozofija se ne otvara samo prema razlikama unutar savremenih filozofskih težnji. Ona se otvara na sličan način i prema "prošlosti", prema svojoj istoriji, prema nasleđu, opštem ali i nacionalnom. Pokazuje se ne samo to da istorija filozofskih ideja nije nekakvo smetlište velikih sistema, već i da to prevazilaženje ne omogućava pravi odnos prema nasleđu. Traže se drugačiji pristupi koji će omogućiti da baština oživi slobodnije nego što se to može unutar filozofije prevazilaženja. O tome svedoče, na primer, obnavljanja nasleđa, okretanja njemu, vraćanja velikim razmeđima duhovnih stremljenja i preispitivanja mogućnosti da se sa njih krene nekim drugim putevima. Te i njima slične težnje koje nalazimo u današnjoj filozofiji možda su na neki način određivale i lik Novakovićevih prekinutih, presečenih nastojanja da ispita neke značajnije logičke zamisli, da osvetli istoriju metodoloških ideja od antičkih vremena do naših dana. Izgleda da će neke plodove tih nastojanja biti moguće objaviti, da će nešto od toga moći da se priredi kao knjiga. Vredno je, dakle, posebno istaći njegovo stalno nastojanje da se otvori prema filozofskom nasleđu, njegovo zanimanje za istoriju nauke, uopšte za istoriju ideja. Ta težnja je krasila njegovo filozofsko stanovište i onda kad su se neki od njegovih uzora sa odbojnošću postavljali prema takvim težnjama, kad nisu uspevali da nađu istinske puteve shvatanja značaja koji istorija ideja ima za svako ozbiljno bavljenje pre svega filozofijom, ali na određeni način, i za same nauke. Ovo "prednjačenje" u odnosu na temeljne poglede stanovišta za koje se opredelio, bilo je opet izraz njegove otvorenosti prema drugačijem, izraz uvida da vrednosti ima i ono što se ne uklapa u jedno posebno opredeljenje. Na tom svom ranom istorijskom usmerenju istrajao je do svojih poslednjih radova. U stvari, upravo u ovima je posebno došlo do izraza to njegovo interesovanje. S ovim je u saglasnosti i njegovo uviđanje značaja bavljenja nacionalnom filozofijom, njegova podrška nastojanjima da se ozbiljnije pristupi istraživanju istorije srpske filozofije, i to u vremenu kada takva nastojanja nisu rado prihvatana. Taj svoj stav ispoljio je i na stručnim sastancima u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta, kojim je, u jednom dužem vremenskom razdoblju, uspešno rukovodio.

519

Osnovnim svojim težnjama bio je okrenut prema naukama, odnosno prema logičkim, metodološkim problemima ovog oblika saznanja, pri čemu ga je nauka zanimala kao filozofa. Ovo traži neko razjašnjenje, ne samo zbog onih koji, uzdižući filozofiju, malo brinu za značaj izazova pred koje ovu stavljaju nauke, nego i zbog onih koji, tobože "predani naukama" nikada ni ne dolaze do filozofije i kojima ne ostaje ništa drugo nego da taj svoj ignorantski stav proglase filozofijom. Kad kažem da je Staniša Novaković okrenut naukama kao filozof, odnosno na način primeren filozofiji, onda mislim na to da ga je zanimalo upućivanje i unapređivanje filozofske logike, odnosno metodologije kao njenog novovekovnog središta. Uviđao je da tzv. specijalne logike posebnih nauka mogu biti vredne samo ako su delo samih naučnika, ako potiču iz predanosti naukama, iz potpune upućenosti u njih. Uostalom, ako je uopšte i moguće da filozof nešto doprinese takvim specijalnim logikama, onda ove mogu biti značajne ne za filozofiju, već za odgovarajuće posebne nauke. Specijalne logike posebnih nauka ne pripadaju filozofiji, niti one mogu biti nešto što unapređuje samu filozofiju. To je stanovište filozofije i u tom smislu Novakovićevo bavljenje naukama bilo je, sasvim sigurno, filozofsko. Osim toga, Novakoviću je bilo potpuno strano stanovište koje zatvara pogled prema velikim sistemima logike, prema metodološkim pogledima najznačajnijih filozofija. Bilo mu je strano stanovište koje se gubi u predrasudi da je ono današnje ili ono što potiče iz neke posebne struke ujedno i nešto što je savremeno ili, čak, nešto što je jedino vredno, pred čim bi imala da bledi snaga velikih filozofija današnjeg vremena ili, pogotovu, snaga filozofskog nasleđa. Nema nikakve potrebe da se dalje potpunije osvetljava filozofski smisao Novakovićevog bavljenja logikom, da se navode dodatni razlozi koji svedoče da je njegovo poznavanje i njegovo razvijanje metodoloških nazora bilo filozofsko. Umesto toga vredi reći da metodologiju nikada nije svodio na ono čime se sâm bavio ili na ono što je njega posebno zanimalo. Logiku nije sužavao na ono što je bilo izraz njegovog osnovnog filozofskog opredeljenja. Najzad, njegovi pogledi nikada nisu bili izloženi opasnosti da prosto lebde negde između filozofije i nauke, da im nedostaje istinsko ishodište i ukorenjenje bilo u samoj filozofiji bilo u naukama. Filozofija ga je možda zbunjivala, kao i tolike druge misaone ljude, neiscrpnošću svojih prilaza i izazova. Ali se nje nije bojao, niti joj je okretao leđa. Nije iz nje bežao tražeći izlaze iz njenih bespuća u nekakvom tobožnjem bavljenju naukama. Pri tom je i u ovom pogledu Staniša Novaković išao dalje od svog osnovnog stanovišta, preko njegovih okvira, išao slobodnije u susret onoj otvorenosti različitih filozofija ‡ jednih prema drugima ‡ o kojoj sam nešto već rekao. Ta otvorenost postaje sve izrazitije obeležje upravo današnjih tokova u filozofiji, prepoznatljivo kao težnja u gotovo svim značajnijim filozofskim usmerenjima. Staniša Novaković je u našoj sredini odista bio oličenje razboritosti u prosuđivanju, otvorenosti za saradnju. U vremenu svakojakih opterećenja i nepromišljenih sudova i reagovanja zračio je snagom svog moralnog stava i podsećao na mogućnost da se u ova smutna vremena postigne prastari ideal mere. Razboritost ga je činila sudržanim ali i pouzdanim u prosuđivanju životnih problema, pri opredeljivanju u filozofskim sporovima. 520

Postigao je ono najviše što se unutar stanovišta koje mu je bilo blisko i koje je delio sa mnogim savremenicima može postići. Postiao je onu izvrsnost kojoj teži svaki filozof. U našoj filozofiji izgradio je jedan osobeni, prepoznatljivi lik, postao je oznaka jednog usmerenja naše filozofije. Mogao je biti i bio je sagovornik mnogima koji na sličan način shvataju filozofiju. Može se pomenuti ne samo Poper, nego i mnogi drugi značajni filozofi. U njegovoj uzdržljivosti i promišljenosti kao branama od ogrešenja najpotpunije se iskazuju one temeljne crte njegove ličnosti, njegove mirne, pribrane prirode, njegove istinske razboritosti. Duh uvažavanja razlika, istinski duh demokratske kulture, zračio je ne samo iz onoga što je Staniša govorio, obično ne javno, pogotovo ne u nekom nametljivom obliku, već kao ispovest prijatelju. Taj duh je zračio kao nešto rečito u njegovom ćutanju, u uzdržavanju od suda, od isticanja svog mišljenja. Otmenosti njegovog duha kao da je smetala svaka upornost ili preterano zalaganje za sopstvene poglede. I to mu je izgledalo kao želja da se nametne svoje mišljenje, kao isključivost. Samo onaj ko je sa Stanišom bio prijatelj mogao je znati njegove stavove, jer ih je obično izricao naknadno, onda kad ovi nisu mogli ništa promeniti u samim sporovima. Ja ću Stanišu pamtiti i po toj neiskazivanoj rečitosti, po rečitosti njegovog uzdržavanja, pamtiću ga po čuđenju koje je umeo da izrazi u svom blagom pogledu suočen sa isključivošću kao sa nasiljem nad njim samim i nad drugima.

Jovan Aranđelović

521

BIBLIOGRAFSKI PODACI O OBJAVljENIM RADOVIMA PRVI DEO ‡ NEKA OSNOVNA PITAnjA METODOLOGIJE NAUKE Logika sa metodologijom (za četvrti razred usmerenog obrazovanja...) /koautor: Svetlana Knjazev-Adamović/, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 11980, 21986, str. 68-115; Logika (za drugi razred pedagoške akademije...) /koautori: Svetlana Knjazeva-Adamović i Branimir Lazarević/, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1 1980, 21988, 31989, str. 73-106. (Cf. i: "Filozofija nauke danas", predgovor za: St. Novaković /prir./, Filozofija nauke u prvoj polovini HH veka, Institut za filozofiju Filozof-skog fakulteta, Beograd, 1997, str. 3-14; kao i: Uvod u opštu metodologiju i istorija metodološke misli, Filozofski fakultet, Beograd, 1994, str. 9-78.) DRUGI DEO ‡ PROBLEMI SAVREMENE FILOZOFIJE NAUKE "Metodologija i filozofija nauke (Zbog čega i kako valja praviti razliku između metodologije i filozofije nauke)", Theoria, god. XXXIV, br. 2, 1991, str. 6973; "Filosofija nauke (Povodom simpozija ÄFilosofija, matematika i prirodne naukeÄ)", Politika, 14. IV 1963, str. 18. "[ta imaju filozofija i nauka da kažu jedna drugoj?", Dometi, Rijeka, god. H, br. 9, 1977, str. 5-10; "Trijumf matematičke logike" (osvrt), Politika, avgust 1969; "Međunarodni kongres za logiku, metodologiju i filozofiju nauke": "Povodom kongresa ICLMPS u Amsterdamu" (osvrt), Encyclopaedia moderna, god. II, br. 5-6, sept.-dec. 1967, str. 341-342. "Nauka i ne-nauka", uvodni tekst uz istoimeni temat radova pripremljen za Treći program Radio-Beograda, 1973. "Filosofija i nauka", Danas, Beograd, br. 29, 20. jun 1962, str. 16-17; "Filozofija i nauka kod međuratnih jugoslovenskih marksista": "Ivan Babić, Odnos filozofije i znanosti u radovima jugoslavenskih marksi-sta 1931-1941, Zagreb 1965" (prikaz), Encyclopaedia moderna, god. I, br. 1, septembar 1966, str. 119-121. "Savremena metodologija i istorija misli o nauci", Filozofska istraživanja, Zagreb, br. 18, god. VI, sv. 3, 1986, str. 695-701; "Dodatak ‡ Kratak istorijski pregled", do sada neobjavljivan "Dve koncepcije nauke i humanizam", Praxis, Zagreb, br. 1-2/1969, str. 183186. (saopštenje uz simpozijum "Naučno-tehnički progres i humanizam", Korčulanska letnja škola, avgust 1968; na engleskom: "Tnjo Concepts of Science and Humanism", Praxis, International edition, Zagreb, No. 1-2/1969, pp. 193-195.) "Naučnička skromnost filozofa", Danas, Beograd, 25. oktobar 1961. "O nedostižnosti apsolutnog", Danas, Beograd, br. 6, 2. avgust 1961, str. 6.

522

"Metodološka razmatranja o eklekticizmu", pročitano saopštenje na skupu psihologâ "Eklekticizam u našoj psihološkoj misli" u Aranđelovcu, do sada neobjavljivano

523

TRE]I DEO ‡ METAFIZIKA I DIJALEKTIKA "Neka razmatranja o problemu argumentacije u filosofiji", Filozofija, god. XI, br. 3, 1967, str. 105-118. Pasmor, Filozofsko rasuđivanje: "John Passmore, Philosophical Reasoning, London, Gerald Ducknjorth & Co. Ltd., 1961" (prikaz), Filozofija, god. VIII, br. 2, 1964, str. 147-149. "Pojam materije i razni pokušaji dematerijalizacije", emitovano na Trećem programu Radio-Beograda, 1969. "Materija kao proizvod ljudskog mišljenja", Književne novine, br. 350, god. XXI, 29. mart 1969. "Kantov problem", Savremene filozofske teme, god. H, br. 1, 1966, str. 95107; "Nekoliko pitanja filosofije nauke u Kantovom sistemu", Theoria, posebno izdanje posvećeno Kantovoj filosofiji (prvi broj časopisa), 1975, str. 43-49. (ovde na početku preštampan samo uvodni deo, str. 43-44.) "Uloga metafizičkih iskaza u naukama", Filozofija, god. H, br. 2, 1966, str. 245256. (u dopunjenom obliku i kao predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu); deo pročitanog saopštenja uz temu Opatijskog simpozijuma "Dijalektika i metafizika" (8 str.) ‡ komentari o tezama drugih diskutanata; "Lazerovic, Studije u metafilozofiji (M. Lazeronjitz, Studies in Metaphilosophy, London, , Routledge & Kegan Paul, 1964, 264 pp.)" (prikaz), Filozofija, god. IX, br. 2, 1965, str. 141-144. "Neka pitanja u vezi sa interpretacijom dijalektike", podneto saopštenje na Korčulanskoj letnjoj školi 1970. ("A Fenj Remarks on the ljuestion of Interpretation of Dialectics"), do sada neobjavljivano "Metafizika i marksistička filozofija": "Metafizika i dijalektički materijalizam", Filozofija, god. IX, br. 2, 1965, str. 191-198. (kraća verzija); "Metaphysics and Marxist Philosophy", in: Dialogues on the Philosophy of Marxism, ed. by H. L. Parsons and J. Sommerville, njestport, Conn., Greennjood Publishing Co., 1972, pp. 165-177. "Marksova zamisao nauke i neka savremena gledišta", Filozofski godišnjak, br. 4, 1991, str. 102-119. ^ETVRTI DEO ‡ RAZVOJ NAU^NOG SAZNAnjA "Ima li perspektive logika otkrića?", Filosofija, god. XII, br. 3-4, 1968, str. 7992. (na engleskom: "Is There a Chance for Logic of Discovery?", Abstracts of the Third International Congress for Logic, Methodology, and Philosophy of Science, Amsterdam, 1967.) "Dodatak ‡ Gledišta znamenitih metodologa o naučnom otkriću", do sada neobjavljivana građa "Teorijsko procenjivanje rivalskih hipoteza", Filozofske studije, god. 3, br. III, 1972, str. 3-40. "Logički i istorijski pristup proveravanju naučnih hipoteza": "Logischer und historischer Zugang zur Prüfung njissenschaftlicher Hypothesen", in: Die Serbische Philosophie Heute, Mihailo Ðuriæ (Hrsg.), Slavica Verlag Kovaè, München, 1993, S. 229-247.

524

"Teorije naučnih revolucija (Da li je prelaz sa stare na novu paradigmu iznenadne i neočekivane prirode)": "Teorije naučnih revolucija", Filozofske studije, god. 2, br. II, 1971, str. 151-174; Predgovor knjizi: Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, preveo St. Novaković, 279, Nolit, Beograd, 1974, str. 9-28; "Is the Transition from an Old Theory to a Nenj One of a Sudden and Unexpected Character?", Methodological and Historical Essays in the Natural and Social Sciences, ed. by Robert S. Cohen and Marx nj. njartofsky, Boston Studies in the Philosophy of Science, vol. XIV, D. Reidel Publishing Co., Dordrecht-Holland, 1974, pp. 173-196. "Naučno ubeđivanje": "Scientific Persuasion", in: Aleksandar Pavkoviæ (ed.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach, Klunjer Academic Publishers, Dordrecht, 1988, pp. 205-228. PETI DEO ‡ MALI FILOZOFSKI RE^NIK "Glosar pojmova", do sada neobjavljivan, pripreman kao prilog (68 odrednica iz teorije saznanja i metodologije) za "Prosvetin" Veliki filozofski rečnik (koji je trebalo da se štampa tokom sedamdesetih godina, ali nikad nije dovršen) "Leksikon važnih ličnosti", najveći broj (od 46 napisanih) odrednica (o savremenim engleskim i američkim filosofima, prvenstveno iz oblasti filosofije nauke, pri čemu su neke nepotpisane /i takve su obeležene zvezdicom/) objavljen u Enciklopedijskom leksikonu "Mozaik znanja", tom 10: Filozofija, red. Danko Grlić, Interpres, Beograd, 1973. (na str. 51, 5556, 58, 63, 66-67, 71, 77, 88-89, 102 /2/, 105 /2/, 125, 151-152, 152, 160, 167, 168, 177 /2/, 187, 224-225, 242, 248, 312, 314-315, 324, 332, 346, 352, 363, 374, 376-377, 391, 433, 434, 436, 457, 463, 474-475, 483, 491, 497, 503, 505 /2/); kao i (neke u modifikovanom obliku) u: Danko Grlić, Leksikon filozofa, "Napried", Agram, (11968), 21981, 31983. [ESTI DEO ‡ BIO-BIBLIOGRAFSKI PRILOZI "Celokupna bibliografija Staniše Novakovića", Theoria, god. XL, br. 4, 1997, str. 187-192. "Staniša Novaković (1930-1992)" ‡ In memoriam-i: Miroslav Radovanović, u: Theoria, god. XXXIV, br. 2, 1992, str. 153-156. Aleksandar Kron, u: Theoria, god. XXXIV, br. 2, 1992, str. 156-158. Jovan Aranđelović, u: Filozofski godišnjak, god. VI, br. 6, 1993, str. 337340.

525

NAPOMENA O OVOJ KnjIZI Ovo je drugi tom izabranih radova profesora Staniše Novakovića, koji obuhvata uglavnom spise nastale tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kao i neke ranije neobjavljene materijale (uključujući napisane odrednice za Prosvetin filosofski rečnik i građu u vezi s problemom logike otkrića). njihovim objedinjavanjem u ovoj knjizi upotpunjuje se prikupljanje i objavljivanje zaostavštine pok. prof. Novakovića. Knjiga je podeljena na šest tematskih celina ‡ u prvoj se preštampava metodološki deo gimnazijskog uxbenika logike. U drugom delu su grupisani (uglavnom kraći) ogledi posvećeni razmišljanjima o pojedinim načelnim problemima filosofije nauke, dopunjeni pojedinim osvrtima koji imaju opštiji značaj. Treću celinu čine radovi u kojima se razmatraju pitanja uloge metafizike u nauci, odnosa metafizike i dijalektike, kao i viđenja nauke u marksizmu i dijalektičkom materijalizmu. ^etvrti deo obuhvata studije posvećene stupnjevima nastanka i procene naučnih hipoteza i jednim delom se podudara s tematikom i sadržajem knjige Hipoteze i saznanje. U petom delu se nalazi mali filosofski leksikon ‡ njegov prvi deo sačinjavaju odrednice o ključnim epistemološkim i metodološkim pojmovima, priređene za nikad završeni Prosvetin filozofski rečnik; u odrednicama su zadržane oznake "v." za upućivanje na druge odrednice kako bi se stekla predstava o ukupnoj strukturi rečnika, a iz istog razloga je na kraju svake odrednice (i u pregledu sadržaja) naveden broj koji označava njeno mesto u leksikonu. Drugi deo obuhvataju kratke odrednice iz Leksikona filozofa, pri čemu su asteriskom (zvezdicom) obeležene jedinice (nekoliko njih) za koje nije sasvim izvesno da ih je napisao Staniša Novaković. [esti deo uključuje potpunu bibliografiju Staniše Novakovića (iako je verovatno da nisu obuhvaćeni neki prikazi u dnevnoj periodici), biografske nekrologe istaknutih profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao i podatke o prvom objavljivanju radova. U celovitoj bibliografiji se na kraju svake jedinice u zagradama nalaze stranice na kojima je dotični tekst preštampan u ova dva toma Izabranih radova, kao i druge oznake od bibliografskog značaja (unakrsne reference i slične). Pojedini odeljci u ovoj zbirci komponovani su od nekoliko ranije objavljenih radova (što je naznačeno u bibliografskom pregledu), a izostavljali su se sadrža-ji koji su izgubili na aktuelnosti ili nemaju teorijski značaj, kao i neka mesta gde bi dolazilo do ponavljanja (što se nije moglo potpuno izbeći). Tekst knjige su redi-govali i delimično stilski modifikovali Bojana Novaković i Aleksandar Gordić.

526

SADR@AJ PRVI DEO ‡ NEKA OSNOVNA PITAnjA METODOLOGIJE NAUKE Znanje i nauka Pojam metodologije Teorijsko i praktično znanje Pojam nauke Racionalno i empirijsko kao konstituenti ljudskog znanja Klasifikacija nauka Problemi klasifikacije nauke Naučno i druge vrste znanja Zdravorazumsko znanje Filozofsko znanje Druge vrste znanja Naučna istraživanja Pojam naučnog i filozofskog istraživanja 13 Razlike između naučnog i filozofskog istraživanja ^ime započinje naučno istraživanje? Naučni problemi Pojam naučne hipoteze Vrste hipoteza Postavljanje hipoteza i izbor među hipotezama Pojam naučne teorije Proveravanje hipoteza (i teorijâ) Eksperimentisanje Interpretacija teorija i njihova primena Istraživačke metode Istraživačke metode ‡ spekulativna (čisto teorijska) Istraživačke metode ‡ dijalektičko-kritička metoda Platon Hegel Marks Istraživačke metode ‡ u matematici Istraživačke metode ‡ u prirodnim naukama Istraživačke metode ‡ u društvenim naukama Metode predavanja znanja Akroamatska metoda Erotematska metoda (dijaloška i katihetska) Struktura naučnog znanja Pojam izlaganja znanja 37 Sistem znanja ‡ principi, definicije, tvrđenja (propozicije, teze) Sistem znanja ‡ klasifikacija Pojam zakona i zakonitosti Vrste zakonitosti Pojam naučnog objašnjenja Vrsta objašnjenja Istorija znanja ‡ problem rasta znanja, pojam revolucije u naukama

5

527

DRUGI DEO ‡ PROBLEMI SAVREMENE FILOZOFIJE NAUKE Metodologija i filozofija nauke (Zbog čega i kako valja praviti razliku između metodologije i filozofije nauke) [ta imaju filozofija i nauka da kažu jedna drugoj? Trijumf matematičke logike Međunarodni kongres za logiku, metodologiju i filozofiju nauke Nauka i ne-nauka Filozofija i nauka Filozofija i nauka kod međuratnih jugoslovenskih marksista 70 Savremena metodologija i istorija misli o nauci Dodatak ‡ Kratak istorijski pregled Dve koncepcije nauke i humanizam 83 Naučnička skromnost filozofa O nedostižnosti apsolutnog Metodološka razmatranja o eklekticizmu TRE]I DEO ‡ METAFIZIKA I DIJALEKTIKA Neka razmatranja o problemu argumentacije u filozofiji 95 Pasmor, Filozofsko rasuđivanje 106 Pojam materije i razni pokušaji dematerijalizacije 108 Materija kao proizvod ljudskog mišljenja 112 Kantov problem 116 Uloga metafizičkih iskaza u naukama 129 Lazerovic, Studije u metafilozofiji 140 Neka pitanja u vezi sa interpretacijom dijalektike 143 Metafizika i marksistička filozofija Marksova zamisao nauke i neka savremena gledišta 160 ^ETVRTI DEO ‡ RAZVOJ NAU^NOG SAZNAnjA Ima li perspektive logika otkrića? 173 Dodatak ‡ Gledišta znamenitih metodologa o naučnom otkriću 184 Teorijsko procenjivanje rivalskih hipoteza 195 Logički i istorijski pristup proveravanju naučnih hipoteza 224 Teorije naučnih revolucija (Da li je prelaz sa stare na novu paradigmu 528

49 55 61 64 66 68 75 80 86 88 90

146

iznenadne i neočekivane prirode) 236 Naučno ubeđivanje 262 PETI DEO ‡ MALI FILOZOFSKI RE^NIK Pregled sadržaja i popis imena 292 Glosar pojmova 293 Leksikon važnih ličnosti

332

[ESTI DEO ‡ BIO-BIBLIOGRAFSKI PRILOZI Celokupna bibliografija Staniše Novakovića 349 Staniša Novaković (1930-1992) ‡ In memoriam-i 355 Bibliografski podaci o objavljenim radovima 363 Napomena o ovoj knjizi 366

529

NEKA PITAnjA U VEZI SA INTERPRETACIJOM DIJALEKTIKE Kada se interpretaciji, pa onda i oceni Hegela i njegove filozofije, a posebno njegove dijalektike, prilazi sa određene filozofske (ili, ako hoćete, metafizičke) pozicije ‡ bila ona marksistička ili pozitivistička ili neka druga ‡ onda se najčešće susrećemo bilo sa odlučnom afirmacijom ili sa bezrezervnim odbacivanjem dijalektike. Te interpretacije su nam uglavnom poznate, pa se, mada se i u vezi sa njima mogu postaviti neka pitanja koja bi bilo zanimljivo rasvetliti, ovoga puta ja time ne bih bavio. Radije bih, sa logičko-metodološkog aspekta, dao nekoliko napomena u pogledu interpretacije Hegelove, pa onda i Marksove ili marksističke dijalektike. I Pre svega, nekoliko razmišljanja u vezi sa središnjom kategorijom dijalektike, kategorijom protivrečnosti. Sami dijalektičari veoma raznoliko, pa čak i nesaglasno, tumače ovu središnju kategoriju, tako da ona postaje sve manje određena i praktično upotrebljiva. Pomenuta nesaglasnost se ogleda pre svega u tome da li se protivrečnost shvata kao ontološka, pa onda i teorijskosaznajna i logička kategorija, ili se područje ove kategorije ograničava na teoriju saznanja i logiku. Idući za Hegelom, mnogi marksisti zastupaju prvo gledište, tvrdeći da u osnovi svake promene i razvoja leži protivrečnost. No, to tvrđenje, kao, uostalom, i njegova negacija, tj. tvrđenje da u osnovi razvoja ne leži protivrečnost, metafizičkog su karaktera u tom smislu što se ne mogu ni dokazati ni pobiti. Da bi izbegli krajnju neodređenost ovoga pojma, neki "ontološki dijalektičari" će u najboljem slučaju ukazivati na neke pojave koje se mogu opisati rečju "polarnost". Uviđajući sve teškoće zastupanja teze o dijalektici kao opštoj teoriji o svetu, odnosno o dijalektici prirode, mnogi savremeni marksisti i dijalektičari drže da nema mnogo smisla govoriti o postojanju nekih pravih protivrečnosti u samoj stvarnosti ili u samoj prirodi, u samim stvarima, vezujući kategoriju protivrečnosti za ljudsko društvo i čovekovo mišljenje. No, ukoliko se odbaci teza o postojanju protivrečnosti u samoj stvarnosti, onda bi trebalo da otpadnu i neke druge "predrasude" koje tu nalaze svoje korene i koje se dadu naći kod većeg broja dijalektičara. Jedna od najtežih takvih predrasuda jeste shvatanje da su protivrečnosti ne samo nešto neophodno, već ‡ zbog svoje plodnosti ‡ nešto što je istovremeno i veoma "poželjno". To shvatanje, naime, vodi ili (a) koncepciji polarizovanja protivrečnostî i u oblasti ljudskog mišljenja, u domenu naučnih teorija, što je pogubno po nauku i svako saznanje, odnosno racionalnu argumentaciju, ili (b) sasvim proizvoljnoj i nerealnoj hegelovskoj viziji ukidanja negativne dijalektike dostizanjem apsolutnog sintetičkog saznanja totaliteta, u kojem se prevazilaze sve ranije protivrečne teorije.

530

To, naravno, nikako ne znači da otkrivanje protivrečnosti ne predstavlja racionalni zahtev naučne analize svih pojava, bez obzira da li se protivrečnosti uočavaju između pojedinih teorija (jezičkih sistema), unutar neke teorije (ili jezika) ili između teorije i stvarnosti o kojoj ta teorija želi nešto da kaže. Ali, mi te protivrečnosti otkrivamo baš zato da bismo neku teoriju kritikovali i da bismo je eventualno zamenili nekom boljom, koja će izbeći uočene teškoće. Prema tome, razvoj ljudske misli se ne može ni zamisliti bez logičkog zakona isključenja protivrečnosti, koji je nemogućno hegelovski vezati prvo samo za razumsko mišljenje (ali ne i za umstveno), a onda ga na najvišem nivou spekulativnog, pozitivnoumstvenog mišljenja ponovo prikriveno uvesti zahtevom za postizanjem jedinstva protivrečnostî u vidu ostvarenja jedne više harmonične celine. II Nekoliko reči o Hegelovoj trijadnoj shemi razvoja: teza‡antiteza‡sinteza, koja je takođe usko povezana sa njegovim shvatanjem protivrečnosti, odnosno jedinstva protivrečnostî. U vezi sa ovim pitanjem istakao bih samo toliko da je trijada najuže vezana za neprekidno uočavanje u svemu što nas okružuje samo protivrečnosti i ničega drugog. No, takvo uočavanje ne samo da nema smisla kada je u pitanju stvarnost ili priroda, već nije opravdano ni onda kada je reč o razvoju ljudskog mišljenja. Kao ilustraciju za prvi deo tvrđenja možemo uzeti poznatu Engelsovu interpretaciju po kojoj se, recimo, seme kukuruza izjaednačuje sa tezom, biljka koja se razvije iz toga semena sa antitezom, a ono novo semenje koje se dobije preko te biljke sa sintezom. U ovoj interpretaciji ne samo da je teško zapaziti bilo kakav dublji smisao, već ona opasno povećava neodređenost dijalektičkih kategorija. Kao što je primetio Poper, ovakvo tumačenje dovodi do tačke gde opisivanje nekog razvoja kao dijalektičkog ne nosi u sebi ništa više nego kada se kaže da je to stupnjeviti razvoj, a to je zaista vrlo malo, rekao bih ‡ skoro ništa. U pogledu drugog dela tvrđenja o neadekvatnosti primene trijade u ljudskom mišljenju trebalo bi podsetiti (naglasiti) da logičari i metodolozi danas s pravom raspravljaju o raznim diferenciranjima koja ne idu do stepena protivrečnosti (sukob, protivna tendencija, drugačiji interes). Baš kada su u pitanju teorijska rešenja neke stvarne problemske situacije, onda taj proces vrlo često ne ide pravcem teza  antiteza  sinteza, već se javlja više alternativnih mogućnih rešenja koja stupaju u konkurenciju, a koja, naravno, ne moraju da budu protivrečna, iako su sva različita i nezavisna jedna od drugih. Mogu, znači, naporedo da postoje i da budu delimično istinite (ne, dakako, u smislu Hegelovog pojma istine, o kome ćemo takođe nešto reći) dve ili više različitih hipoteza.

531

Precizniju interpretaciju pojedinačne sheme razvoja onemogućuje i sasvim specifična jezička neodređenost nekih izraza koji se upotrebljavaju u razgovoru o ovim pojmovima. Pre svega, uobičajeno je da se kaže kako teza sama "proizvodi" svoju antitezu, što je čista mistifikacija, jer bez kritičkog stanovišta nekog određenog mislioca prema nekoj tezi neće biti nikakve druge teze, pa ni antiteze. ^ista mistika je sadržana i u tome kada se govori da "borba" teze i antiteze dovodi do sinteze. Kao što primećuje Poper, nije reč ni o kakvoj misterioznoj snazi ili napetosti između teze i antiteze, koja bi vodila sintezi, tj. novoj ideji, razvoju. Bilo je mnogo borbi teza i antiteza koje nisu dovele ni do čega, jer nema sinteze bez stvaralačkih mozgova koji će proizvesti novu ideju. Misaonog razvoja nema bez naše odluke i naše odlučnosti da ne dopustimo protivrečnosti, što nas i nagoni da tragamo za novim gledištem koje će nam omogućiti da izbegnemo te protivrečnosti. III Hegelov pojam istine kao totaliteta, koji proističe iz osnovnih stavova njegove dijalektike, takođe je veoma neodređen i praktično teško upotrebljiv, osim u smislu vrlo uopštenog metodološkog zahteva za postizanjem što svestranijeg i što potpunijeg saznanja. Još je Marks odbacio Hegelovu pretenziju na dostizanje apsolutnog saznanja celine u sopstvenom sistemu, njegovu pretenziju na završenost dijalektike. Ali, i pored toga što se svi marksisti deklarišu za otvorenost i nezavršenost dijalektike, dobar broj marksista još uvek zastupa hegelijansku koncepciju istine, iako je naše doba još više nego Marksovo svesno toga koliko smo daleko od iscrpljivanja saznanja čitave stvarnosti. Hegelov pojam istine kao totaliteta pretpostavlja dve stvari: (1) postojanje realnih protivrečnosti koje treba prevazići i (2) da je te protivrečnosti mogućno prevazići u sasvim dogledno vreme. Antropološkohumanistička orijentacija marksističke filozofije, odbacujući obe gorenavedene pretpostavke, nema nikakvih posebnih razloga da zastupa "jedinoispravnost" Hegelove teorije istine, pa to ni ne čini, jer jedan broj marksista prihvata nešto modifikovanu savremenu korespondencijalnu teoriju istine. IV Neki savremeni sovjetski marksisti ispoljavaju težnju da posebno razviju i naglase heuristički aspekt dijalektike. U tome oni, razume se, ne donose ništa izuzetno novo, pošto se ta crta može jasno uočiti i kod Hegela i kod Marksa. Međutim, čini mi se da ta težnja obećava ponajmanje, jer je sigurno da su se mnoge projekcije najvećih majstora dijalektike, kvkvi su nesumnjivo bili Hegel i Marks, pokazale kao sasvim netačne i neadekvatne. Hegel je, kao što je poznato, dijalektički dokazivao da planete moraju da se kreću po Keplerovim zakonima, na osnovu čega je dalje proračunao da između Marsa i Jupitera ne može biti nikakve druge planete, što se pokazalo kao gruba netačnost. Ili, Hegelovo dokazivanje da magnetisanje gvožđa znači povećavanje njegove težine, što danas izgleda sasvim smešno. Slični primeri se mogu naći i kod Marksa kad je posredi predskazivanje istorijskih događaja. * * *

532

Posle svega ovoga danas izgleda teško predviđati u kojem pravcu izvesni dijalektički principi imaju određene izglede za svoj naredni plodni razvoj. Ipak mi se čini da humanistička orijentacija s punim pravom naglašava dijalektičke momente u razvoju društva i ljudskog mišljenja. A ukoliko se misao zaista razvija dijalektički, možda bi onda bilo veoma zanimljivo i korisno dijalektici kao tezi suprotstaviti neku antidijalektiku, što bi onda nekoga moglo da inspiriše da iziđe sa nekom superdijalektikom kao sintezom.

533