Fernando Katroga - Istorija Vreme i Pamćenje

Fernando Katroga

ISTORIJA, V R EM EI PAMĆENJE

Prevela s portugalskog Sonja A sanović T odorović

cuo Beograd, 2011.

Sadržaj

U vodna reč Fernanda K atroge (za srpsko iz d a n je )..........11 U vodna reč .......................................................................................... 13 Prvi deo PO ETIK A ODSUTNOSTI f

1. Sećanje i zaborav .............................................................................. 17 Sećanje i drugost....................................

18

Pamćenje, zaborav i očekivanja u selektivnom građenju prošlosti................................................

23

Upamćeno kao vrh ledenog brega zaboravljenog....................28 Pamćenje i spomenik............................................................................29 Pamćenje kao pripovedanje...............................................................31 Pripadanje, poistovećivanje, izdvajanje.....................................32 Budućnosti prošlosti...................................

34

Varljiva stalnost sadašnjosti...............................................................36 2. Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija o d s u tn o g ___ 4 2 Pisanje istorije kao obred sećan ja............. ...................................... 44 „Izraz groba"..................................................................................... 48

б

Istorija, vreme i pamćenje Između tačnosti i dokazivanja istine ..............................................51 Eho ćutanja u žamoru sećan ja...........................................................54 Političko pamćenje i politika p am ćen ja......................................... 57 „Sećam se, dakle p ostojim ".......................................................... 62 Istoričar kao „remembrancer" (podsetilac).............................. 65 Drugi deo P O S R E D N IC I I P O SR E D O V A N JE 3. Isto rio g ra fija kao ars m e m o r ia e ..................................................69 Kada usta vremena grizu rep vrem ena........................................... 69 Videti, čuti, svedočiti....................................................................... 72 Metoda kao put.......................................................................................78 Nemogući „dekartizam".................................................................85 4. Isto rio g ra fija bez l i c a ....................................................................... 94 Smrt i oživljavanje i d o l a ..................................................................... 96 Neprihvaćena hermeneutika?...................................................... 98 Skoro prosokratovsko, elejsko vreme nemoguće celovitosti . 102

Rekvijem za istoriju kao suštinsku konačnost.............................107 Zasićenje k a n o n a .................................................................................111 Čas „povratka"................................................................................114 Umnoženi put savremene istoriografije ................................. 118 5. M nogou gaon i stub od m erm era ............................................. 121 Istoričar-epistemolog.....................................................................

122

Epistemička lekcija istorije istoriografije................................. 126 „Videti" iznad „pogleda"....................................................................128 Posrednost istorijskog sazn an ja................................................ 128 Obj asniti/razumeti.............................................................................. 133

Sadržaj Istoričar kao preokupirani su b jek a t.......................................

138

Odsutnost takođe i onoga na koga se pozivamo ...................... 142 Istorija kao pisanje; pisanje kao istorija................................... 145 Beskrajno poznavanje is to r ije ................................................

147

Treći deo A K T IV N O Č E K A N JE N A DE 6. V rem e h o d o č a š ć a ............................................................................ 153 Krug i lin ija ........................................................................................... 154 Nova k ro n o z o fija ............. ...................................................................161 Kada je zemlja počela dodirivati n e b o ......................................... 165 7. Isto rija: jo š uvek nezavršena k n jig a .........................................170 Neistoričnost prirodnih nauka.........................................................171 Vremensko definisanje utopije ...................................................... 172 Građanska racionalna teologija božanskog proviđenja.........175 Istoričnost i napredak n a u k a ...........................................................177 Filozofije istorije...................................................................................182 Otelotvorenje istorije i čovečanstva ....................................... 184 8. O glašavanje p etla u novoj z o r i ..................................................187 „Gramatika" filozofija is to r ije .........................................................188 Proročanska istorija čovečanstva........................................... 190 „Na početku je bilo delovanje“ ............................................... 193 Ubrzanje istorijskog vrem ena............................................

202

„Revolucija" i „revolucionari"....................................................204 Tragičan ishod života „velikog čoveka"...................................208

9

10

Istorija, vreme i pamćenje 9.

Putovanje ekspresnim vozom Zapada .............................. 211 Istorijske disharmonije..................................................................... 211 Čovečanstvo kao polifonija........................................................213 Ratoborna biologija r e c i................................................................... 219 Arijevska dijaspora u najskrivenijim tajnama Evrope___ 223 Geografija ostvarenja opšte istorije ............................................. 233 Idealizacija Istoka kao kritika Zapada na Z apadu............. 236

10. Nauka kao novi p rorok budućnosti ......................................2 4 4 Filozofija istorije u naučnim odoram a......................................... 245 Hodanje od jednog ka novim problem im a................................ 249 Nauka kao ideologija spasenja.........................................................256 Četvrti deo ONO ČEGA JOŠ NEM A 11. Istorija sveta je sud s v e ta ....... ......................................................263 Antropodiceja u vremenu ...............................................................264 Dijalektika iskupljenja...................................................................266 Ironični ishod isto rije........................................................................272 Kraj kraja istorije............................................................................... 281 Uvek neizbežna pojava novoga............................................... 282

P o go v or................................................................................................ 290

Paolo Aršer Autor i njegovo d e l o ........................................................................ 291 Bibliografija....................................................................................... 295 Spisak ličnih imena

........................................................................ 323

Uvodna reč Fernanda Katroge (za srpsko izdanje)

Ova knjiga se završava obazrivim citatom Ernsta Bloha: A ko ne očekuješ ono što se ne očekuje, nećeš pronaći neočekivano. A ako ovo knjigu čini jednom vrstom otvorenog delà, ona je to, posebno, zbog odbrane kraja kraja istorije i zbog prihvatanja postojanja dokle god je ontološko i narativno stanje čoveka. Zato, čovek može biti prihvaćen kao istorijsko biće, odnosno kao čvor neprestanog vezivanja iskustva 0 sebi i o svetu s linijom koja, bezimena kao bezlični san, njegov život skicira kao projekat(e). Jer kako je konačnost njegova sigurna sudbi­ na - smrt je uvek odloženo prevazilaženje horizonta - tako je istorija, zametak znaka, materijalni garant i poslednje uporište traganja za smislom postojanja. A to, zahtevajući otvorenost prema budućnosti, takođe podrazumeva važan problem pamćenja i zaborava. Međutim, nije dovoljno služiti se istorijom kao protivotrovom za smrtnost, i s njome prevariti tihog skeledžiju nebesa ili pakla koji se nalaze iznad res gestae. To je zato što polifonično čovečanstvo bez pre­ kida komponuje pesmu postojanja. Time, smišljanje istoričnosti mesta odakle se pripovedanje traži - protiv druge smrti koju, neumitno, izaziva zaborav - znači postojanje drugog, ne kao inferiornog sveta ili kao tolerisanog subjekta progresivne humanizacije, nego kao sopstvene kronologije u nezaustavljivom ekspresnom vozu vremena. Stoga je 1 reprezentifikacija (vraćanje prisutnosti) uvek istoriografsko pripove­ danje - i, ni manje ni više, teorija istorije. Ona, za razliku od svojih filozofija, obavezuje da se naracija sa smislom suoči s pripovedanjem

12

Istorija, vreme i pamćenje kako, uspostavljajući zašto, da bi se istoričar mogao postaviti kao hermeneutičar onoga što se desilo. Na taj način se obezbeđuje nežni let nade; ali, ne kao zamena za saznanje ili čak kao kraj istoriografije, nego kao neprekidni dijalog između utopijske izgradnje bića i delikatnog znaka prošlosti preživelog u tragovima. A na istoričaru je da ih razjasni, ili bolje rečeno, da ih osvetli - da pomiri činjenice na koje tragovi ukazuju, u prolaznosti koja im je svojstvena. Ali, važno je imati m udrost dovoljnu da se shvati da će oni jedino biti konačno mrtvi kada sadašnjost više ne bude posedovala želju da prošlosti dâ budućnost a, time, ni budućnost samoj budućnosti. U 2009. je izašlo portugalsko izdanje ove knjige. Tada je njen autor bio daleko od predviđanja da će drevna konspirativna kultura bogova omogućiti da on podeli svoje nemire s čitaocima čije će preživljeno istorijsko iskustvo prijemu knjige podariti nove dijaloške dimenzije. Prevoditi ne znači izneveriti, nego graditi mostove koji, bez ublažava­ nja razlika, omogućuju intenziviranje komunikacija između kultura i naroda s različitim istorijskim i lingvističkim nasleđima. Konkretno, vesnik ove ideje bio je Žorž Pesoa Santos Karvaljo (Jorge Pessoa Santos Carvalho). Sa svojim entuzijazmom, u Beogradu je uspeo da privoli iz­ davačku kuću Clio i njenog direktora, Zorana Hamovića, da se počne s prevođenjem knjige, što bi bio skoro nemoguć zadatak bez podrške Instituta Kamois i bez superiorne filološke kompetentnosti Šonje Asanović Todorović. Odlučujuća je, ipak, bila potpuna otvorenost moje portugalske izdavačke kuće - Alm edina, sa sedištem u Koimbri - da se objektivno ostvarenje svih ovih težnji ne pojavi kao proizvod puke slučajnosti. Svima njima upućujem najveću zahvalnost. Koimbra, 7. jul 2011.

Fernando Katroga

Uvodna reč

Koraci kojima čovek ide napred, nose otiske još iz perioda pre nje­ gove mogućnosti postojanja. Prolaskom vremena, njegov hod ostavlja tragove na belom ekranu Kronosa koje, ili usisa Leta, reka zaborava, što je gore od smrti, ili se, u potiskivanju svakog postojanja, tragovi nastave - čak i kada su zaboravljeni ili neotkriveni - kao zaliha pamće­ nja i istorije. Kako god bilo, to su znaci koji sprečavaju postojanje samo sadašnjosti ili samo budućnosti. Reklo bi se da su slepljeni s njegovim tabanima kao senke koje, iako ostaju iza, sunce života prenosi napred. I što, u sprečavanju uklanjanja onoga što sve obezvređuje, to podstiče građenje istorija koje imaju cilj da stvore iluziju da su pripitomile vreme. Ipak, ovaj poriv je uvek u bekstvu, ali ne kao zatvorenik, jer to nikada nije bio, niti će biti zatvoren između zidova. I takvi napori su ucrtavali geometrije postanka u promenama, sa oblicima koji se mogu svesti na tri osnovna modela: kružni, statični i pravolinijski. To je razumljivo. Kao nadoknadu za nesposobnost da sazna šta je vreme, čovek, uzalud, plete mrežu od nevidljivih niti, da ga uhvati. Kao kod pripreme mrtvog tela (i duše umrlih) i ovde je reč o pre­ tvaranju da se razume ritual onoga što se ne želi niti mu se može po­ gledati u lice. Kao biće vredno pamćenja, prožeto iščekivanjima, čo­ vek, ispričan kao istorija, umiruje događaje, upisujući ih u prostore i vremena kojima upravlja s polugama osećanja. Kao sto zna da samo s neumitnim zaboravom smrt postaje konačno ništa, dijalog sa znacima odsutnosti j e ponovna prisutnost, čijim posredstvom, dajući budućno­ stima prošlost, živi obezbeđuju sopstvenu budućnost.

14

htorija, vreme i pamćenje Sve ovo može se reći i na drugi način: čovek pripoveda istorije u znak protesta protiv svoje konačnosti. Nisu to ni promene horizonta režima iskustva u vremenu, niti jezik koji ih izražava, nego potreba na­ stala iz nužde koju donosi truljenje i zaborav. Da je oduvek znao - kao što je to znala grčka boginja pamćenja - šta je bilo, šta jeste i šta će biti, čovek ne bi imao sećanja, ne bi imao sposobnost iščekivanja, niti po­ trebu da ostavlja tragove po kojima ga traže. Ali, kako se u ovom tragu otkriva svest o smrti i njenom odbijanju, značenje koraka onoga koji je prošao neodvojivo je od pitanja šta ti koraci znače za onoga koji dolazi. Znače metafizičku transcendentalnost koja obavezuje na ujednačava­ nje istoričnosti odgovora. Ovo je osnovna svrha stranica koje slede, napisanih ne iz neke nedođije, nego kao putovanje brzog zapadnjačkog voza, započeto vekovima pre, a koje je za mnoge već završeno.

Sećanje i zaborav

Postoji relativna saglasnost o ulozi sećanja u nastanku ličnih i društvenih identiteta. Baš je Žoel Kandau (1996) skrenuo pažnju na postojanje tri nivoa pamćenja: protom em orija, koja je dobrim delom plod habitusa i socijalizacije, i izvor automatizama reagovanja i onoga što odgovara Bergsonovim uverenjima u M ateriji i m em oriji (Matière et mémoire), označeno kao „pamćenje iz navike" koje se, samim tim, odnosi na telo kao sećanje; pam ćenje sam o p o sebi, koje naglašava se­ ćanje i priznanje-, i m etam em oriju, koncept koji definiše predstavlja­ nja i sklonosti ka komemoraciji, u kojima čovek učestvuje i u kojima preovlađuje takozvana ,,slika-sećanje“. Zbog svoje prirode, reklo bi se da se prvo značenje pamćenja odnosi na nešto pasivno - odnosno na ono što su Grci zvali mneme' - dok dva poslednja obuhvataju pojam anam neze, koji znači aktivno traganje za sećanjima. Ona takođe upu­ ćuju na to da se svaki pojedinac povezuje sa sopstvenom prošlošću i da, jasno, gradi svoj identitet i razlikuje se od drugih. Sa svoje strane, ako dva prva sećanja imaju spontaniji značaj, treće naglašava osobine neodvojive od takozvanog kolektivnog i istorijskogpam ćenja, kao i od uslovljenosti njegovog ponavljanja. Ali, očigledno je da su sva tri me­ đusobno povezana, i bila bi greška sažeti fenomenologiju pamćenja na prirodnost i samodovoljnost čovekovog ja , budući da je i ono podvrg­ nuto društvenoj nadređenosti. Grč. - Uporno ili povratno delovanje prošlog čovekovog is l^ S ta A Î' Prim p rev.

1

78

Istarija, vreme i pamćenje

Sećanje i drugost

Svaki pojedinac učestvuje istovremeno u različitim oblastima memorije, u zavisnosti od perspektive u koju postavlja retrospekciju. Međutim, ova perspektiva je podložna svođenju na dva suštinska gledanja: autobiografsko i istorijsko. I ako se ne pomešaju - poslednje je šire i prenosivije - sigurno je da se, kako sam Halbvahs priznaje u Kolektivnom pam ćenju (La M ém oire collective), oba ova gledanja uza­ jam no prepliću. Podrazumeva se da čovek koji bi živeo u svojoj sa­ modovoljnosti ne bi mogao da prevaziđe sopstvenu istost i patio bi od amnezije. To znači „un homme, pour évoquer son propre passé, a souvent besoin de faire appel aux souvenirs des autres. Il se rapport à des points de repère qui existent hors de lui, et qui sont fixés par la société. Bien plus, le fonctionnenment de la mémoire individuelle n’est pas possible sans ces instruments qui sont les mots et les idées, que l’individu n’a pas inventés, et qu’il emprunte à son milieu"' (Ma­ urice Halbwachs, 1997). Kao rezultat toga, sećanja su čvrsto usađena u subjektivnost, iako svako j a dobija svest o sebi samo kroz opštenje s drugima, zbog čega evociranje onoga što mu je svojstveno podstiče uslove koji ga socijalizuju. U proživljenom iskustvu, pojedinačno pamćenje se oblikuje isto­ vremenim, napetim i ne uvek miroljubivim, postojanjem različitih sećanja (ličnih, porodičnih, grupnih, regionalnih, nacionalnih itd.) koja su u procesu stalnog građenja, zbog neprekidne smene sadašnjo­ sti u prošlost i promena koje su se dogodile u oblasti predstavljanja (ili vraćanja prisutnosti) prošlog vremena. To znači da sećanje, dok je sadašnjost-prošlost, ima unutrašnji život u kome identitet ja , ili bolje rečeno, sopstvo, sjedinjuje različita društvena vremena u kojima i sam učestvuje. I tako, suprotno Bergsonovoj tezi postojanja „čistog pamće’ Sa fr. - „Čovek, da bi prizvao sopstvenu prošlost, često ima potrebu da se obrati sećanjima drugih ljudi. On se oslanja na obeležja koja postoje izvan njega, a koja je odredilo društvo. Još i više, delovanje individualnog sećanja nije moguće bez pomagala kao što su reći i ideje, koje pojedinac nije izmislio, a koje koristi njegova sredina.1' - Prim. prev.

Sećanje i zaborav nja“, neposredni podaci svesti satkani su od mnoštva drugih sećanja koja postoje u subjektivnom pamćenju (Gérard Namer, 1997), čije po­ sredovanje specifikuje način kako da budu prihvaćena. U prisustvu ovih osnovnih razloga, da li je prikladno govoriti o kolektivnom pam ćen ju ? Zar ovaj pojam neće biti plod holističke ob­ mane, antropomorfne i antropopatske prirode, nepomirljive sa aktuelnim potraživanjem subjektivnosti i sa osporavanjem samodovoljnosti i samostalnosti društvenih celina? Još je Sveti Avgustin u Ispovestima, XI (Confessiones, XI), u središte sećanja postavio dušu, kao merilo vre­ mena, sa iskustvom neizrecive rastrzanosti između anamneze i čežnje za budućnošću. Sa ovim je autor O državi božjoj (De civitate Dei) uveo način mišljenja da, pored Loka i Huserla, ograniči pamćenje na „po­ gled iznutra" i na lično shvatanje prolaznosti. Međutim, neki drugi su isticali „pogled izvan" pamćenja pri od­ ređivanju njegove kolektivne i društvene važnosti, kako je, na liniji Dirkemove sociologije, to učinio i Halbvahs u svom delu Društveni okviri sećanja (Cadres sociaux de la m ém oire, 1925; 1952); drugi su čak podvukli da u unutrašnjoj koegzistenciji s javn im pam ćen jem po­ stoji i privatno pam ćenje, i teško je ne prihvatiti da oba deluju jedno na drugo i da se istovremeno oblikuju. Ovde dolazi do svrstavanja prema stavovima onih koji traže osnove za opštu saglasnost u nekom trećem putu, između krajnjeg društvenog atomizma i pune organske celine, gde se kolektivno pamćenje pojavljuje kao istorijsko pamćenje i, uglavnom, kao nacionalno pamćenje. Budući da je ovo „un recueil des traces laissés par les événements qui ont affecté le cours de l ’hi­ stoire des groupes concernés"", baš ona daje „le pouvoir de mettre en scène souvenirs communs à l’occasion de fêtes, de rites, de célébrati­ ons publiques""' (Paul Ricœur, 2000). Ali, kako povezati odnos između unutrašnjosti subjekta i onoga što izgleda da dolazi i stoji izvan njega? Da bi opravdao ovo povezivanje, Riker je pribegao konceptu intersubjektivnosti.

' Sa fr. - „zbirka tragova koje su ostavili događaji koji su uticali na tok istorije grupa, na koje se ona odnosi" - Prim. prev. " Sa fr. - „moć da se postave na scenu zajednička sećanja prilikom praznika, obreda, javnih proslava" - Prim. prev.

79

20

Istorija, vreme i pamćenje Pretpostavka da je ova veza napravljena od jednog transcendental­ nog subjekta, koji povezuje podeljenost između j a i drugog ja , posta­ vlja analizu na ravan malo povoljnu za procenu iskustava neraskidivo vezanih za život polisa (Jeffrey Andrew Barash, 2008; 2006). Subjekat, čak pre nego što postane ja , već je, na određenom nivou, uronjen u placentu pamćenja koje ga socijalizuje i u čijem svetlu će odrediti kako svoju životnu strategiju, tako i svoja osećanja pripadnosti i privrženo­ sti kolektivu. Međutim, ako je model spoljnje transformacije u stvar opasan, on se onda okreće protiv sopstvenih tvoraca - i tako se stvara pretpostavka da kolektivno pamćenje postoji samo kao neka vrsta re­ zultata društvenog ugovora. Ono je tekovina koju subjektivnost ne­ prekidno i iznova usaglašava, posebno u složenijim i raznorodnijim društvima današnjice. Sagledati perspektivu strukturiranja, asimilacije i reprodukcije kolektivnog pamćenja, nespojivo je s Rikerovom tezom (1996-1997) prema kojoj je sećanje samo po sebi čin uspostavljanja odnosa, ili bolje rečeno, čin drugosti. Stoga se odnos s prošlošću ne iscrpljuje u priziva­ nju sećanja u kome svaka subjektivnost priziva samu sebe kao nekog drugog ko je već postojao (iako narcisoidna povezanost subjektivnosti teži da prikrije ovu vremensku razliku, u ime iste sveprisutnosti - kroz identitet sveden na suštinu - u svim fazama života svakog pojedinca). A subjektivnost se događa i zbog činjenice da pamćenje obuhvata poje­ dince koji su drugačiji od prizivača sećanja i zbog želje da se dosezanje verovatnog dokaže uz pomoć sećanja drugih. Sa svoje strane, kako svest o sopstvenom ja sazreva u uzajamnoj povezanosti sa slojevima pamćenja koja nisu direktno proživljena, nego takođe stečena, mora se imati u vidu da su ona, pored toga što su ličnog porekla, stvorena samo od priča koje su ispričali drugi, ili pročitali i videli drugi: što dokazuje da je pamćenje proces uspostavljanja odnosa i intersubjektivnosti (G. Namer, 1997), ali unutar zajedničkog horizonta koji dopušta da seća­ nje bude prihvaćeno i da se deli s drugima. Što se tiče prolaznosti života koja pokreće sećanje, samo jedno naivno tumačenje može ga ograničiti na subjektivnu dimenziju. Iako se samo jedinke mogu sećati - samo se kroz metaforu može tvrditi da se „društva sećaju' - interiorizacija drugosti dopušta prepoznava­ nje postojanja sličnosti između subjektivne strukture vremena (sada-

Sećanje i zaborav šnjost-prošlost, sadašnjost-sadašnjost, sadašnjost-budućnost) i onoga što je dalo smisao kolektivnom životu. Ova sličnost je navela Rajnharta Koseleka (1993) da, između ostalog, podrži stav da samo stvara­ nje savremene istorijske svesti (razjašnjavane kako u anamnestičkim predstavljanjima, tako i u velikim opisima teorija istorije i u istoriografskim „rekonstrukcijama") ima jedan od svojih korena u uticaju judeohrišćanske vizije o vremenu - koju je prvi objasnio Sveti Avgustin - jer je sekularizovao „horizonte nadanja" s korenima u „oblasti­ ma iskustva". To čini da istorijska sadašnjost bude stalna tačka susreta sećanja s nadanjima. Sigurno je da je neophodan oprez pri transpoziciji ovih sličnosti. Međutim, nikada kao u X IX veku (i dobrim delom X X veka) ovo upoređivanje nije bilo toliko prihvaćeno. To je razumljivo. Ovo je, takođe, bilo doba istoricizama s pažnjom usredsređenom na postepenu obno­ vu „kolektivnih ideja" (Emil Dirkem), tendencije koja je dovela do usa­ vršavanja pojmova društvenog pam ćenja i kolektivnog pam ćen ja, kao i do odgovarajućeg jačanja definicije društva kao jednog organizma ili kao jedne celine. I nije slučajno da su takve teorijske tvrdnje bile uslovljene društvenim promenama izazvanim industrijalizacijom i po­ javom masovnog društva. Proces koji je, kao što je poznato, za jednu od najvećih posledica imao pojavu „kolektivnih društvenih subjekata" (civilizacija, nacija, narod, klasa, rasa) koje je zapadnjački istoricizam pretpostavio kao suštinske pokretače istorijskog dinamizma. U ovom kontekstu, istorija je sve više prikazivana kao iter, u kome je poznavanje prošlosti bilo osnovna pretpostavka da se razume sa­ dašnjost i da se promeni budućnost. Ipak, ako je aktuelni zahtev za subjektivnošću osporio ovo preterano davanje oblika i osobina „dru­ štvenim činjenicama" (gde se ističu Piter Berger, Lukman, Žozet Koenen-Iter), ne može se negirati da se, u određenom smislu, subjektivno tumačenje anamneze odigrava unutar interiorizovanih „društvenih okvira" - međutim, počev od istorijskih topoi" samog prizivača - što sve dovodi do potrebe da se životu grupa pruži narativna doslednost kao da je reč o „više kolektivnih j a . Odatle i važnost da se preciznije ' Lat. - putovanje - Prim. prev. " Grč. - mesto, stanje, spoljašnjost - Prim. prev.

21

22

Istorija, vreme i pamćenje odrede postojeće veze između pojmova društvenog pam ćen ja i kolek­ tivnog pam ćenja. U skladu s dirkemovskom tradicijom, ovi pojmovi se zasnivaju na razlikama između društva i društava, pri čemu se za društvo pret­ postavlja da je spontana društvena tvorevina, a društva se odnose na konkretan i istorijski način kako različite grupe stvaraju i prenose za­ jedničku prošlost. Na ovaj način, kolektivna pamćenja, sa svojim višeslojnostima koje su puno puta protivurečne i nesvodljive, učestvuju u društvenom pamćenju, kao već stečena i ukalupljena, da kada i nesta­ nu, može se verovati u kontinuitet društvenog vremena i mogućnost nastanka novih kolektivnih i istorijskih sećanja. Ovo što je napisano nema nameru da dovede u pitanje objektiv­ nost takvih pojmova. Ali cilj je da se istakne da definisanje objektiv­ nosti u smislu opredmećene spoljašnjosti zahteva relativističke predostrožnosti. Kako je to dobro istakao Žerar Namer, sâm Halbvahs je u Kolektivnom pam ćenju ponovo razmotrio „realizam" definisan u Les Cadres sociaux (Društvenim okvirim a), kada je prešao na uvažavanje interiorizacije samog postojanja društvenog vremena i na ostavljanje otvorenih vrata za procenu uloge ličnog pamćenja uključenog u soci­ jalizaciju i transformaciju koje svaka jedinka dobije kao nasleđe. O vo obavezuje da se prihvati postojanje izvesne samostalnosti i posebne uloge jedinki u stvaranju habitusa* (Norber Elijas, Pjer Burdije), kao da je svaka jedinka stvorena od ,,dve ličnosti", mada spojene dijalektikom između uključenosti i isključenosti (G. Zimel), ili bolje rečeno, između sopstva i drugosti (G. Namer, 1997). Stvaranje;'« tako će biti neodvojivo od načina kako se svako odno­ si prema vrednostima društva(ava) i grupe(a) u kojima se nalazi, i od načina kako, u svetlu svoje prošlosti, organizuje svoj pređeni put kao projekat. Takva monada je mikrokosmos sačinjen od sinteze rezulta­ ta rada koju subjektivno posredovanje vrši nad različitim spoljašnjim uticajima. Rečeno jezikom Halbvahsa, ovo znači da se ličnost obrazuje uvek unutar „društvenih okvira sećanja", kao pozadine koja ipak do­ pušta, ne samo više ličnog korišćenja nasleđa nego i njegova nova tu­ mačenja. A ona su, po opštem pravilu, budući omogućena razmenom * Lat. - svojstvo, osobenost - Prim. prev.

Sećanje i zaborav mišljenja i konsenzusom među pojedincima i transmisijom oživljene prošlosti, takođe meta odbacivanja, pojave koja je posebno naglaše­ na u najsloženijim, najindividualnijim i najpluralističkijim društvima današnjice.

Pamćenje, zaborav i očekivanja u selektivnom građenju prošlosti

Sva ova stanja nalažu da pamćenje uvek bude selektivno (T. Todorov, 1998), jer se s njim ne možemo suočiti kao s nepokretnim skla­ dištem, gde se, povremenim i proizvoljnim gomilanjem, sakupljaju proživljeni događaji svakog pojedinca, kao što se događa sa stvarima nabacanim u potkrovljima kuća naših baka. Baš naprotiv. To je emo­ tivno sećanje s „vrelim" „tragovima" upisanim u trodimenzionalnu napetost vremena koje ga neprekidno gradi. Zato će zaborav, kao jedan „pad", a time i „gubitak" - znači i kao nostalgija i čežnja - biti konač­ no ništa, ako se oglušimo i ostanemo slepi za pamćenje onoga što smo znali, a posebno onoga što smo doživeli. Suočavajući se s neprekidnom dijalektikom koja postoji između sećanja i zaborava, i imajući u vidu prihvaćeno razgraničenje psihofi­ zioloških ravni pamćenja (korteksa, psihe), Riker je pokušao da razreši tajnu predstavljanja prošlosti u pamćenju. Pribegao je odgovoru koji je dao Platon u Teetetu kroz eikôn, odnosno kroz sliku-sećanje, kako bi istakao njenu suprotnost: da je ona prisutnost neke odsutne stvari u čovekovom duhu, ili bolje rečeno, d aje ona prisustvo odsutnosti. Me­ đutim, ovoj osobini pamćenja Aristotel je dodao i drugu: pamćenje prenosi obeležje vremena, što određuje liniju razgraničenja, bez obzira na njenu nestalnost između, s jedne strane, imaginacije i priviđenja i, s druge, pamćenja koje se odnosi na nešto prethodno, što se već dogo­ dilo (François Dosse, 2008). Zato je, ovim dvema manifestacijama tragova pamćenja, filozof dodao još jednu, koju je nazvao m aterijalno pam ćen je, nivo na kome

23

24

Istorija, vreme i pamćenje tragovi otvaraju mogućnost da zaborav bude istorijski opisan. Među­ tim, moraće se, isto tako, razmotriti razlika između nepovratnog z a ­ borava i rezervnog zaborava, s obzirom na to da samo ona podstiče usvajanje onoga što više ne postoji, ni kao pamćenje ni kao istoriografija, jer je nepovratni zaborav kraljevstvo praznine, dok u rezervnom zaboravu, zaborav poprima pozitivno značenje (P. Ricoeur, 2000; F. Dosse, 2008). Postoji svest o tome da upotreba ove terminologije može stvoriti konfuziju. Eksplicitnim upućivanjem na dugu metafizičku tradiciju, i predlaganjem nečeg protivurečnog, ona može definisati zaborav kao proizvod pamćenja. Hajdeger nije mislio tako. Njega je, na primer, pi­ tanje o biti ovde (Dasein) primoralo da brani stav da je sećanje (Erinnerung) posledica zaborava (Seinsvergessenheit), a ne obrnuto, kako su smatrali Platon i njegovi nastavljači, esencijalisti i metafizičari. I ovaj radikalizam bi se pokazao pri analizi D aseina u svom svakodnevnom, banalnom i neautentičnom postojanju, odnosno, kao der M ann (čovek), iskustvo u kojem bi njegova konačna priroda, koja ga čini bićem okrenutim smrti, bila pod plaštom gubitka pamćenja. Zbog toga se, na ovom nivou, vreme shvata kao sekvenca prema kojoj se budućnost, dok čeka na događaje, oblikuje kao nastavak sadašnjosti, i shodno tome, kao uniformni produžetak prošlosti. Prisustvo koje zaboravom prikri­ va uznemirujuće približavanje buduće smrti (J. A. Barash, 2004). Prihvatiti ovu poslednju uslovljenost znači pristupiti egzistencijal­ noj autentičnosti, sećanju koje jedino može proisteći iz zaborava, a ne obrnuto. Međutim, odluku o njegovoj autentičnosti, Hajdeger ne obja­ šnjava, u smislu pamćenja, nego u smislu ponavljanja (W iederholung). Njome se podseća na Dasein i na to da se ovaj izbor mora upravlja­ ti prema konačnosti kao suštinskom uslovu njegovog bića okrenutog smrti. A to, na nivou iskustva vremena, vodi u sukob sa isključivo po­ jedinačnom budućnošću, horizont koji objašnjava malu važnost datu pamćenju, što je nedostatak koji je u očiglednom saglasju sa sličnim potcenjivanjem istoriografije, kao i svih pitanja koja bi mogla da imaju uticaj na socijalizaciju autentičnog života D aseina, uglavnom onih koja se tiču problematike istorijskog pamćenja. Odatle je ovo pozicioniranje protiv platonizma, viđeno ne kao raskidanje s klasičnom metafizikom, nego kao njeno održavanje posredstvom širenja jaza između filozofije

Sećanje i zaborav i javnog života, nečeg što je nemoguće, a da se ne upadne u esencijalizam, kad postane očigledna uloga anamneze (J. A. Barash, 2004). Hajdegerovska egzistencijalna autentičnost, sećajući se konačnosti i smrti, zaboravila je ne samo na pamćenje već i na drugu ljudsku uslovljenost koja nije konačno gašenje drugosti, nego biološko stvaranje koje drugost omogućuje kroz rađanje. Hana Arent, nekadašnja sledbenica i Hajdegerova saputnica, podvukla je ovaj dualizam baš zato da bi insistirala na važnosti pamćenja i javnog života. Uronjen u physis\ čovek reaguje protiv determinizma kroz: rad, da bi osigurao preživlja­ vanje vrste; kroz izvršenje kako bi sačuvao radne veštine manje pod­ ložne propadanju, kao što su pisanje i davanje trajnosti besmislenoj i prolaznoj ćudi konačnosti ljudskog vremena; i, na kraju, kroz delovanje koje, nasuprot diktatima prirode, stvara „uslov za sećanje, odnosno za istoriju" (Hannah Arendt, 1968). A ako su ovi izrazi međusobno povezani, najbliža veza s rađanjem postoji u delovanju. Razume se da delovanje, kada već prestane s ponavljanjem priro­ de, opredmećuje ono što stvara, s ciljem da konzervira i, na taj način, pobedi propadanje koje izaziva vreme. Kako je i logično, sve, kao i kod Hajdegera, ima pogled na horizont ograničen smrću. Ali baš zato delo­ vanje se potvrđuje kao graditelj „structures de souvenance s kojima čovek može težiti postojanoj trajnosti zbog delovanjap rakse uobličene u istorijsko delo, u političko delo, u umetničko delo itd. To znači, „еп créant des conditions pour le souvenir sous forme de mots et de faits, l’œuvre effectuée à travers le souvenir approche ’l’immortalité’ terre­ stre"*” (J. A. Barash, 2004). U tom delovanju, anamneza ne uzdiže dušu do večnog kraljevstva nepromenljivih i suštinskih ideja, niti u praksu uvodi nadmoćnu di­ jalektičku intelektualizaciju koja ideje vraća na neposrednu spoznaju oslobađanja sveta od osećanja i božjeg blaženstva. Reklo bi se da zapis u pamćenju ne može biti definisan kao intellectus archetypus'"'. Zabo-

‘ Grč. - fizička priroda, nešto što raste - Prim. prev.

" Ss.fr. - „sistema sećanja“ - Prim. prev. Sa.fr. - „sa stvaranjem uslova za sećanje u obliku reci i delà, delo ostvareno kroz sećanje približava se zemaljskoj besmrtnosti". - Prim. prev.

"" Lat. - matica poimanja - Prim. prev.

25

26

Istorija, vreme i pamćenje ravljeno se uvek može vratiti i, sa ulepšanim licem, zakucati na vrata sprata iznad, gde stanuje čin sećanja. Zato, kakav god da bude njegov pređeni put, ovo vaznesenje je aktivno, jer će proizvesti neizbežne me­ tamorfoze nametnute posredstvom životnih strategija (čiji je i ono deo) i jer deluje kao ponovno prisustvo prošlosti obogaćeno budućnostima. Što se tiče učestalosti političkih događaja u ovom delovanju, lako je pretpostaviti da Platon i Aristotel nisu verovali da smrtnici mogu postati „besmrtni" kroz velika delà i velike reči. Povezano s praksom i borbom protiv prirode-physis, sećanje je osavremenjivalo pamćenje i reprodukovalo generacijske veze kroz priče od mitskih vremena, kada je svet još uvek bio pun bogova, sve do onih zabeleženih u stihovima i prozi. Na taj način, dobija smisao stav da je ustanovljenje javnog korišćenja pamćenja imalo svoje tajne nad tajnama u Homeru, Herodotu i Heraklitu. I još dalje, ponovo će biti prihvaćene posledice ove perspek­ tive pri analizi metafizičke začuđenosti grčkih filozofa pred pojavom nove vrste, potvrđene kao rad grčkih pevača pesnika, u borbi protiv zaborava i onoga što se zove Istorije. Zbog svega toga, mora se prihvatiti da pamćenje i zaborav zahtevaju jedno drugo. Ako je život nemoguć bez pamćenja, čak i kada je na nivou delovanja kao protomemorija ili kao habitus, on će isto tako biti nemoguć bez zaborava. To je rekao Niče (1999) u svom zvaničnom oporicanju istorijskih zloupotreba pamćenja, a setio ga se Renan (1992) kada je istakao pozitivnu ulogu zaborava u spajanju individu­ alnog i kolektivnog pamćenja. U stvari, 1882, izjednačavajući ugovor­ ne prirode porekla nacija - u odnosu na uticaj tradicije - napisao je: „L’oubli, et je dirai même l’erreur historique, sont un facteur essentiel de la création d’une nation."* Međutim, bilo kao sećanje ili kao zaborav, nikada nije prošlost ta koja se nameće sadašnjosti, nego obrnuto, dokle god je ona stalna ten­ zija i njen produžetak, koji izvitoperuju tonove - mogu dovesti do pa­ tologije - do prisutnosti odsutnoga (François Dosse, 2006). Zato, neće biti korektno upisati pamćenje pod znakom platonske ikone, ili kao depozit ustajalih stvari, i okarakterisati neodredivo individualno is' Sa fr. - „Zaborav, a rekao bih čak i istorijska greška, osnovni su faktori stvara­ nja jedne nacije." - Prim. prev.

Sećanje i zaborav kustvo vremena tako kao da su prošlost, sadašnjost i budućnost samo puki zbir vremenskih kategorija. I samo zbog nepoznavanja procesa ukorenjivanja može se ovaj stav pobrkati s kultom prošlosti, ili po­ misliti da se ono iscrpljuje u nostalgiji, ili, na manje povezan način, u čežnji, koja je ne bez razloga sinonim želje da bude prisutno ono za šta se zna da je odsutno. Kao svaka tužna retrospektiva, ono je retroprodužetak, ali u kojem se ni ono što je prethodilo ne održava u sebi i za sebe, niti je budućnost zaokupljena isključivo, kao kod Hajdegera, neizbežnom konačnošću i smrću. Jedinstvo ;a , ili bolje rečeno, sopstvo (Riker), prolazi kroz prazni­ ne amnezije kao da je autobiografsko putovanje kontinuum , čija egzi­ stencijalna povezanost objedinjuje crne rupe na putu, odnosno, kao da se, od svojih prvih plodova, svaka životna strategija odražava na ispunjenje sveprisutne specifične sklonosti: da se ostvari kao projekt. Odatle potiče celovita i teleološka priroda sećanja, jer retrospektiva, zaboravljajući na zaborav, ispunjava konačni zaplet drame koja kro­ ti neočekivano, slučajno, izvitopereno i isprekidano delovanje realne prošlosti kada je ova bila sadašnjost. Do izvesne mere, ono je - kao i druge priče koje izražavaju istoričnost čoveka - obrnuto predviđanje (delovanje je nepriznat uzrok svog sopstvenog uzroka). Odatle se, u anamnezi, istorija i fikcija mešaju, faktička istina se spaja sa estetskim i etičkim značenjima pojmova, što je još Halbvahs u naraciji pamćenja susreo kao „logiku u delovanju“, gde polazne i kraj­ nje tačke bira sam prizivač sećanja (bilo da ovaj govori u sopstveno ime - ispunjavajući samolegitimnu strategiju životnog putovanja - ili u ime neke grupe: porodice, udruženja, partije, crkve, nacije, čovečanstva). Ali takođe se podrazumeva da, s provalom potisnutog, ova neprekidnost bude razgrađena, kao naprslina koja može dovesti do patoloških stanja. Napetost koja je još uvek najočiglednija kada je sećanje plod „vru­ ćeg" ponovljenog pamćenja, predstavlja sposobnost koja se, kako je naznačio Valter Benjamin, ne ograničava na puko prizivanje prošlo­ sti, naprotiv, ona želi d aje transformiše, tako da završi ono što vreme uvek ostavlja nezavršenim. Sve u svemu: kada je to čin oživljavanja, „elle est l’instrument d’efficacité retrospective du present sur le passé; grâce à elle le temps historique cesse d’apparaître comme irrever-

27

28

Istorija, vreme i pamćenje sible“" (Stéphane Mosès, 1992). Sećanje je dokaz da se može iskusi­ ti vreme i van okvira mehaničke slučajnosti. Zbog toga, prizivanje onoga što se dogodilo u prošlosti ne robuje rasporedu nepovratnog, slučajnog ili sličnog u odnosu na sadašnjost. Njihove veze su sačinje­ ne od poželjnih afiniteta i one određuju da svaka sadašnjost gradi svoju sopstvenu istoriju unutar horizonta mogućnosti koji ona jeste, ne samo u funkciji postojanja onoga što se dogodilo nego i u funkciji njenih nedostataka, potreba i očekivanja. Kako je, svojevremeno, re­ kao Balzak, na kraju, „nada je pamćenje koje ima želje".

Upamćeno kao vrh ledenog brega zaboravljenog Takođe je poznato da pamćenje (pojedinačno i/ili kolektivno) ima tendenciju da ne zapamti zaboravljeno koje stvara, kao i da ne prihvati da je jedna vrsta vrha ledenog brega onoga što je podsvesno ili nesvesno potisnuto (Marc Augé, 1998). Kao da se sa ovim želi reći da ono što je odsutno može biti isto toliko važno kao i ono čega se sećamo, kako to ističe jedna tako anamnetička religija kao što je jevrejska (Y. H. Yerushalmi, 1988J. I ako je deo ovog potonulog kontinenta podlo­ žan sećanju, sigurno je da će uvek postojati opasnost od amnezije, kao stalno pravo na nadoknadu koju anamneza mora platiti zaboravu. I premda ova dijalektika ima mnogo spontanog, što je veći obim ko­ lektivnog i istorijskog pamćenja, to će biti veći manevarski prostor za njegovu upotrebu i zloupotrebu (T. Todorov, 1998). I zato, kako poverovati daje sećanje istinski glas prošlosti i kako ne razumeti da baš sećanje daje budućnost prošlosti, kroz delovanje p o ­ vratka prisutnosti koje će, ako se ne primeni u praksi, progutati trulež vremena? Pamćenje će moći da vrši svoju društvenu ulogu kroz sopstvene liturgije, usredsređene da pobude samo ono što su tragovi-ostaci nepostojećeg u stanju da podstaknu. Zato je njihov sadržaj neodvojiv,

' Sa fr. - „ono je instrument efikasnosti gledanja iz sadašnjosti u prošlost; i za­ hvaljujući njemu istorijsko vreme prestaje da se prikazuje kao nepovratno". - Prim,

prev.

Sećanje i zaborav ne samo od nadanja u odnosu na budućnost nego i od polja ostvarenosti - jezika, slika, relikvija, mesta, pisanja, spomenika - i od obreda koji ga reprodukuju i prenose; što pokazuje da se sećanje nikada ne može razviti bez prisustva unutrašnjih zapisa (tragova) koje spoljašnji, materijalni, društveni i simbolički oslonci mogu oživeti. Preciznije rečeno, vraćeno prisustvo je vrem ensko iskustvo neraz­ dvojivo od svog prostornog određenja. Međutim, ova osobina se ne ograničava na njegovu materijalnost, jer takođe stvara polje značenja koje garantuje trajanje koje simulira večnost - ritual ukida obično vreme - neophodnu osnovu da bi se odredile i ovekovečile lične i grupne vizije sveta. A mnoštvo vremena, objedinjeno u uvek napregnutom pamćenju, podrazumeva rezove u homogenost prostora, iako, u izvesnim slučajevima, dolazi do ponavljanja same fizičke stvarnosti koju sakralnost sećanja i slavljenja usitnjuje na različita „mesta pamćenja". To je način da se kaže da pamćenje daje vremensku kom ponentu teri­ toriji, obeležavajući joj granice, koje deluju kao naznake, jer „l’espace social est [...] nécessairement dans le temps [...] car l’image de l’espace ne dure que dans le mesure où le groupe fixe sur elle son attention et l’assimile à sa pensée"’ (M. Halbwachs, 1997). Sa ovim prisvajanjem, ulazi se u polje simbola. A ono će se pretvoriti kako u baštinu, tako i u proživljeno sećanje za institucionalizovanu kom em oraciju, oblast p o ­ navljanja u kojoj se javno pamćenje pojavljuje integrisano u vremenski raspored kojim rukovode politike pamćenja.

Pamćenje i spomenik

Sve u svemu: nema predstavljanja pamćenja (ni istoriografije) bez tragova. Zapisana u XII veku, ova se reč (iz latinskog tractus) odnosila

' Sa/r. - „društveni prostor je [...] neizbežan u vremenu [...] jer zamisao prostora traje samo u onolikoj meri ili grupi koliko ona na njega ima usredsredenu pažnju i poistoveti ga sa svojim mišljenjem". - Prim. prev.

29

30

Istorija, vreme i pamćenje na niz otisaka koje je svojim prolaskom ostavljala neka životinja; a koji su služili kao svedočenje i zn ak prolaska, kako su to govorili Levinas, Ginzburg i Pol Riker. Ne iznenađuje da se njeno značenje proširilo, i danas se odnosi na bilo koji, željeni ili neželjeni, ljudski trag. A ako materijalno sećanje deluje jedino počev od tragova utisnutih u svesti, ili ostavljenih spolja, njihovo stvaranje kao m etam em orije zahteva eksternalizaciju predstavljanja vremena i prostora kroz obred, osnovnu anamnetičku praksu u društvima bez pisanih tragova, a koja se neće ugasiti ni u društvima koja će razviti druge ars m em oriae . Inače, karakteristično je da samo poreklo reći m em orija izgleda da zahteva trag i obred. U stvari, latinska reč m onum ente (spomenik - prim , prev.) izvedena je od indoevropskog korena men, a koji se takođe koristi za jednu od suštinskih funkcija duha (mens), m em oriju. Ali veza između m onum enta i m em orije ne može se sagledati isključi­ vo u okvirima učenosti; ona takođe ukazuje na odnos prostorno-vremenskih dimenzija koje oba ova izraza obuhvataju (Jacques Le Goff, 1984; 1991). I ako je svaki spomenik, svesno ili nesvesno, ostavljeni trag prošlosti, njegovo tumačenje će biti oživljavanje pamćenja jedino ako se ne ograniči na gnoseološku i ,,hladnu“ perspektivu (tipično za zaveštanja, muzeološka i istoriografska tumačenja) i ako sećanja podeli s drugima. Uistinu, u svojim najposvećenijim najavama, dijalog između sa­ dašnjosti i prošlosti skoro da poništava rastojanje između subjekta i objekta i predstavlja, više od površne i samožive prakse, jedan srdačan i opšti čin, i jedno podsećanje, odnosno kom em orisanje. U toj dimen­ ziji, pamćenje jedino može biti ispričano javnim jezikom i utvrđenim obrednim činom, jer komemorisanje, u prihvatanju onoga što najbo­ lje obavlja oživotvoreni čin sećanja, znači izlazak iz samodovoljnosti subjekta (potencijalno patološke pojave) i integrisanjeja u opšti jezik simboličke i komunikativne prakse. Prostorno posredovanje traga pojavljuje se, znači, kao neophodan uslov da se sećanje ne izrodi u isključivu imaginaciju, i da, budući ostvarenje vraćene prisutnosti, takođe bude otkriće koje sređuje haos i događajnu nepovezanost, dajući smisao životu pojedinaca i grupa čiji ' Lat. - nauka o pamćenju - Prim. prev.

Sećanje i zaborav su sastavni deo. Ali, takođe je istina da će, ako je spom enik simbol koji čeka sećanje, njegovo najosnovnije značenje biti shvaćeno jedino ako njegova sporedna značenja budu upoređena, koliko god je to moguće, sa onim što ona izostavljaju ili skrivaju.

Pamćenje kao pripovedanje

Bez obzira na to što se samo osobe mogu sećati, anamnetički ri­ tuali, naročito komemoracije, imaju holistički uticaj i vrše funkcije uspostavljanja društvenosti (Pjer Burdije) koje prevazilaze problem istinitosti, glavnog saznajnog zahteva sećanja. A, kako je već naznače­ no, tačnost takođe ima pragm atičnu i normativnu ulogu. U ime neke istorijske priče („bio jednom jedan"), ili nekog zajedničkog nasleđa (duhovnog i/ili materijalnog), uključuje se lanac lica prema ličnom poreklu, lica koja se razlikuju i izdvajaju od drugih, i od kojih se zahteva, u ime neiskazanog ja identiteta - sopstvo kao pretpostavljeni svepri­ sutni činilac u svim fazama života - ili u ime večnosti grupe, vršenje dužnosti i endogene odanosti. Uticaj ove priče teži da se pretoči u p o ­ ruku, ili bolje rečeno, da se ugradi kao norma. Kako je istakao Josef Jerušalmi, iz suštine pamćenja se hebrejska reč Z akhor („ti ćeš se setiti") tumači kao potreba da se „nastavi priča­ nje" o događaju, kroz istu priču, kako bi se sačuvala od zaborava i živo prenela prisutnost onoga što se desilo. Ali nasuprot onome što se doga­ đa u drugim religijama, judeohrišćanska sakralnost ne podrazumeva istorijsko, kada već, daleko od toga da izlazi iz vremena, njeno pripo­ vedanje, koje memoriše i ne prestaje da se seća, potiče od prolaznosti, odnosno, upisano je „dans le temps que l’on raconte, mais aussi dans le temps de celui qui raconte"* (François Hartog, 2005; Miguel Baptista Pereira, 1999). I ovo je imperativ koji, pri plaćanju duga nasleđu, kon-

' Safr. - „u vreme o kome se priča, ali takođe i u vreme onoga koji priča". - Prim.

prev.

31

32

Istorija, vreme i pamćenje zervira i obnavlja identitete, usmeravajući tok vremena u sadašnjost, koja iščezava kao kada se kaže budući da. Takva težnja ne može učiniti da nestane dvosmislenost u funkcionisanju pamćenja: ako je, s jedne strane, pamćenje ono što se iz prošlosti vraća i prihvata u sadašnjosti, od svih koji ga primaju, pri­ znaju i nastavljaju kroz generacije, a s druge strane, ako ima sklonost da sakrije da na propadanje vremena (i istoričnost čoveka) ne utiču njegova ponovljena aktuelizovanja i prenošenja. Zbog toga se mora priznati da je identitet proizvod društva, i na izvestan način uvek pro­ izvod postojanja u okviru odnosa dijaloga i prolaznosti između ja i onog drugog (Žoel Kandau). Ali, ako je ovo sigurno, onda je sigurna i dopunska strana ovog delovanja: da se uobliče sklonosti koje uslovljavaju pojedince da naprave selekciju znaka svog prošlog vremena, kao psihološkog procesa u kome sećanja prate ono što se zaboravlja, jer želeli mi to ili ne, birati znači, isto tako, zaboraviti, prećutati i isključiti ono što već znamo. Ovim dobija smisao tvrdnja da „la mémoire se présente comme une possibilité de récit organisé'" (Gérard Namer, 1997) i da se, kako je to dobro istakla Žoana Duarte, tako događa „jer se u njoj sistematizuju pravila pričanja koja propuštaju sve priče, prirodne ili veštačke, koje unose raznolikost, dinamiku onoga što sledi, objektivnost, i otvo­ renost" (Joana Duarte, 2006), karakteristike koje su naročito vidljive kada se izražavaju kao ponovljeno pam ćenje (Dž. E. Baraš), ili kao metamemorija.

Pripadanje, poistovećivanje, izdvajanje U savremenom dobu, srž društva u kome se kao norm a konkretizuje prisvajanje nasleđa sećanja jeste porodica (pamćenje ja je uvek, prvenstveno, pamćenje porodice, ili možda bolje, „otadžbine"). Tačka gledišta koja pomaže da se razjasne postojeće veze između rada

' Sa fr. - „pamćenje se predstavlja kao mogućnost organizovanog pripoveđanja“ - Prim. prev.

Sećanje i zaborav na identifikaciji, razlikovanju, prenošenju i njegove interiorizacije kao norm e: pamti duh porodice, jer, protiv haosa anonimnosti, treba mu odati priznanje, ponovo ga preneti i stvoriti. U stvari, složene celine, zajedničke uspomene i ponavljanja obreda (porodične proslave), čuvanje saznanja i simbola (fotografije i odgova­ rajući albumi, roditeljska kuća ili kuća dede i babe, nadgrobni spome­ nici i mauzoleji, oznake vlasništva, dokumenti porodice, mirisi, pesme, kuhinjski recepti, porodično ime, imena), zajedno sa odgovornošću da se prenese (duhovni i materijalni) sadržaj nasleđa, čine neophodne uslove za stvaranje osećanja pripadnosti, po kome se pojedinci prepo­ znaju unutar celokupnog rodoslovlja koje, budući da dolazi iz prošlosti, polaže pravo da se, bez prekidanja kontinuiteta, projektuje i na buduć­ nost. Čak i kada postoje lične pobune protiv ove objedinjujuće funkcije (kao kod sukoba generacija), one izbijaju i unutar ovog sveta, što do­ kazuje da, bez pamćenja, njihov identitet ne bi istovremeno posedovao dimenzije pripadnosti i eshatološke sekularizovane dimenzije. Na jednoj široj društvenoj skali - kao u klasama, društvenim gru­ pama, u naciji - sličnost čini da, kao i kod pojedinca, pamćenje (dru­ štveno, kolektivno, istorijsko) bude popunjeno u skladu s kriterijumima spajanja i prenošenja. To se primenjuje i na građenje sličnih sistema pripadnosti (i rodoslovlja) potrebnih za uključenje pojedinca u zajedni­ cu kojoj sudbinski pripada. Međitim, važno je istaći da, u liturgijama sećanja, uvek postoji napetost između naklonosti, ili bolje rečeno, iz­ među ljubavi i poznavanja obreda, kao i između pamćenja i normativnosti, antiteza koje teže da budu svedene na poruke. A one deluju kao pulsirajući tokovi koji se etički izražavaju kao dužnosti. Odatle potiče bliska veza između pam ćenja, poistovećivanja, pripadnosti i izdvajanja, lanca u kome, bez prve karike, ostale ne bi ni postojale. Čak i na isključivo subjektivnom polju, svaki pojedinac, sećajući se svog sopstvenog života (ili bolje rečeno, izvesnih aspekata ili doga­ đaja u njemu), objedinjuje trenutke svog egzistencijalnog iter u jednu vrstu kontinuirane i konačne loze. Da bi ovo ubeđenje funkcionisalo, potrebno je, međutim, da postoji zaborav. I samo neočekivane nužne situacije onoga što je potisnuto (uostalom, to je bilo poznato i mnogo ' Lat. - putovanje - Prim. prev.

33

34

Istorija, vreme i pamćenje ranije) dovode u pitanje građu koju je stvorila retrospektiva. Prepo­ znajući je, otuđujući se i ograđujući se od onoga što je bilo, pojedinac ostvaruje, bez prekida, svoje sopstvo (koje ga takođe izdvaja od dru­ gih) kroz dijalog (pasivni ili ne) sa zajedničkim prošlostima i u retroprojekciji, aktuelizuje određeni smisao života. Zato se biografski plan putovanja pojavljuje u jasnom redosledu sećanja, kao put koji ostvaruje jedan identitet, kao konstrukcija kojoj je psihološki rad neophodan za formiranje ličnosti i jedne nepatološke svakodnevice. Podrazumeva se, tako, da je krajnji zadatak liturgija sećanja stva­ ranje povezanosti i ovekovečenje osećanja pripadnosti i kontinuiteta, kao protesta, koji je u biti metafizički, protiv konačnosti postojanja, ili bolje rečeno, protiv zaborava, ovog unapred datog dokaza da čovek si­ gurno ide ka smrti. U stvari, ono što je zamišljeno u sećanju povezuje pojedince, odnosno grupe ili entitete, ne samo uspravno nego i vodo­ ravno u življenju okovanom (subjektivnim i društvenim) vremenom, podređujući ih „pripadnosti krajnjoj sudbini" koju obezbeđuje (seksu­ alna i istorijska) reprodukcija generacija i impuls za preživljavanjem, čak i ako je u pamćenju živih. Pamćenje se, znači, oživljava na „polju iskustva" koje je otvoreno za sećanja i nadanja, horizont koji sećanje prima kao nasleđe i kao imperativ za prenošenje, sa odobravanjem koje obećava da je moguće pobediti smrt, što je igra obmane koja čini da se zaboravi, da će pre ili kasnije (dve, tri generacije?) mrtvi takođe postati siročad svoje sopstvene dece. Bilo kako bilo, zbog sećanja se život, dajući prošlosti budućnost, pretvara u nešto više i odlaže po­ imanje svesti o ljudskoj konačnosti. I ne može se okvalifikovati kao neautentičan rad koji povećava svet s postojanjem drugih mogućih svetova.

Budućnosti prošlosti U savremenom dobu, a posebno u X IX veku, memorijalni ritualizam je dobio svoj, za javnost najotvoreniji izraz, čime se može potvrdi­ ti da je to bio ,,vek sećanja" (Pierre Nora, 1984), ili, možda konkretnije, vek „metamemorije". Ali on je takođe bio, ne slučajno, i ,,vek istorije",

Sećanje i zaborav odnosno vek izgradnje ideje o naciji. Ovo je razumljivo. Društvene, kulturne i simbolima iskazane promene naterale su pojedince, porodi­ ce, nova udruženja (zasnovana na ugovorima), klase i nove države-nacije da potraže - kako je to radila stara aristokratija - svoju legitimnu potvrdu u prošlosti. To je ista teleološka struktura (kao retrospektiva u suprotnom smeru) koja se nalazi u sazivima stavljenim u službu us­ postavljene prakse i priznavanja kolektivnih identiteta, kao i kod - što će biti istaknuto kasnije - konačnog nacrta istorijskog evolucionizma skiciranog, više u teoretskom smislu, borbom protiv neumoljivog pro­ padanja, koje sa sobom donosi proticanje vremena. Ovakvi zaključci nisu protivurečni zbog činjenice da su sećanje i njegovi obredi ciklični (svaki obred je jedno ponavljanje). I ova karak­ teristika je podstaknuta traženjem smisla, stavom koji tretira selekciju prošlosti kao izbor koraka evolutivnog hoda (individualnog i kolek­ tivnog) života. I nije dovoljno reći da nema pamćenja bez onoga što se fiksira i stabilizuje u „okvirima pamćenja" (Halbvahs), jer se ti okviri rađaju i dobijaju oblik u tački susreta između, sjedne strane, onoga što prolazi i što se menja, i s druge, onoga što je uslovljeno očekivanjima, što teži da se održi, reprodukuje i ponovi. Sigurno je da, u svesti, ne postoje apsolutne praznine i zaboravi (M. Halbwachs, 1997), i vrlo je sporna teza onih, kao što je Bergson, koji tvrde da se celokupna prošlost nalazi u pamćenju svakog pojedin­ ca, kao završene stranice jedne knjige, čiji sadržaj zbog ograničenosti mozga ne može stalno da bude prisutan u sećanju. Sa ovim se uma­ njuje važnost razlike između traga i slike, kao i selektivne dimenzije celokupnog anamnestičkog čina. Analiza prakse vraćene prisutnosti (memorijali, istoriografije) pokazuje da novi tragovi mogu probuditi zaboravljene uspomene i da nove promene prilika prizivača sećanja mogu dovesti do „ponovnog pisanja" onoga što nikada nije zaboravlje­ no (da li će isti, nikada zaboravljeni, događaji iz detinjstva imati isto značenje kada ih se setimo sa dvadeset godina, i kasnije, u starosti?). A svi tvrde da se, u obeležavanju granica ovoj aktivnosti na rekon­ strukciji, ipak, ističu mogućnosti obnavljanja stečenog sećanja i načina kako svako ja ponovo vidi svoju biografiju, kako bi je opravdalo kao projekat, što je jedna od strana koju, po našem mišljenju, Halbvahs nije dovoljno ujednačio.

35

36

Istarija, vreme i pamćenje Prisutno je da, u oblasti onoga čega se sećamo i onoga što zabora­ vljamo, ništa nije konačno zamrznuto. Doterujući izraz kojim je He­ gel negativno okvalifikovao rad na postizanju istorijske racionalnosti, može se pretpostaviti, uz ironiju, postojanje dijalektike između sećanja i zaborava koja funkcioniše, isto kao neka vrsta ujdurm e p am ćen ja, „lukavstvo" koje, u situaciji obnavljanja pamćenja potenciranog nepredvidivom budućnošću, omogućuje postojanje kako budućnosti za sadašnjost, tako, da bude pravično, i postojanje budućnosti za prošlost. Shodno tome, sećati se znači praviti selekciju i spasiti se, kada se već, kako je zastupao Valter Benjamin, pamćenje projektuje, ili bolje re­ čeno, kada je neodvojivo od dvoličnih pogleda nastalih iz čovekovih istorijskih prilika. I ako, u odnosu na pravničko tumačenje vremena, prošlost m ože da zastari i da joj se ne sudi, u istoriografiji (kao i kod istorijskogpam ćenja) ne srne da postoji ,,zastarevanje“ (Vladimir Jankélévitch, 1996): jer se jedino kroz sećanje može objasniti i shvatiti ono što je već bilo. I ovo je neophodan uslov da bi se postiglo „pravično pamćenje" i doseglo priznanje i oproštaj (Paul Ricœur, 2000).

Varljiva stalnost sadašnjosti

Za mnoge, savremena društva izazivaju pukotine u oblasti nasleđa i očekivanja, kao da je reč o društvima s gubitkom pam ćen ja koja pate od neke vrste mnemotropizma'. Da li su te promene plod načina kako čovek današnjice shvata vreme, doživljavajući ga kao jednostavni zbir trenutaka s prazninama koji ih dele, a ne kao jedan fie r i" neraskidivo sazdan od sećanja i nade? I kao dokaz ove krize, često se uka­ zuje na to što se događa u aktuelnom naduvavanju problema sećanja (i zaborava). Zaista, za neke je ovo naglašavanje posledica ideala ubrzanja vre­ mena i sažim anja prostora - pojava koje se dobrim delom dešavaju ' Grč. - nesvesna sklonost ka izvitoperenju i izmeni pamćenja - Prim. prev.

" Ital. - zametak - Prim. prev.

Sećanje i zaborav zbog omasovljenja i urbanizacije savremenog života (François Hartog, 2003). Taj svet bi iznedrio anonimnost i zaborav, jer - u pogoršanju ko­ lektivnog pamćenja - pojedinačno pamćenje (to jest lično i malo) bilo bi vrsta protivotrova za osećaj nenadoknadivog gu bitka, ka čemu nas neumoljivo vodi najveće urušavanje vremena (i prostora) (A. Huyssen, 2003; Elena Hernandez Sandoica, 2003) i uništenje tradicije. Međutim, ova najveća privatizacija sećanja takođe je stvorila zado­ voljavajuće odgovore, više javne prirode, zbog veoma očigledne pojave prateće važnosti, koju joj daju različiti centri moći (država, opština, različite grupe, porodica), nakon njenog prvog perioda najveće sla­ ve u poslednjim decenijama X IX veka, u obnavljanju razvoja politika pam ćenja. U osamnaestom veku, istoricističko i komemorativno ulaganje stvorilo je odgovarajuću praksu za kum ulativno, evolutivno i kontinu­ irano vreme (biografsko i istorijsko), što je odgovaralo normativnoj i integrativnoj funkciji pamćenja, u skladu s dominirajućim, progresiv­ nim konceptom istorije. Onda, ako je tada bilo tako, u današnje vreme izgleda kao da je situacija drugačija. Društvene promene i osporava­ nje istoricizma i njegovih postulata - savršenost, evolucija, napredak, predvidljivost - kao i razvoj društva kao robe, uspostavili su isključivi i atomistički osećaj diskontinuiteta, pluralizma i besmisla u odnosu na psihološko i na istorijsko vreme. To znači, da pod uticajem rastućeg razlaganja vremena življenja kao realne sadašnjosti (složene i pod pri­ tiskom) koja je podređena bezvremenosti postojanja realnog vrem ena, postoji težnja da se zaboravi da je samo sećanje u stvari gledanje u prošlost kojim rukovodi ideja budućnosti. Ako se, u realnoj sadašnjosti, uzajamno ukrste nasleđe i očekiva­ nja, realno vreme će, naprotiv, izgledati kao da teče opšte vreme, kao da je puki zbir neponovljivih događaja, u kome je svaki trenutak ta­ kođe zaborav trenutka koji mu je prethodio. Kako je podvukao Migel Baptista Pereira, „sećanje je neodvojivo od odnosa između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koji, sa svoje strane, nisu tačkaste aritmetič­ ki zbrojive razlike, nego vremenski modusi s prošlošću, sadašnjošću i budućnošću". I tako kao što „beše prošlost, sadašnjost i budućnost u prošlosti, postoji prošlost, sadašnjost i budućnost u sadašnjosti, a biće i prošlost, sadašnjost i budućnost u budućnosti" (M. B. Pereira, 1999), i

37

38

Istorija, vreme i pamćenje zbog toga, živeti u realnoj sadašnjosti, znači provoditi život u bogatstvu „delotvornog pamćenja". Različito od toga, realno vreme obuhvata, samo, delovanje bez sećanja, stvarnost koja se potvrđuje u kvantitativnom vrednovanju vre­ mena kao robe, toliko karakterističnom za omasovljena i potrošačka društva, odakle i potiče očigledna kriza smisla. I ovo rastuće verovanje u postojanje večne sadašnjosti zamrzava život pamćenja, tipičan za realnu sadašnjost. Proizvod koji je na putu da bude razjeden, pamće­ nje, pre svega njegovo javno lice, transformiše se u predmet sopstvene istoriografije primenjene kao da obavlja „un inventaire avant un décès annoncé"* (François Hartog, 2003). Pamćenje se, u stvari, preobrazilo u pam ćenje-objekat. Ovom mumificiranom konzerviranju biće podre­ đena obmana da se živi u večitoj sadašnjosti koja, potiskujući budućnost-budućnost i mogućnosti da se prošlosti dâ budućnost, zamrzava vreme, da bi napravila mesto neprekidnoj reprodukciji prolaznosti. A ovo turističko utamničenje istorije, iako može izgledati obrnuto, jedan je od izraza ovog domena. Ako je tako, ostaje potreba da se upitamo: zar se, i pored svega, pretvaranjem pamćenja u robu, čija privlačnost zahteva česte remodelacije i ponovljena tumačenja, buduća vremena neće otvoriti za pred­ stavljanja prošlosti, za operaciju koja protivureči samodovoljnosti več­ ne sadašnjosti, jer se u nju unosi nemir onoga koji zna da to ne samo da nije kraj istorije, koliko će biti prošlost s malo budućnosti? Za mnoge, današnja erozija pamćenja - individualnog i kolektiv­ nog - i gubljenje referenci, kao što je smanjenje privrženosti pojedi­ naca širokim holističkim identitetima, ima svoje glavne razloge u is­ trošenosti „eshatoloških korena", ili bolje rečeno, u slabljenju velikih organizatorskih i reproduktivnih sećanja, kako u karikama društva (porodica, crkva, partija, sindikat i, pre svega, nacija), tako i u smislu života. Ideja o budućnosti koja slabi, izazvala je veliko udaljavanje iz­ među „horizonta očekivanja" i „polja iskustva" (R. Koselleck, 1993). Istovremeno, kolektivni obredi sećanja pretvorili su se u sve „hladnije" ceremonije, bez snage ritualnog pričešća, dok se tragovi cene kao pred­ meti koje treba čuvati, u ime politike čuvanja baštine koja se, birajući ' Sa fr. - „popis pre vesti o smrti" - Prim. prev.

Sećanje i zaborav kao „mesta za pamćenje*' sve što je staro, ili što se smatra istorijskim, može završiti tako da ne obeleži, niti učini svetim bilo koje mesto. Zbog toga se povećalo korišćenje i zloupotreba sećanja. Razloga za to ima više: ideološke manipulacije (primer: komemoracije), robna ori­ jentacija kulta prošlosti kroz sadašnjost koja blokira sećanje i podstiče prolaznost i kulturno otuđenje zbog nametanja nepoznatih sećanja (R Ricœur, 2000a). U vezi sa ovim, neki istoričari danas govore o postoja­ nju zabrinjavajuće „tiranije pamćenja" od strane zvaničnih verzija, ili pod pritiskom grupa koje malo interesuje da svoja tumačenja podvrg­ nu proverama kritičkih tumačenja (R Dosse, 2008). I onda, kada se prizivanje prošlosti banalizuje, suočavamo se s po­ novljenom i antikvarskom komemoracijom. Prust i Valter Benjamin skrenuli su pažnju da sećati se (ili baviti se istorijom) sa isključivim ciljem da se povrati kolektivno nasleđe događaja iz prošlosti, i da se, lakomisleno, svečano proslavljaju, dovodi do konformizma koji na­ preduje kada pamćenje preživi kao mehanička tradicija. Prema autoru Angelus Novus', ovakvo ponašanje ne dozvoljava da se shvati da neki načini odavanja počasti prošlosti mogu biti sećanja, pogubnija i od njegovog konačnog zaborava (S. Mosés, 1992). Budući daje tako, ne bi se mogla pobrkati kom em oracija - čiji su rituali očigledno ciklični i u službi ujednačene, prazne i nepovratne vizije vremena - sa obnavlja­ njem sećanja (Eigedeken), odlučujućim iskustvom da bi se „današnje vreme" (Jetztzeit) moglo doživeti kao plod sjajnog spajanja prošlosti i sadašnjosti s mesijanskom osnovom. Dvadesetih godina X X veka, Franc Rozencvajg (1982), Valter Be­ njamin i Geršom Šolem (1987) pribegli su estetskoj paradigmi da bi pobili ograničenu prirodu neophodne i mehaničke uzročnosti koja diktira viziju kontinuiteta i progresiju vremena. To bi bila vizija sve­ ta najpogodnija za pripovedanje istorije pobednika. Kao alternativu želeli su da istaknu potencijalne mogućnosti prelaska s vrem ena nu­ žnosti na vrem e mogućnosti. Osnova jevrejskog mesijanstva, u koju su se integrisali, pozivala ih je da rade sa isprekidanim prolaznostim a, najpogodnijim za razmišljanje o stvaranju i pojavi novoga. Drugim recima: „Le modèle esthéthique de l’histoire remet en question les po' Lat. - Novi anđeo - Prim. prev.

39

40

Istorija, vreme i pamćenje stulates de base de l’historicisme: continuité du temps historique, casualité régissant l’enchaînement du passé vers le présent et du présent vers le devenir" (S. Mosès, 1992). Ova vrsta pravolinijske retrospektive stopila bi se s logikom „istorije pobednika", kao pređeni put potvrđen pretpostavkom sadašnjosti s mogućnošću večitog obnavljanja. Privlačna moć ove obmane nalazi se u činjenici da ona nagoveštava, nekritički, da se može zaustaviti sve što se menja. Za neke je ovo novo iskustvo vremena uzrok i delo društva sa amnezijom, čak i kada ga naizgled opovrgavaju pojave kao što su rast kulturnog turizma, od­ govarajuće obeležavanje „mesta sećanja', pohranjivanje jednosmernih informacija, kao praksa olakšana novim tehnologijama ars m em oriae. Drugi, međutim, ukazuju - možda na način koji više opominje - daje kriza samo simptom potvrde brojnijih i raznovrsnijih puteva opredmećenja pamćenja, zbog fragmentacije kulturnih sistema i njihovih ukrštanja u savremenim društvima. U mnoštvu očekivanja i sećanja neizbežan je rezultat postojanja mnoštva svetova i mnoštva društvenih vremena. Posmatrajući takve promene - na istorijskom polju, one se obično odnose na upitanost o održivosti pravolinijskog, kumulativnog, evrocentričnog pojma vremena - možda prisustvujemo ne jednom ukla­ njanju rituala i pamćenja, nego jednoj i dalje jedva primetnoj potvrdi novih rituala i novih oblika socijalizacije i oživljavanja pamćenja. Iako je tako mnogo porasla svest o sve manjoj i manjoj vrednosti njegovih tradicionalnih oblika konkretizacije, ti oblici se ipak održavaju (ko­ memoracije, stogodišnjice, vajanje kipova, personalizacija toponima, građenje panteona) kao manifestacije i ceremonije upisane u politike pamćenja sa odgovarajućim planom. U svakom slučaju, sve ovo ukazuje da, već danas, obred nije (pri­ mordijalni ostvarivač sećanja) ono što stvara društvenu kariku, iako i dalje vredi reći da se sećanje ne može zakloniti u svoju sopstvenost, niti se svesti samo na svoju psihičku dimenziju: ono mora biti čin iskrenog otvaranja prema drugome. U suprotnom, usredsređenost na

' Sa fr. - „Estetski model istorije ponovo dovodi u pitanje osnovne postulate istoricizma: nastavak istorijskog vremena, slučajnost koja upravlja povezivanjem prošlosti sa sadašnjošću i sadašnjosti s budućnošću." - Prim. prev.

Sećanje i zaborav ja postaje narcisoidna i samoljubiva, čime se razbija odnos drugosti (i socijalnosti) u kome se pamćenje gradi, i uništava svoj sopstveni su­ bjektivni identitet. Drugim recima, niko ne srne da zaboravi da samo sećajući se drugih, seća se samoga sebe. Ukratko: poslednja osnova psihološkog dokaza da nema sećanja bez zaborava nalazi se, konačno, u poznatoj opomeni koju je izrekao stari grčki mudrac: „ljudi umiru jer nisu u stanju da povežu početak s krajem"; jedino M nemosina, boginja pamćenja, može povezati ono što smo bili, ono što jesmo i ono što ćemo biti; oni bez sećanja, ili s potpu­ nom anamnezom (kao u Funes ili pam ćenje, čuvenoj „storiji" Horhea Luisa Borhesa), nikada neće moći da znaju za sebe. Odatle je, kako je istakao Niče, važno ponovo zahtevati pravo na aktivni zaborav, jer ne samo zloupotreba gubitka pamćenja nego i zloupotreba sećanja iza­ zivaju isto dejstvo: nemogućnost života. Međutim, stvoriti i priznati novo, biće nemoguće ako se veruje da svaki trenutak sažima u sebe ćelu istoriju (pojedinačnu ili kolektivnu), što onda označava njegov stepen apsolutne nule. Isto kao što nedostatak, tako i preterivanja u istorijskim saznanjima slabe „snagu oblikovanja života", jer se ne shvataju uslovi u kojima prošlost može biti hrana za dobijanje snage (Nietzsche, 1999). Ali se takođe mora shvatiti da neće biti života bez očekivanja koja posreduju između sadašnjosti i prošlosti. U svakom slučaju, onaj ko se seća (ili koji radi na istoriji) mora se potruditi da ne zaboravi ono što je ostalo zaboravljeno (M. Augé, 1998), iako se zna da je to Sizifov posao, čak ni istoričari neće moći da izbegnu ovu uslovljenost. Kako pamćenje (sećanje) tako i pisana istorija udružene su u zajedničkom cilju: da semiotički pobede svest o kratkotrajnosti vremena.

41

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog

Samo naivni scijentizam može prihvatiti postojanje radikalne po­ dvojenosti između retrospektive sećanja i istoriografske retrospektive, utoliko pre što ni jedna ni druga nisu stvorene isključivo od imagi­ nacije i što, različitim putevima, streme onome što izgleda istinito, bilo kroz tačnost ili verodostojnost. Međutim, ova dilema nema jed­ noglasno prihvaćen odgovor i poznato je da se prvi veliki teoretičar sociologije kolektivnog pamćenja potrudio da razluči proživljenu istoriju od pisan e istorije, kao da su u pitanju dva nepovezana polja (M. Halbwachs, 1997). Ali, kada se dobro razmisli, osobine predstavljene kao tipične za pamćenje (odabir, svrha, pojavnost, verodostojnost, p red ­ stavljanje) isto tako se nalaze i u istoriografskom radu, posebno zato što se danas taj rad ne ograničava na traženje objašnjenja mehaničkih uzroka, nego je podignuta na nivo deus ex m achina pravolinijske, ku­ mulativne, homogene, univerzalne vizije samog napretka. Konačno - kako će se kasnije videti - savremena istoriografija, posredno i posre­ dujući, radi i sa idejom nekontinuiteta vremena i ne priznaje postojanje praznine između subjekta-istoričara i njegovog predmeta, što dodaje projektu da dosegne potpunu i konačnu istinu, cilj koji se iluzorno brani paradigmama još prožetim pozitivizmom, čak i kada se veruje da je cilj veoma visok. Halbvahs je, međutim, želeo da razdvoji tokove, tako da istorijsko pam ćen je bude veštački proizvod, sa svakodnevnim i učenim jezikom, opredeljeno da odigra korisnu društvenu ulogu, a da kolektivno p a m ­ ćenje ima nepoznato i spontano poreklo s pretežno usmenim preno­

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog šenjem koje se ponavlja, kao da je norma. Svrha njegove argumenta­ cije bila je jasna: pokazati da je društvena misao, pre svega, pamćenje stvoreno od kolektivnih sećanja, koje je zato predmet sociologa a ne istoričara, posvećenog proučavanju stvari koje su konačno mrtve. Ova pozicija reprodukuje stav Dirkemove klasične škole u odno­ su na istoriografiju, koja je u ovom slučaju prenesena u odbranu ra­ dikalnog razdvajanja između istorije i pamćenja, što je opredeljenje koje istoriju ponovo vraća u hladno polje arhivske učenosti. Štaviše, istorija bi bila jedna, a postojala bi tolika druga kolektivna pamćenja kao socijalne grupe koje ih stvaraju. Njih bi karakterisala životnost pamćenja, nasuprot objektu istoričara „que ne peut faire son œuvre qu’à condition de se placer délibérément hors du temps vécu par les groupes qui ont assisté aux événements, qui en ont eu le contact plus ou moins direct, et qui peuvent se les rappeler"" (M. Halbwachs, 1997; François Hartog, 2003). Takode, za Lisjena Fevra (1953) ili za Marua (1954), pamćenje sakralizuje sećanja, dok bi istoriografsko obraćanje bilo intelektualna kritička radnja koja sa objašnjenja uklanja tajnovitost i čini da pripa­ daju ovom svetu, materijalizujući ih kroz priče koje prave raspored uzroka i povezuju posledice, na način koji uverava daje istinita repre­ zentifikacija (Krzysztof Pomian, 1999). U jednom drugom delu, i dalje uočavajući razliku među njima, Pjer Nora (1984) je smestio kolektivni projekat, koji koordinira - Les Lieux de m ém oire" (1984-1993) - „između istorije i pamćenja", što je bio očigledan znak da, kad ih nije suprotstavio, nije ih ni spojio, nego ih je obe koristio. S druge strane, poznati su i relevantni stavovi s koji­ ma im se Riker suprotstavio: za njega, pamćenje i istorija (uključujući istoriografiju) održavaju odnos koji, u perspektivi neizbežnog prisustva horizonata prethodnog shvatanja u istoriografskoj upitanosti, prihvata „le mémoire comme matrice de rhistoire""** (Paul Ricœur, 2000).

' Sa fr. - „koji svoj rad mora raditi pod uslovom da se odlučno postavi van vre­ mena u kome su živele grupe koje su pratile događaje, koje su s njima imale manje ili više direktan kontakt i koje mogu da ih se sete“. - Prim. prev. " Fr. - Mesta sećanja - Prim. prev.

Sa fr. - „pamćenje kao matrica istorije1* - Prim. prev.

43

44

Istorija, vreme i pamćenje Skloni smo da se složimo sa onima koji podržavaju ovu tezu. I da nema drugih razloga, dovoljno bi bilo potražiti koren iz koga se rađa potreba za sećanjem, pa da ga prihvatimo kao ljudsko iskustvo pribli­ žavanja mrtvih kroz kult tanatologije. I koliko god čudno izgledalo za tumačenja neosetljiva na simboliku, pisanje istorije je takođe, na svoj način, „čin sahrane". U stvari, priče iz prošlosti su uporedive s jezikom na seoskim grobljima jer pokušavaju da „ponovo predstave [ili, kako mi kažemo, da reprezentifikuju] odnosno vrate prisustvo mrtvih kroz ispričano putovanje" (Michel de Certeau, 1978). Zato se može tvrditi da istoriografija takođe priziva smrt, uvodeći je u razgovor, kao kod si­ muliranja i desimuliranja kulta mrtvih na groblju, da bi stvorila iluziju da smrt ne postoji. Idući do same srži ove funkcije, može se zaključiti da je čovek „istorijska životinja" jer mu je potrebno da „podmiri raču­ ne sa sopstvenom smrću" (Umbreto Eco, 1994).

Pisanje istorije kao obred sećanja

Priznanje da postoje zajedničke osobine pamćenja i istoriografije, ne oduzima im pravo da su obe specifične u pričanju priča o prošlo­ sti. Međutim, istoriografija se rodila kao nova ars m em oriae, čija je važnost u porastu zbog opadanja usmenog prenošenja i zbog širenja afirmacije racionalnosti. Zato imaju pravo oni koji smatraju d aje pre­ lazak sa usmenog pričanja starih istorijskih mitova na pisanje, jedan od neophodnih uslova za jačanje borbe protiv zaborava, a time i za pi­ sanje „istorija" (Jack Goody, 1979; François Hartog, 2005), tendencija koja je unutar epskog pripovedanja došla, prvo od Homera, a proširili su je „istoričari" (Herodot; Tukidid). Zaista, Herodot iz Halikarnasa je pisao svoje Istorije, kako delà lju­ di ne bi s vremenom nestala, ili kako veliki poduhvati koje su ostvarili i Grci i varvari, ne bi ostali bez slave" (Herodot, Istorije, knj. l..°.l. 1). A prema Hartogu, reklo bi se da „face à l’immutabilité de la nature et à l’immortalité des dieux, ces traces foncièrement éphémères, la parole

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog de l’historien s’en charge et son écriture les fixes. Successeur de l’aède épique, il aspire à se poser en ’maître’ d’immortalité."’ Zato, istoriografija mora biti isto tako uključena u nastavak velikih usmenih pripovedanja, obavljajući, u svojoj sopstvenoj specijalnosti, funkcije slične drugim praksama sećanja, uključujući i one koje su u vezi s kultom mrtvih, praksa koja je, prema mišljenju mnogih, od čoveka, nasuprot životinji, napravila prvog graditelja istorijskih „dokumenata". Poznati su efekti nepamćenja kao rezultata proširenja korišćenja pisanja i slabljenja uspostavljene uloge obreda, i očigledno je da se prva promena dogodila na nivou kulturnog prenošenja: usmeno prenošenje je izgubilo svoju ekskluzivnost, što je promena koja je oslabila kolek­ tivnu i druželjubivu dimenziju raspodele pamćenja i doprinela da ono racionalnije posreduj e, je r pisanje i čitanje traže stavove jasn o drugačije od g ovora i slušanja. Nije slučajno da je Platon u Fedri, baveći se ovim procesom, otkriće pisanja okarakterisao kao dvosmisleni phdrm akon', iako je to efikasan lek za očuvanje pamćenja, on pamćenje istovremeno i slabi, jer utiče na smanjenje umnog napora za očuvanje sećanja (François Dosse, 2006; 2008). To je doprinelo da se poveća korišćenje ars m em oriae (Frances A. Yates, 2007). I kako je istorijski razvoj na Zapadu (setite se poraza, 787, ikonoklasta u Nikeji), nastavio da širi ovu tehnologiju sve do dana­ šnje premoći vizuelizacije, shvatljivo je zašto je, nasuprot njoj, ovaj pro­ ces slabio individualnu (i kolektivnu) sposobnost usmene reprodukcije sećanja, nedostatak koji je, međutim, nadomešten pisanjem i slikom. Ovo superobilje, međutim, prouzrokovalo je nove vrste zaborava. Za C. Todorova, takva dugoročna akulturacija ubrzala se u dru­ štvima stvorenim pod naučnotehničkim pritiskom i legitimnošću po­ litičke društvenosti, koja su se odrekla tradicije, i kao da su se osloni­ la na primitivan društveni ugovor. Prema njegovom mišljenju, „nous sommes passés, comme disent les philosophes, de la hétéronomie à l’autonomie, d’une société dont la légitimité vient de la tradition, donc

' Safr. - „pred nepromenljivošću prirode i besmrtnošću bogova, ove potpuno prolazne tragove, sačuvala je rečitost istoričara, a njegov rukopis ih je učvrstio. Kao naslednik epskog pevača, on teži da se postavi kao ’vlasnik’ besmrtnosti.” - Prim. prev.

" Lat. - lek - Prim. prev.

45

46

Istorija, vreme i pamćenje de quelque chose qui lui est extérieur, à une société régie par le mod­ èle du contrat, auquel chacun apporte - ou non - son adhésion. [...] Le recours à la mémoire et au passé est remplacé par celui qu’on fait au consentement et au choix de la majorité. Toutes les traces de légiti­ mation par la tradition ne sont pas éliminées, loin de là; mais, et cela est essentiel, il est licite de contester la tradition au nom de la volonté générale ou de bien-être commun. [...] La mémoire est détrônée, ici, non au profit de l’oubli, bien sûr, mais de certains principes universels et de la ’volonté générale’."* Ovaj navod je dugačak, ali je potreban da bi se razjasnila neka pitanja koja pokreće. Na prvom mestu, u njemu se potvrđuje nešto što je neosporno; kolektivno pamćenje i njegova konkretizacija kroz obrede više ne za­ država svoju ustanovljenu i zakonsku funkciju u društvenim vezama koju su nekada posedovali. Međutim, izgleda preterano kvalifikovati ovaj tranzit u kantovskim okvirima, odnosno, kao daje reč o prelasku heterenom ije u autonomiju. U stvari, kada je ta dominirajuća funkci­ onalnost postojala, pamćenje i sećanje su bili suštinski deo društva - kao što su, inače, i danas, mada u manjoj meri - jer im spoljašnjosti nisu, odmah, bile heteronomne. Zato bi bilo korektnije reći da su takve promene izazvale, pre svega, slabljenje imperativa holističkog porekla, tako da u dijalogu s prošlošću svaki pojedinac postavi svoje strategije života ispred različitih društvenih grupa u koje se, postepeno i/ili isto­ vremeno, uključuje i postaje deo njih. Takođe je istina da se moderna teorija moći, zasnovana na ugovoru, želela predstaviti kao vrsta alfa istorije. Uprkos tome, ako se takva tvrd­ nja ne oboji u više boja, postoji rizik da se pretpostavi daje rusoističkf* ' Safr. - „mi smo prešli, kako kažu filozofi, s heteronomije na autonomiju, s dru­ štva čija zakonitost dolazi iz tradicije, znači iz nečega što je izvan, na društvo koje se rukovodi modelom ugovora, kome se pristupa ili ne pristupa. [...] Obraćanje pamćenju i prošlosti zamenjuje se onim što je urađeno uz saglasnost i izborom većine. Nisu svi tragovi ozakonjenja na osnovu tradicije uklonjeni, daleko od toga; ali, to je ono što je osnovno, dopušteno je da se ospori tradicija u ime opšte volje ili zajedničke dobrobiti. [...] Pamćenje je skinuto s prestola, ovde, ne u korist zaborava, naravno, nego zbog nekih univerzalnih principa i ’opšte volje’." - Prim. prev.

" Glorifikacija jednostavnog i primitivnijeg načina života svojstvena sledbenicima filozofije Žan-Žaka Rusoa (Jean-Jacques Rousseau, 1712-1778), francuskog filozofa, pisca i kompozitora iz doba romantizma. - Prim. prev.

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog i frankocentristički' put bio jedini, na Zapadu, koji je doveo do moder­ nizacije društava. Bilo je (i ima) slučajeva u kojima je tradicija, čak iako „izmišljena" i „oživljena", pokrenula ove pokrete, čija je legitimnost po­ tvrđena, ili popravljena, kroz praksu ugovorne i izborne podrške. Primeri ove raznovrsnosti su poznati i ovde nije pravo mesto da se o njima govori u detaljima. Međutim, postoji istorijska činjenica koja se mora prizemiti: čak i politička društva jasnije zasnovana i pri­ hvaćena na ugovornoj osnovi nisu odbacila pozivanje na kolektivna pamćenja, bilo da ih procene kao nasleđe koje zaslužuje ponovnu aktuelizaciju u svetlu novih ideja i vrednosti (evropske oslobodilačke re­ volucije X IX veka, čime su same sebe potvrdile), bilo da ih ukorene, ili ih „izgrade" nizvodno od mesta postavljanja, kada je već sudbina svih revolucija, uključujući i one čiji je cilj da iznedre novog čoveka i novo vreme, i da podstiču komemoracije sebe samih. Na taj način se objašnjava zašto su se, sa slabljenjem holističkih pritisaka proisteklih iz složenije prirode postojećih društava i kao posledica toga povećanja individualizacije unutar njih, različite sna­ ge čvršće založile da daju podršku književnoj i ikonografskoj obnovi kolektivnih pamćenja. A, u ovoj strategiji, doprinos istorijske narative bio je fundamentalan. Pri ovakvom stanju stvari, to je značilo pojačan „veštački" rad, s ciljem postizanja hegemonije nad različitim kolektiv­ nim pamćenjima, onih istorijskih pamćenja pogodnih za reprodukovanje dominantnih snaga, ili, kao kontraodgovor, onih drugih koja su marginalizovana ili alternativa njihovom domenu. Reklo bi se da je ovaj zaključak imao cilj obuzdavanje društvenog atomizma - pojedinac-građanin - i anomičkih opasnosti koje je kontraktualizam isključivao. To je podiglo svest da bi pamćenje moralo da nastavi da vrši ulogu cem enta društvenog konsenzusa (a istorijsko pamćenje, ulogu nacionalnog pamćenja), kao još hitnijeg zadatka zbog napredovanja individualizma, zaoštravanja društvenih sukoba unutar svake nacionalne države, kao i zbog porasta ratnohuškačkog rivaliteta među njima. Nije za čuđenje što je hlađenje proživljenog pam ćenja bilo praćeno ubrzanim stvaranjem i reprodukcijom m etam em orija. Ali u svemu tome je, ne toliko tradicija koliko, pre svega, racionalnije tuma‘ Usredsreden na Francusku i francuski narod, jezik i kulturu. - Prim. prev.

47

48

Istorija, vreme i pamćenje čenje prošlosti (istorijskih teorija, istoriografskih delà, komemoracija i građanskih proslava) zauzelo istaknuto mesto pri ostvarivanju i pri­ kazivanju reprezentifikacije. Tako se nagoveštava da se konsolidacija predstavničkih sistema u Evropi nije, samo pukim slučajem, poklopila s maksimalnim izrazom takozvanih ,,društava-pamćenja“ (evropski X IX vek) i s veličanjem istoricizma, pojavom koja je istovremena s procvatom novog kulta mrtvih, stav koji može da iznenadi zbog strukturnih karakteristika samog čina sečanja (R Catroga, 1999). Sličnost ne treba da čudi jer, na izvestan način, pisanje istorije je kao i poziv koji iznenađuje u pogledu Benjaminovog anđela, da „oživi mrtve“ (S. Mosés, 1992).

„Izraz groba“ U stvari, pogrebni simbolizam igra na kartu izgradnje pamćenja i ukazuje na simulaciju „prisustva" onoga k o je odsutan, na osnovu tra­ gova koji, istovremeno, skrivaju ono što se ne želi prihvatiti: njegovo truljenje. On objašnjava da: ako smrt poručuje da ona to nije, nadgrob­ ni spomenik prodire u prostor kao apel za dopunu budućeg pamćenja. Ako se u pogrebnim obredima pregovara i prikriva truljenje vremena (i tela) s ciljem da društvo živih može obezbediti zaštitu svojih pre­ daka, koji su konačno pomireni, i da se ponovo uspostavi društveni poredak koji je smrt dovela u pitanje, onda ni uloga istoriografije nije drugačija: ona govori o prošlosti da bi je sahranila, ili bolje rečeno, da bi joj dala mesto i raspodelila prostor, tako da se može tvrditi, bez ob­ zira na njene kognitivne pretenzije, da je sama ona simbolička praksa potrebna za potvrđivanje pobede živih nad mrtvima. Odatle afiniteti koji se susreću između toka pamćenja i toka žalosti. I, koliko god može izgledati paradoksalno, istorijski tekst ima isto tako sličnu funkciju - ne kažemo identičnu - za nadgrobni spomenik i za rituale sečanja. Svedeno i racionalno prizivanje „odsutnog objekta" zaleđuje i zaroblja­ va, na svoj način, „zlog duha smrti" i izaziva performativne efekte, ako već markiranje prošlosti znači dati, kao na groblju, mesto mrtvima, i omogućiti društvima da se simbolično smeste u vremenu; ali je to ta-

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog kode i način sublimiranja moguće raspodele prostora i ukazivanje na smisao života... živima" (M. de Certeau, 1975). Pisanje istorije će, zato, za mrtvog biti grobnica u dvostrukom zna­ čenju, time što mu se odaje p očast i što je uklonjen, ili možda bolje rečeno, što je sakriven. Shodno tome, istoriografija, kao i pamćenje, pomaže toku žalosti i plaćanju dugova sadašnjosti u odnosu na ono čega više nema (P. Ricœur, 1998,2000). To joj omogućuje da vrši ulogu izvođača, jer postavlja istoričara, odnosno sadašnjost, u odnos speci­ fične drugosti, u kojoj se taj drugi, kao u pogrebnim oznakama, samo nagoveštava zaklonjen velom: odsutnošću koja, kako ističe De Serto, kao neotklonjiv nedostatak, čini suštinski sastavni deo istorijske ras­ prave (François Dosse, 2006). Da malo bolje objasnimo ovo upoređenje. Svaki pogrebni signal, jasan ili prikriven, odnosi se na grob (signal potiče od reči sem a, koja znači nadgrobni kamen) kroz slojevitost svoga značenja (F. Catroga, 1999). I u ovoj igri negiranja smrti i truljenja koje izaziva vreme, sig­ nali su „činjenice u zamenu za ništa prema zakonu o iluzornoj kom­ penzaciji prema kome što više signala imamo više je postojanja a ma­ nje ništavila. Zahvaljujući alhemiji reči, pokreta, slika ili spomenika - dolazi do pretvaranja ničega u nešto ili u nekoga, do transformaci­ je praznine u kraljevstvo" (Jean-Didier Urbain, 1997). Zbog toga se grobnica i groblje moraju tumačiti kao značajne celine koje artikulišu dva veoma različita nivoa: jedan koji je nevidljiv i drugi koji je vidljiv. Semiotički slojevi od kojih je sačinjen ovaj drugi nivo imaju ulogu da prikriju propadanje (vreme), a da istovremeno simuliraju ne-smrt, prenoseći onima koji dolaze značenje koje je u stanju da pomogne po­ jedinačno predstavljanje, ili bolje rečeno, da reprezentifikuje - vrati prisustvo onoga koji je svojim bićem odsutan. I u svetlu ovih karak­ teristika dopušteno je govoriti, u vezi s grobljanskim jezikom - kao o anamnetskom govoru - o „poetici odsustva" (Ana Anais Gômez, 1993; F. Catroga, 1999). Zbog sličnosti, isto se može tvrditi i za istoriografiju. Ako je, u izvesnom smislu, grobnica kao mesto sahrane bila prvi „spomenik" ostavljen onima koji dolaze, pisana istorija je takođe sredstvo kojim se vodi borba protiv zaborava, a time i protiv propadanja koje označava iter vremena. I nije bez značaja ono što je Riker našao u teoretisanju

49

50

Istorija, vreme i pamćenje Mišela de Sertoa daje pisana istorija odgovarajući prelaz s „grobnice-mesta“ na ,,izražavanje-groba“ (P. Ricœur, 2000). Još specifičnije, po­ sredstvom čitanja istorijskog teksta (kao čitanja na groblju, od strane poklonika) ,,grobnica-mesto“, kada se pročita, postaje ,,čin-sahrane“, pojam koji „rouvre l’horizon des possibles, car le fait d’assigner au mort une place est un moyen de poursuivre le chemin vers un horizon créatif, à la fois en dette et sans fardeau, avec un passé que ne vient pas hanter la créativité d’une présence à l’insu des vivant1" (F. Dosse, 2006). Kažu da je ovo saučesništvo između istoriografije i tanatološkog evociranja bilo razumljivo nekim istoričarima iz devetnaestog veka. Prema Oliveiri Martinsu (portugalski istoričar, antropolog i političar iz druge polovine devetnaestog veka - prim , prev.), kako u sećanju na umrle, tako i u pisanoj istoriji „nema neprijatelja, ima m rtvih", jer „ako je leš simbol beskonačnosti, groblje je vreme večnosti. [...] Groblja su društva u istoriji, društva su istorija u svojim trenucima" (u Augusto Santos Silva, 1984). I tako, da bi potcenio istoriografiju, Halbvahs je primenio sličnu podudarnost, smatrajući da ,,1’histoire, en effet, ressemble à un cimetière où l ’espace est mesuré, et où il faut, à chaque instant, trouver de la place pour de nouvelles textes"** (1997). Ove analogije su razumljive: isto kao što je poseta groblju memorijalni čin reprezentifikacije - podstaknut „signalima" koji se odnose na „odsutni predmet" - tako se pisanje (i čitanje) istorije gradi kroz priču koja sledi tragove i predstave koji čeznu da nađu mesto, u vre­ menskom redosledu, onome što se pretpostavlja daje postojalo, ali da više ne postoji. Na ovoj ravni, kada je reč o njihovom radu, neki istoričari su go­ vorili da „obnavljaju" ili „oživljavaju" prošlost. To je rekao Ranke, s namerom d aje rekonstituiše baš onako kako se dogodila, kao i Mišle, pripisujući pisanoj istoriji posredničku ulogu u „oživljavanju" mrtvih.

' Sa fr. - „ponovno otvara horizont mogućnosti, jer čin određivanja mesta za smrt je način da se sledi put ka stvaralačkom horizontu, ponekad s dugom i bez optere­ ćenja, s prošlošću koja ne dolazi da stvara prisustvo bez znanja živih". - Prim. prev.

" Sa fr. - „istorija, u stvari, liči na groblje gde je prostor izmeren, i gde se, u sva­ kom trenutku, mora naći mesto za nove tekstove". - Prim. prev.

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog Čak je i Mark Bloh, bez obzira na svoje kritičke i naučne zahteve, okarakterisao istoriju, kao istoriografiju, da je „nauka o ljudima u vreme­ nu" koju pokreće namera da „spoji proučavanje mrtvih s proučavanjem živih" (1960). Iako je prošlost ontološka ništavnost, ipak, materijalno pamćenje ostavlja tragove, a istoriografsko tumačenje je u obavezi da baci posredan (i posrednički) pogled u pravcu živih „que furent avant de devenir les absents de l’histoire"' (P. Ricœur, 2000). I kao što se to događa sa sećanjem, lako se saglasiti da samo sadašnjost-budućnost može dati novi „život" onima koji su već mrtvi.

Između tačnosti i dokazivanja istine

Oni koji osporavaju navedena preklapanja, sumnjaju da će biti ja ­ sno uočljive epistemološke pretpostavke o kojima je reč: ako istoriografija traži tačnost u svojim tumačenjima, sećanje će se ograničiti na verovatnoću, jer njegova retrospektiva ne stavlja u zagrade strasti, osećanja i sklonosti subjekta-prizivača prošlosti. S druge strane, kriterijum za dokazivanje je više pouzdan kada je zasnovan na pravovernosti onoga koji priča - što, u krajnjoj analizi, potvrđuje tačnost svedočenja - nego na tradicionalnoj argumentaciji, kao dominirajućoj karakteri­ stici strategija ubeđivanja koje se koriste u istoriografskoj raspravi. Da zaključimo: sećanje prosuđuje, dok strategije pretenduju da objasne i shvate, predstavljajući sebe plodom distance između subjekta i objekta, komponenata koje bi u pamćenju bile spojene, a što bi neizbežno do­ velo do toga da naracija o prošlosti uvek bude aksiološka, utem eljena i sakralizatorska. Znači li sve ovo da bi pamćenje moralo da se svede na isključivo subjektivni proizvod, koji se ne razlikuje od umetničke imaginacije, i time bude u sprotnosti sa zahtevima objektivnosti koju njeno izraža-

' Sa fr. - „koji su postojali pre nego što su postali istorijski odsutni". - Prim.

prev.

51

52

Istorija, vreme i pamćenje vanje takođe teži da dosegne. Nesumnjivo je da se sećanje hrani naiv­ nom epistemologijom u kojoj se još lakše meša predstavljanje (koje uvek znači reprezentifikaciju) s realnom prošlošću, odnosno s passeidade, jednom vrstom magičnog efekta u kome reč biću daje ono što ono više nije. I ako se po ovom svojstvu razlikuje od estetske im aginacije, treba podsetiti da se i jedna i druga odnose na „odsutni predmet". Međutim, ako estetska imaginacija može da ima, ili nema, refe­ rencu, čin sećanja se (kao i istorijsko istraživanje) ne odriče prizivanja principa stvarnosti. To zahteva da njegove retrospektive, i pored toga što se poklapaju s prošlim (prethodnim) vremenom, polažu pravo na verovatnost, s ciljem da garantuju tačnosti onoga što se priča, iako mu je jedino jemstvo, zbog nedostatka svedoka, zakletva samog prizivača prošlosti, u činu projekcije svesti u kojem se pretpostavlja kao objekat samom sebi. Ali, da bi se stvorio ovaj efekat, on sakriva, ili ne kontroliše subjektivne, norm ativne i pragm atične razloge koji uslovljavaju kvalitativnu, selektivnu i emotivnu konstrukciju onoga čega više ne­ ma. Ove uslovljenosti će biti još prisutnije kada se pamćenje odnosi na činjenice koje je proživeo sam svedok, ili koje se tiču osoba ili događaja za koje je prizivač prošlosti emotivno vezaniji. Jasnije rečeno: činjenica je da strategija ubeđivanja an am n eze ne pribegava toliko racionalizaciji uzročnih, analognih i uporednih ob­ jašnjenja, ili zaključaka, kao što to radi istoriografija. Ona se zasniva, pre svega, na podobnosti prizivača prošlosti za njegov status svedoka prošlih, sopstvenih i tuđih događaja. I, osim toga što je najslabija tačka razdvajanje između subjekta i objekta u činu sećanja (i svedočenja), ovo takođe pretpostavlja i postojanje određene distance, kao napor koji će istorijska metodologija (i sudsko istraživanje) nastojati da razviju do krajnjih konsekvenci (Renauld Dulong, 1998). U stvari, kada jedno sećanje ima više kognitivni cilj i poziva se na svedočenje (i da prizivač prošlosti bude svedok), prisustvujemo jednoj vrsti unutrašnjeg procepa, kroz koji se osoba ponaša, čak i u odnosu na događaje s kojima je direktnije povezana, kao da je neko drugi ko je događajima prisustvovao, odnosno kao da ih je doživela neka treća osoba. Nije slučajno, i prema E. Benvenistu, da je reč testis' imala veze ' Lat. - svedok - Prim. prev.

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog sa tertius', koja je u rimskom pravu označavala treću osobu zaduženu da prisustvuje usmenom ugovoru i ovlašćenu da ga overi (P. Ricœur, 2000). U petoj biblijskoj knjizi hebrejske Tore nalazi se dobar primer označavanja svedoka kao „trećeg”, odnosno o tome piše sledeće: „Sa­ mo jedan svedok protiv nikoga ustaće zbog bilo kakve nepravde, ili zbog bilo kakvog greha, bez obzira na to kakav greh je napravljen; na osnovu onoga što je rečeno iz usta dva svedoka, ili tri svedoka, biće donešena odluka o sporu” (Devarim , ili peta knjiga hebrejske Tore, 19:15). Ova logika je s pravnog aspekta uočljiva u celokupnom činu svedočenja i neće biti prenagljeno ako podržimo stav da, u odsustvu živih svedoka, to distanciranje (istoričara i čitaoca), na jedan racionalniji način i sa odgovarajućom metodologijom, mora upravljati celokup­ nom (unutrašnjom i spoljašnjom) kritikom tragova i doku m en ata u istoriografskom radu, koji su na raspolaganju za dokazivanje pretpo­ stavke kojom se rad rukovodi. Međutim, jedno drugo priznavanje od interesa je za proučavanje odnosa između pamćenja i istorije. Svedok se isto može nazvati latin­ skom rečju superstes (onaj koji je prisutan, koji preživi, nadživi - prim, prev.), koja je prevod grčke reči martyros, a koja je značila „svedok”, ili bolje rečeno, osobu koja je prošla proveru, da poznaje: preživelog. U bilo kom od ova dva slučaja, pojam svedoka kao trećeg najavljuje temu „istine”, ili, iznosi na svetlost činjenicu da svedok „ро definiciji postoji samo u oblasti obuhvaćenoj sumnjom ili mogućnošću da je u pitanju laž” (P. Ricœur, 2000), stav koji ga postavlja pod nadležnost istorijske predostrožnosti. Da li će ovom uslovu promaći njegovo dru­ go značenje? Setite se da to uključuje dokazivanje i preživljavanje, i kao da sugeriše da ako je u prisustvu živog pamćenja, verovatno će biti sa­ slušan ne samo kao izvor nego i kao naracija o tome šta se desilo. Me­ đutim, sa smrću onoga ko je bio u prošlosti, kada je to bila sadašnjost, ono što je on tvrdio - iako može da ima vrednost priloga prizivača prošlosti - ne može izbeći okvire svih preventivnih provera koje se istorijski moraju preduzeti, u odnosu na ono što je arhivirano.

' Lat. - treći - Prim. prev.

53

54

Istorija, vreme i pamćenje

Eho ćutanja u žam oru sećanja

U ovom svetlu, značilo bi pasti u drugu vrstu epistemološke naiv­ nosti ako bismo mislili da je dijalektika između pamćenja i zaborava greh isključivo individualne anamneze a, po analogiji, i kolektivnih anamneza. Takođe, istoriografija - koja je rođena pod znakom pam­ ćenja - i pored toga što želi da govori u ime razuma, gradi se, dobro­ voljno ili ne, na ćutanjima i potiskivanjima, kako je istorija istorije to obilato pokazala. Ova neizbežnost savetuje da budemo oprezni u od­ nosu na „javnu raspravu11 njenih tekstova, predostrožnost koja mora biti udvostručena kada se sopstveno sećanje podiže na nivo dokumen­ ta, odnosno na arhivski nivo, neophodan za objektivnost rada na objašnjenjima/razumevanju, stepen na koji mora da se uzdigne istoriografsko tumačenje. Koliko god da svedok izgleda pouzdano, odmah - kao u usmenoj istoriji, ili u istoriji sadašnjeg vremena - uvek će biti potrebno priču propustiti kroz sito kritičkih zahteva istoriografske ope­ racije (Michel de Certeau, 1975; Paul Ricœur, 2000). Još se priznaje da pamćenje, kada je arhivirano, prestaje da, u svom istinskom prihvatanju, bude sećanje, jer se odvaja od jedinog posredni­ ka koji je u stanju da ga oživi: od subjekta-svedoka. U tom stanju, seća­ nje ima status „sirovine" koju je potrebno ispitati kako bi se pretvorila u dokumenat. Međutim, na očigledno obrnutom planu, istina je da će istoriografska praksa - naslednica pravila i sopstvenih metodoloških specifičnosti - moći da pobudi (lična i kolektivna) pamćenja istoričara, stečena kroz lični (i društveni) život, ili usmenim prenošenjem, i da bude napisana o svetu tišine zaborava. Drugim recima: njegovi problemi mogu biti tačno izraženi jedino na horizontu prethodnog shvatanja, ili bolje rečeno, počev od već preokupiranog subjekta. Ukratko: sećanje i istorija (shvaćena kao istoriografija) grade po­ sebne retrospektive uz neosporne pupčane vrpce koje ih povezuju. Pre svega, sećanje ima cilj da proveri tačnosti ispričanoga, dok istoriju pokreće objektivna istina koju treba dokazati radi potvrde svojih tumačenja. Međutim, ovaj cilj je ne može uzdići do monopolističke pozicije u svetu predstavljanja prošlosti, jer bi to dovelo do neke vrste

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog sakralizacije tumačenja istoričara. Ali bi i zagovaranje obrnute pozicije značilo odustajanje od kritičko-racionalnog posredovanja bez kojeg bi, u ime sećanja ili njegove negacije, sve bilo dozvoljeno (François Dosse, 2006). Mudre su Rikerove reči: „Une mémoire soumise à l’épreuve critique de l’histoire ne peut plus viser à la fidélité sans être passée au crible de la vérité. Et une histoire, remplacée par la mémoire dans le mouvement de la dialectique de la rétrospection et du projet, ne peut plus séparer la vérité de la fidélité qui s’attache en dernière analyse aux promesses non ténues du passé1" (Paul Ricœur, 1998a). Bilo kako bilo, treba imati na umu da, ako pamćenje može da funkcioniše kao epistemološka prepreka (čak i da to bude kroz zabo­ rav), ono takođe deluje kao stimulans spostvenom istorijskom istraži­ vanju, naročito kada je svedok, kao živi dokaz, u stanju da obori negi­ ranja, izopačenja ili prečišćavanja prošlosti koja je uradio neko ko nije bio tamo. Isto tako se zna da, ranije ili kasnije - vidite šta se dogodilo sa onima koji su preživeli holokaust - praznina koja nastaje zbog smrti svedoka koji su tome prisustvovali, jedino dopušta ostanak svedoka s molbom da budu „izgrađeni” kao dokumenti. Shodno tome, pamćenje istoričara je jaka komponenta primordijalnog iskustva u odnosu na prostor i vreme, plodno tlo koje može odoleti pojavi ispitivanja, i koja takođe probija cenzure, izvlačeći na površinu fragmente onoga što je zaboravljeno. Odatle, kao i kod seća­ nja, istoriografija mora de se izbori da prošlost zauvek ne padne u reku zaborava. A ako se stvari dobro sagledaju, samo u veoma ograničenom smislu, moguće je pomisliti da se za istoričara istorija „završila”. Ura­ diti tako, značiće da se ne razume uloga koju vrše, svesno ili nesvesno, njegova sopstvena očekivanja (ili pojam onoga što jo š uvek nije) u „oživljavanju” prošlosti; ili, ukratko, značiće prihvatanje apsolutne, kristalizovane i aritmetičke vizije sadašnjeg vremena. Mora se priznati, međutim, da je, u svedočenju pamćenja, razdva­ janje subjekta od objekta nepouzdano (čak i kada se dodatno pristupa sećanjima drugih i osloncima sećanja), za razliku od onoga što se mora ‘ Sa fr. - „Jedno pamćenje podvrgnuto kritičkom ispitivanju istorije više ne može ciljati na tačnost, a da ne prođe kroz sito istine. A jedna istorija, zamenjena pamćenjem u kretanju dijalektike retrospektive i namere, više ne može odvojiti istinu od tačnosti koja se u krajnjoj analizi pripisuje neispunjenim obavezama prošlosti." - Prim. prev.

55

56

Istorija, vreme i pamćenje dogoditi u kritici i tumačenju koje pretvara tragove u istorijska doku­ menta. Ipak, i u ovom slučaju, biće nemoguće potpuno poništiti posre­ dovanje subjekta, uglavnom zato što svest istoričara nije samo prazna posuda: njegova pitanja se mogu roditi samo unutar uma koji je već preokupiran datim istorijskim sklopom i društvenim, kolektivnim i istorijskim pam ćenjim a, subjektizovanim i strukturisanim ličnom strategi­ jom prizivača prošlosti. I ovde su koreni ove druge uslovljenosti koja je u neraskidivoj vezi s celokupnim radom istoriografije, u čijim je neiskazanim pukotinama, i u preteranim sećanjima, smeštena, sakrivena, zajednička grobnica marginalizovanih i zaboravljenih, taj prigušeni eho tišine koji istoričar mora pokušati da čuje izvan zvuka anam neze. U stvari, isto kao i kod sećanja, stvaranje istorije nasleđa prošlosti nije jednostavna akumilacija događaja. Naprotiv, sve se događa kao da svest sadašnjice preskoči godine i vekove da bi izabrala trenutke u kojima (u pozitivnom ili negativnom dijalogu) susreće svoju arheolo­ giju i jake trenutke smisla koji želi dati tom pređenom putu. To je stav koji, međutim, ne može delovati tako da istoričara-subjekta izmesti iz vremena kao da je tamo bio u prošlosti, kada je to bila sadašnjost. Ali stav se takođe ne može ograničiti ni na ,,antikvarsku“ radoznalost ili na posao grobara za iskopavanje leševa pošto je prošao ciklus truljenja (i zaborava). Ravnodušnost istoričara u odnosu na svoj objekat biće utoliko manja ukoliko su veći problemi koji se tiču osnovnih vrednosti ljudskog postojanja. Zato, kao i u sećanju - više sa svojom sopstvenom metodologijom - istoriografsko tumačenje ne sme biti komemorativno; ono mora da udahne život onome što više ne postoji. Kao što je Prust istakao, u odnosu na subjektivno pamćenje, istori­ čar, pre nego što pronađe prošlost, mora pokušati daje spase (S. Mosès, 1992). I ovde, u svojim sopstvenim poljima, pamćenje i istoriografija se suočavaju sa svešću o dugu (Pol Riker) i odgovornosti (etičko-saznajni ugovor), a posebno sa onima koji su, kada su bili živi, bili osuđeni na ćutanje. Imperativ koji proizilazi iz činjenice da se sadašnje posredo­ vanje ne iscrpljuje u suvoj naučnoj analizi, s obzirom na to da ona oba­ vezuje na izbore koji nisu društveno i aksiološki neutralni. Ko spase od ništavila ovaj ili onaj vid prošlosti oseća se odgovornim za njega. To postavljanje pomaže da se razume različit pristup, s kojim je Valter Benjamin izjednačio pitanje uloge pravičnosti istorije: za Hegela (i za

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog istoricizam uopšte), istorija je mesto Univerzalnog sudnjeg i poslednjeg dana, jer bi ona, polazeći od ideje kraja istorije koju pretpostavlja njena retrospektiva, sudila ljudima; dok su za pisca Angelus Novus, naprotiv, ljudi ti koji sude istoriji. Konačno, prizivanje ideja istorijskog nastavljanja i napretka, kao što je shvatanje budućnosti kao nepovratne sekvence uzroka i posledica - karakteristike koje dominiraju u zvaničnoj istoriografiji tokom X IX i X X veka - dobro su se prilagodile (i prilagođavaju se) problema­ tici onih koji su samo zainteresovani da pišu „istoriju pobednika" i da prenebregnu ili sakriju ,,pobeđene“ (S. Mosès, 1992). Odatle proizilazi potreba da istoričar ne srne zaboraviti dijalektiku koja postoji između zabeleženog i zaboravljenog, i da obrati pažnju na sledeće Benjaminovo načelo: da istoriografija onih koji, dok su živi, ne ostave tragove, zahteva da se operiše s diskontinuitetom istorijskog vremena, jer je kontinuitet, kao u sećanju koje opisuje koherentnost itinerera ja , linije zacrtane čistom savešću pobednika, kao da su res gestae logična posledica jedinstvenosti istorijskog vremena. Čak i kada se, na ovom putu, moraju preskakati crne rupe u pamćenju.

Političko pamćenje i politika pamćenja

Ukratko: istoriografija takođe funkcioniše kao izvor stvaranja (i overe) pamćenja i tradicija, uspevajući da obezbedi naučnu verodostojnost novim mitovima (ponovnog) osnivanja grupa i same nacije (po­ novno otkrivanje i sakralizacija porekla i trenutaka veličine, čiji sim­ boli su individualni i zajednički „heroji"). Savremeno doba je naglasilo ove karakteristike. Nove sile moći (društvene i političke), da bi napale tradicionalnu aristokratiju, ponovo su napisale istoriju, posebno počev od osamnaestog veka; što je dovelo do razvoja istoriografije i porasta društvenog prestiža istoričara. To je pokret koji je iznedrio upotrebu (i ' Lat. - učinjena delà - Prim. prev.

57

58

Istorija, vreme i pamćenje zloupotrebu) novih saznanja u oblikovanju kolektivnog pam ćen ja kao istorijskogpam ćenja. Ovaj rad će postati sinonim onoga što će biti na­ značeno kao nacionalno pam ćenje. To je dokaz da, ako istoriografija, uzvodno, dođe do toga da traži pozajmicu nekih stvari od pamćenja, nizvodno će biti na usluzi njegovim politikama. I ako je, u izvesnom smislu, ona „kćerka pamćenja" (Paul Veyne, 1979), tačno je i obrnuto: da je socijalizovana (i ponovo napisana) na način kako istoriografija istražuje i kako su popularizovani njeni zaključci. Istorija istoriografije pokazuje prezasićenost jer se institucionaliza­ cija istorijskog istraživanja i učenja, kao i njeno dosledno podržavlje­ nje, nisu ograničili na garantovanje primene kriterijuma koje je pošto­ vala većina naučnika. Građani i, od njih polazeći, nove države-nacije, pomogli su da se profesionalizuje i specijalizuje ova vrsta proučavanja, jer su ih videli kao korisne za naciju i za čovečanstvo. To je pretraživa­ nje koje je prevazišlo krugove učenjaka i pokrenulo jasan cilj da obo­ gati (i pruži kredibilitet) obnavljanje kolektivnog pam ćen ja i istorijskog pam ćen ja, a unutar njega i nacionalnog pam ćenja. Zaista, porast društvenog (i političkog) značaja predstavljanja pro­ šlosti pratile su sledeće dve simultane posledice: stvaranje saznanja koja se mogu dokazati (istorija kao znanje) i njihovo širenje s ciljem da se osnuje i, pre svega, ponovo uspostavi istorijsko pam ćenje. Čak i kada ostane razlika između istražene istorije i naučene istorije, politika pamćenja će se pobrinuti da ih artikuliše. U stvari, koliko god da ova dva aspekta mogu izgledati suprotstavljeno, među njima postoje oči­ gledne tačke dodira (Gérard Noiriel, 1996), što se može dokazati kako kroz način na koji je od X IX veka dokazivano i primenjivano učenje istorije na svim nivoima, tako i kroz analizu načina kako su bile (ili jesu) organizovane manifestacije u kojima se, iz građanskih razloga, sećanje pretvorilo u „hladnu" komemoraciju - sve komemoracije izazi­ vaju hlađenje sećanja - odnosno, u ceremoniju i čisto javni spektakl. Osim toga, ako je pamćenje instanca izgradnje i konsolidovanja identiteta, njegov kolektivni izraz takođe deluje kao instrument i objekat vlasti posredstvom selekcije onoga što se beleži, i onoga što se, svesno ili nesvesno, prećutkuje. I što je veća njegova nacionalna omeđenost, veći je rizik da zaboravljeno bude logična posledica „izmišljanja“ ili „fabrikovanja" sećanja. Podvlačenjem ovog aspekta, ne želi se

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog negirati nesvesna funkcija „ćudi pamćenja" - čije otkriće u polju svesti može pomoći psihoanalitičko tumačenje - nego se žele istaći njegove kolektivne dimenzije, posebno kada pamćenje funkcioniše kao m etam em orija, na granici manipulacije i povećanja njegove političko-ideološke upotrebe. Jer, pisati „društvenu istoriju pamćenja" imaće smisla jedino ako se, istovremeno, skicira sijamska „društvena istorija zabo­ rava", projekat koji ne oslobađa od obaveze da se „istorija pamćenja pojavi na foru m u „kritičke istorije". Sledeći jednu Ničeovu misao, može se potvrditi da je postojao (i da postoji) blizak odnos između perspektive „monumentalnog", koja dominira u istoricističkim tumačenjima prošlosti, i vaspitne namere koja ih animira. A ova namera retko izbegne teleološki model naracije kolektivne avanture, u kojoj sve veću ulogu ima jedna kolektivna lič­ nost koja se zove narod, ili bolje rečeno, nacija. Veliki trenuci prošlosti integrisani su u lanac sukcesije, kako bi najveći primeri bili večno na­ stavljani kao slava. Jemstvo za besmrtnost ima za potporu verovanje u neograničeni kapacitet budućnosti da će moći da pobedi promene i prolaznost. Zbog toga, kada prevladava „monumentalno" razmatranje prošlosti, samo neki njeni delovi se evociraju i shodno tome postaju sakralizovani. Drugi su, međutim, zaboravljeni i potcenjeni, kako bi se stvorio neprekidan tok, u kome su pojedinačne činjenice prethodno izabrane kao prim eri, „lukavo" istaknute kao „izolovana ostrva (Ni­ etzsche, 1999), ali da bi ukazali na kolektivni smisao sklonosti ka kon­ senzusu. Dovoljno je naznačiti da, unutar jednog istog društva, postoje mnogostruki i identiteti koji su u međusobnom konfliktu (pamćenja porodice, lokalna pamćenja, grupna, klasna, nacionalna itd.) da bi se opravdalo pribegavanje ovom stavu. S druge strane, isto kao i anam­ neza, tako je i istorijski zaborav proces kojim se „pogled" istoričara neće uhvatiti u zavodljivu (i pretencioznu) homogenizatorsku mrežu kolektivnog i istorijskogpam ćenja, jedino ako bude znao da se suoči sa sledećim pitanjima: ko se seća i čega? I zašto? Koja verzija prošlosti se zapisuje i ostavlja na čuvanje? Šta je ostalo zaboravljeno? Nadalje, pokušaćemo da bolje shvatimo povezanost koja je posto­ jala između napora koje je napravila istoriografija kako bi se osamo­ stalila kao naučno saznanje i potvrde irevirzibilnosti vremena i materijalnosti istorije, u kontekstu u kome bi ukidanje mnogih oblika

59

60

Istorija, vreme i pamćenje tradicionalne društvenosti zahtevalo socijalizaciju pamćenja s većom konsenzualnom namerom, a time, i s većom sposobnošću kulturnog prilagođavanja i spajanja regionalnih i diversifikovanih pamćenja. Po­ novo povezati pojedinca-građanina s političkim društvom, biće njen glavni cilj, zadatak koji proizilazi iz potrebe za „ponovnim otkriva­ njem" prošlosti, koja se u Evropi povećala u X IX veku (u Nemačkoj, Francuskoj i postepeno u svim drugim zemljama), uglavnom u kon­ junkturi u kojoj se, u stvari, prisustvuje intenzivnim i konfliktnim procesima formiranja ili ponovnog uspostavljanja nove ideje i novog ideala nacije, kao i afirmaciji identiteta novih društvenih grupa koje su se pojavile (na primer, radnička kultura i svest). Ovaj proces je, međutim, prevazišao filozofski teren istorije i istoriografije, jer se ostvario, isto tako, kroz priznavanje vrednosti dru­ štvenog i političkog istraživanja, učenja i popularizacije tumačenja prošlosti (naučena istorija) i kroz institucionalizaciju praksi simbola stavljenih u službu građanske sakralizacije vrem ena - komemoraci­ je - i prostora (novih „mesta pamćenja"): ritualizacije istorije, koje su neretko proistekle iz zvanične inicijative i uz garancije istoričara (Fer­ nando Catroga, 1996). Iz ovog stava je rezultiralo „društvo-pamćenja" devetnaestog veka (P. Nora, 1984), doba u kojem su, zaštićene istoriografskim tumačenjima, ili njihovim prestižom, vlasti ohrabrivale razli­ čite liturgije sećanja, s ciljem da u društvima koja su ubrzano koračala ka individualizmu, socijalizuju i ukorene nova pamćenja koja su u fazi izgradnje (ili u procesu ponovnog uspostavljanja). A ovoj vrsti inve­ stiranja morala su se dodati uputstva za zvanične (ili obavezne) priče o istoriji domovine, kao sredstvo kojim se, epski, priča istorija jednog naroda, kao da je reč o naslikanom životopisu u nekom hramu. Kako se vidi, sudbina takozvane kritičke istorije nije odolela verifikaciji n a­ učene istorije, karakteristika koju školski udžbenici čak prekomerno poseduju počev od kraja X IX veka. Zbog svega toga se prihvata da postojanje preterane dihotomije između pisanja istoričara u pravom smislu reći, i pisanja onih koji šire istoriju, može prikriti građansku i memorijalnu nadređenost pod kojom su obe zapisane. Istoriografija je, sa svojim izborima i zaboravima, takođe stvorila (i stvara) „fabrikat" pamćenja i, kroz svoju narativnu prirodu i svoje saučesništvo, direktno ili indirektno, sa obrazovnim sistemom, doprinela

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog da se izbrišu ili omalovaže prethodna pamćenja, kao i da se ponovo uspostave, socijalizuju i duhovno preuzmu nova pamćenja. To je ra­ zumljivo. Ako se stvari dobro sagledaju „le but ultime de l’opération historique est de provoquer une connaissance destinée à être apprise et remémorée1". Zbog toga, umesto „de déplorer l’inévitable, de recher­ cher une ’pureté’ impossible ou de rabaisser les qualités scientifiques de l’histoire"*, istoričar mora da se suoči (samo)kritički sa „le carac­ tère ’mêle’, aporétique, pourrait-on dire, de l’histoire1"*' (Jean-Clément Martin, 2000). Ovo je jasno, bar počev od X IX veka. Više od bilo kog drugog, ovo je bio ,,vek istorije" zbog velikog istoriografskog (počev od Nemačke, Francuske, čak i Portugala) i misaonog uzleta (Hegel, Kont, Marks itd.) i zbog pratećeg priznanja društvenoj i političko-ideološkoj korisnosti, upotrebe tumačenja prošlosti kao le­ gitimnih argumenata interesa sadašnjosti-budućnosti. Ova potreba je, tada, dostigla svoj vrhunac i prevela se u praksu javnog širenja i pedago­ škog sadržaja (osnovno, srednje i univerzitetsko obrazovanje), u izgrad­ nju „mesta pamćenja" (statue, zgrade, toponimi itd.), i u uvođenje novih ritualizacija istorije, objektivizacija koje se nisu iscrpljivale u samo jed­ nom jezičkom izrazu, iako su pretpostavljale sličan organsko-evolutivni, kontinuirani, kumulativni i konačni koncept istorijskog vremena. I može se reći da su sve one postavile „narod" ili „naciju" da odigra ulogu demijurga sa specifičnim zadatkom (a u nekim sličajevima, superior­ nim) za svaki narod, u saglasju s drugim nacijama i opštom istorijom. Zbog toga su ovi „kolektivni subjekti" delovali kao ličnosti koje su, u razvijanju svoje prirode ili netrpeljivosti (u jeziku, običajima, zakonima i tradicijama), objašnjavale, prema vremenskom redosledu, već pobolj­ šanu suštinu počev od porekla i pretpostavljene sveprisutnosti u svakoj pojedinačnoj fazi putovanja koja bi bila pređena. Kredibilitet koji je uživao istorijski argumenat bio je toliko jak da su ga međusobno delile različite ideologije i uvele u praksu, isto tako ’ Sa fr. - „krajnji cilj istorijskog postupka jeste da podstakne saznanje opredeljeno da bude naučeno i spominjano". - Prim. prev.

" Sa fr. - „da žali zbog neizbežnog, traganja za nemogućom cistotom’ ili spu­ štanja naučnog kvaliteta istorije" - Prim. prev. Sa fr. - „svojstvom, moglo bi se reći, nerešive ’izmešanosti’ istorije". - Prim.

prev.

61

62

Istorija, vrerne i pamćenje suprotstavljene, politike sećanja. Naravno, to nije značilo da je došao kraj razmimoilaženjima i protivurečnostima. Međutim, istina je daje svaka država-nacija uspela da stvori kulturne i simboličke infrastruk­ ture kako bi se interiorizovao ideal domovine, kao vrhovni bog jedne građanske religije, koja je u kultu „velikih ljudi", „velikih događaja" i odgovarajućih ritualizacija i simbola imala svoje najveće proslave i liturgije. Prirodno, obrazovni sistem je odigrao odlučujuću ulogu u ovom pojedinačnom nametanju osećaja pripadnosti jednoj datoj po­ litičkoj zajednici.

„Sećam se, dakle postojim" Koji bolji primer se može uzeti da ilustruje da je kolektivno p a m će­ nje utoliko manje spontano ukoliko je veće istorijsko pam ćenje, da bi se shvatila vodeća uloga konstruisanih pam ćen ja u osnivanju (ili ponov­ nom uspostavljanju) novih konsenzusa? Kao što je poznato, romanti­ zam uopšte, a kasnije različiti istoricizmi, pravili su retrospektive da bi osnovali stvaranje (društvenog i nacionalnog) konsenzusa, i ozakonili cilj svakog naroda, i polazeći od njega, cilj celokupnog čovečanstva. U portugalskom slučaju, ova „korisnost" je bila odmah shvaće­ na, utoliko pre što se u većem delu X IX veka živelo u atmosferi deka­ dencije, koju su određene grupe u usponu pokušavale da prevaziđu, podstičući javno mnjenje da nađe utehu u poukama iz prošlosti. To se odrazilo na modernu upotrebu pravila historia magistra vitae (istorije kao učiteljice života - prim , prev.) u kojoj je sadašnjost, ili bolje reći, jedno progresivno predviđanje budućnosti, izgledalo da naglašava pa­ radigmatske trenutke prošlosti, kako bi kroz rituale pamćenja, evociranje i prizivanje mogli da funkcionišu, protiv dekadencije sadašnjosti, kroz prim ere oživljavanja prošlosti. Ovaj cilj je ojačao razmenu između pamćenja-ponavljanja i istorije, kada se već osećala potreba da ona bude ponovo napisana (što se može videti u ErkulanovonT delu i nje-*

* AleŠandre Erkulano, portugalski romanopisac i istoričar iz X IX veka. - Prim.

prev.

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog govih sledbenika), i istovremeno je pokrenuo snažno komemorativno angažovanje, kao što će se dešavati, učestalo, u celoj Evropi, a u Por­ tugalu naglašenije, počev od 1880 (kada je obeleženo trista godina od smrti Luisa Kamoisa). Postojalo je snažno uverenje da je - kako je napisao jedan od glav­ nih ,,ceremonijalmajstora“ svečanosti koje su bile organizovane krajem X IX i početkom X X veka - „pamćenje neophodan cement života po­ jedinca. Osnovni princip Dekartove filozofije: ’Mislim, dakle posto­ jim ’, mogao bi biti neposrednije i tačnije izražen formulom ’sećam se, dakle postojim’. Prošlost, sadašnjost i budućnost, šuplje su reči ako se u ljudskom mozgu ne bi odražavao kontinuitet i korelacija kretanja; a identične pojave dominiraju [...] skupinama ljudi, koje se zovu naci­ onalnosti. [...] Kada se u pamćenju jednog naroda izbrišu nacionalni interesi i njegova misija u svetu, taj narod je u opasnosti da nestane zbog nedelovanja" (Henrique Lopes de Mendonça, 1925). Komemo­ racija je, znači, uključivala jasan cilj preporoda iako je njen spektakl nagoveštavao sličnost sa samim kultom mrtvih na groblju, jer, kako su priznavali i u samoj epohi, bilo je nečeg pogrebnog u pompama i povorkama komemoracija (F. Catroga, 1988; 1996). S druge strane, nije bez značaja direktna rasprava, u prvom licu jednine, o izreci „sećam se, dakle postojim". Budući da se primenjuje u komemorativnoj praksi, ovo prisustvo dokazuje da su građanski ritua­ li pribegavali procesima sličnim „lukavstvu" individualnog pamćenja (ponovno uspostavljanje, identifikacija, pripadnost, isticanje, finalizam ) posredstvom selekcije i fragmentacije sekvence događaja i njihovim uključivanjem u horizont perspektive. Odnosno, birani su „veliki lju­ di" ili „veliki događaji", uzdignuti u paradigme koje pozivaju na imitiranje primernosti koju bi budućnost morala da ispuni. Shodno tome, izgleda da su komemoracije, s jedne strane, nostalgičan i regresivan kult, a s druge, ponovo prikazana prošlost u svetlu lekcije koja se želi dati sadašnjosti i budućnosti. I sve se uklapalo, jer su ovaj komemoracionizam, kao i dominirajuća istoriografija, bili zasnovani na sličnoj evolutivnoj ideji nastavljanja istorijskog vremena, u kojem najbolje što se desilo nije bilo izdvojeno samo zato da bi se pozvali na odgovornost krivci zbog njegovog nepotpunog razvoja, koliko da bi bilo veličano kao prethodnik tog trenutka. Ali, istovremeno, da bi normativna po­

63

64

Istorija, vreme i pamćenje ruka i pedagoško-građanska uloga rituala mogle funkcionisati, mnogo toga mora da bude zaboravljeno. U stvari, komemoracije i istoricističko pisanje istorije su prakse reprezentifikacije isto tako nerazdvojive od zaborava, i zato ne treba da čudi da su one dovele u pitanje kontinuirani i evolutivni koncept vremena sličan optimističkim naracijama, jer će one obaviti svoju pe­ dagošku svrhu jedino ako budu u ritmu epike koju vodi „istorija pobednika“. Kao eho Kontovog predloga, 1880. je napisano da građanske komemoracije moraju biti organizovane ,,u čast i u slavu čovečanstva da bi se usmerile faze u tom neprekidnom hodu univerzalne civiliza­ cije [...], ali ne da bi se, u ime nepovratne prošlosti, novim generacija­ ma nametnulo obožavanje komemorativnih ’fetiša, i idolopoklonstvo prema njihovim dužnostima [...], nego da bi im ukazali na primer nji­ hovih zasluga11 (Manuel Emidio Garcia, 1880). Sada se bolje razume zašto komemoracija čini m etam em oriju upi­ sanu u ponovljeno pamćenje, jer je neodvojiva od njegove ritualizacije. Intriga koja je deo komemoracije - uglavnom kada se organizuje pre­ ma građanskom kalendaru, dijalektički prikazuje prisustvo odsutnosti kroz „scenografiju" u kojoj se „teatralizuje “ i ,,estetizuje“ ono o čemu se priča. I, kako Dos (2006) ističe, „le rite permet d’entretenir la mémo­ ire en réactivant la part créative de l’événement fondateur [ou mesmo refundador] d’identité collective". Raskošni spektakl ima cilj da lo­ gički poveže sledeću strategiju: da se visoko uzdignu ličnosti, modeli ili odabrani trenuci, kako bi se, prelazeći na najmračniju stranu stvari, isterao zao duh (i kritikovala) dekadencija sadašnjosti i ohrabrila nada u buduće iskupljenje. Shodno tome, ova vrsta evociranja nije dovodila u pitanje upotrebu ličnosti iz prošlosti, nego istraživanje njene najveće zasluge kao oružja za ozakonjenje sistema vremena sa aspektom bu­ dućnosti.

' Sa fr. - „obred dozvoljava da se pamćenje podržava reaktiviranjem stvaralač­ kog delà događaja kao osnivača [ili čak ponovnog uspostavljača] kolektivnog iden­ titeta". - Prim. prev.

Vraćanje prisutnosti - reprezentifikacija odsutnog Istoričar kao „rem em brancer" (podsetilac)

Ukratko: ako ne želimo da se nađemo u usko naučnoj poziciji, mo­ ramo prihvatiti dvosmisleni i „neodlučni" ton odnosa između pamće­ nja i istoriografije. Zaista, koliko god napora istoričar ulaže u samoanalizu da bi primenio svoju kritičku metodologiju i ublažio težinu subjektivne starosti u istorijskom tumačenju, njegova epoha će uvek biti epohaln a, jer veze s pamćenjem (i potiskivanjem) i sa onim što unutar njega predstavlja kolektivno prisustvo, sprečavaju ga da sebe potpuno postavi „između zagrada", odnosno da svoje znanje postavi izvan istorije, karakteristika koju, štaviše, i on sam proglašava neodvo­ jivom od svega što nosi ljudsku oznaku. Koliko god to želeo, istoričar nije transcendentalno ja , niti je sam sebi transparentan, taj san u punoj svetlosti koji nadahnjuje sve ekstremne racionalizme, ponekada podstiče i najveće moguće slepilo. Međutim, ugovor koji, prećutno, zaključuje sa etičkom i epistemičkom odgovornošću neodvojivom od njegove profesije, obavezuje ga da bude, što je više moguće, i pastir i vuk svojim priviđenjima i „odsutnom biću" koje namerava da oživi. I ova neizbežna ograniče­ nost poziva ga da posumnja u prenešeno pamćenje i da ima zdravu metodsku nedoumicu prema ontološkoj transparentnosti onoga što je ispričano. U skladu s primerom koji je svojevremeno koristio Piter Berk, može se tvrditi da se istoričar, iz etičkih i moralnih razloga, mora usuditi da potraži skelete sakrivene u ormarima sećanja, iako zna da radeći to rizikuje, čak i nesvesno, da sakrije neke koje nosi u sebi. Uprkos tome, njegova misija mora biti slična ulozi rem em brancer-a (podsetioca), naziv za engleskog činovnika, s kraja sred­ njeg veka, koji je imao omraženu dužnost da ide, od sela do sela, veće uoči plaćanja poreza, da podseti ljude na ono što su najviše želeli da zaborave. Ako je Niče bio u pravu kada je istakao da su neistorijsko i istorijsko jednako neophodni za zdravlje svakog pojedinca, naroda i kul­ ture, prihvatljivo je da, ako je važno da se setimo da zaboravimo, takođe će biti važno da ne zaboravimo da se setimo. I to je prvi zadatak istoričara, imperativ koji je još neizbežniji otkada se počela negovati

65

66

Istorija, vreme i pamćenje ars oblivionis’ s više programiranja. Kako je pisao Josef Jerušalmi, „u svetu kakav je naš, nije više reč o kolektivnom pamćenju ili slabljenju svesti o prošlosti, nego o bezobzirnom gaženju onoga što pamćenje još uvek može da sačuva, o namernoj laži zbog deformacije izvora i arhi­ va, izmišljanja mitoloških prošlosti, ponovo komponovanih, po ukusu mračnih sila“. I u takvim epohama „samo istoričar, podstaknut stra­ šću prema činjenicama i svedocima, a koji su hrana njegovoj profesiji, može da nad njima bdi i čuva stražu" (Y. Yerushalmi, 1988; Marcio Seligmann-Silva, 2003). Drugim recima: „l’histoire critique trouve son originalité en entre­ prenant la ’déconstruction’ de épaisseurs et des rivalités mémorielles pour en établir le fonctionnement et les rouages, pour souligner les pratiques de manipulation et d’occultation, jusqu’à prendre le risque de mettre en cause les structures profondes des communautés’* (J.C. Martin, 2000). Međutim, ako je ovakvo postavljanje diferencijator, onda je činjenica da će tzv. naučna istorija biti društveno korisna samo ako ima korene u živoj istoriji koja proizilazi iz tenzije između pam­ ćenja, zaborava i očekivanja. Odatle potiče previše dualističkih teza: da su pamćenje, kao i istoriografija, jedan od izraza čovekovog istorijskog stanja. I današnji istoričari su već shvatili da je rušenje velikih kolektivnih mitova i fokusiranje zbog narativne i tolerantne prirode sopstvenog istoriografskog pisanja (Hayden White, 1978; Roger Char­ tier, 1998), dovelo do toga da se istoriografija - ako nije svedena na ekskluzivno polje fikcije, kako neki smatraju - pojavljuje, sve više, kao kritička i kognitivna operacija, u kojoj, u krajnjoj instanci, posreduju vreme i prostor u kome se nalazi istoričar, zbog čega upravo, kao od pupčane vrpce, on zavisi „od toposd” koji dolaze iz dubokog sećanja" (J.-C. Martin, 2000). Ovo znati, a pokušati to izbeći, (nemoguća) je misija u kojoj istoričar sebe dovodi u opasnost kao tragača za istinama, kao osobu i kao građanina. * Lat. - umetnost zaborava - Prim. prev. " Sa fr. - „kritička istorija nalazi svoju originalnost u tumačenju ’razgrađivanja’ debelih slojeva i rivaliteta u pamćenju kako bi uspostavila funkcionisanje i mehani­ zme i ukazala na prakse manipulacije i skrivanja, dok ne dovede u opasnost duboke strukture zajednica." - Prim. prev. Sa grč. - osnovni pojmovi - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

Poznato je, bar u drevnim civilizacijama, d aje udaljavanje od po­ rekla doživljavano kao ontološko osiromašenje. A ova ontologija je proširena s grčko-rimskim kosmogonijama, s njihovim epistemičko esencijalističkim idealom, a shodno tome i sa svođenjem vremena na svet propadanja i privida koji nije moguće upoznati. Kako je i logično, unutar ovih parametara mora se razumeti društvena funkcija koju su Grci pripisivali pisanju istorije: ona je morala biti lepa i pragmatična, s obzirom na to da su ritmovi života mogli da se ponavljaju. I, dokle god je bila „umeće pamćenja", i protest protiv smrtnosti kojoj su podređene ljudske reći i delà, ona je takođe bila spomenik koji se osamostaljen od physis (grč. priroda - prim, prev.) bori protiv zaborava.

Kada usta vremena grizu rep vremena

Kako su učenjaci o ovoj temi posebno ukazivali, pojava vrste knji­ ževnosti kojoj je dato ime ,,istorija“, nalazila se na suprotnoj strani in­ telektualnog interesovanja Grka, posebno zato što je, više nego jedan prelom, helenska metafizika dala veću racionalizaciju neistorijskoj pri­ rodi arhaičnog mentaliteta. Čak i njen ,,najdijalektičkiji“ mislilac Heraklit, ne samo da je tražio sveprisutnu osnovu za postajanje, koliko je

3

70

Istorija, vreme i pamćenje

verovao da će kosmičko kretanje dostići vrhunac, kao kod mitoloških kosmogonija, u sveopštoj eksploziji (ekpyrosis). S druge strane, propa­ danje (i zaborav koji je neraskidivo vezan za njega) je podređeno for­ malnom i konačnom kauzalizmu, jer važno je uhvatiti ono što ostaje, što specifikuje, oblikuje i određuje traženu svrhu od strane onoga što postaje. Znači, kraj je krajnji cilj kome teže pojedinačna bića, a do nje­ ga se stiže u konačnom zatvaranju kruga, koji je, iako se beskonačno ponavlja i nastavlja da se ponavlja, uvek različit i uvek isti, u procesu u kome bi omega bila neophodno objašnjenje alfe. Možemo se zapitati, međutim, zar ova metafizika nije racionalizovala preživljavanje mitskih pojmova o večnom povratku. A one kojima ova teza izgleda preterana, treba podsetiti da konfiguraciju vremena kao kruga nalazimo i kod Aristotela, za koga, uporedo s večnošću sve­ mira, „vreme izgleda kao kretanje lopte, jer ovo kretanje meri druga kretanja i meri takođe vreme [...] a vreme takođe izgleda kao jedna vrsta kruga [...], što će reći da stvorene stvari čine krug, odnosno da postoji krug vremena1 (Aristotel, Problemi, XVII, 3916a). U skladu sa ovom ontologijom, razumljivo je da su za ovog filozofa sva živa bića, uklju­ čujući i čoveka (bar kad je vrsta), uključena u uvek prisutnu prirodu, i shodno tome, besmrtna su (Da alma - O duši, 425b, 13). Posredstvom životnog ciklusa koji se ponavlja, to obezbeđuje „za stvari koje se rode i umru, istu vrstu večnosti kao za stvari koje jesu i ne menjaju se“. Potvrđujući ponovo ono što je Hana Arent napisala o načinima kako se čovek odnosi prema physis (raditi, stvarati, delovati) poznato je da efekti ove poslednje radnje garantuju pamćenje, oblast koja zbog toga najviše interesuje istoričare i komunikativnu sposobnost čoveka. Jer jedino delovanje omogućuje, bilo bežanje u determinizam vrste, bilo u anamnezu kroz strukture materijalizovanih sećanja u delima koja su pretendovala da pobegnu od neumitne konačnosti individual­ ne biografije. Ograničenost se može ovako formulisati: „Ljudska smrt­ nost leži u činjenici da život pojedinca, bios (živog bića) sa životnom istorijom prepoznatljivom od rođenja do smrti, potiče iz biološkog ži­ vota, ( согј (grč. život - prim. prev.). Ovaj individualni život razlikuje se od svih drugih stvari po pravolinijskom kursu svog kretanja, koji, da tako kažemo, transverzalno preseca kružna kretanja ’biološkog’ živo­ ta" (Hannah Arendt, 1968).

Istoriografija kao ars memoriae

Drugačije rečeno: samo bi ono što je prirodno imalo status večnosti. I ako bi ono što proizilazi iz rada još uvek posedovalo ovu karak­ teristiku - zbog toga što je prikupilo svoju sirovinu iz prirode - ono što proizilazi iz čovekovog stvaranja i njegovog delovanja, prevedeno u činjenice i reči, bilo bi još više predmet prolaznosti i zaborava, jer bi izražavalo individualnost jednog postojanja koje, s takvim delima i či­ njenjima, bezi od prirodne večnosti. Budući da je tako, ovo delovanje, koje se bori protiv smrti i zaborava, može garantovati besmrtnost samo kroz anamnestičke „infrastrukture" (Hannah Arendt, 1968). Ono što daje smisao najvećem Herodotovom cilju, ponavljamo, jeste da je pisao svoje Istorije „da delà ljudi ne bi nestala s vremenom, i bez slave ostali veliki poduhvati, koje su ostvarili i Grci i varvari" (Knjiga l.°, 1.1). Potrebno je uzeti u obzir sve ove argumente da bi se izbegla anahrona tumačenja, kao ono kojim se misli - čak i kod pisaca koji su se najviše približili filozofskom sistemu u kome je čovek centar svemira (npr. sofisti) - da se Grci (i Rimljani) mogu uzdići u neku vrstu pret­ hodnika modernog istoricizma, a posebno, njihov vikoovski princip, po kome je čovek taj koji „pravi" istoriju. Na osnovu izloženog, bilo bi korisno zapitati se, u svetlu navedenih pretpostavki, zar grčki ideali istine (kao i onoga što je dobro i lepo) i njihova korelativna geometrijska koncepija kosmosa, nisu bili neosetljivi na vrstu razmišljanja, koja je kasnije nazvana „filozofija istori­ je", nezavisno od idealizovanja procesa istraživanja prošlosti koje se nalazi u klasičnim tekstovima (Herodota, Tukidida, Polibija, Cicero­ na)? Budući podređena tyche (sudbini, usudu), a pod pretnjom hybris (preterivanja), zar poimanje istorije po antropodiceji ne znači da se od ljudskog vremena pravi natčulno delo, s karakteristikama sličnim sa­ moj physist Ukratko: zar nisu ove pretpostavke nepomirljive s jakim nukleusom grčkog metafizičkog supstancijalizma? Odgovori na ova pitanja, čak i kada su veoma sažeti, biće dobra osnova za traženje sličnosti i razlika koje su postojale između ove per­ spektive i ideja koje su (pre svih s Herodotom) dovele do pojave istorije kao književne vrste, i konačno, biće dobar pokazatelj za procenu relevantnosti da bude izabrana kao osnivački znak istoriografije. Mora se odmah istaći ova napomena različitosti: za filozofiju prvu i najsveobuhvatniju od svih nauka - samo ono što je opšte, stal-

71

72

Istorija, vreme i pamćenje

no i neophodno moglo je biti predmet znanja (episteme). Kao za ne­ kog „ко se bavi istraživanjem eventualnog, rezultat će očigledno biti da nema nauke o eventualnosti" (Aristotel, Metafizika, XI, 8, 1064), i istorija (kao istoriografija) morala bi biti epistemološki siromašnija od same poezije. Prema Aristotelovim recima: „Nije posao pesnika da priča šta se dogodilo; ali jeste da predstavi šta se može dogoditi: ono što je moguće prema verovatnoći i potrebi. U stvari, ne razlikuju se istoričar i pesnik po tome što pišu u prozi ili u stihovima (sasvim dobra bi mogla biti Herodotova delà u stihu, a da zbog toga ne pre­ stanu biti istorija, da bude u stihu ono što je u prozi) - ali razlikuju se po tome što jedan govori o stvarima koje su se dogodile, a drugi o stvarima koje bi se mogle dogoditi. Zbog toga je poezija nešto više fi­ lozofsko i ozbiljnije od istorije, jer se uglavnom bavi opštim, a istorija pojedinačnim. To ’bavljenje opštim’ ja smatram da znači da pojedincu koji ima određenu prirodu, pripišemo mišljenja i delovanja koja, zbog povezanosti s potrebom i verovatnoćom, odgovaraju takvoj prirodi; a opštem, tako shvaćenom, cilj je poezija, čak i kada daje imena svojim ličnostima; posebno je, naprotiv, ono što je uradio Alkibijad ili što mu se dogodilo" (Aristotel, Poetika, 1451a, 36; 1451b, 10). Odatle se vidi da bi i u hijerarhiji znanja poezija bila superiornija od istorije, s obzirom na to da bi istorija bila ograničena na opisivanje onoga što se kreće i pojavljuje, i samo bi mogla objaviti mišljenje (doxa) pričajući, o sku­ pu posebnih činjenica, dok je poezija otkrila sposobnost formulisanja univerzalnijih mišljenja.

Videti, čuti, svedočiti Naglasiti ovo potcenjivanje, ključno je za razumevanje spone koja postoji između istoriografije i grčke metafizike, počev od podsećanja daje ona nastala pod znakom gledanja, a time i pod znakom percepcije. Na primer, za Herodota iz Halikarnasa, koji se smatra „ocem istorije", najverodostojnija istraživanja (historié, apôdexis) su bila ona koja su se odvijala pod direktnim posmatranjem (ćpsis), a ne toliko na osnovu izvora ili čak tuđih informacija, koje su prihvatane samo kao vesti koje

Istoriografija kao ars memoriae

je istoričar-istraživač mogao zapisati, ali u koje nije imao obavezu da veruje. A ovaj metodološki stav proizilazi iz samog značenja reci koja gaje odredila. U stvari, naziv historié (jonski oblik reci istorija) nametnuo se malo-pomalo. A reč, stvorena od glagola historein (ispitivanje, u svom osnovnom značenju iz pravne oblasti), proizašla je iz histor (indoe­ vropskog korena: wid) i povezana je sa idein, videti, i oida, znati. To znači da je neophodno videti da bi se znalo, a histor je značio, prvo­ bitno, svedok koji je video svojim očima, a kasnije, onaj koji ispituje svedoke i dolazi do istine, kroz ispitivanje. Međutim, Herodot ne samo da traži informacije (historei) nego takođe pretpostavlja i zaključuje (semânei) (François Hartog, 1996. i 2005). Shodno tome, historein se odnosi koliko na svedočenje toliko i na istraživanje i pretpostavljanje, značenja koja postaju jasnija počev od sledećeg pravila koje je dato u Satapatha Brahaman (Satapatha Brahamana)\ razgovaraju dva čoveka, i jedan kaže „ја sam ga video", a drugi „ја sam ga čuo“. Nije se negirala informativna vrednost onoga što se čulo. Međutim, ona je bila dopuna u odnosu na viđeno i zahtevala je veću kritičku obazrivost. U svakom slučaju, u datoj prednosti viđenog nalaze se koreni moći koju je histor imao da izmiri kontroverze, spo­ sobnost koja ga je uzdigla do uloge sudije. Sa svoje strane, izraz dike (pravda) vodi poreklo (za razliku od thémis, koja označava sakralne osnove pozitivnog prava, počev od njegove administracije unutar porodične grupe) od korena deik- (po­ kazati); zato se dike odnosi na pravdu, ali u smislu pokazivanja sa auto­ ritetom, pokazivanja onoga što mora da bude-, a ovo značenje se takodje nalazi i u latinskoj složenici iu-dex, u kojoj se reč deik- pojavljuje spoje­ na sa ius; tako da samo sudija može da kaže ius (Hannah Arendt, 1968; G. Marramao, 1989; E. Benveniste, 1968). Tako se obistinjuje da etimologije reči histor, sudija-svedok, i prav­ da, potvrđuju značaj koji se daje dokazima svedoka koji su videli ono o čemu svedoče. A njen koren dopušta još i da se razume zašto je, za Grke, ova vrsta „istorija" opisivala, prevashodno, nedavnu prošlost: stručnjaci u sudskim postupcima, i istoričari, poklanjali su posebnu pažnju akribiji (opisnom stilu) direktnog posmatranja, ili, prema hipokratskom modelu primenjenom u lekarskom radu, prečišćavanju

73

74

Istorija, vretne i pamćenje

usmenog svedočenja (Tukidid). Ističe se da u samoj organizaciji teksta, izrazi kao „video sam“ ne kriju predmet tvrdnje, odnosno objašnja­ vaju intervenciju naratora u njegovom iskazu, dajući mu autoritet i uzdižući „video sam“ (ili „ја kažem") do garanta istine. Isto tako, kada retrospektiva ide još dalje i obrađuje starija vremena, koja, znači, nisu viđena, retrospektiva se završava zaštitom (Herodot) mitskih i tradici­ onalnih izveštaja (François Châtelet, 1978), kao i pretpostavkama. Kada se stigne do ove tačke, postavlja se pitanje da li se ovakva istoriografija potpuno razdvojila od mitologije (što se izgleda nije do­ godilo s Herodotom) i da lije njen način pričanja zavisio od prelaženja sa usmenog predanja na pisanje, prelazak koji je, kako je prethodno rečeno, doveo do veće racionalnosti. U stvari, ako je usmeno predanje pokušavalo da bude uverljivo kroz podsticanje divljenja i uzvišenosti kod slušaoca, kod pisanja se posao na uveravanju čitaoca morao oslanjati na argumentovanim sudovima, bez obzira na to koliko su činjenice izuzetne i kroz primere potvrđene. I nema sumnje da je, počev od V i IV veka pre nove ere, smanjeno verovanje u mitove i pove­ ćano poverenje u moć rasuđivanja istraživača, kako se potvrđuje kod sofista, a posebno u dijalogu Sokratovih sledbenika. Znači, biće do­ zvoljeno misliti da, na primer, između Tukidida - obuzetog proverom (autopsia) - i Herodota, razlika nije toliko u okolnosti da obojica ne traže istinu, nego u tome šta je cilj njihovih rasprava: „pisati da ostane zauvek" (Tukidid) i pisati da bi se govorilo besedničkim tonom pred publikom (cilj koji je još uvek očigledan u Herodotovim tekstovima), stavljaju u pogon različite strategije: kod Tukidida je acribia (usaglašenost tekstova) isključivala „rečeno" i nedokazano; kod Herodota se pokušavala uhvatiti pažnja, s pričom onoga što je viđeno, kako bi se kod primaoca izazvalo zadovoljstvo kroz navođenje na mimesis (Jorge Lozano, 1994). Posebnost ove nove istoriografske rasprave nalazila se u njenoj osetljivosti prema konkretnom životu pojedinaca i naroda, odnosno pre­ ma pojedinačnom na uštrb opšteg. Na izvestan način, ona je takođe proširivala protest da se, izgradnjom spomenika i generacijskog prenosa omogućenog usmenom i pisanom poezijom, pokuša nadoknaditi sudbina koja pojedinca, podređenog sopstvenom biološkom ciklusu, osuđuje na pad u zaborav. I nije slučajno da se njen sadržaj poklapa,

Istoriografija kao ars memoriae

uglavnom, s jedinstvenim situacijama, delima ili događajima koji „pre­ kidaju kružno kretanje dnevnog života u istom smislu kao što pravolinijski bios smrtnika prekida kružno kretanje biološkog života. Tema istorije su ovi prekidi - ove izuzetne situacije, drugim rečima.“ Ali, ako je ovako bilo, može li se zaključiti, tek tako, da veliki poduhvati i delà koja smrtnici mogu da urade, i koja su predmet istorijskog pripovedanja, ne mogu biti viđeni kao deo celine ili jednog sveobuhvatnog procesa, jer „naglasak uvek pada na jedinstvene situacije i izolovana obeležja" (Hannah Arendt, 1968)? Ako se sa ovom tvrdnjom želi odbraniti da Grci nisu pretpostavljali kao istinito postojanje bilo kakvog logosa {grč. razlog, uzrok - prim, prev.) koji bi se, suštinski spojen s ljudskim događajima, objasnio prolaznom konačnošću koju nadređuje ideja budućnosti, onda se ova teza prihvata. Sve u svemu, poznato je da se korišćenjem primera o kojima pričaju istoričari poštovalo, u odnosu na pedagoška ubeđenja i motivacije, ono što se savetovalo da bude sa­ stavni deo velikih događaja i njihovih heroja u celini, iako ograničenih i bez bilo kakve logične, sebi dovoljne namere da upravljaju s nepovratnošću univerzalnog postanka, što je, međutim, suprotno od onoga što će se dogoditi u budućim „filozofijama istorije". Kako je u jednoj od istorija klasične istoriografije podvučeno, obično su „istraživanja" birala ograničeni skup činjenica koje su se dogodile u vremenu, da bi ih objasnila posredstvom redosleda koji im je davao oblik, uključujući ih u povezanu celinu. Da ne bi bilo haosa, pripovedanje je gradilo celinu koja je bila, iako ograničena i zatvore­ na, kao u tragediji, satkana od radnje s početkom, vrhuncem i krajem. Zato i postoji objašnjenje zašto se grčki (i rimski) istoričari, čak i oni koji su se najviše držali činjenica, nisu mnogo bavili opisom događaja baš onako kako su se stvarno odigrali, jer su ovi dobijali smisao samo kada su postajali deo jedinstvene radnje. S time se, nasuprot onome što je mislio Aristotel, istoriografska rasprava završavala prevazilaženjem pojedinačnog (jedinstvene situacije i pojedinačna delovanja), jer istina ispričanog nije bila toliko u njenom prilagođavanju tvrdnjama stvarnosti, koliko, pre svega, u odnosu na model vrlina i skladu s njim - pod pretpostavkom da mnogi, kao Plutarh, nisu prestajali da istra­ žuju - kako u skladu s teorijom, uglavnom onom koja je ukazivala na postojanje cikličnih kolebanja u ljudskim poduhvatima (Polibije), tako

75

76

Istorija, vreme i pamćenje

i onom koja je verovala u večiti identitet ljudske prirode (Tukidid). Na ovaj način, pripovedanje je i pored svoje očigledno doksografske pri­ rode, prenosilo ideal istine koji je bio sinonim građenja harmoničnih skupina, u skladu sa onim što je, inače, bio predmet epistemičkog i estetskog ideala Helade. Istoriografija u nastanku pričala je o onome što se dogodilo s ci­ ljem da se seti, u svetlu cikličnih ritmova, ili da ponavlja ono što je svojstveno ljudskoj prirodi, a što se može dogoditi. Na ovaj način se pokazalo da, budući da čovek ima malo prostora da pobegne od sud­ bine, tyche koja nije vodila do apsolutnog verovanja u sudbinu, a sud­ bina, koja upravlja čovekovim životom, imala bi samo razarajuću moć kada pojedinac padne u hybris, a stoga u slepilo koje događaje može da dovede jedino do tragedije (Manuel Benavides Lucas, 1994). Ritam svemira, neistorijski koren ljudske prirode i slava (ovekovečena pisanjem) su, tako, uzde-vodilje koje se moraju zatezati da bi se bolje shvatila oštroumnost grčko-rimskog principa (Tukidid, Polibije, Ciceron) prema kome je istorija učiteljica života (historia magistra vi­ tae): „Historia vero testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, ma­ gistra vitae, nuntia vetustatis, qua voce alia nisi oratoris immortalitati comendatur"' (Ciceron, De oratore - O besedniku, knjiga II, c. 9, 36 i c. 12, 51). Glavni zadatak koji je Ciceron dodelio istoriji (ili bolje rečeno, istoriji kao veštini) imao je u vidu efekte slične govorništvu, dodeljujući joj, uz pravo da bude nepristrasna, i zbirku pedagoških primera (plena exemplorum est historia) (Reinhart Koselleck, 1993). Zbog toga, kao i u drugim oblicima sprečavanja zaborava, istoriografija je bila ga­ rant prenosivosti sećanja. To daje smisao činjenici da joj je dodeljeno svojstvo istinskog svedoka protiv osude na letes (zaborav), odnosno sposobnost da raspravlja kako o sećanju tako i o istini (Ји х veritatis ‘) i „vita memoriae“. Ciceron je dobro razjasnio tesne veze koje su spajale ova dva nivoa, izvlačeći ih iz učenja Herodota i onoga što je Tukidid pisao o korisnosti njegove Istorije o Peloponeskom ratu. U stvari, polazeći od pretpostav-

' S lat. - „Istorija je pravi svedok vremena, svetlost istine, život uspomene, uči­ teljica života, vesnik davnine, čiji je drugi glas ako ne govornikov može sačuvati za večnost.“ - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

ke da je nepromenljiva ljudska priroda veliki pokretač istorije, Tukidid je bio ubeđen da njegov zapis sadrži nauk vredan za sva vremena: ,,ideju-obrazac“ (Remon Aron) koja se nalazi u njegovoj strukturi i koja će nastaviti da važi, imajući u vidu da će se rat, pre ili kasnije, ponovo pojaviti. Nakon pada Rima, hrišćanska istoriografija je promenila stvari. Njena uverenja soteriološkog i eshatološkog sadržaja, zasnovana na premoći vere nad razumom, i shodno tome, na premoći otkrivene isti­ ne nad onom dobijenom ispitivanjem, interiorizovala su razumevanje istorije kao proviđenja, koje se potvrđuje u svetlu nadmoći Božje drža­ ve u odnosu na državu ljudi (Sveti Avgustin). Zato se podrazumeva da je grčko-rimska ideja, prema kojoj je istraživanje prošlosti imalo prak­ tičnu funkciju, tada usvojila prevashodno metafizičko-religiozno ob­ jašnjenje i nije nastavila herodotovski princip koji se zasnivao na vrednosti „viđenog", kao i „onoga što se čulo". Istina ispričanog proizilazila je iz autoriteta Knjige i Crkve, odnosno, prošlost je mogla biti predmet istoriografije jedino ako je razlog postojanja događaja bio shvaćen kroz veru, što je postavljalo sveti tekst kao isključivu paradigmu objašnjenja smisla vremena. I prošlo vreme, kao predmet vere, bilo je u kontrastu sa sadašnjošću, kao predmet saznanja. Na ovom horizontu, hrišćanski istoričari su prihvatili, bez kritičke predostrožnosti, pripovedanja dobijena iz tradicije za koja je garantovao priznati autoritet (crkva, mo­ narhija, univerzitet) ili svetost i društveni položaj onoga ko je priču prenosio, lakovernost koja ih je dovela do toga da ,,u ovim opisima pričaju o prošlosti, kao da su je sami proživeli" (K. Pomian, 1984). Ovo pomaže da se bolje shvate osnovne karakteristike koje su ob­ likovale srednjovekovnu istoriografiju, odnosno: periodizaciju istorijskog vremena urađenu po hristološkom modelu; njenu katehetičku funkciju; njeno prevazilaženje pojedinačnog (jedinstvenost Boga bila je osnova, u hristijanizaciji starog stoicizma, za univerzalni pogled na budućnost čovečanstva); njen zapis je smatran kao rad nepoznatog autora koji se generacijama nastavlja (kao što smo ukazali, nije se pra­ vila razlika između pojmova istoriografa i kroničara, kao ni između vr­ sta zapisivanja, između anala, kronika i istorija); nepostojanje autorske svesti, karakteristike koja objašnjava kolektivnu prirodu mnogih istoriografskih tekstova te epohe i relativizuje kasnije optužbe za plagija-

77

78

Istorija, vreme i pamćenje

torstvo; i konačno, redosled godišta i događaja u skladu sa objašnjenji­ ma proviđenja, kao i izbor prevashodno apologetskih i hagiografskih tema (R. Collingwood, bez datuma; George Gooch, 1977). U ovom kontekstu, pripovedanje njenih priča nije imalo cilj da pro­ izvede etičko-građanski uticaj. Naprotiv, uzvišena primernost samo je imala smisla ako je imala religiozni sadržaj i ako je pozivala na opona­ šanje života punih vrline, imajući u vidu ulogu Božje države i spasenje duša. Otuda blagonaklonost prema hristijanizaciji starog opšteg načela da je historia magistra vitae. Međutim, exempla (uzori, prim, prev.) su funkcionisali, ne zato što se verovalo u ciklično ponavljanje ili u večnost ljudske prirode, nego zbog činjenice da centralnost hristološkog vreme­ na i njegova eshatološka nadređenost, omogućuju da prošlost bude re­ lativno vrednovana kao priprema za konačni consummatio (kraj, prim, prev.). Zbog toga su se, međutim, u kontekstu priče o spasenju, na od­ ređeni način, zbog očekivanja, pojavili selekcionisani exempla.

Metoda kao put

Učvršćenje kritičkog duha u istoriografiji učinilo je da se ona uda­ lji kako od Herodotovog načela, tako i od verističkih horizonata srednjovekovnih hroničara. I prihvata se predlog - koji je Pomijan razradio u raznim studijama - prema kome je raskid između saznanja i moći opažanja (podstaknut istorijsko-filološkom metodom, racionalističkim filozofijama i kritičkim duhom) doveo u pitanje verodostojnost istorijske istine dobijene opažanjem ili verom, u ime pojma posrednog saznanja prošlosti (i, kako će se videti, posredovanog saznanja) pu­ nog posledica. To se dogodilo kada je povećana sigurnost da je put za pristup istorijskom saznanju mogao biti otvoren samo kritičkom analizom tragova, otisaka i pokazatelja, koje su ljudi, namerno ili nenamerno, ostavili na strnjištu vremena. To je tačka oslonca na kojoj su humanizam i renesansa uspostavili novi dijalog sa antikom. Zbog toga su pribegli paliografiji i odbacili

Istoriografija kao ars memoriae

anahronizam, u svesno antisholastičkom stavu i poziciji davanja pred­ nosti istoričnosti, koja se već susreće kod Petrarke (1304-1374) i, pre svih, kod Lorensa Valje (1407-1457), sa svojim očiglednim dokazom lažnosti Konstantinovog poklona (D. R. Kelly, 1970). Sa svoje strane, ponovno otkriće grčko-rimskih delà i porast saznanja o drevnoj kultu­ ri (olakšano izbeglištvom zbog pada Konstantinopolja 1453) doprinelo je porastu, ne samo sumnje u verodostojnost tekstova i dokumenata nego i potcenjivanja kulture vezane za skoriju prošlost. Može se takođe tvrditi da su, na estetskom planu, humanisti vred­ novali savremeno doba u okvirima raskida s periodom koji mu je ne­ posredno prethodio. Kako je već bilo zastupano u XII veku, postalo je neodložno izvršiti revocatio (lat. vraćanje unatrag, prim, prev.). Čitav put koji je preden od paradigmatskog trenutka (klasičnog starog doba) do sadašnjosti viđen je kao vrsta crne rupe u istoriji, ili bolje rečeno, kao media aetas, media tempora, media tempestas', što znači posredno doba, kulturološki vrednovano na negativan način. Sa ovim su uvede­ ne - još uvek na ograničenom planu razvoja književnosti, umetnosti, prava i filozofije - ideje diskontinuiteta i nagovešteno je da, ako je stvaranje primerenih delà bila zasluga ljudi, onda je bila i odgovor­ nost ljudi zbog njihovog propadanja. I sa ovom postepenom sekula­ rizacijom kulture, renesansni humanizam je, svojim odbacivanjem anahronizama, svojim priznanjem diskontinuiteta vremena (iako re­ gresivnom) i interesovanjem koje je posvetio kako okolnostima koje su uslovile događaje, tako i objašnjenju karika koje su ih povezivale, pokrenuo postepeni nastanak nove istorijske svesti (Enrique Moradiellos, 2001) a, tim samim, i novog načina da se dokaže analiza prošlosti kroz istorijsko-filološku metodu. Popularizacija mehaničkog časovnika - počev od XIV veka, u naj­ većim evropskim gradovima - takođe je pokazatelj zainteresovanosti za pojavu novog senzibiliteta u odnosu na vreme. Sigurno je da je hod skazaljki na satu nastavio da predstavlja krug. Međutim, kada se nje­ gov rad upoređivao s nestalnošću od koje su patili sunčani ili časovnici na vodu (kao posledica meteoroloških promena), njegov veštački ritam davao mu je kontinuitet i stalnost koje nije bilo, iz dana u dan, u ' S lat. - srednji vek, prelazno doba, doba oluje - Prim. prev.

79

80

Istorija, vreme i pamćenje

prirodi; što je, povezano sa utvrđivanjem datuma i kalendara istorijsko-religioznog sadržaja (zbog usredsređenosti na Hrista), doprinelo, iako posredno, porastu osamostaljivanja istorijskog vremena u odnosu na fizičko vreme. A, bez ovog uslova samostalnosti, ono nikada ne bi krenulo ka svojoj beskonačnosti; jer pupčana povezanost koju ovoze­ maljsko vreme ima s ritmom svemira, nastavila bi da istorijsko vre­ me podređuje ciklusu prirode i žigu konačnosti koje mu je pripisivala judeohrišćanska religija. Zabeleženo je, međutim, da ove promene još nisu bile utemeljene u građenje istorije i nisu se potpuno rukovodile pojmom nepovratnosti vremena. Humanistička i renesansna novina potvrđivala se samo u odnosu na prethodnu neposrednu stvarnost, jer je njen ideal prekida bio, isto tako, želja za bekstvom od sadašnjosti, kroz „ponovno rađa­ nje" onoga što je arhetipski bio trenutak u kojem se istorija više podu­ darala sa suštinom lepoga i dobroga. Znači, ovaj izbor je bio, pre svega, plod etičko-estetske imagincije - spojene s postojanjem geometrijskog sklada - a ne toliko posledica potpunog preuzimanja zemaljskog smi­ sla za nepovratnost istorijskog vremena. Ne treba da čudi da je, na polju književnosti i umetnosti, za hu­ maniste i ljude renesanse, novo značilo, isto tako, „povratak" na Zlat­ no doba - jer je antika bila sancta vetustas, sacra vetustas (lat. sveta drevnost, besmrtna drevnost, prim, prev.) - model koji je, međutim, poslužio neoplatonizmu za opravdanje neistorijske prirode harmonije i lepote (K. Pomian, 1984). Ali ovaj stav je takođe počeo da otvara vekovne horizonte budućnosti, vidljive, na primer, u pojavi periodizacije prema redosledu - antičko doba A srednji vek -> moderno doba - koja je imala temelje, ne samo na hronološkim nego i kvalitativnim kriterijumima. (Po svemu sudeći, prvo prihvatanje istoriografije „srednjeg veka" - osnovnog uslova za utvrđivanje ostala dva doba - dogodilo se 1688, s delom K. Kelera, Historia medii aevi a temporibus Constantini Magni ad Constaninopolim a Turcis captam deducta.') Sve ovo dovelo je do proširenja istorijsko-filološke metode istra­ živanja na sve vrste pisanih dokumenata i ubacivanja činjenica u ob' S lat. - Istorija srednjeg veka od Konstantina Velikog do turskog osvajanja Konstantinopolja - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

jašnjenja koja su osetljivija na vremenske i prostorne uslovljenosti. U ovom pokretu isticali su se intelektualci, vezani za život italijanskih republika, kao što je Firenca, u kojoj su kancelar grada, Leonardo Bruni (1415-1444), sa Dvanaest knjiga firentinske istorije, i Makijaveli (1469-1527), sa svojom Istorijom Firence i esejom Vladalac, postali prvi istoričari humanisti koji su osavremenili klasični model profanog opisivanja, racionalnog i suštinskog, odbacujući anahronizme (Enri­ que Moradiellos, 2001). Ovaj pravac je naglasio Frančesko Gučardini (1483-1540), autor koji je pokušao da iz istoriografije izuzme uticaje retorike, uzdižući na viši nivo stvarno iskustvo i dimenziju nepredvidivosti kao posledicu ljudskog delovanja. Pošto je bio prijatelj Makijavelija, njegovo delo - posebno njegovu Istoriju Italije, veoma su cenili Monteskje i Žan Boden (Josep Fontana, 2001). Sa svoje strane, Ž. Boden je u svojoj knjizi Methodus adfacilem historiarum cognitionem' (1566), kao alternativu za teološku i prirodnu viziju postanka, počeo da zastupa potrebu da se pronađe razumno objašnjenje za delovanje ljudi u društvu, što je bio stav koji je najavljivao porast istorijske sve­ sti u kulturi Zapada. A u tom stavu nije bio doveden u pitanje samo metodološki problem, obnovljen ulogom istorijsko-filološke kritičke metode, nego takođe i vrednovanje ideje o tački gledišta, inače, u saglasnosti sa uticajem otkrića perspektive u slikarstvu. Sa ovim načinom rada, stvorilo se uverenje da se haos u događa­ jima mora tumačiti u posrednim i retrospektivnim okvirima, kako bi se postigla hijerarhizacija njihove evolucije i pokazalo - nasuprot regresivnoj nostalgiji Zlatnog doba - da je sadašnjost (a samim tim i budućnost) po svojim svojstvima nadmoćnija od prošlosti. Da bi potkrepio svoju tezu, Boden je navodio otkriće Amerike, pronalazak kompasa, širenje trgovine, metalurgije, štampe itd. (F. Dosse, 2000). Na ovaj način se ističe da se ona nije jedino borila za primenu metode koja bi omogućila kritičniju retrospektivu, koliko je doprinela osam o­ staljivanju i sekularizaciji istoriografije, da bi se razlikovala ljudska istorija u pravom smislu reči, od prirodne istorije i božanske istorije, s tim da se prva događa, pre svega, „ро volji ljudi, koja nije nikada ista sama po sebi i iz koje nije moguće predvideti kraj. U stvari, svaki dan ' S lat. - Metoda za sigurno istorijsko saznanje - Prim. prev.

81

82

Istorija, vreme i pamćenje

se pojavljuju novi zakoni, nove institucije, novi rituali, a delovanje ljudi ne prestaje da pravi nove greške." Samim tim, za njeno razumevanje bilo je potrebno - uporedo s negovanjem metodološke sumnje u vezi s tragovima prošlosti - uvesti pojedinca u društveni život i u logiku koja bi rukovodila neizbežnim ukrštanjem pojedinačne istorije sa opštom istorijom (Jean Bodin, 1965; Nicolas Piqué, 1998). Sa svoje strane, prema istoj pretpostavci La Poplinije (1541-1608) je u eseju Istorija istorija, sa idejom završene istorije (1599), skicirao optimističku teoriju o evoliciji naroda, zagovarajući ideju koja, da bi se shvatila, nije mogla zanemariti važnost pojedinačnih istorija, jer „isto­ rija mora da razume raznolikost prirode, običaja i načina kako reaguje narod na koji se ona odnosi". Njeno bi razumevanje bilo moguće jedino kada bi se proučena činjenica povezala u opštu celinu, koja može da joj odredi značenje unutar same istorije. A istoriografija bi morala da priča o odnosu između samih događaja, ali u okviru sveukupnog predstavlja­ nja, koje bi dalo redosled događajima, tamo gde bi zajednički smisao otkrio jedino nered i promene. La Poplinijeove reči: „istorijsko pripovedanje se mora držati čvrstog zapleta, bez digresija", jer ono „predsta­ vlja sve: da nas podseti na stvari koje su prošle, kako bi se privikli na ove sadašnje, u očekivanju budućih: neophodno je da istorijska naracija razume sve ove stvari" (La Popelinière, 1989; Nicolas Piqué, 1998). Kao što se vidi, ostvarivano je retrospektivno objašnjenje koje je već znalo da ovaj tip saznanja nije mogao imati neposrednu prirodu (suprotno od onoga što je nagoveštavao Herodot), koliko je morao da se zasniva na sumnji. I sumnja je podstakla razvoj istorijsko-filološke metode, tog intelektualnog stava koji je naišao na bogato polje primene u protivurečnostima koje su nastale zbog hrišćanskog razdvajanja i verskih ratova koji su zatim usledili (u XVI i XVII veku). U stvari, iz ovog spora se izrodila nova hermeneutika svetih tek­ stova (Spinoza, Rišar Simon) i istorije svetaca, kako protestantskog nadahnuća (ističe se zajedničko delo na čelu s Flacijusom Ilirikusom, Centurioni Magdeburga, od trinaest knjiga, čije je izdavanje započeto 1539), tako i katoličkog (delo od 38 knjiga, kardinala Cezara Baronija, čije se objavljivanje, započeto 1588, može smatrati odgovorom na pret­ hodno pomenuto delo). I unutar ovog istog vrednovanja verske prošlo­ sti, ali sada već s manjom hagiografskom obuzetošću, koje je započeo

Istoriografija kao ars memoriae

Žan Bolan i njegovi sledbenici, u Antverpenu, izdanjem Delà svetaca, čija je prva knjiga izašla 1643, a koju su benediktinci Sent Mora (Baliz i drugi) objavili proučavajući život svetaca svoga reda, u skladu s normama koje je Žan Mabijon (1632-1707) sistematizovao u svom De re diplomatica' (1681), delu koje se odnosilo na buduće osnove istoriografije kao nauke (Mark Bloh je smatra jednim od obeležja zapad­ njačke kulture). Na jednom širem planu, i tesno povezana s jačanjem profanije i više kritičke kulture, zabeležen je izlazak (i uticaj) čuvenog Dictionnaire historique et critique’* (1695-1697) Pjera Bela. U vremenu prosvetiteljstva, bez obzira na procvat filozofskih tema koje su istoriografiju stavljale u drugi plan, tendencija učeno­ sti je nastavila da se razvija podsticana potrebom preispitivanja sa­ znanja o prošlosti kao instrumenta legitimizacije unutrašnjih i spoljašnjih borbi, koje su države i nacije vodile u stvarnosti. Tu spadaju delà: lstorija Engleske, engleskog filozofa empiriste Dejvida Hjuma (1711-1776); lstorija vladavine imperatora Karla V, Vilijama Robertsona (1721-1793); uticajna lstorija opadanja i pad Rimskog carstva, Edvarda Gibona (1737-1794), kao i samog Voltera. Istovremeno, zbog političke posebnosti, Nemačka, tada podeljena na različite države, na­ ročitu pažnju je posvetila proučavanju pravnih specifičnosti, u prav­ cu kombinovanja učenosti sa istorijskom naracijom, sa oblikovanom hronološkom, racionalnom i suštinskom perspektivom. Tom pokretu pripada takozvana Getingenska škola (J. C. Gaterer, A. L. Šlecer, Ar­ nold fon Heren) i njena namera je bila da se prevaziđu pisanja biogra­ fija kraljeva i opisi datuma, ratova, bitaka, promena vlada, informacija o savezima i revolucijama (Enrique Moradiellos, 2001). Zbog toga je dat poseban naglasak na kritičko proučavanje izvora i objedinjavanje informacija o privredi, geografiji i društvenoj demografiji nemačkih država, razvijajući tako Statistiku (kao opis države). Sličan osećaj za posebnost razvili su i Monteskje, Ruso i Volter u Francuskoj. Međutim, tek s nemačkim istoričarem Justusom Mezerom

' Nauka o starim zvaničnim dokumentima koja su uglavnom izdavale kancelarije papa, kraljeva, imperatora i drugih vlasti s pravnim ovlašćenjem. - Prim. prev. ” Sa fr. - Rečnik istorije i kritike - jedna od najpopularnijih knjiga XVIII veka, vrsta istorije, književne kritike, teologije. - Prim. prev.

83

84

Istorija, vreme i pamćenje

pojavilo se tumačenje koje se može sagledati kao odgovor na univerzalistička preterivanja u prosvetiteljstvu, čija strana je našla osnovu u filozofskom razmišljanju J. G. Herdera (1744-1803). U stvari, Mezer je u svojoj Istoriji Osnabrika (1768) proučio običaje, tradiciju i institucije grada, na jednoj mikroorganizovnoj skali, da bi uhvatio duhovno je­ dinstvo svoga predmeta, odnosno, ono bitno i samosvojno, što je pod istom pretpostavkom Herder nazvao Volksgeisf (Isaiah Berlin, 1976; Frederik Barnard, 1965). Znači, ako se ovaj poslednji pojam razvio u sledećem veku zbog nekog istoriografskog romantizma, potreba da se kritičko proučavanje dokumenata i događaja ugradi u objašnjenu celinu, takođe će se pojavi­ ti više u teorijskoj literaturi. Tako je Volter, u svom Filozofskom rečniku (1764), zagovarao da istoriografija mora da se zasniva na dokazanim činjenicama i tačnim datumima, ali isto tako, na liniji La Poplinijera i Monteskjea, da dobro prouči praksu, običaje i zakone, trgovinu, javno poslovanje, poljoprivredu i stanovništvo, dajući time obrise perspekti­ ve, koja je kasnije nazvana „totalnom istorijom". Međutim, ovaj zahtev je bio podređen razmatranjima univerzalnijeg karaktera koje je Volter, prvi put (1756), nazvao „filozofijom istorije“. Kada se dobro razmisli, sve ovo je znak povećane obuzetosti evrop­ ske misli s problemom usaglašavanja pojedinačnog s kosmopolitskom perspektivom koja bi dala istinski smisao onome što će se dogoditi u istoriji. Reklo bi se da je, kao nastavak starih predubeđenja, prvo po­ lje bilo rezervisano za istoriografiju, dok je drugo bilo u isključivom delokrugu filozofije. A s obzirom na to da je filozofija dobila na sna­ zi, poslednjih decenija XVIII i tokom sledećeg veka, ne treba se čuditi da je ona za istoriografiju bila glavni suparnik u naučnom saznanju. Međutim, mora se istražiti da li je ona, da bi opravdala svoju sam o­ stalnost i izgradila svoja tumačenja, isto tako, preispitivala pojmove, razmišljanja o vrednosti, smislu i filozofskom poreklu (Gérard Noiriel, 1996), iako direktno nasleđe njenog métier (zanata) dolazi od ,,stare“ istorijsko-filološke metode, koja deluje još od humanizma, kao i od skorijeg razvoja uporedne lingvistike, filologije i arheologije. U svakom slučaju, u paradigmatskim okvirima - odnosno u vezi s privrženošću ' S nem. - narodni duh - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

skupu ideja, vrednostima i načinima postupanja delà jedne specifične zajednice (istoričara) - sigurno je da su, kako učvršćenje epistemičkog oslobađanja istoriografije, tako i njena institucionalizacija i uključenje u obrazovni sistem, kao i njena postepena profesionalizacija i akademska specijalizacija, bile pojave koje su najviše vrednovane tokom XIX veka.

Nemogući „dekartizam“ Ne omalovažavajući učenja vesnika klasike (Tukidida) i savremenosti (Mabijon, Bolan), istoričari istoriografije su skloni da za početak takozvane istorije-nauke odrede prve decenije XIX veka, pokret koji se odvijao kroz različite (i raznovrsne) načine ostvarivanja romantične osećajnosti. Razumeti načine kako je ona tumačila prošlost, zahteva, međutim, ujednačavanje društvenih okolnosti, posebno onih koje, u mnogim slučajevima, dozvoljavaju povezivanje gnoseoloških i temat­ skih pretpostavki romantizma sa ideološko-političkim potrebama ve­ zanim za pojavu novih kulturnih (Nemačka) i političkih (Italija) nacija ili sa izgradnjom novog drušvenog (buržoaskog) i nacionalnog pam ­ ćenja, kao što to, u portugalskom slučaju, primerno ilustruje analiza istoriografskog razmišljanja Alešandra Erkulana (Fernando Catroga, 1996). I koliko god da su velike novine uvedene u savremenu istoriografiju, bilo bi pogrešno kriti da su norme, pravila i običaji, koji joj daju posebnost u saznanjima o ljudskim delima i danima u prostoru i vremenu u XIX veku, odredile putanju koju su imale dve istaknute referentne tačke: jedna je privlačenje - prirodnih nauka, kao pozitivni model koji treba imitirati koliko god je moguće; i druga, odbacivanje - istorijskih filozofija (ili njihovih ideoloških zamena), čiji je uticaj u stvaranju istorije bio kritikovan. Neće moći da se ućutka dilema koju, prema našem mišljenju, romantičarska istoriografija nije razrešila. Tako da, s jedne strane, u svom žaru da predstavi prošlost onako kako se stvarno dogodila (wie es eigentlich gewesen, Ranke), učinila je da se istoričar prioritetno opredeli za kritičko-dokumentacionu analizu, a da, s druge strane, ne odustane od zahteva nedokazivih predrasuda (kao što je na primer

85

86

lstorija, vreme i pamćenje

herderovski Volksgeist) ili od političko-ideoloških principa koji se na kraju projektuju na njegovo pisanje. U stvari, u hermeneutici „korpu­ sa" romantičarske istoriografije, otkriva se jedna od bitnih kom po­ nenti celokupnog istoricizma: snaga vrednosti sadašnjosti koje su, u krajnjem slučaju, uslovljavale tumačenja prošlosti. U dodatku svog delà Zur Kritik neuerer Geschichtschreiber, Ran­ ke je - da bi se suprotstavio preteranom racionalizmu prosvetitelja, ili, možda, bolje rečeno, novom zahtevu filozofskog rasuđivanja, kao što je Hegelov, koji je, da bi u samom kretanju naroda i epoha prepoznao racionalnost apsolutne prosvećenosti - smatrao lažnim teorije izraže­ ne kroz tipizovane konceptualne konstrukcije. Zbog toga, predrasuda wie es eigentlich gewesen kao da je pozivala istoričare da se oslone na same činjenice i koriste metodologiju prilagođenu polaznoj tački is­ traživanja - dokumentima - i tumače ih u njihovoj jednoznačnosti, kao i da odrede veze koje bi postojale između njih, imajući u vidu da ih razumeju (J. Lozano, 1994). Ovaj antagonizam je otkrivao zajedničku osnovu: Rankeova mi­ sao, kao i Hegelova, začele su istorijsko razmišljanje u formi istraživa­ nja Božjeg delà u razvoju istorije. Na taj način, iako na putu suprotnog smera, istoričar na kraju prihvata teodiceju blisku Hegelovom tipu, s obzirom na to da su obojica definisala istorijsku superiornost odre­ đenog naroda u funkciji, ne neke posebne privilegije, nego njegove sposobnosti da se suoči sa univerzalnom istinom najvišeg reda. Jedino što je u Rankeovoj optici i optici njegovih sledbenika „c’est parce ce que la raison philosophique se montre incapable d ’établir une vérité absolue qu’il est nécessaire de procéder à une recherche limitée des in­ carnations historiques de la vérité en tant que traces d’une vérité plus complète"** (J. Barash, 2004). Ranke se na taj način bunio protiv svih svođenja pojedinosti na puke ilustracije apsolutne istine koje se ograničila da prihvati, ali je takođe predlagao zainteresovanu analitiku, pre svega, u davanju činje-

' S nem. - Kritika upućena novom piscu istorije - Prim. prev. " Sa.fr. - „to je bilo zato što se filozofska misao pokazala nesposobnom da uspo­ stavi apsolutnu istinu koja je neophodna da bi se pristupilo ograničenom istraživanju istorijskih otelotvorenja istine kao tragova jedne potpunije istine". - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

ničnog pokrića hermeneutičkom razumevanju tragova prošlosti, koje će se samo zbog anahronizma moći okvalifikovati, kako to obično bi­ va, daje proto-pozitivističko na francuski način. Takve ili značajnije od raširenih i netematizovanih Rankeovih teza, bile su ideje koje je V. Humbolt - osnivač Univerziteta u Berlinu, prvog centra u kome je institucionalizovano istraživanje i učenje istorije - zastupao na konferenciji o „Zadatku istoričara“ (1821). Tada je definisao kao misiju istoriografije da „izloži ono što se dogodilo". Me­ đutim, ova profesija od poverenja, sa očiglednim empirističkim karak­ terom, podvlačila je da, ontološki, istorija, kao celina, nije ništa drugo do ostvarenje Ideje koja je sastavni deo njene sopstvene evolucije. Ova polazna tačka pomaže da se shvati zašto uloga koja se pripisuje pozna­ vanju onoga što se dogodilo počiva na uverenju da istorija ima neki smisao, iako se on nikada potpuno ne manifestuje, u oblasti pojavnog iskustva. Međutim, a na liniji Herdera, njen univerzalizam bi se jedino mogao ostvariti u konkretnim bićima, ili bolje rečeno, u „nacionalnim individualnostima". Hoće se reći daje takođe kod Humbolta isticanje vrednosti čovekove individualnosti zapisano u objavi politike inspirisane apstrakt­ nim rasuđivanjem, načinom da se vidi šta bi zaustavilo razvoj indi­ vidualnih sposobnosti u njihovoj raznolikosti (J. A. Barash, 2004). I ovo otvaranje prema konkretnom obavezalo bi istoričara da pređe dva naporedna puta: onaj koji rigorozno istražuje i kritikuje ono što se dogodilo, i onaj koji je sinteza istraženog polja, dobijena kroz intuiciju svega što se nije moglo saznati drugim sredstvima. Zatražena je pomoć stvaralačke snage „istorijske imaginacije", što je način da se kaže da je poznavanje prošlosti takođe i jedna vrsta po­ etike. Humbolt je tako otvorio vrata perspektivi hermeneutike - koju će, između ostalih, razviti: Drojsen, Diltaj, Vindelband, Rikert i Maks Veber - uglavnom da bi odbranili tezu da istoričar utoliko bolje ispu­ njava svoj zadatak ukoliko dublje shvati - odnosno, ukoliko se, po­ sredstvom svoje intelektualne sposobnosti i kroz proučavanje, više uhvati za druge, za čovečanstvo. A okolnost da predmet ukazuje na (odsutno) prisustvo ljudskog delovanja, čini ga razumljivim, perspek­ tiva koju je Viko (1668-1744), kritikujući Dekartov model saznanja, već bio predvideo. I zabeleženo je da se za ovog italijanskog mislioca s

87

88

Istorija, vreme i pamćenje

početka osamnaestog veka, verum et factum convertuntur (lat. istina i delo smenjuju, prim, prev.). Ako se traženje objektivnosti i nepristrasnosti dobro kombinovalo sa odbranom razumevanja, sigurno je da su predstavljanja prošlosti, naročito u francuskoj istoriografiji i u onima na koje je ona uticala, bila sve više rađena u ime „pozitivističkog" ideala saznanja. Smatrajući se Rankeovim sledbenicima, pokretači takozvane „pozitivne istorije" ili „metodske istorije" poslednje tri decenije XIX veka delovali su kao da je veliki nemački istoričar, „avant la lettre"*, bio veliki poklonik scijentizma, zaboravljajući da, prema njegovom učenju, istinska naučna teorija mora da objasni ono što je realno posredstvom skupa pojmova i pravila, i da uhvati smisao, ili bolje rečeno, duboko i individualno značenje do­ gađaja. Odatle i njegovo odbijanje univerzalnog teleologizma filozofija istorije (Ranke je bio anti-Hegelovac) i njegove kritike univerzalističkih preterivanja filozofija istorije, imajući u vidu da se garantuje samostal­ no mesto za relativno i posebno. U svakom slučaju, prema sopstvenom zapisu, ovaj stav je proširio nešto što su filozofije istorije takođe tvrdile: razumeti (Verstehen) i/ili objasniti (Erklaren) prošlost uvek će biti uno­ šenje (retrospektivnih) osećanja u haotičnu manifestaciju događaja. Kasniji razvoj objektivističke pretpostavke stavio je u drugi plan ovo otvaranje ka razumevanju, tendencija koja će dostići svoju puno­ ću - bar što se tiče oblasti frankofonske kulture - kada je, pod uticajem Rankeovog modela, francuska istoriografija, pomešana s rastućom he­ gemonijom paradigme prirodnih nauka (koje su teorizovali razni pozitivizmi i scijentizmi), pokušala da deluje protiv prestiža subjektivnije verzije istoriografskog romantizma (što je otelotvoreno u ogromnom i dopadljivom delu Žila Mišlea). Da bi se okarakterisao ovaj pravac, biće neizbežno da se pozovemo na La Revue Historique" Gabrijela Monoa (1876), čije objavljivanje, zajedno s kasnijim delom Šarl-Viktora Langloa i Šarla Senjobosa, Introduction aux études historique*** (1898), čini jednu od glavnih deklaracija principa pravca koji je nazvan „pozitivna istori­ ja" ili, u novije vreme, „metodska istorija". ' Sa fr. - pre pisma - Prim. prev. " Sa fr. - Istorijski pregled - Prim. prev. Sa fr. - Uvod u proučavanje istorije - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

Budući da su ove kvalifikacije sklone da stvore nesporazume, mora se razlučiti pozitivizam, kao filozofski (Ogist Kont) i sociološki pojam (Kont, Dirkem), od takozvanog istorijskog pozitivizma. A ovaj istorijski pozitivizam nije imao za teorijski cilj formulisanje zakona ili univerzalnih teleoloških percepcija (Kontov pozitivizam je finalizam, a time i „filozofija istorije“ uključena u prestiž nauke). Njegov kogni­ tivni okvir se ograničavao na proučavanje činjenica iz prošlosti, od­ ređenih kao jedinstveni, individualni i neponovljivi događaji. Tako bi istoriografija bila narativna rasprava, u kojoj se događaji (kao sinonimi za „činjenice") pojavljuju raspoređeni u skladu s principom efikasne slučajnosti i hronološki grupisani, pod pretpostavkom da je res gestae nepovratni proces. U prisustvu ovog modela, preterane su karakterizacije koje ne raz­ likuju takozvanu „pozitivnu nauku" iz ove oblasti od namere da se od istoriografije napravi normativna nauka, jer kada se radi s pojmom događaja koji pretenduje da ukaže na pojedinačnu, nepovratnu i na izvestan način eventualnu stvarnost, istoriografsko saznanje bi moralo da utiče na pojedinačno i na direktno nedokazivo, što su ograničenja suprotstavljena - univerzalnom i dokazivom - idealu zakona osamna­ estog veka koji je tada hegemonistička klasična paradigma prirodnih nauka pretvorila u teoriju. Cilj da se izbegne navedena dvosmislenost i istakne funkcija unu­ trašnje i spoljne kritike dokumenata navela je neke autore (Guy Bourdé i Hervé Martin, 1983) da ovaj pravac nazovu „metodska škola", orijen­ tacija koju su metodološki izložili Langloa i Senjobos 1898. Sličnost s Dekartovim delom je očigledna, iako ova terminologija može biti razli­ čito protumačena: dekartizam se zasnivao na dualističkoj ontologiji (na odvajanju res cognitas od res extensa), na metodskoj sumnji i pravili­ ma ispravnog razmišljanja kroz jasne i posebne ideje. Međutim, one su imale apriorističku genezu, a kriterijum za tačnost razmišljanja nalazio se u unutrašnjoj povezanosti, u skladu s matematičko-geometrijskom paradigmom, ili bolje rečeno, s racionalističkim konceptom saznanja. I pored svojih stavova protiv filozofija istorije, izgledalo je da „me­ todska istorija" prihvata, u praksi, raširenu i nepriznatu empirističku fi­ lozofiju, čije su najvidljivije posledice mogle dovesti do konfuzije izme­ đu pojmova istorijskog događaja i istorijske činjenice, kao i do predloga

89

90

lstorija, vreme i pamćenje

postojanja sličnosti između čitanja dokumenata, koje obavlja istoričar, i posmatranja pojava, koje vrše naučnici, da bi se na kraju pretpostavilo da stvarnost naracije odslikava ispričanu stvarnost, što spada u anti­ pode Dekartove racionalističke gnoseologije. U osnovi, prema Piteru Berku, takvi predloži su mogli da se svedu na formulu: jedno mesto za svaku činjenicu, ijedna činjenica za svako mesto. Kako je zapisao Brodel, verovalo se, bez sumnje, da se istina nalazi u autentičnosti dokume­ nata, ubeđenje koje ima korene u ovoj blizanačkoj povezanosti koju je objavio Kar 1960: „fetišizam činjenica u osamnaestom veku dopunjen je i potkrepljen fetišizmom dokumenata" (E. H. Carr, bez datuma). Ali okolnost da se ova istoriografija oslanjanja na hronološki kon­ cept vremena (nepovratnost vremena) i da događaje raspoređuje pre­ ma njihovim prethodnim i posledičnim odnosima, nameće pitanje: bez obzira na odbacivanje filozofija istorije, zar ona neće završiti tako da, objektivno, prenese jednu ideju istorije koja, konačno, nije raskr­ stila sa okvirima progresivnog evolucionizma koji su sistematizovali njeni protivnici. Skloni smo da odgovorimo potvrdno. A da to doka­ žemo, uzećemo u obzir način kako je tzv. „metodska škola" shvatala napredak kako istorije, tako i istoriografije. Kao prvo, ona je polazila od ubeđenja da su dokumenti - kao materijalizacija pisanja i svesti o delovanju čoveka - iscrpljivi. A, priznavalo se daje njeno proučavanje još uvek bilo suženo, i verovalo se da bi buduće generacije mogle da ga iscrpe, kao da se radilo o zgradi sa spratovima u neprekidnoj izgradnji. Kao drugo - to pokazuje sama istorija istoriografije - jer su se u međuprostorima njene proklamovane objektivnosti projektovala mišljenja o vrednosti rođena iz prosvetiteljsko-republikanske ideje o istoriji, ukoliko je na nivou manifestovane namere sledila istina, „metodski" istoričar je takođe radio - svesno ili nesvesno, nije ni bitno - „d ’une manière secrète et sûre à la grandeur de la Patrie en même temps qu’au progrès du genre humain"’ (Gabriel Monod, 1876). Kako je dokazano, analiza pisanja ovog pravca omogućuje razbi­ janje obmane o „neutralnosti" njenih delà, bez obzira na napor da se ' Sa fr. - „na tajanstven i siguran način za veličinu Domovine i u isto vreme za napredak ljudskog roda“. - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

potisne prisustvo osobe koja ih je izradila. Prema Gi Burdeu i Erveu Martenu, delà se završavaju, eksplicitno ili implicitno, odbranom re­ žimskih vrednosti (vrednosti Republike), vrednosti majke domovine (Francuske), sna o kolonijalnoj imperiji (Alžir), ili odbranom vrednosti republikanskog univerzalizma u kojima, međutim, posreduje frankocentristička i evrocentristička vizija sveta, taj praroditeljski greh mo­ dernih filozofija istorije. Osim toga, struktura njenog pripovedanja na scenu je postavila jezik koji doprinosi filozofskom razmišljanju. Pojmovi kao metoda, događaj, dokumenat, bili su instrumenti koje istoričari iz prve polovi­ ne XIX veka nisu isključivali iz strukturisanja svojih rasprava, kojima su dodavali malu grupu kategorija (prostor, vreme, haos, proces), čije prisustvo sugeriše pažljiviju problematizaciju proklamovanog „pozitivizma“ (J. C. Bermejo, 1987). U Portugalu je zebeleženo daje Silvio Lima, još četrdesetih i pede­ setih godina XX veka, isticao činjenicu da je Senjobos smatrao istoriju kao „nauku o rasuđivanju1. I istakao je da je Senjobos, pišući u svom eseju Istorijska metoda primenjena na društvene nauke, „toute con­ naissance historique étant indirecte, l’histoire est essentiellement une science de raisonnement'" (1901, 5; kurzivna slova su naša), sebe ogra­ dio od koncepta neposrednog istorijskog saznanja. Odatle se prirodno nameće pitanje: zar nisu bile ograničavajuće i preterane karakterizacije koje su, iz polemičkih i razloga generacijske afirmacije, kasnije istoriografije, a posebno Anali, napravile o razlikama koje postoje izme­ đu „stare istorije" i „nove istorije", tako kao da se ova prva svodi na puku umetnost korišćenja „lepka i makaza" i na naivnu empirističku epistemologiju. Međutim, između njihove javne rasprave i rada na is­ traživanjima i objavljivanju dobijenih rezultata, postoje nijanse koje prevazilaze više manihejske definicije. Iako je tzv. „pozitivistička" istoriografija plod hegemonije za koju se izborio scijentizam u evropskom kulturnom životu u poslednjim decenijama XIX veka, njeni poštovaoci su oduvek bili svesni ograni­ čenja u potpunoj primeni klasične metode prirodnih nauka pri prou' Sa fr. - „budući da je celokupno istorijsko saznanje indirektno, istorija je u biti nauka o rasuđivanju” - Prim. prev.

97

92

Istorija, vreme i pamćenje

čavanju istorijske stvarnosti. To nam pokazuje njihov oprez u slučaju demonstracije zakona i kapaciteta predviđanja (Burdo je bio izuzetak). Suštinski, kada su rekonstruisali prikazivanja prošlosti imali su odre­ đenu teorijsku uznemirenost, koju su, međutim, njihovi najradikalniji protivnici ućutkali. Kako Elena Ernandez Sandoika smatra, Langloa i Senjobos, na primer, pišući da „čak i po cenu da se izgubi u neredu svojih materijala, istorija, kao i druge nauke, mora uvek strogo da po­ štuje neophodni postupak postavljanja pitanja", nisu istoričaru negirali hermeneutičku ulogu u odnosu na dokumenta, kao ni razmenu koju istoriografija mora da vrši s drugim društvenim naukama. Greška u vezi s njihovim postavljanjem možda je proizašla iz okolnosti što oni nisu produbili razmišljanja o navedenoj razmeni, a delimično i zbog zaostajanja humanističkih nauka u odnosu na prirodne nauke (Elena Hernandez Sandoica, 1995). Međutim, mora se priznati da njena te­ orija ne može da se pomeša s prihvatanjem mehaničkog povezivanja istorijskog pripovedanja sa ispričanim činjenicama. Kako je Senjobos izričito naglasio, istoriografska rasprava mora „représenter les choses" („predstaviti stvari") i „comprendre leurs rapports" („razumeti njihove odnose") (Ch. Seignobos, 1906). Da zaključimo: krajem XIX veka, pokušala se utvrditi autonomija istoriografije u odnosu na filozofiju (i teologiju) i potvrditi njen naučni sadržaj, kroz kritičku metodu - inspirisanu dobrim delom tradicijom istorijsko-filološke metode - koja je u stanju da uspostavi objektivnost činjenica i da autora učini „odsutnim" iz njegove priče. Ali protagoni­ sti su bili previše istoričari da bi mogli sakriti subjektivnost u delovanju u svojim sopstvenim raspravama, a čak se nisu usudili da negiraju ni ulogu imaginacije u svojim saznanjima. Na primer, Senjobos je to prihvatio, ne samo za istoriju nego i za sve humanističke nauke, jer su sve društvene nauke radile „ne na stvarnim predmetima, nego na predstavljanjima koja prave o predmetima". Tako je podsećao da je njegova „sirovina1već semiotika i daje proučavanje spoljnih činjenica „sans connaître les états psychologiques qui les motivent, ce serait vo­ uloir comprendre les mouvement d ’un danseur sans entendre la mu­ sique sur laquelle il danse"* (Seignobos, 1901). I, kao što je poznato, ne Sa fr - „bez poznavanja psihološkog stanja koje ih motiviše, kao da se žele raz­ umeti pokreti igrača, bez razumevanja muzike po kojoj on pleše“. - Prim. prev.

Istoriografija kao ars memoriae

može biti razumevanja bez shvatanja smisla koji je objektivno upisan u svaku ljudsku delatnost, kako je o toj epohi, u jednom drugom zapisu, sa svom iskrenošću, tvrdila nemačka hermeneutika. Kada dobro razmislimo, mnoge javne osude upućene protiv ,,dokumentarizma" i naučnosti istoriografske metode možda su se m o­ gle primeniti samo na teze Fistela Kulanža iz njegove poslednje faze, posebno kada je zastupao prevashodno analitički sadržaj istorijskog istraživanja i ohrabrivao istoričara da se prema dokumentu postavi kao što hemičar reaguje u svojoj laboratoriji, jer, po njegovom viđenju, „la vérité historique ne se trouve que dans les documents"". Ova teza je oživljavala vrednovanje perceptivnog karaktera poznavanja prošlo­ sti i istraživanja ograničavala, skoro isključivo, na filološku analizu napisanih tekstova (François Flartog, 1988). Budući da je tako, nije neumesno tvrditi da princip eksperimentalizma - koji je sintetizovao Klod Bernar u svom Introduction à l’étude da la médicine expérimen­ tale" (1865) - nije imao primenu uobičajeno pripisivanu istoričarima „metodičarima" i „pozitivistima".

' Sa fr. - „istorijska istina se nalazi samo u dokumentima" - Prim. prev. “ Sa fr. - Uvod u studije eksperimentalne medicine - Prim. prev.

93

Istoriografija bez lica

I pored teorijskih ciljeva nekih autora (Burdo), istorijsko znanje koje se želelo konstituisati kao „pozitivna nauka" završilo se svođenjem na odnos objašnjavanja pojedinačnih i neponovljivih događaja. Zbog toga to znanje nikada nije moglo dostići nivo univerzalnih zakona i sa svojim naučnim stremljenjima konkurisati sociologiji koja je, s Kontom i Dirkemom, i, u jednom drugom registru, s marksizmom, počela to zahtevati. U datom značenju, novi francuski sociološki pozitivizam s kraja X IX i početka X X veka nastojao je da „sociologizuje" stari koncept celovitosti - koji je, kao što će se videti, takođe imao strukturu filozo­ fije istorije - i liši ga, očigledno, metafizičkih osnova. Tako dobija smi­ sao poštovanje jedne od njegovih prvih epistemoloških pretpostavki, ne samo u odbrani rastojanja koje je moralo postojati između subjekta i objekta, nego i zbog shvatanja da je to spoljašnja „stvar", holistički i prisilno nametnuta ljudima, bez obzira na društvenu i ljudsku prirodu dve komponente (subjekat i objekat) koje ulaze u stvaranje saznanja. Ostvarenjem društvenih pojava, sociologija bi, međutim - kako je već zastupao Kont - bila nauka čija metodologija ne bi mogla primeniti, u potpunosti, metodu prirodnih nauka, jer teškoće u pristupanju veštačkom eksperimentisanju morale su se nadoknaditi većim korišćenjem upoređivanja i pripadnosti. Ali, ako je autor Cours d e philosophie positive (fr. Kurs pozitivne filozofije, prim , prev.) još uvek odbijao da svede naučno-društveno objašnjenje na matematiku (jer su društvene pojave bile manje uopštene i složenije od pojava u prirodi), Dirkem je primenio statistiku da bi dokazao svoju tezu o društvenoj objektiv-

Istoriografija bez lica

nosti. I to je uradio kroz analizu najsubjektivnijeg izbora koje ljudsko biće može da napravi - samoubistva - kako bi uhvatio postojanje kon­ stanti i ponavljanja u njegovom određivanju (Dirkheim, L a Suicide / Samoubistvo, 1898). Tako je ponovo aktuelizovana stara pretpostavka zapadnjačkog epistem e (grč. saznanje, prim, prev.) prema kome postoji samo nauka o opštem. Imajući kao predmet pripovedanje o pojedi­ načnom, istoriografija se nije mogla uzdići do statusa normativnog saznanja, zbog čega je ostala pod jarmom podaništva sociologiji, što je predrasuda koja je prešla i na Halbvahsa. Njeno korišćenje najviše se svodilo na to da pomogne u radu sociologije, čime je njena naučna paradigma bila takođe negacija mogućnosti potpunog proširenja soci­ ologije na istoriografiju. Iako su ove teorije težile ka prevazilaženju uticaja filozofija istorije, njihove procene saznajne vrednosti istorijskog znanja strukturalno nisu bile drugačije od onih objavljenih pripovedanjem. To se pokušava pokazati, takođe i za Hegela, na primer, da samo filozof (sada pretvo­ ren, naučnim putem, u sociologa) može ostaviti iza sebe odvojenu i iz iskustva dobijenu viziju kojom istoričar tumači događaje i izvlači stvarnu i potpunu retrospektivu onoga što će se dogoditi čovečanstvu. Ali mora se znati da takva sličnost nema korene u sledećoj sličnosti: kako filozofsko-istorijska rasprava (u ime metafizike), tako i rasprava nove sociologije (u ime nauke) razmatraju društvo (dijahronijski i sinhronijski) u holističkim okvirima, kao sveukupnost u čijem središtu pojedinci deluju kao igrači u komadu koji nisu napisali (iako misle da jesu) a koji mimo njih prolazi, da bi ih ostavio iza sebe. S druge strane, objektivnost nove sociologije pokušavala je da se oslobodi svih osnova s metafizičkim korenima, kako bar ne bi upala u teleološke okvire Kontovog zakon a o tri stanja. Međutim, idući do same suštine stvari, shvata se da njegove ideje o dinamici društva ne dovode u pitanje kontinuističku i evolutivnu viziju istorijskog vreme­ na koju su filozofije istorije toga doba pretvorile u teoriju, kad već, na svoj način, ukazuju i na ideal ispunjenja cilja koji, u krajnjoj analizi, odslikava ideje i vrednosti koje su njegovi autori zagovarali za svoju sadašnjost (Fernando Catroga, 2003). Bilo da se društvo od svojih prapočetaka razvilo od maksimalne homogenosti do minimalne heterogenosti (Herbert Spenser), bilo da

95

96

Istorija, vreme i pamćenje

se ovaj put ostvario kroz prelazak iz mehaničke u organsku solidar­ nost (Dirkem), činjenica je da smo suočeni s tumačenjima za koja se jedino naivnim čitanjem može verovati da imaju naučni sadržaj koji sama zastupaju. Zar u Spenserovom predlogu nije vidljivo opravda­ nje za njegov liberalni individualizam, anglosaksonske tradicije? A zar organska solidarnost, koju je Dirkem predstavljao kao okvir društve­ nog dinamizma Zapada, nema nikakve veze s njegovom solidarnošću, nekom vrstom trećeg puta (između demo-liberalnog individualizma i marksističkog kolektivizma) koji se razvio u francuskom republikanizmu krajem X IX i početkom X X veka?

Sm rt i oživljavanje id ola

Čitav ovaj pokret izazvao je velike posledice. Njegovi napadi na istoriografsko pripovedanje, namera da se pronađu nova objašnjenja 0 društvu, zasnovana na isključivo socijalnim uzrocima, kao i razumevanje društvenih činjenica kao „stvari" i kao stvarnosti (čuvene „socijalne totalne činjenice", koje je Marsel Maus pretvorio u teoriju), naterale su istoričare da zauzmu odbrambenu poziciju. A za neke od njih, opasnosti nisu dolazile samo od sociologije, nego od raznih dru­ štvenih nauka, čiji je izbor tema izgleda bio isti kao one iz nasleđa istoriografije. Mislimo na ono što se događalo u oblastima kao što su ljudska geografija (Vidal de la Blaš), psihologija (Moris Blondel; Anri Valon), ekonomija (R Simijan) itd. U epistemološkoj perspektivi, rastuće prihvatanje (intelektualno i institucionalno) društvenih nauka odlagalo je odbijanje pojedinačnog 1 konkretnog, u ime stare ideje da jedino postoji saznanje o opštem. A u preporuci da se događaji čitaju samo kao totalne socijalne činjenice, istoriografija bi preživela samo ako bi potražila društvena objašnjenja za socijalno, s ciljem da ljudska avantura u vremenu i prostoru dobije analogno strukturalno središte. Pod istim okolnostima nastale su neke teorijske pozicije koje je, počev od 1903, zastupao Revue de Synthèse (Pregled sinteze, kojim je

Istoriografija bez lica

rukovodio Anri Ber), a posebno jedan od njegovih saradnika, ekono­ mista Fransoa Simijan. U stvari, u eseju M éthode historique et sciences sociales, 1903 (Istorijska m etoda i društvene nauke), on je kritikovao razne idole koji, svesno ili nesvesno, nadređuju rad istoričara, odno­ sno: političke idole (koji se stalno bave političkim činjenicama, ratovi­ ma itd.); idole ličnosti (običaj da se istorija shvata kao istorija ličnosti, pravac stvoren u vreme cvetanja proučavanja biografija, na uštrb ana­ lize institucija i društvenih pojava); i kronološke idole (izražene kroz obuzetost proučavanjem porekla) (F. Simiand, 1987). U ovoj kritici takođe iznenađuje prisustvo istog epistemološkog programa: da istoričar mora da se pretvori u sociologa. Međutim, ne bi bilo neprilično da se zapitamo zar ova namera da se iskorene tra­ dicionalni idoli ne krije u sebi pojavu novih idola, naročito onih koji proizilaze iz objašnjenja socijalnih i strukturalnih uzroka, ili bolje re­ čeno, iz (danas znamo, nemoguće) totalne istorije. Poznat je uticaj koji su ovi predloži imali na istoričare koji su, 1929, osnovali časopis Anali (Annales, Mark Bloh; Lisjen Fevr). S druge stra­ ne, kriza atomističkog i liberalnog modela, kao i sve dramatičnija i spektakularnija priroda ekonomske krize (svoj maksimum je dosti­ gla baš 1929), išle su naruku vrednovanjima svega društvenog. Zato je razumljivo što je projekat koji ga je animirao izabrao pripovedačku i istorijsku istoriografiju kao metu za odstrel, s podnaslovom „Écono­ mie, Société" („Ekonomija, Društvo"). I nije slučajno da su njeni glavni pokretači bili okruženi saradnicima iz drugih društvenih nauka, s ko­ jima je nova istorija morala da uspostavi dijalog (sociolozi, ekonomisti, geografi, psiholozi). Kao prva napomena ističe se polemička namera u odnosu na ono što se smatralo preovlađujućim načinom tumačenja prošlosti, stav koji je od takozvanog istoriografskog pozitivizma, oličenog u razmišljanji­ ma i delima Langloa i Senjobosa, načinio svog glavnog protivnika. Ali pred rušilaštvom „analista" postavlja se pitanje: da li su sve njihove kri­ tike bile ispravne. I da li je „novina", čijom pretečom su sebe smatrali, bila isključivo njihova? Ili je reč, pre svega, o argumentovanoj taktici, zajedničkoj svim strategijama, koje su od sredine X IX veka (kao ona za avangardnu umetnost) pokušavale da ostvare intelektualnu premoć u odgovarajućim oblastima?

97

98

Istorija, vreme i pamćenje

Zasta, pored „nove" istorije časopisa Anali, istorija istoriografije otkriva i druge slučajeve koji su objavili sličan statut. S Piterom Berkom, može se potvrditi da se, uprkos tome što je „nova istorija" pove­ zana s Lisjenom Fevrom, Markom Blohom i generacijom koja je došla posle časopisa, Fernanom Brodelom, ne sme zaboraviti da se ova po­ buna protiv „rankeovsko-pozitivističkog" modela ne može pripisati isključivo njima. Još na početku veka, Karl Lampreht je postao poznat zbog svojih napada na tradicionalni model: a potcenjivački izraz hi­ stoire événem entielle (događajna istorija, prim , prev.) stvorila je, u ovoj epohi, grupa učenjaka povezanih sa Emilom Dirkemom i njegovim Annes Sociologiques (Godine sociologije). S druge strane, sam naziv „nova istorija" izgleda da potiče iz 1912. godine, u kojoj je Džejms Harvi Robinson objavio, u Njujorku, delo pod nazivom The New History, u kojem se približava idealu „totalne istorije", zastupajući tezu da istoriografija mora da koristi sva otkrića o ljudskom rodu, naročito ona do kojih su došli geografi, antropolozi, ekonomisti, psiholozi i sociolozi. Iako, u ovom sklopu okolnosti, pokret u korist „nove istorije" nije imao uspeha, kasniji severnoamerički entuzijazam u vezi A nala lakše će biti razumljiv, kako kaže Berk, ako se ovi prvenci takođe uzmu u obzir, za­ jedno s francuskom pozadinom. Danas se, međutim, pitanje „nove" i „stare" istorije ne bi moglo postaviti, ni u okvirima radikalnog „prekida", ni isključive hronološke sukcesije, tako kao da je ono što je kasnije došlo imalo unapred datu garanciju svoje superiornosti. Jedna nedogmatska epistemologija nalaže da budućnost treba da odluči šta je to, u krajnjoj analizi, „no­ vo" u „staroj" istoriji, a šta je „staro" u onome što sebe proglašava da je „novo".

Neprihvaćena hermeneutika? Zajednička dodirna tačka programa „analista" bila je, pre svega, u doslednijem načinu predlaganja otvaranja istoriografije prema dru­ štvenim naukama i važnosti koju je davala „problemu" istraživanja prošlosti. Drugim recima: efekti kako istraživačkih delà Marka Bloha

Istoriografija bez lica

i Lisjena Fevra, tako i njihovih više teorijskih eseja, bili su veoma zna­ čajni za ovakva tumačenja zbog: veće jasnoće - koju je neokantovska i hermeneutička tradicija uvek davala - uloge upitnika u istoriografskoj operaciji; prevazilaženja ograničenja „istorizirajuće istorije"; obnavlja­ nja pojmova događaja, činjenice i dokumenta; odbrane interdiscipli­ narnih praksi; vrednovanja strukturalne uzročnosti; i isticanja stva­ ralačkog vida vremenskih (i prostornih) kategorija s kojima istoričar radi, aspekta koji je kasnije razvio Fernan Brodel. Važnost koja je data uočavanju problema učvrstila je ideju da je istorijsko znanje, zahvaljujući teoriji, posredno znanje, dok društvena teorija vrši ulogu pokretača u „građenju" i tumačenju tragova, kako bi ih pretvorila u istorijska dokumenta. S obzirom na to da je društvena teorija morala biti oslobođena bilo kakvih pretpostavki filozofske pri­ rode, Anali su takođe dali kontinuitet antifilozofskoj predostrožnosti, koja je već postojala kod Rankea i kod takozvane pozitivističke istoriografije. Umesto toga, društvena stvarnost je morala biti sociološki objašnjena, kao jedini put koji bi mogao uzdići istoriografiju do „nau­ ke o čoveku i vremenu". Ukratko, morale su se preći granice „histoire événementielle" i odgovarajućih epistemoloških i raspravnih osnova, odnosno njihov pretpostavljeni empirizam i narativizam. Nije uvek istaknuto da ova epistemička pozicija ne predstavlja novost u epistemološkim debatama koje su se tada odvijale, posebno onim koje su proizilazile iz krize klasične paradigme prirodnih nauka. Tačnije, krajem X IX veka, jak sektor evropskog mišljenja počeo je da se bori - protiv raznih scijentizama - a za potrebu „povratka" Kantu, kako bi se ponovo osmislila pitanja porekla, ograničenja i kriterijuma saznanja, počev od novih izazova podstaknutih pojavom novih dru­ štvenih nauka, i promenama do kojih je došlo u oblasti nove fizike, posebno u kvantnoj fizici i u teoriji relativiteta. Na prvi izazov pokušala je odgovoriti takozvana hermeneutička struja (Humbolt, Drojsen, Vindelband, Rikert, Zimel, Diltaj, Maks Veber itd.). Razvijajući stavove oslonjene na istorijsko-filološku metodu, na Vikoovu misao (verum et factu m corner tuntur’) i na samu nemačku istorijsku školu, ovaj pokret je težio da objašnjavanje - tipično za ’ S lat. - istina i delo se smenjuju - Prim . prev.

99

100

Istorija, vreme i pamćenje

spoljni svet koji su proučavale prirodne nauke - suprotstavi shvaćanju, kao putu otvorenom za postojanje nekontrolisane homologije između subjekta i objekta u duhovnim naukama. Štaviše: ako je objašnjavanje uključivalo odnos sa spoljašnjošću, shvaćanje se poklapalo, kada je reč o društvenim ili istorijskim pojavama, sa unošenjem objekta u ono što je Diltaj nazvao povezanosć s ciljem (Zweckzusammenhang) koja život izražava kao smisao. Zato istorija nije mogla biti ništa drugo do „vla­ davina života”, i njegovo „ostvarenje tokom vremena" (Manuel Bena­ vides Lucas, 1994). A nemogući jaz između poznatog subjekta i objekta koji se smatra poznatim izazivao je intuitivnu simpaćiju, horizont koji prethodi shvatanju i čini prvi nivo posrednog tumačenja onoga što, svesno ili nesvesno, čovek ostavlja kao oćiske sćopala u vremenu koga više nema. Drugi izazov tiče se revizija izazvanih hitnošću novih problema i novih stepena posmatranja (nova fizika), kao i njihovim uticajem na obezvređivanje klasične paradigme prirodnih nauka, zbog većeg uva­ žavanja onoga što je nastalo uplitanjem subjekta-posmatrača u definisanje objekta i revizijom statuta koji određuje zakon, sve više shvaćen kao verovatnoća koja postoji istovremeno s marginama neodređenosti (Hajnzenberg) koje su uslovljene unutrašnjim poljem posmatranja. Koliko god izgledale spoljašnje ove naučno-filozofske diskusije o projektima obnavljanja istoriografije, one su, u tom istom sklopu okrenutosti protiv preteranih scijentizama, izbile na način da su dru­ gi predloži počeli da ističu aktivnu ulogu episćem ološkog subjekća u stvaranju saznanja. Međutim, budući da je prvi program „analista", koji je težio da poveže istoriografiju s geografijom i sociologijom, na­ lazio jako nadahnuće u Dirkemu, važno je istražiti da li je taj program uspeo da se potpuno oslobodi svog urođenog belega. Ovo je naizgled besmisleno istraživanje, s obzirom na to da je „crna ovca" njihove „borbe", u stvari, „pozitivistička istorija", ili bolje rečeno, takozvana „istorizirajuća istorija", već bila stavljena na stub srama, zbog ogra­ ničenosti pisanja samo na osnovu „izvornih događaja". Zbog toga je „događajna istorija" bila istorija s krajem, budući da se samo počev od kraja, gledajući unazad, mogu razabrati i razumeti događaji, bez ob­ zira na to što je konceptualizacija ovog rada bila potisnuta ili svedena na minimum.

Istoriografija bez lica

„Istorija-problem" je morala da promeni stvari. Istoričar se odre­ kao neodređenosti svog saznanja - vremena - i „fabrikovao je“ svoj sopstveni predmet izučavanja, kroz operaciju koja je ograničavala pro­ stor, period, set događaja koje treba analizirati i probleme koje treba istražiti. S druge strane, da bi objasnio, istoričar je morao isto tako da prekine s naracijom i sa ontološkim pretpostavkama u kojima su koreni „istorizirajuće istorije": jedinstvenost i nepovratnost događaja. A to što su događaji, sami po sebi, bili jedinstveni, onemogućavalo je unutrašnju isprepletenost odnosa. Shodno tome, istoričaru je bilo po­ trebno da pojmovno formuliše svoj upitnik, da bi događaje uključio u mrežu značenja, kako bi postali, ako ne potpuno isti, ono bar uporedivi unutar datog izabranog vremena. Istoričar je još morao da „izmisli" odgovarajuću bazu dokumenata za svoju problematiku. Samo počev od nje, otisci ili tragovi su mogli da se pretvore u dokumenta i izvo­ re informacija pogodne za sjedinjenje, u složen pojam jednog drugog sklopa istoriografskog istraživanja - u istorijsku činjenicu. Čak i kada nije bio neposredno duboko osmišljen, predlog „апаlista“ je uključivao epistemološke reciprocitete između hipoteza (pro­ blema), metoda, objekta, dokumenata i kriterijuma za temporalizaciju. Sto se tiče metode (ne računajući polemička preterivanja), sigurno je da joj nije poricano nasleđe kritike dokumenata koju je započeo Mabijon a koju je istoriografija devetnaestog veka sistematizovala. Kako je pisao Mark Bloh 1941, s Mabijonom je „1а critique des documents d’archive fut définitivement fondée"* (Marc Bloch, 1960; Jacques Le Goff, 2006). Međutim, ako je ovo bila posebna istoriografska metodologija, ona ne samo da nije uspevala, koliko je bila nedovoljna da se nastavi rad s tradicionalnim pojmom dokumenta, zbog sopstvene ograniče­ nosti na svoju pisanu podlogu (stare rukopise). Sve što je bilo trag prošlosti bilo je podložno da se pretvori u dokumenat, a metode korišćene u različitim naukama mogle su da po­ mognu da se istoričar vrati u prošlost, onda kada se, na stručan način, otkrije ispravan put za odgovore na postavljene probleme. Stoga ne iznenađuje stalni dijalog koji su Anali održavali sa ostalim oblastima znanja (u svojoj prvoj fazi vrednovali su geografiju i ekonomiju, a od ’ Sa fr. - „konačno utemeljena kritika arhivskih dokumenata" - P rim . prev.

101

102

Istorija, vreme i pamćenje

kraja šezdesetih, antropologiju), stav o kome je najbolje teoretisao Fernan Brodel, naročito kada je, kao protivnik novih saznajnih imperijalizama (koji su poticali od drugih društvenih nauka), za istoriografiju tražio da dobije ulogu objedinjujućeg faktora za sve njih.

Skoro prosokratovsko, elejsko vreme nemoguće celovitosti

Na ovaj način se dobijao odgovor na potcenjivanje istoriografije koje su pokazali autori kao što su Dirkem i Simijan. I to još u kontek­ stu koji se razlikuje od Aristotelove Poetike, koji je Levi-Stros usposta­ vio da bi pokazao da iz pojedinačnosti i neponovljivosti, kao osobina pojma istorijske činjenice, ne može proizići bilo kakvo univerzalno znanje. U stvari, empirijski nivo na koji se oslanja pogled istoričara, sprečio bi ga da uhvati nepromenljivosti, i zbog toga da primeni mo­ dele koje koriste sociologija (i ekonomija) i koje nova kulturna antro­ pologija primenjuje do krajnosti, pod pretpostavkom sveprisutnosti sinhronih struktura u društvenoj dijahroniji, kada istovremeno odbija pojam kontinuiteta vremena, dobijen obmanjujućim pletenjem istorij­ ske niti (Claude Lévi-Strauss, 1962). Brodelu, velikom nastavljaču profesure Marka Bloha i Lisjena Fevra, pripalo je da izvrši kontranapad. Izvršio ga je, međutim, kroz argumentaciju zasnovanu na dokazivanju da se i istoriografija može uspostaviti kao strukturalno znanje, ako dâ prednost dugoročnim problematikama i da se s njima bavi na interdisciplinaran način. Kako is­ tiče Fransoa Dos, „la réponse de Broudel à Lévi-Strauss et aux sciences sociales en général ne se limite à leur opposer la longue durée comme structure, mais consiste à pluraliser la dimension temporelle. Le temps se décompose en plusieurs rythmes hétérogènes qui cassent l’unité de la durée“* (F. Dosse, 2000).

' Sa fr. - „Brodelov odgovor Levi-Strosu i društvenim naukama uopšte se ne ograničava na njihovo protivljenje dugom trajanju kao strukturi, nego se zasniva na

Istoriografija bez lica

Polazeći od suštine, potvrđuje se da pojam strukture pon ovo aktuelizuje p ojam celovitosti, što je suštinska osobina istorijske i socio­ loške misli holističke prirode. Odstupanja se događaju u određivanju determinanti, u unutrašnjim vezama elemenata predstavljenih kao njeni sastavni delovi i u načinu na koji je ona spojena (ili nije) u celinu s trajanjem i s promenom. I ovaj stav se završava kritikom filozofi­ ja istorije. Tačnije rečeno, ideja strukture je suprotstavljena ideji supstance kao temelj unutrašnjeg povezivanja pripovedanja, pod pretpo­ stavkom da je supstanca uvek identična sa samom sobom, čak i kada se ostvaruje kao vreme. Nasuprot tome, struktura je neodvojiva od mnoštva unutrašnjih odnosa od kojih je sačinjena, s mogućnošću da bude osmišljena bez ustupaka bilo kom subjektu (sloju) koji je u njoj sveprisutan. To nije bio slučaj s metafizičkim principom koji je bio za­ snovan na celovitosti filozofija istorije. Budući društveno neobjašnjiv, morao je prihvatiti potencijalno opredeljenje esencijalističkog korena (K. Pomian, 1984). Podrazumeva se da u jednom svetu koji sam sebe smenjuje, promene mogu biti shvaćene samo u okvirima sile i činjenja, ili materije i slučaja, veze koja se isto tako priziva da bi se razumela uzastopnost istorijskog vremena. Znači, kada ne mogu da postoje po­ jave bez stvari u njim a koje ih podržavaju (Kant), onda i fenomenolo­ gija događaja zahteva numenalnu osnovu dobijenu razmišljanjem čije se ispoljavanje u vremenu i prostoru ne iscrpljuje. Nasuprot svojoj jasnoj nameri, sigurno je da je naučnost ponovo poklopila metafiziku, veoma blisku onoj kojom su se bavile filozofije istorije. Kako idemo više napred, pokazaće se da su filozofije istorije verovale da je moguće dati veću racionalnu transparentnost osnova­ ma istorijskog dinamizma, s pretpostavkom da postoji subjekat su­ štinski spojen s budućnošću, kao „prvi pokretač" od koga događaji postaju spoljašnji i prolazni znaci. Ali, iz toga takođe proizilazi da će „strukturalizam", bez obzira na to što obećava raskid s ovim nači­ nom objašnjenja odnosa između istorijske konačnosti i suštine, za­ vršiti s konkretizovanjem „strukture" i upasti u jednu vrstu novog „eleatizma".

umnožavanju dimenzije prolaznosti. Vreme se razbija u više raznorodnih ritmova koji razbijaju celinu trajanja." - Prim . prev.

103

104

Istorija, vreme i pamćenje

Međutim, neke razlike se moraju naznačiti. U ovoj poslednjoj per­ spektivi, predmet koji treba istražiti mora biti obrađen, ne kao niz do­ gađaja koje objedinjuje jedan subjekat, nego kao sistem, koga obično definiše skup racionalnih i međusobno zavisnih odnosa (strukturalna uslovljenost), čija se stvarnost može dokazati jednom teorijom. Zato, više nego kao ontološki koncept, „strukturalizam'1se potvrdio kao epistemologija koju pokreće cilj oblasti koja je uža od supstancijalističkih teza. I to zato što je „struktura" uvek struktura neke stvari (K. Pomian, 1984). Tvrditi da se isto to ostvaruje kroz različito i promenljivo ili po­ držati da se to održava uvek jednako samom sebi u unutrašnjoj sa­ modovoljnosti svojih odnosa, bilo bi kao da kažete, u krajnjoj analizi, nešto što, u svojoj očiglednoj suprotnosti, dovodi do sličnog rezultata: do objašnjenja pojedinačnog i konkretnog, a time i istorijskog, kao vrsti sporedne pojave koja proističe iz nepromenljive osnove. Da li su Brodelovi napori da prevaziđe „eleatizam" antropologa, pretpostavljajući mu ulogu trajanja, uspeli da promene stvari? Odgovor koji je dao „scien­ ces humaines impérialiste" („humanim imperijalističkim naukama") (F. Braudel, 1969) nalazi se, u praksi, u pretpostavkama koje su osnova njegovog velikog delà, La M éditerranée et le m onde m éditerranéen à l ’époque de Philippe II (Sredozemlje i sredozem ni svet u vreme Filipa II, 1949), kao i eseja „La longue durée" („Dugo trajanje"), iz 1958. godine. Naglašavajući, nasuprot nastavljačkim, pravolinijskim i progresiv­ nim idejama istorije, „izgrađeni" karakter prolaznosti s kojima operiše istoričar, Brodel je - kao što je to ranije uradio Džordž Gurvič, sledbenik Dirkema, Marksa i Prudona, izdelio vreme (dugo vreme, prekretnica i događaj) u diskontinuitet u kome je, međutim, prvo vred­ novao perspektivu kao najpogodniju za strukturalno tumačenje pro­ šlosti. Ukratko: „Braudel, comme Lévi-Strauss, renverse la conception linéaire du temps qui progresse vers un perfectionnement continu, il lui substitue un temps quasi stationaire où passé, présent et avenir ne diffèrent plus. [...] Seul l’ordre de répétition est possible, il privilégie les invariants et rend illusoire la notion d’événement"' (F. Dosse, 2000). ' Sa.fr. - „Brodel, kao i Levi-Stros, preokreće pravolinijski pojam vremena koje napreduje prema neprekidnom usavršavanju, on mu zamenjuje skoro statično vreme

Istoriografija bez lica

Pravcem istorijskog vremena prestali su da upravljaju poreklo i po­ tencijalna i suštinska konačnost, čije ostvarenje bi se dogodilo u jed­ nom idealnom stanju smeštenom van tog vremana ili u okviru njega, i prema kome bi se, asimptotički, uvek išlo. Umesto toga, primenjeni su merljivi pokazatelji, kao što je gustina stanovništva, poljoprivredna ili industrijska proizvodnja, obrađene površine, stope urbanizacije i pismenosti itd. Odatle potreba da se primene kvantitativne metode i da se analiza obogati diversifikacijom stepenovanja vremena: jer ako su elementi serijske sekvence bili stalni, suočili bi se s nepromenljivim vremenom; ako bi se otkrila ponavljanja, prolaznost bi bila ciklična; ako bi se pokazao ili dogodio jednoliki rast, i on bi bio pravolinijski i kumulativan. Zato istorijski smisao ne bi imao apriorističke osnove nego bi morao dokazati zašto je potcenjena periodizacija s hronološkim sadržajem, da bi se dala prednost posebnosti, razgraničenju i us­ postavljanju odnosa u mnoštvu vremena (K. Pomian, 1984). Vrednost data dugom trajanju i proučavanju materijalnih odnosa, međutim, nije bila plod bilo koje materijalističke filozofije istorije. Ona je patila od istih grehova idealističkih filozofija. Međutim, precenjivanje analize prvog nivoa (ekonomsko-društvenog) uticalo je na mnoge istoričare koji su, s manje ili više krutosti, plivali u vodama marksi­ zma, kao da je „paradigmi A nala“ jedino trebalo dodati klasnu borbu. I zbog toga je ovo mnogo doprinelo obnovi marksističkog učenja u nemirnim šezdesetim godinama X X veka. Zabeleženo je da su autori kao Luj Altiser (1969; 1971), Etjen Baliba, Žak Ransijer i drugi, pokušali da revidiraju Marksovu misao, kroz dijalog sa „strukturalizmom" koji je tada bio prisutan. Prema njihovom viđenju, nemački mislilac je napravio epistemološki prekid (koncept koji potiče od bahelardijanske tradicije u filozofiji i nauci) počev od 1845, jer su njegova delà iz mlađih dana još doprinosila problematici politič­ ke filozofije Kanta i Fihtea, kao i antropološkoj inverziji (opšti čovek) koju je Fojerbah izveo iz Hegelove teorije o otuđenosti. Ukratko: polarizovane oko metafizičkih pojmova kao što su „sloboda", „otuđenost",

ili prošlost, sadašnjost i budućnost se više ne razlikuju. (...] Samo je moguć raspored ponavljanja, on daje prednost nepromenljivostima i pojam događaja čini iluzornim." - Prim . prev.

105

106

Istorija, vreme i pamćenje

„emancipacija", „suština čovečanstva", ideje mladog Marksa i dalje su se kretale unutar teorijskog programa demoliberalizma osamnaestog veka i filozofija u čijem svetlu je istorija izgledala kao putanja, koja na otuđen način ostvaruje čovekovu suštinu u skladu s telos-om koji uka­ zuje na prevazilaženje suprotnosti, dok se ne stigne do završnog stanja, u kome bi se čovek, konačno oslobođen, ostvario kao potpuni čovek. Nakon 1845, Marks je prešao na primenu novih pojmova u teorij­ skom radu koje je uneo u svoje najveće delo, Kapital. Ključni pojam istorijskog materijalizma nalazi se u „načinu proizvodnje", koji opisuje - nasuprot ekonomskom ograničavanju - kao složenu, planiranu i hi­ jerarhijsku celinu, u kojoj je infrastrukturi data stalna funkcija da, bez daljnjeg, odredi položaj (političkih i ideoloških) superstruktura, iako bi takvo određenje moglo zahtevati od ekonomije dominantnu ulogu u reprodukciji društvenih odnosa u proizvodnji (kako će se dogoditi u kapitalizmu). Ovde je „razdvajanje" političko-društvene i tehničke kontrole sredstava za proizvodnju od sudbine proizvoda primoralo radnike da „slobodno" prodaju svoju radnu snagu, jer za reprodukciju sistema nije bilo neophodno direktno prinudno delovanje političko-ideoloških instanci. Da bi objasnio složenost, napetost i hijerarhiju unutrašnje struk­ ture načina proizvodnje, Marks je primenio nove pojmove, i to: „dru­ štvenu proizvodnju", „infrastrukturu" i „nadgradnju", „radnu snagu", „sredstva za proizvodnju", „proizvodne snage" itd. Iz njihovog izraža­ vanja - koje on, međutim, nikada nije uspeo da sistematizuje - rodila se nova naučna oblast, istorijski materijalizam. Međutim, dokle god je istorijski materijalizam bio teorija, nije se mogao pobrkati sa empirij­ skim tumačenjem i zdravim razumom (način ideološke rasprave), jer je činio apstraktno-formalni nivo objašnjenja društvenih odnosa. U odnosu na gorenavedeno, ne greše oni koji su u ovom ponovnom tumačenju videli još jednu od naučnih verzija marksizma, promenjenu u vrstu logom aquia (šp. prepirka, borba recima, prim , prev.), ili bolje rečeno, u ekstremni konceptualizam, koji se završava reprodukovanjem Hegelovog panlogizma, koji je kritikovao, i time ga lišio njegove metafizike. Namera je bila, ukratko, da unutrašnja logika između poj­ mova, teoriju izvuče iz konteksta i iz istorije, što je oblast koja, me­ đutim, mora biti razložena do detalja kada se pređe na pojedinačno

Istoriografija bez lica

proučavanje konkretnih društava, odnosno, kada se sa apstraktno-formalnog nivoa pređe na analizu „društvenih formacija". Može se reći da bi samo u korelaciji između svih ovih ravni (empirijske, apstraktno-formalne, apstraktno-konkretne) istorijski materijalizam bio nauka u službi revolucije.

R ekvijem za istoriju kao suštinsku konačnost

Već je otkriven jedan od ciljeva kritike ovog predloga: a to je eko­ nomsko tumačenje istorijskog materijalizma. Bilo u reformističkoj i socijaldemokratskoj verziji - koja kao „pokretača" istorije nije koristila društvene odnose, nego razvoj proizvodnih snaga - bilo u svom sta­ ljinističkom aspektu (sa svođenjem nadgradnje na sporednu pojavu infrastrukture), Altiser je pobijao sve teze koje su ekonomiju videle kao vrstu nove suštine, sile koja mehanički propisuje smisao posto­ janja. Isto tako, ciljao je na druga učenja: istoricizam i humanizam. Zbog toga je zahtevao autonomiju instanci unutar društvene celine, istovremeno kada je isticao njen recipročni i nesvodljivi odnos prema pravolinijskoj slučajnosti, zamenjujući društvenu celinu struktural­ nom prirodom koja potiče iz igre određivanja i dom inacije. Nasuprot strukturalizmu Levi-Strosa i Mišela Fukoa, Marks je uneo socijalnu i klasnu napetost usred same strukture, kako bi teorij­ ski model mogao objasniti diskontinuitet, to jest, kojim bi se mogao otvoriti prema pojmu revolucije. A, suprotno tumačenju humanista, podsetio je da individualni položaj u društvu utvrđuju društveni od­ nosi proizvodnje, a kako su oni protivurečni, ideja „klasne borbe" „pokretača istorije", prema Kom unističkom manifestu (1848) - mora biti postavljena na komandno mesto istorijskog dinamizma. Za ovu struju bi gaženje marksističke epistemologije značilo definisati svoje pojmove u antropološkim i psihološkim okvirima (kao što su uradili neki, na primer, s Marksovim istorijsko-hegelovskim tuma­ čenjima, kao i onim Lukačovim u Istoriji i klasnoj svesti). Za Altisera,

107

708

Istorija, vreme i pamćenje

marksizam nije bio ni istoricizam ni humanizam. Pre je bio prethod­ nik, na dosledniji i čvršći način, Dirkemovog zahteva - da socijalni pojmovi mogu biti samo društveno definisani - i pokazao je da objek­ tivni i strukturalni odnosi teraju pojedince da se, nezavisno od svoje subjektivne volje, rasporede u klase i odgovarajuće društvene ,,klike“ i „slojeve", dajući ideologiji da ih, svojom funkcijom predstavljanja i traženja objašnjenja, pretvori u slobodne građan e i one koji veruju u obmanu samotransparentnosti sopstvenog ja . Uz Ničea kao i Fukoa, Altiser je takođe bio prorok vizije sveta koja je najavljivala ,,smrt“ čoveka. Antropocentrizam, u društvenim naukama, nije bio ništa drugo do preokrenuto nasleđe „smrti" Boga, ili bolje rečeno, kontradiktorna teologija čoveka. Mit o „generičkom čoveku", čak i kada je epski i uni­ verzalno otelotvoren u proletarijatu, predstavljao je mistifikaciju koju je nakalemila dominirajuća buržoaska ideologija. Odnose između pojedinaca ne treba tretirati kao polje otvoreno za društvenu pokretljivost - nasuprot onome što je zastupao sociološki funkcionalizam - a ako je struktura i ukazivala na neki sklad, to je bilo zbog čvrsto povezujuće uloge ideologije. Društvenom proizvodu se priznavalo samostalno delovanje iako je prolazilo kroz protivurečnosti. Svaka društvena klasa, klika i sloj proizvodili su svoju sopstvenu ideologiju (i subideologije). Ali isto tako, na širem planu klasne borbe, ideologija vladajuće klase sačuvala je moć da se pretvori u društveno dominirajuću ideologiju (kroz, kako ih je nazvao Altiser, „ideološke aparate države"), svodeći je, potčinjavajući i podmećući kao ideologiju potčinjene klase. U skladu sa ovim pretpostavkama, razumljivo, na Lenjinovoj liniji, samo je teorija, kao kritika prakse, mogla biti idejni instrument sposoban da osvetli prakse s prevratničkim tendencijama rušenja uspostavljenog reda. Polazeći od Marksa (nem ačke ideologije), Altiser je opisao ideologi­ ju (kada je apstraktno-formalni pojam) kao skup ideja, vrednosti, sta­ vova i ponašanja koji je, stvaranjem iluzornih i mistifikovanih predsta­ vljanja, zamagljivalo objašnjenje realnog. A za razliku od onoga što su tvrdili najavljivači čovekove „smrti", kao i marksisti koji su predvideli „totalnog coveka kao ličnost oslobođenu od ideološke mistifikacije, njegova geneza je postala strukturalna potreba. Samo bi nestale kon­ kretne ideologije (društvenih klasa istorijski razmatranih).

Istoriografija bez lica

Antropocentrizam i verovanje u samotransparentnost subjekta bili su, zato, ideološke tvorevine, primerno izražene u filozofijama cogito (lat. razmišljanja, prim , prev.), od Dekarta naovamo, u pravno-političkim teorijama sa ugovornom osnovom, i u filozofijama istorije. Na izvestan način se buržoaska ideologija suprotstavila učenju nauka, s obzirom na to da su se sve velike epistemološke moderne revolucije (Kopernik, Darvin, Frojd) oslanjale na decentriranje subjekta. I Marks je iznedrio novu naučnu oblast - istorijski materijalizam - koja pripada dijalektičkom materijalizmu, dok je teorijska praksa imala ulogu čuva­ ra od njegovih ekonomskih, humanističkih i istorijskih deformacija. Zato je razumljivo zašto je Altiser opisao istoriju kao proces bez subjekta i bez teleologije, odnosno bez bilo kakvog temelja, i ne kao putovanje u kome je istorijsko vreme neprekidni hod koji se završa­ va samo potpunim ispunjenjem svoje suštine. Potreba da se misli na autonomiju instanci, kao što je složenost društvenih formacija, one­ mogućila je korišćenje bilo kakvog strogo pravolinijskog kriterijuma i zahtevala da se uzmu u obzir vremenska nepoklapanja, jer, u konkret­ nim društvima, pojedinci nisu nikada, u okvirima stanja odvijanja društvenog razvoja, savremenici jedni drugima. Hoće reći da se ovde takođe priznaje postojanje različitih prolaznosti. Sudbina je bila model predstavljen staljinističkom Vulgatom. Opšta istorija izgledala je ispričana u skladu sa sukcesijom načina pro­ izvodnje, koja je išla od primitivnog komunizma, ropstva, pa sve do kapitalističkog načina proizvodnje, u čijem središtu je izbila revolucija i uspostavljeno socijalističko društvo, period tranzicije, koji pre ili ka­ snije dostigne svoj konačni stadijum: način komunističke proizvodnje. I on je predstavljen kao konačna sinteza svih prethodnih protivurečnosti, kao što se dogodilo u Sovjetskom Savezu. U ovom tumačenju, marksizam je zahtevao istoričnost, ali da proglasi, na svoj način, po­ četak kraja istorije. Nije slučajno da su pristalice Altisera pokušavale da sruše ovu ideju, predstavljajući, kroz načine proizvodnje, diskontinuitet pređenog puta i odbijajući objašnjenja inspirisana jednoznačnim i teleološkim uzročnostima (Étienne Balibar, 1976). Čak i u ime materijalizma, prethod­ na šema ne bi bila više od metafizičke tradicije filozofija istorije, koja reprodukuje buržoasku ideologiju generičkog čoveka i njegov najveći

109

770

Istorija, vreme i pamćenje

domet: mit o opštoj istoriji. Altiser je, takođe, napadao istoricizam da bi se ogradio od ,,eleatizma“ karakterističnog za druge strukturalizme. Pozvao je na oprez još i zbog reformističkog delovanja koje je proizašlo iz humanističkih i ekonomskih tumačenja društvenog dinamizma, jer je Marks, u Komunističkom manifestu (1848), voleo da podseti da „pokretač" istorije nije bio ni mehanički razvoj proizvodnih snaga, ni čovek (apstraktno posmatran), nego klasna borba. Antropološke osobenosti su bile ideološka tvorevina koja je delovala na pojedince kao neka vrsta zlog duha nerazumnosti, i budući u stalnoj borbi protiv revolucionarne snage teorije, to je bilo jedino oružje u stanju da ukaže na put istine, a da njegova pobeda nije unapred zagarantovana. Sve se odigravalo na složenom polju klasne borbe; što je zahtevalo - kao kod Marksa i Lenjina - savez istorijskog materijalizma s politički organizovanom radničkom klasom. Unutar marksističke ideologije uticaj Altiserovog učenja bio je jak tokom sedamdesetih godina X X veka. Za to postoji objašnjenje. Altiserovo učenje išlo je u susret pozivima za „obnovu Marksa", kako bi ga čvršće povezali s promenama do kojih je došlo u zapadnjačkim društvima i na polju filozofskih i naučnih rasprava koje su bile u toku, dok se istovremeno pokušavalo odgovoriti na novine u predlozima nastalim iz drugih istorijskih iskustava - posebno iz delovanja maoizma i stvaranja Gramšijeve teorije - u smislu vrednovanja nadgradnje. Ali njegov uspeh je takođe bio povezan i sa uticajem polemika koje je to učenje izazivalo, uglavnom u Francuskoj i u Engleskoj. U Engleskoj je grupa filozofa (Džon Luis) i istoričara odbacila, u ime marksizma, Altiserov antihumanizam, pozivajući se na antiekonomsku tradiciju i vrednovanje uloge nadgradnje koja već dugo postoji u britanskom marksizmu i primerno je izražena u delima E. P. Tompsona, E. Hobsbauma, K. Hila, Rodnija Hiltona, Rafaela Hila, M. Doba, Perija Andersona (J. K. Harvey, 1989). Istina je da je njegov talas - u odnosu na strukturalistički - tako­ đe doprineo da se spreči, u drugim zemljama pod još većim uticajem francuske kulture, odjek drugih predloga, kao što su kritička teorija Frankfurtske škole, misao Valtera Benjamina, ili utopizam Ernsta Bloha. A, istovremeno, stavila je u drugi plan genetički strukturalizam Lisjena Goldmana, kao i stvorene probleme u vezi sa statusom društve-

Istoriografija bez lica

nih nauka koje su došle iz oblasti hermeneutike. U oblasti francuskih društvenih nauka, ovo dokazuje zašto je, decenijama, bio skroman prijem tako važnih refleksija poput Veberovih, i u konkretnijim sluča­ jevima kritičke teorije istorije Remona Arona, Anrija Marua i samog Pola Rikera. Sintetizujući zajedničke ciljeve raznih strukturalizama, moglo bi se reći da su svi napadali humanizam i istoricizam, da su polazili od ideje diskontinuiteta istorijskog vremena, čak i kada su negirali, otelotvorili su strukturu, što je podstaklo, unutar holističke tradicije, da se pojedinačno i konkretno smatra kao puki posrednik u odnosima društvenih celina. Reklo bi se da se nalazimo suočeni s različitim ob­ licima starog zapadnjačkog ubeđenja da se može imati saznanje samo o opštem. Ali zar se teoricistička ideologija, sačinjena u ime istorije, ne bi okončala stavljanjem čovekove istorije u drugi plan? A ono što su mnogi prihvatili, kao konačan model, zar se ne bi pojavilo decenijama kasnije, sa svojom revalorizovanom vrednošću, a time i kao svedok same epohe u kojoj se verovalo u njegovu definitivnu vrednost?

Zasićenje kanona

Što se istoriografije tiče, mora se postaviti pitanje da li ona, ne­ zavisno od kanona na kojima se zasniva, ne prenosi sa sobom - kao praksu isterivanja zlog duha smrti - želju da „obavi sahranu1 onoga što se dogodilo. Čak je i takozvana „istorija lepka i makaza11 - karika­ tura faktičke istorije - bila izbirljiva i uvela zavođenje izvesnog reda u pričanju istorijskih činjenica, kao praksu zasnovanu na rasuđivanju koja je takođe, na svoj način, poništavala événem entielle (događajnu) jedinstvenost, upisujući je u sukcesiju homogenih i opštih događaja. Drugim recima: budući da je to, neizbežno, retrospektivna konstruk­ cija, celokupna istoriografska rasprava zatvara događaje u „muzej istorije11. U izvesnom smislu, nešto slično se događa i sa struktural­ nom analizom. Razlika je samo u okolnosti da se u njoj neutralisanje

111

772

Istorija, vreme i pamćenje

jedinstvenosti odvija kroz hom eostatske kompenzacije koje su rezul­ tat traženja ravnoteže između višesložnih faktora, čija višesložnost je izazvana različitim, iako međusobno povezanim, prolaznostima (G. Marramao, 1989). Ne treba dovesti u sumnju daje precenjivanje strukture doprinelo obnavljanju istoriografije. Tumačenja prošlosti, urađena u perspekti­ vi dugog trajanja, omogućila su da se saznaju odnosi u kojima su za strukturu događaji bili kao pena na talasima u kretanju mora koje se povlači (F. Brodel). Ali u raspravi s nekim sugestijama koje su podstakli problemi sadašnjeg vremena (pojave novih društvenih činilaca - žena, studenata, ljudi s margine - ratova za nacionalno oslobođenje, rata u Vijetnamu), i odjek rasprave koja je tekla u raznim naučnim oblastima (strukturalne lingvistike, lakanovske psihoanalize, kultur­ ne antropologije), istoriografija na kraju X X veka morala je da pokre­ ne pitanja koja prevazilaze ograničenu oblast ekonomske i društvene istorije. Nije bez razloga podnaslov časopisa Anali promenjen u nov naziv „Économie, Société, Civilisations" („Ekonomija, Društvo, Civi­ lizacije"). Pojavila se veća osetljivost istoričara u odnosu na prethodno pomenute probleme (Mišle, Huicinga i, tu i tamo, Lisjen Fevr). I, pod uticajem strukturalizma, došlo je do paradigmatskog premeštanja i pro­ širenja upitnika. Međutim, ako su, tridesetih i šezdesetih godina X X veka, ekonomija i geografija bile saznanja koja je interdisciplinarnost nove istoriografije najviše koristila, krajem šezdesetih, a još izraženije sedamdesetih i osamdesetih, to mesto je zauzela kulturna antropologi­ ja. Sa svoje strane, na terenu marksizama, altiserovski uticaj, naglašeno - protiv ekonomicističkih tumačenja - bilo kao samostalna vrednost nadgradnje, bilo kao postojanje prolaznosti neuklopljenih unutar iste društvene tvorevine, ukazao je, objektivno, na sličan pravac. I tako, ta celokupna klima podstakla je istoričare da se, bez napuštanja prvog ni­ voa (ekonomsko-društvenog), bez kompleksa, popnu na više političke i ideološke spratove, ili bolje rečeno, anglosaksonskom terminologi­ jom, na sprat kulture, a francuskom terminologijom na polje kulture i mentaliteta, odnosno na takozvani treći nivo, teren na kojem se, bez mnogo francuskih predrasuda, već duže nalazila najbolja britanska istoriografija, a ubrzo, i italijanska.

Istoriografija bez lica

U okviru pokreta „analista", ovu izmenu - koja je otkrila veliku taktičku sposobnost preživljavanja - ozvaničila je grupa koja je 1969. nasledila Brodela u rukovođenju časopisom: Andre Birgijer, Mark Fero, Žak le Gof, Emanuel le Roa Ladiri, Žak Revel. Tumačenje njihovog programa nalazi se u specijalnom broju koji je izašao za maj-avgust 1971, posvećen temi „Istorija i struktura", gde se brani usklađenost istorijske analize sa strukturnim zahtevima, koji se sada takođe primenjuju na proučavanja materijalne kulture u društvima. Zbog toga je istoričar, kao i antropolog, mogao izabrati nepromenjive strukture kao svoj objekat, kao one koje oblikuju nesvesno u kolektivnim praksama, što je orijentacija koja je predlagala veću antropologizaciju istoriografske rasprave. To nije za čuđenje, jer ona je bila prilika u kojoj „les hi­ storiens se plongent dans les délices d’une histoire des permanences, et l’historiographie privilégie à son tour la figure de l’Autre par rapport à l’image rassurante du Même. L’Autre, la différence, qui étaient rec­ herchés, jusque-là sous les tropiques par les anthropologues devien­ nent objet de la quête historienne, cette fois sous l’épaisseur du passé à l’intérieur de la civilisation occidentale"* (F. Dosse, 2000). Otvorila se, uspešno, široka problematika istorije kulture i men­ taliteta, što je učvrstilo moć instutucije i paradigme „pokreta analista". A zajednička delà kao što su Faire l ’histoire (Pravljenje istorije, 2 knjige, 1974) i Le Nouvelle histoire (Nova istorija, 1978), objavljena su i posvećena novim generacijama, da bi se ustanovilo nasleđe i odredili novi programi i metodologije, ali s ciljem da ispune suštinsku osnovu brodelovske pouke: ujediniti pod zajedničku kapu umnoženi saznajni prostor društvenih nauka. Naznačena izmena nije bila poslednja u nedavnoj istoriji tog ča­ sopisa. Savremeno osporavanje paradigmatske hegemonije i političko-društvenih efekata modela celovitosti i njihovih naučnih pretenzi­ ja odvija se na osnovu novih revizija, stava podstaknutog najnovijim priznanjem, ne samo narativne uloge nego i uloge subjekta i događaja u istoriografskoj operaciji. ' Sa/r. - „istoričari zaranjaju u slasti trajne istorije, a istoriografija zauzvrat daje prednost slici onog Drugog u odnosu na umirujući lik Sebe. Drugo, i razlika, koju su antropolozi tražili, sve do ispod tropika, postali su predmet istorijskog istraživanja, ovog puta pod slojem prošlosti unutar zapadnjačke civilizacije." - Prim . prev.

113

114

Istorija, vreme i pamćenje

Čas ,,povratka“

Lorens Stoun je bio taj koji je započeo raspravu o narativnosti, i time otvorio debatu u koju su se uključili i drugi učesnici. Prema nje­ govom mišljenju, bilo je važno razumeti da narativa nije samo jedna spontana komponenta „pisane istorije“, budući da raspoređuje istorijske činjenice u skladu s hronološkim događajima, i uokviruje sadržaj u jedinstvenu i doslednu naraciju, kroz upotrebu sporednih argumenata i manje važnih zapleta, što je sasvim različito od očekivanja struktu­ ralista. To je zato što je njihov arrangem ent bio više opisan nego ana­ litičan, i što su za glavni predmet birali, pre svega, konkretnog čoveka i njegove prilike. Odatle i potreba da se istoričar okrene posebnom i pojedinačnom uz dosledno doziranje kolektivnog i statističkog. Kao prvi uzrok ovog „povratka", Stoun je izdvojio rastuće nezado­ voljstvo s preteranim ekonomskim faktorom, kao i relativni neuspeh kvantifikacije, koja je puno rekla o tome šta je šta, ali je malo doprinela objašnjenju sveta na pitan ja zašto. Sa svoje strane, paradigmatske promene u oblasti nauka, uključujući i one iz prirode, pokrenule su revizije unutar principa uzročnosti i u determinizmu koji im je dao kredibilitet. I istoričari su počeli da razmatraju neodređenost i da pri­ znaju da, u društvenom životu, zbog postojanja mnoštva promenljivih, samo se mogu praviti uopštavanja srednjeg dometa, što slabi željeni prognostički efekat. Druge promene, koje su se dogodile na epistemičkom polju, nisu bile manje važne za istoriografiju, jer su umanjile paradigmatsku vrednost sociologije, ekonomije i geografije u korist antropologije (poseb­ no one predstavljene u delima Kliforda Gerca, Evansa Pitčarda, Meri Daglas, Viktora Tarnera itd.). I sve ovo je kovalo zaveru za postojanje intelektualne radoznalosti prema problematici istorije mentaliteta i za prihvatljiviju i smeliju igru lestvica. Ove kritike, povezane s demontiranjem političkih i društvenih reperkusija koje su izazvale naučna i tumačenja društva u svojoj sve­ ukupnosti, naglasile su, u stvari, krizu paradigme „analista". Dugovečnost pokreta preobrazila gaje u predmet istorije savremene istoriografije (P. Burke, 1996), kao tačku gledišta koja je relativizovala njegov

Istoriografija bez lica

značaj i razbila njegove teorijske strategije (i strategije moći). Neki od ovih bilansa nisu bili isključivo pozitivni. Nesumnjivi doprinosi, kao što je poduhvat koji su započeli Mark Bloh i Lisjen Fevr, dali su istoriografiji njeno postepeno prihvatanje kao dominirajućeg „kanona", što je izazvalo, isto tako, negativne efek­ te, uglavnom u: preteranom smanjenju vrednosti neposredno prethod­ ne istoriografije, u polemičnoj taktici koja je imala cilj da potvrdi svoju novinu; blokiranju političke i kulturne istorije tokom mnogih decenija, kao i drugih istoriografskih vrsta (kao što su politička istorija, biografi­ ja); definisanju društvene stvarnosti u okvirima koji su još uvek nasleđe scijentizma, a time, i u definisanju pozitivizma, iako gaje napadala; „omasovljenju" i poništavanju uloge pojedinaca u istorijskim promenama, svedenih na samofunkcionisanje bezličnih stuktura; ekonomizmu i determinizmu koji su podređeni nekim od ekonomsko-društvenih i geografskih tumačenja; ideji „totalne istorije", sve više predstavljene kao neka vrsta epistemičkog ideala, a ne toliko kao program planiran da bude potpuno ostvaren. Značajne efekte je takođe izazvala činjenica da je, tokom svog rasta, pokret uspeo da osvoji pozicije moći (univer­ zitetske, političke, izdavačke, mas-medijske) i postavi se sasvim daleko od osporavanog i inovatorskog stava svojih osnivača. Međutim, izneverili bismo istinu ako nastavljačima ne bismo pri­ znali dobar osećaj za samokritiku. Oni, nakon preterivanja u obnavlja­ nju naučne iluzije - koja je, i pored proglašenog antipozitivizma, pro­ širila strukturalistički model - nisu ostali ravnodušni prema onome što se događalo u njihovom okruženju. Odnosno, nakon dominacije ekonomsko-društvene i istorije „brodelovske paradigme", politička, kulturna i religiozna pitanja dobila su novu aktuelnost - iako s dru­ gim epistemološkim perspektivama - i pokrenuti su novi pogledi na pojam događaja (K. Pomian, 1999). Promene su se, kako je naznačeno, odrazile na unutrašnjost samog časopisa. Dobro merilo kakve su bile te izmene - koje pokazuju postojanje izvesnog udaljavanja od nekih prethodnih preterivanja - predstavlja­ ju tematski brojevi „Histoire et sciences sociales. Un tournant criti­ que" (Anali ESC, br. 2, mart-april 1988) i „Histoire et science socia' Sa fr. - „Društvena istorija i nauka. Kritički osvrt" - Prim . prev.

115

716

Istorija, vreme i pamćenje

les" (Ibid., br. 6, novembar-decembar 1989). U njima su raspravljani odnosi između strukture i događaja, pojmova koji više nisu smatrani kao dvodelni spoj različitih zahteva ili pojava različitog hijerarhijskog, ekonomsko-društvenog i političkog poretka, mada je ipak ekonomsko-društvenom dato važnije mesto. U ovoj reviziji, pojam političkog je počeo da određuje sve ono što se pojavljuje, sve što se menja, bilo kakva da je njegova vrsta stvarnosti i stepen prolaznosti. Taj pojam je sačinjen od same naracije i, u krajnjoj analizi, ima cilj da odgovori na odlučujuće pitanje-problem: „Šta se dogodilo?" S druge strane, po­ novo je istaknuto da je struktura tvorevina upitnika koji je poboljšan da bi se odgovorilo na sledeći upit: „Kakve su bile stvari?" Jer, u skla­ du sa izabranim zapletom , isti podatak istoričar može rekonstruisati kako prema perspektivi strukture, tako i prema perspektivi događaja (Antoine Prost, 1996). To je način da se prihvati da je problematika istoriografije - inače, kao i svih drugih društvenih nauka - smeštena između zašto i kako, neodređenosti koja je svojstvena epistemološkim karakteristikama, koju joj već duže vreme pripisuje hermeneutička osetljivost (F. Dosse, 2000). Tvrdi se da su neki istoričari već pokušah da kombinuju vrednost événem ent (događaja) i onog kratkog trajanja s kvantitativnim i serij­ skim analizama, ali s ciljem da objasne proces razgradnje struktura. Na primer, Mišel Vovel je u jednom dijalogu između marksizma i teza A nala napravio razliku između „hladne" dimenzije dugog trajanja i proboja, u određenim prilikama, „vrućih vremena" i ubrzanja. Ova di­ menzija nije mogla biti zanemarena, jer je mnogo puta ona bila simp­ tom najdužih tendencija, koje su, zbog toga, tek kasnije postale domi­ nantne, kao što je bio slučaj sa izmenama u stavovima i ponašanjima u odnosu na smrt, još jedva primetne u X V III veku, ali koje su postale vidljivije sredinom X IX veka. U jednom drugom registru, strukturalizam Mišela Fukoa - obr­ nuto od modela Levi-Strosa - nije umanjio vrednost istorije, uglavnom u člancima koji su objavljeni počev od sedamdesetih, kada je svojim istraživanjima dao manje arheološku a više genealošku orijentaciju. U stvari, u proučavanju odnosa između govora i m oći, naglasio je one ' Sa fr. - „Društvena istorija i nauka“ - Prim . prev.

Istoriografija bez lica

telesne, kao površinu za upisivanje događaja koje je pozivao da se do­ gode prema odgovarajućim izrazima govora, moći, istorije i tela, kako bi se pronašli bolji oblici podređenosti, odnosno mehanizmi disciplinarnosti i upravljanja koje proizvodi savremeno društvo. Tako da ne iznenađuje da su njegov rad - posebno L’Histoire de la folie' i Histoire de la sexualité" - neki zvanični istoričari prvi koristili u svojim delima, kao Mišel Pero (1980) i Arlet Farž u proučavanjima istorije žena, dru­ štvenih otpadnika i marginalaca. Nezavisno od ovih uticaja, treba istaći da je Fuko uvek protestovao protiv ovog prisvajanja. Njegov cilj je bio drugačiji od istoričara, s obzirom na to da nije kao predmet imao društvene strukture, „mais le discours vrai/faux"*". Može se reći daje u svim svojim delima zadržao glavnu opsednutost - da pokaže da proboji „marginalnosti" i „abnor­ malnosti" nisu ništa drugo do izrazi potvrde disciplinarnog poretka. Zato je u pravu Frarfsoa Dos kada zaključuje daje dijalog istoričara s Fukoom bio dijalog gluvih, jer on „ne fait que traverser quelques chan­ tiers d’histoire en philosophe, dont l’objet premier est de montrer que l’instance globale du réel, chère aux historiens, est un leurre qu’il faut démystifier"*" (F. Dosse, 2000). Bez obzira na to, odjek njegovih delà snažno je doprineo izvesnom „povratku" i „događajnom tumačenju" prošlosti kao i vrednovanju novih problematika kao što su marginal­ ne pojave i pojave m ikrom oći - uglavnom radi proučavanja biologije moći - i razgradnji pojmova istorijskog vremena, na samom istoriografskom terenu.

’ Sa fr. - Istorija ludosti - Prim . prev. " Sa fr. - Istorija seksualnosti - Prim . prev. Sa fr. - „nego govor istine/laži“ - Prim . prev. Sa fr. - „samo prelazi neke istorijske prostore kao filozof, čiji je osnovni pred­ met da pokaže da je globalna nadležnost stvarnosti, tako draga istoričarima, jedna obmana koju treba demistifikovati". - Prim . prev.

117

118

Istorija, vreme ipamćenje

Umnoženi put savremene istoriografije

Čitav ovaj proces smešten je pod znakom „povratka1i multipolarnosti. Govori se o „povratku", jer je odbacivanje preterivanja struk­ turalne i holističke istorije i determinizma (mehaničkog ili „krajnje analize") dovelo do ponovnog uvođenja subjekta kao činioca istorije i posrednika u stvaranju znanja; što je izazvalo ponovnu pojavu politič­ ke i institucionalne dimenzije u društvenim odnosima. Ovaj izraz se takođe koristi da bi se utvrdile osobine preterano apstraktnih i kvan­ titativnih kritičkih tumačenja, koja zbog izmenjenih interesa i oče­ kivanja nastalih u samoj istoričnosti istoriografskih problema, imaju smanjene mogućnosti uverljivosti. Već godinama neki istoričari - pre svih oni italijanskog porekla - pokušavaju da pokažu da pomeranje „lestvica" omogućuje kognitivno bogate mikroanalize. S druge strane, povećanje sumnje u vrednost teza zasnovanih na preterano racionalističkoj viziji čoveka, obnovilo je sledeće ubeđenje: da su u istorijskoj raspravi, odnosi između značajnog, značenja i referentnog neraskidivi. I ovaj stav se naziva linguistic turn (eng. ligvistički obrt, prim , prev.), ili, možda bolje rečeno, „povratak naracije". Sa svoje strane, multipolarnost je izrasla iz neverovanja u apstrakt­ ni univerzalizam i evrocentrizam, centara tipičnih za perspektivu u čijoj svetlosti je zapadnjačka savremenost osmislila samu sebe i projektovala apstraktno-univerzalni smisao istorije. A zahtevi za decen­ tralizaciju i komplementarnost koji se nalaze u drugim oblastima dru­ štvenog istraživanja (naročito u antropologiji), takođe su se odrazili i na oblast istoriografije. To je omogućilo veću tematsku i metodološku pulverizaciju u kojoj izbor problema više ne pretenduje da ilustruje jed­ nu (navodno) apstraktno fiksiranu istinu, na koju polažu pravo neke filozofije istorije ili teorija koja se smatra naučnom i konačnom. Shod­ no tome, nije za čuđenje porast otpora prema definiciji pojedinačnog kao pukog trenutka koji će se podrediti razvojnoj sveukupnosti, jer je svaki deo prošao analizu i shvatanje samog sebe kao celine. Ovaj novi stav pojavio se u Italiji s m ikroistorijom (K. Ginzburg, G. Levi) zasnovanom na smanjenju lestvice posmatranja, na ponovnom otkrivanju korišćenog materijala i na učenju nove kulturne antropolo­

Istoriografija bez lica

gije (Kliford Gerc). Protiv preterivanja strukturalističke vizije i kvanti­ tativnih tumačenja, ona je ponudila da analizira društveno-antropološke pojave na svojoj istorijskoj strani, postavljajući ih, međutim, na nižu skalu, kako bi bolje mogla uhvatiti odnose (označene u prostoru i vremenu), a time i procese koji su više uopšteni i tipični. Dobri primeri su rezultati dobijeni iz proučavanja tema kao što su one o uvođenju razboja, o umetniku kao prijemniku sveta, o bračnim strategijama, o pogledima na svet itd. Zbog toga je ovaj stav takođe veoma približen „istoriji svakodnevice“, posebno onoj u Nemačkoj, pod istim spletom okolnosti. Ukratko - iako m ikroistorija nema kruto teorijsko telo, stvorila je tumačenja bogatih značenja, odnosno: smanjenje lestvice; raspra­ ve o racionalnosti koja je upravljala izborima pojedinaca; podizanje nagoveštaja na nivo dokumenta; davanje važnosti ulozi posebnog (međutim, bez protivljenja prema društvenom); posvećivanje pažnje prihvatanju i naraciji; specifično definisanje konteksta i odbacivanje relativizma. Samo tako je bilo moguće praviti istoriju d eipiccoli e degli esclusi (ital. o malim i isključenim iz društva, prim , prev.), hvatajući trenutke, situacije, i osobe koje su, posmatrane kroz „analitičko oko“ i uključene u ograničeni opseg, dobijale na težini, postajale vidljive i ličnosti unutar strategija odnosa koje su izgradile svoj sopstveni ,,svet“. I ova perspektiva je omogućila pojavu novih kategorija interpretacije, novih uzročnih zapleta, novih terena za istraživanje (Ginzburg i Poni, 1981); što je, ne samo kao teorija nego i praksa, stvorilo mikroistoriju, kao jedan od najsnažnijih pokušaja da se istoriografsko pripovedanje naseli konkretnim ljudima (Henrique Espada Lima, 2006). Za kritičare ovog pokreta, ovo je bio samo jedan od oblika antro­ pološkog pripovedanja proizašlog, kao postkolonijalne države, iz „de­ bilnog razmišljanja" postmoderne, iako su mnogi saglasni daje istica­ nje pojedinačnog i lokalnog donelo pozitivne uticaje na istraživanja. Revalorizacija kulturne (mentalne) stvarnosti, ne samo kao jedno­ stavnog epifenomena nego kao strukturalne instance samog društva, prenela se još i u teorijske predloge i proučavanja koja su išla u susret težnji da se istorija „antropologizuje" i vrednuje uloga simboličkih tvo­ revina i predstavljanja u konstituisanju i reprodukciji društvenosti. Ovo se odnosi na struje koje neki nazivaju „novom kulturnom istori-

119

720

Istorija, vreme i pamćenje

jom“ a koje se nalaze inovatorski oblikovane u delima autora kao što su Robert Darnton, Lin Hant, Gabrijela M. Špigel, Rože Šartije itd. Međutim, bilo bi ograničeno razmišljati daje ova raznovrsnost ob­ uhvatila ekonomsko-društvenu istoriju. Zabeleženo je da, čak i kada je preovladavala, uvek je koegzistirala s najtradicionalnijim načinima stvaranja istoriografije. Međutim, činjenica je da su promene nastale krajem dvadesetog veka takođe podstakle unutrašnju transformaciju najkonsolidovanijih grana istoriografije. To je slučaj s novom ekonom­ skom istorijom (Alfred Konrad, Džon Mejor, Robert Fogel), strujom koja je dovela do krajnjih konsekvenci primenu matematičkih modela, i koja je, zbog toga, pribegla stvaranju hipoteza kontračinjenica. Ali, da li ova poslednja praksa predstavlja korenitu novost? Kad malo bolje razmislimo, moglo bi se reći da ona, u samoj sferi svog predmeta, koristi nešto što je u neraskidivoj vezi s celokupnim radom istoričara. Predmet, da bi se razum eo i objasnio, mora se p re­ baciti u prošlost kroz im aginaciju (ali ne kroz fantaziranje) uz upit: da li bi razvoj jednog datog događaja bio isti, da su neki činioci koji su ga uslovili bili drugačiji (A. Prost, 1996). Ono što je kontračinjenica, čak i kada nije direktno objašnjeno, jeste brat blizanac svakog istoriografskog problema. Ako nije tako, to znači da istoričar osuđuje prošlost na determinizam koji on, kao ljudsko biće, ne prihvata za svoje projekte budućnosti, kao da prošlost, kada je bila sadašnjost, isto tako nije bila svet mogućnosti.

Mnogougaoni stub od mermera

Sudeći po svemu navedenom, nećemo pogrešiti ako tvrdimo da je savremena istoriografija za svog povlašćenog sagovornika izabrala oblast nauka (prirodnih, a zatim i društvenih), na uštrb teologije i fi­ lozofija istorije kritikujući ih zbog pretenzije da smanje celovitost pređenog puta opšte istorije i želje da budu glas opšteapstraktnog, u kome pojedin ačn o i konkretno nisu ništa drugo do trenuci ili (ontološka) p o ­ sredovanja u ostvarenju osnovnog principa (alfa), praiskonske moći koja zahteva vreme da bi se objasnila punoća njihovog opredeljenja. Na tom horizontu, istoričar je bio osuđen da služi empiriji neophodnoj za ilustraciju njegovih uverenja, kada se već, fokusirajući svoj rad na faktičko i promenljivo, nije mogao uzdići do opšteg, niti shvatiti krajnji smisao postojanja. Biće da se na ovoj podlozi moraju smestiti kritike koje su istoričari - od Rankea i Alešandra Erkulana, do Lisjena Fevra - usmerili protiv imperije ovih velikih naracija. Na izvestan način, oni su predlagali praćenje primera drugih nauka, čija emancipacija je takođe bila upe­ rena protiv filozofija, koje su, pre toga, pokrivale njihov predmet. Ali snaga opčinjenosti paradigmom, kojoj se tada najviše verovalo (onoj iz prirodnih nauka), u slučaju istoriografije, preporučuje isticanje jednog drugog dokaza: postojanje kompleksa „inferiornosti'', kod istoričara čija analiza polazi od potrebe da se kontekstualizuje istoričnost kako bi se osamostalilo njeno epistemičko polje. Aspiracija koja ih, izuzev časnih izuzetaka, nije mnogo zaokuplja­ la. I sada, priključujući se principu prema kome nema istoriografske

Istorija, vreme i pamćenje

prakse bez teorije istorije, takođe se mora shvatiti da će praksa biti efikasna jedino ako se njeni poklonici usude da problematizuju šta i zašto rade. Nespokojstvo nikada nije bezrazložno, zato što, „za jednog istoričara, misliti na odnos između dve discipline (filozofije i istorije), pre svega znači postaviti jedno sasvim praktično i korisno pitanje: u čemu i kako filozofsko razmišljanje omogućuje bolju obradu proble­ ma na koje, u naše vreme, ukazuje sveukupan, konkretan i empirijski istorijski rad?" (Roger Chartier, 1988). Potpuno odgovoriti na ovaj izazov isto je kao pokazati neadekvatnost normativnih rasprava (spoljni izraz onoga što istoriografija mora da bude ili onoga sto nije) ili onih isključivo eksplikativnih (o tome kako se mora tehnički postupati s dokumentima), i ukazati da ostaje otvorena čitava grupa tema (razgraničenje istoriografskih predmeta, narativnost, kriterijumi za verodostojnost) o čemu se mora misliti, čak i u slučaju da se istoriografija pomeša s najobezglavljenijim (i najlažljivijim) od svih empirizama. Da bi bila poljuljana mnoga ubeđenja - u najviše slučajeva prihvaćena bez kritike ili drsko zaštićena obmanom da se istorijsko znanje mesa sa erudicijom - pozivaju se istoričari na zajedničko korisno druženje s filozofijom - ne kažemo s filozofijom istorije - što je predlog koji podstiče razgovor o kognitivnoj gustini i relevantnosti istoriografskih tehnika, unutar najšire epistemološke upitanosti o „postojećim odnosima između istoriografskog tumačenja i onoga što istoričar želi da rekonstruiše". Cilj će, međutim, biti ispunjen samo ako postoji intelektualna spremnost da se obrade, „filozofski, te­ škoće istorijske prakse" (Roger Chartier, 1988), kao i otvorenost da se istorizuje sama filozofija. A što se tiče njenog proporcionalnog udela, ako ga ne odrade istoričari, umesto njih to će uraditi neko drugi.

Istoričar-epistemolog

Ova posledica će biti još štetnija ako istoričari ne uzmu u obzir da se o njihovom znanju uvek raspravlja, zbog čega im nije dovolj­

Mnogougaoni stub od mermera

no da pokrenu „jalovu", nenaučnu (i nesavesnu) „spontanu filozofi­ ju" istoriografije. Najgora od svih filozofija jeste filozofija onih koji proglašavaju da je nepotreban filozofski stav, kao da se istraživanje prošlosti zasniva samo na fetišu dokum enta i fetišu m etode, i kao da su njeni zaključci mimesis (oponašanje) stvarnosti ili puka racionalizaci­ ja zdravog razuma. Međutim, razložno odbacivanje filozofije istorije od strane istoričara ostavlja prazninu koja se mora popuniti, ne s nje­ nim ideološkim zamenama, nego epistemološkim razmišljanjem koje istoričaru pomaže da postane svestan svog sopstvenog rada i njegove neizbežne istoričnosti, što je cilj koji se, međutim, ne može pomešati sa starom gnoseologijom. A zašto? Poznato je da je ona imala funkciju proučavanja porekla, strukture i granica svih oblika saznanja. Reklo bi se da je ovaj okvir zajednički sa onim po kojem se određuje filozofija nauke, disciplina koja, kako je zabeležio Laland (1968) u svom Filozofskom rečniku, pristupa „kritič­ kom proučavanju principa, hipoteza i rezultata raznih nauka, s ciljem da odredi njihovo poreklo, logiku, vrednost i stepen objektivnosti". Granice ove osobenosti zacrtane su činjenicom da se ona odnosi više na stvorenu nauku nego na operativnu nauku. Ono što može da zadrži razmišljanje u spoljašnjosti prakse svog objekta, deponujući isključivo u ruke filozofa-epistem ologa pravo da to oglasi, spolja, jeste ono što mora biti istoriografija. Znači, istoričar mora da oseti da ima nešto da kaže o svim materijalima koji ga se najdirektnije tiču. Ističe se da su značajni filozofski pravci, uglavnom oni s novokantovskom i hermeneutičkom inspiracijom, takođe doveli u pitanje filozofije istorije. Uprkos tome, koliko god da su puno korišćene nji­ hove kritike, njihova perspektiva je bila usredsređena, pre svega, na analitiku logičnih procesa zasnovanih na znanju, a manje na njiho­ vom kronološkom smislu. Moramo se podsetiti da, kada je razmišljanje previše spoljašnje, ono uvek previše kasno postane p raksa koju želi da uspostavi. Shodno tome, poželjno je da epistemologija istoričara bude u harmoniji sa samom istoriografskom operacijom, i da ne bude neka vrsta posm rtnog dokaza o njegovoj teorijskoj svesti. Ispunjenje ovog cilja ne može da znači, međutim, oglušivanje o normativna rasuđivanja spoljašnjeg porekla. Baš naprotiv. Ispunjenje ovog cilja mora se stalno suočavati sa otvorenošću prema protivureč-

123

124

Istorija, vreme i pamćenje

nostima saznanja i prema naukama uopšte, kako bi istoriografija, na svom sopstvenom terenu, mogla deliti ono što je zajedničko svima nji­ ma: a to je podsticaj problematizaciji. Ovaj stav, da bi bio stvaralački, mora da ima korene u kritičkoj kulturi (i samokritici) koja omogućuje analizu spoljašnjih i unutrašnjih nadređenosti koje se povezuju s m étier (profesijom) istoričara, iako ovaj takođe mora da zna da će, u krajnjoj instanci, rasuđivanje drugih (čitaoca i istorije istoriografije) najbolje moći da uhvati ono što je on zaboravio ili nije uspeo da kroz rezonovanje kontroliše, ili što je svesno želeo da sakrije. U ovom redosledu ideja, istoričar mora voditi dijalog kako s teorija­ ma (eksplicitnim ili implicitnim) drugih istoričara, tako i sa obimnom literaturom epistemološke orijentacije, posebno onom koja se odnosi na društvene nauke. Jedino tako će moći da istovremeno baci spoljašnji i unutrašnji ,,pogled“ (Gaston Bašlar) na svoj rad i prihvati nešto od onoga što su neka razmišljanja o naukama (Kangiljem, Tomas Kun i drugi) već mnogo ranije istakla, a to je: da su istoriografija, kao i druga stvaralaštva naučnog saznanja (Henson, Tulmen, Fejerban), tvorevine upisane u najšire „kulturne sisteme" (P. Rossi, 1986; Y. Elkna, 1979). A što će, preneseno na njen specifični teren, pomoći razgraničenju onoga što je svojstveno samoj „istoriografskoj operaciji" (kvalifikacija koju je prvi istakao Mišel de Serto, a kasnije ponovio Pol Riker). Bilo bi, ipak, pogrešno zaključiti da je jedan istoričar izuzetan samo ako je, istovremeno, kompetentan epistemolog. Ali je isto tako istina da celokupna dobra istoriografija - koja je izazvala obnoviteljske uticaje u svom domenu - sadrži, u delima koja joj daju podršku (na jedan prihvatljiv način ili, način primenjen u praksi), epistemologiju koju, neretko, njeni autori razjašnjavaju u samom tekstu, ili u teo­ rijskim esejima koji, mnogo puta naknadno, pomažu u razumevanju njenih osnova. Zato nije slučajno da postoje veliki istoričari koji pišu o teoriji istorije, uključujući i onu koju primenjuju u praksi. Odatle potiče nedavni porast razmišljanja o „istoriografiji" i tendencija da se povežu u celinu, ili skoro stope, istorija istorije i epistemologija. Među­ tim, pojavile su se i značajne reakcije na ovo razmišljanje koje je važno sintetizovati (François Hartog, 2005). Počećemo s najstarijom, s reakcijom Pjera Šonija. Godine 1960, oduševljen naučnošću koju je istoriografiji donelo korišćenje kvanti-

Mnogougaoni stub od mermera

tativne metode, napao je teorijske preokupacije koje su počele da se manifestuju u krugovima njegovih istomišljenika, kritike koje nisu dopuštale da se u praksu uvede, isto tako, data epistemološka pozicija. A simptom da ova vrsta stava još nije nestala, bilo je ne tako davno mišljenje G. Noarijea (1996), kada je optužio istoričare da se hvataju za teoriju kao neku vrstu „bekstva unapred“, kako bi prikrili ,,krizu“ same istoriografije. Budući upućen u ova istraživanja, Antoan Prost je zapisao, u svojih D ouze lections sur l ’histoire (D vanaest lekcija o istoriji, 1996), d aje „jedna od najznačajnijih nedavnih evolucija ove disci­ pline u Francuskoj bio rastući interes za epistemološko razmišljanje", a nedavno se i Fransoa Hartog zapitao, zar se „nakon istoričara kao zanatlije" nije ušlo u epohu „istoričara kao epistemologa" (2005). Mora se priznati, međutim, kako je upozorio Maks Veber, da is­ ključivo epistemološke i metodološke preokupacije, same po sebi, nisu odlučujuće da bi se deblokirao napredak nauka, iako relevantnost nji­ hove upotrebe izgleda da raste u periodima u kojima rastu sumnje 0 njihovoj prirodi i funkciji. Potreba za njima i njihova važnost biće utoliko veće, ukoliko su bili značajniji signali krize koji su samo, takođe, kako su to i Grci znali, trenuci podsticanja kritike (R. Koselleck, 1999), s tim da je korisno da se istoričar pozove na razmišljanje kako bi konsolidovao minimum identiteta svog istoriografskog polja, kao terena s promenljivim i uvek ugroženim granicama zbog asimilacije i invazije drugih, a posebno onih prema kojima ima najviše sklonosti. U stvari, sigurno je da će teorijska praksa istoriografije postati bogatija ako bude znala da pomeša epistemologiju sa operacijom koja ima cilj da objasni/razume prošlost (François Hartog, 2005), a ne da ih razdvo­ ji, kakva je namera izvesnog postmodernizma, da svede istoriografiju isključivo na formalno pitanje njenog pisanja. Biće anahrono, stoga, pobrkati ovu vrstu pokretanja problema s praksom onih koje je, na omalovažavajući način, Lisjen Fevr nazvao „nekompetentnim metodologistima". Ovi metodologisti nikada neće shvatiti da je m etoda, bukvalno, put, plan putovanja nerazdvojiv od „istoriografske operacije" koja ga vodi i koja ga, zato, spaja s proble­ mom i s rezultatom samog istraživanja. Koliko precenjivanje, toliko 1 razdvajanje raznih komponenti koje ulaze u stvaranje istorije mogu doprineti, iako nenamerno, slabljenju njene epistemološke održivosti.

125

126

Istorija, vreme i pamćenje

Zbog toga se o metodi mora razmišljati kao o delovanju celine, čiji delovi jedino iz analitičkih i deskriptivnih razloga mogu biti razdvojeni.

Epistemička lekcija istorije istoriografije U jednom drugom registru, razmena epistemološkog spoljašnjeg sa unutrašnjim nadzorom preporučuje da se uradi kritička retrospektiva (i samokritička) rezultata rada istoričara, dajući retrospektivi pred­ nost kao objektu jedne grane same istoriografije. U suštini, u praksi se proverava sledeći dokaz: ako je celokupna ljudska delatnost istorijska (i istorična), zašto to nisu kognitivni pokušaji da se shvati ova ogra­ ničenost. O čitavom istoriografskom radu mora se razmišljati kao o epohalnom , delovanju započetom još od horizonata pre našeg poima­ nja, plodnoj osnovi iz koje se pojavljuju problemi koje u pravom smislu reči treba istoriografski obraditi. A oni, kao i svi ostali oblici saznanja, jedino mogu nastati iz intelektualnih nemira koji se mogu preneti u istraživačke upitnike, odnosno, u pitanja koja dovode do odgovora koji mogu da dostignu bar minimum odobravanja. Ova pozicija takođe nije odvojena od drugih rasprava s naučnim ciljevima, prvenstveno ne od onih koje zauzimaju ili pokrivaju pred­ met istoriografije. Koliko god izgledalo nepotrebno, ipak je korisno istaći da jedino istoričari (nije bitno da li su profesionalci ili ne) pokre­ ću istoriografske probleme, utoliko pre što ni činjenice nisu naznake vremena sa spontanom genezom, niti su tragovi predaka istraženi s praznim umovima kao tabule raze. Zato, kako otkriva istorija istori­ ografije, postavljanje pitanja i stvaranje tumačenja povlače za sobom problematizaciju već istraženog u srodnim oblastima, onoga što se namerava proučavati. Tako da neće biti preterano zaključiti da istorisanje uključuje tum ačenja tum ačenja, karakteristike oblikovane u odlučujućem karakteru izvora i u aktivnoj i u pasivnoj bibliografiji koja je korišćena. U prethodnom delu smo već naveli uverenje: da ako, tradicionalno, korist od istorije leži u njenoj poučnosti (historia magistra vitae) ili, u modernijim okvirima, u ubeđenosti da poznavanje prošlosti pomaže

Mnogougaoni stub od mermera

razumevanju sadašnjosti, da bi se bolje ostvarila budućnost, obično se zaboravlja da je i suprotno tačno, jer, s obzirom na to d aje tumačenje onoga što se već dogodilo reprezentifikacija i da je izgrađeno počev od „sadašnjosti", to je, konačno, jednako priznanju da je takođe život veliki učitelj istorije. Zbog toga se istorija ne može pomešati s realnim vremenom, a još manje banalizovati kao večna sadašnjost. Poznato je da intelektualni pokret koji povezuje obnavljanje istra­ živanja sa iskustvima koja prouzrokuje vreme i koji je obelodanio precenjivanje realnog vrem ena (obmanu o večnoj sadašnjosti), na uštrb realne sadašnjosti, primenio je sito svoje kritike na ideju po kojoj će uvek biti ista sadašnjost (tako pretpostavljena kao večna sadašnjost, odnosno, kao kraj istorije) da bi obnovio hermeneutike prošlosti. Si­ gurno je da se ovo danas ne može raditi u svetlosti verovanja da je to bio kruti zaključak o smislu istorijskog vremena. Međutim, postavlja se pitanje kako se jedna večna sadašnjost može razlikovati od prošlo­ sti, koju ostvaruje, a da se istovremeno ne postavi kao (definitivna) budućnost ove prošlosti, što je očigledan dokaz njene nedovoljnosti kao večne stvarnosti. Drugačije rečeno: samo sadašnjost (ili bolje rečeno, sadašnjost-prošlost i sadašnjost-budućnost) može istražiti ostatke onoga što je mrtvo i izazvati istoriografske probleme. S druge strane, kako se zahteva da sve što je, svesno ili nesvesno, ostavio čovek interesuje istoričara, bilo bi protivurečno ućutkivati istoričnost predstavljanja, izgrađenu od znakova koje je ostavila prošlost, kada je već, nasuprot hegelijanskoj iluziji, nelogično smatrati da je istoričar smešten u ne-mestu i ne-vremenu. Ontičko-egzistencijalni koren istorije istoriografije usađen je baš u činjenici da je ljudsko postojanje „prenošenje vremena", zbog čega, kako je podvukao Pol Riker, čovek stvara i pripoveda istorije, jer „mi smo istorični" (2000). Teza je dobro obuhvaćena tvrdnjom Umberta Eka da: „biti politička životinja, za čoveka je način da izmiri ra­ čune sa sopstvenom smrću". A kako bi istoriografija mogla pobeći od svoje istoričnosti? Čak i tvrdnja da je ona „nauka o čoveku u vremenu" (Marc Bloch, 1960) obavezuje da se prizna da ova poslednja kategorija definicije nadređuje, od tog trenutka nadalje, ne samo istoričnost poj­ mova „nauke" i „čoveka" (ili „ljudi") nego takođe i „vremena", zato što postoji i istorija predstavljanja istorijskog vremena.

127

128

Istorija, vreme i pamćenje

„Videti" iznad „pogleda"

Razni izrazi su predlagani za definisanje procesa saznanja pro­ šlosti: „izrada", ,,rad“, „operacija", između ostalih. Istakli bismo ovo poslednje određenje, jer teoretisanja Mišela de Sertoa, koja je produ­ bio Pol Riker, sadrže građu koja može da pomogne boljem shvatanju mnogostrukosti oblika rada istoričara, čak i kada se izdvoji ono što, u praksi, čini proces u kome su svi delovi recipročno potrebni jed­ ni drugima. S takvim ciljem, prati se sledeći savet Mišela de Sertoa (1975): „Staviti u perspektivu istoriju kao operaciju, biće pokušaj da se na neizbežno ograničen način razume kako se odvija odnos između mesta (regrutovanje, sredstvo, radna obaveza), procesa analize (jedna disciplina) i građenja jednog teksta." U stvari, stvaranje saznanja o prošlosti nameće prisustvo: jednog epistem ičkog subjekta, istorijski i društveno smeštenog u prostoru i vremenu; jednog teksta (celokupno istraživanje dostiže vrhunac u jednoj naraciji) i njihove primaoce (receptore). A sve karakteristike se razvijaju počev od problematike koja će biti proverena na tri osnovna nivoa: dokum entarnom , nivou razjašnjenja/shvatanja (ili tum ačenja) i nivou pisanja, jer je stvarnost rasprave takođe deo rasprave o stvarnosti.

Posrednost istorijskog saznanja Sve ovo pomaže da se preciznije razume zašto je istoriografsko sa­ znanje posredno znanje, izraz koji se ovde koristi kao suprotstavljanje obmanama opažanja i oponašanja, pogotovu što, kako je istaknuto, i sam Herodot nije samo ispitivao i istraživao, nego je takođe, kao aedo (grčki narodni pesnik pevač), najavljivao i obelodanjivao, uglavnom kada se odnosna stvarnost udaljavala od onoga što je video istoričar. Promene do kojih je došlo da se na zapadnjački način razume svet i život, učinile su da se priče o samoj prošlosti sve više udalje od podre­ đenosti percepciji. U veoma sažetim okvirima, može se potvrditi učvr­

Mnogougaoni stub od mermera

šćenje razlika između res gestae (izvršenih delà, na planu ontologije) i historia rerum gestarum (istorije o izvršenim delima, na planu epistemologije), i da se, u poslednjem veku, krenulo ka shvatanju predmeta istorije kao tvorevini same istoriografske operacije koja se razlikuje od „realnog". Odnosno: shvaćeno je na najjasniji način da je „objekat" kao epistemološki pojam neodvojiv od procesa pokrenutog „upitnikom", kojeg određuju indirektni zaključci o događajima, polazeći od tragova koji dolaze iz rezervnog zaborava prošlosti, a koji se javljaju otkada je ona bila sadašnjost-prošlost i sadašnjost-budućnost. Na takvom hori­ zontu, tzv. istorijska imaginacija (Kolingvud) predstavlja let oslobođen tereta slike. S obzirom na to da istoričar radi na zn akovim a - koji, kako je podvukao Levinas, uvek sadrže istorijsko mesto - fetiš dokum enti će ostati razgrađeniji ako pojmovi traga i dokum enta, kao i događaja i istorijske činjenice, nisu definisani kao sinonimi, jer kada se to dogo­ di, ne pravi se potrebna razlika između ontološkog i epistemološkog plana. A ovaj drugi postavlja dokum enat i istorijsku činjenicu kao da su proizvodi same istoriografske operacije, ili bolje rečeno, instance koja pokreće samu operaciju, odnosno problem . Ovo je viđenje koje nas takođe uči da je svaki dokum enat jed an trag, a da svaki trag nije, sam p o sebi, dokum enat, uglavnom kada, kao nepovratan zaborav, ne predstavlja ništa. Trag će biti dokumenat jedino pošto bude istražen u istoriografskim okvirima. Pre toga, može biti „posmatran" ali ne i „vi­ đen" kao svedok prošlosti (što dokazuju, na primer, gravure Fož-Koa’ [Foz-Côa], tragovi s kojima su se, vekovima, mnogi susretali, ali koji su pročitani kao dokumenti jedino kroz odgovarajuću terminologiju upita arheologa). Na izvestan način, da bi se ova ideja mogla razviti u svom epistemološkom značenju, upitnik (ili bolje rečeno, istoriografska operacija u svojoj celini) mora „izmisliti" izvore. Budući d aje tako, moramo se složiti s pozicijom onih koji su osu­ dili štetu od fetišizacije doku m en ata. Ako je nesumnjivo da nema istoriografije bez dokumenata, isto tako je sigurno da oni nisu isto­ rijska stvarnost (ograničeni su da na nju ukažu), niti govore ako se ' Dolina u Portugalu puna preistorijskih crteža-gravura na stenama. - Prim . prev.

129

730

Istorija, vreme i pamćenje

ne istraže. Prvi uslov da budu verodostojna podloga istinskog rada jeste da prođu poperovsku proveru da nisu falsifik at, što je, konačno, u analitici Rikera i De Sertoa, osnovni „arhivistički" nivo istoriografske operacije. U njemu se može naći zgusnutost dugog nasleđa koje polazi od Tukididove autopsije, od kritičkog komparativizma istorijsko-filološke metode humanista, Mabijonovih propisanih pravila i drugih bolandista*, sve dok ga nemačka istoriografija nije prihvatila u X IX veku, a Langloa i Senjobos sistematizovali u skladu s Dekartovim učenjem. S druge strane, kako se svi tragovi ne uzdižu do dokum enta, tako ni celokupna istoriografija nije sačinjena od dokum enata. Međutim, ona se bez njih ne može praviti, i to pošto prođu unutrašnju i spoljašnju kritičku proveru, stari metodološki princip, koji još uvek važi kada je u pitanju sumnja, kada se prilagođava novim tehnologijama overavanja, kao povezano proširenje sopstvenog koncepta. I koliko god samostalne mogu da izgledaju ove operacije, one su veoma povezane s matičnom ulogom postavljanja pitanja u istraživanju, jer samo na osnovu upitni­ ka izvor će prestati da bude vrsta inertne, arhivske materije, i počeće da odgovara kao ,,glas“ koji dolazi iz prošlosti. Novi istoričar, čitajući ono što je jasno ili što se podrazumeva, što je objavljeno ili prećutano, potvrđeno ili zabranjeno, uključeno i is­ ključeno, opredmećeno ili ispušteno, određuje, unutar dokumentar­ nog tela, jedinice, sklopove, serije, odnose, čije mu građenje, međutim, nije dostupno samo kroz tradicionalne heuristiku i hermeneutiku. Na primer, ako se nastavi potreba da se odredi da li je dokumenat „istinit" ili je „lažan", važno je takođe „lažni" dokumenat tretirati kao „isti­ nit" u periodu u kome je nastao (Jorge Lozano, 1994). Određene istoriografske struje kao m ikroistorija, na liniji za koju se još Humbolt opredelio, ponovo zahtevaju korisnost primene indikativne m etode i m etode odbijanja kako bi se prevazišli nedostaci dokumenata. A ako je istoriografska imaginacija stvaralačka instanca verifikacije proble­ ma - potreba koju su naglasili još Kolingvud (1936) i drugi istoričari „analisti" kao što je Žorž Dibi (1991) - ona mora odmah biti prisutna ' Učenjaci, filolozi i istoričari koji su na početku XV II veka proučavali hagiografiju i kult svetaca u hrišćanstvu. - Prim . prev.

Mnogougaoni stub od mermera

u formulisanju naizgled prihvatljivih hipoteza o onome što je nesum­ njivo poznato. Drugi način potvrde je da se, odmah na početku is­ traživanja, istoriografska imaginacija pojavi kao kritički stav mimesis (imitacije) predstavljanja. Može se reći da trag prelazi u dokum enat kada počne njegovo istoriografsko istraživanje. Znači, on je neodvojiv od problematike koja, kroz neprestano usaglašavanje, upravlja istoriografskom operacijom, kao istraživanjem koje posreduje s ciljem da objasni i shvati, i nameće ga da obezbedi informacije koje su podložne upoređivanju. Na izvestan način, trag funkcioniše kao „sirovina" - a ne kao „neobrađena sirovina" - za tumačenje. I u procesu podizanja traga na nivo d oku ­ menta, ono što se dogodilo (na ontološkom nivou) pretvara se, u epi­ stemološkim okvirima, u istorijsku činjenicu. Lako je prihvatiti da svi događaji ne dosežu „istorijski" status, a to je uglavnom slučaj sa onima koji su potpuno nepoznati. Reklo bi se da su to oni nepovratni, ili, zbog toga, nepokopani leševi istorije. Ali takođe je razumljivo da, na epistemičkom planu, jedna činjenica može biti sinteza koja se odnosi na hiljade događaja. I tako, koliko njih se ne prizove u sećanje kada se čuje ili pročita naziv „Francuska revolucija 1789"? Zar ne bi bila smelost nastaviti sa sledećom hipo­ tezom: istorijska činjenica (koju ne treba pobrkati sa onim što se na nju odnosi) jedino postoji unutar istoriografske operacije, kojoj do­ kumentarna baza daje podršku za preporuku, ispravku i dokaziva­ nje, što su deontološki rekviziti koji se ne traže za književna prozna delà, uključujući i ona koja žive na račun istoriografske rasprave (kao što je slučaj sa tzv. istorijskim romanom, čiji efekti verodostojnosti mogu ići i do citiranja validnih izvora). Kako se ono kaže: mašta istoričara pokreće stvaralački proces, ali prihvata kritičku kontrolu i proveravanje. Nije slučajno da se na više arhivskom i eksplikativnom nivou ope­ racije nalazi kognitivni nivo s najvećim kapacitetom stvaranja konsen­ zusa. To je razumljivo. Zasnovano na verodostojnosti dokumenta i na doslednosti zaključivanja i (prevashodno „hronološkog") povezivanja „činjenica", kada je još uvek najmanje opterećenje s tumačenjem, na ovom nivou, saznanje je obeleženo objektivnošću koja, ne samo da omogućuje razmišljanje da istoriografija napreduje jedino zbog ku-

131

132

Istorija, vreme i pamćenje

m ulacije nego izgleda da gubi ulogu subjekta-istoričara, bez obzira na to što se zna da je, eksplicitno i implicitno, već prisutna u izboru teme koju analizira. Istovremeno, priznanje da problem i doku m en at čine jedan par otvara vrata za povratak jedne druge ideje, „pozitivističkog" porekla, koja je dugo vremena bila prihvaćena: a to je verovanje u iscrpljivost izvora. Tvrdi se da je ideja cvetala kada se primenjivala, pre svega, na pisani deo i izbegavala razna uslovljavanja „prezentista" u radu istoričara, posebno uticaj upitnika u preobražavanju tragova u dokum enat, i mogućnost da ide dalje kroz oživljavanje istoriografske imaginacije, čak i u slučajevima kada je njena „sirovina" bila sačinjena od već po­ znatih „dokumenata". D okazati nova tum ačenja polazeći od poznatih dokum en ata isto toliko j e teško kao i unošenje novosti podstaknutih do tada nepoznatim tragovima. Prihvata se da puka međupovezanost različitih nivoa rada, koji je De Serto nazvao „istoriografskom operacijom", čineći da od problem a zavise kako dokum enat, tako i istorijska činjenica, takođe nije pomir­ ljiva s fetišizacijom metode. Istaknuto je da se Lisjen Fevr, ciljajući di­ rektno na istoriografiju „pozitivista", distancirao od onih za koje su se teorijska pitanja istoriografije svodila na pitanje metodologije, obično ograničeno na kritiku dokumenta. Ali, ova anatema ne dovodi u pi­ tanje potrebu da se koriste, radi verodostojnosti istorijskog saznanja, stara „heuristika" i „hermeneutika", iako se priznaje da se moraju aktuelizovati zbog današnjeg proširenja pojma dokumenta i tehnoloških mogućnosti da se potvrdi njegova autentičnost i pouzdanost - prakse, koje su tako neophodne za istraživanje. Davanjem težine problem u, želi se istaći da debata sadrži i druge sadržaje (i primene), jer njegova nadređenost nameće različitost „puteva“ koji se moraju utrti da bi se pokazala njegova prikladnost. Odatle se smatra da su prave metode one koje s više ubeđenja uspevaju da dovedu do odobravanja onoga što žele da pokažu. Drugim recima, iz­ bor problema ne može biti isključiva aprioristička opcija, niti sličnost s korišćenjem samih oruđa, odnosno, s nečim spoljašnjim, kao daje reč 0 odlasku u prodavnicu konfekcije ili o kaputu kupljenom u prodavnici korišćenih stvari, ne vodeći računa o telu kome treba da dâ oblik 1 sadržaj. Tu se vrlo duboko i kod istoriografije utire put hodanjem, a

Mnogougaoni stub od mermera

ispravnost izabranog puta moći će da se potpuno vrednuje tek na kraju putovanja. Da li ovo znači da metoda nije jedina i opšta staza, kada se mnogo račva na izdvojene osobenosti rečenog (prirodu; društvo) a koje ozna­ čavaju nepremostivi dualizam između objašnjenja i shvatanja. Pored metodološkog rada koji je svojstven odobravanju dokumenata i doslednom izdvajanju činjenica, ti odabiri, zato što su uslovljeni priro­ dom samog upitnika, ne mogu biti metafizički predodređeni, budući da su neosetljivi na konkretna pitanja prostora i vremena, odnosno sadržaja. Mora postojati sloboda da se rukuje sa svim „metodama", bez obzira koje je njihovo poreklo, sve dotle dok mogu da posluže za proveru verodostojnosti hipoteza. Samo dominantno retrospektivna priroda analize izdvaja istoriografiju od drugih društvenih nauka. A sve nauke o čoveku, kao što je poznato, čak i egzaktne nauke, ne mogu izbeći istorijske uslovljenosti svoje produkcije. Tako bi se i krila istoričara oslobodila, poput krila ptice beskućnice, daje uzdignu do gnezda, da u njima razbije jaja koja prošlosti mogu doneti budućnost.

Obj asniti/razum eti

Što se postojanja kognitivnog dualizma tiče, već duže vreme jedna jaka struja je pokušavala, bar počev od Vikoa, Drojsena i Diltaja, da osnuje nezavisan put za duhovne nauke (G em einschaften), izdvajajući ga od tipično univerzalističke normativne ushićenosti klasičnom pa­ radigmom prirodnih nauka. Najteoretskija obrada ove debate takođe ide preko tumačenja konteksta pojave hermeneutičkih teza, smatrajući ovo tumačenje osnovom za razumevanje svih odlika polemike o veza­ ma koje postoje između objašnjenja i shvatanja. To je put koji vodi u drugi osnovni problem epistemološkog razmišljanja a bez kojeg se ne može zauzeti stav u vezi sa ograničenjem istoriografske istine. Misli' S nem . - zajednice - Prim . prev.

133

134

Istorija, vreme i pamćenje

mo na način kako su osmišljeni odnosi s prirodnim naukama i ostalim društvenim naukama. A to, preneseno u epistemičke okvire, dopušta njihovo grupisanje u tri suštinska stava (Elena Hernandez Sandoica, 1995,2006). Prvi, koji je predvodio istoricizam s naučnim tumačenjem, odre­ dio se u suparništvu s prirodnim naukama i zahtevao za istoriografiju (kvalitativnu) nezavisnu metodu. Zbog toga je negirao mogućnost formulisanja zakona i zalagao se da u tumačenju neizbežno bude prisut­ no posredovanje ,,vrednosti“, suprotstavljajući njihovu univerzalnost jedinstvenosti i neumoljivoj prolaznosti ljudske stvarnosti. Drugi se može nazvati nauka-paradigm a, jer ističe model primenljiv na sve oblasti znanja. Ona je dugo vremena bila model prirodnih nauka. Međutim, u nama bližim epohama, mogu se primetiti ,,talasi“ (za neke je to pravo intelektualno pomodarstvo) u kojima su određene humanističke i društvene nauke navedene kao „paradigma" nauka o čoveku u svojoj celosti. A onda su naturalizam, psihologizam , sociologizam i etnologizam , s vremenom i različitim intenzitetom, postali neki od izraza novije istorije ovoga pravca. Konačno, za treću struju je karakterističan predlog podsticanja inter i transdisciplinarnih praksi preporučenih zbog epistem ološke cirkularnosti, prikazujući da su humane nauke deo sistema saznanja, u kome su uzajamna delovanja i zavisnosti između raznih nauka i od­ govarajućih metoda fundamentalna, nepromenljiva i neodvojiva od samog procesa saznanja - nasuprot jednolinijskoj zatvorenoj kontovskoj taksonomiji. Kao projekat, ova poslednja je izazvala obnoviteljsko delovanje s mogućnošću pružanja odgovora na izazove uvek otvorene stvarno­ sti, i postavila istoriografiju na mesto epistemološkog ukrštanja bez rizika razvodnjavanja. Vrednovati ovaj stav, znači isto kao da prihva­ timo učenja onih koji su, kao Fernan Brodel, istoriografiju postavili na mesto „okretne ploče" između raznih društvenih nauka, kako bi je izdvojili od njihovih samodovoljnih tumačenja i zaklonili od negativ­ nih uticaja raznih epistemoloških imperijalizama, kao veoma istaknut čin preporučljive interdisciplinarne prakse. Njeno uključenje u „spiralu bez kraja" ovih odnosa, uklanja dra­ matičnost opcije po kojoj se sve nauke mogu smatrati kao konačno

Mnogougaoni stub od mermera

konstituisane samo kada dostignu neoborivu samostalnost pojmova, metoda i predmeta. Ali, pojmovna i metodološka ,,prihvatanja“ će biti važeća jedino ako se ne odreknu onoga što određeni naučni projekat čini specifičnim. U materiji pocene ovo obavezuje da istorijska per­ spektiva ne bude zapostavljena, s obzirom na to da još ima program­ sku vrednost stara definicija, koju je pre mnogo vremena izložio Mark Bloh, a po kojoj je istorija „nauka o čoveku u vremenu". Razmišljajući na ovaj način, nema mnogo smisla uzalud ići i tražiti neku izuzetnu metodu, iako se priznaje, kako je i navedeno, da tehnič­ ki nivo starih pravila kritike dokumenata, kada se ponovo aktuelizuju, ostaje koristan tako da ih retrospektiva istoričara ne može dovesti u pitanje, a da ne počne brkanje istoriografije s fikcijom. Na više epi­ stemološkom planu, takođe se mora relativizovati preterano podvajanje shvatanja i objašnjenja, jer ako je problem definisati predm et i „izmisliti" dokum enat, takođe mora i dokumenat, u samom procesu dokazivanja, usloviti korišćenje metoda koje mogu učiniti uverljivijim njegove rezultate. Objasniti zbog čega i/ili shvatiti nam ere, stavovi su koji proizilaze iz vrste pitanja postavljenih na informacije izvučene iz mase dokumenata odabranih tokom procesa. Kako je tvrdio Pol Riker (1955), „la compréhension n’est donc pas l’opposé de l’explication, elle en est au plus le complément et la contrepartie"*. I, bez zaokupljenosti s nomotetičkom uzročnošću ili s dualizmom prema Diltaju, p roblem a­ tika je ono što odlučuje o stepenu njihovih uzajamnih odnosa. Ne ignorišu se predloži koje su dali određeni sektori analitičke fi­ lozofije, s težnjom da pokažu da se istorijsko znanje približava norma­ tivnim objašnjenjima jer takođe operiše sa uzročnim dedu kcijam a (C. G. Hempel, 1979). Ali kritička distanciranja u samoj njegovoj unutra­ šnjosti (kao što su ona Artura Dantoa, 1989) ne mogu biti zaboravlje­ na, niti se može omalovažiti rasprava o suštinskoj narativnoj dimenziji istoriografije, utoliko više što su lekcije koje dolaze od hermeneutičke struje (Drojsen, Vindelband, Diltaj, Rikert, Zimel Veber, Kroče, Or­ tega i Gaset, Aron, Gadamer itd.) učvrstile zaštitu od metodoloških monizama i imperije kvantitativnih objašnjenja. ' Sa fr, - „shvatanje znači nije suprotstavljeno objašnjenju, ono je više dopuna i njegova druga strana1' - Prim . prev.

135

136

Istorija, vreme i pamćenje

Uistinu, pedesete i šezdesete godine su bile period euforije svođe­ nja istorijskog na vladavinu res extensa. Nova ekonomska istorija iza­ zvala je reformulisanje pojmova dokumenta i same ideje nepovratnosti i jedinstvenosti istorijske činjenice. A ekonomski ciklusi su pokazivali da se može tumačiti prošlost polazeći od „ponavljanja" i sličnosti, dok im je raspoređivanje u seriji davalo neporecivu informativnu vrednost koja se dobro slagala s korišćenjem kvantifikacije. Revolucija informatike još više je ojačala ideju da će istoriografija biti nauka jedino ako uspe da dođe do objašnjenja čije tumačenje se može izmeriti. I u ovom oduševljenju viđeno je prisustvo novog „galilejevog kompleksa", jer je otkriveno da su društvo, kao i priroda, napi­ sani matematičkim znacima. Preliminarno odbiti ovaj put, znači upasti u sličnu grešku, ali sa suprotnim znakom. Bogatstvo otvoreno istoriografskim obnavljanjem otkriva da ne postoji objašnjenje bez shvatanja, iako kombinovanje iz­ među spoljašnjosti i nam eravane unutrašnjosti, koju zahteva shvatanje, zavisi od prirode upitnika, pretpostavke koja određuje predmet istra­ živanja, najpovoljnijeg okvira dokumenta za istraživanje istinitosti, a stoga i od metoda koje su najprilagođenije da se postigne uspeh u ovoj nameri. Međutim, ako postoje teme koje odobravaju odnos veće „spo­ ljašnjosti" između prepoznatljivog subjekta i objekta, odnosno, koje omogućuju objašnjenje, drugi jedino mogu stvoriti znanje ako uhva­ te sm isao koji, svesno ili nesvesno, u tragovima ima materijalizovane znake čija će se semantika, međutim, otkriti tek pošto bude istražena u kvalitativnim okvirima. Hermeneutika nas uvodi u srž alternativnog shvatanja i u traženje smisla ljudskog delovanja, uvlačeći se, otvoreno ili uvijeno, u sve isto­ rijske dokumente. A unapred pretpostaviti herm eneu tički krug (od­ nos deo