Ernesto-Sabato-Abadon-Andjeo-uništenja.pdf

ERNESTO SABATO

ABADON, ANĐEO UNIŠTENJA ROMAN

Prevela sa španskog Aleksandra Mančić Milić

BBOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFICKI ZAVOD

I 7.e de raison75 ako hoćete, odnosno, indusi riijsko-tcološkom ceremoniijom u hramu Rei'ormisane Christian Science76 u gradiiou PraI’.'U, Iliinois, koja je naišla na velibi odjeb; tuarriage u bome prva od dve pomenute kompanije ima glavniiinu akoija fabrike koika-kole, slcčenu deliimionim nasledstvom koje joj je pripadalo po usađivanju pankreasa gospodina D. D. Parkinsona, ccnjenog preminulog bivfic.g predsednika tog preduzeća za državu Iliinois. Sve ovo je neopozivo dobro, sa gledišta Ra/.voja Nauke i Tehnologije, i potresno sa stnnovišta Američke Demokratije, pošto je jrdnom preispoljnom štrokavku kakav je bio pi vobitni rudar Džon Švarcer omogućilo da, liilivaljujući dobrom stanju njegovih unutrašM H w

|i

Nikalco (ital., vulg.). lirak iz koristi (franc.). llrišćanska nauka (engl.). Almdon, anđeo uništenja

225

njih organa, dođe do položaja predsednika jednog širom sveta cenjenog preduzeća, i da iz prostačkog položaja čistog mužjaka pređe u istančani red Uniseksa i člana Deoničarskog društva. I sve to mu pruža mogućnost da, ako želi, vadi mast svojim zaostalim timskim dmgovima u haljinčetu che te voglio dire77, u kreacijama nikoga drugoga do Rudija Monokinija Gernrajha, ili u muškom odelu (već prema prilici) koje je stiglo pravo iz Sevil Rouda. Za to vreme, preduzimljivi tipovi su požurili da otvore Banke Organa. Ćitao sam oglas u kojem se traži: Džo Feličelo, Solt Lejk Siti, dvanaestopalačno crcvo, u dobrom stanju Džošua Lot Maršal, Trur, Masačusets, dve jarde tankog creva i jedan ventrikularni zalistak Sol Šapiro, vdcepredsednik Panoramic Movies Pictures Co, jetra, hitno Tomas Džeferson Smit, građevinski radnik, Rim, Arkanzas, nos, crni, po mogućstvu tanak Miki Masuh, privatni detektiv, Cion, Jutah, desna suzna žlezda Džin Lojakono, picadžija, Llunta, Kolorado, testisi. A nude se: Edison Vajnberg, 40 godina, muzičar, umro u saobraćajnoj nesreći, Bruklin, Njujork, razni unutrašnji organi u dobrom stanju Otac Hunipero Viljegas, Misiones, Kalifornija, 37 godina, umro od srca, razni unutrašnji organi u dobrom stanju Kornelijus Koflan, 32, Pariz, Ajova, poginuo u požara u Katerpilarovoj fabrici, svi organi spaseni iz vatre i Rodni Manro, zidar, 25 godina, pao sa skele sa petog sprata, razni organi u odličnom stanju. 77

Šta da ti pričam (ital.).

226

A IDEJA 0 ZAMRZAVANJU, KIKE? Već sam vam pričao, koliko puta treba da vam se ponove ista obaveštenja, blentavice? Prvom milioneru je dunulo da se zavuče u frižider i tako zaledi rak dok se ne otkrije lek. Posle je stvar procurela, znate već kako to ide. Onda se odmah pojavio Cancer-Kelvinator Inc, na inicijativu H. B. Nidema, predsednika upravnog odbora South-Kelvinatora iz Ist Hartforda, Konektiikat, uz saradnju gospodina Vdljema V. Sebsona, bivšeg predsednika Majestic Television Co, iz Nju Džeirsija (rak jetre) i Sema Kaplana, komercajailnog direktona Movies Co. uz Los Anđolesa, Kalifornija (rak grla). Veliki hangari u kojima su smešteni frižideri sa milionerima i odakle ih povremeno vade da bi prisustvovali raspravama o hitnim poslovima — a u tom cilju ih prethodno raz.Iede u parnim kotlovima, iz kotlova pravac šljaka, sa šljake pravac iglo. Pošto dasovani imaju posla preko glave, pa moraju da budu tačni, izmišljeni su i frižideri sa budilnikom: probudite me u februar i četvrt. Međutim, na osnovu zanimljivog izuma Radio-Elektrik Korporejšna, Toledo, Ohajo, zaleđeni mogu da održavaju veze posredstvom sistema pojačala za unutrašnji saobraćaj. Tako je otvorena mogućnost da šaputanje zaleđenih milionera nesmetano dopre do njihovih sekretarica i ostalih člariova upravnog odbora. Drugi izum, koji se nudi kao alternativa ili dopuna prvam, jeste hibernacija sa sekretaricom. A ako i sekretarica ima rak, utoliko bolje (dve muve jednim udarcem), i upravo je takav slučaj Sema Kaplana, koji je zaleđen zajedno sa sekretaricom, Lusilom Nurenberg, 27 godina, intestinalni tumor. Tako se sada često mogu pročitati oglasi u kojima se traži sekretarica sa znanjem nemačkog i španskog, rakom na dojci i pristojnim izgledom, plata lakođe pristojna. Godišnji kongres zaleđenih već je održan, prvi put, u hotelu »Hilton« u Vašingtonu, sa puno velikih bedževa i puno ' ■ '*

227

širokih osmeha, na čelu sa Velikim Rakadžijom Noom H. Pedersonom (slezina, gušterača i deo stomaka), koji je zablistao na televiziji, u pratnji omiljene mu sekretarice (rekao je uz osmeh) sa majušnim rakom na materici. A sad je dosta, dužnost zove, Sedma sila čeka.

NE; KAKO JE MARSELO IŠTA MOGAO DA GA PITA? On je bio taj koji je govorio, kome je bilo potrcbno da govori, na svom provincijskom narečju; sa stidom mu rečc, slagao sam te, ne zovem se Luis, nego Nepomuseno, pa počinuvši malo, crveu u licu, Marselo promrmlja nešto što je možda trebalo da znači šta ti meni imaš da objašnjavaš. Ali nisu ga zvali ni Palito,78 možđa zato što je bio ovakav »vidiš«? Upita, zadigavši malo jednu nogavicu, stidljivo se smeškajući kao krivac, pokazujući mu nožice kao u kostura, kožu skoro prilepljenu uz kosti — premda već mnogo dana žive zajedno, uvek jc pazio da se nc skinc prcd Marselom, niti kada su svetla upaljena. Bilo ih je osmoro dccc, majka im je bila pialja, oca nije pominjao, možda je umro, možda je bio daleko, i svc lo, mislio je Marselo, samo da bi opravdao smešnc nožice. Cutke su pili matc. — Mnogo imam da ti pričam, Marselo, mnogo treba da znaš. — Ja ... — Če, Komandant Gevara. Marselo se unezverio, stideo se, odjednom je predosetio šta će čuti i smatrao je da toga nije dostojan. — Bio sam tarno, prošao sam kroz sve borbe, uspeo sam da pobegnem sa Intijem, ali sam imao više sreće od njega. Palito — na španskom, motka.

228

Potom je zaćutao i više nije otvarao usta. Drugc zenilje sveta traže pomoć u mojim skromnim naporima. Ja mogu da učinim ono što tebi ne daju tvoje obaveze prema Kubi, došao je čas da se rastanemo. Ovde ostavljam svoje najčistije namere građiteJja, os'tavljam i najvoljenije među voljenim b'ićima. O'slobađam Kubu biio kakve odgovornosti, osim odgovornosti koju ima kao zemlja-primer. Ako moj 6as kuone pod nekim drugim neborn, moja će poslednja misao biti upućena ovom narodu, a posebno tebi, Fiidele. Inti Peredo. Čuo je za njega? N ije . .. dobro, jeste... Stideo se da prizna kako je video knjigu mjegovih uspomena u jednoj knjižari, činilo mu se nepravedno da govori o knji/arama pred nekim kao što je Palito, koji je l)io skoro nepismcn, ali je naprotiv bio i patio lamo, u paklu. Muškarčina je to bila, taj Inti, reče mu, Če ga je mnogo voleo, mada se teško moglo znati kada je Če nekoga mnogo volco, .ili oni su ipak ponekad primcćivali. Jednoga tvoreni. Ni nazad se nismo mogli vratiti, jer je staza kojom smo prošli preko noći danju bila neprohodna. Komandant je tada odlučio da se sakrijemo u jednom pokrajnjem udubljenju i da odložimo sve akcije koliko god bude moguće, jer ako bismo pošli iza tri, objasnio nam je, mogli bismo odolevati do zalaska sunca, a onda smo možda mogli po> beći. U osam ujutro neki scljak po iinenu Vik tor požurio je u vojno utvrđenje u La Igeri da izvcsti kalco sc nepoznati ljudi muvaju po šibljacima u bliaiimi njegovog imamja, Ofioir j,e dao glasmikiu movaca li odimah počeo da prenoisi vest jediniicama rendžera raspo« ređenim u toj zoni. Major Migcl Ajora, komandant jedinica irendžera koje su dejistvO" vale u toj oblasti, naredio je preko radija da se blotkiiraju izlazi iz ikanjona reka San Antonio, Jagvej i Juro. Kapetan Prado otii šao je sa svojim spccijalnim odrcdom u lcanjon Juro, i njegiovi ljudi ,su ise sulkobili sa goriloima negde oiko podme. U prvom naletiu su ipogimula dva vojmika. Povretncna puškaranja su se nastavila tolkom čitava tri časa. Rendžeri isu ipolalko osvajali teron, dospcvš.i na nokiih scdamdoset metara od meprijatelja. II 15.30 igerilci prctnpelii iprve vidne gubitke. (Iz vojnog izveštaja.) Prava je nesreća što je napad počeo u podne, pošto se, kao što ti rekoh, Če nadao da će biti odložen bar do tri sata. Čuli smo štektanje mitraljeza, koji su na sreću tukli po onom delu puta koji smo prešli tokom noći. Očigledno su mislili da smo se manje približili. To nam je pružilo priliku da dobijemo u vremenu. Komandant je podelio snage u tri grupe, dogovorili smo mesto na kome ćemo se naći kada padne mrak. Ali kada je moja grupa stigla tamo nismo našli ostale. Čutke smo se zgledali i sručili se od umora i svega ostalog što nas je tištalo, ali ipak sa nadom da je Če sa svojom grupom odlučio

240

da se probije do San Lorensa, pošto nije uspeo da dođe ovamo gde smo mi. Palito se ućutao. Marselo je, ležeći nauznak na svome krevetu, osećao kako mu prsa pritiska astma. »Moja astma«, pomislio je kao neko ko sam sebe uhvati kako radi nešto gadno. Posle dugog i užasnog ćutanja, čuo je kako Palito govori jedva razumljivim glasom: »Nismo znali da je cela njegova grupa pala, da je Komandant Ernesto Če Gevara bio ranjen i zarobljen, i da će uskoro biti ubijen na naj . .. « ali poslednje reči Marselo nije razabrao. Te noći više nisu razgovarali. Rasporedili smo se tako da opkolimo garilce i odmah smo kremtli u napad. Pnd pobunjemik koga smo vidcli bio je onaj koga smo kasnije identifilcovali kao Viilija a posle njega onoga za koga smo posle utvrdili da je Če. Smesta smo otvorili vatru, ranili smo Čca mitraljeskim rafalom. Vili i ostali su onda pokušali da ga odvuku, borba je i dalje trajala. Drugi rafal naših rendžera zbacio je Komandantu beretu sa glave, povredivši mu grudni koš. Dok su ga njegovi drugovi pokrivali, Vili je uspeo da odvuče svog šefa do jedmog uzvišenja, gde su naleteli na još četvoricu rendžera. Vili se zadihao od napiora noseoi telo svoga vođe ma ramenima. I kada je zastao da povrati snage i malo se pobrine o Gevari, vojnici u zasedi su mu naredili da ise preda. Pre nego š:to su stigl’i da zapucaju, rendžeri su već bili otvorili vatru. Posle su im prišli. Če je bio tešlco povređen i astma mu nije davala da điše. Tada smo poslali šifrovanu poruku: »Zdravo, Saturne, imanto Tatu.« (Izveštaj kapetana Prada.) Četiri vojnika su u ćebetu odnela Gevaru do La Igere, nekoliko kilometara udaljene od mesta na kome je zarobljen. Tamo je kapetan Prado predao zarobljenika pukovmiiku Seliču, kojii je bio glavniokamaodujuoi utvrđenja. Napravljen je inventar svega što se našlo u Gevarinom rancu: dva dnevnika, jedna beležnica sa šifrovanim porukama, knjiga pesama prepisanih Čeovom rukom, ča16 Abadon, an đeo u n išten ja

241

sovnik i još dve ili tri knjige. (Iz izveštaja bolivijske vojslte.) Pukovnik Selić je razgovarao sa Čeom. I mi, ranjeni vojnici, kao i Gevara bili smo u jednorn hangaru. Ali on je bio na drugom kraju i nismo dobro čuli šta su govorili, tako smo jasno čuli pukovnika, zato što je on vikao. Govorio je o Americi. Pukovnik je dugo ostao sa Gevarom, možda ceo sat ili više. Raspravljali su o nečemu što je pukovnik hteo da proveri, a Če nije hteo da kaže. Sve dolc u jednom trenutku Če nije opalio šamar pukovniku, đesnom rukom. Onda je pukovnik ustao i otišao. Major Gusman je hteo da prebaci Gevam u bolnicu, helikopterom, ali pukovnik se usprotivio pa smo otišli samo rni. (Priča vojnika Himenesa.) Čim je otišao helikopLer sa ranjenim i poginulim vojnicima, gerilčevi bolovi su počeli da rastu. Mrmljao je nešto. Primalcao sam uvo njegovim ustima i razabrao da govori »osećam se vrlo loše, molim vas, učinite nešto da mi ublažite bolove«. Nisam znao šta da učinim, ali mi jc on sam pokazao kalco da mu pomognom da sc pomcri. »Ovde, na grudima, molim vas«, rekao mi je. Posle je cclu noć provoo ječeći. (Priča poii'učniika zaduženog za zarobljenike.) Če je odneL sa ostalim zarobljenicima u malu šk'olu u La Igeri i u jednoj od učionica je proveo čitavu uoć. (Izveštaj jcdnog novinara.) Evo me, dolazim, napušteni prostori; nezaboravni usamljenik U nedelju, devetog oktobra, u dva popodne, predsednik Barjentos i ganeral Ovanidio primili su izveštaj o hvatanju. Održan je sastanak u državnom vrhu. Prisustvovali su igenerali Gores I Vaslkas, koji su abjasniili kako da bude pogubljen. Niko se nije usprotivio, svi su ćutali. Malo kasmije, general Ovando preneo je u Vaiie Grande sledeće naređenje: »Pozdravite Tatu«. Naređenje je u La Igeri primio pukovnik Migel Ajora. Preneo ga je poručniku Peresu, a iovaj podoficiru Mariju Teranu i naredniku Uanki. Dželati su dograbili svoje karabine. Tamo gde je Če

242

bio zatvoren, ležao je vezan i gerilac Vili. Kada se Teran pojavio, Vili je počeo da ga psuje pa rnu je Teran pucao u glavu. Isto je učinio i Uanka sa Rejnagom, koji je bio zatvoren u susednoj učionioi. Mariju Teranu je sudbina dodelila da ubije Komandanta Gevaru. ćim je dokrajčio Vilija, izašao je iz učionice, prestravljen, i odlučio da uzme neko moćnije oružje. Pošao je onamo gde je bio poručnik Peres, da ga zamoli za karabin M-2 koji automatski ispaljuje rafale. Peres je onizak, sitain čovek (Verzija Antaniija Argedasa, bivšeg ministra viade, data Prensi Laiini.) Izložen i pripremljen za smrt: Pogledajte me, nevolje i slavlja, u večnoj starosti. Dani, gođine, oblaci, šta ćete sa mnom učiniti! Kada sam ušao u učionicu, Če se pridigao i rekao: — Došli ste da nre ubijete. Osetio sam sc neprijatno i oborio sam glavu ne odgovarajući. — Šta su ostali rekli? Odgovorio sam mu da nisu ništa rekli. Nisam se usuđivao da pucam. U tom frenutku sam Čea video strašno velikog, ogromnog. Oči su mu jako blistale. Osetio sam se kao da se on baca na mene, i zavrteio mi se u glavi. — Umirite se — rekao mi je. — Pazite da dobro nanišanite. Reci nam gde si se sakrila, o, smrti, kada te niko nije mogao videti, nemoguću i zanemelu. Onda koraknuh unazad, prema vratima, zatvorih oči i opalih prvi hitac. Če je, izranjavljemih mogu, pao ma tle, zgrčio tse i počoo da gubi mnogo krvi. Ja nekako povratih hrabrost i ispalih drugi rafal, koji ga je pogodio u ruku, u rame, i napokon u srce ... (Iskaz podoficira Terana Argedasu.) Još topao, Čeov leš je bio odvučen do jeđnih noisila do mesta ina kome će ga preu16*

243

zeti hclikopter. Pod i zidovi učioni:s o vtaii su umrljani krvlju, ali niko od vojnika nije hteo da ih ooisti. To je uradio jedan nemački sveštenik; on je outke oprao mrlje i u maramu stavio metkc koji su pro.šli kroz Gevarino telo. Čim je stigao helikopter nosila su bila vezana za jednu od njegovih nogu. Telo, u gerilskoj vetrovci, bilo je uvijeno u čaršav. Edi Gonsales, Kubanac kojii je u Havani imao kabare u Batistino vreme, prišao je da ošamari nepomično Idce mrtvog komandanta. Kada je helikopter stigao na odredište, telo je položeno na jednu dasku, glava mu je visila zabačena unazad, otvorenih očiju. Gotovo nag, položen preko korita, okupan svetlošću fotografskih bliceva. Šake »su mu odsekli sekirom, kako me bi mogao biti identifikovan. Ali telo je bilo osakaćeno i na drugim mestima. Puška jc završila u rukama pukovnika Anajc, sat kod generala Ovanda. Jedan od vojnilca koji su učestvovali u operaciji skinuo jc sa njega mokasine koje je Gevari jeđan od drugova napravio u planini. Ali, kako su bilc loliko propale od upotrebe i od vlage, nisu mu moglc poslužiiti. (Iz novin.skih izveštaja.) Riće još cveća, i re'či, i neba, koji će nie pođsećati na tebe; biće još kiša kao što je ova, i živećeš, nepromenljiv; spavaj, izvain svakog ?,la, uza sav ponos koji u sebi nosi tuga. NE, SILVIJA, NE SMETAJU MI TVOJA PISMA, ali nemam ni vremena ni volje da se viđam sa Arauhom. Neka za početak pročita Hegela, pa će videti da je jedan Hegel »marksista«, a drugi »egzistencijalista«; onda će shvatiti zašto današnji egzistencijalizam može započeti plodonosan dijalog sa marksizmom, pod uslovom da pretnje i uvrede ostave po strani.

244

Što se tiče »metafizike«, i to je tipična optužba. Arauho čeprka po rneni tražeći tragove, kao lovci na veštice koji su pokušavali da nađu đavolji beleg na najskrivenijim mestima na telu. Ali rekao sam ti, tu reč upotrebljavam da bih govorio o izvesnim krajnje važnim pitanjima Ijudskog stanja. Sasvim je razumljivo da težnja ka apsolutu, volja za moć, nagon za pobunom, teskoba pred samoćom i smrću, jesu takva pitanja, da to nisu samo ispoljavanja buržoaske truleži, nego takođe mogu napadati (i napadaju) stanovnike Sovjetskog Saveza. Konkretni totalitet čoveka uključuje takva pitanja. A do njega se može doći samo kroz umetnost. Uzgred budi rečeno, to ne kažu samo ovakvi gubavci kao što sam ja, — Lo tvrde i vcliki marksisti. Kada su hteli da dosegnu neki apsolut, svi filozofi su morali pribegavati nckom obliku mita ili poezije. O cgzistcncijalistima i da ne govorimo. No, i kada su u pitanju Iradicionalni filozofi: seti se Platonovih mitova, seti se Hegela koji je pribegao mitovima o Don Žuanu i o Faustu, kako bi mogao naznačiti dramu nečiste savesti. Umoran sam, Silvija. Dva je izjutra i veoma mi je loše. Ne mogu ti objasniti zašto. Ako mi pođe za rukom da od ove zbrke napravim roman, onda ćeš moći da naslutiš nešto od moje zbiilje, od Čitave moje stvannosti, a ne samo one koju vidiš u filozofskim raspravama. STIDLJIVO ULAZI u veliki amfiteatar Kanala 13, ali Pipo79, koji u levoj ruci drži. mikrofon, a desnu ručicu žustro pruža ka njemu, uzvikuje njegovo ime nz veliku naklonost i zahteva Pipo — groteskna ličnost sa argentinske televizije.

245

V E L IK I APLAUZ, V E LIK I, V E L IK I APLAUZ!

i svi viču i aplaudiraju. Onda ga spušta na divan, postrance, pa čučnuvši pored njega počinje da ga rešeta neotesanim pitanjima; stavio ga je na neku vrstu ispita iz psihoanalize za mongoloidne studente, pominjući činjenice na koje Sabato svakako mora nešto reći: čovek se penje stepenicama kišobran velika ženska tašna voz koji se uz ogroman napor penje uzbrdo slavina iz koje curi mleko i kad god pacijent ispravno odgovori, Pipo moli za veliki aplcmz i udvostmčuje premiiju, jer saslušanje je sada postalo kviz. Sabato se obilno znoji, ne samo zbog jake vrućine koju prave reflcktori, nego i zato što sedi samo u gaćama pred stotinama osoba koje ga pažljivo posmatraju. Ne može da predahne ni kada puštaju reklame, jer on ostaje izložen ispitivačkim pogledima i onda kada sc argentinskoj publici iz sveg glasa objašnjava kako Aurora ide ispred Budućnosti, kako ne sme ni sumnjati u velike prednosti koje pmža Galicijska banka svojim klijentima, kako mora da pije samo vino nad kojim bdiju stručnjaci, kako je glupo gubiti verenika ili posao zbog mžnog zadaha iz usta kad već postoji nešto kao što je Bukol, koji ne samo što rasteruje bakterije, nego ih i uništava, ovako! (udarac divovskom pesnioom po jedooj bakteriji) ovako (drugi udarac po drugoj bakteriji), kako mora kupovati kod Fravege jer Fravega ima sve od igle do lokomotive, kako je Karika raskoši svakako poslednja reč, i kako je Superkompakt kadar da očuva svežinu svega živog (iz frižidera izlazi slon), kako je ona bila ovakva (znoji se, meškolji se, nema vremena da vidi tv dramu ni da ide na zabave) sve dok nije prihvatila Vero, i da nije mogla da prisustvuje koktelima zbog neoprostive upotrebe Odorona (izbliza se pokazuje kako tragovi znoja ispod miške primo-

246

ravaju prijatelje da okreću glave od nje), i kako su njene rnuke sa nazebom đefinitivno okoneane uz pomoć Pilula Ros (vesela porotlica koja u rano jutro blista od sreće), i Valdorf ubrusa koji vam nude 74 metra mirisne inekoće, i tada epp dostiže vrhunac, pojavIjuju se dva patuljka odevena u decu, koji dolaze u prodavnicu nameštaja i gromkim fdasom traže Drean!, pa im na kraju dovode mam'icu. Sabato se oseća neprijatno, jer ra/mišlja o tome kako reflektori ne opraštaju mi najmanju sitnicu, a u tom trenutku ulazi I ibertad Leblank80, za koju Pipo traži srdačan aplauz, a zatim unla kako će, kao što je najavljeno, pred očima kamera Kanala 13, još uvek u emiisijii Kruine subote, biti obavIjemo venčainje Sabata i blistave zvez-de — za 10 vreme jednom rukom grli Libertad, .koja, po Pipovom ljubaznom ali gromkom naredeinju, mora da poljubi Sabata pred kamerama, što se odvija uz dugotrajni srdačni aplauz■ Zatim sledi dugačak epp, u kojem se propagiraju definitivne prednosti šampona protiv peruti, dezodoranasa čije dejstvo traje 24 časa na dan, suva i slatka vina, sapuni koje koriste zvezde, zubne paste, frižideri, televi/.ori, najotporniji toaletni papiri sa veoom moči upijanja od svih drugih, najduže do sada poznate cigarete, automatik mašine za pranje rublja, i automobili. Posle toga, Pipo nz urnebesan aplauz uvodi Horhea Luisa Borhesa, u žaketu; on će biti kum na svadbi. Nfjegov beli štap izaziva opšte simpatije, koje posebno podstiče dresirani pas-vodič, kao i icomentari Pipa Mansere — on naglašava pozrtvovanost čoveka kao što je Borhes, u lakvom stanju, ipak pristaje da se pojavi na leleviziji. Siroti slepčić, komentariše velika debela žena koju su uhvatile kamere, ali Borhes daje zastrašujući znak rukom, koji kao da znači »ne treba preterivati«. Libertad Leblank, 11 crnoj haljini sa dekolteom do pupka stoji pored Sabata koji, još u gaćama, ali sada u Libertad Leblank — argentinska starleta.

247

stojećem stavu i ruku pod ruku sa zvezdom, upućuje pogled pun saosećanja Borhesu, koji nesigurnim korakom ide ka središtu scene. Pipo onda kaže, gospodine reditelju, rasporedite kamere, a te reai su znak da počne još jedan rafal epp, dok Sabato misli: »i on i ja smo javne ličnosti«, i oseća kako mu iz očiju teku suze. OTVORIO JE KNJIGU I NAŠAO NJEGOV ZNAK, njegov sitan, ali strašan rukopis na margini te knjige o okultizmu: »Probiti zid!«, upozorava ga. Morao bi ga osloboditi, makar mu on potom skočio u lice kao neki poludeli crni crv iz trbuha one mumije. Ali, radi čega osloboditi? N ije znao. ,Da li je hteo da umiri R.-a? On je kao neko strašno božanstvo kome ,se moraju prinositi žrtve. Bio je nezasit, stalno je vrebao iz tmine. Pokušavao je da ga zaboravi, ali znao je da je on tu. Spoj pesnika, filozofa i teroriste. Kakvog su smisla imala ta zamršena osećanja? Običan anarhista, aristokrata ili reakcionar, koji je mrzeo ovu civilizaciju; civilizaciju koja izmišlja aspirin, »jer čak ni glavobolju nijc kadra da podnese«. Nije mu davao mira. Ni jednu knjigu nije mogao otvoriti a da se ne sretne sa njegovim mrskim rukopisom. Jednoga dana, kada ga je uhvatila čežnja za vremenom kada se bavio matematikom, otvorio je Vejlovu knjigu o relativitetu: pored jedne od glavnih teorema nalazio se njegov komentar — idioti! Nije ga zanimala ni politika, ni socijalna revolucija, za njega su to bile podstvarnosti, stvarnosti drugoga reda, koje služe samo za to da novinarstvo održe u životu. »Stvarnost«!, ispisivao je tu reč tako, između navodnika, sa sarkastičnim znakom uzvika. Stvarnost nije bila ni kišobran, ni klasna borba, ni zidarstvo, čak ni Andski planinski ve-

248

nac. Sve su to bili oblici mašte, zablude sumanutih mediokriteta. Jedino je stvaran bio odnos između čoveka i njegovih bogova, između čoveka i njegovih demona. Istinsko je uvek bilo simbolično, a realizam poezije jedini je vredan, iako je to dvosmisleno, ili upravo zato: odnosi između ljudi i bogova uvek su bili pogrešni. Proza služi samo za to da se napravi telefonski imenik, prospekt sa uputstvima za rukovanje mašinom za mblje ili zapisnik sa sastanaka upravnog odbora. Ovaj svet se sada mši, patuljci trčkaraju tamo-amo izbezumljeni od straha, provlače se izmcđu pacova i profesora, noseći plastične kofc pune plastičnog đubreta. BILA JE TU, u svojoj izlizanoj crvenoj kabanici, giave pmžene napred, približavala mu sc iznad svoje šoljicc kafe, približavala se stvarnosti uvek smeštenoj malo dalje od mcsta do kojega je njen pogled mogao dopreti. Njena kratkovidost, njena debela stakla, njena skromna kabanica, sve to ga je dirnulo. — Mogla bi malo da se našminkaš — nehotice mu je izletelo. Ona obori glavu. Ćutke su pili kafu. Potom je on pozva da izađu i prošetaju. — Ali, hladno je. On je uhvati pod ruku i izvede je bez objašnjenja. Bila je počela jesen, jesen sa kišama i vetrom. Prođoše kroz park na padinama Belgrana, prođoše između drveća, i napokon stigoše do jednc drvene ldupe, ispod jednog velikog drveta. Šahovski stolovi bili su pusti. — Volite parkove — primeti ona. — Da. Kao dečak sam dolazio ovamo da ('itam. Ali, hajdemo, hladno je. Prođoše ispod velikih platana, sa osušeuim, izobličenim lišćem. Skrenuše Ulicom

249

Ečeverija prema Gradskoj skupštini. On je sve posmatrao kao da se namerio da to kupi. Silvija je videla da je nepristupačan i snužden. Napokon se usudila da ga upita kuda idu. Nikuda. Ali joj se njegove reči ne učiniše iskrenim. — Roman kao metafizička poema — iznenada procedi. Šta? Ništa, ništa. Ali negde dublje u sebi nastavio je da mozga: pisac kao ukrštanje svakodnevne stvarnosti i mašte, kao granica između svetlosti i tame. A tamo, Šnajder. Stajao jc tamo, na vratima u zabranjeni svet. — Crkva u Belgranu — reče ona. Da, crkva u Berlgranu. Još jeđnom je S. posmatrao pobožno i pažljivo, razmišljao je o njenim kriptama. — Znaš li za ovu kafanu? Uđoše u Ipsilon da popiju nešto, da se ogreju. Posle ju je ponovo dohvatio za ruku i izvukao napolje, u Ulicu Huramcnto. — Bežimo iz ovog pakla — rcče, ubrzavši lcorak. Prođoše pored skupštine i produžiše Ulicom Huramento sve do mesta gde počinje stara kaldrma i lajnc starog Belgrana. Na uglu Vidalove zastao je da osmotri staru kućerinu, ostatak nekakvog letnjikovca. Proučavao ju je kao da želi da je kupi, Silvija je to već primetila. Kazala mu je to, i on se nasmešio. — Tako nešto. — Jednom sam pročitala kako tražite kuće za neki roman. Da li je to tačno? Da li je neophodno? Nasmejao se, ali je pitanje ostavio bez odgovora. Kao filmski režiser. Uostalom, za koji roman? Činilo mu se da lica traže pisca, da kuće traže ličnosti koje će pokucati na njihova vrata. Jednu kućerinu na uglu Kramerove pretvorili su u baskijski restoran. Moda.

250

— Zakuni se da nikada nećeš jesti u Dvakvom restoranu — reče joj sa komičnom ii/hiljnošću. — Ali, da li je tačno da pišete roman? — Roman? Da .. . ne . . . ne znam šta da n kažem... Da, opsedaju me neke stvari, ali je sve vrlo teško, mnogo patim zbog te priče, a osim toga .. . Posle nekoliko koraka, dodao je: — Znaš li šta se dogodilo sa fizikom, početkom veka? Sve je počela da stavlja pod sumnju. Hoću da kažem, temelje. I počelo je havljenje ne samorn fizikom, nego razmišljanjem o fizici. Oslonio se na zid i na trenutak se zagledao u baskijski restoran. — Sa romanom se desiio nešto slično. Treba ispitati temelje. Nije obična slučajnost, pošto se roman rađa sa zapadnom civilizacijom i sledi njen razvojni luk, sve dok ne dođe do rušenja. Postoji li kriza romana, ili roman Krize? Obe stvari postoje. Istražuje se njegova suština, njegova misija, njegova vrednost. Ali sve se to radilo spolja. Bilo je pokušaja da sc ispituje iznutra, ali trebalo bi ići dublje. Roman u kojem bi i sam romanopisac bio u igri. — Ali čini mi se da sam čitala takve sivari. Zar nema romanopisca u Kontrapunktu? — Da. Ali ne govorim o tome, ne govoi im o piscu u fikciji. Govorim o ekstremnoj mogućnosti da pisac romana bude unuIra. Ali ne kao posmatrač, ne kao hroničar ili svedok. — Kako, onda? — Kao jedan od likova, u istom svojstvu kao i ostali, koji takođe izviru iz njegove duše. Kao nekakav ludak koji živi sa svojim dvojnicima. Ali ne da bi se izvodile nekakve .ikrobacije, sačuvaj Bože, nego zato da bi se videlo možemo li tako prozreti tu veliku tajnu.

251

živati; a što je iznad tvojih snaga, nemoj ispitivati«. Zamislio se. Potom je izvukao papir iz mašine. INTERVJU — Jeste li zadovoljni onime što ste napisali? — Nisam baš takav gad. — Ko je Ernesto Sabato? — Moje knjigc bile su pokušaj da odgovorim na to pitanje. Neću da vas primoravam da ih čitate, ali ako hoćetc da saznate odgovor, morate to učiniti. — Možete li da nam kažetc nešto o tome šta sada pišete? — Jedan roman. — Da li već ima naslov? — Naslov uglavnom znam tek na kraju, kada dovršim pisanje knjige. Za sada ne mogu da se odliučim. Može da bude Anđea tmine. Ili možda Abađan, anđeo uništenja. — Do đavola, mračni naslovi, zar ne? — Da. — Veoma bi mi bilo drago kada biste mogli da mi odgovorite na neka pitanja: Šta mislite o latinoameričkom bumu? Verujete li da pisac rnora biti angažovan? Koje savete biste dali piscu početniku? U koje doba dana pišete? Da li više volite oblačne ili sunčane dane? Identifikujete li se sa svojim junacima? Pišete li o sopstvenim iskustvima ili izmišljate događaje? Šta mislite o Borhesu? Mora li umetnik imati totalnu slobodu? Da li su kongresi pisaca korisni? Kako biste definisaii svoj stil? Šta mislite o avangardi? — Gledajte, prijatelju, ostavimo se gluposti i recimo istinu, jednom zasvagda. Ali celu istinu. Hoou da kažem, razgovarajmo o katedralama i bordelima, o nadama i o

254

koncentracionim logorima. Meni, barem, nije do šale. Ko je besmrtan, taj neka sebi dozvoli taj luksuz i neka i dalje govori besmislice. Ja neću: dani su mi izbrojani (ali kom čoveku, prijatelju moj, novinare, dani nisu izbrojani, recite mi, stavite ruku na srce, i recite) želim da sve saberem, da vidim šta od svega toga ostaje (mandragore ili pisari) i da li je tačno da su bogovi vredniji nego crvi koji će se uskoro gojiti od mojih ostataka. Ja ne .znam, ne znam ništa, (što da vas lažem), nisam ni toliko nadmen ni toliko glup da bih proglasio crva za nadmoćnog. (Neka to ostane ateistima iz moje ulice.) Priznajem da me rasprava oduševljava jer mrtvački sanduk, mrtvačka kola, i svi oni groteskni ukrasi smrti jesu vidljiva svedočanstva naše prolaznosti. Ali, ko zna, gospodine novinare. Možc biti da bogovi ne mogu sebi dozvoliti da se spuste toliko nisko, možda oni nikada neće podlegnuti prizemnoj demagogiji niti postati neotesano razumljivi, i sačekivati nas uz smrtonosne prizore, pošto i poslcdnja beseda bude izgovorena i naše bespomoćno telo zauvek prepušteno samo sebi (ali, zabeležite to, istinski napušteno i ostavljeno, bez ikakvih nesavršenstava, bez onih čežnjivih i u krajnjoj liniji beskorisnih napuštanja kakva nam pruža život), pričuvajte se od napada milijardi crva.

255

Razgovarajmo, dakle, bez straha, ali i bez velikih namera, jednostavno, uz izvestan smisao za humor koji će 'prikriti sasvim razumljivu patetičnost teme. Govorimo o svemu pomalo. Hoću da kažem, razgovarajmo o tim problematičnim bogovima, o sasvim očiglednim crvima, 0 promenljivim licima ljudi. Ne znam mnogo o tim čudnim pitanjima, ali ono što znam, zaista znam, jer to su moja iskustva a ne priče pročitane u knjigama, 1 mogu govoriti o ljubavi ili o strahu kao svetac o svojoj ekstazi ili kao pozorišni mag (na nekoj kućnoj zabavi, pred ljudima od poverenja) 0 svojim trikovima. Nemojte očekivati ništa drugo nemojte me kasnije kritikovati, nemojte biti perverzni, majkoviću. Ni zlobni. Upozoravam vas: buditc skromni jer i vi ste predodređeni (tralala, tralala, tralala) da budete hrana gorepomenutim crvima. 1 tako, izuzev ludaka i nevidljivih bogova (koji možda i ne postoje), svi bi ostali najbolje učinili ako bi me saslušali, alco ne sa poštovanjem, ono bar blagonaklono. — Mnogi čitaoci se pitaju, gospodine Sabato, kako je moguće da ste se posvetili matematici i fizici. — Ništa lakše nego objasniti te stvari. Čini mi se da sam vam pričao kako sam pobegao od staljinističkog pokreta 1935, u Briselu, bez novca, bez dokumenata. Giljermo Ećebeere mi je pružio izvesnu pomoć,

256

je bio trockista, tako da sam neko vreme '.pavao u potkrovlju Bcole Normale Superienri', u rue d’ Uhn. Sećam se toga kao da je |ine bilo. Vcliki krevet, ali li ono vreme nije l>ilo grejanja, ulazio sam kroz prozor, u de‘•el uveče, i legao tamo u veliki vratarev krevel; sjajan je to čovek bio; ali zima je bila grozna i nije bilo grejanja, tako da sam preko sebe stavljao gomile '.lojeva Imanitea, kad god bih se mrdnuo