Ernst Robert Kurcijus - Evropska književnost i latinski srednji vek I deo

кгшжитл шнсло

%

емпнммрп

» м ст 1« т

куиии ус

I НГОИСКЛ КЊ ИЖ 1 в н о с т и л л ти нски

СРЕДИ»И ВНК

Ј К Њ И Ж ЕВНА

м исао

Уређивачки одбор М ИЛОРАД •ВУРИЋ. . ЗОРАН КОНСТАНТИНОВИЋ . НРЕДРАГ П А ЛА ВЕСТРА . НОВИДА ПЕТКОВИЋ . НИКША СТИПЧЕВИЂ. . ИВО ТАРТАЉА

кј ^ и ж е в н а

СРПСКА

ЗАДР^ГА

ЕРНСТ РОБЕРТ КУРЦИЈУС

ЕВРОПСКА КЊИЖЕВНОСТ И ЛАТИНСКИ СРЕДЊИ ВЕК

Н1ТУЗЏ0

БЕОГРАД 1996.

*

4

'

3?

’

}

« ЈГ

_ Ј Наслов оригинала Е К Н В Т Н О В Е К Т СТЈНТГСЈ8

ЕИНОРА15СНЕ Е1ТЕНАТТЈК

ЦИО

ЕАТЕ1Н15СНЕ5 М1ТТЕГАЕТЕН Х е ћ т е АиПа^е, Р гапске Уег1ај». В егп ипнво. Алн моја кЈклга не обраћа се само иаучиицима нсго и л>у6ител>има књнжевностн. У предговору своје Историје кригшсе (Н ш огу о / СпПС1$т) кажс Џори Сснтсбеои (Сеог^е Заш&оигу): Л јпепА мко г> аг опсс јгхспшу, то$т сот реит , апЈ ој а сгу ро$ти1ате ој ту ћоок (Деоан пр*гјател> којн јс ујсдно и благонаклок н исома компетснтаи. а различитс орн.Јвктацнјс V крнтнчком мншл>ен>у, сташ о ми је примсдбу дл 'кјкнжсвност третирам као нешто за оебе самостадно’. Пожу^жо сам да прмлнам ту оптгжбу « изјавим да је >ттраво то гланни постулат моје књихе")- Нарааио да се књнжевност ис може апоолутно изолоаати, хао што је и Састсбери саакако знао. И у мојој к ш и наћи Нс се стварн којс без К. Г. Јунга не бнх могао да виднм; додирују се и проблеми историје морала или исторнје фнлозофнје; дознајс се лонешто о сеаам слободмих уметности, о уни»ерзитстима итд. Али поа рефлекторима увек стоји књнжеаност: н>ене теме, њеие технике. н>сиа биологија, њена социологија. Моћи ће у овој осњкзи да се нађе шгформација откуда далази реч литература и какав је омисао лрвобитно ммала; шта је канон писаца; како је створен појам класичара и клко се он мењао. Истражују се варијабилни «ли констактки феномени књижевне биологије: супротност између ..старих" и .дАладих"; антнкласична струјања, која се данас озиачавају као барокна, а за која ја предлажем назнв маниризам. Поезија се истражујс у њеном осшосу хгрема филозофији и теологији. Поставља се питан*е којим средствима је она идеалкзовала човеков живот (јунаштво, пастирство) и прнршу (описнвање нејзажа) и хоје је сталне 8

П Р К Д ГО В О Р Д Р УГО М

ИПДАИ.У

тнповс п-ирадила и\ то. Сва та и дрижсаности, нагука о кн.ижетпгостн, онако како се оие данас ирактнку ју. Данашн>а археологаја је уз помоћ фотгографија нд ваздуха, са вслнке висинс, налравила изненаћујућа открнћа. Уз помоћ те техшпсе се нпр. уопело да се лрви пут уочи пооноримски одбрамбени систем у Северној Африци. Ко стрји на тлу испред гомиле рушевина не може да сагледа целину коју авионски снимак чини видљивом. Али тај сннмак мора онда да се повсћа и да се упореди са генералштаоном картом. Извесну аналошју са овим поступком нуди овде примен»ена техника нстражнвања књижевности. Ако покуша.мо да сагледамо два или два и по миленија западне књижевности, можемо да доћемо до открића која ниоу могућа са нрха црквеног торња. Али то се 1шак може само онда ако је парохијализам специјалиста савесно обавио овој ситан посао. Он, мећутим, чосто недостаје, а са изабраног вишег становишта виде се задаци који би појединачном истраживању обећавали богате резултате. Напредак историјских наука оствариће се у свим случајевима где се комбинују и прожимају специјализација и посматрање целине. Ово двоје се мећусобно стимулише и стоји у комплемента«рном адносу. Специјализам без универзализма је слеп. Ушгверзализам без специјализма је мехур од сапуншде. А што се тиче посматрања целине на пољу литературе, ту важл Сентсберијев аксиом: АпсГеп( чгИкоШ МоДегп гз а $(иткНп%-к1оск, Мо И Ж Е В Н О С Т И Л А Т И Н С К И СРЕ Д Ш И В Е К

н ј г ш је то погребно, и друге које се сазнају само искуством и логички су недокажљиве; нужие и случајне истине; или, како каже Лајбииц, е(егпе11ез е1 у е п 1е$ ен на неких 200 места. Књигу је 1953. Вилард Треск (\УШагс1 Тгазк) превео за ВоШгцтеп Роипс1абоп (Рапсћеоп Воокз), Њујорк, а ускоро потом се појавила и у Лондону (Кои11ес1§е апс! Ке§ап Раи1). Шпанско (Мексико) и португалско (Рио де Жанеиро) издање треба да се појаве ускоро. Италијански и француски превод су најављеш. Бон на Рајни, децембар 1953. Ернст Роберт Курцијус

ИЗ ПРЕДГОВОРА ПРВОМ ИЗДАЊУ Предрадње за ову књигу започете су 1932. године. О њеном настајању известио сам 1945. у хајделбершком часопису »ИЈе Шапс11гш§«. Те странице нећу више да објављујем, јер је књига 1946/47. прераћена. Што сада имам да кажем о томе садржано је у „Осврту" у 18. поглављу. Кад сам започео своје прелиминарне студије објавио сам полемику Немачки дух у опасности (БеШ5сНег СеГ51 т Сејаћг, 1933). Она се окретала против одрицања немачког образовања од самог себе, против мржње према култури и њеној политичко-ооцијалној позадини. Ова књига израсла је из жеље да се послу10

ПРЕДГОВОР др-угом ИЗДАЊУ

жн разумевању западноеврогаже традиције у оној мери у којој се она манифестује у кшижеиности.' Она се не обраћа само научној публици, него и читаоцима који се интересују за књижевност као књижевност. Истраживања спедијалне врсте смедггена су у екскурое. Бон на Рајни, децембар 1947. Ернст Роберт Курцијус

ПО ГЛАВЉ Е I

ЕВРОПСКА КЊИЖЕВНОСТ

Од XIX века наовамо сазнавање природе је учинило веће кораке напред него у свим претходним епохама. Штавише, у порећењу са претходним, ти кораци могу да се означе као несамерљиви. Они су променили облике битисања и отворили нове могућности, чија далекосежност не може да се измери. Много су мање уочљиви, јер мање могу да се осете, кораци напред у сазнавању историје. Они не мењају облике живота, али зато мењају облике мишљења код оних који у њему учествују. Они доводе 'до проширења и просветљивања овести. Резултат овог процеса може да на дуже стазе буде од значаја и за решавање практичних задатака човечанства. Јер, највећи непријатељ морал\ ног и социјалног напретка је запарложеност и ускост \ свести, којој антисоцијални афекти сваке врсте дају исто тако снажну подршку као и лењост у мишљењу, то јест принцип најмањег утрошКа духовне енергије (Ш5 тегНае). Прогрес у сазнавању природе може да се верификује. Нема никаквих разлика у мишљењима о периодичном систему хемијских елемената. Прогрес у историјском сазнању, насупрот томе, може се извести само слободном вољом. Он нема никакав економски и никакав израчунљиви социјални ефект корисности. Он, дакле, наилази на равнодушност, или чак на отпор егоистичких интереса отеловљених у струк13

К Ш Х М Н К Л К » М 1 Ж К Р Н 0 1 'Т н

Л Л Т Н Н С К И С ГК Д 1К П

г>г...

турама моћн(. Нсч:нош1 прогреса у 1кпч>рнјском с а д нанл* увск еу наолованн иоједшши, које нетч>рнјски потрссн као т г о еу ратоан н релолуинје наноде на псчтшскпке новнх тпан>а. Туккднд је на своје исторнографс.ко де.до С>но по.дстакт.т јер је Пслопонески раг с.матрао за највећц рат свнх врсмена. А впстпн је своју .Државу оож ју“ написао под у т с к о м Аларнховог оевлјан>а Гима. .Макијавелцјево спнсател>ско дело је рефлексија франнуске ноходе на Пталију. Револуцнја 1789. н Наполооновн ратови ианедрпдн еу Хегеловт фнлшофију нсторнје. Након пораза 1871. уследнла је Тенова ревнзија франнуске нсторнје. а након услоставлкива хоенцолерновског парства Ннчеова несавремена раеправа о ..Корнстн н штетн неторнје за жнвот" — претеча модернпх дискусија о ,.исторнзму“. Исход Првог светског рата створно је у Н емачкој розонатшу за Шненглерову Прогшст Зашгда. Дуавег је захвата и обогаћено пелокупннм сазнапдш а немачке фплозофнје. теллошје н нсторнографнје било недовршено дело Ернста Трелча ПсториЈам и њ а о в и пробЈелш ( Е п т 51 Тгоећбсћ, 1)сг НШ огшпиј и и Ј јсгпс РгоМстс. 1922). Формнршве модерне псторнјске свестн и њепа актуелна проблематнка ту су приказани на до сада непревазпћен начмн. Псторизаштја свих д\;хоБпнх садржаја п традшшоналшгх вредности у Немачкој је одмакла дал>е него у друш м земллма. Код 1 Можда неће бнти у д у х у времена да се у к а ж е на једн о Јтпозорење нз 1926. годнне. Проитрена демократиЈа. пнсао је Макс Шелер СМах 8сће1ег) — хекаба савезница с-гободног ис-

траж-ивања и фгаозофије прогив до.иинтсије духа везаног за цркву — полако се прегвара у највећу опасност за духовну с.гободу. Онај титг демократије који је у Атини осудио Сократа и Анаксагору поново се уздиже на Западу, а можда и у Северној Америгџи Само тгретежно либера.1на демократија р ел ативно „ма.шх елпга** које борбан избијају на повригину, тскне нас већ сада уче чињенице. савезница је науке и фшгозофије. Демократија која ;е доиила на власт и на крају проширена на жене и недораслу децу није пријатељица не:о ттре непријатељица разума и науке. Код нас у Неманкој то пониње црквени.и идеолошким професуршна и соција.1демокрагски.н „казнени.н прафесурамал, А ли причекајте! Процес ће ићи и да.ие (МАХ ЗСНЕћЕК, Ше \\*тззепзјогтсп итхс! (Ие СезеНздћаЈ* — Об.гици знања и друштво, 1926, 89). 14

копнене путеве до ње, што коначно има за последицу Цезарово освајање Галије. Зашто су се Римљани зауставили на Рајни, уместо да продру до Висле или до Дњестра? Зато што је у Августовој ери њихова животна снага већ била исцрпена кроз два века испуњена ратовима и револуцијама. Економски и социјални преокрети после Другог пунског рата присилили су Рим на увоз великих количииа робова са Истока. Они стварају „унутарњи нролстаријат'*, кришом доносе оријенталне религије и стварају тле на коме у организам римске унивсрзалпс државе иродире хришћанство у облику „универзалне цркве". Када је грчко-римско историјско тело, у коме Германи чине „спољни пролетаријат", након „интеррегнума" сеобе народа смењено новим западноевропским историјским телом, то тело се кристализује око линије Рим — Северна Галија, коју је одредио још Цезар. Али германски „варвари" постају плен цркве, која је надживела универзалнодржавну завршну фазу античке културе. Они тиме губе могућност да дају позитиван духовни допринос новом историјском организму. Они не успевају у онаквој ситуацији у каквој су северни дошљаци на Балканском полуострву тријумфовали над критскопмикенском културом. „Ахејци" су освојеном подручју наметнули свој грчки језик; Германи су, напротив, научили латински. Тачније речено: Франци су на тлу романизоване Галије напустили свој језик. Ови наговештаји могу можда да сугеришу утисак о плодотворности Тојнбијевог начина посматрања. Они већ садрже неколико темељних појмова тог посматрања. За њихово разумевање ваља рећи само оно најнеопходније. Криве линије живота култура код Тојнбија нису као код Шпенглера подложне фаталистичком закону кретања. Форме у којима се оне одвијају су, додуше, аналогне једна другој, али свака култура је непоновљива јер има слободу избора измећу различитих могућности понашања. Пбјединачни културни покрети могу да буду независни један од другог (нпр. култура Маја и стари Крит), али могу и да буду генерацијским односом тако повезани да један раћа други. У таквом односу су антика и Запад, али и старосириј17

Е В Р О П С К А К Њ И Ж Е В Н О С Т И Л Л Т И Н С К И С РЕД 1К И ВЕК.

ска и арапока иоултура итд. Поједииачони културни покрети уклапају се у једно опште кретање, које треба схватити не као прогрес него као успон. Културни организми и њихови делови виде се као слика људи који се пењу на стрму стену, при чему једни заостају, а други се успињу високо и све више. Тај успон из дубина човека ниж е врсте и стационарног прачовека јесте ритам у космичком пулсирањ у ж ивота. У сваком друштву постоје водеће мањине које привлачењем и зрачењем наводе већину да се креће са њима. Ако у њима ослаби стваралачка виталност, оне губе своју магичну моћ над нестваралачким масама. Креативна мањина.је тада само још владајућа мањина. То доводи до тзв. 5есеззш р1еМз („издвајањ а плебса“), ш то значи до настанка унутарњег и спољног пролетаријата, а тиме и до губитка социјалног јединства. О обиљу и ојају Т ојнбијевог д ел а овако издвојени детаљи не могу да п р у ж е 1н и најооновнију предетаву; још мање нредставу о м исаоној атрош сти структуре и прецизно контролисаном опрезентовању граће. Осећам те приговоре. Али н а њ их м оту д а одговорим само тако да је боље макар и е а недовољ ан начин указати на највећи историјокн м исаони потхват наш их даеа, него да се преко њега преће ћутке. Такво ћутање, кад је у питању научно откриће, значи уотупак научној мисаоној индолентно(сти, дакле избегавање „нсттитга" који је неугодан за рутину мирних ш колоких институција. Тојнбијево дело значи такав иопит за данашњу историотрафију. Н а то сам, мећутим, ук азао и стота пгго је историјоко схватање Е(Вропе предуслов за наш е истраживање. Ввропа је само им е, ,угеографоки израз” (као што је Метерних рекао за И талију), ако није историјско сагледање. То, мећутим, н е м о ж е да нружи старомодна историја у нашим уџбеницима. За њу уопште не поетогји европока историја, него само паралелизам неповезаних историја народа и држ ава. Историја данашњих или јучерашших „велмких сила" предаје се у овештачЈкој изолацији )са становишта 1национал«их митова и идеолош ја. Тако се Европа просторно парцијализује. Поделом на стари, средњ и и нови век 0;на се 18

сем тога па-рацијализује и времаноки. Ово диоструго нарцнјализоваље је из педагошких разлога до извеоног степена (1КОЈ11 се у пракси већином прекорачује) мужно. Но изсто тако је из педагошких разлота нужио да се оно надгради једаим вићењем целиие. Да би се то уочило довољно је само да бацимо поглед на наставне пла1НОве наших школа. Школака елика историје увек је верно огледало академ)оке шаставе истори 1Је. А немачка историографија стајала је од 1864. под утиском Бизмарка и хоенцолерно 1ваког царства. Сви брандвнбуршки кнежеви-изборници морали су да ее уче напамет. Да ли их је Вајмарока републижа изоставила? Не знам. Али знам на о)снову њених наставних планова како је за први разред гимназије периодизована историја средњег века (919— 1517). Прво шеснаест часова историје царева (четргри за Сасе, нет за Салијевце, еедам за Ш тауфовце). Онда четири часа за (крсташке походе, исто толико за „унутарњи развој и духовни живот Немачке”. Немачка истарија касног средњег азека (1254— 1517) добила је једанаест часова. За ованнемачку истори)ју читавог средњег века 0!Стало је девет чаоова: е од кншжевности Августовог доба. ,,Новије" филолопсје су ортгјснпссане на модерне „наиионалне књнжешсоспс", појам који се консттстуисао тек од времена буђеш а нацносгалности под притиском Наполеонове наддржаве, који је, дакле, времгокжн веома условл>сн и који још виш е спречава поглед на цслшгу. Ипах, рад тнх филологија је за иоследњих чепсри или пет генерација створио такво мноштво помоНких средстава да је улраво захваљујућн тој с неправом критикованој специјаллзацији постало мог\Фе да се, са извесннм познавањем језика, снаћемо у свакој од главашх европских књ ижевности. Специјализација је, дакле, прштремила пут новој ушсверзализацијн. Али то се још не зна и једва да се користи. Као што је већ наговеш тено, ниједан период еврситске књ ижевне историје није тако мало познат и Јсстражен као латинска књ ижевност раног и виссжог ср>едЈБег века. А из исгоријсзког схватања Европе произлази да \тхраво тај н арод, као везни члан измећу антнке која пропада и западног света који се тако ш> лако ствара, заузим а кључну позицију. Али управо тај период —- под именом „средњолатинска филологија" — обраћује сам о мали број стручњака. У Европи их м ож да има десетак. Што се осталог тиче, средњи век је подељен изм ећу католичких филозофа (тј. представника нсторије догматике на факултеггима за католичку теологију) и представника средњовековне историје на нашим универзитетима. И једаи и други им ају посла са писаним изеорим а и текстсквима, дакле са литературом. Ови средњ овековни латинисти, историчари схоластике и политички историчари имају, мећутим, мало мећусобиих додира. Исто важи и за 28

ЕВРОПСКА КЊ ИЖ ЕВН О СТ

новдгје филологије. Оне, додуше, обрађују и средњи век, али се већином држ е подаље од средлшлатипске филологије, као и од опште историје књижевности, политике и културе. Тако је средњи век распарчан на специјалне области које остају међусобно неповезане. Не ггостоји интегрална наука о срсдњем веку: још једна препрека за истраживатве европске клвиже-вности. Трелч је 1922. годиие могао с правом да каже: „Култура средњег века још чека на своје представл>ање° (Историзам, 767). То ©ажи и данас. Култура средњег авека не м оже још да буде приказана, јер је н>егова латинска књижевност тек делимично истражена. У том смислу је средњи век и данас још онако мрачан како ее то — погрешно — чинило италијатшким хуманистима. Управо стога историјско посматрање европске књижевности мора да почне на тој најтамнијој тачки. Зато је ово истраживање насловљено са Европска књижевност и латински средњи век, и ми се надамо да ће тај наслов од поглавља до поглавља са ове већом очигледношћу оправдати сзвој смисао. Не иостављамо ли ми м ож да програм који се не м ож е испунити? Сасвим је сигурно да ће то тврдити „чу-вари Сиона“: тако је Аби Варбург (Аћу Шагћиг§) називао притежаоце и чуваре граница специјалних наука. Они морају да бране стечена права и интересе: 7/05 гШегезез сгеаАоз, како је Хасинто Бенавенте (Јас1п1о Вепауеп1е), добитник Нобелове нограде за 1922. годину, насловио једну од својих комедија. Њихова примедба има мало значаја. Проблем проширења наших духовних наука реалан је, хитан, општи и — решив. Тојнби то доказује. Бертсон тај проблем разматра на примеру метафизике: Ми сгојим о пред једним филозофским проблемом. Нисмо га ми изабрали, наишли смо на њега. Он нам затвара пут. Не остаје нам ништа друго него да препреку уклонимо или да престанемо да филозофирамо. Та тешкоћа мора да се реши, а проблем мора да се растави на своје елементе. Куда ће нас то одвести? Н ико то не зна. Нико нак неће моћи ни да каже која је наука надлежна за нове проблеме. Можда нека наука која нам је потпуно страна. Шта то говорим? Неће чак бити довољно ни 29

|',т л м и .л л

М 11И Ж К Ж Ш С Т И Ј Ј Л Т И Н С К И 5 1 '»уди, латински, зове се и °га т т а Н са , и он је за Дантеа — као већ и за Римгванина Варона — непроменњив, вештачки језик, који су измислили мудри л>уди212223. Чак су и песничка дела настала на националним језишгма превоћена на лат 1шскиг;. Још вековима је латински остао жив као 21 Р. БЕНМ АХ^ (П. Леман) у: Согопа диет еа 307. 22 Ово схваташе одбацује Роџер Бејкн. Оно је, дакле, у Дентеово време било већ ф илозоф ски превладано. О. ШАББЕКА^В. Еез О еи гез б.е ЗГдег п е СоиНтаг (Г. Валран, Д ела Сижеа од К урт реа), 1913, стр. 43. 23 Италијански правник Гвидо деле Колоне (СшсЗо бе11е Со1оппе) преводи један француски роман о Троји за оне „који читају латински“ (диг дтаттпаИсатп 1едип( ); Грифиново издање његове Повести о р а з а р а њ у Т р о је (ОН1РЕШ, НШотга 47

јези к -наставе, науке, уираве, права, динломатије. У Ф ранцуској га је као су д о к и (језик ук и и уо тск Франсоа I 1539. године. Али и к а о к њ иж евии јппи латински је ж и в ео дуто хтосле к р а ја ср ед њ ет века. Данте, П етрарка, Бокачо писали оу и певали на лтгинском и на италијанском. Х ум ан и зам је д а о нов снажан подстицај угледу латшхског. Јак об Б ур 1кхарт иоовећује у својој Култ ури р е н е с а н се виш е поглавља ошптем латинизовањ у обр азов ањ а, м еђ у њ им а је д н о потлавље и латинској поезији X V и X V I века, п ок азујућ н „колико је он а била бл и зу о д л у ч у ју ћ е ггобеде“ . Она је и у Ф ранцуокој, Енглесжој, Х олаадхгји, Н ем ачкој у XVI и X V II веку имала сја ји е п р едставн и к е. Гете каже 1817. у часогшсу К ш Ш ипс1 А И егП ип („У м етност и сгарин а “): Једном с л о б о д н и је м п о г л е д у иа свет, који је код Н емаца на путу да нестане, д о б р о би дош ло када би н еки м лади интелигентни н а у ч н и к п р е д у зе о да оцени оне заиста поетсгсе з а с л у г е д е л а што с у их немачки песници у току п о с л е д њ и х триста го д и н а изнели на светлост дан а на лат инском ј е з и к у . . . Истовремено он би у зе о у о б зи р да с у и д р у г е о б р а зо в а н е нације, у а езГ ги сН о п гз Т го га е ), 1936, стр. 4. — Друга транспоновања дела са националних језика на латински: Волфрамов Вилехалм О^оИгат, МЈШеНаГт, фрагмент метричког превода; 1..АСНМАЈ*Ш [Л ахман] стр. С1ЛН и д.); В о ј в о д а Е рн ст [ Н е г г о д Е гпзг] (две верзије; види РАШ_, ВЕНМАНИ, С е з 1 а б.исгв Е гп езН (Дела в о јв о д е Е рнест а), 1927); две латинске обраде Хартмановог Грег о р и ју с а (ЕНШЗМАНИ [Ерисман] ИЗ- II 2, 1, 187). К ују н џ и н и ц у Конрада из Вирцбурга (Копгаб у о п \Уиг 2биг§, С оШ еп е Зсћтпгед.е) око 1330. латински је обрадио Ггапсо бе Мезсћебе, Аитеа јаЂтгса (Франко де М ескеде, К у ју н џ и н и ц а ) . С а г т е п д е угод гсго п е С и е п о п г з (П е с м а о Г а н е л о н о в о м и з д а јс т в у , XIII век) кратка је обрада П е с м е о Р о л а н д у (Сћатгоз д е К о1ап д, 2ВРћ 1942, 492—509); Н Ш о гга з е р 1 е т за р ге п Г и т (П овест о седморици м у д р а ц а , око 1330) заснива се на једној прозној декомпозицији дела Н о т а п д е з зер1: з а д е з (Р о м а н о с е д м о р и ц и м уд р а ц а ). Бенедетово (ВепебеП) П у т о в а њ е с в . Б р а н д а н а имамо у једној

латинској прозној верзији и једној у римованим строфама. И С опГез т о га Н з е з (М о р а л и с т и ч к е п р и ч е ) Николе Бозона (N10016 В 020П, XIV век) су преведене на латински. Исто тако преведене су још око средине XVI века и чувене копле Хорхе Манрикеа (Јогее Маппцие, 1* 1479) поводом смрти његова оца. — Гете је радо читао свој еп Х е р м а н и Д о р о т еја на латинском (у разговору с Екерманом 18. јануара 1825).

48

в р в м е т ш а к а д а је лат ински б и о свет ски је:ш к, иа њ ем у п ев а л е и м е ћ у с о б н о с е сп оразум е& але гш начип к о ји с а д а губ и м о . Ово оеснишгво хумаииста с е као

„неолатиноко24“ с оравом разликује од оредБолагин ског. Али за XIV и XV ®ек ово разликоваље 1Још не може да се опроведе. И код Петрарке и Бокача наелсђе латинског средгвег вака још је делотворно. Чак и 1551. године један италијаноки хуманиста мора јо т да се брани од „лоших песника“ XII века2526. Они су дакле још били читани! То се објашњава на основу школства XV и XVI века — и на оанову спроиалаока штампараке вештине. У XV и XVI веку ђацима оу сервирани такозвани А и с (о ге з о с (о (О с м о р и ц а аутор а )х , мутан талог оредњовековног сиотема наставе и лектире. Али и велики латиноки аутори XII века још су у XVI и XVII веку налазили ревноеде читаоце, као што то показују нова штампана издања27. Латинока 24 ОЕОКО Е1ШШСЕК, СезсћгсМ е б.ет пеиШ еШ зсћеп ЕГ(етаћтг БеиГзсМапбз гтп 16. Јћ. (Георг Елингер, „Историја новолатинске књижевности Немачке у XVI веку“), 1929—1933. Први том обрађује „Италију и немачки хуманизам у новолатинској лирици“ (ПаНеп ипд. дет деиГзсће Н ит ат зт из гп дег пеи1а1. Ј,угГк). — Антологије су настајале рано, као на пример БеИсГае рое1агит ИаЈогит (Посластице песника италијанских, Франкфурт, 1608, два тома). Након њих уследиле су НеНсгае рое!атит СаИогит (Посластице песника ф ранцуских, исто, 1609, 3 тома), Сеттапотит („немачких", исто, 1612, 6 томова), ВеГдгсогит („белгијских“, исто, 1614, 4 тома). — О новолатинској уметничкој прози О. К1и§е (О. Клуге) у часопису С1о11а 1935, 18 и дд. 25 СШТНШ8 СКЕСОКШ З СУКА1ЈЛЈЗ (= С. В. С1га1 настављач Рима осећао се средњи век и захвал.упбЈу три идеје. След историје“чбвечЖ хармонизује се са иогоријом ш ест дана стварања света и шест животних до б а човекових (РЕ 34, 190 и дд.; 37, 1182; 40, 43 и дд.). Томе се п р и др уж ује подела на четири светска царства — као алегоријоко тумачење пророчанстава из Књиге нророка Данила (II 31 и дд. и VII 3 и д д .;29 В е с ш Ш е ћег — О држ ави бож јој XX 23 и X V III 2). П оследњ е о д тих царстава је римско. Оно одговара д о б у зепесШ з (,,старост“) и траје до краја мерења земаљског времена, које се онда укида од стране небеоког сабата. Д а се нриближ ава крај земаљаког времена би ло је зајем чено речима апостола по 5, т ^мо5 заесиЊ гит Аеует ! („нама, на к оје пошљедак свијета д о ћ е “ 1 К ор. 10, I I 30). Прахришћанско очекивање краја времена тиме је уграћено у оредњовековно 1миипљење. Бесконачно често та се реч наводи о д стране оред 1њ овековних аутора — б е з назнаке извора, наравно, какви оу готово сви аредњовековни цитати — или се на то алудира. Али ове гшузије модер,ни историчари културе често не уочавају, него их схватају као иаказе средњ ег века о себи самом. Ако се у нокој хроници из V II века наће реченица: „свет је у старачком д о б у 31“ , он да из тога н е треба извести 29 Прво у грчком коментару Књиге о Данилу епископа Хиполита из Рима, написаном око 204. године; Јероним је преузима у свом коментару Књиге о Данилу и осигурава јој опште важење. 30 Тај текст даје Августин (РД 40, 43). У Вулгати стоји: . . .а б . согт ерИ оп ет п оз^ гат , т д п о з ј т е з заесиЊ тит петиШ („... за опомену нама, на које крај света дође“).

п еи е-

31 Ргеде§аг ед. КК1Ј5СН (Фредегар изд. Круш) у МСН, ЗсггрГотез тет. Метои. (Историјски споменици Немачке, Меровиншки историчари) II стр. 123. О Фредегаровој јадиковки пе цигзциат ро1ез* ћигиз Гетроте пес ртезитИ отаЊггћиз ртесеЛеШез еззе сопзгтШз („да се нико у данашње време не може

51

психолоашки зжључак о „стгирачком осећануу'1 ешхе, него алузију иа Августиново паралелизовање (римске) завршне фазе историје авета са старачким добом32, Даите у свајај визији раја (Рај 30, 131) дознаје да је слободан још само \мали број места небеоке руже. И он живи у ишчекивању краја света (уиор, и Сопушш — Гозба II 14, 13). Из Библије је у средњовековно историјско миш* љење дошло и теолошко образложење за замену једног царства друшм: ге%пит а %еп1е т %еп1ет 1гатјег!иг ргорГег тјизШшз е1 т ји п аз е1 сопШтеИаз е! и1%ап еЊдиетга (() нароОпом говору) класично је слкуцучанство аа то. Иаучппци XVI и XVIII , -пој потиче од израза Ипуиа готапа гиапса („сел.ачки мански језик“), о којем ћемо ниже говорити. Овај са ч је преузео Франсоа Ренуар (Ргап9015 Каупоиагб 1761 — 1836). Он је био Провансалац и учио је да је нро вансалски — који он зове 1ап%ие готапе („романски језик“ — од VI до IX века доминирао читавом Фраицуском и да су сви други романаки језици настали из њега. Тада је француски археолог Арсис де Комон (Агс155е бе Саишоп!) ову тезу, а тиме и реч „романски“, огаренео на уметнички стил, који је наводно владао од краја антике до XII века. Ренуарова истраживања значајио су допринела упознавању трубадурског пеоништва. Његова теза, 1мећутим, што се тиче историје језика, м ј е могла да се одржи. Оснивач .романске филологије, Фридрих Диц (Рпес!псћ Шет. 1794— 1876) одбацио је Ренуарову тезу о првенству провансалоког и учио да >су се сви романски језици самостално развили из латинског. Речи романски, Кот ат а имају, мећутим, једну много старију, данас уиола заборавл>ену историју. На њу морамо да се падовежемо, ако хоћемо да стекнемо исправну иеропективу. Котата је термин изведен из речи гот апт , као што је ова изведена из речи Кота; као 1аНпиз (,,латиноки“) од КаНит. Наслеће Рима рааподељено је на речи 1аНпш и готапиз. Мећу језицима Лација, „латинаким“ наречјима, морао је да стекне предност онај којим се говорило у Риму. У Римском царству дуго се само владајући виши слој звао „Римл>ани“, Котат. Подјармљени су задржавали имена ш ојих народа (Гали, Ибери, Грци итд.). Тек Каракалиним едиктом граћаноко право је додељено свим становницима царства (212. године). Отада су сви граћани царства мотли да се зову Котат. Од 55

овакгаог пропшреи»а рнмскаг царстта био јо а мове озиаке за читано >!,ом.ис> подручје земаља пасељених „рЈшљанима**. И< ., 1)сГ,а аа јед ш м овадшим мовмм, кратким, иоражајним м?лена је од VII и V III века новим историјским творевинама; речи гот апиз и гот ат си з остају, међутим, и даље живе. Кад се латинсжи говорни језик (народни латински, вулгарнолатинаки) толико удаљио од писаног језика да је за њега било потребно посебно име, поново се у новом облику јавља стара поларност К ота-ћаИ ит. Разликује се 1т§иа 1аНпа („латински јеј зик“) и Ип%иа готапа („романски језик“, и са додат| ком гизНса — ,,сељачки“). Као трећи јавља се Кп§иа ! ЂагВага („варварски језик“), то јест немачки. Карак1 _________ I 38 Упор. САЗТОК РАК13 (Гастон Пари) у: Нотата I, 1872, 1 и дд. — За новију литературу вид. Р1геппе 289, нап. I. — Између 330. и 432. године име Нотапга се јавља у девет латинских текстова (2ЕЊЕН [Цајлер] у: Веиие дез ЕНг&ез 1аНпез 1929, 196). Али и Атанасије (НгзГогга Аггапогит [Аријанска историја] означава Рим као рлутрбтсоХи; ттјт‘т ч н о јо 'Ш 1к‘и:и>р. КЧУЈИ око 6 П>п- пт*и- < нчмппто {'к>м;«Н11.н>н;ми>ј Шпачигји. ј рно латннскн ооразовани слој и оне • ошачавају све Јххманеке јелике. ■Њн.\ еу оеећали као целнну наеунрот латшгском. Епгошшипсг, гопшисш', гот ш кт с лначн: право:ип'.и кнлгге 1на наролне јелике или нх ша шнма писати. Тачеве .кљнте могле су онда и саме да ее лову готшк., гоиит 1, гопиш , гопит сс, го п и и к о — еве илведенице о д го т ш п сс („рпмоки“). V старофранцуеком готапТ, го п и т лнлчи „дчгороки роман у е п г \у “ , у смислу: скгкига ла н ар од. V новрагпом иреводу иа жшш> скн оваква >кн>нта м огла би д а се на;к>ве гопиш пска (додај: ИЈн’г)л\ Речп роман и романтнчан40 су, дакле, у блнској вели. Ром аптично је у енглсској п немачкој јелшгкој уп отребн још и у XV III ваку неш то „ппч> бн могло да се деш ава у ромаш 1у “и. Италнјанокп адекват за старофраиигуоко гопит јссте :гали1ци;к1м гоК ао у јед н о м св ед оч аи сти у и з д ел а ЗресиН пп гецит (К н еж евск о о гл е д а л о ) со1 аисИге е ( поп гот апИ соз т сјиИпа; / аћи1е е! т еш кгсш с! сагп1з сМесГакШа сопН пепГиг. . . („Зато је Господ и а л о ж и о д а се . . . Свето пис м о . . . чита и сл уш а, а и е готстИсг, у којмма су садржш ш наклапањ а, и зм иш љ оти н е и п у теи е н а с л а д е . . .**). А0 З а ф ун дам ен тал и а истраж ш ш њ а речи „романтичшГ* треба да захв ал и м о и страж иначу Р усоа А лексису Франсоа (АГЕХ13 РНАНСОТЗ у: АппаШз Јеап-Јассргех Иои.чзеаи V, 1909, 237 и дд. и у МНапдез ВаШегг$рагдег, 1930, I 321. 41 На ф ранцуском се то зово гот апезцис. 57

т ап го (,дкшаш“). У том омислу реч употре5л.ан «».}., Данте (Чист. 26, 118). У француаком и италијанаком, дакле, од го>ччпч;е настаје име жњижевне врсте. Слично ,тече рл но; у шпанском. И оцде гот ап се прво значи „наро рш језик“, а потом дел о писано на том јези к у, у почегку још без ограеичавања 1на појединачни род. Оусреће се изведена конструкција гот ап даг Ш?гоз = преводити (СагсИаво, Јиап с!е УаМез — Гарсиласо, Хуан де Валдес), али и формгуле жао 1оз готапсгзШ з о уи1%аге$ („писци на народном јези к у “ — М аг^иез с1е бапШ1апа [Маркиз од Сантиљане]). Од X V века јавља се, онда, гот апсе као оанака за поетаку вр сту жоја се још и данас тако зосве, и која с е о д X V I века сакупља у збирке под називом гот ап сегоз. Шоашваки роман означава се италијанском позајм љ еницом поуе1а (као и у енглеском). У аредњем веку постоји ж ултурно заједништво романског света, без обзи р а н а јези чк е границе. Мноти Италијани певају на провансал 1ако(м .(као што, обрнуто, Данте у К ом еди ји једн ом великом Проваесалцу ставља у уста свој матерњи језик). Дантеов учитељ Брунето Латини (ВгипеИо Ба1лт) ш ш е своје главно дело на француском. Карактеристична је једна песма трубадура Рембоа де Вакераоа (К аЈтБаи! бе Уадиеиаз, око 1200), чијих је пет строф а састављ ено наизменично провансалаки, италијаноки, севернофранцуски, шскоњаки, португал1аки42. Т о с у језици к оји су тада били у употреби у романској лирици. То ш то су могли да буду употребљени наизменичво, сведочи о живој овести о јединственом романском свету. С|ву ваизменичност као уметничко средство сусрећемо у Шпанији повремено у сонетима Гонгоре и Лопеа. Од око 1300. године романски свет се ове више диференцира према језику и 1култури. Ипак романаке нације остају повезане историјом овог настанка и захваљујући стално 42 С личне п р и м ер е н ав од и V. СК ЕЗСШ 1 (В. Крешини), Н от & т са РтадтепГа, 1932, 523; н ем ач к е и д р у ге прим ере види у МГ. Ш А СКЕН КАСЕЕ, Р оеП к, В ћ еЊ ггк ипб. ЗННзНк (В. В ак ерн агел , Поетика, рет орика и стилистика), 2. и зд . 1888, стр. 493 и д.

58

жином орнооу према латиноком јечи!ку V овакном лаоавнјем смислу м ож е и даље да се говори о ромаггском свету, који насугврот германоким наролима и књижевностијма иини јединошо. Најстарији романоки језички опоменик су Штразбуршке заклетве из 842, али то је документ, а ,не књижевност. Твк у XI ваку43 почиње ланац француских књижевних споменика. Шпанока књижевност почигве крајем X II века44, а италијанска тек око 1220. године Песмом С унцу св. Фрање и сицилиј анском уметничком лиршком. Каано укључивање Шпаније и Италије објашњава се доминацијом Француске, а рани почетак германских споменика (у Енглеакој ако 700, у Немачкој око 750. (Шдине), с друге стране, сушппинском различитошћу германоког света наоуорот романском. Оно на шта се овде мисли м ож е да се предочи на ТТТтразбурнжмм заклетвама. У р о м а н с т ј верзији оне почињу: р го Лео ат о г е1 скпзН ап роМ о е1 поз1го сотип заМатеШ („за љубав бож ју и хршпћански народ и наше заједничко )спасење“). То је још веома близу латинском. Насунрот томе на старовисоконемачком: т %ос1е 5 т т п а тд, т 1кез скпзН апез јо1скез тд, ипзег ке&кего ^екаП т ззг. . . („за љубав бож ју и овај хришћански народ и наше спасење“). То је сасвим друкчији језички свет. Романаки човек мош о је још дуго да се служи једним мање или више исквареним латинским, могао је отуд и да се учује да се Ф илолош ја узди гн е у ранг богињ е, а убудуће и сви засл уж и и амртници (И1СК 40, 20 и дд.10). Филологију кити њ ена м ајка Ф р онеса (РћгопезЈб — „разборитост“) (47, 21), а л озд р ав љ ају је четири темељне врлине и три грације. Н а захтев Атанасије (А1ћапаб1а — „беомртност“) она м ор а д а по®рати мноштво књига (59 , 5 ) д а 6 и п остал а д о с т о јн а беомртности. Она се тада у носиљ ци, к о ју н о с е м л адић и Лабор (,,труд“) и Амор (,,љубав“) и д ев о јк е Епим елија („брижност") и Агрипнија („ноћни р а д д у х о в н и х радника са кратким сн ом “), и зд и ж е н а н е б о . Н а н е б у јој долазе у сусрет Јунона к ао заш титница б р ак а (Ргопића) и поучава је о становницим а О лимпа, /који се, мећутим, веома разл и к ује рд хел ен ск ог Олимпа. Ту су се настанили р азн и дем он и и п ол убогов и , али и а/нтички песници и ф илозоф и (78, 9 и д д .). К ао овадбени поклон невеста д о б и ја седам сл о б о д н и х уметности. Овакој о д њих поовећена је по јед н а /књига овог дела. Оне су, у окладу с а ук усом (времена, персонификоване као ж ен е к оје се р азл и к ују по одећ и , ф ризури, прибору. Тако се Граматика јављ а као старица која се хвали својим пореклом о д египатског 'краља Озириса. Касније је дуто врем ена провела у Атици, али сада се јавља у римакој одећи. У к овчеж и ћ у од слонооваче са со б о м носи и о ж и турашју д а би хируршки отклањала језсичке греш ке к о д дец е. Реторика је лепа жеиа узвиш ене величине, н оси о д ећ у украш ену свим говорним фигурама и о р у ж је којим рањ ава своје противнике итд. Ови алегоријоки ликови и њихови атрибута 10 Тако је и Психа била уздигнута на ниво бесмртности, Апул. Ме(. НЕШМ 146, 9 и дд.

КН ЛШ КП П ОГТ

И

01Н ' Л 1О П Л Н . К

млчп> лч' и }\ик и чу>\ у ср о д н и ш о к о н и о ј у м г п и ч ш и иг ош п и гн у " . Јан .к ају со и а ф а с а д а м а к и гсдр аи и \ П 1 ир тру и Ј1а:ну. у 1 Х \\р у , 'к а к г ц к о ш Н о г р ,Цам у 11а.рнау. ад и н калчинјо клхд 1н>гнмолија‘’Ј. О н о ш г о с с срсд.и.ом н ск у д о и а д а д о к о д \ гир1пп' ((.'кчдо с ). лгијс о н л а са.\н> у ч о н а саур ж чвн а, но\ч> н б о г л г а п р и м о н а а д о \‘о}\\» јск н \ д и к о н а . о н а к и а к а к н у јо у \к го м ром о с а \} > и и 11 \а‘Нсаа.и* с г а н о а н ш г а у н с о И р у д о и ц и јо у с\и>ј\>ј //< н л ч м аш п н (Р зусН о п и и Ч и а — ..р а д д и р и н .о дупго**): а\а к р а ју н м* ти а ну го н а н .а :на н о б о ' 1.

§ 2. СХВЛТАНжН А К Т К 8

V С П 'Д Н >Н М

Ш -К \и

V орр:\н>ои\ок1>Ш1ом учои.у о обрааонан.у могу да со раддпткују д«о тоорпјо о ш т с х : пагрисгидка и онсташ\0'Ш1Содака,г'. Оне сс, \наранно, иоафомоно додпру ју.1*5 11 П есм е о аг/е$ ноћином се одт> се на ЛћфНае (СваЈбџ): Р о е(ас 1 408— 10; нсто 544 и 828 н дд.; РоеГае 111 247. 148 и дд.; IV 388 н дд. — С ап ш п а Сапћ стр. 113 и д.; С.оНГгкч! ' рћНохорГиае (Готф рид од Претеја. „Панор ф и л о30ф и је“1; ритам С теф ана из Т урнеа (КИеппе с!е ТоигпаП; \Уа11ег с!е СћаШ1ои (Н адгер иа Ш агнјона) 1828, 41 и дд.; М ескат, 11е п а!и п $ гегш п (Некам, „О ирироди"), \Уг1цћ( 488 итд. Е. МЛ1.Е, 1Саг1 геН д’1е и х Чи 13* .чн\'Јо еп Угапсс (К. Мал, „Религиозна ум егност ХП1 нека у Ф ранцуској") 78 и дд. Ботичели: Ф р еск е иа ииле Леми у Лунру. Каснији при • казн: Јои п ш ! о ј 1ћс ХУагћигр 1п$1Ни1е 11 (1838/38), 82. 1:’ Унор. У оцаде аи Пе1 („П угонан.е на тчн>“) и Уоуадс &’ои1гс-1от ће („Знгробно путонан.е") у К. СПМОИТ, ћ их регрс1иа (Ф. Кимон, Нечита саст.тост), 1848, ст\>. 185; 1КНШ8КТ, ШтшпеЈ.чгеЈ.чс (1>усе, „Путонан.е иа ио(н>“) у: Лгсћ1и /Иг 11еНдштипигазспхсћа/! 1801, стр. 234; К. СК1Ш1Д.1, Ч "!Јћго (ЈсИа 8са1а« е 1а диевН опс с!с11е / оиН агаћо-хради пк' с1с11а П. С. (К,. Ч ерули, „К њ и га о ска;ппш м а“ и иитање а рп п ско-ш п аи ск и х и заора Бож анстаене ко м ед и је ( 81шН е ТехН 150), 1848, рецензпја К. Литмана (К. ПГГТМАПХ) у: Сг1еп(аНа 20 (Гпм, 1951), стр. 508 -512. Унор. И. Ш. 1 Ш т \ ТПе ЈиПоНисПоп.ч 1о (ће *Лг1сш т 1ћс Т1се1ј(ћ С сп Нпчј (1\ Н. Хапт, „^'иоћсмна у 'аг1е$‘ у дианаестом пеку") у 81шПа шесНасиаНа (снечани броЈ носнећен Р. Ј. Мартину), 1848, стр. 85 и дд. 15 М. Л. В. Л ајетпор р азл и к ује четирн теор ије (М. 1., XV. ВЛ18ТПКВ, Радап 8сћоо1х аш! Сћг1аЧап Т сасћсга | „Наганске ш коле и хриш ћаиеки учител.и"! у 1Јћсг Р1ог1рник иосаећен П аулу Леману 1 Ран! 1.е1штнп1, 1850, етр. 48 и д ). 69

алц оу 1к> ц и ш 1и»рок1\ р .и ш ч и и '. Нг!» ^ јоиројч гио, чи ји јо пл ј \ т ц л јчгпш ијнм * , ч ,, .ј, 1 и>и \П\11о п , \ м јн > норои;* ино \ иј>о\ н' К лл \ , п >И / 1 гн рало јо 1рч*к\ илукд и фп нкнк|ии ј\ , ПрП »К (' д у п и \ ОД \ 1\' 1 0 Н0 КП\ мддрлил Н;М|.рл.|ММо М о|. ! . н,ннко Ч ри тК л н окп л п ол о 1ччн Н нокл. пј>о » пп 1 Цгц,,, (ЈцМШИ.ч). ИЈНД .КМН 0\ »О ОХНЛ1ЛП.О Н Оч 1,И'Ч .(• Iл ^ нлолоНо ио.днкпм гоололимл ллглчолп чј>н р иг т к о ц> К лтнм и- (С1етспк) нл Длок«. лп'д ј >пјо (око 1 >0. д око 215>) нлнплчп пл гогл ллкл.\члч< д л јо грчкл |И.!\.к,| цаогллл ио Гн»кјој пл!{Ч1:и>и. Х рпш В аиоко.и \ ч т < !.\ ,Мц, јо ПОфОбиа ЛЛ {'»ллумонлп.о ОНГШЧ 0 .111НЛ, (',оИ ЈПГПШ с к и \ огацл нијо јо цин гиоп. Д мојнхигјо пл Миллпл (3.17 - Зс*7) јо лнлллц, ллп п и р о т т и ш к гј>чко (|>н\чолофпјо. Јсроннм (окко 340. д о о к о 420), гл!) .л рп ап К л тж ц Ајш* старх** (Луднпг Грлуоо), у ч пјо 1*о плјноКо ооожлнлоцо клсинјо о п а т п ! н»ому ојнхиин 1\рл:*мо, опо јо ху.манногл, фшихиог п Ц!Ј>кнонп у ч т с л . \ ’ јотп о ј Ј ж ч н т т и , Каи дечак похпКпо јо у Ршму (пастану оЈхгмлтичара 1‘. 1ија Домата, ком оптатора Торош пијоиог. П ллут, Гојнчнцијг, Лукроцијо, Цпцором. С ллучтпјо, ВоргиЈШЈо, Хорацијс, Порснјо, ЈЦжаи 1Доој>о оу му нолплгп. Јо ш *кач> отл|>ац оп оо ооКа кчхтпко \\\ јо м уко ПЈтнччш.анлло д чоп.о \о бројоког, иош то јо бно н а т т к а о пл ,.чу\о1Ш|\ онгфпшу К ш тгплијаагону, аочлт гош>р Ц и ц с р о т о н (('/(‘('/оп/л //// г/ох 1’Ц!ицоропоио ј>око’|), Ф јижгопоно .тнтојлпогно м Гхтагоог П лтнпјону” (/ />/л7///(/(’ — „И п ом л ", 11П.ВККГ. Ш 131, 13 и д.д.). V онојпм к(шоптЛ 1Ј')Н,ма Јеромпјс ои циттра Ј1укЈХ\цнјл п ПоЈктгја; ллудшра па Снрапе, Сцилу п Ј1 оЈ»нојок1у Х.пТЈау; уии)|ро1>ујо ј>отој>1гчко фниуро ИрОЈНЖЛ СЛ ВОЈ>тЈтјоН11М ХШ1С|>боЛЛ1МЛ П Л110 С 1!ЈИк|>ЛМа нтд. Чуиоио иномо 11лулднну 1ГЛ Нсхио 1Ц>ОД'0 ГЛ11Ј1.Л малу садЈржајму рао 1ц>Л1ну а*а том у „оногоогп п оГфалоил н>а“ . Кл!1аља за рапм средп.и нск су поетала п.огона излагаи»а о нзучанању Библн јс у раснранм 1)е (1ос1ппа сНп$1'шпа („О хршиНанском учсп,у“). Да маисдсмо само неколико цеитралних рсченица: $с‘шп1 аи1ет Нпега 11 тосНх от пЊ ш ЊсШшта, дпох џгаттаНсг ргаесо пот т е Iгороз уосап!, аис!оген пон1го$ иаоа јшаае („нека сви они који су утгуНени у књижевпост знају да су наши аутори [тј. библијски тисн 1И, оп. прон.1 употребл»авали ове оне фигуре гонора које грамашчари пазинају грчким именом тропи [ - иренесен« пачии гоиора|“,Ш 29). Касгшје (IV 6 ,9 —7, 21), Ашустин показу је да Библија у погледу језичке вештнис пи у чсму пс заостаје за списима пагана. Њене рсчи су сН\ппа теШе јиаа е! аар1еп1ег е! е1оциеп1ег. Оии/ ппгит а'\ е( т 1а11а 'туепН ип1иг, циоа Ше тгаг! цш јасг! т&ета? („божанскнм духом произнсдоис с мудрошИу и |роч1ИтошНу. Шта јс 1(1 Д етаљ не до к а зе о примени оне алегоријс, као п алсгорије о паганској робип.и, д а је Л. ОК С1ТК1Л.ШСК, 1,с тиииитеШ Сћ&оЊдГцие с1и XII•’ а1бс1с (Ж . д е Гсленк, Теолотки пикџет XII веки), 1948-, стр. 94 и д.

Е В Р О П С К А К Њ И Ж К В Н О С Т И Л А Т И Н С К И С Г Г Д Н .и

о н д а ч у д н о а к о с с о в и к в а л и т е т н н а л а з е и к од ј е ј е п о с л а о Т в о р а ц д у х о в а ? “ , 7 , 2 1 ). О ве м нстд могте с у д а с е т у м а ч е к а о л о г н т н м н с а њ е агнппг н ч с г:^ И с т о в р с м е н о , о н е с у с а д р ж а л е н а г о в с ш т а ј ; д ттоти^ о д Б о га . З а а р о д н о а а н л : а п е з ј о ш ј е з н а ч а јн и ји поттдг, с и о а о р (СакмосЈогш О. V о в о м д е л у 1п$Н ш попк.; ТЧ-. п а г и т сГ $ а е с и 1 а гш т Ш г е г а г и т (О с н о в и б^усс.нске и све т о в н с н а у к е ) о н ј е д а о н р в и х р ш н ћ а н ск п прнргчн и к ц р к в е н о г з»(ан>а н с в е т о в н н х а п е $ . У том е се кеНз у т и ц а ј т р д д 1ш н је грчк^тч м а н а с т и р а и хршг, >.оск -о р н је н т а л н н х у н н в е р з и т е т а и л н „ к а т и х ет ск н х гж олз (А л сЈссан др н ја. Е д е с а , Н н с н б и с ) . Т о с е израж лнл п у њ е г о в о м с х в а т а њ у а п е з , к о ј е у п у ћ у ј е н а Климента, Ј у с т ш т н а л е к с а н д р и ј о к о ј е в р е јс т в о . О н учи да су' клнце а н е $ в ећ о д с а м о г п р ал оч етк а п олож сн е у бо ж а н с к о ј м у д р о с т и и у С в е т о м п и с м у . О туда су их о к д а , н а в о о л о , п р и м и л и у ч о т е љ и с в е т о в н н х на\*ка и п о с т а в н л н у с в о ј е с и с т е м е п р а в и л а , ш т о је он. како в ел н , д о к а з а о у с в о м о б ја ш њ е г а у П с а л т и р а (МУМ(Ж$ 6 , 18 и д д .) . К а с и о д о р с т в а р н о д о к а з у ј е у ебл>ава м н о ш т в о граматичклх н ретор агчки х ф и г у р а , к о ј е а у б и л е у о б и ч а је н е у ан* т и ч к о ј ш к о л с к о ј н а у ц и . П р и т о м К а с н о д о р превнђа п р и м е д б у д а с е ,.дел о© и с ш т о ш з а м а , н а зи в и схемата (ф и г у р а г о в о р а ). терлш дш ш х д и с ц и п л и н а м у светом текстх 7 у о п ш т е н е п а м и њ у . О д г о в о р гл аси : све те ствар и с у у П с а л т и р у е а д р ж а н е и л ш л аш и тн о, н то тако к а о в и н о у л о з и , д р в о у се\ге«лу. Н а т ео л о ш к о ј науци ј е д а то ч и њ еш гч н о с т а њ е д а к а ж е у з п о м о ћ реторичке а н а л и з е б и б л и јс к о г т е к с т а . Б о ж ји з а к о н је , као што с е зн а , б и о р а ш н р е н п о ц е л о м светуг О тк уда то знам о ? Н а основу^ с т и х а и з П с а л м а ш о т п е т 1еггат ехт1 з о п и з е о г и т (В у л г а т а , П с а л . 18, 5 ), у п р еводу: „њих о в гл ас и за ћ е п о ц е л о ј земл>и“ . К о д Лупгера је то П са л а м 19, к о ји п о ч и њ е : „ИЈе Н 1 ш т е 1 еггаћ1еп сће Ећге С о П е з . . . Е з 15\ к е !п е б р г а с ћ е п о с ћ К еЗ е, с!а т а п т с ћ * Ш ге б г И т е ћ о г е “ („ Н е б е с а п ричају' ч аст Б о ж ју . . . Н е м а Ш1 језиаса н и г о в о р а у к о м е с е н е ч у је њихов г л а с “). А о н д а с т и х 5: „ . . . Љ ге К е З е §еће* аиз ап бег \У е к Е п 6 е “ ( „ . . . њхгхов г о в о р за в р ш а в а с е н а крају све72

^

та“). Мнсјш се \па јсзи!к н сбеса који читаиом свету објављујс дивоту б о ж ју . Али К асиодор из речи Псалма ишчитава у з ломоК алегорезе да је Ста(ри завет био поанат овим народиЈма. Тако су нагани мошги да науче све босе\п№шчке воштине и да их оноје у систем (РС 70,

19— ‘21). П ород те патристич 1ке теорије а п е з парелелмо се јавља јодна световна тео(рија која, додуш е, није јединствена и к о ја се често укрш та са патристичком. 0 пореклу а г(е з миш љ ењ а оу се разилазила. Њ ихов „проналазач “ 17 б и о је наводно Јупитар — или пак Егапат, јер је М ојоије б и о учениж Египћана (Д јел. 7, 22), или Халдејац а18. Ч есто се, м еђутим , аг1ез изједначавају и са седам стубоова м удр ости 19. Један значајан мислилац X II века види порекло ових аН ез у природи20. Пооледњи велики ор и к аз аг1ез пре п р одор а аристотелизма јесте неш тампаии Н ер Ш еи ск о п („С едмокњ иж је“, тј. књига седам сл ободр и х ум етности, оп. прев.) Теодориха из Ш артра (ум ро и зм еђу 1148. и 1153)21. Он је ту хтео да п руж и са ж ет а к ц елокуон е филозофоије: 1оПиз ркИозорН ае и т си т ас зт&и1аге т з1гит еп1ит („једно јединствено о р у ђ е читаве ф и л озоф и је“). Аг1ез о у за средњ и век д о X II столећа оонова духовног поретка. Само централни догађај хришћаноког 17 О топосу проналазача упореди почетак XXII екскурса у овој књизи. 18 Јупитер: нпр. Готфрид из Витерба, 8реси1ит тедит (Кнежевско огледало), ЧЛГАГГ2 (Вајц) стр. 38, 19 и дд. — АедурШз ратШтИ аПез („Египат рађа уметности", Бернард Силвестар, ВАНАСН (Барах) стр. 16; Иескаш, ШК1СНТ стр. 308—311; Н епп ,т{;,1>г изван оквира тог реда. Кад је Творац поетао торевина (јасГог јас1ш> е$1 јасШ га — „творац пшт,, норс вина“)22234, ове су аг1е$ ставЈвене ван снаге: т пае. сори1а $1ире1 о т т з ге%и1а („повезане, речи та сва правила рем ете“)2:|. М арија је дввица и мајка истовремено. „У н»ој се, дакле, сл а ж у два нази ва која су иначе у сунротности . . . Овде ГХрирода ћути, Логика јс лревазићена, Реторика и Разум се кол ебају. Она; Кћсрка, зачела је по Оцу, родила Га као Сина“ : Ма1а раГгет паГитдие рагепз сопсерИу' ... Кћерка је зачела оца ко матера сина. ..

Ови парадокои око И н кар нације више о д веш тине читања и писања. У хеленистичко д о б а том е с е првдруж ује објашњавање пеоника, тако д а К винтилијан (I 4, 2) разликује два деда граматике: гесХе 1одиеп. д е р н о м и ддаш у) н аји сц р п н и ји је п р и к а з тог п,ргдшла у о п ш т е . П о ш т о је н у д и л о м н ог-обр ојн е па)ради 1Т'\пи ичне п р и м ер е и з к л аеи ч н и х а у т о р а , о н о је истовромсжо тгреи о еи л о и о а н о в н у за л и х у к њ и ж е в н и х зн ањ а. Тск око 12 0 0 . с т в о р ен е су н о в е гр а м а ти к е д а б и се ггтаоа лотзгЖ и Ж Ш е "Ш сГгт ак \ Уџ6еП Ш ) А л ек сан др а о д В и л д је а (А1ехапс1ге б е УШесИеи, 1199) и С ге с гзт и з (Г р е ц и за м — вер си ф и к ован а латинск а (Граматика с а ту м а ч ењ ем гр ч к и х реч и , оп. прев.) Б б ер х а р д а о д Б ети н а (Е Бегћагс! с!е В еШ ипе, ј 1212). О во н ово п р езен то в а њ е гр а м а т и к е у в е зи је са духшн и м п р ео к р ет о м , к о ји ћ е м о д о т а ћ и к а о н и је. П оред Дон ата еН5Г н ек г т о б т ш е ' у јодној личности: Саго Шс гит \'1 \'а гтаоо („онај Катон, ж нва слнка врлина'Т . Ш ш еран (О с ог. I § 18) и Квннтилијан (XII 4) оштр\> уп озор ав ају беседн ика да мора да располаж е прнмершма из н стори је, али и из митологије и херојске саге. За потр ебе реторски х ш кола Валерпје Макснм ( \ ’а!егш 5 М а х т ш з) саставпо је у Т ибернјево време свој

Зборник знаменитих дела и изрека (Рааогит ас сИаогит тетогаШ шт Ш?п IX), којн је метрички обрадио Радулф Т ортарије (К аби ћ и з ТогДапш . од 1063. до после 1108). П ознавањ е најваж нпјих егземпларних фигура остаје у средњ ем веку као реквизнт учене поезн је. Ч врст канон оваквих лнкова на!ш ћемо у плагон и зујућ ем песниш тву X II века. Они се т\; јављају као ар хеп ш ов и к о је је Б ож ан ск а М удрост нз иредострожностн уврстила у историјски процес. Д еш ава се, м ећутим , д а се на ниво егземпларних фш утра нздигну и личности к оје не прнпадају ста-* ^ Р. Б01Ш ЗЕ1ГР, \ Тог*гаде удима сви м а дарбва нв д а ју бози л ,у п к и х , ни лспоте , ни д у х а , ни и зр а за дична . Ј сд а н ј е незнатан ч о в е к у л и ц у, али што каже, бог м у д а је м и л и н у у свем у, и с радош ћ у сви га г л е д а ју љ у д и , а њ е го в а р еч је чврста и глатка, постидна, пријатна, она у љ у д с к о ј скупштини сија. А кад к р о з град корача, к ’о б о гу свет м у се ди ви.5

Али р ечи тост је и циљ васш ггања. Ф еник је додељ ен м ладом Ахшту . . . Зато да тебе с в е то уч и н и да б уд еш и речм а и делим а вичан.

На ове стихове с у се каанији аутар и често позивали да би док азал и д а је Х ом ер отац ретори к е. Готово половина И л и ја д е и виш е о д дв е трећине Одисеје 4 Преглед целокупне античке реторике све до хришћанства даје ‘ШЦНЕЦМ ККОЦЦ, НћеГоггк (Вилхелм Крол, Реторика), 1937 (посебан отисак из ВЕ). Додаци у ЕЕ 5ирр1. VII 1039 и дд. 5 Хомерова О ди сеја 8, 167 и дд. Превод, предговор и регистар Милош Н. Ђурић, Суботица 1963. Упоредити и Хесиод, Теогонија 81 и дд. 109

отпздају на говоре личности у радњи, често знагнс дуж ине. У Песми о Роланду и у Н ибелунзим а то Немо узалуд тражити. Владавина реторике н зд грчки.м лу хом почиње, мећутим, тек много каоније: кад Л гп гга преузме наслеђе Јоније и усгше се до процватп Говор и вештина говореља сада доби јају место у јавполт Животу. Поомртне беседе у част палих ратника и.чгледа су у Аш ни постале уобичајеше уб р зо после рат:,. < Порсијанцима. Стварање дем ократије под Периклон п „грчко просветгггељство", које почиње од средн 1не тог века, пружају тада политичкој и оудској беседи највећи простор. Сваки граћанин се укљ учује у јавшт живот. Способност говорења постала је предуслол за успедшу каријеру. П утујући учитељи мудрости („софисти6“) подучавали су у томе за новац. Беседаичјко образовање, повезано са логичким и дијалектичким школовањем, требало је д а питомца оспособн да утиче на слушаоца, да евентуално и „слабију ствар претвори у јачу7“ (Аристотел, Реторика II 24, 11). Тако је реторика могла да преће у адвокатоку тех)нику. Софист, мећутим, хоће и да обликује љ уде и да васпитава народ. Он служ и образоавању (раШега) снагом логоса. Значајну новину дон оси потом Сицилијанац Горгија, који је 427. године дош ао у Атину као посланик: свесно коришћесње језичких сазвучја за постизање музичко-ттоетског дејства. Захваљ ујући томе, учење о говору постаје учење о стилу, о литерарној техници. „Равномерност реченица које теку двочлано, појачавање антитезе асонанцама и римом, обилна употреба метафора, оугестиван начин излагања, све је то постизало дејства каква је д о тада остваривала сам о поезија“. Беседничка вештина је овесно уш ла у трку са њом. „Готово ниједан савременик није се сасвим одупро новом стилско 1М правцу, а његова средства су остала у употреби током читавог старог века“ (Паул Вендланд). Горгија је први мајстор кићаног беседни6 Та реч првобитно значи исто што и учиво практичн-у сврху. Тек у I веку продрли оу у Рим рсторски уметнички стилови хеленис јичког Истока. Најстариј'И реторички уџбеник на латинском језику јесте К к е(о п са ас1 Н е гге п ш т (Реторжа посвећена Х ерен и ју), неиознатог аутор а (око 85. год. пре Христа), која је раније приписивана Цицерону или ееком Корнифицију. Тај спис, и младалачки спис Цицеронов Р)е гпуеппопе (О и зн алаж ењ у тема за беседу), који са њим има доди ри их тачака, не додају ништа ново поучној садрж ини грчких приручника IV века, али су они управо због с®ог пренош ењ а грчког учења Риму били од најовећег значаја. Х еренијева реторжа важила је као ауторитет како у средњ ем веку тако и у ренесанси. И Ц ицеронови ретороки списи читани су у средњем веку: б есед е р етк о. Ц ицерон није, као у хуманизму, био узор ан агутор. Њ егов стил није одговарао идеалу касноантичког и средњовековног маниризма. Његово политичко-процесуално беседништво средњи век није имао где д а примени. Пропаст републике одр ази л а се на римско беседништво у истом см ислу к ао и македонска, каоније и римска, страна авладавиеа на грчко. Под принципатом Августа и његових н аследника политичка беседа морала је да заћути. Реторика п остаје школоко беседништво. Она организује в еж б е (с{ес1атаНопе$) на фингираним правним случајевима. То пропадање беседшштва истраживао је Тацит у свом Д и ја л о гу о беседницима (ИгаЊ&из егава поазпја је препупа анпггеза и поенти, нгрс авгксхм и амислом. Ретаргжа овдс сгупа у службу једнс дапдДЈкиве, духавиге поезије и авојим зачнном иовоћава др аж прпвлачне грађе. Али реторижа може и трагичигу садрж ину да помођу гомплања гроссног, помоћу шшетости, иотонциратва и надмашнвања доведе д о нај 1ш тензиш ш је 1г деловања. Онда настаје патетични стил, који у Н ероново време заступају Сенекпне трагедије и ЈТукапов еп. Код Стација (око 40— —96) налазгшо потом пригодно пеаништво, које се тесно аслања на ретораке рецспте за свадбене и погребне беседе, за описивагве уметничкшх дела п грађевгша. Тако у I веку у доба царева реторгжа посвуда продире у првп план. На крају тог перлода настаје најобнмнији и н ајуш цајн и ји ириказ реторгже, Квтштнлијанова 1п$1ИиИо о га го п а (нојавила се око 95. године), „јодан од најбољих сгшса које поседујемо из римаке антике“ (Момзен — МОММ5ЕЈМ). Квинтилијаново дело не опада у род прпручника уобичајеиих већ вековима у Грч!кај и Риму. То је ггривлачно писан трактат о човековом образоватву. Идеалан човек за Квинтижгјана м ож е да буде само беседник. Јер најсвиши бог н стваралац овета 12 (II 16, 12) само је човеку подарио језик. Беседштштво, дакле, стоји високо изнад астрономије, математике и других наука (X II, 11, 10). Савршен човек мора, међутнм, нуж но да буде и добар човек (I пр. 9). Баседника, дакле, заједно с Катоном морамо да дефинишемо као у|> ^опиз сИсепЛ реп1и$ („честитог м уж а вичног беседништву“, X II I, 1). Још претенциозније: он мора да буде мудрац, \>еге $ар1егг$; пес тогИуиз тос1о регјес(и$, $еш и Марш^ггелови својеврем ено много кориш ћени Ш ет еп!/> Је ПнегШиге (Елементц књижевности, 1787) уче: 1е $1у1е гје ГогШеиг еХ зеШ д.и рое1е а ћ езм п с1'е1ге о гп е („стал беседника, као и стил песника, треба да б у д е украшсн“). Ово ш то је д о сада саоош тен о покушај је да се данаш њи читалац упозна са главним чиљеницама и појмовима античке ретор ик е. И з веома замршеног свеукулног комплекса истакао сам само оно најважније: научни егзистенцијални м инимум којим морам о д а расп олаж ем о ако прихватимо пробдематику ове књиге. У наредним поглављ има овај ће инструментариј бити утанчан и обогаћ ен .

§ 4. РИМСКА КАСНА АНТИКА И реторика, као и грам атика, улази у средњи век у оквиру аП ез 1Њега1ез. Ш кола је одрж ава као неку врсту „ауторитарног н а сл ећ а “ . Њ ен у судбину вжпе не одр ећ ује ж и в о и сто р и јск о н астајањ е. Она показује дегенеративне сим птом е стагн аци је, губљења супстанције, изобличавањ а. За прва стол ећ а средњ ег века сто* га не м о ж е д а се оцрта њ ена једи нствена слика. На тој полумрачној и сто р и јск о ј п о зо р н н ц и прелазних столећа сп ајају се остаци веом а различите вредносш и стилског карактера. Ми ћ ем о их разм отрити укратко31. 31 Бодри из Бургеја (Ваид.гг де ВоигдиеИ) описује седам слободних уметности као статуе у раскошној дворани. 0 реторици он каже (АВНАНАМ5 225); 1128 СоттпоИз расет, расаНз зедШопет, А& то1ит Ипдиае поиегаГ ејјгсете. Вае1оз гтг Гастутаз, 1ггзГез т 1ае(а сгећаГ, Отта пат уого сотроГе згс ро1ета1. Белгдне тох ро(ета( дшсцшс? зиа&ете ио1ећа(. ОГззиадете сИо зиаза ргш з ро(ета(. 1128 Метеж да умири дивљи, а мирне на побуну дигне, Кретњама језика тек знала је постићи то. Срећним би мамила сузе, на смех би наводила тужне, Могла је начином тим сваки да испуии хир.

122

Политичка, социјална, економска крша царства V III ваку потресла је римску културу у њ ен и м темељима. Оно што је каони нроцват IV века успсо да спасе само је један веома редуковаш! остатак. Прибежиште староримоке традиције је сенаторско племство Рима. Рестаурациони покушаји круга око Симаха (бутшасћиб) стоје у знаку одбране од хришћанства које је издигнуто на ранг државне релишје, али и од Византије. Римљани престају да читају грчки. Макробије интерпретира Цицеронов Зотпшт Зарштз (Сципионов сан) и Вергилијеву Енеиду као непотрешиве научне, филозофоке, теолошке и реторичке ауторитете у варљивој светлости алегорезе. Квинт Аурелије Симах (0шп1-и8 АигеНиз бушшасћиз) поново преузима реторичку обраду прозног пиома коју је засновао Плиније Млаћи32 и добија маринираног следбеника у Сидонију Аполинару (81с1опш5 АроШпапз, 430—486)33 из Галије. За ренесансу XII века Симах и Најзад, што год јој се хтело, то саветом могла је својим. Па и од савета тог брзо да одврати чак. Следи речита похвала Цицерона и Демостена, потом поука о пет делова реторике. Све је то узето из пете књиге Марцијана Капеле (Б1СК 211 и д.). Бодри наведеним стиховима циља на способност реторике да промени људска расположења. Њ егов предложак нудио је следеће (стр. 211, 23 и дд.): уе1иН роГепз тетит от т ит гедт а е1 гтреИете дио иеИеГ е1 ипд.е ие11е1 дедисете, е1 гп 1асгГтаз ј1ес1ете е1 гп таМет сопсИате, е1 т аИоз еИат ииИиз зепзи здие сопиегГеге. . . ро1ета1 („као моћна владарка над свим стварима била је кадра и да потера куда јој се усхте и да отера одакле јој се усхте, и да измами сузе и да изазове бес, па и да преобрази спољашњост и мисли“). То је могао бити извор и за Дантеов исказ о итдате Шиз1те (УЕ I 17, 4): дшс! таготгз ро^езШИз ез^ диат диод ћитапа сотда иетзате ро1ез1, Иа Ш по1еШет ио1еШет а ио1еп1ет по1еп1ет јасгаГ („шта има већу моћ него оно што је у стању да се титра људским душама чинећи да онај ко неће — хоће, а онај ко хоће — неће“). У опису реторике код Алана се поред Цицерона јављају и Квинтилијан, Симах и Сидоније као њени главни представници (РЕ 210, 513 В и дд.). 33 Упор. анализе Ж . Струа (Ј. ЗТКОЧХ) у Согопа диетпеа 65 и дд. 33 Е. ГАКАЦ 5 Шогпе АроШпагте еГ 1а Гесћтдие ИИегагге пи т оуеп Аде (Е. Фарал, „Сидоније Аполинар и књижевна техиика средњег века“ — у Мгзсе11апеа Сгоаапт МегсаН. 1946. том 2). Тај рад није ми био доступан.

123

Е В Р О П С К А К Њ И Ж Е В Н О С Т И Л А Т И Н С К И С Р Е Д К . И ПР.К

С ндоније биће аутори за угледањ е. И оеде се; као и толико п \т а д о сада, види д а каоноаитичжо културно до б р о , к оје је у м ећуврем ену одавн о иш чезло из иаш ег образовног ф онда, у врем ену средњ овековног процвата развија ново деловањ е34. § 5. ЈЕРОНИМ Симахова писма обухватају вр ем е о д 365. до 402. У том периору одвија се на н ивоу светоке историје и сук об и зм ећ у аитике и хриш ћанства који се везује з а имена Јерошима и Августина. То с у д а е веома различите природе, к о је п о к а зу ју и веом а мало разумевања једн а за др угу. Јерон им ј е п рош ао кроз најбоље латинско ш коловањ е, п отом се о д искуш ењ а света отасао одласком у оиријаку пусти њ у, где је, мећутим, и зд р ж а о сам о три годи не. Т о врем е користи да би од једн ог јевр ејск ог уч ењ ак а нагучио хебрејски. П отом у Ц ариграду н а д о к н а ћ у је зн ањ е грчког. Пала Д ам ас (И атабиб) позива га н азад у Рим. Јероним се тамо креће у једн ом к р угу п атрицијских дам а с којима изучава Библију. Њ егова писм а и з тог времена бацају сати ри чеу светлост на р и м ск о друш тво, а од тога нису пош тећени ни ц р к в ееи кругови. У том учено!М филологу ж иви полем ички тем перам ент — што га је учинило сродним и привлачш ш за хуманисте ренесансе. Д ам ас м у поеверава ревиозију латинског превода Библије. Н акон см рти тог папе он се са неколико пријатељица и ученица из Рима повлачи у Витлејем и наставља студи је хебрејеког, д а би м огао да провери грчки превод Старог завета (8ерШ а§т {а). Тако постаје пионир нововековне библиологије. Почиње сад а д а готоаво целу Библију преводи са изворног текста. То га и зл аж е нападима конзервативних предста®ника цркве (као ш то је Л уис д е Л еон у Ш панији Филипа II): зам ера му се д а тиме пониж ава цркву пред јеврејоком науком. Приговоре је и зрек ао и Августин. 34 О целини проблематике ГН. КЦШОМЕК, Едтгзсће СеШезтеИ (Фр. Клингнер, „Римски духовни свет“), 1943, 338 и дд.

I

124

РЕТОРИКА

Ти напади су Јерониму дали повода за подемиже у којима се на привлачан начин повезују његов тем 1перамент и његова ученост. Тек Тридентски сабор учдиж е његов „стари и раш ирени (Vи1§а(а)с< иревод у ранг једино аутантичног текста (декрет од 8. априла 1546). Тај ревидирани текст, који је још и данас служ бено важећи, појавио се 1592. То је текст који продаје свака католичка књ иж ара. Ко, мећутим, данас \купи Вулгату, нема само латинсжу Библију, него одмах на почетку и Јеронимове уводн е напомене уз целокупно дело и уз поједине књиге Библије: двадесет и пет штампаних страница, к оје представљ ају бревијар хришћанаког хум анизма, онако како га је схватао Јероним. Он почива на и деји о кореапонденцији паганаке и хриш ћанске традиције. Четврта Књига М ојсијева садрж и „мистерије целокупне аритм етике“, Књига о Јову „све законе дијалектике“. П салмопевац је „наш Симонид, Пиндар, Алкеј, Х орац и је и К атул“. Библија, према томе, за Јероеи м а није сам о сведочанство хришћанског учења, него и литерарни корпус који мирно мож е да се п окаж е п оред ризнице пагана (^епНШаз — „пагански свет“). Овај кореопондентии систем к од Јеронима није спроведен, али је ипак тако јасн о наговештен д а је у средњ ем веку могао д а буде даље разраћен, како ћем о видети каоније (Погл. 17, § 4). Е. К. Ренд је мистичару А м брозију супротставио хумаиисту Јеронима: „Хуманиста је човек који воли људоке ствари; који ум етност и књ иж евност, посебно Грчке и Рима, претпоставља сувој светлости разум а или мистичном бекству у непознато; к оји је подозрив према алегорији; који о бож ава критичка издањ а са варијантама и по1ае у а п о ги т ('напомене разиих издавача'); који осећа страст према рукописима и хтео би да их открије, иопроси, позајм и или украде; има окретан језик који стално веж ба; ош тар језик који по потреби прелази у ж аргон продавачица рибе, или погаћа противника епиграмом35“ . Готскво све ове црте налазе се у књижевној личности Јеронимовој, као и у XV веку код Поћа (Р о § § т ) и Филелфа (Рд1ећо), у 35 Е. К. НАНБ, РоипЛетз о/ Иге Мгпте Адез, 1928, 102.

125

Е В Р О П С К А К Њ И Ж Е В Н О С Т И Л Л Т И Н С К И С Р Е Ј Ш ЛГ

у.

Х \г1 код Бидеа (Вис1е), Казаубона (СабаиБопич) и Ера зма. Они припадају оној улози у људокој кплтедијц која м ож е да се назове „филолог из страс п; § 6. АВГУСТИН У Јерониму су били сједињ ени филологија и монаштво, истраживачка страст и литерарни хуманизам. Ништа од тога не налазимо код Августина. Али он има све ш то Јераним нема: најтананији осећајни живот и душ евну ватру; о н у ж е ћ за сазнањем суштине која наткриљује свеколико чињ енично знање. Он није учењак него мислилац. Он н е покуш ава никакво мирење измећу хебрејске и грчке традиције; он један од тих светова супротставља друтом исто онако оштро као ш то и земаљ ску д р ж а в у супротставља божјој. Али он је одрастао у образовном идеалу касне антике, био је учитељ реторике и ћак платоничара. Захваљујући свом обраћењ у дош ао је д о уверења да свеколики рад на образовањ у м ора да ступи у службу вере. Библији је приписао ретор ик у посебне врсте. Али приликом студија светог текста он остаје на антикварно лепршавом и алегоријоки интерпретативном методу који М акробије примењ ује н а Цицерона и Вергилија36. Библија је била пуна нејасноћа, али Павле је учио да је она створена надахнућем: опит зспр* Шга (ЈпптШз ГтрггаХа („све је писмо од Бога дано“, 2 Тим. 3, 16). Августин из тога извлачи закључак: све библијске речи које се не одн осе непосредно на веру и морал имају неки скривени см исао. Тиме он следи каоноантичку алегорезу Х ом ера и Вергилија, алн и библијоку алегорезу која је од Оригена стекла ираво граћанства. Он је поткрепљује идејом да је напор око одгсхнетања скривеног смисла лековита и утодна вежба духа. Тиме се у студиј Библије неопажено поново уводи књижевно-естетско посматрање, које лгора да* ** НЕШ и-тЕМбЕ МАНКОИ, 5аШ АидизПп е( 1а / т Д«? 1а сиИиге апИдие (Анри-Ирене Мару, „Свети Августин и к р а ј античке културе“), 1938.

126

је бшто привлачно лптератама школованим на касној антици. Егзегеги Августшау данас се са геолошке стра не замера због злоупотребе алегорезе17. Али његова теорија постаје чврст саставни део средњег века. Августинова веза са реториком мора да се посматра са још јерног становишта. Августнн није само дубок мислилад него и аутор високог ранга. Његове Исповести су у сва-ком погледу јадна од великих књига^Запада. Њихов стил је — античжа уметничка иро~за. Средсива античке реторике ступај/у у службу новог света хриш ћанске душе. Августин иримешује углавном три средства која је препоручио Цицерон (Ог ога1оге — О беседнику III 173— 198; Ога1ог — Беседншс 164— 236): ГзокоЊп (спајање једнако дугих реченичних делова), апШке1оп („антитетон“ — повезивање двају чланова реченице који садрж е мисаоиу супротност) и котоГо1е1еи1оп (исоколон са римом на крају адламжа). Исповести се завршавају једном молитвом. Њ ене поеледње речи гласе у преводу: „Ти си свагда миран, јер твој мир — то си ти сам. А то схватити — ко ће од људи пружити ову способност другоме човеку? Који анћео анћелу? Који анћео човеку? Нека је траж е од тебе, .нека за њом трагају у теби; нека куцај/у на твоја врата: тако, тако ће добити оно што ж еле, тако ће наћи оно за чим тр агад, тако ће им се отворити врата.“ А сад латински: вет рег дте1и$ е з ди от ат Ша дт ез ш Грзе ев. Е г кос тШ1е%еге дт в ко т т и т З а к к кот гт ? дт в ап%е1ив ап§е1о? дт в ап%е1из кот гт ? А 1е реШ иг, гп 1е ^иаегаШг, аЛ 1е ртвеШ г: вгс, згс ассгргеШг, вгс хпуетеШ г, вгс арепеШг. Ове свечане паралелности и сазвучја модерна проза не м ож е да репродук 1ује. Реторика овде постаје поезија — као што је то често у римској литургији.37 37 Оез аћиз тсопХезХаШез д.и зепз тузИдие. .. АИедоггзте ехадеге („Н еспор н е за б л у д е мистичног о с е ћ а њ а . . . П ретерани алегоризам"). У: Е. РО К ТАЕ1Е, ОгсИопагге де ХћеоЊдге саХћоИдие 5. V. АидизИп (Е. П ор тал и је у Речнику католичке теологије з. V . А вгусти н , ступ ци 2343 и д.).

127

Е В Р О Л С К А КНзИЖ ЕВНОСТ И Л А А

V

I

1

V. л'г,;| И>и Вк^

§ 7. КАСИОДОР И ИСИДОР У првој половини VI века ант.ичка реторика преко Касиодора још једном уопоставља везу са животом државе. Његова државничка писма, иастала по налогу источ!Ноготоких краљева Теодориха и Аталариха, још одишу античким духом. Иравнику, дипломати и пеанику Аратору послао је по Аталарихшом налогу јсдан допис (Уагше VIII 12; М0ММ5ЕК стр. 242) којим се овај позива у држ авну службу, и то због његовог изванредног ретороког образоовања (топки$ агтаГа јасипсИа [„беседнички дар наоружан познавањем правила“]). Као вођа једног посланства Аратор се, каже Касиодор, није посдуж ио „обичним речима, већ бујицом речитости“ (поп соттипЊиз уег1о1$, $ес1 ГоггепИ е1одиеппае ј1ит т е). У једном писму римоком Сенату (Уаггае IX 21; МОММ5ЕМ стр. 286) Аталарих сивоју бригу посвећује ш коди и , уз помоћ Касиодора, образлаж е да су граматика, студиј античких аутора и беседниш тво поттребни држави. „Варварски краљеви њима се не служ е: они постоје код закоеитих владара. О руж је и остало имају и други народи, али беседништво стоји на раополагању само господарима Римљана.“ Пропаш ћу источноготске државе занемео је и тај последњи одјек староримског духа. Касиодор се повукао на своја имања у Калабрији, где је основао манастир Виваријум. Његова друга половина живота била је поовећена научном раду у служби хришћаноког образовања. Он је „тим кораком симболично започео улазак класичне културе у усосу ћелију средњег века“ (РЕПОК. 5СНХЕШЕК). У свом делу 1п$п1ипопе$ (О снови) Касиодор је и реторици пооветио кратак приказ. Карактеристично је да се антички проашси о мемоарима и беседничком излагању овде прилагоћавају за литургијоку употребу монаха (II 16). Исвдоров нацрт реторике (Ег. II, 1—21) открива збуњ еност пред обиљем традиране граће. Она се више није могла савладати (сопргекеп пеге гтро$$Ц?Ие). Марцијан је уза сву ћудљивост приказивања ипак још професионално упознат с материјом, пошто је њен 128

РЕТОРИКЛ

бранилап. Зашадноготаки еоископ је упућен на крпарен>е са ексцерптнма. Он се аиалази уз помоћ еп ер шчног скра1нтања и симплификације. Реторика с е у почетку по узору на Марцијанов постуиак о г р а н и ч а в а на судоку беседу: гкеХогхса кепе сИсешИ хсГе.пИа јп сппШ>и$ диаезНопЉиз („реторика је теорија л е п о г бесећења иа граћаноким парницама“). Инак се в е о м а детаљно — са много примара из поезије — о б р а ћ у ј е учење о фигурама. Та компилација је, дакле, б и л а употребљива као стилистички приручник. § 8. АК5 Б1СТАМШ1б Нови развој срећемо тек у XI векгу. Стилска вепггина се сада третира као теорија украса (огпаШ$ — ,уукрас“) у дидактичним песмама; тако је код Екехарта IV (Еккећаг! IV, 1е%е 171, 1687, уз тесно ослањање на Херенијеву реторику IV 13—30; Ие ар1о &епеге зсгЉепсН — „О прикладној врсти писања“, РР 171, 1693, веома лично обојано). Много је, мећугим, значајније истовремено стварање једног новог система реторике: аг$ зе. И у грчкој касној 129

а гн и ц -и

и д ги л к Ј

у ш у I с. 1чн.1

«јс!

и г ш ..,,.. V

м г!, Р^ТОШл^

ш аблоне за шшма, н а јззд , збнрасе пи< ама које да:е узо р и е примере за каракгористшку сталежа (рибапд сел>аци, паразити, хетере). То је утицај атичке коЈ,е’ ди је. Тако забаван материјал латинеко еггистоларца реторика нс нуди. Нов је у X I веку п окуш ај да се сва реторика подреди учоњу о еп истоларном стилу. То истовреме, ио значи ирнлагођава 1ве саврем еним потребама и свесно дистанцнрањ е о д тр адиц и оналн ог реторичког уче. ша. Н ово нме ттреба д а озн ач и нову вештину као модерну. И он о је, н аравн о, п р еузето из античже траднције. О Ш аге п р воби тн о зн ач и диктирати. Али већ н у старом веку Јвуди су о би ч н о диктирали, и то не сам о писма, него пре свега сп и се у вишем стилу. Реч ? иа* рова бмае уо6*гча>с»?е форм\-ле акмоумашшаш!. ко>е су онда могли лл преукму *ришКамм: т*д*€*сп1а* се у гом смнсду плд&ж, нл нр?с«ер. кал Ариобнуа. Лаи* ташшја. ЗерСКИШШ н други* Формуде као вш> с% „моја |?едмат»?осг, м )у|ш и.кт, зшжтикГ” (т*ц ехгеш шл, ри*ШМл*џ р т ч Ј м ) носнсдочеис су у карпсшншк ** В|»смш«у С>№1«* дш ле. ммамо гфекнЈшемие пдгАтже ф»»р мулс самоумаШШкСМ1 на хритћамсжу упогребу.

Часто је формула скрсшмосп« 1КЈМег»?м а сзи*т ш томм да се аутор идаажио на гокш « лато гто ј«. нааодно. нокн нрн|ат-к, млм покроптгл.. ндн надређсна особа 1стра.тнла одгонарајућу молбу. жет*\ иди зшк1всст. Тахо т х тупа »ећ Цицарон у п»(>е наиоденпм уводу (ргооет т т ) *а Г»чсОпика (Огашг) Брут )ења и упоређује своје дело са жртвом принесеном боговима (ЗИ уае I 4, 31 и дд.). Римсжи песници обично посвећивање означавају као „консекрацију“ (сИсаге, АегИсаге, с о п зес га ге, у о у е ге ). Хришћански аутори воле да своје дело принесу Б о^ Т ^аГ то су стајала на раополагању различита ^иблијска “обгразложења. Оно уверавањ е писца, тако често у оредњем веКут^да он овоје дело посвећује Богу као жртвени дар, има своје корене код Јеронима, а он га је сачинио од библијских елемената. У сВом уводу рго1о%и$ §а1еаШв („пролог покривен ш лемом“) 10 Јероним пише: „У храму бож јем свако приноси оно пгго може: једни злато, оребро и драго камење; други фино платно, црвену свилу и циркон; нама нека буде довољ1Но ш то ж ртвујем о крзна и козју длаку“ (према И зл а за к 25, 3). Од Јеронима почиње и указивање на удовички новчић (а е га т т Ш а — „лепте“ ; Ј1ука 21, 2). И оно је постало веом а омиљ ено11. Још једно библ»ијоко правило примењивано је алегоријоки у овом смислу. Бог је преко М ојсија објавио синовима Израиља: „Кад доћ ете у земљ у к оју ћ у вам 10 Јероним је, наводно, за свој пролог рекао да је „покривен шлемом“, јер је одређен да штити ауторитет Библије. Два друга примера за да1еа1из даје А. 801ЈТЕК, А СЊззагу ој И.а1ет 1.аИп (А. Саутер, Глосар новолатинског језика), 1949. 11 РоеГае 1 209, 15 и 236, бр. XI, 23; III 37, 505; IV 172, 79 и 917, 9; V 245, 334. — Рахевинов „Теофил“ (Каћеч^т, ТћеорћИиз) стих 6. — Архипоета, МАШТШ8 стр. 38 упућено Фридриху I: Угб.иа раиреггог ИЂг (1о ттиГит („Дајем ти новчић иако сам сиромашнији од удовице“). Данте Рај 10, 106 и дд. 1 47

ГВРО П С К А К Њ И Ж ЕВ Н О С Т

и

П А ТИ Н С К И СТ»ЖД«>И

вкк

д а т и , и с т а н е т е ж с т н у н>ој. т л л а д о н е с и т с стчоп пртчин а о д ж с т в с с в о ј с (?па*при1с>* х р Г с а г и т . ргГтГИаа т с 5 5Г5 гсх т га с ) к ов си гг сзт т к у ' (Л саи т . 2 3 . \ОУ Н а о п у чап о в е с т С т а р о г т а в с т а н г и о п с ; 1 \м с сс. В а л т с р нл Т п а ј с р а у прол огу* сдчота д с л а !>с