Etika I Poslovni Moral

1. POJMOVNO ODREĐENJE RADNOG MORALA Rudi Supek je izneo podelu definicija radnog morala, koju je sačinio u skladu sa podelom Konferencije američkih psihologa iz 1940. godine. U skladu sa tim, definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe pa se zato razlikuju 3 pristupa. To su : 1. inidvidulano organsko gledište - pojam morala odnosi se na

uslove telesnog i emocionalnog blagostanja kod pojedinca, koji ga čine sposobnim da rade i žive sa nadom i uspehom, osećajući da deli osnovne ciljeve grupe čiji je član, koji ga čine sposobnim da može izvršiti zadatke sa energijom, zanosom i samodisciplinom, podržan uverenjem da, uprkos preprekama i sukobima, njegovi lični i socijalni ideali vrede da bi ih sledio. 2. po kolektivnom gledištu - moral se odnosi na uslove života grupe

u kojoj postoje jasni i određeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra važnim i u skladu sa individualnim ciljevima; gde postoji poverenje da će postići ciljeve, sredstva za njihovo postizanje, poverenje u vođe, i u samog sebe gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje više štete grupi nego pojedincima unutar grupe. 3. moral sa gledišta pojedinca u grupi - kada se grupi da određeni

zadatak, moral doprinosi da pojedinac pun nade i energično učestvuje u životu grupe, tako da svojim delom i naporima pojačava uspešnost grupe u izvršavanju tekućih zadataka. Najpotpunije shvatanje radnog morala u našoj literaturi dao je Danilo Ž. Marković. Polazeći od saznanja da je moral složena društveno-duhovna pojava, određena društveno-ekonomskim i tehničko-tehnološkim odnosima, Marković radni moral određuje kao skup normi o ponašanju čoveka u radnoj sredini, zasnovanih na shvatanju o položaju i značaju rada u društvu, pri čemu norme u sebe uključuju motive, stavove i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi. 1.1. Moral i radni moral Postoji relativno mali broj opštih moralnih normi vezanih za proces rada. One se obično ispoljavaju putem konkretnih i brojnih dužnosti oblikovaniih u procesu rada u vidu određenih tehničkih pravila, formalnih i neformalnih odnosa i pravila ponašanja između svih učesnika u procesu rada. 1

Društvo u celini postavlja pojedincu moralne zahteve koji su u skladu sa opštim shvatanjem o značaju i ulozi rada, postavlja zahteve koji se odnose na sam proces rada, u smislu šta se od njega u tom procesu očekuje, postavlja zahteve u odnosu na organizaciju rada i zahteve u odnosu na ponašanje u određenoj grupi. Prema istaknutim moralnim zahtevima, svaki učesnik u procesu rada zauzima svoje stavove, ili ih usvaja, pa ih oseća kao svoju unutrašnju obavezu i zato bira motivisan u radu, ili postavljene zahteve oseća kao prinudu, pa se prema njima negativno odnosi. 2. MOTIVACIJA ZA RAD I RADNI MORAL Morivaciju možemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određenih ciljeva, usmeravanja aktivnosti na određene objekte i regulisanje načina na koji će se postupiti. A motivi su oni unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja određenih ciljeva. Za čovekovo ponašanje od posebnog su značaja socijalni motivi, koji se zasnivaju na psihološkim potrebama i to onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili čije zadovoljavanje pretpostavlja postojanje društva. Socijalni motivi koji imaju poseban značaj za rad i motivaciju, prema Danilu Ž. Markoviću su : - gregarni motiv - odnosi se na težnju pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude prihvaćen, da sarađuje i izbegne usamljenost. - motiv za ličnom afirmacijom - odnosi se na težnju pojedinca da bude prihvaćen i priznat od strane društva, tj. da ima određeni položaj u društvu. - motiv za postignućem, - motiv sigurnosti, - motiv za sticanjem, - altruistički motiv - koji počiva na želji pojedinca da pomogne nekom drugom, a da pritom ne ostvari ličnu korist. 2

Savremena psihologija priznaje sledeće osnovne teorije motivacije : 1. 2. 3. 4.

teorija hijerarhije potreba, teorija dvojne motivacije, teorija pravičnosti ili teorija društvenog upoređivanja, i teorija očekivanja.

Tvorac teorije hijerarhije potreba je Abraham Maslov. Po ovoj teoriji ljudsko ponašanje je određeno potrebama koje se po hijerarhiji mogu podeliti u 5 grupa. S tim da potrebe iz više grupe mogu da se zadovolje samo ako su već zadovoljene one niže grupe. U prvu grupu spadaju biološke potrebe (potrebe za hranom, vodom, vazduhom, odećom, skloništem...). Drugu grupu čine potrebe sigurnosti i to ne samo fizičke već i socioekonomske, poput statusa, ugleda i zaposlenja. Treću grupu čine potrebe za pripadnošću grupi i za prihvatsnje od strane grupe. Četvrtu grupu čine potrebe za samopoštovanjem i osećanjem lične vrednosti, a petu grupu čine razvojne potrebe, potrebe da se pojedinac razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac. Teorija dvojne motivacije polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiču na produktivnost. U prvom nizu su faktori zadovoljstva, a u drugom faktori nezadovoljstva. Teorija pravičnosti polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu rada (odnos onoga što pojedinac ulaže u proces rada (napor) i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeća (zarada)). Teorija očekivanja se odnosi na motivacioni napor kao rezultat množenja verovatnoće da će uloženi napor dovesti do očekivanog ishoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom ishodu. 3. NORME RADNOG MORALA Svako društvo. odnosno društvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala. U skladu sa društveno-ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada Danilo Ž. Marković se opredeljuje za 5 osnovnih normi radnog morala : radinost, čovečnost, pravičnost, poštenje i drugarstvo. Neke od ovih normi radnog morala sve više postaju i vladajuće norme o ponašanju u mnogim kompanijama. 3

Čovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je ne samo uslovima rada, već i osobinama njegove ličnosti. Pošto se ličnosti po svojim osobinama međusobno razlikuju, sasvim je normalno što je i njihov odnos prema radu različit, iako rad ima isti sadržaj, iako se vrši u istim društveno-ekonomskim odnosima. Odnos prema radu je veoma bitan faktor radnog morala. U najopštijem smislu taj odnos se može odrediti kao pozitivan i kao negativan. Naime, pozitivan odnos prema radu imaju one ličnosti koje u adu nalaze bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doživljavaju kao prinudu i to najčešće ekonomske vrste. U osnovi, ako čovek ima pozitivan odnos prema radu, on će se u značajnoj meri iskazati kao stvaralačko biće, pri čemu će težiti da što uspešnije obavi svoj posao i postigne zadovoljavajuće rezultate, pa će se u tom smislu ponašati onako kako to zahtevaju radnog morala. ] 3.1. Uticaj ekonomskih procesa na moral Posredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva. Činjenica je da je moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara. Uticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim društvima i svim ekonomskim sistemima na isti način. Naime, u nerazvijenim društvima, u društvima u kojima su ljudi relativno među sobom izjednačeni, može postojati minimalistički moral u kome su solidarnost i uzajamna pomoć osnovne moralne norme. Ali, zato u razvijenim društvima moral gubi svoju nužnost, privredni proces se može osuditi kao nemoralan, solidarnost se može zameniti zakonima opstanka na tržištu, moralne norme se mogu kršiti, pa ekonomski proces iz tih razloga može biti i ugrožen. Prema tome, velika ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograničiti moralne vrednosti, mogu poništiti moralne norme. Uzajamni uticaji ekonomskih procesa i morala su veoma složeni, posebno zato što moralni problemi mogu značajno uticati na odnos ljudi prema radnoj aktivnosti. Polazeći od određenja ljudskog rada sa ekonomskog stanovišta, po kome rad predstavlja suštinsko određenje čoveka, delatnost kojom čovek ne obezbeđuje samo uslove materijalne egzistencije, već se iskazuje i kao stvaralačko biće, proizilazi da meterijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je sve više onih koji rade i kada ne moraju. A na moralnom planu odnos prema radu obuhvata čovekove predstave o cilju i

4

smislu rada, kao i o značaju rada za društvo u celini i čovekov život uopšte. U osnovi, stav čoveka prema radu i prema svojoj radnoj delatnosti, pa u skladu sa tim i prema odgovarajućem društveno-ekonomskom sistemu, zavisi od njegovih vrhovnih životnih vrednosti. Jer vrhovne vrednosti, u velikoj meri određuju i odgovarajući moral koji ljudi usvajaju. A ako moral kao vrhovnu vrednost ističe i propoveda rad i privređivanje, onda će ljudi biti skloni onom skonomskom sistemu koji te vrednosti najbolje ostvaruje. 4. Poslovna Etika 4.1. Nastanak i razvoj Razvoj poslovne etike razvijao se u skladu sa razvojem društva, pa je u tom smislu tekao u skladu sa aktuelnim društvenim pojavama. Zato su se u pojedinim periodima menjali pristupi vezani za oblast poslovne etike. Poslovna etika posebno dobija na značaju 90-ih godina. To je period ekonomske recesije u mnogim oblastima poslovanja, period jake konkurencije na svetskom tržištu, velikog smanjenja broja zaposlenih, spajanja kompanija, izuzetne mobilnosti radne snage (koja postaje internacionalna, čine je pripadnici više rasa, oba pola, raznovrsnija je i obrazovanija) i sl. U ovom periodu, poslovna etika se susreće sa brojnim socijalnim problemima koji su nastali kao posledica globalizacije i ubrzanog razvoja novih tehnologija, koje su bitno ugrozile čovekovo prirodno okruženje i uslove njegovog života. Taj trend se nastavlja i početkom III milenijuma, tako da se kao aktuelni problemi poslovne etike u savremenom društvu označavaju globalizacija, informatizacija i ekološka kriza. Danas je svima jasno da su u poslovnoj praksi neetičko ponašanje ne može ni dozvoliti ni nagraditi. Nastaje novi koncept poslovnog ponašanja, koji polazi od ugrožavanja prava i interesa drugih, koji polazi od ostvarivanja opštih društvenih interesa, koji između ostalog obuhvataju kvalitetno radno okruženje u kome poslovni uspeh, konkurentnost i ostvarivanje profita ne zavise ni od čega drugog osim prava i dužnosti koje se primenjuju u odlučivanju. U praktičnom poslovnom ponašanju sve više se vodi računa o odgovornosti u svim vrstama i oblicima aktivnosti u biznisu, a poslovna etika postaje naučna disciplina bez koje poslovanje jednostavno ne može uspešno i profitabilno da opstane. 5

4.2. PREDMET POSLOVNE ETIKE Pod poslovnom etikom se podrazumeva obaveza (commitment) da se posao obavi na odgovarajući način i podrazumeva se odgovornost (responsibility) za njegovo (ne)odobravanje. U tom smislu, moralno odgovorna osoba se obavezuje da posao obavi i da prihvati odgovornost za neuspeh ili grešku. Odgovornost može biti lična, kada se krše etičke norme i pojedinac stiče ličnu korist na račun opštih interesa kompanije, a može biti i korporativna društvena odgovornost. Pod poslovnom etikome se podrazumeva i organizaciona, korporativna kultura koja se odnosi na pravila etičkog ponašanja, osnovne vrednosne sisteme, etičke principe i specifična etička pravila koja kompanija nastoji da primeni. Pod poslovnom etikom se podrazumevaju i vrednosti moralnog ponašanja, kao i norme etičkog ponašanja pretočene u kodeks profesionalnog ili poslovnog ponašanja, tzv. poslovni ponton. Polazeći od osnovnih načela etike i njihove primene na poslovno ponašanje, poslovna etika se kao posebna naučna disciplina može odrediti kao skup moralnih normi o ponašanju prema sociokulutrnoj i poslovnoj sredini, prema drugim ljudima sa kojima se stupa u poslovni kontakt i prema odlučivanju, dužnostima, obavezama, pravu i odgovornostima, u svim aspektima i sferama poslovanja. 4.3. Poslovni moral kao deo poslovne etike Poslovni moral je skup nepisanih, opštih, za pojedinca karakteristišnih moralnih normi i vrednosti koje određuju njegovo ponašanje u svim poslovnim odnosima i svim vremenima. Osnovne karakteristike poslovnog morala odnose se na poštovanje ličnosti, uzajamno poštovanje i poverenje, poštovanje različitosti, savladavanje razlika i uvažavanje interesa drugih, zaštitu dostojanstva, odgovornost i dužnost prema drugima, uzajamnu pomoć, držanje obećanja i date reči. Odnose se i na poštovanje dobrih i oslovnih običaja i namera, poslovni kompromis, humanost, samostalnost, tačnost, kreativnost, istinitost, toleranciju, saradnju, racionalnost, doslednost isl. Poslovni moral obavezuje sve učesnike u poslovnim aktivnostima. a posebno menadžere. Naime, menadžeri bi trebali da budu moralne 6

ličnosti sa izgrađenim i usvojenim unutrašnjim osećanjem koje se posebno odnose na moralnu odgovornost. Pored obrazovanja i smisla za upravljanjem, menadžer bi trebao da ima i izražen smisao za međuljudske odnose, sposobnost da spozna i razume društveno i prirodno okruženje, da poznaje psihologiju ponašanja, mentalitet, etičke standarde i moralne sisteme, sisteme vrednosti, duh vremena.

5. ODGOVORNOST I ETIKA POSLOVANJA Odgovornost, pod kojom se podrazumeva verovatnoća da će neko odgovarati za neku svoju radnju, veoma je složen pojam, jer ta složenost obuhvata odnos čoveka prema društvu, ali i čovekov odnos prema samom sebi. Društvena odgovornost podrazumeva obavezu menadžmenta da preduzme one akcije koje će doprineti blagostanju i interesima druđtva ali i organizacija. Korporativna društvena odgovornost obuhvata odgovoran odnos kompanija prema društvu, pri čemu se taj odnos zasniva na ukupnosti društvenih, etičkih, ekoloških i ekonomskih vrednosti značajnih za proces odlučivanja. Prema tome, korporativna društvena odgovornost se odnosi na ponašanje organizacija prema društvu, a ponašanje organizacija prema društvu se zasniva na vrednostima koje društvo ističe kao dominantne i značajne za njegov dalji razvoj. Ne treba i pominjati da se današnje kompanije u svom poslovanju sve više susreću sa pritiscima i zahtevima socijalne sredine da se odgovorno ponašaju, posebno u oblasti zaštite životne sredine, u delu koji se odnosi na ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, zahteva se i odgovornost po pitanju zaštite prava potrošača, u oblasti javnosti rada i kontrole rada kompanija od strane javnog mnenja i sl. Svi etički problemi koji mogu dovesti do kršenja moralnih normi ponašanja u ukupnom procesu poslovanja, po Stoneru mogu se podeliti na nekoliko nivoa : Prvi nivo se može nazvati društvenim, odnosno socijalnim. Etička pitanja koja se u okviru ove oblasti rešavaju odnose se na probleme osnovnih institucija u društvu. Misli se na probleme utaje poreza, čime se bavi država, ali i na pitanja položaja određenih imvinskih grupa u društvu, posebno na odnos prema pojedinim rasama i određenim etičkim grupacijama. Odnos između zaposlenih u kompaniji i stejkholdersa može se smestiti u drugi nivo, koji se može nazavati poslovnim nivoom. Ovaj oblik poslovanja podrazumeva odnos kompanije prema kupcima, kao društvenoj grupi, odnosno podrazumeva odgovornost kompanije i prema 7

potrošačima i prema dobavljačima, prema bankama, akcionarima, prema tržištu u celini. Treći nivo etičkih problema u poslovanju podrazumeva odnos između kompanije i zaposlenih u njoj (interna politika kompanije). 6. ZNAČAJ KORPORATIVNE KULTURE ZA POSLOVNU ETIKU Pojam korporativne ili organizacione kulture, odnosno kulture organizacije, obuhvata ili se odnosi na svaki oblik organizacije, a ne samo na korporaciju kao složenu organizacionu formu, u vlasništvu akcionara, kojom upravljaju plaćeni menadžeri. Možemo reći da sve definicije korporativne kulture obuhvataju sledeće elemente : sadržaj, koji se odnosi na vrednosti, norme, osnovna načela i simbole, karakter, koji upućuje na socijalni karakter kulture u smislu da je kultura obeležje grupe, rezultat zajedničkog iskustva i interpretacije članova grupa, način nastanka, koji se odnosi na proces njenog nastanka, uticaj, koji se odnosi na ponašanje članova organizacije. Dakle, ovi elementi ukazuju na višeslojnu pojavu koja se manifestuje u zavisnosti od filozofije preduzeća i polazi od osnovnih premisa i vrednosti, to su elementi koji opredeljuju odnos nekog preduzeća prema svrsi i smislu preduzetničkog delovanja, koji opredeljuju pravac razvoja u odnosu na okruženje, čovka, društvo. Korporativna kultura podrazumeva specifičan skup zajedničkih verovanja, stavova, vrednosti, osnovnih načela i normi u jednoj kompaniji, koji u svojoj ukupnosti oblikuju njen identitet i ostvaruju predpostavke međusobnog delovanja i aktivnosti, kao što determinišu način rada, poslovanja i ponašanja. Tipične kulture za određene vrste delatnosti su : - macho kultura čvrstih ljudi - odnosi se na svet individualista, na svet koji prihvata rizike i brzo se uverava u efekte svojih odluka. Ovu vrstu kulture poseduju one organizacije koje se recimo bave berzanskim poslovima, marketingom i reklamom, profesionalnim sportom, poslovima u policiji, hirurgiji isl. - kultura teškog rada i mnogo zabave - svoju osnovi nalazi u zabavi, odgovara prodajnoj kulturi i karakterišu je one organizacije koje e bave prodajom, kompjuterskom opremom, osiguravajuća društva, organizacije koje se bave prometom nekretnina, ili finansijskim uslugama. - kultura rizika ili investiciona kultura - zastupljen je visok stepen rizika, pa se povratna informacija o uspehu ili neuspehu čeka godinama. U ovu grupu često spadaju velika preduzeća koja su deo sistema, i to iz oblasti 8

eksploatacije nafte, ptnog, žečezničkog i vazdušnog saobraćaja, ali spadaju i banke. Karakteriše ih orijentacija na budućnost. - kultura postupaka, administrativna kultura - karakteriše je veoma nizak stepen rizika. Može se pronaći u upravnim i državnim institucijama, javnim preduzećima, socijalnim ustanovama. Povratne veze u odnosu na rezultate rada su veoma male. Osnovna vrednost je kontinuitet. Na stvaranje i oblikovanje sopstvene i specifične kulture organizacije utiču i mnogi drugi objektivni postojeći faktori spoljašnjeg okruženja. Posebno je značajan ekonomski sistem u okviru koga kompanija posluje, pogotovo ako je sistem moderan, racionalan, stimulativan, konkurenttski orijentisan. Značajan je i stepen razvijenosti tržišta sa svim obeležjima i karakteristikama tržišne konkurencije. Međutim, ipak je najznačajniji faktor u kreiranju kulture kompanije lična filozofija i ponašanje rukovodstva, jer od stila rukovođenja i upravljačke strukture zavisi specifičnost korporativne kulture. Naime, rukovodioci su ti koji svojom moći odlučivanja i nametanja obrazaca drugima istovremeno postavljaju modele ponašanja. Zaposleni se tim modelima moraju prilagoditi, ako ne žele da dodju u sukob sa pretpostavljenima. Takodje, na oblikovanje normi ponašanja u kompaniji, pored izvesnih i neizbežnih spoljašnjih faktora, utiču i lične osobine vlasnika ili glavnih menadžera. U svakoj kompaniji, svakom biznisu, nužno je oblikovati i ostvariti korporativnu kulturu koja će počivati na jasno i precizno definisanim pravilima etike, pravilima koja propisuju osnovne vrednosti sistema, osnovne etičke principe kojih se kompanija mora pridržavati i praktično ih primenjivati. 7. UTICAJPOSLOVNE ETIKE NA POSLOVNU KOMUNIKACIJU Etika poslovanja najviše dolazi do izražaja u poslovnoj komunikaciji. Specifičnost ljudske komunikacije počiva na simbolima. Najznačajniji takav sistem simbola je jezik, ali pored jezika postoji i neverbalna komunikacija, koja obično prati (dopunjava) verbalnu, a zasnovana je na signalima. Komunikacija se ostvaruje na osnovu informacija koje jedan od učesnika u komunikacionom procesu upućuje drugom ili ostalim učesnicima, ili koje učesnici interakcije razmenjuju. Komunikacije se može podeliti na posrednu i neposrednu, glasovnu i neglasovnu, jednosmernu i uzajamnu, na interpersonalnu i intrapersonalnu. 9

Etika poslovanja najviše najznačajnije prisustvo beleži u usmenom ili pisanom poslovnom komuniciranju, komuniciranju između poslovnih partnera. Za poslovnu etiku su od oblika usmnenog poslovnog komuniciranja posebno značajni poslovni susreti kao formalno organizovani skupovi poslovnih partnera. U svim poslovnim kontaktima nužno je i neophodno ispoštovati određena pravila poslovne komunikacije kako bi se ostvarila uspešna poslovna saradnja.U tom smislu navode se ljudsko dostojanstvo, koje treba sačuvati i uvažavati, način obraćanja, koji podrazumeva ljubaznost i učtivost, način komunikacije, koji uključuje umeće slušanja i stil ophođenja, korektna kritika, koja mora biti upućena sa stilom, mora biti argumentovana i ne sme biti usmerena protiv ličnosti, pohvala, unapređenje, samodisciplina, spremnost na odgovornost, poverenje, konstantna razmena mišljenja itd. Da bi se mogla primeniti etička pravila u usmenoj ili pisanoj poslovnoj komunikaciji nužno je poznavati, prihvatiti i uvažavati sve bitne elemente, karakteristike i specifičnosti učesnika u poslovnim aktivnostima, odnosno poslovnim kontaktima, poslovnim odnosima.

10