Etnicki odnosi Bosne i Hercegovine Lazo M Kostic

НАЦИОНЛЛНИ ПРОБЛЕМИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Књига II.

Проф. ЛАЗО М. КОСТИћ

ЕТНИЧКИ односи БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Историјска и етнополитичка студија

ТРОШКОМ ПИШЧЕВИМ уз обилату помоћ Михаила Д. Милановића

ШВАЈЦАРСКА 1967.

Štam parija: „IS K R A ', Heßstr. 50-52, 8 München 13

Поводом педесетогодишњице смрти једнога od највећих синова СРПСКЕ БОСНЕ П Е Т Р А

К О Ч И Ћ А

(рођеног у Змијању 29. јуна 1877, умрлог у Београду 28. августа 1916.) који je Босну називао «срцем u снагом сербског отечества» лосвећују му ову књигу у захвалности и пијетету Мецена

и

Михаило Д. Милановић

Писац Лазо М. Костић

28. августа 1966.

3

П Р Е Д Г О В О Р

I.

Као млад дечко читао сам, и запамтио, изреку једног старог грчког мудраца (не сећам се нажалост више његова имена) која је гласила: Хотан синтелезе хо антропос, тоте архетаи. У српском преводу: Кад човек (нешто) заврши, онда (тек) започиње. Разуме се да прави смисао те изреке ја нисам могао тада да схватим, јер у младости човек не «завршава» ништа. После ми је она постала сасвим јасна, а баш овим делом она се и афирмира. И ја сам, тек онда кад је прва књижица о Босни била издата, почео да сабирам све што се на тај предмет односи, да стално о њему размишљам и по њему чепркам. И сад се указала прилика да то саопштим јавности. Ретке су те прилике код нас. Ја нисам доживео никад друго издање неке своје књиге. 1941. ме Геца Кон замолио да спремим друго издање Теоријске статистике и првог тома Административног права. Оба су дела била скоро сасвим распродата. Да није било рата, оба би дела већ исте године угледала света у знатпо проширеном и побољшаном издању. Овако неће никад. Тим рађе сам се латио посла анина само географски појам, а не политички или државни, и то тако да 23

Србију чине Раттгкa и Босна заједно; у томе ce Поп Дукљагаш подудара с царем Константином Порфирогенитом». To каже Шипшћ у Предговору своје едиције Дукљаниновог текста. У Коментарима на страни 432 он каже: да ce ту Дукљакин «подудара углавном и с добрим историским изворима.. И no Константину je Босна део Србије». (Писац мисли на Константина Порфирогенита). И други хрватски историк, чак познати «заниекач» Срба, проф. Вјекослав Клаић такође на исти начин тумачи и прихвата Летопис. Он каже у студији «Хрвати и Хрватска» (32, стр. 14): «Константин ce слаже потпуно са Дукљанином, описујући Србију. И он зна за област Босну (хорион Босона) као саставни дио Србије; њему je Серблиа (Клаић то и Босну пише грчки, aли ми нажалост немамо грчких слова у штампарији) исто игго Дукљанину Сурбиа или Загорје (Surbia quae est Transmontana)». Говорећи посебно о Летопису, проф. Клаић пише на стр. 8 исте књиге (32): «По попу Дукљанину, цело «Словенско краљевство» (Regnum Sclavorum ) било je подељено у Приморје u Србију (M a ritim a et Surbia). Сва земл>а чије реке са планине утичу у море (Јадранско) спадала je у Приморје, а чије реке теку са планина на север (у Дунав) Србија. Србија (или Загорје, Sur­ bia quae est Transmontana} дели ce на Босну, која je сезала од реке Дрине на залад до планине Бораве (ad montem Pini) и на Расу (Рашка земља), која je од Дрине на исток допирала до Лаба и Липљана (на Косову пољу)». Хрватски географ и историјски географ Иван Хоић je писао: «Већ од најстаријих времена дијелила ce српска земља на више области, а најпознатије су биле Рашка и Босна» (33). Дубровачки историк Франћоско Марија Апендини, иначе чисти Италијан, али je живео у Дубровнику и Задру (где je умро 1837, рођен у Италији 1768), усваја потпуно Порфирогенитово и Дукљаниново тврђење.. Он каже (34): «Сорбулија, или Србија, беше друга држава Славоније, која je обухватала средоземне делове Горње Далмације, тј. Мезију, данас Босна, и Рашку». У оригиналу: La Sorbulia, о Servia, era un altro principato delia Slavonia, che abbraciava le parti mediterranee della Dalmazia superi­ ore, cioè la Mesia, oggi Bossina, e la Rascia. (Дубровчани cy вековима на италијанском језику означавали Србију као Славонију 24

— a такође и на латинском Склавониа, — na су српски језик често називали скиавоно). Потпуно исто репродукује и тумачи Дукљанина познати мађарски историк и балканолог Лајош Талоци који je нарочито проучавао историју Босне. Он пише (3°a): «Сурбија nona Дукљанина подељена je, према њему самоме, у две области, и то: unam a magno fiumine Drina contra occidentalem plagam, usque ad montem Pini, quam et Bosniam vocavit. To значи: «Једна од велике реке Дрине према западној страни до Борове горе; њу зо ву и Босна». Друга, даље каже, источно од Дрине коју Рашка зову. Стојан Новаковић, претресајући 1880 Порфирогенита и Дукљанина (19) каже на страни 87: «Оба извора из којих ја црпем главну меродавну г р а ђ у за ово моје истраживање, не деле Босну од Србије, ни Србију од Босне; обе те области истављају као једну географску целину. Обе представљају Србију као главно име за оне пределе проз које теку притоке Саве и Дунава, а Босну као предео Србији потчињен. Дукљанин, који појединости боље познаје него К. Порфирогенит, меће према Босни, као једном одељку Србије, у једну линију Рашку као други одељак Србије. И један и други писац деле таку Србију од Далмације (горње и доње) или од поморских области no извесним добро познатим знацима, водећи између њих границу венцем горским, који воде обара на једну страну мору Јадранскоме, а на другу Сави. И обадва то говоре речима, који ce сумњиво не могу разумевати». Француски врло плодни публициста половине прошлог века Ксавије Мармије дотакао ce у својој књизи о Јадрану и Црној Гори (407) и историје Срба. Он каже на стр. 332: «Прве сигурне белешке које имамо о настањењу Срба у Европи не датирају даље него од половине VII века. V тој епоси они стижу до обала Дунава и шире ce сасвим брзо кроз К неж евгту која je сачувала њихово име (Србију, ЛМК), кроз Босну и до залива Котора. Ту ce задржава елан њихове емиграције...» Kao пгго ce види, и најкритичнија савремена историјска наука прима без приговора и Константинове и ДукљанинО'ве, и многе друге наводе о српском карактеру древне Босне. Ту нема размимоилажења. 25

6. Један византијски извор из XII u млетачки из X IV века Овде још два кратка податка, науци давно позната, из два разна извора и два века (у ггриближном размку од 150 година). I. Најпре још један византијски извор, у ствари свега једна реченица, na ипак ни она цела али необично значајна за наша истраживања. Пред крај XII века, негде око године 1180, византијски историчар Јован Кинам (латински Цинам, — око 1143 до 1200) mi­ cao je историју владе Јована II Комнена и његовог сина Манојла I Комнена, који je владао од 1118 до 1178. Ту на једном месту стоји (36): Потамон Дринан онома, х о с ... Бостнан тес аллес Сербикес диаиреи. Што српски значи: «Река no имену Дрина к оја... дели (сече, раставља, лучи) Босну од остале Српске земље». Другим речима, дели Србију на два дела, источни и западни. Овај западни je добио своје посебно име, na и засебну државу, како Кинан дал,е констатује. Тиме разуме ce, нису етнички односи измењени, већ само државно-правни. Разуме ce да овај податак није остао незапажен ни домаћој ни страној историјској науци (страној која ce бавила збивањима код нас). Разуме ce да хрватски фалсификатори (нпр. фра Доминик Мандић) цитирају само ту другу реченицу Киманову, a ону прву, и главну, где идентификује Србију и Босну, прећутКУЈУ- Да баР тог писца не спомињу, могло би ce мислити да не знају за њега. Овако ce потврђују као фалсификатори, jep ce фалсификат састоји и у прећупшвању чињеница и извора писцу познати... Немачки историчар Макс. Шимек, један од првих историчара Босне, казао je у својој Историји Босне и Раме издатој при крају XVIII века (37), кад je цитирао Луциуса, и ово: «У томе ce слаже и Јован Цинам кад говори о упадима цара Емануела Комнена и каже да река Дрина сече no среди земљу Србију, чији ce западни део зове Босна и има своје посебне владаоце». Овај последњи став ћемо изнети и у оригиналу: Joan, Cinnamus sagt, dass der Drinafluss das Land Servien mitten durchschnei­ de, dessen westlicher Theil Bosna heisse und seine eigene Beher­ rscher habe. 26

Историчар Сима Ћироквић пише (4, стр. 27): «Једну кратку али драгоцену вест дугујемо византијском писцу Јовану Киману, историчару доба Комнена и секретару цара Манојла I. Кинан je био учесник византијско-угарских ратова вођених на нашем земљишту, те отуда његов податак о бану Борићу има нарочиту вредност». II. Други je податак још краћи, али исто тако значајан, нарочито према месту из кога долази (a такође и времену постања). Млетачки дуж д Андреа Дандоло (дужд од 1343. до своје смрти 1354, док je рођен био око 1310) означује такође у својој noзнатој Хроници (3S) Босну српском (ово смо посредно пренели). 7. Први модерни историчари потврђују ose наводе Уз поједине изворе ми смо додали и нека њихова акцептирања од савремене науке, после брижне критике извора. Али ипрвобитни «модерни» историчари који су истраживали нашу прошлост такође усвајају ове наводе, више no садржају него no форми (no самим писцима). Навешћемо три историчара из XVII и XVIII века, сва три романских народности. I. Најбољи далматински историк Јоханес Луцијус, кога су Хрвати презвали Лучић, a који je рођен у Трогиру 1604, умро у Риму 1679, такође je говорио, успут, о етничком карактеру Босне и то у два дела. У својој историји Далмације и Хрватске (издатој средином XVII века (39) каже: «Босна, пак, која ce налазила на истоку данашње Хрватске, очигледно je у време Порфирогенита сачињавала предео Србије». У књизи «Историјски спомени Трогира» (40, стр. 10) каже још много јасније и отвореније: «Србљани, који су већином били поданици источног царства, преузеше разна имена према ггределима које обитаваху, a најгласовитији су били Неретвани и 27

Босанци, тако названи према рекама Неретви и Босни, које теку кроз њихове земље». Сви су, дакле, били Срби, али су после узели и покрајинске називе, према рекама. Једна je река била Босна, и no њој сеназвање Босанци, не престајући бити Срби. Напротив те реке теку кроз «њихову», српску земљу. To сматрамо толико важним да ћемо овај став пренети у оригиналу. Он гласи: I Serbliani che per lo più erano sudditi dell'impero orientale presero varii nomi dal­ le regioni che habitavano ed i più rinomati furono i Narentini e Bosnesi cosi detti dai fiumi Narenta e Bosna che scorsoro per loro paese. Дубровачки историк Ф. M. Апендини замера Луцијусу што je признао «рашким Словенима» западни део Далмације, али не каже ништа за Босну, коју je већ цитирајући Порфирогенита признао Србима (видети напред у књ. 34). Некада најбољи хрватски историк монсињор Фрањо Рачки усваја потпуно та Луцијева излагања и овако их репродукује (41): «По Лучићевом назору, становници римске Далмације. тј. земље између Дрине и Јадранског мора, јесу Хрвати и Срби, од којих су први посјели западну а други источну половину римске Далмације. Србија, no времену, распаде ce у покрајине: Србију у ужем смислу, у Рашу, Босну и Раму, тј. у предјеле прозване од ријеке Раше, Босне и Р ам е... Тако наш Лучић још прије 200 година о Србима, Србији и Хрватима». Нико у то време није опонирао ни Луцијусу ни Рачком, и то баш у време Окупације БиХ. II. И француски византолог Шарл Дифрен (1610-1688) je у свом делу «Нови и стари Илирик...» дао према Ди Канжу средњевековну историју Срба и Хрвата (па je зато узео у ауторском наслову и његово име) тврдећи и ово (42): «Будимир, краљ Далмације и Србије, разделивши Србију, установи порекло Босни и Рашкој»: Budimirus, D alm atiae et Serviae rex, Serbia divisa, Bosniae et Rassiae originem dedit. Према Дифрену о д н . Диканжу Србија je била једна до Будимира, а овај ју je поделио на два дела, оба свакако српска: Босну и Рашку. 28

III. Чувени језуитски историчар Даниел Фарлати (рођен у Фурланији 1690, умро у Падови 1773) издао je, као што je познато своје велико дело «Света Илирија» у 8 томова, од којих je последња три обрадио његов пријатељ и сарадник Јакопо Кодети, такође језуита (рођену Млецима 1734, умро тамо 1827). Ипак ce свих седам првих томова означују no Фарлатију и цитирају no њему (43). У IV тому, посвећеном архиепископији сплитској (сви су томови no епархијама подељени), каж е о локрајини «која je баш постала део Србије a звала ce Босина» (d emum Serbiae pars fuit dictaque est Bossina) да je припала римском царству. Онда стоји даље: «У седмом веку je император поверио ову провинцију заједно са Горњом Мезијом и осталом средозевмном Далмацијом (источним делм) Србима, и из ових покрајина које ce почеше звати оппггим именом Србија, иако су имале своја стара имена, би састављена српска држава». Последње речи у оригиналу гласе: Ex his provinciis quae antiquis nominibus posthabitis, communi Serbliae vocabuio ap e lla ri coeperunt regnum Serblorum confiatum est.

29

II. ЕТНИЧКИ КАРАКТЕР СТАРИХ ОБЛАСТИ ДАНАШЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

8. Први подаци из раног X века Сачуваних података из данашње Херцеговидне имамо из не • што доцнијег доба него за Босну. Управо, података о Србима Неретвљанским имамо доста још из IX века, али ce ту не наглашава њихово српство. Њих je употребио подробно Шафарик у својим Словенским Старожитношћима (”). A k o ce и не помиње срлство првобитних Неретвљана у IX веку, али ce они у споменицама истичу поред Хрвата као нешто одвојено од ових. Тако исто и у следећем веку (3, стр. 27). Први етнички подаци потичу из X века. Најбољи су и најизразитији они Порфирогенита, који je областима данашње Херцеговине посветио велику пажњу. Ho имамо и један нешто ранији податак из истог века католичке и романске провенијанције. Интересантно да ce међу сачуваним споменицима о Србпма садашње Херцеговине налазе први са извештаја једног католичког концила одржаног у Сплиту 924. или 925. године, неколико деценија пре Порфирогенита. (Тада православље није било одвојено). Тамо стоји (Рачки, 45) да су папини нунцији «и)шги no далматргаским градовима и договарали ce са хрватском и српском господом»: Dalmatiarum peragrantes civitates et cum Chroatorum atque Serborum proceribus convenientes. Рачки који je издао тај докуменат (tó) објашњава: «Уза то ваља двоје имати на ум: прво, да je на сабору спљетском судјеловао не само хрватски краљ Томислав са својими великаши, него и захумски кнез Михајло са србскими великаши» (и понавља цитиране латинске текстове). 9. Подаци Порфирогенита из средине X века I. Сведочанства Порфирогенита о етничком карактеру данашње Херцеговине још су изразитија и јаснија него она о Босни 30

(мада су недвосмислена и једна и друга). Разуме ce да термин Херцеговине није био још створен нити je та земља у доба Порфирогенита (a ни знатно доцније) била јединствена државноправна целина. Она ce делила на три области одн. три велика племена која су no областима означавана. To су Захумљани, Неретвљани и Требишци са Конављанима. За све њих Порфирогенит изречено наглашава да су Срби. У 32. глави, која говори о Србима и Србији, каже на једном месту: «И понгго садашња Србија и Поганија и земља Захумл>ана и Травунија са земљом Конављана беху под влашћу цара Ромеја, и попгго су те земље Авари опустошили — jep прогнаше одатле Романе који сад станују у Далмацији и Драчу — то цар насели исте Србе у те земље». Под Поганијом или Паганијом разуме ce земља «поганих», тј. тада иекрштених Срба; она je идентична са Неретвљанском области. Погани, то су Неретвљани. Травунија пак или Требунија, то je област Требиња. Травунци су Требињци. Свакоме од тих племена (и још Дукл.анима који нас ce овде не тичу) посвећен je доцније засебан капут, засебно поглавље књиге. (Наука сумња да наслови потичу од самог Константина, али су они данас неизбрисиви саставни део текста одн. рада Константиновог). У сваком том засебном поглављу Константин понавља српски карактер становништва поједине области. Тако поглавље 33. носи наслов «О Захумљанима и земл>и у којој сада обитавају». Ту стоји да Авари ову област сасвим опустише a онда директно: «Захумљани који сада тамо живе баш су Срби...» (грчки Серблои тинханузин). Он објашњава да реч Захумци значи «они иза хума, иза брда» итд. Поглавље 34. носи наслов «О Травунцима и Конављанима и земљи у којој сад живе, na одма у почетку каже: «Земља Травунаца и Конављана једна je. Становници њени воде порекло од некрштених Срба.. . Архонти Травуније били су увек под влашћу архонта Србије...» Глава 36. носи наслов: «О Паганима који ce зову и Неретљани и земљи у кој сад живе». Тамо стоји: «Исти Погани су пореклом од некрштених Срба... Тако ce зову i u t o нису примили крштење као остали Срби...» 31

II. И целокупна наука, домаћа и страна, усваја ова тврђења Порфирогегогга без примедбе. Оне долазе само од извесних Хрвата, na и то доста стидно. Пошто смо и ова мишљења изнели у књизи «Размештај Срб а ...» (13, стр. 9-27), то нема потребе да понављамо. Тамо су сви писци текстуелно цитирани. Изнећемо само ставове који ce тамо не налазе (мада су неки писци ту заступљени, али са другим делом). To je, сада већ и no имену познат, један од првих историчара Немачке Јохан Готхилф Штритер са евојим на латинском објављеним делом г. 1774 (44а). Ha страни 153, § 3, тога дела стоји: «Нешто мало затим заиста ce прохтело Србима да ce врате у своју земљу, na им je чак цар дао и отпуст. Али кад су прешли били реку Дунав, покајавиги ce, замолише цара преко претора који у то доба управљаше Београдом да им додели другу земљу за насељење. Пошто ce она земља која ce сад зове Србија, и Поганија, која ce још назива Захумска земља, a тако исто и Тривунија (Требиње) и област Конавала, које су све биле у власти Римљана, пошто су све те земл>е остале пусте због провала Авара, и nonrro су растерани Романи који сада обитавају Далмацију и Драч, цар даде те пределе Србима да их населе, који су му такође остали подложни». Страна 160, § 16: «Они Захумци који сада настањују Далмацију. Срби су, од кнеза који je побегао Хераклију цару римском. — Требињци и Конављани потичу од некрштених Срба, који ce тамо настанише још од оног кнеза који je из некрпггене Србије побегао ка дару Хераклију na до Властимира, српског кнеза. — Заиста кнежеви требињски су одувек били подложни српском кнезу. — Пагани потичу од некрштених Срба, наиме од оног кнеза који je побегао цару Хераклију. Зато ce баш и зову Пагани што још ннису били примили крштење у оно доба кад су сви Срби били крштени...» О становништву Херцеговине бележи католички архиепископ Могиљева Сиестренчевић (вероватно Пољак) у својим «Испитивањима о пореклу Сармата, Славона и Словена» пре једно 170 година (Иа). «Кнежевина Захумље беше грана дубровачке 32

(кнежевине). Поља joj ce простираху до обале Неретве; њена обала досезаше до Пагана (Неретвљана); брдовити и северни део земље до Хрватске, која ce ограничавала обалом Цетине, a с друге стране до Србије. Становници су били романски колонисти, коje je населио Диоклецијан, али су сви били одведени у ропств и одвучени собом од Авара. Ту су Срби дошли на њихова места». У књизи I, страна 127 истог дела етоји: «Бели Срби у Босни били су крштени године 867». Могу ce даље преносима из Цојса (7, стр. 22) додати још ове његове речи: «Само за приморске Србе даје Константин Порфирогенит имена мањих одељења, a не од главне масе на истоку» (7). To je заиста интересантно и прави разлог не знамо. Ваљда je Константин имао о њима највише података, тим пре што су му најближи били? Можда су они једини били племенски организовани? Итд. Али ти детаљи доказују свакако јаку упућеност Константинову. Кад им ce додају понављања на више места о Србима, и само о Србима који тамо живе, ови подаци имају за нас непроцењиву националну важност. Они су основа онога што he ce доцније, вековима, тврдити о Херцеговини са свих страна. И овде ћемо навести једног Хрвата највишег домета, проф. разних европских универзитета Ватрослава Јагића, који углавном усваја, a делом и «исправља» Порфирогенита. У једној својој расправи писаној пре 100 година у загребачком часопису «Књижевник» он описује први смештај Словена на Балкану још у седмом веку, и каже: «У тај сабијени простор намјестише ce поменута племена (Срби и Хрвати) тако, да над Савом и Врбасом, идућ Неретвом к југу до Дубровника, становаху свуда што je к Западу Хрвати a од истих граница к југу и истоку Срби. Овако у 7. вијеку, слиједећ, али понешто и исправљајуН приповјест Константинову». (5?а, стр. 20). 10. Један податак из X I века

После два податка из X века, и то једног византијског обилног и детаљног (Константина Багренородног, како кажу Руси), има још један сасвим мали али значајни податак из XI века. 33

Византијски војни писад Кекаквмен из тога века, у својим упутствима о војној вепггини (Стратегикон) има непгго података и о Србима (“). Ha једном месту означује владаоца који je v Дукљи заробио знатну грчку војску «Србин Требињанин» (хо Трибуниос, хо Сербос). Податак преузет из Ђерића (3).

34

III. ЕТНИЧКА СВЕДОЧАНСТВА ИЗ ВРЕМЕНА ДОМАЋИХ ВЛАДАРА

Овај одељак би могао да гласи и «Етничка сведочанства из домаћих извора», jep ce ради скоро искључиво о подацима из домаћих (босанских, херцеговачких, дубровачких) «листина», али домаћи je извор и Летопис nona из Дукље. С друге стране, и у претходним одељцима има покоји податак из времена самосталних или полусамосталних босанских државних творевина. Тако ce не може сасвим строго омеђити материјал, али je главно да je он сав ту, бар на неком месту. Међе овде означене углавном одговарају стварности. Taj материјал ћемо поделити no једном новом критерију, као што he ce видети. 11. Директна ознака становника БиХ Србима Ми имамо доказа да су ce становници данашње БиХ (a и тадашње) називали Србима и за време својих владалаца. Чак су ови докази далеко непосреднији, na тиме и аутентичнији од оних првих. Тамо Србима означују становнике Босне страни писци, овде ce они сами тако означавају. Потврде налазимо у повел.ама и писмима владарским који су сачувани. Њ их je врло мало сачувано, само они који су били од важности за Дубровачку републику где су и чувани. Па ипак њих има довољно да ce потврде та стања и та «опстојатељства», нарочито кад противдокази уоппгге не постоје. Њ их има две врсте: или владари одн. велможе називају своје људе Србима или означују свој језик и своје писмо као српско. Ово je и пре нас на више места истицано. Ипак смо ми тражили no целом свету првобитне издате текстове, што није било ни лако ни јефтино; свуда смо наводе проверавали, цитате допуњавали и изнова преводили. Jep никакав труд у овом погледу, и никакав трошак (набавили смо и веома скупо издање Миклошича) нису сувишни и скупи, пошто су подаци ту приказани најсигурнији, најјаснији, најактуелнији. Њ их нипгга не мож е надокнадити и надоместити, ништа заменити. 35

Највећи део ових података објављен je код Вас. Ђерића (3), али ћемо ми навести и остале писце који су то раније користили и ми преко њих били упозорени. I. Професор Бечког универзитета Милан Решетар родом из Конавала код Дубровника писао je у часопису свога таста Хрвата Ватросава Јагића (47): «Босански бан Нинослав обележава у три повеље из година 1234-1249. своје поданике више пута именом Срби и никако друкчије». To je бан Матеј Нинослав, који je владао од 1232 до 1250. Te повеље су више пута објављене, први пут критички од бечког професора Франца Миклошича (48). У првој од 22. марта 1240. «велики бан» Матеј Нинослав утврђује са Дубровчанима вечан мир и пријатељство. Између осталих ставова у повел.и има и она о надлежности суда, свакако у грађанским парницама. Тамо стоји: «И с ошче: ако вјерује Серблин Влаха да ce при пред кнезем дубровачким. И јако верује Влах Србина да ce при пред баном, и ономе Влаху и иноме Серблину да не исма и да Ce некоја кривина међу њи чини, да та привина ce правином исправи...» He знам да ли сам тачно разумео текст, али мислим да ce под оним «верује» резуме поверилац, како ce то данас каж е (основа језична je иста). Ja сам овај став давно нашао и сместа превео без ичије помоћи. После сам наишао на преводе или преносе на савремени српски језик од других лица. Сви једнако преводе: «Ако тужи Србљин Влаха» итд. Тако Василије Ђерић који je био лингвиста no струци (грециста), тако Радослав Грујић који je историчар и свештеник, који je старословенске текстове такорећи претурао manu nocturna et manu diurnaa. (Књиге под 3 и 49). To je и језично и правнички нонсенс. Како може глагол веровати, који je сачуван у истом облику до данас значити исто што и тужити. A и законски текст не би смео да гласи: ако тужи, већ ако има да тужи. Онај ко верује, то je веровник или поверилац; он тужи свог дужника тамо где овај живи. После сам набавио «Рјечник из књижевних старина српских» од Ђуре Даничића, фотокопију (док сам веома редак оригинал продао био дру Трофенику). И он пише исто: да вјеровати зна36

чи и акузаре, тужити! Па даје још немогућа објашњења која не заелужују ни да ce пренесу. Тим чудније je ово што je Даничић био правник! Ако буде прилике (какав часопис или томе слично) ja ћу ову ствар претрести детаљно и стручно; овде то не спада. И то je утврђено старо, римско процесуално правило да ce надлежност суда опредељује према домицилу туженог: Acfor sequitur forum rei. Према томе, ако je тужен Дубровчанин, судиие тамошњи суд; ако je Србин тужен, судиће бан. (Мислим да реч при значи да ce «правда», да ce парница води; и ова реч парница мора да je одатле проистекла). И онда да ce «кривина правином исправи», да ce васпостави правда! Тешко ce нешто могло лепше правнички да формулише. У повељи о пријатељству и миру из марта 1249. налазе ce скоро исте речи, a такође и доста ранијем писму кнезу дубровачком Ж ану Дандулу, које Миклопгич није датирао (странз 25). Али и тамо стоји «ако вјерује Србин Влаха» итд. Влах je Дубровчанин (50), a поданици «босанског бана великог» означују ce етнички Срби. (И Влах je етничко обележје, иначе би ce рекло Дубровчагога). Још ce појам босанства није био афирмисао a можда није био ни образован?, na су ce поданици босанског владара обележавали no својој етничкој припадонсти. Ђу~ po Даничић каже (51): «Тако име народно бјеше јаче од земаљскога, те и босански банови у истијем приликама зваху Србима своје л»уде». Разуме ce: према етнички разнородној фели. Према Рашанима не би могли рећи Срби, jep су Срби и тамо и овамо! У истом писму великог бана Матеје Нинослава стоји пре поменутог цитата: «Ако ce разратите с краљем рашким, да вас не дам ни ваш добитак». Kao да му je незгодно назвати другог крал.а српским, пошто он влада над Србима! Да Влах значи Дубровчанин a Србин Босанац слажу ce сви научници. Споменућемо ради потврде, само руског историчара A. Мајкова, који je те термине овако објашњавао (65a): «Овдје настаје питање ко ваља мислити да je Влах ко ли Србин. По казаним судијама, и кад ce ово исто ради с другим писмима, ваља мислити да je Влах дубровчански поданик, no свој прилици сваки Дубровчанин; исто у писму Душанову значи Латинин, a у писму Уроша I Дубровчанин A Србин je сваки поданик босански. Ту je наредбу Ниносављеву поновио и бан Сте37

фан. По њој ce види да je право једнако у обе стране...» Даље пише (стр. 333) «Ha поменутим местима ce говори о Власима како у Дубровнику, тако и у српским земл>ама: дакле je и у Дубровнику и у Србији Влах био иностранац према Србину...» У споменицима je реч «Бопгњашш» пронађена први пут 1332. (Микл. 48, стр. 101): «Ако има Дубровчанин коју правду на Бошњанину». II. Скоро двеста година доцније кнез Гргур Вукосалић, такође, своје људе назива Србима. Он налаже у акту од 6. јула 1418: «Тко годи греде у Стон, или Добровчанин, шш Влах, или Срблин или тко иније, a такоће и Стона, да плаћа дарину...» Сад ce овде Дуборвчани и Власи одвајају, али становниди доцније Херцеговине називају ce Србима (Миклошич 43, страна 281). 1434. године војвода Доњих Крајева Јурај, син кнеза Војислава брата «много славнога господина Хрвоја херцега», даје повељом од 12. августа земље у ф еуд разним кнежевима и велможама. Тако даде војводи Павлу, кнезу Николи и кнезу Влатку Јурјевићима и кнезу Вуку Вукићевићу: прво град Вратар. .. к град Н ови... и град Крушевац «с владањем и држањем, с правими мејами и котари и у всем у чех их застасмо, у држању или Србину или В л аху...» Сад je већ Влах домаћи становник али као антитеза Србину. Трећега милета нема, иако je војвода Јурај католик и шппе икавски (Миклошич 4е, стр. 378). Недуго иза овога кнез Владислав, син херцога Стефана (осниваоца Херцеговине) чини савез са Дубровчанима против свога оца, повељом од 15. августа 1451, у којој изос. стоји: «Да нијесам вољан ни да могу никадаре забранити ни уставити ниједне моје људе, ни Влахе ни Србље, слободно ходити у Дубровник, трговати тако соли како ине трге и све ине своје после слободно оправљати...» Он даље «објетује, и записује и тврди» да неће нигде даље учинити «габелу од продаје соли;> «разма од оних гди су наредила господа стара прва, босанска и српска» (Миклошич 4S, стр. 445-46). Три године доцније (10. априла 1454) сам херцог Стјепан закл>учује мир са Дубровником. Он у повељи себе назива: «Ми господин Стјепан, божиом милостију херцег светога Саве, го38

сподар хумски и приморски, кнез дрински, велики војевода босански и в ећ е...» («и веће» треба да значи итд.). Респективни став гласи: «Такоће тко ce годје уговори Дубровчанин али трговац дубровачки з понесење карвана али кога годје поноса, да га није вољан сврћи други ни Влах ни Србин до мјеста, докле ce они буде наимио, тко je из нашега русака поносник a слуга je наш ...» (Миклошич 4S, стр. 467). («Русаг» je држава, од маџарског орсаг). III. У Дубровачком архиву ce налази једно писмо из године 1438, мало пред турску најезду, из Сребрнице у Босни. Њега пише тамошњи становник из Дубровника Пирко Бољесаљић и жали ce како су га два Дубровчанина са грађанима (приставима) Сребрнице лишила слободе и оковала, na каже: «Господо, ja Перко говорах: Коју имате са мноме правду али кривину, да мене вежете, Србли, безаконо». Он je и Сребрничане звао Србима. Ođo п и с м о je накнадно нашао у Дубровачком архиву пггио Константин Јиречек (52).

и

саоп-

И овде je Вас. Ђерић дао погрешно објашњење да je Пирко био босански поданик (3), на игга je тачно приметио Радослав Грујић да je то немогуће (49, стр. 26). Он je био дубровачки грађанин, настањен са послом у Сребрници, као што je таквих лица било no свим српским и босанским рудницима. Он ce нешто замерио Дубровчанима и ови, перфидни, склонише сребрничке власти да им дају «правну помоћ» итд., два пристава, jep сами нису могли у тој држави вршити акте империја. To je разјарило Пирка: Шта ce то вас тиче, Срби, то je ствар која ce Дубровчана може да тиче, али они немају право да интервенишу. Какву ви Срби имате са мном «правду али кривину», кад ce ради о ствари која ce збила у Дубровнику a ja сам дубровачки грађанин? Што ce то вас тиче, што ce мешате у туђе ствари. Ви нисте за то надлежни, ви поступате «безаконо»: ви ме «вежете безаконо», чините ми насиље на које нисте овлашћени. Какву правну лигитимацију за то имате, како би ce данашњим правним језиком казало. Ви Срби! He ни Сребрничани, ни Босанци, већ Срби. 39

Свакако je то у најмању руку доказ да су они и тада тако означавани. Он их je звао Србима насупрот својим Дубровчанима који су били Романи одн. Власи. IV. Kao што ce види, из самих Миклошичевих Споменика, изашлих пре више од сто година, налазе ce повеље разних владара Босне и доцније Херцеговине у размаку од пуних 220 година, у којима своје поданике називају испочетка само Србима после Србима и Власима. Трећег милета нема, a о каквим Хрватима има помена исто као о Кинезима. После наилази и све je чешћи назив Бошњак, али опет не Хрват. Назив Бошњак je једанпут морао да дође, као ознака државноправне припадонсти и регионалне посебности. (Kao што je дошао израз Црногорац, Далматинац итд.). Али тај израз mi­ je постао етнички изражај, као ни Херцеговац (овај још мање, jep je назив настао тако рећи са нестанком Херцеговине као слободне државе). Све су те повел>е из времена кад je постојала посебна српске држава, било као краљевина или деспотовина. Разуме ce да су ce поданици српске државе звали Срби, и било би логично да ce баш становници и поданици других, чак суседних држава и владара друкчије обележавају. He: они су веома често звати Србима. Толико je предоминантно било њихово етничко обележ је да га ништа није могло збрисати и ретко заменити за дуго време постојања слободних босанских и херцеговачких држава. У Индексу свога Дипломатског кодекса (Index Alphabeticus), објашњава проф. Тадија Смичиклас, хрватски историк употребл>ене речи (53): «Србин, то je исто што и Босанац, народност». Латински: Serbin idem quod Bosnensis, natio. И кад ce почео да употребљава израз Бошњанин, као еманација вековне припадности једној засебној јавноправној формапији, није ишчезао назив Србин. Чак je он често остао као једино етничко обележје. 12. Индиректно означавање становника БиХ Србима У споменицима из времена самосталних бх држава имамо такође индиректног обележавања становника Бих, нпр. према је40

зику који говоре, писму које улотребљавају итсл. To су индиректни али пуни докази етничке припадности. Разуме ce да су тадашњи «Босанци» и «Херцеговци» свој језик називали српским, као и своје ћириловско писмо. Тако у повељи бана Стјепана II Котроманића од 15. марта 1333, којом уступа Дубровчанима Рат са Стоном итд. стоји на крају да су састављене четири повеље «двије латинсци a дви српсције» (43, стр. 107). Ова повеља je тим важнија што међу сачуваним са ознаком поданика као Срба нема ниједна из XIV века. Овом ce та празнина попуња. Оваквих означења језика и писма српским има из следећег века; које су измакле Миклошичу, na су их саопштили Медо Пуцић и проф. Константин Јиречек. Тако 1406 године пише Херцеговац Прибисав Похвалић, посланик банице Анке (жене покојнога Вука Вукчића), и војводе Сандаља и Катарине Сандаљевице: «Ja Прибисав Похвалић дају всакоме знати epe доидох у Дубровник посленијем ročnoj е банице Анке и госпогије војводинице Катарине Сандаљевице, доних кнезу и властелем дубровачцијем три листове... писане листом српсцијем. .. u đруги лист који за овим ude српски јест писан в лито роштва тисушчно и четириста и шесто лито месеца декембрија двадесети дан» (54). Ha другом акту стоји: «Ja Прибисав Похвалић после војеводе Сандаља свидокују epe ови лист србскu писани и одписах га мојом руком, u у другом листу српском... тази у првом листу српском. ..» (54). И Јиречек je нашао у Дубровачком архиву сличне исказе истог лица коja су умакла била Меду Пуцићу. Писма су доцнија четири године, тј. 1. марта 1411. Прибисав Похвалић, послан од банице Анке и војводе Сандаља, пише изос.: «Овај лист српски близу овогај мога писан» . .. И з другим листом српским, који je за овим листом...» (52). Има још читав низ тих «листова» којима ce утврђоје «поклад» (остава) војводе Сандаља, rocrroje банице Анке и госпоје Катарине Сандаљевице». Час изузимају нешто оставе, час нешто додају итд. И кадгод означују карактер писма, опредељуЈу ra као српски. Тако и у писму од 9. јануара 1407. потврђује изасланик Сандаља Прибисав Похвалић («сам руком записује и свидокује») «јере ови лист близу овогај мога писање у сем те41

трагу и с друзим листом срлсцим који за овим листом у сем тетрагу први,..» (“ , II, 69). Истог дана потврђује Прибисав да je тај ј ш с т укиштен и пренесен у трећи: «да ce њим не море питати нишчор от поставе шчо ce у њем одржало и у другом листу српском који je прид овијем» (52, II, 70). Ова означавања пружају потпуне доказе етничке припадности учесника одн. писаца. Пошто ce Дубровник служио романским језидима и њима бележио све пгго je од интереса (латинским и италијанским), a те језике нису знали суседни босански и захумски велможе, то су они инсистирали да акти буду у њиховом писму и њиховом језику обележени и само такве исправе признају (уколико не би било сагласности у обе верзије). Оно дгго je написано на њиховом језику и писму, то називају српским, својим, њиховим, где их нико не може преварити. A само Срби свој језик називају српским. У накнадно прикупљеним Споменицима проф. Јиречека налази ce један из године 1447, из Хердеговине у коме ce спомињ у «12 српсцех кмети» и «Српски пристав (52, стр. 85). 13. Сагласност науке са предњим подацима Мада наведени подаци говоре за себе, мада не требају никакав коментар нити ce могу различито тумачити, овде ћемо ипак према старом латинском правилу да «превише не шкоди» (su­ perflua non nocent) навести како су те ставове схватили бечки лрофесори Славистике Јагић и Решетар (таст и зет). Јодан од највећих слависта свих времена и свих народа, Ватрослав Јагић, Хрват али професор многих европских универзитета (Одесе, Берлина, Петрограда, Беча) и редован члан свих словенских академија наука, казао je на једном месту (5S): «У Босни je, према нашем знању, већ за време бана Нинослава употребљаван израз Србл>ин, испрва бар у религиозном значењу за православне (можда и патарене) наспрам католичким Ду•бровчанима који су звати влах». (Обе речи и Србљин и Влах наводи Јагић у старој ћирилици иако je текст расираве немачки; јамачно хоће да их репродукује као пгго су нађени у историјским документима. Он тврди да je израз Србин употребља42

ван још под баном Нинославом, колико он зна, шта значи да je могао бити и раније употребљаван). Професор славистике на Бечком универзитету, Дубровчанин и католик Милан Решетар, писао je такође у Јагићевом Архиву (47) о најстаријим босанским споменшџша, na je навео: «Босански бан Нинослав обележава у три повеље из година 12341249 своје поданике више пута именом Срби и никако друкчије» (Франц Миклошич, Монумента Сербика, 25, 29, 33). У уговорима закљученим 1333 између Босне и Дубровника каже бан Стефан Котроманић да су две српске павеље састављене и две латинске (исто дело 107). Године 1407 спомиње Херцеговац Првосав Похвалић једно своје писмо као српско писмо (Медо Пуцић, Споменици српски, II, 51). Године 1418 дели кнез Гргур Вукосавић, чија je област била у Стону своје људе на Влахе и Србе (Миклошич, цит. дело, 281); то исто, сасвим исто, чине доцније: године 1434 Јурај војвода Дољњих Крај у Босни (цит. дело 378), године 1451 кнез Владислав, син херцога Стјепана Косаче (цит. дело 445), a године 1454 сам херцог Стјепан (цит. дело 467). Професор Јагић je на другом месту, приказујући једну повељу Кулина Бана из 1189, равно два века пре Косова, истакао да je тако лепо што ce језика тиче састављена, да ce мора веровати да су још давно пре њега писали ћирилицом «а народнијом језиком српскијем» (“). Овако текстуелно гласи тај став: «Није могуће да би била «листина Кулина бана од г. 1189 прво и најстарије писмо што би гогсано ћирилицом a српским језиком. Ту ce види колика сигурност и окретност у писању језика српскога слови ћирилискими... Да није могуће вјеровати да не би били у Босни, Захумљу итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом a народнијем језиком српскијем». Многи стручњаци сумњају да je повел»а Кулина бана прри писани акт ћирилицом код нас (као што ce то тада сматрало). Али проф. Јагић иде и даље na тврди да то не би смео бити први гшсани споменик на српском јези ку, баш у Босни, Захумл>у итд. Језик којим су ce служлли ти становници Јагић без резерве назива српским (не ни хрватским ни српско-хрватским, још мање «хрватско-српским»), A Јагић je био и беспрекоран стручњак и Хрват. Сад још једна примедба општег карактера. 43

Сви ови подаци су узети из књига које ce зову «Српски споменици». Углавном из Словенца Франца Миклопшча који их je тако назвао латински (Монумента Сербика), и Допуна из дубровачког кнеза Меда Пуцића и чешког професора Константина Јиречка. He само ови подаци, већ сва писма и повеље које су измењали Дубровчани са Босанцима одн. Захумљанима и Травунцима. Било да пишу ови Дубровчанима или Дубровчани њима, наука то уврштава у српске споменике.

44

IV. НАКНАДНЕ МИГРАЦИОНЕ ПРОМЕНЕ СТАНОВНИШТВА БИХ

Потпуно станционарног становништва нема нигде na га није било ни у БиХ. Делом ce старо отсељавало, ново досељавало итд. Тих померања je било вазда, али она раније нису бележена. Можда ce из каквог записа може каткад нешто наслутити. Доцније, нарочито од стране аустријских власти, има и мало прецизнијих података. У средњем веку, нарочито за време домаћих владара, биле су миграције свакако мање, али их je било и тада. Наступом новог века оне узимају вулкански карактер. Средњи век некако завршава и у Србији и у БиХ са губитком националних држава. Са новим веком настаје туђинско ропство које траје столећима. Четири столећа округло стоје ове покрајине под турским игом, четири деценије под аустро-угарском управом, a пгга онда следује сви знамо. Становништво за то време није остало стационарно. Војна померања и слаба безбедност, болештине, глад и немаштине и многи други разлози произвели су огромно померање етановнипггва на целом Балкану, na и у БиХ. Ту смо скоро претресли у књизи Размештај Срба (’3) у одељку под насловом «Ерупција српских сеоба после турске најезде» (стр. 36 ид.). Шомет де Фосе, консуларни чиновник Француске у Травнику почетком прошлог века, тврди да су «револуције чије позорје била ова провинција (Босна) посигурно измешале pace ових становника» (193, стр. 47). Једна импетуозна пенетрација туђина настала je тек у аустријском вакту али она није била бројно велика и, као што ће ce доцније видети, није од њ е остало много трага. Мало података има о свему томе и то мало што има гледаћемо да саопштимо. Kao крајњи резултат можемо ипак казати да je ипак у БиХ било можда мање померања становнипггва него у ма којој другој јужнословенској области (подразумевајући ту и Бугаре). 45

A што je најважније, етничко-структуралне промене нису веНационални карактер земље оне нису могле да алтерирају. To he ce видети из даљих излагања. Можда ja то питање не бих ни претресао, не бих ваљда ни upoучавао, да ce са друге стране не постављају тенденциозне и недоказане тврдње, no којима ce баш српски елеменат у БиХ жели претставити као импортиран. И то не тврде само католици и само Хрвати, већ покаткад и какав муслиманин. Речени муслиман из Босне, Белагија, у својој докторској тези на Правном факултету у Алжиру 1940. године писао je да су у тој земљи православни помешани разном крвљу (406, стр. 16): грчком, јерменском, бугарском и влашком. Католици такође, саском итд. A муслимани су чисти! Зато ce морало све ово рећи. Јш ке.

14. Досељаеање у БиХ у средњем веку I. Имамо један сигуран податак о масовном усел»ењу становништва суседне Рашхе у данашњу БиХ, негде крајем XII века. To су били припадници богумилске вере. Богумилство ce прво појавило у Србији, na онда у Босни. Стефан Немања je драстичним мерама онемогућио био делатност богумила, и напослетку их «прогнао из своје државе» (58). Они су прешли у Босну. To потврђује и Владимир Ћоровић (” ) : «Из Србије секта je прешла у Б осн у... У Босни су припаднике нове вере звали патарени». Један од вођа далматинских Срба у половини прошлог века др Божидар Петрановић je у својој студији о Богумилима, K o ­ ja ce и данас од науке цени, напиеао (2U, стр. 96): «Из Бугарске и српских жупанија прелазаху, можда у зачетку јереси, поједини учитељи у сусједну Босну. Број ce њихов умножио другим јеретицима из Србије, пгго их прогнаше два Немањића — Симеон и син му првовјенчани Стефан — при свршетку XII и почетку XIII вијека. Босном je онда владао знаменити Кулин бан, који прогоњене из Србије радо прими у своју зем љ у...» У званичном научном органу бх Владе за 1897. писао je Драгутин Франић, јамачно хрватски научник, о стању на Балкану почетком XIII века, и ту стоји (275, стр. 319): «Богумили проте46

рани из Србије побегоше у Захумље брату Стефановом, кнезу Мирославу, који их je, ради мржње на брата, радо прихватио. Из Захумља стигоше проповедници Богумилског учења у Босну поносну, где ce оно под покровитељством бана, племства и свеигтенства раптари ..» To су можда први подаци о миграцијама после доласка Словена. Сва наука једнодушно доноси ту вест, али о количини нема података. У сваком случају je то био масовни ексодус: знатан одлив становнинггва из Србије, прилив у Босну. Шта су били no народности ти прогнани Богумили? Свакако Срби, о томе не може да буде никакве сумње. Срби су пришли Србима. У сваком случају ce број Срба у Босни повећао, етничка мешавина није тиме наступила. Разуме ce да Хрвати и те прибеглице сматрају својим! Да су и остали босански богумили били Срби, у то наука не сумња. To je толико јасно, да ce и не доказује. Па ипак ми имамо неколгасо посредних ставова из којих овај закључак проистиче. Имамо тих ставова код самих хрватских писаца који су питање бгумилства специјално проучавали (као великохрватски историчар иако чешког порекла Трухелка). A нигде код њих ни алузија на «хрватство» богумила. Нека нам je дозвол.ено да ce позовемо пре свега и на највећег хрватског научника Валтазара Јагића, који у својим мемоарима (40, II, 37) налази богумшгство само код Бугара и код Срба у Босни. To канда исто тврди Ћиро Трухелка у својој расправи «Тестаменат госта Радина. Принос патаренском питању». Ja сам то нашао у Јагићевом приказу Трухелкиног налаза (61). Богумили су ван сваке сумње славили «крсно име», како у немачком тексту српски пише Јагић. Гост Радин je славио Светог Ђурђа. Сачувано je још података о прослављању крсног имена босанских и херцеговачких велможа. Нисам сигуран да ли су они били богумили, али су они мењали веру a славу не. Франц Миклошич наводи у својим Српским споменицима (“ , стр. 219) да ce 15 априла 1391 куну браћа Ж упан Бељак и вој~ вода Радич Санковићи Дубровчанима поред осталог и својом крсним именом. Значи да су и тада још славили славу, која je особина Срба. 47

Текст код Миклошича гласи: «.. .јесмо присегли нашом вјером и душом и нашега отца и родитељ наших и свјетјем Јурјем и архангелом Михауилом нашими крстини имени...» Један je славио Ђурђевдан, други Аранђеловдан, као и Немањићи. Клетва крсним именом je спадала у највеће клетве као и дандањи. (Нека не збуњује реч Јурје. To je опште словенска, na Руси и данас тако кажу, док смо ми од Грка преузели Георгије, али кажемо и Ђуро, што je исто као Јурје). II. Било je неспорно и православних усељеника у Босну t o k o m средњег века. Jep би ce иначе тешко могло разумети откуд их толико кад их никаква власт није фаворизирала, него чак сузбијала. Поједини документи указују на фрапантно велике њихове масе. Тако један Талоцијев саопштен први пут 1914. Ми смо то навели у књизи «Верски односи БиХ» (одељак I). приликом споменули једну молбу краља Твртка II папи да му дозволи брак са Доротејом Марај из Печуја, побожном католикињом (62). Маџарски историчар Талоци Лајош доноси оригиналан текст те молбе (63, стр. 142), у којој још у ингресу пише да je «Стефан Тврдтко, Божјом милошћу краљ Боене, усред неверника и шизматика реченог свог краљевства»: in me­ dio infedilium et scismaticorum dicti regni sui, што понавља још једном: quod infedilium et scismaticorum hujusmodi rex est, (urro je на тај начин краљ неверника и ишзматика). Толико их je било да ce он просто назива «краљем неверника и шизматика», па његови непријатељи проносе вести да ce и он налази међу неверницима! Др Талоци даје ошпиран коментар у коме из. oc. стоји: «У тексту молбе je важна напомена да ce у Босни налазе неверници и шизматици. Под неверницима разуму ce богумили (патерени), док ce ознака шизматика може да односи само на православне (ортодоксне). О историји и организацији босанске православне цркве ми имамо мало и усто тако непрецизне доказе, да и спомен православних у еупликацији морамо нарочито да нагласимо. По нашем мишљењу исповедала je већина сточарског народа православну хришћанску вероисповест, иако њени присташе нису тада били организовани». T om cm o

48

Мада би овај податак требало да садржи прва речена књига (62), он није ни овде сувишан. Jep, маколико год да су сви словенски становници древне БиХ били Срби, чак и богумили и католици, из молбе краља Твртка произилази да их je било тушта православних још 1428 године. Било их je, свакако, и нових и старих. Одакле су ти нови могли да дођу? Свакако не са запада већ са истока тих земаља, или са југа, не са севера. Могли су бити само оно пгго су и њихови потомци данас и увек, могли су бити само Срби. Beh и no свом говору нису могли ништа друго бити него Срби. Срби су опет долазили Србима: српски волумен ce повећавао. III. Да су имиграцију у БиХ за време домаћих владара еачињавали углавном Срби, у то нема разлога сумњати, нити наука еумња, и то ce може претпоставити. У повељама владара и велможа доцнијег времена спомињу ce уз Србе и Власи. Раније су, за време Нионслава, странци (Дубровчани) називани Власима, сад и домаћа чељад. Нема сумње да je са Србима дошао и известан број Влаха, али je и њих било у древној Босни. Већим делом су ce они претопили у Србе, но има доста случајева да су постали католици и, следствено, Хрвати. «Турци» су и православне и католике називали «Власима»! Да њ их није било много могло ce закључити из разних симптома. Мада ce они генерално спомињу у сачуваним писмима, и повељама, најчешће поред Срба, никад ce није ништа забележило конкретно о неком Влаху. Ниједан споменик на влашком језику није сачуван. Топономастика указује веома мало на њихово постојање, мада су они Босну бшги сасвим преплавили пре Словена. Један муслиманин из Босне, Абдуселам Белагија, има о томе нешто друкчије гледипгге које ћемо реда ради навести. Он пише у својој дисертацији издатој у Алжиру пред почетак овога рата (406, стр. 14): «Постојање Влаха у Босни ce доказује именима потока, поља, брда, као што су: Руманета, Бакула, Влашићи, Влаховићи, Влахова Гора итд». По Белагији су та ономастика из пресловенског доба. Нема међу Србима влашких имена. У Лици нпр. има понеко, али у БиХ ja не знам те 49

случајеве. Што je најважније, не само да они нису Србима наметнули језик ни у којој области БиХ, већ једва има трага њиховог језика у српској номенклатури. Муслимани имају толико турских и оријенталних (несловенских) назива у свом дијалекту, да ce само из тога може закључити јаче присуство туђег елемента међу њима. И у презименима ce то види, мада су она већим делом словенизирана и прилагођена нашем језику. Зато има писаца који сматрају да je доцнија ознака «влах» базирана на економско-социјалном критерију. Ту спдају хрватски историчари првог реда: Рачки, Смичиклас (и), Шишић (6ђ . Рачког ћемо цитирати дословно: «.. .Али су ce полагано Власи no народности преточили у Словене, међу којима су живели, и под којих су државну област припадали. Име и тада оста, али не знаменоваше више порекла, него човека онога занимања, које бијаше главно Романом станујућим међу Словенима; имена влах и пастир, пекуариус, посташе истоветна. To бијаше друго млађе доба, у које име влах није прикопчано било народности већ начину живљења сеоског пука. ..» (“). Према томе, насељеници доцнијег века слободне државе, као и они што he са Србима прибећи под Турцима, једва he бити романске крви. Ho и кад би били, они су ce претопили у Србе, као што су ce у Хрвате претопили Власи Крка, Истре, Хрватског приморја итд. и још разне надије за читав један милениум. Ако су и били Власи БиХ no крви, нису били Хрвати. По осећању постали су Срби. Нити Хрватска нити Румунија немају шта међу њима да траже! IV. Има још спорадичних вести о усељавању католика у Босну, највећим делом страног порекла. To су углавном рудари, «Ca­ ci*» и слично. Онн су ce насељавали уз рудокопе и ту сачињавали колоније које су остале и до данас иако претопл>ене у «Хрвате». Где су они били, нашли би ce одма и дубровачки трговци, од којих су монги no доласку Турака напустили земљу. a неки су и остали. Исто као и око српских рудних центара (нпр. Јањево у Косовској области). To су констатовали многи писци. Тако нпр. један од најбољих географа Немачке, у другој половини прошлог века, Хајнрих 50

Киперт. Он je, описујући «груписања конфесија у БиХ» (47) приметио да Сарајево у Босни не сачињава «духовно средиште» католика, већ то чине три стара манастира западно од Сарајева (Сутиска, Фојница, Крешево). Није чудо, ншне даље писац, што ce ту налази и највећи број минералног блага земље. Очигледно су ce страни елементи као радници и трговци ту насељавали. Владимир Ћоровић пише у своме приказу БиХ (73, стр. 871: «У самој земљи има у XIV веку врло много кустодија, понајвише у рударским и трговачким местима, где су биле веће колоније странаца... Такве су у Виеоком, Олову, Лашви, Сребрениџи, Гламочу, у краљевској престоници Сутјеској и на још неким местима. Нарочито ce развише манастири Сутјеска, Фојнииа, Крешево, Високо, Рама, Сребреница и Олово...» У северној Босни, као што he ce видети из даљих излагања фратра Јукића (69), католике зову маџарима, (то je случај у селима око Бихаћа, Санског Моста, Приједора и неких других места у Босанској Крајини), док их у другим крајевима зову шокцима. Откуд сад назив маџара читавој групи становништва католичке вере? Можда зато што су били привржени маџарској власти? Али можда и зато што су ce доселили из Маџарске? Свакако je то симптоматично; на чистоћу порекла, нарочито на «хрватско» порекло то не личи. A можда ни назив Шокац? Етнографи ће морати то питање дубље да проуче. После сам, кад je ово било написано, маја 1965, нашао у «Политици», у рубрици «Да ли знате» (у којој пишу највећим делом стручњаци), ово објашњење: «У погледу имена «Маџар» за хрватско становншптво овог дела Босне постоје три различита мишљења: da су их тако назвали Турци приликом освајањаБиxaha (1592), jep су их затекли као угарске држављане; да им je то име дато зато што су многи од њих потомци саских рудара који су дошли из Ердеља, no трећем мишљењу име ce изводи од турског ,мацури’ што би имало да значи — досељеник». Све то некако наводи на досељеништво; у атохтонство «Маџара» Босне тешко je веровати. Ти католички досељеници у Босну средњег века нису били Срби, то je ван сваке сумње. Али нису били ни Хрвати. «Саси» су били Саси, Германи; Дубровчани, којих je морало бити знатно мање (Дубровник сам je био толико мали!), били су Романи (тек je доцније почело србизирање Дубровника). Ни сви они, ни 51

«Маџари» нису били Словени. Ни са надошлим Сасима, ни са Власима, српски средњевековни карактер Босне није долазио под питање. To су биле само «натруне», како Хрвати говоре, које je основна маса амалгамисала. Срби су остали предоминантан ако не и једини етнички елеменат Босне. (У Херцеговину су те «натруне» једва допирале). 15. Етничко-демографске промене за турског земана.

Ни за време Турака нису демографски односи у БиХ били стационирани. Напротив, тада тек настају померања и струјања као никад дотад, као што смо у уводу овог одељка казали. Све три вере добивају принову, али православна и одлив који можда ту принову бројно покрива. Поред тога ce јављају, још у почетку турске владавине, првих векова те владавине, две дотад невиђене pace: Јевреји и Цигани. Како они нису били интегрирани ни од једне од постојећих етничких група, већ су своју етничку посебност до наших дана одржали, о њима ће бити засебно реч. Овде сано о оним групама у које су ce «утопиле» у постојеће, које су ce амалгамисале, «интегрирале» са већ постојећим. Ми ћемо их приказати заједно са тим постојећим групама. I. Знатну су принову добиле муслиманске народне масе, што je еасЕим разумљиво. Није могуће ни замислити да би турска власт препустила још у почетку сву земл>у домаћим л>удима. To je био случај после, након више деценија или, можда, векова. Тада су домаћи «потурчењаци» били режиму још оданији него они блиски Стамболу. Али je испочетка морала турска власт да земљу чврсто за себе привеже, да домаћу чељад поучи и приведе правом Исламу, да их дејствително «потурчи». Оставили су им језик, то je тачно, али je и тај језик испремешан турским и арапским изразима у толикој мери, да je правом Србину свака трећа реч непозната. Како су то могли Турци да ггостигну? Једино тако, што су у свим крајевима имали своје људе, старе приврженике Ислама: Анатолце, Арапе итсл. Како би могли домаћи «Турци» иначе 52

бити и у вери упућени ако не преко масе завојевача исте вере, који су их са свих страна прожмали? Како би могле те турске речи да ce увуку у њихов родни ерпски језик да није била Ma­ ca Турака међу њима која je турски говорила? Они су били у мањини, то je очигледно, jep би иначе натурили свој језик Босанцима, a ови су њих апсорбовали и њима наметнули српски језик. Али су у исто време примили велику наслагу турских и осталих оријенталних израза. Тада су комуникације међу становништвом разних области биле веома слабе и даљи нису могли утицати на ближе. Није могао Сарајлија да утиче на Травничанина и обрнуто, већ су свуда, у сваком крају, били инострани Турци као инструктори, прецептори, пропагатори и учитељи нове вере. Прве хоџе су морале све бити са стране. Пошто су домаћи становници добровољно присталн да ce «потурче», то су биле потребне маее прозелита и завојевача. Али ипак мноштво правоверних и режиму оданих мора да je испочетка дејствовало у БиХ. Нема изгледа да je оно све напустило те две покрајине. Оно ce претопило у домаће становништво, али je оставило на ово антрополошког трага, негде чак веома знатног. Зато je смешно говорити о чистом «нашем соју», како говори Радоје JI. Кнежевић, a још смешније о «непатвореном цвиету хрватског народа», како говоре хрватски мегаломани. Једна упућена личност, један историчар немачки који je остао анониман, писао je средином прошлог века, кад ce о Босни још веома мало објављивало у европској штампи у најпризнатијем немачком часопиеу за Иностранство (13s): «Мехмед II je у утврђењима сместио турске посаде, мухамеданизирао Србе и повео цвет босанске младости, око 30000 дечака, собом за јанкчаре».» Чак je и званични писац А-У за БиХ Карл витез Сакс тврдио (“ a) да јужнословенска народност у УиХ није баш чиста, jep су они помешани не само са крвљу прастановника тих области (вероватно Илирцима) него и са османлијским Турцима који су ce — свакако у малом броју — насељавали за време 400 годишње владавине Османлија и претопили ce са оним многобројним урођеницима који су прешли на Ислам. Баш Сакс нарочито истиче нечисту словенску крв бх муслимана. 53

И савремени муслимансхи писац БиХ Енвер Реџић je, позивајући ce на Цвијића (44) и слажући ce са њим, писао (81, стр. 105): «Османлије су у почетку биле многобројне. To су у првом реду били војници,, чиновници и трговци. Под утицајем средине и женидбених веза они су заборавили свој језик, потпуно ce асимилирали и стопили са ,муслиманским Србима’». Мада немамо за то прво доба неких документа, нити их je могуће имати, ова ce претпоставка не може спорити;. После je било можда још мање те инфилтрације, али je било вазда у извесној мери, за цео турски земан. У руском «Журналу Министарства народне просвете» дао je занимљив опис Херцеговине неки писац Рајевски, и то још године 1850. To je скоро дословно пренео немачки часопис «Иностранство» исте године ("'). Ми ћемо ту студију обилато пренети на разним местима. Овде само неколико речи. Писац наводи како су ce многи Срби поисламизирали, још увек говоре српски и разликују ce од «правих Турака», na вели: «Прави Турци налазе ce више међу спахијама или земљовласницима, у пратњи везировој и у тврђама као гарнизони. Мањи део њих живи no селима под именом балија под истим условима као и раја, једино што не плаћају хар ач...» Насељавања Босне страшш муслимашша, као што je нпр. био случај на Косову и no Македонији, није било. Али појединци су остајали тамо кад су једном тамо добили били цивилну или војну службу. Тако су познате многе породице турског порекла у БиХ. Владимир Ћоровић пише (70): «Муслиманске редове попуњавали су нашим земљама и прави Турци, које су управне власти из Цариграда, no потреби службе, упућивале у покрајине и од којих je један део ту стално остајао. Ha турско порекло указују и ова имена данашњих славизираних босанских муслиманских породица: Кајтази, Кемуре, Фирдуси, Бехрами, Коркути, Бехмени, Филусије итд. Ту спада и позната беговска породица Ченгића». И у другим својим делима то исто тврди Владимир Ћоровић, бесумње један од најбољих историчара БиХ. Тако у књизи БиХ (73, стр. 67, 69 итд.), na наводи чак и исте породице, додавши Џумхуре и Мазуре. Увек завршава са «итд», што значи да их има знатно више. 54

За породицу Ченгића ce зна да ce доселила средином XVI na из Азије. Од њих je чувени Смаил-ага.

B e­

Ченгићи су пореклом из Азије и у нашим крајевима су насел>ени око 1553 године. Први no имену познати члан ове породиue je Исфендијар-бег, који ce помиње 1498 године као моћни вазал династије Карамановића у Понту, у Јерменији, око извора Тигра и Еуфрата. Кад je султан Селим I заузео те крајеве 1518 године, преместио je Исфендијар-бега у градић Чангри, северно од Анкаре, no коме су његови потомци добили породично име. Први члан те породиде који je дошао у Босну бш> je Kapa Осман-бег, који je ту око 1553 године постао султанов намесник. Његова три сина добила су велико имање у Боријама на Загорју код Фоче, одакле су ce Ченгићи касније разгранали у више лоза. У свом Опису Босне Тома Ковачевић, некадашњи францисканац каже (“ , стр. 18) да «по Травнику и no другим мјестима има Арнаута каваза до 500 и регуларних војника 5700». To je он писао за један дани период (средину прошлог века). Разуме ce да су са новим везиром долазили и нови кавази. Многи су ce враћали у Арнаутлук, неки су и остајали. Један од водећихполитичара Босне првих деценија овог века звао ce Шериф Арнаутоић! Није баш све чист Босанац, чак ни Словен! Проф. Дворниковић признаје да има «по која кап турске крви» у нашим босанским и новопазарским Муслиманима, и сломиње «Туркуше» у Босни «са истакнутим јерменским профилом, као нпр. у угледним босанским породицама Фадшташића, Карамехмедовића и др.» (л, стр. 309). Луи Оливие, директор Генералне ревије наука у Паризу, у свом делу БиХ, издатом несумњиво уз помоћ «земаљске владе» (г39) донео je чак и две слике «оританалних Турака из Турске настањених у Босни» као типове (стр. 18). Мада су ce бх муслимани строго одвајали од цигана одн. ове држали на видљивом отстојању, не може ce порећи да je морало гдегде бити и мешавине. Цигани су били муслимани и као такви су ce приказивали. У укупном броју муслимана при модерним пописима они су обухваћени. Али некад и биолошки. Они су ce увлачили међу муслимане и овима није увек успевало да их држе у дистанци. Данас понајмање. 55

Аустријски политичар Јозеф М. Бернрајтер je у једној студији при крају I светског рата (72) признао антрополошку различност бх муслимана пр>ема хришћанима овим речима: «Муслимани у БиХ, иако диференцирани према хришћанском становништву својом господујућом свести која je вековима трајала и примесом коју су њихови хареми добили преко турских и анатолских ж ен а ...» Кад су говори о антрополошким особинама становништва не сме ce занемарити ни улога жена одн. мајки. Није мали број муслиманских спахија који je у свом харему имао жене са Оријента и из српских предела. To Хрвати, сасвим разумљиво, нигде не сломињу. Али они тврде сасвим обрнуто, њихов «научник» Мурвар (79): «Ако je који Османлија или прави Турчин заостао у зешви, женидбом с домаћим девојкама убзо ce кроатизирао» ! Ето на чему почива хрватство Босне! Хрвати, којих у Босни није ни било, све су алсорбовали, њих нико! Наука, међутим, тврди сасвим супротно. Тако je на пример, један од најбољих познавалаца наших пршгика овог века, немачки професор Герхард Геземан (”2) писао да су «праве Османлије, настањене (у Босни) као чиновници, војгагци и трговци, брзо србизирани». Брака je било мало, или боље нимало, између владајућег мус-лиманског соја и муслимана земл>орадника. Te две класе су биле одвојене као две вере или мало мање. ЗемЈБорадника муслимана je било мало, али их je било. Сви су били индижени, старинци. Иначе je те послове обављала раја, и муслиманин земљорадник je називан балијом и третиран, бар морално, не много различно од раје. Зато су бегови брак са њима избегавали. Kao балије су заиста означавани муслимани земљорадници, који су сви били домаћи (недосељ.ени). Код Фарлатија i*3, IV, 74) има податак од фра Филипа Ластрића из Очевије, који каже да су «потомци њихови од свих најпрезренији и највише потцењени; њих на турском језику зову балије, a то значи незналице». У оригиналу atque etiamnum illorum posteri despicatissimi omnium et contemptissimi habentur, quos turcica lingua Balie, id est ignaros vocant. 56

II.

Много масовније je усељавање страног муслиманског елемента после турских пораза и повлачења са севера a после са истока Босне. Владимир Ћоровић пише (73, стр. 67) : «Кад су, постепеним напредовањем хришћана, од друге половине XVII века, муслимани морали да напуштају средњу Далмацију, Славонију, ,Боку и Лику, њихово ce становништво сручивало обично у Б осн у... Најљући херцеговачки муслимани били су Корјенићи, који највећим делом лотичу од прогнаних турских насеља око Херцегновог, као и становништво ,проклетог Лијевна’ од далматинских муслиманских бегунаца». Ha другом месту гтише Ћоровић (70): «Ha почетку XIX века велики део муслиманских избеглица из западне Србије прешао je у источну Босну и ту ce населио. Тако су нпр. брчански Кучуккалићи потомци познатог дахије и з Првог устанка». Масивнија имиграција je настала после Првог и Другог српског устанка, и после напуштања градова у Србији 1867. Ту je било муслиманског становништва одасвуд, било je и Срба међу њима, али су вероватно несловенеки елементи имали превагу. Академик Љуб. Стојановић казао je у свом опису старог Ужица (74)) да Турци у њему «нису били Османлије, већ потурчењаци као и у Босни, и нису знали турски сем поздрава и неких речи коje су ушле и у српски језик онога времена». A њих je било, како Стојановић наводи из других извора, прилично много. У самом граду их je било 1844 године 3695 душа, a 1855 године 5010 Турака и 382 турска Циганина. Сви су ce они, или бар највећи део њих, преселили после у Босну и постали — «Хрвати» или бар «Југословени» ! Ултрахрватски писац Пилар («фон Сидланд»), који категорички тврди да су бх муслимани згољни Хрвати, каже (20, стр. 104): «У Босни наилазимо често на имена Биоградлија, Шабчанин, Ужичанин» итд. Све су то Хрвати већ и no имену. Др Ристо Јеремић je у једној својој брижљивој студији о noреклу становништва Тузланске области (177) изнео како je највећи део тамошњих муслимана странац. Он каже из. oc.: «Муслимани су ce досељавали у област као чиновници из Турске и као мухаџири из Угарске, Славоније, Далмације, Хрватске, Ср57

бије и Црне Горе». Нарочито их je много дошло из Србије у току XIX века. Неке махале носе назив Арвати или Арвачићи, jep су муслимани досељени из Лике кад je потпала под Аустрију. Има, каже Јеремић, «прштачан број Арнаута и Арнауташа који су дошли од Ђаковице и Призрена као салебџије na ce многи и станили... У власеничком селу Шехерџику живи муслиманска породица Цакари. За њу веле да je маџарског порекла» (писац наводи и доказе). «Беговске породице тврде да су пореклом из Анадола и, пошто ce не служе ,беговским писмом’ као бези на Херцеговини, у Полимљу и Г. Подрињу, сматрају то неки поузданим знаком да бези Тузланске области нису потомци наше средњевековне властеле. Једино ce још говори о Тузлићима да потичу од Цветка Алтомановића и за Узеирбеговиће у Маглају да су род Кандићима у Српској Брусници, срез маглајски...» За порекло неких муслиманеких породица карактеристична су њихова презимена, нпр Араповићи, Арнаутовићи, Биоградлије, Будимлије. Ваљевци, Видинлије, Крупањци, Лознице, Никњ ићи.. . , Скопљаковићи, Туркушићи, Ужичани.. . , Херцези, Шапчани итд. Сви ce писци, мање више, у томе слажу да je настао велики прилив муслимана у БиХ опадањем и сужењем турске власти у Европи, најпре на северу (Угарска) и западу (Млеци), после на истоку (Србија), онда на југу (Црна Гора). Тако нпр. пише Ђорђе Пејановић, који je специјално проучавао демографске прилике у БиХ у скорашњој књизи: «Кад су ce Турци, послије неуспјелих ратова и пораза од 1683 до 1739, повлачили из Аустрије, Угарске, Далмације, Хрватске и Славонкје, прешао je велики дио муслиманског становништва из тих крајева у Босну и Херцеговину и размјестио ce no свим крајевима, особито у централној и источној Босни, у градовима око ријека Уне, Врбаса, Босне, Спраче, Укрине, Дрине, Саве, Неретве, Лашве, Сане, Праче, Врбаше, Раме, Криваје, Усоре и Брегаве. У вријеме устанка у Србији 1804-1813 и послије 1867 доселило ce у Босну много муслимана из Србије, особито из градова. Слично je било и са муслиманима из Црне Горе послије 1878»

о Пруски . конзул у Сарајеву наводи бројеве становништва БиХ

баш 1867 године (” ), и онда каже: «Мухамеданци, међу којима 58

ce налази 30.000 глава протераних последних година из Србије, a то je највећи број њихов, претстављају углавном градско становништво». Он je можда више него ико био у стању да приближан број дозна. Да ли тај број обухвата само мушкарце или и ж ене са децом, тешко je утврдити. Свакако ce ради о приливу мухаменовништва етнички различитог од оног босанског и херцеговачког. To може ваљда донекле да објасни и резултате турских «стаданског становништва од неколико десетина хшвада душа, статистика» треће четврти прошлог века. Док je no њиховим подацима било у БиХ 1865. године 34°/о муслимана, 1871, (после предаје градова у Србији), било их je скоро 50°/о! (Вид. 62, стр. 59). Делом je ту статистика сумњива, али свакако да je нешто придонела и имиграција «Турака» који су напустили српске градове, међу њима баш Београд, Шабац, Ужице. ■W

Да су ce многи муслимани населили у Босни тек у XIX веку, нека послужи као доказ и овај податак саопштен код Ашбота (i5°, стр. 353): «Босанска Костајница на другој страни Уне чисто je мухамеданска. Она je настала шездесетих година, кад су ce мали are исељени из Србије овде населиш е...» Разуме ce да су они били Хрвати и у Србији и после у Босни! У горе цитираном ставу Ђорђа Пејановића стоји да су ce из Црне Горе «Турци» исељавали у БиХ, у главном у Херцеговину, чак и после Окупације. Тада из новозадобивених срезова одн. племена (Никшића, Бањана, Дробњака итсл.). To je био случај код сваког проширења Црне Горе, na чак и пре тога. Сретен Вукосављевић тврди да су ce «истражени» Потурице махом насељавале у околини Црне Горе ("2а, стр. 98). «Тако су ти исељеници створили крајину, која je била љута и убојита иако није била формално организована као крајина. Опколили су Црну Г ору...» Несумњиво je скроз хиперболисано м ш пљ ењ е босанског историка Baca Глушца (” ) да je највећи део бх муслимана придошлица. Он тврди да су ти муслимани углавном потомци мухаџира који су ce досељавали из Угарске, Славоније, Далмације, Хр~ ватске, Србије и Црне Горе кад je османлијска власт почела опадати (тј. после 1683). Ти су ce мухаџири збијали нарочито у 59

варошима и око градова. To je претерано, али много истине има у тим тврђењима. У Географеко-статистичком приручнику изашлом 1817 у Вајмару стоји да у Босни «живе међу њима (Бошњацима) врло многи Турци, чији je број у западном делу (Босне) готово раван броју прастановника, као и Јермени и Јевреји» (402, I, 110). Масовног одлива становништва исламске вере није било за време турско. Забележен je један случај, али не добровол»ан. Октобра 1697, je Евгеније Савојски направио «хусарски подвиг» у Босни, допро на брзину до Сарајева, спалио ra, a велики део његовог муслиманског становништва (управо све који гогеу побегли) заробио, одвукао преко Саве и покатоличио или посекао. Ти покатоличени муслимани су били изгубљени за своју «етничку» групу. III. Каголички елеменат je канда добио најмању принову за турс-ког земана. Ho ипак je било и мешања и принове. Кад je континентална Далмација била присаједињена Босни, a такође к Славонија, масе су ce мешале, католиди највише са католицима. Зато није чудо да у Херцеговини католике зову латини, a јужно од Саве шокци. Шокци су иначе били становници Славоније, a Латини становници Далмације. Ђ. Пејановић у малопре поменутој расправи (,04), на основу науком утврђених истраживања каже: «Послије успјелих ратова Аустрије против Турске помакнуте су границе Босне преко Саве у унутрашњост Босне дубоко око 10-15 километара. Тада ce у Босни доселило доста католичког живља, особито у граничне крајеве». Ћоровић цитира ове речи Вл. Скарића, као резултат дугих истраживања: «У Посавини преовлађују досељеници из Хрватске и Славоније, у западном дијелу из Далмације» (167а према 73, стр. 196). Француски географ Вивиан д Сен-Мартен je писао мало пред Окупацију (изашло после Окупације) (76): «Рачуна ce напослетку (међу католицима БиХ) првко 4000 Далматинаца настањених на западу и центру Босне и западне Херцеговине, делом аустријски a делом турски поданиди». 60

Било je и добровољног бежања испред царске власти у Босну. Тако пише ултрахрватски историчар и «повјесник Босне» Вјекослав Клаић (77, 78, стр. 285): «Ha почетку турске владавине не бијаше положај раје сувиње тежак: још у XVII веку им je тако добро било, да су сен асељавали додо Босни досељеници из Хрватске и Далмације који су више желели да служе турском бегу него хришћанском грофу». Дакле, оставивши на страну признања Клаићева да je боље било под Турцима него њиховим грофовима, остаје као чињеница да су ce још у XVII веку многи католици из Далмације и Хрватске насељавали у Босну! Јамачно je на то мислио и француски научник (слависта) Сипријан Робер, кад je још 1844 писао (96, II, стр. 9): «Тако ce српска раја мало (незнатно) жалила да су ce њена браћа из Далмације и аустриске Хрватске често враћала у XVII веку у великом броју према Босни, налазећи јарам неверних спахија блажим од онога хришћанске властеле...» Ћоровић спомиње један сарајевски докуменат писан крајем XVI века године 1581, «за турске владе». «У њему, међу потписима људи сарајевске католичке колоније има их равно половина која ce бележи талијански и латински; a неки Ђовани Бусни изречно каж е да je из Млетака» (73, стр. 152). Босанац и католички фратар Иван Јукић навео je на једном месту (6t) како у околини Фоче има неких веома сумњивих «Хрваћана». Он je био зачућен и добијени одговор je забележен мало доцније. Али су му рекли (то je било средином прогшгог века); «Прије 15 година мало ce која кућа шокачка овдје налазила, пак ce ево голи досели Хрваћанин, и то све испод љубушке и вергорачке крајине». Љубушка крајина je била у Херцеговини, a Вргорачка у Далмацији одн. Аустрији. Енглескиња мис Дарам, која je више пута обшила крајевегде живе Јужни Словени пре Првог рата и после објавила књигу нимало расположену за Србе, запазила je у Босни тетовирање,. изгледа само код католика, и са чуђењем je утврдила да то «trn­ je словенски обичај» (80). Заиста није. Ко зна какво порекло тај обичај има, a према томе и народ који га врши! 61

IV

Највећа померања становништва за турског вакта вршена су код правосланих одн, код Срба. Било je и даљег усељаања, али још више исељавања из БиХ. Ми смо то до детаља скоро изложили у две последње књиге: «Прострони размештај Срба» (13) у одељку «Ерупција српских сеоба после турске најезде» и у књизи «Верски односи БиХ» (62), одељку «Верске промене настале турским завојштењем» и «Верска стања (нарочито стање православља) три века турског земана», a и no целој књизи. Гледаћемо да што мање тога овде поменемо, jep су књиге скорашње a друга je чак саставни део збирке којој и ова припада. Овде he бити нешто мало новог материјала, a од објављеног само покоја реченица која заокругљује или попуњава празнине у излагању. Пошто су БиХ доцније потпале под турску власт него остале српске области, то je логично да су Срби из поробљених предела бежали у те крајеве. Историчар Алекса Ивић je писао (82, стр. 5): «Са падом Деспотовине под власт турску није завршена борба Срба и Турака. Многобројни ратници српски ce могоше ce назикнути да служе свом непријатељу, него ce почеше селити у суседну Босну, Херцеговину и Зету да помогну тамошњим сународницима сузбијати турске нападе». Први путописац Босне Венедикт Курипечић je навео још у првој половини XVI века своја запажања. Ту он каже за затекле Србе у Доњој Босни да су досељени из уж е Деспотовине (Смедерева и Београда). To свакако нису могли бити сви, али их je морало бити доста (154). Било je и доцније тих за Босну активних српских померања, и принудних и добровољних. Народ je бежао из страха од зулума турских. Како су Босна и Херцеговина последње међу српским земљама потпале под Турке, многи су ce Срби склањали тамо испред Турака. «Из скопских и призренских крајева, са Косова и из Метохије, Санџака, Пештера, Србије, Црне Горе и Источне Херцеговине бежало je становнипггво према северу и западу, na je једним делом долазило у Босну и Средњу и Западну Херцеговину» (,04). Појединачне сеобе такође нису престајале никад, и оне су имале најразноврсније мотиве. 62

Принудно насељавање су вршили Турци кад je известан предео био опустео услед емиграције и бега дотадашњег становништва. Радило ce о северној, северозападној и западној Босни. Ова два прва дела Босне су на тај начин добшга српски карактер иако ra евентуално нису имала. Међутим, наука je утврдила да су принудни досељеници у тим областима «мањим дијелом из турских области изван Босне a већим дијелом из планинских крајева Средње и Источне Босне и Херцеговине». To износи Пејановић (’04) као резултат научних истраживања других научника. Специјално je тај процес приказао Цвијић у једној посебној расправи издатој у Сарајеву 1922 (186). Али и други етнолози су то утврдили. Тако саопштава Вл. Ћоровић (73, стр. 195): «Од почетка XVIII века, пише Јефто Дедијер, који ce дуго бавио проучавањем насеља, населише херцеговачки плаништаци већи дио сарајевског и тузланског окруж ја... Старија су била досељавања Херцеговаца у травничко, бихаћко и бањалучко ок р у ж је...» 215). «Владислав Скарић, у једној великој расправи (167), тврди, да je нашао несумњивих знакова, да православни народ, ако и не сав, a оно добрим дијелом није аутохтон у сјеверозападној Босни, већ дошљак с далекога југа, понајвгапе из Херцеговине и суседних области». Јован Дучић саопштава (215а, стр. 186) говорећи о Петру Кочиhy и његовој ужој домаји око Врбаса и Уне: «Ту je на домаку она граница коју су Срби евојим масама запосели од Бихаћа све до Сења на мору, да европски Запад бране од азиских провалани да онамо створе чувени српски епос о ускоцима, који су носили звучна имена из Херцеговине, са Косова и са Вардара. Нарочито из Херцеговине». «Све je ово од Херцеговине», каже један сељак из тамошњег Змијаша етнографу Милану Карановиhy, говорећи о оном народу...» Сретен Вукосављевић je писао (112а, стр. 42): «У живом je народном сећању како ce. .. из Санџака и босанских и херцеговачких планинских области ишло у Босанску Посавину, или у Семберију...» Тиме су настала етничка померања у оквиру самих тих провинција, али укупна етничка слика целих области једва je тиме тангирана. To би биле унунтрашње миграције баш са гледишта хрватских аспирација и ревиндикација. Jep они сматрају 63

Херцеговину једнако хрватском као Босну (и једнаким правом!), na чак и Санџак и све крајеве «до Митровице и даље», како je казао главни тајник ХСС др Јурај Крњевић. Онда, како ce мож е говорити о досељавању странаца на тобоже хрватско тло? A k o су Босна и Херцеговина етничка целина, онда ce морају као целина увек посматрати, бар са етничког и етнолошког гледишта. A k o ce та целина продужује «до Митровиде и даље», онда треба и у погледу миграције то узети као целину. Претерани апетити хрватских мегаломана воде налослетку до негирања сопствених аргумената. Они ce заплећу у противуречности, из којих ce логички не може изаћи. Али je било, разуме ce, насељавања Срба у БиХ из друтих српских предела и тај процес ce није никад сасвим заустављао, мада није био увек једнако интензиван. Кад су, крајем XVII и у току XVIII века, многи крајеви Босне оголели, наступа нова пенетрација Срба. Муслимани су били ратовима знатно покошени, a новодосељени су ce махом настањивали у градовима. Католици су крајем XVII века великим делом пребегли у суседну Аустрију. Рус, професор Сарајевског универзитета, Ал. Словјев, пише (155): «Повећава ce број православних no селима; непрестане имиграције из Санџака, Херцеговине и Црне Горе доводе жилаво српско становништво у опустела муслиманска и католичка села (нпр. у Сарајевско Пол.е)». Савремени немачки научник, одличан познавалац наших околности др Герхард Волфрум из Франкфурта на Мајни, пишући о промени бројне релације вера у БиХ, казао je (81а, стр 29) како су no доласку Турака многи прихватали исламску веру, да онда продужи: «Католицизам je испочетка претрпео јаке губитке, док je православље успело, једновремено са продирањем српског становништва, да свој утицај знатно прошири». Из овога излази: 1) да je православља било и пре турског освајања, 2) да je придошло још мноштво српског становништва, свакако из осталих српских крајева. Принова je била канда највише српска, бар у то време. Кад су Турци заузели и БиХ, многи су од њих бежали даље, али их je канда више остало, чиме су српском живљу тамо дали принову. Било je и доцнијег бежања Срба у Босну, али јопт више напуштања Босне. Турци су и сами насељавали Србе по€4

ред граница, да их бране. Ови су то заиста некад чинили, a некад бежали на суседну територију. Демографског мира није било. Колико je Срба досељено у БиХ, када и одакле, веома je мало, или нимало, забележено. Али ce радило о масама. Да je међу њима било и нешто инородних елемената, тешко je спорити. У првом реду Влаха и Куцовлаха. Хрвати тврде да су са Србима долазили још Грци, Бугари, Румуни, чак и Цигани. To није нимало вероватно. Можда je било појединаца, мада ни то ни почему не изгледа вероватно. Што ce Цигана тиче то je апсурд, jep Цигани никад нису били православни у нашим пределима. Једино je у извесним групама добеглих Срба био понеки Влах. Али je несумњиво тај туђински елеменат чинио «ишчезавајућу мањину», како Немци говоре. To ce зна no њиховом пореклу, no њиховим именима, њиховом језику итд. Није остало трага од њиховог језика, од њихових националних ознака, од њихове посебности. Они су ce утоггили у море Српства, jep су били незнатни, мали, сићушни; ситни вали у великом мору Сриства. Зато су ce тако лако абсорбовали, без трага ишчезли. Да су били само мало снажнији, не само да би морало остати од њих трага већ би, можебит, сачували потпуно своју посебност. Доказ су Власи у Србији. Није их било ни пет процената од целокупног становништва Србије, na су ce очували до дана данашњега и чак ce просторно шире на штету Српства. Колико je мени познато, било je у Босни свега три влашка насеља, и то у Тузланском округу (W7). Звали су их «српски цигани». Доказ да су ce они, свуда где су били свесни своје особености, личили, да су их личили и Срби. Доказ да их нигде није више било у толиком броју да образују насеље. Доказ да су православни себе одувек звали Србима, a такође и околни свет. Пошто су идентификовали веру и народност, то су Влахе називали (више други него Срби) српским циганима. (Циганима јамачно зато што су били тамне пути, «мауровласи»!). По изузетку су насељавани православни Несрби на територији Босне; Херцеговине скоро никако. Зашто би ce Румуни, Грци итд. одвајали од свога националног стабла кад су били и у својој ужој домовини потребни Турцима? 65

Да je Влаха било много, они би Србе апсорбовали, a не Срби 1б и х . A Срби су их заиста асимилирали сасвим давно и у пот-

пуности. Они су ce пре више векова потпуно нивелирали са осталим Србима и постали једно. И већ вековима сви ce зову Срби, a никако друго. Сви ce осећају Србима, сви пате као Срби, дају крв за Српство. Причао ми je пок. др Ристо Јеремић да je један од највећих хероја Младе Босне, Данило Илић„ Цинцарин из околине Тузле. A како ce јуначки и отмено за Српство борио и за Српство живот дао на вешалима! Свака даља имиграција Срба била je чистије српска. Jep, уколико je међу њима и било лица влашке крви и порекла, они су ce давно раније претопили у Србе, и као Срби су дошли у Босну. Већина није ни знала да су joj преци могли бити непгго друго. Новоусељене српске масе у БиХ сто пута су етнички чистији него «Хрвати» JIrace, Баније, Загорја, Славоније итд. О томе ce овде не може даље говорити, jep je реч о Босни и о Србима у њој. Рекли смо да далеко више податак има о исељавању Срба из Босне за турског земана, него о њиховом усељавању. Можда je тога више и било, али несумњиво има више сачуваних сггоменика о томе. Jep су Срби из БиХ бежали махом у Ћесаровину и под млетачку власт, a те власти су ове појаве регистровале. И најчешће су бележиле да су бегунци Срби или Рашани (то je исто). Кад их je толкко напустило БиХ, a ове опет остале пуне Срба, види ce најбоље да су они увек били доминантна етничка група у БиХ. He би ce могли исељавати Срби из БиХ да их ту није било. Jep су ce селили махом у католичке земље, a исељавање католика из БиХ било je веома мало и једва бележено (нпр. Буњевци). Они би први бежали да их je било довољно. Ми смо и те податке о исељавању Срба из БиХ и виду њихивог насељавања у другим српским областима брижно сакупља ли и унели били у овај рад. Али ce накупило мнопггво података, коje je стално расло, тако да би не само овај одељак књиге него њу целу несразмерно оптеретило A један део те грађе je већ публикован у неким другим нашим делима (Спорни предели Срба и Хрвата, Просторни размештај Срба у прошлости и садашњости, и у још неким), тако да смо сав тај материјал у последњем моменту извукли из књиге. Он ту није неопходан, jep ce овде у првом реду објашњава шта ce догађа у тим покра66

јинама самим, како ce њихово интерно становништво мења. Свакако и то су промене, али оне проузрокују празнину у земљи, не мутације. Ипак би била штета да ce тај прикупљени материјал, на који je утрошено много труда, не преда српској јавности. Morao би он бити вишеструко од користи: и доказујући ранији српски карактер Босне и српски карактер крајева куда ce ово становништво доселило. Зато, ако ce укаже прилика, ми ћемо то објавити на другом месту: или у каквој засебној брошури или у какком низу расправа, под насловом «Одлив срггског становншлтва БиХ». И то ће бити допуна ове књиге, али некако осамостаљена. За етнички карактер данашње Бих од нешто мање je важности; за испитивање етничких односа у свим српским пределима укупно од примордијалне важности. У националној проблематиди БиХ треба, можда, другим моментима дати превагу, али ce не смеју ни ови сасвим пренебрећи. Баш no оној народној песми из Херцеговине: Г ледај Стоца, пази Почитеља, Ни Мостара не остављај сала!

Ako je неко у стању да изда ову књижицу, ja ћу му радо дати рукопис сасвим џабе. Из ње he ce документарно доказати како je скоро цела православна Славонија ,највећи део православне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, знатан део Срема и Црне Горе, итд., насељен Србима из БиХ. To с још тада масе од no вшпе десетина хиљада лица, које су несумњиво ослабиле Српство БиХ. Да оно и поред тога претставља већину у земљи, поред још свих страдања и убистава, доказ je само да су те покрајине до сржи биле српске. Kao крајњи резултат свих метаназестичких кретања може ce утврдити један феномен који личи на миракул: Све околне области насељавају Срби из Босне и Херцеговине, дајући тим крајевима српски карактер ако га није било, или га појачавају и потврђују ако je био угрожен, a у исто време не слабе своју етничку позицију у крајевима из којих ce селе. Шантићев стих о тим областима као «расаднику Српства» није нимало лретеран. Па шта то значи у ствари? Значи да су Босна и Херцеговина имале толико српске крви, да их никакво пуштање крви није могло да поремети у њиховом етничком саставу a камоли да 67

их уништи. Ни сеобе, ни ратови, ни персекуције које су вековима вршене према српском живљу Босне и Херцеговине, нису могле довести у питање српство тих области. Чак ни зверско и систематеко тамањење Срба у криминалној «Независној држави Хрватској» није их уништило нити могло избрисати српски карактер тих покрајина. Док je сама Србија била скоро пуста после Карађорђевог и Милошевог устанка, Босна и Херцеговина су пуне Срба биле и остале вазда. Свакоме су их давале и немилице жртвовале, na опет их je увек остало толико да им нико не може оспорити етнички карактер, ни данас као ни у најстаријој прошлоети од доласка Срба на Балкан. Све су вере досељаване, као што ce види. Разлика између њих je најважнија у томе, што су ce Срби православни доселили први, a остале вере потом. Ако ce гледа на старину населења и бивствовања, опет Србима припада приоритет. Beh и досељени Срби, чак кад би били сви из области ван Босне (a њих je мањина), и они живе у Босни Beh неколико векова, далеко више и од досељених муслимана a камоли досељених католика, чија je главна навала на Босну уследила крајем прошлог и почетком овог века. Старина насеља говори за Србе у сваком случају, ако и она непгго значи за право на ревандикацију неке области. 16. Н авала иностраног елемента под Аустро-Угарском

I За време окупације и анексије БиХ од стране аустро-угарских власти (од 1878. до 1918) настале су огромне пркзмене у националној структури становшшггва. Оне су ce највише одразиле у напуштању земље од стране муслимана. Ta je појава узела била масовну форму и трајан карактер, претила je чак да ce развије у катастрофу. Она je веома брижљиво и доста опширно изложена у нашој књизи Верски односи БиХ (65), у одељку IX: Миграциона, верски опредељена, кретања после Окупације. Ту ce заиста радило у првом реду о метанастезичним кретањима из верских разлога како je наведено у поменутој књизи стр. 99 до 104. Мислим да сам на68

шао све податке који су уоггште постојали у овом погледу. Могу само додати да студија под насловом «Положај муслимана у Босни», која je 1900. изашла у Бечу на немачком језику (цитирана у поменутој књизи под бројем 124) као дело «једног Маџара» у ствари потиче из пера «некрунисаног краља БиХ» Венијамина фон Калаја. To сам после дознао, из скорашње књиге једног муслиманина (8\ с. 36). Калај je желео да остане анониман. Али са утврђењем његовог имена расправа добива само на важности. Муслимана je било само мухаџира, оних који су напуштали земљу. Досељеника муслимана за време А-У није било ни за лек. Ниједан пример ваљда. Православни су били доста стационарни, ако изузмемо економску емиграцију на прелому овог B e ­ na, махом из Херцеговине. Све je то такође објашњено у нашој скорашњој књизи о Верским односима (62, 103), jep су ове појаве утицале такође на бројни однос вероисповести, тако да нема разлога понављању. За време А-У било je исељења Срба, било je, мада мање, и досељења извесног броја Срба, али без икакве примесе и овамо и онамо. И верски и национално радило ce о истој групи. У исто време, и стално, вршена je једна плански провођена пенетрација католика. И то смо у претходној књизи изнели, али ce то мора доста детал>није и подробније овде приказати. Тамо смо проблем посматрали само са верског угла. Међутим он има далеко замашнији национални карактер. Jep импротиране масе нису биле, у евојој огромној већини, етнички идентичне са домаћим становништвом БиХ. Оне су претстављале стран елеменат, корпус алиенум, и промене које су настале и које су ce ж елеле a није било времена да ce спроведу, толико су значајне да ce овом питању мора посветити посебна пажња, бар толика колика je посвећена првом надирању страних муслимана у почетку турског вакта. Ипак ћемо гледати да што мање понављамо, na и овде указујемо на књигу62, стр. 97-99. До Окупације етнички односи у БиХ били су начелно стабилизирани, постојала je извесна вековна равнотежа етничких фактора (базираних на вери) и ако не етничких снага. Нови елементи и нови етнички фактори слабо су придолазили више векова и нису слику из основа мењали. 69

Од Окупације настају велике промене. Појављују ce друге pace, друге народности, други језици. У не много великом броју, али ипак значајном. Слика језичне униформности, слика уједначеног живота, ишчезава. Надасве боду уши страни језици који одјекују најпре no сарајима, после no касабама, напослетку no свим пределима и крајевима Босне. Хомогености више нема, чак ни спољне, језичне. Статистика je морала водити о томе рачуна, али je она пропустила да то чини. Све до 1910 није ce појављивало питање матерњег језика у статистичким листићима. Te године оно ce није могло избећи. Сасвим прецизни подаци ce за рније време дати не могу, али и из посредних he ce моћи приближно утврдити домашај те појаве. Досељавање je вршено из свих делова А-У монархије. Когод je хтео, могао ce тамо селити и био je добродошао. A плански je довођено чиновништво у најпространијем смислу речи (жандари, финанси, саобраћајно особље итд.), као и неке групе земл>орадника. Било их je најразличитијих народности. Монархија je била мултинационална држава, и никаквој вери, и никаквој народности није спречавала улазак у БиХ. Испочетка je било доста Хрвата, a међу њима и понеки Србин, jep je то требало за успостављање администрације на домаћем језику (код нижих власти; највише власти су ce конзенквентно служиле немачким језиком). Белгијски историчар и путописац Емил д Лавле писао je још 1885, описујући своја путовања no Балкану (можда и годину дана раније), (97, III, 317): «Ja сам тамо срео много чиновника цивилних. Највећи део беху: Хрвати, Словенци, Чеси и Пољаци». Описујући БиХ 1886, дакле свега осам година после Окупације, пише др Карл Цеден, професор Трговачке академије у Бечу (", стр. 197): «Странци су трајно настањени у окупационом пределу; држављани Аустрије и Угарске око 25.300, припадници других држава 2200». К аж е да ce запажа «константни ток усељавања занатлија, циглара, дневничара итд. ЈБуди највише потичу из Хрватске и Италије.» Професор Сорбоне и познати француски историчар Ернст Дени овако je ретроспективно, за вр>еме I рата, описао последице одласка мухаџира: «Ha напуштене земље влада довлачи колоне' Пол,аке, Хрвате, нарочито Немце, ослобађа их од пореза, обил70

но их засипа милостима. Образују ce немачка се л а . . . Градови ce пуне Немцима и Јеврејима: чиновницима, банкарима, индустријалцима, гостионичарима . ..» И други писци су тај феномен истакли. Тако Француз Анатол Лероа-Болије у два маха. У једној расправи каже да повећање броја католика «потиче делом од имиграције» и износи своја запажања (’01). Многи међу њима су из Хрватске и Далмације. У другој расправи, писаној две године доцније (1902) каж е како су ce католици скоро удвостручили за четврт века (Ш 2): «Овај пораст проистиче далом од имиграције. Бројни су ce Аустро-Маџари населили у БиХ после окупације, већином католици . . .>■ Иво Андрић у своме роману «Ha Дрини ћуприја» каже за Вишеград и околину како je првих година окупације наилазила иноверија: «Почели су да стижу чиновници, ситни и крупни службеници са породицама и послугом, a за њима мајстори и вештаци за оне послове и занате којих код нас дотле није било. Било их je Чеха, Пољака, Хрвата, Мађара и Немаца». Овако, овим редом и овим речима обележава Иво Андрић куфераше који су поплавили Босну после 1878, na и околину постојбине Мехмеда Соколоића. Немачки путописац Хајнрих Ренер je бишао «уздуж и попреко» БиХ једно 17 година иза Окупације и у својим утисцима са пута (’03), наводи на многим местима стране колоније или групе становништва. Највише Немаца, но ми ћемо то мало доцније изнети када буде било речи о њима. Овде неке мешане одн. ненемачке колоније и групе. Стр. 14: «Између Добоја и Зенице врши ce насељавање 400 до 500 емигрантских породица, међу којима ce нарочито налазе Чес и . .. Пошто у Русији нису нашли цил> својих жеља, надају ce у Босни да заснују бољу будућност». Стр. 169: Ha Дрини: «Два сплавара из зелене Штајерске населили су ce у овом делу Босне; они секу дрва из неизмерних прашума и преносе их продаје ради у предео Саве, највише у Шабац и Београд.» 264: у Мостару: «Има много домаћих ханова и безброј малих гостиона пива и вина које највећим делом држ е Аустријанци и Маџари. Па и Далматинци су заступљени много међу малим крчмарима ...» 71

Стр. 352. Писац налази у Прозору «у том малом месту потпуну чешку колонију». «Маглај на Врбасу 318 становника, од којих католика 303, протестаната 10, православних 1, Јевреја 4, мухамеданад ниједан. У Маховљанима 303 становника, еви аустриски поданици и католици...» «У Маховљанима су 98 породице италијанског Тирола, које ce добро слажу са Немдима и чине готово исту опш тину...» Итд. Срби су радили као чивчије туђу земљу, сав напор и зној пао je на њих. Бегови и are су пландовали и тефериџили на туђем зноју. Хрвати су ушли у администрацију и заузели бирократске положаје, који доносе и моћ и безбрижнији живот. Странци су заузели врховне положаје у администрацији и судству, a такође и у приватној привреди сва водећа места. Све за Босну дотада нове привредне делатности, лакше, уносније, које обезбеђују «већи стандард», повераване су странцима. Ови су од ггривредног доходка сркали скоруп. Тако каже Ђорђе Пејановић у цитираној књизи (104): «По рудницима и фабрикама су искључиво странци, све административно и квалификовано особље. И занатлије, обртнике и трговце, и лида слободне професије доводила je Аустрија са стране и размештала их no БиХ . . . Главни тро досељеника налазио ce no већим градовима и индустријским центрима. Осим тога je Аустрија, у духу своје колонијалне политике, доводила у ове земље земљорадничке колонисте, и насељавала их no крајевима и срезовима где je живело компактно домаће становништво, и где je квалитет земље био добар и повољан. Тако су колонизирани Нијемци, Русини, Чеси и Пољаци no срезовима: градишком, прњаворском, бијел>инском, брчком. петровачком и крупском. За потребе радника експлоатације (свакако страних, JIMK) створене су колоније колониста у близини рудника и ф абрика...» Разуме ce да су новонасељеним чињене разне олакшице. Они су лако добивали «обртнице» и друге концесије, мажени су и пажени свуда од власти. Срби су специјално бележили њихово привилегисање при додељивању земље. Професор Владимир Ћоровић, сам Херцеговац je писао одмах после Првог рата (73, стр. 177): «Према тим насел>еницима влада je показивала нарочиту пажњу, на очиту штету домаћих. До 1906. год. дата су на 1817 породица разних колониста 218.923 ду72

нума земље, a домаћима je до 1910. дато на 8980 породица свега 231.646 дунума. Долазило je, према том, на једну страну породицу 120, a на домаћу само 26 дунума. У једном врло документованом чланку г. Шћепан Грђић наводи чак и ово: «Било je случајева, гдје су домаћи крчили земљу у рејону колониста, na су их колонисте најприје пустили да искрче, a кад je земља била уређена и искрчена помоћу власти су их отјерали са те земље без икакве накнаде.» Београдска «Политика» je писала јула 1906 (и после 50 година то пренела): «Из службеног саошптења Босанске владе дознајемо о колонизацији у Босни и Херцеговини ово: За колонизацију употребљено je до 1905 год. 21.892 хектара. Ha тм простору насељено je 1.817 породица са 9.960 душа. Све те породица смештене су у 54 колоније. Велика већина су католици из Аустрије.»

II. Један фацит, закл>учан суд, може да ce учини 1910. године, мада je импортација трајала још неку годину. Тад je вршен no­ nne становништва (31 децембра) и двојако ce може утврдити учешће страног елемента у БиХ. Прво према њиховој народности, друго према држављанству. Обоје није сасвим прецизно, као што he ce видети из даљих излагања, али приближну слику ипак пружа. Приликом тога пописа нађено je: Немаца Пољака Украјинаца Шпањолаца Чеха Маџара Словенаца

22.968 10.975 7.431 7.886 7.045 6.443 3.108

Италијана Румуна Словака Арнаута Турака Грка Осталих

2.462 608 482 273 129 49 202

Укупно лица несрпског језика: 71.061. Далеко више странаца показује статистика државности одн. држављанства. Познато je да je БиХ била призната поеебка државна «припадност». Они нису били ни аустријски ни угарски држављани, већ «припадници» БиХ. Бар после Устава од 1910. 73

Тако je крајем 1910, пршшком пописа, нађено доста више од сто хиљада страних поданика, управо 114.591 лице или шест прсцената целокупног становништва. Од тога су били поданици Аустрије 46.859 лица, Угарске (рачунајући ту и Хрватску са Славонијом) 61.151 лице, из других држава 6.581. Правилно примећује Пејановић (1еника су ce удавале за домаће становнипгтво, и оне су уврштане међу припаднике БиХ.*) To исто, можда у још појачаној мери, важи за етатиетику no народности одн. матерњем језику (jep je то и искључиво то било мерило «народности»). Бар пола туђина било je за то време похрваћено. По попису од 1910. треба да je било само 49.188 католика no одбитку Хрвата, a горњи бројеви показују преко 71 хиљаду инородног елемента. Можда статистика није била нетачна, али je била индиректна, na су могући разни закључци. Овде изнети ce строго држе принципа статистичке науке. Један Швајцарац je 1921. на Бернском универзитету дао тезу о БиХ (105). Он je детаљно коментарисао резултате овог пописа, имајући, свакако, при себи званичну публикацију (која je давана и на немачком језику). Пренећемо нешто и одатле. «Српско-хрватски» je говорило тада равно 96°/о становништва, a стране језике 4°/о. Међутим, српски језик су пријавили као матерњи више од 10 хиљада аустријских поданика, a више од 45 хиљада маџарских поданика. Они први треба да су махом из Далмадије, ови други из Хрватске и Славоније. To je више од 4°/о укупног становништва, више од свих са страним језиком. Да je међу њима било већ похрваћених инородника, не може подлежати никаквој сумњи. *) Већ 1880 године, ни пуне две године после окупације, било je у БХ 4510 аустриских и 11.765 маџарских држављана. 1895 године било их je шест одн. четири пута толико (24.018 аустриских и 42.358 маџарских). 74

Mopa ce признати да je међу њима било и Срба, али минимално, тешко да их je било више од 4 хиљаде, Хрвата десет пута толико. Зато и има много више маџарских држављана него аустриских, jep ce Хрватска сматрала као део Маџарске у погледу држављанства. Правих Маџара je било свега шест и no хил>ада. Осталих лица из уж е Маџарске, рачунајући ту и Србе, тешко да je било више од хиљаде-две. Други Срби су били из Хрватске. Али je зато било и Хрвата аустриских поданика, из Далмације нпр. Рекапитулација би изгледала оваква за 1910 год.: Странаца у БиХ округло 115 хиљада, од тога другог језика 70 хиљада, Срба до највише пет хшвада, импортираних Хрвата бар 40.000 лица. Без икаквих увеличавања. Разуме ce да су градови билн највећим делом пуни страног елемента. Тако су у Сарајеву чинили Немци више од 10°/о становника, Шпањолици мало мање од 10%, Чеси 3,3%, Маџари 2,7%. Само ове четири нације преко четвртине становништва главног града Сарајева. Толико je свакако било још странаца «српско-хрватског» језика, тако да je при крају а-у управе у Сарајеву било више од половине инородног елемента. По званичној статистици je живело у Сарајеву од укупног броја становнипггва 16,6% аустриских држављана, a 15,,7% маџарских, док су три процента отпадала на странце. To би значило мало више од трећине (35,33%). Али ту нису урачунати «Шпањолци^ и остала лица која су добила била бх припадност. Може ce без страха оперисати са половином страног становништва Сарајева. * Који су главни резултати тих етнополитичких мера? Квота католика страховито, неприродно и ненормално расте, као пгго je виђено у претходној књизи ("). Ho ипак остају мањина, фрапантна мањина за цело време АУ. Квота Хрвата такође осетно расте, нешто спорије од квоте католика, али такође неприродно и неоргански. Па ипак и они остају мањина. Политика етничког насил>а, политика инфилтрације, политика неприродног развоја показала ce и овога пута као неефикасна. Нити су БиХ постале католичке нити хрватске. 75

17. Мутације становнигитва Б и Х за време Југославије u интермеца злочиначке «НДХ»

I. Босна и Херцеговина су у јесен 1918. припале Краљевини СХС» названој доцније (1930) Југославијом. Остале су у њој до пропасти те државе, априла 1941. Може ce слободно рећи да je то време најстабилнијих односа демографско-етничких у тим покрајинама на раскршћима многих путева и струјања. Ta epa ce назива «српском ером», што само донекле одговара стварности. Али, какогод ce звала, та epa je била часна и културна у много чему, нарочито у процесу који посматрамо. За њено време нити je неко теран из земље нити je ма ко плански насељаван. Насељавања и усељавања у већем опсегу практично уопште није било. Исељавања je било веома мало и то само појединачног. Неки су инородни елементи отишли сами, без ичијег терања, чак и баз ма каквих шикана. Срба je такође отишло толико и више, опет појединачно: неки су ce населили као добровол>ци у Војводини, други су ce отселили за хлебом преко Океана. И у једном и у другом случају то су већином били Херцеговци, из посног њиховог крша. Муслимани ce нису такорећи ни мицали. Кад ce упореде подаци из последњег земана АУ и доцнији југословенски, видеће ce да су односи остали скоро исти. (Бројни подаци he ce изнети мало додније.). Разумл>ива je ствар да je оном импетузном множењу католика и Хрвата учињен крај, jep je имиграција њихова била отпала, али ниједна друга етничка група није такође своју пропорцију осетно побољшала. Зато говоримо о стабилности етничко-демографских односа. II. Југославија пропада почетком априла 1941. и на бајонетима Италијана и Немаца долазе «усташе» (лукус a нон луцендо: «усташе» који нису устајали ни против кога већ возом доведени из иностранства) и онда почели «страховладу» какву новија историја, a можда ни нека друга, не памте. To ce мора засебно третирати у једној од следећих књига; овде ce феномен посма76

тра са гледишта популационо-етничког. Морају ce навести noкушаји и њихови резултати најгнусније акције коју je икад једна савремена држава или држава скоре прошлости могла да покаже. Страшно je на то и потсећати. Четири године страдају Срби у тзв. «НДХ», стављени ван закона, убијани и мучени на сваком крају. Непитани ниоткога они су били потпали под једну нову «државну» творевину народа који и иначе аспирира на Босну и Херцеговину и који сматра да има право на те области, који једини може да им донесе културу и пружи безбедност. И шта ce догађа? Taj народ почиње зверствима каква тако бурна историја БиХ не памти, та држава почиње своју мисију убијањем и мучењем својих сопствених несрећних грађана. To je лозинка државе, то je њена првобитна мисија, то je њен смисао. Србе треба Јггаманити, Босну и Херцеговину очистити од Срба. И то јавно говоре најодговорнији функционери и «доглавници» те злочиначке државе. Овде ћемо само навести шта je говорио један од њих у градовима Босне, неки доглавник, чак др Виктор Гутић. Он je казао (дело 106, стр. 608) између осталога: Ha збору у Санском Мосту, у мају 1941: «Ускоро he друмови зажељети Србаља, ал Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, a слиједиће нови за потпуно истребљење. Уништавајте их гдје год стигнете, a благослов нашег поглавника (Павелића) и мој неће вам узмањкати.» Ha збору у Прњавору, 9 јула 1941, овај доглавник каже: «У овом срезу постоје три православне црке, од којих једна у Прњавору. Сутра их заузмите и напишите на њима «Хрватски дом». Овоме српском гнијезду Прњавору поручујем: Да ћу ja доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ja ћу убијати, a ви ћете за мном. Они који су примили православну вјеру (сик!), треба одмах да пређу у католичку вјеру, да не бих ja о томе донио посебне одлуке.» Ha збору у Бања Луци, у јулу 1941, Гутић овако прети: «Али сутра ћу притегнути. Поручите то напшм непријатељима. Поручите им пуцат he кичма. Настат he чишћење. Нема милосрђа. Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку, a то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ja ћу би77

ти овде гвоздена метла . . . и ja кажем нека ми ни један не долази молити за наше дупгмане...» Гутић je на својој повереној територији побио око 50 хшвада лица. Убио je и српског православног митрополита из Бања Луке, Платона, већи број свепггеника (међу шима и Душана Суботића, проту и народног посланика из Б. Градишке). Поруишс je и српску цркву у Бања Луци, која je била ремек-дело архитектуре. Тако je било и другде, свуда у БиХ, свуда где je допирала власт те чудовишне државе. Ове покрајине су имале да ce очисте од Срба. Разлог je прост: Хрвати у њима нису чинили ни петину становништва, a требало je да земље буду хрватске. Они су просто прогласили Муслимане Хрватима (указни «Хрвати», налик на доцније указне «Црногорце» Ђиласа и компаније), a Србе осудили на смрт. Све без изузетка. Тако би земља постала хрватска. И према изјавама самих њихових доглавника, они су тај циљ скоро видели већ остварен. Убијања су настављена свуда. Убијено je неколико стотина хиљада лица. Тачни број убијених Срба, којима треба додати и оне помрле на збеговима, није могуће утврдити. Ho, свакако он досиже шестоцифрени број, можда и више стотина хиљада. Страни писци, као нпр. Немац Дешнер (Ш 7) и други говоре о 600 хил»ада побијених православаца у БиХ, a италијански генерал Роата, командујући генерал италијанских трупа у БиХ каже (’08) да je, према процени официра његавог штаба, италијанска војска спасила од сигурне смрти 600.000 Срба у БиХ. И немачки главнокомандујући на западном Балкану 1943/4, генералоберст Лотар Рендулић написао je у својим мемоарима да je он спасио многе «православне» у Босни. Он изречно каже као фацит интервенције: «Ja сам уверен да би десетине хиљада православних било убијено, да ja нисам интервенисао». Немачки бар овај пасус због његове нарочите зажности: «Ich bin über­ zeugt, dass Zehntausende von Pravoslaven getötet worden wären,, wenn ich nicht eingegriffen hätte» (419). Први cy бројеви преувеличавани, али остајемо при шестоцифренимбројевима. Процентуално опет даоцифарни бројеви:10% и далеко, далеко више Срба je побијено у злочиначкој држави једног злочиначког народа. Нека ми опросте читаоци: ја не могу 78

мирно о томе да пишем! Ту «патриота» намеће тон научнику, маколикогод то Радоје Л. Кнежевић манисао! Југословени могу о томе да пишу мирно, Срби не могу! Срби су страховит десетковани у БиХ. Па ипак их je и остало доста, више стотина хиљада je остало него je побијено. Taj остатак je у нужној одбрани дигао устанак и почео акте самоодбране; муслимански елеменат који je испочетка био пасиван или чак помагао Хрвате тргао ce и осудио та клања. И ствар није ишла тако глатко како ју je претстављао Гутић са својим друштвом. Многи Срби су ce разбегли: у Србију, у Црну Гору, у Далмацију окупирану од Талијана. Али највећи део ce дигао на устанак, no људском и Божјем праву (vindiciae contra tyrranos). И после je темпо убијања смањен. Срби нису унипггени сасвим. Шта више, бројно изгледа чак и да су ce опоравили. To je варка: њима су ce придружили, декларирајући ce као Срби, многобројни Муслимани, укупно скоро 72 хиљаде. И без њих, Срби би били најбројнија народност БиХ. И без њих било би их у апсолутном броју нешто више него 1931, jep je 17 година прошло од једног пописа до другог, а убијање je трајало четири године, па чак ни пуне четири. Било би их апсолутно више за око 36 хиљада, а овако их je са Муслиманима било више 108 хиљада. Али би процентуално учешће без Муслимана било за три процента мање, а овако je потпуно исто колико je било учешће самих православних 1931 године: нешто изнад 44°/о. Злочин није постигао свој диљ, jep калкулације помоћу злочина ретко кад ce остварују. После су извршена још два пописа и ми ћемо резултате пренети и коментарисати у сле дећем одељку. Овде je реч само о непосредним резултатима хрватског клања. Понављамо: непосредним резултатима, jep je посредне још теже докучити. Убијана су махом лица у најбољој и најкреативнијој снази. Они не могу, мртви, имати порода. Генерацијама ће ce још осећати биолошке последице хрватских зверстава. Резултати пописа од 1948. искоришћени су и у погледу дислокације становништва. Једна свеска je објавила «Становништво no родном крају» (109). Мада ти подаци не могу бити без грешака, грепгке су једнако распоређене и зато не чине књигу неупотребљиом. Важност je података нарочито у томе, што их садржи 19

први послератни попис. У њему стоји колико je лица, no народности, настањено у републици где су рођени, колико у другој републици. He значи то да су сви ван своје републике отсељени после Другог светског рата, има међу њима и ранијих исељеника, али мора ових ипак бити највише. Што ce Срба тиче, тада их je у БиХ живело само 1,113.349 лица рођених у БиХ, док их je ван тих «република» живело 143.604, и то у Србији (највише Војводини) 127.718; у Хрватској 12.419; у Словенији 1283, у Македонији 1229, у Црној Гори 955. Укупно 1,256.953. Од Срба рођених у Хрватској живело je тада у БиХ 8027 лица, од Хрвата рођених у Хрватској живело je у БиХ 18.437. He знамо да ли je ту уврштена и војска, jep би онда интерпретација ових података довела до других крајњих закључака. III. У јесен 1944. пропала je и нестала та брука од «државе», нестала je једнако срамно као што ce и појавила. Њени «поглавници» и «доглавници», који су били избацили паролу (државно гесло) «Спремни за дом», побегли су прерушени као фратри или као жене, срамније него иједна државна власт у историји. Оставили су за собом само злочине, који ce тек сад у позној светлости разоткривају. Повратила ce «Југославија», али не она прва, краљевска, већ комунистичка. У њој je вршено већ неколико поггиса становгопптва, na ћемо резултате изнети на овом месту. Овде само начелно може ce рећи толико, да ни ова држава није вршила етничкомиграциона насиља у БиХ (док их je врпшла према Немцима у осталим деловима државе). Није вршена принуда ни усељавања ни исељавања, na ипак су настале у току те владавине осетне промене. Многи су Хрвати побегли, махом зликовци, који су ce бојали или државне казне или приватне одмазде. С њима су побегли и њихови помагачи у злочинима: поједини Муслимани и иноплеменици. Нису ce сви домогли кностранства: неки су заглавили у бежанији, a неки су предати партизанима. Доглавници су, разуме ce, и овде први побегли и сада још увек они харангирају на злочине. Колико их je могло бити који су земл>у напустили? 80

Можда неколико хиљада, али тешко више од једног процента католичког становништва. Нека je и два процента, у шта ja не верујем, остала je огромна већина са целом приновом из времена АУ. Муслимански зликовци су такође бежали, али њих je било можда један про миле, бројно кантите неглижабл (ман>е од једне хиљаде). Преостали Срби су ce, разумљиво, вратили на своја опустела огњишта: вратили из збега, из Србије, из заробљеништва, из војске одн. гериле. Вратили су ce десетковани, убијани, срамоћени, опљачкани. A светити ce нису смели. Али ce многи нису вратили нити he ce икад вратити, зверска рука и канибалски инстинкт њих су за вазда склонили. Ha тај начин су Хрвати мислили створити још «један наслов» за задобијање БиХ. Ha злочину, незапамћеном у модерној историји, створити модус аквиренди!! Te ce наде нормално изјалове, na неће ни сад успети.

81

V. ДЕНОМИНАЦИJA И НАЦИОНАЛНА СВЕСТ ГЛАВНИХ ЕТНИЧКИХ ГРУПА

Мада je првобитно словенско становништво БиХ било no свој прилици етнички једно, оно ce у току времена диференцирало, бар no субјективном критеријуму, који je данас скоро једини важан. To je уређено за време туђинских владавина, турске и аустро-угарске. Настало je подвајање појединих делова становништва и засебно гругогсање, да не кажем учаурење. Подела je извршена на верској основи. Зато каже Јован Дучић ("°, стр. 200): «У Босни ce изродио народ свију вера, и покушава вештачки да ce разметне и у разне народности, чак и у оне о којима његов отац није знао npe аустријског режима ...» Без обзира да ли he ce тим групама признати национални карактер, оне су произвеле многе особине које ce данас народностима признају, оне су постале подлога формирања народности, a после Окупације тај процес узима незадржив t o k . Али нису све те народности фориране после Окупације, нити су биле раније на истом ступњу развитка. Ради ce о три народности коje су произведене из три вере: православне, католичке и муслиманске. Припадници ове прве вере били су давно већ национално свесни, као пгго he ce видети из даљих излагања. Њихова народност није формирана за време туђинске управе, али je можда учвршћена. Потребно je о свакој тој доцнијој етнкчкој групи говорити посебно, бар где je то могуће, jep неки писци говоре упоредо о разним верским групама, na није могуће увек ломити њихове реченице. Етничка обележења су новијег датума, највише их има из XIX века, нарочито ако ce њима жели означити нација. Ho има и старијих етничких обележавања из којих ce дају извести многи интересантни закључци. Прво ћемо навести разна обележавања етничких група посебно за сваку од садашњих група, затим упоредно прикази82

вање те номенклатуре (где je било тешко издвојити поједине групе), a после податке о националној свести. После Окупације je надошла статистика са прецизнијим подацима. И то ће бити приказано засебно. Овде ce мора само истаћи да су у БиХ за време Аустрије само једанпут постављало питање и матерњег језика, само 1910. Дотле je оно недостајало у пописном листићу и питање о вери све je друго замењивало. 18. Националност бх католика

I. Прво ћемо изнети скупљене белешке о етничком означавању бх католика. Видеће ce да ce зову разним именима и на разне начине: само једно наименовање потпуно недостаје, a то je наименовање Хрват. Њега није било све до Окупације. Молимо читаоце да пажљљиво прате следећа излагања na he сами то увидети. Имамо више података из XVII века где ce католици најразличније називају. У једном рукописном зборнику старе српске цркве у Сарајеву забележено je да je 1656. погорео град: «и варош и церков христјанскаја и церков латинскаја и латинска мала». (тј. махала)113). У једном летопису православне црквене оппггине у Сарајеву спомиње ce 1682. такође «махала латинска», одн. латинска мала114). Сарајлије ce ж але српском патријарху Арсенију III у Пећи шест година доцније: «Већ не можемо подносити поношенија и окорјенија латинскаго»115). Чак и у званичним актима, у једном ферману турсхога султана из 1692 (према књизи Јастербова"6), католици Херцеговине ce називају «Латини, Шокци, Гвардијани, Лужани и Арнаути и другог порекла...» Нигде помена о Хрватима. Било je случајева да су сами католички фратри у Босни и Славонији називали своје вернике Шокцима, и то у XVII и XVIII веку. Тако у једном писму пожешких, сарајевских и бањалучких католика курији у Рим. To саопштава Радослав Грујић (49, стр. 52) позивајући ce на ватиканске исписе католичког 83

фратра Еусебија Ферменџина. Ради ce о писму од 5. октобра 1633 (m). Сами католици их зову Шокдима. Код Хрватског историчара рад. Лопашића, у његовим сабраким споменицима118) стоји да у Пазарипггу живе «католички Власи које друкчије зову Буњевцима» (catolici Valachi alias Bunnevczi) и да y Ловињцу има 80 кућа «Влаха Буњеваца»: 80 domus Valachorum Bunyevaczorum. Јасан доказ да су и католици звати Власима, чак no католичким изворима. Усто још и Буњевци, можда десета «етничка» ознака за њих, али Хрвата нигде нема. Боеански католички домородац и школовани фрањевац (калуђер францисканац) Иван Фрањо Јукић, који je деловао средином прошлог века, отштампао je шест путопиеа кроз Босну из тога доба (првих пет од 1840 до 1845, а шести 1852). Они су били разбацани кроз часописе српске и хрватске. Сад су, ускоро, прикупљени и издати заједно са осталим књижевним делима тога фратра који je млад умро. Изашли су у Сарајеву 1953 под насловом: Путописи и историеко-етнографски радови49) У тим својим путописима Јукић наводи увек и етнички карактер насеља кроз која пролази и говори о становништву. Народ дели на ршпћане, кршћане и Турке. Први су православни, други католици, а трећи муслимани. Он лично не употребљава друге називе, док језик назива конзенгвентно босанским. Али у појединим пределима он je налазио и друге назрше, а не само «кршћански» и «хришћански», и он то савесно региструје. Тако ce понегде католици називају Шокцима, а другде Маџарима. У примедби на стр. 69 исте књиге Јукић објашњава: «У нахијама бихаћској, старомајданској и приједорској католици зову ce маџарима. . . а у накји бањалучкој зову ce ш окци. . . У нахијама бањалучкој, дервентској и градачкој, особито ближе Саве, не само да шокцима то име није погрдно, него управ народно, и тако ce католици сами међу собом зо в у ...» Стр. 94: «У жупи бањалучкој сељаци себе називају Шокцима» . . . Стр. 95: «У нахији старомајданској и приједорској Бошњаци западног обреда зову сами себе кршћани, а други називају их маџари. Њихова ношња једнака je шокачком, тј. с кршћанском у нахији бањалучкој. У нахији бихаћкој кршћане no исти начин зову маџари. .. У нахији, дакле бањалучкој шокци назива84

jy ce кршћани, a y бихаћкој, старомајданској и приједорској (a у ових само трију) маџари» . . . Нигде, ниједном речју у свих шест путописа Јукић не назва своје савернике Хрватима*). Али je интересантно ово: кад je вођен на робију у Цариград, он описује и крајеве ван Босне кроз које je са пратиоцима прошао. И ту он налази Хрвате. Тако у селу Јањеву на Косову. Ha стр. 131 каже: «Јањево има до 300 кућа, од којих су половина католици,, говоре босански, a себе Хрвати називљу. Турци пак арнаутски говоре и Арнаути ce зову» . . . Затим, кад je лађом преведен из Солуна у Цариград, каже (стр. 139-140): «Пароброд je био пун путника сваког закона и народа... Било je доста Хрвата из Бара и Спича који су ишли на радњу у Царитрад»... Дакле, на Косову и на најужем приморју српском било je Хрвата, али их у Босни нигде не нађе! В. Ђерић je у својој расправи О српском имену (3) на стр. 47 цитирао још један став фра Ивана Јукића о овоме, који je отштампан у загребачком часопису «Коло» за 1847 (”’) и где саопигтава да становници Босанске Крајине «Од Харватах не знају ни имена». У Гласнику ђаковачке бискупије за 1881. стоји (’2’): «За чудо да Јукић у ниједном дјелу себе не назва сином народа хрватскога, a за пгго: за то, jep je и за жива Јукића име ,Хрват’ гледе Босне у сну боравило». (Податак узет од Дим. Руварца, 12°, стр. 9). Хрватски историк Иван Кукуљевић Сакцински je гшсао средином прошлог века: «У старо време чгатела je Плива границу хрватскога краљевства, a нахија пливанска бијаше жупанија хрватска. Сад je већ одавно ишчезло туда име хрватско» (’22). Ци*) Само на једном месту близу Фоче «спази људе no имену и говору од шокаца различите». Рекоше му да су то Хрваћани (не Хрвати, стр. 65). Он запита кириџију: — Какви су то Хрваћани? — «Бјеж, не питај, вели он, то су л>уди извраћени, који ce не боје ни Турчина ни фратра, под пушком no ваздан раде, a ријетко he je и no ноћи иза naca извадити. Прије 15 година мало ce која кућа шокачка овдје налазила, пак ево ce голи досели Хрваћанин, и то све испод љубушке и вергорачке крајин е» .. . 85

тирајући тај став, српски научник Вас. Ђерић каже (3, стр. 47): «Погрешка je што овде стоји изчезло, jep ce ничим не може поуздано доказати да га je кад ту и било». To пишу Кукуљевић и Јукић средином прошлог века. Анте Радић, брат Стјепана Радића, пише крајем прошлог века, после. већ приличне периоде у окупираној Босни (’23): «Ha доста мјеста сам ce довољно и нехотице увјерио да je име хрватско no БиХ сеоскоме свјету посве непознато». Мало пред окупацију посетио je Босну хрватски историкВјекослав Клаић који пише (7e): «Житељи БиХ, изузев нешто других племена, сами су Хрвати. Ово ce име додуше мало чује, jep je народна свиест у народу замрла, na ce више спомињу или покрајинска (Бошњак, Херцеговац) или вјерска имена (Турчин, Србин, Л атин...)». Затим блебеће Клаић поново како су ипак све то Хрвати, само не знају да су Хрвати! И он признаје да ce зову Латини, док ce Срби зову увек и само Срби! Ово ултрашовинистичко тврђење једног признатог научника да су сви Босанди и Херцеговци Хрвати, само што они нису тога свесни, наишло je на велико негодовање праве науке. Нешто смо и ми прикупили. Тако један озбшвни немачки географскоетнографски часопис, «Глобус», већ следеће године иза издања Клаићеве књиге (77) пише (7S, стр. 267): «Према народности становници припадају у великој већини словенском народном стаблу. Клаић употребљава овде ознаку ,Хрвати’ у следству једне мароте (значи нешто налик на: лакрдију или будалаштину, ЛМК.) већине хрватских писаца, који би у интересу снаге своје отаџбине хтели да све Југословене за себе рекламирају и тиме сепаратизам још више потхрањују». II. Многи писци, нарочито хрватски, али и страни, na чак и Јован Цвијић, говоре о «националној свести» бих католика (поред осталих). Ja не знам да ли je то правилно означење. Националну свест могу да имају само они који имају нацију, a католици Босне je нису имали. 86

O томе ce, као што ce види, слажу сви писци. Како онда моry очекивати свест о ономе што не постоји или ce не зна? Истина, сви ови писци сматрају националну свест католика закржљалом, слабом, непостојећом. Али они најпре тој грутш намећу народност и онда кажу да je група није свесна. Ми ћемо ипак та мишљења пренети уколико нису већ изнета раније, мало пред овим (једновремено негирање народности и пригавор слабе националне свести!). У почетку XIX века, пре 120 година, говори о томе велики француски научник Ами Буе. У IV књизи својег мовументалног дела (13') он пише на страни 118: «Аустрија треба увек да ce ceha да су једини њени присташе у Босни, католици или Шокци, омрзнути од муслимана као и од њихових земљака грчких (православних), зато што им недостаје осећај народности и патриотизма, који су до крајности развијени код других Босанаца. Ako она заборави ову истину (мисли на Аустрију), Босна he убрзо постати за њу друга Навара, и побуна може чак да пређе границе ове покрајине да би ce проширила на Маџарску». (Писац мисли на српски народ у Маџарској. Другим речима, ако ce Аустрија ослони на католике, Срби he ce сви и свуда побунити и то ће постати кобно за Аустрију. Kao што je било!). Сад ћемо опет навести неколико Хрвата. Вратићемо ce на Вјекослава Клаића чије смо ствове о деноминацији бх католика навели (78). Клаић ce даље жали да баш католицима недостаје народна свиест, a њихови жушшци, фрањевци, «народне свиести и поноса не могоше јим у груди удахнути, jep сами нису право знали тко су и што с у ... Па тако није ни чудо, да су неки путници, напосе Гиљфердинг, примјетили, да католици у схваћању и у душевних својствих у обће заостају за православними. Узроци пако су прво слиепа вјера у ауторитет других људи, a друго помањкање чувства народности»... Хрватски политичар Шиме Мацура каже у једној поруциХрватима 1891: «Ваља нам данас и то признати, ако нећемо да ča­ m i себе очито варамо, да у Босни и Херцеговини свиест народна није толико пробуђена да би ce извјесно могло рећи, да пучанство ових земаља посве и одлучно нагиње хрватској народности» (из дела цитираног под ’20). Нарочито je обраћао пажњу степену развоја «националне свести» свих етничких група БиХ, др Иво Пилар, који je живео у 87

Тузли и, под псеудонимом, објавио 1918. велику кн>игу о јуж нословенском питању (20). Цитираћемо њега више пута. Овде само што je писао о стању те свести код католика БиХ. Ha стр. 261 тврди да под Турцима није било «хрватске свиести у католика» (a тобоже ни српско код православних до 1862). Говорећи о стању после Окупације, «Сидланд» каже (20, стр. 209) «Упркос разним запрекама ушла je у Босну и хрватска народна свиест и политика, од које ce прије окупације могаху Ha­ h n само трагови». Стр. 271: «Успоредно са развојем који je довео до Анексије, уследило je у Босни буђење Хрвата од 1906 до 1908». Овде изгледа да je тачно означио стање: тек у овом веку католици БиХ почињу «увиђати» да су «Хрвати», почеше да ce «буде» из националне учмалости. Стр. 312: «Прије 1848 не бијаше у Славонији, прије 1861 у Далмацији, a прије 1895 код босанских католика народне свиести неђу ширим слојевима! Код ових посљедњих још ни данас није ce она пробила у оноликој мјери као у Хрватској, Славонији и Далмацији. Код босанских муслимана бијаше ce национализација сукобила с посебним потешкоћама». Милан Марјановић каже у књизи под 132, стр. 195: «Хрватска политика у читавом XIX веку има државно-правни карактер. Народно буђење je отпочето у ограниченој вези са државноправним борбама. Тако je било у Хрватској са Гајевом акцијом, a и у Далмацији ce истом у вези са актуелношћу државно-правног питања размахао покрет народнога пробуђивања. Једнако je било и са буђењем хрватства у Босни и Херцеговини». Ни највећа католичка елита, њихови будући свећеници и душобрижници из Бих, нису знали да су Хрвати док нису у том правцу препарирани и седишту «босанско-сремске бискупије» у Ђакову. Тако проф. Шишић у књизи о најзначајнијем бискупу те дијецезе (’33, стр. 192), a за период пре Окупације БиХ наводи списак слушалаца Богословије у Ђакову на латинском језику. Код свих питомаца из Босне стоји да je нацио Боснита (тј. да су босанске народности). A у «Гласнику» те бискупије две-три године после Окупације (!21) стоји да «су босански клариди тек у Ђакову упознали да су синови хрватског народа». 88

Професор Пегроградског универзитета Пјотр Алексјејевич Лавров писао je после Анексије (127): «Што ce тиче имена хрватског, то je чак проф. Клаић, познати автор географије и историје Босне, морао признати да становништво Босне, чак католичко, не зове себе тим именом. Хрватима назива Бошњаке и Херцеговце само Клаић». Руски историчар Аполон Ал. Мајков je писао (12S, стр. 54): «Ево шта пишу странк људи који су скоро походили Босну, и то честити Енглези Автур Еванс и мис Ирбијева: ,Уплив католичке цркве у Босни моћна je полуга у рукама Аустрије. Босански католик изгубио je своју народност... он себе назива Латином и тежи аустријској Хрватској. Босански католици, no наговору свога свештенства, покорни су и смерни пред турским властима, a свештенство католичко налази ce у добрим одношајима са Турцима’». 1862 године шаље српском државнику Илији Гарашанину, претседнику Министарског савета, извештај о стању у Босни католички клирик Тома Ковачевић. У том извештају између олога стоји (129) и ово: «У овој крајини има 100.000 жител>а католика, али ниједног Хрвата. Зато не треба ово губити из вида, већ треба обавјепггавати народ да Босни припада. У исто вријеме треба знати да би славољубивост Хрвата за свом Босном ce полакомила. Католици Босне и Херцеговине стоје под влашћу фратара, међу којима има добрих родољуба». Има једно мишљење и Босанца Bace Пелагића, који je, истина, био Србин, али веома много критиковао и саме Србе у БиХ и ван ње. Он ce љути пгго Хрвати у Хрватској (413) «устаницима наметаше своје хрватско име, a не видјеше на своме прагу близу 200 хил>ада усташких бјегунаца из Босне и Херцеговине, који ce баш нигдје не назива Хрватом, већ Србином. Па ни католици тих покрајина не зову ce Хрвати, већ обично шокци, кршћани, латини». To je писао у Историји босанско-ерцеговачке буне издатој још 1879 године, a написао ју je пред Окупацију. Јован Дучић, сам расни Херцеговац, писао je за време прошлог рата у САД (13°): «Хрватско име било je одувек у Босни туђе, колико и португалско или финско. Босна je називана само српском земљом». 89

Герхарт Волфрум каже да je пре Окупације «делатност босанских францискана у национално хрватском смислу оскудевала у већем пространом резултату...» (8'а, стр. 30). Да и српским меродавним писцима није ова појава остала не ■ запажена, јасно je no себи. Јован Цвијић je то гледиште јавно и отворено изнео, такорећи у наше дане (1913), и то у најмеродавнијем стручном часопису Espone тога доба. Он je, без икаквих заоколишавања Ka­ sao f 34): «Уосталом, католици Босне и Херцеговине су све до Окупације 1878 били без националне свести, једнако као македонски Словени. Сад су ипак највећим делом постали Хрвати и биће све више». III. Док староседеоци католички у БиХ нису знали да су «Хрвати», дотле су новоимпортирани католици великим делом сместа декларирали као Хрвати, и они који су то били раније (из Хрватске и Далмације) и они који то нису били никад (нпр. Чеси, Пољаци итсл., мало спорије Немци и Мађари). Тако пише опет Јован Цвијић (’25, ,2‘): «Сви страни католици који дођу у земљу, намах узму име Хрвати, jep су онда сигурни да he од Земаљске владе бити у сваком погледу фаворизирани». Проф. Лавров пише (ш, стр. 491): «При избору чиновника влада je давала предност Хрватима, који су већ no томе што знају језик показују као најпогоднији чиновнички елеменат» Амерички приказивач БиХ 1910. г. Мод Б. Холба наводи један састанак код шефа сарајевске полиције барона Молинари и каже (стр. 111): «Сви присутни који заузимају високе полож аје у Босанској влади: Маџари, Пољаци, Италијани.. . , сви говоре српски, сем једног Бечлије који говори само немачки». 19. О наци&налности бх муслимана Друта главна вера БиХ, муслимани, још мање су имали националну свест него католици. Вековима су ce они идентифицирали са турством, због истог исповедања вере. Кад им je речено да нису Турци, муслимани БиХ нису више знали шта су. Били су дезоријентиеани, ошамућени. Њихова интелигенција je 90

почела била после Окупације да ce национално опредељује, али не сва једнако. Једни су ce проглашавали Србима a други Хрватима. Којих je више било, не зна ce, jep никаква статистика нити je о томе вођена нити je могла бити вођена. Изгледа да je Срба било више. Али je и једних и других било сувише мало, једва да су чинили један до два процента целокупног муслиманског становништва. Maca није хтела да следује својој интелигенцији, махом младој. Она je остала национално неопредељена, индиферентна, да не кажемо индолентна. Вера je задржана и даље као њена главна одлика диференцијације, a тако исто и гругшсања. И тако je то остало све до скора, до иза Другог светског рата. Независно од тога, наука ce бавила питањем њихове, муслиманске, националности и скоро једногласно дошла до закључка да су бх муслимани Срби. По објективним мерилима: no језику, раси, својој прошлости итд. О томе he ce изнети поједина мишљења дословно у засебној књизи. Ho маса муслимана није ни дознавала та мишљења нити je водила рачуна шта странци, маколико компетентни, о њој im ­ ene, о њеној народности. Она je ишла својим путевима, вођена од својих ефендија, ara и бегова, чији су их преци вековима водили и опредељивали њихов став и према Богу, и према свету, и према својим суграђанима. Они су и сад, сжоро до послетка. остали верни својим ефендијама и њима су препуштали да опредељују и своју и њихову народност. A бегови и are су остали верни староме, и све новотарије су их збуњивале и изазивале сумњу. Говорећи посебно о бх муслиманима, француски историчар Анатол Лероа-Болије je писао (10’, стр. 114) да «Коран сузбија или гуши, у својој клици, идеју народности. To je један од разлога зашто ce у Босни, као и у целом Истоку, хришћани и муслимани све више разликују. Док ce данас, свуда на Оријенту, буди национална идеја код хришћана и настоји да joj потчини религиозну идеју, вера продужује да апсорбује целог муслиманина. Она испуња сву његову душу и цео живот, тако да не остаје места ма каквом другом сентименту. Ови муслимани из Сарајева и Мостара Словени су и no језику и no пореклу, и н емају ништа заедничко са Турцима сем вере, na ипак he морати проћи генерације, можда и векови, да ce они понова осећају 91

Словени и Европејци и док ce они науче да ce сматрају делом истог народа као њихови хришћански сродници...» Мало пред тим пише Лероа-Болие да je «Ислам (у БиХ) ф асонира наново човека и народ. Од народа европског порекла, као што су Босанци, Коран je учинио, на неку руку, Азијате, који су ce показали да тешко прихваћају дух Европе». И онда говори о страхотној асимилационој моћи Корана који повезује истовернике, натурајући им обичаје и идеје далеког Оријента. Ha стр. 119 пише Лероа-Болие да промена режима после Окупације није код њих произвела битну измену националног става: «велики део муслимана изгледа да je остао срцем приврж ен султану и Турским царству, чија ce судбина, no њима, изједначује са судбином Ислама... Они и даље остају при томе да ce сматрају Турцима...» Савремени етнополитичар, сам бх муслиман, Енвер Реџић je писао ту скоро (8\ стр. 119): «У широким масама муслимана БиХ развила ce и дуго одржавала свијест о њиховој заједничкој и недјељивој судбини са судбином Турака, њ ихова турска свиЈест, којом су они манифестовали своју приврженост истовремено исламу и Турцима». Можда je најлепше карактерисао националну пометњу бх муслимана дворски саветник К. Пач, почетком овог века високи бх чиновник. Он je писао накнадно 1920 (’36, стр. 215): «Припаднике Ислама у БиХ не зову само иноверци у саобраћају и литератури Турцима, него ce и они сами тако означују. Алтајска крв ипак тече много мање у њима; само ту и тамо ce може видети тип са азијатском примесом...» К аж е да су они етнички исто што и остали становници БиХ. «Ипак више него 400 годишњи спој са Истоком, утицај вере која прекраја и дух и душу, и њихов господујући положај, пресекли су везе које су их спајале са својим српскохрватским сународницима који су постали раја. И кад их човек не би чуо да говоре, него само посматрао њихово пребивање и њихов живот, њихову ношњу, њихово држање и пословање, дошао би до закључка да има пред собом сасвим други милет. Градови, села и салаши које настањују no свему личе на источњачке узоре, и могли би ce без зазора наћи на Босфору или Анатолији...» «Оријентални су још и људи које срећете све до мрака у чаршији као пословне л>уде, занатлије, кафеџије, ашчије, носаче, који тек тада 92

(кад падне мрак) напуштају махалу, сви сем пасванџија и етраж а р а ...» «Босански муслиман je својој вери плахо одан ...» «Учења Ислама у његов доминирајући положај у земл>и формирали су характер босанског муслиманина...» (Каже како испочетка нису никако хтели да посећују ш коле...) Немачки писац Карл Пец, проучавајући више месеци на терену односе становништва у Херцеговини и заступајући иначе аустрисжу политичку тезу коме БиХ треба да припадну, каже за «мухамедански део» становништва да су «првобитно, природно, Срби». О томе не може да ce дискутује no писцу, који потом тврди да су наступиле затим измене у структури становништва имиграцијом и да нису сви становници свесни своје првобитне народности (,38, 139). Босанац Baco Пелагић, социјални револуционар, писао je још 1878 (413, стр. 59): «Вјера у мухамедоваца пореметила им je унеколико и нарав, и обичаје и способности. Потурчени Срби, a тако исто и Грци и Бугари чвршћи су у вјери Мухамедовој и од самих Арапа и азијских Турака». Аустријски армијски генерал («генерал пешадије») барон Емил Војновић (вероватно српског порекла, али му друго ништа није од Српства остало), пише за време Првог светског рата у једној антисрпској студији, у репрезентативном часопису Аустрије (мо, стр. 53): «550.000 мухамеданаца у Босни и Херцеговини, који јесу заиста Срби, али ce као такви не сматрају . ..» Генерал Војновић je сасвим правилно формулисао етничко стање. To потврђује и Јован Цвијић у студији о бх мухаџирима (U1) које je он сретао и са њима говорио, али то важи и за све друге. Мада су мухаџири no њему објективно гооврећи Срби, они су бежали као Турци. Цвијић пише (стр. 256): «Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна делина. Ако им поменете, јасно увидите како je то од њихове свести јако далеко; онако исто далеко као што je блиско и јасно да су због вере исто што и Т урци...» Сад још један опречан писац из аустриског доба, Хрват Иво Пилар. Он je писао 1918 (20, стр. 312): «Противно од Сетона Ватсона прибрајам босанске муслимане Хрватима, али бих хтео истакнути да широки слојеви мусли93

мана немају још никакве националне свиести... Недостатак народне свиести код муслимана не смета у моме становипггу, и то поради тога, што je позната чињенница да je посвуда у славенским земљама на Балкану под турском владом народна свиест скоро сасзвим замрла и живјела даље само као државноправни и народно-гголитички ocjehaj сродности. Код босанских муслимана бијаше ce национализација сукобила са посебним потежкоћама». Стр. 102: «Потпуно je била замрла национална свиест босанских Хрвата(!) који су прешли на Ислам. Изгледа да je та свиест била већ прилично ослабљена вјероизповједном диобом... По Милеру С37) заокупља Ислам читаву особу прелазника, он вреба да заборави читаву своју прошлост, своју обитељ и све пријашње везе, да би ce могао подпуно предати једино спасавајућој вјери. To ce збило с босанским богумилима. Подпуно бијаше разкинута свака веза с њиховом националном и политтгчком прошлошћу...» За исте бх муслимане каже Енглез Еванс (143, стр. 216): «Јањичари, господари у Сарајеву, били су непгго више од обичне руље убица. Били су већином Словени, потомци владајућих породица старог босанског краљевства. Они говоре народгош ieзиком и прожети су покрајинским патриотизмом...» Савремено стање, после другог светског рата, изнето je у једној сасвим скорашњој нашој књизи (’42), na he ce избећи понављања колико je год могуће. Ho, има ствари које тамо нису речене. У првом реду квалификовање њихове националне свести од стране компетентних личности. 20. Срби Б и Х Сад ћемо прећи на православне, мада ће ce увек наћи успут још која реч о католицима, jep поједини писци упоредо ствари приказују. Православље ce у последње време потпуно идентификовало са Српством, тј. цело je православље Босне и Херцеговине као такво сматрано српским и само српским. Нису тиме православни спречавали и припаднике осталих вера да ce осећају и озиачују као Срби. Напротив, они су то сматрали као природно и правилно. Али су у исто време сматрали да je сваки православ94

ни Босанац ни Херцеговац, самим тим што je православни, у исто време и Србин. Morao je неко бити Србин иако није био православнни, али није могао бити православни a да није Србин. To ce, после Окупације, манифестовало у самоме називу вере и црквене организације. Оне су називане српско-православним. И то само у Боетш и Херцеговини, a нигде друго. У Аустрији je вера називана грчко-источном (griechisch-orientalisch), у Маџарској грчко-источном српском (görög-keleti szerb) за разлику од грчко-источне румуњске. У Хрватској, дабоме, грчко-източном. У Србији и Црној Гори православном и источно-православном. У Турској такође ортодоксном, православном и грчком. Само у Босни српско-православном. После Окупације хтела je АустроУгарска и православним Босанцима да наметне своју верскудекоминацију, али су ови то енергично одбили и успели су да ce призна званично њихова вера и њихова црква као српско-православне. Толико су они осећали симбиозу српства и православља. Ево шта о томе пиш е и како кука ултрахрватски писац «фон Сидланд» (20, стр. 267): «Превишњим ријешењем од 13 коловоза 1905 бијаше одобрен Статут од 21 уводног чланка и 264 параграфа о уређењу црквене и школске аутономне управе српскоправославних епархија (метрополита) у Босни и Херцеговини, и отиснут у Службеним новинама за БиХ од 1 рујна 1905, бр. 86. Законом бијаше сада утврђена србска народност грчкоизточне цркве... У чланку XX установљује ce службеним језиком србски језик са ћирилским словима. Према чл. XX црвено-плавобиела застава je народно-црквена... Изврстно бијаху уређене србско-православне црквене и школске обћине, црквене скупштине, црквени и школски одбори, грчкоизточне жупе, жупни уреди и свећенство, грчкоизточни самостани и самостанке црквене обћине, онда епархије, епархиски управни и школски одбори те коначно врховни управни и школски одбор...» Нације су нов појав у свету, настао углавном после Наполеона. И формирање нација трајало je вековима, а њихово сналаж ење деценијама. A нигде јасније, чишће и беспрекорније Hu­ je ce извело као код Срба, специјално Срба Босне и Херцеговине. Процес србизирања и окупљања Срба заједно завршен je неколико векова пре Наполеона, и кад je то требало прокламо95

вати, нигде тешкоћа, никаквих запињаша, никакве сумње и колебања. Док, напротив, код осталих група тај процес још траје и наилази на тешкоће, трзаје, дезоријентацију, нелогичности. Час je некоНемац, часХрват; часМуслиман, часХрват na опет Муслиман итд. Kao Срби ce обележавају само они чији су ce дедови, и прадедови, и шукундедови називали Срби. Придолазе само Муслимани чији су преци били такође најчешћи Срби али нису били увек тога свесни. Чистих нација нема, понављамо. Али ако их има релативно чистих, и константних, и свесних, то je српска нација, специјално онај део из Босне и Херцеговине. To je факат који нико не може да оспори, и који читава ова књига има да покаже. I. Да je у БиХ увек било Срба, «од Кулина бана», na и пре ite ­ ra, и да je та српска презенција била увек од странаца, a и домаћих људи, потврђивана итсл., о свему томе he ce говорити огапирно и засебно (у посебним поглављима) у овој књизи. Овд е je реч о националној самоспознаји и самосвести: конкретно, да су Срби знали да су то и да су ce тако звали и осећали. To je њихова «деноминација и надионална свест». Има и таквих доказа много тако да неку потпуност у овој књизи и не аспирирамо. Главно je да нађемо тврде доказе и њихов довољан број. У првој књизи ове збирке (62) ми смо најверније цитирали разне писце који су истицали разлике вера или доносили бројне податке о јачини сваке вероисповести. Ми смо увек преводили стриктно како су страни писци означавали поједине вере или припаднике вера: скоро no правилу сви за православне кажу Срби. Само мали део тога ћемо овде пренети, специјално оне лисце који истичу синонимност тих појмова. Највећи познавалац бх односа средином прошлог века руски конзул у Босни a доцније професор Ал. Гил.феринг писао je још тада (U7, стр. 125): «Велика самоспознаја (руски: достоинство) Православне цркве у српским земљама учинила je да je она умела да ce индентификује са народношћу, онда кад су католичанство и мухамеданство, свако са своје стране, рушило на~ |>одност. Србин значи православни, a православни за прост96

свет значи Србин. За правосланог Србина вера и народност чине недељиву целину: одрећи ce вере значи одрећи ce делог народног бића». Француски историчар Шарл Иријатр, који ce бавио у БиХ баш за време Устанка 1876, пише исте године из. oc. ('48, стр. 628): «Код тих истих љ у д и (православних Хришћана) идеја религије и pace или народности тако je идентична, да je реч Србин постала синоним речи православац. A није тако код католика: идеја вере претходи код босанских (католичких) попова идеји народности..,» Малопре цитирани свехрват и заниекач Срба, вајни професор Вјекослав Клаић, казао je мало пред Окупацију у својој монографији «Босна» (7ä, стр. 71-72): «Сами пако зову ce многи грчко-источњаци Срби, jep су истога закона са сусједними Срби». «Хрвата православне или грчко-источне вјере има у Босни највећи број, и многи православни Хрват, видећи да je истевјере које и Срби, почео je своју вјеру звати србском a себе Србином». Попгго je писац мало пре тога установио да ни католици себе не сматрају Хрватима, није му било лако признање да православни «Хрвати» себе ипак зову Србима. Француски публицист Габријел Шарм, у једној својој лроаустријској и прокатоличкој студији (145) каже за Србе Босанце: «Они ce као вера зову Срби a не Грци, иако ce свуда на Оријенту припадници ове веве зову Грци, без разлике на народност... Од 1880 променио ce званични назив православне вере: пошто су припадници ове вере манифестовали њихову аверзију за име грчко или грчко-православно и пошто су хтели да ce зову просто Срби или православни, одлучено je да их отсад званично именују источно-православни или просто православни...» Ja мислим да ce Шарм овде пребацио, у овој последњој тврдњ и. Вера ce називала српско-православном, na чак и за време Првог светског рата, када je српско име у БиХ било најстрожије забрањено, вера je називана српско-православном. jep није ниједан закон тај назив био изменио. Друго објашњење лотиче од познатог француског публицисте и познаваоца Балкана Анатола Лероа-Болије (’01). Он каже: «Православни, који ce једнодушно зову Србима,далеко су најмногобројнији. Православни или Срби — за њих, то не треба заборавити, та два назива су синоними — образују на тај на97

чин ван спора, најзначајнији елеменат no броју у становништву БиХ». Аустријски конзул фон Драганчић гопне 1870 (ш) да у «Бањалуци преовлађује мухамеданско егановништво. Иза a e ­ ra долази, no броју, грчко-источно, које радо, из симпатије према Србији, себи придаје .српско’ обележје; напослетку католичко. Неколико јевреја и не баш мали број циганских породица надопуњују становништво Бањалуке». Па и сам тај Драганчић не може и не сме да употреби другу номенклатуру. Пишући о целој Крајини, каже да ce «бројни односи вероисповести становгашггвa могу просечно овако изразити: мухамеданаца три десетине, Срба 4 десетине, католика две десетине, јевреја и цигана једна десетина». Симптоматично je да и он сам католичкој и мухамеданској вери супротставља српску, не православну. Онако као што народ тамо веру означује, пре Окупације. Белгијанском професору Лавлеју жали ce сарајевски арцибискуп Штадлер, познати прозелит и србождер, на тешкоће прозелитизма: «Њихова вера (припадника ,источног обреда’) интимно ce код њих поклапа са њиховом расом. Причајте Ви њима само о еупериорности католицизма, они Вам одговарају: Ja сам Србин. — Они су Срби заиста и no језику и no крви. Предложити им да напусте своју веру, значи исто што и тражити од њих да ce одрекну своје народности...» (’7). Немац Хуго Гроте, који je пропутовао разне континенте и отсвакуда објавио утиске, дао je опис и пута п Црној Гори и Албанији за време Балканских ратова У Црној Гори je ушао из Фоче, na описује узгред и њу. He може да ce начуди да му као калауз служи домаћи «Србин». Он то ставља у наводнике, и онда објашњава: «Kao Србе означују у целој Босни просто Словене грчко-католичке вере» (сик!). У првој половини XIX века je фратар Јукић из Бање Луке, који никако да нађе једног Хрвата у Босни, нашао тамо Србе. У истој већ цитираној књизи (69), у једном прештампаном путопису, описујући околину Бихаћа, каже како га je ноћ ухватала код села Чекрклије. Он пита кириџију: «Где ћемо конак ухватити? 98

— To je и мени брига, jep до Сане нема нигдје мађарске куhe; ако узможемо сватити до Сухаче, тамо ћемо ноћити код M o ­ r a знанца, премда je Срб, ал je поштен човјек — Шта je то Срб? — питам ja. — To знаменује ришћанин. — Зар у вас ришћане зову Србима?...» Пре сто и вшпе година, католици северне Босне звали су ce шокцима и маџарима, a православни Србима. Није ли то довољан доказ и порекла и националне свести тога становништва? И то баш у крају који ce од свих тадашњих писаца na и од самог Јукића зове: Турска Хрватска. Руски дипломат и конзул у Босни Ал. Гил>фердинг je писао 1859 (147, стр. 125) да су му у Јајцу говорили: «Код нас нема ниједног Србина, ми смо сви Латини». За себе кажу Латини, за православне Срби. He би знали друкчије ни да их назову. Сад два-три писца који кажу како себе зову Србима бх православци са поносом, гордо. Енглески путописац и научник Ар. Џ. Еванс саашптава један еусрет 1875. са «босанском рајом, која je већином припадала православној цркви, или Србима, како ce они поносно називају» О . Ha сграни 235, говорећи о Сарајеву и набрајајући верске групе, каже Еванс: «Други чланови ове наше срећне породице јесу Бошњаци грчке цркве, Срби православни, како они сами себе називају». Француски историчар П. Кокел, који je крајем прошлог века написао историју Србије и других балканских земаља, казао je у Историји Црне Горе и Босне ('” , стр. 7): «Црногорци припадају дакле великој српској раси, исто као и њихови суседи Босанци и Херцеговци, и они ce гордо истичу као Срби» (se proclament hautement Serbes). II. Сад понешто o нацоналној свести тих Срба, који мора да ce солидарно осећају са друтим Србима ван БиХ и да стреме општим српским кдеалима. Имамо и ту мишљења лица од неоспорног ауторитета. Јован Дучић, сам Херцеговац, каже ("°, стр. 200): «Иако босански сељак не зна где почиње и где свршава његова Босна на 99

мапи, он зна где потиче и свршава историја његове крви, и где су на тој земљи била његова вековна бојишта против странац а ...» To све потврђују и страни писци. Курипешић нпр. из прве половине XVI века, који утврђује жалбу босанских Срба за старом српском славом (,54). To потврђује и пруски гардиски официр, млади Ото Пирх, који je 1829 пропутовао Србију и делове Балкана. Он каже у својој књизи (’46): «Још и данас, после готово петсто година, зна и пева сваки српски сељак, свако дете у Србији и Босни о цару Душану и кнезу Лазару, о јунацима онога доба и о пропасти старе Србије». To потврђује и други путник из северне Европе, Енглез Артур Еванс, који je скоро 50 година иза Пирха пропутовао Босну. Он je пре Окупације кздао књигу о Босни (l44), коју je пропутовао неколико година раније. У тој књизи, на стр. 232, каже: «Срби, или припадници грчке цркве, највише су прожети родол>убивим идејама, то je истина. Ајш je њихав циљ пре да ce обнови српско царство или демократска владавина исте врсте, било са владаром на челу или без њега». После je био дописник Манчестер Гардијана за време устанка 1876 и даље. У једном допису он каже (,4S) да je у Босни српска традициа јача него локална, босанска. «У Босни су обожавања упућена Душану и Лазару, a не провинциским краљевима». У аустријском листу Гренцботе («Весник са граниде») било je и о Србима речи али углавном тек после 1848 (414). Beh следеће године налази ce један чланак о Босанцима (415), које очигледно не раздвајају од Срба, jep у том чланку стоји, према преносу професора Матла: «Јужнословенски, или српски, или илирски народ настањује у Турској кнежевину Србију, Босну и Херцеговину и Црну Г ору... (Сад стоји где ce налази у Аустрији.) Под разном владавином и разном вером цео народ ce oceha ипак као народна јединица: исти језик, исти јунаци, иста материја за фантазију свих њ и х ...» «Он (српски народ) добио je од старих и нових јуначких подвига турских Срба обиље надионалних успомена ,карактера и породичне славе, на чему ce све иож е да засити своје национално самоосећање». 100

И аустријски конзуларни чиновник Карл Сакс je међу првима објавио своје утиске о БиХ. Он je 1863. писао (156) да су сви становници БиХ Срби, али да ce само православни као такви декларишу. To ће ce изнети још детаљније на другом месту. Најомиљенији хрватски писацовог века др Иво Пилар јепризнавао српску националну свест на више места, као што ће ce видети из следећег одељка. Ипак пише (20, стр. 200): «Примјећујемо да je г. 1862 започела жива србсха агитација у БиХ». Писац наводи податке и имена личносш које су у томе учествовале. Ту ce ради о националној активности која из свести произлази; у жељи за уједињењем са осталим Србима. Фра Грго Матић пише у својим «Запамћењима» (,57) да ce за време Топал Осман-паше «Српство истом сада на сав мах размахало». Хрватски фалсификатор Ватрослав Мурвар додаје: «До тада му није било у цијелој Херцег-Босни ни трага (,5б). Читаоди су видели да ли му je било трага. Ho то не каже ни фра Грго Мартић, већ само да je до тада тињало и било тихо, a тада ce распламтило, букнуло свом силом. Тада су свуда национализми долазили до нарочитог изражаја. Према извештајима из немачких дипломатских архива (дело под ’55, стр. 104), пруски агент Копер je саошптио 1867 године да су «Србм Бош њ аци (као и Тесалци и Епирци) потпуно спремни за устанак и потпуио зр ел е националне свести». За Србе БиХ пише Герхарт Волфрум: «Национана стремљења у православним слојевима добише на значењу тек постепено, са васпоставом националне српске државе источно од Дрин е ... (s’a). По томе изгледа да су она постојала и раније, али нису долазила до значаја, пгго je сасвим јасно, jep није могл српска држава првобитно настати у Босни. Ho ипак су та стремљења активирана, појавом српске државе, док постајање хрватске «тисућлетне« државе» на самим границама Босне, уздуж целокупне њене северне границе, није имало никад никаквог дејства за «гибања» католика. Велики аустријски политичар Јозеф М. Бернрајтер je објавио после Првог светског рата изводе из свог Дневника (16°), у коме ce осврћао и на политиху А-У пре рата у БиХ, и каж е јасно и бистро: «Против Срба ce у Босни не може владати», Под 9. октобра 1913 пише: «Почели су са борбом против Срба, који 101

чине 43% становништва. Њихов национални осећај и њихов понос су последњим успесима у рату уздигнути. Они су жилави и безобзирни, врло активни и пггедни, имају смисао за стицање која недостају муслиманима и Хрватима». У својој расправи о Анексији БиХ (I26), Јован Цвијић пише: «.. .Ha највећем делу те географске просторије постоји српско национално осећање и мишљење, које je у широким народним слојевима тако јако као код ниједног балканског народа. По заједничким иегориским традицијама јасно ce осећа да су народ и виши народни жизвот састављени не само од живих личности него и од мртвих, и од догађаја прошлости...» «И у овом погледу народ БиХ претставља један од етнографски најсвежих и најјачих делова српског народа, и чини нераздвојену целину са народом западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне To­ pe. ..» У књизи «Балканско полуострво...» Јован Цвијић говори о «српској средгши» у БиХ која je «са поносом чувала своју стару веру и народност... Од краја XV века, српска национална свест у БиХ знатно ce појачава...» (ш). Сад неколико ставова једног босанског интелектуалца и једног од водећих политичара пре Првог светског рата, дра Душашана Васиљевића из његовог предавања одржаног у Друпггву за словенску узајамност у Петрограду после Анексије БиХ, априла 1909. To предавање je, изгледа, објављено на више језика. Ja сам имао француску верзију (162), у којој стоји: «Национално осећање — то je признато чак у званичном извештају Босанско.херцеговачке владе — најразвијеније je код православних Срба. Ja ce усуђујем рећи да je српска национална идеја сасвим кристализована у свим слојевима народа. To je идеја заснована на традицији, — на песмама и причама о владарима и војводама српским из времена Косовске битке, — натопљена скорашњим сећањима на патње и борбе заједничке са браћом из Србије и Црне Г оре...» 21. Упоредно обележ авање виш е етничких група

Ми смо навели шта су неки писци, и страни и «наши», изјавили о називу и свести појединих «етничких» група у БиХ. Више него о појединим групама има таквих изјава о свима група102

ма заједно, где ce дају карактеристике и оцењује национална свест све три главне групе одједном (или бар две од њих). Мало смо од тих гледишта изнели напред; остала ћемо дати овде, I. Прво ћемо навести писце из турског земана, из времена пре Окупације. Пре свих руског конзула и историчара Ал. Гил>фердинга, који je писао 1859 (147): «Становници Босне сачињавају, како no свом сопственом схвћању, тако и no званичном признању три народа, иако сви припадају једном истом српском племену и говоре истим језиком. Ta три народа су: Турци, тј. муслимани; Латини (иначе Кршћани, a презритељно Шокци), тј. католици, и Срби (иначе Хришћани a презритељно Власи), тј. православни». Исти руски историчар Александар Фјодорснвич Гиљфердинг каж е у расправи (4,°) којом побија хрватског анонимног писца и Француза који je књизи написао предговор (4") још и ово (преузето из српског превода те студије) (412): «Упитајте житеље БиХ кога су народа: огромна већина одговара да су Срби, други називају ce, сматрајући на веру, Латинима или Турцима, премда су и они порекла славенскога и говоре оним истим језиком: Хрвата име нико не присваја...» И у Турској Хрватској «као и у другим местима Босне народ ce зове Србима, Латинима и Турцима». To je он писао 1860, «на лицу места». Он даље каже: «Православна вера тако ce сјединила у том народу са идејом словенске народности, да ce име Србин учинио код њега мало no мало као равнозвечећи са именом православни Славјанин... Напротив тога међу римокатоличком вером и славенсхом народношћу у Хрвата није постала таква ве за ... то ce име сачувало само тамо где ce подржавало постојаним политичким предањем, тј. у собственој конституалној Кроацији; a у Босни и Херцеговини, окружени већином Срба и скоро изгубивши сами чувство народности... почели су ce називати искључиво no својој вери, тј. Латинима». Затим немачког путописца који je многе наше крајеве више пута пропутовао, Франца Мауера. У једној својој расправи о «Бопгњацима» у водећем немачком друштвеном часопису «Иностранство» за год. 1869 (143), која je несумњиво претеча његове 103

доцније књиге (U4), писац каж е да у Аустрији разлика вере и писма становника истог језика може лако да доведе и до националног разликовања на Хрвате (католици) и Србе («грци»), «као што je то у Босни већ утолико случај, што ceu који припадају грчкоисточној цркви траже da ce н а зи ва ју Срби у противности са Латинима или католицима».

Сам он, који je Босну и Херцеговину пропутовао уздуж и noпреко, каж е да ceu православни хоће и захтевају да ce називају Србима, a остали су само Латини или католици. Овде већ спомиње католике као друго означење за ту верску групу, мада не каж е да ли ce они тако сами зову, већ да су они појамна противност Србима. И у доцније изашлој књизи, у опису свога пута no Босни скоро десет година пред Окупацију каж е да ce католици тамо зову кршћани, a православни хришћани, али обично Срби (чак и кад су «Хрвати»), дело цитирно под ш). У једном веома стручном прегледу стања Босне у почеткусрпско-турског рата 1876, изашлом у водећем немачком часопису «Иностранство» С65) као објективно оријентисање немачке јавности, без потписа али очигледно из пера редактора и етнографа Фридриха фон Хелвалда, стоји и ово уз податке о верама: «Ове групације не означују ипак само религиозне особености. Религиозни принцшт добио je такву снажну премоћ над политичким и националним, да у крилу једног јединог босанског народа постоје заправо три разне народносги, које ce идентификују a вером и стоје једна према другој у оштрој супротности: турска (мухамеданска), латинска и српска (тако ce у земљи називају римо-католички одн. грчко-источни Хришћани).» Познати енглески научник Артур Иванс пропутовао je седамдесетих година прошлог века Босну и Херцеговину и издао о томе путу књигу утисака која je доживела два издања. Ha једном месту у тој књизи (,44) он каж е чисто и бистро : «Православни у Босни служе ce ћЈфилицом и зову ce Срби или православни. Католици ce служе латиницом и зову ce Лати н и . . .» Мислим да je то овај став у српском преводу исте књиге (143, стр. 131): «Православни Босанци употребљавају Ћирилову азбукуи познати су каоСрби, православни хришћани, тј. ортодок104

сни. Ови други (који Христа називају Крист a себе кришћани) гледају на ћирилицу као на вражју замку и далеко су од тога да траже пријатељство са народом ослобођене Србије, na чак називају себе Латинима ...» Ha стр. 179 пише Еванс (143): «Политика муслиманског освајача била je наклоњена римокатоличкој цркви у покрајини као готавој противтежи православним Србима, који бројно надмашују муслимане и који су, насупрот латинима, надахнути националним идеалима.» Члан Француског института и политички писац Луј Леже je казао у Великој енциклопедији (401): «Званично ce становништво зове Босанци, али ce они међусобно зову: Турчин, Србин, Латинин». Код Срба пише у загради «православни», код католика «Хрват». To je објашњење назива a не називање у ствари. Још један доказ да je званична наука била прихватила ту деноминацију још пре Окупције налази ce у француском «Универзалном географском речнику», изашлом 1879 (давно пре написаном). Тамо у I тому пише: «Словени Турске ce разликују у три народности подељене према њиховим религиозним символима: Срби или грчко-православни, Латини или римски католици, и Т урци или муслимани. Ови последњи су распрострти no целом пространству земље, али поглавито no варошима. Срби су начелно концентрисани на северу; Латини сачињавају само мале групе усред остале две. Ами Буе и други географи падају у велику грешку кад претстављају Турску Хрватску као главно седипгге босанских католика». И сам хрватски професор Вјекослав Клаић, који je пред Окупацију обишао Босну и написао њен «Земљопис» (7S), цитиран je више пута према приказу те књиге (77) кад говори о националној свести појединих група све самих згољених «Хрвата». Сад неколико упоредних констатација. И немачки стручни рецензент понавља из књиге Клаићеве да je оппгге име (то значи Хрват, ЛМК) ретко, чешћи су локални називи: Бошњак, Херцеговац, или посебни према вери: за исповеднике Ислама Турчин, за грчко-источне Србин, за католике Латинин. Осим тога има још Албанаца, Цигана, Јевреја и Османлија, али je њихов број према Словенима незнатан. He може писад илак да «православне» назове друкчије него ce сами називају: Срби. Остали не знају шта су. 105

Неколико месеци пред Окупацију, 24 марта 1878, упутили су вође босанских Срба посланицу «хрватским делегатима на Мађарском сабору», која je објављена у целини у новосадској «Застави», na сад скоро и прештампана (16ć). И ми смо je скоро у цел ш т пренели у V књизи ове збирке (’67, стр. 60 ид.), na нећемо понављати. Једино ово пгго ce односи на наименовања «етничких» група. Тамо стоји: «У БиХ не живе данас никакви Хрвати, нити ce когођ од урођеника њиних Хрватом зове. Ту живе Бошњаци и Херцеговци, који ce дијеле на три вјере: православну источну, римокатоличку и мухамеданску. Православно-источни зову ce Срби и Ршнћани. Њ их има око 700.000 душа. Римокатштаци називају ce: католици, Шокци, Латини и кршћани. Ових има, no извјешћу католичког мостарског шематизма и аустријског конзула Тодоровића око 180.000 душа. Мухамедовци зову ce Турци и Муслимани. Ових има око 400.000 душа. Сви ови обитаваоци говоре правим српским језиком, тј. оним истим којим говоре Црногорци и Срби у Србији. Нама je готово исто тешко разумјети правог Хрвата као и оног «Крањца» из историје». II. Све je ово било пре аустријског земана, мада не много пре. Сад неколико података из окупиране БиХ, кад су ce већ налазиле под ау управом. Прво ћемо цитирати два реномирана француска писца, од којих први и временски долази на прво месго (други je нешто доцнији). Beh цитирани католички (ултрамотански) писац Габријел Шарм посветио je неколико година после Окупације једну тада веома запажену студију верском питању у БиХ (’49). Описујући стање затечено Окупацијом, писац вели (стр. 635): «Одвајање између вера било je тако очигледно извршено да су судари били често жешћи него између разних народности. — Становништво обе провинције хомогено je као paca... Али са гледишта вере, оно ce дели на мухамеданце (Муслимане), на Србе (Рум милет, Хришћани) и на Латине (Кршћани) односно католике». Из вере у веру није ce могло прелазити. 106

(Kao што ce види, ни овај писац нигде не спомиње хрватско име у време Окупације, a православне назива Србима). Француски публициста Леруа-Болије пише у једној својој запаженој расправи (10J): «Ако су за етнолога Босна и Херцеговина једна хомогена земља, то исто ce не би могло рећи са гледицгга политичког и националног. У Босни, као скоро на читавом Оријенту, оно што сједињује људе у свесне и солидарне групе, то није опскурдна заједница pa­ ce, нити једнакост језика, ни вековна привикнутост да ce заједно живи под истом влашћу, него сличност веровања и обреда, заједница вере. И није то услед незнања или фатализма, као пгго бисмо били склони да верујемо, то je историјско завештање, историје од три-четири века која je под турском влашћу народност заменила вером, или изједначила једну са другом. Вера je била једина отаџбина притештене раје»... «Питајте једног муслиманина (шта je), o h he вам одговорити да je ,Турчин’, иако je најчешће чисте словенске крви. Питајте сељака православног, он ће вам рећи: Ja сам Србин (имао сам више од једне прилике да то чујем). Што ce тиче католика, ако ce сви не означују као ,Хрвати’, симпатије већине, у Босни као и у Далмацији, скренуте су према Х рватској...» (Под «домаћим» писац разуме аутохтоно становништво за разлику од куфераша. Интересантно je да и Хрвате и Турке подједнаико ставља међу наводнике, a Србе не). Једна компетентна личност немачка дала je анонимно у познатом часопису «Иностранство» 1883 ошииран преглед наших крајева, које ћемо ми на више места цитирати. За Херцеговину стоји у тој расправи и ово (168): «Од 187.710 становника Херцеговине, приближно су 63.391 православни грци, дал>е 59.826 католици и 64.448 најзад мухамеданци. Сви становници, са изузетком Цигана и Јевреја, словенског су племена...» Ho «осећање заједничке припадности (са осталим племенима Јужног Словенства) постоји само код оних који исповедају православни закон, док код католика, који морално најниже стоје, само je неодређено, a код Мухамеданаца уоппгге не постоји...» «Тако ми видимо у припадницима строге грчке цркве једнодушну делину свесну себе, у којој су национална настојања упућена једном чврстом цил.у, она су жива и непоколебљиво долазе до и зр аж аја...» 107

Аустријски званични експерт за БиХ, др Морис Хермес je писао 10 година после Окупације у званичној публикадији АУ (169) да ce само Срби осећају као народност док ce католици осећају као «латини» и њихово je припадгошггво Папи као ггравом поглавару хришћанске заједнице. Тако он вели: «Према томе да ли један хришћанин Босанац припада грчкој или римској вероисповести он ce осећа као Србин, тј. као члан цркве која влада у суседној кнежевини, a ови други као латини, тј. виде у Папи врховног поглавара хришћанске заједнице». III. Цитирали смо што посебно говори о националној свести католика и муслимана великохрватски писац Иво Пилар (тобожњи «фон Свдланд» (20), на крају ау управе. Овде неколико упоредних његових размишљања и з године 1918: Стр. 123: «Босна je и повиесно и етнички хрватска (!), jep су св и муслимани Хрвати, a Срби су ce доселили последњих 400 година (!). Ho њих «има 43,48°/о, пгто je тим важније, будући да je оно јединствено вјерски напрама Хрватима, који су подијељени у два вјерска табора, и да je његова народна свиест развијена много јаче него код Хрвата католика и муслимана...» Стр. 87: «Међутим остаје чињеницом да су Срби данас у Bo­ emi најјачи народни и вјероизповједни елеменат, да сачињавају одприлике 43% од свег пучанства и да су национално најсвјеснији, a те народне свиести нема ни издалека у толикој мјери код католичких Хрвата, којих има до 20%, a поготово не код муслкмана, којих има до 33%, a немају још изграђене националне свиести». Стр. 126: «Теорији о србској националности бијаше у прилог још и чињеница, што ce установило да Срби бијаху послије Окупације бројчано најјачи и политички најдјелатнији елеменат, док у муслиманина и католика готово и не бијаше националне свиести». Стр. 266: «Јер Срби не бијаху само бројчано најјачи елемект у Босни (сада око 800.000 православних наспрама 600.000 муслимана и 400.000 католика), него и политички најдјелатнији. . .» Сам најхрватскији писац садашњег времена Рудолф Кислинг гоппе у свом приказу Хрвата после II рата (17°, стр. 17): «При108

знати историчари, као што су Енгел, Ранке, Калај и Хелферт заступају мшпљење да су становници Босне српског порекла...» Ha стр. 84 и 85 признаје да су Срби у БиХ имали националну свест, и да су желели да ce што пре удруже Српској краљевини. Због тога су тражили аутономију. «Код босанских Хрвата била не национална свест исто тако мало развијена као код муслимана. Они су ce у првом реду осећали као католици; али баш њихова припадност универзалној римо-католичкој цркви учинила je да заостану према Србима који су кроз српско-православну цркву били и национално ојачани...» Пред тим стоји да највеће заслуге за хрватство БиХ има надбискуп Штадлер који ни сам није био Хрват no пореклу (стр. 83). У својој докторској тези на Универзитету Алжир признао je босански муслиманин A. Балагија да су ce бх муслимани одувек означавали Турцима a православни Србима (40S, стр. 123 и 126). Цитира и српског етнолога из Босне П. Рађеновића који то исто износи за један предео Босне (417, стр. 180). Муслимани су ce тамо звали Турци, Хрвати «од извесног времена» Буњевци, rrpaвославни Срби увек и вазда. Он каже да су под тим подразумевали веру; то je споредно, ако не чак и потенцирано истицање Српства и тамо где то не би морало да буде. IV. Kao један видан доказ нациналне свести у БиХ може да псслужи и топономастика, номенклатура насеља. Ми смо изнели у књ. I ове збирке (62, стр. 111) масу примера означавања насеЛзених места према «етничком» саставу њиховог становништва. 'Ги су називи свакако стародревни и спонтани. Они нису намећани, већ од народа у њима и около њих утготребом настали. Они су продукт етничког диференцирања и етничког обележавања. Интересантно je то да ce у топономастици за католике одржало верско знаменовање, од хрватског ни помена нема. док ce за православне одржало најчешће национално знаменовање. За муслимане обично етничко «турско»? Како би ce у најразноврснијим местима Босне многа места могла називати српским, и од самих мештана и од њихових no вери обележених суседа, кад тај назив не би био не само упо109

требљаван већ и уважен? Taj назив ниједан друти није могао ни заменити. Сва ова именовања су настала за туђинско време, углавном турско. He може ce рећи да их je власт српска намећала. Ту je номенклатуру Аустрија затекла. Она ју je местимице сузбијала али никад фаворизирала. Поред свих замерака које ce чине аустро-угарској управи Босне и Херцеговине, једно ce не може спорити: да она није наметала своју топономастику, као што je чинила Маџарска и Хрватска. (Хрватека je прогласила Сремске Карловце Хрватским Карловцима, Сремску Митровицу Хрватском Митровицом итд. a разумљиво je да ce ниједно босанско насеље није смело више звати српским. To je култура Хрвата). И југословенски комунисти, под хрватском врховном директивом, учинили су знатне измене у номенклатури насеља; има само пет градова са титовским префиксом, разуме ce, све српски грздови. У комунистичким статистикама једва ce наилази на етничку српску ознаку места. He знам да ли су je отклонили или пак спојили места са разним «етничким» обележјима у једну општину, где ce та обележја губе. To je вероватно према «марксизму-л ењинизму». Ja сам навео само општине према Резултатима пописа становништва од 1921, и то не све. Међутим, Земаљска влада у Бих, Статистички уред, издавао je после сваког генералног пописа становништва тзв. Именик мјеста, којих има бар десет пута виш е него огштгина. И оваквих ознака има десет пута више. Нигде, ама баш нигде не говори ce о неком хрватском насељу, једнако као пгго ce не говори никад о неком православном (на свега мало места о хришћанском). Једина народност, која долази до изражаја у номенклатури насеља, у топономастици, то je српска («турско» значи муслиманско, али ce стварно тада звало турско, као што ce српско звало од вајкада). To je свакако доказ да су становници били свесни свога српства, a да други насељеници нису били свески своје народности, да je стварно нису ни имали. Читам у «Политици» од 8. фебруара 1967. како један агроном, муслиманин, описује свој рад у селу Србљани у Босанској Крајини, негде око Бихаћа. To више није топономастикон према 110

етничком критерију, већ je то сам етникон: становници су ce испочетка звали Србљани или Срби. И други топономастички називи доказују српство БиХ, називи гора, река, њива, итсл. И ту je срггство дошло до изражаја. Сви су предели Босне и Херцеговине обележени дивним српским ознакама, да ce никаква разлика не може пронаћи између тих именовања и именовања крајева и насеља у осталим српским областима (Србији, Црној Гори итд.). Крштавао их je један народ, то je ван сваке сумње, jep их je један народ и обитавао. Кад je реч о топономастици Босне и Херцеговине, треба скренути пажњу на још једну околност. Нигде тамо нема светачких назива места, једнако као што их нема ни у Србији. A у хрватским пределима, једнако као у словеначким, има их тупгга и тма. Нпр. Свети Иван Зелина, Свети Иван Жабно, Свети Јакоб Шиљевица, Света Јана, Света Клара, Света Катарина итд. За■гам Супетар, Сутиван, Сумартин, Сусшћепан, Сућурај итд. Нигде тога ни у Босни ни у Србији, ни у старо ни у данашње време. Упозорујем да je на то скренуо пажњу нико мањи него Константин Јиречек у својој расправи (1Л). И на другом месту то тврди Проф. Јиречек, о својој студији о прошлости Арбаније (’72). Тамо стоји: «Ha Дамацију и на Јеладу потсећа у Арбанији велики број села са именима светаца, старим црквеним именима из раног средњег века, нешто што у Босни, Србији и Бутарској потпуно недостаје». Руски писац JI. Березин, који je у време Окупације дао једну опсежну књигу о Хрватсжој (,73), истиче ово: «Док у босанској топономастици нема ни католичких a камоли хрватских назива, има не само српских већ и православних. Тако нпр. градић Прњавор. што не значи ништа друто већ манастирска земља православних манастира». 22. П окуш ај образовањ а посебне «босанске народности».

I. Босна je имала и своју држану посебност, дуже него Хрватска a не много краће него Србија. Али и Србија и Хрватска су 111

образовале своју народност a Босна није. He постоји босанска народност, нити je икад постојала. Њ у je хтео да створи Венијамин Калај, али није успео, jep вештачке народности ce не одржавају дуго, a нарочито ако су декретоване. He постоји, нити je икад постојала, босанска национална свест, која би могла довести до народности, која je њен битни предуслов. Постојале су, истина, у историском току, групе становништва који су ce називали Босанци. Али су оне биле различите. Taj монопол босанства час je себи присвајала једна вера час друга. Најпре су ce тако богумили означавали. Они су «прави» или «добри Бошњани», своју цркву су називали «народном» и «босанском црквом. (Ћоровић /3). Друге вере су биле искључене од те благодети за време «слободних» босанских држава. To je била привилегија богумилства. — Затим су ce канда католици тако обележавали. Тако изгледа бар према Курипешићу, који, као што je већ наведено (no делу 154) каж е да je почетком XVI века у Босни (Доњој Босни) затекао «три вере и три народности»: «староседеоци Босанци који су римокатоличчке вере», Срби и Турци. Сад je та ознака резервисана за католике Босанце. Али не за дуго: кад ce уврежила Турска и кад je муслимана било више, они су за себе узурпирали тај назив. Поред осталих доказа налазимо га и у путопису Матије Мажуранића из године 1840 (,74). Он изречно каж е на стр. 53: «У Босни ce Крстјани несмеју звати Бошњаци: кад ce рече Бошњаци о«да Мухамеданци само себе разумиу, a крстјани су само раја бошњачка a друкчие В ласи...» И сам Његош, савременик Матије Мажуранића, звао je Бошњацима једино босанске муслимане. Интересантно je и овде истаћи, да од свих вера које су у Босни имале масовне приврженике, само ce православни нису отимали о титулу Босанаца. Они су ce задовољавали са ознаком српства коме су увек остајали верни. To je узело такве размере, да Србин рођен у Босни неће никако да каж е да je Босанац, већ на питање шта je одговара «из Босне» (оно «из» je наглашено, као енклитика). Ja сам обичавао на испитима да питам кандидате одакле су. Кад запазим босански начин говора, ja кажем «Ви сте Босанац»; они редовно одговарају «из Босне». Тек ми je ту скоро у емиградији објаснио судија Ђуро Залад да они никад неће да кажу «Босанац», jep 112

би то значило исто нгго и мухамеданад или Турчин. Толика je њихова одвратност према босанској посебности. He само да босанска држава није образовала етничко јединство свога становншнтва, као што je у то време био случај са свим другим већим државним творевинама, већ je и сама та држ ава заборавл>ена потпуно, и то скоро одма кад je лропала. Ево шта о томе пише Владимир Ћоровић ('8, стр. 559): «Њ енапрошлост, као нешто сувише сложено, туђе и далеко, невезана судбински за њезину народну душу, заборавила je чак и у властитом народу и на сопственом подручју. За њу скоро не зна не само наша тако богата народна поезија, него не знају ни локална предања, која на другим странама могу бити тако упорна. С Босном je 1463 нестало једне државе, која je настала и живела претежно само као географска јединица и која je само у једном изузетном положају покушала из свог географског положаја створити једну хисториску мисију». У информативној књизи о БиХ (73) каж е Вл. Ћоровић: «Сем о пословичном Кулину бану и о херцогу Степану, готово нл у једној другој личности старије историје нема неког нарочитог помена у народу...» (Стр. 10). Говорећи о хроникама БиХ, специјално католичким, Ђоровић каже: «Те хроничаре није, како ce види, занимала много стара босанска прошлост, na чак ни крупна личност краља Т вртка...» (Стр. 92). «Тврткова дела не помиње ниједан крај Босне, иако je за њу радио целог свог века и створио joj завидан положај; a херцога Степана знају само no авантурама у његовој породици...» (Стр. 90). To исто гледиште заступа и Радмило Грђић, публициста, који je иначе некомпромисни заговаратељ Југославије и посебне Босне у оквиру Југославије. Он каже (’75) између осталога: «Идеал босанско-херцеговачких Срба je немањићки a не босански. Ништа у њиховој традицији, нити у историском сећању, није остало од старе босанске државе, Они немају осећања ни за босанске «историске границе». Њихов je идеал био ослобођење и уједињење српског народа...» Босанска noceбност има, несумњиво, својих присташа мећу муслиманима БиХ, jep они ту виде могућност одржања своје посебности, a многи и својих прерогатива. Али и у том погледу 113

њима исламство више конвенира, jep у оквиру Југославије оно je јаче. Босански муслиманин A. Балагија je у једној тези на Универзитету Алжир дотакао и питање тадашњег (пред сам I светски рат) национализма муслимана. Он каж е да je маса «дубоко босанска», док младост која иде на школе у Загреб и Београд прима и националност те средине. He каже колико je којих али отворено наглашава да je «српска тенденција много јача» (има објављени у своје време f 78). До тада није било података о матерњем језику, већ само о вероисповести, док су у Аустрији и Маџарској увек и о језику купљени подаци (у Аустрији о тзв. «конверзационом језику», Umgangssprache). У Краљевини СХС одн. Југославији оба пописа су такође питала само за матерњи језик, а не и народност. Резултати првог пописа објављени су и као провизорни и као дефинитивни (разлике су минималне). Ту ce налазе и резултати о језику, и то за БиХ у целини (175). За 1931. саопштени су само резултати no верама, али не no матерњем језику (’80). Њ их je после комунистичка управа др116

жавне статистике умножила као «интерну публикацију». Нажалост, до ње ce не може доћи. Сумарни подаци за целу државу објављени су у једном немачком приручнику, до кога сам ту скоро дошао (81а). Тамо ce налази велика табела са комбинованим подацима о вери и народности. Они ce позивају на неку немачку публикацију издату утоку самограта (,81а).То јетакође била публикација upo форо интерно, само за Немце и то привилегисане. Јасна je ствар да je у питању конфискован (украден) материјал из југословенске државне статистике. Нажалост података за поједине покрајине нема, бар у реченом П р и р уч н и ку (8’а), a можда нема уопште, jep су резултати обрађени no бановинама, na за време рата нису могли то лако прерачунавати. Мени тако изгледа. Материјал из Приручника je овде неупотребљив. У комунистичкој Југославији извршена су три пописа. Увек je гаггано о народности директно. Пошто БиХ чине посебну «републику», то су дати и посебни подаци за њих. Све то чини ове резултате веома погодним за наш циљ, али нмје лако доћи до одговарајућих публикација. Оне до којих смо допрли означени су у литератури под (’8'). Пописи су вршени 1948, 1953 и 1961. За сваки даљи je све мање података. Ho ипак ћемо имати толико колико je неопходно потребно. Код излагања бројева изнећемо увек и степен упоредивости и сва друга потребна обавештења. При обради материјала пописа становништва Југославије из године 1948. учињен je за Босну и Херцеговину један изузетак за приказивање народности: она je приказана у односу вере, чак и у оквиру вере. Тј. није само изнето колико je Срба, Хрвата итд., већ колико je у свакој вери поједине народности. Тиме ce хтео одржати статистички континуитет, jep су ранији пописи базирани на вери. И то je било добро дошло свима који истражују националне и етничке одонсе БиХ. Али су том приликом узете биле у помоћ и фикције: није ce водило рачуна да ли je неко cad православни, муслиман или католик, већ у којој je вери крштен одн. сунећен. Beh 1948 било je много атеиста уБ и Х међу првобитним православцима, муслиманима и католицима (и осталим верама). Ho они су уврштени у своју ранију веру да би ce добила права слика колихо која ранија вера сачињава но117

ву народност (тим пре што ce од доласка комуниста вера изједначавала са народношћу). 1953, међутим, постављено je код пописа у целој земљи питање какав однос према вери гаји питано лице. У Гласнику Српске правослване цркве за март-април изнети у једној веома интересантној студији образложени и анализирани подаци о становништву БиХ према наведеном попису. To je дато у једној студији, која je погписана са «Г» (183). Ja мислим да писца није тешко открити, бар за мене. Верујем да je то Гојко Грђић, редован професор Економског факултета. Ja сам њега довео био 1937 за доцента Економеко-комерцијалне високе школе (сада Економског факултета) на катедру Статистике, с тим да предаје Привредну статистику. Изгледа да ce после усавршио и у Демографској статистици. Јасна je ствар да у овим статистикама има и објективних и субјективних грешака. Објективних, које потичу од самих пиписних органа; субјективних које питичу од пописаних лица, које сва питања не разумеју, a на нека избегавају да дају јасан и недвосмислен одговор. Иво Адрић je много тога изнео у свом роману «Ha Дрини ћуприја», глава XIII у почетку. Тамо стоји, колико ce још сећам, са каквим je неповерењем и неразумеван>ем народ Вишеграда и околине дочекао први аустријски попис. To су драгоцени подаци и за једног статистичара. Поред свих недостатака потребних статистичких резултата, ипак има једна срећна околност: за сваку од три главне фазе кроз које je прошло становништво БиХ од Окупације, одн. од првих пописа до данас, имамо бар no један релативно употребљиви попис: последњи попис ау управе (1910) и први Краљевине СХС (1921), два из комунистичке Југославије (1948 и 1953). Kao базе за тренд развитка, ови пописи могу пружити драгоцене податке. И ми ћемо ce трудити да из њих извучемо што je могуће више закључака, штедећи шгак тако скуп простор. 24. Резултати првог респективног пописа od 1910.

I. Почећемо са излагањем резултата пописа од 1910. у коментарима и закЈБучцима најбољег хрватског етничког статистичара 118

Јосипа Лакатоша, који je 1914. издао два пута књигу о националној статистици јужних Словена, na ce њоме послужио и на Конференцији мира у Паризу као експерт владе СХС. Ево шта пише Лакатош у тој к њ и зи (’82, стр. 21): «Питање о материнском језику бх житељства стављено je код задњег пописа (1910) у БиХ no први пут, да ce на тај начин без обзира на вјерске моменте добије слика о народном саставужитељ ства... Из резултата пописа од 1910 у БиХ не добивамо точну слику о t o m : колико je у Босни Хрвата, a колико Срба. To je тек M o­ h n , узевши у обзир вјерске моменте, прилично тачно израчунати. З а Србе je лако колико je православних житеља, толико je Срба, док ce напротив не може узети đa je толико Хрвата колико u римокатолика, jep имаде Нијемада и Мађара и Чеха и По-

л>ака који су римокатолици a нијесу Хрвати. Због тога што имаде муслимана који ce изјављују и признају Хрватима, док ce опет има који ce признају Србима, мислим да he бити најзгодније ако ce муслимане пусти из комбинације, jep ни приближно није могуће одредити колико ce њих признаје Хрватима, a колико опет Србима. Одбивши, дакле, од свеукупног броја пучанства (које je свој материњи језик означило хрватско-српским) најприје муслимане, a онда опет православне, остаће нам донекле чист број Хрвата». II. Прихвативши и примењујући тај принцип, коме ce објективно и начелно нема шта да примети, Јосип Лакатош je извео ове бројне дедукције: «Ha основу изјава о мат. језику, било je 1910 у БиХ: Укупно становгошггва Са српско-хрват. мат. језиком или 1,822.564 1,898.044 или 825.418 Број православних износио je или 612.137 Број муслимана je био или 385,009 Одбивши Србе и Муслимане остаје

У °/!> 96,02 43,49 32,25 19,28

u то je онда фактички број Хрвата у БиХ».

«Taj ce број разилази од броја римокатолика (432.061 или 22,87°/о) за укупно 49. 152 душе или 3,59°/о, што отпада на оста119

ле Не-Хрвате. Ha исти начин можемо израчунавањем добити слику и појединих окружја, котара и опћина. По окружјима би та слика била овакова (у процентима): Окружје Тузла Бањалука Бихаћ Травник Мостар Сарајево Укупно

Лица срп.-хрв. јез. 97,36 92,08 99,19 97,62 98,91 92,81 96,02

Срба 43,06 58,51 54,77 33,60 34,00 32,67 43,49

Муслимана 41,75 17,42 39,68 27,03 23,84 46,04 32,25

Хрвата 12,55 16,15 3,27 36,99 41,07 14,10 19,28

Срби су претежни у 27 котара, муслимани у Сарајеву и у 15 котара, Хрвати у 12 котара. Напоее гледе градског житељства, које je износило 278,203 душе, муслимани су, који сачишавају и апсолутну и релативну већину тог житељства (141,225 или 50,76°/о); Срба градских житеља било 55.416 и ли 19,92%, док ce за Хрвате може тек приближно рећи да их око 30.000 живи у градовима. — У 14 градских опћина нема нити једна од народности апсолутне већин е ...» Издвојићемо овде податке из три главна града БиХ према срачунавању Јосе Лакатоша, опет за три главне етничке групе. Тада су имали: Градови Сарајево Мостар Бањалука

Укупно становника Срба 51.919 8.450 16,3% 16.392 4.518 27,5% 14.800 3.694 25,0%

становника Муслимана Хрвата 18.460 35,6 % 8.490 16,3% 7.212 43,98% 3.319 20,2% 6.588 44,53% 2.590 17,5%

У сва три града су муслимани још увек били у већини али не ви ш е у апсолутној, коју су држали и пре Окупације и првих го-

дина окупације. У Мостару и Бањалуди су спали били на 44%, a у Сарајеву на мало више од трећине. Док je Срба у Сарајеву практично било колико и Хрвата a у осталим градовима далеко више. Сасвим други су ти односи него односи вероисповести, no којима je у та три града било много више католика него православних. Хрвата није било више и поред већ дугог хрватизираiia импортираних католика. У Мостару и тада, у туђинској и 120

архикатоличкој периоди, Срби знатно надмашују Хрвате. (Ово je значајно због доцнијег, 1939, уступања Мостара Хрватима.) Срачунавања су, понављамо, Хрвата Јосипа Лакатоша, jep су првобитни званични подаци морали да ce прерађују. III. Тада je, 1910, било могуће први пут изнети и статистику инородних елемената, лица са другим матерњим језиком a не српским. Њ их je нађено укупно 71.061 лице, како je детаљно изнето напред (у 16. одељку књиге). Од тога je било Словена мање од половине (29.141), али су ce ти Словени први денационализирали и кроатизирали. 25. Перипетије статистике М услилана. I. Пре последњег рата била je статистички веома проста ствар утврдити бројни волумен муслимана БиХ. Тада ce питало о вери и сви су муслимани, без иједног изузетка, признавали и јавно исповедали своју вероисповест. После рата су настале и политичке и методолошке тешкоће, коje je било веома тешко решити, na су и статистичка управа Југославије и одговорни политички фактори стално мењали диспозитиве и тако замаглили односе да ce више ништа јасно не може да види, a још мање да извуче. Југословенска статистика ce хвали да je тамо свакоме слободно да ce националнон определи како сам хоће. To je нетачнно. У Црној Гори и Македонији нико не сме рећи да je Србин, у БиХ je такође било ограничено опредељење муслимана. Jep у пописним листићима стоји које су народности признате и једну од њих мора сваки да прихвати. Кад je настао комунистички режим у Југоелавији, очигледно je било, и сасвим логачно, да ce верске диференцијације неће трпети као етничке међе. A режим није створио босанску народност као што je створио црногорску и македонску, jep би она погодила и Хрвате, a то ce ни no коју цену није желело. Са121

мо на рачун Срба и искључиво на њихов рачун имале су да ce декретирају нове народности у Југославији. До првог пописа становништва могло ce лавирати и одлагати решење. Тада ce више није имало куд: решење ce морало Ha­ hn. И оно je пронађено на тај начин да je Муслиманима БиХ остављено на вољу да ce декларишу: 1) као Срби, 2) као Хрвати, 3) као још неопредељени муслимани. Нека четврта варијанта није била дозвољена. To решење није сасвим ново. Класификација потиче од мене Ja сам je дословно употребио у Статистици избора народних посланика 1923, 1935 итд. Само при тој статистици није било других варијаната у пракси, иначе бих ja и о њима водио рачуна и створио нове рубрике. Jep свак има право да ce национално декларише како он хоће. Друга личност у режиму Moina Пијаде (претставник Србије!), писао je у «Борби» од 21. јануара 1953. о предстојећем попису и наговештава да он садржи две «значајне новине». Прва ce односи на муслимане. Они ће ce морати да определе за Србе или Хрвате, a ако ce ни Србима ни Хрватима не осећају, биће окарактерисани као Југословени неопредељени. За децу до 10 година биће меродавна изјава родител.а. Ове ce године, даље, уводи у пописне сгшскове рубрика «однос према вери», која 1948 није постојала. Истовремено, у истом напису ce Моша жали да у Краљевини Југославији,, 1931, нису могли «припадници југословенских народа» да ce слободно определе, тако да њему нису примили изјаву дату у Лепоглави да je Србин! Многи муслимани су хтели да избегну званичну номенклатуру и да ce изјасне као Босанци или томе слично, али пописни органи су то забрањивали или спречавали. Има у Југославији 16 нација, и једну од њих мора свак да прихвати. Онда су некк муслимани, један мали број, из пркоса изјавили да су Словенци. Тако испаде рубрика Словенаца муслимана на велико запрепашћење свих консумената статистичких публикација данашње Југославије. Р1лија Јукић je у својој скорашњој књизи написао да je то опредељење било из пркоса зато што je муслиманима било забрањено да ce определе као Хрвати. Ово je лаж. Њима je то до~ звољено, na су ce десетине хшвада тако изјасниле. A већ велики број година су Хрвати претседници влада у БиХ, више годи122

на Хасан Бркић, Хрват-муслиман, a данас Хрват крштен католички. Они су чак форсирали хрватско оријентисање бх муслимана. Такво извртање чињеница није достојно једног истакнутог политичара и публицисте. Тиме je заиста доказао да je Хрват. (Књига под ш). Пошто су ce муслимани бунили против тих ограничења, дошло je пре 1963 «са највишег места» одобрење да ce могу обележавати просто као «југословенски грађани», или, како je то статистика спровела у дело, као «неопредељени Југословени». Али су ce тако изјаснили и многи Срби одн. дотадашњи Срби, тако да je више немогуће дознати колико je «Муслкмана» као етнички определ>ених индивидуа. Сад ce не зна ни колико je Срба, све захваљујући овој неодређеној етничкој ситуацији код муслимана. Због тога je и државна статистика мењала своје директиве, a и муслимани су мењали своје народносно опредељење. Настао je хаос. Ми говоримо о перипетијама (у наслову овог одељка); то значи нагла промена, преокрет, посувраћење. Час овако, час онако. Ja нисам могао наћи бољи израз. II. Резултати првог пописа су прилично изненадили. Константовано je да je 1948 било у БиХ Муслимана Срба Хрвата Неопредељених Укулно 71.991 25.295 788.403 885.689 8,1°/о 2,9% 89% 100% Попис од 1953. показао je враћање уназад, рекил. Међу муслиманима као таквим има сад само 35.000 Срба док зих je пре било 72.000, a Хрвата међу њима има преко 15.000 док их je пре било 25.000. Број Срба међу Муслиманима je пао на мање од половине, a број Хрвата на нешто више од половине. Али je стварна ситуација ипак далеко повол.нија за Србе. Међу безверницима Србима има доста муслимана. Сам приказивач бројева у Гласнику Патријаршије (ш)) налази да ту има Срба бивших муслимана око 42.000, тако да би укупан број свих Срба БиХ проистеклих од Муслимана бивших и садашњих износио 77.000 (нешто мало више него 1948, како сам писац каже) Он сматра да ce и за Хрвате определило бивших муслимана ко123

лико и актуелних, тј. укупно 30.000. Релација би онда остала скоро иста као 1948. Тумачење реченог стручњака несумњиво je у суштини тачно. Jep су ce као Срби утлавном изјаснили бх муслимани-комунисти. A ови су без вере. Треба ввдети само едицију «Ко je ко у Југославији» na онда уочити да je међу муслиманима садашшим важнијим функционерима и усшште важнијим личностима данашње Југославије највећи део Срба. Можда три и четири Србина долазе на једног Хрвата. Једна околност je у целој овој ствари скоро посигурна: Продес национализирања Муслимана који je после Рата почео био са еланом и са системом, не само да ce не развија даље, већ изгледа да je сасвим стопиран. Тенденција развоја била je очигледно српска, a то антисрпска клика која влада Југославијом није очекивала; била je запрепашћена, na чак и забринута. Кад су саопштени резултати првог пописа, дат je знак за кочење и обуставу процеса национализације. Jep можда би већ сад Срби имали апсолутну већину становника да ce то није десило. A то ce морало no сваку цену спречити. Међу Муслиманима има не само Срба и Хрвата, већ и Црно гораца скоро хиљада и no, и Македонаца пола хиљаде, na чак 105 Словенаца, као што je речено. Дефинитивне и прецизне резултате пописа од 1961. немамо, a они што су објављени сасвим су замагљени. Поред Муслимана (no «народности») око 900 хиљада има и «неопредељених Југословена» релативно огроман број, a није познато колико je међу њима бивших муслимана. Тенденција опредељења бх муслимана за ерпеку или хрватску народност није ce испунила. Процес je заустављен, na je чак пошао натрашке. Место да сваки нови попис покаже све више опредељених муслимана, догађа ce обратно: сваки нови попис их показује мање. И они који су били опредељени враћају ce на своје првобитно сташе, хоће да ce сматрају као нешто друкчије и од Срба и од Хрвата. Попгго то нема националног имена, остаје им назив верски. Који су разлози тога? Опет морамо рећи да их не знамо, али да их можемо наслутити. Један од главних узрока je конзервативност и традиционалност наших муслимана. To je несумњиво најконзервативнинји 124

део нашем света, и највише одан својој вери. Многима од њих je добро дошло да ce могу даље no вери означавати, кад ce вера бада у запећак и остали делови народа не смеју да je истичу. Бх Муслимани су вековима претстављали посебност према сустановницима хришћанима, и једне и друге вере. Они су ce интимно сматрали према њима посебним и другојачим. Ta особеност није била још добила форме националности, није ce из ње развила етничка група са карактером нације. Али je било и тих покушаја. Тим пре што су остале две вере све више замењивале верску диференцијацију национализмом, и онда je таквој националној диференцијацији имала да ce супротстави једна слична, или да ce разлике избришу. Покушај су чињени у свим правцима. Председник сарајевске ошптине године 1893, Мехмед-бег Капетановић, написао je био једну брошуру у којој својим суграђанима Србима и Хрватима поручује: «Што ce ттсче Хрвата и Срба, то су огранци од југословенског витешког народа, као што смо и ми исто један огранак, те ce на првом мјесту налазимо. Кад не бише на нас кривим o k o m гледали, кад бише нам признали н аш у народност, могли би с њима са свијем у љубави живјети» (73, стр. 81). Али, као што je речено раније, млађа школована генерација већ ce била делом декларисала и све je више хтела да ce декларише било као Србин или Хрват. Постојала je опасност да ce од Муслимана не створе три етничке масе a они су били све скоро до улаза у овај век духовно веома компактни. Зато je, у интересу своје важности, не само свога угледа, већ своје политичке улоге, засвиран ретре. Вођи тога дела народа запажају да би ce, утопивши ce у Србе или Хрвате, изгубили своју снагу репрезентације, a тиме и задобијање високих положаја. Напр. Срби им не би дали да њих заступају, a ни муслимане не би могли заступати кад су од њих етнички одвојени. Разбијени између Срба и Хрвата, бх муслимани као целина не би довољно долазили до изражаја. To су све њихове преокупације, самих бх муслимана. Режим je то једва дочекао, jep му je тенденција све већег прилажења бх муслимана Србима постала била суспектозна, na чак и непријатна. 125

III.

Једно je неоспорно: да број муслимана разних деноминација у БиХ ралидно расте. Док je њихов пораст раније, нарочито upe Првог светског рата, знатно заостајао за осталим етничким групама, сад све превазилази. Њихова квота (процентуално учешће у укупном броју становника БиХ) све je већа и повољнија (док je до 1918. била све мања и слабија). Један доказ њихове регенерације, али такође доказ да су у последњем рату најмање страдали од свих осталих етничких компонената БиХ. Они те бројеве страховито надувавају, претстављају их десетоструко већим него што су. Њихова квота, која je после Првог рата пала била на 31%, тако да није досизала ни трећину укупног становништва БиХ, прекорачила je одмах после Рата трећину и приближује ce брзим корацима квоти из првих година Окупације (38,8%). Детаљи су изнети у скорашњој нашој књизи о Верским односима БиХ (“ ). Цифра последњег пописа недостаје, она je канда премашила 36, a можда и 37 процената. Незадржљкв и неупоредив пораст! 26. Развитак Хрвата БиХ . Сада ћемо прећи на Хрвате. Њ их до 1878 практично није било, као што je речено на више места. Али, ако није било њих, било je јаког људског резервоара спремног да постане Хрват. To су били сви католици БиХ затечени приликом Окупације, њих око двеста хиљада. Надошли су онда и други Хрвати из Аустро-Угарске, социјално и економски уздигнути, a усто са развијеном националном свешћу. Они су форсирали кроатизацију, коју су и власти фаворизирале заједно и упоредо са католичанством. И тај процес ce игирио имлетуозно. Он je имао три компоненте: Затеченим католицима БиХ морала ce образовати национална свест, што je тим лакше било могуће спровести, што су они у том погледу били табула paca, без националне свести, a што су сви њихови саверници истог језика у околним аустро-угарским земљама били Хрвати. — Затим je требало уселити што више Хрвата из тих околних предела. — Напослетку, требало je омо126

гућити да сви потомци досељених туђина, који су изгубили туђинска обележја a нарочито језик, буду похрваћени. Ha свему ce томе радило упоредо и веома живо. Резултати нису могли изостати. Али ce они статистички не могу пратити. Jep, као iiiT o je речено, није било статистике no народности све до 1948, a ни статистике no матерњем језику све до 1910. За 1910 и 1921 можемо приближно установити бројно стање Хрвата у Босни и Херцеговини на тај начин, mro ће ce од укупног броја лица са српско-хрватским матерњим језиком одузети бројеви православних и муслимана и остатак прогласити за Хрвата a не на њихову штету. За 1910. годину то je учинио хрватски статистичар Лакатош и ми смо то пренели у одељку 24. За 1921. то je такође лако учинити, према његовој, једино могућој, методи, коју Хрвати свакако неће спорити. 1921. године било je у БиХ укупно лица са језиком «српским или хрватском» 1,826.173. Православних je било 829.162 лица, a муслимана 588.247, укупно обе групе 1,417.409. Хрвата би, пре ма томе било 1921. године 408.764, док je католика било укупно 443.914. Значи да je било 35.150 католика који су имали још тада неки други (туђи) матерњи језик. Хрвата je, према томе, било 1921. скоро 21°/о. За време Аустрије, за 32 године, порасли су Хрвати за 87,4%, скоро су ce подвостручили, док су Срби за то време порасли за свега 69,4%, a Муслимани још знатно мање. Чак кад би ce сви католици у време Окупације рачунали као Хрвати (a њих уопште није било), пораст би био енорман и нимало адекватан порасту других етничких група. Позната je ствар, статистички утврђена, да Срби и иначе, у Босни и Херцеговини специјално, показују највећи наталитет и најјачи природни прирапггај у целој Југославији (a можда и у Европи). Овде су их Хрвати у тридесетогодишњем салду пребацили. Али не зато што су ce више рађали већ што су ce више усељавали. После je пораст релативно већи. Jep док ce он у прве три деценије одражавао углавном у имиграцији хрватској, доцније ce не само та имиграција репродукује већ настаје кроатизација страних елемената, с којом, разуме ce, остале етничке групе не могу водити корак. 127

У тој периоди, између 1910 и 1921, Хрвати расту за 23.755 лица, a у то исто време целокупно бх становништво, све вере и народности заједно са Хрватима, опадају за 8.115 лица. За то време општег опадања становништва БиХ католици показују вишак од скоро десет хиљада (9.853) a Хрвати скоро 24 хиљаде! E t o на који начин ce Босна хрватизирала. И други наведени бројеви то потврђују такође (као и доцнији, где ће бити речи о националним мањинама у БиХ уогапте). 1910 je било скоро 50 хиљада католика који нису Хрвати, 1921 само 35 хиљада. Концедирамо да je неко могао и отпутовати, али je највећи део ове разлике пресалдумио у Хрвате. Тако je њихов волумен напредовао. И то je продужено даље. Нарочито ce морао после II светског рата велики број иностранада прогласити Хрватима, бојећи ce да као Нејугословен не буде избачен из земље. И сама званична статистиха потврђује (ш) да je таквих случајева било (да су ce у Војводини Немци проглашавали за Мађаре итсл.). He зна ce колико je било 1948 католика ван Хрвата, римокатолика, али далеко мање од десет хиљада. Ja рачунам највише седам хиљада. Остатак je асимилиран од Хрвата. Било je бежања, то je тачно. Било je и прогона Немаца нпр. Али ce највећи део утопио у Хрвате. Тао су они и даље неоргански расли. Сад им ce придружио и известан број Муслимана, више од 25 хил>ада. Ha тај начин су Хрвати 1948 прешли увелико укупну суму од преко шесто хиљада, што значи да су ce већ тада према времену Окупације потростручили, док су ce Срби само подвостручили. После II светског рата je било у БиХ Хрвата према званичним подацима за прва два пописа и полузваничним за трећи: Г. 1948. Г. 1953. Г. 1961. 614.123 24% 654.229 23% 711.665 21,7% Прирапггај Хрвата од 1948. до 1961. износи (за 13 година) 97.542 лица, док прираштај Срба износи за то исто време 269.914 Сад су Хрвати у односу према Србима, нарочито ако овима додамо Црногорце, тачно као 1:2. Ако би ce једнако множили, у истој пропорцији, требало би да je прираштај Хрвата бар колико половина српског прирапггаја, раније и више, jep je процентуално било више Хрвата. Међутим стопа и брзина прираштаја није иста. Раније ce то надоклађивало импортирањем инове128

рије и похрваћењем затеченог елемента. Данас je томе учињен крај. Beh после резултата другог пописа извршеног 1953. ja сам писао у чикашкој «Слободи» из.ос. и ово; To je страшан пад, невероватан пад. Није то смањење за један no сто, већ слабија партиципација за један no сто, што je код њихове и иначе слабе квоте пет пута теже. Обично треба да je партиципација једнака код свих група; мала отступања су могућа и неизбежна, овако велика немогућа за пет година. Kaко je онда дошло до њих? За мене je ствар јасна, и ja сам je Bu­ rne пута претпоставЈвао. За Хрвате су 1948 декларисани многи Нехрвати, нарочито Немци, Маџари, Италијани итд. који су ce бојали исказати своју праву народност. Сад je страх био мањи, na ce то и статистички одразило. A несумњиво да je слаб фертилитет католичких жена имао ту утицаја, тако да ce мора рачунати и са даљим смањењем те квоте, само у много мањем опсегу. И код идућег пописа имаће Хрвата у Босни и Херцеговини преко 22 и no процената, али мање од 23. A Срба he бити бар 45 процената. Био сам сувише обазрив што ce Хрвата тиче. Ни сањати нисам могао да ће квота већ после даљих осам година пасти на мање од 22 процента. И српска je непгго мања; и једно и друго смањење долази великим делом од денационализације муслимана, али хрватско не само од тога. Код првог пописа у БиХ, годину дана после Окупације, билс je свих католика тамо свега 18%, тако да je домаћих могло бити највише 17 %. Колико ce после надувао, неприродно, број Хрвата! Нека то најбоље илсутрује њихов упоредни преглед партиципирајућих бројева одн. квота. Ta квота je износила (проценат Хрвата код укупног броја становништва БиХ): Године 1879 1910 1921 1948 1953 1966 % 17 19,3 21 24 23 21,7 (Где су проценти апроксимативни, ми не стављамо децимале њихове!) Највише њихово учешће у укупном броју становништва БиХ било je непосредно после II светског рата, у коме су они убијали и клали, a нису били клани. Да je попис вршен две-три године раније било би их 26, 27, можда и више посто. 129

Њихова квота je сада катастрофално пала, не у корист Срба већ муслимана. Ho она je ипак далеко већа него je била кад je Швабо ушао у Босну. По свему изгледа да она греди својој првобитној величини. Хрвати ce примичу својој полазној тачки, приближују ce квоти коју су имали кад je ушла Аустрија. Уколико ce та тенденција продужи, свакако са непгго успоренијим темпом, то ce може доста брзо десити. И онда he увидети и њихови фратри, na и сам др Крњевић, колико су тачне латинске пословице: Non saltus in natura. — Ficta cito in naturam suam recidunt. 27. Р азвојн а cepuja Срба Б иХ .

Из досадашњих излагања ce видело да je само једна верска група у БиХ имала развијену националну свест, да je знала шта je етнички. To су правоелавни, који су ави одреда били и остали Срби. Било je Срба и међу неправославним. Значи да ce верска статистика православних може без икакве резерве, без икакве скепсе, узети као статистика Срба. Тј. коликогод je у БиХ установљено православних, толико je јамачно било Срба. Б ар толико, чак и више, али бар толико. Разуме ce под условом да су бројни подаци поуздани. Томожемо узети од Аустриске окупације. Раније само релативно тачни. Значи да ce од 1879 до 1931 сви православни пронађени у Босни могу сврстати у серију Срба, а од 1948 та ce серија прослеђује са бројем максуз означених Срба, без обзира на веру (објашњења су донета код огогсивања Муслимана). Тако ce може развити једна беспрекорна статистичка серија од 1879 до 1961, за пуних 80 и непгго више година. Тако претстављена серија изгледа овако: Године Апсолутно У % 1879 496.485 42,9 42,8 1885 571.250 1895 673.246 42,9 1910 43,5 825.418 1921 829.162 43,9 1931 1,028.134 44,3 1948 1,136.116 44,3 1953 1,264.372 44,4 1961 1,406.057 43,1 130

He треба заборавити да ce ту могу, код последње три године. na чак и морају додати «Црногорци» no народности, којих je 1953. било преко 7 хиљада и известан број лица из групе «неопредељених Југословена», где je, свакако, највише муслимана. Код последња два пописа има свакако Срба у рубрици неопредељених Југословена. Тако пише Босанац др Бранко Миљуш (’85): «Броју Срба 1953. треба додати и оних 85 хиљада православних, који су ce изјаснили као ,Бохпњаци’ (већином чланови партије што износи 1,332.000 Срба...» Код последњег пописа, 1961. ових одн. оваквих лида мора да има знатно више. Само то, и мање изјављивање муслимана за Србе, може да објасни на први мах необјашњиву појаву елабије квоте Срба 1963. Пре резултата пописа од 1961. ми смо писали: Иначе једна чудна околност у овој серији: она не опада никад ни апсолутно ни процентуално мада Срби Босне преживљују несреће и подносе жртве као ниједна друга етничка група Европе. Te несреће су ce сручиле биле на српски народ БиХ за време Првог и за време Другог светског рата. Трагови жртава за време Првог рата виде ce у апсолутном броју серије: за десет година није српско становнииггво Босне уопште порасло мада je оно највиталнији и најпродуктивнији део Европе. После Другог рата апсолутни бројеви показују извесно повећање, релативну стагнацију. Само ce не треба варати: повећање није било органско, оно долази отуда што ce велики део Муслимана БиХ изјаснио као Србин. Beh сукурс од преко 70 хиљада муслимана г. 1948. повећао je српску квоту за пуна три процента. Она би иначе износила 41°/о и била би најнижа откад ce врше модерни пописи. Разуме ce као плод хрватских зверстава у последњем рату. Слично je и са следећим пописом, 1953, мада ce Српство до тада већ било и иначе више рекреирало. Овај сукурс Муслимана нама je добро дошао, он нам je драгоцен и веома пријатан. Драгоцен, jep нас бројно обештећује, пријатан jep нашу националну супстанцу не меша и не квари. Етнички, то je иста крв. У супстанци ce не мења ништа. Истина да су васпитање њихово, начин живота и мишљења нешто различити него код православних Срба, али с друге стране њихова многовековна «коексистенција», конвивенца са Србима право131

славним израдила je многе додирне тачке, које чак недостају пречанским Србима. Принцип остаје исти: Српство БиХ ce не мења сушествено, већ само индивидуално и бројно. Квота Срба при последњем попису (1961) знатно je мања од претходних. Разлоге не можемо још утврдити, али сматрамо да нећемо погрепшти ако их овако претпоставимо: Муслимани показују један енорман, рапидан, скоро невероватан прираштај. С њима нико не може да држи корак и то ce испољава на висини квоте. Муслимани ce практично не удаљују из покрајине, док ce многи Срби отсељавају. Сукурс муслимана je no свој прилици смањен при последњем попису. Највише, пак, je томе допринело «југословенско» опредељење масе Срба. Тако да овај минус јесте у ствари више формалан и рачунски («књиговодствен») него стваран. He даје повода за узбуну. Интересантно je да je попис од 1953. нашао 1235 Срба католика у БиХ, али и Хрвата хтравославних половину од тог броја (678). Нити ce може рећи да су ови католички Срби раније били Хрвати (можда само мали део), нити да су сви православни Хрвати били Срби. Има можда међу њима и Руса, и Румуна, и Грка. Док свакако међу католичким Хрватима има и Срба из Дубровника и осталог Српског Приморја (нарочито из Боке). Међу православнима има Несрба око 4.000, од чега долази на Русе и Црногорце no једна хиљада, на Македонце и неопредељене Југословене no пола хиљаде округло. Да није бшго хрватског убијања на десетине и стотине х и љ а да Срба у последњем рату, они би давно већ премашили квоту од 50% и сачували апсолутну већину становнипггва. Губици у последњем рату су тај процес оспорили, вратили унатраг a можда и осујетили. Губици Срба биће илустрованији ако ce изнесу подаци о броју становника оба пола. Тако je 1949. нађено у БиХ мушких 551.168, a женских 584.948. Више je било женских него мушких за 33.780. Међутим, до последњег Рата у БиХ je било далеко више мушкараца него жена нарочито код Срба. У званичним публикацијама je приказано становништво и no старости, и то у три категорије: до 14 година, од 15 до 60, преко 60. Баш v тој другој групи највећа je диспропорција: међу Србима je ту било 285.042 мушкарца и 320.568 жена, разлика 35.568. Више у њој 132

него у укупном броју. Jep су и страдања њена била највећа. Да je групација била изведена на 25 до 70 година, била би ова разлика још драстичнија. Jep су Хрвати Србима исисали углавном најдрагоценију и најпродуктивнију (и најрепродуктивнију) крв: Разлика у овој квантитативној групи je већа него у укупној суми. Мора ce признати да je већ код следећег пописа знатно измењен и побољшан однос: тада je било Срба мушкараца 626.697 на жена 637.675. Разлика износи само округло 11 хшвада (равно 10.983). Веровагно су ce још 1963. ло л ови бројно изравнали. Jep, познато je, много ce више рађају мушка него женска деца (на 100 девојчица 106 дечака, после ратова још и више.). Свој план Хрвати ипак нису могли да спроведу до краја. Остало je Срба ипак толико да и даље стоје на врху свих етничких група, да Босни дају своје обележје и свој тон. Злочини нису могли да испуне свој ц ш б . Хрватско-комунистичком режиму Југославије никако не прија приближење српске квоте половини; он ce боји да Срби сами не постигну апсолутну већину становништва. И чиниће све што може да до тога не дође. У Босни и Херцеговини je иста ситуација као у целој земљи: Срба има и тамо и овамо близу 45 процената, и тамо и овамо ce мора no сваку цену спречити да од релативне већине Срби не постану апсолутна већина. Средства су друга, циљ je исти. Bo­ e ra je у том погледу Југославија у малом. Колико ce антисрпски влада, нека послужи пример да je тамо ћирилица скоро потпуно избачена из npćiKce; ако ce изузму школе, нема je више него у Хрватској или Словенији. Српски карактер Босне мора no сваку цену да ce скрива или чак сузбија. 28. С удбина новоилпортираних мањина у Б иХ .

I. Ми смо изнели напред (одељак 16) стање мањина у БиХ углавном импортираних за време ау управе (сем јевреја-Шпањола). Било их je пршшчно, мада њихова бројна снага није давала повод на плашњу. (Друга je ствар њихова економска и политичка 133

снага). Оне нису биле у стању да аутохтоно становништво национално и верски преобрате. Напротив, биле су све више апсорбоване и асимилиране од домаћег становништва, али само једне деноминадије и једне вере: од католика. Оне су појачавале снагу бх католика, чиме су, несумњиво, наилазиле на негодовање остале две верске и етничке групе, знатно јаче и знатно важније. Са ослобођењем БиХ и њеним присаједињењем Краљевини СХС учињене je стоп имиграцији иностраних елемената. Учин>ен je стоп, али нико није био теран из земље. Пословична cpriса толерантност и овде ce изразила. Само су појединци напуштали земљу, не што им je било «вруће испод табана», већ што нису били више у навикнутом привилегисаном положају и нису могли да hape. Зато попис од 1921. није нашао много мање инородника него онај од 1910. Да није било кроатизирања, можда не би нашао нипгга мање. Публикација коју ja имам: Претходни резултати пописа од 1921. (179) нема специјализиране рубрике за све словенске мањине. Има само за Словенце (4.682) и «остале Словене». Ових je било 27.875. Од тога самих Пољака и Украјинаца мора да je било близу 20 хиљада. (Због њих je штета што спецификације нема!). Немаца je било 16.461, a Маџара 2.638, Италијана 1.770, Арнаута 623. Свих осталих 9.707. Први попис у Југославији нашао je око 63 хиљаде лица са страним језиком. To би значило седам хиљада мање него 1910. У ствари разлика не може бити велика, jep 1921 Јевреји нису били засебно приказанин. Али није немогуће да су многи од њих ушли у друге страначке рубрике. Тек, странци ce нису морали бојати од нове државе, нити je ико теран из земље. Један феномен своје врсте. Наилазе као победници сународници оних који су били тлачени, гоњени, убијани, али ни ти сународници ни жртве не траже никакву одмазду, не траже чак ни одлазак тако компромитованих странаца из земље. Попис од 1931 једва je мало изменио слику од 1921. Тако бар изгледа. A попис од 1948 изменио ју je радикално. Тада je странаца no језику и народности било знатно мање. He да ce видети из званичне серије, jep су народности јако расплинуте, a мора ce водити рачуна и о рубрикама «Црногораца» и «Македонаца» no народности. Али према рекагоггулационој табели, било je та134

дa «осталих Словена» осим Југословена 12.921, a осталих лицн Несловена 5.659, укупно 18.580, или у процентима 0,74%. Сад неки детаљи за прва два пописа комунистичке Југослаеије. Припадника нових, тј. вепггачких југословенских народности je било: 1948. 1953. Црногораца 3.094 7.336 Македонаца 675 1.884 Правих мањина je нађено у БиХ у прва два послератна пописа: 6.842 Украјинаца (Русина) 7.883 882 1.316 Руса 1.274 1.978 Чеха 244 274 Словака 90 Бугара 94 832 Пољака 490 Осталих Словена 1.259 1.174 Немаца 1.012 532 Маџара 1.339 755 Ш тггара 333 80 Турака 755 964 Италијана 823 72 Румуна и Влаха 1.748 442 Цигана 34 Грка 107 Осталих Несловена 650 Непознато 2.964 Остали и непознато Ове су рубрике веома кнсгруктивне, али, нажалост, неједнаке, na ce упоређења не могу извести до краја. За 1948. нпр. нема засебно Пољака, већ ce они налазе у немогућој рубрици «Остали и непознато». (To морају у сваком случају бити дверубрике: остали, a онда непознато. To су југостатистичари могли видети из моје «Теоријске статистике», коју иначе обилато искоришћују, разуме ce без цитата). Тако je немогуће утврдити колико je било словенских мањина 1948, док ce за 1953. то да утврдити. Њ их je било 10.554, знатно више него несловенских. О135

вих je било без Цигана 5.582, a са Циганима 7.330. Укупно 17.884. Има још 650 непознатих али то не морају да буду обавезно Ma­ ngime. У рубрици «непознатих» сигурно je већина Југословена. Додајемо да овде Јевреји нису наведени, тако да je свих инородних елемената било 1953. око 20 хиљада. To значи највише 30°/о броја из 1921, a мало више од четвртине броја из 1910. Врло вероватно je тај број био још мањи 1961. Биле су преПрвог рата три велике импортиране мањине: Немци, Пољаци и Украјинци (Русини), и две старе: Јевреји и Цигани. Треба о њима нешто рећи посебно. Остале мањине сс не могу одржати у Босни (у Херцеговини их једва има): или ће ce претопити или напустити земљу. Ho ипак нешто мало речи о тим «осталим мањинама». Ако изузмемо Шиптаре, Турке, Румуне итсл., што могу бити и печалбари шш војници (не знамо да ли je војска у овим рубрикама урачуната!), остале мањине су заиста увек мање, na и код пописа од 1953. према оном од 1948. Изузетак чине једино Маџари (незнатно још Немци). Маџара je дупло више код другог пописа него код првог. Нема ни најмање изгледа да су ce они досељавали, a ни Немци. Шта je у питању? Они су ce бојали одма после рата рећи да су Немци и Маџари. И сама званична статистика то потврђује у уводу Коначних резултата од 1948 ('8'). A ko узмемо да je број Маџара 1910. износио 6.443, испада да их сад нема ни шестина. Слично je са Чесима, којих je тада било 7.045, a сада опет шестина. Број Италијана je спао на Maite од трећине. II. Једини, рекосмо, који су остали у својој првобитној бројној снази, то су У крајинци одн. М алоруси одн. Русини (овако ce сад званично обележавају). Они су импортирани из Галиције упоредо са Пољацима, али су Пољаци отишли, a ови су остали. Jep их нико неће. Вере су грчко-католичке (обред православни, суштина вере католичка!). Њихов број не расте; у последње време понеигго опада. Било их je 1910: 7.431, незнатно више 1948, a за читаву хиљаду мање 1953. He знам судбину те хиљаде лица. Баве ce углавном земл>орадњом и прилично су концентрисано насељени, махом у се136

верозападној Босни. У самом срезу Прњавор их je 1948. године било скоро пуних пет хиљада (4.976), у срезу Приједор 816. Ипак у самом срезу Прњавор они чине свега 10% становништва, мада су највећа етнича група после Срба (којих je 75%). Али од н>их никад неће постати Срби. III. П ољаци су били премашили број од десет хиљада душа у БиХ. To су махом били насељени земљорадници, досељени из Галиције; они су дошли са тенденцијом трајног насељавања. Ta миграција била je најснажнија од 1890. до 1906. године, a обустављена je 1910. под притиском домаћег становништва. Пољаци, углавном земљорадници, населили су ce пре свега у околини Прњавора, Дервенте, Босанске Градишке и Бањалуке. Пред први светски рат било их je у Босни око 14.000. Највећа пољска насеља била су на територији између Дервенте, Прњавора и Босанске Градишке: Мартинац и Раковац, затим Кунова, Гумјера, Дубрава и Дервента. По завршету рата, од половине 1945. na до јануара 1946. године, вратило ce у Пољску око 16.000 колониста тако да их je у Босни остало веома мало. Пољска колонија у Босанској Посавини трајала je око 50 година. Ови «Босанци», како их сада често називају у њиховој домовини, настањени су у селима око градића Болеславјеца, недалеко од пољско-немачке границе. To су вести из југословенксих званкчних кругова. Како их je сад могло бити 16 хиљада, ja не знам. Врло вероватно да су ce јавили за одлазак и нека друга лица која нису била пољске народности. Или југостатистика просто блефира, претерује? To би испало још очитије према једној вести «Танјуга» од 3. априла 1966, у којој стоји: «У граду Белеславцу, у Вроцлавском војводству, прославл»ена je двадесетогодишњица повратка око 20 хиљада Пољака чији су преци били насељени у Југославији у околини Бањалук е ... «У првим годинама после другог светског рата Пољаци су ce вратили из Југославије у своју стару домовину и населили су ce на прастарој п о ј б с к о ј земљи која je неколико векова била под немачком влашћу». 137

Ипак je и према најновијим пописима остало у БиХ близу хиљаду Пољака, док су ce многи, нарочито женскиње, похрватили. Југоцифре су претеране, као и увек. У сваком случају, ни експерименат насељавања Пољака у БиХ није успео. Није завршио трагично, али je завршио no начелу ребус инфектис. Није произвео очекиване резултате, a двојако сељење Пољака mi­ je ни њима олакшало ситуацију. Ако су нешто стекли у Боснк, морали су оставити. Деца им неће више ни знати српски. IV. Од мањина е највише било Немаца (у Војводини су их звали Ш вабе, na ce они и данас тако зову: «Подунавски Швабе»), али тај назив не приличи Немцима у БиХ, jep je њих било из свих делова немачког језика, можда најмање из Швабеланда. Морамо мало више рећи о њиховој имиграцији у БиХ. Немци увек спомињу као своје прво насеље у Босни тзв. манастир Траписта близу Бања Луке. Оно je заиста извршеко скоро читаву деценију пре Окупације, али je то сасвим особен случај без демографског и етничког значаја. Тако стоји у једном листу избеглих Шваба (,87), како су калуђери са Рајне, ре да Траписта, покушали да свој манастир оснују на етнички немачком земљишту, али нису успели (нису добили одобрење). Онда су они још јуна 1869. набавили земл>иште близу Бања Луке и ту основали манастир «Марија Звезда» (Мариа Штерн). Ту су производили свој чувени сир, затим су основали фабрику пива (1876), циглану (1877) итд. Имали су и своју цркву и школу. Окупацију су дочекали као већ организована прва немачка мањина у Босни. A географски часопис «Глобус» јавља већ 1880 према једном допису из Бања Луке бечком листу (’89): «Ми већ имамо прве немачке колонисте. Између Вербира(?) и Бањалуке населили су ce Хановеранци и дали своме селу име Виндхорст». Један немачки писац, Хајнрих Ренер, који je средином последње деценије прошлог века пропутовао Босну, даје ове детаље са свога пута (103): Ha стр. 438 спомиње Траписте у околини Бања Луке који ce стално множе. 138

Од стр. 441 део одељак je посвећен «Колонијама», или «немачкој браћи у Босни». Сва насеља носе немачка имена. Прво описује Виндхорег код Маглаја: «Гро насељеника je стигао већ фебруара 1879(!) и купио je — пошто су људи донели собом новац — велике површине од Салих-бега Цинића и Шивића, и од осталих турских великопоседника уз повољне услове... Насељеници у Виндхорсту проистичу највећим делом из Хановера, Олденбурга, Брауншвајга и Рајнске П руске... Последњих година ce овамо довукао и један елеменат који није снажан на капиталу: радници из околине Есена... Kao хпто ce види из имена колоније, ceu с у насељ еници у Виндхорсту готово и скљ уч и во католици. По попису од 1885 општина Виндхорст je бројила 802 становника, од којих 700 инострани тј. немачки поданици, a 14 аустриски. У свему беху 206 слободних колониста и само 1 кмет. Католика беше 791, протестаната 6, јевреја 5, грчко-православни су недостајали сасвим». Онда спомиње друге, суседе колоније, где су опет све Немци. To je Ренер писао 1886. Има затим податак из 1894. Тада налази у Виндхорсту две католичке цркве и један манастир... «14 породица из Есена које сам споменуо при опису од 1886 и који су приспели са капиталом од свега 225 форинти, данас су непрестаним радом врло имућни без изузетка». Да неко може самим физичким радом од осам година постати од просјака богаташ, ja сумњам. Ha стр. 450 спомиње колонију Франц Јосефсфелд кодБијељ ине. Ту ce населило 61 ггородица из Францфелда код Панчева и котар им je купио зем љ у... 1889, дакле, после три године, има «их 121 породица са 700 глава» (са новим досељеницима). Ha стр. 451 писад наводи све остале немачке колоније и одакле су. За немачке протестанте каже да су из Русије. Зато су им и дозволили да ce населе у Босни. Један тада млади немачки географ je описао «Немачка насеља у Босни» 1924 године, у једној збирци о Немцима ван Немачке (18В). Он je у том циљу махсуз обишао Босну. Дао je пун приказ: историјат, време насел»ења, порекло становнипггва итд. Разуме ce да то ми не можемо преносити. Он углавном описује немачка насеља, не и диаспору. Било je неколико већих немачких насеља, нарочито у Крајгага Највеће je било Виндхорст, доцније названо Нова Топола, са 1664 139

становника, претежно евангелика(!). Друго je уз саму Дрину (близу Бијел>ине): Францјосеффелд, са око 1400 становника, досељених из Војводине, такође евангелици. Итд. Укупно јебило 1920 г. 24 насел>а са 8-9 хиљада Немаца .Кад je Мајер био у Сарајеву, било je свега 18 насеља са 6148 становника. Ново насељавање после 1910. није вршено, него су ce чак јављала појединачна враћања. Није било више јефтине мухаџирске земље, на коју су ce Швабе насељавале. To je била само једна грећина или мало више Немаца у земљи. Остали нису били колонисти у уобичајеном смислу речи, већ намештеници, чиновници, «обртници» итсл. Њ их je укупно било 1910: 22.968, a 1921 16.339. Из малопређашње серије ce види да их сада има веома мало, једва пет процената њиховог броја од 1918. Шта je било са њима? Они су још за време Другог светског рата побегли у Немачку; тако бар саопштава један хрватски писац у канадском «Хрватском гласу». Уколико их je нешто преостало, они су прогнани заједно са осталим Немцима после Рата. Неки су свакако и побијени, али њих не може бити ни један проценат. Сад je, међутим, дозвољено свима Немцима из Југославије да напусте земљу ако желе, a Немачка врло радо прихвата своје сународние из целог света (jep je принуђена да преузме и милион страних радника, a своме елементу даје предност). Нема изгледа да he ико од Немаца остати у целој Југославији, a најмање у Bo­ emi. Чак ce много лица са презименима на «ић» јављају као Немци да напусте земљу. (Сада мање, jep могу и иначе да je напусте). Насељаван»е Немаца у Босни (у Херцеговини их није било, била je једна демографска епизода без икаквог разлога и без последица. To je био покушај који ce још за време АУ Монархије показао као неефикасан, покушај који ничему не води, већ само ствара или појачава непријатељство према Немцима. ЈПирити ce није могло, a евангелисти ce нису могли ни лако у Хрвате претапати. Нико није добио с тиме ништа. Експеримент није успео и на њему ce није инсистирало. У крајњем резултату Немди би t o k o m две генерације изгубили толико својих сународника, a Срби и муслимани би сматрали да су тиме оштећени. Повратком у матпцу они су великим делом спашени. 140

29. Посебно о Јеврејима

Са Турцима наступају у БиХ две нове дотад непознате формације етничке, чак са расним диференцијацијама. Две посебне pace раног азијског порекла. Једно су Јевреји, друго Цигани. (Кад ce говори о вери, јевреји ce означују малим словом, кад ce као народност истичу, морају ce великим словом обележити). Јевреји су, разуме ce, у турско време третирани као засебна вера, као и остале заједнице. Међутим, имали су етничке посебности које су ce у овом веку развиле до пуне народности. Није их било никад много, али су живели сконцентрисано, у главним градовима, na их je с једне стране изгледало више него што их има, a с друге вршили су знатнији утицај него би им no броју припадао. Први Јевреји су забележени у Сарајеву средином XVI века (1541), око 30 до 40 лица, за које ce тврди да нису из Шпаније? f191). Али већ 14 година доцније има у Сарајеву избеглица из Шпаније. Доцније им je одређен гето, тзв. Чивутхан; било их je доста. To пише Хинко Глеб, јамачно хрватски јеврејин (””) док Херцеговац проф. Владимир Ћоровић пише (73, стр. 188) да ce јевреји у БиХ јављају исто од половине XVI века, и то само у већим градовима Босне, поглавито у Сарајеву и Травнику. To су јевреји који су протерани из Шпаније крајем XV века и које j t Турска благонаклоно примила у своје границе. Свуда на Балкану где je допирала турска власт има и њих. Означују ce као јевреји-сефарди, што значи Шпанци. И заиста имали су шпански матерњи језик који су сачували до у H a ­ rne дане. Сачували су претежно и пшанска породична имена. Муслимани су их звали јаудије, сви Босанци Чивутима. Много пута ове јевреје називају Шпањолцима. Тако проф. Цеден из Беча т т и т т т р још 1887: «Босански трговачки сталеж регрутује ce у првој линији од Срба и Шпањолаца» (93, стр. 361). И званична статистика у окупираној Босни кад je наводила матерњи језик (a то je било само 1910) имала je рубрику шпањолског језика. Сасвим правилно, jep су други јевреји имали немачки, маџарски, и «хрватски» матерњи језик (такође чешки и пољски). 141

Према подацима француског професора Лероа-Болие (,0\ стр. 120), јевреји су дошли «у Босна Серај из Солуна, вероватно средином XVI века. Дошавши у малом броју, они су ce са покољењима умногостручили». (Податке му je дао Зарија еф. Рафаловић из Сарајева, који je написао био историју сарајевских јевреја на «јудео-шпанском» језику). Оки су, каже француски професор, радо примкли аустријску окупацију и осећају ce под њом веома угодно (стр. 124). Колико их je тачно било у прошлим вековима, не може ce утврдити. Крајем XVIII века било je у Сарајеву 214 јеврејских домаћина (кућних старешина, који су плаћали харач), што претпоставља око 1000 душа (просечно 4-5 лица на домаћинство, ма~ да их je у то време могло бити и више). Ћоровић наводи, али не означујући извор да их je почетком XVIII века било свега 30 породица (73, стр. 192). Изгледа да je то после похода принца Евгенија од Савоје, који je крајем XVII века (1697) допро био војском до Сарајева и много напакостио Јеврејима (a не само њима). Колико их je после било, то je још теже утврдити. Али сви писци који износе верске релације БиХ наводе и бројеве јевреја. Како су до њих дошли, то не кажу. Махом су то писци XIX века и велики део њих те бројеве пребацује, што je доста и разумљиво. Сви писци који су пропутовали Босну највише су ce задржавали у градовима, нарочито већим, a ту je Јевреја било сразмерно доста. И они су долазили у контакт са светским пуч-нидима. Зато je свима изгледало да Јевреја има више него их je у ствари било. Зато су ти страни писци који су путовали кроз Босну — било званично или приватно — много више и говорили о јеврејима него je њихова важност изискивала. Ови су били сконцентрисани у градовима, највише у самом Сарајеву, и падали су лако у очи. За земљу нису били репрезентативни. Аустријски конзуларни чиновник Карл Сакс je писао 1863: «Јевреји (звани јаходије) су највећим делом иселили ce из Шпаније у XVI столећу, кад су Израелити одатле протерани, na зато и сад говоре покварени шпански језик, поред босанског...» У почетку расправе ('“ , стр. 96) каж е да «Јевреја има готово само у Сарајеву и Травнику насел.ених (око 3000).. .» 142

Француски публицист Убићини je 1882. њихов број навео према резултатима rroimca: 3426, додавши да стоје под јурисдикцијом великог рабина (какам баши) Сарајева и имају само још два рабина: у Травнику и Мостару (408). Ho има писаца који су дали и приближно тачан број јевреја свога доба (после Окупације то ce могло прилично лако утврдити). Нарочито то важи за домаће писце. Франо Јукић, босански фрањевац, нашао je 2500 «Чивута» (69), проф. Вјекослав Клаић 3000 (78); он je то писао четврт века после Јукића. У почетку истог века цегого их je француски конзул Шомет де Фосе на 3200 (он je живео у Травнику, где их je било, али мало} С’93). Пруски путописац И Г. Наигебаур пшие 1851. (192) да у БиХ живе «многи цигани и јевреји». Пруски конзул Блау наводи 1866 да их има равно 3833! (75). Међутим, у немачкој Географској енциклопедији издатој те исте године (194) стоји да их има «самс мало»! У руском Речнику словенских (ванруских) земаља стоји да у БиХ живе 2438 јевреја (19S). To пише Головацки после Окупације док непосредно upe Окулације тврди швајцарски професор Г. Кинхел (,9°) да у Босни и Херцеговини има 6000 јевреја, који су број многи тадашњи писци такође употребљавали. Послератни енглески писад Бернард Њ уман увршћује их у остатке других вера БиХ (196). Итд. Итд. Никаквог смисла нема даље набрајање После Окупације je њихов број свакако поуздано утврђен, али у публикацијама којима ми расгголажемо нису издвојени. Ту ce налазе детал>ни подаци за три главне вероисповести и онда «остале», што je методолошки нравилно. Први попис под Аустријом из 1879 нашао je свега 3.675 лица који нису припадали трима главним верама. To мора да су били скоро све сами Јевреји. Али само толико, не више. Jep Јевреји су канда сви пописани, пропуста je било мање, ако их je уоппгге било, него код осталих верских група становнииггва. И они нису бежали после Окупације као многи Срби и «Турци». За време Аустрије број Јевреја стално и рапидно расте. При сваком попису има их знатно више. Само што сад придолази и друга група јевреја, тзв. Ашкенази, одн. «немачки Јевреји» Нису они морали имати немачки матерњи језик, али су првобитно живели у немачким пределима, и језик њ и хови х п р ед а ка je био немачки као Сефарда шпански (јеврејски су сви забо143

равили). Ho расли су и Сефарди, и то више органски него досељавањем. За само 15 година између последњег и претпоследњег пописа у аустријској БиХ, тј. између 1895 и 1910, порасли су Сефарди за 2.490 душа или 43°/о, a Ашкенази за 1.165 лида или 47%. Код пописа од 1910. у резултатима вера приказани су обашка сефарди a обашка ашкенази (са ортодоксним). По матерњем језику, опет, екстра Шпанци. Ти бројеви ce не слажу у потпуности. Према Швенингеру (’97), сефарда јевреја било je 8.216; према Шлепију ('os), лица шпанског језика je утврђено 7.886 (330 мање). Ta лица су јамачно означила српски као матерњи језик. У самом Сарајеву je близу десетина становншнтва означила свој језик као пшански (управо 9,39°/о). Других јевреја je 1910. било 3.649, укупно свих фела 11.865. Код првог пописа у Југославији њихов ce број не само није смањио, већ ce незнатно повећао. To he показати следећи бројеви. У Југославији je било јевреја no вери у БиХ: Године Укупно % становништва % од свих јевреја 1921 12.031 0,6 18,6 1931 11.236 0,4 16,8 У самом Сарајеву je живело више од две трећине свих бх јевреја. Ашкенази су 1931. сачињавали само мало више од петине свих јевреја БиХ (управо око 21%). Али мањак у укупном броју према 1921. казује несумњиво да су ce Ешкенази у приличној мери отселили били после Ослобођења 1918. Jep Je стварно њих било 1910 године 3.649, a 1931 око 2.500. Пре последњег рата било je у БиХ 19 организованих јеврејских општина, од којих 18 у Босни и једна у Мостару. To су све били градови и седишта власти (,91). За време последњег рата хрватска власт којој су БиХ били предати наредила je тотално уништење јевреја и убијала je свакога кога ce домогла. Али су многи јевреји БиХ измакли хрватском ножу, далеко више него остали јевреји те државе. (О убиству јевреја у тзв. «НДХ» има много веома интересантних података скорашња књига хрватског комунисте Мирка Першена (409). Ту ce наводи и самохвалисање хрватских власти да су оне најрадикалније у Европи решиле питање жидова!) 144

Разумљива je ствар да ce према данашњим статистичким подацима не може добити ни приближна слика о броју јевреја у БиХ. Попис од 1948 не наводи колико je у БиХ још остало Јевреја no вери, али постоји рубрика за јеврејску народност, и ту je забележено 1.147 Јевреја. Да ли су то сви Јевреји БиХ тешко je рећи, али Хунко Глеб ('” ) каж е да данашња јеврејска општина у Сарајеву броји преко 1.000 чланова. He знам да ли су ту и деда рачуната или само одрасли. С друге стране Сарајево je увек имало више јевреја него сва друга Босна. По вери их je знатно мање према званичним извештајима југо-статистике. Само из тога треба још мање закл>учити да их je само толико. Jep ако су они атеисти и, рецимо, Срби, статистика не прави разлику између њих и осталих Срба (од православних родитеља). По попису од 1953 (1B1) било je у целој БиХ само 377 припадника «Мојсијеве» вере, од којих су 71 декларисани као Срби, 34 као Хрвати, 109 као неопредељени Југословени, 157 као «остале народности» (мислим Јевреји no народности). Кад су већ означени као Немци или као Срби итд., не могу ce означавати као Јевреји no народности. Релативно je доста спашено бх Јевреја, jep су их узели под заштиту Италијани и нису хтели да предају Хрватима који су их тражили. Ниједна сателитска земља није била тако ревноена у тамањењу Јевреја као пгго je била «НДХ». У документима поткрепљеној књизи Хориа и Бросата (108, стр. 132) наводи ce дословно да, кад су Хрвати тражили изручење спашених Јевреја да их дотуку, генерал Амико je одговорио да би «било испод части италијанске армије изручити Јевреје Хрватима, кад им je италијанска војска пружила заштиту». Ja мислим да je спашена бар трећина Јевреја БиХ ако не и више, али je бар доловина спашених напустила земљу (највише у Израел). Велики део бх Јевреја налази ce данас у Београду, на водећим местима културе (управници позоришта, диригенти опера, новинари, књижевници итсл.). Привредно су били доста јаки, али међу шпанским јеврејима, једнако као и у Србији, било je пуке сиротиње. Уживали су и верску и културну аутономију; ни на ау ни на југословенску управу не могу да ce пожале, na ce нису ни жалили. Код Срба није никад било дискриминације Јевреја, na ни овог пута. Од 145

Ослобођења 1918, они све више преузимају наш језик као пословни и језик међусобног саобраћаја. Они иду кроз наше школе, и један процес национализације не може да ce не затаји. Углавном, Сефарди показују тенденцију србизације. И то je био један од разлога да су у тзв. НДХ предати огњу и мачу, да су великим делом уништени. Срби БиХ су лишени једне принове, које je могла имати у многом погледу знатна преимућства (нарочито у привредном), али су зато остали расно чистији. Ж енили су ce и удавали између себе (ендогамија), што je несумњиво негативно утицало на њихова физичка својства. Етнички проблем Јевреја у БиХ (као уосталом у целој Југославији) не поставља ce више. Они су великим делом (око половине) убијени у рату. око четвртине ce иселили у Израел, a остала je једна четвртина предратног волумена. Она не живи у у гетовима, не живи уопште компактно, није нарочито ни везана за једно место, шпански језик нити учи нити више говори, a и неки преостали Јевреји БиХ желе да ce иселе. Расуло je потпуно и преостали he свакако, већ то и чине у великој мери, да ce интегрирају у постојеће југослснвенске народности. Ta «скупина» која ce појавила у Босни у XVI веку нестаје као етничка група у XX веку. Она he интересовати отсад историчаре, не етнополитичаре. Чак и ако ce врати пуна слобода вера и реактивира верски живот, можда ће јевреји БиХ нродужити своју верску делатност, но потпуно независну од pace и народности. 30. Посебно о Ц иганила Утврђивање бројног стања јевреја била je релативно лака ствар, и пре и после правих статистичких операција. Њ их je било у свега два-три места за турског земана, и у тим местима су били груписани у засебним квартовима (гето одн. чивутмала). Лако je то било и евалуирати и статистички обухватити. Напротив ништа теже него утврдити број Цигана, и данас a камоли раније. У Босни су највећим делом били чергари, разасути no целој земљи. Ко ће знати колико их je? Нико им иије могао ни порођаје и умирања пратити! Код доцнијих пописа, сваки je пописивач имао свој рејон, омеђену територију насељених места и морао je да попише све људство које ce ту нала146

зи одређеног дана. Цигани су обично своје чадоре разапињали ван насеља и нема изгледа да je много пописивача ишло за њима. Неки пут ce налазе далеко у шуми, нгго пописивачи не могу ни знати. Много тих Цигана умакне пописима! Што ce насељених Цигана тиче, њих није теже обухватити него друта лица. Али они веома често оспоравају да су цигани, или бар то не наглашују. У БиХ каж у да су Турци (ja то знам из личног искуства) одн. муслимани. Ако их погшсивач уврсти у другу рубрику, то им чини насиЈБе. Итд. Грдно много методолошких тешкоћа има при установљењу броја цигана у целој држави, нарочито у Босни. Они сматрају назив циганина дискриминацијом, na ce мимикрирају, нарочито ако ce налазе ван места сталног боравка. Јевреји, напротив, никад нису осггоравали или замућивали своју посебност. To све мора да ce има на уму кад ce читају бројни подаци о овим етничким групама. И Цигани су ce некако довукли за турског вакта. До тада их није било у Европи. Миленко Филиповић, наш познати етнограф, пише (3M): «После Мале Азије најдуже су ce задржали на Балкану, који je њихова европска отаџбина, a са Балкана ce шире no осталој Европи». У БиХ мора да их je отада било много, релативно много, али им ce број, као што рекосмо, не може утврдити, ни данас, акамоли раније (турског вакта). Зато и писии који их наводе јако диферирају. Несумњиво да један од најстаријих бројних података о Циганима БиХ претставља путопис француског дипломатског чиновника у Травнику с почетка прошлог века Шомет де Фосеа (’93). Он у тим покрајинама види свега мало више од хиљаду јевреја a пуних 3 хиљада цигана! 1863. године je тадашњи дипломатски «ђак» (јамачно приправник) Карл Сакс писао (156) да у БиХ има 6 до 7.000 Цигана «делом лутајућих около a делом насељених у Сарајеву и око Ф оче; они ce не могу рачунати у домаће становнипггво, једнако као ни османлијсхи Турци, који ce само као чиновници и војници задржавају у земљи, и само у ранијим вековима су имали тамо своје колоније». При крају књиге пише Сакс ('56, стр. 107): «Цигани (турски названи Кипти) воде делом живот номада или вагабунда, a ве147

ћим делом су настањени no варошима, где највише обављају ковачке послове... Једним делом припадају Исламу, делом каквој паганској вери, a понекад нихаквој». Јан Рошкијевич, тада ђенералштабни капетан аустријски, писао je са свога пута извршеног у БиХ 1863, «у свим њиховим деловима» (390) да су Цигани тамо «делом настањени, a делом номадизирајући, и нема их баш у врло великом броју». Из тога би произашло да их je прилично велики број, али не сасвим велики. Француски конзул у Босни Русо писао je још irpe сто година (363) да број цигана у тој покрајини износи 12.000 лица. Цитирано no Убићиниу (3Ćава чишћи и елегантнији начин говора... као што сам дознао од Цавтаћанина језуите Марина Темперице, који тај језик одлично познаје». У оригиналу: Bosina vero inter ceteras Gentes Seruianam liguam adhibentes, puriori et elegantiori loquendi form a vti so le t... sicut a M a rin o Temperizza Epidaurio a Societate Jesu hanc linguam optime callente accepi (2U).

Католички свештеник K. Драгановић цитира у једној својој расправи између два рата (224), стр. 596) један податак из Језуитског часописа (225), коме није означена година већ само том и 155

где дословно стоји: «Рашани к оје у народу зовемо Срби, грчке секте, народ много перфидан и проклет» (у оригиналу: Rasciani che chim iam o volgarm ente Sarb gh i, della setta greca, gente m olto perfida e maledetta).

To je очигледно извеиггај Папи, али не наводи Драгановићиз кога je доба. He каже ни на коју ce област односи, али ce сам цитат налази у аднотацији, а горе ce говори о Босни под турским режимом, од пре више векова. Несумњиво he неко пронаћи тај важни цитат у Језуитском часопису, кога ја немам. Јодан од најстаријих сачуваних српских летописа из пера и~ гумна Пајсија из манастира Грабовца, епархије будимске, писао je 1593. између осталога и ово: «.. .тада Турци овладаху многим странама, а највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу мађарску...» (Ј12). Руски научник Јастребов je саопштио и једну жалбу римског свештенства Босне и Херцеговине султану Ахмеду, који je 1615 издао био ферман да католички свештеници плаћају православној цркви мирију и остале гфквене данке (” 6). Они у жалби између осталога кажу: «Ми смо латинске вере, и секта je наша сасвим различита од вере Срба, Влаха.. . , с којима немамо никаквог додира...» Званично говори католички клир о вери Срба у Босни почетком XVII века. 1641. je послао трогирски архиђакон извештај Конгрегацији пропаганда фиде у Риму и каже да «Срби» не живе само у Србији већ и у «Херцеговини» итд., али и у самој Босни (2U). Негде средином XVII века je муслиманин Мухамед Хеваи спевао неке песме које назива: «Илахије на српском језику», «Позив на вјеру на српском језику» итд (2|7). Текст je мешан: икавски и ијекавски, али језик назива без околишење српским. Средином XVII века, управо г. 1658, путовао je Француз Кикле кроз Босн. Из Зворника je кренуо са друштвом на 14 кола у Бијељину. Кочијаши су «били готово сви Морлаци или Срби, како и х зову»: presque tous M o rla q u e s ои Serviens, com m e on les cppelle (218). Ја те речи тумачим тако да писац ове људе назива Морлацима, а народ и х зове Србима. Како било, свакако ce го156

вори о Србима у том извепггају писаном 200 година после пада Босне под Турке. Из средине XVII века имамо путописне податтсе турског путописца Евлије Челебије. Он je негде око 1660 године посетио и описао извесне крајеве Босне. У најновијем и најаутентичнијем преводу његових путописа који ce односе на данас јужнословенске крајеве, изишлом у Сарајеву 1954, налазимо веома оскудне етничке податке (221). Он ce интересовао само за турски владајући слој, који je означавао Босанцима. Рају je ретко узимао у обзир и не сасвим поуздано. Али где их je наводио, ту je увек стављао на прво место Србе. Хрвате je споменуо само у једном поднаслову, стр. 134, али не у тексту. У тексту он напр. описује Сребрниду и каже: «Муслимански становници су Бошњаци, a раја су им Срби и Бугари. Сви су, међутим, пријатељи странаца» (стр. 111 поменутог дела). Ha страни 117 описује Сарајево и каже: «Према тефтеру начелника града Сарајево (Сарај-Босна) има у свему четири стотине махала. Од тога у десет махала станују Срби, Бутари и Власи који спадају у рају. И Јевреји такође имају своје две махале. Грци, Јермени и Фрнци (Европљани), уколико их има (у граду) немају својих махала, jep они овуда само долазе и пролазе». Kao што ce види Евлија Челебија налази у Сарајеву међу немуслиманским сталним становништвом само Србе, Бугаре и Влахе, поред Јевреја. Несумњиво je он Бугаре и Влахе узео само као делове Срба. Он даље нема чистих етничких података. Има о робињама (стр. 130), о језику (стр. 129) и о црквама (22>) сарајевског становништва. «Народ говори, каже Челебија, босански, турски, српски, латински, хрватски и бугарски». Маколикогод да je учинио неку смесу у глави, ред, који je поставио, симптоматичан je. — Даље каже: «Све су цркве малене, нема цркве са звоном. Цркве српских u латинских хришћана су у добром стању. Европејци, Франци и Грци (рум) такође врше своје верске обреде у овим црквама. Има и једна јеврејска сршагога». Kao пгго ce види, Евлија Челебија назива православне цркве српскима, право тим именом, још средином XVII века, док католике назива Латинима. 157

У једном писму (повељи) издатом године 1685. немачки цар Леополд спомиње «хришћане Босанце Србе» (2И). To je исто пгго и православне Србе. И у неким споменицима верског карактера ce Босна означује српском земљом. Тако пишу 1681. Сарајлије српском патријарху као «патријарху в сеј србесцеј земљи» (у овој срској земљи) (*” )•

1692. je посетио Босну српски патријарх Калиник и у писму београдском митрополиту стоји: «туга зелна належит на христијане no васеј земли Србсцеј, тога ради придосмо посетит Христ имениије људи...» (220). IV. Цео низ података из друге половине XVI века и прве XVII века о манастиру Папраћи сакупио je и објавио проф. Василије Ђерић (3). Taj манастир ce налазио западно од Зворника, код реке Папраће која тече у Спречу. Ми ћемо то пренети, наводећи и првобитне изворе (због лакшег контролисања). Тако no једном запису из године 1550/51 дарова прото Јаков еванђеље манастиру «в сербској земље во власти босанској . . . глаголетсја Палрата» (226). 1561. године у једном запису стоји: «Таја псалтир списана и надана через пана Никулу Сербина до земље србској до манастира благовјешченија пречистој, глаголемаго Папратја» (227). Taj Никола Србин je живео у Пољској, у Волтави «нри државје Жикимонта Августа корол>а полского». 1585. je послао руски цар писмо манастиру Паираћи «сербскије земље», и «в сербскују земљу» (22и наешеје» (гз°). 1644. су калуђери манастира Папраћа написали молбу руској царици Евдокији Лукијановној у којој кажу: «В сербској земље ест царскаја свјатаја и свјашченаја великаја обитељ... что на рјеке називајемој Папороти» (23'). 1645. пише руски цар Алексјеј Михаилович калуђерима манастира Папраће «сербскије земљи» (229, стр. 11). Дакле пуних сто година тај манастир у североисточној Босни налазе и Срби и Руси у српској земљи! Чак и при крају XVII века (1689) допупггају руски владаоци Иван, Петар и Софија калуђерима «сербскије земљи» да купе милостињу у Русији (2Ј5, стр. 22). V. Прелазимо на XVIII век. У њему односно из њега имамо можда мање података него из ранијих, али ce континуитет стално одржава и испољава. У сваком веку и у свако доба има помена о Србима БиХ. У том погледу тешко да ce иједна српска покрајина може с њима да такмичи, na чак ни Црна Гора, ни Србија. Ево тих података из XVIII века. Из године 1712-1725. сачуван je један списак митрополита «у србској земљи» (232). Ту ce налазе и митрополит «захлмски илити Херцеговачки» и митрополит «босански». Оба у «србској зем-

љи». 30-40 година доцније, у књизи штампаној 1754. (233) наводи црногорски владика Василије «число архијереј Сербских окромје митрополита Черногорскаго», и ту ce спомињу архијереји «босански» и «херцеговачки». 1713. године ce жале Срби Сарајлије српском патријарху Мојсеју, који je био наредио да митрополит пређе у Београд. Они питају у писму: Запгго «да будемо укорни и постиждјени от свјех стран језика србословенского да нас оставит митрополит наш?» (234). Ту ce no језику означују Србима. У једној пак песми доцнијег владике бачког Висариона Павловића из 1722, која ce чува у једном тефтеру сарајевске старе цркве, називају ce православни Сарајлије изречно «Словеносрби» (235). 159

1744. je осорски бискуп Матија Караман писао (” ): «У време бечког рата није било у задарској околини српског владике, na je ипак горњи део сав насељен Србима, који су у то време дошли из Босне» (eppure il contado superiore tutto é po p u lato di Serviani, in quel tem po d alla Bosnia venuti).

У одељку 15. ове књиге («Етничко-демографске промене за турског времена») има још цео низ података о иеељавању Срба из БиХ у току XVIII века. Они ce баш свуда именују као Срби. 1759. године гоппу Срби из Далмације у Млетке (92) и истичу како су многи «Славеносрби из многих провинција, а највишеиз Босне и Херцеговине...» прешли под млетачку власт. У једном реферату шшистра финансија царици Марији Терезији (1771), у коме ce приказује стање поморске трговине с Левантом, каже ce: «Што није пошло за руком царским привилегованим компанијама, пошло je за руком неколицини вештих и способних људи српског порекла. Они су успоствили трговачке односе с Левантом». Потом ce наводи име Јове Куртовића и његовог брата Максима, који су ce око 1750 доселили из Требиња у Трст...»

Доситеј Обрадовић пише крајем XVIII века (1783): «Неима милстивијега рода над србским, а наипаче к сродству: Од Херцегавине до Баната, у Босни...» (23|S). 1792. године je писао султан босанском валији и изост. казао (г37): «Стигао je сада моме царству један твој имам а од моје урумске (грчке) и српске раје која станује у Сарај-Босни на Вароши». У истој расправи шејха Кемуре наводи ce један извепггај из 1792, о изгорелој «урумско-српској старој цркви». У једном запису годину дана доцније (Кемура, стр. 301) говори о «урумскосрпским поповима» исте изгореле цркве. На крају података ових давних векова биће наведен и један запис из Херцеговине без ближег датума. Он гласи просто овако: N e acerbatur gen s Serbica! Српски би то значило: Нека ce не загорачва Српски народ, Немојте озлојеђивати Српски народ, He љутите га, не дражите га! To саопштава пре равно сто година тадашњи веома агилни сарадник немачких часописа, нарочито географских, A. Лајст. На једном месту каже за себе да je родом из Јужне Угарске. To je јамачно био наш Шваба, зналац српског језика. Он саопштава у немачком етнографско-географ160

ском часопису «Глобус» за годину 1866, IX том, стр. 80 (дакле 12 година пре Окупације) утиске са свога пута no Херцеговини, и каже да je горњи « m o t o » (тако га зове) нашао на једном рукопису. Нажалост, не каже у ком и где. Можда у неком католичком? Свакако je тај « m o t o » веома значајан, што и сам писад истиче. 32. Спомени Срба у X IX век у (под Турском).

Beh у XIX веку срећу ce безбројни помени Срба у БиХ, и што ce даље иде у том веку, помени су све чешћи. Ми ћемо овде репродуковати извесне помене слоредног значаја, али ипак са јасном тенденцијом истицања српства БиХ. Главни аргументи биће садржани у следећим одељцима. Има између овде изнетих и доцније пренетих доста података од пре 1862, од кога датума no хрватским фалсификаторима датира српство БиХ! Изгледа да je француски генерални конзул у Боснц (Травнику) с почетка прошлог века (од 1807, до 1814.) Пиер Давид у својим забелешкама (журналима) вођеним прве две године службе и објављешш 1924. (392) на више места споменуо Србе. Тако бар изгледа из приказа његових Бележака (као и свих других забележака Француза с краја XVIII и почетка XIX века) од стране младог муслиманског научника из БиХ Мидхата Шамића (3'3). Али, нажалост, Шамић не преноси увек директне речи писаца већ у својим коментарима. Тако да не знамо увек праве изразе првобитних писаца. Ho на једном месту ce налазе те речи у првобитном тексту (Давидова књига 39J, стр. 162; Шамићева 393, стр. 207). Давид ce жали да je био «дегутиран (да му ce смучило) кад je стигавши у Травник, видео изложене на улицама десетине српских глава и увојке ушију скинутих са мртвих na чак и живих». Видео je још и обешене итсл. Респективан став гласи у оригиналу: le dégouf de voir arriver à Travnik et exposer dans les rues des dizaines de tetes serviennes... Свакако cy му peкли да cy t o убијени и обешени Срби, jep он t o није могао при свом доласку знати. Они су били Срби и као такви су убијани (сигурно због симпатија са Устанком у Србији). На страни 219 Шамићеве дисертације стоји да према истом сведоку (Давиду) «Јевреји и Срби су једина класа становника 161

Босне која на европски начин воде трговину». Ha стр. 232 Шамић наводи остале писце који говоре о мучењима Јевреја и Срба трговаца, о мржњи Срба на Французе итд. У једном од првих Географско-статистичких приручника света, који je издао др Хасел у Вајмару док je тамо и Гете живео (416) пише да у Босни живе «у западном делу Бошњаци, у осталим Срби, Морлаци и остали...» О Хрватима нема ни помена. У некад најраширенијем немачком часопису за упознавање иностранства, налази ce једна «Кратка скица Херцеговине», објављена 1850, где изос. стоји (’" , стр. 948): «.. .Прост народ употребљава чист српски језик; само Срби који су примили Ислам и живе no варошима опшивају га са турским речима. To може мухамедансклм Србима и да ce дозволи... Тао где ce чисти српски језик говори, нарочито међу православнима, сачували су ce потпуно граматички облици језика. Чак и деца разликују род именица и падеже деклинације одн. коњугације...» Енглез Едм. Спенсер писао je такође тачно средином nponлог века у свом опису Европске Турске, што ja преносим према немачком приказу те књиге (240), и о Босни, где говори кско су ce Босанци омразили и својим «верским друговима у Србији, Грчкој и Бугарској» (стр. 602), о «њиховој браћи у Србији» (cip 007) која им дају пример независноети; «Босанци, ратнички народ, немају љубави за земљорадњу као ни њихова браћа у Србији» (стр. 609); «У обичајима, моралу, језику, становници Босне личе на оне у Србији, и показују, муслимани као и хришћани, једнаку гостољубивост» (исто); «друштвени уређаји Босанаца личе на српске» (стр. 610); «Народна ношња личи српској, једино што муслимани носе турбан» (исто); «градови и села личе онима у Србији» (исто) итд. Руски дипломат и професор Ал. Ф. Гиљфердинг je писао на основу личних посматрањ 1858. године (24\ 243): «Карактер Бошњака je готово исти каквог налазимо код свих грана српског народа...» «Српски народ ce хвали, и то с пуним првом, својим великим јунаиггвом; изгледа да су у томе Босанци у првашњим временима заостајали за осталим Србима...» «Францискани су, својим утицајем код народа (католичког) отстранили многе српске обичаје, као нпр. прославу Славе, све162

чаносги на којој Србин утроши уштеду од целе године и често. поврх тога, дугове учини». Кад су Енглескиње Макензијева и Ирбијева, шездесетих го • дина прошлог века, разговарале са једним босанским јузбашом, поменуле су му (244) како су слушале да су Срби и Босанци један народ, он им je одговорио: « ... што рекосте то je истина, пре него пгго je ову земл>у освојио цар Мурат, она je била српска». Франц Маурер je у једној студији о Бошњацима објављеној 1869 (245), описујући Цигане, казао како ce извесне Циганке носе као «хришћанеке Српкиње» итсл. Пруски политичар и путописац Густав Раш у опису свога пута no Србији око 1872 (24’), прелази и Дрину na чини упоређења између напретка Србије и назатка Босне. Он у Босни види само владајућу класу мухамеданску и работнике Србе. Тако напр. на стр. 118: «Међу необрађеним пределима, зараслим у траву и жбун, појаве ce овде-онде поља са пшеницом и кукурузом, на којима људи и жене српског изгледа и одевени у српској сељачкој ношњи работају. Јадници, они су од српских сопственика зем.ље спали на српске надничаре...» Стр. 119: «Несрећни српски кмет, који бегу обрађује земл>у која je некад њему припадала, мора свом господару да даје трећину жетве. Десетину узима му кајмакам или паша за султана... Два форинта и двадесет крајцера мора Србин у Босни да плати да не би био турски војник...» Стр. 97: «Српски земљорадник постао je надничар свога турског газде...» И на више места говори о српском језику, српским обичајима итд. Професор Циришке Политехнике Г. Кинкел je у једном предавању за време Српско-турског рата (249) говорећи о Санџаку и пределима западно и северно од њега казао: «Одавде према ce вероистоку и западу простире ce словенско становништво, јужно Срби a северно тамо према Дунаву, Хрвати. Северозападно лежи Босна, западно Херцеговина» (стр. 7). Стр. 16: «Успомене на старо српско славно доба још су врло живе, и вечером седи један певач под стаблом и прати са гуслама од три жице песму о једном националном јунаку». 163

Затим писац износи статистичке податке, no којима je половина становшшггва тих области православна. Taj део ce цитира на другом месту. Енглески путописац Ар. Џ. Еванс у свом опису пута прозБиХ 1875 на веома много места и сам означује православну рају као Србе и њихове односе као српске. Тако говори (143, стр. 214 и даље) о «српској цркви» у Сарајеву, њу су почели да зидају «Срби православне вере», «купола српске цркве» итд. Ha стр. 221 каже како су Мис Ирбијева и Мис Маензијева биле упознате «са жалосним стањем српског народа под турским јармом». Ha следећој страни :«Код босанских Срба кружи узречица: Нема правде за хришћане!» Ha стр. 221 говори још о «српским трговцима». Стр. 237: «Један сарајевски Србин сакупио je, као трговац у Трсту, извесну суму...» Ha истој страни ce говори о «српским девојкама» Сарајева. Говорећи о Херцеговини, Еванс каже (из, стр. 245) да je «општа појава код Срба да налазе велико олакшање од дејства демона...» Ha стр. 202 говори о «српском фолклору». Итд. Стр. 237: «Срби држе у својим рукама спољну трговину» (Сарајева). Говорећи о устанцима у Херцеговини, Еванс пише (стр. 239): «Србин сече врат турском молоху близу Мостара». (Ово je пренето из скорашњег српског превода те књиге, npeвиђајући да je већ много тог пренето из немачког приказа књиге мало пред овим. Ипак ce ови подаци углавном допуњују и потврђују. Они нису сасвим истоветни.) Етничку идентичност Срба и Босанада изгледа да су без резерве признали два немачка етнографа Хелвалд и Бек у једном опису Турске непосредно пред Окупацију Босне и Херцеговине. Ha страни 315 те књиге (250) кажу: «Ми смо упознали племенске особености јужних Словена код Срба и Црногораца (тј. у истој књизи, JIMK), и не сматрамо потребним да осветљавамо са етнографског гледипгга Босанце, Херцеговце и Рашане још једанпут. Што je о онима речено важк и за ове». 33. Опомени Срба Б иХ за време ау окупације

После Окупације срггско ce име у целој светској штампи стално понављало у вези тих покрајина. Оно je после Анексије да164

леко интензивирано да после Атентата на Видовдан 1914. доминира европском публицистиком. Тад je углавнм доказано да су БиХ српске покрајине и ти ће ce подаци пренети у следећим излагањима. Они претстављају главни део књиге као што јесу и плод одн. закључна фаза дугог исшгшвања и проучавања националног питања БиХ. Овде само узгредни помени српских опстојатељства у БиХ, српских прилика, српских означења, да ce и no томе види. како je српство у БиХ било вазда присутно и свеобухватно. Само неколико ситних података од писаца разних народности. Крупнк ггодаци биће даље изнети — понављамо. Бечки професор Карл Цеден je, описујући БиХ 1886. године казао (98, стр. 361): «Босански трговачки сталеж рекрутује ce у првом реду од Срба и ПЈпањолаца». У тој истој књизи спомињу ce, међу становнипггвом (,8; стр. 196): «равнодушни Турци са својим кафтанима и турбанима, живописно одевени Срби, Туркиње са фереџама...» Ha следећој страни стоји: «Ове мухамеданске Словене зову у Босни Турцима и њима супротстављају... хришћанске Бошњаке и Србе као ,хришћане’». Католици су за њега хришћански Бошњаци, православни увек и само Срби! Сад ћемо цитирати мало доцнију књигу једног Немца који ју je штампао у Берлину, na не знамо да ли je Аустријанац или Немац из Рајха. Ho то je за напг циљ споредно. Хајнрих Ренер, који je више пута за време Окупације обишао БиХ и дао напослетку 1896. књигу својих утисака (103) спомиње Србе и Српство на много места, a ни једном речју Хрвате. Тако напр.у Сарајеву (стр. 71) запажа на Ускршњи понедељак у порти старе српске цркве «нагиздану српску д ев ојк у способну за удају». Куцовласи код Власенице веома ретко ce жене са Српкињама (стр. 203). У Чајничу спомиње «Хан Сока» «излетиште Срба» (стр. 140). Три стране даље описује «српску цркву» у Чајничу. «У једној чистој гостионици нађосмо неколико Срба, који ce понудише да нас испрате до Светиње. Чајниче je нека врста ходочасног места за српско становнинггво Босне, Херцеговине, Црне Горе и Пашалука Нови Базар. И из суседне крал.евине Србије долазе на Велику Госпојину сготине поклониха. Тако je било још у турско доба...» и писац цитира Хернеса који говори о цркви 165

као продукту «српског црквеног неимарства», о натпису «на српском језику»... Говори о појасевима (ћемерима) «српских жена» у Чајничу (стр. 145). У Зворнику куглају ce заједно: «Мухамеданци, Срби, војници na чак и Цигани» (стр. 195). У Мостару налази писац «српску школу» (стр. 259), мало даље низ Неретву «српски манастир Житомислић» (стр. 337), у Бања Луци такође «српску јавну основну школу» (стр. 432), у Прозору «српску гостионницу» (стр. 356). Од народности спомиње још само Турке (стр. 42, 150 итд), али у целој великој кшизи ниједном речју Хрвате, већ 10 и 18 година после Окупације. Како he да види оно чега нема? Ha страни 285 Ренер описује овај догађај из Гацка (г. 1886). «Доцкан после подне одосмо у Гацку у једну српску гостионицу, у којој je гуслар измишљао јунаштва Срба у рату са Турцима да ce кожа јежи. Нисмо дуго седели кзд ce појави једна од живих знаменитости места: седи, осамдесетогодишњи вођа устанка Богдан Зимоњић...» И сад га писац детаљно описује најлепшим бојама. Он je забранио гуслару да даље пева, jep није истина шта каже. Величанствена je ова изјава: Гуслар мора да пева само о Србима, jep га иначе неће нико да слуша, али вође не дају ни у песми да ce лаже и порази претварају у победе! У једној француској репрезентативној књизи о стању у БиХ после приближно две деценије од Окупације (“ ’) налази ce веома много слика, разних личности итд. Свуда ce муслимани означују као такви, католици такође, a за православне ce каже, без изузетка «Срби православни». У француском «Универзалном географском речнику» Вивиана д Сен-Мартена изашлом 1879. (76) пише изос.: «Готово у целој Босни означава ce језик земље босански; од стране грчко-православних он ce такође назива српски. Овде, као и у целом Оријенту идеје религије и националнсти ce мешају». A. Дегранд, дугогодишњи конзул Француске у Скадру ,издао je и своја запажања, своје «успомене» на протекло време слул:бовања (244), na каже да Арбанасе све одваја од осталих народа Балкана, да ни са једним немају сродности док (стр. 309): «Херцеговци, Босанци, Срби, Црногорци говоре исти јези к; onu могу сасвим поуздано da ce сједи н е u образују јед н у држ аву». Само 166

та четири племена je писац споменуо и етниччки идентификовао (да читаоци не мисле да смо ми непгго недопуштено изостављали). У Великом Мајеровом Конверзационом лексикону од 20 томоea изашлом почетком овог века стајало je под именом «Срби» (42°, стр. 335): «Типичан Србин, најчишћи у Х ерцеговини, висок je ...» Познати енглески публициста Хенри Стид, један од најбољих познавалаца Југоистока Европе у првој половини овог века, објавио je пред Први светски рат своје велико дело «Хабсбуршка монархија», које je 1914. преведено на француски (247). Он ce у њему не изражава директно о етничкој припадности БиХ, али кад говори о народностима у њима, спомиње само «Србе БиХ» (стр. 388-39 ид.). У приказу БиХ на енглеском језику Мода X. Молбаха (24в) о којој je говорено у нашој првој књизи (**. стр. 107), писац означује веру «грчку»; «Сервиани грчко-ортодоксне цркве, док друге две вере не означује no народности». Даље каже: «Нема расних разлика између Турака и њихових суседа које ми зовемо Срби (Сервианс)». Ha много места још спомиње српска опстојатељства у БиХ. Тако напр.: «У Српском манастиру код села Завала у Поповомпољу... библиотека има сачуване интересантне старе рукописе и ретке књиге на турском и српском језику, и манастирски печат носи годину 1271» (стр. 232). О чудотворној икони, коју je no предању сликао Св. Лука, у српској православној цркви у Чајничу писац наводи: «Икона беше донета из манастира Бања у Санџаку, Нови Пазар пре 400 година no великом турском везиру Гази Синан, који je no рођењу из Чајнича... због савести», стр 218. «Чајниче постаде чувено ходочашће од тога времена, 28 августа на дан Богородице... где долазе ходочасници из свих земаља које су некада сачињавале српску државу», стр. 219. «Исти Велики везир који je донео чудотворну икону Богородице у Чајниче допринео je тако да његово родно место постане чувено међу Србима», стр. 222. «Српска пословица каже...: Тврд као мост у Вишеграду», стр. 124. 167

«Тврди град .Стариград’ изнад Дрине поред Вишеграда у вези je са причама о српском јунаку Марку Краљевићу, који ce много истиче у националном фолклору и песми», стр. 126. Аустријски путогогсац Ханс Витхалм je мало пред Први светски рат обишао «Граничне пределе Балкана» и у Цириху објавио њихов опис (418). За Херцеговину каже (стр. 69): «Српске дркве стоје богате и лепо саграђене на зеленој земљи, и нису криве и расклиматане као сиромашних Хрвата које су на камену зидане...» Каже да ce у Поповом Пољу, кад ce претвори у језеро појаве u две врсте риба: једна je лепа као пастрмка из Неретве и теш-

ко ce хвата; зову je Србин. Друга je гадна као шаран, лак je плен и зову je Хрват! (4,s, стр. 70). Свуда писац у Херцеговини наилази на Србе. У Чапљини срета «католичке фратре и српске попове», на Неретви «мргоднш (намћорастог) скелеџију, који je Србин» (стр. 70) итд. Немац, др философије и права, Х у г о Гроте, већ цитиран (ls:) не може да ce начуди кад 1913. у Фочи нађе «Српсху механу»! E t o , како су били информисани ти путници. Али нису могли да не нађу и не виде Србе!

168

VIII. ЗАКЉУЧЦИ НАУКЕ О ЕТНИЧКОМ КАРАКТЕРУ БИХ

34. Излагања историчара.

Кад je настала модерна историографија и кад су ce поједини писци почели бавити Босном, сви су страни одреда БиХ сматрали српским покрајинама, надовезујући своја осматрања на она старих писаца. To je било почетком XIX века, мада први наведени писац овде објављује своју књигу крајем XVIII века, a такође и Јован Рајић. Није то случај да су тада почела да ce објављују дела која су опредељивала национални карактер БиХ. До тада je цео Балкан био заузет од Турака и сав милет у оквиру Турске царевине био je историјски безначајан. Тада тек почињу «гибања», прво у Србији, онда у другим пределима (у Србији Кочина Крајина, Први и Други устанак). Јављају ce многи апетити и многе ревиндикације; постављају ce права и захтеви које и наука има да фундира. A тада ce тек развија модерна историографија, историјско интересовање расте и све нова дела угледају свет. Тако je дошло на дневни ред и разматрање о етничком карактеру Босне. Наука je скоро једнодушно њен српски карактер афирмирала. Херцеговине још више. Много историчара смо навели малопре, као доказ да они признају и усвајају податке првих споменика (Порфирогенита, Дукљанина итсл.). Њих нећемо овде понављати. Уосталом, они доказују какво je етничко стање било у древној, првобитно словенској Босни. Овде наведени писци износе садашње, савремене односе, иако на историјској подлози. Српски писци су наведени у засебној књизи, na ни то не мислимо понављати (књига под w) A многи писци-историчари биће приказани опет у књизи која има овој непосредно да следује, у књизи која износи страна мишљења о српству бх муслимана. Ту, разуме ce, неће бити само историчари, али he бити и њих, na чак и таквих који ce овде наводе (само са другим аргументима). Когод тврди да су бх муслимани Срби, тај имплиците тврди и да je Босна српска. Jep они свакако и православне сматрају Србима (један 169

велики број чак и католике). Ако су само православни и муслимани Срби, онда je у БиХ око четири петине Срба и, следствено, земље су српске. To je посредно тврђење, али неспорно. Попгго je тих писаца велико мноштво, то смо морали њима посветити посебну књигу, заједно историчарима и другим научницима (сва ова излагања важе и за остале научнике у следећим одељцима) na he овде бити наведен само мали број историчара и њихових дела која претстављају учења и схватања доскорашње, na тиме и савремене историјске науке. I. Прво ћемо навести немачке писце, започињући са сумарним лриказом хрватске перјанице дра Ива Пилара, који je пред крај Првог светског рата дао једну купусару под насловом «Јужнословенско питање и Светски рат». Она je преведена за време «НДХ», a тада je издато и њено друго немачко издање. Ja сам ту књигу дуго тражио али узаман. Одједном ми посла на послугу хрватско издање поручник бојног брода Јован П. Николић из Цириха и ja сам данима ексцептирао разне податке, међу њима и оне о Босни20). После ми je набавио немачко усташко издање кап. Вуксан Чукић, такође из Цириха, na сам понешто после допунио no њему. Оно je још код мене (251). Обојици хвала. Др Иво Пилар, који je ово дело издао под именом Фон Сидланд («племић са југа»), и коме зато у Југославији није ни длака са главе пала, посветио je један велики одељак Босни. To je IV одељак под насловом «Босна и образовање босанске државе». Он je најдуже живео у Босни (углавном у Тузли као адвокат), na му je Босна нарочито на срцу лежала. Други отсек овога одељка под насловом «Босна као национални проблем» почиње Пилар овим речима (у хрватском преводу стр. 81/82, одговара немачком тексту стр. 153 и даље). Ми преузимамо из хрватског текста (20): «Већ г. 1787 изађе у Бечу «Политичка повиест краљевине Босне и Раме» од Максимилиана Шимека, дјело за оно доба добро и размјерно критично. О националној припадности Босне изразује ce Шимек нејасно. Он вели: ,Срби, који су грчком писцу познати, jep бијаху најмоћнији, населили су наводно читаву 170

Босну. Али има и Хрвата, особито у доњој Босни, између Уне и Врбаса’ . . . (252). Али кад je концем 18 и почетком 19 стољећа србски покрет за ослобођењем, a с њиме заједно и смутње у Босни и Херцеговини, започеше повиест Босне и Херцеговине приказивати све више заједнички са повијешћу Србије. Тако поименце Србин Јован Рајић (253), Хрват Фрањо Пејачевић Вировитички (254), и њемачко-маџарски повјестничар Јохан Кристијан фон Енгел (255)*). A када je онда капацитет свјетског гласа Леополд фон Ранке написао своје дјело «Србија и Турска у 19 стољећу», и у то дјело уврстио и чланак о Босни, те изразио мишљење да Босну сматра србском земљом (256) бијаше сасвим наравна посљедица да си то мишљење није прокрчило пут само у Њемачкој, него и у читавој Европи. И изврстно дјело Калајево (257) заступа то исто мишљење.» Ha стр. 262 хрватског превода пише «фон Сидланд»: «У свом повиестном дјелу Калај je посвема у колотечини Добровски-Шафариковој, он их и изрично наводи. . . Он прихваћа мишљење да првотно подручје насељења Срба обухваћа и данашњу Босну, изнимку чини сјеверозападни дио, који ce још данас зове Турском Хрватском и који бијаше тада у посједу хрватског народа — затим (да Срби населише) већи дио Херцеговине и јужне Далмације, и да су у тим крајевима Срби аутохтоно пучанство.» (20, стр. 21). Ми смо у књизи «Размештај Срба» (13, стр. 26) пренели једно гледиште фон Калаја, a овде ћемо друго. Враћамо ce на стр. 82 Пиларовог хрватског дела, где наставља: «Истога мишљења je и Хелферт у својој повиести Босне. У свом пријашњем дјелу «Босншпес» зове он босанске муслимане изравно ,потурчени Срби’» (258). У оригиналу код «Сидланда» vertürkte Serben. (2S1) (Сад писац спомиње два Хрвата, Клаића и Милобара, који су хтели доказати противно, pro domo sua, и онда наставља): «У свему томе нема јасноће, премда communis opinio doctorum *) У Литератури фон Сидланда која je овде репродукована, махом ce налазе последња издања no неколико деценија доцније од првих (где je било више издања). Тако ce прво издање Ранкеа «Српска револуција» појавило 1829 (26°), Енгела 1801 итд. 171

нагиње више на србску страну, те ce сматра да je Босна ипак србска земља...» (Сад писац хоће њих да побија иако ce боји угледа «једног Енгела, Ранкеа и Калаја, и то тим више што њихове радње ce држе у строго повиестно-знанственом погледу ...» ) После ce жали на стр. 125: «Хтио бих посебно споменути. . сувремено дјело Константина Јиричека (Историја Срба (259), Ko­ je не обрађује само босанску и херцеговачку него и далматинску и хрватско-славонску повиест више-мање као привјесак србске повиести...» Иво Пилар («Фон Сидланд») ce нарочито жали што je «капацитет свјетског гласа» Леополд фон Ранке написао о Босни (тада још није био фон!). Ранке je највише писао о муслиманима у БиХ и без околишења их сматрао Србима. To he ce изнети у следећој књизи која третира питање како страни писци обележавају народност бх муслимана. Чак и остале становнихе, без обзира на веру, канда сматра Србима. Он, разуме ce, у књизи посвећеној «Српској револуцији» (тј. Првом и Другом српском устанку) не говори детал>но о Босни, али ce осврће и на њу. Тако, у истој књизи (260) на стр. 272 истиче колики je значај «српске еманципације», који «далеко прелази преко граница земље», na каже: «Треба само подићи своје очи према другима српским племенима у Босни и Херцеговини, према њима блиско сродним Бугарима. . . na оценити шта ce у Србији догодило». Он у Босни и Херцеговини види само друга «српска племена». Навешћемо сад једно стандардно скупно историско дело које синтетично износи опште усвојена гледишта историјске науке. У великој Хелмолтовој Историји света која je у девет томова изашла почетком овога века стоји у петом тому (308, 289) ово: «Ако би ce хтело замерити Цару Душану да je чинио политмчке грешке, то би била само та, што он није целом својом снагом настојао да добије Босну, где je живело чисто српско становништво. . . » Писац тог дела Историје je др Владимир Милковиц. Можда je он и Словен, али je само дало немачко и синтеза немачког схватања историјске феноменологије. Ту изгледа да je била сагласност општа. У тој истој књизи има, од истог аутора, спомени српства данашње Херцеговине и то у одељку о Дубровнику и његовој и172

сторији. Ту стоји да je он био с. 297) «притешњен између два српска племена Захумљана и Неретљана и тиме јако изложен слованизирању. Сам најпрохрватскији писац садашњег времена Рудолф Кислинг пише у свом приказу Хрвата (262, стр. 17): «Пркзпати историчари, као што су Енгел, Ранке, Калај u Хелферт засгуп ају м иш љ ењ е da су становници Босне српског порекла .. .» II. Уз немачке писце озн. непосредно иза њих треба навести маџарске који припадају истој школи, који су ce међусобно инфлуенцирали и чије сам ja студије нашао на немачком језику. За нас су од примордијалног значаја маџарски историчари, који су Хрватима свакако ближи него нама и који заснивају своја «историјска права» на ове покрајине. Прво један који je и досада спомињан упоредо са немачким писцима (од Пилара, Кислинга итд.), и који je 20 година био, потом, «некрунисани краљ Босне». To je Ванијамин Калај. Историју Срба од Венијамина Калаја нисам никад имао у рукама, нити немачки оригинал, нити српски превод (праоригинал je маџарски). Према другима сам га цитирао у Размештају Срба (13), a овде he ce такође дати други један део према цитату далматинског вође Срба Сава Бјелановића (261). Тамо стоји: «Калај je на основу свога свестраног проучавања дошао до закључка да je Босна била треће државно-политичко средиште српскога народа, дочим су друга два била у правој Србији и Црној Гори. Дакле no њему Босна je српска.. .» У Уводу својој «Историји Српскога Народа» Калај пише заиста како су Срби послије доласка на ове стране отворили више кнежевина, које су имале више или мање самосталну улогу у српској историји и не само једанпут ce огорчено међу собом бориле, na наставља: «Али су ипак становници овијех српскијех кнежевина no своме пореклу и говору у свему један исти народ. И то je бесумње једна од најсвојственијих појава, што je васколик српски елеменат на Балканском полуострву и у најбољим приликама само за сразмјерно кратко вријеме у стању био да створи једноставну државу засновану на уједињењу свију српских области. 173

Изнова je наступило растројство. Па и данас налазимо у Срба с ону страну Саве, иако не као излив свјесне политичке тежње али у ствари свакако три точке које ce политички привлаче, наиме: праву Србију, Босну и најпослије Црну Гору са Херцеговином. Ову тежњу да ce око ове три точке сакупе налазимо исто тако у вријеме самог насељавања, као и у току цјеле историје српске...» Сад још један маџарски историчар немачког имена. Beh у II броју Гласника Земаљског музеја у Сарајеву писао je директор кр. угарског Државног музеја у Пешти Паулер Ђула једну студију о маџарском историјском праву на Босну (394). Ту каже да у првој половини XII века, кад je Босна први пут «ступила у везу са Маџарском», није било организиране државе, где су «у долини Босне и споредним долинама седела поједина српска племена без сталне међусобне везе, слично као Румуни Зенвринског (?) предела, али и са разликом, да они (Срби) нису били нови придошлице, него вековима стално становништво својих жупа. Трагови ових појединачних жупа (племена) могу ce и у XIII веку познати и они чине разумљивим да je Босна тако лако била издељена на поједине делове, нпр. банате Озора и Усора (Тузла)...» Даље пише Паулер (доста доцније стране): «Крајем XI века je Босна припадала држави Бодиновој, српског краља са Приморја (реч Приморје оставља српски). После његове смрти држава му ce расу. У исто време стаде Маџарска ногом на Јадран...» Писац сад наводи њене аквизиције, и не верује «(чах противно изгледа вероватно) да су ce мала српска племена K o ­ ja су лежала у југоисточним пределима све до извора Босне, водиделнице између Јадрана и Црног Мора, могла опрети уређеној маџарској снази...» Он сад нагађа кад ce могло десити «потчињење Босне, или боље речено, босанско-српских племена Угарекој». И завршава (стр. 161): «Према томе je велика вероватноћа да су ce српска племена која су становала у Босни и која тада нису била повезана никаквом јачом државном везом добровољно потчинила у трећој деценији 12. века угарском краљу...» Ова историјска и државноправна гоггања ћемо можда једном другом приликом претрести. Овде je довољно рећи да у целој расправи незаинтересован писац у Босни види само српска пле174

мена, ни мацарска ни хрватска. Са етничког гледишта то je доста. III. Досад смо углавном приказивали немачке историчаре и оне који су писали под њиховим упливом. Сад ћемо изнети неколико мисли руских историчара, који су ce Босном далеко више бавили. Прво најупућенијег међу њима некадашњег консула у Сарајеву. Ал. Ф. Гиљфердинга. Он каже из. oc.: «Становници Босне чине и no свом појимању и такође no званичном схватању три нације, иако сви једном истом српском племену припадају и исти језик говоре. Te три «нације» су Турци, тј. Муслимани, Латини (такђе звати Кршћани, подругљиво Шокци), и Срби (такође Ришћани, подругљиво звати Власи), тј Хришћани који припадају Источној цркви» . . . С*\ стр. 416). Исти A. Ф. Гиљфердинг je следеће године писао у једној другој књизи, у својим «Путовањима кроз Херцеговину, Босну и Стару Србију» (ш, стр. 125): «Велики значај Православне цркве у српским земљама био je тај, што je умела да ce идентификује са народношћу, тада каде je католичанство и мухамеданство, свако са своје стране, уништавало народност. Србин значи православни, a православни за прост свет значи Србин. За православног Србина вера и народност чини нераздвојну целину: одрећи ce вере, значи одрећи ce целог народног бића». Други руски историк Нил Попов каже у свом магистралном делу «Србија и Русија» (243) дословце ово: «Зна ce да српски народ не живи само у оним земљама које ce сад називају Србија. Становници Босне, Херцеговине, Црне Горе, њима пограничних аустриских зема.ља и тако назване Старе Србије, сви су подједнако Срби и српског су племена» . . . To своје гледиште Нил Попов понавља и на другим местима књиге (нпр. I, 111 итд.). Познати руски историк и филолог Аполон Александрович Мајков je написао 1857. у својој Историји Српског народа (32\ с. 185): «Сјетимо ce Босне испочетка, како бијаше жупа или област српска, која ce углавном не разликоваше од Србије; у K o ­ joj бијаше исти народ који и у Србији и која наста у исто ври175

јеме с њом кад ce Срби доселише у земље преко Дунава; у K o ­ joj бијаху једни обичаји и једна старина као у Србији; — ријечју, сјетимо ce Босне како бијаше дио праве Србије, с њом јаче састављен него Хум, Травунија, Неретва, Дукља, тако да Константин Багренородни, набрајајући Србији области, не спомиње њу, разумијевајући je под општим именом Србија, као и Мачву и Семберију.» У «Писмима» истог историчара Аполона Сл. Мајкова упућеним хрватској академској омладини која je пред Окупацију тражила присаједињење БиХ са Хрватском стоји и ово (204, с. 38. ид.): «Хрватска академичка омладина изјављује како она зна да у БиХ живи један народ хрватски. He, господо, ви тога не знате. Шта више, ви не знате ни у име кога народа ви сами дајете изјаву вашу. Вашу данашњу провинцијалну Хрватску с главним градом Загребом, поводом страшних пустошења што их починише Турци у минула времена, населили су дошљаци из Штајерске, Крањске и Коринтије, тј. Словенци a не Хрвати... Осврните мало ва(шу (пажњу на Вападне делове загребачке и вараждинске жупаније, na ћете ce уверити да ту живе чисти Словенци. Напротив, примакните ухо na чујте језик у опсегу бивших граничарских пуковнија хрватске војничке границе, na ћете увидети да je становништво њихово чисто српско и већим делом православно . . . A k o ce ви служите речју «Хрват» у томе смуслу у ком га je установила наредба аустријске владе, и ако ce у исти мах држите писменог језика што га je Гај завео, онда ce маните да у етнографском погледу Бошњаке и Херцеговце — чисте Србе — издајете за Хрвате. Jep сви они говоре српским a не хрватским наречјем. Шта више и сама Турска Хрватска, између река Врбаса и Уне, насељена je Србима. . . Да ли сте икада помислили колико дубоко вређате ви васколики народ српски отимљући му најсветије имање његово: народно име и морално му јединство? ...»

Затим писац прелази на детаљно излагање «историјских права» на БиХ које Хрватима потпуно негира. To, пак, спада у засебну књигу. У реплици проф. Мајкова «на изјаву хрватских младенаца у погледу БиХ», у његовом другом писму, које je такође најпре 176

објављено у најбољем тадашњем руском журналу «Новоје Времја», он још жешће негира свако хрватско право на БиХ и осуђује покушај хрватских јуноша ради те неосноване мегаломаније. Он им поручује (с. 53): «Ето на каквом ce непоузданом и трошном основу гради посредством ваших руку тај мост, који he служити на ту цел> да ce што лакше могу дочепати српске покрајине, што теже за слободом a не за новим јармом». Руски историк JI. Добров je издао непосредно после Окупације (јамачно писану раније) једну велику књигу о Словенству у Турској (395), коју сам имао у рукама и из ње извршио доста извода. Они he бити — Боже здравља — изнети у следећој књизи (jep Добров много пажње полаже државно-историјским моментима). И он замера Душану (стр. 283) што пре свега није «објединио праву Србију» (него je ишао према Византу), што није «радио на сакупљању српских земаља: Босне, Захумља, Срема, Мачве...» Jep je после Часлава «распра отуђила западну Србију (Дукљу, Захумље, Травунију), од источне (Босне и Србије у ужем смислу).» (Стр. 236). Ha страни 287 говори понова о «малим српским жупама Травунији, Захумљу, Неретви...» Ћ српским краљевима замера што су учинили «огромну грешку, да, уместо да раде на органском сједињењу сродних земаља са правом Србијом...» (стр. 288). Ha стр. 291 говори опет о «националном сродству Босне и Србије...» Итд. Ha више места истиче српски карактер предела данашње БиХ. После Другог светског рата овим питањем ce бавио руски научник Н. С. Ђержавин. Он je 1946 у издању совјетске Академије наука издао књигу под насловом «Словени у Старини. Културно-историјска расправа». Први део ce појављује као «историјско-етнографска расправа», a други део говори о словенским оснивањима држава од 7 до 9 века. Његова je књига преведена на немачки и изашла у Вајмару 1948 (4,8а). Полазећи од Константина Рођеног у пурпуру, Ђержавин овако обележава српске првобитне пределе: «Тако je Српски народ заузео у старини једну обимну територију, коja ce простирала источно од далматинске Хрватске и јужно од Хрватске која je на Сави лежала . . . Српском народу су, стога, припадала следећа суседна и сродна племена-. 177

1. Неретвани, чији ce предео простирао од северозападног угла Полуострва до реке Неретве; делили су ce у три жупе; после су продрли на острва јадранске обале, заузеше море и беху познати као морепловци и гусари. 2. Захумци; у X веку, према изворима, појављује ce dux Chulmorum; земља им je била позната под именом Захулмија, Хлем, Хлмска. Предео им ce простирао према југу, уздуж обале, од Неретве до Дубровника, и према континенту. Део који ce ширио према континенту идентичан je са данашњом Херцеговином. 3. Травунци, Травуњани (грчки Требуниа Диоклеа, латински Travunia, Tribunia); њихов предео ce простирао од залеђа Дубровника до Котора. 4. Конављани су заузимали узак обалски појас између Дубровника и Которског залива ...» Ђержавин наводи тада као српске земље Дукљу, Рашку итд. и онда каже како су српске земље сакупљене биле од Властимира, Војислава и Бодина. Писац закључује: «Тако настадоше у другој половини XII века наместо Србије два политичка и културна центра Српског народа: Босна и Рашка. Босна отада потпада под сферу западног културног утицаја и католицизма, док Рашка спада у сферу утицаја Византије и Православља ...» На крају књиге je маса цртежа географских. У IX Хрватска je означена само до Уне, Србија свуда даље на истоку (стр. 263 поменутог немачког превода). IV. Неколико кратких реченица једног Румуна, у исто време једног од најпризнатијих историчара Европе овог века, цитиране he бити из више његових дела (расправа). У својим предавањима на паришкој Сорбони (о Византиским формама и балканским стварностима,398, стр. 144), највећи балкански историк овога века, Румун Никола Јорга, говори о политици и претензијама угарских краљева, и каже да су они «на страни српске Босне не само створили трајан банат Босну, већ и сличне формације као Мачву, настојећи увек да ту поставе зависне старешине...» Под «српском Босном» (de la Bosnie serbe) писац јамачно разуме етничке квалитете њеног становништва, као што ce већ 178

више пута у истом смислу изражавао. (У противном би то значило «Босне под српском влашћу», што Јорга јамачно није мислио). У једној другој расправи (о политичкој заједници Срба и Румуна у најновије време,399) Јорга упоређује на више места Србе Рашке и Србе Босне и на много места спомиње Босну као српски предео. У трећој расправи, посвећеној односу Срба и Румуна (4°°), закључује Никола Јорга: «Резимирајући, војводе и кнежеви који припадју примитивној организацији Јужних Словена, једини међу члановима своје pace, a нарочито оне (pace) Срба Рашке и надасве Срба Босне...» Итд. V. Још неке констатације једног енглеског писца-историчара, док he други енглески историчари и с њима још многи осталих нација бити наведени у следећој књизи која he бити посвећена муслиманским Србима. Енглески историчар Артур Џ. Еванс je писао мало пред Окупацију (из, с. 19): «Срби настањени некад у делу садашње Галиције похитали су за примером Хрвата и заузели су део земље источно и јужно од оне коју je окупирао њихов братски народ. Они су запосели сву, или скоро сву земљу која сада обухвата ослобођену Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Стару Србију и северну половину Арбаније, раширивнш ce даље дуж обала Јадрана, од околине Сплита, где ce река Цетина улива у море, na до Драча, ондашњег Дирахијума. Тако, искључујући оголели угао познат под именом Крајина или турска Хрватска, све што je данас познато као Босна, која нас нарочито интересује, све то припада српској грани Словена.» Исти историчар и научник Артур Џ. Еванс писао je још у свом опису пута кроз БиХ 1875 (143) више пута да су то српске земље. Тако на страни 19 превода: «Босна припада српској грани Словена», стр. 22: «И ови су (саксонски рудари), као и Дубровчани, урадили много и отворили велико минерално богатство ове и других српских земаља»; стр. 24: «Скори догађаји су морали знатно повећати број манихеја у овим и другим српским земљама»; стр. 202: «Колико je много овде набацано светла на ширење западних идеја широм српског простора.» Итд. 179

VI. Завршићемо ca једним француским писцем изузетних квалитета. Професор Сорбоне, познати историчар уметности Шарл Дил je писао у једном великом делу о БиХ, несумњиво помогну\ом од ау власти (239), да су «од садашње Босне Хрвати заузели северозапад. . . између Цетине и Врбаса; Срби заузеше остатак: ка странама Дунава, долине Дрине и Босне које силазе лакич падом ка реци; ка странама Јадрана плахе и брдовите пределе који ce, преко данашње Херцеговине и Црне Горе спуштаЈу све до мора; најзад, између Подунавске Србије и Приморске Србије, онај високи плато Рашке (данас Новопазарски Санџак).. . физички центар земље, који he, неколико векова доцније бити кратко време политички центар јелинско-словенског свет а . . . » (3’ 6). У целој тој студији, увек назива источни део српских предела «Србија у ужем смислу» (Serbie proprement dite), за разлику од Босне, која je и према њему, опет Србија. VII. Ja нисам никад једног писца од ранга нашао да je он древно словенско становништво Босне сматрао другим a не српским, Херцеговине још мање. Да српска историјска наука то исто тврди, не треба нарочито наглашавати. To нећемо преносити. Само један фацит. Владимир Ћоровић утврђује резултате науке на следећи начин (73, 32): «Српска племена груписала су ce, с почетка, у планинским пределима од Саве до Лима и од Цетине до Бојане, дакле поглавито у подручју данашње Босне и Херцеговине, зепадне Србије с Новим Пазаром, јужне Далмације и Црне Горе. Под својим народним именом она ce помињу на овом подручју, и то баш у Босни, први пут 822 год. у Аналима франачког писца Ајнхарда...» 35. Тврђења географа u етнографа.

Може ce установити као правило да су скоро сви европски етнографи и географи XIX и X X века БиХ рачунали у српске земље. Поред енографа и етнолози, поред антропогеографа антрополози итсл.. To je било скоро непоколебано мишљеше науке која je била позвана да о томе да најкомпетентнију реч. 180

И она je то чинила без зазора и без резерве. Ми ћемо овлаш навести овде само неколико имена и неколико њихових гледишта, настојећи да имена буду репрезентативна и из разних народа, да мишљења буду јасно формулисана. Цео низ других писаца и нејасних тврђења ми смо одбацили. Етнографе и антропогеографе je тешко одвојити. Где je то могуће почећемо прво са етнографима, jep je ово њихова првобитна домена. I. Прво ћемо и овде започети са немачким писцима, којих je највише и који махом доносе оригиналне закључке (без слепог ослањања на туђе писце). У једном Историјско-географском лексикону од пре скоро четврт миленија, несумњиво првом стручном географском лексикону целог света (403) стојало je под речју Србија: «Земља Србија узима ce и у ширем смислу и она ce дели онда у Приморску и у Континенталну Србију. Она ce прва раније звала Хум a данас Херцеговина и допирала je до Далмације и Арбаније. Ова друга (сувоземна, JIMK) делила ce у два дела. Један je на истоку реке Дрима и зове ce Рашка или земља Рашана; друти je на западној страни реке Дрима и има на западу Хрватску као граничну земљу и зове ce Босна.» Kao што ce види, и Босна ce ту сматра делом Србије у ширем смислу. Берлински професор Хајнрих Бергханс у свом опису свих народа света према пореклу и сродству, дакле у једној сасвим стручној књизи од пре 120 година (26S) врши између осталог поделу Словена на Западне и Источне Словене. У источне Словене спадају Руси, Бугари и «Илиро-Срби». За Илиро-Србе каже: «У овај одељак словенског света спадају: a) Илири под аустријском државном влашћу. Они ce деле на 1) Словенце или Винде, 2) Хорвате или Кроате, у пределу названом no њима Хрватска, али такође и у многим људством богатим колонијама западног дела Маџарске; б) Србе, који настањују сав предео који граничи на северу са Илирцима и Маџарима, на југу са Арбанасима, на западу са Јадранским морем, a на истоку са Бугарима. Тамо, дакле, спа181

дају: највећи део Истре, цела Далмација, аустријска Војна Граница скоро цела, један део Јужне Маџарске (ту je спадала и Славонија, JIMK), цвла Босна, и цела Србија. Срби су, дакле, подељени под аустриско и османско суверенство. Локални називи су: Далматинци, Морлаци, Црногорци, Босанци; они не указују на неку деобу језика, jep Срби говоре свуда један исти дијалекат, који ce од Илираца тамо-амо разликује у изговору». Проф. Бергханс увршта Босанце у Србе ужег типа, док у ширем смислу ту спадају и Хрвати, али Босанци немају никакве везе ни са тим мешаним Србима. Они су једнако Срби као они у Србији и «цела Босна» je једнако српска земља као «цела Србија». Познати немачки етнограф и путописац из половине прошлог века Јохан Георг Кол, у свом опису Народа Европе, некад много цењеном, писао je опширно о Србима (266, с. 72 ид), и том приликом казао: «Од Словена овог народа проистекли су прво становници Србије, који су у ново време низом крвавих ратова извојевали своју независност, — храбри Босанци, који су некад давали најбоље рекруте кору јаничара, несаломљиви Црногорци. . . Разне околности доказују да они сви заједно припадају једној великој групи Словена, који су у себи јединствени и од осталих словенских грана . . . доста различити . ..» Говорећи о Црногорцима, исти писац Г. Кол каже 1856. у свом опису пута у Истрију, Далмацију и Црну Гору (М7, стр. 205): «Црногорци су словенско племе, које, као што je познато, спада у велику српску породицу Словена, једнако као Морлаци и Дубровчани. Њихов језик и њихови обичаји само ce у ситницама разликују од језика и обичаја српских Босанаца, Херцеговаца и осталих Срба. .. » Кол поставља овде Босанце и Херцеговце као мерило за српство осталих делова тога народа, као неки етнички узор! У познатом немачком листу «Иностранство», који je излазио скоро цео XIX век и репрезентовао немачка званична гледиште на друге народе, били су врло чести написи о БиХ, и они су у нашим књигама много пута наведени. И овога пута, на овом месту, навешћемо их неколико. У више бројева године 1861. даје ce подробна Етнографија тадашњег Турског царства (268). Ту ce спомињу око 20 народа одн. paca, који су обитавали тадашњу Турску. Они су и груписано 182

изложени, где je гругшсање било могуће. Тако je дата група «Словени», у којој стоји: «Славенском народносном стаблу у европској Турској припадају Срби, Бошњаци и Херцеговци, и, ако ce Црна Гора прибраја турском царству, још и Црногорци Сви су они, успркос различите вере и различитог политичког става, само једна нација». Ma да писац овде не истиче српску нацију, каква друга нација може бити којој припадају Србијанци и Црногорци? Још изразитије ce лист изјаснио четврт века доцније, на основу бележења једног научника који je боравио у Турској (2’’ ). Писац такође спомиње све народности које je нашао у Турској (пре Окупације), и то овим редом: Османлије, Бугари, Грци, Арбанаси, Срби, Јермени, Цинцари, Шпански Јевреји. О Хрватима ни помена. О Србима стоји ово: «Kao знатан разломак становништва некадашњег Турског царства и као најважнији југословенски народ, морају ce споменути и Срби, који настањују данашњу Србију, Црну Гору, Бо~ сну и Херцеговину. Они припадају мањим делом римо-католичкој, далеко већим делом грчкој цркви, и због црквених противности интереса често су посвађани». Године 1876 je сам редактор листа и познати етнограф, више пута цитирани Фридрих фон Хелвалд казао слично (270)): «Словени Турске отпадају на две велике групе: Срба на северозападу и Бугара на истоку и југоистоку. Први делотворни и амбициозни, други вредни али малодушни. Српској грани припадају, као што je читаоцима «Иностранства» више пута изложено, Црногорци, Херцеговци, Босанци. .. » Фридрих фон Хелвалд je у то време издао и велики географски приручник под насловом «Земља и Народи». Ja сам имао у рукама његово друго издање из 1878, дакле из године Окупације (27'). Њему je надодата једна карта као «Етнографски rrperлед», на којој je цела Босна обухваћена речју «Срби». Ha страни 305 овај познати етнограф наводи које ce све народности налазе у Европској Турској, и каже: «Малој гомили Османлија стоје насупрот, на европском земљишту, Грци, Арбанаси, Бугари, Срби и Румуни». О Хрватима ни говора. Ho писац продужује даље: «К тому долазе још неки малобројнији народи: Цинцари, Јермени, Маџари, Ногај-Татари, Цигани . . . , Јевреји, Черкези,. . . , Руси, Арапи, Пољаци и Немци. . . » Можете узети највећи микроскоп, и опет нећете наћи Хрвате. 183

Онда стоји: «И бројно и духовно најзначајнији су бесумње јужнословенски народи Срба и Бугара». «Словени су претежно грчко-католици (мисли православни, JIMK), сем једног малог дела у Босни који je мухамедански. . Према језику ce разликују западни Словени, наиме Срби, становници не само Кнежевине Србије, него још и Босне, Херцеговине и Црне Горе; они, дакле, заузимају предео између Бугарске Мораве, Саве, далматинске границе na све до Арбаније. . . Број Срба ce може проценити до 1,142.000 од чега 470.000 исповедају Ислам. . . Међу хришћанским Србима у Босни има и 200 хиљада католика». У Кледеновом Приручнику Географије издатом две-три године пре Окупације f " , II, 717) стоји: «Наводи ce да има У Босни Херцеговини Укупно

Латина

Турака

370.000 150.000

Срба

125.000 50.000

350.000 48.000

520.000

175.000

398.000

. . . Сви становници припадају српском народном стаблу и говоре исти језик. Али они који припадају мухамеданској религији зову ce Турци; католици Латини или кршћани, презирно Шокци; који припадају грчкој цркви Срби или хришћани, презирно Власи. У целој земљи су међу становницима 16 %> католици, 48 °/о грци и 36 °/о мухамеданци». Немачки етнограф професор Г. Херцберг, који je испитивао етнографију Балкана још у средњем веку, писао je баш у години окупације БиХ (276, с. 127): «Раније него Грци (од 1804/5) храбри Јужни Словени су подигли оружје против Порте. Храбри сељачки народ Срба није ипак. .. пуну слободу и отцепљење (целог народа) од турског царства постигао. Тенденција je да ce границе потпуно прошире на области које je Србија при крају 14 века била принуђена сабљом Османа да напусти. У питању je поновно задо&ијање тзв. Старе Србије. . . и анексија Босанске земље, чији највећи део становништва je истог народног стабла као и Срби Кнежевине, иако мањим делом исте вере...» Немачки лингвиста и етнограф Лоренц Дифенбах у својој Етнографији Источне Европе, специјално Балкана и Дунавског слива (277) каже ово за Босну (II, стр. 76): 184

«Ова земља, једнако као и с њом спојена Херцеговина (тј. херцогство Св. Саве) има српско становништво.» Извесни научници су утврдили чак према антрополошким ознакама да су становници БиХ Срби, и не дозвољавају скоро никакву сумњу о томе. Тако саопштава исти немачки научник Дифенбах (277), II, 37): «Југословени Босне, Херцеговине и Црне Горе имају (према фон Лихтенбергу, 1873) «српско-словенски» тип, и ретко су плави и плавооки. Према једном изјашњењу Ваица (279) Хрвати и Далматинци разликују ce од овог типа». Немачки етнограф Рикард фон Max казао je на једном месту поводом Берлинског конгреса (349, 9): «Принцип народности повређен je само у српској Босни и српској Херцеговини, које потпадоше под Аустро-Угарску». Један од највећих географа и етнографа Европе у другој половини прошлог века, берлински професор Киперт, чије су етничке карте тада биле на највећем гласу у свету, дао je једну студију поводом Санкт-Стефанског примирја. Она je изашла у стучном географском часопису «Глобус» под насловом «Нове територијалне границе на Балканском полуострву са гледишта народносних граница» (273). Он сматра да je Србима учињена велика неправда, нарочито стога што су joj ускраћени «старосрпски предели на крајњем северозападу, старосрпски и no језику и no пореклу». Даље каже како je Србија рачунала да ce повеha «са становништвом истим no народности и вери с оне стране Дрине» . . . Признаје да je Црна Гора добила неке територије, «све настањене српским Хришћанима». «Сасвим и искључиво влада српски језик, једнак ономе који ce говори у Црној Гори, у овом појесу земље од око 150 миља, који je досад сачињавао источну трећину тзв. Херцеговине.» II. Сви су досадашњи писци из XIX века, са малим изузецима, из времена кад су БиХ биле Турске. Из аустријског времена имам мало података, али сад неколико из година кад су ове две покрајине биле југословенске, из овог века и скорашњег времена. To ћемо мало и просторно да одвојимо. Савремени професор Географије и Етнополитике у Грацу Ото Маул у књизи издатој 1929 (2S1) говори о првобитним насељима 185

Словена на Балкану, и каже (стр. 376): «Ha рубу земаља Крша, под обронцима Динарских планина које растављају, на Северу где ce Планине заравњују у ниже пределе, који припадају окрајцима Паноније, закорачујући тамо даље ка другој страни, настају Хрвати, који ce још и данас у народу издвајају на праве Хрвате, Славонде, Истарске Хрвате, Ћиће и Морлаке Далмације. У северном средишњем пределу Срби ce образују. PI они ce још увек јасно деле на Херцеговце, Босанце, Црногорце и Србе . ..» Стр. 495: « . . . Jep Динарске планине су неспорно најдествителнија зона на Полуострву Југоисточне Европе: она сачињава границу између римо-католичких Хрвата, који су у култури и вери римо-католички инфлуенцирани, и грчко-православних Срб а . . .» Теорија проф. Маула мени изгледа нова. Али joj треба поклонити велику пажњу, jep je и најскорија и постављена од једног неспорног капацитета. По њему, све што je западно од планине Динаре, то je хрватско, све што je источно, подразумевајући ту целу Босну и Херцеговину, то je српско. Али, без обзира на то, он међу Србе у ширем смислу јасно убраја Херцеговце, Босанце, Црногорце и Србе (у ужем смислу, Србе из Србије). Чак Херцеговце и Босанце ставља на прво место у набрајању правих Срба! Мало пре њега пише немачки балканолог A. X. Кобер (3,,а, стр. 132): «Балкан шаље испред себе као свога заступника, као претставника свога живота Србе у Европу. Ово словенско племе које ce сад пред нас појављује са једном сасвим особеном, сасвим великом мисијом, надирало je у VII веку преко Саве иза Хрвата и свој племенски предео je сачувало вазда: Босна, Црна Гора, данашња Србија, Северна Арбанија, тј. цео средњебалкански планински масив између мора, Саве и линије Морава-Варадар». У штандарном етнографском делу «Народи Европе» од дг.а бечка професора Хаберландт, изашлом 1928. (282) стоји на стр. 87-88: «Шарено сакупљеко и помешано словенско становништво Истре — Хрвати, Срби, Ускоди, Чиче, словенизирани Румуњи — јако заостаје у значају no етнографију иза знатно чистије изражене српске националности, коју налазимо у Далмацији, као и у Босни, Херцеговини, Црној Гори и Србији ...» 186

Стр. 91: «У сваком случају време турске владавине значило je у најмању руку једно строжије изолирање српске нације и народне културе, чиме су западни утицаји држани далеко од њих и патријархално-старинска основна црта беше ванредно учвршћена. У Босни и Херцеговини, које су још дуже биле отсечене од остале Европе него Србија у ужем смислу (од стране Турака), српска народност ce баш стога у многом погледу одржала још далеко чишћа и неприкосновенија у упоређењу са надионалним односима у старој краљевини Србији». У најновијој Етнографији на немачком језику изашлој 1954 од Хуга Бернацика (284) стоји на стр. 218: «He само православни Срби већ и католички Срби Далмације, Босне и Славоније — поштују извесног свеца као заштитника породице, мада тај обичај код католика све више ишчезава. ..» (Писац мисли на славу. Из овога ce може бар то закл>учити да писац сматра не само све православне Босне и Хердеговине, већ бар један део католика као Србе. A можебит да све босанско-херцеговачке католике као Србе сматра). III. Прелазећи на француске писце (одн. писце који су на француском језику писали, где ми увек обухватамо и писце «влашке Швајцарске» и валонске Белгијанце), на првом месту ћемо цитирати неког најбољег, a можда и првог етничког истраживаоца Балкана, познатог етнографа и балканолога Ами Буеа, који je у свом капиталном делу од четири тома «Европска Турска» писао 1840. и ово (131, IV t o m ) : «Срби обухватају становнике Србије (турски Срб-вилајет, Серблек), Босне, Херцеговине, Црне Горе и један део пашалука Приштина, Пећ и Призрен. У овим последњим крајевима je очигледно да Срби, спојивши ce са Арнаутима, сами напослетку постадоше Арбанаси . . . Садашња Србија броји, према последњим пописима, мало хи~ љада Муслимана, од којих су 7-8 хиљада Босанци. (Тада су још Турци били у градовима Србије и у неким прдграђима. JIMK). Стр. 8: Највећа маса Срба неурачунатих у Србију, налазе ce у земљама између ове кнежевине и Јадранског мора. Разликују 187

их: на Србе-Бошњаке, на Србе-Морлаке или приморце, на Црногорце, на Србе-Хрваћане, на Србе-Арбанасе » Стр. 12 «Ако ce скупе сви Срби из Турске, из Маџарске, Срема, такође они из Славоније, Хрваћани и Далматинци Срби, стићи he ce до народа од пет милиона. Од тог приближног Spo­ ja, три милиона су грчке вере, то јест: један милион у Маџарској, 900 хиљада у Србији и један милион у другим земљама. Између остала два милиона, половина (no некима две трећине) постали су мухамеданци у Босни, у Херцеговини, у Арбанији, у Горњој Мезији (Стара Србија, ЛМК) a добра трећина римскокатоличка чини Шокце у Славонији, Турској и Аустријско1 Хрватској, централној Босни, Далмацији и Дубровачкој земљи». Други познати француски етнограф Лежан, у својој књизи «Етнографи]а Б.вропске Турске», изашлој 18G1 са упоредним немачким и француским текетом (286) каже на стр. 13: Од V до VIII века Хрвати «се раширише од Истре до реке Цетине, укључивши у свој предео остатке аварских племена која су још три века сасвим одвојено постојали». . . . (После су дошли Срби). «Српски колонисти Царства (византиског) раширише ce од Дунава и Саве до око Драча. Са главном масом народа беху, према Порфирогениту, дошла и друга такође српска племана, наиме Захумци, Неретвани, Требињци и још многа друга... jep cy ce у IX веку распростирала до Драча...» Стр: 24: «Сада ce деле Срби у Турској на следеће одељке: Србе у ужем смислу, који су почетком овога века опет стекли своју самосталност под Карађорђем и Милошем и приближно 850 хиљада душа броје; — Бошњаке у Босни или старој Босони, која сад обухвата и Турску Хрватску; — Раце у старој краљевини Рашкој тј. око Новог Пазара; — Херцеговце; — Црногорце. Све заједно цени Шафарик на 1, 490.000 душа, што ипак, врло вероватно, заостаје за правим бројем, који ми ценимо на 1,660.000». (Разлика je и у времену кад су ове две евалуације настале. Шафарик je своју процену учинио неколико деценија пре Лежана, зато je мања. ЛМК). Ha страни 26 каже ce између осталога: «Босна, која посматрака етнографски, припада Србкји» . . . Велики белгиски професор и изразито католички писац Емил де Лавлеј дели скоро исто мишљење. Он каже у делу под (|27а) : «Године 630 Хрвати окупираше садашњу Хрватску, Славонију и север Босне, a 640 Срби, исте крви и истог језика, уништи188

ше Аваре и населише Србију, Јужну Босну, Црну Гору и Далмацију. У то време je постављена етничка ситуација тих области онаква каква je још и данас». У једној француској књизи изашлој 1874. под називом «Југословенска земља» (287) стоји за Босну: «Али je српски елеменат доминантан и следствено српски део je несумњиво далеко највећег значаја». Француски: M a is l'élément serbe est dominant, et p a r suite la part de la Serbie est incontestablement de beaucoup la plus importante.

У француском «Универсалном географском речнику» Вивиана д Сен-Мартена, у I тому изашлом 1879 (245) стоји: «Словенско становништво Босне припада великим делом народу српском, који je подељен, у дугом времену после своје емиграције, као следству политичких и климатолошких прилика, у разне гране које ce разликују дијалектима и обичајима. Тако он данас обухвата Бошњаке са Херцеговцима који су њихова субдивизија: Херцеговци, некад звати Горњи Босанци, Неретл>ани, Захумци и Травуњани, према својим местима обитавања. Српској грани ce придодају још и Рашани према Новом Пазару. .. » (Писац налази Хрвате само у западној Крајини, чији борој можда прелази 100 хиљада, и 4000 Далматинаца.) Жак Ансел, додент Историје и Географије у Паризу, дао je иза Првог светског рата оппшран приказ Источног питања (422). Ту, свакако, на више места спомиње БиХ под разним видовима. На стр. 165 каже: «,Чиста Босна’, како je зову Срби, са својим баштама, својим јуначким песмама и дијлекту блиском књижевном језику, она je сестра српске земл>е.» На истој страни ce наводи манифест устаника у Херцеговини од 29. јула 1875, у коме ce позивају «на оружје њихова браћа из Босне, Србије и Црне Горе»; «манифест прокламује тежњу српског народа (српске нације»), да ce бори до слободе или до смрти последњег човека’. .. «Унија je прокламована са Србијом и Црном Гором, две српске државе навештавају рат султану (30. јуна 1876).» На стр. 185 каже проф. Ансел да je присуство Петра Карађорђевића у Босни спречило Милана «да уђе у Босну и изврши српско јединство». На стр. 209 каже Ансел да су «непредвиђене п о т е ш к о ћ е крваве окупације српске Босне» (пратиле Андрашија). 189

И мало пред тим, на стр. 201, каже да je (од Берлинског конгреса) српска Босна постала нека врста ,царске земље’ управљане заједничком владом аустро-угарском». Оба пута писац без предомишљања говори о «српској Босни». A на страни 302. говори о Босни «сестри no језику, Мезог ^ ^маји (међуречју) српском, родитељу њене културе. .. » Ha страни 6. каже да у Аустрији живе Срби и Хрвати, a у Турском царству (почетком XIX века) само Срби. Итд. Ha још много места би ce пронашли у тој збивеној књизи спомени српске Босне. Швајцарски антрополог Евжен Питар каже у једној студији о Народима Балкана (241а, стр. 36), да онај који путује no Балкану «једнако на територији данашње Србије, као и на оној која ce данас зове Босна и Херцеговина и Нови Пазар, наићи ће на српска племена». По томе би изгледало да Питар у БиХ налази само Србе. Али напред у истој студији (стр. 27) каже: « . . . Jep Босанци и Херцеговци, проистекли из исте политичке групе, можебит и исте pace, дубоко су издељени. Много пута je речено: у овој земљк вера je створила народности. Тако има три народности: Православни Срби, католички Хрвати, муслимански Турци. Православни су најмногобројнији. Католици-Хрвати су много напредовали бројно после Окупације Босне од стране Аустро-Угарске; своје повећање дугују углавном имиграцији која je дошла с оне стране Саве...» Taj исти велики швајцарски антрополог Евжен Пирар, који je скоро умро у дубокој старости, писао je, упоређујући све народе Балкана мало пред Први светски рат (57, с. 27) који су све народи владали Босном (Готи, Хрвати, Хуни, Авари, Срби), na каже: -Изгледа да ни једни ни други (ниједни од ових) сем Срба . . нису дали Босни и Херцеговини него врло мало од своје крви, у истој сразмери можда колико he и Турци доцније дати, кад дође на њих ред да земљу освоје» . .. Претежно, дакле, антрополошко-етнички Босна je остала изразито српска, и поред свих мутација и миграција. Ми ћемо ипак лојално изнети миграционе промене, и то за сваки период посебно, и за сваку групу становништва у том периоду опет особено. 190

IV. Прећићемо на остале етнографе и антропогеографе, углавном словенске, којима ћемо придодати једног Маџара и британску енциклопедију. Kao српску земљу Босну je несумњиво схваћао руски етнограф JI. В. Березин. У једној својој књизи (173), описујући српску прошлост, он на страни 255 каже изос,: «Затим ce он (Стефан Немања) решио да добије под своју власт Босну, која ce ни no језику, ни no обичајима и традицијама тамошњег становништва готово ништа не разликује од осталих крајина (пограничних области) српске земље. Чак ce може рећи да je Босна тешње била везана са Србијом него друге области Српске земље, као нпр. Травунија, Захумље и Дукља . . . » У Географском речнику западнословенских и јужнословенских земаља од Јакова Головецког, изашлом у Вилни 1881, стоји (195): «Бошњак, житељ Босне. Они припадају славенском, српском племену. Бошњаци су већим делом православни, са искључењем извесног броја који je примио католичанство и мусурманство.» Говорећи о Херцеговини (књажевству Светог Саве) каже колико има тамо «мухамеданаца славно-српског племена» . . . » Руски етнограф A. JI. Липовски био je подузео на измаку прошлог века да изда серију приказа словенских народа, увек у посебним монографијама. Започео je са Хрватима 1900 године. Тамо (28в) он прибраја Хрватима и све Србе у Хрватској, Славонији и Далмацији, усваја теорију политичког народа хрватског. Али ево како он то оправдава (стр. 2): «У ствари није то нека велика грешка ако ce прави Срби који живе у тим земљама приброје Хрватима, jep no прилици једнак број правих Хрвата живи у српским земљама — Босни, Херцеговини, Црној Гори, Србији.» Без обзира на ту његову статистичку трампу, једно je сигурно да писац Босну и Херцеговину сматра неспорним српским земљама, да их као такве ставља на прво место, испред Србије и Црне Горе. To je било опште гледиште руске науке до Револуције. He верујем да je било иједног јединог изузетка. Нажалост, ти нам извори нису засад доступни. У Великој савременој совјетској енциклопедији стоји такође под речју Срби ( t o m 38. с. 557): «Обједињење српских п л е м е к а у 191

једну народност произишло je у 9-14 веку у вези образовања средњевековне српске државе, док су ce српска племена Црне Горе и Босне, особито после турског завојевања (конац 14. века) особено развијала.» Највећи чешки етнсхлог овог века Лубор Нидерле издао je 1910. своје капитално дело «Словански свет», у коме ce подробно бави истраживањем свих делова словенске pace. To дело je већ идуће године превео на француски члан Института Луј Леже. У том преводу (289 на стр. 156 ограничава ce територија Срба и Хрвата. За Србе пише: «Срби имају своје главно језгро на Балканском полуострву Они су настањени у свом независном краљевстзу, у Босни-Херцеговини анектираној од Аустрије, једном делу Далмације, у независној кнежавини Црној Гори, у северним деловима турских вилајета Скадар и Скопље, на северу Славоније, и сачињавају значајна острва у Јужној Маџарској». Он не говори о деловима Босне и Херцеговине већ о целим покрајинама, једнако као о Србији и Црној Гори. Али, спомињући опсег Хрвата, он каже да их има у «делу Далмације и Босне» (не Херцеговине, иста страна). Од Срба ћемо пренети само неколико мисли Јована Цвијића, jep je он сматран у своје време као један од првих и највећих етнографа света и као најбољи балканолог, na су многи писци давали своје мишљење ослањајући ce на његова истраживања Иначе и он и остали српски етнографи су детаљно приказани у нашој другој књизи (w). Јован Цвијић je изос. казао (29°): Стр. 213: « . . . Kao неспоран минимум принципима народности мора вредети то, да ce не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једног народа, jep то значе Босна и Херцеговина за српски народ. Оне дакле нису за Србију и српски народ оно што су Елзас и Лотрингија за Французе или Тренто и Трст за Италијане, или алпијске аустријске области за Немачку, већ оно што je област Москве за Русију, и што су нај~ чвршћи делови Немачке и Француске за ова два народа, они дакле делови који су најбољи претставници немачке и француске pace. . . Иако je огтште познато да су БиХ области чисто српске pa­ ce .. . » У истој студији «Анексија Босне и Херцеговине и Српско питање», изашлој први пут 1908, Цвијић ce залаже за грађење 192

једне железничке пруге од Србије ка Јадрану, све no српској етничкој зони. Ha стр. 207 књиге стоји: «Србија није добила (на Берлинском Конгресу) излаз на Јадранско Море, до чијих ce обала простире једноставан Српски народ»... Стр. 211: «Србија je морала још 1878 поставити услове који «би ce у томе састојали, шо би Србија добила извесну територијалну зону у области Српскога народа, којим би излазила на Јадранско море.» У студији «Јединство и психички типови динарских Јужних Словена», изашлој у Нишу 1914, Цвијић понавља да «преко две трећине становника динарске планинске зоне припадају Cpriском народу. Његову северну границу чине Купа, Сава и Дунав .. .» (пом. књ. II, 81). Писац говори где све живи наш народ и каже: «У том великом комплексу или етнографској области српског народа БиХ имају централни положај» . . . V. Један маџарски научник великих размера, који je живео и дејствовао у Немачкој, Арпад Терек, писао je између ратова у најбољем часопису за Геополитику (тако ce и зове) једну студију под насловом «Југословенски народи и њихова држава» (291). Говори где живе поједине компоненте Југославије, na каже: «Предео насељења Срба простире ce на стару Краљевину Србију, на Босну и Херцеговину, Црну Гору, Срем (угао ДунавСава) и Војводину (предео одвојен од Угарске). Местимично je овај предео прожман мањинским народима.» У чланку (студији) налази ce један картограм просторног распореда Срба, Хрвата и Словеанца. По том картограму, сва je БиХ искључиво српска, a затим и цео Срем, источно од ушћа Дрине, и јужни Јадран до Дубровника (са Дубровником). Такође je Барања no њему српска, као и цела Војводина, али са јаким мањинама. У Британској енциклопедији стоји (404) да становтагци БиХ припадају српско-хрватској грани словенске pace». Али даље стоји да «сви говоре истоветним језиком српским», да «Босанци no изгледу и no карактеру личе на своје сроднике Србе», да су «задржали своју српску ношњу» . . . Итсл. Ни речи после о Хрватима. Још за време последњег рате написао je један амерички професор географије на универзитету (42i, страна 250/1), говорећи о 193

етничким односима Југославије и разлиди између Срба и Хрвата„ и ово: «. . . Срби који су живели ван предратних граница Србије, у Босни и Херцеговини, били су исти као они у Отаџбини иако су многи међу њима били Мухамеданци, a владавина аустро-угарска била je сувише кратка да би њихове обичаје изменила...» VI. Можда изразитије и очигледније него на ма који други начин долази до изражаја етнички карактер неке области у етнографским картама. Било je више таквих у прошлом и овом веку и ми ћемо их на другом месту навести. Много шта ce о њима може говорити, али ce навести морају, бар оне за које знамо. To би спадало у овај одељак књиге, али такође и у следећу која износи гледгапта да су бх муслимани Срби. Карта не каже да су бх муслимани Срби, али у тим покрајинама обележава само Србе, што инплицитно и муслимане обухвата. Зато смо ce решили да та гледишта изнесемо у следећој књизи, тим пре што je ова испала превелика. Још има велико мноштво светских географа и етнографа који БиХ сматрају српским земљама. Они дају податке само о становништву, које, цело или у огромној већини, оглашује Србима. Сва ће та мишљења бити приказана у следећој књизи, K o ­ ja наводи мишљења о народности бх муслимана. Ако су сви они Срби, и православни су неспорно Срби, онда су и те земље српске. 36. И звођења из статистика u сличних бројева.

Док претходни писци утврђују српски карактер Босне и Херцеговине изразима прозним и текстним, дотле други то чине бројевима. Ови бројеви су највећим делом из статистичких домена, али има и ванстатистичких бројева одн. статистичких сурогата. Зато he ти бројеви морати често да ce интерпретирају. Читаоци ce не би снашли кад би ce овде само ређали бројеви разне провенијенције и разне веродостојности. Бројеви претстављају посредне доказе; они пружају материјал да ce из њих изводе закључци. To je разлог више да ce морају «интерпретирати». Ни прозни наводи не могу ce увек саопштавати без најпотребнијих објашњења, још мање бројни. 194

Али кроз ову, као и све наше друге књиге, ми ce држимо правила да ce цитати морају што je могуће верније и што je могуће чистије репродуковати. Tora ce строго држимо и овде. Међу тим писцима има доста етнографа и географа a и других научника. Ми смо их издвојили из њиховог јата уколико су им аргументи претежно бројни. За многе од ових писаца и не знамо професију. И то je био разлог више да ce овде групишу заједно. I. И овде ћемо прво почети са Немцима, опет са једним од најстаријих путописаца и етнографа који су посетили Балкан. са Јоханом Георгом Колом, кога смо у овој књизи на више места цитирали. Узимајући за подлогу Шафарика, Ј. Кол изводи 1848 у једној студији (292, стр. 188): «Срби су више него други Словени разасути у многа мала племена, у Бошњаке, Раце, Далматинце, Морлаке, Црногорце итд. Заједно образују једну масу од 5 мшгиона триста хиљада душа, повезаних јединством језика, крви и обичаја. . .» У једној другој студији, писаној 1847-48 и прештампаној у истој књизи (293), даје податке само о Србима у области Дунава (у сливовима Дунава), дакле без Јужне Србије, Ниша, Далмације, Црне Горе, итд., и каже: «Број Срба у оквиру Дунавског подручја износи близу три милиона, тј. 750 хиљада у Угарској, 200 хиљада у Војној Граниди, више од милиона у Србији и више од 700 хиљада у Босни». Он je под тим бројем Срба у Босни врло вероватно схваћао целокупно становништво Босне и Херцеговине, које je тада једва прелазило три четврти милиона душа. Немачки статистичар и етнограф Адолф Бер дао je такође средином прошлог века у тада најбољем немачком политичком речнику Блунчилија (454) ове бројне податке о Словенима у Турској: «Словенска породица народа у европској Турској дели ce на ова племена: 1,500.000 Срби у С р б и ји ...................................................... У Босни, Херцеговини, Црној Гори и даље ј у ж н о ...................................................... 1,600.000 укупно 3,100.000 Хрвата у Турској Хрватској 100.000 195

У Босни и Херцеговини званична немачка статистика прошлог века видела je само 10 °/о Хрвата у крајњем северозападу земље. Све друго je било српско. Скоро исти распоред народности видео je неколико деденија доцније Александар Хекш у својој студији о Дунавском пределу и његовом становништву, издатој 1881 (294): «Суседи Словенаца на истоку су Хрвати или Словено-Хрвати, који себе зову Хорвати. Они насељавају пределе средње и доње Драве, у међуречју између Саве и Драве, на средњој Сави и неким њеним притокама, у речним пределима Купе, Уне, и Врбаса, делом под аустриском, делом, доскора, под турском влашћу (БиХ). Они не броје пуна два милиона душа: наиме у Хрватској и ранијој Војној Крајини no 700.000, у Маџарској број наведен у нашој табели (нажалост, табелу нисам нашао, ЛМК). Остатак седи у горшим провинцијама некадашње Турске. Источно опет од Хрвата граниче Срби, који имају домовину у речном пределу Босне (Босанци), Дрине и Мораве (Срби у ужем смислу), и одатле су ce проширили у предео ушћа Мораве, Саве и Тисе. .. Њихов број у оквиру Дунавског предела износи близу три милиона. Управо тачно према последњем снимању 2,954.430». (Ту нису урачунате: Херцеговина, Црна Гора, Јужна Србија, Далмација итд. ЛМК). Мндиректно су износили своја мшпљења о етничкој припадности босанско-херцеговачког становништва још и они писци који су своје студије ограничавали само на Турску до Окупације, нарочито ако ce радило о бројним подацима којима je даван «статистички» карактер. Ту спада нпр. пруски и доцније швајцарски пуковник и п о :ј нати војни писац В. Ристов (име му личи на српско или бугарско мада je чист Прус). Он у књизи о Рату у Турској 1875-76, (295, стр. 8), дакле још у уводу, даје бројно стање становништва тадашње Европске Турске «укључујући и вазалне државе Румунију и Србију». Укупно броји тадашња Турска no Ристову, 18 милиона душа. Kao што je укупан број округао, тако су округли и посебни бројеви no расама. Турака je било два милиона и сто хиљада, Румуња четири милиона, Грка милион, Арбанаса пола милиона, Јермена четири сто хиљада, Словена шест милиона двеста хиљада. Спомињући Словене, Ристов у загради преци196

зира: Срби и Бугари. Колико сматра да има Срба a колико Бугара не каже, али ни једном речју не спомиње Хрвате. Koje je територије сматрао као српске a које као Бугарске, ни то кије јасно. Зна ce само да Босну и Херцеговину није сматрао бугарски м .

Он наводи да je у Србији било тада нешто око милион триста хиљада душа, од чега милион и сто хиљада Срба. Остатах су Срби БиХ и Старе Србије. Један други Немац, историчар Вилхелм Милер, у једној евојој студији изашлој 1877 (m) сматра да Европска Турска броји око осам и no милиона становника. Он даје чак детаљну по~ делу no народима, заобл>ену на стотине, коју je раније (око 1870) обрадио био статистичар Владимир Јакшић. По њима je тада било у Турској Срба 1,871.800, Бугара 1,860.500 (Грка и Арбанаса такође више него no милион, Турака више од два итд), Хрвата нула. Хришћана око пет милиона, муслимана три и no. Опет око милион и четврт муслимана нетурака, јамачно Срба и Бугара. Немац Вилхелм Аугерштајн у опису трећег херцеговачког устанка из 1875 (297), даје такође процењене податке, како изречно истиче, о народима Турске. Ту поред Бугара и Срба спомиње у посебној рубрици «Босанце, Херцеговце и Крајинце», опредељујући им број од близу милион и no душа (управо 1,450.000) Толико ниједан писац није дотада нашао становништва у БиХ. Он још процењује у Турској четврт милиона «осталих Словена». Штета што не каже кој мисли под њима. У сваком случају, нигде Хрвате не спомиње. Има писаца, нарочито «статистичара», који дају мешане податке о етничкој припадности БиХ, тако да их je практично једва могуће употребити. Тако нпр. познати некадашњи аустриски статистичар Бракели. У опису европских држава, треће издање из године 1876 (298), он каже на страни 64. III тома: «За Турску (свакако Европску Турску, jep ce цело дело односи на Европу, JIMK) цифре појединих етничких племена дају ce приближно овако израчунати: Бугара три милиона 700.000, Срба и Бошњака 1,500.000» . . . итд Ту нису обухваћени Срби из тадашње трибутарне Кнежевине Србије, jep њих наводи на другом месту. казујући да их je било 1886 године 1,058.274 (са Власима, Циганима и Јеврејима укупно становништво 1,216.274). Да ли Босанце сматра одвојеним народом од Срба није јасно. Даје им, 197

заиста два наименовања, али их трпа у једну рубрику. Хрвате ни једном речју у тадашњој Турској не спомин.е. II. Сад ћемо прећи на француске писце. Један од првих, упоредо са Ами Буем, био je професор Славистике на Колеж д Франс Сиприан Робер, који ce и деректно изјаснио за српство босан ских муслимана, казао je још и ово (299, стр. 21): «Срби, не подразумевајући оне из Аустрије, под самом Турском два и no милиона, воле надасве авантуристички живот ратника и пастира». To je он писао још 1844, кад je било веома мало података о етничком саставу становништва Европске Турске. Број Срба изгледа претеран. Међутим, ту je можда обухваћена и тада вазална Србија и Црна Гора. Хрвата ниједног није нашао у Турској, na према томе ни у БиХ. Према саопштењу Спиридона Гопчевића у књизи «Истина о Македонији» (300) Белгијанац Лавале ценио je 1873 године «илирску или српску породицу» на осам милиона душа, од чега спада на Србију милион и no, на Црну Гору 125 хиљада, на Босну и Херцеговину 900 хиљада .. . Огромну већину Босанаца, ако не и све, он je рачунао у Србе. (To he свакако бити исти Емил де Лавлеј, кога смо ми овде више пута директно цитирали — нпр. 97, али Гопчевић не наводи ни његово крштено име, ни његов предикат «де», ни наслов књиге. A, што je најважније, и његово породично име пише и чита погрешно. Нека читаоци из овога виде муку са употребом нескрупулозних писаца, међу које спада и мој земљак и пријатељ мог оца Шпиро Гопчевић, из Оравца у Боки.) Француски географ Елизеј Рекли у свом штандардном делу Светске географије (3°') утврђује, непосредно пред Окупацију БиХ, следеће етничке прилике становништва Турске, наглашујући да то чини «апроксимативно»: Срба има укупно 1,775.000 (онда каже колико има Арбанаса Гега, колико Тоска, колико Бугара, Грка, Јермена, Цигана итд. Хрвате нигде ни речју не спомиње). A Србе дели на Муслимане, Грчке католике и Латинске католике. Под грчким католицима разуме православне Овако je no њему укупна сума подељена: Мусл. 650.000 Прав. 945.000 Кат. 180.000. 198

Бројеви приближно веома тачни. Католика српског језика није било нигде сем у Босни; Муслимана у Босни, Херцеговини и Санџаку, приближно баш толико колико je навео. A православних Срба било je још у Старој Србији до Скопља. Баш толико колико je навео. To каже у првом тому (Јужна Европа), стр. 238, a на стр. 202 истог тома каже специјално за Босну и Херцеговину: «Изузев Јевреје, Цигане и понеког Османлију, чиновнике, војнике и тр~ говце, који живе у најмногољуднијим градовима Босне, сви становници Илирских Алпа словенска cy pace. Поред аустриске границе, у Крајини, они ce називају Хрвати, и то су заиста; али ce они једва разликују од својих суседа Срба Босанаца и Раца или Словена Рашке, која je сад постала Новопазарски Санџак. .. » Француски публициста Едмон Плоши дао je 1881 статистику Јужних Словена у Ревији оба света (302)). Он налази да Јужних Словена има више од 12 милиона. Од тога даје за Бугаре округлу суму од шест милиона. Хрвате наводи укупно са 1,350.000, a Словенце 1,210.000. Србе, међутим, рашчлањује на следећи начин: Кнежевина Србија (no одбитку 100.000 Румуња) 1,140.000 Црна Гора 200.000 Херцеговина 227.000 Босна 780.000 Нови Пазар 120.000 Маџарска, Хрватска, Славонија 1,000.000 Далмација и Истрија 425.000 Укупно:

3,892.000

Срба je нашао три пута више него Хрвата. Коликогод je становника босанско-херцеговачка статистика тада показивала, и Плоши, као и већина тадашњих етнографа Европе, рачунала их je у Србе (док je нпр. у Хрватској, Славонији и Маџарској рачунао само православце као Србе). Далматинци и већи део Истрана за њега су Срби, као и за скоро све друге статистичаре, социологе, етнографе и публицисте тога доба. Анри Гедо даје потпуно истоветан табеларни преглед Срба у студији наведеној под 303, истичући да то чини «према г. Пикоу, који je ову деликатну статистику подвргао миницуозној крити199

ци»; та табела показује «садашњи распоред српске pace» (односи ce на време око 1875, JIMK). Под делом Пикоа писац разуме једну књигу коју je писао француски публициста Емил Пико, али je издао анонимно г. 1873 у «Прагу и Паризу», под насловом «Срби Маџарске» итд. Цео наслов дат je у литератури под 304. Француско-италијански публициста Жан Убићини писао je пре сто година (305): «Србија ce не завршава на границама мале државе чија je престоница Београд. С ону страну ових граница простиру ce предели чисто српски и no раси и no историји: на југу Стара Србија; на западу Босна, Херцеговина, Црна Гора; на северу, одељено од Кнежевине t o k o m Саве и Дунава, старо Војводство српско, састављено од Срема, једног дела Славоније и Баната. Једна половина (ових области) припада Турској, друга половина Аустрији. Становништво ce дели на два скоро једнака дела: 2,300.000 становника за Турску, 2,700.000 за Аустрију. Једини језик којим ce говори и пише, то je српски. Ha западу и на истоку српске земље простиру ce две компактне групе: једна словенска: Хрвати, на броју од милион душа, сви католици; — друга, потпуно славизирана, Бугари, са три до четири милиона, првославни .. .» Ha следећој страни стоји «Праведни и према њиховим непријатељима, они (Срби) респектују права својих суседа, и не сањају да силом анкетују Хрвате или Бугаре» . . . III. Енглески статистичар Е. Г. Равенстеин објавио je годину дана пре Окупације расправу под насловом «Становништво Русије и Турске» (306). Ja сам за њу дознао преко приказа у најбољем немачком географском часопису (307), где ce за тај рад каже да je «изврсно написана расправа». Нарочити интерес прказивачи налазе што je Равенстеин узимао у обзир «националности и конфесије». Он налази у Европској турској укупно близу десет милиона становника (управо 9 милиона и 666 хиљада). Од тога отпада на Србе 1,272.000 a на Бугаре 2,575.550. Још налази и Турке, Арнауте, Грке, Цинцаре, Русе итд., али ниједног Хрвата. To je било опште мишљење науке до Окупације. У Туркој ce налазила тада и Босна са Херцеговином. Ни помена о Хрватима у њима. 200

IV. Ми смо за бројна стања народности код нас половином прошлог века, и нешто даље, увек наводили аустријске званичне ста■шстичаре (Чернига, Фикера, Бракелија итд.) Али су они износили само стања под Аустријом, a БиХ нису још биле аустријске. Кад су окупиране, имале су свој «Статистички уред» и овај je објављивао податке о вери. Па ипак су ти подаци прошли једном кроз посматрање и коментаре званичних бечких географа и статистичара. У званичном органу «Ц. кр. географског друштва у Бечу» за 1886, изашао je приказ другог no реду попиеа становништва БиХ. Приказ je из пера уредника часописа и генералног секретара Удружења Дра Франца витеза де Моније (345). Дакле, и према личности аутора и места где je расправа објављена, мора joj ce признати бар официјезни карактер. И није мало чак ни мене зачудило кад сам на стр. 659, у § 9 под насловом «Становништво no вери», нашао одма у почетку ове речи: «Готово сви становници БиХ припадају српском народном стаблу. Док ce на тај начин не показује у етнографском правцу никаква разлика, добивају у овим обим земљама, као уопште на Истоку, повећани значај конфесије као обележја различитости становништва. He само историјски, већ и политички и социјално. има овде вера свој значај. Мухамеданци су до пре кратког времена били искључиви господари земље, na су и данас још највећим делом његови сопственици, док су хришћани у подређеном положају као кметови.» To je скоро невероватно: да званични стручни орган аустријске управе призна искључиви српски карактер бх становништва, свега неколико година после Окупације и рата који су Србија и Црна Гора водиле за присаједињење тих области. He прави ту писац ма какву резерву, не спомиње уопште Хрвате као да не постоје. Прве његове речи гласе у оригиналу: Fast sämmtliche Bewohner Bosniens und der Herzegowina gehören dem serbischen Volkstamme an. 37. М иш љ ењ а слависта u осталих лингвиста

Има читав низ «језикословаца» који екс професо озкачују народности разних словенских народа, па успут и Босанаца одн. 201

Херцеговаца. To су већим делом тзв. слависте који испитују словенске језике и филологију, али такође и други «језикословци». Они ce сви првенствено на говорни језик обазиру, али не само на језик. Видеће ce то из следећих излагања. I. Прво ћемо навести словенске писце, jep су они, бар неки, били и хронолошки први који су о гледиште изнели и jep су остали светски писци много на њима базирали своја гледишта. Приоритет припада несумњиво првом слависти и «оцу славистике» Јосифу Добровском, иначе католичком (језуитском) свештенику, Чеху no народности. Он почетком прошлог века, 6 марта 1810, пише опет једном великом слависти, Словенцу Јернеју Копитару из. oc. ово (30’): «Човек ce привикне на географска имена a опште називе пусти у воду. Босанац ce неће назвати Србином, a ни Далматинац, na зар нису ипак зато Срби?» У једном ранијем писму истом лицу он још отвореније изражава то своје мишљење (31°): «О географским називима мало ce ja бринем. Ta забога Ду~ бровчни, Македонци и Босанци су Срби. . .» Добровски je са Копитаром «мењао мисли»; није било потребно да га уверава, jep je и Копитар исто мислио. Овде ћемо навести његове мисли посредно изражене, кроз бројке, али ништа мање одлучне. Јернеј Копитар пише званично као цензор врховној управи свога надлештва још 1817 (397): «Пет милиона говоре српски, од тога половина аустриски a половина турски поданици. . . Од аустриских, више него половина je неуједињена. .. » (To значи православна, JIMK). Кад Копитар налази два и no милиона Срба у Турској, то je очигледно да он увде убраја све Босанце и Херцеговце, којих je тада могло бити највише три четврти милиона, a толико исто Срба у Србији. Додавши још сто и више хиљада Црногораца (нека су и они рачунати под Турском), преостаје још опет три четврти милиона у Старој Србији и Македонији. Његови обли бројеви су брижљиво израчунати. Из разних других писама и написа Копитара може ce још јасније утврдити да он све Босанце и Херцеговце сматра Србима, 202

jep он хрватски етнички предео своди само на Горњу Далмацију и Хрватску Крајину. О томе смо дали детаљне податке у књизи Спорни предели (3'9, стр 35 ид.). Ту je дата и синтеза «етнографическог система» опата Добровског од стране проф. Ферда Шихпића (32°, стр. 124), na и то нећемо понављати. И Шишић констатује да je Добровски Србе и Бошњаке сматрао етнички једним. У истој књизи (31*) ce могу наћи и други подаци који ce овде не репродукују. Jep, мада ce та књига не односи на БиХ, има података који ce не могу одвојити. II. И Добровски и Копитар су то писали у самом почетку XIX века у првој и другој деценији. Одмах за њима појављује ce својим радовима Чех одн. Словак Павле Јосиф Шафарик. Он ce много бавио питањем опсега и деобе Словена, na je своја проучавања изнео у више дела. Ми нисмо могли сва пронаћи, али ипак довољно да Шафариково гледиште јасно и недвосмислено утврдимо. Због опсега и важности његових дела приказаћемо га засебно. Шафарик je у почетку свога књижевног стварања, у Историји словенских језика и књижевности издатој 1826 (3") делио Словене на два главна стабла: југоисточну и северозападну. Гране првог стабла су: Руси, Срби, Хрвати и Словенци. Русе и Србе дели Шафарик даље, при чему Србима прибројава: Бугаре, Србијанце, Босанце, Црногорце, Славонце, Далматинце. Интересантно je шта му на тој подели замера Ватрослав Јагић 1898 године. Он каже (312): «Шафарик je превидео Бјелорусе, a с друге стране je погрешно рачунао Бугаре као Србе, док je ове последње расцепкао према ознакама земаља у којима живе». Ниједном речју није Јагић замерио Шафарику што je нпр. Славонце и Далматинце, a да и не говоримо о Босанцима, уврстио у Србе. Напротив замера му што их je регионално цепкао У једној својој доцнијој књизи, под насловом «Српска зрна за читање», издатој у Пешти 1833 (313), П. Ј. Шафарик исказује ту мисао још јасније и разговетније: « . . . jep, то je историски и лингвистички утврђена чињеница да, као што Срби у Србији, Босни, Славонији, Херцеговини, 203

Црној Гори и Далмацији, заједно сачињавају само једну грану великог словенског стабла, na припадали они источној или западној цркви, исто тако њихов језик сачињава само један дијалект (не више њих, JIMK) иако са много незнатних варијетета . . . » Неколико година затим Шафарик je био први који je предузео да пружи јавности бројну слику словенског света и његов географски распоред. Он je то учинио у свом епохалном Словенском народопису у четрдесетим годинама прошлог века, делу које je за три године доживело друго издање (314). Много година, чак и деценија, ово дело ce сматрало као једини и најаутентичнији извор сазнања околности које опиеује. Познати хрватски публициста Имбро Ткалац, који je имао око 20 година када je то дело изашло, a који je био један од хрватских младића највише жељних знања тога доба, пише у својим мемоарима Г ) : «Одакле бих могао сазнати статистичке податке о свим гранама словенске pace, да није и опет Шафарик у свом дјелу Народописац словенски, и у својој етнографској карти укупне словенске pace дао Европи исказ тада савременога положаја Словена?» За Народопис Шафарика из год. 1842 каже Јагић (312, стр. 16) да je «та златна књижица била дуго времена уопште најбоље што je човек могао о том предмету сазнати». Ja ово цитирам из још једног разлога: да покажем како су најкомпетентнији Хрвати резултате Шафарикових истраживања примали без поговора, као нешто чему ce не може противуречити, као утврђену научну истину. Мислим на Хрвате ранијег доба. Нажалост, ja немам то дело Шафариково, али je он цитиран на стотине места. Ja сам овде употребио два цитата, од руских историчара књижевности Пипина и Спасевича (317) као и од немачког путописца и социолога Ј. Кола, jep je овај у једној својој расправи (3IĆ) репродуковао детаљан табеларни преглед Шафарикових података. Кол je само заобљавао бројеве на десет хиљада, док су их Пипин и Спасович давали заобљене на хиљаде, како je нееумњиво и Шафарик чинио. Jep ни он није дао праву статистику, нити je она у то време била могућа, a само у првој статистици морају да буду дати прецизни бројеви без и204

каквог заобљавања. Шафарик je очигледно прво установио који народ где обитава, na онда сакушвао податке о бројним количинама тога краја. Народ je опредељиван према објективном критерију, првенствено језику, што ce од једног слависте друкчије није могло ни очекивати. Народна свест још није била развијена код великог дела словенских народа, тако да би ce субјективни критеријум могао да употреби. По својој форми, међутим, Шафарикови бројни подаци имају изглед модерних статистика. Он даје табеларне прегледе и врши груписање одн. класификовање материјала: no државама у којима Словени живе, no вероисповеетима итд., тако да je лако разазнати које je делове народа имао у виду. Ми ce овде морамо ограничити само на делимично репродуковање Шафарикових резултата. Шафарик je нашао Словена укупно близу 80 милиона, од тога садашњих Југословена округло седам милиона и четврт (док je Бугаре ценио на преко три и no милиона). Од Југословена Срби броје, no њему, 5,294.000 лица, Хрвати 801.000, a Словенци или, како он каже, Винди 1,153.000. По њему, сви су Хрвати католици, a и сви Словенци сем 13 хиљада протестаната. Што ce Срба тиче, он je нашао православних 2 милиона 880 хиљада, католика милион 864 хиљаде, муслимана 550 хиљада. Делећи поједине народе на државе, Шафарик je све Хрвате унео у рубрику Аустрије, a исто тако и све Словенце. Срба je, међутим, нашао у Аустрији два милиона 590 хиљада, у Србији 950 хиљада, у Црној Гори 160 хиљада, у Русији сто хиљада, и у Турској милион 490 хиљада, округло милион и no. Кад ce сви ови бројни подаци доведу у везу, очигледно je да je Шафарик не само босанско-херцеговачке муслимане, већ и босанско-херцеговачке католике сматрао Србима. Проф. Ђуро Шурмин саопштава у Јагићевом Архиву за словенску филологију 1905 нека писма Вука Караџића Игњацу и Андрији Брлићу, Хрватима из Славонског Брода. У једном писму стоји и ово (3,s): «Ваљда да већ имате Шафарикову Историју Словенскога jeзика и литературе? Како вам ce допада? Ja му особито благодарим, што и Словенце и Далматинце и Рваћане (наше, не Кекавце, узима (no правди) међу Србе, као и Бошњаке и Црногорце.» 205

Босанци су, дакле, као и Црногорци пример чистих Срба, jima ce други уподобљују.

K o­

III Један од највећих слависта свих времена Франц Миклошић, професор Бечког универзитета, дао je у својој Упоредној граматици словенских народа (321) своје мишљење о пространству свакога народа с обзиром на језик који говори, Он налази два српска и један хрватски дијалекат: српски екавски и ијекавски, хрватски само икавски (стр. 391). Он каже: «Ко упоређује вести Константина Порфирогенита о седиштима Хрвата и Срба са географском поделом ијекаваца и икаваца, биће склон примити да су последњи Константинови Хрвати, a они други Срби. Овај однос je поремећен сеобама Срба, нарочито од оснивања Турског царства у Европи и оном неодољивом асимилационом снагом српског н а р о д а ...» Даље каже: «Источна зона српског језика обухвата Срем, Банат, Северну Србију, Ресавску, Источну и Стару Србију. Западна зона обухвата Црну Гору са Боком Которском, Северну Арбанију, Дубровник, Херцеговину, Босну, чији католички становници ипак хрватски говоре, и један део Славоније. Овде спадају и Срби у Маџарској». (Даље каже да има и икаваца Срба). Миклошић очигледно само католике босанске (не херцеговачке) сматра Хрватима. Руски и пољски књижевни историчари Пипин и Спасович у другој половини прошлог века издали су Историју словенских књижевности, најбољу која je до данас изашла. У уводу тог свог великог дела у три тома дају писци обавештења о историји и етнографији Словена, na наводе и њихов географски распоред и њихове бројне односе према резултатима науке до њиховог доба. Њихово дело, првобитно на руском језику, преведено je на неколико страних језика. Из немачког превода (317) даћемо неколико цитата. Стр. 12-13: «Западно од Бугара шири ce српско племе све до Јадранског мора и образује компактно становништво у северозападном делу Балканског полуострва као и југу Аустро-Угарске монархије»... «Срби у ужем смислу настањују, изузев кнежевину Србију и Црну Гору, још Босну, Херцеговину, Турску-Хрватску, Далмацију, један део Истре, Славонију, негдашњу Војну Границу, Срем, Бачку, Банат и допиру прилично далеко 206

У унутрашњост Маџарске. To су, дакле, Срби, Босанци, Херцеговци, Црногорци, Далматинци, Дубровчани, Чиче (у Истри), Ускоци, Граничари итд. Сем тога постоје српске колоније у Русији, затим у Турској, под Бугарима и Арбанасима, у тзв. Старој Србији. Он затим цитира разне писце и статистике које ce баве распоредом становништва према етничким моментима. Прво, разуме ce, Шафарика, који je ту праизвор свих писаца, na онда остале: Чернита, Бракелија итд. Они су употребљени на другом месту, и сви ce односе на половину прошлог столећа. Kao «најновији» податак Пипин-Спасович цитирају Руса Будиловича из год. 1875. Он већ католике сматра Хрватима, a одваја Србе православне са нешто преко три и no милиона и «турцизиране Србе» са округло (како он наводи) пола милиона. IV. Познати француски слависта Сипријан Робер, професор славистике у француском колежу у првој половини прошлог века, каже у својој великој књизи Словени Турске (299) између осталога: «Срби no језику и обичајима, Босанци су ce разликовали ипак увек од њихових дунавских сународника опоријим карактером; они, сем тога, претендују да надмашују друге Србе племством и чистотом порекла» (II, 1-2). «Kao све српске земље, и Босна je подељена у кахије, које ce даље деле на кнежине». (II, 30). A још у почетку (I, 1) наводи колико у Турској има Словена, нарочито Бугара, «не рачунајући Србе Херцеговине и Босне». V. Отац немачке филологије, један од два брата Грима, Јакоб, писао je 18 15 (322): «Србима правилније називамо оно што ce иначе Илирцима назива, словенску народну грану, јаку око пет милиона, коja станује почев од крањске границе на југу Купе и Саве доле све до старог Акроцераунија и Хемуса (Балкана, ЛМК), и од Јадранског мора до бугарског Тимока, a no својим колонијама такође je насељена у Славонији и Јужној Маџарској до Сент-Андреје код Будима» . .. 207

У предговору Вукове граматике, 1824 (323), даје он прецизнија обавештења о томе. Прво ћемо навести једну његову примедбу: «Становништво од около пет милиона да ce овако израчунати: три милиона несједињених Грка (тј. православних, JIMK) (један. милион у Србији, један у Маџарској, један у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији); од остала два милиона живе две трећине у Босни, који ce зову Турци према својој вери мада ни хиљадити међу њима не говори турски; једна трећина je католичка, и станује у Босни, Далмацији, Славонији и Хрватској». Прелазећи на језик, Грим каже у истом предговору (323): «Утврдивши да горе Купа, доле Котор, позади Тимок деле српски дијалект од словенског, арбанашког, бугарског, то ce његов предео простире на следеће земље: 1). Југоисточна Хрватска, jep провинцијални Хрвати спадају ка Крањцима, чији (словеначки) дијалекат чисто говоре. 2). Далмација. Становници су делом латинског делом грчког вероисповедања. 3. Славонија између Хрватске, Босне, Србије; у овом малом крају, који једини продужује да носи име целог великог племена, влада, као и у Хрватској, скроз латински обред. 4). Босна, великим делом турске вере, али има и латинских и грчких Бош њака. . . Она обухвата, узевши уопште, и југоисточне земље српског језика, Херцеговину и Црну Гору. 5). Србија у ужем смислу, највећим делом подложна Турцима, али ипак један део стоји под Аустријом, нарочито Срем и Банат, a у 17 и 18 веку извршене су велике сеобе турских Срба у Маџарску, у чијим су с јужним пределима населили». (Под Банатом и Грим, као и многи други тадашњи писци подразумевају и Бачку. У једном писму Копитара Августу Поту стоји: Шафарик je био тада директор школе у Новом Саду, Банат) (324). Велики немачки филолог Јохан Северин Фатер писао je пре више од сто година (32S) и. о.: «Ми бројимо у Славеносрбе: 1). С-рбе у ужем смислу или Србијанце, у некадашњој краљевини Србији, садашњој турској провинцији Серф-вилајет, на обе стране Мораве, између Тимока, Дрине, Балкана, Саве и Дунава. Један велики део отселио ce још раније у аустриску Славонију и Јужну Маџарску:. Они су готово сви грчког обреда. 208

2). Босанце између Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и Балкана. Многи су прешли на Ислам, али су ипак највећим делом сачували словенски језик и обичаје. Највећи део, међутим, исповеда грчки култ, само мало њих западни. 3). Црногорци, у Турској Арбанији између црногорских брда, од Босне према морској обали до Бара, сви грчког обреда. 4). Славонци, у аустриској краљевини Славонији и војводству сремском, делом грчког делом латинског обреда. 5). Далматинци, уздуж Јадранског мора, у окрузима Задар, Сплит, Дубровник и Котор, као и прибрежним остравима, готово сви исповедају римски обред. Српски језик говоре сви ови народи са неким веома малим отступашима у дијалекту . . . Прави српски језик дели ce у три дијалекта: херцеговачки, ресавски и сремски. Босански ce не разликује од српскога готово ништа. Славонски je само једна нијанса српскога. Далматински je дијалект прилцчио модифициран утицајем суседне Италије, нарочито у језику обичног народа».

209

IX. ПУБЛИЦИСТИКА ШИРИ ДАЉА САЗНАЊА О БИХ.

У претходном поглављу ми смо навели шта су о БиХ одн. о њиховом етничком карактеру писали «научници» или боље рећи до каквих je закључака дошла наука. Ту су изнета мишљења и тврђења писаца који су компетентни да о томе дају своју реч, који су ствари испитивали екс професо, који су проблем проучавали за себе. Овде he бити наведени други писци, који нису можда директно посматрали и проучавали појаве које излажу, jep то прелази њихову примарну компенетенцију, али су они усвајали она гледишта првобитне науке која су им изгледала највероватнија и најбоље поткрепљена. Ту има и научника, чак првог ранга, али не увек из исте струке којој ce признаје првенство речи. Има и писаца општег карактера без нарочите стручности; то су публицисти у ужем смислу. Они нису стручњаци уопште, али су они често првокласни писци, који ce радо читају и које публика са поверењем прихваћа. Они су махом noпуларнији од сасвим «стручних» писаца. Они су углавном утицали на стварање «јавног мнења» свога времена, na ce већ и због тога не смеју мимоићи. Ту има и путописаца који износе своје импресије (иако су оне «са лица места», ипак су ограниченог значаја), ту има политичара који пледирају за одређена решења базирана на правди и међународном опортунитету итд. Разуме ce да нису сви писци истог значаја, али баш та разноврсност њихова чини различите аргуненте посебио интересантним. Раздеобу смо овде извршили према народности писаца шш, боље, према језику на коме су писали (нпр. Швајцарци немачког језика су наведени међу «Немдима», француског међу «Французима» итд.). To je само спољно омеђивање; главно je шта су ти писци казали, a то баш овде следује. 38. Ф ранцуски публицисти.

Почнимо сад са њима, са француским писцима. Било их j e много, али смо ми само н е к е успели да сакупимо. Добро h e H a ­ rnoj цељи и они послужити. 210

I.

Наполеонов конзуларни чиновник у Травнику с почетка прошлог века, пре 160 година, писао je с. 26): «То je било у VIII веку када су joj Срби дали име Босна no имену Босне, њене главне реке». Француски публициста Масије Де Кравал, описујући Црну Гору пре више од сто година, каже на стр. 584 расправе (под 327): «Поставимо ce на Јадран, у Бар, и с те тачке повуцимо две линије: једну уздуж далматинског архипелага према северозападу у циљу да ce постигне јужни најистакнутији део Истре, другу према северо-истоку уздуж брда која деле Србију од Арбаније и Македоније; покушајмо савити ову другу линију према Дунаву да би стигли до утока Тимока. Широк простор обухваћен између две стране угла тако повученог настањен je само једном расом л>уди, српском или илирском расом». Исти писац Масије Де Клервал говори у цитираном делу (” 7) посебно о Хердеговини: «Херцеговина има плодних равни и могла би да отхрани становништво неколико пута знатније него ово које je данас настањује, a које, како кажу, износи 184 х иљ аде. Ово становништво, децимирано анархијом, припада целокупно српској раси и у већини грчкој вери». У једној француској књизи изашлој 1874. под називом «Југословенска земива» (32S) стоји за Босну: «Али je српски елеменат доминантан и следствено српски je део несумњиво далеко највећег значаја». Француски: Mais l'élément serbe est dominant, et par suite la part de la Serbie est incontesteblement de beaucoup la plus importante. Сад ћемо пренети цитате из две књиге које je у своје време навео у својој докторској дисертацији о БиХ Мирослав Спалајковић (331). Та теза je била јако запажена и много цитирана. Међутим, мало у њој има новога, а још мање трајне вредности. И ова два цитата су учињена на начин неуобичајен у науци, тако да сам мислио да их не преносим. Ипак см ce предомислио, jep верујем у тачност кавода мада са веома мањкавим цитирањем извора. Прво цитира A. Даврила јамачно према некоме другом, jep изгледа да га je цитарао раније, што ја нисам могао наћи. He 211

каже о њему ништа, нити спомиње књигу. Свакако je то познати писац под псеудонимом Сирил. Књига he бити јамачно његова «Сентиментална путовања кроз Словенске земље» (379). Спалајковић цитира ове његове речи (330): «Свуда где су Словени потлачени, као Чеси, Словаци, Рутени, Срби и Хрвати у АустроУгарској, Срби у Босни и Херцеговини, чује ce иста девиза Nolumus germanisari (Нећемо да нас понемче)». На стр. 30 Спалајковић цитира књигу «Историја источног рата» изашлу за време самог рата (1877) (332), можда анонимно, у којој «један француски публицист тога доба» каже да католички Словени Аустро-Угарске желе припојење Босне Монархији да би ојачали словенски утицај у њој, нарочито према Маџарској: «И онако у бројној мањини према Словенима Југа, Маџари јако ризикују да буду прогутани ако би каквом политичком комбинацијом неки милиони Срба Босне и Херцеговине ггридружиле ce Србима Угарске, Хрватима и Далматинцима, а да не говоримо о Словенцима. Рецимо, уосталом, да Босанци и Херцеговци, у великој већини источног обреда, не држе ништа до To­ ra да постану поданиди аустријски, него сањају о васпостављању српског царства или бар да уживају своју аутономију!» . . . Ми смо већ једном цитирали, у 36. одељку, француског публицисту италијанског порекла Убићиниа (Жан Оноре Абдолоним). Ту je он говорио о Србима уопште, у које je, убрајао и Босанце. Међутим, он има и једну посебну расправу посвећену Босни, која je изашла 1882. (четири године после Окупације) у најбољем француском часопису за Географију. Ипак ми то овде преносимо, jep je Убићини многострани публициста и балканолог пре него географ. У тој својој студији je Убићини изос. казао: «Етнографски je Босна најхомогенији предео Европске Турске. Изузев неколико стотина Османлија, три до четири хиљаде јевреја који су дошли у XVII и XVIII веку или из турских покрајина или из Дубровника и Венеције, затим 18 до 20 хиљада Арбанаса разасутих no Новопазарском санџаку, сво становништво je српско.» La population tout entière est serbe! (34 католика, 35 °/о муслимана, 43 °/о грчких католика или православних. Али под различношћу ве213

pa постоји и скрива ce јединство: сви ови људи — католици, муслимани и православни — говоре исти језик и исте cy pace, a ова paca — то je главно — иста je она што насељава СрбиЈу на истоку, Црну Гору на западу, Далмацију на југу.» Стр. 117: «Ови босански Словени припадају етничкој грани која je, у Србији, Бугарској и другде, открила сопствене аспирације и показала ce способна за оригинални развој цивилизације.»

Ha страни 121 Дил говори о сличности србијанског и босанског пејсажа и начина живота, a о различности хрватског и босанског. Дословно каже: «Кад ce излази из Босне на северозападној граници на путу за Загреб и Хрватску, последње босанско место које ce запажа на десној обали Уне зове ce Костајница. Са својим белим минаратима који му дају чисто оријентални изглед, он сачињава фрапантну противност са малим хрватским градићем на левој страни обале, a који има, са тешким звонима својих католичких цркава, сасвим западни и сасвим немачки лик. Изгледа заиста да ce човек налази на граници два света, и стварно Уна сачињава вековима границу између Ислама и Хришћанства. Идите, пак, на источну границу, нпр. у Зворник, на Дрину: на левој обали реке je Босна, на десној краљевина Србија: али с једне обале на другу, земл>а je иста, насеља имају једнак изглед; и, заиста, no обичајима, no раси, no религиЈи, ове две области су сасвим и с т е...» (Писац каже како Аустрија отежава сваки контакт преко граница). «Тако политика одваја оно што географија и paca изгледа да спајају. Некад су односи између турске Босне и Србије били многобројни и чести: они су данас скоро сасвим престали. . . » О БиХ je у више наврата писао у најбољој француској ревији (Ревији оба света) у доба Анексије (пре ње и непосредно после) Рене Пинон. Нисам могао нигде да нађем биографске лодатке о њему, али ми je писао др Младен Жујовић, кад je изашла прва моја књига о БиХ (339) да je он још жив био у Паризу. Он je писао у почетку 1907 (337): «Босна и Херцеговина броје 800 хиљада становника православних, 600 хиљада муслимана, 300 хиљада католика. Сви су Словени; могло би ce чак рећи: сви су Срби». (Дал>е каже да ce католици сматрају Хрватима, a да су муслимани сви Срби, што ce цитира на другом месту). У тој истој расправи (337), с. 660), у којој ce специјално претреса аустро-српски спор годину дана пре анексије, стоји: «Ha 214

(географској) карти, садашња краљевина Србија далеко je да испуни простор запремљен расом, народношћу и језиком српским. Он ce чак не поклапа више ни са старом, историском Србијом; тотово све земље које окружују произвољне границе које су joj (међународни) уговори дали, српске су као и она сама. Црна Гора je, једнако као Србија, српска држава. Између Дунава и Саве, онај Срем који ce открива са висине београдске тврђаве, простране и богате равни, и на северу од Дунава, многи јужни предели старог Темишварског Баната настањени су српским становништвом. Ha југу, Стара Србија, све до Шар Планине, настањена je Србима православним вечно децимираним муслиманским Арнаутима, она чини део турског Косовског вилајета. Босна и Херцеговина, које номинално зависе от Турске царевине, али које Аустрија окупира и управља, настањене су Србима. Српски je такође, са једном мешавином Арнаута, стари Новопазарски Санџак, којим управља Турска» . . . Француски публициста Рене Пинон при приказивању Европске кризе проузроковане Анексијом БиХ (334) цитира у овом погледу самог Калаја, најдужег управљача Босие и Херцеговине (као заједничког министра финансија Аустро-угарске, под којим су ове две покрајине спадале) и каже између осталога о стању за време окупације: «Страни путници, који су хтели да посете Босну били с у . . . дочекивани са тако дречећим љубазностима, да им нису пуштали да виде ништа друго него званичну фасаду администрације којој je више било стало до тога да германизује земљу него да joj обезбеди развитак. Српска историја, српске традиције, све до српских песама, беше забрањено; никад, за време отоманског режима, није земља претрпела такво тлачење. Све оно што je потсећало на неке везе становника са Србима беше тако строго прогањано да je г. пл. Калај, поставши гувернером ових двеју провинција, забранио своје сопствено дело, у коме je некад био написао: «У Босни и Херцеговини, уз три религије, нема него један народ: српеки».» У претходним цитатима Рене Пинон истиче јасно и отворено српски карактер покрајина БиХ. Сад he ce навести још неколико места из његових студија у којима опет заобилазним начином истиче српски, само српски карактер ових покрајина. Тако нпр. у првонаведеној студији (ш). Ha страни 871 стоји: «Мала српска краљевина je далеко од тога да обухвати све л>уде који 215

знају да су Срби и тако ce изјашњују и који имају свесну ж ељу да ce прикључе једном заједничком центру. Срби који живе ван терена бројнији су него они којима je Европа дозволила да уђу унутра. Има, око мале Србије, једна пространа Србија ,још неослобођена’. ..» Стр. 875: «Српски народ je подељен на две велике масе скоро једнаке, од којих свака броји приближно no три и no милиона душа. Једна je у Аустро-Угарској, друга образује Краљевину Србију и Црну Гору. Зато Аустрија хоће анексијом Босне да у аустро-угарском царству постави гравитациони центар српске народности . . . Анексија Босне није ништа друго него једна етапа у апсорбовању целе српске pace. Али Срба има до Скопља, до Битоља! ...» Напослетку, да цитирамо још једну студију Ренеа Пинона v истом угледном часопису (338) посвећену Црној Гори, у којој стоји и. о.: «Од Јадранског мора до Дунава постоји само један народ и то српски, под разним властима» (писано 1910). Гледишта о ексклузивном српском карактеру Босне и Херцеговине јављају ce и дан-дањи. У једном познатом француском енциклопедијском речнику, издању из 1953, стоји (285): «Становништво je српско, али раздељено, са гледишта вере, на грчко-православне, римо-католике и муслимане.» 39. Н елачки публицисти

Писци немачког језика које смо нашли, највише су ce овим проблемом бавили у деценији Окупације, за време и после Турско-српског рата. Али има покоји писац и од раније, a приличан број доцнијих. Први he бити наведен један дугогодишњи аустријски конзуларни чиновник у Босни, који je испочетка заступао чисто српску тезу, a после Окупације јако разводњену (што je сасвим разумљиво за једну официјелну личност). I. Консуларни чиновник Карл Сакс, који he после да напише више дела о БиХ, објавио je још 1863. једну «Скицу о становницима Босне» (1И); тада je означен као неки конзуларни приправ216

ник. Међутим студија одаје једног озбиљног и веродостојног посматрача. Он каже у тој студији да «становници БиХ припадају готово сасвим јужним Словенима, који cy у VII веку придошли у ове — тада византијске — провинције».. . . «Словенско становништво босанских провинција припада највећим делом српском народу, који ce дуго после овог имигрирања поделио у следству политичких и климатских односа на више грана које ce разликује no дијалектима и обичајима. Тако ce за њега развили Босанци, a из ових опет Херцеговци, некад звани Горњи Босанци, Неретљани, Захумци и Травунци (према својим седиштима); затим Рашани или Раци око Новог Пазара . . . Хрватски народ je у Турској Хрватској близу нестанка. Главни узрок овој појави лежи у верским односима. Католицизам, главно обележје Хрвата, тамо je највећим делом прешао у Ислам, тако да су уз мухамеданце преостали још само грчко-православни, a ови ce рађе зову Срби него Хрвати, као што ce с друге стране тамо мухамеданциназивају ,Турцима’ . .. Готово у целој Bo­ emi ce земаљски језик назива босански, a од стране грчко-православних такође и србски, или укратко наш ки. . . Док ce — ето •— становништво БиХ највећим делом претставља језично и историјски као национално јединствено, са његовом фактичном, политичком националнош ћу изгледа сасвим друкчије. Kao што су на Истоку уопште појмови народности и верске заједнице међусобно побркани, то je и јужнословенска нација у Турској подељена на три строго одвојене ,народности’ према верском исповедању, које између себе неће да имају никакву заједницу, и то: Срби, тј. грчко-православни хришћани, Латини, тј. римо-католички хришћани и Турци, тј. мухамеданци ...» И сад износи колико je којих, посебно «Срба», «Латина», «Турака». Све то ставља у наводнике, не зато што превославни не би били Срби, већ што су сви Срби, a само ce православни тако називају, и то кад хоће да истакну верску диференцијацију. И он, који je канда служио тада у Сарајеву, све Словене БиХ прибраја у Србе, без икаквог ограничења и без икакве резерве. Само су православни тога свесни, a друге вероисповести нису. Сад ћемо навести Предговор у Герхардовом преводу српских народних песама. Te песме су преведене давно и Гете ce о њима изражавао, али je II издање тек из седамдесетих година. Ње217

га je спремио и предговор написао др Карл Браун-Визбаден, na његове мисли овде преносимо. Карл Браун у предговору Герхардових српских народних песама (34°), на страни 33. каже следеће: «Изван (Србије) ми налазимо српско племе бројно заступљено и у Турској и у АустроУгарској. У Турској ce налази: у Босни, у Херцеговини, Горњој Македонији, Старој Србији, у североисточној Арбанији и у Црној Гори. У Аустро-Угарској: у Далмацији, Хрватској, Славонији, једном делу Истре, некадашњој Војној Граници, Банату и у горњем току Дунава све до СентАндрејских острва. Тврди ce да укупан број Срба (који уосталом нису само територијално него и верски подељени, jep ce налазе, иако грчкоисточна црква обухвата велику већину, и латински или римски хришћани, мухамеданци и разне секте) тврди ce да укупан број Срба износи шест до седам милиона душа. To ипак почива на приближној процени. Пописивао их није нико». (Заиста до 1921 нису Срби били пописивани у свим пределима где живе. ЛМК). Немачки књижевник Карл Браун, каже даље у предговору Герхардовог превода српских народних песама (34°) ово: «Учинила би ce неправда старосрпској нацији кад би ce идентифицирала са садашњом малом кнежевином Србијом. . . У време њеног највишег цвата, после освајања храброга Стефана Душана, половином XIV века, обухватало je српско царство не само кнежевину у којој моментано Милан Обреновић IV влада, него још такође: 1. Рашку, отаџбину Раца; 2. Примордију (?); 3. Б угарску; 4. Горњу Македонију; 5. Далмацију и пре свега 6. Босну. И старе јуначке песме, које славе нејаког Уроша, цара Душана и Краљевића Марка, не ограничују ce само на уски предео између Дрине, Саве, Дунава и Тимока; оне певају и о Ибру, Вардару, Неретви итд., као и о градовима Дубровнику, Сарајеву, Мостару, Призрену, Драчу, Скадру, Травнику итд. И данас још простире ce предео српског језика и српских народних песама далеко иза ганица Миланове владе. Кад би ce данас повратио Душан, не би му тешко било да опет образује једно српско царство...» Познати војни писац В. Ристов, некад пруски a после швајцарски пуковник и професор војних наука у Цириху, каже у опису рата 1875-76 (295), страна 30: «Српска племена no језику и 218

no пореклу заузимају далеко највећи део западне половине Европске Турске. Источно ce простиру до Нишаве и Карашу (Струма), Стримиона старих који ce улива у Орфански залив, јужно од северне границе расрострањености грчког језика и народности. Они обитавају Босну, Хрецеговину, стару Македонију. Црногорци и Далматинци, иако нису потчињени Турцима, српског су племена.» У великој илустрованој Историји Источног рата од Морица Цимермана, изашлој на крају рата (343) стоји за Херцеговину и ово: Стр. 51: «Становништво Х ерц егови н е износи око 300 хиљада душа и целокуп но je српско.» Аустријски путописац Барон Швајгер-Лерхенфелд у своме опису Босне баш у времену Окупације (341) каже следеће: «Целу Босну и Херцеговину обитава хомогена словенска маса. Чак ни Рашка није била никад деславизирана, a јужни обронци српских пограничних планина између Нове Вароши и Новог Пазара одржавају још увек у већини Србе. Главна маса словенских становника Босне српског je племена и већина слависта просто их означује као ,Бошњаке’ за разлику од Срба у ужем смислу који обитавају данашњу кнежевину. Затим ce још разликују Раци или српски становници данашње Рашке, онда Херцеговци који једнако као и Бошњаци припадају великосрпском народном стаблу. Један део словенских Босанаца je хрватског племена, али они не претстављају један јасно обележен део југословенске pace. Иако je хрватски дијалекат скоро потпуно нестао из Турске, дају извесна физиолошка обележја закључити да тај народ постоји уздуж границе од Гламоча до Б ихаћа. . . Херцеговина je с оне стране Неретве, на истоку, у свим својим деловима настањена од православних хришћана. У источној и средњој Босни, хришћани су већином грчко православне вере». Сад неки ставови из једног предавања унив. професора Виганда (име му ce не наводи), одржаног крајем прошлог века (канда у Лајпцигу, где je предавање објављено). Ту стоји (34\ стр. 17): «Српски народ je веће племе балканских Словена, он je такође много већи него што широка публика у Немачкој обично прихваћа, jep Срби краљевине Србије само су мањи његов 219

део; ту спадају још Срби из Јужне Маџарске (Банат, Срем), даље Хрватска и Славонија, онда Босна, Херцеговина, Црна To­ pa, Далмација и унутрашњост Истре» .. . Стр. 18: «Ако ви (каже публици) посматрате предео повезан заједничким језиком, онда ce показује једно далеко пространство са 7-8 милиона становника, који he ce пре a после сјединити у једну политичку целину; бар национална настојања Срба томе стреме». Сад ћемо навести писање неког Карла Пеца, вероватно Аустријанца. Он je проборавио 1890 седам месеци у Херцеговини и онда издао, 1891, књигу под насловом «Мостар и његов културни круг» (’38). Из приказа те књиге, која ми није доступна, из приказа у немачком часопису «Иностранство» за 1891 (п?), Карл Пец признаје српски карактер не само Херцеговине већ и читаве Босне, које морају бити задовољне да су потпале под Аустрију. To je доказ да je писац пропагатор аустријанштине у Босни, и тиме његов погледи о националности добивају већи значај. Они су дати свега десетак година после Окупације, кад ce још Аустрија није била везала за хрватску тезу. Ево шта каже дословно рецензент: «Свакако je књига Пецова, богата на појединим доказима, још једна нова потврда да je западна грана српског народа допала у најбоље руке које би joj веран пријатељ овог даровитог словенског народа могао само да пожели». Дакле, БиХ су и за Пеца само «западна грана српског народа», тога «даровитог словенског народа». Ha другом месту исте књиге каже да су херцеговачки муслимани «природно Срби». II. Сад ћемо, просторно нешто одвојено, прећи на писце овога века, великим делом после Анексије, у сваком случају више деценија после Окупације БиХ. У офијезном аустријском часопису «Аустријски Преглед» објавио je 1906 проф. Едуард Рихтер једну темељну студију о Bo­ emi (са државно-правног и геополитичког гледишта). Она je изашла мало после смрти писца. У тој расправи (345), коју треба у некој другој књизи посебно претрести, каже да Аустрија није могла ниуком случају дозволити «спајање, некада турских, 220

српских земаља Босне, Србије и Црне Горе». Он све три земље ставља етнички у «исти лонац». Све су три Сербенлендер! Берлински правник и професор Универзитета Ф. К. Нојбекер писао je 1913 једну расправу о Балканским проблемима (34i) поводом завршења балканских ратова. Он je заступао тезу излаза Србије на Море и том je приликом рекао (алудирајући на аустријски отпор): «Срби не траже ништа од Аустро-Угарске. У своје време они еу били пристали да им ce одузму зем љ е српске pace, Босна u Х ерцеговина, a сад траже компензацију у турској земљи». (Пренето из књиге «Проблем арбанашки. . .347). Немачки писац у баварски нотабилитет Артур Ахлајтнер, свом опису Путовања no Словенском Југу (Далмацији и Црној Гори) дотиче ce сасвим узгред Босне и Херцеговине. Ha страни 350 те књиге (348), говорећи о Црној Гори каже: «Разумљиво ie само no себи да je аспирација Црне Горе на Великосрпство довело ову у оштру противност са Аустро- Угарском ради српеких земаља Босне и Херцеговине.» (Год. 1913).. Немачки публициста Албрехт Вирт, ина че тш&ло наклоњ ен Србима, писао je у једној својој великој информативној књизи о Балкану, изашлој после балканских ратова (првој књизи која темељно описује Балкан у стању после тих ратова, вид. у литератури (под бр. 351) из. oc. ово: Стр. 103: «Већ за време принца Евгенија (Савојског) аустријске трупе су продрле биле више пута до вилајета Мостар и Сарајево, које Срби настањују». Вилајети Мостар и Сарајево, то значи Херцеговина и Босна. Писац не види ту никога другог сем Србе. Он то још изразитије очитује на стр. 343, где говори уједно о Босни, Херцеговини и њиховом залеђу Далмацији. Он директно каже: «Становништво анектираних земаља које су 5 октобра 1908 примљене у састав Монархије износи, заједно са Далмацијом, 2,6 милиона. Оно ce састоји претежно од Срба и сасвим једним незнатним делом од Италијана, Немаца и Маџара, као и Јевреја и Цигана.» (Да он Муслимане сматра Србима, видеће ce из следеће књиге). Ово његово гледиште изводи ce такође из осталих делова књиге, у којима не говори директно о Босни и Херцеговини, већ о ширим областима које обухватају и те провинције. 221

Ha стр. 27 o h налази y целој Југоисточној Европи (толико омиљен назив Немцима!) Срба девет милиона и 600 хиљада, на стр. 34 на Балкану Срба 6,25 милиона a Хрвата 0,00. Ha стр. 268 понавља, може ce рећи исто, само сад у тексту (не табеларно). Говорећи о јужним Словенима каже: «Далеко највећи no броју су Срби, њих има укупно 9,6 милиона, од тога половина на Балкану, рачунајући браћу у Далмацији, Босни и Херцеговини. Ha Балкану до босанске границе живе око 3,8 милиона.» Швајцарска социјална радница Катарина Штурценекер, спомињући у једној својој књизи БиХ (зи), увек их карактерише као «српску праземљу», — «српске праземље»» итд. Разуме ce да њене изјаве немају значај историских доказа, али су оне одјек општег схватања европске публицистике из времена Првог светског рата. За време Првог светског рата, насталог због Босне, дао je швајцарски публицист С. Цурлинден опис догађаја и збивања посматран са швајцарског становишта. Тиме je књига добила полузваничан карактер. У том рату Швајцарци немачког језика су отворено симпатисали са «Централним силама» (са Немачком и Аустријом), na ипак у тој књизи (405) стоји: «Бенгалско осветљење духа, у коме je администрација ових српских земаља налазила за време окупације, пружа чињеница, да je барон Калај, министар за овај предео, забранио био за БиХ своју сопствену, иначе одличну Историју Срба.» Без увијања писац означује БиХ «српским земљама». Описујући узроке размимоилажења између Србије и Аустро-Угарске, аустријски армијски ђенерал Емил барон Војновић пише 1917 (35°, с. 55): «Ка моментима које Србију већ читав низ година преносе у све веће раздражење против Монархије, спада свакако и анексија БиХ. Ta Срби сматрају те земље као своје наследство. Они то претстављају као да je био први корак Монархије насиља према својој зем љ и ...» Бечки публицист, дугогодишњи познати шефредактор Ди Цајта, Д-р Канер, написао je после рата у једној свуда запаженој студији «Царска политика катастрофа» (353), између осталога и ово о времену после Анексије: «Најгоре je Ерентал третирао Србију . . . A ипак je Србија била она држава која je са једног вишег, рецимо садашњег гледишта самоопредел.ења народа најпре 222

имала право да ce узме у обзир . . . Jep обе анектиране покрајине биле су месо од меса Србије, оне су биле, no својој народности, српске провинције». (За Србију, како je писао српски етнограф Цвијић, «не само што су Елзас и Лотарингија за Французе, или Тренто и Трст за Италијане, или Немачка Аустрија за Немачку, него оно што je Москва за Русе, Бранденбург за Немачку, дакле оне земље које чине најбољи део нација»). Стр. 55. Ha страни 311, претресајући стање после Видовданског атентата, каже писац: «Док je иначе још од времена организације окупираних предела од стране Калаја Аустро-Угарска, из разлога кратковидне политике, практиковала да прећути српску народност једног великог дела становника Босне и само о «Босанцима» без разлике или о «Бошњацима» говорила (Калај je чак хтео да из српског језика створи неки посебан «босански језик»), сад су одједанпут атентатори названи просто Србима да би ce њихово домовинско порекло сакрило...» И познати есејиста и биограф Емил Лудвиг, казао je у опису почетка првог светског рата (352) да су «БиХ месо од меса српског» ! III. Даћемо посебно место лексиконима и сличним «књигама за превртање», које су просечни грађани најчешће и највише консултирали. У њима je згуснуто ошпте гледиште науке и проеечно становиште културних кругова. Зато гледиште те публикације, макар и застареле, не треба пренебрегавати. У прошлом веку су најпознатији били Мајерови конверзациони и слични лексикони. Било их je више издања под разним насловима и свуда су БиХ истицане као српске покрајине одн. њихово становништво као српско. Неколико примера he то потврдити. To je тим потребније, што ce хрватски писац Иво Пилар горко жали (251) да je Мајеров Лексикон Босну означио српском. Пре него прелистамо низ Мајерових лексикона овог и прошлог века, споменућемо, реда ради, и један стародревни лексикон од пре више него 220 година. У једном од првих «уииверзалцих лексикона» света, изашлом половином XVIII века (3S5). под речју Србија наводи ce Србија 223

у ужем и ширем смислу. Тамо стоји директно: «Земља Србија узима ce и у ширем смислу и она ce дели онда у Приморску и у Средоземну Србију. Она ce прва раније звала Хум a данас Херцеговина и допирала je до Далмације и Арбаније. Ова друга (сувоземна, JIMK) делила ce у два дела. Један je на истоку реке Дрине и зове ce Рашка или земља Рашана; друга je на западној страни реке Дрине и има на западу Хрватску као граничну земљу и зове ce Босна». Kao што ce види, Босна ce и ту сматра делом Србије у ширем смислу. Немачки лексикони из читавог века и no доцније нису битно променили то гледиште. Ево доказа. У Мајеровом Лексикону изашлом пред Окупацију (1873) БиХ стајало je о Босни (зи): «Од становништва су око 51°/о Грци, 32°/о Турци, 15 °/о Цигани, главна маса чисти Бошњаци (који припадају српском народном стаблу). «Die Hauptmasse reine Bosniaken zum serbischen Volksstamm gehörend. Спиридон Гопчевић y свом делу o Македонији (357) спомиње тај или неки слични Мајеров «Ручни лексикон» (358) који цени године 1875 илирско-српско племе на око осам милиона, и то у Србији, 1,310.000, у Црној Гори 197 хиљада, у Босни и Херцеговини 1,101.000 . . . Оба писца несумњиво обухватају цело, или скоро цело, становништво БиХ као илирско-српско (са изузетком, може бити, Јевреја, Цигана и неколико Османлија). У Мајеровом Лекикону за 1889. (359) стоји под речју «Босна» (вели да ce тако означава и српски и турски): «Становници су Словени и припадају српском народу. Језик je српски у свој Боснк и одржао ce сасвим чист, пун и леп, нарочито no селима. Турски ce није могао нигде да укорени упркос дуге владавине Османлија.» Слично као и претходни општи лексикони приказују бројно стање Словена у Турској и Дунавском сливу путописни компендиј Maj epa, чији су подаци у своје време примани као најсигурнији. У IV издању, 1892 (36°), стоји на стр. 142: «Словени ce деле на Србе, тј. становнике Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе (он говори само о становницима ван Аустро-Угарске) и у Б угар е. . . (Говори о историји) . . . Сад ce Срби деле на Србе у ужем смислу (у Краљевини Србији и Маџарској), на Раце, тј 224

оне који живе у старој краљевини Рашкој (Стара Србија), дакле у Новом Пазару; у Босанце, тј. Србе који живе у Босни, од којих je један део становништва, тј. онај који je припадао српском земаљском племству, примио Ислам после турског освајања; у Хрвате, који станују у североисточном куту Босне (ово je јамачно грешка место северозападном, JIMK); у Херцеговце и Црногорце. Укупан број Срба на Балканском полуострву . . . износи два и no до три милиона душа. По прилици два и no милкона Срба и Хрвата су настањени у Маџарској и Аустрији». (Нажалост писац не каже колико би преостало самих Хрвата кад би ce од тог броја одбили Срби, али би јамачно било веома мало, JIMK). У Мецгеровом Географско статистичком лексикону с краја прошлог века (9. издање!) стоји под речју БиХ (3уб а з н о сао п ш ти о и и сп и сао д р М и од раг А л. П у р к о в и ћ .

245

224) K. S. D rag ano vić, Massenübertritte von Katholiken zur „O rh od o xie* im kroatischen Sp rachgeb iet zur Zeit der Türkenherrschaft. »O rientalia C hristiana P eriodica". Volum en lil. Roma 1937. 225) A rc h iv der G esellschaft Jesu. Austria. B. XX. S. 115.

226) С аоп ш ти о л р в о Љ у б о м и р К о в а ч е в и ћ у Г л а с н и к у С р п ск о г у ч е н о г д р у ш т в а б р о ј 56, г. 1884, стр. 353. 227) С ао п ш ти о И л а р и о н Р у в а р а ц у Г о д и ш њ и ц и Н и к о л е Ч у п и ћ а , I к њ ,, 1878, стр . 255. 228) С тева Д и м и тр и јев и ћ , у С п о м ен и к у С р п с к е к р а љ е в с к е а к а д е м и је , к њ и г а 39, 1903. стр . 38а. 229) С аоп ш ти о и сти В а с ш ш је *Берић у С тар и н ар у , н о в о г р ед а , год. IV , 1909, стр . 2. 230) Љ у б . С т о ја н о ви ћ , С тар и с р п с к и з а п и с и u н атп и си . К њ , I, г. 1902, б р . 1111. 231) И л а р и о н Р у в а р а ц у Г од и ш њ и ц и Н и к о л е Ч у п и ћ а , II, 1878, стр. 255. (Т у ce н а в о д и п р в о б и та н р у с к и и зво р ). 232) С а о п ш тен о у Л ето п и су М ати ц е С р п ск е б р . 150, год. 1887, стр. 75. 233) М и тро п о ли т В а с и л и је П етр о в и ч , Истор1л о Ч е р н о # Г о р м , 1754. П рен ето и з Л ето п и са М а ти ц е с р п с к е бр. 68, год. 1845. 234) С ао п ш тено у Г л асн и к у С р п ско г у ч е н о г д р у ш т в а , кн>. 38, стр. 166. 235) В л ад и м и р 'Е.оровић, П о х в а л а С а р а јл и ја м а В и с а р и о н а П а в л о в и ћ а , П рилоз и з а к њ и ж е в н о с т , дези к тд. X V II, 1937, стр. 216. 236) Д и м и тр и је н а р е ч е н и Д оси теј О б рад ови ч, Ж и в о т и п р и к л г о ч е т л , 1783. 237) Ш е јх С е јф у д и н К е м у р а , Г л а с н и к З е м а љ с к о г м у з е ја у Б и Х , X X III, 1911 238) Љ у б . С т о ја н о ви ћ , С тар и с р п с к и зап и с и и н атп и си . Кн>. V. С р е м ск и K ap л о в ц и 1925. Б р о ј 8872. У п о зо р ен о д д р а М. А л. П у р к о в и ћ а . 239) Louis O livie r, La Bosnie et l’H erzégovine. Paris s. a Izdanje Revue générale des sciences pures et apliquées. 240) Edm. Spencer,, Travels in thè European Turkey. N em ački prevod: Reisen in der euro­ päischen Türkei. »D as A u sia n d ". 1852. 241) G u stav Rasch, D er Leuchtthurm des Ostens. Serbien und Serben. Prag. S. an no (Ö ko 1872). 24>a) Eugène Pittard, Les Peuples des Balkans, Esquisses anthropologigues, P aris-N euchatel, s. a 242) Bosnien und seine gegenw ärtige Verhältnisse. Vom kais. russ. Professor Hilferding, A u s der «Russkaja B e sja d a '. »D as A u sla n d * 1862.

243) A. Ф . Г и л Б ф е р д и н г , Б о с ш л в н а ч а л ^ 1858 г о д а .. З а п и с к и И м п ер ато р ск аг о Р у с с к а г о Г е о гр а ф и ч е с к а г о О бгцества. К н и ж к а Х1П. С а н к т П ете р сб у р г 1859. 244) М ју р М а к е н з и је в а и A . П . И р б и је в а , П у т о в а њ а n o с л о в е н с к и м зем љ а м а Т у р с к е у Е вр о п и . П р е в е о Ч . М и јат о в и ћ , Б е о г р а д 1866, стр . 265. п о д а т а к м и je и сп и сао и п о сл ао д р М и о д раг А л . П у р к о в и ћ . 245) 246) 247) 248)

Franz M au re r, M ittelungen A . D egran d, Souvenirs de H enry W ic kh am Steed. La Bosnia an d Herzegow ina.

über Bosnien. D ie Bosniaken. D a s A usla n d 1869, S. 1023. la Haute Albanie. . . M o n arch ie des H absb ourg. Traduction de F. Roz. Paris 1914. 1910.

249) D ie Christlichen Unterthanen d er Türkei in Bosnien und der H erzegow ina, Ein Vorfrag von G. Kinkel, Prof. Eidg. Polytechnikum, Basel 1876. S. 5. 250) Fr. v. H ellw ald und L. C. Beck, D ie heutige Türkei. . . . Leipzig 1878. 251) L. v. Süd ian d , D ie Süd slaw ische Frage und d er W eltkrig. Uebersichtliche D arstellung d er Gesam t-Problem s. II. A uflage . Z a g re b 1944. 252) M a xim ilia n Schimek, Geschichte des Königreiches Bosnien und Rama vom Jahre 867 bis 1741. W ie n 1787.

246

253) Јо а н н о м Р а и ч е м , И с т о р и ја р а з н и х с л о в е н с к и х н ар о д о в , н а и п а ч е Б о л гар , Х о р в а т о в и С ербов. IV к њ . В В и е н н е 1794. 254) F. X. Pejachevich, H istoria Serviae, seu co lloq uia X III de statu regni et religionis Serviae. C olocae 1789. 255) Johann C hristian v. Engel, Geschichte Bosniens b is zum Zerfall des Königreichs. Leip­ z ig 1885. 256) Leopold von Ranke, Serbien und die Türkei im neunzehnten Jahrhundert. Leipzig 1879. S. 558. 257) Beniam in v. Kallay, Gechichte der Serben, au s dem U ngarischen übersetzt von J. H. Schwicker. W ie n und Leipzig 1878. 258) Frhr von Helfert, Bosnisches, II Aufl. W ie n 1879, S. 96.

259) К о н с т а н т и н Ј и р е ч е к , И с т о р и ја С рба. П р ев ео и д о п у н и о Ј о в а н Р ад о н и ћ . I-IV к њ и г а , Б е о г р а д 1922-1925. 260) Leopold Ranke, D ie Serbische Revolution, H am burg 1829.

261) С а в а Б је л а н о в и ћ , Д он М и хо н а б р а н и к у . З а д а р 1883. 262) Rudolf Kiszfing,

D ie Kroaten.

D er Schicksalsw eg

eines

Südslavenvolkes, K ö ln -G ra z 1956

263) Н и л П о п о в, С р б и ја и Р у с и ја од К о ч и н е К р а ји н е до С в е то -А н д р е јс к е с к у п ш т и н е . П р е в е л и с р у с к о г П. С р е ћ к о в и ћ , A . В а си љ е в и ћ , 3 . Ж у је в и ћ , A. М а р ја н о в и ћ . С в е с к а 1, стр . 12. Б е о г р а д 1870. 264) Д в а п и см а п р о ф е с о р а A. A. М а јк о в а о Б о с н и . П р еш там п ан о и з «Заставе» з а го д и н у 1876. У Н о во м С аду 1878. 265) D r Heinrichs Berghans, Prof. in Berlin, D ie V ö lk er des E rd b alls nach ihrer A b sta m ­ m ung und Verwandtschaft und ihren Eigentümlichkeiten, 2 Bände, 1845, 1847. - II Band S. 313-314. 266) J. G. Kohl, Die V ö lk er Europas. Cultur- und C harakter-Skizzen der europäischen V ö l­ ker. II A uflage . H am burg 1872. 267) J. G. Kohl, Reise nach Istrien, Dalm atien und M ontenegro. I Theil, II Auflage. Dres den 1856. 268) Ethnographie des osm anischen Reiches. „D as A u s la n d " 1861. 269) Land und Leute in der europäischen Türkei. N a ch den Aufzeichnungen. W ilhe lm s e l's mitgeteilt von Paul Dehn. »D as A u sla n d ", 1885, 9 M ä rz, S. 184. 270) F. v H. Die V o rg ä n g e auf der Balkanhalbinsel. Ethnographische und liehe Betrachtungen. „D as A u sla n d ", 1876. S. 785 ff. 271) Friedrich von Heliw ald, Die Erde und ihre Völker. Ein ge ograp hisches Band, 2. Stuttgart 1878. S. 306. 272) G ustav A d o lp h von Klöden, H andbuch der Länder- und Staatenkunde Bände. III A u fla g e 1875-77. 273) H. Kiepert, D ie neuen Territorialgrenzen au f der Balkanhalbinsel vom der N ationalgrenzen. G lo b u s X X X III Band, N o. 17, 1878.

Pre*

culturgeschicht Handbuch.

I 1.

von Europa. 2 Gesichtspunkte

274) Б о ж и д а р П е тр а н о в и ћ , Б о го м и л и . Ц р к в а б о с а н с к а и к р с т ја н и . З а д а р 1867. 275) Dragutin Franić, D ie Lage au f d er Baikanhalbinsel zu Beginn des 13. Jahrhunderts. W issenschaftliche M ittelunegn aus Bosnien und der Hercegovina. Band V. 1897. 276) Professor G. Hertzberg, D ie Ethnographie der B alkan-H albinsel hundert. - Petermanns G e ograp hische Mitteilungen, 24 Band, 1878.

im

14 und 15 Ja h r­

277) Lorenz Diefenbach, Völkerkunde O steurop as insbesondere der H äm ushalbinsel und un­ teren D onaugebiete, I, II, Band, D arm stadt 1880. 278) A d ria n Balbis, Allgem eine Erdbeschreibung, V if A uflage , bearbeitet von Jos. Chavanne, 11 Band, 1883, S. 783. 279) W a itz und G erland, A nthro po lo gie der Naturvölker. 280) Ew ald B anse’s Lexicon der G e ograp hie. II Band, 1923. 281) Enzyklopädie der Erdkunde. Otto M au ll, Prof. der G e o gra p h ie von Südeuropa. 1929.

in G ra z : Länderkunde

247

282) Prof. M ichae l H aberlandt und Prof. Arthur H aberlandt, Die V ö lk er Europas und ihre volkstüm liche Kultur, Stuttgart 1928. 284) H u go A . Bernatzik, D ie neue grosse Völkerkunde. Völker und Kulturen der Erde in W o rt und Bild, Bd. I. 1954. 285) D ictìonnaire encyclopédique Quillet. I Tome, Paris 1953. S. v. Bosnie. 286) G. Lejean, Etnographie de la Turquie d ’ Europe, sa paralelnim nemačkim tekstom. Etnographie der Europäischen Türkei, Ergänzungsheft zu Petermanns G e ograp hische n M it ­ teilungen, G o th a 1861. 287) le Pays Y u og o-Slave (Croalie-Serbie), son état phisique et politique. Paris 1874.

288) A . JI. Л и п о в с к ^ , С л авл н сги е н ар о д в 1 Х о р в а т м . Ст. П е те р сб у р г 1900. — Ц и ти р ан о п р е м а п р и к а з у М и л ан а Р е ш е т а р а у Ја г и ћ е в о м A rchiv für slavishe Philologie, Band X X III, 1901, S. 269. 289) Lubor N iederle, Race Slave. Statistique-D em ographie-Antropologie. Traduit du tchèque p er Luis Lèger, Paris 1911.

290) Ј о в а н Ц в и ји ћ , Г о во р и и Ч л а н ц и , I и П к њ и г а , Б е о г р а д 1921. 291) A rp a d Török, D ie südslavischen Stämme und ihr Staat, Zeitschrift fuer G e op olitik ver­ bunden mit der Zeitschrift W e ltp olitik und W eltwirtschaft. V Ja h rg a n g 1928. S. 834 ff. 292) J. G. Kohl, Skizzen aus N atur- und Völkerleben, 1851, im Artikel: Die Slaw en und panslaw istische Tendenzen, S. 197, 201. (Pisano u leto godine 1848). 293) J. G. Kohl, Skizzen aus N atur- und Völkerleben, I Teil, 1851, S. 378-379 im Artikel: D o n a u in ihren natürlichen und culturgeschichtlichen Verhältnissen. 294) A le xand e r F. Heksch, Die D onau von ihrem U rsp rung bis an die M ündung. Eine Sch il­ d erung von Land und Leuten des Donaugebietes. W ie n 1881. S. 44-45. 295) W . Rüstow, D er Krieg in der Türkei 1875-1876, Zürich 1876. 296) W ilhelm M üller, D ie orientalische Krisis in den Jahren 1875-1877, Historisches Taschen­ buch, begründet von Fr. v. Ranner, V. Folge, 7 Jah rga ng, Leipzig 1877, S. 253. 297) W ilhelm Augerstein, D er Aufstand

in der H erzegow ina, Leipzig-Cassel, 1875. S. 44.

298) D r H u go Franz Bracchelli, Hofrat, o. o. Professor, Die Staaten Europas, III A rfla gs, Brünn, 1876. 299) Cyprien Robert, Les Slaves de Turquie (Serbes, M onténégrins, Bosniaques, Albanais. el Bulgares). Leurs ressources, leurs tendences et leur» progrés politiques. Paris l-ll tomes, 1844. 300) Sp irid on Gopčević, W ah rhe it über M aked onien, S. 44, citira Lavallée, ali ne spominje u kom delu. 301) N ouvelle G é o gra p h ie universelle. La terre et les homraes. Par Elisée Reclus. I Tome, L’Europe M e rid ionale, Paris, 1876. - Il Tome, L’Europe Centrale, Paris 1878. 302) Edm ond Plauchut. La N ou ve lle Serbie, Revue des deux M o nd es, 15 décembre 1881, o. 905. 303) Henri G a id o s, Les nationalités de la H ongrie: I, Les Serbes; . . . Revue des deux M ondes, 15 aout 1876, p. 828-868. 304) Anonym us (Emile Picot), Les Serbes de H ongrie, leur histoire, leurs Privileges, église, leur état politique et social. Praque et Paris 1873. 305) deux 306) ciety,

leurs

A . Ubicini, Le p ays Serbe et la principauté de Serbie Souvenir de voyage. Revue des M o nd es, 15 mai 1864. P. 444, 445. E. G. Ravenstein, The Population of Russia and Turkey. Journal o f thè Statistical S o ­ Septem ber 1877, p. 433-459.

307) E. Behm und H. W a g n e r, m anns Mittelungen. 1878.

D ie

Bevölkerung

der Erde V.

Ergänzungshefte

zu

Peter­

308) Weltgeschichte. Unter M itarbe it von . . . herausgegeben von H ans F. Helmolt. V. Band: Sudosteuropa und O steuropa. V. D er slow enische und der serbokroatische Stamm, von Prof. D r W la d im ir M ilkow icz, Leipzig und W ie n 1905, S. 289. 309) Brefe D o b ro w ski’s an Kopitar. A rc h iv für slavische Philologie, V, S. 305.

248

310) A rc h iv für slavische Philologie, IV, 524. 311) P. J. Schaffarik, Geschichte der slaw ischen Sprache und Literatur a lle r Mundarten. Pesth 1826. 311a) A ug ust H einrich Kober, Balkan, Jena 1924. 312) Va troslav Jagić, Einige Streitfragen. Verw andschaftverhältnisse innerhalb d er sla v isehen Sprachen. A rchiv för slavische P hilologie, Band XX, 1898. S. 16. 313) P. J. Schaffarik, Serbische Lesekörner, Pesth 1833. 314) Pavel Jasip Safarik, S lo w ansk y N a ro d o p is. I vyd. 1842, И 1849.

315) И м бро И г њ а т и је в и ћ Т к а л а ц , У сп ом ен е и з м л а д о с ти г р а д 1925 (п р евео с а н е м а ч к о г ), стр . 137.

у Х р в а т с к о ј,

Бео-

316) Ј. G. Kohl, Skizzen au s N atu r- und Völkerleben, 1851, im Artikel: D ie Slaw en u nd panslaw istische Tendenzen, S. Ì97, 201 (Pisano u leto go dine 1848). 317) A . N. Pypin und V. D. Spasević, Geschichte d er slavischen Literaturen. N a ch der zweiten A u fla g e aus dem Russischen übertragen von Traugott Pech. Autorisierte A u sg a b e I Bd. 1880, II Band 1880. 318) A rc h iv für slavische Philologie, Band X X V II. J. 1905, S. 310.

319) Л а зо M. К о с ти ћ , С л о р н и п р е д е л и С рба и Х р в а т а . Ч и к а г о 1957. 320) Ф ер д о Ш и ш и ћ , Б и е к у п Ш тр о с м а је р и Ј у ж н о с л о в е н с к а м и сао. I д ео . Б е о гр а д 1922. С р п с к а к њ и ж е в н а з а д р у г а бр о ј 162. 321) Franz M iklo sich, Vergleichende G ram m atik der slaw ischen Sprachen, I, 2, W ie n 1879. Videti i prikaz V a troslava Jagića u A rc h iv für slaw ische Philologie. IV. 489. 322) Jacob Grim m, W ie n e r Allgem eine Literaturzeitung, 1813, S. 1179; J. Grimm. Kleinere Schriften. IV Band. Recensionen und vermischte Aufsätze, I Theil, Berlin 1869. S. 439. 323) Jacob Grim m m , W u k ’s Stefanowitsch Kleine G ram m atik verdeutscht und mit einer

-

Vorrede, von J. G. 1824. - V id i takođe zbirku pod 322, Band V II), str. 112. 324) B. Kopitars Briefwechsel mit Jacob Grim m, von M a x Vasm er. A b ha n d lu nge n der Preussischen A kad e m ie der W issenschaften, Jah rg an g 1937, Philosophisch-historische K la s­ se, Berlin 1938, S. 206. 325) Johann Severin Vater, Litteratur der Gram m atiken, Lexika und W örtersam m lungen aller Sprachen der Erde, II A u sg a b e von B. Julg, Berlin, 1847. S. 354.

326) A . М азко в, И с т о р и ја С р п ск о г н а р о д а . Л р е в е о Ђ у р о Д ан и ч и ћ . Б и о г р а д 1876. I I и зд а њ е . 327) Н. M a ssie u de G e rv a l, Les Turcs et le M onténégro, Revue des deux M o nd es, 1 juin 1858, p. 603. 328) Le Pays Y u og o-Slave (Croatie-Serbie), son état physique et politique. Paris 1874. 329) Cyrille, V o y a g e Sentimental d ans les pays Slaves, Paris 1876. 330) 331) droit 332)

A. D 'A v ril, op. cit. M . J. Spalaikovitch, La Bosnie et L'Herzégovine. Etüde d ’histoire diplom atique et de international. Thèse p ou r le doctorat. Pars 1897. H istoire de la querre d ’O rien t (1875-1876), Paris 1877, p. 96.

333) A uguste D ozon, correspondant de l’lnstitut.. . L’Epopée Serbe, chants p op ulaires héroiques (Serbie, Bosnie et Hertzégovine, Croatie, Dalm atie, M ontrénégro), Paris, 1888, p. XV-XV I. 334) C h aris Diehl, En M éditerranée Prom enade d ’histoire et art. Paris 1901. 335) René Henry, Q uestions d 1 Autriche-H ongrie et Q u estio n d ' O rient, Librairie Plou, Pa­ ris, s. a. (oko 1905) P. 270. 336) René Pinon, L’Europe et la C rise Balkanique, Revue des deux M o nd es, 1 decem bre 1908. p. 873. 337) René Pinon, Le conflit Austro-Serbe, Revue des deux M ond es, 1 fevr, 1907, p. 661. 338) Rene Pinon, Le M o nten egro et son Prince, Revue des deux M o nd es, 1 m ars 1910, p. 92.

339) Л а зо M. К о с ти ћ , Ч и ја j e В осн а, Т оронто 1955. 340) W ilhe lm G e ra rd ’s G e sä n ge der Serben, II Aufl. herausgegeben von Karl B ra un -W ie s­ baden, Leipzig, 1887, Karl Braun, Einleitung, S. 17.

249

341) A m an d Freih. v. Schweiger-Lerchenfeld, B O S N IE N , D a s Land und seine Bewohner, W ie n 1878, S. 99. 342) W . Rüstow, D er Krieg in d er Türkei 1875-1876, Zürich 1876. 343) M o ritz B. Zim mermann, Illustrierte Geschichte des O rientalischen Kreges 1876-1873. W ie n 1878. 344) Prof. D r W ie g a n d , D ie nationalen Bestrebungen der Balkanvöiker. Hochschulvortäge für Jedermann, Heft IX, Leipzig, 1898. 345) Prof. D r Eduard Richter, Bosnien. Oesterreichsche Rundschau, VI, 1906. 346) F. K. N eubecker, Balkanproblem e. Ergänzungsblatt der N a tio n a l Zeitung, N o 9 und 11, 1913. 347) Balkanicus, Le problèm e alb an ais, la Serbie et l’A utriche-H ongrie, Paris 1913. 348) Arthur Achleitner, Reisen im slavischen Süden (Dalm atien und M ontenegro), Berlin 1913. 349) Richard von M ach, Beitrage zur Ethnographie d er B alkanhalbinsel, Petermanns M it­ teilungen, 45 Band, 1889. S. 97. 350) Freiherr v. W o ino vich , G. d. I, O esterreich-U ngarn und seine G e gn e r Eine Betrach­ tung von. . . O esterreichische Rundschau. 15 Juli 1917. 351) D er Balkan. Seine Länder und V ö lk e r in Geschichte, Kultur, Politik, Volksw irtschaft und W eltverkehr. V o n Dr. A lbrecht W irth. Stuttgart-Berlin-Leipzig, 1914. 352) Emil Ludwig, Juli 14. Berlin 1929. 353) H einrich Kanner, Kaiserliche Katastrophenpolitik, Ein Stück zeitgenössischer G eschich­ te, W ie n, 1922. 354) C atarin a Sturzenegger, Serbien im europäischen Kriege 1914-1915, S. 9 et pasim. 355) G ro sse s vollstän d iges U niversallexicon aller W issenschaften und Künste, welche bishero durch menschlichen V e rsland und W itz erfunden worden. . . Leipzig und H alle 1743. Verlegts Johann Heinrich Zedier. X X X V II Band. S. 462. 356) M a y e rs H andlexicon des allgem einen W issens. I, S. 323. 1873. 357) Sp irid on Gopčević, W ah rhe it über M aked onien, S. 44. 358) M a y e rs H andlexicon (Konversationslexicon), 1875, s. v. 359) M a y e rs Konversationslexikon. Eine Enzyklopädie des allgem einen W issens. IV. A u fla ­ ge. III Band, 1889. S. 247. 360) Türkei und untere D onauländer, M a y e rs Reisebücher, IV A ufla ge , 1892. 361) Von Emil M e tzge r herausgegeben G eographisch-Statistisches W elt-Lexikon. N a ch den neusten geographischen und statistischen M aterialien. IX Abdruck. Chemnitz 1893. 362) Ritters G eographisch-Statistisches Lexicon. Leipzig I und II 1905, 1906. 363) Rousseau, consul de France, in Bulletin de la Société de G e ogra p hie, nov.-dec. 1866. 364) A . Ubicini, La Bosnie avant et depuis le traité de Berlin. Revue de G e ogra p hie. Tome X I, octobre 1882, Paris. 365) D r Franz Ritter von Le M onnier, D ie Bevölkerung Bosniens und der H erzegow ina. M it ­ theilungen der k.k. G e ograp hische n G esellschaft in W ie n. 1886. S. 659. 366) M ile n k o Filipović, C igan i, Enciklopedija Jugosavije, su b voce. 367) N otizb latl des Vereins für Erdkunde zu Darmstadt. Petermanns Mtteilungen 1856. S. 297. 368) Friedrich S. Krauss, Liebeszauber in Bosnien. D a s A usla n d 1891. S. 1031.

369) А н др. СиротинБШ , PocciH и С л ав л н ст в о . О к о л о 1910. 370) С л ав л н ст в о и Е вр о п а. С татв и и Рт>чи О р еста М и л л е р а 1865-1877 г. С .-П ет е р с б у р г в 1877. (Б е с е д а : К о с о в с к а Б и т в а no се р б с к о м у н а р о д н о м у зп о су . Д рж а н а 14 ф е б р у а р а 3877, стр. 140). 371) Studien über Bosnien und die H erzegow ina von Johann Roskiewicz, k.k. M a jo r im G eneralstabe, Leipzig, W ie n 1868. 372) Sain t - René T aillandier, La Serbie au Dix-neuviem e siècle. I. parte: O rig in e s de la guerre de Г independance. Revue des deux M ond es, 1 nov. 1868. P. 88.

373) У с т а н а к y Б о к и К о т о р с к о ј 1869. C ч е ш к о г п р ев ео С т о ја н Н овакови ћ.. У Б и о г р а д у 1870. 374) В а л т а за р Б о г и ш и ћ , П и сан и за к о н и н а С л о вен с к о м Ј у г у , 1872. С тр. 79.

250

375) Ф р а н ц К у р е л е ц , Р е ц и м о к о ју . К а р л о в а ц 1860. 376) М ато Т о п а л о в и ћ , С онет, С р п ск и н а р о д н и л и с т з а 1939. 377) Ilija M am uzić, llirizam i Srbi. Rad Jug. akadem ije nauka i umjetnosti, knj. 247. Z a ­ greb 1933.

377) Г р гу р Ј а к ш и ћ , П р и п р ем е је д н е п о л и т и ч к е и д у х о в н е р е в о л у ц и је у Х ер ц его в и н и . «П олитика* з а У с к р с 1939. П о сл е у к њ и з и И з н о в и је с р п с к е п р о ш л о сти . Б е о г р а д 1953. 379) Ф р а Грго М а рти ћ , О п и с Х ер ц его в и н е, С р п с к и н а р о д н и л и с т 1842. 380) Л а зо М. К о с ти ћ , К а т о л и ч к и С рби, Т оронто 1963. С тр. 21. 381) N ic c ló Tom maseo, Cantni p op olari Toscani, Corsi, Illirici, Greci, Volum e IV, Venezia. 1842. P. 19.

382) Н и к о л а Т о м азео , И С К Р И Д Е , Б е о г р а д -З а г р е б 1898. С К З . 50. 383) A n g e lo Pernice, O rig in e ed evoluzione storica delle N a zio n i balcaniche. M ila n o (Hoepli) 1915. 384) R. G. D. Laffan, C. F. The G a rd ie n s of thè G ate Historical lecture on thè Serbs forew ard by vice-adm iral E. T. Troubridge C.B., C .M .G . O xfo rd , C laren d on Press 1918. 385) W illis Flitcher Johnson, A m erica and thè G reat W a r fo r H um anity an d thè Freedom. N e w Yo rk 1917. 386) М и л е H . В у ји н о в и ћ , С т р ан ц и o С рб и м а. (И з н е о б ја в љ е н е с т у д и је о С р-

б и м а и С рб и ји ). К а н а д с к и С рб обран о д 22 ф е б р у а р а 1962. 387) Felix Kanitz, D a s Königreich Serbien und d as Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart. III Band, 1914, S. 44, 97. 388) Johann von Asbóth, Bosnien und die H erzegow ina, Reisebilder und Studien. W ie n 1888. 389) D o ra D ’lstria, La nntionalité serbe d ’après les chants populaires, Revue des deux M o nd e, X X X V année, lom e 55, 1865, p. 315. 390) Johann Róskiewicz, Darstelung der geographisch-statistischen Verhältnisse und Kulturzustände Bosniens und der Herzegow ina. M itteilungen der k.k. G e ograp hische n G e se ll­ schaft. IX Jah rgang. W ie n 1865. 391) Prof. Herm ann Vam béry, Bosnien und die H erzegow ina oder die slavischen Untertanen der Pforte. Deutsche Rundschau, Band V, 1875. 392) P ie rre .. . D avid, Extraits du Jurnal de P. D. consul général de France à Travnik, Pa­ ris 1924. 393) M id h a t Samić, Les v oyag eu rs francais en Bosnie à la fin du X V I11 siècle e t a u d é b i* du X IX et le pays q u ’ils l'on t vu Paris 1957. 394) D r Jlius von Pauler, W ie und w ann kam Bosnien nach U ngarn. W issenschaftliche M it ­ teilungen aus Bosnien und der H erzegovina. II Band. 1894.

395) Л . Д обров, ХОжное С л авл н ство , T ypijiH и С оп ар н и ч ество е в р о п е и с к и х п р а в и т е л в с т в н а Б а л к а н с к о м П о л у о с тр о в ^ . и сто р и к о -п о л и т и ч е с к г с ћ о ч е р к и . С а н к т П ете р с б у р г 1879. 396) Charles Diehl, l ’Historie ei les M onum ents en Bosnie-H erzégovine. Knjiga pod 239. 397) M ic h a jlo Teršakovec, Kopitar und Vuk, Z b ornik u slavu V a troslava Jagića, 1908, str. 465. - Kopitar šalje izveštaj an die Zentral-und-Polizei-Hof-Stelle. 397a) Herm ann Vàm bery, Ueber die Reform fähigkeit d er Türkei, Budapest 1877. 398) N. lorga, Formes Byzantines et Réaliiés Balkaniques. Lecons faites a la Sorbonne. Bucarest-Paris 1922. 399) N. lorga, Q u elques observations

sur

la

communauté politique

entre Rom aines

et

Serbes à l’époque la plus recente. 400) N. lorga, Relation entre Serbes et Roumaines. Bucarest 1922. 401) Louis Léger, d ans la G ra n d e Encyclopédie, Tome V II, p. 456. 402) D r G. H assel, G eographisch-statistisches Handwörterbuch nach und Hülfsmitteln in zwei Bänden bearbeitet. I, II, W e im a r 1817.

den

neusten

Quellen

403) Neu-vermehrtes Historisch- und G e ograp hische s Allgem eines Lexicon. IV Theil. Basel 1727. S. 381. 404) K in gsle y G a rla n d Jayne in The Encyclopaedia Britanica, 11 ed. C am b rid ge 1910. P. 281.

251

405) S. Zurlinden, D er W eltkrieg. V o rläu fige O rientierung von einem schweizerischen Standpunkt aus. II Band. S. 468. 406) A b du selam Balagija. Les M usufm ans Y o ugoslaves (Etüde Sociologiques). Thèse. A lg ir 1940. 407) X. M arm ier, Lertres su r L’A d ria tiq u e et le M onténégro. Tome II. Paris 1853. 408) A . U bicini, La Bosnie avant et depuis le Traité de Berlin. Revue de G eographie. T o­ me XI. Octobre 1882. Paris. 409) M irk o Peršen, Ustaški logori. Z a g re b 1966. M e m o a rska biblioteka.

410) А л е к с а н д р Ф е д о р о в и ч Г и л ћ ф е р д и н г, И с т о р и ч е с к о е п р а в о Х о р в а т с к а го н а р о д а . С о б р аш е сочиненШ , том II, Ст. П ете р с б у р г 1868. Стр. 153-165. П р еш та м п а н о и з ч а с о п и с а Р у с с к а л Бесгћда з а 1860. 411) La Croatie et la confédèration Italienne acec une itroduction p a r L. Léuzon le Due. Paris 1859.

412) С р п с к и п р ев о д го р њ е р а с п р а в е Х и љ ф е р д и н г п од н асл о в о м « Ч л ан ак о к њ и з и Jla К р о а с и . ..» 413) B a co П е л аги ћ , И с т о р и ја б о с а н с к о -е р ц е г о в а ч к е б у н е. IV и зд а њ е , С а р аје в о 1953. 414) Josef M ati, G raz. Die „ G R E N Z B O T E N " und die Slavenfrage. Sišićev Z b ornik 1929. S. 369. 415) Die Bosnier und der A ufstand des Kerić „Grenzbote* Il Sem. IV Band. 1849. S. 281 ff. 416) D r G. Hassel, Geographisch-statistisches H andw örterbuch nach den neusten Quellen und Hülfsmitteln in zwei Bänden bearbeitet. I, II, W e im a r 1817.

417) П е т а р Р а ђ е н о в и ћ , Б је л а јс к о П ољ е и Б р а в с к о . 418) H ann s W ithalm , A n den Toren zum Balkan. Eine Reise an den Balkangrenzen. Zürich 1913. 418a) N. S. Deržavin, Die Slaven im Altertum. A u s dem Russischen übertragen von R ain ­ hold W inkler. W e im a r 1948. 419) Lothar Rendulic, Gekäm pft, gesiegt, geschlagen. H eidelberg 1952. 420) M eyers G rosse s Konversations-Lexikon. V I A uflage , X V III Band. Leipzig und W