Erving Gofman Stigma

Za izdavača: Nikola Janković Glavni urednik: dr Dušan Marinković Lektura i korektura: Predrag Rajić Dizajn korica: Mediterran Publishing Tehničko uređenje: Mediterran Publishing Copyrights © 1963. by Simon & Schuster, Inc. Originally Published by Touchstone, a Division of Simon & Schuster, Inc. All rights reserved. Copyrights © za srpsko izdanje Mediterran Publishing, 2009. Sva prava zadržana.

CIP - KaTa/ioru3ai4nja y nyS/iMKaqujn BnônnoTeKa Mainqe cpncKe, Novi Sad 159-942-3

rOOMAH,

EpBHHr

Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom, Erving Gofman; sa engleskog prevela Minja Janković. Novi Sad : Mediterran Publishing, 2009 (Novi Sad:ArtPrint). 165 str.; 21 cm. - (BibliotekaArhetip;knj.3) Prevođ delà: Stigma: Notes on the Managment of Spoiled Identity / Erving Goffman. Tiraž 500. 161-165: Erving Gofman i društena konstrukcija stigme / Dušan Marinković. Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86689-20-7

a) CTHfl - ncHxoÄOiiKH acneKT COBISS.SR-ID 238799367 Štampa: Art Print, Novi Sad Mediterran Publishing Nikole Pašića 24, 21000 Novi Sad tel: +381.21.661.20.90 fax: +381.21.661.37.65 www.mediterran.rs e-mail: [email protected] Za sve informacije o ovom i drugim izdanjima Mediterran Publishinga, kontakt: [email protected]

Erving Gofman

STIGMA Zabeleške o sa narušenim

ophođenju identitetom

Sa engleskog prevela: M I N J A JANKOVIĆ

MEDI TERRAN PUBLISHING

Novi Sad 2009.

Naslov originala: Erving Goffman

STIGMA N O T E S ON T H E M A N A G E M E N T OF S P O I L E D I D E N T I T Y

Simon & Schuster, Inc. Originally Published by Touchstone, a Division of Simon & Schuster, Inc.

Sadržaj

Predgovor 1. Stigma i društveni identitet Preliminarni koncepti; Medu svojima i medu upućenima; Moralna karijera

2. Kontrola informacija i lični identitet Diskreditovan i diskreditujući; Društvena informacija; Uočljivost; Lični identitet; Biografija; Biografija kroz druge; Prolaženje; Tehnike za kontrolu informacija; Pokrivanje

3. Otuđenje od grupe i ego identitet Podvojenost; Profesionalna predstavljanja; Odnosi u okviru grupe; Otuđenje van grupe; Politika identiteta

4. Sopstvo i njegov dvojnik Devijacije i norme; Normalni devijant; Stigma i realnost

5. Devijacije i devijantnost

Erving Gofman i društvena konstrukcija stigme

Predgovor Za nešto više od jedne decenije u literaturi socijalne psihologije napisano je mnogo radova na temu stigme - situacija u kojoj pojedinac nije u potpunosti prihvaćen od strane društva. 1 Ovaj rad je obogaćen ubačenim primerima iz korisnih kliničkih istraživanja2, a njihov okvir je primenjen na potpuno nove kategorije ličnosti.3 U ovom eseju4 želeo bih da ponudim prikaz nekih radova o stigmi, posebno popularne radove, da vidim u kojoj meri oni mogu da doprinesu sociologiji. Ovo ću sprovesti kroz izdvajanje materijala o stigmi iz ponuđenih činjenica, pružajući uvid kako se ovaj materijal može ekonomično opisati u okviru jedne 1 Najpoznatiji među sociolozima, E. Lemert; medu psiholozima, K. Lewin, F. Heider, T. Dcmbo, R. Barker i B. Wright. Videti posebno: B. Wright, Phisical sability-A

Psychological

Approach

Di-

(New York: Harper & Row, 1960), gde sam

našao mnogo vrednih citata i korisnih izvora. 2 Na primer: F. Macgregor, et al., Facial Deformities

and Plastic Surgery (Spring-

field, 111.: Charles C. Thomas, 1953). 3 Na primer: C. Orbach, M. Bard i A. Sutherland, „Fears and Defensive Adaptations to the Loss of Anal Sphincter Control", Psychoanalytical

Review,

XLIV

(1957), 1 2 1 - 1 7 5 . 4 Prethodna verzija rezimea izneta je u: M. Greenblatt, D. Levinson i R. Williams, The Patient and the Mental Hospital

(New York: Free Press of Glencoe,

1975), pp. 5 0 7 - 5 1 0 . Kasnija verzija je prikazana u: Maclver Lecture at the Southern Sociological Society, Louisville, Kentucky, 13. april 1962. Pomoć za sadašnju verziju stigla je iz Centra za proučavanje zakona i društva (Center for the Study od Law and Society), University of California, Berkeley, uz potporu Predsedničkog komiteta za mladalačku delinkvenciju (Presidents Committee on Juvenile Delinquency).

10

Stigma

konceptualne šeme i u razjašnjavanju odnosa stigme i subjekta koji je predmet devijacije. Ovaj zadatak će mi omogućiti da formulišem upotrebu posebnog niza koncepata, onih koji sadrže „socijalnu informaciju", informaciju koju pojedinac direktno prenosi o sebi.

Draga gospođice Usamljena srca, Imam šesnaest godina i ne znam šta da radim i jako bi mi značilo da mi vi kažete šta da radim. Kada sam bila mala devojčica sve mi nije izgledalo tako strašno, zato što sam se nekako navikla na to da me deca iz bloka ismevaju, ali sada bih želela da imam momka kao i ostale devojke i da izlazim subotom uveče, ali nijedan dečak ne želi da me izvede, jer sam rođena bez nosa - iako dobro plešem, dobro sam građena i tata mi kupuje lepu odeću. Po čitav dan sedim, gledam se i plačem. Imam ogromnu rupu nasred lica koja plaši ljude, čak i mene, tako da ne mogu kriviti momke što ne žele da me izvedu. Moja mama me voli, ali strašno se rasplače kad me pogleda. Šta sam ja to učinila da zaslužim tako strašnu sudbinu? Čak i da sam uradila neke loše stvari, nisam uradila ništa pre nego što sam napunila godinu dana, a rođena sam ovakva. Pitala sam tatu da mi da objašnjenje, ali on isto kaže da ne zna, ali da sam možda uradila nešto loše u drugom svetu pre nego što sam rođena ili sam možda kažnjena zbog grehova koje je on počinio. Ja u to ne verujem, zato što je on dobar čovek. Da li bi trebalo da se ubijem?

Iskreno vaša, Očajnica"

* Iz: Nathanael West. Miss Lonelyhearts, pp. 14-15. Copyright © New Directions. Preštampano uz odobrenje izdavača (New Directions).

1 .

Stigma i društveni identitet rci, koji su se u velikoj meri služili vizuelnim sredstvima, uveli su termin stigma koji se odnosio na telesne oznake, osmišljene da istaknu ono što je neobično ili loše kad je u pitanju moralni status obeleženog. Belezi su usecani u telo ili su dobijani spaljivanjem određenih mesta na telu, i obaveštavali su da je onaj ko nosi beleg rob, kriminalac ili izdajnik - okaljana osoba, ritualno zagađena, osoba koju treba izbegavati, naročito na javnim mestima. Kasnije, u periodu hrišćanstva, dodata su još dva sloja metaforičkog značenja ovom terminu: prvi se odnosio na telesne oznake svete milosti koja je imala formu eruptivnog cvetanja po koži, drugi je bio medicinska aluzija na ovu versku aluziju i odnosio se na telesne pokazatelje fizičkog poremećaja. Danas se ovaj termin koristi u prvobitnom, doslovnom smislu, ali se odnosi više na samu osramoćenost nego na fizički pokazatelj te osramoćenosti. Osim toga, dogodila se promena u pogledu vrste osramoćenosti koja pobuđuje pažnju. Oni koji se bave proučavanjem ove problematike nisu se mnogo trudili da opišu strukturalne preduslove stigme, niti da definišu sam koncept. Izgleda da je, iz tog razloga, neophodno da pokušam na samom početku da prikažem neke opšte tvrdnje i definicije.

10

Stigma

Preliminarni koncepti Društvo uspostavlja načine kategorizacije ličnosti i određuje grupu karakteristika koje se smatraju uobičajenim i prirodnim za pripadnike svake od ovih kategorizacija. Društveni okviri ustanovljavaju kategorije ličnosti koje će se ovde verovatno zateći. Određena rutina u društvenim odnosima u ustanovljenim okvirima omogućava nam da se odnosimo prema predvidivim drugima, bez ulaganja naročite pažnje i bez mnogo razmišljanja. Kada nam se približi neki stranac, onda će nam najpre njegov izgled omogućiti da odredimo kojoj kategoriji pripada i koje su njegove karakteristike, njegov „društveni identitet" - da upotrebim pojam koji je adekvatniji od pojma „društveni status", jer su lične karakteristike, na primer „poštenje", takođe obuhvaćene, kao i strukturalne karakteristike poput „zanimanja". Mi se oslanjamo na ove pretpostavke koje imamo, transformišući ih u normativna očekivanja, u pravedno postavljene zahteve. Naravno, mi nemamo svest o postavljanju ovih zahteva niti imamo svest koji su to zahtevi, sve dok se ne aktivira pitanje da li će ti zahtevi biti ili neće biti ispunjeni. Tek tada ćemo verovatno shvatiti da sve vreme mi stvaramo određene predodžbe o onome šta bi osoba koja je pred nama trebalo da bude. Stoga, bismo zahteve koje stvaramo mogli nazvati zahtevima koji su stvoreni „kroz utisak", a karakter koji mi imputiramo osobi mogao bi se posmatrati kao imputacija nastala u mogućem posmatranju karakterizacija „kroz utisak", virtuelni društveni identitet. Određena kategorija i karakteristike koje bi se pokazale kao stvarne zvale bi se stvarni društveni identitet. Dok stranac stoji pred nama, može se pokazati da on poseduje karakteristike koje ga čine drugačijim od ostalih u kategoriji osoba koje su ponuđene kao izbor za njega, i daje on ona manje poželjna vrsta - do ekstrema, osoba koja je potpuno loša, opasna ili slaba. Tako se on u našem umu svodi, od celovite i uobičajene osobe, na osobu koja je pokvarena, bezvredna. Takva karakte-

Stigma i društveni

identitet 12

ristika je stigma, naročito kada je efekat diskreditovanja snažan; ponekad se naziva neuspehom, nedostatkom, hendikepom. Ovo stvara posebnu diskrepanciju između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta. Treba naglasiti da postoje drugi oblici diskrepancije između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta, na primer tip koji nas navodi da preklasifikujemo osobu iz jedne društveno predviđene kategorije u drugu, ali jednako dobru predvidivu osobu, i tip koji nas navodi da izmenimo svoju procenu osobe nabolje. Takođe treba imati u vidu da nisu sve nepoželjne karakteristike sporne, već samo one koje su suprotne našem stereotipu o tome šta bi određeni tip osobe trebalo da bude. Pojam stigma će se koristiti da označi karakteristiku koja je duboko diskreditujuća, no treba shvatiti da je tu zapravo potreban jezik odnosa, a ne karakteristika. Karakteristika koja stigmatizuje jedan tip onih koji je poseduju može se pokazati potpuno beskorisnom kod drugog, i stoga ona sama po sebi nije ni pohvalna ni sramotna. Na primer, u Americi ima poslova koje obavljaju osobe koje nemaju očekivano univerzitetsko obrazovanje i skrivaju ovu činjenicu, kao što ima poslova koje obavljaju osobe sa višim obrazovanjem i isto tako skrivaju tu činjenicu da ne bi bili proglašeni gubitnicima ili autsajderima. Isto tako, dečak iz srednje klase neće osećati grižu savesti ako ga vide kako posećuje biblioteku; profesionalni kriminalac, međutim, piše: Sećam se da se desilo, ne jednom, na primer, da, kad idem u javnu biblioteku koja se nalazi u blizini moje kuće, pogledam preko ramena nekoliko puta pre nego što stvarno uđem, da bih bio siguran kako niko ko me poznaje ne stoji u blizini i gleda kako ulazim. 1

Isto tako, osoba koja želi da se bori za svoju zemlju može da prikrije neki svoj fizički nedostatak, kako se njen fizički status ne bi diskreditovao; u slučaju da možda ta ista osoba postane ogorčena i poželi da više ne služi armiju, može obezbediti sebi prijem 1 T. Parker and R. Allerton, lite Courage of His Convictions son & Co., 1962), p. 109.

(London: Hutchin-

10

Stigma

u vojnu bolnicu, gde bi bila diskreditovana ukoliko se ustanovi da nema akutnu bolest.2 Stigma zaista predstavlja posebnu vrstu odnosa između karakteristike i stereotipa, mada nemam nameru to da naglašavam, delimično i zato što postoje bitne karakteristike koje su svugde u svetu diskreditujuće. Pojam stigme i sinonimi ovog pojma sadrže dvostruku perspektivu: da li stigmatizovana osoba smatra da je ono po čemu se razlikuje od ostalih već poznato i uočljivo na prvi pogled ili smatra da oni koji su prisutni o tome ništa ne znaju, niti mogu išta da primete? U prvom slučaju osoba je u poziciji diskreditovanog, a u drugom slučaju u stanju koje diskredituje. Ovde postoji bitna razlika, mada će dotična stigmatizovana osoba najverovatnije iskusiti obe situacije. Započeću najpre sa situacijom kad je osoba diskreditovana, a zatim preći na stanje koje diskredituje, no neću uvek razdvajati ova dva stanja. Mogu se izdvojiti tri različita tipa stigme. Prvi je telesna unakaženost - razni deformiteti tela. Zatim postoji slabost karaktera koja se ispoljava kao slaba volja, dominantne ili neprirodne strasti, sumnjiva ili kruta verovanja, nepoštenje, što je sve izvedeno iz zabeleženih slučajeva, na primer mentalnog poremećaja, pritvora, zavisnosti, alkoholizma, homoseksualnosti, nezaposlenosti, pokušaja samoubistva i radikalnog političkog ponašanja. Konačno, postoji plemenska stigma, nacionalna i verska, koja predstavlja takvu vrstu stigme koja se prenosi s kolena na koleno 1 jednako zahvata sve članove porodice. 5 U svim ovim različitim primerima stigme, uključujući i one koje su Grci tako imenovali, nalaze se iste sociološke karakteristike: osoba koja bi lako mogla biti prihvaćena u uobičajenim društvenim odnosima poseduje 2

U vezi sa ovim videti pregled koji je sastavio M. Meitzer, „Countermanipula-

tion through Malingering", u: A . Bilderman and H. Zimmer, eds., Hie tion of Human Behavior 3

Manipula-

(New York: John Wiley & Sons, 1 9 6 1 ) , pp. 2 7 7 - 3 0 4 .

U skorijoj istoriji, posebno u Velikoj Britaniji, pripadnost nižoj klasi je pred-

stavljala bitnu plemensku stigmu, kao što su grehovi roditelja, ili bar milje iz kog su roditelji potekli, što se prenosilo na dete ukoliko je dete podizano na neodgovarajući način, daleko iznad svojih počelnih korena. Odnošenje prema klasnoj stigmi je, naravno, centralna tema engleskih romana.

Stigma i društveni

identitet

17

neku crtu koja se izdvaja i doprinosi da drugi napuste tu osobu i zanemare njene ostale karakteristike. Ta osoba poseduje stigmu, neželjenu različitost koja uslovljava naša očekivanja. Nas, i one koji se ne ograđuju na negativan način od specifičnih očekivanja, zvaću normalnim. Stavovi koje mi normalni zauzimamo prema osobi koja nosi stigmu, i akcije koje preduzimamo u vezi s njom, su opštepoznati, pošto su to reakcije koje milosrdni društveni čin čini mekšim ili ispravnijim. Po pravilu, mi, naravno, verujemo da osoba sa stigmom nije ljudsko biće. Usled ovakve pretpostavke mi sprovodimo razne oblike diskriminacije, putem kojih veoma efikasno, mada često nesvesno, smanjujemo mogućnosti u životu te osobe. Mi stvaramo teoriju stigme, ideologiju kojom objašnjavamo inferiornost te osobe i stepen opasnosti koji ta osoba nosi, ponekad racionalizujući svoj neprijateljski stav koji je baziran na drugim razlikama, kao što je različita klasna pripadnost. 4 Upotrebljavamo različite pojmove vezane za stigmu, kao što su bogalj, đubre, moron, u našoj svakodnevnoj komunikaciji kao metafore i slike, naravno bez razmišljanja 0 pravom značenju ovih reči.5 Skloni smo da pripisujemo mnogobrojne nedostatke na osnovu nekog osnovnog nedostatka,6 a istovremeno da pridodaj emo neke poželjne ali nevoljne karakteristike, često natprirodne, poput „šestog čula" ili „uvida": 7

4

D. Riesman, „Some Observations Concerning Marginality", Phyton, Second

Quarter, 1 9 5 1 , 1 2 2 . 5

Slučaj mentalnih pacijenata opisan je u radu T. J. Šefa (Scheff).

6

O problematici vezanoj za slepe, videti: E. Henrich and L. Kriegel, eds., Expe-

riments

in Survival

(New York: Association for the Aid of Crippled Children,

1961). pp. 1 5 2 and 186; i: H. Chevigny, My Eyes Have a Cold Nose (New Haven, Conn.: Yale University Press, paperbound, 1962), p. 201. 7

Po recima jedne slepe žene: „Zamolili su me da okaraklerišem parfem, prven-

stveno zbog činjenice da ljudi koji su slepi imaju posebno osetljivo čulo mirisa". Videti: T. Keitlen (with N. Lobsenz), Farewell p. 10.

to Fear (New York: Avon, 1962),

Stigma Neki ljudi se ustručavaju da dodirnu ili usmere šlepu osobu, dok drugi to što osoba ne može da vidi proširuju na kompletnu nesposobnost, tako da viču na šlepu osobu kao da je gluva ili pokušavaju da je podignu kao da je bogalj. Ljudi koji se suočavaju sa slepima mogu posedovati čitav niz ubeđenja koja su se ustoličila kao stereotipi. N a primer, mogu misliti da su slepi predmet jedinstvenog suda, smatrajući da slepe osobe primaju informacije preko posebnih kanala koji drugima nisu dostupni. 8

Pored toga, možemo shvatiti njegov odbrambeni stav, vezan za situaciju u kojoj se nalazi, kao direktan izraz njegovog nedostatka i smatrati da taj nedostatak i njegov stav predstavlja pravednu kaznu za nešto što je počinio on sam, njegovi roditelji ili njegovo pleme, i u tome naći opravdanje za način na koji ga tretiramo.9 Pređimo sad sa normalnog na osobu naspram koje utvrđujemo njegovu normalnost. Izgleda daje generalno tačno da pripadnici neke društvene kategorije mogu u velikoj meri doprineti da se standardizovan stav oko kojeg se i oni i ostali slažu ne odnosi direktno na njih. Tako se može dogoditi da neki biznismen može očekivati ženstveno ponašanje od ženskog osoblja ili asketsko ponašanje od monaha, a ujedno može smatrati da on sam nije obavezan da realizuje nijedno od ovih načina ponašanja. Postoji razlika u realizovanju norme i čistom podržavanju norme. Ovde se ne postavlja pitanje stigme, osim u slučaju kad postoje očekivanja na obe strane da oni koji pripadaju određenoj kategoriji ne treba samo da podržavaju određenu normu ponašanja, već i da je sprovode. Isto tako se može desiti da osoba ne uspeva da živi onako kako mi to od nje očekujemo, i da bude relativno netaknuta zbog ovog neuspeha; izolovana svojim otuđenjem, zaštićena svojim sopstvenim uverenjima osoba se oseća kao potpuno normalno ljudsko biće, a mi smo ti koji zapravo nisu potpuna ljudska bića. Ta osoba nosi stigmu, no izgleda da je to uopšte ne dotiče niti oseća bilo kakvo kajanje zbog toga. Ovakva mogućnost se veliča u pri8

A . G o w m a n , The War Blind

in American

Social Structure

can Foundation for the Blind, 1957), p. 198. 9

Z a p r i m e r e , videti: M a c g r e g o r et al., op. cit.

( N e w York: Ameri-

Stigma i društveni

identitet

19

merenim pričama o Menonitima, Ciganima, bestidnim podlacima i veoma ortodoksnim Jevrejima. U Americi, izgleda, trenutno odvojeni sistemi časti polako nestaju. Stigmatizovana osoba je sklona da ima ista ubeđenja u pogledu identiteta kao i mi; ovo je nepobitna činjenica. Najdublji osećaj o tome šta je ona uslovljeno je njenim osećajem da je ona jedna „normalna osoba", ljudsko biće kao bilo ko drugi, te, prema tome, osoba koja zaslužuje i dobre izglede za uspeh i sreću. 10 (Zapravo, kako god, ona zasniva svoje zaključke na onome što ona određuje kao svako, ali svako iz odabrane društvene kategorije u koju se on neizostavno uklapa, na primer - svako ko je istog godišta, istog pola, istog zanimanja i tako dalje. Ipak, ona može primetiti da je, što je uglavnom sasvim tačno, bez obzira na to šta govori, drugi ne „prihvataju" i nisu spremni da s njom kontaktiraju na „ravnopravnoj osnovi". 11 Osim toga, standardi koje je ona prihvatila od šireg društva navode je da se intimno saživi sa onim što drugi vide kao njen neuspeh, neminovno izazivajući kod nje, makar i na momente, osećaj da ona zaista nije postigla ono što je trebala. Stid u tom slučaju postaje osnovna mogućnost, i nastaje iz individualne percepcije jedne od sopstvenih karakteristika kao nešto što je loše ili nešto za šta ona spremno veruje da ne poseduje. Prisustvo normalnih će verovatno pojačati ovaj rascep između samoočekivanja i onog što jeste, no samomržnja i samopotcenjivanje se mogu isto tako pojaviti kad nema nikog osim nje i ogledala:

10

Pojam „normalno ljudsko biće" je možda utemeljen u medicinskom pri-

stupu čoveku ili u tendenciji povećeg broja birokratskih organizacija, kao što je nacionalna država, da tretira sve članove u izvesnom smislu kao jednake. Bez obzira na poreklo, čini se da ovaj pojam pruža osnovnu predstavu kroz koju laici sebe posmatraju. Zanimljivo, konvencija je izgleda nikla kroz popularne životopise gde upitana osoba dokazuje svoju normalnost navodeći činjenicu da je stekla porodicu i izrodila decu i da s njima provodi Božić i Dan zahvalnosti. 11

Stav kriminalca o ovoj vrsti neprihvatanja prikazan je u: Parker and Aller-

ton,op. cif., pp. 1 1 0 - 1 1 1 .

10

Stigma Kad sam konačno ustao... i shvatio da opet hodam, uzeo sam jednog dana ručno ogledalo i odšetao do velikog ogledala da se pogledam, i to sâm. Nisam želeo da iko bude uz mene... da iko vidi kako se osećam, pošto se gledam po prvi put. Nije bilo nikakvog glasa, nikakvog jauka; nisam vrisnuo u besu kad sam se video. Samo sam zanemeo. Ta osoba u ogledalu nikako nisam mogao biti ja. Iznutra sam se osečao kao zdrava, obična, srećna osoba - ali, jao, nikako ne kao ona osoba u ogledalu! Ipak, kad sam okrenuo lice ka ogledalu, tamo su bile moje oči i posmatrale me, užarene od stida... kad tada nisam viknuo ili ispustio bilo kakav glas, postalo mi je jasno da o tome nikada ni s kim neću moći razgovarati, i zbunjenost i panika usled ovog mog otkrića su od tada ostali zaključani u meni, sami samcati, još dugo, dugo vremena. 12 Uvek sam iznova zaboravljao šta sam video u ogledalu. To nikako nije moglo da prodre u samu unutrašnjost mog uma i da postane sastavni deo mene. Osećao sam kao da to nema baš nikakve veze sa mnom; to je bila samo maska. No, to nije bila dobrovoljna maska koju osoba stavi na sebe, i koja ima svrhu da zbuni druge ljude u vezi sa identitetom. Maska koju sam ja nosio stavljena mi je bez mog pristanka ili znanja, kao u bajkama, i ja sam sâm bio zbunjen što ona predstavlja moj identitet. Pogledao sam se u ogledalo i bio užasnut, jer nisam mogao sebe da prepoznam. Na mestu gde sam stajao, pun upornog romantičnog zanosa u sebi, kao da sam ja neka povlašćena osoba za koju je sve ostvarivo, ugledao sam stranca, sitnu, bednu, odvratnu figuru, sa licem koje je postalo, dok sam ga posmatrao, puno bola i rumeno od stida. To je bila samo maska, ali ona je na meni, zauvek. Ona je bila tu, tu je, bila je stvarna. Svaki od tih susreta bio je kao udarac u glavu. Nakon tih susreta bio sam ošamućen i nem i neosetljiv svaki put, sve dok se postepeno i tvrdoglavo moja uporna iluzija dobrobiti i lične lepote nisu opet razlili po meni i ja sam zaboravio na irelevantnu stvarnost i ponovo sam bio nepripremljen i ranjiv. 13

Centralna karakteristika situacije u životu stigmatizovane osobe sad može da se odredi. Radi se o nečemu što se često, iako neodređeno, naziva „prihvatanjem". Oni koji s njom dolaze u do12

K. B. Hathaway, The Little Locksmith (New York: Coward-McCann, 1943), p.

4 1 , in: Wright, op. cit., p. 157. 13 Ibid., pp. 4 6 - 4 7 . Za opšte tretmane negativnih emocija prema sebi, videti: K. Lewin, Resolving Social Conflicts, Part III (New York: Harper & Row, 1948); A Kardiner i L. Ovesey, The Mark of Oppression-. A Psychosocial Study of the American Negro (New York: W. W. Norton & Company, 1 9 5 1 ) ; i: E. H. Erikson, Childhood and Society (New York: W. W. Norton & Company, 1950).

Stigma i društveni

identitet

21

dir ne ukazuju joj poštovanje i pažnju koje im nekontaminirani aspekti njenog društvenog identiteta nalažu da se pripreme da joj pruže, a njoj da se pripremi da to prihvati; ona pojačava ovo uskraćivanje smatrajući da zbog nekih svojih karakteristika to i zaslužuje. Kako stigmatizovana osoba reaguje na ovakvu situaciju? Ponekad je moguće da otvoreno pokuša da ispravi ono što vidi kao objektivan razlog svog neuspeha, kao kad se osoba sa fizičkim deformitetom podvrgne plastičnoj hirurgiji, šlepa osoba pribegne očnom tretmanu, nepismena osoba doškolovanju, homoseksualac psihoterapiji. (Kad je takva popravka moguća, rezultat često ne bude sticanje potpunog normalnog statusa, već transformacija od nekog sa određenom manom u nekog ko ima dosje da je ispravio određenu manu.) Ovde treba navesti sklonost ka „bivanju žrtvom", što je rezultat izloženosti stigmatizovane osobe lažnim ispravljačima govornih mana, izbeljivačima kože, istezačima tela, onima koji vraćaju mladost (kao što je podmlađivanje tretmanom belanca od jaja), onima koji nude ozdravljenje kroz veru, i sigurnost u govornim nastupima. Bilo da se radi o praktičnim tehnikama ili o prevari, traženje koje se često drži u tajnosti, koje nastaje kao rezultat, služi kao poseban pokazatelj ekstrema do kojih su stigmatizovane osobe spremne da idu, a otud i bol koji prati ove situacije koje ih vode u ove ekstreme. Evo jednog primera: Gospođica Pek [njujorški socijalni radnik, pionir za poteškoće sa sluhom] rekla je da su na početku šarlatani i lekari koji su želeli brzo da se obogate videli Savez [za poteškoće sa sluhom] kao svoje plodno lovište, idealno za promociju magnetskih kapi za glave, čudotvornih vibracionih sprava, veštačkih bubnih opni, duvača, inhalatora, masažera, čudotvornih ulja, balzama i drugih, garantovano delotvornih, dobrih i stalnih lekova za sve neizlečive gluvoće. Reklamama za takve gluposti (sve do 1920, kada je Američko zdravstveno udruženje započelo istraživačku kampanju), koje rešavaju probleme sluha, obilovala je dnevna štampa, čak i renomirani časopisi. 14 14

F. Warfield, Keep Listening

(New York: The Viking Press, 1975), p. 76. Videti

takode: H. von Hentig, The Criminal University Press, 1948), p. 101.

and His Victim (New Haven, Conn.: Yale

10

Stigma

Stigmatizovana osoba takođe može pokušati da ispravi svoje stanje indirektno, tako što će uložiti mnogo ličnog napora da ovlada područjima onih aktivnosti koje su joj uobičajeno nedostupne zbog fizičkih uslovljenosti njenim nedostatkom. Ovo se može ilustrovati primerom hrome osobe koja uči ili ponovo uči da pliva, jaše, igra tenis ili leti avionom, ili primerom slepe osobe koja postaje stručnjak u skijanju i planinarenju. 15 Mučno učenje se, naravno, povezuje sa mučnom izvedbom onog što je naučeno, kao kad osoba vezana za kolica uspe da se nade na podijumu za igru sa devojkom u nekoj vrsti plesne mimikrije. 16 Konačno, osoba sa nekom sramnom različitošću može da prevazide ono što nazivamo realnošću i da upornim pokušajima uspe da postigne nekonvencionalnu interpretaciju odredenog karaktera svog društvenog identiteta. Velika je verovatnoća da će stigmatizovana osoba iskoristiti svoju stigmu za „drugorazredne ciljeve", kao izgovor za svoje promašaje koji su joj se desili iz sasvim drugih razloga: Godinama se na neki ožiljak, zečju usnu ili nos nepravilnog oblika gledalo kao na hendikep, a njegova uloga u socijalnom i emotivnom prilagođavanju je nesvesno sveobuhvatna. Upravo je na svoju „kuku" pacijent okačio sve svoje nepodobnosti, sva nezadovoljstva, odlaganja i sve neprijatne dužnosti koje podrazumeva društveni život, i došao je dotle da je postao ovisnik o njoj, ne samo kao načinu da se razumno izvuče od takmičenja, već kao načinu da se zaštiti od društvene odgovornosti. Kada neko otkloni ovaj faktor hirurškim putem, ovaj pacijent je izbačen iz manje-više prihvatljive emocionalne zaštićenosti koju mu je taj nedostatak obezbedivao, i vrlo brzo otkriva, na svoje iznenađenje i nelagodu, da život nije mirna plovidba čak ni za one čija su lica nenagrdena i „obična". On nije spreman da se nosi sa ovom situacijom bez podrške svog „hendikepa", i postoji mogućnost da posegne za manje jednostavnom, ali sličnom zaštitom kroz mape ponašanja neurastenije, histeričnog obraćanja, hipohondrije ili stanja akutne uznemirenosti. 17 15

Keitlen, op. cit., Chap. 12, pp. 1 1 7 - 1 2 9 and Chap. 14, pp. 1 3 7 - 1 4 9 . Takode

videti: Chevigny, op. cit., pp. 85-86. 16

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 49.

17

W. Y. Baker and L. H. Smith, „Facial Disfigurement and Personality", Journal

of the American

Medical Association,

CX!I (1939), 303. Macgregor et al., op. cit.,

Stigma i društveni

identitet

23

Takođe može videti sva iskušenja kroz koja je prošla kao prerušen blagoslov, naročito zbog verovanja da se kroz patnju uči o životu i ljudima: Sada kad sam daleko od bolnice, mogu da procenim šta sam naučila [piše majka trajno onesposobljena dečjom paralizom]. Nije bila u pitanju samo patnja: bilo je to i učenje kroz patnju. Znam da se moja svest o ljudima produbila i povećala, da oni koji su mi bliski mogu da budu sigurni da sam spremna da im se okrenem čitavim umom i srcem i da usmerim svu svoju pažnju na njihove probleme. To sigurno nisam mogla naučiti trčeći po teniskom terenu. 18

Prema tome, ona može da ponovo preispita ograničenja normalnih, kako kaže oboleli od multiple skleroze: I zdravi umovi i zdrava tela mogu biti ubogaljeni. Činjenica da „normalni" ljudi mogu da se kreću, da vide, da čuju, ne znači da oni gledaju i da slušaju. Oni mogu biti u tolikoj meri slepi da nisu u stanju da vide šta im kvari sreću, toliko gluvi na molbe drugih za malo dobrote; kad o njima razmišljam, ne osećam da sam išta veći bogalj od njih nego što su oni. Možda na neki minimalan način ja mogu poslužiti kao sredstvo da im se otvore oči za lepotu kojom smo okruženi: topao pljesak ruke, razdragani glas, prolećni povetarac, muzika koja prija uhu, prijateljski naklon glavom. Ovi ljudi su mi važni i želim da verujem da im mogu p o m o ć i . "

Jedan slepi pisac piše: To će odmah navesti na pomisao da postoje mnoge pojave koje umanjuju radost življenja mnogo snažnije nego slepilo, i ta pomisao će biti sasvim zdrava. U svetlu ove priče, možemo primetiti neke neadekvatnosti, kao, na primer, nesposobnost da se prihvati ljubav, koja može uveliko umanjiti radost življenja do tačke nestajanja, što je mnogo veća tragedija nego slepilo. No, neobično je za čoveka koji pati od te boljke da je uopšte i svestan da boluje i stoga je samosažaljenje za njega nemoguća stvar.20

p. 5 7 ff., ilustruje primer čoveka koji koristi svoj veliki crveni nos kao ispomoć. 18

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 19.

19

Ibid., p. 35.

20

Chevigny, op. cit., p. 154.

10

Stigma A jedna hroma osoba: Tokom života otkrila sam različite vrste hendikepa, koji nisu samo fizički i počela sam da uviđam da su reči ubogaljene devojke u pasusu iznad [reči ogorčenosti] mogle isto tako da izgovore neke mlade žene kojima nikad u životu nisu bile potrebne štake, žene koje su smatrale da su inferiorne i drugačije zato što su ružne ili zato što ne mogu da imaju decu, ili se osećaju bespomoćno pri povezivanju s ljudima, ili iz mnogo drugih razloga. 21

Odgovori onih normalnih i stigmatizovanih, koji su do sada bili razmatrani, jesu oni koji se mogu pojavljivati duži vremenski period i u izolaciji od trenutnih kontakata između normalnih i stigmatizovanih.22 Ova knjiga se naročito bavi problematikom „kombinovanih kontakata" - momentima kad su stigmatizovane i normalne osobe u istoj „društvenoj situaciji", to jest, kad su usmerene jedne na druge, bilo kroz razgovor u susretu ili su se samo našli u istoj konkretnoj situaciji. Sama pretpostavka da može doći do takvog kontakta može, naravno, navesti normalne i stigmatizovane da urede život tako da izbegnu takve situacije. Po svoj prilici, ovakvo odnošenje bi imalo veće posledice na stigmatizovane, jer bi s njihove strane trebalo mnogo više truda da se ovo izvede: Pre nego što joj je nagrdeno lice amputacijom jednog delà nosa, gospoda Dover, koja živi sa jednom od svojih udatih ćerki, bila je nezavisna, topla i prijatna žena koja je volela da putuje, da ide u kupovinu i da posećuje mnogobrojnu rodbinu. Naruživanje lica je uslovilo potpunu promenu u njenom načinu života. Prve dve ili tri godine retko je napuštala ćerkin dom, i više je volela da ostaje u svojoj sobi ili da sedi u dvorištu. „Srce me boli", rekla je, „moj život je zaključan." 23

U nedostatku povratnog pozdravljanja u dnevnim odnosima sa drugima, izolovano sopstvo može postati sumnjičavo, depre21

F. Carling, And Yet We Are Human (London: Chatto & Windus, 1962), pp.

23-24. 22

Za dodatne informacije, videti: G. W. Allport, The Nature of Prejudice

York: Anchor Books, 1958). 23

Macgregor et al., op. cit., pp. 9 1 - 9 2 .

(New

Stigma i društveni

identitet

25

sivno, neprijateljski raspoloženo, uznemireno i zbunjeno. Navešću Salivanovu (Sullivan) verziju: Svest o inferiornosti znači da je osoba nesposobna da izbaci iz svesti formulaciju nekog hroničnog osećaja one najgore vrste nesigurnosti, što znači da ta osoba pati od uznemirenosti, a možda i od nekog ozbiljnijeg problema, ukoliko ljubomora predstavlja veći problem od uznemirenosti. Strah da je drugi ne poštuju zbog nečeg što iskazuje znači da je ta osoba nesigurna pri svakom kontaktu sa drugim ljudima; ova nesigurnost ne izbija iz nekih misterioznih i prerušenih izvora, kao što se dešava u velikom broju slučajeva uznemirenosti, već iz onih izvora za koje osoba zna da nema načina da to ispravi. Tu se radi o skoro fatalnom nedostatku samopouzdanja, pošto je sopstvo nesposobno da zamaskira ili isključi konačnu definiciju koja glasi: „Ja sam inferioran. Zato se neću dopasti ljudima i ja s njima ne mogu biti siguran". 24

Kada se normalni i stigmatizovani nađu u direktnom kontaktu, posebno kad postoji namera da se ostvari komunikacija, onda nastaje jedna od osnovnih socioloških scena; u mnogim slučajevima ovo su trenuci kada se sa uzrocima i posledicama stigme moraju suočiti obe strane. Stigmatizovana osoba se može osetiti nesigurnom zbog načina na koji će je normalne osobe identifikovati i primiti. 25 Ova situacija se može ilustrovati primerom jednog studenta sa fizičkim nedostatkom: Nesigurnost statusa osobe sa posebnim potrebama postoji u širokom nizu društvenih odnosa, pored onog koji se odnosi na nezaposlenost. Osoba koja je šlepa, bolesna, gluva, ubogaljena nikada ne može da bude načisto kakav će stav prema njoj imati neki novi poznanik, da li će to biti stav odbijanja ili prihvatanja, sve dok se kontakt ne ostvari. Upravo u ovakvoj poziciji nalazi 24

Iz: Clinical Studies in Psychiatry, H. S Perry, M. L. Gawel, and M. Gibbon, eds.

(New York: W. W. Norton & Company, 1956), p. 145. 25

R. Barker, „The Social Psychology of Disability", Journal

of Social Issues, IV

(1948), 34, ističe da se stigmatizovane osobe koje „žive na sociopsihološkoj granici" konstantno suočavaju sa novim situacijama. Takode videti: Macgregor et al., op. cit., p. 87, gde se navodi da oni koji pate od većih deformiteta imaju manje nedoumica oko toga kako će ih drugi primiti, nego oni čiji su deformiteti manje vidljivi.

10

Stigma se jedan adolescent, crnac svetle puti, osoba koja pripada drugoj generaciji emigranata, i žena koja radi posao koji pretežno rade muškarci. 26

Nesigurnost se javlja ne samo zato što stigmatizovana osoba ne zna u koju od nekoliko kategorija će biti svrstana, već i onda kad joj sasvim odgovara mesto gde je smeštena, jer zna da je duboko u svojim srcima ti drugi možda definišu u smislu njene stigme: Uvek imam osećaj da ljude kao što sam ja, koji se nisu ogrešili o zakon čak i onda kad su drugi ljubazni prema njima, prijatni, sve vreme zaista, u dubini, ipak procenjuju kao kriminalce i nikako drugačije. Z a mene je kasno da budem nešto drugo od onog što sam sad, ali ipak snažno osećam da je to jedini način na koji mi pristupaju i da su potpuno nesposobni da me posmatraju kao nešto drugo. 27

Kod stigmatizovanih osoba se uvek javlja taj osećaj: da ne znaju šta drugi „zaista" misle o njima. Osim toga, tokom kombinovanih kontakata, stigmatizovana osoba će možda imati osećaj da je u „centru" pažnje28 i da mora ispoljiti samopouzdanje i voditi računa o utisku koji ostavlja u stepenu i u područjima ponašanja gde procenjuje da drugi to ne čine. Isto tako, verovatno će je pratiti osećaj da su uobičajene mape za svakodnevnu interpretaciju događaja narušene. Može imati osećaj da se njeni minimalni uspesi mogu vrednovati kao izuzetni i vredni u određenim okolnostima. Profesionalni kriminalac ilustruje ovaj primer: „Znaš, zaista je neverovatno da ti čitaš ovu vrstu knjiga, ja sam istinski zapanjen. Očekivao bih da čitaš trilere, knjige čije su korice sablasne, taj tip knjiga. A ti čitaš Kloda Koberna (Claud Cockburn), Hjua Klera (Hugh 26

Barker, op. cit., p. 33.

27

Parker and Allerton, op. cit., p. 1 1 1 .

28

Posebna vrsta samosvesti je analizirana u: S. Messinger et al., „Life as The-

ater: Some Notes on the Dramaturgie Approach to Social Reality", X X V (1962), 9 8 - 1 1 0 .

Sociometry,

Stigma i društveni

identitet 24

Klare), Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) i Lorensa Darela (Lawrence Durrell)!" Vidite, on ovo uopšte nije smatrao uvredljivim komentarom. Zapravo, mislim da je smatrao da je samo iskren što mi govori kako je grdno pogrešio. I upravo takvo milosrđe dobijate od ispravnih ljudi, ako ste kojim slučajem kriminalac. „Zamisli to!" čude se. „Na neki način ti si kao i sva druga ljudska bića!" Da vam iskreno kažem, bez šale, dođe mi da mu iščupam grkljan. 2 '

Jedna šlepa osoba ilustruje sličnu situaciju: Obavljanje običnih aktivnosti, poput nonšalantne šetnje ulicom, hvatanja graška na tanjiru, paljenja cigarete, više nije obično. On sad važi za jednu neobičnu osobu. Ako sve to obavi spretno i s lakoćom, ljudi izražavaju istu vrstu zaprepašćenja kao kad mađioničar izvuče zeca iz šešira. 30

Na sličan način, sitni neuspesi ili slučajne nespretnosti mogu se, smatra on, interpretirati kao direktan izraz njegove stigmatizovane različitosti. Bivši mentalni bolesnici, na primer, ponekad se plaše da se upuste u oštriju raspravu sa supružnikom ili poslodavcem, zbog mogućnosti da se njihovo iskazivanje emocija ne protumači kao znak oboljenja. Osobe sa mentalnim poremećajem suočavaju se sa sličnim situacijama: Dešava se da, ukoliko osoba niskih intelektualnih mogućnosti upadne u neku vrstu neprilike, ona automatski sve pripiše „mentalnom defektu", dok se u slučaju da se isti problem desi osobi „normalne inteligencije" to ne smatra nikakvim naročitim simptomom. 31

Devojka koja ima samo jednu nogu priseća se svog iskustva u sportu i daje sledeću ilustraciju: 29

Parker i Allerton, op. cit., p. 1 1 1 .

30

Chevigny, op. cit., p. 140.

31

L. A . Dexter, „ A Social Theory of Mental Deficiency", American

Mental Deficiency,

Journal

of

LXII (1958), 923. O mentalno defektnom kao stigmatizova-

noj osobi, videti: S. E. Perry, „Some Theoretical Problems of Mental Deficiency and Their Action Implications", Psychiatry, X V I I (1954), 4 5 - 7 3 .

10

Stigma Pri svakom mom padu, gomila žena bi skočila, zagakala uzrujano poput gomile usplahirenih gusaka. Kad se osvrnem unazad, cenim njihovu brižnost, ali tada sam bila ogorčena i strašno mi je smetalo njihovo uplitanje. Jer one su mislile da ne može da se desi nikakav rutinski problem u skijanju, nikakav štap, niti kamen, na koje bi mogla da nalete moja kolica. Unapred je formiran zaključak da sam pala zato što sam jadan, bespomoćan bogalj. 32 Nijedna od njih nije uzviknula ljutito: „Taj opasni divlji mustang ju je zbacio!" - što je tehnički i uradio. To je bilo kao u vreme mojih sablasnih odlazaka na vožnju rolerima. Svi dobri ljudi bi povikali u horu: „Ta jadna, sirota devojka je pala!" 33

U slučaju kad možemo konstatovati neuspeh stigmatizovane osobe već samim usmeravanjem pažnje na nju (uglavnom vizuelne) - kad u trenutku ona postaje diskreditovana, a ne diskreditujuća - velika je verovatnoća da će smatrati da mešanje sa normalnima u potpunosti izlaže njenu privatnost napadima,34 što se snažno očitava kad deca naprosto bulje u nju.35 Ovo stanje nelagode kad je u poziciji izloženosti, još više se uvećava u situacijama kad stranci sebi daju za pravo da s njom vode razgovore u kojima pokazuju morbidnu znatiželju vezanu za njeno stanje ili kad nameću svoju pomoć koju ona niti želi, niti joj je potrebna.36 Neko bi mogao dodati da postoje klasične formule za ovakvu vrstu konverzacije: „Draga moja devojčice, kako si ostala bez ruku?"; „Moj ujak je bio bez ruku, i mislim da sve znam o tvojim mukama"; „Znaš, oduvek sam govorila da su ljudi bez ruku sjajni porodični ljudi koji dobro brinu o svojima"; „Kaži mi kako uspevaš da se kupaš bez ruku?" Ovakve primedbe ukazuju na to da stigmatizovanoj osobi može da priđe bilo koji stranac, po svojoj volji, ukoliko saoseća sa osobama koje imaju ovu vrstu problema. 32

Baker,Out on a Limb (New York: McGraw-Hill Book Company, n.d.), p. 22.

33

Ibid., p. 73.

34

Ova tema je dobro obrađena u: R. K. White, B. A . Wright and T. Dembo,

„Studies in Adjustment to Visible Injuries: Evaluation of Curiosity by the Injured", Journal

of Abnormal

and Social Psychology, XLIII (1948), 1 3 - 2 8 .

35

Na primer: Henrich and Kriegel, op. cit.,p. 184.

36

Videti: Wright, op. cit., „The Problem of Sympathy", pp. 2 3 3 - 2 3 7 .

Stigma i društveni

identitet

29

Znajući sa čime može da se suoči stigmatizovana osoba u kombinovanim socijalnim situacijama, osoba može unapred odgovoriti odbrambenim povlačenjem. Ovo se može ilustrovati kroz rane studije nekih nezaposlenih u Nemačkoj za vreme depresije, kroz reči jednog 43-godišnjeg zidara. Kako je teško i ponižavajuće nositi naziv nezaposlenog čoveka. Kad izađem, ja hodam gledajući u zemlju, jer se osećam potpuno inferiornim. Dok hodam ulicom, čini mi se da ne mogu da se uporedim ni sa jednim prosečnim građaninom, da svako upire prstom u mene. Instinktivno se trudim da nikog ne sretnem. Nekadašnji poznanici i prijatelji iz boljih vremena više nisu srdačni. Ravnodušno me pozdrave kad se sretnemo. Više me ne nude cigaretom, a njihove oči kao da govore: „Ti to ne zaslužuješ, ako ne radiš". 3 '

Ubogaljena devojka daje nam ilustrativnu analizu: Kad sam... počela sama da šetam ulicama našeg grada... dešavalo se da kad god moram da prođem trotoarom pored tri ili četiri deteta u grupi, deca viču na mene... Ponekad bi čak trčala za mnom, uz povike i ruganje. To je bilo nešto sa čime nisam umela da se nosim i činilo mi se nepodnošljivim. .. Jedno vreme ovakvi susreti na ulici ispunjavali su me hladnim užasom prema svoj nepoznatoj deci... Jednog dana sam iznenada shvatila da sam postala u tolikoj meri uplašena od sve dece, a ona su poput životinja osećala da ih se plašim, tako da su i najmirnija i najprijatnija deca, mojim sopstvenim strahom, bila potaknuta da me ismevaju. 38

Umesto povlačenja, stigmatizovana osoba bi mogla da pokuša pristupiti kombinovanim kontaktima uz neprijateljsko razmetanje, no ovakav način može podstaći druge da uzvrate neprijatno na svoj način. Treba reći da se stigmatizovana osoba ponekad 3 7 S. Zawadski and P. Lazarsfeld,„The Psychological Consequences of Unemployment", Journal of Social Psychology, V I (1935), 239. 38 Hathaway, op.cit., pp. 1 5 5 - 1 5 7 , u: S. Richardson, „The Social Psychological Consequences of Handicapping", neobjavljeni rad koji je predstavljen 1962. na Konvenciji Američkog sociološkog udruženja, Washington, D. C., 7 - 8 .

10

Stigma

koleba između povlačenja i razmetanja, jureći od jednog načina do drugog, tako demonstrirajući osnovni način koji dovodi do toga da se obični kontakti licem u lice otmu kontroli. Želim da kažem da će stigmatizovana osoba, bar ona koja je „vidljivo" stigmatizovana, imati posebne razloge da smatra da kombinovane socijalne situacije doprinose mučnim interakcijama. Ukoliko je ovo tačno, može se pretpostaviti da ćemo i mi koji se ubrajamo u normalne osobe ovakve situacije smatrati vrlo rizičnim. Imaćemo utisak da je stigmatizovana osoba ili suviše agresivna ili suviše postiđena, i u svakom slučaju spremna da pridodaje značenje našim postupcima koje mi ne želimo. Mi sami možemo osetiti da smo, ukoliko pokažemo otvoreno saosećanje za njeno stanje, izneverili sebe, a opet, ako zanemarimo da ima nedostatak, postoji verovatnoća da joj nametnemo nemoguća očekivanja ili da nepromišljeno omalovažimo njene drugove sapatnike. Svaki mogući izvor nelagode za nju, kad smo s njom, može biti nešto za šta osećamo daje ona toga svesna, da je svesna da smo mi toga svesni, i čak da je svesna da smo mi svesni da je ona svesna svega; tada je na sceni večno povlačenje zajedničkih obzira za koje Midova socijalna psihologija daje objašnjenje kako ga započeti, ali ne i kako ga završiti. Zbog svega što unosimo, kako mi normalni, tako i oni stigmatizovani, u kombinovane socijalne situacije, razumljivo je da neće sve teći glatko. Mi ćemo verovatno pokušati da nastavimo, kao da ona sasvim odgovara tipu osobe koja se prirodno uklapa u datu situaciju, bilo da to znači da ćemo je tretirati kao nekog ko ima bolje karakteristike od onog što mi pretpostavljamo ili kao nekog ko ima gore karakteristike nego što mi pretpostavljamo. Ukoliko nijedan od ovih smerova nije moguć, onda ćemo je možda pokušati tretirati kao „nijedan tip", kao nekog za koga nećemo upotrebiti ritualni zapis. Ona će, sa svoje strane, verovatno pratiti ove strategije, bar u početku. Kao rezultat, pažnja će se potajno povući sa obaveznih meta, i samosvest i „druga svest" stupaju na scenu u interakcijskoj pato-

Stigma i društveni

identitet

31

logiji - u nelagodi.39 Kao što je opisano u slučaju jedne osobe sa fizičkim hendikepom: Bilo da se prema hendikepu odnosi otvoreno i taktično ili se, što je mnogo češći slučaj, otvoreno ne priznaje, osnovno stanje pretenciozne, ograničene svesti uslovljava da interakcija bude isključivo vezana za njega. Na taj način, kao što mi je opisao jedan informator, jedan ili više poznatih znakova neprijatnosti i mučnine uglavnom su deo ovakve interakcije: mere opreza, svakodnevne reči postaju tabu, fiksirani pogled na nešto drugo, izveštačena lakoća, primetna brbljivost, neprimereno svečano držanje.40

U društvenim situacijama u kojima je prisutna osoba za koju se zna ili se pretpostavlja da ima stigmu mi ćemo verovatno pribeći kategorizaciji koja je neodgovarajuća, te će i nama i toj osobi biti neprijatno. Naravno, obično postoji značajan pomak od ove početne tačke. Kako se stigmatizovana osoba češće suočava sa ovakvim situacijama nego mi, njoj će verovatno biti lakše da se snađe.

Među svojima i među upućenima Već je ranije pomenuto da može postojati diskrepancija između virtuelnog i stvarnog identiteta. Ova diskrepancija, kada se za nju zna i kad je očigledna, može dovesti do narušavanja društvenog identiteta te osobe; ona ima efekat odvajanja osobe od društva i od nje same, tako da je osoba diskreditovana i suočena sa svetom koji je ne prihvata. U nekim slučajevima, kao u slučaju osobe koja je rođena bez nosa, ona može da ide kroz život osećajući da je jedina takva osoba na svetu i da je čitav svet protiv nje. U većini slučajeva, naravno, osoba će shvatiti da ipak postoje ljudi koji saosećaju s njom i koji su spremni da usvoje 39

Za kompletan uvid, videti: E. Goffman, „Alienation from Interaction", Hu-

man Relations, X (1957), 4 7 - 6 0 . 40

F. Davis, „Deviance Disavowal: The Management of Strained Interaction by

the Visibly Handicapped", Social Problems, IX (1961), 123. Takode videti: White, Wright and Dembo, op. cit., pp. 2 6 - 2 7 .

10

Stigma

njeno gledište i da dele njen osećaj da je i ona ljudsko biće i „suštinski" normalna osoba, bez obzira na izgled i na svoje sumnje u samu sebe. Razmotrićemo dve kategorije ovog tipa. U prvu grupu spadaju oni koji dele s njom njenu stigmu. Znajući iz svog iskustva šta znači imati određenu stigmu, neki od njih mogu biti od pomoći kroz davanje uputstava vezanih za trikove zanata i kad su u pitanju određene tužaljke kojima se može okrenuti zbog moralne podrške i zbog utešnog osećaja da je kao kod kuće, gde se oseća opušteno, prihvaćena kao osoba koja zaista jeste kao bilo koja druga normalna osoba. Evo jednog primera iz studija nepismenih: Postojanje različitog vrednosnog sistema medu ovim osobama oslikava se kroz njihovo ponašanje kada nepismeni međusobno komuniciraju. Ne samo da se oni od neizražajnih i zbunjenih jedinki, kakve se često pojavljuju u širim zajednicama, pretvaraju u izražajne osobe pune razumevanja kad su u svojoj grupi, i uz to se izražavaju u institucionalnom smislu. Međusobno oni imaju čitav univerzum reakcija. Oni formiraju i prepoznaju simbole prestiža i osramoćenosti; vrednuju relevantne situacije u smislu svojih sopstvenih normi i na svoj sopstveni način: pri međusobnim odnosima maska uglađenog prilagođavanja spada. 41

Još jedan primer osobe koja ima problem sa sluhom: Sećam se kako je bilo opušteno u školi Niči (Nitchie School), sa ljudima koji probleme sa sluhom doživljavaju kao nešto sasvim obično. Želela bih da upoznam neke ljude koji će isto tako običnim smatrati i slušne aparate. Bilo bi veliko olakšanje kad bih mogla biti u mogućnosti da podesim jačinu zvuka na mom aparatu, a da ne brinem da li me neko posmatra ili ne. Da prestanem razmišljati o tome da li se primeti gajtan koji je iza mog vrata. Kakva bi radost bila nekome glasno reći: „Hej, baterija mi je prazna!" 42

Među svojima, stigmatizovan pojedinac može da iskoristi svoj nedostatak kao temelj za organizovanje života, ali mora da svede sebe na polusvet da bi to uradio. Tu može do kraja razviti svoju 41

H. Freeman and G. Kasenbaum, „The Illiterate in America", Social

X X X I V (1956), 374. 42

Warfield, op. cit., p. 60.

Forces,

Stigma i društveni

identitet

33

tužnu priču o razlozima zašto ima stigmu. Evo objašnjenja koja je iznela jedna mentalno zaostala osoba u pokušaju da bude primljena u instituciju gde su slični njoj: ( i ) „Upao sam u bandu. Jedne večeri smo pljačkali benzinsku pumpu i pajkani su me uhvatili. Ja tu ne pripadam." (2) „Kapiraš, ja uopšte ne bi trebalo da sam ovde. Ja sam epileptičar, ja nemam ništa s ovim ljudima." (3) „Moji roditelji me mrze i oni su me ovde smestili." (4) „Kažu da sam lud. Ja nisam lud, ali čak i da jesam, ja nemam ništa s ovim gubitnicima." 43

S druge strane, možda su takvom pojedincu priče njegovih sapatnika dosadne, i čitava stvar oko bavljenja zastrašujućim pričama, fokusiranjem na superiornost grupe, na priče varalice, ukratko - fokusiranje na „problem", predstavlja jednu od kazni što ih ima. Iza ovog usmeravanja na problem je, naravno, perspektiva koja se ne razlikuje mnogo od normalne pošto je specijalizovana za jedan sektor: Svi smo skloni da ljudima pripisujemo one karakteristike koje su nama bitne ili one za koje verujemo da moraju biti od opšte važnosti. Ako upitate nekog ko je bio Franklin D. Ruzvelt (Roosevelt), verovatno će vam odgovoriti da je on bio 32. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a ne da je bio čovek koji je patio od dečje paralize, mada bi mnogi ljudi pomenuli njegovu dečju paralizu kao dodatnu informaciju, smatrajući zanimljivom činjenicu da je i pored ovog hendikepa uspeo da stigne do Bele kuće. Neki bogalj bi, naravno, verovatno odmah pomislio na paralizu gospodina Ruzvelta, pri pomeni njegovog imena. 44

Po sociološkim studijama stigmatizovanih osoba, svaka je obično deo neke zajednice, koju obično potpomažu pripadnici određene kategorije. Ovde se, svakako, može naći kompletna mapa raznih grupa i tipova njihovog funkcionisanja. Kod ljudi sa govornom manom specifičnost poremećaja, po svemu sude43 R. Edgerton and G. Sabagh, „From Mortification to Aggrandizement: Changing Self-Concepts in the Careers of the Mentally Retarded", Psychiatry, X X V (1962), 268. Za ostale komentare o tužnim pričama videti: E. Goffman,„The Moral Career of the Mental Patient", Psychiatry, X X I I (1959), 1 3 3 - 1 3 4 . 44

Carling, op. cit., pp. 1 8 - 1 9 .

10

Stigma

ći, obeshrabruje formiranje bilo kakve grupe.45 Granični slučaj u pogledu okupljanja u grupu su bivši mentalni bolesnici - jako je mali broj onih koji su spremni da podrže zdravstvene klubove za mentalne poremećaje, uprkos bezazlenim nazivima klubova koji omogućavaju članovima da se okupe pod jednim krovom.46 Postoje klubovi za zajednička okupljanja radi samopomoći, koje su osnovali razvedeni, starije osobe, gojazne osobe, fizički hendikepirane,47 sa ileostomijom i kolostomijom.48 Postoje stambeni klubovi, koji uključuju i hranu i stanovanje, dobrovoljni do izvesnog stepena, osnovani radi pomoći bivšim alkoholičarima i bivšim ovisnicima. Postoji nacionalna asocijacija A A koja svojim članovima pruža kompletnu pomoć, sve do organizacije načina života. U velikom broju slučajeva ovakve asocijacije predstavljaju završni stepen ulaganja napora u određene postavke osoba i grupa, i omogućavaju proučavanje socijalnih pokreta.49 Postoje mreže zajedničkih potreba koje su osnovali bivši robijaši iz istog zatvora ili popravnog doma, a jedan takav primer je društvo za 45

E. Lemert, Social Pathology (New York: McGraw-Hill Book Company, 1 9 5 1 ) ,

p. 1 5 1 . 46

Opšte istraživanje je dato u: H. Wechsler, „The Expatient Organization: A

Survey", Journal of Social Issues, X V I ( 1960), 4 7 - 5 3 . Naslovi uključuju: Recovery, Inc., Search, Club 103, Fountain House Foundation, San Francisco Fellowship Club, Center Club. Za studije jednog takvog kluba, videti: D. Landy and S. Singer, „The Social Organization and Culture of a Club for Former Mental Patients", Human Relations, XIV (1961), 3 1 - 4 1 . Videti takode: M. B. Palmer, „Social Rehabilitation for Mental Patients", Mental Hygiene, XLII (1958), 2 4 - 2 8 . 47

Videti: Baker, op. cit., pp. 1 5 8 - 1 5 9 .

48

D. R. White, „Patim od ileostomije... Voleo bih da to nije tako. No, naučio

sam da to prihvatim i da živim normalan, pun život", American

Journal of Nur-

sing, LXI (1961), 52: „Trenutno klubovi za osobe sa ileostomijom i kolostomijom postoje u 16 država i Distriktu Kolumbija, kao i u Australiji, Kanadi, Engleskoj i Južnoj Africi". 49

Warfield, op. cit., pp. 1 3 5 - 1 3 6 , opisuje novogodišnju proslavu (1950) oso-

ba koje imaju problema sa sluhom, uz prikaz svake naredne generacije, kao i predstavnike svake odvojene organizacije. Na ovaj način dostupna je kompletna rekapitulacija istorije ovog pokreta. Za komentare o internacionalnoj istoriji pokreta, videti: K. W. Hodgson, The Deaf and their Problems sophical Library, 1954), p. 352.

(New York: Philo-

Stigma i društveni

identitet

35

koje se tvrdi da postoji u Južnoj Africi sastavljeno od odbeglih iz kažnjeničkog naselja u Francuskoj Gvajani;50 postoje već ustaljene mreže upoznavanja, kojima pripadaju neki kriminalci ili neki homoseksualci. Postoji, takode, i urbani milje koji čini jezgro institucija koje obezbeđuju teritorijalnu bazu za prostitutke, narkomane, homoseksualce, alkoholičare i druge osramoćene grupe, u koje ponekad spadaju i izopštenici različitih vrsta, a ponekad ne. Konačno, u gradovima postoje kompletne stambene zajednice, etničke, rasne, verske, sa visokom koncentracijom plemenski stigmatizovanih osoba (načelno drugačije od mnogih grupa koje formiraju stigmatizovane osobe), koje uključuju porodične zajednice, ali ne i samce, kao bazične jedinice organizacije. Ovde, naravno, postoji uobičajena konceptualna zabuna. Pojam „kategorija" je veoma apstraktan, te može da se primeni na bilo koju skupinu, u ovom slučaju osobu sa određenom stigmom. Velik broj onih koji potpadaju u datu kategoriju stigme mogu se svesti na članstvo u nekoj „grupi" ili na ekvivalent „mi" ili „naši". Oni koji su van ove određene kategorije na sličan način mogu označiti ovu skupinu u terminima grupe. Naravno, u tom slučaju puno članstvo neće biti deo neke jedinstvene grupe, u strogom smislu te reci; oni ne poseduju kapacitet za kolektivnu akciju, niti stabilnu i sveobuhvatnu mapu međusobnih interakcija. Primetna je pojava da će pripadnici određene kategorije stigme imati tendenciju da se okupljaju u manje društvene grupe čiji će svi članovi poticati iz te jedne kategorije, a i ove grupe će biti deo organizacije svedene do određenog nivoa. Isto tako, kad se desi da jedan od članova dođe u kontakt sa drugim članom, oni će se odnositi jedan prema drugom kao prema pripadnicima iste „grupe". Pored toga, kad je član određene kategorije, za pojedinca postoji veća verovatnoća da sretne nekog drugog člana i da čak zasnuje vezu. Funkcija ove kategorije može biti da omogući članovima da formiraju grupu i zasnuju odnose, no svi članovi ovakve kategorije ne čine grupu - konceptualna finesa koja neće uvek biti jasno primećena u ovom eseju. 50

Izveštaj u: F. Poli, Gentlemen

Convicts

(London: Rupert Hart-Davis, 1960).

10

Stigma

Bez obzira na to da li oni koji imaju određenu stigmu predstavljaju regrutnu bazu za zajednicu koja je ekološki udružena na neki način, velika je verovatnoća da će oni podržavati predstavnike i agencije koje ih zastupaju. (Zanimljiva je činjenica da ne postoji reč koja bi precizno imenovala činioce grupe, sledbenike, pristalice, one koji jesu ili samo podržavaju predstavnike.) Članovi mogu, na primer, imati kancelariju ili lobi koji će pružati podršku njihovom slučaju u štampi ili vladi, bilo da imaju svog „domaćeg" čoveka koji stvarno to ume, kao što to čine gluvi, slepi, alkoholičari, Jevreji ili neko s druge strane, kao u slučaju bivših robijaša i mentalno zaostalih.51 (Radne grupe koje služe istoj kategoriji ili stigmatizovanoj osobi mogu nekad biti suprotstavljene jedne drugima, i ova suprotnost će obično biti odraz razlike koja postoji u odnošenju prema stigmatizovanima i odnošenju prema normalnima.) Bitan zadatak koji imaju ovi predstavnici jeste da ubede javnost da koristi umerenije etikete za aktuelne kategorije: U svom radu na procesu ubedivanja, osoblje Saveza [Njujorški savez za probleme sa sluhom] se složilo da koriste termine kao što su problemi sa sluhom, oštećen sluh, te gubitak sluha; da ne koriste reč gluv pri konverzaciji, u korespondenciji i drugim dopisima, u predavanjima i javnim nastupima. To je urodilo plodom. Njujork je generalno počeo da koristi novu terminologiju. Ispravno razmišljanje je krčilo sebi put. S2

Njihov drugi zadatak jeste da nastupaju kao „govornici" pred različitom publikom, kako normalnih tako i stigmatizovanih; oni rade na slučaju stigmatizovanih kada oni sami potiču iz grupe, i kad daju živi primer potpuno normalnog ostvarenja, važe za heroje koji su uspeli da se prilagode i javno su odlikovani zbog toga što su dokazali da i ovakva osoba može biti kvalitetna osoba. Često oni koji imaju određenu stigmu sponzorišu širenje edicija koje doprinose da se podele zajedničke emocije, koje učvr51

Za primer, videti: Chevigny, op. cit.. Chap. 5, gde je prikazana situacija u

slučaju slepih osoba. 52

Warfield, op. cit., p. 78.

Stigma i društveni

identitet

37

šćuju i stabilizuju svest čitaoca o realnosti „njegove" grupe i njegovom pripadanju toj grupi. Ovde je formulisana ideologija članstva - njihovih nezadovoljstava, njihovih stremljenja i njihove politike. Navode se imena javno poznatih ličnosti koje su prijatelji „grupe", kao i imena neprijatelja, a takođe i informacije koje potvrđuju dobru ili lošu stranu ovih ljudi. Štampaju se priče o uspesima, priče o junacima koji su uspeli da osvoje nova područja normalnog prihvatanja. Beleže se i užasavajuće priče, novije i one koje pripadaju istoriji, o krajnjim maltretiranjima od strane normalnih. Primeri moralnih priča su zastupljeni u formama biografija ili autobiografija i služe kao ilustracija načina koji je poželjan pri odnošenju sa stigmatizovanim osobama. Ova izdanja takođe služe kao forum koji predstavlja i podeljena mišljenja oko toga koji je najbolji način na koji se treba odnositi prema stigmatizovanoj osobi. Ako zbog svog nedostatka osoba ima potrebu za određenom vrstom pomagala, ona se ovde reklamiraju i predstavljaju. Ova izdanja obezbeđuju tržište za slične knjige i pamflete. Važno je istaći da, bar u Americi, bez obzira na to koliko je mala ili u kojoj meri je odsečena određena stigmatizovana kategorija, načela njenih članova će biti na neki način javno predstavljena. Stoga se može reći da stigmatizovani Amerikanci teže tome da žive u krajnje definisanom svetu ma koliko bili nekulturni. Ukoliko ne čitaju knjige o osobama koje su u sličnoj situaciji kao i oni, bar čitaju časopise i gledaju filmove; ako ni to ne rade, onda slušaju radio. Na ovaj način je njihov pogled, koji je intelektualno obrađen, dostupan većini stigmatizovanih osoba. Ovde je neophodan komentar o onima koji predstavljaju neku stigmatizovanu kategoriju. Izdvajajući se kao neko ko je gromoglasniji, malo poznatiji, ili bolje uključen u društvo od svojih sapatnika, stigmatizovana osoba može smatrati da „pokret" okupira čitav njen dan i da je ona sama postala profesionalac. Ovakav slučaj je ilustrovan primerom osobe sa oštećenim sluhom: Čitavu 1942. skoro svakodnevno sam provodila u Savezu. Ponedeljkom sam šila sa jedinicom Crvenog krsta. Utorkom sam radila u kancelariji ku-

10

Stigma cajući, slažući fascikle i radeći na telefonskoj centrali. Sredom posle podne pomagala sam doktoru na klinici Saveza za prevenciju gubitka sluha u bolnici za oči i uši na Menhetnu, posao koji sam posebno volela - vodila sam dokumentaciju dece koja su zbog prehlade glave, curenja iz uha, infekcije i mogućih problema sa sluhom kao posledicom dečjih bolesti imala dodatnu obuku, dobijala nove lekove i nove otološke tehnike da ne bi odrastala sa vatom u ušima. Četvrtkom posle podne sam prisustvovala časovima čitanja sa usana za odrasle koje je organizovao Savez, a nakon časova svi smo igrali karte i pili čaj. Petkom sam radila na Biltenu.

Subotom sam pravila

sendviče sa salatom i jajima i spremala kakao. Jednom mesečno sam posećivala sastanke Ženske pomoći, dobrovoljne grupe koju je 1 9 2 1 . osnovala gospoda Vendel Filips (Wendell Phillips) i druge žene otologa koje su bile zainteresovane da obezbeđuju fondove, promovišu članstvo i društveno predstavljaju Savez. Pravila sam omiljene stvari za šestogodišnjake za veče Svih svetih i pomagala pri posluživanju veterana za Dan zahvalnosti. Pisala sam božičnu poštu vezanu za donacije, pomagala pri adresiranju koverti i lepljenju markica, kačila nove zavese i popravila stari sto za pingpong; pratila sam mlade na plesu za Valentinovo i radila na tezgi za uskršnji bazar."

Može se reći da kad jednom osoba sa određenom stigmom postigne određeni nivo zaposlenosti, kad zauzme političku ili finansijsku poziciju - zavisno od toga o kojoj se stigmatizovanoj grupi radi - otvara joj se nova karijera - ona postaje predstavnik svoje kategorije. Počinje da doživljava sebe kao nekog jako bitnog i sve manje se oseća kao jedan od svojih. (Slabost stigme se može meriti stepenom bitnosti člana određene kategorije, a da se ipak uspe izbeći ova vrsta pritiska.) Ponekad se navode dve stavke vezane za ovu vrstu profesionalizacije. Kao prvo, da bi stigma postala deo njihove profesije lideri grupe su u obavezi da posluju sa predstavnicima drugih kategorija, i da na taj način probiju zatvoreni krug svoje sopstvene kategorije. Umesto da im štaka služi kao oslonac, oni s njom igraju golf i tako, u smislu društvenog učešća, prestaju da budu predstavnici one grupe ljudi koju zastupaju.54 53 Warfield, op. cit., pp. 7 3 - 7 4 ; takode: Chap. 9, pp. 1 2 9 - 1 5 8 , gde je data ispovest iz života profesionalca. Opis života profesionalca koji je pretrpeo amputaciju, videti: H. Russel, Victory in My Hands (New York: Creative A g e Press, 1949). 54

Od samog početka takve vode se mogu regrutovali iz krugova onih članova

Stigma i društveni

identitet

39

Kao drugo, oni koji profesionalno zastupaju stavove svoje kategorije mogu uneti određeni stepen sistematične sklonosti u ovom predstavljanju, iz jednostavnog razloga što su dovoljno upućeni u problematiku svojim pripadanjem da bi o tome pisali. Mada će svaka kategorija imati profesionalce koji pripadaju različitim strujama, i mogu se zalagati za izdanja koja zagovaraju različite programe, postoji jedinstven prećutni dogovor da situacija pojedinca sa određenom stigmom zaslužuje pažnju. Bilo da pisac doživljava stigmu jako ozbiljno ili je ne predstavlja kao težinu, on je mora definisati kao nešto o čemu vredi pisati. Ovaj minimalni stav prihvatanja, čak i gde nema drugih, doprinosi tome da se učvrsti verovanje o stigmi kao osnovi za samoizgradnjom. U ovom slučaju predstavnici nisu u ulozi zastupnika, jer ovu ulogu ne mogu da vrše oni koji ne obraćaju pažnju na svoju stigmu, ili koji su relativno neuki. Ne želim da kažem da profesionalci obezbeđuju stigmatizovanoj kategoriji jedini način da se javnost uputi u njihovu životnu situaciju; postoje i drugi načini za to. Svaki put kad neko sa određenom stigmom od sebe napravi spektakl tako što se ogreši o zakon, osvoji neku nagradu, ili postane broj jedan u svojoj kategoriji, lokalna zajednica od toga može napraviti vest; ovakvi događaji čak mogu postati vest u medijima šireg društva. U svakom slučaju, oni koji su deo obeležja stigme ove osobe, koja postaje zapažena, odjednom postaju dostupni normalnima, koji ih okružuju, i postaju predmet određenog stepena prenošenja zasluge ili sramote na njih same. Ovakva situacija lako odvodi život u svet publiciteta junaka i negativaca njihove vrste, gde njihova veza sa svetom biva označena uskom povezanošću sa bližnjima oko njih, uključujući i normalne i ostale, koji ih obaveštavaju kako se vrednuju pojedinci njihove vrste. Pozabavio sam se jednim brojem pojedinaca od kojih stigmatizovana osoba može da očekuje neku vrstu podrške: onima koji koji imaju ambiciju da napuste život člana grupe i imaju relativne mogućnosti da to i urade, i stvaraju ono što Lewin (op. cit., pp. 1 9 5 - 1 9 6 ) zove „rukovodstvo sa periferije".

10

Stigma

dele njegovu stigmu i po toj osnovi se i sami definišu kao stigmatizovani. Drugu grupu čine oni - da pozajmim termin koji su nekad koristili homoseksualci - „upućeni", naime osobe koje su normalne, ali ih je neka naročita situacija uputila u tajni život stigmatizovanih pojedinaca i koji saosećaju s njima i koji se po stepenu prihvaćenosti osećaju kao privilegovani članovi klana. Upućene osobe su marginalci pred kojima osoba sa nedostatkom nema osećaj stida niti ima potrebu da ispoljava samokontrolu, zato što zna da je, uprkos nedostatku koji ima, doživljavaju kao običnu osobu, nalik bilo kojoj drugoj. Ovo je ilustrovano primerom iz života prostitutki: Iako je ugled ne zanima, prostitutka, naročito kolgerla, je posebno osetljiva u uglađenom društvu, te ona van svog radnog vremena nalazi zaklon među boemskim umetnicima, piscima, glumcima, tobožnjim intelektualcima. Među njima ona važi za jednu nekonvencionalnu osobu, ali ne i senzaciju. 55

Pre nego što prihvati stanovište onih sa određenom stigmom, normalna osoba koja ima mogućnost da postane upućena najpre mora da prođe kroz iskustvo promene u sopstvenom srcu, o čemu postoje mnogi zapisi.56 Nakon što saosećajna normalna osoba sebe otvori za one koji su stigmatizovani, često mora da čeka na njihovu potvrdu da može postati njihov privilegovani član. Nije dovoljno samo sebe ponuditi, morate biti prihvaćeni. Ponekad, ipak, završni korak mora, izgleda, preduzeti onaj normalan; sledeći primer to ilustruje: Ne znam da li smem ili ne, ali ipak bih vam prepričao jedan događaj. Jednom sam upao medu crne momke mojih godina, sa kojima sam imao običaj đa pecam. Kad sam počeo da se družim s njima, oni su veoma oprezno 55

I. Stearn, Sisters of the Night (New York: Popular Library, 1961), p. 181.

56

N. Mailer, „The Homosexual Villain", u: Advertisements

for Myself

(New

York: Signet Books, 1960), pp. 200-205, daje primer ispovesti koja detaljno opisuje cikluse verske zaslepljenosti, prosvetljujućeg isustva i konačno odbacivanje predrasuda kroz javno priznanje. Takođe videti: uvod Angusa Wilsona u: Carling, op. cit., zapis Wilsonovog redefinisanja bogalja.

Stigma i društveni

identitet

41

koristili termin „crnja" u mom prisustvu. Vremenom, što smo češće provodili vreme zajedno na pecanju, počeli su da se šale preda mnom, nazivajući jedni druge „crnjama". Došlo je do istinske promene u njihovom korišćenju ove reči kada se šale, u odnosu na raniji otpor da ikad upotrebe reč „crnja". Jednog dana, dok smo plivali, jedan momak me je gurnuo tobože grubo i ja sam mu rekao: „Poštedi me tih crnačkih fazona". „Gade jedan", uzvratio mi je i nacerio se. Od tada mi smo slobodno koristili reč „crnja", ali su se stare kategorije totalno izmenile. Nikad, dok sam živ, neću zaboraviti taj osećaj u stomaku kad sam upotrebio reč „crnja" bez ikakvog ustezanja."

Jedan tip upućene osobe je ona čija upućenost proističe iz rada u nekoj ustanovi koja je orijentisana- na potrebe onih sa određenom vrstom stigme ili na mere koje društvo preduzima u vezi sa tim osobama. Na primer, bolničarke i fizioterapeuti mogu se ubrajati među upućene; oni mogu znati o nekom određenom tipu neke proteze više nego sam pacijent, koji mora naučiti kako da se njome služi a da se to što manje odrazi na prirodni stav figure. Zaposleni u delikatnim ustanovama su često upućeni, kao na primer uredni pipničari u barovima za homoseksualce, sobarice u javnim kućama.58 Policija, zbog stalnog kontakta sa kriminalcima, može biti upućena u sve što je vezano za kriminalitet, što je navelo jednog profesionalnog kriminalca da kaže: „... zapravo, policajci su jedini koji te osim drugih kriminalaca prihvataju takvog kakav si".59 Drugi tip upućene osobe je pojedinac koji je kroz društvenu strukturu povezan sa stigmatizovanom osobom - veza koja navodi šire društvo da osobe, na neki način, tretira kao pojedinačne. Iz tog razloga su odani supružnik mentalno zaostale osobe, ćerka bivšeg robijaša, roditelj bogalja, prijatelj slepog, porodica 57

Ray Birdwhistell, u: B. Schaffner, ed., Group Processes, Transaction of the Se-

cond ( 1 9 5 5 ) Conference (New York: Josiah Macy, Jr. Foundation. 1956), p. 1 7 1 , 58

C. H. Rolph, ed., Women of the Streets (London: Seeker and Warburg, 1955),

pp. 7 8 - 7 9 . 59

Parker and Allerton, op. cit., p. 150.

10

Stigma

ubice,60 primorani da dele istu osramoćenost stigmatizovane osobe sa kojom su povezani. Jedan od odgovora na ovakvu sudbinu jeste da je čovek prigrli, i da živi u svetu sa tom stigmatizovanom vezom. Treba reći da osoba koja prihvati određeni stepen stigme na ovaj način i sama može imati odnose koji su poput bolesti koja se uvek vraća. Problemi sa kojima se suočava stigmatizovana osoba šire se u talasima, koji su smanjenog intenziteta. Evo jedne ilustracije iz novinskih kolumni za savete: Draga En Lenders (Ann Landers), Ja sam dvanaestogodišnjakinja kojoj su uskraćene društvene aktivnosti zato što mi je otac bivši robijaš. Ja se trudim da prema svima budem dobra, ali to ništa ne pomaže. Devojčice iz škole su mi rekle da njihove majke ne žele da se one druže sa mnom, jer bi to loše uticalo na njihovu reputaciju. O mom ocu se loše pisalo u novinama i bez obzira na to što je odslužio svoju kaznu, to niko ne zaboravlja. Šta mogu da uradim? Osećam se jako usamljenom, jer nije baš zabavno sve vreme provoditi sam. Moja majka me vodi sa sobom gde god ide, ali ja bih želela da provodim vreme sa svojim vršnjacima. Molim te za savet - ODBAČENA."

Generalno, tendencija stigme da se prenosi sa stigmatizovane osobe na one koji su s njom blisko povezani, predstavlja jedan od razloga što se takve veze izbegavaju ili je njihov broj veoma ograničen, tamo gde ih ima. Osobe koje imaju stigmu privilegovanih nude model „normalizovanja", 62 pokazujući kako mogu daleko da odu normalne osobe u svom odnosu prema stigmatizovanoj osobi, kao da ona tu stigmu nema. Treba razlikovati normalizaciju od ,,normiranja", koje, naime, predstavlja nastojanje stigmatizovane osobe da sebe predstavi kao običnu osobu, mada nije neophodno da 60

J. Atholl, The Reluctant

61

Berkeley

Hangman (London: John Long, Ltd., 1956), p. 61.

62

Ideja potiče od C. Ci. Schwartz, „Perspectives on Deviance - Wives' Definiti-

Daily Gazette, April 1 2 , 1 9 6 1 .

ons of Their Husbands' Mental Illness", Psychiatry,

X X (1957), 275-291.

Stigma i društveni

identitet

43

svoj nedostatak skriva. Pored toga, može se desiti kult stigmatizovanog, što predstavlja stigmafobičnu reakciju normalnih koji su uslovljeni stigmafilnom reakcijom upućenih. Osoba koja je privilegovana zapravo može dovesti u neprijatnu situaciju i stigmatizovane i normalne: time što je ovakva osoba uvek spremna da nosi teret koji ne pripada „stvarno" njoj ovakve osobe mogu svima ostalima nametnuti suviše morala; ophodeći se prema stigmi kao prema nečemu neutralnom u šta može direktno da se uperi prst, na jedan neusiljen način oni i sebe i stigmatizovane dovode u položaj da ne budu ispravno shvaćeni od strane normalnih, koji ovakvo ponašanje mogu doživeti kao uvredljivo.63 Odnos između stigmatizovane osobe i njegovog dublera može biti veoma opterećujući. Osoba koja ima neki nedostatak može strepeti da će se vraćanje određenom tipu stigme vratiti svakog momenta, a u periodima kad nema zaštite na sceni je zavisnost. Tako jedna prostitutka priča: Pa, prvo sam htela da vidim imam li neke šanse kao glumica. Objasnila sam mu da kad bismo bili u braku i kad bismo se posvađali, on bi mi sigurno sve prebacio. On je rekao da ne bi, ali muškarci su naprosto takvi.64

S druge strane, pojedinac sa stigmom privilegovanog može smatrati da mora proći kroz mnoge standardne uskraćenosti svoje privilegovane grupe a da ipak ne može biti zadovoljan svojim samouzdizanjem, što predstavlja uobičajenu odbranu od takvog tretiranja. Osim toga, kao i stigmatizovani koji imaju veze s njim, može biti sumnjičav u pogledu toga da li ga je njegova privilegovana grupa zaista „prihvatila".65

63

Za primer koji se odnosi na slepe, videti: A . Gowman, „Blindness and the

Role of the Companion", Social Problems, IV (1956), 6 8 - 7 5 . 64

Stearn, op. cit., p. 99.

65

Spektar različitosti je lepo istražen u: C. Brossard, „Paint of a Gentile In-

tellectual", u: Brossard, ed., The Scene Before You (New York: Holt, Rinehart & Winston, 1955), pp. 8 7 - 9 1 .

10

Stigma

Moralna karijera Osobe koje imaju određenu stigmu sklone su da imaju sličan proces učenja, vezan za njihov neugodan položaj, da prolaze slične promene u prihvatanju sebe - nalik na „moralnu karijeru" koja ujedno predstavlja i uzrok i posledicu opredeljivanja za sličan niz ličnih prilagodavanja. (Neophodno je napraviti razliku između prirodne istorije kategorije osobe sa stigmom i prirodne istorije same stigme - istorije porekla, širenja i smanjivanja kapaciteta karakteristike koja utvrđuje stigmu u određenom društvu, na primer razvod više srednje klase u Americi. Jedna faza ovog procesa socijalizacije je faza kroz koju stigmatizovana osoba uči i usvaja stavove normalnih, usvajajući na taj način i verovanja šireg društva i generalnu ideju kako bi to izgledalo kad bi neko imao određenu stigmu. Druga faza je faza kroz koju ona uči da sama poseduje određenu stigmu, i ovog puta veoma detaljno uči o posledicama koje proističu iz činjenice da ima stigmu. Vremensko usklađivanje i preplitanje ove dve početne faze moralne karijere utiču na formiranje veoma važnih mapa, stvarajući osnovu za dalji razvoj i omogućavaju sredstva za razlikovanje moralnih karijera koje su na raspolaganju stigmatizovanoj osobi. Mogu se izdvojiti četiri takve mape. Jedna mapa uključuje one sa urođenom stigmom, koji se socijalizuju u svojoj nepovoljnoj situaciji još u procesu učenja i usvajanja standarda naspram kojih oni imaju nedostatak.66 Na primer, siroče vidi da deca prirodno i normalno imaju roditelje, čak i dok saznaje šta to znači kad ih nemaš. Nakon što provede prvih šesnaest godina svog života u domu za siročad, ono kasnije može smatrati da prirodno zna kako da bude otac svom detetu. Druga mapa potiče iz sposobnosti porodice i, u mnogo manjoj meri, lokalnog susedstva, da sami stvore zaštitnu kapsulu za svoje potomke. Unutar takve kapsule dete sa urođenom sti66

Diskusija o ovom modelu može se naći u: A . R. Lindesmith and A. L. Stra-

uss, Social Psychology, 180-183.

rev. ed. (New York: Holt, Rinehart & Winston, 1956), pp.

Stigma i društveni

identitet

45

gmom se može pažljivo zaštititi putem kontrole informacija. Sve što bi išlo u prilog njegovom samoomalovažavanju ne propušta se u začarani krug, dok se uveliko puštaju oni koncepti iz šireg društva koji će detetu u kapsuli omogućiti da sebe vidi kao u potpunosti sposobno obično ljudsko biće, koje ima normalan identitet u smislu osnovnih stavki kao što su godište i pol. Trenutak kad domaći krug više neće moći da održava zaštićen način života razlikovaće se od društvene klase, mesta stanovanja i tipa stigme, no u svakom slučaju će usloviti buđenje moralnog iskustva kad se desi. Tako je upis u školu često trenutak kad se osoba suoči sa svojom stigmom, iskustvo koje se ponekad naglo desi prvog dana škole, kroz izrugivanje, zadirkivanje, izbegavanje i tuče.67 Zanimljiva je činjenica da, što dete ima veći „hendikep", veća je verovatnoća da će biti poslano u specijalnu školu za osobe slične njemu, i veoma naglo će se suočiti sa stavom koji prema njemu ima šire društvo. Objasniće mu se da će se lakše snalaziti među „svojima" i shvatiće da je ono što je smatralo svojim pogrešno, a da je ovo umanjeno „svoje" zapravo njegovo. Treba dodati da kad se desi da neko ko je od detinjstva stigmatizovan uspe da prođe rane školske dane i da očuva poneku iluziju, zakazivanje sastanka ili traženje posla će ga najčešće dovesti do trenutka istine. U nekim slučajevima može se desiti slučajno razotkrivanje: Mislim da sam postala svesna svoje situacije, i osetila prvi snažan bol zbog toga, jednog dana, veoma opuštenog, kada sam sa grupom tinejdžera, svojih vršnjaka, otišla prvi put na plažu. Ležala sam na pesku, i pretpostavljam da su moji drugari mislili da spavam. Jedan dečak je rekao: „Dopada mi se Dominika, ali nikad ne bih izašao sa šlepom devojkom". N e mogu da zamislim nijednu predrasudu koja može više da vas odbije.6"

67

Primer iz iskustva jedne slepe osobe može se naći u: R. Criddle, Love Is Not

Blind (New York: W. W. Norton & Company, 1953), p. 2 1 ; iskustvo jedne osobe patuljastog rasta navedeno je u: H. Viscardi, Jr., A Mans Stature (New York: The John Day Company, 1952), pp. 1 3 - 1 4 . 68

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 186.

10

Stigma

U drugom primeru desilo se postepeno razotkrivanje, kako navodi žrtva dečje paralize: Osim jednog izuzetno bolnog primera, sve dok sam bio pod zaštitničkim starateljstvom porodičnog života ili univerzitetskog rasporeda i živeo bez korišćenja svojih prava kao odrasli građanin, društvene snage su bile mirne i neuznemiravajuće. Tek nakon univerziteta, škole za biznis, i mnogobrojnih napora kao dobrovoljni radnik na projektima zajednice, dešavalo se veoma često da budem poražen srednjovekovnim predrasudama i sujeverjem poslovnog sveta. Traženje posla je bilo poput stajanja ispred vatrenog stuba. Poslodavci su bili zaprepašćeni mojom drskošću da se prijavim za posao. 6 '

Treća mapa socijalizacije je ilustrovana primerom osobe koja je stigmatizovana kasnije u životu, ili je kasno shvatila da je oduvek bila diskreditovana - u prvom slučaju nisu uključene radikalne reorganizacije njenog pogleda na sopstvenu prošlost, u drugom slučaju ovaj faktor je prisutan. Ovakva osoba je detaljno naučila sve o normalnom i stigmatizovanom, mnogo pre nego što je sebe morala da prihvati kao nekog sa nedostatkom. Po svoj prilici, ona će imati naročit problem da se preidentifikuje, i velika je verovatnoća da će razviti pobijanje sebe same: Kada bih osetio miris u autobusu ili podzemnoj železnici pre kolostomije bilo mi je veoma neprijatno. Mislio sam da su ljudi grozni, da se ne kupaju i da su trebali pre polaska na put da odu do kupatila. Verovao sam da možda ti mirisi imaju veze sa onim što su jeli. Sve je to bilo veoma uznemiravajuće za mene; smatrao sam da su prljavi. Naravno, ukoliko bi se ukazala prilika, seo bih na drugo mesto, a ukoliko to nisam mogao, to je bilo protiv moje volje. Tako da je prirodno što verujem da mladi ljudi isto to misle o meni kad smrdim.™

Naravno da postoje slučajevi kad pojedinac tek u zrelom dobu otkrije da pripada stigmatizovanoj plemenskoj grupi ili da njegovi roditelji prenose moralnu ljagu na njega, uobičajen slučaj ovde jeste da fizički hendikep „pogađa" kasnije u životu: 69

Ibid., p. 156.

70

Orbach et al., op. cit., 165.

Stigma i društveni

identitet

47

Jednog jutra sam se probudila i shvatila da ne mogu da stanem na noge. Imala sam dečju paralizu, i to se tako manifestovalo. Osećala sam se poput jako malog deteta koje je bačeno u veliku crnu rupu i jedino u šta sam bila sigurna jeste da ne mogu iz nje da se izvučem, ukoliko mi neko ne pomogne. Obrazovanje, predavanja, roditeljsko vaspitanje koje sam imala dvadeset četiri godine, čini se da nisu mogli od mene da stvore osobu koja bi u ovom momentu bila sposobna da nešto uradi za sebe samu. Bila sam osoba kao i svi ostali - normalna, svadljiva, vesela, puna planova i odjednom se nešto dogodilo! Postala sam stranac. Bila sam veći stranac samoj sebi nego što mi je bio bilo ko drugi. Čak me ni moji snovi nisu poznavali. Nisu znali šta mogu da mi dopuste da uradim - i kad bih odlazila na ples ili na žurke u tim mojim snovima, uvek su bila neka čudna ograničenja - o kojima se nije govorilo niti su se pominjala, ali svejedno. Odjednom sam imala veoma zbunjujući mentalni i emocionalni konflikt žene koja vodi dupli život. To je bilo tako nerealno i zbunjivalo me je i nisam mogla da prestanem da mislim o tome. 71

U ovakvim slučajevima zdravstvena služba će verovatno imati poseban zadatak da upozna onesposobljenu osobu s tim ko će ona morati da bude. Četvrtu mapu ilustruju oni koji su najpre socijalizovani u stranoj zajednici, bilo unutar ili van geografskih granica normalnog društva, i koji zato moraju da uče po drugi put kako da odgovore na ono što se od njih očekuje - da bude stvarno i validno za njih. Treba napomenuti da, kad osoba usvoji novo stigmatizovano sopstvo kasno u životu, nelagoda koju oseća kad se radi o novim poznanstvima ustupa polako mesto nelagodi koju oseća prema onim starim. Poznanici iz poststigmatizovanog perioda mogu joj se učiniti kao pogrešne osobe. Poznanici iz predstigmatizovanog perioda, vezani za predstavu onog što je nekad bila, mogu imati problem da se prema njoj odnose sa formalnim taktom ili sa totalnim prihvatanjem na koje su navikli: Moj zadatak [kao slepog pisca bio je da intervjuišem buduće klijente u vezi s njihovim literarnim radovima] je bio da opustim osobu koju sam posećivao - suprotno uobičajenoj situaciji. Zanimljivo je da mi je bilo mnogo

71

N. Linduska, My Polio Past (Chicago: Pellegrini and Cudahy, 1947), p. 177.

10

Stigma lakše da to uradim sa osobom koju nikad ranije nisam sreo. Možda je to bilo zato što nije postojalo nikakvo sećanje koje je trebalo obraditi pre nego što pređemo na posao, te nije bilo neprijatnog poređenja sa sadašnjošću. 72

Bez obzira na opštu mapu moralne karijere koju ilustruje stigmatizovana osoba, određena iskustvena faza tokom koje saznaje da ima stigmu biće posebno interesantna, jer će u ovom periodu osoba verovatno biti prinuđena na nove odnose sa drugima, koji takođe imaju stigmu. U nekim slučajevima, jedini kontakt koji će imati sa samom sobom biće kratkotrajan, mada ipak dovoljan da joj pokaže da postoje oni koji su slični njoj: Kad je Tomi prvi put došao na kliniku, tamo su bila još dva dečaka sa urođenim nedostatkom jednog uha. Kada ih je Tomi video, njegova desna ruka je posegnula za njegovim sopstvenim defektnim uhom, i on se okrenuo ocu, široko otvorenih očiju i rekao: „Evo još jednog dečaka koji ima isto uho kao ja". 73

U slučaju osobe koja je odnedavno postala fizički hendikepirana, kolege sapatnici koji imaju iskustvo u tome duže od nje priuštiće joj seriju poseta da joj iskažu dobrodošlicu u klub i da je pouče kako da se nosi sa svim tim, fizički i psihički: Moja prva spoznaja da postoje mehanizmi prilagodavanja desila su se pri poredenju sa druga dva pacijenta koji su bili u bolnici za oči i uši. Dolazili su mi u posetu dok sam ležao prikovan za krevet i prilično sam ih dobro upoznao. Obojica su bila šlepa sedam godina. Bili su isto godište - nešto više od trideset - i obojica su imala univerzitetsko obrazovanje. 74

U mnogim slučajevima kada se stigmatizacija osobe povezuje sa odlaskom u neku od nadzornih ustanova kao što su zatvor, sanatorijum, sirotište, mnogo od onog što će naučiti u vezi sa svojom stigmom otvarače mu se tokom produženog intimnog 72

Chevigny, op. cit., p. 136.

73

Macgregor et al., op. cit., pp. 19-20.

74

Chevigny, op. cit., p. 35.

Stigma i društveni

identitet

49

kontakta sa onima koji će tokom ovog procesa postati njegovi prijatelji sapatnici. Kao što je već pomenuto, kada osoba shvati ko je osoba koju mora prihvatiti kao svoje ja, ona će verovatno imati dvojake osećaje; ovi drugi ne samo da će biti strpljivo stigmatizovani, samim tim ne kao normalna osoba kakvom sebe smatra, a otkrivaće i druge svoje karakteristike sa kojima će teško moći da se poveže. Ono što je započelo razumevanjem može se okončati užasavanjem. Odnedavno šlepa devojka, pri poseti „Svetioniku" odmah nakon napuštanja bolnice, navodi primer: Moje pitanje vezano za psa vodiča je ljubazno stavljeno po strani. Jedan drugi radnik koji normalno vidi uveo me je u vozilo za obilazak, da bi me proveo naokolo. Posetili smo biblioteku sa knjigama ispisanim Brajevom azbukom; učionice, klubove gde se okupljaju slepi članovi muzičkih i dramskih sekcija; salu za rekreaciju gde se za vreme proslava organizuju plesovi za slepe, gde plešu jedni s drugima, kuglanu gde se zabavljaju, kafeteriju u kojoj se svi slepi okupljaju za obed, velike radionice gde slepi zarađuju praveći otirače i metle, tkajući krpare i praveći stolice od pruća. Dok smo se kretali iz jedne prostorije u drugu čula sam struganje nogu, prigušene glasove, kuckanje limenki. Ovde je jedan bezbedan, odvojeni svet onih koji ne vide - jedan potpuno drugačiji svet, uveravao me je socijalni radnik, od onog sveta koji sam upravo napustila... Od mene se očekivalo da uđem u taj svet. Da napustim svoj posao i da zarađujem praveći otirače i metle. „Svetionik" će me rado obučiti kako se prave otirači. Trebalo je da provedem ostatak svog života praveći otirače sa ostalim slepim ljudima. Osetila sam mučninu usled straha, kako je ova slika rasla u meni. Nikad se ranije nisam susrela sa tako destruktivnim odvajanjem."

Zbog podvojenog stava koji je sastavni deo pripadanja pojedinca njegovoj stigmatizovanoj kategoriji razumljivo je da se mogu desiti oscilacije u njegovom prihvatanju svog identifiko75

Keitlen, op. cit., pp. 3 7 - 3 8 . Opis nagle promene identifikacije sa ubogaljenim

kolegama kod hospitalizovanih pacijenata koji pale od dečje paralize dat je u: Linduska, op. cit., pp. 1 5 9 - 1 6 5 . Fiktivni prikaz rasne reidentifikacije dat je u: J. W. Johnson, The Autobiography

of an Ex-Coloured

Man, rev. ed. (New York: Hill and

Wang, American Century Series, 1960), pp. 2 2 - 2 3 .

10

Stigma

vanja s njima i učestvovanja. Dešavaće se „ciklusi pridruživanja" kroz koje će osoba prihvatiti posebne prilike za učešće u grupi ili će ih odbaciti nakon što ih je prihvatila.76 Sličnih oscilacija će biti i u stavu prema prirodi grupe i prirodi grupe normalnih. Na primer, adolescencija (i srednjoškolske grupe) mogu dovesti do osetnog opadanja identifikovanja sa sopstvenom grupom i značajnog identifikovanja sa grupom normalnih.77 U ovim mapama učestvovanja i verovanja kasnije će se ogledati moralna karijera osobe. Odnos stigmatizovane osobe sa neformalnim zajednicama i formalnim organizacijama njegove vrste je od suštinske važnosti. Ovaj odnos će, na primer, označiti veliku razliku između onih čija različitost im pruža veoma malo ovog novog „mi" i onih, što predstavlja manju grupu članova, koji su deo dobro organizovane zajednice sa ustaljenom tradicijom - zajednice koja ima poprilične zahteve vezane za odanost i privređivanje, i koja definiše svog člana kao nekog ko treba da se ponosi svojom bolešću, a ne da čezne za ozdravljenjem. U svakom slučaju, bilo da je stigmatizovana grupa osnovana ili nije, ona je tesno povezana sa ovom svojom grupom koja može da diskutuje o prirodnoj istoriji i moralnoj karijeri stigmatizovane osobe. U pregledu svoje moralne karijere stigmatizovana osoba može izdvojiti i retrospektivno pažljivo analizirati iskustva koja joj služe da bi zasnovala sopstvena verovanja i trenutnu praksu koja je vezana za njenu grupu i normalne. Neki događaj u životu može imati dvostruki značaj za njenu moralnu karijeru, najpre kao trenutno objektivno tlo za stvarnu tačku prekretnicu, a kasnije (i lakše uočljivo) kao sredstvo da se objasni razlog pozicije koju trenutno zauzima. Iskustvo koje se često bira za ovu drugu svrhu je ono kroz koje osoba koja je tek stigmatizovana shvata da su članovi grupe sasvim obična ljudska bića: 76

Opšti prikaz može se naći u dva delà E. C. Hughesa, „Social Change and

Status Protest", Phyton, First Quarter, 1 9 4 9 , 5 8 - 6 5 ; i: „Cycles and Turning Points", u: Men and Their Work ( N e w York: Free Press of Glencoe, 1958). 77

M. Yarrow,„Personality Development and Minority Group Membership", u:

M. Sklare, The Jews (New York: Free Press of Glencoe, 1960), pp. 468-470.

Stigma i društveni

identitet

51

Kad sam [mlada devojka koja se okrenula poročnom životu i prvi put srela svoju madam] skrenula u Četvrtu ulicu hrabrost me je ponovo izdala, i borila sam se da se ne vratim kad je Mejmi izašla iz restorana koji se nalazio preko puta ulice i toplo me pozdravila. Portir koji se pojavio na vratima kad smo pozvonile, rekao je da je gospođa Laura u svojoj sobi, i uveo nas je unutra. Ugledala sam lepuškastu, sredovečnu ženu koja nimalo nije podsećala na užasno biće iz moje mašte. Pozdravila me je mekim, uljudnim glasom, i sve oko nje je tako rečito govorilo o njenom potencijalu za majčinstvo da sam instinktivno pogledom potražila decu, koju sam očekivala da vidim kako joj se kače o suknju. 78

Sledeći primer je ispričao jedan homoseksualac kad je shvatio da je jedan od njih: Sreo sam čoveka s kojim sam išao u školu. On je, naravno, bio gej, i smatrao je da se podrazumeva da sam i ja. Bio sam iznenađen i impresioniran. On se uopšte nije uklapao u opšteprihvaćenu ideju kako izgleda homoseksualac - da je dobro građen, mišićav i uredno obučen. Ovo je za mene bilo nešto potpuno novo. Mada sam bio savršeno spreman da prihvatim mogućnost da ljubav može da se desi između dva muškarca, oduvek sam osećao odbojnost prema onima kod kojih je njihova homoseksualnost očigledna zbog njihove gordosti, afektiranih manira i neprestanog pričanja. Ove stvari su činile samo deo ovog homoseksualnog sveta, mada onaj najupadljiviji.. ,79

Jedan bogalj iznosi sličan primer: Ako bih morao da izaberem jednu grupu iskustava koja su me definitivno uverila da je ovaj problem [slike o sebi] od velike važnosti i da moram da bijem sopstvene bitke za identifikaciju samoga sebe, bile bi to situacije koje su mi omogućile da shvatim srcem da bogalji mogu biti prepoznati i kroz druge karakteristike, a ne samo kroz svoj fizički hendikep. Uspeo sam da uvidim da bogalji mogu biti lepi, šarmantni, ružni, dobri, glupi, briljantni kao svi ostali ljudi, i shvatio sam da mogu da mrzim bogalja ili da ga volim, bez obzira na njegov hendikep."0

Možemo još dodati, pri osvrtu na trenutak spoznaje, da je osoba sa stigmom ljudsko biće kao i svi ostali, da se ta osoba može susresti sa situacijom kad njegovi prijatelji pre nastanka stigme 78

Madeleine,

An Autobiography

(New York: Pyramid Books, 1961), pp. 3 6 - 3 7 .

79

P. Wildeblood, Against the Law (New York: Julian Messner, 1959), pp. 2 3 - 2 4 .

80

Carling, op. cit., p. 21.

10

Stigma

imputiraju neljudskost onima koje je ona do određenog trenutka doživljavala kao kompletne osobe, kao što je i ona sama. Tako, prisećajući se svog iskustva dok je radila u cirkusu, jedna mlada devojka kaže da je prvo uvidela da njeni saradnici nisu neki fanatici, a isto je tako shvatila da se njeni prijatelji iz doba pre nego što je počela da radi u cirkusu brinu zato što ona mora da putuje autobusom sa ostalim članovima trupe.81 Drugi značajan trenutak je iskustvo izolacije, nesposobnosti, trenutak koji uglavnom predstavlja period hospitalizacije, koje se kasnije iskristališe kao period u kome je osoba naučila da razmatra svoj problem, naučila mnogo o sebi, o novonastaloj situaciji, i dolazi do novih spoznaja o tome čemu treba težiti u životu. Treba reći da tačke prekretnice ne predstavljaju retrospektivno samo lična iskustva, već i iskustva koja su nekog momenta potisnuta, takođe jednog momenta mogu biti aktivirana s istom svrhom. Na primer, čitanje literature određene grupe takođe može dovesti do iskustva koje dovodi do reorganizacije: Ne mislim da je preterivanje ako kažem da je Čiča Tomina

koliba

dobar

i istinski prikaz ropstva; kako god da se to desilo, ja sam uvideo ko sam i šta sam bio i za šta mene smatra moja zemlja; zapravo, omogućeno mi je sopstveno rođenje. 82

81

C. Clausen, I Love You Honey But the Seasons Over (New York: Holt, Rine-

hart & Winston, 1 9 6 1 ), p. 2 1 7 . 82

Johnson, op. cit., p. 42. Džonsonov roman, kao i drugi romani ove vrste, pru-

ža lep primer pravljenja mitova, predstavljajući literarnu organizaciju mnogih suštinskih moralnih iskustava i bitnih tačaka prekretnica koje su retrospektivno dostupne onima koji pripadaju stigmatizovanoj kategoriji.

2.

Kontrola informacija 1

lični identitet Diskreditovan i diskreditujući

K

ad postoji diskrepancija između aktuelnog društvenog identiteta i virtuelnog identiteta osobe, moguće je da je nama ova činjenica poznata pre nego što mi normalni stupimo u kontakt sa osobom, ili da je to potpuno očigledno kad nam se osoba predstavi. Ova osoba je diskreditovana osoba i do sada sam uglavnom bio u kontaktu s njom. Kao što se preporučuje, mi verovatno nećemo otvoreno pokazati šta je to što tu osobu diskredituje i dok se praktikuje pažljivo neusmeravanje pažnje, situacija može lako postati napeta, neizvesna i dvosmislena za sve učesnike, posebno za stigmatizovanu osobu. Saradnja stigmatizovane osobe sa normalnima u pretvaranju da je njena poznata različitost nebitna i neprimetljiva je jedna od veoma prisutnih mogućnosti u životu takve osobe. Kad se njena različitost ne primećuje momentalno i kada se o njoj ne zna unapred (ili bar ona ne zna da drugi znaju), kada njena osoba nije

10

Stigma

diskreditovana, već diskreditujuća, onda se na sceni odvija ova druga mogućnost. Vladanje tenzijom koja se stvara tokom društvenih kontakata ne predstavlja problem, koliko je to nošenje sa informacijom o nedostatku te osobe. Da li otvoreno pokazati ili ne, kazati ili ne, priznati ili ne, lagati ili ne, i, svakako, kome reći, kad i gde. Na primer, dok se mentalni pacijent nalazi u bolnici, i dok je u društvu odraslih članova svoje porodice, naći će se u situaciji kad se prema njemu odnose taktično kao da je zdrav iako se zna da postoji sumnja u to, čak i kad možda jeste, a možda nije, ili ga tretiraju kao da je umobolan, kad on zna da to nije tako. Za bivšeg mentalnog pacijenta ovaj problem može biti potpuno drugačiji; on ne mora da se suočava sa predrasudama koje se tiču njega lično; mora da se suoči sa nevoljnim prihvatanjem od strane onih osoba koje imaju predrasude prema osobama one vrste za koju će se ustanoviti da joj pripada i ona sama. Gde god da ide njeno ponašanje će navoditi na pogrešan zaključak da su oni koji su u njenom društvu u prisustvu osobe koju oni očekuju, a otkriće da to nisu dobili, naime mentalno čistu osobu kao što su i oni sami. Namerno ili slučajno, bivši mentalni pacijent skriva činjenice o svom pravom društvenom identitetu, primajući i prihvatajući tretman koji je zasnovan na pogrešnoj pretpostavci koju zasniva o sebi. U ovim beleškama se fokusiram upravo na upravljanje skrivenom informacijom o sopstvenoj diskreditaciji, ukratko na „prolaženje". Postoji takođe i skrivanje činjenica koje obezbeduju kredibilitet - obrnuti prolazak - što ovde nije predmet interesovanja. 1 1

Za primer obrnutog prolaska, videti: „H. E. R. Cules", „Ghost-Writer and Fai-

lure", u: P. Toynbee, ed., Underdogs

(London: Weidenfeld and Nicolson, 1961),

Chap. 2, pp. 3 0 - 3 9 . Postoji mnogo drugih primera. Poznavao sam lekarku koja je bila veoma suzdržna pri korišćenju spoljnih simbola koji su odavali njen status, kao što je dozvola za tablice na kolima, koja je bila jedini pokazatelj njene profesije koji je nosila u novčaniku. Kad bi se našla na mestu nesreće, pri čemu je žrtvi medicinska pomoć već ukazana ili ukoliko žrtvi više ne može da se pomogne, ona bi posmatrala žrtvu iz daljine, stojeći u krugu ostalih posmatraça i udaljila bi se a da ne bi obelodanila svoju kompetentnost. U ovakvim situacijama mogli bismo je nazvali bezličnom ženom.

Kontrola informacija

i lični

identitet

55

Društvena informacija Društvena informacija, koja je najvažnija u proučavanju stigme, ima određena svojstva. To je informacija o pojedincu. Ona informiše o njegovim manje ili više stalnim karakteristikama, za razliku od raspoloženja, osećanja ili namera koje može iskazati u određenom trenutku.2 Ova informacija, kao i oznaka kroz koju se očituje, je povratna i otelovljena; to jest, nju prenosi sama osoba fizičkim iskazom u konkretnom prisustvu onih koji taj iskaz primaju. Informaciju koja obuhvata sva ova svojstva zvaću „društvena". Neke oznake koje prenose društvenu informaciju mogu biti često i stalno dostupne, rutinski se očekuju i primaju; ovakve oznake mogu se nazvati „simbolima". Društvena informacija koja se saopštava nekim određenim simbolom može predstavljati potvrdu onog što nam ostale oznake govore o pojedincu, zaokružujući našu predstavu koju imamo o njemu na jasan i nekomplikovan način. Dugme na reveru, potvrda članstva u nekom društvenom klubu, mogu poslužiti kao primer, isto kao i venčani prsten kod muškarca u nekim kontekstima. Naravno, društvena informacija koja se iskazuje simbolom može služiti kao potvrda prestiža, časti ili poželjnog klasnog statusa - potvrda koja se ne može drugačije iskazati ili, i ako se iskazuje na drugi način, neće biti automatski jasna. Ova vrsta oznake popularno se naziva „statusnim simbolom", iako bi možda termin „simbol prestiža" bio precizniji, jer bi prethodno navedeni termin više odgovarao kad se radi o dobro organizovanoj društvenoj poziciji. Simboli prestiža se mogu uporediti sa simbolima stigme, jer su posebno efikasni pri usmeravanju pažnje u slučaju smanjene diskrepancije, kod narušavanja onog što bi inače bila celokupna slika, sa značajnim smanjenjem mogućnosti naše procene pojedinca. Obrijana glava kod žena učesnika u 2

Razlika između informacija o raspoloženju i drugoj vrsti informacija opisa-

na je u: G. Stone, „Appearance and the Self", u: A . Rose, Human

Behavior

and

Social Processes (Boston: Houghton Milllin, 1962), pp. 8 6 - 1 1 8 . Takode, videti: E. Golfman, The Presentation

of Self in Everyday

Anchor Books, 1959), pp. 2 4 - 2 5 .

Life (New York: Doubleday 8f Co.,

10

Stigma

Drugom svetskom ratu je primer, kao i uobičajeno kršenje pravila od strane nekog ko oponaša manire i stil pripadnika srednje klase a neprestano koristi reči na pogrešan način ili ih nepravilno izgovara. Osim simbola prestiža i simbola stigme, postoji još jedna mogućnost, naime oznaka koja ima tendenciju, realno ili kroz nadu - da naruši inače koherentnu predstavu, ali u ovom slučaju u pozitivnom smeru koji želi akter, ne toliko da ustanovi nove zahteve koliko da baci oštru sumnju na validnost virtuelnih karakteristika. Zadržao bih se ovde na dezidentifikatorima. Jedan primer može biti „dobar engleski" obrazovanog crnca sa severa koji posećuje jug; 3 drugi primer može biti turban i brkovi koje nose neki urbani crnci niže klase.4 Studija nepismenih daje još jedan primer: Kada je orijentisanost na cilj jako izražena i kad postoji velika verovatnoća da je izjašnjavanje za nepismenu osobu prepreka da se ostvari cilj, nepismena osoba će verovatno pokušati da „prođe" kao pismena... Popularnost debelih stakala sa debelim okvirom kod posmatrane grupe može se protumačiti kao pokušaj da se oponaša stereotip biznismena - nastavnika - mladog intelektualca, a naročito prvoklasnog džez muzičara. 5

Njujorški specijalista za umetnost skitanja daje još jednu ilustraciju: Posle pola osam uveče, da bi mogla da čita knjigu u G r a n d centralu ili Pen stanici osoba mora ili da nosi naočare sa debelim staklima, uokvirene u debeli ram, ili da se doima kao izuzetno uspešna. Svako ko tako ne izgleda potaje meta posmatranja. S druge strane, oni koji čitaju novine, izgleda, nikad ne privlače pažnju pa čak i prava skitnica može provesti čitavu noć sedeći u G r a n d centralu a da ga niko ne napastvuje ukoliko nastavi da čita novine. 6

3

G. J. Fleming, „ M y Most Humiliating Jim C r o w Experience", Negro

Digest

(June 1 9 5 4 ) , 6 7 - 6 8 . 4

B.Wolfe,„Ecstatic in Blackface",Modern Review,

5

Freeman and Kasenbaum, op.cit., p. 3 7 2 .

III ( 1 9 5 0 ) , 204.

6 E. Love, Subways Are for Sleeping (New York: Harcourt, Brace & World, 1957), p. 28.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

57

U ovom razmatranju simbola prestiža, simbola stigme i dezidentifikatora bavili smo se oznakama koje rutinski prenose društvenu informaciju. Treba napraviti razliku između kratkotrajnih oznaka koje nisu institucionalizovane kao nosioci informacija. Kad takve oznake obeležavaju prestiž, mogu se nazvati pokazateljima; kad diskredituju prećutne tvrdnje mogu se nazvati omaškama. Neka obeležja, koja nose društvenu informaciju i koja su prisutna pre svega iz drugih razloga, imaju samo površinsku informativnu funkciju. Postoje simboli stigme koji ovo ilustruju: ožiljci na rukama koji otkrivaju da je osoba pokušala da se ubije; tačkice na rukama kod narkomana; tragovi lisica na rukama kod robijaša;7 masnica na oku koju žene ne mogu da sakriju u javnosti, kao što ilustruje jedan pisac u slučaju prostitutki: „Kad bih bila napolju [van zatvora u kome se trenutno nalazi] bila bih u škripcu. Znaš kako ti je to: zakon vidi žensku s masnicom na oku kako nešto muva. Onda je prate. I onda: bum! ćorkiraju te."8

Neke druge oznake je osmislio muški deo populacije radi prenošenja društvene informacije, kao kad se radi o činovima vojnog ranga. Treba napomenuti da značaj suštine oznake može da izgubi na snazi, i da u ekstremnom slučaju postane samo bleda naznaka, čak i onda kad se informativna funkcija određene aktivnosti ne menja ili postaje sve bitnija. Pored toga, oznaka koja naizgled nema informativnu funkciju može se iskonstruisati sa predumišljajem tako da postane prenosilac informacija, kao što je stvaranje ožiljaka koji su pažljivo isplanirani i naneti. Obeležja koja prenose društvenu informaciju razlikuju se po tome da li jesu ili nisu urođena i, ukoliko nisu, da li, kad nastanu, postaju sastavni deo te osobe. (Boja kože je nešto što je urođeno; beleg ili osakaćenost je nešto što je trajno, ali nije urođeno, obrijana glava robijaša nije ni nešto što je trajno niti urođeno.) 7

A. Heckstall-Smith, Eighteen Months (London: Allan Wingate, 1954), p. 43.

8

T. Rubin, In the Life (New York: 'Ihe Macmillan Company, 1961), p. 69.

10

Stigma

Još važnije je to da obeležja koja nisu trajna, a imaju funkciju prenošenja informacija, mogu biti, ali i ne moraju biti aktivirana protiv volje nosioca informacije; kada to jesu, onda predstavljaju simbole stigme.9 Kasnije će biti potrebno da se razmotre simboli stigme koji se namerno aktiviraju. Postoji mogućnost da obeležja koja imaju jedno značenje za jednu grupu, za drugu grupu imaju sasvim drugo značenje, da označavaju istu kategoriju, ali je karakterišu na različite načine. Na primer, zakrpe na ramenima zatvorenika, koje na zahtev zatvorskih službenika moraju da nose robijaši koji su pokušali da pobegnu, 10 imaju jedno značenje za stražu, uglavnom negativno, dok za onog ko ih nosi predstavljaju znak ponosa u odnosu na njegove drugove zatvorenike. Oficirska uniforma može nekome predstavljati razlog da se ponosi i da je nosi u svakoj mogućoj prilici; za druge oficire vikendi mogu predstavljati priliku da obuku civilno odelo i da bar tih dana budu civili. Isto tako, 9

U svom delu American

Notes, koje je napisao na osnovu svog putovanja iz

1842, u poglavlju koje se bavi ropstvom, Dickens (Dikens) navodi stranice iz lokalnih novina koje se odnose na izgubljene i pronađene robove. Identifikacije koje se javljaju u ovim oglasima daju čitav niz identifikacionih znakova. Prvo, tu su relativno stalne telesne karakteristike koje mogu dati delimičnu ili kompletnu identifikaciju: godište, pol, ožiljci (nastali usled ranjavanja nožem ili vatrenim oružjem). Navedeno je i ime po vlastitom priznanju, mada, uglavnom, samo ime bez prezimena. Konačno, navode se obeležja stigme, vidljivo utisnut žig inicijala, odrezane uši. Ovakva obeležja označavaju društveni identitet roba, no, za razliku od gvozdenih okova oko vrata ili noge, takođe ukazuju na nešto mnogo određenije, a to je vlasništvo određenog gospodara. Vlasti tad imaju da reše dve stvari u vezi sa uhvaćenim crncem: da li je on odbegli rob i, ako jeste, kome pripada. 10 Videti: G. Dendrickson and F. Thomas, The Truth About Dartmoor

(London:

Victor Gollancz, 1954), p. 55; i: F. Norman, Bang to Rights (London: Seeker and Warburg, 1958), p. 125. Upotreba ovog tipa obeležja dobro je prikazana u: E. Kogon, The Theory and Practice of Hell (New York: Berkley Publishing Corp., n.d.), pp. 41 - 4 2 , gde on specificira oznake koje su se koristile u koncentracionim logorima da označe različite političke zatvorenike, osobe koje su kažnjavane, Jehovine svedoke, „nesposobne elemente". Cigane, Jevreje, „rasne redove", strane državljane (zavisno od nacionalnosti), maloumne i tako dalje. Robovi na rimskim pijacama su takođe bili obeležavani po nacionalnosti; videti: M. Gordon, „The Nationality of Slave Under the Early Roman Empire", u: M. I. Finley, ed., Slavery in Classical Antiquity

(Cambridge: Helfer, 1960), p. 1 7 1 .

Kontrola

informacija

i lični

identitet

59

obavezu da nose školsku kapu u gradu neki dečaci mogu doživljavati kao privilegiju, ali i kao obavezu, slično oficirima koji nose uniforme na odsustvu. Ipak će biti i onih koji će smatrati da društvena informacija koja se time prenosi predstavlja sredstvo da se nad njima obezbedi kontrola i disciplina kad nisu na dužnosti i kad su van ustanove. 11 Na primer, kad tokom devetnaestog veka u Kaliforniji Kinez muškarac nije imao pletenicu kod zapadnjaka je to bio pokazatelj stepena njegove kulturološke pripojenosti, no kod njegovih sunarodnika to je bilo pitanje časti, koje se naročito povezivalo sa pitanjem da li je osoba služila ili nije služila zatvorsku kaznu, jer je u tom slučaju odsecanje pletenice bilo obavezno; gubitak pletenice je u to vreme nailazio na veliki otpor.12 Obeležja koja prenose društvenu informaciju razlikuju se po svojoj pouzdanosti. Prošireni kapilari na obrazu ili nosu, koji se ponekad zovu „venoznom stigmom", u mnogo većem broju slučajeva nego što je to istinito smatraju se znakom prekomernog konzumiranja alkohola. Trezvenjaci mogu ispoljavati isti simbol iz sasvim drugačijih psiholoških razloga, i time pobuđivati sumnju koja, naravno, nije opravdana, no sa kojom oni ipak moraju da se nose. Još jedno pitanje za razmatranje, koje ima veze sa informativnim karakterom, „sa" odnosima u našem društvu. Biti „sa" nekim znači pojavljivati se u njegovom društvu na javnim mestima, hodati uz njega ulicom, biti član njegove partije, biti s njim u restoranu i slično. Dešava se da se u određenim okolnostima društveni identitet onih u čijem društvu se nalazi osoba može upotrebiti za preslikavanje na društveni identitet te osobe, pod pretpostavkom da je ona ono što su i ostali. Ekstremni primer su krugovi kriminalaca: osoba koju traže radi hapšenja može zali

T. H. Pear, Personality, Appearance

and Speech (London: George Allen and

Unwin, 1957), p. 58. 1 2 A . McLeod, Pigtails and Gold Dust ( Caldwell, Idaho: Caxton Printers, 1947), p. 28. U religijsko-istorijskim vremenima obeležja su takode bila vezana za nošenje pletenice; videti: ibid., p. 204.

10

Stigma

raziti svakog koga vide u njenom društvu, tako što će i oni sami postati osumnjičeni. (Za osobom za kojom je izdat nalog zato se kaže da ima „velike boginje" i da je njena kriminalna bolest „zarazna".) 13 U svakom slučaju, analiza o tome kako se ljudi nose sa informacijom koju o sebi prenose uključuje i to kako se nose sa okolnostima što su viđeni ,,sa"određenim osobama.

Uočljivost Tradicionalno pitanje prolaska pokreće pitanje „uočljivosti" određene stigme, to jest pitanje mere u kojoj se osoba prilagodila upotrebi sredstava kojima informiše druge da poseduje određenu stigmu. Na primer, bivši mentalni pacijent i neoženjeni očevi koji očekuju da im se rode deca slični su po tome što njihov problem nije trenutno uočljiv; šlepa osoba je, međutim, neko koga je lako uočiti. Uočljivost je, svakako, faktor od suštinske važnosti. On nam saopštava društveni identitet osobe tokom svih njenih dnevnih aktivnosti, što je veoma važno osobama sa kojima se ona susreće i samoj osobi. Posledice predstavljanja, koje se neminovno prenose širokoj javnosti, mogu biti zanemarljive u određenim kontaktima, no kako svaki susret uslovljava neku vrstu posledice, kad se svi kontakti uzmu u obzir, te posledice mogu biti značajne. Pored toga, rutinski dostupne informacije o osobi su početna tačka od koje osoba neminovno polazi kad odlučuje o tome koji smer da zauzme, zavisno od stigme koju poseduje. Stoga će svaka izmena u načinu na koji osoba mora uvek i svugde da se predstavi biti, iz navedenih razloga, sudbonosna - što je, po svoj prilici, kod Grka pre svega i dovelo do ideje o stigmi. Kako stigmu ljudi najčešće prepoznaju čulom vida, termin uočljivost možda nije uveliko pogrešan. Svakako da bi uopšteniji termin „perceptivnost" bio precizniji, a termin „evidentnost" možda još precizniji. Mucanje je, svakako, veoma „uočljiv" defekt, no pre svega svojim zvuk, i uglavnom se ne uočava vidom. 13

Videti: D. Maurer, 77ie Big Con (New York: Pocket Books, 1949), p. 298.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

61

Da bi se ovaj koncept uočljivosti bezbedno koristio, mora se jasno odvojiti od tri druga pojma sa kojima se često meša. Prvo, uočljivost stigme se mora razlikovati od „upoznatosti" s postojanjem stigme. Kad je stigma osobe lako uočljiva, njeno kontaktiranje sa drugima će biti dovoljno da se za nju sazna. No, da li su drugi upoznati sa stigmom osobe, zavisi takođe i od jednog drugog faktora, naime, da li drugi znaju ili nešto znaju o toj osobi - što može biti zasnovano na glasinama o dotičnoj osobi ili prethodnom susretu kada je stigma osobe uočena. Drugo, uočljivost treba razlikovati od jednog od njenih činilaca, naime, od upadljivosti. Kad se stigma jasno vidi, ostaje pitanje u kojoj meri se meša sa protokom interakcije. Na primer, ukoliko je tokom poslovnog sastanka osoba u invalidskim kolicima, to se svakako vidi, no za konferencijskim stolom ovaj nedostatak postaje manje upadljiv. S druge strane, učesnik koji ima govornu manu, koji je na mnogo načina uveliko manje hendikepiran od nekog u invalidskim kolicima, ne može da otvori usta a da ne naruši ravnodušnost koja vlada u vezi sa njegovim nedostatkom, te će svaki put kad progovori izazivati nelagodu. Sam mehanizam govora konstantno će upućivati na njegov nedostatak, stalno zahtevajući jasnu i brzu poruku koja će neminovno biti narušavana. Treba napomenuti da isti nedostatak može biti izražen na različite načine, svaki sa drugačijim stepenom upadljivosti. Na primer, šlepa osoba sa belim štapom prilično jasno daje obaveštenje da je šlepa; no ovaj simbol stigme, kad se jednom primeti, ponekad može biti zanemaren, zajedno sa onim što obeležava. No, nemogućnost slepe osobe da ima direktan kontakt očima sa svojim sagovornikom je nešto što konstantno narušava kodeks komunikacije i iznova prekida mehanizme fidbeka pri usmenoj komunikaciji. Treće, uočljivost stigme (kao i upadljivost stigme) mora se razdvojiti od određenih osobina stigme koje bi se mogle zvati ,,tačka usmerenosti" stigme. Mi normalni gradimo predstave, bilo da su zasnovane na objektivnim osnovama ili ne, vezane za polja životnih aktivnosti za koje određena stigma osobe čini tu osobu

10

Stigma

nesposobnom. Ružnoća, na primer, ima svoj inicijalni i važan efekat u okviru društvenih okolnosti, tako što narušava zadovoljstvo koje bismo inače imali da nismo u kontaktu sa ružnom osobom. Pretpostavljamo, naravno, da ovo stanje ne bi trebalo da ima uticaja na kompetentnost osobe u vezi sa pojedinim zadacima, mada je možemo diskriminisati zbog čistog osećaja koji u nama izaziva kad je pogledamo. Ružnoća je stigma na koju se usmerava pažnja u društvenim situacijama. Druge vrste stigme, poput dijabetesa,14 navodno nemaju efekat na kvalifikacije osobe pri interakciji licem u lice; do prve diskriminacije dolazi u slučaju dodele posla, jer bi stigmatizovana osoba mogla pokušati da svoju različitost sačuva kao tajnu, a ne zna da li će to biti izvodljivo, ili kad drugi, koji poznaju stanje osobe, nastoje da ulože vanredan napor kako se ne bi doticali te teme. Za mnoge druge stigme, koje potpadaju u međuprostor između ova dva ekstrema usmerenosti, smatra se da imaju značajan efekat u mnogobrojnim oblastima života. Na primer, osoba koja ima cerebralnu paralizu može se smatrati za opterećenje u komunikaciji licem u lice, a takođe može izazvati osećaj daje diskutabilna njena sposobnost da vodi komunikaciju. Pitanje uočljivosti, stoga, treba razlikovati od nekih drugih stavki: upoznatosti s ovom karakteristikom, od njene upadljivosti i usmerenosti na nju. Ovo još uvek ne znači da će šira javnost sagledati stigmu. Kao što ćemo videti, specijalista za otkrivanje identiteta, zbog obuke koju je prošao, lako će uočiti nešto što će promaći laiku. Doktor koji na ulici sretne čoveka sa tamnocrvenim flekama na rožnjači i propalim zubima sreo je osobu koja ispoljava dva Hačinsonova znaka i verovatno boluje od sifilisa. Ostali, koji su medicinski neobrazovani, neće videti nikakvo zlo. Uopšteno govoreći, najpre se mora specificirati stepen upućenosti posmatrača da bi se moglo govoriti o stepenu uočljivosti.

14

„ A Reluctant Pensioner", Unemployed Diabetic", u: Toynbee, op. cit., Chap.

9, pp. 1 3 2 - 1 4 6 .

Kontrola

informacija

i lični

identitet

63

Lični identitet Da bi se sistematično razmotrila situacija diskreditovane osobe i njenog problema u vezi sa skrivanjem i otkrivanjem, neophodno je ispitati karakter društvene informacije i uočljivosti. Pre nego što se započne sa ovim zadatkom moraju se najpre istražiti, u odredenom stepenu, još neki faktori, a to su faktori identifikacije - u kriminalističkom, a ne u psihološkom smislu. Analiza društene interakcije između stigmatizovanih i normalnih ne podrazumeva da se oni koji učestvuju u kombinovanoj interakciji „lično" poznaju pre nego što dođe do interakcije. Ovo je sasvim logično. Upravljanje stigmom predstavlja sporedni element nečeg što je suštinsko u društvu, stvaranje stereotipa ili „profilisanje" naših normativnih očekivanja vezanih za ponašanje i karakter; stvaranje stereotipa je u klasičnom smislu rezervisano za mušterije, istočnjake, motoriste, to jest, za osobe koje spadaju u veoma široke kategorije i kod nas prolaze kao stranci. Opšte je poznato da, mada su impersonalni kontakti između stranaca uglavnom svedeni na stereotipne šeme ponašanja, kad dođe do međusobnog zbližavanja, ovaj kategorički pristup gubi na snazi i postepeno se pretvara u razumevanje, prihvatanje, realno procenjivanje kvaliteta osobe. 15 Može se desiti da nedostatak, poput deformiteta lica, može usloviti zaziranje od strane nepoznate osobe, no kod onih koji su bliski to neće imati isti efekat. Područje upravljanja stigmom bi se moglo ograničiti samo na javni život, na kontakte sa strancima ili poznanicima, na jedan kraj kontinuuma čiji suprotan kraj predstavlja prisnost. Ideja o ovakvom kontinuumu bez sumnje ima svoju opravdanost. Pokazalo se, na primer, da, pored tehnika za odnošenje sa strancima, osobe sa fizičkim hendikepom mogu razviti posebnu tehniku za prevazilaženje početne taktičnosti i približiti se „ličnom" planu, gde njihov nedostatak prestaje da bude najhitniji element u komunikaciji - što je mučan proces koji Fred 15

Tradicionalno shvatanje ove leme može se naći u: N. S. Shaler, The

(Boston: Houghton Mifflin, 1904).

Neighbor

10

Stigma

Dejvis (Davis) naziva „prodor". 16 Osim toga, osobe sa telesnom stigmom kažu da će do određenog stepena normalne osobe sa kojima imaju dugotrajnije kontakte postepeno postati manje odbojne prema njihovom nedostatku, tako da postoji mogućnost da dođe do neke vrste dnevne runde normalizacije. Evo primera jedne takve dnevne runde jedne slepe osobe: Postoje berbernice gde me primaju mirno, i takvi hoteli, restorani i javne ustanove u koje mogu da uđem a da ne izazovem neprijatan osećaj da će se nešto dogoditi; nekolicina vozača kolica i autobusa mi samo poželi dobro jutro kada uđem u pratnji svog psa, a nekoliko konobara koje znam posluže me na tradicionalan nonšalantan način. Naravno, članovi iz užeg kruga moje porodice su odavno prestali da nepotrebno brinu, što važi i za moje bliske prijatelje. To je stepen do kojeg sam napravio pomak u obučavanju sveta. 17

Slična vrsta zaklona može se razviti u čitavoj kategoriji stigmatizovanih: uslužne prodavnice, koje se ponekad nalaze u blizini bolnica za mentalno obolele, mogu postati mesta sa visokim stepenom tolerancije za psihotično ponašanje; susedstva nekih zdravstvenih ustanova mogu razviti miran odnos prema pacijentima koji su imali transplantaciju kože liea; grad u kome se nalazi škola za pse koji se obučavaju za pomoć slepima nauči da pruža moralnu podršku slepim studentima koji uče sa instruktorima koji žrtvuju svoje vreme, tako da im ponekad pružaju i verbalnu podršku oglašavajući se kao psi. 18 Uprkos ovim činjenicama vezanim za stigmu i bliskost, moramo naglasiti da bliskost ne mora dovesti do smanjenja prezira prema stigmatizovanima. 19 Na primer, normalne osobe koje žive u blizini stigmatizovane grupe često sasvim uspešno uspevaju da potisnu svoje predrasude. Ovde je važnije primetiti da nastaju 16

Davis, op. cit., pp. 1 2 7 - 1 2 8 .

17

Chevigny, op. cit., pp. 7 5 - 7 6 .

18

Keitlen, op. cit., p. 85.

19

Za opis situacije u kojoj normalna deca ni tokom vremena ne postaju ništa

spremnija da prihvate svoje drugare koji su hendikepirani, videti: Richardson, op. cit., p. 7.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

65

razne posledice kod stvaranja čitavog niza virtuelnih pretpostavki o osobi, koje se javljaju kad sa osobom imamo dugotrajne, bliske, posebne odnose. U našem društvu, govoriti o nekoj ženi kao 0 nečijoj supruzi, znači smestiti tu ženu u određenu kategoriju u kojoj ima mesta samo za jednog člana, no ipak ovde govorimo o postojanju kategorije, i ona nije ništa drugo do član te kategorije. Svakako da će istorijski upletene karakteristike obojiti okvir našeg odnosa sa ovom osobom; i u centru ovog odnosa će biti čitav niz društvenih pravila koja smo usvojili a vezana su za ponašanje 1 prirodu te osobe, kao u slučaju kategorije „supruge", gde se od nje očekuje da brine o kući, da zabavlja naše prijatelje, da nam rada decu. Ona će biti ili dobra ili loša supruga, u skladu prema utvrđenim standardima, kad drugi muževi naše grupe budu tu sa svojim suprugama. (Naravno da je skandalozno govoriti o braku kao o partikularističkom odnosu.) Stoga, bilo da smo u interakciji sa strancima ili sa poznatima, shvatićemo da je društvo pustilo svoje pipke na svaki kontakt, tako nas postavljajući na svoja mesta. Sigurno će biti slučajeva da će onima od kojih se ne zahteva da s nekim dele njegovu stigmu ili da provode mnogo vremena, trudeći se da budu taktični i pažljivi prema njemu, biti lakše da se nose s tim, upravo zbog takve situacije, nego onima koji moraju da budu sve vreme u kontaktu sa stigmatizovanom osobom. Kada neko od diskreditovane osobe pređe u polje diskreditujuće osobe, postoje mnoge potvrde da će stigma ove osobe odbiti, kako osobe koje su joj dotad bile bliske, tako i strance. To se dešava iz jednog određenog razloga, a to je da upravo od osoba koje su mu najbliže želi da sakrije nešto sramotno; situacija jednog homoseksualca ilustruje ovu situaciju: Iako je uobičajeno da homoseksualac protestuje protiv tvrdnje da je njegova devijacija bolest, treba znati da će u slučaju konsultacija pre svega potražiti doktora, a ne nekog drugog. No, malo je verovatno da to bude doktor njegove porodice. Većina se trudi da svoju homoseksualnost sačuva kao tajnu u odnosu na svoju porodicu. Čak i oni koji se prilično otvoreno

10

63 Stigma ponašaju u javnosti, veoma se trude da ne pobude sumnju u krugu svoje porodice. 20

Osim toga, možda jednom od roditelja ova tajna i bude dostupna, i on je podeli sa svojim supružnikom, no za decu se smatra da je bolje da su neupućena u ovu tajnu, kako zbog bezbednosti same informacije, tako i zbog njihove nežne prirode koja bi mogla biti oštećena ovim saznanjem. Dobar primer je slučaj jednog hospitalizovanog roditelja: Pri davanju objašnjenja mladoj deci od čega otac boluje, skoro sve majke će se prikloniti metodu skrivanja. Detetu se saopšti da je tata u bolnici (bez daljih objašnjenja) ili da je u bolnici zbog nekog fizičkog problema (boli ga zub, ima problema sa nogom, boli ga stomak ili glava). 21 [Supruga jednog mentalno obolelog pacijenta] „Živim u strahu, u užasnom strahu da će neko od ljudi otkriti istinu Džimu (dete)..." 2 2

Neko može reći da postoje neke stigme koje je lako prikriti, da one nisu eksponirane pri odnosu osobe sa strancima i poznanicima, koje se odražavaju samo na one koji su bliski osobi - frigidnost, impotencija i sterilitet su dobri primeri. Stoga, u nastojanju da dokaže činjenicu da alkoholizam ne diskvalifikuje muškarca pri pokušaju da stupi u brak, jedan analitičar daje sledeći primer: Moguće je da same okolnosti udvaranja ili način opijanja mogu u velikoj meri prikriti problem alkoholizma tako da to ne bude problem pri izboru partnera. Intimnija interakcija u braku može obelodaniti problem u formi koja za supružnika postaje očigledna. 23

20

G. Westwood, A Minority

(London: Longmans, Green & Company, 1960),

p. 40. 2 1 M. R. Yarrow, J. A. Clausen and P. R. Robbins,„The Social Meaning of Mental Illness", Journal of Social Issues, XI (1955), 4 0 - 4 1 . Ovaj rad pruža dosta korisnog materijala o odnošenju prema stigmi. 22

Ibid., p. 34.

23 E. Lemert, „The Occurrence and Sequence of Events in the Adjustment of Families to Alcoholism", Quarterly Journal of Studies on Alcohol, X X I (1960), 683.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

67

Pored toga, prisne osobe mogu odigrati posebnu ulogu kod upravljanja društvenim situacijama od strane diskreditujuće osobe, tako da tamo gde prihvaćenost osobe nije narušena zbog njene stigme mogu biti narušene dužnosti za koje je ta osoba odgovorna. Tako, umesto da se razmišlja o kontinuumu odnosa, sa kategorijskim i prikrivajućim odnosom na jednom kraju i partikularističkim, otvorenim odnosom na drugom, možda bi bilo preporučljivije razmisliti o različitim strukturama u kojima dolazi do kontakta - ulice pune stranaca, kratki kontakti kod vršenja usluga, radno mesto, susedi, domaćinstvo - i videti da se u svim ovim slučajevima najverovatnije javlja diskrepancija između virtuelnog i realnog društvenog identiteta i da se ulaže specifičan trud da se vlada situacijom. Na čitav problem oko upravljanja stigmom utiče činjenica da li mi lično poznajemo stigmatizovanu osobu. Da bi se opisao ovaj uticaj potrebno je jasno formulisati još jedan koncept, koncept ličnog identiteta Poznata je stvar da u malim društvenim krugovima svaki član za druge predstavlja „jedinstvenu" osobu. Ovaj pojam jedinstven je predmet pritisaka od strane prvih društvenih naučnika koji nastoje od tog termina stvoriti nešto toplo i kreativno, nešto što ne može dalje da se narušava, bar od strane sociologa; ipak ovaj termin sadrži neke relevantne ideje. Ideja koja je sadržana u pojmu „jedinstvenosti" osobe jeste ideja o „pozitivnom obeležju" ili „identifikacionom klinu", na 24

Razlika između ličnog identiteta i društvenog identiteta jasno je opisana u:

R. Sommer, H. Osmond and L. Pancyr, „Problems of Recognition and Identity", International

Journal of Parapsychology,

II (1960), 9 9 - 1 1 9 , gde je problem usme-

ren na način na koji ga neko postavlja ili negira. Takođe videti: Golfman, The Presentation

of Self in Everyday

Life, op. cit., p. 60. Ideja ličnog identiteta može se

naći u: C. Rolph, Personal Identity (London: Michael Joseph, 1957), i u: E. Schachtel, „On Alienated Concepts of Identity", American

Journal

of

Psychoanalysis,

X X I (1961), 1 2 0 - 1 2 1 , pod naslovom „identitet na papiru". Koncept legalnog ili pravnog identiteta u velikoj meri se poklapa sa ličnim identitetom, osim u nekim situacijama (kao što mi je ukazao Harvi Saks [Harvey Sacks]), kao što je usvajanje, gde se legalni identitet pojedinca može izmeniti.

Stigma

68

primer, slici koju drugi nose o nekome, ili njegovo mesto u rodbinskoj mreži. Zanimljiv primer su Tuarezi iz zapadne Afrike gde muškarci prekrivaju lice i ostavljaju samo mali prorez za oči; u ovom slučaju lice kao osnova lične identifikacije zamenjeno je izgledom tela i stilom.25 Samo jedna jedina osoba može da se uklopi u sliku o kojoj govorim, i ona je ista kao što je bila u prošlosti, kakva je u sadašnjosti, a biće takva i u budućnosti. Otisci prstiju, koji predstavljaju najefikasniji, osnovni način identifikovanja osobe, su nešto po čemu su sve osobe u suštini slične. Druga pretpostavka jeste da je je većina određenih podataka o nekoj osobi istinita i za ostale osobe, dok čitav niz podataka o osobi s kojom smo intimni neće biti isti ni za jednu drugu osobu na svetu i to je nešto što tu osobu čini jedinstvenom u odnosu na bilo koju drugu. Ponekad se ovaj kompleks informacija vezuje za ime, kao što je slučaj u policijskim dosjeima, ponekad za telo, u slučaju da nekog znamo samo po izgledu, ali mu ne znamo ime; u velikom broju slučajeva informacije se vezuju i za ime i za telo. Treća pretpostavka jeste da ono po čemu se osoba razlikuje od ostalih predstavlja suštinu njenog bića, njen opšti i suštinski aspekt, što je čini potpuno drugačijom, ne samo po tome što je prepoznajemo kao nekog drugog, u odnosu na ostale koji su joj slični. Pod ličnim identitetom podrazumevam samo prve dve pretpostavke - jasna obeležja i identifikacione klinove, i jedinstvenu kombinaciju podataka iz života koji se pripisuju osobi uz pomoć identifikacionih klinova koji odgovaraju njenom identitetu. Lični identitet je povezan sa pretpostavkom da se osoba može razlikovati od ostalih i da se na formiranu osnovu nadodaje čitav niz društvenih podataka koji se uvijaju oko ove osnove kao kad pravimo šećerlemu, pretvarajući se u lepljivu materiju na koju se lepe ostali podaci. Ono što je teško pretpostaviti je to da lični identitet osobe može i zaista ima strukturisanu, rutinsku i stan25

Ove podatke sam našao u neobjavljenom radu koji je napisao Robert

Murphy, „On Social Distance and the Veil".

Kontrola

informacija

i lični

identitet

69

dardizovanu ulogu u društvenoj organizaciji zato što nosi osobine jednog - jedinog. Proces lične identifikacije se jasno oslikava ukoliko za predmet posmatranja uzmete malu grupu ljudi koji su deo velike organizacije, kao što je državna vlada. Sada je standardna organizaciona praksa da se sve jasne odrednice za svaku individuu i zvanično zabeleže, to jest, koristi se niz obeležja koje osobu koja je njima obeležena razlikuju od bilo koje druge. Izbor obeležja je sam po sebi prilično standardan: stalne biološke karakteristike, kao što su rukopis ili fotografski potvrđen izgled, konstantno dostupni zapisi poput izvoda iz matične knjige rođenih, ime i lični broj. Odnedavno, posredstvom kompjuterskih analiza, učinjen je korak napred u korišćenju govornih karakteristika i rukopisa kao identifikacionih klinova, omogućavajući na taj način uvrđivanje najmanjih izražajnih karakteristika nečijeg ponašanja na način na koji to rade stručnjaci pri „utvrđivanju autentičnosti" nekog umetničkog delà. Što je još važnije, zakon o društvenoj bezbednosti iz 1935. u Americi garantuje da svaki zaposleni ima svoj registarski broj na koji se mogu dodati podaci o njegovom zapošljavanju tokom života, način identifikacije koji se uveliko primenjuje u slučajevima kriminala. Uglavnom, kad se jednom utvrdi identifikacioni klin, na njega se nadodaju podaci bilo koje vrste čim se pojave, nastaje dosje koji se čuva u fascikli. Može se očekivati da će se lična identifikacija građana neke države unapređivati, usavršavanjem sredstava za prikupljanje podataka 0 određenoj osobi koja su dostupnija vlastima i uključuje više društvenih podataka koji je se tiču, na primer, račune od dividendi. Sve je veći broj slučajeva gde postoji želja da se usvoji identitet koji nije „lični" ili želja da se oslobodi svog ličnog identiteta, kao 1 nastojanje da se kamufliraju otisci prstiju ili unište podaci iz matične knjige rođenih. Ime je najpodložnije ovom postupku, jer ga je od svih identifikacionih klinova najlakše zameniti. Zakonski dozvoljen i preporučljiv način promene imena je kroz dokumentaciju, kroz isprave koje se koriste u društvenoj razmeni. Na

Stigma

70

ovaj način je ipak sačuvan određeni kontinuitet, bez obzira na promenu.26 Ovo se dešava kad žena menja prezime u momentu udaje. U svetu zabave uobičajena je procedura da osoba promeni ime, no i u ovom su slučaju podaci o prethodnom imenu dostupni, čak i opštepoznati, kao i u slučaju pisaca. Zanimanja gde se ime može promeniti a da se ova promena zvanično ne zavede, kao u slučaju prostitutke, kriminalca, revolucionara, ne predstavljaju „zakonsku" izmenu. Još jedan primer su katolički redovi. Gde god zanimanje donosi promenu imena, koja je zvanično zavedena ili ne, svakako će se stvoriti provalija između osobe i njenog starog sveta. Treba napomenuti da se neke promene imena, kao u slučaju izbegavanja vojne obaveze ili gostovanja u motelu, prvenstveno tiču lične identifikacije* dok su druge promene, koje uključuju etiku, orijentisane na društveni identitet. Jedan od poznavalaca ove problematike navodi da neki profesionalni zabavljači menjaju ime motivisani i jednim i drugim razlogom: Prosečna horska pevačica menja ime skoro istom učestalošću kao i kofere da bi bila u skladu sa trenutnom teatarskom popularnošću, zbog sujeverja ili, u nekim slučajevima, da bi izbegla plaćanje poreza."

Profesionalni kriminalci koriste dva načina promene imena: lažno ime, koje koriste veoma kratko, ali često, da bi izbegli ličnu identifikaciju; „imena", to jest nadimke koje dobijaju u kriminalnoj zajednici i koje zadržavaju čitavog života, no kojima ga oslovljavaju samo članovi zajednice ili upućeni. Ime, prema tome, predstavlja uobičajen mada ne baš pouzdan način utvrđivanja identiteta. U situaciji kad sud ili zakon imaju posla sa nekim ko ima puno razloga da se lažno predstavlja, razumljivo je da će se fokusirati na njegova jasna obeležja. Može se navesti primer jednog slučaja iz Engleske: 26 Videti: Rolph, Personal 27

Identity, op. cit., pp. 1 4 - 1 6 .

A. Hartman, „Criminal Aliases: A Psychological Study", Journal

gy, X X X I I ( 1 9 5 1 ) , 53.

of Psycholo-

Kontrola

informacija

i lični

identitet

71

... lični identitet se pred zakonom dokazuje ne na osnovu imena, ne čak ni direktnim svedočenjem, već „prvenstveno" uvidom u sličnosti i razlike u ličnim karakteristikama. 28

Sad je neophodno da se ponovo vratimo na pitanje društvenih informacija. Obeležja koja smo ranije razmatrali, bilo u pogledu prestiža ili stigme, spadaju u društveni identitet. Naravno da se sva ova obeležja moraju jasno odvojiti od dokumenata koje osoba nosi sa sobom i koja navodno potvrđuju njen identitet. Ova dokumenta uveliko koriste u Britaniji i Americi, kako domaće stanovništvo tako i stranci. Lične karte i vozačke dozvole (koje sadrže otiske prstiju, lični potpis, a ponekad i fotografiju) smatraju se obaveznim.29 Pored ovih ličnih identifikacija, osoba može imati kod sebe potvrdu o godištu (u-slučaju mladih koji žele da posećuju kockarnice ili da konzumiraju alkohol), dozvolu za zaštićenu ili opasnu trgovinu, dozvolu za odsustvovanje iz kasarne, i slično. Ovim podacima često su pridodate i porodične fotografije, potvrde o odsluženoj vojnoj obavezi, čak i fotokopirani primerak univerzitetske diplome. Odnedavno, podaci o posedovanju zdravstvenog kartona su takođe uvršteni u dokumentaciju, a njihova opšta upotreba se preporučuje iz sledećih razloga: Ministarstvo zdravlja razmatra mogućnost da se uvedu zdravstvene identifikacione karte koje će biti obavezne za sve građane. Ljudi će morati da ih nose stalno sa sobom. Karta će sadržati podatke o vakcinaciji, krvnoj grupi vlasnika, bolestima, kao što je hemofilija, za koju se odmah mora znati u slučaju da osoba doživi nesreću. Jedan od ciljeva jeste da se omogući brza intervencija u slučaju hitnog slučaja, a da se izbegne rizik da se ljudima daju vakcine na koje su možda alergični. 30 28

Rolph, Personal Identity, op. cit., p. 18.

29

U Britaniji, trenutno, građani nisu obavezni da nose lična dokumenta, mada

stranci i vozači jesu; takođe, u određenim okolnostima, britanski građani imaju pravo da odbiju da daju policiji lične podatke. Videti: Ibid., pp. 1 2 - 1 3 . 30

Zabeleženo u: 77ie San Francisco

The London

Times.

Chronicle, April 14, 1963, preštampano u:

Stigma

72

Sve je češći slučaj da radne ustanove zahtevaju od zaposlenih da imaju kod sebe ili da nose na uniformi identifikacionu kartu sa fotografijom. Svrha ovih različitih identifikacionih karti, je naravno, da se izbegne nepotrebna greška ili nejasnoća, pretvaranje u nešto što bi predstavljalo sumnjivu upotrebu društvenih simbola u krivotvoreni ili nezakonit posed; stoga bi termin identifikacioni dokument bio precizniji od identifikacionog simbola. (Uzmimo kao primer relativno ležeran način utvrđivanja jevrejskog identiteta kroz spoljni izgled, kretnje ili glas.) 31 Dokumentacija i društveni podaci se prikazuju samo u posebnim prilikama, i to onima koji su ovlašćeni da proveravaju lični identitet osoba, za razliku od simbola prestiža i stigme, koji će lako biti dostupni široj javnosti. Kako su podaci o ličnom identitetu dokumentovani, mogu poslužiti i kao preventiva da se slučajno pogrešno ne interpretira društveni identitet. Tako se od vojnih lica može zahtevati da nose sa sobom lične dokumente koji bi otkrili moguću zloupotrebu njihove uniforme ili čina. Studentska lična identifikaciona karta će biti dokaz bibliotekarki da student ima pravo da iznajmljuje knjige iz biblioteke, kao što će njegova vozačka dozvola biti potvrda da ima dovoljno godina da može da konzumira alkohol na javnim mestima. Isto tako, kreditna kartica potvrđuje u izvesnoj meri lični identitet, i od koristi je kad treba odlučiti da li će se odobriti kredit ili ne, uz to potvrđujući pripadanje osobe određenoj društvenoj kategoriji gde joj je takvo ovlašćenje izdato. Osoba dokazuje daje dr Hiram Smit da bi dokazala činjenicu da ona zaista jeste doktor, češće nego što dokazuje da je doktor da bi potvrdila da je Hiram Smit. Slično se dešava i osobama koje su odbijene u nekim hotelima na etničkoj osnovi, koja se lako identifikuje preko ličnog imena, tako da se pitanje lične biografije takođe koristi kod utvrđivanja kategorije kojoj osoba pripada. Uopšteno govoreći, biografija pripojena dokumentovanom 31

L. Savitz, and R. Tomasson, „The Identifiability of Jews" American

Sociology, L X I V (1959), 4 6 8 - 4 7 5 .

journal

of

Kontrola

informacija

i lični

identitet

73

identitetu može postaviti jasna ograničenja u pogledu načina na koji osoba bira da se predstavi; primer nekih bivših mentalnih pacijenata iz Britanije, koji nisu mogli da dobiju posao zato što u njihovom ličnom osiguranju postoje neispečatirana mesta, ilustruje ovakve situacije.32 Dodao bih da sam čin skrivanja ličnog identiteta može uslovljavati društvenu kategoriju kojoj osoba pripada: sunčane naočare koje poznate ličnosti nose da bi sakrile svoje lični identitet ukazuju, pre svega, ili su ukazivale datog trenutka, na nekog ko spada u kategoriju onih koji žele da se kreću inkognito, jer bi u suprotnom bili prepoznati. Kad je utvrđena razlika između društvenih obeležja i dokumenata identifikacije, može se razmatrati posebna uloga koju ima usmeni iskaz koji lingvistički, a ne samq izražajno, potvrđuje društveni i lični identitet. Kada osoba nema svu potrebnu dokumentaciju koja je neophodna da joj se ispuni određena usluga, ona može pokušati da je nadoknadi usmenim putem, to jest usmenom preporukom. Grupe i društva se razlikuju, naravno, po uverenjima u pogledu prave mere lične preporuke u približno sličnim situacijama. Jedan indijski pisac navodi sledeći primer: U našem društvu čovek je određen svojim imenovanjem, tako da smo mi veoma precizni kad se predstavljamo. Na prijemima u Delhiju viđao sam ljude koji, ukoliko pri predstavljanju to bude izostavljeno, sami dodaju taj podatak. Jednom prilikom, u domu jednog stranog diplomate u Delhiju, predstavili su me jednom mladom diplomati i nisu naveli njegovu zvaničnu poziciju. On se istog momenta poklonio i dodao: „ U službi X-ministarstva, a kom odelu vi pripadate?" Kad sam odgovorio da ne pripadam nijednom bio je toliko iznenađen činjenicom da sam uopšte pozvan, koliko i činjenicom da nemam imenovanje."

3 2 E. Mills, Living with Mental Illness: A Study in East London tledge & Kegan Paul Ltd., 1962), p. 1 1 2 . 33

C. Chaudhuri, A Passage

1959), p. 92.

to England

(London: Rou-

(London: Macmillan & Company,

Stigma

74

Biografija Bilo da biografska linija postoji u glavama onih koji su joj najbliži ili u personalnim fajlovima organizacije, i bilo da dokumentaciju o njenom ličnom identitetu prebacuje na nju lično ili se beleži u fajlove, osoba je entitet na koju mogu da se nadograđuju podaci - sveska u koju se sve zavodi je spremna. Osoba je neka vrsta baze za nadogradnju biografije. 34 Dok biografije koriste poznavaoci društva, posebno u formi istorijata životne karijere, malo pažnje se poklanja opštim osobenostima ovog koncepta, osim što se ističe da biografije predstavljaju sam predmet retrospektivne konstrukcije. Društvena uloga u smislu koncepta i u smislu formalnog elementa društvene organizacije detaljno je istražena, ali biografija nije. Ono što prvo možemo navesti u vezi sa biografijom jeste da se veruje kako osoba istinski može imati samo jednu biografiju, što se pre svega obezbeđuje zakonima fizike a ne društvenim zakonima. Sve što osoba uradi i što može da uradi smatra se delom njene biografije, kao što ilustruje primer Džekila Hajda, čak i u slučaju da moramo unajmiti biografskog stručnjaka ili privatnog detektiva, da popune delove koji nedostaju i da ih povežu umesto nas. Nevezano za to u kojoj je meri neko hulja, koliko je sve što radi pogrešno, tajno ili nepovezano, koliko ima početaka, vraćanja, nepobitna je istina da sva delà koja je izvršio nisu u kontradikciji, niti su nepovezana. Neophodno je uvideti ovu sveobuhvatnu jedinstvenost životne linije i snažan kontrast u poređenju sa mnoštvom sopstva koja se mogu otkriti kod individue kada se posmatra kroz prizmu društvene uloge, gde, ukoliko se dobro igra uloga, osoba može uspešno postojati kroz drugačije uloge i može u izvesnoj meri tvrditi da više nije ono što je bila. Nakon ovih stavki o prirodi ličnog identiteta, javlja se faktor koji će biti relevantan za ovaj izveštaj: stepen „informacione povezanosti". Nakon što je upoznat sa bitnim društvenim činjeni34

Ovde mnogo dugujem Haroldu Garfinkelu koji me je upoznao sa terminom

„biografija" onako kako se koristi u ovoj knjizi.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

75

čama vezanim za osobu i sa činjenicama vezanim za smrt osobe, pitanje je koliko su povezani ili udaljeni ovi delovi (život - smrt), kao i koja je verovatnoća kojom će onaj koji je upoznat sa činjenicama iz jednog delà znati i činjenice iz drugog. Posmatrano još uopštenije, ukoliko zna važne činjenice iz života osobe, do kog stepena onaj ko zna jedan deo može da pretpostavi preostale delove. Društveno pogrešno predstavljanje treba razlikovati od ličnog pogrešnog predstavljanja; biznismen iz više srednje klase koji ide na godišnji odmor tako što se „preruši" i ode u neko jeftino letovalište pogrešno se predstavlja kroz ovu situaciju, na prvi način. Kad se upiše u motel pod imenom gospodin Smit onda se lažno predstavlja na drugi način. Bilo da se radi o društvenom ili ličnom identitetu, možemo napraviti razliku između pokušaja da se ciljano dokaže da neko jeste ono što zapravo nije, od pokušaja da se ciljano dokaže da neko nije ono što zapravo jeste. Uopšteno govoreći, norme koje se tiču društvenog identiteta, kao što je navedeno, odnose se na repertoar onih vrsta uloga ili profila za koje smatramo da odgovaraju nekoj osobi - „društvena ličnost" kao što je Lojd Vorner (Lloyd Warner) običavao da kaže.35 Ne očekujemo od „bazenske ajkule" da bude žensko ili klasični stručnjak, no ne iznenađuje nas niti nas uznemirava činjenica da uz to pripada i italijanskoj radničkoj klasi ili da je urbanizovani crnac. Norme koje se tiču ličnog identiteta ne odnose se na dozvoljene kombinacije društvenih karakteristika već na onu vrstu kontrole informacija koju osoba može da iskoristi. Za osobu koja ima sumnjivu prošlost to je pitanje koje se tiče njenog društvenog identiteta; način na koji će se odnositi prema davanju informacija o svojoj prošlosti je pitanje lične identifikacije. Neko sa neobičnom prošlošću (ne neobičnoj samoj po sebi, već neobičnoj za nekog sa trenutnim ličnim društvenim identitetom) je neka vrsta neusklađenosti; za onog ko živi svoj život uz one koji nisu upoznati sa njegovom prošlošću i kojima on ništa 35

W. L. Warner, „The Society, the Individual, and His Mental Disorder", Ame-

rican Journal of Psychiatry, X C I V (1937), 2 7 8 - 2 7 9 .

Stigma

76

0 svojoj prošlosti nije ispričao, može predstavljati jednu posebnu vrstu neusklađenosti; prva neusklađenost je povezana sa pravilima koja se odnose na društveni identitet, dok je druga povezana sa pravilima koja se odnose na lični identitet. Danas je u krugovima srednje klase, što je više onog što odskače u neželjenom pravcu, što se razlikuje od onog što se očekuje da bude istinito za osobu, tim veći broj informacija koje osoba mora namerno da stvara, čak i u slučaju da cena njene iskrenosti proporcionalno raste. (S druge strane, skrivanje neke informacije koju je osoba trebalo da obelodani, nama ne daje za pravo da je ispitujemo o stvarima koje bi je primorale da otkrije činjenice ili da izrekne očiglednu laž. Kad postavimo takvo pitanje onda se nelagodnost udvostručuje, naša zbog naše netaktičnosti, a osoba oseća nelagodu zbog činjenice da je nešto skrivala. Osoba može osećati još dodatnu nelagodu zbog toga što nas je dovela u poziciju da imamo osećaj krivice što smo nju doveli u neprijatnu poziciju.) Čini se da se u ovom slučaju pravo na ćutanje stiče samo time ako osoba nema šta da krije. Isto tako, izgleda da bi se moglo reći da, da bi osoba mogla sačuvati svoj lični identitet, ona mora da zna kome treba da otkrije veći deo istine, kome treba da kaže veoma malo - a u oba slučaja će možda biti primorana da se uzdržava da ne izrekne „direktnu" laž.36 Kao posledica toga moraće da ima dobro „pamćenje", to jest, u ovom slučaju, precizne i spremne podatke u sopstvenoj glavi vezane za činjenice o svojoj sadašnjosti i prošlosti koje možda duguje drugima. 37 Trebalo bi razmotriti međusobni odnos lične identifikacije 1 društvene identifikacije i pokušati utvrditi još neka postojeća prepli tanja. Jasno je da pri konstruisanju lične identifikacije osobe koristimo sve aspekte njenog društvenog identiteta - zajedno sa svim onim što može da se poveže sa osobom. Isto tako, ukoliko smo u 36

Radi poredenja, proučite kodeks starog zapada, gde se nečija prošlost i neči-

je ime definišu kao privatna imovina. Videti, na primer: R. Adams, The

Old-Time

Cowboy (New York: Macmillan Company, 1961), p. 60. 37

O društvenom okviru pamćenja uopšte, videti: F. C. Barlletl,

(Cambridge: Cambridge University Press, 1961).

Remembering

Kontrola informacija

i lični

identitet

77

mogućnosti da lično identifikujemo osobu, to nam pruža osnovu za organizovanje i učvršćivanje informacija vezanih za društveni identitet osobe - proces koji u izvesnoj meri može izmeniti društvene karakteristike koje mi pripisujemo toj osobi. Može se pretpostaviti da, u slučaju neuspelog čuvanja tajne koja diskredituje osobu, to dobija dublje značenje u slučaju kada osoba, kojoj osoba nije otkrila tajnu, nije za tu osobu stranac nego prijatelj. Otkriće ne samo da može narušiti trenutnu društvenu postavku, već i uspostavljene odnose; ne samo trenutnu sliku koju drugi imaju o osobi, već i sliku koju će imati o njoj u budućnosti; ne samo o spoljašnjem izgledu, već i reputaciji. Stigma i trud da se ona prikrije ili ispravi postaju „fiksirani" delovi ličnog identiteta. Otud naša povećana želja da iskusimo nedolično ponašanje kad nosimo masku38 ili kad smo-daleko od kuće; otud želja da se neki materijali objave anonimno, ili da se javno obelodane pred malobrojnom publikom, pod pretpostavkom da se ovo skretanje neće povezati s njima lično od strane šire javnosti. Poučan primer koji ovo ilustruje je nedavno prijavljen nadzor nad Matačajn (Mattachine) udruženje, organizaciju koja se bavi poboljšavanjem uslova života homoseksualaca, u sklopu čega udruženje objavljuje časopis. Jedan ogranak službe u komercijalnoj zgradi može se baviti odnosima sa javnošću, dok se drugi službenici ponašaju tako da ostali saradnici u zgradi ne znaju kakvi se koraci preduzimaju i ko ih preduzima.39

Biografija kroz druge Lični identitet, kao društveni identitet, vrši podelu za osobu u njenom svetu koji uključuje druge. Podela se najpre pravi između onih koji nas poznaju i onih koji nas ne poznaju. U one koji 38 Ne nose samo banditi i ljudi koji pripadaju klanovima maske da bi izbegli da budu prepoznati. Odnedavno je u državi Vašington, pri kriminalističkim saslušanjima, bivšim ovisnicima dozvoljeno da svedoče sa tkaninom preko glave, ne samo da bi izbegli javno prepoznavanje, već i da bi izbegli odmazdu. 39

J. Stearn, The Sixth Man (New York: McFadden Books, 1962), pp. 1 5 4 - 1 5 5 .

78

Stigma

nas poznaju spadaju oni koji imaju ličnu identifikaciju osobe; njima je dovoljno da vide osobu ili da čuju ime dotične osobe pa da postave na scenu informacije koje poseduju. U one koji nas ne poznaju spadaju oni za koje je osoba potpuni stranac, neko za koga kod drugih nije započet lični biografski proces osobe. Osoba za koju drugi znaju, može znati ili ne mora znati da drugi znaju za nju; isto tako, drugi mogu ili ne moraju znati da li osoba zna ili ne zna da oni o njoj nešto znaju. Uz to, osoba može biti ubeđena da drugi ne znaju ništa o njoj, ali nikad ne može biti potpuno sigurna da je to tako. Ukoliko osoba zna da drugi znaju nešto o njoj, ona, svakako, u određenoj meri, isto tako zna nešto o njima; no, ako osoba ne zna da drugi o njoj nešto znaju, osoba možda može znati nešto o drugima u vezi sa nekim drugim kontekstom. Sve ovo nije relevantno vezano za to koliko se nešto zna ili ne zna, zato što će mera u kojoj će osoba uspeti da se nosi sa svojim društvenim i ličnim identitetom uveliko zavisiti od toga da li oni koji su u prisustvu osobe nešto o njoj znaju i, ukoliko znaju, da li osoba zna ili ne zna da one znaju nešto o njoj. Kada je osoba među osobama za koje je potpuni stranac, i predstavlja za njih samo ono kroz šta se predstavi kao trenutni društveni identitet, za osobu je velika neizvesnost da li će drugi započeti da formiraju njenu ličnu identifikaciju (bar kroz sećanje da su je upoznali u određenom kontekstu u kojem se ponašala na određeni način), ili će se uzdržati od stvaranja i akumuliranja predstava o njoj vezanih za ličnu identifikaciju, što može da se desi u potpuno anonimnoj situaciji. Ulice predstavljaju scenu za anonimne situacije za sve koji se ponašaji u skladu sa normama, no i ova anonimnost je takođe biografska; teško da postoji nešto što bi moglo da se svede na potpunu anonimnost, a vezano je za društveni identitet. Treba napomenuti da svaki put kad se osoba priključi nekoj organizaciji ili zajednici dolazi do značajne promene u strukturi poznavanja te osobe - u karakteru i distribuciji

Kontrola

informacija

i lični

identitet

79

tog znanja - kao i do promene vezane za neizvesnost kad se radi o kontroli informacija. 40 Na primer, svaki bivši mentalni pacijent se mora suočiti sa neznanjem u vezi sa znanjem, to jest, sa drugima koji mogu lično da ga identifikuju i znaju, kad osoba ne zna da oni znaju, da je on „zapravo" bivši mentalni pacijent. Terminom spoznajno prepoznavanje, mislim na perceptivno „smeštanje" osobe, bilo kroz određeni društveni identitet ili određeni lični identitet. Prepoznavanje društvenog identiteta je dobro poznata funkcija čuvanja prilaza mnogih dostavljača. Manje je poznata činjenica da je prepoznavanje ličnog identiteta i zvanična funkcija u nekim organizacijama. U bankama, na primer, blagajnici moraju da razviju sposobnost prepoznavanja klijenata. U britanskim kriminalnim krugovima postoji služba pod nazivom „čovek sa ugla", čija je dužnost da-stoji na određenom mestu na ulici u blizini ulaza gde se obavljaju zabranjeni poslovi i, pošto poznaje lični identitet svake osobe koja prolazi, dojavi približavanje sumnjive osobe.41 U krugu osoba koje imaju biografske podatke osobe - koje znaju nešto o njoj - postoji i manji krug onih koji su upoznati sa osobom „društveno", u neznatnoj meri ili su joj bliski, bilo kao jednaki ili ne. Kažemo da drugi ne samo da znaju „za" osobu ili da znaju ,,o" osobi, već je takođe i „lično" poznaju. Oni imaju privilegiju i obavezu da osobu pozdrave naklonom glave, glasnim pozdravom ili da popričaju s njom ukoliko se zateknu u istoj društvenoj situaciji, što predstavlja društveno prepoznavanje. Naravno da postoje trenuci kada osoba proširuje društveno prepoznavanje ili ga prima od osobe koju lično ne poznaje. U svakom slučaju, jasno je da je spoznajno prepoznavanje čin percepcije, dok društveno prepoznavanje predstavlja deo osobne ceremonije komuniciranja. 40 O slučaju proučavanja kontrole informacija o sebi, videti: J. Henry, „The Formal Structure of a Psychiatric Hospital", Psychiatry, X V I I (1954), 1 3 9 - 1 5 2 , naročito 1 4 9 - 1 5 0 . 41

Opis funkcija čoveka sa ugla može se naći u: J. Phelan, The

Underworld

(London: George G. Harrap & Company, 1953), Chap. 16, pp. 1 7 5 - 1 8 6 .

77

Stigma

Društveno poznanstvo ili lično poznavanje je neminovno recipročno, mada, naravno, jedna ili obe osobe mogu privremeno zaboraviti da se poznaju, isto kao što jedna ili obe osobe mogu da se sete poznanstva, no da privremeno zaborave sve ostalo vezano za lični identitet druge osobe.42 Za osobu koja živi seoskim životom, u gradu ili velegradu, čulo je jako malo ljudi; oni koji znaju nešto o toj osobi su verovatno oni koji je lično poznaju. Suprotno ovome, o terminu „slava" govorimo kad postoji mogućnost da je krug ljudi koji znaju nešto o datoj osobi, posebno u vezi sa nekim poželjnim postignućima ili vlasništvom, vrlo velik, a ujedno i mnogo veći nego krug ljudi koji osobu lično poznaju. Ponašanje prema osobi na osnovu njenog društvenog identiteta je često drugačije od ponašanja i udovoljavanja osobi u ime njene slave, koju joj donosi lični identitet. Osoba koja živi u malom gradu uvek će kupovati tamo gde je poznaju. Sama činjenica da je prepoznaju stranci na javnim mestima može za osobu predstavljati izvor zadovoljstva, kao što navodi jedan mladi glumac: Kad sam postao poznat i kad bih imao loš dan, praktično bih rekao sebi: „Dobro, malo ću prošetati da me ljudi prepoznaju." 43

Ova vrsta aklamacije pre svega predstavlja jedan od razloga što ljudi čeznu za slavom; ovo takođe ukazuje i na razlog što, kad osoba stekne slavu, ponekad beži od nje. Ne radi se samo o problemu da slavnu osobu jure reporteri, lovci na autograme, znatiželjnici, već i o tome da je veliki broj delà upisan u biografiju kao događaj koji zavređuje da bude vest. Za osobu koja je poznata ličnost, „pobeći" negde gde može biti „svoja" može značiti pronalaženje zajednice gde o njoj ne postoji biografija; u ovakvoj zajednici ponašanje osobe, koje odražava samo njen 42

Više podataka o poznanstvu i tipovima prepoznanja može se naći u: E.

Goffman, Behavior

in Public Places (New York: Free Press of Glencoe, 1963),

Chap. 7, pp. 1 1 2 - 1 2 3 . 43 88.

Anthony Perkins, u: L. Ross, „The Player-III", The New Yorker (Nov. 4 , 1 9 6 1 )

Kontrola

informacija

i lični

identitet

81

društveni identitet, ima izgleda da nikom ne bude interesantno. Suprotno ovom, jedan aspekt bivanja ,,u programu" je ponašanje na način koji utiče na stvaranje biografije, pri čemu se to čini u područjima života koja su uobičajeno nebiografska. U svakodnevnom životu prosečne osobe biće dugih perioda kada događaji koji je se tiču nisu zabeleženi u ničijem sećanju, koji su tehnički, ali ne i aktivni deo njene biografije. Samo neka ozbiljna nesreća ili svedočenje ubistva mogu predstavljati trenutke tokom perioda zatišja kada će se i osoba i drugi prisećati ovih perioda iz njene prošlosti. („Alibi" predstavlja deo biografije koji ne ulazi u aktivnu biografiju osobe.) S druge strane, osobe o čijoj biografiji postoje knjige, posebno članovi kraljevske porodice koji su od samog rođenja obeleženi sudbinski, imaće tokom života jako malo perioda kada se o njima neće govoriti, to jest perioda kada im biografija nije aktivirana. Kad razmatramo slavu korisno je osvrnuti se i na ozloglašenost, koja znači da postoji krug ljudi koji su upoznati sa lošom stranom osobe koju nikad nisu lično sreli. Jasna uloga ozloglašenosti je društvena kontrola, kad se moraju navesti dve različite mogućnosti: Prva je zvanična društvena kontrola. Postoje službenici i krugovi službenika, zaposleni da posmatraju različite grupe u kojima su prisutne identifikovane osobe čija reputacija ih je svrstala u sumnjive osobe ili čak „tražene" radi hapšenja. Poznavao sam jednog pacijenta koji je bio na „uslovnoj" i koga su teretili za seksualno napastvovanje devojaka. Pri ulasku u bilo koji bioskop u susednom mestu, kad bi ga menadžeri spazili, prisilili bi ga da ode. Uglavnom, on je bio toliko ozloglašen da nije mogao da posećuje ni bioskope u susednom mestu. Poznati „kriminalci" nose se s istom vrstom problema. Ovde dalje razmatramo primere uticaja profesije na ličnu identifikaciju. Nadglednici u robnim kućama, na primer, ponekad imaju podugačke liste profesionalnih lopova koji kradu po robnim kućama sa identifikacionim klinom pod nazivom modu» operandi. Stvaranje lične identifikacije se može smatrati ziuel)

Stigma

82

nom društvenom situacijom, kao u „paradi prepoznavanja" u policiji. Dikens, pri opisivanju društvenog mešanja zatvorenika i posetilaca londonskog zatvora, ilustruje jedan drugi primer, „sedenje radi portretisanja", gde bi nov zatvorenik morao da sedi u stolici dok bi ga stražari zatvora posmatrali da bi zapamtili kako izgleda, radi kasnijeg prepoznavanja kad naiđu na njega.44 Službenici čiji je posao provera eventualnog prisustva nekih ozloglašenih osoba mogu raditi na javnim mestima umesto u društvenim ustanovama, kao što je slučaj policijskih detektiva koji pokrivaju poveći deo grada. Ovo vodi u razmatranje drugog tipa društvene kontrole zasnovane na ozloglašenosti, no ovog puta radi se o nezvaničnom tipu kontrole koja obuhvata širu javnost; u ovom slučaju poznata osoba je u vrlo sličnoj poziciji kao i osoba koja je ozloglašena. Moguće je da krug onih koji znaju o osobi (ali njih osoba ne poznaje) uključuje širu javnost, a ne samo one čiji je posao identifikovanje osoba. (Zapravo, termini „slava" i „ozloglašenost" ukazuju na činjenicu da građani imaju predstavu o toj osobi.) Nema sumnje da masovni mediji ovde igraju ključnu ulogu, omogućavajući da se „privatna" osoba pretvori u „ javnu" ličnost. Sve su prilike da će se slika koju javnost ima o ličnosti, to jest slika koju imaju oni koji osobu ne poznaju lično, razlikovati od slike koju osoba projektuje pri neposrednom kontaktu sa onima koji je lično poznaju. Tamo gde postoji javni imidž osobe, on je verovatno sastavljen od izbora malog broja činjenica koje mogu biti istinite ili ne, koje se onda naduvaju radi dramatičnosti i da bi bile vredne pažnje, i koriste se da bi predstavile celovitu sliku osobe. Kao posledica može se pojaviti specifičan oblik stigmatizacije. Figura koju osoba živi pred očima onih sa kojima deli svakodnevnu rutinu, verovatno će biti ugrožena virtuelnim potrebama (bilo onim dobrodošlim ili ne) koje nameće javni imidž. Ovo naročito dolazi do izražaja kada osoba više ne privlači pažnju šire javnosti i svugde se suočava sa činjenicom da predstavlja nekog ko više nije ono što je nekad bio; slična situaci44

Pickwick

Papers, Vol. III, Chap. 2.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

3

ja se dešava i kad je osoba stekla slavu na osnovu nekog kratkog, neuobičajenog događaja koji osobi ne pruža neophodne uslove za poželjne karakteristike.45 Ono na šta ukazuju ovi komentari jeste zapravo činjenica da osoba koja je poznata i osoba koja je ozloglašena imaju više zajedničkog od bilo koga, koga lovci na glave ili kolumnisti nazivaju „nikogovićima", u zavisnosti od toga da li masa želi da iskaže ljubav ili mržnju prema osobi, kad se mogu pojaviti ista odstupanja od uobičajenog kretanja. (Ova vrsta nedostatka anonimnosti može se uporediti sa onom vrstom anonimnosti koja se zasniva na društvenom identitetu, kao kad u slučaju nekog fizičkog nedostatka osoba ima osećaj da je svi neprestano posmatraju.) Ozloglašeni krvnici i poznati glumci mogu smatrati veoma svrsishodnim da se ukrcaju na voz na nekoj neočekivanoj stanici ili da se preruše;46 pojedinci se čak mogu služiti lukavštinama da bi izbegli neprijateljsko oko javnosti, kojima su svojevremeno pribegavali da bi izbegli pažnju laskavaca. U svakom slučaju, lako pristupačne informacije o upravljanju ličnim identitetom mogu se naći u biografijama i autobiografijama poznatih i ozloglašenih ličnosti. Osoba, zatim, može predstavljati centralnu tačku podele ljudi koji su samo čuli za nju ili koji je lično poznaju, a svi oni mogu imati različite informacije u vezi sa tom osobom. Ponovio bih da, iako će je dnevna runda dovesti u kontakt sa osobama koje je znaju na različite načine, ove razlike neće biti nekompatibilne; zapravo neke biografske strukture će biti pothranjivane. Odnos čoveka sa šefom i odnos čoveka sa detetom će se u velikoj meri 45

U zakonu, napori da pojedinac ostane privatni građanin ili da povrati ovaj

status postali su delom pitanje privatnosti. Koristan prikaz može se naći u; M. Ernst and A . Schwartz, Privacy:

The Right to Be Let Alone (New York: The Mac-

millan Company, 1962). 46

Videti: J. Atholl, op. cit., Chap 5, ,,'lhe Public and the Press". O sluvntm Hi

nostima koje izbegavaju kontakte, videti: J. Bainbridge, Garbo (New York: Dell. 1961), naročito pp. 2 0 5 - 2 0 6 . 0 trenutnoj tehnici - upotrebi perika zu prerutuvu nje kod filmskih zvezda koje imaju svoju kosu - videti: L. Lieber, „I lollywiiod'» Going Wig Wacky", 7his Week, Feb. 1 8 , 1 9 6 2 .

Stigma

84

razlikovati, tako da on ne može lako igrati ulogu zaposlenog dok igra ulogu oca, no ukoliko čovek, dok seta sa svojim detetom, sretne šefa, pozdravljanje i upoznavanje će biti moguće a da dete ili šef radikalno ne prepoznaju svoju ličnu identifikaciju čoveka - gde i jedno i drugo znaju za postojanje njegove druge uloge. Dobro utvrđena pravila lepog ponašanja kod „pristojnog upoznavanja", zapravo, podrazumevaju da osoba koja je deo odnosa koji zahtevaju određene uloge, ima različite vrste odnosa sa različitim osobama. Pretpostavljam da slučajni susreti u svakodnevnom životu mogu ipak konstituisati neku vrstu strukture koja drži osobu vezanu za određenu biografiju, i to je tako bez obzira na velik broj sopstava koje mu uloga i publika omogućavaju.

Prolažetije Ako postoji problem stigmatizacije za koji niko ne zna, uključujući i samu osobu, kao što je to u slučaju nekog ko ima nedijagnostikovanu lepru ili neustanovljen petit mal moždani udar, sociologe to onda ne interesuje, osim u smislu kontrolnog sredstva da bi proučili „primarne" 47 ili objektivne implikacije stigme. U slučaju kad stigma nije uočljiva i kad za nju zna samo osoba koja je ima i koja o njoj nikom ne govori, onda se ovde opet radi 0 neznatnom zanimanju za proučavanje prolaženja. Stepen zastupljenosti ove dve mogućnosti je, naravno, teško proceniti. Na sličan način, jasno je da ako bi stigma uvek odmah bila uočljiva svakome s kim bi osoba imala kontakt, onda bi zainteresovanost drugih bila takođe ograničena, mada bi postojalo zanimanje za pitanje mere u kojoj osoba može da se povuče u kontaktu, a da joj ipak bude omogućeno da funkcioniše slobodno u društvu, zatim zanimanje vezano za takt i nedostatak takta, 1 za pitanje samoobezvredivanja. Jasno je da ova dva ekstrema, u slučaju kad niko ne zna za stigmu i kad svako zna za nju, ne uspevaju da pokriju širok spektar 47

U značenju koje je uveo Lemert, Social Pathology,

op. cit., pp. 75 fl".

Kontrola

informacija

i lični

identitet

85

slučajeva. Postoje bitne stigme, kao one koje imaju prostitutke, lopovi, homoseksualci, prosjaci i narkomani, koje zahtevaju od osobe da svoj neuspeh drži u tajnosti od jedne klase ljudi, policije, dok se sistematično izlažu drugoj klasi ljudi, naime klijentima, drugarima, vezama, zaštitnicima i slično.48 Tako, bez obzira na to koju ulogu zauzmu u prisustvu policije, obično moraju da se deklarišu pred domaćicama da bi dobili besplatan obrok, i čak pred prolaznicima moraju da otkriju svoj status jer ih poslužuju u zadnjem delu verande, što se iz tog razloga razumljivo zove „izložbeni obrok". 4 ' Kao drugo, čak i kad osoba može da čuva tajnu neuočljive stigme, shvatiće da prisni odnosi sa drugima, koje naše društvo prihvata kad postoji obostrano priznanje neuočljivih nedostataka, navode osobu ili da prizna svoj slučaj bliskim osobama ili da oseća krivicu što to nije uradila. U svakom slučaju, čak će i za one najskrivanije probleme, koji se čuvaju u najvećoj tajnosti, neko znati, i time baciti senku. Slično ovome, postoje mnogi slučajevi kad se čini da je nečija stigma uvek jasno vidljiva, a ipak se pokaže da ovo baš i nije uvek tako; na pregledu se može utvrditi da osoba povremeno bira da sakrije neke bitne informacije o sebi. Na primer, za hromog dečaka, koji uvek sebe predstavlja kao takvog, stranci mogu smatrati da je on samo trenutno u toj poziciji zbog neke nesreće,50 kao što i šlepa osoba koju noću u taksi uvede prijatelj može imati osećaj da mu je na momenat dat vid, 51 ili kao kad za slepog čoveka koji u mračnom baru nosi tamne naočare neki pridošlica može pomisliti da je osoba koja normalno vidi, 52 ili kad osoba kojoj su amputirane obe ruke sedi sa svojim metalnim protezama sa kukama i gleda film u bioskopu, a neka ženska osoba 48

Videti: T. Hirshi, „The Professional Prostitute", Berkeley Journal of

Sociology,

VII (1962), 36. 49

E. Kane, „The Jargon of the Underworld", Dialect Notes, Y (1927), 445.

50

F. Davis, „Polio in the Family: A Study in Crisis and Family Process", Ph.D.

Dissertation, University of Chicago, 1958, p. 236. 51

Davis, „Deviance Disavowal", op. cit., p. 124.

52

S. Rigman, Second Sight (New York: David McKay, 1959), p. 101.

86

Stigma

bez predrasuda ga uhvati za ruku i vrisne užasnuta onim što je upravo otkrila.53 U sličnoj se situaciji mogu naći crnci koji nisu javno prihvaćeni, mogu proći kroz pisanje pisama ili telefonske razgovore, projektujući sliku o sebi, zatim im se može dogoditi pomenuta diskreditacija. Kroz ovih nekoliko mogućnosti, koje se nalaze između ekstrema totalne tajnosti, s jedne strane, i totalne otvorenosti, s druge, čini se da su problemi ljudi koji se trude na razne načine da prođu problemi sa kojima će se velik broj ljudi suočiti pre ili kasnije. Zbog velike prednosti koju imate kad vas ljudi smatraju normalnom osobom, skoro svi ljudi koji su u poziciji da prođu pokušaće to da sprovedu namerno u nekoj prilici. Osim toga, stigma osobe može biti vezana za probleme koji se ne mogu obelodaniti strancima. Bivši zatvorenik može, na primer, priznati otvoreno svoju stigmu neosnovano se oslanjajući s poverenjem na čisto poznanstvo sa nekim, otkrivajući lične stvari o sebi koje su i suviše lične za takav odnos. Konflikt između iskrenosti i podesnosti će se često okončati pobedom u korist podesnosti. Konačno, kad stigma ima veze sa nekim delom tela koje i normalno sposobni moraju da kriju na javnim mestima, prolaženje je neminovno, bilo da to jeste ili nije cilj. Žena kojoj je odstranjena dojka ili prestupnik muškog pola iz Norveške koji je pretrpeo teške posledice kastracije prinuđeni su da se lažno predstavljaju u skoro svim situacijama, skrivajući svoje nekonvencionalne tajne, zato što svi moraju da skrivaju one konvencionalne. Kad osoba prođe slučajno ili namerno, moguće je da dođe do diskreditovanja zbog nečeg što postane očigledno u vezi sa tom osobom, očigledno čak i onima koji osobu društveno identifikuju samo na osnovu onog što je strancima inače dostupno u datoj situaciji. (Javlja se jedan oblik slučaja koji se zove „neprijatan incident") Ova vrsta pretnje virtuelnom društvenom identitetu svakako nije usamljeni primer. Osim činjenice da trenutna situacija osobe može da diskredituje trenutne pretenzije osobe, polazna postavka kod prolaženja jeste da će osobu razotkriti oni 53

Russell, op. cit., p. 124.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

7

koji je mogu lično identifikovati i koji uključuju njene biografske podatke i činjenice koje nisu očigledne, a koje su nekompatibilne sa trenutnim tvrdnjama. Može se izvesti zaključak da se lična identifikacija snažno oslanja na društveni identitet. Ovde se, naravno, javljaju razne mogućnosti učene. Postoje „nameštaljke" koje isplaniranu trenutnu situaciju mogu iskoristiti kao osnovu za učenu. (Treba razlikovati nameštaljku od „namamljivanja", veštine koju praktikuju detektivi da bi naveli kriminalce da otkriju svoje kriminalne poslove a time i svoj kriminalni identitet.) Postoji „pred-ucena" gde je žrtva primorana da se nastavi ponašati na određen način zbog upozorenja ucenjivača da će svaka promena dovesti do obelodanjivanja činjenica. V. I. Tomas (W. I. Thomas) navodi istinit slučaj kad je policajac primorao prostitutku da ostane u tom poslu, sistematično minirajući svaki njen pokušaj da pronađe posao pristojne devojke.54 Postoji „zaštitna učena" koja je možda jedna od najvažnijih, kad ucenjivač, namerno ili slučajno, izbegava isplatu globe jer bi iznuđeno plaćanje rezultiralo diskreditovanjem poverioca. „Pretpostavka da je optuženi nevin dok se krivica ne dokaže" omogućava manju zaštitu neudatoj majci nego neoženjenom ocu. Njena krivica je očigledna po nabubrelom stomaku - dokaz koji je teško prikriti. Otac nema spoljnih znakova, i njegova uloga saučesnika se mora dokazati. D a bi se obezbedio takav dokaz, kad država ne pretpostavlja inicijativu u dokazivanju očinstva, neudata majka mora da obelodani svoj identitet i svoj seksualni život široj javnosti. Njeno odbijanje da to uradi uveliko olakšava njenom muškarcu da sačuva anonimnost i svoju navodnu nevinost, ako on tako izabere. 55

Konačno, postoji „totalna" ili klasična učena, kad ucenjivač dolazi do isplate pretnjom da će obelodaniti činjenice o prošlosti ucenjenog ili njegovoj sadašnjosti koja bi mu u potpunosti uništila identitet. Treba uočiti da svaka totalna učena uključuje i zaštitnu učenu, zato što uspešan ucenjivač, pored toga što ostvari učenu, takođe izbegava neugodnosti koje idu uz ucenjivanjc. 54

The Unadjusted

55

E. Clark, Unmarried

Girl (Boston: Little, B r o w n & Company, 1923), pp. 144 - M V Mothers

(New York: Free Press of Glencoe, 1961 ), p 4.

Stigma

88

Sociološki gledano, sama učena ne mora imati veliku važnost;56 važnije je shvatiti vrstu odnosa koje osoba može da ima sa onima koji bi mogli, ako bi to želeli, da je učene. Ovde se vidi da osoba koja prolazi vodi dvostruki život, i da informaciona povezanost biografije dopušta različite modele dvostrukog života. Kada su činjenice koje mogu da diskredituju osobu deo njene prošlosti, osoba neće brinuti u tolikoj meri o izvorima ovih dokaza, koliko o ljudima koji mogu da razotkriju činjenice koje su do tog momenta sakupili. Kada su diskreditujuće činjenice deo sadašnjeg aktuelnog života, osoba mora da čuva, a ne da razotkriva informacije; mora da pazi da ne bude uhvaćena na delu, o čemu govori jedna kolgerla: Izloženost je moguća i bez hapšenja, i jednako bolna. „Uvek bacim brz pogled po sobi kad sam na žurci", kaže ona. „Nikad niste sigurni. Jednom mi se desilo da naletim na svoja dva rođaka. Bili su u društvu dve kolgerle i suviše zauzeti da bi se bavili sa mnom. Oduvek sam se pitala šta bih radila kad bih nabasala na svog oca, pošto se on dosta muva. 57

Ukoliko postoji nešto diskreditujuće u vezi sa prošlošću ili sadašnjošću osobe, čini se da će nesigurnost njenog položaja uveliko zavisiti od broja osoba koje znaju njenu tajnu; veći broj onih koji znaju za njenu mračnu stranu čini njenu situaciju nesigurnijom. Tako može biti bezbednije za bankovnog blagajnika da se ljubaka sa prijateljicom svoje žene, nego da ide na trke. Bilo da postoji velik broj onih koji znaju ili je broj ovih osoba jako mali, ovde postoji dvostruki život koji uključuje one koji misle da znaju sve o osobi i one koji „stvarno" znaju. Ovu situaciju treba uporediti sa situacijom osobe koja živi dupli dvostruki 56

Zbog velikog broja kostura u ljudskim ormanima (mračne tajne), pravo je

čudo da učena nije popularnija. Zakonske sankcije su naravno visoke, što ovu praksu čini veoma neprimerenom u mnogim slučajevima, no ipak bi trebalo dati objašnjenje o razlogu tako visokih kazni. Možda su i nepopularnost ovakvog akta i stroge kazne odraz odbojnosti koju imamo prema poslu koji od nas zahteva da suočimo druge, koji to ne žele, sa diskreditujućim činjenicama o njima samima, a potom da te činjenice uperimo direktno protiv njihovih interesa. 57

Steam, Sisters of the Night, op. cit., pp. 96-97.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

89

život, krećući se u dva kruga, od kojih nijedan ne zna za postojanje onog drugog, u kojem je osoba nešto sasvim drugo, gde je njena biografija drugačija. Muškarac koji je upetljan u aferu, gde postoji mali broj osoba koje znaju za to, i predstavlja se kao da je u zakonitoj vezi, vodi dvostruki život. Ukoliko ovaj nezakoniti par započne da sklapa prijateljstva sa ljudima koji ne znaju da ovaj par nije istinski par, razvija se dupli dvostruki život. Opasnost u prvom slučaju dvostrukog života je mogućnost učene ili zlobnog razotkrivanja činjenica; opasnost kod drugog tipa, koja je možda veća, je nenamerno razotkrivanje, zato što niko od onih ko poznaje ovaj par nije orijentisan u pravcu čuvanja tajne, ne znajući da postoji tajna koju treba čuvati. Do sada sam se bavio životom koji može biti narušen onim što drugi znaju o prošlosti osobe ili o mračnim delovima iz sadašnjeg života osobe. Sad bih se pozabavio drugom perspektivom dvostrukog života. Kad osoba napusti zajednicu u kojoj je živela neko vreme, ona ostavlja ličnu identifikaciju, sa zaokruženom biografijom koja ide uz nju, uključujući i pretpostavku kako će se najverovatnije sve „okončati". U svojoj trenutnoj zajednici osoba će takođe ostvariti biografiju u umu drugih, potencijalni kompletan portret koji uključuje verziju onog što je osoba nekad bila i pozadinu iz koje je stigla. Jasno je da može postojati diskrepancija između ove dve postavke poznavanja osobe. Može nastati nešto poput duple biografije, koju stvaraju oni koji su je poznavali i oni koji je sada poznaju, kad i jedni i drugi smatraju da upravo oni znaju ko je u celosti ta osoba. Ovaj diskontinuitet u biografiji može se premostiti davanjem preciznih i adekvatnih informacija o svojoj prošlosti i sadašnjosti, tako dovodeći svoju biografiju, koju drugi o njoj imaju, u sklad sa onim što oni 0 njoj pričaju. Ovaj čin premošćavanja je olakšan kad ono što je osoba postala nije diskreditujuće za ono što je nekad bila i, isto tako, kad ono što je osoba bila ne diskredituje u većoj meri ono što je osoba postala, što uglavnom jeste tipično u slučaju afera.

Stigma

90

Dok se izučavaoci uveliko bave posledicama koje ima neprimerena prošlost na sadašnjost osobe, nedovoljno pažnje se poklanja na uticaj nekadašnjih biografa na neprimerenu sadašnjost. Nedovoljno se ceni mera u kojoj je osobi bitno da sačuva dobru uspomenu na sebe kod onih sa kojima više ne živi, pored toga što se ova činjenica dobro uklapa u ono što se zove teorija referentne grupe. Klasičan primer u ovom slučaju je slučaj prostitutke koja, iako se prilagodila svom urbanom okruženju i kontaktima koji se rutinski dešavaju, strahuje od toga da „nabasa" na čoveka iz svog rodnog grada koji će biti u poziciji da snimi njenu trenutnu društvenu poziciju i da dostavi vest kući.58 Za nečiju mračnu tajnu se kaže da je kostur u njegovom ormanu, a u slučaju ove devojke njen način života je ogroman orman, koji je prevelik, a ona sama je kostur u tom ormanu. Sentimentalna briga vezana za one sa kojima više nismo u kontaktu je neugodnost koja prati osobu ukoliko se bavi nemoralnim poslom, što ilustruje Parkova opaska da nisu bankari ti, već protuve, koji ne žele da im se slika pojavi u novinama, iz straha da ih neko kod kuće ne bi prepoznao. U literaturi postoje pretpostavke o prirodnom ciklusu prolaska.59 Ciklus može započeti nesvesnim prolaskom kad prolaznik nikad ne shvati da je uključen u proces; prelazak iz nesvesnog u nenamerno prolaženje, o kome zatečeni prolaznik saznaje usred 58

Na primer, videti: Street- Walker (New York: Dell, 1 9 6 1 ) , pp. 1 9 4 - 1 9 6 . Mada

tu ima mnogo fiktivnog, ima i opisa nekih primera, materijala o prostitutkama; inače, postoji malo informacija bilo koje vrste o svodnicima. (Videti, na primer: C. Maclnnes, Mr. Love and Justice [London: The N e w English Library, 1962]; i: J. Murtagh and S. Harris, Cast the First Stone [New York: Pocket Books, 1958], Chaps. 8 and 9.) Ovo je velika šteta, zato što ne postoji nijedno muško zanimanje zbog kojeg se akteri više srame. Dnevna runda jednog svodnika mora biti ispunjena mnogobrojnim lukavštinama koje nisu zabeležene. Osim toga, samo uz veliku domišljatost svodnicima se može taktično saopštiti u lice koje je njihovo zanimanje. Ovde stoga postoji dobra prilika da se sakupi materijal o diskreditovanom kao o diskreditujućem. 59

Videti: H. Cayton and S. Drake, Black Metropolis

(London: Jonathan Cape,

1964), „ A Rose by Any Other Name", pp. 1 5 9 - 1 7 1 . Ove podatke sam našao u neobjavljenom delu koje jen apisao Gary Marx.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

91

prolaska; pomera se ka prolasku „iz zabave"; prolaženje tokom nerutinskih perioda društvenih rundi, kao što su godišnji odmori i putovanja; prolaženje tokom rutinskih dnevnih situacija, poput onih na radnom mestu; na kraju, „nestanak" - potpuno prolaženje u svim oblastima života, tajna koja je poznata samo onom ko prolazi. Poznato je da kad se desi relativno potpun prolazak, osoba ponekad svesno organizuje svoj sopstveni ceremonijalni prolazak (rite de passage), tako što ode u drugi grad, provede u sobi nekoliko dana birajući za sebe novu odeću i šminku, a potom se, poput leptira, pojavi sa potpuno novim krilima.60 U svakoj od ovih faza može doći do prekida kruga i vraćanja na staro. Ukoliko ovog momenta nije moguće govoriti o takvom ciklusu sa sigurnošću, a neophodno je naglasiti da neke diskreditujuće karakteristike isključuju krajnju fazu ciklusa, ono što je moguće jeste da se potraže različite tačke stabilnosti pri probijanju prolaska; moguće je pak shvatiti da stepen prolaska varira od ekstremne tačke momentalnog i nenamernog prolaska do klasičnog namernog totalnog prolaska. Navedene su dve faze u procesu učenja stigmatizovane osobe: njeno učenje o normalnom shvatanju nečega i njeno uviđanje da je ona prema tom standardu diskvalifikovana. Sledeća faza je učenje osobe da se nosi sa načinom na koji drugi tretiraju osobu poput nje. Ono što mene sad interesuje je još kasnija faza, a to je učenje kako proći. Kad je različitost relativno neupadljiva, osoba mora shvatiti da se, zapravo, može u tajnosti uzdati u sebe. Stav koji drugi imaju prema njoj treba prihvatati pažljivo i ne opterećivati se njime više nego što to rade sami posmatrači. Polazeći od pretpostavke da sve što osoba zna o sebi znaju i drugi, ona često kroz realistič ku procenu shvati da to nije tačno. Na primer, kaže se da oni koji puše marihuanu polako uvide da kad su „naduvani" mogu da 60

Videti: odlomak od crnog do belog, R. Lee, I Passed for White (New York:

David McKay, 1955), pp. 89-92; od belog do crnog, J. H. Griffin, Mack l.ikc Mr (Boston: Houghton Mifflin, 1960), pp. 6 - 1 3 .

Stigma

92

funkcionišu u prisustvu onih koji ih dobro znaju a da oni ništa ne primete - stanovište koje dovodi do toga da se povremeni korisnik marihuane pretvori u redovnog. 61 Slično ovom primeru, postoje izveštaji o devojkama koje tek pošto su izgubile nevinost istražuju sebe ispred ogledala da vide da li se njihova stigma vidi, polako uviđajući da izgledaju isto kao što su izgledale i pre tog čina.62 U vezi sa ovakvim iskustvima može se povući paralela sa prvim homoseksualnim iskustvom jednog mladića: „Da li te je to [njegovo prvo homoseksualno iskustvo] kasnije brinulo?" pitao sam ga. „Ne, ni najmanje. Jedino što me je brinulo jeste mogućnost da to neko sazna. Plašio sam se da moji roditelji to mogu da primete po meni. No, oni su se ponašali kao i obično, i počeo sam da se osećam sigurnim i bezbednim." 63

Može se reći da će se, u zavisnosti od društvenog identiteta, osoba sa skrivenom različitošću tokom dnevnih i nedeljnih rundi naći na tri različite vrste mesta. Biće mesta koja su zabranjena ili mesta koja su izvan dozvoljenih granica, gde se osobama ovakve vrste daje na znanje da su nepoželjni, i gde njihovo prisustvo dovodi do proterivanja - ishod često veoma neprijatan svim stranama pa se često pre pribegne prećutnoj saradnji, kad uljez gaji blagi prezir a pravednici ga prihvataju, čak i kad obe strane znaju da oni drugi znaju za neprihvatanje. Postoje civilna mesta, gde se pojedinci koji su tipa te osobe, i kad se zna da su taj tip, pažljivo tretiraju, a ponekad je to tretiranje bolno, kao da nisu diskvalifikovane za rutinsko prihvatanje, a zapravo jesu. Postoje zabačena mesta gde su osobe istog tipa izložene slobodno i nemaju potrebu da skrivaju svoju stigmu. U nekim slučajevima ovakvu vrstu dozvole omogućava izbor društva koje se sastoji od ljudi sa istom vrstom stigme. Na primer, karnevali pružaju 61

H. Becker, „Marihuana Use and Social Control", Social Problems,

III (1955),

p. 40. 62

H. M . Hughes, ed., The Fantastic Lodge (Boston: Houghton Mifflin, 1961),

p. 40. 63

Steam, The Sixth Man, op. cit., p. 150.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

93

fizički hendikepiranim radnicima svet u kojem njihova stigma ne predstavlja problem.64 Postoje i slučajevi kad ovakva zabačena mesta nastaju sasvim nenamerno, bez njihove volje, na osnovu stigme koja im je zajednička. Bez obzira na to da li osoba dolazi na neko ovakvo tajno mesto namerno ili slučajno, ovakva mesta će verovatno pružati atmosferu golicavosti. Na ovakvom mestu osoba će moći da se opusti medu drugarima, a takođe i otkriti da poznanici, za koje je mislila da su drugačiji od nje, zapravo nisu drugačiji. Naravno, kao što sledeća situacija ilustruje, uvek postoji rizik da osoba bude diskreditovana, ukoliko bi se desilo da normalna osoba koju zna iz drugih okolnosti dođe na ovakvo mesto. Sedamnaestogodišnji Amerikanac meksičkog porekla primljen je u bolnicu sa dijagnozom mentalno ometenog. On se žestoko protivio ovakvoj definiciji, tvrdeći da je s njim sve u redu i da želi da bude premešten u „otmeniji" centar za maloletne delinkvente. U nedelju pre podne odveli su ga u crkvu sa nekoliko drugih pacijenata. Usled nesrećnih okolnosti, njegova devojka je došla u bolnicu tog jutra sa svojom prijateljicom, čiji je brat takođe bio pacijent u toj bolnici, i hodala je prema njemu. U momentu kad ju je spazio, ona njega još uvek nije primetila i želeo je da to svakako izbegne. Okrenuo se i trčao što je brže mogao, dok ga bolničari nisu uhvatili, misleći da je dobio napad besa. Kad su ga ispitivali u vezi s njegovim ponašanjem, objasnio je da njegova devojka ne zna da je on na „ovom mestu za debile" i da nije mogao da podnese poniženje da ga vidi u bolnici medu pacijentima."

Zbog svog načina života prostitutka je u stalnoj opasnosti da doživi nešto slično: Susrela sam se sa ovim aspektom društvene situacije pri poseti kolnom putu u Hajd parku [kaže jedna društvena istražiteljka]. Puste stazo i očigledna svrha bilo koje žene koja njima hoda ne samo da je dovoljna da deklariše javno razlog zašto sam ja tu, već mi jasno pokazuju da je ova teritorija rezervisana isključivo za prostitutke - to je mesto koje je po sirani

64

H. Viscardi, Jr., A Laughter

in the Lonely Night (New York: Paul S. Eriksson,

Inc., 1 9 6 1 ) , p. 309. 65

Edgerton and Sabagh, op. cit., p. 267.

Stigma

94 i svakom ko odluči da kroči na njega daje pečat ovog zanata..

Ova podela sveta jedne osobe na zabranjeni, građanski, tajni, uspostavlja cenu otkrivanja i skrivanja i značaj toga kad se o osobi zna ili ne zna, bez obzira za koju strategiju se osoba opredeli. Kao što prostorna podela sveta osobe zavisi od njenog društvenog identiteta, svet osobe je takođe podeljen i na osnovu njenog ličnog identiteta. Bez obzira na to da li je neko od prisutnih poznaje lično ili je osoba koja je zadužena za prostor (domaćica, šef sale, šef bara i slično) lično poznaje, u bilo kom slučaju, jamstvo daje osoba bila tu prisutna može se kasnije dokazati. Postoje mesta na kojima osoba može do izvesne mere biti sigurna da neće „naleteti" na nikog ko je lično poznaje, na kojima (u slučaju obeleženosti slavom ili ozloglašenošću, kad je osoba poznata drugima a daje lično ne poznaju) može očekivati da ostane anonimna. Da li će to biti velika neprijatnost za lični identitet osobe da se nađe na mestu na kojem će je neko slučajno prepoznati, zavisi od okolnosti, posebno od toga „sa" kim je osoba. S obzirom na to da se prostorni svet osobe deli na različite oblasti, u zavisnosti od slučajeva koji su sastavni deo njenog upravljanja društvenim i ličnim identitetom, može se nastaviti dalje sa razmatranjem problema i posledica prolaska. Ovo razmatranje će se jednim delom preklapati sa narodnom mudrošću; upozoravajuće priče o okolnostima prolaska formiraju jednim delom moral koji ima funkciju da ljude drži na njihovim mestima. Osoba koja prođe ima neshvatljivu želju da obelodani svoju diskreditujuću ulogu, kao kad supruga mentalno ometenog pacijenta pokušava da dobije osiguranje na osnovu nezaposlenosti svog supruga ili kad „oženjen" homoseksualac pokušava da osigura kuću i shvata da mora razjasniti svoj specifičan izbor beneficije.67 Osoba najverovatnije pati od „produbljivanja", to jest pritiska da usavršava laž sve dalje i dalje da bi sprečila dato razot66

Rolph, Women of the Streets, op. cit., pp. 5 6 - 5 7 .

67

U razgovoru sugerisala Evelin Huker (Evelyn Hooker).

Kontrola

informacija

i lični

identitet

95

krivanje.68 Tehnike prilagodavanja kojima se osoba služi mogu dovesti do povrede osećanja i nerazumevanja kod drugih.69 Nastojanje da prikrije nedostatke može dovesti do otkrivanja nekih drugih nedostataka koje osoba ima ili se tako doima nekom ko je posmatra, kao što su, na primer, nemarnost, kad se šlepa osoba pretvara da vidi pa zapinje za sto, prosipa piće po košulji, nepažljivost, tvrdoglavost, drvenastost, rezervisanost kad osoba koja ima poteškoće sa sluhom ne odgovori na primedbu nekom ko ne zna za njen problem sa sluhom; pospanost, kad profesor zameni petit mal epileptični napad studenta sa sanjarenjem;70 alkoholisanost, kad osoba sa cerebralnom paralizom uvidi da se njen način hoda pogrešno tumači. 71 Pored toga, osoba koja prođe dolazi u poziciju da sazna šta drugi „zaista" misle o ljudima poput nje, u slučaju kad ne znaju da je prisutan neko sa problemom, i kad se u početku ponašaju na određeni način zato što ne znaju ništa o tome, a potom, kad tokom upoznavanja otkriju da postoji problem, naglo promene kurs. Sama osoba možda nije upoznata s tim koliko daleko su otišle informacije o njoj, što je problem kad su šef ili direktor po dužnosti informisani o stigmi osobe, a ostali nisu. Kao što je već navedeno, osoba može postati žrtva učene različite vrste od strane osoba koje znaju za njenu tajnu, a nemaju nijedan dobar razlog da o njoj ćute. Osobi koja prođe može se desiti klasično i centralno iskustvo izloženosti tokom kontakata licem u lice, može joj se desiti da je oda upravo slabost koju pokušava da prikrije. Primer osobe koja muca je ilustracija ove situacije: Mi koji mucamo govorimo samo kad moramo. Mi tako uspešno prikrivamo svoj nedostatak, da se naši najbliži iznenade kad nam, u momentu 68 Vezano za skrivanje da je supružnik hospitalizovani mentalni pacijent, videti: Yarrow, Clausen and Robbins, op. cit., p. 42. 69

O gluvima koji se nehotice ponašaju netaktično i snobovski, videti: R. G.

Barker et al., Adjustment

to Physical Handicap

and Illness (New York: Social Sci-

ence Research Council Bulletin No. 55, revised, 1953), pp. 1 9 3 - 1 9 4 . 70

S. Livingston, Living with Epileptic Seizures (Springfield: Charles C. Thomas,

1963), p. 32. 71

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 101; videti takode p. 157.

96

Stigma nepažnje, reč iznenada izleti i mi brbljamo i blebećemo i pravimo grimase i gušimo se dok spazam ne prođe da bismo se kad otvorimo oči suočili sa propašću. 72

Osoba koja pretrpi grand mal epileptični napad je primer još ekstremnije situacije; osoba se može povratiti iz nesvesti ležeći nasred ulice, stenjući i bacakajući se grčevito - diskreditovanje razumnosti koje se može ublažiti samo u maloj meri ukoliko osoba nije svesna tokom neke od ovih epizoda.73 Dodao bih da svaka stigmatizovana grupa ima svoj niz upozoravajućih priča vezanih za neprijatno izlaganje i većina članova, čini se, može da ispriča poneki primer iz svog ličnog iskustva. Konačno, osobu koju prođe, oni koji su otkrili njenu tajnu, želeći da je suoče s tim da se pretvarala, mogu pozvati na obračun. Ova mogućnost može biti i formalno institucionalizovana, kao u slučaju saslušanja pred komisijom za mentalno zdravlje i u sledećem primeru: Dorin kaže da je njeno iskustvo na sudu bilo jedno od najružnijih delova u celoj priči [prostituciji]. Uđeš kroz ta vrata i svi te čekaju i posmatraju. Ja hodam pognute glave i ne gledam ni na jednu stranu. Onda oni izgovaraju te užasne reči: „Budući da ste obična prostitutka...", i to je užasan osećaj, što sve vreme ti ne znaš ko te sve posmatra iz zadnjeg delà sudnice. Izjasniš se „kriva sam" i gledaš da što pre nestaneš odatle.74

Prisustvo drugara sapatnika (ili upućenih) predstavlja posebnu stavku kod prolaženja, s obzirom na to da same tehnike koje se koriste da bi se stigma prikrila mogu onom ko poznaje trikove zanata upravo da je otkriju, jer je pretpostavka da oni koji imaju stigmu (ili oni koji su bliski osobi) poznaju trikove.

72 C. Van Riper, Do You Stutter? (New York: Harper & Row, 1939), p. 601, u: Von Hentig, op. cit., p. 100. 73

Livingston, op. cit., pp. 30 ff.

74

Rolph, Women of the Streets, op. cit., p. 24. Za opšti prikaz videti: H. Garfin-

kel, „Conditions of Successful Degradation Ceremonies", American Sociology, LXI (1956), 4 2 0 - 4 2 4 .

Journal

of

Kontrola

informacija

i lični

identitet

97

„Zašto se ne obratiš kiropraktičaru?" upitala me je [poznanica], žvačući usoljenu govedinu, nagoveštavajući mi da je blizu da uzdrma moj svet, ,,Dr Flečer [Fletcher] mi je rekao da leči jednu od njegovih pacijentkinja od gluvoće." Srce mi je poskočilo od straha. Šta je htela time da kaže? „Moj otac je gluv", otkrila je. „Mogu da prepoznam gluvu osobu bilo gde. Taj tvoj mek glas. I taj tvoj trik sa nezavršavanjem rečenica. Tata to radi sve vreme." 75

Ovakvi primeri doprinose lakšem razumevanju ranije pomenute ambivalentnosti koju osoba može da oseća kad se suoči sa sebi sličnima. Kao što Rajt (Wright) navodi: ... osoba koja želi da prikrije svoje nedostatke primetiće manire kod druge osobe koji otkrivaju ove nedostatke. Može se desiti da osoba gaji osećaj prezira prema ovim manirima koji otkrivaju činjenicu da neko ima nedostatak, i iz želje da prikrije svoj nedostatak osoba želi da i drugi prikriju svoj. Tako će osoba koja ima poteškoće sa sluhom i nastoji da prikrije svoj nedostatak biti iritirana kad starija žena stavi ruku pored uha da bi bolje čula. Često ukazivanje neke osobe na vlastiti nedostatak predstavlja opasnost za osobu jer joj budi osećaj griže savesti zato što prezire ljude koji su kao i ona i provocira mogućnost sopstvenog otkrivanja. Osobi više odgovara da otkrije nečiju tajnu i da se postigne džentlmenski dogovor da oni svako za sebe nastave da igraju svoju „kao da" ulogu gde će osoba izazvati pretvaranje druge osobe tako što će joj poveriti svoje sopstveno. 76

Kontrola informacija vezanih za identitet ima poseban uticaj na odnose. Odnosi nekad uslovljavaju ljude da provode vreme zajedno i što više vremena osoba provodi sa drugom osobom veće su šanse da sazna više informacija koje su diskreditujuće po osobu. Pored toga, kao što je već pomenuto, svaki odnos primorava povezane osobe da razmene određenu količinu informacija o sebi sa drugom osobom, kao potvrde poverenja i međusobne odanosti. Bliski odnosi koje je osoba imala pre nego što je došla u situaciju da nešto krije stoga postaju kompromitujući, auto75

F. Warfield, Cotton in My Ears (New York: The Viking Press, 1948), p. 44, u:

Wright, op. cit., p. 2 1 5 . 76

Wright, op. cit., p. 41.

98

Stigma

matski manjkavi u vezi sa međusobno podeljenim informacijama. Novooformljeni odnosi ili odnosi „poststigme" će verovatno dovesti diskreditovanu osobu do tačke kad će smatrati da je časno da zadrži neke činjenice za sebe. U nekim slučajevima, čak i kratkotrajni kontakti mogu predstavljati opasnost, zato što kratak razgovor između stranaca može dotaći skrivene neuspehe, kao u situaciji bračnog para, gde je suprug impotentan, kad žena treba da odgovori na pitanje koliko imaju dece i, ako nemaju, koji je razlog tome.77 Fenomen prolaska uvek pokreće pitanje vezano za psihičko stanje prolaznika. Kao prvo, pretpostavlja se da on neminovno mora da plati visoku psihološku cenu, veoma visok nivo uznemirenosti jer živi život koji se može srušiti svakog momenta. Iskaz žene čiji je suprug mentalno ometen dobra je ilustracija: ... recimo da nakon Džordžovog izlaska sve bude u redu, a onda mu to neko saspe u lice. To bi sve upropastilo. Užasava me pomisao da se to može desiti.78

Smatram da bi detaljno izučavanje prolaznika pokazalo da se uznemirenost ne javlja u svim slučajevima i da u ovom pogledu naši koncepti o ljudskoj prirodi nisu ispravni. Kao drugo, postoji uverenje, potkrepljeno dokazima, da će prolaznik biti razapet između dva pripajanja. Osećaće izvesni stepen otuđenja od svoje nove „grupe", jer će imati poteškoća da u potpunosti prihvati njen stav da ono što on zna da jeste, to mu se može i pokazati.79 On će, pre svega, imati osećaj nelojalnosti i samoprezira kada ne može ništa da preduzme protiv „uvredljivih" komentara koje prave članovi kategorije u koju prelazi na račun članova kategorije iz koje je izašao, posebno u situaciji kad smatra da je opasno da se suzdrži od pridruživanja klevetanjima. Jedna diskreditovana osoba ovo opisuje: 77

„Vera Vaughan", u: Toynbee, op. cit., p. 126.

78 Yarrow, Clausen and Robbins, op. cit., p. 34. 79

Riesman, op. cit., p. 1 1 4 .

Kontrola

informacija

i lični

identitet

99

Kad se zbijaju šale na račun „homoseksualaca" moram da se smejem sa ostalima, a kad se govori o ženama moram da izmišljam i govorim o svojim osvajanjima. Mrzeo sam sebe u takvim trenucima, ali čini mi se da nisam imao drugog izbora. Moj čitav život pretvorio se u jednu veliku laž.80 Ton glasa koje [moje prijateljice] koriste kad govore o svojim bračnim partnerima me je šokirao i imala sam osećaj da varam dok sam bila u poziciji na koju ljudi u braku gledaju prilično kivno, dok sam zapravo važila za udatu ženu. Osećala sam se pomalo neiskrenom i u društvu mojih neudatih prijateljica koje nisu o tome govorile, ali su me posmatrale sa određenom znatiželjom i zavidele mi na iskustvima koja zapravo nisam imala. 81

Kao treće, svi su izgledi da se smatra, po svoj prilici ispravno, da onaj koji prođe mora biti spretan u situacijama za koje će drugi verovati da su neiskalkulisane ili nenamerne. Ono što su za normalne osobe rutinske radnje za koje ne treba razmišljanje, za diskreditovanu osobu mogu predstavljati problem u kome se mora snalaziti.82 Ovakve situacije se ne mogu uvek rešavati kroz iskustvo stečeno u prošlosti, s obzirom na to da nove situacije uvek iskrsavaju, onemogućavajući da se iskoriste već poznate strategije prikrivanja. Osoba sa skrivenim nedostatkom mora biti pripravna da se nosi sa društvenim situacijama, poput skenera, za mogućnosti, i na taj način biva otuđena od jednostavnog sveta koji oko nje postoji. Jedan skoro slep mladić ilustruje na svom primeru: Uspelo mi je da sakrijem od Meri da imam loš vid, pored dvanaestak pića koje smo ispili i tri filma koje smo pogledali. Služio sam se svim mogućim trikovima za koje sam znao. Svakog jutra bih obratio posebnu pažnju na boju njene haljine i onda bih budno pazio, uključujući i svoje šestog čulo, da mogu uvek da je prepoznam. Ništa nisam prepuštao slučaju. Ako ne bih bio siguran, pozdravio bih svakog za koga mi se učini da je ona sa izuzetnom ljubaznošću. Oni su verovatno mislili da sam budala, ali to me se ni najmanje nije ticalo. Uvek bih je držao za ruku kad bismo se noću vraćali

80 Wildeblood, op. cit., p. 32. 81

„Vera Vaughan", u: Toynbee, op. cit., p. 122.

82

Za ovo je zaslužan Harold Garfinkel.

100

Stigma

iz bioskopa, i ona me je vodila, ne znajući da to čini, tako da nisam brinuo o ivičnjacima i stepenicama. 83

Mladić koji je bio „stisnut" i nije mogao da mokri u prisustvu drugih, želeo je da ovu svoju različitost drži u tajnosti, i morao je da smišlja planove tamo gde su ostali mogli da budu to što jesu - dečaci: Kad sam u svojoj desetoj godini otišao u internat, pojavile su se nove poteškoće i morao sam da smislim nove načine da se nosim s njima. Generalno gledano, problem je bio da ne pustim vodu kad mi je potrebno, već kad je prilika. Smatrao sam da treba da skrivam od ostalih dečaka da sam drugačiji, jer nešto najgore što može da zadesi dečaka u osnovnoj školi jeste da bude na neki način „drugačiji"; išao sam na zahod kad i ostali i, mada se ništa nije dešavalo, rasla je moja zavist prema drugarima koji imaju slobodu da se ponašaju prirodno, čak su izazivali jedni druge da vide ko može najdalje da dobaci na zidu. (]a bih im se rado pridružio, a u slučaju da me je neko prozvao pretvarao sam se da sam to „upravo obavio". Koristio sam različite strategije. Jedna od njih bila je da izađem tokom časa, kad su svi zahodi prazni. Druga je bila da dugo noću ostajem budan i da koristim nošu ispod kreveta, dok drugi spavaju, ili kad je mračno i ne mogu da me vide. 84

Saznajemo da sličan problem imaju i oni koju mucaju: Postoje različiti trikovi kojima mi zamaskiramo ili minimiziramo naše blokade. Unapred predvidimo pojavljivanje „tragičnih" glasova i reči, koji se zovu tako jer su nam jako problematični. Izbegavamo „tragične" reči kad god smo u mogućnosti, koristeći umesto njih reči kojé'nam ne prave probleme ili na brzinu preformulišemo misao sve dok naš govor ne postane tako isprepleten poput špageta na tanjiru.85

Problem žene čiji je suprug mentalni pacijent: Skrivanje često postaje prevelik teret. Da bih sakrila od komšija da mi je suprug u bolnici (rekla im je da je u bolnici na ispitivanjima zbog sumnje da 83

Criddle, op. cit., p. 79.

84 „N. O. Goe", u: Toynbee, op. cit., p. 150. 85

Riper, op. cit., p. 601, u: Von Hentig, op. cit., p. 100.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

101

ima rak), gospoda G. mora da žuri u stan da bi uzela svoju poštu pre nego što to umesto nje urade njeni susedi, kao što su imali običaj da rade. Mora da izbegava užinu sa ženama u susednim stanovima da bi izbegla njihova pitanja. Pre nego što bilo koga pusti u stan, mora da ukloni sve materijale koji ukazuju na bolnicu, i slično.86

Problemi jednog homoseksualca: Napetost zbog varanja moje porodice ponekad postaje nepodnošljiva. M o ram neprestano da pazim na svaku reč koju izgovaram, na svaki pokret koji napravim, da se ne bih odao. 87

Slične situacije mogu ilustrovati i pacijenti koji pate od kolostomije: „Nikad ne idem u lokalni bioskop. Ako kojim slučajem idem u bioskop uvek biram velike sale kao što je Radio-Grad gde imam veći izbor sedišta i gde mogu izabrati sedište blizu izlaza, da mogu da otrčim do toaleta ako krenu gasovi." 88 „Kad se vozim autobusom uvek biram zgodno sedište. Sedim uvek na krajnjem sedištu ili na sedištu blizu vrata." 89

U svakom od ovih slučajeva zahteva se poseban tajming. Stoga se upražnjava „život na uzici" - sindrom Pepeljuge - tako da diskreditovana osoba bude u blizini mesta gde uvek može da nabaci svoju masku i gde može da se odmori od njenog nošenja. Osoba se udaljava od svoje stanice samo toliko da ima mogućnost da se brzo vrati, a da ne izgubi kontrolu nad informacijama o sebi. Kako irigacija predstavlja osnovnu preventivu protiv izlivanja, kao i čin koji ima velik emotivni značaj, pacijenti koji pate od kolostomije često usklađuju putovanja i društvene kontakte sa vremenom irigacije. Putovanje se uglavnom ograničava na razdaljine koje se mogu preći u okviru perioda između irigacija, a društveni kontakti su ograničeni na periode između iri86 Yarrow, Clausen and Robbinson, op. cit., p. 42. 87

Wildeblood, op. cit., p. 32.

88

Orbach et al., op. cit., p. 164.

89

Ibid.

102

Stigma

gacija, koji mogu obezbediti maksimalnu zaštitu protiv izlivanja ili flatusa. Za ovakve pacijente se može reći da žive na uzici koja je dugačka onoliko koliko je dugačak vremenski interval između irigacija.*0

Još je ostalo da se razmotri jedno pitanje. Kao što je već navedeno, dete sa stigmom može da prođe na poseban način. Roditelji, znajući za stigmatično stanje svog deteta, mogu ga staviti pod stakleno zvono i prihvatiti ga takvog kakvo je, uz ignorisanje onog šta će to dete neminovno postati. Kad izlazi napolje dete to čini kao nesvesni prolaznik, bar u meri u kojoj njegova stigma nije momentalno uočljiva. U ovoj poziciji njegovi roditelji se suočavaju sa dilemom vezanom za upravljanje informacijama i prinuđeni su da potraže pomoć stručnog lica u vezi sa strategijom.91 Ukoliko se detetu njegova situacija objasni u školskom uzrastu, postoji mogućnost da neće biti psihički dovoljno snažno da podnese takvu vest, i uz to može netaktično otkriti one činjenice o sebi koje ne treba da zna. S druge strane, ukoliko se drži u neznanju suviše dugo, neće biti pripremljeno za ono što ga čeka, čak se može desiti da dobije informacije o svom stanju od nekih nepoznatih ljudi koji nemaju nikakvog razloga da mu to saopšte blagovremeno na pažljiv i konstruktivan način.

Tehnike za kontrolu informacija Već je rečeno da društveni identitet pojedinca pravi podelu ljudi i mesta za njega, što čini i lični identitet, mada na drugačiji način. Ovo su referentni okviri koji se moraju primeniti pri proučavanju dnevne runde određene stigmatizovane osobe u njenom kretanju ka radnom mestu i nazad kući, mestu gde kupuje, mestima gde se rekreira. Ključni koncept ovde je dnevna runda koja osobu povezuje sa nekoliko društvenih situacija. Ima onih 90

Orbach et al., op. cit., p. 159.

91

Za verziju lekara opšte prakse kad je u pitanju dečja epilepsija kao problem

kontrole informacija, videti: Livingston, op. cit., „Should Epilepsy Be Publicized", pp. 2 0 1 - 2 1 0 .

Kontrola

informacija

i lični

identitet

103

koji proučavaju dnevnu rundu iz posebne perspektive. Posmatra se stepen u kojem je osoba diskreditovana, posmatraju se rutinski ciklusi ograničenja sa kojima se suočava u pogledu društvenog prihvatanja; stepen u kojem je diskreditujuća; posmatraju se situacije sa kojima se susreće u upravljanju informacijama o sebi. Na primer, osoba sa deformitetom lica može očekivati, kao što je navedeno, da u sve manjoj meri predstavlja šok za svoje susede, i u ovim okvirima može postići mali procenat prihvaćenosti; istovremeno, odevni predmeti koje osoba nosi u svrhu prikrivanja ovog deformiteta imaće manji efekat u njenom kraju, nego tamo gde osobu niko ne poznaje i gde će je tretirati na manje prijatan način. Sad mogu da se razmotre uobičajene metode koje osoba sa defektom, koji čuva u tajnosti, može da koristi da bi upravljala bitnim informacijama koje se odnose na nju. Jedna od strategija da se sakriju ili umanje znakovi koji se smatraju obeležjima stigme jeste promena imena kao poznat način.92 Narkomani nam pružaju uvid u još jedan primer: Policija Nju Orleansa je počela da zaustavlja narkomane na ulici i da im pregleda ruke, radi utvrđivanja postojanja tragova igle. Ako bi postojali tragovi, onda bi prisiljavali ovisnika da potpiše izjavu u kojoj priznaje svoje stanje, tako da bi mogao da bude podvrgnut „sudu za narkomane". Obećavali bi im suspendovanje kazne ako bi se izjasnili da su krivi i započinjali novo suđenje. Narkomani bi pretražili čitavo telo ne bi li našli neko drugo mesto da se bodu osim ruke. A k o bi sud pronašao ubode, zadržali bi osobu sedamdeset dva sata i nastojali da je ubede da potpiše priznanje. 53

Treba napomenuti da zbog toga što fizička oprema koja se koristi da bi ublažila neke nedostatke, razumljivo, postaje obeležje stigme, postoji snažna želja da se ta oprema ne koristi. Kao primer može se navesti slučaj osobe sa oslabljenim vidom koja izbegava da nosi bifokalne naočare, zato što postoji mogućnost 92

Videti: L. Broom, H. P. Beem and V. Harris,„Characteristics of 1 , 1 0 7 Petitio-

ners for Change of Name", American 93

Sociological

Review, X X (1955), 3 3 - 3 9 .

W. Lee, Junkie (New York: Ace Books, 1953), p. 91.

104

Stigma

da je svrstaju u starije osobe. Naravno, ovaj metod predstavlja i kompenzatornu meru. Ukoliko se ova korektivna oprema učini nevidljivom, onda ona obavlja dvostruku funkciju. Slučaj osobe sa problemima sa sluhom ilustruje nam upotrebu ovakve neprimetne korekcije: Tetka Meri [rođaka koja ima probleme sa sluhom] je znala sve o prvim slušnim aparatima, mnogobrojnim varijantama truba za uši. Ima fotografije koje prikazuju kako su se takvi receptori ugrađivali u šešire, ukrasne češljeve, štapove za hodanje, skrivali u fotelje, u vazi postavljenoj na stolu u dnevnoj sobi, čak su se sakrivali i u bradi kod muškaraca.' 4

Jedan od skorijih primera su „nevidljiva sočiva", bifokalna oprema koja ne „otkriva „razliku". Skrivanje obeležja stigme ponekad se javlja kao i sličan proces, korišćenje kontraindikatora, kao što se vidi kroz praksu Džejmsa Berija (James Berry), prvog profesionalnog krvnika u Engleskoj. Ne zna se pouzdano da li je napad na Berija ikad planiran, no način na koji su ga dočekivali na ulicama bio je takav da se on veoma trudio da prikrije svoj identitet kad god je to bilo moguće. U jednom intervjuu je izjavio da, kad putuje u Irsku, često prikriva konopac tako što ga obmota oko sebe, tako da ga ne bi odala torba, koja je u istoj meri obeležje njegove profesije kao i mala crna torba viktorijanskog lekara. U kojoj meri se on oseća otuđen i omražen od svih, verovatno ilustruje epizoda kad su ga supruga i sin pratili do Irske povodom jednog pogubljenja, čije društvo je opisao kao prikrivanje svog identiteta, jer, kako je smatrao, niko ne bi pretpostavio da je čovek koji hoda držeći za ruku desetogodišnjeg dečaka zapravo krvnik koji treba da obesi ubicu.' 5

Ovde se radi o nečemu što špijunska literatura naziva „zaklonom", a druga opisuje kao bračnu uslugu koja je moguća kod homoseksualca muškog pola i homoseksualca ženskog pola koji potisnu svoje sklonosti i venčaju se. 94 Warfield, Keep Listening, op. cit., p. 41. 95 Atholl, op. cit., pp. 88-89.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

105

Kad se stigma osobe ustanovi tokom njenog boravka u bolnici, i kad bolnica i nakon otpuštanja osobe iz bolnice nadgleda osobu jedan izvestan period, može se očekivati specifičan ciklus prolaska. Na primer, u jednoj bolnici za mentalno obolele96 utvrđeno je da pacijenti koji se vraćaju u zajednicu uglavnom imaju nameru da u određenoj meri prođu. Oni koji su prinuđeni da se oslanjaju na osoblje iz rehabilitacionog centra, na radnike iz socijalne službe ili agencije za traženje posla, često međusobno raspravljaju o situacijama sa kojima se suočavaju i o standardnim načinima prevazilaženja ovakvih situacija. Prilikom zapošljavanja poslodavac mora biti obavešten o stigmi osobe a možda i personalni menadžer, no ostali niži nivoi organizacije ne moraju biti upoznati sa ovom činjenicom. Kao što je već rečeno, ovakva situacija može stvoriti određeni stepen nesigurnosti, jer osoba nikad nije načisto ko „zna", a ko ne, i koliko će vremena proći pre nego što saznaju oni koji ne znaju. Pacijenti smatraju da nakon šest provedenih meseci na radnom mestu, što je dovoljan period da uštede nešto novca i oslobode se bolničkih agencija, mogu da napuste posao i, na osnovu šestomesečnog rada, dobiju zaposlenje na nekom drugom mestu, ovog puta verujući da nisu dužni nikom da govore 0 tome da su jedno vreme bili lečeni u bolnici za mentalno obolele.97 Druga strategija onih koji prođu jeste da predstave svoju stigmu kao pokazatelj neke druge karakteristike, one koja nema težinu stigme. Mentalno poremećene osobe, na primer, ponekad pokušavaju da prođu samo kao mentalni pacijenti, od kojih ovo drugo predstavlja manje zlo.98 Slično ovome, osoba koja ima probleme-sa sluhom može namerno predstaviti sebe tako da odaje 96

Videti studiju 0 bolnici Sveta Elizabeta (St. Elizabeths Hospital), Washin-

gton, D. C., koja je jednim delom navedena u: Asylums (New York: Doubleday & Co., Anchor Books, 1961). 97

Za dokaz o učestalom korišćenju takvog ciklusa prolaska od strane biv-

ših bolesnika, videti: M. Linder and D. Landy, „Post-Discharge Experience and Vocational Rehabilitation Needs of Psychiatric Patients", Mental Hygiene, XI.II (1958), 39. 98

Edgerton and Sabagh, op. cit., p. 268.

103

Stigma

utisak sanjara, osobe koja je odsutna duhom, nezainteresovane osobe, nekog kome je sve dosadno, čak i kao nekog ko ima nesvestice, ili kao nekog ko hrče i ne može da odgovori na pitanja jer očigledno spava. Ovakve karakterne crte, zbog kojih osoba ne čuje, ne ukazuju na gluvoću." Veoma rasprostranjena strategija diskreditovane osobe jeste da preuzme rizik i podeli svet u dve velike grupe onih kojima ništa ne poveri, i onih kojima poveri sve i potom se na njih oslanja. Osoba bira za svoju maskaradu upravo one osobe koje bi predstavljale po nju najveću opasnost. U slučaju bliskih odnosa osoba odmah po usvajanju stigme „dovodi odnos do sadašnjeg oblika" kroz potpuno poverljiv razgovor. Nakon toga osoba može biti odbačena, no osoba je u tom slučaju neko ko se časno poneo. Interesantno je da ovu vrstu upravljanja informacijama preporučuju lekari opšte prakse, naročito kad su oni ti koji treba da saopšte osobi da ima stigmu. Tako lekari koji ustanove slučaj gube mogu predložiti da za ovu tajnu mogu znati samo lekari, pacijent i njegov najuža porodica, 100 možda nudeći ovu diskreciju da bi obezbedili stalnu saradnju sa pacijentom. U slučaju poststigmatičnih odnosa koji su odmakli od tačke kada je osoba trebalo da kaže, osoba može odigrati priznanje uz toliko emotivnog unošenja koliko je potrebno zbog dosadašnjeg ćutanja, a potom se prepustiti milosti drugih zbog svoje dvostruke izloženosti, prvo kroz svoju različitost, a zatim kroz svoju neiskrenost i nepoverljivost. Postoje zabeleške ovakvih dirljivih scena 101 i potrebe da se razumeju ogromne količine opraštanja koje one mogu da proizvedu. Nema sumnje da je faktor uspeha kod ovakve vrste priznanja dobra procena onog od koga se skrivalo, da bi onaj koji 99

Warfield, Cotton

in My Ears, op. cit., pp. 2 1 , 2 9 - 3 0 , u: Wright, op. cit., pp.

2 3 - 2 4 . Opšti prikaz dat je u: Lemert, Social Pathology,

op. cit., p. 95, pod naslo-

vom „suprotstavljene uloge". 100

B. Roueché, „ A Lonely Road", Eleven Blue Men (New York: Berkley Publis-

hing Corp., 1953), p. 122. 101

O sceni između trudne prostitutke i nepoznatog muškarca koji želi njome

da se oženi, videti: Thomas, op. cit., p. 134; za izmišljenu scenu između crnca u prolazu i bele devojke koju želi da oženi, videti: Johnson, op. cit., pp. 204-205.

Kontrola informacija

i lični

identitet

107

je skrivao bio siguran da njegovo priznanje neće dovesti do potpunog narušavanja odnosa. Napomenimo da je stigmatizovana osoba uverena da su ovakve situacije skoro redovno osuđene na propast. Novi odnosi su često vrlo nestabilni, a cena iskrenosti je previsoka, te se često to izbegava. Kako smo već ranije isticali, osoba koja je u poziciji da ucenjuje često je istovremeno i u poziciji da pomogne osobi da sakrije tajnu koju zna o njoj; štaviše, pretpostavka je da ima više motiva da učestvuje u sakrivanju tajne nego u njenom razotkrivanju. Tako upravnici uređenih utočišta često nameću politiku privatnosti koja štiti izgrednike koji se ponekad nađu na njihovoj teritoriji. Svodnici se ponekad takođe brinu na sličan način: Muškarci [svodnici] iznajmljuju sobe u otmenim hotelima, na prvom spratu, tako da njihovi klijenti mogu da koriste stepenice i na taj način izbegnu susret sa recepcionarima ili liftbojem. 102

Isti stav imaju i njihove kolege: Ukoliko su njihovi klijenti poznate ličnosti, devojke ih neće imenovati, čak ni u međusobnom razgovoru. 105

Uloga frizera zaposlenog u javnoj kući „prve klase" je sličan primer: Zaista, on je bio više od umetnika. Bio je iskren prijatelj svakoj devojci iz kuće i „Čarli" je čuo ispovesti koje su retko kome drugom poverene i davao je devojkama mnogo korisnih saveta. Pored toga, na svojoj adresi u Aveniji Mičigen primao je poštu devojaka koje su svoju profesiju skrivale od svoje porodice i prijatelja i njegova kuća je bila mesto gde su mogle da smeste svoje rođake, ukoliko se iznenada pojave u Čikagu. 104

Drugi primer su bračni partneri, od kojih jedan pripada stigmatizovanoj kategoriji. Na primer, sugeriše se da supružnik 102

Steam, Sisters of the Night, op. cit., p. 13.

103

H. Greenwald, The Call Girl (New York: Ballantine Books, 1958), p. 24.

104

Madeleine,

op. cit., p. 7 1 .

105

Stigma

alkoholičara pomogne alkoholičaru da prikrije svoj problem. Supruga osobe koja pati od kolostomije će joj pomoći da bude sigurna da se to ne oseti,105 uz to može imati ulogu onog ko uvek odgovara na telefonske pozive ili otvara vrata, kako bi se irigacija obavljala neometano... 106

Suprug žene koja samo naizgled normalno čuje, pomagao joj je na sledeći način: On sam je bio divna osoba i od trenutka kad smo se zaljubili, znao je instinktivno kako da mi pomogne da prikrijem svoje slabe tačke i da umanji moje greške. Imao je jasan, zvonak glas. Nikad nije podizao glas, a ja sam uvek čula šta je rekao, bar me je on uvek uverio da je to tako. Kad bismo bili u društvu drugih ljudi, posmatrao me je da vidi kako se snalazim i kad bih se ja zapetljala nenametljivo mi je pomagao da se držim toka razgovora. 107

Treba dodati da bliske osobe ne samo da pomažu diskreditovanoj osobi u njenom prikrivanju, već ovu funkciju protežu i iznad ove tačke. Oni, zapravo, mogu poslužiti kao zaštitnički krug, omogućavajući osobi da se oseća više prihvaćenom kao normalna osoba, nego što to jeste tako. Bliske osobe će stoga biti svesnije ovog problema i različitosti stigmatizovane osobe nego sama osoba. Svakako da je neodgovarajuća tvrdnja da se upravljanje stigmom odnosi jedino na stigmatizovane osobe i strance. Veoma je zanimljiv podatak da oni koji dele odredenu stigmu mogu da računaju na međusobnu pomoć pri prolasku, ilustrujući tu činjenicu time da oni koji možda predstavljaju najveću pretnju često mogu da budu od najveće pomoći. Na primer, prilazak jednog homoseksualca drugom može biti izveden tako da niko od normalnih osoba ne primeti da se dešava nešto neoubičajeno:

105

Orbach et al., op. cit., p. 163.

106

Ibid., p. 1 5 3 .

107

Warfield, Keep Listening, op. cit., p. 21.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

109

Ako pažljivo posmatramo i znamo tačno šta da posmatramo kad smo u ,,gej" klubu, primetićemo da neke osobe komuniciraju bez razmenjivanja reči, već razmenjujući poglede, ali ne kratke poglede kakve muškarci obično razmenjuju.' 08

Slična vrsta kooperativnosti je uobičajena u krugovima stigmatizovanih osoba koje se lično poznaju. Na primer, bivši mentalni pacijenti, čije poznanstvo datira iz bolnice, mogu ovu činjenicu u spoljašnjem svetu taktično držati pod kontrolom. U nekim situacijama, kao kad je jedna od tih osoba u društvu normalnih, osobe mogu da se prave u „prolasku" jedna pored druge da se ne poznaju. Tamo gde dođe do pozdrava, on se može odigrati diskretno. Kontekst prethodnog poznavanja se ne pokazuje otvoreno, a osoba koja je u delikatnijoj situaciji ima pravo da se ponaša onako kako diktira situacija. Ovo, naravno, nije samo slučaj bivših mentalnih pacijenata: Profesionalna kolgerla ima kodeks koji reguliše njen odnos sa klijentom. Na primer, uobičajeno je za devojku da nikad ne pokazuje nikakve znake prepoznavanja klijenta ukoliko ga sretne na javnom mestu, osim ako je on prvi ne pozdravi. 10 '

Tamo gde se ne poštuje ovakva vrsta diskrecije može se očekivati da diskreditovana osoba preduzme neke disciplinske mere, kao što je opisao Rajs (Reiss) u svom radu o mladalačkom preduzetništvu, citirajući informanta: Šetao sam sa svojom stalnom devojkom kad je taj homić, s kojim sam jednom bio, prošao pored nas kolima i počeo .da zviždi i dobacuje: „Ćao, cakani." ... Pobesneo sam ... otišao sam do momaka, našli smo ga i prebili ga, tako da mu više neće pasti na p a m e t . . . da se proserava. 110 108

E. Hooker, „The Homosexual Community", neobjavljen rad pročitan na

Četrnaestom kongresu primenjene psihologije u Kopenhagenu, 14. avgusta 1 9 6 1 , str. 8. Struktura takvog susretanja pogleda je kompleksna i uključuje zajedničko prepoznavanje društvenog (ali ne ličnog) identiteta; takode uključuje seksualnu nameru, a ponekad i prećutni dogovor. 109

Greenwald, op. cit., p. 24.

110

A . J. Reiss, Jr., „The Social Integration of Queers and Peers", Social

IX (1961), 118.

Problems,

Stigma

110

Može se očekivati da oni koji prođu voljno drže određenu vrstu distance. Oni diskreditujući koriste vrlo slične načine kao i diskreditovani, ali iz različitih razloga. Umanjujući ili izbegavajući bliskost osoba sebe oslobađa obaveze da obelodani istinu. Održavajući distancu u odnosu, osoba ne mora da provodi vreme sa drugim, jer, kao što je već navedeno, što više vremena se provede sa drugim, veće su šanse da tajna bude otkrivena. Navodimo citate iz rada koji su uradile supruge mentalnih pacijenata: Otpisala sam sve ostale prijatelje [osim pet ljudi koji su „znali"]. Nisam im rekla da menjam stan, isključila sam telefon a da nikog nisam obavestila, tako da nisu imali načina da sa mnom stupe u kontakt. 1 " Nisam se družila ni sa kim posebno na poslu jer nisam želela da ljudi saznaju gde se nalazi moj suprug. Smatrala sam da će, ako se sprijateljim s njima, početi da postavljaju pitanja i ja bih možda počela da govorim, a mislim da je bolje da što manje ljudi zna za Džoa." 2

Održavajući fizičku distancu, osoba ograničava tendenciju drugih da izgrade njenu ličnu identifikaciju. Stanujući u kvartovima gde je stanovništvo mobilno može ograničiti količinu kontakata koje drugi s njom imaju. Na taj način nema onih koje bi često viđala i tako osigurava sebi prazan prostor u biografiji: namerno, kao u slučaju neudate trudne devojke koja odlazi iz zemlje da bi se porodila, ili u slučaju homoseksualca iz malog mesta, koji odlazi u Njujork, Los Anđeles ili Pariz zbog relativno anonimnih radnji; ili nenamerno, kao u slučaju mentalnog pacijenta koji je zadovoljan što je mesto gde je prinuđen da bude daleko od grada i na taj način odsečeno od redovnih kontakata. Izolacijom i neodgovaranjem na telefon ili neotvaranjem vrata diskreditujuća osoba sebe izmešta iz većine kontakata koji bi mogli dovesti do razotkrivanja njene tajne i onemogućava drugima da grade njenu biografiju. 113 111

Yarrow, Clausen and Robbins, op. cit., p. 36.

112

Ibid.

113

Primer prikrivanja nezakonite trudnoće je dat u: H. M. Hughes, op. cit.,

pp. 53 fl'.

Kontrola informacija

i lični

identitet

111

Preostaje još da se razmotri krajnja mogućnost, ona koja omogućava osobi da prevaziđe sve ostale. Osoba može voljno otkriti sve o sebi, na taj način pretvarajući situaciju od one u kojoj osoba mora da upravlja informacijama u situaciju osobe koja je suočena sa neprijatnom situacijom sa kojom treba da se nosi, od osobe koja je diskreditujuća do diskreditovane osobe. U trenutku kad stigmatizovana osoba potajno otkrije informacije o sebi, za osobu, naravno, postaje moguće da se uklapa u bilo koju prilagodljivu radnju prethodno određenu samo za one za koje se zna da su stigmatizovani. Jedan od metoda razotkrivanja jeste da osoba pristane da nosi obeležje svoje stigme, lako uočljivu oznaku, koja bi bila pokazatelj njenog nedostatka na svakom mestu. Ima, na primer, osoba koje imaju problema sa sluhom i koje nose aparat bez baterije;" 4 delimično slepe osobe koje koriste sklopivi beli štap; Jevreja koji nose Davidovu zvezdu kao privezak. Treba napomenuti da neki od ovih oznaka stigme, poput manžetni Vitezova Kolumbusa, koje ukazuju na to da je onaj ko ih nosi katolik, zapravo nisu istinski elementi za razotkrivanje stigme, već tobože govore o pripadanju organizaciji koja tvrdi da one nemaju to značenje same po sebi. Takođe je uočljivo da militantni programi svih vrsta mogu da se služe ovim sredstvima kako bi simbolično osigurali potvrdu da su odsečeni od društva normalnih. Način na koji sekta njujorških Jevreja sebe predstavlja daje nam sledeći primer: Obgehitene Yiden, „Jevrejski

čuvari",

uključuju takozvane ultraortodoksne

Jevreje koji ne samo da upražnjavaju ritual Shulhan

Aruch

do najsitnijeg

detalja već su u tome veoma pedantni i strasni. Oni praktikuju sve propisane zapovesti i propise s najvećom predanošću. Ovi ljudi se otvoreno mogu identifikovati kao Jevreji. Oni puštaju bradu i/ili nose tradicionalnu odeću koja ima posebnu namenu i koja ih jasno identifikuje kao Jevreje: nose bradu da bi „lik boga bio na njihovim licima", tradicionalnu odeću tako da mogu da se „uzdrže od svakog mogućeg greha". 115 114

Barker et al., Adjustment

to Physical Handicap

115

S. Poll, The Hasidic Community

Glencoe, Inc., 1962), pp. 2 5 - 2 6 .

and Illness, op. cit., p. 241.

of Williamsburg

(New York: Free Press of

Stigma

112

Obeležja stigme imaju osobinu da ih je konstantno moguće percipirati. Primenjuju se takode i neki manje rigidni načini razotkrivanja. Mogu se ponuditi kratkotrajni pokazatelji, namerni propusti, kao kad šlepa osoba namerno izvede nešto nespretno, u prisustvu novajlija, da bi im dala do znanja da ima stigmu. 116 Postoji takode „bonton razotkrivanja", pomoću kojeg osoba priznaje svoj nedostatak, podstičući pretpostavku da se oni koji su prisutni time ne bave i sprečavajući ih da na bilo koji način pokažu da zapravo o tome brinu.Tako, „dobar" Jevrejin ili mentalni pacijent čeka „odgovarajući trenutak" u razgovoru sa strancem da mirno kaže: „Pa, biti Jevrejin za mene predstavlja...", ili: „S obzirom na to da sam prošao kroz iskustvo pacijenta mentalne bolnice, mogu..." Ranije je pomenuto da učenje o načinu prolaska predstavlja jednu od faza u socijalizaciji stigmatizovane osobe i tačku prekretnicu u moralnom životu osobe. Želim da naglasim da ukoliko osoba dođe do tačke da mu nije bitan prolazak, već sebe prihvata i poštuje, tad neće imati potrebu da skriva svoj nedostatak. Nakon marljivog učenja o načinima prolaska, osoba može nastaviti sa učenjem kako da se oduči od skrivanja. Ovde se svojevoljno razotkrivanje uklapa u moralni stav i predstavlja jednu od faza u moralnom životu osobe. Treba reći da se u objavljenim autobiografijama stigmatizovanih osoba ova faza u moralnom životu osobe opisuje kao završna, zrela, dobro usklađena faza, stanje dostojanstva koje ću pokušati da razmotrim kasnije.

Pokrivanje Postoji značajna razlika između situacije diskreditovane osobe i tenzije s kojom treba da se nosi i situacije diskreditujuće osobe i informacija s kojima treba da se nosi. Stigmatizovana osoba se služi raznim tehnikama prilagođavanja, što svakako za116

Bigman, op. cit., p. 143.

Kontrola

informacija

i lični

identitet

113

hteva stručnjaka koji bi spojio ove dve mogućnosti. Ovde postoji razlika između uočljivosti i nametljivosti. Činjenica je da se osobe koje su spremne da priznaju svoju stigmu (često zato što se 0 njoj već zna ili je momentalno uočljiva) ipak mogu jako truditi da se znanje o njoj preterano ne raširi. Cilj osobe jeste da umanji tenziju, to jest da olakša sebi i drugima da skrenu pažnju od stigme i da se spontano uključe u oficijelni kontakt. Sredstva koja omogućavaju ovaj zadatak su veoma slična sredstvima pri prolasku, u nekim slučajevima su identična, jer ona sredstva koja olakšavaju da se stigma prikrije od onih koji ne znaju uveliko olakšava stvari za one koji znaju. To je način na koji devojka koja se lako kreće na svojoj drvenoj nozi koristi štake ili veštačku nogu kad je u društvu." 7 Ovaj proces spada u pokrivanje. Mnogi koji retko pokušavaju da prođu rutinski pokušavaju da pokrivaju. Jedan vid pokrivanja zahteva od osobe da vodi računa o standardima koji se povezuju sa određenom stigmom. Tako, slepe osobe, koje ponekad imaju ožiljak u predelu oko očiju, razlikuju među sobom da li to jeste ili nije slučaj. Tamne naočare koje osoba nosi da bi namerno pružila obaveštenje o svom slepilu, mogu se u isto vreme nositi i da prikriju ožiljak - slučaj kad otkrivanje slepila prikriva unakaženost. Slepi svoje stanje iskazuju na dovoljno načina, te im nije potrebna kozmetika za to. Ne mogu da zamislim ništa tragičnije u poziciji slepe osobe, nego što je osećaj da je pri pokušajima da povrati vid upropastila i svoj izgled. 118

Slično tome, zato što slepilo može da liči na nespretnost, šlepa osoba može nastojati da ponovo uči motoriku, „lakoću i gracioznost i snalaženje u svim vrstama kretanja koje oni koji vide smatraju 'normalnim'". 119

117

Baker, op. cit., p. 193.

118

Chevigny, op. cif., pp. 4 0 - 4 1 .

119

Ibid., p. 123.

Stigma

114

Sličan vid pokrivanja je i nastojanje da se u što većoj meri smanji iskazivanje nedostatka koji će ukazati na stigmu. Na primer, skoro šlepa osoba, koja zna da prisutne osobe znaju za njenu različitost, ipak može imati otpor prema čitanju, zato što bi morala da prinese knjigu blizu očiju, što snažno ukazuje na karakteristike slepila.120 Treba istaći da je ovaj vid pokrivanja bitan aspekt „asimilativnih" tehnika koje upražnjavaju članovi manjih etničkih grupa; namera koja stoji iza promene imena i promene oblika nosa nije samo da se osigura prolazak, već da se ograniči način na koji se atribut poznatog stavlja u centar pažnje, jer nametanje otežava postizanje lakoće pri otklanjanju pažnje sa stigme. Najzanimljiviji izraz pokrivanja predstavlja deo koji je povezan sa organizovanjem društvenih situacija. Kao što je već rečeno, sve ono kroz šta se direktno narušava bonton i mehanizmi komunikacije konstantno se nameće u odnosu i veoma je teško istinski to zanemariti. Stoga osobe sa stigmom, posebno one koje imaju neki fizički hendikep, možda treba da nauče sve o strukturi interakcije, da bi shvatile koji su to delovi koje moraju rekonstituisati u svom ponašanju, da bi nametanje svoje stigme smanjili na minimum. Kroz ovo nastojanje oni mogu saznati mnogo o karakteristikama interakcije, koja bi u nekim drugim uslovima bila primljena kao nešto što se podrazumeva. Na primer, osoba koja ima problema sa sluhom nauči koliko glasno treba da govori da bi se prilagodila određenoj situaciji i, takođe, nauči da se snalazi pri praćenju razgovora, uključujući i pauze, koje tokom interakcije zahtevaju dobar sluh: Franses je smislila složene metode kako bi uspela da se snalazi sa „tišim govorom nakon večere", na pauzama na koncertima, fudbalskim utakmicama, igrankama i slično, da bi sačuvala svoju tajnu. No, ove metode su je samo činile nesigurnom, time sve opreznijom, i time sve nesigurnijom. Tako je Franses uvek nastojala da (i) sedne pored nekog ko ima gromak glas; (2) da se zagrcne, zakašlje ili počne da štuca kad joj neko postavi direktno 120

Criddle, op. cit., p. 47.

Kontrola

informacija

i lični identitet 112

pitanje; (3) da nameće temu konverzacije, tako što traži da joj neko ispriča priču koju je već čula, da bi postavljala pitanja na koja već zna odgovor. 121 Isto tako, slepe osobe ponekad uvežbaju da usmere pogled direktno u govornika iako ga ne vide, da bi na taj način izbegle zurenje u prazan prostor, jer bi inače narušile kodeks koji važi kad se odvija interakcija. 122

121

Izvod iz: Warfield, Cotton in My Ears, op. cit., p. 36, u: Wright, op. cit., p. 49.

122

Chevigny, op. cit., p. 5 1 .

3. Otuđenje od grupe i ego identitet

U

ovom eseju napravljen je pokušaj da se načini razlika između društvenog i ličnog identiteta. Oba identiteta mogu se bolje razumeti ako se posmatraju kroz identitet koji je Erikson nazvao ,,ego" ili „samospoznajni" identitet, što je, zapravo, subjektivni doživljaj svoje sopstvene situacije i svog karaktera koji osoba doživljava kao rezultat različitih društvenih iskustava. 1 Društveni i lični identitet su deo, pre svega, stavova i definicija koje izvode druge osobe o identitetu neke osobe. Kad govorimo 0 ličnom identitetu, stavovi i definicije mogu se formirati i pre nego što se osoba rodi i mogu se nastaviti nakon njene smrti, dakle mogu postojati i nakon što sama osoba više nema svojih stavova. S druge strane, ego identitet, pre svega, predstavlja subjektivni stav, misaoni proces koji je neraskidivo povezan sa onim što osoba oseća.2 Tako, kad kriminalac koristi lažno ime, 1

Termin „sopstveni identitet" bi ovde bio prikladniji od šireg termina ,,sop-

stvena identifikacija", koji se uglavnom odnosi na nešto drugo, kad sam pojedinac utvrđuje svoj lični identitet kroz dokumentaciju ili oporuku. 2

Trostruka tipologija identiteta, koja se ovde koristi, ne specificira frazu ,,poi-

stovetiti se sa" koja u sebi nosi dva uobičajena značenja: posredno učestvovati u

114

Stigma

on se odvaja od svog ličnog identiteta; kad zadrži svoje inicijale ili neki drugi aspekt svog pravog imena on istovremeno udovoljava osećaju svog ego identiteta.3 Naravno, osoba konstruiše svoju sliku o sebi, od istog materijala od koga ostali konstruišu njegov društveni i lični identitet, no on ima veliku slobodu da sebe predstavi kako želi.4 Koncept društvenog identiteta omogućava nam da proučimo stigmatizaciju. Koncept ličnog identiteta omogućava nam da proučimo ulogu kontrole informacija u odnošenju prema stigmi. Postavka ego identiteta omogućava nam da proučimo šta osoba može misliti o stigmi i odnošenju prema stigmi, i navodi nas da obratimo posebnu pažnju na savete koje dobija u vezi sa ovim problemom.

Podvojenost Pošto stigmatizovana osoba u našem društvu usvaja standarde identiteta koje ona sebi nameće, bez obzira na to što ne može da ih ispuni, neminovno je da oseća određenu podvojenost u vezi sa samim sobom. Neki izrazi ove ambivalencije su već opisani, vezani za oscilacije identifikacije i asocijacije koje osoba ispoljava kad su u pitanju ljudi sa istom stigmom koju ona poseduje. Mogu se navesti i drugi primeri. Stigmatizovana osoba ispoljava sklonost da poslojava svoje „sopstveno" viđenje, zavisno od stepena u kom je stigma vidljiva i nametljiva. Prema onima koji su više stigmatizovani od nje osoba može zauzeti stav koji normalne osobe imaju prema njoj. Tako osobe koje imaju poteškoće sa sluhom vide sebe na sve situaciji nekoga čija nas je teška situacija dirnula; ugraditi aspekte druge osobe u svoj sopstveni ego identitet. Fraza „biti poistovećen sa" može imati i ovo psihološko značenje, no, pored toga, ona se odnosi na društvenu kategoriju osoba čiji pretpostavljeni identitet se pripisuje sebi kao delu svog društvenog identiteta. 3

Hartman, op. cit., pp. 5 4 - 5 5 .

4

Postoji, na primer, dobro poznata tendencija osobe da precenjuje vrednost

svog zanimanja u velikoj meri, u odnosu na one koji rade neki drugi posao.

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

119

načine, samo ne kao gluve, a oni koji imaju poteškoće sa vidom, sebe nikako ne klasifikuju kao slepe.5 Oscilacije u identifikaciji se najjasnije ogledavaju u povezanosti ili odvojenosti od onih osoba koje su u većoj meri stigmatizovane od nje same. U vezi sa ovom vrstom raslojavanja, u kome osoba samu sebe izdaje, je i pitanje društvenog povezivanja, naime, da li će se osoba pri izboru prijatelja, osoba sa kojima izlazi, bračnog partnera držati svoje grupe ili će ići „preko crte". Šlepa devojka govori o ovome: Nekad, pre nekoliko godina, mislila sam da bih uvek radije izašla s nekim ko vidi nego sa čovekom koji je slep. Od tada sam imala dosta sastanaka i vremenom se moj stav promenio. Sad cenim razumevanje koje mogu jedna drugoj pružiti dve slepe osobe i sad umem da poštujem slepog čoveka zbog drugih kvaliteta koje poseduje i da uživam u razumevanju koje ima za mene. 6 Neki od mojih prijatelja imaju normalan vid, neki su slepi. Ovo je, čini mi se, način na koji stvari treba da budu postavljene. Ne mogu da shvatim isključivost pri ostvarivanju odnosa, bilo na jednu ili drugu stranu.7

Što je veći stepen u kom osoba sebe vidi kao normalnu, manje će sebe doživljavati kao stigmatizovanu osobu, mada postoje konteksti u kojima će se njena stigma potvrditi. Bilo da je snažno povezana sa osobama koje su joj slične ili ne, stigmatizovana osoba može ispoljavati podvojenost identiteta kad ima jasan uvid u ponašanje pripadnika svoje grupe na stereotipan način, kad oni ispoljavaju negativne karakteristike koje im se pripisuju, na razmetljiv ili jadan način. Ovakav prizor je može odbiti, jer ipak osoba prihvata norme šire zajednice, no njena društvena i psihološka identifikacija sa negativcima povezuje je sa onim što je odbija, pretvarajući odbojnost u stid, a potom pretvarajući samu postidenost u nešto čega se stidi. Ukratko,

5

Za primer, videti: Criddle, op. cit., pp.44-47.

6

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 187.

7

Ibid., p. 188.

120

Stigma

osoba ne može ni da pristane na svoju grupu niti da je odbaci.8 (Izraz „briga o pročišćavanju grupe" koristi se da se opiše nastojanje stigmatizovanih osoba da ne samo „normiraju" svoje sopstveno ponašanje, već da pročiste i ponašanje ostalih pripadnika grupe.)9 Ova podvojenost se najsnažnije ogleda u procesu „približavanja", to jest pri prilaženju osobe suviše blizu sopstvenoj grupi dok je „sa" normalnima. 10 Može se očekivati da ova podvojenost identiteta dobije formu organizovanog ispoljavanja u pisanim materijalima, kroz govor, kroz ponašanje i kroz druge materijale u kojima se predstavlja grupa. Stoga se u publikovanom humoru i scenskom humoru stigmatizovanih provlači specifična vrsta ironije. Crtani filmovi, vicevi i narodne priče prikazuju na ležeran način nedostatke stereotipa pripadnika određene kategorije, čak i onda kad ovaj poluheroj bezazleno nadmudruje pripadnika normalnih impozantnog statusa. 11 Ozbiljno predstavljanje predstavnika može iskazati istu podvojenost, iskazujući time sličnu samootuđenost.

Profesionalna predstavljanja Već je rečeno da stigmatizovana osoba sebe definiše kao nekog ko se ne razlikuje od ostalih ljudskih bića, a ipak istovremeno definiše sebe kao nekog ko je odvojen od ostalih. Zbog ove suštinske samokontradikcije osoba će nastojati da pronađe izlaz iz ove dileme, bar kroz nalaženje modela koji daje razumno rešenje njenog problema. U savremenom društvu ovo znači da 8

Videti: J.-P. Sartre, Anti-Semite

and Jew (New York: Grove Press, 1960), pp.

102 ff. 9

M. Seeman, „The Intellectual and the Language of Minorities", American

urnal of Sociology,

Jo-

L X I V (1958), 29.

10 Zanimljiva epizoda u kojoj skoro slepi mladić upoznaje šlepu devojku na dobrotvornoj zabavi i ima podeljene emocije, opisana je u: Criddle, op. cit., pp. 71-74. 11

Videti, na primer: J. Burma, „Humor as a Technique in Race Conflict", Ame-

rican Sociological

Review, XI (1946), 7 1 0 - 7 1 5 .

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

121

će osoba ne samo pokušati da sama iskonstruiše neki model, već će joj, kao što je ranije pomenuto, u pomoć priskočiti i stručno osoblje - ponekad maskirajući svoju pomoć pričom o nošenju s nekom teškom situacijom iz svog ličnog života. Modeli s kojima se upoznaje stigmatizovana osoba, bilo eksplicitno ili implicitno, uglavnom pokrivaju određene standardne primere. Preporučuju im se modeli otkrivanja ili skrivanja - koji je poželjniji u određenoj situaciji. (Na primer, bivšeg mentalnog pacijenta savetuju da skriva svoju stigmu od običnih poznanika, ali da je bezbedan i da treba da veruje kako je uzrok njegovih neuspeha zdravstvene prirode, a ne moralne, i da može da bude iskren sa svojim bračnim partnerom, svojim bliskim prijateljima i svojim poslodavcem.) Druge standardne stavke su: formule za snalaženje u škakljivim situacijama, podrška koju treba da pruža sličnima sebi, vid zbližavanja sa normalnima koji treba postići, predrasude koje ljudi imaju prema onima kao što je on, koje od tih predrasuda treba da toleriše a koje treba otvoreno da napada; stepen do kojeg treba sebe da prikaže kao osobu koja je normalna kao i svaka druga osoba, kao i stepen u kojem treba da se podredi pomalo drugačijem tretmanu; činjenice zbog kojih bi trebalo da bude ponosan što pripada grupi ljudi takve vrste; „suočavanje" sa različitošću kojom je obeležen. Mada će se modeli i preporuke ponuđene osobama sa specifičnom stigmom međusobno razlikovati, postoje određene stavke, naravno kontradiktorne, koje su generalno prihvaćene. Stigmatizovana osoba će redovno biti upozorena da nikako ne pokušava da prođe kompletno. (Posle svega, isključujući anonimne ispovednike, to je moć koja teško da svim zagovornicima ovog postupka razotkriva obeležje.) Takođe, generalno joj se skreće pažnja da nikako ne razvija povratni negativni stav koji drugi imaju prema njoj. Upućuje se da se ne priklanja „maskaradi" 12 12

Termin je upotrebljen u: A. Broyard, „Portrait of the Inauthentic Negro",

Commentary,

X (1950), 59-60. Potreban je svesni napor kod igranja uloge, po-

nekad nazivan „imitacija". O imitiranju crnaca od strane crnaca videti: Wolfe, op. cit., p. 203.

122

Stigma

pomoću koje stigmatizovana osoba pokušava da se dodvori normalnima, izvrgavajući ruglu sve negativne karakteristike koje joj se pripisuju, namećući sebi ulogu klovna: Shvatio sam da bogalj ne treba da se ponaša mnogo drugačije od onoga šta ljudi od njega očekuju. Oni, pre svega, od bogalja očekuju da bude obogaljen; da bude nesposoban i bespomoćan. Očekuju da bude inferioran u odnosu na njih i postaće vrlo sumnjičavi i nesigurni ukoliko bogalj ne ispunjava ova očekivanja. Prilično čudno zvuči, ali bogalj mora da igra ulogu bogalja, kao što mnoge žene moraju da budu ono što od njih očekuju muškarci, a crnci često moraju da izigravaju klovnove pred „superiornom" belom rasom, tako da se beli čovek ne uplaši od svog crnog brata. Poznavao sam ženu-patuljka koja je bila patetični primer ovoga o čemu govorim. Ona je bila veoma niskog rasta, oko četiri stope, i bila je izuzetno dobro obrazovana. Pred drugim ljudima, međutim, veoma se trudila da ne bude ništa drugo osim „patuljak" i glumila je ludu, uz isti smeh izrugivanja i uz smešne pokrete koji su bili karakteristični za dvorske lude još u srednjem veku. Samo kad bi bila medu prijateljima mogla je da odbaci kapu lude i zvončiće i da bude žena kakva zapravo jeste, inteligentna, tužna i veoma usamljena. 13

Obrnuto, upućuje se da ne podleže „normiranju" u „demaskiranju", 14 podstiče se nesklonost za one koji se, a da ne skrivaju svoju stigmu, uključuju u vešta pokrivanja, pažljivo pokazujući da su uprkos svom izgledu veoma razboriti, veoma velikodušni, vrlo trezveni, veoma mišićavi, sposobni za težak fizički rad i teške sportove, ukratko, oni su devijantna gospoda, fine osobe poput nas uprkos reputaciji svoje vrste. 15 Treba istaći da modeli ponašanja koji se zagovaraju pružaju stigmatizovanoj osobi ne samo osnovu i politiku ponašanja i 13

Carling, op. cit., pp. 5 4 - 5 5 .

14

Lewin, op. cit., pp 1 9 2 - 1 9 3 , ovde koristi termin „negativni šovinizam";

Broyard, op. cit., p. 62, koristi termin „obrtanje uloga". Takođe videti: Sartre, op. cit., pp. 102 ff. 15

O Jevrejima, videti: Sartre, op. cit., pp. 9 5 - 9 6 ; o crncima, videti: Broyard,

op. cit.-, o intelektualcima, videti: M. Seeman, op. cit.; o Japancima, videti: M. Grodzins, „Making Un-Americans", American 570-582.

Journal

of Sociology,

LX (1955),

Otuđenje

od grupe i ego identitet 119

uputstva kako da se ophodi sa drugima, već joj nude recept za odgovarajući stav prema samoj sebi. Nemogućnost da prihvati ovakav model ponašanja znači da se osoba zanosi iluzijama, da stvari vidi na pogrešan način; sprovođenje ovog modela znači da je osoba i realna i mudra, dva duhovna kvaliteta koja zajedno daju ono što se zove „autentičnost." 16 Navešću dve implikacije koje prate ovu vrstu zagovaranja. Prvo, preporuka da se stigmatizovana osoba ponaša na određeni način ponekad stimuliše osobu da postane kritična prema društvenoj sceni i pri posmatranju međuljudskih odnosa. Može je navesti da postavlja ograde pri mnogim uobičajenim društvenim interakcijama i da istražuje šta se dešava u okviru ovih interakcija na širem planu. Može postati „sjtuaciono osvešćena" dok oni normalni, koji su spontano uključeni u situaciju, za tu situaciju nemaju model ponašanja. Ovaj povećani uvid koji ima stigmatizovana osoba još je pojačan, kao što je ranije navedeno, njenom posebnom osetljivošću na mogućnost prihvatanja i razotkrivanja, mogućnosti na koje su normalni manje osetljivi. 17 Drugo, pomoć koja se ukazuje stigmatizovanoj osobi često se bavi potpuno iskreno onim delom njenog života koji je najličniji i zbog kojeg se osoba najviše stidi. Najosetljivije tačke se ispituju

16

Treba naglasiti da, mada se literatura o autentičnosti bavi načinom na koji

pojedinac treba da se ponaša i stoga je moralistička, ipak se predstavlja pod okriljem obestraščenih neutralnih analiza, zato što autentičnost treba da izražava realističnu realnu orijentaciju; zapravo, ova literatura je najbolji izvor neutralnih analiza u pogledu ovih osobenih karakteristika. Za kritičke komentare, videti: I. D Rinder and D. T. Campbell, „Varieties of Inauthenticity", Phyton, Fourth Quarter, 1 9 5 2 , 2 7 0 - 2 7 5 . 17

Ovo je samo jedan aspekt opšte tendencije stigmatizovanih pojedinaca da

se suoče sa širokim pregledom i prikazom njihovog života, koji normalni možda nemaju. Stoga se za stigmatizovanu osobu koja zasnuje porodicu i zaposli se kaže da je „uradila nešto u svom životu". Isto tako, za osobu koja sklopi brak sa stigmatizovanom osobom kaže se da je „odbacila svoj život". Sve je ovo pojačano u nekim slučajevima gde pojedinac postaje „slučaj" za socijalne radnike ili druge službenike koji brinu o dobrobiti i zadržavaju ovaj status slučaja do kraja života. O stavu jedne slepe osobe o pomenutoj temi videti: Chevigny, op. cit., p. 100.

124

Stigma

i istražuju na klinički način, što je trenutni literarni trend. 18 Ozbiljne rasprave vezane za ličnu poziciju osobe mogu se prezentirati na fiktivni način, zajedno sa kritičnim momentima svesti. Fantazije o ponižavanju i trijumfu nad normalnima mogu se prikazati i učiniti dostupnim. Na ovaj način ono najličnije i najneprijatnije postaje kolektivno, jer su najdublja osećanja stigmatizovane osobe predstavljena kroz ono što članovi njene kategorije iskazuju na dobro osmišljen način. Nama ove prezentacije, koje ne mogu izbeći problematiku izloženosti i izdaje, u krajnjem ishodu pomažu u situacijama stigmatizovanih osoba.

Odnosi u okviru grupe Mada su ove predložene životne filozofije, ovi recepti za život, prikazani kao lični stavovi stigmatizovane osobe, jasno je, prema analizama, da se osobe saopštavaju na druge načine. Ovo nešto drugo su grupe, u najširem smislu te reči vezane za osobe sa sličnom pozicijom, što se jedino i može očekivati, jer ono što osoba jeste ili može biti proizilazi iz mesta i vrste društvene strukture. Jednu od ovih grupa čine sapatnici osobe. Predstavnici ove grupe tvrde da je istinska grupa osobe ona kojoj osoba prirodno pripada. 19 Sve ostale kategorije grupa kojima osoba neminovno takođe pripada ne smatraju se njenim istinskim grupama, jer osoba nije jedna od njih. Istinska grupa osobe je grupa ljudi koji imaju isti nedostatak kao i osoba jer imaju istu stigmu. Njena istinska „grupa" je zapravo ona kategorija ljudi koji je mogu diskreditovati. 18

Najnoviji radovi Jamesa Baidwina obiluju dobrim materijalom ovog tipa

koji se odnosi na crnce. Chevigny u delu My Eyes Have a Cold Nose pruža dobre primere vezane za slepe. 19

Otud, na primer, Lewin, op. cit., može da diskutuje o fenomenu koji on na-

ziva samomržnja i ne unosi zbrku, bez obzira na to što ovim terminom ne misli na mržnju koju pojedinac ima prema samom sebi (koju Lewin smatra česlim ishodom samomržnje), već misli na mržnju prema grupi ka kojoj ga gura njegova stigma.

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

125

Osobine koje se uzimaju u obzir su one koje proizilaze iz odnosa koji osoba ima sa pripadnicima svoje kategorije. Ako se priklanja grupi, osoba je lojalna i autentična; ako se okrene od grupe, osoba je kukavica i budala.20 Ovo je svakako jasna ilustracija osnovne sociološke teme: priroda osobe, koju osoba sama sebi nameće ili joj mi namećemo, uslovljena je prirodom odnosa u grupi kojoj pripada. Kao što se može očekivati, profesionalci, koji prihvataju stav koji vlada u grupi, mogu zastupati militantnu ili šovinističku struju, čak do stepena da su skloni secesionističkoj ideologiji. Držeći se ovog pravca, stigmatizovana osoba u mešanim kontaktima će hvaliti one vrednosti koje se smatraju vrednim u njenoj grupi. Isto tako, može isticati one osobine koje su stereotipi i koje može lako da pokrije. Stoga, možete naići na Jevreja druge generacije koji agresivno koristi idiomatske jevrejske izraze i akcenat ili ratoborno nastrojenog homoseksualca koji je napadno 20

Upozorenje da stigmatizovan pojedinac treba da bude lojalan grupi zago-

varaju takođe profesionalni društveni naučnici. Na primer: Riesman, u „Marginality, Conformity, and Insight", Phyton, Third Quarter, 1 9 5 3 , 2 5 1 - 2 5 2 , opisuje kako sociolog, ili Amerikanac, ili profesor, mogu biti zavedeni da prihvate komplimente vezane za njih lično, iako su oni uvredljivi za njegovu grupu; primer je dat u sledećoj priči: Sećam se kako sam jednom

prilikom

ženi advokatu

rekao da ona nije tako na-

prasita i agresivna kao ostali advokati koje sam poznavao, primila

kao kompliment

i žao mije što je to

i pristala da izneveri svoje koleginice u sudu.

Sociološki, jasno je da će se, kad se nade u različitim društvenim situacijama, pojedinac suočiti sa različitim stavovima o tome koja je od mnogobrojnih grupa njegova grupa. Ostale stvari su manje jasne. Na primer, da li pojedincu, koji je već platio priličnu cenu zbog svoje stigme, treba reći da ne može da prođe; možda po pravilu: što manje imaš, manje ćeš se truditi da postigneš? I ukoliko je obezvređivanje onih sa određenom stigmom loše ovog momenta i ako je loše za budućnost, zašto bi oni sa stigmom, u većoj meri nego oni koji je nemaju, imali veću odgovornost pri aktiviranju otvorenosti i tolerancije i pri popravljanju pripadnika kategorije kao celine. Jedan od odgovora je, naravno, da oni sa stigmom „znaju bolje", što podrazumeva zanimljiv odnos između znanja i morala. Bolji odgovor je, možda, da oni sa određenom stigmom smatraju da treba da budu povezani jedni s drugima kroz prostor i vreme u jedinstvenu zajednicu koju njeni članovi treba da podržavaju, što veruju i oni normalni.

126

Stigma

feminiziran na javnim mestima. Stigmatizovana osoba, takođe, može otvoreno dovoditi u pitanje poluprikriveno neodobravanje koje prema njoj ispoljavaju normalne osobe, čekajući da se desi „greška", to jest osoba se može konstantno baviti tuđim reakcijama i rečima dok ne ulovi neki znak koji pokazuje da je njihovo iskazivanje prihvatanja zapravo samo predstava.21 Problemi vezani za ratobornost nisu nikakva novina. Kada je krajnji strateški cilj ukloniti stigmu sa različitosti, osoba može doći do toga da je njen trud u tom pravcu pretvorio čitav njen život u strategiju, čineći ga drugačijim u još većoj meri od normalnog života koji je pre svega poricao osobu; ipak, sledeća generacija sličnih njoj može imati dosta koristi od njenih napora koje je uložila trudeći se da bude prihvaćena. Pored toga, privlačeći pažnju na svoju ličnu situaciju, osoba u nekom smislu učvršćuje stav javnosti o svojoj različitosti kao nečem realnom, a takode i o svojim stigmatizovanim sapatnicima koji predstavljaju realnu grupu. S druge strane, ukoliko osoba teži odvajanju, a ne asimilaciji, možda će doći do toga da ona neminovno iskazuje svoja ratoborna nastojanja jezikom i načinom kojim se služe njeni neprijatelji. Odbrana koju zastupa, obećanja koja ponavlja, strategije koje zagovara, sve to predstavlja idiomatski izraz i osećanja koja pripadaju čitavom društvu. Prezir koji osoba oseća prema društvu koje je ne prihvata može se razumeti samo u smislu društvenog koncepta ponosa, dostojanstva i nezavisnosti. Ukratko, ukoliko postoji neka otuđena kultura preko koje bi osoba uzmakla, što se više strukturno odvaja od normalnih, sve više može, kao i oni, postati kulturna.

Otuđenje van grupe „Sopstvena" grupa osobe može prenositi model ponašanja koji zagovaraju profesionalci. Od stigmatizovane osobe se traži 21

O ratobornom stavu nekih pacijenata sa deformitetom lica videti: Macgre-

gor, et al., op. cit., p. 84. Videti, takode: C. Greenberg, „Self-Hatred and Jewish Chauvinism", Commentary,

X (1950), 4 2 6 - 4 3 3 .

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

127

da vidi sebe sa tačke gledišta neke druge grupe: grupe normalnih i šireg društva kojem pripada. Želeo bih da razmotrim do izvesne mere senku koju na sve baca ovo drugo stanovište. Jezik ovog stanovišta, koji je inspirisan normalnima, nije u tolikoj meri politizovan, kao što je slučaj u prethodnoj situaciji, a pošto je ovaj jezik psihijatrijski - predstavlja sliku mentalne higijene iskoriščene u retoričke svrhe. Onaj ko se pridržava ove struje, koja se zagovara, procenjen je kao zreo i kao neko ko se lično dobro prilagodio. Onaj ko ne sledi ovu struju važi za neprilagođenu osobu, rigidnu, defanzivnu i nesnalažljivu. Šta obuhvata ova struja? Osobi se savetuje da sagleda sebe kao kompletno ljudsko biće kao što je bilo ko drugi, neko ko je u najgorem slučaju isključen iz nečeg što, po najnovijim analizama, predstavlja samo jednu oblast društvenog života. Osoba ne predstavlja tip ili kategoriju, već ljudsko biće: Ko kaže da su bogalji nesrećni? Oni ili, možda, vi? Samo zato što ne mogu da plešu? Muzika i ovako i onako mora nekad da prestane. Samo zato što ne mogu da igraju tenis? Često sunce ume da peče! Zato što morate da im pomognete kad se penju ili silaze niz stepenice? Želeli biste da radite nešto drugo? Dečja paraliza nije nešto tužno - to je samo prokleta neprijatnost što znači da ne možete imati napade neraspoloženja i uleteti u svoju sobu i zalupiti vratima. Bogalj je jedna užasno ružna reč. Ona specificira! Ona razdvaja! Ona je suviše intimna! Ona je nešto izgovoreno s visine! To je nešto što me tera da povraćam kao stvorenje koje se migolji pokušavajući da se izvuče iz čaure."

Kako problem osobe ne predstavlja zapravo ništa posebno sam po sebi, osoba ne bi trebalo da ga se stidi ili da se stidi drugih koji imaju isti problem, niti da sebe kompromituje pokušavajući da ga sakrije. S druge strane, upornim radom ili upornom samodisciplinom osoba bi mogla da ispuni standard u velikoj meri, zaustavljajući se samo kad iskrsne problem normiranja, to jest, u situaciji gde njena nastojanja mogu odavati utisak da pokušava da porekne svoju različitost. (Ovu finu liniju različiti 22

Linduska, op. cit., pp. 1 6 4 - 1 6 5 .

128

Stigma

profesionalci različito iscrtavaju, te je zbog ove vrste dvosmislenosti neophodno da profesionalci vode stvar sve vreme. Kako normalni takode imaju svoje brige, stigmatizovana osoba ne bi trebalo da bude ogorčena, odbojna ili da se samosažaljeva. Treba negovati pozitivan, otvoren način ophođenja. Formula za snalaženje sa normalnima logično sledi. Umeće koje stigmatizovana osoba usvaja pri učestvovanju u kombinovanim situacijama trebalo bi i drugima da olakša snalaženje. Namera normalnih nije da bilo koga povrede. Ako se to i desi, to je zato što ne znaju drugi način. Stoga im se mora taktično pomoći da budu na nivou zadatka. Na prezir, odbacivanje, netaktične primedbe ne treba uzvraćati na isti način. Naprosto ne treba na to obraćati pažnju, ili bi stigmatizovana osoba trebalo da se potrudi da reedukuje normalnu osobu, pokazujući joj, korak po korak, mirno, pažljivo, da je uprkos svom izgledu stigmatizovana osoba, duboko ispod površine, kompletno ljudsko biće. (Osoba je u tolikoj meri proizvod društva da društvo u potpunosti može da se pouzda kako oni koji su najmanje prihvaćeni kao normalni članovi društva, u najmanjoj meri nagrađeni zadovoljstvima lake komunikacije sa drugima, pružaju dokaz, jasno pokazuju i odaju priznanje unutrašnjem biću svakog čoveka. Što je veći stepen devijacije od norme stigmatizovane osobe osoba može na čudesniji način da iskaže posedovanje subjektivnog standarda same sebe, ukoliko treba da uverava druge da poseduje taj standard i oni sve više mogu tražiti od nje da im pokaže na koji način obična osoba može sebe da doživi.) Ako stigmatizovana osoba ustanovi da normalni imaju poteškoća da zanemare njen nedostatak, ona bi trebalo da im pomogne i uloži svesni napor da umanji napetost situacije.23 U ovakvim okolnostima stigmatizovana osoba može pokušati da „probije led", otvoreno ukazujući na svoj nedostatak, pokazujući na taj način da je potpuno samostalna i spremna da može savladati 23

Načinjen je pokušaj da se napravi opšla analiza ovakvog lipa tenzije i načina

njenog smanjivanja u: K. GolTman, „Fun in Games", u: Encounters Bobbs-Merrill, 1961), naročito pp. 4 8 - 5 5 .

(New York:

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

129

svoj nedostatak bez većih problema. Kao dodatak činjeničnom stanju, preporučuje se i izvesna doza neozbiljnosti: Izvodio sam dosetku sa cigaretama. To je bio odličan način da se nasmejete. Ušetao bih u restoran, bar ili na žurku i izvadio paklo cigareta, spretno je otvorio, izvadio cigaretu, zapalio je i seo puckajući zadovoljno. To bi uvek privuklo svačiju pažnju. Ljudi bi buljili i skoro da sam mogao da ih čujem kako govore: „Au! Zar nije fenomenalno kako to izvodi sa parom kuka umesto ruku?" Kad god bi neko komentarisao ovaj poduhvat, ja bih se nasmejao i rekao bih: „Oko jedne stvari bar ne moram da brinem. Nikad ne mogu da oprljim prste". Jeftin fazon, znam, ali garantovano probija led... 2 4 Jedna pacijentkinja, čije je lice zadobilo ožiljke nakon tretmana lepote, smatrala je da je veoma efikasno da prilikom ulaska u prostoriju duhovito kaže: „Molim vas, ne uznemiravajte se zbog gube". 25

24

Russell, op. cit., p. 167, u: Wright, op. cit., p. 177; videti takode: Russell, op. cit.

p. 1 5 1 . Treba naglasiti da se pokušaj probijanja leda možda može protumačiti kao pokušaj pojedinca da izvuče iz situacije ono što je moguće, kao što je istakao jedan novinar. I. Levin, A Kiss Before Dying

(New York: Simon and Schuster,

1953), pp. 1 7 8 - 1 7 9 , daje primer: „ O da", dodao je Kingšip, „baš mu nije dobro. Potrudio se da to tri puta pre neko veče. I ta anegdota 0 ženi za koju je njegova majka „Šta s tim što je njegova majka

pomene

šila."

šila?"

„Sve je u redu, Mariôn, sve je u redu. To je način da na to aludira tako baš ležerno. Znaš na šta me to podseća?

Ima jedan

ležerno,

čovek u klubu koji

kraću nogu, malo hramlje. Svaki put kad igramo golf on kaže: „Momci,

ima

vi samo

idite. Hromi Daba će vas stići". Svi bi se zbog njega vukli veoma sporo, a osećaš se kao podlac ako ga

pobediš.

U svojoj sposobnosti da probije led, on možda demonstrira samom sebi da ima vrhunsku kontrolu situacije (Henrich and Kriegel, op. cit., p. 145). Mislim

da nije odgovornost

društva

da razume one koji su paralizovani,

bih pre rekao da je naša dužnost da tolerišemo stimo i da se nasmejemo gućavati priliku

gluposti. Smatram

da se situacija

zakomplikuje

Macgregor et. al., op. cit., p. 85.

i zabavno.

već oproOmo-

olakšanje pre nego što su dobili

znači postaviti

u odnosu na napadača

No, da bi se ovo naučilo, potrebno je mnogo 25

daje to izazovno

ljudima koji su očigledno uznemireni

koja je superiorna

društvo i u ime viteštva

hendikepiranog

i samo pridodaje vremena.

ljudskoj

u ulogu komediji.

130

Stigma

Takode se preporučuje, kao korisno, da stigmatizovana osoba u mešanom društvu koristi isti jezik, u vezi sa svojim nedostatkom, koji koristi kad je među pripadnicima svoje grupe, i koji koristi kad su normalni među članovima njene grupe - na taj način nudeći prisutnim normalnim članovima privremeni status upućenih. U nekom trenutku osoba će proceniti da je prikladno da potvrdi „razotkrivanje" i da predstavi svoj nedostatak kao temu za ozbiljan razgovor, nadajući se da će na taj način smanjiti značaj ove teme kao nečeg što se potiskuje: Osećaj povređenog čoveka da, kao osoba, nije shvaćen, u kombinaciji sa nelagodom prisutne osobe koja nije povredena, stvara napet, neugodan odnos koji ih nadalje sve više razdvaja. Da bi ova društvena napetost popustila, i da bi se ostvarilo veće prihvatanje, povredena osoba ne samo da bi trebalo da pokaže spremnost da zadovolji znatiželju nepovređene osobe ... već bi mogla i sama inicirati razgovor na temu svoje povrede... 26

Postoje i drugi načini kojima se može pomoći drugima da budu taktični sa osobom, kao što je, u slučaju unakaženosti lica, pravljenje pauze na ulazu pri susretu, tako da oni koji će učestvovati u razgovoru imaju vremena da pripreme sebe kako da reaguju: Tridesetsedmogodišnji muškarac, čije je lice veoma unakaženo, no koji vodi posao nekretninama, kaže: „Kad imam sastanak sa klijentom, trudim se da stojim na dovoljnoj udaljenosti okrenut ka vratima, tako da osoba koja ulazi ima više vremena, od momenta kad me ugleda, da se privikne na moj izgled, pre nego što započnemo razgovor. 27

Stigmatizovanoj osobi se takođe savetuje da se ponaša tako da pokaže osobama koje su normalne da uvažava i ceni njihov trud da joj olakšaju stvari. Samoinicijativnu zainteresovanost, saosećanje, pomaganje, često protumačenih od strane stigmatizovanih kao podrivanje privatnosti i drskost, treba prihvatiti s taktom: 26

White, Wright and Dembo, op. cit., pp. 1 6 - 1 7 .

27

Macgregor et al., op. cit., p. 85.

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

131

Pomaganje nije problem samo za one koji ga nude. Ukoliko bogalj želi da omogući da led bude probijen, mora priznati da je pomoć bitna i dopustiti ljudima da mu je pruže. Bezbroj puta sam video kako strah i zbunjenost u očima ljudi nestaje kad ispružim ruku tražeći pomoć i osećao sam toplinu koja struji kroz ruku koju sam prihvatio da mi pomogne. Nismo uvek svesni koliko ljudima pomažemo time što prihvatamo njihovu pomoć, na taj način otvarajući put kontaktu. 28

Pacijent koji ima dečju paralizu navodi sličnu situaciju: Kad su mi susedi jednog snežnog dana pozvonili na vrata i upitali da li mi treba nešto iz prodavnice, bez obzira na to što sam bio pripremljen za loše vremenske uslove, pokušao sam da se setim nekog proizvoda samo da ne bih odbio njihovu velikodušnu ponudu. Ljubaznije je prihvatiti pomoć koja nam se nudi nego je odbiti da bismo dokazali svoju nezavisnost. 29

Jedan pacijent kome je amputirana noga govori o nečem sličnom: Mnogi pacijenti koji su pretrpeli amputaciju udovoljavaju drugima da bi im pomogli da se osećaju dobro zato što čine nešto za nas. Tad je ljudima mnogo manje neprijatno nego kad nas vide da stojimo.50

Mada taktično prihvatanje nespretnih pokušaja koji drugi čine da bi pomogli može predstavljati teret za stigmatizovanu osobu, zahtevi su veći za stigmatizovanu osobu. Kažu da će, ako je zaista pomirena sa svojom različitošću, ovo prihvatanje imati trenutni uticaj na normalne, kojima će biti lakše da prihvate stigmatizovanu osobu u društvenim situacijama. Ukratko, stigmatizovanoj osobi se savetuje da sebe prihvati kao normalnu osobu zbog onog što bi drugi od toga dobili, a samim tim i sama osoba tokom društvenih kontakata.

28

Carling, op. cit., pp. 6 7 - 6 8 .

29

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 185.

30

G. Ladieu, E. Hanfmann and T. Dembo, „Evaluation of Help by the Injured",

Journal

of Abnormal

and Social Psychology, XLII (1974), 182.

132

Stigma

Stav koji je nastao zbog normalnih obavezuje stigmatizovanu osobu da štiti normalne na različite načine. Ovde ćemo razmotriti bitan aspekt ove zaštite. Zbog činjenice da normalni u mnogim situacijama tretiraju nedostatak stigmatizovane osobe kao da taj nedostatak ne predstavlja veći problem, i zbog činjenice da će stigmatizovana osoba osećati da je pre svega normalno ljudsko biće kao bilo ko drugi, od stigmatizovane osobe se može očekivati da sebi dopusti da većim delom uzme učešće u svemu i da poveruje da je prihvaćena više nego što je to zaista istina. Može se dogoditi da pokuša da učestvuje u oblastima za koje drugi smatraju da to nije mesto gde stigmatizovana osoba pripada. Tako jedan slepi pisac opisuje pometnju koju je izazvao u hotelskoj berbernici: U radnji je postalo tiho i formalno čim sam zakoračio unutra a jedan uniformisani radnik me je bukvalno podigao i postavio u stolicu. Pokušao sam da napravim šalu kako se šišam svaka tri meseca čak i kad nema potrebe za šišanjem. To je bila greška. Tišina je jasno govorila da ja ne spadam u grupu ljudi koji bi trebalo da zbijaju šale, čak ni one dobre. 31

Sličan se primer odnosi na ples: Kad čuju ovu priču ljudi su na neki način šokirani. Provela sam čitavo popodne plešući na Savoja trgu. Oni ne mogu da objasne zašto su se osećali tako, a moja izjava da sam uveliko uživala i da nameravam da to ponovim čim mi se ukaže prilika pogoršala je čitavu stvar. Radilo se o tome da slep čovek ne bi trebalo da se upušta u to.... Sve je imalo ukus neke vrste neobaziranja na period kad je neko u žalosti.32

Jedan bogalj ilustruje sledeću situaciju: Ljudi ne očekuju od tebe samo da se držiš svoje uloge, već i da znaš gde je tvoje mesto. Sećam se jednog čoveka u bašti restorana u Oslu. Bio je veoma onesposobljen i ostavio je svoja kolica po strani da bi se uspuzao uz prilično strme stepenice koje su vodile na terasu na kojoj su bili postavljeni stolovi. Kako nije mogao da koristi noge bio je prinuđen da puzi na kolenima, 31

Chevigny, op. cit., p. 68.

32

Ibid., p. 1 3 0 .

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

133

i tog trenutka, kad je počeo da se penje stepenicama na ovaj neuobičajen način, pritrčali su konobari, ne da bi mu pomogli već da bi mu saopštili da ne mogu da usluže čoveka poput njega u tom restoranu zato što su ljudi tu došli da uživaju i da im bude lepo, a ne da posmatraju depresivan prizor koji predstavlja jedan bogalj. 33

Da stigmatizovana osoba može taktičnim prihvatanjem shvatiti sebe suviše ozbiljno ukazuje na to da je ovo prihvatanje uslovno, što zavisi od toga da se normalni ne forsiraju preko tačke do koje mogu da pomere stepen svog prihvatanja ili, u najgorem slučaju, ne mogu da ga pomere uopšte. Od stigmatizovanih se očekuje da budu uljudni i da ne iskušavaju sreću. Ne treba da testiraju granice prihvatanja normalnih, niti treba da čine temelj za tiha pitanja drugih. Tolerancija, naravno, predstavlja deo nagodbe. Priroda „dobre usklađenosti" je sad jasna. Ona traži od stigmatizovanih osoba da radosno i nesebično sebe prihvataju kao i normalne, dok u isto vreme treba da se povlače iz onih situacija u kojima će normalnima biti teško da ih prihvate na isti način. Kako su ovaj pravac dobre usklađenosti predstavili oni koji zauzimaju stav šireg društva, neko bi mogao da se zapita šta za normalne znači da stigmatizovani prihvate ovaj stav. Znači to da nepravda i patnja izazvana nošenjem stigme nikad neće dopreti do njih. Znači da normalni neće morati sebi da priznaju u kojoj meri su ograničeni i netolerantni. Takođe znači i to da će normalni ostati relativno udaljeni od bližeg kontakta sa stigmatizovanima, relativno bezbedni u svojim ličnim ubeđenjima. Upravo iz ovakvih stavki je, zapravo, izvedena dobra usklađenost. Kad se stigmatizovana osoba pridržava ovih elemenata dobre usklađenosti, za nju se obično kaže da je karakterna i da je duboko uronjena u filozofiju življenja, možda zato što mi normalni duboko u srcu želimo da nađemo objašnjenje za dobru volju stigmatizovane osobe i snagu da se ponaša na ovakav način. Evo reči jedne slepe osobe: 33

Carling, op. cit., p. 56.

134

Stigma

Neverica da neko ima želju da ide dalje, što može da izvire iz sasvim običnih motiva, tako se često susreće da vi, kao odbrambeni sistem, pokušavate da nađete opravdanje za svoje ponašanje. Stvorite „filozofiju". Izgleda da ljudi insistiraju na tome da imate filozofiju i misle da se šalite kad kažete da nema nikakve filozofije. Tako se vi maksimalno trudite da im udovoljite i strancima koje srećete u vozovima, restoranima ili metrou, koji žele da saznaju šta vas pokreće, dajete deliće te svoje filozofije. Vi zaista neobično prosuđujete ako shvatate d a j e vaša filozofija retko kad izraz vašeg sopstvenog viđenja, već je pre odraz onoga u šta svet veruje da znači biti slep.' 4

Opšteprihvaćena formula je jasna. Od stigmatizovane osobe se traži da se ponaša na način koji ne odašilje poruku da joj je njen teret težak, niti da je nošenje tog tereta čini drugačijom od ostalih. Istovremeno, osoba mora da se drži na dovoljnoj distanci od nas, tako da nam osigura da joj na bezbolan način po nas potvrdimo da prihvatamo da je ista kao mi. Drugim recima, osobi se savetuje da prirodno zamenjuje prihvaćenost sebe i nas, prihvaćenost sebe koju mi, pre svega, nismo dosegli. Fantomsko prihvatanje, stoga, dopušta da se stvori osnova za fantomsku normalnost. Do te mere mora biti ukotvljena u tom stavu prema sebi da je normalna na način na koji to društvo prihvata, da može da se uživi u svoju ulogu i odigra je bez greške, pred oštrom publikom koja je napola posmatra kroz prizmu druge predstave. Osoba se čak može navesti da zajedno sa normalnima uverava i pripadnike svoje grupe da je prezir koji osećaju zapravo umišljen, što se može desiti s vremena na vreme, jer uz mnoga društvena ograničenja oznake su osmišljene da budu tako slabo uočljive, tako da svakom omoguće da prođe kao neko ko je u potpunosti prihvaćen, što znači da je realno orijentisati se na minimalne oznake, s pretpostavkom da nisu namerne. Ironija ovih preporuka je u tome da se od stigmatizovane osobe očekuje da bude strpljiva sa drugima zbog onog što joj oni onemogućavaju da bude pred njima, te da upravo eksproprijacija njenog reagovanja može biti ono najbolje što može dobiti za 34 Chevigny, op. cit., pp. 1 4 1 - 1 4 2 . Pisac kaže da se ova filozofija možda nameće osobama koje su rođene slepe i stoga te osobe nisu baš u poziciji da shvate šta je to što su uspešno kompenzirale.

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

135

uzvrat. Ukoliko osoba želi da živi u što većoj meri „kao bilo koja druga osoba" i da bude prihvaćena zbog onog „što stvarno jeste", onda je u većini slučajeva za osobu najpametnije da odabere poziciju sa lažnim dnom. Stepen u kojem normalni prihvataju stigmatizovanu osobu je uglavnom stepen u kojem se stigmatizovana osoba može identifikovati sa svojom glumom na spontan i prirodan način, kao da njeno uslovno prihvatanje, koje osoba pazi da ne prekorači, predstavlja zapravo potpuno prihvatanje. Naravno da ono što predstavlja dobru usklađenost za osobu, za društvo može da predstavlja mnogo više od toga. Može se dodati da je nelagoda zbog ograničenosti opšta karakteristika društvene organizacije. Uspostavljanje fantomskog prihvatanja je ono što se od mnogih traži da prihvate. Svako zajedničko usklađivanje i zajedničko odobravanje između dve osobe može se u osnovi narušiti ukoliko jedan od partnera u potpunosti prihvati ponudu koju druga strana nudi. Svaki „pozitivan" odnos se odvija u skladu sa datim obećanjima o brizi i pomaganju takve vrste, da bi takav odnos bio narušen tamo gde bi se ova obećanja ispunjavala.

Politika identiteta I unutrašnja i spoljašnja grupa predstavljaju ego identitet za stigmatizovanu osobu, od kojih prva pre svega u političkoj frazeologiji, a druga u psihijatrijskoj. Osobi se kaže da će, ukoliko se ponaša u skladu sa odabranim pravcem (o kom pravcu se radi zavisi od onog ko govori), stići do sebe i postati celovita osoba, postaće odrasla osoba koja ima dostojanstvo i samopoštovanje. Zapravo će usvojiti neko sopstvo koje će predstavljati nju samu. No ovo sopstvo, kao što mora biti, biće za osobu stranac koji se u nju nastanio, glas grupe koja govori za nju i kroz nju. Svi mi, tvrdi sociologija, govorimo ponekad sa tačke gledišta grupe. Poseban problem za stigmatizovanu osobu je to što joj društvo govori da ona pripada široj grupi, što znači da je ona

136

Stigma

normalno ljudsko biće, no da je ona takođe i „drugačija" u izvesnom stepenu, i da bi bilo neozbiljno poricati ovu razliku. Ova konkretna razlika, naravno, proizilazi iz društva, jer da bi ta razlika imala važnost, ona se pre svega mora kolektivno konceptualizovati, što čini društvo kao celina. Ovo se jasno vidi iz slučaja novoinstitucionalizovane stigme, kao što nam saopštava osoba koja je ima: Rođen sam s jednom vrstom cerebralne paralize, koja je posledica povrede moždanog centra za kontrolu koji se desio pri mom rođenju. Nisam bio svestan moje zastrašujuće, kompleksne klasifikacije sve dok naziv nije postao popularan i dok društvo nije počelo insistirati da priznam ovu etiketu devijacije. Bilo je to nalik na pristupanje društvu anonimnih alkoholičara. Ne možeš biti iskren prema sebi dok ne shvatiš ko si ti zaista ili, možda, dok ne shvatiš šta društvo smatra da bi ti trebalo da budeš."

Još očigledniji primer je slučaj epilepsije. Još od Hipokratovog vremena oni koji bi ustanovili da pate od ove vrste poremećaja imali su garantovano stigmatizovano sopstvo kroz definisano funkcionisanje društva. Ovo funkcionisanje je i dalje na snazi, mada može doći do beznačajnog fizičkog popuštanja, i pored toga što mnogi lekari sada koriste ovaj termin da bi naznačili napad samo kad nema specifičnog i (manje stigmatičnog) zdravstvenog problema. 36 Tačka gde se medicina mora povući je tačka gde društvo može najodlučnije delovati. Stoga, čak i kad se stigmatizovanoj osobi kaže da je ona ljudsko biće, kao i bilo ko drugi, govori joj se da ne bi bilo mudro da se odvoji od „svoje" grupe. Ukratko, osobi se govori da ona i jeste i nije kao svi ostali, mada ne postoji jedinstven stav oko toga u kojoj meri jeste ili nije ista kao ostali. Ova kontradikcija ili šala je njen život i njena sudbina. Ova činjenica konstantno navodi one koji predstavljaju stigmatizovane da pritiskaju stručnjake da iznesu koherentnu politiku identiteta, omogućavajući im da uvi35

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 155.

36

Livingston, op. cit., p. 5 and pp. 29) - 3 0 4 .

Otuđenje

od grupe i ego

identitet

137

de „neautentičnost" aspekata programa koje nude i da uvide da možda uopšte i ne postoji „autentično" rešenje. Stigmatizovana osoba se na taj način nalazi u areni detaljnih rasprava i diskusija vezanih za ono šta bi ona trebalo da misli o sebi, to jest o svom ego identitetu. Nekolicini drugih problema treba još dodati i to da je stručnjaci istovremeno guraju u različitim pravcima, govoreći joj šta treba da čini, šta treba da oseća, objašnjavajući joj šta ona jeste a šta nije, i sve to za njeno dobro. Pisati ili govoriti propagirajući bilo koju od ovih „avenija letenja" samo po sebi predstavlja zanimljivo rešenje, ali koje se ne odnosi, nažalost, na većinu onih koji samo čitaju i slušaju.

4. Sopstvo i njegov dvojnik vaj esej se bavi situacijom stigmatizovane osobe i njenim odgovorom na poziciju u kojoj se nalazi. Da bi se smestio nastali okvir u odgovarajući konceptualni kontekst, bilo bi veoma korisno razmotriti koncept devijacije iz različitih uglova, jer on predstavlja most koji povezuje studije stigme sa studijama ostatka društvenog sveta.

Devijacije i norme Moguće je zamisliti retke i drastične nedostatke kao što su ovi kojima se bavimo u ovim analizama. Međutim, čini se da je egzotična različitost najkorisnija samo kao sredstvo da osoba osvesti pretpostavke identiteta, uglavnom u dovoljnoj meri zadovoljavajuće, tako da je moguće izbeći nečiju osvešćenost. Takođe je moguće pretpostaviti da ustanovljena većinska grupa, kao što su crnci i Jevreji, mogu predstavljati najidealnije ciljeve za ovakvu vrstu analize. Ovo lako može dovesti do neravnoteže u odnosu. Sociološki, centralni problem koji se tiče ovih grupa jeste njihovo mesto u društvenoj strukturi. Okolnosti sa kojima se ove oso-

140

Stigma

be suočavaju pri direktnim kontaktima je samo deo problema, i nešto što se ne može u potpunosti razumeti bez osvrta na istoriju i trenutnu politiku grupe. Takođe je moguće ograničiti analizu na one koji pate od takve vrste nedostatka koji im onemogućava učešće u bilo kojoj društvenoj situaciji, navodeći ove nesrećnike da osmisle većim delom svoj koncept sopstva, kao reakciju na svoju nesreću. 1 Ovaj izveštaj tvrdi nešto drugo. Postoji velika verovatnoća da oni najsrećniji među normalnima imaju svoje skrivene nedostatke, a za svaki nedostatak postoji društvena okolnost kad će taj nedostatak postati pretnja, stvarajući sramotnu provaliju između virtuelnog i stvarnog identiteta. Iz tog razloga povremeno krhko i konstantno krhko formira jedan kontituitet, te se njihove situacije u životu posmatraju kroz isti okvir. (Stoga osobe sa manjim razlikama lako shvataju strukturu situacije u kojoj se nalaze oni koji su u potpunosti stigmatizovani, često pripisujući ovu saosećajnost dubini njihove ljudske prirode umesto istovetnosti situacija u kojoj se nalaze kao ljudi. Oni koji su potpuno i očigledno stigmatizovani, za razliku od njih, pate od posebne vrste ponižavajuće spoznaje da oni svoj problem nose na reveru, tako da skoro svako može zaviriti u samu srž njihovog neugodnog položaja. Nameće se ideja da, kad je nekom ko je drugačiji potrebno razumevanje, ne treba da ga traži među drugačijima, već među sebi sličnima. Pitanje društvenih normi svakako predstavlja centralnu temu, no manje je interesovanje za nesvakidašnjim devijacijama u poređenju sa običnim, nego za običnim devijacijama u poređenju sa najčešćim. Može se zaključiti da je neophodan uslov za društveni život mogućnost da svi oni koji učestvuju zadovolje određen broj normativnih očekivanja, očekivanja koja se jednim delom podstiču zbog zakonske konstituisanosti. Kad se neko pravilo prekrši aktiviraće se popravne mere. Zaustavlja se dalja šteta i popravlja se načinjena, bilo preko kontrole agencija ili je popravlja sam krivac. 1

Ono što je Lemert, Social Pathology, op. cit., pp. 7 5 IT., nazvao „sekundarna

devijacija".

Sopstvo i njegov

dvojnik

141

Svakako da su norme kojima se bavimo u ovoj knjizi, koje se tiču identiteta ili bića, od posebne važnosti. Neuspeh ili uspeh u ispunjavanju tih normi ima vrlo različit uticaj na psihološki integritet osobe. U isto vreme, sama želja da se ispune norme, samo dobra volja, nije dovoljna, jer u mnogim slučajevima osoba nema direktnu kontrolu u vezi sa nivoom svoje sposobnosti da ispuni norme. To je pitanje stanja osobe, a ne pitanje volje. To je pitanje prilagodavanja, a ne udovoljavanja. Samo pod pretpostavkom da osoba zna gde joj je mesto i da ume da ga sačuva, može se povući paralela u voljnom ponašanju vezana za društveno stanje osobe. Pored toga, dok neke od ovih normi, poput opažanja i pismenosti, mogu biti u potpunosti zadovoljene od strane većine osoba u društvu, postoje druge norme, kao što su one vezane za fizičku privlačnost, koje poprimaju formu ideala i konstituišu standarde koje niko ne može ispunjavati tokom čitavog svog života. Čak i kad se radi o normama koje većina može da ispuni, njihova brojnost ima efekat diskvalifikacije velikog broja osoba. Na primer, postoji samo jedan tip muškarca u Americi koji nema čega da se stidi, a to je: rano oženjen, belac, urbanizovan, severnjak, heteroseksualac, protestant, otac, univerziteski obrazovan, redovno zaposlen, dobrog tena, idealne težine i visine, sa dobrim sportskim rezultatima. Svaki Amerikanac posmatra svet iz ove perspektive, time stvarajući model po kome se može govoriti o vrednosnom sistemu u Americi. Svaki Amerikanac koji ne uspeva da ispuni bar jednu od ovih normi verovatno će sebe videti, bar na trenutak, kao bezvrednog, nesavršenog, inferiornog. Ponekad će imati prolaznu ocenu, ponekad će imati opravdanje, a ponekad će biti agresivan u vezi sa onim svojim aspektima za koje zna da nisu poželjni. Opšte društvene vrednosti identiteta mogu da ne budu ukorenjene ni u čemu, a ipak da bacaju senku na susrete koji se odvijaju u svakodnevnom životu. Pored toga, mnogo se više elemenata uzima u obzir nego kad su u pitanju norme koje se odnose na statične statusne karakteristike. Predmet interesa nije samo ono što se vidi, već i ono što se nameće. Ovo znači da neuspeh u ispunjavanju velikog broja

Stigma

142

sporednih normi, koje su važne u etici komunikacije licem u lice, imaju veoma snažan uticaj na prihvatanje onog ko ne ispunjava ovu obavezu. Stoga ne bi bilo preporučljivo da se tabelarno prikažu brojevi koji se odnose na broj onih koji se nalaze u škripcu, opisanom u ovoj knjizi. Kao što je Lemert jednom rekao, taj broj bi bio toliko visok koliko bi to neko odredio. 2 Kad dodamo broj onih koji imaju stigmu privilegovanih, zatim one koji su bar jednom bili u datoj situaciji ili im je tako određeno, ako ni iz jednog drugog razloga onda zbog predstojeće starosti, pitanje više nije da li je osoba ikad iskusila sopstvenu stigmu, zato što svakako jeste, već koliko puta je imala takvo iskustvo i u kom obliku. Neko bi mogao zaključiti da norme identiteta razvijaju devijacije kao i prilagođavanje. Ovde su navedena dva uopštena rešenja za overe normativne zadatosti. Jedno od rešenja jeste da osobe jedne kategorije podrže normu, ali da definišu sebe i druge kao nerelevantnu kategoriju da bi realizovali normu i lično je sprovodili. Drugo rešenje je za osobu koja ne može da ispuni normu, da se odvoji od zajednice koja se drži te norme, ili da se pre svega uzdrži od pridruživanja toj zajednici. Ovo je, naravno, skupo rešenje, kako za društvo tako i za samu osobu, bez obzira na to što se retko javlja. Procesi koji su ovde navedeni zajedno konstituišu treće bitno rešenje vezano za problem neispunjavanja normi. Kroz ove procese osnova za norme se može negovati daleko van krugova onih koji ih u potpunosti realizuju. Ovo je iskaz, naravno, o društvenoj funkciji ovih procesa, a ne o njihovim uzrocima ili poželjnosti. Prolazak i pokrivanje su deo procesa i omogućavaju stručnjacima koji se njime bave posebnu upotrebu umetnosti upravljanja utiskom, umetnosti zasnovanoj na društvenom životu, putem koje osoba postiže stratešku kontrolu nad predstavom o sebi i svojim delima koju drugi o njoj imaju. Takođe je uključen oblik 2

E. Lemert, „Some Aspects of a General Theory of Sociopathic Behavior",

Proceedings

of the Pacific Sociological Society, State College of Washington, X V I

(1948), 2 3 - 2 4 .

Sopstvo i njegov

dvojnik

143

prećutne saradnje između normalnih i stigmatizovanih: devijantna osoba može da se pridržava normi zbog ostalih koji paze da njena tajna ne bude otkrivena, pažljivi su pri njenom otkrivanju ili izbegavaju dokaze koji vode do nje, a drugi, sa svoje strane, mogu da prošire svoju taktičnost jer stigmatizovana osoba pazi da ne prekorači tačku prihvatanja koju normalni smatraju zadovoljavajućom.

Normalni devijant Trebalo bi da bude jasno da je upravljanje stigmom opšta karakteristika društva, da je to proces koji se aktivira svugde gde postoje norme identiteta. Iste karakteristike se aktiviraju i kad je u pitanju veća različitost, ona koja se tradicionalno definiše kao stigmatična ili neka beznačajna razlika zbog koje se postiđena osoba stidi zato što je se stidi. Moglo bi se zaključiti da je uloga normalnih i uloga stigmatizovanih deo istog kompleksa, isečena iz istog standardnog materijala. Svakako da stručnjaci koji su orijentisani na proučavanje psiholoških procesa često ističu patološke posledice samoobezvređivanja, isto kao što tvrde da predrasude prema stigmatizovanima mogu da se pretvore u bolest. Ovi ekstremi, međutim, nisu predmet našeg zanimanja, jer modeli odgovora i prilagođavanja kojima se bavimo u ovom eseju spadaju u okvir normalne psihologije. Mogao bi se izvesti zaključak da su osobe sa različitom stigmom u sličnoj situaciji i da odgovaraju na nju na sličan način. Apotekar iz susedstva bi mogao prenositi susedima, stoga osobe kojima su potrebna pomoćna sredstva ili lekovi izbegavaju susednu apoteku - osobe lako razlikuju ko nema nijednu drugu potrebu osim potrebe da kontroliše informacije. Sledeće što bi se moglo zaključiti jeste da stigmatizovani i normalni imaju isti mentalni sklop, i da je to standard u našem društvu. Osoba koja može da igra jednu od ovih uloga ima potrebnu opremu da može da igra i drugu, i bez obzira na to da li je u pitanju ova ili ona stigma, velika je vero-

144

Stigma

vatnoća da će imati oba iskustva. Što je najhitnije, sam pojam sramotne različitosti pretpostavlja sličnost vezanu za suštinska uverenja, ona koja se tiču identiteta. Čak i u slučaju kad osoba ima prilično abnormalna osećanja i uverenja, ona će verovatno na normalan način koristiti normalne strateške elemente u pokušaju da prikrije ove abnormalnosti od drugih, kao što nam ilustruje primer jednog bivšeg mentalnog pacijenta: Jedna od poteškoća usmerena je na značenje „razumnog zaposlenja". Pacijenti ponekad nisu u mogućnosti, mada češće nisu raspoloženi za to, da objašnjavaju zašto je neki posao „razuman" ili neprihvatljiv za njih. Jedan sredovečan muškarac nije želeo da objašnjava da se u tolikoj meri plaši mraka da je insistirao da deli sobu sa svojom tetkom i da ni u kom slučaju nije mogao da radi na mestu odakle bi morao da se vraća kući zimi sam po mraku. Pokušao je da prevaziđe svoj strah, no dolazilo je do fizičkog kolapsa ako hi bio ostavljen noću sam. Zbog ovog primera, i mnogih drugih sličnih primera, bivši mentalni pacijent je imao poteškoća da objasni pravi razlog svog odbijanja da prihvati poslove koji su mu nuđeni. Lako se moglo desiti da ga etiketiraju kao nekog ko se stidi posla ili nekog ko ne može da nađe sebi posao, što bi predstavljalo finansijsku katastrofu. 3

Slično ovom primeru, kad osoba koja je zašla u godine shvati da više ne može da se seti imena svojih najbližih prijatelja može se desiti da je obuzme stid i prestane da posećuje mesta gde postoji verovatnoća da će ih sresti, što ilustruje nelagodu i onu sferu koja uključuje ljudski kapacitet, koji nema nikakve veze sa godinama. Ukoliko usled ovakvih situacija stigmatizovana osoba dobije naziv devijant, bolje bi bilo da se zove normalni devijant, bar u meri u kojoj se njena situacija uklapa sa ovde opisanom. Postoji direktan dokaz koji oslikava ovo drugo sopstvo, ovo normalno stigmatizovano jedinstvo. Na primer, izgleda da osoba koja sebe u nekom momentu oslobodi stigme, putem plastične operacije, može videti vrlo brzo samu sebe, a i drugi je mogu videti kao promenjenu ličnost, promenjenu u pravcu prihvatljivosti,4 3

Mills, op. cit., p. 105.

4

Macgregor et al., op. cit., pp. 1 2 6 - 1 2 9 .

Sopstvo i njegov

dvojnik

145

kao što i oni koji iznenada steknu neki defekt mogu relativno brzo da dožive promenu ličnosti.5 Ove uočljive promene nastaju kao rezultat postavljanja osobe na novo mesto u situacijama pri ličnim kontaktima, uz upotrebe novih strategija prilagodavanja. Jedan od dodatnih dokaza pokazao se u društvenim eksperimentima, kad je subjekt namerno preuzeo neki defekt (naravno, privremeno), kao što je delimično oštećenje sluha, i spontano počeo da manifestuje iste reakcije i koristi ista sredstva kojima se služe osobe koje zaista poseduju ovaj hendikep.6 Treba pomenuti još jednu činjenicu. Zato što je promena od stigmatizovanog statusa ka normalnom statusu, prvenstveno u željenom pravcu, razumljivo je da, kad se ova promena desi, osoba može psihološki podržavati promenu. No, teško je razumeti kako osobe koje pretrpe iznenadnu promenu u svom životu od normalnog ka stigmatizovanom mogu psihološki izdržati tu promenu. Ipak, često se dešava da je izdrže. Promene oba tipa se mogu podržati, posebno ovaj drugi tip, što ukazuje na to da postoje standardni kapaciteti i treninzi koji pomažu u slučaju obe mogućnosti. Kad se jednom ove mogućnosti prihvate, ostalo je lako. Da osoba shvati da je izopštena iz društva, ili da nije izopštena nakon što je bila, nije komplikovano, već predstavlja samo nov raspored snaga u starom referentnom okviru i prenošenje do detalja onog što je znala ranije dok je bila prisutna kao neko drugi. Bol koji donosi iznenadna stigmatizacija može nastati, ne usled zbrke oko identiteta osobe, već zbog svesti 0 tome u šta se pretvorila. Tokom vremena, osoba se navikne da igra obe uloge u drami normalno-devijantno. Treba uočiti da, uprkos činjenici što je uhvaćena u kratkom društvenom trenutku, osoba može da odigra obe predstave, da izrazi ne samo generalni kapacitet da nosi obe uloge, već da je do detalja upoznata i da drži pod kontrolom 5

Ibid.,pp.

110-114.

6 L. Meyerson, „Experimental Injury: An Approach to the Dynamics of Physical Disability", Journal of Social Issues, IV (1948), 6 8 - 7 1 . Videli takode: Griffin, op. cit.

146

Stigma

uloge ponašanja koje su neophodne. Ovo znatno olakšava činjenica da uloge stigmatizovane osobe i normalne osobe nisu samo komplementarne. One takođe pokazuju neke neverovatne paralele i sličnosti. Izvođači svake pojedinačne uloge mogu se povući iz kontakta sa drugima služeći se time kao sredstvom prilagođavanja. Svaka osoba može osećati da nije u potpunosti prihvaćena od druge osobe. Svaka osoba može imati osećaj da se njeno ponašanje detaljno prati i može biti daje ovaj osećaj tačan. Svako može radije ostati sa „svojima" samo da bi izbegao da se suoči sa problemom. Osim toga, asimetrija i razlike između uloga, koje uistinu postoje, često se drže u granicama koje obezbeđuju da se neometano odigrava zadatak održavanja društvene situacije koja je u toku. Mora postojati svest o ulozi drugog, tako da, kad se neke od taktika prilagođavanja ne primene kod para normalnostigmatizovano, drugi će umeti da uskoči i preuzme ulogu. Na primer, da li bi stigmatizovana osoba trebalo da predstavi svoj nedostatak na realističan način, na koji bi to uradila normalna osoba. I kad normalni pokušaju taktično da ukažu pomoć, osoba može samo da se nasmeje i primi pomoć dostojanstveno, u ime pokazane dobre volje. Primer postojanja ove dvostruke uloge često se sreće. Na primer, bilo iz zabave ili ozbiljno, ljudi prolaze u oba smera, unutar ili van stigmatizovane kategorije. Drugi izvor primera je psihodrama. Ova „terapija" podrazumeva da mentalni pacijent ili neki drugi devijant, koji je isključen iz društva, može igrati ulogu normalnog dok neko drugi igra njegovu ulogu pred njim. Zapravo, oni mogu igrati ove zamenjene uloge sasvim kompetentno. Treći izvor primera da osoba može istovremeno održavati kontrolu nad normalnom i stigmatizovanom ulogom pokazao se kroz šegačenje iza scene. Normalni među sobom „skinu" stigmatizovan tip. Isto tako, stigmatizovani u sličnim okolnostima „skinu" normalne. Kroz šalu osoba odglumi situaciju degradiranog s nekim iz svoje kategorije, predstavljajući normalne na najgori mogući način dok oponaša odgovarajuću ulogu, da bi prikazala netrpeljivost na indirektan način. Kao deo ovog tužnog zadovoljstva

Sopstvo i njegov

dvojnik

147

koristiće se na neozbiljan način neki termini stigme koji inače predstavljaju „tabu" u „kombinovanim" društvima. 7 Treba naglasiti da ova vrsta šala koju prave stigmatizovani ne prikazuje u tolikoj meri hroničnu distancu koju osoba ima prema sebi, koliko prikazuje jednu važniju činjenicu da je stigmatizovana osoba zapravo osoba poput svake druge, naučena da sebe posmatra pre svega kroz oči drugih, i da se razlikuje od njih pre svega po tome što ima poseban razlog da se opire poniženju zbog stigme kad je u njihovom prisustvu i po tome što ima posebno pravo da glasa u svoje ime kad oni nisu prisutni. Poseban slučaj upotrebe uvredljivog jezika i stila prema sebi jeste kad predstavnici grupe profesionalno predstavljaju grupu. Kad predstavljaju svoju grupu normalnima, oni mogu ubaciti primere koji predstavljaju ideal za normalne, "odabrani tako da to mogu da izvedu. Međutim, kad se nađu na mestima gde su pripadnici njihove grupe, mogu imati poseban zadatak da pokažu kako nisu zaboravili načine sopstvene grupe, niti su zaboravili gde im je mesto, tako da na pozornici mogu koristiti sopstveni dijalekt, gestove i izraze kroz koje na humorističan način predstavljaju svoj sopstveni identitet. (Publika se može odvojiti od onog što poseduje u maloj meri, a identifikovati se sa onim što još uvek nije u popunosti postala.) Ove predstave često imaju kultivisan, uravnotežen aspekt. Nešto se jasno stavlja u zagrade, a nešto se uzdiže na nivo umetnosti. U svakom slučaju, u istom predstavniku može se otkriti kapacitet da bude „normalniji" na način na koji nije većina članova njegove kategorije koji sebe usmeravaju u ovom pravcu, dok u isto vreme može u većoj meri kontrolisati ovaj idiom svoje vrste nego oni koji su orijentisani u tom pravcu. U slučaju gde predstavnik nema kapacitet da nosi 7

Na primer, u vezi sa crncima, videti: Johnson, op. cit., p. 9 2 . 0 korišćenju izra-

za „ludak" da se označi mentalni pacijent videti, na primer: I. Belknap, Human Problems

of a State Mental Hospital

(New York: McGraw-Hill Book Company,

1956), p. 196; i: J. Kerkhoff, How Thin the Veil (New York: Greenberg, 1952), p. 152. Davis, „Deviance Disavowal", op. cit., pp. 1 3 0 - 1 3 1 , daje primere koji se odnose na one sa fizičkim hendikepom, ističući da će korišćenje ovih temina u prisustvu normalnih biti znak da su oni upućeni.

Stigma

148

dva lica, on će se potruditi da pod određenim pritiskom to postigne.

Stigma i realnost Sve dosad zastupan je stav da centralna uloga treba da se da diskrepanciji između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta. Naglašava se kontrolisanje tenzije i kontrolisanje informacija - kako stigmatizovana osoba može predstaviti drugima svoje krhko sopstvo, koje je predmet zloupotrebe i diskreditacije. Ovakva postavka stvara jednostranu perspektivu, namećući čvrstu realnost nečemu što je mnogo nepostojanije. Stigmatizovani i normalni su međusobno povezani. Ukoliko su jedni ranjivi, može se očekivati da su i drugi. Pripisujući identitet osobama, diskreditujući ili ne, šire društveno mnjenje se na neki način kompromituje. Ono samo dokazuje svoju ograničenost. Na sve ovo je već ranije ukazano kroz iskaz da se prolazak ponekad desi u situacijama koje se posmatraju kao deo zabave. Osoba koja s vremena na vreme prođe često prikazuje ovaj incident sa svojim drugarima kao ograničenost normalnih i činjenicu da su sve njihove tvrdnje o različitosti čista racionalizacija.8 Pogreške pri identifikaciji su često predmet ismevanja, likovanja onih koji prođu i njihovih prijatelja. Slično tome, oni kojima se desi da u nekom momentu rutinski prikriju svoj lični i profesionalni identitet mogu početi da uživaju u iskušavanju vraga, vodeći razgovor u pravcu da oni koji su normalni od sebe prave budale, tako što govore stvari koje su diskreditovane prisustvom onog ko je prošao. U takvim slučajevima ono što je pogrešno nije osoba koja je drugačija, već svi oni koji se nađu u određenoj situaciji i pokušaju da održe konvencionalne modele odnošenja. Postoje i drugi primeri - kad je situacija problematična, a ne osoba. Fizički hendikepirana lica, na primer, koja su u situaciji da ih neznanci zapljusnu saosećanjem i ispitivanjem, mogu pone8 Videti: Goflman, Asylums,

op. cit., p. 1 1 2 .

Sopstvo i njegov

dvojnik

149

kad zaštititi svoju privatnost upražnjavanjem nečeg što ne spada u taktičnost. Tako je devojka koja ima samo jednu nogu, udovoljavajući mnogim pitanjima neznanaca vezanim za njen gubitak, izmislila igru koju je nazvala „Butkice i nogice", u kojoj je deo igre bio da se odgovori na pitanje na dramatičan neukusan način.9 Druga devojka sa istim problemom navodi svoju, sličnu strategiju: Užasno me iritiraju pitanja vezana za način kako sam izgubila nogu, tako da sam smislila odgovor koji ljude uglavnom demotiviše da dalje ispituju: „Pozajmila sam novac od banke koja drži moju nogu kao zalog". 10

Kratak odgovor koji dokrajči neželjenog radoznalca je i ovaj: „Sirotice, vidim da si izgubila nogu." To je prilika za tuš: „Baš sam nepažljiva!" 11

Pored ovog, postoji malo grublja umetnost „pomeranja" drugih, pomoću koje agresivni članovi grupe hendikepiranih, tokom društvenih dešavanja, izmisle priču o sebi i svojim osećanjima za neznance koji na nespretan način iskazuju svoje saosećanje s njima; priča je tako osmišljena da uvek dođe do tačke gde postane očigledno da je to čista izmišljotina. Hladan pogled, naravno, može osujetiti nasrtljivca pre nego što bilo šta pokuša, kao što ilustruje primer jednog netrpeljivog kepeca: Bilo je i tvrdokožaca, koji bi buljili poput brdana koji sidu u dolinu da pogledaju predstavu putujućeg pozorišta. Bilo je onih koji bi te kradomice posmatrali, potajno, i spustili pogled, crveneći kad bi bili otkriveni. Postoje oni sažaljivi, čije coktanje jezikom biste mogli čuti kad prođu pored vas. Ali, što je još gore, ima pričalica, koji bi govorili čak i ovo: „Zdravo, jadni dečače!" To bi izgovorili na poseban način i s onim posebnim tonom u glasu. 9

Baker, op. cit., pp. 9 2 - 9 4 .

10

Henrich and Kriegel, op. cit., p. 50.

11

Baker, op. cit., p. 97, u: Wright, op. cit., p. 2 1 2 .

150

Stigma

Imam standardni način odbrane - hladan pogled. Tako ukočenim pogledom, uperenim na svoje sugrađane, mogu da resim osnovni problem - da izađem živ iz metroa.' 2

Od ovoga je samo jedan korak do situacije kad ubogaljena deca povremeno uspeju da istuku nekog ko ih zadirkuje, ili osoba, koje su ljubazno, ali očigledno isključene iz nekog miljea, koje se uključe u taj milje u grupi i to sa određenim namerama. 13 Društvena stvarnost koju uljudno održavaju povodljivi članovi neke određene stigmatizovane kategorije i normalni sama će imati svoju istoriju. Kad, kao u slučaju razvoda ili irske manjine, ova osobina uveliko izgubi na snazi kao stigma, nastaće period kad će prethodna definicija situacije biti sve više i više napadana, najpre možda u komedijama na sceni, a potom u mešanim kontaktima na javnim mestima, sve dok se ne uspostavi kontrola nad obe situacije, što će se morati čuvati kao tajna ili će se morati bolno zaobilaziti. Kao zaključak, ponovio bih da stigma ne uključuje toliko konkretne pojedince koji mogu da se razvrstaju u dve grupe, stigmatizovane i normalne, kao rastuće procese u dvema društvenim ulogama, pri čemu svaka osoba učestvuje u obe, bar pri nekim kontaktima i u nekim fazama svog života. Normalni i stigmatizovani nisu osobe već pre perspektive. One nastaju u društvenim situacijama tokom kombinovanih kontakata na osnovu nerealizovanih normi koje će se najverovatnije aktivirati pri susretu. Osobine koje osobu prate tokom života mogu dovesti do toga da osoba postane tip odbačene osobe. Može se desiti da osoba mora da igra ulogu stigmatizovane osobe u skoro svim društvenim prilikama u kojima se zadesi, ponašajući se kao da joj to prirodno sleduje, kao što sam ja učinio, kao stigmatizovana osoba čija je životna pozicija postavlja na suprotnu stranu od nor12

Viscardi, A Man's Stature, p. 70, u: Wright, op. cit., p. 2 1 4 . 0 sličnim tehnika-

ma koje koriste ljudi sa kukom, videti: Russel, op. cit., pp. 1 2 2 - 1 2 3 . 13

Eksperimenti ovog tipa zastupljeni su u: M . Kohn and R. Williams, ^„„Situ-

ational Patterning in Intergroup Relations", American (1956), 1 6 4 - 1 7 4 .

Sociological

Review, X X I

Sopstvo i njegov

dvojnik

151

malnih. Naravno, njene specifične stigmatične karakteristike ne određuju prirodu ove dve uloge, normalne i stigmatizovane, već samo učestalost kojom će osoba igrati svaku od ovih uloga ponaosob. Kako dolazi do preplitanja uloga, ne konkretnih osoba, ne treba primiti kao iznenađenje da osoba koja je stigmatizovana u jednom domenu iskazuje predrasude prema osobama koje su stigmatizovane u nekom drugom domenu. Izgleda da su direktni kontakti, bar u američkom društvu, tako osmišljeni da su naročito skloni ovakvoj vrsti problema koja se razmatra u ovom eseju. Isto tako, velika je verovatnoća da će diskrepancija između virtuelnog i stvarnog identiteta uvek biti prisutna i uvek će stvarati potrebu za kontrolom tenzije (vezanu za diskreditovanog) i za kontrolom informacija (vezanu za diskreditujuće). U slučaju gde je stigma veoma uočljiva ili napadna, ili gde se prenosi porodičnom linijom, i krajnja kolebanja u odnošenju mogu imati veoma snažan uticaj na one koji su prihvatili ulogu stigmatizovanog. Svakako da uočljiva nepoželjnost posebne lične osobine, i njenog kapaciteta da pokrene procese na relaciji stigma-normalno, ima svoju istoriju, istoriju koja se redovno menja u skladu sa svrhom društvenih aktivnosti. I mada može da se iznese tvrdnja da procesi stigme imaju opštu društvenu funkciju da osnaže društvo među onima koje društvo ne podržava, u skladu sa čim su izuzeti od promena, mora se zapaziti da su uključene dodatne funkcije koje značajno variraju u zavisnosti od tipa stigme. Stigmatizovanje onih koji imaju lošu moralnu prošlost može predstavljati zvaničnu društvenu kontrolu; stigmatizovanje onih koji pripadaju određenim rasnim, religijskim i etničkim grupama svakako služi kao sredstvo da se ove manjine izmeste sa određenih područja nadmetanja; devalviranje onih koji imaju telesne mane može se interpretirati kao doprinos neophodnom sužavanju opredeljenja kod udvaranja. 14

14

Za ovu smernicu zahvalan sam Dejvidu Maci (David Matza).

5.

Devijacije i devijantnost

K

ad se dinamika ove sramne razlike sagleda kao opšta karakteristika društvenog života, onda se možemo pozabaviti odnosom njihovih studija sa sličnom problematikom koje su vezane za pojam „devijantnost" - reč koja je trenutno popularna i sve do sada se izbegavala, uprkos prigodnosti ove odrednice. 1 Ako se krene od veoma opšteg pojma grupe pojedinaca koje dele iste vrednosti i koji se pridržavaju određenih društvenih normi vezanih za ponašanje i lične karakteristike, onda se svaka osoba koja se ne pridržava ovih normi može smatrati devijantnom, a njena specifičnost devijacijom. Ne verujem da svi devijanti imaju toliko zajedničkog da bi opravdali posebne analize; oni se razlikuju na mnogo više načina nego što su slični, delimično zbog razlike koja zavisi od obima grupe u kojoj se devijacija može pojaviti. Ipak, ovo područje se može podeliti u manje jedinice, od kojih neke zaslužuju obradu. 1

Neverovatna je brzina kojom su oni iz krugova društvene nauke navikli na

korišćenje termina „devijant", kao da oni na koje se ovaj termin odnosi imaju dovoljno toga zajedničkog tako da se o njima mogu reći značajne stvari posmatrajući ih kao celinu. Kao da postoji neusklađenost koju uzrokuje rad lekara (što im stvara još više posla), tako da postoje kategorije ljudi koje stvaraju i koji se bave društvom, a onda proučavaju te kategorije.

154

Stigma

Zna se da potvrđene visoke pozicije u malim, usko povezanim grupama mogu obezbeđivati dopuštenje da se skrene u devijantno i da se bude devijant. Odnos takvog devijanta s grupom, i konceptom koji članovi grupe imaju za njega, podrazumeva restrukturiranje u zavisnosti od devijacije. (Kad je grupa velika, oni bitni mogu smatrati za shodno da se u potpunosti uklope na sve uočljive načine.) Član koji se definiše kao fizički bolestan nalazi se u veoma sličnoj situaciji; ukoliko se dobro nosi sa svojim fizičkim statusom on se može udaljiti od standarda, koji u tom slučaju ne mora da se povezuje s njim, niti se on tada ubraja u grupu kojoj pripada. Poznati i bolesni mogu imati slobodu da budu devijanti upravo zbog devijacije koja je potpuno isključena, što ne dovodi do reidentifikacije. Njihova specifična situacija pokazuje da su oni sve ostalo osim devijanti, u uobičajenom poimanju te reči.2 U mnogim usko povezanim grupama i zajednicama postoje članovi kod kojih postoji devijacija, bilo u ponašanju, bilo po karakteristikama koje poseduju, ili i u jednom i u drugom, i kao posledica toga igraju posebnu ulogu, postaju simbol grupe i izvođači nekih klovnovskih funkcija, čak i onda kad nisu prihvaćeni od ostalih članova.3 Karakteristično je za ovakvog pojedinca da on prestaje da igra igru držanja rastojanja, prilazi lako i lako mu prilaze. Često se nalazi u centru pažnje i privlači druge da oko njega stvore krug, čak i kad ga to na neki način lišava statusa ravnopravnog učesnika. On služi kao maskota grupe, mada je u izvesnom smislu okarakterisan kao ravnopravni član. Seoska luda, gradski pijanac i klovn čete su tradicionalni primeri. Može se očekivati da se u grupi nađe po jedan takav lik, jer je jedan sasvim dovoljan, a sve iznad tog broja predstavlja teret za zajednicu. Može nositi naziv devijant grupe da bi bilo jasno da je on 2 Kompleksan odnos koji devijant ima sa svojom g r u p o m p o n o v o je istražio L. C o s e r , „ S o m e Functions of Deviant Behavior and N o r m a t i v e Flexibility", America« Journal of Sociology, L X V I I I (1962), 1 7 2 - 1 8 1 . 3

O o v i m i d r u g i m funkcijama devijanta videti: R. Dentier and K. Erickson,

„The Functions of Deviance in Groups", Social Problems, V I I ( 1 9 5 9 ) , 9 8 - 1 0 7 .

Devijacije

i

devijantnost

155

devijant samo u okviru jedne grupe, ne samo u vezi sa normama, i da ga njegova snažno, mada ambivalentno pripadanje grupi razlikuje od drugog tipa devijanta - pojedinca izolovanog od grupe koji je u društvenim situacijama deo grupe ali nije njihov. (Kad devijanta grupe napadnu autsajderi, grupa može stati u njegovu odbranu; kad napadnu pojedinca izolovanog od grupe, on će verovatno morati da se brani sam, bez ičije pomoći.) Važno je uočiti da su svi tipovi devijanata koji su ovde razmatrani snažan deo kruga u kome se šire informacije iz njihove opširne biografije - kompletne lične identifikacije. Navedeno je da se u manjim grupama devijant grupe može razlikovati od ostalih devijanata po tome što, za razliku od drugih devijanata, ima iskrivljen odnos prema moralnom životu koji prosečni članovi zagovaraju. Ukoliko neko želi da uporedi ostale društvene uloge sa ulogom devijanta grupe, možda je uputno uzeti u obzir one pojedince koji se ne uklapaju u uobičajenu moralnost, mada nisu okarakterisani kao devijanti. Kako se „referentni sistem" pomera od malih grupa, poput porodice, ka grupama koje pokrivaju uže specijalizovane grupne uloge, kristališu se dve uloge. Jedna od ovih izdvojenih savezničkih uloga je uloga sveštenika, pojedinca koji služi kao primer ispravnog života i živi pravilnije od većine normalnih ljudi. Druga uloga odnosi se na službenika koji služi zakonu, čiji dan se sastoji od praćenja prekršaja drugih ljudi.4 Kad se „referentni sistem" dalje pomeri sa lokalne zajednice gde se dešavaju direktni kontakti na šira područja grada (njegovih sastavnih područja, utočišta i stambenih četvrti), odgovarajuće pomeranje se dešava u značenju različitih devijacija. Jedna takva devijacija je ovde važna, devijacija koja je karakteristika pojedinaca koje drugi vide kao nekog ko namerno i otvoreno ne želi da prihvati društvenu poziciju koja im je dodeljena, i ko se ponaša suprotno pravilima i pomalo buntovnički prema 4

O v a tema je obrađena u: H. Becker, Outsiders (New York: Free Press of Glen-

coe, 1963), pp. 1 4 5 - 1 6 3 .

150

Stigma

bazičnim institucijama5 - porodici, stereotipnoj podeli uloga između polova, redovnom zaposlenju koje uključuje i potvrdu ličnog identiteta na nivou društva, i podelu uslovljenu klasom i rasom. Ovo su „nezadovoljnici". Oni sami formiraju svoje stavove i mogu se svrstati u ekscentrike ili „likove". Oni čije su aktivnosti kolektivne ili su stacionirani u zgradi ili nekom drugom mestu (često su te aktivnosti vezane za posebno područje), nazivaju se okultistima. Oni koji su deo subzajednice ili miljea mogu se imenovati kao socijalni devijanti, a njihov kolektivni život bi nosio naziv devijantne zajednice.6 Oni čine posebnu vrstu, no samo jednu vrstu devijantnog. Ako bi postojalo polje istraživanja pod nazivom „devijantnost", njegovo jezgro bi sačinjavali pre svega devijanti društva koji su ovde definisani. Prostitutke, narkomani, delinkventi, kriminalci, džez muzičari, boemi, Cigani, karnevalsko osoblje, lutalice, alkoholičari, zabavljači, kockari, beskućnici, homoseksualci 7 5

Opšti stav, na koji m i je ukazala Doroti Smit (Dorothy Smith).

6 Termin „devijantna zajednica" nije sasvim zadovoljavajući zato što ne razjašnjava dve stvari: da li ova zajednica jeste ili nije specifična po strukturnim standardima koji su izvedeni iz analiza sastava običnih zajednica; te da li su pripadnici ove zajednice društveni devijanti. Vojni garnizon, čiji su članovi isključivo jednog pola, koji je smešten na nenaseljenom području, u p r v o m značenju te reči predstavlja devijantnu zajednicu, no nije prvenstveno zajednica društvenih devijanata. 7

Termin „homoseksualac" generalno se koristi da označi onog ko je seksualno

usmeren na pripadnike istog pola kao što je i on sam, što se naziva „homoseksualnost". O v o značenje je zasnovano na medicinskim i zakonskim okvirima i daje suviše široku i heterogenu kategorizaciju za korišćenje ove reči u ovom slučaju. Ja mislim samo na one jedinke koje su deo posebne zajednice gde se pripadnici jednog pola smatraju najpoželjnijim seksualnim objektima, i gde je društvenost organizovana u smeru praćenja i zabave ovih objekata. Po o v o m konceptu, postoje četiri osnovne vrste homoseksualnog života: ženski i muški tipovi koji se nalaze u institucijama p o d nadzorom; ženski i muški ,,gej" svetovi koji postoje u urbanim centrima. (O njima videti: E. Hooker, op. cit.) Važno je istaći da pojedinac m o ž e biti član gej sveta, a da ipak ne učestvuje u homoseksualnoj praksi, kao što m o ž e eksploatisati ono što je gej kroz prodaju seksualnih usluga bez društvenog i duhovnog učešća u gej zajednicama. (U o v o m poslednjem smislu videti: Reiss, op. cit.) Ukoliko se termin homoseksualac koristi da označi nekog

Devijacije

i

devijantnost

157

i gradska sirotinja - svi oni bi bili obuhvaćeni. Njima je uskraćena mogućnost da napreduju u različitim cenjenim društvenim područjima; oni otvoreno pokazuju da nemaju nikakvog poštovanja za one koji bi želeli da im se poboljša položaj, nisu pobožni, oni se ne uklapaju ni u jednu šemu društvene motivacije. Kad se jednom ustanovi jezgro društvene devijantnosti, onda se može baviti perifernim područjima: osnovnim zajednicama političkih radikala koji ne samo da glasaju drugačije od ostalih, već provode mnogo više vremena nego što je neophodno, kad je u pitanju politika, sa onima koji su njihovi istomišljenici; bogatim putnicima koji nisu zaglavljeni u nedeljni raspored i provode vreme putujući od jednog letovališta do drugog; onima koji veći deo vremena provode u inostranstvu i rutinski šetkaju od restorana do barova sa Ameriken ekspres karticom; asimilacijom etničkih grešnika koji se nalaze između dva sveta, svog rodnog sveta i sveta svojih roditelja, i zbog toga odbijaju mobilnost koja im je dostupna, pokrivajući svoju društvenu školsku socijalizaciju nečim što bi većina normalnih videla kao groteskno prerušavanje religijske ortodoksije; ljudi koji nisu u braku ili su tek ušli u brak a koji sebe lišavaju mogućnosti da podižu porodicu i umesto toga podržavaju neko nejasno društvo koje se protivi, mada slabo i kratkoročno, porodičnom sistemu. Skoro u svim ovim slučajevima otkriva se nezadovoljstvo, što važi i za ekscentrike i okultiste, te se na ovaj način stvara tanka linija koja se može povući između njih i devijanata, s druge strane, naime tihi nezadovoljnici - hobisti koji postaju tako posvećeni svom hobiju da im ostaje samo mrvica vremena za građanska druženja, kao što je slučaj kod nekih strastvenih kolekcionara markica, teniskih igrača i ljubitelja sportskih kola. Socijalni devijanti, kao što je objašnjeno, šepure se svojim odbijanjem da prihvate svoje mesto i privremeno im se ovo odbijanje toleriše ukoliko ne iskače iz ekoloških granica njihove zajednice. Poput etničkih i rasnih geta, ove zajednice predstavljaju ko učestvuje u posebnoj vrsti seksualnog čina, onda termin „homoseksualnost" treba koristiti da se označi neko ko je deo posebne vrste devijantne zajednice.

158

Stigma

sklonište u samoodbrani i mesto gde svaki devijant može otvoreno gajiti stav da je bar isto toliko dobar kao i bilo ko drugi. No, u velikom broju slučajeva socijalni devijanti često smatraju da nisu jednaki sa normalnima, već da su bolji od njih i da je život kojim žive bolji od onog kojim bi živeli da nisu to što jesu. Socijalni devijanti takode obezbeduju model postojanja za normalne osobe koje se nisu snašle, pružajući ne samo saosećanje već ih i regrutujući. (Okultisti takode primaju obraćenike, naravno, pažnja je usmerena na programe koji se tiču konkretnog delanja, a ne stila življenja.) Upućeni mogu postati njihovi saputnici. Teorijski, devijantna zajednica bi mogla da predstavlja za veće društvo ono što devijant grupe predstavlja za svoju grupu, no, iako je ovo moguće, niko još nije uspeo to da demonstrira. Problem je u tome što veliko područje sa kojeg se regrutuje u devijantnu zajednicu nije jasan sistem sam za sebe, entitet sa svojim potrebama i funkcijama, kao što je to u maloj grupi gde se ostvaruje direktan kontakt. Ovde se razmatraju dve vrste devijanata: devijanti grupe i društveni devijanti. Treba pomenuti dva srodna tipa društvenih kategorija. U prvi tip spadaju grupe etničke i rasne manjine:8 pojedinci koji imaju zajedničku istoriju i kulturu (često i isto nacionalno poreklo), koji prenose svoje članstvo porodičnom linijom, koji su u poziciji da zahtevaju odanost od nekih svojih članova, i koji su u relativno nezavidnoj poziciji u društvu. U drugi tip spadaju oni članovi niže klase koji sasvim jasno nose obeležje svog statusa kroz način izražavanja, izgled, ponašanje, i koji, kad su u pitanju javne društvene institucije, smatraju da su građani drugog reda. Sad je jasno da će se devijanti grupe, socijalni devijanti, pripadnici manjina i osobe iz niže klase verovatno zateći u poziciji da se osećaju kao stigmatizovane osobe, nesigurne u način na koji će biti primljene u direktnom kontaktu, jer ih se duboko dotiče reakcija na ovakvo stanje. Ovo će biti tako ako ni iz jednog 8

O skorašnjim analitičkim tretmanima videti: R . Glass, „Insiders-Outsiders:

The Position of Minorities", New Left Review, X V I I (Winter, 1962), 3 4 - 3 5 .

Devijacije

i

devijantnost

159

drugog razloga odrasli nemaju obavezu da kontaktiraju službene organizacije, kako one komercijalne tako i civilne, gde se uljudan, ujednačen tretman bazira na činjenici da je neko građanin, ali gde će se javiti uvažavanje individualnih vrednosti koje su zasnovane na pravim idealima srednje klase. Jasno je, naravno, da potpuno razmatranje bilo koje od ove četiri kategorije nadilazi i prevazilazi ono što je neophodno za razmatranje u proučavanju stigme. Na primer, postoje devijantne zajednice čiji članovi, naročito kad su van svog miljea, nisu preterano zabrinuti oko toga da li su društveno prihvaćeni, i stoga nije primereno analizirati ih u vezi sa upravljanjem stigmom. Primer bi mogla biti neka topla plaža u Americi, na kojoj je dosta mladih koji još uvek nisu preterano zainteresovani za posao i koji se rado prepuštaju različitim oblicima jahanja na talasima. Ne treba zaboraviti da, pored ove četiri kategorije koje su pomenute, postoje osobe u nepovoljnom položaju koje nisu stigmatizovane, na primer neko ko je u braku sa osobom koja je zla i sebična, ili neko ko sa malim primanjima podiže četvoro dece,9 ili neko čiji je fizički hendikep (na primer blago oštećenje sluha) deo njegovog života, mada niko, uključujući i samu osobu, nije svestan ove njegove fizičke nesposobnosti. 10 Smatram da stigmatizovane osobe imaju dovoljno situacija koje su im zajedničke u životu da potvrde sve ove klasifikacije u svrhu ove analize. Stoga je izdvojena suština iz tradicionalnog polja društvenih problema, kao što su rasa, etnički odnosi, društvena dezorganizacija, kriminologija, društvena patologija, i devijantnost - ekstrakt nečega što je svim ovim poljima zajedničko. Ove zajedničke karakteristike se mogu svrstati na osnovu malog broja pretpostavki vezanih za ljudsku prirodu. Ono što preostane u svakom od ovih tradicionalnih polja može se preispitati kroz karakteristiku koja je specifično vezana za to polje, i na taj način se obezbeđuje analitička koherentnost, što predstavlja čisto istorijsko i nenamerno jedinstvo. Upoznatost sa onim što 9 Toynbee, op. cit., Chaps. 15 i 17. 10

Primer se može naći u: Henrich and Kriegel,o/>. cit., pp. 1 7 8 - 1 8 0 .

i6o

Stigma

rasni odnosi, godište i mentalno zdravlje imaju zajedničko može pomoći da se dalje razotkrije ono po čemu se razlikuju. Možda bi u svakom od ovih slučajeva pravi izbor bio da se zadrže stara samostalna područja, no bar bi bilo jasno da je svako područje samo nešto na šta treba primeniti više perspektiva i da razvoj bilo koje od ovih koherentnih analitičkih perspektiva neće proizići iz onih perspektiva koje svoj interes ograničavaju samo na jedno samostalno polje.

Erving Gofman i društvena konstrukcija stigme

Sociologija Ervinga Gofmana danas pripada već klasičnom sociološkom nasleđu. Iako skorašnjeg datuma, njegova socijalna dramaturgija zaokružila je drevnu sociološku težnju da se susretne sa običnim čovekom; da se sa apstraktnih i često zamagljenih koncepata društvenog sistema spusti u podnožje svakodnevice gde susreće konkretne aktere i njihova neposredna delanja; da zaobiđe velike teleološke narative o konačnim istorijskim ishodištima društva i da se suoči sa „malim" ciljevima ljudi u svakodnevnom životu koji u svojoj isprepletanosti konstituišu dinamiku društvenog života. Istovremeno, Gofmanova sociologija dala je neprocenjiv doprinos u trajnom istorijskom balansiranju sociologije na dihotomnim osama mikro/makro; pojedinac/društvo; struktura/akcija. Iako Gofman nije niti jedini, niti prvi - mikrointerakcionistička tradicija je starija od socijalne dramaturgije i prepoznatljiva je po velikim imenima kao što su Kuli (Charles Horton Cooley [1864-1929]); Mid (George Herbert Mead [1863-1931]); Blumer (Herbert Blumer [19001987]); Šuc (Alfred Schutz [1899-1959]) i drugi, kao i po uticajnim orijentacijama kao što su interpretativna sociologija, veberijanska sociologija razumevanja, fenomenologija i sociološki hermeneutički krug - koji je pokušao, u multiparadigmatskom polju sociologije, da artikuliše alternativnu paradigmu, njegov

Stigma

162

dramaturški pristup autentični je teorijsko-metodološki sociološki izraz koji je nezaobilazan u svakom savremenom bavljenju čovekom i društvom. Erving Gofman (Erving Goffman), Kanađanin jevrejsko-ukrajinskog porekla, rođen je n . j u n a 1922. godine u Manvilu, ruralnom farmerskom predelu zapadne Alberte, a rano detinjstvo je proveo u kanadskoj provinciji Manitoba. U lokalnom administrativnom sedištu Daufin završio je srednju tehničku školu St. Džon, a 1939. godine upisuje se na studije hernije na Manitoba univerzitetu i tokom studija radi za National Film Board of Canada. Godine 1945. diplomirao je na Univerzitetu u Torontu, a doktorirao na Čikaškom univerzitetu 1953. godine, gde je studirao na čuvenom odeljenju za sociologiju i antropologiju. Njegov terensko-antropološki boravak na arhipelagu Šetlandskih ostrva tokom 1949/1950. godine, u svojstvu istraživača pri univerzitetu u Edinburgu, rezultirao je doktorskom disertacijom pod nazivom Komunikativno ponašanje u jednoj ostrvskoj zajednici i, kasnije, verovatno njegovim najpoznatijim delom Kako se predstavljamo u svakodnevnom životuGodine 1958. postaje član Departmana za sociologiju Univerziteta u Kaliforniji (Berkli), a 1968. godine profesor sociologije i antropologije na Departmanu za sociologiju i antropologiju Univerziteta u Pensilvaniji. Tokom 1981/82. godine bio je predsednik Američke sociološke asocijacije. Erving Gofman je umro 19. novembra 1982. godine. Od desetak knjiga koje napisao, najveći broj neposredno se odnosi na socijalnu dramaturgiju, odnosno na polje mikrointerakcionističke sociološke tradicije i interpretativne sociologije. Međutim, Stigma je jedno sasvim posebno delo koje, uprkos snažnim kritikama same Gofmanove sociologije od strane ra1

E. G o f m a n , Kako se predstavljamo

u svakodnevnom

životu, Geopoetika, Beo-

grad, 2000. (E. G o i f m a n , The Presentation of Self in Everyday

Life, Knopf Double-

day Publishing Group, 1 9 5 9 - i University of Edinburgh Press, 1956).

Društvena

konstrukcija

stigme

163

dikalnih/refleksivnih sociologa šezdesetih i sedamdesetih godina (posebno Alvina Guldnera), duboko zadire ispod površine svakodnevice uobičajenih ljudskih susreta. Kao i njegovi Azili (Asylums: Essays on the Social Situation of Mental Patients and Other Inmates, 1961), i Stigma se može posmatrati kao svojevrsna kritika ne samo savremenog (američkog) društva, već i kao pretfukoovski kritički žanr koji dekonstruiše epohalni odnos prema nenormalnima. Kao i Mišel Fuko gotovo deceniju kasnije, u svojim predavanjima o nenormalnima na Kolež de Fransu (1974/75) i Gofman je na tragu mnogo dubljih odnosa prema onome što se prikazuje (socijalno konstruiše) kao anomalija, nedostatak, nakaznost, invalidnost, deformitet, delinkventnost, moralna nakaznost, izopačenje najrazličitijih vrsta. Ipak, dok Fuko dospeva do istorijskih sedimenata osamnaestog i devetnaestog veka.kao onih epohalnih matrica koje generišu naša svakodnevna znanja o nenormalnostima, preko trijedra nakaznosti: fizičke nakaznosti (u merkantilističkom odnosu prema deformitetima bogalj ili nakaza više nisu, ili nisu samo, odstupanje od lika Tvorca, već in-validi, in-validni u kontekstu izrastajuće proizvodne kapitalističke, industrijske civilizacije); korekcionara (za koga se pretpostavlja da se može popraviti, korigovati; hospitalizovati, resocijalizovati prema normativnim okvirima medikalizovanih diskursa o normalnosti i izrastajućih pedagoških tehnika) i onaniste (seksualne nakaze koja se sukobljava sa izrastajućom biologijom seksualnosti), ali i onog širokog epistemološkog polja koje proizvodi medicinski, pravni, psihijatrijski, pedagoški, pa i sociološki diskurs o nenormalnostima, Gofman nije toliko zainteresovan za istoriju ili pre arheologiju naših društvenih praksi u ophođenju prema nenormalnima. Različite metodološke pozicije proizvele su ovde dve ravni uvida u stigmu: jednu - strukturalističku, i drugu - interpretativnu. U tom smislu, Gofmanova Stigma se može čitati i kao izvrsna kvalitativna metodološka studija koja ne namerava da ponudi apstraktne formulacije o institucionalizovanim diskursima o stigmi, nego životne priče konkretnih

164

Stigma

ljudi koji se suočavaju sa društvenom izolacijom, ograničenim odnosima sa širim institucionalnim okruženjem i sopstvenom psihologijom društveno uslovljenih i internalizovanih predstava o sopstvenim nedostacima. No, ipak, slično Fukoovom trijedru, Gofman izdvaja tri različita tipa stigme: Prvi je telesna unakaženost - razni deformiteti tela. Zatim postoji slabost karaktera koja se ispoljava kao slaba volja, dominantne ili neprirodne strasti, sumnjiva ili kruta verovanja, nepoštenje, koji su svi izvedeni iz zabeleženih slučajeva, na primer, mentalnog poremećaja, zatvora, zavisnosti, alkoholizma, homoseksualnosti, nezaposlenosti, pokušaja samoubistva i radikalnog političkog ponašanja. Konačno, postoji plemenska stigma, nacionalna i verska, koja predstavlja takvu vrstu stigme koja se prenosi s kolena na koleno i jednako zahvata sve članove porodice. U svim ovim različitim primerima stigme, uključujući i one koje su Grci tako imenovali, nalaze se iste sociološke karakteristike: osoba koja bi lako mogla biti prihvaćena u uobičajenim društvenim odnosima poseduje neku crtu koja se izdvaja i doprinosi da drugi napuste tu osobu i zanemare njene ostale karakteristike. Ta osoba poseduje stigmu, neželjenu različitost koja uslovljava naša očekivanja.

Pored ove tipologije, Gofman skreće pažnju na to da postoje određene ključne karakteristike u životnim situacijama stigmatizovanih osoba. Radi se, zapravo, o onim društvenim situacijama koje reprodukuju samu stigmu kao socijalni identitet, odnosno društveni fenomen: „Radi se o nečemu što se često, iako neodređeno, naziva 'prihvatanjem'. Oni koji s njom dolaze u dodir ne ukazuju joj poštovanje i pažnju koje im nekontaminirani aspekti njenog društvenog identiteta nalažu da se pripreme da joj pruže, a njoj da se pripremi da to prihvati; ona pojačava ovo uskraćivanje smatrajući da zbog nekih svojih karakteristika to i zaslužuje". Mi, normalni, čini se, nikada ne možemo da se oslobodimo „tuđe" stigme. U tom smislu, ona je naša - naša konstrukcija

Društvena

konstrukcija

stigme

165

drugih. Čak i u takvim situacijama kada se radi o onom tipu stigmatizovanih socijalnih identiteta čiji je nedostatak privremen ili je moguća resocijalizatorska ili neka druga kazneno-pravna, pedagoška, psihološka, medicinsko-terapijska ili društvena intervencija, stigma ostaje. „Kad je takva popravka moguća" - kaže Gofman - „rezultat često ne bude sticanje potpunog normalnog statusa, već transformacija od nekog sa određenom manom u nekog ko ima dosje da je ispravio određenu manu." U tom smislu, na primer, gotovo po pravilu, izlečeni alkoholičari žive sa stigmom bivših alkoholičara; pušteni na slobodu sa stigmom „bivših robijaša"; izlečeni narkomani sa stigmom „bivših narkomana" itd. Dakle, oni, jednom stigmatizovani, najčešće ostaju stigmatizovani trajno. To posebno važi za „seksualne nakaze": homoseksualce, transvestite, hermafrodite, jednom rečju fukoovske „onaniste", te posebno za one čija je „izopačena" seksualnost stigmatizovana HIV-om - ne samo smrtonosnom bolešću, već i trajnom i dubokom stigmom koja vodi u izolaciju, društveno izopštenje, nerazumevanje, osudu, gađenje i strah. Gofmanova Stigma poslužiće svima, i stigmatizovanima i onima koje društvo smatra normalnim, da se suoče sa sopstvenim predstavama o normalnosti i nenormalnosti koje su društveno konstruisane, te o duboko ukorenjenim predrasudama prema svemu onome što na bilo koji način nije prepoznato kao prosečno - kao „naše".

Dušan Marinković