Ernesto Če Gevara~Dnevnik iz Bolivije

Naslov originala: Ernesto Che Guevara El Diario del Che en Bolivia

obrada: Lena www.balkandownload.org

Ernesto Če Gevara

DNEVNIK IZ BOLIVIJE Uvod Fidel Kastro Predgovor Kamilo Gevara

Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković

NAPOMENA IZDAVAČA Ovo izdanje Dnevnika iz Bolivije Ernesta Če Gevare podudara se sa izdanjem koje je 1968. prvi put objavio Kubanski institut knjige. Zbog njihovog istorijskog značaja, sada su priključene i one stranice koje su, zbog bezbednosti, izostavljene iz prvog izdanja po nalogu obaveštajnih službi bolivijske vlade. Te stranice se odnose na sledeće dane: u januaru (4, 5, 8. i 9); februaru (8. i 9); martu (14); aprilu (4. i 5); junu (9. i 10), i u julu (4. i 5). Uz to, tekst prvog izdanja je upoređen i usklađen sa faksimilima, pri čemu je sada bilo moguće da se razjasne neke reči ili pojmovi koji su ranije bili nečitki. Centar za studije „Če Gevara“ Ošn pres

PREDGOVOR Santa Kruz, Bolivija 1967 Skoro je protekla čitava godina žestokih okršaja, nedavno je na osnovu dojave Hoakinova grupa upala u klopku kod Vado del Jesa, obruč oko Čeove trupe se sve više steže i tako odlučuju da napuste tu oblast i potraže drugu, bezbedniju, gde će moći delotvornije da deluju radi učvršćivanja gerilske borbe. Popodne počinje i vojnici polaze: boj se čini neodložnim. Iako ju je bolivijska vojska zaplenila, na poslednjoj stranici zelene beležnice, s datumom od 7. oktobra 1967, može da se pročita, dakako otežano zbog nerazgovetnog rukopisa autora: „Navršilo se jedanaest meseci od naše gerilske inauguracije bez ikakvih komplikacija, gotovo bukolično...“ Te reči ničim ne ukazuju na epilog herojske epopeje koja se opisuje u ovom Dnevniku, nigde ne izbija ni najmanji znak obeshrabrenosti, pesimizma, poraza; naprotiv, deluju kao početak, kao predgovor. Osmog oktobra pak, do ubogog školskog zdanja na La Igeri biva prebačen ranjeni zarobljenik, zamišljen i bez daha, jedva da može da hoda uspravno, bori se s težinom koja se urotila protiv uspravljenosti njegovih ramena, s težinom koja se nataložila proteklih nekoliko meseci, prepunih nedaća, boleština, smrti prijatelja i drugova, nepouzdanosti izvesnih saradnika, nimalo poželjne odgovornosti koju ima za živote drugih, bliskih, nedostajanja dragih bića. Teret što se sručio na njegova pleća jednak je zbiru telurskih sila, međutim, tu je on, i dalje bez uzmicanja, tu su i ostali, uspravni, u brade zarasli, naoružani uverenjima, u pripravnosti za novu bitku. Nešto kasnije, vezan na ležaju pored zemljanog zida, u iščekivanju presude koja mu je unapred poznata, u tišini posmatra tumaranje stražara. Neki su nadmeniji nego drugi, kako to već biva

kod sitnih duša koje se preuranjeno raduju pobedi, tu i tamo se utrkuju između sebe ko će više da vređa onoga koga smatraju žrtvom, ali poštovanje koje pobuđuje i snaga koja izbija iz njegovog skamenjenog pogleda, taj pogled koji inače duboko dopire do svakoga – zauzdaje šepurenje kukavičluka i ubrzo postaje pometnja. Oni se nalaze pred strahovitim raskršćem, s jedne strane u rukama imaju jednog od najistaknutijih revolucionara koga su ikada upoznali, gromada od vrline i čvrstih stavova, neko ko može da preraste u živi dokaz navodne strane agresije ili mračnog plana komunizma da zavlada svetom, dok s druge, to je nepokolebljivi tužitelj koji može svaki tribunal da pretvori u tribinu i koji bi, i nezavisno od ishoda nekakvog sudskog postupka, mogao da pokrene opasnu političku igru neizvesnog kraja. Oslobodilačka vojska Bolivije već se pročula, izvela je niz akcija na bolivijskoj teritoriji, uglavnom sa uspehom, a da to niko nije uspeo da spreči; ni domaće javno mnjenje ni svet u celini nisu mogli da se ogluše o događaje. Svuda se već i u vazduhu oseća naklonost, čak i kada iz toga nije proisteklo masovno pristupanje snaga koje je trebalo da se priključe borbi. Događaji koji su se upravo tih dana odigrali, namerno ili nehotice, pribavili su ogroman publicitet gerili, teren je pripremljen kako bi u relativno kratkom roku usledili očekivani plodovi. Ukratko, to je izuzetno osetljiv trenutak za status quo, oni kojima je stalo do toga da ga održe mora da su toga svesni, svesni da ga je nemoguće održati, pa neumoljivo prizivaju rasplet kojem se unapred hvališu. Već je po sebi paradoksalno što je od škole načinjen zatvor, ali odista je ne samo uzaludno nego i pustopašno i zlodelno to što se umišlja da će streljanjem biti ubijene ideje, i to tamo gde je trebalo da urode plodom. U vazduhu se sad oseća želja za osvetom, to je uobičajeno držanje sitnih duša koje večito brane svoju stvar tako trapavim sredstvima. U kratkim trenucima mirovanja, dok pokušava da rastegne vezove kako bi umanjio utrnulost udova, oprašta se od sećanja, u

društvu supruge, okružen decom, rodbinom i najbližim prijateljima, od svoje Argentine, svoje Kube, od sveta i Fidela. Brine o sudbini onih koji su uspeli da se izvuku iz zamke, razmišlja... Bilo je svakako onih koji su se pohvalili ili bili pohvaljeni što je bolivijskoj vojsci pridoneo takvu „slavu“. Hapšenje komandanta Gevare bilo je čisti kiseonik za klonuli režim bez ikakvog prestiža, tako su barem mislili, međutim, kako može duh budućnosti da bude zarobljen u prošlosti, kako može da se zatomi primer. Dok mu je noga krvarila a puška ostala neupotrebljena, tog dana su uspeli da dohvate čoveka, ali samo zato što je to bio čovek i po, pravi brat i revolucionar do srži, poput onih koje samo ljubav pokreće. Mogao je da razbije obruč – zar neko da posumnja u njegovo taktičko znanje – ali je više voleo da ostane uz one koji nisu mogli dalje da ga prate, naravno, mislim na bolesne i ranjene. Odavno je mogao da napusti Santa Kruz, ali je ipak odlučio da sačeka, da nastavi potragu i da ne ostavi Haokinovu trupu. Bili su to dragoceni dani koje on, međutim, nije smatrao izgubljenim. Mogao je da dopusti da se Ćelavi i Francuz, taj što ga je posle satanizovao, sami snađu do grada, gde je trebalo da obave razna zaduženja, ali je prvo nameravao da ih ostavi na mestu koje mu se učinilo relativno sigurnim. Taj čovek je toliko jak i krupan da ne može da stane u skučena merila onih koji mu sude, da, zašto to poricati, ima ih koji ga se i te kako boje i koji ga kritikuju: to je mnogi neumorni kafanski revolucionar, to su birokrate, kukavice kao što i dolikuje, to je podlac, oportunista, to su tirani oligarhije i oligarsi demokratije. Iz raznih razloga kriju se od njega ili nastoje da ga sakriju iluzornim pokrovom o tome kako su utopije neostvarive, ali najviše je onih koji s njim dele, ili u pojedinim delovima ili u potpunosti, njegovu viziju budućnosti, a oni su većina, i ti ga i te kako cene. Njegova veličina jedva se primećuje u tim trenucima, ali će istorija postaviti njegov domet. Njegovi zarobljenici su dobrog zdravlja, njegovi zarobljivači samo što nisu pristupili odmazdi što se odvažio da se sa svega pedesetak naoružanih ljudi suprotstavi

čitavoj armiji, istreniranim trupama koje imperija finansira, oslonjena na svoje pretorijanske rendžere. Nedaleko otuda, u noćnim časovima, malobrojna grupa ljudi okupljenih u oblasti koja je odsečena nepristupačnim reljefom, od kojih neki imaju nezalečenih rana, dok su svi izgladneli, obnevideli od žeđi i neopisivo icrpljeni – dok im je neizvesnost utisnuta u lica – očajnički traže vesti, preko prenosivog radio-prijemnika, ne bi li saznali gde im se nalaze ostali drugovi, voljeni vođa. Ne znajući šta ih je snašlo, podbodeni nezadrživom slutnjom velike nesreće, nervozno okreću dugme u potrazi za verodostojnijim stanicama, iako su i njima pristupali, kao što je prirodno, uz ogromne rezerve. Iz iskustva i knjigâ znali su da, uz suptilnu upotrebu, iskonska potreba gerilca za informacijama može da se pretvori u smrtonosnu zamku ili da ga, u najboljem slučaju, odvede krivim pravcem, ali tog puta su bili spremni da se zadovolje ma i najmanjim tragom koji će im omogućiti da nešto preduzmu, bez obzira na posledice. Preduzeti nešto shodno osećanjima solidarnosti prema braći po oružju i po idejama. Volja za pružanjem pomoći i spasenjem pokreta nadjačala je razumljiva oklevanja koja su se pojavila u vezi sa ishodom akcija za izbavljenje, uprkos odsustvu Čea i ostatka drugova, jer ono što je bilo ozbiljno ugroženo u toj početnoj etapi formiranja – bila je sáma Oslobodilačka vojska, ta zbog koje su toliko puta stavili glavu u torbu, te je zbog toga uvek, u pravom času, i ispružena ruka bila spremna. Do u tančina behu ispunili orijentacione zadatke koje su pre toga utanačili, ako nije tu, onda je tamo ili nekamo, tako je bila isplanirana moguća evakuacija ljudstva, i tako je bilo dogovoreno mesto gde će se iznova sastati u slučaju nevolje ili organizovanog povlačenja. Prema tome, nije bilo razloga da se ičega stide tokom, za neke, tolikih meseci borbi po bolivijskim bespućima, a za druge, tokom čitavog jednog veka zajedničnih nedaća, oskudnih namirnica i mnoštva nadanja i snova, dok jedni druge spasavaju, dok se svako izlaže opasnosti zbog drugog, dok se gube dragi prijatelji, članovi porodice, iako su bili kao obamrli, s nemirom neosnovanog ali

ujedno i logičnog osećanja krivice, sa zebnjom i nespokojem latentnog beznađa. Bez reči su molili da mogu podeliti usud ostalih, kakav god taj usud bio, i mada su terali optimizam da ovlada njihovim umovima, srce je tuklo na neobičan način, kao da, uz nedostatak vazduha, ono najavljuje neminovnost koja je dotle za njih bila nezamisliva. Tako je stigla dramatična vest – Če je poginuo u borbi – prema istim izvorima koji su podrobno opisivali šta je kod njega nađeno i druge takve stvari, koje su mogli da znaju samo oni koji su neposredno bili s njim. Tada, a da više nije ostajalo mesta sumnji, shvatiše da ono što su imali u vidu tek kao daleku mogućnost, sada je tvrda i hladna stvarnost, stvarnost koja sve obavija vezujući svaku misao i svaki mišić. Šta uraditi, šta treba da se uradi, zašto su tamo, šta je dužnost? Odgovor je morao da bude na visini događaja, emocije su ih preplavljivale a vreme je hitalo, vojska nije obustavila poteru, pitanje je minuta ili časaka kada će ih pronaći, prema tome treba odmah da stupe u dejstvo. Koliko li je uspomena nadrlo u njihove glave, koliko još svežih glasova, koliko saučesništva. Možda se vraćala jedna od onih rečenica koje tako moćno svode velike istine na nekoliko reči – „u revoluciji se ili pobeđuje ili gine, ako je prava“, možda je bila neka druga, neko klaćenje između neodređenog rastanka i nepomućene vere u cilj, ta rečenica koju smo toliko puta čuli – „Do pobede zauvek“{1}. Šta je sad to važno? Važno je jedino da ukoliko se borba nastavi, bez obzira na golemi gubitak, biće da su Če i njegovi saborci pobedili; ako se ta borba napusti, ne vodeći računa o današnjici i sutrašnjici, njegova himna, skrojena po meri siromašnih izoštrenog sluha, ostaće isto tako beživotna kao i njegovo telo. Oni će doneti odluku koja će obeležiti tok ove istorije. Znamo da će narodi izreći poslednju reč, ali povoljan je znak, nepogrešiv, kada se telo revolucionarnih snaga pridružuje mislima i delovanju svojih lidera. To ovekovečuje stremljenja, a oni koji budu pali ili posustali biće zamenjeni i opet će se iznaći dovoljno snage za uspeh. Tako nastaje čuveni dogovor malobrojne Oslobodilačke vojske Bolivije –

boriti se do poslednjeg, nastaviti borbu do ostvarenja osnovnih ciljeva gerile, duboko ukorenjenih u istorijskoj misli Latinske Amerike i samog Čea, krčeći put novim epopejama u borbi naroda za svoje iskupljenje. Devetog oktobra, a u onoj jadnoj seoskoj školi u La Igeri, neveliki njen prostor stešnjava jedno od najdoslednijih bića koje se ikada pojavilo na Zemlji, stešnjava beskrajnog čoveka dok je on strpljivo čekao smrt koju su njemu namenili njegovi dželati i, bez očekivanja, besmrtnost koja je proizašla iz onolike empatije između njegovih zamisli, uvek najčistijih, i njegovih dela, uvek najnesebičnijih. Iz Vašingtona stiže naredba: neka bude ubijen; podanici će biti i ovoga puta poslušni i jednim metkom za drugim potkradaju život iz ponositog tela gerilca. Užasna, žalosna greška prerasta, ali ne zato što oni to žele, u neprikosnoveni simbol otpora, borbe za pravedno, strasti, neophodnog čoveka, u nedogled umnoženog u idealima i mišicama onih koji se bore, što je, u krajnjoj liniji, ono čega se najviše plaše poslušnici i njihov svemoćni gazda. Nikad nisu razumeli da je besmisleno smerati ubistvo paradigmatske snage tvorca svetlosti, nesustalog radnika i učenjaka kakav je bio Če, čudesnog kondotjera koji i dalje zadaje teške udarce birokratiji i aristokratiji, i to čak iz bestežinskog stanja nebivanja; nisu čak razumeli da je nemoguće smanjiti, makar za treptaj, tu izvesnost koja, po sili uzora što ga je on oličavao, znači da pojedinac može da bude superioran, da može da promeni svet nabolje i da oplemeni društvo u kojem živi. Dâ se zaključiti, koliko je bio neopoziv u svojim uverenjima, da ne bi prestao da veruje, čak ni sadistički unakažen, da revolucionari moraju, samo ako je to zaista neizbežno, da prizovu silu, makar ona bila tek jedan primitivni zov, pri čemu ni tada ne sme da bude propraćena svirepošću, jer to bi bilo u obrnutoj srazmeri same prirode revolucionara. Kao što isto tako možemo da tvrdimo, bez bojazni da ćemo pogrešiti, da niko nije mogao da pogazi njegovu želju za životom, tu želju koja se tim više oseća što se sve više

razlabavljuju uzde okolnosti pa se onda i one preuzimaju, te uzde koje dobijaju vrhunski podstrek kada se volja, protiv umornih pluća, bori za jedan udisaj vazduha. Mrtav pada čovek bez presude sudova i razmišljanja, pada novi čovek i s njim klija i uzdiže se prizor pri kojem novi čovek nije ni iluzija ni himera, nego je stalno obnavljanje, nego je žrtva za sve druge i za sebe samog, kako bi i dalje rastao i za sobom ostavio osrednjost, ne bi li bio, makar poslednji put, drugačiji. Bolji. Odjednom se otelovljuje san vekovima uspavan, ono novo tada postaje etika, postaje stalnost u vrlom, ne očekujući ikakve nagrade, još manje nekakve mistifikacije. Zato što ovoga puta može i mora da bude pre svega ljudski. jula 2005 Kamilo Gevara Marč Istraživački centar „Če Gevara“

NEOPHODAN UVOD Bio je Čeov običaj da tokom svog gerilskog života u svom intimnom Dnevniku prilježno zapiše svoja svakodnevna zapažanja. Tokom dugih marševa po teško prohodnim, nepristupačnim terenima, sred vlažnih šuma, kada su se ljudi u koloni, ljudi vazda povijeni pod teretom ranaca, municije i oružja, zaustavljali radi kratkog predaha; ili kada bi ljudstvo dobilo naređenje da zastane i ulogori se na kraju naporog dana: tek, Če je mogao da bude viđen – Če, kako su ga od prvog dana iz milošte prozvali Kubanci – kako vadi malu beležnicu i svojim zbijenim i gotovo nečitkim rukopisom lekara, zapisuje svoje beleške. Ono što je uspeo da sačuva od tih beležaka poslužilo mu je kasnije da napiše svoje veličanstvene istorijske osvrte na revolucionarni rat na Kubi, ispunjene revolucionarnom, pedagoškom i nadasve ljudskom sadržinom. Ovoga puta, zahvaljujući toj njegovoj nepromenljivoj navici da svakog dana zapiše glavne događaje, u prilici smo da steknemo podroban uvid, i to besprekorno tačan i beskrajno dragocen, u te poslednje junačke mesece njegovog života u Boliviji. Te beleške, koje i nisu pisane za objavljivanje, služile su mu kao radno sredstvo stalne procene činjenica, situacija i ljudi, a ujedno su bile povod da iskaže svoja zapažanja, jer je po prirodi bio istančani posmatrač, veliki analitičar, veoma često sa smislom za humor. Sažeto su pisane i poseduju neprekinutu koherentnost od početka do kraja. Valja imati na umu da su pisane u izuzetno retkim trenucima odmora, sred epskog i nadljudskog fizičkog pregnuća i iscrpljujućih obaveza vođe gerilskog odreda, u teškoj etapi započinjanja one borbe koja se odvijala u neverovatno teškim materijalnim uslovima, što još jednom ukazuje na njegov način rada i na njegovu čeličnu volju. U ovom Dnevniku, prilikom podrobnog razmatranja

svakodnevnih događaja, iznose se propusti, kritike i primedbe koje su svojstvene i neminovne u razvoju revolucionarne gerile. U jezgru gerilskog odreda te kritike treba da budu neprestane, naročito u etapi kada tu četu zapravo čini samo malobrojno jezgro suočeno sa izrazito nepovoljnim materijalnim uslovima, kao i neuporedivo nadmoćnijim neprijateljom, što se tiče brojnosti, kada i najmanji previd ili najbeznačajnija greška mogu biti kobni, a vođa treba da bude nepokolebljivo izričit, kao što treba da zna da upotrebi svaki događaj ili epizodu, ma kako nevažno izgledali, radi obuke boraca i stvaranja budućih kadrova novih gerilskih odreda. Proces formiranja gerile jeste neprestani poziv na savest i čast svakog čoveka. Če je umeo da dotakne najosetljiviju žicu revolucionara. Kada je Markos, koga je Če već upozoravao, opomenut da može nečasno da bude isključen iz gerile, odgovorio je: „Pre streljan!“ Kasnije je junački položio svoj život. Slično je bilo držanje svih onih kojima je ukazao poverenje, a koje bi ponekad morao da izgrdi zbog ove ili one okolnosti u razvoju borbe. Bratski i ljudski vođa znao je takođe da bude zahtevan a ponekad i strog; ali na prvom mestu, i više nego li prema kome drugome, on je to bio prema sebi. Če je zasnivao disciplinu na moralnoj savesti gerilaca i na ogromnoj snazi sopstvenog primera. Dnevnik sadrži i brojna sećanja na Debrea i pokazuje veliku zabrinutost koju je kod Čea izazvalo hapšenje i zatvaranje revolucionarnog pisca kome je bio poverio jednu misiju u Evropi, iako je u dubini duše više voleo da je ostao u gerili. Zbog toga izražava izvesno nezadovoljstvo, a u nekim prilikama i nedoumice u vezi s njegovim ponašanjem. Če nije više bio u mogućnosti da sazna kakvu je odiseju doživeo Debre u kandžama represivnog aparata i kakav je čvrst i hrabar stav zauzeo pred onima koji su ga uhapsili i izložili mučenju. Istakao je, međutim, ogroman politički značaj procesa i 3. oktobra, šest dana pre svoje smrti, sred tmurnih i napetih dešavanja, beleži: „Čuli smo za intervju s Debreom, vrlo odvažnim pred studentom provokatorom“, a to je poslednje sećanje na pisca.

Kako se u ovom Dnevniku često pojavljuje kubanska revolucija i njene veze s gerilskim pokretom, neko bi to što ga mi objavljujemo mogao da protumači kao čin provokacije koja će dati povoda neprijateljima revolucije, jenkijevskim imperijalistima i njihovim saveznicima, oligarsima Latinske Amerike, da udvostruče planove za blokadu, izolaciju i agresiju na Kubi. One koji tako prosuđuju činjenice valja podsetiti da jenkijevskom imperijalizmu nikad nije bio potreban izgovor da čini zlodela bilo gde na svetu te da su njihovi napori da pregaze kubansku revoluciju počeli već nakon usvajanja prvog revolucionarnog zakona u našoj zemlji, usled očigledne i opštepoznate činjenice da je taj imperijalizam žandarm svetske reakcije, sistematski pokretač kontrarevolucije i zaštitnik najnazadnijih i najneljudskijih društvenih struktura koje opstajavaju na svetu. Solidarnost s revolucionarnim pokretom može da posluži kao izgovor, ali nikad neće biti uzrok jenkijevske agresije. Opovrgavanje solidarnosti da bi se opovrgao izgovor predstavlja smešnu politiku koja nije ni u kakvoj vezi sa internacionalističkim karakterom savremenih socijalnih revolucija. Kada ne bi bilo solidarisanja s revolucionarnim pokretom, ne bi se uklonio izgovor, nego bi se upravo desilo solidarisanje s jenkijevskim imperijalizmom i njegovom politikom podređivanja i porobljavanja ostatka sveta. Kuba je mala zemlja nerazvijene privrede, kao i sve one koje su vekovima bile izložene dominaciji i eksploataciji kolonijalizma i imperijalizma, i nalazi se na svega 90 milja od obala Sjedinjenih Država, a na njenoj teritoriji je smeštena pomorska baza jenkija, pri čemu je suočena s još nizom teškoća da bi ostvarila svoj društvenoekonomski razvoj. Velike opasnosti su se obrušile na našu otadžbinu od pobede revolucije, ali imperijalizam neće time uspeti da je slomi, i kao da ne treba da nas se tiču teškoće koje jedan dosledan revolucionarni pravac može da izazove. S revolucionarnog stanovišta, objavljivanje Čeovog Dnevnika iz Bolivije nema alternativu. Čeov Dnevnik je ostao u Barijentosovom posedu, a Barijentos je odmah prosledio jednu kopiju CIA,

Pentagonu i vladi SAD. Novinari bliski CIA imali su pristupa ovom dokumentu već u Boliviji i napravili su fotostate, premda uz obavezu da se do daljeg uzdrže od objavljivanja. Barijentosova vlada i najviši vojni vrh imaju i te kako razloga za neobjavljivanje Dnevnika, iz kojeg mogu da se vide zaprepašćujuća nesposobnost njihove vojske i nebrojeni porazi koje je pretrpela zbog šačice odlučnih gerilaca koji su za svega nekoliko nedelja uspeli u borbi da joj zaplene blizu dvesta komada oružja. Osim toga, Če opisuje Barijentosa i njegov režim rečima koje su zaslužili, rečima koje neće moći da budu izbrisane iz istorije. S druge strane, i imperijalizam ima svoje razloge: Če i njegov izvanredan primer svakim danom dobijaju još veću snagu u svetu. Njegove ideje, njegova slika, njegovo ime – to su borbeni barjaci u boju protiv nepravde među potlačenima i eksploatisanima, i oni pobuđuju ostrašćeno zanimanje među studentima i intelektualcima čitavog sveta. U samim Sjedinjenim Državama crnački pokret i napredni studenti, kojih ima sve više, prisvojili su Čeov lik kao svoj simbol. U najbespoštednijim manifestacijama za građanska prava i protiv agresije na Vijetnam, njegove fotografije su nošene kao amblem borbe. Retko kada su u istoriji, ako su ikada, jedan lik, jedno ime, jedan primer, postali univerzalni takvom brzinom i tolikom snagom strasti. To je zato što u najčistijem i najnesebičnijem vidu otelovljuje internacionalistički duh koji odlikuje svet današnjice, a još više, sutrašnjice. Na jednom kontinentu, koji su juče gušile kolonijalne sile a koji danas jenkijevski imperijalizam izrabljuje i drži u najnepravičnijoj zaostalosti i nerazvijenosti, nikne taj jedinstveni lik koji postaje univerzalni dah revolucionarne borbe, čak i u imperijalističkim i kolonijalnim metropolama. Jenkijevski imperijalisti pribojavaju se snage tog primera i svega što bi moglo da doprinese njegovom širenju. Upravo je samosvojna snaga Dnevnika – živog izraza izuzetne ličnosti, gerilskog nauka zapisanog u jeku borbene svakodnevice, zapaljivog baruta, stvarnog

dokaza da čovek Latinske Amerike nije nemoćan pred porobljivačima narodâ i njihovim plaćeničkim vojskama – ono što ih je do dana današnjeg sprečilo da ga objave. Možda su isto tako poželeli da ovaj Dnevnik nikad ne dopre u javnost. Pseudorevolucionari, oportunisti i šarlatani svake vrste, koji nazivajući sebe marksistima, komunistima, ili drugim sličnim imenima, nisu oklevali da Čea označe kao promašaj, kao pustolova i, u najboljem slučaju, kao idealistu, čija smrt predstavlja labudovu pesmu oružane borbe u Latinskoj Americi. „Ako je Če, kao najviši predstavnik tih ideala i iskusni gerilski borac“, uzvikuju, „pao u gerili, i ako njegov pokret nije oslobodio Boliviju, jasno je da je bio u zabludi...!“ Koliko li se tih bednika obradovalo Čeovoj smrti, nimalo ne crveneći pri pomisli da se njihova razmišljanja i obrazloženja u potpunosti podudaraju sa stavovima najokorelijih reakcionara i sa samim imperijalizmom! Na taj način pokušavaju da opravdaju sebe, ili da opravdaju izdajničke nalagodavce koji u datom trenutku nisu ustuknuli od toga da se igraju oružane borbe s jedinim ciljem – kako se posle ispostavilo – da unište gerilske odrede, da zaustave revolucionarnu akciju i da nametnu svoje sramne, ujedno i neodržive političke kompromise, jer su bili apsolutno nesposobni da se prihvate bilo čega drugog. Ili pak da opravdaju one koji nisu hteli da se late borbe, koji se nikad neće boriti za narod i njegovo oslobođenje, ali koji će zato karikirati revolucionarne zamisli, praveći od njih dogmatski opijum bez sadržine i bez poruke masama, pretvarajući oslobodilačke organizacije naroda u oruđe mirenja s domaćim i spoljnim izrabljivačima, zagovarajući politiku koja nije ni u kakvoj vezi sa stvarnim interesima izrabljenih naroda na ovom kontinentu. U takvom sklopu, Če je svoju smrt posmatrao kao prirodan i verovatan čin pa se potrudio da istakne, posebno u poslednjim zapisima, da takav mogući rasplet neće sprečiti neminovni razvoj revolucije u Latinskoj Americi. U svojoj „Poruci Trikontinentalu“ ponovio je takav stav: „Celokupna naša akcija je ratni poklič protiv imperijalizma... Gde god nas zadesi smrt, dobrodošla nam bila,

samo ako taj poklič dopre do prijemčivog uha i ako druga ruka bude ispružena da prihvati naše oružje.“ Sebe samog je smatrao vojnikom takve revolucije, i nije mario za to da je nadživi. Oni koji u raspletu njegove borbe u Boliviji vide poraz njegovih ideja, jednakim pojednostavljivanjem stvari, mogli bi da osporavaju valjanost tih ideja i borbu svih velikih preteča i revolucionarnih mislilaca, uključujući tu i osnivače marksizma, koji nisu stigli da dovrše svoje delo i da za života uživaju u plodovima svog plemenitog zalaganja. Na Kubi, ni Martijeva i Maseova smrt u borbi, posle čega je usledila jenkijevska intervencija pred kraj rata za nezavisnost, čime je na kratak rok sprečen cilj njihove borbe, ni smrt blistavih zagovornika socijalističke borbe, kao što je Hulio Antonio Melja, koga su ubili agenti u službi imperijalizma, nisu na duže staze omele pobedu jednog procesa koji je započeo stotinak godina ranije, i niko ne bi, uopšte, mogao da dovede u pitanje duboku opravdanost stvari i smer borbe tih narodskih prvaka, niti životnost njihovih suštinskih postavki, koje su oduvek bile nadahnuće kubanskim revolucionarima. Iz Čeovog Dnevnika se videti koliko su realne bile mogućnosti uspeha i koliko je bila veličanstvena snaga gerile da sve katalizuje, kao što to i beleži. Jednom prilikom, pred očiglednim simptomima slabosti i ubrzanog urušavanja bolivijskog režima, zapisao je: „Vlast se ubrzano raspada, šteta što u ovom času nemamo još stotinak ljudi.“ Če je na osnovu svog iskustva na Kubi znao koliko je puta naš malobrojni gerilski odred bio na ivici da bude uništen. Moglo je zaista da bude tako, shodno gotovo neizbežnim nepoznanicama i zaokretima ratovanja, ali čak i da se to desilo, bi li iko imao pravo da smatra pogrešnom našu liniju i da je prema tome uzme kao primer kojim će obeshrabriti revoluciju i narodima usaditi nemoć? Koliko puta su u istoriji nepovoljne okolnosti prethodile revolucionarnim procesima! Mi na Kubi, zar nismo imali iskustvo Monkade svega šest godina pre konačne pobede oružane borbe naroda?

Mnogi su mislili da – između 26. jula 1953, od napada na kasarnu „Monkada“ u Santijago de Kubi, i 2. decembra 1956, kad se „Granma“ iskrcao – revolucionarna borba na Kubi pred modernom i dobro opremljenom vojskom nema nikakvu perspektivu, te je akcija nekolicine naoružanih boraca viđena kao himera idealista i zanesenjaka „koji ne uviđaju koliko greše“. Nedvosmisleni poraz i potpuno rasturanje neiskusnog gerilskog odreda kao da je 5. decembra 1956. potpuno potvrdio ta pesimistička predskazanja... Ali, svega 25 meseci kasnije, ostaci nekadašnje gerile već su bili prikupili dovoljno snage i iskustva da razbiju onakvu vojsku. Uvek će biti i više nego dovoljno izgovora da se ne pristupi borbi, u svim razdobljima i u svakoj prilici, ali to će biti jedini put da se nikad ne izdejstvuje sloboda. Če nije nadživeo svoje ideje, ali je uspeo da ih oplodi svojom krvlju. Sasvim izvesno, njegovi pseudorevolucionarni kritičari, svojim političkim kukavičlukom i svojim večitim odsustvom akcije, nadživeće očiglednost sopstvene uskogrudosti. Pada u oči, kao što proističe iz Dnevnika, da je jedan od takvih bajnih revolucionara, koji postaju već tipični u Latinskoj Americi, dakle Mario Monhe – dok maše titulom generalnog sekretara Komunističke partije Bolivije – pokušao Čeu da ospori političko i vojno vođstvo pokreta. Te pošto je, uz to, pomenuo nameru da se, u tu svrhu, prethodno odrekne svoje partijske funkcije, po njemu je, očigledno, bilo dovoljno da dotle uopšte to i bude, kako bi se na titulu mogao uopšte i pozvati prilikom povlačenja. Naravno, Mario Monhe nije imao nikakvo gerilsko iskustvo, niti je ikada bio u borbi, a da ga s druge strane njegovo uverenje da je pravi komunista nije navelo da se makar izuzme iz onog bahatog, sebičnog a tako rasprostranjenog šovinizma, kojem su ipak uspeli da izmaknu predvodnici prve bitke za nezavisnost. S takvim konceptom onoga što na ovom kontinentu treba da bude antiimperijalistička borba, takvi „komunistički prvaci“ nisu uspeli čak da dosegnu ni internacionalistički stupanj domorodačkih plemena koje su evropski kolonizatori podjarmili u doba osvajanja.

Tako je šef Komunističke partije jedne zemlje koja se zove Bolivija i njene istorijske prestonice Sukrea, koje su nazvane tako u čast svojih prvih oslobodilaca iz Venecuele [Simona Bolivara i Antonija Hose de Sukrea], imao prilike da za definitivno oslobađanje svoga naroda pozove na saradnju i politički, organizacioni i vojni talenat istinskog revolucionarnog titana, čija se stvar, uostalom, nije svodila na tesne, veštačke a ponekad i nepravedne granice u toj zemlji, jedino je dogurao do sramnih, smešnih i nezasluženih zahteva da bude glavni. Bolivija, usled toga što ne izlazi na more, ima veću potrebu nego li bilo koja druga zemlja za revolucionarnim uspehom suseda, upravo zbog svog sopstvenog oslobađanja, pri čemu onda ne bi morala da bude izložena užasnoj blokadi. Uz svoj ogromni ugled, a na osnovu sposobnosti i iskustva, Če je bio onaj koji je mogao taj proces da pospešuje. Če je imao uspostavljene veze s rukovodiocima i aktivistima Komunističke partije Bolivije, još i pre nego što se ona pocepala, očekujući, bez razlike, od svih njih podršku za revolucionarni pokret u Latinskoj Americi. Neki od tih aktivista, uz ovlašćenje Partije, godinama su predano radili na svakojakim zadacima. Kad je u toj partiji ipak došlo do cepanja, stvorena je situacija, i to veoma posebna, jer su se mnogi aktivisti na zajedničkom poslu odjednom našli na različitim stranama. Ali Če nije borbu u Boliviji posmatrao kao izdvojenu pojavu, već kao deo oslobodilačkog revolucionarnog pokreta koji će se ubrzo proširiti na druge zemlje Južne Amerike. Njegova namera je bila da organizuje jedan pokret koji će biti izvan svih podela, kako bi se njemu priključili svi oni koji bi da se bore za oslobođenje Bolivije i ostalih naroda koji su u Južnoj Americi pod jarmom imperijalizma. Ali u početnoj fazi priprema osnova gerile, Če je prvenstveno zavisio od pomoći grupe dragocenih i diskretnih saradnika koji su u času rascepa ostali u Monheovoj partiji. Upravo zbog toga što je njih uvažavao, pozvao je Monhea da poseti njegov logor, premda prema njemu nije gajio nikakvu naklonost. Zatim je pozvao Moisesa Gevaru, rudarskog i političkog prvaka koji je napustio Partiju kako

bi učestvovao u pokretanju druge organizacije, od koje se potom takođe udaljio zbog nezadovoljstva Oskarom Zamorom, još jednim Monheom koji se od nekog vremena beše obavezao da će Čeu pomoći u organizovanju gerilske oružane borbe u Boliviji, izbegavajući kasnije preuzete obaveze te kukavički prekrštajući ruke u času akcije, da bi se na kraju pretvorio, nakon njegove smrti, u jednog od njegovih najotrovnijih kritičara, sve u ime „marksizmalenjinizma“. Moises Gevera se bez oklevanja pridružio Čeu, kao što mu se beše ponudio znatno pre nego što će Če stići u Boliviju, pružio mu je tamo podršku i svoj život junački položio za revolucionarnu stvar. Isto je tako postupila grupa bolivijskih gerilaca koja je dotle bila u Monheovoj organizaciji. Pod rukovodstvom Intija i Kokoa Pereda, koji su kasnije dokazali da su odvažni i istaknuti borci, odvojili su se od Monhea i odlučno podržali Čea. Ali Monhe, nezadovoljan ishodom, okrenu se sabotiranju pokreta, presrećući u La Pazu dobro pripremljene komunističke militante koji su išli da se pripoje gerili. Ove činjenice pokazuju kako u revolucionarnim redovima postoje i te kako obdareni ljudi koji ispunjavaju sve uslove za borbu, a čiji razvoj biva zločinački izvitoperen dejstvom nesposobnih i šarlatanskih vođa koji ne prezaju od manipulacija. Če je bio čovek koga zvanja nisu nikad lično zanimala, kao ni položaj ili počasti, ali je bio čvrsto uveren da u gerilskoj revolucionarnoj borbi – osnovnom obliku akcije za oslobađanje naroda Latinske Amerike, polazeći od ekonomskih, političkih i društvenih prilika gotovo u svim zemljama Latinske Amerike – vojno i političko vođstvo gerile treba da budu objedinjeni, te da borbom može da se upravlja iz same gerile a ne iz udobnih i birokratskih gradskih kancelarija. Po tom pitanju nije bio spreman ni na najmanji ustupak, niti da nekom neiskusnom šupljoglavcu uskih šovinističkih pogleda poveri rukovođenje gerilskim jezgrom pozvanim da na svom potonjem putu razvije u Južnoj Americi borbu širokih razmera. Če je smatrao da taj šovinizam, koji neretko zagađuje i same revolucionarne elemente u raznim zemljama

Latinske Amerike, treba da bude suzbijan kao smešan i jalov reakcionarni poriv. „Neka se razvije istinski proleterski internacionalizam“, poručio je u svojoj „Poruci Trikontinentalu“, „...i neka zastava pod kojom se vodi borba bude sveta stvar iskupljenja čovečanstva, tako da poginuti pod znamenjima Vijetnama, Venecuele, Gvatemale, Laosa, Gvineje, Kolumbije, Bolivije... – da navedemo samo neke od aktuelnih pozornica oružane borbe – bude jednako slavna i poželjna za Amerikanca, za Azijata, za Afrikanca, pa čak i za Evropljanina. Svaka kap krvi prolivena na teritoriji pod zastavom pod kojom se čovek nije rodio jeste iskustvo koje preuzima onaj koji preživi da bi ga potom primenio na borbu za oslobađanje svog rodnog mesta. A svaki narod koji se oslobodi jeste faza borbe koja je dobijena za oslobađanje sopstvenog naroda.“ Če je isto tako mislio da u gerilskom odredu treba da budu borci iz različitih latinoameričkih država i da gerila u Boliviji bude škola za revolucionare koji će se u borbi usavršiti. Pored sebe je hteo da ima, pored Bolivijaca koji će mu pomoći u tom poslu, i malo jezgro iskusnih gerilaca koji su većinom bili njegovi saborci na Sijera Maestri, tokom revolucionarne borbe na Kubi, a za čiju je sposobnost, hrabrost i duh požrtvovanja znao. Među njima nijedan nije odbio njegov poziv, nijedan ga nije ostavio i nijedan se nije predao. Če je tokom bitke u Boliviji delovao onom upornošću, umećem i stoicizmom koji su za njega već bili poslovični. Može se reći da je, svestan značaja misije koju je samom sebi zadao, u svakom trenutku postupao uz neospornu odgovornost. Čim bi uočio da je gerila počinila nekakav propust, pohitao bi da na to ukaže i da to ispravi, o čemu upravo svedoči njegov Dnevnik. Nepovoljne okolnosti su se nestvarno urotile protiv njega. Rastanak – koji je trebalo da potraje svega nekoliko dana – od dela gerile, u kojoj se nalazila bitna grupa ljudi, od kojih su neki bili bolesni ili su se tek oporavljali, kad je izgubljena veza s njima na izuzetno složenom terenu, odužio se nekoliko beskrajnih meseci, tokom kojih je Če usmerio svoj napor na njihovo iznalaženje. U tom

periodu, astma – oboljenje s kojim je uglavnom lako izlazio na kraj primenom jednostavnih lekova, ali koja je bez njih postajala njegov najveći neprijatelj – nemilice ga je napala, i to je postao ozbiljan problem, iz prostog razloga što je lekove koje je bio prikupio za gerilu neprijatelj otkrio i zaplenio. Ta okolnost, zajedno sa činjenicom da je krajem avgusta likvidiran onaj deo gerile s kojim je bio izgubio kontakt, jesu činioci koji su i te kako uticali na dalji razvoj događaja. Ali Če se svojom čeličnom voljom izborio protiv svojih fizičkih tegoba i ni na trenutak njegova akcija nije posustala, niti je njegov duh klonuo. Mnogobrojni su bili kontakti koje je imao s bolivijskim seljacima. Njihova narav, veoma nepoverljiva i oprezna, nije mogla da iznenadi Čea, koji je tačno poznavao mentalitet jer je već ranije imao veze s njima, tako da je znao da će njihovo pridobijanje iziskivati dugotrajan, mukotrpan i strpljiv rad, te nije ni najmanje sumnjao da će na kraju i to postići. Ako se pažljivo prati nit događaja, uvideće se da čak i kada je broj ljudi kojima je raspolagao u septembru, nekoliko nedelja pre svoje smrti, bio veoma malobrojan, gerila je i dalje održavala svoju sposobnost razvoja, i neki bolivijski kadrovi, kao braća Inti i Koko Peredo, već su se kao predvodnici isticali svojim izvanrednim mogućnostima. Zamka u Igerasu, jedina uspešna akcija vojske protiv odreda kojim je rukovodio Če, kada su mu pobili prethodnicu i ranili još nekoliko ljudi usred dana, kada su se premeštali do jedne seoske oblasti sa razvijenijim političkim delovanjem – o čemu se na taj način ne govori u Dnevniku, ali je ipak poznato preko svedočenja preživelih – stvorila im je nemoguću situaciju. To dnevno napredovanje istim putem kojim su već danima išli, neobično često se susrećući sa žiteljima tog kraja u kojem se prvi put nalaze, i jasna svest da će ih vojska na nekom mestu već presresti – svakako su bili opasni. Ali uprkos toj savršenoj svesti, Če je odlučio da prihvati opasnost kako bi pomogao lekaru u veoma teškom fizičkom stanju. Dan uoči zasede piše: „Stigli smo u Puhio, ali tamo je bilo ljudi koji su nas dan ranije videli dole, što će reći: radio Bemba prati naša

kretanja...“ „Napredovanje na mazgama postaje vrlo opasno, ali nastojim da se lekar što manje zlopati jer je veoma slab.“ Sutradan je napisao: „U 13.00 je pošla prethodnica ne bi li stigla do Hagveja i ne bi li tamo donela odluku o mazgama i lekaru.“ To znači da je tražio rešenje za bolesnika, kako bi potom napustio taj put i preduzeo odgovarajuće mere opreza. Ali to isto popodne, pre nego što je prethodnica stigla u Hagvej, odigrala se kobna zaseda koja je odred dovela do bezizlazne situacije. Nekoliko dana kasnije, u kanjonu Jura, poveo je svoju poslednju bitku. Duboko potresa podvig koji je izvela ova šačica revolucionara. Sama borba protiv neprijateljske prirode u kojoj su razvijali akciju predstavlja neprevaziđenu stranicu herojstva. Nikad u istoriji tako mali broj ljudi nije pristupio tako divovskom zadatku. Vera i potpuno uverenje da će ogromna revolucionarna moć naroda Latinske Amerike moći da se razbudi, poverenje u sebe same i odlučnost kojom su se predali tom cilju – daju nam pravu dimeziju tih ljudi. Jednog dana Če je rekao gerilcima u Boliviji: „Ovakva borba pruža nam priliku da postanemo revolucionari, to je najviši stupanj ljudskog roda, ali takođe nam omogućuje da položimo ispit čovečnosti; oni koji ne mogu da dosegnu ta dva stupnja treba to i da kažu i da napuste borbu.“ Oni koji su se do poslednjeg borili s njim postali su nosioci tih laskavih određenja. Oni simbolizuju tip revolucionara i ljudi koje istorija u ovom času poziva na jedan odista težak i složen posao: revolucionarni preobražaj Latinske Amerike. Neprijatelj junaka prve borbe za nezavisnost bila je dekadentna kolonijalna vlast. Današnji revolucionari pred sobom imaju neprijatelja koji je najveća sila imperijalističkog sveta, opremljenog najsavremenijom tehnikom i industrijom. Taj neprijatelj nije samo organizovao i opremio jednu armiju u Boliviji, gde je narod bio srušio prethodnu represivnu vojsku i odmah je snabdeo naoružanjem i vojnim savetnicima za borbu protiv gerile, nego

pruža vojnu i tehničku pomoć i svim ostalim snagama represije na kontinentu. Kada te mere nisu dovoljne, pristupa direktnoj intervenciji svojih trupa, kao što je bio slučaj sa Santo Domingom. Borba protiv takvog neprijatelja iziskuje takve revolucionare i takve ljude kakve je upravo Če opisao. Bez tog tipa revolucionara i ljudi, spremnih da urade ono što su oni uradili; bez srčanosti da se suoče sa ogromnim preprekama kakve su se pred njih isprečile; bez odlučnosti i da poginu, odlučnosti koja je njih stalno pratila; bez dubokog uverenja u opravdanost njihove stvari i bez nepokolebljive vere u nepobedivu snagu naroda, vere koju su oni negovali pred silom kakav je jenkijevski imperijalizam, čiji su vojni, tehnički i ekonomski resursi i te kako primetni u celom svetu –oslobođenje naroda ovog kontinenta neće biti ostvareno. I sam narod Sjedinjenih Država počinje da stiče svest o čudovišnoj političkoj nadgradnji koja upravlja njihovom zemljom tako da ona više nije ona idilična građanska republika koju su njeni osnivači ustanovili pre skoro dvesta godina, i u rastućem stepenu trpi moralno divljaštvo tog iracionalnog, otuđujućeg, dehumanizovanog i brutalnog sistema koji i među pripadnicima tog naroda ubira sve veći broj žrtava svojih agresorskih ratova, političkih zločina, korenitih zastranjivanja, svoje sebične hijerarhizacije ljudskog bića i svog odvratnog rasipništva ekonomskih, naučnih i ljudskih resursa zarad reakcionarnog i represivnog vojnog aparata, u svetu u kome tri četvrtine stanovništva živi u gladi i nerazvijenosti. Ali samo bi revolucionarni preobražaj Latinske Amerike omogućio narodu Sjedinjenih Država da svede sopstvene račune s tim istim imperijalizmom, kao što bi rastuća borba tih naroda protiv imperijalističke politike u jednakoj meri mogla da ga pretvori u odlučnog saveznika revolucionarnog pokreta u Latinskoj Americi. A ako ovaj deo hemisfere ne prođe kroz duboki revolucionarni preobražaj, ogromna razlika i neravnoteža koja je početkom veka nastala između nacije u usponu koja se ubrzano industrijalizovala, uporedo s penjanjem do imperijalnih vrhova shodno zakonitostima

same društvene i ekonomske dinamike, i snopa slabih zemalja u stagnaciji, podvrgnutih sprezi feudalnih oligarhija i njihovih reakcionarnih vojski u balkanizovanom ostatku američkog kontinenta, biće bledi odraz ne samo sadašnje neuravnoteženosti u ekonomiji, nauci i tehnici nego užasnog nesrazmera koji će, sve ubrzanijim koracima, za dvadesetak godina, imperijalistička nadgradnja nametnuti narodima Latinske Amerike. Idući tim putem, mi smo osuđeni da budemo još siromašniji, još slabiji, još zavisniji i još veći robovi tog imperijalizma. Ova tmurna perspektiva jednako pogađa nerazvijene narode Azije i Afrike. Ako se industrijalizovane i prosvećene nacije Evrope, sa svojim zajedničkim tržištem i svojim nadnacionalnim naučnim institucijama zamisle nad mogućnošću da izgube korak i sa strahovanjem posmatraju mogućnost da i same postanu ekonomske kolonije jenkijevskog imperijalizma – šta budućnost nudi narodima Latinske Amerike? Ako pred slikom ove realne i neosporne situacije, koja odista pogađa sudbinu naših naroda, neki liberal ili buržoaski reformista, ili neki brbljivi kvazirevolucionar, nesposoban za akciju, ima odgovor koji ne prolazi kroz duboki i hitni revolucionarni preobražaj, i to tako da obuhvati sve moralne, materijalne i ljudske snage u ovom delu sveta, lansirajući ih napred ne bi li se nadoknadila vekovna ekonomska i naučnotehnička a sve veća zaostalost u odnosu na industrijalizovani svet, čiji smo obveznici i čiji ćemo to sve više biti, naročito Sjedinjenih Država; i da pored obrasca, nadene magični put kojim da se to postigne, a da to nije onako kako je Če zamišljao, tako da budu počišćeni i despoti, i oligarsi, i politikanti, što će reći: sluge i jenkijevski monopoli, što će reći: gospodari, i ako to obavi onom hitnom neodložnošću koje okolnosti zahtevaju – neka taj digne ruku da protivreči Čeu. Pošto uistinu niko nema častan odgovor niti doslednu akciju koja bi nudila realnu nadu za gotovo trista miliona ljudi koji čine stanovništvo Latinske Amerike, svojom zapanjujućom većinom pustošno siromašno, a koje će za četvrt veka biti dvaput brojnije,

tako da će biti šeststo miliona ljudi s jednakim pravom na materijalni život, na kulturu i na civilizaciju, onda bi najpristojnije bilo da se ućuti pred gestom Čea i onih koji su pali s njim hrabro braneći svoje ideje, jer podvig koji je ova šačica izvela, vođena plemenitim idealom izbavljenja jednog kontinenta, ostaće najviši dokaz onoga što volja, junaštvo i ljudska veličina mogu. To je primer koji će obasjati savesti i koji će stolovati borbom naroda Latinske Amerike, jer herojski Čeov krik stići će do prijemčivog uveta siromašnih i obespravljenih za koje je on i život dao, i mnoge ruke će posezati za oružjem kako bi izvojevale konačno oslobođenje. Sedmog oktobra Če je zapisao svoje poslednje redove. Narednog dana, u 13.00, u tesnom kanjonu gde je nameravao da sačeka noć kako bi slomio obruč, brojna neprijateljska trupa obrušila se na njih. Malobrojno ljudstvo koje je tih dana sačinjavalo odred junački se borilo do sumraka sa individualnih pozicija smeštenih po koritu kanjona i po njegovim gornjim obodima protiv mase vojnika koji su ih opkoljavali i napadali. Nema nijednog preživelog borca iz pozicija najbližih Čeu. Kako je pored njega bio lekar, čije je teško zdravstveno stanje već pomenuto, kao i jedan peruanski borac koji je takođe bio u rđavom fizičkom stanju, sva je prilika da se Če maksimalno založio za to da štiti povlačenje tih drugova do bezbednijeg mesta, dok nije i sam ranjen. Lekar nije ubijen u tom okršaju, nego nekoliko dana kasnije, i to nedaleko od kanjona Jura. Strmine stenovitog i razuđenog tla činile su veoma teškim a ponekad i nemogućim vizuelni kontakt između samih gerilaca. Oni što su poziciju branili kod drugog ulaza u kanjon na više od stotinak metara od Čea, među njima Inti Peredo, odoleli su napadu sve do sumraka, kad su uspeli da se oslobode neprijatelja i da se upute ka prethodno dogovorenoj tački okupljanja. Utvrđeno je da se Če borio ranjen sve dok jedan metak nije razneo i učinio potpuno neupotrebljivom njegovu pušku M-2. Pištoj koji je nosi bio je bez šaržera. Ove neverovatne okolnosti objašnjavaju zašto su uspeli da ga se dokopaju živog. Rane na nogama nisu mu dozvoljavale da hoda bez pomoći, ali nisu bile

smrtonosne. Pošto je prebačen do naselja Igera, ostao je u životu još nekih 24 časa. Odbio je da se ijednom rečju raspravlja sa onima koji su ga uhvatili, a pijani oficir koji je pokušao da ga ponizi dobio je šamar posred lica. U La Pazu su se sastali Barijentos, Ovando i druge visoke vojne starešine i hladnokrvno su odlučili da bude ubijen. Poznate su pojedinosti načina na koji su pristupili ostvarenju gnusnog dogovora u seoskoj školi Igerasa. Major Migel Ajoroa i pukovnik Andres Selić, rendžeri koji su prošli kroz jenkijevsku obuku, izdali su uputstva podoficiru Mariju Teranu kako bi započeo smaknuće. Kada je ovaj, potpuno pijan, ušao u prostoriju, Če – koji je čuo pucnje kojima su upravo usmrtili jedog bolivijskog i jednog peruanskog borca – a videvši da dželat okleva, odlučno mu je rekao: „Pucajte! Nemojte se plašiti!“ Ovaj se povuče, i opet je bilo potrebno da mu nadređeni Ajoroa i Selić ponove naredbu, koju je potom i ispunio, ispaljujući u njega, od pojasa nadole, čitav jedan mitraljeski rafal. Već je bila puštena u opticaj verzija da je Če umro nekoliko sati posle bitke pa su zbog toga egzekutori imali nalog da ne pucaju u prsa ni u glavu, da ne bi napravili smrtonosne rane. Time je okrutno produžena Čeova agonija, dok ga jedan poručnik – takođe pijan – pucnjem iz pištolja u levi bok nije dokrajčio. Takav postupak brutalno odudara od poštovanja koje je Če, bez ijednog izuzetka, pokazao prema životu zarobljenih oficira i vojnika bolivijske vojske. Preostali časovi njegovog iskustva u vlasti prezrenih neprijatelja bili su svakako veoma gorki za njega; ali niko nije bio bolje pripremljen od Čea da se nosi i s takvim iskušenjem. Način na koji je do nas došao ovaj Dnevnik za sada ne može da bude obelodanjen; neka bude dovoljno što ćemo reći da za to nije zatražena nikakva novčana nadoknada. Dnevnik sadrži sve beleške koje je Če napisao od 7. novembra 1966, kada je stigao do reke Njakauazu, do 7. oktobra 1967, uoči bitke u kanjonu Jura. Nedostaje nekoliko stranica koje još nisu u našem posedu, ali budući da se one odnose na datume u kojima se nisu odigrali važniji događaji,

sadržina Dnevnika nije ničim poremećena. Iako dokument po sebi nije ostavljao nikakvu sumnju u vezi sa svojom autentičnošću, svi fotostati su podvrgnuti rigoroznom ispitivanju kako bi se potvrdila ne samo pomenuta autentičnost nego i svaka moguća izmena, ma kako mala možda bila. Osim toga, podaci su upoređeni s dnevnikom jednog od preživelih gerilaca, pri čemu su oba dokumenta bila podudarna u svim segmentima. Podrobna svedočanstva ostalih preživelih koji su bili svedoci svakog događaja, doprinela su isto tako potvrđivanju verodostojnosti. Došlo se do apsolutne izvesnosti da su sve fotokopije verne originalnim stranicama Čeovog Dnevnika. Naporan je bio rad na odgonetanju sitnog i otežanog rukopisa, što je učinjeno uz vredno učešće njegove bračne drugarice Aleide Marč de Gevara. Dnevnik će manje-više istovremeno biti objavljen u Francuskoj, u izdavačkoj kući „Fransoa Maspero“; u Italiji, kod „Feltrinelija“; u Nemačkoj, kod „Trikont Verlaga“; u SAD, u izdanju „Ramparts magazine“, u Francuskoj, na španskom jeziku, u ediciji „Ruedo Iberiko“; u Čileu, u časopisu Punto Final; u Meksiku, kod izdavača „Siglo XXI“ i u drugim zemljama. Hasta la victoria siempre! [Do pobede zauvek!] Fidel Kastro [1968]

ČEOV DNEVNIK IZ BOLIVIJE

Novembar 1966 7. novembar Danas počinje nova etapa. Uveče smo stigli na imanje. Put manjeviše dobar. Pošto smo Pačungo1{2} i ja, propisno prerušeni, došli preko Kočabambe, uspostavili smo kontakte i putovali džipom, dva dana s dva vozila. Već blizu imanja zaustavili smo motore i samo jedno vozilo je ušlo kako ne bismo pobudili sumnje obližnjeg vlasnika{3}, koji zucka da nam je namera da proizvedemo kokain. Zanimljiv podatak: nedokučivi Tumaini2 označen je kao hemičar grupe. Nastavljajući prema imanju, na drugom putovanju, Bigotes3, koji je upravo bio doznao moj identitet, umalo da se prevrne niz liticu: džip mu se zaglavio nad samim ambisom. Prepešačili smo nekih 20 kilometara, i posle ponoći stigli na imanje, gde su tri partijska poslenika. Bigotes je izrazio spremnost da sarađuje s nama4, šta god uradila Partija, ali ostaje veran Monheu5, koga poštuje i izgleda voli. Prema njegovom mišljenju, i Rodolfo6 bi bio spreman, isto kao i Koko7, ali treba se založiti da se Partija odluči na akciju. Zamolio sam ga o tome ništa ne kaže Partiji sve do Monheovog dolaska iz Bugarske te da nam pomogne, i on je obe stvari prihvatio. 8. novembar Dan smo proveli u šipražju, na svega stotinak metara od kuće, pored potoka. Na nas kidisali rojevi sitnih ali vrlo dosadnih napasti, iako ne ujedaju. Za sada ih ima nekoliko vrsta: jagvasa, hehen, mariki, moskito i krpelj. Bigotes izvuče svoj džip uz Algaranjazovu pomoć i obeća da će od njega kupiti nešto svinja i kokošaka. Mislio sam da opišem peripetije, ali sam to ostavio za iduću nedelju, kada očekujemo da nam se pridruži druga grupa.

9. novembar Dan bez novosti. S Tumainijem smo pošli u izvidnicu prateći tok reke Njakauazu (u stvari, potoka){4}, ali nismo stigli do ušća. Ona teče uskim koritom a oblast joj je po svemu sudeći retko posećena. Uz odgovarajuću disciplinu, može se tamo duže ostati. Po podne nas je jaka kiša isterala iz šipražja prema kući. Izvukao sam iz tela 6 krpelja. 10. novembar Pačungo i Pombo8 pošli u izvidnicu zajedno sa Serafinom, jednim od bolivijskih drugova. Stigoše dalje od nas i nađoše mesto gde se potok račva, mali klanac koji se čini pogodnim. Po povratku ostaše da lenčare u kući a video ih je Algaranjazov vozač, koji dovede ljude što su kod njega pazarili. Propisno sam ih izgrdio i odlučili smo da se sutra prebacimo u šipražje, gde ćemo napraviti trajan logor. Tumaini može da se pokazuje jer ga već poznaju i on će proći kao još jedan radnik na imanju. Ovo se brzo pogoršava; treba da vidimo da li će nas pustiti da makar dovedemo svoje ljude. S njima ću biti mirniji. 11. novembar Dan bez novosti proveden u novom logoru, s druge strane kuće, gde spavamo. Pošasti su nesnosne pa moramo preko visećih ležajeva da se štitimo mrežom (koju samo ja imam) protiv komaraca. Tumaini ode da poseti Algaranjaza i pokupova od njega razne stvari: kokoške, ćurke. Izgleda da on još ne sumnja previše. 12. novembar Dan bez ikakvih novosti. Malo smo izvidili teren na kojem ćemo

napraviti logor kada stignu njih šestorica iz druge grupe. Odabrano mesto je na nekih 100 metara od početka krčevine, iznad brdašca, a u blizini se nalazi udubljenje u kojem mogu da se iskopaju rupe za čuvanje namirnica i drugih stvari. Trebalo bi već da pristigne prva od tri grupe od po dva vojnika, kako se druga grupa podelila. Krajem nedelje koja počinje treba da stignu na imanje. Kosa mi raste, mada mi je proređena, a sede vlasi postaju plave i nestaju; niče mi brada. Za koji mesec opet ću ličiti na sebe. 13. novembar Nedelja. Neki lovci prolaze kroz naše stanište; Algaranjazovi nadničari. Tu su brđani, mladi, neoženjeni; idealni za regrutovanje, gaje koncentrovanu mržnju prema gazdi. Izvestiše da na 8 milja, uz reku, ima kuća, i da reka ima nekoliko jaraka s vodom. Nema drugih novosti. 14. novembar Nedelju dana logorovanja. Pačungo deluje pomalo neprilagođeno i utučeno, ali mora da se povrati. Danas smo započeli kopanje kako bismo napravili tunel i u njega stavili sve što može da bude kompromitujuće; zabašurićemo ga granjem i trudićemo se da ga što više odbranimo od vlage. Gotova je jama od metar i po, sad počinje tunel. 15. novembar I dalje smo oko tunela; pre podne Pombo i Pačungo, po podne Tumaini i ja. U šest po podne, kad prekidamo posao, tunel je već bio dubok 2 metra. Sutra ćemo ga dovršiti i u njemu ostaviti sve kompromitujuće stvari. Tokom noći kiša me je naterala da pobegnem sa svog visećeg ležaja, koji se kvasi, jer je najlon premali. Nema drugih novosti. 16. novembar

Tunel je završen i zakamufliran: treba samo i put da prikrijemo. Prenećemo stvari u svoju kućicu i sutra ćemo ih staviti unutra. Ulaz ćemo zatvoriti upletenim granjem i blatom. Šema ovog tunela vodi se pod brojem 1 i nalazi se u dokumentu 1. Ostalo, bez novosti. Od sutra razumno možemo da očekujemo novosti iz La Paza. 17. novembar U tunelu su članci koji bi mogli da budu kompromitujući za one u kući, kao i nešto hrane u limenkama, i sve je dosta dobro zabašureno. Nikakvih vesti nije bilo iz La Paza. Momci u kući su porazgovarali sa Algaranjazom, od koga pokupovaše neke stvari, a ovaj ponovo tražio da učestvuje u proizvodnji kokaina. 18. novembar Bez novosti iz La Paza. Pačungo i Pombo ponovo ispitali potok ali nisu previše ubeđeni da bi to bio pogodan logor. U ponedeljak ćemo ga ispitati s Tumainijem. Algaranjaz je došao da popravi put kako bi vadio kamenje iz reke i proveo je dosta vremena u tom poslu. Po svemu sudeći, ne sluti naše prisustvo ovde. Sve se jednolično odvija; komarci i krpelji počinju da stvaraju neugodne rane na zaraženim ubodima. Hladnoća se pomalo oseća u zoru. 19. novembar Bez novosti iz La Paza. Bez novosti ovde; pritajili smo se jer je subota, a tad se lovci vrzmaju. 20. novembar U podne su stigli Markos9 i Rolando10. Sada nas je šestorica. Odmah se pristupilo zgodama s puta. Toliko su odužili s dolaskom jer im je obaveštenje stiglo tek pre nedelju dana. Oni su najbrže putovali preko Sao Paula. Do iduće nedelje ne treba ni očekivati da

stignu ostala četvorica. S njima je došao Rodolfo, koji je na mene ostavio veoma dobar utisak. Izgleda da je on rešeniji od Bigotesa da raskrsti sa svime. Papi11 ga izvestio o mom prisustvu, kao i Koko, kršeći time instrukcije; reklo bi se, slučaj ljubomornog utrkivanja oko autoriteta. Pisao sam Manili{5} s ponekim preporukama (dokumenti I i II), a Papi je odgovarao na njihova pitanja. Rodolfo se vratio u zoru. 21. novembar Prvi dan proširene grupe. Dosta je kiše palo i premeštaj na novu kotu stajao nas je propisnog kvašenja. Već smo instalirani. Ispostavilo se da je šator u stvari kamionska cirada koja propušta vodu, ali ipak malo štiti. Mi imamo svoje viseće ležajeve s najlonom. Prispelo je još malo oružja; Markos ima „garand“, Rolando će dobiti M-1 iz magacina. Horhe je ostao s nama, ali u kući; tamo će upravljati radovima na poboljšanju imanja. Rodolfu sam zatražio agronoma od poverenja. Nastojaćemo da ovo potraje što duže.

22. novembar Tuma, Horhe i ja smo obišli reku (Njakauazuu) da ispitamo otkriveni potok. Zbog jučerašnje kiše, reka je bila neprepoznatljiva i dosta smo se namučili da stignemo do željenog mesta. To je potočić čije je ušće dobro skriveno, pa kad se valjano podesi, može da posluži za trajni logor. Vratili smo se u pola deset noću. Ovde bez novosti. 23. novembar Postavili osmatračnicu sa koje se vidi kuća na imanju kako bismo blagovremeno znali da li je neko došao nešto da pretraži ili su posredi drugi nezvani gosti. Pošto dvojica idu u izviđanje, ostali imaju po tri sata na straži. Pombo i Markos će ispitati teren oko našeg logor, do potoka koji je nabujao.

24. novembar Pačo i Rolando otišli da ispitaju okolinu reke; sutra treba da se vrate. U toku noći dva Algaranjazova nadničara banula su kao usput. Neočekivana poseta. Nije bilo ničeg neobičnog, samo što nije bilo Antonija, koji je pošao sa izviđačima, a ni Tume, koji zvanično pripada kući. Izgovor: lov. Aliučin{6} rođendan. 25. novembar Sa osmatračnice javili da je stigao neki džip s dva ili tri putnika. Ispostavilo se da je to služba za borbu protiv malarije; otišli su čim su izvadili uzorke krvi. Pačo i Rolando stigli uveče, veoma kasno. Pronašli potok s karte i ispitali ga, uz to su pratili glavni tok reke dok nisu pronašli napuštena polja.

26. novembar Pošto je subota, svi smo ostali u logoru. Zamolio sam Horhea da na konju krene da vidi dokle stiže reka; nije bilo konja pa je pošao pešice da zatraži jedan od Don Remberta12 (na 20-om ili 25-om km). Uveče ga nije bilo nazad. Bez novosti iz La Paza. 27. novembar Horhe se i dalje nije pojavljivao. Naredio sam da se straža drži cele noći, ali je u 9.00 stigao prvi džip iz La Paza. S Kokoom su stigli Hoakin13 i Urbano14, kao i jedan Bolivijac: Ernesto, student medicine15. Koko se vratio da dovede Rikarda sa Braulijem16 i Migelom17, i još jednim Bolivijcem, Intijem18, koji takođe hoće da ostane. Sada nas ima 12, uz Horhea koji glumi vlasnika imanja; Koko i Rodolfo preuzeće uspostavljanje kontakata. Rikardo preneo neprijatnu vest: Kinez19 je u Boliviji i hoće da pošalje 20 ljudi i da me

vidi. To stvara neprilike jer ćemo internacionalizovati borbu pre nego što budemo mogli da računama na Estanislaoa. Dogovorili smo se da ću ga poslati u Santa Kruz i da će ga tamo Koko pokupiti da bi ga doveo ovamo. Koko je u zoru pošao s Rikardom, koji će preuzeti drugi džip da bi produžio do La Paza. Koko mora da svrati kod Remberta da se raspita o Horheu. U preliminarnom razgovoru sa Intijem, ovaj smatra da se Estanislao neće pobuniti, ali izgleda kao da je i inače za to da preseče vezove. 28. novembar Ujutro se Horhe nije pojavio a ni Koko se nije vratio. Potom su stigli, a sve što se desilo, eto, zadržao se kod Remberta. Pomalo neodgovorno. Po podne sam okupio bolivijsku grupu da izložim peruanski predlog da se pošalje 20 ljudi, i svi se složiše da dođu, ali tek pošto akcije započnu. 29. novembar Pošli da istražimo reku i potok gde će biti naš sledeći logor. Tumaini, Urbano, Inti i ja smo sačinjavali tu grupu. Potok je veoma bezbedan ali i veoma mračan. Pokušaćemo da nađemo drugi koji je na sat vremena. Tumaini je pao i izgleda da ima prelom kostiju stopala. Uveče smo stigli u logor, pošto smo izvršili merenje reke. Ovde bez novosti; Koko je pošao u Santa Kruz da sačeka Kineza. 30. novembar Markos, Pačo, Migel i Pombo su pošli s nalogom da izvide jedan udaljeni potok; treba da budu dva dana u putu. Dosta je kiše palo. U kući, bez novosti. Mesečna analiza Sve je dosta dobro ispalo: moj dolazak bez problema; pola ljudi takođe je ovde; ni oni nisu imali neprilika, mada su stigli sa izvesnim

zakašnjenjem; glavni Rikardovi saradnici bore se protiv svih nezgoda i teškoća. Izgleda da će sve biti dobro u ovoj zabačenoj oblasti, gde sve ukazuje na to da ćemo praktično moći da ostanemo koliko nađemo za shodno. Planovi: da sačekamo ostatak ljudi, da povećamo broj Bolivijaca barem na 20 i da počnemo da delujemo. Treba još da saznamo kakva je Monheova reakcija i kako će se poneti Gevarini ljudi.

Decembar 1966 1. decembar Dan prođe bez novosti. Uveče stigli Markos i njegovi drugovi, i obišli i više nego što je bilo rečeno jer su se raštrkali po brdima. U dva ujutru me izvestili da je Koko stigao s jednim drugom20; ostavljam to za sutra. 2. decembar Kinez je rano stigao, sav raspričan. Proveli smo dan razgovarajući. Suština: otići će na Kubu i lično će izvestiti o situaciji, za dva meseca moći će da se pridruže petorica Peruanaca, što će reći – pošto počnemo da delujemo. Za sada će doći dvojica, jedan radio-tehničar i jedan lekar, koji će neko vreme biti s nama. Zatražio je oružje i pristao sam da mu dam jednu BZ, nekoliko „mauzera“ i granata, kao i da se za njih kupi jedan M-1. Takođe sam odlučio da im pružim podršku kako bi poslali petoricu Peruanaca da uspostave vezu za prebacivanje oružja do oblasti blizu Puna, s druge strane Titikake. Ispričao mi o svom delovanju u Peruu, izložio čak i smeo plan za oslobođanje Kaliksta21, plan koji mi se čini pomalo nerealnim. Misli da nekoliko preživelih gerilaca deluje u zoni, ali da ne zna to tačno, jer se do te zone nije moglo stići. Ostatak razgovara se više odnosio na svakojake zgode. Oprostio se jednako poletno kad je pošao u La Paz; nosi naše fotografije. Koko ima uputstva da pripremi kontakt sa Sančezom22 (koga ću kasnije videti) i da kontaktira šefa informisanja u Predsedništvu, koji se ponudio da mu prosledi informacije jer je Intijev zet. Mreža je još uvek u povoju. 3. decembar Bez novosti. Nema kretanja jer je subota. Trojica nadničara sa

imanja idu u Laguniljas po bakaluk. 4. decembar Bez novosti. Sve mirno jer je nedelja. Održao sam predavanje o našem odnosu prema Bolivijcima koji će doći, i prema ratu. 5. decembar Bez novosti. Mislili da krenemo, ali kiša nije stala. Usledila mala uzbuna zbog Loroove pucnjave bez prethodne najave. 6. decembar Pošli da započnemo drugu jamu kod prvog potoka. Apolinar, Inti, Urbano, Migel i ja činimo grupu. Migel zamenjuje Tumu, koji se nije oporavio od svog pada. Apolinar je predočio da želi da se priključi gerili ali da treba da sredi neke privatne stvari u La Pazu; rečeno mu je da može, ali da mora malo da pričeka. Oko 11.00 stigli smo do potoka, napravili smo neupadljivu stazu i pretražili okolinu kako bismo našli pogodno mesto za sklonište, ali sve je go kamen, a korito isušenog potoka takođe je od samog kamenja. Ostavili smo izviđanje za sutra; Inti i Urbano pošli su da možda ulove kakvu divljač jer hrana je vrlo oskudna a s njome moramo da izguramo do petka. 7. decembar Migel i Apolinar lokalizovali pogodno mesto i prionuli na tunel; alatke su neprikladne. Inti i Urbano se vratiše neurađena posla, ali predveče Urbano ulovi jednu ćurku svojom M-1, pošto smo već imali hranu, ostavili smo je za sutrašnji doručak. U stvari, danas se navršava prvi mesec kako smo ovde, ali, pošto je pogodnije, pregled ću praviti na kraju svakog meseca. 8. decembar

Sa Intijem otišli do stene koja se uzdiže iznad potoka. Migel i Urbano nastavili da kopaju jamu. Po podne, Apolinar je odmenio Migela. Predveče stigli Markos, Pombo i Pačo, ovaj veoma okasneo i umoran. Marko me zamolio da ga povučem iz prethodnice ako mu se ne poboljša stanje. Obeležio sam put do jame koji se nalazi na šemi II. Ostavio sam im najvažnije zadatke koje treba da obave tokom svog boravka. Migel će ih preuzeti a mi ćemo se sutra vratiti. 9. decembar Polako se ujutru vratili i stigli oko 12.00. Pačo je dobio naređenje da ostane kada se grupa vrati. Pokušavamo da uspostavimo kontakt s logorom 2, ali nismo uspeli. Nije bilo drugih novosti. 10. decembar Dan prođe bez novosti, osim što je u kući ispečen prvi domaći hleb. Porazgovarao sam sa Horheom i Intijem o nekim neodložnim zadacima. Nije bilo novosti iz La Paza. 11. decembar Dan prođe bez novosti ali uveče se pojavio Koko s Papijem. Doveo je Alehandra23 i Artura24, a i jednog Bolivijca, Karlosa25. Po običaju, drugi džip je zastao usput. Potom su doveli Lekara, Moroa26 i Benignoa27, i dvojicu Bolivijaca, pripadnika etniče grupe Kamba{7}28 sa imanja Karanavija{8}. Noć prođe u uobičajenim zgodama s puta, sa osvrtom na Antonija29 i Feliksa30, kojih još nema a već je trebalo da budu tu. Raspravljalo se s Papijem, i odlučeno je da mora da putuje još dva puta da bi doveo Renana31 i Tanju32. Kuće i skladišta će biti rasprodati, od toga će se Sančezu dati 1.000 pesa pomoći. On će zadržati kamionet, jedan džip ćemo prodati Tanji, a drugi ćemo mi zadržati. Treba još jednom otići po oružje pa sam mu naredio da sve utovari u jedan džip kako ne bi bilo zadržavanja kod pretovara jer tada može još i lakše da bude otkriven. Kinez krenuo za Kubu,

naizgled sav oduševljen, i namerava da nam dođe ovamo čim se vrati. Koko je ostao ovde da bi išao u Kamiri po namirnice a Papi pođe u La Paz. Desio se opasan incident: lovac iz Valjegrandea33 otkrio je na zemlji otisak nekog od nas, video je tragove, navodno je video i nekoga od nas i čak je pronašao rukavicu koju je Pombo bio izgubio. To menja naše planove i treba da budemo znatno oprezniji. Taj lovac će sutra poći sa Antoniom da mu pokaže gde je postavio svoje zamke za ante{9}. Inti mi je izrazio svoje rezerve u odnosu na studenta Karlosa koji, kako je stigao, tako je pokrenu raspravu o kubanskom učešću, a pre toga još beše izjavio da neće nikuda bez učešća Partije. Rodolfo ga je poslao jer reče da je sve to samo pogrešna interpretacija. 12. decembar Obratio sam se celoj grupi, „održao im vakelu“ o stvarnosti rata. Posebno sam se zadržao na jedinstvu komande i na disciplini, a Bolivijce sam upozorio na odgovornost koju preuzimaju kršeći disciplinu svoje Partije prilikom zauzimanja drugačije linije. Odredio sam šta će ko da radi: Hoakin će biti zamenik vojnog komandanta; Ronalndo i Inti – komesari, Alehandro – načelnik štaba; Pombo – načelnik za službe; Inti za finansije; Njato – snabdevanje i naoružanje; Moro, za sada, u sanitetskoj službi. Rolando i Braulio pošli da prenesu grupi da tamo ostane mirna, u očekivanju da lovac iz Valjegrandea postavi svoje zamke ili obavi svoje istraživanje sa Antoniom. Uveče su se vratili; zamka nije daleko. Napili su Valjegrandeanca i on je u toku noći otišao, sav razdragan s bocom „singanija“{10} u sebi. Koko se vratio iz Karanavija, gde je pokupovao neophodne namirnice, ali su ga videli neki iz Laguniljasa koji se iznenadiše količinama. Nešto kasnije stigao je Markos s Pomboom. Prvi je rasekao arkadu dok je cepao drva; stavljene su mu dve kopče. 13. decembar

Hoakin, Karlos i Lekar pošli su da se pripoje Rolandu i Brauliju. Pombo ih isprati, s tim da se danas odmah vrati. Naredio sam da se staza prekrije i da se napravi druga, koja, odvajajući se od prve, dopire do reke, i tako je uspešno urađeno da su Pombo, Migel i Pačo zalutali prilikom vraćanja, pa su se vratili pored reke. Porazgovarano je sa Apolinarom, koji će otići na nekoliko dana u svoju kuću u Vijači, i dato mu je novca za porodicu, poručujući mu da nikome ništa ne kaže. Koko se oprosti predveče, ali u 3.00 je dat znak za uzbunu jer se začuše zvižduci i buka a keruša je lajala; bio je to on, zalutao na brdu. 14. decembar Dan bez novosti. Valjegrandeanac svrati do kuće da pogleda zamku, jer ju je juče postavio, suprotno onome što beše ranije kazao. Pokazan je Antoniju raščišćen put na brdu kako bi njime poveo Valjegrandeanca i tako otklonio sumnje. 15. decembar Bez novosti. Preduzete su mere predostrožnosti za polazak (osmorica) da se najzad smestimo u logoru 2{11}. 16. decembar Pombo, Urbano, Tuma, Alehandro, Moro, Arturo, Inti i ja pošli ujutro da bismo ostali; žešće natovareni. Put je prevaljen za 3 sata. Rolando je ostao s nama a Hoakin, Braulio, Karlos i Lekar se vratiše. Karlos se pokazao kao dobar pešak i dobar radnik. Moro i Tuma otkrili rečno udubljenje s prilično velikim ribama pa su nahvatali 17, što je sasvim dovoljno za jedan izdašan obrok; Moro je ruku povredio oko jednog bagrea{12}. Potraženo je mesto gde će da se iskopa dopunska jama, jer prva je gotova i aktivnosti su obustavljene do sutra. Moro i Inti pokušali da ulove antu pa su krenuli da provedu noć u vrebanju.

17. decembar Moro i Inti ulovili samo divlju ćurku. Mi – Tuma, Rolando i ja – bacili se na iskopavanje dopunske jame, koja može da bude gotova sutra. Arturo i Pombo ispitali mesto gde bi postavili radio-stanicu a potom se bacili na popravku prilaznog puta, koji je u prilično jadnom stanju. Uveče počela kiša i nije stala do jutra. 18. decembar Dan je i dalje kišovit ali jama je nastavljena, još samo malo pa će imati predviđenih 2,5 m. Pretražili smo jedan brežuljak da bismo instalirali radio-stanicu. Izgleda dosta dobro, ali probe tek treba to da potvrde. 19. decembar I danas je bilo kišovito pa nije bilo za pešačenje, ali oko 11.00 su stigli Braulio i Njato s vestima da reka može da se pređe mada je duboka. Kad smo krenuli, sreli smo Markosa i njegovu prethodnicu; došli da se instaliraju. Preuzeće vođstvo a naređeno mu je da pošalje od 3 do 5 vojnika, već prema mogućnostima. Hodali smo nešto više od 3 sata. Uveče, u dvanaest, stigli Rikardo i Koko, dovodeći Antonija i Rubija (nisu dobili putne karte prošlog četvrtka), kao i Apolinara, koji dolazi da se definitivno priključi. Uz to, stigao je Ivan, radi razmatranja čitavog niza pitanja. Praktično, probdeli smo noć. 20. decembar Pristupilo se razmatranju niza pitanja i sve je počelo da se dovodi u red, kad je u logor, iz logora II stigla grupa kojom Alehandro rukovodi, s vešću da je na putu blizu logora jednim hicem ubijen jelen, i da je vezan za noge. Hoakin beše prošao tuda nekoliko časova ranije i ništa nije o tome kazao. Pretpostavka je da ga je

Valjegrandeanac dovukao donde i da ga je iz nekog razloga odbacio i pobegao. Sa zadnje strane postavljena je straža i poslata su dva čoveka da uhvate lovca ako se pojavi. Posle nekog vremena stiže vest da je jelen mrtav od ranije, sav ucrvljan, a potom Hoakin potvrdi da ga beše video. Koko i Loro su doveli Valjegrandeanca da vidi životinju i on izjavi da ju je on ranio danima ranije. Time je slučaj okončan. Odlučeno je da se ubrzaju kontakti sa čovekom za informacije koje je Koko smetnuo sa uma i da se porazgovara s Mehijom kako bi bio veza između Ivana i čoveka za informacije. Taj će biti na vezi s Mehijom, Sančezom, Tanjom i onim iz Partije, za koga ne znam kako je postavljen. Može biti da je neko od Viljamontesovih, ali to treba konkretno utvrditi. Stiže telegram iz Manile da Monhe dolazi s juga. Uspostavljen je sistem vezâ, ali nisam zadovoljan jer ukazuje na otvorenu podozrivost prema Monheu upravo među njegovim drugovima. U jedan po ponoći iz La Paza će javiti da li se već pošlo po Monhea. Ivan je u prilici da sklapa poslove ali zbog češkog pasoša ne može; naredna etapa je da se poboljša isprava i mora da piše Manili da to drugovi ubrzaju. Tanja će doći sa sledećom da bi primila instrukcije; verovatno ću je poslati u Buenos Ajres. Ukratko, odlučeno je da Rikardo, Ivan i Koko krenu avionom iz Kamirija, a da džip ostane ovde. Kad se vrate, telefonom će razgovarati s Laguniljasom da jave da su tamo; uveče će Horhe da svrati po novosti pa će ih pokupiti ako bude nešto pozitivno. U 1.00 nije primljeno ništa iz La Paza. U zoru su krenuli za Kamiri. 21. decembar Loro mi nije ostavio planove koje je izradio izviđač, tako da i dalje ne znam kakav je put do Jukija. Pošli smo ujutro bez problema na putu. Gledaćemo da sve bude ovde do 24. decembra, kada je

predviđeno slavlje. Sreli smo Pačoa, Migela, Benignoa i Kambu koji su pošli da donesu radio-uređaj. U pet po podne Pačo i Kamba se vratiše bez uređaja, koji sakriše u brdu jer je mnogo težak. Sutra će njih petorica poći odavde da ga donesu. Završena je jama za namirnice; sutra počinjemo onu za radio-stanicu. 22. decembar Započeli smo jamu za radio. Na početku veoma uspešno na mekom zemljištu, ali ubrzo smo naišli na vrlo tvrdu kamenu ploču koja nam nije dala da nastavimo. Doneli su generator, koji je dosta težak, ali nije isproban jer nije bilo goriva. Loro je javio da ne šalje mape jer izveštaj je usmeni pa će sutra doći da ga preda. 23. decembar S Pomboom i Alehandrom pošli smo da izvidimo čvrstu podlogu s leve strane. Moraćemo da probijemo put, ali stiče se utisak da bi se njime moglo ići bez teškoća. Hoakin stiže s dva druga javljajući da Loro neće doći jer mu se jedno svinjče otelo pa je pošao da ga traži. Ništa nema od obilaska čoveka iz Laguniljasa34. Po podne je doneto prase, dosta krupno, ali nedostaje piće. Loro je nesposoban čak i za takve stvari, deluje kao da je prilično nesnalažljiv. 24. decembar Dan posvećen Badnjoj večeri. Neki ljudi su dvaput putovali i zakasnili, ali na kraju smo se svi okupili i lepo se proveli, iako su neki malo i preterali. Loro objasni da put čoveka iz Laguniljasa nije bio od koristi i da je jedino izvukao jednu dosta nejasnu zabelešku. 25. decembar

Vraćanje poslu, nije bilo putovanja do polaznog logora. Ovaj je nazvan C26 na predlog bolivijskog lekara. Markos, Benigno i Kamba pošli da ispitaju čvrsto tlo s desne strane, po podne se vratili i javili da su na dva sata od puta videli ogoljenu ravnicu; sutra će stići do nje. Kamba je dobio groznicu. Migel i Pačo napravili nekoliko puteljaka za zavaravanje s leve strane i prilazni put do radio-jame. Inti, Antonio, Tuma i ja nastavili smo s kopanjem jame za radio, što nije nimalo lak posao jer je tlo sam kamen. Odstupnica se pobrinula da podigne svoj logor i potraži osmatračnicu s koje će se nadzirati obe strane prilaza reci; mesto je baš dobro. 26. decembar Inti i Karlos pošli da istraže teren sve do mesta koje se na karti vodi kao Juki; taj put po svoj prilici iziskuje dva dana. Rolando, Alehandro i Pombo nastavili su da kopaju jamu, koja je baš tvrda. Pačo i ja pošli da pregledamo staze kojima je išao Migel, ne vredi slediti klisuru. Prilaz u jamu je dosta dobar i teško ga je pronaći. Ubijene su dve zmije, a juče još jedna; izgleda da ih ima dosta. Tuma, Arturo, Rubio i Antonio pošli su u lov, a Braulio i Njato ostali na straži u drugom logoru. Došli su s vešću da se Loro prevrnuo i s notom kojom se najavljuje Monheov dolazak. Markos, Migel i Benigno pošli da raščiste put po tvrdoj podlozi ali se cele noći nisu vratili. 27. decembar S Tumom pošli da nađemo Markosa, hodali dva i po sata do početka jednog klanca koji se spuštao s leve strane u pravcu zapada; pratili smo tragove silazeći niz velike stene. Mislio je tim putem da stigne do logora ali časovi su prolazili i nikako da stigne. Posle pet po podne stigli do reke Njakauazu, nekih 5 kilometara ispod logora 1, a u 19.00 u logor. Tamo smo saznali da je Markos prošlu noć proveo tamo. Nikoga nisam poslao da javi jer sam pretpostavio da će ih Markos uputiti na put kojim sam i ja išao. Videli smo džip,

dosta oštećen; Loro krenu put Kamirija da donese rezervne delove. Njato kaže da je zaspao od umora. 28. decembar Upravo kada smo polazili prema logoru, Urbano i Antonio su stizali; tražili su me. Markos beše produžio s Migelom da bi stigao do logora preko klisure a još nije bio stigao; Benigno i Pombo krenuše da me potraže istim putem kojim smo mi išli. Kad sam stigao u logor, zatekao sam Markosa i Migela kako spavaju na steni jer nisu uspeli da stignu do logora; Markos mi se požalio zbog načina na koji su postupili sa mnom. Po svemu sudeći, žalba se odnosi na Hoakina, Alehandra i Lekara. Inti i Karlos se vratili a da nisu pronašli nastanjenu kuću; samo jednu, napuštenu, koja po svoj prilici nije ona tačka označena na mapi kao Juki. 29. decembar Markos, Migel, Alehandro i ja otišli smo na ogoljeno uzvišenje da bismo bolje procenili položaj. Izgleda da je to Tigrova pampa koja tu počinje: to je planinski venac ujednačene visine a golih vrhova, na nekih 1.500 m nadmorske visine. Stenoviti teren s leve strane mora da se odbaci jer pravi luk ka Njakauazuu. Spustili smo se i stigli u logor za sat i dvadeset minuta. Osmorica koje teret nije iscrpeo poslata po namirnice. Rubio i Lekar odmeniše Braulija i Njata. Brauli obavi još jedan put pre dolaska; taj put iz reke izbija iz rečnog kamenja i zalazi u brdo s druge strane, opet kroz kamenje, što znači da ne ostaju tragovi. Nije se radilo na jami. Loro krenu za Kamiri. 30. decembar Uprkos kiši koja je pala i iznova nabujala reku, njih četvorica su pošla da pokupe preostale stvari u logoru 1, koji je već raščišćen. Spolja nema vesti. Njih šestorica otišla do jame, i iz dva puta su tamo ostavili sve što je trebalo. Zemljana peć za hleb nije dovršena jer je blato.

31. decembar U 7.30 stigao je Lekar i javio da je Monhe već tu. Pošao sam sa Intijem, Tumom, Urbanom i Arturom. Susret je bio srdačan, ali napet. U vazduhu je lebdelo pitanje: Zašto si došao? S njim je bio „Božanski hleb“35, novi regrut, Tanja, koja dolazi po instrukcije, i Rikardo, koji će ostati. Razgovor s Monheom započeo je od opštih stvari ali je ubrzo prešao na njegove temeljne stavove, koji se mogu sažeti u tri osnovna uslova: 1. On će da se povuče iz rukovodstva Partije, ali će se potruditi da ona ostane makar neutralna te da se izvuku kadrovi za borbu. 2. Vojno-političko rukovodstvo borbe pripalo bi njemu dok se revolucija odvija na bolivijskoj teritoriji. 3. On će upravljati odnosima s drugim južnoameričkim partijama, u nastojanju da ih dovede do pozicije podrške oslobodilačkim pokretima [kao primer je istakao Daglasa Brava36]. Odgovorio sam mu da prva tačka ostaje na njegovoj proceni jer je on sekretar Partije, mada ja smatram da je njegov stav velika greška. On je kolebljiv ali i oportunista, a hteo bi da sačuva istorijsko ime onih koji bi morali da budu osuđeni zbog svog kapitulantskog držanja. Vreme će mi dati za pravo. Što se tiče treće tačke, nema problema da to pokuša, ali bio je osuđen na propast. Tražiti od Kodovile37 da podrži Daglasa Brava isto je kao da mu se zatraži da osudi pobunu unutar sopstvene Partije. Vreme će i tu presuditi. Drugu tačku ne mogu nikako da prihvatim. Vojni šef sam ja i ne prihvatam nikakve dvosmislenosti u tome. Tu je razgovor zapeo pa je počeo da se vrti ukrug. Ostalo je na tome da će da razmisli i porazgovara s bolivijskim drugovima. Prebacili smo se do novog logora i tamo se obratio svima predočavajući im izbor da ostanu ili da podrže Partiju; svi se

izjasniše za ostanak, i izgleda da ga je to pogodilo. U 12.00 održasmo zdravicu na kojoj je on istakao istorijsku važnost tog datuma. Ja sam odgovorio nadovezujući se na njegove reči te označio taj trenutak kao novi Muriljoov38 poklič u doba kontinentalne revolucije, i dodao da naši životi ništa ne znače pred činjenicom revolucije. Fidel mi poslao priložene poruke. Mesečna analiza Ekipa Kubanaca je uspešno kompletirana; moral ljudstva je dobar i samo je tu i tamo manjih problemčića. Bolivijci su u redu, mada ih je malo. Monheovo držanje može, s jedne strane, da odloži razvoj stvari, ali s druge, doprinosi tome da se oslobodim političkih obaveza. Naredni koraci, osim čekanja na još Bolivijaca, odnose se na razgovore koje treba obaviti s Gevarom i sa Argentincima Maurisiom39 i Hozamijem40 [Maseti41 i disidentska partija].

Januar 1967 1. januar I bez rasprave sa mnom, ujutro mi je Monhe saopštio da se povlači i da će 8. januara podneti ostavku na rukovodstvo u Partiji. Prema njegovim rečima, njegova misija je okončana. Dok je odlazio, izgledao je kao neko ko se uputio prema gubilištu. Moj je utisak da se on, kada je preko Kokoa saznao za moju rešenost da ne popustim u strateškim stvarima, uhvatio te tačke da bi izdejstvovao rascep, pošto su mu argumenti inače neodrživi. Po podne sam okupio sve da im rastumačim Monheovo držanje i najavim da ćemo uspostaviti jedinstvo sa svima koji budu hteli da podignu revoluciju, pa sam predočio i teške trenutke i dane moralne zebnje za Bolivijce; pokušali bismo da im razrešimo probleme preko kolektivnih diskusija ili komesara. Precizirao sam Tanjin put u Argentinu kako bi se tamo sastala s Maurisiom i Hozamijem te ih zakazala ovde. Sa Sančezom smo precizirali njegova zaduženja i odlučili smo da Rodolfa, Lojolu42 i Umberta43 ostavimo u La Pazu, do daljeg. U Kamiri jedna Lojolina sestra44, a u Santa Kruzu Kalvimonte45. Mito46 će putovati zonom Sukre da vidi gde će se instalirati. Lojola će biti zadužena za finansijsku kontrolu i šalje joj se 80.000 pesa, od čega je 20.000 namenjeno kaminonu koji Kalvimonte treba da kupi. Sančez će kontaktirati Gevaru da bi se sastao s njim. Koko će otići u Santa Kruz da porazgovara s jednim Karlosovim bratom47 kako bi se primio zaduženja da prihvati njih trojicu koji dolaze iz Havane. Pisao sam Fidelu poruku koja je dokument CZO#2. 2. januar Jutro je proteklo u šifrovanju pisma. Ljudi (Sančez, Koko i Tanja) krenuše po podne, kad je Fidel privodio kraju svoj govor. Osvrnuo

se na nas na način koji nas još više obavezuje, ako je to moguće. U logoru se jedino radilo na jami, ostali pođoše po stvari iz prvog logora. Markos, Migel i Benigno krenuše u izviđanje put severa. Inti i Karlos ispitaše reku Njakauazu dok nisu naišli na ljude, verovatno u Jukiji. Hoakin i Lekar treba da ispitaju reku Jaki do njenog izvora ili da naiđu na ljude. Svi imaju pet dana maksimalnog roka. Ljudi stigli u logor sa vešću da se Loro nije vratio pošto je ispratio Monhea. 3. januar Radili smo u jami, da joj napravimo krov: bez uspeha. Sutra treba da završimo. Samo dva čoveka su pošla po tovar i donela vest da su sinoć svi izašli. Ostatak drugova se pozabavio krovom iz kuhinje, već je gotov. 4. januar Dan bez naročitih novosti. Ljudi pošli po tovar. Mi završili krov jame za vezistu. Morali smo da prekinemo zbog kiše. 5. januar I dalje prenosimo tovar. Biće potrebno još nekoliko putovanja. Jama je završena sa svim svojim dodacima (mala jama za postrojenje). Isprobane su puške pozadinskog ljudstva i ponekog iz sredine; sve ispravne, osim Apolinariove. Stigli svi izviđači. Inti i Karlos išli uz reku Njakauazu da bi pronašli ljude. Našli nekoliko kuća, među njima i dva srednja zemljoposednika, a jedan živi u Laguniljasu i ima 150 krava. Tu je neko malo naselje nazvano Iti, odakle polazi put iz La Eradure do Laguniljasa. Otuda su stigli u Tikuču, povezanu kamionskim drumom sa Vaka Guzmanom. Vratili se stazom koja izbija na reku Ikiru, koju ćemo mi identifikovati kao Jaki. Kota označena kao Juki je manež blizu ovog logora, njegovi žitelji su ga napustili zbog kuge među grlima. Hoakin i Lekar nastavili do Ikire sve dok nisu nabasali na nesavladive stene; nisu

naišli na ljude, već na njihove tragove. Markos, Migel i Benigno išli po čvrstom kopnu dok nisu dospeli do nepristupačnog mesta, presečenog velikom stenom. Imamo novog regruta: malu ćurku koju je Inti uhvatio. 6. januar Markos, Hoakin, Alehandro, Inti i ja pošli pre podne do ogoljenog čvrstog tla. Tamo sam doneo sledeću odluku: Markos će pokušati, s Kambom i Pačoom, da stigne do Njakauazua s desne strane, izbegavajući ljude; Migel će, s Brauliom i Anisetom, potražiti prolaz preko čvrstog tla ne bi li uspostavili središnji put; Hoakin će, s Benignoom i Intijem, potražiti prolaz do reke Frijas koja, shodno mapi, teče uporedo s Njakauazuom, s druge strane čvrstog tla koje bi trebalo da bude Tigrova pampa. Po podne stigao Loro s dve mazge koje kupi za 2.000 pesa; dobar posao: životinje su pitome i snažne. Naloženo je da pođe po Braulija i Pačoa kako bi onaj mogao da krene sutra; odmenili ih Karlos i Lekar. Posle nastave ispalio sam malu paljbu o svojstvima gerile i potrebi veće discipline te objasnio da se naša misija pre svega sastoji u tome da stvorimo uzorno jezgro koje će biti kao čelik, i na taj način objasnio važnost učenja, neophodnog za budućnost. Potom sam sazvao Hoakina, Markosa, Alehandra, Intija, Rolanda, Pomboa, Lekara, Njata i Rikarda kao odgovorne. Objasnio sam zašto je Hoakin izabran kao drugi, zbog nekih Markosovih propusta koji se stalno ponavljaju, iskritikovao Hoakinov stav zbog njegovog incidenta s Markosom na Novoj godini i u nastavku objasnio neke od zadataka koje treba obaviti da bi se naša organizacija poboljšala. Na kraju mi je Rikardo ispričao incident koji je imao sa Ivanom, u Tanjinom prisustvu, gde su se uzajamno opsovali pa je Rikardo naredio Ivanu na izađe iz džipa. Neprijatni incidenti među drugovima kvare rad. 7. januar

Pošli izviđači. „Gondola“{13} je povela samo Alehandra i Njata, ostali su bili oko internih poslova. Odneto je postrojenje i sve Arturove stvari, napravljen je dopunski krov za jamu i sređen je bunar sa vodom a preko potoka je napravljen mostić. 8. januar Nedelja. Gondola je proširena na 8, doneto je gotovo sve. Loro je najavio put u Santa Kruz a nije bio predviđen, navodno radi opreme za mazge. Nije bilo nastave, niti bilo koje aktivnosti. Dopalo mi je da stražarim napolju, veoma izložen oštrim vremenskim uslovima. 9. januar Kiša pala, sve je mokro. Nadošla reka, ne može da se pređe, tako da nije izvršena smena straže u starom logoru. Još jedan dan bez novosti. 10. januar Izvršena je smena stalne straže starog logora; Rubio i Apolinar odmenili Karlosa i Lekara. Reka i dalje visoka, iako se smanjuje. Loro otišao u Santa Kruz i nije se vratio. S Lekarom (Moroom), Tumom i Antoniom, koji treba da preuzme logor, popeli se do Tigrove pampe. Tamo sam Antoniju objasnio šta je njegov zadatak za sutra u ispitivanju mogućeg potoka, smeštenog zapadno od našeg logora. Otuda potražili vezu sa starim Markosovim putem, što smo relativno lako i uspeli. Predveče stiglo 6 izviđača: Migel s Brauliom i Anisetom, Hoakin s Benignoom i Intijem. Migel i Braulio uspeli da izvedu odlazak do reke koja preseca čvrsto kopno pa dospeli do mesta pored kojeg se po svoj prilici nalazi Njakauazu. Hoakin uspeo da siđe do reke, koja je verovatno Frijas, i malo išao uz nju. Izgleda de je to isti put kojim su išli oni iz druge grupe, što ukazuje na to da su nam mape očajne jer tu se reke predstavljaju kao da su razdvojene masivom i kao da se odvojeno ulivaju u Grande. Markos se još nije vratio.

Primljena poruka iz Havane kojom se najavljuje da Kinez kreće 12, s Lekarom i radio-tehničarem, a Rea48 14. Ne pominje naša preostala dva druga. 11. januar Antonio pošao da ispita pritoku zajedno s Karlosom i Arturom. Vratio se uveče i jedina konkretna vest jeste da se potok završava u Njakauazuu, ispred lovišta. Alehandro i Pombo pristupili izradi karata u Arturovoj jami i stigli s vešću da su mi se knjige skvasile; neke su se raspale a radio-prijemnici mokri i zarđali. Kad se tome doda da su oba radija slomljena, dobija se tužna slika o Arturovoj sposobnosti. Markos stigao uveče. Pao u Njakauazu još mnogo ranije pa nije ni stigao do ušća s pretpostavljenim Frijasom. Nisam baš siguran u mape, niti u tačnost ovog poslednjeg vodenog puta. Započeli smo učenje kečua{14} pod rukovodstvom Aniseta i Pedra. Dan „bora“{15}. Izvađene larve iz Markosa, Karlosa, Pomboa, Antonija, Moroa i Hoakina. 12. januar Gondola poslata po poslednje stvari. Loro se nije još vratio. Napravili smo neke vežbe penjanja po brdima oko našeg potoka, ali za to je bilo potrebno preko dva sata s boka i samo 7 minuta sredinom; tu treba da izvedemo odbranu. Hoakin mi rekao da je Markos pogođen pomenom njegovih propusta na sastanku neki dan. Moram da popričam s njim. 13. januar Popričao s Markosom; požalio se što sam ga iskritikovao pred Bolivijcima. Njegova argumentacija nema osnova; sa izuzetkom njegovog emocionalnog stanja, koje zavređuje pažnju, sve ostalo je

nebitno. Osvrnuo se na nipodaštavajuće reči koje mu je Alehandro uputio. To je razjašnjeno s njim i izgleda da toga nije bilo, već samo reklakazala. Markos se malo smirio. Inti i Moro pošli u lov, ali ništa. Pošle ekipe da iskopaju jamu tamo dokle mazge budu mogle da stignu, ali ništa nije moglo da se uradi u tom smislu pa je odlučeno da se napravi mala koliba od zemlje i pruća. Alehandro i Pombo izradili studiju o odbrani prilaza i obeležili rovove; sutra nastavljaju. Vratili se Rubio i Apolinar, a Braulio i Pedro otišli do starog logora. Nema vesti o Lorou. 14. januar Markos, sa svojom izvidnicom, izuzev Beningnoa, pođe niz reku da napravi zemljanu kolibu; trebalo je da se vrati uveče, ali se vratio u podne zbog kiše, tako da koliba nije završena. Hoakin bio na čelu grupe koja je započela rovove. Moro, Inti, Urbano i ja krenuli u obilazak naše pozicije kroz čvrsto kopno s desne strane potoka, ali smo pošli pogrešnim pravcem pa smo morali da obilazimo dosta opasne litice. U podne počela kiša pa su aktivnosti prekinute. Bez vesti o Lorou. 15. januar Ostao sam u logoru, pišući instrukcije za kadrove u gradu. Pošto je nedelja, radilo se pola dana: Markos, sa izvidnicom, na zemljanoj kolibi, kod odstupnice i centra rovova; Rikardo, Urbano i Antonio na poboljšanju jučerašnjeg puta, u čemu nisu uspeli zbog gromadne stene između padina do reke i čvrstog tla. Nije bilo odlaska u stari logor. 16. januar Na rovovima nastavljen rad koji još nije gotov. Markos bezmalo

završio svoj posao jer je napravio sasvim solidnu kućicu. Lekar i Karlos odmenili Braulija i Pedra. Ovi došli s vešću da je Loro stigao i da dovodi mazge, ali se ne pojavi, iako Aniseto pođe po njega. Alehandro pokazuje simptome malarije. 17. januar Dan slabog kretanja. Rovovi prve linije završeni, kao i zemljana koliba. Loro došao da izvesti o svom putu; kad sam ga upitao zašto je otišao, priznao mi je da je obišao neku ženu koju ima tamo. Doneo opremu za mazgu, ali nije uspeo da je natera da ide rekom. Nema vesti od Kokoa; postaje malo alarmantno. 18. januar Dan osvanu oblačno, zbog čega nisam pošao u inspekciju rovova. Urbano, Njato, Lekar (Moro), Inti, Aniseto i Braulio krenuli kao gondola. Alehandro nije radio jer se oseća bolesnim. Nedugo zatim počela obilna kiša. Po pljusku stigao Loro da javi kako Algaranjaz beše porazgovarao sa Antoniom i pokazao da poznaje mnogo toga te se ponudio da sarađuje s nama, oko kokaina ili bilo čega drugog, i to „bilo čega“ ukazuje na to da sluti da tu ima još nešto. Izdao sam Lorou instrukcije da ga obavezuje ne obećavajući mu mnogo: samo isplata svega što prenese džipom i da mu smrtno pripreti u slučaju izdaje. Zbog obilnih padavina, Loro krenu smesta kako ne bi reka nadošla. Gondola nije stigla u osam pa je izdata blanko karta da se pojede sledovanje „gondolijera“, i ono je u trenu pojedeno. Nekoliko minuta kasnije stigli Braulio i Njato, da izveste da ih je visoki vodostaj zatekao u putu; pokušali svi da nastave, ali Inti je upao u vodu i izgubio pušku pa zadobio kontuzije. Ostali odlučili da ostanu da prenoće tamo, a njih dvojica stigli na jedvite jade. 19. januar

Dan rutinski započeo, radeći na odbranama i popravljajući logor. Migel ima visoku temperaturu, sa svim odlikama malarije. I sâm sam celog dana bio „presečenog“ tela, ali bolest nije izbila. U osam ujutru stigla četvorica okasnelih, donoseći pristojno sledovanje čokloa{16}; noć proveli šćućureni oko nekakve logorske vatre. Sačekaće se da se reka spusti kako bi se možda puška povratila. Oko četiri po podne, kad su Rubio i Pedro već pošli da odmene drugu dvojicu na straži u drugom logoru, stigao Lekar da javi kako je policija stigla do tog drugog logora. Poručnik Fernandez49 i 4 policajca u civilu stigli iznajmljenim džipom u potrazi za fabrikom kokaina. Samo su pretresli kuću a pažnju im privukle neke neobične stvari, kao što je karbid koji je donet za naše lampe, a koje nisu prebačene u našu jamu. Oduzeli pištoj Lorou ali mu ostavili „mauzer“ i pušku kalibra 22; izveli predstavu kao da bi Algaranjazu oduzeli jednu 22-kalibarsku pušku, koju su pokazali Lorou pa se povukli, uz upozorenje da im je sve poznato i da treba računati na njih. Pištolj će Loro moći da potraži nazad u Kamiri, „bez talasanja, samo ako se obratite meni“, reče poručnik Fernandez. Upitao još i za Brazilca. Lorou je izdato uputstvo da pritegne Valjegrandeanca i Algaranjaza, koji mora da su pokrenuli špijuniranje i potkazivanje, tako da ode u Kamiri pod izgovorom da traži pištolj a u stvari se povezao s Kokoom (nešto sumnjam da je na slobodi). Mora da živi na planini što duže. 20. januar. Pošao sam u inspekciju položaja i izdao nalog za ostvarenje plana odbrane koji sam uveče objasnio. Zasniva se na brzoj odbrani neke oblasti blizu reke, od koje će zavisiti kontranapad s nekim ljudima iz prethodnice, kroz puteve paralelne s rekom, s tim da izbiju kod pozadine. Nameravali smo da izvedemo razne vežbe, ali se stvar iskomplikovala u starom logoru, jer se pojavio neki gringo50 sa M-2

iz koje je ispaljivao rafale. To je Algaranjazov „prijatelj“ koji dolazi da u njegovoj kući provede 10 dana odmora. Biće poslate ekipe za izvidnicu, a logor ćemo preseliti bliže Algaranjazovoj kući. Ukoliko ovo pukne, pre nego što napustimo mesto, tom tipu ćemo staviti do znanja svoje prisustvo. Migel i dalje ima visoku temperaturu. 21. januar Izveli vežbu simulacije koja u nekim delovima nije uspela, ali je sve u svemu bila dobra; treba insistirati na povlačenju, što je bila najslabija tačka vežbe. Posle krenule komisije; jedna, s Brauliom, da proseče put paralelan s rekom, prema zapadu, a druga, sa istim zadatkom, prema istoku. Pačo ode na golo brdo da isproba jedan odašiljač a Markos pođe sa Anisetom ne bi li se našao put s kojeg će Algaranjaz moći da bude pod pravilnim nadzorom. Trebalo je da se svi vrate pre 2.00, osim Markosa. Napravljeni su putevi i zvučna proba, što je bilo pozitivno. Markos se rano vratio jer je kiša onemugućila svaku vidljivost. Po kiši stigao Pedro dovodeći Kokoa i tri nova regruta: Benhamina51, Eusebija52 i Valtera53. Prvi dolazi s Kube i ide u izvidnice jer ima iskustva sa oružjem, a druga dvojica u pozadinu. Mario Monhe je porazgovarao s trojicom koja su došla s Kube pa ih je odvratio od pristupanja gerili. Ne samo da nije podneo ostavku na rukovodstvo Partije nego je Fidelu poslao priloženi dokument D. IV. Primio poruku od Tanje kako će da otputuje i kako je Ivan bolestan, kao i njegovu poruku, koja je priložena kao dokument D. V. Uveče sam okupio celu grupu pa im pročitao dokumente, ukazao na netačnosti u vezi s tačkom a) i b) pristupa, i održao im malu bukvicu. Izgleda da su pravilno to primili. Od trojice novih, dvojica deluju čvrsto i savesno, najmlađi je Ajmaranac koji zrači zdravljem. 22. januar Pošla jedna gondola s 13 ljudi, plus Braulio i Valter da odmene

Pedra i Rubija. Vratili se po podne, nisu iscrpli tovar. Ovde sve mirno. Kad se vratio, Rubio doživeo pad bez težih posledica, ali pad bio spektakularan. Pišem Fidelu dokument #3 da mu izložim situaciju i proverim vezu. Treba da ga pošaljem u La Paz po Gevaru, ako se 25-og pojavi na sastanku u Kamiriju. Pišem instrukcije za kadrove u gradovima (D. III){17}. Zbog gondole, nije bilo aktivnosti u logoru. Migel se oporavlja, ali sad Karlos ima visoku temperaturu. Danas izveden opit sa tuberkulinom. Ulovljene su dve ćurke; jedna životinjka upala u zamku, ali ona joj odseče nogu pa je uspela da pobegne. 23. januar Razdeljena su zaduženja unutar logora i nekoliko izviđanja: Inti, Rolando i Arturo krenuli u potragu za mestom gde bi eventualno mogao da se skloni Lekar s potencijalnim ranjenicima. Markos, Urbano i ja otišli da ispitamo uzvišicu pre puta, kako bismo pronašli mesto odakle se vidi Algaranjazova kuća; bilo je uspeha u tome i dosta se dobro vidi. Karlos i dalje ima temperaturu, tipičnu za malariju. 24. januar Gondola pošla sa 7 ljudi; rano se vratila sa celokupnim tovarom i kukuruzom. Ovog puta se Hoakin okupao i izgubio „garand“, ali ga je ipak spasao. Loro se vratio i već je skriven. Koko i Antonio su i dalje napolju; treba sutra ili prekosutra da se vrate sa Gevarom. Popravljen je jedan od puteva za opkoljavanje neprijatelja u slučaju eventualne odbrane ovih položaja. Uveče je usledilo objašnjenje vežbe od pre neki dan, i ispravljanje nekih propusta. 25. januar Ižali smo s Markosom da izvidimo put koji izlazi na pozadinu

napadača. Trebalo nam je skoro sat da stignemo, ali mesto je odlično. Aniseto i Benhamin krenuli da provere odašiljač sa uzvišice odakle se vidi Algaranjazova kuća, ali su se zagubili i komunikacija nije uspostavljena; mora da se ponovi vežba. Započeta je još jedna jama za lične stvari. Vratio se Loro i priključio se izvidnici. Porazgovarao sa Algaranjazom i rekao mu šta sam mu poručio. Ovaj priznao da je dozvolio da Valjagrandeanac špijunira, ali je odbio da prizna da je on potkazao. Koko je Valjegrandeanca oterao iz kuće jer ga je Algaranjaz bio poslao da špijunira. Primeljena je poruka iz Manile kojom se javlja da je sve dobro stiglo i da Kole54 ide tamo gde ga čeka Simon Rejes55. Fidel upozorava da će ih saslušati i da će biti tvrd prema njima. 26. januar Tek što smo bili počeli da radimo na novoj jami, stigla je vest da je Gevara stigao s Lojolom; pošli smo u kućicu središnjeg logora i tamo su stigli u 12.00. Predočio sam Gevari svoje uslove: rasturanje grupe, nema činova ni za koga; još nema političkih organizacija i treba izbegavati polemike oko međunarodnih ili domaćih nesuglasica. Sve je primio krajnje jednostavno i nakon hladnog početka, odnosi s Bolivijcima postali srdačni. Lojola je ostavila na mene vrlo lep utisak. Veoma je mlada i nežna, ali se vidi da je svesno rešena. Samo što je nisu izbacili iz omladine, ali se radi na tome da se izdejstvuje njeno povlačenje. Dao instrukcije kadrovima i druga dokumenta; osim toga, nadoknadio sam potrošeni iznos, koji se penje na 70 hiljada pesa. Sve smo kraći s novcem. Dr Pareha56 će biti postavljen za šefa mreže, a Rodolfo će nam se opet pridružiti za 15 dana. Šaljem pismo Ivanu (D. VI) sa instrukcijama. Izdao uputstva Kokou da proda džip, ali da obezbedi

komunikaciju sa imanjem. Oko 19.00, kad se već smrkavalo, pozdravili smo se na rastanku. Poći će sutra uveče, i Gevara će doći s prvom grupom od 4. do 14. februara; rekao da ne može ranije zbog komunikacija i da mu ljudstvo sada beži zbog karnevala. Doći će jači radio-otpremnici. 27. januar Poslata snažna gondola koja je gotovo sve donela, ali još ima tovara. Uveče su Koko i izaslanici morali da krenu; ovi će ostati u Kamiriju a Koko će otići u Santa Kruz da sredi prodaju džipa, planiranu posle 15-og. I dalje pripremamo jamu. U zamku ulovljen jedan tatu{18}. Privode se kraju pripreme oko snabdevanja za put. U principu, poći ćemo kad se Koko vrati. 28. januar Gondola raščišćava stari logor. Donese informaciju da je Valjegrandeanac uhvaćen dok se vrzmao oko kukuruzišta, ali je pobegao. Sve ukazuje da se bliži čas odluke oko imanja. Već je kompletirano snabdevanje za deset dana marša i utvrđen datum: dan ili dva pošto se Koko vrati 2. februara. 29. januar Dan potpunog lenčarenja za kuvare, lovce i straže. Po podne stigao Koko ali nije bio u Santa Kruzu, nego u Kamiriju. Ostavio je Lojolu da bi avionom otišla u La Paz, a Moises da gondolom ode u Sukre. Utvrdili su nedelju kao dan kontakata. Određuje se 1. februar za polazak. 30. januar U gondoli bilo 12 ljudi i ona prevezla najveću količinu namirnica;

ima još tovara za 5 ljudi. Lov – ništa. Završena je jama za lične stvari; nije dobro ispala. 31. januar Poslednji dan logorovanja. Gondola je raščistila stari logor i povučene su straže. Ostali Antonio, Njato, Kamba i Arturo. Instrukcije glase: uspostaviti kontakt najdalje svaka tri dana; dok ih bude četvorica, dvojica će biti pod oružjem; straža neće ni trenutka biti zaboravljena; novoprimljeni će biti instruirani o opštim normama, ali ne treba da znaju više od neophodnog; logor će biti očišćen od svih ličnih stvari a oružje će biti sakriveno u brdu, prekriveno jednim šatorom. Novčane zalihe biće sve vreme u logoru, na telu nekoga; ispitaće se već napravljeni putevi i obližnji potoci. U slučaju naglog povlačenja, dvojica će ići u Arturovu jamu: Antonio i sam Arturo; Njato i Kamba će se povući preko potoka i jedan će trknuti da ostavi obaveštenje na mesto koje ćemo sutra odrediti. Ako bude više od četvoro ljudi, jedna grupa će čuvati rezervnu jamu. Obratio sam se ljudstvu i izdao instrukcije o maršu. I Kokou sam dao poslednje instrukcije (D. VII). Mesečna analiza Kao što sam i očekivao, Monheov stav je u prvom trenutku bio zakukuljen, a potom i izdajnički. Partija se već diže protiv nas i ne znam dokle će to stići, ali to nas neće zaustaviti i možda se na kraju pokaže plodotvornim (gotovo sam siguran u to). Najčasniji i najborbeniji biće s nama, makar prošli kroz lakše ili teže krize savesti. Do sada se Gevara dobro pokazao. Videćemo kako će se on i njegovi ponašati ubuduće. Tanja je krenula, ali Argentinci nisu dali znake života, a ni ona. Sada dolazi gerilska etapa u pravom smislu i isprobaćemo ljudstvo. Vreme će reći šta daje i kakve su perspektive bolivijske revolucije.

Od svega predviđenog, najsporije je išlo priključenje bolivijskih boraca.

Februar 1967 1. februar Realizovana je prva etapa. Ljudi stigli pomalo umorni, ali sve u svemu, dobro je ostvarena. Antonio i Njato se popeli da utanačimo lozinku i poneli moj ranac, kao i Moroov, jer se Moro tek oporavlja od malarije. Ustanovljen je sistem uzbune u boci ispod žbunja kraj puta. Na začelju kolone Hoakin je kuburio s teretom i cela grupa je kasnila. 2. februar Naporan i spor dan. Lekar malo usporava marš, ali i opšti ritam je inače spor. U 4.00 stigli do poslednjeg mesta s vodom i tu se ulogorili. Izvidnica dobila naređenje da stigne do reke (po svoj prilici Frijas), ali isto nije imala dobar ritam. U toku noći pala kiša. 3. februar Dan osvanuo kišovit, zbog čega smo odložili polazak za 8.00. Kad smo polazili, stigao Aniseto s konopcem kako bi nam pomogao kod teških deonica, a malo kasnije je opet počela kiša. Stigli do potoka u 10.00, mokri do gole kože, pa je odlučeno da danas ne nastavimo. Potok ne može da bude Frijas; naprosto, nema ga na karti. Sutra će izvidnica poći sa Pačoom na čelu i uspostavljaćemo vezu na svaki sat. 4. februar Hodali od jutra do četiri po podne, s pauzom od 2 sata da bismo pojeli supu u podne. Put je sledio reku Njakauazu; relativno dobar ali koban za obuku te tako već ima nekoliko drugova gotovo bosih.

Ljudi su umorni, ali se svi drže dosta dobro. Ja sam lakši za gotovo 15 funti{19} i mogu okretno da hodam iako bol u ramenima povremeno postaje nepodnošljiv. Nije nađeno skorašnjih tragova ljudi oko reke, ali shodno mapi, svakog časa treba da naiđemo na nastanjena mesta. 5. februar Neočekivano, nakon 5 sati pešačenja tokom prepodneva (12–14 km), izvidnica nam javila da su našli životinje (ispostavilo se kobila i njeno ždrebe). Zastali smo i naložili izviđanje okoline da bi se izbeglo moguće nastanjeno mesto. Rasprava se povela da li smo kod Iripitija{20} ili na ušću sa Saladiljom, označenim na mapi. Pačo se vratio s vešću da ima jedna velika reka, nekoliko puta veća nego Njakauazu, i da ne može da se pređe. Stigli donde i naišli na reku Rio Grande, pri tom nadošlu. Ima znakova života, ali ne baš skorašnjih, a staze kojima smo pošli završavale se u visokoj travi bez znakova da iko prolazi tuda. Ulogorili se na rđavom mestu, blizu Njakauazua da bismo iskoristili njenu vodu, pa ćemo sutra poći u ispitivanje obe strane reke (istočne i zapadne) da bismo upoznali okolinu, a druga grupa će pokušati da je pređe. 6. februar Miran dan obnavljanja snage. Hoakin ide s Valterom i Lekarom da izvidi Rio Grande prateći njegov tok; idu 8 km i ne nailaze na prelaz već samo na jedan potok sa slanom vodom. Markos malo hoda uz maticu i ne stiže do Frijasa; prate ga Aniseto i Loro. Alehandro, Inti i Pačo pokušavaju da preplivaju reku ali u tome ne uspevaju. Mi se vratili gotovo kilometar tražeći bolje mesto. Pombo je nešto bolan. Sutra ćemo započeti splav kako bismo pokušali da pređemo reku.

7. februar Splav je napravljen pod Markosovim vođstvom; ispao mnogo veliki i nepogodan za manevrisanje. U 13.30 krenuli prema mestu gde će početi prelazak i on je otpočeo u 14.30. Iz dva puta izvidnica prešla, a u trećem prelasku pola ljudstva iz centra i moja odeća, ali ne i moj ranac. Kada su ponovo prešli reku da prebace ostatak centra, Rubio se prebaci u računu pa ga reka odvede daleko nizvodno – nije mogao da ga spase. Splav se raspao, i Hoakin započe drugi koji je bio gotov do devet uveče, ali nije bilo potrebno preći noću jer kiša nije padala a vodostaj je nastavio da opada. Iz centra smo ostali Tuma, Urbano, Inti, Alehandro i ja. Tuma i ja prespavali na zemlji. 8. februar U 6.30 počeo prelazak ostatka centra. U 8.00 špic prethodnice krenuo i kada je centar stigao, ona je cela pošla, a u 8.30 i centar, kada je cela pozadina bila s ove strane. Naloženo joj je da sakrije splav i da produži dalje. Put je trnovit pa je morao da se raskrči mačetom. U 18.00, gladni i žedni, stigli smo do potoka s malim udubljenjem pa je odlučeno da se ulogorujemo pored; ima puno tragova svinja. Braulio, Aniseto i Benigno otišli do reke na neka tri kilometra i vratili se s vešću da su videli tragove kožnih sandala i tri traga životinja, od kojih je jedna potkovana; svi su sveži. 9. februar Posle nekih pola sata hodanja, pade mi na pamet da napustimo stazu koja ide nagore i da nastavimo uz reku; nedugo potom pojavi se kukuruzište. Poslao sam Intija i Rikarda u ispitivanje i sve se pretvorilo u opštu gungulu. Trag koji mi ostavismo nisu videli oni iza nas pa su pomislili da sam se izgubio. Komisije pošle na sve strane, izvidnica ugledala kuću i očekivala moj dolazak. Inti i Rikardo naišli na neke dečake i pošli u kuću mladog seljaka57 sa

šestoro dece, koji ih lepo primi i prosledi mnoštvo podataka. U drugom susretu Inti mu kaza da je šef gerilaca te otkupi dve svinje i pokoju umintu{21} Ostali smo na istom mestu i jeli kukuruz i svinjetinu. Imali smo ponče{22} u zoru, ali ga mi ostavili za sutra. 10. februar Igrajući ulogu Intijevog pomoćnika, pošao sam da porazgovaram sa seljacima. Mislim da komedija nije sasvim uspela jer se Inti sav ukipio. Seljak čuči u čoveku; nemoćan je da nam pomogne, ali nemoćan i da predvidi opasnosti kojoj se izlaže, pa zbog toga je potencijalno opasan. Dao neke naznake o seljacima, ali nije mogao da bude precizan jer ni sam nije do kraja pouzdan. Lekar izlečio decu koja su imala gliste, i od njih jedno koje je kobila udarila. Potom smo se rastali. Proveli smo popodne i noć u spravljanju uminte (nije ispala). Uveče sam izneo nekoliko zapažanja okupljenim drugovima, o narednih 10 dana. U načelu, nameravam da hodamo još 10 dana prema Masikuriju tako da drugovi i fizički vide vojnike, potom ćemo pokušati da dođemo do Frijasa da bismo ostavili još jedan istraženi put. (Seljak se zove Rohas.) 11. februar Rođendan starog{23}: šezdeset sedmi. Pošli stazom jasno omeđenom obalom reke, dok nije postala teško prohodna a povremeno se i gubila, uz karakteristiku da tuda niko nije odavno prošao. U podne stigli do tačke gde se ona potpuno zatvara, pored jedne velike reke koja nam je, odjednom, pobudila nedoumicu da li je to Masikuri ili nije. Zastali smo kod jednog potoka dok su Markos i Migel išli u izviđanje uz reku, a Inti, s Karlosom i Pedroom, niz reku, ne bi li pronašli ušće. Tako i bi, pa

je utvrđeno da je to ipak Masikuri, čiji se prvi prelaz izgleda nalazi nešto niže, i gde su izdaleka ugledali nekoliko seljaka kako utovaruju konje. Verovatno su videli naše tragove, od sada nadalje treba pooštriti mere opreza. Nalazimo se na otprilike dve milje od Arenalesa, shodno seljakovim objašnjenjima. Nadmorska visina: 760 m. 12. februar Dva kilometra što ih je juče izvidnica prevalila brzo su prepešačena. Od tog trenutka penjanje je bilo veoma usporeno. U četiri po podne došli smo do glavnog druma koji je izgledao kao da je onaj traženi. Ispred, s druge strane reke, bila je jedna kuća za koju smo odlučili da je zanemarimo i da potražimo drugu, sa ove strane, koja bi trebalo da bude Montanjova, jednog što nam ga je Rohas preporučio. Inti i Loro otišli tamo ali nisu nikoga našli, mada je sve ukazivalo na to da je to ta kuća. U 19.30 krenuli u noćni marš koji je poslužio da se pokaže koliko toga treba još da se nauči. Oko deset sati Inti i Loro ponovo otišli u kuću donoseći ne previše dobre vesti: čovek bio pijan i slabo predusretljiv, ima samo kukuruz. Napio se u Kabaljerovoj58 kući, s druge strane reke, koja prolazi tuda. Odlučili smo da prespavamo u obližnjem šumarku. Bio sam veoma premoren jer mi je od uminta pozlilo tako da ceo dan nisam ništa jeo. 13. februar U zoru je krenulo jako nevreme koje je potrajalo celo prepodne a reka nabujala. Vesti su nešto povoljnije: Montanjo je vlasnikov sin, oko 16 mu je godina. Otac nije bio kod kuće i vratiće se tek za nedelju dana. Prosledio je dosta precizne informacije sve do Los Bahosa, do kojih ima još jedna milja. Deo puta ide levom obalom, ali je kratak. Na ovoj strani živi samo jedan Perezov brat, a Perez je malo imućniji seljak čija se ćerka zabavlja s pripadnikom vojske. Prebacili se do novog logora pored potoka i jednog kukuruzišta,

a Markos i Migel prešli deo puta do glavnog druma. Nadmorska visina: 650 m. (Olujno vreme.) 14. februar Miran dan proveden u istom logoru. Momak iz one kuće došao 3 puta, jedanput da javi kako su neki ljudi prešli na drugu stranu reke u potrazi za svinjama, ali ništa više. Plaćeno mu je više zbog pričinjene štete na kukuruzištu. Mačetari su ceo dan proveli raščišćavajući put, ali nisu ništa pronašli; računaju da su spreminili nekih 6 kilometara, što će biti polovina sutrašnjeg posla. Dešifrovana je duga poruka iz Havane čija je suština sastanak s Koleom. On je tamo rekao da nije bio obavešten o kontinentalnim razmerama poduhvata, inače bi u tom slučaju bili spremni na saradanju na planu čije bi karakteristike hteli sa mnom da prodiskutuju; došli bi sam Kole, Simon Rodrigez i Ramirez59. Osim toga, obavešten sam da je Simon izrazio svoju odluku da nam pomogne i nezavisno od onoga što Partija odluči. Uz to obaveštavaju da Francuz60 koji putuje sa svojim pasošem, 23. stiže u La Paz, i da će se smestiti kod Parehe ili Ree. Zasad nedostaje jedan deo koji ne možemo da dešifrujemo. Videćemo kako ćemo izaći na kraj sa ovom novom mirovnom ofanzivom. Ostale vesti: Mersi61 došao bez para, govoreći da je pokraden, a sumnja se na proneveru, mada nije isključeno ni nešto ozbiljnije. Lečin62 će zatražiti novac i obuku. 15. februar Ilditin{24} rođendan: jedanaesti. Dan mirnog marša. U deset pre podne stigli smo do mesta gde su stigli rudari. Potom se sve sporo odvijalo. U 17.00 smo obavešteni o oranici, što se u 18.00 potvrdilo. Poslali smo Intija, Loroa i Aniseta da porazgovaraju sa seljakom; ispostavi se da je to Migel Perez, Nikolasov brat. Nikolas je imućan seljak, ali ovaj je siromašan i njega

brat izrabljuje, tako da je bio raspoložen za saradnju. Nismo jeli jer je već bilo kasno. 16. februar Prešli smo nekoliko metara kako bismo se zaštitili od bratovljeve radoznalosti i ulogorili se na jednoj uzvišici koja izbija na reku, 50 metara ispod nje. Položaj je dobar utoliko što je zaštićen od iznenađenja, ali pomalo neudoban. Započeli smo posao spremanja dovoljno količine hrane za put koji nam predstoji kad pređemo planinu prema reci Rosita. Silovita a uporna kiša, koja je počela da pada po podne a koja se bez prekida nastavila cele noći, poremetila nam je planove, ali je zato povećala vodostaj reke tako da smo opet odsečeni. Pozajmiće se 1.000 pesa seljaku da otkupi i tovi svinje; čova ima kapitalističkih ambicija. 17. februar Kiša je nastavila celo pre podne, 18 sati kiše. Sve je mokro a reka veoma visoka. Poslao sam Markosa, s Migelom i Brauliom, da potraži put da odemo do Rosite. Vratio se po podne pošto je prevalio 4 kilometra. Izvestio da se tamo izdiže veliki masiv sličan onom što smo ga nazvali Tigrovom pampom. Inti se loše oseća, posledica proždrljivosti. Nadmorska visina: 720 m. (Nenormalni atmosferski uslovi.) 18. februar Hosefinin{25} rođendan: trideset treći. Delimični promašaj. Lagano smo hodali prateći ritam mačetara, ali u 2.00 su oni stigli do ravne podloge gde mačete i nisu potrebne. Nama je trebalo više vremena i u 3.00 smo stigli do jednog izvora gde smo se ulogorili, u nameri da masiv pređemo ujutro. Markos i Tuma pošli u izvidnicu, ali se vratili s veoma lošim vestima: čitavo uzvišenje je ispresecano strmim liticama niz koje je nemoguće sići.

Nema nam druge nego da se vratimo. Nadmorska visina: 980 m. 19. februar Izgubljeni dan. Sišli niz padinu dok nismo naišli na potok pa smo pokušali da idemo uzvodno, ali je bilo nemoguće. Poslao sam Migela i Aniseta da se popnu drugim putem, kako bi se prebacili na drugu stranu, bez uspeha. Proveli smo dan čekajući ih, a oni su se vratili javljajući da su litice istog tipa: neprohodne. Sutra ćemo pokušati da se popnemo preko poslednjeg masiva posle potoka, koji se spušta prema zapadu (ostali su prema jugu i tamo se uzvišenje raséda). Nadmorska visina: 760 m. 20. februar Dan sporog ali isprekidanog napredovanja. Migel i Braulio pošli starim putem kako bi stigli do potočića kod kukuruzišta; tamo su se zagubili i do potoka se vratili predveče. Po dolasku do sledećeg potoka, poslao sam Rolanda i Pomboa da ga ispitaju sve do velike stene, ali se nisu vratili sve do 15.00, zbog čega smo produžili putem kojim je Markos išao, ostavljajući Pedra i Rubija da ih čekaju. U 16.30 stigli do potoka kod kukuruzišta, i tu se ulogorili. Izviđači se nisu vratili. Nadmorska visina: 720 m. 21. februar Sporo pešačenje uz potok. Pombo i Rolando se vratili s vešću da je drugi potok prohodan, a i Markos je to izvidio pa se ispostavilo isto. Pošli smo u 11.00, ali smo u 13.30 naišli na izvore veoma hladne vode koji se nisu mogli preći. Loro poslat da izvidi i puno se zadržao, zbog čega sam u začelje poslao Braulija i Hoakina. Loro se vratio s vešću da se potok dalje širi i da je tamo prohodniji, zbog čega je odlučeno da nastavimo ne čekajući na Hoakinov izveštaj s

njegovog izviđanja. U 18.00 se ulogorili i tad je on doneo vest da masiv može da se savlada i da je dosta puteva prohodno. Intiju nije dobro; opet „naduven“, po drugi put za nedelju dana. Nadmorska visina: 860 m. 22. februar Ceo dan uložen u penjanje po dosta nepristupačnim stenama i gustim šibljacima. Posle iscrpljujućeg dana stigao čas da se ulogorimo i pre stizanja do vrha, poslao sam Hoakina i Pedra da to pokušaju sami i vratili su se u 19.00 s vešću da treba najmanje još 3 sata čakea{26}. Nadmorska visina: 1.180 m. Nalazimo se na izvoru potoka koji utiče u Masikuri, ali u pravcu juga. 23. februar Crni dan za mene; izgurao ga na mišiće jer sam bio zaista iscrpljen. Ujutru pošli Markos, Braulio i Tuma da pripreme put, dok smo mi čekali u logoru. Tamo smo dešifrovali novu poruku kojom se potvrđuje prijem moje preko francuskog kanala. Krenuli smo u 12.00, dok je čak i kamenje pucalo pod suncem, pa mi se nešto kasnije malo zamutilo u glavi, kad smo stigli na najviši vrh, tako da sam nadalje išao samo na osnovu rešenosti. Najveća nadmorska visina iznosi 1.420 m. Otuda se pogled pruža na prostranu oblast koja obuhvata i Rio Grande, ušće reke Njakauazu i deo Rosite. Topografija se razlikuje od one koja stoji na mapi: nakon jasne razvodnice, naglo se silazi do neke vrste pošumljenog proplanka nekih 8 do 10 km širine, na čijem kraju protiče Rosita. Tamo se izdiže još jedan masiv sa sličnim vrhovima kao i ovaj planinski venac, dok se u daljini vidi dolina. Odlučili smo da se spustimo preko nekog pristupačnog mesta, iako prilično strmog, kako bismo uhvatili potok koji vodi do reke Rio Grande a otuda do Rosite. Izgleda kao da na obali nema kuća, suprotno od onoga što je ubeleženo na mapi. Ulogorili se na 900 m, posle paklenog puta, bez vode, dok se već smrkavalo.

Prethodne zore čuo sam Markosa kako šalje jednog druga u tri materine, a tokom dana još jednog. Treba popričati s njim. 24. februar Ernestikov{27} rođendan: drugi. Naporan i mučan dan. Slabo smo napredovali, bez vode, jer je presušio potok pored kojeg idemo. U 12.00 smenjeni su mačetari usled iscrpljenosti. U dva po podne počela slaba kiša pa su napunjene čuturice, a nešto kasnije smo naišli na mali izvor i u 17.00 smo se ulogorili na jednoj zaravni pored vode. Markos i Urbano nastavili izviđanje, a Markos se vratio s vešću da je reka na nekoliko kilometara, ali da je put pored potoka veoma loš jer postaje muljevit. Nadmorska visina: 680 m. 25. februar Crni dan. Malo se odmaklo a povrh toga, Markos promašio put pa je pre podne izgubljeno; bio pošao sa Migelom i Lorom. U 12.00 je ovo saopštio i zatražio zamenu i vezu; krenuli Braulio, Tuma i Pačo. U 14.00 se Pačo vratio rekavši da ga Markos šalje jer se ne čuje dobro. U 16.30 poslao sam Benigna da javi Markosu da ako do 18.00 ne nađe reku, neka se vrati. Posle Benignoovog polaska, Pačo me pozvao da mi kaže da su Markos i on imali neku raspravu i da mu je Markos izdao neopozive naredbe, preteći mu ga će ga ubiti mačetom i udarajući ga drškom po licu. Kad se Pačo vratio da mu kaže da neće dalje, opet mu je pripretio mačetom, vitlajući njome i cepajući mu odeću. Pošto je slučaj ozbiljan, pozvao sam Intija i Rolanda, koji su potvrdili zategnutost u prethodnici zbog Markosove naravi, ali su isto tako prijavili i neke Pačoove ispade. 26. februar Ujutro sam imao jedno razjašnjenje s Markosom i Pačoom i uverio se da su kod Markosa posredi bile psovke i grubo ponašanje,

a možda čak i pretnja mačetom, ali ne i udarac. S Pačoove strane uvredljivi odgovori i sklonost ka teranju inata, što je kod njega urođeno, a to mu se i ranije dešavalo. Sačekao sam da svi budu na okupu i onda govorio o značaju ovog napora da stignemo do Rosite te objasnio kako je ova vrsta odricanja tek uvod u ono što ćemo tek morati da pretrpimo, objašnjavajući i to da se kao posledica neprilagođenosti dešavaju nedolične čarke, kao ova koja se zbila između dva Kubanca. Markosa sam podvrgao kritici zbog njegovog ponašanja, a Pačou predočio da, bude li još jednog takvog ispada, on će biti nečasno odstranjen iz gerile. Osim što je odbio da nastavi s predajnikom, Pačo se vratio ništa mi ne govoreći o incidentu a potom, po svemu sudeći, slagao me o tome da ga je Markos udario. Zamolio sam Bolivijce da onaj koji se oseća slabim ne pribegne krivim načinima, nego da se meni obrati pa da mu na miru damo voljno. Nastavili da pešačimo ne bismo li se domogli Rio Granda, kako bismo produžili njime. Uspeli smo u tome i mogli smo tako da nastavimo skoro više od sata, ali morali smo ponovo da se vratimo jer je reka preprečena okomitom stenom. Benhamin je ostao pozadi zbog nezgoda s rancem i fizičkom iznurenošću. Kad je stigao do nas, naredio sam mu da nas prati i tako je postupio: pešačio je nekih 50 m a zatim izgubio pravac i pokušao da ga nađe s jedne kamene ploče. Dok je govorio Urbanu da javi kako se izgubio, načinio je neki nagli pokret i pao u vodu. Ne zna da pliva. Struja je veoma jaka pa ga je vukla dok je još doticao dno. Potrčasmo da mu pomognemo, ali dok smo se još svlačili, on nesta u jednom viru. Rolando otpliva donde i pokuša da zagnjuri, ali ga struja odvuče daleko. Posle 5 minuta odustasmo od svake nade. Bio je slabašan momak potpuno nespretan, ali s velikom voljom da pobedi. Ovaj ispit je bio jači od njega, koga telo nije podržalo, pa na najbesmisleniji način, sada mi imamo svoje smrtno krštenje na obalama Rio Granda. Ulogorili smo se u pet po podne a da nismo stigli do Rosite. Pojeli poslednje sledovanje pasulja.

27. februar Nakon još jednog napornog dana, idući obalom i prelazeći preko stenovitih gromada, stigli smo do reke Rosita. Veća je od Njakauazua a manja od Masikurija, i ima crvenkastu vodu. Pojeli smo poslednje zalihe hrane i nisu uočeni bliski tragovi života, uprkos tome što treba da smo blizu nastanjenih mesta i drumova. Nadmorska visina: 600 m. 28. februar Dan poluodmora. Posle doručka (čaj), održao sam kraći govor, razmatrajući Benhaminovu smrt i iznoseći neke zgode sa Sijera Maestre. Potom su krenule izvidnice: Migel, Inti i Loro, uzvodno Rositom, uz nalog da hodaju 3,5 sata, koliko sam ja mislio da je potrebno da se stigne do reke Abaposito, ali ne bi tako jer nema staze; nisu naišli na skorašnje tragove ljudi. Hoakin i Pedro se popeli na brda preko puta ali nisu ništa videli, niti su našli stazu ili makar njene ostatke. Alehandro i Rubio prešli reku ali nisu našli stazu; izviđanje u stvari bilo površno. Markos je rukovodio pravljenjem splava i prelazak je započet čim je splav završen, na jednoj okuci reke u koju Rosita utiče. Prebacili rance 5 ljudi, prebačen je i Migelov, ali je ostao Benignoov. Dok su se oni vraćali, Benigno je, povrh svega, ostao bez cipela. Splav nije mogao da bude ponovo vraćen, a drugi nije bio dovršen, tako da smo prelazak odložili do sutra. Mesečna analiza Mada nemam vesti o dešavanjima u logoru, sve ide manje-više dobro, uz neminovne izuzetke, u ovim slučajevima čak i kobne. Što se tiče spoljnjeg, nema vesti od dva čoveka koje je trebalo da mi pošalju da upotpunim ljudstvo. Francuz mora da je u La Pazu i svakog dana može da se stvori u logoru. Nemam vesti o Argentincima a ni o Kinezu; poruke se dobro primaju u oba smera;

stav Partije je i dalje kolebljiv i dvosmislen, to je najmanje što se o tome može reći, mada ostaje jedno razjašnjenje, koje možda bude definitivno, kada budem porazgovarao s novom delegacijom. Napredovanje je išlo dosta dobro, ali je pomućeno udesom koji je Benhamina stajao života. Ljudi su slabi i neće svi Bolivijci izdržati. Poslednjih dana gladovanja opao im polet, i taj pad je još više došao do izražaja kad su se odvojili. Što se tiče Kubanaca, dvojica manje iskusnijih, Pačo i Rubio, nisu se još pokazali. Alehandro jeste, u potpunosti. Od starih, Markos zadaje stalne glavobolje a Rikardo ne ispunjava šta treba i kako treba. Ostali u redu. Sledeća etapa će biti borbena i odlučujuća.

Mart 1967 1. mart U 6.00 počela kiša. Odložili smo prelaz preko reke dok kiša ne prestane, ali ona je postajala sve jača i nastavila da pada do tri po podne, kad je reka toliko nabujala da smo pomislili da nije pametno da pokušamo prelaz. Sada je vodostaj veoma visok i ne deluje kao da će uskoro da opadne. Ja se preselio u jednu napuštenu taperu{28} kako bih pobegao od vode i tamo napravio novi logor. Hoakin ostao na svome mestu. Uveče me izvestio da je Polo popio svoju limenku mleka a Eusebio i mleka i sardina, za sada, za kaznu neće jesti kada se bude delilo sledovanje. Loš znak. 2. mart Dan osvanuo kišovit a ljudi nestrpljivi, počev od mene. Vodostaj još viši. Odlučuje se da napustimo logor čim kiša malo stane pa da nastavimo niz reku putem kojim smo došli. Krenuli smo u 12.00 i napravili dobru zalihu korohovih{29} mladica. U 16.30 zastali jer smo bili ostavili svoj put u pokušaju da iskoristimo jednu staru stazu koja se izgubila. Nema vesti o prethodnici. 3. mart Počeli smo poletno i dobro napredovali, ali kako su časovi prolazili, tako smo postajali manje poletni i trebalo je da put nastavimo kroz masiv jer sam se pobojao neke nezgode tamo gde je već Benhamin pao. Trebalo nam je 4 sata da prevalimo rastojanje za koje nam je dole pola sata bilo dovoljno. U 18.00 smo stigli na obalu potoka gde smo napravili logor, ali pošto smo imali samo dve mladice, Migel i Urbano, a potom i Braulio, pošli da potraže neke malo dalje, te se vratili u devet uveče. Oko 24.00 smo jeli; palmit i koroho (u Boliviji totai) spasavaju situaciju.

Nadmorska visina: 600 m. 4. mart Migel i Urbano pošli ujutro i ceo dan krčili put mačetom te se vratili u šest po podne. Odmakli su nekih 5 km i videli ravnicu koja bi trebalo da omogući dalje napredovanje, ali nema mesta za logorovanje, zbog čega smo odlučili da ostanemo ovde dok se staza ne produži. Lovci ulovili dva mala majmuna, jednu papigu i jednog goluba, što je bio naš obrok, zajedno s palmitom, kojeg kod ovog potoka ima u izobilju. Ljudi su klonuli duhom a fizičko stanje je svakim danom sve slabije. Počinju da mi se pojavljuju edemi po nogama. 5. mart Hoakin i Braulio krenuli da seku mačetom, uprkos kiši, ali obojica su slaba i nisu mnogo odmakla. Prikupljeno je 12 palmita i ulovljeno je nekoliko ptičica, što omogućuje da se limenke sačuvaju još jedan dan i da se stvore zalihe palmita za dva dana. 6. mart Dan neprekidnog hodanja do pet po podne. Migel, Urbano i Tuma kao mačetari. Donekle se odmaklo i izdaleka se naziru masivi koji liče na one iz Njakauazua. Samo je jedna papiga ulovljena i ona je prosleđena pozadincima. Danas jedemo palmit s mesom. Ostaju nam tri oskudna obroka. Nadmorska visina: 600 m. 7. mart Četiri meseca. Ljudi su sve obeshrabreniji jer vide kako se namirnice bliže kraju, ali ne i put. Danas smo odmakli 4 ili 5 kilometara uz obalu reke i na kraju izbili na stazu koja obećava. Za jelo: tri i po ptice i ostatak palmita. Od sutra, gola konzerva, trećina

po glavi, i tako dva dana; najzad mleko, što je poslednje. Do Njakauazua mora da ima još 2 do 3 dana. Nadmorska visina: 610 m. 8. mart Dani slabog napredovanja, iznenađenja i napetosti. U deset pre podne izašli iz logora ne čekajući Rolanda koji pođe u lov. Išli smo samo sat i po i sreli se sa mačetarima i lovcima (Urbanom, Migelom i Tumom, te sa Lekarom i Činčuom); nosili su gomilu papagaja, ali su zastali kad im se učinilo da su naišli na bunar s vodom. Došao sam do tog mesta pošto sam naredio logorovanje i ispostavilo se da je to crpka za naftu. Inti i Rikardo skočili u vodu; trebalo je da glume da su lovci. Skočili odeveni kako bi prešli iz dva dela, ali Inti se upetljao i zamalo da se udavi. Rikardo mu pritekao u pomoć i najzad izašli na obalu, ali su skrenuli pažnju na sebe. Lozinka za slučaj opasnosti nije usledila pa su nestali. Započeli prelaz preko reke u 12.00, a u 15.15 ja se povukao a da oni nisu dali znake života. Prošlo celo po podne i ne pojaviše se. Poslednja straža povukla se u 21.00, i nije bilo nikakvih znakova. Veoma sam se zabrinuo, dva dragocena druga bila izložena a nije se znalo šta se dogodilo. Odlučeno je da Alehandro i Ronaldo, najbolji plivači, sutra pređu reku čim se razdani. Jeli smo bolje nego proteklih dana, uprkos nedostatku palmita, zbog obilja papiga i dva majmunčeta koje je Rolando ulovio. 9. mart Rano preduzeli akciju prelaska, ali smo morali da napravimo splav, što nas je dosta zadržalo. Straža javila da se s druge strane vide polugoli ljudi; bilo je 8.30 i obustavljen je prelazak. Napravljen je puteljak koji izbija na drugu stranu ali na čistinu odakle mogu da nas vide, zbog čega treba poći rano ujutro koristeći izmaglicu nad rekom. Oko 16.00, posle beznadežnog osmatranja koje za mene trajalo od 10.30, u reku se bacili snabdevači (Inti i Činču) i isplivali

daleko niže. Doneli prase, hleb, pirinač, šećer, nekoliko limenki, mladi kukuruz itd. Prava gozba s kafom i hlebom pa je odobreno da se otvori limenka kondenzovanog mleka koje se ušećerilo, a koje smo držali u rezervi. Objasnili da su izlazili svakog sata kako bismo ih mi videli, ali bez uspeha. Markos i njegovi ljudi prešli su pre 3 dana i izgleda da je opet nešto izvodio pokazujući oružje. Inženjeri s nalazišta ne znaju tačno koliko ima do Njakauazua, ali pretpostavljaju 5 dana hoda; imamo dovoljno namirnica i da je tako. Pumpa pripada stanici u izgradnji. 10. mart Krenuli smo u 6.30 i hodali 45 minuta dok nismo sustigli mačetare. U 8.00 počela kiša i tako sve do 11.00. Efektivno smo pešačili 3 sata i u 17.00 se ulogorili. Vide se neka uzvišenja koja bi mogla da budu ona oko Njakauazua. Braulio pođe u izvidnicu i vratio se s vešću da postoji jedna staza i da reka pravolinijski teče prema zapadu. 11. mart Dan počeo pod dobrim znamenjem. Hodali smo više od sata po savršenom putu, ali ovaj se naglo završi. Braulio je uzeo mačetu i naporno radio dok nije našao jednu plažu. Dali smo vremena njemu i Urbanu da raskrče prolaz i kad je trebalo da nastavimo, nadošla voda nam je presekla put – bilo je to u tren oka – a reka porasla blizu dva metra. Ostali odsečeni od mačetara i priterani da probijemo sebi put prema brdu. U 13.30 smo se zaustavili i poslao sam Migela i Tumu sa zadatkom da se povežu s prethodnicom i da proslede naređenje o povratku ako se ne može stići do Njakauazua ili do nekog dobrog mesta. Vratili se u 18.00. Bili su prevalili neka 3 kilometra i onda stigli do strme litice. Izgleda da smo blizu, ali poslednji dani bi bili veoma teški ako nivo reke ne opadne, što se čini slabo verovatnim.

Prepešačili 4–5 km. Desio se nemili događaj jer je pozadincima ponestalo šećera pa se pojavila sumnja u ravnomernost deobe, ili u neke Brauliove preterane slobode. Treba s njim popričati. 12. mart Za sat i deset minuta prevalili deonicu koja je juče raskrčena. Kada smo stigli, Migel i Tuma, koji su prvi krenuli, već su izviđali okolinu kako bi litica mogla da se obiđe. U tome prođe ceo dan: naša jedina aktivnost sastojala se u lovu četiri ptice koje smo pojeli kao prilog pirinču s dagnjama. Ostaju nam dva jela. Migel ostao s druge strane i izgleda da je pronašao prolaz do Njakauazua. Prepešačili nekih 3–4 km. 13. mart Od 6.30 do 12.00 prebacivali se preko paklenih stena, sledeći put koji je Migel otvorio kiklopskim radom. Mislili smo da je već Njakauazu kad smo naišli na nekoliko nezgodnih mesta pa smo za 5 sati vrlo malo odmakli. Ulogorili smo se pod umerenim pljuskom u 17.00. Ljudi su dosta umorni i opet pomalo demoralisani. Ostaje samo jedno jelo. Prepešačili nekih 6 km, ali slaba vajda. 14. mart Gotovo i ne primećujući stigli do Njakauazua. (Bio sam, a i dalje sam, veoma umoran, kao da je stena pala na mene.) Reka je nemirna i vojska nije raspoložena za prelaženje, ali Rolando se ipak dobrovoljno prijavio i komotno je prošao pošto je započeo put u bazu tačno u 15.20. Nadam se da će stići za dva dana. Pojeli smo poslednje jelo – mote{30} s mesom – i sad zavisimo od ulova. Dok ispisujem ove beleške, imamo jednu ptičicu, a začula se tri pucnja. Lekar i Inti su lovci. Nadmorska visina: 600 m. Čuli delove Fidelovog govora gde se svom žestinom okomljuje na

venecuelanske komuniste i oporo napada stav SSSR-a zbog odnosa prema američkim marionetama. 15. mart Prešli smo reku, ali samo centar, kao i Rubio i Lekar, da nam pomognu. Mislili da ćemo stići do ušća Njakauazua, ali s nama su trojica neplivača i veliki teret. Struja nas povukla gotovo 1 kilometar a splav više nije mogao da pređe, što nam je bila namera. U 11.00 smo bili na ovoj strani a sutra će Lekar i Rubio ponovo preći. Ulovili 4 kopca za jelo, koje nije tako loše ispalo. Sve se pokvasilo i vreme je i dalje kišovito. Moral ljudi je nizak. Migelu su noge natečene i ima ih više u sličnom stanju. Nadmorska visina: 580 m. 16. mart Odlučili da pojedemo konja jer je oticanje nogu već bilo zabrinjavajuće. Migel, Inti, Urbano i Alehandro su pokazivali razne simptome, ja potpunu malaksalost. Preračunali smo se jer smo mislili da će Hoakin preći, ali nije. Lekar i Rubio pokušali da pređu da bi im pomogli ali ih je reka odvukla nadole i tamo se izgubili iz vida. Hoakin zatražio dozvolu da pređe i ja mu odobrio, ali se i njegova grupa takođe izgubila. Poslao Pomboa i Tumu da ih sustignu, ali ih nisu našli i uveče se vratili. Od 17.00 počela je gozba s konjetinom. Sutra će verovatno uslediti posledice. Računam da Rolando treba danas da stigne u logor. Dešifrona složena poruka #32 koja najavljuje dolazak jednog Bolivijca da bi se priključio s još jednim kontingentom glusantina protiv parazita (leismanija). Za sada nismo toga imali. 17. mart Ponovo tragedija pre bitke. Hoakin se pojavio u toku prepodneva; Migel i Tuma pošli da ga sustignu s dobrim komadima mesa. Odiseja je bila ozbiljna: nisu uspeli da upravljaju splavom pa

je on nastavio nizvodno dok nije naišao na vrtlog koji ga je više puta, kako oni kažu, prevrnuo. Krajnji ishod je bio gubitak nekoliko ranaca, gotovo svih metaka, 6 pušaka i 1 čoveka: Karlosa. Ovaj se izvukao iz vrtloga zajedno s Brauliom ali sa suprotnom srećom: Braulio uspe da se domogne obale i otuda vide kako stihija odvlači Karlosa, koji ne može ni otpor da pruža. Hoakin je već bio pošao sa ljudstvom, ispred, i nije ga video. Do tog trenutka je smatran najboljim od Bolivijaca u pozadini, zbog svoje ozbiljnosti, discipline i predanosti. Izgubljeno oružje: jedan „brno“ – Brauliov; dva M-1 – Karlosov i Pedrov; tri „mauzera“ – Abelov, Eusebiov i Poloov. Hoakin izvesti da je video Rubija i Lekara s druge strane i da im je već naredio da naprave mali splav i da se vrate. U 14.00 se pojavili sa izveštajem o tome kako su se potucali od nemila do nedraga, goli, dok je Rubio bio bosonog. Splav im se raspao kod prvog vrtloga. Izašli na obalu otprilike gde i mi. Naš polazak je predviđen za sutra rano ujutro, a Hoakin će poći u podne. Očekujem da ću sutra dobiti vesti u toku dana. Moral Hoakinovih ljudi deluje dobro. 18. mart Pošli smo rano, ostavljajući Hoakina da svari i dovrši svoju polovinu konja, sa uputstvima da pođe čim oseti da je ojačao. Imao sam borbu oko zadržavanja izvesne zalihe mesa, protiv mnjenja ljudi koji su hteli da to pojedu odmah. Sredinom pre podneva u kašnjenju su bili Rikardo, Inti i Urbano, pa smo morali da ih čekamo suprotno mojoj nameri da se odmorimo u logoru odakle smo pošli. U svakom slučaju, slabo napredujemo. U 14.30 pojavio se Urbano s jednom urinom{31} koju je ulovio Rikardo, što nam dopušta izvesnu opuštenost zbog rezerve konjskih rebara. U 16.30 stigli do tačke koja je po svoj prilici na sredini puta, ali tamo smo zaspali. Ima njih nekoliko koji gunđaju i neraspoloženi su: Činču, Urbano i Alehandro.

19. mart Pre podne dobro hodali, mi ispred, i zastali smo u 11.00, kao što je bilo dogovoreno, ali Rikardo i Urbano su opet kasnili, a ovoga puta i Alehandro. Stigli su u 13.00, ali s još jednom urinom, koju je takođe Rikardo ulovio, a s njima je stigao i Hoakin. Izbio je incident zbog sporečkanja između Hoakina i Rubija pa sam morao oštro da se postavim prema ovom poslednjem iako nisam bio baš uveren da je kriv. Odlučio sam da u svakom slučaju nastavimo do potoka, ali odozgo nas je nadleteo mali avion koji ništa dobro nije predskazivao a, osim toga, bio sam zabrinut zbog toga što iz baze nisu stizale vesti. Mislio sam da će put biti duži, ali uprkos bezvoljnosti ljudi, stigli smo u 17.30. Tamo nas je primio Negro63, peruanski lekar koji je došao s Kinezom i telegrafistom64, s vešću da Benigno čeka s hranom i da su dva Gevarina čoveka65 dezertirala a da je policija upala na imanje. Benigno je objasnio da nam je bio pošao u susret s hranom i da se pre tri dana sreo s Rolandom; već je dva dana ovde ali se nije bio usudio da nastavi jer vojska može da napreduje pored reke pošto mali avion već treći dan leti okolo. Negro je bio svedok napada 6 ljudi na imanje. Nisu bili ni Antonio ni Koko; ovaj je bio krenuo u Kamiri da pronađe drugu grupu Gevarinih ljudi, a Antonio je odmah pošao za njim da mu javi za dezertiranje. Primam od Markosa dugi izveštaj (D.VIII) koji na sebi svojstven način objašnjava svoje putešestvije: stigao je na imanje protivno mojim izričitim naredbama, kao i dva Antoniova izveštaja u kojima se izlaže situacija (D. IX i X). Sada se u bazi nalaze Francuz, Kinez, njegovi drugovi, Pelado, Tanja i Gevara s prvim delom svoje grupe. Pošto smo obilato večerali pirinač sa školjkama i urinu, Migel pođe u potragu za Hoakinom koji nije uspeo da lokalizuje Činčua, još jednom u zakašnjenju. Vratio se s Rikardom i u zoru se Hoakin pojavio, i tako se svi okupili ovde.

20. mart Krenuli smo u 10.00, dobrim korakom, Benigno i Negro bili na čelu s porukom za Markosa kojom mu se nalaže da preuzme odbranu i da se administrativne stvari prepuste Antoniju. Hoakin pođe pošto je izbrisao tragove ulaska u potok, ali bez žurbe. Dovodi tri bosonoga čoveka. U 13.00, kad smo imali dužu pauzu, pojavio se Pačo s Markosovom porukom. Informacija dopunjava prvi Benignoov izveštaj, ali sada je stvar složenija jer su žandarmi, njih 60, upali Valjegrandeančevim putem i među Gevarinim ljudima uhvatili Salustija66, našeg kurira. Oteli nam jednu mazgu i ostali bez džipa. Nije bilo vesti o Lorou, koji je ostao na straži kod kućice. Odlučili smo da na svaki način stignemo do logora „Medved“, kako se sad zove zbog toga što je takva životinja tamo i ubijena. Poslali smo Migela i Urbana da spreme hranu za izgladnele ljude, a mi smo stigli predveče. U logoru bili Danton, Pelao i Kinez, pored Tanje i grupe Bolivijaca uposlenih kao gondola radi dopremanja hrane i povlačenja. Rolando je poslat da organizuje povlačenje svega; vladala je atmosfera poraza. Nešto kasnije je stigao tek priključeni bolivijski lekar s porukom za Rolanda, kojom mu se javlja da se Markos i Antonio nalaze kod izvora, te da ode tamo da se sastane s njima. Preko istog kurira naložio sam mu da kaže da se rat dobija borbom, da se odmah povuku u logor i da me čekaju tamo. Sve ostavlja utisak strašnog haosa; ne znaju šta da rade. Preliminarno sam porazgovarao s Kinezom. Traži 5.000 dolara mesečno tokom 10 meseci, a u Havani mu poručili da porazgovara sa mnom. Uz to donosi poruku koju Arturo nije uspeo da dešifruje jer je veoma duga. Rekao sam mu da se u principu slažem, pod uslovom da se za 6 meseci digne na ustanak. Namerava da to uradi sa 15 ljudi, a da on bude vođa u oblasti Ajakuča. Dogovorili smo se, isto tako, da će sada primiti 5 ljudi a 15 kasnije, postupno, i da ću ih s njihovim oružjem poslati pošto ih pripremim za borbena dejstva. On treba da mi pošalje nekoliko prijemnika srednjeg dometa (40

milja) pa ćemo raditi na ustanovljavanju lozinke za sopstvenu upotrebu kako bismo bili u stalnom kontaktu. Deluje veoma poletno. Takođe je doneo niz Rodolfovih izveštaja, sad već zastarelih. Poznato je da se Loro pojavio i da je prijavio da je ubio jednog vojnika. 21. mart Proveo sam dan u razgovoru i raspravama s Kinezom, precizirajući izvesne tačke, te sa Francuzom, Pelaom i Tanjom. Francuz donosi vesti o Monheu, Koleu, Simonu Rejesu i drugima. Dolazi da ostane, ali ja sam ga zamolio da se vrati kako bi organizovao mrežu pomoći u Francuskoj i da usput ode na Kubu, što se podudara s njegovom željom da se oženi i dobije dete sa svojom drugaricom. Ja treba da napišem pisma Sartru67 i B. Raselu68 da bi pokrenuli međunarodno prikupljanje pomoći za bolivijski oslobodilački pokret. Osim toga, on treba da porazgovara s prijateljom koji će organizovati sve vidove pomoći, pre svega u novcu, lekovima i elektronskim uređajima, kao i da se dobiju odgovarajući inženjer i sami uređaji. Naravno, Pelao je spreman da se stavi pod moje naredbe i ja sam mu predložio da bude neka vrsta koordinatora čiji bi se rad za sada odnosio samo na grupe Hozamija, Helmana69 i Stamponija70, te da mi pošalje petoricu ljudi da započnu obuku. Treba da pozdravi Mariju Rosu Oliver71 i starog{32}. Biće mu dato 500 pesa za slanje i 1.000 za manevrisanje. Ako pristanu, treba da započnu akciju opipavanja terena na severu Argentine i da mi dostave izveštaj. Tanja je uspostavila kontakte i ljudi su došli, ali prema njenom mišljenju, morala je da svojim džipom putuje dovde gde je mislila da ostane jedan dan, a stvar se iskomplikovala. Hozami nije mogao da ostane prvi put, a drugi put nije čak ni kontakt uspostavljen jer je Tanja ovde. Govori o Ivanu dosta nipodaštavajuće; ne znam šta je ispod svega toga. Primljen je Lojolin finansijski izveštaj do 9.

februara (1.500 dolara){33}. Stižu dva Ivanova izveštaja: jedan je nezanimljiv, sa fotografijama, o nekoj vojnoj školi; drugi o nekim položajima, isto tako nebitno. Osnovno je da ne može da odgonetne rukopis (D. XIII). Stiže Antoniov izveštaj (D. XII) kojim on nastoji da opravda svoj stav. Preko radija se čuje saopštenje o jednom ubijenom, pa je to posle bilo demantovano, što znači da je ono Loroovo tačno. 22. mart U [...]{34} napustili smo logor [...] sa nešto hrane koja je slabo čuvana [...]. Stigli dole u 12.00, formiramo grupu od 47 ljudi, računajući i posetioce i sve ostale. Kad je stigao, Inti mi je izložio čitav niz Markovih uvreda. Ja sam eksplodirao pa sam Markosu rekao da će, ako je to tačno, biti izbačen iz gerile, na šta je on odgovorio da će pre da umre streljanjem. Bila je naređena zaseda petorice ljudi napred kod reke i jedna izvidnica od tri čoveka predvođenih Antoniom, s Migelom i Loroom. Pačo ode da osmatra goli vrh s kojeg se vidi Algaranjazova kuća, ali nije ništa primetio. Uveče su se izviđači vratili i osuo sam priličnu paljbu na njih. Olo je emotivno reagovao i porekao optužbe. Sastanak bio žučan i buran, i nije doneo razrešenje. Nije jasno šta je to Markos rekao. Naredio da se ode po Rolanda kako bi se konačno rešio problem broja novopriključenih i njihovog rasporeda, jer nas je u centru sada preko 30 i svi gladujemo. 23. mart Dan borbenih dejstava. Pombo je hteo da organizuje jednu gondolu nagore kako bi povratio robu, ali sam se ja usprotivio dok se ne razjasni Markosovo smenjivanje. Nešto posle 8.00 stigao Koko u trku, da izvesti da je jedan deo vojske upao u zasedu. Konačni

rezultat, do sada: tri 60-milimetarska minobacača, 16 „mauzera“, 2 BZ-a, 3 „uzija“, 1 mitraljez kalibra 30, 2 radio-prijemnika, čizme, itd.; 7 mrtvih, 14 zdravih zarobljenika i 4 ranjenika, ali nismo uspeli da im otmemo namirnice. Zaplenjen im je plan operacija koje se sastojao u napredovanju sa oba kraja Njakauazua da bi se uspostavio kontakt na sredini. Ubrzano smo premestili ljude na drugu stranu i stavio sam Markosa s gotovo celom prethodnicom na kraj manevarskog puta, dok centar i deo odstupnice ostaje u odbrani, a Braulio pravi zasedu na kraju drugog manevarskog puta. Tako ćemo provesti noć da vidimo da li sutra stižu čuveni rendžeri. Jedan major72 i jedan kapetan73, zarobljeni, propevali kao papagaji. Dešifrovana je Kinezova poruka. Govori o Debreovom putu, o slanju 60.000 pesa i o njegovim potraživanjima, i tu se objašnjava i zašto se ne piše Ivanu. Takođe primam Sančezov kominike, u kome izveštava o mogućnosti da Mito zauzme neke položaje. 24. mart Puni plen je sledeći: 16 „mauzera“, 3 minobacača sa 64 haubice, 2 BZ-a, 2.000 komada „mauzerove“ municije, 3 „uzija“ sa po dva šaržera svaki, 1 mitraljez kalibra 30, sa dva redenika. Ima 7 mrtvih i 14 zarobljenika, uključujući 4 ranjenika. Markos poslat da izvidi okolinu ali ništa nije otkrio, dok avioni bombarduju u blizini naše kuće. Poslao sam Intija da poslednji put razgovara sa zarobljenicima i da ih oslobodi pošto im skine svu upotrebljivu odeću, sa izuzetkom dvojice oficira s kojima je zasebno porazgovarano i koji su pušteni obučeni. Majoru je rečenu da mu se daje rok do 27. u 12.00 da izvuče mrtve, i ponuđeno mu je primirje za celu oblast Laguniljasa ako on ostane ovde, ali je odgovorio da se povlači iz vojske. Kapetan je izvestio da se pre godinu dana ponovo uključio u vojsku na molbu ljudi iz Partije i da ima brata koji studira na Kubi; uz to, naveo je imena još dvojice oficira koji su spremni da sarađuju. Kada su avioni počeli bombardovanje, izazvali su propisan strah

među zarobljenicima, ali su se prepala i dva naša čoveka, Raul74 i Valter; ovaj se isto slabo držao prilikom zasede. Markos obavio istraživanje okoline koje nije ništa donelo. Njato i Koko otišli po plićaku uz reku, po jednu gondolu gore, ali su morali da ih vrate jer nisu hteli da hodaju. Treba ih otpustiti. 25. mart Dan protekao bez novosti. Leon, Urbano i Arturo poslati u osmatračnicu s pogledom na ulaz u reku sa obe strane. U 12.00 se Markos povukao sa svoje pozicije u zasedi i celo ljudstvo ostalo koncentrisano na glavnu zasedu. U 18.30, gotovo sa svim prisutnima, napravio sam analizu puta i njegovog značenja, i izložio Markosove greške; Markosa sam smenio i postavio Migela za vođu prethodnice. U isto vreme najavljeno je otpuštanje Pakoa75, Pepea76, Čingola77 i Eusebija, kojima je stavljeno do znanja da neće jesti ako ne rade a ukinuto im je i pušenje, dok su njihove lične stvari preraspoređene među one kojima su potrebnije. Osvrnuo sam se na Koleov projekat da dođe da raspravi šta se istovremeno radi sa izbacivanjem ovde prisutnih članova Omladine. Bitna su dela; reči koje se ne podudaraju sa delima, nemaju važnost. Najavio sam potragu za kravom i ponovni rad na učenju{35}. Porazgovarao sam sa Pedrom i Lekarom, kojima sam najavio da su gotovo potpuno položili za gerilce, kao i sa Apolinarom, koga sam obodrio. Valtera sam iskritikovao zato što je popustio tokom marša, zbog njegovog držanja u borbi i zbog straha koji je pokazao od aviona; nije dobro odreagovao. Precizirali smo detalje s Kinezom i Peladom, a Francuzu sam podneo podroban usmeni izveštaj o situaciji. Tokom sastanka ovoj grupi je nadenuto ime Narodnooslobodilačka vojska Bolivije{36}, i bio je sastavljen zapisnik o sastanku. 26. mart Inti rano pošao sa Antoniom, Raulom i Pedrom da potraži kravu

u oblasti Tikuče, ali su naišli na trupe na 3 sata odavde pa se vratili, izgleda, a da nisu primećeni. Izvestili da vojnici imaju jednu stražu na čistini, a drugu kod kuće sa sjajnim krovom odakle su videli da izlazi 8 ljudi. Nalaze se u blizini reke koju zovemo Jaki. Porazgovarao s Markosom i poslao ga u pozadinu; ne verujem da će se njegovo ponašanje bitno popraviti. Napravljena je mala gondola i uobičajene straže; sa osmatračnice kod Algaranjaza viđeno nekih 30–40 vojnika i helikopter kako sleće. 27. mart Danas je pukla vest koja je zauzela ceo radijski prostor i izazvala gomilu saopštenja, uključujući i Barijentosovu78 konferenciju za štampu. Zvanični izveštaj pominje jednog poginulog više nego mi i navodi ih kao ranjenike koji su potom streljani, a nama pripisuje 15 mrtvih i 4 zarobljenika, od čega dva stranca, ali govori se takođe o strancu koji je sebe ubio i o sastavu gerile. Očigledno je da su dezerteri ili zarobljenik progovorili, samo što se ne zna tačno koliko su i kako rekli. Sve ukazuje na to da je Tanja identifikovana, čime se gube dve godine dobrog i strpljivog rada. Izlazak ljudi sada je veoma otežan; imam utisak da se to nije nimalo dopalo Dantonu kad sam mu rekao. Videćemo ubuduće. Benigno, Loro i Hulio79 pošli da pronađu put za Pirirendu; provešće na putu 2 ili 3 dana, a dobili su instrukcije da dođu do Pirirende tako da ih niko ne vidi i zatim da pođu u ekspediciju u Gutijerez. Iz izviđačkog aviona iskočilo nekoliko padobranaca o kojima je sa osmatračnice javljeno da su pali na manež. Antonio i još dvojica poslati u izviđanje sa zadatkom da zarobe nekoga od njih, ali od toga ništa. Uveče održali sastanak Vrhovnog štaba na kojem smo utvrdili planove za naredne dane. Sutra napraviti jednu gondolu do naše kućice radi dopremanja kukuruza, potom još jednu radi kupovine u Gutijerezu i najzad, radi skretanja pažnje, mali napad, koji može da bude na brdu između Pinkala i Laguniljasa, na tamošnja vozila.

Sačinjava se saopštenje #1 koje ćemo pokušati da doturimo novinarima Kamirija (D. XVII). 28. mart Radio je i dalje preplavljen vestima o gerilama. Opkoljava nas 2.000 ljudi u prečniku od 120 km i obruč se steže, propraćen napalm-bombama; imamo 10–15 gubitaka. Poslao sam Braulija ispred 9 ljudi kako bi potražili kukuruz. Vratili se uveče s gomilom sumanutih vesti: 1. Koko, koji je ranije krenuo da nam javi, nestao. 2. U 16.00 stižu na imanje. Zatiču da je jama ispreturana ali se trude da otpočnu prikupljanje kad se pojavljuje 7 ljudi iz Crvenog krsta, 2 lekara i nekoliko vojnika bez oružja. Bivaju zarobljeni, objašnjavajući im da je primirje isteklo, ali odobravajući im da nastave. 3. Stiže kamion pun vojnika i umesto da pucaju, teraju ih da kažu da se povuku. 4. Disciplinovano, vojnici se povlače, a naši prate sanitetlije do istrulelih leševa, ali ovi ne mogu da ih uprte i kažu da će sutra doći da ih spale. Zaplenjuju im se 2 Algaranjazova konja pa se vraćaju, a ostaju Antonio, Rubio i Aniseto tamo gde životinje ne mogu da nastave, kada se pošlo po Kokoa, ovaj se pojavio; izgleda da je bio zaspao. Još nema vesti od Beningna. Francuz je suviše vatreno izložio od kolike koristi bi mogao da bude napolju. 29. mart Dan slabe akcije ali izuzetne mobilnosti u vestima. Vojska pruža opširno obaveštavanje koje, ukoliko je tačno, može da nam bude i te kako dragoceno. Radio Havana već je objavio vest i vlada najavljuje

da će podržati Venecuelu kada iznese slučaj Kube na OEA{37}. Među vestima jedna me brine, ta po kojoj je došlo do okršaja u klancu Tiraboj, gde su poginula dva gerilca. Otuda se vidi Pirirenda, a to je mesto koje je Benigno trebalo da istraži a da se danas vrati, što nije slučaj. Imali su naredbu da ne prođu klancem, ali poslednjih dana u više navrata nisu poslušane moje naredbe. Gevara vrlo sporo napreduje u svom radu; dat mu je dinamit ali celog dana nisu uspeli da ga upotrebe. Ubijen je jedan konj i obilato se jelo meso iako ono mora da potraje 4 dana; pokušaćemo da dovedemo i drugog, iako izgleda da neće ići lako. Sudeći po lešinarima, leševi još nisu spaljeni. Čim jama bude gotova, možemo da izmestimo ovaj logor, jer je neudoban i previše poznat. Saopštio sam Alehandru da će on ostati ovde zajedno s Lekarom i Hoakinom (verovatno u logoru „Medved“). Rolando je veoma icrpljen. Razgovarao sa Urbanom i Tumom; ovaj poslednji nije uspeo da shvati ni zašto ga kritikujem. 30. mart Sve se vraća u normalu: sredinom prepodneva pojavljuje se Benigno s drugovima. I zaista su bili prošli klancem Tiraboj, ali samo su našli tragove dve osobe. Stigli na odredište iako su ih meštani videli, i vratili se. Po izveštaju potrebna su 4 sata da se stigne do Pirirende i da, navodno, nije opasno. Avijacija je sve vreme mitraljirala kućicu. Poslao sam Antonija sa još dvojicom da ispitaju reku nagore i izveštaj da su žandarmi statični, mada ima tragova izviđačkog obilaska reke. Iskopali rovove. Stigla kobila koja je nedostajala tako da, u najgorem slučaju, imamo mesa za četiri dana. Sutra će biti odmaranja a prekosutra će prethodnica poći na dve sledeće operacije: zauzeti Gutijerez i postaviti zasedu na putu Algaranjaz–Laguniljas. 31. mart

Bez većih novosti. Gevara za sutra najavio završetak jame. Inti i Rikardo raportirali da su žandarmi ponovo zauzeli naše malo imanje, uz prethodno bombardovanje artiljerijom (minobacačima), avijacijom itd. Ovo remeti naše planove da odemo u Pirirendu da se snabdemo. Uprkos tome, dao sam instrukcije Manuelu da sa svojim ljudima ode do kućice. Ako bude prazna, neka je zauzmu i neka pošalju dva čoveka da mi jave kako bismo se mi prekosutra mobilisali; ako je zaposednuta i ne može da se izvede iznenadni napad, vratiti se i ispitati mogućnost proboja do Algaranjaza kako bi se postavila zaseda između Pinkala i Laguniljasa. Radio i dalje bruji na sve strane i izveštaji se smenjuju s revnosnim najavama borbe. Postavili su našu poziciju sa apsolutnom preciznošću između Jakija i Njakauazua i bojim se da će pokušati da izvedu neki širi potez. Razgovarao s Benignoom o njegovoj grešci što nas nije potražio i objasnio mu Markosovu situaciju; dobro je reagovao. Uveče sam razgovarao sa Loroom i Anisetom. Razgovor je bio vrlo neprijatan. Loro je čak kazao da smo u rasulu i kada sam ga priupitao, on je to ostavio za Markosa i Beningna. Aniseto se do pola solidarisao s njim ali posle je Kokou priznao da su bili saučesnici u krađi limenki, a Intiju da se ne slaže sa onim što je Loro rekao o Benignu, o Pombou i, otprilike, o „opštem rasulu gerile“. Mesečna analiza Ovaj mesec je prepun događaja ali opšta slika pokazuje sledeće karakteristike: • Etapa konsolidacije i pročišćenja gerile u potpunosti ostvarena. • Spora etapa razvoja s priključenjem nekih elemenata pristiglih s Kube, koji ne izgledaju loše, i sa Gevarinim, čiji je opšti nivo veoma slab (2 dezertera, 1 „pričljivi“ zarobljenik, 3 odbegla, 2 kilava). • Etapa početka borbe, koja se odlikuje preciznim i spektakularnim udarcem, ali praćena grubim oklevanjima pre i posle dejstva (Markosovo povlačenje, Brauliovo delovanje).

Etapa početka neprijateljske kontraofanzive, koja se za sada odlikuje sledećim: a) pokazuje tendenciju da postavi kontrole koje će nas izolovati; b) halabuka na nacionalnom i međunarodnom nivou; c) totalna nedelotvornost, za sada; d) mobilizacija seljaka. Očigledno je da ćemo morati da krenemo i pre nego što sam mislio i da ćemo se kretati ostavljajući grupu da se kiseli, sa balastom 4 moguća potkazivača. Situacija nije dobra, ali sada počinje druga probna etapa za gerilu, koja će joj dobro doći kad je prebrodi. Sastav: • Prethodnica: Migel (vođa), Benigno, Pačo, Loro, Aniseto, Kamba, Koko, Dario80, Hulio, Pablo81, Raul. • Pozadina: Hoakin (vođa), Braulio (drugi zapovednik), Rubio, Markos, Pedro, Lekar, Polo, Valter, Viktor82 (Pepe, Pako, Eusebio i Čingolo). • Centar: ja, Alehandro, Rolando, Inti, Pombo, Njato, Tuma, Urbano, Moro, Negro, Rikardo, Arturo, Eustakio, Gevara, Vili83, Luis84, Antonio, Leon. (Tanja, Pelado, Danton, Kinez – gosti.) (Serapio – izbeglica.)

April 1967 1. april Prethodnica je krenula u 7.00, sa priličnim zakašnjenjem. Nedostaje Kamba, koji se nije vratio sa svog istraživanja s Njatom da bi sakrio oružje u Medveđoj jami. U 10.00 stigao Tuma sa osmatračnice da javi kako je ugledao 3 ili 4 vojnika u ravnici za lov. Zauzeli smo pozicije i Valter, sa osmatračnice, javio da je video trojicu i mazgu ili magarca, i da nešto postavljaju; pokazao mi ali ništa nisam video. U 16.00 sam se povukao ocenjujući da u svakom slučaju nije potrebno da ostanem jer nas neće napasti, ali mi se čini da je to bila Valterova optička varka. Odlučio sam da sutra evakuišemo sve i da se Rolando pobrine za odstupnicu u Hoakinovom odsustvu. Njato i Kamba su stigli u 21.00 pošto su sve sklonili, izuzev jela za šestoricu koja su ostala. To su: Hoakin, Alehandro, Moro, Serapio, Eustakio i Polo. Trojica Kubanaca u protestu što ostaju. Ubijena je još jedna kobila, da bi se toj šestorici ostavilo čarkija{38}. U 23.00 stigao Antonio s vešću da je sve proteklo bez novosti i doneo vreću kukuruza. U 4.00 pošao Rolando i odneo prtljag četvorice slabih (Čingoloa, Eusebija, Pakoa, Pepea). Pepe htede da mu se dâ oružje i da ostane. Kamba pošao s njim. U 5.00 stigao Koko s novom porukom o tome kako je ubijena krava i kako nas čekaju. Kao mesto sastanka naveo sam mu potok ispod brda koji protiče pored imanja, prekosutra u 12.00. 2. april Neverovatna količina nagomilanih stvari dovela je do toga da dan provedemo u njihovom sklanjanju u odgovarajućim jamama i razmeštaj je završen u 17.00. Postavljena je četvoročlana straža, ali dan prođe u neobičnom miru; ni avioni nisu nadletali oblast. Komentari na radiju pominju „stezanje obruča“ i da se gerilci

spremaju za odbranu u klancu Njakauazu, izveštavaju i da je don Remberto pritvoren i kako je imanje prodao Kokou. Budući da je bilo kasno, odlučili smo da ne izađemo danas, već u tri ujutru te tako iskoristimo dan da prođemo kroz Njakauazu, iako je sastanak posle toga. Porazgovarao sam s Moroom, objasnio mu da ga nisam stavio u grupu najboljih jer je pokazao izvesnu slabost u vezi s hranom, a i svojim vicevima izaziva ostale drugove. Neko vreme smo proveli pričajući o tome. 3. april Program ostvaren bez teškoća: krenuli smo u 3.30 i lagano napredovali dok nismo prošli okuku u 6.30 i stigli do ivice imanja u 8.30. Kada smo prošli ispred zasede, od tela sedam leševa ostali su samo kosturi, jer su lešinari obavili svoj zadatak krajnje temeljno. Poslao dvojicu (Urbana i Njata) da uspostave kontakt s Rolandom i po podne smo se premestili u klanac Tiraboja, gde smo zaspali siti kravljeg mesa i kukuruza. Porazgovarao s Dantonom i Karlosom izlažući im 3 alternative: da ostanu s nama, da pođu sami da zauzmu Gutijerez, ili da otuda okušaju sreću kako najbolje budu znali i umeli; odabrali treću. Sutra ćemo pokušati. 4. april Gotovo potpuni promašaj. U 14.30 stigli do mestâ na kojima su se videli tragovi žandarma pa čak i padobranska kapa, kao i tragovi severnoameričke hrane i individualnih porcija. Odlučio sam da na prepad zauzmemo prvu kuću [...]{39} i tako smo i uradili u 18.30. Izašli Gvarani{40} nadničari koji su javili da se 150 pripadnika vojske juče povuklo i da je vlasnik kuće pošao da stoku odvede daleko. Naručeno je jelo od svinje i juke, dok se polazilo na zaposedanje druge kuće [...]{41} Loro, Koko i Aniseto, potom i Inti, pošli u drugu kuću, u pratnji još jednog seljaka. Bračni par nije bio unutra, ali kad se vratio, u metežu nestade

mali nadničar. Najzad smo uspeli da razaberemo da je tu bilo stacionirano ljudstvo, u sastavu, po svoj prilici, 2. puka „Bolivar“, i da su tog jutra pošli. Imao je instrukcije da siđe preko klanca Tiriboja, ali su oni odabrali izlazak preko priobalja; zbog toga se nismo sudarili. U Gutijerezu nema pripadnika žandarmerije, ali ovi će se sutra vratiti, tako da nije uputno ostati. U prvoj kući pronađene stvari vojske, kao što su tanjiri, čuturice, čak i meci i druga oprema; sve je konfiskovano. Pošto su dobro jeli, ali bez preterivanja, pozadinci su krenuli u 3.00 a mi u 3.30. Prethodnica je trebalo da krene pošto dovrši poslednje testenine. Mi smo se izgubili pa smo izbili niže zasede izazivajući zabunu koja je potrajala do jutra. 5. april Dan bez naročitih događaja, ali izvesne napetosti. U 10.00 svi smo bili na okupu i nešto kasnije Migel krenu s rančevima da zauzme vrh klanca, sa naredbom da iz pozadine pošalje trojicu koja su držala stražu na istom mestu, da preuzmu svoje rančeve. Da bih rasteretio prelazak, dao sa uputstva Urbanu, Njatu i Leonu da odmene tu trojicu u pozadini. Zastao sa središnjom grupom kako bismo organizovali zasedu radi zaustavljanja mogućih snaga koje se mogu spustiti niz klanac, pošto će prethodnica i odstupnica braniti oba prilaza potoka kod njegovog izvora. U 14.00 sam poslao Tumu da vidi šta je sa onom trojicom, u 17.00 se vratio ne znajući ništa o njima; premestili smo se u prethodni logor i ponovio naređenje. U 18.15 stigao Rolando i pošto nije primio ljude, zajedno sa ostalima doneo tri ranca. Braulio je izneo stav koji donosi teške nedoumice o sadašnjoj Markosovoj borbenoj spremnosti. Mislio sam da krenemo niz reku u zoru, ali viđeni su vojnici pri kupanju nekih 300 metara dalje od našeg položaja. Odlučili da pređemo reku ne ostavljajući tragove i da hodamo drugom stranom dok ne dođemo do našeg potoka. 6. april

Dan velike napetosti. U 4.00 prešli reku Njakauazu i stali da sačekamo dan da bismo hodali, potom Migel pođe u izvidnice ali je dvaput morao da se vrati usled pogrešne orijentacije koja bi nas dovela veoma blizu žandarma. U 8.00 Rolando izvesti da se desetak vojnika nalazi ispred klanca koji smo upravo napustili. Lagano smo krenuli i u 11.00 smo već bili van opasnosti na čvrstom delu pored obale. Rolando doneo vest da ih ima preko 200, postavljenih kod klanca. Uveče, dok još nismo bili stigli do potoka, čuli se glasovi goniča stoke kod reke. Presreli smo ih i zadržali četvoricu seljaka sa Algaranjazovim kravama. Imali su propusnicu vojske da potraže 12 grla; neki su već bili odmakli pa nije bilo moguće da ih uhvatimo. Ostavili dve krave za nas i poveli ih preko reke do našeg potoka. Četiri civila bila su u stvari ugovorač i njegov sin, jedan seljak iz Čukisake i iz Kamirija još jedan, koji se pokaza veoma prijemčivim pa smo mu dali dokument i on obeća da će ga obnarodovati. Zadržali smo ih dosta dugo a onda ih pustili uz zahtev da ništa ne kažu, što su i obećali. Noć proveli u jelu. 7. april Zašli još dublje pored potoka vodeći preživelu kravu, koja je potom ubijena radi pravljenja čarkija. Rolando ostao u zasedi kod reke s nalogom da puca u sve što iskrsne; ništa se nije dogodilo celog dana. Benigno i Kamba sledili stazu koja treba da nas dovede do Pirirende i izvestili da su u obližnjem tesnacu nedaleko od našeg potoka čuli nešto poput zvuka motora neke pilane. Poslao sam Urbana i Hulija s porukom za Hoakina, i nisu se vratili celog dana. 8. april Dan oskudnih novosti. Benigno se vrati svom poslu ali ga ne dovrši, i reče da ni sutra neće uspeti. Migel pođe da potraži top koji

je Benigno video odozgo, i ne vrati se. Urbano i Hulio se vratili s Poloom. Žandarmi zauzeli logor i krenuli u izviđačke pohode po padinama; idući odozgo, prošli uspinjaču. Hoakin javlja o ovome i drugim problemima u priloženom dokumentu (D. XIX). Imali smo 3 krave s teladima, ali jedna nam pobeže, ostale su nam 4 životinje od kojih ćemo jednu ili dve da čarkujemo sa solju koja nam je još preostala. 9. april Polo, Luis i Vili krenuli sa zadatkom da Hoakinu predaju jednu poruku i da im on pri povratku pomogne da se smeste uz potok, na nekom skrovitom mestu, koje će Njato i Gevara odabrati. Njato misli da ima pogodnih mestâ, iako preblizu potoka, na sat i po od našeg sadašnjeg položaja. Stigao Migel. Prema njegovim istraživanjima, trščar dopire do Pirirende i treba mu dan da ga obiđe pod rancem, zbog čega sam naredio da se obustavi Benignoovo izviđanje, za koje je potreban bar još jedan dan. 10. april Osvanu, a jutro prođe bez značajnijih događaja, dok smo se spremali da napustimo potok te da pređemo preko Migelovog klanca do puta Pirirenda–Gutijerez. Sredinom pre podneva Negro stiže veoma uzbuđen da javi kako niz reku nailazi 15 vojnika. Inti bio pošao da Rolanda obavesti o zasedi. Nije preostalo drugo do da čekamo i to je i učinjeno; poslao sam Tumu da bude spreman da me izveštava. Ubrzo stigle prve vesti, s neugodnim saldom: Rubio (Plavi, Hesus Suarez Gajol) smrtno ranjen. Mrtvog ga i dovezli u naš logor; metak u glavu. Stvar se ovako digrala: zasedu je činilo 8 ljudi iz pozadine, jedan čovek iz pojačanja i trojica iz prethodnice, raspoređeni na obe strane reke. Po javljanju o dolasku 15 vojnika, Inti prođe kroz mesto na kojem je bio Rubio i primeti da je na vrlo rđavom položaju jer je bio vidiljiv s reke. Vojnici su napredovali bez

naročitog opreza ali su ispitivali priobalje tražeći tragove i u tome se udubili da su se sudarili s Brauliom ili Pedrom pre prodora u zasedu. Vatra je potrajala nekoliko sekundi i na licu mesta je ostalo jedan mrtvac i tri ranjenika, plus šest zarobljenika; nedugo potom je pao i jedan podoficir a četvorica vojnika su pobegla. Pored jednog ranjenika našli Rubija na samrti. Njegov „garand“ je bio zakočen i jedna ručna bomba, izvađenog fitilja, ali koja nije eksplodirala, bili su pored njega. Ranjenika nije bilo moguće ispitati zbog teškog stanja u kome se nalazio i ubrzo nakon toga je i umro, kao i poručnik koji je komandovao vojnicima. Iz ispitivanja zarobljenika proizlazi sledeće: ovih 15 ljudi pripada onoj četi koja se nalazila uzvodno na Njakauazuu, a koja je prešla kanjon i pokupila leševe a potom zaposela logor. Prema svedočenjima vojnika, nisu našli ništa iako radio govori o fotografijama i dokumentima koji su tamo pronađeni. Ta vojna formacija bila je sastavljena od 100 ljudi, od čega je 15 pošlo da prati grupu novinara do našeg logora a ovi ostali su krenuli s nalogom da obave ispitivanje terena i da se vrate u 17.00. Najjače snage su u Pinkalu a u Laguniljasu ima oko 30 vojnika, i pretpostavlja se da se grupa koja je bila oko Tiraboja povukla u Gutijerez. Ispričali su odiseju ove grupe izgubljene po brdima, bez vode, pa je zato trebalo da se po nju pošalje spasilačka ekipa. Računajući da će begunci stići kasno, odlučio sam da ostane na mestu postavljena zaseda koju je Rolando isturio nekih 500 metara ispred, ali sada uz pomoć čitave naše prethodnice. Prvo sam bio naredio njeno ukidanje, ali mi se učinilo logičnim da ona ipak ostane. Blizu 17.00 stiže vest da vojska napreduje s velikim naoružanjem. Ostaje samo da se čeka. Poslao sam Pomboa kako bi mi predočio jasan pregled situacije. Neko vreme čuju se sporadični pucnji, a onda se Pombo vraća javljajući da su ponovo upali u zasedu, da ima nekoliko mrtvih i da je zarobljen jedan major85. Ovoga puta, stvari su se ovako odigrale: napredovali su rekom u širokom luku ali bez većeg opreza pa je iznenađenje bilo potpuno. Ovoga puta bilo je sedam mrtvih, pet ranjenih i ukupno 22

zarobljenika. Bilans je sledeći: (Ne može da se izvede usled nedostatka podataka). 11. april Ujutro započeli premeštaj naših stvari i sahranili Rubija u malu, plitku raku, jer nismo imali opreme. Inti ostavljen s pozadinom da bi pratio zarobljenike i oslobodio ih, uz to što će potražiti još „posejanog“ oružja. Jedini rezultat potrage su dva nova zarobljenika, sa odgovarajućim „garandima“. Predata su dva izveštaja #1 majoru uz obavezu da ih dostavi novinarima. Ukupni gubici: 10 mrtvih, među njima dva poručnika; 30 zarobljenika, jedan major i nekoliko podoficira, ostalo su vojnici; šest ih je ranjeno, jedan u prvom okršaju, ostali u drugom. Ova jedinica se nalazi pod komandom Četvrte divizije, ali sa elementima nekoliko izmešanih pukova. Ima rendžera, padobranaca i lokalnih vojnika: gotovo su deca. Tek smo po podne završili celu selidbu i lokalizovali jamu da bismo tu odložili stvari, ali je još nismo doveli u red. Kod poslednje deonice, krave su se uplašile pa nam je ostalo samo jedno tele. Rano, u trenutku kad smo stizali u svoj logor, naišli smo na Hoakina i Alehandra koji su silazili sa svim svojim ljudima. Iz izveštaja proizlazi da su viđeni vojnici samo Eustakiova fantazija te da je premeštaj ovamo uzaludan napor. Radio je izvestio o „novom i krvavom sudaru“ i govori o devetorici poginulih pri vojsci i četvorici „dokazanih“ među našima. Jedan čileanski novinar je dao podroban opis našeg logora i otkrio jednu moju fotografiju, bez brade, sa lulom. Trebalo bi ispitati kako ju je našao. Nema dokaza da je gornja jama otkrivena, mada neki nagoveštaji ukazuju na to. 12. april U 6.30 sam okupio sve borce osim četvorice na straži da bismo odali malu počast Rubiju i istakli da je prva prolivena krv kubanska.

Predupredio sam uočenu sklonost kod prethodnice da Kubanci budu omalovažavani, što je juče došlo do izražaja kad je Kamba izjavio da se sve manje uzdaje u Kubance, na osnovu incidenta s Rikardom. Još jednom sam pozvao na jedinstvo kao na jedinu mogućnost da unapredimo našu vojsku, koja uvećava svoju vatrenu moć i prekaljuje se u bitkama, ali čiji broj ne raste, već naprotiv, poslednjih dana se još i smanjuje. Pošto smo ceo plen stavili u jamu koju je Njato dobro pripremio, pošli smo u 14.00 sporim hodom, toliko sporim da gotovo nismo ni napredovali, pa smo morali da zanoćimo kod manjeg izvora, tek što je marš počeo. Sada vojska priznaje da je imala 11 mrtvih; izgleda da su našli još nekog, ili da je preminuo neko od ranjenika. Započeo sam malo predavanje o Debreovoj knjizi. Odgonetnut je deo poruke koja ne deluje previše važno. 13. april Podelili smo grupu na dva dela kako bismo brže napredovali, ali smo i pored toga opet bili spori, te su prvi stigli u logor u 16.00, a poslednji u 18.30. Migel beše stigao ujutro. Jame nisu otkrivene i ništa nije taknuto: netaknute su klupe, kuhinje, peć i džakovi sa žitaricama. Aniseto i Raul pošli u izviđanje, ali nisu dobro to obavili pa sutra valja insistirati da bi se stiglo do reke Ikire. Severnoamerikanci javljuju da je slanje savetnika u Boliviju deo ranijeg dogovora i da nije ni u kakvoj vezi s gerilom. Možda prisustvujemo prvom poglavlju novog Vijetnama. 14. april Jednoličan dan. Nešto namirnica je doneto iz skrovišta za bolesnike, što nam omogućuje da se prehranimo pet dana. Pošli smo da uzmemo limenke kondenzovanog mleka iz gornje jame, prilikom čega je ustanovljeno da nam na neobjašnjiv način nedostaju 23

limenke, jer je Moro ostavio 48, a čini se da niko nije imao vremena da ih uzme. Mleko je jedan od naših faktora smutnje. Iz posebne jame izvađeni minobacač i mitraljez kako bi položaj bio ojačan do Hoakinovog povratka. Nije jasno kako će operacija biti izvedena, ali mi se čini da je najuputnije da svi krenemo i da malo operišemo u zoni Mujupampe, da bismo se potom povukli prema severu. Kad bi bilo moguće, Danton i Karlos bi pošli putem Sukre–Kočabamba, shodno prilikama. Piše se izveštaj Br. 2{42} za bolivijski narod i izveštaj Br. 4 za Manilu, koji će Francuz da odnese. 15. april Stigao Hoakin sa celom pozadinom i odlučeno je da se sutra krene. Izvestio da su nadletali oblast i da su iz topova gađali brda. Dan protekao bez novosti. Kompletirano je naoružanje grupe a 30kalibarski mitraljez prosleđen je pozadini (Markosu), kome će pomoći i oni sa straže. Uveče sam najavio put i pomenuo problem nestalih limenki mleka pa sam ih strogo opomenuo. Dešifrovan je deo duge poruke s Kube, ukratko, Lečin zna o meni pa će da napiše proglas podrške, tajno se vraćajući u zemlju za 20 dana. Napisana je nota Fidelu (#4), kojom se izveštava o poslednjim događajima. Ide šifrovana, s nevidljivim mastilom. 16. april Prethodnica pošla u 6.15 a mi u 7.15, pešačili smo do reke Ikire, ali Tanja i Alehandro su zakasnili. Kad im je izmerena temperatura, Tanja je imala preko 39 a Alehandro 38. Osim toga, kašnjenje nam je onemugućilo da hodamo kao što je bilo planirano. Ostavili smo njih dvoje, plus Negra i Serapija, kilometar Ikirom uzvodno, i nastavili smo te zauzeli seoce zvano Belja Vista ili, tačnije, zarobili četvoricu seljaka koji su nam prodali krompir, jednu svinju i kukuruz. To su siromašni seljaci i veoma su uplašeni zbog našeg prisustva ovde.

Noć smo proveli kuvajući i jedući, i nismo se pomerili očekujući naredni dan da bismo neprimećeno pošli za Tikuču. 17. april Vesti su se smenjivale a shodno tome i odluke. Tikuča je gubljenje vremena, shodno seljacima, već postoji direktan put do Mujupampe (Vaka Guzman), put koji je kraći, a čija poslednja deonica omogućuje prolaz vozila. Odlučili smo da produžimo pravo do Mujupampe, nakon dosta oklevanja s koje strane. Poslao sam po one koji kasne kako bi ostali sa Hoakinom, a ovome sam naredio da nadgleda zonu kako ne bi bilo prevelikog kretanja, nakon čega treba da ostane u zoni, ne upuštajući se u frontalne sukobe, te da čeka tri dana dok se mi ne vratimo. Uveče se doznalo da je jedan od sinova nekog seljaka nestao i da je možda otišao da nas prijavi, ali je uprkos svemu odlučeno da treba pokušati da se već jednom izvuku Francuz i Karlos. Grupi okasnelih pridružio se Moises86 koji mora da ostane zbog jakih bolova u žučnim kanalima. Ovo je šema našeg položaja:

Vraćajući se istim putem, izlažemo se opasnosti da naiđemo na

vojsku koja je uzbunjena u Laguniljasu, ili na neku kolonu koja bi dolazila iz Tikuče, ali moramo tako da ne bismo ostali odsečeni od pozadine. Krenuli smo u 22.00 hodajući s pauzama do 4.30, kada smo zastali da malo odspavamo. Prešli smo nekih 10 km. Od svih seljaka koje smo sreli, jedan, Simon87, predusretljiv je iako se boji, a drugi, Vides88, može da bude opasan; on je „bogataš“ u kraju. Uz to, treba imati u vidu da je sin Karlosa Rodasa nestao i da može da bude doušnik (pod uticajem Videsa, koji je glavni parajlija u kraju). 18. april Pešačili smo do zore, poslednjih sati noći dremajući na priličnoj hladnoći. Ujutru je prethodnica krenula u izvidnicu i pronašla kuću Gvarana koji su pružili veoma malo obaveštenja. Naša patrola je zaustavila konjanika pa se ispostavilo da je to (drugi) sin Karlosa Rodasa na putu za Jakundaj, i mi smo ga zarobili. Sporo se odmicalo ali smo u 3.00 uspeli da stignemo do Matagala, u kuću A. Padilje, siromašnog brata drugog seljaka koji živi na milju odande i kroz čiju smo kuću prošli. Čovek je bio preplašen i na sve načine je pokušavao da odemo, samo što je povrh svega počela kiša pa smo morali da se sklonimo u njegovu kuću. 19. april Proveli smo ceo dan u mestu, zaustavljajući seljake koji su stizali iz oba pravca raskrsnice, čime smo postigli široku lepezu zarobljenika. U 13.00 patrola nam je donela retku zverku: engleskog novinara, koji se prezivao Rot89 i koji je, vođen nekom decom iz Laguniljasa, išao našim tragom. Dokumenta su bila ispravna ali je bilo sumnjivih stvari: pasoš mu je precrtan tamo gde piše da je po zanimanju student i umesto toga stoji da je novinar (u stvari, kaže da je fotograf); ima portorikansku vizu, a onda je priznao da je bio profesor španskog polaznicima tog tela. Na pitanje koje mu je u vezi

s nekim karticama postavio organizator iz Buenos Ajresa, ispričao je da je bio u logoru i da su mu pokazali Brauliov dnevnik u kome piše o svojim iskustvima i putovanjima. Večita priča. Nedisciplina i neodgovornost upravljaju svime. Prema priči momčića koji su vodili novinara, saznalo se da se iste noći našeg dolaska u Laguniljas to doznalo zahvaljujući nečijoj dojavi. Pritisli smo Rodasovog sina i on priznade da su njegov brat i jedan Videsov nadničar pošli da naplate nagradu koja ide od 500 do 1.000 pesa. Zaplenili smo mu konja u znak represalije i dali to na znanje seljacima koje smo zadržali. Francuz predloži da Englezu izložimo problem a da nam on, kao dokaz dobronamernosti, pomogne da ih izvuče; Karlos nerado pristade, a ja sam digao ruke od toga. U 21.00 stigli smo u [...]{43} i nastavili put ka Mujupampi, gde, prema podacima seljaka, sve je mirno. Englez prihvati uslove koje mu je Inti postavio, uključujući tu i mali izveštaj koji sam ja sastavio i u 23.45, pošto smo se rukovali sa onima koji odlaze, započet je marš radi zauzimanja sela, pri čemu sam ja ostao s Pomboom, Tumom i Urbanom. Veoma je hladno pa smo napravili malu logorsku vatru. U 1.00 stiže Njato da javi kako je selo u stanju pripravnosti sa oko 20-ak vojnih trupa i patrolama seoske samoodbrane; jedna od njih, s dve puške M-3 i 2 revolvera, presrela je naše napredovanje, ali su se predali bez borbe. Zatražili od mene instrukcije pa sam im rekao da se povuku s obzirom na odmaklo doba, da ostave engleskog novinara, pa neka Francuz i Karlos donesu odluku koja im se učini najispravnijom. U 4.00 smo započeli povratak iako nismo ostvarili svoj cilj, ali Karlos odluči da ostane i Francuz mu se pridruži, ovoga puta preko volje. 20. april Oko sedam sati stigli u kuću Nemesija Karabalja, koga smo uveče sreli, i ponudio nam kafu. Čoveka nije bilo a zaključao je kuću oko koje je bila samo neka preplašena posluga. Organizovali smo obrok na licu mesta, otkupljujući od nadničara kukuruz i hokos{44}

(zapalos){45}. Negde oko 13.00 pojavio se kamionet sa istaknutom belom zastavom, a u njemu zamenik šefa policije, lekar i pop Mujupampe, ovaj poslednji Nemac. Inti je porazgovarao s njima. Dolazili navodno miroljubivo, ali to je bio nekakav nacionalni mir u vezi s kojim su se nudili da budu posrednici. Inti ponudi mir za Mujupampu, na osnovu spiska proizvoda koje treba da nam doture pre 18.30, na šta se oni nisu obavezali jer, prema njima, vojska nadzire naselje pa su zatražili produžetak roka do šest ujutru, što nije prihvaćeno. Kao znak dobre volje, doneli su dva kartona cigareta i vest da su trojica naših, koji su ipak otišli, uhapšeni u Mujupampi, a da su dvojica zadržana zbog nošenja lažnih isprava. Karlosu se ne piše dobro; Danton mora dobro da prođe. U 17.30 naišla 3 aviona AT-6 pa su nam priredili malo bombardovanje u kući gde smo upravo kuvali. Jedna bomba je pala na 15 metara od nas i neznatno je ranila Rikarda jednim šrapnelom. To je bio odgovor vojske. Treba rasturati naše proglase da bi se postigla potpuna demoralisanost vojnika, koji su, ako je suditi po izaslanicima, prilično isprepadani. U 22.30 pošli smo s dva konja, onim zaplenjenim i onim novinarevim, put Tikuče, i tako hodali do 1.30, kada smo zastali da odspavamo. 21. april Malo pešačili do kuće Rose Karasko, koja nas je lepo primila, prodajući sve što nam je potrebno. Noću smo pešačili do raskrsnice na putu Mujupampa–Monteagudo, kod mesta zvano Taperiljas. Namera nam je bila da ostanemo kod jednog izvora te da istražimo okolinu kako bismo osmislili zasedu. Postajao je i dodatni razlog, a to je vest s radija, o smrti trojice plaćenika, jednog Francuza, jednog Engleza i jednog Argentinca. Ova neizvesnost mora da se razjasni da bi se zatim izvela posebna odmazda za opomenu. Pre večere svratili smo u kuću veterana Rodasa koji je bio poočim

onog Vargasa, poginulog kod Njakauazua; dali smo mu objašnjenje kojim kao da se zadovoljio. Prethodnica nije dobro razumela pa je produžila putem i probudila pse koji su prejako zalajali. 22. april Od jutra su počele greške: Rolando, Migel i Antonio pošli da ispitaju jednu zasedu, kad se budemo povukli u planinu, ali su naišli na jedan kamionet IPFB-a{46} koji je ispitivao naše tragove dok ih je seljak obaveštavao o našem noćašnjem prisustvu, pa su odlučili da pohapse sve. To je poremetilo planove, ali smo odlučili da preko dana postavimo zasedu i zaplenimo kamione koji budu prolazili s robom i u zasedi uhvatimo vojsku ako se pojavi. Zarobljen je kamion s nešto robe i obiljem banana i sa značajnim brojem seljaka, ali su propustili i neke koji su sledili tragove a, naročito, druge kamionete naftnog nalazišta. Zadržala nas je želja da dođemo do hleba, koji nikako da stigne. Namera mi je bila da kamionet iz nalazišta natovarimo svim namirnicama i da napredujemo sa prethodnicom sve do raskrsnice za Tikuču, na 4 km. Predveče je mali avion počeo da kruži nad našim položajem i lavež pasa po okolnim kućama postao je još uporniji. U 20.00 smo bili spremni za polazak uprkos očiglednosti da je naše prisustvo otkriveno, kad utom poče kraći okršaj a potom se začuše glasovi kojima su nas pozivali na predaju. Svi smo bili zbunjeni i nismo imali predstavu o tome šta se dešava, srećom, naše stvari i namirnice su bile na kamionetu. Ubrzo su stvari organizovane. Jedino je Loro nedostajao, ali sve je ukazivalo na to da se dosad ništa nije ni desilo jer je sudar bio s Rikardom, koji je presreo vodiča vojnika kada su se razmeštali po obali da bi nas opkolili; možda je vodič pogođen. Pošli smo kamionetom i svim raspoloživim konjima, 6 ukupno; ljudi su naizmenično išli pešice i jahali, da bismo na kraju svi završili na kamionetu a šestorica u izvidnici na konjima. Stigli smo u Tikuču u 3.00, a u Meson, popovo imanje, u 6.30, nakon što smo se zaglavili

u jednoj rupi. Bilans akcije je negativan; s jedne strane nedisciplina i nebudnost, i gubitak (mada se nadam privremeni) jednog čoveka; s druge, gubitak hrane koju smo platili a nismo poneli i, na kraju, gubitak svežnja dolara koji mi je ispao iz Pomboovog ranca – eto rezultata akcije. Da se i ne računa to što nas je zatekla i naterala na odstupnicu grupa koja je nužno morala da bude mala. Treba još mnogo da se od ovoga napravi borbena snaga iako je moral prilično visok. 23. april Proglašen je danom odmora i protekao je bez novosti. U podne mali avion (AT-6) nadleteo je zonu; patrola je pojačana, ali ne bi novosti. Uveče su izdate instrukcije za sutra. Benigno i Aniseto otići će na četiri dana da potraže Hoakina; Koko i Kamba će ispitati stazu do reke Rio Grande i osposobiće je da bude prohodna; mi ćemo četiri dana biti blizu kukuruza, da vidimo hoće li doći vojska do Hoakinovog priključivanja; Hoakin dobio instrukcije da dođe sa svima i da tamo ostavi samo one od zaostalih, ako su bolesni. 24. april Pošli izviđači. Pozicionirali smo se jedan kilometar uzvodno na manjem delu čvrste zemlje pored potoka; pogled seže do kuće poslednjeg seljaka, na nekih 500 metara pre popovog imanja (našli smo marihuanu na zasejanim površinama). Seljak se opet pojavi i sve je radoznalo gledao; po podne jedan AT-6 ispali dva rafala na kućicu. Pačo volšebno nestade; bio je bolestan pa je zaostao. Antonio mu pokaza put i krenu pravcem kojim treba da stigne za pet sati, ali se nije vratio. Sutra ćemo ga potražiti. 25. april Crni dan. Oko deset pre podne vratio se Pombo sa osmatranja da javi kako 30 vojnika napreduje ka kućici. Antonio je ostao na

osmatračnici. Dok smo se pripremali, Antonio stiže javljajući da ih je 60 i da nameravaju da nastave. Osmatračnica se pokazuje nedelotvornom ako treba blagovremeno javiti. Odlučili smo da napravimo improvizovanu zasedu na prilazu logoru. U najvećoj žurbi odabrali smo jednu malu ravan uz obalu s vidljivošću do 50 m. Tu sam se namestio sa Urbanom i Migelom, koji je imao automatsku pušku. Lekar, Arturo i Raul su zauzeli desnu poziciju da bi sprečili svaki pokušaj bekstva ili napredovanja iz tog pravca. Rolando, Pombo, Antonio, Rikardo, Hulio, Pablito, Dario, Vili, Luis i Leon zauzeli su bočnu poziciju s druge strane potoka, da bi ih upravo sa te strane predupredili. Inti je ostao u matici, Njato i Eustakio odlaze na osmatranje sa instrukcijama da se povuku unazad kad počne paljba, a Kinez će ostati u pozadini da nadzire logor. Moje malobrojno ljudstvo bilo je umanjeno za 3 čoveka: Pačo zagubljen, Tuma i Luis kako ga traže. Ubrzo se pojavila prethodnica koja je na naše iznenađenje bila sastavljena od 3 nemačka ovčara sa njihovim vodičem. Životinje su bile uznemirene ali nije mi izgledalo kao da su nas odale; međutim, nastavile su da idu napred i upucao sam prvog psa, pri čemu sam promašio, a kad sam hteo da pucam u vodiča, zakočio se M-2. Migel je ubio još jednog psa, kako sam video iako ne može da se tvrdi, i niko drugi nije upao u zasedu. Naizmenična vatra je počela prema boku vojske. Kad je na tren prestala, poslao sam Urbana da naredi povlačenje, ali se vratio javljajući da je Rolando ranjen. Doveli su ga nedugo posle toga već iskrvarenog pa je izdahnuo baš kad mu je davana plazma. Metak mu je razneo butnu kost i ceo nervnovaskularni sistem; iskrvario je pre nego što je moglo da mu se pomogne. Najosetniji gubitak je gubitak Kokoa, ali su i Migel i Hulio bili veličanstveni borci a vrednost sve trojice je nemerljiva, kao i, naravno, jednog od njenih nosećih stubova – moga druga, otkad je, dok je još bio bezmalo dete, postao kurir Četvrte kolone, sve do invazije i ove nove revolucionarne akcije. O njegovoj tužnoj smrti, za moguću budućnost koja bi se mogla ostvariti, moglo bi se reći: „Tvoje sitno mrtvo telo hrabrog borca ovekovečeno je u

beskonačnosti.“ Ostalo je bilo spora operacija povlačenja, spasavanja stvari i Rolandovog tela (San Luis). Pačo se kasnije priključio: bio je pogrešio i sustigao je Kokoa, kada ga je u povratku uhvatila noć. U tri sata smo sahranili leš ispod tankog sloja zemlje. U šest su stigli Benigno i Aniseto javivši da su bili upali u zasedu vojske (tačnije, u okršaj s njom) prilikom čega su izgubili rančeve, ali se izvukli čitavi. To se desilo, prema Benignoovim računima, kada im je malo trebalo da se dokopaju Njakauazua. Sada su nam blokirana oba prirodna izlaza i moraćemo da „se igramo planine“, jer izlazak prema reci Rio Grande nije podesan, iz dvojakog razloga: baš zato što je prirodan, a i zato što bismo se time udaljili od Hoakina, o kome nemamo vesti. Uveče smo stigli do spajanja oba puta, rekâ Njakauazu i Rio Grande, i tu smo prenoćili. Tu ćemo čekati Kokoa i Kambu da bismo zbili svoje redove. Bilans operacije krajnje negativan: gine Rolando, ali ne samo to – gubici koje smo naneli vojsci ne mogu biti veći od pogibije dvojice vojnika i jednog psa, pošto pozicija nije bila osmišljena niti pripremljena a oni koji su pucali nisu mogli da vide neprijatelja. Naposletku, osmatranje je bilo veoma manjkavo, što nas je sprečilo da se pripremimo na vreme. Jedan helikopter se dva puta spustio kod popove kućice – ne zna se da li da bi pokupio nekog ranjenika – a avijacija je gađala naše ranije pozicije, što pokazuje da nisu nimalo napredovali. 26. april Prepešačili smo nekoliko metara i naredio sam Migelu da potraži mesto gde ćemo logorovati dok šaljemo po Kokoa i Kambu ali u podne se pojavio sa obojicom. Rekli su da su očistili stazu za četiri sata hoda, pod opremom, i da ima izgleda da se izvede uspon do čvrstog tla. Ipak, poslao sam Benigna i Urbana da ispitaju mogući uspon blizu useka nad potokom koji se uliva u Njakauazu, ali su se po podne vratili da jave kako je vrlo loše. Odlučili smo da nastavimo stazom koju Koko prokrči, ne bismo li našli još neku koja se spušta do reke Ikire.

Imamo maskotu: Lolo, urinino mladunče. Videćemo hoće li preživeti. 27. april Kokoova četiri sata preokrenula su se samo u dva i po. Učinilo nam se da prepoznajemo mesto na kojem ima puno niskih grmova kisele narandže koje je na mapi označeno kao Masiko. Urbano i Benigno nastavili da krče put i pripreme ga za još jedan sat. Noću je hladnoća oštra. Bolivijske radio-stanice prenose izveštaje vojske u kojima se potvrđuje smrt civilnog vodiča, dresera i psa Munje. Nama pripusuju dva mrtva; jednog, navodno Kubanca, po nadimku Plavi, i drugog, Bolivijca. Potvrđuje se da je Danton pritvoren blizu Kamirija; sigurno su i ostali živi s njim. Nadmorska visina: 950 m. 28. april Lagano smo hodali do 15.00. U to vreme potok je već bio isušen i nastavljao je drugim pravcem, zbog čega smo zastali. Već je bilo kasno za izviđanje tako da smo se vratili prema vodi da se tu ulogorimo. Imamo oskudne hrane za četiri dana. Sutra ćemo pokušati da stignemo do Njakauazua preko Ikire i moraćemo da presečemo brdo. 29. april Napravljen je još jedan pokušaj probijanja preko vidljivih useka, s negativnim ishodom. Na ovom mestu se, barem, nalazimo u kanjonu bez slabih tačaka. Kokou se čini da je uočio jedan poprečni kanjon koji nije ispitao; sutra ćemo ga sa celom trupom ispitati. S velikim zakašnjenjem dešifrovana je u potpunosti poruka br. 35 u čijem se jednom pasusu traži moje odobrenje da se moj potpis stavi na apel u korist Vijetnama, a prvi bi ga potpisao Bertrand Rasel.

30. april Započeli smo pohod na brdo. Navodni kanjon prestaje kod strmih litica, ali našli smo načina da se ipak popnemo. Noć nas je zatekla blizu vrha i tamo smo prenoćili, bez preterane hladnoće. Lolo uginu kao žrtva trapavog Urbana, koji ga je slučajno mlatnuo puškom po glavi. Radio Havana prenosi vest čileanskih reportera ukazujući na to da gerile imaju toliku snagu da drže čitave gradove u šah-mat poziciji i da su nedavno zaplenili dva vojna kamiona prepuna namirnica. Časopis „Sijempre“ intervjuisao je Barijentosa, koji je, između ostalog, priznao da ima jenkijevskih vojnih savetnika, te da se gerila javlja usled socijalnih uslova u Boliviji. Mesečna analiza Stvari ostaju u granicama normale mada treba da zažalimo zbog dva teška gubitka: Rubija i Rolanda. Pogibija ovog poslednjeg je težak udarac jer sam nameravao da mu poverim eventualni drugi front. Imali smo još četiri akcije, sve su one uglavnom pozitivno prošle a jedna čak veoma dobro – zaseda u kojoj je Rubio poginuo. Na drugom planu, izolacija je i dalje potpuna; bolesti su minirale zdravlje nekih drugova i time smo bili prinuđeni da podelimo snage, što nam je prilično smanjilo efikasnosti; još uvek nismo uspeli da uspostavimo kontakt sa Hoakinom; seljačka baza se i dalje ne razvija, mada se čini da ćemo upravo zbog dejstva planskog zastrašivanja, negde izdejstvovati neutralnost; podrška će doći kasnije. Nije bilo nijednog novog priključenja i, pored poginulih, ostali smo bez Loroa: nestao nakon akcije kod Taperiljasa. O pribeleženim tačkama vojne strategije može se istaći: a) Kontrole nisu mogle do sada da budu efikasne ili nam one ipak dosta smetaju, iako nas ne sprečavaju u kretanju pošto su one teško pokretljive i slabe. Pored toga, posle poslednje zasede

protiv pasa i dresera valja pretpostaviti da će i te kako izbeći da zađu u brda. b) Kampanja se nastavlja, ali sada sa obe strane, a posle objavljivanja mog članka u Havani, više ne može da bude sumnje o mom prisustvu ovde. Čini se neminovnim da će Severnoamerikanci žešće intervenisati ovde i već šalju helikoptere a, izgleda, i zelene beretke, iako ovde još nisu viđene. c) Vojska (barem jedna ili dve formacije) poboljšala je svoju tehniku; iznenadila nas je u Taperiljasu i nije se demoralisala u Mesonu. d) Mobilizacija seljaka ne postoji, izuzev u pogledu obaveštavanja, koje nam pomalo smeta. Ipak, ono nije ni brzo ni efikasno; moći ćemo da ga zanemarimo. Promenio se status Kineza i on će biti borac do formiranja drugog ili trećeg fronta. Danton i Karlos su nastradali usled sopstvene užurbanosti, gotovo očajanja, da iziđu odavde, kao i moje neodlučnosti kad je trebalo u tome da ih sprečim, tako da se prekidaju veze sa Kubom (Danton), a izgubljen je nacrt delovanja u Argentini (Karlos). Ukratko: prošao je mesec u kojem je sve rešeno u granicama normale, ako se uzmu u obzir okolnosti same gerile. Moral je dobar kod svih boraca koji su položili prethodni ispit gerilca.

Maj 1967 1. maj Proslavili smo praznik otvarajući limenke ali smo sasvim malo hodali; još nismo stigli do vododelnice. Almeida je govorio u Havani pružajući ruku meni i čuvenim bolivijskim gerilcima. Govor je bio malo duži ali dobar. Ostaje nam pristojna hrana za tri dana. Danas je Njato praćkom ubio neku ptičicu, ušli smo u tzv. ptičje doba. 2. maj Dan sporog odmicanja i zbunjenosti u pogledu geografske situacije. Efektivno se hodalo dva sata zbog teškoća u probijanju kroz šiblje. S jedne uzvisice uspeo sam da odredim tačku blizu Njakauazua koja ukazuje na to da smo veoma severno, ali od Ikire ni traga. Izdao sam naređenje Migelu i Benignu da raščišćavaju celog dana kako bismo pokušali da stignemo do Ikire, ili barem do vode, jer je nemamo. Ima hrane za pet dana, ali vrlo oskudne. Radio Havana i dalje nastavlja svoju informativnu ofanzivu o Boliviji, s preteranim vestima. Dostignuto 1.760 m nadmorske visine; spavali na 1.730 m. 3. maj Nakon dana neprekidnog raskrčivanja, koji je proizveo korisno pešačenje od nešto više od 2 sata, stigli do potoka s dosta vode koji izgleda da ide prema severu. Sutra ćemo istovremeno istraživati da vidimo da li skreće pravac, a nastavićemo i raskrčivanje. Imamo hrane za svega dva dana, i to malo. Nalazimo se na 1.080 m nadmorske visine, 200 iznad nivoa Njakauazua. Čuje se udaljeni zvuk motora čiji se pravac ne može odrediti. 4. maj

Ujutru je nastavljen put, dok su Koko i Aniseto ispitivali potok. Vratili se blizu 13.00 tvrdeći da potok skreće ka istoku i jugu, zbog čega bi se reklo da bi to mogla biti Ikira. Naredio sam da se potraže mačetari pa da nastavimo nizvodno. Pošli smo u 13.30 i u 17.00 zastali, već sigurni da je opšti pravac istok–severoistok, što znači da ipak ne može da bude Ikira, osim ukoliko ne menja svoj tok. Mačetari izvestili da nisu našli vodu i da i dalje vide čvrsto tlo. Odlučeno je da se produži napred, sa utiskom da idemo prema reci Rio Grande. Ulovljen je samo jedan kakare{47} koji je razdeljen među mačetarima, budući da nije veliki; ostaje nam slabašna hrana za dva dana. Radio je javio da je Loro uhapšen, da je ranjen u jednu nogu, njegove izjave su za sada dobre. Po svemu sudeći, nije ranjen u kući nego na drugom mestu, verovatno u pokušaju bekstva. Nadmorska visina: 980 m 5. maj Efektivno smo pešačili 5 sati, nekih 12–14 kilometara, i tako stigli do logora što su ga Inti i Benigno napravili. Nalazimo se dakle kod Kongrijevog potoka, kojeg nema na mapi, znatno severnije nego što smo mislili. To postavlja nekoliko pitanja. Gde je Ikira? Da to nije ona reka gde su Benigno i Aniseto presretnuti? Nisu li Hoakinovi ljudi napadači? Za sada nameravamo da se uputimo ka „Medvedu“, gde bi trebalo da je ostalo doručka za dva dana, a otuda do starog logora. Danas su ubijene 2 krupnije ptice i jedan kakare, čime smo uštedeli hrane pa još uvek imamo zalihe za dva dana: supe u kesicama i meso u limenkama. Inti, Koko i Lekar pošli u lov. Javljeno je da će Debreu biti suđeno u jednom vojnom sudu Kamirija kao navodnom šef ili organizatoru gerila; njegova majka stiže sutra i prilična se prašina digla oko toga. O Lorou ništa. Nadmorska visina: 840 m. 6. maj

Predviđanja u vezi s dolaskom u „Medved“ pokazala su se netačnim jer je razdaljina do kuće na potoku veća a put bio zatvoren, pa smo tako morali da prokrčimo drugi put. Stigli u kućicu u 16.30 prevaljujući deonice na 1.400 metara s ljudima bezvoljnim za hodanje. Pojedeno je pretposlednje jelo, veoma oskudno; ulovljena je samo prepelica koju smo dali mačetaru (Benignu) i ostaloj dvojici koji su bili po redu. Vesti se vrte oko slučaja Debre. Nadmorska visina: 1.100 m. 7. maj Rano smo stigli u logor „Medved“ i tamo nas je čekalo 8 limenki mleka, čime smo napravili okrepljujući doručak. Povađeno je nekoliko stvari iz stare jame a među njima jedan „mauzer“ za Njata, koji će biti naš minobacač, sa 5 protivtenkovskih projektila. Njemu inače nije dobro posle napada povraćanja. Čim smo stigli u logor, Benigno, Urbano, Leon, Aniseto i Pablito pošli da ispitaju salaš. Pojeli smo poslednje supe i meso, ali imamo zalihe masla iz jame. Primećeni tragovi nogu i nekih ostataka koji ukazuju na to da su ovde bili vojnici. Izviđači ujutro stigli praznih ruku: vojnici su na salašu i posekli su kukukuruz. (Navršava se 6 meseci od zvaničnog početka gerile, mojim dolaskom). Nadmorska visina: 880 m. 8. maj Od ranog jutra sam insistirao da se urede skloništa i da se iz onog drugog donese još jedna limenka masla kako bismo punili flaše, jer to je sve što imamo za jelo. Oko 10.30 čula se sporadična pucnjava iz zasede; dva razoružana vojnika su dolazila uzvodno Njakauazuom. Pačo pomislio da je to prethodnica pa je vojnike ranio u nogu i stomak. Rečeno im je da je u njih pucano jer nisu stali kad im je rečeno „stoj“; oni, naravno, nisu ništa čuli. Zaseda je bila pogrešno koordinisana i Pačoovo delovanje nije

bilo dobro; vrlo usplahiren. Poboljšano slanjem Antonija i još nekih na desnu stranu. Iz izjava vojnika saznajemo da su locirani u blizini Ikire, ali u stvari su lagali. U 12.00 uhapšena dvojica koja su punom brzinom stizala nizvodno od Njakauazua, i rekli da idu tako brzo jer su pošli u lov a da su prilikom vraćanja Ikirom shvatili da im je četa nestala pa pošli u njeno traženje; takođe su lagali. U stvari, ulogoreni su u lovačkoj ravnici a pobegli da potraže hranu u našem salašu jer helikopter nikako da ih snabde. Prvoj dvojici je zaplenjen tovar pečenog i sirovog kukuruza i 4 kutije luka, plus šećer i kafa. Rešili nam problem dana uz pomoć masla koje smo jeli u ogromnim količinama; nekima pozlilo. Kasnije je patrola izvestila o uzastopnim izviđanjima vojnika koji su stizali do okuke reke a onda se vraćali. Svi su bili napeti kad su stigli, po svemu sudeći, njih 27 vojnika. Videli nešto čudno i grupa pod komandom potporučnika Lareda90 pođe napred; on sam započe vatru i smesta pade mrtav, zajedno s još dvojicom regruta. Već se smrkavalo i naši su i dalje napadali te tako uhvatili 6 vojnika; ostatak se povukao. Ukupan ishod: 3 poginula i 10 zarobljenika, od čega 2 ranjeno; 7 M-1 i 4 „mauzera“, lična oprema, municija i nešto hrane što nam je dobrodošlo uz maslo, da ublažimo glad. Tamo prenoćili. 9. maj Ustali u 4.00 (ja nisam spavao) i oslobodili vojnike pošto smo obavili razgovor s njima. Oduzeli smo im cipele, zamenili odeću a lažljivce poslali u gaćama. Pošli na salaš vodeći ranjenika. U 6.30 zaokružili povlačenje put Majmunskog potoka, putem jame, u koju smo sklonili plen. Jedino nam je maslo ostalo za jelo, mislio sam da ću da se onesvestim pa sam morao da odspavam dva sata da bih mogao sporim i nesigurnim korakom da nastavim; uglavnom, tako su i ostali išli. Jeli smo supu od masla kod prve vode. Ljudi su malaksali i već nas je nekoliko sa otokom. Uveče vojska objavila izveštaj o akciji,

navodeći imena svojih mrtvih i ranjenih, ali ne i zarobljenih, a najavivši žestoke okršaje s teškim gubicima na našoj strani. 10. maj I dalje smo nastavili sporo. Kad smo stigli u jamu gde je Rubiov grob, našli smo u ukvarenom stanju onaj čarki što smo ga bili ostavili i salo; sve smo pokupili, nije bilo tragova vojske. Oprezno prešli Njakauazu i započeli marš prema Pirirendi kroz klanac koji je Migel ispitao, ali čiji put nije završen. Stali smo u 17 i pojeli komad čarkija i sala. 11. maj Prethodnica je prva pošla; ja ostao da slušam vesti. Uskoro stigao Urbano da javi da je Benigno ubio pekarija{48} pa traže dozvolu da raspale vatru i da ga oderu. Odlučili smo da ostanemo da pojedemo životinju dok su Benigno, Urbano i Migel krčili put prema laguni. U 14.00 nastavili marš i ulogorili se u 18.00. Migel i ostali nastavili napred. Moram ozbiljno da porazgovaram s Benignoom i Urbanom jer je prvi pojeo jednu limenku na dan okršaja a to je porekao, dok je Urbano pojeo deo čarkija iz Rubiovog logora. Pustili vest o smeni pukovnika Roče91, komandanta Četvrte divizije koja operiše u zoni. Nadmorska visina: 1.050 m. 12. maj Pešačilo se sporo. Urbano i Benigno krčili put. U 15.00 je laguna ugledana na nekih 5 km i ubrzo posle toga pronađena je stara staza. Posle jednog sata naišli na veliko kukuruzište i bundeve, ali nema vode. Pripremili pečeni hoko na maslu, okrunili kukuruz i uz to ga ispekli. Izviđači stigli s vešću da su dospeli i Čičovu92 kuću, toga što se prošlog puta, u dnevniku poručnika Henrija Larede, navodi kao

dobar prijatelj. Čičo nije bio u kući, nego su tu bila četiri nadničara i služavka, čiji je muž došao po nju, pa je on i zadržan. Pripremljena je velika svinja s pirinčem i prženicama, pored bundeve. Pombo, Arturo, Vili i Dario ostali da pričuvaju rančeve. Nevolja je u tome što izvan kuće nismo našli vodu. Otišli smo u 5.30 sporim korakom i sa svim bolesnima. Vlasnik kuće ne beše stigao pa mu je ostavljena poruka sa specifikacijom štete ili troškova; nadničarima i služavki je isplaćeno po deset pesa za njihov rad. Nadmorska visina: 950 m. 13. maj Dan podrigivanja, prdeža, povraćanja i proliva; pravi koncert orgulja. Ostali u potpunom mirovanju ne bismo li svarili svinju. Imamo dve limenke vode. Meni je bilo veoma loše dok se nisam ispovraćao i sredio se. Uveče pojeli prženi kukuruz i pečenu bundevu, kao i ostatke prethodne gozbe, tj. one koji su bili u jestivom stanju. Sve radio-stanice uporno javile da je osujećeno kubansko iskrcavanje u Venecueli, i Leonijeva vlada93 pomenu dva čoveka, po imenu i činu; ne poznajem ih, ali sve ukazuje na to da je nešto pošlo naopako. 14. maj Rano smo krenuli, bez previše žara, da bismo stigli do lagune Pirirende, stazom koju su Benigno i Kamba našli prilikom jednog izviđanja. Pre polaska okupio sam sve i osuo paljbu u vezi s nastalim problemima. U osnovi, reč je o jelu, pa sam kritikovao Benigna što je porekao da je pojeo jednu limenku; Urbana, što je krišom pojeo čarki, i Aniseta, zbog njegovog zalaganja da sarađuje kad god je hrana u pitanju, a odbija da sarađuje na ostalim poslovima. Tokom sastanka čuo se zvuk kamionâ koji se približavaju. U obližnjem skrovištu sklonili pedesetak hoka i dva metrička centa kukuruza [200 funti] u zrnu za svaki slučaj.

Kad smo bili izvan puta, zaokupljeni branjem pasulja, začula se paljba iz blizine a, ubrzo posle toga, videli smo kako nas avijacija „žestoko bombarduje“, ali na dva ili tri kilometra od naših položaja. Nastavili smo da se penjemo blagom uzbrdicom pa se ukazala laguna, dok su vojnici i dalje pucali. Uveče smo se približili kući čiji su je stanari pre toga napustili, a bila je dobro snabdevena i sa vodom. Pojeli veoma ukusan pileći paprikaš s pirinčem i ostali do 4.00. 15. maj Dan bez novosti. 16. maj Kad je iznova počeo marš, dobio sam užasan proliv uz povraćanje. Presekli mi to demerolom pa sam izgubio predstavu o svemu i tako me nosili na mreži za ležanje. Kad sam se probudio, bilo mi je znatno lakše, ali sam bio usran kao odojče. Pozajmili mi pantalone, ali bez vode; bazdim na govno čak i na milju udaljenosti. Proveli smo ceo dan tamo, ja u polusnu. Koko i Njato pošli u izvidnicu i pronašli put s pravcem sever–jug. Uveče krenuli njime dok je bilo mesečine i potom se odmorili. Primljena poruka Br. 36, iz koje proizilazi apsolutna izolovanost u kojoj se nalazimo. 17. maj Nastavili marš do 13.00, kad smo stigli do pilane s tragovima koji ukazuju na to da je napuštena pre neka 3 dana. Bilo je šećera, kukuruza, masla, brašna i vode u buradima, koja su, izgleda, dopremljena izdaleka. Tu smo ostali ulogoreni dok su ispitivani putevi koji polaze iz logora, a koji zamiru u brdu. Raulu se na kolenu pojavila oteklina praćena jakim bolovima zbog kojih ne može da hoda; dat mu je snažan antibiotik i sutra će biti punktiran. Prepešačili smo nekih 15 km. Nadmorska visina: 920 m.

18. maj Roberto i Huan Martin{49}. Ceo dan bili u zasedi za slučaj da dođu radnici ili vojska. Migel pošao s Pablitom i našao vodu na dva sata od logora kroz poprečni put. Raulu urađena punkcija i tako mu izvađeno 50 cc gnojne tečnosti; podvrgnut je tretmanu protiv infekcije. Praktično, ne može ni korak da napravi. Vadim svoj prvi zub u ovoj gerili; to je žrtva koja pospešuje – Kamba. Sve je dobro proteklo. Pojeli hleb ispečen u maloj peći i, uveče, sjajnu čorbu, ko voli da pobaci. 19. maj Prethodnica je rano pošla da zauzme pozicije u zasedi na raskrsnici, posle pošli i mi, da odmenimo deo prethodnice dok se taj deo vraćao po Raula da ga ponese do rakrsnice; drugi deo centra nastavio do izvora da ostavi rančeve i vratio se po Raula, koji se postepeno oporavlja. Antonio malo istražio teren niz potoka i pronašao napušteni logor vojske; tu isto ima tragova sasušenih porcija. Njakauazu ne bi trebalo da je daleko pa računam da moramo da izbijemo ispod Kongrijevog potoka. Cele noći padala kiša, na iznenađenje znalaca. Imamo hrane za deset dana, a u okolini ima bundeve i kukuruza. Nadmorska visina: 780 m. 20. maj Kamilo{50}. Dan bez pokreta. Pre podne se centar postavio u zasedu, a po podne prethodnica, uvek pod vođstvom Pomboa, koji smatra da je položaj koji je Migel izabrao loš. Migel ispitao teren niz potok i našao Njakauazu na 2 sata hoda bez ranca. Jasno se začuo pucanj za koji se ne zna ko ga je ispalio; na obalama Njakauazua ima tragova još jednog vojnog logora za nekoliko vodova. Incident s Luisom zbog gunđanja, pa je kažnjen nalogom da ne ide u zasedu; izgleda

da je dobro reagovao. Na konferenciji za štampu, Barijentos negirao da je Debre novinar i najavio da će od Kongresa zatražiti da se ponovo uvede smrtna kazna. Gotovo svi novinari, i svi stranci, upitali ga za Debrea: branio se neverovatno jadnim razlozima. Neopevana budala. 21. maj Nedelja. Bez pokreta. Nastavljena zaseda, na smene sa po 10 ljudi. Raul se sporo oporavlja; urađeno mu je drugo punktiranje pa mu je izvađeno 40 cc gnojne tečnosti. Više nema temperaturu, ali i dalje ima bolove i jedva da može da hoda; to mi je sadašnja briga. Uveče obilato jeli: čorbu, kačamak, pohovano suvo meso i bundevu zalivenu moteom. 22. maj Kao što se moglo i očekivati, u podne se pojavio nadzornik pilane, Guzman Robles94, sa šoferom i jednim sinom, u razdrndanom džipu. Isprva je izgledalo kao proboj vojske, da ispita šta ima, ali postpeno se otvorio i pristao da noću pođe u Gutijerez ostavljajući sina kao taoca95; sutra treba da se vrati. Prethodnica će cele noći ostati na zasedi i sutra ćemo čekati do 15.00. Onda će biti nužno povlačenje jer situacija bi inače postala opasna. Reklo bi se da čovek neće izdati, ali ne znamo o njegovoj sposobnosti da pazari a da ne pobudi sumnje. Isplaćen mu je ceo iznos već napravljenog troška. Izvestio o situaciji u Tatarendi, Limonu, Ipiti, gde nema vojske, osim poručnika na ovom poslednjem mestu. O Tatarendi govori na osnovu onoga što je čuo; nije bio tamo. 23. maj Dan napetosti. Poslovođa se nije celog dana pojavio i, mada nije bilo aktivnosti, odlučili smo da se uveče povučemo s taocem, momkom kome je nekih 17 godina. Hodali smo stazom jedan sat po

mesečini i spavali usput. Pošli s tovarom hrane za nekih 10 dana. 24. maj Za dva sata stigli do Njakauazua, koji je bio slobodan. Oko 4.00 krenuli nizvodno Kongrijevim potokom. Sporo smo hodali trpeći Rikardovo bezvoljno pešačenje, a danas i Moroovo. Stigli do logora koji smo koristili prvog dana pešačenja na prvom putu. Nismo ostavili tragove niti su novi uočeni. Radio javio da neće biti mesta molbi da se nad Debreom primeni habeas corpus{51}. Računam da se nalazimo na jedan ili dva sata od Saladilja; kad stignemo na vrh, videćemo šta ćemo. 25. maj Stigli u Saladiljo za sat i po, ne ostavljajući tragove. Išli smo neka dva sata uzvodno potokom, do mesta gde izvire voda. Tamo smo jeli i nastavili u 15.30, hodajući još nekoliko sati, do 18.00, kada smo se ulogorili na 1.100 metara nadmorske visine a da nismo još došli do vrha. Posle nam preostaje, prema mišljenju momka, još nekoliko milja do dedinog čaka{52}, ili, prema mišljenju Benignu, ceo dan hoda do Vargasove kuće, iznad reke Rio Grande. Sutra ćemo doneti odluku. 26. maj Posle dva sata pešačenja i prelaska vrha od 1.200 m stigli smo do čaka momkovog dede-strica. Dva nadničara su radila i njih smo morali da uhvatimo jer su išli u našem pravcu. Ispostavilo se da su to starčevi pašenozi; starac je oženjen njihovom sestrom. Njihove godine: 16 i 20. Izvestili su da je momkov otac obavio kupovinu, ali da su ga uhapsili i da je onda sve priznao. Ima 30 vojnika u Ipiti i patroliraju po naselju. Pojeli smo svinju prženu s bundevom na maslu jer u kraju nema vode, nego se ona cisternama dovlači iz Ipite. Uveče smo krenuli put čaka koji pripada osmorici momaka, širokog 8 km: 4 prema samoj Ipiti i 4 prema zapadu. Stigli pred

jutro. Nadmorska visina: 1.100 m. 27. maj Dan opuštanja, a pomalo i očajanja. Od svih obećanih čudesa, imali su svega nešto stare trske i jedan neupotrebljiv mlin. Kao što se moglo očekivati, stari vlasnik čaka došao u podne svojim taljigama, s vodom za svinje, pa vide nešto čudno tamo gde je pozadina bila u zasedi, tako da ga je pozadina uhvatila zajedno s jednim nadničarem.Bili su tako zarobljeni do 18.00, kada smo ih pustili, zajedno s najmlađim bratom, naredivši da ostanu tu negde do ponedeljka i da ništa ne pričaju okolo. Hodali smo dva sata i prenoćili u kukuruzištu, već orijentisani na put koji će nas odvesti do Karagvatarende. 28. maj Nedelja. Ustali smo rano i krenuli u pešačenje, za sat i po smo bili ispred čaka Karagvaratende pa su Benigno i Koko poslati u izvidnice, ali ih je neki seljak video pa su morali da ga uhvate. Ubrzo smo imali čitavu koloniju zarobljenika, bez najmanjeg znaka straha, sve dok neka stara nije počela da viče zajedno sa sinovima, a kad joj je rečeno „stoj“, ni Pačo ni Pablo se nisu usudili da je uhvate, pošto se dala u bekstvo prema naselju. Zaposeli smo selo u 14.00, raspoređeni na oba njegova kraja. Nešto kasnije banuo džip nalazišta; ukupno su došla dva džipa i dva kamiona, pola privatnih, pola u vlasništvu nalazišta. Nešto smo pojeli i popili kafu, i posle velike galame u 19.30 krenuli prema Ipitasitu, tamo smo provalili u jednu radnju i uzeli 500 pesa u robi koju smo poverili dvojici seljaka da je pričuvaju, praveći vrlo zvaničan zapisnik. Nastavili smo svoje hodočašće i tako stigli u Itaj, gde su nas u jednoj kući veoma lepo primili, mada se ispostavilo da je u njoj učiteljica i vlasnica radnje u Ipitasitu, pa smo uporedili cene. Ja sam učestvovao i izgleda da su me prepoznali; imali su jedan sir i malo hleba pa su nam poklonili to

i kafu, ali u tom dočeku kao da je bilo falš prizvuka. Produžili smo put Espina, jedine železničke veze sa Santa Kruzom, ali kamion, jedan ford koji je osta bez prednje vuče, stao je pa nas je jutro zateklo na tri milje od Espina a vozilo se zatim sasvim pokvarilo i raspalo na dve milje odatle. Prethodnica je zauzela salaš, a mi smo se prebacili džipom iz četvrtog puta. Nadmorska visina: 880 m. 29. maj Naselje Espina je relativno novo jer je staro 1958. odnela bujica. To je zajednica Gvarana čiji članovi, vrlo stidljivi, govore ili se prave da govore veoma malo španski. U blizini je bilo ljudi s naftnih nalazišta koji su bili u poslu pa smo nasledili još jedan kamion u koji smo mogli svi da stanemo, ali prilika se izjalovila jer ga je Rikardo uvukao u blato i nismo uspeli da ga izvučemo. Mir je bio potpun, kao da smo na drugom svetu. Koko je bio zadužen za obaveštenje o putevima, ali su mu ta obaveštenja bila nepotpuna i protivrečna, do te mere da smo se već pripremali da otpočnemo nešto opasniji dan, no dan koji će nas odvesti blizu reke Rio Grande, kad u poslednjem času ispostavi se da nećemo to učiniti, nego da treba da idemo u Mučiri, gde ima vode. Uz sve organizacione probleme koje smo imali, krenuli smo u 3.30; grupa prethodnice džipom (šestoricasedmorica a Kokoom), ostali pešice. Radio donosi vest{53} o Loroovom bekstvu, a on bio u Kamiriju. 30. maj Stigli preko dana do železnice ali se ispostavilo da nema označenog puta koji je trebalo da nas odvede u Mučiri. Tako tražeći, na 500 m od raskršća naišli smo na pravolinijski put, za potrebe naftnog nalazišta, pa je prethodnica džipom nastavila njime. Kad se Antonio vraćao, jedan momčić se putem pojavio s puškom i psom i kad mu je rečeno da stane, on je pobegao. Pred takvom vešću, ostavio sam Antonija u zasedi na početku puta, a mi smo se udaljili

nekih 500 m. U 11.45 pojavio se Migel i rekao da je bio prepešačio 12 km u pravcu istoka, a da nije našao ni kuću ni vodu, već samo jednu stazu koja se odvaja prema severu. Naredio sam mu da sa tri čoveka džipom istraži taj put u dužini do 10 km prema severu i da se vrati pre sumraka. U 15.00, dok sam blaženo spavao, probudila me je pucnjava iz zasede. Ubrzo su stigle vesti: vojska beše uznapredovala i upala u zamku, 3 mrtva i jedan ranjenik izgleda da su ishod. Dejstvovali: Antonio, Arturo, Njato, Luis, Vili i Raul; ovaj poslednji, slab. Povukli smo se pešice i prepešačili tih 12 km do raskršća a da na tom mestu nismo našli Migela; javljeno nam je da je džip zapinjao zbog nedostatka vode. Na neka 3 km odande našli smo ga i svi smo se pomokrili unutra i dodali još i vode iz jedne čuturice pa smo tako uspeli da stignemo do najviše dosegnute tačke, gde su nas čekali Hulio i Pablo. U 2.00 već su svi bili tamo na okupu, oko vatre na kojoj smo ispekli tri ćurke i ispržili svinjsko meso. Sačuvali smo jednu životinju da se napoji kod izvora, za svaki slučaj. Sad silazimo: sa 750 m spustili se na 650 m. 31. maj Džip se i dalje koprcao, napunjen mokraćom i pokojom čuturicom vode. Odigrala se dva događaja koja su promenila ritam: put prema severu se završio pa je Migel zaustavio marš, a jedna od grupa obezbeđenja zaustavila je na jednom bočnom putu seljaka Gregorija Vargasa, koji je dolazio na biciklu da postavi lovačke zamke, što i jeste njegovo zanimanje. Stav ovog čoveka nije bio sasvim jasan, ali je ipak dao dragocene informacije o izvorima vode. Jedan od tih izvora je bio iza nas te sam natrag poslao jednu grupu, po vodu, pa i da kuva. Seljak pošao s njima kao vodič, a kada su već bili blizu, primetili su dva kamiona vojske pa im je ubrzo postavljena zaseda, i tom su prilikom, po svemu sudeći, pogođena dva čoveka. Njato, kad je mu je otkazala protivtenkovska bomba, uzeo je jednu običnu i naprava mu je eksplodirala pred nosem; nije ga povredila, ali je osigurač upropašćen. Nastavili smo sa povlačenjem, avijacija nas nije uznemirila, i tako prepešačili nekih 15 km pre nego što smo

našli drugi izvor, već po noći. Džip je napravio svoje poslednje trzaje zbog nedostatka goriva i pregrevanja. Noć smo proveli jedući. Vojska objavila saopštenje u kojem priznaje da su juče ubijeni jedan potporučnik i jedan vojnik, dok nama pripisuje neke mrtve koja je ona „videla“. Sutra nameravam da pređemo železničku prugu i zađemo u planine. Nadmorska visina: 620 m. Mesečna analiza Negativna okolnost je nemogućnost da uspostavimo vezu sa Hoakinom uprkos našem lutanju po brdima. Ima indicija da je on krenuo put severa. S vojničke tačke gledišta, imali smo tri nova okršaja i vojsci naneli gubitke dok mi nismo pretrpeli nijedan. Pored toga, proboj kod Pirirende i Karagvatarende predstavlja lep uspeh. Psi su povučeni iz opticaja jer su sebe proglasili nesposobnim. Najvažnije karakteristike: 1. Potpuni prekid veza s Manilom, La Pazom i Hoakinom, zbog čega smo svedeni na grupu od 25 ljudi. 2. Potpuni nedostatak priključenja seljaka, mada postepeno gube strah od nas i postiže se njihovo divljenje. Spor i strpljiv posao. 3. Partija, preko Kolea, nudi saradnju, navodno bez rezervi. 4. Prašina oko Debreovog slučaja dala je našem pokretu veći značaj nego 10 dobijenih bitaka. 5. Gerila postupno stiče moral pobedničkog samopouzdanja koji, ako se njime valjano usmeri, predstavlja garanciju uspeha. 6. Vojska je i dalje neorganizovana a njena tehnika se nije suštinski poboljšala. Vest meseca: hapšenje i bekstvo Loroa, koji će sada morati da se priključi ili da se uputi u La Paz da uspostavi kontakt. Vojska je izvestila o pritvaranju svih seljaka koji su sarađivali s

nama u oblasti Masikurija: sada dolazi etapa u kojoj će se teror nad seljaštvom vršiti sa obe strane; iako s različitim svojstvima, naša pobeda će označiti kvalitativnu promenu koja je neophodna za njihov skokoviti razvoj.

Jun 1967 1. jun Poslao sam prethodnicu da se postavi na putu i da izvidi okolinu sve do ukrštanja s naftnim putem, na neka 3 km. Avijacija je počela da deluje u zoni, shodno vestima s radija u smislu da je nevreme prethodnih dana otežalo njihovo delovanje, koje će sada obnoviti. Izdali čudno saopštenje o dvojici poginulih i trojici ranjenika, za koje se ne zna da li su to stari ili novi. Posle obeda, u 17.00, krenuli smo prema pruzi. Bilo je to nekih 7–8 km bez novosti, išli prugom jedan i po kilometar i nastavili napuštenom stazom koja bi trebalo da nas odvede do čaka udaljenog 7 km, ali već su svi bili umorni pa smo zaspali na pola puta. Tokom puta začuo se samo jedan udaljeni pucanj. Nadmorska visina: 800 m. 2. jun Prevaljeno je 7 km koje je Gregorio96 predvideo pa smo stigli u čako, tamo smo uhvatili zamašnu svinju i ubili je, ali tada su naišli gonič Braulija Roblesa, njegov sin i dva nadničara, od kojih jedan je bio Simuni, gazdin „ačakao“{54}. Na njihovim konjima prevalili smo 3 km do potoka i tamo raščerečili svinju a njih zadržali, dok smo skrivali Gregorija, čiji je nestatanak bio poznat. Maltene dok smo stizali u centar, prošao je kamion vojske s dva vojničića i nekoliko buradi, bio bi to lak plen, ali bio je dan odmora i svinjetine. Proveli noć kuvajući i u 3.30 pustili četvoricu seljaka, isplaćujući svakom od njih po 10 pesa dnevnice. U 4.30 pošao i Gregorio, koji je sačekao hranu i nadoknadu, pa je dobio 100 pesa. Voda iz potoka je gorka. 3. jun Krenuli smo u 6.30 levom stranom potoka i hodali do 12.00, kada

su Benigno i Rikardo poslati da ispituju put, pa našli dobro mesto za zasedu. U 13.00 zauzeli smo položaje: Rikardo i ja sa po jednom grupom centra, Pombo na jednom kraju a Migel, sa celom prethodnicom, na idealnom mestu. U 14.30 prođe kamion sa svinjama i njega smo propustili, u 16.20 kamionet s praznim flašama, a u 17.00 kamion vojske, onaj isti od juče, s dva vojničića zamotana u ćebad na ležaju vozila. Nisam imao srca da pucam u njih i mozak mi nije dovoljno brzo proradio da zaustavim kamion, pa smo ga propustili. U 18.00 smo obustavili zasedu i nastavili silaznim putem dok nismo ponovo izbili na potok. Samo što smo stigli, prošla su četiri kamiona, a posle još tri, izgleda bez vojske. 4. jun Nastavili smo da hodamo pored potoka, s namerom da postavimo još jednu zasedu ako se ukaže prilika, ali je iskrsnuo puteljak koji nas vodi na zapad pa smo produžili njime; potom je pošao kroz sasušeno rečno korito i pođe na jug. U 14.45 stali da pripremimo kafu i zob. Pokraj barice blatnjave vode, ali se puno kasnilo pa smo se tamo i ulogorili. Uveče je počeo da duva južni vetar i kiša je sipila celu noć. 5. jun Napustili stazu i krenuli nizbrdo pod stalnim udarima južnog vetra. Hodali smo do 17.00, dva sata i petnaest minuta efektivno, probijajući se kroz gusto šiblje po obroncima najvećeg masiva ovog kraja. Grejanje na vatri je melem dana. Inače je on protekao bez namirnica; pijaću vodu smo zahvatili čuturicama za sutrašnji doručak. Nadmorska visina: 250 m. 6. jun Nakon mršavog doručka Migel, Benigno i Pablito krenuli da ispitaju put. Oko 14.00 vratio se Pablo s vešću da su stigli do jednog

napuštenog čaka, sa stokom. Svi smo se dali u pokret i, sledeći tok potoka, prešli čako i izbili na Rio Grande. Odatle su poslati izviđači sa zadatkom da zaposednu neku kuću ukolio je u blizini i izdvojena od ostalih; tako je i urađeno, a prve vesti potvrđuju da se nalazimo na 3 km od Puerta Kamača, gde ima oko 50 vojnika. Stiže se stazom. Proveli celu noć spremajući svinjetinu i lokro{55}; dan nije ispunio očekivanja i pošli smo kad je on već bio odmakao, a mi već umorni. 7. jun Pešačili oprezno, da izbegnemo stare pašnjake, dok nam vodič, jedan od gazdinih sinova, ne reče da nema više. Nastavili plažom{56} dok nismo pronašli još jedan čako, koji on ne beše pomenuo, čako s majmunima, trskom, sitnim bananama i nešto malo pasulja. Tu se ulogorili. Momak koji nas vodi počeo da se žali na jake stomačne bolove, ne znamo da li istinske. Nadmorska visina: 560 m. 8. jun Premestili logor nekih 300 m da bismo se oslobodili dvostrukog iznenađenja s plaže i iz čaka, mada smo posle saznali da gazda ne ide pešice, već uvek u čamcu. Benigno, Pablo, Urbano i Leon krenuli ne bi li pronašli put preko grebena, ali se po podne vratiše s vešću da je nemoguće. Morao sam ponovo da upozorim Urbana zbog njegovih ispada. Dogovorili se da sutra napravimo splav, blizu grebena. Ima vesti da je objavljeno opsadno stanje, kao i da su se rudari uskomešali, ali sve je to luk i voda. 9. jun Hodali dva sata da stignemo do grebena. Tamo je Njato vredno prionuo na pravljenje splava, ali puno nas je to zadržalo i nije dobro ispao; još nije isproban. Poslao sam Migela da pokuša da nađe drugi izlaz, ali je plan propao. Upecali veliku slatkovodnu oradu; Benigno.

Nadmorska visina: 590 m. 10. jun Kao što se moglo i očekivati, na splav su mogla samo tri ranca, ako i toliko... Plivači se bacili u vodu ali ništa nisu mogli da urade usled hladnoće; odlučio sam da se potraži čamac u kući zarobljenika, pa su njime pošli Koko, Pančo, Aniseto i Njato. Kasnije se čulo granatiranje i Njato se vratio s vešću da su se sudarili s vojskom koja je s druge strane. Prema svim naznakama, naši su išli neoprezno pa su viđeni; vojnici započeli uobičajenu paljbu i Pombo i Koko stali da pucaju bez ikakvog reda, čime su ih samo uzbunili. Odlučili smo da ostanemo na istom mestu i da sutra otpočenemo izvlačenje. Situacija je pomalo neugodna ako reše da nas napadnu do kraja jer, u najboljem slučaju, tada bismo morali da se upustimo u pentranje liticama bez vode. 11. jun Dan potpunog mirovanja; ostali u zasedi ali vojska nije napredovala; samo jedan aviončić nadletao zonu, nekoliko minuta. Može biti da nas očekuju u Rositi. Put preko grebena prokrčen gotovo do samog vrha. Sutra ćemo u svakom slučaju poći; ostaje nam dovoljno hrane za 5–6 dana. 12. jun Isprva se verovalo da ćemo moći da stignemo u Rositu, ili barem iznova do reke Rio Grande, tako da smo započeli marš. Čim smo stigli do malog izvora, ispostavilo se da je stvar znatno teža, tako da smo ostali tamo, u iščekivanju vesti. Dan počeo da se kvari i, na kraju, vetar s juga nam podari hladnu i kišnu noć. Radio javlja zanimljivu vest: novine „Presensija“ navode da je na strani vojske jedan poginuo i jedan ranjen nakon subotnjeg okršaja; to je veoma dobro i gotovo izvesno tačno, tako da održavamo ritam okršaja koji ima smrtni ishod. Drugi izveštaj navodi tri poginula, među njima

Intija, jednog od vođa gerile, kao i strani sastav gerile: 17 Kubanaca, 14 Brazilaca, 4 Argentinca, 3 Peruanca. Podatak o Kubancima i Peruancima odgovara istini; trebalo bi videti odakle su ga izvukli. Nadmorska visina: 900 m. 13. jun Hodali smo svega jedan sat, do narednog izvora, jer raskrčivači nisu stigli ni do Rosite ni do reke. Jako hladno. Sutra je moguće da stignemo. Imamo mršavu hranu za 5 dana. Zanimljiva su politička previranja u zemlji, basnoslovna količina sporazuma i nesporazuma koji se tačno osećaju na sve strane. Retko je kada tako jasno viđena mogućnost katalizacije gerile. Nadmorska visina: 840 m. 14. jun Selita{57}: četvrti? Proveli dan u Agvada Friji, pored vatre, čekajući vesti od Migela i Urbana, koji pođoše da izvide put. Rok za izviđanje bio je do 15 časova, ali Urbano je stigao posle toga da javi da su stigli do jednog potoka i da su primetili vojsku, zbog čega veruje da može da se stigne do reke Rio Grande. Ostali smo u mestu, jedući poslednju čorbu; nije ostalo više od jednog sledovanja kikirikija i 3 motea. Navršio sam 39 godina i neminovno se bliži doba koje navodi na razmišljanje o mojoj gerilskoj budućnosti; za sada sam „u punoj snazi“. Nadmorska visina: 840 m. 15. jun Hodali smo nešto manje od 3 sata da bismo stigli do obale reke Rio Grande, na mesto koje smo prepoznali a za koje računam da je na 2 sata od Rosite; Nikolas, seljak, pominje 3 km. Dato mu je 150 pesa i prilika da ode, pa je otišao brzo ko metak. Ostali na istom mestu gde smo stigli. Aniseto napravio jedno izviđanje i veruje da će

moći da se pređe reka. Pojeli čorbu od kikirikija i malo kuvanih palminita, potom proprženih na masti; ostaje samo motea za 3 dana. Nadmorska visina: 610 m. 16. jun Hodali jedan kilometar kad smo na suprotnoj obali ugledali ljude iz prethodnice. Pačo tako ispitujući beše prešao pa je našao gaz. Prešli ledene vode do struka i ponekim brzakom, bez novosti. Sat kasnije stigli na Rositu, gde ima starih tragova cipela, reklo bi se vojske. Otkrili da Rosita ima više vode nego što smo očekivali a nema naznaka staze koja je obeležena na mapi. Išli jedan sat kroz ledenu vodu i odlučili da se ulogorujemo i pojedemo preostali palmit i pokušamo da nađemo košnicu koju Migel beše našao na prethodnom izviđanju; košnica nije pronađena pa smo jeli samo mote i palmit na maslu. Ostaje hrane za sutra i prekosutra (mote). Išli neka 3 km Rositom i još 3 rekom Rio Grande. Nadmorska visina: 610 m. 17. jun Napredovali rekom Rositom oko 15 km, za pet i po sati. Na putu prešli 4 potoka, mada se na mapi pojavljuje samo jedan, Abaposito. Nađeno obilje tragova svežeg prolaženja. Rikardo ubio jedan hoči{58} i time i moteom pregrmeli dan. Ima motea za sutra, ali za očekivati je da će se naći neka kuća. 18. jun Mnogi od nas spalili sve lađe, jedući ceo mote za doručak. U 11.00, nakon dva i po sata hoda, banuli u jedan čako s kukuruzom, jukom, trskom, pa čak i vodenicom za njeno mlevenje, kao i s bundevom i pirinčem. Pripremili jelo, bez belančevina, i poslali Benigna i Pablita da istražuju. Za 2 sata vratio se Pablo s vešću da su nabasali na seljaka čiji je čako na 500 m od ovog. Po podne promenili logor i spavali u čaku tih momaka, tačno na kraju puta

koji dolazi iz Abapoa, na 7 milja odavde. Njihove kuće su na 10–15 km, iznad ušća gde se Moskera uliva u Oskuru. Nadmorska visina: 680 m. 19. jun Sporim hodom prevalili 12 km da bismo stigli do naselja koje se sastoji od 3 kuće, sa isto toliko porodica. Dva kilometra niže živi jedna porodica Galvez, tačno na mestu gde se Moskera uliva u Oskuru; žitelje treba loviti da bi se s njima porazgovaralo jer su kao male životinje. U načelu su nas lepo primili, ali Kaliksto, koga je pre mesec dana neka vojna komisija postavila za predstavnika vlasti kad je ovuda prolazila, bio je surevnjiv i odbi da nam makar nešto proda. Predveče stigla 3 trgovca svinjama naoružana pištoljem i „mauzerom“; bili naišli na patrolu prethodnice, gde ih Inti ispita bez oduzimanja oružja, dok Antonio, koji je motrio na njih, baš i nije pažljivo motrio. Kaliksto tvrdi da su to trgovci iz Postrera Valjea i da ih on poznaje. Nadmorska visina: 680 m. Ima još jedna reka koja se uliva u Rositu s njene leve strane i zove se Suspiro; pored njenog toka niko ne živi. 20. jun Ujutro nas je Paulino97, jedan od momaka donjeg čaka, izvestio da ona trojica nisu trgovci: jedan je poručnik, ostala dvojica nisu iz trgovačke struke. Do informacije je došao preko Kalikstove kćeri, koja je njegova verenica. Inti pošao s više ljudi i postavio im rok do 9.00 da se oficir preda, inače će svi biti streljani. Oficir se smesta pojavio, plačući. To je policijski potporučnik koga su poslali u pratnji jednog karabinjera i jednog učitelja Postrera Valjea, koji je došao kao dobrovoljac. Poslao ih pukovnik koji je smešten u tom malom naselju sa 60 ljudi. Trebalo je da za 4 dana izvide dug put, uključujući u njemu i neke druge tačke pored Oskure. Razmišljalo se o njihovom smaknuću, ali posle odlučih da ih vratimo uz strogo

upozorenje o pravilima rata. Ispitujući kako su uopšte prošli, ustanovljeno je da je Aniseto napustio stražu da bi pozvao Hulija, i da su tada i prošli; osim toga, Aniseto i Luis zatečeni su pri spavanju na straži. Kažnjeni su sa 7 dana ispomoći pri kuvanju a jedan bez prava na svinjetinu, pečenu i prženu, kao ni na čorbu, koje je inače bilo u izobilju. Uhapšeni će biti lišeni svih svojih stvari. 21. jun Stara{59}. Posle dva dana neprekidnog vađenja zuba, tokom kojih sam proslavio svoje ime Fernando Vadizub zvani Čako, zatvorio sam ordinaciju i krenuli smo po podne; jedva smo hodali nešto više od sata. Prvi put u ovom ratu jahao sam na mazgi. Trojica pritvorenika vođeni su sat vremena putem Moskere a zaplenjene su im sve stvari, uključujući tu i časovnike i espadrile. Mislili smo da povedemo i Kaliksta, predstavnika vlasti, kao vodiča, zajedno s Paulinom, ali je bio bolestan ili je odglumio bolest, pa smo ga ostavili uz stroga upozorenja koja verovatno neće mnogo pomoći. Paulino se obavezao da će stići u Kočabambu s mojom porukom. Biće mu predato pismo za Intijevu ženu, jedna poruka za Manilu i 4 saopštenja. U četvrtom se iznosi sastav naše gerile i razjašnjava se netačnost Intijeve smrti; to je [...]{60}. Videćemo da li sad možemo da uspostavimo vezu s gradom. Paulino simulirao da dolazi kao naš zarobljenik. Nadmorska visina: 750 m. 22. jun Efektivno pešačili oko tri sata, ostavljajući reku Oskuru ili Morokos da bismo stigli do izvora kod mesta zvanog Pasiones. Pogledali na karti i sve ukazuje na to da treba još najmanje 6 milja da bi se stiglo u Floridu i do prvog naseljenog mesta, Piraja, gde živi jedan Paulinov zet, ali Paulino ne zna put. Mislili da produžimo koristeći mesečinu, ali ne vredi s obzirom

na udaljenost na kojoj se nalazimo. Nadmorska visina: 950 m. 23. jun Hodali smo, efektivno, svega jedan sat jer se staza gubi pa smo proveli celo pre podne i deo popodneva da bismo je pronašli, a potom ostatak vremena da je prokrčimo za sutra. Noć San Huana nije bila tako hladna kao što bi se moglo očekivati s obzirom na narodno verovanje. Nadmorska visina: 1.050 m. Astma me ozbiljno drma a mala je zaliha lekova. 24. jun Ukupno prepešačili nekih 12 km, četiri efektivna sata. Povremeno put bio dobar i vidljiv; povremeno ga je trebalo izmisliti. Spustili se niz nestvarni greben sledeći trag goniča koji su terali stoku. Ulogorili se kod majušnog izvora u podnožju planine Duran. Radio javlja o borbama u rudnicima. Moja astma se pogoršava. Nadmorska visina: 1.200 m. 25. jun Nastavili putem što su ga stočari napravili iako ih nismo sustigli. Sredinom prepodneva naišli na spaljenu staju a jedan avion nadletao zonu. Ne doznasmo kakva je veza između ta dva događaja ali nastavljamo napred i u 16.00 stižemo do Piraja, gde živi Paulinova sestra. Tu su tri kuće od kojih je jedna napuštena, u drugoj nikog nema, a u trećoj je bila sestra sa četvoro dece, ali bez muža, koji ode s Panijagvom98, iz one druge kuće, u Floridu. Sve je izgledalo redovno. Na jedan kilometar dalje živi jedna Panijagvova kći i tu smo kuću odabrali za logorovanje, pošto smo kupili junicu koja je odmah žrtvovana. Koko, Hulijo, Kamba i Leon, poslati su do Floride u nabavku, ali su naišli na vojsku od nekih 50 ljudi, a očekuje ih se još više, dok ih ne bude 120–130. Gazda kuće je starac po

imenu Fenelon Koka99. Argentinski radio sopštio vest o 87 žrtava; Bolivijci prećutkuju broj (Siglo XX{61}). Moja astma se i dalje pogoršava i sad ne mogu čestito ni da spavam. Nadmorska visina: 780 m. 26. jun Crni dan za mene. Izgledalo je kao da će sve mirno proteći pa sam poslao petoricu vojnika da odmene one u zasedi na putu za Floridu, kad se začuše pucnji. Brzo smo pošli na konjima i zatekli čudan prizor: sred grobne tišine, na peščanoj plaži reke, na suncu su ležala tela četvorice mladih vojnika. Nismo mogli da im priđemo i uzmemo oružje jer nismo znali poziciju neprijatelja; bilo je pet sati po podne i čekali smo da se spusti noć pa da to uradimo: Migel javi da je sa svoje leve strane čuo zvuk lomljenja grana; Antonio i Pačo su krenuli da izvide, ali sam naredio da se ne puca nasumce. Skoro u istom trenu se začula pucanjava koja se odmah proširila na obe strane pa sam naredio povlačenje, jer bismo u takvim uslovima izvukli deblji kraj. Povlačenje se odužilo i utom nam stiže vest o dvojici ranjenih: Pombo je ranjen u nogu, a Tuma u stomak. Hitno smo ih odveli u kuću da bismo ih operisali što bolje možemo. Pomboova rana je površinska i samo će njegova nepokretljivost stvarati glavobolje, a Tumi je razneta jetra i utroba mu je probijena; umro je na operaciji. Tom smrću ja sam izgubio druga s kojim sam poslednjih godina bio nerazdvojan, koji mi je bio veran do kraja i taj gubitak ću od sada osećati kao da sam izgubio rođenog sina. Prilikom ranjavanja zatražio je da se meni preda njegov časovnik, pa kako to nisu učinili jer su se starali o njemu, on ga je skinuo i predao Arturu. Takav postupak pokazuje da je želeo da časovnik bude predat sinu koga nije ni upoznao, kao što sam i ja uradio sa časovnicima ubijenih drugova. Nosiću ga tokom celog rata. Natovarili smo njegov leš na mazgu i odneli ga daleko odavde da ga sahranimo.

Zarobljena su dva nova špijuna: jedan poručnik karabinjera i jedan karabinjer. Očitana im je bukvica pa su pušteni na slobodu, samo u gaćama, zato što je pogrešno protumačeno moje naređenje da im se oduzme sve što bi mogli da upotrebe. Krenuli s devet konja. 27. jun Pošto je završen mučan posao oko Tumine sahrane, nastavili smo put i tako tokom dana stigli u samu Teheriju. U 14.00 je krenula prethodnica na put od 15 km, a u 14.30 i mi. Put bio dug za nas koje je noć zatekla, pa smo morali da sačekamo mesečinu, i tako stigli u 2.30 u kuću Palize, odakle su vodiči. Nadmorska visina: 850 m. Gazdi kuće u Teheriji, koji je nećak stare Panijagve, predali dve životinje da bi ih joj vratio. 28. jun Pronađen vodič koji se za 40 pesa ponudio da nas odvede do raskršća puta koji vodi do kuće don Lukasa; ipak, ostali smo u kući pre toga. Pored nje je izvor. Kasno smo pošli. Ali poslednji, Moro i Rikardo, strašno su kasnili i nisam uspeo da čujem vesti. Postigli smo prosečnu brzinu od jednog kilometra na sat. Prema različitim verzijama vojske, ili neke njihove radio-stanice, govori se o 3 poginula i 2 ranjena prilikom okršaja s gerilcima u zoni Moskere; valjda se to odnosi na našu bitku iako su se videla, gotovo sasvim izvesno, 4 leša, osim ako neko nije uspeo savršeno da odglumi smrt. Kuća tog izvesnog Zee nije nastanjena, ali je u njoj bilo više krava čija su telad zatvorena. Nadmorska visina: 1.150 m. 29. jun Imao sam oštriji razgovor s Moroom i Rikardom zbog kašnjenja, a posebno s Rikardom. Koko i Dario iz prethodnice, zajedno s

Moroom, krenuli na put opremljeni rančevima natovarenim na konje. Njato nosi svoj, jer je zadužen za sve životinje. Osim toga, Pomboov i moj su na mazgi. Pombo je prilično lako uspeo da stigne na ravničarskoj kobili; smestili smo ga u kući don Lukasa100, koji živi na brdu, na 1.800 m nadmorske visine, a on bio sa dve kćeri: jedna od njih je kotuda{62}. Tu su još dve kuće: jedna pripada sezonskom radniku, gotovo prazna; druga, dobro opremljena. Noć kišna i hladna. Izveštaji govore o tome da je Barčelon na pola dana puta, ali, prema rečima seljaka koji stigoše putem, on je u vrlo lošem stanju; gazda kuće se ne slaže s tim već tvrdi da se može lako dovesti u red. Seljaci došli da obiđu onoga u drugoj kući pa bili zadržani jer su sumnjivi. Na putu sam se obratio našoj trupi, koju sada čine dvadeset četvorica. Među primernim ljudima naveo sam još jednog – Kineza; objasnio sam šta je za nas i lično za mene značila Tumina smrt, i da sam Tumu doživljavao kao sina. Prigovorio sam zbog nedostatka samodiscipline i sporosti marša te obećao da ću razjasniti još neke pojmove da nam se na zasedama ne desi ovo što nam se sada dogodilo: nepotrebni gubitak života zbog nepoštovanja pravila. 30. jun Stari Lukas dao neka obaveštenja o susedima, iz čega proizlazi da je vojska već bila ovde. Andulfo Dijaz, jedan od njihovih suseda, jeste generalni sekretar sindikata seljaka te oblasti – sindikata koji je u znaku barijentizma; drugi je stari brbljivac koji je pušten jer je paralizovan, a treći je kukavica, i on, po mišljenju ostalih seljaka, može lako da progovori, samo da sebi ne stvori neprilike. Stari obeća da će nas ispratiti i pomoći da prokrčimo put do Barčelona; i druga dva seljaka će nas pratiti. Proveli smo dan u odmaranju pošto je bio kišovit i neprijatan. Na političkom planu, najvažnija je zvanična izjava Ovanda101 da sam ovde. Uz to, rekao je da se vojska suočava sa savršeno pripremljenim gerilcima među kojima ima čak i vijetkongovskih

komandosa koji su savladali i najbolje severnoameričke pukove. Ona se zasniva na onome što je rekao Debre, koji je izgleda govorio više nego što treba, mada ne možemo znati kakve su posledice svega ovoga, niti okolnosti pod kojima je rekao to što je rekao, ako je uopšte i rekao. Takođe se pronose glasine da je Loro ubijen. Pripisuje mi se da sam onaj koji je podstrekao pobunu u rudnicima, u skladu sa planom iz Njakauazua. Stvar obećava; uskoro ću prestati da budem Fernando Vadizub. Primljena je poruka s Kube u kojoj objašnjavaju mali domet koji je gerilska organizacija postigla u Peruu, gde jedva da imaju ljudi i naoružanja, ali zato su potrošili brdo para, a govore i o navodnoj gerilskoj organizaciji između Paza Estensora, nekog pukovnika Seoanea i izvesnog Rubena Hulija, levičarskog bogatuna iz oblasti Panda; biće kod Gvajaramerina. To je [...]{63}. Mesečna analiza Negativne stavke su: nemogućnost da uspostavimo vezu s Hoakinom i postupni gubitak ljudi, od kojih svaki predstavlja težak poraz, mada vojska za to ne zna. Imali smo dve manje bitke u toku meseca, i tako vojsci naneli štetu u vidu 4 poginula i 3 ranjena, ako je verovati njenim sopstvenim podacima. Najvažnije karakteristike su: 1. Nastavlja se potpuno nepostojanje kontakata, što nas sada svodi na dvadeset četvoricu, koliko nas ima s ranjenim Pomboom i smanjenom pokretljivošću. 2. I dalje se oseća nedostatak zbog nepriključivanja seljaka. To je začaran krug: da bi se postiglo takvo priključenje, treba da stalno izvoditi akcije na nastanjenoj teritoriji, a za to nam je potrebno više ljudi. 3. Legenda o gerili raste kao kvasac; već se smatra da smo nepobedivi supermeni. 4. Nedostatak kontakata odnosi se i na Partiju, iako smo napravili pokušaj preko Paulina, a to može da urodi plodom.

5. Debre je i dalje glavna vest, ali sada je povezan s mojim slučajem, pri čemu se ja pojavljujem kao vođa ovog pokreta. Videćemo ishod ovog vladinog koraka, i da li je pozitivan ili negativan za nas. 6. Moral gerile je i dalje čvrst a njena borbena gotovost raste. Svi Kubanci su uzor u borbi i samo su dva ili tri Bolivijca slaba. 7. Vojska je i dalje nije primerena svom vojničkom poslu, ali zato vrši pritisak među seljacima, što ne smemo da smetnemo s uma, jer pretvara u doušnike sve članove bilo kakve zajednice, bilo putem zastrašivanja, bilo putem laži o našim ciljevima. 8. Masakr u rudnicima prilično nam osvetljava vidike pa ako bi se glas raširio dalje, bio bi to značajan činilac za raščišćavanje stvari. Naš najneodložniji zadatak jeste da iznova uspostavimo kontakt sa La Pazom i da dopunimo vojničku i lekarsku opremu pa da priključimo 50–100 ljudi iz grada, makar se u akciji broj boraca sveo na nekih 15–20.

Jul 1967 1. jul Iako se dan nije do kraja razvedrio, nastavili smo put Barčelona, na mapi upisan kao Barselona. Stari Lukas pritrča u pomoć kod krčenja puta, ali uprkos tome, put je i dalje prilično nepristupačan i klizav. Prethodnica krenula ujutro a mi u podne, provodeći celo popodne u penjanju i spuštanju kako bismo prešli greben. Morali smo da prenoćimo u prvom čaku, odvojeni od prethodnice, koja je produžila dalje. Bilo je tu i troje dece, koja su se prezivala Japez, veoma stidljive. Barijentos je održao konferenciju za štampu na kojoj je priznao da sam ja tu, ali je potvrdio da ću za nekoliko dana biti likvidiran. Izneo je uobičajenu gomilu gluposti, nazivajući nas pacovima i zmijama, a ponovio je svoju nameru da kazni Debrea. Nadmorska visina: 1.550 m. Zadržali seljaka po imenu Andres Koka, koga smo našli usput, i poveli sa sobom ostalu dvojicu, Rokea i njegovog sina Pedra. 2. jul Pre podne se pripojili prethodnici koja se bila ulogorila gore, u kući don Nikomedesa Arteage, gde je veliki rasadnik pomoranži pa su nam i cigare prodali. Glavna kuća je dole, na reci Piohera, i tamo smo se uputili i obilato jeli. Reka Piohera protiče potpuno priklještena klancem i njome može da se ide pešice samo nizbrdo, prema Angosturi; izlaz je prema Hunti, još jednoj prilično visokoj tački na reci, ali kad se prođe greben. Put je važan jer u stvari predstavlja raskrnicu. Ovo mesto se nalazi na svega 950 m i klimatske prilike su znatno umerenije; ovde čovek može da menja krpelje za druge pošasti. Sastavljeno je od kuće Arteage i nekoliko kućâ njegovih sinova; oni imaju malu plantažu kafe na kojoj rade nadničari iz obližnjih mesta, na određeno vreme. Sada je tu nekih 6

nadničara iz oblasti San Huan. Pomboova noga se ne isceljuje dovoljno brzo, možda i zbog beskrajnog truckanja na konju, ali ipak nema komplikacija, niti se od njih više strepi. 3. jul Ostali tamo ceo dan, ne bi li se Pomboova noga što više odmorila. Kupovine počinju da se odvijaju po visokim cenama, što čini da seljaci pomešaju strah sa računicom, pa nam onda nabavljaju što treba. Napravio sam za sve njih neke fotografije koje su me zainteresovale: videćemo kako ćemo ih razviti, uvećati, i dalje proslediti – 3 problema. Jedan avion je prošao po podne i neko uveče pomenu opasnost od noćnog bombardovanja pa su svi seljaci izašli napolje te smo morali da ih sustignemo i objasnimo da nema noćne opasnosti. Astma me i dalje rastura. 4. jul Sporo prevalili dve milje do Hunte, gde smo stigli u 15.30. Tu živi seljak po imenu Manuel Kariljo, koji nas je dočekao sav prestravljen. Obilato jeli, kao što je poslednjih dana inače uobičajeno, potom spavali u napuštenoj ruševini. Astma se baš okomila na mene i prvi put mi nije dala ni oka da sklopim. Nadmorska visina: 1.000 m. Pre dva dana prošlo 7 vojnika iz Fila, put Bermeha. 5. jul Čitava oblast, sve porodice sa osnovnim stvarima ili potrepštinama, svi su se dali u stanje mobilnosti, ne bi li izbegli odmazdu vojske. Pešačili smo izmešani s volovima, svinjama, kokoškama i ljudima, do Laguniljasa, odvajajući se od reke Piohera te nastavljajući jednom njenom pritokom Laguniljasom u dužini od jednog kilometra. Vodič nam je bio nesrećni seljak zvani Ramon, čija se porodica inače svega plaši u ovom kraju. Prenoćili kraj puta, usput sreli jednog od stričeva Sandovala Morona koji živi u San

Luisu i deluje kudikamo promućurnije. Nadmorska visina: 1.160 m. 6. jul Rano smo krenuli ka Penja Koloradi, prethodno prošavši kroz nastanjeno područje koje nas je sa užasom dočekalo. Predveče smo stigli u Alto Palermo, na 1.600 m nadmorske visine, pa smo tada počeli da silazimo, dole je valjda pulperija{64}, a u njoj smo stvarno pazarili, za svaki slučaj. Pošto se već spustila i noć, mi izbili na drum pored kojeg je samo kućerak stare udovice. Prethodnica se ne proslavi prilikom zaposedanja kuće usled neodlučnosti. Plan je bio da se zauzme vozilo koje dolazi iz Samaipate, da se ispitaju tekući uslovi, da se pođe tamo sa vozačem, te da se zauzme žandarmerijska stanica, pazari u apoteci, pretrese bolnica, kupi nešto konzervi i slatkiša, pa povratak. Plan je promenjen jer nije bilo vozila iz Samaipate, ali su zato stigle vesti o tome kako tamo ne zaustavljaju vozila, što će reći, rampa je podignuta. Za tu akciju su izabrani Rikardo, Koko, Pačo, Aniseto, Hulio i Kinez. Zaustavili su kamion iz Santa Kruza, bez novosti, ali iza njega je bio drugi, koji se zaustavio iz solidarnosti, pa je i on morao da bude zadržan; tada je počelo natezanje s jednom ženom koja je putovala kamionom a nije dopustila da njena kći izađe iz njega. Treći kamion se zaustavio da vidi šta se dešava i put je već bio zakrčen, kad je zbog opšte pometnje stao i četvrti. Stvari su sređene te je ostalo samo 4 vozila sa strane i jedan vozač koji je govorio o pauzi kad god bi bio upitan. Ljudi izašli jednim kamionom, stigli u Samaipatu, uhvatili dva karabinjera, potom i poručnika Vakaflora, lokalnog šefa, kao i jednog narednika, koga nateraše da izgovori lozinku te su munjevitom akcijom osvojili mesto sa 10 vojnika, nakon kratkotrajne pucnjave na vojnika koji se opirao. Uspelo se u zapleni 5 „mauzera“ i jednog BZ-30 pa je 10 zatvorenika prevezeno na kilometar od Samaipate, gde su ostavljeni goli. U pogledu snabdevanja, akcija je bila katastrofalna. Kinez

dozvolio da ga Pačo i Hulio povuku sa sobom pa nije kupljeno ništa od potrepština niti od lekova, pogotovo meni potrebnih, iako jesu kupljeni najnephodniji lekovi za gerilu. Akcija je izvedena pred celim narodom i gomilom putnika, tako da će odjeknuti kao barut. U 2.00 već smo iznova hodali, sa plenom. 7. jul Pešacili smo bez stajanja do polja šećerne trske, gde nas neki čovek beše lepo primio prošli put, na milju od Ramonove kuće. Strah i dalje vlada ljudima; čovek nam prodao prase i bio ljubazan, ali nas je upozorio da kod Ahosa ima 200 ljudi i da se njegov brat upravo vratio iz San Huana i javio da tamo ima još 100 vojnika. Hteo da izvadi nekima zube ali se ipak predomislio. Moja astma i dalje u porastu. 8. jul Hodali od kuće blizu polja šećerne trske do Piohere, uz oprez, ali sve je bilo čisto i nije bilo ni glasa od vojnika, a ljudi iz San Huana poriču da ih tamo uopšte ima. Izgleda da je to bila čovekova smicalica da bismo se mi izgubili. Prepešačili pored reke oko dve milje, do Piraja, a otuda još milju do jame, do koje stigosmo u sumrak. Blizu smo El Fila. Više puta sam sebi dao injekciju kako bih mogao da produžim dalje, a na kraju i rastvor adrenalina 1/900, spremljen inače za kolirijum. Ako Paulio nije obavio zadatak, moraćemo nazad do Njakauazua, da potražimo lekove za moju astmu. Vojska izdala saopštenje o akciji, priznajući jednu pogibiju, koja je svakako nastala u pucnjavi; Rikardo, Koko i Pačo zaposeli malu vojnu postavu. 9. jul Kad smo krenuli, zagubili smo put pa smo jutro proveli tražeći ga. U podne nastavili ne sasvim jasnim putem koji nas odvede do

najveće do sada dosegnute visine – 1.840 m; posle toga stigli do koliba, gde smo prenoćili. Nema izvesnosti o putu za El Filo. Radio preneo vest o sporazumu u 14 tačaka između radnika Katavija i „Siglo XX“ i preduzeća „Komibol“, što predstavlja potpuni poraz radnika. 10. jul Pošli smo kasno, jer se jedan konj bio zagubio, ali se posle pojavio. Prešli najvišu visinu od 1.900 m, slabo prometnim putem. U 15.30 stigli do koliba, gde smo odlučili da prenoćimo, ali neprijatno iznenađenje je bilo to što su se tu putevi završavali. Poslata je izvidnica da ispita ranije odbačene staze, ali one nisu vodile nikuda. Preko puta se vide čaka koja bi mogla da budu El Filo. Radio preneo vest o sudaru s gerilcima u zoni El Dorada, kojeg nema na mapi, a lociran je između Samaipate i reke Rio Grande; priznaju trojicu ranjenika a nama pripisuju dva poginula. S druge strane, izjave Debrea i Pelada nisu dobre; naročito su priznali interkontinentalne namere gerile, što nije trebalo da urade. 11. jul U povratku, ovog kišnog dana guste magle, izgubili smo sve puteve, i tako definitivo ostali otcepljeni od prethodnice, koja se spustila iznova otvarajaći jednu staru stazu. Ubili smo tele. 12. jul Proveli ceo dan u iščekivanju Migelovih vesti, ali Hulio se tek uveče pojavio s vešću da se bio spustio do potoka koji ide prema jugu. Ostali na istom mestu. Astma me rastura kao i obično. Sada radio javlja vest koja deluje verodostojno u najvažnijem: pominje se borba kod Ikire, s jednim mrtvim u našim redovima, čiji su leš odneli u Laguniljas. Euforija oko leša pokazuje da u tome ima nečega.

13. jul Pre podne smo silazili niz okomite padine, klizave zbog nepovoljnog vremena, i našli Migela u 11.30. Bio je poslao Kambu i Panča da istraže stazu koja se odvaja od one pored reke, pa su se vratili sat kasnije i javili da se vide čaka i kuće i da su bili na jednom napuštenom polju. Premestili smo se tamo i, sledeći tok malog potoka, stigli u prvu kuću, gde smo prenoćili. Gazda je stigao kasnije i obavestio nas da nas je videla jedna žena, majka lokalnog funkcionera, i da je po svoj prilici već obavestila vojnike smeštene na samom imanju El Fila, na milju odavde. Straža je držana cele noći. 14. jul Nakon noći neprekidne kišice, a i dan je bio takav, krenuli smo u 12.00 i poveli dvojicu vodiča, Pabla, funkcionerovog zeta, i Aurelija Mansilju, čoveka iz prve kuće. Žene ostale da plaču. Stigli smo do mesta gde se putevi račvaju: jedan vodi u Floridu i Moroko, drugi u Pampu. Vodiči predložili da pođemo putem za Pampu, odakle može da se nastavi deonicom koja je nedavno prokopana do Moskere i predlog je prihvaćen, ali kad smo odmakli nekih 500 m, pojavili se vojničić i seljak s tovarom brašna na konju, kao i s porukom za potporučnika El Fila od njegovog kolege u Pampi, gde ima 30 vojnika. Odlučili smo da promenimo pravac i pošli putem za Floridu, posle čega smo se i ulogorili. PRA102 i PSB103 napuštaju front revolucije, a seljaci upozoravaju Barijentosa o savezu s Falangom104. Vlast se ubrzano raspada. Šteta što u ovom času nemamo još 100 ljudi. 15. jul Malo smo hodali zbog rđavog puta, napuštenog pre mnogo godina. Na Aureliov predlog, ubili smo jednu funkcionerovu kravu i obilato se najeli. Astma je malo popustila. Barijentos najavio operaciju „Sintija“, da nas likvidira za nekoliko sati.

16. jul Marš započeli veoma sporo zbog teškog posla oko krčenja prolaza i životinje su se namučile zbog lošeg stanja puta, ali smo bez većih incidenata, na kraju dana stigli do brdske staze kojom je nemoguće nastaviti s natovarenim konjima. Migel i četvorica iz prethodnice nastavili napred i spavali odvojeno. Nije bilo bitnih vesti na radiju. Prešli visinu od 1.600 m blizu vrha Duran, koji nam je ostao s leve strane. 17. jul Nastavili sporo zbog stanja puta. Nadali smo se da ćemo stići do plantaže pomorandži koju vodič pomenu, ali smo našli samo sasušeno žbunje. Tu je ipak bio bunar pa smo se i ulogorili. Svega tri sata efektivno pešačili. Moja astma je mnogo bolje. Izgleda da ćemo naići na put kojim smo išli da bismo stigli u Piraj. Nalazimo se pored Durana. Nadmorska visina: 1.560 m. 18. jul Posle sata hodanja, vodič izgubi put i reče da ne zna više kuda bi trebalo ići. Najzad je pronađena stara staza i, dok se krčila, Migel pođe njome, presecajući brdo, pa je tako stigao do raskršća puta za Piraj. Kad smo stigli do potočića, gde smo se ulogorili, oslobođena su trojica seljaka i vojničić, pošto im je očitana bukvica. Koko pođe s Pablitom i Pačoom da ispita da li je Paulino nešto ostavio u rupi; treba da se vrate sutra uveče ako sve bude išlo po planu. Vojničić reče da će da dezertira. Nadmorska visina: 1.300 m. 19. jul Prevalili kratko rastojanje do starog logora i tamo ostali, uz

pojačanu stražu, da čekamo Kokoa, koji je stigao posle 18.00, javljajući da je tamo sve po starom: puška na svome mestu a nema Paulinovih tragova. Umesto toga, ima puno tragova koji ukazuju na prolazak trupe, a ona je ostavila tragova i u delu puta kojim mi idemo. Političke vesti odnose se na strahovitu krizu za koju se ne zna kako će se završiti. Za sada, poljoprivredni sindikati Kočabambe napravili političku partiju „Hrišćansko nadahnuće“ koja podržava Barijentosa, a ovaj traži da „ga puste da vlada 4 godine“; to je gotovo preklinjanje. Siles Salinas105 preti opoziciji našim dolaskom na vlast, što će svima doći glave, pa poziva na nacionalno jedinstvo proglašavajući u zemlji ratno stanje. S jedne strane, deluje molećivo, s druge, demagoški; verovatno se sprema neka smena. 20. jul Oprezno smo hodali dok nismo stigli do dve kućice gde smo zatekli jednog od Panijagvovih momaka i Paulinovog zeta. O samom Paulinu nisu ništa znali, osim da ga vojska traži zato što nas je vodio. Tragovi se odnose na grupu od nekih 100 ljudi koji su prošli nedelju dana posle nas i nastavili prema Floridi. Izgleda da je vojska imala 3 poginula i 2 ranjena u zasedi. Koko, s Kambom, Leonom i Hulijom, poslat da ispita Floridu i da tamo kupi šta nađe. Vratio se oko 4.00 sa nekim namirnicama i izvesnim Melgarom, vlasnikom dva od naših konja, čovekom koji je na raspolaganju za svaku uslugu, a koji ima i podrobne informacije, nimalo proizvoljne, iz čega se može zaključiti sledeće: 4 dana posle našeg polaska otkriven je Tumin leš, koga su životinje jele; vojska je odmakla tek sutradan posle borbe, pošto se pojavio poručnik koga ostavismo golog; akcija kod Samaipate poznata je do u tančine, ima tu i dodataka, i služi seljacima da prave sprdnju sa vojskom; pronašli Tuminu lulu i nekoliko razbacanih stvari, neki major po imenu Soperna delovao je kao naš polusimpatizer ili poštovalac; vojska je stigla do Kokine kuće, gde je Tuma izdahnuo, i otuda prešla u Teheriju, da bi se

vratila u Floridu. Koko je mislio da čoveka upotrebimo za prenošenje jednog pisma, ali sam ja pomilio da je obazrivije da ga prethodno isprobamo tako što ćemo ga slati da kupi nešto lekova. Ovaj Melgar nam je rekao da jedna grupa ljudi, a među njima i jedna žena, pokušava da se probije ovamo, i da je to saznao iz pisma koje je zvaničnik u Rio Grandeu bio uputio svom kolegi ovamo; pošto je čovek na putu za Floridu, poslali smo Intija, Kokoa i Hulija da ga ispitaju. Reče da nema podataka o nekoj drugoj grupi, ali generalno potvrdi reči onog drugog. Proveli pasju noć zbog kiše. Radio javio da je identifikovan leš ubijenog gerilca, koji bi bio Moises Gevara, ali Ovando je u vezi s tim bio veoma uzdržan na konferenciji za štampu a identifikaciju je pripisao Ministarstvu unutrašnjih poslova. Može da bude da je sve puka farsa, ili da je navodna identifikacija izmišljena. Nadmorska visina: 680. 21. jul Proveli dan u miru. Porazgovarano je sa starim Kokom o kravi koju nam beše prodao, a da nije njegova, potom reče da mu nije isplaćena, na kraju je uporno poricao sve; naterali smo ga da plati. Uveče pošli u Teheriju i kupili veliku svinju i čankaku{65}. Ti ljudi su vrlo lepo primili Intija, Benigna i Aniseta, koji su i pošli po te stvari. 22. jul Krenuli rano, s priličnim tovarom na ramenima i na životinjama, i s namerom da ostalima zavaramo trag o našem prisustvu. Napustili smo put koji vodi u Moroko i nastavili onim koji vodi u lagunu, na kilometar-dva prema jugu. Nažalost, ostatak puta nismo znali, pa smo morali da pošaljemo izvidnice. U međuvremenu, Mansilja i momak Panijagva pojaviše se iz lagune terajući stado. Upozoreni su da ništa ne kažu ali sad su stvari bile već bitno drugačije. Hodali smo nekoliko sati i spavali pored potoka čiji tok

vodi prema jugoistoku, prateći taj tok i druge manjevidljive staze u pravcu juga. Radio javlja da Bustosova (Pelaova) žena potvrđuje da me je videla ovde, ali kaže da je dolazila ovamo drugim poslom. Nadmorska visina: 640 m. 23. jul Ostali u istom logoru dok su dva izviđača poslata na oba moguća puta. Jedan od njih vodi do Rio Seka, na mestu gde mu Piraj predaje svoju vodu pre nego što je pesak upije, što će reći između zasede koju smo bili postavili i Floride; drugi vodi do koliba na dva-tri sata hoda i, prema Migelu, koji je obavio to izviđanje, otuda je moguće izbiti na Rositu. Sutra ćemo krenuti tim putem, koji može da bude jedan od onih koje je predlagao Melgar kada je razgovarao s Kokoom i Hulijom. 24. jul Pešačili tri sata sledeći istraženu stazu, koja nas je povela na preko 1.000 m nadmorske visine, i ulogorili se na 940, pored jednog potoka. Ovde prestaju putevi i sutra ceo dan mora da se posveti traženju najboljeg izlaza. Ovda ima nekoliko čaka u radu, što ukazuje na njihovu vezu s Floridom; možda je ovo mesto ono zvano Kanalones. Pokušavamo da dešifrujemo dugu poruku iz Manile. Raul se obratio novoj klasi oficira u školi „Maksimo Gomez“ i, između ostalog, osporio je ocene Čeha o članku o Vijetnamu. Drugovi me zovu novi Bakunjin i oplakuju prolivenu krv i onu koja bi bila prolivena u slučaju tri-četiri nova Vijetnama. 25. jul Proveli dan u odmoru i poslali tri izvidnice sa po dvojicom ljudi da ispitaju više mesta; Koko, Benigno i Migel su zaduženi za to. Koko i Benigno izbili na isto mesto i otuda može da se pođe za Moroko. Migel izvesti da se potok, sasvim izvesno, uliva u Rositu, i

da njima može da se hoda, iako put mora da se krči mačetom. Izveštava se o dvema akcijama: jednoj kod Taperasa a drugoj u San Huanu del Potreru, i njih nije mogla da izvede jedna ista grupa, usled čega se javlja sumnja o tome da li je to tačno i da li su činjenice verodostojne. 26. jul Beningno, Kamba i Urbano izabrani da prokrče put kroz potok, bežeći od Moroka, a ostatak ljudstva ostao u logoru i centar postavi jednu zasedu iza logora. Stanje redovno. Vesti o akciji u San Huanu del Potreru prenele i strane radiostanice sa obiljem podataka: zarobljavanje 15 vojnika i jednog pukovnika; svlačenje i puštanje na slobodu; naša tehnika. To mesto se nalazi s druge strane kolskog puta Kočabamba–Santa Kruz. Uveče održao mali govor o značaju 26. jula: pobuna protiv oligarhijâ i protiv revolucionarnih dogmi. Fidel spomenu i Boliviju. 27. jul Sve je bilo spremno da krenemo, i ljudi iz zasede imali su nalog da tako postupe odmah u 11.00, kada, svega nekoliko minuta pre tog časa, stiže Vili i javi da je vojska svud naokolo; sam Vili pošao tamo, s Rikardom, Intijem, Kinezom, Leonom i Eustakiom, koji su, zajedno sa Antoniom, Arturom i Čapakom, izveli akciju. Ona se ovako odigrala: 8 vojnika se pojavilo u špicu, hodali su prema jugu sledeći stari puteljak i vratili se, neko vreme tukli minobacačem i davali znake krpom. U nekom času čulo se dozivanje izvesnog Melgara106, koji bi mogao da bude onaj iz Floride. Nakon kratkog odmora, njih osmorica vojničića započeli marš prema zasedi. Samo su četvorica upala u nju jer su ostali išli laganije; trojica su mrtva a možda i četvrti, koji je u svakom slučaju ranjen. Povukli smo se ne oduzimajući im oružje i opremu, zbog otežanih uslova, i krenuli niz potok. Iza ušća ovog i još jednog potoka, u jednom malom kanjonu postavljena nova zaseda, a konji otišli dalje, dokle dopire put.

Astma me je namučila a pri kraju su mi bedna sredstva za smirenje. Nadmorska visina: 800 m. 28. jul Koko, sa Pačoom, Raulom i Anisetom, poslat da pokrije ušće reke za koju smo mislili da je Suspiro. Malo se hodalo, krčeći put kroz prilično tesan kanjon. Ulogorili se odvojeni od prethodnice jer je Migel suviše odmakao u odnosu na konje, čije noge propadaju u pesak ili zadobijaju rane zbog kamenja. Nadmorska visina: 760 m. 29. jul Nastavili da idemo kanjonom koji silazi k jugu s dobrim skloništima sa strane, u području s dosta vode. Otprilike u 16.00 sastali se s Pablitom, koji izvesti da se nalazimo kod ušća Suspira i da je stanje redovno; za trenutak pomislih da to nije kanjon Suspira, zbog stalnog pravca k jugu, ali na poslednjoj okuki skreće prema zapadu i uliva se u Rositu. Otprilike u 16.30 stigla pozadina i rešio sam da nastavimo put kako bismo se udaljili od ušća, ali se ne usudih da zahtevam neophodan trud da bi se stiglo dalje od Paulinovog čaka, pa smo se ulogorili pored puta, na sat hoda od ušća Suspira. Uveče sam dao reč Kinezu kako bi se osvrnuo na nezavisnost svoje zemlje, 28. jula, i potom objasnio zašto je ovaj logor loše postavljen, tako da sam naredio pokret u 5.00 i krenusmo u pravcu Paulinovog čaka. Radio Havana javlja o zasedi u kojoj su upali neki pripadnici vojske, koji su spušteni helikopterom, ali nije se dobro čulo. 30. jul Astma me je prilično namučila pa sam probdeo celu noć. U 4.30, dok je Moro kuvao kafu, javio je da vidi kako jedna baterijska lampa prelazi reku. Migel, koji je bio budan jer je trebalo da pođe na

smenu straže, i Moro, pošli da zaustave namernike. Iz kuhinje sam čuo ovakav razgovor: „Stoj, ko ide?“ „Odred Trinidad.“ Tad je i počela pucnjava. Ubrzo je Migel stigao donoseći jedan M1 i redenike ranjenika, kao i vest da ih je 21 na putu prema Abapou, a da ih u Moroku ima 150. Pričenjene su im još neke štete, ali se ne mogu tačno odrediti zbog sveopšte pometnje. Puno je vremena trebalo da se natovare konji, a Negro se izgubio sa sekirom i minobacačem, koji beše zaplenio neprijatelju. Bilo je već blizu 6.00 a vreme se dalje gubilo jer je neki tovar ispao. Završni ishod bio je taj što smo kod poslednjih paljbi bili pod vatrom vojničića, a oni se osokolili. Paulinova sestra bila u svom čaku i primi nas sasvim mirno, javljajući da su svi Morokanci pohapšeni i prebačeni u La Paz. Požurio sam ljude i s Pomboom, opet pod neprijateljskom vatrom, prešao kanjon reke gde se završava put i gde se najzad može organizovati odbrana. Poslao sam Migela, s Kokoom i Hulijom, da preuzme prethodnicu dok ja podbadam konjicu. Njih sedmorica iz prethodnice ostala su da pokriju povlačenje, a četvorica iz pozadine i Rikardo, koji beše zaostao, da pojačaju odbranu. Benigno, s Darijom, Pablom i Kambom, bio je u desnom krilu; ostali na levom. Upravo sam bio izdao naređenje o odmoru kod prve prihvatljive pozicije, kad utom stiže Kamba da javi kako su Rikardo i Aniseto pali dok su prelazili reku; poslao sam Urbana, sa Njatom i Leonom i dva konja, po Migela i Hulija, a Kokoa ostavio na straži, malo ispred. Ovi su prošli ne dobijajući moje instrukcije i, ubrzo, evo ga opet Kamba, da javi kako je njega, Migela i Hulija iznenadio veći broj vojnika dok su se probijali, te da se Migel povukao očekujući instrukcije. Iznova mu poslah Kambu, sada sa Eustakiom, pa smo ostali samo Inti, Pombo, Kinez i ja. U 13.00 poslao sam po Migela, ostavio Hulija kao stražu ispred i povukao se s grupom ljudi i konjima. Kad smo stizali do mesta gde je Koko držao stražu, sustigli nas s vešću da su se svi preživeli vratili, ali da

je Raul ubijen, a Rikardo i Pačo ranjeni. Stvari su se ovako dogodile: Rikardo i Aniseto neoprezno prešli po čistini pa je prvi ranjen. Antonio je organizovao jednu vatrenu liniju i između Artura, Aniseta i uspeli da izvuku Pača, ali su tada njega ranili i ubili Raula, koji dobi metak u usta. Povlačenje je mukotrpno obavljeno, jer je trebalo izvući oba ranjenika, a Vili i Čapako, naročito ovaj poslednji, nisu dovoljno sarađivali. Potom im se pridružio Urbano sa svojom grupom i konjima, kao i Benigno sa svojima, čime su ostavili nezaštićeno drugo krilo, i tako su vojnici pojurili napred i iznenadili Migela. Posle tegobnog marša po brdu, izbili su na reku i pridružili nam se. Pačo bio na konju, ali Rikardo ne može da jaše pa je morao da bude donet na nosilima. Poslao sam Migela, s Pablitom, Dariom, Kokoom i Anisetom, da zaposedne ušće prvog potoka, s desne obale, dok mi ukazujemo pomoć ranjenicima. Pačo ima površinsku ranu koja se proteže po stražnjici i zahvata kožu testisa, ali Rikardo je u teškom stanju a poslednja plazma je nestala zajedno sa Vilijevim rancem. U 22.00 Rikardo izdahnu pa smo ga sahranili blizu reke, na skrovitom mestu, da ga vojnici ne bi otkrili. 31. jul U 4.00 krenuli rekom, i nakon jedne prečice, nastavili nizvodno ne ostavljajući tragove, da bismo ujutro stigli do potoka gde je Migel bio u zasedi, ali on nije razumeo naređenje pa je ostavio tragove. Pošli uzvodno nekih 4 km i zašli u brdo, uklanjajući svoje tragove, te se ulogorili blizu pritoke potoka. Uveče objasnio greške akcije: 1. loša pozicija logora; 2. loše raspolaganje vremenom, što im je omogućilo da pucaju na nas; 3. prekomerna opuštenost, što je dovelo do Rikardove, a potom i Raulove pogibije, i to prilikom pokušaja izvlačenja ranjenika; 4. neodlučnost u spasavanju celokupne vojne opreme. Izgubljeno je 11 ranaca s lekovima, durbinima i nekim

kompromitujućim materijalima, kao što su kasetofon gde se presnimavaju poruke iz Manile, Debreova knjiga s mojim beleškama i jedna knjiga Trockog, ne računajući političko blago koje za vladu predstavlja ovakav rasplet i samopouzdanje koje vojnici stiču na osnovu toga. Računamo da oni imaju bar dvojicu poginulih pa čak i petoricu ranjenih, ali postoje dve protivrečne vesti: jedna, koju je pustila vojska, govori o četvorici poginulih i četvorici ranjenih 28. jula, a druga, iz Čilea, pominje šestoricu ranjenih i četvoricu poginulih 30. jula. Kasnije vojska izdaje drugo saopštenje kojim javlja da je nađen jedan leš i kako je jedan potporučnik van životne opasnosti. Što se tiče naših poginulih, o Raulu gotovo da i nema šta da se kaže, budući da je bio povučen u sebe; nije bio naročito borben ni vredan, ali je primetno bilo njegovo stalno zanimanje za politička pitanja, iako ih nikad sam nije postavljao. Rikardo je bio najnedisciplinovaniji u kubanskoj grupi i on je bio najneodlučniji u pogledu svakodnevnih odricanja, ali bio je odličan borac i stari drugar u pustolovinama kod prvog poraza na Kubi, zatim u Kongu, i sada, evo, ovde. To je još jedan značajan gubitak s obzirom na njegove ukupne kvalitete. Nas ima dvadeset dvojica, od toga, ranjeni: Pačo i Pombo, i ja, sa astmom u usponu. Mesečna analiza Nastavljaju se slabosti od prošlog meseca, tj. nemogućnost kontaktiranja s Hoakinom i sa inostranstvom, i gubitak ljudi, sada nas ima 22, sa 3 bogalja, uključujući tu i mene, što umanjuje našu pokretljivost. Imali smo 3 okršaja, računajući i zauzimanje Samaipate, kada smo vojsci načinili gubitak u vidu nekih 7 poginulih i 10 ranjenih, to su aproksimativne cifre na osnovu konfuznih saopštenja. Naši gubici su 2 čoveka i 1 ranjenik. Najvažnije karakteristike su: 1. Nastavlja se potpuni nedostatak kontakata. 2. I dalje se oseća nedostatak zbog slabog priključivanja seljaka, mada već ima nekih ohrabrujućih nagoveštaja kod načina na koji

su nas dočekali naši stari znanci među seljacima. 3. Legenda o gerilama dobija kontinentalne dimenzije; Onganija107 zatvara granicu i Peru preduzima mere opreza. 4. Propao je pokušaj uspostavljanja kontakta preko Paulina. 5. Moral i iskustvo gerile uvećavaju se u svakoj borbi: slabi su Kamba i Čapako. 6. Vojska i dalje nastupa nasumce, ali ima jedinica koje deluju borbenije. 7. Politička kriza se zaoštrava u vladi, ali SAD daju manje kredite koji su od velike pomoći u ublažavanju bolivijskog nezadovoljstva . Najhitniji zadaci su: Da se ponovo uspostave kontakti, da se priključe borci i da se pribave lekovi.

Avgust 1967 1. avgust Miran dan: Migel i Kamba započeli stazu ali odmakli su svega nešto više od kilometra s obzirom na težak teren i bujnu vegetaciju. Ubili smo ždrebe od kojeg ćemo imati mesa za 5–6 dana. Napravljeni su mali rovovi da bi se vojsci postavila zaseda ako se pojavi s te strane. Plan je da ih pustimo da prođu ako dođu sutra ili prekosutra i ne otkriju logor, pa da ih potom napadnemo. Nadmorska visina: 650 m. 2. avgust Izgleda da je staza dobro odmakla zahvaljujući Benignu i Pablu. Trebalo im je skoro dva sata da se vrate u logor s kraja probijene staze. Radio ne daje vesti o nama nakon što je javio da je prebačen leš jednog „antisocijalnog tipa“. Astma se baš okomila na mene a ja sam potrošio poslednju antiastmatičnu injekciju; ostaju samo tablete, za oko 10 dana. 3. avgust To s putem ispade čisti fijasko. Migelu i Urbanu bilo potrebno 57 minuta da se danas vrate; odmiče se vrlo sporo. Nema vesti. Pačo se dobro oporavlja, ja sam, međutim, loše; i dan i noć su bili pravo mučenje za mene a ne nazire se izlaz u kratkom roku. Probao sam intravenoznu injekciju novokaina, bez rezultata. 4. avgust Ljudi stigli u kanjon koji ide prema jugozapadu i može biti da se izliva u potocima koji se ulivaju u Rio Grande. Sutra će dva puta po dvojica krenuti u raskrčivanje a Migel će poći našom stazom da ispita ono što izgleda kao stari čako. Moja astma se malo primirila.

5. avgust Benigno, Kamba, Urbano i Leon rasporedili se u parove da bi više odmakli, ali su izbili u potok koji se uliva u Rositu pa su nastavili preko polja. Migel pođe da ispita čako, ali ga nije našao. Nema više konjskog mesa; sutra ćemo pokušati da upecamo nešto a prekosutra ćemo žrtvovati još neku životinju. Sutra ćemo se probiti do novog izvora. Moja astma bila neumoljiva; uprkos tome što mi je razdvajanje mrsko, moraću da pošaljem jednu grupu napred; Benigno i Hulio se ponudili kao dobrovoljci; ostaje da se ispita Njatova spremnost. 6. avgust Preseljen logor. Nažalost, nije bilo tri sata hoda, već jedan, što pokazuje da smo još uvek daleko. Benigno, Urbano, Kamba i Leon i dalje krče mačetama, dok su Migel i Aniseto pošli u istraživanje novog potoka do njegovog uviranja u Rositu. Do večeri se nisu bili vratili zbog čega su preduzete mere predostrožnosti, pogotovo što sam ja čuo neki udaljeni prasak minobacača. Inti, Čapako a potom i ja, rekli smo nekoliko reči u vezi s današnjim danom, Danom nezavisnosti Bolivije. Nadmorska visina: 720 m. 7. avgust U jedanaest pre podne mislio sam da Migela i Aniseta više nema pa sam naredio Benignu da vrlo oprezno krene prema ušću u Rositu i ispita kojim su putem pošli, i da li su uopšte stigli tamo. Međutim, nestali su se pojavili u 13.00; imali su teškoća oko iznalaženja puta pa ih je noć uhvatila a da nisu stigli do Rosite. Migel mi je priredio čašu žuči. Ostali smo u istom mestu, ali mačetari su našli još jedan potok pa ćemo sutra ići do njega. Danas uginuo stari konj Anselmo, te nam ostaje samo još jedan za vuču. Moja astma se nastavlja bez promene, ali lekovi ponestaju. Sutra ću doneti neku odluku o slanju

jedne grupe do Njakauazua. Danas se navršava tačno 9 meseci od mog dolaska i našeg osnivanja gerile. Od šestorice prvih, dvojica su poginula, jedan je nestao, a tu su i dva ranjena; ja sa astmom, a ne znam kako da joj stanem na put. 8. avgust Hodali smo nešto oko jednog sata, koji je za mene bio kao dva zbog iscrpljenosti kobile; u jednom trenutku ubo sam je nožem u vrat i napravio joj priličan rez. Novi logor mora da je poslednji sa vodom sve dok ne stignemo do Rosite ili reke Rio Grande; mačetari se nalaze na 40 minuta odavde (2–3 km). Odredio sam grupu od 8 ljudi da obave sledeći zadatak: sutra polaze odavde i hodaju ceo dan; prekosutra se vraća Kamba sa izveštajem, naksutra treba da se vrate Pablito i Dario sa vestima toga dana; ostala petorica nastavljaju do Vargasove kuće i tamo se vraćaju Koko i Aniseto da jave kako stoje stvari; Benigno, Hulio i Njato nastavljaju da slede Njakauazu, da potraže moje lekove. Moraju da idu veoma oprezno da bi izbegli zamke; mi ćemo ih pratiti, i mesto okupljanja je ili Vargasova kuća, ili, zavisno od naše brzine, ono poviše potoka, koji je ispred pećine na rekama Rio Grande, Masikuri (Onorato) ili Njakauazu. Vojska je objavila da je otkriveno skladište oružja u jednom od naših logora. Uveče sam okupio sve i održao im sledeći govor: Nalazimo se u teškoj situaciji. Pačo se oporavlja, ali ja sam prava olupina i epizoda sa malom kobilom pokazuje da u ponekom trenutku gubim kontrolu. To će se promeniti, ali okolnosti moraju jednako da se odnose na sve i ko ne bude kadar da se nosi s tim, neka kaže. Ovo je čas kada treba doneti krupne odluke, ova vrsta borbe pruža nam priliku da postanemo revolucionari, to je najviši stupanj koji ljudski rod može da dosegne, ali takođe nam omogućuje da položimo ispit čovečnosti; oni koji ne mogu da dosegnu ta dva stupnja, treba to i da kažu i da napuste borbu. Svi Kubanci i neki Bolivijci su se izjasnili da će ostati do kraja; Eustakio isto tako, ali je prigovorio što Muganga nosi ranac na mazgi umesto da nosi drva, što je izazvalo

ljutiti odgovor prozvanog. Hulio opomenu Moroa i Pačoa zbog sličnih okolnosti i opet ljutiti odgovor, sada Pačoa. Zaključio sam raspravu rekavši da se ovde raspravlja o dvema stvarima veoma različitog reda: jedna je da li je ko spreman da nastavi ili nije, druga – male trzavice ili unutrašnji problemi gerile, što oduzima značaja najvažnijoj odluci. Nije mi se dopao pristup Eustakija i Moroa, ali ni Moroov i Pačoov odgovor; ukratko, treba da budemo revolucionarniji i da služimo za primer. 9. avgust Ujutro krenula osmorica izviđača. Mačetari – Migel, Urbano i Leon – udaljili se još 50 minuta od logora. Otvorili mi čir na peti tako da mogu da se oslonim na stopalo, ali još me sve boli i imam groznicu. Pačo je odlično. 10. avgust Antonio i Čapako pošli u lov iza svog položaja, i ulovili jednu urinu ili ćurku. Ispitali prvi logor, gde nema novosti, i doneli tovar pomorandži. Pojeo sam dve i odmah sam dobio napad astme, ali ne jake. U 13.30 stigao Kamba, jedan od osmorice, sa sledećim vestima: juče spavali bez vode i danas nastavili do 9.00, a da je nisu našli. Benigno prepoznao mesto pa će krenuti prema Rositi ne bi li došao do vode, Pablo i Dario će se vratiti ako stignu do vode. Dugi Fidelov govor u kojem oštro napada tradicionalne partije, a naročito venecuelansku; izgleda da je iza kulisa bila poveća svađa. Opet su mi lečili stopalo; bolje mi je, ali nisam dobro. Uprkos svemu, sutra treba da krenemo da bismo svoju bazu više približili mačetarima koji su samo odmakli 35 min. u toku dana. 11. avgust Raskrčitelji sporo napreduju. U 16.00 stigli Pablo i Dario sa Benignoovom porukom kojom javlja da je blizu Rosite i da računa

da mu treba tri dana do Vargasove kuće. Pablito krenuo u 8.15 sa izvora gde su prenoćili i oko 15.00 naišao na Migela, što znači da treba još puno da se stigne. Izgleda da ćurka škodi mojoj astmi, jer sam imao mali napad, pa sam je poklonio Pačou. Promenili logor da bismo se smestili pored novog potoka koji u podne nestaje a u ponoć se ponovo pojavljuje. Padala je kiša ali nije hladno, mnogo kukaca. Nadmorska visina: 740 m. 12. avgust Sivi dan. Mačetari sporo napreduju. Ovde nije bilo novosti niti mnogo jela; sutra ćemo žrtvovati još jednog konja koji će morati da potraje 6 dana. Astma mi je stacionirana na podnošljivom nivou. Barijentos najavio propast gerilaca i ponovo pripretio intervencijom na Kubu; mamlaz kao i obično. Radio javio borbu blizu Monteaguda s jednim smrtnim ishodom na našoj strani: Antonio Fernandez de Tarata. Dosta je slično Pedrovom stvarnom prezimenu, De Tarata. 13. avgust Migel, Urbano, Leon i Kamba pošli da se ulogore kod potoka koji je Benigno otkrio i da otuda nastave. Nose hranu za 3 dana, što će reći komade Pačoovog konja, koji je danas žrtvovan. Ostaju 4 životinje, a kao da sve ukazuje na to da će morati da se žrtvuje još jedna pre nego što dođemo do hrane. Ako je sve išlo prema predviđenom planu, Koko i Aniseto treba sutra da budu ovde. Arturo je ulovio dve ćurke koje su mi prosleđene, budući da kukuruza gotovo i nema više. Čapako pokazuje sve više znakova neuravnoteženosti, Pačo se oporavlja dobrim tempom a moja astma od juče pokazuje rastuću tendenciju; sada uzimam 3 tablete na dan. Noga je bezmalo u redu. 14. avgust

Crni dan. Bio je siv što se tiče aktivnosti i nije bilo nikakvih novosti, ali je uveče na vestima javljeno da je zauzeto skrovište, i to ono u koje su se bili uputili naši što sam ih poslao; vest je data s tako preciznim pojedinostima da se više u to ne može sumnjati. Sada sam osuđen da trpim astmu na neodređeno vreme. Takođe su nam zaplenili svakojaka dokumenta i fotografije. To je najteži udarac koji su nam zadali do sada; neko je izvršio provalu. Ko, to je nepoznanica. 15. avgust Rano sam poslao Pablita s porukom za Migela, da odredi dva čoveka kako bi potražili Benignoa, ukoliko Koko i Aniseto ne stignu, ali se s njima sreo na putu pa su se sva trojica vratila. Migel poručuje da će ostati gde ga noć zatekne i da mu doturim malo vode. Dario je poslat uz napomenu da ćemo sutra rano ujutro, u svakom slučaju, krenuti, ali sada se sreo sa Leonom, koji dođe da javi da je put potpuno prokrčen. Jedna stanica u Santa Kruzu uzgred izvestila da je vojska zarobila dvojicu108 iz grupe Mujumpampe, grupe koja je, više u to nema sumnje, svakako Hoakinova, te mora da je prilično pritešnjena, pogotovo ako su ta dvojica i progovorila. Bilo je hladno ali nisam proveo rđavu noć; treba da mi se otvori još jedan čir na istoj nozi. Pačo se potpuno oporavio. Javljeno o još jednom okršaju u Čuhuajaku, bez gubitaka kod vojske. 16. avgust Efektivno smo hodali tri sata i četrdeset minuta, relativno dobrim putem, i jedan sat smo odmarali. Mazga me je izbacila iz sedla kad se ubola na jednu granu, ali nisam se povredio; noga je bolje. Migel, Urbano i Kamba nastavili raskrčivanje mačetama i stigli do Rosite. Danas je trebalo da Benigno i njegovi drugovi stignu do pećine, a avioni su više puta nadletali zonu. Može da bude zbog nekog traga

koji su oni ostavili blizu Vargasa ili postoji neka trupa koja se spušta Rositom, ili koja napreduje pored reke Rio Grande. Uveče upozorio ljude na opasnost u slučaju da vojska pređe reku, pa su za sutra preduzete mere predostrožnosti. Nadmorska visina: 600 m. 17. avgust Rano smo krenuli i stigli na Rositu u 9.00. Tamo se Kokou učinilo da je čuo dva pucnja pa je postavljena zaseda, ali se ništa nije dogodilo. Ostatak puta bio je spor zbog stalnog gubljenja i pogrešnih tumačenja, pa se u Rio Grande stiglo u 16.30, i tamo smo se ulogorili. Mislio sam na produžimo zahvaljujući mesečini, ali ljudi su bili veoma umorni. Ostaje nam konjskog mesa za dva dana, ako se racionalno upotrebljava; za mene, motea za jedan. Moraće još jedna životinja da bude žrtvovana, po svemu sudeći. Radio javio da će biti podneti dokumenti i dokazi o postojanju 4 skrovišta na Njakauazuu, što znači da su takođe zauzeli i Majmunsku jamu. Astma se smilovala, ako se sve uzme u obzir. Nadmorska visina: 640 m. (Što je pomalo nelogično, ako smo juče bili na 600 m.) 18. avgust Krenuli ranije nego obično, ali smo morali da pređemo 4 gaza, od kojih je jedan bio nešto dublji, i da krčimo put na nekoliko mesta, zbog čega smo stigli na potok tek u 14.00, a ljudi pali kao pokošeni da se odmore. Nije bilo više aktivnosti. Nad celim krajem se izdižu snežni oblaci a noći su i dalje hladne. Inti mi predočio da Kamba hoće da ode; kaže, njegove fizičke mogućnosti su iscrpljene, a osim toga, ne vidi kakva je perspektiva borbe. Naravno, to je tipičan primer kukavičluka i u tom slučaju je bolje da ga pustimo, ali sada poznaje naš budući put kojim ćemo pokušati da se spojimo sa Hoakinom, pa ne može da ode. Sutra ću porazgovarati s njime i sa Čapakom.

Nadmorska visina: 680 m. 19. avgust Migel, Koko, Inti i Aniseto pošli da ispitaju okolinu ne bi li našli najbolji put do Vargasove kuće, gde izgleda da se nalazi jedan odred, ali nema ništa novo i čini se da moramo da nastavimo starom stazom. Arturo i Čapako krenuli u lov i ulovili jednu urinu, a sam Arturo, dok je bio na straži sa Urbanom, ulovio je jednu antu, što je uznemirilo logor jer se čulo 7 hitaca. Od ovog ulova imaćemo mesa za 4 dana, jedan dan meso urine, a ima zaliha pasulja i sardina: ukupno 6 dana. Izgleda da beli konj, sledeći na spisku, ima izgleda da se spase. Porazgovarao sam s Kambom i rekao mu da neće moći da ode dok se ne dovede do kraja naš sledeći potez, a to je naše spajanje sa Hoakinom. Čapako reče da neće da ode jer bi to bio kukavičluk, ali da želi neku nadu da će moći da ode za 6 meseci, godinu dana; dao sam mu tu nadu, on je pričao gomilu nepovezanih stvari. Nije dobro. Vesti su pune Debrea, o ostalim optuženima ni reči. Nijedna vest od Benignoa; već bi mogao da bude ovde. 20. avgust Mačetari – Migel i Urbano – i moji „javni radnici“ Vili i Dario, slabo su odmakli, te odlučismo da ostanemo još jedan dan ovde. Koko i Inti nisu ništa ulovili, ali Čapako ulovi jednog majmuna i jednu urinu. Ja sam jeo urinu i u ponoć dobio jak napad astme. Lekar i dalje boluje od nekakvog lumbaga koji ga potpuno čini invalidom. Nema vesti od Beningnoa, od ovog časa treba se zabrinuti. Radio javlja o prisustvu gerilaca na 85 km od Sukrea. 21. avgust Još jedan dan na istom mestu i još jedan dan bez vesti o Benignou i njegovim drugovima. Ulovljeno pet majmuna: četiri Eustakio dok

je lovio i jednog Moro, kad je prolazio blizu; ovaj se i dalje žali na svoj lumbago pa mu je dat jedan meperidin. Moja astma je nespojiva sa mesom od urine. 22. avgust Najzad se pokrenusmo, ali je pre toga bila uzbuna jer su videli nekog čoveka koji je, izgleda, bežao preko plaže; ispostavilo se da je to Urbano, koji se bio izgubio. Dao sam lokalnu anesteziju Lekaru i s time je bio u stanju da ide, na kobili, mada je stigao pod bolovima. Ipak izgleda kao da mu je malo bolje; Pačo je put prevalio pešice. Ulogorili smo se na desnoj obali i ostaje još samo jedna deonica za mačetiranje kako bi put do Vargasove kuće bio spreman; ostaje nam meso ante za sutra i prekosutra, a od sutra nema više lova. Nema vesti od Benignoa, ima 10 dana kako su se odvojili od Kokoa. Nadmorska visina: 580 m. 23. avgust Dan je bio veoma naporan jer je trebalo obići vrlo nepristupačnu stenu; beli konj nije hteo da ide pa su ga ostavili ukopanog u blato, ne koristeći čak ni njegove kosti. Stigli smo do male lovačke kolibe s tragovima da je skoro bilo ljudi u njoj, postavili smo zasedu i ubrzo su posle toga dvojica upala. Njihov izgovor je da imaju 10 postavljenih zamki i da su pošli da ih pregledaju; kažu da je vojska u Vargasovoj kući, u Tatarendi, Karagvatarendi, Ipiti i Njumau, i da je pre nekoliko dana bio okršaj u Karagvatarendi s ranjenim vojnikom. Ljudi najaviše da će vojska sutra doći na pecanje, dolaze u grupama od 15 do 20 ljudi. Razdeljena anta i nešto ribe koja je ulovljena dinamitom; ja jeo pirinač, koji mi veoma prija; Lekar je nešto bolje. Najavljeno odlaganje Debreovog suđenja za septembar. Nadmorska visina: 580 m. 24. avgust Znak za ustajanje dat u 5.30 pa smo krenuli prema klisuri kojom

hoćemo da idemo. Prethodnica je započela marš i već je bila prevalila nekoliko metara, kada se trojica seljaka pojaviše s druge strane. Pozvan je Migel s njegovim ljudima i svi postaviše zasede, a pojavi se osam vojnika. Instrukcije su bile da ih pustimo da pređu reku preko gaza preko puta pa da pucamo u njih čim stignu, ali vojnici nisu prešli reku; samo su kružili okolo i prošli pored naših pušaka a mi nismo pucali u njih. Uhapšeni civili kažu da su samo lovci. Migel i Urbano poslati s Kambom i Dariom i Ugom Guzmanom, lovcem, da bi sledili stazu koja skreće prema zapadu, ali se ne zna gde joj je kraj. Mi ostali u zasedi ceo dan. Uveče se mačetari vratili sa zamkama, jednim kondorom i lešinom mačke, sve je završilo zajedno s poslednjim komadom ante; ostaje pasulj i ono što bude ulovljeno. Kamba doseže sámo dno svog moralnog posrnuća: sad se već i trese od samog pomena vojske. Lekar i dalje ima bolove i uzima talamonal; ja prilično dobro, ali glad me užasno mori. Vojska izdala saopštenje u kojem javlja da je našla još jednu jamu i da ima dvojica lakših ranjenika na njenoj strani i „gubitaka kod gerilaca“. Radio Havana javlja o jednoj nepotvrđenoj borbi kod Taperiljasa, s jednim ranjenikom u redovima vojske. 25. avgust Dan protekao bez novosti. Znak za ustajanje dat u 5.00 i mačetari poranili; vojska, njih sedmorica, stigla na nekoliko koraka od naše pozicije, ali nisu pokušali da pređu. Izgleda da svojom pucnjavom dozivaju lovce; sutra ćemo ih napasti, ako se ukaže prilika. Staza nije dovoljno napredovala jer Migel htede da se konsultuje sa Urbanom i ovaj je to pogrešno preneo, i to u vreme kada ne može ništa da se uradi. Radio je javio o borbi kod Monte Dorada, koji izgleda da je pod Hoakinovom jurisdikcijom, kao i o prisustvu gerilaca na 3 km od Kamirija. 26. avgust

Sve je pošlo naopako: došla njih sedmorica, ali su se razdelili – petorica niz reku, dvojica da je pređu. Antonio, koji je bio zadužen za zasedu, pripucao pre vremena i promašio, čime su druga dvojica u trku pobegla da potraže pojačanje; ostala petorica se povukoše kud ih noge nose, čak i skačući, a Inti i Koko ih za dlaku sustigli, ali su se oni zaklonili i odbili ih. Dok sam posmatrao ovaj lov, video sam kako meci prolaze tik do naših, usled pucnjave s naše strane; krenuo sam trčeći i zatekao Eustakija kako tako puca jer mu Antonio ne beše ništa javio. Toliko sam se razbesneo da sam izgubio kontrolu i počeo da drmusam Antonija. Krenuli smo sporim korakom, jer Lekar ne može drugačije, dok su vojnici, iznova sabrani, napredovali po ostrvu preko puta, njih 20–30; nije imalo svrhe da im se suprotstavimo. Mogli bi, uvrh glave, imati dva ranjenika. Koko i Inti se istakli odlučnošću. Stvar se dobro odvijala dok Lekar nije potpuno klonuo pa počeo da usporava marš. U 18.30 stali a da nismo stigli Migela, koji je, međutim, bio na svega nekoliko metara od nas, pa je uspostavio vezu s nama. Moro ostade u jednoj klisuri bez mogućnosti da savlada poslednju deonicu pa smo prenoćili odvojeni na tri mesta. Nema znakova potere. Nadmorska visina: 900 m. 27. avgust Dan protiče u očajničkoj potrazi za izlazom, čiji ishod još nije jasan; blizu smo reke Rio Grande i već smo prešli Njumao, ali prema dobijenim obaveštenjima, nema novih gazeva, tako da možemo da odemo tamo i nastavimo Migelovim grebenom, ali mazge neće to moći. Postoji mogućnost da se pređe manji planinski venac i da se potom nastavi u pravcu Rio Grande–Masikuri, ali tek sutra ćemo znati da li je izvodljivo. Prešli vrh od 1.300 m, što predstavlja maksimalnu visinu u ovoj oblasti, i spavali na 1.240 m: dosta je hladno. Ja sam veoma dobro, ali Lekar je veoma loše i više nema vode, samo malo za njega. Dobra vest, ili prijatan događaj, jeste pojavljivanje Benignoa,

Njata i Hulija. Njihova odiseja je velika jer u Vargasu i Njumau ima vojnika i umalo da se sudare s njima; potom su sledili trupu koja je sišla niz Saladiljo i išla uzvodno pored Njakauazua pa otkrili da Kongrijev potok ima tri prelaza koje su vojnici napravili. U Medveđoj jami, gde su stigli 18. avgusta, antigerilskom logoru s nekih 150 vojnika, umalo da budu uhvaćeni, ali su uspeli da se neopaženo vrate. Na povratku s dedinog čaka, gde su nabavili bundeva, jedine stvari na tom mestu jer je sve napušteno, ponovo su prošli pored vojnika, slušajući našu pucnjavu i provodeći noć u blizini kako bi potom sledili naše tragove dok nam se ne pridruže. Prema Benignoovim rečima, Njato se sjajno poneo, ali Hulio se dva puta izgubio i malo se uplašio vojnikâ. Benigno smatra da neki od Hoakinovih ljudi mora da je tuda prošao pre nekoliko dana. 28. avgust Siv i pomalo napet dan. Utolili žeđ s kuglicama karakore{66}, što zapravo služi samo za zavaravanje grla. Migel poslao Pablita da sam s jednim lovcem potraži vodu i, povrh svega, samo s jednim pištoljem. U 16.30 se nije bio vratio, pa sam poslao Kokoa i Aniseta da ga potraže; nisu se vratili cele noći. Pozadina ostala na mestu silaženja i radio nije mogao da se čuje; izgleda da ima jedna nova poruka. Najzad je mala kobila žrtvovana, nakon što nas je pratila tokom dva tegobna meseca; učinio sam sve što sam mogao da je spasem, ali glad je postajala sve neodložnija i sada, barem, samo patimo od žeđi. Izgleda da ni sutra nećemo stići do vode. Radio preneo informaciju ranjenog vojnika u zoni Tatarende. Za mene je tajna zašto, ako su tako revnosni prilikom prijavljivanja svojih gubitaka, treba da lažu u ostalim delovima saopštenja? A ako ne lažu, ko su ti koji im nanose gubitke na tako razdvojenim mestima kao što su Karagvatarenda i Taperiljas? Osim ako Hoakinova grupa nije podeljena na dva dela, ili ako su se pojavila nova samostalna žarišta. Nadmorska visina: 1.200 m.

29. avgust Težak i dosta neizvestan dan. Mačetari vrlo malo napredovali i jednom prilikom promašili put misleći da vodi prema Masikuriju. Ulogorili se na 1.600 m nadmorske visine, na prilično vlažnom mestu sa trskom čija srž ublažava žeđ. Neki drugovi – Čapako, Eustakio i Kinez – posustaju usled nedostatka vode. Sutra moramo da idemo tamo gde se ona čini najbližom. Oni na mazgama dosta dobro izdržavaju. Preko radija nije bilo naročitih vesti; uglavnom oko Debreovog suđenja, koje se odlaže iz nedelje u nedelju. 30. avgust Situacija je postajala napeta: mačetari se onesvešćivali, Migel i Dario pili svoju mokraću, a isto je to radio i Kinez, s jezivim ishodom pojave proliva i grčeva. Urbano, Benigno i Hulio sišli u jedan klanac i našli vodu. Javili mi da mazge ne mogu da siđu pa sam odlučio da ostanem s Njatom, ali Inti se popeo sa vodom i ostali smo nas trojica, jedući kobilu. Radio ostao dole, tako da nije bilo vesti. Nadmorska visina: 1.200 m. 31. avgust Ujutro Aniseto i Leon krenuli nizbrdo u izvidnicu i vratili se u 16.00 s vešću da mazge mogu da prođu od logora sve do vode. Nevolja je pre toga, ali sam pogledao prelaze i životinje stvarno mogu da prođu, tako da sam naredio Migelu da nam sutra napravi skretanje kod poslednje stene i nastavi da krči put napred, pošto ćemo mi spustiti mazge. Stigla poruka iz Manile, ali nije mogla da bude prepisana. Mesečna analiza

Bez sumnje, bio je ovo najgori mesec od početka rata. Gubitak svih jama, s dokumentima i lekovima, predstavlja težak udarac, naročito u psihološkom pogledu. Gubitak dvojice ljudi pred kraj meseca, a potom i marš samo na konjskom mesu demoralisali su ljude, pa se pojavio prvi slučaj odustajanja – Kambo – što bi u svakoj drugoj, ali ne i u ovoj prilici, bio čist dobitak. Nepostojanje veza sa spoljnim svetom i s Hoakinom, i činjenica da su neki od njegovih vojnika progovorili kad su zarobljeni, takođe su malo demoralisali ljude. Moja bolest je posejala neizvesnost kod još nekih i sve skupa se odrazilo prilikom našeg jedinog okršaja, kada je trebalo da nanesemo više gubitaka neprijatelju, a samo smo mu ranili jednog vojnika. S druge strane, težak marš po brdima bez vode izbacio je na videlo neke negativne osobine ljudi. Najvažnije karakteristike: 1. I dalje smo bez ikakvog kontakta i bez razumne nade da ćemo ga uskoro uspostaviti. 2. I dalje nam se ne priključuju seljaci, što je i logično ako se uz to uzme u obzir da smo u poslednje vreme bili slabo u vezi s njima. 3. Oseća se izvestan pad borbenog morala, nadam se, privremen. 4. Vojska ne pokazuje uvećanje svoje delotvornosti niti svoje ubojitosti. Prolazimo kroz trenutke kada opada i naš moral i legenda o našoj revoluciji. Najhitniji zadaci su isti kao i prošlog meseca, tj.: uspostaviti kontakte, uključiti nove borce, snabdeti se lekovima i opremom. Treba imati na umu da se Inti i Koko sve odlučnije izdižu kao revolucionarni i vojnički kadrovi.

Septembar 1967 1. septembar Rano smo spustili mazge nakon nekih peripetija u koje treba ubrojati i spektakularno survavanje mužjaka. Lekar se nije oporavio ali ja jesam, i odlično hodam vodeći mazgu. Put se odužio više nego što smo pretpostavljali i tek u 18.15 shvatismo da smo kod potoka Onoratove kuće. Migel nastavi punom brzinom, ali je stigao samo do glavnog druma a noć samo što nije sasvim spustila; Benigno i Urbano su išli oprezno i nisu primetili ništa neobično pa je zaposednuta kuća, koja je bila prazna, ali je oko nje bilo baraka za vojsku, koja tada više nije bila tamo. Našli smo brašno, mast, so i jariće, pa smo ubili dva jareta, čime smo upriličili gozbu uz kačamak, iako nam je kuvanje odnelo celu noć u iščekivanju. U zoru se povukli ostavljajući stražu u kućici i na prilazu putu. Nadmorska visina: 740 m. 2. septembar Rano izjutra smo se povukli do čaka i ostavili samo jednu zasedu u kući, na čelu sa Migelom, zajedno sa Kokoom, Pablom i Benignoom. Straža je ostala s druge strane. U 8.00 dođe da javi da je gonič dolazio tražeći Onorata; njih je četvorica pa mu je naređeno da pusti ostalu trojicu da prođu. Sve je to potrajalo, jer od naše kote do kuće ima sat vremena. U 13.30 odjeknulo je više pucnjeva i potom se doznalo da je dolazio jedan seljak s jednim vojnikom i jednim konjem; Kinez, koji je bio na straži zajedno s Pomboom i Eustakiom, uzviknu: „Vojnik!“, pa repetira pušku. Vojnik zapuca u njega i pobeže u trku, a Pombo isto pripuca, i ubi konja. Moj bes je bio spektakularan, jer ovo je već vrhunac nesposobnosti; siroti Kinez je potpuno utučen. Oslobodili smo svu četvoricu, pa su oni s dvojicom naših zarobljenika u međuvremenu prošli, i poslali ih da se popnu uz Masikuri. Od goniča je kupljeno june za 700 pesa, a

Ugu je dato 100 za njegov rad i 50 za stvari koje su od njega uzete. Ubijeni konj je zapravo vojska ostavila kod Onorata jer je bio neupotrebljiv. Goniči ispričaše da se Onoratova žena požalila na vojsku zbog udaraca koje su naneli njenom mužu i zbog toga što su im pojeli sve što su imali. Kada su goniči prošli, pre 8 dana, Onorato je bio u Valjegrandeu kako bi se oporavio od ujeda tigra. Ipak, nekog je bilo u kući, jer kad smo mi stigli, vatra je gorela. Zbog Kinezove greške, odlučio sam da pođemo noću u istom pravcu kuda i goniči te da tako pokušamo da dođemo do prve kuće, pretpostavljajući da je vojnikâ malo i da su nastavili s povlačenjem, ali smo krenuli veoma kasno i gaz prešli tek u 3.45 a kuću nismo našli, pa smo prenoćili na jednoj kozjoj stazi, u očekivanju da se razdani. Radio javio lošu vest o likvidiranju grupe od 10 ljudi pod vođstvom Kubanca po imenu Hoakin u oblasti Kamirija; međutim, vest je preneo „Glas Amerike“, a lokalne stanice nisu ništa javile. 3. septembar Kao što se valja nedeljom, desio se okršaj. U zoru smo krenuli dole prateći Miskuri sve do ušća, onda smo išli malo uzvodno rekom Rio Grande; u 13.00 krenuli Inti, Koko, Benigno, Pablito, Hulio i Leon, ne bi li stigli do kuće ako u njoj nema vojske, te da kupe potrepštine koje bi naš život učinile pristojnijim. Prvo je grupa uhvatila dvojicu najamnika koji rekoše da gazda nije kod kuće i da nema vojnika te da se namirnice mogu nabaviti. Druge informacije: juče su petorica vojnika prošla u galopu, ne zaustavljajući se u kući. Onorato je pre dva dana bio u svojoj kući s dvojicom sinova. Kad su došli do kuće latifundiste, otkrili su da je 40 vojnika upravo stiglo pa je tako nastao konfuzni okršaj u kojem su naši ubili barem jednog vojnika, koji je vodio psa. Vojnici su odgovorili na vatru i opkolili naše, ali posle se pred vikom povukoše; ni zrno pirinča nisu uspeli da uzmu. Avion je nadleteo tu oblast i ispalio je neke male rakete, po svemu sudeći oko Njakauazua. Još jedna informacija od seljaka: u ovom kraju nisu videli gerilce i prvu vest o

njima dobili su od goniča koji su juče prošli. Još jednom je „Glas Amerike“ preneo saopštenje o borbama vojske, i ovoga puta je pomenut Hose Kariljo kao jedini preživeli iz grupe od 10 ljudi. Kako je taj Kariljo u stvari Pako, jedan od učesnika onog okršaja kod Masikurija, reklo bi se da je sve novinarska patka. Nadmorska visina: 650 m. 4. septembar Pod Migelovim vođstvom, grupa od 8 ljudi postavila je zasedu na putu od Masikurija do Onoratove kuće, i do 13.00 nije bilo novosti. Za to vreme, Njato i Leon na jedvite jade dovukli kravu, ali posle su pribavljena dva veličanstvena a pitoma vola. Urbano i Kamba prevalili nekih 10 km uzvodno; treba preći 4 gaza, od kojih je jedan malo dublji. Ubijeno je tele i zatraženi su dobrovoljci da krenu u potragu za hranom i informacijama. Izabrani su Inti, Koko, Hulio, Aniseto, Čapako i Arturo, pod Intijevim vođstvom; takođe su se ponudili Pačo, Pombo, Antonio i Eustakio. Intijeve instrukcije su: da do zore stignu u kuću, da osmotre stanje, da se snabdeju ako nema vojnika; da je opkole i produže dalje; ako ih ima, da pokušaju da uhapse jednog; da se sete da je najvažnije da mi ne pretrpimo gubitke, preporučuje se najveći oprez. Radio javlja o smrti jednoga u Vadu del Jesu, blizu mesta gde je likvidirana desetočlana grupa, prilikom novog okršaja, što dodatno potvrđuje utisak da je ono sa Hoakinom novinarska patka. S druge strane, izneli su sve Negroove generalije, a taj peruanski lekar je ubijen u Palmaritu i prenet u Kamiri; u njegovoj identifikaciji je učestvovao Pelado. Izgleda da je ovaj stvarno mrtav, ostali mogu da budu fiktivni ili članovi pripojenih grupa. U svakom slučaju, čudan je prizvuk tih saopštenja koja sada pristužu s Masikurija i Kamirija. 5. septembar

Dan je protekao bez ikakvih novosti, u iščekivanju ishoda. U 4.30 vratila se grupa dovodeći jednu mazgu i donoseći nešto namirnica. U kući posednika Morona bilo je vojnikâ, koji umalo da otkriju grupu zbog pasa; izgleda da se kreću noću. Opkolili su tu kuću i krenuli brdom prema Montanjovoj kući, gde nikoga nije bilo, osim kukuruza, od čega je donet jedan. Oko 12.00 prešli su reku i upali u kuće s druge strane brda, a bilo ih je dve; iz jedne su svi pobegli i tamo je mazga rekvirirana, u drugoj je bilo veoma malo saradnje pa se moralo pristupiti pretnjama. Na osnovu informacije koje su dali, zna se da do sada nisu nikad videli gerilce i da je samo u Perezovu kuću jedna grupa otišla pre karnevala (mi). Vratili su se danju i sačekali noć da bi pretresli Moronovu kuću. Sve je išlo glatko, ali Arturo se izgubi, pa je zaspao na drumu i dva časa je izgubljeno oko njegove potrage; ostavljali su za sobom neke tragove koji bi mogli da omoguće praćenje ako ih stoka sve ne izbriše. Osim toga, neke stvari su im ispale usput. Raspoloženje ljudi se odmah promenilo. Radio javlja kako nije bilo moguće identifikovati poginule gerilce ali svakog časa može da bude novìna. Dešifrovano je kompletno saopštenje u kojem se kaže da je OLAS{67} bio trijumf, ali da je bolivijska delegacija bila sranje; Aldo Flores iz Komunističke partije Bolivije htede da bude predstavnik Narodnooslobodilačke vojske, ali su morali da ga demantuju. Tražili su da jedan Koleov čovek dođe na diskusiju; Losanova kuća109 je pretresana i on je sada u ilegali; smatraju da mogu da izvrše razmenu za Debrea. To je sve, očigledno nisu dobili našu poslednju poruku. 6. septembar Benigno. Benignoov rođendan je delovao obećavajuće: u zoru smo napravili kačamak sa onim što je doneto pa je popijeno nešto matea sa šećerom. Potom je Migel, na čelu osmočlane grupe, otišao da postavi zasedu dok je Leon hvatao još nekoliko junaca za poneti. Pošto je vreme već bilo malo odmaklo, nešto posle 10.00, a nisu se

vraćali, poslao sam Urbana da obavesti da u 12.00 prekinu zasedu. Nekoliko minuta kasnije začuo se pucanj, zatim kratak rafal, a jedan pucanj odjeknu u našem pravcu. Dok smo zauzimali pozicije, Urbano stiže u punom trku; bio je naišao na patrolu sa psima. S devetoricom s druge strane, ne znajući tačno svoju lokaciju, moje očajanje je bilo veliko: popravljen je put, da bismo ga izvukli ne stižući do obale reke, pa su po njega poslati Moro, Pombo i Kamba, zajedno s Kokoom. Mislio sam da prenosim rančeve i da uspostavim vezu s pozadinom, ako bude moguće, dok se ne vrati grupa, koja inače može i sama da upadne u zasedu. Međutim, Migel se priključio sa svim svojim ljudima, preko brda. Objašnjenje o onome što se dogodilo: Migel ode dalje ne ostavljajući straže na našoj stazi i okrenu se traženju stada, Leon začu lavež pasa a Migel, za svaki slučaj, odluči da ustukne; u tom trenutku čuše pucnjavu i uočiše patrolu koja je nekom stazom prošla između njih i brda, a onda pošla preko brda. Mirno smo se povukli, sa 3 mazge i 3 junca, i pošto smo prešli 4 gaza, od čega 2 duboka, napravili smo logorište na nekih 7 km od prethodnog, žrtvovali kravu i jeli obilato. Pozadina izvesti da se začula produžena paljba u pravcu logora, sa obiljem mitraljeza. Nadmorska visina: 640 m. 7. septembar Kratak put. Samo je jedan gaz pređen a potom se naišlo na poteškoće zbog okomitih stena, te Migel odluči da se zastane kako bi se čekalo na ostale. Sutra ćemo dobro ispitati okolinu. Situacija je sledeća: avijacija nas ne traži ovuda iako je stigla do logora a radio čak javlja da sam ja vođa grupe. Pitanje glasi: da li se plaše? Malo verovatno. Smatraju li da je korak naviše nemoguć? Sa iskustvom onoga što smo učinili a što je i njima poznato, ne verujem. Hoće li da nas puste da odmaknemo, kako bi nas sačekali na nekoj strateškoj tački? Moguće. Misle li da ćemo insistirati na oblasti Masikurija da bismo se snabdeli? I to je moguće. Lekar je znatno bolje, ali ja sam opet loše i noću ne spavam.

Radio donosi vest o dragocenim informacijama koje je prosledio Hose Kariljo (Pako); trebalo bi ga propisno kazniti. Debre se osvrće na Pakove optužbe protiv njega, govoreći da je ponekad išao u lov, zbog čega je i mogao da bude viđen s puškom. Radio „Kruz del sur“ najavljuje otkriće leša gerilke Tanje na obalama reke Rio Grande; to je vest koja ne deluje tako verodostojno kao one iz Rio Negra; leš je odnet u Santa Kruz, kako javlja ta i samo ta stanica, ne i „Altiplano“. Nadmorska visina: 720 m. Razgovarao sam sa Huliom; dobro je, samo se žali na odusustvo kontakata i priključenja ljudi. 8. septembar Miran dan. Od jutra do večeri pravljene zasede od po 8 ljudi, na čelu sa Antoniom i Pomboom. Životinje dobro jele u jednom čučijalu{68} i jedna mazga se oporavlja od ozleda pri padu. Aniseto i Čapako pošli da izvide uzvodno i vratili se s vešću da je put relativno dobar za životinje; Koko i Kamba prešli reku s vodom do grudi i uspeli se na greben preko puta, ali bez rezultata u pogledu novih obaveštenja. Poslao sam Migela sa Anisetom i ishod nešto dužeg istraživanja jeste da će, shodno Migelovom mišljenju, biti veoma teško prebaciti životinje. Sutra ćemo i dalje nastaviti sa ove strane, jer postoji mogućnost da životinje, nenatovarene, i same pređu vodu. Radio javio da je Barijentos prisustvovao sahrani zemnih ostataka gerilke Tanje, koja je tako „hrišćanski sahranjena“, te da je posle bio u Puertu Maurisiju, a to je Onoratova kuća; izneo je predlog prevarenim Bolivijcima kojima nije isplaćena obećana nadnica, kako bi s rukama na čelu javili vojnim garnizonima da protiv njih neće biti preduzete nikakve mere. Mali avion bombardovao teren od Onoratove kuće naniže, kao da je želeo da se pokaže pred Barijentosom. Jedne budimpeštanske novine kritikuju Če Gevaru, patetičnog

čoveka koji je, navodno, neodgovoran, i pozdravljaju marksistički stav Čileanske komunističke partije zbog zauzimanja pragmatične pozicije kada se ona suočava s realnošću. Kako bih voleo da dođem na vlast, samo da raskrinkam kukavice i lakeje svih fela, pa da im na nos natrljam sve njihove svinjarije. 9. septembar Migel i Njato pošli u izvidnicu i vratili se s vešću da može da se prođe ali da će životinje morati da pređu plivajući; za ljude ima gazeva. Na levoj strani je dosta veliki potok pa ćemo se tu ulogoriti. Zasede se nastavljaju sa po osmoricom ljudi, pod vođstvom Antonija i Pomboa; nije bilo drugih novosti. Razgovarao sam sa Anisetom: izgleda da je čvrsto rešen mada misli da ima više Bolivijaca koji popuštaju; požalio se na odsustvo političkog rada Kokoa i Intija. Dovršili smo kravu, od koje su ostale samo noge za čorbuljak sutra ujutro. Jedina vest preko radija tiče se odlaganja Debreovog suđenja do 17. septembra, najranije. 10. septembar Loš dan. Započeo dobrima znacima, ali posle životinje nisu htele da nastave tako rđavim putem i na kraju mužjak stade i ni makac dalje, pa smo morali da ga ostavimo na drugoj strani. Odluku je doneo Koko zbog naglog porasta vodostaja, ali na drugoj strani su ostala i četiri komada oružja, među njima i Moroovo, i tri protivtenkovska projektila za Benignoovo oružje. Ja sam reku preplivao s mazgom ali sam nasred matice izgubio cipele i sada sam bos, što me nimalo ne raduje. Njato napravio zamotuljak sa odećom i naoružanjem u linoleumu, pa se bacio kad je struja bila jaka, tako da je sve izgubio. Druga mazga se zaglavila pa se sama bacila da pređe reku, ali je morala da bude vraćena jer nije bilo načina da to učini, a kad je ponovno pokušano s Leonom, i on i mazga umalo da se udave jer je u tom trenutku počeo pljusak. Najzad smo svi stigli

do potoka, koji je bio naš cilj. Lekar je bio u veoma lošem stanju, tako da se posle toga, tokom cele noći žalio na bol u udovima. Odavde nam je plan bio da životinje iznova poteramo na plivanje do druge obale, ali pošto je reka nadošla, plan je morao da bude odložen bar dok nivo vode ne opadne. Osim toga, avioni i helikopteri su nadletali zonu; helikopteri mi se nimalo ne sviđaju jer mogu da spuste zasede uz reku. Sutra će krenuti izvidnice uzvodno od reke i nizvodno od potoka kako bi se tačno utvrdila tačka na kojoj se nalazimo. Nadmorska visina: 780 m. Put: 3–4 km. Zamalo da zaboravim da istaknem jednu činjenicu: danas sam se, posle više od šest meseci, okupao. To je rekord koji već i mnogi drugi počinju da postižu. 11. septembar Miran dan. Pošli izviđači uz reku i potok; sa reke su se vratili s vešću da vrlo verovatno ima prolaza kad se spusti voda a i plaža po kojima životinje mogu da idu. Benigno i Hulio pošli da izvide potok, ali sve je bilo veoma površno i u 12.00 su se već vratili nazad. Njato i Koko, pokrivani odstupnicom, pošli po stvari koje su ostale iza nas, preveli mazgu i ostavili samo jedan okvir s municijom za mitraljez. Desio se neprijatan incident: Kinez dođe da mi kaže kako je Njato ispekao i pred njim pojeo ceo jedan filet; ja sam se naljutio na Kineza jer je na njemu bilo da to spreči, ali nakon ispitivanja, stvar se iskomplikovala jer nije jasno da li je Kinez prethodno odobrio taj postupak ili nije. Zatražio je da bude smenjen i ja sam ponovo postavio Pomboa na tu dužnost, ali za Kineza je to bila gorka pilula. Radio ujutro preneo vest da Barijentos tvrdi kako sam ja odavno mrtav i da je sve puka propaganda, a uveče da se nudi 50.000 pesa (4.200 američkih dolara) za podatke koji bi olakšali da budem uhvaćen živ ili mrtav. Kao da su mu oružane snage [...]{69}. Iz aviona su na celo područje bačeni leci, po svemu sudeći s mojim ličnim opisom. Reketeran110 kaže da se Barijentesova ponuda može

smatrati psihološkom jer je poznata istrajnost gerilaca, koji su pripremljeni za dugotrajno ratovanje. Opširno sam popričao s Pablitom, koji je kao i svi zabrinut zbog pomanjkanja veza i smatra da nam je od osnovne važnosti da ih opet uspostavimo s gradom. Ali se pokazao čvrstim i odlučnim, u smislu „Otadžbina ili smrt“, pa dokle se stigne. 12. septembar Dan je počeo tragikomičnom epizodom: u 6.00, kada je dat znak za ustajanje, Eustakio dolazi da javi kako potokom stižu ljudi; pozvao je na oružje i svi su mobilisani. Antonio ih je video i kada ga upitah koliko ih je, rukom mi pokazuje: petorica. Na kraju se ispostavilo da je to priviđenje, što je opasno po moral trupe, jer odmah se povela reč o psihozama. Potom sam razgovarao sa Antoniom i, očigledno, nije normalan; potekle su mu suze ali je porekao da ima bilo kakvih briga te priznao da ga samo ometa manjak sna, jer je šest dana pomoćnik u kuhinji zato što je zaspao na straži a to posle poricao. Čapako nije poslušao jedno naređenje pa je kažnjen sa tri dana ispomoći u kuhinji. Uveče mi se obratio da bi prešao u prethodnicu jer, po njemu, ne slaže se dobro sa Antoniom; nisam mu to odobrio. Inti, Leon i Eustakio krenuli da istraže potok i vide može li se preko njega stići na drugu stranu velikog planinskog venca koji se vidi u daljini. Koko, Aniseto i Hulio pošli uzvodno da ispitaju gazeve i na koje načine da se životinje povedu ako se bude nastavilo tim putem. Izgleda da je Barijentosova ponuda izazvala izvesnu senzaciju; u svakom slučaju, neki novinar, sa uma sišao, smatra da je 4.200 američkih dolara malo para, s obzirom na to koliko sam opasan. Radio Havana javlja da je OLAS primio telegram podrške Narodnooslobodilačke vojske: čudo telepatije! 13. septembar Vratili se izviđači: Inti i njegova grupa išli celog dana uz potok;

spavali na priličnoj visini i hladnoći. Potok, po svemu sudeći, izvire iz planinskog venca preko puta i teče prema zapadu; nema prolaza za životinje. Koko i njegovi drugovi bezuspešno pokušali da pređu reku; obišli 11 grebena pre nego što su stigli do kanjona kojim izgleda da protiče La Peska. Ovde smo videli neke znake života: čake uništene u požaru i jednog vola. Životinje bi morale da pređu na drugu stranu, osim ako svi ne pređemo na splavovima da bismo nastavili zajedno, a to je ono što ćemo i pokušati. Porazgovarao sam s Dariom, iznoseći mu problem njegovog odlaska, ako je to ono što želi. Prvo mi je odgovorio da je veoma opasno otići, ali sam ga ja upozorio da ovo nije neko sklonište te da ako odluči da ostane, to će biti jednom za svagda. Reče da hoće i da će ispraviti svoju grešku. Videćemo. Jedina vest na radiju odnosi se na pucanj u vazduh koji se dogodio pred Debreovim ocem, a da su sinu oteli sva dokumenta pripremljena za odbranu, pod izgovorom da ne žele da se to pretvori u politički pamflet. 14. septembar Naporan dan. U 7.00 Migel pođe sa celokupnom prethodnicom i Njatom. Imao je instrukcije da ide što više onom stranom i da napravi splav tamo gde bi bilo teško prelaziti; Antonio ostao sa celom pozadinom u zasedi. Ostavljena dva karabina M-1 u maloj jami, za koju znaju Njato i Vili. U 3.30, u nedostatku vesti, započeli smo marš. Nije moglo da se jaše na mazgi i ja, čim je počeo napad astme, morao sam da prepustim životinju Leonu i da nastavim pešice. Pozadina je dobila naređenje da započne marš u 15.00, ako ne bude drugačijih naredbi. Otprilike u to vreme je došao Pablito s vešću da se vo nalazi preko puta mesta gde treba da pređu životinje, a da se splav pravi kilometar uzvodno. Sačekao sam da stignu životinje i to se desilo tek u 18.15, pošto je poslato još ljudi da im se pomogne. Tada su sve mazge prešle (vo je to još ranije učinio) pa smo nastavili sporim korakom do splava i ustanovili da s ove strane ostaje 12 ljudi,

a da ih je samo 10 prešlo. Tako razdvojeni smo proveli noć, pojevši pre toga poslednje sledovanje volovskog mesa, polunatrulog. Nadmorska visina: 720 m. Put: 2–3 km. 15. septembar Pređena deonica je nešto duža (5–6 km), ali nismo stigli na reku La Peska, jer smo morali dvaput da prebacimo životinje a jedna mazga se opirala prelascima. Predstoji nam još jedan prelazak i da ispitamo da li mazge mogu da prođu. Radio javlja vest o Lojolinom hapšenju; mora da su fotografije doprinele tome. Bik koji nam je ostajao nastradao je, naravno, od ruku svog dželata. Nadmorska visina: 780 m. 16. septembar Dan je protekao u pravljenju splava i prelaženju reke; hodali smo samo nekih 500 m do logora gde se nalazi mali izvor. Prelaz reke obavljen bez nezgoda, na dobrom splavu koji je vučen konopcima sa obe obale. Na kraju, kad smo ih ostavili nasamo, Antonio i Čapako su imali još jedan incident pa Antonio kazni Čapaka sa šest dana zbog toga što ga je opsovao; ja sam ispoštovao tu odluku, mada nisam baš ubeđen da je pravedna. Uveče se desio još jedan incident kad je Euskakio optužio Njata, jer je, navodno, pojeo jedan obrok više; reč je o loju skinutom sa bikove kože. Još jedna žalosna situacija nastala zbog hrane. Lekar mi predoči još jedan, manji problem, u vezi s njegovom bolešću i mišljenjem ljudi o njoj, na osnovu nekih Huliovih izjava; sve manje-više nebitno. Nadmorska visina: 820 m. 17. septembar Pablito. Dan stomatologa: iščupao sam nekoliko zuba Arturu i Čapaku, dok je Migel ispitao put do reke i Benigno stazu. Vest glasi da

mazge mogu da se popnu, ali pre toga moraju da plivaju da bi reku prešle više puta s jedne na drugu stranu. U Pablitovu čast, za njega je skuvano malo pirinča: puni 27 godina, i najmlađi je gerilac. Radio samo javlja da se suđenje odlaže, i izveštava o protestu zbog hapšenja Lojole Guzman. 18. septembar Marš je započet u 7.00, ali je ubrzo Migel došao s vešću da su iza okuke viđena trojica seljaka, ali da se ne zna da li su i oni videli nas; naređeno je da budu uhvaćeni. Čapako priredio neizostavnu tarapanu, optužujući Artura da mu je ukrao 15 metaka iz šaržera; mračan je i jedino dobro je to što, premda se iskaljuje samo na Kubance, nijedan Bolivijac se ni inače ne obazire na njega. Mazge prevalile ceo put bez plivanja, ali prilikom prelaska preko jednog jarka, otkotrljala nam se crna mazga i sva se ugruvala, jer se kotrljala nekih 50 m. Zarobljena su četvorica seljaka koji su na svojim magarčićima išli Pirajpanijem, rekom na milju od ove, uzvodno, i oni izvestili da se na obali reke Rio Grande nalazi Aladino Gutijerez sa svojim ljudima, kako love i pecaju. Benigno je počinio najveću moguću nesmotrenost što je dopustio da ga vide i što ih je pustio, njega, njegovu ženu i još jednog seljaka. Kad sam to doznao, strašno sam se razbesneo, pa sam taj čin čak nazvao izdajom, što je kod Benignoa izazvalo suze. Svi seljaci su obavešteni da će sutra poći s nama u Zitano, na salaš gde žive, na 6–8 milja odavde. Aladino i njegova žena su pokušali da se izmigolje i nije bilo lako da ih privolimo da nam prodaju hranu. Sada radio javlja da je Lojola dvaput pokušao samoubistvo „zbog straha od gerilske odmazde“ i da je uhapšeno nekoliko nastavnika, koji iako nisu u našim redovima, ipak su naši simpatizeri. Izgleda da su Lojoli oduzeli puno stvari u kući, ali ne bi bilo čudno ni ako bi sve bilo u vezi sa fotografijama nađenim u jami. Predveče mali avion i avion „mustang“ sumnjivo su nadletali zonu. Nadmorska visina: 800 m.

19. septembar Nismo pošli rano jer seljaci nisu mogli da pronađu svoje životinje. Na kraju, pošto sam se dobro izvikao, krenuli smo s karavanom uhapšenih. S Moroom smo sporo hodali i kada smo se udaljili od reke, doznali smo da su još trojica uhvaćena i da je prethodnica upravo pošla u nameri da stigne do plantaže šećerne trske, na dve milje odatle. Te dve milje bile su veoma duge, kao što su uvek duge prve dve. Blizu devet uveče stigli smo na plantažu – to je u stvari samo polje – a pozadina je stigla posle devet. Imao sam razgovor sa Intijem oko nekih njegovih slabosti u vezi sa hranom i odgovorio mi je – videlo se da mu je veoma nelagodno – da je tačno i da će javno iskritikovati samog sebe kada grupa bude ponovo sama, ali je opovrgao neke optužbe. Prešli smo vrhove više i od 1.400 metara, a sada smo na 1.100; odavde do Lusitana ima tri sata hoda, možda i četiri, kažu pesimisti. Najzad smo jeli svinjetinu a oni koji vole slatko konačno su mogli da se najedu čankake. Radio insistira na Lojolinom slučaju a nastavnici su u potpunom štrajku. Učenici srednje škole gde je radio Igeras – jedan od pritvorenika – stupili u štrajk glađu, a radnici u naftnoj kompaniji takođe se spremaju za štrajk zbog osnivanja naftnog preduzeća. U duhu ovih vremena: nemam više mastila. 20. septembar Odlučio sam da krenemo u 15.00 kako bismo predveče stigli u Lusitanov salaš, jer su govorili da se za tri sata dobro stiže, ali razne teškoće su usporile polazak sve do 17.00, pa nas je mrkli mrak uhvatio na jednom grebenu iako smo palili baklje, tako da smo tek u 23.00 stigli u kuću Aladina Gutijereza, koja i nije imala puno zaliha, mada je nabavljeno nešto cigara i drugih gluposti, ali ne i odeće. Odspavali smo malo pre nego što smo u 3.00 pošli u marš prema Alto Seku, za kojeg kažu da je na 4 milje. Zaplenjen funkcionerov telefon, ali već godinama ne radi – već godinama – a osim toga, i

linija je prekinuta. Predstavnik vlasti zove se Vargas i odskora je na toj dužnosti. Radio ne donosi ništa važno, prešli smo vrhove više i od 1.800 m, a Lusitano se nalazi na 1.400. Prepešačeno je oko dve milje do salaša. 21. septembar U 3.00 smo po zgodnoj mesečini pošli prethodno ispitanim putem, pa smo hodali otprilike do 9.00 a da nismo nikog živog sreli, penjući se na 2.040 m, najvišu visinu do sada. U tom času smo naišli na nekoliko goniča koji nam pokazaše put za Alto Seko, do kojeg ima još dve milje, u toku noći i dela jutra jedva ako smo prešli dve milje. Kad smo stigli do prvih kuća na obronku planine, kupili smo nešto namirnica i otišli u gradonačelnikovu kuću da pripremimo hranu, nešto kasnije smo prešli u vodenicu za mlevenje kukuruz na obali Pirajmirija (1.400 m nadmorske visine). Ljudi su veoma uplašeni i gledaju da nam se sklone sa očiju, puno smo vremena izgubili usled naše slabe pokretljivosti. Dve milje do Alto Seka prevaljene su od 12.35 do 17.00. 22. septembar Kad smo mi iz centra stigli u Alto Seko, otkrili smo da je predstavnik vlasti, po svoj prilici, juče otišao da javi da smo mi u blizini; za kaznu, zaplenili smo mu sav bakaluk. Alto Seko je seoce od nekih 50 kuća, na 1.900 m nadmorske visine, seoce koje nas je dočekalo dobro smućkanom mešavinom straha i radoznalosti. Mašinerija za snabdevanje stupila je u pogon i ubrzo smo bili natrag u logoru, u napuštenoj kući blizu izvora, i imali sasvim pristojnu količinu namirnica. Kamionet koji je trebalo da stigne iz Valjegrandea nije stigao, što bi bila potvrda da je predstavnik vlasti otišao da obavesti, ali sam uprkos tome, bio prinuđen da istrpim plač njegove žene, koja je u ime Boga i svoje dece tražila da joj se plati, na šta nisam pristao. Uveče je Inti održao jedno predavanje u

prostorijama škole (1. i 2. razred) grupi od 15 začuđenih i ćutljivih seljaka, kako bi im rastumačio domet naše revolucije. Učitelj je jedini koji je zatražio reč da upita da li se mi borimo i po naseljima. On je istovremeno bio prepreden seljak, pismen i obavešten, ali i bezazlen kao dete; pitao je još gomilu stvari o socijalizmu. Jedan momak se ponudio da nam bude vodič ali je upozorio na učitelja, koga nazivaju liscem. Pošli smo u 1.30 ka Santa Eleni, gde smo stigli u 10.00. Nadmorska visina: 1.300 m. Barijentos i Ovando održali konferenciju za štampu na kojoj su izneli sve podatke o dokumentima i Hoakinovu grupu otpisali kao likvidiranu. 23. septembar Mesto je bilo prelepa plantaža pomorandži u kojoj još ima zamašne količine voća. Dan je proveden u odmoru i spavanju, ali je bilo potrebno da se puno stražari. U 1.00 smo ustali i u 2.00 pošli ka Loma Largi, gde smo stigli u zoru. Prešli 1.800 m nadmorske visine. Ljudi su veoma natovareni i marš je spor. Ja pokvario stomak s Benignoovom hranom. 24. septembar Stigli u salaš zvani Loma Larga, ja sam imao napad jetre, i povraćao sam, a ljudi su bili iscrpljeni pešačenjem koje nikuda ne vodi. Odlučio sam da noć provedemo kod ukrštanja puta za Puhio i ubili smo svinju koju nam je prodao jedini seljak što je ostao kod kuće: Sostenos Vargas. Ostali beže čim nas vide. Nadmorska visina: 1.400 m. 25. septembar Rano smo stigli u Puhio ali je tamo bilo ljudi koji su nas dan ranije videli dole, što će reći: „radio Bemba“{70} prati naša kretanja. Puhio je mali salaš na uzbrdici i narod koji je pobegao čim nas je

ugledao, posle se polako primakao i dobro s nama postupio. U zoru ode karabinjer koji beše došao da privede dužnika iz Serana u Čukisaku; nalazimo se na tački gde se sastaju sva tri sreza. Napredovanje na mazgama postaje vrlo opasno, ali nastojim da se Lekar što manje zlopati jer je veoma slab. Seljaci kažu da ne znaju da je vojska uopšte ovde. Hodali smo u etapama dok nismo stigli do Tranka Maja, gde smo prespavali pored puta jer Migel ne preduze mere bezbednosti koje sam mu naložio. Predstavnik vlasti iz Igerasa je tu negde, i straži smo izdali naređenje da ga uhapsi. Nadmorska visina: 1.800 m. Inti i ja smo razgovarali s Kambom, i ovaj reče da će nas pratiti dok ne ugledamo Igeru, tačku u blizini Pukare, a da će otuda pokušati da ode u Santa Kruz. 26. septembar Poraz. U zoru stigli u Pikačo, gde je ceo svet slavio, a to je najviša tačka koju smo dosegli – 2.800 m. Seljani su lepo postupali s nama i mi produžismo bez previše strahovanja, iako Ovando beše rekao da ću svakog časa svakako biti uhvaćen. Kad smo stigli u Igeru, sve se izmeni: muškarci behu nestali i samo je tu i tamo bila poneka žena. Koko ode do kuće telegrafiste, pošto tamo ima jedan telefon, te otuda donese jedan kominike od 22. septembra u kojem zamenik upravitelja Valjegrandea javlja predstavniku vlasti da ima vesti o gerilskom prisustvu u području, i da svaka vest treba da bude prosleđena Valjegrandeu, gde će troškovi biti nadoknađeni; čovek pobeže, ali žena uveravaše da se danas nije javljao jer je praznik u susednom selu, Hagveju. U 13.00 je pošla prethodnica ne bi li stigla do Hagveja i tamo će doneti odluku o mazgama i Lekaru; nedugo posle toga razgovarala je s jedinim čovekom u mestu, veoma zaplašenim, kad utom stiže trgovac kokom, koji reče da dolazi iz Valjegrandea i Pukare, i da nije ništa primetio. Takođe je bio veoma uznemiren, ali ja sam to pripisao našem prisustvu, pa pustio da obojica pođu, uprkos lažima koje nam izručiše. Kad sam krenuo prema vrhu brda, oko 13.30,

pucnjava sa svih grebena najavi da su naši upali u zasedu. Organizovao sam odbranu u naselju, kako bih sačekao preživele, a kao izlaz sam naveo put koji izbija na Rio Grande. Ubrzo zatim stiže ranjeni Benigno, a potom Aniseto i Pablito, kome je jedno stopalo bilo u lošem stanju. Migel, Koko i Hulio nastradaše, a Kamba nestade, ostavljajući svoj ranac. Pozadina je brzo pristigla putem, i ja je sledih, vodeći i dalje dve mazge; oni iz pozadine bili veoma blizu paljbe pa okasnili, a Inti izgubi vezu. Pošto smo ga sačekali pola sata u jednoj zasedi, i kako smo bili izloženi vatri s jednog grebena, odlučismo da nastavimo, ali on nas je ubrzo sustigao. U tom trenutku videsmo da je Leon nestao, a Inti saopšti da je video njegov ranac u klisuri kroz koju je prošao; mi smo videli čoveka kako žurno ide kanjonom pa smo zaključili da je to on. Kako bismo zavarali trag, pustili smo mazge niz kanjon a mi nastavili manjim kanjonom s gorkom vodom, da bismo na kraju otišli na spavanje u 24.00, jer je bilo nemoguće nastaviti dalje. 27. septembar U 4.00 smo nastavili marš, pokušavajući da nađemo mesto za uspon, što je postignuto u 7.00, ali sa suprotne strane od one kojoj smo se bili uputili; preko puta je bio ogoljeni greben i nije izgledalo da se u njemu krije opasnost. Popeli smo se još malo kako bismo se sakrili od avijacije, sklonili smo se u jedan redak šumarak i odande otkrili da na brdu postoji staza, iako tuda niko ne prođe celog dana. Kasno po podne se neki seljak i jedan vojnik popeše uz greben i neko vreme se na pola puta zastadoše a da nas nisu uočili. Aniseto upravo beše obavio jedno istraživanje okoline i u jednoj obližnjoj kući vide ozbiljnu grupu vojnika; to je bio najlakši put za nas, sada preprečen. Ujutro smo videli kako se brdom u blizini penje kolona čiji su se predmeti presijavali na suncu a potom, u podne, začuše se i sporadični pucnji i poneki rafal, a nešto kasnije i povici: „Tu je!“; „Izlazi odavde“; „Hoćes li da izađeš već jednom!“ – propraćeni pucnjavom. Ne znamo šta se desilo sa čovekom, ali nam se čini da je to mogao da bude Kamba. Mi smo pošli predveče kako bismo do

vode sišli drugim putem pa smo ostali kod žbunja nešto gušćeg od prethodnog; voda je morala da bude potražena po istom kanjonu, jer to ovde ne može zbog velike stene. Radio doneo vest da smo se sukobili sa Galindovim ljudstvo i da smo imali trojicu mrtvih, koji će biti preneti u Valjegrande radi identifikacije. Po svemu sudeći, nisu uhvatili Kambu i Leona. Naši gubici su ovoga puta zaista veliki; najosetniji gubitak je smrt Kokoa, ali su i Migel i Hulio bili veličanstveni borci, a sva trojica izuzetnih vrlina i hrabrosti. Leon se dobro držao. Nadmorska visina: 1.400 m. 28. septembar Dan teških strepnji koji je u nekom času izgledao kao da nam je poslednji. U zoru doneta voda i skoro u isto vreme Inti i Vili krenuše da ispitaju mogućnost nekog drugog izlaza iz kanjona, ali se odmah vratiše, jer se preko celog grebena proteže staza na kojoj su videli seljaka. U 10.00 ispred nas prošlo 46 vojnika sa rančevima na leđima; večnost im je bila potrebna da prođu. U 12.00 se pojavila druga grupa, sada od 77 vojnika, a povrh svega, u tom času se začuo pucanj i vojnici zauzeše pozicije. Oficir naredi spuštanje niz padinu, za koju se činilo da je, ipak, naša, ali na kraju uspostaviše vezu preko radija i oficir kao da je bio zadovoljan što će na taj način marš bio nastavljen. Naše sklonište nema odbranu u slučaju napada odozgo i mogućnost bekstva je nikakva ako nas otkriju. Nešto kasnije prođe okasneli vojnik sa umornim psom, jer su ga cimali da bi išao, a mnogo kasnije seljak koji vodi još jednog vojničića koji je okasnio; seljak se ubrzo vrati i nije bilo nezgoda s tim u vezi, ali strepnja oko pucnjave bila je golema. Svi su vojnici prošli s rančevima, što ostavlja utisak da su u povlačenju, pri čemu se ne čuju ni pucnjevi kojima se obično javljaju predveče. Sutra ćemo čitavog dana pretraživati salaš. Kišica nas je nakvasila, ali mislim da nije bila dovoljna da obriše tragove. Radio objavio da je Koko identifikovan, i preneo jednu konfuznu

vest o Huliju. Migela su pomešali sa Antoniom, navodeći njegove funkcije u Manili. Isprva sopštiše vest o mojoj pogibiji, posle je demantovaše. 29. septembar Još jedan dan pun napetosti. Inti i Aniseto su rano krenuli u izvidnicu da bi nadzirali kuću celog dana. Rano su počele aktivnosti na putu, i sredinom pre podneva pojavili su se u oba smera vojnici bez rančeva, pored nekih drugih koji su vodili nenatovarene magarce odozdo, koji su se posle vratili natovareni. Inti stiže u 18.15 javljajući da je 16 vojnika, koji su sišli dole, ušlo u čako i da se više nisu pojavili te da su magarci izgleda tamo natovareni. S obzirom na ovakve vesti, teško je bilo da se donese odluka da se pođe tim putem, inače najjednostavnijim i najlogičnijim, jer lako se može desiti da su vojnici postavljeni u zasedi i, u svakom slučaju, u kući su psi koji bi najavili naš dolazak. Sutra će krenuti dve ekspedicije: jedna do istog mesta a druga da ispita čvrst put što više nagore, da ispita ima li tuda izlaza, možda presecajući put kojim idu vojnici. Radio nije ništa javio. 30. septembar Još jedan dan napetosti. Ujutru je Radio Balmaseda, iz Čilea, javio da više instance vojske potvrđuju da su opkolili Če Gevaru u jednom klancu prašume. Lokalne stanice ćute; može biti da se u njih nema poverenja jer su uvereni u naše prisustvu u zoni. Ubrzo posle toga poče kretanje vojnika na sve strane. U 12.00 ih je 40 prošlo u odvojenim kolonama s puškama na gotovs pa su završili u kućici gde su se ulogorili i počeli usplahireno osmatranje. Aniseto i Pačo javili o tome. Inti i Vili se vratili s vešću da se Rio Grande nalazi na neka 2 km pravo, ima tri kuće uz klanac nagore i logorište se može napraviti na mestima gde ne mogu niotkud da nas vide. Tražena je voda i u 22.00 je započet naporni noćni marš koji je kasnio jer Kinez veoma slabo hoda po mraku. Benigno je veoma dobro, ali Lekar

nikako de se oporavi do kraja. Mesečna analiza Trebalo je da septembar bude mesec oporavka, i mogao je to i biti da nije bilo zasede u koju su upali Migel, Koko i Hulio i time se sve poremetilo, a potom smo se zatekli u opasnoj poziciji, pored toga što smo i Leona izgubili; ono sa Kambom je čist dobitak. Imali smo manjih okršaja, prilikom kojih smo ubili konja, ranili i ubili jednog vojnika a Urbano je razmenio vatru s patrolom; tu je i kobna zaseda u Igeri. Već smo ostavili mazge i mislim da zadugo nećemo imati životinje tog tipa, osim ako opet dobijem astmatičke napade. S druge strane, izgleda da su tačne neke vesti o poginulima druge grupe, koju treba smatrati likvidiranom, mada postoji mogućnost da neka manja grupa luta okolo izbegavajaći sudar s vojskom, jer vest o zajedničkoj pogibiji njih sedmorice može da bude i lažna, ili bar preuveličana. Najvažniji zadatak je izvući se i potražiti pogodnije oblasti; potom kontakte, mada je ceo aparat u rasulu u La Pazu, gde smo takođe pretrpeli teške udarce. Moral ostatka ljudi uglavnom je dobar, samo imam nedoumica u vezi s Vilijem, koji možda iskoristi neku gužvu da bi pobegao sam ako se ne porazgovara s njime.

Oktobar 1967 1. oktobar Nadmorska visina: 1.600 m. Ovaj prvi dan u mesecu protekao bez novosti. U zoru stigli u šumarak gde smo se ulogorili sa stražama, na različitim mestima u blizini. Njih četrdesetorica udaljiše se kroz kanjon koji smo mislili da zaposednemo, ispaljujući nekoliko hitaca. U 14.00 su se začuli poslednji pucnji; izgleda da po kućama nema nikoga, mada je Urbano video kako 5 vojnika silazi, ali da posle nikud nisu produžili. Odlučio sam da ostanemo ovde još jedan dan jer mesto je dobro i ima obezbeđenu odstupnicu s obzirom na to da imamo pregled na sva kretanja neprijateljskih trupa. Pačo, Njato, Dario i Eustakio pošli po vodu i vratili se u 21.00. Čapako spremio uštipke i razdeljeno je malo čarkija, tek toliko da se ne oseća glad. Nije bilo vesti. 2. oktobar Antonio. Dan protekao bez i najmanjeg traga vojnicama, ali neki jarići, koje su psi ovčari vodili, prošli su kroz naše položaje i psi su zalajali. Odlučili smo da pokušamo da idemo pored jedne od strana čaka koji je najbliži kanjonu pa smo započeli silazak u 18.00, imajući dovoljno vremena da komotno stignemo i nešto skuvamo pre raskršća, samo što se Njato izgubio pa posle nije hteo da nastavi. Kada smo odlučili da se vratimo, i mi smo se izgubili pa smo prenoćili gore gde nismo smeli da kuvamo, a bili smo mnogo žedni. Radio nam je doneo objašnjenje o razmeštaju vojnika 30. septembra, shodno vestima koje je objavio „Kruz del sur“, pošto je vojska saopštila da je imala sudar u Abri del Kinjol s jednom malom grupom naših vojnika, pri čemu nije bilo gubitaka ni na jednoj strani, iako kažu da su našli tragove krvi prilikom našeg bekstva.

Grupu je činilo 6 osoba, shodno istom saopštenju. 3. oktobar Dug i nepotrebno težak dan. Kad smo se spremali da krenemo u naš bazni logor, Urbano stiže s vešću da je čuo šta kažu neki seljaci u prolazu: „To su oni koje smo noćas čuli da razgovaraju“, dok smo mi bili na putu. Po svemu sudeći, saopštenje je netačno, ali odlučih da postupim kao da savršeno odgovara istini i, ne utoljujući žeđ, opet smo se popeli na jedan masiv odakle se vidi putanja vojnika. Ostatak dana protekao u potpunom miru i predveče se svi spustili i skuvali kafu, koja je bila prava gozba iako je voda gorka a osećala se i mast u loncu u kojoj je skuvana. Potom smo napravili kačamak da bismo tamo jeli, kao i pirinač i meso ante za poneti. U 3.00 započeli marš, prethodno istraživši okolinu i sasvim uspešno izbegavajući čako i izbijajući na klanac koji smo odabrali; tu nije bilo vode, ali je zato bilo tragova da su je vojnici ispitivali. Radio doneo vest o dvojici zarobljenika: Antonio Domingez Flores (Leon) i Orlando Himenez Bazan (Kamba); prvi priznaje da se borio protiv vojske, a drugi kaže da se predao uzdajući se u predsednikovu reč. Obojica iznose obilje podataka o Fernandu, njegovoj bolesti i svemu ostalom, ne računajući ono što su svakako još ispričali a da nije objavljeno. Tako se završava priča dvojice gerilaca junaka. Nadmorska visina: 1.360 m. Čuli smo intervju s Debreom, vrlo odvažnim pred studentom provokatorom. 4. oktobar Pošto smo se odmorili u klancu, spuštali smo se njime pola sata, dok nismo našli drugi koji se spaja s njim i kojim smo potom nastavili da se uspinjemo, zatim smo se odmorili do 15.00 da izbegnemo sunce. Potom smo nastavili marš idući nešto više od pola sata i tada smo se sreli sa izvidnicom koja je bila stigla do kraja malih

kanjona ne nazaleći vodu. U 18.00 smo napustili klanac i nastavili kozjom stazom do 19.30, kada se više ništa nije videlo, pa nismo stali sve do 3.00. Radio preneo vest o promeni mesta proboja Glavnog štaba Četvrte divizije iz Laguniljasa u Padilju, da bi bolje pokrio područje Serana, gde se smatra da gerilci mogu uteći, kao i komentar da ukoliko me se dokopaju snage Četvrte divizije biću izveden na sud u Kamiriju, a ukoliko to učini Osma, onda u Santa Kruzu. Nadmorska visina: 1.650 m. 5. oktobar Kad smo nastavili marš, otežano smo išli do 5.15, kada smo napustili kozju stazu i zašli u redak šumarak ali, ipak, s dovoljno visokim drvećem kako ne bismo bili izloženi nepoželjnim pogledima. Benigno i Pačo napravili nekoliko istraživanja u potrazi za vodom i potpuno pretresli obližnju kuću a da je nisu pronašli, verovatno u blizini postoji neki mali bunar pored kuće. Kad su okončali izviđanje, videli kako se 6 vojnika vraća u kuću, izgleda drumom. Krenuli smo predveče sa iznurenim ljudstvom usled nedostatka vode, a Eustakio je još priredio i scenu briznuvši u plač što nema ni gutljaja vode. Nakon vrlo lošeg puta, isprekidanog nizom zastoja, u zoru smo stigli u šumicu odakle se čuo lavež obližnjih pasa. U neposrednoj blizini se vidi jedan visoki i ogoljeni masiv. Lečili Benignoa čija je rana malo zagnojena i dao sam injekciju Lekaru. Kao posledica lečenja, Benigno se u toku noći požalio na bol. Radio javio da su dvojica naših kambista{71} prebačena u Kamiri da budu svedoci na suđenju Debreu. Nadmorska visina: 2.000 m. 6. oktobar Izviđanje pokazalo da nam je jedna kuća veoma blizu ali i da, u

nešto udaljenijem klancu, ima vode. Uputili se tamo i celog dana kuvali ispod jedne velike stene koja je poslužila kao krov, mada, uprkos tome, ja nisam bio uopšte spokojan jer smo prošli blizu naseljenih mesta usred bela dana, pa smo sada ostali u rupi. Kako se jelo odužilo, odlučili smo da u zoru pođemo do obližnje pritoke ovog potočića i da otuda preduzmemo podrobnije ispitivanje okoline kako bismo odredili budući pravac. „Kruz del sur“ izvestio o intervjuu s kambistima. Orlando bio manje gnusan. Čileanski radio izvestio o jednoj cenzurisanoj vesti prema kojoj nas traži 1.800 ljudi u ovoj zoni. Nadmorska visina: 1.750 m. 7. oktobar Navršilo se 11 meseci od naše gerilske inauguracije bez ikakvih komplikacija, gotovo bukolički, sve do 12.30, kada je jedna starica, vodeći svoje koze, ušla u kanjon u kojem smo se bili ulogorili pa smo morali da je zadržimo. Žena ništa pouzdano nije rekla o vojnicima, odgovarajući na sve da ne zna, da ima dugo kako ne odlazi tamo. Samo je pružila informacije o putevima; na osnovu onoga što je stara rekla, izgleda da smo otprilike na milju od Igerasa i još jednu od Hagveja, a oko dve od Pukare. U 17.30 Inti, Aniseto i Pablito pošli u kuću starice čija je jedna ćerka prikovana za krevet a druga polupatuljasta; dato joj je 50 pesa uz napomenu da nikome ni reči ne kaže, ali uz malo nade da će se toga držati uprkos obećanjima{72}. Krenuli smo u 17.00 dok se mesec tek nazirao. Marš je bio veoma naporan a ostavljali smo i mnogo tragova idući kroz klanac, pored kojeg nije bilo kuća, ali je bilo polja zasejanih krompirom koja su se navodnjavala vodom iz istog potoka. U 2.00 smo zastali da predahnemo jer već je bilo uzaludno da nastavimo marš. Kinez postaje pravi teret kada treba pešačiti noću. Vojska izdala čudno obaveštenje o prisustvu 250 ljudi u Seranu kako bi se sprečio prolazak opkoljenih, njih 37, navodeći da se naše sklonište nalazi između reke Asero i reke Oro.

Vest deluje diverzantski. Nadmorska visina: 2.000 m.

VOJNI IZVEŠTAJI

Instrukcije za kadrove zadužene za delovanje u gradovima{73} Dokument III 22. januar 1967 Da bismo stvorili mrežu onakve podrške kakvu želimo da stvorimo, moramo se držati niza normi čije ćemo glavne odlike izneti. Akcija će prvenstveno biti ilegalna, ali će se naizmenično, ako bude potrebno, zasnivati na kontaktima s pojedincima ili organizacijama, što će zahtevati da neki kadrovi izbiju u prvi plan. To nužno iziskuje veoma striktnu raspodelu zaduženja, tako što će se odvojiti sektori rada. Kadrovi treba da se striktno pridržavaju opštih principa ponašanja koje nalaže generalštab vojske preko upravljačkih tela, ali će imati potpunu slobodu u praktičnom sprovođenju tih principa. Da bi mogli da se ostvare teški zadaci koji su zacrtani, pod uslovom da opstanak bude zagarantovan – ilegalni kadar treba da ima, veoma razvijene, sledeće osobine: disciplinu, zatvorenost, sposobnost prikrivanja, samokontrolu i hladnokrvnost, te da primenjuje metode rada koje će ga štititi od nepredviđenih okolnosti. Svi drugovi koji budu obavljali polujavne poslove imaće višu ilegalnu vezu koja će im izdavati direktive i kontrolisati njihov rad. Po mogućstuvu, i rukovodilac mreže i ostali zaduženi za određene poslove imaće samo jednu funkciju, a veze između zaduženih za različite poslove uspostavljaće se preko rukovodioca. Najmanja zaduženja za već organizovanu mrežu jesu sledeća: Rukovodilac – zaduženi za snabdevanje, – zaduženi za transport, – zaduženi za informacije,

– zaduženi za finansije, – zaduženi za delovanje u gradovima, – zaduženi za odnose sa simpatizerima. Kako se mreža bude razvijala, to će joj biti potreban odgovoran drug zadužen za komunikacije, koji će uglavnom zavisiti od rukovodioca. Rukovodilac će dobijati instrukcije od vojnog vrha i primeniće ih u praksi preko onih koji su zaduženi za razne poslove. Za njega treba da zna samo ovo malo vojno jezgro kako ne bi cela mreža bila izložena opasnosti u slučaju eventualne provale. Ako bi se zaduženi međusobno poznavali, za njihov rad opet ne treba da znaju ostali, a nijedna promena neće biti saopštavana. Preduzeće se mere u slučaju da bude uhapšen važan član mreže, tako što će se odmah pristupiti promeni adrese ili načina kontaktiranja rukovodioca ili svih onih koji ga poznaju. Zaduženi za snabdevanje imaće zadatak da snabdeva vojsku, ali njegov posao je i organizacione prirode: polazeći od centra stvaraće manje mreže podrške koje sežu do najudaljenih delova ELN-a, bilo da je pitanju potpuno seoska organizacija, bilo uz pomoć trgovaca ili drugih pojedinaca ili organizacija koje se pokažu spremnim. Zaduženi za transport brinuće o prenosu snabdevanja iz centara za prikupljanje do tačaka gde će to preuzeti manje mreže, ili direktno do oslobođene teritorije, već prema prilici. Ovi drugovi treba da rade pod solidnim pokrićem, organizujući, na primer, manja trgovinska preduzeća koja će ih osloboditi sumnji represivnih vlasti kada budu javno poznati veličina i ciljevi pokreta. Zaduženi za informacije centralizovaće svu vojnu i političku informaciju koju bude dobijao preko odgovarajućih kontakata (u poluilegalnoj akciji kontakata sa simpatizerima naše vojske ili vlade, što ovo zaduženje čini posebno opasnim). Sav prikupljeni materijal biće dostavljen zaduženom za informacije naše vojske. Ovaj zaduženi biće podređen dvostrukom rukovodstvu: rukovodiocu mreže i naše obaveštajne službe.

Zaduženi za finansije mora da kontroliše rashode organizacije. Ovaj drug mora da ima jasnu viziju o važnosti svog zaduženja, jer ilegalni kadar, iako je izložen mnogim opasnostima i podmukloj smrti, samim tim što živi u gradu pošteđen je fizičkih muka gerilca i može da se navikne na opušteno baratanje iznosima za snabdevanje i novcem koji prolazi kroz njegove ruke, izlažući se time opasnosti da njegova revolucionarna veličina bude umanjena u stalnom dodiru sa izvorom iskušenja. Zaduženi za finansije treba da analizira i poslednji potrošeni cent bez opravdanog razloga. Uz to, biće zadužen i za upravljanje prilivima po osnovu prikupljenih priloga ili nameta, i da organizuje njihovu naplatu. Zaduženi za finansije prima naređenja od rukovodioca mreže, ali će on biti i njegov inspektor u pogledu rashoda. Iz svega ovoga proizlazi da zaduženi za finansije treba da je ideološki veoma čvrst. Zadatak zaduženih za delovanje u gradovima proteže se na sve što se tiče oružane akcije u gradu: uklanjanje doušnika, ozloglašenih mučitelja ili režimskih glavešina; otmica neke osobe sa ciljem da se naplati otkupnina; sabotaža u nekim centrima privredne delatnosti zemlje, i tako dalje. Sve akcije naređuje rukovodilac mreže; ovaj drug ne može da deluje po sopstvenoj inicijativi, izuzev u izuzetno hitnim slučajevima. Zaduženi za simpatizere imaće javnije funkcije unutar mreže i stupaće u vezu s manje čvrstim elementima, sa onima koji svoju savest umiruju davanjem novčanih ili drugih priloga koji ih ne kompromituju. To su ljudi s kojima se može raditi, ali ne treba nikada smetnuti sa uma da je njima podrška uslovljena opasnošću kojoj mogu biti izloženi te valja postupati sledstveno tome, u nastojanju da postepeno prerastu u aktivne vojnike, i navoditi ih da bitno doprinesu pokretu, ne samo novcem nego i lekovima, zaklonima, informacijama itd. U ovoj vrsti mreže su ljudi koji treba vrlo složno da rade. Na primer, zaduženi za transport je organski povezan sa zaduženim za snabdevanje koji će biti njegov neposredni rukovodilac; zaduženi za

simpatizere zavisiće od onoga za finansije, a oni za delovanje u gradovima i oni za informacije biće u neposrednoj vezi s rukovodiocem mreže. Mreže će biti podložne inspekciji kadrova koje vojska šalje neposredno, i oni nemaju izvršne funkcije, već će proveravati da li se poštuju direktive i norme koje je vojska postavila. Mreže će morati da „idu u susret“ vojsci, i to na sledeći način: Viša komanda izdaje naređenja rukovodiocu mreže, a ovaj se stara da je organizuje u važnim gradovima, iz kojih počinje grananje mreže prema selima, a otuda do naselja ili seoskih kuća čiji će žitelji stupiti u vezu s našom vojskom i gde će se obaviti fizička predaja robe, novca ili informacija. Kako se sfera uticaja naše vojske bude širila, prema gradu će poći punktovi kontakata i srazmerno će porasti područje pod njenom neposrednom kontrolom; to je dug proces koji će imati i uspone i padove i čiji se razvoj, kao u svakom od ovakvih ratova, meri godinama. Rukovodstvo mreže biće smešteno u glavnom gradu; otuda će se organizovati u gradovima koji su za sada najvažniji za nas: Kočabambi, Santa Kruzu, Sukreu, Kamiriju, što će reći, u pravougaoniku koji uokviruje oblast naših dejstava. Odgovorni iz ova četiri grada treba da budu provereni kadrovi u najvećoj mogućoj meri; oni će se starati o sličnoj ali jednostavnijoj organizaciji. Snabdevanje i transport pod jednim rukovodstvom; finansije i simpatizeri pod drugim; treće rukovodstvo za delovanje u gradovima, a informacije mogu i da se izostave, s tim da ih na sebe preuzme lokalni rukovodilac takve organizacije. Delovanje u gradovima postepeno će se sve više vezati za vojsku kako se njena teritorija bude bližila određenom gradu; sve dok se mreža ne pretvori u prigradske gerile, podređene vojnoj komandi. Takođe ne treba zanemariti razvoj mreže u gradovima koji su danas udaljeni od našeg polja delovanja, gde treba zatražiti podršku stanovništva i blagovremeno se pripremiti za buduće akcije. Oruro i Potosi pripadaju ovoj kategoriji i u tom smislu su najvažniji.

Posebnu pažnju treba pridati pograničnim punktovima. Viljason i Tariha za kontakte i snabdevanje iz Argentine; Santa Kruz za Brazil; Uaki ili neko drugo mesto na peruanskoj granici; neki punkt na čileanskoj granici. Za organizovanje mreže snabdevanja bilo bi uputno da se može računati na čvrste aktiviste koji odranije rade na sličnim poslovima kakvi se sada od njih očekuje da obave. Na primer: vlasnik bakalnice koji će organizovati snabdevanje ili će učestvovati u ovoj delatnosti mreže; vlasnik nekog transportnog preduzeća koji će organizovati taj ogranak itd. Ukoliko se ovo ne postigne, valja nastojati da se aparat strpljivo obrazuje; ne vršeći nasilje nad događajima, kako se ne bi desilo da zbog postavljanja nekog isturenog i nedovoljno obezbeđenog položaja, on izgubi a mnogi drugi budu kompromitovani. Treba organizovati sledeće fabrike ili trgovine: – Prehrambene radnje (La Paz, Kočabamba, Santa Kruz; Kamiri), – Transportna preduzeća (La Paz–Santa Kruz; Santa Kruz– Kamiri; Sukre–Kamiri), – Obućarnice (La Paz, Santa Kruz, Kamiri, Kočabamba), – Odevni predmeti (isto), – Mehaničarska radionica (La Paz, Santa Kruz), – Poljoprivredna dobra (Čapare–Karanavi) Prve dve će omogućiti prikupljanje i prevoz robe ne privlačeći pažnju, i tu će se nalaziti i ratna oprema. Radionice za izradu obuće i odeće mogle bi da ispune dvostruki zadatak: da kupuju ne izazivajući podozrenje, i da proizvode za nas. Mehaničarska radionica bi isto to uradila s ratnom opremom, a poljoprivredna dobra bi nam služila kao oslonac prilikom mogućih razmeštaja, dok bi njihovi radnici otpočeli propagandni rad među seljacima. Nije na odmet još jednom istaći ideološku postojanost koju treba da poseduju ovi kadrovi, koji će od revolucionarnog pokreta dobiti samo najnužnije za pokrivanje sopstvenih potreba, a koji će pokretu posvetiti sve svoje vreme a takođe i slobodu, pa i život, ako do toga

dođe. Samo tako možemo da stvorimo delotvornu mrežu koja je neophodna za ostvarenje naših ambicioznih planova: potpuno oslobođenje Bolivije.

Prvo saopštenje bolivijskom narodu Dokument XVII Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom 27. mart 1967 Klika uzurpatora, nakon pokolja radnika i pripreme terena za totalnu predaju naših bogatstava severnoameričkom imperijalizmu, izigrala je narod u izbornoj farsi. Kad kuca čas istine i narod se diže na oružje, uzvraćajući na naoružanu uzurpaciju oružanom borbom, klika nastoji da i dalje izvodi svoj turnir laži. U zoru 23. marta snage Četvrte divizije, sa sedištem u Kamiriju, sa otprilike 35 ljudi pod vođstvom majora Ernana Plate Riosa, izvršila je proboj u gerilsku teritoriju kroz rečno korito Njakauazua. Cela grupa je upala u zasedu koje su naše snage postavile. Kao rezultat te akcije, u našem posedu je ostalo 25 oružja različite vrste, uključujući tri 60-milimetarska minobacača i odgovarajuće haubice, obilje municije i opremu. Gubici neprijatelja: sedmorica mrtvih, među njima i jedan poručnik, i četrnaestorica zarobljenika, od kojih su petorica ranjena u okršaju, posle čega im je naš sanitet ukazao svu pomoć koju nam dopuštaju naša raspoloživa sredstva. Svi zarobljenici su oslobođeni pošto su im izloženi ideali našeg pokreta. Spisak neprijateljskih gubitaka je sledeći: Poginuli: Pedro Romero, Ruben Amezaga, Huan Alvarado, Sesilio Markez, Amador Almasan, Santijago Galjardo i doušnik i vodič vojske Vargas. Zarobljenici: major Ernan Plata Rios, kapetan Euhenio Silva, vojnici Edgar Toriko Panoso, Lido Mačikado Toledo, Gabrijel Duran Eskobar, Armando Martinez Sančez, Felipe Bravo Siles, Huan Ramon Martinez, Leonsio Espinosa Posada, Migel Rivero, Eleuterio Sančez, Adalberto Martinez, Eduardo Rivera i Gido Terseros.

Poslednja petorica su ranjeni. Objavljujući prvu ratnu akciju uspostavljamo ono što će biti pravilo naše vojske: uspostavljamo revolucionarnu istinu. Naše činjenice dokazuju pravednost naših reči. Žalimo zbog nevine krvi koju su prolili poginuli vojnici, ali se sa minobacačima i mitraljezima ne grade miroljubivi mostovi kao što inače tvrde marionete u kočopernim uniformama, u pokušaju da nas predstave kao obične ubice. Isto tako nije bilo, niti će ikada biti, seljaka koji bi imao osnova da se požali na naše ophođenje i način da dođemo do potrepština, sa izuzetkom onih koji se, izdajući svoju klasu, postavljuju kao neprijateljski vodiči ili potkazivači. Neprijateljstva su otvorena. U budućim saopštenjima jasno ćemo utvrditi našu revolucionarnu poziciju, sada upućujemo poziv radnicima, seljacima, intelektualcima; svima koji osećaju da je stigao čas da se na nasilje odgovori nasiljem pa da se spase zemlja koja je na parčad prodata jenkijevskim monopolistima, te da podignemo životne uslove našeg sve gladnijeg naroda. Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

Drugo saopštenje bolivijskom narodu Dokument XXI Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom 14. aprila 1967 Desetog aprila 1967. u jutarnjim časovima u zasedu je upala neprijateljska patrola predvođena poručnikom Luisom Savedrom Arombalom koju su većinom sačinjavali vojnici iz sastava CITE{74}. U okršaju život je izgubio pomeniti oficir, kao i vojnici Anhel Flores i Zenon Prada Mendijeta, a ranjen je vodič Ignasio Usarima iz puka „Bokeron“, koji je zarobljen zajedno s još petoricom vojnika i jednim podoficirom. Četvorica vojnika su uspela da pobegnu i vest su prosledili u bazu majora Sančeza Kastra, koji je s pojačanjem od 60 ljudi iz obližnje jedinice pošao u pomoć svojim saborcima, i tada upao u još jednu zasedu, što je koštalo života poručnika Uga Ajalu, podoficira Raula Kamehu i vojnike Hosea Vihabrijela, Marsela Maldonada, Haimea Sanabrija i još dvojicu koje mi nismo identifikovali. U ovoj akciji ranjeni su vojnici Armando Kiroga, Alberto Karvahal, Fredi Alove, Husto Servantes i Bernabe Mandehara, koji su zarobljeni zajedno s komandirom čete, majorom Rubenom Sančezom Kastrom i još šesnaestoricom vojnika. Prema jednom od pravila ELN-a, ukazali smo pomoć ranjenima sa oskudnim sredstvima kojima raspolažemo, i oslobodili smo sve zarobljenike, pošto su im predočeni ciljevi naše revolucionarne borbe. Gubici neprijateljske vojske su sledeći: 10 poginulih, među njima i dva poručnika, i 30 zarobljenih, uključujući majora Sančeza Kastra, od toga šestorica ranjenih. Ratni plen je srazmeran neprijateljskim gubicima i sastoji se od jednog 60-milimetarskog minobacača, nekoliko puškomitraljeza, pušaka i karabina M-1, kao i od nekoliko

lakih mitraljeza, zajedno s municijom za svako oružje. S naše strane treba da žalimo zbog jednog gubitka i nesrazmernosti gubitaka, ako se uzme u obzir da smo u svim bitkama birali kada će se i na kom mestu one odigrati, i da glavešine Bolivijske armije šalju na klanicu neiskusne vojnike, gotovo decu, dok oni izmišljaju saopštenja u La Pazu, a potom se busaju u prsa tokom demagoških sprovoda, krijući da su oni stvarni krivci što se krv proliva u Boliviji. Sada već skidaju maske i počinju da pozivaju severnoameričke „savetnike“; tako je počeo rat i u Vijetnamu, čiji herojski narod krvari dok je svetski mir u opasnosti. Ne znamo koliko „savetnika“ će poslati protiv nas (znaćemo da im se odupremo), ali skrećemo narodu pažnju na opasnosti ove akcije koju je pokrenuo izdajnički vojni vrh. Upućujemo poziv mladim regrutima da se drže sledećih uputstava: kad započne bitka, neka odbace oružje u stranu i neka stave ruke na glavu stojeći mirno na mestu gde ih je paljba zatekla; neka nikada ne idu na čelu kolone prilikom marševa kojima se približavaju području oružanih dejstava; neka nateraju oficire koji ih primoravaju da se bore na čelu kolone da oni sami zauzmu taj krajnje opasan položaj. Na prethodnicu ćemo uvek otvarati vatru i pucati da je usmrtimo. Ma koliko da nas boli kad vidimo da se proliva krv nedužnih regruta, to je imperativ nužnosti rata. Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

Treće saopštenje bolivijskom narodu Dokument XXII Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom Maj 1967 Osmog maja, u gerilskoj oblasti Njakauazua, u zasedi su uhvaćene trupe mešovite čete pod vođstvom potporučnika Henrija Lareda. U akciji su poginuli pomenuti oficir i kadeti Roman Arojo Flores i Luis Pelaez, a zarobljeni su sledeći vojnici: Hose Kamačo Rohas, Nestor Kuentas (puk „Bolivar“), kadeti Valdo Veizaga, Ugo Soto Lora, Maks Tores Leon, Roher Rohas Toledo (puk „Braun“), Havijer Majan Korelja (puk „Braun“), Nestor Sančez Kueljar (puk „Braun“). Poslednja dvojica su ranjena kad nisu stali na „Stoj!“ prilikom presretanja tokom prethodne operacije. Kao i uvek, pušteni su na slobodu pošto su im objašnjeni dometi i ciljevi naše borbe. Zaplenjeno je 7 karabina M-1 i 4 „mauzera“. Naše snage su izašle netaknute iz borbe. Česta su saopštenja represivne vojske u kojima se govori o pogibiji gerilaca; u njima se meša izvesna istina o sopstvenim i proverenim gubicima sa izmišljotinama o našim, jer besna i u svojoj nemoći represivna vojska pribegava lažima ili se okomljuje na novinare koji su, po svojim ideološkim ubeđenjima, prirodni protivnici režima, i na njih iskaljuje sve svoje muke. Izričito izjavljujemo da je ELN Bolivije jedina odgovorna za oružanu borbu na čelu svoga naroda, i da ona neće biti okončana do završne pobede, kada ćemo već znati da kaznimo sve zločine počinjene u toku rata, nezavisno od mera odmazde koje komanda naše vojske bude smatrala neophodnim pred bilo kakvim vandalskim činom represivnih snaga.

Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

Četvrto saopštenje bolivijskom narodu Dokument XXIV Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom Jun 1967 U nedavnim saopštenjima, vojska je priznala da je imala gubitaka u sukobima prethodnice s našim snagama, pripisujući nam, po običaju, veliki broj mrtvih o kojima nikad ne pruža dokaze. Mada nam nedostaju izveštaji o nekim patrolama, možemo da tvrdimo da su naši gubici veoma malobrojni, i da prilikom nedavnih akcija što ih je vojska priznala, nismo pretrpeli nijedan. Inti Peredo jeste član rukovodstva naše vojske, i u njoj zauzima mesto političkog komesara, a pod njegovih vođstvom izvedene su nedavne akcije. Uživa u dobrom zdravlju i neprijateljski meci ga nisu ni okrznuli; vest o njegovoj pogibiji je očigledan primer besmislenih laži koje vojska širi u svojoj nemoći da se bori protiv naših snaga. Što se tiče najava o prisustvu navodnih boraca iz drugih američkih zemalja, zbog vojne tajne i naše parole o revolucionarnoj istini, nećemo izneti brojke, samo ćemo razjasniti da će svaki građanin koji bude prihvatio naš minimalni program, usmeren ka oslobođenju Bolivije, biti prihvaćen u revolucionarnim redovima sa istim pravima i obavezama što ih imaju bolivijski borci, koji, naravno, čine ogromnu većinu našeg pokreta. Svako ko se bori sa oružjem u ruci za slobodu naše otadžbine zazlužuje, i stiče, časno zvanje Bolivijca, bez obzira na mesto rođenja. Tako tumačimo istinski revolucionarni internacionalizam. Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

Bolivijskim rudarima Saopštenje br. 5 Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom Jun 1967 Drugovi, Još jednom se proliva proleterska krv u našim rudnicima. U viševekovnoj eksploataciji, ispijanje robovske krvi rudara smenjuje se s njenim prolivanjem kada toliko nepravde dovodi do izbijanja pobune; to se ciklično ponavlja. U poslednje vreme privremeno je prekinut taj ritam i pobunjeni radnici bili su glavni činilac pobede od 9. aprila{75}. Taj događaj je pobudio nadu da se otvaraju novi vidici i da će, najzad, radnici biti vlasnici sopstvene sudbine, ali mehanika imperijalističkog sveta je pokazala, onima koji su hteli da vide, da po pitanju društvene revolucije nema polovičnih rešenja: ili se zauzima cela vlast, ili se gubi napredak postignut uz toliko žrtava i toliko krvi. Oružanim milicijama rudarskog proletarijata, jedinog činioca snage u prvom času, postepeno su se priključile milicije drugih sektora radničke klase, obespravljenih grupa i seljaka. Njihovi pripadnici nisu umeli da sagledaju osnovnu zajednicu interesa pa su izazvali sukobe, vođeni nenarodnom demagogijom. Na kraju je iznova mogla da se pojavi profesionalna vojska u jagnjećoj koži prikrivajući svoje vučje čeljusti. I ta vojska, isprva mala i nezapažena, pretvorila se u oružanu ruku protiv proletarijata i u najpouzdanijeg saveznika imperijalizma: zato je i dobila odobrenje da izvrši vojni državni udar. Sada se oporavljamo od poraza pretrpljenog zbog ponavljanja taktičkih grešaka radničke klase i upravo strpljivo pripremamo

zemlju za duboku revoluciju koja će iz korena promeniti sistem. Ne treba insistirati na netačnim, možda i herojskim, ali jalovim taktikama koje proletarijat utapaju u krv i desetkuju njegove redove, lišavajući nas tako njegovih najborbenijih elemenata. Tokom dugih meseci borbe, gerile su prodrmale zemlju, nanele su znatne gubitke vojsci i demoralisale su je, a same nisu pretrpele takoreći nijedan gubitak. U sukobu od svega nekoliko sati, ta ista vojska se proglašava pobednikom na bojnom polju i hvali se nad proleterskim leševima. Pobeda i poraz zavise od izbora tačne i pogrešne taktike. Druže rudaru, nemoj ponovo poverovati lažnim apostolima borbe masa koji tu borbu shvataju kao kompaktno i frontalno suprotstavljanje protiv ugnjetačkog oružja. Spoznajmo stvarnost! Protiv mitraljeza ne vrede junačke grudi; protiv modernog naoružanja ne vrede barikade, ma kako dobro bile napravljene. Borbu masa u nerazvijenim zemljama, sa stanovništvom koga većinom čine seljaci i prostranim teritorijama, treba da razvija mala mobilna prethodnica, gerila, utemeljena u samom narodu; tako će ona sticati snagu, nanošenjem udaraca neprijateljskoj vojsci, pa će usmeravati revolucionarni žar masa na stvaranje revolucionarne situacije u kojoj će se državna vlast srušiti pod jednim jedinim, dobro zadatim udarcem u pravom trenutku. Neka bude pravilno shvaćeno: ne pozivamo na potpunu neaktivnost, nego preporučujemo da se snaga ne rasipa u akcijama koje ne jemče uspeh, ali pritisak radnih masa na vladu mora stalno da se vrši jer ovo je klasna borba bez omeđenih frontova. Gdegod bio, proleter ima obavezu da se bori protiv zajedničkog neprijatelja u meri svoje snage. Druže rudaru, gerile ELN-e očekuju te raširenih ruku i pozivaju te da se pridružiš ostalim rudarima koji se bore na našoj strani. Tako ćemo obnoviti radničko-seljački savez koji je nenarodna demagogija prekinula; tako ćemo poraz pretvoriti u pobedu a plač proleterskih udovica u pobedničku himnu. Očekujemo te.

Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

INDEKS IMENA I NAPOMENE

ERNESTO GEVARA DE LA SERNA zvani Če, Mongo, Ramon, Fernando. Rodio se u Rosariju, Argentina, 14. juna 1928. Pošto je diplomirao i postao lekar, otputovao je u Boliviju 1953, pošavši tako na drugo putovanje po Latinskoj Americi. Učestvovao je u revolucionarnom procesu u Gvatemali, i kada je on ugušen, otišao je u Meksiko, gde se prijavio za ekspediciju broda „Granma“, koji se iskrcao 2. decembra 1956, kako bi započela gerilska borba protiv tiranije Fulhensija Batiste. Od prvih trenutaka borbe na Sijera Maestri istakao se kao vojni i politički vođa i preuzeo veliku odgovornost u kubanskoj revoluciji, koja je izvojevala pobedu 1. januara 1959. Godine 1965. odrekao se svih svojih funkcija i činova i tajno otišao u Kongo, predvodeći grupu kubanskih vojnika, kako bi podržao antikolonijalnu borbu. Kasnije, u novembru 1966, prelazi u Boliviju, gde rukovodi gerilskim pokretom do 8. oktobra 1967, kada ga je vojska uhapsila i ranila u Jurovom klancu. Sutradan je ubijen u maloj seoskoj školi u Igeri, u blizini Valjegrandea. Njegovi zemni ostaci, nađeni nakon dugogodišnje potrage, vraćeni su na Kubu jula 1997. 1 . ALBERTO FERNANDEZ MONTES DE OKA zvani Pačo ili Pačungo. Kubanac, rođen 1935. u blizini Santijago de Kube. Po završetku bitke kod Sijera Maestre dobio je čin kapetana, a u kubanskoj vladi je obavljao razne funkcije, uključujući tu i funkciju direktora rudarstva pri Ministarstvu industrije. Stigao je u La Paz 3. septembra 1966. sa Čeovim instrukcijama da prebaci operativu na farmu kod Alta Benija. Vratio se u Boliviju 3. novembra u pratnji Čea i zajedno su se uputili prema Njakauazuu, kuda su ih poveli Loro, Tuma i Pombo. Poginuo je 9. oktobra, pružajući otpor u Jurovom klancu, i ubivši tada čak i jednog vojnika.

2. KARLOS KOELJO zvani Tuma ili Tumaini. Kubanac, rođen 1940. blizu grada Manzanilja, po činu poručnik. Priključio se gerili sa Sijera Maestre s nepunih 17 godina kao polupismeni seljak, i od tog trenutka je postao nerazdvojni Čeov saputnik i član njegove lične pratnje, s kojim se borio i u Kongu. U La Paz je stigao jula 1966. i otišao kao prethodnica na reku Njakauazu. Poginuo je 26. juna 1967. u oblasti Piraja, u provinciji Florida, u okrugu Santa Kruz. „Tom smrću ja sam izgubio druga s kojim sam poslednjih godina bio nerazdvojan, koji mi je bio veran do kraja, i taj gubitak ću od sada osećati kao da sam izgubio rođenog sina“, zapisao je Če u svom Dnevniku. 3 . HORHE VASKEZ VIJANJA zvani Bigotes, Loro ili Horhe. Bolivijac, rođen 1939. u La Pazu, aktivista Komunističke partije Bolivije i član njenog vojnog dela. Bio je u tesnim prijateljskim vezama sa Intijem Peredom, s kojim je učestvovao u raznim akcijama. S Kokoom Peredom bio je upravitelj imanja na reci Njakauazu. Po obelodanjivanju identiteta, Če mu predlaže da se priključi gerili (beleška od 7. novembra u Dnevniku). Nakon akcije na imanju Koripote, blizu Taperiljasa, 22. aprila ostaje sam i izgubljen. Imao je okršaj s vojskom, naneo joj dva gubitka i, na kraju je bio ranjen i uhvaćen 29. istog meseca. Odveden je u bolnicu u Kamiri, gde su ga visoki vojni zvaničnici i agenti CIA podvrgli ispitivanju. Mesec dana kasnije javljeno je da je pobegao pa je optužen za „pobunjeničko delovanje“ na suđenju Debreu i Siru Bustosu; međutim, već su da kruže glasine da je ubijen. 4. Reč je o trojici radnika Komunističke partije Bolivije: Apolinaru Akinu Kispeu zvanom Apolinario, Apolinar ili Polo; Serapiju Akinu Tudeli zvanom Serapio ili Serafin i Antoniju Domingezu Floresu zvanom Antonio ili Leon. Sva trojica su Bolivijci. APOLINAR AKINO KISPE zvani Apolinario, Apolinar ili Polo, rođen 1935. u Vijači, u provinciji Ingavi, u okrugu La Paz. Sindikalni vođa fabrike „Figljozi“ u La Pazu. Kao aktivista

Komunističke partije Bolivije, decembra 1966. pristupa gerili kao borac, ali je već mesecima ranije delovao kao najamnik na imanju Njakauazua koje je kupio Koko Peredo. Poginuo je 31. avgusta 1967. u zasedi kod Vado del Jesoa. SERAPIO AKINO TUDELA zvani Serapio ili Serafin, rođen 1951. u Vijači, bratanac Apolinara Kispe. Kao i stric, isprva se priključio gerili kao najamnik na farmi, zbog čega ga Če – u svojoj analizi za mart mesec – smatra izbeglicom a ne borcem. Kasnije je pristupio pozadincima. Poginuo je 9. jula 1967. u klancu reke Ikira, dok je saborcima javljao o prisustvu vojske u blizini. ANTONIO DOMINGEZ FLORES zvani Leon ili Antonio, aktivista Komunističke partije Bolivije, seoskog porekla. Na početku obavljao poslove najamanika na farmi, potom se priključio gerili kao borac. Dezertirao je 26. septembra 1967. u La Igeri, predajući se vlastima i pružajući im sve moguće informacije o gerilskom odredu. Svedočio je protiv Debrea i Sira Bustosa, na suđenju u Kamiriju, ali i pored toga nije bio tad oslobođen. Pušten je na slobodu 1970, u vreme vladavine Huana Hose Toresa. 5 . MARIO MONHE MOLINA zvani Estanislao, Monhe, Mario ili Negro. Poreklom iz Bolivije, bio je učitelj i vrlo mlad se okrenuo političkoj delatnosti te tako postao i prvi sekretar Komunističke partije Bolivije, i na tom položaju je ostao do januara 1968, kada je dao ostavku. Trideset prvog decembra 1966. sastao se sa Čeom na reci Njakauazu, kada mu je predočio, između ostalog, da njemu pripada mesto političkog vođe dok se revolucija bude odvijala na bolivijskoj teritoriji, što Če nije prihvatio. Od tog trenutka došlo je do razlaza između Komunističke partije Bolivije i gerile. 6 . RODOLFO SALDANJA zvani Rodolfo. Bolivijac, rođen 1932. u Sukreu. Kao bivši aktivista Komunističke partije Bolivije, bio među prvima koji su otišli na vojnu obuku na Kubu i jedan od

četvorice koje je Mario Monhe isprva odredio za rad s kubanskim vezama. Aktivno učestvovao u pripremama i sa Čeom se sreo na reci Njakauazu 20. novembra. Isprva mu je bio poveren zadatak u gradovima, ali u zapisima od 26. januara, Če kaže da je trebalo da se priključi gerili za 15 dana, što se nije desilo. Uhapšen je 1968. i oslobođen 1970. u zamenu za dvojicu nemačkih talaca uhvaćenih u gerili Teopontea. 7. ROBERTO PEREDO LEIGE zvani Koko. Bolivijac, rođen 23. maja 1939. u Kočabambi. Bio jedan od četvorice aktivista Komunističke partije Bolivije koje je Mario Monhe odredio za rad s Kubancima. Bio je od početka na svim pripremama organizovanja gerila i nastupao kao vlasnik imanja na reci Njakauazu. Bio je član prethodnice, a ubijen je u zasedi kod El Batana, blizu La Igere, zajedno s Migelom i Huliom. Če je u Dnevniku zapisao: „Najosetniji gubitak je gubitak Kokoa, ali su i Migel i Hulio bili veličanstveni borci a vrednost sve trojice je nemerljiva.“ 8. HARI VILJEGAS TAMAJO zvani Pombo. Kubanac, rođen u Jari, u provinciji Granma, Kuba. Veteran sa Sijera Maestre i iz Konga. Stigao u Boliviju jula 1966. i starao se o završnim pripremama gerile. Od 4. do 6. novembra 1966. sa Čeom, Tumom, Pačoom i Loroom obilazio je, s dva džipa, oblast od La Paza do Njakauazua. Bio pripadnik centra i posle bitke kod Jurovog klanca, Inti, Benigno, Urbano i on uspeli su da slome obruč, našli utočište među seljacima i uz pomoć Komunističke partije Bolivije prvo stigli u Kočabambu a, potom, iz Orura, trojica preživelih Kubanaca su se domogla čileanske granice i stigla na Kubu 6. marta 1968. 9 . ANTONIO SANČEZ DIJAZ zvani Markos ili Pinares. Kubanac, rođen 1927. u Pinar del Riju. Poreklom iz seoske porodice, godinama je bio građevinski radnik. Borio se na Sijera Maestri i postao komandant. Zauzeo visoke vojne položaje i bio član Centralnog komiteta KP Kube. Stigao na reku Njakauazu

20. novembra 1966, gde ga Če isprva postavlja za vođu prethodnice. Oštro prekoren zbog svojih grešaka, posle je bio pozadinac, i to običan vojnik. Kada mu je Če pripretio da će biti izbačen iz gerile, ovaj mu je odgovorio: „Pre ću biti streljan!“ Poginuo je 2. juna 1967. u zasedi u oblasti Belja Viste, kad je bio na zadatku snabdevanja grupe pod Hoakinovom komandom. 10. ELISEO REJES RODRIGEZ zvani Rolando, ili kapetan San Luis, rođen 1940. u San Luisu, u provinciji Santijago de Kuba. Stekao čin kapetana kao jedan od najmlađih boraca na Sijera Maestri, gde je bio pod Čeovom komandom. Kao član Centralnog komiteta KP Kube, stigao je na reku Njakauazu novembra 1966. i bio u sastavu centra. Če ga je imenovao za političkog komesara. Poginuo je 25. aprila 1967. u bici kod El Mesona, između naselja Tikuča i reke Ikira. Tog dana je Če u Dnevniku zapisao: „Izgubili smo najboljeg gerilca.“ 1 1 . HOSE MARIJA MARTINEZ TAMAJO zvani Papi, Rikardo, Činču, Mbili ili Tako. Kubanac, rođen 1937. u Majariju, u provinciji Olgin. Učestvovao je u ilegalnoj borbi Pokreta „26. jul“ i potom se pridružio Pobunjeničkoj vojsci da bi se borio na Drugom istočnom frontu tokom rata protiv Batiste. Iz rata je izašao kao narednik, bio tenkista i jedan od osnivača Ministarstva unutrašnjih poslova, i stekao čin kapetana oružanih snaga. Obavio više misija izvan Kube i prvi put stigao u Boliviju 1963, da bi, zajedno sa Komunističkom partijom Bolivije, koordinirao podršku Gerilskoj vojsci naroda (EGP), koja je delovala na severu Argentine pod vođstvom Rikarda Masetija (Komandat Segundo). Borio se u Kongu i vratio se u La Paz marta 1966, da bi pripremio Čeov dolazak. Bio je pripadnik centra. Teško je ranjen 30. jula 1967. u bici kod reke Rosita i preminuo je nedugo posle toga na rukama svojih saboraca. 1 2 . Don REMBERTO VILJA, prvobitni vlasnik imanja na Njakauazuu, koje je posle prodao Robertu Peredu zvanom Koko.

1 3 . HUAN VITALIO AKUNJA NUNJEZ zvani Hoakin ili Vilo. Kubanac, rođen 1925. na Sijera Maestri. Bio je jedan od prvih seljaka koje je Pobunjenička vojska regrutovala i njoj je pristupio aprila 1957. Zbog ratničkih zasluga, dobio je čin komandanta. Bio je član Centralnog komiteta KP Kube, a na reku Njakauazu je stigao krajem novembra 1966. Komandovao je delom pozadine kako bi se ona približila Mujupampi i tako omogućila izlazak Sira Bustosa i Reži Debrea. Ne uspevši da se spoji sa Čeovom grupom, pao je sa celom svojom grupom 31. avgusta 1967. u zasedi kod Puerto Maurisija na reci Rio Grande. Ova akcija, u istoriji poznata kao bitka kod Vado del Jesa, izvedena je na reci Masikuri, pritoci reke Rio Grande. 1 4 . LEONARDO TAMAJO NUNJEZ zvani Urbano. Kubanac, rođen 1941. u Bajamu. Borio se na Sijera Maestri i stekao čin kapetana. Stigao na reku Njakauazu krajem novembra 1966. i postao pripadnik centra. Preživeo borbu kod Jurovog klanca i zajedno s Pomboom i Benignoom uspeo da iziđe iz Bolivije preko Čilea, februara 1968, odakle se na Kubu vratio 6. marta te godine. 15. FREDI MAJMURA URTADO zvani Ernesto ili Lekar. Bolivijac, rođen 18. oktobra 1941. u Trinidadu, u okrugu Beni. Aktivista Komunističke partije Bolivije, diplomirao na Medicinskom fakultetu na Kubi, a novembra 1966. pristupio je gerili. Uhvaćen je živ u zasedi kod Vado del Jesa i, pošto je odbio da sarađuje, ubijen je 31. avgusta 1967. 16. ISRAEL REJES ZAJAS zvani Braulio. Kubanac, rođen 1933. na planinama Sijera Maestre. Pristupio borbama na Sijera Maestri kao nepismeni seljak i stigao do čina poručnika. Bio je član pratnje Raula Kastra, oficir za veze, borio se sa Čeom u Kongu pre nego što je, krajem novembra 1966, otputovao u Boliviju, a bio je pozadinac pod Hoakinovom komandom. Prvi je pao u zasedi kod Vado del Jesa 31. avgusta 1967.

1 7 . MANUEL ERNANDEZ OSORIO zvani Migel ili Manuel. Kubanac, rođen 1931. u četvrti Santa Rito, u provinciji Granma. Veteran Sijera Maestre, stekao je čin kapetana Pobunjeničke vojske pod Čeovim vođstvom. Priključio se gerili krajem 1966. i postavljen je za vođu prethodnice, zamenivši na tom mestu Markosa. Poginuo je 26. septembra 1967. u Batanovom klancu, blizu La Igere. 1 8 . GIDO PEREDO LEIGE zvani Inti. Bolivijac, rođen 30. aprila 1938. u Kočabambi. Od rane mladosti bio je aktivista Komunističke partije Bolivije i istakao se kao jedan od njenih najpredanijih i najhrabrijih kadrova. Bio je prvi sekretar Regionalnog komiteta La Paza i član Centralnog komiteta nakon što je izabran na Drugom nacionalnom kongresu 1964. Isto kao i brat Koko, učestvovao je u poslovima podrške peruanske gerile ELN-a i organizaciji EGP-a iz Argentine. Kod Njakauazua se istakao kao jedan od najodvažnijih boraca i kao politički komesar i vojni vođa. Nakon Jurovog klanca, izbegao sa ostalim preživelima težak obruč vojske i pridobio zaštitu seljaka, zahvaljujući čemu je preživeo. Uputio se, zajedno sa Urbanom, u grad Santa Kruz a potom, avionom, u Kočabambu, gde je preko svekra, pisca Hesusa Lare, stupio u kontakt sa Komunističkom partijom Bolivije, što je omogućilo spasavanje preostale trojice gerilaca. Tajno nastanjen u gradu, reorganizovao je ELN i kad se upravo spremao da se vrati u brda, represivne snage su ga ubile u La Pazu 9. septembra 1969. 1 9 . HUAN PABLO ČANG NAVARO LEVANO zvani Kinez. Peruanac, vođa Narodnooslobodilačke vojske Perua. Sastao se sa Čeom decembra 1966. i vratio se sa Eustakiom i Negroom marta 1967, a zbog razvoja događaja je bio primoran da ostane uključen u gerilu. Izgleda da je preživeo bitku kod Jurovog klanca, ali se tvrdilo da je živ uhvaćen (bio je gotovo slep), odveden u La Igeru i tamo ubijen isto kao i Simeon Kuba i Če. 20. Reč je o ANISETU REINAGI GORDILJU zvanom Aniseto.

Bolivijac, rođen 26. jula 1940. u Kolkečaki, na severu Potosija, bio je aktivista Komunističke omladine Bolivije i član njenog Nacionalnog izvršnog komiteta do februara 1967. Pristupio je gerili početkom decembra 1966. i bio je pripadnik prethodnice. Poginuo je u bici kod Jurovog klanca 8. oktobra 1967. 21. Reč je o EKTORU BEHARU RIVERI, koji je 1963. bio glavni vođa Narodnooslobodilačke vojske Perua, a 1966. je uhapšen i zatvoren u zatvor San Kintin u Peruu. 22. Reč je o HULIJU DAGNINU PAČEKU, peruanskom novinaru koji je boravio u La Pazu kao veza s Narodnooslobodilačkom vojskom Perua. 2 3 . GUSTAVO MAČIN HOED DE BEČE zvani Alehandro. Kubanac, rođen 1937. u Havani, učestvovao je u borbi protiv Batiste u redovima Revolucionarnog studentskog direktorijuma i stekao čin komandanta. Bio je zamenik ministra industrije u kubanskoj vladi i visoki vojni starešina u provinciji Matanzas. Pristupio je gerili novembra 1966. i Če ga je imenovao za šefa operacija. Bio je pripadnik centra, ali usled zdravstvenih problema prešao u pozadinu. Poginuo je kod Vado del Jesa 31. avgusta 1967. 2 4 . RENE MARTINEZ TAMAJO zvani Arturo. Kubanac, brat Hosea Marije, rođen 1941. u Majari, u provinciji Olgin. Borac sa Sijera Maestre, nakon pobede Revolucije radio je u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u Odeljenju istraživanja Pobunjeničke vojske. Stigao na reku Njakauazu decembra 1966. i priključen je centru sa zaduženjem o radio-vezama. Poginuo u bici kod Jurovog klanca 8. oktobra 1967. 25. LORHIO VAKA MARČETI zvani Karlos. Bolivijac, rođen 1934. u Santa Kruz de la Sijeri. Kao aktivista KP Bolivije učestvovao u sindikalnim aktivnostima. Odlučio da pristupi gerili za vreme studija na Kubi i po dolasku na reku Njakauazu 11. decembra 1966. priključen je grupi pozadine. Udavio se 16. marta 1967.

prilikom prelaska reke Rio Grande, dok se vraćao za ekspedicije raspoznavanja. U Dnevniku Če je zapisao: „Do tog trenutka je smatran najboljim od Bolivijaca u pozadini zbog svoje ozbiljnosti, discipline i predanosti“. 2 6 . OKTAVIO DE LA KONSEPSION DE LA PEDRAHA zvani Moro, Morogoro, Muganga, Lekar ili Tavito. Kubanac, rođen 1935. u Havani, borio se na Drugom istočnom frontu Sijera Maestre i dobio čin poručnika. Stigao na reku Njakauazu 11. decembra 1966. kao lekar i borac. U završnom periodu gerile ozbiljno se razboleo. Zbog toga, na početku bitke kod Jurovog klanca, Če ga poverava, zajedno sa Eustakiom i Čapakom, Pablitu da se brine o njemu. Grupa je stigla do Kahonesa, na ušću reka Miske i Grande, gde je ubijen 14. oktobra 1967. 2 7 . DARIJEL ALARKON RAMIREZ zvani Benigno. Kubanac. Rođen 1939. u Mansaniljosu. Veteran Sijera Maestre, dobio čin kapetana Pobunjeničke vojske. Stigao na reku Njakauazu 11. decembra 1966 i postao deo grupe prethodnice. Preživeo bitku kod Jurovog klanca. Izišao iz Bolivije preko Čilea, zajedno sa Urbanom i Pomboom, i stigao na Kubu 6. marta 1968. Godine 1995. objavio knjigu Preživeli. Dezertirao kubansku revoluciju 1996. 28. Reč je o ORLANDU HIMENEZU BAZANU zvanom Kamba i HULIJU MENDEZU KORNEU zvanom Njato. Nadimak Njato, što na španskom znači kratkonosi, u Boliviji se daje onima sa istoka zemlje. ORLANDO HIMENEZ BAZAN (Kamba). Bolivijac, rođen 27. juna 1934. u Riberalti, u okrugu Benija, vođa seljaka i aktivista KP Bolivije. Na početku radio kao najamnik na farmi kod Alta Benija, gde je bilo predviđeno da otpočne gerilska akcija. Decembra 1966. prebačen je na reku Njakauazu i priključen grupi prethodnice. Bio je zatražio razrešenje od gerile i dok je upravo dezertirao uhvaćen je 27. septembra 1967. blizu La Igere. Odveden je u Vojni sud Kamirija, da svedoči protiv

Debrea i Bustosa. Posle oslobađanja, 1970, dobio je politički azil u Švedskoj, gde je umro 1994. godine. HULIO MENDEZ KORNES zvani Njato. Rođen je 23. februara 1937. u Trinidadu, u okrugu Alta Benija. Bio aktivista KP Bolivije. Pre nego što je otišao na reku Njakauazu, bio je nadzornik farme kod Alta Benija, koju su Če i kubanski oficiri smatrali jednom od alternativa na početku akcija. Brinuo o snabdevanju i naoružanju. Preživeo je bitku kod Jurovog klanca, ali je pao u poslednjoj vojnoj akciji 15. novembra 1967, kad je obruč već bio slomljen. 2 9 . ORLANDO PANTOHA TAMAJO zvani Antonio ili Olo. Kubanac, rođen 1933. u Mafu, u Santijago de Kubi. Bio je borac Pokreta „26. jul“, u ilegali, a kasnije se pridružio borbi na Sijera Maestri. Postao kapetan Oružanih snaga Kube. Stigao na reku Njakauazu 19. decembra 1966. i bio pripadnik centra. Poginuo je u Jurovom klancu 8. oktobra 1967. 30. HESUS SUAREZ GAJOL zvani Feliks ili Rubio. Kubanac, rođen 1936. u Havani. Aktivno učestvovao u ilegalnoj borbi a potom u Pobunjeničkoj vojsci, gde je stekao čin kapetana. Zauzeo važne položaje u revolucionarnoj vladi i bio član Centralnog komiteta KP Kube. Stigao na reku Njakauazu 19. decembra 1966. i postao član pozadine. Poginuo je 10. aprila 1967. u akciji kod Iripitija, gde je Bolivijska vojska izgubila 11 vojnika, a on je bio prvi gerilac koji je pao u borbi. 31. IVAN MONTERO zvani Renan ili Ivan. Kubanac, jedan od onih koji su bili zaduženi za uspostavljanje veza u gradovima Bolivije. Njegov identitet nije obelodanjen skoro 30 godina. Bio je veza između La Paza i Havane sve dok gerile nije počela da deluje. Učestvovao u oružanoj borbi u Nikaragvi i radio u službi bezbednosti sandinističke vlade između 1979. i 1990. 32. AJDEE TAMARA BUNKER BIDER zvana Tanja. Argentinka nemačkog porekla, rođena u Argentini 1937. Godine 1961. otišla

je na Kubu, gde je radila kao prevodilac, a potom u Boliviju, kao ilegalni borac sa zadatkom da se ubaci u visoke vladine krugove, u čemu je značajno napredovala, sve dok nije bila prinuđena da ostane u samoj gerili, tj. posle stupanja u kontakt s Debreom i Bustosom, i pošto ju je neprijatelj otkrio. Priključivši se pozadini, poginula je u zasedi kod Vado del Jesa 31. avgusta 1967. 3 3 . TOMAS ROSALES, Bolivijac. Nakon mučenja, ubijen je u zatvoru u Kamiriju. 34.

Reč je o MARIJU ČAVEZU, Bolivijcu poznatom i pod nadimkom Istraživač. Bio je Član Komunističke partije Bolivije, a Koko Peredo ga je regrutovao da bi mu poverio zadatak da postavi mali hotel u Laguniljasu, odakle je trebalo da prikuplja informacije za gerilu.

35. Reč je o ANTONIJU HIMENEZU TARDIJU zvanom Pan Divino, tj. „Božanski hleb“, ili Pedro. Bolivijac, rođen 3. maja 1941. u Tarati, Kočambamba. Aktivista Komunističke omladine Bolivije, bio član njenog Nacional izvršnog komiteta do februara 1967. Pristupio gerili krajem 1966. i priključen pozadini. Poginuo u brdima Injaoa 9. avgusta 1967. 36. DAGLAS BRAVO, član Komunističke partije Venecuele i član Centralnog komiteta. Posegao za oružjem u borbi protiv diktature Markosa Perez Himeneza. Bio Vrhovni komandant Oružanih snaga Nacionalnog oslobođenja (FALN) Venecuele. Usprotivio se zabrani oružane borbe koju je Partija donela, pa je proteran iz nje. 3 7 . VIKTORIO KODOVILA, Argentinac, prvi sekretar KP Argentine. 3 8 . PEDRO DOMINGO MURILJO, bolivijski rodoljub koji je predvodio prvu objavu nezavisnosti jedne španske kolonije u Americi.

3 9 . SIRO BUSTOS zvani Maurisio, Pelao, Pelado ili Karlos. Argentinac kome je Če poverio zadatak da ispita sever Argentine i da šalje borce kako bi bili pripremani za gerilu. Uhvaćen je, zajedno s Debreom i fotografom Endrjuom Rotom, u Mujupampi, pa je u Vojnom sudu Kamirija osuđen na 30 godina zatvora. Pušten je na slobodu 1970. za vreme vladavine Huana Hose Toresa. 40. EDUARDO HOZAMI, bivši aktivista KP Argentine, novinar i advokat. 41. HORHE RIKARDO MASETI. Argentinac, prvi latinoamerički novinar koji je intervjuisao Fidela Kastra i Čea, kao i druge vojnike, na Sijera Maestri. Nakon pobede revolucije, bio je osnivač i prvi direktor novinske agencije „Prensa Latina“. Poginuo je 21. aprila 1964. u borbi u Argentini. 4 2 . LOJOLA GUZMAN LARA. Bolivijka, član Izvršnog komiteta Komunističke omladine Bolivije do februara 1967, kada je udaljena sa dužnosti. Januara te godine susrela se sa Čeom, koji joj je poverio upravljanje finansijama u urbanoj mreži. Uhapšena je septembra 1967. na osnovu fotografija koje su nađene u skrovištima Njakauazua, a 1970. je oslobođena u zamenu za dvojicu nemačkih talaca uhvaćenih u gerili Teopontea. Vratila se ilegalnoj borbi Narodnooslobodilačke vojske Bolivije tokom diktature Uga Banzera, i ponovo je uhapšena 1972, kada je tajno prolazila kroz Čile, zajedno s mužem, koji je posle toga nestao. 4 3 . UMBERTO VASKEZ VIJANJA zvani Umberto. Bolivijac, Loroov brat. Učestvovao u postavljanju urbane mreže gerile 1967. godine. Izbegavajući progone, izašao iz zemlje i uzeo učešća u prvoj etapi reorganizacije Narodnooslobodilačke vojske Kube. Zauzeo disidentske stavove koji su ga doveli do razlaza i, zajedno s Ramirom Alijagom Saravijom, u Parizu je 1970. napisao umnoženi tekst „Bolivija: proba kontinentalne

revolucije“. 44. Reč je o Bolivijki VISENTI GUZMAN LARI. 45. Reč je o jednom aktivisti Komunističke partije Bolivije. 46. Reč je o peruanskom revolucionaru čiji identitet nije otkriven. 47. Reč je o jednoj Karlosovoj sestri, OLGI VAKI MARČETI. 48. UMBERTO REA KLAVIHO, bolivijski lekar, saradnik gerile. 49. KARLOS FERNANDEZ GONSALEZ, tadašnji oficir bolivijske policije. 50. Reč je o KRISTIJANU RISU, Bolivijcu nemačkog porekla, nastanjenom u Laguniljasu. 5 1 . BENHAMIN KORONADO KORDOBA zvani Benhamin. Bolivijac, rođen 30. januara 1941. u Potosi. Aktivista Komunističke partije Bolivije, pristupio je gerili 21. januara 1967. Priključen je prethodnici, a bio je član ekipe za istraživanje okoline. Udavio se prilikom prelaska reke Rio Grande 26. februara iste godine. 5 2 . EUSEBIO TAPIJA ARUNI zvani Eusebio. Ajmarski seljak iz Alta Benija, aktivista Komunističke partije Bolivije, Bolivijac po poreklu. Priključio se gerili 21. januara 1967. zajedno sa Valterom i Benhaminom. Otpušten je iz gerile 25. marta, zajedno sa još trojicom iz grupe izgrednika; kasnije je dezertirao. 53. VALTER ARANSIBIJA AJALA zvani Valter. Bolivijac, rođen 21. januara 1941. u Mači, u okrugu Potosi. Bio jedan od osnivača lokalnog pokreta omladinske solidarnosti s Kubom pod nazivom „Linkoln–Muriljo–Kastro“, aktivista Komunističke omladine Bolivije i član njenog Nacionalnog komiteta. Stigao je na reku Njakauazu 21. januara i postavljen je u pozadince. Pao je u zasedi kod Vado del Jesa 31. avgusta 1967. 5 4 . HORHE KOLE KUETO zvani Kole, organizacioni sekretar

Komunističke partije Bolivije. 55. SIMON REJES RIVERA zvani Simon Rodrigez, sindikalni lider i vođa Komunističke partije Bolivije. 5 6 . VALTER PAREHA FERNANDEZ. U praksi, Pareha nije preuzeo takvu odgovornost, mada jeste sarađivao sa urbanom mrežom. 57. Reč je o ONORATU ROHASU, siromašnom seljaku, koji je živeo s mnogočlanom porodicom na obali reke Rio Grande. Upoznao je gerilce tokom njihove februarske ekspedicije i počeo da sarađuje s njima. Kasnije, krajem avgusta, pod utiskom da se nalazi između dve vatre, pokušao je da pobegne s porodicom, ali tadašnji major Mario Vargas Salinas naterao ga je da sarađuje s vojskom i da izda gerilce. Poveo je Hoakinovu kolonu pravo u zasedu kod Puerto Marusija (Vado del Jeso), posle čega je poslat u puk „Mančego“, gde mu je posle toga poklonjen i jedan plac. Četrnaestog juna 1969. jedan komandant Narodnooslobodilačke vojske Bolivije ubio ga je s dva pucnja iz pištolja. 58. EVARISTO KABALJERO, tadašnji gradonačelnik Arenalesa. 59. Reč je o UMBERTU RAMIREZU, rukovodiocu Komunističke partije Bolivije. Susret se nikad nije odigrao usled zamaha ratnih dejstava i potonjeg potpunog odsustva kontakata. 60. Reč je o ŽIL REŽI DEBREU zvanom Francuz, Danton, Debre ili Debraju. Poreklom Francuz, levičarski nastrojen intelektualac koji je učestvovao u pripremama gerile. Marta 1967. sreo se Čeom, koji mu je poverio niz misija u inostranstvu. Zajedno s Bustosom i Rotom, 20. aprila 1967. uhvaćen je u Mujupampi, i Vojni sud u Kamiriju osudio ga je na 30 godina zatvora. Vlada Huana Hose Toresa oslobodila ga je 1970. 6 1 . MERSI. Gvatemalac, ilegalni borac čije je pravo ime Karlos Konrado de Hesus Alvarado Marin. Naknadno je potvrđena njegova odanost revolucionarnoj stvari, kao i njegovo poštenje.

62. HUAN LEČIN OKENDO, tadašnji najviši funkcioner Radničke centrale Bolivije. 63. RESTITUTO HOSE KABRERA FLORES zvani Lekar ili Negro. Peruanac, rođen 1931. u Kaljau, Peru. Član Narodnooslobodilačke vojske Perua. Pristupio gerili u prvoj polovini marta, zajednom s Kinezom i Eustakiom, i bio u pozadincima. Na dan zasede kod Vado del Jesa, 31. avgusta, pobegao je preko reke, ali je uhvaćen i brutalno ubijen 3. septembra na reci Palmarito. 64. Reč je o LUSIJU EDILBERTU GALVAN IDALGU zvanom Eustakio. Peruanac, rođen je 1937. u Uankaju, Peru. Pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Perua. Pristupio gerili, zajedno sa Negroom i Kinezom, marta 1967. Poginuo je u Kahonesu, na ušću reka Rio Grande i Miske, 14. oktobra 1967. 65. Reč je o Bolivijcima VISENTU ROKABADO TERAZASU i PASTORU BARERA KINTANI. VISENTE ROKABADO TERAZAS zvani Orlando. Pristupio je gerilskoj grupi pod komandom Moisesa Gevare, ali je dezertirao posle nekoliko dana, pre početka oružanih dejstava. Ima pokazatelja da je obavio smišljen posao insajdera jer je po svemu sudeći radio u civilnoj policiji (DIC). Na suđenju u Kamiriju oslobođen je krivice. PASTOR BERERA KINTANA zvani Danijel. Priključio se gerili u grupi Moisesa Gevare, a dezertirao nakon nekoliko dana, pred početak oružanih dejstava. Na suđenju u Kamiriju oslobođen je krivice. 66. SALUSTIO ČOKE ČOKE zvani Salustio. Poreklom iz Bolivije, pristupio je gerili s grupom Moisesa Gevare i uhapšen je 17. marta 1967. Nakon suđenja u Kamiriju ostao je u pritvoru dugo vremena. 67. ŽAN-POL SARTR, francuski filozof i pisac koji je upoznao Čea prilikom svoje prve posete Kubi 1960. godine.

6 8 . BERTRAND RASEL, engleski filozof i matematičar. Predsedavao Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Vijetnamu. 6 9 . HUAN HELMAN, argentinski revolucionar (i pesnik, prim. prev.), član Komunističke partije Argentine. 7 0 . LUIS FAUSTINO STAMPONI KORINALDESI, argentinski revolucionar, član Socijalističke partije. 71. MARIJA ROSA OLIVER, argentinska spisateljica. 72. Reč je o ERNANU PLATA RIOSU, oficiru (majoru) Bolivijske vojske koji je 23. marta uhvaćen u zasedi. Na suđenju uhapšenim gerilcima lažno je svedočio. 73. Reč je o AUGUSTU SILVI BOGADU, oficiru (kapetanu) Bolivijske vojske koji je 23. marta uhvaćen u zasedi. 7 4 . RAUL KISPAJA ČOKE zvani Raul. Bolivijac, rođen 31. decembra 1939. u gradu Oruro. Bio je aktivista Komunističke omladine Bolivije i član njenog Nacionalnog komiteta. Godine 1965. postaje aktivista u redovima PCML-a. Pristupio je gerili u Moisesovoj grupi i postao deo prethodnice. Poginuo u bici kod reke Rosita, 30. jula 1967, kada je pokušavao da pomogne Rikardu. 7 5 . HOSE KASTILJO ČAVEZ zvani Pako. Bolivijac, aktivista Komunističke partije Bolivije sve do razlaza 1965. Pristupio je gerili u grupi Moisesa Gevare i uhvaćen je u zasedi kod Vado del Jesa. Vojska ga je upotrebila za identifikaciju leševa, pružanje informacija i svedočenje na suđenju u Kamiriju, gde je u zatvoru ostao do 1970. 76. HULIO VELASKO MONTANJO zvani Pepe. Bolivijac, koji je pristupio gerili s grupom Moisesa Gevare. Dezertirao je iz pozadine, gde je postavljen. Vojska ga je uhvatila, mučila, a potom i streljala 23. maja 1967. 77. UGO ČOKE SILVA zvani Čingolo. Bolivijac, koji je pristupio

gerili u grupi Moisesa Gevare i dezertirao jula 1967, zajedno sa Eusebiom. Po svemu sudeći, poveo je vojsku do gerilskih jama, gde su bili skladišteni lekovi, oružje, dokumentacija i namirnice. 78. General RENE BARIJENTOS ORTUNJO. Rođen 1919. u Tarati, Kočabamba, bio je pripadnih Ratnog vazduhoplovstva koji je Revolucionarnom narodnom pokretu nametnuo svoju kandidaturu za potpredsednika sa Viktorom Pazom Estensorom, i avgusta 1964. preuzeo je mesto predsednika. Bio je na čelu države od 6. avgusta do smrti, 27. aprila 1969, kad je poginuo u helikopteru pod nikada do kraja rasvetljenim okolnostima. Njegovo predsednikovanje odlikovalo se autoritarnim postupcima, posebnim vezama koje je uspostavio s ruralnim sektorom preko tzv. Zemljoradničko-vojnog pakta, kao i po njegovom proameričkim stavovima. 79. MARIO GUTIJEREZ ARDAJA zvani Hulio. Bolivijac, rođen 22. maja 1939. u Sačoheri, blizu Trinidada, u okrugu Beni. Bio aktivista Komunističke partije Bolivije, diplomirao medicinu na Kubi i pristupio gerili marta 1967. Poginuo je u zasedi kod Batanovog klanca, blizu La Igere, 26. septembra 1967, s Kokoom i Migelom. 80. DAVID ADRIJAZOLA VEIZAGA zvani Dario. Bolivijac, rođen u Oruru 1939. Pristupio je gerili s grupom Moisesa Gevare i bio u prethodnici. Preživeo je bitku kod Jurovog klanca i napusti gerilsku oblast sa grupom pod Intijevom komandom. Zajedno s njim, učestvovao u ilegalnoj reorganizaciji Narodnooslobodilačke vojske Bolivije. Ubile su ga policijske snage u La Pazu 31. novembra 1969. 81. FRANSISKO UANKA FLORES zvani Pablo ili Pablito. Bolivijac, rođen 1945. u Oruru ili u naselju Laha, ali nije poznato kog datuma. Kao najmlađi član gerile, pristupio je Moisesovoj grupi i raspoređen je u prethodnicu. Nakon akcije kod Jurovog klanca, s grupom preživelih uputio se ka ušču rekâ Miske i Rio

Grande, gde je ubijen 14. oktobra 1967. 82. KASILDO KONDORI VARGAS KOČI zvani Viktor. Bolivijac, rođen 9. aprila 1941. u Korokoru, u provinciji Pakahes, u okrugu La Paz. Pristupio je gerili s Moisesovom grupom. Bio je pozadinac, a poginuo je 2. juna 1967. u zasedi kod Belja Viste, zajedno sa Antoniom Sančez Dijazom zvanim Markos. 8 3 . SIMEON KUBA SANABRIJA zvani Vili. Bolivijac, rođen 5. januara 1935. u Kočabambi, u Itapaji. Bio je rudar u Uanuniju i Moisesov drug, pa se s njim priključio gerili marta 1967. Kao pripadnik centra, uhvaćen je u Jurovom klancu 8. oktobra, dok je pokušavao da izvuče Čea, koji je bio ranjen u nogu i čije je oružje bilo van upotrebe. Streljan je 9. oktobra 1967. u školi u La Igeri, isto kao i Če. 84. HAIME ARANA KAMPERO zvani Čapako ili Luis. Bolivijac, rođen 31. oktobra 1938. u Tarihi. Bio je aktivista Revolucionarnog nacionalnog pokreta omladine, i tokom studija na Kubi odlučio je da se priključi gerili, pa je na reku Njakauazu stigao marta 1967. i bio priključen centru. U bici kod Jurovog klanca uspeo je da se izvuče iz obruča, i da se zajedno s grupom preživelih dokopa Kahonesa, gde je 14. oktobra 1967. ubijen. 85. Reč je o RUBENU SANČEZU VALDIVIJI, koji je imao čin majora kada ga je gerila uhvatila u zasedi kod Iripitija. Godinama kasnije priznao je da je on predao štampi Prvo saopštenje Narodnooslobodilačke vojske Bolivije, jedino koje je uspelo da bude objavljeno. Nakon toga je morao da ode u izgnanstvo, gde je učvrstio svoje veze s levičarskim sektorima, a zatim se vratio Bolivijskoj vojsci. Po napuštanju aktivne službe, postao je regionalni lider Pokreta „Slobodna Bolivija“ (MBL) u Kočabambi. 8 6 . MOISES GEVARA RODRIGEZ zvani Moises ili Gevara. Bolivijac, rođen 25. decembra 1939. u Katarikagvi. Radio je u rudniku Uanuni, a 1965. je otpušten s posla zbog represivnih

mera generala Barijentosa. Bio je član Komunističke partije Bolivije, a potom i PCML-a, partije iz koje je udaljen zbog razmimoilaženja s rukovodiocem Oskarom Zamorom Medikanelijem. Priključio se gerili marta 1967, posle prvog susreta sa Čeom u januaru, kada se obavezao da će sakupiti grupu boraca. Bio pripadnik centra, ali je usled zdravstvenih tegoba ostao u pozadini, pod Hoakinovom komandom. Poginuo je 31. avgusta 1967. u zasedi kod Vado del Jesa. 87. PAUL SIMON, seljak koga su sreli na putu za Mujupampu, koji se pokazao kao dobar saradnik gerilaca. 88. MARTIN VIDES, seljak koga su sreli na putu za Mujupampu. Kako Če beleži u Dnevniku, on je „bogataš“ oblasti. 89. DŽORDŽ ENDRJU ROT, angločileanski fotograf. S posebnim odobrenjem vojske, Rot je kružio ratnim područjem i 19. aprila je uspeo da upostavi kontakt, kada ga je gerila uhvatila u blizini Laguniljasa. Sutradan je napustio područje, zajedno s Debreom i Bustosom, pa ih je vojka uhapsila 30. aprila 1967. Rot je oslobođen 89 dana kasnije. Nije isključena mogućnost da je bio agent CIA. 90. HENRI LAREDO, potporučnik Bolivijske vojske, poginuo je u borbi. Zaplenjeno mu je pismo u kojem ga njegova žena moli da joj donese skalp nekog gerilca da bi „ukrasila“ dnevnu sobu. 9 1 . UMBERTO ROČA URKIJETA, zvani pukovnik Roča, bio je komandant Četvrte armijske divizije, smeštene u Kamiriju do maja 1967. 92. ČIČO OTERO, vlasnik jedne od kuća na putu kojim je prošla gerila. 93. RAUL LEONI, tadašnji predsednik Venecuele. 94. GUZMAN ROBLES, bolivijski seljak koga je vojska uhapsila kad se vraćao iz nabavke namirnica za gerilce. 95. MOISES ROBLES, sedamnaestogodišnji bolivijski seljak koji je

služio gerilcima kao vodič. 96. GREGORIO VARGAS, seljak koji je bio vodič gerilaca. 97. PAULINO BAIGORIJA, dvadesetogodišnji seljak koji je služio kao veza gerile i koji je zatražio da joj se pridruži. Dok je obavljao zadatak koji mu je Če poverio, uhvaćen je u Komarapi, te je tako ostao odsečen od saboraca i kasnije je bio mučen. 98. BENHAMIN PANIJAGVA, bolivijski seljak. 99. FENELON KOKA, bolivijski seljak koji je sarađivao s gerilcima. U njegovoj kući je operisan Tuma. 100. DON LUKAS, seljak koji je izišao u susret gerilcima. 1 0 1 . ALFREDO OVANDO KANDIJA. Godine 1967. bio glavnokomandujući Oružanih snaga Bolivije i aktivno je učestvovao u vođenju antigerilske kampanje. Bio je predsednik republike u tri navrata; jednom je to postao pošto je svrgao Luisa Adolfa Siles Salinasa, te je na čelu države bio od septembra 1969. do oktobra 1970. 102. Autentična revolucionarna partija (PRA), koju je predvodio Valter Gevara Arse. 103. Socijaldemokratska partija Bolivije. 104. Socijalistička falanga Bolivije (FSB). 105. ADOLFO SILES SALINAS, tadašnji potpredsednik Bolivije. 106. ANTONIO MELGAR, pripadnik Bolivijske vojske, poginuo u boju. 107. HUAN KARLOS ONGANIJA, argentinski oficir koji je 1966. svrgao s vlasti Artura Iljiju i posle vojnog udara postao predsednik republike. 108. Reč je o EUSEBIJU TAPIJA ARUNI zvanom Eusebijo i UGU ČOKE SILVI zvanom Čingolo. 109.

Doktor UGO LOZANO, bolivijski stomatolog, pripadnik

mreže za delovanje u gradovima. 110.

Armijski pukovnik LUIS REKE TERAN. Komandovao Četvrtom armijskom divizijom, sa sedištem u Kamiriju od maja 1967, i odigrao aktivnu ulogu u protivgerilskoj kampanji te godine, a naročito prilikom premetačine strateških skloništa gerile.

Autoportret Če Gevare napravljen u hotelu „Kopakabana“ (La Paz, Bolivija), gde je bio smešten pod drugim identitetom

Tuma (Karlos Koeljo) i Če Gevara kod prelaza za Abapo, pre polaska za Laguniljas

Lažni pasoš s kojim je Če Gevara tajno ušao u Boliviju 1966. Godine

Sleva nadesno: Arturo, Tuma, Če, Loro i Pombo

Kinez (Huan Pablo Čang) i Ramon (Če)

Če Gevara, Pombo i Markos

Mario Monhe i Če Gevara prilikom sastanka održanog 31. decembra 1966

Če Gevara i Lojola Guzman

Meštani područja gde je gerila bila smeštena. Fotografija napravljena za vreme jedne gerilske borbe

Gerilac namešta svoj viseći ležaj

S leva nadesno: Eliseo Rejes, Olo Pantoha, Hari Viljegas i Antonio Pinares

Tuma na osmatračnici

Če na straži

Če u razgovoru sa Režisom Debreom i Siroom Bustosom

Če Gevara

Sleva nadesno: Migel (Manuel Ernandez) i Inti (Inti Peredo)

Če priprema pušku na obali reke Njakauazu

Koko Peredo i Ajdee Tamara Bunke

Sleva nadesno: Inti, Pombo, Urbano, Rolando, Alehandro, Tuma, Rene i Moro

Koko Peredo, Lojola Guzman, Inti Peredo i Gustavo Mačin

Sleva nadesno: Urbano, Migel, Če, Markos, Kinez, Pačungo, Pombo, Inti i Loro

Gerilci za vreme odmora

Gerilac prelazi reku

Če Gevara dok čita na osmatračnici

Sleva nadesno: Olo Pantoha i Moises Gevara

Sleva nadesno: Alehandro, Inti, Urbano, Rolando, Če, Tuma, Arturo i Moro

Tanja dok slika svoje saborce

Če Gevara

Stranica iz Dnevnika Če Gevare, prvi unos 7. novembra 1966. Godine

„Mesečna analiza“: još jedna stranica iz Dnevnika Če Gevare

Jedna stranica iz Dnevnika Če Gevare. Njegov rođendan i rođendan njegove kćeri Selije 14. juna

Iz Dnevnika Če Gevare

Iz Dnevnika Če Gevare. Poslednji zapisi

Slika preživelih prilikom stizanja u Čile

{1}

Hasta la victoria siempre. {2} Za sve fusnote obeležene brojevima vidi Indeks imena na kraju knjige. {3} Siro Algaranjaz Leige je vlasnik imanja El Pinkal, najbližeg onom koje je korišćeno kao prva gerilska baza. (Prim. šp. izdavača) {4} Poznata i kao Njankauazu, Njakuuazu, Njakauazu, Njakuazo i dr. (Prim. šp. izdavača) {5} Oznaka za Kubu. (Prim. šp. izdavača) {6} Aleida Gevara Marč, druga Čeova ćerka. (Prim. šp. izdavača) {7} Stanovnici istočnog dela Bolivije. (Prim prev.) {8} Imanje u vlasništvu gerilaca, smešteno u oblasti Karanavija, u provinciji Nor Jungas, okrug La Paza. (Prim. šp. izdavača) {9} Anta je u Boliviji naziv za tapira. (Prim. prev.) {10} Vrsta lozove rakije. (Prim. šp. izdavača) {11} Navodi se pod rimskim i pod arapskim brojevima, ali reč je o istom logoru. (Prim. šp. izdavača) {12} Bagre (šp.), krupnija rečna riba slična somu. (Prim. prev.) {13} Reč kojom se u Boliviji označava ruralno raznošenje poizvoda i putnika. Ova reč se u gerili koristila za identifikovanje putovanja kojima su namirnice dopremane do logora. (Prim. šp. izdavača) {14} Jezik kojim govori deo stanovništva na teritoriji starog carstva Inka. (Prim. šp. izdavača) {15} Odnosi se na muvu koja polaže potkožnu larvu prilikom uboda i koja je u narodu te oblasti poznata pod tim imenom. (Prim. šp. izdavača) {16}Choclo (šp.), kukuruz šećerac u šaši. (Prim. šp. izdavača) {17} „Instrukcije za kadrove zadužene za rad u gradovima“ u Vojnom delu. (Prim. šp. izdavača) {18} Tatu (šp.), narodni naziv za armadilju. (Prim. šp. izdavača) {19} 1 funta = 453 grama. (Prim. prev.) {20} Pritoka reke Njakauazu. (Prim. šp. izdavača) {21} Tipično bolivijsko jelo od mladog kukuruza, zamotano u šašu,

slično jelu koje je poznato i kao tamal. (Prim. šp. izdavača) {22} Napitak pripremljen od toplog mleka, šećera i rakije. (Prim. šp. izdavača) {23} Rođendan njegovog oca, Ernesta Gevare Linča. (Prim. šp. izdavača) {24} Rođendan starije ćerke Ilde Gevara Gadea. (Prim. šp. izdavača) {25} Priseća se rođendana svoje supruge, borca Aleide Marč de la Tore. (Prim. šp. izdavača) {26} Chaquear (šp.), raščišćavanje puta. (Prim. šp. izdavača) {27} Seća se rođendana Ernesta Gevare Marča, najmlađeg deteta. (Prim. šp. izdavača) {28} Termin vodi poreklo od reči tapera koja na jeziku zajednice Gvarani znači sklonište. (Prim. šp. izdavača) {29} Corojo (šp.), vrsta američke palme od čijeg se ploda kuvanjem dobija mast koja je po teksturi slična biljnoj masti. (Prim. prev.) {30} Kuvani kukuruz u zrnu koji se upotrebljava kao jelo u nekim delovima Amerike. (Prim. šp. izdavača) {31} Vrsta južnoameričkog jelena. (Prim. šp. izdavača) {32} Misli na svog oca. (Prim. šp. izdavača) {33} Isto tako izveštava o svom razlazu sa Omladinskom direkcijom. (Čeovo zapažanje) {34} Zagrade označavaju reči koje su nečitke u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {35} Držani su časovi jezika (kečua i francuskog) i kulturnog i političkog uzdizanja. (Prim. šp. izdavača) {36} Skraćeno ELN – Ejército de Liberación Nacional de Bolivia. {37} Organizacija Sjedinjenih Američkih Država, skraćenica od španskog Organização dos Estados Americanos. {38} Charqui (šp.), meso sušeno na suncu. (Prim. šp. izdavača) {39} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {40} Tako se nazivaju potomci starosedelačkog naroda koji, podeljen u brojne grupe, živi na teritoriji od Amazonije do reke La Plata.

Naziv potiče od reči abá guarini: čovek rata. (Prim. šp. izdavača) {41} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {42} D. XXI. (Čeova primedba) {43} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {44} Joco (šp.), tikva koja ima tvrdu koru. (Prim. šp. izdavača) {45} Zapallo (šp.), tikva koja ima meku koru – tikvica. (Prim. šp. izdavača) {46} Yacimientos Petrolíferos Fiscales Bolivianos – Bolivijska državna naftna nalazišta. {47} Cacaré (šp.), planinska ptica, tako nazvana što svojim kukurikanjem javlja prisustvo čoveka ili druge životinje. (Prim. šp. izdavača) {48} Pecarí, ili puerco de tropa (šp.), kako sam Če navodi, to je sisar sličan svinji, a vrlo ratoboran. (Prim. prev.) {49} Na ovaj način se priseća rođendana svoja dva brata, Roberta i Huana Martina Gevare de la Serne. (Prim. šp. izdavača) {50} Misli na rođendan svoga sina Kamila Gevare Marča. (Prim. šp. izdavača) {51} Pravnički termin koji se odnosi na pravo optuženog da se obrati nadležnom sudu kako bi se tu odmah utvrdilo da li je njegovo hapšenje zakonito ili nije. (Prim. prev.) {52} Chaco (šp.), zemljište zasađeno manjim voćkama. (Prim. šp. izdavača) {53} Vest koja se čula preko radija, a koju pominje, bila je lažna. Zna se da je Horhe Vaskez Vijanja, nakon mučenja, bačen iz helikoptera u prašumu. (Prim. šp. izdavača) {54} Achacao (šp.), tako se u Boliviji naziva pastorak, ženin sin iz prethodnog braka. (Prim. šp. izdavača) {55} Locro (šp.), čorba od pirinča, čarkija, krompira i začina tipičnih za istočni deo Bolivije. (Prim. šp. izdavača) {56} U Argentini, Boliviji, Paragvaju, Peruu i Urugvaju, imenicom plaža označava se širok, ravan i prazan prostor koji se koristi u

određene svrhe po naseljima i plantažama velikih površina. (Prim. šp. izdavača) {57} Priseća se rođendana mlađe ćerke, Selije Gevara Marč. (Prim. šp. izdavača) {58}Hochi (šp.), vrsta divlje mačke koja živi jedino u predelima Južne Amerike, a naročito je rasprostranjena na istoku Bolivije. (Prim. šp. izdavača) {59} Misli na svoju mamu, Seliju de la Serna. (Prim. šp. izdavača) {60} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {61} Rudarski kraj Bolivije, gde je Vojska Bolivije 24. juna 1967. izvršila masakr nad 87 osoba – uključujući tu i žene i decu. Taj događaj je poznat kao Masakr na dan San Huana. (Prim. šp. izdavača) {62} Cotuda (šp.), osoba koja boluje od gušavosti. (Prim. šp. izdavača) {63} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {64} Pulpería (šp.), bakalnica. (Prim. šp. izdavača) {65} Chankaka (šp.), vrsta uštipaka od sećerne trske. (Prim. šp. izdavača) {66} Caracoré (šp.), plod kaktusa, od čijeg se središnjeg dela prave opisane kuglice. (Prim. šp. izdavača) {67} OLAS, Organizacija latinoameričke solidarnosti koja je 10. avgusta 1967. godine održala u Havani svoju prvu konferenciju na kojoj su predstavnici iz zemalja Latinske Amerike doneli odluku da je pravo i dužnost naroda tih zemalja da podižu revoluciju i da, u tom smislu, gerila, kao začetak oslobodilačkih armija, predstavlja najdelotvorniji način da se razvije revolucionarna borba. (Prim. prev.) {68} Chuchial (šp.), mesto gde ima puno čučija, vrste šuplje trske poput pruća ili bambusa. (Prim. šp. izdavača) {69} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača) {70} Ovom sintagmom se na Kubi označava način usmenog prenošenja glasina, a njoj je u srpskom jeziku srodna sintagma

„radio Mileva“. {71} Tim nazivom Če ovde označava otpadnike, prema odbeglom Kambi. (Prim. prev.) {72} Starica s kozama nije bila potkazivač i nikad nije progovorila s vojskom, tj. nije prijavila Čea. Zvala se Epifanija Kabrera i u međuvremenu je preminula. (Prim. šp. izdavača) {73} Ovaj dokument je Če napisao i predao ga Lojoli Guzman kada je 26. januara 1967. posetila gerilski kamp. {74} Centro de Instrucción de Tropas Especiales – Centar za podučavanje specijalnih trupa. {75} Devetog aprila 1952. Nacionalni revolucionarni pokret MNR (Movimiento Nacionalista Revolucionario), na čelu sa Viktorom Pazom Estensorom, podigao je ustanak protiv vojne diktature i vratio Estensora na funkciju legalno izabranog predsednika države. U tom ustanku glavna snaga su bili rudari. (Prim. prev.)