Erik Van Lustbader - Druga Koža

Erik Lustbader

DRUGA KOŽA Roman o Nikoli Lajniru

Prevod s engleskog: Valerija Por

Naslov originala Eric Lustbader SECOND SKIN

Velika zahvalnost: Frenku Panikou

Frenku Kaponeu, za objašnjenja i istraživanja u Ozonskom parku i Ist Njujorku

Virdžilu Inglandu, za oblikovanje Mikovog bodeža

Džimu Smitu za naučno objašnjenje čelika iz Damaska

Autor bi posebno želeo da istakne dve knjige koje su mu mnogo pomogle da stvori neoNičeansku filozofiju Majkla Leonfortea: “Iznad dobra i zla” Fridriha Ničea u prevodu na engleski Marijan Kouan i “Rađanje tragedije i genealogija morala” Fridriha Ničea u prevodu na engleski Frensisa Golfinga.

Možda veliki magnet Vuče sve duše prema istini Ili je to možda sam život Koji svoju mladost Hrani mudrošću “Stalna žudnja” k.d.lang/Ben Mink

Sve do dana svoje smrti Nijedan čovek ne može Da bude siguran u svoju hrabrost. Žan Anuj

Mrtvi mogu da igraju Vreme je nevreme u kome smo svi izgubljeni. Vilijam Karlos Vilijams

Tokijo - Šta si oduvek želela? Mik Leonforte je gledao preko stola u visoku, elegantnu ženu koja je sedela nepomično dok je lagano pušila tanku, crnu cigaru. Džaj Kure je bila Vijetnamka, kćer jedne od sajgonskih elitnih porodica. Bila je udata, naravno, ali to je bio deo privlačnosti. Da je bila sama i i da nije bila u braku, ne bi ni upola bila toliko poželjna. Ona je bila ona vrsta žene s kakvom je Mik želeo da bude otkako je došao u Aziju pre više od dvadeset godina. Čak i pre toga, ako je hteo da bude sasvim iskren prema sebi. Zagledan u lice u obliku dragulja, s visokim jabučnim kostima, nenašminkanom kožom boje tikovine, teškom kaskadom plavo-crne kose, on je znao da je to izuzetno biće - ili neko veoma sličan njoj - živelo u njegovim snovima pre nego sto je i znao nešto o Aziji. Nije bilo čudo stoje kad je došao u ovu zemlju zbog rata, odbio da se vrati kući. Vijetnam je bio njegova kuća. - Reci mi - reče on s osmehom u uglovima usana - reci mi šta želiš i tvoje je. Žena je pušila svoju cigaru, puštajući da sivo-smeđi dim polako ističe iz njenih poluotvorenih usana. Neko ko nije bio tako dobro upoznat sa ponašanjem ljudi iz Jugoistočne Azije kao što je bio Mik, mogao je lako da propusti metalno svetlucanje straha u pozadini njenih dubokih očiju. - Znaš šta ja želim - rekla je najzad. - Bilo šta - reče Mik - bilo šta samo ne to. Bili su u najskrivenijoj loži Pul Marine, francuskog šik restorana, otvorenog u otmenom kraju Ropongi. Bio je to jedan od mnogih poslova koji su cvetali širom Azije - legitimno i drugačije - koje je on kontrolisao. Mik je bio umešan u bezbroj takvih projekata koje je krio od svog poslednjeg partnera, Roka. - Želim tebe. Ne, mislio je, to je ono što ja želim. Bar što želim da osetiš. - Imaš me - reče on i raširi ruke - vidiš? U suprotnom uglu od onog gde su sedeli Mik i Džaj, mršava Vijetnamka mrmljala je pesme Žaka Brela, ispunjene melanholijom i crnim jedrima smrti. Ona je izražavala Brelovu duboku tugu kao rane rata; prostorija je bila osvetljena koliko njenim zmijskim glasom toliko i niskom, vešto postavljenom svetlošču. - Ti znaš šta ja želim. Želim da ti i ja budemo zajedno zauvek. - Ali ja neću biti ovde - reče on namerno pauzirajući iza svake reći - uvek. Pevačicu su pratili gitarista i svirač na sintisajzeru koji je povremeno dovodio svoj instrument do toga da je zvučao kao orgulje u katedrali. Ti crkveni zvuci nateraše Mika da se scti mnogih priča o Jovanki Orleanki koje mu je otac pričao. Apokrifne ili ne, one su se upile u mladog Mika, možda zato što su toliko bile deo očevog pogleda na svet; sveci kao ratnici za pravedne stvari bili su glavna tema u podsvesti Džonija Leonfortea. - Onda ću ići sa tobom gde god kreneš - sisala je svoju cigaru - to želim. Mik se zagleda u njene tamne oči i ostade tako dugo, razmišljajući. - U redu - reče najzad, dok se ona osmehivala i dim joj izlazio između zrelih usana. Restoran je bio deo Sajgona reprodukovanog u Tokiju, odsjaj sajgonske slobode menjanja i

novootkrivenog prosperiteta. Zidovi prekriveni zlatnim listićima sijali su i svetlucali, u podu od crnog mermera ogledala se kao ponoć plava tavanica. Sveće na stolovima ispuštale su slab miris tamjana kao u hramu. Okupana ledenom plavom svetlošču, stilizovana maska od crvenog laka, tradicionalnog vijetnamskog dizajna dominirala je jednim zidom. Lepo odevene kelnere nadgledala je Honiko, spektakularna plavuša golih ramena u zlatnom, somotskom korsetu i uskoj svilenoj suknji koja joj se spuštala do članaka. Govorila je tečno francuski i japanski. Govorila je i vijetnamski i savršeno se osećao njen autoritet. U normalnim okolnostima svako bi bio impresioniran njenom iskrenom toplinom pri dočekivanju gostiju i pažnjom koju im je ukazivala dok bi ih vodila prema stolovima sa upaljenim svećama. Ali večeras je stajala nepomično iza svog bronzanog podijuma, gledajući suženim očima pevačicu. Ustvari, nije imala ništa drugo da radi, pošto su njeni jedini gosti bili muškarac i žena u najudaljenijem uglu. Iza nje ulazna vrata za restoran na drugom spratu bila su zaključana, čipkane zavese bile su navučene preko uskih okana od brušenog stakla. Kroz stakleni balon terase, sjajna noć Ropongija svetlucala je kao pljusak dijamanata. Kelner. ledenog i mirnog lica kao u lekara, donco je tanjire ribe en croute i ćele neočišćene škampe u finom sosu od belog luka i milerama.. Mik bez reći posegnu za svojom viljuškom dok je Džaj nastavila da puši cigaru. - Pitam se da li to zaista misliš - rekla je. Počeo je da jede s predanošću čoveka koji je dugo bio lišen ukusne hrane. Džaj ga je posmatrala dok su dva duga nokta lakirani istom bojom kao zidovi, lupkali jedan o drugi. Klik-klik. Klik-klik. Kao insekti koji udaraju o prozorsko okno. - Jedi. Zar nisi gladna? - upita Mik a po tonu se osećalo da je sasvim svejedno da li će ona odgovoriti ili neće. - Ja umirem od gladi. - Da - reče ona najzad - ja sam svesna tvojih apetita. Posmatrala ga je s upornošću đavola ili anđela. Videla je čoveka, grubog, harizmatičnog lica, kojim je dominirao rimski nos i čudne sive i narandžaste oči koje su mu davale ponosan i zverski izgled. Njegova proseda kosa bila je duga. Imao je uredno podšišanu bradu. Bilo je to lice rođeno da izdaje naređenja, lice čoveka koji je prihvatio osnovne filozofije i tamne tajne samo u određenoj količini, čiji je lični pogled na svet bio ikonoklastičan i neuzdrman. - Gde je to? - pitala je glasom koji je uz određeni napor uspela da smiri. - Pokaži mi. Naravno da je znao na šta misli. - Otkud znaš da je kod mene? - on stavi glavu škampa medu zube i skrcka je. - Poznajem te - htela je da zapali drugu cigaru, ali on stavi svoju ruku preko njenih, ukloni je. Zaprepašćena, ona ga pogleda i nešto nalik na drhtaj pređe joj preko ramena. Ona kratko klimnu glavom, uze viljušku i poslušno poče da jede. Nije bilo živosti u njenim pokretima, sve je bilo mehanički. Mik je smatrao da je to sramota što je tako obazriva; nije mogao da vidi kretanje njenih belih, podjednakih zuba. Otkrio je da veoma želi da vidi te zube. On ispod stola izvuče bodež, držao ga je tako u vazduhu da je svetlost sveća plamlela tamnom dužinom njegovog sečiva od čelika iz Damaska. Džaj je bila zaprepašćena, njena ruka zastade u vazduhu, a komadić sirove ribe kliznu između rebara na viljušci. Nozdrve joj se raširiše kao u životinje koja je nanjušila svež trag žrtve. - Je li to to? - naravno da je znala da je to to. Bilo je to čudno oružje, bronzano zapešće bilo je izvajano u obliku lotosovog lista i pokrivalo je njegovu pesnicu, vertikalna šipka vezana je bila sa strane i iz nje je izlazilo zapešće i dva uska zla sečiva kao da su cvetala iz srednjeg prsta njegove pesnice.

- Savršeno je očišćen - on zamaha bodežom ispred njenih očiju - oprao sam ga u flaši Šato Talbota 70, njegovog omiljenog vina i omiljenog godišta. Odgovarajuće, zar ne? - Da - reče ona tiho, mada je bila tajna na koje pitanje odgovara. - Ispili smo flašu tog vina prošle noći. On je nazdravio našoj petoj godišnjici tako što je prvi gutljaj polizao s mog pupka. Ležala sam na tepihu i trudila se da ne povratim. Preplela sam prste u njegovu kosu, on je mislio od strasti. A ja sam svo vreme mislila... Njen pogled se s bodeža prenese na Mika s nekom vrstom šokantne intimnosti koja se javljala samo za vreme polnog odnosa. - Mislila sam da stežem njegovo srce svojim rukama. - Bio je baraba, nema sumnje - reče Mik - pokušao je da me izradi u poslu oko TransRim SajberNeta. Mislio je da je dovoljno mudar da se sakrije iza falange telohranitelja i advokata, ali svi oni su bili ili moji dužnici ili su bili preplašeni pa su mi ga dragovoljno predali, čak bih rekao zadovoljni zbog olakšanja - on sleže ramenima . - Ali takav je Sajgon: uticaj, veze, novac - samo ti je to potrebno ovde, ali njih je najteže dobiti. - On okrete pesnicu i udari dvema oštricama bodeža u stolnjak. Ni pevačica ni šef sale nisu propustili udarac. - Moraš da prosipaš krv, i to dosta, Džaj - da bi dobio ono što želiš. To je Azija. Život je jeftiniji od kilograma pirinča, zar to ne posisate još sa majčinim mlekom? Džaj je posmatrala bodež koji je podrhtavao, nalik na kobru spremnu da napadne. Po izrazu njenog lica bilo je nemoguće zaključiti da li da ona prezire ili se divi njegovoj moći. Obrazi su joj se zarumeneli. a na gornjoj usni se pojavio tanak sloj znoja. - Sam si ga ubio, zar ne? - Ne, Džaj, ti si ga ubila. - Ja? Ja nisam ništa uradila. Posmatrao ju je neko vreme. - Čudesno. Pomislio sam da veruješ u to. Ali ima istine u tome. Sediš po strani, širiš noge i puštaš da tvoja maca da je naređenja, praveći se da ona ima svoj um, kao da ti nisi odgovorna za odluke o životu i smrti. - Ja ne podnosim smrt - reče ona promuklim šapatom. Njen pogled se ukoči negde iznad njegovog ramena i on je sada znao šta ona tamo vidi: prošlost. - Otkako sam našla majku na podu njene sobe ... Krv, krv ...- brzo je disala. - Njena utroba bila je rasuta po podu, nalik na klupko zmija - pogledala ga je optužujuće. - Ti to znaš, ti to znaš. A ipak sudiš o meni po svojim standardima. On se malo naže unapred, a njegove sive i narandžaste oči su sijale. - To je sve što ja znam, Džaj. Nije to ništa lično - on nabode škamp na viljušku. - Jedi. Hrana se hladi. Džaj je sada gladno jela. Jednom ili dva puta imao je sreću da vidi njene sićušne zube kad su bljesnuli iza usana. Na neki način žalio je što joj je muž mrtav. Deo zadovoljstva u trenucima kad ju je posedovao,otpadao je i na saznanje da ona pripada nekom drugom. Setio se kako ju je na nekoj intimnoj večernjoj zabavi uhvatio u ostavi, kako joj je digao suknju, rukama pritisnuo njene čvrste dojke, a onda je probadao i probadao, slušajući njeno ječanje i sve snažnije dahtanje dok je njen odvratni muž, nesvestan toga, pio vino i sklapao poslove s druge strane zida. Bilo je prijatno nabijati rogove čoveku koji je pokušao da ga prevari, ali sada je to osećanje prošlo. Šteta. Ali, ipak mislio je Mik, ima vremena. Intervencija Nikole Lajnira u Plovećem gradu to je ubrzala. Ploveći grad je bio tvrđava, grad-država skriven u severnim visoravnima Vijetnama, odakle su Mik i Rok upravljali mrežom međunarodne trgovine oružjem i distribucije droge. Ploveći grad je sada bio samo uspomena, zbrisan sa Zemlje zahvaljujući Lajniru. Miku to nije smetalo; on je već

mesecima znao da je vreme da se ide dalje; bio mu je potreban samo početni udarac - Nikola Lajnir se za to pobrinuo. Lajnir je ušao u Ploveći grad i ubio Roka. On bi i Mika obrlatio svojim posebnim čarolijama da nije eksplodiralo nuklearno eksperimentalno oružje poznato kao Baklja. Mik se našao licem u lice sa Nikolom u Plovećem gradu i to ja na njega delovalo kao duboki šok - bilo je to kao da se susreo sa legendarnim pukovnikom Lajnirom, Nikolinim ocem. Bilo je to kao da je sreo svoju drugu polovinu - kako to Nemci zovu? - doppelganger. Postojala je jedinstvena veza između Pukovnika i Mikovog oca, Džonija Leonfortea - pa prema tome i veza između njihovih sinova. Ali Nikola to još nije znao. Mik je jedva verovao u to kad je otkrio i mesecima je radio, bezuspešno, da dokaže da to nije tačno. Kad je prihvatio istinu, ona je toliko izmenila zauvek njegov život kao što će jednom izmeniti Nikolin u ne previše dalekoj budućnosti. Mik, uvek spreman da igra sa svih uglova bio je odlučio da Nikola to sazna u vreme i na mestu koje sam bude odabrao. Mik je proveo godine istražujući život i rad sina pukovnika Lajnira, sve dok se nije osećao s njim intimnije nego s bilo kojom ljubavnicom koju je vodio u krevet. Ali, kad su se našli licem u lice u Plovećem gradu, Mikova maštarija je eksplodirala kao mehur od sapunice. Pravi Nikola Lajnir je bio mnogo više od onoga što je Mik zamišljao. Zagledavši se duboko u jasne, smeđe oči Nikole Lajnira on je osetio kako mu se dlake kostreše na vratu. U tom trenutku kad su se istraga i stvarnost pomešale, on je znao da je sudbina tog čoveka neprolazno prepletena sa njegovom. U Nikoli Lajniru, Mik Leonforte je prepoznao poslednjeg izazivača koga je tražio čitavog svog nemirnog života. Zato je obezbedio Nikoli mogućnost da pobegne iz kaveza od bambusa u koji ga je Rok zatvorio. U završnoj igri na bojnom polju znao je da će mu biti potrebna svaka prednost kojom bi mogao da se suprotstavi Nikolinom Tau-tau, kad je ovaj savladao čuvare i ubio Roka, ogromnu zver od čoveka koji je uspeo da nadmudri i nadjača svakog opijumskog ratnog gospodara na visovima Zlatnog trougla Burmanskih Šan država. Još se sećao kako je jurio iz Plovećeg grada u kamionu na koji je Nikola skočio. (Da li su Nikoli njegove tajne moći omogućile da otkrije da Mik vozi taj kamion?) Još je jasno mogao da vidi Rokovo izranjavljeno telo u retrovizoru dok je ciljao Bakljom na Nikolu, još je mogao da oseti ledeni dah Tau-taua dok je Nikola usmeravao projektil uvis snagom svog uma. Uskoro posle toga Nikola je skočio sa kamiona, bacio se stotinama stopa u ambis, u brze vode vodopada koji je grmeo u dubini. On naravno nije znao da je Mik dao da se kamion obloži olovom, niti da su već prošli razdaljinu od četiri gradska bloka koliki je bio radijus koji bi zahvatila detonacija Baklje. Ploveći grad je bio spaljen, ali Mik nije umro, a verovao je da je i Nikola Lajnir živ. Mik je pomogao Nikoli da pobegne iz Rokovog kaveza. Nikola je spasao Mika da ne bude spaljen poslednjim Rokovim napadom. Imali su sastanak u budućnosti, dan obračuna, trenutak prema kome se, Mik je sada to znao, kretao čitavog svog života odraslog čoveka. Zato je došao u Tokijo i zato je bio, ako je hteo da bude, okrutno iskren prema sebi sa Džaj Kure, sada. - Izvini - rekao je i ustao. Na putu prema muškom toaletu on se okrete da pogleda Džaj, koja je završavala škampe, koristeći svoje duge, delikatne prste kao štapiće. Zastao je i posmatrao je kako uvlači dugi nokat između glave i tela škampa i kako ga lomi. Onda je otišao kratkim hodnikom i ušao je u muški toalet. Mokrio je, proverio sve kabine mada je znao da nikoga nema u njima. Onda je izvukao svoj mobilni telefon i okrenuo je jedan broj. - Vreme za pokret - rekao je kad se vratio trenutak kasnije.

- Zar ne želiš dezert? - pitala je Džaj gledajući ga onim ogromnim očima koje su ga očarale pre petnaest mcseci na svečanosti u ambasadi u Sajgonu. Ti politički prijemi su bili strašno dosadni, ukoliko niste poznavali prave ljude, a Mik ih je znao. Pošto se raspitao kod japanskog trgovačkog atašea o njoj, dao se na posao da je rastavi od gomile udvarača, sa upornošću i nepomirljivošću australijskog ovčarskog psa. Njen muž, grubog lica, arijevski plavokos biznismen iz Kelna, arogantan i napadan, koji je zamišljao da sve zna o Jugositočnoj Aziji, bio je zainteresovan samo za sklapanje poslova. Miku se činilo da Rodni Kure ne bi trepnuo okom da on uzme Džaj, tu na persijskom tepihu. Desilo se da su to uradili u prostoriji za osveženje dama gde se kristalna kugla sa sapunima u obliku srca razbila na mermernom podu, kad je Džaj svršila. - Kasnije - reče on - ne sada. On pruži ruku i ona je uhvati, dižući se. Dok su prelazili prostoriju, on mahnu Honiko, plavuši u zlatnom korsetu. Pevačica je završila svoju pesmu, inače bi pozdravio i nju. - Kuda ćemo? - Kući - rekao je - u Hoan Kim. Ona ga zaprepašćeno pogleda. - U moju vilu? Nisam tamo bila čitavog dana. Znao je šta misli. - Ne brini - reče on vodeći je - on više nije tamo. - Osmehnuo se. - I ma koliko da je krvi proliveno, sve je očišćeno. - Gde je on tačno? - Ne bi htela to da znaš - reče on dok su izlazili kroz vrata u bučnu noć Ropongija. Odmah su se našli u gomili turista i masi drogiranih tinejdžera. Samo da ih pogledaš prokrvario bi, mislio je Mik. Istetovirane glave, okovane ruke, metalni predmeti probodeni kroz noseve, očne kapke, jezike, usne i bradavice. Kao košmar. Propadanje društva bilo je svugde jasno vidljivo. Vredne nacije teško podnose lenjost, rekao je Fridrih Niče. Mik je pretpostavljao da se on zato divi Japancima. Ali pogledaj ih sada! Lunjaju unaokolo, unakaženi, groteskni kao luđaci. Kišom isprana ulica kipela je od posebne hormonske vibracije mladosti. Gomile ljudi gurale su se po trotoarima, silazile na saobraćajem zakrčene kolovoze. Oblak naftnih isparenja visio je u vazduhu, dajući čudnu svetlost neonu. U izlozima su bile izložene najbolje dizajnerske kreacije, od kojih neke, Mik je bar tako prosudio. nisu bile namenjene ljudskim oblicima. Uhvatili su taksi na Ropongi-doriu i odvezli se u Džajinu vilu u rejonu hrama Asakusa. Hoan Kim - Vraćeni mač - bila je lepa građevina od betona i drveta, prostranija od mnogih tokijskih vila. Njen svež, čist enterijer bio je ispunjen tamno ofarbanim ratanom u velikom sajgonskom maniru, dajući utisak da su se članovi porodice Kure ovde osećali više kod kuće nego u Tokiju. Sobe su noću bile osvetljene mesinganim lampama , a preko dana sunčanim zracima koji su prolazili kroz žaluzinama zaklonjene prozore. Kroz njih se preko reke video futuristički Glam d’Or, zgrada od crnog stakla koju je projektovao Filip Stark, neka vrsta tetrahedrona , okruženog formama u obliku plamena koje su građani Tokija nazvali “Zlatno govno”. Džaj je oklevala dok je otključavala vrata, ali Mik ih gurnu i širom otvori. - Rekao sam ti da nije ovde - reče prolazeći pored nje, hvatajući je za ruku, vukući je preko praga. - Evo, ovde, pokazaću ti gde se to dogodilo. - Ne! - viknula je i skoro uspela da izvuče ruku iz njegove. On je stajao usred onoga što je bilo sve do posle ponoći dom Rodnija Kurca. Osmehivao se Džaj. Podigao je ruke kao da se predaje. - To si želela, zar ne?

Džaj ga mrko pogleda. - Barabo. Da. On je prišao baru s ogledalima, uzeo par kristalnih čaša. - Nisam ja baraba, dušo - nasuo je Napoleon konjak u čaše, okrenuo se, pružio joj jednu. - To je bio tvoj muž Rodni. Sećaš se? Kucnuo je rubom svoje čaše u njenu, srknuo gutljaj, pa se zagledao u nju. Voleo je da je vidi takvu: nervoznu i pomalo nesigurnu. Ali, on je voleo da u svakom koga sretne izaziva te emocije. - Kad se samo setim onih noći kad bih te zvala pošto bi me prebio, silovao, pljunuo na mene. - A vraćala si se po još. - Uvek se izvinjavao. Bio je tako skrušen, kao malo dete. Mik je sakrio svoje gađenje iza maske koju je usavršio, misleći o onome što će se desiti. - Sve si podnosila. - Nisam - rekla je braneći se. Ona sada iskapi konjak u dva velika gutljaja. Oči joj zasuziše. Sada ne. Odlučila sam. On je mrtav i ja sam zadovoljna zbog toga. - Dakle tako - reče Mik i klimnu glavom - dug život i zdravlje nama oboma - reče i srknu još konjaka. Jedna stvar koju treba priznati starom Rodniju, mislio je, znao je kako da uživa. - I tako - reče on spuštajući praznu čašicu i trljajući ruke - sada u krevet. Mik je zagrli, osećajući kako se topi uz njega. On je bio muškarac kakav je želeo da bude, prema Ničeovim rečima predodređen za pobedu i zavođenje. Kao Niče, njegov idol, on je shvatao duboku vezu između ove dve stvari. On je bio čovek sklon da kontroliše i nadmudruje samog sebe. Kao dva Ničeova idola, Alkibijad i Napoleon, on je znao zanat i preflnjenost rata. On je jednom rečju neprestano izazivao život. Imala je ukus prženog šećera i on je smrska uz sebe. Skide joj odeću i udahnu njen miris. Kao i obično nije nosila donje rublje. Njene dojke nestadoše u njegovim rukama i ona duboko jeknu iz grla. On je podiže za butine i njene noge se oba više oko njega. Nisu mogli da sačekaju da dođu do kreveta. Njeni prsti koji su tako vešto lomili oklop račića, sada raskopčaše njegov kaiš. Ona gurnu njegove pantalone. Privukla ga je k sebi, oči joj se širom otvoriše, a onda polako zatvoriše dok su se uklopili u svoj ritam. Quidquid luce fruit, tenebris agit, mislio je Mik dok je ljubio mirisno telo. Štogod da je počelo na svetlosti, nastavlja se u tami. Bila je to jedna od omiljenih Ničeovih izreka, a i njegova. Kako se bezbroj puta pokazala istinitom u životu! Gurnuo ju je grubo uza zid - baš tamo - gde je prvi put udario bodežom, gde se arogantnost sa Kurcovog lica izgubila i bila zamenjena nevericom, a onda, strahom. O, kakva ekstaza! On pravi ničeanski Supermen obarao je arijevsku žrtvu. On je sada ječao, od napora, ali slike su mu preplavljivale um. Džaj je lizuckala njegovo uvo i pribijala se izbezumljeno uz njega. Dok mu se telo pomicalo, um mu je pevao! Naravno da je Kure imao grižu savesti, naravno da je redovno tukao ženu. Ima bezbroj tamnih tela koja moraju da budu podređena da bi ležala kraj sunca; nikada nećemo moći da ih vidimo, zapisao je Niče. Kure je bio jedan od njih. Očigledno, oženivši se sa Džaj on je prešao liniju. Raspadanje, klimanje osnove i mešanje rasa, bilo je neprihvatljivo za ponosnog i čistog Arijevca u njemu. A opet nije hteo da je ostavi. Zato ju je tukao, kažnjavajući nju za greh koji se nije usudio da prizna samom sebi da je počinio. Džaj je bila blizu vrhunca. Ječala je, kolutala očima, stomak joj je podrhtavao, mišići njenih butina i zadnjice grčili su se. Kao kuća zahvaćena tornadom i on je bio ponesen sa njom. Ona je milovala njegov vrat, njegovu

vlažnu kosu, ječeći bez reći kao dete. Mik je bio čvrsto ubeden da je moral samo stidljivost odevena filozofskim ogrtačem. Čak i da nije to pročitao u “Iznad dobra i zla”, njegovo lično iskustvo u ratu u Vijetnamu pokazalo bi mu istu stvar. Ničeove reći samo su glasnije odjekivale u njegovom umu. I kao svi muškarci žrtve, mislio je, ja nisam shvaćen. Šta je moral nego recept protiv strasti, pokušaj da se kastrira opasnost u kojoj čovek živi sam sa sobom. - Da! - dahtala je Džaj. - O, da! Držao ju je, laganu kao pero, dok je podrhtavala i ječala, tresla se i hvatala za njega uz velike uzdahe, a onda počinjala sve iz početka, kad je on spustio glavu i kad su se njegovi beli zubi zabili u belinu njenog ramena dok ju je probijao - jednom, dva puta, tri puta - gušeći se dok je razmišljao o životu - Kurcovom životu - koji je isticao uz krv i prosipanje smrdljivog sadržaja utrobe. Otvorio je oči. Džaj ga je posmatrala. - Slobodna sam zar ne? Mogao je da oseti njene vrele sokove - i svoje možda - kako mu se lepe po butinama. - Je li ti dosta? - Nije - viknula je - nije, nije, nije! Naravno da nije. To je bio samo deo njihove igre. Pre nego što je erekcija počela da mu opada on je natrljao kokain u pocrvenelu kožu. Osetio je poznato peckanje, a onda čudesnu obamrlost kroz koju je samo seksualna želja mogla da prodre kao zvuk roga u gustoj magli. Onda je opet prodro u nju, pošao je s njom preko sobe, a njene pete su udarale o njegove guzeve. Džaj, uvek divlja kad je bila sa njim, sada je bila posebno napaljena. Ustvari njena sloboda, kako je to nazvala dovela ju je do toga da bude nezajažljiva i Mik opet zahvali srećnoj zvezdi pod kojom je bio rođen, za otupelost koju je davao kokain. Inače čak ni on ne bi uspevao da je zadovolji. Imao ju je na Kurcovom trpezarijskom stolu, od politirane tikovine sa Tajlanda, na Kurcovom pisaćem stolu, dok je bežični telefon sleteo na pod, na Kurcovom basnoslovnom Isfahan tepihu, u Kurcovom krevetu i najzad ispod Kurcovog tuša. I kad je Džaj mislila da je gotovo, on ju je uzeo otpozadi, kako je već dugo priželjkivao. Htela je da spava posle svega toga, ali on je još uvek bio uznemiren. Kokain, objasnio joj je, požurujući je da se brzo obuče dok je on kresnuo šibicu i palio cigaru. I tako umesto da se uvuku između Kurcovih svilenih čaršava, vratili su se u kišovitu, neonom osvetljenu tokijsku noć. Taksi koji je pozvao, čekao je na njih. Prošla je ponoć i oni su se odvezli u Šibauru, deo grada gde su bila skladišta. Došli su do Kajgan-doria. Mik reče taksisti da stane. Platio je i oni izadoše, krenuvši prema Midri, jednom od mnogih klubova za igranje koji su ranih devedesetih ovde nicali kao korov. Nisu prošli ni jedan blok kad se iza ugla pojavi crni ”mercedes” i krenu duž Kajgan-dorija. Mik pogleda preko ramena i vide kako kola idu za njima, penjući se opasno na trotoar, zbrisavši nekoliko nesrećnika bledog lica, odevenih u grandž stilu, s narandžastom kosom preterano nadignutom u frizuru kao kod Pere Detlića i crno ofarbanih usana. - Šta je to? - pitala je Džaj. Ispred njih su pored svojih blistavo ofarbanih ”suzukija” sedela dva momčića s prstenjem u nosu. Ispijali su pivo i pričali strašne priče o mučenju. Mik načini nekoliko koraka, viknu nešto pijanim tinejdžerima, dok je Džaj stajala i čekala. On se okrete. - Moroni - reče, ali on je gledao pravo u ”mercedes” koji im je prilazio. Prešavši kola ispred sebe "mercedes” je sada jurio još brže.

Mik viknu nešto nerazumljivo. Džaj se okrete, širom otvorenih očiju baš u trenutku kad se prednji branik "mercedesa” zabio u nju. Odmah je bačena unazad sa takvom silinom da joj se kičma slomila kad je dodirnula tlo. I već se gušila u sopstvenoj krvi. "Mercedes” je jurio dalje dok su ljudi koji su izašli iz klubova, shvativši šta se dogodilo počeli da vrište. Masa poče da se giba i Mik je jurio kroz nju prema Kajgan-doriju, za ”mercedesom”, izbegavajući pretrpane trotoare. Čula se poznata sirena policijskih kola, još dosta udaljena, ali brzo se približavala kroz paniku iza njega. Video je ”mercedes” kako skreće iz te vreve na levo u usku ulicu. Krenuo je za njim, pokrećući lagano noge, dok mu je srce uredno lupalo, a njegova pluća udisala vazduh. Skrenuo je za ugao, video kako crni ”mercedes” šta je i kako se ljulja na snažnim amortizerima. Ulica je bila pusta; čak su i njeni uobičajeni posetioci odjurili prema kricima da vide šta se zbiva. Jedna od zadnjih vrata crnog "mercedesa” širom se otvoriše i on pojuri prema njima, dok mu je srce pevalo. Šta je ono Niče rekao? Na kraju neko voli nečije želje, a ne željeni objekat. Onda je stigao, bacio je telo na zadnje sedište, čuo je kako menjač upada u brzinu, kako gume škripe. Kola su jurnula uličicom, a on se nagnu unapred, i dok je zatvarao vrata, reče vozaču. - Joči, dobro obavljeno!

Prva knjiga

Između psa i vuka Najbolji način da se časna reč održi je ne davati je. Napoleon

JEDAN Tokijo/Njujork Nikola Lajnir je posmatrao Tokijo, dok su neonski ružičasti i otrovno zeleni znaci stvarali bljesak koji je blokirao noć. Daleko dole. meka parada crnih kišobrana poskakivala je i ljuljala se, puneći trotoare Šinđukua dok je dosadna kiša punila odvode široke, saobraćajem pretrpane ulice. Bio je to poznati pogled iz njegove kancelarije na uglu na pedeset i drugom spratu Šinđuku Suirju zgrade, Ali sada je sve izgledalo drugačije. Prošlo je petnaest meseci otkako je bio u Tokiju, petnaest meseci otkako je preuzeo giri, dug za koji je obećao pokojnom ocu pukovniku Denisu Lajniru da će ga vratiti. Petnaest meseci je prošlo otkako mu je došao predstavnik Mikija Okamija, najbližeg prijatelja njegovog oca. Kako se pokazalo on je bio Kaišo, ojabun ojabuna svih klanova jakuze, moćnog japanskog podzemlja. Okami se krio u Veneciji, pod pretnjom smrti. Pretili su mu njegovi najbliži saveznici iz unutrašnjeg kruga savetnika. Bila mu je potrebna Nikolina pomoć, tako je bar rekao, da bi ga zaštitio. Nikola je imao lične razloge što je mrzeo jakuzu i mogao je da okrene leđa Okamiju i obavezi prema pokojnom ocu. Ali on nije bio takav. Čast mu je sve značila. Bilo je ironije u tome. To mu međutim, nije smetalo jer je to u pravom japanskom stilu davalo oštrinu njegovoj misiji. On je našao i uništio mogućeg ubicu, neverovatnog, zastrašujućeg Vijetnamca po imenu Do Duk Fudžiro. Ubio je i ojabuna koji ga je angažovao. Sada sa Tecuom Akinagom, jedinim ojabunom unutrašnjeg kruga koji je još bio živ i čekao suđenje zbog učene i naručivanja ubistva, Okami se vratio u Tokijo, a sa njim i Nikola da bi se suočio sa jednom sasvim novom pretnjom. Prošlo je petnaest meseci i Nikoli se činilo da se Tokijo promenio toliko da nije mogao da se prepozna. Te promene su se javile zbog velike japanske krize koja je počela 1991. i nije pokazivala da će joj doći kraj. Danas je bilo više beskućnika na ulicama nego ikada ranije, čak su i profiti firmi bili ili niski ili negativni. Otpuštanje radnika - do tada nepoznata praksa - počelo je uveliko da se primenjuje, a oni koji su zadržali radna mesta nisu dobili povišicu plate pune četiri godine. Na putu prema Šinđuku te večeri, Nikola je video gomile domaćica kako stoje u redovima za japanski pirinač, odbijajući da kupe razne vrste uvoznog, američkog. Trgovački rat sa Amerikom se pojačavao skoro svakog dana. Kao dodatak bila je tu militantna i ratoborna vlast Severne Koreje na koju je trebalo računati. Japanski pačinko saloni za kockanje, koje su tradicionalno vodili Japanci, sada su bili u rukama Korejaca, od kojih su mnogi bili povezani sa Severnom Korejom i to je postajao izvor neprijatnosti za japansku vladu jer su profiti išli direktno diktatorskom i paranoičnom režimu koji je vladao severom. Prvi put uoči velikog privrednog čuda ranih pedesetih godina, Japan kao da je bio na ivici da izgubi polet i cilj. Ljudi su postali nezainteresovani i svega im je bilo dosta, a mediji, obučeni da pojačavaju loše vesti i minimiziraju dobre, mogli su da vide samo tamnu spiralu koja je vukla nadole. Nikola oseti ruku koja mu je nežno milovala leda i on u kišom izbrazdanom prozorskom oknu ugleda Koino lice. S njenim ogromnim, sjajnim očima, malenim usnama i oštrim jabučnim kostima, ona je bila daleko od klasične lepote, ali on ju je zbog toga još više voleo. Ona je bila kćer ojabuna

jakuze. Sreli su se 1971. godine i zaljubili su se ludo, magično. Zbog te lude ljubavi Nikola je ubio čoveka za koga je mislio da je silovao i mučio Koi, samo da bi otkrio da je on bio nevin. Hulja je bio njen otac. Stid ju je naterao da laže i zbog toga je Nikola morao da ode. Nije ju video do poslednje godine, kad je Okami sredio za njih da se ponovo sretnu, tako da bi Nikola mogao da izleći bes koji je osećao prema njoj i jakuzi. Tokom godina ona je okrenula leda svetu jakuza, izgubivši se u sinkretičkoj Šugendo šinto sekti u mističnim brdima Jošinoa, gde je mogla da ostane ukoliko otac ne bi tražio da se preda. Njemu je bio potreban jedan savez, a da bi se to zapečatilo Koi je morala da se uda za čoveka koga još nije ni srela. Pošto je provela šest meseci sa tim čovekom želela je da se spase, ali on nije hteo da joj dopusti da ode. U očajanju, ona se obratila Mikiju Okamiju, kaišou, jedinom čoveku koji je imao više moći od tog čoveka i koji bi hteo da mu se suprotstavi. Okami ju je sakrio, poslavši je u visoravni Vijetnama gde taj čovek nije mogao da je nađe, mada se veoma trudio. Čovek sa kojim je bila, za koga je trebalo po dužnosti da se uda, a koga je počela da se plaši i da ga prezire, bio je Mik Leonforte. - Nangi-san još nije stigao - reče ona - a večera treba da počne kroz deset minuta. Tanzan Nangi je bio predsednik Sato internešenela, keiretsua visoke tehnologije - japanskoameričkog konglomerata čiji su vlasnici bili Nikola i Nangi - a koji je stvoren stapanjem Sato Pctrolhemije i Tomkin industrija, kompanije koja je bila Nikolina i kojom je on rukovodio. - Nadam se da ovo neće biti preveliki napor za njega. Pre šest meseci Nangi je imao manji srčani napad i otada je postao nekako obazriviji. - Bolje da ne bude - reče Nikola proveravajući kako mu je vezana kravata u ogledalu - japansko lansiranje TransRim SajberNeta je njegov san otkako su se moji ljudi pojavili sa tom tehnologijom. Koi ga okrete, sama mu veza kravatu. - Dolaze veoma važne osobe i Torin postaje nervozan. On se pita zašto već nisi sišao u Indigo da ih pozdraviš. - Moram još nešto da proverim na četrdesetom spratu - reče Nikola i poljubi je. - Podaci SajberNeta su prebačeni u centralni kompjuter. SajberNet multimedijalni autoput za trgovinu i trenutnu komunikaciju širom Jugoistočne Azije, imao je potencijala da digne Sato internešenel iz spirale propadanja i da mu vrati rentabilnost. Ali ako se bilo šta dogodi SajberNetu - ako se raspadne ili spali - Sato internešenel će propasti sa njim. Jedinstvena kombinacija Nangijevog uma i Nikolinih briljantnih skokova intuitivne genijalnosti, bili su glavni razlog uspeha firme. Ali tih dana Sato kao i svi japanski keiretsu, preživljavao je bolne trenutke. Keiretsu - ostaci predratnih zaibatsu kojima su rukovodile porodice - bile su grupe povezanih industrijskih kompanija okupljenih oko centralne banke. U vremenima uspeha to je svakom keiretsu davalo veliku prednost što može da plasira novac za širenje i istraživanje i razvoj pod vrlo visokim kamatama. Ali tokom recesije - kao što je bilo sada - kad su banke upale u duple teškoće propalih vrednosti njihovih imanja i rastu jena.one su postale glavni jamci keiretsu-a. Nikolin američki ogranak trebalo je da obezbedi informacije za nove porizvode Satoa kao što je bila supertajna tehnologija SajberNeta. Uprkos tom revolucionarnom prodoru on je bio slomljen osećanjem krivice. Da nije bio sa Mikiom Okamijem tih proteklih petnaest meseci, mogao je da pomogne da njegova kompanija izbegne najteže posledice recesije. Umesto toga on je insistirao da Sato internešenel bude na čelu fiber-optik telekomunikacija i zato je većina kapitala otišla na širenje ne samo po Jugoistočnoj Aziji i Kini, već i po Južnoj Americi. Bio je to mudar potez vizionara na dugu stazu, ali on je doveo do pada koji je recesija još više pojačala tako da to Sato nije skoro mogao da izdrži.

Sada je kompanija bila prisiljena da se digne ili padne na uspehu SajberNeta. Nikola je znao da je to sve njegovo delo. - Nikola. On se osmehnuo, uzeo je u naručje, poljubio je ozbiljnije ovog puta. - Ne brini. Pobrinuću se za to - rekao je. Stajala je tu, u svojoj tamnoj, elegantnoj haljini, izgledajući nemoguće ljupko. - Ja te poznajem - rekla je - ti si čovek od akcije. Nemoguće da uživaš u večerama i ubeđivanju. Ali, kad se bolje razmisli, moraš da održiš obećanje. Nangi-san je želeo da ti budeš na večeri. Ne moram da te podsećam koliko je to važno. To će oficijelno lansirati TansRim SajberNet u Japanu dok će predstavnici iz Amerike, Rusije, Vijetnama, Tajlanda, Singapura i Kine željno gledati. Net je toliko važan Nangi-sanu - a i celom Sato internešenelu. Bila je naravno, u pravu što ga je podsetila da se vrati u ovo vreme i mesto. Nangi nije bio samo njegov poslovni partner, on je bio i njegov mentor. Njih dvojica su bili zajedno u mnogim teškim situacijama gde se radilo o životu i smrti i njihove sudbine su sada bile prepletene. Koi podiže telefonsku slušalicu. Nešto je kratko razgovarala. Kad se okrenula prema Nikoli, bila je zabrinuta. - Nangi-san još nije stigao. To ne liči na njega. On nikada ne kasni - dotače mu mišicu - Nikola ti si mi rekao kako je bio umoran i utučen u poslednje vreme. On klimnu glavom. - Naći ću ga, a onda ću odmah sići. Je li u redu? - U redu - ostavila ga je u polutami njegove kancelarije. On se okrenuo svom pisaćem stolu, rekao da mu pozovu Nangija kod kuće. Zvonilo je deset puta pre nego što je spustio slušalicu. Nema sumnje da je Nangi već bio na putu ovamo. On posegnu u džep svog smokinga, izvadi maleni kvadrat, manji od bežičnog telefona. Pritisnu taster i mali ekran sinu zelenom svetlošću. Bio je to Kami, prototip komunikatora koji će uskoro biti pušten u upotrebu za SajberNet. Kami je održavao vezu između dva čoveka tokom poslednjeg Nikolinog odsustvovanja sa sastanaka Sato internešenela. Hteo je da pozove lični broj Tanzana Nangija kad uređaj poče da vibrira. To je značilo da će ga neko pozvati. On pritisnu ekran. - Lajnir-san - Nangijevo lice pojavi se na ekranu, neverovatno jasno. Zato je SajberNet bio toliko vredan, ali i nezaštićen od špijuniranja. Otvaranje TransRim SajberNeta u Jugoistočnoj Aziji i Rusiji, izazvalo je veliku uznemirenost kod rivala Sato internešenela. U trenucima kad je brzina informacije bilo sve, ma ko da je kontrolisao kibernetički prostor na Pacifiku zaradiće milijarde dolara u budućnosti. - Nangi-san gde ste? TransRim prijem samo što nije počeo. - Znam koje je doba - Nangi ga prekide na neuobičajen način. Prede rukom preko lica. Gde je to bio? Nije se videlo dovoljno pozadine na ekranu da bi Nikola shvatio gde je Nangi. Znao je samo da nije kod kuće. - Imao sam vrtoglavicu ... - Jeste li dobro? - Nikola oseti ubod straha. - Jeste li pozvali lekara? - Nema potrebe, veruj mi - reče Nangi brzo dok mu pogled polete u stranu. Da li je neko bio u prostoriji sa njim? - O meni brinu. - Ali, Nangi-san gde ste? Gosti čekaju. - Da,da shvatam tvoju brigu - reče Nangi dok je neko nevidljiv stavio malu šoljicu čaja pred njega - ali nisam ja neophodan. Prijem može da počne i bez mene.

Zašto je čuvao mesto svog boravka kao tajnu? Nikoli to nije bilo jasno. - Možda bismo mogli da odložimo otvaranje Neta. - Gluposti. Mora da bude otvoren noćas - na trenutak vratila se Nangijeva stara vatra - suviše smo dugo čekali na taj uspeh. Odlaganje će samo izazvati ogovaranja koja će dovesti do rušenja poverenja. Ne, ne. Ja verujem u tebe i Torina. Ma kakva pomoć da je potrebna, on će se pobrinuti za to. Kao moj novi pomoćnik, moja desna ruka on će ti veoma koristiti. Nangi je hteo da se isključi iz SajberNeta, kad Nikola reče. - Nangi-san, bar me saslušajte - palo mu je nešto na um, ali nije znao da li će Nangi pristati na to. - Možda možemo da iskoristimo vaše odsustvo. Nangi se zainteresovao. Podigao je ruku. - Nastavi, molim te. - Hajde da iskoristimo SajberNet tako što ćemo vas preko njega pozvati na prijem. - Ne. Nikola je bio zaprepašćen. - Ali to je savršeno, Nangi-san. Možete da ostanete tamo gde ste, a svi mogu da vas vide na specijalnom ekranu koji je postavljen dole. - Rekao sam ne i to je kraj - odgovori Nangi i bez reći se isključi iz Mreže. Mikola, čija se lojalnost prema Satou sada mešala sa odanošću Mikio Okamiju, nije znao da li je više iznenađen ili zabrinut. Nije mogao da zamisli da će se Nangi ponašati na tako hladan i iracionalan način. Šta se događalo s njegovim prijateljem? To iznenadno prekidanje veze postalo je pravilo a ne izuzetak. Znao je da se Nangi nalazi pod velikim pritiskom zbog puštanja u rad SajberNeta, a on je imao sedamdeset i šest godina i sve mu je padalo teže. Nije više bio mlad. Ali, Nikola je sumnjao da ti razgovori ne mogu da budu objašnjeni samo Nangijevim godinama. Da li je srčani udar nekako promenio njegovu ličnost? Nikola je odlučio da se vidi nasamo sa njim večeras, kad se cirkus završi. Dok je proveravao svoj smoking još jednom razmisli o svojoj najnovijoj odluci da se pridruži Mikio Okamiju, kaišou. Uloga jakuze u Japanu bila je značajna. Za razliku od Amerike, gde je podzemlje bilo otpadnik od društva, jakuza je ovde bila njegov deo. Mada oni sebe još uvek mogu da smatraju otpadnicima, oni su bili deo o kome se ne govori i koji je kao Gvozdeni trougao vladao od 1947. u Japanu: birokratijom, poslovima, politikom. Ministarstvo internacionalne trgovine i industrije MITI, postalo je najmoćnija birokratska institucija posle rata. MITI je diktirao privrednom politikom i dopuštao je keiretsu-ima, trgovinskim grupama koje su vodile vrhunske industrijske porodice, smanjenje poreza i mogućnost osvajanja polja za koje je MITI odlučio šta će biti najbolje za Japan u celini. MITI je naprimer odlučio šezdesetih godina da ohrabri trgovinske kompanije da se prebace sa proizvodnje teške robe kao što je čelik na proizvodnju kompjutera i semi-konduktora. Tako je MITI kreirao japansko privredno čudo i istovremeno načinio milijardere od industrijalaca. MITI je imao apsolutnu kontrolu nad poslom tako što je svoje bivše ministre slao da rade u samom keiretsu čiju su politiku oni kreirali. Ali MITI je imao pomoć. Bila je to Demokratska liberalna partija, koja je vladala japanskom političkom scenom od četrdesetih sve do 1993. a koja je ruku pod ruku sa Ministarstvom radila da japanska privreda cveta. To je bilo relativno lako, pošto su Japanci navikli da lideri vode računa o njima. Pre rata, oni su to očekivali od cara. Posle, to isto su očekivali od serije premijera iz LDP-a. Što se tiče jakuze oni su bili posrednici koji su podmazivali točkove. Zauzvrat oni su obezbeđivali moć LDP-u i pomoć na izborima premijeru. Za to su političari bili naklonjeni keiretsu-

ima. I tako je to išlo decenijama, bila je to beskrajna vrteška progresa sa duboko ukorenjenom korupcijom. Sve do velike recesije 1991. Japan je jurio prema zastoju. Nikola je taman hteo da krene dole, na prijem, kad njegov Kami zazuja. Ovog puta vide lice Mikija Okamija na ekranu. Mada se po finim borama u uglovima očiju videlo da je umoran, ipak je izgledao mlađi deset godina od devedeset koliko je imao. - Nikola - reče bez uobičajenih formalnosti - imam najnovije vesti. Nikola mu je dao prototip Kamija, a da to niko nije znao, tako da je mogao uvek da bude u vezi sa njim. SajberNet veze bile su mnogo sigurnije nego većina mobilnih telefona. - Sutra ujutro premijer će najaviti svoje povlačenje. Nikola, osetivši se iznenada ispražnjenim, sede na ivicu pisaćeg stola. - To će biti šesti za manje od tri godine. Okami klimnu glavom. - Da. Kao što sam predvideo, bez jake LDP, koalicija manjih partija ne može da zadrži centar. Ima suviše različitih i ekskluzivnih ciljeva da bi mogao da se načini konsenzus. Socijalisti su se naročito pokazali kao problem i to je slabilo svakog premijera jer je na ovaj ili onaj način morao da načini neku vrstu kompromisa. - Šta ćemo sada da radimo? - Zato sam i nazvao. Ova poslednja ostavka biće šok za sve partije. Nema nikoga ko čeka na krilu, nema jakog ministra spoljnih poslova niti predstavnika trgovine spremnih da ga zamene kao što je bilo ranije. Nastade snažan vakuum. To znači politički haos a mi to ne možemo da dopustimo. - Mislim da treba da se nađemo. Okami je klimao glavom. - To sam i ja mislio. Naći ćemo se u Karasumori Džindža prekosutra u šest posle podne. Do tada ću imati mnogo sastanaka. - Slažem se. - Dobro - videlo se da je Okami odahnuo. - Kako ide prijem? - Tek ću to da saznam. - Srećno. Nikola mu zahvali, a onda se isključi iz Mreže. Napustio je kancelariju, krenuo pored recepcije, prema privatnom liftu koji će ga brzo odvesti u mezanin. Bacio je pogled na sat. Nije imao vremena za zaustavljanje. Možda će moći da se izvuče u toku večere pa će moći da proveri prenos SajberNet podataka. Dok je uvlačio ključ u bravu bronzanih vrata lifta, ponovo je čuo Okamijev glas, u mislima. Kad si došao do mene prošle godine video sam koliko mrziš jakuzu. Nisam mogao da nađem načina da ti kažem istinu o tvom ocu. Da smo on i ja - kaišo, glava svih jakuza klana - bili partneri od 1946. sve do njegove smrti 1963. u stvaranju novog Japana. Otada sam ja bio prinuđen da sam nastavim s našom vizijom. Tvoj otac je bio sjajan vizionar i zato što si ti njegov sin, uspeo sam da te privučem na svoju stranu. Ne da bi me ti štitio kao što sam ti rekao - video si da sam za to dobro opremljen i sam. Bio je to samo okidač da počnem tvoje lečenje, pre svega da te oslobodim besa zbog Koine greške i nerazumne mržnje prema jakuzi zbog toga. Tako si mogao da razumeš istinu koja leži iza brižljivo stvorene maske tvog oca. Ti treba da prihvatiš istinu. Vreme je za tebe da nastaviš posao koji smo pukovnik Lajnir i ja planirali. ***

Pre dve godine Nikola i Nangi su odlučili da iznajme na dug termin francuski restoran koji se nalazio u mezaninu Šinđuku Suirju zgrade. Punih osamnaest meseci arhitekte i tehničari radili su menjajući prilično prazan i nezanimljiv prostor u veličanstveni noćni klub - restoran na najvišem nivou. Indigo je otvoren pre tri meseca sa velikom pompom. Bio je to veliki uspeh. Večeras je bio zatvoren za posetioce da bi Sato internešenel mogao da održi prijem povodom lansiranja TransRim SajberNeta. Impresivni prostor iz tri dela sa platformama nalik na leteće tepihe, sa po tri ili četiri stola u obliku bumeranga sa polukružnim sedištima , bio je organizovan tako da su svi gledali prema plesnom podijumu, koji je bio tako osvetljen laserima da je ličio na persijski tepih. Meka svetlost razlivala se sa visine, iznad stolova i padala je na plesni podijum, osvetljen i od dole tako da se čoveku činilo da pluta u bazenu plavo-zelene svetlosti. Paneli od trešnjinog drveta, ofarbani u indigo dizali su se na stranama restorana, a duž jednog zida vijugao je dugi bar, a na njegovoj plavkastoj čeličnoj tezgi ogledale su se svetiljke. Boce alkoholnog pića, finih likera i svih vrsta uvoznog piva iz Jugoistočne Azije, Filipina i malih pivara iz Amerike bili su poredani na staklenim policama obešenim uz dugačko ogledalo. Kad je Nikola ušao, plesni podijum je vrio od ekstravagantno odevenih ljudi i žamora razgovora na najmanje dvanaest jezika. Ljudi su opsedali bar, a tri barmena su neprestano mrmljali ponavljajući narudžbine. Mirni džez Majlsa Dejvisa sipio je iz šezdeset i šest zvučnika postavljenih u zidove, plafon i pod. Glave se okrenuše kad je prišao, a nije bilo ni čudo. Gosti ugledaše snažno građenog čoveka, gipkog kao da je plesač, širokih ramena i uskih bokova. Ono što je bilo najimpresivnije kod njega bila je lakoća s kojom se kretao. On nije hodao niti se kretao kao drugi ljudi, već kao da je klizio po vazduhu, u vrlo niskoj gravitaciji. Kad se kretao bilo je to sa svom težinom u donjem stomaku, mestu snage koje su Japanci nazivali hara. Imao je tamnu, gustu, kovrdžavu kosu koja je čudno odudarala od striktno orijentalnih crta njegovog lica sa visokim jabučicama na licu i kosim očima u obliku badema. Uprkos tome lice je bilo dugo i koščato, kao da neki engleski uticaj u njegovim genima nije hteo tako lako da se preda. Nikola ugleda Kanda Torina i krenu prema njemu kroz gomilu. Star tridesetak godina, Kanda Torin je bio visok, vitak čovek s dugim, lepim licem i hladnim proračunatim umom čoveka starijeg najmanje deceniju. Nikola još nije imao sasvim formirano mišljenje o njemu. Očigledno je pokazao da je velika pomoć Nangiju tokom Nikolinog odsustva. Nangi ga je nedavno postavio za zamenika predsednika, visoki nivo za čoveka njegovih godina. Istinu govoreći Nikola nije bio srećan zbog prisustva ovog mladog čoveka. To je kvarilo poseban odnos koji je on imao sa Tanzan Nangijem. Taj Torin je bio pronicljiv, možda čak, kako je Nangi verovao, briljantan. To nije dolazilo u pitanje, ali Nikola je isto tako sumnjao da je on bio nadaren prevelikom ambicijom. Njegovo grabljenje moći na SajberNetu bio je prvi primer. Ili je možda Nikola bio suviše grub u svojim zaključcima? Torinu je možda samo bilo stalo do najboljih interesa Sato internešenela, ispunjavajući vakum koji je Nikola ostavio. Ipak, Nikola nije mogao sasvim da se otrgne utisku da je Torin bio timski igrač samo onoliko dugo koliko je to odgovaralo njegovim potrebama. Bila je to potencijalno opasna crta. Dok se Nikola približavao, video je kako se na Torina bacio Amerikanac sa licem u obliku cveta i kovrdžavom crvenom kosom, sa ratorbomim stavom čoveka koji je suviše dugo bio frustriran japanskim tajanstvenim i zaštitničkim barijerama. Nažalost to je bilo držanje mnogih Amerikanaca tih

dana. Nikola prepozna Korda Meknajta, trgovinskog predstavnika konzorcijuma iz Silikonske doline. Nikola obiđe i stade pored Torinovog desnog ramena. - Jadniče - govorio je Meknajt. Sa tim jakim licem i jakim idealima bio bi sasvim na svom mestu na nekom atletskom borilištu Ajvi lige. Iz njegovih bledih očiju, široko razmaknutih nije moglo ništa da se vidi. - Pre samo tri godine vi ste kupovali po Holivudu, Menhetnu, Pibl biču, kupili ste dve trećine Havaja, po cenama koje nijedan poslovni čovek pri čistoj svesti ne bi ni pogledao. To je zato što će vaša balonska ekonomija prsnuti i nećete moći da zadržite bilo šta što ste kupili. Torin ne reče ništa, ili zbog mudrosti ili zbog poniženja. Recesija je imala poražavajuće emocionalne efekte na mlade ljude iz japanskog poslovnog sveta. Ti ljudi su se bili navikli na svoju premoć - svoj iehiban, na to da budu broj jedan. Koncept Japana na drugom mestu, nezamisliv pre samo četiri godine, bio je gadan šok za njihov ego. - Pogledajte šta se sada zbiva - nastavi Meknajt dok su ljudi počeli da se okupljaju. Među radoznalcima Nikola vide Koi i Ngujen Van Trika, Vijetnamca, šefa marketinga Min telekoma, kompanije koja je pokušala da zainteresuje Nikolu i Nangija da prihvate njihov kapital za deo Satoa. - Japan je već drugorazredna sila. Sećate li se kako ste osuđivali naš obrazovni sistem? Sada se to više ne čuje. - Osmehnu se superiorno. - Hoćete da znate zašto? Vi sada dobijate diplomce koji ne znaju da se služe kompjuterom. A mi koristimo kompjutere u našim nižim školama. Vi smatrate da su suviše bezlični. Vaši komplikovani i glomazni rituali vođenja poslova nisu pogodni za kompjutere. Vi o kompjuteru pre razmišljate kao o simbolu, a ne kao o alatki - nasmejao se drsko. - Vi više volite da koristite svoj jebeni abakus. Njegov smeh je postajao sve snažniji. - Bože, šta vi i vaši drugari propuštate u Americi, Torine. Zatvoreni u svoj monopolistički sistem vi ne možete da radite ono što mi radimo tako uspešno. Mi kujemo sopstvenu vrstu keiretsu-a - za XXI vek - sagrađen na savezima između telekomunikacija, elektronskih aparata, elektronskih medija i kompjuterskih kompanija koje su propadale. One su se popravile u poslednjih deset godina, postale su produktivnije, konkurentnije dok su japanske kompanije još uvek pretrpane personalom i bave se raznim stvarima. - Zar ne mislite da ste prekoračili granice lepog vaspitanja, stari moj? - reče Ngujen Van Trik svojim lepim glasom. On je bio obrazovan u Engleskoj i zato je negovao onaj preterano taćni naglasak koji obično stranci ncguju. - Ko ste vi dodavola? - upita Meknajt. - Govorim samo istinu. Ukoliko nemate ništa konstrukitvno da kažete, umuknite. Van Trik pogleda po gomili. Znao je skoro svakog i bio je u svom elementu. Osmehnu se superiorno Amerikancu. - Mislim da ste se suviše uzrujali i... - Nije konstruktivno - odgovori Meknajt i obrati pažnju Torinu. -Evo, šta ja mislim. Mi Amerikanci smo se promenili. Mi smo sada vešte, opasne mašine za borbu. Mi već možemo da emitujemo milijarde informacija u milione domaćinstava širom Sjedinjenih Američkih Država jer imamo najrazvijeniji kablovski sistem na svetu. - Njegov smeh je istovremeno bio i uvredljivi lavež. - A šta vi imate? Ilej, znate li vi da ste jedina razvijena zemlja koja nema zrelu kablovsku industriju? Vaša manijakalna želja da držite zatvorene svoje telekomnikacije i svoju informativnu industriju biće vaša propast. Zatvoreno polje vas je dovelo u teškoće koje ne možete da prevaziđete. Da li ste čuli za takmičenje, prijatelju? To je američki način života i to će vas pobediti na moru. Treba samo da pogledate u televizor da biste videli budućnost. Morali ste da napustite industriju u koju ste utopili -

koliko? - stotine milijardi dolara? Zašto? Zato što je zastarela. Naša je toliko superiornija vašoj verziji da ne predstavlja izazov. - Govorite o prošlosti, gospodine Meknajt - reče Nikola. Njegov glas izazva pometnju. Torin pogleda preko ramena. Nikola se pitao da li je Torin srećan što ga vidi. - Ovde, večeras imamo sastanak sa budućnošću. TransRim SajberNet već deluje u Rusiji gde je za kratko vreme prevazišla sva naša očekivanja. Proverite kod Torin-sana, on ima najnovije podatke. Mlađi čovek ukrućeno klimnu glavom. - Govoriću detaljnije o svemu za vreme večere. Meknajt zaurla. - Vi ste Nikola Lajnir, zar ne? Pa, Lajnir, ispravite me, ako grešim, ali zar SajberNet već nije aktiviran u Rusiji? Kome je potreban još jedan? - Torin-san može na to da odgovori bolje od mene - iskreno govoreći to baš nije bila istina, ali Nikola je znao da mora da povrati obraz Torinu koji je zbog Meknajta izgubio. - Tačno, u Rusiji SajberNet nije prvi kao što je to u Jugoistočnoj Aziji, ali to nije važno jer je najbolji - reče Torin. -On lako pobeđuje domaći Relkom . SajberNet ima veće mogućnosti, može da prenese više informacija nego bilo koja druga mreža. SajberNet već radi ovde u Jugoistočnoj Aziji sa novom generacijom Kami veza: digitalnim videom. Nikola primeti Sergeja Vanova, mladog crnokosog čoveka, slavenskog lica i mekih očiju. On povuče Rusa i osmehujući se pobedonosno Meknajtu reče: - Da čujemo pravu istinu od pravog čoveka. - Ne znam ništa o pravom čoveku, ali ovaj Rus je zaljubljen u TransRim - reče Vanov kikoćući se. Voleo je američke šale i sve novo. Zbog toga se osećao kao deo sveta. - Moja zemlja je zrela za SajberNet jer je puna ljudi kao što sam ja, onima koji shvataju šta će im ta mreža značiti na ulazu u dvadeset i prvi vek, makar i sa jeftinim klonom prve generacije IBM-PC-a i modemom. Potrebno nam je samo da se uključimo i sklapamo poslove bez vladinih odobrenja i pravila. Nikola raširi ruke. - Zamislite, oni trguju svim, od krompira do vozova punih potaše, od prava do delova novog sibirskog naftovoda, ukrajinskog žita i bugarskog voća. Torin klimnu glavom. - Sve je moguće, potreban je samo kompjuter, roba, mašta da se posao sklopi i naravno, SajberNet. - Elektronska pošta, koju sada obožavaju Net-džokeji biće uskoro prošlost - dodade Torin. Zašto kucati reći u kompjuter kad možete jednostavno poslati video sliku? U našem svetu, brzina je navajvažnija. U tom pogledu ništa ne može da potuče video bajt. Sa Kamijem čovek ima neograničene mogućnosti, može da šalje faksove, da kupuje, da prodaje, prima i šalje vid-bajt faksove i vid-poštu, da zaključuje poslove u svako vreme. - Sjajno, ali da li će to zaista da radi? - upita Meknajt nadureno. Nije više imao vetra u jedrima. - Zato smo svi ovde noćas - reče Nikola. - Što se mene tiče ja već aplaudiram SajberNetu - reče Raja Hadži, visok, tamnoputi musliman, predstavnik vlade iz Singapura. Nikola je radio sa njim pre nekoliko godina na projektu Sato fiberoptike u toj zemlji. On je bio jedan od najoduševljenijih zagovornika mreže. - Mogu da dokažem vrednost ovog projakta. - On izvuče Kami. - Posle oficijelnog otvaranja nameravam da pozovem premijera. Mogu da vam kažem da se unapred radujem njegovom zaprepašćenom licu. Začuo se smeh i aplauz iz gomile ljudi.

- Moji poslovi sada bolje idu zahvaljujući SajberNetu - ubaci se u razgovor Vijetnamac Ngujen Van Trik. - Sada postoji dobra komunikacija u ćelom Vijetnamu. Nema više prekida ili stalno zauzetih telefonskih linija za mene. - Sada kad smo vam dali dokaze o valjanosti ovog programa - reče Nikola veselo - zašto ne bismo počeli s večerom? Ne znam za ostale, ali ja umirem od gladi. Čulo se odobravanje sa svih strana. Gosti pogledaše male kartice koje su dobili po dolasku na kojima je pisalo za kojim stolom sede. Polako su krenuli prema svojim mestima. Koi je stajala kraj Nikole dok se on rukovao i izmenjivao šale sa važnim osobama. Kad su najzad ostali na tren sami, ona ga diskretno uhvati za ruku i steže je. - Sasvim lepo za nekoga ko prezire ovu vrstu stvari - šapnula je. - Nekoje morao da priskoči Torinu u pomoć. Čovekje možda prvoklasan službenik, ali mora da nauči još mnogo o diplomatiji. - Isto kao i Meknajt. Nikola klimnu glavom. - On je pravi medved, u redu. Ali on na neki način samo radi svoj posao. Izgleda da su sada ciljevi američke administracije da gura u stranu i onemogućuje Japance gde god pokušaju da nešto urade. Koi se namršti. - Otvorili smo naše tržište pirinča Amerikancima, posle mnogo meseci gorkih rasprava i skoro pobuna naši seljaka, sami ste videli do čega je to dovelo. Još nešto takvo i mi ćemo postati kao Rusija. Nikola i Koi su sedeli u grupi stolova sa vrhunskim japanskim političarima i birokratima. Pitao se kakva će biti njihova reakcija kad sutra u jutro njihov premijer da ostavku. Torin, koji je bio sa Meknajtom, Raja Iladži i nekoliko drugih, pogledali su mrko - i zaverenički - u pravcu Nikole. - Jadni Torin - reče Koi kad su se pozdravili s ljudima za svojim stolom i seli - on izgleda tako bedno kao pokislo mače. Nikola koji je pretpostavljao da je raspored za stolovima načinio Nangi, isceri se i reče: - Dobro je za njega da uđe u lavlju pećinu. Mora da nauči da se nosi sa teškim ljudima i što pre to učini biće bolje. U svakom slučaju Meknajt nije opasan. Čak i ako ga Torin dalje napada i ljuti neće biti nikakve štete. Kelneri su već obilazili stolove sa predjelom: račićima sa kineskim, začinjenim sosom. Bili su toliko mali da se niko nije trudio da skida prozirne ljušture. Svi su ih krčkali zajedno sa glavama. Onda su došli poslužavnici sa svežim, hladnim soba rezancima. Testo je bilo izvanredno ukusno i Nikolini gosti su ga prosto gutali. Šake je služen zajedno sa vinom i pivom. Posle ovoga svetlost se ugasi u prostoriji i Torin zauze mesto ispod reflektora na osvetljenom podijumu za igru. Iznad njega je spušten veliki ekran. On je bio strašno zgodan, visok, vitak, guste zalizane kose, ponosnog držanja. Delovao je sigurno i smireno. - Dame i gospodo, mada ne volim što moram da vas prekinem u uživanju u izvrsnoj hrani koja nam je pripremljena za večeras, zadovoljstvo mi je da otvorim TransRim SajberNet čija je baza u Japanu, a vlasnici su joj Sato internešenel i Denva partneri. Denva partneri? mislio je Nikola. KO su oni dodavola? Sato nema partnere u TransRimu! Tamo, na plesnom podijumu Torin je držao u rukama Kami pa dodirnuvši ekran izabra broj. - Dame i gospodo, ovo je istorijska prilika i ja sam počastvovan što ste svi tu da biste bili svedoci prve oficijalne digitalne video komunikacije preko TransRim SajberNeta. Molim vas obratite pažnju na ekran.

- Moši-moši - ekran se osvetlio. Na njemu se pojavilo lice japanskog premijera. Jasnoća slike bila je neverovatna. Nikola baci pogled prema stolu za kojim je sedeo Torin. Želeo je da vidi Meknajtovo lice, ali nije mogao da ga nađe. Mesto mu je bilo prazno. Niko izgleda, sem Nikole, nije primetio da ga nema. - Premijeru - reče Torin - ja sam Kanda Torin, podpredsednik Operacije SajberNet Sato internešenela. Govorim vam iz noćnog kluba Indigo u Šinđuku. - Pozdravljam vas Torin-sane - reče premijer. Bio je sed i umoran. Nikola nije bio ni najmanje iznenađen. - Ja sam premijer Takanobu, obraćam vam se sa Tokijske berze u Nihonbašiju. Svega mi, Torine, izgledate sjajno u smokingu. Da li biste vi ili neko od vaših uvaženih gostiju hteli da sklopite neki posao na Njujorškoj berzi? Njegov govor je pozdravljen salvom smeha, a odmah zatim začuo se gromoglasni aplauz. Demonstracija je nastavljena na zadovoljstvo publike. Nikola kliznu sa svog sedišta, pa držeći se senki, izađe iz noćnog kluba. Prešao je preko hola u mezaninu i ušao u lift za rukovodioce da bi otišao gore da proveri kako radi banka podataka SajberNeta kad ugleda Meknajta kako brzo izlazi iz muškog toaleta na najudaljenijem kraju hola. Meknajt koji nije video Nikolu u liftu ude u Indigo. Nikola pritisnu dugme za četrdeseti sprat i bronzana vrata počeše da se zatvaraju. U poslednjem trenutku on stavi nogu između vrata i dovratka i pritisnu dugme za otvaranje. Pogleda u hol. Još jedan čovek izađe iz toaleta. On odmah priđe liftovima i pritisnu dugme za gore. Nikola brzo izađe iz svog lifta. Čovek oslonjen o zid srušio bi se da ga nije Nikola prihvatio. Bio je težak, kao obamro. Nikoli se još ranije učinilo da ga je prepoznao, a sada je bio siguran ko je to. Bio je to Kapa Vatanabe, jedan od tehničara koji su radili na banci podataka SajberNeta. On je trebalo da bude na čettdesetom spratu. Šta je radio u muškom toaletu mezanina? I šta mu se to dogodilo? - Vatanabe-san - reče Nikola ali nije se čuo nikakav odgovor. Tehničareve oči bile su samo prorezi, ali ženice su bile raširene i van fokusa. Nikola je slušao udaranje Vatanabeovog srca i pulsa. Bili su neverovatno usporeni, kao da je čovek klizio u komu. I ukoliko se Nikola nije varao Vatanabeove usne počele su da plave. Nikola je hteo da pozove hitnu pomoć kad primeti prste na tehničarevoj desnoj ruci. Bili su zgrčeni i izvijeni unutra kao kandže. Uznemiren, Nikola otvori zgrčene prste da bi pogledao dlan. Video je te iste simptome ranije kod nekoga koje ležao na Vung Taua, plaži jugoistočno od Sajgona. Buljeći u Vatanabeov dlan, otkrio je ono za čim je tragao: malenu ranicu, koja je bila tamno plava po ivicama. Nikola se setio čudno zgrčene šake ronioca koga je voda izbacila na plažu Vung Tau. Čovek, već mrtav nije izazivao nikakvu pažnju. Pitao je lokalne ribare šta se dogodilo i rečeno mu je da je nesrećnika ubo Ban Tom. Ma kako bezazleno zvučalo ime tog “račića-palačinke”, on je ustvari bio opasno otrovna raža, koje je bilo u Andamanu i Južnom Kineskom Moru. Bio je izbrazdan kao “račić tigar” - ili kao okeansko dno na kome je ležao spljeskan kao palačinka i kamufliran, čekajući da parališe i ubije žrtvu. Možda je ronilac posegnuo za lepom školjkom koja je ležala na okeanskom dnu. Ma šta da je bilo imao je lošu sreću da dotakne Ban Tom koji ga je ubo u dlan. “Vidite” - pokazali su mu ribari na roniočev dlan - “plava taćka pokazuje otrov”. Kapa Vatanabe je bio otrovan otrovom Ban Toma pomoću male igle zabijene u dlan. Zašto? Nikola noktom otvori kožu sa strane povrede, nagnu se i poče da izvlači koliko god je mogao otrova. Pljuvao je ono što bi izvukao na pod. On onda odveza kravatu pa je iskoristi kao podvez oko Vatanabeovog članka. Da li je učinio dovoljno da spase život čoveku? Postojao je samo jedan način

da to proveri. Nagnuvši se nad Vatanabea, Nikola zatvori oči. Otvori svoje oko tanđiana. Svet se pojavi u eklipsi i on potonu u Tau-tau. Neka vrsta tame spustila se kao veo. Nikola se otvori Akšari, Stazi svetlosti, čija je filozofija bila sagrađena oko mogućnosti prenosa energije, tačnije misli, u fizički čin. Disciplina je učila da u centru svih stvari postoji kokoro, membrana u koju se udara ponovljenim ritmom. Kao pojanje ili mantre, ti ritmovi bi uznemiravali membranu kokoroa, stvarajući kod posvećenog promenjeno stanje u kome je mogla da se koristi psihička energija. Tau-tau se nije toliko razlikovao od moči tibetanskih mistika, kineskih asketa ili šamana raznih plemenskih kultura. Svi su vukli energiju iz istog starinskog izvora, od koje je čovek, kako je postajao civilizovaniji, bio sve više odvojen. Ali za Nikolu Akšara je bila nesavršena jer su unutar ezoterične psihičke discipline bili pohranjeni tamna jezgra Kšire, tamne strane Akšare, discipline koja je ubila mnoge svoje posvećene ili ih oterala u ludilo. Nikola je došao do tog strašnog otkrića kad se borio sa Do Dukom Fudirom. Otada, njegova unutrašnja borba - i potraga - sveli su se na to da prebrodi Kširu pomešavši je sa Akšarom u stapanju poznatom kao Šuken, pre nego što ga preuzme tamna staza. Šuken - takozvani Dominion - postavljen da negira Kširu putem integracije u celinu koja je bar delimično bila mitska. Naučnici tanđiana nisu se slagalai da li je Tau-tau ikada bio celina tame i svetlosti i da li je uopšte to trebalo da bude. Skeptici su sumnjali da je Šuken ikada postojao. Nikola je morao da u to veruje jer je postojala velika opasnost, koja je rasla kao zli cvet u njemu. Svaki put kad bi koristio Akšaru više fragmenata Kšire oslobađalo se u njegovoj psihi. Uskoro, znao je, ako ne nađe put do Šukena, biće prekasno. Kšira će ga uništiti kao što je uništila njegovog tandian mentora Kanzacua. Zvuci su odjekivali i ponovo odjekivali, visili u proticanju vremena. Bilo je to kao da je pod vodom, mogao je da čuje kao kitovi na udaljenosti od mnogo milja. Zvuci su bili tako jasni da ih je osećao na koži kao fizičko prisustvo. Svet je istovremeno bio i blizu i daleko, činija iz koje je Nikola mogao da izdvoji jedan element - glas, let insekta, put vozila - i tačno ga odredi. U tom stanju on posegnu u činiju sveta i izvuče Vatanebovu psihu. On je sada bio sjedinjen s tehničarem - mada on to nije mogao da zna - postao je deo njega. Nikola je znao da on umire. Doza otrova koja mu je bila ubačena kroz dlan bila je mnogo jačeg koncentrata nego što se nađe u prirodi. Dovoljno je već prošlo granicu poveza i ušlo je u Vatanabeov krvotok. Element po element, kako ga je učio Kanzacu, on je prošao kroz tehničarevu krv, posmatrajući otrov kako se širi, sve dok nije izolovao supstance koje su mu bile potrebne. Usmeravajući svoju psihu u razne organe u Vatanabeovom telu i mozgu, on je stimulisao produkciju antitela, hormona, kompleksnih neuropeptida koji bi prirodno onemogućili otrov. Tek kad je bio siguran da je tehničar u stabilnom stanju on se povukao u hladnu, monohromatsku svetlost normalne stvarnosti. Nikola, izašavši sasvim iz tau-taua, pozva obezbeđenje i kad ljudi dojuriše, reče im da prenesu Vataneba u ambulantu preduzeća. - Odmah stavite led na ranu kad stignete gore - reče jednom od službenika obezbedenja - kad stigne hitna pomoć recite im da je ovaj čovek otrovan nekom vrstom nervnog otrova. Želim da budete sa njim sve vreme, čak i u bolnici. Ne ostavljajte ga. Shvatate? - Da, gospodine - reče službenik dok su se vrata lifta zatvarala. Nikola je jurnuo prema liftu za rukovodioce, otključao je vrata svojim ključem i pritisnuo dugme za četrdeseti sprat. Ledeni strah ga ščepa za srce. Vatanabe nije trebalo da napušta svoj sprat. Šta je radio u muškom toaletu na mezaninu i to u isto vreme kad je tu bio i Amerikanac Kord Meknajt?

Nikola je mislio da zna, ali mu je bila potrebna potvrda, a to će dobiti samo na Vatanabeovom radnom mestu. Vrata lifta se otvoriše i on izađe na glavni sprat Sato internešenel Odeljenja razvoja i istraživanja. On nađe šefa noćne smene, reče mu ukratko šta se desilo. - Pojačajte obezbeđenje ovde - rekao je. - Želim da glavni hodnik bude čuvan i noću i danju. Ja ću se sada pozabaviti kompjuterom Vatanabe-sana, možda ću ga isključiti iz mreže, tako da bih video da li je unutrašnji alarm preskočen. - Da, gospodine - reče čovek - odmah. - Nađite mi i čoveka zaduženog za prenos podataka SajberNeta. - To je bio Vatanabe-san. - Nađite mi onda njegovog šefa. Recite mu da dođe u kancelariju Vatanabe-sana, tamo ću ga čekati. - Odmah ću naći Macumuru-sana. Nikola je lako pronašao Vatanabeovu kancelariju po instrukcijama koje mu je dao noćni upravnik. Kompjuter je bio uključen. Pokazivao je da se još unose podaci u SajberNet. A kad je Nikola uneo meni za banku podataka i otkucao pristupni kod, otkrio je da su podaci SajberNeta već uneti. To je značilo da je uprkos svom obezbedenju neko načinio nedopuštenu kopiju SajberNet podataka. Vrativši se na Vatanabeov program video je da je isključen iz mreže RiD. Vatanabe je nekako uneo podatke SajberNeta preko svog programa. To je značilo da je mogao da načini kopiju na disketi. Teorijski to je bilo nemoguće. Nikolini lični tehničari su tvrdili da verzija koju oni šalju ima zaštitu koja ne dopušta neautorizovano kopiranje. Ipak, nije mogao da prenebregne ono što je video svojim očima. Vatanabe je našao načina da izbegne zaštitu. - Lajnir-san? Vitak, bledoliki ćovek s naočarima s metalnim okvirom, skoro sasvim ćelav pojavio se. - Ja sam Džuno Macumura. - Vi ste šef Vatanabe-sana? - Da, gospodine. Nikola ga brzo o svemu obavesti. Oči mu se raširiše iza stakala. - Ne mogu da verujem da se to dogodilo. - Ni ja. Otkrio sam da je Vatanabe-san uključio svoj terminal. Možete li da mi kažete da li je još neki terminal bio uključen u isto vreme? - Da proverim - Macumura se nagnu nad terminal i koristeći miša velikom brzinom, uđe u srž banke podataka. - Nijedan, gospodine. Samo je ovaj bio uključen. Nikola je disao malo lakše. To je značilo da ma šta da je Vatanbe učinio, radio je po svome. Sada je Nikola znao šta je Vatanabe tražio u toaletu u mezaninu: došao je da preda Kordu Meknajtu kopiju koju je načinio sa podacima TransRim SajberNeta. - Da uništim SajberNet podatke na RAM-u? - pitao je Macumura. Nikola je razmišljao jedan tren. - Imam bolju ideju - rekao je tehničaru šta treba da se uradi. - Nema problema - reče žudno Macumura - biće mi zadovoljstvo. Nikola ga ostavi i side. Dok je prilazio liftovima sa zadovoljstvom primeti dva čoveka iz obezbedenja. Dole je kratko razgovarao s drugim čovekom iz obezbedenja. Saznao je da su Vatanabea odveli u bolnicu pod jakim obezbedenjem. Dao je uputstva čuvaru, a onda se vratio u

Indigo. Demonstracija je završena, uspešno kao što je i zamišljao i gosti su bili zabavljeni glavnim jelom. Video je Meknajta koji je sedeo kraj Torina, mirno sekcirajući svog jastoga. Nikola skliznu u svoje sedište, promrmljavši izvinjenje. Koi je bila usklađena sa njegovom psihom i mada je osećala njegovu napetost znala je da ne treba da mu se obraća pred drugima. Večera se nastavila bez daljih neprilika. Koi, šarmantna i savršena domaćica, zabavljala je goste dok Nikola nije bio tu. On je sada preuzeo svoj deo, a svo vreme je držao Meknajta na oku. Ministri su bili ekstatični zbog digitalne video mreže. Posle neuspeha I IDTV osetili su olakšanje što je lansiran novi japanski projekat i to tako uspešno. - Šta se dogodilo s vašom kravatom, Lajnir-sane? - pitao je Kaniođi Nakahaši. On je bio jedan od predstavnika Socijalističke partije u Saboru, japanskom zakonodavstvu. - Izgubio sam salvetu, Nakahaši-san, pa sam morao njom da obrišem masnoću s usana pre nego što me Amerikanac Meknajt optuži da sam proždrljivac. Svi za stolom su zaurlali od smeha, a naročito se od srca smejao Nakahaši kome se dopala dobra šala na račun Amerikanca. Sudovi su pokupljeni, dezert je poslužen zajedno sa kafom i likerima, a razgovor je skrenuo u ona beznačajna ćaskanja koja se javljaju na svim prijemima u svim nacijama. Prošlo je jedanaest sati kad su gosti počeli da odlaze. Nikola je neupadljivo stavio ključeve kola u Koinu ruku i šapnuo joj da će doći kući kasnije. Držeći se iza gomile pratio je Meknajta i sve ostale do mezanina i dole širokim, metalnim stepeništem u hol. Kiša se pretvorila u maglu. Ipak, čitavo polje kišobrana se rascvetalo dok su gosti čekali da im dovezu kola i limuzine. Meknajt je takođe čekao da mu dovezu njegov beli BMW. Nikola se osvrte da vidi gde je čuvar s kojim je ranije razgovarao. Našao ga je nekih sto jardi dalje od pretrpanog ulaza u zgradu, stajao je kraj velikog, crnog ”kavasaki” motorcikla s futuristički oblikovanim vetrobranom. - Motorcikl vam je spreman, gospodine - reče čuvar Nikoli - izvukao sam ga iz ostave, napunio rezervoar i upalio sam motor kao što ste tražili. - Imate li paket? - Pravo od Macamure-sana - čuvar mu pruži mali paket u stiroporu - rekao je da ćete biti više nego zadovoljni s rezultatima. Nikola mu zahvali, uze šlem koji je bio obešen o ručicu motorcikla. Bacivši se u sedište krenuo je za Meknajtovim belim BMW-om. Amerikanac je bio sam u kolima. Nikola se držao dalje od njega dok ga je pratio zakićenim ulicama Tokija. Uklopio se u reku motorcikla na kojima su klizili mladi, oni koji voze iz uživanja i članovi bandi. Kretali su se kišom okupanim ulicama dok su motori divlje grme li. Tu i tamo pojavio bi se bledi Mesec iza paperjastih oblaka. Magla se nije dizala. Izgledalo je kao da je Meknajt krenuo prema gužvi Ginze. Ako prede Ginza Jon-čom raskrsnicu, koja je bila tako široka kao da se tu ukrštaju putevi sveta, Nikola je znao da postoji šansa da ga izgubi. Ali umesto toga Meknajt skrete pre nego što je ušao u široku aveniju, krenuvši prema drugom kraju Šinđukua. U zagađenom Kabukičou on krenu preko železničkih koloseka, a onda iznenada skrete. Gume mu škripnuše kao na vlažnom asfaltu, onda BMW načini oštar zaokret i ljuljajući se na federima nestade u uskoj uličici. Nikola ude u kraj poznat kao shomben-yokocho - piš sokak. Tu je bilo bezbroj barova, ljigavih noćnih klubova s grubim seks predstavama i ne previše čistih yakitori prodavnica koje su stajale raščepljenih čeljusti kao skitnice koje su gluvarile ispred njih. Pola bloka dalje Nikola ugleda beli

BMW koga je odvozio sluga. Nije znao da su i takve usluge moguće u shomben-yokocho-u. Parkirao je ”kavasaki”, krenuo niz blok. Gde je ušao Meknajt? Bilo je toliko toga nagomilano jedno uz drugo. Nemoguće je bilo to odrediti s ulice, a on nije imao vremena da u svaku jazbinu zavuče glavu. Ali postojao je drugi način. On uđe u Akšaru, stvarnost je nestajala kao san koji se promenio, najpre pun boja, a onda osvetljen unutrašnjom svetlošću. On je pratio Meknajta dok je obilazio prljave barove pune dima, tamnih obrtaja razgovora i loših “kraljica”. Bio je uz Meknajta kad je ovaj obilazio stolove sa muškarcima odevenim u žensku odeću, uz koje su sedeli biznismeni i turisti željni avanture. Meknajt se smestio za mali sto u uglu za kojim je već sedeo Ngujen Van Trik. Naručio je viski. Nikola ude u klub koji se zvao Deharo. Doneše piće. Meknajt ga iskapi i naruči drugo. - Zar nisi popio dosta na prijemu? - pitao je Ngujen. Meknajt ga pogleda. - Ne znam kako je s tobom, druže, ali ubijanje nije moja svakodnevna aktivnost. Ngujen napući usne. - Vi Amerikanci ste tako izbirljivi. Rekao sam ti. Trebalo je da ja to uradim. - A ja sam tebi rekao - reče Meknajt ispijajući drugo piće - Vatanabe je radio sa mnom. On ne bi nikada prišao ni blizu tebi. - I eto kuda ga je odvelo njegovo poverenje u Amerikance - Ngujen je morao da se nasmeje. Ti Amerikanci. Tako su sigurni u sve ono što urade i kažu. Od toga se brzo stari. - Trebalo je da bude obazriviji. To je bio očigledno kraj zabavnog programa. - Da li si uspeo? - pitao je Ngujen. Meknajtovo treće piće doneo je kelner s velikim veštačkim grudima i perikom nalik na Doli Parton. Obojica su čekali dok opet nisu bili sami za barom. - Da, da. Svakako - reče Meknajt. Osećao je nalet adrenalina koji se javlja posle bliskog susreta sa smrću. Isto tako on je uživao da prevrće stolove na Vijetnamce. Za trenutak je držao u rukama sve karte i resio je da iz tog trenutka izvuče sve što može. Dok je obilazio žrtvu Nikola je osećao da će on sada biti indiskretan i zato se koncenrtisao još više. - Ja samo sledim naređenja. Moji pretpostavljeni žele... - Ja znam šta tvoji pretpostavljeni žele - reče Meknajt - i ja to imam. - Važno je vreme. - Stvarno? - Meknajt ispruži duge noge. - Zašto? - To nije tvoja briga. - Nije? - Meknajt upali cigaretu pa je posmatrao kako se dim polako diže prema plafonu. - Ali ja sam u položaju da pomognem tvojim pretpostavljenima. - Ti si iznajmljen da obaviš posao. Ako si uspeo, bićeš plaćen - darežljivo, kao što znaš. Inače ... - Slušaj, bedniče - odjednom siknu Meknajt - ja sam Amerikanac, shvataš? Ne možeš sa mnom tako da razgovaraš. To niko ne radi, čak ni tvoj šef. Meni je dosta sedenja sa strane i hranjenja mrvicama dok momci vrte milione. Želim deo akcije i dobiću to jer imam propusnicu. - Podatke, molim - reče mirno Ngujen. - Sve u svoje vreme. Želim da se nađem sa Mikom Leon... - Molim, bez imena - reče brzo Ngujen.

Meknajt se nasmeja. - Da, znam, ne igram malog, dobrog špijuna. Ali sam privukao tvoju pažnju, zar ne? - On ispusti dim kroz nozdrve. - Sem toga koga ima da nas čuje? Gomila japanskih pedera s perikama i veštačkim trepavicama. - Zgadio se. - Pazi Van Trik. Mogu da te lupe lažnom dojkom. - Bez obzira na to prestaćeš da koristiš imena, jasno? - Reci mi zašto tvom gazdi treba ovo sranje tako hitno. Kad je pomenuto ime Mika Leonfortea Nikola se ukočio kao statua. Nestalo je oduševljenja što je uhvatio lopova i špijuna. Sada je tu bio taman prostor u koji nije hteo da pogleda. Za vreme rata u Vijetnamu Mika je odabrala grupa špijuna koja je radila u Pentagonu da im obezbedi stalan priliv droge iz Šan država. Poslali su ga u Laos gde se on brzo snašao i počeo da radi za sebe. Kasnije je za partnere uzeo Roka i Vijetnamca Do Duka. Zajedno su izgradili Ploveći grad u skoro nepristupačnim visoravnima Vijetnama da bi smestili svoje bogatstvo i veliko naoružanje koje su redovno prodavali gospodarima rata širom sveta. Nikola je mislio da je Mik mrtav - spaljen ili uništen radijacijom kad je eksplodirala Baklja u Plovećem gradu. Sada je znao da je Mik živ i da je stajao iza krađe podataka TransRima. Misli su mu sada bile pune naboja kao onda kad se našao licem u lice s Mikom u Plovećem gradu. - To nije tvoj posao - reče Ngujen. - Ali vidiš ispalo je da sam ja od toga napravio svoj posao - Meknajt otrese pepeo sa vrha cigarete. - Ovo je zahtev za isporuku. - Nismo se sreli da bismo... - Promenio sam termine, budalo. Sada to prihvati. Ngujen je malo čekao dok se osvrtao po baru. Kad je progovorio glas mu je bio tih kao šapat tako da je Meknajt morao da se nagne preko stola da bi ga čuo. - U redu, ali ne usuđujem se da ti kažem ovde. Znam neko mirnije mesto - bacio je novac na sto i ustao. Kad su izašli na ulicu Nikole nigde nije bilo. Sakriven u senci dovratka seks kluba posmatrao je kako poslužitelj trči da doveze beli BMW. - Imaš kola? - pitao je Meknajt. - Došao sam taksijem - odgovori Ngujen - tako da ako neko počne da postavlja pitanja neće me ništa vezivati za ovo mesto. Kad su ušli u kola, Nikola pogleda dok je prolazio u lokale u kojima su na malim pozornicama žene, osvetljene reflektorima izvijale tela. Oglasi se motor BMV-a pa on prede preko ulice do ”kavasakija” i baci se na sedište. Kretao se daleko iza njih dok je Ngujen vodio Amerikanca nizom ulica. Išli su na istok, prema ekskluzivnom Šinbaši delu gde su gejše još upražnjavale svoj ultracivilizovani zanat. Tu je bila i velika Cukiđi riblja pijaca koja se graničila sa rekom Sumida. Mesec je bio zaklonjen gustim oblacima, a svetlosti grada sijale su kao fosforescentni plankton u okeanu, beo i proziran, zakovitlan u noći boje mastila. Nikola je posmatrao kako Meknajt parkira BMV kraj vode, kako dva čoveka idu po doku, spuštaju se u mali čamac. Nikola, da ne bi bio vidljiv na trotoaru, sada je morao da se drži samo psihičke veze sa Meknajtom dok je tražio čamac da krene za njima. Nije našao nijedan u blizini i on poče da juri duž klizavih, pustih ulica pijace, prateći napredovanje čamca. Kad su prošli pijacu Ngujen uspori. Nikola, duboko u Akšari čuo je glasove koji su dolazili preko vode, jasni kao da su dva čoveka pored njega. - U redu - reče Meknajt - ovde je mirno koliko to može da bude u Tokiju. Sada mi reci...

Ngujen, koji je pažljivo stao na sredinu čamca udari ga u karotidni nerv s desne strane vrata. Meknajt mu pade u naručje kao pokošen. Dok je Vijetnamac metodično pretraživao Meknajtove džepove, Nikola je jurio kejom. Bio je još dosta daleko, ali sada se nije radilo o tome da stigne na vreme već koliko će zakasniti. Ngujen je bio stručnjak, a Meknajt nije bio naročito mudar. Vijetnamac je našao ukradene podatke TransRima i pročitao ih je na mini računani dok je Amerikanac bio u nesvesti. Podaci su bili ispod naramenice Meknajtovog smokinga. Ngujen sve ukloni, a onda uhvati Meknajta za smoking , prebaci mu glavu i ramena preko ograde i gurnu ih pod vodu. Nikola oseti ledeni talas kroz svoje misli i pojača napore. Jurio je kejom pored odsjaja sijalica u vodi koji su ličili na mesece bačene ko zna otkuda. Napred, na reci Sumida Ngujen je držao Meknajta pod vodom, pritiskajući mu leda jednom rukom, dok je zviždukao neku melodiju Žaka Brela. Nikola je prepoznao pesmu - govorila je o dehumanizaciji sveta za vreme rata, oličenoj u kurvi, koja ležeći na leđima, raširenih nogu poziva: "Sledeći!”, obraćajući se vojnicima. Melodija je služila kao linija u tami, pupčana vrpca koja ga je vezivala za užasan događaj koji se odigravao. Sada kad se približio osećao je prisustvo smrti - ne svoje, već Meknajtove. Bilo je jezivo i uznemirujuće biti muva na ramenu smrti dok je ona hvatala drugu žrtvu. On je bio svestan Meknajtove psihe i šta mu se dogada. Mogao je da oseti hladnoću i tamu kao da su se kretali prema nevidljivom ponoru. Čulo se odzvanjanje u vazduhu nalik na zimski vetar koji duva kroz šumu ledenih sveca. Taj zvuk kombinovan sa arijom koju je Ngujen zviždukao stvarala je drugačiju melodiju koja se neočekivano pretvorila u tamnu simfoniju. To je bio, Nikola je znao, trenutak Meknajtove smrti kad je nešto u njemu kriknulo ili uzdahnulo, u svakom slučaju poslednji put uzdahnulo, oslobodivši se iz tela kao svetlost iz lavirinta. Nikolino srce je udaralo tako snažno da je on to osećao kao bol u grudima. Izgubio je dah i na trenutak je klonuo, a oči su mu bile čvrsto zatvorene. Čistoća zvuka je bila potpuna, nastavljala je da ga sledi, dok je čamac klizio preko crne, uznemirene vode, prolazio pored širokih fasada koje su nemo buljile u smrt koja se tiho prikrala preko vode. Kad je zvuka nestalo na talasima ehoa Nikola se smirio.. Možda je tada psihička veza iznenada presečena, ali on je sumnjao da tu ima nešto više. Meknajt je umro i on više nije mogao da pomogne. Javljala se pomisao da čak ni baraba kakav je bio Meknajt nije zaslužio takvu smrt. Sada je tu postojao samo Vijetnamac Ngujen, koji, postoje proverio da je Meknajt ispustio poslednji dah, veza mu komad betona za noge i baci ga preko ograde. A onda poče da se udaljava. Nikola je morao da se obračuna sa Ngujenom. Ali kako? Umesto da se vrati na dok kod Cukidija, on je nastavio niz reku. To je dalje učvrstilo Nikolinu sumnju da je Ngujen ovo odavno planirao. Došao je taksijem do Kabukičoa, čamac ga je čekao, a u njemu komad betona. Nikola je bio ubeden da bi Ngujen sredio Meknajta i na drugom mestu a ne ovde, da mu ovaj to nije omogućio. U svakom slučaju kad posao bude obavljen Meknajt je morao da se ukloni, nije smeo da preživi noć. Nikola duboko uzdahnu; došao je do mesta gde je bio potopljen Amerikanac. Uz pomoć psihe mogao je da vidi tamni teret kako tone dole u mulj Sumide iz koga se nikada više neće pojaviti. Ma kuda da je Ngujen krenuo moraće jednom da pristane uz obalu, mislio je Nikola. Nastavio je da ga prati, držeći se svetala na reci, a sada je imao čvrsto zacrtanu misiju u glavi.

*** Margerite Goldoni Dekamilo izađe iz svog sjajnog ”leksusa” na raskršću Park avenije i Četrdeset i sedme ulice. Novo cveće je baš bilo posađeno na prostoru koji je delio aveniju. Zelenilo je počelo da osvaja engleski travnjak i ginko drveće. Mada je već prošlo pet sati, popodnevna svetlost je još bila jaka, najsigurniji znak da je proleće na putu, mada je ldeni vetar još zviždao između oblakodera. Rekla je Frenkiju, svom naoružanom šoferu da sačeka, a onda u pratnji Rokoa, telohranitelja, ušla u oblakoder od stakla i čelika. Dok je liftom išla na trideset i šesti sprat imala je vremena da pribere misli. Ovaj predah, iako kratak, bio je blagoslov jer je tokom proteklih petnaest meseci imala malo vremena da se posveti svom poslu. Otkako je njen brat Dominik Goldoni bio nasilno ubijen, ona se našla u oluji drugog života toliko različitog od onog kojeg je vodila da je u početku bila kao ošamućena. Mada je Dom pokušao sve stoje mogao da joj pomogne, predstavivši je svojim najboljim vezama u Njujorku i Vašingtonu, ona je još bila nespremna za makijavelijansku kompleksnost zadatka da preuzme dužnost kapoa svih porodica na Istočnoj obali. Njen muž Toni Di, veoma uspešan advokat iz šou biznisa, bio joj je maska. Na prvi pogled Dom kao da je njega odabrao da ga zameni, ali Margerite je bila ta koja je vukla konce kao duh iz senke. Ona nije trebalo da sačuva mir samo u svojoj galaksiji Porodica več je neprestano morala da odbija napade Domovog gorkog neprijatelja Bed Klamsa Leonfortea, koji je sada, kad je Dom bio mrtav žudeo da proširi svoju vlast sa Zapadne obale na istok. U poslednjih nekoliko meseci, uprkos Margeritinim protestima i odbrani on je uspeo da se dočepa kontrole nad Čikagom i porodicama Srednjeg zapada. Znala je da se on nikada ne bi odlučio na takvu uzurpaciju vlasti - a kamoli da bi u tome uspeo - da je Dom još bio živ. Ona je sada uvek osećala metalni ukus u ustima dok je pomišljala da je izdala brata i sve porodice o kojima je on brinuo. Lift stade, oglasi se zvonce, vrata se otvoriše. Dok su ona i Rok hodali duž sivog i bež hodnika prema kancelarijama njene uspešne kozmetičke firme Serenisima, ona oseti fizičku težinu tereta odgovornosti koju joj je Dom preneo. Kako joj je nedostajalo uzbuđenje vođenja sopstvenog posla, hiljade dnvnih odluka koje je trebalo donositi, pobede, pa i padovi jer je i to je bio deo svakodnevnice. Ona i njen partner Rič Kuper stvorili su Serenisimu i od malog posla koji se uglavnom odigravao preko pošte, načinili su veličanstveni međunarodnu organizaciju kakva je bila danas. Kompanija je sada imala butike u velikim robnim kućama kao što su Barnis, Blumis, Bergdorf i Saks u Njujorku, a svugde širom zemlje otvarale su se filijale. Francuzi su voleli njene proizvode, isto kao i Italijani i Japanci. Kasnije te godine Rič je planirao da napadnu Nemačku, a bilo je reći i da se osvoje zemlje bivšeg Istočnog bloka. Pomislila je da je dobro što ima Riča. On je vodio posao dok se ona borila sa Bed Klamsom i nastavljala Domovo poslovno partnerstvo sa Mikijom Okamijem. Kancelarije Serenisime su bile lepo nameštene, elegantne. Dominirale su boje tosta i prljavo rože. Nameštaj u prostoriji za prijem bio je udoban - Margerite je insistirala na tome. Na zidovima su bile ogromne fotografije internacionalno priznatog modela, koju su ona i Riči odabrali da bude njihov zaštitni znak. Ona je bila sa njima od početka, dala je proizvodima prepoznatljivo obeležje i karakter. Kao firma Lankom i oni su odlučili da ignorišu modne trendove. Jedne godine manekenke su delovale nežno, druge godine su bile besne. To se nije ništa ticalo Serenisime sve dok je njen profit rastao za 25 procenata godišnje. Rič je čekao na nju u sali za konferencije, velikom pravougaoniku, s velikim zavesama, policama za knjige i strarinskim nameštajem koji je ona tu postavila. Prostorijom je dominirao veliki sto od

tikovine u obliku bumeranga, iza kojeg je bila dugačka komoda na kojoj je stajao Braunov automat za kafu, mašina za kapućino, dva bokala ledene vode i flaša sambuke. Iza izrezbarenih vrata od tikovine krio se mali frižider i dobro snabdevena ostava. Nikad se ne zna. Iskustvo ih je naučilo da sastanci mogu da se otegnu duboko u noć. Rič ustade kad je ona prošla kroz dupla vrata. Ona još jednom pogleda telohranitelja koji zauze mesto ispred vrata. Nadala se da će doći dan kad on ili neko sličan njemu neće više da joj bude potreban. - Bella, dugo te nisam video! - Rič raširi ruke i zagrli je, poljubivši je u oba obraza na evropski način. - Počeo sam da brinem zbog tebe. Kao da si pala s ivice Zemlje. Toliko sam se umorio razgovarajući s tvojom sekretaricom da bih najradije bacio bombu na nju. - Znam - reče Margerite smejući se - čula sam prošle noći kad sam se vratila kući.Žao mi je što sam te ostavila, ali... - Znam, znam - reče on dižući ruke u vis - sjajno si se provodila u Francuskoj. Ona je odabrala tu priču za njega, jer kao sve dobre laži u sebi je imala više od zrnceta istine. Njena kćer tinejdžerka, Fransin, poremećena zbog agresivnog odnosa Margerite i Tonija Di, postala je depresivna, počela je da pati od bulimije. Susret sa Luom Krokerom, bivšim njujorškim policajcem i najboljim prijateljem Nikole Lajnira promenio ju je. Kod nje je još uvek postojao duboko usađen bes na roditelje, ali Kroker je uspeo da to potisne. Fransin je volela Krokera s duboko odanošću zbog čega je Margerite ponekad bila ljubomorna. Možda je volela Lua - bila je to tužna i ironična ljubav jer Luovo osećanje dobrog i zlog nije moglo da se menja - ali njegov harmoničan odnos sa njenom kćeri ponekad ju je toliko ljutio da bi se uspavala plačući. Kako je žudila da ima normalan odnos sa Fransin, pun ljubavi. Pitala se da li će to ikada biti ostvareno. - Njoj je bolje, Rič, zaista - rekla je sedajući na stolicu koju je on izvukao za nju. Rič Kuper je bio žustar čovek. Tečno je govorio sve romanske jezike, a sada je vredno napredovao u učenju japanskog. Mogao je lako da se prilagodi različitim kulturama i različitim mišljenjima što su drugi ponekad shvatili kao uvorištvo. Svako potcenjivanje za njega je bila prednost koju će znati da iskoristi do krajnosti. Bio je star četrdesetak godina, ali njegova neukrotiva kosa boje peska i plave, oči hitrog pogleda davale su mu dečački izgled. Bio je onizak i čvrst i imao je neku čudnu energiju. On je bio jedini čovek koga je poznavala koji je mogao pet dana bez prestanka da radi na pripremanju modne revije u Milanu, da posle toga odleti u Tokijo, onda se vrati u Pariz na nedelju dana i da opet bude u svojoj kancelariji spreman da nastavi posao. Najviše na svetu voleo je da putuje, da upoznaje nove ljude i privoli ih za svoje stvari. Bio je strastveno zainteresovan za Serenisimu - oduvek je bio - i bio je ponosan na njen uspeh. S vremena na vreme predlagao je da počnu da prodaju akcije, ali Margerite je bila protiv toga. - Pomisli samo koliko bismo dodatni kapital dobili! - govorio bi Rič uzbuđeno. - Bila bi to prava lavina, bella! Ali ona je to odbijala. Da firma postane akcionarsko preduzeće to bi značilo da bi morala da ima savet direktora koji bi odgovarali investitorima, stalno bi postojala pretnja da bi mogla da ih preuzme sopstvena kompanija. Margerite je videla da se takve stvari događaju. - Ono što je naše, naše je - govorila bi čvrsto. -I ja nameravama da to tako i ostane. To bi bio i kraj takvih razgovora. - Hajde, obavesti me o svemu - rekla je sada Margerite dok je otvarala svoj prepunjeni neseser. U toku sledećeg sata Rič ju je obavestio o prodaji - do 3o odsto za četvrtinu; istraživanje i razvoj - za novu noćnu kremu koja je uklanjala nadutost od previše alkohola i premalo spavanja; izdaci za butike u Nemačkoj u robnim kućama Kaufhof i Karštat, što se pokazalo uspešnim, a na proleće je

trebalo da u Berlinu i Minhenu otvore dve samostalne butike. Ustvari, rekao joj je Rič, on je upravo završio razgovore s nemačkim partnerima koji će podići butike i koji će njima rukovoditi. Nije bilo nijedne negativne note u Ričovom izveštaju, pa ipak, dok ga je posmatrala Margerite nije mogla da se oslobodi osećaja da nešto nedostaje. On se nervozno igrao srebrnim penkalom marke Pelikan - poklonom od Nemaca - i kao da je žurio da završi svoj izveštaj umesto da ga obrazlaže, da uživa u svakom detalju na šta je imao prava. Kad je završio ona je potpisala sve ugovore i stavila inicijale na svaki papir koji je stavio pred nju, a onda ga je pogledala na svoj uobičajeni otvoren način i rekla: - U redu, šta je sada? Rič jedno vreme ne reče ništa. Vrteo je Pelikan među prstima kao mažoretkinja štap. Onda odednom gurnu stolicu unazad i priđe prozorima. Razvukao je tešek zavese, pogledao preko grada na reku hadson i iza nje zadimljeni Nju Džersi. - Rič...? - Tako mi Boga želeo sam da se ne vratiš. - Šta? Pustio je zavese, okrenuo se da je pogleda u lice. - Već sam skicirao pismo. U jutro je trebalo da bude otkucano i poslato u Tonijevu kancelariju. Ustala je, a srce joj je kao ludo udaralo u grudima. - Kakvo pismo? Videla je kako je duboko uzdahnuo, kako je skrstio ruke i ona oseti kako je nešto steže u grlu. - Prodao sam svoj deo, bella. Margerite je buljila u njega u nemom užasu, skamenjena, šokirana. Nije mogla da smisli nijednu drugu reč sem: - Sranje! Osećala se kao da je izgubila kontrolu nad kolima na drumu i da dok ona pobesnelo jure ona ne može da ih zaustavi već može samo da se nada da će je pojas i vazdušni jastuk spasti. Šta će je sada spasti? pitala se. Najzad se otkočila, smogla je glas da progovori. - Ti barabo. Zašto? On sleže ramenima, pogleda je glupo kao ovca, vide da je sve ljuća. - Zbog čega? Zbog novca. - Novca? - besna nije mogla da veruje da je to čula. - Znači li to da nisi dovoljno zarađivao, da se nisi dovoljno razbacivao? On opet sleže ramenima. - Uvek je potrebno više novca, bella. Bella. - Prestani s tim! Nemaš više prava da me tako zoveš. On je pobledeo, potresen opet se okrenuo prozoru. - Vidiš sada zašto bi pismo bilo bolje. Margerite prinese prste slepoočnicama gde je krv pulsirala. Prišla je kredencu, nasula čašu ledene vode, potražila Buferin po torbici, a onda sve popila u jednom gutljaju. Obrisavši usne okrenula mu se. - Zašto o tome nisi najpre razgovarao sa mnom? - Zato - reče on obilazeći oko nje - jer nisi bila ovde mesecima! Bili su sada vrlo blizu jedno drugog, dahtali su kao dve životinje uhvaćene u svetlost farova,

preplašene, nesigurne kakav sledeći korak da načine. - Rič - ona pruži ruku - daj da razgovaramo o tome sada. Još nije kasno... - Kasno je, Margerite. Potpisao sam dokumente juče posle podne. Sve je završeno. Ona mu se zagleda u plave oči, pokušavajući da otkrije istinu. To nije ličilo na njega. Kao da je videla sasvim drugačiju osobu od one koju je mislila da poznaje tokom dvanaest godina partnerstva. Koliko puta joj je bio u kući? Bio je na prvoj svetoj pričesti Fransin, kupio joj je onog ogromnog medveda od dva metra koga još uvek voli, prošle godine joj je poklonio muzički stub najbolje marke. A sada ovo: izdaja. Zašto? Zbog novca? - Kome si prodao? - Ma hajde bella, ništa ne može da se promeni. Ja ću i dalje ovde da radim. Potpisao sam lični ugovor. - Ugovor! - Ona je zarežala. - Plaćeni službenik u sopstvenoj kompaniji. - Odmahnula je glavom, provukla prste kroz tamnu, gustu kosu. - Madona, slušaj samog sebe. Još ne shvataš. Ti petzinavanti, ma ko da su sada te poseduju. Onog trenutka kad im se ne bude dopadalo kako radiš ili ako se ne slože s tobom, ako im se ne dopada odelo koje nosiš ili kolonjska voda koju koristiš, nema milosti. Sve ono za šta si radio više od deset godina, srušiće se, nestaće, finiš - buljila je u njega. - O, Rič zašto si to uradio? - Morao sam to da uradim - rekao je okrećući se od nje - veruj mi. - Ja sada ne verujem ni u šta, niti bilo kome - popila je ostatak vode, nasula još. Grlo joj je bilo suvo. - Dakle ko je to? Pirelman? I suvlasnik moje kompanije je sada Revlon? - Ne, nije niko takav - reče on grizući se za donju usnu. - Ustvari ovo je prvi prodor te firme u kozmetiku. Ime joj je Volto enterprajzis anlimajtid. Oni su iz Vest Palm Biča u Floridi, ali imaju filijale širom sveta. Leteo sam s njima u Vest Palm - nastavio je, u patetičnom pokušaju da na nju prenese svoj entizizajam. - Kriste, trebalo bi da vidiš kakve imaju zgrade. Ta njihova ogromna palata na Atlantnskom okeanu je veličanstvena, da ti stane dah. - Dakle ljudi su te opčinili, možda su te tucali dok te nisu ubedili, podmitili su te. - U Margeritinim glasu se jasno osećalo gađenje. - Kakav je hončo Voltoa? - Ne znam. Nisam ga upoznao. Sreo sam samo visoke rukovodioce - iz saveta direktora, mislim da i neke druge ljude. - Rič je bio biseksualac, što mu ni najmanje nije smetalo. - I gomilu advokata. Bilo je neverovatno. - Da ti dah stane ... nevrovatno - reče ona gorko. - Jedva čekam da upoznam nove partnere. - Ništa se neće promeniti - ali on se već okrenuo od nje. - Sutra će doći ljudi iz Voltoa da bi održali sastanak sa mnom i sa tobom. Videćeš onda da to neće biti propast koje se plašiš. - Madona, iz kojeg si ti kupusa došao? - htela je da pukne od smeha, a to je bilo dobro jer tako nije zaplakala. Popila je vodu, a onda se mašila za sambuku. - Izdao si me, izdao si sve što smo imali zajedno. Tišina. Ledena struja vazduha od ventilatora hladila joj je poludele slepoočnice, zujeći kao krv u njenim venama. - Verovala sam ti a ti si me prodao - ona zavitla praznu čašu u njegovu glavu. - Barabo! *** Svakog četvrtka u pet sati Toni Di se podvrgavao masaži. Čak i kad je bio van grada - što je bilo često u LA - prestajao bi da radi u taj sat da bi mogao da se opusti. Opuštanje je bilo jedno od najvažnijih stvari u Tonijevom životu. Sklapanje poslova nije moglo da se obavlja bez toga. Bistar

um omogućavao mu je da smišlja nove načine da zajebe ljude s nerazumljivim paragrafima koji će kao nežne vremenske bombe učvoriti protivnike za jednu, dve ili pet godina. Kad je, kao sada, radio u svojoj kancelariji u Njujorku povukao se u sobu broj 45 blizu gimnastičke dvorane koju je postavio za vreme poslednje obnove. Bilo je pola pet i Toni je razgovarao telefonom s predstavnicima Trajdent studija u LA. - Slušaj Stenli, moj klijent ima legitimno pravo - klimnuo je svojom otmenom glavom. - Svakako, znam sve to. Ja sam mu napravio ugovor. Ja sam uložio tri meseca rada u to i to mora da uspe. Zašto? Reći ću ti zašto, Stenli, zato što ta baraba od producenta gazi mog klijenta. On želi da on ode... Tako je...Dobro, Stanli, viči koliko hoćeš , izbaci ga iz sistema. Ali ako ne uradiš kako želi moj klijent, postaraću se da tvoj studio zatvori. Sindikat će ... Pretnja. Stanli? Jesi li ozbiljan? - On gurnu čačkalicu u drugi kraj usana. - Ti me dobro poznaješ. Ja sam kao meteorolog. A sada s mesta gde sedim vidim oluju koja ide prema tebi pa ti je moj savet da sakupiš jedra - i to sva - pre nego što potoneš. Toni tresnu slušalicu uz samo jednu reč: - Šmuk! - pritisnu dugme na interfonu. - Meri, kad me Stanli Fridman pozove nisam tu za njega. Pozovite mi Mikija u L A. Recite mu tri dana za Trajdent, on će znati šta to znači. - To će počistiti Stanlija Fridmana. Koliko će ga stajati tri dana nerada? mnogo. Bacio je pogled na svoj zlatni Pet Filip sat. Četiri i četrdeset i pet. On se istegnu, ustade i prođe kroz vrata u dnu kancelarije, skinuvši rukom rađene mokasine. Kad se malo bolje razmisli, ovo je bio dobar dan. Prošavši kroz gimnastičku dvoranu ušao je u prostoriju za masažu. Prišao je prozoru, stajao je gledajući Menhetn. Onda je zatvori guste zavese da se ne vidi sumrak nad gradom. Skinuo se, skinuo nakit i legao je licem na dole na sto sa sveže opranim peškirom prebačenim preko čupavih guzeva. Maserka, koja ga je masirala punih pet godina, dođe dugim hodnikom koji je mirisao na svežu boju i bio zastrt berberskim tepihom. Ona i sva njena oprema pažljivo su pregledani. Telohranitelji nisu ništa prepuštali slučaju. Tek tada je sprovedena u prostoriju za masažu. Ušla je i danas kao i uvek bez reći, stavila traku u stereo uređaj - bio je to Enijin “Pastirski Mesec”. Čuo je kako teče voda dok se prala, a onda miris ružmarina dok je otvarala flašu s uljem. Zagrejala je ruke trljajući dlanove jedan o drugi pa se bacila na posao. Muzika se prelivala preko njega dok su njene snažne, vešte ruke terale napetost iz njegovih ramena i vrata. Kao uvek kad bi tonuo u opuštanje ophrvaše ga uspomene iz detinjstva, izađoše na površinu kao stari predmeti na areheološkom nalazištu. Miris hleba koji se pekao dok je njegova majka u pola glasa pevušila sicilijansku melodiju; sećao se njenih mišica pokrivenih brašnom i šećerom. Oštar miris ružmarina podsetio ga je na oštar miris dima od cigara koje je njegov otac savijao u tamnom podrumu od kubanskog duvana. Kad je jednom sišao dole da pogleda otac ga je nemilosrdno premlatio.. To je bilo u redu, bio je glup što je hteo da zaviri u svet muškaraca pre nego što je postao muškarac. Njegov ćutljivi otac, koji je povremeno govorio o sportu, ali nikada o svom poslu u prljavoj fabrici preko reke u Vihvkenu gde je svakodnevno bio izložen hemikalijama koje su ga jednog dana i ubile. To je bilo bolje nego desetogodišnji emfizem ili dvogodišnje bolovanje od raka pluća, čuo je kasnije komšinicu kako govori majci na pogrebu. Kasnije, kad je otišao na Prinston, Toni Di je shvatio da njegov otac nikada nije govorio o svom poslu jer se stideo što je bio neobrazovan. A kad je Toni diplomirao prava, jedina želja mu je bila da mu otac bude tu da bi bio svedok njegovog trijumfa. Ječao je sada dok su se prsti maserke zabadali u nervni čvor u osnovi vrata. Disanje mu postade

dublje dok se još više opuštao. Ružmarin ga je potsećao na nedeljne večere kod brata. Marija je znala da kuva, trebalo je samo da je pogledate pa da to shvatite. Bila je slatka i dala je Frenku dva sjajna sina. Više nego što je Margerite ikada dala njemu. Sem toga Marija nije znala da odgovara. Ona je znala gde je ženi mesto i toga se držala, puštajući Frenka da brine o poslovima, proklet da je Dominik i njegova opsednutost ženama! - Opustite se, gospodine Toni - šapnu tiho maserka - opet ste se zategli. Da, dobro, pa ko ne bi. Mislio je Toni dok je osećao kako njeni prsti prodiru sve dublje. Svemoćni Hriste, kakvo poniženje je morao da preživi. Žena koja je mislila da je muškarac, koja nije mogla - ili što je još gore - nije htela da mu rodi sina. Kćer koja je bila srećnija van kuće na nekom mestu u Konektikatu gde ju je Margerite gurnula. Toniju nije htela ni da kaže gde je. I onda to što je imala s onim jebenim bivšim policajcem Luom Krokerom. Zaista dovoljno da čovek poludi. Ali Toni Di je znao da mora da bude miran. Strpljenje, koje mu nije bilo jača strana, bilo je ključ svega. Kad bi mogao da bude strpljiv s Margeritom i Frensi kao što je bio prilikom pregovaanja o ugovorima u svojoj kancelariji, sve bi bilo u redu. Kučke bi morale da ga poštuju, posle izvesnog vremena. Doći će osveta. Margerite će shvatiti koliko je idiotska ta veza sa Krokerom i on će je opet strpati u krevet, možda će je čak primorati da mu rodi sina kojeg je toliko želeo. Nisi muškarac dok ne zaćneš muško dete. To mu je rekao stari, s rukama prljavim od hemikalija iz Vihovkena I bio je u pravu. On okrete glavu s jedne strane na drugu da bi smanjio napetost, tada vide da se teška zavesda pomiče. Ležao je sasvim mirno, srce mu je udaralo polako i teško. On trepnu, pogleda opet. Pomicala se. Ali to je bilo nemoguće. Ova zgrada je bila kao mnogi moderni oblakoderi; prozori se nisu otvarali. Svež vazduh dopre do njega, mirišući na smog i izduvne gasove. On pomače ruku, tako polako da maserka to nije ni primetila. - Doris - reče tiho - više bih voleo lavandu. - Da, gospodine Toni - reče maserka i podiže ruke s njega pa poče da traži po torbi s opremom gde su joj bile flaše s uljima. Dok se ona naginjala nad torbom zavese se rastvoriše i Toni sede. Videla se ogromna rupa u staklu. Isečeno staklo pridržavale su dve vakuum sisaljke koje je držao čovek koji je stajao na liftu koji koriste perači prozora. Čovek koji je isekao prozor zakorači u prostoriju. Bio je odeven u džins pantalone na tregere. U desnoj ruci je držao revolver kalibra 38 koji je na cevi imao prigušivač. Iscerio se zbog Tonijeve golotinje, pokazao pokvarene žute zube. - Bed Klams je rekao: zbogom Toni. Fut!Fut! Zvuci su bili jedva čujni, kao da je neko pustio vetar, ali efekat je bio poražavjući. Čovek se naže unazad, usne mu se slediše u cerenju, a oči se širom otvoriše jer su ugledale revolver kalibra 45 sa prigušivačem na cevi. Toni ga je držao pesnicom masnom od ulja. On se uhvati za zavese, otkide ih i dok mu je krv prskala iz grudi i grla on pade na pod. - Šteta što nećeš moći ništa da kažeš Bed Klamsu - reče Toni čoveku čije su se oči već zamutile. Čuo je teško disanje i okrenuo se da bi ugledao Doris kako je jednu ruku prinela ustima, a u drugoj je držala nešto belo, možda flašu mirisnog ulja koju je baš izvukla iz torbe. Oči su joj bile širom otvorene dok je išla unazad prema zidu. - U redu je - reče on - sve je gotovo. On se diže sa stola i držeći revolver uz bok krenu prema njoj. - Sada je sve u redu. Pokušao je da joj se osmhne, ali ona je još bila zahvaćena panikom i gledala je samo u revolver.

Prava žena. Poslednje što je hteo bilo je da uznemiri obezbedenje zgrade. On je vodio legitiman posao i ovakav slučaj mogao je da mu uništi reputaciju. Otuda prigušivač na revolveru. On ga podiže, psusti ga polako na sto za masažu i krenu prema njoj otvorenih i podignutih ruku. - Vidite? Nema problema, gotovo je. Bio je sada na korak od nje i video je da se njeno disanje smiruje. Ona skloni ruku s usta. Videli su se otsici prstiju oko usana gde ih je čvrsto stezala. - Doris! - dotakao ju je. - U redu? Sve je u redu? - Ne mislim na sebe - reče Doris i zabode mu bodež od četiri inča u stomak. - O, jebem ti... šta? - on se sruši niz nju, onda otvori ustra da krikne, ali mu ona nabi pesnicu među zube. - Bed Klams kaže da treba da vodite više računa o sebi gospodine Toni - reče ona posmatrajući ga kao da je žaba koju će sekcirati. Želeo je da je prokune, da posegne za njenim bodežom, ali nije uspeo. Noge mu popustiše, postadoše ledene. On jeknu dok ona stručno zabode mali bodež kroz pluća u srce tako da se on svom težinom srušio niz nju. Mrtva težina, pomisli Doris i gurnu ga na pod. Obrisa dršku bodeža, onda privuče onoga koji je trebalo da bude ubica pa pritisnu njegove još tople prste oko drške bodeža. Peškirom uze ”kolt” i spusti ga između dva tela. Podiže beli tampon u kome je krila bodež. Gurnu ga u torbu, pokupi ostatak svoje opreme. Zabaci torbu na rame, provuče se kroz uredno isečenu rupu na prozoru, spusti se na drveni lift perača prozora i nestade.

DVA Tokijo/Palm Bič/Njujork - Pratio si ga sve dovde. - Da - reče Nikola. - Kuda je ušao taj misteriozni Vijetnamac? Nikola pogleda građevinu od stakla i betona koja se uzdizala usred veštačke, turističke oblasti Ropongija. - Vidiš li onu staklenu terasu na drugom spratu? Otišao je u francuski restoran Pul Naren. Rečeno mi je da je nov. Ekskluzivno mesto s odgovarajućim cenama. Tanzan Nangi se nije okrenuo da se suoči s Nikolom. Umesto toga i dalje je sedeo na zadnjem kožnom sedištu svoje ”mercedes” limuzine, buljeći kroz zamagljeno staklo u čelično sivo nebo Tokija koje se dizalo iznad krovova Ropongija. Pre pet minuta limuizina je kliznula iza Nikolinog crnog "kavasakija”. Ranije tog jutra Koi ga je odvezla na dok vlizu Cukiđija. On je telefonom iz kola nazvao bolnicu gde su mu rekli da je Vatanabe u stabilnom stanju, ali da je toliko slab da je još u nesvesti. Kad se osvesti, Nikola je znao, moraće da ga ispita. Nangi je došao na Nikolin poziv preko Kamija. Nikola je pretpostavljao da se on ne bi pojavio iz svog skrovišta da nije bilo zaprepašćujuće vesti da su SajberNet podaci ukradeni. Šta je Nangi video, pitao se Nikola u tokijskom kišom zamagljenom gradskom pejzažu? Pojedini znaci i oblici bili su zamagljeni kao džinovski salon za pačinko, haos neonskih boja i snažnih povika i zvižduka, što nije bilo ništa više nego samo sličnost sa stvarnošću, što je ovaj grad i bio. - S kim se tamo našao? - pitao je Nangi. - Ženu - reče Nikola - zove se Honiko. - Podaci su sada kod nje? - pitao je Kanda Torin. - Da. Nangi nije došao sam i to je iznenadilo Nikolu. Pratio ga je njegov novi predsednik. Mnoge stvari o kojima je Nikola hteo sada da diskutuje sa Nangijem, nisu mogle da budu iznete pred Torinom i on opet oseti promenu u svom specijalnom odnosu sa prijateljem i mentorom. Što se tiče Nangija nije mogao da se otrese brige koju je osećao prema njemu. Nangi nije više bio živahan kao nekada. Prošlogodišnja putovanja u Rusiju, Ukrajinu, Singapur, unutrašnjost Kine i u Hong Kong, loše su se odrazila na starijeg čoveka. Možda su ona delimično bila uzrok njegovog srčanog udara. Ipak, s njegovim ponašanjem nešto nije bilo u redu. Istina, on je bio opsednut spašenjem Satoa uz uspeh SajberNeta. Zbog te opsesije Nikola je osećao još veću krivicu što ga je ostavio na početku krize. Nangi se nervozno pokrenu i bleda svetlost sinu iz njegovog veštačkog oka. On je preživeo toliko toga u ratu, izgubio je najboljeg prijatelja, čoveka koji mu je ostavio Sato internešenel. - To je propast nezamislivih razmera - rekao je polako mašući glavom napred-nazad. - Moramo da vratimo SajberNet podatke po svaku cenu. - Meni je nezamislivo kako su podaci ukradeni za vreme prijema - reče Torin. - To govori o

velikom propustu obezbeđenja. Naravno, lako mu je bilo da govori o oblasti koja nije bila pod njegovom kontrolom. Da li je želeo i taj komad kolača? pitao se Nikola. - Ovo je drugi upad za osamnaest meseci. Otkriven je Masamoto Goi koji je prodavao tajne Satoa. Predlažem da se obavi veliko ispitivanje - reče Torin. - Lajnir-san je uradio veliku stvar što je spasao život Vatanabe-sana - reče Nangi bez nekog oduševljenja. On uzdahnu i podiže ruku, možda u znak slaganja sa sugestijom mladog predsednika. Možda smo,Torin-sane pogrešili što smo požurili sa lansiranjem TransRim SajberNeta i zaboravili na obazrivost. Torin je čutao. Znao je da ne treba da odgovara na to pitanje. Ma šta da kaže izgledaće loše. Ali Nikola je koristio priliku da postavi pitanje koje mu se vrtelo po glavi od sinoćnje zabave. - Nangi-san možete li da mi objasnite ko su ili šta su Denva partneri? Torin-san je pomenuo njihova imena kao suvlasnike SajberNeta. Nangi prede rukom preko lica, baš kao onda kad je preko SajberNeta razgovarao sa Nikolom. - Ah da, nisam imao vremena da ti kažem, Nikola-san. Ali za vreme tvog dugog odsustvovanja da bismo ubrzali proces mi smo bili prinuđeni da uzmemo nekoliko partnera. - Partnera? Zašto ja nisam o tome obavešten? Dogovorili smo se oko toga. Torin se namršti. - Nangi-san oprostite moju neučtivost, ali zar niste obavestili Lajnir-sana o partnerstvu preko Kamija? Nangi zatvori oči ne obraćajući pažnju na Torinovu upadicu. - Nismo imali drugog izbora - on pokaza mladog čoveka s leve strane. - Ustvari, to je bio Torinov predlog. Nikola brzo pogleda Torina koji je sedeo vrlo uspravno, a njegovo lepo lice bilo je prava zagonetka. - Mislim da je to bila sjajna ideja - reče nangi - uvođenje pridruženih partnera širi dobru volju što nam je sada s uspehom SajberNeta najpotrebnije - on odmahnu glavom kao stari terijer. - Strašno je to sa premijerom. Da li ste čuli? Javljeno je rano jutros. Kakav šok. A sada ta nesreća sa SajberNetom. Ali Torin-san je dobar, vrlo pametan ustvari i sada kad je SajberNet počeo da radi ja sam mu dao zadatak da o njemu danonoćno brine. Kao da je to bio znak Torin se nagnu napred i povuče mala, drvena vratanca otkrivši mali hibači i sve ostalo potrebno za pripremanje čaja. On poče da priprema zeleni čaj za sve troje. Nangi, mada je držao okrenutu glavu mora da je znao šta se zbiva, jer je ćutao. Nikola je posmatrao Torina dok je metlicom od bambusa pravio gustu penu od zelenog praha. Prvu solju pruži Nangiju. Nikola primi drugu. Onda Torin podiže svoju. Posmatrao je Nangija s predanošću dadilje koja gleda bolesno dete, kao da će se njegovo dobro ili loše zdravlje sada jasno oglasiti. Nangi popi svoj čaj, ali očigledno je bilo da ga to nije smirilo. On reče: - Lansiranje SajberNet podataka bilo je savršeno zamišljeno. Savršeno. Sada kad su podaci ukradeni ja ne znam šta će se dogoditi. Nikola je gledao kroz prozor dok je sitna kiša klizila niz stakla. Nije brinuo za Torinovo držanje. Činilo mu se da je Nangijev um počeo da popušta, da njegovo pamćenje nije više bilo kao nekada. On oslobodi misli od besa i koncentrisao se na ono što je imao u rukama. Sve se promenilo od trenutka kad je otkrio da je Ngujen radio za Mika Leonfortea. Sta je Leonforte hteo sa TransRim SajberNet podacima? Nije bio dovoljno lud da otvori svoju mrežu s

ovim podacima; advokati Satoa bi ga uništili da bi posle nekoliko meseci morao da se povuče iz posla. U čemu je onda bila stvar? Nikola nije imao pojma, ali je znao da mora to da otkrije. Njegov susret s Mikom u Plovećem gradu bio je duboko uznemirujući. Ako je hteo da bude iskren prema sebi, neprestano je razmišljao o tome. Bilo je nečeg čudnog u vezi sa Mikom - a istovremeno zastrašujuće poznatog. Kao da je poznavao Mika mnogo ranije pre nego što su se i upoznali. Ali to nije bilo moguće, zar ne? - Još čaja? Nikola se okrete da vidi Torina, uslužnog kao gejša, koji se naginjao nad Nangija, ali ovaj odmahnu glavom, okrete se prema Nikoli i reče: - Nađi podatke. Moraš da nam ih vratiš. SajberNet je naša jedina nada. - Nangi-san moramo da razgovaramo ... Njegov prijatelj je odmahnuo rukom odbivši ga. - Umoran sam. Razgovaraćemo kasnije, važi? Nikola podiže pogled, ugleda Torina kako otvara vrata limuzine. Izlazeći u sitnu kišu, Nikola reče Torinu. - Dođi na trenutak. Mlađi čovek klimnu glavom poslušno što je Nikola samo protumačio kao njegovu želju za napredovanjem i sticanjem moći. Nikola je posmatrao kako Torin uslužno otvara veliki crni kišobran da se oboje sklone. Nikola reče: - Mislim da bi bilo najbolje da me o svemu brzo obavestiš. Torin koji je i dalje nastavio da glumi lik propalog sluge, reče: - Naravno Lajnir-sane. Toliko ste mi sinoć pomogli, pa i ja želim da pomognem vama. Nikola je bio svestan da mu Torin baca mamac, igrajući na nestrpljenju njegove zapadne strane. Bila je to uobičajena taktika pomoću koje je lukavi Japanac mogao da uhvati Zapadnjaka. On je bio spreman da to igra na japanski način, ali to nije značilo da ga mladi čovek nije iznenadio.- Kao što znaš moje odsustvovanje iz kancelarije donelo mi je neke neprijatnosti. Moraću da se oslonim na tvoje izveštaje da bih bio siguran da sam savršeno upoznat sa poslovima Satoa. Torin klimnu glavom a osmeh mu pređe preko stisnutih usana. - Počastvovan sam, Lajnir-sane. Mada van svake sumnje ništa ne može da zameni vaše lične utiske, ja ću nastaviti da vas obaveštavam. Uprkos svemu Nikola je bio impresioniran. Torin je uspeo da ga uvredi pod maskom da mu se divi. S druge strane nije voleo da mu natiču na nos njegovo odsustvo, naročito nije voleo što to radi Torin, koji nije smeo da se bavi takvim stvarima. Odbacivši sve veću ličnu netrpeljivost Nikola reče: - Nangi-san se ponaša čudno. Deluje mi ledeno, udaljeno. Isto tako trebalo je da me obavesti o partnerima u SajberNetu, a nije. Da li znaš zašto? - Možda se promenio posle srčanog udara. Čitao sam da se to ponekad događa - kad je to izgovorio Torin je stajao uspravno kao vojnik, a slobodnu rukuje držao na leđima. Ponovo je imao na licu ljigavu masku sluge. U tome je pokazivao veštinu glumca No pozorišta. Nikola je čekao tren, posmatrajućči Torinovo bledo lice, pre nego stoje nastavio. - Imaš li ti svoje mišljenje? - Svako lično mišljenje bilo bi drskost s moje strane. Nikola poče da ga odmerava. - Da li da to shvatim da ti imaš neki stav o stanju Nangi-sana. Ako je tako bio bih ti zahvalan da

to podeliš sa mnom. - Kako želite, gospodine - Torin pročisti grlo. Sada kao da je bio opušteniji, možda zbog onoga što če reči, a možda i zbog toga što je razgovor išao u pravcu kojim je on želeo da ide. - Ja mislim da je u toku protekle godine Nagi-san pretrpeo - ne znam mnogo o tome - mini-udar. Nikola opet oseti strah. Život bez mentora činio mu se nemogućim. - Postoji li neka medicinska dokumentacija da podrži tu teoriju? - Ne, gospodine. Ne postoji - Torinova glava se okretala dok je pratio kretanje dva čoveka koji su išli prema njima i koji prođoše pod crnim kišobranima. - To je samo lično mišljenje. Iskreno govoreći ne bih to nikome rekao sem vama. - Lepo od tebe, Torin-sane - Nikola klimnu glavom krijući koliko ga je uznemirila ova vest. - To bi bilo sve. Ah da, želeo bih sve detalje od Denva partnerima i to što pre. Torin, poslušan kao uvek, klimnu glavom. - Da, gospodine - s rukom na bravi vrata od limuzine, Torin se okrete Nikoli.- Ako bih mogao da pitam, gospodine ... - Svakako. - Nangi-san mi je govorio o krađi podataka TransRima. Mogu li da pitam kako ste mogli da ostavite ukradeni materijal u rukama nekoga koga niste identifikovali? Zar ne bi bilo bolje da je ona privedena? Nikola je razmislio trenutak o tome. Bilo je to dobro pitanje i trebalo je da rasprši sve sumnje ako ih je Nikola imao. - Materijal bi bio bezbedan, to je tačno - reče Nikola obazrivo. - Ali ništa ne bismo znali o ljudima koji su ga ukrali. Pre ili kasnije, oni bi opet pokušali i mi možda ne bismo imali tada toliko sreće. - Vidim - reče Torin klimnuvši kao student koji prihvata teorije voljenog profesora. On otvori vrata kola i sklopi kišobran. Sitna kiša je pretvorila njegovu glatku crnu kosu u sjajnu, samurajsku kacigu. S osećanjem za vreme on reče. - Uzgred budi rečeno, Nangi-san želi da vam kažem da je on nešto uradio za našu korist. Čovek iz kancelarije javnog tužioca Tokija - Tanaka Džin - pridružiće nam se u istrazi. - Meni nije potreban čovek javnog tužioca Tokija ili bilo ko drugi u ovom slučaju. Najbolje radim sam. Nangi-san to zna. - Siguran sam da je tako - osmeh se opet pojavi na Torinovim usnama. - Ja sam samo glasnik u ovoj stvari, ništa više. Pre nego što je Nikola imao prilike da odgovori, Torin zalupi vrata i ”mercedes” se uključi u saobraćaj, dok je kiša dobovala po njegovom sjajnom oklopu. *** - Zatvoreno je. Nikola osmotri Honiko. Bila je odevena u raskošan zeleno-sivi kostim Tokuko Maede, načinjen od shingosen-a, nove japanske sin-tetike koja je bila vrlo pogodna za obradu i mogla je da se oblikuje u sve moguće krojeve. Ta tkanina je delovala kao daje mešavina svile i lana. I njene sive cipele na visoku štiklu bile su od istog materijala. Njena svetio plava kosa bila je kratko ošišana, a njene usne, sleđeni luk, bile su namazane najsvetlijim ružičastim ružem. Nosila je široku, zlatnu narukvicu na levom članku. Nije imala drugog nakita. Delovala je vitko i elegantno, što se i očekivalo

od domaćice restorana kakav je bio Pul Maren. Zidovi su bili u boji zlatnih listova. Bar je bio prekriven bakrom od kojeg se odbijala difuzna svetlost. U jednom uglu bila je mala pozornica, a na svakom stolu je gorela debela sveca s mirisom šafrana. Bilo je toliko vijetnamskih umetničkih dela i narodnih rukotvorina da je mesto izgledalo kao bilo koji bolji restoran u novom Sajgonu. - Nisam došao da jedem - reče Nikola. Možda je to bilo zbog osvetljenja, ali prostor kao da se uvijao kao školjka nautilus. Honiko je imala možda trideset godina, ali njene tamne oči u obliku badema delovale su starije. Imala je ljupkost podržanu ozbiljnošću. Bilo je jasno da je ona svesna koje i gde joj je mesto i znala je da se ponaša u delikatnim situacijama. - Ne izgledate kao prodavač, a ni kao neko ko naplaćuje račune, tim pre što smo mi izmirili sva plaćanja - oči joj se raširiše. - Da niste policajac? - Zašto bi policajac dolazio ovamo? - Ne znam. - Dobro bi mi došlo piće - stajao je na pragu. - Pivo? - pitala je zalazeći iza bara. Bila je dovoljno pametna da shvati da ga se neće lako otresti. - Može - on privulče barsku stolicu, posmatrajući njene duge vitke prste kojima je izvlačila flašu Kirin Ičibana iz frižidera, otvarala je. Umesto da pije i sama ona je pravila krugove vlažnom flašom po tezgi. - Dugo ste ovde? Pogledala je. - Govorite o restoranu ili o meni? - Što ne odaberete? - Restoran postoji tri meseca, ali je građen godinu dana. - Vaše? Nasmejala se tihi zvukom iz grla. - Teško. Ali ne mogu da se žalim. Dobijam svoj deo. - Pretpostavljam da to nije dovoljno. - Čudna stvar - njene usne se napućiše i ona se osmehnu. - Ali u pravu ste, nikada nije dovoljno. - Poznajete li čoveka po imenu Van Trik? Ngujen Van Trik. - To je vijetnamsko ime. - Jeste. Ona se namršti dok je pokušavala da se seti. - Imamo nekoliko Vijetnamaca koji dolaze redovno, ali nijedan se ne zove tako. - Jeste li sigurni? Ngujen je isto kao Džo Smit za Ameriku. - Ipak, nije mi poznato - ona odgurnu svoje Kirin pivo. - Vi ste policajac. - Van Trik mi duguje novac. Pratio sam ga od Sajgona. Iza njega se otvoriše vrata i uđe čovek s kolicima punim bezalkoholnih pića. Iloniko se izvini, potpisa dostavnicu, a onda pozva nekog iz restzorana. Pojavi se pogrbljen Japanac, zasukanih rukava na košulji, s keceljom. On se pobrinu za kolica s pićem. - Ako se taj čovek pojavi ovde sigurno ću mu reći da ga tražite - Honiko se okrete Nikoli. - Ima li još nešto? - Krećete se s gracioznošću gejše - video je da je to iznenadilo. Dao joj je najveći kompliment koji je ikada dobila. - Hvala vam.

Skliznuo je sa stolice. - Koliko dugujem? - Kuća časti - osmehnula se, ali nešto tamno je plivalo u pozadini njenih očiju. Možda je to bila radoznalost. - Šta ste vi? Polu Amerikanac? - Britanac, ustvari. Moj otac je služio pod Makarturom. - Moj otac je bio vojnik stacioniran ovde posle rata. Nikada se nismo vratili kući. U jednom trenutku uspostavila se veza između njih zahvaljujući njihovim orijentalnim majkama, bilo je to kao da DNA prelazi iz ćelije u ćeliju. Možda je htela nešto da kaže, ali u tom trenutku, oglasi se telefon. On se naklonio dok je ona razgovarala, pozdravivši je tako na tradicionalan japanski način. Kad je spustila telefon kao da je htela nešto da kaže, a onda, sledeći protokol i ona mu se naklonila dok je on prolazio kroz vrata. *** Sunce je bilo u zenitu iznad Palm Biča, njegov bljesak se širio preko vode. Kraljevske palme opustile su se na vrućini. Tek što je prošao jedan posle podne. Vesper Arkam i Lu Kroker radili su od pola četiri tog jutra. Ustvari, za Vesper je ovaj posao počeo pre mnogo godina. Špijunirajući potajno za Kaišoa, Mikija Okamija, Vesper se ubacila u Ogledalo, tajni špijunski i ubilački vladin biro. Dok je bila tu otkrila je da neko krade oružje ultra-tehnologije iz Pentagonske agencije za razvoj programa za odbranu. Pomisao da opasno oružje koje se još nalazi u eksperimentalnoj fazi može da se nađe u rukama Sadama Iluseina ili kolumbijskog kartela za drogu bila je više nego zastrašujuća. A postala je takva još više kad je Vesper otkrila da se u DARPA pojavila pukotina kroz koju su vesti curile i čiji je trag izgleda vodio unutar Ogledala. Otkako je otkrila da je Leon Vaksman, pokojni šef Ogledala, ustvari bio Džoni Leonforte pokušala je da vidi da li su Leonforteovi bili iza stalne krađe DARPA-e. DARPA je finansirana iz crnog budžeta što je značilo da Kongres nije glasao za nju. Ustvari, oficijelno DARPA nije postojala. Pa ipak nekoje provalio njenu odbranu i odabirao je vrhunsko oružje iz njenog arsenala. Čezare Leonforte? Vesper je sumnjala u to. Moglo je to i da bude tačno, pošto je Čezarov otac, Džoni Leonforte imao pristupa do DARPA-e preko Ogledala. Ako je stariji Leonforte bio Čezareva ulaznica za DARPA, ovaj je bio dovoljno mudar i pametan da zadrži izvor informacija podmićivanjem ili iznuđivanjem, ili jednim i drugim da bi se to nastavilo čak i posle Džonijeve smrti. U Vesperinom umu potreba da probije nacionalnu sigurnost, da dovede Čezara pred lice pravde, pretvorila se u opsesiju. Džoni Leonforte ju je prevario, baš kao svakog drugog u Ogledalu i ona je bila odlučila da će sin platiti za grehe svog oca zajedno uz one koje je i sam počinio. Uspela je da se ponovo uključi u federalne snage za borbu protiv kriminala, a zatražila je da joj se kao nezavisni operativac dodeli Lu Kroker. To i nije bilo tako teško kao što bi mislio neko ko posmatra sa strane. Federalne agencije bile su lavirint prepun suviše zaposlenih, nemotivisanih birokrata koji su svakog dana morali da se bore sa bujicom papira i dokumenata, a da za to nisu bili propisno nagrađeni. Stari Vesperin šef, Leon Vaksman - Džoni Leonforte - bio je mrtav. A Vesper je i sama imala široku mrežu onih koji su joj davali podršku - bili su to ljudi iz senke za koje je oprativac njenih sposobnosti bio dragocen. Ti ljudi su bili na tako visokim položajima na vladi da je njihova reč dolazila odmah iza Božje. Vesper je brzo otkrila postojanje kompanije Volto enterprajzis anlimajtid. Bila je to korporacija

sa Bahamskih ostrva preko koje se godišnje pretakalo na stotine miliona nezakonski zarađenih dolara. A čovek koji je postao odvratno bogat na taj način, onaj koji je stajao iza same kompanije, Vesper je otkrila uz pojačano kucanje pulsa, verovalo se da je Čezare Leonforte, Džonijev sin. Tada su sve kockice složile. Oduvek se pitala kako je Džoni Leonforte uspevao da se tako uspešno predstavlja kao Leon Vaksman. Džoni Leonforte imao je sjajno iskovanu legendu - imao je službene dokumente kao što su krštenica, svedočanstva iz srednje škole i sa koledža, životnu priču, čak i vojne dokumente, a da bi sve bilo još verodostojnije imao je i dokaz o razvodu dobijen u Virdžiniji. Na licu su mu obavljeni hirurški zahvati u nekoj prekomorskoj zemlji. Ipak, Vesper se pitala kako je Leonforte uspeo da prođe kroz sofisticirani sistem provere Ogledala? I na to je dobila odgovor pošto je malo zakopala. U vreme kad je Leonforte bio angažovan čitava federalna vlada bila je pod udarom štednje. Niži službenici su otpušteni, a veterani su radili samo skraćeno. Korišćene su usluge Službe nacionalne bezbednosti. Vesper je uskoro otkrila da je vlasnik ove službe bila firma Volto. Nije ni čudo što je Džoni Leonforte prevario sofisticirani sistem bezbednosti kad ga je angažovao rođeni sin! Kockice slagalice i dalje su se uklapale. Lu Kroker joj je rekao kako je Nikola Lajnir koji je takođe radio sa Mikijom Okamijem, ukrao dobro skrivene podatke iz firme Avalon, jedne od najpoznatijih nacionalnih organizacija za prodaju oružja. Ti podaci su govorili o milionima dolara koji su prolazili kroz Volto. Prošle godine Avalon se nekako dočepao Baklje, nuklearnog naboja koje je izbacivano iz raketnog bacača koji je razvila DARPA - Agencija za istraživanje projekata bezbednosti. Onda je ona iskopala podatak da je vlasnik Avalona Čezare Leonforte. Neko je imao pristupa u najtajnije dokumente Ogledala. Sada kad je otkrila slagalicu Vesper je morala da se divi kako je ona divno zamišljena. Čezare je postavio Džonija na mesto; možda mu je on obezbedio sve što je bilo potrebno da bi postao Leon Vaksman. Zauzvrat činilo se da je Džoni dao informaciju, koja mu je bila potrebna da se uvuče u sistem DARPA i iskopa pravo bogatstvo. Izgleda da je Čezare koristio Volto za pranje novca i da je tako dobijao ogromne profite iz nelegalne trgovine oružjem koju je vodio preko Avalona. Vesper i Kroker su nedelju dana držali pod prismotrom belu vilu u Vest Palmu. Tokom tog vremena, ona je pažljivo beležila ko je dolazio i odlazio; pratioci, telohranitelji, advokati, poslovni posetioci, posetioci nalik na gangstere, cure za zabavu - i zanimljivo i momci za zabavu. A onda je bilo uobičajenih službi: donosili su sveže pecivo i hleb iz Male pekare, sveže cvetne aranžmane iz “Amazonije”, dva puta nedeljno dolazio je čovek iz Plave pećine da čisti bazen, onda jednom nedeljno kontrola protiv buba i štetočina, pa služba koja je održavala drveće i travnjak. Popis je zahvatao dve stranice. Vesper se vrati u sadašnjost. Sedela je za stolom u otmenom restoranu u Palm Biču sa Lu Krokerom. Duž avenije Vort, duše i srca Palm Biča, vukli su se kupci. U grupama od dvoje-troje posrtali su na nemilosrdnoj vrelini, a u rukama su držali kese sa kupljenom robom. Vesper, koja se mentalno pripremala, gledala je u ogromno ogledalo koje je išlo duž jednog zida, tako da je mogla da drži na oku ulaz , a da ne mora da okrene glavu. Rastoran je bio vlasništvo dva preduzimljiva brata, Argentinca, tamnoputih i vatrenih, koji su više voleli žene od poslova. To je bilo u redu jer su oni bili samo fasada. Palačo je ustvari bilo vlasništvo Čezara Leonfortea - ili tačnije rečeno jedna od njegovih podfirmi. Vesper prekrsti noge, naruči još jedan martini. Bila je veoma lepa s očima boje različka i kosom kao zlato, ravno ošišanom koja se spuštala niz jednu stranu njenog lica. Nosila je haljinu Erve Ležea, bez rukava koja je otkrivala njene duge noge i sve ostalo prikazujući sve u najboljoj svetlosti. To je

što odeća od 3.ooo dolara može da učini za tebe, mislila je, da izgledaš opasno seksi, a nikako jeftino. Pre jednog sata Kroker, nalik na bogatu budalu koja živi na visokoj nozi, pokupio ju je za barom sa mermernom tezgom, koja se izvijala jednom stranom restorana. Mnogo ljudi ih je primetilo, a to je bio i njihov cilj - jer je trebalo da sve izgleda kao da se ne poznaju. On je bio ogroman čovek izgužvanog lica zbog čega je izgledao odlučno, a ne obično. Čovek bi mogao da bude zaintrigiran i čudnom biomehaničkom rukom od polikarbonata i titanijuma koju su mu načinili japanski hirurzi. Jeli su iz ogromne činije u kojoj su bili manilski račići i carska salata. Svako ko bi pogledao prema njima video je da se sjajno zabavljaju. On je pričao šale, a ona se smejala. Mi o vuku, a vuk na vrata, pomislila je kad je u ogledalu videla kako Čezare ulazi u Palačo, sa svojom svitom, koja je danas bila brojnija nego obično. To je bio mig za nju. Čezare je očigledno bio čovek ustaljenih navika. Dolazio je ovamo svakog dana u nedelji na ruča i zato je Kroker predložio da se tu nađu. U početku je Vesper bila protiv tog plana. Kroker joj je ispričao o svojim odnosima sa Cezarom. Leonforte je pokušao da iskoristi Krokera protiv Margerite, znajući da su imali ljubavnu vezu i kad je Kroker pokušao da se izvuče, on je pokušao da ga ubije. To je ludo. Bed Klams će te ubiti čim te vidi, rekla je. Ali Kroker je odmahnuo glavom. Neće ta baraba. To je suviše direktno. Veruj mi najpre će hteti da me muči. Čezare je ušao u restoran. Vesper je sada zatvorila oči, i idući od čula do čula, odvojila se od sveta oko sebe. Uskoro je bila obavijena udaranjem svog srca, koje je lupalo kao bubnjevi na nekoj svečanosti. Mogla je da oseti kako vazduh izlazi i ulazi iz njenih pluća koja su se širila i sakupljala. Dok se koncentrisala na to, udaranje srca se smirivalo dok nisu ostali samo neobična tišina i misao. Ritam kao udaranje krila nevidljive ptice ispunjavao ju je kao da je kristalna posuda. Okrenula je glavu, njene oči se širom otvoriše i ona se nađe oči u oči sa Cezarom Leonforteom. Kroker je bio u pravu. Bilo je nečeg zverskog, skoro poremećenog, što je svetlucalo njegovim dubinama. Čak iako na drugom kraju velike prostorije on je delovao impresivno. Imao je moćne ruke, uzan struk, neobuzdanu gustu kosu. To mu je uz neodoljivi osmeh davalo mladalački izgled. A onda bi čovek pogledao u njegove oči i sledio bi se. Dok je Čezare buljio u nju, ona je sedela kraj Krokera, potpuno opuštena, čekajući. Bila je dobro obaveštena o Cezaru: znala je da on nije tipičan kriminalac. Pametan i možda napola lud. Bed Klams je vladao porodicama Zapadne obale bez deljenja i bez grize savesti. Otkako se dočepao vlasti, on je zavideo Dominiku Goldoniju na Istočnoj obali. A kad je Dom ubijen pre petnaest meseci on je počeo da traži slabe tačke. - Video nas je - šapnu Vesper Krokeru, a onda zabaci glavu unazad i nasmeja se da bi Čezare uživao u njenoj lepoti. izgledalo je kao da se smeje nečem duhovitom što je Kroker rekao. Onda je šapnula. - Tvoja pomoć je na svojim mestima. Govorila je o jedinici Snaga za borbu protiv kriminala. Nešto ga je u tonu njenog glasa upozorilo. - Ako si se smrzla, zaboravi na to. I za ime Hrista prestani da brineš o meni. Ja sam se nosio sa federalcima čitavog života. Umem da se ponašam prema njima. - Forest je dobar čovek ali je tvrdoglav - baš kao ti. - Rekao sam da ne brineš. Ja ću srediti Vejda Foresta i sve moje ostale saradnike. Oni su birokrate u srcu - politički opredeljeni i nemislordni. Zbog toga je lako predvideti njihove poteze.

Kroker je bio u pravu što se ticalo nje. Kao nevesta pre venčanja, počela je da sumnja u čitavu šemu. Morala je da se nagodi sa Forestom koji je predvodio specijalnu grupu unutar ACTF koja je godinama sledila Leonfortea: za njihove tajne informacije i podršku podeliće sa njim sve što saznaju i pustiće ga da ubije - ako dođe do toga. Forest je morao da prizna da je plan koji su ona i Kroker smislili, mada neobičan i opasan, bio najbolji način kako da se uđe u Leonforteovu organizaciju. Ako je Bed Klams taj koji izvlači najprogresivnije oružje zemlje iz laboratorije DARPA-e, ja ću to otkriti - rekla mu je s puno poverenja. Forest je bio sklon da joj poveruje, ne samo zbog njenog poznavanja Ogledala već zato što je morao. Nije imao drugih opcija. Tako se složio da bude podrška, što je njoj i odgovaralo. Ali Vesper je imala dosta muke da dokaže Krokeru da se na Foresta može osloniti, ali da je isto tako sigurno da kao federalni agent ima sopstvenih interesa. Ona će iskoristiti slabu tačku Bed Klamsa - njegovu ljubav prema lepim ženama - da bi se uvukla u organizaciju, da bi mu se približila. Ali na taj način ona je stavljala glavu na panj; kao što je Forest istakao, ona će biti potpuno ranjiva i van pomoći ukoliko joj govna eksplodiraju u lice. Bio je to smeo i opasan plan, ali to je bilo jedino rešenje koje im je stajalo na raspolaganju da sruše Bed Klamsa. Ili da svi izginu. - On prilazi - reče Vesper. Čezare se odvoji od svog društva sa kojim je sedeo za okruglim stolom, ukrašenim cvećem, na gornjem nivou. Sada je kao leptir koga prvilači svetlost lampe, prilazio Krokeru i Vesper. Odmahnuo je dvojici telohranitelja koji su pošli s njim. Ipak oni su i dalje nadgledali prostoriju svojim uskim, zlim očima kao lovački psi kad namirišu žrtvu. - A znak - reče Vesper i lažno se nasmeja. - Za ime Boga ne brini - reče Kroker - tvoje blistavo telo na prozoru. Kako bih to mogao da zaboravim? Vesper, osmehujući se slatko Krokeru, osećala je približavanje Bed Klamsa. Kao da je provela suviše vremena na suncu Floride. Koža joj je pucketala, malo je peckajući kao da je ogrebena. - Krokeru - zagrme Čezare - šta ti radiš ovde, dođavola? Kroker se zagleda u lice Bed Klamsa i vide kako ovaj otvoreno bulji u Vesperin dekolte. - Pa, šta izgleda da radim? - Kroker raširi ruke. - Odmaram se pre nego što se vratim svom ribarskom poslu na Marko Ajlandu. - Zezaš me - reče Čezare - tvoj posao je morto, mrtav. - On okrete glavu i poče da posmatra Čezara ukočenim pogledom. - Zar ne bi trebalo da se vratiš u Njujork da bi pokušao da se uvučeš u Margeritine gaćice? - Ko je dodavola Margerite? - reče Vesper tankim glasom povređene osobe. Čezare se šarmantno osmehnu. Tako se osmehivao kad je hteo da zadobije uticajne ljude. - Ne znam šta vam je ovaj mudrac rekao, ali on ima stalnu curu tamo kod kuće. I to dobro udatu. - Sranje! - ona baci salvetu. - A ja sam mislila da si iskren sa mnom. - Sedi! - dreknu Kroker nastavljajući šaradu. On je ustvari uživao u ovome. Vesper je bila rođena glumica. - Ne slušaj ovog tipa. On ima nešto sa mnom ... Čezarov osmeh postade još širi dok se naginjao nad Vesper. - Ja bih jedino želeo nešto da imam s tobom, mala - pružio je ruku. - Kako bi bilo da nam se pridružiš. Ja ću ti pokazati šta je stvarno dobar provod. - Gubi se - reče Kroker. Čezare se okrete prema njemu. - Bolje pazi šta govoriš mudrace, da ne bi dobio usta na vratu. Kroker pokrenu svoju biomehaničku ruku, čelični nokti počeše da se pojavljuju. Čezare baci

kratak bodež. Njegov vrh prođe kroz gornji sloj ruke i zakuca je za sto. Čezare prinese lice Krokeru. - Već sam ti jednom rekao da se ne zezaš sa mnom, ali ti si nastavio da pevušiš svoju melodiju. Sada ćeš da vidiš kako je to bilo glupo. On se kratko nakloni, a ličio je na starog dužda dok je darivao Vesper crvenu ružu koju je uzeo sa susednog stola. - Lep cvet lepoj ženi. Vesper udahnu divan miris cveta dok ju je Čezare hvatao za ruku. Ona mu se osmehnu dok ju je odvodio od stola. Okrete se prema Krokeru. U njegovim očima sijala je ona svetlost poremećenosti kao nova dok se široko cerio. - Znaš šta budalo? Natenane ću da razmislim šta bih još mogao da ti preotmem. Krokera je stajalo dosta napora da se smiri. Zagledan u tačku iznad Leonforteovog levog ramena trudio se da ne čuje njegovo manijačko kikotanje.Šta će biti sledeće? Mislio je. Da li će poskočiti u vazduh i lupiti petama? Bed Klams je sada mogao da se smeje dok je odvodio Vesper. Ali najslađe se smeje ko se poslednji smeje, zar ne? mislio je Kroker izvlačeći bodež iz ruke: On ispravi prste, jedan po jedan, ispitujući njihovo reagovanje. Nije osećao bol, naravno nije bilo krvi. Mnoge veze u ruci popravljale su se same od sebe, ali bilo je drugih koje su mogle da budu oštećene. On se uozbilji i vide kako Bed Klams smešta Vesper kraj sebe pored velikog, okruglog stola. Njegov plan je uspeo. Vesper, glumeći žensku sa Floride, sada je bila blizu Leonfortea. Sada će morati da iskoristi sve svoje veštine da bi tu i ostala. Privlačila je Čezara, to je bilo očigledno, ali moraće da se potrudi da je on ne shvati samo kao zabavu za jednu noć. *** Margerite, obuzeta izdajstvom Ričija Kupera, išla je prema Leksusu. Sećanje je čudna stvar. Kasnije će se sećati samo da je videla Frenkija, svog vozača, kako izlazi iz Leksusa gde je čitao “Dejli njuz”. Mogla je da vidi kako se osmehuje dok je išao oko kola. Mogla je da se seti čak i nabrekline ispod njegovog sakoa od revolvera 38 koji je držao u držaču preko ramena. A onda kao da se sve dogodilo odednom. Njen telohranitelj Roko, kao da se okliznuo i pao pored nje. Ona pogleda na dole i vide kako mu je jedna noga savijena ispod tela. Trudio se da se dočepa revolvera, kad mu odjednom glava polete unazad, a krv i mozak prsnuše po trotoaru. Kriknula je. Tada ugleda Frenkija kako se saginje pored "leksusa”. Vikao joj je da se spusti. Onda je jurio prema njoj, istegao se, skočio ispred nje, okrenuvši se u vazduhu dok ga je metak pogodio u grlo raznevši mu jednjak. Drugi metak mu raznese desno rame, ali praktično gledano, on to nije ni osetio jer je već bio mrtav. Margerite oseti vrelinu dok je Frenki padao kraj nje. Pokušala je da ga uhvati ali on je bio strašno težak i ona pade na kolena. - Frenki! Isuse Marijo, Frenki! Njena ruka, uhvaćena ispod njega, oseti hladan metal njegovog revolvera 38. Ona ga izvuče. Bila je svesna uznemirenosti, ljudskih krikova i da, početka haosa. Videla je tri zločinca kako jure prema njoj. Ko su bili oni? Uvezeni talenti. Profesionalne ubice van grada, mogla je da se zakune u to. Srce joj je bolno udaralo. On će me ubiti, mislila je. Najpre su Leonforteovi ubili Doma a sada je red na mene. Pokušala je da se digne, ali 38 je bio upetljan u Frenkijev sako. Margerite kriknu, pa ga petom

odgurnu. Njegove mrtve oči zagledaše se u nebo. Crvena linija pojavi se u ivici usana i krenu prema vratu. Jedan od tri zilkovca kleče, nagnu se na parkirani automobil i poče svojim revolverom 45 da nišani prema njoj. Margerite oslobodi revolver, namesti ga na kao čelik čvrstu, ispruženu ruku, pritisnu okidač. Čovek koji je klečao pade unazad od siline udarca, podiže ruke u vis. Njegova dva druga zastadošle kao ukopani, zaprepašpćeni. Ona ispali drugi metak, onda se diže i pojuri, bacivši se u ”leksus” kroz otvorena vrata s vozačeve strane. Upalila je motor pre nego što se sasvim smestila iza volana. Jedna njena noga pronađe pedalu za gas, skliznu odatle u panici, dok je ubacivala "leksus” u brzinu. Kriknula je kad metak raznese zadnje staklo, pritisnula je papučicu za gas, ubacila se u saobraćaj i ne proverivši svoj položaj u retrovizoru sa strane. Videla je farove taksija. Trube počeše da urlaju, kočnice zaškripaše. Drugi metak prolete kroz ”leksus”, ali ona je već bila na kolovozu, jurila je napred, prošla kroz crveno svetio, skoro se zabila u kamion. Zamalo da obori biciklistu koji je nosio neku robu. Pritisnula je kočnice, skrenula oštro u Park aveniju i jurnula kao pakleni slepi miš prema velikom tunelu i svom domu u Old Vestberiju. *** Vozač skrenu oklopljenu limuzinu na prilazni put pokriven slomljenim školjkama koji je vodio prema beloj palati u Palm Biču sa stubovima nalik na one na Tari. Ispred kuče je bio starinski trem, debele žive ograde i sjajno održavan travnjak. Kuća je bila na ivici Linda lejna tamo gde se ona slivala u Flegler drajv. To mesto nije bilo onako dobro kao neko na Ošen bulevaru na severoistoku Palm Biča, ali bilo je nekako zaklonjenije, a opet značajno. Do njega se dolazilo korz naselje vila srednje klase, a ne kroz crnački geto koji je bio zapadno od Palm Biča. Palata je bila okrenuta plavim vodama jezera Vort. Iz nje se nije video Atlantik, ali zbog toga nije bila opsednuta gomilama turista i radoznalaca koji su se vozikali kroz pomodne krajeve u beskrajnom toku. - Idemo - reče Bed Klams. - Obezbeđenje. Limuzina stade odmah iza gvozdene kapije, Bed Klams spusti prozor i reče. - Sveža krv. Čuvar lukavih očiju se osmehnu, a drugi otvori zadnja vrata. Na kratkom povocu držao je snažnog vajmarenera. Pas gurnu ružnu njušku u unutrašnjost kola gde je Vesper sedela kraj Leonfortea. Pas je bio nalik na čudovište koje je šest meseci hranjeno krvavim mesom i steroidima. Dok je on spustio svoje moćne šape na zastrt pod u kolima, čuvar je posmatrao Vesper sa skrivenom strašću. - Otvorite tašnu - reče. Vesper otvori tašnu, pa pas onjuši njene lične stvari. Dakle tako će to biti, mislila je. Bed Klams, okrutan ali privlačan, nije bio naivan. Dok su sedeli za okruglim stolom on je zabavljao prisutne mnogim pričama na razne teme. Čitavo vreme njegova ruka je ispitivala Vesperinu butinu ispod njene uske haljine. Pre nego što je otišao predaleko ona uhvati njegovu šaku prstima. To ga je iznenadilo. i kao što se moglo i očekivati, samo pojačalo njegovu želju. Vesper je iz iskustva znala da muškarci žude za onim što ne mogu da imaju, pa se zato nije iznenadila što je Bed Klams na brzinu završio ručak i pozvao je kući. Čuvar jeknu dok ju je pas njuškao. - Izađite iz kola. Vesper pogleda Bed Klamsa, koji je buljio u nju tako intenzivno da bi joj se od toga krv sledila,

ali još nije bila spremna za njega. - Imaš problema s mojim obezbeđenjem, dušo? Ona se slatko osmehnula. - Nemam. Ona izađe, stavi tamne naočare na oči i stajala je savršeno mirno na jakom suncu Floride dok je čuvar pustio psa sa lanca. Pas skoro poskoči u vis od oduševljenja zbog slobode. Sunčevi zraci su sijali na njegovom sivom krznu. Njuškao je oko nje, a onda joj gurnuo njušku u prepone. Čuvar, posmatrajući njeno lice, poče da se osmehuje. Niko ne reče ni reč. Vesper zadrža pogled svojih ledenih, plavih očiju na čuvarevim dok ovaj nije bio primoran da skrene pogled. Bed Klams se nasmeja. - Ima muda, zar ne? - Da, svakako gospodine Leonforte - reče Džoj vezavši opet vajmarenera. Bed Klams mahnu rukom. - Uđi, dušo. Prošla si - posmatrao ju je dok je saginjala glavu da uđe u limuzinu. - U redu? - Svakako. Samo da taj pas ne pomisli da sam mu ja ručak. - Prepusti to meni - reče Bed Klams. Stavi joj ruku na koleno dok su prilazili tremu. Vesper se nasloni unazad, zadovoljna na tren. Palata je i unutra bila bela kao spolja. Ovo mora da je teško za održavanje, pomisli Vesper. Nije to nešto mnogo značilo čoveku kakav je bio Bed Klams. Zidovi su bili načinjeni od providnog stakla zbog čega je sunce dobijalo neku vrstu eksplozivnog ehoa. Nameštaj, koji kao da je pravljen po meri, imao je onaj nepogrešivi fini izgled ručnog rada iz Milana. Par sofa od bele kože okružavao je mali bazen u podu u kome je plivao ukrasni šaran, lenjo nezainteresovan. Smešan, bronzani kamin, velik da je moglo da se ude u njega bio je ispunjen ogromnim buketom svežeg cveća. Njihova eksplozija boja bila je veliki kontrast sa oštrom formalnošću ostatka prostorije. Čula se muzika: Džeri Vejl najednom od onih beskrajnih kompakt diskova. - Sviđa ti se ovo sranje? - pitao je Bed Klams dok je hodao prema audio-video uređaju na kome su se palila crvena i zelena svetla kao u kokpitu aviona. - Lično, jaje ne podnosim - reče on i izvadi CD - ali personal to smatra tradicijom. Potseća ih na mamu i tatu ili nešto slično. - Da li tebe Džeri Vejl potseća na oca? On zastade, okrete se polako da bi joj se duboko zagledao u oči. Možda je samo bio paranoičan zbog toga što ona možda zna ko mu je bio otac. Ona uspori kucanje srca istim metodom kojim se služila kad je u pitanju bio detektor laži. To joj je bilo zanimljivo - bio je to izazov vredan njenog izuzetnog uma. Ona je bila student generacije na Jejlu, na Kolumbija univerzitetu. Diplomirala je kliničku psihologiju, imala je doktorat iz parapsihologije. Bila je član Mense. - Moj stari nije nikada slušao Džeri Vejla - reče Bed Klams s preteranom brigom. - Voleo je operu. Čim bi čuo dobru ariju, u očima bi mu se zavrtele suze. Vesper, praveći se da nije zainteresovana, pregledala je njegovu kolekciju kompakt diskova. Ivukla je kutiju za nakit. - Kako bi bilo ovo? Bed Klams joj uze CD, pogleda ga. - Geri Maligan? Stvarno? Voliš džez? Ona klimnu glavom. - Ponešto, volim Maligana, Brubeka i Majlsa. Ne volim folk-džez sranje - obavila je svoj domaći zadatrak, tako što je zapamtila nazive svih CD-a koje je imao, u vremenu za koje bi neko običan

zapamtio samo nekoliko naslova. - I ja volim džez - reče Bed Klams i stavi CD u uređaj. Maliganov elegantni saks bariton ispuni zvucima sobu. Bez upozorenja on je okrete i zagrli, pa poče da igra s njom. Bio je zadivljujuće dobar igrač, lagan na nogama, sa osećanjem za ritam, što većina muškaraca nije bila. Njegovi bokovi su se micali uz njene. Dostaje popio u restoranu ali nije pokazivao da je pijan. Osećala ga je, teškog kao tamnu zvezdu, kako ju je uvlačio snagom nalik na gravitaciju. Na tren se preplašila, kao da je van kontrole, kao da je u njoj nešto skliznulo s povoca, kao pas napolju. Okrenuvši se unaokolo ona duboko uzdahnu, progutavši to osećanje. Za Vesper, samostalno siroče, dete sa ulice koje je znalo šta je to biti bez doma i napušten, najgori košmar joj je bio da se oseti van kontrole. Rođena je u Potomaku, u Merilendu, u kući Maksvela i Boni Harkaster, ali oni više nisu bili deo njenog života, ako su ikada i bili. Obdarena ili osuđena umom koji je nadilazio njeno telo i njene emocije , ona je eksperimentisala sa drogama, seksom, alternativnim životnim stilom, sa svim i svačim što bi joj dopalo ruku. Ništa nije bilo suviše čudno, ništa nije bilo tabu. Znala je sve o sidi - jedan prijatelj joj je umro od te bolesti mnogo pre nego što je glavna struja udarila Ameriku između očiju - pa ipak nije prestajala da eksperimentiše. Nije mogla. U to vreme samo se plašila mira. Potpuno van kontrole išla je od jednog do drugog. Nije mogla da shvati šta znači reč samouništenje. Kao odbačeni novčić, izubijan i zapušten na ulici ju je našao Mikio Okami. Bila je sasvim sama kad ju je našao, otsečena od čovečanstva kao da je leprozna. U svom izbezumljenom stanju, puna straha, pokušala je da ga ujede, da mu iskopa oči, verujući s grozničavom paranojom ulice da namerava da je siluje. Trebalo je dosta vremena da se očisti od tog delirijuma, ali još uvek mu nije verovala jer je mislila da namerava da je podjarmi, da joj slomi duh, a ona je samo želela da bude slobodna. Sada, plešući trbuhom uz trbuh sa Bed Klamsom Leonforteom Vesper je počela da se plaši da će izgubiti kontrolu. Bio je to tako jak strah da joj se činilo da je guši. Toliko dugo je držala svoje divlje emocije duboko u sebi da joj se samo pre pola sata činilo da nikada neće izbiti na videlo. Ali u Cezarovom naručju kao daju je zahvatila primitivna snaga, da je bila van sebe - da je zaboravila na sve ono špto su ona i Mikio Okami ugrađivali u nju tokom tri godine na Jelu, četiri na Kolumbiji i onda pet u Okamijevoj službi. Ona je birala škole i stipendije. Mikio Okami je bio u pravu, čitav svet je čekao da je zagrli. Čezareova ruka bila je u dnu njenih leđa, kretala se u stalnim krugovima. Ona je gledala u njegove oči dok je približavala bokove njegovinma. Videla je crveni bljesak; osećalo se ludilo kod njega i to je bilo tako jako da joj se nozdrve raširiše. Ako je on zaista bio lud onda se radilo o nečem nezdravom što joj je stvarno bilo poznato. Sama pomisao na to, na pobednički krik u noći, natera je da oseti kako joj se koža ježi i kako joj prolaze trnci niz kičmu. Maliganov saksofon je slao note u meke senke i bljesak svetlosti, koje su se odbijale od staklenih blokova kao da su ogledala. Napolju su se ljuljale kraljevske palme a na obali je sve blještalo u toplom popodnevnu. Vesper ljuljajući se napred-nazad u Čezareovom naručju, osećala se kao da je uhvaćena magnetom vremena, povučena nezadrživo unazad kad je bila tinejdžerka, zategnuta kao guma, kad je uspela da prekorači svaku granicu koju je društvo postavilo. Ona je bila građanin bez zemlje, nije pripadala nikome, grozničavo je vodila ljubav sa ženama, ponašajući se prema njima grublje od bilo kog muškarca. Mikio Okami se pojavio u pravom trenutku jer joj je ponudio opravdanje za sve njene ptice u letu, sa stalno otvorenim kljunovima.

Dugo je mislila o sebi - ustvari o svom umu - kao o jatu sokolova, koje nosi noćni vetar i koji je vuku u vis. Naravno to je možda bila fantazija izazvana drogom, ali je ostala u njoj. Sada kad se Čezarove usne spustiše na njene, osećala je pomicanje svojih sokolova u tamnom skrovištu gde ih je smestila kad je shvatila koje ustvari Mikio Okami, kad ga je prihvatila. Znala je da ako ne nađe neki način da ih obuzda, uskoro će poleteti i poneti je tamo gde je sebi obećala da nikada više neće da ide. Čezare je šaputao njeno ime i ona zatvori oči. Bila je svesna da je gura prema jednom od staklenih zidova. Srce počle da joj udara kao ludo. Osećala je ledeno staklo na leđima. Čezare se nasloni na nju. Bila je preplavljena zelenom svetlošću, koja se probijala kroz providne blokove, dok je sunce blještalo kao dijamant na površini vode u bazenu, bacajući čudesnu igru svetlosti na plafon. Ona povuče jednu nogu duž njegove butine, predajući se. Njegova ruka je sada bila na onom mestu koje mu je ona branila tokom čitavog poslepodneva. On je obuhvati, a onda nežno gurnu svoj srednji prst u njenu mekoću, otvori je. Njena glava se zabaci i iz grla joj pobeže tiho ječanje dok se sokoli oslobodiše iz tame, iz progonstva u koje ih je bila oterala. Otvorenih kljunova kreštali su joj u uši. Jednom, kad joj je bilo sedamnaest godina i u punom zamahu svog ludila, svoje strasti prema ženama, počela je da razmišlja o operaciji koja bi samo dopunila transformaciju za koju je verovala da je već počela. Ma kako to čudno bilo ali Čezare Leonforte je bio prvi muškarac sa kojim je bila i zbog kojeg je zaboravila da je nekada želela da bude muško. On je dahtao dok joj je skidao usku haljinu preko bokova. Njeni prsti su otkopčali njegov kajš, otvorili pantalone. Kad ga je oslobodila bio je čvrst i težak. Nije mogla da čeka. Trljala ga je uz sebe i skoro se onesvestila od tog osećanja. Onda ga je povela unutra, ispustivši sav vazduh. Obuhvatila ju je vrelina koja je pretila da je uguši. Čim ga je osetila u sebi počela je da se grči, izgubivši se u ekstazi orgazma zbog čega je kriknula. Ugrizla ga je za rame, privukla ga uz sebe. ponovo je svršila, drhteći i klizeći niz stakleni zid. On se spuštao sa njom. Osećala je njegovu težinu na sebi i to joj je prijalo, osećala se zaštićenom i čitavom. Negde duboko u njoj jedan sićušni deo koji se još držao razuma bunio se protiv ovakvog ludila. Ali uskoro je bio preplavljen kricima sokolova, koji su se mešali sa Vesperinim jecajima dok ju je potresao novi orgazam. To je bilo suviše i za Čezara, koji oseti kako ejakulira. Osećanje je bilo van njegove kontrole i zaprepašćen on se pritisnu uz njeno telo koje se grčilo, ne želeći ništa drugo nego da prodre što dublje u nju. To je bio tren kad je shvatio da je u nevolji. Spavala je tamo gde se zatekla, dok su se njeni i njegopvi sokovi osušili. Čezare je ustao da bi obavio svoje telefonske razgovore, a Maliganov večiti saksofon slao je i dalje melodiju kroz palatu. Vesper je sanjala da se vratila u Kolumbiju, da je zaneta parapsihološkim programom, ali u čudnoj simbolici sna ona je mislila na Čezara. Ona ga je uhvatila u zamku koristeći snagu svoje ličnosti, privukla ga je u restoranu svojim ponašanjem. Ali sada je njena harizma - ona ista koja ju je plašila, od koje je bežala, za koju ju je Okami naučio kako da se suoči s njom i kako da njome rukovodi uzvratila paljbom. Ona se otvorila njegovom magnetizmu, oslobodivši sokole. I sada je bila u najvećoj opasnosti u svom životu.

TRI Tokijo/Njujork - Francuzi kažu: između časa psa i vuka, znači u trenu kad pada sumrak, leži kraj stvari. - Je li to stvarno vreme? Mik Leonforte se osmehnuo. - Jeste. To je vreme između sumraka i tame, kad sunce klizne iza horizonta, a noć još nije stigla, kad kozari na planinskom lancu Liberon naređuju svojim psima da dovedu životinje koje čuvaju sa pašnjaka pre nego što vuci napadnu - Mik napući usne. - To je vreme kad je sve moguće. Gindžiro Mačida, tokijski javni tužilac, pročisti zube koji su zbog pušenja dobili boju slonovače. - Kraj... - Ili početak - reče Mik - promena. Vidite to sve povezuje. - Kako? - Sadašnjost stalno dopisuje istoriju - Mik se nemirno kretao po prostoriji u obliku romboida, režeći kao zver u kavezu. - Veliki umovi su definisani njihovom mogućnošću da reinterpretiraju prošlost, da odbace laži koje su nametnuli takozvani istoričari i izvukli teške istine duboko zakopane. Najzad, šta je drugo istorija nego sinteza jezika i teksta? Ali jezik, po svojoj definiciji je nešto na šta se ne može osloniti, a tekstovi su širom otvoreni interpretacijama i prema tome izvrtanju. Dva čoveka su bila u Mačidinoj kući u Tokiju. Ona je bila kulturni spomenik jer je sagrađena dvadesetih godina prema nacrtu Frenka Lojda Rajta. Bila je sagrađena od betonskih blokova koji su bili ukrašeni ornamentima koji su potsećala na ukrase Maja. Efekat je bio kao da nije s ovog sveta a istovremeno je delovala divlje futuristički. Bila je to kombinacija za koju su mnogi ljudi mislili da je odbojna, uvredljiva i suviše jaka. Mačida je to obožavao. Uskraćen na svakom drugom planu gajio je strast prema kući i njeno održavanje u sjajnom stanju postalo mu je opsesija. - Ja sam dekonstrukcionista - govorio je Mik - uz brižljivo analizu tekstova ja otkrivam istoriju deo po deo, skidajući naslage pogrešnih interpretacija, pogrešnih predstavljanja i manipulacija drugim rečima uklanjajući sve subjektivno - stižem do istine. Mačida je buljio u blistavi kamin dok je razmišljao o tome. On je bio tamnoput čovek ravnog lica, unazad zalizane kose, zverskog ponašanja uspešnog pregovarača, što je tačno i bio pre nego što se domogao Kancelarije javnog tužioca. Imao je široka usta i ogromne oči, crne kao ugalj koje kao da su videle sve odjednom. On se najzad okrete Miku, koji je stajao opušteno u crnom odelu Iši Mijakija, kao da je došao s druge planete. - Vi odbacujete sve što je bilo ranije. Vi manipulišete. Ustvari, vi ubijate prošlost. - Ne, ne baš naprotiv - reče Mik - ja tražim ponovno tumačenje, formu da se pokaže - kao u slučaju takozvanog holokosta - kako su prošli događaji loše tumačeni - u nekim slučajevima, kao kod Jevreja kojima se sistematski manipulisalo da prikazuju žrtvovanje koje se ustvari nije dogodilo. Mačida je posedovao onaj oblik mirnoće, dostojanstveni autoritet koji se najviše cenio kod Japanaca. Bez toga nije bilo napredovanja u poslovima i birokratiji.

- Šest miliona Jevreja nije ubijeno nacisitičkom rukom. To vi tvrdite. - Da. - A dokumentacija... - Dopisana, izmišljena, krivotvorena - Mik načini gest, ruke mu poleteše kroz vazduh. - Rekao sam vam sistematično manipulisanje prošlim događajima je endemično. Istorija kao nauka tek sada počinje da se priznaje. Ali njeno vreme dolazi. Obećavam vam da joj to neće biti uskraćeno. Mačida dopusti da mu se pojavi osmeh na licu, dok je prišao baru od srebra i crnog mermera ukrašenom frizom na kojima su se videli borzoji i vitke žene. - Da, vaša filozofija je sasvim dinamična, sasvim ... izuzetno - nasmejao se. - Ubedili ste me ubedili, a ti ljudi... pa, da ne budemo indiskretni, recimo da su oni predodređeni za takve misli. Kao da vi niste, mislio je Mik dok je prelazio preko prostorije. Približivši svoje lice licu javnog tužioca on reče: - Znate li šta su glineni golubovi? To je tačno to. Vi me samo odvedite da vidim te luđake, a ja ću obaviti ostalo. Mačida, koji nije baš mario da bude tako blizu nekoga, i ne pomače se. - Znate, često se pitam koliko je bilo mudro ući u savez s vama. - Onda se gubite - dreknu Mik - ne marim nesigurne partnere. Mačida, koji je nasuo Santori viski i velike čaše, pruži jednu Miku. - Ne mogu da se izgubim. Ne mogu sada. Prošao sam kroz mnoge nevolje da bih locirao i identifikovao sve članove Denva partnera koji bi odgovarali na vašu poruku. Obećanja su nedavno data, dogovori su postignuti, naknade su razmenjene. Dugo ste živeli u Aziji; vi shvatate te stvari. Mik učtivo srknu gutljaj, a onda spusti čašu. - Da, shvatam - nije baš mario japanski viski. - Dobro - Mačida ne načini nikakav fizički pokret, ali nešto iz njega kao da se izvuklo, gurajući Mika kao negativno punjenje, dok mu se koža ježila a kratka kosa na vratu nakostrešila. - Pošto znam da ste imali partnere u prošlosti od kojih mislim da niko nije preživeo, za mene su to loše preporuke. - Mačida sleže ramenima, ali kao da ih nije pokrenuo. - To me ne plaši. Ja sam stvarao i zadržao svoju reputaciju na situacijama s čudnim ishodima. Oni su da tako kažem moja hrana. - Da li je to pretnja? U uglovima Mačidinih usana opet se pojavi osmeh. - Kad me budete bolje poznavali, shvatićete da ja nikada ne pretim. Ja predviđam. Mik je bio dovoljno dugo u Aziji da bi razumeo tu igru oko toga ko ima veći katana. Japanci su uživali u tome da vide koliko ko može da dopusti da ga guraju pre nego što eksplodira. Tek tada su spremni da poklone poštovanje. - Svuda oko sebe - nastavi Mačida - vidim zatvorena lica onih koji se plaše promena koje predlažu takozvani reformatori. Ja se lično ne plašim tih reformatora jer nemaju moći. Ja sam moć. Ja kupujem i prodajem, ja nabavljam ljude onako kako drugi nabavljaju pirinač. U Japanu je tako bilo od rata na Pacifiku i tako je sada i tako će ostati. Reformatori ne samo da su bez moći, već su i naivni. Njihova koalicija je šala. Ona se već toliko puta raspadala da je postala neprepoznatljiva. Posebni interesi pokreću Japan kao dobro podmazanu mašinu. Stari Japan će pobediti; ja ću pobediti, uprkos neefikasnim naporima reformatora - političkih ili drugih. Mik je sve to znao, naravno. Zato je i došao do Mačide. - Kao što je Niče rekao “Ako želiš da se veza održi, zagrizi je - slobodno i hrabro”. Ako nema mojih partnera koji su preživeli svoju vezu sa mnom, bilo je to zato što im je nedostajalo volje - ili hrabrosti - da hrabro zagrizu.

Mačida škljocnu glasno svojim snažnim belim zubima. Možda se zabavljao, mada je čak i Nik to teško mogao da odredi. U tom trenu oglasi se zvonce na vratima, i ne pokrenuvši se Mačida reče: - Nesrećan ali neophodan prekid - on pokaza rukom. - Postoji mnogo zanimljivih knjiga u biblioteci u dnu hodnika. Neke od njih su čak i na engleskom. - Ja znam da čitam japanski - reče Mik i odmah zažali što je to priznao. Nikada se ne zna kada će takva prednost dobro doći medu prijateljima ili medu neprijateljima. Klimnuvši glavom Mačidi, on krenu niz hodnik. *** Kad je bio siguran da je Mik otišao, Mačida ode do predsoblja i otvori ulazna vrata. - Tužioče - reče Takuo Hata klanjajući se duboko. Mačida ga uvede unutra. Bio je mali, nabijen čovek s čelično sivom kosom tako kratko ošišanom da se videlo teme. Nosio je naočare s okruglim, metalnim okvirom, a debela stakla povećavala su njegove vodenkaste oči. U rukama je držao pohabani neseser, koji je stiskao kao da su u njemu državne tajne. - Mislim da sam vam rekao da kupite novi neseser - reče Mačida s nešto gađenja. - Ovaj izgleda kao da su ga se psi dočepali. - Da, tužioče - reče Hata klanjajući se kao da je poludeo. -Jednostavno nisam imao vremena ... - Žalite se na suviše posla? - Ne, tužioče. - Ja sam vam ukazao veliku čast što sam vas imenovao svojim administrativnim pomoćnikom. Način na koji ste skrpili tužbu protiv Nogučija zahteva mnoge zamerke. Ne mogu da shvatim kako ste propustili da obavite prave razgovore. Neoprostivo je što vam je promakla Nogučijeva nedopustiva veza sa Tora bezbednošću. Vi ste dobar činovnik, ali kad dode do ljudi... puf! Kad je čuo taj uzvik gađenja Hata trepnu, posmatrajući krajičkom oka kako Mačida prilazi baru i pije veliki gutljaj viskija. Tu je bila još jedna čaša i on skoro i nju iskapi. - Svaki put kad vas vidim stomak mi se okrene - reče neljubazno. - Noguči se još smeje vašoj nesposobnosti. Osramotili ste čitavu službu. - On se okrete. - Ja bih vas opozvao da moj bivši pomoćnik nije morao da se prebaci u Kjoto kad je vaš propust izašao na videlo. Bio mi je potreban pomoćnik i nikog drugog nije bilo u blizini. Bila je to loša sreća za mene, ali dobra za vas - vratio se preko sobe. - Kad vam kažem da nešto uradite, uradite to. Kupite novi neseser sutra u vreme pauze za ručak. - Da, tužioče. - Da li ste pregledali predmet koji je Tanaka Džin podneo o Tecuu Akinagi? Hata zaroni u otvoreni neseser. - Evo ga, tužioče. Mačida uze fasciklu od pomoćnika, jeknu dok je čitao. - Možda nisam mnogo pogrešio s vama, Hata-san. Pokazali ste da niste glupi. A zatim to što niste oženjeni omogućuje vam da radite do kasno u kancelariji. Hata se nakloni. - Ne zaslužujem toliko priznanja, tužioče - reče on posmatrajući Mačidu kako prelistava izveštaj, koji je trebalo predati sutra u jutro. Mačida je pazio na to da dokument bude savršen tako da ga sud praktično ne može da odbaci. Mačida se mrštio.

- Tek sam na drugoj stranici a već vidim probleme - njegov prst pokaza nešto. - Ovde, ovde i ovde. Nedostaju potpisi ministra - on podiže pogled. - Ne možemo da dovedemo Akinagu na sud ako imamo predmet u ovakvom stanju. Gde je Tanaka Džin? - On radi na slučaju Kure, tužioče. - Ah da, Džin-san ima reputaciju da puca na visoko, je li Hata-san? - Da, tužioče. - Slučaj Kure je značajan. Čovek je bio iteki, stranac i to još strašno bogat. Vodio je poslove širom Azije. Džin-san mi je potreban za taj posao, nemam nikog drugog. - Njegov kažiprst se opet zaustavi na dokumentu. - Imam ideju Hata-san - on gurnu fasciklu u pomoćnikove ruke. - Preradite Akinagin izveštaj, dodajte ono što nedostaje. Ja sam već obeležio gde se kriju problemi. Onda ću ga ja pregledati s vama - klimnu glavom jer je sada stvar bila rešena. - Istovremeno ćete morati da zatražite odlaganje od suda. - Advokati Akinaga-sana su protiv toga. Džin-san je već uspeo da izmoli dva odlaganja da bi dopunio predmet. - Samo vi to uradite - reče Mačida. - Obavestite me ako naiđete na neprilike. Po Mačidinom tonu Hata je znao da tužilac očekuje da će se sam izboriti za odlaganje. - Da, tužioče. To će mi biti prva stvar ujutro. Mačida isprati Hatu i čvrsto zatvori vrata za njim. Kad se okrenuo, Mik je već stajao u dnevnoj sobi. - Problem u raju, tužioče? - Ništa što nekoliko milijardi jena ne bi moglo da izleći - uzdahnu Mačida, sipajući viski u svoju čašu. - Recesija postaje zamorna. - Čak i za Dai-Roku pretpostavljam - reče Mik vraćajući razgovor na tačku na kojoj su bili prekinuti. Mačida se okrete. - Možda nije dobro izgovarati glasno tu reč. - Šta, ovde? - Mik se začudio. - Ovo je vaša kuća, za ime Božje. Oslobodite se, hoćete li? Govorimo ovde o grupi tipova. Mačida je izgledao kao da je okusio limun. - Dai-Roku je više ideal nego grupa tipova. Nema sastanaka, nema beleški, samo se izmenjuju usmene poruke, nikada preko elektronskih medija. Dai-Roku je način života, nastavak U'adicije snaga i vrednosti koje su preovladavale u samurajskom Japanu pre Restauracije Meiđi u XIX veku koja im je otela njihovu moć i uticaj. Mik sleže ramenima. - Grupa ili ideal, meni je to svejedno. Ja sam ušao u posao s vama jer su mi rekli da možete da stupite u vezu sa Dai-Roku, da možete da identifikujete one koji su bili Denva partneri u Sato internešenel TranRim SajberNetu. To ste i uradili. Mačida se nakloni. - Uradili ste pravu stvar - reče on s tonom upozorenja. - Dai-Roku nije ljubazan prema gaiđinu Zapadnjacima uopšte. Da ste bili dovoljno ludi da pokušate sami da ostvarete kontakt naleteli biste na kameni zid. Oni koji pripadaju Dai-Roku svi imaju veliku moć i uticaj i uvid u to kakav će svet biti u budućnosti. Oni mi beskrajno veruju. Pa nije ni čudo, tolike sam im usluge učinio - a i oni meni - zakikotao se na tren. - Ako ja budem posrednik oni će hteti da se sastanu s vama. Što se tiče ostalog ... - on sleže ramenima pokazujući tako da će sve ostalo zavisiti od Mika. - Zato su oni savršeni za moj plan - reče Mik - potrebni su mi vizionari, ljudi koji brinu o

sutrašnjici kao i o današnjici. Najzad su razumeli jedan drugog, došli su do neke ravnoteže. Ali Mik nijednog trena nije verovao Mačidininom napadu poniznosti. Znao je da je to samo japanski način komuniciranja, ta prokleta konfučijevska stvar zbog koje se čini da su svi A zijati ponizni, ali dok govore “mogu” misle “ne mogu” ili “neću”. Sve je moguće u Aziji ako ste dovoljno glupi da verujete u to. Mik je sumnjao da Mačida nije potrčko Dai-Rokua, kao što je on očigledno želeo da Mik veruje. Mik je verovao samo da je on jedan od ljudi koje on treba da obrlati da bi mu prodao svoju novu moćnu vrstu dekonstrukcionizma. Mačida je podvukao da je Dai-Roku neka vrsta filozofije samurajske čistote. On dela kao labava veza između biznismena i birokrata koji ne samo da veruju u tu skoro mitsku čistotu cilja, već su se u praktičnijim okvirima okupili iz obostranog interesa. Nedavna evolucija u japanskoj politici pokazala je da biznis ne može više da se odvija kao obično - političari više nisu mogli da se čuvaju u zadnjem džepu za jednostavno donošenje povoljnih zakona, za smanjenje poreza ili pomaganje industrije što bi davalo prednost određenoj kompaniji nad rivalima. Tražene su mnogo suptilnije forme cenkanja moćju ako su oni koji su verovali u Dai-Roku želeli da zadrže svoje pozicije i nastave da povećavaju svoje bogatstvo i sizerenstvo. Ti ljudi - sve vladari velikih keiretsu-a vrednih više milijardi dolara ili ministri - bili su slični feudalnim gospodarima Japana XVII veka. Svaki je imao svoj posed iz koji mu je davao moć i status u društvu. Zato su ti domeni bili vrhunci njihove moći. Mik je znao da su uprkos svom uticaju kojim su se hvalili ovi ljudi bili preplašeni. Ipak, držali su se ledeno kao ledeni breg. Do njih su stizale samo manje promene, ako ih je uopšte bilo i to tek posle zemljotresnih borbi. Beskrajni tok političkog i poslovnog trgovanja, ilegalni poslovi i skandali koji su uništavali kompanije, posredničke firme i najzad oborili Liberalnu demokratsku partiju koja je bila dugo na vlasti, potresli su ih. Videli su opasnost po svoje mini-imperije u pažljivom ispitivanju ne samo od strane službenika već i od obično mirne i indiferentne javnosti. Neizbežnost promene bilo je nešto što su ti ljudi odbijali da prihvate. Mik i Mačida su stupili u partnerstvo da bi stekli kapital na strahu tih ljudi, da bi koristilii svoju moć i uticaj onako kako to nisu nikada zamišljali. Sada su hteli da ih eksploatišu onako kao što su tokom čitavih života eksploatisali one ispod svog društvenog statusa. Mačida je delovao kao spreman saradnik u toj šemi jer je jedno njemu od svih onih koji su prišli Dai-Roku nedostajalo novčane podrške da bi se smatrao jednakim. Isto tako, Mik je verovao Mačida je osećao da ga ostali tolerišu samo zbog njegovog položaja. Kao glavni tužilac on je bio u idelanom položaju da ih drži informisane o poslednjim istragama i da ih upozori na lomove, upade i druge operacije - na mreže koje su se sve više širile i u koje su oni ili njihovi pomoćnici mogli jednog dana da se uhvate. Sada, sa šemom na mestu bio je Mikov posao da ubedi Dai-Roku da su promene moguće već iznenađenje! - mogu da se koriste za sticanje više bogatstva i uticaja. Na neki načinje moglo da se kaže da im Mik nije ništa prodavao, koristeći sofisticiranu igru prevare. Ali, s druge strane on bi to odbio. Jer je njegova strast bila jaka - možda čak jača - nego njihova. Mik nije želeo da menja istoriju, da prebaci Ničeovu filozofiju u XXI vek; da trgovina posao i misao budu pod potpunom kontrolom. Bili su njegovo pravo i zadatak. Bili su to njegovo pravo i dužnost kao Übermensch-a, Ničeovgo Nadčoveka; ko bi bolje od njega kontrolisao sudbinu sveta? A to će mu doneti tehnologija novog doba. Stoje sve više japanskih

kompanija koristilo tehnologiju SajberNeta, prenosiće se sve više podataka preko linija koje su proglašene sigurnim. Biće to prava riznica tajni koja će se prosuti u Mikovo krilo; najnovija stvari iz Sonija, Masučitina tehnologija malenih video kamera koje su mogle da se sakriju s unutrašnje strane naočara, koje su kompanije na listi favorita MITI-a, čak i kuda ide jen. Bilo je toliko načina da se zaradi novac, da se pobedi konkurent. Bilo je mnogo toga da se uradi a tako malo vremena da se to uradi. To ambiciozno preuzimanje međunarodne trgovine, za koje je verovao da može da preduzme, pod pretpostavkom da ima dovoljno novca i dovoljno pravih ljudi iza sebe. On je već godinama gradio svoje uporište u podzemlju i mrežu droge širom Jugoistočne Azije, iz svoje nekadašnje baze Plovećeg grada. Sada je bilo vreme da se legitimno završi kraj trgovine. Nameravao je da to obavi ovde u Tokiju gde mu se sve činilo idealnim - vreme - borbenost - temperament ljudi - potčinjenost. I naravno u Tokiju je bio Sato internešenel; Sato sa svojim TransRim SajberNetom. Ako sve bude išlo kako je planirano, on će se za nekoliko nedelja naći unutar Satoa - ako ubedi Denva partnere da krenu sa njim. Oni će naravno krenuti jer je on obavio svoj domaći zadatak, on je znao te ljude i šta ih uzbuđuje. Ono što će im ponuditi oni su smatrali neodoljivim. Oni su se iznad svega bojali promena jer su svoju moć imali zahvaljujući nepromenjenom stanju u Japanu. Mogli su da vide kako se u njihovoj moći javljaju pukotine - politički skandali, podmićivanje posredničkih firmi, džibnovskih gradevinsmkih kompanija - njuškanje medija i javnosti. Plašili su se takvih stvari i reagovali su instinktivno na njih. Mik bi im dao nešto da obuzdaju svoje strahove - stvaranje novog status quo-a koji bi ukrasio njihovu bazu moći. Oni bi bili njegova propusnica za Sato internešenel. A kad se jednom nađe unutra on će brzo proširiti svoju moć, odlučno, na pravi ničeanski način i tako će uništiti čoveka koga je navikao da posmatra kao svoj nemesis, svog dvojnika: Nikolu Lajnira. *** Margerite se probudi sva ukočena i podbulih očiju. Bila je na zadnjem sedištu ”leksusa”. Izađe iz kola i poče da se proteže. Samo stoje prošlo podne. Ništa čudno jer je zaspala tek - kada? - u četiri, pet u jutro? Sela je za volan i odvezla se do prvog stajališta. Uz vrelu kafu i dobar komad kolača ona razmisli o svojoj situaciji. Možda ju je paranoja odvela suviše daleko pa se nije zaustavila u bilo kojem od motela kojih je bilo bezbroj duž Long Ajland ekspresveja. Ali, nije želela da rizikuje. Srknu još jedan gutljaj prepečene kafe i protrlja zadnji deo vrata. Kasno prošle noči bila je na nekoliko milja od svoje palate u Old Vestberiju kad joj pade na um da radi najluđu stvar na svetu. Zar nije logično da ljudi koji su hteli da je ubiju drže pod prismotrom njenu kuću?Svakako. Ona je bila u takvoj panici kad je bežala sa poprišta napada da nije mogla razumno da razmišlja. Bilo je jasno da mora da pobegne i razmisli i toku akcija koje če preduzeti. Mora da nazove Tonija. To je i uradila dok se vozila duž Long Ajland ekspresveja, mimo svog običaja. - Pozovi Tonijevu kancelariju - reče ona telefonu koji se nalazio u središtu kola. Pogleda na brojčanik svog sata i tiho kriknu.Morala je da obriše krv - Rokovu ili vozača Frenkija - da bi videla brojeve. Bilo je 7.30. Toni je do sada završio sa masažom i vratio se na posao da bi obavio najvažnije pozive na Zapadnu obalu. - Alo? Ko je to, molim?

Čudan glas s druge strane . Kad se identifikovala i zatražila Tonija, glas reče: - Samo malo, ne prekidajte. Čula je nejasnu reč, nešto što je zvučalo kao Lu Tenant i ona odmah pomisli na Lu Krokera. Gospode, koliko mi nedostaje, mislila je. On bi znao šta da se radi u ovakvoj situaciji. - Gospođo Dekamilo, jeste li to vi? - drugi glas, dublji, ogrubeo od viskija. Kad je odgovorila on reče. - Ja sam Džek Barnet. Gospođo Dekamilo. Ja sam detektiv, poručnik Njujorške policije. To je to, mislila je. Lu Tenant. - Plašim se da imam neke loše vesti što se tiče vašeg muža. Ledena ruka ščepa Margeritinu utrobu. Ona slete s autoputa na travnatu ivicu, pritisnu kočnice i pogleda kako joj se tresu ruke. - Je li mrtav? - Plašim se da je tako, gospođo Dekamilo. Ubijen je u svojoj kancelariji. Bed Klams. Emocije jurnuše njenim umom kao vetar kanjonom. Toni je bio mrtav. Oseti kao da joj Gospod svojom rukom očistio dušu. Ona uspori disanje, poče duboko da udiše, trudeći se da pročisti misli, tako da bi mogla da postavi prava pitanja. - Gospođo Dekamilo? Jeste li još tu? Koncentriši se, dodavola. - Kad se to dogodilo? - pitala je zalupivši vrata. - Izvinite? - Kad je Toni ubijen? - bila je nestrpljiva zato što je ta informacija bila važna. - Nisam siguran, ali moglo je da bude pre jednog sata. Krv se još nije usirila. - Razumem. Zavlada mala pauza. - Gospođo Dekamilo, gde ste? Svakako ste u šoku, možda bi neko trebalo da bude s vama. Pomoglo bi vam da neko porazgovara s vama. - Plašim se da je to nemoguće, poručniče ... - Barnet, gospođo. Džek Barnet. - Ja sam sada na drumu. Biće mi potrebno vremena da se vratim u grad - ona se osvrte i pogleda kola koja su jurila kraj nje. S druge strane je vladala tišina. - Mislite da je to pametno, gospođo Dekamilo? Hteo sam da kažem, muž vam je ubijen. Ljudi koji su to uradili možda traže vas. Mislio sam da biste želeli zaštitu. On je u pravu, pomislila je. Kola i još više kola prolaze pored mene kao jata riba, zamagljena i nejasna, a u svakim kolima su putnici sa sopstvenim životnim pričama. Kavalkada metala i mesa koja ne brine šta se zbiva s mojim životom. Najpre me izdao partner, prodavši moju kompaniju, onda su mi ubijeni telohranitelji i vozač, a ja sam ubijena skoro u isto vreme kad i Toni. - Gospođo Dekamilo? - glas poručnika Barneta se probi u njene misli. - Ako znate nešto o ubistvu svog muža ili verujete da znate koje počinitelj ili počinioci, bilo bi najbolje da mi to kažete. Štaviše, to bi pomoglo da se spreči dalje prolivanje krvi. - Šta to sada treba da znači? - Advokat kao što je bio vaš muž s različitim poslovnim interesima, svakako da je stvorio mnogo neprijatelja. Gospodo Dekamilo pitam se da li se razumemo? - Idite dođavola. - Shvatam da ste očajni. Ali zar ne shvatate šta ja radim gospodo Dekamilo? Pokušavam da doprem do vas na najbolji mogući način. Da li biste krenuli prema meni?

Margerite se odjednom oseti ranjivom, sedeći u kraju druma sa razbijenim zadnjim staklom. Moram da se izvučem odavde, pomislila je. - Ako želite da znate ko je ubio mog muža razgovarajte sa Čezarom Leonforteom - reče ona i prekide vezu. Tada je paranoja uhvati punom snagom i umesto da uđe u motel, ona se parkirala pored telefonske govornice i ostala tu. Način na koji joj je tlo izvučeno ispod nogu bilo je sve samo ne koincidencija, mislila je. Pojela je do kraja suviše sladak kolač. Sve je bilo isplanirano kao vojni napad. Ko su bili ljudi kojima je Rič prodao kompaniju? Kakav smrdljivko. Šmuk. Bed Klams je svirao na njemu kao na Štajnvej klaviru. Sada ni najmanje nije sumnjala da je Čezare Leonforte vlasnik Voltoa, ili da ga bar kontroliše, a to je bila kompanija kojoj je Rič prodao polovinu Serenisime. Tresla se od besa i straha. Moram da pokušam opet da nazovem Lua i Vesper, reče samoj sebi dok se uključivala u saobraćaj i povećavala brzinu uz škripanje guma. Prošle noći je pokušala da ih nazove bez uspeha. Ali najpre mora da stigne do Frensi. Njena kćer bila je najvažnija osoba u njenom životu, i sada kad je opasnost vrebala sa svih strana, njen prvi poriv je bio da stigne do nje što je pre mogla. Pokušala je da nazove prošle noći, ali javljala se samo sekretarica. Proverila je satnicu i videla da Frensi ima jahanje u toku dana. Margerite se isključi s autoputa i krenu na zapad, na putu prema Trogs Nek Bridžu. Uključila je CD plejer jer joj je bila potrebna muzika da smiri živce, ali ništa se ne dogodi. Upalila je radio. U toku proteklih devet meseci Frensi je živela sa Džuli Longejkr, Margeritinom prijateljicom iz Konektikata. Džuli je obožavala konje i bila je sjajna jahačica. Frensi se odmah oduševila njom. Margerite je htela da drži Frensi podalje od problema u porodici jer su oni izazvali poremećaje kod nje. Tako ju je sakrila kod Džuli. Čak ni Toni nije znao gde je. A Džuli, razvedena naslednica s konjima, lovačkim psima i svim onim što ide uz to, odnosila se prema tajnama kao prema svetim istinama. Margerite je znala da je bila luda lad je mislila da ona i Toni mogu da sakriju svoje probleme od Frensi. Deca imaju načina da budu pametnija nego što roditelji mogu da poveruju. Zbog toga su još ranjivija i otvorenija zlim pritiscima unutar porodice. Toni Dekamilo je bio takva zla sila, ali Margerite je još mogla da razume kako se zaljubila u njega. On je bio zgodan, pametan i što je najbolje imao je pristupa na razne nivoe društva do kojih ona nije mogla da dopre. Moćnici Holivuda su svi poznavali Tonija - mnogi su mu bili klijenti. Margerite, držeći Tonija ispod ruke sve je upoznala. Nikada neće zaboraviti kad je prvi put bila na dodeli Oskara. Kao da ju je uhvatila pijavica uragana, podigla i prebacila u Oz. Naravno da je bila oduševljena. Naravno da je gledala u Tonija kao u neku vrstu Boga. Naravno da se udala za njega. Onda je počeo košmar. Platila je putarinu, prešla most i krenula drumom 95. Toni je želeo mašinu za rađanje dece. Rekao joj je još na medenom mesecu da očekuje od nje jedno dete godišnje. I to sinove! Gospode, kako se razbesneo kad se rodila Frensi! Promenio se onog trena kad se beba rodila. Ignorisao je dete i fizički počeo da kažnjava ženu koja je po njemu bila kriva što mu nije rodila sina, naslednika, nastavak loze Dekamilo. Proletela je pored Pelhamsa, dok je ”leksus” srećno zujao, a vetar jezivo zavijao kroz razbijeno zadnje staklo. Kako se osećala sada kad je Toni mrtav? Da li je mogla da žali za njim? Nije. Istinu govoreći

osećala se lakšom od vazduha, kao da je bol s kojim je navikla da živi sada posle dugo vremena iznenada nestao. Bila je iznenađena kako lako diše, kako joj se svaki uzdah činio slatkim. Vrtelo joj se u glavi od olakšanja. Ali iza toga osećala se uznemirenost mnogih napada na Goldonijevu porodicu i na sebe. Bed Klams je bio iza toga, bila je ubeđena u to. Nije ni čudo što je on toliko dugo čekao da načini prvi pokret. Bilo mu je potrebno vreme da koordiniše sve delove napada, trebalo je da je uljulja u verovanje da on nikada neće pokušati da se dočepa Porodica sa Istočne obale, što je bila Dominikova teritorija. Do sada je svaka faza savršeno funckionisala, sem napada na nju. To što je uspela da pobegne bilo je, znala je to, pravo čudo. Svakako da ima ličnog anđela čuvara koji joj gleda preko ramena. Ali sada, kad je ušla u Konektikat, strah za sebe - i za Frensin - pojačao se. Kome može da veruje? Nije više znala. Pade joj na um da ma koliku moć Bed Klams ima, biće mu potrebna pomoć iz krila njene porodice. Koje izdao nju i Tonija? Možda jedan od kapo Porodice kome je obećano više teritorije i više uticaja pod Leonforteovim režimom. Iznenada ulete u krivinu, zakoči. Na trenutak je sedela naslonjena preko volana, pokušavajući uzalud da smiri disanje. O, Bože, mislila je. O, Bože moj! Pogleda u retrovizor, osmotri prostor iza sebe. Šta ako je prate? S obzirom na nedavne događaje to je bilo lako moguće. Vozila je svoj tamni crveni ”leksus” sa zlatnim ukrasima i posebnom MGDC registarskom tablicom. Bio ju je suviše lako uočiti. Ona potraži po tašni, izvadi revolver 38. Otvori ga, zahvalivši Domu što je insistirao da uzme časove , pa proveri da li je napunjen. Otkri da je ispalila samo jedan metak. Samo jedan? Činilo joj se da je ispraznila ćelo punjenje na svoje potencijalne ubice. Zatvori revolver, prepusti se bolu. Još jednom oseti napad paranoje i upita se da li je Dominik čitav život proveo u ovakvom stanju. Paranoja ili ne, ona je morala da se sabere, pošto ukoliko je bila praćena ona je vodila ubice pravo na Frensin prag. Ona neće načiniti grešku koju je načinio Toni potcenivši Bed Klamsa. On je bio dovoljno mudar da zna da je Frensi njena slaba tačka. Ako je imao neki drugi plan sada kad je ubistvo propalo, on će se svakako odnositi na Frensi. Ako bude mogao da je nađe. Neka je prokleta ako mu pruži tu šansu. Još uvek osmatrajući drum, ona reče: - Pozovi Džuli. Telefon pozva određeni broj. Dok je zvonio molila se da se javi Frensi. Srce joj preskoči udarac kad se javila sekretarica. Posle zvučnog signala ona reče: - Frensi, dušo, ja sam. Nadam se da ti je bilo lepo na sajmu konja. Nazovi me kad stigneš kući. U kolima sam i ne znam dokle ću biti u njima. Čujemo se uskoro, dušo. Prekinula je vezu, nadajući se da se užas nije osećao u njenom glasu. Onda reče. - Nazovi Lua. Ali na Krokerov telefon se niko nije javljao: samo je zvonio i zvonio. Proklestvo, šta sada? Iduće subote uveče trebalo je da bude počasna gošća na venčanju Džoja Infanta i Kejt Delarko. Znala je da bez obzira šta se desilo ona mora tamo da se pojavi ako želi da zadrži Dominikovu teritoriju. Infanteovi sa Sicilije i Delarkovi iz Napulja bili su u stalnom neprijateljstvu. Njihove razmirice destabilizovale su čitavu operaciju na Istočnoj obali zbog čega je gomila policajaca dovedena da se pozabavi leševima kojih je bilo sve više u Ist Njujorku i Ozon parku. Kako da smiri tu situaciju bio je Margeritin prvi test moći upravljanja. Otkrila je da se Džoj i Kejt tajno sastaju, kao Romeo i Julija. Ali Margerite je htela da ova idila ima srećan završetak, a ne

kao kod Šekspira. Ona i Toni su sazvali sastanak s šefovima obe porodice i rekli su da se povedu zaljubljeni. Mržnja se skoro pretvorila u nasilje. Toni je govorio o tome, a Margerite ga je podržala, kako će ova ljubav izlečiti povrede koje postoje između dve porodice. Margerite je rekla da je to zalog trajnog poverenja, a onda je Toni svojom neoborivom logikom advokata dao i praktične okvire. Sada, posle mnogo meseci pregovaranja i diplomatije taj čin je trebalo da se obavi. Na venčanju Džoja i Kejt Infanteovi i Derkovi će najzad zaboraviti na vendetu koja ih je razarala i slabila vezu između porodica sa Istočne obale. Zato je bila tu. Venčanje je bilo kamen temeljac novog režima. Ako se to raspadne, raspašće se i Dominikovo naslede koje joj je bilo povereno. Već je bila oštećena time što je trebalo da radi u svetu Mafije u kome su dominirali muškarci, a bez muža kao maske. Prividno on je bio Dominikov naslednik, ali ona je bila ta koja je znala sve tajne, koja je donosila odluke. Sada, kad Tonija više nije bilo, osećala se nagom. Koji će od šefova Porodica poći za njom, ženom? Nijedan. Zato je njena uloga bila tako dobro čuvana tajna. Samo je Toni to znao. Ona je naslućivala da je on mrzi zato što mu je uzurpirala ono što je po pravilu njemu pripadalo. Dominik je ipak, na svoj briljantni način, video stvari sasvim drugačije. Do danas Margerite nije znala zašto je tražio od nje da preuzme. Morao je da zna kako je težak zadatak koji joj prepušta. A ipak je insistirao na tome. I ona je delimično kao predana sestra, delimično kao oduševljeni početnik, pristala. Ali eto kuda ju je to dovelo. Bila je sama i proterana, izdana, napadnuta, potpuno bez moći. Dom, svakako nije mogao da zamisli ovako strašnu budućnost. Pokrivši lice rukama jecala je a ramena su joj se tresla. Potpuno se predala samosažaljenju. Kad se na kraju isplakala okrenula je glavu, želeći da telefon zazvoni, ali on je ćutao, tih kao zmija. Frensi, gde si? Molim te Bože, čuvaj je. Poskočila je kad je telefon zazvonio. Na trenutak je oklevala, onda uzdahnu. Frensi. Podiže slušalicu. - Alo? - javi se glas. - Halo, dušo. Srce joj se steže. - Ko je to? - Zabrljali su, Margerite. Trebalo je da se pobrinu za tvog telohranitelja i tebe uhvate. Nema trke. Sve je teže naći odgovarajuću pomoć. - Čezare? - U drugo vreme, na drugom mestu mi bismo bili drugari - reče Čezare Leonforte. - Možda čak vrlo bliski. Šteta. Zatvorila je oči. - Šta hoćeš, Čezare? Moju smrt? - Ma ne. Ne samo tvoju smrt, Margerite. Hoću sve. Sve što je Dominik sagradio, sve što je tvoje zakikotao se. - Nije baš da se radi o zavisti, ali imaću sve to Margerite. - Nećeš, ako se ja pitam. - Ali ti se ne pitaš, dušo. Ti si niko i ništa, žena, suknja. Sada kad nema Tonija glava je odsečena. Goldonijevi imaju samo tebe - nasmejao se. - A ja ću te dokrajčiti. Njena ruka jače steže revolver 38. - Isplalila sam metak u srce jednog tvog ubice. Isto ću uraditi i s tobom. - Verujem da hoćeš, dušo. Mada si žena, sjajno gađaš. Ne mogu sebi da dopustim da hodaš unaokolo nekontrolisano kao otkačeni top, pa ću ti narediti da se slediš.

- Nikada nećeš moći ništa da mi naređuješ. - Nikad ne reci nikad, Margerite. Dominik je trebalo to da ti kaže. - Ne pominji ime mog brata. - Ma hajde, Margerite. Obećao sam da nećeš biti povređena. Daću ti odmah uputstva ... - Jebi se! - To ne priliči dami. Pa, dušo prisiljivaš me da koristim nasilje. Da li si se zapitala zašto ti ne radi CD plejer? Zato što smo opremili tvoj ”leksus” telefonskim monitorom. Tvoja kćer je kod Džuli, zar ne? Naša veza u telefonskoj kompaniji dala nam je Džulinu adresu. Hoćeš da je čuješ? Margeritina krv se sledila. Frensi! - Barabo! - Trideset-osam trideset-sedam Foks Holou Lejn u Nju Kananu. Margerite kriknu. - Jesi li dobro, dušo? Kao da sam čuo vrisak? Margerite se presamiti. - Čezare, ako na bilo koji način povrediš Frensi, obećavam ti da ću te naći ma gde da si, bez obzira koliko će mi za to biti potrebno. - Ne sumnjam da ćeš pokušati, zato i nisam nameravao da je povredim. Pod pretpostavkom da se ti predaš. Imaš jedan sat, Margerite - on joj dade adresu u Šipshed Beju, na drumu van Bel Parkveja blizu avenije Koni Ajland. - Ako ne budeš na tom mestu u to vreme, plašim se da neću moći da snosim odgovornost zbog onoga što će se desiti tvojoj kćeri. Jecala je uprkos naporu da zadrži suze što je pokušavala grizući usnu. - O, Čezare ona je samo nevino dete. Nije stigao nikakav odgovor i ona stegnu zube. - Moraćeš da je dovedeš ili ja neću da dođem. - Zaboravi na to. - Potreban mi je dokaz. - Ovo je rat, Margerite. Ja ne ustupam. - Ni ja. - Jebena kučko samo mi pravi probleme i ja ću doneti njen prst na sastanak, shvataš? - Samo to uradi Čezare i ja ti obećavam da ću ti lično iskopati oči i naterati te da ih progutaš. Možda ga je ton njenog glasa preplašio. Možda je razmišljao da digne ruke od svega, možda ju je samo mučio. - U redu, u redu. Samo dođi i ona će biti tamo. Zadovoljna? - Čitava? - Svakako, čitava. Misli su joj se kovitlale. - Potrebno mi je više vremena. - Nije. - Neću uspeti da stignem. Saobraćaj je gust, ima mostova, nemam benzina. Sem toga moram da nađem apoteku. - Apoteku? Zašto? - Šta misliš zašto, idiote? Upravo sam dobila menstruaciju. Potrebno mi je... - Dosta! Ne želim da to slušam. - Za ljubav Božju, Čezare mi govorimo o životu mog deteta. Nastala je kratka pauza, taman da Margerite izgovori na brzinu tihu, kratku molitvu.

- U redu, dušo, dajem ti tri sata. I da znaš Frensi ima samo toliko vremena. *** Tokijska izmaglica pretvorila se u metalnu kišu koja se odbijala od vertikalnih neonskih znakova i kapija Šinto hrama. Bilo ih je mnogo u oblasti hramova Asakusa gde se Nikola našao sa Tanaka Džinom. On je stajao ispred privatne vile, ispod jednog jedinog japanskog kedra posađenog u betonski blok. Tanaka Džin je bio vitak, tamnoputi čovek s lakonskom gracioznošću koja se često sreće kod japanskih filmskih detektiva ili samurajskih heroja. Širio je dah misterije oko sebe, kao da mu je um bio sef prepun tajni. Njegove oči spuštenih kapaka obmanjivale su. Delovao je kao poluuspavan, ali Nikola je bio ubeden da bi on tako izgledao i kad bi vas jurio nekom ulicom ili kad bi vas ispitivao u istražnom zatvoru. - Lajnir-sane - reče Tanaka Džin naklonivši se - čast mi je što smo se sreli. - Meni je čast, uveravam se - reče Nikola uzvraćajući naklon. On skloni svoj Kami. Uvek efikasni Kanda Torin prosledio mu je informaciju o dvanaest ili više članova Denva partnera. Podaci su dolazili u njegov Kami kao struja jedinica i nula, koje je naprava pretvarala u japanski kandi. - Vaša slava ide ispred vas - naročito priča o slučajevima Tecua Akinage i Jošinorija - Nikola je mislio na jednog od najpoznatijih jakuza ojabuna, šefa japanske porodice iz podzemlja i na najuticajnijeg političara koji je u poslednje vreme slomio osam premijera. - Imate sjajnu reputaciju kao reformista. Nikoli je naročito bio važan uspeh Akinaginog slučaja. Tecuo Akinaga je bio ojabun tokijskog moćnog i ubilački raspoloženog Šikei klana. Jakuza, koji su sebe s ponosom smatrali izopćenicima iz japanskog društva, kao po nekoj ironiji više su voleli fatalistička imena za svoje klanove. Akinaga je bio član Kaišovog unutrašnjeg kruga, osvedočeni prijatelj i u učenik Okamija, a ustvari njegov najljući neprijatelj. Svi drugi Okamijevi neprijatelji su nestali, otplovili su u poplavi krvi. Samo je ostao Tecuo Akinaga. - Imam odano i sjajno osoblje - reče Tanaka Džin. Stajao je na kiši bez kišobrana. Jedina zaštita bila mu je podignuta kragna zelenog trenčkota, ali to ga nije štitilo voda mu se slivala niz leda. Dobro od vas što ste došli tako brzo. - Ja sam nestrpljiv kao i vi da otkrijem ko su bili ljudi koji su ukrali tajne SiberNeta. Tanaka Džin izvadi ključ da otvori patinirana bronzana vrata i pri tom skide tri žute trake koje je postavila policija, a na kojima je pisalo sa kanđi: Upozorenje! Mesto zločina! Zabranjen ulaz! On ude i Nikola krenu za njim. Nikola se nađe u čudnoj replici vile iz kolonijalnog perioda Sajgona. Blještava svetlost, obojena neonom sipila je kroz prozore sa žaluzinama. Miris tamjana i anisa ispunjavao je vazduh. Nešto što je visilo nalik na mrežu ogromnog pauka privuče Nikolinu pažnju. Tanaka Džin zatvori vrata iza Nikole. - Da budemo iskreni, Lajnir-sane. Pristao sam da vam pomognem u istrazi zato što je Tanzan Nangi to tražio od mene. On je čovek koga ja veoma poštujem. - Prišao je dugačkom stolu sa strane, upalio dve bronzane lampe. - Slučaj je hteo da sam pretrpan. Ja istražujem ubistvo nemačkog biznismena, Rodnija Kurca, iznenadnu smrt njegove žene, Džaj, Vijetnamke. - On raširi ruke. - Evo ovde je Kure ubijen. Nikola klimnu glavom. - Pošto smo već iskreni, tužioče, dopustite mi da kažem da nikada nisam tražio pomoć od vas,

štaviše, činjenica je, ja najviše volim da radim sam. - To je opasno u Tokiju. Ja vam sasvim službeno savetujem da to ne radite. - A neslužbeno? Tanaka Džin se osmehnu. - Znam nešto o vama, Lajnir-sane. Nangi-san govori o vama kao o svom nasledniku. Za mene je to značajno. - On malo zastade. - Želim da vam ponudim pomoć pošto vam je potrebna. Ali biće... nesreća ako vaša istraga bude značila neprijatnost za mene ili moju službu. - Potpuno vas shvatam, tužioče. I prihvatam savet. - Nikola je mogao da oseti kako ga Tanaka Džin odmerava ispod svojih poluspuštenih kapaka. - Da, verovao sam da će tako biti. Nikola je posmatrao Tanaku Džina kako osvetljava snažnom baterijskom lampom jedan zid za drugim. Zadržao je krug svetlosti na onom delu koji je bio isprskan tačkama sasušene krvi. - Želite li da odem, tužioče? Ne sklanjajući zrak svetlosti sa krvavih tačaka, Tanaka Džin reče: - Verujem da ste poznavali pokojnika, Lajnir-sane. Dakle to ga muči, pomislio je Nikola. Ja znam nešto o vama. - Sreo sam ga možda jednom ili dva puta. Nisam ga poznavao. Tanaka Džin se okrete na petama i očima sa spuštenim kapcima fiksirao je Nikolu. - Niste? Ali on je bio partner u TransRim SajberNet. Prokleti Kanda Torin i njegova velika želja da pokrene SajberNet, mislio je Nikola. Ovaj tužilac zna više o poslovnim ugovorima od mene. - Ako je tako, to je za mene novost - reče Nikola. - Ako ste uradili svoj domaći zadatak, tužioče, vi treba da znate da ja nemam udela u partnerstvu TransRima. Tanaka Džin podiže obrve. - Da li je to moguće? Vaši američki kompjuterski tehničari razvili su tehnologiju SajberNeta. Kako je moguće da vi niste o tome bili obavešteni? Pitajte Torina, mislio je Nikola. A glasno reče: - Nangi-san je to odlučio dok sam ja bio okupiran drugim poslovima. Koliko sam mogao da shvatim poslovna klima je zahtevala da se SajberNet uključi što pre. Pošto sam Sato nije mogao da sakupi dovoljno kapitala tako brzo, Nangi-san je odlučio da se obrati spoljnim partnerima. Mislim da je to bila dobra ideja. Upravo sada keiretsu ne može da podnese veliki dug koji je izazvalo pokretanje TransRima. Tanaka Džin ništa ne reče, već krenu prema zidu. - Pitam se da li je to bilo ovde, kraj bara. U svakom slučaju, neki strašan bodež - ništa slično naš narod nije video ranije -razderao je njegovo meso, ne samo jednom već više puta. On je ubadan i ubadan. - Ubica poremećenog uma. Ne okrećući se Tanaka Džin izvadi nekoliko fotografija iz džepa na grudima i pruži ih Nikoli. Na njima je bio leš Rodnija Kurca. Nikola je to jasno video na svetlosti jedne bronzane lampe. Bili su to krupni planovi njegovog lica, vrata i ramena. - Gde ste našli telo? - Nije bilo ovde u kući. Leš je izbačen blizu Sukidžija - Tanaka Džin je govorio o ogromnoj ribljoj pijaci u Tokiju. - Mislim da se vi razumete u čudna oružja, Lajnir-sane. Možete li da mi kažete koju je vrstu oružja ubica koristio, da li je to bio predmet šiljatog vrha...

- Ne bi to moglo da se zaključi prema ovim fotografijama. Teloje suviše iskidano da bi moglo da se pogodi koje je oružje u pitanju. Ali ako bi vaši ljudi potražili da li je još neko ubistvo počinjenona isti način... - To je već urađeno - reče Tanaka Džin i zabeleži nešto u svoju tanku beležnicu. - Možda se ipak ne radi o ubici poremećenog uma. Nešto je urezano na njegovom čelu. - Vertikalni polumesec - reče Nikola posmatrajući pomnije fotografije. - Tačno. Na jednoj od njih Nikola je video čudnu tamnu fleku u donjem desnom uglu gde su počinjale Kurcove grudi. Šta bi to moglo da bude? Još jedna rana? On podiže pogled i vide da ga Tanaka Džin posmatra. Na tužiočevom licu videla se iskrena radoznalost. - Kažu da čak i u trenutku smrti čovek može da natera sebe da ne pokaže osećanja - Tanaka Džin nakrivi glavu na jednu stranu. - Pitam se da li je to istina. Nikola mu vrati fotografije. - Zašto bi vas to interesovalo? - Ja sada radim sa vama Lajnir-sane. Pre nego što bilo šta uradim moram da budem obavešten o nekim stvarima - Tanaka Džin mahnu rukom. - Mislim da ćete se složiti da sve veze zasnovane na takvom odnosu najbolje uspevaju. - Sve sem veza sa ženama. - Mislite? Ja bih rekao da baš veze sa ženama tako uspevaju. - Vidim da niste romantični, tužioče - reče Nikola i stade pored Tanake Džina. - Kad je ljubav u pitanju najvažnije je da ne znate šta vas čeka u budućnosti. - Ah, vidim da imamo problema. Vi govorite o ljubavi, a ja sam mislio na seks. - Tanaka Džin osvetli polako zid isprskan krvlju. - Vrlo često ljubav i seks ne idu zajedno. Nikola pogleda po sobi. - Džin - sane, pitam se da li biste mi dopustili da pregledam ostatak kuće. - Ako vi to želite, ja nemam ništa protiv. Čitavo mesto je pregledano, uzeti su otisci prstiju i sve je fotografisano. Nikola prođe kroz kuću. Pregledao je sobe ne izgovarajući ni jednu reč. Svojim mislima on je mogao da čuje vrisak, možda je to bio eho bola koji je postojao u ovoj kući neko vreme. On otvori svoje tandian oko ne bi li video nešto neobično. Crni prah za uzimanje otisaka ležao je na sve strane nalik na čađ iz zapušenog dimnjaka. Prošao je kroz trpezariju, Kurcov studio, sve spavaće sobe. Veliko kupatilo od mermera bilo je krajnje luksuzno. Bio je tu tuš, japanska kada od kedrovine i đakuzi od stakla. Tradicija i savremenost ovde su se mešali. On sede na ivicu đakuzi kade. Tamo gde je ona dodirivala zid bio je dodatak za đakuzi opremu. Nešto na tom dodatku privuče mu pogled. Nagnuvši se on pregleda četiri šrafa koji su držali dodatak na mestu. Da li je to bila ogrebotina? Nije. On odvi šraf i vide vlas kose koja je bila pažljivo obavijena oko glave šrafa. Kraj vlasi koji je malo virio ličio je na ogrebotinu. Ni najmanje nije sumnjao da je ta vlas ostavljena tu namerno. Zašto? Da nekome nešto kaže? On skide dodatak, stavi ga u stranu. Unutra je našao skup sef od čelika.To je objašnjavalo zašto je vlas bila tu ostavljena. On dodirnu vrata i vide da je sef nezaključan. Otvori vrata i pogleda unutra. Sef je bio prazan. Da li ga je poharao ubica Rodnija Kurca? To je bilo logično. I ma ko da je to bio on je pazio da ne dirne vlas a istovremeno je bio dovoljno pametan da je primeti. Kad se vratio u dnevnu sobu, zatekao je Tanaka Džina u potpuno istom položaju.

Tanaka Džin reče: - Bilo je stidnih dlačica na stolu u trpezariji i na Kurcovom pisaćem stolu. Zar ne mislite da je to čudno? - Seks i smrt. To je snažna, gotovo nekontrolisana veza medu nekim ljudima. Tanaka Džin se okrete. - Nekim ljudima? - On polako klimnu glavom kao da pogađa skriveno značenje Nikolinih reći. - Zar ne možete da vidite čoveka kako drži Kurca dok namerno zabada i zabada bodež u njega? Čovek je bio strastven ali nije bio besan i nije žurio. Sve je bilo dobro zamišljeno. - Da li je to bilo pre ili posle pošto je posedovao Kurcovu ženu u trpezariji i Kurcovoj kancelariji? Tanaka Džin kao da nije radio ništa drugo nego prebrojavao krvave tačke. Duboko je uzdahnuo. - Sve zavisi, zar ne? - Od čega ? - Od toga da li je ona bila ili nije bila umešana u ubistvo - on pogleda Nikolu. - Oni koji su videli kako je nastradala Džaj Kure kažu da je bila sa muškarcem - Zapadnjakom. Kad ju je crni ”mercedes” udario on je jurnuo za njom i niko ga više nije video. U tom trenutku Nikola je shvatio koliko je dobar kao detektiv ovaj čovek. - Sigurni ste da je bio ”mercedes”? - Potpuno. Našli smo ga rano ujutro u Šibuji. Bio je napušten i spaljen - on ugasi svetlost. Uzgred da kažem da su lekari odredili da je Kure ubijen deset ili dvanaest sati pre nego što je ženu udario ”mercedes”. - Mislite da je ona namerno ubijena? - Retko kada nekoga udare i pregaze u ovom gradu. Ali možda je ovo nešto drugačije - Tanaka Džin sleže ramenima a njegova tanka figura bila je ocrtana kao crtež na svetlosti lampe. - To je u svakom slučaju moja hipoteza. U polumraku dva čoveka su stajala rame uz rame, udišuči mirise seksa i smrti. - Recite mi Lajnir-sane šta vama znači ovaj crtež vertikalnog polumeseca? Nikola je oklevao. Video je taj simbol ranije. Bio je to ngoh-meih-yuht, fraza u kineskom dijalektu koja je značila “polumesec”. Bio je to Džim, Mač sa dve oštrice, početni simbol u kultu mita i magije. Bio je to deo plemenske tetovaže vijetnamskog plemena Nang koji je video na Mezuletu, Do Duku Fuđirou, čoveku koji je pokušao da ubije Mikija Okamija. Mezuleti su bili zastrašujući psiho-čarobnjaci; tako kaže stara legenda, a oni su bili potomci Kiklada i Titana. Pričalo se čak da je njihova magija bila u osnovi Tau-taua. Ali Okami nije bio deo te istrage i Nikola nije želeo da ga uključi u to ni na koji način. On je ubio Do Duka na japanskom tlu i nije želeo da se taj slučaj istražuje. On reče: - Pojma nemam. - Taj čovek koji je uništio Kurceve, mislim da je izuzetno opasan - glava Tanaka Džina se okrete, očima su mu sijale na svetlosti niske lampe. - Hoćete li da mi kažete da li vam je to nešto značilo? On je bio i sjajan ispitivač, pomisli Nikola. - Naravno. Nemam šta da krijem - ali nije mogao da se otrese strašnog osećanja koje ga je udarilo kao smrad klanice onog trena kad je prešao preko praga kuće Kurcevih: još jedan Mezulet je pušten. Bio je vrlo blizu zida pošpricanog krvlju i osetio je kako tone, unutra prema kokorou iako to nije želeo. Nešto tamno i neobjašnjivo kao da ga je zvalo nalik na odjeke iz dubine jezera. - Zanimljivo. Pretpostavljao sam da čovek koji se zakleo da će čuvati Kaišoa mora da čuva tajnu.

- Tanaka Džin sleže ramenima. - Ali možda sam pogrešio. Najzad šta bih ja običan javni službenik mogao da znam o takvim stvarima. Nikola oseti kako ga obuzima neka vrsta uznemirenosti. Pola njegovog uma je reagovalo potišteno saznanjem da Tanaka Džin zna nešto o njegovoj vezi sa Mikijom Okamijem. To bi moglo da bude opasno. Ali jedan njegov deo već je bio odvojen od vremena i prostora. Stavio je dlan ruke na zid. Prsti, jedva malo zgrčeni tako da bi vrhovi mogli da načine kontakt, reagovali su kao fiber-optička vlakna šaljući podatke. Svet je zujao kraj njega, nestajući u Akšari kao da se odvajao od kopna. Vreme se rastapalo kao mentol bonbona u njegovim ustima i on se vratio u ovu sobu onakvu kakva je bila dan ranije. Tanaka Džin je bio u pravu bar delimično u svojim hipotezama. - On je bio ovde - šapnu Nikola. Tanaka Džin se okrete kao da ga je nešto povuklo. - Ko? Koje bio ovde sa Džaj Kure? Njen muž? - U prvi mah, da. Onda, kasnije ... Tanaka Džin ostade bez daha. Čuo je za ezoterične moći Nikole Lajnira, ali nije hteo da poveruje u te priče. Ali sada, zagledan u Nikolino napeto lice znao je da on nije iluzionista, da ovo nije samo prazan šou. Ma šta da se zbivalo bilo je stvarno i on pomisli, postoji prava nada za mene. - Da, šta se dogodilo? - Kure je ovde ubijen. - U ovoj kući? - Baš ovde - Nikola je pomicao ruku po zidu. Lice kao da mu se još više zgrčilo, deformisalo, kao da je bilo osvetljeno od dole. - Neko drugi. Neko... - odjednom on zadrhta. Bio je sasvim beo. - Lajnir-san, da li vam je dobro? Šta to vidite? - Ja... - Ko je bio sa Džaj Kure? - Ista osoba koja je ubila njenog muža. Tanaka Džin uzdahnu. - Videli ste ga? Opet se to dogodilo, ono poznato pucketanje u njegovom umu koje ga je povezalo sa Mikom Leonforteom i sa - čim? - osećanjem ili senzacijom kao da se duh insekta pomicao u njemu dok su mali pipci dodirivali njegovo meso. Možda bi se to najbolje opisalo kao tamno predosećanje. Ali on ništa od toga nije mogao da kaže Tanaka Džinu. - Video sam ...nešto. - Šta je to bilo? Senka? On se još nije povratio - mislio je Tanaka Džin. Šta se to dogodilo s njim? - Lajnir-sane morate sve dami kažete. Nikola se zagleda u tužioca, ali oči su mu bile čudne, kao da je video nešto u Tanakinom telu. Kola su napolju šištala i grmeli su kamioni koji su donosili robu, a onda bi promenili brzinu i odlazili u nepoznatom pravcu. - Možete da mi verujete, Lajnir-sane. Zaklinjem vam se. Nikola klimnu glavom, bio je to više grč. - Recite mi šta je vaš Tau-tau otrkio. Vi i ja ćemo se razumeti jer mislim da možemo da pomognemo jedno drugom. Nikola je gledao kroz prozore sa spuštenim žaluzinama. Svetlosti su plesale po reci. - Kako mogu da vam pomognem?

Tanaka Džin podiže ruku. - Da sednemo na trenutak? Seli su na sofu od ratana dok je svetlost sa Golden Tarda s druge strane Sumide prolazila kroz žaluzine. Nikola odjednom skoči. - Ovo je mesto puno nasilja, prepuno pretnje i besa. - Čuo sam to. Pričalo se da je gospodin Kure tukao svoju ženu. - Da li je nekada podnela prijavu? - Nije. Ali nažalost to je uvek tako u takvim slučajevima. Nikola, čija se silueta ocrtavala na svetlosti, delovao je usamljeno i pomalo izgubljeno. Tanaka Džin je mogao da razume kako se osečao. Prošlo je samo mesec dana od Ušibine smrti. Prijateljstvo kao stoje njihovo nije trebalo tako okrutno da bude raskinuto. On je još pokušavao da se povrati. - Želim da vam verujem - reče Nikola. - Sada je trenutak da moram da verujem nekome. - Što se tiče Kurca. Postoji nešto u vezi sa telom što vam nisam rekao - Tanaka Džin je uporno gledao Nikolu. - Neki njegovi organi su nedostajali - srce, pankreas, jetra. To je dakle objašnjavalo tamnu mrlju u uglu fotografije, pomisli Nikola. To je bio deo rupe kroz koju su organi izvučeni. - Organi su izvađeni s hirurškom preciznošću, rekli su mi patolozi. Vertikalni polumesec, nestali organi, da li vam to nešto znači? Značilo je. Srce Dominika Goldonija je bilo iščupano kad ga je ubio Mezulet, ali Nikola nije hteo to da kaže Tanaka Džinu. - Ne, ali sam spreman da obavim neka istraživanja. - To će bez sumnje biti od pomoći. Nikola se pitao koliko ironije ima u svemu tome. On je opet imao utisak da tužilac zna više nego što je bio spreman da se vidi. Ali nije imao vremena za razmišljanje o tome jer se spremao da radi nešto značajno. Fizički šokiran znao je da mora da reši taj problem da bi pročistio glavu, da pokuša da zaboravi ono što je video dok je bio u kontaktu sa zidom smrti. Bilo je to kao nova rana koja je pulsirala usred njegovog uma. Mi ćemo se razumeti, vi i ja, jer mislim da možemo da pomognemo jedan drugom. To je rekao Tanaka Džin i Nikola je sada mogao da vidi u čemu je stvar; ovo nije bilo obično ubistvo i instinkti javnog tužioca su to govorili. Očigledno da je znao nešto o Tau-tau, znao je da je ostalo nešto od energije i da su vreme i mesto mogli da omoguće Nikoli da “vidi” šta se dogodilo ovde. Zato je i tražio od Nikole da se nađu baš tu u kući Kurcovih umesto u njegovoj kancelariji, što bi bila standardna akcija. Svakako mu je očajnički potrebna moja pomoć, mislio je Nikola. Dva čoveka su ćutali neko vreme. Nikola jer je radio na proceni nove situacije, tužiulac jer je želeo da da Nikoli vremena da povrati svoju unutrašnju ravnotežu. Tanaka Džin se najzad pomače: - Kad sam uhapsio ojabuna Tecua Akinagu, uradio sam to javno. On je izgubio obraz. Možda je to bila taktička greška s moje strane. Akinaga-san je dovoljno snažan neprijatelj i ne treba ga ljutiti. Ali ja sam lično bio veoma ljut jer je on na neki način prouzrokovao smrt jednog časnog čoveka i dobrog prijatelja. Tanaka Džin odvrati pogled prema zidu sa sazvežđima sitnih kapljica krvi. - U svakom slučaju, upozorio me, “Postoje mehanizmi u vašem odeljenju koji će dovesti do vašeg uništenja”. To su tačno bile njegove reći. Nisam ih zaboravio kao ni njegov pogled.

- Prazna pretnja čoveka koji pokušava da vrati obraz. Tanaka Džin nakrivi glavu. - I ja sam to mislio, Lajnir-sane. Samo što mi je Akira Čosa, drugi ojabun jakuze rekao to isto. ”Ako vas zanima korupcija, pogledajte u svom odeljenju”, rekao je. Kao što ste rekli ja sam stekao malu reputaciju kao reformator. Razumljivo to me udaljilo od više ljudi nego što biste mogli da zamislite. Isto tako stekao sam i neke moćne neprijatelje na visokim položajima - Tanaka Džin pročisti grlo. - Neko ometa moj slučaj protiv Akinage i ja ne mogu da kažem ko je to. - Mislite da ja mogu? Sada je bar bilo jedno jasno a to je zašto je Džin preko volje pristao na Nangijev zahtev, zašto je dopustio Nikoli da dođe na poprište ubistva, zastoje namerno ostavio provokativne tragove. - Znam to, Lajnir-sane - oči Tanake Džina su sijale. - To je Tau-tau. Kao što ste mogli da vidite ovde je bilo nasilja, u braku je bilo zlostavljanja. - Možda je to bilo nešto između Rodnija i Džaj Kure, ali koliko ja vidim, koliko ja osećam, sve je to mnogo snažnije. To dolazi od nekog drugog. - Od ubice, Lajnir-sane! - Da, možda. Tanaka Džin, čudno sjajnih očiju nagnu se unapred. - Vidite ga, zar ne? Recite mi koje. - Ne znam. Jedva mogu da verujem ono što...- Nikola poče iz početka, ali glas mu je sada bio samo grub šapat dok je psihička rana koja je bila otvorena na zidu smrti zadobijala snagu. - Džin-san ja sam se poslužio sa Tau-tau, svojim umom da bih video ko je ubio Rodnija Kurca i možda i Džaj Kure... i to je bilo kao da sam se zagledao u tamno ogledalo - on pritisnu prste na slepoočnice. - Video sam sebe.

Eksperiment strave

Čovek koji vidi dve ili tri generacije je kao neko ko sedi u loži čarobnjaka& na vašaru i vidi iste trikove dva ili tri puta. A oni su smišljeni da se vide samo jednom. Šopenhauer

Ozon park, Njujork

Proleće 1961. Otkako ga sećanje služi Mik Leonforte je oduvek imao isti san. Bio je mladić - ne dečak kad je prvi put sanjao taj san - i nije ličio na zgodnog, tamnoputog Mediteranca kojeg je svakog jutra video u ogledalu.. Bio je plavokos, plavih očiju, lepo odeven u belo - uvek u belo - i bio je daleko od porodičnog stana na raskršću Sto prve avenije i Osamdeset sedme ulice u reonu Ozon parka u Kvinsu. Nije mogao tačno da odredi gde je bio. Možda je to bila Florida ili Evropa ili neka druga zemlja, ali bilo je palmi i svežeg povetarca i sunce je sijalo iznad zelenog okeana po kome su plovile luksuzne jahte. Ali možda to ipak nije bila Florida jer su svi govorili stranim jezikom, nije to bio ni italijanski ni engleski. Čak je i on govorio tim jezikom. Kad bolje razmisli to ipak nije mogla da bude Florida na kojoj je jednom bio sa ocem i bratom Čezarom. U svakom slučaju bilo je to neko egzotično mesto i on je bio sa nekim nebeske lepote, devojkom visokom i vitkom, dugih nogu da nije mogao oko da odvoji, plavom kosom koja je bila podignuta u vis i zelenim očima tako hladnim i dubokim kao okean. Sedela je kraj njega na kožnim njegovog ”štuc berkarta” sedištima, a njena smeđa kolena videla su se ispod svilene suknje koju je zadigla kad se penjala u kola. Osmehivala mu se dok je nekoliko pramenova kose vijorilo pored njenog uveta. Pogled na ta kolena i nekoliko inči butina bilo mu je dovoljno da dobije lupanje srca. - Majki - rekla je u vetar - Majki. Uvek ga je zvala Majki, nikada Mik i on ju je voleo zbog toga. Ali on je obožavao sve što je bilo u vezi sa njom, toliko da je to osećanje bilo kao bol u srcu, kao da je bila deo njega, u njemu, kao da je znala sve njegove misli, sve njegove tajne. Svu tamu. A još ga je i volela. Osećao se lakšim od vazduha kao da je mogao da dohvati bele oblake naslikane na nebu kao u stripovima. U snu on ju je vozio u svom ”štuc berkartu” duž druma koji je vijugao između tamno zelenih čempresa koji su se dizali kao igle sa bele stene koja se spuštala do ivice vode. Povremeno bi prošli pored kuće, sjajne sa krovom boje paradajza, sa zidovima belim kao mleko. Osećanje slobode bilo je kao droga u njegovim venama. Pulsiralo je kao tropski mesec iznad vode, drhteći niz kičmu. On posegnu prema njoj da je dotakne i ona zgrabi njegovu šaku, obuhvati njegove prste svojim zrelim, crvenim usnama. Onda su bili na plesnom podijumu u nekom noćnom klubu na otvorenom koji je visio visoko iznad okeana na stepenastim terasama. Ograda je bila od ruža opojnog mirisa. Muzičari odeveni u smokinge svirali su “Mesečina postaješ ti”. Devojka mu je bila u naručju, topla i podatna, kao da je načinjena od meda. Njen pogled nije napuštao njegove oči i on je u njima mogao da vidi kineske lampione koji su bili obešeni dijagonalno preko plesnog podijuma, bile su to mali oreoli pored kojih su oni prolazili dok su igrali. Ono što je posebno voleo bilo je to što su muzičari svirali samo za njih. Nije bilo nikog drugog u

noćnom klubu i niko drugi neće doći. Bilo je to njegovo mesto i on noćas nije želeo da mu bilo ko smeta. Kao da mu čitaju misli muzičari su počeli da sviraju “Mesečevu serenadu” i on privuče devojku bliže tako da je mogao da oseti njeno čvrsto telo od grudi do kolena. Oseti kao udarac električne struje kad je njena butina kliznula između njegovih. Osećao je uzbuđenje, ne samo u penisu, već u čitavom telu - u umu, čak jer je ona bila sve o čemu je ikada mogao da sanja, čak su i muzičari i kineski lampioni nestali u daljini, ostavljajučći ga ovde s njom, ujedinjene. Mogao je da se seti s neverovatnom jasnoćom kad je prvi put sanjao taj san. Kad se probudio ostao je zagledan u plafon, posmatrajući igru svetlosti koju su bacali kineski lampioni, dok su zvuci “Mesečeve serenade” odekivali u njegovim ušima, a među butinama je još osećao dodirivanje njene butine koja ga je uzbuđivala gurajući ga u prepone. Oštro kucanje na vratima rasprši ostatke sna. On okrete glavu i vide na vratima svoje spavaće sobe svoju sestru Džeki. Gurnula je glavu u sobu. - Vreme za ustajanje, Majki. Taj trenutak je bio za njega zamrznut u vremenu jer je on tada s ogromnim erotskim nabojem u sebi i s užasnim strahom kajanja shvatio da je ona bila devojka iz njegovih snova. *** Deda Majkla Leonfortea, po kome je njegov stariji brat Čezare dobio ime, emigrirao je u Novi svet 1910. godine. Živeo je u delu Ist Njujorka koji se zvao Stari mlin. Bio je to sicilijanski geto u dnu Krešent strita u Jamajka beju koju je mlada generacija zvala Rupom, s obzirom da su tu ulice bile dvadeset ili trideset stopa niže od bilo koje ulice u Bruklinu, ili bilo gde drugde u pet njujorških opština. Na prekretnici veka gradski oci su odlučili da sve ulice moraju biti iznad nivoa reke. Sve osim onih iz Rupe. Niko nije znao tačno zašto. Možda zato što je tamo već bilo divnih kuća, ili više verovatno, zato što je to bio geto i nikoga nije bilo briga. U nekom ranijem dobu, Mikov deda je uzgajao koze. Prodavao je njihovo mleko i meso svojim drugarima izbeglicama. Ubrzo je počeo da se bavi zaštitom, što je bilo mnogo unosnije. A onda je emigrirao i po drugi put - iz Rupe u prostran trosobni stan u zgradi od smeđih cigala na ćošku 101 Avenije i 87. Ulice u Ozon parku. Tačnije u delu Kvinsa gde su živeli Sicilijanci i Napolitanci koji se nisu slagali. Čak i u ono vreme nije bilo lako preseliti se iz Istočnog Njujorka u Ozon park. Oba dela grada su naseljavali huligani, pametnjakovići, siledžije, i luđaci koji su se tek spremali da postanu kriminalci. Istočnim Njujorkom je uvek dominirala strašna Falton-Rokevej banda. Njihova je bila livada oivičena Rokevej avenijom i ulicom Falton, severno od Atlantik avenije. U Ozon parku, moć su imali Sveci, novija banda ali isto tako divlja grupa mladića i bubuljičavih pubertetlija rođenih pedesetih godina. Ne dopustivši da ih nadjačaju njihovi stariji neprijatelji Sveci su se čak hvalili grupom od šest ubica - strelaca koji su učestvovali u svim obračunima na livadi. Ti osvedočeni luđaci prolazili su bulevarom Kros Bej u skupom Fordu, karavanu, niskom kamionu i bili su sve vreme naoružani lancima skinutim sa automobilskih guma, revolverima i raznoraznim noževima groznog izgleda. Mik je odrastao u tako napetoj atmosferi. Svaki put kad biste izašli na ulicu mislili biste samo na to kako da se branite. Koliko god je spoljni život bio pun sukoba, ništa bolje nije bilo ni u njegovoj porodici. Kao mladi od braće - a bio je mlađi i od sestre, ali u šemi porodice ona nije bila važna njega je stalno proganjala pomisao na oca Džona. Tih dana niko nije govorio o Džoniju Leonforteu niti o Džonijevom starijem bratu Alfonsu, niti o Džonijevom ocu, dedi Čezaru, po kome je stariji

Mikov brat dobio ime. Šta se dogodilo Džoniju Leonforteu? Niko nije hteo da govori o tome. Čak i da je bio mrtav njegovoj deci to ne bi bilo rečeno; a ako je bio živ nikada nije stupao u vezu s njima. Bilo je govorkanja u komšiluku o poniženju i nemilosti toliko ogromnim da je to slomilo duh dede Čezara. Neki su govorili da Leonforteovi nikada neće biti više isti. Ali ako je bilo ko znao tačnu prirodu tajne, nije hteo da kaže. Mik nije znao šta da veruje, ali Čezare, uvek tvrdoglav, bio je stalno na oprezu, spreman da prokrvari da bi odbranio čast svog odsutnog oca. Činjenica da mu se Mik nije priključivao, ustvari da je čutao, služila je samo da njega više potpali. Deda Čezare je bio mršav i veoma visok i bio je toliko mudar da nije smetalo što nema uobičajenu sicilijansku crtu fizičke dominacije. Svako bi ga se odmah plašio. Što se tiče Alfonsa on je bio velik kao medved i isto tako grub. Uleteo je u mnoge tuče iz čistog zadovoljstva samo da bi mučio drugo ljudsko biće. Mikov stariji brat Čezare žudeo je za tom sposobnošću, ali uspeo je samo da dobije često raskrvavljen nos i što je još gore, stric Alfons mu je stalno priskakao u pomoć. To stalno ponižavanje on je preneo na Mika, kome kao da je nedostajalo veštine i perfidnosti kojih je Čezare imao u obilju. Čezare, nazvan po svom voljenom dedi, bio je miljenik i to je bilo dobro poznato u kući, a možda i van nje. Stric Alfons je imao kaiš koji je visio s unutrašnje strane vrata od kupatila koji je često i nemilosrdno koristio, sećajući se možda batina koje je dobijao od svog oca. U takvoj situaciji Mik je imao dva izbora: mogao je da se povinuje tradicionalnom odgoju koji mu je obezbeđivala porodica i da nastavi uspomenu na oca kao što je radio Čezare ili je mogao da se pobuni i mrzi oca što je napustio porodicu. Šta je to bilo u Miku da je odabrao ovo drugo, nije moglo da se kaže. Ali bila je činjenica da je do četrnaeste godine on već bio prežalio oca koga nije mogao ni da se seti i bio je vezan za dedu. Stari Čezare u svom crnom odelu sa šeširom na glavi, ličio je na sicilijansku vranu na ogradi. Njegove crne oči oivičene borama, virle su iz polusenke oboda sa neverovatnom jasnoćom. Imao je one ogromne četvrtaste šake koje su privlačile pažnju. Sedeo bi za kuhinjskim stolom, sa valpoličelom sipanom u čašu za vodu ispred sebe, pušeći cigarete koje je držao između srednjeg prsta i prstenjaka na desnoj ruci. Požutela od nikotina ta desna ruka ličila je na medveđu šapu kad bi ščepala Mika, što je bilo često. Deda Čezare je bio zanimljiv kad je govorio o njemu dragim temama. Mogao je da dođe do važne tačke u svom pripovedanju, gurnuo bi cigaretu u usta i ščepao Mikovo rame s takvom snagom da bi ovaj zadrhtao. - Ti si dobar momak - rekao bi. - Dovoljno si pametan, ali na drugi način. Taj posao - biznis nije za tebe - shvataš? Mik bi shvatao šta stari misli, ali sve što bi mu deda pružao bilo je da on jeste drugačiji ali da ga ipak vole. To je za sada bilo dovoljno, mada uskoro neće biti tako. Mikov brat Čezare bio je velika misterija. Kad bi se zagledao u Čezarove oči Mik bi mogao da vidi svetlost koja nije bila daleko od one koju je video na crvenim zvezdama koje je posmatrao teleskopom koji mu je deda kupio te godine za Božić. Svake noći zabacio bi teleskop na rame i popeo bi se na krov, postavivši ga na crni asfalt da bi virio kroz njega u svetlosti grada ispod tamnog noćnog neba. Ono što je video fasciniralo ga je jer ako je zamišljao da je daleko, veoma daleko mogao je da gleda Zemlju i vidi kontinente drugačije od njegovog. Isto tako bio je daleko što dalje od strica Alfonsa koji je u svakom slučaju bio daleko jer je preseljavao svoju porodicu u svoju novu kuću u San Francisku. Vrlo često gore na krovu dok bi sklapao svoj teleskop za noć čuo bi kako se zatvaraju teška vrata

nekog automobila i pogledavši preko parapeta video bi deda Čezara kako ide preko dvorišta, dolazeći kući posle nekog noćnog sastanka u kancelariji ili možda kod Fontenblo florista na Falton i Pajn ulicama, gde se održavalo dosta sastanaka. Posmatrajući starog sa njegovim šeširom kako živahno hoda uprkos godinama Mik je imao utisak kontinuiteta što nikada nije primio od oca koji je bio odsutan. Mik je najviše voleo da ode da poseti dedu na poslu. Njegova kancelarija je bila iznad Mastimo pogrebne kuće na Konduit aveniji. Toni Mastimo je bio pogrebnik sa četiri kćeri. Nije imao sina koji bi nastavio posao. Bio je star i umoran kad je sve prodao deda Čezaru, ali možda i nije bio toliko star i umoran koliko se predstavljao. Čezare mu je načinio ponudu, a on je bio dovoljno mudar da je prihvati. Sada je živeo sa svojom novom ženom u malomn, ali urednom nizu kuća u Bej Ridžu i igrao je boče kad je ne bi vodio na putovanja po Evropi. Bio je to dobar posao za oboje. Samo šest meseci posle preuzimanja posla deda Čezare je na čaroban način pretvorio pogrebni zavod u nepresušni izvor prihoda. Za manje od godinu dana on je otvorio dva druga Mastimo pogrebna zavoda u Kvinsu, koji su takođe bili uspešni. Takvi su bili njegova harizma i reputacija. Uspon dede Čezara u Ozon parku bio je meteorski, ali je imao svojih grubih tačaka. Ljubomora se sasvim prirodno javila i kod onih koji su bili njegovi rivali i kod ostataka porodica onih koji su bili zamenjeni. Tih poslednjih više nije bilo u blizini. Većina je jednostavno nestala, mada je tačno da je nekoliko najglasnijih i otvorenih protivnika nađeno na zadnjim sedištima nepoznatih automobila na dubrištu na kraju avenija Pensilvanija i Faunten. Svaki od njih imao je ranu na temenu od jednog jedinog metka, stoje bilo sasvim dovoljno da ućutka ostatak dedinih neprijatelja. Deda je voleo da popije svoj espreso sa tri kocke šećera uz veliku čašu aniseta. Toga i mnogih drugih sitnica Mik se dobro sećao. On bi obično učinio nešto starom čoveku kad bi ga posetio posle škole u Mastimo pogrebnom zavodu. Mik je dolazio najčešće autobusom, ali kad je vreme bilo lepo dovezao bi se biciklom. Prirodno, njegov brat Čezare frktao je na takvu uslužnost, pošto je on već bio na ulici sa revolverom iz koga je znao da puca. Ali Mik je ignorisao svog brata. Za razliku od starijeg brata koji je želeo da se osamostali, svakodnevni sukobi sa opasnim momcima ili iz Ozon parka ili iz Ist Njujorka nisu zanimali Mika. Kad je bio uz dedu, dok je ovaj radio, mogao je tiho da posmatra šta se dogada: gledao je kako kapoi dolaze da obave posao i kleče pred starim, gledao je prijatelje koji su se sakupljali da bi za okruglim hrastovim stolom pušili rukom savijene cigarde i pili vino, espreso i beskrajno razgovarali. Od dede je naučio razne oblike komandi, neophodnost humora i tamu života. Polako je odvojio nešto što ga je fasciniralo: njegov deda je okupljao pristalice, a prema broju koji su sedeli sa njim, najčešće su to bili neprijatelji, vrlo retko prijatelji, a najmanje ljudi u koje bi mogao da ima poverenja. - Prijateljstvo je čudna životinja kojom ne možeš da vladaš - rekao mu je jednom deda dok je mešao šećer u svom espresu. - To je kao pas lutalica koga uzimaš sa ulice, neguješ ga i hraniš, a on te onda ujede. Moraš da se odnosiš prema prijateljstvu sa istom dozom prihvatanja i skepticizma. Bili su sami u dedinoj kancelariji, koja kad nije mirisala na espreso, aniset i strah, mirisala je jako na bolesno sladak preparat za balsamovanje. Napolju je sipila kiša, saobraćaj je šištao duž avenije Konduit kao zmije trgnute iz sna. Deda povuče dug dim iz svoje cigarete i ščepa Mikovo rame snažnim zahvatom. Ispuštajući dim mekim uzdahom, on zatvori jedno oko. - Ja više volim društvo svojih neprijatelja i reći ću ti zašto. Ja znam ko su oni i šta žele od mene.

- Okrenuo je Mika prema sebi da bi mogao da fiksira tinejdžera svojim crnim očima. - Sem toga što više vremena provedeš sa svojim neprijateljima, bolje ih upoznaš. - Tada se osmehnuo i Miku se učini da su se njegovi hoprizonti odednom proširili. - Ali ti, ti pametni mangupe, to već svakako znaš, zar ne? Deda tada učini nešto čudno. - Evo, sedi pored mene - reče. Privukao je šoljicu i sipao espreso. Ubacio je tri kocke šećera, promešao ga kašičicom, a onda je gurnuo šoljicu prema Miku. - Pij. Vreme je da uživaš malo u onome što mi donosiš. Bio je to prvi i jedini put da je deda Čezare pokazao da zna zašto ga Mik tako često posećuje na poslu. *** Mikov stariji brat, Čezare, možda nije poštovao Mrka, ali nije oklevao da ga iskoristi kad bi se ukazala prilika. Mik tada nije bio toliko slobodouman da bi mogao da odbije brata, ali je nekako uvek završavao žaleći što je pristao da se umeša. Naprimer, onaj incident sa tirkiznim ”ferlejnom”. Jednog dana Čezare reče Miku: - Hej, mali, treba nešto da mi uradiš. Lako je, ne brini. Čak i civil kao što si ti može to da obavi, nema muke - stavio je dva kompleta ključeva Miku u ruke. Jedno su bili ključevi od kola. - Želim da odeš na Menhetn. Tamo je parkiran onaj pederski plavi ”ford ferlejn” na Desetoj aveniji. Blizu Pedesete ulice, jasno? Treba samo da ga uzmeš i dovezeš na ovu adresu iza ugla, nedaleko od pošte na aveniji Jamajka, u redu? - On reče Miku adresu. - Ovaj drugi ključ će otvoriti stan na četvrtom spratu. Sasvim lako. - Dao je Miku dvadeset dolara. - Dobićeš još dvadeset kad daš oba kompleta ključeva čoveku koji će biti tamo, u redu? - Mik klimnu glavom. - U redu. Imaš li onu vozačku dozvolu na kojoj piše da imaš 18 godina? - Mik opet klimnu glavom. - Šta onda dođavola čekaš? Gubi se. Mik to i učini. Smetalo mu je što mu se tako obraća. Imao je otpor prema svemu što je brat tražio od njega. Ali porodica je bila porodica. ’Terlejn” - ustvari divne tirkizne boje - bio je parkiran baš tamo gde je Čezare rekao. Na parking satu još nije bilo isteklo vreme, a rezervoar je bio pun benzina. Bio je to stvarno moćan auto. Mik je proveo pola sata diveći se svakoj liniji, svakom sjajnom inču hroma. Najzad upali motor i uključi se u saobraćaj. Sve je bilo u redu dok neki šmuk nije projurio kroz crveno svetio na raskrsšću Trideset četvrte ulice i presekao mu put. Mogao je da smrska prednji deo "ferlejna”, ali uspeo je da prođe bez ogrebotine. Ali to ga je dotuklo. Čovek iz drugih kola, odeven u smeđe odelo, zavitlao je pesnicom prema Miku. Nije to bilo najpametnije jer Mik postade još očajniji. Sav skriveni bes na oca i brata izleteo je iz njega kao vulkan koji izbaci vrh eksplozijom. On jurnu na čoveka, izvuče ga kroz prozor i poče da udara njegovom glavom o hrom belog ”ševroleta” dok nije potekla krv. Možda ga je pojava krvi osvestila, pa pusti čoveka da klizne uz svoja kola, a on požuri prema ”ferlejnu”, ljuljajući se na nogama. Upali motor i odjuri odatle. Stigao je do Jamajka avenije bez drugog incidenta. Prošao je pored sive fasade pošte na aveniji Jamajka. Parkirao se preko puta stana, zaključao kola i popeo se kamenim stepeništem do ulaznog hola u polutami koji je mirisao na beli luk i ružmarin. Preskakao je po dva stepenika, misleći o tome šta će da uradi sa četrdeset dolara. Zakucao je na određena vrata. Kad mu niko ne otvori, on izvadi ključeve i uđe. Našao se u skromno nameštenom jednosobnom stanu koji je smrdeo na gimnastičku dvoranu. Stari frižider ”nordž” mrmljao je na kuhinjskom podu

pokrivenom linoleumom. U malenom kupatilu voda je kapala iz česme u lavabo koji je bio iste boje kao ”ferlejn”. Nikoga nije bilo. U dnevnoj sobi on obiđe oko kauča od smeđeg tvida, baci pogled na "ferlejn” parkiran ispod holandskog bresta, punog prašine. On stavi ključeve na kuhinjski sto, koji je bio pokriven izbledelom mušemom. Otvorivši frižider, on uze kockice leda i stavi ih na članke desne ruke, koji su ga boleli i koji su bili ogrebani zbog sukoba na 34. ulici. Hteo je da ode, ali hteo je i svojih 20 dolara. U dnevnoj sobi poče da zvoni telefon. Posle malo oklevanja, on ode i podiže tešku crnu slušalicu. - Mik, je si li ti? - Reče poznati glas u njegovo uvo. - Čezare? - Šta se zezaš? Rekao sam ti tačno šta treba da uradiš. A šta si ti uradio? - Uradio? - Reče Mik zaprepašćen. - Šta sam uradio. - Otkuda ja znam? Ali pozvao me je naš čovek iz policije. Policajci jure čoveka koji vozi "ferlejn”. Izgleda je neki prodavač osiguranja nazvao policiju čim se našao na Odeljenju za hitne slučajeve u Ruzvelt bolnici. On je dao policajcima regisraski broj ”forda”. - Isuse. - Ti ćeš da mi kažeš - reče Čezare. - Pogledaj na ulici mali i reci mi šta vidiš. Mik iskrivi vrat. - Dodavola, vidim policijska kola. - Da, to vidiš mali kretenu. A znaš li šta je u prtljažniku ”ferlejna”? Deset funti trave i isto toliko heroina. Sjajno, mislio je Mik. Onaj moj jebeni brat. Sada sam u istoj gomili govana u kojoj je i on. - Šta ćeš sa tim sranjem? - Šta misliš šta ću? Živeću dok ćeš se ti voziti autobusom i glumiti dobrog unuka. - Deda kaže da za droge nema mesta u našem poslu - reče Mik nekako kao da presuđuje. - Vidi velikog mudonju - reče Čezare dok mu je glas bio pun podsmeha. - Šta ti dođavola znaš o poslu, mali? Odjebi. Stvaranje novca prepusti meni. Vremena se menjaju, ali deda je još jednom nogom u Rupi. Uz svo poštovanje staroj ptici vreme ga je pregazilo. Daje Čezare bio sa njim u istoj sobi, umesto što su razgovarali telefonom, Mik je bio sasvim siguran da bi mu zavrnuo vrat ili bi bar to pokušao zbog te primedbe. Ali samo je mogao da promrmlja: - Odebi. - Hej, pazi šta govoriš, mali - zakikota se Čezare - pa, sada kad znaš šta je šta, evo šta ćeš da uradiš. Izvadićeš ona govna iz prtljažnika, a da to policija ne sazna. - Ali, Čezare ... - Samo to uradi, mali - lanu Čezare - kunem se da ću doći tamo lično i prebiti te na mrtvo. Mik tresnu slušalicu i ustade s rukama nabijenim u zadnje džepove pantalona. Buljio je kroz prozor. Jebeni policajci. Sedeće tu čitavu noć ne bi li se on pojavio. Šta da uradi? Padao je sumrak. U šest sati još se pitao kako će da izvuče Čezarov tovar. Vide da policijska kola odlaze. Nekoliko minuta kasnije, druga zauzeše njihovo mesto. On sede i poče pažljivo da gleda. Sigurno. Trebalo je da na to ranije misli: promena šihte. Kad je bila sledeća? Poče da pretražuje po podacima koje je sakupio sa ulice. U četiri u jutro. On se smestio u stanu, skuvao je makarone s paradajz sosom, a onda je zaspao na nekoliko sati.. Probudio se u jedan, pa u tri sata. Posle toga nije mogao da zaspi. A sem toga nije bilo ni vremena. Morao je da bude na mestu kad

se šihta bude menjala. I znao je da mora da ima sreće. Ako kola koja dolaze u četiri dođu pre nego što ovi odu, zeznuće ga. Nije se to desilo. Tačno u četiri policijska kola se pokrenuše i odvezoše se niz ulicu. Kad se zakrenula za ugao i pošla prema aveniji Jamajka, Mik jurnu preko ulice, s ključevima u rukama. Petljao je oko brave na prtljažniku ”ferlejna”, otvorio je. Napunio je ruke Čezarovim govnima, zalupio vrata prtljažnika i ođurio odatle. *** Trebalo bi da Mik bude srećan kad je bacio sranje u Čezarovo krilo, a da mu brat bude očajan što je zajebao stvar, ali ispalo je obrnuto. Ustvari, Mik je bio toliko preplašen svojim bliskim susretom s policajcima, da je bio besan kad se dočepao kuće. Pošto je brzo pogledao samo da proveri da nisu dirani, Čezare stavi pakete u stranu i zgrabivši Mika za ramena, saže mu glavu tako da je mogao da ga poljubi u teme. - Mali moram da priznam da nisam nikada mislio da ću to da kažem, ali ti si toliko dobar da bi trebalo da dođeš da radiš za mene. - Hej, prekini - reče Mik i zamaha rukama kao vetrenjača. Koraknu unazad, dalje od brata, osvrte se oko sebe da se uveri da majka ili Žaki nisu u blizini. Onda upre prst u brata i sa žestinom za koju do tada nije znao da poseduje reče: - Kučkin sine, ako me još nekada uvućeš u svoje prljave rabote, otseći ću ti muda. Umesto da se uvredi, Čezare se nasmeja. Zašto bi se vredao? To je govorio mlađi brat, mršavko koji je više voleo da se muva uz dedu nego da se vuče po ulicama kao svaki normalan muškarac njegovih godina. Zašto bi bilo šta što on govori uzimao ozbiljno? Ali Čezare mu nešto zameri: - Ne deri se. Šta ti je? Hoćeš da te čuju žene? Mik je znao šta Čezare ustvari misli. On nije davao ni cvonjka za žene iz porodice Leonforte, koje su bile nule kad je posao bio u pitanju. On se plašio da deda Čezare ne shvati o čemu se radi i da će bez obzira na simpatije da ga dobro potkači. - Hoću svoje pare - reče Mik. - Svakako mali, svakako - Čezare izvuče svežanj novčanica koji je nosio kao stariji ljudi iz susedstva. On izvuče novčanicu. - Evo ti tvoje dvadesetice. Ali Mik odmahnu glavom. - Zaslužujem više od toga. - Zašto? - Opasan posao, Čezare - Mik pruži ruku. - Proneo sam tvoje govno pored policajaca. Duguješ mi. Čezare se zagleda u oči mlađeg brata i vide da se ovaj ne šali. Isto tako znao je da je mali u pravu, pa se nasmeja. - Jebi se. Rekao sam ti četrdeset i toliko ćeš dobiti. Mik mu se isceri. - Pitam se šta će deda kaže na svu tu prodaju droga. - Ti dobro znaš šta će on da kaže - Čezarov pogled je bio oštar. - Ti mali ucenjivaču. - Ali osmehivao se kad je vadio još dve dvadesetice. - Evo, seronjo, nemoj da potrošiš sve najednom mestu. ***

- Osamdeset dolara - deda Čezare je buljio u četiri novčanice od dvadeset dolara koje je Mik položio na okrugli sto u njegovoj kancelariji. Mesto je smrdelo na formalin, dim cigareta i ustajali znoj. Mik je tri sata slušao i posmatrao dok je stari pregovarao sa partnerima i neprijateljima o komadima zemljišta koji su godinama bili borbena zona. Uz veliku budnost policije sada neke ideje i nisu bile tako sjajne. Najzad je postignut dogovor, ali nisu sve partije bile zadovoljne. Tamnoputi Frenk Vizini iz Bej Ridža poznat kao Uvoznik i Toni Pentanjeli nalik na kobasicu koji je kontrolisao kamiondžije bili su protiv plana. Pol Vario koji je uzimao deo svega stoje ulazilo i izlazilo preko aerodroma Kenedi bio je neutralan, baš kao i Pol Matačino iz Astorije, koji je kao i deda, kontrolisao segmente osiguranja i zaštite od vatre, kao i Falton riblju pijacu kao i uvozno-izvozni posao koji je držao Venecijanac don Enriko Goldoni. Svi su oni bili u udruženjima. Bio je to dovoljno veliki kolač za sve. Dedine pregovaračke veštine, ipak su pobedile, uz podršku dina Dkalfe, jednog od donova iz Ist Njujorka koji je ličio na naduvenu ribu, ali su ga veoma poštovali. On je bio jedan od prvih donova s kojima je deda stupio u vezu kad je izašao iz Rupe. Za vreme veoma napetog sastanka, Mik je posmatrao kako njegov deda mudro hvata različite ličnosti donova da bi izmanipulisao njihove glasove. Vešto je uspeo da ubedi ljude oko stola u svoju korist. Sada su svi najzad otišli. - Otvori prozor - reče deda Čezare. - Zagušljivo je ovde. Duboko je udahnuo kad je Mik pustio svež vazduh. - Pomalo sam tužan - reče skoro sasmom sebi. - Zbog čega, deda? - pitao je Mik dok je sipao aniset u čašicu za liker i stavljao je pred starog. Čezare podiže čašu, posmatrajući kako se svetlost igra na kristalu i tečnosti. On duboko uzdahnu. - Ovo vredi zbog mirisa - on iskapi aniset i uzdahnu. - Zapamti to Mik, jer to je najvažniji miris u životu, važniji čak i od mirisa žene - on napući usne. - To je miris straha i to je dobar miris. On pogleda na dvadesetice ispred sebe. - Šta je s ovim? Miku je laknulo što ga nije pitao odakle mu osamdeset dolara, pa brzo reče. - Želim da to uložim. - Mudro, nisi valjda otvorio račun u banci? - Banke su za budale. Želim da to investiram kod tebe. Mik ode da mu naspe još aniseta, ali deda odmahnu rukom. On ustade, isteže se, a onda stavi šešir na glavu. - Hajde, želim nešto da ti pokažem - onda pokaza na četiri novčanice. - Ponesi to sa sobom. Deda je voleo da vozi. Imao je smaragdno zeleni ”kadilak” iz 1959, koji je bio savršeno održavan. Naravno, imao je vozača, ali istinu govoreći više je voleo da vozi sam. Bilo je to jedno od velikih zadovoljstava koje je pružala Amerika, uvek je govorio. Vožnja. Kako je stario sve je više uživao u vožnji tog "kadilaka” i samo je Mik naslućivao da je to delimično zbog toga što je još uvek sposoban da to radi, a takva veština je postala veoma važna za njega. Te večeri on povede Mika na zapad nekih deset milja duž Belt Parkveja sve do Šipshed beja. U tim danima, nekoliko kantri klubova i hotel, Golden Gejt in, bili su podignuti na Bel Parkveju, na samom zalivu, služeći doseljenike. Voleli su vodu. Ko zna možda ih je to potsećalo na Italiju. Deda je parkirao kola na službenom prolazu, na ivici od koje je dalje rastao korov i ružna šikara. Izašli su. Sunce je zalazilo. - Lepo, zar ne?

Mik klimnu glavom. Deda pokaza. - Znaš li koliko je ljudi nestalo u zalivu vezano za betonske blokove? Dvadeset. - Nasmejao se hrapavo. - Znaš onog dina Skalfu, sećaš ga se, debelog? On je dolazio ovamo svako veće, buljio u vodu. Zašto? Govorio je da tako ostaje mudar jer ga potseća šta se dogada momcima koji postaju suviše gramzivi ili suviše mudri ili previše ambiciozni. I u pravu je. To je naš svet - on uzdahnu i uze dvadesetice iz Mikove ruke. - Ti znaš šta tražiš od mene? - Znam. - Dobro - stari načini predstavu od savijanja novčanica i sklanjanja u džep. - Da ih pustimo da rastu i množe se kao semenje, je li? - On dotače obod svog šešira. - Nisu samo neprijatelji tamo u vodi. Ima i prijatelja. Neki mi čak i nedostaju. - On se okrete prema Miku i iznenada sasvim tihim glasom reče na italijanskom. - Miki, odaću ti tajnu života. Ne svog, već tvog. Nemoj da završiš kao budala. Obrazuj se. Obrazovanje je ključ da se upoznaš, bez toga ćeš biti izgubljen kao svi luđaci koji su hteli da postanu slavni. Obrazovanje je istorija, a istorija može da nas nauči svemu što je potrebno da znamo jer su u istoriji već načinjene sve ozbiljne greške. Onaj ko proučava istoriju nikada ih neće načiniti i da ti kažem nešto, izbegavanje grešaka je nešto najvažnije. Velike ruke dede Čezara pokretale su se gore dole. - Ovo je Amerika i greška je misliti o njoj kao o Siciliji. Ona to nije ma koliko mi želeli da ona to bude. Ja sada vidim da je čak i ta želja bila pogrešna. On raširi ruke, dignutih dlanova i vrati se na engleski. - Zašto smo uopšte dolazili ovamo ako ćemo da radimo isto ono što smo radili u staroj zemlji? Ne. Došli smo da nađemo svoju priliku, da. Ali isto tako došli smo da nađemo promenu - namignuo je Miku. - Nema mnogo paisan-a koji to shvataju i na kraju oni su ti koji umiru kao psi s licem prema pločniku. *** Gledajući mlečne zvezde kroz sočiva svog teleskopa, Mik je čuo glas svog dede. Obrazuj se. Videli su se Veliki Medved i Orion. Slabije zvezde bile su nevidljive zbog svetlosti velegrada. Želeo je da i njegov brat čuje dedu. Došli smo da nađemo priliku, da. Ali došli smo i da promenimo. Možda tada Čezare ne bi mislio da je deda blesav. A možda to i ne bi ništa promenilo. Čezare je imao svoj pogled na svet - svoju vrstu filozofije - kojoj je Mik želeo to ili ne, morao da se divi. Nije se slagao sa tim i nije voleo brata više zbog toga, ali već je bio tri koraka ispred mudraca i onih koji će to postati, iz njegove okoline. Čezare je bio predodređen za velike stvari, Mik je to znao, ako ne umre kao pas s licem prema pločniku. Jedne noći, mesec dana posle onoga kad ga je deda odveo u Šipshed Bej, Mik je bio na krovu zgrade buljeći u zvezde. Oči su ga bolele od buljenja i naprezanja da prodre kroz svetlost velegrada do neba. Čuo je kako se otvaraju vrata iza njega i on odvoji pogled od teleskopa. Trljajući oči da bi se povratio on ugleda sićušnu figuru na krovu. - Žaki? - Zdravo, Majki - rekla je. Bio je početak juna, bio je to jedan od onih dana toplih kao da je sredina leta. Noć je donosila malo olakšanja. Mik je buljio u svoju sestru, koja je bila odevena u tanku, belu pamučnu haljinu s bretelama. Na nogama je imala sandale. Njena ramena i noge već su sijali kao da je leto.

- Kako ide? - Dobro - reče on i pokaza gore - samo buljim u zvezde. - Mislim da je to sjano što radiš. - Misliš? - Svakako. Nisi na ulici s onim ološom. - Ološ me ne zanima - reče Mik. - To je dobro za tebe. Žaki koju je majka tako krstila po netipičnom italijanskom običaju, a po osobi o kojoj je čitala u časopisu “Lajf ”, nije govorila kao ostali iz Ozon parka. Ona je bila studiozna i savesna i na svoj tihi način bila je ponosna na obe osobine. Šuškalo se u porodici - mada Mik nikada nije čuo da se o tome govori - da bi mogla da ode u kaluđerice. Ona je redovno išla na misu i često je nestajala u manastiru Sveto srce Marijino u Astoriji. Bila je lepa, to je bilo tačno, sa tim široko rastavljenim zelenim očima i sjajnim usnama, ali ono što je Mik najviše voleo kod nje bio je način na koji se kretala Ozon parkom, kao da nije postojala. Bila je imuna na svakodnevno nasilje, na borbu bandi, na revolvere i cigare u kući - i možda, što je najvažnije - na zatvorena vrata iza kojih su se muškarci sastajali da razgovaraju o poslu. U devetnaestoj godini bila je potpuno netaknuta divljim svetom neobrazovanih ljudi, toliko različitim od sveta njihove majke, koja je ipak kuvala za dedu Čezara i njegove drugare. Živeći prema njihovim pravilima njihova majka je na neki način postala slična njima. Ali Žaki je bila izolovana od njih kao treperave zvezde od uličnih svetiljki Ozon parka. Na neki način ona je već bila na mestu na kojem je Mik žudeo da bude, na nekom drugom kontinentu, nepoznatom i dalekom. Bila je negde gde je sa nekog drugog krova ili možda kroz otvoren prozor, Doris Dej peva “Voli me, ili ostavi”. Nemoj nikada da me razočaraš, mislio je Mik. Bilo je to osećanje malo poznato u Ozon parku. Kad je Žaki hodala, Miku se činilo da pleše, i dok je sada sanjalački korača prema njemu nije mogao a da ne zamisli terasu, muzičare u smokinzima, kineske lampione - sve ono što je toliko puta video u snovima da je to nadmašivalo srž stvarnosti. - Mogu li da pogledam? - pitala je. - Svakako. On se ukloni i prisloni oko na teleskop. - To što gledaš je Orion. To je sazvežđe. Žaki ga pogleda svojim ledenim, zelenim očima i nasmeja se. - Znam toliko, glupane. Ali bio je to nežan smeh, ni nalik na Cezarov, koji je bio kao ubod bodeža u rebra. Onda se ona vrati teleskopu. - Koliko zvezda ima u Orionu? - Sedam - reče on. - Dve sa strane, to su ramena, vidiš? Onda su tri blede, to je njegov pojas. A onda dve niže su njegova kolena. - Ne vidim pojas. Dok se naginjao iznad nje osetio je čist, limunski miris njene kose. Kolena mu oslabiše. Njegov obraz planu od stida. Kako je mogao to da oseća prema sestri?. Ali to nije bila samo fizička stvar, bilo je to nešto više. On je to znao i nekako ga je to saznanje smirivalo. Ona je bila kao njegov deo koji se odlomio, deo za kojim je tragao. On stavi ruku na njeno meko rame, malo je pomače. - Ovde.

- Da, sada ih vidim. O, Majki, kako je lepo. Naravno da je bilo lepo. Divne zvezde su bile sušta suprotnost ružnom Ozon parku. Koliko je žudeo da bude s njom na onoj terasi negde daleko, daleko odatle. Njegovi prsti koji su se pokretali preko njenih ramena osetiše kako joj se koža ježi, a njena kosa se zapetljala u njegove članke. - Žaki? Onda odvoji oko od teleskopa. - Da, Majki. - Ništa. On pogleda u stranu i proguta teško. Šta je hteo da joj kaže? Ka^va je ludost htela da mu pobegne iz usta? Prinese ruku čelu da vidi da li mu još gori od navale krvi. Ona pljesnu rukama iza leda i osmehnu se. - Znaš šta mislim da je sjajno? - Šta? - Što nastavljaš školovanje - ona napući usne i odmahnu glavom. - Onaj naš brat će da sve napusti. Ja to znam. Njega više interesuje da koristi revolver nego mozak. - Koji mozak? - bilo je lako praviti šale na račun Čezara kad nije bio u blizini. Žaki se namršti. - Nije on glup, znaš, nije kao ostale budale s kojima se druži. Oni su banda koja ne može da puca pravo. Da imaju pola mozga da podele međusobno, bili bi opasni. Mik se nasmeja oduševljen njenim mišljenjem. - Pa, znaš kakav je Čezare. - Svakako da znam. Jak kao bik i dva puta toliko tvrdoglav. Ali u tom ogromnom telu krije se bistav um - ona uzdahnu. - Kad bi samo hteo da sledi tvoj primer i posveti se učenju. - Čezare? Nema šanse. On je suviše zauzet svim onim što mu ulica pruža. Žaki je stajala vrlo blizu. Dah joj je mirisao kao ruže iz njegovog sna i njemu se u jednom vrtoglavom trenu učini kao da su preneti u njegov san, da je sve stvarnost i da je krov u Ozon parku ustvari san. Nečiji košmar. - Majki, plašim se ovakvog života. Mama, koja samo mirno sedi, dok se divljina, smrt vrte oko nje. Ne bih mogla sebe da zamislim kako strpljivo čekam na muškarca koji se vraća iz rata. Strah je nešto što drema u mojim kostima, shvataš - kao neka bolest na koju sam osuđena ali koja još nije oživela - ona zadrhta i Mik nije mogao da učini ništa drugo nego da je stegne. Njena glava na ramenu bila je više nego što je mogao da podnese. - Želim da se izvučem odavde, Majki - šapnula mu je u uvo - toliko to želim da mopgu da osetim u ustima. - Ona se odvoji od njega tako da je mogla da ga pogleda u oči. - Ludo je to što sam upravo rekla, zar ne? Reci joj, glupane, molio je preplašeni glas u njemu. Ako ikad bude prilike, ovo je ta. Reci joj sve. Ali on samo reče: - Nije uopšte. Ja razumem. - Razumeš? Stvarno i iskreno? Bila je to jedna od njenih omiljenih rečenica. Gde ju je našla, pojma nije imao. - Stvarno i iskreno. Njen osmeh je bio blistav i on je zagrli. - O, Majki hvala Bogu da postoji neko u porodici sa kim mogu da razgovaram. Sad je mogao da shvati šta ih je to povezivalo tako blisko kao u njegovom snu. Ja nisam kao mama. Muškarci su bili daleko od nje, a njihova majka se suviše držala tradicije da bi shvatila o

čemu Žaki razmišlja. Ali on je razumeo, bolje nego što bi ona mogla da zna. - Uvek možeš da razgovaraš sa mnom - rekao je - o bilo čemu. - Ti nisi kao oni - sela je na parapet, provukla ruku kroz kosu, a svetlosti grada sijale su joj u očima - nije ni čudo što dolaziš ovamo svake noći. Ovde je sve tako daleko. Sva zla energija, glupo nasilje - pogledala ga je a njemu se učini da ga je taj nevini pogled probio. - Zašto su muškarci tako nasilni, Majki? To je pitanje koje stalno sebi postavljam. - Ne znam. Možda im je to u genima, znaš, neka urođena stvar kao što su nekada morali da štite porodicu. Zainteresovao ju je. - Hoćeš da kažeš da je rat muškarcima u krvi? - Da, na neki način. Oni ne mogu ništa protiv toga. - Ali ti nisi takav. - Možda imam genetsku grešku - šalio se. Zajedno su se nasmejali i on požele da je privuče još bliže, dok su se san i stvarnost mešali, dok su se realnost i nerealnost punile mirisom ruža. Onda ona zadrhta. - Ova diskusija mi delimično liči na filozofiju Fridriha Ničea. Jesi li čula za njega? - Nisam. - On je bio nemački filozof iz XIX veka čije su teorije o ljudskoj prirodi uzeli nacisti i iskrivili ih. Oni su koristili delimično njegovu filozofiju kao opravdanje za etnička čišćenja. On je bio za primitivnog čoveka - onoga ko živi u tropima i primitivnom stanju duše. Niče je imao razumevanja samo za one ljude koji su boravili u toplim oblastima čiji je moral, prema njegovom umu, bila stidljivost. - Drugim rečima on je verovao da rat postoji u krvi i dušama muškaraca. - Žaki klimnu glavom. - Tako bih rekao. Isto tako on je rekao da su muškarci skloni ratovima kao Napoleon i Čezare Bordžija bili pogrešno shvaćeni. Niče je verovao da su te ljude osuđivali moralisti tražeći zlo, ali ustvari Napoleon i Bordžija su delali prema pravoj prirodi čoveka. Mik je smatrao da je ta ideologija neodoljiva jer je odjednom raščistila za njega dve tačke gledišta koje je do sada smatrao nepomirljivim. Deda je rekao da je obrazovanje ključ za uspeh jer ti ono pokazuje gde si i Mik mu je verovao. Ali šta je bilo sa Cezarom? On je bio široko samoobrazovan. Terorisao je lokalnu školu. Odlazio je i dolazio prema sopstvenoj volji. A ipak je na svoj podao način već bio uspešan. Imao je formiran pogled na život, unutrašnju perspektivu i sada u okviru Ničeovih odrednica, Mik je mogao da razume njegov uspeh bez obrazovanja. Živeo je u tropima, primitivnim predelima duše. Bio je kao Napoleon i njegov imenjak Čezare Bordžija. U tom trenutku on je čuo treskanje vrata na teškim kolima. On pogleda preko parapeta na kome je Žaki sedela. I ona se okrete da pogleda dole. Oboje videše dedu Čezara kako ide preko dvorišta dok vozač odvozi ”kađilak” na mesto s druge strane ulice da ga parkira, koje je uvek bilo prazno za njega. Mik je hteo da pozove starog kad je čuo zvuk. Možda je to bio glas, oštar i probojan u noći. Možda je rekao: - Čezare Leonforte! Stari mora da je to takođe čuo jer je zastao, okrenuo se prema ulici. I tada je Mik ugledao dve senke koje su prešle dvorište. U trenutku kad je viknuo da ga upozori, poče paljba. Žuti plamenovi skočiše iz cevi revolvera i eksplozija se odbi od kamene fasade. Krv šiknu iz grudi i glave starog čoveka dok je bačen unazad. Žaki prinese ruku ustima i kriknu. Mik je imao porisustvo duha da je povuče iza parapeta da je ne vide ubice. Čučnuo je uz nju, osećajući kako je potresaju drhtaji. Njene zelene oči su bile širom

otvorene. Ujedala se za pesnicu da ne bi ponovo vrisnula. Potočić krvi tekao je između njenih članaka. Kad joj je Mik uklonio ruku sa usta video je male ujede u obliku polumeseca. Osetio je da pokušava da se digne, pa ju je čvršće uhvatio. Otvorila je usta da se pobuni, ali on joj stavi ruku na usta, odmahnu glavom, načini revolver od svog palca i ruke da bi shvatila da nisu u opasnosti dok su skriveni. Glas poče da zapomaže kroz otvoreni prozor. Onda su se čuli drugi glasovi. Mik je ustao, provirio preko parapeta. Dvorište je bilo puno ljudi, ali ubice su se naravno izgubile. Mik pusti sestru, pritrča onoj strani zgrade koja je bila okrenuta na lol. Aveniju. Video je tamni ”kugar” kako odlazi, žurno se uputivši prema svetlostima Osamdeset i osme ulice. Hteo je da prođe kroz crveno svetio koje se baš promenilo, ali u poslednjem trenu vozač ugleda policijska kola kako se pojavljuju iz pokrajnje ulice i pritisnu kočnicu. Mik jurnu prema teleskopu, okrete ga na postolju. Pogleda kroz teleskop i vide registarsku tablicu tamnog ”kugara”. Policijska kola uključiše sirenu i treperavo svetio pa krenuše prema njegovoj kući. Imao je vremena da zapamti broj na registarskoj tablici kad vozač ubaci u brzinu i jurnu avenijom kad se svetlost promenila. - Jesi li nešto video? - pitala je Žaki širom otvorenih očiju. - Policija je tu. Možeš li da im pomogneš? Mik, misleći na to kako je ona rekla da on nije kao ostali muškarci iz Ozon parka reče: - Nije imalo šta da se vidi. Mogao je da vidi razočarenje u njenim očima. - Stvarno i iskreno. - Stvarno i iskreno. On sklopi teleskop, zagrli je. - Hajdemo dole. Sišli su u dvorište, pošto su najpre ostavili teleskop u stanu. Tužno, ali to je bila tipična scena za Ozon park. Žene su jecale. Policajci su već postavili traku oko tela i ispitivali su potencijalne svedoke. Čezare, frustriran vikao je iz straha na policajce. Džon je bio mrtav a Alfons je bio tri hiljade kilometara daleko u San Francisku. Žaki priđe majci, koja je jecala u naručju nekoliko žena. Mik prođe kroz gomilu dok nije bio sasvim blizu traka. Njegov deda je ležao licem prema tlu u bari krvi mozga i fekalija. Bilo je to strašnije nego što je mogao da zamisli. On je buljio u to, upijajući taj užas kao snaženje. Polako je počeo da drhturi. Iza njega ljudi su stajali u malim grupama. Čezare, zaklinjući se na osvetu, odjurio je. Mikova majka, poluonesvešćena od šoka, odvedena je u kuću i sada su Mik i Žaki pošto su odgovorili na nezainteresovana pitanja policajaca, stajali zajedno dok su policijski fotografi slikali scenu zločina. Uskoro je stigao patolog. - Ne moraš da budeš ovde - reče Mik tiho. Žaki ga uhvati za ruku, steže njegove prste između svojih. - Hoću da ostanem. I tako su stajali u kamenom dvorištu. Nije se čula muzika, a umesto kineskih lampiona noć je bila ispunjena oštrom svetlošću bliceva. S mirisom smrti, umesto parfemom ruža u nozdrvama, Mik je mislio na ironično proročanske reći svog dede: A na kraju oni su ti koji umiru kao psi sa licem prema pločniku. ***

- Šta hoćeš? - Rekao sam ti Čezare. Imam broj registarske tablice onih kola. Čezare Leonforte žmirnu prema mlađem bratu. - Ti si pametan momak, znaš to, ali ja nemam vremena sada za tebe. Ja ću srušiti sve budale na Falton-Rokevejsu. Ne znam koga prvo da tresnem, Vizinijeve ili Pentandželijeve. Da i ne pominjem to da nisam siguran gde je mesto onom mladom donu Dominiku Matačinu. Ni do danas se ne zna kako je umro njegov otac Crni Pol Matačino. Udovica je počela da petlja sa Enrikom Goldonijem, a nije prošla ni godina kako je Crni Pol otišao Bogu na istinu. Njen sin Dominik preuzeo je posao, misleći da njegova govna ne smrde. Možda on čak i nije sin Crnog Pola - Čezare podiže ruke u vis. - Šta je Goldoni u svakom slučaju, jebeni Venecijanac, za ime Božje, nije čak ni Italijan - njegove ruke su se vrtele kao vetrenjača. - Šta on zna šta je la familia, a? Deda mu je možda verovao, ali ja ne. Ovo je jebeni rat. Ima previše sumnjivih. Dva brata, zajedno sa tucetom Cezarovih drugara, vojnika i glava porodice, nalazili su se u dedinoj kancelariji iznad Mastimo pogrebnog zavoda. Uprkos živosti i napetosti sve je delovalo ledeno i prazno i Mik je tek sada shvatio koliko je prisustvo dede Čezara to sve ispunjavalo. - Znam. - U redu, hoćeš li da budeš koristan - pitao je Čezare - donesi mi espreso. - Ali, za mene je ovo važno. Mislim da su oni mudraci ukrali moj teleskop sa krova, teleskop koji mi je deda poklonio. Čezare se povuče za kosu. - Ukrali teleskop? Madona, Riči šta da radim s ovim detetom? - Zašto mi ne daš da pozovem? - reče Riči. - Da ih skinemo s vrata. Čezare pucnu prstima. - Hajde, što da ne. Jedan sat kasnije javio se jedan od Leonforteovih ljudi iz 106. policijske stanice. Riči, držeći slušalicu između ramena i uveta, pisao je brzo na beležnici. - Da, da uhvatio sam. Hvala - spustio je slušalicu, otkinuo papir, dao ga Miku. - Evo, dete, nemoj da zabrljaš s ovim inače će tvoj brat ubiti oboje. - Hvala - reče Mik i stavi papir u džep. Napolju, na ulici sijalo je popodnevno sunce i blagi povetarac je šuškao s lišćem na brestovima i platanima. Kola su jurila Konduit avenijom, a autobus je trovao vazduh izduvnim gasovima. Mik se osvrte po svom svetu i shvati da sve izgleda drugačije. Videla se svetlost, ne, nešto kao oreol na glavama svetaca, oko svake stvari. Obrisi zgrada i ljudi činili su mu se kristalno jasnim kao predmeti koji se posmatraju kroz sočiva teleskopa. Boje su bile toliko jasne da su mu oči skoro zasuzile. Hteo je da stavi naočare za sunce ali sve je bilo suviše dobro, pa je odustao. Kad se vratio kući ušao je u spavaću sobu svog brata i posegavši u pozadinu plakara, gurnuo je u stranu gomilu zimske odeće. Odatle je izvukao jedan metalni, vojnički sanduk maslinasto zelene boje iz drugog svetskog rata. Bio je sa Cezarom kad ga je ovaj kupio na vojnom otpadu. Radoznao, šta će njegovom bratu taj nekorisni predmet, uhodio ga je i video kako je Čezare pažljivo sakrio. Sada ga je podigao na krevet i otvorio ga. Unutra, pažljivo uvijen u mastan papir bio je revolver kalibra 45 sa odgovarajućim mecima. Mik uze revolver, odmeravajući ga u ruci. Napunio ga je, kao što je video više puta da radi njegov brat, gurnu još metaka u džepove pantalona i vrati sanduk u plakar. Pre nego što je izašao iz stana, on uze žičanu vešalicu za odeću iz svog plakara i gurnu dugački, kuhinjski nož svoje majke za pojas, na leđima. Tek tada je otvorio papir na kojem je Riči napisao ime i adresu osobe čiji je bio tamni ”kugar”

koji je on video da odlazi sa poprišta ubistva njegovog dede. Ime mu je bilo nepoznato, adresa je bila u Ist Njujorku. Ali ovo mu je sada sve značiolo jer je shvatio da se onog trena kad je ubijen njegov deda, njegov život iz osnova promenio. Stojeći tamo sa Žaki u krvavom dvorištu, osećao je ljuljanje nevidljive ose, naginjanje sveta - njegovog sveta - na jednu stranu. Ništa više neće biti kao pre. Nije znao zašto, ali osećao je to. Išao je peške više od jedne milje pre nego što je ukrao kola. Otvorio je kola koristeći vešalicu i upalio ih bez problema. Onda je krenuo u Ist Njujork. Parkirao se preko puta kuće čiju je adresu imao. Nije video nigde tamni ”kugar”, pa je izašao da bi pogledao unaokolo. Onda se vratio ukradenim kolima, seo na sedište, prekrstio ruke preko grudi i čekao. Razmišljao je o tami dedine sudbine: išao je preko poznatog tla svog doma u jednom trenu, a već u sledećem bio je pokošen ubičinim metkom. Da umre kao pas s licem prema pločniku. O, Hriste! Suze su stajale u uglovima Mikovih čvrsto zatvorenih očiju i on oseti kako ga ispunjava bes. On nije mogao - on nije hteo - da dopusti da to bude dedina sudbina. On je bio velik čovek, nije bio pas.Osveta će biti njegov spas. Mik više nije živeo u zagrejanoj zoni mladosti. Prešao je u trope, u primitivno stanje duše. Hladan, čist vetar duvao je kroz Mika kad je otvorio oči. Tamno plavi ”kugar” je dolazio ulicom, kao da traži mesto za parkiranje. On opazi registarsku tablicu u retrovizoru. Broj je odgovarao. Upalio je motor, izašao sa parkinga tako da bi ”kugar” mogao tu da se smesti. Bila je to šala. Vozač mu mahnu da bi mu zahvalio za oslobođeni prostor. Mik se tada parkirao iza ugla. Požurio je natrag taman na vreme da vidi visokog, tamnokosog muškarca, tamne puti kako zaključava vrata na kolima. Imao je nešto više od dvadesetak godina i kad bi ga čovek bolje zagledao videlo se da mu je ožiljak delio jednu obrvu. - Zdravo! - viknu Mik i osmehnu se dok je trčao prema čoveku. - Vini Mecatesta. On se okrete. - Šta hoćeš mali? - Ne previše - reče Mik i udari Vinija u pleksus. Vini se presamiti i Mik ga gurnu u malu, usku ulicu. Pritisnuo je Vinija uza zid i počeo da ga udara po licu. - Hej, barabo! Hej Vini Polaglave, čuješ li me? Zovem se Majki Leonforte - prineo je usne Vinijevom uvetu. - Ovo je Leonforte. - Pa šta onda? - reče Vini. - Ovo - reče Mik i udari ga kolenom u prepone. Vini se teško spusti niz zid. Šamarao ga je sve dok ovaj nije otvorio krvlju podlivene oči da bi video revolver kalibra 45 u Mikovoj levoj ruci. - Ti si ubio mnog dedu. Vini je buljio zaprepašćen u cev revolvera. - Mali, ti si sišao s uma. - I ti i još neki. - Ti mali kretenu znaš li za koga ja radim? Za gospodina Skalfu. Koliko je tačno da ja stojim ovde, toliko je tačno da si ti mrtav čovek. Mik gurnu cev revolvera u Vinijev vrat i dok mu je buljio u oči, on posegnu iza pojasa i jednim pokretom izvuče nož i zabode čitavu oštricu ispod Vinijevog desnog kolena. Krrc!Krrc! Čuli su se neobični zvuci dok je Nik sekao mišiće i ligamente. Vini poskoči kao žaba udarena električnom strujom. Mik je video kako mu se ženice sužavaju od

bola dok je klizio niza zid. - Isuse i Marijo - viknu Vini, ljuljajući se - pogledaj moje jebeno koleno. - Da, Vini Polaglave više nikada nećeš moći da stojiš - Mik kleče pored njega ne obraćajući pažnju na krv i delove kosti koji su virli kroz presečenu kožu - ti si ubio mog dedu i meni se milo jebe ko si, da li ideš u crkvu, ili za koga radiš.. - Prineo je cev revolvera 45 Vinijevoj levoj slepoočnici. - Razneću ti mozak. Viniju Mecatesti prolete kroz glavu da to nije samo dete, da on misli ono što govori i da sa njim nema zezanja. Vini više nije bio lažno hrabar. On je sada bio samo glup mladić koji nije znao šta će sa sobom. - Nisam ja to uradio - reče ljuljajući se napred-nazad. - Ja sam samo vozio jebeni ”kugar”. U pravu si, tamo je bio još neko. - Ko Vini? - Isuse, mali, znaš li ti šta tražiš od mene? Mik, mirno i vešto gurnu dalje nož ispod čašlice Vinijevog kolena tako da ovaj zavrišta i izvi se u stranu. Mik ga udari po obrazima drškom revolvera. - Ko je povukao okidač? - znao je da Vini laže i da nije samo vozio kola jer je video da je plamen suknuo iz dve cevi. Pucao je Vini i ko još? Vini obori glavu i poče da mrmlja nešto prema svojim krvavim cipelama. - Šta je to? Vini je počeo da podrhtava i da se trese jer je počeo da tone u šok. - Bio je Dino lično - šaputao je - Isuse, kako ovo boli. - Oči mu se napuniše suzama. - Dino je povukao okidač i ubio tvog dedu. On nije poštovao tog sicilijanskog mangupa koji je zauzeo posed koji je Dino želeo, a onda je još počeo da sklapa poslove s Đinovim neprijateljima. Mrzeo je tu budalu otkako je počeo da mu kvari poslove. Znaš li zašto? Zato što je najpre otišao do Crnog Pola Matačina ne odajući poštovanje Dinu koje za služivao. Ali Dino je bio strpljiv, on je čekao na svoj trenutak. Video je da tvoj deda može da uredi neke stvari za njega. Sada će on početi lepo i lako da se bavi poslovima jer je sve uređeno. Možda je Vini odjednom osetio navalu besa ili hrabrosti, ili je možda zaista bio glup kako mu je i ime govorilo Polaglave - imao je samo pola mozga, on posegnu za Mikovim revolverom. Mik, koji ga je posmatrao netremice ugleda neku promenu u Vinijevim krvlju podlivenim očima i dopusti da se krvavom rukom maši revolvera. Dok je Vini bio tako zauzet, Mik izvuče nož iz kolena i zabi mu ga u grudi. Sigurno je presekao glavnu arteriju jer krv jurnu kao gejzir iz rane. On je morao da otskoči unazad da ne bi bio pokvašen... Vinijeve oči bile su razrogačene od straha. Usta su mu se otvarala i zatvarala kao u ribe na dnu čamca. Načini neuspeo pokušaj da pokrije ranu, a onda se skupi u gomilu. Bilo je čudno kako je Mik bio miran i bistre glave. Mogao je da oseti kako mu krv udara u venama, a u nozdravama je osećao miris gvožda. Nikada ranije nije ubio, nikada nije razmišljao o tome. Zar ne bi ovako nešto trebalo da ga na neki način promeni? Imao je krv drugog ljudskog bića doslovce na rukama. Ali njegova metamorfoza se već dogodila. On je sada samo pratio onu posebnu stazu za koju je znao da je njegova sudbina. Bilo je to ispravno i dobro - samo posao. Mik obrisa nož o Vinijevu odeću, onda skloni i nož i revolver. Našao je ključeve "kugara”. Bio je parkiran skoro preko puta uličice. On priđe, otvori prtljažnik, vrati se u uličicu, proveri da li je sam, onda podiže Vinijevo telo i baci ga u prtljažnik. Zalupi poklopac prtljažnika i ode odatle. ***

Rominjala je kišica iznad Šipshed Beja kad je Mik stigao. Sedeo je u ”kugaru” i slušao zujanje aviona na aerodromu. Osećao se neki jedinstven mek miris. Možda ne biste hteli da znate otkuda je dolazio. Možda je to bilo zbog svih onih leševa koje su deda i Dino Skalfa ubacili u zaliv. Skalfa je već bio tamo. Stajao je blizu vode, kaso što je deda rekao, zagledan preko zaliva. Mik pritisnu nekoliko puta sirenu dok se Skalfa ne okrete polako. - Hej, Vini, šta radiš tamo? Pokušao sam da te nazovem, ali se niko nije javio. Mik izađe iz kola, priđe mestu gde je stajao don, debeo kao pun Mesec. - Ti nisi Vini - jeknuo je a njegovo debelo lice se iskrivi dok je pokušavao da se seti Mikovog lica. - Ja te poznajem, zar ne? - Vini me poslao - reče Mik da bi smanjio Saklfin strah i dao mu vremena. U desnoj ruci je držao revolver 45 i bio je dovoljno blizu da bi mogao da pritisne vrh cevi uz srce debelog dona. - Ime mi je Leonforte - reče on i povuče okidač. - Mik Leonforte. Metak prolete kroz Saklfu, načini veliku rupu i potpuno mu raznese srce. Pao je na kolena. Mik je video da nema razloga da još pouca u njega: svetlosti je več nestajalo iz njegovih očiju. Galebovi se podigoše krešteći i kružeći iznad njega, da li zbog revolverskog pucnja ili mirisa krvi. Mika je bolela ruka od trzaja revolvera 45. Skalfa pade, s licem prema zemlji. Mik baci revolver daleko u zaliv. Pucnji su zvučali kao pucnji iz auspuha kamiona i na ovom usamljenom mestu nikoga nije bilo da ih čuje. S druge strane nije imao namere da se muva unaokolo da bi otkrio da li ga je neko čuo. On je povukao debelog Skalfu prema ”kugaru”, namestio Vinijev leš drugačuije, a onda je ubacio i Skalfu pored njega. Mik se osvrte oko sebe. Sem gladnih galebova, na ovom mestu nije bilo nikoga. Iznad njegove glave ogroman avion leteo je tiho preko neba. Odjednom, njegov zvuk se pretvori u grmljavinu, kao opomenu s neba. *** - Šta si uradio? - Čezar je odmahivao glavonm. - Šta mi to govoriš? Mik, u polumračnom foajeu Mastimo pogrebnog zavoda ponovi sve još jednom, kako je bio na krovu kad je deda ubijen, kako je upotrebio teleskop da bi video broj na registarskoj tablici, kako je ubio Vinija Mecatestu, kako je otišao u Šipheds Bej. - I sada ti mali upišanko očekuješ od mene da ti poverujem da si sredio Vinija Kako-se-zove i Dina jebenog Skalfu? - Čezare podiže obe ruke u vis. - Marrone, mali, ala ti imaš maštu, čestitam ti na tome. - Hajde, dođi. Leševi su u Vinijevom ”kugaru”. Nisam hteo da ih ostavim da leže unaokolo da bi ih policija našla i da bi se još jače obrušila na nas. Deset minuta kasnije, Čezare bled kao smrt pozva Ričija i dva drugara. Kad su se skupili iza ”kugara”, on reče. - Odvezi ova kola do službenmog ulaza. U prtljažniku je teret. Izvadi ga i reši ga se na uobičajeni način. Onda se reši i kola. Spali ih. - Ko je unutra? - pitao je Riči. Čezare se zagleda u njega. - Uskoro ćeš otkriti. Veruj mi nećeš poverovati svojim očima. Kad su se odvezli Čezare je stajao na praznoj ulici sa Mikom, dok su poslednje kapi kiše padale

na njega. - Ti si blesavo kopile, mali, znaš li to? - Grubo je udario Mika. - Trebalo bi da se ljutim na tebe što mene nisi ubacio u akciju. -Iscerio se. - Ali, Isuse Hriste, stvarno si ih dobro sredio. Baš kao profesionalac. To je bilo jedino što je on mogao da kaže da bi se videlo da je ponosan na svog brata. Mik, koji je tek sada shvatio koliko je dugo čekao na ovaj trenutak osećao se nekako praznim. Umesto da bude ponosan, on otkri da se pita šta bi Žaki rekla o svetu gde priznanje dolazi tek kad ubiješ nekog. Nesreća je bila u tome, mislio je, što on dobro zna šta bi ona rekla. Prezirala je to svakim delićem svog bića. - Jebeni Dino Skalfa - Čezare je odmahivao glavom - nikada ne bih to ni pomislio. On je bio najbolji prijatelj starom. - Prijateljstvo je čudna stvar kojom se ne može upravljati - reče Mik sećajući se dedinih reći. Kao psa lutalicu, koga uzmeš sa ulice i pomogneš mu da ozdravi a on te ujede za ruku, tako i prema prijateljstvu treba da se odnosiš sa razumevanjem i skepticizmom. Čezare ga pogleda. - Šta dođavola to znači? - To znači - reče Mik - da u poslu nema prijatelja, samo neprijatelja. Osećao se drugačiji ton u Cezarovom glasu, neka vrsta poštovanja koje ranije nikada nije pokazivao prema bratu. - Otkuda ti odjednom znaš toliko mnogo o poslu, mali? - Naučio sam dok sam služio dedu espresom i anisetom. *** Vratili su se u pogrebni zavod. Mik nije nikada bio pozadi gde se pripremaju leševi. Za četiri sata koliko je tamo proveo mnogo je toga naučio. Vini Mecatesta i Dino Skalfa su očišćeni, oprani, balsamovani a onda postavljeni u kovčege od trešnjinog drveta namenjene mušterijama. To je bilo zato što su u ove kovčege smešteni leševi pošteno preminulih građana, pravo preko gangstera. Na taj način ubijeni bi nestali a niko nije znao kako, niti šta im se desilo. Nije moglo da se desi da se njihovi leševi pojave posle šest meseci, ili posle godinu dana na dubrištima avenija Pensilvanija ili Fonten, ili da isplivaju u zalivu. Bio je to dokazano najbolji način da ljudi nestanu, i kako je Mik otkrio te noći, bio je to novi metod zbog kojeg je deda Čezare načinio da običan posao procveta u propseritetnu trgovinu. - Mali, uradio si strašanu stvar što si ubio barabe koje su smakle dedu - reče Čezare. - On bi bio ponosan na tebe - odmahnu tužno glavom. - Moram da priznam da mi nedostaje stara ptica. - I meni - reče Mik. - Da, ali razlika je u tome što si ti svo vreme proveo sa njim. Izgleda da si ti bio pametniji. Bili su u dedinoj kancelariji. Mik je pravio espreso dok je Čezare sedeo za okruglim stolom za kojim je često sedelo mnogo moćnih i poštovanih ljudi, koji su tu pušili i pili i igrali karte i lagali jedan drugog. Nikada više neće biti isto kao pre ni ovde ni u Ozon parku. Obojica su to znali. Stric Alfons nije imao interesovanja za Njujork. Došao je samo na pogreb i vratio se u Kaliforniju, gde će uskoro otići i majka mlađih Leonforteovih. Pokazaće se da će otići i Čezare. Čezare nije gubio vreme da objašnjava Miku kako će sada biti. Leonforteovi su gubili pozicije u Njujorku. Vremena su se menjala. Nije bilo razloga da se ostane sada kad više nije bilo dede. Sem toga Zapadna obala nudila je više mogućnosti.

- Počeću da radim sa stricom Alfonsom - reče Čezare. - Neće dugo proći a ja ću biti njegova desna ruka. On nema sina, pa... - on stavi šećer u espreso koji je Mik doneo. Braća su neko vreme sedela ćuteći, srčući kafu i preturajući svaki svoje misli. - Ti si dobrodošao da pomogneš. Mik, koji je dosta dugo sedeo za ovim stolom, da bi umeo da razlikuje istinu od laži, shvati da je to zanimljiva ponuda. Bila je lažna kao novčanica od tri dolara. Čezare nije mogao da želi da ima potencijalnog rivala koji bi mogao da mu otme Alfonsovu ljubav i poštovanje, a naročito ne bi želeo da mu to bude rođeni brat. - Hoćeš da kažeš da dođem da ti budem potrčko. Ne dolazi u obzir. Imam svojih planova. Idem u vojsku. - Šta? - Čezarova šolja zveknu o tečnu. - Jesi li poludeo, šta ti je? - Moram da se iščupam odavde. - Onda u redu - reče Čezare pa posegnu u džep i izvadi svežanj novčanica. Počeo je da odbrojava stotine. - Koliko ti je potrebno, mali? Reci broj i tvoj je. Ti si to zaslužio. - Ne, ne - Mik podiže ruke. Uhvatio je bratov pogled. - Čezare, slušaj me. Ono što sam uradio, uradio sam iz ljubavi i poštovanja prema dedi. Uradio sam to jer sam morao to da uradim. Nisam to uradio zbog novca, shvatraš? - Hej, mali, nemoj da se vredaš. Ne govorimo ovde o okrvavljenom novcu, ako te to brine. Porodica ti duguje i ja želim ... - Zaboravi. Porodica mi ništa ne duguje - Mik savi novčanice i vrati ih bratu u ruku. - Vidiš, ne želim da izađem samo iz Ozon parka, već iz svega. Čezare nakrivi glavu. - Iz svega? Ne razumem. - Znam da ne razumeš. Čezare reče. - Mali, prepišavaš me. Najpre odbijaš moj novac, koji sam ti iskreno ponudio, kao brat bratu. Sada počinješ da govoriš budalaštine. Ništa mi se to ne dopada. - Ne radi se o tome da se tebi dopada ili ne dopada - reče Mik ustajući. - Zbogom, Čezare. Čezare gurnu stolicu tako grubo da ona pade. - Hej, ne žuri mudrače. A šta je sa mamom? Ne možeš tek tako da je ostaviš. Ona očekuje od tebe da podeš s nama u San Ftancisko. Žaki ostaje ovde to če joj već slomiti srce. - Žao mi je. - Žao ti je? - U Cezarovim očima sinu ona crvena manijačka svetlost. - Samo to možeš da kažeš, ti nezahvalni kučkin sine? -koraknuo je prema Miku. - Slomiću ti vrat, mali. - To je prošlo vreme - reče Mik i diže ruku da ga upozori i za divno čudo Čezare zastade. Mik je mogao da vidi u njegovim očima nesigurnost, saznanje šta je Mik uradio dvojici ljudi koji su sada počivali u kovčezima od trešnjevog drveta. - Uradi onda šta hoćeš - reče Čezare a ruke gurunu u džepove. - Ali nemoj da dođeš da tražiš pomoć od mene. Neću ti pomoći, da znaš. *** Manastir Svetog srca svete Marije dominirao je tihom, drvećem oivičenom ulicom u Astoriji. Mada je to bila najveća građevina u bloku, uz nju su bile pekara i hemijska čistionica. S druge strane ulice protezao se red urednih kuća od cigala.. Sve su imale male aluminijumske nadstrešnice iznad

ulaznih vrata. Manastir je bio lepa građevina. Bio je sazidan od velikih blokova belog kamena od kojeg se odbijalo sunce kao sa vode. Sa jedne strane, kod ulaza stajala je Marijina statua od alabastera, a sa druge opet njena statua ali sada je držala Isusa u naručju. Mik.navukavši obod svog crnog šešira preko čela, da mu ga vetar ne bi skinuo, pozvoni sa strane kapije i ova se otvori. Nije znao kakav je protokol, pa skide šešir čim je koraknuo na tlo manastira. Monahinja u odeždi sačeka ga na pragu. Tiho mu se osmehivala dok se približavao. - Došao sam da vidim Žaki - reče on a grlo mu se odednom steže. A kad ga ova radoznalo pogleda on reče. - Žaki Leonforte. Opatica se osmehnu i pokloni. - Vi ste svakako Majki - reče ona tihim glasom. - Pođite molim vas za mnom. Povela je Mika serijom tamnih kamenih hodnika sa potpuno praznim zidovima. Prošao je pored francuskih vrata kroz koja se izlazilo u malo dvorište puno cveča i vinjaga. On ugleda kamenu klupu i malu fontanu pre nego špto ga je opatica odvela dalje niz hodnik. Na kraju hodnika ona otvori velika drvena, dupla vrata ali nije i ona ušla. - Časna majka će vas primiti. Mik ude u malu sobu koja je bila pretvorena u kancelariju. U maloj niši stajala je Madona od gipsa, a na zidu iza pisaćeg stola visilo je drveno raspeće. - Ja sam Bernis - reče žena pedesetih godina dok se dizala sa stolice. - Vi ste svakako Majki Leonforte. Ona pruži ruku, čvrsto protrese njegovu. Imala je čvrst stisak, kao muškarac. - Mari Roz je često govorila o vama. - Ko? Bernis skide naočare s metalnim okvirom tako da je on sada mogao da vidi veoma blede, plave oči. - Mislila sam da znate. Vaša sestra je sada u novicijatu, stalna je članica manastira. Njeno ime je Mari Roz. Mik, držeći dedin šešir čvrsto obema rukama, nervozno se premeštao s noge na nogu. - Znači li to da ne mogu da je vidim? - To obično nije dopušteno - reče Bernis svojim mirnim glasom koji se nije ni dizao ni spuštao. - Ali vidite, ja sada odlazim. Možda na dugo. - Udarao je obodom šešira o butinu. - Moram da je vidim. - Sedite na tren, Majki - reče Bernis pokazavši stolicu uspravnog naslona. Kad je seo, ona se osmehnula. - Ne želim da se uznemirite. - Nema to veze s vama - reče brzo Majki. - To je zbog ovog mesta. Tako je tiho. - Tako treba da bude - Bernis na tren zastade, kao da je polemisala sa sobom da li da nastavi. - Ja znam da ste vi imali blisku i neobilčnu vezu sa dedom. Mik klimnu glavom. - Žaki, hm, Mari Roz vam je to rekla. - Nije - Bernis je mirno sedela za pisaćim stolom. - Dobro sam poznavala vašeg dedu. - Poznavali ste ga? Bernis se osmehnula. - Iznenađeni ste. - Pa, znate, Astorija je malo dalje od njegove teritorije - reče Mik brzo se povrativši. Bernis se nasmeja, dubokim, čudno veselim smehom.

- To je jedan od načina da se to objasni - ona posegnu u fijoku, uze nešto i raširi ispred sebe. Četiri novčanice od po dvadeset dolara - reče ona i plave oči se opet zagledaše u njega. - Zamolio sam ga da ih investira u nešto. - Zar ste iznenađeni što je odabrao da inevstira vaš novac kod mene nego da ga uloži u pogrebni zavod ili osiguravajuće društvo koje je on imao? Mik je pogleda. - Šta vi znate o svemu tome? - Sve - reče Bernis i skloni novac sa stola kao diler u Las Vegasu. Osmeh joj obasja lice. Mislim da ćete na kraju biti zadovoljni svojom investicijom - ustala je. - Sada se vratite putem kojim ste došli do vrta za meditiranje. Pripravnica Mari Roz vas tamo čeka. - Hvala, časna majko - reče Mik i skoči na noge. - Dobrodošli, Majki - na vratima kancelarije ona reče. - Volela sam ga, znate - a onda tiho zatvori vrata. Dok je išao hodnikom Mik je čuo tiho mrmljanje molitvi. Šta je časna majka htela da kaže poslednjom rečenicom? Na koji način je volela dedu Čezara? I zašto bi to rekla Miku? Još je razmišlčjao o tom pitanju dok je otvarao francuska vrata. Pozdravi ga cvrkut ptica, zajedno sa teškim mirisom ruža i on se odmah prenese u svoj san. On uđe u dvorište i mada se njegov san odigravao u Kvinsu, mogao je da se odigrava baš i ovde. Mrmljanje molitvi, sada glasnije, jer je dolazilo kroz otvoreni prozor ličilo je na muziku. Dok je išao uskom stazom od cigala pokrivenih mahovinom, prem kamenoj klupi Žaki se okrete prema njemu. Lice joj je sijalo i on oseti kako mu srce poskoči u grudima. Ništa se nije promenilo, videlo je. Prema sestri je gajio ista osećanja kao pre. Ona mu se osmehnula i umesto da ga zagrli uhvati njegove ruke u svoje. - Majki, lepo što te vidim. Nisam bila sigurna da ćeš doći pre odlaska - odmahnula je glavom. Pokušala sam da razgovaram sa Čezarom. Ali ti znaš svog brata. - Osmehnula mu se skoro zbunjeno. On nikada nije slušao šta ja govorim. - Dodirnu mu obraz. - Deluješ umorno. Povela ga je prema klupi. Tu su sedeli i čutali neko vreme. Mik je osećao samo miris ruža. Neko vreme se trudio da ne diše, ali nije mu uspevalo. - Žaki, jesi li isgurna da baš ovo želiš? - To je najbolje za mene, Majki. Uzdahnuo je. - Mislim da ne razumem - pokazao je bele kamene zidove. - Sve ovo - odmahnuo je glavom zaprepašćen. - Upoznao si Bernis. - Časnu majku. Svakako. - Onda znaš zašto sam tu - ona mu steže ruku. - Deda je znao. - On je znao? Ona klimnu glavom. - Od samog početka. A mama je imala puno razumevanja - ona odvrati pogled, a ptice su cvrkutale među vinjagama tražeći nešto za hranu. - Žaki... Onda mu se okrete. - Ja sam sada Mari Roz. - Da, svakako - on oslobodi svoje prste iz njenih i ustade. Mislio je da će se ovo drugačije završiti. Nije to želeo. - Moram da idem.

Zašto je uopšte dolazio ovamo? - Znam - ona je i dalje sedela na klupi kao da je želela da oboje ostanu u ovom limbu, bar još malo. On je imao neprijatan osećaj da ona zna za njegov san. - Ne znam kada ću se vratti. Ona mu okrete lice. - Ali videćemo se. - Svakako. On se okrete i ostavi je sa suncem u očima, ali u godinama koje su usledile kad ju više nikad nije video, on nije mogao da zaboravi njene duboko mediteranski zelene oči. Mislio je na njih i najavi i u snu.

Druga knjiga

Dim i ogledala Hiljade srca udara mi u grudima. Dignite naše barjake, krenite na neprijatelje! Ričard III, čin V, scena 3 Vilijem Šekspir “Ričard III”

ČETIRI Njujork/Tokijo Podrugljivo cvrkutanje drozda pratilo je Margerite Goldoni Dekamilo kad se vratila uAstoriju. Uprkos njenom strahu i predviđanjima, pogled na poznate ulice i prodavnice poče da oslobađa uspomene skrivene u njoj. Parkirala se ispred pekare i ušla je baš kad su zatvarali. Izgledala je isto kao i pre. Videla je piljevinu posutu po belim pločicama poda, koje su bile tako izgrebene i izlomljene da je to moglo da bude i bilo gde u Italiji. Fluorescentne svetiljke ogledale su se na velikim staklenim vitrinama koje odednom nisu bile onako velike kako ih se ona sećala. - Mogu li da vam pomognem? - rekla je bucmasta mala žena koja se pojavila iz pozadine. Njena siva kosa bila je skupljena u pundu. Imala je naduveno lice s debelim obrvama koje su bile izvijene kao u klovna. Osmehnula se. - Margerite? - Da, gospodo Palja. To sam ja. - Madona! - uzviknu gospođa Palja i obiđe oko vitrina. - Bella! Radujem se što te vidim! Jadna mala, kako si? - Privukla je Margeritinu glavu na svoje pune grudi. Mirisala je na brašno i štirak. To je strašno za Tonija. Čula sam na vestima jutros. To je tako strašno da nisam mogla da verujem! Rekla sam Luidiju. - Možeš li da poveruješ to za Tonija Di? - ugrizla se za članke. - To je infamia! - Znam. Još sam u šoku. Gospođa Palja zamaha debelim rukama. - Ali ne brini, bella. Sada si ovde. Kod kuće si - vratila se iza vitrine, počela da pretura po hlebu i kiflama. - Ali tako si mršava. - Pružila joj je nešto preko tezge. - Mangia, anđele. Mangia! Margerite, daleko od toga da bi bila gladna, ipak zagrize nekoliko puta kiflu. Bilo bi neučtivo da to nije uradila, ali već je osećala kako se njen stegnuti stomak buni. - Nemoj ni o čemu da brineš - reče gospođa Palja donoseći grapu iz pozadine i sipajući je u čašu za vodu. - Evo, anđele. Ojačanje. Popij to. - Mahnula je rukama kao da time može da prinese čašu Margeritinim usnama. - Popij sve, bella, dobro će ti činiti! Onda opet izađe iza vitrine da bi zagrlila Margerite. - Znam zašto si ovde - šapnula je pogledavši prema pozadini gde je njen muž Luiđi radio na pekarskim knjigama. - Instinkt, anđele. Zato si došla ovamo kad ti je najteže. - Stegla je Margeritina ramena. - Muškarci misle da sve znaju, je li? Ali mi znamo bolje. Oni znaju samo ono što smo im mi pružile. - Zakikotala se. - Pojedi tu kiflu i onda idi do susednih vrata kao što si planirala. To je prava stvar. - Da li je ona tu? Gospođa Palja klimnu glavom i preksti se. - Hvala Bogu. On brine o njoj. Mada već ima devedeset nikada ne bi to poverovala - tapnula je debelim prstom po glavi. - Ona više nije časna majka, naravno; druga je preuzela te dužnosti. Ali ona je mudra kao uvek, anđele. Videćeš. Napolju, jasan cvrkut drozda parao je noćni vazduh. Margerite baci pogled na sat. Dva sata je ostalo do sastanka koji bi trebalo da spase život njene kćeri. Ali šta će se onda desiti s njima? Ništa

dobro. To neće biti kraj. Predavanje Bed Klamsu biće samo početak. On je želeo sve Dominikove tajne; njegove ugovore sa kamiondžijama, trgovcima na veliko, sudijama, policajcima, bankarima i fabrikantima širom zemlje. Želeće da zna sve o njegovim vezama u Vapingtonu a najviše će žudeti da otkrije moć Nišiki mreže, koja je snabdevala Dominika svim mogućim ličnim prljavima podacima o visokim vladinim službenicima tako da je mogao da dobije sve što je želeo od njih. Mikio Okami je bio Nišiki, tajanstveno sakupljajući tajne iz života drugih ljudi tako da je Goldoni mogao da ih drži u šaci. Kompleksni mehanizam sakupljanja takvih informacija Margerite je imala u glavi. Bed Klams će koristiti Frensi što duže bude mogao kao mamac da bi je naterao da mu sve kaže. Posrtala je dok je išla ulicom. Onda, jurnuvši iza ugla, ona se presamiti i povrati sve što je pojela i popila. Kad su grčevi prestali, ona otvori tašnu, obrisa usta sa nekoliko Klineks papirnih maramica. Revolver je zlo svetlucao na svetlosti živinih svetiljki. Hriste, mislila je. Šta ću da uradim? Tačno je znala šta treba da uradi u ovom trenutku. Prišla je kapiji od kovanog gvožđa koja je štitila veliku zgradu od belog kamena koja je zahvatala veći deo bloka. Slike Marije i deteta Isusa ukrašavale su kapiju, baš onako kao kad ju je Dominik prvi put doveo ovamo pre šest godina da bi počela svoje obrazovanje. Ona pozvoni i odmah je pustiše. Čudan mir je obuze čim je stupila na tlo manastira Svetog srca Svete Marije. Iznad njene glave, sedeči visoko u granama magnolije, drozd je buljio u nju dok mu je glavica bila smešno iskrivljena. Onda poče da peva zvučeći kao jedna, dve, tri ili četiri druge ptice. Drozd je bi majstor prerušavanja i štitio je svoje mlade time što je znao da menja glasove. Ona priđe mermernom stepeništu i vrata se otvoriše na unutra. - Dobrodošla, dete moje - reče poznati glas iz senki. Margerite, koja je na tren bila izgubljena u prošlosti, reče. - Bernis? - Da, dete moje - Bernis je zagrli. - O, Bernis! - Margerite poče da jeca. Nežnost tih ruku, toplina tog tela u trenutku njene krize, bili su suviše za nju. - Bože na nebesima šta se to događa s mojim životom? - To si došla da otkriješ dete moje. Bernis zatvori drvena vrata za njima, pa krenu rukom obgrlivši Margeritu niz hodnik. Još jednom je Margerite bila obuzeta veličanstvenom tišinom manastira. Ono što su drugi posetioci pogrešno shvatali za strogost ona je prepoznavala kao apsolutnu dostojanstvenost u središtu duha. - Sve što se dogodilo ... osećam se tako bespomoćnom. Sve izmiče kontroli.. - ona zaćuta jer više nije mogla da govori. Bernis zastade ispred ogledala. Njene jake ruke ščepaše Margeritinu bradu, okrenuše joj lice tako da je buljila u svoj odraz. - Pogledaj. Šta vidiš? Lice ti je umrljano suzama - reče Bernis tiho. - Ali ja vidim dublje od toga. Duša ti je ugušena suzama. Nije to samo zbog događaja koji su se zbili u proteklih nekoliko dana, dete moje. To moraš da shvatiš pre nego što nastaviš. - Ne mogu. Ja... - Ah, Margerite, možeš. A znaš li zašto? Zato što si ti sestra tvog brata. Imaš toliko njegovog u sebi, mada niste iste krvi. Nema sumnje da je on video srodnost po temperamentu kod vas dvoje. Margerite i njena sestra Celeste koja je živela u Veneciji bile su kćeri Enrika Goldonija, fabrikanta i izvoznika fine venecijanske svile i brokata koji je imao kuće u Veneciji i Astoriji, Kvins.

Kad su njegove kćeri Margerite i Celeste imale devet i šest godina, 1964, on se ponovo oženio. Žena, Fejt Matačino došla mu je sa sinom Dominikom, koga je godinu dana kasnije usvojio. Fejt je bila udata za Crnog Pola Matačina, zastrašujućeg dona njujorške mafije, koji je umro pod misterioznim okolnostima. Jedna od mnogih glasina koje su se pronosile o Crnom Polu bila je i ta da Dominik nije bio njegov sin. - Ne verujem da je on ikada gubio kontrolu. - Ali zbog kontrole je Dominik najpre i došao ovamo, Margerite - rekla je stara časna majka. - A zato si i ti došla - njene blede plave oči se zaokrugliše i postadoše bez dubine na onaj harizmatski način dok se pribirala da kaže nešto snažno. - Nikada nemoj da zaboraviš da je Dominik tebe odabrao da ga naslediš zbog tvoje unutrašnje snage. - Ne znam. A šta ako je pogrešio? - Ali ja ne grešim - reče Bernis tonom koji nije trpeo pogovor. Uhvatila je Margeritino lice vlažno od suza svojim mekim rukama. - Slušaj me, dete. Ja sam predložila tvom bratu ko da ga nasledi i on se složio. Nismo pogrešili kad si ti u pitanju. Ali tvoj put je težak, ti si to znala kad si krenula njim. - Ali nisam znala koliko će težak da bude. - Niko od nas to nije znao. Ali, to je božja volja, veruj mi. On nas uvek ispituje, to je njegov način - potapšala je Margerite po ruci. - Hajde, sada. Obriši suze. Vreme je za ratni savet. Bilo je nečeg beskrajno umirujućeg u Bernisinoj kancelariji. Možda su to bili veličina, ili oblik kao soba u jednoj od onih bajki koje je Margerite čitala Frensi kad je bila mala. Frensi! - Ono zlo čudovište drži moje dete! - viknula je čim je prešla preko praga. - Šta smo to započeli sa Leonforteovima, Bernis? Oni su ubili Doma. Sada je Toni ubijen, ja sam skoro izrešetana na Park aveniji, a Bed Klams drži moju Frensi! A povrh svega može da se dogodi da ću izgubiti kontrolu nad svojim poslom! Suze se opet pojaviše mada je obećala samoj sebi da će biti mirna. Zar je nije sama Bernis naučila da će je samo dostojanstvo dovesti bezbedno do pobede? Ali ovde nije bilo bezbednosti, bar ona nije mogla da vidi. Stegla je pesnice i glas joj je bio prepun besa. - Ona životinja, ona nakaza! Ubiću ga! Bernis je sedela ispod drvenog raspeća, obavijena dostojanstvenošću. Godine su joj izborale lice i uklonile svu debljinu tako da joj je koža bila zategnuta preko kostiju i da ispod nje nije bilo ni mesa ni mišića. Ali čak ni vreme nije moglo da umanji ponosni pogled tih bledih očiju, čija je vatra vodila mnoge tokom godina. - Draga moja ako stvarno tako misliš, onda je Čezare već dobio svoju najvažniju bitku. - Strašno si uplašena. I potpuno si u pravu zbog toga. Veruj mi kad ti kažem da znam šta osećaš, Margerite - stavila ja šake na Margeritine pesnice i polako njena toplina otvori zgrčene prste kao latice na suncu. - Ali to osećanje mora da prestane, sada. Strah podstiče mržnju a mržnja neobazrivost. Ljudi kao što je Čezare Leonforte računaju na neobazrivost svojih protivnika. - Ali pogledaj šta mi je uradio! - viknu Margerite. - Jednim udarcem uzeo mi je ceo život. Izgubila sam bitku, rat, sve. Za manje od dva sata treba da budem u Šipheds beju ili če on ubiti Frensi! - On neće da ubije tvoju kćer - reče Bernis tako ubedljivo da je Margerite najzad morala da joj poveruje. - Kako možeš to da kažeš? - Razmisli o tome logično i racionalno, draga moja. Šta može da dobije Frensinom smrću? Ona je

nešto što mu garantuje da ima vlast nad tobom. Kad jednom to ispusti, ti ćeš mu iskliznuti i on to zna. Margerite je mogla da oseti kako joj zubi cvokoću. Bernis je rekla da zna šta Margerite oseća, ali kako je to bilo moguće? Ona nikada nije imala dete. Sada kad je njeno dete u opasnosti, Margerite je znala da će sve učiniti da je spase. - Sa svim dužnim poštovanjem - rekla je - mi razgovaramo o Čezaru Leonforteu. Ne verujem da on priznaje razum i logiku. On živi po osećanju i mi to obe znamo - ispod Bernisine topline Margerite je mogla da oseti kako joj se šake stežu u pesnice. - Margerite! Bernis se nagnu napred, pusti svoju psihičku energiju prema mlađoj ženi sve dok nije bila obavijena njenom harizmatskom snagom. - Slušaj me sada jer je važno da shvatiš ono što želim da ti kažem. Sada je tvoj um u kavezu osvete - Margerite odmahnu glavom. - Ne trudi se da mi protivrečiš. Mogu da vidim otrov u tvojim očima, da osetim kako grčiš pesnice. Moraš da odbaciš zatrovane misli, draga moja. Tako je počela vendeta između Leonforteovih i Goldonijevih. Inače, sasvim sigurno kao što noć dolazi za danom, doći će do smrti i patnje. Margerite je ćutala neko vreme. Osećala je kako je obavija Bernisina aura. Bilo je to istovremeno umirujuće ali i uzbudujuće. Nije to bila moć koju je Bernis inače rasipala. Ustvari, moglo je da se kaže da većina posetilaca manastira nije pojma imala da je ona posedovala nešto drugo sem plemenitog duha. - Ne mogu samo da naklonim glavu i pokorim se, Bernis - šapnula je. - Ne možeš to da zahtevaš od mene, jer neću to da uradim, neću, kažem ti! Bernis kao da se osmehnu. - Govoriš kao Dominik. “Uvek se brani” - govorio je. - “Onog trena kad se saviješ u loptu, mrtav si”. Zato je tako mrzeo Savezni program zaštite svedoka. Zato je protiv pravila održavao vezu s tobom. Dominik je živeo život po svojim pravilima i neka je proklet bilo koje loše mislio o njemu. Margerite je bila skamenjena tim električno plavim očima. - U ovom trenutku Čezare je uzeo nešto što ti je najdraže - nastavila je Bernis,. - Ne tražim od tebe da se saviješ, Margerite. Baš naprotiv, verujem da smo upravo započeli poslednju fazu duge i krvave vendeta između Leonforteovih i Goldonijevih. Sada je najtamnije vreme, dete moje, ali isto tako vreme je da budeš najjača. Vreme je da zauzmeš svoj stav. - Ne znam. Moj svet je srušen; više ga ne prepoznajem. - To i jeste Čezarov cilj. Ti moraš da shvatiš da on to ne zaslužuje - Bernis jače steže Margerite, a toplina njene snage ispuni mlađu ženu. - Pravedna primena svih oblika moči je ono čemu težimo. Zar nisi to naučila za vreme dok si bila ovde? Na trenutak Margeritino lice se zamagli uspomenama, a onda klimnu glavom. - Ne kvari nas samo moć - rekla je Bernis - već zloupotreba moći. Zato su Leonforteovi toliko jaki; ali to je nešto što će ih uništiti. - Onda neka dva brata ubiju jedan drugog - reče gorko Margerite. - Osveta je Božja, ne tvoja lična, želim da se toga sećaš u danima koji dolaze - Bernis se diže. Sada ću te ostaviti da se mentalno pripremiš. Kao i obično sve udobnosti manastira su ti na raspolaganju, ukoliko ti budu potrebne. Još jednom njena harizmatična moć obavi Margerite svojim zagrljajem punim ljubavi. - Seti se svega što si naučila ovde - nagnula se i poljubila Margerite u čelo. - Neka te Bog blagoslovi i neka te uvek čuva, dete moje.

*** Jutarnja magla se dizala sa Sumide, obavijajući Tokijo u vlažnu izmaglicu zbog čega je ličio na razglednicu. Izduvni gasovi iz Nikolinog crnog "kavasakija” odbijali su se o fasade predratnih kuća koje su oivičavale ulice poslovnog dela. Rog za maglu tužnog zvuka koji se čuo sa broda koji je plovio niz reku nadjačao je zvuk snažnog motora dok se zaustavljao. Nikola side, zastade i zagleda se u malu kuću stisnutu između dva ogromna skladišta. Bila je to po svemu beznačajna fasada, da bi svakako ostala neprimećena ukoliko neko ne bi baš zagledao. Dakle to je bila kuća Kisoko, sestre Mikija Okamija, mislio je Nikola. To je bilo mesto koje je Nangi odabrao da bi se oporavio. Šta je to radio? Nikola je o tome razmišljao dok je stavljao šlem ispod miške i brzo prelazio preko ispucalog trotoara, penjući se uz stepenište prema ulaznim vratima. Nije bilo zvonceta i prvu stvar koju je primetio kad je udario bronzanim zvekirom u obliku životinjske šape o vrata bio je neobičan zvuk koji je to izazvalo. Ispružio je ruku i otkrio da su vrata metalna, najverovatnije čelična. To je bilo vrlo čudno za privatnu kuću. Da li je to bilo zbog bezbednosti? Ali nije bilo vremena za dalje razmišljanje jer su se vrata otvorila na unutrašnju stranu i on se nade licem u licem sa sestrom Mikija Okamija. Nikola je čuo razne priče o Kisoko, ali ona je bila veoma povučena i uprkos tome što je bio toliko blizak sa Okamijem on je nikada ranije nije sreo. Ipak, odmah ju je prepoznao. - Zar nećete da uđete? - reče ona prijatnim glasom, tako prirodno kao da su stari prijatelji. Plašim se da još pada kiša i ako stojite tu na pragu bićete skroz skvašeni. Kako je on oklevao ona dodade. - Znam ko ste vi, Lajnir-sane. Prepoznala bih vas bilo gde. On uđe u foaje i ona zatvori čelična vrata za njim. Zalupila se sa teškim zvukom zatvorskih vrata. - Ličite na oca - reče ona - ali i na majku. - Poznavali ste ih? - Na neki način jesam. On se nade u ovalnom, foajeu, obojenom krem bojom sa otsjajem bledog zlata. U sredini je bila mala, elegantna konzola na kojoj je stajala ogromna kristalna vaza prepuna svežeg cveća. Veliko stepenište koje je moglo da bude tako izgrađeno samo na prelomu vekova vodilo je na gornji sprat. Mada je kuća bila, koliko je Nikola mogao da vidi, potpuno u zapadnjačkom stilu, Kisoko je bila odevena u tradicionalni svileni kimono i podkimono. Njena kosa je bila vešto očešljana i ukrašena dugim, srebrnim iglama. Kimono joj je bio boje narandžasto-krvavog zalaska sunca: podkimono, koji je mogao da se vidi samo ispod ivica rukama i oko vrata bio je one čuvene indigo plave boje koju su Japanci proslavili. Nikola je znao da je Kisoko stara sedamdesetak godina, ali je delovala dvadeset godina mlađe. Imala je bledu, čistu kožu, blistavu kao porculan, kakvu imaju žene iz čistokrvnih samurajskih porodica. Njeno lice je bilo čudno, asimetrično, sa snezualnim usnama u obliku luka. Njim su dominirale crne oči koje su, kako je čuo mogle da zaključe mnogo o ljudima iz njihovih najsitnijih pokreta. Pričalo se da nju nije nikada ništa moglo da iznenadi. Isto tako šaputalo se da je ona kanashimi de nuitori shite aru - doslovce prevedeno to je značilo da je ona bila obavijena tugom. To je značilo da je nekada u životu doživela strašnu tragediju. Kakva je to bila tragedija Nikola pojma nije imao; zbog mističnosti koja ju je orkuživala on je sumnjao da bilo ko sem Kisoko i možda njenog brata znaju o čemu je reč. Vodila ga je tiho hodnikom obloženim trešnjinim drvetom. Japanske estampe iz XVII veka bile su

okačene na pravilnim odstojanjima, uramljene u pozlaćene ramove. Njihovi autori, prezirani za života, sada su bili vrhunski svetski umetnici, čije su radove tražili kolekcionari, kuće za aukcije i muzeji širom sveta. U dnevnoj sobi ofabranoj bojom šljive sa zlatnim ukrasima, Nikola zateče Tanzana Nangija. Sedeo je ugodno izvaljen na francuskoj fotelji od svetio žutog brokata. Delovao je umorno i iscrpljeno. Kad je Nikola pokušao da uhvati njegov pogled, on je okrenuo glavu. - Počastvovan sam što ste najzad ovde, Lajnir-sane - reče Kisoko brzo i lako kao da pokušava da popravi zategnutu situaciju. - Shvatam da sam načinila neoprostivu grešku što vas nisam pozvala. Persijski tepuh ogromnih razmera pokrivao je drveni pod. Nameštaj je bio antikni, širokih sedišta i niskih naslona, ali bio je udoban jer je bio pretrpan mekim jastucima od damasta, svilenog brokata, satena. Na zidovima nije bilo slika. Umesto njih stajali su samurajski oklopi s borbenim obeležjima na večitoj straži u staklenim kavezima. Kolekcija je bila raskošna i očaravajuća. Nikola je znao da mnogi muzeji nisu imali takav izbor. - Oklopi ne pripadaju meni - rekla je Kisoko prateći Nikolin pogled. - Oni su vlasništvo mog sina, Kena. - Čudesni su, veličanstveni. Ona se lagano nakloni. - Takvo priznanje će se njemu svakako dopasti - odednom se osmehnula i kao da su sami u sobi rekla je. - Da li biste želeli čaj? - Ne, hvala. - To je malo, znam, ali... - Ne hvala vam. Ona je pitala još jednom i on je još jednom odbio, a posle toga je prema pravilima teškog konfučijanskog društva, njemu bilo dopušteno da prihvati ponudu, Kisoko se nakloni i reče s osmehom. - Ako biste mi oprostili otići ću na tren. Služavka ima slobodan dan. Kad je ostao sam sa Nangijem Nikola priđe fotelji. - Nangi-san. - Kako si me našao? - reče on kratko. - Preko transmisije vašeg kamija. Čudna, ledena tišina je zavladala. Nikola sede pored svog prijatelja i mentora. - Nangi-san postoje mnoge stvari o kojima treba hitno da odlučimo. - Razgovaraj o tome sa Torin-sanom. Zato je on tu. - Torin ne može da zameni vaše iskustvo. Ne mogu da kažem da mu previše verujem. - On ima moje puno poverenje - reče nangi. - Moraš da nađeš načina da sarađuješ sa njim. Zavalio se unazad kao da je iscrpljen. - Ostario sam, Nikola - osmehnuo se. - Ili sam možda samo melanholičan. Nangijeva glava se okrete i on se zdravim okom zagleda u Nikolu. - Ti si suviše pametan detektiv da bih ja mogao i da pomislim da mogu dugo da se skrivam od tebe - klimnuo je glavom. -Shvataš šta hoću da kažem? Obična greška u računu koju pre pet godina ne bih načinio - uzdahnuo je. - Moram da razgovaram s vama, Nangi-san - reče Nikola. - Sato-Tomkin če uskoro da se rasturi bez predsednika. Plašim se da moram da idem u Njujork da tamo sredim neke stvari i ne znam koliko ću dugo morati da ostanem. Satou ste potrebni. Nangi se malo podiže u fotelji.

- Slušaj me, Nikola. Neću uvek biti ovde. Zar ti misliš da ja ne znam tvoju prirodu. Nisam nikada očekivao da ćeš ostati vezan u Tokiju da bi iz dana u dan nadgledao Sato internešenel. Imaš već suviše posla sa američkim delom firme. A onda tu je i tvoja upletenost sa Okamijem i jakuzom. On okrete glavu i čudna, ledena tišina ponovo se uvuče u prostoriju. - Zato sam uveo u sve Torin-sana. On je mlad, ali je pametan i brz. Moraš da pređeš preko svojih predrasuda i da naučiš da mu veruješ. - Ne želim da mu verujem. - Da. To je savršeno jasno. Nikola je bio svestan da se između njih stvara jaz, kao da se razilaze zbog nečeg veoma važnog, a on je za to bio sasvim nespreman. - Nangi-san, kad bih imao... - on okrete glavu, odjednom svestan toga da Kisoko stoji na pragu i da ih posmatra. Kad je videla da Nikola okreće glavu, ona uđe u prostoriju, klizeći bez pokreta i napora. Nangi opet okrete glavu. - Bolje da nisi dolazio. Kisoko je stajala i buljila u čajni servis na tren pre nego što je pogledala Nikolu. Slatko se osmehivala i Nikola na kratko ugleda senzualnu ženu kakva je nekada bila. Onda ona spusti poslužavnik na stočić u stilu art nuvoa od kovanog gvožda i laka. Iz džepa izvadi flašicu i istrese pilulu iz nje. Onda je nežno i pažljivo stavi ispod Nangijevog jezika. Nangi uzdahnu a njegovo zdravo oko odluta na tren. - Nangi-san - insistirao je Nikola - moramo da razgovaramo. Potreban mi je vaš savet povodom ortakluka sa Denvom. Nangi raširi ruke. - Kao i uvek štogod mogu da uradim, ja ću uraditi. - Nemojte više da ga zamarate, Lajnir-sane - reče Kisoko nežno dok je posluživala zeleni čaj. Nikola je srkutao bled, gorak napitak, a onda je spustio malenu šoljicu. - Nangi-san rekli ste mi da treba da verujem Torin-sanu, ali kako mogu kad je on pomogao da dođe do ovog ortakluka? Vi i ja smo imali mnogo ponuda za partnerstvo, ali smo sve odbili. Niko od nas nije hteo da bude odgovoran - ili da pita - ljude spolja. Zato sam uznemiren zbog ortakluka sa Denvom. Otišli smo suviše daleko. Mi smo finansijski tako ograničeni da će i najmanja greška u računu da nas odvede u propast. - Ne razumeš - reče Nangi. - SajberNet je budućnost. Moramo da ga pokrenemo u Japanu pre nego što bilo ko počne da se bavi tom tehnologijom. - Ali zar ne vidite šta ste uradili? - viknu Nikola. - Prokockali ste sve jednim ulaganjem. Ako sada pokleknemo, Denva partneri će pokupiti komade. Sve za šta smo radili pretvoriće se ni u šta. - Ne radi se o Denvi, ili SajberNetu, zar ne Nikola-san? Radi se o Torin-sanu. Ne želite da ga vidite na mestu sa toliko odgovornosti. - Tačno je da je on veoma mlad da bi mogao da bude podpredsednik, ali to se već događalo reče Nikola, pažljivo birajući svoj put kroz minsko polje novog i nepoznatog odnosa. Koliko se Torin zbližio sa Nangijem dok je Nikola bio odsutan? Kao da su prošle godine, a ne samo petnaest meseci. - Molim vas da pokušate da to vidite s moje tačke gledišta. Kad sam otišao u Veneciju da bih ispunio obaveze prema Kaišou, nisam se čak ni upoznao sa Kanda Torinom. Sada, godinu i po dana kasnije, vraćam se da bih otkrio da on ne nadgleda samo naše najvažnije projekte već da vam je pomogao u stvaranju ortakluka s partnerima spolja - što se u Satou nikada ranije nije dogodilo. Nangi klimnu glavom, ali njegovo zdravo oko se napola zatvori i Nikola vide da se umara.

Kisoko mu baci pogled upozorenja. Nangi reče: - Sasvim razumem tvoju zabrinutost, ali svet se okreće, Nikola-san s tobom ili bez tebe. Osmehnu se dok je prelazio na sofu. -Ovo nije prekorevanje, već samo brojanje činjenica. Druga činjenica; bio si mi potreban ovde, ali ja znam da si ti častan čovek i da je giri tvog oca postao tvoj, znam da si ti obuzet osećanjem krivice, ali to je propala emocija. I ja bih uradio isto da sam bio na tvom mestu. Čast iznad svega, Nikola-san. To nas obeležava, to nas razdvaja, to definiše prirodu našeg postojanja - ruke počeše da mu drhte i Kisoko uze šoljicu sa čajem od njega. Njegovo slepo oko koje je buljilo bez prestanka davalo mu je izraz prkosa i iživljavanja. - Činjenica je da nisi bio tu i da ja nisam mogao sam da to obavim. Bio mi je potreban neko mlađi, s dobrim instinktima, sveže perspektive, koji poznaje teren i koji može da gleda u budućnost kao ti. Neko ko neće da gleda unazad, koji se ne plaši da dela - da sam gradi budućnost. Našao sam to u Kanda Torinu. - Njegov dosije je došao na moj sto pre izvesnog vremena i otada ga držim na oku. Njegov tromesečni učinak je bio spektakularan, pa sam ga prebacio u rukovodeći kadar. Otada je on odgovarao svakom izazovu koji sam mu postavio. Neko vreme je vladala tišina. Kao tablo, ili slika zaustavljena u vremenu, njih troje se nisu pokretali. Nikoli se činilo da su njegovo disanje, čak kucanje njegovog srca, bili smanjeni. On oseti neki prekid, oslobađanje od vremena i on pomisli Ne, ne! Ne sada! Ali Kšira se dizao, cepao kroz njegovu svest kao jaki vetrovi što cepaju oblake i on je padao, padao ... videći, kao što neko vidi u snu, svoje telo, zajedno s njihovima, kao komušinu kukuruza, pripremljenu za oštre noževe mašine koja pravi silažu.On tada oseti nadmoć Kšire, i mada je to bilo trenutno, bilo je to kao otvaranje ženice na pragu smrti i velike tame. Duboko u sebi on poče da vrišti... Nangi je tonuo u dremež. Kisoko je sedela mirno kao statua, kao da očekuje neki neučujni znak. Najzad se pomače. - Ispratiću vas - rekla je. Nikola je stajao na drhtavim nogama. Tiho je disao, pokušavajući da se usredsredi, a onda je krenuo za Kisoko do izlaza. Tu se ona okrete da se suoči s njim. - Nangi-san vam je rekao o nama, mada je to od svih ostalih čuvao kao tajnu. To je bilo tačno. prošle godine Nangi mu je govorio o svojoj vezi sa Kisoko. Sreli su se pre jedanaest godina i imali su burnu, mada krajnje tragičnu avanturu. Nangi je nikada nije zaboravio i kad su se ponovo sreli činilo se da je najzad kucnuo njihov čas. Nikola je shvatio šta je ona htela da mu da do znanja, pa reče: - Neću govoriti o vama, čak ni Torin-sanu. Ona nagnu glavu zahvaljujući se. Kad je podigla pogled rekla je: - Ne mislite loše o njemu. Teško mu je bilo što ste došli ovamo. Nije želeo da ga vidite ovakvog slabog i bolesnog. - Ali ja sam se juče sa njim sreo u njegovim kolima. - Da. Ali on je tada bio spreman za vas, odeven kao uvek, nakljukan letovima i mogu da se zakunem da je razgovor kratko trajao. - Jeste. Ona klimnu glavom i osmehnu se. - To je njegov način, Nikola-sane, nemojte da vas to iznenađuje. On vas voli kao sina. Zaista, on o vama misli kao o svojoj krvi i mesu. Zato se i stidi što ste ga videli starog i bespomoćnog. - Morao sam da dođem.

- Naravno da jeste - reče ona ljubazno - ja to shvatam i verujte mi, uprkos stidu i on to shvata ona se zagleda u njegove tužne oči. - Pre šest meseci niste bili ovde kad je imao srčani napad. On klimnu glavom. - To nisam nikada zaboravio. Ne mogu sebi da oprostim ... - Ja vam opraštam - reče Kisoko iznenada. - Što se tiče Nangi-sana on nema šta da vam oprosti. Ona koraknu prema njemu. - Nisam želela da se osećate krivim, već da priznam nešto što on sam nije mogao. Istina je da je njegov srčani udar bio ozbiljniji nego što bilo ko zna - čak i Torin-san. Sada ne brinite. On će se oporaviti, lekari nam to tvrde. Ali biće potrebno vremena za to. Glas joj se spustio do šapata. - To treba da tražim od vas Nikola-sane mada znam da je to grubo i da se suviše oslanjam na poznanstvo koje tek što je počelo. Ali ipak ja sam poznavala vaše roditelje i bili su mi veoma dragi. - Uradiću što mogu, Kisoko-san. Ona klimnu glavom s osećanjem olakšanja. Čudno, u tom trenutku mu se učinilo kao da će ga dotaći. Ali to je naravno bila glupost. Takvo kršenje etikecije kod žene njenih godina bilo je nešto nezamislivo. Trenutak je prošao i ona mu se osmehnula. - Podsećate me toliko na svog oca. Tako jaka volja, tako zgodan - ona stavi ruku s dugim noktima na vrata, otvori ih tako da im vlažan vetar okrznu lica i ude u kuću. - Uradite štogod treba da uradite ali dajte mu vremena da se sasvim povrati. Ako to znači da radite sa Torin-sanom, molim vas uradite to. Nalet vetra donese mlaz kiše na ulazno stepenište, a rog za maglu se tužno javljao duž reke. Nikola klimnu glavom. - Dopada mi se vaša iskrenost, Kisoko-san. Ona se osmehnu. - Kako bih mogla da se ponašam drugačije? Vi ste dragi dvojici najvažnijih ljudi u mom životu ona mu se zagleda u oči i on opet vide kako je ona bila veličanstvena žena pre nekoliko decenija. - Vi ste anđeo čuvar mog brata. Zar ne kažu Zapadnjaci tako? On ponovo klimnu glavom. - Ja ću da uradim šta treba da se uradi, Kisoko-san. Ona mu se kratko nakloni. - Znam da hoćete i zato sam vam zahvalna - ponovo je imao čudno osećanje da ona želi da posegne prema njemu i da ga privije u naručje. - Srećno - šapnula je za njim u vetar. *** Nikola uhvati Koniko dok je silazila niz stepenište Pul Marina. - Zar ovo nije tvoj slobodan dan? - nagnuo se na svoj kavasaki. Honiko zastade na pola stepeništa, onda se nasmeja i nastavi da silazi. - Jeste, ali kako si ti to znao? Nikola sleže ramenima. - Pitao sam Džočija, šefa sale u restoranu. Ona pređe preko pretrpanog pločnika Ropongija.. Bila je odevena u plavo-zelenu lanenu suknju a ispod sakoa na crne i zelene štrafte nosila je kao biser sivu bluzu. Njena mala stopala bila su u crnim cipelama s niskom štiklom, a tanani zlatni lanac obavijao se oko njenog vrata.

- To ne objašnjava kako si znao gde treba da me tražiš. - Rekao mi je to da ćeš doći za jedan sat zbog sastanka osoblja. - Džoči je to rekao? - Rekao sam mu da sam zaljubljen. Mislim da se sažalio na mene. - Bolje on nego ja. Ona stavi naočare za sunce. Sunce poče da se pomalja kroz pukotinu oblaka, ali Nikola nije bio sasvim siguran da je ona to uradila zbog toga. Ona se držala na odstojanju. - Oh, nisam valjda toliko loš. Honiko se namršti. - Ti nešto želiš. Problem je u tome što ja ne znam šta je to. - Već sam ti rekao. Pokušavam da nađem Ngujen van Trika. - O, da. On ti duguje novac. - Tako je. Ona koraknu prema njemu. - Ti si lažljivac. - Ja ne lažem. Nagnula se prema njemu, - A mene ne možeš da zastrašiš. - Nikada nisam ni rekao da mogu. Skini te naočare, hoćeš li? - Ne može da me uplaši čak ni zgodan čovek na veličanstvenom crnom motorciklu - dodala je savršeno mirnog lica. On se osmehnu. - Sada kad si povukla liniju u pesku i kad si je prekoračila, najmanje što mogu to je da te odvedem na ručak. Honiko razmisli na trenutak. - Ili da ja povedem tebe. - Opet ta linija - reče Nikola potapšavši kavasaki. - Ješćemo i onda ćemo da radimo sve što ti hoćeš, da li ti tako odgovara? U znak odgovora Honiko skoči na sedište i uhvati ga čvrsto oko struka. Mogao je da oseti pritisak njenih dojki na leđima. Skinula je naočare, ali tek kad su se smestili u restoranu, malom kafeu Treća stena od Sunca, nazvanom tako po pesmi Džimija Hendriksa, pretpostavljao je. On se nalazio na trećem spratu Gorgon palate, niz ulicu od Liti Beverli Hilsa, gde je moglo da se jede u Hard rok kafeu ili Spagosu. Nikola je voleo ovo mesto jer je bilo nepretenciozno ostrvo u moru naduvenih francuskih i kineskih restorana i jer je gledalo na salu za venčanje u Gordon palati gde su se stalno odvijala venčanja u zapadnjačkom stilu. Danas se venačavao japanski par koji su bili odeveni kao Elvis i Prišila Prišli. Kad su krenuli prema matičaru čula se Kraljeva pesma “Plamena ljubav”. Honiko je prsnula u smeh. - Izgleda da ipak imaš smisla za humor - reče Nikola. - Isuse - reče ona brišući suze - da li si znao za ovo mesto? On klimnu glavom, smejući se. - Pretpostavljao sam da će za nekoga ko radi noću u vrhunskom restoranu predstava biti važnija od hrane. Njene tamne oči u obliku badema posmatrale su ga brižno. - To je bilo pažljivo.

A onda ona uze jelovnik i žabi glavu u njega. S njenom plavom kosom i oprijentalnim očima ona je bila takva mešavina jaka kao dupli šake martini. Posle izvesnog vremena ona primeti da ona ne čita svoj jelovnik. - Zar nisi gladan? Ili je hrana ovde loša? - Ti naruči za mene. Siguran sam da će mi se dopasti ma šta da je to. Honiko spusti svoj jelovnik. - Ti si najsamosigurniji čovek koga sam ikada srela. Kako ti to uspeva? - Na šta misliš? - Pogledaj svet. Nigde stabilnosti. Nekada sam mislila, ako Japan nešto ima to je stabilnost. Ali, pogledaj šta se dogodilo u poslednje četiri godine?. Mi smo potonuli u beskrajnu recesiju, sve više je bankrotstava, naše najveće banke propadaju, jaki jen nas ubija, naša nepokretna imovina je bezvredna, prvi put imamo veliku nezaposlenost, vodeća partija je zbačena sa vlasti, ljudi su više zabrinuti za cenu pirinča nego za to kako je vlast pala, a sada imamo na pragu mogućnost drugog nuklearnog napada. Na drugoj strani Elvis i Prišila su izašli na bledo sunce, okruženi svojim veselim gostima. “Plamena ljubav” sada je zamenjena pesmom ‘Želim te, potrebna si mi, volim te”. Nekoje doneo mikrofon koji je mladoženja ščepao. On je uvijao bokovima, pravio grimase ponavljajući reći pesme. Prišila je pljeskala rukama i prevrtala očima. Gosti su aplaudirali. I Honiko je pljeskala. - Zato se divim svakom ko je tako siguran u sebe. To govori o jakoj životnoj filozofiji - pogledala ga je. - To me ubeđuje da je na nebu još uvek Severnjača koja treba da nas vodi. - Kao samurajski daimio - gospodari rata koji su živeli ovde u Ropongiju. - Da, tačno. Čistota njihovog cilja bila je veoma jasna čak i u vremena, koje mnogi Zapadnjaci ne razumeju. Stiže kelner s njihovim pićima i Honiko naruči salatu sa kozjim sirom i pirjanjeno povrće za oboje. - Ja sam vegetarijanka - reče ona Nikoli - nadam se da ti to ne smeta. On odmahnu glavom. - Znaš li kako je Ropongi dobio ime? Nekada je bio vlasništvo šest daimioa o kojima sam govorila. Svi su imali kineski karakter za “drvo” u svojim imenima, otuda Ropongi - Šest stabala. Usred XIX veka kad je njihov status samuraja prestao da im bude štit, njihovo vlasništvo je konfiskovala Meiđi vlada i dala ga je Carskoj armiji. - Ja znam noviju istoriju. Posle rata preuzele su ga američke okupacione snage i on je polako postao mesto za zabavu - Honiko se igrala svojim tamnim naočarima. - Znam to jer je moj otac tu bio stacioniran tih godina. - On je bio u vojsci, zar ne? Igrala se po stolu tamnim naočarima. - Bio je u vojnoj policiji - pogledala ga je. - On je jurio loše momke, znaš one koji su hteli da iskoriste trenutak; bili su to dileri, trgovci oružjem, prodavci droge, crnoberzijanci. To je bilo zanimljivo. Ona je davala dva znaka koji su se sudarali. Nije htela da govori o svom ocu, ali govorila je. - Pričaj mi o svojoj majci - reče on dok su im donosili salatu. Možda će to smanjiti napetost. - Nema mnogo toga da se priča o njoj. Moj otac ju je sreo u Ropongiju - Honiko je posmatrala novu svadbenu povorku - ova grupa je bila u crnim kožnim jaknama i srebrnim čizmama. Vodio ih je preko terase fotograf.

- I to je kraj priče. Dok je fotograf nameštao svoje mušterije na suncu, Honiko je gledala u svoju salatu i ćutala. - Zaboravi - reče Nikola - to me se ne tiče. S druge strane terase svadbari su skidali kožne jakne i otkrivali tela toliko ižvrljana istetoviranim crtežima da se retko gde video komadić čiste kože. Honiko zagledana u istetovirana tela reče: - Ustvari, ima još da se priča. Dok je fotograf užurbano obavljao svoj posao, Nikola je čekao da ona nastavi. - Moja majka je radila nedaleko odavde, u toruko - reče ona posle duže pauze. Njen pogled uhvati njegov. - Znaš li šta je to? - Da. Danas se to zove souplend - on uze zalogaj radića i kozjeg sira. - Reč je nastala od engleskog izraza Tursko kupatilo. - Onda znaš da su muškarci dolazili u toruko ne samo da bi se oprali. - Mislim da je to imalo veze sa tim koliko su novca bili spremni da tu ostave. - I mašte žene koja te pere - ona pogleda u svoju netaknutu salatu. - Moja majka je bila halo. Bila je to reč iz slenga. Doslovce, značila je kutija, ali bio je to naziv za mindžu. Bio je to i nadimak žene koja je radila u starinskom toruko. - Tvoj otac je to znao? - Da. To se zvalo Tenki - Tenki je bio japanski izraz za duboku tajnu. - On je dobio naređenje da upadne na to mesto i izvuče crnoberzijanca kome su sapunjali genitalije. Svi iz toruko su izjureni i uhapšeni. I moja majka je bila među njima. - I tako se dogodila ljubav. - Baš tako - Honiko se nervozno nasmeja. - Moj otac je bio čistokrvni Amerikanac i pravi romantičar. Nije znao ništa o Japanu - pošto nije koristila viljušku ona je spusti. - Hteo je da je odvede od svega toga. - I naravno ona je pošla - on odgurnu salatu; bilo mu je dosta. - Postala je ono što je on želeo da ona bude. - Da li je imala drugog izbora? Honiko odmahnu glavom. - Nije. On ju je izvukao iz zatvora. Njena porodica koja je živela u lsi, nije čak ni znala da je ona u Tokiju. - Tanjiri s finim povrćem doneti su i stavljeni ispred njih. - Platio je otkupninu, primorao vlasti da uklone njen dosije - tako da je mogla da krene iz početka, tako joj je on rekao - ona ubode komad špargle s više snage nego što je bilo potrebno. - Ona mu je bila beskrajno zahvalna, kao što možeš i da pretpostaviš. Na suncem okupanoj terasi fotograf je premeštao goste u komplikovane poze. - Od tog dana giri koji je osećala prema njemu bio je toliki da nije ništa mogla da mu odbije. Ironija je bila u tome da bi mom ocu mozak prsnuo da je bilo kada nešto posumnjao. Naravno, nije nikada posumnjao. Nikola je gurao hranu po tanjiru. Možda je njen nedostatak apetita bio zarazan. - Da li ga je na kraju zavolela? Honiko mu se osmehnu dok je ostavljala hranu - Svi mi želimo srećne završetke, je li? - spustila je viljušku. - Istina je da ne znam, niti ću ikada znati. Ona je umrla prošle godine, a moj otac ... - ona duboko uzdahnu. - Ne znam gde je moj otac, da li je živ ili mrtav. On nas je ostavio kad sam ja imala dvanaest godina i nikada više nismo čule za njega. Ništa. Kao da nije postojao i otada moja majka nije nikada izgovorila njegovo ime. - Pogledala ga je. - Pretpostavljam da ga je volela na neki način

jer je sasvim sigurno da joj je on slomio srce. Dok je posmatrao svadbare koji su sada ušli u dvoranu za venčanja sa ogromnim staklenim zidovima, Nikola pomisli da nije bilo baš pametno što ju je doveo ovamo. Odednom, svet se nagnu na jednu stranu. Povorka svadbara koji su se udaljavali ličila je na ušećerene komade turskih slatkiša a nebo je dobilo boju žvakaće gume. Nikola, uznemiren, pogleda svoju desnu ruku. Da li je ona prošla kroz sto kao što se činilo? On odmahnu glavom ali zujanje deset miliona pčela čulo se i dalje. Osetio je da ga Honiko čudno posmatra, ali on nju ustvari nije video. Žvakaća guma se spuštala s neba. Onda, kao gumena traka koja puca i vraća se, stvarnost dobi svoj pravi oblik. - Jesi li dobro? - pitala je Honiko. - Prebledeo si malopre a sada se preznojavaš. Nikola obrisa čelo salvetom. Jezik mu je bio debeo kao panj. Šta se dogodilo?. Još jedan mali prodor Tau-taua, ali ne Akšare, ne. Kšira. Njegova moć se dizala, nepozvana. Prema kakvom kraju? Zadrhtao je od tog pitanja. - Nije to ništa. Dobro mi je - ali dok je to izgovarao znao je da laže. *** Pre trideset godina Golden Gejt In bila je mesto u modi.Uprkos neprijatnom spoljnem izgledu, zgrada od šest spratova bila je na dobrom položaju za pametne momke iz Kvinsa i Ist Njujorka. Smeštena s pogledom na Šipshed bej na aveniji Koni Ajland i Belt Parkvej, bila je kao stvorena za ono što su oni najviše voleli: plažu, čamce i tela. - Tela - leševi neprijatelja u ovom ili onom obliku - bili bi otkriveni s vremena na vreme u izraslom korovu i žbunju gde je 1961. godine Mik Leonforte ubio Dina Skalfu. Skalfa nije bio prvi kome se to desilo tu, a nije bio ni poslednji. U današnje vreme, hotel nije više gostio pametnjakoviće, nije bilo pića, kurvi ni uzbuđenja. Ustvari hotel je bio zatvoren. Prostor oko njega nije nikada izgrađen, na sve strane je rastao korov, visoka trava, a leti bunika, a tlo je bilo obogaćeno krvlju i mozgovima onih koji su čekali na ivici službenog prolaza. Na tom mestu je Čezare Leonforte zakazao sastanak Margeriti. Ona je stigla u susedstvo deset minuta ranije i sedela je u svojim kolima, čekajući. Nije bilo hladno, pa ipak je skrstila ruke preko grudi da bi pokušala da smiri drhtanje. Da bi umirila srce koje je udaralo kao ludo, ona je razmšljala o tome kako je Bed Klams preokrenuo njen život. I ođednom je shvatila u kakvom je šoku bila poslednja dva dana. Bila je toliko paralisana da joj se činilo da su ta dva dana bili dani, nedelje. Čezare - mora mu se pirznati da je bio pametan - udario ju je tri puta za redom u srce i uspeo je da joj otme njenu najbolju odbranu: njen um. Ona se užasno plašila za Frensin život, patila je zbog gubitka svog dragog posla - da čak je žalila i za Tonijem s kojim je ipak provela mnoge lepe trenutke i s kojim je delila mnoge intimnosti. Toni ju je možda ponižavao, ali on ju je i voleo, u to nije sumnjala. Isto tako znala je da je ona sazrela, dok on nije. Postala je osoba s kojom on nije mogao da saraduje. Za muškarce kakav je bio Toni, žene s ambicijama bile su loše, a tek one koje su ambicije pretvorile u uspeh, bile su nepodnošljive. On je smatrao da ona treba da bude kod kuće i da rađa bezbrojne male Dekamilose za njega. Umesto toga ona je izlazila, obrazovala se, ušla u posao. A uz sve to kao žena bila je promašaj, kako je to Toni smatrao. A onda je došao vrhunac svega. Dominik je proglasio Tonija za svog naslednika kao dona ali samo pred svetom. Stvarna moć bila je u Margertinim rukama. Dom je nju obučio, njoj je šaputao sve tajne. Toni je podivljao zbog toga.

On je sada bio mrtav i mada ga je Margerite žalila na tradicionalan način ipak se pitala da li će doći dan kada će joj nedostajati. Buljila je u praznu rupu na komandnoij tabli gde je nekada bio cd plejer. Ona ga je polugom iščupala odatle i bacila kroz prozor dok je žurila Belt parkvejom. Tada, tek tada kad je bila sigurna da Čezare neće moći da uhvati njen poziv, ona je pozvala Goldonijevu vezu u gradskoj opštini. Rekla je službeniku da skloni Džeka Barneta, policajca koji je vodio istragu povodom Tonijeve smrti, sa tog slučaja i svih drugih na kojima je sada radio.. - Ja želim da Barnet sada radi ovo - onda je izdiktirala službeniku svoje želje. On se nije bunio. On je bio jedan od nekoliko stotina gradskih, državnih i saveznih vladinih službenika o kojima je Dominik Goldoni imao obimne dosijee. Nišiki mreža je stalno dopunjavala te dosijee i kad je Dom ubijen, Margerite je nasledila te podatke i moć koju su oni davali svakome ko ih je posedovao. Taj čovek, Margerite je to znala, samo je prenosio poruke, nije bio pecadillo - grešnik, kome će biti oprošteno ako se sve otkrije. Muškarac - posebno vladin službenik - koji oblači žensku odeću izazvaće skandal epskih proporcija ako se novinari dočepaju takve senzacije. Telefon zazvoni i ona poskoči kao da je metak ispaljen u nju. - Da? - javila se obazrivo. Šta ako je Čezare zove da je opet muči. - Gospođa Dekamilo? Barnet je ovde. Oči joj se zatvoriše od olakšanja. - Gde ste, detektive? - Blizu. Vrlo blizu. Margerite baci pogled na sat. - Vreme je. - Znam. - Moja kćer, Frensin ... - Sve mi je jasno, gospođo Dekamilo. Povukli ste neke jake veze u gradskoj skupoštini. - Sve to ide u rok službe. - To je vaš posao, gospođo Dekamilo. Ja sam tu samo da bih raščistio haos koji vi i ljudi kao što ste vi stvarate. Njeno lice je bilo maska koncentracije dok je ubacivala ”leksus” u brzinu. - Ja ulazim. - Razumeo sam. Ona prekide vezu i krenu putem prema korovu i žbunju. U daljini je sijao zaliv prepun svetlosti i odsjaja. Svetlost koja je dolazila od grada sablasno je visila na ivicama niskih oblaka. Vazduh je bio težak i vlažan prepun kiše. Avion koji je leteo prema aerodromu Kenedi grmeo je kao grom. Bernis je pogrešila, mislila je Margerite dok je pogledom tražila druga kola. Ipak, nije mogla da odbaci pomisao na osvetu. Govorili su o njenoj bebi, o Frensin! Posao je bio jedna stvar, ali Bed Klams je silovao sva pravila njihovog sveta; on je krenuo na njenu porodicu. To je bilo, kako je gospođa Palja rekla, infamia, i sada ma kakva bila sudbina Bed Klamsa on ju je sam izazvao. Ona je znala da strahovito mnogo rizikuje. Ali ta situacija nije bila jednostavna. Time što je uzeo njenu kćer Čezare je prešao liniju. Njegov neopisivi čin obeležio ga je za uništenje i Margerite je bila odlučila da bude pokretač tog uništenja. Gore dalje na asfaltnoj traci između uskog puta i mesta gde je korov počeo da se spušta prema zalivu, mogla je da vidi tamni ”linkoln”, koji je ležao prikriven kao lovac. Nije palio farove sve ovo vreme, ali kad se ona približila, njegova zlatna svetla se upališe. Ona stade, motor ”leksusa” je

kuckao kao sat, kao njen puls. Ona je gledala u kola, kao da ima rentgenski pogled kojim može da prodre kroz njegov oklop i vidi svoju kćer. Frensin! Um joj je vrištao, a onda polako i metodično ona odvoji svoje pobelele prste koji su samrtnički stezali volan. - Gospođo Dekamilo - glas koji je dolazio ni od kuda bestelesan zbog daljine i tame natera je da zadrhti. Diši, komandovala je sebi. Diši. - Da - javila se kroz otvoreni prozor. - Ovde sam. - Molim vas izađite iz kola i otvorite sva četvora vrata. Sve će biti gotovo za tren, rekla je samoj sebi dok je polako izlazila iz "leksusa”. Tako je Barnet rekao i ja mu verujem. Moram da mu verujem. - Udaljite se od kola da bismo mogli da vidimo unutrašnjost da proverimo da li ste sami. - Rekla sam Čezaru ... - Moramo da proverimo, gospođo Di. Znate kako je. Imam naređenja. Polako se udaljila od svetlosti farova. - Ostanite tu gde možemo da vas vidimo. Tačno ispred kola. Uradila je kako joj je rečeno, ali je držala revolver 45 u ruci, krila ge je između tela i tašne. Jednom je već ubila kad je branila svoj život, znala je da je spremna da opet ubije da bi vratila Frensi. Ona je postala počinilac Cezarovog nestanka. - Čista je - reče glas - a i kola. Kao što je rekla, sama je. Vrata automobila se zalupiše i Margerite ugleda zamagljeni oblik u svetlosti farova. Neće to biti tako lako; nije mogla dobro da vidi s mesta na kome je stajala. Kad je koraknula prema tami glas je zaustavi. - Neće biti mudro da se krećete, gospođo Di - reče drugi glas dublji, deblji. - Ja držim ovde vašu kćer i znam da vi ne biste želeli da joj se nešto dogodi. Margeritino srce je bolno udaralo. - Frensin! - Mama! Hvala Bogu! disala je Margerite. Ona je ovde! - Jesi li dobro? - Mama, šta se zbiva? Margeritino srce polete prema kćeri. Već je toliko toga prošlo. - Ne brini, anđele. To je samo posao. Čezare želi... - Dosta čavrljanja vas dve - reče duboki glas. - Gospodo Di ja se zovem Marko. Sada znate da imamo vašu kćer. Želim da krenete pravo prema meni. Ja stojim pored zadnjih vrata crnog "linkolna”. Uđite i ja ću smestiti vašu kćer pored vas i to će biti to. Mi ćemo se pobrinuti za ”leksus”. - Ali, ja... - Gospodo Di radite samo onako kako vam ja kažem, ništa više. Želim da znate da vaša kćer stoji pravo ispred mene. Vini je za volanom "linkolna” i naoružanje. I ja sam. Ja držim uperenu cev revolvera u potiljak vaše kćeri - on spusti glas. - Hajde, mala, reci joj. - On mi nešto pritiska uz glavu, mama! - javi se Frensin glasom koji je samo malo podrhtavao od napetosti i straha. - U redu, u redu! - reče Margerite. - Idem prema vama. - Ona iskorači iz svetlosti farova i krenu prema Marku i Frensin. - Radim ono što ste rekli. - Tako je, gospođo Di - reče Marko - to olakšava posao i meni i vašoj kćeri... On nije završio misao jer je Margerite stala ispred njega, gurnula mu cev revolvera ispod brade i

raznela gornji deo glave. Frensi je vrištala zbog oštrog praska revolvera i trzaja Markovog tela uz nju. Margerite ščepa kćer, odgurnu teško Markovo telo i usmeri revolver prema Viniju. Nije morala da brine. Čuo se još jedan oštar prasak koji je odjeknuo preko zaliva. Mali deo ”linkolnove” šoferšajbne s razbi. Ostatak se izbrazda paukovom mrežom iza koje se video Vini kako se bacio nauznak na sedištu raširenih ruku dok mu na čelu zjapi velika rupa. Margerite baci revolver 45, šutnu ga pod Markov leš dok je detektiv poručnik hitao preko asfalta. - Gospodo Dekamilo da li ste vi i vaša kćer u redu? Uspela je da kaže: - Jesmo, detektive. Zagrlila je Frensin i nešto joj šaputala u uvo. Gutala ju je pogledom, videla je svoje lice u njenim očima i mislila je, s njom je sve u redu. Poljubila ju je u oba obraza, milovala joj je crvenu kosu dugu i neurednu. Gledala je Frensine šarene oči kao živo srebro pokušavajući da pročita svet u deliću sekunde. Tako je lepa, mislila je Margerite, jedina dobra stvar koja se izrodila iz mog braka sa Tonijem. Ali ona je čista Goldoni. Čak i ako ima nešto od Dekamilovih u njoj, ja ne mogu da vidim. Dugonogo, mlado telo drhtalo je kao lane u Margeritinom naručju. Frensi, odevena u Gap džins širokih nogavica, izgažene Toni Lama kaubojske čizme, crnu majicu i izgužvanu džins jaknu sa dugim rukavima zavrnutim iznad lakta, stiskala se uz majku. Kako je krhka mladost, mislila je Margerite. I kako je precizna. Prođe u treptaju oka i nestane zauvek. - Prvi hitac me pokrenuo - reče Barnet prilazeći majci i kćeri, vireći kroz rupu koju je njegov metak načinio kroz "linkolnovu” šoferšajbnu. Držao je levom rukom pušku Haskvarna, opremljenu infracrvenim teleskopom; u desnoj ruci mu je bio službeni revolver. Bio je čovek urednog izgleda, star četrdesetak godina, s kosom boje peska i svetlim očima, mada Margerite nije mogla da odredi njihovu tačnu boju. Imao je lice čoveka koji je video mnogo stvari i koji je kroz sve prošao kao fakir preko vrelog žara, s mešavinom vere i praktičnog znanja o tome kako radi svemir. Bio je odeven u tamno odelo, tek nešto izgužvano. Njegova kravata koja je sada vijorila preko ramena na svežem vetru, bila je pre elegantna nego upadljiva. On priđe "linkolnu” s one strane gde je stajala Margerite s Frensin ušuškanom zaštitnički uz svoje telo i zagleda se u Markov zgrčeni leš. - Hm, dva leša a samo je jedan metak ispaljen - on šmrknu. - Ja sam dobar, ali mada to ne volim da priznam, nisam toliko dobar. - Njegov pogled se uperi u Margerite. - Vi ne biste ništa znali o tome, zar ne, gospodo Dekamilo? Margerite je razmišljala šta da odgovori kad Barneta pritisnuše uz "linkoln”. Haskvarna mu izlete iz ruke i on se naslanjao na sjajan crni metal sa zbunjenim i pomalo tužnim izrazom na licu. On se zagleda u nju i oči mu se ukrstiše. Tada je primetila kako krv natapa njegovo lepo odelo. Ščepala je još čvršće Frensi dok je osećala kako joj krik gori u grlu kao kiselina. Ona posegnu prema jadnom Barnetu mada se cvet krvi širio iznad njegovog srca, ali dug jecaj se ote sa Frensinih usana i ona poče strahovito da drhti. Margerite poljubi Frensi u teme. Nije mogla da je pusti. Barnet skliznu i pade na krvlju natopljeno tlo. Ona oseti da mora nešto da uradi. Ona posegnu prema njegovom službenom revolveru ali glas koji se javio natera je da se sledi. - Pokušaj. Lakše je ubiti naoružanu ženu nego onu koja nema oružja. A i veće je zadovoljstvo. Ona se tada okrete i ugleda čoveka kako prilazi kroz svetlost "leksusovih” farova. Hodao je uz secijalno pokretanje bokova, kao da mu jedna noga nije dobro funkcionisala, ili kao da je bila kraća od druge. On je to nadoknadio tako što je smislio specijalan način hodanja, tako da se kretao brzo, pod oštrim uglom, potsećajući Margerite na male, bezbojne peščane krabe koje je videla na plaži

Kariba. Ali u vezi s ovim čovekom ništa nije bilo bezbojno. Mada je bio onizak, bio je ipak upadljiv. Imao je široko lice, četvrtasto kao blok leda, s očima skuše koje kao da su bile mrtve, žute kao stara srž. Nosio je šiljatu, nemodernu bradicu zbog koje je ličio na Baha, grčkog boga vina. Imao je crnu,kovrdžavu kosu koja je u loknama padala na njegovo čelo i vrat, široka senzualna usta i dug, pravilan rimski nos. Zanimljiv muškarac, mada je težina nekih crta sprečavala da bude i zgodan. Bio je odeven u prugastu košulju bez okovratnika preko koje je nosio jaknu od antilopa boje viskija. Imao je crne farmerke i čizme boje viskija od krokodilske kože s visokim kubanskim podpeticama i ukrasnim kapnama koje kao da su bile od čelika. - Ja vas poznajem, zar ne? - reče Margerite. - I da i ne. Ja sam duh Crnog Pola Matačina. Ja sam njegov sin, Pol Kjaramonte. - Znam to ime. Vi ste član porodice Abriola kojoj je moj muž verovao. Abriole su verno služile Goldonijeve decenijama. Dok se cerio, on podiže nogu i sa lakoćom baletskog igrača, odgurnu Barnetovo oružje u tamu. Držao je revolver duge cevi levom rukom. - Bed Klams me upozorio da vam ne verujem i bio je u pravu. Ali on je uvek u pravu - Pol Kjaramonte mljacnu jezikom dodirnuvši nepce i ispusti zvuk neodobravanja kao starije žene u bisokopima za vreme ljubavnih scena. - Pa, možemo da se oprostimo od Vinija i Marka. - On sleže ramenima. - Ionako nisu bili neki talenti. - Ponovo se isceri. Zbog senzualnih usana to je bilo skoro požudno i Margerite stavi ruku Frensi preko očiju da bi je poštedela. - Nekada su ovakve vojnike kao što su bili Vini i Marko zvali topovsko meso jer se znalo da će poginuti na bojnom polju - on opet sleže ramenima. - To mora nekome da se desi. Zašto bismo trošili talente sa A-liste kad ih je danas teško naći? - on se zakikota, pokazujući zube kao u vuka, oštre kao noževe. Pogled mu pade na telo detektiva poručnika Džeka Barneta. - Ali ko je to? - njegova čizma s metalnim vrhom udari Barneta u stranu i Margerite se namršti mada je ovaj bio mrtav. Pol Kjaramonte se isceri prema Margeriti dok se spuštao da klekne. - Telohranitelj ili momak? Možda oboje. On je pažljivo koristi nokat da bi odvojio krvlju natopljeni sako. Posegnu unutra i otvori mali plasični nočanik koji je tu našao. - Nije bio baš neki tip, vidim - a onda ispusti mali krik i odbaci stvar kao da ga je ubola. Njegove oči, crne kao zrelo grožđe, zagledaše se u Margerite. - Jesi li luda? Ovaj momak je policajac, za ljubav Marije! - načini maleni skok kao da je pozivao šumsku nimfu na orgiju. - Ja sam sredio njujorškog policajca. Sranje! Ko je to mogao da očekuje? - Nisi morao da ga ubiješ - reče Margerite. Bilo je to glupo što je rekla, ali ona je sada bila toliko prestrašena i šokirana zbog onoga što je uradila da nije mogla da misli ni na šta drugo. Pol Kajramonte poskoči, a lice mu je bilo tamno od besa. On pritisnu cev revolvera u meku tačku ispod njene brade, nateravši je da krikne. - Mama! - Ćuti, anđele - reče ona dok su joj suze bola klizile niz lice. - Ti i tvoj policajac ste sredili dva moja čoveka - viknuo joj je u lice - treba da ti skinem vrh glave. Imao je zlatno prstenje na svakom prstu, čak i na palcu, koji je zato izgledao deformisano, zastrašujuće. - Da ubiješ ženu, to je nešto što bi tebi baš priličilo - reče Margerite.

Pol Kjaramonte je udari nadlanicom preko oba obraza, a njegovo zlatno prstenje razdera kožu i ona poče da krvari. - Umukni i stani mirno kao statua! - reče on pokazavši zube. - Isuse Hriste, ovde nije bilo ovoliko problema još od vremena kad je tvoja baka ovde živela. - Šta ti znaš o Fejt Goldoni? - Mnogo - isceri se Pol Kjaramonte - moja majka je bila Sara Kjaramonte. Ona je bila jedina žena koju je Crni Pol Matačino ikada voleo - buljio je u Frensin koja je bila fascinirana njim kao što bi bila bilo kojom egzotičnom životinjom. - On je bio vezan brakom bez života i ljubavi sa Fejt, kučkom. Ali pošto je bio katolik stare škole, nije hteo da se razvede od nje - njegove oči brze kao zmijski jezik usmeriše se na Margeritino lice. - Ona ga je tako polako ubijala otrovom koji je stavljala u crne smokve koje je on obožavao. Radila je to da bi mogla da se uda za tvog oca Enrika Goldonija. - Pokušavaš li da me uplašiš? Svi znaju za ta prazna govorkanja o njoj. Ali to je bilo sve prazno. Sama mi je to rekla. Ljudi su bili ljubomorni na nju zato što se udala za mog oca. Fejt nije mogla nikoga da ubije. - Ja znam bolje. Ali koga briga za to? Ona je sada mrtva pa bar više ne može da laže. Strah i gađenje obuzeše Margeritu tako da više nije mogla da ga gleda. Ona se zagleda u lice Džeka Barneta, koji joj baš nije mnogo pomogao. Bilo je to lepo lice, s tom kosom boje peska koja mu je padala preko očiju. Da li je imao ženu? Možda ima dete Frensinih godina? Nije znala, niti će saznati, a sada je to bilo i nevažno jer je on bio mrtav. U ime osvete ona ga je dovela ovamo, do ovakvog kraja. Kao stoje sigurno da noć dolazi posle dana, doći će patnja i smrt, rekla je Bernis. Ali Margerite je mislila da je mudrija, bila je sigurna da može da pobedi čudake, promeni pravila i pokvari igru. Umesto toga, gle šta se dogodilo. Ona je posegnula sa svojom moći - moći Goldonijevih i to je značilo smrt nevinog čoveka. Šta joj je Bernis rekla? Ne kvari nas sama moć. Kvari nas njena zloupotreba.Ona je zloupotrebila svoju moć pa su patnja i smrt bili rezultat toga. Svi su mislili da je Fejt mrtva i očigledno i Pol Kjaramonte. Istina je bila da je ona samo promenila identitet. Ona je sada bila Renata Loti, jedna od glavnih nosilaca moći u Vašingtonu. Margerite je neredovno viđala maćehu. Njihov odnos je bio trnovit i loš. Margerite je imala devet godina kad se njen otac Enriko Goldoni oženio sa Fejt. Bila je suviše stara da bi se izgubile veze s njenom pravom majkom, suviše mlada da shvati teškoće sa kojima se Fejt nosila u vezi s novim mužem i snjegovom neprijateljski raspoloženom porodicom. Margerite se uvek držala podalje od mišljenja komšiluka da je Fejt, makijavelijanski hladno ubila prvog muža. Možda je to bilo samo zbog samozaštite. Koje dete bi želelo da raste u kući ubice? Suza ti je zagušena suzama, rekla je Bernis, posmatrajući je i otkrivajući je pogledom. Margerite je jecala u sebi i poskočila je kad je jecanje postalo stvarni zvuk. Sirene koje su urlale u noći iznenadiše svo troje. - Zdravo, moramo da idemo - reče Pol Kajaramonte parafrazirajući Gruča Marksa. Koristeći cev revolvera, on grubo potera dve žene prema odvratnom parkingu hotela. Fosforna svetlost je svetlucala iznad zaliva. Bolje je bilo ne znati otkuda to, mislila je Margerite. Tanderberd, crven kao krv, starinski, čučao je u senovitom uglu parkinga. On naredi Margeriti da veže Fransi članke na rukama i nogama. Ubacili su je na zadnje sedište. Onda on isto tako veza Margerite. - To nije potrebno. Sedeću s tobom. Imaš moju kćer. Možeš da mi veruješ. - Kao Marko i Vini?- zareža Pol Kjaramonte. - Maćeha te dobro odgajila. Ti si jebena zmija,

damo. Gurnu joj svoju maramicu u usta, pritisnu joj glavu prema podu, gurnu je na Frensi. Onda zatvori vrata, baci se iza volana, upali Ti-berd i ode s parkinga. Na Belt parkveju dok je muzika tiho svirala, on prođe lagano vozeći pored niza plavo-belih policijskih automobila, na kojima su se vrtela svetla na krovu dok su sirene urlale. Policajci su išli prema Golden gejt inu. - Zbogom, budale - viknu Pol Kjaramonte pokrivajući glas Brajan Vilsona koji je pevao “Ne brini, beo”.

PET Tokijo/Vest Palm Bič Nikola zateče Tanaku Džina u bolničkoj sobi Kape Vatanabea. Tehničar je jezivo izgledao. Njegova koža, čvrsto zategnuta preko kostiju, bila je zelenkasto žuta zbog nervnog otrova. Mašina mu je pomagala da diše, a gomila plastičnih cevi je izlazila iz njega. Rad srca mu je praćen na monitoru. Bolničarka je stajala uz njegai regulisala količinu bezbroj lekova koje je primao. - Možete da ostanete pet minuta sa njim, ne više - rekao je lekar u hodniku ispred sobe. - Još je veoma slab, nemojte zato da ga zamarate na bilo koji način. - Shvatamo to - reče Tanaka Džin i pokloni se s puno poštovanja. Ipak, unutra on je bio hitar, veoma poslovan dok se brzo predstavljao Vatanabeu. - Ovo je istraga zločina - reče on ne obraćajući pažnju na tiho protestovanje bolničarke. - Vaše angažovanje dovelo vas je u rizičnu situaciju, kao što vidite. Ako se izvučete odavde, mogu da vam kažem da će vas optužiti za špijunažu, piratstvo i veliku prevaru. Biće podignute i druge optužbe dok se istraga bude nastavljala. Tanaka Džin je buljio u žute oči Vatanabea dok je odmahivao uznemirenoj bolničarki da se ukloni. Sudeći po buci koja je dolazila sa monitora, vitalni znaci tehničara bili su pojačani. Kao što su se dogovorili Tanaka Džin i Nikola sada je bio trenutak da se još jače pritisne. - Vatanabe-san, vi ste namerno ukrali zaštićeni materijal od Sato internešenela. Plašim se da samo zbog toga možete da zaglavite zatvor do kraja života. Ukoliko, naravno, ne umrete ovde. - Samo tren - reče Nikola držeći se unapred pripremljenog scenarija. - Imam ideju, Džin-san, nešto kao alternativu. - Nema alternative - reče Tanaka Džin, dok se pogled njegovih čeličnih očiju zabijao u široko razdvojene oči Vatanabe-sana. - Bar me saslušajte. Šta če biti ako Vatanabe-san sve prizna i u potpunosti saraduje u ovoj istrazi? - Da - reče Vatanabe očajno - da. Tanaka Džin frknu. - Lajnir-san, ovaj čovek je lopov. Pokušao je da vas uništi. Ne mogu da verujem da ga vi branite. - Ne branim ga. Ali želim da idem do kraja. Zar ne vidite? Ja sam ubeden da Vatanabe-san nije po svojoj volji ukrao podatke SajberNeta. Ako može da nas odvede do drugih, nisam zainteresovan da ga progonim. - Vi možda niste, ali ja sigurno jesam! - zagrme Tanaka Džin tako glasno da se čak i bolničarka uznemiri u svom uglu. - Tokijski tužilac neće tolerisati industrijsku špijunažu. Prokletstvo to je stvar nacionalne bezbednosti. Vatanabe je drhtao i srce mu je udaralo kao ludo. - Ali ja znam neke stvari, Lajnir-sane - preklinjao je - nikada ne mogu sebi da oprostim zbog onoga što sam uradio, ali bar mogu da pojušam da to ispravim. - Nema pogodbe! - viknu Tanaka Džin. - Ne želim da završi u zatvoru, ako nam bude pomogao - reče Nikola. - Vi znate kako je unutra. Neće preživeti.

Vatanabe je gledao obojicu. Užas, kakav nikada ranije nije upoznao ispuni mu dušu. Borio se da dobije sve odjednom. U tom trenutku vrata se širom otvoriše i ude lekar. - Šta se ovde događa za ime neba? Rekao sam vam ... - Ovo je službeno - reče Tanaka Džin i prikova doktora pogledom. - Napolje, dok vam ne naredim drugačije. - Ne možete sa mnom tako da razgovarate. Ja ovde komandujem. - Kad ja završim, onda komandujte. - Tanaka Džin izvuče presavijen papir. - Inače, ovlašćen sam da pebacim vašeg pacijenta u bolnicu Gradskog zatvora. Da li to želite, doktore? Doktor je buljio u Tanaka Džina jedan tren, da ne bi izgubio obraz pred bolničarkom, a onda dopusti da se vrata zatvore. Tanaka Džin koji brzo pogleda u Nikolu, okrete se Vatanebu na vreme da bi video kako se Nikola naginje nad njega. - Sve će biti u redu Vatanabe-san, obećavam vam. Tanaka Džin je čuo kako Vatanabe pišti. - Spreman sam, Lajnir-sane. Sve mi je jasno. Želim da vam kažem sve što znam. Tanaka Džin uključi kasetofon, reče datum, vreme, mesto i imena prisutnih. Onda stavi kasetofon na poslužavnik ispred Vatanabeovih usana. Vatanabe reče da da je izjavu po sopstvenoj volji. - Kažete da ste načinili kopiju podataka SajberNeta? - poče Tanaka Džin. - Jesam. - Vi shvatate da su ti podaci vlasništvo Sato internešenela? - Shvatam. - Da li ste ovaj zločin počinili po svojoj volji? - Nisam. Razgovarao sam sa čovekom Ngujem Van Trikom. On je podpredsednik nacionalnog tržišta Min Telekoma, vijetnamske kompanije.. - Samo malo - ubaci se Nikola. - Zar s vama nije razgovarao Amerikanac Kord Meknajt? - Nije. Kao što sam vam rekao bio je to Van Trik. - Ali vi ste podatke dali Meknajtu - reče Nikola. - Koliko ja znam, on je bio samo posrednik. Angažovan spolja tako da bi Van Trik mogao da ima čiste ruke - Vatanabe opet spusti glavu na jastuk. Kosa mu je sijala od znoja. - Dajte da vam dam vode - reče Nikola. Posmatrali su kako Vatanabe sisa ledenu vodu kroz slamku, dok je zatvorio oči od čistog zadovoljstva, kao dete. - Recite nam nešto više o Vijetnamcu - reče Tanaka Džin. Vatanabe klimnu glavom. - Van Trik radi za Mina, kao što sam rekao. Ali plaća ga neko drugi. Industrijalac za koga sam čuo da se zove Kure. Tanaka Džin i Nikola izmenjaše poglede. - Rodni Kure? - upita Nikola. - Da. - Kako možete da to znate? - reče Tanaka Džin. - Po vašem sopstvenom priznanju ti ljudi su bili krajnje pažljivi. Van Trik je koristio Meknajta kao posrednika. - Da, da. Ali, vidite, Van Trik je morao da upotrebi nešto velike vrednosti da bi mene nagovorio da ukradem SajberNet podatke. Ponudio mi je sopstvenu laboratoriju u Sterngold asosijejtsu. Malo sam se raspitao i otkrio sam da je Sterngold jedna od pola tuceta kompanija u Aziji koje poseduje Rodni Kure. Kako bi inače podpredsednik marketinga vijetnamske telekomunikaocione kompanije

mogao da ponudi takav dobar posao ukoliko Kure ne finansira čitavu stvar? - Trebalo je da me o tome svemu obavestite ranije - reče Nikola. - Ja bih vam pomogao i sada ne biste ležali ovde, a otrovali su vas ljudi koji su vas najmili. Vatanabe, koji je bio iscrpljen svim ovim, zatvori oči. Ruke su mu drhtale i bolničarka je bila iskreno uznemirena onim što je čitala na monitoru. - Trebalo je - reče on tankim glasom - jer svako u Satou priča o vama kako ste ljubazni i kako imate jaku intuiciju. Ali vi niste bili tu, zar ne? *** U kissaten-u, kafiću blizu bolnice, sedeli su Nikola i Tanaka Džin i buljili kroz prozor u ljude koji su jurili kući da večeraju i gledaju televiziju. Kola i autobusi zakrčili su ulice tako da se činilo da je sve stalo, a more pešaka prolazilo je trotoarima. - Da li vam je dobro? - upita Tanaka Džin. - Izgledate loše skoro kao Vatanabe. - Dobro mi je - reče Nikola srčući katu. - E pa meni nije - Tanaka Džin protrlja oči palčevima. Neposredno pre nego što smo se sreli u bolnicvi, dobio sam obaveštenje da su advokati Tecua Akinage uspeli da ga izvuku. - Znači da su optužbe otpale? - Pomisao da je ojabun jakuze koji je bio najmoćniji Okamijev neprijatelj oslobođen bila je nezamisliva. - Ali, on je čekao na suđenje? - Akinagini advokati su pronašli nepravilnosti u vođenju istrage i očigledno je da su bili u pravu Tanaka Džin odmahnu glavom. - Istraga je sabotirana, Lajnir-san. Kao što sam vam rekao, upozoren sam na korupciju u mom odeljenju. Sada imam direktan dokaz za to. - Raspitaću se u onim oblastima do kojih vi ne možete da stignete. Tanaka Džin se formalno nakloni. - Hvala vam Lajnir-sane, vaš sam dužnik. Naručili su još kafe i buljili i dalje u saobraćaj i kišu. Vlažni trotoari kao da su bili lakirani neonskim odsjajima. - Hteo bih da porazgovaram sa Ngujen Van Trikom - reče Tanaka Džin - ali kao da je u zemlju propao. Ni njegova kompanija ni njegovi rođaci nisu čuli ništa o njemu od one noći kad je bio prijem povodom lansiranja SajberNeta, a dobio sam obaveštenje da nije pokušao da napusti zemlju. Gde je onda dodavola? Nikola je posmatrao gust saobraćaj i ne reče ništa. - Bili ste u pravu za Kurca - reče najzad - Sterngold se pojavljuje na listi SajberNetovih Denva partnera. - Ali zašto bi Kure želeo da ukrade podatke projekta kojeg je upravo finansirao? - Zanimljivo pitanje - reče Nikola. - To baca novu svetlost na Kurcovo ubistvo. - Kako to? - Posmatrajte to ovako. Kure je bio veoma zatvoren što se tiče poslova. On nikada nije dopustio da se bilo šta o njegovim poslovima sazna. Njegovi advokati i partneri savetovali su mu da raznese međunarodno tržište. On je bio nešto kao genije. Ljudi bi dali sve od sebe da mogu da kupe deo Kurcove imperije. - Da. Pa šta onda? - Sve firme su bile njegovo lično vlasništvo - reče Nikola. -Ako on umre nasledila bi ga žena. A ako ona umre ... - Nemaju dece.

- Ne - Nikola iskapi ostatak kafe - Kurcu se toliko dopao SajberNet da je ušao u taj projekat sa Denva partnerima. Dve nedelje kasnije, ubijen je, a sutradan je njegova udovica pregažena kolima. Kosmička koincidencija ili skrivena povezanost? - Ne verujem u koincidenciju kad se radi o ubistvu. Biće bolje da otkrijem ko je nasledio imanje sada kad su gazde mrtve. Tanaka Džin baci nekoliko novčanica na sto. - Lajnir-sane, kad govorimo onome što se sinoć dogodilo kod Kurcovih, znam da vam na neki način vaš Tau-tau omogućava da osetite prisustvo ubice. Da li znate ko bi to mogao da bude?Moram da odbacim vaše osećanje da ste kad ste pogledali u ogledalo videli sebe. Vi niste ubili Kurca. - Ne, naravno da nisam. Ja... Reč se javila i kliznula u okean izboden kišnim kapima. Crveno i plavo se mešalo, postajalo plavo i dizalo se sa poda kissaten-a. Čuo je udaranje svog srca, brzo i jako koje je ispunjavalo njegove uši pulsirajućim fluidom. Pogleda nadole, oseti kako propada kroz pod, prolazi kroz tvrde predmete kao da su od vazduha. Grmljavina je bojila fluid u njegovim ušima, bilo je to zujanje deset miliona pčela, košnica kinetičke aktivnosti zbog koje je žmirkao dok je padao i padao... - ... nir-san! Lajnir-san! Nekoje vikao, pokušavajući da utiša pčele. Tišina molim! - Lajnir-san! Poznato lice Tanaka Džina bilo je sasvim blizu dok je dizao Nikolu s poda. Nikola prinese ruku glavi koja je bubnjala. Stubovi su nestali i pod je delovao dosta solidno, ali još se čulo zujanje pčela. - Šta se dogodilo? - To vi meni recite - reče Tanaka Džin - ođednom ste pobledeli i kliznuli ste sa stolice. Nikola je mislio na kraj svog ručka sa Honiko. Proklete pčele su zujale u njegovoj glavi, tražile da ih čuje. - Hajdemo odavde - reče. Na ulicama tamnim od kiše kao da je bilo tiše. Gomile ljudi, poznato cvrkutanje na prelazima namenjeno slepima, davalo je utisak kontinuiteta i vratilo ga natrag u stvarnost. - Lajnir-sane? - Kliznuo sam. - Kliznuo? Video sam vas u Tau-tau transu u Kurcovoj kući i to nije bilo normalno. - U pravu ste - reče Nikola. - Plašim se da je to bilo klizanje iz jedne stvarnosti u drugu. *** Bed Klams je imao "cigaretu” od četrdeset stopa - bio je to jedan od onih ultratankih, ultrabrzih moćnih čamaca toliko omiljenih u Floridi. Bio je ofarban bojom okeana u noći, na suncu je bio samo zamagljena senka, ali na mesečini je praktično nestajao. To je i bio cilj. "Cigarete” su bile vlasništvo krijumčara. Čezarova "cigareta” je bila brza, čak i prema visokim standardima. Vesprina koža se naježi čim su se odvojili od doka na Vest Palmu. Morala je da se drži za ogradu da ne odleti. Buka je bila skoro nepodnošljiva, kao da se nalazi usred avionskog motora. Članci na prstima su joj pobeleli koliko je snažno stiskala ogradu. Podsećalo ju je ovo kad se kao dete vozila na vodenom biciklu i kad je gubila dah baš ovako. Iskrivivši vrat videla je daje prednji deo čamca podignut u vis, visoko iznad vode, a

na obe strane je prskala voda u obliku dva velika talasa, dok su kapljice bile tvrde kao grad. - Treba ti džemper, bebo? Mislim da ima nekoliko dole - viknu Bed Klams nadjačavajući vetar i grmljavinu dva jaka motora. Vesper, čije je telo podrhtavalo od vibracija motora, odmahnu glavom. - Kojom brzinom idemo? - Brže od bilo čega što plovi - reče Bed Klams - a to znači brže i od onih budala iz Obalske straže. Tek je prošlo sedam a on je bio uznemiren. Hodao je po sobi, pogledao telefon i kad je zazvonio, skoro je slomio kuk bacivši se na njega. Bio je očigledno razočaran kao da to nije bio poziv koji je očekivao. Ipak joj reče da se obuče dok je spuštao slušalicu. - Imam suviše energije da bih ostao unutra - rekao joj je. Bio je nervozan i uzbuđen istovremeno. Ona se pitala šta se dogodilo. Dok se izvlačila iz kreveta, pitala se kako li Kroker izlazi na kraj sa Vejdom Forestom, šefom Leonforteove jedinice. Nije li bilo ludo što je angažovala Krokera? On je bio tvrd i pametan, ali ona je dobro znala ambicioznog Foresta. Ako se Kroker ne ponaša prema njemu kako valja, Forest će ga razneti bez mnogo razmišljanja. Nije to želela. Počeo je da joj se dopada. Kad je bila s njim činilo joj se kao da je Robert Mičam uz nju. Oduvek je ludela za Mičamom. - Sutra možda dolazi jedan čovek, moj prijatelj - reče Bed Klams dok su po mesečini išli prema okeanu - sjajan tip, taj momak. Mislim da će ti se dopasti. Ostaće nekoliko dana, možda. Dovešće i svoju devojku, ona je u redu - sačekao je malo. - To i nije važno, ona je bolesna ženska pa je nećeš mnogo viđati. - Znači li to da ne možemo na Saut Bič? - Vesper je sklanjala kosu s lica. - Obećao si da ćemo ići. - Ne, Saut Bič ostaje. Moj prijatelj Poli ostaće samo do posle podne. Otići ćemo posle ručka, važi? Ionako mi je muka od palate. Na tri milje od obale on isključi motore i sada su počeli da plutaju. - Pogledaj zalazak sunca - rekao je pokazujući zelenu i narandžastu vatru iznad zapadnog horizonta. - Raduješ se što si živ, zar ne? Bilo je neprirodno tiho ovde, sa morskim pticama, daleko od brodskih linija. Čamci za zabacu ljuljali su se usidreni ili su bili sklonjeni. Samo se čulo udaljeno brundanje aviona iznad vode. Tamo u daljini palila su se svetlosti Palm Biča, kao da je to bio neki drugi svet dok je otsjaj zalaska sunca osvetljavao talase.. - Gladna? - Nisam - tek sada je primetila veliki frižider pored volana. - Hej, znaš li šta sam danas radio? - reče on lakim konverzacijskim tonom. - Proverio sam te. Znaš li šta sam našao? - Išao je prema njoj i Vesper je imala dovoljno prisustva duha da se ne pomakne. - Otkrio sam da si radila za federalnu vladu. - Sada joj je bio sasvim blizu. - I ne samo to, radila si za praktično nepoznatu jedinicu Ogledalo. Mogla je da oseti njegov miris, taj čudni zverski miris kojim je plašio ljude. - I ne samo to, otkrio sam da si radila za mog oca Džona. - Sve je to tačno - reče mirno Vesper. On frknu. - Znam to, damo. Ono što ne znam to je šta ćeš ti ovde - zamahao je rukama. - Mislim sve je to suviše velika koincidencija da se pokažeš u palati baš tada kad ja mogu da naletim na tebe i vidim te.

Vesper je hodala po minskom polju bez karte na kojoj bi bilo ucrtano gde se nalaze eksplozivne naprave. Tako je bilo kad si sa Čezarom Leonforteom. Nije joj to smetalo. Činilo joj se da je skoro čitavog života rizikovala. Da li je to bila njena sreća, ili njeno prokletstvo, zavisno kako ko gleda, nju je rizik privlačio kao leptire svedost. Osnovna privlačnost rizika je što otkriva pravi lik onoga ko rizikuje. Kao gluma, to je bila antiteza od posmatranja samog sebe, što nikada i nije bila Vesperina osobina. Pošto su stalno neko drugi, glumci nemaju vremena da budu ono što jesu. Tako je bilo i sa rizikom. U situacijama koje su nosile najveći rizik, morali ste da budete ono što je druga osoba želela da budete. Do kraja. Onda biste okrenuli stolove na njih da biste dobili ono što želite od njih. Vesperina veza sa Bed Klamsom bila je još na prvom, i najopasnijem, stepenu. Jer ako bude otkrivena neće biti drugih ste-pena. Sve će biti izgubljeno. Oslanjajući se na riskantnu teoriju da je napad najbolja odbrana, Vesper se baci na njega obavivši ga rukama. Poljubila ga je u usta. Onda je odmakla glavu da bi mogla da mu vidi oči i osmehnula mu se. - Da li sam te nekom čarolijom naterala da dođeš i pokupiš me? - Ne, naravno da nisi... - Ali, ja sam bila tamo nadajući se da ću naleteti na tebe. Njegove oči se suziše. - Je li, a zašto? - Zbog istrage koju je Pentagon sproveo o DARPA-i tvog oca, bilo mi je potrebno sigurno mesto da se sakrijem - ona je govorila o Pentagonskoj agenciji za naprednije istraživanje. DARPA je bila toliko ultratajna da su se za nju sredstva obezbedivala iz crnog budžeta, što je značilo da Kongres nikada nije znao o njenim fondovima i zato nikada nije trebalo izglasavati pristanak. - Tvoj otac je umakao prste u gotovinu za eksperimentisanje koju je imala DARPA, kako je želeo. Kad je to izbilo na svetlost dana, mnogi ljudi u Pentagonu bili su doslovce ogorčeni jer su generali izgledli blesavo i kompromitovali su čitav razvojni istraživački program novih oružja. - U redu, ali kakve to veze ima s tobom? - Morala sam da odem iz Vašingtona jer je istraga počela da se vrti oko mene. On je sada postao sumnjičav. - Je li? A zašto? Ti nemaš nikakve veze sa mrežom DARPA. Kao većina stvari u životu ovo je bila razmena. Ona ga je navela da bude neraspoloženiji prema njoj i sumnjičaviji, ali u međuvremenu on joj je dao vitalne delove slagalice koju je pokušavala da reši. Ona je sada potvrdila da je Čezare bio umešan u šemu svog oca da se od DARPA otmu najbolje ideje za oružje. - Ne, ali sam bila bliski saradnik tvog oca. - Na čemu? - Narkoticima. Na trenutak Čezare je bio suviše šokiran, da bi bilo šta rekao. Onda je počeo da se smeje. Smejao se tako jako da su suze počele da mu vrcaju iz očiju. - Ti? - dahtao je. - Lepa, inteligentna ženska kao ti umešana u mačo prljavštinu narko sveta? Svakako se šališ. - Ne šalim se. Čezare se brzo uozbiljio. - Ne pokušavaj da me zezneš, živu ću te odrati - kad je tako govorio pojavio bi se njegov ulični akcenat.

- Nema zezanja. Ja sam bila administrativni pomoćnik tvog oca. Ja sam za njega rukovodila njegovim narko operacijama iz Ogledala. - Kako to da nikada nisam čuo za tebe? - Jer sam ja vodila računa o azijskoj strani stvari. Sem toga Džoni je imao više tajni nego čitav mali grad. - Da, to bi moglo da se kaže - Čezare je sada bio mirniji. - Taj kučkin sin nikada nikome nije rekao ništa više nego što je smatrao da treba da se zna. Uvek je bio takav. Nikada nikome nije verovao - čak ni svojoj deci - ponovo frknu. - Hej, sranje, šta to govorim, posebno nije verovao svojoj deci. Niko, ama baš niko, nije bio blizak Džoniju Leonforteu - bilo je to rečeno s izvesnim mačizmom punim divljenja, ali Vesper je osećala struju koja je tekla ispod površine i učini joj se da ju je ošamarila kao udar vetra po obrazu, bio je to taman i snažan udarac kao povreda koja nikada neće da zaceli. Sedeo je na krmi "cigarete”, gledao je. - Držao te u tajnosti jer te tucao? Na trenutak Vesper se pitala kako da odigra ovo. Znala je da će Čezare biti ljubomoran ako kaže da jeste. Pitala se da li to želi. - Pa, pokušao je - rekla je oslanjajući se na instinkt. - Pokušavao je i pokušavao. Čezare ju je posraatrao kao da sanjari. Nikada nije sreo ženu koja bi bar malo potsećala na nju i on je bio očaran. Na svoje zaprepašćenje otkrio je da se divi načinu kako mu se suprotstavila, a skoro isto toliko divio se besu s kojim je vodila ljubav. Za njega, koji je zahtevao da sve bude veće od života, ona je bila kao dar s neba. Sve je kod nje bilo veće od života - njena strast, njen smisao za humor, njena inteligencija, njen bes. Nije bio time zastrašen, kako bi bila većina muškaraca, već se divio svemu tome u njoj. Pošto je proveo život smatrajući žene drugorazrednim građanima koje nisu služile ni za šta drugo nego da popune prazninu njegovog života, otkrio je sada srodnu dušu po čistoj snazi njene animalne ličnosti koja ju je gurnula na tlo na kome je on do sada uvek bio sam. Ovo otkriće pokrenulo je seriju krugova u njegovom umu. Kao nepoznate struje, oni su se širili, ledili ga, palili ga, vodili ga na mesta za koja nije ni znao da postoje. On odmahnu glavom. - Ti si neka jebena kučka, znaš? Kakav par cojones ti imaš. Nasmejaše se u glas i ona je znala da je donela pravu odluku jer je videla kako se jedan od njegovih unutrašnjhih zidova ruši. Ušla je dublje nego što se nadala. Sada je bilo mnogo mračnije, pruge svedosti na obali bile su sjajnije. Istočna polovina neba bila je već crna. - Znaš nikada ranije nisam sreo žensku koju je moj otac poželeo, a nije je imao. - Mora da je tvojoj majci to teško padalo. - A, moja majka - Čezrae se prekrsti - neka Bog da mira njenoj duši. Volela je mog oca do kraja života i ništa nije moglo to da promeni. Ali on nikada nije bio tu, znaš? - Pogledao je preko talasa. Ali, ponekad mislim da je davao sve od sebe - stavio je laktove na kolena, zagledao se u ploču stola. - Zašto ju je toliko vredao? Mi deca smo stalno jurcali unaokolo tako da nam je retko kada nedostajao. Meni bar nije nedostajao - ali nešto u dubini njegovih očiju pokazalo je Vesper da on laže - ne samo nju već možda i sebe. Čezare odmahnu glavom. - Šta mu je ona bilo kada radla sem što ga je volela, stvorivši od njega jedinstvenog muškarca na svetu? A on je onda skliznuo. Ali, trebalo je da on obavi poslove, znaš. Ona je to znala. Bio je to posao, ali njoj je on nedostajao i to ju je izjedalo iznutra, ljubav ju je progrizla. U svakom slučaju ja

sam se pitao kad sam bio mlad i glup šta se tu događa, dok sam jurio ulicama Ozon parka. Oči mu bljesnuše. - Znaš nikada nisam našao odgovore na svoja pitanja dok jednog dana nisam dobio zadatak da odvedem sestru u Astoriju, u onaj manastir za kojim je ona bila luda - prsti su mu se preplitrali i rasplitali dok je govorio. - Bila je tako čudna, moja sestra Žaki. Kao da govorim o nekome koga nikada nisam razumeo, Isuse!. U svakom slučaju njen sanje bio da postane monahinja, zato je stalno išla u taj zamak, Sveto srce Svete Marije. Bio sam tamo samo jednom, ali nikada nisam zaboravio ime. Uzdahnuo je. - U svakom slučaju vozio sam Žaki tamo i mi smo razgovarali. Jadnica, uvek je pokušavala da razgovara sa mnom, samo što ja nisam obraćao pažnju. Mislim, bila mi je sestra, za ime Hrista, ali šta je imala da priča stalno o nečemu o čemu ja nisam ništa znao? Pitao sam je:”Kad li će tata da se vrati kući?” Pa sam dodao:”Mami je slomljeno srce od tolikog čekanja”. Ona je rekla:”Zar ne shvataš? On se nikada neće vratiti”. Čezare raširi ruke. - Naravno da sam se razbesneo i razderao na nju. Mislio sam da govori budalaštine, kao i uvek, nije ni čudo što je nikada nisam slušao. Naravno da će se tata vratiti. Mi smo bili njegova porodica, zar ne? Gledao je u svoje noge. - Ali nešto je smešno, znaš, ona je bila u pravu. Tata se nikada nije vratio. Čezarova glava se podiže i on uzdahnu. Promenilo mu se raspoloženje. - Ona je stvarno mogla da nešto postane. Žaki. Ti me možda potsećaš na nju, jer je imala ovo potapšao je kažiprstom slepoočnicu. - Znaš, ona tatu nikada nije zvala tata, ili tatica ili otac. Očevi su za nju bili sveštenici. Mislim da ga je mrzela ili žalila zato što se osećala napuštenom. - Zar se i ti nisi tako osećao? - pitala je Vesper. - To bi bilo tako prirodno. - Ko, ja? Ma, jok, ja sam bio suviše zaposlen učenjem porodičnog posla, da tako kažem, čemu me podučavao stric Alfons, onaj pacov. - Opet je osetila onu skrivenu struju u njegovom glasu. Opet se nekontrolisano prepustio melanholiji i ona oseti da je na kraju emocionalnog jo-joa. - Ja sam uvek stajao na stranu starog. Nisam bio kao Žaki. Ona je imala jezičinu, ta moja sestra. I ni najmanje nije poštovala porodicu - polako je trljao ruke i gledao preko mora. - Šta se dogodilo sa Žaki? - Vesper stavi ruku na njegova leđa, poče da ih masira u krugovima.Dok je to radila ona se oslobađala fizičke napetosti, kako ju je Okami naučio, sve dok njeno srce nije počelo da udara dugim kristalnim hodnikom i dok nije bila obavijena u jedinstvenu tišinu misli. Lupetanje krila nevidljivih ptica čulo se sve jače, prešlo je granicu između ljudi i ušlo u Cezarovu psihu. Povezana na taj čudan način, uradila je sve što je mogla da ga gurne dalje. Otkriće je dolazilo za otkrićem, a prvo je bilo najteže. Ali oklop Bed Klamsa poče da se otvara. - To je stvarno gadna stvar - on je udahnuo i odmahnuo rukom. - Poginula je u saobraćajnoj nesreći kad je imala dvadeset godina. Bilo je to godinu dana pošto je ušla u manastir - nastavio je da bulji u more., - Isuse, dvadeset - okrenuo se prema njoj. - Znaš, smešno je što mi sada nedostaje. Nikada mi nije nedostajala dok je bila živa u manastiru. Nikada nisam o njoj mnogo ni razmišljao, sem što sam bio besan na nju jer nije poštovala tatu. Ali sada stalno razmišljam o njoj. Čudno, zar ne? - Nije, ja mislim da je to dobro. Mislim da je dobro što sada možeš da je shvatiš. Njoj bi se to dopalo, zar ne? - Ne znam - Čezare je bio tužan - mislim na to kako sam se drao na nju u kolima dok smo se vozili

prema manastiru, znaš? Istina je da se nisam samo drao - i udario sam je. Jako sam je ošamario, znaš. Povredio sam je i spolja i iznutra. Znam to. Osećam to - on je savio ruku u pesnicu i počeo da se udara po grudima u oblasti srca - ovde. - Sada ti je žao što si to uradio. - Naravno da jeste. Isuse, kakav sam monstrum bio tada, pokušavajući da postanem kao tata, zato što je on otišao a ja sam morao da budem glava porodice, jer nije bilo nikod drugog. Moj brat Mik nije bio za to. Mik Leonforte, mislila je Vesper. Kakvu je ulogu imao on u dinamici porodičnog života - onda i sada? Vodila ga je prema toj oblasti kad se on odjednom diže, priđe krmi i upali zelena svetla. Ta iznenadna eksplozija fizičke energije prekide Vesperinu delikatnu izatkanu psihičku mrežu, nestade je. - Vidiš tamo? - on je ščepao dvogled i gledao je kroz njega u tamni deo okeana. Vesper mu je prišla. Mogla je da vidi neke crvene iskrice. - Šta je to? Lutajući plamen? Čezare se osmehnu. - Pametna cura. Srešćemo se s brodom tamo. - Počastvovana sam što si me poveo sa sobom. - Nemoj da budeš - reče on mirno - to je idealno mesto da se potopi leš. Ajkule će se pobrinuti da od njega ništa ne ostane. Vesperino srce poskoči. - To planiraš da uradiš sa mnom? - Tako je bilo u početku - reče Čezare i skloni dvogled s očiju. - Ali sada imam bolju ideju. Zavisi od toga da li verujem u tvoju priču ili ne. To nije bilo dobro za nju i ona je to znala. Popela se na ogradu, raširila ruke i održavajući ravnotežu rekla: - Onda me gurni. Kao što si rekao sve će biti gotovo za nekoliko trenutaka. Crvene svetlosti su prilazile i sada je moglo da se čuje potmulo udaranje brodskih mašina. - Ne. Više volim da te pustim da malo razmišljaš o tome. - Zašto da čekaš, Čezare? Uradi to sada. Možeš da se vratiš svom životu i zaboraviš na mene. Dugo ju je posmatrao. Čula je kako se iza nje gase motori, dok je nepoznati brod polako klizio prema njima. Čulo se samo tiho šuštanje talasa. - Radoznao sam - reče on - želim da vidim da li me varaš. - Stvarno? Čezare pruži ruku, ali je ona ne dotače. - Ne želim da te zaboravim. Ali njoj je bilo jasno šta je on ustvari govorio, mada u tom trenutku to njemu nije bilo jasno. Ne želim da zaboravim Žaki. - Povredio si me. Nisam ja jedna od tvojih ženskih. Mislio si da možeš da izvedeš jedan od tvojih mačo predstava, najavivši da ćeš me baciti u vodu, posmatrajući kako mi kolena klecaju? - Skoro je vikala. - Misliš da je to zabavno ili smešno? - Posmatraj to s moje tačke gledišta. Šta ako si opasnost? - Ti si još uvek čudovište kakvo si bio kad si udario sestru! -dreknula je. - Ma, hajde, dušo. Ne lupetaj. - Dopada ti se moja pamet, ti jebeni sadisto. - Nemoj - Isuse, nemoj da govoriš takve reči.

- Zašto da ne? - Naravno da je znala zašto ne. Mogla je da se zakune da Žaki nikada nije koristila takve reči. - Ti ih koristiš. Sem toga preplašio si me. Šta misliš kako se osećam? - Pa, dobro... - on sleže ramenima, koraknu prema njoj, zagrli je i ona mu dopusti da je povede, držeči je čvrsto uza se. Poljubio ju je u oba obraza, na svaki kapak, u čelo. Vrlo formalno, vrlo nežno. Onda se njegove usne pritisnuše uz njene, otvoriše ih, njihovi jezici se na kratko dotakoše. Tihi poziv ođeknu kroz noćni vazduh i Čezare je ostavi. - Posao najpre - šapnu. Dok je nežno dodirivao njen obraz on uzvrati poziv. - Sići ću - reče ona. Ali kad se okrenula, on je ščepao za ruku, povukao je nazad. - Ne, ostani ovde - on je uredno i vesto vezivao konopce koje su mu bacili - rekla si da si u poslu. - Bila sam u poslu - šapnula je besno, dok se čovek tanak kao zmija penjao na brod iz čamca koji je pristao uz bok. - Onda u redu - on joj okrete leđa. - Želim da mi daš svoje mišljenje o ovom kučkinom sinu. Vesper se okrete i vide brodić Obalske straže. Nijedno svetio nije bilo upaljeno na njemu, što je bilo vrlo neobično. Ona proveri oznake, vide broj: CGM 1176. Tanki čovek bio je odeven u uniformu poručnika Obalske straže, nosio je belo-plavu sportsku torbu. - Čezare - reče on. Osmeh je pokazivao bezbroj zuba sa zlatnim krunicama. Imao je blizu postavljene, nervozne oči glodara i neprestano je trzao desnim ramenom kao da ga žulja revolver u pazuhu. - Milo - Čezare podiže ruku - ovo je Vesper. Ona će proveriti pošiljku. Da li se slažeš? Milo sleže ramenima. - Baš me briga čak i da papu dovedeš da proba. Meni je baš svejedno. On otvori rajsferšlus na torbi i pruži mu čistu plastičnu kesicu s belim praškom u njoj. Vesper je uze zajedno s nožem koji joj je Čezare pružio. On načini malo slovo iks na vrećici, izvadi malo praška na nož, isproba ga. Onda okrete glavu, pijunu preko ograde. Dugo se zagledala u Čezarove oči pre nego što je klimnula glavom. - Daj to govno - reče Čezare. Prebacivanje je trajalo sedam minuta. Za to vreme Čezare donese neseser. Vesper je pretpostavljala da se tu nalazi novac kojim je trebalo platiti kokain. Leđima okrenuta Milu, ona šapnu Čezaru. - Ne plaćaj mu još. Prati me. - Je li to sve? - obratila se Milu koji je prebrojavao poslednje od 15o vrećica. - To je sve. Sada mi dajte novac. - Samo malo - Vesper je stajala ispred robe, kleknula je i izvukla nasumce dve vrećice iz sredine gomile. - Šta to ona radi? - reče Milo pomalo uznemiren. - Mi imamo dogovor. - Proveravam robu - reče Vesper dok je otvarala vrećicu za vrećicom. - To si već uradila - Milo je gledao Čezara. - To je već uradila - usta mu se iskriviše. - Dopuštaš ženskoj da navuče pantalone, je li Bed Klamse? - Začepi prokletu njušku - reče Čezare. Milo pogleda i vide MAC-10 automat u Čezarevoj desnoj ruci. - Isuse Hriste - viknuo je - polako, hoćeš li? Nisam ništa smerao. Vesper je ustala. Pazila je da ne bude na liniji Čezarove vatre. - Kesa s leve strane je u redu. Ali ova s desne je napunjena nečim stvarno gadnim: arsenikom. Čezare pomače automat, podignu bradu prema Milu.

- Pa? Milo umoči mali prst u otvorenu kesu s desne strane, okuša. On klimnu glavom, lice mu se ozari od iznenađenja. - Neka sam proklet ako nije u pravu. Odednom Čezare skoči preko palube i gurnu cev automata Milu između brade i vrata. - Hoću odmah da sada znam da li si ti to kučkin sine pokušao da me prevariš, jer ako to porekneš moći ćeš da pevaš samo u ženskom horu - ludilo se ogledalo u njegovim očima kao u besne životinje. Bio je zahvaćen besom koji nije mogao da kontroliše. - Odgovori mi ništavilo! - Isuse Hriste, ne ubijaj glasnika samo zato što je poruka grozna. Nisam ja izvor robe, za ime Hrista. Sem toga znaš da droga nije moj posao. Nisam ni takao ovo sranje i ubiću kučkinog sina koji kaže da jesam - Milo se skoro udavio od straha. - Prvi put sada čujem za to! Čezrae se malo povuče, duboko udahnu i pogleda Vesper. Ona mu klimnu glavom da bi rekla da veruje da Milo govori istinu. Na neki način Čezare kao da je bio razočaran. On je želeo trenutno zadovoljenje za ovu izdaju i Vesper je videla da on žudi za tim da se dočepa Mila. - U redu - reče najzad Čezare. Pustio je Mila. Čovek tanak kao bič bio je mokar od znoja i kolena ga skoro izdadoše kad ga je Čezare pustio. Znao je kako je bio blizu uništenja. - Neko pokušava da me zajebe, Milo - Čezare je i dalje držao automat, ali sada je spustio cev niz svoju nogu. - Da kažemo da odlažemo isporuku za sutra u veče, važi? Milo klimnu bez reči. - Onda ćemo srediti ovaj haos. Milo je opet počeo da diše. - U međuvremenu ja ću baciti ovo srannje. Neka se proklete ajkule udave sa tim. - Prestani - reče Čezare. - Koje tebi rekao da razmišljaš? -Pokazao je na vrećicu sa arsenikom. Zalepi to i neka bude na brodu sutra u veče. Ja idem s tobom. - Ti si šef, ti nisi nikada... - Gubi se! - dreknu Čezare i Milo požuri da ga posluša. Kad su ostali sami, Vesper se okrete Čezaru, dok su joj oči sijale. - Ti si ovo namestio. To je bila proba. On sleže ramenima. - Pa, ko može da me krivi? Ženska suviše zgodna da bi bila stvarna pala mi je s neba u krilo. Morao sam da se malo začudim. Zar je tu problem? - Nema problema. - Dobro. U svakom slučaju izgleda da si mi učinila veliku uslugu time što si mi ukazala na arsenik - on otvori ručni frižider u kome je bilo puno hrane i rashlađenog šampanjca. - Hajde da jedemo. Umirem od gladi. *** Ružičasti i otrovno zeleni neon Tokija zračio je kao srce džinovskog generatora. Ali ovde medu savremenim, betonskim školjkama Karasumori Džindže, meka svetlost lanterni iz XIX veka osvetljavala je prostor oko Šinto svetilišta. Uprkos velikoj masi Nove palate Šinbaši, Džindža je bila puna malih uskih uličica koje su pokazivale kakav je Tokijo bio pre rata i privrednog čuda koji su od njega stvorili drugu zemlju.

- Japan je sada bez političkog lidera - rekao je Mikio Okami. - U ovo vreme ekonomske krize on leži prepušten na milost i nemilost nemilosrdnom moru. Priroda to neće dugo tolerisati, ona ne podnosi vakuume. - Rekli ste mi da nema vodećeg kandidata koji bi mogao da postane premijer - reče Nikola. - To je bilo onda - reče Okami dok je stupao iz kruga svetlosti koji je širila lanterna u tamu. Danas posle podne koalicija je izbacila ime Kanzai Micui kao kompromis. - Ja ga ne poznajem. - Nije ni čudo. Malo ljudi van politike ga poznaje. Ali on je opasan čovek. Njegova je tvrdnja da je napad na Nanking puka izmišljotina - Okami je govorio o jednom od najočiglednijih i najbestijalnijih ratnih zločina. Japanski vojnici su 1937. godine masakrirali na stotine hiljada kineskih građana. Više od dvadeset hiljada žena bilo je silovano i grad je bio zapaljen. Jedanaest godina kasnije, sud za ratne zločine osudio je komandanta japanskih snaga u Nankingu na smrt. - Kanzai Micui je uništitelj, čist i jednostavan - nastavio je Okami. - On namerava da načini istoriju prema sopstvenoj slici. On preti sadašnjem premijeru zato što pokušava da zaceli ratne rame na Pacifiku. On tvrdi da naša invazija na azijsko kopno treba da se zapamti - i da se slavi kao čin oslobođenja. Poričući da je Japan ikada hteo da proširi svoju teritoriju, on insistira na tome da smo mi samo oslobađali azijski narod od njegovog robovanja zapadnjačkim kolonijalnim agresorima. Okami je stao izvan drugog kruga svetlosti lanterne. - Isto tako, ono što mnogi ne znaju, je to da Micuija podržava Tecuo Akinaga. Ali to i nije tako važno. Akinaga je predodređen da istrune u zatvoru. Nikoline oči sinuše. - Kasno posle podne obavešten sam da će naš stari prijatelj Akinaga biti pušten na slobodu ovih dana. Njegovi advokati su ga oslobodili zbog nedostatka tehničkih dokaza. - Akinaga će biti oslobođen? - Nekoga, ili neke ljude iz Tokijskog javnog tužilaštva on ima u džepu. Ja radim sa javnim tužiocem Tanaka Džinom. On je dobar čovek, vredan i odan istraživač. Akinaga je bio njegov slučaj. On veruje da njegovu istragu sabotira neko u njegovoj kancelariji. Možda biste vi mogli da pogledate taj slučaj. Okami se isceri. - To će mi biti zadovoljstvo. Naišli su na lokalnog muzičara koji je uzeo svoj samisen i počeo da svira. Nastavili su da hodaju, jer im je bio potreban prostor za razgovor, ali muzika ih je pratila, vukući se kao dim između lanterni. - Koliko veliku pretnju predstavlja taj čovek, Micui? - pitao je Nikola. - To ostaje da vidimo. Ali bez sumnje najveća pretnja je sam Akinaga. Želim da vidim da li on još ima snage da progura Micuinu kandidaturu. - Možda će tada biti prekasno. - Neće - Okami nastavi da hoda - Akinaga je ključ. Bez njega će Micui upasti u kolotečinu i biće još jedan premijer koji neće moći mnogo da postigne. Ja mislim da vredi da sada sačekamo i dopustimo Akinagi da izgubi konce. - Razgovor o pretnjama navodi me da govorim o nečemu što mi se dva puta dogodilo danas posle podne - Nikola je mislio na čudna i uznemirujuća osećanja Tau-taua koja je osetio dok je bio sa Honiko i Tanaka dinom , a da ih nije svesno pozvao. - Nikada nisam osetio da se Akšara manifestuje na taj način - rekao je Okami veoma

zainteresovan. - Ali bilo je to neobično drugačije od Akšare - Nikola nije rekao Okamiju o jezivom osećanju prikaze koje je imao u kući Rodnija Kurca. Nije imao nameru da o tome govori dok sam ne sredi svoja osećanja. Bilo je to nešto suviše lično, suviše intimno na neki način koji Nikola još nije mogao da odredi, da bi se bilo kome poverio - čak i Okamiju. - Kako je to bilo? - Nisam siguran. Kao da se nebo topilo, kao da mi je deset miliona glasova govorilo odednom odmahnuo je glavom. - Znam. Sve to zvuči ludo. - Ne baš. Ali ja verujem da moramo da nastavimo s našim pokušajima da izlečimo povrede u vama - Okami pruži ruku. - Jeste li spremni? Nikola klimnu glavom mada je posle uznemirujućih doživljaja koje je imao poslednjih nekoliko dana, pristao na tu sesiju s povišenim osećanjem strave. Stajao je vrlo mirno osluškujući zvuke grada kako postaju neprirodno jaki oko njega, a onda se gube u daljini, dok je uobičajena stvarnost nestajala kroz rupu u svemiru. - Tako je - reče Mikio Okami - ispijajte noć. Posmatrao je kako Nikola, glave zabačene unazad zuri u ambis Akšare. Sa svakim udarom srca bio je sve dalje u tami u kojoj su nestajale svetlosti Tokija, gde se neon stapao sa tamom. - Uđi duboko u Akšaru - rekao je Okami - tako duboko dok ne počneš da vidiš tamne šare u ambisu. Tu je Kšira. Kšira je bila tamna staza, druga polovina Tau-taua, deo o kome se skoro nikada nije govorilo jer oni koji su pokušali da njom zagospodare ili su umrli ili poludeli. Takav je bio slučaj sa Kanzacuom, Nikolinim Tau-tau senseijem, koji je udenuo delove Kšire u Nikolin um kao sofisticirane vremenske bombe. Nikoli je rečeno da Okami poseduje Koryoku, Moć koja prosvetljuje. Pričalo se medu starima koji su praktikovali Tau-tau pre mnogo vekova da je koryoku jedina staza do Šukena, Dominiona, gde dve polovine Tau-taua mogu da budu sjedinjene u jednu celinu. Ali drugi su insistirali da je Šuken samo mit, da Akšara i Kšira nisu predviđene da bilo kada postanu celina. Nikola je grozničavo verovao u Šuken. Bilo mu je to potrebno. Inače bi ga Kšira, što uništava dušu, preuzela i on bi poludeo kao Kanzacu. Odjednom je osetio kako ledeno nebo prekriva njegove udove, čuo je ćeretanje deset miliona glasova koji govore nepoznatim jezicima tačno u središte njegovog uma. Bilo je to isto kao tog popodneva. Bila je to Kšira, i to je bilo previše. To ... - Ne - reče Okami oštro - ne sklanjaj se od Kšire. Samo ćeš približiti tamne šeme i kad se jednom nađu u tvojoj svesti nećeš moći da ih odstraniš. Duboko u stanju nalik na trans, Nikola je bio iznad vremena i prostora. On je postojao kao tačka svetlosti u ambisu bez dimenzije. Svuda oko njega kosmos je disao kao zver u šumi, ali sada umesto da bude u oklopu Akšare, on je osećao uznemirujuću tamu na sve strane dok su se delovi Kšire gubili u ambisu. Jednom, delovali su mu kao skoro bezopasni, udaljeni oblaci na beskrajnom horizontu. Ali sada su kružili oko njega tako brzo da su povremeno blokirali ambis, smanjujući njegov psihički pogled. Znao je da će se uskoro povezati i stvoriti traku oko njega, odvojivši ga od Akšare, sve dok ne bude mogao samo da vidi i oseća njihovu tamnu težinu, a onda će se javiti ludilo. Njegova psiha je bila upravljena prema novo podignutom stubu svetlosti, lepim vlaknima koja su dolazila i odlazila da bi dotakla tamne delove Kšire koju je dozvao njegov um. Iza svetlosti, mogao je da oseti Okamijevo psihičko prisustvo. Bavili su se ovim već nedelju dana, od trenutka kad su se ponovo sastali u Veneciji, a još je Kšira besnela u Nikoli, zaslepljujući ga psibhički u čudnim

trenucima, a ponekad iskrivljujući toliko Akšaru da ga je to plašilo. Njegov strah je rastao dok se sećao drugog trena sličnog ovom u šumi Jošino pre tri nedelje kad su on i Tači Šidare, mladi Jakuza ojabun s kojim se sprijateljio, pokušali ovakvu psihičku vezu. Tači je takode posedovao koryoku, ali kad je pokušao da načini vezu s Nikolom, nije uspeo. Ne mogu. Nešto ... Ne znam ... Na licu mu se pojavio čudan izraz. Kšira je tako jaka ...Tači se odvojiio. Nekoliko trenutaka kasnije bio je ubijen i Nikola nikada nije rešio tu zagonetku. Da li je Nikolina Kšira bila suviše jaka za Tačija? Kako je to bilo moguće? Koryoku je trebalo da upravlja Kširom. Okamijevo lice se pojavljivalo u stubu svetlosti, pa će Nikola možda dobiti svoj odgovor. Mogao je da oseti psihičko zračenje iz blještavog izvora svetlosti i nešto ga je tamo privlačilo. Osećao je vrelinu i puzanje po koži kao da mu klizi znoj ili insekti dok su se jonizirane čestice ubacivale u njegovu psihu. Sada, dok se Nikola kretao prema stubu svetlosti koji se vreto, on poče da se otvara da bi ga prihvatio i on oseti kako mu srce poskakuje od uzbuđenja. Najzad je krenuo putem integracije; najzad će mračna moć Kšire, koja ga je proganjala, moči da se smiri. Ali u trenutku kad je posegnuo da dotakne deliće svetlosti, on je čuo Okamijev glas u svom umu kao što je čuo Tačijev na ovoj tačlci rituala: Ne, ne ... previše. Ne mogu da zadržim vezu... sve se obrušava, doći će do implozije...Nestani! Brzo! Gubi se! Kao udarac lastiša, prekide se Nikolina veza sa Akšarom i on je bačen unazad u specifično vreme i prostor. Čučao je na terenu hrama, dahčući, dok se nezemaljski sjaj tokijskog neona širio iznad njega kao mehanički Mlečni put. Nikola, još ošamućen zbog naglog razdvajanja od Akšare osvrte se oko sebe tražeći Okamija. Našao ga je ispruženog na tlu kao da je pogođen jakom puškom. Nikola se privuče, oslušnu njegovo disanje, proveri oči ispod spuštenih kapaka. Okami poče da se grči... Njegov krvni pritisak bio je opasno visok. Šta se dogodilo u kokoro-u? Šta je Okami video? Šta ga je bacilo u šok? Zašto je izgubio komandu nad svetlošću nad koryoku?? Da li je to bilo isto tako tajanstveno kao ono što je navelo Tačija da se iznenada povuče od psihičkog kontrakta s Nikolom? Da li ga je Kanzacu fizički trovao? Morao je da to sazna. Koristeći Akšaru, on je protegao psihu sve dok nije ušao u Okamijev krvotok. Tu je sredio nivoe adrenalina dok nije naveo Okamijevo telo da proizvede snažniju mešavinu nukleopeptida da bi se izborio sa šokom, smirio grčenje i da bi se što pre osvestio. Okami se smirio u Nikolinim rukama, poslednji grčevi su prestajali i oči mu se otvoriše. - Kako se osećate Okami-san? - Umorno - pokušao je da se osmehne ali nije uspeo - nisam više mlad kao nekada. - Imate devedeset godina. - Ko ti je to rekao? Čeleste? - on obliza svoje suve usne. - Čak ni ona ne zna moje prave godine. Ali to je dobro. - On mahnu rukom. - Pomozi mi da se dignem, molim te. Dok je Nikola počeo da ga pokreće, Okami se uhvati za glavu i jeknu pa ga Nikola pažljivo vrati na tlo. - Šta si mi uradio? Nisam imao ovoliko endorfina u telu od svoje sedamdesete godine. - Bili ste u strašnim grčevima. - Ne sećam se. Nikola je pažljivo posmatrao Okamija dok je ovaj tonuo u prana dišući duboko i jednolično da bi nastavio čišćenje tela. Kad se Okamijeve oči otvoriše, on se zagleda pravo u Nikolu. - Me verujem da mogu da ti pomognem, prijatelju, mada bih to mnogo želeo.

Ne mogu da verujem da ovo čujem, mislio je Nikola. - Ali, vi imate koryoku. To je jedini način integracije. Vi ste moja poslednja nada. - Da se molimo bilo kom Bogu u koga verujemo da ne bude tako. Jer onda si osuđen - Okami je uzdahnuo, držeći se za Nikolu dok su ustajali. - Vidiš, svo vreme je Kšira bila unutar tebe, nisi imao pristupa do nje. Ne mogu da pridem bliže. Kad sam pokušao, skoro sam bio ubijen. A prema onome što si mi rekao o tvom iskustvu sa Tačijem Šidareom, on je prošao na isti način.. Od tih nesrećnih susreta moramo da zaključimo da ti koryoku, Moć koja prosvetljava ne pomaže. Nikola se borio sa vrtoglavim osećanjem panike. - Šta da radim, Okami-san? Ne mogu da tolerišem Kširu više u sebi. U poslednje vreme osećam kako njena snaga raste. To je kao senka na mojoj duši. - Znam, prijatelju i ja saosećam s tobom. Ali Kširi mora da se priđe na pravi način inače ćeš naleteti na minu a nećeš znati kako njen mehanizam radi. Propast - Okami odmahnu glavom. - Šteta što je Kanzacu, sensei koji te podučavao, mrtav. On je jedini čovek koji bi znao kako da te spase pljunuo je. - Kako je imao iskrivljen, dijabolični um. Mora da te mrzeo svom dušom kad je to mogao da ti uradi. Okami je hodao na nogama koje su se ukrutile od šoka. - Hajde. Vreme je da odemo odavde. Psihički odjeci katastrofe koja samo što se nije dogodila suviše su uznemirujući. Dok su ulazili u vrevu Vest Šinbašija, Okami pogleda Nikolino bledo lice.. - Suviše sam star i umoran da bih ti pomogao, ali nemoj da gubiš nadu, Lajnir-sane. Znam da odgovor postoji. Postoji neko ko zna načine kojima možeš da pobegneš iz jedinstvenog zatvora u koji si smešten.

ŠEST Njujork/Tokijo - Da li je svima udobno? - Mama spava - reče Fransin Goldoni Dekamilo. - Ha, znam - reče Pol Kjaramonte. - Dao sam joj nešto da bi se odmorila. Bilo je mračno u privatnom avionu, i hladno. Sedeli su na sedištima koja su bila okrenuta jedno prema drugom dok su se napolju iza malih izbrazdanih perspeks prozora valjali oblaci, jezivo osvetljeni mesečevom svetlošću. Ličili su na dim koji proizvode mašine za suvi led koje se koriste u rok video spotovima, mislila je Fransi. Pokušavala je da bude hrabra, pokušavala je da smiri treperenje svog srca. Pomakla se malo dok nije osetila toplinu majčinog ramena i već joj je bilo malo bolje. - Kuda nas vodiš? Polove oči sinuše u polutami. - Na jug. Tamo gde je toplo. Svideće ti se. Biće mnogo plivanja, možda čak i serfovanja. - Koga pokušavaš da nasamariš? Vodiš nas Bed Klamsu. Pol ju je posmatrao neko vreme. - Mala, ti si mudra curica. - Ne razgovaraj tako sa mnom. Nemam ja sedam godina. - To mogu da vidim - posmatrao ju je s odobravanjem - mislim da si odavno odbacila svoje malo prsluče, je li? - Dopadaju ti se - reče ona i izvi se malo unazad. - Kakve su? Pol sleže ramenima. - Zašto da mi se ne dopadaju? Fransi se osmehnu. - Hoćeš da ih dodirneš? Pol je reagovao kao da ga je dotakla užarenom cigaretom. - Isuse, mala, kakvo je to pitanje? - Tako si se ponašao u Šepherds Beju. On odmahnu rukom. - Bio sam besan. Zar nisam smeo da budem? Zbog tvoje majke su ubijeni ljudi koje sam ja najmio. - Hteli su da nas kidnapuju. - Ona me navela da ubijem policajca. Policajca, mala, shvataš? Moja zadnjica je zabeležena u Njujorku. Kad ubiješ policajca, pa te uhvate, otpevao si svoje. Zaključaju te i bace ključeve. - On je samo pokušavao da nas zaštiti. Pol ju je posmatrao s nekom vrstom poštovanja. - Imaš li sedamnaest? - Skoro. Pol frknu.

- Da, uskoro ćeš imati dvadeset i osam. Da ti dam dobar savet, mala. Smiri se. Imaš mnogo vremena da odrasteš, ne moraš sve da uzmeš u jednom gutljaju. Fransin je razmišljala o tome neko vreme. - Kako to da si uspavao moju majku, a ne i mene? - Znaš, Isuse Hriste, bolje da pazim šta govorim . - Zašto si hteo da razgovaraš sa mnom na samo? Pol prinese prst usnama. Otkide komadić nokta. - Dopadaš mi se, mala. Postavljaš direktna pitanja, nema sranja. I ja ti direktno odgovaram. Što se tiče tvoje majke ona me mrzi da ne može da me vidi, zbog svega kako je krenulo. Isto tako bio sam malo grub prema njoj jer sam bio neraspoložen, a sada mi je iskreno žao zbog toga. Ja znam da ne mogu da razgovaram sa njom jer štogod ja kažem ona će reći “Odebi”, i mislim da je u pravu. Čini mi se da si ti drugačija. Pošto ćeš uskoro imati sedamnaest godina možda ćeš hteti da saslušaš šta ja imam da kažem. - Slušaču ukoliko to što imaš da kažeš nije neko sranje. Ako je tako možeš da odjebeš. - U redu, to mogu da poštujem - Pol otkide još jedan komadić nokta. - Da li si upoznala Bed Klamsa, mala? - Nisam. - Dobro - on odvrati pogled, kao da to nije bilo ono što je nameravao da je pita. - Hej! - skočio je i preplašio je. - Jesi li gladna? Da ti napravim makarone? Frensi se osvrte oko sebe. - Postoji kuhinja u avionu? - Svakako, svakako šta misliš? Samo što se ovde zove kužina, kao na brodu - poveo ju je niz prolaz do male prostorije gde je upalio svetlost, koja je otkrila savršenu kuhinju od nerđajućeg čelika. - Zar nema stjuardesa? - Ne. Ovo je privatni let, zar ne znaš? Uzeo je kutiju makarona, stavio vodu da proključa na plotni električnog šporeta. Onda je počeo da priprema sos sa paradajz pireom, isečenim paradajzima, peršunom, origanom, maslinovim uljem i preprženim lukom. - Malo soli i bibera - rekao je - i gotovo je. Stavio je sos na drugu ringlu. - Šta ti se desilo s nogom? Pol automatski pogleda na svoju kraću nogu. - Dogodila mi se nesreća, davno, još kad sam bio dete. Bilo je to 1962. U Astoriji, u blizini mesta gde sam živeo - mešao je sos i odmahivao glavom. - Bilo je to ludilo, nešto kao san. Video sam kola kako jure ulicom i nekako sam znao da će se nešto grozno dogoditi. Kola su jurila na devojku. Ja sam je posmatrao jer je bila prava lepotica. Viknuo sam i ona se okrenula. Bacio sam se na nju, misleći da mogu da je spasem, kao u filmovima, ali kola su mi zahvatila nogu i kuk. - Šta je bilo s devojkom? - Umrla je. Ja sam dugo vremena proveo u bolnici. Imao sam tri operacije, ali nikako nisu mogli da me vrate u prethodno stanje. Rekli su mi da treba da budem srećan što uopšte hodam na dve noge. Pokušao sam tada da saznam šta je bilo s devojkom. Rekli su mi da nije uspela da se izvuče. Već je bila sahranjena. - On joj pokaza makarone. - Gle, već su skuvani. Trik je u tome da se ne prekuvaju, znaš? - Da, znam.

Odmahnuo je rukom. - To svi kažu. Ali prava je tajna da se načini dobar sos koji će savršeno prekriti makarone pogledao ju je i razočarao se što se ona ne osmehuje. - Plašiš se? Za trenutak ona nije odgovorila. - Pomalo, čini mi se. Čula sam mnogo toga o Bed Klamsu. Pol frknu. - Ko nije? - Odmahnuo je glavom. - Znaš li kako je dobio taj nadimak? - Aha - sada Fransi odmahnu glavom. - Pa, prema ugovoru morao je da sredi jednog tipa. Bio je to prvi koga je sredio, znaš? Tip je jeo u restoranu. Ušao je Bed Klams, podigao revolver i - bum! - pucao je u čoveka. A onda kao da se ništa nije desilo pogledao je u makarone koje je tip jeo prelivene belim sosom sa školjkama i rekao: “Mora da su mu pokvarene školjhke došle glave”. - Pol se smejao. - Isuse Hriste, možeš li to da zamisliš? Osmeh mu je izbledeo dok je posmatrao Fransinino ozbiljno lice. - Biti malo uplašen, to je u redu. Ali, slušaj, mala, ništa ti se loše neće dogoditi. - Otkuda znaš? - Znam, to je sve - presuo je vrele makarone u devdir koji je stavio u malu sudoperu. - Ja znam mnogo stvari - a onda je proceđene makarone vratio u lonac u kome su se kuvali, dodao je sos i sve je promešao. - Divno. Dobri makaroni su majstorsko delo - stavio je makarone u dve činije - ništa tako ne može da okrepi dušu i telo, govorila je moja majka. - Pružio joj je činiju s makaronima, zajedno s viljuškom i kašikom. Žao mi je što nemam svežeg hleba, mala. - U redu je - miris koji je dolazio iz činije bio je božanstven i Fransin odednom shvati da je gladna. Sedeli su u sedištima jedno naspram drugog, uživali u hrani. On je upalio jednu od onih malih svetiljki i ona je bacala čist, sjajan zrak između njih, napola osvetljavajuči njihova lica kao u kući s ogledalima. - Kad se radi o kuvanju, to je jedina stvar koju dobro radim. Naučio sam to od svoje majke. - Ko ti je bila majka? - Bellissima. Lepotica - reče Pol glasom u kome se osećala napetost. - Samo toliko treba da znaš. Fransi ga brzo pogleda i nastavi da jede svoje makarone. Pol pogleda njenu glavu uvučenu u ramena pa spusti viljušku na koju je navio pravu količinu makarona prelivenih sosom. - Malo sam nervozan kad se ona pomene, znaš, zato što je, pa dobro ... zato što je bila Jevrejka van la Familia. Ali, mislim da je tako mislio moj stari. Bilo bi suviše komplikovano da ima za ljubavnicu Italijanku? Sa Jevrejkom čovek ne oseća krivicu, jel’ tako? Hoću da kažem da ona nikada ne bi mogla da se smatra delom porodice, čak i da je Fejt - znaš, tvoja, šta? - neka vrsta bake maćehe - koja je tada bila udata za mog oca - otkrije šta on radi, ne bi bilo ljutnje, samo bi se sve nastavilo. Fransin je rizikovala i pogledala u njega. Bio je toliko tužan u tom trenutku da je osetila neodojivu potrebu da krene i zagrli ga. Znala je bolje nego bilo ko drugi šta to znači imati zajebane roditelje. - Fejt je otkrila, zar ne? - Nije bilo baš tako - on stavi u stranu svoju čniju, zabaci ruke iznad glave i zagleda se u tamni plafon aviona. -Ona je ustvari otkrila da za mog oca to nije bila samo obična tucačina. On je osećao nešto prema toj drugoj ženi - toj Jevrejki - pa je postavila uslov:”Ona ili ja” - rekla je znajući da on ne može da se razvede od nje. - Bacio je pogled prema Fransin. - Katoličanstvo, je li tako? To je

strašna gnjavaža, ako mene pitaš. - Ne znam baš mnogo o tome. - Vidiš, ovako ja vidim stvari - ponovo se zagledao u plafon - moj stari je možda bio teror na ulicama Astorije, ali bio je odani katolik. Išao je u crkvu, davao novac, učestvovao u dobročinstvima za diocezu, čak je jeo ribu petkom, mada ju je mrzeo. Imao je običaj da je povrati u klozet, posle obroka. I onda nije više ništa jeo do sutradan u jutro.. Fejt je govorila da se on drži Biblije. Crkva je rekla da je razvod greh i on je to verovao. - I šta se onda dogodilo? - Fejt mu je rekla: ”Kakve to veze ima? Ona je Jevrejka. Ona je znala u šta se uvaljuje kad te je zavela. Neće osetiti ništa”. Problem je bio u tome što je moj otac zaveo moju majku; moj otac je bio taj koji nije znao u šta se uvaljuje. - I nastavio je da je viđa - reče Fransin željna srećnog kraja. - Stvarno ne znam - Pol trepnu nekoliko putra kao da mu je nešto upalo u oko - moja majka se udala za Džona Kjaramontea, profesora istorije renesanse na Siti koledžu, gde je ona išla dva puta nedeljno u večernju školu.Poznavala ga je tek neko vreme a on ju je već dva puta zaprosio. Kako je moja majka govorila mene je prihvatio kao da sam mu rođeni sin. Pol duboko uzdahnu. - Takva ljubav ... - učutao je na trenutak. Onda je pogledao u Fransin. - Tako ju je voleo samo Crni Pol Matačino. - Gurnu opet izgriženi nokat među zube. - Mora da ju je nekako viđao jer ona je redovno dobijala novac - on povuče kraću nogu. - Mama je dobijala novac za moj boravak u bolnici, za operaciju,za moj kasniji oporavak. - Ali, zašto ti radiš za Bed Klamsa? - pitala je Fransin stavljajući svoju činiju u njegovu.- Zašto toliko mrziš moju majku? - Sada ne mrzim toliko tvoju majku, a tebe ne mrzim uopšte. Veruješ mi, zar ne? Fransin sleže ramenima. - Pa, to je istina. Hej, sećaš li se šta si pre rekao o sranju? Ovo nije sranje, je li? Ma šta da se dogodi, to je između porodica, Leonforteovih i Goldonijevih. Ti i tvoja mama ste jednostavno upale u mašinu, to je sve. Trebalo je da drži nos visoko, da stoji po strani kao što se ženi priliči. - Onda bi je ubili, kao što su ubili mog oca - reče Fransin ponosno. - Ne znam ništa o tome, kunem se - Pol odbaci komadić nokta u tamu. - To je neki uvozni talenat uradio, a ja sam držan podaleko. - Odmahnuo je rukom. - Neka ostane među nama, mislim da je to bila pogrešna odluka što su hteli da srede tvoju mamu. Ona je tvrd orah, baš kao i ti - osmehnuo joj se. - Ali ona mi je sada svakako zajebala život. - Rizik posla. Buljio je u nju pširom otvorenih očiju, a onda je frknuo od iznenađenja. - Marrone, kakvu jezičinu imaš, mala. Posmatrala ga je. - Možda to nije samo u vezi s porodicom. Ti si mrzeo Fejt, ja to znam. - Svakako da sam mrzeo jebenu kučku. Ona mi je ubila oca, Crnog Pola. - Da li je ta priča istinita? Pol podiže ruku. - Kunem se dušom svoje svete majke - on načini grimasu - nadam se da će Fejt dobiti ono što je zaslužila. Nadam se da će se peći u paklu. - To mi miriše na osvetu. - Gde si naučila da tako razgovaraš, mala? U jebenim filmovima?

Ona se pope na sedište, okrete se da pogleda tamo gde je Margarite ležala u tami. - Misliš da joj je dobro? - Svakako da joj je dobro. Fransin se okrete jer ju je on lagano potapšao po mišici. Ona skliznu natrag na sedište. - Mala, reci mi nešto da li te majka nekada vodila u Santa Mariju u Astoriji? - U manastir, misliš? Nešto zamagli Polov pogled. - Manastir, da. Sveto srce Svete Marije. Fransin klimnu glavom. - Mnogo puta. - Upoznala si se sa starom, upravnicom, svetom majkom? - Viđala sam je uvek kad bih došla tamo. - O čemu ste pričale? O religioznim stvarima ili nečem drugom? - Da, o religioznim stvarima. Ali njen pogled skliznu u stranu i on je znao da ona laže.. Nije bilo ni važno on nije bio zainteresovan za ono o čemu su one razgovarale. On se nagnu unapred, s rukama skupljenim ispred sebe. - Da li ste se tamo sretale s nekim? Fransin je mogla da oseti napetost koja se videla na njegovom licu jer je videla bore u uglovima očiju i linije zbog kojih su njegove usne postale tvrđe, određenije. - Svakako, sretale smo mnoge. Časne sestre, je li? Ko bi drugi bio u manastiru? - Naravno. Ko drugi? - reče on tako tiho da je morala da se napregne da bi ga čula. - Ali, mislim, da li bi mogla da mi kažeš da li si srela jednu posebnu časnu sestru ako bih ti je ja opisao? - Zašto želiš da to znaš? Nagnuo joj se još bliže. - To je vrlo važno, mala, shvataš? - glas mu nije bio jači od šapata kojim se ona služila dok je govorila s prijateljicom u knjižari. Zato što mu je verovala, rekla je: - U redu. - Ona je dosta visoka, vitka, ima dobre noge - zamahao je rukama kao da želi ovo da poništi. - Ali to ne znači ništa jer ona nosi mantiju, zar ne? Ali ona je stvarno lepa i ima tamnu, talasastu kosu. I najneobičnije zelene oči, onako zelene kao okean, ne blizu obale, nego tamo u daljini, gde je duboka voda - on se zavali odjednom unazad kao da je shvatio da je suviše rekao. - Da li si videla nekog takvog u Santa Mariji? - Nisam. On žmirnu prema njoj. - Jesi li sigurna, mala? Da li govoriš istinu? - Da. - Stvarno? - Stvarno i iskreno. - O, Isuse - šapnu on. Stvarno i iskreno. To je bila fraza koju je Žaki koristila. Sedeo je dugo vremena zagledan u Fransin pre nego što mu se pogled zamutio. Čak i u polutami, mogla je da vidi da ga je pogodila u živac i pamtiće to. On se najzad povrati i udari se po butinama,. - U redu, mala - reče on sada sasvim drugačijim glasom. - Šta kažeš na to da idemo da vidimo kako je tamo tvojoj mami?

*** - Hajde u krevet. - Neću još - reče Nikola. Koi, koja je spavala naga, obavi se čaršavom i stade na futon. Čim joj noga dotače drveni pod ona zadrhta. - Hladno je - pritisnu se uz njega. - Zar tebi nije? - Osećam hladnoću samo ovde - reče Nikola i udari se po temenu - imao sam dva susreta sa Kširom koja je proletela kroz moju svest. Izgubio sam kontrolu, kao da mi je um bio ukraden. - A kako se sada osećaš? - Sjajno. Savršeno normalno. Njene oči, ogromne i tamne, pune života, kao da su odslikavale noćni život Tokija. - Okami-san će ti pomoći. - Ne znam - osećao ju je tako blizu sebe, osećao je koliko želi da ona bude kraj njega. - Povreden je večeras kad je pokušavao da mi pomogne. On je star, Koi. Njegov um je još oštar, ali je okrenut na drugu stranu, na politiku koja se tiče zemlje i ja mislim da njemu nedostaje snage da mi pomogne s mojom unutrašnjom borbom. Dugo vremena Nikola nije ništa govorio. Buljio je kroz prozor u noćne svetlosti Tokija. Nalazili su se u visokom oblakoderu s ukrašenom fasadom podignutom u centru grada. Tu je Nikola kupio dupleks, ogroman po japanskim standardima, a onda je najmio arhitektu koji je dao nacrt za zgradu da bi mu uredio enterijer. Površine od ružičastog, sivog i crnog mermera bile su ublažene svetlim drvetom trešnje i tamnim kyoki-drvetom. - Pripremiću ti čaj - reče Koi odvojivši se od njega. Nikola je gledao prema Nagai Kapsul kuli. Izgledala je tako blizu kao da može da preskoči do nje. Ona je podignuta sedamdesetih godina i bila je hrabar ali neuspeo pokušaj da se povežu dve urbane celine. Kula načinjena od čelične mreže i svetlarnika za liftove bila je nalik na skelet unutar kojeg su smešteni, kao kutije čokoladnih bonbona unapred izgrađeni stanovi raznih veličina u koje su se ljudi useljavali kako se njihov standard poboljšavao. Ono što je bilo moderno pre dvadeset godina sada je bilo nepraktično, a stil u kojem je ova ružna kula izgrađena ugasio se kao što je i zasluživao. Samo je nekoliko ljudi tu živelo. Pitao se zašto kula nije srušena da bi se podiglo neko novo arhitektonsko dostignuće. Posle nekoliko trenutaka on pođe za Koi niz široko stepenište sa gelenderom od nerđajućeg čelika, koje je vodilo s drugog sprata sa dve spavaće sobe i kupatilima, opremljenim u tradicionalnom japanskom stilu. Donji deo stana bio je skoro sasvim zapadnjački opremljen, sem Nikoline muzejski vredne zbirke oružja i rukotvorina iz čitave Jugoistočne Azije i Kine. Zbirka je bila smeštena u policama i vitrinama koje su prekrivale zidove, neki komadi su bili poredani po glatkim mermernim površinama stočića za kafu, komoda i prozorskih ispusta. Dok je posmatrao njene vešte, škrte pokrete, on reče: - Da li nekada misliš na njega? - Skoro nikada ne mislim na Majkla Leonfortea. - Ona je odmeravala bledo zeleni čaj sa plitkom bambusovom kutlačom, a njena lepo oblikovana ruka prelazila je iz tame u svetlost tako da su dijamanti svetlucali po njenoj koži. - A kad i pomislim to je samo da se podsetim koliko bedno može

da bude ljudsko biće - ona ga pogleda i svetlost bijesnu u njenim očima. - Nikada neću zaboraviti koliko sam srećna što sam te opet našla. Nikola je posmatrao kako završava pripremanje čaja u izmaglici kyoki-a - kuhinje od drveta i porculana. Njena veština poticala je od sreće, jednog unutrašnje saznanja sebe. Koliko se razlikovala od tinejdžerke u koju se zaljubio pre toliko godina, razlikovala se kao dan od noći, kao što se ova kuhinja razlikovala od one ogromne koju je imao u kući na obodu grada. On je voleo onu kuhinju, ali ova je bila osvetljena Koinim malim, običnim pokretima dok je ona druga bila mračna i mrtva kao grob. - Koliko ti nedostaje kuća? - pitala je Koi. - Odgajen sam tamo - reče Nikola uzimajući šojicu od keramike od nje - u njoj je toliko uspomena. Teško je to zaboraviti. - Je li ti žao što si je prodao? On uzdahnu. - Mislim da nije, ne nije. Za nju su bile vezane i ružne uspomene. Kuća je bila preplavljena Justininim nezadovoljstvom. I kad je ona nastradala u onoj saobraćajnoj nesreći... - on zastade na tren srčući čaj. - Nikada nije mogla da se navikne da tu živi. Toliko je želela da se vrati u Njujork. Koi ga pogleda preko ivice šolje. - Mislim da i ti to želiš. - Ne znam. - Želiš - šapnula je. - To ti je stalno u podsvesti, čak iako ne želiš da to priznaš. - Japan je moj dom. - Možda - njeno lice mudro i ozbiljno kao da je plutalo u polutami, zdrav deo u jednom nezdravom svetu. - Ali možda tebi nije bilo suđeno da imaš samo jednu kuću. Nikome nije. Osećam tvoju žudnju, Nikola. Znam koliko ti nedostaje. - Sada nemam vremena da se vraćam. - To treba videti. Možda ćeš se vratiti brže nego što misliš. On joj se duboko zagleda u oči. - Moraću da idem, i to brzo. Američki deo firme je još bez predsednika. Terens Meknoton, moj lobista u Vašingtonu, vodi preliminarne razgovore, ali ja ću morati da obavim finalne intervjue. Otkuda si to znala? Nasmejala se, pružuivši dlan prema njemu kao dete. - Ja samo odgovaram na ono što osećam da mi dolazi od tebe. - Ali kako mogu da razmišljam o tome da se vratim u Njujork kad sam izgubio vezu sa onim što se događa u Satou? Taj novi čovek, Kanda Torin, prodro je u kompaniju i zadobio poverenje Nangisana. Ušli su u dnevnu sobu. Koi otvori zavese i otkri spektakularni pogled na grad u izmaglici svetlosti zvezda. Sedeli su jedno uz drugo, dodirujući se, dve nežne životinje u prijatnosti noći. - Čini mi se da mu ti ne veruješ. - Iskreno rečeno ne znam šta da mislim o njemu - reče Nikola. - Nešto je trulo u kompaniji, a upravo sada ja najpre sumnjam na Torina. Ali ja znam ma kakvo mišljenje mogao da imam ono će biti obojeno ljubomorom na njegov položaj kod Nangi-sana. - Mislim onda da je vreme da opet razgovaraš sa Nangi-sanom. - Nangijev srčani napad bio je teži nego što on dopušta da se kaže - Nikola popi svoj čaj, zadrža praznu šolju u rukama - bolje mu je, ali koliko je meni rečeno potrebno mu je još vremena da se oporavi. Sem toga on mi je rekao da verujem Torinu.

- Onda sumnjaj u obojicu. Nikola odmahnu glavom. - U teoriji to dobro zvuči, ali u praksipogledao ju je. -Imam čudno osećanje da se nešto događa o čemu ja ništa ne znam. Koi prinese vrh prsta njegovom čelu. - Osećaš li to odavde svojim okom tanđiana? - Da. - Onda si možda u pravu - uzdahnula je - s druge strane što si stariji vreme ti je sve dragocenije, dragi moj. Mislim da treba da daš vremena Nangi-sanu - ona posegnu prema njemu izgladi mu bore na čelu a onda ga poljubi u obraz. - Nemoj da budeš toliko zbunjen. Ti već znaš šta treba da uradiš. Prati svoje srce i naći ćeš se blizu cilja. On se odjednom okrete od nje i ona oseti kako se udaljava. Nije to bilo prvi put, niti će biti poslednji. Nije bila ni uvređena, ni zabrinuta. Znala je da su te promene emocija uticale da se pokvari njegova veza sa Justinom. Vreme je sada bilo njen jedini saveznik i ona je znala da mora to da iskoristi do maksimuma. - U redu je što misliš na nju - rekla je tiho - to je prirodno i pravedno. Justina ti je bila žena. Nikola se okrete prema njoj, a na licu mu se ogledao toliki bol da je srce htelo da joj pukne. - Nije stvar u tome što je ona umrla; na to sam se navikao. Muči me osećanje krivice što sam je ostavio i očajno nesrećnu. Preklinjala me da ne idem. Omrznula je Japan i ja sam to znao. Jednostavno nisam mogao da verujem u to. Odabrao sam da ne obraćam pažnju na znake upozorenja. - Njena smrt je bila samo nesrećan slučaj, ništa više. Ona i prijatelj su se vraćali kući iz Tokija. Ti si bio u Veneciji sa Mikijom Okamijem. On klimnu glavom. - Pokušao sam da je pozovem. Dva puta. Bilo je to usred noći, ali telefon je samo zvonio i zvonio. Bila je besna na mene, možda nije htela da razgovara. - Nije stvar u tome. Čak i da si bio u Tokiju nisi mogao da je spaseš. Bila je to njena karma. On je zagrli i poljubi je. Bila je u pravu kao i uvek. Moraće da zaboravi na sve to. - Neka prošlost bude prošlost - šapnuo je. - Karma je da smo se ti i ja opet sreli. - Pomilova je dok je udisao miris njene kose, zatvorio oči i osećao kako ga mir obuzima. - Toliko sam srećan što sam te našao.. *** Podzemne prodavnice hrane u tokijskim ogromnim robnim kućama tokom dana bile su pune kupaca. Ali posle pet sati, kad bi se robne kuće zatvorile, bile su prazne. Prodavnica hrane u Tamajmi na Harumi-doriju, jednom ogranku Ginze bila je prostrana pijaca uređena kao engleski vrtlavirint, sa bezbroj tezgi i prostora za izlaganje da bi kupovanje bilo lakše. A noću bilo je nečeg jezivog u tom mestu ispod nivoa ulice. Čak su i čistačice otišle, a površine su svetlucale na svetlosti sigurnostih lampi. Nije više bilo robe, dakle ni značenja. Pretvorene u oblike bez sadržaja stanice, tako žive tokom dana, noću su postajale stecišta beskućnika kojih je sada bilo sve više na trotoarima Tokija.. Ali iza prodavnice hrane bila je jedna druga prostorija, pre bi moglo da se kaže intiman prostor za okupljanje. Za razliku od prodavnice hrane, ovo mesto je bilo pusto tokom dana. Korišćeno je mahom noću, i baš je dobro koristilo Miku. Činjenica je bila da su on i nekoliko korejskih partnera kupili Tamajamu pre dve godine. Nekada su se ovde prodavale vrhunske kreacije evropskih modnih

majstora, bogatim Japancima. Recesija je pretvorila uspeh Tamajame u bankrot skoro preko noći. Mik i njegovi partneri su se udenuli, izbacili veći deo modnih kreatora i zamenili su poznate firme, robom uvezenom iz Tajvana, malezije i Kine. Odgovor je bio čudesan. Svi oni koji su skupo plaćali formu sada su bili zadovoljni da dobiju kvalitetnu robu po mnogo nižim cenama. Trgovina je cvetala mada haljine, suknje, odela, pantalone i bluze nisu imali znak Šanela ili Armanija. Stvari su izgledale dobro, a cene su bile niske. Novi režim Tamajame bio je da primenjuje iste principe na trajna dobra i elektronsku robu koja se proizvodila u Jugoistočnoj Aziji, uglavnom u Mikovim ličnim kompanijama. Mik je večeras došao rano da bi pregledao sve faze večere koja će biti poslužena članovima Denva partnera koje je Ginđiro Mačida, glavni tužilac, pozvao. Za razliku od većine poslovnih skupova, hrana je bila važna koliko i govori. Kad se Mik pojavio iz kuhinje, video je da je soba sa drvenim panelima bila ukrašena prigušenim bojama koje je on preporučio. Dugačak sto od trešnjinog drveta divno je sijao ispod velikog lustera od brušenog kristala. Pribor za jelo i porculan, blistali su bacali iskrice kao dijamanti u izlogu Tifanija, a na svakom mestu bila je kaligrafski ispisana kartica s imenom pozvanog gosta. Dvanaest muškaraca bilo je u sobi, računajući i Maćidu. Glavni tužilac upozna prisutne, jednog po jednog, na formalan japanski način, dok su kelnerice u kimonu sa obijem išle unaokolo sa čašama šampanjca Luj Rederer, kavijarom beluga malosol i toro - sušijem koji su voleli Japanci. Prostorija je već bila plava od duvanskog dima , a izmaglica koja nije ličila na smog koji je visio iznad grada napolju, sakupljala se ispod plafona, drhteći u ostacima ledenog vazduha koji je strujao iz erkondišna. Uskoro posle toga Mačida je nazvao da naruči, a muškarci buljeći u svoje kartice za obeležavanje mesta počeše da se probijaju prema sedištima. Kad su najzad svi seli, Mik zauze mesto na čelu stola. Mačida sede preko puta njega, na drugi kraj stola. Jedno sedište je ostalo prazno. Bio je to znak za pažljivi personal koji je posluživao i koji poče da otvara flaše Korton Šarlmanja. Mik pogleda niz dugi sto , kao što diktator dobre volje posmatra svoje satrape, s izvesnim neodoljivim šarmom. Zlatno francusko vino teklo je slobodno kao voda u fontanama Pariza. Svi su bili orni za zabavu, puni očekivanja, dobro raspoloženi. Mik nije pogrešio. Kod ovih ljudi recesija je samo povećala njihovu skoro opsesivnu ljubav prema svemu retkom i skupom. - Dobro veće gospodo - reče Mik pogledavši svakog čoveka za stolom - počastvovan sam što ste došli na ovaj skup. I ako smem da kažem posebno mi je zadovoljstvo da se sretnem sa svakim od vas - toliko što se tiče lepšeg dela večeri, pomislio je. Kelnerice postaviše male tanjire sa salatom ispred svakog čoveka. Honiko se pojavi na kuhinjskim vratima, gurajući mala kolica ispred sebe. Na njima je bio ogroman čorbaluk od kovanog srebra sa odgovarajućom kašikom za sipanje. Zastala je pored svakog sedišta i sipala obilatu porciju u svaku salatu. Svi su gledali trudeći se da vide šta to ona poslužuje, pokušavajući da ocene šta je to. Ličilo je na velika zrna pasulja, žuta i crna potopljena u providan žitki žele. - Naše prvo jelo dolazi iz Kine, iza zidina Zabranjenog grada, ustvari - Mik podiže ruke i sevnu svojim najelektričnijim osmehom. - Večeras gospodo jedemo kao carevi! Gosti podigoše viljuške i počeše da jedu. Mik klimnu Honiko dok je odlazila iz sobe pošto je njega poslužila. Nije obarao pogled, već je držao na oku sve te dobro vaspitane i lepo odevene muškarce. - Imao sam spreman govor koji sam hteo da održim večeras - počeo je - ali juče sam čuo razgovor u parku Ueno između dva starija gospodina koji kao da su dobro znali kakve su prilike u

svetu. Jedan je tvrdio da su mase određene da se klanjaju pred svakom ideologijom koja se obraća njihovim najnižim instinktima. Šta je time hteo da kaže? Uzmite u obzir: kuću, srce, samoodržanje. To su elementarni instinkti kod čoveka - dobri instinkti, svi ćemo se sa time složiti, je li tako? Ali koliko je rasnih i etničkih ratova širom sveta započeto i koliko ih se nastavlja zbog poziva na dom, srce i samoodržanje. - Ovo nije koincidencija. Pogledajte na širenje fašizma na prostorima sa kojih se povukao komunizam. U Nemačkoj, neonacisti su sve snažniji. U Italiji glasači su doveli na vlast koaliciju kojom dominiraju ljudi koji smatraju Musolinija svojim idolom. U Rusiji nezadvoljstvo sa haosom privrede slobodnog tržišta dovelo je u prvi plan čoveka koji kaže: “Rusija najpre. Ostalo neka izgori!” - koji kaže da je odlučan da krene u rat da bi dobio Aljasku natrag od Sjedinjenih Američkih Država. Danas postoje milioni koji tog čoveka nazivaju velikim! - Pa! - reče drugi čovek - možda postoji veličina u ljudima spremnim da učine sve da bi se odvojili od starog poretka, pa pristaju na korupciju, na ugodne koalicije koje su održale ovog i onog na vlasti do kraja rata na Pacifiku. Korupcija koja je tako dobro uvrežena zahteva krajnje mere. Može li takvo endemsko zlo da bude iskorenjeno na neki drugi način? Zar cilj ne opravdava sredstvo? Mik podiže ruku. - Da li automatski osuđujemo one harizmatične ljude koji imaju moć da opčine široke mase naroda da bi iznele njihovu viziju? Ili su sredstva koje ti ljudi nekada primenjuju - ponekad okrutna, ledeno efikasna, apsolutna - opravdana njihovom vizijom budućnosti zacrtane i krajnje produktivne kodifikacijom i pojačanjem zakona? Da li mi - kao poznati lideri, elita društva - stojimo po strani i ne preduzimamo ništa dok društvo izjeda samo sebe kao besni pas? Ili hvatamo društvo za gušu i postavljamo neophodno grubo pravilo da bismo zaštitili vladu i poveli mase? To je vekovima staro pitanje. O njemu su raspravljali filozofi, političari, generali i teolozi tokom mnogih vekova a da nisu došli do definitivnog zaključka. Mik širom otvori ruke kao da bi da zagrli čitavu prostoriju dok su kelnerice odnosile tanjire sa salatom. - Nadam se da ste uživali u svom Imperatorskom specijalitetu za otvaranje apetita. Sada ćemo napraviti malu pauzu između jela, a ja ću svakoga pitati gde pripada - on klimnu glavom prema čoveku sede kose sa leve strane, koji je bio šef dobro poznate firme za trgovinu elektronikom. Možda bismo mogli da počnemo sa vama Asada-san. - Stvari su prilično jasne - reče Asada - odmah posle rata mi smo stvorili Liberalnu demokratsku partiju uz uzajamno slaganje. Ona je ostala vladajuča partija i do pre tri godine imala je apsolutnu kontrolu nad japanskom politikom i policjom. Bez vodstva ove partije i njenih odabranih premijera, Japan ne bi postigao veliko privredno čudo koje ga je transformisalo od pobedene nacije na ivici pogubne inflacije i nezaposlenosti u privrednog kolosa. - Klimnuo je glavom. - U to vreme načini koje je ta partija koristila bili su nemilosrdni - da, okrutni, po nekim standardima. Ali mi smo se svi slagali da to mora da se uradi; bilo je to u najboljem interesu Japana. Istorija je govorila najelokventnije. Zato ja kažem da ciljevi opravdavaju sredstva. Jedan po jedan ljudi oko stola odgovarali su manje više sličnim rečima. Kad ih je sve ispitao Mik reče: - Čestitam vam svima što ste razumeli prirodu naše stvarne veličine. - Ali šta to znači? - pitao je Asada. - Bilo je to nekada, mi svi znamo da su ti dani prošli. LDP je uklonjena i mi smo ostavljeni bez vladajuće koalicije, pa smo zato tako krhki, bez dogovora o tome kako da vladamo. Zato imamo novog premijera svakih šest meseci. Izazivam svakog u ovoj sobi da nam kaže gde u ovo vreme stalnih kompromisa leži naša budućnost. Nigde, eto gde. Kad bismo samo

mogli da se vratimo na ono kako je nekada bilo. Mik se nagnu unapred a oči mu sinuše religioznim sjajem. - Grešite, prijatelju. Razmislite opet o debati ona dva čoveka. Prvi koji opisuje progres istorije u bilo kom obliku, živi u prošlosti. On nalazi utehu u stvarima kakve su bile nekada. Možda ste to i vi. S druge strane čovek koji podržava onog koji viče “Ja držim budućnost u ruci!” živi u budućnosti. On misli samo na to kakve stvari treba da budu. - Reći ću vam ovo gospodo: niko od njih nema sadašnjost i tako su oni osuđeni da budu relikvije istorijskog neizbežnog marša. Mik je malo sačekao, uživajući u mirisu napetosti koja je ispunjavala vazduh. - Kao što ste svi ukoliko niste spremni da načinite taj veliki skok vere da biste promenili način gledanja na život i svet. Ukoliko mi se ne priključite u najizazovnijoj i najuzbudljivoj avanturi veka koji dolazi! Ponovo je raširio ruke i sada je taj gest imao efekat kao da želi da ih sve uzme u zaštitnički zagrljaj. Vrata prema kuhinji se otvoriše i kuvarice uploviše, sa Honikom na čelu. Mikov glas postade tiši. - Gospodo, ovo je važna odluka s kojom vas ostavljam dok budete jeli glavno jelo. Molim vas da uživate! Nova runda vina je otvorena, dubokog, crnog ovog puta, Petrus iz 1960. Onda je posluženo predjelo, gulaš od odabranog mesa, začinjen mirisnim sirćetom i pirjanjenim lukom. Japanski pirinač, naravnmo, bio je serviran uz to, zajedno sa mladim šparglama. Mik visoko podiže svoju čašu, nazdravi njihovom zdravlju i posmatrao ih je kako jedu. Srete Honikin pogled. Ponovo joj kratko klimnu glavom i ona vrati poslugu natrag u kuhinju. - Posmatrajte mase, robovi medija. Sada posmatrajte sebe - ljude takve inteligencije i volje i mislite da ste iznad ostatka čovečanstva. Vi niste ničiji robovi - koristio je opijajući ritam pravednički, kantorski ritam političkog polemičara, baptističkog sveštenika, gorljivog evangeliste. Vi ste gospodari. Bio je to taman i harizmatični ljudski tok iz koga je on sve crpeo, tok koji nije priznavao granice rase, verovanja, ili religije, ali koji se nalazio negde u ljudima, krivudajući kao zmija, previše spremna da klizne na površinu. - Kulturne i filozofske razlike koje se sada smatraju politički korektnim u zemljama kakve su Sjedinjene Američke Države je idealam medijum za odgajanje gospodara - nastavljao je. - U ovoj klimi otvorenosti i stvaralaštva, on postaje jači i snažniji nego što bi bio u nekom drugom društvu koje više pritiska. Predrasuda - barjak politički,korektne osobe - posekao bi razvoj gospodara u samom pupoljku. Univerziteti - puni potencijalnih novajlija - sada plaćaju veliki danak zagovornicama rasne mržnje u ime razlike i slobode govora. U takvoj atmosferi gospodar buja. - Šta mislim pod nazivom gospodar? To je neko kome je suđeno da vlada masama - on pruži ruku, ispruži kažiprst i dramatično ga je pomicao prostorijom zaustavljajući ga na svakom čoveku koji je sedeo za trpezarijskim stolom za večerom. - Vi Asada-sane... vi, Morimoto-sane ... vi ...i vi ...i vi. Prsti su mu parali vazduh kao kosa. - Svi mi ovde koji smo nešto posebno, koji živimo svoje živote po različitim pravilima, koji odlazimo i dolazimo kako nam se dopada, koji sakupljamo moć oko sebe kao što imperator sakuplja svoj ogrtač od hermelina. Mi vidimo budućnost, budućnost kakvu običan čovek koji puzi pod ovim zidovima ne može ni da zamisli. To je ono što nam je svima zajedničko. Japanci ili belci, nije važno, jer mi govorimo zajedničkim jezikom. Dok je spuštao glas, mogao je da oseti kako se naginju prema njemu kao da ne žele da izgube i

jednu reč. - Mi imamo pravo - ne, ne odgovornost da iskoristimo slobodu koju nam nudi politički korektno društvo. - On podiže kažiprst. - A to možemo da počnemo upravo ovde, upravo sada za ovim stolom. - Njegova ruka prede preko hrane. - Nije koincidencija da jedemo kao carevi večeras, gospodo. To je oblik početka, magični ritual. - Osmehnuo se pobednički. - Znate, u džunglama Vijetnama i svugde drugde u pravom svetu, postoji jako verovanje da je prvi korak pravog poraza vašeg neprijatelja da ga sasvim progutate. - Kakva je to budalaština? - Reče Ise Ikuzo. Bio je to krupan čovek s Mikove desne strane. Bio je glavni u čeličnom i metalurškom poslu sa nejasnim vezama sa jakuzom - sa Šikei klanom ako su Mikovi izvori informacija bili dobro obavešteni. - Rekli ste nam da je prvo jelo iz Kine. Bilo je dovoljno slatko da bi bilo kinesko! - Da, svakako - reče Mik dok mu se osmeh proširio - naše prvo jelo bilo je od carskih pčela dinstanih u sopstvenom medu i soku. Zar nisu bile sjajne? - Svakako - reče Asada klimnuvši glavom. - Retko koji Zapadnjak kao što ste vi imate tako prefinjeni ukus za hranu. Ja sam na primer očekivao pomirit i Bigu Makus (Big Mek) za večeru. Svi za stolom prsnuše u smeh i klimnuše glavama. Naravno, njima su se dopadale kineske carske pčele. To je trebalo i očekivati, mislio je Mik. - A šta je sa glavnim jelom? - pitao je Ikuzo. - Zar vam se nije dopalo i to, Ikuzo-san? - pitao je Asada s druge strane stola. - Veoma neobičan ukus, zar ne? Ikuzo sleže ramenima. - Bio sam u Veneciji. Probao sam njihov spcijalitet fegato. - Ah, da, džigerica pripremljena na venecijanski način - reče Mik. - Ali kakva džigerica! - On pogleda ljude oko stola svakog ponaosob. - Svi se sećamo pokojnog Rodnija Kurca. Tako je to tužno. - On pokaza prazno sedište. - U znak sećanja na njega sačuvali smo mu prazno mesto. - Glas mu je opet zvonio harizmatski. - U znak sećanja na njegov pokušaj da ubedi Denva partnere da služe njegovim ciljevima, mi smo upravo pojeli njegovu džigericu. Mik, pošto je izveo taj dramski čin veštinom hirurga, stao je u stranu i s oduševljenjem posmatrao užas. - To je strašno! Grozan gest! - vikao je Ikuzo, a Asada je bio šokiran kao da će mu pozliti. Nije bio jedini. Svih dvanaestoro je bilo na nogama. Vikali su, pretili pesnicama, bledi kao duhovi. Usred tog haosa, Mačida je sedeo miran kao statua, ne odgovarajući na besne proteste ne posmatrajući drugare. Mačida najzad gurnu stolicu unazad i ustade s ostalima. - To nije lakrdija - njegov glas je grmeo kroz buku. - Predlažem da saslušamo šta ima da nam kaže gospodin Leonforte. Svi se zavališe unazad u stolicama. Većina ih je odgurnula tanjire prema sredini stola, neki nisu hteli čak ni da ih pogledaju. - Sada smo svi jedno! - viknu Mik kad se sve glave u sobi okretoše prema njemu. - Mi smo sada večerali Moć i povezani smo savremenom krvnom zakletvom! - On nabode komad tamnog mesa viljuškom, gurnu ga u usta i srećno ga sažvaka. Progutavši on reče: - Prožderali smo svog neprijatelja. Sada moramo da se okupimo da bismo koristili Denva partnere onako kako nam najviše odgovara. Ikuzo baci viljušku s treskom. - Ne želim da slušam te bajke! Bio sam prevaren, napravili ste budalu od mene - skočio je. - Vi

ste zloupotrebili svoju domaćinsku odgovornost. Nemam nikakvih obaveza prema vama. - Mislim da bi bilo bolje da ostanete da me čujete do kraja - reče tiho Mik. - Onda ćete moći slobodno da odete. - Ja mogu i sada slobodno da odem! - reče Ikuzo. - Ko ste vi da meni diktirate? Vi ste iteki, stranac i nemate nikakvog uticaja na mene. - Ikuzo-san boli me da je takav naš odnos - reče Mik. -Naravno da sada možete slobodno da odete ako to želite. - Tako je - reče Ikuzo uzdišući. On pogleda oko stola, ritualno se nakloni. Mik je sačekao sve dok nije stigao skoro do vrata pa onda reče: - Ikuzo-san, mnogo biste mi učinili ako biste odgovorili na jedno pitanje. Ikuzo se okrete prema sobi. - Šta je to? - Vi ste nevidljivi partner u Sterngoldu, je li? - Zašto postavljate pitanje na koje očigledno znate odgovor? -reče Ikuzo. - Rodni Kure je bio vlasnik Sterngolda. - Znate li da je Kure radio na tome da vas izgura iz Sterngolda i Denva partnera? Na Ikuzovom licu pojavi se izraz zabrinutosti. - O čemun govorite? - Kurc je želeo da mu više ne budete partner pa se složio da trampi vaš mali deo u Sterngoldu za polovinu svog dela u Denvi. Ali vi mu niste platili poslednji deo pa ste tako prekršili ugovor. Kure je u tom okviru načinio neke aranžmane za slučaj da umru on ili njegova žena. Sterngold je sada u rukama Bejtsa i Bejtsa, američke advokatske firme. Prema Kurcovoj želji sve što je Sterngold imao u Denvi preuzeo je Veldtel, naftna kompanija koju sam upravo kupio. - Kako? Ali, to je nemoguće! - dreknu Ikuzo. - Nije mogao to da uradi. Znao je da sam u neprilici. Sreli smo se prošle nedelje. Odmah mi je rekao da imam još šest nedelja vremena da mu platim ostatak novca koji mu dugujem. Sve je bilo dogovoreno. - Znate šta? - reče Mik pa izvadi ugovore i raširi uh po stolu. - Lagao je. Znate li šta kažu za Kurca u Nemačkoj? Nemoj da budeš niz vetar od njega kad mokri. - Gledao je dok je Ikuzov pogled bio prikovan za ugovore. - Pa, šta čekate Ikuzo-san? Možete da idete. - Sačekao je tren. - Ili možete da se vratite za sto pa možemo da ponovo razgovaramo o vašem partnerstvu u Denvi. - Opet je nabacio onaj samozadovoljni osmeh. - Uveravam vas da sam ja mnogo sigurniji partner nego što je Kure ikada bio. Bio je svestan da svi u prostoriji posmatraju Ikuza dok je polako išao prema svom sedištu i dok se tiho spuštao na njega. Mik mu je graciozno predao ugovore. Mik onda podiže glas. - Asada-san je bio sasvim u pravu u svom lamentu. Stari dobri dani su prošli, gospodo; otpevali su svoje sa Mocartom, kako bi Fridrih Niče rekao. Ili, u našem slučaju, sa šogunom Tokugavom. Kad je vladavina Meidija ogolila samuraje i otela im status i rang 1800. oni su oteli Japanu istoriju - samu dušu. - Zato je TransRim SajberNet toliko od životne važnosti za budućnost Japana. Vi ste sada kompjuterski nepismeno društvo. Vaša deca prolaze kroz školu a da ne nauče kako da koriste jedinu alatku koja će ih odvesti u dvadeset i prvi vek. Japanci treba da nauče da izmenjuju sve vrste informacija duž puteva SajberNeta kao što rade Amerikanci i Evropljani. A Japan će to uraditi na svoj veličanstven način. On će to uraditi jer je to suštinski važno da bi Japan mogao da se efektno

takmiči u godinama koje dolaze. - SajberNet je prvi takav svetski put u Japanu - i zato će biti prihvaćen kao kompjuterska mreža za ćelu zemlju. Kasnije, sa svojim digitalnim video mogućnostima uveravam vas da će imati monopol na prenosu informacija i pripremama za budućnost. - Iskreno, ne bih voleo ništa više nego da pokrenem sopstveni SajberNet, ali kao što svi znate TransRim vid-bajt tehnologija je vlasništvo - zaštićeno, zaključano i obezbedeno od krađe. - Ako se pojavi neka druga mreža, mi ćemo tužiti njene vlasnike i pobediti tako što ćemo ih naterati u bankrotstvo - reče Asada-san. - Tačno - odgovori Mik. - Zato sam kupio akcije Denva partnera. Vid-bajt tehnologija će vredeti milijarde i milijarde dolara u decenijama koje dolaze - ne samo od samog TransRima već od ugovora koji će je svakako pratiti. Podigao je kažiprst. - Ali ustvari SajberNet se ne koristi do svoje krajnje snage, zbog čega smo večeras svi ovde. Širenje informacija. Razmislite malo o toj frazi. SajberNet će postati jedinstveno najuticajnije sredstvo pomoću kojeg će ljudi u Japanu i čitavom Pacifičkom obruču izmenjivati informacije. Ali to može da se koristi i za uticanje na ljude, na poslovne dogovore i slično. To je sledeća generacija do tv satelita. A ima veliku prednost nad tv satelitom koja kako smo videli ne može da prođe nekažnjeno preko svih nacionalnih granica - Mik je gledao svakog ponaosob. - Ne treba da vas podsećam na Star TV Raperta Mardoka, koji je morao da prestane s emitovanjem BiBiSi vesti u Kinu zbog programa koji su kritički govorili o odnosu kineske vlasti prema pravima građana. SajberNet neće imati takvih problema jer on se ne prenosi ni na jedan uobičajeni način. Niko ne može da regulište šta se prenosi kompjuterskom on-lajn službom. Mi ćemo postati arhitekte - bogovi, ako želite - našeg sopstvenog informativnog autobahn-a. Zastao je da bi dopustio da se ovo shvati. - Neće biti tajni za nas; imaćemo kontrolu nad vezama, nad trgovinom. Pošto ćemo posedovati sistem moći ćemo da diktiramo programiranje trutovima koji leže kao klade. Zamislite reklamiranje dvadeset i četiri sata u toku dana koje se krije pod maskom programa. Ako na primer, želimo da počnemo oživljavanje Liberalne demokratske partije, potreban nam je samo dnevni forum na SajberNetu skrenut prema politici LDP-a.Ponavljanje iz dana u dan, iz noći u noć mora da ima efekta - i polako će ugušiti anti-LDP osećanja u medijima. Zastao je na tren da bi dopustio da se to shvati, a onda se nagnuo napored, nalik na figuru na pramcu broda. - Razmislite o drugom primeru, da mi naprimer želimo da znamo šta naši rivali rade u Micui teškoj industriji ili u Ministarstvu spoljnih poslova ili u Gradskoj policiji. Da li mislite da bi u roku od dvanaest meseci bilo koji japanski keiretsu ili biro mogao da vodi posao bez SajberNeta? Ne bi ako želi da bude globalno konkurentan! Zamislite to! Vi ćete imati kontrolu - ne, mnogo više nego što ste imali u prošlosti, i čega se još držite uz stare načine ponašanja mita i učene pod udarom policije, pod sumnjom medija i javnosti. S kontrolom SajberNeta vi možete da odbacite stare oblike ponašanja, koji su postali za vas beskrajno opasni kroz stalna proveravanja od strane policije i medija. Mreža koju ste tako efektno širili posle završetka rata zastarela je, postala je dinosaur kome je potrebno više vremena i napora nego što biste vi mogli da pružite u ovo vreme. - Raširio je ruke. Sve ti dolazi - i to više, mnogo više - elektronski; ugovori se jednostavno sklapaju, brzo, efikasno i što je najbolje od svega ne može niko da im uđe u trag. - To je revolucionarno razmišljanje, nema sumnje. Ali ma koliko inspirativno delovalo, nije li to nemoguće? - reče Asada. -Uz znanje ide sofisticiranost. Kompanije neće početi da emituju svoje tajne

duž SajberNeta ukoliko ne provere da je sasvim bezbedan. Upravo sada veze SajberNeta nisu bezbedne: bilo ko može da pročita bilo čiju vezu. - Asada-san je isto toliko u pravu koliko i nije - kao mađioničar Mik otvori desnu ruku. Nasred dlana bio je sićušan kompjuterski čip koji je sijao kao platina. - Gospodo, dopustite mi da vam predstavim Kajron Algoritm Litijum Čip. KALC je prefmjena verzija američkog Slipdžek algoritma, izuma koji ne dopušta da se odgonetnu šifre tako da će prisluškivanje na SajberNetu biti nemoguće ili ćemo to svima dokazatri. Daćemo KALC svim kompanijama koje se uključe u toku prvih šest meseci. Biće to promocija, način da ih se uvede u SajberNet! Preko Mikovog lica polako se raširi osmeh. - Ono što nećemo da im kažemo je da KALC može da pročita bilo koju šifru, ma kako komplikovana bila. To je poslednji izum za prisluškivanje jer radi i za audio i za video tehniku. On ispod stola izvuče dve elektronske sprave. Pokaza onu s leve strane. - Ovo je mašina koja je snimala razgovor šiffovan Američkim slipdžek algoritmom - on izgovori reč “sviraj” i začuše se neke nerazumljive reći. - Može li neko da mi kaže šta je snimljeno na traci? Tišina. Mik podiže glavu dok je vraćao traku na početak. - Ne sumnjam da bilo ko od vas može da uzme vou traku i pusti je na svom aparatu i da je sluša do kraja godine ali neće uspeti da dešiffuje Slipdžek algoritm. To je stvarno moćno. On tada poveza mašinu s desne strane s prvom. - Ovaj aparat sadrži KALC. Sada ću pustiti traku - on upali magnetofon i izgovori reč “sviraj” mašini sa svoje leve strane. - Nemamo takvu inicijativu u savetu u ovo vreme, gospodine predsedniče. - Onda bismo morali da je imamo. Mik je posmatrao dok su svi oko stola bili zaprepašćeni i nagnuli se unapred jer su prepoznali pomalo nazalni akcenat predsednika Sjedinjenih Američkih država. - Reći ćete Mičelsonu iz trgovine da imamo policijski jaz koji mi se ne dopada. Japanci bi trebalo da kupuju više pirinča od nas. To je najvažnije. - Ah, Mičelson će želeti da zna kakva će biti njegova nadoknada, gospodine. - Slažem se sa svim što Mičelson predloži. Ranije smo bili oštri prema Japancima i to je bilo uspešno. Želim da kupuju naš pirinač. Shvatate? - Sasvim, gospodine. Mik isključi magnetofon. Napeta tišina zavlada prostorijom. - Sve što želimo to je da ugradimo taj čip u matricu SajberNeta. To će nam dopustiti da uđemo u sve banke podataka koji postoje na SajberNetu. Morimoto, šef Biroa industrijske policije MITI-a, pročisti grlo i reče: - Sato internešenel ima najveći deo akcija u SajberNetu - osvrte se po prostoriji. - Kao svi ovde i ja poznajem Tanzana Nangija. On neće dopustiti da se takav čip ugradi u SajberNet. Čak i ako se mi složimo sa vama Tanzan Nangi neće. - Nangi-san je star čovek - reče Mik - štaviše, bio je bolestan. Nedavno je imao srčani napad... - Znamo da je bolest Nangi-sana beznačajna - reče Asada. - Da i mi ćemo sve ubediti da će Kale onemogućiti svako elektronsko prisluškivanje. Je l’ tako? Mik dopusti malu pauzu da bi se primile njegove reći. - Da, da njegov srčani udar je bio mali, tako smo čuli. Ali šta da je bilo gore? Šta bi bilo da su sposobnosti Nangi-sana bile za stalno oštećene? upita Mik pažljivo. - Da li biste želeli da takav čovek vodi Sato internešenel?

- Da li znate nešto što mi ne znamo? - pitao je Asada. Mik kao da je oklevao trenutak, ali bio je to samo teatarski gest da bi podvukao ono što je nameravao da kaže. - Imao je svoj napad, kada ...? - Pre šest meseci - reče Morimoto. - Da li se već vratio za svoj radni sto? - pitao je Mik sasvim nevino. - Nije - reče Asada zamišljeno - a njegova nepokretnost objašanjava zašto nije bio na svečanoj večeri povodom lansiranja SajberNeta. - Ako mu je tako loše - reče Morimoto shvativši da mu je to šansa pa je ščepa - onda više ne bi vodio keiretsu Satove veličine i uticaja. Sve glave klimnuše u znak odobravanja. Svako u prostoriji je imao svoje mišljenje o Tanzanu Nangiju. Morimoto je mislio da Nangi ima suviše moći, ali to je moglo da bude samo iz čiste ljubomore. Pre povlačenja u poslovni svet, Nangi je bio ministar visokog ranga u MITI-u. Mada je ostavio trag u tom ministarstvu, postao je daleko poznatiji kao rukovodilac Sato-a. - Sada smo došli do ključne stvari - reče Mik - kontrole matične kompanije, Sato internešenela. Sve do sada Sato kao privatni keiretsu bio je nedodirljiv i nije mogla da ga preuzme čak ni ovakva veličanstvena grupa kao što je ova. - Oči mu sinuše i reći poleteše brže, pune emocija. - Ali SajberNet i Denva partneri su sve to promenili. Sato je u tako teškim finansijskim teškoćama da mora da traži pomoć spolja da bi mogao da lansira SajberNet. - Ali mi smo samo vlasnici manjeg dela akcija - istače Asada. - Sato još uvek ima veći deo akcija. - Samo pod izvesnim uslovima - reče Mik. - Prema ugovoru zajam koji je Denva dao Satou mora da se plati u roku od devedeset dana. Ako ne bude tako mi možemo da zadobijemo poziciju u kompaniji. Nameravam da se potrudim da se dug ne vrati. Ustvari, mogu da garantujem da će tako biti. Zauzvrat tražim da me izaberete za predsednika Denva partnera. Tako ću automatski da uđem u Satov kolegijum direktora kad zakasne sa plaćanjem. Samo mi je to potrebno da bih zadobio potpunu kontrolu nad Satoom i SajberNetom. Kad jednom budem u kolegijumu, mogu da obradim pojedinačno svakog člana dok ne zadobijem većinu da izglasaju da Nangi ode a da na njegovo mesto dođem ja i tako postanem novi predsednik Sato internešenela. Ponovo tišina zavlada prostorijom. Dok je Mik posmatrao njihova lica, znao je da se kockao i da je dobio. Kockao se s činjenicom da ovi ljudi - Dai-Roku - neće voleti dobro poznatog liberalnog Nangija, znao je da su ljubomorni na njegovu moć i da se plaše Nangijevog partnera, Nikole Lajnira. Sve što im je rekao bilo je istina, do kraja. Ali imao je još nešto skriveno. Želeo je kontrolu Sato internešenela. Uprkos svojim tekućim finansijskim teškoćama, Sato je ostao jedini najuticajniji keiretsu u Japanu i preko mora i njegova moć činila je čuda otvarajući vrata legitimnog biznisa Miku. Sato je bio njegova ulaznica za stvarni svet, svet u kome je želeo da postane igrač - pokretač i drmator. Suviše dugo je vukao konce tajnih aktivnosti iz senki planinskog Vijetnama. To što je Sato internešenel bio delimično i vlasništvo njegovog nemezisa, njegovog mračnog blizanca, Nikole Lajnira samo je pojačavao njegovu žudnju. Da on bude seme Lajnirove destrukcije bilo je veoma privlačno. Pošto im je dao dosta vremena, Mik sada reče: - To je naša šansa da ščepamo sadašnjost Japana i da slomimo grčeviti zagrljaj kojim Sato internešenel drži njegovu budućnost. - A šta će biti sa Nikolom Lajnirom? - neskriveni strah na Asadinom licu govorio je o njihovoj kapitulaciji. Želeli su da uđu; želeli su da ih Mik povede. Oni su videli njegovu budućnost i hteli su

da takva bude i njihova. Mik se osmehnu i reče tiho: - Prepustite Lajnira meni. Znam kako da se ponašam sa njim. Obećavam vam on neće omesti naš plan - nagnuo se napred. - Sada, ko je od vas uz mene? Razmislite. To je bez preterivanja, životna prilika. Da li ćemo iskoristiti Denvu da bismo zadobili kontrolu Satoa? - pogleda sve ljude oko stola. Jedan za drugim klimali su glavom. Nijedan nije bio protiv. Kasnije, kad su svi otišli, čak i Mačida, Mik je sedeo i pušio cigaru, buljeći u plafon. Sto je bio prazan, samo je na sredini bio višebojni krug. Uglačana površina stola od trešnjinog drveta odavala je oštar, prijatan miris voska s limunom. U kuhinji Honiko je nadzirala personal koji je završavao čišćenje. U ovakvim trenucima on je mislio na Koi. Njegovih šest meseci sa njom bjli su teški, čak i bolni, na neki način. Ali on ih nikada neće moći da zaboravi kao ni zatvor. Ona ga je prezirala, u to je bio sasvim siguran i to je trebalo da mu bude dovoljno da je najuri. Nije imao ništa protiv braka, ali kome je potrebna žena koja vas odmah pljune kad joj uđete u krevet? A ta mržnja je njemu najviše značila. Nedostajala mu je kad je otišla, ili bolje rečeno nedostajao mu je repertoar malih poniženja i maltretiranja koje je on podržavao ne bi li ta mračna emocija plamtela. To je postalo kao zaostali gorak ukus u ustima, kao ukus pepela iz peći za spaljivanje koja je suviše blizu. Honiko koja se pojavi iz kuhinje, trže ga iz sanjarenja. Ona je sada zamenila kimono i obi, elegantnim Armanijevim kompletom boje dima. Bila je sasvim diskretno našminkana i ta prirodnost je samo naglašavala orijentalni oblik njenih očiju. Utoliko je više njena plava kosa izazivala iznenađenje. - Savršena predstava - reče ona. - Misliš? - on dunu oblak mirisnog dima, a glava mu klonu. - Da, bila je to dobra predstava ali ja sam im uglavnom rekao ono što su želeli da čuju. Stavio sam prsten u njihove noseve i vukao sam ih unaokolo, ali oni su bili zreli za ubeđivanje. Njima se ne dopada nesigurnost sadašnjosti, tuguju za prošlošću i plaše se budućnosti. Valjao je cigaru između usana čudnim, bestidnim pokretima. Usisa još više dima, a onda ga polako ispusti. - Ali i ja sam bio srećan - uzeo je minidisk koji mu je Honiko ranije donela i držao ga je sa dva prsta. - Procedura koju sam izveo da uzmem ovo od Satovog RiD-a mogla je da krene naopako na mnogim mestima. - Ne vidim kako. Bio si obazriv na svakom stepenu. - Obazrivost je potpora kojom čovek racionalizuje poraz - Mik je vrteo minidisk među prstima. To je neodgovarajuće oružjeDošla je i sela kraj njega, provukla prste kroz njegovu kosu. - Zar je to važno? Imaš sve što želiš. - Imam tehnologiju SajberNeta, ali nikada je nisam želeo niti mi je bila potrebna - vrteo je minidisk medu prstima. - Ukrao sam ovo od Satoa zbog lukavstva, da bi im odvukao pažnju od pravog napada na njih koji će doći preko ugovora koji je Sato potpisao sa Denvom. Ne želim da bilo ko u Satou sada razmišlja o tom ugovoru. Neka se vrte u krugovima i pokušavaju da nađu ko je ukrao dragocene podatke - i zašto. Udahnuo je dim cigare, izbacio zatim plavičasti oblačak. - Ali kad smo već kod toga da imam sve, nemam Lajnirovu glavu. Još je nemam - onda se iscerio, čudnim dečačkim gestom koji je dobro poznavala. - Želiš li da vidiš plodove našeg rada?Ona

pomače stoličicu napred. - Možeš da se kladiš u to. On izvuče meku akt-tašnu iz koje izvadi mali kompjuter sa prostorom za CD-rom i minidisk. On ga upali, ubaci minidisk i pusti ga. - To je to - reče joj on dok mu je prst oklevao iznad tastera “Enter”. - Kad pritisnem ovo, podaci SajberNeta će se pojaviti na ekranu. - On uvuče dim u usta uživajući u njegovom peckanju. A onda kad se dim izvuče kroz njegova poluotvorene usne, on pritisnu taster. Kompjuter poče da radi. Skoro istog trena ekran se ispuni podacima; bilo je tu kompleksnih formula, instrukcija za rad, šifrovanih podataka, čitava matrica SajberNeta zajedno sa indeksom fajlova. - Ahhh! - Mik ispusti dug i zadovoljan uzdah olakšanja dok je listao podatke. Onda tako čvrsto zagrize cigaru da ju je skoro pregrizao. - Šta je to? Podaci su nestajali s ekrana. Mikovi prsti poleteše preko tastature, pokušavajući da učine sve što je znao ne bi li spasao podatke i prebacio ih na hard disk. Uspeo je da spase skoro tri četvrtine podataka pre nego što ih je kompjuter sam izbrisao. Ubacio je minidisk da bi video ostale podatke, ali dobio je poruku “Error”. Povezao je ekran sa minidskom, ali video je da na njemu nema ničega. Pokušao je još jednom da dođe do podataka, ali rezultat je bio isti. On ukloni minidisk, isključi kompjuter, pa ga ponovo uključi i poče čitav proces od početka. Ovog puta ne samo da nije mogao da dobije sadržaj minidiska već su se i neke komande na njegovom kompjuteru pokvarile. Prebacio se na C-drajv, zatražio objašnjenje i video da virus uništava softver na njegovom hard disku. On ubaci svoj antivirusni program, ali on je već bio uništen. - Šta se zbiva? - pitala je Honiko. - Pojma nemam - reče Mik nagnut nad tastaturu. Ali ništa nije mogao da učini. - Virus je nekako upao u kompjuter i sada uništava sve na mom hard disku. - Čak i podatke SajberNeta? Dok je on klimao glavom jedna reč pojavi se na ekranu. Nije mogao da je ukloni ma koliko se trudio. Pisalo je: “Smile” -Osmehni se. Sedeo je i buljio u kompjuter. A onda ga je uz strašnu psovku zbrisao sa stola. Pao je na pod. Stajao je i nije ga dirao. - Hajde - reče on - idemo kući. U tom trenutku zazvoni njegov mobilni telefon. - Šta je? - lanuo je u slušalicu. - Ja sam u Keidiju - reče mu u uvo Džoči, njegov poručnik. Keiđi Habucukan je bio Muzej kriminala u Kandi, četvrti Tokija koja je istovremeno deo Donjeg i Gornjeg grada. - Šta radiš tamo? - Mislim da će biti najbolje da sami dođete i vidite. Mik je bio spreman da načini primedbu zbog Džočijevog zagonetnog poziva, ali osetio je uznemirenost u njegovom glasu. Džoči je znao da su na bezbednoj liniji i da mogu slobodno da govore. Nešto grozno se sigurno dogodilo. - Mi upravo završavamo kod Tamajame - reče Mik. - Bićemo tamo. Uzgred, da li je isporuka za mog brata u redu? - Tačno na vreme. Otpremnik je ovog puta najbolji. Mik spusti slušalicu i odgovarajući na Honikin upitni pogled reče:

- Džoči je našao nešto u Muzeju kriminala. - U ovo doba noći? Muzej je već satima zatvoren. - Hajdemo - reče Mik i ščepa svoj dugi kišni mantil. - Radi se o hitnoj stvari. Bilo je nečeg čarobnog u Tokiju tako kasno noću, mislio je Mik dok je grmeo kišom okupanim ulicama. Gomile ljudi koje su na ulicama osamnaest sati dnevno nestale su, zamenili su ih kamioni za isporuku robe. Prema zakonu njima je bilo dopušteno da donose robu samo u toku noći. Videli su se i tinejdžeri u crnim, kožnim jaknama, ukrućene kose, probušenih delova tela kako grme i jure na svojim motociklima. Miku se činilo da razume njihovu opsesiju samounakažavnjem. Na sve strane stvari su se rušile. Omladina u Brislu, Sant Petersburgu, Sajgonu i Pitsburgu bila je ista. Nosili su istu odeću, igrali iste igre na kompjuterima, gledali EmTiVi. Čovek je tražio samodefmiciju i što je više bulji u tv, lupao po tastauri svog kompjutera, igrao video igre na svom CD-romu sa net-drugarom iz Timbuktua ili bilo kog drugog mesta, to je teže bilo odlediti samodefmiciju. I bilo je sve više razloga da se traže stalni metodi da bi se izdvojio. - Nisam broj. Ja sam slobodan čovek. Zato su se svi neprestano kretali od tetoviranja do pirsinga i žigosanja pa onda opet sve iz početka. Stigli su u Kandu uz buku udaljenih motorcikala, čiji se eho odbijao kao čelične lopte u igri pačinko. Džoči se pojavi iz senki jedne slepe ulice kraj Muzeja kriminala. Pogleda na oba kraja napuštene ulice, klimnu glavom Miku, koji izađe iz kola i krenu za njim. Mik uhvati Honiko za ruku. Njene potpetice su kuckale po ločniku, zvučeći natprirodno glasno u tami. Džoči upali jaku baterijsku lampu dok ih je vodio dublje u šlepu ulicu. Prošli su dva ogromna zelena kontejnera koji su izgledali kao da godinama nisu pražnjeni. Između njih bio ja mali logor ljudi bez doma. Vatra je gorela ispod metalne rešetke. Skitnice - oni koji nisu zaspali u svojim prljavim krpama - buljili su u njih zamućenim, nezainteresovanim očima. Smrad alkohola i prljavih tela ležao je kao ćebe koje guši. Mik nije žurio, kako bi to većina ljudi učinila, izbegavajući njihove poglede i njihov dah. On je štaviše usporio hod i počeo pažljivo da posmatra te ljude. Mada bi pre prerezao sopstveni grkljan nego to priznao on je imao više zajedničkog s tim ljudima nego sa onima iz Dai-Rokua. Oni su pripadali Gornjem gradu, delu Tokija kojim su nekada vladali šoguni i njihov daimyo. Mik je bio pripadnik Donjeg grada, tamnih, nevidljiv čoškova gde su ljudi puzili na trbuhu ako su se uopšte kretali po vlažnom prostoru gde nije bilo svetlosti ni milosti. - Mik, hajde! - požurivao je Džoči. - Sada nije vreme za sociološka ispitivanja meke crne potrbušine. Nastavili su i najzad su stigli do najudaljenijeg kraja slepe ulice. Ovde je betonski zid podupirao zid Muzeja. Džoši osvetli zid baterijskom lampom i svetlost otkri figuru koja je sedela uza zid. Njegov položaj je bio tako prirodan da je Mik u prvi mah pomislio da čovek samo spava. Ali kad je bolje pogledao, video je ukrućenost udova, naduvenost prstiju. A onda, kako se svetlost baterijske lampe pomerala, otkrio je bledilo lica. - Isuse Hriste - dahtao je - to je Ngujen. Džoči klimnu glavom. - To je Van Trak, u redu, čovek koji je pokupio minidisk SajberNeta od Amerikanca Meknajta svetlost se nije pomerala. - Tražili smo ga otkako je predao minidisk Honiko. - Tada vam je izgledao dobro? - upita Mik dok se obazrivo kretao oko tela. Osećao se smrad. Dolazio je od leša u talasima.

- Verujem - reče Honiko - da je bio prilično miran. Znate, kul, ali tada ga nisam poznavao. - Mislim da si ti bio jedini - reče Džoči Miku. - Tako je. Regrutovao sam Ngujena u Sajgonu. Bio je savršen: duboko podmitljiv, okrenut novcu - Mik baci pogled na Džočija. - Šta ga je dođavola ubilo? - Neka sam prokjlet ako znam. Našli smo ga i ja sam te pozvao. Nismo ga ni takli. Mik se pomače, pa vrhom cipele prevrnu Ngujena. Smrad postade jači, diže se kao iz dubina pakla. - Fuj! - reče Honiko, ali se nije ni pomakla. Mik baci pogled na nju. Nije bila od onih žena kojima pozli kad vide mrtvaca. Video je kako bulji u njega. Nije bila mirna kao on, naravno. Ali on je bio u ratu u Vijetnamu, gde su neverovatna zverstva bila uobičajena. Mik šutnu leš, okrete ga sa svih strana tako da je video svaki deo. - Nije pucano u njega, nije izboden nožem, nije udavljen garotom. - Možda je udavljen - reče Honiko. - To je nemoguće - reče Mik - on nikada nikome ne bi dopustio da mu priđe tako blizu. Mik šutnu leš još jednom tako da je sada Ngujenovo lice bilo vidljivo. Rekao je Džočija da primakne svetlost, a onda čučnu. Disao je plitko kroz usta, osećajući smrad u dnu grla. Buljeći u lice leša reče: - Znaš, mislim da je naš prijatelj utopljen. - On pokaza. - Vidiš ovde - i ovde - vidi se naduvenost, kao da je bio u vodi. - Hoćeš da kažeš da ga je neko utopio i onda dovukao ovamo? - pitala je Honiko. - Ali zašto? Mik je video toliko mrtvaca u svom životu da bi čovek pomislio da ga jedan više neće potresti. Ali, potreslo ga je. Smrt nije bila kao n a filmu, plemenita i jednolična. Od nje vam je bila muka u stomaku, terala vas je da se preispitate šta je u vama, da se pitate šta je život. Možda vas nije smanjivala, kao što je pisalo u knjigama, mislio je Mik. Ali vas je svakako menjala. - Mogu da smislim samo jedan razlog - rekao je ustavši. - Pogledajte gde je ostavljen. Iza Muzeja kriminala. Da li vam je jasna poruka? Kogod da ga je ubio hteo je da ga mi nađemo. - Ali niko nije znao da Ngujen radi za vas - reče Džoči. Tada se Mik setio virusa u kompjuteru. On se nalazio na minidisku, preplavio je podatke SajberNeta. To je moglo da znači jednu ili dve stvari: ili ga je Kapa Vatanabe, tehničar Satoa koga je angažovao prešao, u šta je poznajući Vatanabea, iskreno sumnjao, ili je minidisk bio nekako uhvaćen na putu i zaražen. - Sranje! Mik steže pesnice od besa. Samo je jedan čovek imao načina i prilike da to učini: Nikola Lajnir. Pogleda prema nebu, usne mu se zavrnuše unazad od cerenja. Otkrio je da je bilo trenutaka u životu kad je mešavina prilika i emocija terala svet da menja oblik. Veče koje je proveo sa Žaki na krovu one noći kad je njegov deda ubijen bilo je jedno od takvih slučajeva,a bio je još jedan u brdskim džunglama Laosa sa Nungima kad je primljen u njihovo pleme i kad je bio obeležen Gimom, tamno plavim vertikalnim srpom Meseca, istetoviranim na člancima. Ma kuda da je pogledao oštri obrisi zgrada imali su neprirodnu jasnoću, oštrinu ivice brijača. Udahnuo je vlažan tokijski vazduh. Imao je ledenu oštrinu noći na Himalajima i on se obradova tom saznanju. Dakle, sada su bili u tome, samo njih dvoje. Nije li baš to i želeo? Priliku da se suprotstavi svojoj senci, svom doppelganger - dvojniku, čoveku s kojim je imao toliko toga zajedničkog? Lajnir mu se podsmevao. Smile - smeši se - napisao je kompjuterski virus na njegovom ekranu i to nikako nije htelo da se ukloni. Lajnir ga je napadao baš kao što je on napadao njega. Ples smrti,

njih dvoje u omeđenom krugu, kretali su se iz tame na svetlost pa opet nazad, povezani zajedno misterioznim vezom koja je povezivala njihove prošlosti. Iskreno, sada se činilo da se stvarnost gubi u zamagljenoj daljini. Mik je osećao neko čudno uzbuđenje, čitav svemir je putovao stazom svetlosti i tame a ničega nije bilo između. Kao da su on i Nikola Lajnir bili suprotni polovi, proton i elektron nastanjeni u poslednjem atomu, kružeći jedan oko drugog sve većom brzinom, istovremeno odbacivani i privučeni, a neizostavno dolazeći sve bliže sudaru koji će značiti da će jedan od njih da preživi - dok će drugi biti uništen.

Sveci

Samuraje iz starih vremena plašila je i pomisao da će umreti u postelji: jedino su želeli i nadali se da će umreti na bojnom polju. Sveštenik, ne može da nađe Put, ukoliko se ne oseća isto tako. Sveštenik Rioi Iz X glave Hagakure knjige samuraja

Astorija

Proleće 1957/Zima 1945/Proleće 1961-62 Žaki Leonforte je znala da je ona stvorena za nešto posebno od samog trenutka kad je upoznala Bernis. U okruženju manastira Svetog srca Svete Marije, Žaki je osećala da poseduje čudnu unutrašnju svetlost, kao da može da vidi kroz spoljni zid majke nadzornice, stvoren od topline i mudrosti, njeno ratničko srce. Krajičkom oka Žaki je posmatrala mamu koja, bila je sigurna u to, nije imala unutrašnju svetlost. Mama je ipak bila samo normalna žena u svakom pogledu. Ponekad, ležeči noću u krevetu, Žaki se uznemireno pitala nije li dospela greškom u ovu porodicu. Možda je ona zamenjena s nekom drugom ženskom bebom u porodilištu, pa je sada negde na drugom kraju grada neka druga deVojka živela životom kojim je trebalo da živi Žaki. Svojevremeno je toliko bila sigurna u to da je postala skoro autistična, kao da bi joj bilo kakav odgovor na neki stimulans iz njene okoline dao legitimitet koji nije zasluživala. To ponašanje je postalo toliko opsesivno daju je mama, kad je Žaki poodrasla, odvela kod specijaliste na Menhetn. Žaki se sećala vožnje vozom preko mosta mnogo bolje nego doktorovog kratkovidog lica. - Vašoj kćeri ništa ne fali - rekao je on. Mama je osetila takvo olakšanje da je vrisnula. - Potrebno je samo da je više angažujete. Njoj je jednostavno dosadno. Dok su se vozile kući vozom, mama je rekla: - Znam da nisi srećna. Znam to već neko vreme, ali nisam ništa uradila tim povodom. Mislila sam - uhvatila je Žakinu ruku - mislila sam da ćeš to prevazići. - Mama je glasno uzdahnula i zagledala se kroz mutan prozor. - A umesto toga ti si postala takva. Mama je rekla da je došlo vreme da povede Žaki u Astoriju. Žaki se zaljubila u Sveto srce Svete Marije onog trena kad je prošla kroz gvozdenu kapiju i zakoračila na tlo prepuno drveća. Volela je miris koji se dizao sa lišća ovlaženog rosom i obasjanog suncem, volela je dosadno zujanje pčela dok su oprašivale ruže, jasno cvrkutanje ptica dok su skakale s grane na granu na drveću. Ali iznad svega toga osećala je određeno prisustvo. Možda je to ipak bio Bog, kako je Bernis vatreno verovala. Ili je to bilo samo odsustvo svakodnevnog nasilja koje je bilo stalno prisutno u Žakinom svetu. Ali, ma šta da je to bilo Žaki je to osećala kao snažnu ruku koja je vodi i koja počiva na njenom ramenu. A Bernis je znala da ona to oseća. Bela kamena fasada sijala je na svetlosti sunca kao izglancano ogledalo. U jednom od malih, uskih prozora koji su se nalazili na prednjim vratima Žaki je više osetila nego što je videla, oči koje su buljile u nju s radoznalošću i odobravanjem. Kad ju je mama povela širokim stepeništem do gvoždem okovanih vrata i kad ih je otvorila gurnuvši ih unutra, Žaki je znala da ulazi u drugačiji svet, da počinje putovanje koje će trajati do kraja njenog života. Bilo je proleće 1957; Žaki je imala petnaest godina.

*** - Veruješ li u Boga? - Verujem...- Žaki zaćuta odjednom. Nije se postidela zbog tih prodornih plavih očiju, ili zbog specifične ikonografije katolicizma koja je ukrašavala zidove Bernisine kancelarije. Činjenica je bila da posle krštenja i krizmanja, posle redovnih odlazaka u crkvu s roditeljima, posle mnogih godina učenja veronauke, buljenja u Isusa koji krvari na krstu, posle ispovedanja u ispovedaonicama koje su mirisale na pastu za čišćenje cipela i znoj, nije imala raščišćeno koliko veruje a koliko ne, baš kao što će biti i godinu dana kasnije. - Ne znam da li verujem ili ne. - Dobro - rekla je Bernis s takvim oduševljenjem da je to odmah privuklo Žakinu pažnju. Mama je ostala u ružičnjaku pitajući se, dok je izlagala lice suncu, da li je učinila pravu stvar što je dovela svoju kćer ovamo. - Koliko je to dobro? - pitala je sada Žaki. - Odgovorila si iskreno i to je početak - reče jednostavno Bernis. Ona je imala dar da mišljenje pretvori u činjenicu. Žaki se osvrte po kancelariji i zagleda se u religiozne slike, statuu Device i Deteta, veliki drveni i pozlaćeni krst i odmah je osetila da se guši pod težinom verskih simbola. - Ne želim da postanem časna sestra. Bernis se nagnu unapred i uhvativši Žakine ruke u svoje, osmehnula se. - Dete, nemam nameru da te nagovorim da postaneš opatica. U tom trenutku Žaki je znala da je Bernis bila ta koja je virila kroz srednjevekovni prozor. Prozor zamka, prosečen i ojačan protiv strela i kopalja neprijatelja. Nalazio se tu u tihoj ulici oivičenoj platanimau Kvinsu. Pogledala je Bernis i zaprepašćena, videla ju je u sjajnom oklopu, s ogromnim mačem sa strane. Taj oklop je sijao isto onoliko jako kao bela kamena fasada zgrade napolju na suncu. Žaki je nešto promrmljala sebi u bradu, a onda je žmirnula nekoliko puta. Kad je opet pogledala u Bernis, majka nadzornica je bila odevena u svoju rizu opatice kao i pre. - Šta je dete moje? - Mislila sam ... - Žaki opet žmirnu, a onda se nasmeja kao da joj je neugodno. - Učinilo mi se da vas vidim odevenu u srednjevekovni oklop. Šašavo, zar ne? Bernis ispusti dug uzdah. Bila je na ivici suza kad je ustala. - Dođi, želim nešto da ti pokažem - umesto da je povede prema vratima, ona povede Žaki do alkovna u pozadini, gde je bila polica sa knjigama od poda do plafona. Ona zavuče ruku iza reda knjiga. Čulo se tiho pucketanje i jedan deo police otvori se. Prešle su preko praga i Žaki se nade u kamenom hodniku s polukružnim plafonom. Bio je osvetljen malim električnim sijalicama u nišama u zidu. U Evropi tu bi se nalazile baklje. Njihovi koraci su odzvanjali po kamenom podu. Na kraju hodnika Bernis izvadi ključeve iz džepa da bi otvorila jedna gvozdena vrata. Glasno su škripnula. Bernis ih pažljivo zaključa iza sebe i podigavši skuteve rize, krenu metalnim spiralnim stepeništem. Prostorija na vrhu u koju su ušle nije bila velika; ipak bila je impresivna. Jedan zid je bio polukružan kao kod kule zamka. Na visini od tri stope od poda pa skoro do ispod plafona, zid je bio u najfantastićnijem vitražu koji je Žaki ikada videla. Čudno, samo je jedna ploča bila posvećena religioznoj tematici; na njoj je bila prikazana Jovanka Orleanka na belom ždrepcu. Ostatak je

prikazivao scene iz istorije Francuske i Italije. Koliko je Žaki mogla da oceni rat je bio dominantna tema. Prostorija je bila obojena višebojnom svetlošću tako čudnom da je sve delovalo čarobno. Prelivala se preko Bernis i Žaki. Žaki se osećala nekako preobraćenom. Čudna toplina ju je gušila i činilo joj se da su svi užasi Ozonskog parka i Ist Njujorka prestali da postoje. - O, Bernis - viknula je - tako je lepo! - Zaista to misliš? - Zaista iskreno to mislim - rekla je Žaki i okrenula je lice prema majci nadzornici. - Osećam ... Bernis je uhvati čvrsto za ramena, pogled njenih plavih očiju probijao je Žakino meso. - Šta osećaš? - Ne znam - reče Žaki bez daha kao da je trčala čitavim putem od Ozonskog parka. - Nešto... - Da - reče Bernis zainteresovano - bila sam u pravu što se tebe tiče. Onda je okrenula Žaki tako da se našla licem prema ravnom zidu sobe. Bio je načinjen od istog kamena kao hodnik i bio je bez ukrasa. Na njemu je bila samo jedna slika. Nije bila velika, pa ipak je dominirala prostorijom kao da je deset puta veća. - Bože! - uzdahnu Žaki. - Zaista - reče Bernis a njene električno plave oči sinuse. Žaki je bila skamenjena zbog slike. Na njoj je bila prikazana figura odevena u oklop s ogromnim mačem prikačenim na jednom boku. Kaciga je bila skinuta, osoba ju je držala levom rukom. Jasno je moglo da se vidi lice. Bilo je to lice žene. Ličila je na Bernis. Umetnik je naslikao to lice osvetljeno unutrašnjom svetlošću koja je sijala preko platna. - To je vizija koju sam imala u vašoj kancelariji - rekla je Žaki dok joj je srce udaralo tako jako kao da će skočiti u grlo. - Jeste li to vi? - Kako bih to mogla da budem ja? Slika je stara stotinu godina. - Pa, ipak ...- Žaki priđe bliže. Pogledala je opet Bernis. - To ste vi. Bernis odmahnu glavom. - Samo u jednom smislu. To je portret Done di Pijave, one koja je osnovala ovaj red. Žaki je nastavila da bulji zaprepašćeno u sliku. - Ali to je moja vizija! Bernis, ja sam je videla. - Pre bi se reklo da si osetila njeno prisustvo u meni. - Pogledajte njeno lice. Osvetljeno je... - Božanskim proviđenjem. - Da - reče Žaki znajući instiktivno da je Bernis bila u pravu. - Ali ona je bila neka vrsta ratnika. - Dona di Pijave je bila opatica - reče tiho Bernis. - Ali bila je i veliki junak, branitelj svog naroda. Ponekad u svetu punom straha i zla, oni su jedno te isto. - Pokazala je glavom prema paru Savonarolinih stolica koje su bile okrenute jedna prema drugoj i koje su sijale na svetlosti raznobojnog stakla. - Sedi, dete moje. Mora toliko toga da ti se kaže pre nego što doneseš odluku. - Kakvu odluku? - Ti si nešto posebno, Žaki. Deo odabranih. Zato te majka dovela ovamo - Bernis se osmehnu svojim najblažim osmehom, ali Žaki nije dopuštala da bude prevarena. Već je mogla da vidi iza te maske, mudra kakva je bila, ženu ratnika koja je stajala kraj nje. Bernis reče: - U našem svetu žene su odbačene i smatraju ih samo majkama ili kurvama. Na svaki način njih smatraju nesposobnim za posao - čekala je dok se Žaki smeštala na levu Savonarolinu stolicu. -Znaš li Getea, nemačkog pesnika i filozofa?

- Čula sam za njega, ali nisam ništa čitala. - Čitaćeš, ako odlučiš da nam se pridružiš - reče Bernis i sede nasuprot devojci. - On je napisao da samo nekoliko ljudi ima dovoljno mašte za stvarnost. - Netremice je posmatrala portret Done di Pijave. - Ali on sasvim ispravno nije u to uključio žene. Ustala je i dok ju je Žaki posmatrala, uhvatila je levu ivicu rama slike i povukla je prema sebi. Iza portreta Done di Pijave bila je niša usećena u kameni zid, a unutra jedan predmet, dugačak i uzan, prekriven purpurnom somotskom tkaninom, oivičenom zlatom. Na tkanini su zlatom bile izvezene latinske reči koje Žaki nije mogla da razume. Okrenuvši se, Bernis je držala predmet u rukama ispred sebe i pažljivo je uklonila tkaninu. Žaki je zinula. U rukama je držala mač, taman predmet koji je sijao, a na kome se jasno videlo da je iskovan pre mnogo vekova i mnogo pre pronalaska čelika. - Ovo je mač Done di Pijave - rekla je Bernis. Kao privučena magnetskom silom Žaki se digla sa stolice i posegnula prema oružju. Baš u tom trenutku Bernis se zanela, izgubila ravnotežu i mač polete nadole presekavši kožu u dnu Žakine desne šake. Čudno, ona nije vrisnula niti je odskočila. Ustvari, uopšte nije osetila bol već samo čudno pulsiranje i kad je pogledala nadole videlaje da su joj ruke pokrivene krvlju. Bernis, koja je ispustila mač i poletela iz sobe sada se vratila sa Mertiolatom, sterilnom gazom i flasterima. - Ne boli me - rekla je Žaki ne obraćajući se nikome lično. A Bernis, kleknuvši na kolena, uhvatila je Žaki za članak i dok je pomno čistila ranu i previjala je mislila je: Hvaljen budi Gospode, ona je odabrana. *** - A vaš biskup se slaže s vašim tumačenjem Getea? - Ovo je 1945 - rekla je Bernis Kamili Goldoni - moj arhibiskup je suviše zaposlen ratom da bi brinuo o tome šta je Gete napisao, a kamoli o tome kakvo može da bude moje tumačenje njegove filozofije. Kamila - koja je bila Margaritina tetka s muževljeve strane, umrla je ranih sedamdesetih godina bila je velika žena, krupnih kostiju, širokog struka, mesnatih ruku i ramena. Nije bila ljupka, ali lice joj je bilo nekako lepo. Njene muške crte lica bile su pojačane odlučnošću njenog držanja i neustrašivošću u pogledu. Bila je beskrajno dobra i ta plemenitost duha obasjavala ju je unutrašnjom svetlošću. Bila je sa Bernis jer je njen muž, Marko Goldoni, Enrikov stariji brat imao moždani udar. Bilo je to neobično kod čoveka od četrdeset godina. Srećom, bio je kod kuće sam sa njom. Bila je nedelja. Odvela ga je hitno u bolnicu i kad je Markov lični lekar rekao šta mu se dogodilo, odlučila je da niko ne treba da zna o tome. Potplatila je lekara i dve bolničarke i bilo joj je dopušteno da uđe u sobu. Slagala je Markove telohranitelje koji su ih dovezli do bolnice. Rekla im je da don pati od akutog trovanja hranom. - Znala sam da će porodica biti u ozbiljnoij neprilici ako se vest o Markovom moždanom udaru proširi, - rekla je sada Kamila. -Enriko je u Veneciji, a u svakom slučaju Marko predstavlja moć, on ima veze, on razmišlja i planira. Oči su joj bile suve. Plakala je u tajnosti pored bolesničke postelje svog muža. Sedela je vrlo uspravnih leda, s vesna svega stoje drži pribranom: njena šminka, šavovi na čarapama i još nešto

više. - Naravno, nisam ništa znala o Markovim poslovima. Kao što je običaj, on je bio dovoljno pošten da odvoji svoj posao od ličnog života. Kamila još nije došla do toga šta je pravi razlog njene posete. Za Bernis je bila obična stvar da obezbedi udobni smeštaj, ali ona je sumnjala da je Kamila ovamo došla iz drugog razloga. - Vidiš Bernis, moram nekome da se poverim, ali nisam znala kome da se obratim. Marko se sretao sa svojima kapo - šefovima svake nedelje. Mnogi od njih bi dolazili jednom mesečno na večeru, ali ja ne znam kome od tih ljudi mogu da verujem. Ko će biti lojalan kad čuju novosti? Ko će pokušati da izda porodicu u trenutku njene slabosti? - Draga moja, to zvuči kao nerešiv problem. - Ne, ne došla sam ovamo do osobe kojoj verujem, a koja me neće ispitivati. Bernisino srce preskoči jedan otkucaj. Može li to da bude znak koji joj je bio sudbinski određen da nađe? Ona je duboko udahnula i čekala je da se događaji razviju. - Marko je bio vrlo plemenit, naročito prema ovom manastiru - nastavila je Kamila - i mi smo istovremeno i zahvalni i oduševljeni kad ste se složili da uzmete našu kćer. Lekari su rekli da ona ne bi preživela u spoljnom svetu, a mi je nikada ne bismo prepustili okrutnosti neke ustanove - sada su je emocije izdale i držeći maramicu na očima počela je da plače. - Nikada nećemo zaboraviti tu ljubaznost, Bernis. Bernis se nagnula napred, pomilovala Kamilin obraz. - Polako mila moja, Marko je prema svima nama pokazivao veliku nežnost. Zahvaljujući njemu Sveta Marija je obnovljena - ima novu fasadu i dogradeno je novo krilo. Mi cvetamo, dok se drugi bore i umiru - osmehnula se milo dok ju je Kamila stezala za ruku. - Sem toga draga moja ti i ja se znamo godinama. Provele smo toliko mnogo sati u vrtu za razmišljanje, govoreći o mnogim stvarima dok su ruže rasle oko nas. Kamila se osmehnula. - To je istina. Sećam se kad smo se prvi put videle. Časna majka Marija Margareta nije tada bila toliko stara, ali nije joj bilo dobro. Nije htela da se odrekne svoje titule, umesto toga vodila je tebe. “Bernis će govoriti umesto mene” - rekla je onim svojim hrapavim glasom. Bernis klimnu glavom. - Neka mi Bog oprosti, ali to je bio blagoslov kad je umrla - odmahnula je glavom. - Toliko bolova koliko je morala da istrpi... - Bernis, moram da te nešto pitam. Znam da ti znaš šta je pravi posao porodice Goldoni. Ipak ti si se sprijateljila s nama. - Naravno - Bernis uze ruku druge žene i pritisnu je svojom, prenoseći svoju harizmatsku toplinu što je bio samo jedan od njenih mnogih darova. Bila je visoka, vitka s čudesno izražajnim licem. Neko je rekao da ima oči matematičara. Bile su analitične, uspevale su da vide i ono što je mnogim ljudima promicalo u malim pokretima svakodnevnog života. Ona se nije nosila sa neodlučnošću ili glupošću. Među ženama u komšiluku ona je bila poznata po svojoj muškoj grubosti i po tome što je bila mnogo pravednija u prosuđivanju. Bila je predani čitalac knjiga i ljudskih karaktera; ništa nije radila proizvoljno. - Ja sam pragmatičar, kao što su najbolji od moje vrste uvek - rekla je - imam stado o kome treba da brinem, sem toga dva puta dnevno se molim za Markovu dušu. Smejala bih se i rekla: “Bez grešnika kakav je Marko crkva bi ostala bez posla”. Osmehnula se. Draga moja treba da znaš da ti i ja ne bismo bile ovako bliske čak ni da smo sestre. - Pa onda - Kamila je spustila ruke u krilo, a njeni prsti su razvijali i savijali vlažnu maramicu pa, onda.

Počelo je tiho pojanje koje je dolazilo iz drugog dela manastira probijajući se kroz kamene zidove. Liturgija na latinskom bila je beskrajno umirujuća, spore fraze su smirivale srca koja su ludo udarala. - Kamila reci mi kako mogu da ti pomognem - Bernis podiže obe šake u vis - uveravam te da mi ništa što ćeš tražiti od mene neće biti teško. Kamila klimnu glavom crpeći hrabrost iz reći svoje prijateljice. - Došla sam ovamo u trenutku očajanja da tražim savet od tebe - pogledala je u Bernisine prodorne plave oči. - Moja čitava porodica je angažovana. Reci mi šta da uradim. Bernis se zavali unazad. Ona je sada znala sa čim se suočava; ni sa čim manjim nego sa svojom sudbinom. Mogla je to da oseti, da drži to u ruci, pa ipak je bila čudno mirna. - Draga moja pre nego što odemo dalje, dopusti mi da kažem da je lako deliti savete. Prihvatiti ih nešto je sasvim drugo. - O, Bernis, ja sam ovde zar ne? - Suze se zavrteše u Kamilinim očima. - Ti si ta kojoj sam došla. Nisam imala gde drugde da odem. Ma kakav savet da mi daš kunem se da ću ga prihvatiti. - Ovo je Božja kuća. Kad prihvatiš zavet, to je zauvek. Kamila proguta knedlu. - Onda neka bude zauvek. Bernis klimnu glavom. - Onda dobro. Moj savet ti je da se setiš Getea: ”Malo je ljudi koji imaju dovoljno mašte za stvarnost”. Da ti kažem kako se to odnosi na nas. Ti govoriš o običaju, draga moja. Kažeš mi da ne znaš ništa o detaljima posla kojim se bavi tvoj muž i ja ti verujem. On - i drugi muškarci - misle da je to pravedno. Ali ako slušamo Getea, ja se sa tim ne slažem. - Ono što ja mislim je da su muškarci suviše dugo držali vlast i kuda nas je to dovelo - do krvoprolića i rata, jer muškarci tako rešavaju svađe. Ali smrću naših sinova ne može se platiti budućnost. Bernis podiže kažiprst. - Želim da nešto razmotriš. Možda je bolest tvog muža znak. Pre tri noći sam imala viziju da je Bog ispružio ruku u tami i da je pustio munju. Pojma nisam imala kuda ju je usmerio, ali sada znam. Bernisino lice bilo je ozareno božanskom svetlošću. - To je Božje delo, Kamila i moramo da shvatimo njegov plan po onome što se desilo. Onog trenutka kad to budemo shvatili preokrenućemo tragediju u trijumf. Kamila odmahnu glavom. - Ne razumem. Kako Markov moždani udar može da se protumači kao znak od Boga? - Misli na Geteov citat. Ljudi su vekovima vezani u društvima i vekovima se svet svađao oko teritorija i rata. - Ali tako svet funkcioniše, Bernis. Šta mi možemo da uradimo? - Na površini, ne možemo. I tako to treba da bude. Ali, Kamila kao što znaš, izgled nije stvarna priča - Bernis se kucnu sa strane po nosu. - Tajne najbolje čuvaju žene i mrtvi muškarci. To nam je prirodno. Žena laže svog muškarca svakog dana da bi mu osigurala sreću ili da bi ga poštedela tuge, zar ne? - Uzdahnula je. - Ponekad sam ubeđena da nam je Bog dao ljupka lica i umilne glasove baš zbog tog cilja. - To je tačno - reče Kamila i klimnu glavom. - U kući muškarac kaže:”Ne postavljaj mi pitanja i ja ti neću lagati”. Ali žena ima dar da njene laži liče na istinu. - I tako je već vekovima - Bernis uze Kamilinu ruku, odvede je u istu sobu u kuli u koju će deset godina kasnije odvesti Žaki. Kamila je uzdahnula kad je ušla. Bio je to zvuk koji neko načini udišući

jak miris prve letnje ruže, izražavajući ne samo zadovoljstvo već i radost. Kad je upila lepotu vitraža, Bernis joj pokaza sliku opatice-ratnika. - Pre mnogo godina u petnaestom veku - reče Bernis - bilo je formirano tajno društvo - društvo žena koje se zvalo Red Done di Pijave. Tih dana bilo je prirodno da se moć žena sakuplja na skrivenim mestima, naročito tamo gde nisu imali pristupa muškarci. Manastir je bio savršeno mesto da se zadrži takva moć, zar ne misliš? - Bio je formiran jer su te žene bile dovoljno snažne da preskoče veru izvan granica svog pola i osetile su da je vreme da preuzmu aktivnu ulogu u stvaranju budućnosti u kojoj njihovi sinovi neće odlaziti u rat da bi poginuli ili da se vraćaju obogaljeni duhom i telom, u kojoj njihove kćeri neće biti ostavljene da same brinu o deci. - Mnogo vekova kasnije, to društvo je došlo u ovu zemlju i tu je ostalo, čekajući dan ponovnog rođenja. Kamila ja verujem da je ovo taj dan - Bernis pokaza sliku. - Mi živimo u vremenu koje je toliko slično dobu Done di Pijave. Ovo je doba straha i zla. Stavila je ruku na Kamilino rame. - Znak koji je Bog poslao nije samo pokazao Markovu nemoć već i prenos moći iz njegovih ruku u tvoje. - Šta? - Kamila je bila zaprepašćena. - Slušaj me pažljivo, draga. Došla si kod mene jer si rekla da sam ja jedina kojoj možeš da veruješ. Veruj mi sada kada ti kažem da je ovo naša šansa da ščepamo moć - podigla je kažiprst - i seti se čime si se zaklela pred Bogom i njegovim posrednicima. Kamila je bila poražena. - Ali čak i da je istina to što kažeš kako bih mogla da radim ono što je moj muž radio? Mi živimo u svetu kojim dominiraju muškarci. Tako je i u la Famiglia. Misliš da će neko od Markovih capi da sluša ijednu moju reč? Čak i pod uslovom da predpostavimo da ja znam kakva naređenja treba da izdam. - Nije teško formulisati naređenja - rekla je Bernis - potrebno je samo logično razmišljanje i sve će biti jasno. Pobrini se za jedan problem u jednom trenutku i otkrićeš da se sve slaže kao domine klimnula je glavom. - Što se tiče ostalog u pravu si, poručnici će slušati samo ona naređenja za koja veruju da dolaze direktno od Marka - ili nekoga koga je on odredio. - Zato ti savetujem da stupiš u vezu s mladim Markovim bratom Enrikom u Veneciji i kažeš mu da hitno dođe. - Ali Enriko je izvoznik tekstila. On pojma nema o Markovom pravom poslu. - Onda će saznati, zajedno sa tobom. Najvažnija stvar je da si do sada donela prave odluke. Niko ne zna koliko je Marko bolestan i ako Bog tako želi nikada niko to neće ni saznati. Enriko će postati njegov emisar, a onda njegov predstavnik i najzad Enriko će biti taj koji će preuzeti Markove poslove. Samo mi ćemo donositi odluke, iza scene u svetosti manastira i niko to nikada neće saznati. Kamila je drhtala. - O, Bernis ne znam. Sve je to tako zastrašujuće! - Naravno da jeste. Ali pomisli draga moja kakva sila možeš da postaneš! Sakrij svoje strahove. Moć će dolaziti s mesta svetlosti i istine. Stavi svoje misli izvan granica kuće i srca. Postavi svoje ciljeve iznad Marka i porodice. Misli samo na Boga i fantastičnu priliku. On te darivao. I zapamti da će svi izvori reda Done di Pijave biti zauvek tebi na raspolaganju. Kad je ispratila Kamilu, Bernis je otišla u kuhinju i vratila se u prostoriju u kuli s poslužavnikom punim hrane. Prošla je kroz još jedna skrivena vrata u drugu, mnogo prostraniju sobu nameštenu kao spavaću i dnevnu sobu. Debele zavese bile su navučene preko dva prozora koja su gledala na

unutrašnje dvorište sa centralnim, srednjevekovnim vrtom. Sveže cveće u staklenim vazama ukrašavalo je sobu. Jedna jedina lampa svetlela je na malom drvenom stolu pored pohabane fotelje privučene prozorima sa zavesama. Na drugom kraju sobe bio je ogroman krevet za četiri osobe načinjen od mahagonija i abonosa. Bilo je to remekdelo stolarstva i donet je u komadima iz Evrope. Bernis je stajala u sobi čekajući da joj se oči priviknu na polutamu. - Bernis, jesi li to ti? - Glas je bio suv i oštar nalik na šuštanje metle po trotoaru. - Da, Meri Margaret. - Šta se dogodilo? - Marko Goldoni je doživeo moždani udar. - Koliko mu je loše? - Prilično. - Zar je bio toliko zao? - Dovoljno zao, čini mi se - reče Bernis. - Ali kao u svim stvarima sve zavisi od posmatrača. - Zaista, on je uvek bio plemenit prema nama. Baš plemenit. I sada nam je došla Kamila. - Da. - Hvala Bogu. Bernis se približila krevetu. Uprkos najboljim naporima u sobi se osećao slatkasti miris bolesti i smrti koja se približavala. - Zahvaliću mu kad ti podari mir. Meri Margaret uzdahnu. - Toliki bes. Trebalo bi da nosiš mač na boku - njen kikot se pretvori u strašan kašalj. Bernis joj pruži maramicu. - Povuci me nagore. Sada je bila ćelava, lice joj je bilo utonulo od godina i razorne bolesti. Nosila je bebi plav satenski ogrtač za krevet, poklon od žena sa ulice koje su je znale. Bila je to nekako nezdrava boja, ali ona ju je volela. Njene tamne oči bile su ogromne na mrtvački bledom licu. Bernis je davno dala da se iznesu sva ogledala iz sobe i susednog kupatila. Lice Meri Margaret se toliko, promenilo da je ličila na propalu lutku koju je vlasnica napustila. - Sigurno joj je bilo strašno teško kad je došla ovamo. - Mislim da joj je bilo teže da ne uradi ništa. Sem toga, ona zna da je mi volimo. A sada zna da možemo da joj pomognemo - Bernis poljubi ledeno čelo Meri Margaret. - To je ono što joj je sada najpotrebnije. Dok je Bernis nameštala jastuke iza njenih leđa, Meri Margaret reče: - To se dogodilo. Ukazala nam se prilika, zar ne? - Da. Meri Margaret izvuče šaku nalik na kandžu i potapša Bernisinu nadlanicu čvornovatim kažiprstom. - To je ono za šta smo se molile, a ti mi ne izgledaš srećno. - O, srećna sam - Bernis skloni pramen kose sa čela - ali sam i zabrinuta. - Iako si zabrinuta ne zaboravi na moju hranu. Bernis donese poslužavnik i spusti ga na ivicu kreveta. - Jesi li gladna? - Ne naročito. Ali moram da jedem, zar ne? Bernis je počela da je hrani, umačući malu, srebrnu kašiku u mešavinu od povrća i stavljajući zalogaj po zalogaj u usta Meri Margaret. - Sanjala sam kad si ušla.

- Žao mi je što sam te uznemirila. - Ma nisi. U mom stanju mešaju se vreme i mesto. Sanjala sam da sam dete i u mom snu sam znala da sam u ovoj sobi i da ti dolaziš. Čudno, zar ne, što si bliže smrti sve bolje razumeš prirodu vremena. Ono ne postoji. Najzad, bar za mene. To je kao točak koji se stalno okreće. Ono što se desilo pre dve godine nije jasnije od onog što se dogodilo pre dva minuta. Šta je bilo pre dvadeset četrdeset godina - isto je jasno. Sve je na točku koji se stalno okreće. Meri Margaret je zatvorila oči dok je jela. Žvakanje je za nju bio napor, Bernis je to znala; možda se tako bolje koncentrisala. - Ponovo sam bila dete, u tom snu - nastavila je - samo što to nije bio san. Nije stvarno. Ponovo sam bila dete, daleko od ovog tela koje se raspada - otvori širom oči. Možda je htela da proveri da je Bernis pažljivo sluša. Uvek je bila puna trikova. - Veruješ li to? - Da, Meri Margaret, verujem. Zadovoljna ovim, Meri Margaret prihvati još jednu kašiku karfiola i graška i zatvori oči, žvačući polako i metodično kao vojnik koji ide kroz nedirnutu džunglu. - Ali, kao dete ja sam znala sve što sada znam. To je bilo tako čudesno! Biti tako mlad, a tako pun znanja. Možeš li to da zamisliš? Bilo je trenutaka kad je Meri Margaret postavljala pitanja na koja nijedan odgovor nije bio odgovarajući. Iz dugog i intimnog iskustva, Bernis je znala da je to jedno od tih pitanja. Stavila joj je još jednu kašiku u usta i ćutala je. - Niko to ne može da zamisli ukoliko sam to nije iskusio i to je istina - reče Meri Margaret. Čudni su putevi Gospodnji. Vidiš ja imam svoju nadoknadu za svoj bol. Mogu da lunjam kroz život bez ikakvih ograničenja i mogu da nađem Boga na svim malim mestima na koja niko nikada nije imao vremena da pogleda kad živi samo jedan život iz dana u dan. Prestala je da jede na trenutak i oči su joj bile širom otvorene. Sijale su kao nekada kao što se Bernis sećala pre nego što su postale zamagljene bolom. - Vidiš postoji vera i postoji vera - šapnu Meri Margaret - vera u Boga nikada se ne koleba. Nikada. Ali je uzbudljivo videti njegov rad i iskusiti uvek iznova kako je čovek oblikovan njegovom rukom i njegovom mudrošću. Ona se još uvek za trenutak odmarala i u tom trenutku jasnoća njenih očiju bila je zatamnjena bolom. - Mmmmm - šapnula je - nema više hrane za mene. Bez obzira šta mi da ješ meni sve ima ukus paste za cipele. Bernis spusti kašiku i obrisa usne Meri Margaret. Znala je da ne treba da se svađa sa starijom ženom čak ni u ovako odmaklom stadijumu bolesti. - Možeš da misliš da su mi misli odlutale - reče iznenada Meri Margaret - ma koliko da brineš, ma šta da se strašno dogodi - a biće svega i svačega - ti moraš da nastaviš. Bog je s nama. Po njegovoj želji je osnovan Red Done di Pijave. Po njegovoj volji je Dona di Pijave morala da uzme mač. Venecijanski dužd je poslao Donu di Pijave i njene monahinje ratnice da čuvaju Sveto srce Svete Marije kad je Serenissima bila pod opsadom francuskog kralja Šarla VIII 1495. godine. Kad su vojnici zbrisani Dona di Pijave je imala božansku viziju. Bog je naredio njoj i njenim opaticama da uzmu vojničko oružje i odbrane same Sveto srce. - Trinaest godina kasnije, kad su Papa Julius II, francuski kralj Luj XII, Ferdinand od Aragona i imperator Maksimilijan stvorili Kambrijsku ligu da bi preoteli venecijansku teritoriju na kopnu, Dona di Pijave i njen red mogli su da koriste svoj uticaj koji su ona i njene sledbenice sakupile iz senki, ivica istorije na kojima su žene boravile i bile osuđene da ostanu, da bi podelili i potukli neprijatelje

Venecije. Meri Margaret se osmehnu: - Dužd Serenisime i njen Savet dobili su priznanje za diplomatski udar, ali mi znamo pravu istinu. Žene našeg reda su promenile istoriju tako što su pritisle francuskog monaha u njegovom krevetu, imperatora u budoaru, a papi su šaputale svoje želje u uvo. Red je obučio Lukreciju Bordžiju i skoro sve žene iz porodice Moćenigo šta treba da rade. A ta porodica je bila vrlo uticajna. Ona je dala čak sedam duždeva. Isto tako obučeno je bezbroj drugih žena koje su dobile priznanja za svoj uticaj u političkim intrigama samo unutar odabranih tajnih krugova. - Mi smo vodile nacionalnu politiku, borile se uspešno protiv svojih neprijatelja, nagovarajući kraljeve da služe našim ciljevima. Da mi smo do savršenstva razvile veštinu otimanja moći. Dobro smo naučile svoju lekciju: da je nama direktan susret zabranjen. Ali ima toliko drugih načina da se uticaj iskoristi, a koje žene mogu da koriste. Meri Margaret je milovala pokrivač dok je govorila istim sporim ritmom kojim je pevušila latinske molitve. - Ljudi nemaju smisla za veštinu laskanja i zato ne mogu da je otkriju čak ni pod svojim nosem. Radije će je videti kao istinu, naročito ako dolazi od nekoga sa ljupkim licem i zamamnim telom. Zato se mi ne zaklinjemo na celibat u našem redu, mada se to čuva kao najveća tajna od svakog arhibiskupa kome odgovaramo. Bog nam je dao određeno oružje kojim možemo da postignemo mnoge ciljeve iz senke, radeći ono što ne bismo smele na svetlosti. Ćutala je neko vreme i Bernis je mogla da čuje kako diše u ritmu otkucavanja dedinog sata koji odmerava vreme. Bernis poče da jeca, mada je samoj sebi obećala da će suze sačuvati za trenutke kad bude sama. Oseti stare, suve ruke na sebi. - Zašto plačeš, dete moje? Bernisine šake se stegoše u pesnice, tvrde kao čelik. - Nije pravedno da neko toliko pati. - Govoriš kao pravi ratnik. Ali mač nije uvek najbolji odgovor. Vera jeste. - Vera - reče Bernis kao da je osetila gorak ukus u ustima. - Slušaj me - Meri Margaret se borila da sedne više, a njen satenski krevetski ogrtač šuštao je kao ptičja krila - osoba koja veruje kad je Bog ljubazan prema njoj nije zaslužna. Ali ona osoba koja veruje i kad se čini da je Bog nemilosrdan i nerazuman ispunila je svoj cilj. Bernis saže glavu, trudeći se da zaustavi suze. - Reci mi sada zašto brineš - pitala je Meri Margaret. Bernis duboko uzdahnu, a onda izbaci sve iz sebe. - Ja ću doći posle tebe da nastavim rad reda. Ali, ko će doći posle mene? Nema kandidatkinja medu opaticama. Nijedne. Lice Meri Margaret je bio kao isklesano od kamena. - To je sada najmanje tvoj problem - njeni čvornovati prsti opet kucnuše Bernisinu nadlanicu. Prestani da se trudiš da sve sama uradiš. Seti se: misli samo na najbliži zadatak i moći ćeš da uradiš sve. Pusti Boga da uradi svoj deo. Videćeš. On će ti dati tvoju naslednicu, baš kao što je dao tebe meni. - Kako ću je prepoznati, Meri Margaret? Starija žena dugo nije ništa rekla. Njene oči se opet prevrnuše i Bernis je znala da ona sada vidi događaje sa točka života. - Prepoznaćeš je - rekla je najzad - jer će njene ruke biti pokrivene krvlju.

*** Dok je Bernis pričala ovo Kamili, sunce je zašlo i sada je kula bila obasjana dubokim sumrakom koji se zavukao u svaki ugao prostorije. Drozd je počeo svoju veselu pesmu čiji su tonovi prodirali kroz kamene zidove na kojima je bio prozor sa vitražom. - Dakle Goldonijevi su darivali manastir - reče Žaki. Pogledala je sumnjičavo Bernisu. - Enriko Goldoni i moj otac Džon se ne podnose. - Da kažemo jasnije, oni su neprijatelji - reče Bernis. - Zašto sam onda ja, Leonforteova, ovde? Bernis se osmehnula. - Tako je kao što sam rekla. Ti si nešto posebno, deo odabranih. U tom kontekstu neprijateljstvo između Goldonijevih i Leonforteovih nije važno. - Uhvatila je Žakine ruke i Žaki oseti toplinu njene unutrašnje moći. - S druge strane Goldonijeva uloga ovde nije dobro poznata - pogled njenih prodornih plavih očiju probijao je Žaki. - Niti bi trebalo da bude. - Razumem - reče Žaki posle izvesnog vremena - neću nikome da kažem. Dok je to izgovarala Žaki se oseti nekako bližom Bernisi i to joj se mnogo dopadalo. U tišini koja je usledila, Bernis se opet osmehnu. - Pretpostavljam da se čudiš kako sam saznala za tebe. Tvoj deda Čezare i ja smo stari prijatelji. - Prijatelji? Da li on zna za Goldonijev udeo u Svetom srcu Svete Marije? - O, da. Ali mogu da ti kažem da je on jedini. Vidiš, Žaki tvoj deda je čudesan čovek. On je jedan od malo onih koji su razumeli kakvu ulogu mi igramo tokom vekova. On želi samo da nam pomogne. Zato je i razgovarao sa mnom o tebi. - Šta? Bernis klimnu glavom. - Da. Govorio mi je o tebi više puta. - Deda Čezare je to uradio? - Žaki je bila zaprepašćena. Znala je da je stari voli, ali pretpostavljala je da kao italijanski deda više zainteresovan za svoje muške unuke. - On te držao na oku dok si odrastala. On je dobro upućen u moć reda. Žaki je posmatrala Bernis neko vreme. - Vi sada mislite da je mene Bog poslao vama, kao što je vas poslao Meri Margaret. Bernis dugo nije ništa govorila, utonula duboko u misli. - Verujem u ono što mi govori srce - rekla je najzad. - Laži i lažne vizije dolaze u svim oblicima. Ali ti si imala viziju Done di Pijave, baš kao i ja kad sam došla ovamo i svaki otkucaj mog srca potvrđuje istinu o Božjem redu stvari - njen pogled se zadrža na Žaki i ona se osmehnu. - To je moj način da kažem, da, Bog je glasnik. Verujem u to svakim delićem svog bića - ona podiže ruke a onda ih pusti da padnu u krilo. - Ali iskustvo mi govori da je beznačajno ono što ja osećam - ukoliko ti ne osećaš isto. - Ali ja osećam - reče Žaki - hoću da kažem da sam osetila nešto od trenutka kad sam prošla kroz kapiju. Šta je to? Da li mi se Dona di Pijave obraća, ili me Bog dotakao svojom rukom? Bernis odmahnu glavom. - Mogu da ti pomognem u mnogim stvarima, draga moja, ali ne i sa ovim. Moraš da otkriješ prirodu prisustva sama jer ono je kod svakog drugačije - duboko se zagledala u Žakine oči. - Da li je to nešto što misliš da bi moglo da te zanima? Rekla je to kao da pita Žaki da li bi htela sa njom da krene na prijatnu večernju šetnju, ali Žaki je

znala da nije tako. Otkrivanje prirode prisustva biće predaja za ceo život. Ipak osećala je čudnu vrstu uzbuđenja koje nikada ranije nije osetila. Nije li to bila zagonetka za kojom je tragala? Bilo je to nešto što nije bilo u vezi sa mračnim i zastrašujućim svetom u kome je rođena, iz kojeg je očajnički pokušavala da pobegne čitavog svog mladog života. - Da - reče ona promuklim šapatom - to me veoma zanima. - Ah, sjajno - reče Bernis i klimnu glavom.- To je dobro, jer sam od prve znala ko si - kao da sam - agent za razmenu. - Pružila joj je ruku i kad ju je Žaki uzela dopustila je da se njena harizmatska toplina preliva na devojku. - Eto - reče Bernis - sporazum je zaživeo. *** Ono što je Žaki mislila o svom bratu Majklu bilo je jednostavno ovo: u njemu se krije vuk, koji ga izjeda sa željom da izađe. To očajanje je bilo nešto što ju je plašilo. Ona je mogla da se divi njegovoj inteligenciji, mogla je da aplaudira njegovoj odluci da se drži podalje od porodičnog posla koji je već uhvatio Čezara, ali je prepoznavala opasnost od te zveri u njemu i zbog toga je drhtala. Štaviše. Šta je to Majkla navelo da u njoj vidi srodnu dušu? Sama, u noći sanjala je o njemu. U njenom snu oni su stajali na proplanku velike šume. Oko njih je bila zastrašujuća tama u kojoj su urlale grabljivice. Proplanak je sijao belo na mesečini, ali guste krošnje drveća nisu dopuštale da svetlost prodre u šumu. Majki je stajao visok i zgodan, neustrašiv, ali mogla je da oseti užas kao drugu kožu, kako klizi preko nje kao pokrivač koji preko nje navlači nevidljivi insekt. Majki, vikala je, pomozi mi, plašim se! Osmehnuo joj se onim posebnim, šaškastim osmehom koji je imao samo za nju. - Majki! - viknula je glasnije. Ali on nije mogao da je čuje i ona tek sada shvati da je nema. Čula je ritmično liturgijsko pojanje na latinskom, ščepala je Majklovu ruku i pobegla je sa njim u tamu šume. I u toj tami mogla je da čuje duplo udaranje njihovih srca, sinhronizovano i u harmoniji, kao glasovi hora koji su pevali liturgijsku pesmu. Vukla ga je dublje i dublje u opasnu šumu sve dok proplanak i mesečina nisu ostali samo u njihovom sećanju. Zašto? Zašto? Šta je tražila? Probudila se znajući da će biti napadnuti i u njenoj glavi se pojavi jedna misao koja se vrtela kao točak: ja sam mu to uradila. Sve je moja greška. Taj sanje oživeo i sijao je u njenim mislima one vrele junske noći 1961. kad je našla Majkla na krovu njihove stanbene zgrade u Ozonskom parku. Deda mu je dao teleskop, savršen poklon za dečaka koji žudi da pređe granice svog ograničenog sveta. Deda kao da je uvek znao šta njegovi unuci najviše žele. Na njen poslednji rođendan, na dan Svetog Valentina, kad je napunila devetnaest, poklonio joj je knjigu o rođenju Italije. Za Čezarov rođendan odabrao je revolver. Posebna vrelina širila se te noći od Majkla, kao da je i on imao tu drugu kožu ispod koje je želela da se pojavi neka druga osoba. Te noći on je bio na mahove lakom i neodgovoran, kao da centralno pitanje u njegovom umu još nije bilo rešeno. Ona je pokazala interesovanje za zvezde mada su izgledale tako daleke i mrtve kao latinski. Ali čak i latinski, kad se pojao u pesmama, posedovao je izvesnu formalnu lepotu, koju zvezde u svojoj hladnoći nisu imale. Bile su joj suviše strane. Ipak je očajnički želela da govori i nije znala kako inače da produži svoje prisustvo na krovu. Majki je voleo da bude sam; možda je čak uživao u svojoj usamljenosti. To je bio drugi element o njemu koji ju je plašio. Usamljenost je suviše zahtevala; ona

je zahtevala izvesnu koncentraciju koju je tek sada počela da proučava sa Bernis u svojim studijama u Santa Mariji. Bila je tako glupa te noći! Prišla mu je tako blizu, mogla je da oseti kako se njena odbrana kruni. Želela je da mu se poveri, da mu kaže o fantastičnom putovanju na koje je trebalo da krene, ali u poslednjem trenutku, povukla se od ivice. O čemu je mislila? Život s tajnama bio je sada integralni deo njenog života. Kad bi mogla da prekine zavet koji je dala Bernisi i redu tako lako, načinila bi strašnu grešku i morala bi da napusti obuku. Ali ona je znala da neće tako nešto da uradi. Red je bio za nju. Njena sudbina je bila da zameni Bernis, znala je to tako sigurno kao što je disala. Ali šta je to bilo u Majklu zbog čega je želela da mu se poveri? Te noći u intimnosti razgovora na krovu, posle tragedije, ona je saznala. Kad je videla kako on instiktivno reaguje, inteligentnije od Čezara na dedino ubistvo, shvatila je da je zver u njemu oslobođena nekom čudnom alhemijom. Možda je to što je bio svedok dedine smrti pokrenulo rođenje bića druge kože koje je vrebalo ispod površine. Stojeći sa njim u okrvavljenom dvorištu, dok su blicevi osvetljavali zid, sve je shvatila. Njen san i stvarnost pomešali su se da bi stvorili novu stvarnost. Stajala je sa njim u tami opasne šume i znala je zašto ga je uhvatila za ruku, zašto je trčala sa njim kroz mekoću mesečine u opasnu tamu. Ta zver, koje se toliko plašila, privukla ju je njemu. *** Čezare je pak bio otvorena knjiga. On je bio strah i trepet za svakoga na ulici, ali ona ga se nije bojala, mada je vikao na nju. Često je sumnjala da je to zbog toga što vidi kroz njega. Bilo je jednostavno prozreti Čezara: on je obožavao njihovu majku i bio je skoro uništen zbog konfliktnih osećanja prema ocu. Bilo je tipično za njega da je ignorisao greške njihove majke - njenu krajnju pasivnost, masku patnje koja je postala njen neizostavni deo. Ona je mislila da gaji svoju porodicu, ali ona ih je samo gušila. Njena pasivnost je pretila da i od njih napravi pasivne tipove, ili - kao u slučaju Čezara - krajnje nasilne. Da ih samo Džoni nije napustio zbog svojih divljih planova, mislila je Žaki, jer u srcu je bila sigurna da je njen čudni otac našao ženu mlađu i lepšu od mame i da je živeo sa njom na nekom toplom, tropskom mestu. Kako inače da se objasne govorkanja i aluzije o velikom poniženju? Kako inače da se objasni činjenica da deda Čezare nikada nije govorio o njemu? Kao da Džoni Leonforte nije postojao. Čak iako je deda znao strašnu tajnu svog sina,on ju je zaključao u dubini svog srca. A šta je bilo s mamom?. Da li je ona znala šta se dogodilo s njenim mužem, da li je živ ili mrtav? Žaki je često postavljala sebi ova pitanja i tako kad je jednog dugog i zastrašujućeg popodneva zatekla majku kako sedi na njihovom ogromnom bračnom krvetu i kako jeca, znala je da su odgovori nadohvat ruke. Bilo je to godinu dana pre nego što je Žaki ušla u manastir Svetog srca Svete Marije. Kad se tad pojavila u maminoj spavaćoj sobi, ova je brzo nešto sakrila u posteljinu. Pomislivši u prvi mah da se radi o nekoj igri, Žaki je počela da pretura po krevetu i uspela je iza mame da izvuče jedno otvoreno pismo. - Ne! - viknula je mama s tako neočekivanom žestinom da joj je Žaki dopustila da uzme pismo. Mama ga je odmah izgužvala pocrvenelim rukama. - Od koga je pismo, mama? Reci mi. - Ne mogu - na maminom licu videla je teskobu o kakvoj je samo čitala u knjigama. Sa preosetljivošću tinejdžerke koja ne zna da sakrije emocije rekla je:

- Od Džonija je. Čak i dok je to govorila, zvučalo je apsurdno. Džoni Leonforte, ako je bio živ, sunčao se na nekoj plaži sa sisatom plavušom i... Ali onda se dogodi nešto čudno. - Od Džonija je. - Volela bih da ga zoveš tata - mamine oči su sada bile pune suza. Žaki koja se uplašila ni sama ne znajući zbog čega klekla je na krevet i na kolenima se dovukla do mame da bi zagrlila njena ramena koja su se tresla. - Devojčice moja - jecala je mama - suviše vidiš. Suviše znaš - odmahnula je glavom. - Nije u redu da mogu samo tebi da se poverim. Žaki stavi glavu bliže majčinoj. - Džoni je živ? - Zakuni mi se , Žaki, zakuni mi se pred Bogom i Devicom Marijom da nećeš nikom reći. - A zašto? - Zakuni se! Žaki opet oseti majčinu neverovatnu snagu volje i ona se zakle dok se čudila iz kakvog dubokog vrela je potekla ta sila. - On je živ - reče mama s uzdahom, a Žaki čije se srce nekontrolisano lomilo, palcem obrisa suze sa majčinih obraza. - Ne, dušo ostavi ih. Dobro je za mene da plačem. Toliko zatvorenih osećanja za tako dugo vreme - nije zdravo. Pitaj dedu. - Da li on zna da je Džoni živ? Mama klimnu glavom. - On zna sve. Svaki detalj. Ali, nemoj nikada zahtevati da ti to prizna. On će radije prerezati sopstveni grkljan. I biće užasno besan ako sazna da sam ti ja rekla. Žaki steže mesnata ramena svoje majke. - Ali, šta se dogodilo? Gde je Džoni? Mama je oborila glavu, potučena. - Ne znam. Njegova pisma su dolazila iz Japana, ali sada su pečati odavde, iz gradova u ovoj državi. Ali, ja mislim da on nije ni u jednom od njih. - Da li se vraća? - Ne znam - šapat je bio tako tih da je Žaki morala da se nagne da bi je čula. - Mama, zašto je on otišao? - ona uhvati majku za ramena i protrese je. - Zašto nas je ostavio? Mama je odmahivala glavom kao pokisli pas koji je ušao u kuću s kiše. - Mama! - vrisnula je Žaki i njena majka se trže kao da ju je pogodila munja. - On - znaš da je tvoj otac bio u vojsci za vreme rata. Posle toga - on je ostao neko vreme u Japanu. - Mama je jecala, ali Žaki nije htela da je zaustavi. Osećala se kao da stoji u suvom koritu potoka koje željno očekuje vodu i kojim juri bujica da je preplavi. - Pokušao je da nešto uradi. To je bio posao, zato nemoj da me pitaš šta, meni nikada nije rečeno. Bilo je mudro, bilo je glupo. Deda je rekao da će to pomoći čitavoj porodici Leonforte. Žaki ništa nije shvatala. - Šta se dogodilo? - Ne znam. Događaji su krenuli naopako ili je neko bio pametniji - u svakom slučaju, bila je to strašna nesreća od koje se tvoj deda nikada nije povratio. Niti čitava porodica. Dakle govorkanja i aluzije bili su tačni - bar jedan deo njih, mislila je Žaki.

- Ali zašto je to važno? Zašto Džoni nije ovde kad je potreban? Mama podiže glavu i njene krvlju podlivene oči bile su prazne. Pokušala je da se osmehne, dok je milovala sjajnu kosu svoje kćeri. - Tako si lepa, toliko me podsećaš na... - Mama! - Bila je to dedina želja, samo to mogu da kažem. - Hoćeš da kažeš da ga je deda prognao do kraja života? - Do kraja života? - Mamin pogled postade čudan. - Ne znam. To je posao i to je kraj toga. Ja sam to prihvatila, a sada moraš i ti. Kad je spalila pismo - nije htela da dopusti da ga Žaki pročita - mama se osećala bolje. Nastavila je da se bavi kućnim poslovima kao da se ništa nije dogodilo. I te noći, kad se deda Čezare vratio kući, na Žakino zaprepašćenje, mama ga je pozdravila na ulaznim vratima sa uobičajenom toplinom i nezadržanim emocijama. *** - Kada se dodavola vraća tata? - pitao je Čezare Žaki onog jutra posle pogreba dede Čezara dok ju je vozio u Santa Mariju. -Daje on sada ovde ne bih morao da radim sa stricom Alfonsom. Žaki je bila toliko zaprepašćena što joj se on poverava, pa je uradila nešto glupo - rekla mu je istinu: - Džoni se nikada neće vratiti. Suoči se s tim, ostavio nas je, mamu, tebe, mene, Mika - sve nas. Jednostavno je otišao. Zašto bi se sada vraćao? Tada ju je Čezare udario. Kasnije, videla je da nije imao drugog izbora. U Čezarovom crno-belom svetu, Džoni nije bio samo njegov otac, već glava porodice, njegov idol - da se i ne pominje da je bio don koji je zahtevao drugačiju vrstu poštovanja i odanosti. Čutali su tokom čitavog ostatka puta do Astorije. Žaki je bila svesna svog zažarenog obraza. Osećala je vrelinu, ne bol. I kad su kola stala ispred Santa Marije, bila je toliko ponižena da nije mogla da pokaže hrišćansku ljubaznost i ponudi mu drugi obraz da je ošamari i da mu onda oprosti. Bernis bi, bez sumnje bila razočarana. Ali, kasnije, ona je shvatila lekciju koju je dobila tog dana. Istina, kao sve drugo u životu ima svoje mesto. Ona ne treba da se razbacuje kao konfete na uličnom vašaru jer može da izazove mnogo bola i patnje baš kao i dobro plasirana laž. Bila je već napola izašla iz kola kad joj on reče: - Ovo je poslednji put da ideš u Santa Mariju. Okrenula se zaprepašćena. - Šta kažeš? - Ovog puta sam ti dopustio da dođeš zbog mame. Žaki je odmahivala glavom kao da ne može da veruje sopstvenim ušima. - Šta to govoriš? - Šta ti govoriš? - dreknuo je. - Santa Marija je na teritoriji Goldonijevih. - Pa, šta onda? Strpljenje ga je izdalo. - Mi mrzimo Goldonijeve! - vikao je takvom silinom da je Žaki ustuknula. - Neću da me uvlačiš u svoju glupu vendetu - rekla je posle izvesnog vremena. Srce joj je tako

jako udaralo da je bila ubeđena da će joj probiti grudi. - Ovo je manastir. Božje mesto. - Možda je tako ali Goldonijevi su to pretvorili u svoje mesto - Čezare se zavali unazad sa samozadovoljnim izrazom koji je uvek dobijao kad je znao nešto što drugi ne znaju. - Oni su dali mnogo novca Santa Mariji. Kriste, manastir ne bi postojao da nije bilo Goldonijevih. - Ne govori tako ovde - reče ona - ovo je sveta zemlja. Buljio je u nju neko vreme. - Ti stvarno veruješ u sve to, zar ne? - Da, verujem. Nagnuo se unapred na sedištu. - Ali ti si Leonforteova, dođavola! - Nisam to iza zidina Santa Marije. Zar ne shvataš? Zato želim da tu budem. Podigao je ruke u vis, bile su to velike ruke koje su udarile o krov kola. - Te opatice! - odmahnuo je glavom. - Zaboravi ih na trenutak i koristi svoju glavu za koju se pretpostavlja da je mudra. Goldonijevi ti nikada neće dati da zaboraviš ko si. - Grešiš. Čezare uzdahnu. - Mama je pogrešila što te dovela ovamo. Žaki, ovo je naređenje s vrha. Od strica Alfonsa. On želi da se vratiš kući. Gledali su se dugo i ko zna kakve su im slike prolazile kroz misli. Žaki najzad reče: - Baš me briga. - Pa, bilo bi bolje da te je briga - reče on postajući opet grubijan. - Zašto? - ona kliznu iz sedišta i izađe iz kola. - Ti želiš da budeš kao on, ne ja. - Hej, sestro, ne možeš da pobegneš! - viknuo je za njom kroz prozor. - Rođena si kao Leonforteova i takva ćeš umreti! Prokletstvo, nema bežanja! Ne možeš se sakriti u Santa Mariju niti bilo gde drugde! *** Žaki se gubila u molitvi. Bila je to molitva za smrt, molitva reda kojoj ju je naučila Bernis jer nije postojala u Molitveniku. Svetlost se kao tečni med lenjo prikradala kroz ofarbane prozore kapele. Visoki i uski kao strele ovi prozori imali su srednjevekovrti izgled i još nešto više: ličili su na neku vrstu odbrane, na puškarnice na starim tvrđavama. Kapela je zadržavala sve zvuke kao da su sveti, čuvajući čak i poslednji odek. Žaki, moleći se na latinskom, kao što je bio običaj reda, oblikovala je reći i osećala se nespretno kao pijani mornar. Ona je često kao sada bila pogođena čudnim asketizmom života koji je odabrala. Ili je život odabrao nju? Plašila se da je izgubila kontrolu nad svojim životom. Naravno to je bilo tačno. Kao što je Bernis tačno istakla onaj ko ude u red svu kontrolu prepušta Bogu. Žaki se molila i osećala je kako je sumnja preuzima. Ona je znala - jer joj je Bernis to rekla - da je sumnja delo đavola. Verovanje u Boga bilo je Sjajna staza, ali ona se plašila da je božansko verovanje samo privid, ništa više nego šlepa i nepromišljena poslušnost, a Žaki je mrzela sve što je bilo slepo i nepromišljeno. Pokušala je da ne mrzi svog oca, pokušala je da ne mrzi svog brata Čezara što je bio šlep i nepromišljen kad je ona bila u pitanju i ceo svet uopšte. Znala je da je mržnja delo đavola; da ako

mrzi nije vredna da bude u redu, da nije vredna Bernisinog poverenja, da nije vredna Boga. Mrzeti je značilo kao da umireš iznutra, a ipak nije mogla da se odbrani od onoga što je osećala. To su bili zli ljudi i ona je to znala u svom srcu. Bog nije nikada mogao da se nasmeši na ljude iz njene porodice kao što se, to je sasvim sigurno, smešio na Majkla. Ona nije bila čista; ali Bernis joj je rekla da čistota nije deo ljudske prirode. Čistota je bila za svece i Boga. Cilj - svakako jedini pravi cilj u prihvatanju Božje volje - bio je da se bori za tu čistotu. Žaki, oborene glave, klečeći pred Bogom, osećala je njegovo prisustvo kako klizi kapelom kao udar ptičjih krila iznad vrhova drveća. Osetila je toplinu i zatvorila je oči. Kao da joj je velika šaka stegla rame i ona je bila smirena. Možda je Bernis bila u pravu - možda je bila predodređena za velike stvari. *** U trenutku ravnodnevnice, s dolaskom proleća, Žaki je srela Pola Kjaramontea u maloj pekari najednom uglu u Astoriji kojom je dominirala Santa Marija. Gospoda Palja je pakovala šest vekni hleba za manastir kad je Pol ušao. Žaki, koja je brojala novac na staklenoj tezgi gospode Palja, posutoj mrvicama, podiže pogled i ugleda kako je mladić tamnog tena i tamnih očiju posmatra. Naslonio se na tezgu glumeći pijanca ili dete koje želi da deluje starije nego što jeste. Nije mirisao na alkohol, ali nije mogao da odvoji pogled od nje. Žaki mu se osmehnu i on je pogleda kao da će se onesvestiti. Kolena kao da mu popustiše i on se uhvati za ivicu tezge sa očajanjem davljenika. Gospođa Palja, sve zabrinutija pogleda ga i reče: - Poli, je li ti dobro? - Svakako, gospođo Palja - hraknu Poli. - Ali mislim da bi mi ipak dobro došao gutljaj vode. Ona klimnu glavom, spusti Žakine torbe i nestade u pozadini. Poli se osmehnu Žaki. - Zdravo! Ja sam Pol Kjaramonte. Ona mu pruži ruku. - Žaki Leonforte. Pol je bio toliko zaprepašćen da nije znao šta da radi s njenom rukom. Nastavio je da bulji u nju kao da je načinjena od porculana. A onda, kao da je povratio svest, ščepao je njenu ruku, stegao je dva puta, a onda je pustio kao da je užareni žarač. Bio je razočaran što je to uradio. - Ja živim u blizini - reče. - A vi? Ona odmahnu glavom. - Ja sam iz Ozonskog parka. Ali kroz nekoliko nedelja biću u Santa Mariji. On se zagledao u nju. - Postaćete časna sestra? - Zar je to toliko čudno? - O, Bože - delovao je tako razočarano - nisam vas još ni upoznao. U tom trenutku vratila se gospoda Palja sa čašom vode. Pol je popi, a Žaki plati za svoj hleb. - Lepo je što sam vas upoznala - promrmljala je i nije mogla da prestane da se kikoće kad se on skoro zagrcnuo vodom. Nije mogla da ne misli o utisku koji je ostavila na njega. On je bio srodna duša. Nije ju privlačio onako kao Majki. Ona i Majki su bili na emocionalnim talasima iste dužine; mislila je da se takva

intimnost ne može ponoviti. Ali osećala je nešto drugo prema Polu. Žaki nije nikada imala dečka, ustvari nikada nije bila na sastanku. Mladići su joj dosađivali svojim znojavim rukama i sporim mozgovima. Majklov umje bio živahan i nepredvidiv i ona ga je volela zbog toga. Pretpostavljala je da zbog toga nije pokušala da ga zaustavi kad je krenuo za dedinim ubicom. Ona nije mogla da ublaži njegovu žeđ za osvetom, ali bar je mogla da je razume. Niče je pisao da je najveća opasnost za čovečanstvo ta što će se ugušiti od sažaljenja. To je bilo na neki način ono što ju je Bernis naučila; da je hrabrost stvar fanatizma. Sažaljenje je bila neadekvatna odbrana Svetog srca Svete Marije. Zato je Bog pokazao Đoni di Pijave i njenim monahinjama-ratnicama drugi put. One su uzele mačeve od vojnika i potukle su neprijatelja. A onda im je Bog pokazao drugi put: ono što je Bernis volela da nazove diplomatijom fanatizma. - Ali, naša vrsta fanatizma - rekla je Bernis. - U tim danima ženama je bio potreban fanatizam da bi se izdigle iznad svojih tradicionalnih zadataka u životu, da bi dobile snagu da se oslobode od stega jednoličnosti. Ali Bog je pokazao Đoni di Pijave božansku istinu; da je fanatizam isto tako opasan jer može lako da zaslepi verodostojnost činjenica. Kad je Bog izbio krvavi vojnički mač iz ruke Done di Pijave, kad je Sveto srce Svete Marije bilo odbranjeno, on joj je naredio da ga nikada više ne uzme. Bog ju je zaslepeo u trajanju od trideset sekundi i tada joj je pokazao stazu kojom ne srne da krene. Fanatici, otkrio joj je Bog, zaslepljeni su i ne vide istinu oko sebe zato što su usmereni na jednu istinu prema kojoj usmeravaju svoja jedra. U svetlosti svega onoga što ju je Bernis naučila, nije bilo čudno Žaki što je Majki postao za nju neka vrsta heroja kad je ubio dva čoveka odgovorna za dedino ubistvo. S druge strane, znala je da Majki ne može više da toleriše zloglasnost u svetu koji je počeo da prezire i ona je znala, duboko u duši, da će on uskoro otići daleko. I Pol je bio drugačiji mada ne na isti način. I tako se na svoje zaprepašćenje ona našla ispred pekare, čekajući da se on pojavi. Kad je izašao bio je zaprepašćen kao i ona. Poneo je njene torbe do manastira i pošto ih je ona ostavila u kuhinji, on ju je čekao pred gvozdenom kapijom. Hodali su zajedno u sumraku koji se spuštao. Prolazila su kola, njihovi farovi bi ih obasjali zlatnom svetlošću. Ulične svetiljke su bacale krugove svetlosti na trotoar. Malo su govorili, ni o čemu i o svačemu. Žaki nije želela da mu se otvori na način kako je to činila sa Majklom. Pored toga to je bila sveta veza koju nije želela da izneveri čak ni sa Bernis. Njena želja za Polom bila je kao trenutna glad koju je osećala u praznini stomaka. I mada je to bilo sasvim novo osećanje za nju, sumnjala je da bi bilo ludo da pokuša da to zadovolji. Za nekoliko nedelja ona će biti odvojena od Majklovog sveta - i Polovog - zatvorena iza belih kamenih zidova Svete Marije. Ona se zavetovala redu i daleko od toga da posumnja u taj zavet, ono što je osećala prema Polu samo je učinilo da taj zavet bude jači. A ipak ga je želela. To je bilo ludo jer je to bilo tako sebično. On je sada bio osvojen njenim čarima, ali tokom vremena on će to prevazići. Otići dalje od ove nevine šetnje, da bi ispitala žudnju u svom donjem trbuhu, a onda da mu okrene leda bilo je više nego sebično. Bilo bi to okrutno. Ali nije li ga ona već upozorila na svoje namere? Da, da. Ipak, on je uhvati za ruku, zagleda se u njene oči s takvom glađu da joj kolena postadoše meka. Nikada nije bila naga pred muškarcem. Kao mala jurila je gola sa svojom braćom, ali to je davno, davno prestala. Povremeno bi samo videli nejasne obrise jedni drugih u zamagljenom kupatilu koje su delili. U svakom slučaju to je bilo drugačije, samo radoznalost. Nije bilo ove tečne vreline kad je Pol otkopčao dugmeta njene haljine, niti te zadihane slutnje dok je ukrućenim prstima pokušavala da otkopča njegov kajš na pantalonama. Ali kad su njegove ruke

odgurnule njen prsluk i sklopile se iznad njenih dojki, ona kao da se onesvestila od osećanja. Oči joj se sklopiše i njeno telo postade meko u njegovom naručju. Odneo ju je kroz vlažnu travu svog dvorišta do šupe za alat, na kojoj je udarcem otvorio vrata. Oštar miris dobro podmazanog metala mešao se sa njegovim, zbog čega se njene nozdrve raširiše. Ona kratko zaječa i poljubi kožu na njegovom nagom ramenu. Nadnosio se iznad nje kao bog. Osećanje, do sada nepoznato, javilo se tako jasno da će ga se ona sećati dok bude živela. Nije ju pritisnuo, nije ju stezao niti povređivao svojim snažnim rukama. Umesto toga čekao je da ona posegne za njim, da privuče njegovu vrelinu svojoj željnoj puti. Nije odmah prodro u nju već se igrao sa njom, ljubeći je posvuda - čelo, obraze, kapke, usne, a jezik mu kliznu između njenih poluotvorenih usana. Dahtala je u njegova usta, izvijajući se i nudeći mu dojke. Kad njegove usne obuhvatiše njenu bradavicu, njene butine se širom otvoriše, i kad je kliznuo na njen trbuh, ližući je, ona je uzdahnula, stegnuvši snažne mišiće na njegovim ramenima. - O, ne! - viknula je kad je posegao za njenim polom, ali pojma nije imala šta joj je to značilo. Otvorio ju je usnama i jezikom, mirisala je na ruže iz Svete Marije, kao da su njene latice odavale isti miris kao što je bio miris cveća u bašti manastira. Bila je obuhvaćena osećanjem kakvo nije mogla ni da zamisli. Osećala je sve veću težinu medu butinama koja je u spirali izlazila iz njenog tela. Kao da su bili podignuti sa zemlje i kao da su ležali na planeti čija ih je gravitacija privlačila, usisavala ih do sopstvene srži. On kliznu u nju i ona ga požele celog tako da je obavila ruke oko njega, privlačila ga je k sebi, podižući butine dok je on razderao njenu devičansku membranu i uleteo u nju. Njene oči se širom otvoriše i ona liznu znoj s njegovog čela. Njene oči, velike kao meseci bile su se pretvorile u ženicu u tami šupe. Videla je srpove i korpe za voće, makaze za šišanje žive ograde, metalnu konzervu s mašinskim uljem, dva para istrošenih baštenskih rukavica, gomile drvenih panjeva, vreće sa semenom trave i sve se to pretvorilo u zvezde u čitave galaksije koje su plovile u izmaglici njene ekstaze. Želela ga je svakim delićem svog bića, baš sada, baš ovde i to se događalo. Kasnije, jecela je od izuzetne lepote i gubitka, jer je znala da nikada više neće biti tako. *** Žaki je klečala u kapeli, čekajući. Bila je skoro ponoć. Napolju je sijao pun mesec na vedrom nebu. Njegova svetlost je padala kroz uske, dugačke prozore od bojenog stakla iscrtavajući iste šare na kamenom podu i drvenim klecalima. Oltar pred kojim je Žaki klečala bio je presvučen purprurnim plišom na kojem je stajao kalež od cizeliranog srebra. Čulo se pojanje. Bila je odevena u odeću od belog lana sa gornjom haljom od teškog, crnog muslina, na kojoj je bio zlatnim koncem izvezen krst. Bila je to replika odeće kakvu je Dona di Pijave nosila pre nekoliko vekova. Poslednji put ta odeća je nošena kad je Bernis klečala pred sličnim oltarom da bi je u red uvela Meri Margaret. Žaki, oborene glave, očiju zatvorenih u molitvi osetila je da je Bernis ušla u kapelu. Nosila je široki mač Done di Pijave. Bernis je zauzela njeno mesto i počela je molitvu na latinskom. Sipala je sveto vino u kalež i onda, dok je govorila drugu molitvu, natopila je vrh mača vinom. Obrisala ga je belim platnom, a onda podigla umrljanu krpu u vis. - Ovo je krv onih koje su umrle u službi reda. Mi ih se sećamo i odajemo im poštovanje - rekla je Bernis. - Ovo je krv Done di Pijave. Mi poštujemo i čuvamo sećanje na nju. - Pažljivo je tri puta savila tkaninu i stavila je ispod srebrnog kaleža.

Ona se spustila niz stepenice oltara i stala je ispred Žaki. - Sestro Mari Roz, Bog te je odabrao, dotakla te Dona di Pijave da nastaviš njen rad u ime Božje - ona spusti mač pljoštimice na Žakino levo rame i ostavi ga da tu počiva.- Zakuni se pred Bogom da ćeš se povinovati njegovoj volji ma kuda te ona vodila. - Kunem se - promrmljala je Žaki. Bernis pokrenu mač pljoštimice na njeno desno rame. - Zakuni se da ćeš služiti redu. Zakuni se da ćeš uraditi ma šta da zatraži od tebe. - Kunem se. Bernis pokrenu mač pljoštimice na vrh njene glave. - Zakuni se da tvoj život, tvoj um i tvoje srce pripadaju redu i Bogu. - Kunem se. Bernis ukloni mač i ona i Žaki počeše da govore molitvu na latinskom. Onda Bernis podiže Žaki da ustane i uhvativši je za ramena poljubi je najpre u jedan a onda u drugi obraz. Bernisine oči su sijale božanskom svetlošću. - Gotovo je - reče. *** Naravno u poslednjem trenutku moglo je da se sve promeni. Žaki je znala da je to njena greška, ali kao što je Bernis rekla, bila je to neka vrsta božanske intervencije. Oprostila se od Majkla, koji je došao da je vidi, kao da je znala da mora, pre nego što ode Bog zna kuda. Žaki nije bila iznenađena njegovim iznenadnim odlukama - možda je odlučio da se priključi vojsci. Bilo mu je potrebno da ode što dalje može od Ozonskog parka. Sem toga Džon je bio u vojsci tokom drugog svetskog rata, stacioniran u Tokiju. Ne bi je iznenadilo ako i Majki tako završi. Ali oproštaj je bio mnogo teži nego stoje zamišljala. Majki se gušio od navale emocija. Voleo bi da je povede sa sobom, tako da bi zajedno mogli da odu daleko. Ali takav je bio Majki, uvek je želeo ceo kolač za sebe. Ona je bila suviše srećna da bi odmah osetila težinu gubitka. Ali on je bio tako melanholičan i ona je znala da mu uprkos hladnoći koju je spolja pokazivao, deda nedostaje i da je njegov bol skoro opipljiv. On je bio najbliži starom, razumeo ga je bolje od bilo kog sina. Možda je tako trebalo da bude. Bila je srećna što odlazi jer neće biti tu u trenutku njene smrti. Mislila je da ne bi mogla da podnese misao da on stoji iznad njenog groba dok spuštaju kovčeg u zemlju. Ona je skoro svenula i umrla kad je videla njegov pogled dok su stajali iznad dedinog ispruženog tela u krvavom dvorištu. Nije želela da ikada više vidi taj izraz. Što se tiče Čezara oni više nikada nisu govorili posle incidenta u kolima. Tako je bilo najbolje. Nikada nije hteo da gubi vreme da nju razume. Čezare je nasledio previše od svog oca. Žene su za njega bile kao nameštaj; bile su korisne tamo gde i kada su bile potrebne. Ali samo jedno veće sa Polom Kjaramonteom skoro da je sve uništilo. Ona i Bernis su planirale njenu smrt od onog trenutka kad joj je Čezare pretio. Bilo je to krajnje ekstremno - u prvi mah Žaki je mislila samo na bol koji bi to izazvalo kod mame i Majkla - ali Bernis, ratnica - monahinja, ubedila ju je da samo ekstremno rešenje može da uspe. Mada se Čezare nije vratio u Santa Mariju, Žakin stric jeste. Alfons, besan što je morao da prede čitav put na istok od svoje kuće u San Francisku, prodro je u Bernisine sobe kao da napada kapije samog neba. Ali, na kraju je ipak bio pobeđen.

- Žaki je odabrala da bude ovde - rekla mu je Bernis s ponosnom odlučnošću koju je uspela da sakupi. - A to je i Božja volja. Ni ti ni ja ne možemo to da joj oduzmemo. -Božanska harizma je bila nad njom, i Alfons, obično mudar i jak nije mogao ništa drugo nego da se povuče na ulicu, gde se popeo u svoju limuzinu i ne osvrnuvši se vratio se na aerodrom odakle je i došao. Ali Bernis nije mogla da bude obmanuta. - Ti si Leonforte - rekla je Žaki, kao da jezivo ponavlja Čezarovu rečenicu. - Tvoja porodica neće nikada zaboraviti da si ovde - i nikada ti neće oprostiti. Postoji samo jedan način da se to spreči. Moraš da umreš. Dogodilo se da je u manastiru na samrti bila mlada opatica, sestra Anjes. Lekari nisu mogli da joj pomognu, a ona je više volela da poslednje časove provede u manastiru nego da bude prepuštena na milost i nemilost bolničkom osoblju. Bernis je rado udovoljila njenoj želji. - Ne liči baš mnogo na tebe - rekla je Bernis - ne bi nikako moglo da se pogreši i da se kaže da ste sestre, pa ipak ima dovoljno sličnosti da bi to poslužilo našem cilju. - Ali... - Nema ali. Ja sam o svemu porazgovarala sa njom. Ona nema porodicu i pristala je na sve. To je Božja volja. Žaki, pošto je govorila i sama sa sestrom Anjes, složila se preko volje. Ali negde u dubini svojih misli pitala se da li je taj plan zaista po volji Božjoj - ili je to samo deo Bernisinog veštog planiranja. Ona i Bernis su diskutovale o ovom planu sve dok nisu bile ubeđene da su razmotrile sve detalje, svaki vid, svaku mogućnost. Ali, kao što je Meri Margaret volela da kaže Bog ne voli zavere i da je sve od sebe da ih raskrinka na ovaj ili onaj način. Način koji je odabrao da raskrinka ovu zaveru bio je taj što je ugodio da Pol Kjaramonte bude na putu prema pekari kad su kola, koja je trebalo da udare Žaki, jurnula niz ulicu. Ona je tačno sve isplanirala da se u toku proteklih šest meseci vraća iz pekare i piljarnice tačno u isto vreme. Na dan smišljene saobraćajne nesreće ona je bila na manastirskom prozoru na uglu sa kojeg se savršeno videla čitava scena. Na njenom mestu bila je osoba koju su tajno iznajmili da se obuče kao ona - žena-kaskader koja je “ubijana” svake nedelje u nerazumljivom svetu filma i televizije. S namerom da sve izvede kako treba, kaskaderka nije videla sve dok nije bilo prekasno. On je vrisnuo, ona se okrenula i u deliću sekunde on je buljio u nju. Blagi Bože! Niko nije trebalo da joj vidi lice. On je onda skočio prema njoj, bacio je u stranu, dragi Bože, kola su udarila njega, bacila ga u vazduh tako da se Žaki učinilo da čak i na daljinu čuje kako su mu se kosti polomile. Bernis je bila ta koja je vodila brigu o većini stvari - Žakina majka je bila shrhana bolom. Bernis je razgovarala sa policijom - najpre su došli policajci u uniformi,a onda oni u civilu. Ona ih je sve lično poznavala. Razgovarala je sa inspektorom, sa direktorom pogrebnog zavoda, s kojim se dogovorila da se poklopac na sanduku nikako ne otvara, a svim zainteresovanima je tiho šaptala da je lice strašno unakaženo i da nije moglo da bude popravljeno. Sve je teklo glatko, kao što je Bernis predvidela. Kasnije, posle sahrane, kad su svi poverovali da je Žaki stvarno mrtva - kad je telo sestre Anjes bilo smešteno u sanduk koji su Leonforteovi odneli - sve je skoro propalo. Bernis je uveravala Žaki da Pol ima najbolju brigu i negu. Manastir je slao novac za njegovu operaciju i izgledalo je da se sve odigrava kako su zamislile. A onda je jednog dana Bernis rekla Žaki da je Pol počeo da postavlja pitanja o nesreći. - Mislim da on ne veruje da si stvarno mrtva - rekla je Bernis.

- Ostavi to - rekla je Žaki - nemoj ništa da radiš. - Ali može da načini probleme. On kaže da je video nekog drugog, da to nisi bila ti koju su udarila kola. On misli da se radi o nekoj vrsti zavere. - To je samo reakcija - insistirala je Žaki. - Ja ga znam. On je skoro nastradao i izašao je iz bolnice kao sasvim druga osoba. On želi da veruje, eto to je sve. Ali, kad je ostala sama, njena odlučnost ju je izdala i ona je bila obhrvana krivicom. Eto šta je samo jedno nepromišljeno veće stvorilo. Polje znao što je znao. On je video lice žene-kaskadera, znao je da nešto nije u redu sa čitavom tom stvari. Nije ni čudo što je razmišljao o zaveri. Nadala se da će sve ostati tako kako je sada, kao što je rekla Bernisi. Možda dok je osećaj traume bledeo, njegova sećanja na taj trenutak postaće manje čvrsta dok se sumnja ne uvuče u njega i on će početi da sumnja da je video samo ono što je želeo da vidi. Da. Njegova pitanja će uskoro prestati i on će nastaviti sa svojim životom. Zaboraviće sve što je u vezi sa njom. Ali, kad bi ostala sama u noći, pitanje se vraćalo i počelo je da je proganja: šta ako nije zaboravio? Izgubile su toliko vremena i toliko su rizikovale da bi osigurale Žakino mesto u Santa Mariji, a sada su jedan muškarac, jedna noć strasti pretili da unište ono što je ona mislila da je njeno životno predavanje; Bogu, Svetom srcu Svete Marije i njenoj legendarnoj zaštitnici, Đoni di Pijave. Ali Bog misli na sve i kriza je dobila sasvim drugačiji vid. To ju je navelo da razmišlja o svojoj majci. Jednog vrelog junskog dana, odmah posle njene “smrti”, u osam uveče, kad je termometar još uvek pokazivao više od 30oC, Žaki kliznu na kolena u kapeli i sklopi ruke u vreloj molitvi. Istina je bila da se ispod njene unutrašnje ljubavi prema majci krio nepogrešiv prezir. Prihvatajući način života porodice, zatvarajući oči pored nepravednošću, poniženjem, ubistvom, Žaki je shvatala da ni njena majka nije bolja od muškaraca koji su to radili. Svi su oni bili grešnici. Ali sada je Bog otkrio istinu kao što uvek čini na svoj način i u trenutku kad on to želi: njena majka je pokazala neverovatnu hrabrost što ju je dovela u Santa Mariju. Kako ju je kaznio stric Alfons za ono što je uradila što je odvela kćer u pećinu Goldonijevih i ostavila je tamo na njihovoj stalnoj obuci. Sama u kapeli, znojeći se ispod odeće, Žaki zadrhta. Njena sopstvena hrabrost činila joj se malom u poredenju s onim što je uradila njena majka. Zvona kapele počeše da zvone, eho je ispunjavao kameni prostor i Žaki nastavi da se moli za svoju majku i za sebe.

Treća knjiga

Doppelganger (Dvojnik) Nije dovoljno pažljivo posmatrao život ako nije video ruku koja - ubija nežno. Fridrih Niče

SEDAM Tokijo/Saut Bič Kisokina kuća u gradu delovala je strogo i ogoljeno u svetlosti ranog jutra.Ogromni magacini kraj reke Sumida naginjali su se nad nju, kao da se mršte zbog neslaganja. Kiša je stala i dok je Nikola silazio sa svog ”kavasakija”, sunce, ružičasto kao unutrašnjost morske školjke sijalo je kroz proreze oblaka. Zeleno lišće, smlaćeno sa drveća u toku noći, šuštalo je duž trotoara kao koraci nevidljivih duhova. Mlada žena u uniformi otvorila je vrata i Nikola se predstavi. Ona ga pusti u hol, osetio je, s malo oklevanja. - Gospodarica još ne prima posetioce - glas joj je bio šapat, kao šuštanje trske na vetru. - Ne treba da se uznemiravate Kisoko-san - reče Nikola - ja imam posla sa Nangi-sanom. - Plašim se da stari momak još nije budan - reče zapovednički glas s druge strane hola - možda bih ja mogao da pomognem. Nikola ugleda čoveka od četrdesetak godina kako se vozio u invalidskim kolicima kroz ulazni hol. Imao je dugo, mračno lice, s ogromnim, vlažnim smeđim očima koje su delovale meko ako se ne pokažu drugačijim. Mišići na njegovom snažnom gornjem delu tela poskakivali su dok je ulazio u sobu vozeći se u metalnim kolicima. Ona su klizila po mermernim pločama uz šaputanje gumenih točkova. Devojka ga pogleda i nestade stepeništem. - Ja sam dao Kisoko-san ... - Mojoj majci. Dok je Nikola nastavio da ga posmatra, čovek se cerio. - Nije vam ništa rekla o meni, je li? - on sleže krupnim ramenima. - Tipično. Moje ime je Ken, a ja već znam vaše, Lajnir-sane. - Nije se naklonio ili pružio ruku. Ustvari uopšte nije odavao utisak da želi da se pozdravi. - Čak i ako sam dao reč vašoj majci, moram da govorim sa Nangi-sanom. Postoje neke poslovne stvari koje ne razumem. Ken preplete prste. Imao je žuljeve kao ploče na oklopu. - Neznanje je ono što preovlađuje ljudskim rodom - on se ponovo isceri. - Neki ljudi su jednostavno manje obavešteni od drugih. Nikola se zagleda u Kena. Na koga ga je on podsećao? - Brinem zbog Nangi-sana. - Očekivao sam to. Gadna boljka, starost - Ken je sklopio svoje ogromne ruke u krilu. - Ali ne plašite se, biće mu dobro. - Nagnuo je glavu u stranu. - Znate li da su oni nekada bili ljubavnici. Imao je čudnu naviku da menja temu, da skače s jednog predmeta na drugi ne koristeći imena onih o kojima govori niti pominjući mesta. - Pojma nisam imao - to je bila laž, ali Nikoli nije bilo teško da je izgovori. - Dobro, ne brinite. Jedva da neko više brine - kao da je razmišljao malo. - Sreli su se 1948. u toruko-u jednom od onih čudnih mesta - japanskoj verziji turskog kupatila - gde su mušterije bili američki vojnici u godinama okupacije posle rata.

Nikola oseti tračak prepoznavanja koji prolete kroz njegov um kad je Ken pomenuo toruko. Honikina majka je radila na takvom mestu posle rata, koje se zvalo Tenki. - Gde je bio taj toruko? Ken sleže ramenima. - U Ropongiju. TU je većina njih bila tih dana. Nikola nije mogao da odbaci jezu koja ga je zahvatila. Šta je to osećao? Prošlost i sadašnjost su se preplitale u sklopu pitanja bez odgovora. Nangi i Kisoko su se sreli tek pre jedanaest godina. Ken ga je lagao, ali zašto? - Kako se zvalo to mesto? Ken pogleda prema plafonu dok je pribirao sećanje. - Da vidim. Mislim da se zvalo Tenki. Nikola malo zadrhta. Bio je to isti toruko gde je radila Honikina majka. Kao da je Ken pokušavao da mu nešto kaže. - Kene! Oštrina Kisokinog glasa natera Kena da se tiho zagleda u Nikolu. - Imaš hitnih zadataka na drugom mestu! - Kisoko je sišla stepeništem kojim je trenutak ranije odjurila devojka. Možda je rekla svojoj gospodarici šta se događa dole. Ken okrete glavu od majke i dok je išla prema njima osmehnula se Nikoli, ali taj osmeh je više ličio na bolnu grimasu. Bez ijedne reći on se okrete i nestade niz hodnik prema zadnjem delu kuće. - Ne mogu da se dovoljno dobro izvinim zbog nevaspitanja svog sina - reče Kisoko dolazeći prema njemu. - Mogu samo da kažem da je njegova... nemoć uticala da postane izrod od društva. Nosila je običan kimono od indigo plave pamučne tkanine, ali njena kosa i lice bili su kao i uvek savršeno sređeni. - On je sjajan. - Oprostite mi - osmehnula se - nisam imala vremena da vam kažem više o njemu, a o Kenu treba mnogo pričati. Pa, vi i ja smo se tek upoznali. - Mahnu rukom prema zadnjem delu kuće. -Upravo ste stigli na doručak. Hoćete li da nam se pridružite. Bojim se da je Nangi-san još uvek u krevetu. Nikola oseti ubod straha. - Da li se dobro oseća? - Savršeno - osmeh joj postade nežniji. - Rekla sam vam Lajnir-sane, potrebno mu je samo vreme. Biće dobro, ne brinite. Nikola otvori usta da odgovori i oseti kao da ima drveni kolac u vilicama. Tama se spustila kao zemlja u otvoren grob i njemu se učini da se mermerni pod nadiže, da postaje mekan pod njegovim nogama. On se okliznu, pokuša da povrati ravnotežu, ali kako ga je Kšira ščepala, on pade na kolena. Tama svuda unaokolo, a u njegovom središtu, otvaranje oka, ne njegovog tanđian oka - ili je možda ipak bilo to to, ali ako jeste, imalo je toliko drugačiji vid da nije mogao da ga prepozna. Ono se potpuno otvori i on ugleda svoju okolinu kao da je posmatra iz dimenzije za koju nije nikada znao da postoji. Video je kuću u mnogim inkarnacijama. Video je gangstere na ovom mestu i Božju ruku; video je ostvarene ljubavi i prekinute ljubavi, srca ispunjena radošću i razbijena; suze bola i ogromnu tugu; bes i bljesak - kao od munje koja je nestala pre nego što je i počela - zla ... Oči mu se otvoriše i on se nađe zagledan u Kisokino zabrinuto lice. Klečala je na hladnom, mermernom podu ulaznog hola, držeći mu glavu u krilu. Ljuljala ga je polako kao majka bolesno i preplašeno dete. - Ja ...- poče, ali talas nesvestice ga prekide. - Znam - šapnu Kisoko nagnuvši se iznad njega - znam kroz šta prolazite, koliko patite.

- Kako ste mogli... On zastade jer se jedna slika formirala u njegovom umu. Bila je to Kisoko kakva je bila 1947. oko nje je bila polusenka a u tami su se nazirali pokreti senki bez lica i glasova. Kao da se stvarnost promenila, a prošlost oživela. Osećao je njenu ljubav kao nešto živo, dragulj koji je zračio toplinom u šaci i on je znao da je ona pustila svoju psihu, da ga je obuhvatila njom kao rukama. Onda je vizije nestalo. Ali toplina je ostala i na trenutak on je zatvorio oči. - Ti si tanđian - šapnuo je. - Znam Akšaru. I Kširu. Znam da tama i svetlost klize kroz tebe. - Kšira preti da me udavi - Nikola otvori oči, zagleda se u njene. - Šta se zbiva sa mnom? - Promena. I ma šta je to, moraš da dopustiš da se desi. - Ali ja... - Proteraj strah iz svog srca. Imaj poverenja u kokoro, centar stvari. - Kisoko-san, osećam kao da će me Kšira potpuno preuzeti. Okami-san nije mogao da mi pomogne. Možeš li ti? Ona odmahnu glavom. - Ali, tama... - Lajnir-sane - reče ona nežnim glasom - tebi nije potrebna pomoć. Neka dođe tama. Kada je dvadeset minuta kasnije napustio njenu kuću kiša se vratila, skinuvši još lišća sa drveća. Nebo je bilo kao indigo i čulo se neprekidno udaranje bubnjeva. Fasade magacina bile su tihe. Šta sa Kisoko? Ona je bila tanđian, u to je bio siguran. Sećao se kako je mirno sedela kad je prvi put došao u njenu kuću i osetio stezanje Kšire. Da li je uopšte disala? Sigurno je osećala isto što i on. Sigurno je mogla da mu pomogne. Neka dođe tama... Seo je na svoj ”kavasaki” i probio se do Šinđukua. Poruka mu je ostavljena na njegovom Kamiju. Bila je od Mikio Okamija koji je želeo da se nađe sa njim u muzeju Šitamači, u petnaest do pet sutra posle podne. Poslao je ikonu za potvrdu na Okamijevu adresu dok je čekao zeleni signal na Minamidoriju. Neka dođe tama... Može li on to da uradi? Da li je njegova vera u kokoro bila apsolutna? On se zagleda duboko u svoje srce i ne nađe odgovor. *** Došli su po Mika Leonfortea dok je napuštao Oba kraja gore, noćni klub u Ropongiju, poznat po mladim, prsatim ženama koje su polako i svakako izazivajući bol, sipale rastopljeni vosak preko svojih nagih tela dok ih je gomila preznojenih muškaraca posmatrala. Plan je bio dobro usaglašen. Dok je Ise Ikuzo, šef čeličnog i metalurškog keiretsu-a koji je nosio njegovo ime izašao iz sjajnog belog ”mercedesa”, dva krupna muškarca iskočiše sa prednjih sedišta automobila - imali su puške u rukama - pa krenuše žurno prema Miku. Jedan je bio nizak i debeo kao sumo, drugo je bio mladi i potpuno ćelav. Irezumi feniksa koji se diže, pokrivao je polovinu njegove gole glave. - Nisi tako velik na ulici, je li? - viknu Ikuzo. - Ovde sam da te naučim lekciju. Niko ne može da mene natera da izgubim obraz, gospodine Leonforte, čak ni ti. Tek što su prošla tri sata, ali na neonskoj svetlosti tokijske noći Mik je mogao da vidi ko su dva čoveka; bili su članovi Šikei klana. Dakle govorkanja o Ikuzovoj vezi sa jakuzom bila su tačna. Mik

pomisli koliko će tužan biti Džoči - njegov telohranitelj - što je propustio zabavu. - Ti si uljez u naš svet - Ikuzo se nasloni na ”mercedes”. - Još gore, ti si iteki, strani crv. Mene ne može da prevari tvoj srebrni jezik kao druge. Kad te sutradan ujutro budu našli, to će poslužiti kao primer drugima koji bi možda pokušali da krenu tvojim stopama. Dve jakuze su očekivale da on počne da beži, ali on to nije uradio. Umesto toga stajao je čvrsto na svom mestu, okrenuvši se u poslednjem trenutku da sačeka jakuzin napad iz čučnja. U Mikovoj desnoj ruci koja je neprimetno kliznula ispod sakoa pojavi se bodež od čelika iz Damaska, isti onaj kojim je rasparao Rodnija Kurca. On ga gurnu u grudi jakuze , koji je čučao, iznad i desno od grudne kosti. Posle udarca o kost bodež krenu željenim pravcem i njegov vrh probi čovekovo srce. A onda pre nego što je jakuza mogao da se sruši na njega, Mik se okrete da se suoči sa čovekom sa feniksom. Iza sebe je čuo grebanje jer je jakuza pokušao da korača na nogama koje ga više nisu slušale. Užasan zvuk teškog disanja ispunio je malu ulicu, onda se čulo krkljanje i iznenadan miris smrti. Ali Mik je trebalo da brine o drugim stvarima, a najvažnije je bilo kako da skloni pušku koju je čovek s feniksom uperio u njega. Učinio je nešto što čovek s feniksom nije nikako očekivao. Dok je široki osmeh pobede još uvek bio na jakuzinom licu, Mik je ignorišući pušku stao potpuno otkriven pred čoveka. Posegnuvši prema njemu neverovatnom brzinom on svojim skupljenim rukama udari glavu čoveka s feniksom o podignuto koleno. Hrskavica se slomi i nos čoveka s feniksom se ulubi. Iz ruke mu ispade puška, Mik je šutnu u slivnik a bridom šake udari osetljivu tačku iza čovekovog desnog uveta. Tu je bio čvor važnih nerava. Čovek s feniksom pade na ulicu s užasnom težinom. Mik mu stavi jednu nogu na rame, drugu na vrat. Pritisnuvši vrat petom, čuo je kako se lomi kičma. Mik se okrete i jurnu niz ulicu prema belom ”mercedesu”. Ikuzo se mudro povukao u unutrašnjost kola. Zatvorio je automatski sva vrata i petljao je sa menjačem kad Mik probi levim laktom prozor kod vozača. Ikuzo kriknu dok mu se staklo srušilo u krilo, a onda se Mik baci na njega i izvuče ga kroz prozor. Ikuzo izvuče mali revolver kalibra 25, koji mu Mik odbaci iz ruke. - Ja sam iteki? - dahtao je Mik smestivši parališući udarac Ikuzu među oči - baš šteta jer će ovaj iteki biti smrt za tebe. Bodež mu je bio u ruci i on načini prvi ritualni zarez, kako su ga Nungi naučili. Sada se nije žurilo. Ulica je bila pusta. Tokijo je nezainteresovano posmatrao njegovu osvetu. On izvadi srce, jetru i slezinu a onda baci unakaženo telo preko haube ”mercedesa”, čija je belina plavkasto svetlucala u tami. Krv, tamna kao sipino mastilo, klizila je preko nekada blistave haube. Mik uze slezinu i koristeći vrh bodeža otvori Ikuzove vilice pa mu gurnu sjajni organ u usta. - Bila ti je dobra ideja što se tiče davanja primera. Samo je žrtva pogrešna. Mik je hodao deset minuta dok nije došao do svojih kola koja nije nikada ostavljao u blizini kluba u kome je gazdovao. Tu čučnu, kao što je toliko puta radio u džunglama Vijetnama i Laosa i postavi organe ispred sebe. Očisti ruke što je bolje mogao i izvadi mobilni telefon. Džoči se javi posle prvog zvona, slušao je bez reči dok je Mik pričao šta se dogodilo. Želim da ukloniš dva tela na ulici na uobičajen način, tako da niko ne zna da su ikada postojala. - Samo dva? - Tako je. Onaj leš na belom ”mercedesu” ostavi. To je znak vrlo ličnog rata. *** Lu Kroker se ispruži na tirkiznu ležaljku Plaje del Sol, jednog od bezbroj restorana na obali koji

su se načičkali u oblasti Saut Bič u Majamiju. Sunce je žarilo sa neba bez oblačka, tako da je koža mogla da pocrveni bez obzira kakvu zaštitu imala. U ogromnoj košulji na pruge, pantalonama boje breskve, s naočarima za sunce na očima i meksikanskim sandalama na nogama on je gurkao kobasice s pirinčem i crnim pasuljom po tanjiru - cristianos y moros, kako su Kubanci zvali ovo jelo - ali nije jeo. Nije imao apetita; stomak mu se bunio. Podigao je pogled kad je bakarna zečica sa plaže u tangi prošla kraj njega na rolerima duž Okean bulevara. Saut Bič se vratio sjaju art dekoa koji je postigao vrhunac tridesetih i četrdesetih, vrelim tropskim bojama pod uticajem internacionalnih modela i modnih kreatora koji su privlačili interesovanje prezasićenih Evropljana i bogatih Južnoamerikanaca. Tako su se nove građevine dizale odmah uz one obnovljene koje su poticale iz prošlih decenija. Ustvari, on se nalazio samo blok dalje od raskošne evropske vile Đanija Versaćea, čija je italijanska fasada stalno bila pod stražom i skrivena iza zatvorenih kapija od navale turista. Kao vatra crveni Kamaro kretao se polako dok je muzika treštala iz stereo sistema. Dva mišićava plavušana koji su sedeli u njemu sjajno su se zabvljali komentarišući svaki komad ženskog mesa na vidiku. Pratila su ih tri gruba momka na motorima ”harli” brundajući i probijajući se u oblaku izduvnih gasova. Kroker mobilni telefon zazvoni i on se javi. - Nadam se da će ono što ti i Vesper imate na umu slediti Bed Klamsa - bio je to Vejd Forest, federalac iz Anti kartelskih snaga. - Inače ćemo se naći u govnima do guše. Kroker privuče stolicu i nakrivi glavu. Očekivao je da se Vesper i Bed Klams pojave svakog trenutka. Rano tog jutra on se izvukao iz “Merlina”, zgodnog hotela na Vašington aveniji gde je spavao i odvezao se do bele palate Bed Klamsa. Tu, je kroz snažni dvogled posmatrao prozor na drugom spratu, tačno iznad ulaznih vrata. U sedam sati kao da se zavesa pomakla, a onda razdvojila. Oseti takvo olakšanje kad je jasno, mada na kratko video Vesperino lice na prozoru, da je glasno uzdahnuo. Njena pojava na tom mestu u to vreme bio je ranije ugovoreni znak koji je značio da je sve u redu. Ona i Bed Klams trebalo je da stignu u Saut Bič u vreme ručka. - Šta se zbiva? - upita Kroker federalca. - Ljudi Bed Klamsa su ubili Tonija D. i pokušali su to isto sa njegovom starom. - Šta? - Kroker se trže kao da je dotakao žicu s električnom strujom. - Kako je Margarite Dekamilo? Je li živa? - Poznajete tu ženu? Tačno se osečalo čak i preko telefona da je Forest radoznao. - Ja ... da. Ona je važna zbog ovog plana... na indirektan način - završi Kroker. - Šta se dođavola dogodilo? - Da li se vide Bed Klams i Vesper? Kroker nagnu glavu. - Sve je čisto. - Njegovi ljudi su promašili Dekamilovu i on je morao da se prebaci na plan B. Kroker oseti kako mu krv bubnja u ušima. - A to je? - U tom trenutku bio je spreman da zadavi Foresta koji je očigledno uživao u ovome. - On je uhvatio malu, znaš, kako joj je ime ...? Kroker zatvori oči na tren. - Frensin. - Da, tako je. Frensin. U svakom slučaju on je uhvatio malu, a onda je nahvatao mamu. Samo što je ona pametnija nego što se iko nada i nazvala je nekog iz Ubistava - mislim da se zove Barnet - da

dođe da je štiti. - Forest zastade i Kroker je čuo kako izdaje naređenja svom timu. U međuvremenu krv mu je tukla u slepoočnicima i osećao je prazninu u stomaku. - Sada je stvarno krenulo. - Forest se opet vratio. - Gradski momak je sredio dva kretena poslata da nju srede, ali njega je pogodio u vrat momak koga je Bed Klams postavio unutar Goldonijeve mašine - Pol Kjaramonte. Krokerovo srce poskoči. Sunce je sijalo po automobilima i motociklima koji su se kretali nalik na guseni po Okean bulevaru. Par mišićavih momaka nagih grudi sede za sto, potražiše kelnericu koja se dosađivala i naručiše Bladi Meri. Vitka mlada žena odevena u crveno-plavo-beli kostim za bodi bilding prođe vodeći na debelom lancu crnog dobermana. Svi su je posmatrali i ispratili je s osmehom. Kroker povuče košulju, trudeći se da se ne znoji, morao je da uradi nešto da bi se smirio. Ovo je bila eksplozivna stvar. Bed Klams je imao krticu unutar Margaritinog posla. Kako to da niko nije sumnjao u to? Šta on dođavola radi ovde dok su Margarite i Frensi u smrtnoj opasnosti? Već je planirao hitan odlazak na aerodrom u Majamiju dok je govorio: - Šta je Kjaramonte radio sa njima? - Sa Dekamilovom i detetom? - reče Forest kao da ne zna o kome Kroker govori. - Prema našim izvorima Kjaramonte ih je strpao u privatni avion. Kroker je čekao da Forest nastavi, ali ništa se više nije čulo. Udaviće tog kretena. Onda postavi pitanje koje je Forest čekao. - Kuda je avion odleteo? - Doleteo je ovamo. Baš ovamo. Kjaramonte ih dovodi u lavlju pećinu. Srešće se sa Bed Klamsom na njegovom terenu i pod njegovim uslovima. - Forest malo sačeka. - Još si tu Krokeru? - Da, svakako. - Ne znam šta on želi ali ne sprema se ništa dobro Dekamilovoj. Ona je ipak od Goldonijevih a mi znamo šta Leonforteovi rade sa Goldonijevima. Kroker je to suviše dobro znao. - Hej - Forestov glas je bio pun napetosti. - Govori o đavolu i on će ti se stvoriti među nogama. Sever jedan se javlja. Idu prema tebi Okean bulevarom. Budi obazriv. Tip ima sportski sako, znači da krije nešto opasno. Kroker se okrete na vreme da bi video Vesper kako hoda ruku pod ruku s Čezarom Leonforteom. Baš kao što je Forest rekao, par je išao u njegovom pravcu. On isključi telefon i vrati se u restoran, gde prokrči put prema toaletima. Tu je bez uspeha pokušavao da se smiri i uspori svoj puls. *** - Imamo dva minuta, ne više - reče Vesper Krokeru. - Rekla sam mu da moram da sredim bubreg. Bili su zaključani u toaletu za dame, koji je kao i obično imao samo jednu kabinu. - Ima veze sa Obalskom stražom - opisala je sastanak od prošle noći, a opisala je i čoveka po imenu Milo a dala je i broj brodića Obalske straže, CGM 1176. Rekla mu je i koliko je Čezare bio besan zbog droge “pojačane” arsenikom. - Proveriću - reče Kroker - ta veza sa Obalskom stražom je zanimljiva. Osećam da koristi brodić za nešto više nego što je prenošenje kokaina. Možda je tako prokrijumčario materijal DARPA. - Moguće - reče Vesper zamišljeno - šta je bolje pokriće nego brodić Obalske straže koji može svugde da se zavuče. Sutra idem na jedan sastanak. Zakazan je za pet posle podne. - Sjajan posao. Sad kad znamo broj brodića moći ćemo da ga svugde pratimo. Ona je bila toliko uzbuđena zbog toga pa on nije hteo da joj kvari raspoloženje. Ali nije imao

drugog izbora. Brzo joj je ispričao o Čezarovom napadu na porodicu Goldonijevih, o Margariti i Polu Kjaramonteu. Vesper i Margarite su bile prijateljice i partnerke, otkako je ova druga preuzela ulogu svog brata Dominika. - Hriste, Margarite - njene šake se stegoše u bele pesnice - moramo da nađemo put da je izvučemo od Čezara. - Bed Klams će nam to veoma otežati. Vesper joj stavi ruku na mišicu. - Prepusti Čezara meni. Ti se pobrini za žene. Ona se ugrize za usnu. - Dakle Toni D. je sređen - odmahnu glavom. - Zašto to nismo mogli da predvidimo? - Tačno i ja to mislim. Ali sada je vreme za osvetu. Vesper klimnu glavom da se slaže. - Bed Klams mi je rekao da će doći njegov prijatelj Pol sa devojkom. Mogu da se kladim da će ih gurnuti u kuću za goste - pogledala je Krokera. - Ti si dobro? On klimnu glavom. - Kako si ti? - Sjajno - nije htela da govori o sebi i Čezaru. Umesto toga ona mu steže ruku. - Povratićemo ih, ne brini. - Svakako. - Posle toga on će imati poverenja u mene, Lu. Mislim da je stvar u tome, zar ne? - Duboko je uzdahnula. - U međuvremenu, imaćemo narednih trideset sekundi da prođemo. Slušaj me, to je kao kod davljenja. - Baš ti hvala. - Ne pokušavaj da dišeš - neko kucnu na vrata. - Samo se opusti i dopusti da se to dogodi. Pusti da ja sve uradim. On se besno isceri. - Jedog dana ću te možda angažovati za to. - Samo sanjaj - nasmejala se a onda ga još jednom stegla. - U svakom slučaju biće suviše zauizet sa Margaritom i Frensi. Njima ćeš sada biti potreban više nego ikada - ona otključa vrata. - Bolje da izađemo odavde. Spreman? On klimnu glavom. - Vidimo se na drugoj strani - reče ona pa izleteše zajedno iz toaleta pored jedne zgađene žene s naočarima za sunce i narandžastim karminom, koja je promrmljala. - Ima nas svakakvih. *** Kad je Čezare video Vesper kako žuri iz restorana, to mu je odmah palo u oči. Nije mu se dopadao izraz njenog lica. - Čezare! - viknula je i pogledala preko ramena. Čezare koraknu prema njoj. - Šta je dođavola... - video je Krokera kako juri iz restorana za njom. - Hej! - vikao je Kroker. - Hej! Ne možeš mi tako pobeći. Šta misliš ko si ti? - Ostavi me na miru! - vikala je Vesper dok ju je on hvatao za bluzu.

Zvuk pocepane svile natera Krokera da jurne prema njoj. Onda je sve počelo brzo da se odvija, tako da se on i kasnije svega sećao vrlo zamagljeno. Kroker, s rukama punim Vesperine bluze, udario ju je preko lica. Ona se izvila i kriknula. - Hej, ti jebena budalo, sklanjaj se od nje! - vikao je Čezare dok je vadio automatski revolver ispod levog pazuha. Ljudi poskakaše prestrašeni eksplozijom koja je udarila Krokera u leđa kao džinovska pesnica. Čezare vide odsjaj revolvera u Vesperinoj ruci, krv koja je curila s leve strane Krokerovih grudi dok su stolice i stolovi popadali na pod. Gosti počeše da vrište, kelnerice baciše poslužavnike i pojuriše, panika se pojača još više kad se čula druga eksplozija. Ovog puta Čezare je bio ubeden da je video kako je metak udario u Krokerove grudi samo nekoliko milimetara od prvog. Bivši policajac je bačen preko prevrnutog stola, srušio se na pod. Potpuno nestvarno, usred sveg ovog ludila Čezare otkri kako sa divljenjem razmišlja i čak sa malo zavisti o tome kako je Vesper dobar strelac. Čezare je znao da mora da ih izvuče što pre odavde preko ispruženih tela koje je morao da odgura da bi mogli da prođu. Bilo je to kao plivanje uz struju. Bio je zagušen ljudima u želji da se oslobodi. Vrištanje posmatrača dostizalo je jezivi kreščendo. Čezare je sve to ignorisao, došao je do nje i privukao je sebi. - Taj kurvin sin - čuo ju je kako dahće - niko mene neće tretirati kao komad govneta. Držao ju je znajući da je u strašnoj nevolji i da joj je potrebna zaštita, njegova moć, da je bez njega gotova. Bio je spreman da joj veruje, želeo je da joj veruje; u tome je bila lepota prevarantske igre. Zato što će joj biti potreban Vesper će dobiti njegovo potpuno poverenje i on će joj se sasvim prikloniti. Bilo je to tako jednostavno u ljudskoj prirodi. On koraknu prema mestu gde je Kroker ležao, savijen, krvareći. Da li je bio mrtav? Isuse kako da ne bude? Vesper mu je smestila dva metka u srce. Isuse, ona je imala čelične živce. On ščepa Vesper u naručje i izvuče je odatle, jureći Okean bulevarom dok je zavijanje policijskih sirena nadjačavalo sviranje automobila koji su stizali ili odlazili sa parkinga pred restoranima.

OSAM Tokijo/Saut Bič Snažno jecanje električnih gitara najpre je ličilo na sirene hiljade kola za hitnu pomoć. A onda kako je akustika ogromnog prostora dopuštala urlicima da se dižu kroz osam teških stubova koji su okružavali plesni podijum u Mudri, zvuk je na čaroban način bio prenet u muziku koja je probijala uši, koja je terala puls da brže radi, adrenalin da se podigne, ali ipak puna melodije, harmonije štaviše moglo je da se igra uz nju. Nikola i Tanaka Džin kretali su se kroz gomilu isprepletanih, preznojenih plesača i sjajne laserske zrake kao da se nalaze u kontejneru s ribama. Povremeno bi se videla slova sanskrita i skulpture Bude osvetljene nesigurnom svetlošću, dajući oblik prosvećenim bićima, čija je karma bila da se odreknu nirvane da bi pomogli drugima da postignu to stanje. Napolju, mada je prošlo četiri ujutro, oko Kajgon-dorija je vrveo život s ulicama prepunih uličnih kriminalaca s mnogo novca, manekenima, pevačima, tinejdžerskim glumcima, talentos i grabljivicama koje su kružile oko njih u gradskoj šumi noći. Ne brinući, prelazili su preko tačke gde je Džaj Kure bio ubijen. Javni tužilac je rekao Nikoli da želi da on razgovara sa nekim. To ga je odvelo u srce Tokija i rejon Šibaura. Nije štedeo svoj doterani Kavasaki. Ionako je već radio na tome, analizirajući prethodnu informaciju koju mu je obezbedio Okami o osoblju kancelarije javnog tužioca u Tokiju. Nije probudio Koi ali joj je ostavio poruku. Za razliku od Justine ona se nije plašila njegovih noćnih odlazaka i dolazaka. Ona je osećala da je to deo njega. - Otkrio sam kome je Kure ostavio novac - reče Tanaka Džin vičući da bi nadjačao buku. Sterngoldu, svojoj korporaciji. - Zanimljivo - reče Nikola izbegavajući žensko telo koje se kretalo u ritmu, izloženih grudi, brzinom projektila prema njemu. - Čekaj, ima još - Tanaka Džin ih povede s druge strane plesnog podijuma na relativno bezbedno mesto blizu polukružnog bara koji je izgledao kao isklesan iz Angok Vat hrama - Kure je naglasio u svom testamentu da njegov deo u Denva partnerima mora da se izdvoji u posebnu organizaciju, Veldtel. Proveo sam veći deo popodneva u banci sa podacima proveravajući Veldtel. On drži nekoliko malih radio stanica u Jugoistočnoj Aziji, ništa veliko. Sada se dočepao Denve. Nikolu je na trenutak dekoncentrisala mlada žena sa serijom minduša u nosu koje su od jedne nozdrve išle do obraza. Na usnama je imala crni ruž a njena kosa je bila sasvim bela. - Ko kontroliše Veldtel? Sterngoldov bord direktora? - Možda je to bilo nekada, ali više nije tako - reče Tanaka Džin. - Veldtel je nedavno prodat ustvari pre dvadeset i četiri časa - tako da nisam mogao da dodem do svih detalja, sem imena kompanije koja ga je ščepala, nešto što se zove Tenki udruženje. Nikola oseti kako mu se ježi koža na zadnjem delu vrata. Tenki je bio ime toruko-a gde su se prema rečima Kisokinog sina Kena, njegova majka i Nangi sreli pre trideset i četiri godine i gde je Honikina majka radila za vreme okupacije. - Tenki? - u njegovom svetu nije postojalo nešto kao koincidencija. - Jesi li siguran?

- Jesam. Zašto? - Proverio si? Tanaka Džin klimnu glavom. - Naravno. Naravno, ali nema tu ničeg, to je holding kompanija sa adresom u Šri Lanki. Nazvao sam, javila se sekretarica, ostavio sam poruku, ali ne verujem da će mi se neko javiti. Nikola malo razmisli. - Mislim da ćemo kada otkrijemo koje vlasnik Tenki udruženja dobiti direktnu vezu sa Kurcovim ubicama. - Imaš tu vezu, Lajnir-sane. Pod se pretvori u meku masu ispod Nikolinih stopala i on oseti kako pada, pada sve dok se svetlosti Mudre i zvuci nisu našli daleko iznad njega, a njemu se činilo kao da prolazi kroz prastari mulj, tone sve dublje, dok se zvuci gube, a svetlost nestaje u treptaju oka. Neprekidno zujanje pčela zarobljeno u njegovoj glavi izazivalo je pospanost. Tama na sve strane, zujanje pčela - sada je mogao da otkrije da su to ustvari glasovi, govor se oblikovao, postajao razumljiv mada je on sve posmatrao samo kao lakom i prestrašen posmatrač, malo dete koje je kliznulo iz kreveta da bi prisluškivalo zanimljivo i zabranjeno ćaskanje na kasnoj zabavi svojih roditelja. Kšira ga je ispunjavala svojim blistavim licem zla. Klizila je kroz njegovu podsvest kao noćna grabljivica, s raljama koje su blještale na mesečini. Zora samo što nije svanula, a on je tako malo spavao u poslednjih trideset i šest časova da nije imao snage da se bori sa Kširom, da izbori svoj put natrag do svetlosti i zvuka daleko iznad njega. Promena, rekla mu je Kisoko,ma šta da je u pitanju, moraš da pustiš da se ostvari. Oteraj strah. Imaj poverenja u kokoro. Kliznuo je dublje u tamu gustu kao žele, a zujanje deset hiljada pčela i mumlanje nerazumljivog govora svedeno je na samo jedan glas. Ti treba da poznaješ revolucionare; jedan te je odgajio... Glas je bio poznat ali istovremeno i zastrašujući. Načinio sam studiju tvog oca. Pukovnik je bio najtajanstveniji čovek na koga sam naleteo. Bio je tajanstveniji čak i od mog oca, koji je tako često menjao identitete da sam se na kraju pitao da li se uopšte seća koje on ustvari... Glas Mika Leonfortea odzvanjao mu je u glavi, u središtu njegovog bića dok je tamna konstrukcija Kšire nastavljala da stvara stalni dom. Ali kako? Kako? Moj posao je da nemilosrdno uništavam prošlost i uklapam je u sliku budućnosti... Nikola širom otvori oči u svetlost koju je samo on mogao da vidi. Užasno, zastrašujuće Kšira mu je pokazivala svoju Stazu, spajanje mogućnosti koje su sve bile izvučene iz najnovijih događaja, koje su se kao delovi slagalice uklapali da bi stvorili tapiseriju sadašnjosti i... budućnosti. Sada je mogao da vidi da je Staza Kšire bila ogledalo, ili bar ono što je on mislio da je ogledalo one noći kod Kurcovih kada je, osećajući prisustvo njihovog ubice, buljio u njega i video sebe. Ali, sada je znao istinu; to je bio prozor, ne ogledalo i odraz koji je vido u njemu koji je pogrešno smatrao svojim, bio je ustvari lik Mika Leonfortea. Doppelganger. Dvojnik. Ta prilično starinska reč izazva grmljavinu koja mu je odjekivala u mislima. On i ja smo kao odraz u ogledalu. Ali to je bilo apsurdno. Mik je ubio Kurceve, u to je sada bio siguran. Zašto? Da bi zadobio Kurcov deo Denve? Ali kako je ubistvo to moglo da mu pruži? To je moglo da bude vredno, ali da li je zbog toga trebalo ubiti dvoje ljudi? Možda je to bilo normalno za čoveka kakav je bio Mik Leonforte. Ali Nikola nije mogao da se otme utisku da mu nedostaje neki značajan deo slagalice. Straha je nestalo, zamenili su ga ga bes i divlje uzbuđenje. Kšira - ne Akšara - pokazala mu je istinu. Zašto se toliko plašio? Da li je zaboravio efekat koji je imala na Kanzacua, njegovog ludog

sensei-a, i na Okamija kad je pokušao da nade stazu tame? Čemu pozivati nepotrebne uspomene kad je istina bila pred njim. Kšira je omogućila chikaku, duboku percepciju na čije traženje su svi mistici potrošili život bez obzira kojoj školi pripadali. - Lajnir-san? On trepnu i vrati se medu razarujuće zvuke i jaku svetlost. Bio je nakolenima blizu podijuma za igru, njegovo vidno polje bilo je ispunjeno japanskim devojkama s kosom dužom od suknji, koje su ionako bile visoko na butinama tako da su sve tajne bile otkrivene. - Video sam ga - reče Nikola dok ga je Tanaka Džin povlačio da se digne. - Znam koje ubio Kurceve, Džin-sane. To je bio Majki Leonforte. Oči Tanaka Džina se širom otvoriše dok je vodio Nikolu prema mračnom mestu kraj bara. - Leonforte, čovek iz Plovećeg grada? - On i mrtvi američki vojskovođa Rok, da. - Ali ja sam mislio da je Mik Leonforte nastradao u eksploziji koja je uništila Ploveći grad. - Očigledno da je on želeo da svi to veruju, ali ja sada mislim da je on onaj koji je ukrao TransRim vid-bajt tehnologiju od nas. Tanaka Džin se čvrsto zagleda u Nikolu. - Sve je povezano, zar ne, Lajnir-sane? Ubistvo Kurcovih, industrijska špijunaža Satoa. Naši slučajevi se podudaraju. - Tako izgleda. Jedini način da se to potvrdi je da otkrijemo ko je vlasnik Tenki udruženja. Tanaka Džin je ćutao neko vreme.Preplavljeni snažnom muzikom, činilo im se da je tišina proterana u drugu dimenziju. Svaki uzdah je bio popraćen kretanjem tela, svaki osećaj pratili su zvuci basova i udaranje bubnjeva. - Jedini način za mene, hoćete da kažete - Tanaka Džin je stao bliže Nikoli - počinjem da shvatam ovo o vama Lajnir-sane; imate svoje načine posmatranja stvari - on klimnu glavom, skoro u službenom naklonu. - S obzirom na vaše talente, možda ovo nije nepoželjno. Ali želeo bih da shvatite ovo; ja sam se zakleo da ću poštovati zakon i mada sam ubeden da ste vi častan čovek u svakom smislu te reći, ipak mi je palo na um da moj i vaš zakon neće uvek... biti isti. Nikola je još jednom bio zaprepašćen kako je taj čovek umeo duboko da vidi. On nije bio nalik ni na jednog tužioca kojeg je Nikola ikada ranije sreo. Rekavši Nikoli da je on častan čovek u svakom smislu te reći, Tanaka Džin mu je odao najveći kompliment. Činilo se da je njihov odnos sudbinski određen da dobije novi i neočekivani obrt. Nikola uzvrati naklon. - To može da bude kako vi kažete, Džin-sane. Ali kunem vam se da će se oni uvek uklapati. Tanaka Džin se sada formalno nakloni Nikoli. Na taj načinje njihovo posebno i sve dublje prijateljstvo bilo zapečaćeno za sva vremena. - Da li ćete moći da razgovarate sa tom osobom? Morate da se koncentrišete - upita Tanaka Džin sada potpuno predat poslu. A kad je Nikola klimnuo glavom on ga povede oko leve strane bara kroz vrata u dnu koja su izgledala kao deo zida. Kad su se vrata zatvorila za njima, velika buka i strašne vibracije nestadoše.Neka vrsta sofisticirane akustične vlage, pomislio je Nikola. Skoro istog trena začu se druga vrsta vibracija, u ritmu, ali mnogo sporijem. Dok su išli nadole mračnim hodnikom sa drvenim podom koji kao da je bio deo magacina od kojeg je kasnije načinjen klub za igranje, buka je postala jača. Stari, teretni lift sa metalnim rešetkama spusti ih u podrum. Muzika sporog, senzualnog ritma dizala se oko njih kao pipci iz dubine. Iz lifta izadoše u maleno predsoblje iz kojeg se video plesni podijum osvetljen reflektorom, a na njemu je žena s kosom do butina čučala iznad nagog muškarca koji je ležao na leđima. Samo je oko vrata imao pseću ogrlicu sa šiljcima. Žena je nosila uske kožne pantalone s bezbroj rajsferšlusa,

jezivo prsluče od crnog lasteksa, kožnu kapuljaču i cipele s potpeticama od šest inča. U jednoj ruci je držala bič a u drugoj povodac zakačen za pseću ogrlicu. Japanac zalizane kose opasnog lica upita. - Šta mogu da uradim za vas, gospodo? Žena na podijumu otvori jedan rajsferšlus i poče da mokri po licu nagog muškarca. - Imamo sastanak sa Tento-sanom. Čovek ih odmeri od glave do pete. - Tento-sanom? Bila je to šala, nadimak. Tento je u slengu značilo penis u erekciji. To je dolazilo od engleske reći tent - šator. - On nas očekuje - reče Tanaka Džin. Na podijumu se događalo nešto neverovatno: čovek koji je ležao pio je ženinu mokraću. Japanac se nagnu prema njima s očekivanjem. - A vi ste? - Ne bi vam bilo milo da čujete. Samo recite Džin. Japanac nestade dok se u malom pozorištu čula eksplozija aplauza i ugasiše se svetla dok su se izvođači pripremali za sledeći čin. Nikola se nadao da če pre toga oni da izađu odatle. Sudeći prema onome što je video jedan sado-mazo čin za noć bio je više nego dovoljan. Muškarci u izgužvanim sivim odelima, preznojenih lica čekali su ispred lifta. Debeo čovek u odelu, s prstenjem na svakom prstu dogegao se do njih, poklonio se jednom i drugom. To je bio Tento. - Džin-sane - reče on visokim, skoro ženskim glasom - biće nam udobnije pozadi. Njegova kancelarija je bila prostorija bez prozora, a jedini ukras na zidu, bio je prljavi ventilator iza koje su neprestano rskali glodari. Tu je bio i metalni pisaći sto pun ožiljaka koji je svakako došao iz rezervi američke vojske, zatim jeftina stolica na okretanje, a na suprotnom zidu bila su dva rasklimana ormana za odlaganje dokumenata. Tako je Tento zamišljao udobnost? Možda je mislio na intimnost. Nikola je mudro odbio ponudu da nešto popije. Dok je Tento izduvavao prašinu iz prljave čaše pokrivene masnim otscima prstiju, Tanaka Džin reče: - Tento-san, kad smo poslednji put razgovarali rekli ste mi da ste videli Džaj Kure u svom klubu nekoliko puta pre smrti. Tento dohvati flašu Santori viskija iz fijoke stola, nasu dva prsta u čašu. - Tako je. Tanaka Džin izvadi sliku Džaj Kure i stavi je na pisaći sto. - Potpuno ste sigurni da je to ta žena? Tento pogleda fotografiju, a onda pogleda tužioca pravo u oči. - Postoje dve stvari koje savršeno radim. Prva je zarađivanje novaca, druga je pamćenje likova. Mogu da vam kažem u punom poverenju da zapamtim lice svakog čoveka koji je više od jednog puta ušao u moj klub - on pokaza prstom na sliku. - Ona je ušla najmanje šest puta. - U plesni klub ili ovde? - pitao je Nikola. - “A Bas” - Tento popi viski. - To je naziv ovog mesta. Na francuskom znači “dole”. - Dakle dopadale su joj se ovakve stvari? Tento nakrivi glavu. - Ko je on? - Porodični prijatelj - reče Tanaka Džin - odgovarajte samo na pitanja.

Debeli napući usne. - Nikada nisam razgovarao sa njom, shvatate.ali ako bi trebalo da pogađam, rekao bih da joj se nije dopadao sado-mazohizam. Okretala je glavu u stranu, sećam se. Ali njen pratilac, e on je bio sasvim druga priča. - Opišite ga, molim vas - reče Tanaka Džin. - Ali ja sam već ... - Ponovo. Vrlo precizno Tento je počeo da opisuje čoveka koji je, jasno se to videlo, bio Mik Leonforte. Pogled Tanaka Džina kratko se zadrža na Nikoli da proveri da li je shvatio. - Njemu se dopadao sado-mazo šou - reče Nikola kad je Tento završio. - O, da - debeli čovek nasu sebi još pića - ali mislim da je on baš uživao u tome. Znate ja viđam mnogo tipova ovde, pa odmah prepoznam određenog čoveka. - Određenog? - pitao je Tanaka Džin. - Zaluđenog seksom - Tento pažljivo odgurnu praznu čašu. -Znam da će se takav vratiti bilo kada bez žene i da će platiti ekstra cenu da bi odveo “umetnicu” gore posle predstave, ponekad čak i dve ili tri istovremeno. - Kako li to izgleda? - upita Nikola. Tento načini grimasu. - Sranje, šta mislite da sam? Perverznjak? Nisam pitao zato što ne želim da to znam. Ta stvar - pa, svaki muškarac ima svoju vrstu uživanja. - Još nešto? - pitao je Tanaka Džin. Tento je razmišljao jedan tren. - Samo još ovo: on je najviše voleo gospodaricu Londu, koja je otišla pre tri meseca i sve mi se čini da taj momak ima neke veze s tim. - Imate li njenu adresu? - pitao je Nikola. - Da, dobro, ko bi znao sa tim bićima - Tento sede za svoj pisaći sto i poče da pretura po fijokama. Izvadio je dugačak dnevnik i počeo da prevrće stranice dok nije našao ono što traži. Uzeo je blok i olovku i napisao nešto, iscepao je list pa im ga je pružio. - To je to, onda - reče Tanaka Džin i uze fotografiju Džaj Kure sa stola i već je bio na pola puta prema vratima kad se Nikola okrenuo Tentou. - Kažete da se ovaj čovek vratio bez žene. - Tako je. - Znači li to da se vraćao i sa njom? Tento klimnu glavom. - Da. Uvek je želeo Londu i onda bi i ona otišla sa njih dvoje gore - žena, mislim. - Da li vas je to čudilo? Tento je žudno posmatrao flašu viskija. - Njih troje? Ne. Zašto bih se čudio? Dok su išli prema liftu, Tanaka Džin reče: - Šta misliš? - Nisam siguran - Nikola otvori vrata i oni uđoše. Srećom još nije bio počeo drugi čin. - Za Mika su nekako seks i smrt povezani. To sam osetio one noći kod Kurcovih. Mislim da bi vredelo videti da li mogu da oborim Londu. Tanaka Džin odmahnu glavom. - Ali nikako bez mene.

- Slušajte, Džin-san ta žena radi u sasvim drugom svetu - stigli su na nivo ulice i utopili su se u gustinu Mudre. - Njen rad ne mora da bude ilegalan sam po sebi, ali ako je u vezi sa Mikom Leonforteom, ona je na drugoj strani zakona. Ne mislim da će želeti da ima nešto s vama. - Prošli su kraj bara. - Sem toga ja imam neke tragove o osobama iz vaše kancelarije koje ćete morati da proverite. Tanaka Džin je baš hteo da odgovori kad se oglasi njegov pejdžer. On pročita poruku i lice mu sinu. - Hajdemo - reče on s nešto uzbuđenja - imamo nešto što može da bude zanimljivo za nas obojicu. *** Ponovo je počela da pada kiša, klizave ulice hvatale su neonsko osvetljenje grada i razmrljavale ga u pastelne štrafte po tami. Nikola je pratio ”hondu” Tanaka Džina preko grada, od zapada na severozapad,od prilično dosadne južne granice bogatog Tokija u sjaj Ropongija, geto visoke tehnologije stranaca i lutajućih bandi Nihonina, gangova na motorciklima koji su bili prozvani na japanskom uličnom slengu nihilistima. "Honda” ga je odvela u pokrajnju ulicu koja je bila ispunjena policijskim kolima čija su višebojna svetla preletala preko zgrada, a odsjaji su jurili kao krv po vlažnim trotoarima i kolovozima. Nikola side s ”kavasakija”. Ispred njega je bio beli ”mercedes” preko čije haube je bilo ispruženo muško telo. Dok ga je Tanaka Džin vodio pored uniformisanih policajaca, Nikola baci pogled na lice leša u nejasnoj svetlosti. Čak i sa tamnom, sjajnom masom koja je visila kroz naduvene usne, uprkos krvavom mladom mesecu izrezanom nasred čela, on je prepoznao čoveka. - Ikuzo-san! Tanaka Džin se trže. - Poznajete tog čoveka? - Da. On je bio šef Ikuzo Nipon čelika i metalurgije - Nikola priđe bliže telu. - Džin-san, taj čovek je bio član Denva partnera. - Srce, jetra i šta još isečeno je iz njega - reče Tanaka Džin. -Šta mu je to u ustima? - To je njegova slezina - reče mršavi čovek koji je bio medicinski inspektor. Tanaka Džin klimnu glavom. - Suviše liči na Rodnija Kurca da bi ovo bilo delo drugog ubice. Nikola ispusti dubok uzdah. - Da li je neko dirao leš? - Bio je fotografisan - reče lekar - to je sve. Meni je rečeno da čekam na dolazak Džin-sana. - Želim da pregledam rane. Tanaka Džin klimnu glavom i pozva lekara. On se obrati pomoćnicima koji s gumenim rukavicama na rukama ukloniše pažljivo telo sa haube belog "mercedesa” i spustiše ga na nosila. Nikola zatraži baterijsku lampu i kad mu je data on osvetli rane iz bliza. - Vidite ovde ... i ovde - on pokaza nekoliko velikih rana. - Kao kod Rodnija Kurca nešto sa širokim bodežom probilo ga je velikom silinom. - On pokaza gestom. - Ovako, pravo unutra. Nije bilo kidanja ni cepanja kože kao kod rana od noža. - Čime je izvršeno ubistvo? - Ja mislim da je to bodež. Tanaka Džin baci pogled na njega.

- Šta je to? - Sečivo je izašlo ovde - Nikola stavi kažiprst leve ruke između trećeg i četvrtog prsta desne ruke i gurnu prema napolje - kad je udarilo učinilo je to s punom silinom tela iza sebe. Ono je raznelo kožu, meso, mišiće, čak i kost s tom silinom. - Pokazao je. - Ovde vidite ranu koja ide pravo unutra i napolje. To je jedinstveni udarni bodež - on pokaza na mesto odakle su uklonjeni organi. - Ali ovde su skoro hirurški zahvati. Ako pogledate iz bliza možete da vidite otiske sečiva. Dva čoveka ustadoše. Tanaka Džin baci pogled na Nikolu, koji klimnu glavom pa javni tužilac dade znak medicinskom osoblju da preuzmu leš. - Hoću potpun izveštaj što pre možete da mi ga date, doktore - reče Džin. - Do devet sati - reče lekar. Tanaka Džin je posmatrao kako leš Ikuzoa smeštaju u kola hitne pomoći. - Spektakularno ubistvo, zar ne? - Da - reče Nikola - i slezina gurnuta u usta. Skoro kao upozorenje. - Nama ili nekom drugom? - Možda oboma. Bilo im je hladno i bili su umorni, ali i suviše uzbuđeni da bi mogli da razmišljaju o krevetu i o spavanju. Sem toga već je skoro svanulo. Odvezli su se u Cukiđi. Riblja pijaca već je bila otvorena, njena osvetljenost i živost delovali su kao sredstvo za smirenje posle klaustobične tame koju su dva čoveka doživela. Zastadoše kraj obližnje tezge gde su se prodavali rezanci i tu na kiši počeli su da ih usrkuju iz činija vrele čorbe koje su se pušile, obogaćene svežimn zelenišem i komadima pečene svinjetine i soba rezancima. - Moramo da budemo strahovito oprezni obojica - reče Nikola. Tanaka Džin je pažljivo slušao. - Uspravni mladi Mesec je ritualni simbol izvesnog plemena u vijetnamskim brdima. - Nungi - Tanaka Džin klimnu glavom - da, znam. Nikola okrete glavu. - Svo vreme ste znali. - Želeo sam da vam verujem, Lajnir-sane. I želeo sam da vi verujete meni - Tanaka Džin usrka nekoliko soba rezanaca i poče zamišljeno da ih žvaće. - Na kraju nam je sve išlo na ruku, zar ne? Nikola se nasmeja. - Pretpostavljam da je tako - srknuo je izvanrednu, bogatu čorbu - onda znate nešto o ritualu Nunga o preuzimanju snage neprijatelja ako se pojedu njegovi vitalni organi. - Da. Ngoh-meih-yuht, mladi Mesec. - Ovde to ima i drugo značenje. Stari Mezulet je koristio simbol mladog Meseca - Gima - za njihov dvokraki bodež. Oni su farbali lica plavom bojom da bi se obeležili - a bojili su i leševe neprijatelja. Tanaka Džin proguta zalogaj i spusti svoje štapiće. - Hoćete da kažete da je Majki Leonforte Mezulet? - Ne znam. On je živeo u Vijetnamu i Laosu od 1968. godine. Većinu vremena je proveo u dubokim šikarama gde obitavaju Nungi. On očigledno poznaje ritual. Nemoguće je otkriti da li su ga oni uveli u svoj red. Tanaka Džin opet uze svoje štapiće i poče da jede sporije i zamišljeno. Nikola koji se prisećao celog razgovora reče: - Džin-sane, niste me pitali za Mezulet. To znači da vi već znate. Tanaka Džin se osmehnu.

- Proveo sam godinu dana u vijetnamskim brdima. Bio je to deo moje nemirne mladosti. Imao sam profesora antropologije u koledžu koji je bio lud za iskustvima iz prve ruke. Otišao sam sa njim jednog leta u Vijetnam i nisam se vratio godinu dana. - Dakle upoznali ste Nunge. - Živeli smo skoro stalno sa njima. Čudesni ljudi, u sprezi sa duhovima, starim bogovima zemlje, ili bar oni veruju da je tako - Tanaka Džin gurnu rukav svog kaputa nagore, otkopča košulju dugih rukava, zavrte je do lakta. Ih, s unutrašnje strane levog članka, bio je grub istetovirani crtež mladog Meseca. Nikola duboko uzdahnu, a onda polagano ispusti vazduh. Nije ni čudo što mu se činilo da Džin zna više nego što je dopuštao da se vidi. On sam je bio učenik Nunga. - Moramo da sprečimo Majkla Leonfortea da ne ubije ponovo - reče mirno Tanaka Džin. - Sve nas vraća u Denvu. Mik želi da drži pod kontrolom partnerstvo. On isto tako želi vid-bajt tehnologiju - Nikola je razmišljao jedan tren. - Mislim da je sada više nego ikada važno da razgovaram sa Londom, sado-mazo plesačicom koja privlači Mika. - Možda to nije baš najbolja ideja - Tanaka Džin spusti rukave preko istetoviranog crteža. - Zar vam nije palo na um da je Leonforte sredio Džaj Kure ispred kluba u koji je često dolazio?. Normalno, ja bih rekao da je to glupo, da je to greška. Većina kriminalaca su glupi, iako su lukavi i zbog toga ih uhvate. Ali mi već znamo da je ovaj čovek drugačiji. To nije bila greška, je li? - Nije. On je pokazao da ima smrtonosnu, iskrivljenu maštu. - Šta onda? Nikola je udisao miris soli i ribe u vazduhu. Kiša je uklonila čađ i ugljenik iz atmosfere i bar na tren jutro je dobro mirisalo. - Naslućujem da nas vodi unapred određenom stazom. Šta želi sada možemo samo da nagađamo razmišljao je malo. - Ali, možda ste vi u pravu. Razmišljao sam o oružju koje mora da je koristio za ubistva. Ako sam u pravu da je to bio dupli bodež, mislim da znam ko ga je napravio. Bolje da požurim i vidim da Mik nema još neko oružje iznenađenja za nas. - Ne volim kad se ljudi igraju Boga - Tanaka Džin spusti činiju, stavi štapiće preko ivice. - Oni ne znaju gde im je mesto na ovom svetu. Nikola pogleda Tanaku Džina. - To je savršena definicija Mika Leonfortea da bolju ne bih mogao da smislim - ali istovremeno nije mogao a da se ne zapita da li je to i definicija njega samog. *** Mik prevuče rukom preko Honikinih grudi i ona se pokrete kao zmija na trnu. Bila je naga, njena koža je sijala od mirisnog ulja. Bila je vezana za članke, butine, gležnjeve: preko njenih očiju bila je vezana svilena marama, a još dve su bile vezane ispod i iznad dojki ističući ih unapred kao zrelo voće na pijaci. Izvan malog prozora kiša je dobovala u vojničkom ritmu po okruglom staklu. Fotelja na kojoj su bili pucketala je kao da se lomi staklo, zbog njihovih pokreta. Osećao je kako se vrelina diže od nje kao miris tamjana. Honiko je povukla vrhom jezika po tamno plavom crtežu mladog Meseca s unutrašnje strane njegovog članka, tako primitivno nacrtanom da su bambusove igle ostavile rupe u njegovoj koži, kao da je to bio jedini pravi način da se on identifikuje. - Ljudi kao što sam ja nisu shvačeni - reče Mik pokrećući se i klizeći po ulju i njihovim sokovima. - Strast plaši društvo a društvo je u poslu da se zaštiti najpre, na kraju i uvek - njegova

šaka pronađe njenu bradavicu, ukrućenu i podatnu. - Čak iako je društvo iživelo svoju korisnost. Honiko ga je osećala duboko u sebi, dok se lagano kretao od jedne do druge rupe. Bila je navikla da on tako govori. Bilo je to kao pojanje, njegova filozofija, zamišljao je da su tako govorili Apolon ili Dionis, nekada davno. Bio je to deo rituala - on je stvorio naviku da od svega stvara rituale - i ona oseti vrtoglavicu. - Ja sam istraživač života, kao Julius Cezar, kao Napoleon, Niče. Ja kao što su bili i oni, prestrašen sam, a kad nisam onda sam prezren - Mik je gledao iz malenog stana Naigaji kapsula kule. - Oni su bili pravi heroji. Znali su kako da prožmu svoj život čvrstinom i dubinom značenja zbog čega su ih se plašili. Ali strah ih se nije ticao; to im je bilo poslednje na umu - kiša je udarala o staklo, pretvarajući gradski pejzaž u luđačke potoke svetlosti koji su curili kao fondan sa torte koja se topi. Njih je zanimalo samo otkriće strahopoštovanja samih sebe koje se dizalo iz njihovih srca - pogled mu pade na lepu zgradu udaljenu tri stotine stopa, a kroz staklene panoe njenih prozora kao da je video poznatu figuru. - Da bi se to dogodilo oni su morali ne samo da potisnu tradiciju već i bogove u sebi da bi verovali. Osoba upali lampu i on je sada mogao da vidi njeno lice - Koi. On je gledao direktno u stan koji je delila sa Nikolom. Ona podiže ruke iznad glave i skide se. - Kako je to moguće? - reče on buljeći u Koine nage grudi i prodirući dublje i žešće tako da je Honiko počela da vrišti. - Kralj Višvamitra je otkrio istinu pre mnogo vekova: snaga i čvrstina da se stvori novo nebo dolaze iz dubina sopstvenog pakla. *** To je kao davljenje, rekla je Vesper i bila je potpuno u pravu. Zatvorenih očiju, leđa izvijenih da bi izbegla oštru ivicu stola, osećala se kao da je na putu da dobije srčani udar. Kroker je osećao neprirodnu klonulost kako ga obuzima. Vesper je to radila, ali kako? Čuo je priče o tom osećanju od ljudi koji su se skoro udavili, tonući u dubine gde je čak i voda u polutropskim vodama bila tako hladna da su se kosti ledile. Blizu smrti, s vazduhom koji je sav izleteo iz pluća, telo je bilo obuzeto tom čudnom klonulošću koja ga je nosila dole u tamu. Kroker je čuo krike uplašenih mušterija koji kao da su dolazili iza debelog betonskog zida i bio je samo nejasno svestan grozničave navale pokreta dok je Vesper koristila dar koji joj je izoštrio Okami da bi omamila Krokerova čula i prikazala mu smrt. Njegov puls je bio usporen, srce je tuklo sasvim lagano.. Kako je to radila? Onda su ga podigli na nosila i sjajna sunčeva svetlost iza njegovih zatvorenih kapaka bila je zamenjena tamom dok su ga gurali u privatna kola hitne pomoći. Uz sirene koje zaurlaše kola se odvezoše. - Kako mu je? Kroker prepozna glas Rika Lajmona. On je bio stručnjak za specijalne filmske efekte koga je Vesper angažovala preko Anti kartelovskih snaga, čiji su se članovi sada predstavljali kao agenti FBI-a dok su preduzeli “istragu” o Krokerovoj “smrti”. U redu, mislio je Kroker, sada počinjem da izlazim iz toga. - Kakva je to ruka? Nikada nisam video nešto takvo. Kroker je pokušao da se nasmeje. Lekar je bio više zainteresovan za njegovu biomehaničku ruku nego za povrede koje su meci načinili kad su udarili u Kevlar prsluk. - Kako to radi? - Oživi ga pa će ti možda reči - reče besno Lajmon.

- Da, da u redu. Smiri se - reče lekar. Kroker se nakašlja i frknu dok mu je lekar gurnuo mirišljavu so pod nos. - U redu, u redu, dosta - mrmljao je dok je širom otvarao oči. Video je zabrinuto crno Lajmonovo lice nagnuto iznad sebe. - Kako to izgleda kad se vratiš iz mrtvih. Kroker jeknu. - Mislim da se još nisam vratio. - Za sada je dobro - reče glas iz kabine vozila. To je bio Vejd Forest, stariji agent na projektu. Forest se nagnu na svetlost. - Želim da bude u savršenoj formi - reče on u unutrašnjost vozila. On je bio krupan čovek, izgledao je kao fudbaler odbrane s vratom širokim kao struk manekenke, malim ušima, kratko ošišanom plavom kosom i svetlim očima, Kroker je to znao, sakrivenim iza naočara sa ogledalima. On otvori svoju veliku vilicu. - Kroker, je li ti dobro? Nema sumnje da je on bio momak svake novodošavše lepotice u koledžu svake jeseni, mislio je kroker. - Daj mi trenutak, važi? - Nemamo ni trenutka vremena - reče Forest onim nezainteresovanim tonom kojim vas nauče da govorite na reci Potomak. On se nagnu napred kao da da je znak svom igraču u gužvi. - Vidi, tri godine jurim Čezara Leonfortea. - On prevuče rukom preko kose ošišane kao četka. - Posedeo sam zbog tog pokvarenog kučkinog sina. Nisam bio na diplomskom ispitu svoje kćeri zato što sam bio u Los Anđelesu i pripremao ubacivanje u njegov štab. Šta sam dobio? Samo jednog ubijenog čoveka i čir na želucu koji krvari. Propustio sam rođendan svoje mlade kćeri danas, zato što sam ovde. Njegova pogrbljena forma bila je čvrsta kao stena, njegov izraz kao u hrta, njegovi zgrčeni mišići davali su mu jeziv izgled čudovišta. - Ali ovog puta želim da svedem račun, da uradim nešto. Želim ga, Krokeru i neka mi Bog pomogne ti i Vesper ćete mi ga dovesti. Kroker je bio i ranije u sukobima sa tim tipovima iz federalnog biroa i znao je da su nezgodni. Možda je najbolje bilo ponekad samo proći pored njih dok bi se oni pušili. To je bila relativno nova stvar. Kroker se okrete Lajmonu. - Pusti me iz ovog kaveza, hoćeš li? Lajmon posegnu iza njega i dok je Kroker podigao ramena on otkopča kopče koje su držale Kevlar prsluk na mestu. - Vidi te rupe! - reče lekar zaprepašćeno. - Baš iznad srca! A krv izgleda kao prava! - Jeste prava - reče Lajmon - to je pileća krv. - On provuče prste kroz rupe na Krokerovoj košulji. - Kako si osetio udarce? S obzirom na veze Čezara Leonfortea ni Kroker ni Vesper nisu se baš osećali najugodnije što su morali da traže pomoć lokalne policije. U svakom slučaju Lajmon je pomoću daljinskog upravljača otvorio male kesice sa krvlju koje su bile zakačene za prsluk, tako da se imao utisak da su meci koje je Vesper ispalila probili Krokerovo meso, niko nije mogao ni da posumnja da ih je Kevlar zadržao. Kroker načini grimasu. - Kako to izgleda? Kao da sam imao težak srčani napad - polako sede. - Ne bih to nikom preporučio, ako si na to mislio. Skinute košulje, bio je miran dok ga je lekar pregledao.

- Ove povrede su prilično duboke. Mogle su da budu opasne po torzo. - Lekar je vrteo glavom. A koža nije čak ni oštećena. Čudesno! - počeo je da pakuje svoje instrumente. - Hoćete li tabletu protiv bolova? Ti uboji će uskoro početi da otiču i biće poveliki do večeras. - Ne, hvala. Te stvari me samo usporavaju. - Kako želite - lekar je hteo da se digne. - Ah, još nešto, da li bi vam smetalo... - on pokaza na Krokerovu biomehaničku ruku. - Svakako, šta? - Kroker se nagnu napred i savivši prste od titanijuma o polikarbonata udari pesnicom o ivicu ambulantnih kola. Lekar odskoči kao da je uboden , a vozač zaurla na njih: - Šta je to bilo dodavola? - Isuse Hriste. - U redu, dobili ste što ste tražili - reče Lajmon odgurnuvši lekara laktom - imam posla. On se nagnu nad tešku crnu torbu i poče da prekopava po njenoj unutrašnjosti. On je bio mlad čovek, možda tek prebacio tridesetu, vitak, zgodan, s ogromnim očima boje čokolade, crnom kosom i tankim brčićima kao iz filma Dika Pauela. Znao je koji su njegovi specijalni efekti i uživao je da se zabavlja sa njima i bio je tako inventivan u tome. Isto tako on je bio odavde, što je bilo od velike pomoći. - U redu - reče on i podiže nos od lasteksa. - Kad ja završim s tobom čak će i rođena majka proći pored tebe a da te ne pogleda još jednom - vitlao je nosem. - Šta misliš, da li je dovoljno običan? Kroker sleže ramenima. - Ti si stručnjak. - Prokleto tačno. Najlepši deo ovoga je da je u levoj nozdrvi sakriven mali odašiljač, pa ti savetujem da ne kijaš - Lajmon pokaza. - Sada lezi na leđa i budi miran. Moram da napravim posmrtnu masku og gipsa tako da budem siguran da će sve proteze koje budem napravio odgovarati merama tvog lica i tvom tipu. - Posmrtna maska - reče Kroker - i vrati se na nosila osluškujući zviždanje vetra koje je dolazilo kroz rupu koju je načinio na stranici kola - to mi izgleda baš odgovarajuće. *** Kad je Tecuo Akinaga, ojabun Šikei klana pušten iz zatvora, on se nije vratio kući ili nekim od svojih mnogobrojnih poslova, jer je mislio daje sve to nekako obeleženio smrću naohira Ušibe, glavnog ministra MITI-a. Bila je to smrt koju je on, Akinaga, bio naručio jer je na kraju Ušiba stao na stranu Mikija Okamija i tako je postao Akinagin smrtni neprijatelj. Sva ta poznata mesta bila su obeležena ne samo tom smrću već i događajima koji su odmah usledili - od kojih je najupadljiviji bio njegovo javno hapšenje koje je izveo tužilac Tanaka Džin u ofurou - javnom kupatilu - koje je izgradio njegov otac, a odmah zatim i zatvaranje. Kad je Tecuo Akinaga ušao u jedan od dvanaest stanova koje je čuvao za sebe širom Tokija, prva stvar koju je uradio bilo je da skine svoje odelo od 3.5oo dolara - ustvari skinuo je svu odeću - i nagomilavši je u kuhinjsku sudoperu nasuo je benzin preko toga i zapalio šibicom. Osećao je kako mu obrazi gore ne samo zbog vreline plamena već zbog besa što je izgubio obraz. Sve poznate stvari u njegovom životu postale su neprikladne. Kao sveštenik čija je crkva obesvećena, nije imao gde da ide sem u ove rupe za skrivanje, anonimna mesta bez estetskih vrednosti, kao da je on taj isti sveštenik koji je prisiljen da služi misu u podrumu kancelarijske zgrade. Dok je vatra gorela i pucketala, njegov bes je goreo blještavije od bilo kojeg plamena. Miris

spaljenog tekstila, brzo isparavanje njegovog znoja, ispunjavali su mu nozdrve i skoro da je povratio. Bes mu je sve više rastao. Nag, stajao je na svojim snažnim , krivim nogama stežući vreli porculan sudopere, dok mu je um bio obuzet osvetom. Bio je toliko mršav da je ličio na čoveka iz koncentracionog logora, sa svojim čvornovatim zglobovima. Imao je pedesetak godina, ali zbog napora da zadobije i zadrži moć delovao je starije. Njegova siva kosa bila je staromodno dugačka, kao u samuraja, povučena unazad sa njegovog širokog, ravnog čela, vezana u tradicionalni rep. Njegove duboko usađene oči bile su neprozirne. On je po svemu bio grub čovek, neko ko zna da podnese udarce ali ko zna i da ih zada. To je čovek koji nije ni za šta molio, ali ništa nije davao. Čovek koji nije verovao ni u šta - sem možda u svetost da bude autsajder u svetu koji je poludeo. U tom trenutku okrete se ključ u bravi i on je čuo kako je neko ušao. Nije se okrenuo jer je znao ko bi to mogao da bude. Samo jedna osoba je imala ključ za ovaj stan pored njega. - Da ti sipam piće? - pitala je Londa onim glasom koji vas je terao da poželite da budete prikucani za njen krevet. On ne reče ništa i nastavi da bulji u plamenove koji su sada jenjavali izjedajući poslednje komade tekstila, a sa njima i užasan strah koji je osetio kad su ga predstavnici establišmenta odveli i kad je čuo kako se metalna vrata zatvaraju sa lupom iza njega, kad je video samo metalne rešetke ispred sebe i kad se čitav njegov svet sveo na veličinu ćelije. Čak i kad ubije Tanaka Džina - što će uskoro obaviti s velikom genijalnošću i s uživanjem nikada mu neće oprostiti što je od njega načinio žrtvu tog straha koji obezoružava. Akinaga se osećao bespomoćnim i to nije mogao da trpi. Londa mu priđe od pozadi i obavi svoju dugu, dugu kosu oko njegovog grla. Tako ga je povukla unazad od sudopere, s ivice straha, od ljutog melema njegove osvete. - Moram da se okupam - reče on. - Kasnije. Kad s tobom završim smrdećeš još više. Već je bio uzbuđen. Nije morala mnogo da se trudi: bilo je dovoljno da oseti njenu kosu na koži, dodir njene ruke u kožnoj rukavici, čak, ponekad samo bljesak njenog oka, jer je dobro znao šta se krije iza sveg toga i da će moći sasvim da se opusti, da zaboravi na odluke o uticaju, novcu, korupciji i poslu. Mogao je da bude dete u njenim moćnim rukama, slobodno da ne drži sve pod kontrolom - što je ipak bilo zamarajuće. Prozori od poda do plafona, uski kao stubovi u srednjevekovnim crkvama, bili su okrenuti prema Ropongiju, delu savremenog Japana gde niko nikada ne bi ni pomislio da traži tradiciji okrenutog čoveka kakav je bio Akinaga. Bio je dovoljno visoko da ima savršen pregled Nogi Džindže, svetilišta podignutog generalu koji je bio pravi samuraj, počinio sepuku - ritualno samoubistvo 1912. godine, zajedno sa ženom, prateći tako u smrt cara Meidija. To nizanje jednog na drugo - dug samuraja koji je živeo i trajao u Ropongiju kojim su dominirali stranci - bila je jedna vrsta ironije koja se dopadala Akinagi, čiji je cinični pogled na život bio sama ironija. Spustio je glavu na grubu, sivu berbersku prostirku. Nije mu bilo čudno što gleda u Nogi Džindžu, osvetljenu kao da gori u noći dok je klečao na prostirci sa zadnjicom u vis i genitalijama koje su visile između njegovih štrkljastih nogu. Mogao je da oseti svoj miris što nije bilo neprijatno, a onda oseti Londin miris dok je stavljala oštru petu u prorez njegove zadnjice i saginjala se preko njega. Čudno nije bilo nedostojnosti u tome za njega, samo krajnje opuštanje. Nedostojno je bilo njegovo javno hapšenje u o-furou njegovog oca, koje je izveo Tanaka Džin. Nedostojno je bilo njegovo svlačenje, a svlačili su ga ljudi od zakona koji su znali njegovu moć, koji su možda čak izgubili novac u jednoj od njegovih kockarnica ili su proveli vesele sate sa nekom od njegovih devojaka. Nekada su ga se plašili ali on se sada pojavio pred njima s odećom zgužvanom u gomilu

ispred svojih genitalija, samo još jedan starac, kriminalac bez moći i dovoljno uticaja da ostane van zatvora. Klonuo je. Pa, nije ni bilo čudo, s poniženjem koje je kolalo njegovim venama kao droga. Koliko je samo želeo da iskorači iz svoje kože i postane potpuno nova osoba! Londa će se pobrinuti za to, onako kako ona to zna. Noćas je želeo da ode dalje, da izbriše ono što mu je bilo učinjeno. Noćas je želeo da bude neko drugi umesto da se samo pretvara. Želeo je, ukratko, ono što niko ne može da mu da i on steže pesnice i poče da udara besno po berberskom pokrivaču od besa i frustracije. - Jesi li spreman? - pitala je Londa posegnuvši između njegovih nogu, milujući ga. Onda, skoro u istom trenu dolete oštar, bolan udarac preko njegove zadnjice tako da mu krv jurnu u glavu zanoseći ga. - Ne još - mazila se - ali dovešćemo te do tamo, zar ne? Naravno da hoće. To je bila njena specijalnost, zato je postao ovisnik - da to je bila prava reč: ovisnik - o njoj. Upoznao ju je u klubu o kome su svi pričali, video ju je jednom kako igra i to je bilo to. Morao je da je ima i imao ju je, mada ne toliko često koliko je hteo. Bila je toliko popularna i toliko tražena od strane mnogih uticajnih ljudi, da je čak i on Tecuo Akinaga morao da čeka na red. Ali onda se nešto dogodilo mesec dana ili više pre njegovog hapšenja. Ona mu je stalno bila dostupna - mogao je da je ima skoro svakog dana kad bi mu se ćefnulo, mada u određeno vreme koje je ona odredila. Šta je radila u ono vreme kad nije mogao da je ima? Bolje da ne zna, odlučio je. Zašto da upropasti iluziju kad je sve bilo tako sjajno? Oseti bol taman dovoljno da zaječi i njegov ud se oslobodi kao zmija, a sve zle i ponižavajuće misli nestaše iz njegovog uma. Bol se nastavljao, specifična vrsta bola koji se sve više i više graničio sa bolom, dok linija između njih nije postala sasvim zamagljena i on postade oboje, zadovoljstvo i bol zajedno sklopljeni u loptu koja se širila iz njegovih prepona napolje. On je ječao dok ga je Londa obrađivala onako kako je samo ona umela. Osećao je kako njen znoj pada na njegova gola leda kao kapljice vrelog voska, a svaka je dok se hladila, pojačavala njegov bol-zadovoljstvo. A onda, raskrečena iznad njega kao džinovska kraba, ona učini nešto zbog čega mu oči skoro izleteše iz očnih duplji. Veliko ječanje pokrenu se duboko u njemu i on je bio siguran da će se onesvestiti. Ali kao uvek, nije mu se to desilo; biće kažnjen za to prestankom njenih dodira, a to nije mogao da dopusti. Klatio se na butinama i laktovima. Njegove butine su toliko drhtale da se plašio da će mu zubi ispasti. Samo još trenutak i on će ... Čuo je nešto neobično, nešto van sfere zadovoljstva-bola koji je Londa stvorila za njega. Bio je to oštar, metalni zvuk kao škljocanje brave. - Šta je to? - promrljao je nejasno. - Ništa - reče Londa zabadajući dublje svoju visoku petu dok nije u ustima osetio onaj ukus koji je povezivao sa krajem. Ali ponovo je to čuo i pitao se da li je čuo škljocanje brave iza nje kad je ušla. Naravno da je zaključala. Uvek je to radila. Ali da li ju je čuo da zaključava ovog puta? Pogled njegovih vodenastih očiju prikova se za par cipela - crnih, izglancanih do visokog sjaja, skupih. Nisu bile Londine; to su bile cipele nekog muškarca. - Šta? Ko? - pokušao je da promeni položaj, da pogleda više od nogavica, ali Londa ga je čvrsto stezala i on je bio nepomičan, zatvoren u njenom egzotičnom zagrljaju. - Akinaga-san - reče muški glas - tako je lepo sresti vas posle toliko vremena. Još uvek zatvoren u svom erotskom žaru Akinaga se borio da sabere misli, ali Londa ga je držala i krv mu je udarala u venama; testosteron je besneo i njemu se činilo kao da čuje pucketanje i iskričenje šumske vatre. - Ko...?

- Moje ime je Majki Leonforte. Da li vam je to poznato? Akinaga pokuša da odmahne glavom, spreman da procedi slabačkim glasom. - Ne. - Nije važno. Ja sam dosta čuo o vama - cipele se malo pomakoše. - Mislim da možemo da pomognemo jedan drugom. - Meni nije potrebna...pomoć. Mik se nasmeja. - Treba da se vidite, Akinaga-san. To je da vrištiš od smeha zbog položaja u kom sam vas zatekao. Jeste li sigurni da vam nije potrebna pomoć? - Ubiću vas ... oboje. - S njenom štiklom u procepu vaše guzice? Mislim da nećete. - Ako znate bilo šta o meni... - Da, da. Znam sve o jakuzi. Ali vi više niste sila koja ste nekada bili. Unutrašnji savet Kaišoa čiji ste vi bili deo nestao je - oduvan je kao jesenje lišće. I šta je ostalo? Vaša moć je slomljena, neće se vratiti. Imate Nikolu Lajnira i svog Kaišoa - Mikija Okamija - da vam zahvali za to. Nije trebalo da potisnete Okamija. A kad ste organizovali njegovo ubistvo, stvarno ste ga razbesneli. Prisilili ste ga da se seti starog duga svog bivšeg partnera, pukovnika Denisa Lajnira. Okami je angažovao pukovnikovog sina, Nikolu. Loš potez, Akinaga-san. Vrlo loš potez. Lajnir vas je skoro sasvim uništio. Vi se držite za slamku spasa i ona vam izmiče. - Šta... to radim? - Američki sleng, Akinaga-san, za krajnju nuždu. - Ja još imam moć. I veze. Odbacili su optužbe javnog tužioca i ja sam pušten iz zatvora. Da li biste vi mogli to da učinite isto pod tim uslovima? - Nikada sebi ne bih dopustio da budem u tom položaju. - Razgovor je ništa - pijunu Akinaga - već brbljanje nemoćnih i ludih ljudi! Onda, sasvim iznenada njegova glava bi povučena unazad tako da mu zubi skljocnuše i on se nađe buljeći u lice Mika Leonfortea. - Reći ću vam šta je ludo - reče Mik oštrim i hrapavim šapatom - bili ste s guzicom u vazduhu, a držala vas je u šakama žena koju jedva da poznajete. - Šta ... šta hoćete da kažete? - Londa radi za mene. Ona je dragocena, zar se ne slažete? Poslao sam je da vas začara kad ste pokazali onako neskrivenu strast prema njoj u klubu - Mik odmahnu glavom. - Kako bilo ko može da izmeri vrednost u odnosu na zadovoljstvo i bol? Takvo razmišljanje je površno. Ja koji sam svestan formativnih moći ljudskog mozga, koji sam svestan njegovog potencijala, mogu samo da osetim prezir zbog načina na koji ste uništili svoju moć - privukao je Akinagino lice bliže sebi. - Zar ne vidite? Ovde, u ovoj sobi vašeg stana ja sam šogun. Vi mi se klanjate. Akinaga ne reče ništa. Taj čovek tako divlji i pun zahteva - plamteći skoro na ivici ludila - počeo je da ga zanima. - Fridrih Niče je napisao da su u čoveku sjedinjeni kreatura i kreator - biće i stvaralac. Shvatate li to, Akinaga-san? Kreatura u čoveku je sirov materijal: glina, fragmenti drugih vremena i drugih života, prljavština, glupost i haos, izrazi zadovoljstva i bola. Ali tu je onda kreator: stvaralac slika koji obrće tu glinu, taj haos i stvara od nje nešto više: tvrdoću koja stvara ličnost kroz bol iskustva. Božanstvo koje leti u lice običnosti formira, slama, ponovo kuje, spaljuje, dovodi do usijanja i onda pročišćava biće stvarajući od njega kroz te krugove patnje nešto više, nešto bolje.

Mik pusti Akinaginu kosu i u isto vreme Londa ga oslobodi, tako da se on složi uz jecanje, prevrte se na leda, dišući teško. Buljio je u lice Mika Leonfortea. - Ne govoriš kao iteki. I ne ponašaš se kao da si jedan od njih - Akinaga zastade za tren. - Mogao sam da te ubijem - ovde, sada - i to mi ne bi značilo ništa, ama baš ništa. Mik čučnu pored njega. - Razgovor je samo brbljanje nemoćnih i ludih ljudi. Akinaga zabaci glavu i nasmeja se. Njegov smeh odjekivao je kroz stan kao grmljavina. - Hoću šake - viknuo je. Dok je Londa otišla da je donese on sede. - Vi ste fascinantan čovek. Odakle takav tip dolazi? - Iz velikog kotla iskustva. Akinaga kratko klimnu. - Skoro pravi odgovor. Londa donese vino od pirinča, zajedno sa svilenom haljinom, koju Akinaga navuče. Kad je svako od njih ispio po tri čaše, Akinaga reče. - Pomenuli ste nešto o tome kako bismo mi mogli da pomognemo jedan drugom. - Vi nešto želite, ja nešto želim. Jednostavna pogodba stara kao vreme. Akinaga, posmatrajući pažljivo Mika, reče: - Mislim da sa vama ništa nije jednostavno - klimnu glavom - ali, nastavite. Imate moju nepodeljenu pažnju. Buljeći u Akinagine tamne, svedene oči, Mik reče: - Ali, to je jednostavno. Želim pristup u Sato internešenel. Jedan kratak tren vladala je apsolutna tišina u stanu. Onda iznenada, sasvim šokantno, Akinaga poče da se smeje. Smejao se tako glasno da su mu suze došle na oči i morao je da se drži za bokove da bi povratio dah. - Je li to sve? - pitao je najzad. Obrisao je oči, onda pokazao na Londu, koja se krila u senkama. Plašim se da ste svoju prefinjenu šemu uputili u pogrešan deo šume. I sam bih voleo da prodrem u Sato, ali ne mogu. Mik, sipajući još sakea, kao da nije čuo ojabuna. - Dopustite mi da vam ispričam priču. Ona nas vraća unazad jednu dekadu ili više. Tada vrlo ambiciozni pod-ojabun željan da preuzme kontrolu klana za koji je verovao - sasvim opravdano - da se osipa bez pravog vodstva, da se nalazi pod opsadom Jamauči klana, načinio je sporazum. Bila je to takva vrsta sporazuma koji se iskreno govoreći prave svake nedelje. Medu Japancima. Ipak, ovaj sporazum koji je pod-ojabun načinio, bio je sklopljen s itekijem. Ne bilo kojim strancem, već sa moćnim industrijalcem koji je kao protivuslugu tome da on postavi svoje poslovanje u Japanu bez obaveze da poštuje razna pravila, kaznene tarife i birokratske odredbe, pristao da od tog pod-ojabuna načini bogatog čoveka na Tokijskoj berzi. Tišina je teško pritiskala stan. Akinaga, buljeći u svetilište generala, Nogija, reče: - To je poučna priča, ali kakve veze ima sa mnom? - Čekajte, ima još - Mik je sada ličio na grabljivca vuka. - Da bi pokrio sve ilegalne transakcije , taj ambiciozni pod-ojabun preduzeo je sve neophodne mere opreznosti - postavio je legitimni račun u legitimnoj posredničkoj kući, angažovao je legitimnog brokera preko kojeg su išle sve transakcije, ubacujući male sume njegovog novca koji je lako mogao da se prati, stavljajući račun na marginu - a onda je preduzeo nešto drugo: uredio je da spektakularni prihodi padaju na račune njegovih sinova blizanaca. Na pominjanje te dve reći Akinaga se malo zgrči.

Mik nakrivi glavu pod određenim uglom. - Da li sada vidite kako se to vas tiče, Akinaga-san? Kad ojabun ne reče ništa, Mik nastavi. - Vidite, ja sam veoma predani proučavalac ljudskog ponašanja. Ja znam šta vi želite više od bilo čega. - A šta bi to bilo? - nota prezira osetila se u Akinaginom glasu i Mik je to primetio. - Nastavak vaše linije. Kad vi odete želite da vaši sinovi vladaju Šikei klanom, a njihovi sinovi posle njih, i tako dalje i dalje, sve dok se ne stvori dinastija koja će biti rival dvestogodišnjoj vladavini Tokugava šogunata. - Mislim da ste me sasvim pogrešno razumeli - reče tiho Akinaga. Mik sleže ramenima. - Onda ja gubim obraz, je li Akinaga san? Ali dodavola da odigramo to do kraja. Dogodilo se da sam postigao izvesne rekorde u oblasti brokerskih transakcija.To sada neće imati nikakvog efekta na industrijalca. Njegovo ime je Rodni Kure i početkom nedelje on je prilično nasilno završio život. Bio sam blizak s njegovom ženom. Kure ju je ozbiljno potcenjivao. Dok sam mu nabijao rogove, ona je odavala sve njegove tajne - srećno, dragovoljno, ekstatično. - Mik odmahnu rukom. - Ali to je već druga priča. Da se vratimo na vas. Što se tiče vas, pa, s obzirom na milijarde veza koje imate u japanskoj pravnoj mašini moći ćete eventualno da se izvučete sa minimalnom kaznom - nekom malom kaznom koju ćete u to ne sumnjam odmah da platite. Ali što se tiče vaših sinova blizanaca, verujem da oni neće biti toliko srećni.Vaša zaštita će se možda proširiti i na njih - na kraju - ali u međuvremenu će njihova reputacija biti nepopravljivo narušena. Oni nikada neće postati ojabun Šikei klana - ili bilo kog drugog. Mik se zadrža neko vreme paleći cigaru, dopuštajući tako Akinagi da se snađe i shvati situaciju u kojoj se našao. - Mogao sam da vas uklonim u treptaju oka. - Ne sumnjam. Ali okolnosti vam ne idu na ruku, Akinaga-san. Tanaka Džin vam dahće za vratom i neće da se zaustavi dok vas ne strpa iza rešetaka. - Neka se nosi, Džin - pijunu Akinaga. - Ja ću se postarati za njega. - Onda tu je i Nikola Lajnir - Mik nastavi kao da i nije prekinut. - On se sprijateljio sa Mikiom Okamijem baš kao nekada njegov otac. A to znači da će i on postati vaš neprijatelj. - Mik povuče dim iz cigare. - Mislim da su vam potrebni novi saveznici, Akinaga-san. Saveznici koji mrze Lajnira i Okamija isto onoliko koliko vi. Saveznici čiji se filozofski pogledi prepliću sa vašima. Akinaga okrete glavu. - Saveznici kao što ste vi. Mik se malo nakloni. Ojabun pogleda Londu. - Izgleda da si dobro odigrala svoj deo, iteki - osmehnu se kiselo. - Pa, pomešao sam svoje karte sa jednim strancem. Zašto ne bih i sa drugim? Mik podiže čašu i nasu šake ojabunu. - Za ovaj novi savez - čovek je pio dok je Londa sve posmatrala kao skamenjena. - U redu - reče Mik iznenada - a sada da se pozabavimo vašim ubacivanjem u Sato internešenel. Akinaga ga je dugo posmatrao. Tajne su bile nešto što on nije lako iznosio na videlo. On najzad reče: - Postoji čovek koji se zove Kanda Torin. U odsustvu Nikole Lajnira on je zadobio poverenje Tanzana Nangija. Torin radi za mene.

DEVET Vest Palm Bič/ Tokijo - Odakle ti revolver? - viknu Čezare. - Iz tvoje kolekcije, odakle drugde? - reče Vesper. - Šta, zar mi nije dopušteno da se zaštitim? - Ne treba ti više prokleti revolver - grmeo je, - Imaš mene. Bio je besan. Vesper je želela da zna zašto. - Pokazalo se da je bilo dobro što sam bila naoružana. U čemu je tvoj problem? - Problem? Reći ću ti u čemu je moj usrani problem - grmeo je. - To si ti! Žene ne treba da nose oružje, to je jebeni problem - udario se dlanom u čelo. - Isuse, i slepac to može da vidi. Postoje neka pravila na svetu koja ne treba kršiti. Muškarci rade muške stvari, žene ženske.. Žene ne idu unaokolo i ne ubijaju ljude. Hriste to je jasno kao crno i belo. Vratili su se u belu palatu u Vest Palmu i on je govorio telefonom skoro čitav sat, povlačeći veze, tražeći usluge i koristeći svoje suptilne oblike ubeđivanja da obezbedi da ma kakva istraga bila povodom Krokerove smrti bude kratka i nemarna. - Onaj prokleti Kroker je bivši policajac Njujorške gradske policije - reče Čezare u poslednjem razgovoru. - On ima mnogo neprijatelja, jel’ tako? Svi oni imaju. Jedan od njih ga je sredio. Gotovo. To ćeš reći federalcima ili bilo kome drugom ko rukovodi istragom. Sredi da ne bude svedoka, shvataš? Kraj istrage, kraj razgovora - on spusti slušalicu. - Jebeni policajci - promrmlja ne obraćajući se nikom posebno. - Kad jednom postanu glavni, misle da sve znaju. Okrenuo joj se, odmahnuo glavom. - Ti si luda, znaš li to? Šta da radim s tobom, da tek tako ubiješ jebenog bivšeg policajca? - Šta te briga? Koliko ja vidim niste se baš voleli vas dvoje. - Luda si - on stavi ruke na bokove i zagleda se u nju. - Ja sam odbačena, je li? - glas joj iznenada postade mazan i on vide suze kako blistaju u uglovima njenih očiju. - Ti ćeš to da središ Čezare, zar ne? Uzeo je u zagrljaj, pomilovao po blistavoj kosi. Bio je ispunjen ponosom što joj je on sada potreban za zaštitu, bila je ranjiva i on je toliko želeo da joj pokloni svoje poverenje. Bila je kao san, svaki danje otkrivao neku njenu novu stranu koja ga je oduševljavala i on bi sada učinio bilo šta da je zadrži uz sebe. - Ne brini o onome što je bilo. Mislim da smo sve sredili. Čudna i gadna stvar je bila što se, ušuškana u njegovim moćnim rukama, s njegovom aurom koja je zračila od njega u talasima, zaista osećala zaštićenom, bezbednom kao nikada u kući svojih roditelja, na ulici ili čak sa Majkom Madonom u Kući Marbela - osećala se sigurno kao uz Okamija. Ništa u njenom životu nije ju pripremilo za ovo i tako je na tren bila razoružana, pukotina u njenom oklopu koji je sama stvorila pokazivala je ženu gladnu nežnosti. Čezare je poljubi i reče. - Poli je ovde i moram da se pozdravim sa njim. To je posao. Ona klimnu glavom. Milovao joj je glavu palcem.

- Ti si u redu? Mislim ubila si čoveka i to ne nekog anonimnog luđaka. Hoćeš li da povratiš ili tako nešto? Ona se osmehnula. - Već sam to uradila dok si ti telefonirao. On klimnu glavom. - Onda u redu. Dalje od toga. Gotovo je. Idi u kuhinju i neka ti Dino nešto spremi. - Mogu i sama. - Isuse Hriste, znam da možeš. Ima li bilo šta što ti ne možeš da uradiš? Ali šta ja treba da uradim? To je Dinov posao. Hoćeš da ga najurim? Nasmejala se. -Ne. Ona poslušno obori glavu jer je to bilo ono što je njemu bilo potrebno da bi video da je potpuno u njegovoj moći, i to takva žena. Bio je to najjači afrodizijak koji je ikada mogao da se zamisli. - U redu, reći ću mu da mi nešto spremi - oslobodila se njegovog zagrljaja. - Hoćeš ti nešto? - Ne. Uzeću nešto uz put kad idem da vidim Polija. On i njegova ženska - kako joj je ime - nikada ne mogu da zapamtim, u svakom slučaju oni su u kući za goste. - Uhvati je za ruku i poljubi je u dlan. - Malo ću se zadržati, u redu? Ona mu se osmehnula. - U redu - onda ga je odgurala do vrata. - Idi i brini o svojim poslovima. *** Čezare je ustvari proveo malo vremena sa Polom Kjaramonteom. rekao je: - Kako si? Obavio si dobar posao što si izvukao ženu i dete iz Njujorka - onda udari Polija iza desnog uveta. - Prokleti moronu, da ubiješ njujorškog detektiva. Imaš govno umesto mozga. - Ali niko me nije video - bunio se Pol Kjaramonte - sem ženske i njenog deteta. Koristio sam ukradeni revolver kome ne može da se uđe u trag, pa neka se njujorški policajac nosi. - Ne mislim na policajce, Poli. Mislim na tvoju zaštitu. Uništio si je. Ti si bio moj mali crkveni miš unutar Goldonijeve mašine. - Sada ti preuzimaš, koga briga za to? Čezare ga opet udari tako da Poliju glava zazveča. - Puc, zar ne čitaš istoriju? Šta misliš kako su Rimljani načinili tako veliko carstvo? Infiltrirali su se medu pobeđene. Misliš da će glavešine porodice Goldoni samo leći na leda i dopustiti mi da im češem stomake? Tako misli budala. Pravice se da su uz mene, onda će pokušati da me ubodu u leda kad im se ukaže prva prilika. A sada nemam tebe da me držiš korak ispred njih. Pol obori glavu. - Izvini. - Šta si dodavola uradio sa ženom Tonija Di. Pol podiže glavu. - Ne možemo da sve zaboravimo? Čezare mu se unese u lice. - Dodavola ne. Slušaj, Poli želim da zapamtiš svaki korak ovoga - ne kao pretnju, shvataš? Ali moraš da naučiš tako da nikada više ne načiniš istu grešku. Shvataš? - Svakako. Čezare posegnu prema njemu, privuče mlađeg čoveka prema sebi s rukom na zadnjem delu vrata.

Poljubi Pola u čelo. - Ti si dobro dete. Lojalan si. Ja visoko cenim lojalnost. A u međuvremenu čitaj Plinija, za ime Hrista - osvrte se po gostinskoj kući, koju je neki lokalni arhitekta unutrašnje arhitekture uredio u neutralnim bojama. Mrzeo je to, ali dodavola, on nije morao da bude tu. - Gde je Margerite? - U spavaćoj sobi. - U redu. Drži malu na oku. Ne želim da mi neko smeta, shvataš? Poli klimnu glavom i krenu prema spavaćoj sobi gde otključa lisice kojima je Frensin bila vezana za bravu na plakaru. - Hajde, mala. Da pojedemo nešto. Frensi pogleda Margerite koja je bila vezana oko članaka i gležnjeva za četiri stuba ogromnog kreveta. - Ali šta će biti sa mojom mamom? - Ja ću se pobrinuti za nju - reče Čezare ulazeći u sobu. - Kako je, Frensi? Frensi odmahnu glavom i ne reče ništa dok ju je Pol vodio iz sobe. Čezare, s konzervom da jet koka-kole u ruci, stajao je u dnu kreveta, posmatrajući Margerite. - Tužan pogled. Margerite ga pogleda. - Jedno je bilo ganjati Tonija. Ali staviti na nišan mene i moju kćer znači da si prekršio svako pravilo ovoga sveta. Ti si parija, obeležen čovek bez poštovanja. Čezare se počeša sa strane po glavi, malim prstom. - Završila si? Niko neće da poveruje u to sranje, a ja ću ti reći zašto. Sama si to tražila, Margerite. Nisi mogla da prepustiš posao Toniju Di. Morala si da guraš nos u stvari za koje ne bi trebalo da te bude briga, morala si da putuješ u DiSi da bi videla Domove stare drugare, da možda sklopiš nove saveze za Tonija. I onda si počela da igraš onu staru ogru sakrijmo miša, sa Luom Krokerom, bivšim detektivom njujorške policije, za ljubav Božju - odmahnuo je glavom. - Zašto ti je Toni Di dopustio da poludiš to je misterija. Činjenica je da si postala moj neprijatelj isto koliko i Toni Di. Što se tiče tvoje kćeri - kako je postala ljupko biće - ne ostavljaš mi izbora. Kad si ubila dva moja čoveka morao sam da te smotam što sam pre mogao. I morao sam da uvučem Pola u to. To mi se nije dopalo. Ali još jednom mi nisi ostavila izbora; postala si suviše opasna. Prema mom mišljenju najlakši način da se dođe do tebe bilo je preko Frensin - on srknu piće. - Mislim da sam bio u pravu kako su se stvari okrenule. - Odvratan si. Čezare obiđe s druge strane kreveta. - S obzirom odakle dolazi, smatram to komplimentom. - Ponudi joj konzervu. - Hoćeš gutljaj? - Radije bih umrla od žeđi. Čezare se osmehnu. - Prava žena. Suviše dramatizuje i unosi suviše emocija u sve - on odmahnu glavom. - Pogrešila si što si ovo shvatila kao svoj posao, Margerite. Verujem da sada to vidiš. - Nemam više šta da ti kažem - ona okrete glavu prema zidu. - O, u tom slučaju, kao i u svemu drugom, grešiš, Margerite - on sede kraj nje. - Nisam te ovamo doveo na odmor ili da te se otresem. Doveo sam te da bi sve ispovraćala, svaku tajnu koju ti je Toni saopštio. Vidiš želim ono što je imao Dom; njegove veze u DiSiju i preko mora. Želim Nišiki dokumente - prljavštinu kojom se koristio da u šaci drži mnoge velike momke. Uradićeš to za mene, Margerite, zar ne? - Gubi se.

Odjednom je ustao i udario je aluminijumskom konzervom u lice. Viknula je, ali on nije obraćao pažnju na nju ni na krv koja se pojavila na njenom obrazu. - Sve ćeš mi reći Margerite, ili tako mi Bog pomogao, dovešću Frensin ovamo i dok ti budeš posmatrala ja ću njeno lepo lice i telo obeležiti upaljenom cigarom inč po inč. *** Sunčeva svetlost je lila kroz visoke prozore, praveći od zrnaca prašine u vazduhu sićušne plesačice koje su se vrtele i sijale pri svakom pokretu. Daleko ispod njih, u polumraku prostorije nalik na prebivalište Vulkana, Kaići Tojoda se bavio svojim poslom. Njegova široka, okrugla leđa davala su mu izgled kornjače. Imao je uske bokove i ugnuta prsa. Tojoda stavi šipku slojevitog čelika u ognjište i udar vreline prolete kroz već neugodno zagrejanu radionicu. Na betonskim zidovima bile su alatke neophodne u njegovom zanatu. Tojoda je bio oružar, čovek koji je pravio lepa i smrtonosna sečiva od kaljenog čelika udarajući ga i tanjeći, previjajući ga, udarajući ga opet, zagrevajući ga, sve dok dva prevoja ne bi postali jedno, ponavljajući i ponavljajući taj proces. Neki kažu da se to ponavljalo deset hiljada puta, sve dok oštrica mača nije bila spremna za oblikovanje. Japanci su bili jedinstven narod na svetu - samo su oni doveli do savršenstva kovanje mačeva od presavijenog čelika. Koristili su ultratvrdi čelik da bi oblikovali ivicu i kičmu sečiva. A ivica je bila toliko oštra da je praktično bila nevidljiva, a kičma jaka. Obavijali su tu čvrstu kičmu slojevima mekog čelika, dovoljno mekog da apsorbuje šok najžešćih udaraca. Oko toga bili su slojevi polumekog čelika srednje tvrdoće koji su davali maču fleksibilnost. Tek tako je on dobijao odgovarajuću snagu i fleksibilnost da je mogao da probije oklop i kost a da ne bude prelomljen na pola. - Bodež - reče Tojoda odgovarajući na Mikovo pitanje - nema baš mnogo potražnje za tu vrstu oružja ovih dana. Kovač je bio star - imao je najmanje sedamdeset, procenio je Nikola, sa okruglim licem i tako izboranom kožom kao oklop armadilja. Rastresita bela brada vijorila mu je sa podbradka. - Ipak zatražili su vam bar jedan, zar ne? Tojoda izvuče čelik i baš je hteo da počne da ga udara čekićem kad očigledno nešto primeti, pukotinu koja se formirala i on zavitla sada bezvredni komad metala u bure puno ledene vode. Para siknu kao ljuta zmija. Kovač obrisa svoje teške šake oteklih prstiju o debelu kecelju, priđe vratima radionice i zaključa ih. - Hajde da uđemo - reče. Poveo je Nikolu u kratak hodnik iza kovačnice koji je bio vreo kao sauna zagrejana do usijanja. Na kraju je bila otvorenam soba sa tatamijem iz koje se video maleni vrt okružen sa tri strane visokim zidovima. Jedna hinoki čempres bujao je u sterilnom okruženju. Tojoda povuče roletne od bambusa sve dok se gornji deo vrta nije sakrio. Vrelina je stizala u talasima kao u pustinji. Prostorija je bila malena i nameštena kao monaška ćelija. Tojoda je bio Zen budista; kod takvih je manje uvek više. Bilo je to kao sa onim hinoki čempresom - to je bio vrt kakav je njemu bio potreban. Sedoše onako kako im je Tojoda pokazao. S unutrašnje strane njegove leve noge video se dugačak beli ožiljak gde su pre deset godina hirurzi izvadili venu da pomoću nje prepreče dve zapušene arterije u njegovom srcu. Tojoda mu ponudi čaj i on prihvati. Pili su u drugarskom ćutanju neko vreme, posmatrajući hinoki.

- Dugo se poznajemo, Lajnir-sane - Tojoda stavi na stranu svoju šoljicu, nagoveštavajuđi tako da je završeno sa tišinom. - Napravio sam ti mnogo oružja. Opasnog oružja. Jedinstvenog oružja. - Ne bih išao ni kod koga drugog, Tojoda-sane. Kovač sleže ramenima. - Ja sam bio odgovarajući izvor - hteo je ustvari da kaže da je on bio jedini izvor. On je pravio oružja o kojima su drugi kovači mogli samo da sanjaju. Kao da je razmišljao jedan tren. - Napravio sam opasno oružje jednom čoveku. - Bodež. Tojoda klimnu glavom. - Vi ste ga oblikovali? Tojoda je gledao u hinoki koji se pekao na sunčevim zracima. - To je zanimljiv deo, Lajnir-sane. Radio sam po njegovom nacrtu. Bio je grub, ali genijalan i funkcionalan. - Funkcionalan? - O, da - stara glava klatila se napred-nazad. - Sa tim bodežom mogao je da se ubije divlji medved. Ukoliko imate snagu i odlučnost. - Da li je on mogao da seče i da bode? Lagani osmeh razgalio je Tojodino lice. - Rekao sam vam da je nacrt bio genijalan. Bodež je imao poseban nacrt. Nikola uze olovku i blok. - Ovako? Nacrtao je bodež koji je odgovarao povredama nađenim na Ikuzovom lešu. Kovač pogleda crtež. - Da, baš tako. Nikola izvadi nekoliko fotografija na kojima je bio Mik Leonforte. Bio je tada mnogo mladi, uredno podšišan i skoro formalnog izgleda, ali nije moglo da se pogreši u obliku lica, senzualnim usnama ili pogledu tamnih očiju. Tojoda je dugo buljio pre nego što je odgovorio. - To je taj čovek. - Da li vam je rekao svoje ime? - Nisam pitao. - Zašto? - Imena vode određenom cilju, a u mom poslu svaki drugi cilj sem mog sopstvenog je ometanje. - Da li ste mu još nešto napravili Tojoda-san? - Ne. Nikola odloži fotografiju, blok i olovku u stranu. - Recite mi Tojoda-sane, zašto ste napravili to oružje? - Rekao bih da je to očigledno. Zbog onog zbog čega pravim oružje. Jer kad ga završim ono je umetničko delo. *** - Nisam gladna - reče Frensi dok ju je Pol Kjaramonte vodio prema kuhinji. - U redu - posmatrao ju je - nervozna si zbog Bed Klamsa? Pošto ona nije odgovorila, on promeni taktiku.

- Hej, šta kažeš na plivanje? Bazen izgleda sjajno. Frensi sleže ramenima. - Nemam kostim. - Nema problema - reče on vodeći je u drugu spavaću sobu. Posmatrala je pasivna kao ovca dok je on preturao po fijokama od nebojenog drveta. - Evo - izvadi tirkizni kostim - izgleda da će ti ovo odgovarati. Uzela je kostim, otišla do kupatila. Na pragu se okrenula i savršeno ozbiljnog lica rekla: - Hoćeš da gledaš? - Isuse, dete ti si stvarno neverovatna - reče on i odmah postade nervozan. Kad je pogledao njeno lice shvatio je da ona uživa u tome što mu radi. - Ulazi unutra i obavi to, važi? - A ti? On izvadi iz druge fijoke veliki šorc sa tropskim ribama u fluorescentnim bojama. Ona se zakikota. - Ja ću obući ovo - reče on. Frensi zatvori vrata za sobom, a Pol se s uzdahom olakšanja sruši na ivicu kreveta. Ovo je već počinjalo da mu ide na živce. Najpre je ubio njujorškog detektiva, onda je morao da dovuče Goldonijevu divlju mačku sve dovde nalik na nekog pećinskog čoveka koji vuče neposlušnu partnerku na klanje. Onda je morao da se nosi sa šesnaestogodišnjakinjom koja je bila suviše mudra, a u svakom slučaju pametnija od njega. Ali ona je bila posebno važna šesnaestogodišnjakinja za njega. Postojala je stvarna šansa da je ona videla Žaki - da je čak - ko bi to znao? - razgovarala sa njom. Žaki je živa. Ta pomisao ga natera da se naježi. Ili je možda ta opsesija bila deceniju dugo razočaranje. U svakom slučaju morao je da sazna. Morao je na neki način da zadobije poverenje tog deteta da bi dobio pravu informaciju. Sem toga, ona mu se stvarno dopadala. Bila je pametna, brza i prokleto zabavna. Retko kad je Pol naišao na nekoga ko može da ga nasmeje. Iskreno govoreći život mu je bio haos, krijući je radio je za Bed Klamsa, izdavao je porodicu Abriola, koja ga je prihvatila kao svog. A što se tiče ličnog života, na to je odavno zaboravio! Zaljubio se u Žaki od onog trena kad su se sreli 1962; otada niko nije mogao da se meri s njom, ona je bila kao sećanje na neku melodiju koja se vrti i vrti u glavi dok čovek ne poludi. Poče da se skida. Dok je to radio, oštro je udahnuo nekoliko puta kao što je naučio na časovima joge. Bilo je to za smirivanje stresa. Pol je znao da mu je potrebno da ukloni krajnji stres pod kojim je bio ili će svakako dobiti srčani napad. On se već borio sa visokim krvnim pritiskom i lekari su ga suviše često opominjali da ima previsok krvni pritisak. Joga mu je pomagala, svakako. Sledeće uporište bila je meditacija. Skinuo je košulju i pantalone i gaće i sve je to stajalo na gomili oko njegovih članaka kad se vrata kupatila otvoriše i uđe Frensin. - Madona! - viknu on pa crvenog lica pokri šarenim gaćama svoj ud. Frensi je stajala na vratima, odevena u tirkizni kostim s izgledom mačke koja je upravo progutala kanarinca. Zbog osmeha koji joj je titrao na usnama ličila je na Mona Ližu. - Sada si srećna? - reče on namrštivši se. - Dopada ti se kako izgledam? Pozirala je kao modeli na onim ženskim časopisima “Vog” i “Kosmopoliten”. Vrlo profesionalno, vrlo seksi. Polje dva puta morao da se podseti da još nema ni sedamnaest godina, mada je zbog razvijenosti i oblina njenog tela teško bilo poverovati u to.

- Da, svakako - reče on obazrivo. - Šta tu ima da se nekom ne sviđa? Prišla je i sela na krevet pored njega. Gledajući ga pravo u oči rekla je: - Zašto ne obučeš svoj kostim? Hoću da plivam. - Šta misliš zašto? Buljiš pravo u mene. - Pa šta onda? Viđala sam te stvari i ranije. Pol odmahnu glavom. - Za ime sveta, mala. Makar se okreni. Poslušala ga je i on je u žurbi navukao kupaće gaće, ali bio je preplašen da će se okrenuti i posmatrati ga. Ipak, imao je nekih problema. Na svoj užas i veliku sramotu video je da se uzbuđuje. O, Isuse, pomislio je, baš mi je još to trebalo. - U redu. Okrenula je glavu i zakikotala se. - Izgledaš zgodno. - Što se ne pokriješ? - rekao je besnije nego što je nameravao. Frensi pogleda svoje telo. - Zar ti se ne dopada kako izgledam? Prevrnuo je očima. - Mala, problem je u tome što mi se suviše dopada sve to što vidim. Sisala je svoju donju usnu, razmišljajući o tome. Onda je ustala i ispred ogledala iznad komode, prevukla šakom preko svog glatkog stomaka i bokova. - Znaš, prošle godine dala bih sve - prst, oko, bilo šta - da budem sasvim mršava. Reč koja mi pada na um je bolno. - To mi zvuči ekstremno. Okrenula se da ga pogleda u lice. - To je ipak istina - imala je takav pogled koji je sasvim jasno govorio da ona nikada nije naučila kako da laže. - Moraš da shvatiš, moje telo je bilo jedina stvar koja mi je pripadala. Sve ostalo su kontrolisali moji roditelji, a oni se nisu slagali. - Nasmejala se. - Ne da se nisu slagali, to ne opisuje njihovo stanje, oni su bili u stanju stalnog rata. Moja mama je bila suviše pametna - imala je svoju kompaniju, znaš - a moj otac je odlučio da će je kazniti zbog njene pameti. Zato ju je tukao. Neprestano. - Da - reče Pol klimajući glavom u znak odobravanja - u pravu si. Frensi duboko uzdahnu. - Nešto duboko u meni je odlučilo da će sve biti u redu s mojim roditeljima ako budem mršava, stvarno mršava - posmatrala ga je netremice kao da želi da vidi da li će joj se podsmevati. - Kao da sam napravila pakt sa Bogom. Ali trebalo mi je dosta dugo da shvatim da sam načinila pakt sa najgorom, najtamnijom svojom stranom. Ja sam sebe kažnjavala za rat svojih roditelja. Bacila se tako blizu njega, tako neugodno blizu da se Polu učinilo da ga je oprljila vatra. - Mrzela sam sebe; najviše svoje telo. Ono mi je sada važno. Ponosim se njim. Želim da ga pokazujem. - Da, ali mala, treba da ga pokazuješ svojim vršnjacima. Ona poče da se smeje i on odmah shvati da je načinio gaf. - Ne, nisam to mislio. Ne bi trebalo nikome da ga sada pokazuješ. Kao što sam rekao prošle noći, nemoj toliko da žuriš da odrasteš. Nije sve u tome. Pogleda na sat. - Hajde da plivamo.

U vodi je bila kao delfini koje je Pol video u Njujorškom akvarijumu na Koni Ajlendu; dugačka i klizava i razigrana, vodila je ljubav s vodom, s njenom podatnošću, njenim hladnim, plavim dubinama. Plivala je u krugovima oko njega, a njena duga, tamno crvena kosa plovila je za njom kao rep životinje ili leđno peraje neke egzotične ribe, kao kod onih koje su ukrašavale njegove gaće. Mrzeo je ove ogromne gaće. Bilo je neugodno što su se napunile vazduhom pa su izgledale kao klovnovske pantalone. Najzad, izmoren, odplivao je na kraj bazena i pažljivo posmatrao čuvare i njihove pse kako se kreću ivicom imanja i najvažnijim delom oko kuće za goste. Na kratko se zapitao šta se zbiva između Bed Klamsa i Margerite Goldoni Dekamilo. Odlučio je da će biti bolje da ne zna, okrenuvši se od kuće za goste baš u trenutku kad je Frensi izronila uz veliko pljuskanje vode. - Šta je bilo s tobom? Tako si se brzo predao. - Shvatio sam da nisam više mlad kao nekada. Doplivala je do mesta gde je on plutao oslonjen laktovima o ivicu bazena. Ona je imala savršen oblik za vodu, bila je zaobljena kao torpedo, ali kad mu je prišla, njeni udovi se raširiše kao u morske zvezde, njene ruke i noge zakačiše se za bazen sa svake njegove strane. - Nije to, to - reče ona - nisi navikao da se zabavljaš. Otvorio je usta s namerom da nešto kaže, onda ih je zatvorio vrlo glasno. Bila je u pravu. Njeno vitko telo slalo je tople kružne talase, neku vrstu vibracija koje je osećao duboko u sebi kao udaranje svog srca. - Da, pa možda živim životom koji ne pruža mnogo prilike za zabavu - reče on braneći se - imam mnogo odgovornosti, znaš. Ljudi se oslanjaju na mene. - Kao Bed Klams. Pošto on nije ništa rekao, ona je dodala: - Da li si zato rekao da biti odrastao nije sve što se očekuje? Odmahnuo je rukama. - Odakle ti takve lude ideje? Ali ona se nije pomerila ni santimetar. - U pravu sam, zar ne? To što radiš za Bed Klamsa i cinkariš ljude koji ti veruju i koji računaju na tebe, i nije tako strašno, zar ne? Pogled tih neobično pametnih očiju nije mogao da se odvoji od njega. - Ustvari, kladim se da je to sranje. Opet je u pravu, pomislio je. Ali neka bude proklet, ako to prizna njoj ili bilo kome drugom. - To je život koji sam ja odabrao, - rekao je mirnim glasom - zato što je pravi za mene. - Da lažeš, varaš i zajebavaš pošten narod, i time hočeš da me ubediš da je to život koji si odabrao za sebe? Sada je već počela da mu ide na živce. - Mala, mene stvarno ni najmanje ne zanima što.. - Mislim da je takav mizerni život izabrao tebe. Oglasio se podrugljivim tonom iz grla. - Šta to, jebo te, treba da znači? - Mislim da znaš. - Šta, ti voliš da pričaš u rebusima? Pokušao je da okrene glavu na drugu stranu, i shvatio da ne može. Nalik na mungosa oko koga se obavila kobra, nije mogao da utekne.

- Možda. Ali jedno znam: ti si toliko izjeden iznutra svim onim što ne možeš da izbaciš iz sebe mržnjom, osvetom, ljubavlju. - Ljubavlju? Pol je bio zapanjen. - Ljubavlju? Toliko je približila glavu njegovoj da je mogao da oseti nežne treptaje njenih trepavica na svom obrazu poput krila anđela. Rekla je tihim glasom: - Znam za Žaki. Pol koji je do sada držao u najmanju ruku pola kontrole nad situacijom, oseti kako mu se srce ledi u grudima. - Šta si rekla? Vrhovi prstiju su mu bili kao ledeni špicevi. Borio se sa svojim umom kako da ovo izmami iz nje, i evo! Dolazi pravo brzakom. - Mislim da sam pogrešno to rekla, - Frensi je prošaputala - srela sam je. Poznata je kao časna sestra Meri Rouz. Pričala sam sa njom, obučavala me je. Žena koju si pokušavao da pronađeš: žena koju voliš. Pol je bio siguran da gubi razum. Posle toliko godina traganja, ćorsokaka, siguran u to da je Žaki živa, i da je neko drugi poginuo u toj nesreći, osećao je kako postaje sve više paranoičan kao i to da je njegova teorija došla od uzvišene majke nadzornice Svete Marije. Glumeći reportera, kasnije i internistu u obližnjoj bolnici, pokušao je da izmuva patološki izveštaj o Žaki iz mrtvačnice, tokom druge polovine 1962. godine, ali nije uspevao. Zato nikada u srcu nije prestajao da veruje, mada je propatio za njom, i svakako je nikada nije zaboravio. A sada ovo razaranje koje mu je priredila vrlo pametna devojka za koju je znao - jednostavno znao - da je ne treba pocenjivati. Ali već je posumnjao u svoju večitu tugu, da je ovo i previše za njega, u ovim golim očima već je video svoju sudbinu. I kao mesečar video je sebe već predaleko negde gde je ona tako želela da ga odvede. Dolazeći k sebi najbrže što je mogao, rekao je: - Lažeš ti mene, mala? - Ne. I u tom jednostavnom odgovoru prepoznao je istinu, zato što je ranije primetio laž koju mu je rekla prošle noći u avionu kada ju je pitao za tu posebnu časnu sestru sa očima boje dubokog okeana. Žaki. - O, Bože, - uzdahnuo je. - Da li bi voleo opet da je vidiš? - Frensi je prošaputala. - Želiš li da pričaš sa njom? - Više od svega. Trebalo bi da mrzi sebe stoje dopustio da mu to tako isklizne, ali sve stoje osetio bila je žurba i snažno ushićenje da su mu vrhovi prstiju, koji su do nedavno bili obamrli sada počeli da se vraćaju u život. Osetio je toplotu pomoću novonadene energije. - Moći ćeš. - Frensi je šapnula. - Ja ću te odvesti kod nje. Ali moraš nas izvući odavde. Mene i moju mamu. Ovo je bila njegova sudbina, put kojim je išao predaleko da bi se sada okrenuo i vratio. Onog momenta kada je ona prozborila Žakino ime, znao je šta će tražiti od njega zauzvrat. Ona je bila prepametna da bi tražila bilo šta manje od toga. A onaj stvarno najodvratniji deo bio je svakako taj što je znao da će ona dobro zaraditi u cenkanju. Mogao je to da vidi u njenim očima, da oseti u svakom delu njenog tela. Ona je želela da mu pomogne, i sa teškim priznanjem shvatio je da na kraju, zauzvrat i on želi da pomogne njoj.

Ovo je bilo na prvom mestu za njega, čoveka koga su okolnosti primorale da brine jedino o Polu Kjaramonteu. To je bilo prvo, poslednje i zauvek i jebeš sve ostale, baš kao što je njega zajebavao njegov otac, Fejt Goldoni, čak kao i njegova majka što ga je zajebavala, koja zahvaljujući tome što je bila Jevrejka, nije mogla da zadrži Crnog Pola pored sebe. Želeo je da pomogne Frensi, iako će ga to dosta stajati - možda, znajući Bed Klamsa, čak i života. Ali, tako mu Boga, uživaće dok to bude radio. Polako, kao u snu, njegove ruke krenule su ka njenima i zagrlio ju je najprisnije što je mogao. Bilo je gotovo. Pakt je tiho potpisan. To mu je zaplašilo um. *** Koi je pretraživala podatke na kompjuteru u Niponšu Šake Centru na Harumi-doriju, blok udaljenom od velike Ginza Jon-šom raskrsnice. Sve što si želeo da znaš o japanskom nacionalnom alkoholnom piću koje se pravilo od uvrelog pirinča, bilo je ovde. Nikola je voleo napitak, a kompjuterski program joj je pomagao da izdvoji arome koje će najviše odgovarati njegovom ukusu. Senka je prešla preko ekrana i ona je pogledala na gore u lice Mika Leonfortea. Pojavio se kao priviđenje, kao iz mračnog i zlog mesta u njenoj glavi. - Zdravo Koi, - rekao je. - Kakvo iznenađenje što sam naleteo na tebe ovde. Rekao je to bojom glasa koji je ona odlično upoznala za vreme kada su živeli zajedno - ona očajna i samokritična, a on žestok sve vreme, ispunjen grešnim i uznemiravajućim predlozima koji su se odnosili na njihov seks. Boja glasa kojom joj je govorio sve ono što je on želeo da ona zna: na primer, ovo nije bilo iznenađenje, on je bio daleko od toga da je iznenađen. Napolju su hodale hiljade ljudi, gurali se preko ulica pokrivenih kišom, udarali se crnim kišobranima, talasali i sudarali. Koi oseti kako je protrese mali drhtaj, pošto je ovde izolovana, nije bila deo mase koja se kreće zahvaljujući ovoj zloslutnoj životinji koju je odlično poznavala. Nasmejao se kao dečak na putu za matursko veće. - Zar ti nije drago što me vidiš? Mislim, dosta je vremena prošlo od kada smo živeli zajedno, dugo od kad si se skrivala. Uputio joj je upitni pogled, skoro tužan ali to je bilo zbog osvetljenja iznad glave koje je izdužavalo njegove crte, topeći ih kao da su od loja. - Šta te je nateralo da promeniš mišljenje? Koi je automatski pogledala okolo da vidi ima li koga u blizini njih dvoje. Naravno, bilo je mnogo ljudi ali niko ni nije obraćao pažnju na njih. Mik,s emocijama koje su klizile kao živa, nasmejao se. - Nisi nervozna, zar ne? Raširio je ruke. - Mislim, pa i zašto bi bila? Samo zato što je trebalo da se udaš za mene, a nisi? Naletela si na Mikija Okamija, ako me sećanje dobro služi, i on te sklonio na neko mesto gde te nisam mogao pronaći. Ispružio je ruku, snažnu,preteču kao čelične šipke u zatvoru, i ona je ustuknula. On je to primetio i činilo se da mu je drago zbog toga. - Pokušao sam, znaš - da te pronađem. Upotrebio sam sva raspoloživa sredstva - zagorčao sam život mnogim ljudima, puzeći po njima za informaciju. I šta sam dobio za to vreme i muke? Jebeno ništa. Ti si otišla, izvetrila kao dim cigarete. To kopile Okami je pravi mađioničar. Približio joj se još više, gurajući je na ekran kompjutera, što ju je sprečilo da postavi neka

pitanja. - To nije baš sve istina - nastavio je, uživajući u tome što joj je nelagodno. - Ipak sam dobio nešto zauzvrat za svoje vreme i muke. Poniženje. To je otišlo do tačke da su svi znali koliko strašno želim da te vratim. Toliko sam znoja prolio na tom pohodu dok su mi se sigurno svi smejali iza leda. Odjednom mu se lice namrači. - Smejali su mi se. - Žao mi je. - Sereš. Odmahnuo je glavom,pogleda uprtog u nju. - Nije ti žao. Uradila si ono što si htela. Uvek si to radila. Nikad ti nije bilo stalo do mene, ni do koga ti nikad nije bilo stalo sem do sebe. Lice mu se iskrivilo od besa. - Ne, ne brini. Neću te povrediti. Ali žalim bedno kopile sa kojim si sada. On je već otišao dok je ona mogla da osmisli odgovor. Ponižena sa mučninom u stomaku, okrenula je leda rulji unutar centra i slepo nastavila da gleda u monitor ne mučeći se da čita. Mogla je da oseti tople suze koje se spremaju i pokušala je da ih zadrži ali one su padale jedna po jedna na tastaturu. Želela je da odjuri kući, da kaže Nikoli šta joj se dogodilo, ali znala je da ne srne. Setila se dobro njegove reakcije kad mu je saopštila da se Majki zaljubio u nju. Kompjuter je zapištao, i brišući suze, videla je da je stigla do kraja. Pronašla je savršeno piće za Nikolu. Nekako, to se činilo potpuno nebitno sada. *** Moram da saznam zašto izgleda da moj život teče paralelno sa životom Mika Leonfortea, razmišljao je Nikola dok je vozio kroz grad idući na adresu koju mu je Tento dao za sadomazohistkinju Londu. Bio je u zasedi parkiran s druge strane ulice u kojoj je bio restoran Pul Marina u Ropongiju. Čekao je Mika. To je bilo mesto na koje je Nikola došao kada je pratio trag ukradene TransRim SajberNetove datoteke, i to je bilo mesto, u šta je bio siguran, gde će se pojaviti Leonforte. Osećao je kao da je Mik bio velika polusenka, odraz njega samog u ogledalu gde su sve mračne sile bile obuzdavane. A to je vodilo ka stvarno jezivoj pomisli: Mik je bio oličenje Kšire koja se uzdizala kao plima u njemu, koja je pretila svojom ogromnom rastućom moći da ga rastavi od zdravog razuma. Ne samo zbog toga šta je Kšira bila, već zbog skupljanja mračnih sila, koje su probijale granice u kojima ih je on držao kao u zatvoru unutar svog uma.Svaki čovek i žena koji hodaju ovom zemljom imaju ove mračne sile - zle misli, sebičnost, pohlepnost, ljubomoru, bes. Često su ostajale kao obične misli, koje prolaze kroz svest poput oblaka momentalno pomračujući sunčevu svetlost. Ali sunce je uzvraćalo: uvek uzvrati. Osim u ovim ljudima za koje su mračne misli postale stvarne, pretvarajući se u delo. To su bili ljudi koje je jurila policija kao životinje i isključivala ih do kraja života. To je ono što je Mik postao - deo njega je bio stvarni odraz onoga što je bilo unutar Nikole. Prodorna policijska sirena koja se uključivala i isključivala prodrla mu je u misli, i pogledajući u retrovizor, video je pandura na motoru kako ga prati, svetla su mu blještala. Postoje brzo vozio, usporio je, pokušavajući da nađe mesto da se izvuče iz uske trake između saobraćaja i mesta za parkiranje. Pronašao je jedno, konačno, i krenuo pravo između dve "tojote”. U tom momentu bacio je pogled na retrovizor da bi održao ritam sa pandurom, i sa ove male razdaljine mogao je videti

njegovo lice i prepoznao ga je. Bio je to loši, zdepasti šef sale u Pul Marini, restoranu gde je Honiko radila. Šta je radio maskiran u pandura? Nikola je pogleda i nađe prolaz u saobraćaju, pa uz škripanje zagorele gume, u oblaku plavih izuduvnih gasova, povezao je ”kavasaki” kroz zastrašujuće malo mesta između vozila, bežeći od Jošija na velikom pandurskom motoru. Joši je legao na svoju sirenu i počeo da ga prati. Sada će Nikola imati prilike da na otvorenom oproba sve novine koje je primenio na velikom motoru Kavasakija. Čim je Joši pronašao čistinu u saobraćaju. isključio je sirenu. Njegova ideja da se preruši u pandura je propala i nije imao želju da privuče prave policajce zvukom sirene. Nikola je izjurio južnim izlazom Šinjuku stanice sa Jošijem iza sebe. Nikola je vozio tako da mu stanica bude s leve strane, što je duže mogao, i onda u poslednjem trenu je rasparao paravan, umalo sudarivši se sa crvenim "micubišijem”. Treštanje sirena pratilo ga je kad je završio na trotoaru, rasterujući pešake, a onda se spustio na ulicu idući ka Šinjuku Gjenu, parku punom vrtova u zapadnom i japanskom stilu kao i prema sada već otrcanom paviljonu u kineskom stilu još iz 1927. Rizikovao je i pogledao u retrovizor, i video Jošija tačno iza sebe, koji je uključio sirenu na kratko, kružeći oko ćoška koji je Nikola upravo opasno presekao. Nikola je stegao zube i uleteo u park. Zbog jadnog stanja struktura, to je bilo više napušteno mesto, i nekoliko šetača dobilo je jasna upozorenja da se sklone s puta velikom crnom "kavasakiju” i motoru koji ga je pratio. Nikola polete kroz vazduh, prelećući preko malog kamenjem ograđenog ribnjaka u kome je plivao koi. Preleteo je na drugu stranu, na kratko se okliznuo pa je jurnuo prema paviljonu koji je bio podignut u čast venčanja cara Hirohita. Joši bezbedno prede preko ribnjaka dok mu je motocikl grmeo. Kao pravi stručnjak Joši je koristio svoju levu nogu u čizmi da ispravi motor, dok se okretao a onda dodavši gas jurnu za Nikolom. Paviljon mu je dolazio u susret i Nikola je jurio pravo prema njemu. Videvši to ludilo Joši je usporio, uklonivši se sa puta kojim je jurio Nikola. Kad je izgledalo da je sudar neizbežan, Nikola prođe tako blizu paviljona da su iveri poleteli na sve strane, udarajući o njegov šlem i odbijajući se od njega. Osetio je užasan bol u vratu dok mu se glava iskrivila. Zamalo da promaši rampu načinjenu od bambusa pa zatandrka drvenim daskama. Jurio je po njima paralelno sa paviljonom dok je Jošijeva silueta nestala iza fasade. Ali mogao je da čuje auspuh policijskog motocikla kako grmi iza fasade. Za trenutak motocikl se pojavi s druge strane paviljona i Nikola je bio primoran da skrene oštro na levo, sa dasaka, dok je divlje okretanje njegovih točkova nateralo daske i eksere da lete na sve strane kao da su zahvaćeni uraganom. Išao je s druge strane francuskog vrta, dok mu je Joši bio skoro prilepljen sa strane. Izjurio je na ulicu dok su automobili svirali kao poludeli, pešaci vrištali, a on je jurio širokim stepeništem koje je vodilo prema trgu pokrivenom granitnim pločama. On i Joši su jurili preko trga. Ispred njih se dizala blistava kupola tek podignutog Tokijo-kana, džinovskog podzemnog centra za kupovinu, virtualnu realnost i sportske komplekse. Nije bilo vrata, samo četvrtasti otvor u kupoli koji je ličio na usta koja zevaju. Nikola ulete u usta, preskočivši magnetsku barijeru, škripeći niz rampu punu ljudi koji su jurili na sve strane, krijući se bilo gde. Nikola je prošao gimnastičke sale za dizače tegova, sumo rvače, atletičare. Raznovrsni butici svih veličina ostali su za njim. Pojačao je motor ”kavasakija” tako da se u momentu može promeniti pritisak na menjaču i kočnicama. Ovo je napravljeno za krajnje odgovornu mašinu koja ga je održavala na dovoljno velikoj brzini dok je vozio u cik-cak između prestravljenih ljudi i osmougaonih betonskih stubova postavljenih u dvostrukom redu duž centra.

Nikola je jurio kroz centar, dok su stubovi proletali s njegove obe strane. A onda se pojavi Jošu na svom velikom policijskom motociklu. Ispred je bila dugačka rampa prema drugom ulazu u centar. Na najudaljenijem kraju bili su saloni za virtualnu realnost s leve strane, a najveće gimnastičke dvorane s desne. Zbog položaja grada centar se završava na nivou ulice umesto da i dalje bude pod zemljom. Nikola sada poče da se zanosi napred i nazad preko širine centra, prilazeći sve bliže i bliže stubovima. On otvori svoje tandian oko i prvi put prizva Kširu. Svet zasija oko njega, boje postadoše tamnije sa blještavim odsjajima. On prolete pored stuba, skoro očešavši njegovu stranu dok je prelazio na stranu centra. Joši, prateći ga, skoro se skrši i bio je primoran da ostane dva automobila iza da bih održao kontrolu nad vozilom u brzini. To je bilo ono na šta je Nikola računao. Preletao je preko duge rampe i u poslednjem momentu, okrenut nadesno, udarcima je otvorio vrata, našao se kako klizi po drvenom ispoliranom podu velike gimnastičke sale. Ljudi koji su vežbali, razbežali su se ostavljajući opremu i vreće za vežbanje za sobom. Malo ispred nalazio se zid sa ogromnim okruglim prozorom koji je gledao na Šinđuku Centar Park. Okrugli prozor bio je na nekih dvadeset stopa od poda. Nikola, u Kširi, prebacio je svoju težinu nazad u ”kavasaki”. Zatim, dve trećine puta kroz gimnastičku salu, podigao je prednji deo motora od zemlje, udrio jako u drugoj brzini koju je sam ugradio, i ”kavasaki” je završio uspravno. Leteći kroz vazduh, Nikola se nagnu preko motora poput skijaša koji preleti preko skija. Na momenat učinilo mu se da neće uspeti, da će udariti glavom o betonski zid sale. Ali motor prolete kroz okno prozora, a staklo se rasprštalo kada je udario prednjim točkom, zatim zadnjim delom, završavajući na travnatom brežuljku, klizeći, zamalo da se zakuca u čempres, grabeći zadnjim točkom promenio je brzinu i ”kavasaki” je produžio kroz park, zatim u gužvu na ulici između redova, vozila daleko od Jošija, koji je gutao prašinu koja se digla za njim na sredini gimnastičke sale u haosu. *** Bilo je vreme zatvaranja na Fuzoku Širijokanu. Samo još dvadeset minuta do zatvaranja Šitamači muzeja i skoro svi posetioci su otišli. Jedino je ostao Mikio Okami. On je voleo da dolazi u ovaj posebni muzej da se odmori i razmišlja pre svega zbog fantastičnih reprodukcija trgovina u Šitamačiju iz prošlih vekova. Bila je tu kuća za stanovanje, trgovačka berza i prodavnica ispred koje je on sedeo a koja je prodavala slatkiše zvane dagashi. Došao je sa sastanka sa Džoom Hitomotom, sadašnjim finansijskim ministrom, koji je bio jedan od vodećih kandidata za upražnjeno mesto premijera, zajedno sa desničarem Kansaijem Micujiom, koga je odabrao Tecuo Akinaga. Sastali su se na Nakamize-doriju, ulici za šoping u rejonu Sensodija i Asakusa Kanon Hrama. Okami kojeg je spasio od alkoholizma pukovnik Lajnir, bio je i dalje veoma povodljiv, što je dokazivalo i to što je kad god je mogao dolazio da poseti dve stotine godina staru prodavnicu na Nakamize-doriju koja je prodavala dagashi. Bio je to još jedan razlog, razmišljao je, što je tako lepo biti kod kuće, u Tokiju. Iznenadio se koliko mu je to nedostajalo. Njegova prošlost je bila ovde, slična ovom muzeju, živo blago puno blistavih tvorevina i događaja koji su nastavili da zrače preko barijere vremena. On je sada zamišljeno žvakao slatkiše u skoro praznom Šitamači muzeju dok je s tugom posmatrao preciznu repliku starinske prodavnice koja se specijalizovala za dagashi. Razmišljao je o Džou Hitomotou pitajući se da li je on bio pravi čovek da uzme uzde moći. Bolje

on nego Micui, sa svojim opasnim fašističkim sklonostima ka ratu i najgorim aspektima predstavljanja Japana svetu. Razmišljao je o Nikoli Lajniru i njegovoj dugoj borbi da razume svog oca, njegovu sudbinu i svoju sopstvenu kompleksnu ličnost. Ali najviše je razmišljao o svom starom prijatelju Denisu Lajniru. Pukovnik mu je sve značio - on mu je bio prijatelj, njemu se poveravao, bio mu je mentor, neprijatelj. Bilo je čudno i pomalo uznemirujuće saznanje da se u jednoj osobi kriju sve te osobine. On je video budućnost Japana, prepoznao je njegov široki potencijal ne samo za sebe već za Zapad. Zbog toga je iskoristio Okamija, manipulišući elementima jakuze, koristećih ih da bi uklonio one koji su mu stajali na putu. On je na kraju koristio čitavu strukturu Japana - birokratiju, industriju i političke partije - da bi postigao svoj cilj. Mada strašno moralan, pukovnik je mogao da bude bezobziran ako bi okolnosti to zahtevale. Drugi su zavidni mislili da je njegov moral promenljiv - da on njime manipuliše na isti mudar način na koji je manipulisao sa svima oko sebe. Istinito ili lažno? Kao sa svim stvarima kad su ljudi u pitanju, razmišljao je Okami, sve je zavisilo od vaše tačke gledišta. Okamijeva tačka gledišta klizila je napred nazad u pesku vremena, ali naravno to je bilo iz vrlo ličnih razloga koje radije nije hteo da ipistuje. Kad bi došlo do porodice, bila je tu linija koju se niko nije usuđivao da prede. Pukovnik Lajnir je to uradio pa čak ni danas, sedeći na ovom mestu bez vremena, Okami nije mogao da nađe prostor u svom srcu da mu to oprosti. - Muzej je pravo mesto za tebe, stari. Neko je kliznuo na hladnu kamenu klupu na drugom kraju. - Pogledaj se - reče Mik Leonforte - moćni Kaišo sedi ovde kao stari beskućnik i jede slatkiše dok razmišlja o svetu kakav je nekada bio. - Na kratko prinese ruku na srce. - Kako je to dirljivo. Pokaza na papirnatu kesu sa slatkišima. - Po ovome sam mogao da te nađem, znaš. Pratio sam te dovde čak od Asakuse. Ta tvoja prokleta sklonost ka slatkišima. Bolje ti je bilo da dobiješ cirozu jetre. - Ja te poznajem. - Da, svakako - Mik potapša usne kažiprstom. - Da vidimo, o čemu si razmišljao ovde, okružen prošlošću. - Iznenada se nagnu prema Okamiju. - O njemu, je li? - Njemu? - Pukovniku Lajniru. Tvom drugu - Mik vide kako Okamijeve oči dobijaju prazan, mrtav izraz. Razmišljao si o tome šta ti je uradio. - Okamijevo telo se skameni kao da je pogledao u oči Meduzi. Da - reče Mik spreman na razgovor - znam. - Priđe mu bliže na klupi. - Ono što me zanima je to kako si mogao da dopustiš da ti se tako nešto dogodi. Kakvo opravdanje imaš što nisi preduzeo neku akciju? - Šta hoćeš? - pitao je Okami mrtvim tonom kao što su bile i njegove oči. Još nije skrenuo pogled prema njemu, gledao je prodavnicu slatkiša. Mik kliznu još dalje po klupi sve dok njegova butina nije dodirivala Okamijevu. Onda se nagnu i prinevši usne Okamijevom u vetu šapnu: - Istinu. Okami kao da ožive. - Istinu! - reče podrugljivo. - Čini mi se da je ti već znaš - ili verziju koja tebi najbolje odgovara. Čini mi se da ti stvaraš sopstvenu istinu. Ti seckaš prošlost u tako sitne deliće da više ništa nema smisla. Ali taj gubitak integriteta je tvoja namera jer ti onda sve slažeš prema svojoj zamisli. Kako ti sebe nazivaš? - Rušiocem.

- Meni se pre čini da je to fašistički nihilizam. Ti koketiraš sa destrukcijom; brisanje postojećih političkih i društvenih institucija da bi postavio svoje. Mik se isceri. - Potrebno je da te neko razume. - Šta? - Zar nije to pukovnik Lajnir uspostavio sa tobom kao svojim pajtašem od poverenja 1947? Svakako da jeste. - Šta je pajtaš? Mik zviznu. - Ađutant, posilni, drugar, zavisi kako to posmatraš. - Pojma nemam o čemu govoriš. Mik frknu. - Pasivni otpor neće te nikuda odvesti sa mnom, Kaišo. Pukovnik Lajnir je hteo da ponovo izgradi Japan prema svojoj slici. Možeš li to da opovrgneš? Okami je buljio bez reći u repliku prodavnice slatkiša, ali dagashi su mu postali gorki u ustima. - Ne bih mogao da zamislim fašističkiju viziju - Mik uze do pola ispražnjenu kesu slatkiša od Okamija i ubaci jedan dagashi sebi u usta. - Ali ne bacajmo kamenje prenaglo. - To je tvoj poseban dar, zar ne? Da izvrćeš istinu dok dan ne postane noć, dok dobro ne postane zlo i moralnost ne sklizne u limbo gde više ne može da se prepozna i gde više ne može da se čovek osloni na nju. - U redu. Da razgovaramo o moralu. Daj da pozovem kao duhove iz njihovih grobova Seiza i Micubu Jamučija, jakuze koji su stajali na putu tvojim šemama. Zar hoćeš da kažeš da nisi planirao njihovu smrt? A šta je sa Kacuodom Kozom, ojabunom Jamauči klana koji je u leto 1947. nađen kako pluta s licem na dole u reci Sumida. Zar nisi uredio i njegovo uklanjanje? Da nastavim? Ima mnogo i drugih. - Neću da se igram igre moralnosti sa okorelim kockarom. - Nisi odgovorio na moja pitanja. Ali u redu je, deda. Nisam ni očekivao da hoćeš. Ja znam da si kriv po svim tačkama optužbe i pošto mrtvi ne mogu da svedoče o zločinima koje si počinio, ja sam tužilac, porota i sudija u ovom sudu. - Sudu, kakvom sudu? - Sudu koji poštuje zakon ljubljenja moje zadnjice - reče Mik prinoseći cev revolvera Okamijevoj glavi. - Poznajem takve tipove - Okami je disao na usta, šištao na nozdrve kao da je blizina tog pogubnog bića uništavala i sam vazduh koji je udisao. - Ono što ti nazivaš moralom je samoglorifikacija. Štogod preti tebi je pretnja čitavom svetu. - Da. Ja stvaram čast, baš kao što stvaram moral. Obični ljudi koji lunjaju ulicama kao psi su lažovi. Ja nisam. - Naravno. Ti si medu izabranima. Kao plemstvo koje je vladalo Grčkom, istina je u tebi. Zar ti to tako ne vidiš? Mik gurnu cev u Okamijevu slepoočnicu. - Mnogi ljudi bi dali svoju desnu nogu da budu u položaju u kome sam ja sada. Treba samo da povučem okidač i buuum! Ti si samo deo istorije. Moje istorije! - I to osećanje blistavosti, moći koja beskrajno teče, bljesak visoke napetosti, to je ono zbog čega vredi živeti. To je ustvari tvoje životno delo, sve što jesi ili što možeš da budeš. Mikovi obrazi naduše se kao u otrovne ribe.

- Misliš da će te citiranje Ničea spasti, Kaišo? Razmisli još jednom. - Pošto dobro poznaješ Ničea sigurno znaš srž sage o Vikinzima, devizu njihovog glavnog boga Votana, jer ti živiš prema njoj: ”Onaj ko nema tvrdo srce u mladosti nikada ga neće ni imati”. - Kako je tvrdo moralo da bude tvoje srce, starče kad si mogao da ubijaš kad si bio mlad. - Ja sam ubijao da bih osvetio prevaru, da bih uništio neprijatelje svog oca koji su skovali zaveru da ga ubiju - reče Okami ravnim glasom - ni manje ni više. Sve što sam uradio, uradio sam jer je to dužnost sina. - Bio sam u pravu - reče Mik - zaista tvrd čovek. - Zar nemaš ni malo prostora za saosećanje? - šapnu Okami. - Saosećanje, Kaišo? - frknu Mik. - Nisi dovoljno pažljivo čitao Ničea. Oni čija je srca očvrsnuo Votan nisu stvoreni za saosećanje. Saosećanje je slabost, ono je za ljude niže vrste, za lažljivce, povređene s robovskim moralom koji beže kao prebijeni psi između kanti za đubre po ćorsokacima; koji smatraju da moć ide uporedo sa opasnošću, koji suprotstavljaju dobro zlu kad ne postoji nijedno ni drugo. Saosećanje je za dobroćudna goveda, one koji se lako predaju, pomalo glupe, one pune ljudske blagosti, uvek spremne da pruže ruku - ukratko one čija je životna sudbina da izvršavaju naređenja ljudi kao što sam ja. - Kakav si ti ološ. Koliko si siguran da si razumeo univerzalne principe. - Zašto da ne? - Mik se cerio. - To je bar jednostavno. - E, pa tu grešiš. Mnogo je komplikovanije nego što ti misliš. Mik ga zlobno pogleda. - Ali ti to znaš, starce, zar ne? - Ja? - Okami je delovao zapanjeno. - Ja znam malo o tome isto kao i svi drugi. Mik napravi grimasu. - Konfučijsko ponižavanje je stvarno patetično. Ali ja znam šta ti je u srcu kad pogledam ispod tvoje dobre maske Konfučija. - Naravno da znaš. Ti sve znaš. Mik stsnu okidač na pištolju od keramike. Načinio je zvuk, ne glasniji od diskretnog prdeža. Mik uhvati Okamija pre nego što je mogao da se otkotrlja sa klupe. - Sve - rekao je Mik kao da je u stanju da zaustavi pesak peščanog sata i učini da taj momenat traje večno. *** Zbog incidenta sa Jošijem, Nikola je zakasnio čedrdeset minuta na sastanak sa Okamijem. Kad je stigao u Šitamači muzej, već je bio zatvoren i nije bilo traga od Okamija. Nikola je pozvao Okamija na adresu SajberNeta ali niko nije odgovorio. Ostavio mu je poruku da mu se javi stoje pre moguće. Onda je nazvao ministra finansija, ali mu je rečeno da je Jo Hitomoto, Okamijev kandidat za premijera, van kancelarije i da ne očekuju da će se vraćati do kraja dana. Za momenat, činilo se da je to sve što je Nikola mogao da učini. Bezvoljno se vratio na "kavasaki” i otišao. Prema Tentou, vlasniku sadomazohističkog kluba A Bas, Londa je živela u Meguru, jednom od zapadnih delova u tokijskoj večitoj izmaglici. To nije bilo daleko od vilinske fasade zamka Meguro klub Sekitei, najčuvenijeg gradskog hotela ljubavi koji se i najlakše nalazio. Nikoli je trebalo vremena da stigne do tamo jer je morao da zastane nekoliko puta jer je Kšira koju je prizvao besnela kroz njega, ometajući mu čulo vida i dodira iako je njegova osetljivost bila pojačana na drugi, suptilniji način. On je na primer video čitav Tokijo kako leži ispred njega, mali

kao poštanska marka, komplikovan kao krilo ose. U svakom rejonu mogao je da oseti puls grada, energiju koja je vukla ljude od početne tačke do cilja, nije to bila električna moć grada već febrilna mreža psihičke energije toliko mnogo ljudi stisnutih zajedno kao mravi u mravinjaku. Pulsirao je sa energijom, ispunjen tamnom rasvetom, goreći od moči Kšire. Kad se jednom tako zaustavio, njegov Kami je zazujao i on vide da ima vezu sa Kanda Torinom. Nije obratio pažnju na to, nije bio raspoložen za razgovor s mladim službenikom. Kšira najzad izađe iz njegovog sistema kao adrenalin i on se vrati svom metabolizmu. Stigao je do svog cilja i sišao je s motocikla. Meguro nije bio otmen kraj i uska ulica u kojoj je Londa živela nije bila baš najbolje mesto. Ružne zgrade sazidane posle rata, kad se zidalo brzinom svetlosti, ispunjavale su ulice i mračne ćorsokake, neodržavane i propale, prekrivene industrijskom prašinom. Grupa Nihonina, motociklista odevenih u crnu kožu buljilo je u njega dok se zaustavljao pred zgradom, čija se fasada raspadala i po kojoj se videlo da je osuđena. Našao je nastojnika u njegovom stanu u prizemlju. Izgledalo je kao da je zaspao. Tvrdio je da ne zna ništa o ženi po imenu Londa, koja je radila u čudno vreme, najčešće noću. Stoje Nikola pokušavao više da ga ispita on se sve više neprijateljski ponašao, posmatrajući Nikolu na slabom osvetljenju. - Mešanče - viknu najzad - nemam ja šta tebi da kažem! Tresnu vrata Nikoli u facu. Kad je izašao na ulicu ugledao je nekoliko Nihonina kako se dive njegovom ”kavasakiju”. - Sjajan bajk - reče jedan od mladića, mali ali mišićav Japanac s mindušom u nosu, kosom boje snega očešljanom u bodlje, blaziranog pogleda. Namerno se držao grbavo tako da je ličio na znak pitanja. Na leđima njegove kožne jakne bila je izvezena zastava izlazećeg sunca. Krajičkom oka pogleda Nikolu. - Izgleda da si radio ovde. - Dva meseca, tu i tamo. Nihonin klimnu glavom, pa pokaza mnoge ogrebotine koje Nikola napravio na motorciklu. - Zovem se Kava. Našao si onoga koga si tražio? - Nisam - nije vredelo da krije zašto je tu. Stajao je kao jedan Amerikanac na sumo turniru. Pogledao je Kavu, čije je ime značilo koža. - Visiš stalno ovde? - Tu i tamo - reče Kava ne predajući se. To izazva smeh kod njegovih drugara. - Znaš li ženu po imenu Londa? Ona radi noću. - Radi noću, ha! - isceri se Kava. - Ta riba. Da, nekada je živela ovde. Pre nekoliko meseci nestala je. Otišla je na više, svakako. - Znaš li to? - Znam. - Znaš li gde sada živi? - Možda. Kava se okrete drugarima koji su slegali ramenima, divlje se cerili, vrteli rukama. Okrete se opet Nikoli. - Imaš gadan bajk, brate - usisa donju usnu, onda isplazi jezik. I on je bio probijen metalnom naušnicom. - Da vidimo da li je to deo tebe ili je samo igračka. Ako možeš da nas pratiš odvešćemo te tamo. Je T pošteno? Ime njihove bande je bilo Ratna boja, što im je bilo vrlo značajno jer kao kod svih Nihonina, okupljalo ih je u jedinstvenu celinu koja im je bila zamena za porodicu. To su bili potomci birokrata i poslovnih ljudi koji su skovali Japan u prethodnim decenijama. Njihovo potomstvo, koje se dosađivalo, koje je bilo uznemireno i bogato, i toliko pozapadnjeno da su više voleli da pojedu Big

Mek nego suši, živelo je svojim životom poštujući velike brzine i ne napuštajući video igre od kojih su postali ovisnici. Nihonini su se poredali iza Nikole koji je vozio na čelu tako da su svi mogli da ga vide. Znao je šta se od njega očekuje. Oni nisu želeli ništa od establišmenta, i ako bi se pokazalo da je on deo toga, nestali bi u noći i ostavili bi ga nasukanog. Vodio ih je kroz mnoge opasne manevre, ulazeći i izlazeći neustrašivo iz reke automobila, jureći kroz crveno svetio, jureći pogrešnim pravcem uskim ulicama, što nije davalo prilike da se načini greška. I oni su voleli izazove i opasnost, ali kad je on preleteo preko tri automobila i bacio se na prazan pločnik potpuno nehajno, zaista su se oduševili.. Pratili su ga željno, jureći, cereći se od uva do uva, puni uzbuđenja. On im je ulepšao dan i stvarno su održali reč i ostavili su ga jedan sat kasnije u Sanšajn sitiju, kompleksu zgrada u Ikcbukuru. Sanšajn siti je bio izgrađen na mestu čuvenog zatvora Sugamo, u kome su bili smešteni najgori japanski ratni zločinci, od kojih su poneki i obešeni. Pored stanova, džinovski kompleks sadržavao je hotel, muzej, kulturni centar i kulu od 60 spratova sa kancelarijama. Kava reče Nikoli broj Londinog stana, a onda dodade kao specijalan poklon: - Ponekad nas je koristila kao telohranitelje, ali odkako joj je krenulo na bolje ne želi da čuje za nas. Nikola se zahvali Kavi i dok su odgrmeli dalje, on vide kako se Kava okreće i gleda ga. Njegova bela kosa sijala je kao oreol. Nikola parkira "kavasaki”, ude u hol zgrade koju su mu pokazali. Ulazna vrata su bila zaključana a na zidu je bilo more dugmića na interfonu. Svako dugme je bilo obeležno slovom i brojem. Nije bilo imena. On pritisnu dugme iznad Londinog. Niko se nije javio. Pokušao je još jedno dugme, pa još jedno, ali sa istom srećom. Otvoriše se spoljna vrata i uđe starija gospoda sa puno paketa. Bila je zahvalna što joj je pomogao dok je ona gurala ključ u bravu unutrašnjih vrata. On ih gurnu i otvori. Vrati joj nazad njene pakete i ona mu klimnu glavom. - Tražim gospođu Okušimo - reče on. - Poznajete je? Ona je u stanu E 29. Žena ga je posmatrala dok je prolazio kroz vrata, ali ne reče ništa. Pustio ju je da sama ude u lift. Više je voleo da ide stepeništem. Stigao je bez problema do sprata na kome je stanovala Londa. Krenuo je dosadnim hodnikom. Mogao je da bude u bilo kom gradu na svetu. Zastao je ispred vrata Londinog stana i pokucao snažno i brzo. Prošlo je izvesno vreme pre nego što je čuo prigušeni glas. - Ko je tamo? Pokucao je ponovo i vrata se otvoriše. Imala je tamne oči u obliku badema i dugačku kosu do butina. Bila je odevena u neformalni kimono i bila je bosonoga. - Isuse Hriste - buljila je u njega zaprepaščeno. Imala je razloga za to. Žena koja je stajala uramljena u vratima bila je Honiko. *** Ona ukloni dugu crnu kosu - periku - otkrivajući svoju kratko ošišanu plavu kosu. - Ne želim da znam kako si me našao ovde - reče ona - ali nije trebalo da dođeš. Njene oči su ipak govorile nešto drugo. - Hoćeš li me pustiti da uđem? - reče on igrajući se emocijama koje je ona očajnički htela da sakrije.

- Ne mislim da je to baš dobra ideja. Ali kao i prilikom njihovog prvog susreta u Pul Madrini, ona je videla da on neće da ode. Klimnula je glavom i koraknula u stranu. On se nađe u svet-lom dvosobnom stanu sa tipično niskim plafonom i malim sobama. Bio je jednostavno ali skupo namešten sa sofom od lakiranog čempresovog drveta, foteljama, trpezarijskim stolom i stolicama. Nije bilo slika, ali srebrno raspeće visilo je na lancu na zidu i mala mermerna statua Device Marije bila je na polici sa knjigama. Podovi su bili od svetlog, hladnog zelenog granita, dok su zidovi bili ofarbani u boju blede bronze, iza polica prepunjenih knjigama svih obima i boja. Ukratko ovo nije izgledalo kao dom sadomazohistkinje - a ni kao dom šefa sale kad smo već kod toga. Honiko, raširenih nogu, s rukama prekrštenim preko grudi, posmatrala je Nikolu s ironičnim osmehom. To je bila žena senki, navikla da krije svoje unutrašnje misli i emocije - možda je nekada na to bila primorana. - Vidim ti jasno na licu da se ne slažeš sa onim što radim. Pa, nosi se! Nisam izgubljena siromašna devojčica za kakvu si me smatrao u Ropongiju, neko koga možeš da sažaljevaš. Ušao si nasilno u moj svet, i sada si u njemu, ne dopada ti se, pun si prezira i prebacivanja zbog onoga što radim, zbog onoga što sam. Sve je rekla u jednom dahu dok je išla unazad i najzad leđima dodirnula zid na kome je bilo raspeće. Pomstrajući ga netremice otišla je daleko od njega koliko je to soba dopuštala. - Zanimljiva teorija, ali to nije sve što ja mislim. Da li ti tako misliš? - Šta? - O sebi - krenuo je za njom preko sobe - možda ti osećaš prezir i prebacivanje. Da li mrziš sebe, Honiko? Ili da te zovem Londa? - Kako hoćeš - okrenula je glavu - nije važno. - Nije? - posmatrao ju je radoznalo. - Negde ispod tog ciničnog oklopa bije srce žene. - Prestani. - Žene brzog uma, jedinstvenog unutrašnjeg života, širokih vidika, simpatija i antipatija ... - Prestani, rekla sam! - viknula je. Stao je ispred nje. - Zadovoljstvo i bol. Snovi i mnogo, mnogo strahova. Ona je izgradila čitav grad fasada, ličnosti i maski da se zaštiti. Ko si ti da li si nekada stvarno saznala? - Barabo! - viknula je a onda se doslovce otrgnula od zida i bacila se na njega. Iza nje raspeće je zazveketalo na svom lancu. Pritisnula je svoja usta na njegova, dok su joj usne drhtale, postajući meke dok su se otvarale, dok je njen jezik tražio njegov. Kao da se topila s njim, u njega. Onda, ođednom se odvoji, polete unazad, a knjige počeše da padaju oko nje, dok ga je ona posmatrala kao viziju svog ličnog pakla koji je oživeo. - O, Bože šta to radim? Meni je stalo do tebe. Zaklela sam se da mi nikada nijedan muškarac neće biti važan. Obećala sam sebi ... Nikola oseti nešto u njenom umu, nešto nalik na struju živog srebra što se polako formiralo na površini njene svesti. - Imaš li nekoga ovde? Mušteriju, možda? - prišao je vratima spavaće sobe. Otvorio ih je i ugledao vitku, belu ženu s očima zelenim kao more. Bile su to oči u kojima može da se vidi čitav svet kako se pojavljuje i nestaje u otkucaju srca, inteligentne, hladne, mile i još nešto više sa nečim što je bilo tome u suprotnosti, sa duboko ugrađenim poistovećivanjem sa drugima. Kao da je imala četrdesetak i posedovala je lepotu o kojoj mnogi sanjaju, ali je retko nalaze. Bila je to krhka i grazničava lepota, koja kao da ne pripada ovom svetu.

Bila je odevena u jednostavno crno odelo i držala je u rukama crnu kožnu tašnu. Osmehnula se ljupko i on oseti kako zrači dostojanstvom i odlučnošću. To svakako nije bila mušterija. - Zdravo - reče ona i pruži mu ruku - ja sam časna sestra Meri Rouz. - Nikola Lajnir - njena ruka je bila čvrsta i suva, a osećali su se i žuljevi. Mogao je da oseti njenu fizičku snagu ali i njen psihički naboj. Naklonila mu se, a onda još jednom osmehnula kad joj je ruka kliznula iz njegove. Sada je mogao da vidi fini tanak lančić oko njenog vrata na čijem kraju je bilo raspeće. - Da li vas poznajem? - pitao je Nikola. Sestra Meri Rouz ga samo pogleda svojim zelenim očima. - Meri Rouz... - rekla je to Honiko. - U redu je, Honiko-san - reče sestra Meri Rouz savršeno pravilnim japanskim jezikom. - Moje prisustvo ovde ne može večito da ostane tajna. Moram da nastavim svoj posao. - A kakav je to posao? - pitao je Nikola. - Božji posao. Dok je Meri Rouz prolazila pored njega da bi otišla u dnevnu sobu on oseti slabi miris parfema od ruža. Zar su časne sestre koristile parfem? - Meri Rouz je časna majka manastira Svetog srca Svete Marije - reče Honiko - u Astoriji, u Kvinsu. - Daleko smo od kuće, majko - reče on - zar nismo? - Gospodine Lajnir, ja sam vođa Reda Done di Pjave - reče Meri Rouz ozbiljnim glasom. - Da li ste čuli za to? - Zar je trebalo? - Možda i nije - nešto joj bijesnu u očima - mislila sam da vam je možda pukovnik to pomenuo pre nego što je umro. - Moj otac? - Nikola odmahnu glavom. - Ne, nije. Meri Rouz se osmehnula. - Bili ste u pravu, Honiko-san. Sada vidim sličnost. Mnogo ličite na oca, gospodine Lajnir. To dugačko, lepo lice, tamne, mrzovoljne oči, ali telo vam je drugačije. - Kako biste bilo koja od vas mogle da zna kako je moj otac izgledao? - Majka mi je rekla - reče Honiko. - Ona je poznavala pukovnika iz torukoa. - Sapunska zemlja u Ropongiju. Od Tenkija. - Da. - Onda to nije bila laž što si rekla za ručkom. Zaista je postojao toruko? - Tenko. O, da. - Stalno slušam o tom imenu. Kakvo je značenje Tenkija? To je ime torukoa gde je tvoja majka radila a tako i Majki Leonforte naziva svoju naftnu kompaniju. To nije koincidencija. Kakve veze ima on s tim torukom? Reći su padale, boje su se lile kao prosuta farba i on je tonuo dalje kroz koru zemlje do njenog mekog srca. Kšira prevrnu stan naopako, obrnu Nikolinu svest. Čuo je glas Mika Leonfortea: Ja sam budućnost. Ja sam napredak, efikasnost, bezbednost s jedne strane. Ja sam za Boga i zemlju i porodicu; ja sam evanđeoski; ja zabranjujem abortus i strance i sveobuhvatnu emigraciju. Ja sam novi fašista. Ti si ogrnut mojim borbenim barjakom. Ti i ja smo zatvoreni u krugu koji se polako zatvara. Uskoro ćemo zauzimati isto mesto. Ali to ne možemo. Šta će se onda desiti? Ja znam. A ti? Širom je otvorio oči. Ležao je na podu Honikinog stana u gomili razbacanih knjiga. Honikino lice, belo i zaprepašćeno buljilo je u njega. Plakala je, obrazi su joj bili išarani osušenim tragovima od

suza. Iznad nje je stajala kraljevska figura Meri Rouz, koja ga je posmatrala svojim dostojanstvenim zelenim pogledom. - Kad si pao mislila sam da si mrtav - rekla je Honiko. Osećao je njenu šaku na grudima. - Onda sam osetila otkucaje tvog srca. Tuklo je polako, ali snažno! - Honiko ... Sestra Meri Rouz stavi ruku na Honikino rame. - Ti znaš svoju dužnost - reče ona dok se Honiko ljuljala polako napred nazad kao da pokušava da se smiri. - Dužnost? - javi se Nikola kao eho. On je još bio ošamućen napadom Kšire. Ovog puta je bila mnogo jača, možda zato što ju je ne tako davno pozvao. - Kakva dužnost? Te kao more zelene oči bile su pred njim. - Honiko je član Reda Done di Pjave, gospodine Lajnir, baš kao što je i njena majka bila pre nje. Ona ima obaveza prema Bogu i cilju reda. - Red je postojao ovde, u Japanu, u vreme mog oca? - Da - Meri Rouz se osmehnula - on je upoznao moju prethodnicu, Bernis. - Ne shvatam. - Znam - reče Meri Rouz ljubaznim glasom - ali uskoro ćete shvatiti. Honiko će vam sve reći. O Tenkiju. O onome što se dogodilo u torukou. O vašem ocu i o tome kako su se njihovi životi prepleli. - Meri Rouz kleče i uhvati ga za ruku. - Ali najpre moram da vas zamolim za malo vere. Moram da vas zamolim da mi verujete, mada smo se tek sada sreli i vi ne možete da me poznajete. Tako blizu njoj on je osećao njenu auru, jaku kao gvožde, toplu kao sunce, ali postojala je hladna struja - ne hladna kao led, već kao smrt. Ona se nečega smrtno plašila. Čega? - Verujem vam, majko. - Da - ona steže jače njegovu ruku - verujete. - Klimnula je glavom. - Onda mi pogledajte u oči, gospodine Lajnir i recite mi šta tu vidite. Bilo je to čudno pitanje ali on učini kako je ona zahtevala. Odjednom on se seti pitanja koje je postavio njoj: Da li vas poznajem? I tihog odgovora koji je video u njenim očima. Ne, on je nije poznavao, ne ustvari, ali sličnost... Vrata se otvoriše u njegovom umu i neko prođe kroz njih. Sestra Meri Rouz vide u njegovim očima da je on shvatio i klimnu glavom. - Da vi ste intuitivno došli do toga vašim nadprirodnim psihičkim moćima, zar ne? Vidite porodičnu sličnost. - Uzela sam ime Meri Rouz kad sam se zamonašila, ali ime s kojim sam rođena je Žaki. Ja sam sestra Majkla Leonfortea.

Toruko

Pozajmljen oklop, star, prilagodio se mom telu o, tako je hladan! Buson

Tokijo

Jesen 1949 Prema proceni pukovnika Denisa Lajnira toruko je bilo savršeno mesto da postane njegova kuća tajni. Kuća anonimnog izgleda u Ropongiju - tokijskoj novoj oblasti zadovoljstava za strance japanska verzija turskog kupatila bila je mesto za čist i jednostavan seks. To je već bio prostor za najtamnije tajne. Prema proceni pukovnika Lajnira, ništa nije bilo bolje od seksualnog čina da se otkriju tajne. Nijedna druga ljudska aktivnost ne pruža telu toliku slobodu ali i ranjivost - niti duši da bude tako obuzeta njegovim tajnim hirovima. Fantazija, perverzija, sitni gresi, infantilnost, sećanja kojih se stidimo - sve se to oslobodi za vreme seksa čak i ako polete iz čina koji je tako otrkivajući i vreo i zaslepljujuć kao filmski reflektor. U tako mračnoj i pregrejanoj atmosferi , tajne koje su pukovnik Lajnir i Mikio Okami imali, lako su mogle da se kriju kao srebro u sefu. Njihove tajne nisu imale nikakve veze sa seksom; bar ne u početku. Žena koja je vodila taj toruko - koji je prikladno nazvan Tenki, velika tajna - zvala se Eiko Šima. Bila je lepa žena, mala i čvrsta, tihog koraka. Pukovniku se činilo da ona baš ne prati ono što on govori, ali je uskoro otkrio da je ona uvek bila ispred njega. Okami je dao nalog svojim ljudima da je provere. Bila je iz Osake, gde su mnoge žene radile a muškarci nisu ništa preduzimali već bi samo uzeli ženino ime prilikom Šinto svadbene ceremonije. Ona je bila lukava poslovna žena i predani posmatrač ljudske prirode. Dok je jakuza preuzimala jedan za drugim ostale toruko, ona je odbijala da se preda. Ona se susrela sa pretnjama podzemlja, a onda im je uzvratila njihovim oružjem, pobedivši ih u njihovoj igri, ucenjujući ih takvim optužbama da čak ni SCAP vlada nije mogla da im progleda kroz prste. I tako se jakuza držala podalje, što je savršeno odgovaralo pukovniku Lajniru. Kasnije, pukovnikovi neprijatelji u G-2 dobili su nalog da nadziru njegova poznata omiljena mesta, a Tenki koji nije imao veza s njegovim svetom bio je idealno mesto za sastanke i držanje tajnih sastanaka. Eiko je obezbedila pukovniku i Okamiju nekoliko malih soba u pozadini Tenkija i oni su se tamo odmah povukli. Imali su toliko toga da prodiskutuju. U februaru 1947. postali su svesni prstena crne berze koji je dobijao alarmantne proporcije. Tih dana centri crne berze su nicali kao žito na poljima Kanzasa, ali ovo je bilo drugačije. Bilo je sveobuhvatnije, bolje organizovano - i vodio ih je Amerikanac koji je načinio savez sa ojabunom jakuze. To je bio kapetan američke vojske Džonatan Leonard. Neko vrlo vredan ko je istraživao na Okamijevoj strani došao je do pravog imena tog čoveka. Zvao se Džoni Leonforte. Leonforte je radio za nekoga po imenu Leon Vaksman, ali uprkos iscrpljujućoj istrazi ni pukovnik ni Okami nisu mogli da nađu nikoga drugog sa tim imenom. Kad je Okami upoznao Džonija Leonfortea narednog aprila, upoznao je i njegovu devojku. Ta žena koja se zvala Fejt Souhil, bila je kobajagi bolničarka u američkoj vojsci. Okami je ubio Leonfortea u divljem sukobu, a onda je otkrio da je ustvari Fejt bila ta koja je vodila operaciju. Ponudila mu je partnerstvo i on je prihvatio. Prema Okamiju, Fejt nije znala ništa o čoveku po imenu Leon Vaksman i na kraju pukovnik je bio prisiljen da zaključi da je ime bilo samo izmišljotina koju je pustio Džoni Leonforte da bi skrenuo žar istrage sa sebe.

Uskoro posle toga Okami je otkrio da Kacuodo Kozo, ojabun Jamauči klana, tajno podržava Leonforteov prsten. On je to radio preko nekoliko podojabuna koji nisu imali pravo glasa, koristeći njihove kobun - ulične vojnike - tako da nijedan poznati član Jamauči klana ne bi mogao da bude povezan sa Leonforteom. Tokom leta, pukovnik i Okami su se složili da završe s Kacuodom Kozom, i ubrzo posle toga, ojabun je otkriven kako pliva licem nadole po reci Sumida. Skoro istovremeno, otkrivena je osnova prstena, jer je Okami otkrio da je Fejtina prava uloga bila da šalje tajne informacije o vojnom osoblju iz kancelarije majora generala Čarlsa Viloubaja. Viloubaj, trn u pukovnikovoj peti otkako je gurnut u stranu pre nekoliko meseci, bio je šef G-2, špijunske operacije vojske u okupaciji. Viloubaj je bio poznati fašista s moćnim prijateljima u Vašingtonu; njegov raniji adutant Džek Donohju - čovek za koga je Okami otkrio da snabdeva Fejt informacijama - napredovao je u službi posle propasti koja je prouzrokovala prebacivanje Viloubaja. Tu nesreću - spaljivanje grupe ratnih kriminalaca koje je Viloubaj obučavao da špijuniraju za G-2 organizovao je Mikio Okami. Fejtini ljudi imali su sklonište u kome je Okami bio jednom - mada ga je Fejt upozorila da nikada više ne dolazi tu. Bio je smešten u industrijskom delu grada koji je išao uz reku Sumida, privatna kuća oivičena sa dva magacina bez prozora. Okami se sećao čudesne gradske kuće sa njenim plafonima sa lukovima, kristalnim lusterima, starinskim nameštajem i policama sa knjigama od poda do plafona. Bilo je tu knjiga o ratovima, istoriji i najviše iz oblasti filozofije. Čiji je to ukus odslikavalo? Zašto je Fejt smatrala da je opasno po njega da ga vide na tom mestu? I kome se Fejt javljala u to vreme? To su bila pitanja koja je Okami postavio pukovniku u torukou. Pukovnik Lajnir, s neverovatnom sposobnošću da izvuče istinu, već je dobrano odmakao. Jedan od razloga što je odabrao Eikin toruko, obavestio je sada Okamija, bio je što je on zadovoljavao Donohjuove seksualne prohteve. major je bio pedofil. Voleo je male devojčice, ali najviše se oduševljavao dečacima koji još nisu stigli do puberteta. Donohju je bio zgodan na svoj način. Imao je kosu boje peska, visoko čelo, zelene oči i usne s tankim usnama. Pukovnik je mogao da ga zamisli kako komanduje na jahti koja ulazi u luku Njuporta. Izgledao je kao da dolazi iz bogatstva, ali nije bio alktaš. Bio je čvrst - zainteresovan za politiku kao niko u voijsci. On je nadmašio svog prethodnika Čarlsa Viloubaja. Mirno je primio to kad mu je pukovnik pokazao paket fotografija u vrelim seksualnim scenama nekoliko mladih japanskih dečaka. - Ova mi se naročito dopada - rekao je Donohju podigavši jednu. - Da li biste mogli da mi je uvećate? Pukovnik koji je znao pravo stanje stvari posmatrao je kako Donohju pažljivo vraća fotografije u koverat i spušta ih na pod kraj svojih nogu. - Da li ima negde vatre gde bih mogao ovo da spalim? Onda sleže ramenima i okrete svoje suncem opaljeno lice prema pukovniku koji je stajao, tih kao mačka. - Šta vi želite? Pukovnik je napunio lulu i kad je počela da gori onako kako je želeo, rekao je: - Šta čovek radi u svoje slobodno vreme, njegova je stvar, majore Donohju. Ali sve u životu mora da se plati i ne uvek onako kako bi očekivali - ispustio je oblak mirisnog dima. - Nisam tu da vam sudim ili da vas najurim iz službe. Ne, vi morate da na suptilniji način platite za svoja zadovoljstva. Donohju se osmehnuo nekako kiselo. - Oklevam da to pitam, ali možete li da mi date primer? Pukovnik je razmišljao trenutak. Onda

izvadi lulu iz usta i reče: - Ta struja informacija o aktivnostima G-2 - o ljudima iz vojske - kuda odlazi? - Znate li vojnu bolničarku po imenu Fejt Souhil? Pukovnik uzdahnu, izađe i sede kraj Donohjua. - Ovo prikupljanje informacija može biti jednostavno - ili teško - svejedno, u vašim je rukama. Donohju je šutnuo povez fotografija preko sobe kao da je time mogao da učini da nestanu. Napokon je rekao: - Da li ste ikada čuli za Sen? Žaklin MekKejb?.... Ne, mislim da niste. Pa, sve do 47. bio je kapetan u vojsci, i pokazao se dobrim u ratu. Onda se vratio kući u Minesotu, i pošto se proglasio za ratnog heroja i Republikanskog kandidata, osramotio je nosioca časti, Demokratskog senatora. Donohju zadrža pogled na dimu koji je pukovnik ispuštao. - MekKejb nije gubio vreme i napravio je od sebe ime na Kapitol Hilu. Postao je zaštitnik američkog naroda od, kako ih on naziva, podmukle i šireće pretnje komunizma. On je bleštav i beskrupulozan i Hil je savršen forum za njega. Skoro stalno drži govore na istu temu. - Donohju se zavali unazad, nemajući šta da radi sa rukama, prekrsti ih na grudima. - Ono što ja mislim da on radi je da sakuplja dosijea svih onih do kojih može da dođe. Svi ostaju da se pitaju šta namerava da uradi sa njima. - A šta ti misliš? Donohju ga brzo pogleda, a onda se strese. - Nisam mnogo o tome razmišljao, ali ako bih pogađao, rekao bih da on razmišlja o lovu na veštice kod kuće - čistku svih onih koji i najmanje imaju veze sa levičarima. Lično, i ne mislim da je to tako loše. Pukovnik je neko vreme razmišljao o ovome. - Da li te je Fejt ovako kupila? Poverljive informacije vode pravo do senatora MekKejba? - Ja imam svoje stavove, ali nisam ideolog. Ne, plašim se da je istina mnogo prostija. Meni se sviđaju sve one stvari koje radnik ne može sebi da kupi od svoje plate. Fejt me kupila novcem. Donohju prekrsti noge. - Znaš, umirem od želje za cigaretom. Pukovnik je izašao iz sobe, i malo kasnije vratio se sa paklom cigareta ”česterfild” i metalnim Zipo upaljačem. Donohju ih rado uze, otvori paklu i izvuče cigaretu. Izgledao je mirnije dok ju je palio, kao da mu je istančani um prošao kroz uzbuđujuću situaciju u kojoj se na kraju snašao. - Da li znate kome Fejt Souhil daje informacije? - upitao je pukovnik nenadano. - Ne, ali sigurno ih ne daje direktno MekKejbu. On ne zna da ona postoji. - Ispustio je vazduh u dugom šištaju. - MekKejb ne govori sa ženama na taj način. On je muškarac muškaraca, ako znate na šta mislim. Žene zauzimaju neko mesto, ali to je to. Mogu vam reći da on nikada ne sluša savete drugih. Pukovnik je mirovao u tišini. Naučio je tehnike ispitivača od najboljih, kada je bio stacioniran u Singapuru za vreme rata. Tišina je bila oružje kojoj ne opada vrednost u ispitivačkim oružnicama. Donohju skide mrlju od duvana sa donje usne, a zatim povuče dug dim. - Kome ona podnosi izveštaje? - Dim ispusti kroz nozdrve. - Prvo sam mislio da ih daje šefu mafije, Čezaru Leonforteu, legendi. On je patron - ima dva sina, Alfonsa i Džona. On i njegov šef, koje li beše njegovo slikovito ime? - pucnuo je prstima nekoliko puta - Crni Pol Mataćino, tako je. Oba šefa žele da budu povezana sa rastućim moćnim fašističkim kontigentom u Vašingtonu. -Povuče još jedan dim.- Mogao bih biti u pravu da Fejt podnosi izveštaje Čezaru Leonforteu. Ali ako je tako,

tu postoji još neko, neko o kome Leonforte ništa ne zna. - Misliš da je Fejt Souhil dvostruki agent? - Ah, ne na način na koji bismo mi pomišljali. Hoću da kažem da ona ne radi u tajnosti za komuniste ili tako nešto. Ali izgleda mi da joj se uopšte ne dopadaju Leonforteovi. - Ona je živela sa jednim. Da li si znao da je kapetan Leonard ustvari Džoni Leonforte, Čezarov sin? - Zaista? - Donohju je buljio u žar cigarete. - E, pa to je već zanimljivo. - Uporno se držao cigarete, uvlačeći dim duboko u pluća. - Ali, znaš, živeti i voleti su dve različite stvari. Ona ga je možda mrzela, koliko mi znamo. Nas, u množini, to je dobar znak u svakom ispitivanju. To znači da osoba koja je ispitivana napravila presudni korak sa ja na oni, i sa mi na njih. - Istina - rekao je pukovnik. - Ja o njoj ništa ne znam. Možda bi trebalo da porazgovaram s njom. - U tom slučaju, srećno ti bilo. Ona nije slična ni jednoj ženi koju sam upoznao. Jaka je kao čelik, i dva puta prefriganija. Ona tačno zna šta radi. - Ugasio je jednu, i odmah zapalio drugu cigaretu. Imam utisak da je ceo život Fejt Souhil pažljivo isplanirala. Pukovnik promeni temu i upita Donohjua da li zna nešto o kući stisnutoj između dva magacina kraj reke Sumida.Donohju nije ništa znao. Pukovnik nije rekao Donohjuu da je tu bio Okami, a nije mu rekao ni to da je to sklonište za Fejt, ali očigledno nije za Okamija. Pukovnik ustade. - To je sve za sada. Donohju ga pogleda. - Hoćete da kažete da smem da odem? - Svakako. Donohju se polako diže. Njegov pogled kliznu prema paketu fotografija na podu. - Uzmite ih ako hoćete. Ja imam druge. Donohju se osmehnu pukovniku dok je izlazio. - Mislim da neću da ih uzmem. Ja ipak imam uspomene. Pukovnik je sačekao da Donohju skoro prođe kroz vrata. - O, majore - oklevao je, okrenut leđima. - mnogo bi mi značilo da učinite sve što možete da otkrijete koje vlasnik one kuće u delu s magacinima. Pogled Donohjuovih zelenih očiju opet se vrati na paket s fotografijama. Onda klimnu glavom i ode. *** Kasno u veče Okami je potvrdio saznanja o mafiji koja mu je preneo Donohju. Okami je bio opsednut sličnošću između omerte - sicilijanskog zakona odanosti i tišine - i jakuzinog kodeksa o vazalskoj vernosti. Zbog te opsednutosti njemu je proučavanje italijanske i američke mafije postalo hobi. Prema Okamiju postojalo je intenzivno i gorko rivalstvo između Leonforteovih i Matačinovih, a forum za njihovu borbu bio je sve više Vašington, DiSi. I jedni i drugi su želeli da prošire svoj uticaj na vladu i zato su bili osetljivi na ubacivanje, mita i učenu. Senator Džeklin Mekkejb, najnovija zvezda u usponu bio je poslednji trofej. - Hoću da pratiš Fejt Souhil - reče pukovnik. - Kako? - upita Okami. - Džek Donohju misli da je ona dupli agent da radi za Leonforteove i nekog drugog. Koga?

- Crnog Pola Matačina? Pukovnik klimnu glavom. - Možda. Okami pogleda kroz prozor torukoa. - To je zanimljiva ideja, ali nećemo moći da pratimo Fejt. - Zašto ne bismo mogli? - Otkako sam ubio Džonija Leonfortea i otkako smo ona i ja preuzeli mrežu, ona me drži na odstojanju. Pokušavao sam na sve načine koje znam da otkrijem šta ona želi - Okami se okrete da bi pogledoa pukovnika. - Ona je zatvorena kao školjka, a otkako je Džoni umro sama je kao monahinja. Bar ja tako mislim. Mada govorim s njom najmanje dva puta nedeljno, nisam je video nasamo deset meseci. - Gde je dođavola? Na Siciliji? - Pojma nemam. I sva istraga koju sam vodio nije vredela. - Neka bude tako. Mora da postoji neki prorez u oklopu te tajanstvene žene. Okami reče u najboljoj tradiciji Konfučija. - Daću sve od sebe. *** Ali dve nedelje kasnije Okami nije bio ništa bliže otkrivanju tajne. Pukovnik je gledao u sivo nebo Tokija koje se u toku dana ;menjalo tako drastično kao kaleidoskop. Njegove sobe u torukou postale su mu neka vrsta doma daleko od doma, kao da se zbog uticaja neprijatelja našao u opsadi. Mislio je na misteriozno skrovište Fejt Souhil dole kraj magacina i ko bi mogao da bude vlasnik, kad mu pade na um da bi mogao sam da ode i to pogleda. Dok je išao hodnikom, prošao je pored sobe u kojoj je Eiko radila - ispunjavajući poslovne knjige čistim kaligrafskim rukopisom, vodeći računa o dolasku i odlasku devojaka - kad se nije bavila običnijim i manje ozbiljnim akcijama zabavljajući sama klijente. - Pukovnik-san - reče ona gutajući slova. On proturi glavu. Eikin osmeh je bio napola sakriven iza širokog rukava njenog kimona. - Baš sam htela da popijem čaj. Hoćete li da mi se pridružite? Eiko nikada ranije nije pozvala ni pukovnika ni Okamija na čaj i ma koliko da je bio radoznao da otkrije tajno skrovište, taj poziv je bio toliko neuobičajen da nije ni pomislio da ga odbije. Naklonio se formalno. - Hvala, Eiko-san. Raščistila je papire sa stola na kome je radila. Duboko u sebi krila je napetost zapečaćenog izvora. Da li je to bilo iz ambicije ili zato što je morala da se nosi s muškarcima kao rivalima, uključivši i jakuzu? Pukovnik još nije znao. - Radite danju, noću, vreme vam nije važno. Kad imate vremena za svoju ženu Čeong i svog sina Nikolu - kad imate vremena da se odmorite? - Spustila je poslužavnik na sto, stavila vodu u čajnik koji je postavila na hibači na podu prekrivenom tatamijem. Imala je snažne, vitke ruke i vrat kao labud. Zbog uskog lica imala je plemićski izraz. Pukovnik je mogao da je zamisli kao suprugu jake volje nekog daimyo-a - ratnog zapovednika - u feudalno doba. - Ima toliko toga da se radi, a tako je malo vremena da se to uradi, bojim se. - Govorite kao pravi Englez - rekla je dok je delila macha, najfiniji i najskuplji od zelenih čajeva, u dve šolje.

To je zanimalo pukovnika. Macha se obično pripremala samo prilikom ceremonije čaja ili prilikom važnih sastanaka, kad je onaj koji poslužuje želeo da impresionira gosta - ili kada je trebalo da se razgovara o važnim stvarima. Eiko odvrati pogled i obori glavu. - Nadam se da vas nisam uvredila. Vi ste Japanac po mnogo čemu. On se nakloni. - Hvala, ali jedva da zaslužujem takvo priznanje. I ne, niste me uvredili. Moja duša je bar malo britanska. - Ali, vaše srce je japansko, ne? - Sipala je vrelu vodu u šolje, a onda ispenila čaj u bledu i delikatnu penu. Pružila mu je šolju i on je prihvati obema rukama. Sačekala je dok on nije srknuo prvi gutljaj pa je tek onda prinela svoju šolju usnama. Tišina se produžila. Eiko je buljila u čaj kao da je čitav svemir u njemu. Postavila je seriju učtivih pitanja o Čeong, Nikoli i pukovnikovom vrtu, za koji je znala da ga on voli, ali jedva da ima vremena da uživa u njemu. Popili su jedan vrč čaja, pa ona načini drugi. Stvar je bila u tome, pukovnik je znao, da se bude strpljiv. Ma šta je to bilo o čemu je Eiko želela da govori sa njim, uskoro će mu biti jasno. Najzad je rekla: - Nisam potpuno neobaveštena o vašem poslu ovde, pukovnik-sane - sleže ramenima. - Ne trudim se previše da prisluškujem, ali ne možete a da ne primetite gomilu ljudi koje vi i Okami-san dovodite ovamo na sastanke i za druge stvari. - Zastala je i malo sačekala. - Lično, ja pozdravljam vaše napore za dobrobit moje zemlje. Zadovoljna sam što mogu, na neki mali i beznačajan način da tome doprinesem. Eiko nasu još čaja. Sada je postavila između njih slatkiše u pastelnim bojama spravljene od soje. Kolači su bili u obliku dudovog lišća. Pukovnik zagrize jedan, srknu malo čaja. Slatkoća kolača i gorčina čaja savršeno su se uklapali. Japanci su verovali da je tako i u životu. - Imam izvesnog klijenta - reče Eiko - sama radim sa njim, on mene više voli od bilo koje od mojih devojaka. Pukovnik načulji uši. Eiko se čvrsto držala svog pravila da nikada ne govori o mušterijama, zato je bilo veoma značajno što je kršila sada to pravilo. Kao da nije bila sigurna kako da nastavi. - Nešto u vezi s tim klijentom vas uznemiruje Eiko-san? Ona klimnu glavom. - Da. Baš tako - ona pruži prst i dotače obraz. - On ima ožiljke. - Iz rata. On je veteran, koji je možda izranjavljen šrapnelima. - Ne. Videla sam takve rane. One izgledaju posebno. Sem toga ušivanje nije baš najbolje izvedeno u poljskim bolnicama - opet odmahnu glavom. - Ne, ovi ožiljci su savršeni, i kao da su poredani u savršenom redu. A koža između njih se razlikuje vrlo malo po boji. - Ona ukloni prst s obraza i podiže ga. - Videla sam i ranije takve ožiljke kod jedne žene, mušterije, koja je mislila da je ružna. - Hoćete da kažete da je taj klijent imao plastičnu operaciju? - Hai. - Pretpostavljam da je belac. Amerikanac. - Hai. Pukovnik je pogleda. Zašto je mislila da bi njega interesovalo da mu ona pominje nekoga ko je

imao plastičnu operaciju? - Ali nije samo plastična hirurgija - Eiko nastavi. - Izgleda kao da mu je čitavo lice prepravljeno. Kosti su slomljene i ponovo postavljene, hrskavica je uklonjena - njeni prsti su dobovali po stolu. Naprimer, obrazi su mu podignuti, isto kao i čelo. Na njegovom nosu obavljeno je nekoliko operacija. A koža oko njegovih očiju je uklonjena da bi oči dobile drugačiji oblik. - Kao da ima nešto da krije. - Da. Pukovnik nagnu glavu. - Da li znate šta je to? - Pitao me je da li mogu da mu nađem čoveka za kojim traga. Otkrio je da imam veza, da imam mnogo prijatelja. Ponudio mi je dosta novca ako mu nađem tog čoveka. - Koga to želi da nađe? Eikine oči se najzad zagledaše u njegove i on ugleda trag uznemirenosti u njima. - Okami-sana. Pukovnik htede da se nasmeje. - Mnogi ljudi žele da govore sa Okami-sanom. - Taj čovek ne želi da govori sa ojabunom. On hoće da ga ubije. Pukovnik nagnu glavu. - Da ga ubije? On vam je to rekao? - Naravno da nije. Ali mogla sam to da vidim u njegovim očima kad me to zamolio. Njegova mržnja prema Okami-sanu bila je naga kao novorođenče. Pukovnik klimnu glavom. - U redu, pogledaću to. Da li taj klijent ima ime? - Leon Vaksman. Njihov prvi razgovor je bio naglo završen kad su doktora obavestili da je njegov novi pacijent počeo strašno da krvari. Pet dana kasnije pristao je da se opet nade s pukovnikom. Bio je mali, odlučan čovek sive kose i uskog, skoro mrtvačkog lica. - Razmišljao sam o vašem problemu - rekao je dok su sedeli u njegovoj maloj, pretrpanoj kancelariji. Knjige i lobanje prekrivale su svaku policu - vi obilazite plastične hirurge jer očigledno imate utisak da je taj čovek - kako se zvaše? - Leon Vaksman. *** Prva stvar koju je pukovnik učinio bilo je da zatraži od Eiko da se zakune na čutanje. Nije želeo da niko - najmanje od svih Okami - sazna da se Leon Vaksman, čovek čije je lice potpuno prepravljeno, pojavio iznenada posle dve godine otkako je Džoni Leonforte pustio to ime u opticaj. Pukovnik je 1947. godine bio sklon da sumnja da to ime nije ništa drugo nego izmišljotina. Ali ako je bilo tako ko je bio taj Leom Vaksman od krvi i mesa? Pukovnik je tražio od Eiko da otkrije gde je njena poznanica imala plastičnu hirurgiju, pa da krenu odatle. Tokom naredne dve nedelje pukovnik je obilazio klinike i hirurge specijaliste za plastične operacije, ali bez ikakvog rezultata. Nije ih bilo baš mnogo i on je počeo da pomišlja daje Vaksman obavio tu operaciju van Tokija - mada to možda i nije bilo tako jer je glavni grad pružao mnogo veće mogućnosti. Onda se drugi put našao sa hirurgom po imenu Higata. Njihov prvi razgovor je bio naglo završen kad su doktora obavestili da je njegov novi pacijent

počeo strašno da krvari. Pet dana kasnije pristao je da se opet nade s pukovnikom. Bio je mali, odlučan čovek sive kose i uskog, skoro mrtvačkog lica. - Razmišljao sam o vašem problemu - rekao je dok su sedeli u njegovoj maloj, pretrpanoj kancelariji. Knjige i lobanje prekrivale su svaku policu - vi obilazite plastične hirurge jer očigledno imate utisak daje taj čovek - kako se zvaše? - Leon Vaksman. - Da. Vaksman. Vi pretpostavljate da se on namerno podvrgao plastičnoj hirurgiji. - Sunce je sijalo kroz mali prozor kome je očajnički bilo potrebno čišćenje još pre godinu dana. - A šta ako nije? Pukovnik se nagnu napred. - Šta hoćete da kažete? Dr Higata preplete prste. - Samo to. Možda je imao neku saobraćajnu nesreću - užasan automobilski sudar, pad niz stepenište, naprimer - možda je posle toga morao da bude podvrgnut sveobuhvatnoj plastičnoj operaciji koja je zahtevala promenu kostiju, rskavice, kože. Recite mi, pukovniče, da li ste probali u Bolnici za neurohirurgiju koja je deo Todai univerziteta? Prošlo je još nedelju dana pre nego što je dr Ingava, lekar kome se pukovnik obratio po preporuci dr Higate, mogao da ga primi. On je bio glavni hirurg na neurohirurgiji. - Leon Vaksman? On je bio pacijent ovde pre deset meseci, čini mi se - dr Ingava pogleda u svoju kartoteku. - Da, prošlo je toliko. Pukovnikovo srce zatreperi. - Kad je otpušten? - Prošle godine - dr Ingava pogleda i osmehnu se učtivo. - U vreme gledanja trešnjinog cveta. Bila je polovina aprila 1948. To je značilo da je bio primljen za manje od godinu dana ranije: u maju 1947. S pulsom koji mu je udarao u slepoočnicama, pukovnik reče. - Da nekim slučajem nemate fotografije dr Vaksmana pre hirurške intervencije? - Prirodno - reče dr Ingava otvorivši fasciklu uz pucketanje - ali to je vrlo poverljivo. Bio je visok čovek za Japanca, tanak kao šipka, s ogromnim, koščatim rukama na kojima se svaki zglob video. Nosio je male okrugle naočare, koju su nesrećno podvlačile njegove male, stalno napučene usne i šiljast nos. Uši su mu virile daleko od glave, tako da su ličile na krila leptira prikucanog na dasku. Širio je oko sebe profesorski miris krede i akademske debate. Svakim pogledom i gestom kao da je pokazivao da živi na višem nivou od onih oko njega. - Ovo je službeni zadatak vojnih snaga SAD - reče pukovnik svojim najprijatnijim glasom gospodina Vaksmana traže zbog istrage jer se sumnja da je počinio bezbroj zlodela uključujući trgovinu drogom i ubistvo drugog stepena. Molim vas nemojte da me prisiljavate da ovo rešavam uz pomoć vojne policije. Akademski okršaji na univerzitetu svakako su očeličili političke veštine dr Ingave. Znao je kad je potučen. Čak i tada on je malo oklevao da bi ipak pokazao pukovniku da je ovo još njegova teritorija i da on daje poverljiv materijal po svojoj slobodnoj volji, a ne po naređenju američke vojske. Bio je to način da se spase obraz i pukovnik mu je to dopustio. Strpljivo je čekao na fasciklu. Tek kad ju je dr Ingava spustio na svoj sto i gurnuo je prema središtu pukovnik je rekao: - Hvala na saradnji, doktore - sačekao je malo pre nego što je posegnuo za fasciklom, čuvajući tako svoj obraz. Onda, stavivši fasciklu na krilo otvori je i krv mu se sledi. On se nade oči u oči s licem Džonija

Leonfortea - pokojnog i oplakanog Džonija Leonfortea. - Kad je donet ovde bio je u haosu. Iskreno govoreći nisam verovao da ćemo moći da ga spasemo. On je bio ... - Oprostite, doktore, ko ga je doneo? - Nisam siguran - dr Ingava je mrmljao dok je razmišljao - čini mi se da je rekla da je časna sestra. - Časna sestra? - To je bilo neobično. - Japanka? - Ne, Amerikanka - dr Ingava klimnu glavom. - Sećam je se zbog njenih očiju. Bile su čudesne boje. Neka vrsta električnog plavog. Stvarno čudesno. - Da li je rekla svoje ime? Dr Ingava sleže ramenima. - Možda je i rekla, ali ja se ne sećam. - Hoćete da kažete da ga niko nije zapisao? Dr Ingava nakrivi glavu i reče svojim najoholijim tonom. - Dragi moj pukovniče, čovek koga je donela bio je naša velika briga. Bio je blizu smrti: izgubio je mnogo krvi, a rane su mu bile ozbiljne i duboke. Ne znam kakva ga je nesreća zadesila, ali mora da je bilo bolno. Moj tim i ja smo se koncentrisali na pacijenta - njegova uska ramena se podigoše i padoše. - Kad sam ja najzad izašao iz operacione dvorane, ona je odavno otišla. - I nije se više vraćala - ili se javila telefonom da pita kako je gospodinu Vaksmanu? - Ne, koliko ja znam. Niko se nije raspitivao za gospodina Vaksmana. I da budem potpuno iskren mislim da je gospodin Vaksman tako hteo. Pukovnik je pregledao dokumente. - Zašto to govorite, doktore? - O, ništa konkretno. Ali posmatrajući pacijenta - uprkos činjenici da je imao strašne košmare svake noći, odbijao je da govori sa psihologom koga sam mu ja preporučio da vidi. Koliko se sećam bio je prilično grub sa čovekonm - dr Ingava zastade. - Tu je i činjenica da on nikada nikoga nije zvao - čak ni onda kad se oporavio i kad je mogao da se kreće. Nije imao prijatelja ni među pacijentima ni među personalom. Ustvari, nije govorio skoro ni sa kim sem sa mnom i nekoliko bolničarki - i to samo kada je to bilo neophodno. Da, kad razmislim, on je bio čovek veoma povučen u sebe. - Izolovan? - Pa, jeste. Baš tako. Pukovnik je malo razmišljao. - Imao je opsežne promene na licu. - Da - dr Ingava klimnu glavom - ne postoji nijedan delić koji ima veze s njegovim prethodnim licem - reče s neprijatnim samozadovoljstvom, kao da je Vaksman bio njegova nagrađena kreacija. - Kažete da su mu povrede bile ozbiljne i obimne. - Tačno. - Jeste li mu zato promenili lice tako kompletno? - Pa, ne. Izviđao sam mu rane tokom prve operacije. Trebalo nam je za to četrnaest časova ili više, zbog vrlo delikatnih neurohirurških zahvata. Tri naredne operacije koje su mu promenile lični opis urađene su na njegov zahtev. ***

- Postoji još nešto - reče Eiko jedne noći nedugo posle toga. -Vaksman je stekao prijatelje ovde. Pukovnik, koji je punio lulu, zastade. - Misliš među klijentima? - Da. Znao je šta to znači. Tenki je postao neka vrsta tajnog raskršća, obezbedujući seksualne potrebe ljudi iz američkih okupacionih snaga. Nisu bili u pitanju samo vojnici, već čitava poplava tehničara, službenika, političara, ekonomista i poslovnih ljudi koji su dolazili svake nedelje da pomognu privrednoj rekonstrukciji Japana. Svake noći svaki deseti od vrhunskih ljudi Vašingtona bio je ovde. Pukovnik je video većinu. - To je bio glavni razlog što je on dolazio ovamo. Eiko klimnu glavom. - Po onome što sam primetila i ja tako mislimn. Donela mu je hranu - suši iz restorana otvorenog čitave noći dole niz ulicu. Ostajao je otvoren da bi bio na usluzi njenim klijentima, koji su uvek bili izgladneli kad bi izlazili iz Tenkija. Jeo je manje nego što je želeo, ostavivši trećinu sirove ribe i kuvanog pirinča tako da bi i ona mogla da jede. Eiko ne bi nikada kupila dovoljno za sebe. - Sa kim je tačno bio u vezi? - Ja sam napravio listu - izvukla je presavijeni komad papira iz širokog rukava svog kimona i pružila mu ga. Nakon što ga je otvorio rekao joj je najjednostavnije što je mogao: - Zasitila si me, Eiko-san. - Izvinjavam se. Kupila sam previše. Pukovnik je pokušao da ne promeni izraz lica. - Smatraću uslugom ako ti dovršiš. - O, hvala pukovnik-sane, ali nisam gladna. Stvarno. Zapalio je lulu, a zatim pročitao imena sa liste koje je ona uredno ispisala uspravno kaligrafski. - Izgleda da želi samo krem, - primetio je. - Šta ti misliš da on hoće od njih? - Veze - Eiko reče hitro. - Mislim da počinje svoj posao. Ali koju vrstu posla? Pitao se pukovnik. Pogledao je nagore. - Dobro si obavila posao Eiko-san. Voleo bih da pratiš dolaske i odlaske Leona Vaksmena. Kada dođe vreme, želim da znam kad te mogu zateći sa njim. Uzela je poslužavnik sa sušijem i spremila se da krene kad je on upita. - O, Eiko-san, postoji ta žena, Fejt Souhil. Ona je verovatno kapetan - medicinska sestra - u Američkoj vojsci. Ali Okami i ja imamo razloga da verujemo da je ona još nešto osim toga. On je nije video punih deset meseci, mada je ona bila u vezi s njim. Hoćeš li upotrebiti svoje veze da saznaš nešto više o njoj? - Biće mi zadovoljstvo, pukovnik-sane. Kasnije kada je napokon bio spreman da krene kući, pukovnik je tiho prošao hodnikom. Izvan Eikine sobe, zastao je na momenat. Svestan kretnje unutar sobe, lagano je promenio mesto tako da je iz tog ugla mogao da vidi deo sobe. Video je Eiko nad stolom kako jede preostali suši. Njen izraz zadovoljstva naterao mu je osmeh na lice. *** Sledećeg dana, major Džek Donohju ga je zamolio da se nadu posle posla. Našli su se na Tenkiju

dok su se svetla Tokija palila sa dolaskom noći. - Otkrio sam ko je vlasnik te čudne kuće medu magacinima. - Donohju je rekao bez uvoda. Stajao je ispred pukovnikovog stola, uznemiren, tako uzbuđen da nije mogao da sedne. - Nećeš verovati, ali to je senator Žaklin Mekkejb. - Mekkejb? Šta on kog đavola radi sa imovinom u Tokiju? Pogotovo sa tom koju mafija koristi kao sklonište? Donohju sleže ramenima. - To je bio šok, mogu ti reći. Pukovnikove obrve se skupiše. - Siguran si za ovo? - Potpuno. Moj izvor je potpuno pouzdan. - Gospode. - Pukovnik ustade, gledajući kroz prozor ni u šta posebno. Brzo je razmišljao pokušavajući da sagleda to iz svih uglova. Ali ništa nije imalo smisla. Ukoliko...Donohju je rekao da su i Leonforteovi i Mataćinosovi bili povezani sa fašistima u Vašingtonu. Da li je bilo moguće da je neko od njih već bio u krevetu sa šefom fašista Kapitol Hila? Sat vremena pošto je Donohju otišao, došao je Okami. Po njegovom izgledu videlo se da nije ušao u trag Fejt Souhil. Pukovnik koji se borio sa neobičnim slučajnostima, rekao je Okamiju. - Nikada nisam video Fejt. Koje boje su joj oči? - Plave, - rekao je Okami i izašao da se opere. E pa to je već zanimljivo, mislio je pukovnik. To je bio pucanj na slepo, ali ovih dana, to je bilo sve što mu je preostalo. Razmišljao je svom razgovoru sa doktorom Ingavom, neurohirurgom koji je operisao lice Leona Vaksmana. Rekao je da je Vaksmana dovela neka žena koja je tvrdila da je časna sestra. Doktor Ingava se nije sećao ničeg u vezi nje izuzev toga da je imala neverovatne plave oči. Okami je pripisao Fejt Souhil da je živela kao časna sestra nakon što je Džoni Leonforte umalo preminuo. Imala je plave oči. Slučajnost, ili je ona bila ta koja je dovela svog ljubavnika u bolnicu? Da li je stvarno mrzela Leonfortea, kao što je Donohju verovao, ili ga je volela i sada štiti njegov novi identitet? *** Tri noći kasnije, Pukovnik je potražio Eiko. Nije bila u svojoj sobi pa je on zaključio da sigurno radi na klijentu. Otišao je do njenog stola da joj napiše poruku da dođe da se vide čim bude mogla. Seo je i počeo da lista papire tražeći potpuno čist, na kojem bi napisao poruku. Kada je podigao delimično naslaganu gomilicu na desnoj strani stola video je nešto metalnog sjaja. Pomerio je papire u stranu i posmatrao. Bilo je to srebrno raspeće na tankom lančiću. Da li je Eiko bila katolkinja? Nikad nije znao, i ona nije davala znake da je bilo šta drugo osim budiste. Nekoliko puta je pričala sa njim o misogi, Šinto obredu pročišćenja pomoću vode na koji je povremeno išla. Takode bila je toliko tradicionalno japanska po odeći i ponašanju da on nije mogao da zamisli da je prešla u zapadnjačku religiju. Ali ako je ona stvarno bila katolkinja, zašto je to krila? Taman što je hteo da vrati gomilu papira na mesto, čuo je njen glas sa ulaznih vrata. - Pukovnik-sane? Spustio je papire. - Ej, Eiko-san, taman sam hteo da ti napišem poruku. Ušla je u sobu. - Želite da me vidite?

- Zapravo da. Brzo je bacila pogled na još uvek vidljivo raspeće. - Znači, sada znate moju tajnu. Pukovnik ustade. - Nikada religiju nisam smatrao tajnom, Eiko-san. Pogledala ga je prodorno. Iz ovog ugla, njeno uzano lice sa tamnim očima, uokvireno crnom kosom, davalo joj je izgled pametne vrane. - Vi ste polujevrejin, pukovnik-sane, ali ipak idete dotle da taj deo sebe krijete. Pukovnik nije mario da razmatra kako je ona otkrila to o njemu. To čak ni Okami nije znao. - Postoje razlozi, Eiko. Jevreje smatraju drugačijima mnogi ljudi. Postoji ogromna diskriminacija, mada bi mnogi porekli njeno postojane: nema dileme da bi došlo do neprijatne odbojnosti kad bi moje jevrejsko poreklo bilo poznato. - Pa, nemate razloga za brigu što se tiče moje indiskretnosti. Svi mi imamo naše tajne. Eiko je otišla do stolice i sela, prekrstila noge na tipičan zapadnjački način. Pukovnik bi manje bio šokiran da je rastvorila kimono i pokazala mu da ima penis između nogu.Prebacila se na svoj izvrsni engleski. - Vidite, pukovniče, ja takođe pripadam pokretu koji je divljački i konstantno proganjan, baš kao i Jevreji. Promenio je izraz lica. - Katolicima? Ne mislim... - Pričam o ženama. Bila je mrtva tišina u sobi.Sada i opet je mogao da čuje kroz zidove šumove saobraćaja koji dolaze iz obližnje ulice, a zatim i seksualni uzdah koji je lebdeo hodnikom kao miris tamjana. Napokon pukovnik sede. - Možeš li to objasniti Eiko-san? Sa rukama prekrštenim na butini koja je bila prebačena preko njene leve noge, lagano se nagnula napred. - Imam neke informacije o vašoj Fejt Souhil. Razlog zašto je Okami nije video izbliza već deset meseci je taj što ona nije više u Japanu. - Gde je otišla? Nazad u Ameriku? - Da. Pre nego stoje otišla živelaje tamo gde su magacini. Pukovnikova utroba se sledi kao da je sve počelo da se stapa. - U kući između dva magacina? Eiko potvrdno klimnu glavom. Ako je i bila iznenađena njegovim pitanjem nije to pokazivala. - Moram da saznam šta se dešava, - rekao je skoro sebi u bradu. - Moram da dođem do te kuće. Eikine tamne oči bljesnuše na ovo. - Da li bi sad bilo pravo vreme? *** Imala je vrata od nerdajućeg čelika, to je bila prva stvar koju je pukovnik primetio. Delovala su kao svaka obična drvena vrata, ali kada je Eiko pokucala, zvuk mu je otkrio istinu. Istinu. Ovo je bilo to zašto je on sada ovde, u kući u koju je Fejt dovela Okamija ali mu rekla da je opasnost vraćati se u istu. Ko ga je čekao tu? Fejt? Čezare Leonforte? Sen.Žaklin Mekkejb? Možda - što je najluđe - Leon Vaksman - Džoni Leonforte?

Vrata su se otvorila. Mlada žena ne starija od dvadeset godina, koju je Eiko predstavila kao Anako, provela ih je kroz lepo ovalno predsoblje kojim su dominirale široke stepenice što su vodile na drugi sprat, i na dole u hodnik obložen trešnjinim drvetom, i u sjajnu biblioteku.Sve u ovom enterijeru je odisalo ekskluzivnošću i govorilo o gomili novca. Što je bilo očigledno još sa vrata, topla spoljašnjost je odavala ono što se nalazi unutra. Biblioteka je bila prostrana sa osamnaest stopa visokim plafonom iz čije je sredine visio austrijski kristalni luster. Od poda do plafona police od mahagonija držale su hiljade knjiga. Persijski tepih ogromnih dimenzija,u raznovrsnim bojama rubina, safira i smaragda bio je prostrt preko poda na kojem se nalazila kožna garnitura: dve sofe, jedna naspram druge, par fotelja koje su se slagale sa otomanima, nekoliko zelenkastih lampi. U jednom ćošku nalazio se izuzetni francuski sekreter od svetlucavog kruškinog drveta koji je delovao kao muzejski eksponat. Mali, ali nakićen pozlaćeni sat stajao je na stočiću za kafu od bronze i stakla. Svakog sata svirao je melodiju, a zatim glasno otkucavao sekund za sekundom. Guste, tamno zelene somotske zavese visile su tamo gde je on znao da nema prozora. Okrenuo se prema Eiko. - Kakvo je ovo mesto? - To je kuća daleko od kuće - rekao je raskošni kontraalt - oaza za strance u stranoj zemlji. Pukovnik se okrenuo da bi video visoku, dostojanstvenu ženu sa rumenim obrazima, kestenjastom kosom, i najizuzetnijim očima koje je on ikada video. Doktor Ingava je bio u pravu: bile su takve boje koja bi mogla biti opisana jedino kao električno plava. Ona istupi i crna odora joj zašušta. Ispružila je ruku i kada ju je pukovnik uhvatio osetio je kako je suva, teška i moćna. Neka čudna toplota mu prostruja telom i on trepnu. Časna sestra se smešila. - Dobro došli u našu palatu, pukovniče Lajnir. Moje ime je Bernis. Ja sam upravnica samostana Svetih Srca Svete Marije. - Vi, - posrnuo je skoro zaboravivši reći. - Vi ste spasili život Džonija Leonfortea. Bernis je i dalje držala njegovu ruku i osmehivala se kao sunce u avgustu. - Sve u svoje vreme,pukovniče. Sve u svoje vreme. Okrenula se prema Eiko. - Bila si u pravu u vezi njega, sestro. Eiko klimnu glavom. - Hvala ti Bernis. Rekla je ovo u potpuno zapadnjačkom stilu, i pukovnik je imao razloga da se seti onoga što mu je rekla: Ja takođe pripadam pokretu koji je divljački i konstantno proganjan baš kao i Jevreji. Okrećući se prema njemu, Bernis reče: - Pa, pukovniče Lajnir, šta mislite o meni? Još uvek povezan njenim snažnim stiskom ruke, rekao je prvu stvar koja mu je pala na pamet. - Mislim da ste vi najlepši ratnik kojeg sam upoznao. Bernis se nasmejala, a zatim rekla: - Tako mi mača Done di Pjave, mislim da ćete mi se dopasti, pukovniče Lajnir! Pokazala je na jednu kožnu stolicu s visokim naslonom. - Molim vas, osećajte se udobno. Ona je sela na stolicu kod sekretera. Sedela je na ivici kao palčić spreman da poleti, uspravnih leđa, s belim šakama dugih prstiju, sklopljenim u krilu. Imala je nokte kao poljski radnik. Ma šta

drugo ta časna sestra bila, odlučio je, nije bila službenica. U šahovskim terminima ona je pre bila vitez ili biskup: onaj ko priprema i vodi napade. - Pukovniče, mogu li nešto da ponudim? Čaj? Kafu? Rakiju? On se odluči za čaj i ona mu se pridruži. Eiko nestade i nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Anako sa srebrnim servisom za čaj. Čaj je bio spremljen na engleski način, sve do tankih okruglih kriškica limuna, preko obranog mleka, do sveže ispečenih kifli i guste pavlake, i sve to verovatno na njegov račun. To je bilo zapanjujuće i neočekivano i on se pripremio da uživa. Napokon, zadovoljan i ispunjen, zavalio se unazad. - Sestro, meni su potrebna objašnjenja. Njene pogled polete prema njemu, brz kao u ptice, i ona raširi ruke. - Kako vam mogu pomoći? - Šta vi radite u kući koju mafija koristi kao sklonište i čiji je vlasnik senator Žaklin Mekkejb? - Odlično pitanje, pukovniče, - prasnuo je bariton. Pukovnik se uspravi na stolici taman toliko da je mogao da vidi osobu koja stoji na vratima biblioteke. Bio je viši od šest stopa. Čovek širokih ramena u odelu na pruge učinio je da se pukovnik oseti da žudi za životom u civilu. Nosio je uštirkanu belu košulju i zategnutu kravatu. Na nogama je imao crne cokule ručne izrade koje su se presijavale. - Nameravam da vam odgovorim. Ten mu je bio boje tamne masline, kosa gusta, crna i kovrdžava, i imao je tanke brkove. Oči su mu bile živahne i nemirne, kao da je otkrio da je život najbolja i najopojnija igra koja može da se zamisli. Bio je zgodan, star tridesetak godina sa oštrim obrazima, jakom vilicom, i visokim čelom. Izgledao je i pametno i opasno. Krenuo je prema njima kao čovek koji je video sveta i smatrao ga svojom školjkom. - Jednostavna istina je ta da mi spavamo u krevetu sa đavolom. Široko se osmehnuo Bernis, ali i pukovniku. - Ne mislim sa đavolom kao takvim, mada se Bernis ovde možda neće složiti. Zaustavio se ispred srebrnog servisa za čaj, umočio kiflu u pavlaku, i stavljajući je među senzualne usne, posisao ju je. Prirodno nonšalantno od krajnje nekulturnog čina načinio je nešto sasvim prirodno.. Prirodno za njega. On je bio prirodna sila i to pukovniku nije promaklo. Čovek je izvukao lanenu maramicu i obrisao ruku. - Hoću da kažem kao đavo u lošem čoveku. Seo je na otoman, privukao ga između njih. - To je taj čovek senator Žaklin Mekkejb. On je pravedan kučkin sin - izvini Bernis - naravno da to što radi je dobro delo, i to ga čini samo još opasnijim. - Bog stavlja naočnjake fanaticima - reče Bernis - to je činjenica. Čovek ispruži ruku, a kad je pukovnik prihvatui, on je čvrsto steže. - Zovem se Pol Mataćino. Ali svi me zovu Crni Pol - nasmejao se i dodirnuo obraze - zbog moje tamne boje kože. Mavari, možda iz Afrike, jahali su kroz Agridžento, ko bi znao istoriju toliko unazad. - Gubiš se, Pole - reče Bernis tiho. - Pukovnik ima posla. - Svakako! - reče Crni Pol. - Ja to znam. - On namignu pukovniku. - Razlog što je on sada ovde je taj što je on veliko đubre. - Pole ... - reče Bernis tonom kojim dadilja obuzdava suviše veliku živahnost velikog naboja. - U redu, u redu - uzdahnu Crni Pol, znajući da je vreme da se prede na posao - koristio sam mrežu koju je moja porodica ovde ustanovila da bih prišao Mekkejbu. On me zauzvrat povezao s

mnogim budžama u DiSiju. Ipak, morao sam za to da platim visoku cenu. Moja mreža ga je obavestila o svakom. - Senator Mekkejb gomila dosijee o svakom koje na visokom položaju u vojsci - reče Bernis. Nedavno se uzdao u Pola tako da sada ima vojno osoblje u šaci, i počeće da gomila iste vrste dosijea osoblja Stejt Departmenta. - Prokleti hvalisavac - lanuo je Crni Pol. Pukovnik pogleda u Bernis, ali ona je delovala neuznemirena šefovom bezbožnom opaskom. Čudna vrsta časne sestre, mislio je. - Mekkejb je imao svoje koristi - Crni Polje nastavio. - Preko njega ja sam u krugu ljudi koji računaju da će voditi narod. Donekle, to mi odgovara. Ali sad sam čuo glasine da Mekkejb planira da pita za kongresna saslušavanja o neamerikanizmu u vladi. Ako je to istina, to je loš posao i ja ne želim da imam udela u tome. - Ali, već imaš. - Pukovnik je naglasio. - Moguće da smo bili krivi za neku vrstu ukazanog velikog poverenja - rekla je Bernis. To je već izjava, mislio je pukovnik. - Što me dovodi na drugu temu. Šta vi radite u krevetu sa mafijom? - Ej, druže - reče Crni Pol - pokaži malo prokletog poštovanja prema časnoj sestri kada pričaš o njoj. - Pol, ućuti sada - Bernis ga opomenu. - Nisam hteo da vređam - rekao je pukovnik. - Ali odavde gde sedim, ovo je ... bizarna zajednica koju mogu da zamislim. Bernis se nasmeja. - Verovatno vam se javlja reč bezbožna. Pukovnik joj uzvrati osmeh. - Da znate da mi je palo na pamet. - Ej, ej. - Crni Pol uperi prstom preteći. - Naučiću te da moja familija generacijama unazad pripada redu Done di Pjave. Nagnuo se napred, gužvajući svoje izvrsno odelo. - Mataćinovi imaju svoje veze, pukovniče. Pljesnuo je rukama ispred njegovog lica. - Veze kakve ti ne možeš da zamisliš. - Ljudi kao Mataćinovi imaju svoje koristi, pukovniče.Bernis je raširila ruke. -Mi smo jedan red žena - i žene imaju sva ograničenja svog pola koja rade protiv njih. Bile smo proganjane vekovima u raznim oblicima. Pogled njenih električno plavih očiju nije se skidao sa njegovih, i pukovnik se pitao da li ona zna za njegovo jevrejsko naslede. - Bog je u svojoj beskrajnoj mudrosti podario Đoni di Pjave mandat koji je preživeo vekove. Mi obavljamo njegove poslove na način na koji je on to izabrao. Nasmejala se. - Tamo gde smo slabi, on nas učini jakima. - I tu dolaze Mataćinovi. Da li mi govorite da vam Bog poručuje da budete prijatelji gangstera, mafijaša? - Svi su oni božja deca, pukovniče - rekla je Bernis. - Da li biste se vi okrenuli protiv grešnika? Svima njima treba spasenje. Zbog našeg uticaja, oni doprinose crkvi, okolini u kojoj žive. Oni mnoge ljude spašavaju bede. - I vrebaju plen kao i mnogi drugi.

- Rekao sam ti! - Prasnuo je Crni Pol. Skočio je. - Ne moram da slušam ovu vrstu... - ugrizao se za usnu da ne bi opsovao. - Ovo je bilo prokleto pogrešno, i znao sam to. Bernis je zadržala svoj pogled na pukovniku i ostala je mirna. Kada je Crni Pol prestao sa huljenjem, rekla je: - Ko od nas nije grešan, pukovniče? Hoćete li vi prvi hitnuti kamen? Pukovnik je smekšao, ne rekavši ništa. Bernis je bila u pravu. Kako bi mogao on, čovek koji je kršio zakone, ubijao, iako u ime najvažnijih vizija - koji se družio sa jakuzom - kako bi on mogao da bije moralni megdan sa ovim ljudima? - Šta vi hoćete? - rekao je najzad. Crni Pol je zurio u njega, a zatim uputio pogled Bernis. Iskreno, bio je zabezeknut. - Treba nam vaša pomoć da okrenete kurs. Dobili smo šta smo hteli od senatora Mekkejba. Ali sad sa ovim rastućim rizikom njegovog radikalnog antikomunističkog lova na veštice, on je postao pretnja.- Bernis je rekla sa zapanjujućim pragmatizmom. Savijen između njih, Crni Pol stegnu pesnicu. - Vreme je da ga bacimo na zemlju. - I hoćete da vam ja pomognem? - pitao je pukovnik. - Mekkejb po planu treba da stigne ovde u Tokijo početkom sledeće nedelje - rekla je Bernis. - Savršeno - odgovorio je pukovnik, ustajući, - uzeću pušku i ubiti ga. - Madona! - Crni Pol se udari dlanom po čelu. - Šta nam je ovo trebalo Bernis? Skrenula je pogled na njega za tren. - Zato što ne možemo to da uradimo bez njega. Ni ti ni ja ne smemo biti viđeni u blizini senatora Mekkejba. - Đavo ili ne - rekao je pukovnik - ja neću da budem izuzet iz njegovog ubistva. - Koje ubistvo? - Ruke Crnog Pola uvijale su se kao prosjaci. - Ko je rekao bilo šta o ubistvu? Pukovnik je kružio oko njega. - Vreme je da ga oborimo na zemlju, to si rekao. - Da, ali... - Sedite obojica. Čovek sede na Bernisinu komandu. - Pukovniče - rekla je dubokim umirujućim tonom - moramo da nađemo način da neutrališemo senatora Mekkejba, ništa više. Hoćemo da mu oduzmemo uticaj, a ne da ga ubijemo. Pukovnik je dugo razmišljao o ovome. Iskopao je svoju lulu i utrošio dragoceno vreme da bi je napunio, upalio, i počeo da uživa. Napokon reče: - To je moguće. Za veću cenu. - Novac nije problem, - uskliknuo je Crni Pol. - Oh, ne budi smešan Pole - rekla je Bernis. -Pukovnik je visoko pragmatičan čovek. Sigurna sam da novac nema nikakvog udela u našem pogađanju. - Stvarno? - upita Crni Pol iznenada. - Pa šta onda? Pukovnik ih oboje pogleda. - Prvo, hoću da govorim sa Fejt... - Ne! - vrisnuo je Crni Pol. - Jebeno ne i ne! To neću dopustiti! Fejt je izvan ove diskusije! Pukovnik se okrete ka Bernis. - Činjenica je da je Pol u pravu. Fejt više nije ovde. Vratila se u Ameriku. - Ona može sve da potvrdi, - rekao je pukovnik. - Vidiš? - Crni Pol raširi ruke ko vetrenjača. - Đubre ne veruje ni reč od onoga što smo mu rekli.

Isti je kao i svako drugi sa strane s kojim sam stupao u vezu. - Okrenuo se besan prema pukovniku. Imaš njenu reč. Ona je jebena časna sestra, za ime sveta! - To će biti sasvim dovoljno, Pole! Crni Pol se okrenuo, prišao na ukrućenim nogama zavesama i zagledao se u njih. - Pukovniče, plašim se da je to nešto o čemu ne možemo da razgovaramo - reče Bernis čvrsto. Fejt je otišla, moraćete to da prihvatite. - Znate za šta ste me molili da se umešam, sestro. Da li je to toliko drugačije od ubistva? Tražite da oduzmem život senatoru Mekkejbu. Bez svoje karijere, sa uništenom reputacijom, može doći do toga da sam sebi uperi pištolj u glavu. - Tim bolje za sve nas, - rekao je Crni Pol s druge strane sobe. - Taj manijak je sam đavo.Verujte mi, delio sam hleb sa kurvinim sinom i skoro se zadavio. Bernis i pukovnik su ignorisali opasku. - Znate šta Mekkejb može da učini Americi ako nastavi ovako, - pitala je Bernis. - Može da je uništi. Prijatelji, familije, reputacije, karijere, sve uništeno. Stotine, hiljade. I zašto sve to? - Nagađanje nije dovoljno. - rekao je pukovnik. - Ono što se kuva jeste to što tražite od mene da počistim nered u čijem ste stvaranju i sami imali udela. Bernis odmahnu glavom. - To uopšte nije tačno. - Zatim je malo okrenula glavu i glasnije pozvala: - Eiko-san. Eiko je ušla. Nosila je fasciklu svetio žute boje i izbegavala je pukovnikov pogled. Predala je fasciklu Bernis i požurila napolje na način onih ljudi koji odmah napuste prostor na kojem se dogodila neka nesreća. Bernis je tiho prosledila fasciklu. Pukovnik ju je prihvatio i delovalo je kao da mu je opekla ruku. - Šta to radiš? - pitao je Crni Pol, vraćajući se iz svog skrovišta iza zavese. - Mislio sam da smo se dogovorili... Bernis podiže ruku i sada je njen blagi kontraalt imao u sebi čeličnu notu. - Zaslužuje da zna. Pukovnik, ispunjen strepnjom, otvori fasciklu. Bio je to njegov G-2 dosije, sve poznate stvari, i on se opusti. Onda je došao do kraja. Dve strane su bile višak, a objašnjene su kao poverljivi dodatak. Bile su to čiste bele stranice ali sa službenim žigom G -2. Sa rastućim užasom, pukovnik je čitao detalje o svom poslovanju sa Mikiom Okamijem. Okrenuo je drugu stranu. JEVREJSKO POREKLO. Nije bilo smisla da to čita. Reći su bole oči kao da su ispisane vatrom, a ne armijskom pisaćom mašinom. Redovi iz Šekspirovog Ričarda III mu padoše na pamet: Ubistvo, strašno ubistvo najvišeg stepena, Svih nekoliko grehova, svi iskorišćeni u svakom stepenu, Bacite ga iza rešetaka, kliču svi, Kriv je! Kriv! - To je službena kopija G-2. - rekla je Bernis nežno. - Drugi primerak je poslat, preko Pola, senatoru Mekkejbu. Pukovnik podiže glavu da bi se sreo sa njenim mirnim pogledom. - Znate šta će se desiti, pukovniče, zar ne? Jevrejin. Mekkejb će vam nakačiti da ste komunistički zaverenik vrlo lako, zato što se zna da nekoliko uvaženih Jevreja dobro poznatih, gaji simpatije prema Sovjetskom Savezu.A vi ste britanske nacionalnosti, do čizama, služeći vojsku SCAP-a. Ta činjenica, sama po sebi, čini vas moćnim neprijateljem u Vašingtonu. Ovi ljudi bi vam rado igrali na grobu. - Bernis uze dosije od njega.- Sada pretnje karijeri, uništenim reputacijama ne izgledaju više nebitne, zar ne pukovniče? Pogodilo je cilj na najintimniji način. Pukovnik pročisti grlo.

- A šta u vezi G-2? Da li je tajna služba videla ovaj dosije? - Nije videla uz dodatke - Bernis izvuče dve stranice i podiže ih. - Hoćemo li? Pukovnik se tupo složi. Uzeo je teški srebrni upaljač, stavio ga pod donji deo stranica. Plamen se rasplamsa, izjedajući dokaze. Moja savest ima nekoliko hiljada jezika, I svaki jezik donosi nekoliko priča, I svaka priča me osuđuje da sam protuva. Ričard Ilije bio tako u pravu, mislio je pukovnik dok je posmatrao Bernis kako prosipa sivi pepeo na posrebreni poslužavnik servisa za čaj. Bernis se prekrsti. - Delo je učinjeno. Šta ćemo da uradimo sada povodom toga? *** Major Džek Donohju je bio veseo kad je ušao u pukovnikove prostorije iza torukoa. - Nikada nećeš pogoditi ko će biti specijalni gost G-2, iduće nedelje. To je poverljivo, tako da kad ti kažem... Ispustio je mali krik poput kokoške kojoj će zavrnuti vrat. On izbulji oči, predosećajući svoju gadnu sudbinu, kad ga pukovnik zavitla o zid. Udario je glavom snažno, zubi mu škrgutnuše, i on ugleda zvezdice. Pre nego što je major mogao da shvati šta se dešava, pukovnik šumu jednu stolicu i složi ga na istu. On stisnu oči, nadajući se da će tako odagnati ovu noćnu moru, ali kad teški metal škljocnu, on ih široko otvori. - Šta... Tada mu je već cev njegovog ličnog službenog revolvera ispunjavala usta. Ukus i dužina terali su ga na povraćanje. Pobogu, hteo je da kaže. Hriste na krstu! - Sada ću da izbrojim do tri. - rekao je pukovnik s licem blizu Donohjuovog, - a zatim ću da ti prospem mozak po ćelom zidu. Da li ti je jasno, Donohju? Major se ukočio, kao da će mu ovaj krajnji nedostatak emocija nekako pomoći da se spasi. - Zatim ću pištolj staviti tebi u ruku i razbacati ove slike na kojima se ti nalaziš, i pozvati Vojnu policiju. Pustićemo njih da naprave od toga šta hoće. Donohju poče da se bacaka. - Ajde, samo napred, učini to. Pukovnik mu gurnu pištolj do nepca. - Ugušićeš se u sopstvenoj povraćki. Donohju se pribra, i pokuša da prestane sa koprcanjem. - Ti si mi to uradio, zar ne Donohju? Šta te je navelo na taj očajnički pokušaj? Zar si mislio da neću provaliti kako si brljao po mom G-2 dosijeu? Fašističko đubre. On iznenada izvuče pištolj, i lupi majora snažno preko lica, tako da je ovaj odleteo sa stolice. Sklupčan u ćošku, sagnute glave, privukao je kolena na grudi i počeo da plače. Pukovnik zgađen ovim slomom, dovuče stolicu i sede na nju naopačke.Ruke su mu opušteno visile preko naslona stolice. Buljio je u Donohjua. - Pa? Ja čekam, majore. Donohju šmrcnu i obrisa nos u rukav. - Bio... Bio sam uplašen. Nisam znao šta drugo da uradim. Morao sam da pokušam da se spasem. - I to je to? On glupo potvrdi. Što da ne? Mislio je pukovnik. Neverovatni odgovori su uglavnom istiniti. - U redu, sad slušaj, - rekao mu je pukovnik odsečno. - Znam da senator Mekkejb dolazi u grad

početkom sledeće nedelje, bez znanja tajne službe. Takode znam za njegove posebne seksualne sklonosti. - zastao je na kratko. - Takode znam i za tebe Donohju. Kada je major podigao glavu i kad se pogled njegovih zakrvavljenih očiju zaustavio na pukovniku ovaj reče: - Ti i Mekkejb ste bili tim kad je on bio u službi, zar ne? Zato ti znaš toliko o njemu. Mekkejbovi bivši partneri pobrinuli su se za još jednu poslasticu. Za njih stvarno može da se kaže da su bili pretrpani korisnim informacijama. Pukovnik ustade, odgurnu stolicu, uhvati Donohjua za prednji deo uniforme i podiže ga u vis. Majorova usta su bila slika užasa. - Sada ćeš uraditi tačno ono što ti budem rekao. Podigao je pištolj, tako da Donohju okrete glavu. - I dopusti mi da ti kažem, ako zajebeš na bilo koji način, staviću ti ovaj pištolj u usta i povući obarač. Da li je to jasno? Donohju, još uvek napola skamenjen, klimnu glavom. - I još jedna stvar - rekao je pukovnik - Moj G-2 dosije je bio pobrkan i bez onih dodataka koje si dopisao. Ako ti padne na pamet da ga opet preuređuješ... - Ne... Ne, neću. Kunem se. *** - Jako mi je žao, ali vodovodne cevi u mojoj stalnoj sobi se popravljaju. - rekla je Eiko Leonu Vaksmenu kada je stigao u toruko. -Moraćemo da koristimo drugu. Vaksmen sleže ramenima. Razmišljao je kakav posao bi mogao da napravi pošto ga ugosti japanska ženska. Eiko ga odvede u zadnji deo zgrade. Kad su prolazili pored pukovnikove kancelarije, Vaksmen ču glas. - Uopšte me ne zanima šta ti misliš da je najbolje. Ja držim ovo pod kontrolom. - Usledi tišina.Čovek je očigledno razgovarao preko telefona.Džoni uspori korak. -Tako je, - reče pukovnik, sada me dobro prokleto slušaj, gospodine Mataćino... - Uh, sranje! - Vaksmen se blago udario u glavu, i Eiko se okrete.-Ostavio sam farove na kolima.Uputio joj je osmeh od kojih su mu ožiljci belo bljesnuli.-Reći ću ti šta ćemo, dušo. Ti idi tamo i sve pripremi, a ja ću uskoro doći. - Hai. - Eiko mu pokaza sobu, nakloni mu se i ode hodnikom. Vaksmen se okrete i načini nekoliko koraka natrag po hodniku. Ali kad je čuo da se vrata od sobe zatvaraju, vratio se da bi prisluškivao ispred pukovnikove sobe i čuo još nešto od razgovora koji je ovaj vodio sa Crnim Polom Mataćinom. - Gospodine Mataćino, vi iskušpavate moje strpljenje...Je li tako? Mene pretnje takve vrste ne zanimaju. Ja sam vas pozvao ...Alo? Alo? - Čulo se kako je tresnuo slušalicu. - Dođavola! Džoni Leonforte je dovoljno čuo. Ljigav osmeh mu se proširi na usnama. On kucnu na vrata i kad glas promrmlja: - Slobodno. On ude. Pukovnik ga pogleda. - Šta mogu da učinim za vas? Mislim da ste na pogrešnom mestu. - Ja ne mislim tako - Džoni se sruči u fotelju.

- A vi ste? Pravi Englez, pomisli Džoni. I pukovnik do krajnosti. - Džon Vaksman - nije pružio ruku, sećajući se kako Englezi drže do formalnosti. - Pukovnik Denis Lajnir - pukovnik se kratko nakloni i zatvori fasciklu u kojoj je nešto zapisivao, pa je gurnu u fijoku s leve strane stola. Zatvori je a onda stavi obe šake na sto. - Kako mogu da vam pomognem gospodine Vaksman? - Mislim da grešite - reče Džoni iscerivši se. - Je li? - pukovnik podiže obrve. - Da. Čujem da imate problema sa čovekom po imenu Crni Pol Matačino. - Nikada nisam čuo za njega. - Pa, dobro, ja jesam. Činjenica je da sjajno poznajem barabu. Možda bolje od njegove mame. - To je sve vrlo zanimljivo, ali... U tom trenutku upade Eiko bez daha, znojeći se. - Pukovnik-sane - viknula je - molim vas dođite brzo. Tuku se dva gosta. Jedan krvari, a drugi... - Izvinite, gospodine Vaksman, odmah se vračam - reče pukovnik i skoči. U dva koraka je izleteo iz sobe. Džoni je čuo kako njih dvoje jure niz hodnik. - U redu - reče on praznoj sobi - ne žuri. Onda ustade i pošto baci pogled u prazan hodnik sede za pukovnikov sto. Otvori fijoku s leve strane i izvadi fasciklu u koju je pukovnik nešto zapisivao. Na njoj je bio pečat Vrhunska tajna G-2. Američka špijunska služba, pomisli Džoni. On je otvori i nađe plan da se iduće nedelje u Tokijo dovede senator Mekkejb. Na margini s leve strane bilo je napisano: Donohju dovodi Mekejba ovamo u 23 časa, utorak. Soba 7. Obezbedena sigurnost. Džonijevo srce je udaralo kao ludo. Senator Mekkejb će biti ovde u Tenkiju. Džoni je znao sve: datum, vreme, mesto. Znao je da ovo životno važna informacija. Ni njegov otac ni brat Alfons nisu imali prilike da vide Mekkejba. Sada se njemu pružila ta prilika. Porodica Leonforte je imala toliko toga da ponudi senatoru, a Mekkejb je bio pre svega pragmatičar. Džoni podiže pogled. Hvala pukovniče, Lajnir, pomislio je. Pošto je čuo glasove u hodniku zatvori fasciklu i gumu je u fijoku. Ustao je u trenutku kad uđe pukovnik. - Još ste tu? - reče pukovnik ne krijući nezadovoljstvo. Sede za sto i poče nešto da beleži., - Problem? - upita Džoni nonšalantno. - Ništa što ne bih mogao da sredim. - Verujte mi neće biti lako s Crnim Polom Matačinom. Pukovnikove oči bljesnuše. - Rekao sam vam, ja ne poznajem čoveka. - Da, dobro. - Slušajte, gospodine... - Vaksman. - Gospodine Vaksman, traćimo vreme jedan drugom ovde. Džoni podiže ruke s dlanovima na gore i ustade. - U redu. Možda ste u pravu - on se osmehnu pukovniku. - Videćemo se. *** Tog utorka u veće pukovnik je bio nervozan. Plan je bio smeo ali i slabašan. Toliko toga je bilo upereno prema jednom cilju, toliko promena, toliko toga je moglo da krene naopako. - Slabašan plan - reče Eiko okrećući reći u ustima dok je pukovnik govorio o svojim strahovima.

Onda odmahnu glavom. - Ne mislim da je tako. Sve to zavisi od ljudske prirode, zar ne? A to je najsigurnija stvar na svetu - ona mu dobaci osmeh. - Ne brinite pukovniče, šta može da se dogodi? - Mekkejb može da ode ne plativši i da me optuži da sam Jevrejin koji voli komuniste, a Okami može da otkrije da krijem Džonija Leonfortea od njega. - Pogleda je preko lule. - Ne mogu da zamislim dve veće lične katastrofe. - Pa, sada ih bar imate u perspektivi - reče tiho Eiko i po tonu njenog glasa i pogledu na njeno lice znao je da je ona ponosna što je umešana u ono što on radi. To mu je pojačalo samopouzdanje što mu je toliko bilo potrebno. - Hvala, Eiko-san. Ona obori pogled pred njim. - Nisam ništa uradila, pukovnk-sane. On stavi dlanove na sto i ustade. - Ma kako ovo krenulo, Eiko-san, ja vas večeras izvodim na najbolji suši koji ste ikada jeli. Ona ne reče ništa, što je značilo da se slaže. *** Tačno u 23 časa - ili jedanaest kako bi rekli civili - Donohju dovede Džeklina Mekkejba u Tenki. Mekkejb je bio krupan, ćelav čovek, teških vilica, tamnih od jake brade i salom iznad kragne. Širio je miris znoja i klonjske vode i posmatrao je svet svojim sitnim očima s nepoverenjem i neprijateljstvom. Imao je neverovatno jaku ličnost i sonoran glas koji je i telefonski imenik mogao da učini zanimljiv i to je očigledno bilo najvažnije. Mekkejb pogleda unaokolo kao da je komandant koji vrši smotru trupa. Pukovnik je skoro mogao da ga zamisli kako liže svoju gubicu. - Kod kuće ne možemo da dobijemo ovakvu poslasticu - reče Mekkejb Donohjuu. - Najviše čemu mogu da se nadam je da puknem bika kad niko ne vidi. - Zagrmeo je od smeha. Najzad ga predstaviše Eiko. - Imate li dečaka u ovoj pacovskoj rupi? Mislim, stvarno zgodnih mladića - Mekkejb se opet nasmeja uživajući beskrajno. Možda je sloboda toruka delovala tako na njega posle strogosti Glavnog štaba. - Svi su prvoklasni - reče Eiko imitirajući što je bolje mogla pidžin engleski. - Svi su oča...oča... - Očaravajući! - zagrme Mekkejb i načini prostački gest s dignutom rukom i stegnutom pesnicom. Kad je ona klimnula glavom i povela ga u sobu 7, on se okrete Donohjuu kao da nje nema i reče: - Izgleda da će ovo biti vrhunac putovanja, Džek - stavi ruku na bravu i dodade kao da se predaje: - A sad briši i čekaj dok završim. Onda ćemo možda nešto da pojedemo. Soba 7 je bila spremna za njega. Kroz lažno ogledalo pukovnik je snimao sliku za slikom senatorovog dlakavog, otežalog tela koje je izvodilo seriju zaista zaprepašćujućih seksualnih gimnastičkih podviga sa japanskim dečakom glatkog tela ne starijim od dvanaest godina. Pukovnik je suviše dugo bio na Istoku da bi se zgražao nad ovakvim stvarima. Ipak, osećao je užas što ne može ništa da se uradi da se ovakve stvari spreče. Nije se ljutio i nije često koristio reč zloupotreba. Seks je bio stvar kulture i on nije imao prava ni legalnih ni moralnih da se meša. Kad je Džoni Leonforte ušao nag u sobu, pukovnik dopusti da mu se otrgne osmeh zadovoljstva. Ljudska priroda, kako reče Eiko. Dečak je bio skršen na podu, usnuo, ali senator još pun energije, tražio je drugoga.

- Majko Božija - reče kad je ugledao Džonija - ti si suviše mator. Džoni se nasmeja, pruži ruku i predstavi se. - Senatore, vi i ja treba da razgovaramo o mnogo stvari. - Stvarno? - Mekkejb nervozno baci pogled na dečaka. - Da, svakako - reče Džoni i isceri se - ja lično ću se pobrinuti da dobijete najbolje što je u vezi sa seksom svake noći u nedelji. Mekkejb je bio skeptičan. - Ja živim u Sjedinjenim državama, gospodine Vaksman, u Vašingtonu DiSi, da budem precizniji. Ljudi ne gledaju s odobravanjem na ono što meni čini zadovoljstvo. - Ali u tome je lepota, senatore Džek. Ja se bavim obskrbljivanjem - Džoni se duboko nakloni. Ja sam vaš lični duh. Vaša želja je moja zapovest. Pukovnik, posmatrajući sve to kroz ogledalo s dva lica morao je da prizna smelost Džoniju Leonforteu. To je bio najteži deo plana jer on nije u njemu učestvovao. Morao je da se osloni na Leonfortea da uspostavi kontakt sa Mekkejbom, da ostvari kontakt dovoljno blizak da obori njega - i čitavu porodicu Leonforte - kad slike Mekkejba u zagrljaju s dvanaestogodišnjim dečakom stignu na sto svakog člana Kongresnog komiteta za etiku. Buljeći kroz ogledalo u niz mladih japanskih dečaka koje je Džoni sada uveo kroz vrata, pukovnik je shvatio da ne mora da brine. Džoni Leonforte je bio pametan i odlučan. *** - Govo je - reče Eiko dok je sva srećna jela suši - pobrinuli ste se o senatoru Mekkejbu i Leonforteovima. Bernis i Pol su veoma zahvalni. - Verujem da će oni ispuniti svoj deo pogodne - reče pukovnik. Bio je zadovoljan što ona toliko neskriveno uživa u hrani. - U to možete da budete sigurni - Eiko uhvati komad ribe štapićima i pošto ga je delikatno umočila u sos od soje, ubaci ga u usta. Zatvorila je oči dok je s uživanjem metodično žvakala. - Ovo je najbolji šupi koji sam ikada jela. Kako ste otkrili ovo mesto? - Vlasnik je Okami. - Ah, Okami - obrisa usne - vi ste sve uspešno krili od njega? - Nije bilo lako, da budem iskren i nisam ni najmanje srećan zbog toga. Nadam se da me neće jednog dana proganjati kajanje zbog ovoga - pukovnik pogleda kraj nje. - Ali s njegovim vrelim temperamentom, znao sam da će onog trena kad mu kažem da je Leon Vaksman ustvari Džoni Leonforte on krenuti za njim rešen da ovog puta obavi posao do kraja. To se nije uklapalo u moje planove. Meni je bio potreban Džoni da bih oborio sve Leonforteove. - Nadam se da ga je zbog toga vredelo sačuvati u životu. Ja mislim da je on veoma opasan čovek. Proročke reći, ali pukovnik to neće saznati. U jesen 1963. on je umro i sve na čemu je radio počelo je da se kruni.

Četvrta knjiga

Izvan dobra i zla “Ja sam to uradio ”, kaže moje sećanje. “Nisam to mogao da uradim ”, kaže moj ponos, ostajući neumoljiv. Najzad, moje sećanje popušta. Fridrih Niče

DESET Tokijo Nikola zateče Tanzana Nangija u zadnjoj sobi Kisokine kuće u gradu. Soba je bila na zadnjem spratu, puna mirisa budi jer dugo nije korišćena. Paučina je preplela prozorska okna kao zatvorske rešetke. Sat s ogromnim klatnom negde je uporno kucao. Senka klatna videla se na prašnjavom podu kao optužujući prst. Nangi je ležao na starinskom krevetu od crnog abonosa. Beli čaršavi u koje je bio uvijen bili su gadno zaprljani i kad se Nikola približio ugledao je krv, crnu kao noć, crnu kao abonos kreveta. Pozvao je Nangija po imenu ali kao da je nešto u zidovima prigušilo njegov glas. Kucanje sata. Ili je to kucalo Nangijevo srce? On se sagnu i podigavši Nangija spremi se da ga iznese. Kucanje dobi metalni zvuk. U polutami on ugleda drugu senku pored senke klatna koje se ljuljalo. Vratio se polako istim putem kojim je došao. Činilo mu se da je put dug: svakim korakom Nangijevo staro telo kao da je postajalo teže. - Ko je to? - viknu Nikola. - Ko je tamo? Ali zidovi opet uhvatiše njegov glas i upiše ga. On onda vide pokret i senka klatna se zamagli. Neko - nije mogao da vidi ko - kao da je sedeo prekrštenih nogu na podu. Blokirao je jedini izlaz iz sobe. Nikola otvori svoje tanđian oko, pruži svoju psihu napolje da bi osetio ko mu to blokira put. Ovde to neće uspeti. Onda, neobjašnjivo, Akšara se zatvori.On kratko jauknu, kao da je gurnuo ruku u nepoznatu tamu samo da bi osetio kako je nešto trese do ramena. Hladna jeza projuri mu kroz telo kad se njegovo tandijan oko zatvori bez njegove volje. I u tom trenutku panike, vide lik koji je sedeo kako se diže sa poda. Plutao je, plovio dok je tihi smeh odzvanjao, odbijajući se o zidove koji su upijali njegov glas. Odjednom lik krenu prema njemu s takvom zlom namerom da Nikola refleksno stavi ruku preko lica... I probudi se sedeći uspravno poput svece. - Nikola, da li si dobro? Pogledao je naviše u Honikino zabrinuto lice. - Gde se nalazim? - U mom stanu u Gradu sunčeve svetlosti. Imao si...Ne znam kako to da nazovem...Viziju poput one koju si doživeo nešto ranije, a i za vreme ručka.Meri Rouz i ja smo uspele da te prenesemo do mog futona (ležaja) pre nego što si se potpuno izgubio.-IIoniko kleknu na krevet i obrisa mu čelo. Znojiš se. Možda si bolestan. On odmahnu glavom. - Ne, to je samo bila noćna mora. Ali tako stvarna noćna mora, mislio je. On stavi glavu medu ruke, i utonu u pranu da bi iščistio svoje disajne organe. Okršaji sa Kširom postajali su sve teži; ovog se nije ni sećao.Sada mu je bilo jasno da namerno prizivanje Kšire dovodi do sve bolnijih napada. - Gde je upravnica samostana?

- Otišla je, ne znam gde. - Honiko reče takvim tonom da mu je bilo jasno da nije njeno da je pita takve stvari. On je pogleda. - Ta priča koju si mi ispričala... o svojoj majci, Eiko, mom ocu i Džoniju Leonforteu... - To nije priča. To je istina. - Zašto si mi tek sada to ispričala? Sigurno si znala ko sam još prvi put kad smo se sreli. Zašto mi onda nisi rekla? - Htela sam, ali... - Odjednom je zastala i okrenula glavu. - Imam toliko tajni, - prošaputala je. - Kao naprimer ta što si Londa. Potvrdila je klimnući glavom, a plava kosa joj se presijavala. - Nisam želela da to saznaš...ili čak posumnjaš. - Ona udahnu nepravilno kao da krije nešto zlo i pokvareno u dubini duše. -Nisam želela da pogrešno shvatiš... da me mrziš. - Zašto si to radila? Ti ne moraš da učestvuješ u scenama u seks klubu. - Moram li? - skoro se nasmejala. - Ja to želim. - Osmeh joj poblede. - Sada sam te sigurno šokirala. - On ništa ne reče i gledali su se u oči ispitivačkim pogledima. - Ali možda ipak i nisam. Ja sam kao moja majka - ona se upetljala u toruko zato što je to htela. A i red je to i zahtevao od nje. Ona je činila božje delo , a to radim i ja. - Ne razumem. Bog traži od tebe da činiš seksualne usluge muškarcima? - Bog traži od mene da sakupljam tajne. Bog traži od mene da pomognem našem redu da pridobije masovnu moć. U ovom svetu, posao žene se obavlja na propisani način. Nije se mnogo promenio kroz vekove. - Pa onda to i nije neki težak život, zapravo. Honiko se nasmeja. - Znaš, odmah si mi se svideo, od prvog momenta. Tu postoji razlika. - Impulsivno se nagnula i snažno ga poljubila u usta. Nikola je uze za ramena i zagleda joj se duboko u oči. - I ti si se meni dopala. Od prvog momenta kad sam te video u restoranu. Ona ga opet poljubi sa jasnom željom koja mu je trgnula srce. On je se oslobodi. - Ali ovo i nije tako dobra ideja - Ja nisam kurva. - Opet mu uputi taj drski pogled. - Za mene ne bi bilo ništa drugačije i da jesi. - On pogleda u malu statuu Madone na visokoj polici. - Nisi izgubila veru. - U Boga, nisam - rekla je prateći njegov pogled. - Ali muškarci mogu biti takvi skotovi. - Ona posegnu da ga dodirne. Pomislio je da će opet videti u njenim očima jasnu želju za njim, ali moguće da ju je on još uvek podcenjivao. Nije bio seks ono što je ona želela od njega; s njene osvetničke tačke gledišta, seks je bio devalvirana udobnost. On se nasmeja, uze njenu ruku i poljubi je u dlan i pusti. - Prošlo je osam. Ustao je sa futona i ona se izvi da bi ga pogledala. - Moram da idem. - Bolje bi bilo da se prvo okupaš. - rekla je. - Izgledaš kao da si bio u ratu. Na trenutak se zagledao u nju. Imam toliko tajni, rekla mu je. Koliko li ih je još krila, pitao se. - Usput da te pitam. Imaš li ideju zašto bi Joči, tvoj prijatelj, šef sale Pul Marine želeo da me ubije? - Kako to misliš?

- Igrao sam se veoma opasne igre jurnjave sa njim na motoru danas pre podne. On je bio na policijskom motoru i nije mi se skidao s repa, i po tome koliko je bio uporan video sam koliko je bio odlučan. - Ne, ja... - izgledala je iznenađeno, čak šokirano. - Šta se dogodilo? - Ja sam se provukao kroz rupu u zidu, a on nije uspeo. - Drago mi je da se nisi povredio. - Njen šok je delovao jači sada. - Ali što se tiče Jočija, nemam ideju šta je time hteo. Ona nije, ali je Nikola svakako znao. Honiko, Joči, Pul Marina, svi su bili intimno povezani sa Mikom Leonforteom. Možda je Mik čak bio i vlasnik restorana. Ova mala igra šarade koju je Nikola igrao sa Honiko rekla mu je jednu stvar: ona iskreno nije znala o Jočijevim najnovijim akcijama. Možda joj on još uvek nije mogao sasvim da veruje,ali iako je sada znao da je ona bila u neprijateljskom taboru, bio je ubeden da nije neprijatelj. *** - Denva partneri traže hitan sastanak - reče Kanda Torin kad je Nikola ušao u njegovu kancelariju u Sato internešenelu. Ljudi iz noćne smene bili su na svojim mestima i sve je zujalo kao da je dan. Pokušao sam da stupim u vezu s vama preko Kamija da bih dobio odgovor. Nisam hteo da odem dok ne govorim s vama. - Ostavite Denvu - reče Nikola dok je pregledao elektronske poruke koje nisu automatski prebačene na njegov Kami. Problemi u operacijama u Sajgonu. Nestabilnost se nastavljala u Južnoj Americi. Tri poruke - poslednja je bila hitna - od Terensa Meknotona, lobiste kompanije u DiSiju. Nikola vide da je Meknoton smanjio broj kandidata na troje za predsednika Sato-Tomkina, američke kompanije koju je Nikola uklopio u Nangijev Sato interenešenel. - Ne mogu da ih ostavim - govorio je Torin - ugovor koji smo potpisali sa njima zahteva da moramo lično da ih o svemu obavestimo svakih trideset dana. Već smo prekoračili to za pet dana. - Odložite ih za još nekoliko dana. Ne možemo mnogo toga da im kažemo o SajberNetu. U Japanu je uključen tek četiri dana. - Lajnir-sane, zahtevali su taj sastanak zato što sumnjaju da će Sato internešenel dugo poživeti kao keiretsu. SajberNet zajedno sa našim poslom u Južnoj Americi iscrpli su nas. Nikola pogleda i sada se prvi put koncentrisao. - Preteruju. Potreban nam je samo kratkoročni kredit da bismo prošli kroz narednih šest meseci. Torin je oklevao a u očima mu se pojavi pogled pun bola. - Nastavite. Ispljunite to. - Izvinite što to kažem, Lajnir-sane, ali vi ste za njih gaiđin - i kao takav nesiguran za njihovo investiranje. Oni imaju sto petnaest milijardi jena vezanih u Satou preko Denve - to je bilo manje više ravno sumi od dve milijarde američkih dolara. - Ukoliko se što pre ne sastanemo sa njima, oni nam prete da će potražiti pravni lek. - Torin je bledo gledao. - Tražiće kontrolu SajberNeta. - To će ubiti Sato. Hriste, kako smo se ovako upleli? - Ali Nikola je znao. Trebalo je da bude tamo. S Nangijem tako nepokretnim ostao je samo Torin da sve obavi. Ambiciozni Torin, koji je, podseti samog sebe, bio iza SajberNetovog ugovora sa Denvom. Razmišljao je malo. - U redu, zakaži sastanak za deset sutra u jutro. Baci pogled na beleške, pročita ih dva puta pre nego što je shvatio da ne može da se seti nijedn reći koju je pročitao. Torin je hladio pete, strpljiv kao pesak. Neka čeka, odluči Nikola. Pokušao je da nazove Meknotona ali vreme je bilo pogrešno i on snimi svoj glas. Postojala je

beleška da mu se prenesu imena kandidata. Nikola zakopa po svom Kamiju i oslobodi podatke. Dok je to radio, tražio je poruku od Okamija. Ništa. Šta mu se dogodilo? Telefon je zvonio. Noćni upravnik odeljenja u Osaki imao je problema s ugovorima . Dok je Nikola to rešio, Torin se vratio. Pošto nije imao vremena da pregleda Meknotonove podatke, Nikola stavi u džep svoj Kami i pogleda s očekivanjem. Torin je stajao spreman da ga posluša. - Došli ste s porukom Denva partnera, što može da bude sjajno ili katastrofalno - reče Nikola. Kako ste mogli da dopustite Nangi-sanu da potpiše ugovor sa tako sramnom klauzulom? - Ja nisam ništa uradio - reče Toprin na tipično japanski način - Denva partneri nam nisu ostavili prostora za pregovaranje. Znali su da očajnički želimo da uključimo SajberNet i da nemamo nikome drugom da se obratimo. - Da sam ja bio ovde, mogao sam da nađem američke partnere koji ne bi toliko žudeli da nam stave muda u procep. - I ja žalim što niste bili ovde. Vaša mudrost i iskustvo mogli su da nam koriste. Priznajem da sam bio zanesen suviše velikim entuzijazmom Nangi-sana. -Torin pokajnički saže glavu. - Ali, to opet ima veze s vama. Vid-bajt tehnologija koju dobijamo od našeg američkog RiD odeljka razjarila ga je. Recesija je trajala dugo i bila je zamorna uporedo sa političkom destabilizacijom. Plašim se da su ljudi njegovih godina strahovali da je zemlja na ivici raspada. - Nešto novo se stvara ispod sraroga, nešto kao druga koža. Ne trebamo se bojiti onoga šta to predstavlja. Trenutak nakon što je Nikola to rekao, shvatio je da bi se to mišljenje moglo pripisati i situaciji u kojoj se on nalazi. Pusti tamu da dođe. Kšira. On se trgnu i pogleda u Torina, i odluči. - Nangi-san mi je jasno dao do znanja da vam verujem, pa ću vam reći šta planiram da uradim sutra na sastanku Denva Partnera. Iz onoga što sam uspeo da povežem, mislim da će pokušati da otmu kontrolu nad SajberNetom od nas. Mi to ne smemo dopustiti da se dogodi. Trebaće mi vaša pomoć ako mislimo da ih porazimo. Torin se složi. - Počastvovan sam što si mi odao poverenje Lajnir-sane. Sve ostalo će potvrditi da ću uraditi sve što je u mojoj moći da bih se pokazao dostojnim tvog poverenja. *** Kanda Torin nije otišao kući posle posla. Umesto toga, otišao je do svojih kola i uputio kratak poziv na kodiranu adresu svog Kamija. Zatim se vozio ovlaženim od kiše ulicama, bez nekog posebnog cilja. Više od dva puta vozio je istim putem, gledajući u retrovizor sa strane da vidi da li ga neko prati. Nije bilo nikoga. Napokon je stigao do zgrade od armiranog betona koja je bila načičkana antenama i satelitskim tanjirima u Tošimakuu. Veliko i nezgrapno ogledalo štrčalo je iz jednog ćoška, postavljeno tako da bi prikupljalo sunčeve zrake i reflektovalo ih na omanju ali senkom prekrivenu baštu pored ulaza u zgradu. Na najdaljem uglu svetleo je znak od neona poput kapka koji nervozno trepće. Gledajući na sat u kolima, vide da je poranio. Uključio je radio i slušao najnovije političke vesti.Novac je izgurao u prvi red za premijera reakcionarnog Kansai Micuija. Hitomoto, ministar finansija, delovao je kao da ne može zadobiti podršku koalicije. I dok su se sve zaraćene političke

stranke tresle, ekonomija je išla u đavolsku mater. Lešine, mislio je Torin. Kola su prošištala pored njegovog auta, prskajući u kratkim naletima kišu u kojoj su se videle dugine boje, u svetloj gradskoj noći. Par farova podeli kišu i taj veliki kombi zakloni svetio uličnih svetiljki dok je prolazio. Tišina. Torin pogleda na osvetljeni sat i izađe iz Leksusa. Krenuo je uz blok i ušao u bar. Zauzeo je poslednji sto i naručio Santori viski i vodu. Donešeno mu je na šank od tamnog drveta i stavljeno na malu gomilu papira. Nekoje strašno loše pevao i pijano zavijao uz karaoke verziju pesme Ffenka Sinatre “Moj način”. Torin je gledao na ovog čoveka sa malo zavisti. On je bio tipičan japanski radnik, sa dosadnim poslom, dobrom platom, beneficijama, suprugom i bez sumnje decom kod kuće. Šta je on znao o intrigama visokih ulaganja novca, industrijskoj špijunaži, čoveku tako opasanom kao što je Nikola Lajnir koji svaki njegov pokret posmatra sa sumnjom? Za njega je život bio jednostavan; na kraju dana on je mogao sebi da dopusti da arlauče karioke mrtav pijan. Torin uze najtanji srk viskija, spusti čašu, svestan toga da se samosažaljeva i da ga je taj osećaj potpuno obuzeo. Ostani smiren, mislio je. Velike ambicije podrazumevaju velike rizike. To je ono što si hteo, zar ne? Uze sad još jedan gutljaj pića. Kad je ponovo spustio čašu na šank, oborio je papir. Gledajući ga u krilu, pročitao je uputstva. Ostavio je viski. Pijanac je zavijao “Stranci u noći” i bilo je bolno za uši. Torin plati svoje piće i ode iz bara. *** Nogi dinđa je bio osvetljen kao pozornica, pomisli Torin, a čitav Ropongi je na mnoge načine bio bina. Po danu, sijao je od najnovijih modnih dostignuća, nasjkupljeg nakita, najekstravagantnijih umetničkih dela. Noću je sijao između kišnih kapi, pulsirajući ritmom hip-hopa, ledenim esid-džezom i grmljavinom motocikala. Bila je to pomalo živa skulptura, ultramoderni torzo na koji bi mogle da se postave mnoge glave, zavisno od vremena i dana i uklapanja vremena. Našao je bez teškoća Akinagino skrovište i popeo se liftom od čelika i brušenog stakla do poslednjeg sprata. Vrata stana upravo najurenog ojabuna bila su otvorena i on stade u hodnik. Trebalo je da postane obazriv zbog toga. Tama unutra kao da je bila živa, kao da ga je čekala. Bilo je toplo i lepljivo, kao u mrtvačkom sanduku. Disao je plitko na usta. Osećao se smrad, kao na istrulelo cveče, kao da je smrt ispružila ruku. Sve to ga natera da zadrhti. Onda sinu svetlost i Torin brzo žmirnu. - Dobro veče, Torin-sane - reče Mik Leonforte kad je Torin ušao u stan. Neko je zatvorio i zaključao vrata iza njega, a onda je nestao u drugoj sobi. Bio je to Joči. Povratio se od jurnjave motociklom za Nikolom. Mik ga je poslao da prati Nikolu da bi ga sprečio da se nađe sa Mikijom Okamijem u Šitamači muzeju. Mik koji je kao Denva partner imao pristup Kami komunikatoru i TransRim SajberNetu “pročitao” je Okamijevu vidmejl poruku Nikoli za sastanak. Poslao je Jočija da drži Nikolu podalje od mesta sastanka dovoljno dugo da bi Mik mogao da ščepa Okamija. - Izvinite - reče Torin Miku - da li vas poznajem? Mik se potsmešljivo nakloni sprdajući se japanskom običaju i reče: - Mogu da zamislim vaše iznenađenje i zbunjenost, Torin-sane. Očekivali ste da vas na vratima pozdravi Akinaga-san - osmehnuo se neprijatnim osmehom. - Veliki ojabun je zauzet nečim drugim, ali me ljubazno obavestio o vašem dolasku - Mik ga uvede u dnevnu sobu. - On moli za oproštaj i mene je zamolio da ga zamenim. On i ja smo se nešto dogovorili. - A vi ste? - Torin zastade teško dišući. - Blagi Bože. Stao je, ukopan na mestu, buljeći u starca koji je naglavačke visio sa lanca zakačenog za plafon.

Koža mu je bila bela kao mleko, sem na vratu i licu, gde je bila podlivena krvlju. Preko celog tela širili su se irezumi kao tapiserije u velikom holu. Mitska bića, sirene, veliki ratnici koji su vitlali blistavim oružjem, vatra, led i kiša nošena vetrom, sve je to bilo istetovirano na njegovoj koži i govorilo je savršeno jasno o japanskoj ideji muškosti: silovitost okrenuta ka sebi, egzotičan prikaz mačizma. Pored starca je stajao držač sa plastičnom kesom u kojoj je bila bleda tečnost koja je kap po kap ulazila u venu na njegovom levom članku, a šaka je bila zgrčena kao pandža zveri. - Šta je to? - promuklo šapnu Torin ne skidajući pogled s užasnog prizora ljudskog bića tako groteskno poniežnog i uništenog. - To je - reče Mik s osmehom direktora cirkusa - Mikio Okami, ojabun ojabuna, Kaišo. - Kaišo - reče Torin nemoćan da skrene pogled - mislio sam da je on mit. - To su mislili nekada i za podatak da je Zemlja okrugla. Torin najzad odvoji pogled od Kaišoa i zagleda se u Mika. Bilo je jasno da taj čovek uživa. - Ništa ne razumem. Mik se luđački cerio. - Sve u svoje vreme - ponovo se potsmešljivo naklonio - Majki Leonforte. Ja sam u postupku otkupa Akinaginog posla. Torin se zagrcnu. - Akinaga-san je jakuza. Čak i da mogu da poverujem da bi on dobrovoljno predao vodstvo Šikei klana - što ne dolazi u obzir - on nikada ne bi vas postavio za ojabuna koji bi ga nasledio. Vi ste gaijin. - Zaboravite na to. Ovo je hrabri novi svet - i red hrabrog novog sveta. Probudite se. Vi momci niste više ichiban, niste više broj jedan. Igra je sada globalna, drugar. Sve je međunarodno povezano. To znači da ako si dovoljno pametan sve je moguće! -Mik priđe i stavi ruku oko Torinovih ramena, još jedan užasni prirner kršenja etikete na šta se Torin naježio. Miku se dopadalo to što je ovom neprijatno. - Bolje se pripremi za saveze. Strateški partneri su jedina stvar koja će vas spasti. Stegao je jako Torinovo rame. -1 verujte mi, ja nisam uvreden. Kad me bolje upoznate, shvatićete da je za mene sve moguće. Torin se oslobodi Mikovog divljeg zagrljaja i pokaza Mikija Okamija. - Zašto ste to uradili? - Sve su to delovi master plana, Torin-sane, ne brinite zbog toga. Koncentrišite se samo na svoju ulogu. Torin se okrete. - Moju ulogu? - Svakako - Mik nakrivi glavu - zato ste ovde, zar ne? - Došao sam da vidim Akinagu-sana. - Da, gospodine, jeste. Radite za velikog ojabuna, zar ne - Mik raširi ruke. - A to znači da sada radite za mene. - Gde je Akinaga-san? - upita Torin osvrćući se. - Želim da... On stade dok mu je srce udaralo kao čekić u grudima. Cev automatskog revolvera kalibra 38 bila je pritisnuta uz njegovu slepoočnicu. - Da odmah ustanovimo osnovna pravila. Ne želite ništa više da uradite sem onoga što vam ja kažem. Je li to jasno? Torin klimnu glavom. - Digli ste se kao feniks na novcu Akinaga-sana i zbog ruke koju vam je pružio za pomoć - Mik

nastavi mirnim i prostudiranim tonom. Bilo je to blizu čuda, mislio je Torin, kako Mikov glas može da se promeni kao koža kameleona, evocirajući razlike i sakupljajući emocije. - Bila je to ruka koja vas je pokupila sa ulice, izvukla iz Nihonina, novih nihilista čiji su očevi suviše radili, zgrtali suviše novca, postali suviše uspešni tako da su njihovi potomci bili postiđeni. Dakle, umesto da se takmičite s tatom i propadnete, vi ste ispali, prišli nerazumnim uplaši-ubij kultovima, spavali ste danima, vozili se beskrajno kroz noć, drogirali se i upražnjavali seks, verovali ni u šta i iskidali ste se na komade. Nastala je pauza u kojoj je Torin bezuspešno pokušavao da ne gleda istetovirano telo Mikija Okamija. - Rekao bih da sam to dobro shvatio da vas je Akinaga-san pokupio sa ulice, neh? Torin, užasnut ne reče ništa. - On vam je dao dom, obezbedio vam obrazovanje i ukazao na cilj - Mik sleže ramenima - šta vam je još bilo potrebno ili šta ste još želeli? - Onda se grubo nasmeja. - Ja ću vam reći šta. Akinaga je škrtac. Mislite da je njemu stalo do vas? Nije. Njega baš briga da li ste mrtvi ili živi, dok mu koristite. Sa mnom je drugačije. Kod mene je nebo granica, shvatate? Možete da zaradite bogatstvo i to stvarno mislim. Možete da rukovodite stvarima, ako zauzmete pravi stav - on uhvati Torina za polni organ - i ako imate muda. Zainteresovan? Torin opet klimnu glavom. Mik skloni revolver. - Onda u redu - reče Mik očigledno smiren - evo pogodbe. Vi ste u Sato internešenelu, što znači da ste mi dragoceni. Ja kontrolišem Denva partnere - nasmeja se - treba da vidite svoje lice Torinsane. Nemojte da budete toliko iznenađeni. Ja već manipulišem događajima već neko vreme. Ja sam ubio Rodnija Kurca, ali tek pošto sam mu potucao ženu na toliko mesta i u toliko poza kojih sam mogao da se setim. Džaj Kure je prezirala svog muža i bila je presrećna što može da kaže sve njegove tajne. Dobio sam Kurcov deo Denve, ja sam prevladao u Denvi... - Umorili ste lsi Ikuzoa. - Da - Mik liznu usne - i to sam lepo obavio. - On se nasmeja. - Šta mislite koje sazvao sutrašnji sastanak Lajnira i Denva partnera? Ja. Ja kontrolišem sve - Denvu, SajberNet, Sato internešenel. Torin je pratio pogledom Mika dok se kretao. - Ne verujem vam. Mik ode na drugi kraj. Dok je prolazio pored Okamija udari ga u stomak. Okami jeknu. Mik priđe malom, metalnom stočiću na kojem su bile poredane flašice i epruvete. On nasu neku tečnost u dve male šoljice za čaj i stade ispred Torin. Pruži ih. - U redu. U jednoj je ofarbana voda. U drugoj je nešto što je dobio Kapa Vatanabe, vaš tehničar pokazao je palcem. - A i veliki Kaišo ovde. - Blaženo se osmehnuo. - Zove se Ban Tom. Hoćete li da probate? Torin upita. - Šta je to? - Kao što sam rekao samo ofarbana voda. - Ne, to drugo. Mik sleže ramenima. - Rekli ste da ne verujete da ću sutra preuzeti kontrolu Satoa. - Ne mogu da verujem u to. - Hoćete da kažete da ne želite da verujete u to - namršti se Mik i zamisli. - Zašto ljudska bića

odbijaju da veruju u ono što im je jasno pred očima? Zašto um stvara mala bezbedna kraljevstva kad je svet tako opasno mesto? - On opet ponudi dve šoljice. - Okami-san se polako truje vrlo gadnom stvari koju sam otkrio u Vijetnamu. Vi mi ne verujete a važno je da mi verujete. Popijte to! - Verujem vam - reče Torin ne pokrenuvši se. Oči su mu bile raširene a puls mu je udarao kao lud. - Ne, ne verujete. Vidim taj pogled u vašim očima i ja znam - on brzo iskapi sadržinu jedne šoljice. Pusti je da padne na pod i mljacnu usnama. Onda njegova ruka polete i snažno uhvati Torinov članak. Polako on privuče Torina k sebi. - Popijte - reče i gurnu drugu šoljicu u Torinovo lice. - Pijte! - zapovedio je. Porculan zvecnu o Torinove zube. - Ili se priključite ili nestanite, Torin-sane - cerio se Torin. - Sada ili nikada. Ja sam budućnost. Šta kažete? Torin otvori usta da bi protestvovao ili da bi pristao, a Mik mu veštim pokretom nasu tečnost niz grlo. Torin se zakašlja i zamalo se uguši. Hteo je da povrati ali Mik mu je držao čvrsto zatvorene vilice. - Nećete umreti od ovoga, budalo - siknu Mik u Torinovo uvo. - Ali ćete početi da verujete. Pustio ga je odjednom. Torin je stajao malo se klateći buljeći u Mika dok mu se ovaj čas gubio čas pojavljivao u vidnom polju. Torin poče da žmirka. Hteo je da se pokrene ali noge su mu bile teške kao olovo. Umesto toga podiže ruku i na svoj užas vide da ona podrhtava. Kao da je odjednom ostario pedeset godina. Pomisao je bila zastrašujuća. Stajao je pokušavajući samo da diše, osluškujući svoj ubrzani puls koji je udarao u arterijama i venama, usporavajući se kao dedin sat koji je neko zaboravio da navije. A onda sa skoro čujnim plop! vratio se u normalu. Puls mu se pojačao, krv je kolala venama i mogao je ponovo da se kreće. Pogledao je ispitivački, bez reći, u Mika koji mu namignu i klimnu glavom. - Da, uzmete li previše nećete se više vratiti, razumete? Torin, skamenjen od straha buljio je u Mika kao da mu je izrasla još jedna glava. - Sada znate da nema povratka. Nangi i Lajnir se neće vratiti u Sato internešenel. Nikada. Da li vam se to urezalo u pamet? Torin proguta knedlu i klimnu glavom. - Lajnir ima plan za sastanak Denva partnera sutra u jutro. On veruje da će izgubiti kontrolu nad SajberNetom a možda i sam keiretcu. - Potpuno je u pravu. Ali on je već izgubio kontrolu nad situacijom; ništa što bi sada uradio ne može da izmeni situaciju - Mik privuče Torina bliže. - Evo šta ja nameravam da uradim sutra u jutro. Ja sam sredio Denva partnere i štogod da ja predložim oni će se složiti, ali potreban mi je neko iz Satoa da me podrži. Svi znaju da Nangi ima poverenja u vas. Podpredsednici nemaju stvarne moći van svojih kobuna. Tako su Nangi i Lajnir postavili stvari i ja ih ne krivim zbog toga. Ali podpredsednici nemaju dovoljno moći da se bore protiv mene. A kad se vi složite da postanete moj predsednik... - Zar ste zaboravili Nikolu Lajnira? - Nisam - Mik se cerio kao vuk - nisam ga zaboravio. Raširi ruke da bi pokazao čitav prostor oko sebe sa Mikijom Okamijem koji je vio kao komad junetine iz Kobea.

- Ovo je sve zbog njega, genije. Sve je ovo učinjeno zbog Nikole Lajnira. *** Nikola i Tanaka Džin su hodali niz ulicu u Džimbo-čou, području knjižara u Šitamačiju. Za vreme radnih sati ovde je mogla da se nade svaka knjiga, od najnovijih naučnih tekstova da najvećih literaturnih dela i pornografije. Padala je slaba kiša, skoro izmaglica koja kao da je klizila pravo dole iz neba. Zbog toga su ulične svetiljke imale skoro nadprirodni oreol, kao da nisu stvarne već ih je naslikao Rene Magrit. - To je zamka. Mik Leonforte je ubio Isu Ikuzoa - reče Nikola. - To znači da je on ubio Rodnija Kurca i da je dao da se ubije i Džaj Kure - ispričao je Tanaka Džinu o svojoj poseti Tojodi, oružaru. - Da li je to dovoljno da ga se uhapsi? - To vi bolje znate od mene. Ali mi imamo ovo: Tojoda je identifikovao Mika na fotografiji iz vojske koju ste vi našli. On je iskovao bodež prema Mikovom ličnom dizajnu i on mi je rekao da je stvar tako napravljena da može da probija. Ja sam mu opisao povredu i on je rekao da je naneta tim bodežom. Uzgred rekao je i to da ta stvar može da obori divljeg medveda. Tanaka Džin zviznu. - Pravi instrument za ritual Mezuleta. Nikola klimnu glavom. - Možete da se opkladite. - Onda ga imamo. - Možda. Ako možemo da ga nađemo. - O, naći ćemo ga - Oči Tanaka Džina sinuše - naći ćemo ga jer on želi da to učinimo. Prvi trag je ostavio u Mudri gde je Džaj Kure ubijena napolju. Kao što sam rekao čitav Tokijo mu je stajao na raspolaganju za igru, zašto je dao da je ubiju baš ispred kluba u koji on često dolazi? I zašto je koristio specijalno oružje da bi ritualno ubijao svoje žrtve? - Tanaka Džin zastade. - Vidiš, on vas poznaje, Lajnir-sane. Znao je da ćete dobro zagledati Ikuzove rane i da ćete otkriti o čemu je reč. Mislim da je naručio Tojoda-sanu da mu uradi specijalni bodež zato što ga vi poznajete. Nikola klimnu glavom. - Nastavite. - On igra mračnu igru, pleše oko vas, približava se sve više, kao leptir plamenu. - A kad priđe suviše blizu? Tanaka Džin sleže ramenima. - Ko zna? Nikola je mislio da je gotovo s tim dok su nastavili da hodaju. Najzad reče: - Ima još nešto. Pre nego što sam vas sreo pratio sam Kanda Torina, mladog rukovodioca u Satoa, do bara na Tošimakuu i onda do zgrade na Ropongiju koja se nalazi iznad Nogi đinđe. Torin je ušao on detaljno opisa lokaciju i izgled zgrade jer nije bilo tačnih adresa u Tokiju. - Znamo koga je išao da vidi tamo - reče Tanaka Džin - bio je to Tecuo Akinaga. - Jeste li sigurni? Tanaka Džin klimnu glavom. - Načinio sam studiju njegovog života. On ima mnoge poslove, najčešče pod lažnim imenima ili nazivima korporacija. Pre tri godine jedna od tih lažnih kompanija privukla nam je pažnju. Izgledalo je da nije mnogo značajna. Dok ja nisam malo dublje zakopao. Izgleda da je Akinaga to koristio da bi kupio seriju stanova širom grada. Koristio ih je s vremena na vreme. Ovo je jedan od njih.

- Dakle bio sam u pravu što nisam verovao Torinu. On radi za Akinagu. - Izgleda. Nikola odmahnu glavom. - Kako je prevario Nangi-sana? Nangi-san ume tako dobro da oceni karaktere. - Nije sve to tako loša vest. Sada bar znate lice neprijatelja. - Lica, hoćete da kažete - Nikola pogleda Tanaka Džina. -Izgleda mi prijatelju da smo suočeni s mnogo neprijatelja. Prema informaciji koju je dobio od Mikija Okamija, Nikola skrete u ulicu sa strane. Sjajna svetlost je dolazila kroz prozore. U domovima su bili uključeni tv aparati, svi su sedeli posle večere i gledali vesti ili glupe kvizove gde je svaki učesnik bio željan da pokaže da je bolji od deset miliona gledalaca. Bila je to obična ulica u svakom pogledu, kao hiljade drugih širom grada, a Tanaka Džin oseti kratak ali udaljen udarac. Kako je lako to mogao da bude njegov život - mali stan u tihoj ulici sa strane, žena i dvoje dece, večera kod kuće svake noći, izleti vikendom, dva godišnja odmora godišnje - skijanje na Hokaidu, sunčanje na Havajima - štednja za školovanje dece. Jednostavno, čisto, udobno. Tanaka Džin oseti da ga je oblio leden znoj. Zamišljao je da se životinje u svojim kavezima u zoološkim vrtovima osećaju isto - a to je osetio i njegov zagonetni drugar. Stigli su do adrese koja mu je data i pozvonili na zvono iznad kojeg je pisalo ime: Kanagava. Vrata se otvoriše i trenutak kasnije našli su se u Kanagavinom stanu. Ispostavilo se da je Kanagava dostojanstven gospodin star šezdesetak godina, sa srebrnom kosom i brcima, okruglim licem, krupnim telom. Formalno ih je pozdravio, predstavio ih svojoj ženi i njihovom dvanaestogodišnjem unuku, koji im je bio u poseti. Onda je poveo Nikolu i Tanaku Džina u svoj kabinet. Stanje bio veći nego što je Tanaka Džin očekivao - tri spavaće sobe, uz još jednu sobu koju je Kanagava preuredio u svoje svetilište. Bio je opremljen skupim nameštajem. Kanagavina supruga ih je poslužila zelenim čajem i slatkišima od soje, i zatim otišla isto tako tiho kao i kad je došla. Kroz zidove radne sobe ofarbane u prijatne tonove zeleno sive, mogli su da čuju prigušeni zvuk televizora. Kanagava je ispunio svoje svetilište knjigama, i zidovi su bili nakićeni diplomama i nagradama dobijenih sa Todaija - Tokijskog univerziteta, jednog od najprestižnijih u zemlji. Takođe su se tu nalazile i Kanagavine fotografije sa imenovanom porotom dostojanstvenika i ostalih poznatih ličnosti. Neki od njih bili su - bivši premijeri, novi imperator - kojeg je Tanaka Džin prepoznao, i drugi koje nije. Seli su i pili čaj. Nakon preciznog rituala koji je delio s ostalima, Kanagava je rekao: - Kad si me nazvao telefonom rekao si da je nešto hitno u vezi tvog posla. Smem li da pitam šta Banka japana želi od mene? Ovo je bila zamaskirana priča Tanake Džina. Nije želeo da uzbuni Kanagavu pravim razlogom za razgovor otkrivajući ga prerano. Nikola je skrstio ruke na grudima kad je Tanaka Džin otvorio svoj notes. - Vi ste glavni blagajnik Todaija, Kanagava-sane. - Jesam. - I koliko dugo ste već na tom položaju? - Petnaest godina. - A šta ste radili pre toga? - Bio sam pomoćnik glavnog blagajnika. - Kanagavine oči se skupiše.

- Vidite, ovo je svima poznato. Mislim da ste sve to znali pre dolaska. - Potpuno tačno. - Tanaka Džin pogleda oko sebe. - Koliko plaćate stanarinu za ovaj stan? - Izvinite? Na Kanagavinom licu pojavi se izraz nelagodnosti. Pod nekim drugim okolnostima Tanaka Džin bi možda osetio sažaljenje. Njegov život je do sada smatran mirnom vodom, sve do večeras. Baš šteta. - I sav ovaj nameštaj, - Tanaka Džin je nastavio nemilosrdno, - čini mi se veoma skup. Recite mi koliko zarađujete kao glavni blagajnik? - Zatvorio je svoj notes i čvrsto gledao u Kanagavino pocrvenelo i zapanjeno lice. - Nema veze, to i onako već znam. Izložio mu je njegove isprave o identitetu, i kad ih je Kanagava počeo čitati, on reče: - Plašim se da ste u ozbiljnoj nevolji Kanagava-sane. Čovek ga pogleda, preplašen. Tanaka Džin je pomislio da može da vidi sve Kanagavine grehove koje je počinio da mu plivaju po očima, da su se vratili da ga progone. - Koliko ozbiljnoj? - Kanagava se snašao da pita. Oči koje su ga potpuno izdavale, bile su uperene u vrata njegovog svetilišta, iza kojih su sedeli njegova žena i unuk, zaboravljeni u tami koja se odjednom uvukla u stan. - To sve zavisi, - reče Nikola oštro - od toga koliko ste voljni i spremni da nam pomognete. - A ako zamolim da me izuzmete iz svega? Tanaka Džin se nagnu napred. - Dopustite da vam sve izložim Kanagava-sane. Vi ste sistematično uzimali pare od Tecuo Akinage u zamenu da primite određene mlade studente na Tokijski univerzitet, koje vam je tokom godina Akinaga slao. Uz dodatak, da se postarate da ovi mladi ljudi diplomiraju, a njihove ocene ste falsifikovali kada i ako je bilo potrebno. Ovo nije nagađanje s moje strane: nabavio sam dosijee, prepiše. Uspeo sam da vidim vaš račun u banci - tačnije svih šest. Za ove očigledne krivične postupke izbegavanja poreza, ozbiljna krivična optužnica se može i biće podignuta protiv vas za pomaganje i saučesništvo u delima dobro poznatog jakuze ojabuna. - Tanaka Džin promišljeno pogleda po sobi. - Sve ovo, Kanagava-sane - vaš komfor, sigurnost, i položaj u akademskom udruženju - biće vam oduzeto. Kanagava se strese. Izgledao je da je na ivici suza. Tanaka Džin je to mogao savršeno da razume. Za čoveka kakav je on, komfor, sigurnost, a posebno reputacija, bili su mu sve. - Napravili ste grešku, - rekao je Nikola tim istim teškim i zapovedničkim glasom. -Nemojte komplikovati još više i praviti drugu. - Šta biste vi želeli da znate? - U mojoj kancelariji nalazi se jedan čovek, - rekao je Tanaka Džin - koji je isto kao i vi na platnom spisku Tecua Akinage. Recite mi ko je on? - I šta onda? - Ne prepirite se sa nama, - Nikola je planuo. - Ovde počinje strašno da smrdi. Kanagavin pogled skrete od Nikole. On obliza usne. - Morate razumeti, tužilac, ova... informacija je sve što imam vredno. Dajte mi nešto za to, molim vas. - Reci mi ime. - Hata - Kanagava reče grčevito. - Takuo Hata. Tanaka Džin je sedeo veoma smireno nekoliko trenutaka, a onda je ustao poput rane koja se širom otvori. Sačekao je Nikolu da mu se pridruži. - Vrlo dobro Kanagava-sane. Od ovog časa, prekinućete sve veze sa ojabunom Tecuom

Akinagom. Nipošto nečete stupati u kontakt sa njim. Ako budete, ja ću to znati i razotkriću vašuu vezu sa njim i bićete uništeni. - Ali... - Kanagava je gledao u dva čoveka užasnut. - Ako sada prekinem veze, znače šta sam uradio. - Do tada biće isuviše kasno za njega, - rekao je Tanaka Džin. - Ovo su moji uslovi, prihvatite ili ostavite. - Želim svoj život nazad, - nežno je rekao Kanagava. - Pa onda ga i prihvatite, - rekao je Nikola dok su izlazili. - I pomislite samo kako ste ga zamalo izgubili. Stepenište se osećalo na zgrudvanu prašinu i kišu. Pratili su mnoge vlažne otiske stopala niz betonirane stepenike. - Šta misliš? - pitao je Tanaka Džin. - Da li je on dovoljno preplašen da bi zaboravio svoju prošlost? - Mislim da bi pre samom sebi odsekao ruku nego ponovo pričao sa Akinagom. Napolju, ulica je bila poprskana kišom. Velika crna ”tojota” sedan je bila parkirana na krivini. Kad su Nikola i Tanaka Džin izlazili iz Kanagavine zgrade, svo četvoro vrata su se otvorila u isto vreme i izašla su četiri čoveka; dva uniformisana policajca, jedan jednostavno obučeni detektiv,i Ginjiro Mašida, glavni tužilac i šef Tanake Džina. - Mašida-san! Pozdrav Tanake Džina bio je skoro kao ratnički. Nikola koji je stajao pozadi, sa desne strane svog prijatelja mogao je da vidi da je Tanaka Džin sve osmotrio samo jednim pogledom. - Džin-sane - Mašida se pokloni traljavo. Uniformisani su se raširili ispred njega, tako da.je detektiv u momentu ostao iza njih. Ovaj čovek je imao željenu ulogu drugoga u staromodnom vestern duelu. Mašida raširi ruke, kao da se izvinjava. - Čekao sam koliko sam mogao. -Kola su prozujala iza njih, ali takođe se širila i tišina u tom međuprostoru, duboka poput bezdana. - Tecuo Akinaga nije više pod prismotrom. Njegovi advokati su uništili vaše optužbe protiv njega. Teška srca Tanaka Džin je primetio da je rekao “vaše optužbe”, a ne “naše optužbe”. Mašida je bio ovde da bi preuzeo kontrolu i sve uništio, i tu nije bilo sumnje. - Džin-sane, da li biste dobrovoljno pošli sa mnom? - Gde me vodite? - U policijsku stanicu. - Bio je to detektiv jednostavno obučen koji je govorio, i dok je to radio, dva uniformisana policajca su istupila jedan korak. - Svakako da hoću. Ali zašto? Detektiv je taman hteo da mu odgovori, ali mali Mašidin pokret rukom ga je ućutkao. - Postoje sumnje, Džin-sane. I više od toga - tvrdnja da je neko iz mog odseka na Akinaginom platnom spisku. Još dva automobila su prošuštala tiho poput ženske haljine. Između muškaraca bezdan je postajao sve dublji. Napokon Tanaka Džin reče nežno. - Vi verujete da sam ja kriv? - Bile su to greške u vašoj optužnici koje su oslobodile Akinagu. - Mašida sleže ramenima. Vidite kako izgleda.

- Ali pre svega ja sam bio taj koji ga je uhapsio. Čak i kad je Tanaka Džin to rekao, znao je kako to glupo zvuči. Video je omalovažavanje u očima detektiva, i Mašida je gledao u tačku iza njegovog levog ramena, ignorišući Nikolu u potpunosti. - Slučaj se još gradi protiv tebe - rekao je Mašida. Onda je odšetao do zadnjeg dela crne Tojote, kao da se time ograđivao od onoga što je trebalo da usledi. - Hoćete li molim vas da uđete u kola, Džin-sane. - Detektiv je rekao mirnim tonom. Tanaka Džin pogleda u svog šefa. Nije pokazivao ni najmanji tračak poverenja. Nikola, osetivši da će Tanaka Džin da krene, zavuče dva prsta u njegov zadnji džep i izvuče mu novčanik. Izgledalo je da Tanaki Džinu neće biti potreban neko vreme, a tamo gde se Nikola uputio mogao ga je upotrebiti kao službenu legitimaciju. - Glavu gore, - Nikola šapnu Tanaki Džinu na uvo, ali tužilac nije odgovorio. Kiša je počela da dobuje po krovu ”tojote” dok je Tanaka ulazio. Uniformisani su već bili sa leve i desne strane auta, i čekali detektiva. - Znam te - rekao je Nikoli. Ali njegov glas ništa nije odavao. Baš ništa.

JEDANAEST Vest Palm Bič / Tokijo Kada je Margerite čula pucanj, vrisnula je i poskočila sa stolice na kojoj je sedela. Još uvek je bila u istoj sobi gde ju je Pol Kjaramonte razapeo kao orla i vezao za krevet. Spavala je nekoliko sati slušajući prva Cezarova ispitivanja. Odvezao ju je, dopustio joj da koristi toalet kad je i koliko htela, čak joj je dopustio i da se tušira. Bože koliko je smrdela. Teralo ju je na povraćanje i bilo joj je ponižavajuće da omiriše ogavni smrad na sebi. Nasapunjala se opsednuta tom mišlju, baš kao ledi Makbet kad je prala ruke da se otarasi krvi koje nije bilo. Ali onda se vratila na ispitivanje mada, Bogu hvala, nije opet bila vezana za ruke i noge na krevetu. Iako ga je molila, ni na tren joj nije dao da vidi Fransin. Njeno srce se zgrči od crnog i odvratnog bola. Njena mala. Da li je Fransin bila dobro? Ako dođe do toga da bira između svog deteta i odavanja tajni o Nišiki mreži, znala je šta bi odabrala. Odlagala bi sve izvesno vreme, ali kada bi Čezaru ponestalo strpljenja i kad bi doveo Frensi i uperio joj pištolj u glavu, rekla bi mu sve. Počela je da plače. Možda bi Dominik našao neki drugi način da sve ovo sredi. Bez sumnje, našao bi načina da se izvuče iz ovog škripca, ali ona je bila majka, i njena prva - i jedina - najvažnija stvar je bila da spasi život svoje kćeri. Noću, između borbi sa neurednim snom, posle tuširanja, uletela je u odeću koju joj je Čezare doneo, ne novu odeću, već nečiju - njegove sadašnje ljubavnice? To bi bilo ironično. Ali postojalo je nešto poznato ovde u mraku, ne sama odeća po sebi - bila je u bojama koje bolje pristaju plavuši nego nekoj brineti. Ali nešto je bilo poznato u vezi te odeće. Šta? Nozdrve su joj se raširile. Miris. Čiji? Nekoga koga je znala, bliskog njoj. Čiji? Nije bila u stanju da razmišlja mada je sve rane jutarnje časove mučila svoj um. Ali misli su joj bile obuzete panikom. Zatim, ujutro, Čezare je lično došao sa hranom i kafom, i ponovo ponižena, jela je kao izgladnela zver u koju se polako pretvarala. Bila je svesna kako je posmatra kao dreser životinja u zološkom vrtu. Posle toga, opet su započeli ispitivanje, sa njom koja je sedela nevezana na stolici, i on je ubrzo došao do kraja živaca. Munjevito bacajući tacnu preko sobe,izleteo je. I samo trenutak kasnije, čula je samo jedan pucanj iz pištolja. Iskoristila je priliku i poskočila glupo, neprirodno i počela bučno drmati bravu na vratima poput podivljale gorile. Sve što je mogla da zamisli bilo je da je on stavio pištolj na Fransinu glavu. Zatim je počela da plače. - Ne! Ne! Ne! - počela je da razvaljuje vrata ramenom, tresući se posle svakog udara od bola, ali svejedno nastavljajući. Sve dok nije čula da se ključ u bravi okreće, onda je napravila korak unazad, i u sekundi ludila sela nazad na stolicu na kojoj je sedela kad je on izjurio. Telo joj je bilo smotano čvrsto kao opruga, a rame i rebra su joj pobeleli od bola. Ali onog trenutka kad se Čezare pojavio na vratima, sa pištoljem u ruci, potpuno se izgubila, jurnula sa stolice takvom brzinom i tako divlje da ovaj nije imao vremena da se pomeri u stranu. Napala ga je, neoprezno izbila oružje, i zajedno su završili na podu dnevne sobe. Grebala ga je, tukla

rukama, i na kraju mu zabila koleno između nogu, a potom ga raspalila po sredini. Ustala je i bežala dok je on ispustio uzdah, nešto kao jaoj. Oči su joj bile razrogačene, vrištala je, - Fransi! Fransi! - trčala je kroz kuću, divljački pretražujući svaku sobu, nalazeći ih sve prazne, telo je počelo da je izdaje. Do momenta kad se opet našla sva znojava i zadihana,u dnevnoj sobi, gde je buljila u sasvim novu rupu od metka u jednoj od sofa. Odjurila je do Čezara, raščupanog, koji se jednom rukom držao za stolice, a drugom stiskao između prepona i mračno je gledao. - Ti đubre! - Želela je da vrisne ali joj nije toliko snage preostalo. Udar adrenalina od užasa koji joj je prožeo ćelo telo na pomisao da je on ubio Fransi, ostavio ju je slabu i potrešenu. Srušila se na sofu sa glavom medu rukama. - Oh, dragi Bože, - prošaputala je. - Igraš na pogrešnom terenu, - Čezare je rekao. - Glupost, stvarno, da pomisliš da možeš očuvati porodicu zajedno nakon što sam ucmekao Tonija. Trebalo je da podigneš belu zastavicu. - Kada je to trebalo da uradim, - rekla je ne gledajući ga - pre ili nakon što su tvoji pametnjakovići ubili mog šofera na moje oči? - O čemu ti koji đavo, pričaš? Ti si uputila poziv i dovela pandura. A i Pol mi je rekao da si ti lično ubila jednog od mojih ljudi. Mislim da ti se zbog toga divi. Ona podiže glavu i Čezare se momentalno trže od njenog mračnog, zverskog pogleda. - Prestani da me zajebavaš. Imao si svoju kampanju isplaniranu protiv mene pre nego što si znao da li ću ja da se predam ili ne. Ti si mi preoteo firmu. - To je bio posao Margerite. -On slegnu ramenima. - Video sam dobru priliku i iskoristio je. - Sereš. - Sklonila je kosu s lica. - Znao si šta mi znači ta firma. Ja sam je izgradila. On raširi ruke. - Pa to je samo firma, za ime sveta. - To su bile moje jebene noge, mentolu. - Ruke su joj se zgrčile u pesnice. - To me je opisivalo, napravilo od mene ono što sam bila. Osim moje kćeri to je bila jedina stvar na koju sam bila ponosna. - Odmahnula je rukom. - Ma, zašto se pa trudim? Ti to ionako ne bi razumeo za još milion godina. Ali istina je bila da je Čezare razumeo. Istina je bila da ju je on poštovao mnogo više nego što je ikada poštovao onog gavonea Tonija Di-a. Šta je Dominik video u njemu. Čezaru nikada neće biti jasno. Ali ova žena ga je podržavala i preuzimala na sebe sve što bi on izbacio. Bila je upucana, i odreagovala je hrabro zato što je uzvratila paljbu protivnicima, a kasnije pokazala svoju neustrašivost kada je pozvala u pomoć njujorškog pandura, i da nije bilo Pola Kjaramontea, ne bi mogla da se izvuče iz njegove mašine. Nakon toga opirala se uvredama psihološkog mučenja. Ali sada, posmatrajući je savijenu na sofi, znao je da ju je imao. Sve što je trebalo da uradi je da dovuče malu i otvoreno joj zapreti da će je povrediti i tako će Margerite srušiti kao kulu od karata. Bilo je vreme da pozove Pola da dođe iz gostinske sobe i dovuče malu. Odvukao se do interfona. Pošto je pozvonio Polu tri puta i ovaj nije odgovorio, pozvao je nekoliko čuvara i naredio im da sve pretraže. Činilo se kao da je večnost prošla dok interfon nije zazvonio. Udarajući po dugmetu drškom pištolja, Čezare je lanuo: - Da? - Nestali su - odgovorio mu je teški glas. - Kako to koji kurac misliš?

- Sve smo pretražili - opet se čuo glas oštar, bez emocija. - Kuću, okolinu, svugde. Kjaramonte i devojčica su zbrisali. - Kako je to jebeno moguće? - Nemam pojma, šefe. Jednostavno su... Čezare je uperio cev pištolja u interfon i uz duboki rik, opalio. *** - Ubiće moju mamu. Pol Kjaramonte je zurio u ove prodorne, pametne oči i rekao do krajnjih granica iskreno koliko je mogao, - Ne, neće. - Sranje. - Frensi je sedela, i buljila kroz prozor u meko paradiranje poluobučenih ljudi Saut Bič Oušn bulevarom. - Nije sranje. Ti si bila glavno njegovo sredstvo, kapiraš? Kao prvo, zašto si mu bila potrebna? Tvoja mama bi sve učinila za tebe - čak bi izdala i svoj narod. Bed Klams to dobro zna. - Pol se razmaha rukama. - I, daj, pomeri se od prozora. Šta glumiš tu? - On odmahnu glavom. - Kao što sam i govorio, bez tebe... - Bez mene, ona mu nije ni od kakve koristi. - Frensi se vratila u hotelsku sobu, koja je bila dekorisana drečavim bojama art dekoa, plavoj, zelenoj, i purpurnoj od koje su bolele oči. - Nije trebalo da odlazimo bez nje. - Ukazala nam se prilika i mi smo je iskoristili. U tome je suština života. Frensi odmahnu glavom. - Život nije kada ostaviš na cedilu nekoga koga voliš, i za to ne postoji ni jedan razlog. - Reci to mom ocu, - mračno je rekao Pol. - On je ostavio mamu i mene kod prvog sranja koje se pojavilo. - Znači to ti je razlog zašto činiš istu stvar članovima Abriola familije koji su te prihvatili kao rođenog sina? Uvukao je ruke u džepove i ništa nije rekao. Frensi okrete glavu. - Zar ne shvataš? - rekla je nežno. -Bez mene mama ništa neće hteti da kaže Čezaru i on će se okomiti na nju. Njega ne zanima da li će ona umreti ili nastaviti da živi. Pol koji ju je sto puta prokleo, fiksirao ju je pogledom - Ne veruješ mami ni upola koliko zaslužuje. - Možda. Ali šta ako grešiš? -Njene oči uhvatiše njegov pogled. - Mislim da je Čezare van njenog domašaja. Baš je razmišljao da je ona možda u pravu kad ona izusti: - Moramo se vratiti. - Izvini? - On odmahnu glavom. -Imam vosak u ušima. Učinilo mi se da si rekla da treba da se vratimo. - Baš tako. - Fransi potvrdi. - Moramo se vratiti i izvući moju mamu. Pol je škiljio u nju. - Sve će nas poubijati, eto to će se dogoditi. Ona protrese glavom. - Ne, neće. Čezare mene želi. - Naravno da te želi. - Pol okrete očima i reče polako i oprezno, - Ali mi ne želimo da te se

dokopa, i ako se vratimo, pogodi šta će se desiti? - Digao je ruke u vazduh, kao da je time hteo da kaže: ah, ta dečurlija! - Ne mora da znači. - Šta kažeš? - Pol je tako naglo okrenuo glavu da su mu vratni pršljenovi zakrckali. - Slušaj me, - Frensi je rekla, spuštajući se sa daske pod prozorom. - Imam ideju. - Imaš, super, ali ja ne želim da je čujem. Htela si da odemo pravo na aerodrom. Tako bi nas Bed Klams sigurno odmah našao. - Dobro, to je bila suluda ideja. - Frensi ga povuče na krevet. Bio je prekriven i ukrašen kao sećanje na nešto što bi Frenk Lojd Rajt dizajnirao. - Ali ova da se vratimo, nije. - Ti si luda, znaš to? Mesto je prekriveno čuvarima. Kako ćemo proći pored njih? - Bez problema. Oni će nas pustiti. - Frensi se cerila. - Stavićeš mi pištolj na glavu i reći ćeš im da sam pobegla i da si me uhvatio. Samo me vraćaš i to je sve. Pol je odmarao ruke na butinama. - U redu genije, i šta onda? - Onda ćemo naći moju mamu i pobeći. Pol uzdahnu. - I pretpostavljam da će Bed Klams samo sedeti i pustiti me da to uradim. - Naravno da neće. - Frensi uperi svoj kažiprst, a palcem opali. - Ali kada bude pokušao da nas zaustavi, ti ćeš ga ubiti. Pol se nasmejao. - Mala, mnogo se uzdaš u mene. Ona protrlja bradu. - Šta, nemaš muda to da uradiš, ha? Pol poskoči. - Hoćeš li za ime boga, prestati da pričaš kao, kao.... - Kao šta? - Bilo je prkosa u njenom tonu oštrog kao čelik. Ruke su mu se pokretale u malim krugovima. - Kao muškarac, prokletstvo! Što se ne ponašaš onako kakva si? - A Žaki? Kako se ona ponašala? On napući usne, dunu vazduh kroz njih. - Šta kako je ona? - Da li se ponašala kao devojka? - Svakako da jeste - ali to je bila laž i oboje su to znali. Pol provuče ruku kroz kosu i iznenada sede. - Prokletstvo - bacio je pogled prema njoj. - Život mi je postao sranje kad sam te sreo. - Već je bio sranje - prišla je minibaru i otvorila ga. - Hoćeš nešto? - Ne, jesi li videla cene na tim govnima? Šest dolara koka-kola. Drumski razbojnici. - Šta te briga? - bacila mu je konzervu koka-kole a za sebe je uzela dijet-kolu. - Sva je prilika da nećeš platiti za to. On se nasmejao i skoro istovremeno otvoriše konzerve. On srknu. Skoro da je bilo isto tako dobro kao pivo. Nije hteo da pije dok je u njenoj blizini. Bilo je to možda glupo, znao je, ali nije mogao ništa protiv toga. Osećao se nekako zaštitnički prema njoj, kao da mu je rođena kćer. - Kako to da si tako pametna? - Nisam previše pametna - lizala je konzervu - samo brzo mislim. Moram da kažem da sam imala pomoć. Od majke, kad se pribrala. Od čika Lua. I što više razmišljam, od sestre Meri Rouz - mislim, Žaki. - Prekrstila je nogu preko noge i nežno je ljuljala, posmatrajući kako joj prsti idu gore-dole. -

Mrzela sam je. Kakav je ona mali Hitler, govorila sam mami. Pravila, disciplina, Božji zakon. “Trebalo je da budeš sajdžija”, rekla sam joj jednom. “Ili dril instruktor”. - Podigla je pogled prema Polu. - Znaš li šta mi je rekla? “Bilo je krajnje vreme da mi daš neki kompliment...” -Frensi odmahnu glavom u neverici. - Mislim da sam bacila nešto, plasrtičnu statuu Device Marije, ili tako nešto. Razbilo se u milion komada. - Uh-uh. To je loše. Frensi srknu dijet-koka kolu. - Misliš. Ali sestra Meri Rouz nije se nikada naljutila na mene bez obzira koliko sam bila bezobrazna. To je bilo pametno, sada kad razmišljam o tome. Mislim da sam htela da je razbesnim i kad sam otkrila da neće da zagrize, izgubila sam interesovanje za bezobrazluke - srknu još jedan gutljaj. - To je polovina toga. Druga polovina je bila kad sam otkrila da se ona nikada nije žalila mami koliko sam bila bezobrazna. “Sestra Meri Rouz kaže da si pravi anđeo”. To mi je mama rekla jednog dana. “ Volela bih da znam njenu tajnu”. Frensi isprazni konzervu, stavi je u kraj. - Tada sam shvatila, sestra Meri Rouz je na mojoj strani, bez obzira na sve. U tome je bila razlika. Moja majka me prvi put povela da je vidim kad mi je bilo osam godina i otada sam je redovno viđala. Kasnije, kad sam bila bolesna od bulimije i svega drugog - mislim stvarno bolesna, mentalno, znaš? - bio mi je potreban neko ko mi neće suditi. - Da, ali ta pravila koja ti je nametala. - Ali shvati to nisu bila njena pravila. To su bila Božja pravila - Frensi sklopi ruke. - Otkrila sam da sestra Meri Rouz nema svojih pravila i ja sam se zaljubila u nju. Ona je bila moja vrsta osobe nasmejala se nekako kao da joj je nezgodno. - Zamisli, časna sestra - a ona je bila jedina s kojom sam mogla da razgovaram - sve dok se nije pojavio čika Lu. - To je svakako Lu Kroker, bivši policajac. - Znaš ga? On odmahnu glavom. - Samo ono što sam čuo od Bed Klamsa - Pol zastade na trenutak. - Misliš da je on dobar momak, a? Frensi sinu. - Da. On ustade i ostavi svoju konzervu na tezgu minibara, a onda protrlja dlanove niz pantalone. Izvadi revolver, proveri da li je napunjen. Onda ga vrati, okrete se da se suoči s njom. - Možda sam lud što ću to da kažem, ali...- on klimnu glavom i osmehnu se onako kako se njoj dopadalo. - U redu, hajde da izvučemo tvoju mamu iz lopovske pećine. *** - Tako si lepa. Nikola se osmehnu mršavom Evropljaninu s kratkom kosom i senzualnim usnama. - Hoćeš li da kreneš sa mnom? Postoji ljubavni hotel iza ugla. - Izvini - reče Nikola - već imam sastanak. - U neko drugo vreme, možda - Evropljanin skliznu prema drugom kandidatu na svom lovu na žrtve. Nikola priđe baru i naruči viski i sodu. Bio je u Dvadeset i jednoj ruži pederskom baru u Šinđuku. Mnogi pogledi su bili usmereni prema njemu. Nije se osećao ugroženim u ovoj atmosferi.

Nanshoku, strast među muškarcima imala je dugu i svetu tradiciju, gde se među samurajima pokazivanje naklonosti prema ženama smatralo znakom slabosti. Uzimanje mladića ili čak dečaka za ljubavnika imalo je svoje korene u kulturi stare Grčke, gde se slavilo muško telo. U Japanu ova praksa je bila naširoko pripisana uticaju budističkih kaluđera iz Kine. Nikola plati svoje piće, okrete se i pretraži prostoriju ne bi li video Takuo Hatu. Tužilac je bio poznat po tome što je nekoliko noći nedeljno provodio u nekom od barova za homoseksualce u ovom delu grada. Nikola je proverio kod Hatine žene da nije kod kuće. Dvadeset i jedna ruža bio je četvrti bar u kojem je Nikola bio te noći. Muški parovi su lagano plesali na pretrpanom, malenom podijumu za igru. Tela su se svugde tiskala jedno uz drugo. Mesto je bilo mračno i zadimljeno, pomalo dekadentno, podsećajući na tridesete godine stoje bilo istovremeno uzbudljivo i udobno za uobičajene goste. Nikoli pridoše još dvojica, neko ga je vrlo prisno pomilovao. Shvatio je da je ovo stvarno pijaca mesa. Tad ugleda nekoga koje ličio na Hatu. Izlazio je iz toaleta. Sa malo poteškoća probio se kroz gužvu. Neko ga je uštinuo za dupe, i dok je posrtao preko podijuma za igru, Japanac sa burmom koji radi za platu strasno ga poljubi u usta. Nikola je uspeo sve to da preživi, i dok je stigao na drugu stranu jedva kontrolisanog okršaja, otkrio je da je lik zapravo bio Takuo Hata. Na nesreću Ilata ga je opazio. Razrogačio je oči iza naočara, i počeo da gura ljude u stranu, i krenuo u neuspešni trk. Spretan kao jegulja, uspeo je da dođe do ulaznih vrata pre nego što je Nikola mogao da ga stigne. Izjurio je kroz vrata. Nikola se osećao kao da je zarobljen u snu, uspevao je da se probija sporo kao da je upao u živi pesak. Oslanjajući se na laktove uspeo je da se ugura u jedan od dva glavna reda i verovatno pomoću centrifugalne sile našao se kao iz vira izbačen ispred vrata. Kad je stigao do ulice, video je Hatu kako otvara zadnja vrata velikog crnog sedan "mercedesa” koji je predeo na krivini. Nikola je viknuo dok je trčao u pravcu kola, i Hata okrete glavu. Oči su mu bile ispunjene strahom. Utonuo je u zadnje sedište ”mercedesa” dok je šofer ubacivao menjač u brzinu i stiskao gas. Uz hrapavo škripanje guma, ”mercedes” se odvojio od krivine, i naglo ukočio pošto je udario u prednji far taksija koji je kružio. Nagnuo se na stranu, i zaljuljan napravio veći luk. Nikola koji je uspevao da ga stigne, bacio se napred baš u trenutku kad je vozač opet dodao gas. Nasrnuo je, ispružajući svoje telo u potpunosti, i uhvatio se za ram od prozora kad je ”mercedes” jurnuo na kišom poprskanu ulicu. Mišićavi Jakuza kobun je vozio ”mercedes”. Sada je kobun naglo okrenuo volan, i umalo slupao auto o rešetke od nerđajućeg čelika na kamionu koji je nailazio. Nikolino telo udari jako o stranu kola dok se držao. ”mercedes” je zanosio na amortizerima, i usred prodornog treštanja sirene, kobun je skrenuo udesno i jurnuo ulicom. Za to vreme krivudao je. Svaki put kad bi zaneo auto udesno Nikoline cipele bi se odbijale o pod; a kad bi krenuo ulevo, tužilac bi jako udarao o vrata. I kad je kobun započeo proklizavanje na levo činilo se da je to samo još jedan manevar izbegavanja. Nikola se hvatao za nešto unutra da bi se čvršće pridržao, i utom opazi nešto crno i nejasno. Polako je okrenuo glavu, video usku mračnu uličicu kojoj su se brzo približavali. Znao je da ne može da ostane u ovom položaju. Jedva da je bilo mesta samo za ”mercedes” da se provuče . Klink! Čulo se prštanje kad se žmigavac razbio o čađavi neravni zid na ulazu u uličicu. Bez mnogo vremena za razmišljanje Nikola je spustio noge i dopustio da mu pete bolno udaraju o asfalt. Odskočio je jednom, još jednom, samo sada jače dok najzad nije uspeo da prebaci ćelo telo preko otvorenog prozora na krov automobila. "Mercedes” je krivudao uličicom uz cvičanje metala i uobičajno prštanje varnica pri svakom

udaru o zid. Nikola, na stomaku, držao se savijenim vrhovima prstiju za ivicu vetrobrana. Jedan prasak blizu njegovih ušiju naterao ga je da izvije telo, zamalo gubeći oslonac pod prstima. Još jednom se ponovilo i sad je video da se deo krova diže, i pomislio je: đubre će da puca na mene! Odkotrljao se na drugu stranu krova da bi izbegao treći pucanj koji se odbio o metal. Kobun za volanom, odložio je oružje na sedište do sebe da bi mogao da drži volan obema rukama, a onda je naglo zakočio. Bio je zadovoljan kad je video Nikolu kako preleće s krova i pada na ulicu pravo ispred njega. Zgrabio je pištolj, ali Nikola je već jurio pravo na njega. Kobun nagazi gas. Na ovom skučenom mestu Nikola nije imao gde da se sakrije. U deliću sekunde bio bi pod vozilom. Kobunu se dopao zvuk koji se čuo kad je čelik u brzini udario ljudsko telo, a još više mu se dopadalo osećanje toga. Osećala se jaka navala moći... Refleksivno se zabaci unazad kad Nikola udari petama o vetrobran. Paukova mreža se pojavi na sigurnosnom staklu. Ono izlete iz ležišta ali se nije razbilo. Kobun je čuo Hatu kako urla na zadnjem sedištu i to je bilo dovoljno da mu ukloni pažnju s Nikole tako da je ovaj imao vremena da mu zada snažan udarac i zaspe kobuna komadiućima stakla. Prsti mu se obaviše oko obarača revolvera i on opali u lik koji je išao na njega. Nikola oseti razdiruću vrelinu metka dok su mu uši odzvanjale od zvula pucnja. Oseti kako mu nešto razdire jaknu, kao da se zakačio za bodljikavu žicu. Onda napola skliznu u sedište. Kobun pritisnu kočnice, zbog bezbednosti ali i zbog odbranbenog stava, pritisnu Nikolu na komandnu tablu. On udari temenom o CD plejer a njegove noge zapetljaše se u menjač brzina. Bol mu eksplodira u rebrima i on jeknu. U ustima je osećao metalni ukus, a zatim drugi udar posla veo bola i obamrlosti koji mu je obuhvatao jednu stranu tela. Pokušao je da se otkotrlja u stranu da bi izbegao udarce, pa se jako udari o odeljak za rukavice. Kobunove oči su sijale, a u njegovom krvotoku gomilalo se sve više adrenalina. Bio je mlad, imao je nešto više od dvadeset, obrijanu glavu i vene su pulsirale na njegovoj sjajnoj lobanji. Po raširenosti njegovih ženica Nikola je video da je on na nekoj drogi, možda kokainu. Njegova snaga je bila nadljudska. Spusti se još jedan udarac, ovaj mnogo snažniji, namenjen da slomi nekoliko pršljenova. Nikola nije pokušao da izbegne ili ublaži udarce, već umesto toga posegnu i uhvati kobuna za ruku. Rukav kobunovog sakoa smače se s mišice i Nikola ugleda komplesni irezumi, istetovirani crtež koji je skoro svaki jakuza nosio. Daje mogao da vidi više od crteža znao bi kojem klanu taj čovek pripada. Ali on je sada bio zabavljen drugim problemima. Kobun se saže napred iz pojasa, koristeći svoj položaj da bi prikucao Nikolu za donji deo prednjeg sedišta. Pritiskao je sve više i više, napredujući polako, neumitno, sa punim saznanjem svoje prednosti. Izraz radoznalosti prede mu preko lica kad Nikola oslobodi nogu i nabi koleno u kobunova rebra. Čulo se oštro pucketanje. Radoznalost se sada pretvori u nevericu, a onda u razočarenje koje se graničilo sa zaprepašćenjem kad je kobun shvatio da su mu rebra slomljena. Eksplozija čistog besa prolete njegovim umom, pojačana drogom koju je koristio. On odbaci bol i napade Nikolu nožem skakavcem koji je čuvao za pojasem. Nikola ga ščepa za rame pre nego što ga je laktom udario u Adamovu jabučicu. Izvio se u stranu kad je kobun, koji je već počeo da se guši, refleksno zadao udarac. Menjač brzine se pomače a oštro sečivo skakvca žabi se u sjajnu kožu sedišta. Nikola tad donjim delom svog tela pritisnu kobuna. Bila je to greška. Kobunova noga skliznu s kočnice i pritisnu gas u grču. ”mercedes” jurnu napred nekontrolisanom brzinom uz plave i bele iskrice, udari o jedan zid, onda o drugi pa nastavi da juri uličicom neverovatno brzo. Hata je urlao na zadnjem sedištu. Nikola očajnički pokuša da se dočepa volana, a kobun pokuša

još jednom da ubode Nikolu u stomak. "Mercedes” van kontrole, udari o zadnji kraj "nišana”. Naginjući se u stranu, dok su mu gume škripale, on ulete u krivinu, nagnu se na desnu stranu i izlete na trotoar. Pešaci se razbežaše, vičući i nadglasavajući sirene automobila. Ivica noža približi se toliko Nikolinom vratu da ovaj oseti vrelinu koja je bila iz njega kao iz peći. Onda s nagomilanim besom Nikola slomi kobunov članak. Dok je on urlao od bola, Nikola mu laktom slomi nos, spljošti ga da je bio ravan s obrazima. Kobun se zavali unazad u sedištu u pravom moru krvi, srušivši se preko volana. Nikola zavitla kobunov torzo unazad, pokušavajući da mu skine nogu s papučice za gas. Pokušao je da vrati "mercedes” nazad na kolovoz, ali tamo nije bilo bezbednije, jer su sada jurili ulicom u pogrešnom smeru, prema kolima koja su im dolazila u susret i prema raskrsnici sa širokim Meiđidori. Znoj se pojavi na Nikolinom licu dok je pokušavao da se dočepa papučice za gas ili kočnice, ali kobunova stopala bila su nepomična. Nikola oseti vrtoglavicu, zujanje u mozgu. Ne! vikao je nečujno. Ne sada! Borio se protiv napada Kšire. Da li je izgubio svest na tren? Široka stranica velikog kamiona koji je ulazio u raskrsnicu jurila je prema njima zastrašujućom brzinom. Nikola odbaci napore da se dočepa pedala, umesto toga ubaci menjač brzine u ler, ugasi motor. Stranica kamiona izgledala je ogromna kao fasada zgrade dok su jurili prema njoj. Motor je bio ugašen ali težina kola je vukla napred. Nikola zakrenu volan i "mercedes” se okrete za 180 stepeni. Krv mu jurnu u glavu jer ga je uhvatila centrifugalna sila. Hata je nastavio preplašeno da urla sa zadnjeg sedišta i svet se izgubi u izmaglici. Boje su proletale, onda se pomešaše, slike se izdužiše, a onda nestadoše u jednoj novoj i čudnoj vedroj stvarnosti. Sve to se dogodilo u desetini sekunde, ali osećanje da se toliko bude van kontrole bilo je oslobađajuće. Nikola oseti kako mu srce udara brzo i jako u grudima. Nije razmišljao ni o opasnosti ni o mogućoj smrti. Onda kola izadoše iz toga, udariše zadnjim krajem, ne suviše jako, ali dovoljno da se Hata nabije u leda prednjih sedišta i da Nikolini zubi opasno škljocnu. Ali sada, sa mrtvim motorom, njihovo kretanje se smirilo i Nikola je bar mogao da zaustavi ”mercedese” na krivini. Osećao se kiselkasti miris u kolima. Zvuk pucketanja vrelog motora koji se hladi nadjačale su sirene i udarci stopala o beton. Nikola se okrete s naporom i ugleda Hatu kako teško diše u čučećem stavu iza sedišta. On je povraćao po zadnjim sedištima. Sirene su se čule sve jače. Nikola brzo izvadi nož i razreza kobunovu jaknu i košulju da bi otkrio fantastičan irezumi. Pošto je video oznaku kobunovog klana, on izađe iz kola, obiđe oko njih, otvori vrata. Za to vreme stigli su policajci i on izvadi novčanik Tanake Džina i pokaza mu njegovu identifikaciju. Koristeći ovlašćenja tužioca on izvuče Hatu sa zadnjeg sedišta. Laka kiša pade na Nikolino lice kao poljubac anđela i razbistri mu um. Svetlost sa policijskih automobila je blještala, vesela kao da je karneval. Poče da se okuplja gomila. Neki od policajaca odoše da raščiste gomilu i da regulištu saobraćaj. Drugi su čekali na Nikolu da da izjavu. Dođoše jedna kola hitne pomoći, a njihova svetlost samo je bila dodatak tamnoj karnevalskoj atmosferi. Niko nije pozivao Nikolu. Izleteše bolničari i buljeći u ”mercedes” pripremiše se da izvuku zgrčenog kobuna iza volana. Nikola primeti tragove kočenja na betonu, tamne kao ožiljke na betonu ispranom kišom i tek tada shvati da je on to uradio. Um poče ponovo normalno da mu funkcioniše. Duboko je udisao noćni vazduh. Nagnu se prema Hati i šapnu mu: - Izdajice, sada si moj. Ukoliko ne želiš da te ovog trena predam policiji, radićeš onako i govorićeš ono što ja želim. Jasno?

Ilata klimnu glavom, bio je bled i krajnje slab. Nikola se okrenu prema naredniku koji je strpljivo čekao. - Sada sam spreman da dam izjavu.

DVANAEST Vest Palm Bič/ Tokijo Dva krupna čoveka s revolverima kalibra 38 u kožnim remenima ispod pazuha, upadoše u sobu 421 hotela “Akvamarin” na Južnoj obali. U trenutku kad su zakoračili u sobu izvukli su revolvere. Jedan ode u kupatilo, drugi pretrese plakare. Onda jedan od njih pogleda ispod kreveta, a drugi ode u hodnik i dade znak. Čezare Leonforte uđe u sobu. Vesper je bila iza njega. - Gde je ta mala lasica? Niko od njih, čak ni Vesper, nije znao da li on misli na malu ili na Pola Kjaramontea. - Da nisu prošli kraj vas? - Čezare upita jednog krupnog čoveka. Imao je masnu, kovrdžavu kosu i suviše približene oči. - Rekao nam je da mala hoće dijet koka-kolu i ona mu je šmugnula u kuhinju gostinske kuće - reče čovek. Još je dahtao jer je četiri stepeništa pretrčao dok su njegov šef i devojka išli liftom. Mnogo se znojio i bio je neraspoložen što nisu nikoga zatekli. Mahao je revolverom unaokolo kao da traži nekoga koga bi mogao da ubije. - Skloni to đubre - reče Čezare. - Šta ćeš ubijati? Bubašvabe? - U redu, počinjemo od kuhinje kuće za goste - reče čovek vrativši revolver u držač ispod oznojenog pazuha. - Ništa nismo našli u kuhinji pa idemo unutra. Momci, psi niko ništa nije video. Reširio je ruke i oborio ramena. - Šta bi trebalo da uradimo? Čezare nije hteo da se zamara odgovarajući na ovo; buljio je u prazninu iznad minibara. - Koka-kola i dijet koka-kola - reče tiho. - Bili su ovde, to je jasno. - Ali niko ih nije video da odlaze - reče Vesper. - Da - Čezare klimnu glavom. Namršti se. - Oni su sada u đavolskoj žurbi. - Hajdemo za njima - reče jedan od krupnih ljudi. Svrbelo ga je da počne da koristi svoj revolver. - Idemo na aerodrome, autobuske stanice, železničke stanice, sve ćemo pokriti - reče Čezare više kao za sebe. - Zvaćemo i agencije rent-a-car-a da vidimo da li je neko ko odgovara Polovom opisu iznajmio kola. Druge mogućnosti su da ukradu kola ili da ih kupe - ali ja bih to odbacio. Pol ne bi bio idiot da rizikuje da se susretne s policajcima, a sem toga znam da nema gotovine da bi kupovao. - Čak i ne znate da li je odveo malu ili pokušava da je nađe - reče Vesper. Čezare pokaza prazne limenke. - Zajedno su, to je jasno - reče on opakim glasom. - Ne znam šta Pol misli da će postići, ili šta je naumio, ali možeš da budeš prokleto sigurna da će krvavo zažaliti što je uopšte pomišljao na tako nešto. - Načini kratak gest.- Vas dvoje obidite ulice u okolini. Proverite sve barove i restorane. I restorane. Držite se oblasti od osam blokova. Ako u hotelu potvrde da su bili kod njih, znači da nisu mogli daleko da odu. ***

- Akinaga ne prima pozive; ne smemo da mu smetamo - reče Hata spuštajući slušalicu. Gurnuo je ruke u džepove, pogrbio ramena dok su mu cipele strugale po asfaltu. - To znači da je u Zapaljena oba kraja. - Želim Akinagu i želim ga noćas - reče Nikola - i veruj mi neću te ispuštati iz vida dok me ne dovedeš blizu njega. Nikola je stajao blizu Šindukua na raskrsnici Meidi-dorija i Jasukuni-dorija. Posmatrao je kako kiša rastapa boje neona na širokim avenijama praveći od njih široke zmajeve po tamnim površinama, kao na Dan dečaka. - Šta je Zapaljena oba kraja, sadomazohistički klub, pederski bar? Hata je oklevao, sve dok se Nikola ne okrete i ne prostreli ga pretećim pogledom. - Sadomazohistički klub, samo za članove. Posebno mesto. Svi vrhunski ljudi su članovi. Nikola je osmatrao ne bi li video blistava, velika kola kojima upravlja jakuza kobun. Bio mu je dovoljan jedan susret sa njim za noćas, ali nije hteo da rizikuje. Hata je bio zaštićen i sada kad je ta primarna zaštita prekinuta, možda negde iz pozadine čekaju da ga vrate. Bio je to klub ispred kojeg je Ikuzo ubijen kao opomena. Možda ga je ubio baš Majki Leonforte. Čudna koincidencija. - Vrhunski ljudi? - ponovi Nikola Hatine reći. Ponovo malo oklevanje. Hata je izgledao grozno i smrdeo užasno. Nikola mu namerno nije dopustio da se sredi. Ima trenutaka, verovao je Nikola, kad poniženje čisti dušu kao ništa drugo. Onda Hata klimnu glavom. - Znate već. Političari, birokrate, biznismeni. Činovnicima nije dopušteno da dolaze. - Mislio je na ljude niske ili srednje klase. -Zapaljena oba kraja prima samo vrh vrhova i svakoga ko ima uticaja. Zato je Akinaga ovde načinio svoj neslužbeni dom, daleko od doma. Nikola je razmišljao. Nešto mu je smetalo još od trenutka kad je Hata priznao svoju ljigavu vezu sa Tecuom Akinagom. Akinaga je bio ojabun Šikei klana, ali kako je otkrio po šemi irezumija kobun koji je štitio Hatu bio je iz klana Jamauči. Otkako je poslednji ojabun Tači Šidare ubijen, Jamaučijem je upravljao trijumvirat nižih ojabuna jer niko od njih nije imao dovoljno zaleđine u klanu da bi konsolidovao moć. Da li je Akinaga pokušavao da preuzme Jamauči? Pričalo se da je pokušavao da nasledi Šidarea. U svakom slučaju Akinaga je pokušavao bar jednom da ubije Nikolu. Nikola sad reče: - Ako Akinaga visi u Zapaljena oba kraja, šta je sa drugim jakuza ojabunima? Hata klimnu glavom. - Naravno. Skoro svi su članovi. Ali samo ojabuni i pod-ojabuni. Delići, plutajući u tami, sklapaju se, možda. - Jesi li ti član? Hata je oklevao još jednom, onda klimnu glavom priznajući. Nikola je ćutao, posmatrajući srebrnu kišu kako pada između staklenih džinova Šindukua. - Ti si dovoljno važan da imaš vezu sa Akinagom. Ti znaš kuda se on kreće, sada da vidimo da li oni znaju tebe. Hata je zaista bio član. I bio je toliko dobro poznat da nije morao da pokaže člansku kartu. Odmah su ga prepoznali. Kao gost, Nikola je morao da se upiše. On upotrebi ime Mika Leonfortea. Obojica su dobili plastične kartice sa laserski utisnutim amblemima. - Zašto želite da budem ovde? - zavijao je Hata dok su silazili kamenim stepeništem, klizavim i nesigurnim od mnogih decenija habanja. - Ovo može samo loše da se završi. - Ne sumnjam - reče Nikola. - Ali bio si ovde na početku, hteo si da uništiš Tanaku Džina; sada je

važno da budeš ovde i na kraju. Stepenište je bilo osvetljeno fluorescentnom svetiljkom koja je bila pokrivena metalnom mrežom. Neprijatna monohromatska svetlost učinila je da njihova koža izgleda bledo i kao da je od voska, kao kod dve nedelje starog leša. Jaka rok muzika koja potresa kosti dopirala je kroz kameni pod, prodirući kroz njihove donove kao igle, penjući se uz noge. Dug, uzan prolaz ležao je pred njima. Kraj se gubio u tami. Ravno kamenje dizalo se iz potočića tamne vode koja je jurila i udarala u obe strane zidova koji su se naginjali da bi se sastavili u nekoj vrsti gotskog luka. Svetlost je dolazila iz slabih sijalica koje su se nalazile u žičanim kavezima. Kao da su prolazili nekom podzemnom pećinom, koja se nalazila iznad nivoa podzemne železnice. Najzad su došli do metalne kapije, nalik na ulaz u zamak. Iza nje je sedeo džinovski sumo. Ustao je kad su prišli, uzeo im je plastične kartice kroz rešetke, provukao ih kroz automat. Kapija se tiho otvori, klizeći lako na skrivenim šarkama. On im vrati kartice. Muzika je sada bila glasnija, čuo se ritam nalik na udaranje srca. Suočiše se sa prolazom punim tela u pokretu. Kad su se provukli kroz gomilu nađoše se u dugoj prostoriji, niskog plafona. Toplina i oznojenost stotine ljudskih tela, stvarale su gustu, tropsku izmaglicu. Obojene svetlosti su blještale, zraci su plesali u neregularnom ritmu. Kompleksni esid džez - kombinacija džeza, hip-hop ritma i repa - probijao se kroz uznjihana tela kao vlažni vetar kroz šikaru bambusa. Dok su se on i Hata polako kretali kroz gomilu Nikola ugleda ministra fmansija, ministra trgovine i industrije, ministra tekstilne industrije, ministra međunarodne trgovine. Prestao je da nabraja. Bilo je tu članova Liberalne demokratske partije, Socijalističke partije, Partije nove zemlje. Bio je tu zamenik ministra pravde - lista je bila beskonačna. Članovi deset vrhunskih keirecua bili su tu rame uz rame sa jakuza ojabunima. Nikola krenu prema njima, tražeći Tecuo Akinagu. Video je mladog ojabuna koga nije poznavao kako razgovara sa šefom Potrošačkog biroa i pitao se kakav li je dogovor postignut. Hata je pokušao da se izvuče, ali Nikola ga je čvrsto držao. - Gde je Akinaga? - siknu Nikola. - Ne znam - Hata je skoro viknuo da nadjača galamu. Prošli su kraj okruglog bara, kraj kojeg su sedeli muškarci koji su svi bili rukovodioci u industriji, raznim službama ili špijunskim agencijama. Bilo je čudno i uznemirujuće posmatrati ih ovde kako naručuju pića, urlaju i viču kao trgovci na ulici. - Da li je ovde ovako svake noći?- pitao je Nikola. Hata klimnu glavom. Koliko je dogovora postignuto ovde u tajnosti? - pitao se Nikola. Svake noći ovde se odlučivalo o budućnosti Japana mnogo češće nego u parlamentu. Ovde je bila osovina moći, velika, tamna mašina koja je vukla Japan tradicionalnim putevima. Da se zaboravi svaki razgovor o reformi, tražili su se novi putevi vođenja poslova u čeličnom trouglu biznisa, birokratije i politike. Novac je ovde prolazio kroz suviše ruku, suviše ustupaka je učinjeno, suviše kompleksna mreža prijateljstva i privilegija bila je stvorena koja se širila u svim pravcima van znanja javnosti. Ljudi - i to ne samo jakuza - osećali su se ovde ugodno u ovoj vlažnoj tami gde je moć kao amulet prelazila iz ruke u ruku i gde je sve bilo moguće. Nikola, posmatrajući uskomešanost ljudi, oseti kako se Hata malo ukočio i ne okrećući glavu Nikola ga obuhvati pogledom. Pratio je Hatin pogled. U prvi mah ne vide ništa već samo izmaglicu od dima, vrućine, talasa zvuka koja je visila iznad ljudskih tela. On pokuša da prodre kroz polutamu pogledom, a onda psihom. Otvori svoje tanđian oko i oseti nešto klizavo kao punoglavac kako mu beži iz svesti. Pokušao je da to prati, ali bilo je suviše podataka koji su ga zasipali sa svih strana pa

on poče da zatvara tanđian. U tom trenutku dogodi se nešto čudno. Dok je bledela svetlost u njegovom tanđian oku, on postade svestan ne poznate tame već vrtloga. Deset hiljada pčela je zujalo, hor glasova se dizao i on se odmah trgnu unazad zbog napada Kšire. Ali on se sada oseti zaštićenim jer mu se u mislima pojavi Kisokin šapat: Pusti da dođe tama. Tama se spuštala, crna kugla se otvarala, veo tame ga je štitio od psihičkog topota stotine drugih duša. Tišina. A onda u jednom uglu tišine, srebrni bljesak, kao udarac ribljeg repa koji probija kožu vode, krug u tami, fosforescentni trag duž kojeg se kretao, klizeći kraj ljudi koji su se došaptavali, u ljubavnim zagrljajima, u beznačajnim razgovorima, u znojavima razmenama, u nadmudrivanjima, pakosnim svađama, opasnim savezima. Kroz te razne situacije Nikola je vukao Hatu, klevetnika, kukavicu kao da je žrtveno jagnje koje Nikola vodi na trg. Kroz tamnu tišinu Kšire, Nikola je identifikovao Tecua Akinagu, ne očima već umom. Tamno oko Kšire obeležilo ga je kao da ga je Nikola obeležio strelicama. Nikola se naoštrio na njega, prelazeći prostoriju, idući prema njemu pod uglom koji je onemogućavao bežanje. Kad je bio dovoljno blizu Akinage da je mogao da ga vidi kroz gomilu, reče Hati. - Ovo je kraj. Bio je skoro toliko blizu ojabunu da je skoro mogao da ga dotakne. Privukao je Hatu bliže sebi da mu se ne bi iznenada trgao. Akinaga je bio u dubokom razgovoru sa uglednim članom Partije nove zemlje i Kansaijem Micuom, kandidatom za premijera. Bilo je jasno da Akinaga nije primetio Nikolu koji je tako manevrisao idući prema njemu da mu nije ostavljao prostora za bežanje. Nikola je želeo da tako ostane. Bio se potpuno koncentrisao na Akinagu kad je čuo da ga neko zove po imenu. Okrete se na levo i ugleda Iloniko. - Nikola! - vikala je. - Nikola! U tom trenutku nastade pometnja s njegove desne strane i Hata udari o njega, urlajući dok je doslovce bio dignut u vis. Nikola oseti vrelinu krvi, okrete se da bi osetio vreli Jočijev dah na licu. Hata se uvijao kao riba na harpunu i još jedan mlaz krvi šiknu. Nikola izbeže Joćijev napad, povukavši Hatu sa sobom. Dugi nož se oslobodi iz Hatinog tela i on poče da krvari kao preklano prase. Svuda unaokolo ljudi zatvoreni u svoje hermetički zapečaćene svetove bili su nezainteresovani. Nastavili su da igraju i skakuću gore-dole, piju i puše, razgovaraju i pregoravaju o poslovima. - Honiko! - viknu Nikola pustivši Hatu. Uhvatio ju je za članke, privukao je prema sebi kroz gomilu tela. - Hata-san je ranjen - ubo ga je Joči. Oči joj se raširiše. - Mislio sam da on traži mene - reče Nikola, okrete se i ugleda kako visoka, vitka žena pomaže Hati. Krvi je bilo svuda po njenom krilu. Dok je gledao, ona podiže glavu i uperi pogled svojih široko razmaknutih zelenih očiju pravo u njega. Šta je časna majka radila ovde? pitao se. - Pobrini se za njega - reče Nikola Honiko. - Pozovi doktora ili hitnu pomoć, najbolje jedno i drugo. Honiko kleče kraj Hate i sestre Meri Rouz, pa pogleda Nikolu. - Gde si ti... Ali njega je već progutala gomila. ***

Lu Kroker, izgledajući deset godina mladi i neprivlačan kao što pomoćnik cvećara i treba da bude, ude na imanje Čezara Leonfortea u zeleno-žutom kamionetu firme Amazonija florist koja je svakog dana isporučivala sveže cveće u belu palatu. Riko Limon, guru, bio je u pravu: ni rođena majka ga ne bi prepoznala. Male proteze promenile su mu nos, obraze, čelo i delove oko usana. Riko je to postigao uz pomoć specijalne maske. - Ove proteze izdržavaju čak i vrelu svetlost reflektora, ali ne bi smele da se dodiruju - upozorio je Riko Krokera. - Ipak, savetujem ti da se držiš podalje od vrelog sunca. I ma šta radio ne pritiskaj levu nozdrvu ukoliko ne želiš da ti se lik promeni. Kao i obično kamionet je zaustavljen iza kapije tako da bi stražari mogli vizuelno da ispitaju šta je unutra i da psi dobro onjuše sve i svakog. U jednom užasnom trenutku straha Kroker se preplašio da pas koji je došao da ga onjuši ne oseti miris proteza od lateksa. Ali pokazalo se da je za njega više zainteresovan stražar sa dlakavim rukama jer je Kroker bio novo lice medu uobičajenim cvećarima. - Morti je na odmoru - reče vozač kamioneta. - Da? - reče stražar dlakavih ruku buljeći u Krokera. - Kuda je Morti otišao? Na jebenu Aljasku da pobegne od ove vreline? -Nasmejao se. - Odveo je decu u Diznilend. - O čemu to pričaš? - Čovek dlakavih ruku se namršti. - Izgleda mi da je stari Morti poludeo. - Nije - reče vozač - svakako pričaš o meni. Obojica se nasmejaše na to. Kroker je rizikovao da se osmehne čoveku dlakavih ruku i ovaj se samo iscerio na njega. Drugi čuvar povuče psa unazad i čovek dlakavih ruku zalupi vrata kamioneta. - Požurite. Bos ne voli miris uvenulog cveća. S dubokim osećanjem olakšanja Kroker izvadi svoju biomehaničku ruku iz džepa gde ju je držao sakrivenu za vreme pregleda. - Hajde, hajde - požurivao je vozača. Prošla su dva sata i on je bio nestrpljiv i zabrinut. Bio je spreman da ude na imanje Bed Klamsa u osam ujutro u kamionetu Male pekare, koja je svakodnevno snabdevala kuću svežim kiflama, hlebom i drugim pecivom kad je sasvim slučajno otkrio da pekar pokušava da upozori Bed Klamsa. Ispitivanje koje je usledilo a koje je izvela Vesper s federalnim agentima, otkrilo je da je pekar na platnom spisku Bed Klamsa. Svi koji su bili umešani - naravno i Kroker - osetili su se užasno zbog toga. Koliko je još njemu sličnih bilo na spisku Bed Klamsa? Nije bilo načina da se to sazna, ali kad su ušli u pregovore sa Amazonijom svi pozivi su pažljivo proveravani. Proveli su narednih četrdeset minuta uklanjajući jučerašnje cvetne aranžmane i zamenjujući ih onima koje su doneli u kamionetu. Kroker je bio gore u dnevnoj sobi, dovršavajući jedan tropski aranžman nasred stola kad ude stražar dlakavih ruku. - Gde ti je pas? - upita Kroker stavaljajući crveni cvet rajske ptice na mesto. - Baš smešno - reče dlakavi. Bio je tako blizu Krokeru da je mogao da oseti miris hrane koju je pojeo za ručak. Izvuče prst nalik na kobasicu na čijem je vrhu bilo puno dlaka. - Šta je to? Kroker ga pogleda. - To? - stražar dlakavih ruku pokaza na beli cvet. - Kako se ovo zove? Kroker pojma nije imao. - Delfinijum - reče ubedljivo. - Gde je toalet? Moram da se olakšam. Stražar dlakavih ruku ga pogleda. - Dole, u hodniku. Ja ću te povesti.

Kroker poslušno pođe u pravcu koje mu je dlakavi pokazao, osećajući njegovo prisustvo kao zid od cigala iza svojih leda. Otvori vrata kupatila. Istog trena udari laktom dlakavog u dijafragmu. Okrete se, ali pre nego stoje mogao svojom biomehaničkom rukom da stegne dlakavog za vrat, krupni čovek udari Krokera u bradu. Odlete unazad, pade na hladan pod kupatila i složi se u gomilu. Jednim korakom dlakavi je bio na njemu, tresući ga tamo-ovamo a onda udari njegovim leđima o porculansku kadu. Kroker oseti bol kako mu se širi telom dok je ispuštao neartikulisane krike. Dlakavi se nagnu nad njega cereći se, a Kroker stegnuvši biomehaničku ruku u pesnicu udari velikog čoveka u ključnu kost. Ona se smrska pod silinom udarca, a Krokerovi prsti od čelika i polikarbonata otvoriše se kao latice otrovnog cveta, pritiskajući karotidnu arteriju na vratu dlakavog. Veliki čovek kliznu na kolena, njegove ogromne ruke poleteše u stranu, pa mu Kroker drugom rukom smrska hrskavicu nosa. On se srušio u poplavi krvi. Kroker je pokušao da ustane, okliznuo se na pločicama, pa se uspravio uhvativši se za lavabo. Ugleda svoj odraz u ogledalu i to što je video ni najmanje mu se nije dopalo. Teško je disao i sve ga je bolelo. Želeo je da pljusne ledenu vodu na lice, ali zbog sve te šminke i ugrađenih proteza to nije dolazilo u obzir. Nos mu je bio malo iskrivljen i on ga ispravi najbolje što je mogao. Okrenuo se dlakavom. Brzo ga je svukao, a onda ga prebacio u kadu. Veza mu članke na rukama i nogama plastičnim konopcem. Brzo isprazni džepove svog zeleno-žutog amazonskog kombinezona, skide ga, ubaci u kadu. Navuče plastičnu zavesu za tuširanje na kojoj je bio naslikan doručak na travi u stilu Tuluz-Lotreka. Obuče zatim odeću dlakavog. Pantalone su mu bile preširoke, ali on čvršće steže kaiš pa nije bilo tako loše. On natrpa svoje sitnice u džepove nove odeće. Uze revolver koji je dlakavi držao u držaču ispod pazuha. Proveri još jednom sve a onda izađe u hol zatvorivši vrata za sobom. Iza njega se čulo neko komešanje. Ljudi su se penjali stepeništem. On se okrete i zamalo da udari u Čezara Leonfortea. *** - Vrelo je kao u pećnici - reče Čezare Leonforte dok je išao hodnikom na drugom spratu svoje kuće. Kad se skoro sudario sa jednim od svojih ljudi htede da pozove Vesper koja je žurila iza njega. Čezare se nije sećao da je ovaj čovek ovako izgledao - bacio mu je brz pogled - ali ipak je nešto ostalo zabeležno u njegovom umu, lepršajući. Čezare uđe u svoju kancelariju, odmah okrete dugme na termostatu koji je kontrolisao temperaturu u prostoriji. - Prokleti Pol - reče - dao sam mu sve što je čoveku potrebno - novac, šansu, priliku da pokaže svoju pamet - i šta je on uradio? Okrenuo se i lupio mi ga od pozadi. - Kao i obično kad je bio uznemiren, oklop prefinjenosti koji je predano stvorio pucao bi i njegov ulični govor bi se pojavio. Ne želim da ovo poremeti naš sastanak sa Milom - reče preko ramena Vesper dok je proveravao vreme na svom zlatnom Patek Filipu. - Moram to da obavim za manje od jednog sata i moram da vidim rezultate. - Ogromnim pesnicama udario je o pisaći sto i zagledao se kroz prozor. - Momci iz Saut Biča nisu mi se javili. Ne volim nezavršene poslove. Izvadi mobilni telefon, okrete broj. - Dođavola! - dreknuo je i bacio telefon na sto. - Niko se ne javlja. Van domašaja su ili su van

mozga. U svakom slučaju nisu našli ni Pola ni malu. Vesper je malo sačekala. - Nisi mi rekao zašto bi tvoj prijatelj Pol kidnapovao dete svoje devojke. - Voleo bih da ne guraš nos u ovo - Čezare je još buljio kroz prozor, kao da će ih snagom volje vratiti. - Ustvari, ti si u pravu. Priča koju sam ti ispričao sada nema smisla. - Uzdahnuo je. -Ženska nije Polova cura, ona je moj poslovni rival. Postala je, znaš, malo suviše ambiciozna, izašla je van linije. Naredio sam Polu da nju i njenu malu dovede ovamo. - Zašto dete? - Predosećaj. Dete joj je važnije od posla. - To je prilično nisko, zar ne? Mislim, Sicilijanci imaju pravila protiv takvih stvari, zar ne? - Dodavola s pravilima! - dreknuo je Čezare. - Pravila su za starce sa crnim odelima i artritisom udario se u grudi. - Ja ovde stvaram pravila i rasturam svakoga kome se ne dopadaju. Vesper odjednom vide kako mu se čitavo telo ukrutilo kao kod lovačkog psa poentera. - Sranje! Pogledaj samo ovo! Vesper dođe iza njega, pogleda preko ramena scenu koja se odvijala napolju. Srce joj preskoči jedan otkucaj. Kroz prozor je mogla da vidi Pola Kjaramontea kako vodi Frensi preko imanja. Pratila su ga dva Cezarova telohranitelja. Jedan od pasa je njuškao Frensina kolena. Dok su prilazili kući, Vesper i Čezare su mogli da vide Pola kako čvrsto drži Frensi za bluzu na leđima. - Šta misliš o čemu je ovde reč? - pitao je Čezare izvlačeći svoj revolver kalibra 38 iz stola i proveravajući silinder. - Izgleda kao da je vraća. Možda si pogrešio u vezi s njim. - Je li? - Čezare napuni revolver. - Videćemo. Dok se okretao od prozora, njegov mobilni telefon zazvoni. U prvi mah je mislio da ne obraća pažnju na to, ali onda se javi: - Da? Molim? - Ovde Beli Vuk. Čezare zakoluta očima. Šef policije, koga je on plaćao, čitao je previše špijunskih romana. Insistirao je na korišćenju šifara i nečeg što je on nazivao lozinkom - na razmeni tajnih imena koja su povremeno menjali, a pomoću kojih su identifikovana dva inače anonimna glasa preko telefona. - Zelen Delfin - reče Čezare dok je bio zabavljen mislima o Polu Kjaramonteu i da li ga je ili ne loše procenio. - Što se tiče ubistva bivšeg njujorškog policajca, Luisa Krokera... - Da, Šta je s tim? Rekao sam ti da istraga ... - Zaboravi istragu. To je najčudnija stvar s kojom sam se suočio. Kroker nije prijavljen ni u jednoj bolnici. - Naravno da nije. Ja sam sklonio Krokera - Čezare se nasmeja. - Ne bih bio siguran u to. Razgovarao sam sa mrtvozornikom i on nema podataka o lesu. Pročešljao sam izveštaje. Tim koji obezbeduje mesto zločina mora sve i svakog da ispita uključivši u to i ekipu hitne pomoći. Pozvao sam bolnicu i dobio službeni izveštaj. Onda sam obavio nekoliko privatnih poziva i dobio udarac u glavu: kola hitne pomoći koja su bila na sceni zločina bila su lažna. Sve misli o Polu Kjaramonteu i Frensin Goldoni Dekamilo nestadoše... Čezare se polako okrete dok se nije zagledao u Vesper. Dve stvari su sada bile moguće i njemu se nijedna nije dopadala. Ili je Kroker bio mrtav pa su ga se dočepali federalci, što je značilo da on neće moći da stigne do super tajnih izveštaja istrage, ili je sve bila zamka i Kroker je još bio živ. To je značilo da Vesper, koja je ipak pucala u njega, nije ono za šta se predstavljala da jeste.

- Ko ga je pokupio? - Ne znam. Veruj mi, ja sam mogao da stignem samo dotle. Čezare duboko uzdahnu. - Siguran si da je sve tačno što si mi rekao? - Onoliko siguran koliko mogu da budem u ovom nesigurnom svetu. Čezare polako klimnu glavom. - Hvala, mnogo si mi pomogao. - Još nešto. Nemam kontrole nad ovim što se događa dalje, pa ukoliko sve odleti, više bih voleo da se više ne čujemo - šef policije se nasmeja, ali sa nekom notom duplog značenja. - Seti me se u svom testamentu. Dok je prekidao vezu Čezaru nešto dolete iz sećanja, zaleprša kao papirnata traka koja se na vetru obavila oko stuba. Čovek na koga je naleteo u hodniku... Čezare je video njegovo lice: ništa upadljivo na njemu - sem jednog, da ga ranije nije nikada video. Uz urlik gađenja i besa on otvori vrata udarcem noge. - Taj čovek! - Čezare izlete u hodnik. Vesper je jurila za njim. - Gde je taj jebeni čovek? Tip koji je čuvao stražu na stepeništu pogleda gazdu i upita: - Koji čovek? - Čovek! - urlao je Čezare mašući rukama. - Znaš onaj sa kojim sam se malopre sudario. - Koji? Miki? Džoj? Fredo? Ko? - Niko od njih budalo! - urlao je Čezare prošavši pored njega i tutnjeći stepeništem. Čezare je hteo da opiše tipa, a onda je shvatio da nema šta da kaže o njemu. To je bio samo čovek - krupan, mišićav, ali bez posebnih odlika. - Jebeni tip! - urlao je frustriran. - Jedan od vas luđaka svakako ga je video. Zašto vas plaćam? Da šetate unaokolo i klatite muda? Prošao je još pored dvojice na prvom spratu baš u trenutku kad se otvoriše ulazna vrata. Okrenuo se veštinom baletskog igrača, s revolverom kalibra 38 uperenim da se susrertne sa Polom i Frensin, ali umesto toga pojavi se Džoj. Bio je usplahiren i zabrinut što nije bilo njegovo normalno ponašanje. - Gazda, helikopter ide prema nama! Čezare podiže ruke. - Pa šta? Helikopteri stalno dolaze. - Pogledao sam ga kroz dvogled, - rekao je Džoj. - Ovaj je federalni. - Federalni helikopter? - Čezare nije mogao da poveruje, ali Džoj je glavom klimao gore, dole poput onih dosadnih plastičnih pasa na zadnjem prozoru od kola. Mali, pun poštovanja mir ispunio je veliko predvorje palate, kao da je ušetala senka crvene smrti. - Da, - reče Džoj, bez daha. - Izgleda kao ratni helikopter koji se koristio u Vijetnamu, pun komandosa sa snajperima i poluautomatskim puškama. Preleće na maloj visini, tačno preko vrhova drveća. - Pokret! - Čezare je zgrabio Vesper i uputio se kroz, sad pretrpano predvorje, u zadnji hodnik koji je vodio u kuhinju. Umesto glave osećao je kao da ima veliki balon, i nije uspevao da kontroliše otkucaje u slepoočnicama. - Ovuda, - siknuo je, grabeći je za ruku i vukući je snažno prema ostavi. Bilo je sveže i mračno i to mu je odgovaralo. Kao slepac u svojoj kući, Čezare je znao svaki pedalj ove prostorije zato stoje lično nadgledao dok se gradila. Uputio se prema krajnjem desnom uglu. U dnu police koja se dizala od poda do plafona, pomerio je dve konzerve. Vrhom prsta je pritisnuo dugme, i dok je vraćao konzerve na mesto, vazduh ispunjen sumporom, zapahnuo ih je kao izdisaj demona.

- Sagni se - šapnuo je, stavljajući ruku na teme Vesperine glave. Krenuo je niz plitke stepenike iza nje, zatim stisnuo drugo dugme, i klizeća površina prekrivena drvetom zatvori se tačno iznad njegove glave. Ovde dole smrdelo je kao u paklu. Palata nije imala podrum. Ovo je bilo tipično za kuće na Floridi da mokri čvor bude tako blizu površine. Ali kad je jedna od njegovih holding kompanija kupila ovaj kompleks, on je dao da se ovaj plitki prolaz proširi. Rekao je zidarima da je to za buduće kablove i nove električne linije, ali je dobro pazio da bude dovoljno široko da može lako da prođe. Vodio je Vesper kroz tamu, držeći je čvrsto jednom rukom sagnutu, ali ne samo da bi je štitio već i da bi je držao pod kontrolom. Ona je sada bila jedini element u njegovom životu nad kojim je imao kontrolu i to mu je bilo važno na svaki način - bez obzira da li je ona bila to što je rekla da jeste ili ga je izdala, odnosno da je bila deo zavere koju su Kroker i federalci skovali protiv njega. U osnovi nije bilo razlike, razmišljao je, dok je puzio kroz vlažnu, cev koja je smrdela na sumpor, daleko od kuće, od imanja, od federalaca. Ono što je bilo važno bilo je to što je ona imala sa njim. Ona je bila kao magični amulet, njegova zaštita protiv, kako je šef policije rekao, nesigurnog sveta. On će je zadržati ili kao ljubavnicu ili kao taoca. Kroker i federalci neka se nose dođavola. *** Kroker, osećajući ukrućenost i neudobnost svojih proteza, požurio je kroz prednja vrata na blještavo sunce Floride. Odmah je počeo da se preznojava i setivši se upozorenja Rika Lajmona kako toplina može da utiče na njegov izgled, poče da se znoji još više. Približio se dvojici čuvara koji su sprovodili tamnoputog čoveka koji je držao revolver pritisnut uz Frensinu glavu. Znao je iz iskustva da je napad najbolja odbrana pa je glasno povikao: - Šta se ovde zbiva? - Samo sam na tren skrenuo pogled s male - reče tamnoputi čovek - ali možeš da kažeš Bed Klamsu da sam je našao. Moja greška, ali na kraju se sve dobro završilo. - Ko si ti? - upita čuvar sa psom. - Džoj Ruka - reče Kroker i izvuče svoju biomehaničku ruku. Namerno je izbegavao pogled Frensinih razrogačenih očiju, ali pitao se zašto je laktom munula tamnoputog čoveka u stomak dok su stražari buljili u njega. - Ne znam nijednog Džoja Ruku - reče stražar. Psa nije interesovala njegova uznemirenost već se kidao na uzici. Kao da je želeo da zabode zube u Krokerovu butinu. - Ja sam iz Njujorškog ogranka - reče Kroker - gazda me pozvao da mu pomognem oko Dekamilove i ove male. - Ovo je Pol Kjaramonte - reče drugi stražar. - On je iz njujorške mašine. On je doveo žensku i malu ovamo. - Gledao je jednog pa drugog. - Šta sada? Da li se vas dvojica poznajete, ili ne? Kroker vide kako Pol Kjaramonte otvara usta i skoro nešto reče kad mu Frensi zgazi na nogu. On se osmehnu, oči mu malo zasuziše. - Svakako. Ko ne zna Džoja Ruku u Njujorku? - on pruži ruku a njihovi pogledi se susretoše. Upoznali smo se, gde ono beše? U Bensonherstu, svakako, na Donelijevom venčanju. - Tako je - reče Kroker, osećajući kako mu se potočić znoja spušta niz kičmu. - Donelijevo venčanje. Sjajna zabava, zar ne? Kako li su se ova govna od proteza držala na licima glumaca a da se ne istope kao od voska? pitao se.

- Isuse - reče Pol sada na sigurnom - bilo je dobro. Sećaš se Rože? - On se isprsi. - I Sofije koja je pevala kao pijani luđak. - U redu - reče stražar sa psom - dosta emisije “To je tvoj život”. - Okrete se Krokeru. - Gazda nije siguran za Kjaramontea. Šta on namerava sa ove dve u skoroj budućnosti videćemo. Ideš u glavnu zgradu? - Hoću da vidim svoju mamu! - plakala je Frensi i počela je da vuče Pola prema kući za goste. Kroker je blagoslovi stoje tako pametna. - Ne - reče on - on želi da ženska i mala budu zajedno tako da možemo bolje da ih čuvamo. Drugi stražar klimnu glavom. - Meni se čini dobro. Ne želimo da nam opet pobegnu. Gazda će nas žive peći. Prešli su preko kao smaragd zelenog travnjaka, prošli pored visokih živih ograda i urednih aleja punih cveća. Njihovi koraci su tupo odzvanjali po pločicama oko bazena i Kroker je bio svestan lupkanja psećih noktiju. Iznad njihovih glava ptica je izvijala svoj poj među hladnim lišćem, oslobođena okrutnosti ljudskih života. Kroker ugleda kuću za goste kako blista u belini i zamisli Margeritu unutra. U kakvom je stanju bila? Da li je povređena? Hteo je da jurne i osećao je kako mu adrenalin kola venama kao lud. Bili su na stazi od opeke ispred ulaznih vrata kad začuše elisu helikoptera. Pogledavši u vis videše ratni helikopter kako se spušta nisko i brzo. - Šta je to? - reče prvi stražar dok je njegov pas počeo da laje. Stražar se saže, pade. Pas poskoči, blistavih očiju, raširenih vilica. Ščepao je plastičnu brnjicu iz stražarevog džepa i stavio je psu. Onda brzo pritisnu iglu s umirujućim sredstvom u pseći vrat. - Hej... - Kroker je čuo kako se oglasio drugi stražar i okrenuvši se ugleda ga kako se se krvavim cvetom na slepoočnici od metka iz revolvera Pola Kjaramontea ruši na tlo. Pol pogleda Krokera. - Ti znaš ko sam ja, ali ko si ti dodavola? - morao je da viče da bi nadjačao buku helikopterske elise. - Čika Lu! - viknu Frensi i jurnu mu u naručje. - Znala sam da ćeš doći po nas! Pol ih pogleda s nekom vrstom tuge. U tom trenutku Pol je bio veoma daleko od sveta nasilja, izolovan kao ledeni breg sa Severnom polu. Dok su se njih dvoje grlili na pragu, Kroker reče: - Znam sve o tebi, druže. - Ne, čika Lu, ne znaš - rekla je Frensi. Pol joj zamrsi kosu. - Zeznuo sam stvar, znam. Ali, dogovorio sam se sa Frensi. Obećao sam da ću nju i njenu majku da izvedem odavde i ja ću to da uradim. Lišće je šuštalo a naleti vetra tresli su prozorska okna. Kroker pogleda od Pola prema helikopteru koji se spuštao. - Još imaš kuda da odeš - reče Kroker i pokaza glavom. - Koliko ima stražara unutra? - Dvojica. Ali to je bilo pre nego što sam otišao sa malom. Sada ih možda ima više. - U redu - reče Kroker i podiže revolver koji je uzeo stražaru s gornjeg sprata u glavnoj kući hajde da to obavimo. Dok je Pol kucao na vrata, okrenuo se prema Frensi, zaklonio je. - Ostani tu, obećavaš? Buljila je u njena, a onda u helikopter iz kojeg iskočiše ljudi u maskirnim uniformama. - Čika Lu, šta se to zbiva?

- Samo ostani tu - reče Kroker dok je Pol udarcem noge snažno otvorio ulazna vrata tako da škripnuše na šarkama. Kroker se probi u hodnik, ugleda stražara kako dolazi iz spavaće sobe u dnu, ukloni se dok je ovaj nišanio i pucao. Metak se žabi u plakar. Kroker, bacivši se na rame opali tri hica i stražar pade. Nije se više micao. Kroker se okrete na vreme da bi video Pola kako se guša sa stražarom koji je otvorio vrata. Stražar upotrebi desni kroše da bi oborio Pola, a Kroker podiže stolicu i baci je na njega. Stražar nalete pravo na Polovu pesnicu. Spusti se na jedno koleno i Pol ga gadno udari preko vrata. Kroker je išao iz sobe u sobu i video da su sve prazne. Mahnuo je Polu, a onda obazrivo ušao u spavaću sobu na kraju. Ogroman krevet bio je s desne strane od vrata, s leve je bio toaletni stočić i ogledalo. Pravo napred bila su vrata od kupatila. S desne strane ugleda Margerite koja je klečala na krevetu, širom otvorenih očiju koje su buljile, otvorenih usta u kriku koji se nije čuo. U gotovo istom trenu on ugleda krajičkom oka tamnu mrlju koja se ogledala u ogledalu - nekoje stajao iza otvorenih vrata. Krio se. Kad je koraknuo prema Margerite, on opali nasumce, preko levog ramena u vrata. Meci proleteše kroz vrata i on ču težak udar. Prošavši kroz vrata, on ih povuče prema sebi i ugleda trećeg stražara koji se krio tu. On vrhom cipele izbi revolver iz stražareve ruke, a onda se saže da proveri njegov puls. Otkucaji se nisu čuli. - Ko...? On prođe kroz vrata skidajući protezu nosa. - To sam ja Margerite. Lu. - O, Bože moj! - izvukla se sa kreveta i poletela mu u naručje. - Lu! Poljubio ju je sa strane u vrat dok ga je ona stezala. Odavno je nije držao u naručju i uživao je u tom trenutku. - Sve je gotovo - rekao je. - Ti si bezbedna, a i Frensi. *** Tecuo Akinaga se nije nigde video, ali Nikola ugleda obris Jočija koji je nestajao kroz izlazna vrata na levom kraju Oba zapaljena kraja. Kroz ta vrata se nije izlazilo u ćorsokak ili mračnu ulicu već u zagušljiv, neosvetljen hodnik na čijem su kraju bila širom otvorena vrata. Nikola se pažljivo kretao kroz tamu sve dok nije stigao do vrata, koja su bila od ofarbanog metala, kao vrata protiv požara. Gurnuo ih je, zagledao se u malu ulicu. Bila je prazna. Pitao se da li su Joči i Akinaga otišli ovim putem. Kad se vratio u hodnik, otvorio je svoje tamno oko - i tame nestade. Postade svestan četvrtastog otvora na plafonu, vrata i kanapa koji je visio sa njih. Povuče kanap i ugleda metalno stepenište koje se spuštalo nadole. On krenu stepeništem, pognuvši se da bi prošlao kroz mala vrata. Nade se u prostoriji iza salona sa video igrama. Prolazio je pored naredanih kartonskih kutija i starih mašina. Onda otvori jedna vrata i nađe se među mašinama koje su bljuvale kompleksne crteže i puštale zvuke praćene besnim kompjuterizovanim sukobima. Nagnuti prema osvetljenim ekranima stajali su skamenjeni tinejdžeri - mnogi od njih su bili Nihonin u svojim kožnim jaknama, sa istetoviranim telima i pirsingom. Kosa im je bila kratko ošišana ili puštena divlje, oči su im bile pune opreza i pretnje zbog navale prazne opasnosti. Nikola osmotri prostoriju, koja je bila velika kao bilo koji salon za pačinko. Nizovi neonskih svetiljki visili su po zidovima tamo gde su oni stizali do plafona, često ispisujući ime proizvođača

sjajnim šarama. Ovde je bio njihov život u njihovoj figurativnoj orahovoj ljusci; kontrola malih ljudi na malim ekranima, život i smrt s kojima su se poigravali u eksploziji boja, svetlosti i zvuka, a sve se igralo amfetaminskom brzinom. Ispali su iz visoko kontrolisanih života svojih očeva i upali su u jedan drugi život bez osećanja odgovornosti ili raspadanja. Tu, medu mašinama oni su stvarali živote svojih boraca i sa svakim udarcem postajali su besmrtni, udaljeni u vremenu. S noćima koje su sve bile identične, budućnost je bila izbrisana kao i prošlost. Nikola prođe kroz salu sa video igrama, ne videći ništa, ne čuvši ništa, tragajući za Jočijem. Prošao je pored kasirke u njenoj kuli od neona i plastike i popeo se jednim stepeništem. Bar je bio prepun ljudi i delovao je kao slika sa ekrana. Iza njega je bila druga prostorija, tiha, skoro ušuškana. Prigušene senke krile su na sivim i smeđim zidovima crno-bele fotografije Džeka Keruaka, Alena Ginsberga, Lorensa Ferlingetija, bolno mladog Marlona Branda u filmu “Divlji u srcu”, divljeg Džima Morisona u čuvenoj kožnoj odeći, s mikrofonom u ruci, bio je tu i pažljivo retuširani reklamni fotos Olivera Hardija, zatim privlačna slika Džemsa Dina, pa zrnasta fotografija T.I. Lorensa, čija je potamnela koža odudarala od belog arapskog burnusa koji je nosio. Mali stočići bili su razbacani po svežoj, slabo osvetljenoj sobi, a na maloj platformi koja je jedva zasluživala ime pozornice, stajao je mladić u crnim čizmama, uskih pantalona, u majici i kožnoj jakni. Do pola popušena cigareta visila mu je iz ugla usana dok je on izgovarao nešto što su svi u prostoriji pogrešno tumačili kao poeziju. Svi su pili katu ili neku varijantu iste. Vazduh je bio gust od dima cigareta i ritma. Nikola ude u kuhinju od nerdajućeg čelika dugačku i uzanu kao hodnik. Žmirkao je pod blještavim neonskim svetlostima, ne obazirući se na pitanja koja mu je postavljao jedan od kuvara. On je nastavljao svoju potragu. Delovalo je ovo kao ćorsokak i kad se vratio u bar pogledao je svuda oko sebe. Nije video ni Akinagu ni Jočija, ali je ugledao nekoga koga je poznavao. Prišao je, uzeo praznu stolicu iz susedne prostorije i seo kraj Nihonina i njegovih drugara. Kava ga pogleda. - Hej - reče i ščepa Nikolu grubim zahvatom američkog motocikliste. Njegova kao sneg bela kosa delovala je jezivo u polusvetlu. Nikola klimnu glavom prema malenoj bini. - Voliš ovo? - To je sranje - reče Kava i svi se osmehnuše. Sleže ramenima. - Ali atmosfera je dobra. Nikola približi glavu Kavinoj. Mirisao je na karanfiliće i travu. Nikola se pitao da li koristi još neku drugu drogu. - Da li si video nekoga - možda dvojicu - kako žurno prolaze ovuda pre kratkog vremena? sažeto im je opisao Akinagu i Jočija. Kavine oči se širom otvoriše. - Lov? - upita on svojim škrtim rečnikom. Kad Nikola klimnu glavom, on porazgovara sa drugarima. Razmakoše se pa on reče Nikoli. - Maja je možda videla dvojicu takvih, ali nije obratila pažnju. Mi ostali ih nismo videli. Nikola se okrete Maji, Japanki ofarbane kose i grozničavo sjajnih očiju. Ali Kava je bio u pravu, ma šta da je videla, ležalo je nekoliko svetlosnih godina udaljeno iza tih očiju narkomanke. - Hej, ne sekiraj se - Kava namignu Nikoli. - Ako su pošli ovamo, imam ideju gde bi mogli da budu. - Pokaži mi.

Nikola je pratio Kavu do kuhinje.Osećao se miris sveže skuvane espreso kafe koji se mešao sa mirisom limuna. Mašina za mleko je šištala kao gnezdo zmija. Pored smrdljivog klozeta bilo je mesto za odlaganje đubreta u uredno vezanim plastičnim kesama. Iza toga, kako je Nikola već video bio je prazan zid. Ali Nikola je sada video da nema nijedne kese naslonjene uza zid i dok je on posmatrao Kava pritisnu skriveni taster. Zid kliznu unazad i otkri mali lift. Nikola je buljio na trenutak u lift kao u zmaja koji je isukao kandže. - Kuda to vodi? Na ulicu? - Ne - reče Kava - ide do restorana. Nikola oseti nešto. - Kako se zove restoran? - Pul Marina. Bio je to restoran gde su Honiko i Joči radili kao šefovi sale u službi Mika Leonfortea. Pul Marina, ključna tačka. On pogleda Kavu. - Misliš da je upravnik tu? - Malopre sam ga video. Izlazio je, ali proveriću za tren. Kava nestade u pari mleka i kafe. Za trenutak se vratio s niskim, ćelavim čovekom oštrih crta lica i lukavih očiju. - Ovo je Suta-san - rekao je i niski čovek se nakloni. Nikola uzvrati naklon, pokaza dokumente Tanake Džina, javnog tužioca pre nego što je Kava stigao da ga predstavi. On vide kako Nihonin prelete pogledom preko otvorenog novčanika. Ako je i bio iznenađen ni najmanjim gestom to nije pokazao. - Kako mogu da pomognem? - pitao je Šuta. - Kancelarija javnog tužioca vodi istragu o višestrukom ubistvu - reče Nikola ne daleko od istine. - Trag nas je doveo do ove zgrade. Možete li da mi kažete čije je vlasništvo? Šuta protrlja ruke, srećan što on nije pod sumnjom. - Pre svega ovo je serija građevina - tri su povezane zajedno podzemnim hodnicima - tako su mi bar rekli. - Njegove ruke načiniše male gestove kao da se peru. Nikola je bio spreman da čuje od njega da su zgrade vlasništvo korporacije koja će ga dovesti do Tecuo Akinage. - Istorija je možda zanimljiva - nastavio je Šuta - mada pretpostavljam da je to za samo nekoliko odabranih. Korporacija je bila vlasnik ovih zgrada mnogo godina - možda deset. Udruženje Sterngold. Nedavno ih je kupila kompanija Tenki. Nikoline misli su jurile. Rodni Kure je bio vlasnik Sterngolda. On je bio nemački industrijalac koga je Mik ritualno ubio. Tenki je bila Mikova kompanija. - Verovatno je Sterngold kupio sve tri zgrade - reče Nikola. Šuta odmahnu glavom. - Ne, one su već bile rasparčane kad se javio Sterngold i kupio ih. - Otkuda to sve znate, ako smem da pitam? - Svakako - ćelava glava se nakloni - moj otac je osnovao skromni biro za prodaju nekretnina, koji sada ja vodim - Šuta načini gest. - Ovaj klub mi je samo hobi. Moja žena je umrla pre nekoliko godina i ja mislim da je život podnošljiviji kad je ispunjen. - Dakle, vaš biro je izveo sve te transakcije? Šuta klimnu glavom. - Hai.

Nikola je brzo razmišljao. - Od koga je Sterngold dobio tri zgrade? Šuta se premeštao s noge na nogu kao da ga bole stopala. - Ne bih smeo to da kažem. To je bilo zanimljivo. - Zašto? Nema tajni za kancelariju javnog tužioca. - Ne, nije ništa u tom smislu - ruke su opet pravile čudne gestove - ali oklevam da govorim o jednoj osobi... - Celo imanje je bilo vlasništvo jedne osobe? Šuta klimnu glavom. - Da, to je bilo davno pre rata na Pacifiku. Vlasnik je bio Okami-san. Nikoli se učini kao da ga je neko udario u stomak. Pažljivo dišući on reče: - Mikio Okami, ojabun jakuze? - Ne. Njegova sestra Kisoko. Sve mu se vrtelo u glavi. - Hoćete da kažete da je to prodala porodica? - Ne. Mene su angažovali da sve obavim. Kuće su bile na ime Kisoko Okami. Nikola se zadubi u misli. Šta su imali zajedničko Rodni Kure, Mik Leonforte i Kisoko Okami? Nije mogao da se seti. Odednom stvarnost se okrenula za devedeset stepeni i svi komadi su izleteli sa svojih predviđenih mesta. Ništa nije bilo onako kako je izgledalo da jeste pre pet minuta. Nikola shvati da ga Šuta posmatra s očekivanjem. Nikola se nakloni. - Bili ste mi od velike pomoći, Suta-san - reče formalno. - Naglasiću to u svom izveštaju. Olakšanje se opet pojavi na Sutinom licu. Nije mogao da prestane da se klanja, ali ih je najzad ostavio u kuhinji. Stao je pored zatvorenih vrata lifta. - Lov je postao malo zanimljiviji - reče Kava i Nikola vide kako iskra zainteresovanosti obasja Kavino ledeno nihilističko lice. - Moglo bi tako da se kaže. Kava nagnu glavu. - Idete tamo? - mislio je na Pul Marinu. - Nemam drugog izbora - reče Nikola i pritisnu jedno dugme tako da su mogli da čuju šištanje mašinerije koje je nadjačavalo buku kuhinje. - Spušta se - reče Kava. Vrata se otvoriše i Nikola uđe. Kad se okrenuo da bi bio licem prema zatvorenim vratiuma ugleda Nihonina s podignutim palcem. - Hej - reče Kava - biće krvi noćas. Vrata se zatvoriše i Nikola se vozio u tami. Mala kabina mirisala je na fini ženski parfem i neku mušku kolonjsku vodu. Možda je bilo nekog osvetljenja u liftu, ali ono je očigledno bilo u kvaru. Nikola nije pritisnuo dugme ali lift se kretao. Da li je to bio automatski lift koji se dizao i spuštao između bara i Pul Marine kao talas plime? Nikola oseti udar vazduha po obrazu. Da li su prolazili pored nekih ventila za vazduh? To je bilo malo verovatno da je tako nešto postojalo u ove tri međusobno povezane zgrade. Oči mu se ukrstiše i on izgubi ravnotežu. Kšira? Ne, on nije čuo zujanje deset hiljada pčela u glavi. Ustvari um mu je bio sasvim miran, kao voda

u ribnjaku leti, bez ikakve volje i odluke. Njegova poslednja nepovezana misao bila je - gas. Onda svet potonu brzo i daleko u jamu neprobojne tame.

TRINAEST Vest Palm Bič/Tokijo Čezare odgumu u stranu gomilu prljavštine, peska, mulja i trulog lišća koje se brzo razlagalo i pretvaralo u humus. Kraj plastične cevi završavao se čitav blok dalje od kuće, pored privatnog doka na jezeru Vort. On se izvuče napolje, očisti prljavštinu, onda se okrete i pruži ruku Vesper. Dok se Čezare penjao u Cigaretu, Vesper pogleda prema imanju, koje je sada ličilo na vojni poligon za vežbu. Onog časa kad se federalni helikopter spustio na zemlju, agenti su poiskakali sa svojih pozicija, a glas preko mikrofona je upozorio sve u zdanju da polože na zemlju oružje i da stanu u mestu sa podignutim rukama. Vesper je razmišljala o svojim prijateljima, a zatim pitala: - Zar ti ni najmanje nisi zainteresovan za ono što se tamo dešava? Kad se Čezare uverio da je do vrha napunio rezervoar, on odbaci crevo. - Ako me je život išta naučio, to je da nikad ne gledam unazad. - Ali ovo su tvoji ljudi. Oni su dali svoje živote za tebe. Zar im ništa ne duguješ? Čezare je pogleda. - Za čoveka, oni su pohlepni i glupi i neverovatno lenji. - Ali oni su ti odani. Čezare podiže ruku. - Mogao sam i psa da uzmem da to radi za mene. Napravio je pokret. - Ajde, ajde. I odgurni pramac kad se popneš. Trenutak kasnije, upalio je motor i polako su se udaljili od doka. Prvo su krivudali prema istoku, zatim u završenom zaokretu ka jugu, a beo i penušav trag se prelivao za njima. Kad su prošli malo ostrvo na kojem se nalazio Američki rezervat obalne straže, Čezare dodade gas. Cigareta postade avion, ogromni kružni prelivi načiniše se u sekundi, zvuk se prolomi preko jezera, i ubrzo su ostavili daleko za sobom svetla i zvuke osvajačkog haosa. *** Vejd Forest je izašao iz helikoptera dok mu je srce brzo udaralo. Bio je obučen u maskirnu uniformu i u desnoj ruci je držao mašinku. Iskočio je onog časa kad je primio elektronski signal sa Krokerovog aparata. Njegovi ljudi su već opkoljavali ove italijanske kretene, koji su stajali zapanjeni pred moćnim naoružanjem američke vlade. Forest, nagnut da bi izbegao elisu helikoptera, govorio je autoritativno u mikrofon ugrađen u šlem. Ustvari osećao se nespretnim i ogromnim u svom zaštitnom odelu, ali pravila su bila pravila i on nije hteo da bude izuzetak. Juče je razgovarao sa svojom kćerkom. Prekinuo je njenu rođendansku zabavu, mogao je da čuje muziku i buku iz pozadine. Zbog toga je osetio neku prazninu u dnu stomaka. Razgovarali su pet minuta, ali kad je spustio slušalicu, shvatio je da ne može da se seti nijedne jedine stvari koju mu je ona rekla. Suviše je želeo da bude tamo, da

bude važan faktor u životu svoje kćeri. Ali pošto se bavio ovim poslom nije mogao da to ostvari. A sada nije zapamtio čak ni deo razgovora da bi imao o čemu da razmišlja. Pozva opet kćer, ali ona je bila napolju. Prijatelji obećaše da će da je pozovu, ali posle pet minuta slušanja muzike i eksplozija smeha i ničeg više, on spusti slušalicu. Ionako je imao mnogo posla. Sada je bio zaposlen raspoređujući svoje ljude. Išao je preko imanja s naoružanim pomoćnikom kraj sebe. Ljudi su izlazili iz glavne kuće. Neki su žurili da nadu sklonište. Nije ispaljen nijedan metak. Nigde se nije video Čezare Leonforte. Forest naredi da se odmah pretraži glavna kuća. Našao je Krokera u kući za goste, gde je ovaj sredio tri čoveka koji su čuvali zgodnu ali izbezumljenu ženu tamne kose i svetlih očiju. Forest ju je odmah prepoznao. Ona je držala zagrljenu devojku od osamnaest ili manje godina, svoju kćer, pretpostavio je Forest. Bio je još jedan čovek u sobi, koga Forest nije poznavao i nije brinuo o njemu. - Margerite Goldoni Dekamilo - reče on službenim glasom kojim je naučio da se služi dok je boraio na Akademiji u Virdžiniji gde je bio posebno obučavan - optuženi ste za ubistvo Franka Ribe Bondinija - izvukao je lisice - tri različita svedoka su vas identifikovala kao ženu koja je ubila gospodina Bondinija na Park aveniji i... - Šta? - Margerite je bila zaprepašćena. - Ali, to je bila samoodbrana. - Možda, a možda i nije - reče Forest i zatvori lisice oko njenih članaka dok joj je čitao Mirandin pravilnik. - Ali, ja nisam kriva! - viknu Margerite. Gledala je Foresta pa Krokera. - Lu - obratila mu se. Kroker, koji je bio do pola skinuo svoje proteze sa lica, reče: - Foreste, šta to dođavola radiš? To je veliklo sranje i ti to znaš. Ubili su joj vozača... - Telohranitelja - isceri se Forest. - Šta misliš kakvim se poslom ona bavi? Kroker koraknu prema federalcu. - Ubili su čoveka koji je stajao kraj nje i samo što nisu i nju likvidirali - svedost se odbijala od njegove šminke. - Nijedna porota u ovoj zemlji neće jer proglasiti krivom. Ustvari, nijedan tužilac neće podići optužbu. Po zakonu ona ima prava da se brani, ako se plašli za svoj život. To je bila, kako je ona rekla, samoodbrana. - Ti si obavio svoje, dopusti mi sada da ja obavim svoje. Nosi mi se s očiju. - E baš neću. - Slušaj Krokeru, imam federalno ovlašćenje da završim slučaj sa preostalim članovima porodice, a ona je Goldoni. - Ovo nije slučaj, ovo je farsa. Misliš stvarno da će vlada dopustiti sebi da ispadne smešna? Trebaće im naivčina, to jest ti. Tvoja na brzinu stečena karijera završiće u govnima. Forestove žile na vratu kao u bika su pulsirale. - Kao što sam već rekao, nosi mi se s očiju. Kroker priđe još jedan korak bliže Forestu i reče mu tihim glasom: - Za ime sveta, skini joj te lisice, čoveče. Ovde je proživela pravi pakao. Bed Klams ju je kidnapovao zajedno sa kćerkom. Forestove oči sinuše kao u monstruma u kući strave. - Odstupi, govorim ti, ili tako mi Boga uhapsiću te zajedno sa gospođom Dekamilo - on posegnu i uhvati lanac između lisica, povuče ga tako da Margerite posrnu unapred. - Mama! - Polako, mala - Pol je pokušao da je zadrži, ali Frensi je čučnula, izvila rame, izvukla mu se i jurnula.

Udarila je u Foresta dok su joj pesnice letele na sve strane. - Skinite je s mene, hoćete li? - dreknuo je Forest, ali pre nego što su ostali federalni agenti mogli da reaguju, Kroker je ščepa i šapnu joj u uvo: - Prestani s tim, to nam neće pomoći. Frensi je plakala, a onda se okrete u Krokerovom zagrljaju tako da je mogla da zabije lice u udubljenje njegovog ramena. On vide kako se Margeriti kida srce, baš kao i njegovo. Da li je ona ikada razmišljala o mogućnosti da je uhapse? - pitao se. Ako je i razmišljala o tome, svakako da nije razmišljala da bi to moglo da joj se dogodi pred očima sopstvene kćeri. Forest ju je sada poveo napolje gde je sve bilo pod kontrolom. *** Nikola je čuo zujanje, ali ono je dolazilo iz daljine. Zujanje se nastavljalo, bio je to zvuk bez izvora koji je postepeno postajao melodija koja je ispunjavala tamu. Melodija se razvijala kao crno jedro, kompleksna i čudesno poznata. Nikola ju je čuo ranije. Bio je to odlomak iz dela Gustava Malera”Das Lied von der Erde” - Pesma o Zemlji. Kao da dolazi iz dubina kao ronilac, osećao je neodoljivu želju da udahne vazduh. Pokušao je, ali ništa se nije dogodilo. Pluća su odbijala da funkcionišu. Pokušao je da usmeri svoj um, da otvori svoje oko tandiana, ali nešto ga je vuklo unazad, kao paukova mreža i nije mogao da nade kokoro, centar svih stvari. Um kao da mu je potonuo u ćilibar. Teško je bilo redati misli jednu za drugom. Kapci kao da su mu bili zalepljeni i s teškoćom je otvarao oči. Našao se u ogoljenoj prostoriji i oseti paniku. Onda shvati da visi s glavom na dole. Srce mu je teško udaralo u grudima. Preko puta njega, na suprotnom zidu, visio je Mikio Okami sa lanca. Bili su u istom položaju. Iz plastične flaše pomoću uskog creva nešto se slivalo u venu na Okamijevom levom članku. Okrenuvši glavu Nikola vide da isti takav uređaj sipa kap po kap nečega u njegovu venu. Mogao je da vidi još jedan lanac i još jedan aparat za transfuziju. Ali to mesto je bilo prazno. - Okami-san - šapnuo je, a onda malo glasnije. - Okami-san! Kaišo otvori oči koje su postale zamagljene. Trepnuo je nekoliko puta, kao sova u svetloj noći. - Lajnir-san - teško je disao, reći su mu bile nejasne zbog droge. - Uhvaćeni u istu stupicu. - Neka vas nada ne napušta. Izvući ćemo se odavde. Zbog pogleda koji mu je Okami uputio oseti jezu niz kičmu. - Smrt čeka na sve nas - reče Kaišo polako - naša jedina dužnost je da se potrudimo da ona ima značaja. - Ovde neće biti smrti - šapnu Nikola. Mikio Okami pokuša da se nasmeje. - Daj joj značaj - dahtao je a oči su mu se zatvarale od omamljenosti drogom. - Okami-san! Nije bilo odgovora. Nikola se borio s mislima. Šta se desilo? Bio je u sadomazohističkom klubu Zapaljena oba kraja. Hatu je izbo nožem Joči i Nikola je krenuo za njim. Hodnici, zvuci, jaka svetlost, senke koje nestaju, jak miris kafe koja se kuva - sve to i mnogo više bilo mu se pomešalo u mislima. A onda, kao bljesak u tami on se setio da je silazio liftom nalik na mrtvački kovčeg, setio se kako mu je vazduh očeša obraz. Trovan je gasom; to je bila zamka. Honiko, Kava, Šuta da li su svi bili umešani? Bljesak Kavinog iscerenog lica, njegov znak palcem na gore i njegov zagonetni pozdrav Krv noćas.

Nemački Lied poče ponovo. Nikola postade svestan da je još neko u prostoriji. Ta osoba se kretala, hitro radila i vredno pevušila. U tom trenutku osoba zastade i zagleda se Nikoli pravo u lice. Priđe, podiže Nikolinu glavu za kosu. - Lepo si dremnuo? - Zaljuljao je plastičnu bočicu. - Udobno je u našoj maloj ćeliji. Zrak blede svetlosti koji je dolazio od gore pade osobi na lice i Nikola prepozna Mika Leonfortea. - To je naša mala ćelija. Ovo je Tenki, stari toruko, gde je pukovnik Lajnir posle rata ispleo male poslovne veze poput paučine. - Mik se cerio. - Pa ovo je prava Odiseja što si ovde, moram da kažem. - Iskrivio je usta kao da je tužan i odmahnuo glavom. - Šteta je samo što nisi imao boginju da te posavetuje kao što je imao Odisej. - Raširio je ruke. - Ovde nema Atine, nikoga da te izbavi odavde. Tako da ćeš morati da budeš ovde dok ja ne obavim svoj beskrvni udarac tvojoj prostranoj, dalekosežnoj imperiji - pomilovao je Nikolu po obrazui. - Slatka, slatka osveta. Ruka se povuče i njegov ton se iznenada promeni, postade recitatorski. - Moram da priznam da si se dobro držao. Udao si se zbog novca i ščepao Tomkin industrije, spojio se sa Satom baš na vreme, proširio si se od kompjuterskih čipova do hardvera i optičkih vlakana, ušao si na svako tržište kojeg si mogao da se dočepaš. A onda tu je tvoj vrhunski uspeh: TransRim SajberNet - Mik klimnu glavom. - O da, baš si dobro obavio posao. Skoro isto tako dobro kao što bih sam uradio, da nisam bio prisiljen da se sakrijem u senku zbog duge ruke zakona nasmejao se. - Kakav zakon? O čemu razmišljam? Ja sam zakon. Pustio je Nikolinu glavu. - Ali, ti si preterao - klimnu prema Okamiju - i onda si se našao u dedicinom košmaru, čuvajući njega od ubica izašao si iz Sato programa petnaest meseci. Suviše dugo u ovo vreme i ovo doba. Prokletstvo u tvom poslu je suviše i dva meseca da budeš van toka. Izgubio si osećanje, tok promena. Zaboravio si svoje mogućnosti, tvoji kapaciteti su izgubili vrednost - isceri se i popravi nešto na plastičnoj bočici - ti si stvorio sam svoju slabu tačku, Niki dečko, a ja sam zabio zube u to kao svaka grabljiva zver što ja i jesam. - Bilo je dobro... - Mik se namršti. - Moram da kažem da je to nešto na šta bih mogao da se naviknem. Kao da sam obnovio krv. Ti i ja znaš, mi imamo specijalnu vezu. Zašto? Zato što su naši očevi zajebali život jedan drugom. Baš kao što ja radim s tobom. Spavao sam s tvojom ženskom, bezbroj puta i bez obzira što ti ona kaže, mogu da te obavestim da je uživala. Pucnuo je prstima. - Nemoj da mi veruješ na reč - okrenuo se i izvukao magnetofon. Ubacio je kasetu na mesto, pritisnuo odgovarajuće dugme i postavio sve bliže Nikolinom uvetu. - Slušaj... Nikola je pokušao da skrene misli, da sve zamrači, ali droga mu je kolala čitavim sistemom i on nije imao vremena da je neutrališe. Štaviše sve više droge je ulazilo iz plastične bočice u njegovu venu. Tako je u agoniji čuo dahtanje i ječanje, prošaptane nežnosti, krike i vriskove. Da li je to bio Koin glas? Kako je mogao da to zna zbog droge i iskrivljenosti zvuka? Ali mogao je da bude i Mik je i želeo da on to pomisli. - Vidim ti po izrazu lica da je nož u rani - Mik isključi magnetofon i kleče ispred Nikolinog lica. Ali ja želim da nešto saznaš - i to je najvažnija stvar u ovoj mojoj maloj konstrukciji: ono što ti sada ovde radim - ono što sam radio onoj koju voliš, svemu na šta si potrošio mnoge godine da izgradiš nisam to sve uradio zbog onoga što se dogodilo između naših očeva - mahnuo je kao da maše nekoj nevidljivoj gomili. - Neka njihovi duhovi, ma u kom paklu se nalazili nastave sa svojim neprijateljstvom. Odbijam da budem vezan onim što je bilo pre mene. Ja sam razgraditelj, ipak. Ja ne

priznajem prošlost - stegao je pesnicu. - Koristim istoriju za svoje ciljeve, ja korektno tumačim šta se dogodilo ranije, spaljujem u pepeo takozvane činjenice koje citira tajno društvo kriminalaca koji sebe buntovno nazivaju istoričarima. Bunt, svakako jer njihove laži služe da se spreči transformacija čovečanstva. Mikova glava se zanese unazad i njegov oblik se podiže u bezbojnoj svetlosti kao tamno i opasno morsko biće koje prvi put probija površinu mora. - Mi smo ipak samo glasnici, neprecizno obeležena kocka koja se baca u velikoj igri šanse koju vode Zevs, Jupiter, Odin ili kako god želiš da ih nazoveš. Promena i borba su prirodni poredak u svemiru. Mikova glava krenu unapred dok se njegove usne podigoše i pokazaše se njegovi blistavi zubi. - Ja ne mogu i neću tražiti osvetu zbog onoga što je pukovnik Lajnir učinio mom ocu jer bi to zahtevalo savest, a jednostavna je činjenica da je ja nemam. Društveni sprazum, Niki momče, koji civilizacija toliko ceni, je najgora transformacija na koju su ljudska bića bila primorana. Ja bih se dobrovoljno podvrgao užasima koncentracionog logora - ako je tako nešto ikada postojalo - nego da dam najbolji deo svoje ljudskosti društvu. - Da bi čovek postao društveno i miroljubivo biće, isto je kao da tražiš od ribe da se privikne na život na kopnu. To što si ti uzeo je sama srž, prvobitna sukrvica koju su nam darivali bogovi. Niče me naučio ovome: mi smo nekada bili srećno adaptirani na život koji je bio bliži bogovima - mi smo slobodno lunjali pradavnom divljinom. Išli smo u ratove i davili se u avanturama i sukobima. Mik se zagleda u Nikoline oči zamagljene drogom. - Sve te stvari, shvataš bile su u našoj unutrašnjoj prirodi - bile su instinktivne. A šta su društveni sporazumi uradili? Odmah su rekli “Odjebite” tim instinktima, proglasivši ih zlim, sramnim, nezdravim. Društvene obaveze nisu samo kastrirale muškarca, već su ga primorale na uljudno ponašanje. Ali suština stvari je ovo: društvo može samo da obuzda naše instinkte; ne može da ih ubije. On obrisa ruke o pantalone i ustade. - Tako počinje suptilna igra podsvesti, malih prikrivenih zadovoljstava, podmitljivih i perverznih, umesto da koristimo ono na šta smo navikli i na šta imamo prava. Ali postaje sve gore. Nedostatak spoljnih neprijatelja tera čoveka da se okreće protiv samog sebe. Ubeđen sam da ti to znaš jer si toliko dugo živeo u Japanu. Posebna vrsta nasilja koja se događa ljudima koji su pod pritiskom. Kad se ono najzad oslobodi, užasno je, nemoguće ga je oduzdati. To se dogodilo. Čovek od toga polako ludi - Mikove ruke se raširiše u velikom gestu kao da je okružen slušaocima. - Treba samo da posmatraš svet i da vidiš da je ono što ja govorim istina. Gde da gledamo? Bosna, Ruanda, Kambodža, Rusija, Ukrajina, Irak, Haiti, Kolumbija, Italija, Nemačka, Sjedinjene Američke Države. Da nastavim? - Okrete glavu. - Šta je cilj? Mržnja kola kao otrovana krv globusom. Ludilo nas ubija. Potpuno, totalno ludilo. Mik izvadi bodež. Sečivo od čelika iz Damaska bilo je tamno kao noć, namazano tankim slojem ulja. On okrete bodež tako da je svetlost pala na sečivo. - Evo vidiš, tu smo mi, kao odraz u ogledalu, tama i svetlost, sunce i senka - on nagnu uvo kao da očekuje odgovor. - Šta si rekao, dobro i zlo? - Odmahnu glavom. - Ne, Niki momče, to je beznačajno. Mi smo prevazišli takve stvari. Mi smo otišli iznad dobrog i zla u jednu sasvim drugu stvarnost. Da bi postojalo dobro i zlo mi bismo morali da se mrzimo, a mi se ne mrzimo, zar ne? - On sleže ramenima. - U krajnjem slučaju ja tebe ne mrzim. Sam Bog zna šta ti misliš o meni - nasmeja se, grubo, divlje zvukom koji se odbijao o zidove. - Ne kažem da je to važno jer nedostaje deo paradigme. Mi smo protivnici, ali smo nejednaki, znaš li zašto, Niki momče?

Slobodnom rukom Mik ščepa ponovo Nikolinu kosu i sada mu snažno cimnu glavu napred-nazad. - Ti si Jevrejin. Tvoj otac je bio obeležen tom fatalnom manom - ustvari ja verujem da je on to krio - a to isto radiš, i ti. Šta ti misliš? Možeš da budeš istočnjak koliko hoćeš i da ti koža bude žuta, ali to ništa ne znači. Ne možeš da ukloniš nasleđe ma koliko jako pokušavao. Vidiš, ne mogu da te mrzim zato što si inferioran, suviše ispod mene da bi mogao da provociraš tako snažne emocije. Bez ijedne druge reći on se okrete na peti i prešavši sobu stade ispred Mikija Okamija, zagledavši se u njegove mutne oči. Čudna mirnoća ga je obuhvatila i nešto duboko u Nikolinom drogiranom umu je vikalo: Ne! Ne smeš! Nikola je prepoznao prvi stepen šamanskog rituala. Bilo je to prikupljanje moći koja će biti potrebna za izvođenje čina prastare magije. Nikola učini sve što je mogao da neutrališe drogu koja je bila ubacivana u njegov krvotok. Znao je šta dolazi isto tako sigurno kao što je mogao da predvidi budućnost. Njegov um je urlao, naređivao telu da reaguje, ali mogao je samo da izazove blago zveckanje lanca. Na drugom kraju prostorije Mik se nežno osmehivao. - Dolazi. Ti znaš da dolazi. Nikola je znao. Imao je iskustva s Mezuletom, starim psiho-magom; video je jezive ostatke posle Mikovih rituala. Misli! urlao je Nikolin um. - To je kao hodanje. Stavi jednu misao ispred druge. Po simptomima on je bio veoma drogiran. Bio je to istovremeno i nervni otrov i nešto što je uticalo na paralizu mišića. Prema svemu možda je to bio otrov Ban Tom, isti onaj koji je korišćen da se ukloni Kapa Vatanabe. Znao je kako da promeni njegove hemijske sastojke jer je to radio sa Vatanabeom i tako mu je spasao život, ali ovo je bila sasvim drugačija situacija. On je doslovce bio omađijan stalnim kapanjem otrova u krvotok. Ipak, mora da pokuša. Stegnuvši zube, poče da menja proces, ali on je bio toliko omamljen drogom da su hemijske reakcije imale slab ili skoro nikakav efekat. U međuvremenu, atmosfera u prostoriji postala je mračna, kovitlaci crne magle penjali su se uza zidove, vitlajući na slaboj svetlosti, tako da je ona postajala siva. - Dolazi! Mikov krik je bio urlik trijumfa, likovanje vuka nad jelenom kome je izvađena utroba. Ne! Mik se odjednom pokrenu. Njegova pesnica u kojoj je držao bodež podiže se i polete a oštrica od čelika iz Damaska žabi se u grudi Mikija Okamija. Oseti se pokret kao da se oslobodila dugo mučena duša ili kao da su se otvorila suviše dugo zatvorena vrata. Oseti se smrad ubistva i krv tamna kao nafta poče da preplavljuje prostoriju.

ČETRNAEST Obala Floride/ Tokijo Na pučini je Čezare Leonforte bio sasvim druga osoba. Kao ajkula koja se vratila u otvoreno more, njegovi pokreti su bili povezani sa dubljim, čovek bi mogao da kaže najprimitivnijim instinktima. Vozio je Cigaretu, proveravao pravac na mapama, plovio je sigurno, raširenih nogu, lagano pritisnutih uz komandnu tablu čamca. Vesper je imala osećaj da je sve brige ostavio iza sebe. To bi bar mislila da je Čezare bio bilo koja druga osoba. Ali on nije bio niko drugi. Tokom dana i noći provedenih sa njim ona ga je upoznala, možda mnogo bolje nego što je to ustvari želela. Činjenica je bila da Čezare nema briga. Nijednu brigu nije imao. Nije znao šta je odanost, nije brinuo ni o čemu i ni o kome sem o sebi. Ako je u njemu bilo ljudskog kapaciteta da voli, to je iz njega bilo izbačeno okolnostima i perverznom prirodom. Prezirao je svog oca dok je pokušavao da ga imitira; otvoreno je omalovažavao svoju sestru Žaki, a istovremeno se trudio da na bilo koji način stekne njeno odobravanje. On je bio pun kontradikcija koje su stalno bile u ratu. Bila je to nepredvidiva mešavina. - Prokleti federalci - rekao je dok je vozio Cigaretu prema neizbežnom sastanku sa brodićem Obalske straže CGM 11767. -Stalno su mi za petama. Mislio sam da sam ih nasamario, mislio sam da sam ih zadenuo u zadnji džep. Ali federalci imaju više glava nego prokleta Hidra - govorio je polako, odmereno kao da razgovara sam sa sobom. Vesper, koja je stajala odmah kraj vetrobrana pitala se da li je on uopšte svestan njenog prisustva. - Moram da se organizujem, moram da pozovem veze, da povučem konce, moram da ih nateram da opet plešu po mojim notama. Vesper zakloni oči. U daljini je mogla da vidi brodić Obalske straže. Izgledalo je da mirno leži na površini okeana dok su mu motori mirovali. I Čezare je to video pa promeni kurs i krenu prema luci, prođe nekih sto jardi, a onda ugasi motore. Reče Vesper da spusti sidro i ona uključi elektronsko vitlo. Sidro lagano polete prema vodenoj površini. Brodić Obalske straže sada je bio blizu, pa je Vesper mogla da pročita oznaku; CGM 1176. Bio je to brodić kojim je rukovodio kapetan Milo. Mogla je da čuje grleni zvuk njegovih motora i uz plavi dim koji se pojavi na krmi, brodić polako krenu prema njima. Pristao je uz njih bez incidenta i Milo naredi da se promeni pravac. Čezare nije obraćao pažnju na Mila, samo je rekao: - Stvari su se zeznule kod kuće. Nećemo se vratiti na Cigaretu. Milo klimnu glavom. Delovao je uredno i spremno kao hrt pre trke u svojoj ispeglanoj beloj uniformi sa kratko potkresanom bradicom. Njegov pogled polete prema Vesper kao da traži dalja objašnjenja. Ona mu se osmehnu i dok je Čezare otišao nešto da proveri oko pošiljke oružja koju je trebalo da zamene za kokain, ona kliznu u kabinu kraj Mila. - Šta je dođavola sa njim? - upita tiho Milo. Iz blizine videla se mreža finih bora oko njegovih očiju i usta. Kao i obično oči su mu bile sakrivene iza naočara za sunce.

- Federalci su zauzeli imanje - reče ona tiho. - Došli su naoružani, helikopterom. Bacili su se na nas. Izbegli smo za dlaku. Milove tanke usne postadoše još tanje, što je govorilo da je veoma zabrinut. - Bolje da razgovaram sa njim. Veza je možda u opasnosti - ali on zastade kad mu Vesper stavi ruku na mišicu. - Da sam na tvom mestu ne bih mu sada prilazila. Otkinuće ti glavu. - Čuo sam te - Milo zastade da bi dao novi pravac vozaču. Onda klimnu glavom Vesper i ona krenu za njim u skriveniji deo kabine. - Slušaj - siknu i prinese lice bliže njenom - čitavu svoju karijeru sam ... sranje šta govorim? Čitav život mi zavisi od ove operacije. - Misliš na kanal za proturanje oružja u DARPA-u? - govorila je o veoma tajnom vladinom projektu za oružje iz kojeg je Čezare čerupao proizvode i prodavao ih velikim mušterijama preko mora. - Da, da - pogleda je i isceri se - misliš da gubim vreme s krijumčarenjem kokaina? Nema veze. U tom poslu ima suviše Latinoamerikanaca i oni bi oduvali jednog Anglosaksonca. Ne, ja sam ušao u ovo zbog oružja. To mi je hobi. Vesper ne reče ništa ali promrmlja nešto što je ličilo na odobravanje. - U svakom slučaju - reče Milo i obliza usne - moram da ostanem na liniji. Veliki posao, shvataš šta hoću da kažem? Ja sam igrač, ja nisam mazga, a sada kad su govna počela da padaju, ne želim da se zalepe za mene. - Drugim rečima ti hoćeš da se povučeš. Mogla je da vidi kako su se bore oko Milovih očiju produbile. - Hoću da ostanem čist kroz ovo, to je ono što želim. Mogla je da oseti koliko je uplašen, čovek na ivici bezakonja, koji voli svoj posao, ali koji je možda počeo da se dosađuje, koji je poželeo nešto drugo i kad mu se ukazala prilika skočio je na nju ne gledajući koliko duboko može da padne. Sam je rekao - on je bio igrač, nije bio mazga. To je Milo oduvek želeo, ali sada su se govna razletela i on nije bio spreman za to. - Ne bavi se kriminalom ako nemaš vremena da sediš u zatvoru. Milo poskoči kao da ga je udarila električna struja. - Šta je dođavola? Ne idem ja ni u kakav zatvor. - Mogu to da sredim. - Da? Ko si ti dodavola, kraljica od Sabe? - Ja sam ta koja ti može pomoći da budeš oslobođen odgovornosti. - Pogledala ga je. - Ti hoćeš da spasiš svoje dupe, zar ne Milo? Mogla je da čuje kako udiše vazduh i oseti kako okreće glavu i mada nije mogla da da mu vidi oči, znala je da gleda u Čezara. Znala je da će skočiti s broda pre nego što išta bude rekao. Zašto da ne? Čezare nije bio odan svojim ljudima, pa onda zašto bi i oni bili odani njemu pri prvom navaljivanju? - Daje znao... Milo je govorio o Čezaru i ona je to znala. - Neće. Prepusti ga meni. - Sačekala je malo. - Jesi li upisan? Milo opet pomače glavu i sunce bijesnu u njegovim tamnim naočarima. - Nemam vremena. Jel to sigurno? - Zagarantovano. Milo obliza usne i klimnu glavom. Vesper je odlučila da ga gnjavi tu i tamo za detalje kako su prodrli pored vladinog obezbeđenja,

kad je Čezare pozva na pramac. Pošla je poslušno kao kuće bez ijednog pogleda na Mila. Čezare je luđački mahao rukama. - Hoćeš li da pogledaš ovo? - Drao se nadjačavajući brujanje motora. Pokazao je na dole gde je s ponosom otvorio poklopac sanduka prekriven pečatima vlade kao i službenim nalepnicama. Vesper se nagnula da baci pogled ali ju je on zgrabio za vrat od pozadi tako jako da je videla zvezdice. Pre nego što je mogla da dođe do daha, on joj udari glavu o ivicu otvorene kutije od oružja. Napred je stajao Milo u senci u pilotskoj kabini koji je sve posmatrao i okrenuo na drugu stranu. Poluonesvešćena i povređena, čula je zvuk metala, osetila metalnu cev pištolja kako joj pritiska uvo. - Ti jebena mala kučko, - opsovao je. Lice mu je bilo iskrivljena maska besa. - Mislila si da ćeš se izvući sa ovim? Imala je poteškoće da izgovori reći, ali je na kraju ipak uspela da odgovori. - Sa čim da se izvučem? Čezare je opet steže za vrat. - Ti si me jebeno ocinkarila federalcima. *** Nejasni trouglasti oblik koji se presijavao, taman kao smrt, visio je ispred Nikolinih očiju. Mogao je da mu oseti miris, i čak kroz dejstvo droga, stomak mu se zgrči. Telo mu se borilo sa otrovom Basn Toma, ali ne dovoljno brzo. - Evo je! Moć! Mik Leonforte je držao srce Mikija Okamija u ruci, i dok je Nikola to gledao, užasnut, ovaj ga zagrize. Mik je izgledao kao mesar, prekriven krvlju. Krvlju Mikija Okamija. Nikola nije želeo da gleda u leš koji se lelujao na drugom kraju sobe, u beživotnu ljušturu koja je nekada bila Kaišo svih jakuza, a sada samo samrtnik kao bilo koji drugi čovek. Još gore, bio je pretvoren u komad mesa. Mik je žvakao polako, zamišljeno, ushićeno, bez reći. Nikola je znao da je vreme govora završeno; došlo je vreme za dela. Nikola je mnogo znao o šamanizmu. Znao je, naprimer, za moć ljudskih organa koji usađuju nadprirodnu snagu i strpljenje u onoga koji ih jede. Što je veći ratnik bio čije organe uzmeš, to će veća biti i moć koju dobijaš. Ali bilo je tu još nešto više. U uzimanju vitalnih organa svog neprijatelja, i totalnim uništenjem putem jedenja,time se on lišava mesta na mandali života i mogućnosti da se ponovo rodi. Mik je pojeo srce. Odtumarao je do leša i načinio još jedan rez. Vratio se do Nikole noseći tamno purpurni, klizavi organ. Okamijevu jetru. Time udari Mika po grudima kao da mu stavlja melem na ranu. Mik poče da pevuši na nekom čudnom vijetnamskom dijalektu. - Ti si bolestan. Definitivno bolestan. To je tvoje jevrejstvo. To je kao da ti je krv obolela; to te je oštetilo, pretvarajući te u niži oblik života. Ja te možda mogu spasiti, ako me to zabavlja. Nasmejao se kao da je to bio deo podsmevanja. Usne i brada su mu bili tamni od krvi. Nastavio je svoje pojanje, očiju pretvorenih u uske proreze, dok mu se telo njihalo u blagom transu. Onda navali na jetru, komadajući je zubima deo po deo. Zanimljivo je da komade nije žvakao već ih samo držao u ustima. Približio je smrdljivo lice Nikolinom i reče mu sa polupunim ustima: - Jedi! Jedi! Ponudio mu je jetru ali je Nikola čvrsto držao usta zatvorena. Mik se nasmejao, skoro dobroćudno, a onda udari snažno pesnicom u Nikolinu mrežu nerava koja se nalazi iza stomaka (

solarni pleksus). Vazduh izlete iz Nikolinih razjapljenih ustiju. Mik prisloni svoje usne na Nikoline,u nekoj vrsti jezivog poljupca i ispljunu mu komadiće jetre u grlo. Nikoline vilice se zatvoriše i on se zagrcnu. Mik stavi ruke preko Nikolinih usta i šapnu mu u uvo. - Progutaj, Niki momče, ili će te Okami ugušiti. Nikola proguta uz grčeve. - Bolje - klimnu glavom Mik - mnogo bolje. Završio je s džigericom, kidajući je ogoljenim zubima i divljim očima. Kad je završio, rekao je: - Nisam još završio s tobom. Postoji još jedan čin koji treba odigrati pre kraja. On nežno dodirnu Nikolu, skoro s ljubavlju. - Odmori se sada - reče dok mu je glas bio krajnje miran,oštar kao staklo. - Biće ti potrebne sve rezerve snage u satima koji dolaze. *** - Dogovor? Kakav dogovor? Ali Vejd Forest nije čak ni gledao u Krokera kad je ovo rekao. Bili su nasred imanja i Forest je bio zauzet primanjem izveštaja od svojih ljudi. Vesti su bile loše: Čezare Leonforte nije se nigde video i niko nije imao pojma kako je pobegao. Svi u blizini morali su da pretrpe petominutnu provalu besa Vejda Foresta. Čak i najokoreli-ji operativci, naoružani do zuba, kao da su pretrnuli od straha. Snagom volje Kroker je držao zatvorena usta i to dovoljno dugo da bi saznao da ni Vesper nije nađena. On je znao gde je ona, ali on je znao gde je Bed Klams. Ili preciznije, znao je gde će biti kroz jedan sat; na brodiću Obalske straže CGM 1176. Bio je to Krokerov poslednji pokušaj da spase Margeritu, a negde duboko u sebi znao je da se moli kao nekada što se molio svake noći kao dete. Svuda oko njih bio je užasni haos koji samo vlada SAD može da stvori u vreme opasnosti ili objave rata. Naoružani ljudi u kamuflažnim odelima i ofarbanih lica jurili su napred-nazad, izvikujući naredbe ili primajući šifrovane poruke. Leonforteovi ljudi su odvedeni pod stražom, s rukama na glavi.U opštom metežu čuli su se zvuci puni statičkog elektriciteta sa radio stanice na helikopteru. Forest je stajao usred svega toga, ispravljenih leđa, upravljajući i dirigujući svime kao maestro u fraku. Kroker je mogao da oseti talase zadovoljstva koji su se širili od njega kao da je govorio: Kakvo uzbuđenje! Opet je rat. Ali kao svi ratovi i ovaj je imao svoju tamnu stranu; uprkos najvećim naporima glavni plen je pobegao elitnim trupama. - Nudim ti pogodbu, Foreste - ponovi Kroker u opštoj galami. - Ne pristajem na pogodbe - reče jednostavno Forest. - Svakako da pristaješ, ali još ne znaš. Forest otpusti jednog od svojih ljudi i okrete se da bi pogledao u Krokera, koji je proveo dovoljno sati na sudu da bi pokupio najefektnije psihološke taktike advokata odbrane, a bio je i pomoćnik okružnog tužioca. On privuče Fransin bliže sebi. Ona je jecala i on je mogao da oseti kako drhti. Znao je da je njen pogled prikovan za majku s lisicama na rukama. Mrzeo je što mora ovako da je koristi, ali to je bilo za dobro svih njih. Forest jeknu u neverici. - Sanjaš, brate. - Možda, ali ja ne mislim tako - Kroker priđe bliže tako da je mogao da spusti glas, a pri tom je pazio da drži Fransin uz sebe. -Vidiš, Foreste ti i ja treba da načinimo savršenu pogodbu. Ti imaš ono što ja želim, Margeritu Dekamilo.

- Da, imam je i ona ostaje sa mnom - Forestov ledeni skepticizam nije mogao baš najbolje da sakrije njegovo interesovanje za dalji razvoj događaja. - A šta bi ti mogao da imaš što bi moglo mene da zanima? - Čezara Leonfortea. Forestovo lice pravog Amerikanca namrači se. - Da ti odmah kažem, drugar ako imaš bilo kakvu informaciju o tome gde se Leonforte nalazi, bolje mi odmah reci, inače ću te zviznuti federalnim nalogom za ometanje pravde. - Nemoj da mi pretiš, Vejde - reče tiho Kroker. - Ma šta radio samo to nemoj da pokušavaš. Forest, reagujući možda na Krokerov ton ili to što ga je ovaj nazvao po imenu, polako uvuče rogove. - Ne dam gospođu Dekamilo, zaboravi na to. Ali Kroker je video da Forest ne sme da pogleda u Fransino suzama orošeno lice. - Onda ćeš pustiti Leonfortea. - Ako moram - reče Forest. - I to sve sa njegovom kokainskom vezom. - Odjebi - Forest se trudio da zvuči grubo - naći ćemo druge. - I sa njegovom vezom u DARPA magacine oružja. Na pominjanje DARPA-e, Forest se namršti. Ugrize se za usnu. Baš je hteo nešto da kaže, kad se pojavi jedan od njegovih idiota. Forest mu skoro otkide glavu i čovek ustuknu, bledog lica. Forest nastavi da grize usne, kao da je pobesnela životinja u suviše malom kavezu, spremna da samu sebe iskida deo po deo. Najzad, pogled njegovih nemirnih očiju zaustavi se na Fransin i zadrža se tu vrlo dugo. - Sranje - reče on - sranje, sranje. *** - Mislim da si sasvim sišao s uma - reče Maja - Šta ti znaš o njemu? - Ume da vozi jebeni motocikl - reče Kava. Stajao je ispred malenog lifta koji je odvezao Nikolu do Puzi Marine pre nekoliko minuta. Kava se vratio u kafe bar i slušao, a da je ustvari nije čuo, bitničku poeziju. Neprestano je mislio na Nikolu i kuda je mogao da ode. Neko se nasmeja, upita ga nešto, ali on ne obrati pažnju. Nije primetio da ga Maja posmatra preko stola. Kad je iznenada ustao i otišao u kuhinju ona ga je pratila. Kava sada poritisnu dugme i lift zazuja. - Pa šta ako zna da vozi jebeni motocikl - reče Maja - zašto ti moraš da se mešaš? - Zato što je to tu. I neka taj pesnik puši - on joj se isceri. Vrata lifta se otvoriše i on obazrivo gurnu glavu unutra. - Sranje - reče Maja - ala ovde smrdi - okrenu se prema njemu. - Ideš li? On je buljio u nju , a onda odmahnu glavom i stavi mu nešto na dlan. On pogleda i zatvori prste oko toga. - Hej - reče. Kava duboko uzdahnu i uđe u lift. Kad se okrenuo video je Majine preplašene oči. Vrata se zatvoriše i on krenu nagore. Vrata se otvoriše i Joči mu skoro otkide glavu snažnim zamahom. Kava čučnu, oseti kako pesnica pogodi njegovu slepoočnicu i razdera mu tri sloja kože. Nagnu se napred, izbaci sečivo noža i jurnu na njega.

Joči ga ščepa za ruku i skoro je slomi. Nož pade na pod. Kava, shvativši da ovo nije šala, da nema veze sa igrama koje je on izmišljao na kompjuteru, učini jedinu stvar koju je mogao: ujede Jočija za obraz. Pritisak na njegovu ruku popusti taman toliko, dovoljno da je mogao da upotrebi svoje koleno. To kao da je imalo malo ili skoro nikakvog efekta, jer Joči samo dreknu i prikuca ga uza zid. Kava jeknu, Joči se isceri i Kava ugleda kako se smrt ogleda u njegovim očima. Joči udari nadlanicom Kavu u solarni peksus i Nihonin se presamiti. Njegova kolena popustiše i on se sruči na pod. Kad je posegnuo za skakavcem, Jočijeva cipela se oštro spusti na njegovu ruku tako da je glasno kriknuo od bola. Kava, potpuno potučen, izbaci iz glave ostatke trave koju je ranije popušio i sakupivši svu snagu u svojini slabim nogama, udari Jočija ispod brade. Jočijeva glava polete unazad i on zatetura u stranu. Kava ščepa nož i uz tihi plač zabode ga između dva Jočijeva rebra. Joči ispusti čudan zvuk i pokuša da se dočepa noža. On posrnu unazad tako da je Kava morao da ispusti dršku noža. Buljio je nadole, široko tovrenih očiju, u svoje grudi. Pogleda Kavu. Promrmlja nešto, krenu nesigurno prema Nihoninu i pade na lice. Ležao je neko vreme ne pokrećući se. Kava je disao teško, plačući, potpuno nesvestan toga. Ugrize se za usnu i provuče drhtavu ruku kroz svoju kao sneg belcu kosu. Nastavio je da bulji dole u Jočija. Zašto se nije pokretao? Onda je shvatio. To mu prelete preko lica kao munja i on povrati. Podrigivao je i dalje mada više ništa nije imao da izbaci. Najzad se oseti bolje. Mislio je na Maju koja ga čeka dole i skoro se vratio, skoro je posegnuo za dugmetom da otvori vrata lifta koji bi ga vratio u poznati anarhistički svet. Ali sada se nešto promenilo, jer je odednom shvatio da je ono za šta su on i njegovi drugari verovali da je buntovnička anarhija, imala ustvari svoj red i šemu. Ona je bila bezbedna kao petodnevna radna nedelja i sada mu se sve to činilo praznim. Seti se zašto je došao i poče da traži Nikolu. Najzad ga je našao, u sobi iza restorana, na mestu koje je izgledalo kao da decenijama nije korišćeno - sve do noćas. Ušavši u prostoriju krvoprolića, Kava je perverzno bio zahvalan što je morao da ubije čoveka te noći, inače bi pogled na ovo mesto i miris koji je tu osećao, razneli njegov mozak. On bi poludeo. *** - Šta ako si pogrešio? - Reći ću ti, bebo, svet se ne zasniva na pretpostavkama šta bi bilo kad bi bilo i ja zbog toga nikada ne pogađam dva puta. Vesper je osećala kako joj puls snažno udara u slepoočnicama. Čula ga je uprkos radu motora. Osećala je miris okeana, koji je bio pun života. Pena joj je padala po kosi. Znala je da je na prelomnoj tačci. On je hteo da je ubije, znala je to tako sigurno kao da joj je to rekao. Napetost njegovog tela to joj je govorila. Bio je to bes, čist i jednostavan; njegova imperija se raspadala. A onda je postala magnet za njegov bes. Ali kao što je bilo karakteristično za njega, ona je osećala još nešto i ona je znala da to mora da iskoristi ukoliko želi da ostane u životu. - Ubij me sada - bljunula je. - Hajde, samo napred to bi tvoj otac uradio. Osetila je kako ga razdire oklevanje. Ona proširi svoju psihu do krajnjih granica, pokušavajući da usmeri njegov sve veći bes u drugom pravcu. On pritisnu cev revolvera tako jako u njeno uvo da je kriknula. - Kakve veze ima moj otac s ovim?

- Ja sam radila za njega, sećaš se? Ja sam bila jedan od njegovih elitnih agenata na terenu - vrtelo joj se u glavi od napetosti i korišćenja svog posebnog dara. Stegla je zube i nastavila. - Bio je toliko opsednut svojim tajnim identitom da je postao paranoičan. Terenske egzekucije postale su pravilo, a ne izuzeci. Kad se tako ponašaš, podsećaš me na njega. Ponovo pokret, ovog puta mnogo snažniji. - Šta hoćeš da kažeš tim “kad se tako ponašaš“? - Ti znaš - rekla je običnim glasom - iracionalno. Bio je to veliki rizik i ona je to znala. Znala je da hoda po samoj ivici. Ili će pasti u večiti ambis ili će preživeti. Nije bilo sredine. - Iracionalno - on izgovori ovu reč kao da je komad hrane koju proba - da, tako je, moj otac je mogao da bude zajebano iracionalan. Ne mogu da kažem da ga se sećam kao takvog jer on nikada nije bio u blizini kad smo mi odrastali - klimnuo je glavom. - Da, mogao je da bude jebena svinja, u redu. Ali bio je i tako mudar. Dovoljno mudar da nasamaruje federalce decenijama. Vesper se koncentrisala. Mogla je sada da čuje - tamu i svetlost, dve strane, bes i divljenje koje je osećao prema ocu i koje nije mogao da sakrije. Skoro da je u mislima čula udaranje mačeva dok su dva mišljenja nastavljala svoj beskrajni rat. Nije ni čudo da je on svet uvek posmatrao samo crnobelo. Sve ostalo za njega bi bio krajnji i potpun haos. - Da, on je bio mudar, to je u redu - reče Vesper - toliko mudar da nikad nisi mogao da ga kontrolišeš, mada mislim da si pokušao - leda su je bolela jer je bila nagnuta preko ograde i glava ju je bolela jer je njen obraz bio pritisnut uz drveni sanduk u kojem je bilo ukradeno DARPA oružje. - Šta to govoriš? Ja nikada ... - Svakako da jesi. Hteo si da pokažeš starom šta je propustio kad je pobegao i ostavio porodicu. Uteo si da mu natrljaš nos svojim podvizima. Čezare jeknu. - To je sranje. Zašto bih dođavola želeo da to uradim? - još jedan pokret i on nesvesno olabavi pritisak cevi revolvera na njeno uvo. - Da mu pokažeš da si bolji, pametniji nego što je on. - Nisam se takmičio s tatom. - Ali jesi i to na najgori mogući način. To te trovalo i trovalo. Želeo si osvetu, Čezare. Želeo si da ga povrediš, želeo si da ti plati zato što te ostavio. - Nije imao drugog izbora - viknu Čezare - predao se, to je bilo za dobrobit porodice. - To je sranje i ti to znaš - Vesper je nastavila s pritiskom. - On je bio ambiciozan - suviše ambiciozan da bi razmišljao o tome šta je dobro za porodicu. Oženio se, dobio decu, ali već je tada znao da je to greška. Porodica, da bude voljeni muž i obožavani otac, nije to bilo ono što je on želeo. Njemu nije bila potrebna stabilnost: on je uživao u promenama. Želeo je moć i novac, želeo je da živi na vrhuncu. - Ne, ne ti grešiš - ukloni revolver. - Znam da grešiš! Vesper ustade s bolom i ona vide da je sada posmatra drugim očima. Nije više bila magnet. Ona je pažljivim manipulisanjem uputila njegov bes dalje od sebe, uputila ga natrag prema njemu samom. - Ja ne grešim, Čezare - glas joj je bio miran i jasan. - Tvoj otac je sjebao svoj put kroz Tokijo. On je 1947. godine spavao sa Fejt Goldoni. Onda, kad je završio, kad je izašao iz bolnice, bilo je mnogo drugih. Žena za ženom, dugi niz sukanja - kako ih je on nazivao. Čezare je bio bled u licu, paralisan jer je suočen sa svojm najvećim strahom, koji je mnogo godina suzbijao. Žaki je oduvek bila u pravu: on je bio baš kao njegov otac. Ali zar nije to želeo? Da i ne. On je od svog oca, koga nije poznavao dok je odrastao, stvorio idola. Izmišljao je priče -

dugačke priče o tajnim poslovima svog oca, ali nikad o tome nije govorio ni sa kim drugim. Bile su mu potrebne te priče da bi bio siguran da neće omrznuti oca - kao Žaki - što ih je napustio. Žena za ženom - dugi niz sukanja. Džon i Čezare Leonforte, otac i sin - dvojica od iste vrste. Isuse! Dolazila je emocionalna oluja. Vesper je mogla da je predoseti kao prve udare munja, slabu grmljavinu što će se uskoro i bez upozorenja pretvoriti u rušenje svemira. - Ti lažeš - bio je to promukao šapat i u njemu nije bilo ubedljivosti; ali njegove oči su govorile da joj veruje svaku reč. Njega je sada vodila sopstvena intuicija. Ona ga je razoružala, ako ne doslovce ono bar figurativno. Taj deo njenog uma koji je dugo sprečavao njegovu intuiciju bio je oslabljen njegovim užasnim besom. - Ti si tako mlada. Kako bi to mogla da znaš? Vesper koraknu prema njemu. - Zato što mi je on to rekao, Čezare. On se hvalio svojim pobedama. To što je meni - ženi, govorio o takvim stvarima potvrđivalo je njegov stav u njegovim očima. Čezare je buljio u njeno lice: nije gledao u nju, već kroz nju ujedno drugo vreme, jedno drugo mesto. Vesper koraknu još bliže i glas joj je bio miran, bez podrhtavanja. - Ako sam nešto naučila o tvom ocu to je da on nije brinuo ni za šta i ni za koga. Kao da nije bio ljudsko biće. Čezare žmirnu. - Nije bio ljudsko biće? - klatio se kao u polutransu. Ona je sada bila sasvim uz njega. - Nije bio sposoban da oseti ljubav, da je da ili da je primi. Ljubav je za njega bila tako strana kao disanje vode. On posrnu unazad i ona ga je pratila, igrajući poslednji deo u ovoj izvitoperenoj igri strasti uperivši optužujući prst pravo u njegovu savest. - A ti si isti kao on, Čezare. - Nisam! - Ali, jesi - nastavljala je dok su joj oči sevale a kosa vijorila iza nje na vetru kao u neke boginje osvete - ti nemaš Boga, nema odanosti, ničega. Ogoljen ti si ono što ti je bio i otac - sam ego. Gledam te i vidim prazan prostor - jamu - ambis. On odmahnu glavom, reći su sada bile iznad njega. Oči su mu bile širom otvorene i izbuljene, opčinjene njom, ipak preplašene onim što je ona predstavljala. - Šta misliš zašto je tvoja sestra prestala da govori s tobom? Samo zato što si je udario? - Voleo bih da znam - bio je to patetični šapat, koji je odneo slani vetar. - Ali ti znaš Čezare. Znao si oduvek. Ona je sve to videla u tebi i to ju je užasavalo. Mogla je da te voli Čezare - siguran sam da jeste, u neko vreme. Ali tvoja nezainteresovanost i tvrdoća ubili su tu ljubav. Ona nije mogla da podnese što postaješ kao otac - ona ispruži prst - ti si bio taj koji je oterao Žaki i ona je sada mrtva. Krajičkom oka Vesper je videla kako Milo izlazi iz kabine. Hteo je nešto da vikne, ali mu ona odmahnu rukom. Umesto toga on pokaza u vis u nebo pobelelo od sunca. Ona je rizikovala da pogleda i ugleda helikopter koji je išao prema njima. Kroker, pomislila je i jedva se uzdržala da ne ispusti jecaj olakšanja. Znam da je to on. U tom trenutku, ćula je pucnje i skočila je. Milo je jurio sa svog mesta i Vesper pogleda dole u svoje noge. Čezare je bio na kolenima, s revolverom pritisnutim uz glavu. Ljuljao se i ona u jednom trenutku pomisli da se ubio. Ali ne, njegov ego je još bio prevelik. Vesper kliznu na kolena i stavi

ruke na njega. Srce joj je udaralo, kao da će da eksplodira. Njegova velika i moćna aura smanjila se na veličinu pesnice, sklonila se duboko u njega i ona je znala da se više nikada neće pojaviti. - Želim da to uradim - šaputao je. Prsti su mu se grčili na okidaču. - Želim. - Ne. Ne želiš - Vesper je mogla da oseti tamu u njemu, gorko osećanje što je parija, nešto poznato zbog čega joj je na trenutak skoro pozlilo. Svi sokoli u njoj sada su se razleteli kao šaka pirinča na venčanju. Bila je vezana uz njega, u redu, ali ne onako kako se plašila. Bilo je to nešto divlje u njoj, poziv njenih ličnih sokolova koje je sada čula dok je koristila svu harizmu da posegne prema njemu, da ga povuče s ivice zaborava. Zvuk elise helikoptera bio je sada glasniji i more se uskomešalo. Ona povuče sokole oko sebe, oko njega sve dok se zujanje helikoptera nije sasvim izgubilo. Ako je to mogla da uradi znala je da onda može da ispuni sve ono što je Mikio Okami video u njoj. Pokreti na sve strane oko nje , pokreti koje je obuzdavala kao Mojsije koji je obuzdao Crveno more. Mogla je da oseti da se veza formira. Ta izvesna napetost izlazila je iz njega. Nešto u njemu je odgovorilo, prepoznajući srodnost koju nije mogao da razume. Ona podiže pogled. - Dolaze federalci - reče Milu. - Ugasi motor. Reci posadi da se tiho preda - Milo klimnu glavom. Ona se okrete Čezaru. Oči su mu bile beličaste, onakve kao što su imali oni koji su upravo umrli. Kuda mu je um otišao? - Žaki? I onda je shvatila. Odgovor mu je bio očajnički potreban. - Tu sam, Čezare. - Žaki, žao ... mi je. - Znam da jeste. Ona polako izvuče njegove prste jedan po jedan i oslobodi revolver pa ga sada ona ščepa. Vazduh je bio uzvitlan kao anđeoskim krilima. - Žaki... - on glasno uzdahnu. - Sve je u redu, Čezare - uhvatila mu je glavu rukama i privukla je na svoje grudi, ljuljajući ga nežno. - Sada je sve u redu. *** - Izgledalo je kao da si umro i niko nije došao da te vaskrsne. - Ti si me vaskrsnuo - Nikola se kratko osmehnu i ščepa Kavu za ruku. - Hvala što si došao. - Nije to ništa. Čučali su u jednoj od zadnjih prostorija u restoranu Pul Marine. Niko od njih nije pomenuo krvoproliće u susednoj prostoriji. Kao da Kava nije želeo da zna zašto je unakaženo telo jednog starijeg čoveka visilo tamo, a baš sada Nikola nije želeo da se podseća na to. Očekivao je da će biti mnogo noći u kojima će se toga sećati. - Mislim da treba da te odvedem u bolnicu, čoveče. Nikola odmahnu glavom. Sada kad je Kava bio tu osećao se bolje, čak je uklanjao otrov Ban Toma što je hitnije mogao, ali bio je daleko od toga da bude opet onaj stari. - Postoji nešto što moram da uradim i to ne može da čeka. Mikovo krvavo lice sinu mu pred očima. Nisam još s tobom završio. Postoji još jedan čin koji mora da se odigra pre kraja. Ban Tom otrov je kapao u njegovu venu. A iznad trećeg lanca koji je visio prazan sa plafona

stajala je spremna treća plastična boca sa otrovom boje bledog ćilibara, spremna za novu žrtvu. - Hej čoveče, bez uvrede - reče Nihonin - ali izgledaš tako loše da ti nigde drugde nije mesto nego u krevetu. Nisam još s tobom završio. Kroz izmaglicu otrova Nikola je shvatio o čemu se radi. Znao je kuda se Mik nameračio. Ustao je i učini mu se da se nalazi u liftu koji slobodno pada. Kava skoči, ščepa ga oko struka i pridrža ga dok su ga kolena izdavala. - Vidiš? Šta sam ti rekao? Nikola se okrete Nihoninu. - Kava-san, čovek koji je to uradio je slobodan i ja se plašim da će ponovo ubiti. Kava je buljio u njega. - Da ubije? Tek tako? - imao je nekako jeziv izgled zbog svoje bele kose i Nikola je lako mogao da zamisli da doživljava japanski mit o ratniku koga smrti spasava nestašni demon. - Da. Kava zadrhta. - Biće mi potrebna pomoć. - Hej - reče Kava i isceri se - pokazalo se da je ovo noć života. Zašto bismo sada prestajali? *** Koi je spavala. Nije to bio dubok san. Uprkos onome što je Nikola verovao, ona nije dobro spavala kad bi on bio napolju. Odmarajući se na leđima ona je buljila u tokijsku noć koja se odslikavala kao san na plafonu spavaće sobe. Pokušala je da broji svetlosti, a onda da vidi kakve šeme formiraju. Zatvorila je oči pa ih je opet otvorila. Bilo je skoro pet sati i Nikola se još nije vratio. Nije brinula; on je često boravio negde po ćelu noć,naročito posle one krize sa SajberNetom od pre nedelju dana. Sela je i videla da je zaboravila da navuče zavese. Možda je zbog svetlosti grada ostala budna. Ustala je i prišla visokom prozoru. Pogledala je kroz njega. Mogla je da vidi Nagaji kulu ispod sebe, koja je delovala da je tako blizu da je mogla da je dotakne. Njen čelični oklop ličio je na kuću džinovskog pauka. Setila se pokreta iz sedamdesetih godina. Oduvek je smatrala insistiranje pripadnika tih pokreta na odvajanju delova urbanog pejzaža čudnim pokušajem da se ljudi više udalje od svoje okoline. Pitala se kako bi to bilo da živi u jednoj od tih kapsula presvučenih metalom. Onda pomisli da je bolje da to ne sazna. Uzdahnu. Sada nije mogla da zaspi. Nebo je postalo sivo kao ostriga; možda će sunce danas uspeti da se probije kroz izmaglicu. Ona navuče kratki pamučni yukata i zavezavši ga oko pojasa ode do vrha stepeništa. Tada je čula neki zvuk. - Nikola? Tišina i tama bili su odgovor. Stajala je veoma mirno, s rukom na gelenderu koji se savijao taman i leden i nestajao u nepoznatim senkama. Kakav je to bio zvuk? Zveckanje, kao metal, šuštanje, kao tkanina, tiho tapkanje kao od koraka? Ili je samo vazduh pokrenuo zavese. Nije mogla da se seti. Polako, tiho ona siđe niz stepenište. Kao da je utonula u okean. Ovde su sve zavese bile navučene da bi se prostor zaštitio od noćnih svetlosti velegrada. Da li je to ona uradila pre nego što je otišla u krevet? Kao većina onoga što se ponavlja iz dana u dan i ovo je možda uradila nesvesno i sada nije mogla da se seti.

Dole u senkama osećala je kako joj dah svira u grlu. Stajala je u dnu stepeništa, buljila tako jako u tamu da su oči počele da je bole. Nekoje bio u stanu sa njom; znala je to i od te sigurnosti srce poče bolno da joj se grči u grudima. Čula je zvuk. - Koi... Zadrhtala je i posegnula za lampom. - Nemoj da pališ svetlost. Molim te. Nešto u tom glasu natera je da povuče ruku dalje od prekidača. - Bolje za nas da smo sada u tami - bio je to ženski glas, jasan i bogat. Koi po tonovima tog glasa prepozna da on pripada osobi koja je navikla da je slušaju. - Ja se zovem Meri Rouz. Ali Majk Leonforte me zna kao Žaki. Koi uzdahnu i osetivši kako je snaga napušta, posegnu iza sebe rukom da napipa fotelju u koju se spusti. - Žaki, njegova sestra? Sedela je na ivici kao da je ptica koja se sprema da poleti. - Tako je. Koi je jedva mogla da kontroliše svoj glas. - Ali on mi je rekao da si ti odavno... umrla. - Neko jeste umro, ali to nisam bila ja. Naprežući se, Koi je mogla samo delimično da otkrije svoje lice. - Vidiš, mene je Bog odabrao da postanem časna majka Reda Done di Pjave. Koin uzdah je bio nežno uzimanje vazduha. - Reda... - Znaš već. Donatori su - otkako su Red premestili iz Italije - Goldonijevi. Ali ma kako bilo, ja sam Leonforte, i prevara je morala da se upotrebi, kako bi ja bila predpostavljena. I to je učinjeno. Polako je menjala položaj, i kratki šumovi odore bili su jedini zvuci. - Red se nalazio u Japanu još od posle rata. Kisoko Okami, Eiko Šima i njena kćer, Honiko i mnogi drugi bili su pristalice. Svi su postali tajnoviti u velikom mozaiku. - Ali zašto si ti sada ovde? Sada je pet ujutro. Skoro si me na smrt preplašila. - Koi promeni izraz na licu. - I kako si uopšte ušla ovamo? - Da ti odgovorim na poslednje pitanje, upotrebila sam kvaku. Glas joj je promenio boju, kao da je preuzela Koin glas. - Ja posedujem mnoge talente koje niko ne bi očekivao. A zašto sam sada ovde, reći ću ti. Potrebna sam svom bratu. - Majklu? Da li on dolazi ovamo? Ali kako ti to znaš? - Bog mi je rekao. - Koi je osetila da se Žaki kreće kroz tamu prema zavesama. Uz veliki prasak groma, prozori se otvoriše i uleteše na unutra, a teške zavese unazad. Koi je poskočila i malo podvrisnula. Presekla se kad je ugledala Mika kako čuči na prozorskoj dasci. Bio je obučen u čudno crno matirano odelo, sa širokim kožnim pojasom i delovalo je kao da mu konopci vise u mrkloj sivoj tami iza zgrade. - Majki, šta...? Koi je počela, kad je čula Žaki kako govori savršenim japanskim akcentom.. Osetila se kao da je u snu kad je čula sebe kako govori. Još jedan od Žakinih takozvanih neočekivanih talenata. - Vreme je da se plate svi računi, Koi. - rekao je Majki prodornim glasom. Koi je ispustila krik kad je on zgrabio Žaki, vukući jedan od konopaca, i nestajući kroz širom

otvoren prozor. Koliko je mogla da vidi krajičkom oka kroz zavese koje su se luđački njihale, Koi je ustanovila da Žaki ima kosu poput njene i da nosi neku njenu odeću. - Majki! - Koi je vrisnula, bacajući se preko gomile razbijenog stakla i naginjujući se kroz prozor. Mogla je da ga vidi, kako nosi Žaki preko ramena, i kako klizi niz konopce koje je pričvrstio na krovu Naigai Kule. Sada je znala istinu: Žaki se namerno preobukla da bi nju oteo. Prevarila je Majkla da pomisli da je ona Koi. Jedanaest minuta kasnije, kada je Nikola uleteo u stan, sa nihoninom čudnog izgleda bele kose poput snega, imala je mnogo toga da mu kaže. *** Energija Kaiša, koja se smestila u njemu kao plamteća zvez-da, u njegovom stomaku, utrobi, izoštrila je Mikova čula do nadljudske oštrine. Bila je u smeši sa drogom koju je ubrizgao, jer Nang ritual bez toga ne bi imao nikakvog efekta. Droga je spravljena od trava i oklopa rogatih buba koje su nastanjivale brda Vijetnama. Insekt, veličine dečje pesnice bio bi uhvaćen, držan na suncu nedelju dok ne bi postao potpuno crn. Onda bi mu oklop bio pažljivo uklonjen, zatim smrvljen u kamenom avanu. Rogovi su korišćeni u šamanovoj svetoj čegrtatljki. Mik je osećao da je ispunjen neverovatnim moćima. Spuštajući se sa vrha kule razmišljao je o tome kako će uništiti sve ono što je bilo drago Nikoli pre nego što oduzme njegov život. To je bilo važno jer je Nikola bio sve ono što Mik nije bio; on je bio sve što je Mik ljubavlju pogođeni mladić u vrtu za razmišljanje Svete Marije žudeo da bude. Pošto mu je zbog krvi i zlih okolnosti bilo zabranjeno da voli jedinu ženu za koju bi drage volje umro, pokušao je da je izbriše iz sećanja, da izbriše ljubav, svoju prošlost, sve što je nekada bio i što će uvek biti. Pokušao je da sahrani sve to u divljinama Vijetnama stvorivši jednog sasvim novog Majkla Leonfortea, ali stigao je samo do odvratnog šamanskog paprikaša, do košmara koji hoda, do golema, upalih očiju i doppelganger-a prazne duše. Bez obzira koliko se trudio, stari Majki Leonforte nije hteo da ostane sahranjen. Taj Majki Leonforte je gledao u njegovo mlado srce i našao je da je ispunjeno nezamislivim; u njemu je bila srodna duša koju nikada nije voleo mada je to očajnički želeo. Kao što je rekao Nikoli, ne možeš da se otreseš nasleđa ma koliko se trudio. On posegnu za prvom kapsulom i spusti se na prvo odmorište od metalnih rešetki. Onda se oslobodi metalne planinarske kuke i sa svojim teškim teretom preko ramena krenu niz metalno stepenište. Bio je na osamnaestom spratu. Prolazio je kroz senke i ostrvca svetlosti koja kao da su došla na kulu iz nekog drugog doba. Vetar je uzdisao specijalnim krikom. Pomagali su mu posebni zvuci vezani za kulu koji su dolazili od liftova, sistema za hlađenje vazduha, sanitarija, telefonskih linija, televizijskih antena. Sve to je hujalo i zujalo kroz plastične cevi koje su obavijale kulu kao vene i arterije rasečenog tela. On okrete glavu kad je ptica proletela kroz strukturu, paničeći i lepećući krilima dok nije našla svoj put. Obrisa znoj sa čela i iz očiju i oslušnu. *** Nikola uze peškir iz kupatila i prebacivši ga preko najlonskog konopca koji je bio razvučen od njegovog razbijenog prozora pa do vrha Naigai kule, uhvativši oba kraja spusti se u bisernu svetlost svitanja. Nije mogao da kontroliše ni brzinu ni pravac ovakvim načinom spuštanja. Na trećini puta oseti

miris izgorele tkanine i pogledavši u vis vide kako peškir tinja. Trenje o najlonski konopac izazvalo je paljenje. Bio je na pola puta kad se pojavi prvi plamičak na peškiru. Pojaviše se i drugi i on oseti kako peškir popušta. Sada je bio na tri četvrt puta do zemlje. Ispod njega je bio samo vlažni vazduh. Krovovi drugih zgrada bili su duboko ispod njega, natrpani tv antenama i satelitskim tanjirima. Bio bi to svakako fatalan pad. Smrad izgorele tkanine punio mu je nozdrve i on poče da se uvija ispod najlonskog konopca. Znao je da neće uspeti. U trenutku kad se peškir raspao on je uspeo da zavitla noge u vis i da se uhvati cipelama za najlonski konopac niz koji je klizio. Mogao je skoro istog trena da oseti vrelinu od trenja dok su njegove cipele od tanke kože klizile niz konopac, ali to je bilo dovoljno da dobije dve sekunde, tri sekunde koje su mu na ovom stepenu bile dragocene. Kula je izgledala lepo i moćno kao piramida Maja koja se dizala u gradskom pejzažu tamo ispred njega. Brzo je išao prema njoj. Samo još nekoliko sekundi, samo mu je toliko trebalo... Nije uspeo. Plamenovi su izjeli sredinu peškira i on se raspao u njegovim rukama. Njegova glava, ramena i torzo padoše na dole sve dok nije vertikalno visio na najlonskom konopcu. Držao se samo snagom svojih nogu dok mu je konopac polako klizio između cipela. Klizio je sve brže i brže, a mišići njegovih nogu i stopala tvrdi kao stene počeše da se grče. Odmah je osetio bol jer je zbog trenja izgorela koža na cipelama i počeo je da se pali tanki pamuk njegovih čarapa.. Koža s unutrašnje strane njegovih stopala osu se plikovima. Nije imao drugog izbora i pripremi se da skoči kad prođe pored metalne kopče koju je Mik otkopčao i kad konopac poče da se odvaja od kule. Nikola skoči prema jednom metalnom odmorištu, promaši ga, udari ramenom o drugo i posegnuvši obema rukama unapred obmota ih oko trećeg odmorišta. Klatio se kao klatno, boreći se protiv bola, umora i nesanice i zakasnelog šoka zbog smrti Mikija Okamija, dok su ostaci otrova Ban Toma još kolali njegovim krvotokom. Polako se smirio, trudeći se da smiri bubnjanje u glavi i ukloni otrov koji je kolao njegovim krvotokom. On se povuče u sebe i njegova suština odbaci njegovo tandian oko, odlučivši se za Kširu. Tamno oko se otvori prema nasilno promenjenom svetu. On vide kulu onakvu kakva je bila; neuspešan pokušaj da se spoji stalno i nestalno, tama i svetlost. On vide grad na sve strane kao sivi okean, prostran i nepokretan. Sada je postojala samo kula, crna kao glava gavrana - i tri osobe koje su se pcnjale po njoj kao mravi koji idu uz planinu Fuđi. Tamno oko je lutalo napred, nazad kroz konstrukciju kule i on vide Mika. Poče da se penje. *** - Majki... Mik zastade, čučnu na metalnim rešetkama spoljnog stepeništa. Koncentrisao se na Nikolu, na njegovo približavanje. On je na kuli, to mu je bilo jasno. On je preživeo zamku. - Majki... Taj glas. To nije bio Koin glas uopšte, a on gaje ipak dobro poznavao. Okrenuo se, srce mu je udaralo u grudima pre nego što je um mogao da prihvati o čemu je reč.Šokiran posmatrao je ženu kako skida periku. Bila je odevena u Koinu odeću, ali nije bila Koi. On je buljio u te oči duboko zelene kao more i posegnu u okean zaboravljenih uspomena. Neke su bile suviše bolne i morao je da ih gurne u stranu. Dizale su se kao duhovi na groblju. Širom otvori oči.

- Da - klimnula je glavom - to sam ja, Majki. Žaki. - Isuse, to nije moguće - osećao se kao da je potonuo pod led, kao da ga je neko prevrnuo naopako. Nije mogao da veruje. - Ti si mrtva. Ona koraknu prema njemu. - Jesam li? On se trgnu kad je ona pokušala da ga dodirne. - Ahhhh! - kriknuo je. Blagi Bože, šta se događa? - Bog nas je sastavio - Žakin glas je bio tih, miran mešajući se sa šuštanjem vetra i zujanjem kule. - Vidiš, Majki - ona se uštinu za mišicu - ja sam živa i zdrava. Moja smrt je bila prevara da bih mogla da uđem u red koji poseduju Goldonijevi. Bio je pritisnut uz ogradu koja je išla duž nogostupa. - Ali zašto? - Zbog neprijateljstva između GoldOnijevih i Leonforteovih. Niko ne zna kako je to ustvari počelo. Kao sve te vendete ono je bilo podržavano užasnim pričama koje su se predavale s kolena na koleno, od generacije do generacije i svaki put je ponovo prepričana priča bila strašnija nego što je bila ustvari, sve dok stvarnost nije pretvorena u mit. - Deda Čezare je to znao i želeo je da se to okonča, ali sve dok se ja nisam pojavila, on nije znao kako. On je bio blizak sa časnom majkom tog manastira i dok me posmatrao kako rastem, video je u meni ključ za razrešenje misterije. - On je bio taj koji je ubedio mamu da me odvede u manastir kad sam stigla u izvesne godine i bio je u pravu. Bog me odabrao da uđem u red - i još više. Posle moje inscenirane smrti, počela je moja obuka pod imenom sestre Meri Rouz da bih zamenila časnu majku. Ništa od toga ne bi bilo moguće da nisam “umrla”. Goldonijevi to ne bi dopustili, a ne bi ni stric Alfons. - Sećam se ...- Mikov glas je postao zanesen. - Alfons je bio ogorčen kad se vratio iz manastira. Bio je ubeđen da će moći da te vrati i zakleo se da će to učiniti jednog dana. Ubrzo posle toga je umro. Žaki klimnu glavom. - Tako je bilo - ona koraknu prema njemu, ispruži ruke. -Majki, ovde sam da završimo s vendetom jednom za svagda. Ovde sam da te iscelim. - Ne! - Mik prinese ruke ušima dok je kliznuo na kolena.. -Neka me Bog zaštiti od sopstvenih misli. Kad je videla njegovu uznemirenost, Žaki kleče pored njega. - Tu sam da te zaštitim, Majki. Radio si grozne stvari, užasne. Ti nisi brat sa kojim sam provodila večeri na krovu, sanjareći. Mikova glava se klatila s jedne na drugu stranu. - Zar ne shvataš? Mi ništa nismo imali zajedničko. Sve ono o čemu smo sanjarili bilo je sranje. - Zašto to kažeš? Imali smo iste snove, da pobegnemo što dalje možemo od života Leonforteovih. Sećaš se zar ne? - Ah, Žaki. Jedini san koji sam imao i koji mi je nešto značio nikada nisam delio sa tobom. Nisam mogao - njegov pogled sevnu prema tim zelenim očima koje su ga omađijale. - Šta je to bilo? Reci mi. Sada sam tu. Reci mi. Lice mu se iskrivi. - Ne mogu. - Možeš. Bog će ti dati snagu. - Bog - lice mu se još više iskrivi - ja sam toliko daleko pao od Boga da on više ne postoji.

Žaki posegnu prema njemu. - On postoji, Majki. Ja sam sada ovde zbog njega. Veruj mi, on postoji. - Ti si tako čista, tako dobra, čak sveta kao šaman koji je dotakao nebo - zatvori oči - Bog postoji za tebe. - On postoji za svakoga, Majki, pa i za tebe. Osetio je kako ga dotiče i njegove želje da sakrije lice i izgubi se, nestade. - Žaki, ja sam kao leprozan. Budi obazriva. Možda ima otrova u mom znoju - reče Mik. Ona ga jače steže. Vetar je hujao oko njih dok je svitala zora. - Ispričaj mi svoj san - šapnula je. Zadrhtao je. - Ako ti kažem, umreću. - Ne možeš da umreš dok te držim. Nemaš čega da se plašiš, Majki. - Ali ja se plašim. Plašim se samog sebe i... o Bože, pomozi mi, plašim se tebe. - Mene? Zašto? - Šta ćeš misliti o meni ako ti kažem taj san? - Drhtao je. - Mrzećeš me. - Onda nemoj ništa da kažeš i samo slušaj - privukla ga je još bliže sebi. - Kad smo bili mlađi, ti si mi se strašno dopadao. Jedne noći sam sanjala da si došao u moju sobu. Bilo je vrlo tiho, kao da smo bili daleko od Ozonskog parka. Možda sam čula udaljeno udaranje talasa, ne znam. Došao si u moju sobu i mada je bila mrkla noć znala sam da si to ti. Osećala sam kako tvoja koža pali moju dok si legao pored mene. Šaputao si moje ime i ja sam šaputala tvoje i mi smo vodili ljubav. Mik onemoća u njenom naručju dok je ona govorila. Kao da se pretvorio u tečnost. U njemu je buktala vrelina koju više nije mogao da kontroliše. Suze su mu palile obraze čak iako je čvrsto zatvorio oči. Bilo je to previše da čuje ono što je želeo da čuje od nje tokom mnogih godina. Kao da je ponovo našao svoje srce i to samo da bi se opet razbilo u komade. Kad je smogao snagu, ispričao joj je o svom snu u kome njih dvoje plešu na terasi osvetljenoj lampionima na nekom delu mediteranske obale. - Voleo sam, želeo sam te a nisam mogao da te imam - zaključio je - bilo je to nemoguće, strašno i zastrašujuće. Bio sam siguran da ću se peći u paklu, a ipak to me držalo da nisam mogao da se odbranim, da nisam mogao da prestanem da mislim na to. Onda si ti otišla u manastir i ja sam znao da moram da odem što dalje mogu od tebe. - O, Majki, kako sam te razočarala - jecala je. - Ne, ne - posle sveg tog vremena čudio se kako je nežan prema njoj, kako je ona ostala moćna sila u njegovom životu - jedina snaga, shvatio je s bolnim trzajem svog srca. Druga koža koju je tako bolno stvorio iz pepela svoje stare ličnosti, raspala se ostavljajući ga bez daha, ranjivog. Poljubila ga je onda - sa strašću ili sestrinskom nežnošću? Nije mogao da kaže, shvativši da on to ustvari ne želi da otkrije i njegovo mučenje krenu iz početka. S životinjskim krikom gurnu je od sebe - možda suviše grubo, jer ona pade unazad i on vide senku kako stoji tu na nogostupu, poznatu kao da je on sam. Bio je to Nikola, njegov doppelganger. *** Mik jurnu na Nikolu, iako je Žaki kriknula da stane. Ali zašto da stane? Mik je već bio osuđen, proklet emocijama koje nije mogao da kontroliše. On je voleo Žaki svim srcem i dušom, znao je to sada s takvom silinom kao kad se kola istrgnu kontroli. U toj sekundi pre sudara sve stvari su bile moguće. Zakoni svemira bili su povučeni, čak su život i smrt dobili drugačije značenje u kovitlacu tog

slobodnog kosmičkog pada. Udario je Nikolu jako koliko je mogao, tako da se on zanese unazad. Ili je on bar tako mislio. On udari o ogradu, vide kako je Nikola koraknuo u stranu, izbegavši udarac. On onda oseti tamno oko Kšire i osmehnu se. Bio je to osmeh starinskog boga koji se probudio posle dugog sna, osmeh satira pozvanog u tami noći. Osetio je kako mu se psiha pruža, kao raketa izbačena u eter i on vide zaprepašćenje na Nikolinom licu. On ga udari obema pesnicama u lice, udari ga još jednom, pa još jednom tako da se Nikola savio unazad preko ograde. Dahtao je tu neko vreme dok je Mik pokušavao da ga prebaci na drugu stranu. Nikola, koji se borio mentalno i fizički protiv Mika, oseti se ugroženim. Njegova odbrana bila je srušena u trenutku kad je osetio eksploziju Mikovog psihičkog napada. Poslednji ostaci otrova Ban Toma izlazili su iz njegovog sistema, ali to je oduzelo Nikoli psihičku energiju. Satima neće moći da se bavi običnim problemima. I on je imao svojih ograničenja, a sada je prekoračio sve granice. Dok ga je Mik dizao preko ograde, Nikola izgubi osećanje ravnoteže i tamno oko Kšire trepnu. Osetivši to, Mik ga gurnu jače, i Nikola je znao da će pasti tamo dole u ambis, da će završiti na nekoj od TV antena na krovovima daleko ispod sebe. U tom trenutku, dok je visio skoro okrenut naglavačke, dok ga je Mik snažnije gurao preko ograde, on oseti nešto. To nisu bili ni Kšira ni Akšara, ali je bilo psihički. Verovatno je to bila Božja ruka , koja je sezala kroz industrijsko svitanje Tokija da bi ga smirila. Nije sada imao vremena da to analizira. Upotrebio ju je. Podigao je noge i uhvatio Mika oko kukova. Zatim ga je snažno zglobovima šaka udario u obe strane vrata. Mik je ispustio uzdah iznenađenja i njegov stisak oslabi. Nikola ga gurnu, i Mik posrnu unazad na načičkane plastične cevi. Izvukao je mali bodež i držao ga ispred sebe. - Majki, nemoj! - Žaki je vrisnula. Ignorisao ju je, obrušivši se na Nikolu, koji ga je vešto izbegao načinivši korak u stranu. Okrenuo se i ponovo potrčao ka njemu, krećući se na desno, a zatim skrenuvši u levo. Posekao ga je po podlaktici, razbivši mu gard i napadujući mu grlo. Nikola uhvati i iščupa jednu od cevi, koja puče na spojci. Para izlete u snažnom oblaku, i on je usmeri ka Miku. Para ošuri Mika preko celog lica. Vrisnuo je, krenuo unazad tako da snažno udari o ivicu ograde. Izgubio je ravnotežu, i kad je drugi put udario o ogradu prevrnuo se i s velikom silinom je bio odbačen sa kule, preturajući se preko glave padajući nadole, dole u grad ispod. *** Žaki nije vrisnula, nije se dugo pomerala. Ugrizla se za članak tako jako da joj je potekla krv. Para je nastavila da šišti iz polomljene cevi odlazeći iznad ograde kule, u belo nebo. Od nekuda, ne daleko čule su se policijske sirene koje su kao nož presecale gradsku buku. Nikola čučnu kraj zida gde je Mik poslednji put stajao, pokušavajući da se sabere. Osećao je vrtoglavicu i bol u srcu. Napokon pogleda u Žaki i reče: - Žao mi je, nisam mogao da ga spasim. Ona odvoji usta od raskrvavljenog članka i njene kao more zelene oči pogledaše u njega. - Ti nisi odgovoran za to. Nešto sinu iz tih zadivljujućih očiju. Ona posebna svetlost koju je on primetio kad ju je video kod Honiko i zatim još jednom na kratko kod Oba zapaljena kraja. I u tom trenutku je nešto shvatio.

Ustao je drhtavo, oslanjajući se na zid. Podlaktica ga je bolela tamo gde ga je Mik posekao. - Ti si me spasila, zar ne? Prišla mu je, iscepala rukav bluze, i čvrsto ga vezala iznad posekotine. - Ne znam šta hoćeš da kažeš. - Mislim da znaš. - rekao je posmatrajući je. - U trenutku kad je tvoj brat hteo da me gurne preko ograde, osetio sam nešto. Ruka koja me je smirivala, tako nešto. - Verovatno je to bio Majki, - rekla je prilazeći ogradi. - Na svojim putovanjima očigledno je naučio neke neverovatne moći. - Kako je to mogao biti on? Tako je očajnički želeo da me uništi. Gledala je na kolonu policijskih kola u ulici daleko dole, kako se probijaju do glavnog ulaza u kulu. Ružičasti sjaj, oslabljen zbog udaljenosti, osvetlio joj je lice. Odmahnula je glavom. - Nisi ti bio taj koga je hteo da uništi, Lajniru, već deo sebe koji više nije mogao da podnese. - Možda ti ne znaš za zločine koje je počinio. Usne joj se iskriviše u ironičan osmeh. - Ja znam i više od toga. Znam sve ono što je Majki bio sposoban da uradi. On odvrati pogled od nje, gledajući mesto gde je Mik ležao poput tamne zvezde, kojoj je bila istrošena sva neverovatna energija koja je do skora gorela u noći. - Smrt mu je bila kao i život, zar ne? Spektakularna, teatralna, na neki način i umetnička - baš kao što je propisano u Hagakuri, knjizi samuraja. Ništa više nije rekao neko vreme. Šta li je ona osećala? Nije ni suzu pustila za bratom. Koliko ga je volela? Okrenula se prema njemu, oslanjajući se leđima na ogradu. Vetar, osvežen rekom Sumida, igrao se s njenom kosom, i on vide ogromnu tugu ucrtanu na njeno lice i znao je da ona više nikada neće biti ista. Da li će ove kao more zelene oči ikada zasijati kao nekada, pitao se? - Reći ću ti šta je smešno, Lajnire. Smešno na ironičan i tragičan način. Majki je bio tako siguran da sam ja čista i neiskvarena. Sveticom me je zvao. To je bio njegov san o meni, njegova mašta. I naravno sve je bilo lažno. Prekrstila je ruke na grudima, grleći se. - Hoćeš li da čuješ moju ispovest? - Ja nisam sveštenik. Ne verujem... - Molim te. - U redu. - Kako je mogao da odbije bilo šta ovim očima? -Kako ti želiš. - Ne kako ja želim, Lajniru. Već kako Bog želi. - Zatvorila je oči i duboko udahnula. - Majki je počinio užasne zločine baš kao i ja. - Izvini, ali tvoj brat je bio ubica. - Baš kao i ja. Pogled ovih kao more zelenih očiju nije se skidao sa njegovih. - Majko... - Sećaš se Ngujena Van Traka, čoveka koji je trebao da uzme ukraden SajberNetove podatke i da ih preda Honiko, a zatim i mom bratu? Nikola trepnu. - Kako ti znaš o ukradenim podacima SajberNeta i Ngujenu... - I utom shvati da je znala preko Honiko. - Pratio si Van Traka i uhvatio ga - Žaki je nastavila. -Razmenili ste flopi diskete a zatim si ga hipnotisao kako se on ne bi setio da je uhvaćen. Ali nešto je krenulo naopako i satima nakon što je on

predao disketu Honiko, rekao joj je da počinje da se priseća šta se dogodilo. Nikola nije mogao da skine pogled sa nje. - Znači Honiko ti je rekla. - Da. - I? - Uradila sam ono što sam morala da uradim. Nisam mogla da dopustim da Majki sazna za tvoju lukavštinu koju si tako vešto izveo. Planovi su već krenuli da se odvijaju. - Koji planovi? - Saznaćeš uskoro. Nastavio je da je posmatra. - Ubila si Van Traka zar ne? - Kao što sam rekla, uradila sam ono što sam morala da uradim. - Pojavilo se nešto u njenim očima, nešto novo. - Van Trak je morao da bude ućutkan. - Bilo je tu, tamno i misteriozno, kao ispisane rane nepoznate vrste. Nikola je znao šta je to i već se istezao da je uhvati kad je pala preko ograde. Preturila se kao lutka od papira kad je skliznula preko vrha ograde i počela da pada. Nikola je stigao do ograde i nagnuo se hvatajući je za članak rake. - Majko, ovo nije način. Pogledala ga je, a oči su joj bile zamagljene i tamne. - Došla sam ovamo da spasim Majkla i izlečim ga, i omanula sam. Izdala sam svoj red i sveto zaveštanje Bogu. Izgledala je tako krhko, dok se klatila na jednoj raci, i kad je on dotače psihički oseti koliko je ona duboko bila prestravljena. - Šta god da si počinila, ne mogu da poverujem da Bog želi da predaš život i dušu za to. Kosa joj je letela preko lica, delimično otkrivajući zelene oči poput mora. Svetlost je sada navirala, snažna i oštra, sijalice su se gasile iza prozora oblakodera, dok se ona borila sa oblacima. - Nisam se do kraja ispovedila. Ostali su najgori delovi. - Onda se ispovedi i završi sa tim. Nastavi da živiš. - Pusti me, molim te. Bog mi ne može dopustiti da živim sa onim što nosim u srcu. - Bog će o tome da odluči - rekao je dok ju je polako i sigurno izvlačio nazad preko ograde, na sigurno. - Nećeš ti o tome odlučivati.

Noć žetve

Kuda žuriš? Ma kuda da odeš noćas videćeš isti Mesec! Izumi Sikibu

Tokijo / Njujork

Tecuo Akinaga je došao na Kaišovu sahranu. Drsko je ušao u Ničiren budistički hram dok je ćela svita od dvadeset kobuna i podojabuna bila okupljena ispred na popodnevnom suncu. To je bilo više od znaka poštovanja. To je bio prikaz snage. Nakon unutrašnje bitke između Mikija Okamija i njegovog uskog kruga ojabuna, samo je Akinaga ostao, i taj visoki i bled poput smrti jakuza želeo je da svi znaju da je on učvrstio svoju moć. U tišini između obreda i sahrane, posadio se ispred Nikole Lajnira i oni započeše ritualno pozdravljanje jakuza, govoreći svoja imena, činove, i klanove kojima pripadaju. Kad je to učinjeno, Akinaga nije gubio vreme. - Shvatio sam da ste me tražili. Crveni i zlatni sjaj unutrašnjosti hrama delovao je prazno, a u isto vreme i toliko sjajan kao neonski znak Ginze. Iako je Akinaga pažljivo izabrao momenat, onda kad je nekolicina ožalošćenih kojima je bilo dopušteno da prisustvuju službi izašla, Nikola je mogao da vidi Honiko kako stoji na jednoj strani i posmatra suočavanje, osluškujući pažljivo kako ova dva muškarca udaraju rogovima. Kad je Koi ugledala Nikolu, kao da je bila uhvaćena na grebenu plimnog talasa, načinila je pokret prema njemu, ali joj je on mahnuo rukom i ona se preko volje okrete ka suncu, tako da su joj crte lica delovale nejasno poput izbledele slike. - Tanaka Džin je sakupljao poslednje dokaze protiv vas - Nikola je rekao, pažljivo skrivajući svoje neprijateljstvo. - Sve to je meni povereno. Čim Okami-san bude sahranjen, pokazaću to glavnom tužiocu. - Da, da, znam ja sve to. - Akinaga nije delovao zabrinuto. -Simpatična bajka je ipak bajka. - Ja posedujem dokaze. Akinaga nakrivi glavu. - U to ne sumnjam. Takođe znam za vaš sastanak sa Ginđirom Mačidom. Ma kako bilo, ja insistiram da poslušate moj savet i otkažete taj sastanak, a dokaze predate meni. - Vi ste ludi. - Daleko od toga. Hata-san je mrtav, a sa njim i njegovo svedočenje da je on, a ne vaš prijatelj Tanaka Džin, bio na mom platnom spisku. Bez Hate, Tanaka Džin će truliti u zatvoru i to vrlo dugo. U ovo vreme vlada ne može da prihvati da se neko od njenih ljubi sa jakuzom. - Slučaj Tanake Džina nema jakih dokaza - reče Nikola, ali već je osećao kuda to vodi i srce mu potonu. Žudeo je za suncem, za Koinim toplim zagrljajem i njenim poznatim prisustvom. Akinaga sleže ramenima. - Možda , ali to zaista nije važno. Dužnost je vlade da smiri publiku. Kao i obično istina nema veze sa tim. Od Džina će načiniti žrtvenog jarca i daće mu maksimalnu kaznu. Znam. Imam svoje izvore. Nikola je bio svestan sveštenika i ožalošćenih - Kisoko, Nangi, Koi - koji su klizili dalje prema groblju kao voda niz breg. Ostali su samo on i Akinaga i Honiko mirna kao statua u senkama u uglu hrama.

- A ako imam druge podatke? - Ne ako, Lajnir-sane, već kada. Onda ću ja dati javnu izjavu i oslobodiću Džina. - Ko će vam verovati? - Svedok će se pojaviti i potvrdiće svaku reč koju kažem. Tanaka Džin će biti oslobođen u roku od četiri sata. Garantujem vam. Život Tanake Džina za Akinagin. Nije to bila poštena razmena, pomislio je Nikola, ali šta je u životu pošteno? - Videćemo se jedan sat posle sahrane - reče Nikola - u Nogi dindi u Ropongiju. - Sjajno mesto. - Akinaga nakloni glavu - zadovoljan sam. U tom trenutku jedan od Akinaginih čuvara, koji su se nalazili sa svake strane ulaza u hram, uđe i pruži mu mobilni telefon. Govorio je kratkim, sažetim rečenicama a onda je vratio aparat svom kobunu, koji ga iznese napolje. - Sada ćete otići zar ne Akinaga-san? Akinaga okrete svoju usku glavu nalik na lobanju kao da mu dosađuje neprestani cvrkut ptica. - Ovo ćaskanje je bilo toliko prijatno da bih želeo da ga produžim, ali kao što vidite moje prisustvo je neophodno na drugom mestu. Akinaga načini maleni naklon, skoro uvredljiv, okrete se i baš htede da ode, kad ga nešto natera da se okrene. - Izvinite, ali ja vam nikada nisam izjavio saučešće zbog smrti vaše žene. - To se desilo pre više od godinu dana. - Da, znam - Akinaga kao da se izgubio u razmišljanju neko vreme. - Priča se da vas ništa ne može da potrese Lajnir-sane. Da li je to istina? Niste plakali na pogrebu svoje žene , a usuđujem se da primetim da ni danas niste pustili nijednu suzu - on podiže kažiprst u vis. - Ali ako mi dopustite još jedan trenutak, voleo bih da vidim još malo dokaza tog japanskog stoicizma. - Oči mu sinuše. Vaša žena - Justina, zar ne? - poginula je u automobilskoj nesreći. Nikolino srce stade. - Tako je. Akinaga se toliko nagnu prema njemu da je Nikola mogao da oseti miris ribe i soj soba u njegovom dahu. - Ustvari nije bilo tako. Nju je pratio jedan moj čovek. Videla ga je i uspaničila se. Zaletela se pravo u kamion. Nikola oseti kako ga obuzima bes. Znao je da ga Akinaga hvata na mamac; mučilo ga je to što je Nikola tako lako pristao na dogovor. Želeo je da kazni Nikolu, da dobije odgovor, još jedan komad mesa pre nego što dogovor zaživi. Akinaga odmahnu glavom. - To mora da je bio težak udarac. Divim se čoveku koji dobije udarac u muda a i ne trepne. Dobro po vas - osmehnuo se. - A evo još nešto. Taj njen prijatelj koji je bio s njom u kolima kad su eksplodirala u plamenu - koje to bio? Ah, da Rik Milar, njen bivši šef. Dolazili su sa jednonoćnog ljubavnog sastanka u njegovoj hotelskoj sobi. Tucali su se do iznemoglosti - posmatrao je Nikolino lice kao vuk na neprijateljskoj teritoriji. - Tako je, ona vas je varala, možda sam vam ipak učinio uslugu. On se tad okrete na petama i ode šepureći se kao šogun našeg doba, povukavši svoje ljude za sobom kao što kometa zagrejana suncem vuče svoj sjajni rep. ***

Nikola je stajao kraj Kisoko u biblioteci njene kuće u gradu. Bila je nekako pusta s praznim policama. Kutije su bile uredno nagomilane na drvenom podu, a persijski tepih je bio upakovan. Umetnička dela su bila u kutijama, a nameštaj je već bio poslat ili prekriven krpama. Svetlost ogoljene sijalice davala je sobi izgled pećine jer su i raskošni lusteri odneti. Već se osećao miris odlaska. - Nadam se da je sastanak sa Denva partnerima dobro protekao? - Da - reče Nikola - pošto nije bilo Mika da ih plaši, složili su se da nam daju još vremena. Mada, ja mislim da Nangijevo pojavljivanje ima veze sa tim. Kanda Torin je bio od velike pomoći. On poznaje te ljude bolje od mene. - To je dobro - reče Kisoko - ti i Torin-san treba da počnete da radite zajedno. - I hoćemo - Nikola je posmatrao njeno lice - da li si znala da je Torin bio Akinagin dužnik, da je radio za ojabuna pre nego što je došao da radi za Satoa? - Ne - odmahnula je glavom - pojma nisam imala, a ni Okami-san ni Nangi-san. - Otkrio sam sve o Torinu i rekao sam mu šta znam. Prezirao je Akinagu ali ga se plašio - Nikola se osmehnu - verujem da se sada više plaši mene. Bio je veoma spreman za saradnju. Kisoko je bila bleda nego obično na ovoj svetlosti. - Misliš da bi trebalo da ga najuriš? - Možda bi, a možda i ne bi. Torin zna više o Akinagi nego što ću ja ikada saznati. Mogao bih to da iskoristim. Sem toga Nangi-san je u pravu što se njega tiče - veoma je pametan. Okrete se jer više nije želeo da govori o Kanda Torinu. Imao je druge stvari na pameti. Kuća kao da je bila nastanjena duhovima. Nikola je zamišljao svog oca ovde. Bolje da sada misli na pukovnika nego na ono što mu je Akinaga rekao. Bolje da misli na Koi ili Nangija, ili Tanak Džina ili Torina, na bilo šta a ne Akinagino hvalisanje - da, to je bilo hvalisanje - da je on odgovoran za Justininu smrt i da zna više o vezi između Justine i Milara nego Nikola. Šta ako je bio u pravu? Ako ga je Justina stvarno varala? Bila je tako nesrećna, tako izgubljena, a on je baš tada morao da ode iz Tokija jer je trebalo da ispuni svoj dug časti i zaštiti Mikija Okamija. Preklinjala ga je da ne ide. Zvao ju je dva puta te noći. Niko se nije javio. Da li je bila izašla ili je bila toliko neraspoložena da nije želela da razgovara sa njim? Da li je bila u krevetu sa Rikom? Moglo je to da se dogodi, znao je. Istina. Šta je istina? Nikada neće saznati istinu, a možda i nije to želeo. Honiko je osetila da ne treba da mu priđe u samrtnoj tišini Ničiren hrama kad je Akinaga usisao sav kiseonik, svu svetost sa tog mesta. Ukočila se tiha kao kip Bude osećajući vrele plamenove besa i tuge koji su izbijali iz njega kao petarde. Sada, satima kasnije, stojeći na mestu teških uspomena, prvi put mu se učinilo da je čast okrutna ljubavnica puna zahteva. Kisoko priđe komodi na kojoj je stajao poslužavnik sa polupraznom flašom viskija i dve kristalne čaše. On se trže. - Kuda ćete ti i Nangi-san ići? - pitao je. - Bilo gde gde on može potpuno da se odmori - rekla je sipajući viski u čaše. - Moj sin, Ken, otišao je u Ameriku, tako da me ovde za neko vreme ništa ne obavezuje da ostanem. Donela je čaše do njega, a pete su joj kuckale po drvenom podu. Nije se iznenadio što nije skuvala čaj; bila je ovo prilika za nešto mnogo jače. Bila je odevena u belo, boju žaljenja; svileni kostim iz Šantunga, rukavice, šešir s velom kako se nekada nosilo šezdesetih godina, a sada se opet vratilo u modu. Izgledala je vrlo šik u zapadnjačkoj odeći. Zagleda se u njene tužne oči dok su se kucnuli čašama. Pili su u znak sećanja na Mikija Okamija. - Pa, dodavola - reče ona bacivši praznu čašu preko sobe - imao je dug i fascinantan život.

Nikola, zagledavši se u razbijenu čašu, reče: - Žao mi je što ga nisam spasao. - Uradio si to na neki način. Bar si mu vratio dug. Zavoleo te, Lajnir-sane, kao što je voleo druge, uključujući i mene - nije bilo ljubomore u njenom glasu, a još manje zavisti. - Mogao je da bude težak. Bio je stvarno pun zahteva. Htela sam da ga pazim jer se oko njega opasnost vitlala kao vrtlog od najranijih dana, ali to ga je samo ljutilo. On je obožavao opasnost, opijao se njom, ustvari. Tako sam pokušala da radim što mogu iz senke - osmehnula se - kad on ne bi gledao. - Sa Tau-tauom. - Da. - Da li je znao da si tandian? - Pojma nemam. Nismo o tome razgovarali. Možda je znao. - O Kširi... - Da. Mislila sam da ćeš doći na to - prišla je komodi a njene štikle su lupkale po podu. Videla je da nema više čaša. Nikola joj ponudi svoju, ona je zahvalno uze, opra je s malo viskija, pa je opet napuni i sada je ispi mnogo laganije. - Moram da pazim. Čini mi se da je u mojoj porodici bilo alkoholičara. Bacila se na fotelju, prekrstila noge. Kao da je pozirala za portret. Nikola oseti da je Nangi srećan čovek. - Sve te tamne priče o Kširi koja ljude dovodi do ludila ... - Video sam da se to događa. Pogledala ga je. - Ne sumnjam da jesi. Kšira nije za svakog tandiana. Između Akšare i Kšire ona je mnogo snažniji oblik Tau-taua. I zato se malo o njoj šta zna i razume. - Odlučila je da zaboravi na sopstveno upozorenje i jednim gutljajem isprazni viski iz čaše. - Ja sam pripadnik Kšire, Lajnir-sane, pa mi veruj kad kažem da zbog Kšire može da poludi onaj ko ne može da je kontroliše. Ne okreći se od nje i neće te povrediti. Otkrij šta je u tebi. Pažljivo istražuj i bićeš bogato nagrađen - osmehnula mu se zagonetno. - Ali mislim da si to već naučio. - A Šuken - Dominion - kombinacija Akšare i Kšire, da li to postoji? Čuo sam oprečna mišljenja. Kisoko ga je posmatrala bez reći. - Šta ti misliš? - Mislim da ne znam dovoljno da bih doneo sud. - O, znaš ti mnogo više nego većina tandiana, Lajnir-sane - ustala je i stavila čašu na komodu. Pitao se da li je pogled koji je bacila na skoro praznu flašu viskija izražavao žaljenje. Okrenula se prema njemu. - Vidiš, odgovor na tvoje pitanje nalazi se u tebi. - Šta hoćeš da kažeš? Polako je prešla preko sobe do mesta gde je on stajao, posmatrajući ga dostojanstveno. Mogao je da primeti da ju je obuzeo iznenadni nalet emocija, i da oseti da su njih dvoje na ivici da se lično odaju jedno drugome, podele intimnosti koje nije mogao ni da pretpostavi. - Akšara i Kšira, postoje u tebi Lajnir-sane. Stajao je ukočen gledajući u jednu tačku. Naravno da je bila u pravu. Odgovor na postojanje Šukena krio se u njemu sve ovo vreme. On je bio živi dokaz da je integracija između dve strane Tautaua moguća. Kansacu, njegov sensei pogrešno je proračunao. Nije verovao da je Nikola dovoljno jak da se izbori sa Kširom zato što je njega samog dovela do ludila. Neka vrsta olakšanja preplavila je Nikolu i on je poželeo da je Koi tu da to podeli sa njom. Zrnca prašine letela su u vazduhu i njemu se činilo da svaka ima svoju prošlost, priču da ispriča,

te svede iskre u okeanu vremena. - Kisoko, - rekao je - bila si veoma ljubazna prema meni. - Moj brat te voleo kao sina i tako te i ja posmatram. Imala je taj direktni pogled koji ga podsed na Koin. Osečao se neverovatno opušteno sa njom i najednom oseti žaljenje što ona mora da ide. - Ti imaš posebnu sudbinu, značajnu karmu. Osećam to kao zrake sunca na leđima. - Kao i moj otac. - A ne. - Bila je zgranuta - ne kao on, nikako. Tvoj otac je bio arhitekta, a oni su skloni maštanju. Zato su on i moj brat bili tako dobar tim. Pukovnik je sanjao o budućnosti i Okami-san ju je načinio. On je bio prakdćar. Ali plan tvog oca za miran i moćni novi Japan je uvek bio osuđen na delimičnu propast. - Zašto? - Samo Bog može da zamisli budućnost i stvori je. Kisoko je gledala u tračke svetlosti koji su udarali o prozor. Delovali su tako gusto i postojano, kao da je moglo da se hoda po njima. - Ljudi su samo ljudi, - nastavila je sanjivim glasom uspomena, - bez obzira kako neverovatni oni bili. Oni ne mogu zamisliti sve mogućnosti - bilo je mnogo varijacija čak i u monolitičkoj osnovi koju je pukovnik stvorio ovde u Liberalno demokratskoj stranci, birokratiji, velikom biznisu i jakuzi. Ljudska priroda ga je sputala. Okrenula se da bi pogledala Nikolu, i na trenutak crte lica joj se obasjaše tako da je Nikola vide kao da je sada u svojoj privlačnoj mladosti. - Vidiš, tvoj otac nije bio pohlepan čovek, pa nije mogao ni da zamisli da će njegov veliki plan biti ometen upravo pohlepom. Ali ljudi su pohlepni zbog novca, imovine, računa časti, moći, uticaja. Hoće sve to da poseduju. Pohlepa je ta koja je srušila LPD, ona pravi sadašnju recesiju, ona je dovela u težak položaj našu vladu, oslabila jake političare i gurnula ih u koaliciju u kojoj niko nema kontrolu i kompromisi blokiraju svaki pokušaj. Nikola se zamislio na tren. - Ali veliki plan koji je moj otac zamislio skoro je u potpunosti ostvaren. - Da, tako je. Izvadila je ogledalce i počela da nanosi ruž na usne, što je on sa oduševljenjem shvatio kao znak da je priči na tu temu kraj. Sačekao je dok je ona razmazivala karmin na usnama. Posmatrao ju je kako se kreće po sobi, dotičući ivice stvari - knjiga, nameštaja - kao da su bili stari prijatelji kojima je ona ulivala sigurnost. Ili je ona bila ta kojoj je trebala sigurnost. - Želeo bih da nešto pitam - rekao je. Zastala je, a ruka joj se odmarala na glatkom drvetu. - Upravnica samostana je rekla da si bila član reda. Rukom je prelazila preko svakog udubljenja i krivine drveta, tamnog i mističnog zbog starosti. - Tako je. - Imali ste zgrade, a u jednoj od njih je bio toruko poznatiji kao Tenki, i u kojima se sada nalaze Pul Marina i Oba Zapaljena Kraja, između ostalog. Vlasnik nije bio tvoj brat. Kisokin pogled bijesnu ka njemu. - Imovina je bila na moje ime, ali novac je dolazio od reda. Nikola odmahnu glavom. - Ne shvatam. Šta je red tražio ovde za vreme okupacije?

- Potreban mi je vazduh, - Kisoko reče, izlazeći naprasno iz sobe. - Hoćeš li mi se pridružiti? Nikola ju je pratio dok je ona išla do zavese iza koje se nalazio zid od cigala. Ona gurnu sredinu i on se otvori. Nikola zakorači skroz i nade se u čudesnom prostoru . Vijugave staze posute šljunkom, još vlažne od mnogih kišnih dana, vodile su pored niza patuljastih javora i jela. Voda je grgoljila u malenom ribnjaku gde je zlatni šaran dostojanstveno plivao u besprekornim krugovima. Očigledno da je skladište služilo samo kao spoljni oklop unutar koje je sklonjen ovakav dragulj, ovaj mali vrt. - Dopada ti se? - pitala je Kisoko iznenada stidljivo. - Mnogo. Kao da je bila zadovoljna zbog toga. - Ima tako malo prostora u Tokiju gde može da se diše - uzdahnula je. - Ovo je jedno od mesta za kojim ću žaliti. Sela je ne kamenu klupu bez naslona i nešto ga u njenom držanju podseti na dostojanstveno držanje Žakline Kenedi na pogrebu svog muža. Na spoljnom suncu godine kao da su klizile sa nje kao stara koža, otkrivajući mladu ženu kakvu je znao pukovnik i kakva je ona još uvek bila. - Red je na sve načine bio određen da služi Bogu - pogledala je na svoje šake u rukavicama složene u krilu. - Red je izvršavao njegovu volju - ona okrete glavu i on je znao da ona gleda u prošlost - nije to uvek lako. Čudni su putevi Gospodnji. On je davao znake odabranima iz reda. To je najčešće dolazilo preko vizija. Ali vizije mogu da se tumače na razne načine. A ponekad ... - zastala je iznenada i prešla je rukom preko lica - vizije budu lažne. Njen pogled se srete s Nikolinim ali on nije mogao ništa da pročita iz njega. - Takvu viziju je imala Meri Margaret koja je bila časna majka reda 1947. godine. Ona je poslala Bernis u Tokijo na težak i opasan zadatak. Vizija je govorila da će se oficir okupacijske vojske vratiti u Ameriku, okrenuti politici i postati demagog, a gradiće karijeru na mržnji i strahu i paranoji sve u želji da postane predsednik. Vizija je bila apokaliptična: on je bio neka vrsta Antihrista, koji je gurao zemlju u rat sa Sovjetskim Savezom. Nikola se seti priče koju mu je ispričala Honiko. - Vi ste identifikovale i obeležile kao meto Džeklina Mekejba. Kisoko klimnu glavom. - On je po svemu odgovarao viziji, ali dok smo se mi koncentrisale na njega prava opasnost je bila sakrivena. - Senator Džo Makarti. Ona klimnu glavom. - Kad smo otkrile svoju grešku, bile smo skamenjene. Moraš da shvatiš, Nikola, tih dana pretnja od sovjetskog ubacivanja bila je više nego stvarna. Zbog toga je Makarti imao toliki kredibilitet u velikom delu vlade i kod naroda: trebalo nam je vremena da to slomimo, ali do tada je već velika šteta načinjena. Dugo posle podne postade neprijatno i vlažno toplo pa Kisoko skide rukavice, ispravivši ih dugim pokretima svojih prstiju. Bumbar je zujao negde u blizini. - Prava opasnost je bila u tome što je nešto protiv čega se Makarti borio zaista postojalo kao opasnost. Mi smo odlučile da pomognemo tvom ocu da od Japana stvori snažnu državu. Japan je stajao kao prepreka protiv širenja komunizma na Pacifik. Sovjetski Savez već je držao pod svojom kontrolom Kurilska ostrva koja su pripadala Japanu. Šta bi još uzeli? - Kisoko ukloni pramen kose s obraza, zabaci je za uvo. - Stari Musolinijev i Hitlerov fašizam je bio mrtav, ali novi oblik fažizmanegovalaje američka vlada... To je na njen način bilo u modi. - Podigla je ruku. - Dok se

točak života okreće to je opet ušlo u modu krijući se iza religioznosti i etničke netolerancije. Ustala je, ispravila suknju svog kostima. Sunce je zašlo i noć se brzo spuštala. - Dopustili smo Majklu Leonforteu da odigra sve svoje karte, ne znajući koju drži, a koju će baciti. Bila je to Božja volja i bilo je strašnih posledica, ali to je uvek tako kad se takve tamne sile pokrenu. Na trenutak, dok je prolazila kraj njega, njegova psiha očeša njenu i on oseti tamnu struju, vrtlog, ledenu tačku, duboku i mračnu u uglu dečjeg letnjeg bazena. - Kisoko-san... - Da? - okrenula se s očekivanjem ali kad im se pogledi sretoše njene emocije su bile zaklonjene velom. Ostala je ledena. - Ima još dosta toga o Miku Leonforteu. Ševa se oglasi sakrivena negde u lišću vrta. Kisoko navuče njene bele rukavice s preciznošću hirurga koji ulazi u operacionu salu. - U pravu si, naravno - ona podiže glavu - mnogo ranije Majklov deda je investirao malu sumu svog novca i pomogao redu. Kad je umro dodato je mnogo više novca. Majklov deda je njemu namenio velike stvari i želeo je da pripremi budućnost svog unuka. Ali Mik se obogatio u svetu droge i nije mu bio potreban novac reda. On je krao od američke vlade i osnovao mrežu droge u Laosu. Novac mu nije bio potreban, ali bio mu je potreban naš uticaj i zato je novac korišćen za to a da on nikada nije saznao izvor tog novca. Uspeo je da zavara vojnu pravdu, sve uz našu pomoć - njen pogled kliznu u stranu - eto zašto red želi da Mik bude neutralisan. - Onda, časna majka ... Kisoko klimnu glavom. - Bila je prinuđena da planira nestanak rođenog brata. Kuća u koju su se vratili odjekivala je kao katedrala. - Bilo je to utoliko gore jer je veza Meri Rouz - kao što verovatno i sam shvataš sa Majklom bila nešto sasvim posebno. Došla je ovamo da pokuša poslednji put da ga spase mada sam sasvim sigurna da je u svom srcu znala da za to nema šanse - osmehnula mu se - ali uvek ima nade, neh? Bolno je i zanosno biti čovek. *** - Bože, koliko si mi nedostajao! - Margerite je grlila Krokera. On je ljubio njen obraz i stezao je u naručju, osećajući se kao zatvoren u vrtu u kome su stajali. Svugde oko njih bili su beli zidovi manastira Svetog srca Svete Marije koji su sijali na suncu kao da su upravo oprani. Ptice su cvrkutale u drveću a zujanje pčela medu ružama imalo je lenj i nostalgičan zvuk. - Frensi se oduvek ovde dopadalo - reče Margerite - dok je bila dete smatrala je daje ovo savršeno bezbedno sklonište, ali kasnije, kad je bila onoliko bolesna, kad smo Toni i ja vodili užasan rat, mislim da je odbacila sve što je bezbedno. Zaćutali su uživajući u tišini. Imali su dosta vremena na letu na sever od Fort Loderdejla da razmišljaju o svojim životima i o tome koliko mnogo znače jedno drugom. Margerite je isto tako imala dosta vremena da odluči šta joj je najvažnije. Želela je natrag svoju kompaniju, čak po cenu borbe na sudu. Zbog Vesperinog vrednog rada i Milovog svedočenja, Čezare je bio u zatvoru. Bio je suočen sa optužbama za krijumčarenje oružja i droge i mnoga druga zlodela.. Vesper je napredovala i dobila svoju jedinicu u snagama antikartela. Pretpostavljeni joj je bio direktor ovih snaga Spolding

Gun. Ona je povezala Margerite sa vrhovnim tužiocem koji ju je uverio da će lako poništiti Čezarev pravo na posedovanje njene kompanije, na osnovu lažnog predstavljanja. Zbog Čezarevog mentalnog sloma bilo je jasno da ona ne treba više da ga se plaši. Što se tiče posla njenog brata, on će morati da se obavlja bez nje. Ona je već pokrenula mehanizam tako što je stvorila komisiju od tri kapoa koji su bili odani Goldonijevima. Ti ljudi nisu navikli na donošenje zajedničkih odluka, to je bilo tačno, ali Margeriti je bilo jasno da će svi, pa i oni, morati da nauče da žive po novim pravilima. Kroker je video kad je okretala glavu prema kapeli s visokim uskim prozorima nalik na one u utvrđenim zamkovima. - Da li si zabrinuta? - pitao je. - Zabrinuta? Ne - osmehnula mu se i uhvatila njegove šake svojima. - Pa, možda malo. - Lice joj se namrači. - Šta ako izgubim Frensi, Lu? To ne bi bilo pošteno, zar ne? Sada kad smo se opet pronašle, sada kad si ti tu. Ona nikada nije imala pravog oca. Kroker uhvati njene šake i poljubi ih. - Mislim da moraš da joj malo veruješ. Ona je prošla kroz toliko toga da je svakako počela da razume sebe. Njen život tek počinje, Margerite. Posle svega što joj se dogodilo, nešto se promenilo u njoj, nešto novo je zamenilo ono staro. Ma šta da se pojavi pusti neka se pojavi. *** Pol Kjaramonte je stajao sam u kamenoj kapeli manastira Svetog srca Svete Marije i nervozno se premeštao s jedne nogu na drugu. Kapela je pomalo mirisala na kamenu prašinu i tamjan. Bila je hladna i polumračna, ali Pol oseti da se preznojava. Bio je nervozan zbog latinskog koji je neko tiho izgovarao i koji je odjekivao u kapeli. Verska mesta su ga terala da misi na ispovest, a ona bi izbacila na videlo sve grehe koje je počinio. - Pole. On se okrete na zvuk njenog glasa i srce mu preskoči jedan otkucaj. Žaki je izgledala skoro kraljevski u crno-beloj odeždi časne majke. Iza nje kao srednjevekovna dvorska dama, bila je Frensi. To ga je zaprepastilo. Nosila je jednostavnu crnu haljinu koja ju je pokrivala od vrata do kolena. Njeno ružičasto lice najpre je delovalo svečano ali kad je prišao bliže vide da je samo smirena. Dostojanstveno mu se osmehnula. - Znao sam - rekao je Pol zagledajući se u Žakine oči zelene kao more koje su ga toliko dugo proganjale - sve ove godine sam znao da si živa. Žaki ispruži ruke i on ih na kratko uze. Nisu se poljubili, ali Frensi je mogla da oseti iznenadnu struju koja je proletela između njih, kao topao talas koji se diže iznad vrelog asfalta u avgustu. - Moram da se izvinim, Pole. - Zašto? - Za onu noć - u vrtu kad smo ... - Ne - reče on - nemoj da se izvinjavaš. Čak i tada sam znao da ne mogu da te imam zauvek, ali ja sam te želeo te noći i to je bilo u redu, Žaki. Bilo je u redu. Malo se pokrenula kad je on upotrebio njeno svetovno ime. Nije očekivala da će to tako delovati na nju. To ju je nateralo da pomisli na svog brata Majkla, na njihov ples na krovu njihove stanbene zgrade u Ozonskom parku. Ili je to bio Majklov san? Njen san? Nije više mogla da se seti; bili su pomešani, sećanja i snovi u neku čudnu celinu. - Hvala. Da - reče ona - bilo je u redu. Uprkos zavetu, jednim delom svog srca ona je još bila Žaki Leonforte i uvek će bviti. Da li je to

uvek bilo tako sa časnim majkama reda? Zagrlila je Frensi, dopustivši da toplina njene harizme obavije devojku, i Pola. Da li je Frensi bila odabrana? Da li je ona donosila promene kao mnoge pre nje? Ako je tako moraće da prođe stazom punom izazova, veoma teškom. Možda joj je baš to potrebno, razmišljala je Žaki. Pol se nakašlja. - Dobro je da si htela da me vidiš. - Jedno vreme bio si njen zaštitnik - znao je da Žaki govori o Frensi - zato si značajan za ovaj red. Zahvaljujem ti iz dubine duše. Njene oči su bile svet u kojem je još mogao da se izgubi. Pol je proveo dosta vremena razmišljajući o tome šta je izgubio - i šta je našao u životu. Činilo mu se da se najvažnije lekcije uče blizu kuće. Gledajući u Žakine oči već je znao odgovor na pitanje koje je hteo da postavi, ali je ipak pitao: - Da li ću te opet videti? - Sigurna sam da ćeš opet videti Frensin - on ju je sada ostavljao, možda zauvek i Žaki je to znala. - Neka te Bog blagoslovi. *** Svetlost se probijala kroz pocepane oblake. Izmaglica se dizala sa tla pokrivenog suvim lišćem, kao daje jutro. - Reci nešto - Koi je stajala kraj njegovog desnog ramena kao čuvar - tvoje ćutanje me plaši. Groblje gde je počivao kaišo bilo je tiho. Čulo se samo pojanje Sutre srca. Povetarac se igrao Koinom kosom a onda je zamro u vlažnoj vrelini popodneva. - Akinaga mi je rekao sve o poslednjim danima kad nisam bio tu - reče Nikola skoro kao da je uzdahnuo i njeno srce se steže od nežne tuge - i to je bilo istina. Skoro protiv volje ona reče: - Šta ti je rekao? Izdužene senke, slomljene korenjem drveća ležale su duž staza, koje su išle ispod tamnih kedrova. - Rekao mi je da Justinina smrt nije bila nesrećni slučaj, da je ona imala ljubavnu aferu sa bivšim šefom. - I ti sada misliš kako je mogla da te izda? - Delimično. - Nije te izdala - Koi se pokrenu tako da je sada bila ispred njega čekajući da se njegov pogled sretne s njenim. - Ma šta da si imao sa njom to je tu - dotaknula mu je glavu - i ovde - dotaknula mu je srce - ako je i imala aferu, to je bilo zato što je vaša veza već bila mrtva. Ona je to znala; problem je da si ti to shvatio kasnije. Tu leži izvor krivice. - Ali Akinaga... - Zaboravi Akinagu - nije mu dopuštala da skrene pogled - zaboravi na sve na tren i opusti se. - Ne mogu da zaboravim Mikija Okamija. On je bio ... - Moraš da prihvatiš Justininu smrt pre nego što poveruješ njemu ili bilo kom drugom. Lastavica zacvrkuta kroz svetlost ispod oblaka, slete na Okamijev spomenik i ostade tu kratak tren, a onda odlete. Nikola ođednom shvati da je ona u pravu. Nije mogao da dopusti Akinagi da uništi sve što su on i Justina imali kad su bili srećni. Ta sećanja su sada bila u njemu, živa kao snovi, dalje od pejzaža, puna simbola i značenja. Akinaga nije mogao da ih takne. Ma kakve da su bile okolnosti zbog kojih su se razišli ne bi mogle da budu tako olako

protumačene. Ko zna zašto su se razišli. Bilo je to kompleksno pitanje. Mogao je da se prevrne naopako i rezultat bi bio isti. Ono što se dogodilo nije moglo da se promeni. Karma. On posegnu prema Koi i ona mu pruži ruke. - Nedostajaće mi. - Da, sigurno da hoće. Zajedno su kleknuli pred spomenikom. Zajedno su izgovorili molitvu za mrtve. Onda su ustali. On se okrenuo prema njoj. - Koi, ti si čarobna. Sutra srca je završena, ali njena čarolija kao da je visila na drveću kao blistave suze. Koi stavi glavu na njegovo rame. - Nikola, suviše si dugo bio izolovan - ona oseti olakšanje dok joj se njegovo telo i um sasvim predadoše. *** Sjajan mesec boje persimona pojavi se kroz oblake indigo boje koji su nisko visili na horizontu.. Tecuko Akinaga je ležao nag i opušten. Mogao je da vidi pun mesec Noći žetve kako osvetljava sneg na grebenu planine Fuđi. Akinaga je voleo ovu noć punog meseca. Imala je veliki značaj za njega jer je pre mnogo godina u takvoj noći imao gadan ulični obračun sa kobunom neprijateljske porodice. Obojica su bili ozbiljno ranjeni. Puzeći po jarku uspeo je da krvavim rukama zadavi svog jedva svesnog protivnika gledajući s velikim zadovoljstvom kako mu jezik ispada iz usta, slušajući kako mu pluća grgoću zbog nedostatka kiseonika, osećajući smrad fekalija. Iza sebe Akinaga je čuo sladak Londin alt, dok je pevala pesmu njemu nepoznatu. - Posmatrajući mesec u zoru - pevala je ona tiho - usamljena, upoznala sam se sasvim - osetio je kako mu prilazi dok je on buljio u mesec - ništa mi nije ostalo nepoznato. Dok su njene snažne ruke znalački prelazile preko njegovog tela on reče: - Blagoslov je imati te uza se. Ali to je i podsećanje. Imao sam svojevremeno mnogo neprijatelja, ali nijedan nije dugo živeo - uzdisao je dok su njene ruke stvarale čuda za njegovo telo i um. - Svi su dolazili samo s jednom mišlju - da me unište. Svi su pokušavali na bezbroj načina - zakikotao se. - A evo tu sam ja, jedini koji je preživeo. Čak je i Mikio Okami, kaišo, mrtav. Da zaista. Bio sam mu na pogrebu. Pa, zašto da ne? On je zaslužio da mu se oda počast, ako ne u životu, onda svakako u smrti zakikotao se kao stara žena kojoj je Bog skrenuo um - i moram da kažem da je bilo zadovoljstvo suočiti se s Nikolom Lajnirom, saznati da mi ne može ništa. Nema dokaza protiv mene, on zna samo ono što sam mu ja rekao. Igrao sam se sa njim kao sa majmunom u zoološkom vrtu. Jadnik - Akinaga uzdahnu. - Londa vredna si zlata koliko si teška... - Umukni. Honiko, preodevena kao Londa, čvrsto zategnu svileni konopac oko njegovog vrata. Drhtaj seksualnog uzbuđenja prođe njegovim telom i njegov penis postade tvrd kao gvozdena šipka. Bio je bespomoćan i uživao je u tome. Bio je kao dete na majčinim grudima, bio je tako mali i bespomoćan. Omirisao je vazduh da bi osetio miris mleka. Miris svoje majke. Zatvorio je oči. Konopac se stezao, s bolom, skoro gušeći se, on oseti kako dolazi ekstaza, kako se penje uz njegovu kičmu, spušta u prepone, kao tečno gvožđe. Mogao je da oseti snagu svoje erekcije kako pulsira kroz njega, kako vibrira medu njegovim nogama kao munja. Sladak bol. Bila je dobra, vrlo dobra. O, da!

Otvori širom oči, trepćući kao dete na suncu. Da li je to bila njegova uobrazilja ili je konopac bio malo previše zategnut? Otvori usta da kaže nešto i zakrklja jer se konopac još više zateže. Glava mu se zabaci, vene na njegovom vratu izleteše. Pokušao je da ga skloni, ali ona mu je zabila koleno u dno leda i on se batrgao kao uhvaćena guja koja može da se pomiče ali ne može da se oslobodi. Šta je to bilo? Pokušao je da udahne vazduh u pluća koja su gorela, ali nije mogao. Ako uskoro ne udahne ... Vide kako mesec boje persimona postaje sve veći i veći kao balon koji se naduvava, šireći se pre nego će pući, dok na kraju više nije ličio na mesec. Honiko, posmatrajući omrznuto Akinagino lice prekriveno krvlju i potamnelo kao mesec u doba žetve, oseti kako joj krv peva. Kad je on umro, ona je takode gledala mesec misleći na Nikolu Lajnira, na njegovu tugu i bes, na njega kako stoji usamljen na sceni hrama. Otpevala je poslednji stih stare pesme. - Upoznala sam se potpuno, nijedan deo nije ostavljen. Njen glas, tih i sladak, penjao se prema nebu boje mastila kao lastavica, koja se gušila od slavljenja Boga.

Bosnaunited Crowarez