Euripid - Feničanke

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

Proveri privatne poruke Lista članova

FAQ - Često Postavljana Pitanja

Korisničke grupe

Profil

Traži

Registruj se

Pristupi

Euripid - Feničanke :: Forumi Tvorca Grada :: forum » Pozorišni tekstovi - klasici Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu Autor vuk ~ administrator ~

Poruka Poslao: Uto Sep 22, 2009 4:04 pm

Naslov: Euripid - Feničanke

Euripid

Euripid

Feničanke Sa starogrčkog preveo: Gordan Maričić

Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

Ovaj prevod rađen je za scenu. Težio sam da govor Euripidovih likova bude što jasniji, jezgrovitiji, svedeniji zato su iz teksta ispali suvišni participi, izbegnuta ponavljanja. Pojmovi neki objašnjeni su, kratko, u samim dijalozima i monolozima, umesto u fusnotama. Neki drugi nisu: marljivi čitalac će sam morati da ih potraži u rečnicima. Ove Feničanke su u knjizi onakve kakve bi bile u teatru. Nažalost, čudesne slike, za sada, ostaju u našim glavama i razgovorima. Pa i to je lepo. G. M. LICA: JOKASTA UČITELJ ANTIGONA HOR FENIČANKI ETEOKLE POLINIK KREONT TIRESIJA MENEKEJ GLASNIK DRUGI GLASNIK EDIP JOKASTA: Ti, što kroz zvezde krčiš nebeski svoj put, na zlatnim kolima stojiš i konjima brzim oganj obrćeš: Helije, kakav li si zrak nesretni na Tebu hitnuo onog dana kad Kadmo u zemlju stiže, pošto obalu napusti feničku? Harmoniju, Afrodite kći, oženi i ona Polidora rodi, od koga, kažu, potiče Labdak, a od njega Laj. Menekeja slavnog sam kći i brat moj Kreont iste je majke sin. Ime Jokasta otac mi dade. Oženio me Laj. Bezdetan beše, ja druga mu žena. Porod stekli nismo, pa pođe on Apolona da pita da l muške dece imaćemo. Odgovori bog: „Kralju Tebe, po dobrim konjima znane, ne ori, ne sej decu mimo volje božje! Rodiš li sina, ubiće te on, ogreznuće u krvi vasceli tvoj dom!" Ali slast ga pone, u pijanstvu sina mi utisnu. Pošto čedo poseja, greh spozna svoj i reč božju. Pastirima dade dete da izlože na livadi Herinoj, u gori Kiteronu. Članke mu po sredi gvožđem probi i otud Helada Edipom ga zove. Konjari ga pokupe Polibovi, kući odnesu i kraljici daju u ruke. Muku trudova mojih sebi na sisu stavi i ubedi muža da ona je mati. Kad brada obraze mu pozlati, sin moj, nagonski il po savetu nečijem, odluči za roditelje da pita svoje. U Apolona hram krenu, baš kad i Laj, suprug moj, što htede da zna da l sin mu je živ. Na raskršću u Fokidi njih su se dvojica sreli. Vozar Lajev naredi njemu: „Kralju napravi mesta, stranče!" A on ni reči, oholo gazi. Ždrepci mu kopitama nožne okrvaviše vene. Čemu da dužim? Sin oca ubi, a konje dade Polibu, hranitelju svome. Kad Sfinga obruši se, grad nam zatirat stade, Kreont udaju oglasi moju: ko zagonetku reši device mudre, sa mnom deliće postelju bračnu! Baš sin moj rastumači tačno Sfingine reči i Žezlo Tebe za nagradu primi. U neznanju majku oženi, jadan, s majkom, veselnik, u postelju leže. Svome čedu dva muškića rađam, Eteokla i Polinika, junake na glasu. I kćeri dve imamo mi: jednu otac Ismenom nazva, a stariju Antigonom ja. Kad sazna Edip, stradalnik najveći, da u postelji bračnoj majku grli, on vidu svom presudi udarcem strašnim: iglom zlatnom zenice ugasi. A kad obraz deci malja ogaravi, oni oca zabraviše da zaboravi se nesreća što teško može se kriti. Još živ je, u dvoru, al sudbom

1 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

skrhan, on rečima groznim sinove prokle da mačevima oštrim nasledstvo dele. Spopade ih strah da bozi kletvu ispuniće kod kuće ako ostanu. Slože se da Polinik, sin mlađi, u dobrovoljno izgnanstvo pode prvi; Eteokle ostaje, zemljom vlada, a menjaju se godine svake. Al jednom kad na tron zasede, on odatle više ne htede: Poliniku povratak zabrani. U Arg ovaj se zaputi, Adrastovu oženi kćer i veliku argivsku vojsku skupi. Do zidina, do sedam vrata stigo je, žezlo očevo i deo zemlje traži. Da rešim spor ja primirje izborih pre no moja zarate deca. Glasnik njegov veli Polinik da stiže. Ti što u visinama stoluješ sjajnim, o, Zevse, spasi nas, daj nek deca izmire se! Ako mudrac ti si, dopustiti ne smeš da istog čoveka vazda jad stiže! UČITELJ: Antigona, dični cvete doma otačkog, majka ti molbu usliši odaje da napustiš devojačke i na krov popneš se vojsku da vidiš argejsku. Pričekaj tren da osmotrim na putu nije li Tebanac neki, jer tad zli prekor mene bi ko roba, a tebe ko kraljevnu mogao stići. Reći ću sve što znam, sve što videh i od Argivaca čuh bratu tvom kad primirje nudih, odavde kad pođoh i kad vraćah se vamo. Ne, Tebanca nema nijednog. Priđi, stubištem starim uspni se i gledaj ravnicu prema vodi Ismenu i prema Dirke vrelu: koliko je samo dušmana! ANTIGONA: Mladoj ruci staračku pruži, nozi pomozi uz stepenik! UČITELJ: Evo, curo, pridrži se. U dobar stigla si čas jer baš kreće vojska argivska, od čete odvaja se četa. ANTIGONA: O Artemida, Letina kćeri časna, celo se polje od bakra blista! UČITELJ: Nije Polinik nejak u Tebu nam stigo: konjanici buče i pešaci silni! ANTIGONA: Je li kapija zatvorena čvrsto? Amfiona kameni zid da l bakarna potpora drži? UČITELJ: Ne brini, unutar zidina bezbedno sve je. Obrati sad pažnju ako bi da znaš! ANTIGONA: Ko je ono s perjanicom belom vojsku što predvodi? U ruci štit od čista bakra nosi. UČITELJ: Vojskovođa, gospo, to je. ANTIGONA: Ko je, odakle je? Reci, starče, kako zove se on? UČITELJ: Mikenjanin je rodom, kod reke Lerna njegov je dom: kralj Hipomedont to je. ANTIGONA: O kako je nadmen! Deluje strašno, na giganta nekog liči. Poput zvezde štit mu sja. Ni nalik nije čoveku smrtnom. UČITELJ: Vidiš li onog preko Dirke što ide? ANTIGONA: Neko drugo oružje nosi. Ko je on? UČITELJ: Tidej to je, Enejev sin. Etolski duh borbeni u grudima ima. ANTIGONA: Pašenog Polinikov zar, starče, to je? Oružje njegovo čudne je boje, kao varvarsko je. UČITELJ: Svi Etolci, dete, golem nose štit, a u gađanju kopljem majstori su pravi. ANTIGONA: Odakle, starče, ti sve to znaš? UČITELJ: Radi primirja bratu išao sam tvome. Na štitovima grbove videh i upamtih, pa prepoznajem sad ratnike sve. ANTIGONA: A ko ono oko zetova hodi groba? Čovek mlad, kovrdža dugih i strašna pogleda. Vođa, očevidno: cela sledi ga masa u punoj opremi ratnoj. UČITELJ: Partenopej to je, Atalante sin. ANTIGONA: Nek Artemida, što s majkom njegovom po gorama juri, zgodi ga i srubi: on grad moj dođe da satre! UČITELJ: Nek bude tako, kćeri. Al s pravom su došli. Plašim se da to je i volja božja. ANTIGONA: A gde je onaj od jedine mi majke, meni rod i po kobi zloj? Polinik kamo, dragi starče? UČITELJ: Pokraj groba sedam kćeri Niobinih, uz Adrasta stoji. Vidiš li? ANTIGONA: Ne baš jasno. Konture vidim tela, obris grudi njegovih. Oblakom da mogu, ko vetar hitrim, kroz vazduh da pohitam i bratu najdražem, izgnaniku jadnom, posle mnogo dana, oko vrata ruke da svijem! Kako se oružjem zlatnim on ističe, starče, sija kao trak sunca jutarnjeg! UČITELJ: Radi primirja u dvore će doći, radošću tebe da ispuni. ANTIGONA: A ko je, starče, vozar onaj što belce svoje uzdama ravna? UČITELJ: Prorok Amfijaraj, gospo, to je. Žrtve nosi što žednu zemlju krvlju poje. ANTIGONA: Selena, kćeri Lete s pasom sjajnim, o ti, kolute zlatni! Kako mirno i mudro bičem barata i ždrepcima upravlja svojim! Kapanej gde je, taj što ruži nam grad? UČITELJ: Eno ga! Osmatra prilaz kulama našim i visinu bedema pos;ledom meri. ANTIGONA: O Nemeza, o gromki Zevsa gromovi! O munje plama razornog, vi oholi jezik obuzdajte ljudski! To onaj je Tebanke što hoće u okove da baci i ko roblje proda ih u Mikeni i Lernu, gde trozubac Posejdonov Amimonski rodio je izvor. Artemida, Zevsa čedo zlatokoso, nikad, o nikad, gospo časna, u ropstvo ne daj dapadnem! UČITELJ: Siđi, dete, u kuću sad; u odajama ostani svojim. Htela si da vidiš, i videla dosta. Otkad nemir obuze nam grad, mnogo žena po dvoru baza kraljevskom. Da zvocaju vole takva im je ćud. I kad povod posve je malen, razgranaće one, proširiti stvar. Jedne kad druge ocrne, velika njina je slast! HOR: Tirski ostavih val, sa feničkog ostrva stižem, Loksiji ja sam birani dar: pod vrhovima snežnim Parnasa u hramu ću Febovom da služim. Veslom Jonsko prebrodih more, sicilsku pređoh pučinu, vodna polja nerodna. Zefira ganjao nas dah, nebom slatki proneo se šum. Ko devojku najlepšu za Loksiju izabro me grad. U Kadmovu stigoh zemlju, do Lajevih poslaše me kula buduć da rod sam Agenoru slavnom. Apolonu služim sad ko od zlata izliven kip. Kastalije voda čeka me još da kosu svoju, devički okvasim sjaj i Febu posvetim se ja. O steno Parnasa dvostrukim obasjana sjajem, ponad vrhova gde Dionisa slavi se kult! I lozo ti, što iz dana u dan iz grozdova bujnih vino cediš! I ti, zmajeva pećino sveta! I vi vrhovi osmatračnice božje! I ti, snežna goro sveta! O da mi je, u čast boginje, bez straha kolo da zaigram, u dolu Febovom, u srcu zemlje, sa izvor Dirke da pođem! Pred zidine sad mi besni Arej banu. On Tebi, ne do bog, plamen rata nosi i krv! Sa druzima svojim bol delićemo i sve što grad sa sedam kula zgodi. Lele i kuku! Jedna smo krv, od rogate Ije potekli smo mi. Muka je svaka ista za nas! Oko grada od Štitova oblak je gust. Znamen to je krvava boja što Arej zametnuće brzo i Edipovoj doneće deci od Erinija jad. O Argose, Pelazga grade, tvoje se snage i bogova bojim jer nepravedan nije rat u kojem sin dom bi da vrati! POLINIK: Uđoh lako jer pustila me je na kapiji straža. Strepim samo da u klopci nisam, da izaći neću dok ne prospu mi krv. Posvuda moram da virnem i moguću otkrijem zamku. Mač mi je u ruci, znam da hrabar biću. Hej, ko je to? Zar uplaši me šum? I delija plaši se kad noga u dušmanski zađe mu kraj. U majku se uzdam, a i ne uzdam: ona me

2 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

skloni rad mira ovde da dođem. Al pomoć je blizu ognjište, oltar da utočište pruže, a ni kuća pusta nije. U korica tamu turiću mač i žene ove pred kućom osloviti. Kažite, tuđinke, ko ste, iz kog dođoste kraja u helenski ovaj dom? HOROVOĐA: Fenička je zemlja zavičaj naš. Agenora unučad, ko prvine od plena Febu poslaše nas. Eteokle, Edipa slavni sin, u proročište i hram Loksije htede da nas puti, kad Argivci s vojskom opseli su grad. Na tebe je red ko si i što došo si u Tebu sa sedam vrata i kula sedam? POLINIK: Edip, sin Lajev, otac je moj. Jokasta me rodi, Menekeja kći. Poiinikom zove me narod tebanski. HOR: Rode krvni potomaka Agenorovih, brate kralja mog što posla me ovamo! Pred kolena tvoja ničice padam, u mojoj zemlji kako je i red. U zavičaj konačno stigo si svoj! Pohitaj, gospo časna, i vrata otvori! Čuješ li, majko? Zašto oklevaš u zagrljaj sina da primiš svog? JOKASTA: Jezik fenički, čula sam, cure. U ritmu staračkom klecavu svoju vučem nogu. Sine moj, posle dana nebrojenih vidim ti lik. Na grudi prigrli majku, pritisni mi obraz uz obraz svoj, nek kosa tvoja vrana zaseni mi vrat! Mimo nade sve, u zagrljaj pade moj! Šta da velim ti? Kako radost silnu da izrazim: rečju, mkom, plesom? Radost tu dana negdanjih koju opet pronašla sam? Kad nepravedno tebe prognao je brat, ti, dete, ode i očinski opuste dom. Iskali te druzi, žudela te Teba! Suze ronim, sedine kratim, u bolu kosu rasplićem. Belo nikad ne nosim, sine, u crne zavijam se halje. Starac slepi unutra je. Veli da brat tvoj i ti vukli ste kola porodice naše: onda jaram puče! Neutešan, uplakan vazda sedi on. Mač trgne da probode se, uže o strop veže da besi se, za sinove kletve mrmlja. Iz mraka, gde krije se, samo lelek i cvil! Za te, sinko, čujem da sreću bračnu u domu stranom sladiš, za tuđinski da vezo si se rod. Majka tvoja to prežaliti neće, a ne bi ni Laj, deda tvoj! Bedno li je priženja biti! Svadbenu baklju ne zapalih ti, ko što srećnoj priliči majci. Ni Ismemobrednu ne pruži ti kupku dok svatovac ,čup.&etvoj. U našoj Tebi vlado je muk: nevesta nije ušla u grad! Proklet da je ko kriv je za to: mač, svađa, otac tvoj il božanski gnev što sruči se na Edipa dom! Ja prebolna sam od nesreća tih. HOR: U bolovima silnim porađaju se žene, al decu opet voli ženski rod ceo. POLINIK: Pametno il ludo, ja odlučih, majko, međ dušmane da dođem. Ljubav prema otadžbini prirodna je stvar. Ko drukčije zbori, rečima igra se, al isto misli on. Zebnja i strah obuzeše me da na prevaru ne smakne me brat. Gradom zato prođoh s mačem u ruci, pažljivo gledajući svud. Jedno, ipak, hrabri me: primirje i reč tvoja što međ otačke vrati me bedeme. Posle mnogo dana, izmamiše mi suze rodni moj dom, oltari božji, vežbališta gde stasavah i Dirke izvor. Odavde nepravda me izgna da u tuđem boravim gradu, gde suze teku ko slap. Bol na bol ide: ošišanu glavu gledam i crninu!. Vaj meni i zbog jada tvojih! Strašna je mržnja med bližnjima, majko! Sta radi otac stari što tamom pokri se? A sestre moje dve? Da l oplakuju mučni izgon moj? JOKASTA: Neki bog zatire Edipa rod. Poče sve kad rodih, božju ne poštujuć volju. Sa sinom, potom, ušla sam u brak, čiji plod si ti. Ali Šta ću? Volja se božja snositi mora. Pitala bih nešto, al hvata me strah: zadaću ti bol. Svejedno, bih. POLINIK: Pitaj, ne štedi. Tvoja želja, majko, i želja je moja. JOKASTA: Pre svega, hoću da znam: bez otadžbine kako je? Je li bol velik? POLINIK: Najveći. Veći no se izreći da. JOKASTA: Zašto je tako? Izgnaniku najteže štaje? POLINIK: Jedna stvar da slobodno zbori. JOKASTA: Ne reći šta misliš ropska to je kob! POLINIK: Glupost moćnika da podnosiš. JOKASTA: I to je bedno sa glupim da glupiraš se ti! POLINIK: Ako nužda goni, i rob ti ćeš biti! JOKASTA: Vele da nada izgnanika krepi. POLINIK: Lepo joj je lice, ali korak spor. JOKASTA: Otkrije li vreme uzaludnost nade? POLINIK: U nevolji njena zavede te draž. JOKASTA: Sta jeo si pre no ušo si u brak? POLINIK Jednog dana jeo, drugog gladan beh. JOKASTA: Zar ti ne pomogoše druzi oca tvog? POLINIK: Bog nek je s tobom! U nevolji čovek druga nema. JOKASTA: Zar te ne uzdiže tvoj plemenit rod? POLINIK: Nemati zlo je. Poreklo me hranilo nije. JOKASTA: Otadžbina je ljudima najdraža, vidim. POLINIK: Nema reči da opiše kako draga je! JOKASTA: Kako u Arg stiže? S namerom kojom? POLINIK: Ne znam. Bog je sudbi mojoj pokazao JOKASTA: Mudar je bog. Al kako oženi se? POLINIK: Feb je Adrastu proročanstvo kazo. JOKASTA: Koje? Šta želiš reći? Ne razumem to. POLINIK: Za vepra i lava nek uda kćeri dve. JOKASTA: Šta moj sin sa zverima ima? POLINIK: Noć beše kad Adrastu pred dvore stigo sam. JOKASTA: Tražio si konak, ko izgnanik što luta? POLINIK: Tako je. A onda stiže izgnanik drugi. JOKASTA: Ko bio je to? Nesrećnik još jedan? POLINIK: Tidej, kome Enej, kažu, otac je. JOKASTA: Sa zverima zašto uporedi vas Adrasi? POLINIK Oko ležaja zapodesmo boj. JOKASTA: Zar proroštvo tako Talaja sin shvati? POLINIK: I dve cure mlade nama dvojici dade. JOKASTA: Da l brak je tvoj dobar il rđav? POLINIK: Do danas na njega zamerki nemam. JOKASTA: Kako ubedi vojsku da amo te sledi?

3 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

POLINIK: Adrast se dvojici zetova zakle meni i Tideju, pašenogu mom u zavičaj da vratiće nas. Mene prvog. Glavari stigli su mnogi, i Danajci i Mikenci, da nađu mi se. Moralo je tako, al mi beše mrsko: vojskom na grad krenuh svoj! Bozima kunem se da mimo volje na najbližeg koplje dižem, al on sam traži to. Na tebi je, majko, nesreći ovoj da učiniš kraj, izmiriš rod, braću po krvi, muka lišiš i mene, i sebe, i grad. Izreka je stara, al kazaću opet: „Bogatstvo za ljude najvrednija je stvar i najveću ono poseduje moć." Zbog bogatstva dođoh sa kopalja bezbroj: siromahplemić bezvredan je skroz! HOR: Evo Eteokla, na dogovor stiže. Na tebi je, Jokasta, da pronađeš reči, što sinove tvoje miru će privesti. ETEOKLE: Tu sam, majko, tebi za ljubav dodoh. Sta mi je činiti? Nek govori neko! Oko zidina grada u dva sam reda postavio čete. Zastah sud tvoj da Čujem jer ti ubedi me da čovek ovaj, primirja radi, bezbedno uđe u grad. JOKASTA: Čekaj, polako. Brzina pravdu ne nosi. Govor staložen najčešće mudro reši sve. Isteraj pretnju iz oka i srdžbu uguši! Ne gledaš Gorgone glavu srubljenu, brata svog pred sobom vidiš! Poliniče, Eteoklu se okreni, u oči gledaj ga pravo: tako govorićeš bolje i čućeš šta ima ti reć! Savet vam mudar hoću da dam. Kad čovek na druga ljuti se svog, pa s njim se sretne, u oči ga gleda, nek misli samo zašto je došo, a stare nek zaboravi jade. Poliniče, sinko, govori prvi: argivsku vojsku doveo si, jer nepravda ti je naneta, veliš. Jedan neka je bog sudija i pomiritelj vas! POLINIK: Istine jezik je prost, a pravdi su izlišna tumačenja razna: sama po sebi jaka je. Nepravda, pak, bolesna u srži, lukavstva ište ko lek. O očinskom prvo brinuo sam domu, o sebi potom, i o njemu: da izbegnem kletve što izreče Edip, otidoh rado iz zemlje ove. Njemu dadoh da godinu jednu Tebom vlada, s tim da, kad godina mine, vlast uzmem bez mržnje i klanja. On na to prista, bogovima zakle se, al obećanje ne ispuni svoje: očevine deo moj drži sasvim sam. Dobijem li ono što sleduje meni, iz zemlje vojsku otpremiću, vladati Tebom jer moj je red, pa se povući kad njegov opet dođe. Zavičaj pustošiti neću, nit kulama prikažeš. Pobedi li brat tvoj i Arg kadmejsku vojsku svlada, pregaženu gledaćeš Tebu. Devojke videćeš ko roblje: siluje ih dušman, sa sobom vodi. Preskupo biće blago što tražiš: za častoljublje svoje platićeš sam! Tebi toliko. Poliniče, čuj me! Medveđu uslugu učinio ti Adrast. Al lud si i ti kad grad dođe da razaraš. Recimo da ne do nam bog Tebu osvojiš. Zar Zevsu ćeš, svega ti, pobedni spomenik dići? Kako žrtve prinećeš kad zavičaj satro si? Napisaćeš zar na plenu, na Inaha obali: „Zgromivši Tebu, Polinik bozima štitove daruje ove?" Ne, sine moj, ne stigla te kod Helena nikad slava ta! Ako nadjača i porazi te brat, u Arg kako ćeš sa hiljade mrtvih? Reći će neko: „Pogubnog si zeta, Adraste, pronašo! Zbog braka jednog propadosmo svi!" U dva, dete, ti srljaš zla: izgubićeš Arg, a u Tebi naći smrt! Gneva se manite i okanite! Kad dva se ludila slože, najgore to je zlo. HOROVOĐA: O bozi, sprečite krv! Sinovi Edipa nek nađu mir! ETEOKLE: Majko, dosta je priče, vreme nam ističe. Badava tvoj ceo je trud. Može biti samo kako rekoh: ja žezlo držim i zemljom vladam! Opomena me predugih mani! A ti, iz grada idi, il stradaćeš! POLINIK: Od koga? Ko tako neranjiv je da ubojit će mač trgnuti na nas, a da isti ne snađe ga udes? ETEOKLE: Blizu je, dalje ne traži. Moje vidiš li ruke? POLINIK: Vidim. Bogat čovek plašljiv je, brižno život čuva svoj. ETEOKLE: Što doveo si vojsku s kukavicom da biješ boj? POLINIK: Bolje oprezan, no odveć smeo vođ. ETEOKLE: Gordiš se, a u primirje uzdaš, što od smrti čuva te. POLINIK: I tebe čuva. Po drugi put deo tražim svoj žezlo i zemlju! ETEOKLE: Nemaš šta da tražiš u domu svome vladar sam ja! POLINIK: I tuđe hoćeš? ETEOKLE: Imam ga već. Iz zemlje mi idi! POLINIK: Očinski oltari božji... ETEOKLE: Što došo si da rušiš. POLINIK: Počujte mene! ETEOKLE: Ko da sluša te, kad si na Tebu s vojskom kreno? POLINIK: Bogova dome s konjima belim! ETEOKLE: Oni mrze te! POLINIK: Iz otadžbine gone me! ETEOKLE: Ti si da progoniš došo! POLINIK: Da nepravde, bozi! ETEOKLE: U Mikeni, ne ovde, bogove zovi! POLINIK: Bezbožnik ti si! ETEOKLE: Otadžbini svojoj dušman nisam! POLINIK: Sve mi uzo, pa me teraš! ETEOKLE Ubiću te pride! POLINIK: Čuješ li, oče, šta trpim ja? ETEOKLE I šta radiš čuo je on. POLINIK: I ti, majko? ETEOKLE: Prava nemaš da spominješ nju! POLINIK: Grade moj! ETEOKLE: U Arg idi, pa vodu Lerna zazivaj tamo! POLINIK: Ne brini, idem. Tebi, majko, hvala. ETEOKLE: Kreći! POLINIK: Daj oca da vidim pre! ETEOKLE: Nikad! POLINIK: Sestre barem? ETEOKLE: Ni njih. POLINIK: Sestrice drage! ETEOKLE: Što zoves ih kad najgori si im dušman ti POLINIK: Zbogom, majko, srećnabila!

4 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

JOKASTA: Kakva crna sreća, dete? POLINIK: Sina gubiš. JOKASTA: Za muku mnogu rođena sam ja. POLINIK: Zbog njega mučimo se mi! ETEOKLE: I sa vamaja. POLINIK: Koju kulu branićeš? ETEOKLE: Što pitaš me to? POLINIK: Na tebe da krenem i smaknem te. ETEOKLE: Čekaću. I ubiti te ja. JOKASTA: Jao meni! Deco, šta činite vi? POLINIK: Videće se to. JOKASTA: Očeve kletve zar nije vas strah? ETEOKLE: Kuća nek zatre nam se cela! POLINIK: Uskoro više dangubiti neće krvavi moj mač! Za svedoke zovem Tebu što othrani me i bogove same: prevaren sam, ojađen, iz zavičaja prognan ko neki rob, ko da i ja nisam Edipa sin. Nastradaš li, grade, ne krivi mene no brata mog. Nerado dođoh, odavde teraju me! Zbogom, Febe, puteva čuvaru, zbogom dome moj! Vršnjaci, zbogom, oltari, zbogom, božji! Ne znam da l ikad više videću vas ja. Nadu gajim, ipak, da, uz pomoć božju, ovoga smaknuću i vladar Tebe postati. ETEOKLE: Iz zemlje idi! Nadahnut bogom Edip beše kad prznicom nazva te. HOR: Kadmo iz Tira u ovaj stiže kraj, dok pred njim samo neukroćena junica išla je. I proroštvo ispuni se. Božja beše reč da Aon, pšenicom bogat, udomiće ga. Tu Dirke krasni val njivama zelenim kroz usev visoki vere se. Tu Semela od Zevsa Dionisa rodi, a bršljan vijugavi dete smesta ovenča i lišćem mu svojim sen zelenu podari. Devojke tebanske, u kolu bakhovskom, dogadaj su ovaj klicanjem slavile. Tamo Arejev beše zmaj, okrutan čuvar i ljut. On po vodi vrela bistrih i potoka zelenkastih pogledom svojim nadaleko seva. Kad Kadmo dođe na izvor sveti, on kamenom ubi zver. Glavu srubi krvavu, a Atena, bez majke boginja, savet dade mu da u brazde duboke zmajske poseje zube. Zemlja ljude iznedri u punoj ratnoj opremi i svud ih rasporedi. Glad za krvlju u srcu gvozdenom s majčicom zemljom združi ih snova: krv njina tle natopi, a zemljica ka Suncu ih, u dah neba uznese. I tebe, Epafe, Ije pramajke izdanče, sine Zevsov, ja jezikom dozivam varvarskim i molitvom feničkom! Dođi, o dodi u ovaj grad što dom je potomstva tvog! Njime dve vladaju boginje: Persefona i svevladarka, Demetra mila. I Zemlja svehrana tu je. Boginje s bakljama šalji i ovu zemlju nam brani! Bozima lako je sve. ETEOKLE: Idi i Kreonta dovedi mi, sina Menekeja, strica mog. S njim da popričam, kaži mu, želim o stvarima Iičnim i državnim, pre no boj započnem i trupe rasporedim. AI gle, puta poštedeo te on: ka domu mom dolazi sam. KREONT: U želji da vidim te, Eteokle kralju, golem prevalih put: vrata obiđoh kadmejska i sva mesta stražarska. ETEOKLE: I ja htedoh tebe da vidim, Kreonte. U razgovoru s Polinikom shvatih da pomirenja biti neće: zaludan sav je trud. KREONT: Sa Adrastom savez i vojska, kažu, krila mu dali: od Tebe misli da jači je. No bozima valja prepustiti to. O stvarima prečim ja dođoh da zborim. ETEOKLE: O čemu to? Ne razumem baš. KREONT: Argivac jedan prebego je nama. ETEOKLE: Pa šta zbiva se tamo, kod njih? KREONT: Argivska vojska opkoliće nas smesta! ETEOKLE: Kadmejci, znači, moraju iz grada. KREONT: Kuda? Neiskustvo zar magli ti vid? ETEOKLE: U rovove, smesta da boj zametnemo! KREONT: Malo je naših, a mnogo njih. ETEOKLE: Na rečima oni junaci su dični. KREONT: Kod Helena Arg na glasu je. ETEOKLE: Ne boj se! Polje će ubrzo krv piti njinu. KREONT: I ja želim to. Al koštaće skupo. ETEOKLE: Međ zidinama vojsku držati neću! KREONT: Na taktici dobroj pobeda počiva. ETEOKLE: Misliš da drugi skujem plan? KREONT: Svaki, pre no u boj srneš. ETEOKLE: Iz zasede, noću, da napadnemo mi? KREONT Da, ako u slučaju poraza bezbedno povučeš se. ETEOKLE: Noć svakom prednost daje čoveku hrabrom ponajveću! KREONT: U mrkloj noći poraz je strasan! ETEOKLE: Da napadnem ih kad jela prihvate se? KREONT Panike biće, al pobedit treba! ETEOKLE: Uzmak brani im Dirka, voda duboka. KREONT: Lošije sve je od odbrane dobre. ETEOKLE: S konjicom da jurnem na vojsku argivsku? KREONT: Borna kola odasvud je štite. ETEOKLE: Pa šta ću? Dušmanu grad da predam? KREONT: Naravno ne. Smisli, pametan ti si. ETEOKLE: Sta je pametnije od onog što već rekoh? KREONT: Sedam ratnika, kažu, imaju oni... ETEOKLE: Slaba to je snaga! Zadatak šta je njin? KREONT: Sa sedam četa na sedam vrata da udare. ETEOKLE: Pa šta ćemo? Napad da čekam neću! KREONT: Za sedam vrata sedmoricu biraj!

5 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

ETEOKLE: Da zapovedaju il da bore se sami? KREONT: Da zapovedaju. Najhrabriji nek budu! ETEOKLE: Shvatam. Od merdevina zidine da brane. KREONT: I zamenike im nađi: jedan čovek ne vidi sve. ETEOKLE: Po hrabrosti da biram ili po pameti? KREONT: To treba da je skupa: jedno bez drugog ne vredi. ETEOKLE: Učiniću tako. U grad sa sedam kula idem i zapovednike ću, kako veliš, prema broju dušmana postaviti. Danguba bi bila da poimence ih ređam, kad neprijatelj roji se kod zidina samih. Odoh da besposlena ne bude mi ruka. Naspram brata svoga stao bih da kopIjem ga u boju proburazim. Za svadbu sestre moje Antigone i Hemona, sina tvog, ne brini. I ako sudba zgazi me, sad, kad polazim, za miraz obećani jemčim. Mojoj majci brat si: što da dužim onda? Zbog sebe, zbog mene o njoj brini ko što red je. Oca hvaliti neću: u ludilu svome, oči sebi izbi. Kletve njegove ubiće nas, možda. I nešto još: Tiresiju pitati treba da l proroštvo neko ima za nas. Imenjaka oca tvog a sina ti, Menekeja, poslaću, Kreonte, Tiresiju da dovede. Sa tobom popričaće rado. U lice mu proročku pokudih veštinu, pa se zamerih njemu. Gradu i Kreonte, tebi, nalažem ovo. Pobedim li, Polinikov leš nikad nek zemlja ne pokrije tebanska! Ko sahrani ga, makar i rod najrođeniji nam bio, neka mre! Sve ti rekoh. Vi, sluge moje, oružje iznesite i opremu da u boj, što već čeka, povede me pravda: ona pobedu daće! A Oprez, božanstvo najkorisnije, ja molim da sačuva grad. HOR: O Areju jadonosni, zašto krvi i smrti veseliš se i Dionisov remetis pir? U kolu nisi divnom sred mladosti cvetne, uvojke vencem ne krasiš, nit frula svira dok zanosne Harite igru vode. Ne. Ratničkim pojem nahuško ti si argivske čete na krv tebansku! Gluvo je kolo tvoje. S tirsom, u koži srnećoj, zanos ne pokreće tebe. Ne. U kola četiri ždrepca prežeš i uz Ismenvodu grabis, Argivce bodriš i goniš na rod iz zmajskih izniko zuba. Kolo s oružjem i štitovima na zidu pleše, ti bakrom ga resiš. Erida zbilja je boginja strašna. Kraljevskoj kući ona to skova, Labdakide zgodi jadne. O šumo presveta lista, divljači puna! Oj Kiterone snežni, Artemide zeno! Kamo sreće da Edipa, smrti izloženo Jokaste čedo, iz kuće bačeno, zlatnom iglom sapeto, o da nikada ga othranio nisi! Da Sfinga, krilata deva, grdoba gorska, u zemlju stigla nije sa pojem neskladnim! Zver se zidu primakla i u nebo, svetlu nedostižnom, Kadmov odnela rod. Podzemni vladar Had na Kadmejce je posla. Zlokobna svađa Edipa dece procvate potom u dvoru i gradu. Rdavo nikad dobrim postat neće. Tako i porod što majka zače u postelji sina za sram je i rug! Rodila jednom ti si, zemljo tebanska kako čuh u rodnom kraju svom iz zuba zmaja kreste crvene što divlje zveri je ždrao, rod ljudski Tebi na diku. Harmoniji, jednom, na svadbu nebesnici stigoše. Na zvuk kitare zidine, na poj lire Amfiona kule Tebi digoše se na reke dve: sred Dirkine struje što zelena natapa polja, a ispred vode Ismena. Od pramajke, rogate Ije kadmejski rodiše se kralji. Dobro za dobrim hiljade u sledu obasuše nam grad. Vrhunce ratničke slave dosego je on. TIRESIJA: Hajde, kćeri, dalje vodi me. Slepoj nozi oko ti si, ko mornarima što zvezda je. Korak moj na ravno usmeri. Napred idi da ne padnem slab otac je tvoj. Rukom devojačkom znamenja čuvaj, što gledajuć ptice skupio sam, na mestu svetom gde proričem. Menekeju, Kreonta sine, reci koliko još do grada je i oca tvog? Kolena od dugog klecaju mi puta, teškom mukom hodamja. KREONT: Ne kloni! Kod svojih dragih, Tiresija, već nogom pristaješ. Sinko, pomozi mu. I noga staračka, kao dete, tuđu ruku čeka da je podupre. TIRESIJA: Evo nas, tu smo. Što, Kreonte, pozva me hitno? KREONT: Razlog zaboravio nisam. Al skupi snagu, povrati dah, od teškog preni se puta. TIRESIJA: Umoran i jesam. Juče ovamo iz Atine stigoh. S Eumolpom tračkim došlo je do rata i Atinjanima pobedu doneo sam ja. Ovaj venac zlatan na meni što vidiš, od ratnog je plena ponajbolji dar. KREONT: Za dobro znamenje taj venac smatram. U vihoru rata, ko što znaš, mi smo. Tebu sa Argom težak čeka boj. Kralj Eteokle, u punoj opremi ratnoj, s Mikencima već ode snagu da odmeri. Meni naloži da pitam te šta valja nam činiti za grada spas. TIRESIJA: Eteoklu ništa proricao ne bih, al tebi, pošto tražiš, reći ću sve. Odavno, Kreonte, zemlja boluje ova. Još otkad Laj, bozima uprkos, dobi dete Edipa kletog, majci svojoj muža. Oslepljenje krvavo promisao beše božja i Heladi opomena. Edipa sinovi u zaborav htedoše da zature to, kao da bozima uteći možeš. Prevarise se grdno. Ni poštovanje ni čast ocu ukazali nisu, jadniku su samo bes rasplamsali. Bolan i ponižen, strasne kletve on na njih sasu. Sta sve uradio i rekao nisam? Zamrzeše me samo Edipa sinci. Blizu je čas kad međusobno poubijaće se. Telo će preko tela pasti, argivska i kadmejska pomešaće se koplja. Jecaji gorki zemlju prožimaće tebansku. A ti, grade jadni, u prah i pepeo ćeš, ako neko reči ne posluša moje. Od roda Edipova ovde niko ostati ne sme: ni da živi, ni da vlada! Prokleti oni su, zatrće nam grad. Pošto od dobra zlo jače je, samo jedan način postoji za spas. Opasno je za me da izgovorim to, a okrutno za one koje usud izabra grad da spasu svoj. Idem. Zbogom. S Tebancima ostaću, istrpeću sve što zbiti se mora. Šta drugo mogu? KREONT: Ostani, starče! TIRESIJA: Ne zaustavljaj mene! KREONT: Stoj, zašto bežiš? TIRESIJA: Sreća ti, Kreonte, beži, ne ja. KREONT: Ljudima reci šta za Tebu je spas. TIRESIJA: Ako saznaš, zažalićeš! KREONT: Kako da zavičaj ne spasavam svoj? TIRESIJA: Hteo bi da čuješ? Zarko želiš to? KREONT Sta da želim više? TIRESIJA: Onda proročanstvo moje čuj! Al prvo reci mi: Menekej gde je što ovde me dovede? KREONT: Blizu tebe stoji on. TIRESIJA: Nek ide, proročanstvo da ne čuje! KREONT: Moj je sin: da ćuti znaće. TIRESIJA: Da pričam pred njim? KREONT: S radošću slušaće o spasu našem. TIRESIJA: Menekeja, sina svog, za otadžbinu žrtvovati moraš. Eto, sam si čikao kob. KREONT: Šta kažeš? Kakve su reči to?

6 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

TIRESIJA: Ja rekoh, delaj ti! KREONT: Malo reči, a tolko zla! TIRESIJA: Za tebe zlo, za Tebu spas! KREONT: Ne slušam, ne čujem. Nek propadne grad! TIRESIJA: To više nije isti čovek uzmiče on. KREONT: Zbogom, idi sad! Proročanstvo ne treba mi tvoje. TIRESIJA: Zar istinu da poništi nesreća tvoja? KREONT: Tako ti kolena i kose sede... TIRESIJA: Zašto preklinješ? Neizbežno je zlo. KREONT: Ćuti! Gradu ne spominji proročanstvo to! TIRESIJA: Tebu da ogrešim se? To ne. KREONT: I šta sad? Mog sina ubićeš? TIRESIJA Drugi će to. Ja govoriću samo. KREONT: Kako mene i dete da takvo stigne zlo? TIRESIJA: Da pitaš pravo imaš i odgovor da čuješ. Sin tvoj zaklan biti mora u pećini gde ležo je zmaj, Zemlje sin i Dirke čuvar. Krv njegova zemlju natopiće, bes drevni Arejev na Kadma da stiša i smrt zmaja, Zemlje čeda, osvetiće. Učinite tako i Arej saveznik biće vam! Plod za plod: za krv zmaja kad krv ljudsku dobije, Zemlja biće vam sklona, ona što nekad rod kaciga podari nam zlatnih. Potomak ljudi iz čeljusti zmajske mreti mora! Od roda, po ocu i majci krvi čiste, ostao samo si ti i sinci tvoji. Hemon ženi se i to od smrti brani ga. Ako i ne venča se, verenik je već. Al ovo ždrebe gradu posvećeno je, smrt njegova domaju će spasti. Adrastu, Argivcima on povratak će ojaditi, smrću crnom oči zastrti, Tebu proslaviti! Izaberi jedan od udesa dva: sina spasi, il spasi grad! Od mene čuo si sve. Dete, kući povedi me! Lud je ko poslom bavi se proročkim. Ako znamen rđav je, mrzi ga onaj kome gata. Ako, iz sažaljenja, izgovori laž, bogove vređa tad. Samo Apolon da proriče treba, jer nikog ne boji se! HOROVOĐA: Kreonte, što ko zaliven ćutiš ti? Mada, zatečen sam i ja KREONT: A šta da kažem? Jasan je odgovor moj. Toliko ipak zastranio nisam, sina za Tebu da žrtvujem. Svi ljudi decu vole, sina pod nož ne šalje niko. Ne treba mi hvala Što sina usmrtih! Ja, čovek u dobu zrelom, smesta ću mreti za domaje spas! Hajde, sinko, pre no sav sazna grad, iz zemlje beži brzo, prorostvo zaboravi grozno! Tiresija reći će vlasti i vođama, na sedam vrata poći i zamenike naći. Ako preteknemo ga, ti spasen bićeš! Okasnimo li, gotovo je mreš! MENEKEJ: Kuda da bežim? U koji grad? Kome? KREONT: Samo što dalje od zemlje ove! MENEKEJ: Ti reci kuda, poslušaću ja. KREONT: U Delfe najpre. MENEKEJ: A posle, oče? KREONT: U Etoliju. MENEKEJ: Kuda potom? KREONT: U Tesprotiju. MENEKEJ: U svetilište dodonsko? KREONT: Tako je. MENEKEJ: Kakvu zaštitu tamo ću naći? KREONT: Vodiće te bog. MENEKEJ: Odakle mi novac? KREONT: Zlato nabaviću. MENEKEJ: U redu, oče, idi sad. Kod sestre poći ću tvoje, kod Jokaste što podoji me prva, kad majku izgubih i osiroteh: „zbogom" joj reći, pa tražiti spas. Hajde, kreći, vreme ne gubi! Žene, očev sam odagnao strah: prevarih ga, želju da ispunim svoju. On sklanja me, kukavicom pravj, a Tebi sreću krati. Starcu se oprostiti može, ali meni ne domaju da izdam u kojoj ugledah dan. Znajte: idem, spašću grad, život daću za zemlju ovu. Oni sto proročanstvo ne veže njih, niti bozi na to ih gone, s mačem stoje, za otadžbinu ne žale mreti pred kulama boreći se. Pojeo bi me sram da oca izdam, brata i grad i ko bednik iz zemlje odem! Kud god da pođem, nitkov bih bio! Ne, Zevsa mi što međ zvezdama živi i Areja krvavog što ljude nikle iz semena zmajskog postavi za kralje! Idem, na zidni venac ja ću stati i zaklati se nad ambisom crnim pećine zmajske zemlju da oslobodim svoju. Tako naredi prorok. To je sve. Krećem, smrt moja za Tebu biće dar plemenit, od bolesti zavičaj izlečiću. Kad svaki čovek, koliko može, za otadžbinu dobro bi činio, tad manje stradali bi gradi, budućnost svetla im bila. HOR: Došla si, došla, krilata zveri, ti, kćeri Zemlje i guje Ehidne, strašna da zatreš potomke Kadma, lelek i smrt poseješ svuda! Napola ženo, zveri do pola, nemani grozna nemirnih krila i kandži vazda rujnih od krvi! Znala si nekad, kraj izvora Dirke momke da jadne ugrabiš s polja, pa ih odneseš nekud daleko uz zvuke pesme bez lire što nasta, muzike jada, očaja smrti. Krvnik si znaia gradu da budeš, krvnik i bog je što dopusti ovo! Čuo bi tad se matera lelek i jauk silni devica tužnih kućama bi se orio vazda. Čas jecaj bolni, čas napev setni, na smenu tad se razleže svuda i čitav grad je žalio glasno. Kuknjava silna i bola krici ko grom su uvek orit se znali, kad god bi neman krilata ova mladića kakvog otela gradu. Apolon Pitijski, kasnije, Edipa jadnog u tebanski posla kraj: radost beše tad, a bol širi sad. Zagonetku, nesrećnik, kad reši, s majkom zlokobni zasnova brak l tako oskvrnu grad. Sinove, veselnik, prokle i sad Tebu, stazom krvavom, u grozni vodi boj. Menekeju divimo se, za otadžbinu što u smrt je pošo. Kreontu, ocu, izmami krik, al gradu sa kapija sedam pobedu preslavnu dade. E da i mi, Ateno mila, majke možemo biti deci tako plemenitoj! Ti zmaju prolila si krv, kamenom ga zgodila, Kadma na delo potakla. Zato na ovaj kraj bog neki nesreću svali i pohlepu. GLASNIK: Hej, ko je na vratima dvora? Otvorite! Jokastu iz kuće pozovite! Hej i po drugi put! Dugo nema te. Izađi, Edipa gospo dična, i čuj me! Tugovanki i plača okani se! JOKASTA: Prijatelju dragi, vesti nosiš li strašne? O Eteokla smrti, kraj čijeg uvek stajao si štita i dušmanske odbijao strele. Je li sin moj živ? Reci mi! GLASNIK: Živ je, drhtati nemoj! Straha lišavam te tog. JOKASTA: A šta je s tvrđavom sa kula sedam? GLASNIK: Nedirnute stoje, grad osvojen nije.

7 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

JOKASTA: Da l pretilo nam je koplje argivsko? GLASNIK: Boj žestok beše. Al Arej kadmejski vojsku nadjača mikensku. JOKASTA: Reci, tako ti boga, o Poliniku imaš li vesti. Moram da znam. GLASNIK: Do ovog časa, oba sina tvoja živi i zdravi su. JOKASTA: Nek sreća prati te! Kako vojsku argivsku od kapija odbiste? Reci, slepog da obradujem starca vešću da domaja spasena je. GLASNIK: Kad Kreontov sin na vrh kule stade i, za spas Tebe, grkljan preseče svoj, Eteokle sedam postavi četa i zapovednika sedam vrata gradska od argivske vojske da brane. Konjicu iza konjice, hoplite za štitonošama ko rezervu stavi, da blizu budu bedem ako negde strada. Sa utvrde visoke argivsku vojsku štitonoša belih sa Teumesa videsmo gde kreće. Do jarka u trku stiže i na bedem kidisa kadmejski. Pean i trube u isti začuše se mah i iz redova njinih, i tvrđave naŠe. Partenopej, lovkinje sin, štitove gusto je zbio i prvi sa četom na vrata Nejitska stigo. Sred štita, roda svoga on imo je grb: Atalantu gde strelom etolskog pogađa vepra. Amfijaraj prorok, sa žrtvom na kolima, ka Pretovim vratima krenu. Grb gordi on imao nije, oružje bez oznaka nosio je skromno. Na Ogigijska vrata kralj Hipomedont jurnu. Na štitu beše mu Arg svevidni, očima prekriven sav. Ka vratima Homoloja Tidej pohita. Na štitu kožu lavlju sa grivom kudravom imo je: titan Prometej baklju u desnoj držo je ruci, kao da spaliće grad. Polinik tvoj ka vratima Krenejskim povede vojsku. Na štitu, kao grbu, ždrepci mu potnijski. U divljem oni su trku, na slici kruže, do same drške grabe: da besni su, čini se. Kapanej na Elektrina jurnu vrata, podoban Areju misli da je. Na štitu gvozdenom gigant beše, Zemlje sin: čitav grad na ledima nosi, poluge iz zemlje digle ga. Znamenje to je šta Tebu čeka. Pred vratima sedmim Adrast je bio, levicom islikan drži štit. Na njemu Hidra, ponos argivski, i zmija sto: ispred bedema decu kadmejsku u raljama nose. Svaki grb bejah smotrio dobro jer lozinku nosio sam vođama našim. Sulice i strele letele su najpre, praćkama borismo se i kamenjem. U boju kad već prevagu imasmo, povikase Tidej i sin tvoj: „Sinci danajski, zar hitac da čekamo? Pešaci, konjico, kola borna, svom silinom na kapije!" Kad začuše ovo, navališe svi i glave silne popadaše krvave. I nasi, ispred bedema, izdahnuše mnogi. Reka krvi zemlju natopi suvu. Arkađanin, ne Argivac, Atalante sin, na vrata ko vihor sunu, vatru i pijuk traži grad da zatre. Al Periklimen, Posejdona sin, ustavi ga besnog: kamenom grdnim u glavu zgodi ga, sa venca zidnog skide. Glavu mu rascopa, kostima razbi šav i obraz, maljama tek posut, okrvavi: majci svojoj, arkadskoj lovkinji, taj vratit se neće! Kad vide sin tvoj da vrata bezbedna su, on sledećim pođe, a s njim i ja. Tideja spazim i ratnika redove guste: na vrh kule koplja stižu im, beže naši. Eteokle, ko lovac, skupi ih, na položaj vrati. Pošto opasnost otklonismo tu, na sledeća jurnusmo vrata. Kapaneja bes kako da oslikam? Duge je nosio lestve i hvasto se: ,,Ni sveti oganj Zevsov sprečiti me neće na kule da uspnem se visoke i osvojim grad!" On tako zbori, štitom skriven kroz kamenja kišu lestvama penje se, korak po korak. Na venac već stao je, kad Zevs gromom zviznu ga: tutnji zemlja, u panici svi. Niz lestve surva se, na zemlju spržen pade trup. Kad Adrast vide da Zevs mu vojsci duŠman je, Argivce on iz jarka izvede. A nasi, od Zevsa dobar videv znak, kola pokrenu borna, konjica jurnu i pešaci, sred argivskih četa zametnu se boj. Nesreća sjati se sva: s kola padaju ljudi, puca točak, os kolna ide na os, telo na telo slaže se. Sprečismo danas pad kula naših. Da l Teba ubuduće srećna biće, bogova je stvar. I ovaj spas bogu nekom duguje ona. HOROVOĐA: Pobeda je dika, al ako bozi i braću pomire, najsrećniji čovek biću ja! JOKASTA: Dobro je: bozi i usud uz nas su jer mi sinove poštedeše i grad izbaviše. Al Kreont je nesrećni platio za udaju moju i Edipa greh. Bez sina osta: spasen je grad, skrhan on. Nego, reci, šta sad kane sinovi moji? GLASNIK: Pusti to! Do sad sreća prati te. JOKASTA: Baš to sumnju budi. Ne mogu da ne znam. GLASNIK: Šta bi više? Sinovi tvoji živi su. JOKASTA: Da l i dalje srećna biću? GLASNIK: Mani to! Bez štitonoše osto ti je sin. JOKASTA: Zlo kriješ neko, u mraku držiš ga. GLASNIK: Dobro neću da kvarim. JOKASTA: Reći ćeš, sem ako u vazduh ne prhneš ti! GLASNIK: Vaj! Sto posle lepih vesti da idem ne daš mi, nego o nesreći teraš me da zborim? Sinci tvoji žele gnusnog li čina! mimo vojski megdan da dele. Argivcima i Kadmejcima rekoše što reći se ne sme. Na strmu popev se kulu, Eteokle utiša vojsku pa će: „Argivski glavari i narode kadmejski! Ni rad Polinika, ni mene radi glave ne gubite! Ja lično od pogibelji spašću vas i sa bratom boriti se svojim. Ubijem li ga, vladaću sam. Stradam li, njemu predaću grad. Argivci, boja se manite i kući vratite, živote ne ostavIjajte u zemiji tebanskoj!" Tako kaza. A Polinik, sinak tvoj, iz bojnog izađe reda i izazov primi. Argivci i Kadmejci svi vikom odobre predlog smatrajući da tako je pravo. Između vojske dve voda dogovor padne, zakunu oni se da poštovaće to. I već sina dva Edipa starog opremu od bakra na sebe meću. Doteruju ih druzi: prvaci Tebe ovog, onog Argivaca cvet. U sjaju stoje, lica ne blede im: besne, koplja bi što pre da ukrste. Priđu im, obodre ih druzi: ,,Na tebi je, Poliniče, Zevsu kip, pobede znak, da digneš i Argu slavu stekneš!" Eteoklu vele: ,,Ti za grad boriš se svoj. Pobedu izbori dičnu i sam na tronu budi!" Tako zbore, za dvoboj hrabre ih. Proroci ovce kolju, vatre gledaju plam: on čas prekine se, tamoamo se vije, čas gori ravno. Ishod dvogub tumače: jedno pobede je znak, poraza drugo. Ako imaš snage, znaš reči mudre il čarobne, ti poteci, sinove odvrati od dvoboja groznog! Pogibelj je silna, a za pobedu nagrada strašna: gorko plakaćeš kad u danu jednom dva izgubiš sina! JOKASTA: Antigona, kćeri, iz kuće izlazi! Ni ples, ni zabavu devojačku bozi ti danas ne nude. Dva brata tvoja, dva junaka prva, na pragu su smrti. Sprečiti moramo ti i ja da jedan drugog ne smakne! ANTIGONA: Kakvu li vest strašnu ti bližnjima nosiš! Pred kućom zašto dozivaš li? JOKASTA: Životu braće tvoje bliži se kraj!. ANTIGONA: Šta veliš? JOKASTA: Jedan sa drugim megdan deliće. ANTIGONA: Sta pričaš, majko? JOKASTA: Stvari strašne. Sledi me! ANTIGONA: Kuda? Devojačke da napustim odaje? JOKASTA: Napolje bojno! ANTIGONA: Stid me sveta. JOKASTA: Mani stid!

8 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

ANTIGONA: Šta da činim? JOKASTA: Braću mirićeš! ANTIGONA: Kako, majko? JOKASTA: Na kolena ćeš, zajedno sa mnom, pasti! ANTIGONA: Vodi me, ni časa ne časi! JOKASTA: Pohitaj, kćeri moja! Ako dvoboj preteknem, zračak nade ostaje. Ako li poginu, mreću i ja! HOR: Jao i kuku! Od straha drhtim, ježim se! Samilost prema majci sedoj celu prože me! Jao Zevse, Zemljo, jao jadi moji, ko će kome bratsku prolitit krv, vrat prerezati i život uzeti u oružja sudaru pogubnom? Kog mrtvaca ja, jadna i kukavna, treba da oplačem? Lele, Zemljo, Zemljo, vaj! Dve zveri, dve duše ubilačke kopljem vitlaju, a uskoro i krv proliće, pogubiće. Otkud vam, bednici, dvoboj na um pade? Varvarskim ću pojem, cvilom mrtve ožaliti, oplakati. Bliži se smrti čas, budućnost krojiće mač. Kobni udes taj Erinijaje delo. HOROVOĐA: Kreonta, evo. Vidim kako, mračan, ka dvoru grabi. Svoj stišaću cvil. KREONT: Avaj, šta da činim? Da oplakujem sebe, il da plačem grad? Odasvud tamni zastire ga oblak i preti u Aheront da baci ga. Sin moj za Tebu život dade: slavno steko je ime, meni darovo bol. Njega, što zaklo se sam, iz špilje zmajske malopre uzeh, na rukama poneh: u domu rnom ori se plač. Ja, starac, po sestru dođoh, staru Jokastu, mrtvaca da okupa, na odar sina da stavi mog. Živ mrtvome počast duguje, a tako i boga Podzemlja čestvuje. HOROVOĐA: U društvu kćeri Antigone, tvoja sestra, Kreonte, iz dvora otide kraljevskog. KREONT: Kuda? Šta zbilo se? Reci! HOROVOĐA: Čula je da sinovi njeni u dvoboju za tebanski boriće se dvor. KREONT: Šta kažeš? Oko mrtvog sina bavih se svog, pa vesti čuo nisam. HOROVOĐA: Ima već kako sestra ode ti. Mislim, Kreonte, da dvoboj svršio se kobni. KREONT: Vaj meni! Dokaz za to vidim i na glasnika licu tmurnom. Dolazi on kazaće šta zbilo se. GLASNIK: Jadan ja! Koju reč da reknem, kojom suzom da zasuzim? KREONT: Gotovi smo! Već uvod mračan je tvoj. GLASNIK: Jadan ja, opet vičem. Sobom silno nosim zlo. KREONT: Još nesreća na nesreće stare? Govori! GLASNIK: Sestrići tvoji mrtvi su! KREONT: Kuku! O nesreći strašnoj meni javljaš i gradu. O, Edipa kućo, ču li ti to? Od jednog udara kobi oba sina mu pala. HOROVOĐA: Da shvatiti može, i kuća suze bi lila! KREONT: Lele meni! O, sudbo kleta! Jao meni jadnom, jao nesrećnom! GLASNIK: Kad bi znao samo za ostali jad! KREONT: Šta groznije biti može? GLASNIK: Pored sina dva, sestra ti mrtva leži. HOROVOĐA: U kuknjavu udrite! Rukama se belim po glavi tucite! KREONT: Mučena Jokasta! Kakav je kraj životu tvom i udaji donela Sfinge zagonetka! Kako smrt braće zgodila se i kako Edipa ispuni se kletva? Pričaj! GLASNIK: Za pobedu našu ispred kula čuo si već. Opseg bedema veliki nije, pa saznaš brzo događaje sve. Kad tela bakrom nakitiše, sinovi mladi Edipa starog, dvojica vođa i vojskovođa, između dve stadoše vojske, spremni da dvoboj počnu svoj. U pravcu Arga Polinik gleda i moli se: „Hero časna, ja tvoj sam, brakom se vezah za Adrasta kćer, u Argu živim. Brata daj mi da smaknem, u krvi njegovoj desnicu pobednicu da okupam!" Eteokle ka hramu Atene zlatoštite pogled upravi i molitvu izreče: „Kćeri Zevsova, daj da koplje pobedničko bratu u grudi zarijem i onog ubijem što dođe da ruši mi grad!" Kad truba je tirenska za boj krvavi dala znak, sa zanosom jezivim jedan na drugog nasrnuše. Ko vepri opasne kad očnjake oštre, tako sudare se: brade im mokre, pena se cedi. Krenu kopljem, iza štita sklone se, pa oštrica sklizne nikog ne ranivši. Kad jedan drugog vidi iza štita da virne, on nišani. Al ovaj se skloni, a koplje onom uludo zvizne. Gledaoce, jače no borce, obliva znoj: za prijatelje strepe svoje. Eteokle o kamen spotače se što korak mu preči: tako isturi nogu. Pohita Polinik, za gvožđe nudi mu se mesto: koplje Eteoklu list probi. Zagraja cela argivska vojska. Al ranjeni spazi junak da, u ataku, rame Polinik otkri. Koplje hitnu, Tebance razgali. Vrh slomi, medutim. Tako, bez koplja, Eteokle unazad lagano krenu. Kamen ogroman zgrabi, pa baci, koplje protivničko po sredi slomi. Ravnopravan sad bio je boj, bez koplja obojica behu. Mačeve prihvate, jedan drugom se približe, štitove sastave, dok kruže, silan tresak naprave. Eteokle prevare se seti, u tesalskoj što nauči je zemlji. Način borbe on promeni: levom nogom unazad korakne, stomak svoj brani vešto. Desnom nogom napred stupi, protivniku mač u pupak zarije, sve do kičme rine ga. Jadni se Polinik savije i, dok krv lipti, sruši se. Eteokle, pobednik, mač na zemlju baci i na brata krene: pljačka ga skoli, oprez napusti. Polinik živ bejaše još. U padu kobnom mač ispustio nije, pa sad, snagom poslednjom, u jetru Eteoklu ga sjuri. Zemlju zagrizu: jedan do drugog su pali pobedu ne stekavši. HOROVOĐA: Lele, Edipe, jade tvoje plačem i ja. Kletve ti je uslišio bog. GLASNIK: Slušaj dalje, jer jadi množe se. Majka jadna na bojiste stiže i smrtno ranjene zateče sine. Kroz jecaj će: „Deco moja, u pomoć vam dođoh kasno!" Ka jednom padne, onda drugom, plače i muke žali uzaludne. Uzdiše uz nju Antigona kći: „Oslonci majke stare, braćo premila, vi što moju bračnu ukinuste sreću!" U ropcu Eteokle je kralj: majku čuje i klonulu ruku svoju na njenu stavi, al glasa nema. Iz oka zbori mu suza, njome majci ljubav šalje. Polinik bio je živ. Kad vide sestru sa majkom starom ovako prozbori on: „Izgibosmo, majko! Tebe žalim ja, sestru i mrtvog brata svog. Prvo brat mi beše, potom dušman, najzad opet brat. Sahrani me, majko, i sestro, ti, u zemlji otačkoj. Kivni umirite grad bar zemljicu da dobijem rodnu, dom kad izgubih i dvore. Svojom rukom, majko, oči zaklopi mi!" I sam joj šake na kapke meće: „Zbogom, polako već guta me mrak!" U trenu istom obojica jadnu ispustiše dušu. Majka, bolom obeznanjena, iz mrtvaca izvuče mač i stvar učini jezivu: sečivom vrat sebi prereza, na svojim izdahnu najdražim oba sina zagrlivši. Narod skoči, svađu započe: mi tvrdismo da pobednik gospodar je naš, oni da njihov je. I vođi žučni su: jedni vele da Polinik prvi kopljem je udario, drugi da pobednika nema, jer obojica mrtvi su. Dušman ka oružju krenu. Kadmov je narod kod štitova stajo mudar beše oprez taj! Argivsku pretekosmo vojsku, navalismo na njih dok oružje još uzeli nisu. Otpora nema, begunaca polje puno. Krv teče, od koplja na

9 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

hiljade ih pade. Kad pobedismo, jedni Zevsu dizaii su kip, drugi opremu sa Argivaca skidali mrtvih, u grad otpremali plen. Neki, s Antigonom skupa, mrtve najbližima nose da ožale ih. Od bojeva za Tebu što su se bili, jedan srećno svrši se, a drugi tragičan imo je kraj. HOROVOĐA: Nesreća kuće Edipove nije tek priča koju čuh. Ovde, ispred dvora, tri tela vidim mrtva, u večni mrak zajednička odnese ih smrt. ANTIGONA: Uvojke, nežno svoje ne krijem lice, nit stid rumeni obraz mi devički. Ko bakhantkinja mrtvih, ja jurim, kosu pustih, raskošnu odbacih halju šafransku, sprovod svojih jecajem da pratim. Jao, lele meni! Poliniče, ime tvoje koban ti znamen beše! Jao, Tebo nesrećna! Svađa, ne svađa, umorstava sled Edipu zatro je dom krvlju groznom, krvlju kletom. Kakvu pesmu plačnu, kakav napev suzni da pojem, dome moj, dok tri mrtva nosim tela, roda svoga krv, mati i decu joj, Erinijama na radost! One Edipov opustošiše dorn, onda kad on mudro zagonetku reši tešku i pevačicu umori Sfingu. Jao, oče moj, koji Helen il varvarin, koji predak, plemić pokojni, ko od smrtnika svih ovako jeziv trpi bol? O mučena, kako cvilim ja! Koja ptica pesmom svojom, međ granama, vrh jele il hrasta, sa mnom što bez majke ostah i sa tugom mojom, koja tica sklad će naći? Tužaljka to je, jecaj nju tvori, tužaljka što vazda sama ću biti i večno suze liti. Za koga prvo kosu da čupam, kome prvine od vlasi da dam? Dojkama majčinim što hranile su mene? Ranama kobnim po brata moja dva? Jao, izadi iz kuće oče moj stari očiju slepih! Pokaži, Edipe, dug i čemeran život koji živiš otkad vid svoj u crni gurnuo si mrak! Cuješ li, ti što dvorom lutaš i staračku nogu na krevetu odmaraš jadan? EDIP: Zašto, kćeri, slepca na štap oslonjena iz mračne si izvela sobe? Mene sedog, za krevet prikovanog. Suzama gorkim što zvala si utvaru prozračnu, iz Podzemlja sen, sanak krilati? ANTIGONA: Strašnu ćeš vest saznati, oče! Sinci ti više sunca ne gledaju, a ni žena što koraku tvom slepom podrška je bila, u bolu sapatnik. Kuku, oče! EDIP: Jao, jadi moji! Jauk me kida i lomi plač. Tri se ugasiše života. Kakva ih sudbina snađe? Reci mi, kćeri! ANTIGONA: Ne prebacujem ti, zlurada nisam, prebolna pričam. Osvete tvoje duh mačem, vatrom i bojem pogubnim na decu navali tvoju. Vaj, oče moj! EDIP: Lele meni! ANTIGONA: Koga plačeš? EDIP: Decu svoju. ANTIGONA: Kako bi žalio tek da sunca možeš videti sjaj! Tad i gomile mrtvih spazio bi tela! EDIP: To udes je hudi dece moje. Al kako mi, kćeri, supruga strada? ANTIGONA: Jecaje i suze nije mogla kriti: kumeći sinove ona otkri nedra. Kod vrata Elektre, na deteline polju, kopljem na koplje, ko lavovi tukli su se u brlogu istom. Iz rana njinih, većhladna je krv, poput levanice tekla: Arej je dade, Had žrtvu primi. Bakarni mač iz mrtvog izvuče tela i sebi u meso ga zari: od tuge za decom, na sinove pade. Sve nesreće ove, u jednome danu, sakupi i sasu na dom naš bog neki. HOROVOĐA: Sa današnjim počinju danom nevolje mnoge za Edipa dom. Nek život kasnije srećniji bude! KREONT: Dosta je plača, sada na pogreb misliti treba! Edipe, čuj me! Eteokle, sin tvoj, vlast nad Tebom poveri meni. Miraz Hemonu to je, jer Antigonu, kći ženiće tvoju. Al ti u Tebi ostati ne smeš! Tiresija jasno je reko: dok ovde si, sreće nam nema! Iz obesti ne govorim ovo, tebi ja dušman nisam! Duha osvete bojim se tvoje, za zemlju strepim našu. EDIP: O sudbo, šta učini mi ti? Niko od mene nesrećniji nije! Iz utrobe čim majčine dođoh na svet, Apolon Laju reče da oca ubiću svog. Jadan ja! Kad rodih se, otac me ubiti hteo, za dušmana smatro me svog. Mene, sise željnog, zverima on baci, bedan im podari plen. Al spasoh se. Kamo sreće da Kiteron tad je u bezdan Tartara pao! Ne stradah, već u kuću dođoh Poliba kralja. I ubih oca, ja zlosrećnik, u krevet legoh s jadnom majkom svojom. Decu izrodih, pa uništih. Laj prokle mene ja sinove prokleh svoje. Al nisam čovek tako lud, vid sebi da zatrem i sinove satrem! Krivac je bog neki! Pa neka! Sta da činim ja, nesrećnik najveći? Ko biće mi društvo, nozi slepoj vođ? Pokojnica, zar? Da živa je, sigurno bi. Dva sina valjana? Nema ni njih. Kao mlad sam još, prehranit se mogu? Odakle i kako? Kreonte, ti bi da dotučeš me? I hoćeš, ako iz zemlje isteraš me ove! Al kolena ja ti grliti neću, ko bednik neki. Plemeniti rod poniziti neću, ma kolika da je nevolja moja! KREONT: Kolena moja taknuti nećeš, a ja ne dam ovde da budeš. Što mrtvih se tiče, jednog u kuću uneti treba. Polinika, Što očinski došo je grad da ruši, nesahranjenog, van granica bacite naših! Ovo oglasiću Kadmejcima svim: ,,Ko god zatekne se Poliniku levanicu da prinosi žrtvu ili zemljom ga pokriva, smrću kažnjen biće!" Neoplakan, nesahranjen, pticama nek bude plen! Ne oplakuj mrtve, Antigona, više! U kuću pođi i devuj, dan čekaj kad u Hemona postelju poći ćeš! ANTIGONA: O, oče, kakvi se jadi svališe na nas! Tebe ja plačem više no mrtve! Jedan lakši, drugi teži nije tebi jad: za nesreću samo rođen si ti! Kreonte, vladaru novi, tebe pitam ja: što s prezirom iz zemlje izgoniš mi oca? Za mrtvaca jadnog zar pišeš zakon nov? KREONT: Eteoklova volja to je, moja ne. ANTIGONA: Suluda volja. A lud si i ti kad štuješ nju! KREONT: Zašto? Naredbu zar ne treba izvrsiti svaku? ANTIGONA: Ne ako rđava i nepravedna je! KREONT: Zar pravedno nije da psima damo ga? ANTIGONA: Nepravda je takvu sprovoditi pravdu! KREONT: Naš bio je, a dušman nam posta! ANTIGONA: Zar usud ga dovoljno kaznio nije? KREONT: Nesahranjen neka ispasta još! ANTIGONA: Šta zgresio je? Očinske zemlje hteo je deo. KREONT: Bez groba, znaj, ostaće on! ANTIGONA: Sahraniću ga, gradu uprkos! KREONT: Do mrtvaca svog sebi kopaš grob! ANTIGONA: Lepo je kad bližnji počivaju skupa! KREONT: Zgrabite je i unutra vodite! ANTIGONA: Nikad! Polinika neću napustiti ja! KREONT: Odluka je božja, curo, protiv mnjenja tvog.

10 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

ANTIGONA: Jedna druga veli: mrtve ne vređaj! KREONT: Vlažnom ga zemljom niko pokrit neće! ANTIGONA: Majkom te Jokastom, Kreonte, zaklinjem! KREONT: Uzaludan trud: od tog ništa nema! ANTIGONA: Daj da barem mrtvo operem telo! KREONT: Zabrana stroga ima i za to! ANTIGONA: Daj rane da previjem mu grozne! KREONT: Nikakva se čast Poliniku odat ne sme! ANTIGONA: Tvoja usta barem poljubiću ja! KREONT: Ne navlači plačem nesreću na brak! ANTIGONA: Nikad za sina neću poći tvog! KREONT: Moraćeš, bome. Kako izbeći ćeš da žena budeš mu? ANTIGONA: Ko Danajide muževe svoje, prve bračne noći ubić gaja! KREONT: Drskost i rug! Cuješ li, Edipe? ANTIGONA: Sečivom mača ovog kunem se! KREONT: Zašto žudiš da izbegneš brak? ANTIGONA: U izgnanstvo pratiću oca nesrećnog. KREONT: Plemenita si, ali luda ti! ANTIGONA: Umreću sa njim, nek ti je na znanje! KREONT: Sina mog ubiti nećeš. Iz zemlje gubi se! EDIP: Hvala ti, kćeri, na ljubavi toj. ANTIGONA: Zar da udam se, pa da lutaš sam? EDIP: Ostani, sretna budi! Ja ću svoj prigrliti jad. ANTIGONA: Ko brinuće, oče, o tebi slepom? EDIP Usud vodiće mene: gde padnem, ostaću tu. ANTIGONA: Šta bi s Edipom i zagonetkom slavnom? EDIP: Nestade. Jedan dan me usreći, jedan unesreći mene ANTIGONA: S tobom zar ne treba da podelim zlo? EDIP: Beg sa ocem slepim sraman je za kćer! ANTIGONA: Ako je valjana, za nju dika to je! EDIP: Povedi me. majku da dodirnem tvoju! ANTIGONA: Evo, ruku spusti na staricu dragu! EDIP: O majko moja, suprugo nesrećna! ANTIGONA: Ovde leži, odjednom sav nju snašo je jad. EDIP: Polinik gde je, kamo Eteokle? ANTIGONA: Tu su, jedan do drugog počivaju oni. EDIP: Obraz im patnički slepom pomiluj rukom! ANTIGONA Evo, sine mile rukom dirni svojom! EDIP: O tela, draga a zlosrećna! Sinci oca kukavnog! ANTIGONA: O, Poliniče, ime moje predrago! EDIP: Obistinjuje se, kćeri, proročanstvo Feba! ANTIGONA: Zar jad nove rodiće jade? EDIP: U Atini ko izgnanik umreću ja! ANTIGONA: Utočište koje na Atici naći ćeš? EDIP: Kolon sveti, Posejdona stan. Hajmo, slepog povedi oca, kad izgon već želiš sa mnom da deliš! ANTIGONA: O, izgone bedni! Ruku pruži dragu, oče stari, pratiću te svud, ko lađu vetra dah. EDIP: Evo; kćeri, idem. Nozi mojoj ti si vodič zlosrećni! ANTIGONA: Nesrećna jesam, nesrećnija od svih moma tebanskih! EDIP: Kuda stupam korakom staračkim? Štap, kćeri, pruži mi! ANTIGONA: Ovuda stupaj, ovde nogu stavi! Snaga je tvoja poput sna nestalna. EDIP: Jao, jao, da izgona groznog! Iz otadžbine Kreont tera me. Strašno, strašno stradam ja! ANTIGONA: Zašto stradaš? Čemu? Opake ne vidi pravda, nit bezumlje kažnjava ljudsko. EDIP: Ja sam onaj u nebo što se uzne do mudrosti dicne, device kad Sfinge zagonetku reših glavolomnu. ANTIGONA: O Sfingi pričaš i o slavi. Prosle ne pominji dane! Muke te čekaju teške: iz otadžbine moraš, da umreš ko zna gde! Mile ostavljam druge odlazak moj da plaču. Iz zemlje očinske idem daleko, život skitački, za devicu sraman, živeću ja. EDIP: Jao, dušo plemenita! ANTIGONA: Odanost nesrećnom ocu mene učiniće slavnom. Patim ja i zbog brata svog: iz doma izopšten, on, jadan, nepokopan leži. Crnom ću ga zemljom, oče, pokriti, sve i da smrt zbog toga mi sledi! EDIP: Idi, kćeri, drugama svojim! ANTIGONA: Dosta je bilo plača mog! EDIP: Kod oltara pomoli se! ANTIGONA: Mojih jadaoni siti su! EDIP: U goru kreni, kod menada, gde nepristupni je Bakha dom! ANTIGONA: Zarad njega, jednom, jelenju ogrnuh kožu, u tijas sveti uđoh Semelin, u gori plesah i ja. Al ljubav iskazah bozima nemilu! EDIP: Oj, građani moje otadžbine dične, pogled ka meni, Edipu, skrenite! Ja zagonetku resio sam slavnu, u Tebi čovek od ugleda bio. Moć Sfinginu, krvlju ukaijanu, skrših. A sad obeščašćen, sažaljenja dostojan, iz zemlje sam proteran! Al tužaljke našto, čemu plač zaludan? Zakonima božjim čovek pokoriti se mora! HOROVOĐA: O Pobedo, sveta i silna, životom ti upravljaj mojim, vazda vencem ovenčaj me novim! _________________ Ars longa, vita brevis

11 of 12

1/24/10 2:14 PM

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Euripid - Feničanke

Prikaži poruke iz poslednjih: Sve Poruke

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15820

Prvo Najstarije

:: Forumi Tvorca Grada :: forum » Pozorišni tekstovi - klasici

Idi Sva vremena su GMT + 2 sata

Strana 1 od 1 Skoči na: Pozorišni tekstovi - klasici Ne možete pisati nove teme Ne možete odgovarati na teme Ne možete menjati vaše poruke Ne možete brisati vaše poruke Ne možete glasati

Idi u u u u u

ovom ovom ovom ovom ovom

forumu forumu forumu forumu forumu

Powered by phpBB v2 © 2001, 2005 phpBB Group ¦ Theme: PussycatBlue::: ¦

12 of 12

1/24/10 2:14 PM